ОДАБРАНА ДЕЛА СВЕТСКИХ КЛАСИКА
А.П. ЧЕХОВ СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 2 САБРАНА ДЕЛА – књига 2
elbookers.com
САДРЖАЈ Жива хронологија (Превео: Милосав Бабовић) Незаконито дете (Превео: Мипосав Бабовић) Код супруге предводника племства (Превела: Марија Стојиљковић) Драма у лову (Превела: С. Парезановић) Разговор човека са псом (Превела: Марија Стојиљковић) У купатилу (Превео: Милосав Бабовић) Правила за писце почетнике (Превела: Марија Стојиљковић) Ништарија (Превела: Марија Стојиљковић) Оба најбољи (Превела: Марија Стојиљковић) Натезање (Превео: Милосав Бабовић) Шетња по Сокољницима (Превела: Марија Стојиљковић) Последња Мохиканка (Превео: Милосав Бабовић) У хотелу (Превео: Милосав Бабовић) Дипломата (Превела: Марија Стојиљковић) Кулачко гнездо (Превела: Марија Стојиљковић) Укинули (Превео: Милосав Бабовић) Чизме (Превела: Марија Стојиљковић) Моја „Она" (Превела: Марија Стојиљковић) Живци (Превео: Милооав Бабовић) Људи на летовању (Превела: Марија Стојиљковић) Уз степенице (Превела: Марија Стојиљковић) Стража под стражом (Превео: Милосав Бабовић) Моје жене (Превела: Марија Стојиљковић) Интелигентна цепаница (Превео: Милосав Бабовић) Из успомена идеалисте (Превела: Марија Стојиљковић) Симуланти (Превео: Милосав Бабовић) Манић (Превео: Милосав Бабовић) У апотеци (Превела: Марија Стојиљковић) Коњско презиме (Превео: Миодраг М. Пешић Није суђено (Превела: Марија Стојиљковић) Залутали (Превео: Милосав Бабовић) Јегер (Превела: Марија Стојиљковић) Злочинац са предумишљајем (Превео: Миодраг М. Пешић) Отац и младожења (Превео: Милосав Бабовић) Гост (Превела: Марија Стојиљковић) Мислилац (Превео: Милосав Бабовић) Коњ и кошута (Превела: Марија Стојиљковић) Дављеник (Превела: Марија Стојиљковић)
ЖИВА ХРОНОЛОГИЈА (1) Салон саветника Шарамикина утонуо је у пријатан полумрак. Велика бронзана лампа са зеленим абажуром баца на зидове, намештај и 2
лица одсјај зелен као „украјинска ноћ". У скоро угаслом камину плане понекад цепаница која тиња, и за тренутак облије лица руменим одсјајем ватре. Али то не ремети општу хармонију светлости. Општи тон је, што кажу сликари, доследно очуван. Пред камином седи у фотељи, у пози човека који је малочас ручао, главом Шарамикин, старији господин седих чиновничких бакенбарда и благих плавих очију. Лице му облила нежност, а усне се развукле у сетан осмех. Крај његових ногу, опруживши према камину ноге и лено се протежући, седи на клупици вицегубернатор Лопњев, наочита људина од четрдесетак година. Око клавира трчкарају Шарамикинова деца: Нина, Коља, Нађа и Вања. Кроз мало одшкринута врата која воде у собу г-ђе Шарамикин, бојажљиво пробија светлост. Тамо иза врата, за својим писаћим столом, седи Шарамикинова жена Ана Павловна, председница месног женског комитета, живахна и веома привлачна дамица од тридесетак година, не рачунајући оно што је ишла боса. Њене црне, живе очице прелећу кроз цвикере по страницама неког француског романа. Испод романа лежи раскупусан извештај комитета за прошлу годину. — Пре је наш град у том погледу био срећнији — вели Шарамикин жмирећи својим благим очима у жар што тиња. — Ниједна зима не би прошла да не гостује нека звезда. Долазили су и чувени глумци и певачи, а сад... враг би га знао шта је ово! Осим мађионичара и верглаша, нико не долази. Никаквог естетскот уживања... Живимо као у шуми. Да... А сећате ли се, ваше превасходство, оног италијаноког трагичара... Како се оно зваше?... Онај црномањасти, високи... Не могу да се сетим... Ах, да! Луиђи Ернесто де Руђеро... Изванредан таленат!... Снага! Дешавало се, изговори само једну реч, а позоришна дворана грми од аплауза. Моја Ањуточка је много учинила за његов таленат. Она му је помогла да добије позоришну дворану и распродала му улазнице за десет представа... Он је њу зато учио декламовању и мимици. Душа од човека! А био је овде, ако се не варам... пре једно дванаест година... Не, погрешо сам... Касније, пре десетак година... Ањуточка, колико је година нашој Нини? — Десет година! — довикује из своје собе Ана Павловна. — А зашто? — Ништа, мамице, ја тек онако... А долазили су понекад и добри певачи. Сећате ли се оног tenore di grazia. Прилипчина! Што је то била душа од човека! Каква спољашњост! Плав... Лице маркаитно, манири париски... А какав је глас имао, ваше превасходство! Невоља је била само у томе што је неке ноте певао из трбуха а „re" falsetom, иначе све је било добро. Говориo је да је учио код Тамберлика... Ја и Ањуточка смо му ангажовали дворану у друштвеном клубу, а он нам је, у знак захвалности за то, певао читаве дане и ноћи... Ањуточку је учио да пева... Дошао је, колико се сећам, о великом посту, пре једно дванаест 3
година. Не, више... Издаје ме памћење, да бог сачува! Ањуточка, колико је година нашој Нађи? — Дванаест! — Дванаест... Ако додамо десет месеци... па да, тако излази... тринаест!... У нас је у вароши било раније некако више живота... Узмимо, на пример, добротворне вечери. Какве су дивне вечери раније приређивали у нас! Дивота једна! И песма, и игра и читање текстова!... После рата, сећам се, кад су овде били турски заробљеници, Ањуточка је приредила вече у корист рањеника. Окупили смо хиљаду и сто рубаља... Турски официри, сећам се, лудовали су за Ањуточкиним гласом; стално су јој руку љубили. Хе, хе... Како су Азијати ипак захвалан народ. Вече је тако успело да сам га, верујете ли, у дневник записао! То је било, колико се сећам... седамдесет шесте Није!... Седамдесет седме... Не! Чекајте, када су код нас били Турци? Ањуточка, колико је година нашем Кољечки? — Ја имам седам година, тата! — рече Коља, црномањаст дечак гарава лица и косе црне као зифт. — Да, остарили смо и нема више некадашње енергије!... — сложи се Лопњев уздишући. — Ето, то је разлог... Старост, драги мој! Нових иницијатора нема, а стари остарели... Нема више оног жара. Кад сам ја био мало млађи, нисам волео да се друштво досађује... Био сам десна рука вашој Ани Павловној... Ако је требало организовати вече у добротворне сврхе, или лутрију, или дочекати и помоћи неког славног уметника који је гостовао, све сам остављао и само то радио. Сећам се, једне зиме толико сам се намучио и натрчао да сам се чак и разболео... Ту зиму нећу никад заборавити!... Сећате ли се какву смо представу приредили ја и ваша Ана Павловна у корист погорелаца. — А које године то бете? — Па није тако давно... седамдесет девете... Не, чини ми се, осамдесете. Чекајте, колико је година вашем Вањи? — Пет! — довикује из себе Ана Павловна. — Е то је, дакле, било пре шест година... Да, драги мој, радило се! Данас више нема тога! Нема оног жара. Лопњев и Шарамикин утонуше у мисли. Цепаница што је тињала у камину плану последњи пут и покри је пепео.
НЕЗАКОНИТО ДЕТЕ (2) За време своје вечерње шетње чиновник Мигујев се заустави крај телефонског стуба и дубоко уздахну. Пре недељу дана, кад се увече враћао из шетње, на томе истом месту стигла га је његова бивша собарица Агнија и љутито му рекла: — А, чекај само! Тако ћу ти запаприти чорбу да ћеш упамтити како се упропашћују невине девојке! И дете ћу ти пред кућу оставити, и суду ћу тужити, и жени твојој све испричати... 4
И затражи да на њено име уложи у банку пет хиљада рубаља. Мигујев се сети тога, уздахну још једnom, искрено пребаци себи за тренутни занос који му је донео толико брига и мука. Кад је дошао до своје виле, Мигујев седе у кућни трем да се одмори. Било је тачно десет часова, и иза облака је извиривао крајичак месеца. На улици и поред виле није било nи живе душе: старији становници већ су полегали, а младеж се шетала и забављала у шуми. Тражећи по џеповима шибицу да запали цигарету, Мигујев закачи лактом нешто мекано. Немајући друга посла, он погледа под свој десни лакат и лице му се изненада тако страшно искриви као да је угледао змију. У трему, крај самих врата, лежао је некакав завежљај. Нешто дугуљасто било је умотано у нешто, судећи по пипању, налик на јорганче. Мигујев завуче руку и осети нешто топло и влажно. Ужаснут, скочи на ноге, ооврну се око себе као злочинац који се спрема да побегне од страже... „Донела ми га, значи!" процеди пакосно кроз зубе, стежући песнице. „Ево га где лежи лежи копиле! Ох, господе!" Од страха, љутине и стида он сав претрну Шта сад да ради? Шта ли ће му рећи жена ако дозна? Шта ли ће рећи колете? Његово превасходство ће га сад, сигурно, потапшати по трбуху, прснуће у смех и рећи: „Честитам... Хе-хе-хе... Стара пањина, па ипак гори... баш сте мангуп, Семјоне Ерастовичу!" Цео заселак — летовалиште дознаће сад његову тајну, и, не лези враже, честите мајке неће га више пустити у своју кућу. О ванбрачној деци пишу у свим новинама, и тако ће скромно име Мигујева да се прочује у целој Русији... Средњи прозор његове вили био је отворен и сасвим се лепо чује како Ана Филиповна, Мигујевљева жена, поставља сто за вечеру. У дворишту, одмах иза капије, вратар Јермолај тужно је свирао на балалајци... Требало је само да се дете пробуди и заплаче, и тајна би била откривена. Мигујев осети неодољиву жељу да пожури. „Брже, брже...", мрмљао је. „Овог часа, док нико није видео. Однећу га куд било и оставити пред туђим вратима..." Мигујев узе у једну руку завежљај и полако, одмереним кораком, да не би изгледао сумњив, пође улицом... „Невероватно гадан положај", мислио је, настојећи да изгледа равнодушен. „Чиновник осме класе носи бебу улицом! О, господе, ако ме неко види и схвати у чему је ствар, пропао сам... Да га оставим пред ова врата... Не, не, чекај, овде су прозори отворени и можда неко гледа. Куда ћу га? Аха, ево шта ћу: однећу га у вилу трговца Мелкина.. Трговци су 5
богат свет и добра срца, можда ће ми још и захвалити и усвојити дете." И Мигујев одлучи да обавезно однесе бебу Мелкину, иако се трговчева вила налазила у последњој улици насеобине — крај саме реке. „Само да не почне да плаче и да ми не испадне из повоја", мислио је чиновник. „Е, ово ти је управо оно: најлепша хвала, нисам се надао! Носим под пазухом живо биће, као да је торба. Живо створење с душом, с осећањима као и сви... Ако га однекуд Мелкин усвоји, можда ће од њега постати неки... може да постане професор универзитета, војсковођа, писац... Јер све се дешава на свету. Сад га ја, што, носим испод пазуха, као неку ништавну ствар, а кроз једно тридест-четрдесет година можда ћу морати пред њим да стојим мирно..." Док је Мигујев пролазио у завом пустом уличицом, поред дугих плотова утонулих у таму мрачне сенке липа, одједном му се почело чинити да ради нешто сурово и преступно. „Па ово је доиста подло!" мислио је. „Тако подло да се нешто одвратиије ни замислити не може... Ето, зашто ми сад ову јадну бебу бацамо с једиог кућног прага на други? Зар је она крива што се родила? И какво је она нама зло учинило? Ваш смо ниткови!... Волимо да се милујемо с девојкама, а после испаштају овако невина деца... Јер треба се само удубити у сву ту музику! Ја сам грешно, а ово јадно дете чека горка судбина... Ја ћу га подметнути Мелкину, а Мелкии ће га послати у сиротиште, а тамо је све туђин, касарнски живот... Ни нежности, ни љубави, нити да га неко мало помилује... Даће га после у шустере, научиће да пије, да псује, цркаваће од глади. У промашене, а он је ипак син чиновника осме класе, племеиите крви... Он је моје тело и моја крв..." Мигујев изаће из сенке липа на пут обасјан месечином, отвори малко завежљај и погледа детенце. — Опавај — прошапута он. — Вида ти, има косић, мангупчић мали, малко повијен, прави очев!... Спава и не зна да га посматра рођени његов отац... Ово ти је драма, брате!... Али шта можемо... Извини... Опрости, сине... Тако ти је, значи суђено. Чиновник поче да трепће очима и осети да му нешто низ образе мили, као нени мрави... Он зави дете, узе га под пазухо и пође даље. Целог пута, до саме Мелкинове виле, у глави су му се ројила социјална питања, а душу му је гризла савест. „Да сам ја неки частан и поштен човек", мислио је, „пљунуо бих на ове, пошао бих с овим дететом мојој Ани Филиповној, клекнуо пред њом и рекао јој:.Опрости ми! 3грешно сам! Ради са мном шта хоћеш, али зашто да упрапашћујемо ово невино дете? Дечице и тако немамо, и дај да га узмемо под своје, да га подигнемо и васпитамо! Она је добра жена, пристала би... и било би тада моје дете код мене... Ех!" 6
Приближио се Мелкиновој вили и застао неодлучан... Он замисли како седи код своје куће, у соби чита новине, уз њега се привија дечак кукаста носића и игра се кићаккама његове домаће хаљине. Истовремено су му, у уобразиљи, поседале колеге и један другом подмигују, и његово превасходство се тресе од смеха и тапше га по трбуху... А у души му се, напоредо са савешћу која га гризе, гнездило и нешто топло, нежно и тужно... Чиновник пажљиво метну бебу на степениште терасе и одмахну руком. И опет по његовом лицу, одозго до доле, као да почеше милити мрави... „Опрости, синко, мани ниткову!" промрмља он. „Немој да ме спомињеш по злу!" Он крочи корак назад, али се одмах одлучно накашља и рече: „Ех, шта буде, нека буде! На све предрасуде ћу да пљунем! Узећу ја оно дете, а људи нека причају шта хоће!" Мигујев узе бебу и брзо пође назад. „Нека причају шта хоће", мислио је. „Одох Ја сад одмах, клекнућу и рећи:,Ана Филиповна'... она је добра жена, разумеће... Па ћемо га лепо васпитати... Ако је мушко, даћемо му име Владимир, ако је девојчица, онда Ана... Бар ћемо имати под старе дане утеху..." И он учини тако како беше одлучио. Плачући, обамирући од страха и стида, пун наде и неодређеног усхићења, он уђе у своју вилу, упути се жени и клекну пред њом на колена... — Ана Филиловна! — рече јецајући и стављајући бебу на под. — Не кажњавај, него ме саслушај... Сагрешио сам! Ово је моје дете... Ти се сећаш Агњушке, па ето... нечастиви ме је на грех навео... Па као ван себе од стида и страха, не чекајући одговор, скочи и, као да га је неко ипшбао, побеже напоље... „Ту ћу остати у дворишту док ме не позове", помисли. „Да је пустим да се прибере и размисли." Вратар Јермолај с балалајком прође поред њега, погледа га и слеже раменима... Тренутак касније опет прође поред њега и опет слеже раменима. — Види ти чуда, молим те — промрмља он смешећи се. — Малочас је ту долазила, Семјоне Ерастичу, праља Аксиња. Оставила, будала, дете напољу у трему, и док је ту код мене седела, неко узео и однео јој дете... Ето ти чуда! — Шта? Шта кажеш? — викну из свег гласа Мигујев. Јермолај је схватио господинову љутњу на свој начин — почеша се по потиљку и уздахну. — Извините, Семјоне Ерастичу — рече. — Али садек је време летовања... Брез тога се не може... То јест брез женских... И кад погледа у избуљене, љутито зачуђене очи господинове, он се као кривац накашља и настави: 7
— Оно, разуме се, није ред, ал' шта да радим... Ви сте забранили да се у кућу пуштају туђе женске, то је истина, ал' ди да нађем своју? Пре, док је код нас била Агњушка, нисам пуштао туђе, пошто... смо имали своју, а садек, и сами видите... брез туђих се не може... А док је ту била Агњушка, што јесте... јесте, нереда није било, зато... — Марш одавде, хуљо једна! — викну на њега Мигујев и љутито залупа ногом и пође назад у собу. Зачуђена и љута, Ана Филиповна је седела на оном истом месту, и није скидала уплакани поглед с детета... — Де, де... — промрмља бледи Мигујев, и осмех му искриви усне. — Ја сам се само шалио... То није моје, «его... праље Аксиње. Ја... ја сам се шалио... Однеси га вратару.
КОД СУПРУГЕ ПРЕДВОДНИКА ПЛЕМСТВА (3) Првог фебруара сваке године, на дан Св. мученика Трифона, на имању удовице бившег среског предводника племства Трифона Љвовича Завзјатова бива необично живо. Тога дана удовица предводника племства Љубов Петровна даје умрлом имењаку парастос, а после парастоса служи захвални молебан Господу богу. На парастос долази читав срез. Ту можете видети садашњег предводника племства Хрумова, председника земске управе Марфуткина, обазвезног члана Потрашкова, обојицу среских мировних судија, среског шефа полиције, два комесара полиције, земског лекара Дворњзгина, који мирише на јодоформ, све спахије, велике и мале, и друге. Укупно се окупи око педесетак људи. Око 12 сати пре подне гости, издуживши лица, долазе из свих соба у салон. На поду су теписи, и кораци су бешумни, али свечана прилика нагони да се инстинктивно иде на прстима и балансира при ходу рукама. У салону је већ све готово. Отац Јевмениј, омален старчић, у високој, олињалој камилавци, облачи црну мантију. Ђакон Конкордијев, црвен као рак, и већ у одори, бешумно листа требник и ставља у њега комадић хартије. Крај врата која воде у хол, црмвењак Лука, напућивши широко образе и избечивши очи, распаљује кандило. Салон се постелено пуни сивкастим, прозрачним димом и мирисом тамјана. Народни учитељ Геликонски, млад човек, у новом, врећастом реденготу и с великим бубуљицама на уплашеном лицу, разноси на послужавнику од алпака свеће. Домаћица Љубов Петровна стоји напред поред сточића с кољивом и благовремено приноси лицу марамицу. Наоколо је тишина, ту и тамо прекидана уздисима. Лица свих су напета, свечана... Парастос почиње. Из кандила струји плави дим и поиграна на косом сунчевом зраку, упаљене свеће слабо пуцкетају. Певање, испрва оштро и заглупшо, убрзо, када се појци постепено привикну на акустичке услове собе, постаје тихо, хармонично... Мотиви су све 8
тужнији, сетнији... Гости се доступно управљају према меланхоличном штимунгу и постају замишљени. Кроз њихове главе пролазе мисли о краткотрајности човечијег живота, о смртности, људској сујети... Присећају се покојног Завзјатова, гојазног, црвеног лица, који је надушак испијао боцу шампањца и челом разбијао огледала. А када певају „са свјатими упокој" и чују се јецаји домаћице, гости почињу сетно да се премештају с ноге на ногу. Осећајнији почињу да се чешкају по врату и око капака. Председник земске управе Марфуткин, желећи да пригуши непријатно осећање, нагиње се к уху шефа полиције и шапуће: — Синоћ сам био «код Ивана Фјодорича... С Петром Петровичем покупили смо све штихове без адута... Богами... Олга Андрејевна се толико разгневила да јој је вештачки зуб испао из уста. Али већ се пева „вечнаја памјат". Геликонски с поштосвањем прикупља свеће и парастос се завршава. За њим следи краткотрајна журба, промена мантија и молебан. После молебна, док се отац Јевмениј преодева, гости трљају руке и кашљу, а домаћица прича о доброти покојног Трифона Љвовича. — Молим вас, господо, да презалогајите! — завршава она своју причу, уздишући. Гости, настајећи да се не гурају и не стају један другом на ноге, журе у трпезарију... Овде их очекује доручак. Овај доручак је до те мере богат да ђакон Конкордијев сваке године, чим га утледа, сматра својом дужношћу да рашири руке, заврти од чуђења главом и каже: — Неприродно! То, оче Јевменије, није толико налик на људску храну колико на жртве које се приносе боговима. Доручак је одиста необичан. На столу се налазило ове што је само фауна и флора могла дати, неприродно је било у њему искључиво једно: на столу је било свега осим... алкохолних нића. Љубов Петровна се зарекла да у кући не држи карте и алко-холна пића — две ствари које су стале главе њеног мужа. И на столу стоје само боце са сирћетом и зејтином, као за подсмех и казну онима који доручкују, листом тешке пијанице и испичутуре. — Једите, господо! — нуди жена предводника племства. — Само извините, немам вотке... Не држим... Гости прилазе столу и неодлучно се прихватају пите. Али јело не полази од руке. У набадању виљушкама, у резању, у жвакању опажала се леност, апатија... Очито да је нешто недостајало. — Осећам као да сам нешто изгубио... — шапуће један мировни судија другом. — Такав сам осећај имао када ми је жена побегла с инжењером... Не могу да једем! Марфуткин је игре него што је почео да једе дуга претурао по џеповима и тражио марамицу. — Ма марамица ми је у бунди! А ја је тражим — присећа се гласно 9
и одлази у хол, где су биле обешене бунде. Из хола се враћа са сентименталним очима и намах се с великим апетитом прихвата пите. — Шта је, биће да је огавно јести суву храну? — шапуће он оцу Јевменију. — Иди, оче, у хол, тамо у бунди имам боцу... Само пази, што опрезније, немој да звецкаш боцом! Отац Јевмениј се присећа да мора да нареди нешто Луки и ситним корацима одлази у хол. — Оче! Две речи... у поверењу! — сустиже га Дворњагин. — Какву сам бунду купио, господо, сасвим случајно! — хвалише се Хрумов. — Вреди хиљаду, а ја сам дао... нећете поверовати... двеста педесет само! У свако друго време гости би примили ову вест равнодушно, али сада изражавају дивљење и не верују. На крају крајева, сви заједно грабе у ход да виде бунду и гледају ове дотле док докторов Микешка не изнесе кришом из хола пет празних боца... Када служе раскувану јесетру, Марфутник се присећа да је заборавио табакеру у саоницама, и одлази у коњушницу. Да му самом не би било досадно да иде, води са собом ђакона, који уз пут треба да погледа коња... Навече истог дана Љубов Петровна седи у кабинету и пише старој петербуршкој пријатељици писмо: „Данас, по угледу иа минуле године — пише она, између осталог — давала сам парастос покојнику. На парастосу су били сви моји суседи. Људи груби, прости, али каква срца! Угостила сам их изврсно, али, наравне, као и ранијих година, жестоких пића — ни капи. Од како је он умро од неумерености, заклела сам се да пропагирам у нашем срезу трезвеност и да тиме покупим његове грехе. Проповед трезвености почела сам од своје куће. Отац Јевмениј је одушевљен мојим настојањем и помаже ми и речју и делом. Ах, ma chere1, када би ти знала како ме воле моји медведи! Председник земске управе Марфуткин после даручка пао је ничице мојој руци, дуго је држао на својим уснама и, смешно замахнувши главом заплакао: много осећања, али недостају речи! Отац Јевмениј, тај необични старчић, сео је уза ме и, гледајући ме сузних очију, блебетао дуго нешто, као дете. Ја нисам разумела његове речи, али знам да схватим искрено осећање. Шеф полиције, тај лепи мушкарац, о коме сам ти писала, клекао је преда ме, хтео је да прочита властите стихове (он је овде песник), али... није имао снаге... повео се и пао... Горостас је добио хистрични напад... Можеш замислити моје узбуђење! Али није, ипак, прошло без непријатности. Јадни председних мировног збора Алаликин, човек гојазан и апоплектичан, осетио се лоше и прележао на отоману у бесвесном стању два сата. Морали смо га поливати водом... Хвала доктору Дворњагину: донео је 1
Драга моја
10
из овоје апотеке боцу коњака и наквасио му слепоочнице, што је овоме брзо вратило свеет и одвезли су га..."
ДРАМА У ЛОВУ (4) (Истинит догађај) Једног априлског поподнева 1880. године у мој кабинет уђе чувар Андреј и тајанствено ме обавести да је у редакцију дошао некакав господин и да упорно тражи састанак с уредником. — Мора да је неки чиновник — додаде Андреј — има кокарду... — Замоли га да дође други пут — рекох. — Данас сам заузет. Реци да уредник прима само суботом. — Он је прекјуче долазио, тражио вас. Каже: важна ствар. Моли и само што не плаче. У суботу, каже, не може, није Слободан... Наређујете ли да га примимо? Уздахнуо сам, оставио перо и припремио се да дочекам господина са кокардом. Писци почетнини и уопште људи који нису посвећени у редакцијске тајне, које при помену речи „редакција" обузима узвишена дрхтавица, дуго се двоуме и дуто оклевају. Они се, после уредниковог „молим", дуго искашљавају, дуго ушмркују, полако отварају врата, још полаганије улазе и за то им треба много времена. А господин са кокардом није ни помислио да оклева. За Андрејем се врата нису ни затворила, а ја сам у свои кабинету угледао високог мушкарца широких рамена, који је у једној руци држао замотуљак хартије, а у другој качкет са кокардом. Човек који се на такав начин састао са ином, игра у мојој приповеци врло важну улогу. Потребно је да опишем његову спољашњост. Он је, како сам већ рекао, висок, широких рамена и набијен као добар теглећи коњ. Цело његово тело одише здрављем и шагом. Лице румено, руке велике, груди широке, мишићаве, коса густа као у здравог момка. Има близу четрдесет година. Одевен је с укусом и по последњој моди у ново, недавно сашивено одело. На грудима велики златни ланац са медаљоном, на малом прсту светлуца, као сићушне сјајне звездице, бриљантски прстен. Али најглавније од свега и нарочито важно за сваког значајног хероја романа или приповетке, он је необично леп. Нисам жена и нисам уметник. Мало се разумем у мушку лепоту, али је господин са кокардом својом спољашњошћу направио на мене утисак. Његово велико, мишићаво лице остало је заувек у мом сећању. На том лицу видећете прави грчки орловски нос, танке усне и добре плаве очи, из којих избија доброта, и још нешто што је тешко изразити. То „нешто" може се приметити у очима малих животиња кад су тужне или болесне. Нешто молећиво, детиње, што трпи без роптања... Лукави и веома паметни људи немају такве очи. Из целог лица, стога, зрачи простодупшост, широка, једноставна 11
природа, истина... Ако није лаж да је лице от ледало душе, првог дана кад сам се састао са господином са кокардом, могао бих дати часну реч да он не уме да лаже. Смео бих, чак, да се кладам. Да ли бих опкладу добио или не бих, читалиц ће даље видети. Кестењаста коса и брада, густа и мека као овила. Кажу да је мека коса знак меке, нежне, „свилене" душе... Преступници и зли и тврдоглави карактери имају, У највише случајева, оштру косу. Да ли је то истина или није, читалац ће опет даље видети... Ни израз лица «и брада — ништа није тако меко ни нежно код господина са кокардом као покрети његовог великог, тешког тела. Из тих покрета избијају васпитање, лакоћа, грациозност и чак — опростите на изразу — некаква женственост. Није потребно много напора мом хероју да савије потковицу или да у шаци згњечи кутију сардина, а ипак ни један његов покрет не одаје његову физичку снагу кваку или капу он хвата као лептира: нежно обазриво, лако додирујући прстима. Кораци су му не чујни, стисак руке слаб. Гледајући га, заборављаш да је он снажан као Голијат, да једном руком може да подите оно што не може да подигне пет редакцијсних Андрија. Гледајући његове лаке покрете не верујеш да је он јак и тежак. Спенсер2 би могао да га назове примером грациозности. Ушавши у мој кабинет, он се збуни. Његову нежну, осетљиву природу вероватно је шокирао мој намрштен, незадовољан изглед. — Извините, молим вас! — почео је меким, пуним баритоном. — Упадам код вас у незгодан час и приморавам вас да због мене правите изузетак. Ви сте толико заузети! Али видите ли у чему је ствар, господине уредниче: ја сутра путујем у Одесу по једној врло важној ствари... Кад бих имао могућности да одложим тај пут до суботе, верујте ми, не бих вас молио да због мене правите изнимку. Ја поштујем правила због тога што волим ред... „А, ипак, како много прича!" помислио сам и пружио руку за пером, стављајући му тиме до знања да немам времена. (Ужасно су ми тада дојадили посетиоци!) — Одузећу вам само једну минуту! — настављао је мој херој извињавајућим гласом. — Али пре свега дозволите да се представим. Судски приправиик Иван Петрович Камишев, бивши судски иследник... Писцима немам част да припадам, па ипак сам дошао к вама са чисто списатељским намерама Пред вама стоји човек који жели да упадне у почетнике, без обзира на овојих готово четрдесет година. Али боље икад него никад. — Драго ми је... Шта могу да учиним? Човек који је желео да упадне међу почетнике сео је и наставио, гледајући у пои својим молећивим очима. 2
Херберт Спенсер (1820-1903), енглеош филозоф, биолог, психолог
12
— Донео сам вам малу приповетку коју бих желео да штампам у вашим новинама. Отворено ћу вам рећи, господине уредниче: написао сам ја своју приповетку не збот списатељоке славе и због слатких прича... За те лепе ствари већ сам остарео. Полазим ауторским путем једноставно из трговинских побуда... Хтео бих да зарадим... Ја сада коначно немам никаквог посла. Био сам, знате, судски иследник у срезу, радио сам нешто више од пет година, али нити сам капитал стекао нити сам невиност сачувао... Камишев подиже на мене поглед својих добрих очију и тихо !се осмехну. — Досадна служба... Служио сам, служио, махнуо руком и све напустио. Службу сад немам, готово немам шта да једем... И кад бисте ви, занемарујући вредности, штампали моју приповетку, онда бисте ми учинили више него милост... Ви ћете ми помоћи... Новине вису милосрдна установа ни прихватилиште... Ја то знам, али... будите добри... „Лажеш!" помислио сам. Медаљон и прстен на малом прсту одударали су од писања ради хоре хлеба, а и преко Камишевљева лица промакла је једва приметна сенка, коју може да запази само искусно око и која може да се примети само на лицу људи који ретко лажу. — Какав је сиже ваше приповетке? — упитао сам. — Сиже... Како да вам кажем? Сиже није нов... Љубав, убиство... кад прочитате, видећете... „Из бележнице судоког иследника..." Ситурно сам се намрштио, јер Камишев збуњено поче да жмирка, трже се и рече брзо: — Моја приповетка је написана по шаблону бивших судских иследника, али... наћи ћете у њој стварност, истину... Све оно што је у њој описано, од корице до корице одиграло се пред мојим очима... Био сам и очевидац и учесник. — Ствар није у истиности... Није безусловно потребно видети да би се нешто описало. То није важно. Ствар је у томе да је јадна наша публика давно окренула леђа Габорију и Шкљаревском.3 Њој су већ дојадила сва та тајанствена убиства лукаве мреже агената и необична сналажљивост иследника. Публика је, разуме се, разноврсна, али ја говорим о публици која чита наше новине. Какав је наслов ваше припаветке? — Драма у лову. — Хм... Неозбиљно, знате... А и отворено да вам кажем код мене се нагомилала толика хрпа материјала да уоpште немам могућности да примам нове ствари, чак ако имају и несумњиву вредност. — Али мој рукопис примите, молим вас... Кажете да је неозбиљан, 3 Еmile Gaboriau (1833—1874), франц. гокац ттуларних криминалиих романа. Шкљаревски (1837—1883) писац криминалних приповедака.
13
али... тешко је оценити ствар пре него што је видите... И зар не можете претпоставити да и судски иследници могу да пишу озбиљно? Све је то Камишев рекао замуцкујући, вртећи међу Прстима оловку и гледајући у своје ноге. Завршио је тиме што се веома збунио и затрептао очима. Било ми га је жао. — Добро, оставите — рекао сам. — Само вам не обећавам да ћу вашу приповетку брзо прочитати. Мораћете да причекате... — Дуго? — Не знам... Навратите тако... за два, за три месеца... — Подуго... Али несмем да наваљујем... Нека буде како ви мислите. Камишев устаде и узе качнет. — Хвала на аудијенцији — рече. — Идем сад кући и живећу у нади. Три месеца наде! Сигурно сам вам већ досадно. Имам част да вас поздравим! — Дозволите само једну реч — рекох листајући његову дебелу свеску исписану ситним рукописом. — Ви пишете у првом лицу... Ви сте, дакле, судски иследник? — Да, али под другим презименом. Моја улога у тој приповеци је помало скандалозна... Незгодно је под својим презименом... Значи, за три месеца? — Да, молим, не пре... — Остајте у здрављу! Бивши судски иследник се отмене поклони, опрезно дохвати кваку и нестаде, оставивши на мом столу своје дело. Узех свеску и ставих је у фиоку. Приповетка лепотана Камишева киселила се у мом столу два месеца. Једном, одлазећи из редакције на село, сетих се и узех је. Седећи у вагону, отворих свеску и почех да читам из средине. Средина ме заинтерсовала. Тога дана до вечера, мада нисам имао слободног времена, прочитао сам целу приповетку, од почетка до речи,,крај", која је била написана развученим рукописом. У ноћи сам још једном прочитао ту приповетку, а у зору сам ходао тамо-амо по тераси и трљао слепоочнице као да сам желео да из главе избијем нову, мучну мисао, која ме од једном обузела... А мисао је била стварно мучна, неподношљиво оштра... Чинило ми се да сам ја, а не судски иследник, још мање психолог поротник, открио страншу тајну једног човека, тајну која ме се није ни најмање тицала... Ходао сам по тераси и уверавао себе да не верујем свои открићу. Камишевљева приповетка није изашла у нашим новинама из разлога које сам изнео на крају свог разговора са читаоцем. Са читаоцем ћу се срести још једном. Сада пак, растајући се надуго с њим, предлажем му да прочита Камишевљеву приповетку. Ова приповетка се не разликује од других. У њој има много преопширности, много рогобатности... Писац болује од ефеката и звучних 14
фраза. Вида се да пише први пут у животу, ненавикнутом и невештом руком... Па ипак, његова се приповетка лако чита. Фабула постоји, смисао такође и, што је највазшије, она је оригиналка, врло характеристична и таква да се може назвати sui generis4! Има она и некакве литерарне вредности. Треба је прочитати... Ево је.
ДРАМА У ЛОВУ Из бележнице судског иследника ГЛАВА I — Муж убио своју жену! Ох, што сте глупи! Дајте ми, најзад, шећера! Тај узвик ме разбудио. Протегао сам се и осетио у свим зглобовима тежину, немоћ... Може човеку да утрне рука или нога, али тада ми се чинило да ми је утрнуло читаво тело, од главе до пете. Не одмара, већ умара сан после ручка у загушљивом, сувом ваздуху, уз зујање мува и комараца. Бунован и обливен знојем, устао сам и пошао прозору. Било је шест часова по подне. Сунце је било још високо и пекло истом снагом као и пре три сата. До заласка и хладовине било је још далеко. — Муж убио жену! — Престани да лупеташ. Иване Демјаничу! — рекох, ударивши лако по носу Ивана Демјанича. — Мужеви убијају жене само у романима, па још у тропским крајевима, где кипте афричке страсти, голубе. Нама је доста и таквих грозота као што су крађе са провалом или скривањем под туђим именом. — Крађа са провалом... — процеди кроза свој криви нос Иван Демјанич. — Ох, што сте глупи! — Шта ћеш, голубе? Шта смо ми, људи, криви што је наш мозак ограничен? Уосталом, Иване Демјаничу, није грех бити будала на оваквој врућини. Ти си ми баш наметан, али и твој је мозак омекшао и оглупавио на овој прилепи. Мога папатаја не зову папигом нити било каквим другим птичијим именом, већ Иваном Демјаничем. То је име добио сасвим случајно. Једанпут мој слуга Поликарп, чистећи његов кавез, изненада је открио то без чега би моју благородну птицу и до сада ословљавали папигом... Ленштини одједном, из чиста мира, пала је на памет мисао да нос мога папагаја веома личи иа нос нашег сеоског трговца Ивана Демјанича, и од тада папагају је заувек остало име и презиме дугоносог дућанџије. Због срећне Поликарпове руке и цело село је крстило моју ретку птицу Иваном Демјаничем. По Поликарповој вољи птица је ушла међу људе, а трговац је изгубио свој прави назив: он ће до краја живота фигурира4
Својеврстан
15
ти у устима сељака као,,иследников папагај". Ивана Демјанича сам купио од мајке мога претходника, судског иследника Поспелова, који је умро непосредно пре мојег постављења. Купио сам га заједно са старинским храстовим намештајем, кухињским кршем и уопште целокутшим кућанством које је остало од покојника. Моје зидове још и сада украшавају фотографије његових рођака, а над мојим креветом увек виси портрет бившег домаћина. Покојник, сувоњав, жилав човек са риђим брковима и великом доњом усном, седи, избечивши очи, у отрцаном ораховом оквиру и не одваја од мене очи док лежим у његовом кревету... Нисам скинуо са зида ниједну слижу, укратко — оставио сам стан такав какав сам и примио. Сувише сам лен да бих се бавио својим комфором и не ометам не само мртвима него ни живима да висе на мојим зидовима ако то зажеле5. Ивану Демјаничу је било такође загушљиво, као и мени. Кострешио је перје, ширио крила и гласно извикивао фразе које су га научили мој претходник Поспелов и Поликарп. Да бих нечим попунио поподневну доколицу, сео сам испред жавеза и почео да посматрам покрете папагаја, који је брижљиво тражио и није налазио излаз из невоље коју су му причињавали запара и инсекти у његовом перју... Јадник, изгледао је веома несрећан... — А кад се они буде? — допро је до мене нечији бес из предсобља... — Како кад! — одговарао је Поликарпов глас... — Некад се буди у пет, а некад чмава до јутра... Кад нема шта да ради... — Јесте ли ви њихов собар? — Слуга. Ма не сметај ми, ћути... Зар не видиш да читам? Ја провирих у предсобље. Тамо, на великом црвеном савдуку, ваљао се мој Поликарп и, по обичају, читао неку књигу. Загледан, не трепћући својим сањивим очима у књигу, мрдао је уснама и мрштио се. Очигледно га је љутило присуство страног лица, високог брадатог мужика, који је стајао испред сандука, узалудно се трудећи да почне разговор. Кад сам се ја појавио, мужик се одмаче од сандука и војнички се испрси. Поликарп направи незадовољно лице и, не одвајајући очи од књиге, малко се придиже. — Шта хоћеш? — обратих се мужику. — Ја од грофа, ваше благородство. Гроф је изволео да вас поздрави и молио вас је да одмах дођете њему... — Зар је гроф стигао? — зачудих се. — Тачно тако, ваше благородство. Синоћ је допутовао... Ево изволите писмо... — Опет га ђаво донео! — проговори мој Поликарп. — Две године 5
Молим да ми читалац опрости за сличне изразе. Њих је препуна приповетка несрећног Камишева, и висам ге. бацио само због тога што сам сматрао потребним, у интересу карактеристике аутора, да штампам његову приповетку in toto. — А. Ч.
16
без њега смо мирно проживели, а сад ће опет свињац у срезу да направи. Опет од срамоте жив да не останеш. — Ћути, тебе нико ништа не пита! — Мене не треба ни да пита... Сам ћу да кажем. Опет ћете од њега мртви пијани долазити и у језеру се купати потпуно обучени... А после чисти. Ни за три дана не можеш да очистиш! — Шта ради сад гроф? — запитао сам мужика. — Изволели су да седну за ручак кад су мене к вама послали... До ручка су ловили рибу у Купалишту. — Шта наређујете да одговорим? Отворио сам писмо и у њему прочитао следеће: „Мили мој Лекок!6 Ако си још жив и здрав и ако још ниси заборавио свог испичутуру пријатеља, овда, ни минуту не оклевај, облачи одело и јури к мели. Допутовао сам тек прошле ноћи, али већ умирем од досаде. Нестрпљење с којим те очекујем не зна за границе. Хтео сам да дођем по тебе и да те одведем у своју јазбину, али је жега укочила све моје зглобове. Седим на једном месту и хладим се лепезом. Па како ми живиш? Како живи твој препаметни Иван Демјанич? Још ратујеш са својим чистунцем Поликарпом? Долази брже и причај. Твој А. К." Није било потребно да гледам потпис да бих у крупном ружном рукопису познао пијану руку која ретко пише, руку свог пријатеља грофа Алексеја Карнејева. Краткоћа писма, његова жеља за неким измотавањем и ведрином потврђивали су да је мој не особито паметни пријатељ поцепао много папира док је саставио ово писмо. У писму је недостајала заменица „који" и брижљиво су избегнути прилози — и једно и друго ретко успева грофу одједном. — Како наређујете да одговорим? — понови мужик. Нисам одмах одговорио на то питање, па сваки солидни човек оклевао би на мом месту. Гроф ме волео и најискреније је желео моје пријатељство, а ја према њему нисам осећао ништа налик на пријатељство, чак га нисам ни волео; због тога би било поштеније директно, једном заувек, одбацити његово пријатељство него ићи к њему и претварати се. Поред тога, отићи грофу значило је још једном утопити се у живот који је мој Поликарп називао „свињцом" и који је до пре две године, ове до грофовог одласка у Петроград, подривао моје снажно здравље и испијао мој мозак. Тај развратни, необични живот, пун ефеката и пијаног пировања, није успео да уздрма мој организам, али зато је за мене чула цела губернија... Ја сам популаран... Разум ми је говорио праву правцату истину, румен стида због недавне прошлости обливала је моје лице, срце се стезало од страха при помисли да нећу имати довољно храбрости да одбијем грофу, али се нисам дуто колебао. Борба није трајала више од минуте. 6
Лекок — детектив, јунак Габориовог романа.
17
— Поздрави грофа — рекох изасланику — и захвали на сећању... Реци да сам заузет и да... кажи да... И баш у тренутку кад је са мога језика хтело готово да се отме одлучно „не", обузе ме мучно осећање... Млади човек, пун живота, снаге и жеља, бачен вољом судбине у сељачку пустињу, био је обрван осећатем туге, усамљености... Сетио сам се грофовског врта, са раскошном свежом хладовином оранжерије и полумраком узавих, забачених алеја... Те алеје, заштићене од сунца сводом зелених, испреплетаиих грана старих липа, познају ме... Познају оне и жене које су тражиле моју љубав и полумрак... Сетио сам се раскошне гостинске собе са слатком леношћу њених сомотских дивана, тешких завеса, ћилима, меких као перје, са леношћу коју тако воле младе, здраве животиње... Пала ми је на памет моја пијана срећа, која не зна граница у својој ширини, сатанској гордости и презиру према животу. И моје крупно тело, преморено од сна, поново је пожелело кретање... — Реци да ћу доћи! Мужик се поклони и изађе. — Да сам знао, не бих га пустого, ђавола! — промрљао је Поликарп брзо и бесмислено прелиставајући књигу. — Остави књигу и хајде оседлај Зорку! — рекох строго. — Брзо! — Брзо... Одмах, него... Трчим... Кад би бар за неким послом ишао, а не ђаволу рогове ломити! То је било речено полушапатом, али тако да ја чујем. Лакеј, који је прошаптао дреке речи, испрсио се преда миом и, презриво се омејуљећи, очекивао заслужену ватру, али сам се ја направио да нисам чуо његове речи. Моје ћутање је најбоље и најоштрије оружје у борби са Поликарпом. То презриво пропуштање његових отровних речи мимо ушију разоружава га и лишава снаге. То, као казна, дејствује јаче него шамар или бујица псовки... Кад је Поликарп изишао у двориште да оседла Зорку, погледао сам књигу коју је престао да чита... То је био „Греф Монте Кристо", страшни Димин роман... Мој цивилизовани лудак чита све, почев од фирми кафана до књмге Огиста Конта7, које леже у мом сандуку са другим књигама које сам одбацио и које не читам; али из целокупне штампане и писане гомиле он признаје само страшне, онажне романе о важној „господи", о отровима и о подземним каналима, остало је крстио,,глупостима". О његовом читању мораћу још да говорим, а сад — на коња! После четврт сата копита моје Зорке већ су дизала прашину путем од села ка грофовском имању. Сунце је било близу смираја, али врућина и оморина још су се осећале... Прегрејани ваздух био је устајан и сув, без обзира на то што се мој пут пружао обалом огромног језера... Десно сам гледао водену масу, лево је мој поглед миловао пролећно лишће храстове 7
August Comte (1798—1857), францусви филозоф и социолог
18
шуме, а у то време су моји образи доживљавали Сахару. „Биће олује!" помислио сам, маштајући о добром, хладном пљуску... Језеро је мирно опавало. Ни једним јединим звуком није поздрављало јурњаву моје Зорке, и само цвркут младе шљуке нарушавао је гробно ћутаље непокретног великана. Сунце се огледало у њему као у великом огледалу и обасипало сву његову ширину, од мога пута до далеке обале, заслепљујућом светлошћу. Засењеним очима се чинило да природа добија свеглост не од сунца већ од језера. Врућина је нагнала у дремеж и богати живот језера и његове зелене обале... Посакривале се птице, не праћакају се рибе, мирно су очекивали хладовину зрикавци и цврчци. На ове стране пустош. Само понекад ме моја Зорка уносила у густи облак обалских комараца, а у даљини на језеру једва су се мицала три црна чамчића старца Михеја, нашег рибара, који је у закуп узео цело језеро. Нисам јахао правом линијом, него унаоколо, како су се простирале обале округлог језера. Да се путује правом линијом, могуће је само чамцем, а путници по сувом праве велики круг прелазећи осам врста. За све време путовања видео сам, гледајући језеро, супротну обалу, изнад које се белела трака расцветаних трешања; иза трешања се уздизала грофовска сушара за снопље, начичкана разнобојним голубовима, и белео се мали звоник грофовске цркве. На глинастој обали било је купалиште; на огради су се сушили чаршави. Све сам то видео и мени се чинило да ме од мога пријатеља грофа раздваја нека врста, међутим, да бих дошао до грофовског имања, требало је прећи шеснаест врста. Путем сам размишљао о својим чудним односима са грофом. Занимљиво је било да их себи објасним, да их средам, али, на жалост, то објашњење је остало неостварени задатак. Без обзира на то колико сам мислио, колико сам одлучивао, на крају крајева морао сам да се задржим на закључку да сам слаб прзнавалац и самог себе и човека. Људа који познају мене и грофа, различито објашњавају наше односе. Ускогруди, који даље не види од свог носа, воле да тврде да чувени гроф гледа у „бедном и ситном" судском иследнику доброг испичутуру и пришипетљу. Ја, који пишем ове редове, по њиховом схватању, пузим и пренемажем се за грофовским столом због мрвица и огризака! По њиховом мишљењу, знатни богаташ, страшило и завист целог с-кот среза био је врло паметан и слободоуман, иначе би била несхватљива енисходљивост милостива до пријатељства са сиромашним иследником и тај либерализам који је грофа начигаио неосетљивим према мојем „ти". А, опет, паметнији људи објашњавају наше блиске односе подударношћу „духовних интереса". Ја и гроф омо вршњаци. Обојица смо завршили науку на истом универзитету, обојица смо правници и обојица веома мало знамо: ја понешто, а гроф је заборавио и утопио у алкохол све што је некад и знао. Обојица смо горди, и због неких тамо, 19
само «ама познатих разлога, као дивљаци, клонимо се друштва. Обојица не рачунамо са јавним мнењем (тј. с-ког среза), обојица смо неморални и оба ћемо рђаво завршити. Такви су „духовни интереси" који нас везују. Више ништа од тога не могу да кажу о нашим односима људи који нас познају. Они би, дабоме, рекли кад би знали, како је слаба, мека и поводљива природа мога пријатеља, грофа, и како сам снажан и јак ја. Они би много рекли кад би знали како ме волео тај слабуњави човек и како ја њега нисам волео! Он ми је први понудио пријатељство, и ја сам му први рекао „ти", али са каквом разликом у тону! Он, обузет добрим расположењем, загрлио ме и понизно ме замолио за пријатељство — а ја, пак, обузет осећањем орезира, гађења, рекао сам му једном: — Престани да млатиш празну сламу! И то „ти" он је примио као израз пријатељства и почео је да га носи узвраћајући ми својим поштеним братским „ти"... Да, боље бих и поштеније урадио кад бих окренуо своју Зорку и вратио се назад Поликарпу и Ивану Демјаничу. Касније сам мислио не једавпут: колико несрећа не бих морао да поднесем и колико бих добра направио својим ближњима да сам те вечери имао одлучности да се вратим, да се отела моја Зорка и да ме однела што даље од тог страшног великог језера! Колико мучних успомена не би сад притискивало моју савест и не би нагонило моју руку да оставља перо и да се хвата за главу! Али нећу много да истрчавам напред, тим пре што ћу још много пута морати да се задржавам на невољама. Сад о веселом... Моја Зорка ме унела кроз капију грофовског имања. На самој капији она се спотакла, а ја, пошто ми је спала узенгија, умало се нисам стровалио на земљу. — Рђав знак, господине! — довикнуо ми неки мужик који је стајао на вратима дугачке грофовске коњушнице. Верујем у то да човек који падне с коња може да сломи врат, али не верујем у предсказања. Давши узде мужику и тресући корбачем прашину са чизама, пожурио сам у кућу. Нико ме није дочекао. Прозори и врата собе били су широм отворени, али без обзира на то, у ваздуху је лебдео тежак, чудан мирис. Била је то мешавина мириса старих, напуштених просторија и пријатних, али оштрих наркотичних мириса биљака, недавно донесених из оранжерије у собу... У сали, на дивану пресвученом светлоплавом свилом лежала су два изгужвана јастука, испред дивана, на округлом сточићу, угледао сам чашу са неколико капи течности, од које се ширио мирис јаког ришког балзама. Све је то говорило да је дом настањен, али ја, обишавши свих једанаест соба, нисам нашао ни живе душе. У кући је царовала иста празнина као и око језера... Из такозване сале мозаика водила су у башту велика стаклена вра20
та. Отворио сам их са треском и низ мермерну терасу спустио се у врт. Ту, пошто сам прошао неколико корака по алеји, срео сам деведесетогодишњу старицу Настасју, некадашњу грофову дадиљу. То је мало, смежурано биће, које је смрт заборавила, са ћелавом главицом и продорним очима. Кад гледаш њено лице, и нехотице ти пада на памет назив који су јој дала служичанд: „Сичиха"8... Угледавши ме, задрхтала је и замало што није испустила чашу са кајмаком коју је држала с обе руке. — Здраво, Сичиха! — рекох ја. Она ме искоса погледа и ћутећи прође мимо мене. Дохватих је за раме... — Не бој се, лудо... Где је гроф? Старица је показала на своје уши. — Ти си глува? Јеси ли давно оглувела? Без обзира на овоје многе године, старица изванредно чује и види, али не сматра сувишним да клевета своја чула... Припретио сам јој прстом и отишао. Учинивши још неколико корака, чуо сам гласове, а нешто мало касније угледах и Људе. На месту где се алеја проширивала у платформу окружену гвозденим клупама, у сенци високих белих багремова стајао је сто на коме је блистао самовар. Око стола су разговарали. Латано сам пришао пољанчету и, сакривши се иза жбуна јоргована, почео сам да очима тражим грофа. Мој пријатељ гроф Карнејев седео ја на столици за склалање и пио чај. На њему је био шарени огртач, у коме сам га видео пре две године, и сламни шешир. Лице забринуто, сређено, збијено у боре, тако да би човек који та не познаје могао помислити да га у том тренутку мучи озбиљна мисао, брига... По спољашњости гроф се ни најмање није променио од нашег растанка пре две године. Исто мало, мршаво тело, слабо и млитаво као тело прдавца. Иста уска, јектичава рамена с малом риђом главом. Носић као и раније црвенкаст, образи, као и пре две године, висе као крпе. На лицу ничег смелог, јаког, мушког... Све је слабо, апатично, млитаво. Импозантни су само велики, обешени бркови. Мом пријатељу неко је рекао да му приличе други бркови. Он је поверовао, и сад свако јутро мери колико се издужило растиње изнад његових бледих усана. С тим брковима он личи на бркатог, врло младог и отрцаног мачка. Покрај грофа за истим столом седео је неки мени непознат дебео човек велике ошишане главе и врло црних обрва. Његово лице је било угојено, пресијавало се као зрела дуња. Бркови дужи него у грофа, чело мало, усне стиснуте, а очи лено гледају у небо... Црте лица се развукле као осушена кожа, али због тога нису мање тврде. Тип није руски... Дебељко је био без капута и прслука, само у кошуљи на којој су се тамниле мрље од зноја. Није пио чај, већ киселу воду. 8
„Сичиха" — совуљата.
21
На пристојном одстојању од стола стајао је набијен, низак човечуљак с црвеним, задриглим потиљком и клемпавим ушима. То је био грофов управник Урбетин. Због доласка његове светлости он се обукао у ново црно одело и сад муку мучи. Зној је потоком лио са његовог црвеног, препланулог лица. Поред управника стајао је мужик који ми је донео писмо. Тек сам ту приметно да тај мужик нема једно око. Испрсивши се, стајао је укопан као кип и чекао питања. — Требало би, Кузма, узети бич, па ти сва леђа ишарати — говорио му је лагано својим убедљивим и меким басом управник. — Зар се могу тако мурдарски извршавати господска наређења? Требало је да их молиш да одмах изволе овамо и да сазнаш кад ће тачно да стигну. — Да, да, да... — нервирао се гроф. — Требало је да све сазнаш! Он је рекао: доћи ћу. Али то није довољно... Сад ми је потребан! Обавезно сад! Ти си га молио, али он тебе није разумео. — А што ти је толико потребан? — улита грофа дебелно. — Морам да га видим! — Само то? А ја мислим, Алексеју, тај твој иследник боље би урадио кад би данас остао код своје куће. Мени сад није до гостију. Избечио сам се. Шта је значило то газдинско, наређивачко „мени"? — Ма то није гост! — рече молећивим гласом мој пријатељ. — Он ти неће сметати да се од пута одмориш. С њим, молим те, никакие етикеције! Видећеш какав је то човек! Ти ћеш одмах да га заволиш и да се спријатељиш с њим, голубе! Изашао сам иза жбуна јоргована и упутио се столу. Гроф ме угледао, препознао и на његовом радосном лицу заиграо је осмех. — Ево га! Ево га! — уситни он поцрвеневши од радости и скочивши од стола. — Како је то лепо од тебе! И притрча мени, подскочи, загрли ме и својим тврдим брковима неколико пута огреба по образу. После пољубаца следило је дуго руковање и загледање у моје очи... — А ти се, Сергеје, ниси нимало променио! Све исти! Такав лепотан и делија! Хвала што си послушао и дошао. Пошто сам се ослободио грофовог загрљаја, поздравих се с управником, мојим добрим познаником, и седох за сто. — Ох, голубе! — настављао је узбуђени и обрадовани гроф —кад би знао како ми је пријатно што видим твоју озбиљну физиономију! Ти не познајеш? Дозволи да те упознам: мој добар пријатељ, Каетан Казимирович Пшехоцки. А ево овај — настављао је показујући дебељку мене — мој добри, стари друг Сергеј Петрович Зиновјев! Овдашњи иследник. Дебељко црних веђа мало се придиже и пружи ми своју пуну, веома знојаву руку. — Драго ми је — промрмља загледајући ме... Веома ми је мило. Пошто је излио своја осећања и смирно се, гроф ми је насуо чашу 22
хладног јаког чаја и примакао кутију с колачима. — Једи... При проласку кроз Москву купио сам код Ејнема. А на тебе сам љут, Серјожа, толико љут да сам чак хтео да се посвађам с тобом!... Не само да ми за ове две године нисн ни ретка написао него чак ниси удостојио одговором ни моје писмо није пријатељски! — Ја не знам да пишем писма — рекох — а уз то немам времена за преписку. И о чему бих, реци молим те, ја могао да пишем? — О чему хоћеш! — Заиста, ни о чему. Признајем само три врете писама: љубавна, поздравна и пословна. Прва нисам писао јер ти ниси жена и ја у тебе нисам заљубљен, друга теби нису потребна, а трећих смо поштеђени пошто између нас никад није било заједничких послова. — Рецимо да је тако — сложи се гроф пошто се у свему брзо и радо слагао — па ипак, могао си макар један редак... А, онда, како ми, ево, прича Петар Јегорич, ти за две године ниси ниједном наишао овуда, као да живиш хиљаду врста одавде или... или се гадиш мог имања. Могао си овде да мало живиш, да ловиш. Штошта се могло овде без мене догодити! Гроф је говорио много и дуго. Кад би почео да говори о било чему, брбљао је без прекида и без краја, ма како била жалосна и плитка тема. У изговарању звукова био је неуморан, као мој Иван Демјанич. Једва сам га подносио због такве особине. Зауставио га је овог пута лакеј Иља, висок, танак човек у изношеној шареној ливреји, који је грофу донео на сребрном послужавнику чашицу вотке и пола чаше воде. Гроф испи вотку, попи мало воде и, намрштивши се, замаха главом. — А ти још ниси престао да лочеш вотку? — рекох. — Нисам престао, Серјожа! — Ма престаии да се пијан мрштиш и климаш главом! Одвратно. — Ја, голубе, све престајем... Доктори су ми забранили да пијем... Сад пијем само због тога што није здраво одједном прекинути... Треба постепено... Погледао сам болесно, исцрпљено грофово лице, чашу, лакеја у жутим кондурама, погледао Пољака црних веђа, који ми се на први поглед, не знам зашто, учинио рђа и пљачкаш, и за једнооког испршеног мужика, и смучило ми се и згадило... Одједном сам зажелео да напустим ову прљаву атмосферу пошто претходно грофу скренем пажњу на своју тоталну антипатију према њему... Био је тренутак над сам био спреман да устанем и да одем Али нисам отишао... Да то учиним... сметала ми је (срамота је признати!) обична физичка леност. — Дај и мени вотке! — рекох Иљи. Дугачке сенке почеле су да се пружају по алеји и пољанчету... Далеко крекетање жаба, чавкање врана, песма стрнадица поздрављали су већ залазак сунца. Спуштало се пролећно вече... 23
— Нека седне Урбењин — шапнух грофу. — Он стоји пред тобом као дечак. — Ух, сам нисам могао да се сетим! Петре Јегоричу — обрати се гроф управнику — седите, молим! Доста сте стајали! Урбењин седе и погледа ме захвартао. Вечно здрав и весео, учини ми се овог пута болестан и тужан. Лице му је било изгужвано, сањиво, а очи су нас посматрале лено, безвољно... — Шта има ново, Петре Јегоричу? Шта има добро? — улита га Карнејев. — Да нема нешто тако... нешто необично? — Све као и пре, ваша светлости... — Да нема... нових девојчица, Петре Јегоричу? Моралист Петар Јегорич поцрвене. — Не знам, ваша светлости... У то се не мешам. — Има, ваша светлости — прогунђа једнооки Кузма, који је све досад ћутао. — И још какве. — Добре? — Свакаквих има, ваша светлости, за свачији укус... И смеђих, и плавих, и свакаквих. — Види ти њега!... Чекај, чекај... Сад те се сећам... Мој бивши Лапорело9, секретар у питањима... Тебе, чини ми се зову Кузма? — Баш тако... — Сећам се, сећам... Какву сад имаш у изгледу? Сигурно ове сељанчуре? — Највише, зна се, сељанчуре, али има и чистијих... — А где си ти нашао те чистије? — улита Иља шкиљећи очима на Кузму. — На Велику недељу поштару је дошла свастика... Настасја Иванова... Девојче све у цвату, сам бих загризао, ал' кисело грожђе... Крви пуни образи и тако то... Има и боље од тога. Само су вас и чекали, ваша светлости. Млада, једра, ватрена... лепота! Такву лепоту, ваша светлост, ни у Питинбургу нисте изволели видети... — А ко је то? — Олешка, кћи шумара Окворцова. Испод Урбењина је зашкрипала столица. Ослањајући се рукама о 'сто и црвенећи, управник се лагано подиже и окрене лицем према једнооком мужику. Израз умора и досаде уступио је место јаком гневу... — Ћути, битанго! — промрмња он. — Гаде ћорави... Причај што хоћеш, али не дирај поштене људе! — Ја вас не дирам, Петре Јегоричу — мирно одговоди Кузма. — Ја не говорим о себи, грмаљу! Уосталом... извините, ваша светлости — обрати се управник грофу. — Извините што сам направио сцену, али бих ја молио светлост да забрани вашем Лапорелу, како ете 9
Лепорело — Дон Жуанов слуга.
24
га изволели назвати, да својом оданошћу не задире у лица достојна сваког поштовања. — Ништа ја... — промрмља наивни гроф. — Он ништа нарочито није рекао. Увређен и узбуђен до крајње границе, Урбељин се одмаче од стола и стаде у страну. Прекрстивши руке на грудима и жмиркајући очима, он иза гранчица сакри од нас своје црвено -лице и замисли се... Није ли тај човек предосећао да ће у скорој будућности његова морална осећања морати да издрже хиљаду пута горе увреде? — Не разумем зашто се он увредио! — шапну ми гроф. — Гле особењака! Ништа увредљиво није речено. После двогодишњег трезног живота чашица вотке изазвала је у мени лако пијанство. По мозгу и по целом телу разлило ми се осећање лакоће, задовољства. Уз то сам почео да осећам вечерњу свежину која је мало-помало почела да потискује дневну врућину... Предложио сам да прошетамо. Из куће су грофу и његовом новом пријатељу Пољаку довели њихове огртаче, и ми пођосмо. За нама је ишао и Урбењин. Грофовски врт, по коме смо шетали, због изванредне раскоши достојан је нарочитог, посебног описа. У ботаничком, привредном и у многом другом смислу он је богатији и величанственији од свих које сам икад видео. Осим описане поетске алеје са зеленим сводовима, у њему можете наћи све што зажели поглед пожудне мазе. Ту су све могуће егзотичне и иностране воћке, почев од трешања и шљива до кајсија, крупних као гушчије јаје. Дуд, барбарис, француско Бергамотово дрвеће, чак и маслине, срећу се на сваком кораку. Ту су: полуразрушена, маховином зарасла пећина, фонтана, језерца одређена за златне рибице и питоме шаране; брда, дрвене кућице, скупа стаклена башта... И тај ретки луксуз, који су сакупиле руке очева и дедова, то богатство великих, поетских пећина и бескрајних алеја пуних ружа, било је варварски препуштено на милост корову, лоповским секирама и чавкама, које су немилосрдно свијале своја ружна гнезда на ретком дрвећу! Законити власник овога добра ишао је поред мене и ниједан мишић његовог испијеног и ситног лица није задрхтао док је гледао запуштеност и ужасни људски мурдарлук, као да он није ни био газда врта. Само једном, из доколице, ставио је примедбу управнику да не би било лоше кад би се стаза посула песком. Обратио је пажњу на недостатак ником потребног шљунка, а није примећивао голо дрвеће, угинуло за време хладне зиме, и краве које су шетале по врту. На његову примедбу Урбењин одговори да је за одржавање врта потребно око десетак радника, а пошто његова светлост не изволева да живи на овом имању, трошкови за врт су непотребни и непродуктивни. Гроф се, добоме, сложно с тим разлозима. — А и немам кад, признајем! — махну руком Урбењин. — Преко лета у пољу, а зими хлеб у граду продајеш... Кад ћеш и у врту! 25
Главна, такозвана „генерална" алеја, чија се сва лепота састојала у њеним старим, широким липама и у безброју лала које су се протезале као шарени појасеви дуж ње, завршавала се у даљини жутом мрљом. То је била жута камена кућица у којој је некад био бифе са билијаром, кеглама и кинеском игром. Без циља смо се упутили ка тој кућици... На њеном улазу нас је дочекало живо биће, које је унеколкко узнемирило нерве мојих нехрабрих пратилаца. — Змија! — изненада врисну гроф, ухвативши ме за руку и пребледевши. — Погледај! Пољак устукну, стаде као укопан, рашири руке као да преграђује пут привиђењу. На последњој каменој полуразрушеној степеници лежала је млада змија наше обичне руске врсте. Кад нас је угледала, она подиже главу и помакну се... Гроф још једном врисну и сакри се иза мојих леђа. — Не бојте се, ваша милости! — рече лено Урбењин, ступивши ногом да прву степеницу... — А ако уједе? — Неће. Осим тога, опасност, узгред буди речено, од овакве врете змија је преувеличана. Једном ме ујела стара змија, и, као што видите — нисам умро. Човечји језик је опаснији од змијског! — Урбењин није пропустио да с уздахом одржи моралну придику. И заиста. Управник није стигао да прекорачи две—три степенице, а змија се отегла целом дужином и јурнула као муња у рупу између два камена Кад смо ушли у кућицу, угледасмо друго живо биће На старом, олињалом билијару, поцепане чохе лежао је старчић, омален растом, у плавом капутићу, шареним панталонама и џокејској капици. Слатко је и мирно спавао. Око његових безубих уста, налик на дупљу, и на шиљастом носу шетале су мухе. Мршав као скелет, с отвореним устима и непомичан, личио је на леш донесен из мртвачнице ради обдукације. — Франц! — гурну га Урбењин. — Франц! После пет-шест удараца Франц затвори уста, подиже се, погледа све нас и поново леже. После једне минуте његова уста су поново била отворена и мухе, које су се шетале око носа, опет је узнемиривало дрхтање које је долазило од његовог хркања. — Спава, свиња нечиста! — уздахну Урбењин. — То је, изгледа, наш вртлар Трихер? — улита гроф. — Ваш он... Ето тако сваки дан... Дању спава као заклан, а ноћу се карта. Данас, кажу, играо је до шест сати ујутро... — А шта игра? — Коцка се... Највише ајнца. — Па да, таква господа слабо раде свој посао... Бадава плату примају. — Нисам вам то рекао, ваша светлости — поче да се правда Урбе26
њин — да бих се жалио или да изазивам незадовољство, него само онако... Жао ми је што тако способан, а од страсти такве пропада. А вредан је човек, нема шта да се каже... не прима бадава плату. Још једном омо погледали коцкара Франца и изашли из кућице. Одатле смо се упутали према баштенској капији која води у поље. Ретко у којем роману баштенска капија не игра важну улогу. Ако то сами нисте приметили, распи тајте се код мога Поликарпа, који је у свои веку прогутао много страшних и нестрашних романа, и ће вам сигурно потврдити ову ништавну, па карактеристичну чињеницу. Мој роман такође није могао да заобиђе капију. Но моја капија се разликује од других само по томе што ће моје перо морати да проведе кроз њу много несрећних и готово ниједног срећника, што је у другим романима увек обрнуто. И, што је горе од свега, ову капију сам већ описивао, али не као романописац, већ као иследник. Код мене ће кроз њу проћи више преступника него заљубљених. За четврт сата, поштапајући се, пентрали смо се уз брдо које ми зовемо Камени гроб. У сељака постоји легенда да под том каменом гомилом почива тело некаквог татарског кана који се плашио да ће после његове смрти непријатељи скрнавити његов прах, па је због тога наредио да на њега натоваре гомилу камења. Али тешко да је та легенда истинита... Камене громаде, њихов мећусобни положау и величина искључује учешће човечјих руку у поставку овог брда. Оно стоји само у пољу и подсећа на преврнути шлем. Кад омо се успентрали на њега, угледали смо цело језеро, у свој његовој привлачној величини и лепоти, коју није могуће описати. Сунце се више није огледало у њему; оно је зашло и оставило је за собом широк румени појас, који је ове обојио пријатном црвенкастожутом светлошћу. Пред нашим ногама пружало се грофовско имање са кућама, црквом и вртом, а у даљини, с оне стране језера, назирало се село, у коме сам, по вољи судбине, имао своју резиденцију. Површина језера, као и пре, била је непокретна. Чамци старца Михеја, одвојивши се један од другога, журили су ка обали. По страни мога сеоцета црнила се железничка станица са димом локомотиве, а иза нас, на другој страни од Каменог гроба, пружала се нова слика. У његовом подножју ишао је пут дуж кога су се уздизале старице-тополе. Тај пут је водио у грофовску шуму, која се протезала до краја хоризонта. Ја и гроф смо стајали на брду. Урбењин и Пољак, пошто су били тешки, више су волели да нас сачекају у подножју, на путу. — Каква је то буџа? — упитах грофа показујући главом према Пољаку. - Где си натрапао на њега? — То је врло мио господин, Серјожа, врло мио — узбуђено уситни гроф. — Брзо ћеш се спријатељити с њим! — Чисто сумњам. Збот чега стално ћути? 27
— По природа је ћутљив! Ал' што је паметан! — Па ко је тај човек? — У Москви сам се с њим упознао. Он је веома пријатан. Касније ћеш све сазнати, Серјожа, а сад не питај. Да сиђемо? Спустили смо се са Каменог гроба и пошли путем ка шуми. Приметно је почело да се смркава. Из шуме је допирало кукање кукавице и гласно цвркутање уморног, вероватно младог славуја. — Ау! ау! — чуемо звонки дечји гласић кад смо се приближили шуми. — Ухватите ме! И из шуме истрча петогодишња девојчица, са белом као лан главицом и у плавој хаљиници. Кад нас је угледала, она се звонко насмејала и поскакујући притрчала Урбењину и загрли његово колено. Урбењин је подиже и пољуби у образ. — Моја кћи Саша! — рече. — Препоручујем. За Сашом је журио из шуме петнаестогодишњи гимназијалац, Урбењинов син. Кад нас је спазио, неодлучио скиде капу, стави је на главу па је опет скиде. За њим се лагано кретала црвена мрља. Та мрља је одједном привукла нашу пажњу. — Каква дивна појава! — узвикну гроф, ухвативши ме за руку. — Погледај! Каква лепота! Каква је то девојка? А ја нисам ни знао да у мојим шумама живе такве виле! Погледах Урбењина да улитам каква је то девојка и, чудно, тек у том тренутку приметих да је управник мртав пијан. Он се, црвен као рак, заљуља и ухвати ме за руку. — Сергеје Петровичу! — прошапта ми на уво обавијајући ме облаком алкохолног мириса. -молим вас, спречите грофа од даљих примедби у вези са овом девојком. Он по навици може да каже оно што не треба а ово је у највећој мери поштена особа! „У највећој мери поштена особа" била је деветнаестогодишња девојка. са дивном плавокосом главицом, добрим плавим очима и дугим увојцима. Била је у светлоцрвеној, полудечјој-полудевојачкој хаљини. Витке, као игле, ножице у црвеним чарапама биле су у малим, готово дечјим ципелама. Њена округла рамена, све време док сам уживао посматрајући је, кокетно су подрхтавала као да им је било хладно или као да их је пецкао мој поглед. — Тако младо лице, а тако развијени облици! — шапну ми гроф пошто је још у раној младости изгубио способност да поштује жене и сада их посматра само с гледишта покварене животиње. А код мене, памтим, плануло у грудима лепо осећање. Био сам још и песник и у друштву шума и мајске вечери, кад почиње да светлуца вечерња звезда, могао сам жену да посматрам само као песник... Гледао сам девојку у црвеном с таквим дивљењем каквим сам навикао да гледам шуме, планине, плаво небо. У мени је тада још остао неки делић сентименталности коју сам наследи од своје мајке Немице. 28
— Ко је то? — упита гроф. — То је кћи шумара Скворцова, ваша светлости! — рече Урбењин. — То је Олењка о којој је говорио ћорави мужик? — Да, он је поменуо њено име — одговори управник гледајући у мене молећивим, крупним очима. Девојка у црвеном пропусти нас да прођемо, очигледно не обраћајући на нас ни најмање пажње. Њене очи гледале су некуд у страну, али ја, као човек који познаје жене, осећао сам на свои лицу њене зенице. — Ко је од њих гроф? — чуо се иза нас њен шапат. — Ено онај са дугачким брковима — одговори гимназијалац. И ми зачусмо иза себе сребрн смех.. Био је, смех разочарања... Мислила је она да сам ја Гроф власник огромних шума и пространог језера а не овај кепец с испијеним лицем и дугим брковима. Чуо сам дубоки уздах из широких Урбењинових груди. Железни човек се једва кретао. — Пусти управника — шапнух грофу. — Он је болестан или... пијан. — Изгледа да сте болесни, Петре Јегоричу! — обрати се гроф Урбењину. — Ви ми нисте потребни, па вас због тога не задржавам. — Не брините, ваша светлости. Хвала вам на вашој пажњи, али ја нисам болестан. Окренух се... Црвена мрља се није мицала и гледала је за нама... Јадна плавокоса главица! Да ли сам помишљао тог тихог мајског дана да ће она касније постати херој мога узбудљивог романа? Сада, кад пишем ове редове, у моје топле прозоре злослутно лупа јесења киша и негде нада мном хучи ветар. Гледам у тамни прозор и нагоним себе да на фону ноћног мрака снагом маште створим своју милу јунакињу... И ја је видим са њеним невино-детињим, наивним, добрим лицем и заљубљеним очима. Зажелим да бацим перо и да поцепам, да спалим све што сам написао. Зашто да дирам успомене на то младо безгрешно биће? Али ту, поред моје мастионице, стоји њена фотографија. На њој је њена плавокоса главица у свој сујетној величини пале, лепе жене. Очи уморне, али због разврата горде, непомичне. Ово је баш она змија од чијег уједа опасност, Урбењин би рекао, није преувеличана. Она је дала олуји пољубац, а олуја је сломила цветић до корена. Много је добијено, али Је више скупо плаћено. Нека јој читалац опрости грехове... Пошли смо кроз шуму. Борови су досадни због своје ћудљиве Једноликости. Сви су они једнаког раста, налик Један другог и у сва годишња доба имају исти изглед, не познају ни смрт ни пролећну обнову. Али зато привлачи њихова потиштеност: непокретни, бешумни, као да тужне мисли мисле. 29
— Да се вратимо? — предложи гроф. То питање оста без одговора. Пољаку је било сасвим свеједно где је. Урбењин није сматрао свој глас одлучујућмм, а ја сам се сувише обрадовао шумској свежини и ваздуху четинара да бих се вратио. Уз то је било потребно чим било, макар и обичном шетњом, убити време до ноћи. Мисао о дивљој ноћи која се приближавала пратило је слатко подрхтавање срца. Ја, срамота је да признам, маштао сам о њој и у мислима сам већ уживао њену сласт. А по оном нестрпљењу с којим је гроф сваки час погледао на сат видело се да је и њега растрзало нестрпљење. Осећали смо да схватамо један другот. Крај шумареве кућице, која се шћућурила између борова на четвртастом пропланку, дочекала су нас као песма звонким лавежом два псетанцета, ватреножуте боје, мени непознате врсте, еластична као јегуље, сјајна. Препознавши Урбешина, весело замахаше реповима и потрчаше к њему, из чега се могло закључити да је управних често посећивао шумареву кућу. Ту, крај куће, дочекао нас је неки момак без чизама, гологлав, с крупним пегама на затуђеном лицу. Минут нас је посматрао ћутећи, избечивши очи, а онда, кад је сигурно препознао грофа, хукну и као без главе јурну у кућу. — Знам зашто је отрчао — насмеја се гроф. — Ја га памтим... То је Мићка. Гроф се није преварио. Ни минута није прошла, а Мићка изађе из кућице носећи на послужавнику чашицу вотке и пола чаше воде. — За добро здравље, ваша светлости — рече он послужујући и смејући се целим својим глупим и зачуђеним лицем. Гроф попи вотку, „замези" водом, али овога пута се не намршти. Сто корака од кућице стајала је гвоздена клупа, стара колико и борови. Сели смо на њу и почели да посматрамо мајско вече у свој његоvoj тихој лепоти. Над нашим главама, гракћући, летеле су преплашене вране, са свих страна допирало је певање славуја; само је то и реметило потпуну тишину. Гроф не уме да ћути чак ни у тихо пролећно вече, кад је човечји глас најнепријатнији од света. — Не знам да ли ћеш ти бити задовољан? — обрати се мени. — Наредио сам за вечеру јуху од гргеча и дивљач. Уз вотку ће бити хладна јесетра и прасетина са хреном. Као да се наљутише на ту прозу, песнички борови одједном зашумише својим врховима и кроз шуму се разлеже тихи жамор. Свеж ветрић пројури по просеку и поигра се травом. — Доста! — викиу Урбењин на псе риђе боје, који су му сметали да запали цигарету. — А мени се чини да ће данас бити кише. По ваздуху осећам. Данас је била таква страшна запара да није потребно да човек буде учени професор да би предсказао кишу. Биће добро за жито. „А шта ће ти жито", помислих, „кад ће гроф да га пропије? Нема 30
због чега ни киша да се мучи." Кроз шуму још једном пролете ветрић, али овога пута оштрији. Борови и трава зашумите јаче. — Хајдемо кући! Дигосмо се и тромо кренусмо назад, ка кућици. — Боље је човеку да буде као ова плава Олењка — обратих се Урбењину — и да живи овде са зверовима него судски иследник па да живи са људима... Мирније је. Зар није истина, Петре Јегоричу? — Свеједно је шта је човек, само да је душа мирна, Сергеје Петровичу. — А у ове лепушкасте Олењке, је ли њена душа мирна? — Једини бог познаје туђу душу, али мени се чини да она нема због чега да се узнемирава. Мука мало, а грехова као код малолетника... То је врло добра девојка. Али, ево, и небо је, најзад, почело о киши да говори. Зачу се из даљине нешто као лупа кочија. Тресну негде иза планине гром... Мићка, који нас је стално пратио, задрхта и брзо се прекрсти. — Олуја! — узнемири се гроф. — Ето незгоде! Уз пут ће киша да нас ухвати... И како се смрачило! Говорим ја да се вратимо! А оно не, него још даље отишли... — Ми ћемо у кућици кишу причекати — предложих. — Зашито у кућици? — поче Урбењин, некако чудно жмиркајући очима. — Киша ће подати целе ноћи, па ћете и ви у кућици целу ноћ да преседите. А ви се, молим вас, не бојте... Хајдете назад, а Мићка ће отрчати напред да вам у сусрет пошаље кочије. — Ма ништа, ваљда неће киша сву ноћ пљуштати... Олујни облаци обично брзо пролазе... А баш и не познајем новог шумара, и хтео бих да мало брбљам с том Олењком... да сазнам каква је то птичица... — Немам ништа против! — сложи се гроф. — Али како ћете ви тамо кад... кад тамо није уређено? — уситни узбуђено Урбењин. —Седети тамо у смраду, ваша светлости, кад можете код куће да будете... Не разумем какво је то задовољство... А да се упознате са шумаром кад је болестан... Било је очитледно да управник никако не жели да ми уђемо у шумареву кућицу. Он је чак раширио руке, као да је хтео да нам препречи пут... Схватио сам по његовом лицу да је имао своје разлоге да нас не пусти. Уважавам туђе разлоге и тајне, али тога пута ме веома заголицала радозналост. Био сам упоран, и ми уђосмо у кућицу. — У салу изволите! — не да рече, него некако нарочито процеди босоноги Мићка, гушећи се од радости. Замислите салу, најмању на свету, са необојеиим дрвеним зидовима. Зидови украшени сликама из „Њиве", фотографијама у шкољкама или, како их код нас називају, шкољчаним рамићима, и 31
сведочанствима... Једна диплома — захвалност неког барона за дугогодишњу службу, остале коњичке. Понегде на зидовима вије се бршљан... у углу, пред малом иконом, тихо светлуца и слабо гори у сребрној посуди плавичаст пламичак. Крај зида су нагомилане столице, очигледно скоро купљење. Куплено је више него што треба, али су и њих поставили, немају куд с њима... Ту су набијене фотеље, са диваном у белоснежним навлакама са ресама и чипкама, и округли лакирани сто. На дивану дрема питоми зец... Пријатно, топло и чисто... У свему се вида присуство жене. Чак и полица са књигама изгледа некако невино, женски, као да би хтела да каже да на њој нема ништа сем слабих романа и смирених стихова... Лепота таквих пријатних, топлих собица не осећа се тако у пролеће као у јесен, када тражиш заклон од зиме и од влаге... Мићка бучно, шмрчући, дувајући и гласно крешући шибицом, упали две свеће и обазриво, као млеко, постави их на сто. Ми емо сели на фотеље, погледали се и насмејали... — Николај Јефимич болестан лежи — објасни домаћиново одсуство Урбешин — а Олга Николајевна, мора да је пошла да отпрати моју децу... — Мићка, јесу ли врата затворена? — чу се слаби тенор из суседне собе. — Затворена су, Николаје Јефимичу! — промрмља Мићка и као без душе одјури у другу собу. — Ја, ја... Пази да буду затворена... — рече исти глас. — Закључај, јако, јако... Ако наићу лопови, ти ми реци... Ја ћу њих из пушке... те покварењаке... — Одмах, Николаје Јефимичу! Насмејасмо се и упитно погледасмо Урбењина. Овај поцрвене и да би сакрио своју забуну, поче да поправља завесу на прозору... Шта значи тај сан. Ми се опет згледасмо. Али није било времена за размшпљање. У дворишту се зачуше брзи кораци, онда шум на степеницама и лупа врата. У собу утрча девојка у црвеном. „Волим олују почетком маја!"10 — певала је високим, пискавим сопраном, прекидајући врисак смехом, али, угледавши нас, она се одједком заустави и заћута. Збуни се и тихо, као овчица, оде у собу, одакле се малопре чуо глас њеног оца, Николаја Јефимича. — Није се надала! — насмеја се Урбењин. После извесног времена она је полако ушла, села на столицу, најближу до врата, и почела да нас посматра. Гледала нас је слободно, право, као да ми за њу нисмо били нови људи, 10
Прва строфа из песме Ф. Тјутчева „Пролећна олуја".
32
већ животиње из зоолошког врта. Једну минуту смо и ми њу посматрали ћутећи, не мичући се... Пристао бих и годинама да седим непомично и да гледам њу — толико је те вечери била лепа. Свеже, као ваздух, руменило, груди које се подижу учестало дишући, коврџе растурене по челу, по раменима, по десној руци, која поправља оковратнотк, велике, сјајне очи... све то на једном малом телу које гута један поглед... Погледаш једном то мајушно створење и угледаш више него да вековима гледаш бескрајне хоризонте... Гледала ме озбиљно, одоздо нагоре, упитно; кад је очима прелазила од мене на грофа или Пољака, то сам ја почео да читам обрнуто: поглед одозго надоле и смех... Први сам проговорио ја... — Препоручујем се — рекох уставши и пришавши јој — Зиновјев... А ово, мој пријатељ гроф Карнејев... Молим за опроштај што смо без позива упали у вашу лепу кућицу... Ми, разуме се, не бисмо то учинили да нас није нагнала олуја. — Ма од тога се неће срушити наша кућица! — рече она насмејавши се и пруживши ми руку. Показала је своје дивне зубе. Сео сам перед ње и испричао јој како нас је изненадила олуја на путу. Почео је разговор о времену — почетак свих почетака. Док смо ми разговарали, Мићка је два пута успео да послужи грофа вотком и обавезном водом Искористивши то што га не гледам, гроф се после чашице слатко намршти и климну главом. — Можда желите нешто да поједете? — улита ме Олењка и, не сачекавши одговор, изађе из собе. Прве кали почеше да лупају по стаклу... Пришао сам прозору... Било је потпуно тамно, и кроз стакло нисам видео ништа сем капљица које су клизиле и одраз сопственог носа. Сину муња и обасја неколико најближих борова... — Јесу ли врата затворена? — зачу се опет слаби тенор. — Мићка, хајде, проклета ти душа, затвори врата! Муке моје, господе! Жена са двоструко повезаним стомаком и глупим, забринутим лицем уђе у салу, понизно се поклони грофу и прекри сто белим чаршавом. За њом се опрезно кретао Мићка носећи закуску. За минуту је на столу стајала вотка, рум, сир и тањир неке печене птице. Гроф испи чашицу вотке, али није јео. Пољак неповерљиво помириса птицу и поче да је сече. — Већ је почела киша! Погледајте! — рекох ја Олењки, која је ушла у собу. Девојка у црвеном пришла је мом прозору, и у исто време нас је за тренутак обасјала бела светлост... Проломи се одозго тресак, и мени се учини да се нешто тешко одвали од неба и са хуком поче да се котрља низбрдо... Прозорска стакла и чашице које су стајале пред грофом задрхташе и јавише се својом стакленом звеком... Удар је био 33
сраховит. — Бојите ли се грома? — упитах Олењку. Она је прислонила образ на округло раме и погледала ме детињасто поверљиво. — Бојим се — прошапта после краћег размишљања. — Гром је убио моју мајку... У новинама су чак о томе писали... Моја мајка је ишла пољем и плакала... Она је врло тешко живела на свету... Бог се сажалио на њу и убио је својим небеским електрицитетом. — Откуда ви знате да је тамо електрицитет? — Учила сам... Ви знате? Они које убије гром, који у рату погину и који умру на тешком порођају доспевају у рај... То нигде не нише у књигама, али то је истина. Моја мајка је сад у рају. Мени се чини да ће и мене једном убити гром и да ћу и ја бити у рају... Јесте ли ви образован човек? — Да... — Значи, ви се нећете смејати... Ево како бих ја желела да умрем. Да се обучем у најскупље, модерне хаљине, какве сам пре неки дан видела на овдашњој богатој племићкињи Шефер, да ставим наруквице... А онда да станем на сам врх Каменог гроба да ме гром убије, тако да сви људи виде... Страшан гром, знате, и крај... — Каква дивља машта! — насмејах се загледајући у очи пуне светот страха пред ужасном, али ефектном смрћу. — А у обичном оделу не желите да умрете? — Не... — одмахну главом Олењка... — И тако, да сви људи виде. — Ваша садашња хаљина је боља од свих модерних и скупоцених хаљина... Она вам пристаје. У њој личите на црвеки цветић у зеленој шуми. — Не, то није истина! — наивно уздахну Олењка. — Та је хаљина јефтина, не може да буде добра. Нашем прозору приђе гроф с очигледном намером да поразговара са лепушкастом Олењком. Мој пријатељ зна три европска језика, али не уме да разговара са женама. Он некако глупо постоја мало поред нас, глупо се насмеја, промумла „м-да" и оде назад, према бокалу са вотком. — Кад сте ушли у собу — рекох Олењки — певали сте: „Волим олују почетком маја". Зар су ти стихови компоновани? — Не, ја певам на свој начин све што знам. Случајно сам се окренуо. Посматрао нас је Урбењин. У његовим очима сам прочитао мржњу, злобу, што алсолутно не пристаје његовом добром, нежном лицу. „Да ли је љубоморан, шта ли му је?" помислио сам. Јадник, ухвативши мој поглед, устаде са столице и због нечег изађе у предсобље... Чак се и по његовом ходу видело да је узбуђен. Удари грома, један јачи и бучнији од другог, почели су да се понављају све 34
чешће. Муња је непрекидно бојила својом пријатном, засењујућом светлошћу неба, борове и мокру земљу... До престанка кише било је још далеко. Одмакао сам се од прозора ка полици са књигама и почео да прегледам Олењкину библиотеку. „Реци шта читаш, рећи ћу ко си" — али из богатства које је симетрично лежало на полици тешко је извести било какав закључак о степену интелигенције и „образовном статусу" Олењхином. Била је ту некаква чудна мешанина. Три читанке, једна Борнова11 књижица, зборник задатака Јефтушевског, други том Љермонтова, Шхљаровски, часопис „Дело", књига-кувар, „Добровољни прилог".12 Могао бих да вам набројим још књига, али у моменту кад сам са полице узео „Доброволуни прилог" и почео да га преврћем, врата друге собе се отворише и у салу уђе прилика која је одједном одвукла мој у пажњу од Олењкиног „образовног статуса". Био је то висок, жгољав човек у кућном сатенском огртачу и поцепаним папучама, прилично оригиналног лица. Његово лице, прошарано плавим жилицама, било је улепшано подофицирским брковима и залисцима и уопште је подсећало на птичју физиономију. Цело лице је било издужено према напред, као да је тежило ка врху носа... Таква лица се, мислим, називају „бокалским њушкама". Мала главица ове прилике стајала је на предугаком мршавом вратићу са великом јабучицом и климала се као птичја кућица на ветру... Необични човек нас је погледао мутним, зеленим очима и задржао се на грофу... — Јесу ли врата затворена? — упитао је молећивим гласом. Гроф погледа у мене и слеже раменима. — Не брини се, татице! — рече Олењка... — Све је затворено... Хајде у своју собу! — А је ли шупа затворена? — Он је мало тако... понекад има напад — шапу Урбењин излазећи из предсобља. — Боји се лопова, и ево, као што видите, брине се само о вратима... Николаје Јефимичу — обрати се чудној прилици — иди у своју собу и лези да спаваш! Не брини, све је затворено! — А јесу ли прозори затворени? Николај Јефимич прегледа све прозоре, опипа њихове браве и, не погледавши нас, зашљапка папучама у своју собу. — Понекад га ухвати, јадника! — поче да објашњава Урбењин над он изађе. — Добар, силан човек, знате ли, породични, и такво зло! Готово свако лето поремети памећу... Погледао сам Олењку. Она је збуњено, кријући од нас лице, доводила у ред своје књиге. Њу је очигледно било срамота због лудог оца. — И кочија је стигла, ваша светлости! — рече Урбењин. — Можете 11
Георг Борн, писац шундромана „Добровољни прилог", зборник дела руских књижевника у корист пострадалих од глади у саратовској губернији. 12
35
да идете ако желите! — А одакле та кочија? — упита. — Ја сам послао по њу... После краћег времена седео сам са грофом у колима, слушао тресак Громова и љутио се... — Ипак нас избаци из кућице овај Петар Јегорич, ђаво да га носи! — гунђао сам озбиљно расрђен. — Није нам дао «и да се нагледамо Олењке!... Не бих му је појео... Стара будала! Цело време се кидао од љубоморе... Он је заљубљен у ту девојчицу... — Да, да, да... Замисли, и ја сам то приметно! И није нам дао да уђемо у кућицу само због љубоморе, и по кочију је због љубоморе слао... Ха, ха!... — Кад остариш, пошашавиш... Уосталом брате тешко је не заљубити се у ову девојку у црвеном ако је гледаш оваки дан овакву какву смо је ми данас видели! Ђаволски је згодна! Само није она за његову њушку... Требало би да он то схвати и да не буде тако себично љубоморан... Воли, али не сметај другима, там пре ако знаш да није суђено теби... Што та је стара будала! — Сећаш се како он плану кад Кузма уз чај помену њено име? — рече гроф уз злурад осмех. — Помислио сам да ће нас све побити... Тако ватрено се не узима у заштиту име жене према којој је човек равнодушан... — Узима се, брате... Али ствар није у томе... Важно је ево шта... Кад је он данас нама тако командовао, а шта он тек ради са малим људима чији је он претпостављен! Зацело, кључарима, економима, ловцима и осталој ситнарији овога света не дозвољава ни да јој се примакну! Љубав и љубомора чине човека неправедним, бездушним, мизантропом... Кладио бих се да је он многе себи подређене због ове Олењке упропастио. Паметно ћеш урадити ако будеш мање веровао његовим жалбама на слуге и извештајима о потреби да се овај или онај истера. Уопште, на време треба ограничити његову власт... Љубав ће проћи, а тада се нема чега бојати. Он је добар, поштен момак... — А како ти се свиђа њен татица? — насмеја се гроф. — Лудак... Требало би да иде у лудницу, а не да шуме чува... Уопште нећеш погрешити ако на вратима овог имања ставиш фирму „Лудница... Овде је код тебе прави Бедлам! Овај шумар, Сичиха, Франц, шашави коцкар, заљубљени старац, уображена девојка, пијаница гроф... шта ћеш свише? — А онај шумар прима плату! Како он ради кад је луд? — Очигледно га Урбењин држи само због кћерке... Урбењин каже да то на Николаја Јефимича наилази готово свако лето... Сумњам... Не свако лето, него је шумар стално болестан... Срећом, твој Петар Јегорич ретко лаже па му се позна кад понешто слаже... — Прошле године Урбењин ме је обавестио да стари шумар 36
Ахметјев одлази у калуђере на Афон и препоручив ми је „искуоног, поштеног и заслужног" Скворцова... Ја сам, дабоме, пристао, као што увек радим. Писма нису као лица не види се кад лажу. Кочија уђе у двориште и заустави се пред кућом. Изађосмо из ње. Киша је већ престала. Олујни облак, севајући муњама к срдито урлајући, журио је ка североисток све више откривајући плаво, звездано небо. Чинило се да тешко наоружана сила, правећи пустош и наплаћујући страшан данак, Јури са новим победама... Заостали мали облаци гонили су се и журили као да су се бојали да неће стићи... Природа је поново постала мирна. И тај мир се осећао у тихом, миришљавом ваздуху, пуном нежности и славујеве песме, у ћутању уснулог врта, у миловању месечеве светлости... Језеро се разбудило после дневног сна и лаким жубором јављало се човечјем слуху... По таквом времену дивно је возити се у удобним колима по пољу или веслати по језеру... Али ми смо ушли у кућу... Тамо нас је очекивала „поезија" друге врсте. Самоубицом се назива онај ко под утицајем психичке болести или измучен неподношљивим патњама сјури себи куршум у чело; за оне, пак, који дају слободу својим жалосним страстима, који пустоше душу у свете дане пролећа и младости нема назива на човечјем језику. После куршума долази гробни мир, после изгубљене младости — долазе године жалости и мучних успомена. Ко је профанисао своје пролеће, тај разуме садашње стање моје душе. Ја још нисам стар, сед, али ја више не живим. Психијатри причају да је један војник који је био рањен на Ватерлоу полудео и да је затим убеђивао све, и сам је уто веровао, да је убијек на Ватерлоу а да је то што они сматрају да је он — само његова сенка, одраз прошлости. Нешто налик на ту полусмрт преживљавам сада и ја... — Веома ми је драго што ништа ниси јео код шумара па ниси покварио апетит — рече ми гроф кад смо ушли у кућу. — Одлично ћемо вечерати као некад... Постављајте! — наредио је Иљи, који је свлачио са њега капут и облачно му огртач. Отишли смо у трпезарију. Ту, на постављеном столу, већ је „кипео живот". Боце свих боја и свемогућих величина стајале су у редовима као на полицама у позоришном бифеу и, одбијајући од себе светлост лампи, чекале нашу пажњу. Слано, кисело, и друге закуске стајали су на другом столу, са бокалом вотке и енглеском горком. Крај боца с вином стајала су два јела: прасетина и хладна јесетра. — Па... — поче гроф сипајући три чашице, јежећи се као од зиме. — Будимо здрави! Држи чашицу, Каетане Казимировичу! Ја испих, а Пољак одречно климну главом. Примаче јесетру, омириса је и поче да једе. Молим читаоца да ми опрости. Сад ћу морати да описујем нешто 37
што ни најмање није „романтично". — Но... попијмо другу — рече гроф пунећи опет чашице — Навали, Лекок! Узех своју чашицу, погледах је и спустих... — Ђаво га однео, давно нисам пио — рекох... — Да ли да се подсетимо на старо? — И не мислећи дуго, налих пет чашица и једну за другом искапих. Другачије нисам ни умео да пијем. Мали ђаци уче од великих како се пуши: гроф, гледајући у мене, нали себи пет чашица и, пресамитивши се, мрштећ се и климајући главом, испи. Мојих пет чашица учиниле су му се као изазов, а ја нисам пио зато да бих показао своју способност да пијем. Хтео сам да будем пијан, добро, темељито пијан, како давно нисам био живећи у свом сеоцету. Кад сам попио седох за сто и дохватих се прасенцета... Пијанство нисам морао дуго да чекам. Убрзо сам осетио лаку вртоглавицу. У грудима ми је заиграла пријатна језа — почетак срећног, експанзивног стања. Одједном, без нарочито приметног прелаза, постао сам веома расположен. Осећање празнине, досаде уступило је место осећају пуног весеља и радости. Почео сам да се смејем. Зажелео сам одмах да брбљам, да се смејем, зажелео сам људе. Жвачући прасенце, почео сам да осећам пуни садржај живота, скоро потпуно задовољство животом, готово срећу. — Шта, ви ништа не пијете? — обратих се Пољаку. — Он ништа не пије — рече гроф. — Немој да га нагониш. — Па, ваљда, бар нешто пијете! Пољак стави себи (већи комад јестре у уста и климну одречно главом. Његово ћутање ме боцну. — Чујте, Каетане... како вас по оцу... зашто ви стално ћутите? — упитах га. — Још нисам имао задовољство да вам чујем глас. Обе његове обрве, налик ластавици у лету, подигоше се и он ме погледа. — А ви бисте желели да ја говорим? — упита он с јаким пољским нагласком. — Веома бих желео. — А зашто? — Молим вас! На броду за ручком сасвим туђи и непознати људи почињу међу собом разговор, а ја и ви се познајемо већ неколико часова, гледамо један у другог, а још нисмо ниједну реч проговорили! На шта то личи? Пољак оћута. — Зашто ви ћутите? — упитах пошто сам мало причекао! — Одговорите штогод! — Не желим да вам одговарам. У вашем гласу осећам подсмех, а ја не волим пецкање. — Он се уошпте не подсмева! — узбуни се гроф. — Откуд ти то до38
шло у главу, Каетане? Он пријатељски.. — Са мном грофови и кнежеви нису говорили таквим тоном! — рече Каетан мрштећи се. — Не волим такав тон. — Значи, нећете нас удостојити разговором? — наставих наваљујући, испивши још једну чашицу и омејући се. — Знаш ли због чега сам ја заправо дошао овамо? — прекиде гроф желећи да промени разговор. — Још ти о томе нисам причао? Одем ја у Петербургу једном познанику лекару, код кога се стално лечим, и пожалим му се на своју болеет. Он ме саслуша, покуца, опипа, знаш већ све, и рече: „Ви нисте кукавица?" Ја, мада нисам кукавица, али, знаш, пребледех: „Нисам кукавица" — рекох. — Краће, брате... Дојади... — Прорекао ми је скору смрт ако не напустим Петербург. Мени је сва јетра пропала од многог пића... Ја сам се и одлучио да дођем овамо. Ма глупо је и да седим тамо... Овде овако раскошно и богато имање... Само клима колико вреди!... Послом бар може човек да се бави! Рад је најбољи, најрадикалнији лек. Зар није истина, Каетане? Прихватићу се посла и престаћу да пијем... Лекар ми је наредио да ниједну чашицу... ниједну! — Но, па и не пиј! — Ја и не пијем... Данас последњи пут због састанка с тобом (гроф се испружи према мени и цмокну ме у образ)... са својим милим, добрим пријатељем, а сутра, ни капљицу! Бахус се данас са мном опрашта заувек... За опроштај, Серјожа, хоћемо ли коњак... да попијемо? Пописмо коњак. — Излечићу се, Серјожа, голубе, и прихватићу се посла... Рационалним домазлуком! Урбењин, добар, мио... све разуме, али зар је он домаћин? Он је рутинер. Треба се претплатити на часописе, читати, пратити све, учествовати на поњоприврдним изложбама, а он није за то образован! Ма, да ли је он заљубљен у Олењку? Ха-ха! Сам ћу радити, а од њега ћу помоћника направити... У изборима ћу учествовати, друштво ћу увесељавати... а? Ма и овде може срећно да се живи! Како ти мислиш? А ево, ти се већ и смејеш! Баш се смејеш! Одиста, с тобом се ни о чему не може разговарати! Био сам весео и све ми је било смешно. Засмејавао ме гроф, засмејавале су ме свеће, боце, налепљени зечеви и патке, који су украшавали зидове трпезарије... Није ме једино засмејавала трезна физиономија Каетана Казимировича. Присуство тога човека ме дражило. — Да ли би могао некако тога шљахтића13 до ђавола? — шапнух грофу. 13
Шљахтич — пољски нижи племић.
39
— Шта ти је! Забога... — уситни гроф хватајући ме за обе руке, као да сам ја хтео да тучем његовог Пољака. — Нека га, нек седи! — Ма не могу да га гледам! Чујте! — обратих се Пшехоцком. — Ви сте одбили да са мном разговарате, али, опростите ми, ја још нисам изгубио наду да се укратко упознам са вашом способношћу разговора... — Немој! — трже ме гроф за рукав. — Молим те! — Ја ћу да наваљујем док ви не почнете да ми одговарате — наставих. — Што се мрштите? Да и сад не осећате у мом гласу подсмех? — Да сам ја попно колико ви, онда бих ја с вама разговарао, а овако ми нисмо друштво... — одбруси Пољак. — Ја вама нисам друштво, то је требало да се докаже... Хтео сам да кажем баш то исто... Гуска свињи није друг, пијан трезном није рођак... Пијани смета трезном, трезан пијаном. У суседној гостинској соби има одличан, мек диван! На њему је добро лежати после јесетре са хреном. Тамо се неће чути мој глас. Не желите ли да одете тамо? Гроф пљесну рукама и, трепћући очима, усхода се по трпезарији. Он је кукавица и боји се „крупних" речи. А мени, пак, кад сам бивао пијан, свиђали су се неспоразуми и незадовољства... — Ја не схватам! Ја не схватам! — простења гроф не знајући шта да каже и шта да предузме Он је знао да ме је тешко зауставити. — Ја се с вама још мало познајем — наставих — можда сте ви диван човек, и због тога не бих хтео да се унапред свађам... Ја се с вама не свађам. Ја вас само позивам да схватите да трезном није место међу пијанима... Присуство трезног дејствује раздражујуће на пијани организам!... Схватите ви то! — Причајте шта хоћете! — уздахну Пшехоцки. — Мене ничим нећете изазвати, млади човече... — Баш ничим? А ако вас назовем тврдоглавом свињом, ви се такође нећете љутити? Пољак поцрвене и — ништа више. Гроф, блед, приђе, направи молећиво лице и рашири руке. — Ма молим те! Обуздај свој језик! Ја сам се баш био уживео у овоју пијану улогу и хтео сам да наставим кад се, на срећу грофа и Пољака, зачуше кораци и у трпезарију уђе Урбењин. — Пријатно! — поче он. — Дошао сам да видим, ваша светлости, да нема неких наређења. — Засад наређења нема, а молба има... — одговори гроф... — Драго ми је што сте дошли, Петре Јегоричу... Седите да с нама вечерате и хајдете да поразговарамо о домаћинству... Урбењин седе. Гроф испи коњак и поче да му излаже план својих 40
будућих акција из области рационалног привређивања. Говорио је дуго, заморно, час понављајући једно те исто, час мењајући тему. Урбењин га је слушао као што озбилли људи слушају брбљање деце и жена, лепо и пажљиво... Јео је рибљу чорбу и тужно гледао у свој тањир. — Донео сам дивне цртеже! — рече, између осталог, гроф. — Изванредни цртежи! Хоћете да вам их покажем? Карнејев скочи и отрча у свој кабинет по цртеже. Урбењин, искористивши његово одсуство, брзо напуни пола чајне чаше вотке, попи и не замези. — Гадна ова вотка! — рече гледајући са мржњом бокал. — Због чега пред грофом не пијете, Петре Јегоричу? — упитах ја. — Зар се бојите? — Боље се, Сергеје Петровичу, претварати и потајно пити него пити пред грофом... Ви знате да гроф има чудан карактер... Кад бих му потајно украо двадесет хиљада, он ништа не би због своје безбрижности казао, а над бих заборавио да му положим рачун о потрошеном гривенику14 или испио пред њим вотку, он би почео да кука да је његов управник разбојник. Ви га добро знате. Урбешин нали још пола чаше и испи. — Изгледа да пре нисте пили? — упитах. — Да, а сад пијем... Страшно пијем! — прошапта. — Страшно, дан и ноћ, ни минуте не прекидам! Ни гроф никад није толико пио колико ја сад пијем... Страшно ми је тешко, Сергеје Петровичу! Само једини бог зна какав је терет на мојој души! Баш због муке пијем... Увек сам вас волео и поштовао, Сергеје Петровичу, и отворено вам кажем... најрадије бих се обесио! — А због чега? — Моје будалаштине... Нису само деца глупа... Има лудака и од педесет година. За разлоге не питајте. Уђе гроф и прекиде његову исповест. — Одличан ликер! — рече стављајући на сто, уместо „изванредних" цртежа, трбушасту боцу бенедиктинца, запечаћену воском. — При пролазу кроз Москву узео сам код Депреа. Не желиш ли, Серјожа? — Ма ти си, чини ми се, по цртеж ишао рекох. — Ја? Какве цртеже? Ах, да! Али, брате, ни сам ђаво не би могао да се снађе у мојим коферима... Претурао сам, претурао, па баталио... Ликер је сјајан. Хоћеш ли? Урбењин је седео још мало, онда се опрости и оде. Код он оде, прихватисмо се црног вина. То ме вино докусурило. Тако сам се опио како сам управо желео кад сам ишао грофу. Постао сам небично расположен, покретан и изванредно весео. Зажелео сам неприродан подвиг ко14
Руски ситни ковац.
41
ји би све засенио... У тим тренуцима мени се чинило да бих могао да препливам језеро, да одгонетнем најзамршенију ствар, да победим коју било жену... Свет, са Његовим животом, доводио ме у усхићење, ја сам та волео, али у исто време хтео сам да пецкам, да боцкам отровним досеткама, да вређам... Смешног Пољака црних веђа и грофа требало је исмејати, насамарити јетком досетком, претворити у прах. — Ма што ви ћутите? — почех. — Говорите, ја вас слушам! Ха, ха! Страшно волим кад људи с озбиљним физиономијама говоре дечје глупости!... То је таква смејурија, таква смејурија са човечјим мозговима!... Лице не одговара мозгу! Да човек не би лагао, требало би да има идиотску физиономију, а ви имате лице грчког мудраца! Нисам завршио... Мој језик се сплео од помисли да ја говорим са ништавним људима који не вреде ни пола речи! Мени је била потребна сала пуна људи, сјајних жена, хиљаду ватри... Устао сам, узео своју чашу и почео да лутам по собама. Кад лумпујемо, не ограганчавамо себи простор, не задржавамо се само у трпезарији, него узимамо целу кућу, често и све зграде... У гостинској соби „мозаика" изабрао сам турски диван, легао и препустио се маштањима и ваздушним замцима. Пијане маште, једна од друге већа и грандиознија, обузеле су мој млади мозак... Појавио се нови свет препун омамљивих сласти, лепота које се не могу описати. Само је недостајало да почнем говорити у стиховима и да халуцинирам. Гроф ми приђе и седе на крај дивана... Хтео је нешто да ми каже. Ту жељу да ми каже нешто нарочито почео сам да читам у његовим очима одмах после пет описаних чашица. Знао сам о чему ће да ми говори... — Што сам данас много попио! — рече ми. — То је за мене горе од сваког отрова... Али данас последњи пут... Часна реч, последњи пут... Имам ја вољу... — Добро, добро... — Последњи... Серјожа, пријатељу, да последњи пут пошаљемо телеграм у град? — Пошаљи, молим... — Пролумпујмо последњи пут како ваља... Хајде, дигни се, напиши... — Гроф не уме да пише телеграме. Испадају му некако дуги и непотпуни. Дигох се и написах. „С... Ресторан Лондон. Вођи хора Карпову. Оставити све и доћи одмах возом у два часа. Гроф." — Сад је четврт до једанаест — рече гроф. — Човек ће да јаше до станице три четврти часа, максимум час... Телеграм ће Карпов добити у један сат... На воз ће, значи, стићи... Ако не стигне на овај, доћи ће теретним... Да? Телеграм је однео једнооки Кузма... Иљи је било наређено да за је42
дан сат пошаље кочије на станицу... Ја, да бих некако убио време, почео сам да полако палим лампе и свеће по свим собама, онда сам отворио клавир и испробао дирке... Затим сам, сећам се, лежао на истом дивану ни о чему не мислећи и ћутећи сам гурао руком грофа, који је хтео нешто да ми прича... Био сам у некаквом забораву, полудремежу, осећајући само јаку светлост лампи и весело, мирно расположена... Лик девојке у црвеном, са главицом нагнутом на раме, с очима пуним страве пред ефектном смрћу, стајао је преда мном и полако ми је припретио малим прстом... Лице друге девојке, у црној одећи и са бледим, гордим лицеи, прошло је поред мене и погледало ме ни са молбом, ни са прекором. Касније сам чуо шум, смех, јурњаву... Црне, дубоке очи заклониле су ми светлост. Видео сам њихов сјај, њихов смех... На сочним уснама играо је радостан осмех... Смејала се моја Циганка Тина... — То си ти? — упита њен глас. — Спаваш? Устај, драги... Давно те нисам видела... Ћутећи, стиснуо сам њену руку и привукао је к себи... — Ма идемо тамо... Сви наши су дошли... — Остани... Мени је овде добро, Тина... — Али... овде је много светлости... Ти си луд... Могу да уђу... — Ко уђе, заврнућу му шију... Мени је добро, Тина... Две године је прошло откад те нисам видео... У сали су засвирали на клавиру, „Ах, Москва, Москва... белокамена..." — заурлало је неколико гласова... — Видиш, сви тамо певају... Нико неће ући... — Да, да... Сусрет са Тином извукао ме из заборава... После десет минута она ме увела у салу, где је у полукругу стајао хор... Гроф је објахао столицу и давао рукама такт... Пшехоцки је стајао иза његове столице и зачуђеним очима посматрао птице певачице... Ја истргох из Карпових руку балалајку, махнух руком и отегнух: „Низ по маатушке... по-оо-В-о-о-о..." „Поо Во-о-о-олге...", прихвати хор. „Ај, пали, говори... говори..." Одмахнух и у тренутку, брзином муње, наступи нови прелаз... „Ноћи луде, ноћи веселе..." Ништа тако не раздражује и не голица моје нерве као слични оштри прелази. Задрхтао сам од усхићења и обухвативши Тину једном руком и машући балалајком по ваздуху, отпевао сам до краја „Ноћи луде"... Балалајка с треском лупи о под и разлете се у ситне номаде... — Вина! Остала моја сећања личе на хаос... Све се из-мешало, збркало, ове је мутно, нејаоно... Сећам се сивог неба у рано јутро... Возимо се чамцима... Језеро се лагано таласа и као да гунђа гледајући наше сви43
њарије... Стојим насред чамца и љуљам се... Тина ми говори да могу пасти у воду и моли ме да седнем... А ја, пак, изјављујем гласно жаљење што на језеру нема тако високих таласа као Камени гроб и платим својим узвицима рибе које промичу као беле мрље по плавој површини језера. После тога наилази врели, дуги дан са бескрајним доручком, десетогодишњим ликером, пунчем и безобразлуцима... Од тога дана ја памтим само неколико момената... Сећам се како сам се љуљао са Тином у врту на љуљашци. Стојим ја на једном крају даске, а она на другом. Напрежем се целим телом огорчено, из све снаге, и сам заправо не знам шта хоћу: да се Тина претури са клацкалице и да погине или пак да одлети до самих облака? Тина стоји бледа као смрт, али горда и самољубмва, стиснула је зубе да ниједним звуком не открије свој страх. Ми летимо све више и више и... не сећам се како се то завршило. После тога је уследила шетња са Тином у далеку алеју са зеленим сводом, који нас је окривао од сунца. Поетски полумрак, црне косе, медна уста, шапат... Затим покрај мене иде мала плавуша са шиљатим носићем, дечјим очима и врло танким струком. Шетам с њом све док нас Тина није ухватила и док ми није направила... сцену... Циганка бледа, бесна... Назива ме,,проклетим" и, увређена, спрема се да иде у град. Гроф, блед, с дрхтавим рукама, трчи око нас и, као и обично, не налази речи да наговори Тину да остане... Она ми, на крају крајева, удари шамар... Чудно: ја се разбесним од најмање, једва увредљиве речи коју каже мушкарац, а савршно сам индиферентан према женским шамарима... Опет дуго „после обеда", опет змија на степеницама, опет Франц спава са мувама око уста, опет капија... Девојка у црвеном стоји на Каменом гробу, али угледавши нас, ишчезава као гуштер. Увече смо опет пријатељи са Тином. После вечере опет следи иста пијана ноћ, са музиком, безбрижним певањем, са прелазима који голицај у нерве... и без минуте сна! — То је самоистребљење! — шапну ми Урбењин, који је повирио да чује наше певање... Он је, дабоме, у праву. После, сећам се, ја и гроф стојимо у врту и свађамо се. Поред нас шетка Каетан црних веђа, који цело време није ни најмање учествовао у нашем весељу, али није (ни он нимало спавао, већ је све време ишао за нама као сенка Небо је већ побелело, а на врху највишег дрвета већ почињу да се злате зраци сунца на изласку. Унаоколо џивџање врабаца, песма чворака, шум, лупа крила отежалих преко ноћи. Чује се блејање стада и узвици чобана. Крај нас сточић са мраморном плотом. На сточићу шандорова свећа са бледим пламичком. Пикавци, хартија од бомбона, разбијене чаше, коре од поморанџи... — Ти мораш да узмеш то! — говорим ја пружајући грофу свежањ новчаница. — Натераћу те да узмеш! 44
— Ма ја сам их звао, а не ти! — уверава ме гроф, трудећи се да ухвати моје дугме. — Ја сам овде газда... ја сам тебе чашћавао, због чега сад ти да платиш? Схвати да ти мене чак вређаш тиме! — Ја сам их такође најмио и због тога плаћам половину. Нећеш да узмеш? Не разумем такву милост! Зар ти мислиш, ако си богат као ђаво, имаш право да ми чиниш такву милост? Ђаво га однео, ја сам најмио Карпова, па ћу и да му платим! Не треба ми твоја половина! Ја сам писао телеграм! — У ресторану, Серјожа, ти можеш да платиш колико год хоћеш, моја кућа није ресторан... И онда ја апсолутко не разумем шта ти хоћеш, не разумем твоје истрчавање. Ти имаш мало новца, а ја имам огромно и неограничено богатство... И правда је на мојој страни! — Значи, нећеш да узмеш? Не? И не треба Примакох бледом шандоровом пламичку новчанице, запалих их и бацих на земљу. Из Каетанових груди изненада зајеча стењање. Он избечи очи, побледе и паде својим огромним телом на земљу, трудећи се да шакама угаси запаљене новчаиице... То му пође за руком. — И то не разумем! — говори он трпајући нагореле новчанице у џеп. — Палити новац?! Као да је то лањска плева или љубавна писма... Боље да их дам неком сиромаху него да изгоре. Одлазим у дом... Тамо по свим собама, на диванима и ћилимима, спавају испревртани, изнемогли и измучени певачи... Моја Тина слава на дивану у гостинској соби са мозаицима... Она се опружила и тешко дише... Њени зуби су стиснути, лице бледо... Вероватно сања љуљашку... По свим собама шуња се Сичиха и злобно разгледа својим очима људе који су изненада нарушили мртву тишину забаченог замка... Не иде она бадава и не мучи своје старе кости... Ето, то је све што је остало у мом сећању после две дивљачке ноћи, остало се није задржало у пијаном мозгу или је незгодно да се напише... Но доста је и оволико... Никад дотле није ме Зорка носила са таквом љубављу као тога јутра после паљења новчаница... Она је такође хтела кући... Језеро је лагано ваљало своје пенушаве таласе и, одржавајући у себи сунце, које се уздизало, припремало се за дневни сан. Шуме и обалске иве стајале су непомично као на молитви... Тешко је описати тадашње стање душе... Не упуштајући се у отширност, рећи ћу само да сам се неизрециво обрадовао и у исто време умало нисам изгорео од стида кад сам, на повратку са грофовог имања, видео на обали старо, исцрпено поштеним радом и болешћу, свето лице старца Михеја... Михеј својом спољашњошћу подсећа на библијске риболовце... Он је бео од седина, брадат, побожно гледа небо... Кад он непомично стоји на обали и погледом прати облаке који јуре, човек би помислио да на небесима види анђеле... Ја волим таква лица... 45
Кад га угледах, зауставих своју Зорку и пружих му руку као да сам желео да се очистим додиром његове поштене жуљевите руке... Он ме погледа својим малим очима и насмеја се. — Здраво, добри господине! — рече невешто пружајући руку. — Шта, опет у проводу? Или је онај беспослењак дошао? — Дошао... — Да, да... по лицу видим... А ја стојим, ево овде, и гледам свет... Свет као свет. Таштина... таштина... Погледајде! Немцу време да умре, а он се о таштини брине... Видиш? Старац показа мотком на грофовско купалиште. Од купалишта је брзо пловио чамац. У њему је седео човек у џокејској капици и плавој блузи. Беше то вртлар Франц. — Свако јутро носи на острво новац и крије... Нема, глупак, појма да је за њега што новац што песак иста ствар. Умреће, неће са собом понети. Дај, господине, једну цигару! Пружих му табакеру. Он узе три цигарете и стави их под пазухо. — То је за синовца... Нека пуши. Нестрпљива Зорка се узјогуни и јурну. Ја поздравих старца захвалан што је пружио могућност мојим очима да се одморе на његовом лицу. Он је дуго гледао за ином. Код куће ме дочека Поликарп... Презривим, уништавајућим погледом он одмери моје господско тело као да је желео да се увери да ли сам се и овога пута купао потпуно обучен или нисам. — Честитам! — промрмља. — Задовољио си душу! — Ћути, будало! — рекох. Љутила ме његова глупа физиономија. Брзо се свукох, умотах се ћебетом и затворих очи. У глави се заврте, и свет обави магла. Кроз маглу промакоше познати ликови... Гроф, змија, Франц, пас риђе боје, девојка у црвеном, луди Николај Јефимич. — Муж убио жену! Ох, што сте глупи! Девојка у црвеном ми је припретила прстом, Тина ми је заклонила светлост црним очима, и... заспао сам. — Што слатко и мирно слава! Гледајући oво бледо, уморно лице, па овај невини детињи осмех и, слушајући његово равномерно дисање, човeк би помислио да на овом кревету не лежи судски иследник, него најмирнија савест! Могао би да помисли да гроф Карнејев још није допутовао, да није било пијанчења, ни Циганки, ни скандала на језеру... Дижите се, најциничнији човече! Ви не вредите толико да се користите таквим даром као што је сан! Устајте! Отворих очи и слатко се протегнух... Од прозора до мог кревета простирала се широка трака сунчеве светлости, кроз коју су, гонећи једна другу, вртећи се, летеле честице прашине, због чега је и сунчева светлост изгледала обојена сјајном белином. Светлост је час нестајала пред мојим очима, час се поново појављивала, зависно од тога да 46
ли је у сноп светлости улазио и излазио из њега наш најдражи срески лекар Павле Иванович Вознесевски, који је тумарао по мојој опаваћој соби. У дугачком раскопчаном капуту, који је висио на њему као на вешалици, руку набијених у џепове својих необично дугачких панталона, доктор је ишао из угла у угао, од столице до столице, од портрета до портрета и буљио својим кратковидим очима у ове на шта је његов поглед наилазио. Веран својој навици да забија свој нос свуда и да „киби" све што је год могао, он се час нагињао, час испружао загледајући у умиваоник, у наборе спуштене завесе, у кључаоницу, у лампу... као да је нешто тражио или као да је желео да се увери да ли је ове цело... Загледајући пажљиво кроз наочаре у неку пукотину или мрљу на ћилимима, он се мрштио, правио забринут израз, њушкао својим дугачким носом брижљиво гребући ноктом... Све то је радио махинално, несвесно и по навици, брзо прелазећи с једног предмета на други, имао је изглед стручњака који врши експертизу. — Устајте, вама говорим! — будио ме својим пискавим тенором, завирујући у кутију од сапуна и скидајући ноктом длаку са сапуна. — А... а... а... здраво, господине Шћуре15! — зевнух угледавши га како се нагиње над умиваоник. — Колико зима, колико лета! Цео срез зове доктора Шћуром због његових вечито жмиркавих очију, тако га и ја задиркујем. Видевши да сам се пробудио, Вознесенски ми приђе, седе на крај кревета и одмах примаче својим жмиркавим очима кутију шибица... — Тако спавају једино ленштине и људи мирне савести — рече — а пошто ви нисте ни једно ни друго, требало би да се дижете мало раније... — А колико је сада сати? — Скоро дванаест. — Ђаво вас однео, Шћуре! Нико вас није молио да ме тако рано будите! Знате, легао сам тек јутрос у шест сати и да није вас, спавао бих до мрака. — Тако! — чух из суседне собе Поликарпов бас. — Још му је мало! Други дан спава, и још му је мало! Да ли ви знате који је данас дан? — упита Поликарп улазећи у спаваћу сабу и гледајући ме тако како паметни посматрају будале. — Среда — рекох. — Баш тако. Специјално су за вас тако и удесили да у седмици буду две среде... — Данас је четвртак! — рече доктор. — Значи ви сте, голубе, изволели целу среду да преспавате. Згодно! Врло згодно! Колико сте то попили, дозволите да вас упитам? — Две ноћи нисам спавао, а попио сам... Не сећам се тачно колико сам попио. Пославши из собе Поликарпа, почех да се облачим и да описујем 15
Шћур — жмирко
47
доктору како сам недавно доживео „ноћи луде, речи безвезне", које су тако лепе и осетљиве у романсама, а тако ружне у стварности. Трудно сам се да у свои описивању не излазим из граница „лаког жанра", мада је све то супротно природи човека, који воли, држећи се чињеница и не упуштајући се у морал, извештавање и закључке Говорио сам и правио сам се да причам о ситницама које ме ни најмање не узбуђују. Водећи рачуна о мудрости Павла Ивановича и познајући његову одвратност према грофу, што-шта сам прећутао, које-чега сам се само мало дотакао, па ипак, без обзира на шаљивост мога тона, на карикирање, доктор ме је, за све време моје приче гледао у лице озбиљно, често климајући главом и нестрпљиво слежући раменима. Ниједном се није насмејао... Очигледно, мој „лаки жанр" није оставио на њега утисак. — Ма што се ви не смејете, Шћуре? — упитах завршавајући своје причање... — Кад ми не бисте све то ви причали и да није једног случаја, ја у све то не бих поверовао. Тако је то сувише ружно, пријатељу! — О каквом случа ј у говорите? — Синоћ је био код мене мужик кога сте ви тако нељубазно угостили веслом... Иван Осипов.. — Иван Осипов... — слегох раменима — Први пут чујем! — Висок неки, смеђ... пегавог лица... Присетите се! Ви сте га ударили веслом по глави. — Ништа не разумем! Никаквог Осипова не познајем, веслом нисам никог почастио... Сањали сте ви све то, чикице! — Дај боже да сам сањао... Он ми је дошао са дописом Карнејевске управе и затражио лекарско уверење... У допису стоји, мада ни он не лаже, да сте рану нанели ви... И сад се не сећате? Рана направљена ударцем, више чела, на граници са косматим делом... До кости сте ударили, буразеру! — Не сећам се! — прошапутах... — Ко је он? Шта ради? — Обичан карнејевски мужик, са вама на језеру био је веслач кад сте лумповали — Хм... можда! Не памтим... Сигурно сам био пијан и некако случајно... — Не, не случајно... Он тврди да сте се ви због нечега на њега наљутили, дуго га псовали, онда, побесневши, скочили на њега и у присуству сведока га ударили... И, сем тога, узвикнули сте: „Убићу те, лопужо једна!" Поцрвенех и прошетах из угла у угао. — Убиј ме, не сећам се! — проговорих, свом снагом напрежући памћење. — Не сећам се! Ви кажете „побесневши"... У пијаном стању ја бивам неопростиво гадан! — Шта ћеш боље! 48
— Мужик, сигурно, хоће да направи скандал, али то није важно... Важна је сама чињеница, повреде... Зар сам ја у стању да се тучем? И због чега сам ударно несрећног мужика? — Да... Уверење, разуме се, нисам могао да му не дам, али нисам пропустио да му посаветујем да се обрати вама... Некако ћете се с њим договорите... Повреде су лаке, али, расуђујући неслужбено, на глави рана која допире до лобање озбиљна је ствар... Нису ретки случајеви када се, на изглед, најлакша рана на глави, категорисана као лака повреда, завршава одумирањем костију лобање и, значи, одласком ad patres16. И Шћур, занет, устаде, усхода се уза зидове и машући рукама поче да предамном излаже своје знање из хируршке патологије... Одумирање костију лобање, запаљење мозга, смрт и други ужаси полетели су из његових уста са бескрајним објашњењима макроскопских и микроскопских процеса, који су пратили ту магловиту и за мене незанимљиву tarram incognitam.17 — Доста, брбљивко! — зауставих ја његово медициноко лупетање... — Зар ви не знате како је све то досадно? — Ништа зато што је досадно... Ви слушајте и научите се памети... Ваљда ћете други пут бити обазривији, па нећете правити непотребне глупости... Због тог прљавка Осипова, ако се с њим не нагодите, можете да изгубите место! Свештенику богиње правде да суде за повреде... па то би био скандал! Павле Иванович је једини човек чије судове могу да слушам лака срца, не мрштећи се, коме дозвољавам да упитно загледа у моје очи и да барата својом истраживачком руком по хаосу моје душе... Ми смо пријатељи у најбољем смислу те речи и поштујемо један другог, мада међу нама постоје и рачуни непријатног, голицавог характера... Између мене и њега, као црна мачка, прошла је жена. Тај вечити casus belli18 оставио је између нас нерашчишћене рачуне, али нас није завадио, и ми настављамо да живимо у миру. Шћур је врло добар момак... Волим његово обично, далеко од тога да да је лепо, лице са великим носом, жмиркавим очима и ретком, риђом брадицом. Волим његову високу, танку фигуру с уским раменима, на којој капут виси као на вешалици. Његове рђаво сашивене панталоне ружно падају и висе око колена и чизме их немилоордно газе; његова бела кравата никад није на месту... Али немојте мислити да је он аљкав... Кад се мало боље загледате у његово добро, озбиљно лице, схватићете да он нема кад да се бави својом спољашњошћу, а да то и не уме... Млад је, поштен, воли своју медицину, вечно на путовањима — довољно је то да бих обја16
Код праотаца (лат.). Непозната земља (лат.). 18 Узрок рата (лат.). 17
49
снио све недостатке његовог непретенциозног одевања. Он, као уметник, не зна цену новца и мирно жртвује свој комфор и личну орећу некаквим ситним страстима и због тога даје утисак сиромашног човека који једва саставља крај са крајем... Он не пуши, не пије, женама новац не даје, па ипак две хиљаде, које зарађује службом и праксом, троши тако брзо као што и ја трошим за време лумповања Две страсти господаре њим: страст да позајмљује и страст да се претплаћује на основу новинских огласа... У зајам даје сваком ко тражи не говорећи ни речи и не помињући враћање дуга... Ничим из њега не можеш да ишчупаш безбрижну веру у људску доброту, и та његова вера још се боље испољава у његовим непрекидним претплатама на ствари које се оглашују у новинама... Он се претплаћује на све потребно и непотребно. Претплаћује се на књиге, позоришне дурбине, хумористичке часописе, кухињски прибор „који се састоји од 100 ствари", хронометре... И ништа није чудно што болееници који долазе Павлу Ивановичу сматрају његову собу арсеналом или музејом... Њега су варали и варају га, али његова вера, као и раније, јака је и непоколебљива... Силан је он момак, и ми ћемо не једном да се састанемо с њим на страницама овога романа... — Што сам се ја, опет, код вас задржао — трже се погледавши на свој јефтини, с једним поклопцем, часовник, који је на отплату купио у Москви „са гараицијом на 5 година", а који је ипак био два пута на оправци. — Време ми је, друже! Здраво и пазите! Те грофовоке лумперајке неће се добро завршити! Не говорим то збот вашег здравља... Ах, да! Хоћете ли бити сутра у Тењеву? — А шта је тамо сутра? — Црквена слава! Сви ће тамо да буду, и ви дођите! Обавезно дођите! Дао сам реч да ћете неизоставно доћи. Немојте правити од мене лажова... Коме је он дао реч — није било потребно да питам. Ми смо схватали један другог. Опростивши се са мном, доктор обуче свој изношени капут и оде... Остадох сам... Да бих пригушио непријатне мисли које су почеле да се легу у мојој глави, приђох свои писаћем столу и трудећи се да не мислим, да себи не полажем рачун, почех да преврћем добијене хартије... Коверат који ми је први пао у очи садржао је следеће писмо: „Душице моја, Серјожа! Извини што ја тебе узнемиравам, али сам тако изненађена да не знам коме да се обратим... То није ни на шта налик. Дабоме, сад не можеш да измениш и мени није жао, али сам размисли, ако се према лоповима благо поступа, онда поштена жена нигде нема мира. После тога, кад си ти отишао, пробудила сам се на дивану и нисам нашла на себи много ствари. Украли наруквицу, златну копчу, десет бисера из огрлице и извукли из новчаника сто рубаља укупно. Хтела сам да се жалим грофу, али је он спавао и тако сам и 50
отишла. То није добро. Грофовска кућа, а краду као у друмској крчми. Кажи грофу. Љубим те и клањам ти се. Воли те твоја Тина". Да је кућа његове светлости пуна лопова, за мене није било ново, и ја сам прикључио Тинино писмо подацима које сам већ имао у сећању у вези с тим. Раније или касније, мораћу да искористим те податке... Знао сам ко су лопови. Писмо црнооке Тине, њен пуни, дебели рукопис подсетио ме на гостинску собу са мозаицима и изазвао у мени жељу ниалик на жељу да се поново опијем, али сам се надвладао и снагом воље натерао сам себе да радии. У почетку ми је било неизрециво досадно да сричем развучене полицијске рукописе, али се затим мало-помало моја пажња усредсредила на крађу са провалом и почео сам да радим с уживањем. Цео дан сам седео за писаћим столом, а Поликарп је често пролазио поред мене и неповерљиво погледао на мој рад. У моју постојаност он није веровао и чекао је сваког минута да се дигнем од стола и да му наредим да оседла Зорку; али видећи пред вече моју упорност, поверовао је, и израз потиштености на лицу сменио је израз задовољства... Почео је да хода на прстима, да говори шапатом... Кад су поред мог прозора прошли момци са хармоником, изађе на улицу и викну: — Шта сте се ви, ђаволи, овде усходали? Идите другом улицом! Као да не знате, некрсти, да господин ради. Увече, доносећи у трепезарију самовар, тихо отвори врата и љубазно ме позва: — Изволите чај пити! — рече нежно уздахнувши и смешкајући се са поштовањем. И док сам пио чај, лагано ми приђе позади и пољуби ме у раме... — Ето, тако је боље, Сергеје Петровичу — поче да мрмља. — Пљуните ви на тога белокосога ђавола, да му... Да ли је пристојно с вашим високим разумевањем и с вашим образованием да се бавите малодушношћу? Ваш посао је благородан... Треба да вас сви уважавају, да вас се боје, а ако будете с тим ђаволом људима главе разбијали и у језеру се у оделу купали, сваки ће да каже: „Није то никаква памет! Ништаван човек!" и пући ће по свету глас! Смелост трговцу приличи, а не благородном... Благордном наука треба, служба... — Но, доста, доста... — Не везујте се са грофом, Сергеје Петровичу! Ако желите да се дружите, због чега то не би био доктор Павел Ивакич? Само што иде поцепан, ал' зато много паметан! Поликарпова искреност ме дирнула... Зажелео сам да му кажем неку љубазну реч... — Какав ти роман сада читаш? — улитах га. — Грофа Монте Кристова. То је гроф! Баш је то прави гроф! Није ни 51
налик на вашег. После чаја седох поново за сто и радио сам док ми веђе нису отежале и почеле да затварају уморне очи... Легавши да спавам, наредио сам Поликарпу да ме пробуди у пет часова. Другог дана, у шест часова ујутро, весело сам звиждукао откидајући штапом крунице Цветова, ишао сам пешице у Тењево, где је тога дана била црквена слава и куда ме позвао мој пријатељ Шћур, Павле Иванович. Јутро је било дивно. Сама срећа, изгледало је да лебди над земљом и огледа се у сјајним капљицама росе опијајући душу пролазника. Шума, обавијена јутарњом светлошћу, била је мирна и непокретна као да је ослушкивала моје кораке и цвркутање птичје братије, која ме је дочекивала изразима неповерења и страха... Ваздух је био засићен испарењем пролећног зеленила и својом нежношћу миловао је моје груди. Дисао сам и, обухватајући узбуђеним очима пространство, осећао сам пролеће, младост и чинило ми се да младе брезе, трава поред пута и мајске бубе, које без прекида зује, осећају то исто. „И због чега се у свету", мислио сам, „гурају људи у својим тесним кућерцима, у својим тесним и уским идејицама кад је овде оволико простора за живот и мисао? Збот чега они не иду овамо? И моја поетска уобразиља није ми сметала мишљу о зими и хлебу, о тим двема невољама које нагоне песнике у хладни прозрачни Петербург и у прљаву Москву, где плаћају хонорар за стихове, али не дају надахнућа. Поред мене су пролазила сељачка кола и спахијске чезе, које су журиле на јутрење и на вашар. Сталио сам морао да скидам шешир и да одговарам на љубазне поздраве мужика и познатих спахија. Сваки је предлагао „да превезе", али је боље било ићи пешице него се возити, и сваки пут сам одбијао. Поред мене, између осталих, пројури на тркачкој двоколици и грофов вртлар Франц, у плавом капутићу и џокејокој капици... Он ме лено погледа сањивим, мутним очима и још лење ме поздрави. Иза њега било је привезано буренце, од пет ведара са гвозденим обручима, чини се за вотку... Непријатна Францова њушка и његово буренце покварили су ми некако песничко расположење, али је убрзо поезија победила кад сам иза себе чуо лупу кочија и кад сам се онренуо и угледао тешка кола која је вукао пар сивих коња, а у тешким кочијама на кожном, налик на сандук седишту своју нову познаницу, „девојку у црвеном", која ми је пре два дана говорила о електрицитету који је убио њену мајку. Лепушкасто, свеже умивено, мало послано Олењкино лице мало се заруменило над је угледала како идем поред међе која је одвајала пут од шуме. Весело ми је климнула тлавом и насмешила се тако љубазно како се смешкају једни на друге само добри познаници. — Добро јутро! — довикнух. Махнула је својом ручицом и у својим тешким кочијама ишчезла 52
испред мојих очију, не дозволивши ми да се нагледам њенот лепог, свежег лица. Тога пута није била обучена у црвено. На њој је била некаква тамнозелена хаљина са великим дугметима и сламни шешир широког обода, па ипак ми се допала ништа мање него прошли пут. Са задовољством бих разговарао с њом и слушао њен глас. Хтео бих да гледам њене дубоке очи при пуном сјају сунца, као што сам их гледао оне вечери кад су муње севале. Хтео сам да је скинем из ружних кочија и да јој предложим да остали део пута иде са мном, али било је „незгодно" због народа. Мени се због нечега чинило да би она радо прихватила такав предлог. Није се бадава два пута окренула за мном кад су кочије заобилазиле високе јове... Од места где сам ја живео до Тењева било је шест врста — растојање за младог човека, кад је јутро дивно, није готово ни приметно. Око седам сати сам се провлачло између кола и вашарских шатри ка тењевској цркви. Галама трговца, без обзира на рано јутро и на то што јутрење није било завршено, чула се са свих страна. Шкрипа кола, рзање коња, мукање крава, свирка малих труба-играчака, све се то мешало с узвицима џамбаса и песмом мужика који су већ успели да се „налочу". Колико веселих празничних лица, колико типова! Колико лепоте и покрета у тој шареној гомили обасјаној светлошћу јутарњег сунца! Цела ова гомила од хиљаде људи меша се, креће, бруји да би за неколико сати завршила свој посао и да би се увече разишла остављајући иза себе на тргу, као успомену, огриске сена, понегде просути овас и орахове љуске... Народ у густим гомилама ваљао се према цркви и од ње. Црквени крст слао је златне зраке тако сјајне као и само сунце. Он је блистао и чинило се да је горео златном ватром. Испод њега је горео истом таквом ватром црквени кров и пресијавала се на сунцу свеже обојена зелена купола, а иза сјајног крста широко се простирало далеко плаветнило. Пошто сам прошао кроз двориште пуно народа, прогурао сам се до црвке. Јутрење једва што је почело и, кад сам ја ушао, тек су читали апостол! У цркви је владала тишина, коју је нарушавало и читање и кораци ђакона са кадионицом. Народ је стајао мирно, непомично, с поштовањем гледајући у отворена олтарска врата, слушајући стегнуто појање. Сељачка пристојност или, тачније, сељачко поштење строго жигоше сваки локушај нарушавања побожне тишине у цркви. Увек ме гризла савест кад сам због нечега морао да се смејем или да разговарам у цркви. На несрећу, само у ретким случајевима нисам сусретао у цркви своје познанике, којих сам, на жалост, имао много; обично, пак, чим сам ушао у цркву, дешавало се да ми одмах приђе неки „интелигент" и, после дугих увода о времену, почињао би разговор о својим ситницама. Одговарао сам са „да" и „не", али сам био толико пажљив да нисам могао свом саговорнику одбити разговор. И моја осетљивост није ме јефтино коштала; разгова53
рао сам и збуњено сам погледао суседе, који се моле, бојећи се да их не увредим својим празним брбљањем. И овога пута није прошло без познаника. Улазећи у цркву, на самим вратима утледао сам своју јунакињу, ону исту „девојку у црвеном", која ме је мимоишла на путу за Тењево. Јадница, црвена као рак, презнојавајући се, стајала је у гомили и молећивим очима гледала у безбројна лица тражећи опасиоца. Заглавила се у збијеној гомили, не мичући се ни напред ни назад, личила је на птицу коју су снажно стегли у шаку. Кад ме угледа, горко се насмеши и климну ми својим лепим подбратком. — Проведите ме, молим вас, напред! — проговори ухвативши ме за рукав. — Овде је страшно загушљиво и... тесно... Молим вас! — Али и напред је тесно! — рекох. — Али тамо су сви чисто обучени, пристојни... Овде су прости људи, а за (нас је одређено место напред... И ви треба да идете... Значи, она је црвена не због тога што је у цркви тесно и загушљиво. Њену малу главицу мучи питање положаја! Удовољио сам молби сујетне девојке и, опрезно гурајући народ, одвео сам је до самог амвона, где се већ био скупио цвет нашег среског вишег друштва. Поставивши Олењку на место које одговара њеним аристократоким тежњама, стао сам иза отменог света и почео да посматрам. Мушкарци и даме, по обичају, сашаптавали су се и кикотали. Мировни судија Калињин, гестикулирајући прстима и климајући главом, полугласно је причао племићу Дерјајеву о својим болестима. Дерјајев је готово гласно псовао доктора и саветовао да се лечи код неког Јевстрата Иванича. Угледавши Олењку, даме су се докопале ње као добре теме и зажамориле. Само се једна девојка, очигледно, молила... Она је клечала на коленима и уперивши своје очи напред мицала је уснама. Она није примећивала да је испод њеног шешира попала коса и у нереду падала по слепоочници... Она није приметила да сам се ја с Олењком зауставио поред ње. То је била кћи мировног судије Калињина, Надежда Николајевна. Кад сам раније говорио о жени која је као црна мачка протрчала између мене и доктора, онда сам говорио о њој... Доктор је њу тако волео, како само могу да воле такве добре природе као мој драги Шћур, Павле Иванович.. Сад је он, као мотка, стајао поред ње, држећи мирно руке и испруживши врат... Понекад је бацао свој заљубљени упитни поглед на њено озбиљно лице. Као да је чувао њену молитву, а у његовим очима блистала је огромна, тужна жеља да он буде предмет њених молитава. Али, на његову несрећу, он је знао за кога се она моли... Не за њега... Климнух главом Павлу Ивановичу кад ме угледа, и обојица изађосмо из цркве. — Хајде да пролуњамо по вашару — предложих. 54
Запалили смо по цигарету и пошли да разгледамо тезге. — Како је Надежда Николајевна? — упитах доктора, улазећи с њим у шатор где су се продавале играчке... — Доста добро... Изгледа здраво — одговори доктор жмиркајући на малог војника са љубичастим лицем и пурпурним мундиром. — За вас пита... — А шта пита о мени? — Тако, уопште... Љути се што ви давно нисте били код њих... Она жели да вас вида и да вас пита за разлоге тако неочекиваног хлађења према њиховој кући... Долазили сте готово сваки дан и онда одједном, готово! Као да си пресекао... И не поздрављате се више. — Лажете, Шћуре... Стварно због презаузетости престао сам да посећујем Калињина... Што је истина, истина је. Односи моји с том породицом су, као и пре, пристојни... Увек поздрављам ако неког од њих сретнем. — Ипак, кад сте се прошлог четвртка срели са њеним оцем, због нечега нисте сматрали потребним да одговорите на његов поздрав. — Не волим тога грмаља, судију — рекох — и не могу да гледам равнодушно његову њушку, али ипак још имам снаге да га поздравим и да прихватам пружену руку. Сигурно га нисам видео у четвртак или га нисам препознао. Ви данас нисте расположени, Шћуре, па ме изазивате... — Волим вас ја, голубе — уздахну Павле Иванович — али вам не верујем... „Нисам видео, нисам препознао..." Нису ми потребни ваши изговори ни ваша оправдања... Због чега су они потребни кад је у њима тако мало истине? Ви сте силан, добар човек али у вашем болесном мозгу стрчи као ексер мали комад који је, извините, способан на сваку гадост. — Најпонизније захваљујем. — Ви се не љутите, голубе... Дај боже да се ја варам, али се мени чини да сте ви помало психопата. Код вас, насупрот вољи и усмеравању ваше добре природе, избијају такве жеље и поступци да сви који вас познају као солидног човека зину запањени... Чудом се чудиш како ваши високоморални принципи, које ја имам част да познајем, могу да се саживе са вашим изненадним побудама, које на крају доносе вапијућу гнусност! Каква је ово зверка? — обрати се одједном Павле Иванич трговцу, променивши тон и приносећи очима дрвену зверку са човечјим носом, гривом и сивим чворугама по лећима. — Лав — зевну продавач... — А можда и неки други створ. Ђаво ће их знати! Од шатора с играчкама упутисмо се тезгама с тканинама, где се већ увелико трговало. — Овим играчкама само децу варају — рече доктор — оне дају најизопаченије појмове о флори и фауни. То је, на пример, лав... Са 55
тракама, црвенкаст и шишти... Зар лавови шиште? — Чујте, Шћур — рекох. — Очигледно хоћете нешто да ми кажете па се као не усуђујете... Кажите... Мени је пријатно да вас слушам чак и онда кад ми говорите непријатне ствари... — Пријатно или непријатно, друже, а ви већ чујете... Желео бих с вама да разговарам... — Почните... ја се претварам у једно велико ухо. — Рекао сам вам своју претпоставку у вези тим да сте психопат. Да ли вам је сад угодно дајете доказе?... Говорићу отворено, може бити оштро... вама ће се смучити од мојих речи, али ви не љутите, друг... Ви знате моја осећања према вама: волим вас више од свих у срезу и поштујем. Говорим вам не ради прекора или осуде, не ради тога да вас пецкам. Бићемо обојица објективни, друг почећемо да претресамо вашу психу непристрасним оком, као џигерицу или желудац.. — Добро, да будемо објективни — сложих се. — Одлично... Да почнемо од ваших односа са Калињинима... Ако испитате ваше сећање, оно ће вама рећи да сте ви отпочели да посећујете Калињинове чим сте дошли у наш богомспасавани срез. Ваше познанство нису тражили... Ви се од првог пута нисте допали судији због свог необичног изгледа, подсмешљивог тона и дружења са лумпеџијом грофом, и ви не бисте ни видели судију да му сами нисте направили песету. Памтите? Ви сте се упознали са Надеждом Николајевном и почели сте да одлазите к њима готово сваки дан... Кад год дођем, а ви вечито тамо... Примали су вас веома радо. Људи су вас мазили колико су боље умели. И отац, и мајка, и мале сестре... Заволели су вас као свог рођеног... Поносили су се вама, носили вас на рукама и смејали се на вашу најмању духовитост... Ви сте за њих били пример памети, доброте, џентлеменства... ви као да све то схватате и на симпатију одговарате симпатијом, идете сваки дан, чак и у дане претпразничких припрема и гужви. Најзад, за вас није тајна та Нађина несретна љубав коју сте изазвали према себи... Па то није тајна? Ви, пошто знате да је она у вас до ушију заљубљена, ви све одлазите и одлазите... И шта онда, друг? Пре једну годину ви одједном, ни због овог ни због оног, изненада прекидате своје посете. Вас чекају недељу... месец... чекају до данас, а вас, нигде нема... Пишу вам, ви не одговарате... Најзад, ви их не поздрављате...Вама, који придајете велики значај васпитању, овакви ваши поступци треба да изгледају крајње непристојни! Због чега сте ви тако нагло и изненадно напустили Калињинове? Да вас нису увредили? Не... да вам није досадило? У таквом случају ви бисте могли да се изгубите постелено, без ове увредљиве, ничим мотивисане брзинё... — Престао да идем у госте — насмејах се — и доспех у психопате. Што сте ви наивни, Шћуре! Није ли исто прекинути познанство одјед56
ном или постепено? Одједном је поштеније, мање лицемерно. Какве су то, свеједно, све ситнице! — Дозволимо да су све то ситнице и да су вас нагнали да се тако нагло преокренете скривени разлози, који се не тичу туђих очију. Али чиме да се објасне ваши даљи поступци? — На пример? — На пример, ви долазите једном у нашу земаљску управу — не знам какав сте посао тамо имали — и на питање председника због чега сте престали да одлазите Калињинима, ви сте рекли... Сетите се шта сте рекли! „Бојим се да ће да ме ожене!" Ето, шта вам се отело са језика! И то сте ви рекли за време седнице, гласно, јасно, тако да је могло да вас чује свих стотину људи који су били у сали! Дивно! Као одговор на ваше речи зачуо се смех, вулгарне десетке о лову на младожењу. Вашу фразу прихвата неки ништак, одлази Калињинима и саопштава је Надежди за време ручка... Због чега таква увреда, Сергеје Петровичу? Павле Иванович ми је преградио пут, стао је пред мене и наставив, гледајући ми у лице молећивим, готово заплаканим очима: — Због чега таква увреда? Зашто? Због тога што вас та добра девојка воли. Дозволимо да је отац, као и сваки отац, имао претензија на вашу особу... Он, као отац, има све у виду: и вас, и мене и Маркусина... Сви родитељи су једнаки... Нема сумње, и она се, до ушију заљубљена, можда надала да постане ваша жена... Па зар зато опалити такав гласан шамар? Чичице, чичице! Нисте ли се и ви сами борили за те претензије на вашу личност? Ви сте сваки дан одлазили, обични гости тако не иду. Дању сте с њом ловили рибу, увече се шетали по врту, љубоморно чувајући ваш tete a tete.19 Ви сте сазнали да вас она воли и ни за јоту нисте применили своје понашање... Да ли је после тога било могуће сумњати у ваше добре намере? Био сам уверен да ћете се њоме оженити! И ви... ви сте изволели нашалити се! Зашто? Шта вам је она урадила? — Не вичите, Шћуре, народ гледа — рекох обилазећи Павла Ивановича. — Прекинимо тај разговор. То је бабљи разговор... Рећи ћу вам само три речи, и биће вам доста. Ишао сам Калињину због тога што ми је било досадно и што ме интересовала Нађенка... Она је врло забавна девојка... Можда бих се и оженио њоме, али сазвавши да сте ви пре мене доспели у претенденте на њено срце, сазнавши да ви нисте према њој равнодушии, одлучио сам да се измигољим. Било би немилосрдно са моје стране да сметам таквом добром малом као што сте ви... — Меrсi! за доброчинство! Ја вас нисам молио за ту милостињу и, уколико могу да судим по данашњем изразу вашег лица, ви сад гово19
Усамљеност (франц.).
57
рите неистину, говорите глупости не удубљујући се у своје речи... А онда, та околност да сам ја добри мали није вам сметала, ипак, да у једној од ваших пoсета у вењаку предложите Нађенkи, у разговору, једну ствар од које се њему не би срећа насмејала кад би се он њоме оженио! — Ох то!... Откуд знате за тај предлог, Шћуре! Значи, ваши послови не иду рђаво ако је почела да вам поверава такве тајне!... А ипак сте побледели од љутине и само што не намеравате да ме тучете... А још је пристао да буде објективан! Што сте смешни, Шћуре! Али оставимо тај галиматијас... Идемо на пошту... Упутисмо се поштанском одељењу, које је весело гледало на трг са своја три прозорчета. Кроз сиву ограду шаренило са цвеће нашег поштара Максима Фјодоровича, познатог у нашем срезу стручњака за подизање цвећњака, леја, травњака и осталог. Максима Фјодоровича смо затекли на врло пријатном послу... Црвен од задовољства и насмејан, седео је за својим зеленим столом и као књигу листао дебео свежањ новчаница од по сто рубаља Очигледно, на његово расположење могло је да утиче гледање и туђег новца. — Здраво, Максиме Фјодоровичу! — поздравих се с њим. — Откуд вам толика гомила новца? — А ево, у Санкт-Петербург шаљу! — мало се насмеја поштар и показа подбратком на угао где је на једној столици у пошти седела тамна човечја прилика... Кад ме угледа, та прилика устаде и приђе ми. У њој сам препознао свог новог познаника, мог новопеченог непријатеља кога сам толико увредио кад сам се напио код грофа... — Моје поштовање — рече он. — Здраво, Каетане Казимировичу — одговорих, правећи се да не видим његову испружену руку. — Гроф је здраво? — Хвала богу... Мало се само досађује... Вас чека стално... На лицу Пшехоцког прочитах жељу да разговара са мном. Одакле је могла да се јави таква жеља после „свиње", којом сам га оне вечери угостио и откуда таква промена у понашању? — Шта имате много пара! — рекох гледајући новчанице од сто рубаља, које је слао. И као да ме неко ударно по глави! Видео сам једну новчаницу чији су крајеви били нагорели и угао потпуно изгорео... То је била баш она новчаница коју сам хтео да спалим на шандоровој ватри кад је гроф одбио да је узме од мене да плати Циганима и коју је Пшехоцки подигао кад се бацио на земљу. — Боље да их дам неком сиромаху — рекао је он тада — него да изгоре. Каквом „сиромаху" их је сада слао? — Седам хиљада пет стотина рубаља тачно отегнуто одброји Мак58
сим Фјодорович. — Потпуно тачно! Незгода је завиривати у туђе тајне, али сам страховито желео да сазнам коме и чији новац шаље у Петербург Пољак црних веђа. У сваком случају, то ниоу биле његове оаре, а гроф није имао коме да их шаље. „Опљачкао је пијаног грофа", помислих. — „Ако грофа уме да черупа глува и глупа Сичиха, зар је онда тешко овом гусану да гурне у његов џеп своју шапу?" — Ах... таман добро, и ја ћу да пошаљем новац — присети се Павле Иванович. — Знате, господо! Чак је невероватно! За петнаест рубаља пет ствари са доставом! Позоришни дурбин, хронометар, календар и још нешто... Максиме Фјодоровичу, дајте ми, молим вас, хартију и коверат! Шћур посла својих петнаест рубаља, а ја узех новине и писма, и изађосмо из поште... Упутисмо се цркви. Шћуренка је корачао за мном блед и тужан као јесењи дан. Изнад очекивања, силно га је узбудио разговор у коме се он трудио да буде „објективан". У цркви су звонила звона. Са паперте се лагано спуштала густа гомила, којој као да није било краја. Гомилу су надвишавали стари црквени барјаци и таман крст, који је ишао испред „крсног хода". Сунце је весело играло на одежди свештеника, а икона мајке божје пуштала је блиставе траке... — А, ено и наших! — рече доктор показујући на наше среско високо друштво, које се одвојило од гомиле и стајало по страни. — Ваши, а нису наши — рекох ја. — То је свеједно... Хајдемо до њих... Приђох познаницима и почех да се поздрављам. Мировни судија Калињин, висок, широких рамена, седе браде и буљавих очију као у рака, стајао је испред свих и нешто шапутао на уво својој кћери. Правећи се да ме не примећује, и не одговори на мој „општи" поздрав упућен на његову страну. — Збогом, анђелчићу мој — рече он плачним гласом љубећи кћер у бледо чело. — Хад'де кући сама, а ја ћу довече доћи... Моје посете неће дуго трајати. Пољубивши кћер још једном и слатко се осмехнувши високом друштву, он строго намршти обрве и нагло се окрену на потпетици мужику хоји је стајао иза њега са значком сотског20. — Хоћете ли већ једном да ми доведете коње? — прошишта он. Сотоки задрхта и махну рукама. — Чувај се! Гомила која је ишла у красној поворци размаче се и коњи судијини 20
Сеоски помоћник у полицији.
59
отменo и са звеком прапораца приђоше Калињину. Он седе, величанствено се поклoкни и узнемиравајући гомилу својим „чувај се", изгуби се из вида не удостојивши ме ни једним погледом. — Таква величаиствена свиња — шапнух на уво доктору. — Хајдемо одавде! — А зар ви нећете да разговарате са Надеждом Николајевном? — утжта Павле Иванович. — Морам кући... Немам над. Доктор ме љутито погледа, уздахну и оде. Учиних општи поздрав и упутих се шатрама. Пробијајући се кроз тусту гомилу, окретох се и погледах судијину кћер. Она је гледала у мене и као да је пробала да ли ћу ја издржати или нећу њен чисто пробојни поглед, пун горде увреде и прекора. „Зашто?!" говориле су њене очи. Нешто се покренуло у мојим грудима, заболело ме и било ме срамота због свог глупог понашања. Зажелео сам да се одједном вратим и да свом снагом своје нежне, још не сасвим покварене душе утешим и обрадујем девојку, која ме је ватрено волела, а ја је увредио, и да јој кажем да нисам крив ја, него моја проклета гордост, која ми не даје да живим, да дишем, да корак направим. Гордост, глупа, кицошка, пуна самољубља. Да ли сам могао ја, ништавни човек, да пружим руку помирења над сам знао и видео да за оваким мојим покретом следе среских торокуша и „старих вештица"? Боље да оне обасипају својим подсмешљивим жаокама њу него да се разувере у „непоколебљивост" мога карактера и самољубља, који се тако много свиђају глупим женама. Говорећи раније са Павлом Ивановичем о разлозима који су ме натерали да одједном прекинем да посећујем Калињине, нисам био отворен и сасвим тачан... Сакрио сам прави разлог, и то сам га сакрио због тога што сам се стидео његове ништавности Разлог је био ситан као зрнце прашине... Састојао се у следећем. Кад сам за време последње песете предавао моју Зорку коњушару, при улазу у кућу Калињиних до мојих ушију је допрла фраза: — Нађенка, где си ти? Твој вереник је стигао! То је говорив њен отац, судија, сигурно не сматрајући да га ја могу чути. Али ја сам га чуо, и моје самољубље је проговорило. „Ја вереник?" помгаслих... „ А ко ти је дозволио да мене зовеш вереником? На основу чега?" И као да се нешто отргло од мојих груди... Гордост се узбунила у мени, и ја сам заборавио све што сам знао идући Калињинима. Заборавио сам да сам завео девојку и да сам почео да се одушевљавам њоме толико да нисам био у стању ни једно вече да проведем без ње... Заборавио сам њене добре очи, које дан и ноћ нису излазиле из моје памети, њен пријатни осмех, мелодични глас... Заборавио сам 60
тихе, летње вечери, које се више никада неће поновити, ни мени ни њој... Све се срушило под притлском проклете гордости, коју је изазвала глупа реченица глупака оца... Разљућен, вратих се из куће, седох на Зорку и откасах заклевши се да ћу „натрљати нос" Калињину, који се осмелио да ме тако назове без мог одобрења, да ме упише у вереника своје кћери... „А уз то, још је и Вознесенски воли"... правдао сам свој изненадни одлазак идући кући. „Он је пре мене почео да се врти око ње и већ се сматрао вереником кад сам се ја с њом упознао. Нећу да му сметам!" И од тог доба ниједном нисам био код Калињних, мада је било тренутака кад сам патио од туговања за Нађом и кад се отимала моја душа, отимала да обнови прошлост... Али цео срез је знао за раскид, знао је да сам „здимио од женидбе". Моја гордост није могла да одступи! Ко зна? Да није Калињин рекао ту фразу и да ја нисам био тако глупо горд и осетљив можда не бих имао потребе да се сад окрећем и да ме она гледа таквим очима... Али боље и, такве очи, боље и тај осећај увреде и прекора него ово што сам код тењевске цркве видео у тим очима неколико месеци после раскида! Бол, који се сада светли у дубини ових црних очију, био је само почетак ове страшне несреће која је као изненадни захуктали воз збрисала са лица земље ову девојку... Шта су цветићи у поређењу са јагодама које су већ сазревале да би улиле страшан отров у њено слабо тело и тужну душу! Изишавши из Тењева, пошао сам истим путем којим сам и јутрос ишао. Сунце је показивало подне... Сељачка кола и спахијске чезе годиле су, као и јутрос, мом слуху својом шкрипом и металном звеком прапораца. Опет је прошао вртлар Франц са буренцетом за вотку, овог пута, вероватно, пуним... Опет ме погледао својим мутним очима и војнички ме поздравио. Мени се омрачило од његове непријатне њушке, али и овога пута овај тешки утисак који је изазвао сусрет с њим као руком је однела шумарева кћи Олењка, која ме је стигла у овојим тешким кочијама... — Хоћете да ме повезете! — довикнух јој. Она ми весело климну главом и заустави кола. Седох поред ње, и кочије с треском заклопараше путем који се протезао као светла трака кроз тењевску просеку дугу три врсте. Две минуте смо ћутећи гледали једно друго. „Што је она стварно лепа!" помислих гледајући у њен вратић и пуначки подбрадак. „Кад би ми предложили да бирам између њих две — Нађенку или њу — ја би се задржао на њој... Она је природнија, свежија, њена је природа шира и слободнија... Ако падне у добре руке, од ње би могло много да се направи! А она је тужна, воли да машта... паметна." Крај Олењкиних ногу лежала су две трубе платна и неколико замотуљака. 61
— Колико сте накуповали! — рекох. — Што ће вам толико платно? — Мени није толико потребно! — одговори. — То сам ја онако купила, између осталог... Не можете да замислите колико јурњаве. Ево данас на вашару цео сат сам ходала, а сутра у град морам да идем да купујем... А онда изволите шити... Чујте, да ви не познајете неку жену коју бих могла унајмити да ми шије? — Чини ми се, не... А шта ће вам толико робе? Што да шијете? Па ваша породица није богзна колико велика... Један, два... већ сам и прекорачио број... — Што сте ви мушкарци чудни! И ништа ви не разумете! Ево, кад се ожените, љутићете се ако вам жена после венчања дође као гоља. Ја знам, Петру Јегоричу није потребно, па ипак је незгодно да се од прве не покажем као добра домћица... — Какве везе ту има Петар Јегорич? — Хм... Смеје се као да не зна! — рече Олењка лако поруменевши. — Ви, господине, говорите у загонеткама... — Ма зар нисте чули? Па ја се удајем за Петра Јегорича! — Удајете се? — зачудих се ја, широко отворивши очи — за каквог Петра Јегорича? — Фуј, боже мој! Па за Урбењина! Погледао сам њено румено и насмејано лице. — Ви се удајете? За Урбењина? Ма немојте да се шалите? — Нису то никакие шале... Не разумем чак шта ту има шаљиво... — Ви се удајете... за Урбењина... — рекох побледевши да и сам не знајући зашто... — Ако то није шала, не знам шта је. — Каква шала!... Не знам чак шта је ту чудно необично... — одговори Олењка напућивши усне. Минут је прошао у ћутању... Гледао сам лепу девојку, њено младо, готово дечје лице и чудио се како може тако ужасно да се шали. Одмах сам замислио покрај ње старог, дебелог, црвеног Урбењина са клемпавим ушима и грубим рукама, чији додир може само да гребе младо, женско тело, које је тек почело да живи... Зар помисао на сличну слику не може да уплаши згодну шумску вилу, која уме песнички да посматра небо кад преко њега јуре муње и љутито урла гром? — И ја сам се од тога уплапшо! — Истина, мало је стар — уздахну Олењка — али ме воли... Његова је љубав сигурна — Ствар није у сигурној љубави, него у срећи. — С њим ћу бити срећна... Његово је богатство велико, хвала богу, и није он гоља, није просјак, него спахија. Ја у њега, дабоме, нисам заљубљена, али зар су срећне само оне које се удају из љубави! Знам ја те бракове из љубави. — Дете моје — упитах са страхом гледајући у њене светле очи — кад сте стигли да напуните своју јадну главицу овом ужасном 62
животном мудрошћу? Дозволимо да се ви шалите са мном, али где сте научили да се тако старачки грубо шалите?... Где? Када? Олењка ме погледа са чуђењем и слеже раменима. — Не схватам шта говорите — рече она. — Вама се не свиђа што се млада девојка удаје за старца? Да? Олењка плану одједном, нервозно уздрхта њен подбрадак и, не сачекавпш мој одговор, брзо поче да говори: — Вама се то не свиђа? Онда изволите сами да одете у шуму... у ту досаду где никога нема сем кобаца и лудог оца... и чекајте тамо док дође млади вереник! Вама се свиђало онда увече, а видели бисте зими, кад бих најволела... да сама смрт дође... — Ох, све је то апсурдно, Олењка, све је то незрело, глупо! Ако се ви не шалите, онда... ја не знам ништа да кажем! Боље ућутите и не вређајте ваздух својим језичићем! Ја да сам на вашем месту, о седам јасика бих се обееио, а ви платно купујете смејете се! Аа-ах! — Бар ће он својим новцем оца да лечи... — прошапута она. — Колико вам је потребно да лечите оца? — повиках ја. — Узмите од мене! Сто?... Хиљаду? Лажете ви, Олењка! Није вама стало до лечења вашег оца! Новост коју ми је саошптила Олењка тако ме узбудила да нисам ни опазио да су кочије прошле поред мога сеоцета, да су ушле у грофовско имање и да су се зауставиле пред вратима управникове куће... Кад сам угледао дечицу која су истрчала, и насмејано лице Урбењина, који је притрчао да помогне Олењки, искочих из кочија и, не опростивши се, одјурих у грофовски дом. Овде ме је чекала нова вест. — Баш као поручен! Баш као поручен! — дочека ме гроф гребући мој образ својим дутачким, бодљикавим брковима. — Боље време не би могао да изабереш! Ми смо баш сада сели да доручкујемо... Ти, наравно, познајеш... Сигурно ниси имао само једном сукоб у вашим судским пословима... Ха-ха! Гроф ми с обе руке показа два мушкарца, који су седели у меким фотељама и јели хладни језик. Имао сам незадовољство да у једном препознам мировног судију Калињина, а други мали, седи старчић, са великом као месец ћелом, био је мој добар познаник Бабајев, богата опахија, који је у нашем срезу заузимао место сталног члана пороте. Клањајући се, са чуђењем погледах Калињина... Знао сам колико он мрзи грофа и какве је гласове проносио по срезу о ономе код кога је сад са таквим апетитом јео језик са грашком и пио десетогодишње вино. Како би могао поштен човек да објасни ову песету? Мировни судија ухвати мој поглед и вероватно га схвати. — Данашњи дан сам посветив посетама — рече ми он. — Цео срез обилазим... И навратио сам његовој светлости, као што видите... Иља доносе четврти тањир. Ја седох, испих чашицу вотке и почех да доручкујем... 63
— Рђаво, ваша светлости... Рђаво! — настављао је Калињин разговор који је мој долазак прекинуо. — Нама, малим људима, није грех, а ви сте знаменит човек, богат, славан... Вама је грех изостати... — Тачно је да је грех... — сложи се Бабајев. — О чему је реч? — уоптах. — Добру мисао дао ми је Николај Игнатич рече гроф показујући на судију... — Долази он к мени... седа да доручкује и ја му се жалим на досаду... — И жале се они мени на досаду... — прекиде грофа Калињин. — Досадно, тужно... ово-оно... Једном речју, разочаран... Оњегин због нечега... Сами сте, кажем, криви, ваша Светлости... Како? Врло просто... Ви, да вам не би било досадно, радите... бавите се домаћинством... Домаћинство одлично, дивно... Говоре да имају намеру да се баве домаћинством, па ипак досадно... Немају они онај елемент који увесељава, који узбуђује тако рећи. Нема тих... како да кажем... јаких осећања... — Но, па какву сте мисао набацили? — Заправо, ја и нисам набацио никакву мисао, него сам се само усудио да прекорим његову светлост. Како то, кажем, ви, ваша светлости, тако млади... образовани, сјајни, можете да живите у таквој затворености? Зар то, велим, није грех? Ви никуда не одлазите, сами никога не примате, нигде се не можете видети... као неки старац или отпадник...Што вам је тешко да правите скупове... журфиксе21, тако рећи? — Шта ће му ти журфикси? — упитах ја. — Како шта ће му? Прво, тада ће његова светлост, ако код њега буду вечери, да се упозна са друштвом... да проучи тако рећи... Друго, и друштво ће имати част да ближе упозна једног од најботатијих наших земљопоседника... Узајамна, тако рећи, размена мишљења, разговори, весеље... А колико ми имамо, ако размислимо, образованих госпођица, каваљера!... Какве се могу приредити музичке вечери, игранке, пикници, замислите само! Огромне сале, у врту хладњаци и... остало... Такве аматерске представе и концерти могу се приређивати какве нико у губернији није ни сањао... Богами, јест! Размислите сами!... Сад све то пропада готово забадава, у земљу закопано, а онда... треба само схватити! Кад бих ја имао таква средства као његова светлост! ја бих показао како треба живети! А они говоре: досадно! Чак је, богами,... смешно и да се слуша... чак је срамота... И Калињин затрепта очима желећи да покаже да га је заиста срамота... — То је заиста истина — рече гроф уставши и гурнувши руке у џепове. — Код мене могу да буду одличне вечери... Концерти, аматерске представе... све то заиста може красно да се приреди. И уз то, све те 21
одређени дан у надељи за пријем гостију (франц. jourfixe).
64
вечери не само да ће увесељавати него ће имати и васпитни утицај!... Није ли истина? — Па да — сложих се ја. — Кад погледају наше госпоћице твоју бркату физиономију, одмах ће се напојити духом цивилизације... — Ти се стално, шалиш, Серјожа — наљути се гроф — а никад ми не саветујеш пријатељски! Теби је све смешно! Време је, друже мој, да оставиш те студентске бубе! Гроф поче да шета из једног угла у други, дугим, досадним претпоставкама поче да ми описује корист коју човечанству могу да допринесу његове вечери. Музика, литература, јахање, лов. Само један лов може да обједини ове најбоље снаге среза! — Ми ћемо с вама још разговарати о томе! — рече гроф Калињину опраштајући се од њега после доручка. — Онда, дозвољавате, значи, срезу да се нада ваша светлости? — улита судија. — Дабоме, дабоме... Развићу ту мисао, постараћу се... Драго ми је... чак врло... Тако и свима реците... Требало је видети то блаженство на лицу судије кад је седао у своје кочије и над је рекао: „Хајде!" Он се толико обрадовао да је чак заборавио на наше сукобе и на растанку ме назвао голубом и чврсто ми стиснуо руку. Кад су посетиоци отишли, ја и гроф смо сели за сто и наставили да доручкујемо. Доручковали смо до седам сати увече, кад су са нашег стола однели посуђе и поставили ручак. Млади пијанци знају како да прекраћују дуге међучинове. Ми смо све време пили и јели ситне комадиће, чиме смо одржавали апетит, који би нас прошао кад бисмо прекинули с јелом. — Јеси ли данас неком слао новац? — упитах грофа сетивши се оних свежњева новчаница од по сто рубаља, које сам јутрос видео у тењевској пошти. — Никоме. — Реци, молим те, а тај твој... како га зову нови пријатељ, Казимир Каетанович, или В. " Казимирович, је ли он богат? — Не Серјожа, он је сиромах!... Али каква душа и какво срце! Без основа ти тако презриво говориш о њему... и нападаш га... Треба, брате, да научиш да разликујеш људе. Попијмо још чашицу? На ручак се вратио Пшехоцки. Угледавши како седим за столом и пијем, он се намршти и, вртећи се мало око нашег стола, учинило му се згодно да се удаљи у своју собу. Одбио је да руча, изговарајући се да га боли глава, али се није противно кад га је гроф посаветовао да руча у својој соби, у постељи. За време другог јела уђе Урбењин. Нисам га препознао. Његово широко, црвено лиде сијало је од радости. Задовољан осмех, чинило се, играо је чак на клемпавим ушима и дебелим прстима, којима је стално поправљао своју нову кицошку крава65
ту. — Крава нам се разболела, ваша светлости — изјави он. — Слао сам по нашег ветеринара, кажу да је отпутовао. Да ли да пошаљем, ваша светлости, по градског ветеринара? Ако ја пошаљем, неће послушати, неће доћи, а ако ви напишете, онда је друга ствар. Можда са кравом није ништа, а можда је и нешто озбиљно. — Добро, написаћу... — промрмља гроф. — Честитам, Петре Јегоричу — рекох устајући и пружајући управнику руку. — Шта? — прошапта он. — Па ви се жените! — Да, да, замисли, жени се! — расприча се гроф, намигујући на Урбењина, који поцрвене. —Јеси га видео? Ха, ха, ха! Ћутао и одједном, пази ти њега! И знаш с ким се жени? Ми смо оне вечери погодили! Ми смо, Петре Јегоричу, још онда приметили да се у вашем мангупском срцу нешто рђаво дешава. Кад је погледао он вас и Олењку: „Но, рече, зацопао се мали!" Ха-ха! Седите да ручате са нама, Петре Јегоричу. Урбењин лагано и са поштовањем седе, позва очима Иљу и нареди му да донесе супу. Ја му насух чашицу вотке. — Ја не пијем — рече он. — Море маните, пијете ви више од нас. — Пио сам, сад не пијем — насмеши се управник. — Сад не треба да пијем... Немам због чега... Све је, хвала богу, испало како треба, све се уредило, и то баш тако како је моје срце желело, чак и боље него што сам могао и да очекујем. — Онда макар на радост попијте ово — рекох сипајући му вино. — То могу. Пио сам стварно много. Сад могу да се покајем пред његовом светлошћу. Од јутра до мрака, тако је било. Кад ујутро устанеш, помислиш но оно... и дабоме, одмах у ормарић. Сад, хвала богу, немам шта вотком да лечим. Урбењин попи чашу вина. Напуних му другу. Он испи и ту, и неприметно га пиће ухвати. — Чак и не верујем... — рече насмејавши се изненада својим срећним дечјим смехом. — Гледам, ево, на овај прстен и сећам се њених речи којима је она изразила свој пристанак и не верујем... Чак ми је и смешно... Ма, да ли сам могао у својим годинама, с оваквом својом опољаашношћу да се надам да овој нарочитој девојци неће да се згади да постане моја... мајка мојих сирочића? Јер она је лепотица, као што сте изволели да видите, анђео од меса! Чудо невиђено! Ви сте ми још налили? Молим само последњу... Због муке сам пио, да попијем и због радости. А како сам ја патио, господо, колико сам мука поднео! Видео сам је пре једну годину и, верујете ли? Од тога времена није било ниједне ноћи да сам мирно спавао, није било дана да нисам том вотком лечио глупу слабост, да нисам псовао себе због глупости... 66
Дешавало се, гледам њу кроз прозор, уживам и... чупам себи косу са главе... Дође ми да се обесим... Али, хвала богу, усудих се, предложих јој брак, и баш као да ме маљем ударила! Ха-ха! Слушам и ушима не верујем... Она каже: „пристајем", а мени се чини: „губи се ти, стара рђо, до ђавола"... А, после кад ме она пољуби, поверовао сам... Педесетогодишњи Урбењин, при помисли на први пољубац са поетском Олењком, затвори очи и поцрвене као малишан. Мени је то изгледало одвратно... — Господо — рече он гледајући нас срећним, умилним очима. — Што се ви не жените? Зашто узалуд трошите, бацате, бадава упропашћујете своје животе? Зашто избегавате оно што сачињава највеће благо сваког живог створа на земљи? Јер уживања која даје разврат не дају ни стоти део онога што би вам дао миран, породични живот! Ви сте млада људи... ваша светлости, и ви, Сергеју Петровичу... ја сам сад срећан... и бог види колико вас обојицу волим! Опростите ми због мојих глупих савета, али желео бих да и ви будете срећни! Због чега се не жените? Породичан живот је срећа... Он је обавеза за свакога. Срећан и љубазан изглед старца окоји се женио младом девојком и који нам је саветовао да изменимо свој развратни живот за миран, породични, постао ми је неподношљив. — Да — рекох — породични живот, то је дуг. Слажем се с вама. Значи, ви тај дуг извршавате већ други пут? — Да, други пут. Ја уопште волим породични живот. Неожењен или удовац за мене је само половина живота. Причајте шта хоћете, господо, а брачни живот је велика ствар! — Дабоме...Чак и онда ако је муж; готово три пута старији од своје супруге? Урбењин поцрвене. Рука, која је устима приносила кашику супе, задрхта и супа се проли у тањир. — Ја схватам шта желите да кажете, Сергеје Петровичу — промрмља он. — Захваљујем вам на отворености. Ја и сам себе питам: да то није подло? Мучим се! Али где ту човек да пита самог себе, да решава разна питања, кад сваке минуте осећаш да си срећан, кад заборављаш своју старост, наказност... све! homo sum,22 Сергеје Петровичу. А кад ми се понекад у главу увуку мисли о неједнакости година, ја не одговарам из рукава и умирујем самог себе како знам. Мени се чини да сам ја Олгу усрећио. Ја сам јој дао оца, а својој деци мајку. Уосталом, све је то налик на роман, и мени... је почело да се врти у глави. Није требало да ме напијете... Урбењин устаде, обриса салветом лице и опет седе. Мало касније он испи чашу надушак, погледа у мене дугим, молећивим опогледом, 22
Човек сам (лат.).
67
као да тражи милост, а онда одједном његова рамена задрхташе, и он неочекивано заплака као дечак. — Није то ништа... Ништа — поче да мрмља савладавајући плач. — Не узнемиравајте се. Моје је срце после ваших речи притисло некакво предосећање. Али то није ништа. Урбењиново предосећање се остварило, и то тако брзо да ја нисам стигао ни да променим перо ни да почнем нову страниоцу. Од следеће главе моја мирна муза ће израз мира на лицу заменити изразом гнева и туге. Предговор је завршен, почиње драма. Грешна воља почиње да жари и пали човека. Сећам се лепог недељног јутра. Кроз прозор грофовоке цркве види се прозрачно, плаво небо, а целу цркву, од шарене куполе до свода, натапа мутна светлост у којој весело поигравају облаци дима... Кроз отворене прозоре и врата допире песма ласта и чворака... Један врабац, очигледно невиђени јунак, улете на врата и цвркућући поче да кружи изнад наших глава, зарони неколико пута у мутну светлост и излете кроз прозор... У самој цркви такође појање... Певају сложно, с осећањем и таквим заносом који нарочито испољавају наши певачи Малоруси када се осећају херојима тренутка и кад виде да их стално гледају... Мелодије све веселије, заносније, као светле, сунчеве траке које поигравају на зидовима и одорама присутних. У нешколованом, али меком и свежем тенору, без обзира на веселу свадбену мелодију, подрхтава грудна, тужна струна, као да је том тенору жао што поред згодне, лепршаве Олењке стоји тешки, налик на медведа и при крају свога века Урбењин... И није само једном тенору жао да гледа брачни пар... неједнак по годинама. На многобројним лицима која сам видео, без обзира на то колико су се трудила да изгледају весело и безбрижно, чак би и идиот могао да прочита сажаљење. У новом фраку, стојим ја иза Олењке и држим над њом венац. Блед сам и нисам сасвим здрав Глава ми пуца од јучерашње пијанке и шетње по језеру, и због тога стално гледам не дрхти ли ми рука којом држим венац... У души ми гадно и мучно као у шуми за време кишне јесење ноћи... Љут сам, одвратно ми је и жао... Срце ми раздире нека мука, која унеколико подсећа на грижу савести... Тамо, у дубини, на самом дну моје душе седи ђаво и тврдоглаво, упорно ми шапуће да ако је брак Олењке са незграпним Урбењином грех, ја сам крив за тај грех... Откуда такве мисли? Зар сам могао ја да спасем ту младу лудицу од њеног неразумног ризика и несумњиве грешке? „А ко зна!" шапће ђаволчић... „Ти то боље знаш!" Видео сам у свом веку много неједнаких бракова, нисам једном стајао испред слике Пукирјова23, читао сам много романа писаних о неподударности између мужа и жене, познавао сам, најзад, физиологију, која без апелације 23
Мисли се на слику Пукирјова „Неједнаки брак".
68
кажњава неподударне бракове, али ниједном у животу нисам осећао тако одвратно душевно стање од кога никаквом снагом не могу да се отмем сада док стојим иза Олењкиних леђа испуњавајући обавезе девера... Ако моју душу узбуђује само сажаљење, онда због чега нисам осећао то сажаљење раније, кад сам присуствовао другим свадбама?... „То није Сажаљење", шапће ђаволчић. „Љубомора..." Али љубоморан можеш бити само на оне које волиш, а зар ја волим девојку у црвеном? Кад бих волео све девојке на које наиђем живећи под овим сунцем, не бих имао довољно срца... Мој пријатељ, гроф Карнејев, стоји позади, крај самих црквених врата, иза ктиторовог ормара, и продаје свеће. Он је зализан, намазан и одаје загушљив мирис парфема. Данас он изгледа тако сладак да, поздрављајући се с њим јутрос, нисам могао да се уздржим да му не кажем: — Данас ти, Алексеје, изгледаш као идеалан играч кадрила! Сваког ко уђе или изађе он прати сладуњавим осмехом, и ја чујем како тешким комплиментима чашћава сваку даму која од њега купи свеће. Он, размажен судбином, који никад није имао металног новца и није знао њим да рукује, стално је испуштао новчиће од пет и три копејке. Крај њега, налактивши се на ормар, стоји величанствени Калињин с орденом Станислава о врату. Његова физиономија блиста и пресијава се. Њему је драго што је његава идеја о „журфиксима" пала на плодно тло и већ почиње да даје плод. У дубини душе он изражава Урбешину хиљаду захвалности: његова свадба је апсурд, а ипак је лако за њу се ухватити као за разлог да се приреди први журфикс. Охола Олењка могла је да се радује... Од налоја до самих врата отегла су се два реда представника нашег среског цвећњака... Гошће су тако обучене како би се обукле кад би се женио сам гроф: бољих хаљина не би се могло ни пожелети. Већином су овде аристократкиње... Ниједне попадије, ниједне трговачке жене... Има чак и таквих којима Олењка није имала право раније ни да се јавља... Олењкин младожења-управник привилеговани је слуга, али то не може да нашкоди њеној охолости... Он је властелин, и има у суседном срезу заложено имање. Његов отац је био срески вођа племства, а он је већ девет година мировни судија свог завичајног среза... Па шта више треба сујети кћери личног племића? Чак и њен девер, целој губернији познати монден и донжуан, може да заголица њену гордост... У њега се загледају све гошће... Он је импресиван као четрдесет хиљада девера узетих заједно и није ни најмање безначајно што није одбио да буде њој, простакуши, девер, кад је познато да је он аристократкиње одбијао кад су га оне молиле да им буде девер... Али охола Олењка се не радује... Она је бледа као платно које је недавно донела са тењевског вашара. Њена рука у којој држи овећу 69
лако подрхтава, подбрадак се с времена на време тресе. У очима неки потмуо сјај, као да се изненада нечега уплашила и да јој је нешто памет помутило... Ни трага од оне радости која је блистала у њеним очима кад је још јуче трчала по врту и са заносом причала какви ће зидни тапети бити у њеној гостинској соби, у које ће дане да позива госте и остало. Њено лице је сад сувише озбиљно, много озбиљније него што то захтева овај свечани догађај... Урбењин је у новом фраку. Обучен је пристојно, али је направио фризуру какву су носили православни верници дванаесте године. Он је, као и обично, црвен и озбиљан. Очи му се моле богу и кад се прекрсти после сваког „господи помилуј", он то не чини махинално. Иза мене стоје Урбењинова деца из првог брака — гимназијалац Гриша и белокоса девојчица Саша. Они гледају у црвени потиљак и клемпаве уши свога оца, и њихова лица изражавају знак питања. За њих је непојмљиво шта ће њиховом оцу тетка Оља и зашто је доводи у кућу. Саша је само зачуђена, а четрнаестогодишњи Гриша намрштен и гледа попреко. Сигурно он не би дозволио да је отац од њега затражио пристанак да се жени... Обред венчања се изводи са нарочитом свечаношћу. Чинодејствују три свештеника и два ћакона. Чинодејствују дуго, тако дуго да рука почиње да ме боли док држим венац, а даме, које уопште воле да посматрају венчања, престају да гледају младенце. Главки свештеник чита молитве са станкама, не изостављајући ниједне; појци певају нешто отегнуто, по нотама; ђакончић, искористивши прилику да се истакне својом октавом, чита апостол са двоструком дужином. Али, ево, главни узима из мојих руку венац... млада и младожења се љубе... Гости су узбуђени, правилни редови су нарушени, чују се поздрави, пољупци, уздаси. Урбењин, насмејан и блистајући од среће, узима младу под руку, и ми излазимо напоље... Ако неко ко је био са мном у цркви нађе да овај опис није потпун или да није саовим тачан, онда нека припише те недостаке главобољи и поменутом душевном расположењу, које ми је сметало да ствари уочавам и посматрам... Да сам ја онда знао да ћу морати да пишем роман, не бих гледао у земљу као што сам радио тога дана и не бих обраћао пажњу на главобољу! Судбина некад приређује горке и неслане шале! Нису успели младенци ни да изађу из цркве, а у сусрет им је већ јурило неочекивано и нежељено изненађење... Кад се свадбена поворка, која се шаренила иа сунцу стотинама боја и нијанси, кретала од цркве ка грофовском дому, Олењка је одједном устукнула, зауставила се и тако тргла за руку свог мужа да се он заљуљао... — Пустили су га! — рече она гласно престрашено потледавши мене. Јадница. У сусрет поворци, алејом је јурио њен луди отац, шумар 70
Скворцов. Машући рукама, спотичући се и лудо колутајући очима, он је представљао сасвим непривлачну слику. Све би то још било и некако да није био у свом цицаном огртачу и папучама, чија је поцепаност одударала од раскошне венчанице његове кћерке. Лице му је било сањиво, коса разбарушена од ветра, кошуља раскопчана. — Олењка! — замумла он кад им се приближио — зашто си ти отишла? Олењка се зарумене и косо погледа даме, које су се смејуљиле. Јадница, пропала је од срамоте. — Мићка врата није затворио — настави шумар обраћајући се нама. — Је л' тешко лоповима да се ушуњају?... Из кухиње су самовар однели прошле године, па она хоће да нас и сад покраду! — Не знам ко га је пустио! — шапну ми Урбењин. — Ја сам наредио да га затворе... Голубе, Сергеје Петровичу, будите љубазни па нас некако извуците из овог незгодног положаја! Некако. — Знам ја ко вам је украо самовар — обратих се ја шумару. — Хајдемо, ја ћу вам показати. И загрливши Окворцова око паса, поведох га према цркви... Пошто сам га увео у двориште, причао сам му док, по мом рачуну, свадбена поворка већ није била код куће, а онда га оставих и не показавши му где је његов украдени самовар. Ма колико да је био неочекиван и необичан сусрет са лудаком, ипак су га сви брзо заборавили... Ново изненађење које је судбина младенцима приредила, било је још горе... За један сат сви омо седели за дугачким столовима и ручали. Ко је навикао на паучину, буђ и циганско подврискивање у грофовској кући, њему је било чудно да гледа ову обичну, прозаичну гомилу, која је својим брбљањем за време јела нарушавала тишину старих, напуштених просторија. Та шарена, бучна гомила личила је на јато чворака које се узгред спустило да се одмори на пустом гробљу, или — извините ми за ово поређење са племенитом птицом! — на јато рода које се спустило једног сумрака за време сеобе на развалине пустог замка. Седео сам и мрзео ову гомилу, која је са сујетном радозналошћу посматрала труло богатство грофова Карнејевих. Зидови у мозаицима, извајане таванице, раскошни персијси ћилими и намештај у стилу рококоа изазивали су узбуђење и недоумицу. Брката грофова физиономија непрестано се кесила самозадовољним осмехом... Узбуђено дивљење својих гостију он је примао као нешто заслужено, премда он стварно ни најмање није био крив због богатства и раскоши свога запуштеног гнезда, него, напротив, он је заслужив најозбиљније прекоре и чак презрење због своје варварско-тупе равнодушности према добру које су скупљали његов отац и дедови не данима, него током десетина година! Само душевно слеп и сиромах духом није могао да на 71
свакој побледелој мермерној плочи, на свакој слици, у сваком тамном углу грофовског врта види зној, сузе, и жуљеве људи чија су деца сада склоњена у бедним кућицама грофовског сеоцета. И у великом броју људи који су седели за свадбеним столом, људи богатих, независних, којима иишта не би сметало да најотвореније говоре истину, није се могао наћи ниједан човек који би грофу рекао да је његов осмех глуп и неумесан... Свако је оматрао за потребно да се љубазно смешка и удвара јефтиним комплиментима! Кад би то била „обична пристојност" (код нас људи много сваљују на љубазност и пристојност), онда бих више од таквих снобова волео незналице који једу рукама, узимају хлеб из туђе посуде и који се ушмркују са два прста... Урбењин се омешкао, али он је за то имао своје разлоге. Он се смешкао и љубазно, и са поштовањем и као срећно дете. Његов широки осмех био је сурогат пасје среће. Верног и оданог пса су помиловали, усрећили, и сада он у знак захвалности весело и искрено маше репом... Он, као Рислер старији24 у роману Алфонса Додеа, сијајући од среће и трљајући од задовољства руке, гледао је стално у своју младу жену и од силних осећања није могао да се уздржи, него је постављао питање за питањем: — Ко је могао и да помисли да је ова млада лепотица могла да се заљуби у оваквог старца као што сам ја? И зар она није могла да нађе неког млађег и лепшег? Несхватљива су ова женска срца! — Он је чак имао смелости да се обрати мени и да пробрбља: — Дошло је време, само погледај! Ха-ха! Старац пред носом омладине отима вилу! Шта сте ви гледали? Хе-хе... Не, данас нема више такве омладине... Не знајући куда ће од сувишне захвалности, која је палила његове широке груди, он се често дизао, пружао своју чашу према грофовој и од узбуђења говорио дрхтавим гласом: — Моја осећања према вама су позната, ваша светлости... Данас сте ви толико учинили за мене да моја љубав према вама представља обично ништавило... Чиме сам заслужио такву пажњу ваше светлости да сте ви узели таквог учешћа у мојој радости? Тако само грофови и банкари прослављају своје сванбе! Овај раскош, скуп виђених гостију... Ох, шта да кажем!... Верујте, ваша светлости, да вас моје памћење неће никад заборавити као што неће заборавити ни овај најлепши и најсрећнији дан мога живота... И тако даље... Олењки се, очигледно, није свиђала понизна усрдност мужа... Њу су приметно мучиле његове речи, које су изазивале осмех на лицима званица, и чак је изгледало да се од њих стидела... 24
Рислер старији — херој романа француског писца Додеа „Фроман млађи и Рислер старији".
72
Без обзира на то што је попила чашу шампањца, она је била невесела и тужна као и пре... Исто бледило као и у цркви, исти страх у очима... Ћутала је, лено одговарала на сва питања, силом се смејала на све грофове досетке и једва да је додиривала укусна јела... Колико је Урбењин себе сматрао најсрећнијим међу живима, толико је несрећно изгледало њено лице. Мени је једноставно било жао да гледам њега и да не бих гледао то лице, трудно сам се да гледам у свој тањир. Чиме да се објасни та њена туга? Да ли је кајање почело да гризе јадну девојку? Или је њена сујета очекивала можда још више сјаја? Кад сам за време другог јела подигао на њу очи, био сам до бола пренеражен. Јадна девојка, одговарајући на неко глупо грофово питање, силом је гутала ваздух: у њено грло је наваљивао плач. Она није одвајала марамицу од својих уста и бојажљиво, као преплашена звер, погледала је нас: да ли ми примећујемо да се њој плаче. — Што сте ви тако кисели данас? — упита гроф. — Ехе, Петре Јегоричу, то сте ви криви! Изволите развеселити жену! Господо, ја захтевам пољубац. Ха-ха! Не за себе пољубац, дабоме, него... да се они пољубе! Срећно! — Срећно — прихвати Калињин. Урбењин, смешкајући се целим овојим црвеним лицем, устаде и затрепта очима. Олењка, гоњена узвицима и вриском гостију, лако се примаче и испружи Урбењину своје непокретне, беживотне усне... Он је пољуби... Олењка је стиснула своје усне, као да се бојала да је још једном не пољуби, и погледала је у мене. Сигурно мој поглед није био добар. Ухвативши га, она је одједном поцрвенела, машила се марамице и почела да се ушмркује желећи чим било да прикрије своју страшну забуну... Мени се учинило да се она преда мном стиди због овог пољупца, због брака... „Шта ме се ти тичеш?" мислио сам, али у исто време нисам од ње одвајао очи, желећи да сазнам разлог њене забуне... Јадница, није издржала мој поглед. Истина, руменило стида убрзо је нестало са њеног лица, али су уместо тога из очију потекле сузе, праве сузе, какве ја никад раније кисам видео на њеном лицу... Кријући марамицом лице, она устаде и истрча из трпезарије... — Олгу Николајевну боли глава — пожурих да објасним њен излазак. — Она ми се још јутрос жалила... — Мани, братац! — нашали се гроф. — Главобоља ту нема везе... Пољубац је све то направио, збунила се. Изричем, господо, младожењи строги укор! Није научно своју вереницу да се љуби. Ха-ха! Гости, задивљени грофовом досетком, почеше да се смеју... Али смејати се није требало... Прошло је пет, десет минута, а млада се није враћала... Настало је ћутање. Чак је и гроф престао да се шали... Одсутност Олењке била је уочљивија што је она отишла изненада, не рекавши ни речи... Не 73
говорећи о етикецији, која је овим, пре свега, била нарушена, Олењка се дигла иза стола одмах после пољупца, као да се наљутила што су је натерали да се пољуби са мужем... Није могло да се закључи да је отишла што се постидела... Постидети се могуће је за минут-два, али не тако дуго како се нама учинило првих десетак минута њене одсутности... Колико је ружних мисли пало на памет пијаним мушкарцима и колико су сплетки припремиле љубазне даме! Невеста се дигла од стола и отишла — какво ефектно и сценско место за „великосветски" срески роман! Урбењин поче нервозно да се обазире на све стране. — Нерви... — мрмљао је. — Или се можда нешто одрешило од тоалете... Ко их зна, те жене! Сад ће да дође... Одмах... Али кад је прошло још десет минута, а она није долазила, он ме погледа таквим несрећним, молећивим очима да ми га је било жао... „Не би ли било лоше да изађем и да је потражим?" говориле су његове очи. „Хоћете ли да ми помогнете, голубе, да се извучем из овог страшног положаја? Ви сте овде најпаметнији, најхрабрији, најсналажљивији човек, помогите ми!" Уважио сам молбу његових несрећних очију и одлучио да му помогнем. Како сам му помогао, читалац ће даље видети... Рећи ћу само да Криловљев медвед, који је учинио услугу пустињаку25, у мојим очима губи сву своју зверску величину, бледи и претвара се у невину инфузорију кад се сетим своје улоге „лудака који прави услугу..." Сличност између мене и медведа састоји се само у томе што смо обојица хтели да помогнемо искрено, не предвиђајући рђаве последице наших услуга, а разлика између нас је огромна... Мој камен, којим сам ударио по челу Урбењина, много пута је тежи... — Где је Олга Николајевна? — упитах ја лахеја који ме служио салатом. — У врт су изашши — одговори он. — То ни на шта не личи, медам! — рекох ја шаљивим тоном обраћајући се дамама. — Невеста побегла, и моје вино прокисло! Ја морам да одем да је нађем и да је доведем овамо, па макар је сви зуби болели! Девер је службено лице, и он одлази да покаже своју власт! Устадох и уз громогласна аплаузе свога пријатеља грофа изађох из трпезарије у врт. У моју главу, распаљену вином, ударише прави, врели зраци подневног сунца. У лице је ударала врућина и оморина. Отприлике сам пошао по једној бочној алеји и, звиждукајући неку мелодију, развио сам све овоје иследничке способности у улози обичног агента. Погледао сам све жбуниће, хладњаке, пећине и над је већ почело да ме мучи кајање што сам пошао десно, а не лево, одједном сам зачуо чудне звуке. Неко се смејао или плакао. Звуци су долазили из 25
Мисли се на басну Крилова „Пустињак и медвед.
74
једне пећине, коју сам хтео да прегледам на крају. Брзо сам ушао у њу и, запљуснут влагом, мирисом буђи, печурака и креча, угледах ону коју сам тражио. Она је стајала наслонивши се на дрвени стуб покривен црном маховиком и, гледајући у мене с ужасом и очајањем, чупала је своју косу. Из њених очију су текле сузе као из сунђера кад га цеде. — Шта урадих? Шта урадих! — мрмљала је. — Да, Оља, шта сте ви учинили? — рекох, ставши испред ње и прекрстивши руке. — Што сам се удала за њега? Где су ми биле очи? Где памет? — Да, Оља, тешко је објаснити овај ваш корак... Да се објасни неискуством, сувише је неубедљиво, да се објасни поквареношћу, непожељно... — Ја сам тек данас схватила... данас! Зашто то нисам схватила јуче? Сад је све свршено, све изгубљено! Све, све! Ја сам могла да се удам за адвека кога волим, који мене воли! — Ма за кога, Оља? — улитах. — За вас! — рече гледајући ми право у очи слободно. — Али ја сам пожурила! Била сам глупа. Ви сте паметни, племенити, млади... Ви сте богати... Ви сте ми изгледали недостижни! — Но, доста, Оља — рекох хватајући је за руку. — Обришимо своје очице и хајдемо... Тамо нас чекају... Но, доста плакања, доста... — пољубих јој руку. — Доста, девојчице! Направила си глупост, сад испаштај. Ти си крива... Но, доста, смири се... — Па ти мене волиш? Да? Ти си тако велик, леп. Волиш ли? — Време је да идемо, душо моја... — рекох ја, примећујући на своје велико запрепашћење да је љубим у чело, да је хватам за струк, да ме она пали својим врелим дахом и да виси о мом врату... — Доста више — мрмљам ја. — Доста. Кад сам је после пет минута изнео на рукама из пећине и, измучену новим утисцима, спустио на земљу, готово крај самог прага угледах Пшехоцког... Стајао је, подрутљиво ме гледао и тихо аpлаудирао... Измерио сам га погледом и, узевши Олгу под руку, упутио сам се према кући. — Већ данас нећете бита овде! — рекох окренувши се Пшехоцком. — Ваше шпијунирање неће проћи тек тако! Моји пољупци су били, сигурно, ватрени јер је Олгино лице горело као у ватри. На њему није било ни трага од малочас проливених суза... — Сад ми је, штоно кажу, море до колена! — брбљала је идући са мном према кући, грозничаво ме стежући за руку... — Јутрос нисам знала где да се денем од страха, а сад... сад, мој добри великане, не знам куд ћу од среће! Тамо седи и чека ме муж... Ха-ха... Баш ме брига! Чак и кад би био крокодил, страшна змија... ништа се не бојим! Ја тебе волим и нећу ништа да знам! 75
Погледао сам њено лице, које је горело од среће, њене, очи, пуне среће, задовољене љубави, и моје срце је задрхтало од страха пред будућношћу овог лепог, срећног бића: њена љубав према мени је само сувишан корак до провалије... Како ће завршити ова жена, која се смеје и која не мисли о будућности?... Моје срце се згрчило и задрхтало од осећања које није могла да се назове ни жалост ни саучешће јер је било јаче од тих осећања. Зауставих се и ухватих Олгу за раме... Никад раније нисам видео ништа лепше, ништа грациозније и у исто време ништа жалосније... Нисам имао кад да размишљам, да анализирам, да мислим, и ја, обузет осећањима, рекох: — Одмах хајдемо к мени, Олга! Одмах! — Како? Шта си рекао? — упита она, не схвативши мој помало свечани тон... — Идемо сместа к мени! Олга се насмеја и показа ми руком кућу... — Па шта онда? — рекох. — Да ли ћеш данас да будеш моја или сутра, није ли свеједно? Али што пре, то боље... Хајдемо! — Али... то је некако чудно... — Ти се, девојче, бојиш скандала?... Да, скандал ће бита необичан, грандиозан, али боље ти је хиљаду скандала него да овде останеш! Ја нећу овде да те оставим! Не могу да те овде оставим! Разумеш, Олга? Остави своју малодушност, своју женску логику и слушај мене, слушај ако не желиш своју пропаст! Ољине очи су говориле да ме не разуме... А време, мећутим, није чекало, ишло је својим током, и нисмо више могли да стојимо у алеји док су нас тамо чекали. Требало је одлучити... Привукао сам „девојку у црвеном", која је фактички сад била моја жена, и у тим тренуцима мени се чинило да је ја стварно волим љубављу мужа, да је она моја и да њена судбина лежи на мојој савести... Увидео сам да сам везан с овим бићем вечито, нераскидиво. - Чуј ме, драга моја, злато моје! — рекох ја. — Овај корак је смео... Он ће нас завадити са блиским људима, изазвати хиљаду прекора, сузних жалби. Он ће, можда, покварити моју каријеру, направити ми хиљаду непријатности, али, мила моја, одлучено је! Ти ћеш бити моја жена... Боља жена мени не треба, а бог с њима, с тим женама! Учинићу те срећном, чуваћу те као зеницу ока док сам жив, васпитаћу те, направићу од тебе жену! Обећавам ти то, и ево ти моја поштена рука! Говорио сам с искрении заносом, с осећањем jeune premier26, који изводи најпатетичније место у својој улози... Говорио сам дивно и није ме узалуд потапшала крилима грлица која је прелетела преко наших глава. А моја Оља је узела моју испружену руку, задржала је у својим малим рукама и нежно пољубила. Али то није био знак пристанка... На 26
Као први љубавник у позоришту (франц.).
76
глупом лицу неискусне жене, која никад раније није слушала говоре, видела се недоумица... Она ме још није ни схватила. — Ти кажеш да идем к теби... — проговори она размишљајући... — Ја тебе не разумем потпуно... Зар не знаш шта ће он рећи? — А шта те се тиче шта ће он рећи! — Како шта ме се тиче? Не, Серјожа, боље и не говори... Остави то, молим те... Ти ме волиш и мени више ништа не треба. С твојом љубављу могу и у паклу да живим... — А како ћеш, лудице? — Ја ћу живети овде, а ти... ћеш долазити сваки дан... Ја ћу излазити да те дочекујем. — Али ја без муке не могу да замислим такав живот!... Ноћу он, дању ја... Не, то је немогуће. Оља, ја те толико волим сада да сам... чак лудо љубоморан... Ја чак нисам ни претпостатвљао да сам способан за таква осећања. Али каква неопрезност! Држао сам је око струка, а она је нежно миловала моју руку онда кад се сваке секунде могло очекивати да неко прође алејом и да нас види. — Хајдемо — рекох ја отимајући своју руку. — Обуци се и идемо! — Како је све то брзо... — промрмља она плачним гласом. — Журиш као да је пожар., —. И бог зна шта је измислио! Да побегнем одмах са венчаша! Шта ће људи казати! И Ољечка је слегла раменима. На њеном лицу је било толико недоумице, чуђења и неразумевања да сам се предомислио и одложио одлуку њеног „животног питања" за други пут. Па није било ни времена да се разговор наставља: ми смо се већ пели стеленицама на терасу и чуо се говор. Пред вратима трпезарије Олга је поправила своју косу, прегледала хаљину и ушла. На њеном лицу није се примећивао стид. Ушла је она, преко мога очекивања, врло храбро. — Враћам вам, господо, бегуницу — рекох ја улазећи и седајући на своје место. — Једва сам је пронашао... чак сам се и уморио... Излазим у врт, гледам, а она се шетка алејом.....Шта ћете ви овде?" питам. „Тако, каже, загушљиво!..." Оља погледа мене, госте, мужа и закикота се. Одједном јој је све било смешно и весело. На њеном лицу прочитах жељу да читавој гомили која је јела саопшти овоју срећу која ју је изненада обузела и, немајући могућнсети да је изрази речима, она ју је излила својим смехом. — Што сам смешна! — рече. — Кикоћем се, а ни сама не знам због чега... Грофе, смејте се! — Пољубац — узвикну Калињин. Урбењин кашљуцну и упитно погледа Олгу. — Но? — упита она и за тренутак натмури обрве. — Вичу „пољубац" — промрси Урбењин, устајући и бришући салве77
том усне. Олга устаде и допусти му да је пољуби у непокретне усне... Тај пољубац је био хладан, али је он још више подстакао огањ жоји је тињао у мојим грудима, а који је био спреман да сваке минуте букне као пламен... Окренуо сам се и, стиснувши усне, чекао сам крај ручка... Крај је, на срећу, брзо дошао, друкчије не бих могао да издржим... — Ходи овамо! — рекох грубо прилазећи после ручка грофу. Гроф ме са чуђењем погледа, идући за мном у празну собу, куда сам га повео. — Шта ти треба, пријатељу? — упита раскопчавајући прслук и подригујући. — Бирај једног од двојице... — рекох ја једва се држећи на ногама од беса који ме је обузео. — Или ја или Пшехоцки! Ако ми не обећаш да ће за један сат тај подлац напустити твоје село, нећеш ме овде никад видети!... Дајем ти за одговор пола минуте! Гроф испусти из уста цигару и рашири руке. — Шта ти је, Серјожа? — упита бечећи се. — Као да си без главе! — Без сувишних речи, молим! Не подносим шпијуна, ништака, подлаца и твог пријатеља Пшехоцког и у име наших добрих односа захтевам да одмах одавде нестане! — Па шта ти је он урадио? — узбуди се гроф. — Због чега њега тако нападаш? — Ја те питам: ја или он? — Али, голубе, ти ме доводиш у ужасно шкакљив положај... Стани, ево на твои фраку перцета... Ти захтеваш од мене немогуће! — Збогом! — рекох. — Ја се с тобом више не познајем. И, нагло се окренувши, пођох у предсобље, обукох се и брзо изађох. Пролазећи кроз врт и кухињу, где сам хтео да наредим да ми оседлају коња, био сам задржан сусретом... Мени усусрет, са чашицом кафе, ишла је Нађа Калињина. Она је такође била на Урбењиновој свадби, али некакав неодређени страх ме нагонио да избегавам разговор с њом, и целог дана ниједном јој нисам пришао и нисам с њом ни речи проговорио... — Сергеје Петровичу! — рече она неприродно дубоким гласом кад сам пролазио мимо ње, мало придигавши шешир. — Извините! — Шта наређујете? — упитах прилазећи јој... — Немам шта да наређујем... А ви нисте ни лакеј — рече она гледајући ме право у лице и страшно пребледевши. — Ви некуд журите, али ако не журите, да ли могу да вас задржим минуту? — Дабоме... Не знам чак зашто питате — Онда да седнемо... Ви, Сергеје Петровичу — настави она кад смо сели — данас сте се све време трудили да ме не приметите, обилазили сте ме као да сте се бојали да се са мном сретнете, а баш као за инат ја сам решила да данас с вама разговарам... Горда сам и само78
љубива... не умем да се натурам састаиком... али једном у животу може и да се жртвује гордост. — О чему ни то говорите? — Решила сам данас да вас питам... Питање је понижавајуће, тешко за мене... не знам како ћу да га поднесем... Ви одговарајте без обзира на то шта ја мислим... Зар вам није жао мене, Сергеје Петровичу! Нађа погледа мене и мало заклима главом. Њено лице још је више пребледело, горња усна задрхта и искриви се... — Сергеје Петровичу! Мени се чини да вас је... одвојио од мене неки неспоразум, каприц... Мени се чини, ако се објаснимо, све ће бити као и пре... Кад мени не би тако изгледало, онда ја не бих имала смелости да вам поставим то питање које ћете сада чути... Ја сам, Сергеје Петровичу, несрећна... Ви морате да то видите... Мој живот није живот... Сва сам се осушила... А што је најважније, потпуна неизвесност: не знам да ли да се надам или не... Ваше понашање према мени тако је неразумљиво да није могуће направити никакав одређен закључак... Реците, и ја ћу знати шта да радам... Онда би мој живот добио неки смисао... Онда бих се на нешто одлучила... — Ви желите, Надежда Николајевна, да ме о нечем питате — рекох ја, припремајући у мислима одговор на питање које сам предосећао. — Да, ја хоћу да упитам... Питање је понижавајуће... Кад би неко прислушкивао, помислио би да се ја натурам као... Пушкинова Татјана. Али то је изнућено питање... Стварно, то је било изнуђено питање. Кад је Нађа окренула лице мени да би поставила то питање, ја сам се уплашио: Нађа је дрхтала, грозничаво ломила своје прете и тужно и једва извлачила из себе кобне речи. Њено бледило је било страшно. — Могу ли ја да се надам? — прошапта она, најзад. — Не бојте се да говорите отворено... Бољи је какав било одговор од неизвеоности. Онда како? Могу ли ја да се надам? Она је чекала одговор, а међутим, моје расположење је било такво да нисам био опособан да разумно одговорим. Пијан, узбуђен догађајем у пећини, бесан због пшијунаже Пшехоцког и Олгине неодлучности, глупог разговора са грофом, једва сам и чуо Нађу. — Да ли могу да се надам? — понови она. — Ма одговарајте! — Ох, није мени до одговора, Надежда Николајевна! — одмахнух руком устајући. — Нисам сад у стању да дајем било какве одговоре. Извините, ја вас нисам слушао и нисам схватио. Ја сам глуп и бесан... Узалуд сте се ви само узнемиравали, заиста. Још једном одмахнух руком и напустих Нађу. Тек касније, кад сам дошао к себи, схватио сам како сам био глуп и груб, не давши девојци одговор на њено обично, лако питање... Због чега нисам одговорио? Сада кад могу да гледам непристрасно на прошлост, ја не могу да 79
оправдам своју грубост расположењем... Мени се чини да сам ја, не одговарајући јој, кокетирао, правио се важан. Тешко је схватити човечију душу, али своју још је теже разумети. Ако сам се стварно правио важан, нека ми бог опрости! Премда, уосталом, исмејавање туђих патњи не треба да буде опроштено. Три дана сам ходао из угла у утао, као вук у кавезу, и свом снагом своје необичне воље трудно се да не изађем из куће. Нисам ни прилазио гомилама хартије које су лежале на мом столу и стрпљиво чекале моју пажњу, никога нисам примао, свађао сам се с Поликарпом, љутио се... Нисам дозвољавао себи да идем грофу, и та тврдоглавост ме стајала огромног нервног напора. Хиљаду пута сам узимао шешир и хиљаду пута сам га остављао... Час сам хтео да пренебрегнем све на свету и да одем до Олге по сваку цену, час сам себе мучио хладном одлуком да седим код куће Мој разум је био против одласка грофу. Кад сам се заклео да ме гроф неће видети, да ли сам могао да жртвујем своје самољубље и гордост? Што би помислио тај бркати глупан кад бих ја после нашег глупог разговора отишао к њему као да ништа није ни било? Да то не би значило признание да нисам у праву? Даље, као поштен човек, морао бих да прекинем сваку везу с Олгом. Наша даља веза не би могла ништа да јој донесе осим пропасти. Кад се удала за Урбењина, направила је грешку, кад се спријатељила са мном, направила је другу грешку. Живећи са мужем старцом, имајући у исто време тајног љубавника, није ли она личила на развратну лутку? Не говорећи већ о томе како је мрзак у принципу такав живот, морало се мислити и на последице. Каква сам кукавица! Бојао сам се последица, и садашњости и прошлости... Обичан човек ће се насмејати мом расуђивању. Он не би ходао из угла у угао, не би се хватао за главу и не би правио свемогуће планове, а препустио би све животу, који претвара у брашно чак и воденично камење. Живот би сварио све, не тражећи ничију помоћ ни дозволу... Али ја сам обазрив до кукавичлука... Ишао сам из угла у утао, мучио се због сажаљења према Олги и у исто време бојао се помисли да ће она схватити мој предлог који сам учинио у тренутку заноса и да ће ми доћи у кућу, како сам јој обећао, заувек! Шта би било да ме послушала и пошла са мном? Како би дуто трајало то „заувек" и шта би донео јадној Олги живот са мном? Ја јој не бих дао породицу, а то значи ни срећу. Не, није требало да идем Олги! А, међутим, моја душа је неодољиво тежила к њој... Питао сам се као дечак који се први пут заљуби и кога не пуштају на rendez-vous.27 Изазван авантуром у пећини, чезнуо сам за новим састанком и из мојих мисли ни на минут није се губио лик Олге, која ме је, знао сам, 27
Састанак (франц.).
80
такође чекала и патила због тога... Гроф је слао писма једно за другим, тужнија и понизнија једно од другог. Молио ме да „заборавим све" и да дођем, извињавао се због Пшехоцког, молио да опростим том „добром, обичном, али мало ограниченом човеку", чудио се што се ја због ситница одлучујем да прекидам старе пријатељске односе. У једном од последних писама обећавао је да ће сам доћи, а ако ја желим, довешће Пшехоцког, који ће ме замолити за опроштај, „мада се не осећа ни најмање кривим". Читао сам писма и као одговор на њих молио сам сваког доносиоца да ме остави на миру. Умео сам да се правим важан. И за време мог најјачег нервног напора, кад сам, стојећи поред прозора, одлучивао да већ идем било куда сем грофу, и мучио се размишљањем, прекорима, представама љубавних слика, које су ме очекивале код Олге, моја врата су се полако отворила, иза мене су се зачули лаки кораци и ускоро су мој врат обавиле две мале, лепе руке... — Је си ли то ти, Олга? — улитах окрећући се. Познао сам је по врелом даху, по начину на који се обесила о мој врат, чак и по мирису. Припијајући своју главицу уз мој образ, она ми се учинила необично срећном... Од ореће није могла ни реч да проговори... Привукао сам је на груди и — одједном је нестало туге и патње, које су ме цела три дана мучиле. Од задовољства сам почео да се смејем, да скачем као ђачић... Олга је била у плавој, свиленој хаљини, која је веома пристајала њеном бледом лицу и богатој, светлој коси. Хаљина је била модерна и веома скупа. Урбењина је стајала, сигурно, четвртину годишњег прихода... — Што си данас лепа — рекох подижући Олгу на руке и љубећи је у врат. — Но шта? Како си? Здрава? — А како је, опет, овде код вас ружно! — проговори она, испитујући погледом мој кабинет. — Богат човек, велику плату примаш, а како... обично живиш! — Не могу сви, душо моја, да живе тако раскошно као гроф — рекох ја. — Него остави на миру моје богатство. Какав те добри геније донео у моју јазбину? — Стани, Серјожа, изгужваћеш ми хаљину... Спусти ме. Теби сам дошла само на тренутак, голубе! У кући сам свима рекла да идем Акатихи, грофовој праљи, која живи недалеко од тебе, три куће даље... Ти мене, голубе, пусти, незгодно је... зашто ниси тако дуго долазио? Одговорих нешто, наместих је испред себе и почех да се наслађујем њеном лепотом... Минут смо гледали једно у друго и ћутали... — Врло си лепа, Оља! — уздахнух ја. — Чак ми је и жао и криво што си тако лепа! — А зашто жао? — Припала си ко зна коме. 81
— А шта још хоћеш! Па ја сам твоја! Ево сам дошла.... Чуј, Серјожа... Хоћеш да ми право кажеш ако те улитам? — Дабоме, хоћу. — Да ли би се ти оженио са мном да се ја нисам удала за Петра Јегорича? „Вероватно не бих", хтео сам да кажем, али због чега је било потребно да чепркам по живој раници, која је мучила срце јадне Оље? — Сигурно — рекох тоном човека који говори истину. Оља уздахну и растужи се... — Што сам се преварила, што сам се преварила! И што је најгоре, то се не може поправити! Јер од њега не могу да се разведем. — Не... — И због чега сам журила, не разумем! Ми смо, девојке, тако глупе и ветропирасте... Нема ко да нас бије! Уосталом, ништа не може да се промени и нема шта ту да се мисли... Ни размишљања ни сузе ту не помажу. Ја сам, Серјожа, ноћас цело време плакала! Он ту... поред мене лежи, а ја на тебе мислим... не могу да славам... Хтела сам чак ноћу да побегнем, макар и у шуму, оцу... Боље је да живим и код лудог оца него с овим... како га... — Размишљања, Оља, не могу да помогну... Требало је, Оља, да мислиш онда кад си са мном из Тењева ишла и кад си се радовала што се удајеш за богатог човека... Сад је касно да се вежбаш у лепом говору... — Касно... али тако мора и да буде! — рече Олга одлучно махнувши руком. — Само да горе не буде, а овако се још може да живи... Збогом! Време је да идем... — Не, не збогом... Привукао сам Ољу себи и почео да обисипам њено лице пољупцима као да сам се трудно да надокнадим три изгубљена дана. Она се приљубила уз мене као озебло јагњешце, грејала је моје лице својим ватреним дахом... Настала је тишина... — Муж убио своју жену! — завика мој папагај... Оља задрхта, ослободи се мог загрљаја и упитно ме погледа. — То је папагај, душо моја — рекох. — Умири се... — Муж убио своју жену! — понови Иван Демјанич. Оља устаде, ћутећи стави шешир и пружи ми руку... На њеном лицу се читао страх... — А шта ако Урбењин сазна? — улита она гледајући ме уплашеним очима. — Па он ће ме убита! — Но, доста... — насмејах се ја. — Добар бих ја био кад бих дозволио да те он убије! Сумњам да је он способан за такву необичну ствар као што је убиство... Ти одлазиш? Онда, збогом, дете моје Чекам... Сутра ћу бита у шуми крај кућице, где си ти живела... Видећемо се... Пошто сам испратио Ољу, враћајући се у кабинет, срео сам Поли82
карпа. Стајао је у средини собе мрко ме гледајући и презриво машући главом... — Да други пут тога више не буде, Сергеје Петровичу! — рече он тоном строгог родитеља. — Ја то не желим... — Шта то? — Баш то... Ви мислите да ја нисам видео? Све сам видео... Да она више овамо не долази! Не може овде ништа да се мућка! За то има других места... Био сам у најбољем расположењу и због тога ме шпијунирање и покровитељски Поликарпов тон нису наљутили. Насмејах се и послах га у кухињу. Нисам стигао ни к себи да дођем после Олгине посете а к мени стиже нови гост. Пред кућом се са буком зауставише кочије, и Поликарп, пљујући у страну и мумлајући псовке, обавести ме о доласку „онога... онакога... да му... ", то јест грофа, кога је он мрзео свом снагом своје душе. Гроф уђе, плачно ме погледа и климну главом... — Ти окрећеш главу. Нећеш да разговараш... — Ја не окрећем главу — рекох. — Ја сам те тако волео, Серјожа, а ти... Због ситница! Због чега ти мене вређаш? Зашто? Гроф седе, уздахну, климну главом... — Престани да изиграваш будалу! — рекох. — Добро! Јак је био мој утицај на тог слабог, ништавног човечуљка, тако јак као презир према њему... Мој презриви тон га није увредио, напротив... Чувши моје „добро", он скочи и поче да ме грли. — Довео сам га... Седи у кочији... Хоћеш, он ће ти се извинити? — А ти знаш шта је он скривио? — Не... — И одлично... Нека се не извињава, али га само упозори ако се убудуће деси било шта слично, ја се нећу љутити, него ћу предузети мере. — Значи, измирење, Серјожа? Одлично! Давно би требало тако, а овако, ђаво да зна због чега сте се посвађали! Као гимназијалке! Ах, да, голубе, да немаш... пола чашице вотке? Страшно ми се грло осушило! Наредио сам да се донесе вотка. Гроф попи две чашице, разбашкари се на дивану и поче да брбља. — Сад сам, братац, срео Олгу... Лепота жена! Морам да ти кажем да почињем да мрзим Урбењина... А то значи да Олењка почиње да ми се свиђа... Ђаволски је лепа! Ја мислим да јој се мало приближим. — Не треба дирати удате жене! — уздахнух ја. — Па, од старца... Од Петра Јегорича није грехота супругу здипити... Она му није пар... Он као пас: нити глође нити другом даје. Данас ћу почети подилажење, и то систематски... Таква душица... хм... просто 83
посластица, братац! Прсте да оближеш! Гроф испи трећу чашицу, па настави: — Знаш ко ми се још свиђа од овдашњих?... Нађењка, кћи оне будале Калињина... Ватрена бринета, бледа, знаш с оваквим очима. Биће потребно такође бацити удицу... На Духове приређујем вече... музичковокално-литерарно... специјално да њу позовем... А овде, буразеру, како изгледа, није лоше, весело је! И друштво, и жене... и... Могу ли код тебе мало да одспавам... минут један? — Можеш... А шта ћемо са Пшехоцким у кочији! — Нека чека, ђаво га однео! Ни ја га, братац, не волим. Гроф се придиже на лакат и рече тајанствено: — Држим га само ради потребе... ради нужде... Ма, ђаво нека га носи! Грофова рука се сави, глава паде на јастук. За минут се зачу хркање. Увече, пошто је гроф отишао, код мене је био трећи гост: доктор Павле Иванович. Он је дошао да ме извести о болеете Надежде Николајевне и о томе да је она... дефинитивно одбила његову руку. Јадник, био је тужан и личио је на покислу кокошку. Прошао је песнички мај... Прецветали су јоргован и лале, а с њима је било суђено да прецветају и љубавна усхићења, која су нам, без обзира на своју грешност и мучење, макар и ретко доносила слатке тренутке, неизбрисиве из сећања. А има тренутака за које се могу дати месеци и године! Једног јунског вечера, кад је сунце већ зашло и његов широки траг — црвенозлатна трака — још бојио запад, предсказујући сутрашњи тихи, ведри дан, дојахао сам на Зорки до куће у којој је живео Урбењин. Те вечери код грофа је требало да буде „музичко" вече. Гости су почели већ да долазе, али гроф није био код куће: отишао на јахање и обећао да ће се убрзо вратити. Мало касније, држећи своју кобилу за улар, стајао сам крај куће и разговарао са Урбењиновом кћерком Сашом. Урбењин је седео на степеницама и, подупревши главу шакама, загледао се у даљину, која се видела кроз врата. Био је тужан, нерадо је одговарао на моја питања. Оставио сам га на миру и пришао Саши. — Где ти је твоја нова мама? — улитах је. — Отишла са грофом на јахање. Она сваки дан с њим јаше. — Сваки дан — промрмља Урбењин уздахнувши. Много се чуло из тог уздаха. Чуло се из њега оно исто што је узбуђивало и моју душу, што сам се трудно да себи објасним, али сам се губио у нагађањима. Сваки дан је Олга ишла на јахање са грофом. Али то су ситнице. Олга није могла да заволи грофа, и Урбењинова љубомора је била неоснована. Требало је бити љубоморан не на грофа него на нешто дру84
го што нисам могао дуго да схватим. То „нешто друго" стајало је као зид између мене и Олге. Она ме је још волела, али после посете описане у претходној глави она је била код мене само још два пута, а састајући се са мном вам мога стана, некако би чудно планула и упорно је избегавала одговоре на моја питања. На моја миловања одговарала је ватрено, али одговори су били импулзивни и плашљиви, тако да је од наших кратких састанака у мом сећању остала само мучна недоумица. Њена савест није била чиста — то је било јасно, али због чега — баш није могло да се прочита на Олгином грешном лицу. — Надам се да је твоја нова мама здрава? — упитах Сашу. — Здлава. Али само ноћас су је зуби болели. Она је плакала. — Плакала? — окрену своје лице према Саши Урбењин. — Ти си видела? То си ти, мила, сањала. „Зуби Олгу нису болели. Ако је она плакала, није због болова, него због нечег другог..." Још сам хтео да разговарам са Сашом, али нисам успео јер се зачу коњски топот и ускоро угледасмо коњаника, који се ружно клатио у седлу, и грациозну амазонку. Да бих сакрио од Олге своју радост, подигох на руке. Сашу па, милујући прстима њену плаву косу, пољубих је у главу. — Како си лепа, Саша — рекох. — Како су дивне твоје коврне! Оља ме брзо погледа, ћутке одговори на мој наклон и, ослањајући се на грофову руку, уђе у кућу. Урбењин се подагже и пође за њом. После пет минута из куће изађе гроф. Био је весео као никад. Чак му је и лице изгледало свежије. — Честитај! — рече он хватајући ме под руку и смешкајући се. — Због чега? — Због победе... Још једно такво јахање, и кунем се прахом својих благородних предака да ћу томе цветићу покидати латице. — Зар већ ниси покидао до сада? — До сада?... Мало-мало! У току десет минута „твоја рука у мојој руци" — запева гроф — и ниједном није тргла ручицу... Изљубих! Него причекаћемо до сутра, а сад идемо. Чекају ме. Ох да! Треба да разговарам с тобом, голубе, о једној ствари. Реци ми, амили, да ли истину говоре да ти овај... имаш зле намере према Нађењки Калињиној? — А зашто? — Ако је то истина, нећу да ти сметам. Да другом подмећем ногу, не спада у моја правила. Ако ти немаш никаквих планова, онда, разуме се... — Немам. — Merci, душо моја! Гроф је сањао да убије два зеца одједном, потпуно убеђен да ће му то поћи за руком. И ја сам те вечери, коју описујем, посматрао хајку на те зечеве. Гоњење је било глупо и смешно, као добра карикатура. 85
Гледајући њу, човек се могао само смејати или узрујавати због грофовог ништавила; али нико не би могао помислити да ће се ова дечја потера завршити моралним падом једних, смрћу других и злочином трећих! Гроф је убио не два зеца, него више! Он их је убио, али кожа и месо нису припали њему. Видео сам како је Кришом стискао руку Олги која га је увек дочекивала с пријатељским осмехом, а испраћала с презривом гримасом. Једном чак, желећи да покаже да између мене и њега нема тајни, он предамном пољуби њену руку. — Какав тикван! — шапну ми она на ухо, бришући своју руку. — Чуј, Олга! — рекох кад гроф оде. — Чини ми се да би ти хтела нешто да ми кажеш. Хоћеш? Радознало се загледах у њено лице. Она плану и бојажљиво затрепта очима, као мачка кад је ухвате у крађи. — Олга — рекох строго — ти ми мораш рећи! Ја то захтевам! — Да, хтела бих нешто да ти кажем — прошапта она стискајући ми руку. — Ја те волим, да живим без тебе, не могу, али... не долази к мени, мили мој! Немој више да ме волиш и говори ми,,ви"! Ја више не могу да водим љубав... Не сме се... И не показуј ничим да ме волиш... — Али због чега то? — Ја тако хоћу. Разлог то не мораш да знаш, а ја нећу ни да кажем. Иди... Одмакни се од мене. Нисам се одмакао од ње, па је сама морала да прекине разговор... Узевши под руку мужа, који је пролазио поред нас, она ми са лицемерним осмехом климну главом и оде. Други грофов зец, Нађењка Калињина била је обасута посебном грофовом пажњом. Он се вртео око ње цело вече, причао јој вицеве, шалио се, кокетирао... а она, бледа, измучена, кривила је уста у извештачен осмех. Судија Калињин све време је гледао у њих, гладећи браду, и важно је кашљуцао. Удварање грофово му је годило. Његов зет ће бита гроф! Шта може да буде слађе од такве помисли за среског бонвивана? Кад је гроф почео да удвара његовој кћери, он је порастао у својим очима за цео аршин. Каквим ме је само величанственим погледом мерио, како је иронично кашљуцао кад је са мном разговарао! „Ти си се, бива, направио важан, па отишао, а ми — баш нас брига! Сад имамо грофа!" Друго вече опет сам био код грофа. Овога пута нисам разговарао са Сашом, него са њеним братом, гимназијалцем. Дечак ме одвео у врт и излио преда мном сву своју душу. Ти изливи су били одговори на моје питање о животу са његовом „новом мамицом". — Она је ваша добра познаница — поче он, раскопчавајући нервозно свој мундир — ви ћете јој казати али ја се не бојим... Причајте ко86
лико хоћете! Она је зла, подла! И он ми је испричао како му је Олга отела собу, протерала старицу дадиљу, која је код Урбењина радила десет година, како стално виче и љути се. — Јуче сте похвалили косу моје сестре Саше... Је л' да јој је дивна коса? Прави лан! А она ју је јутрос ошишала! „То је љубомора!" објасних себи, овај Олгин продор у њој туђу фризерску област... — Она као да завиди што ви нисте похвалили њену косу него Сашину! — потврдк дечак моју мисао. — Она је оца намучила. Тата страшно троши на њу, оставља посао... и опет је почео да пије! Поново! Она је луда... Цео дан плаче што мора да живи у сиромаштву, у тако малој кући. А зар је тата крив што он нема много новца? — Дечак ми је испричао много тужног. Он је видео оно што није могао или није хтео да види његов заслепљени отац. Јаднику је уцвељен отац, уцвељене су сестра и старица дадиља. Отели су му његово мало огњиште, где је навикао да уређује своје књиге и да храни штиглице, које је хватао. Сви су били ојађени, свима се наругала глупа и самовласна маћеха! Јадни дечак није могао ни да замосли тако страшну увреду коју је његовој породици нанела млада маћеха, и чији сам сведок био те вечери, после разговора с њим. Све је тамнело пред овом увредом, и шишање Сашине косе у поређењу с тим је ништавна ситница. Касно увече седео сам код грофа. Ми емо, по обичају, пили. Гроф је био потпуно пијан, а ја мало. — Данас су ми дозволили да случајно додирнем стас — мрмљао је он. — Сутра ћу, значи, да пођем даље. — А Нађа? Како је са Нађом? — Шетамо! С њом је засад само почетак. Преживљавамо сад период разговора очима. Ја, братац, волим да читам у њеним црним, тужним очима. У њима је написано нешто такво што речима не може да се изрази, а можеш да схватиш само душом. Да попијемо? — Дакле, ти се њој свиђаш кад има стрпљења да сатима с тобом разговара. И татици њеном се допадаш. — Татици? То ти о оном глупану? Ха-ха! Будала мисли да ја имам поштене намере! Гроф се закашља и испи. — Он мисли да ћу се женити! А да и не говоримо о томе како ја не треба да се женим, ако поштено кажемо, онда је за мене поштеније обљубити девојку него да се њоме женим... Вечити живот са пијаним полустрацем, који непрекидно кашље уххх! Моја жена би добила јектику или би побегла други дан. Ма каква је то бука? Гроф и ја скочисмо... готово истовремено залупало је неколико врата и у нашу собу је утрчала Олга. Била је бледа као восак и дрхтала је 87
као жица по којој су јако удара ли. Њена коса је била распуштена, а зенице тиром отворене. Тешко је дисала и гужвала међу прстима наборе на грудима своје спаваћице... — Олга, шта ти је? — улитах хватајући је за руку, побледевши. Грофа би морало зачудити оно случајно изговорено „ти", али га он није чуо. Цео се претворио у велики упитник, отворивши уста, избечивши очи, гледао је Олгу као привиђење. — Шта се десило? — улитах ја. — Он ме туче! — проговори Олга и, заплакавши, свали се у фотељу. — Он туче! — Ко он? — Муж! Ја не могу да живим с њим. Побегла сам! — То је одвратно! — лупи гроф песницом о сто. — Какво он има право? То је... тиранин, то је... то је, ђаво зна шта је то! Тући жену! Због чега то он вас? — Ни због чега — поче да лрича Олга бришући сузе. — Извучем из цела марамицу, а из њега испаде оно писмо које сте ми јуче послали... Он поскочи, прочита и... поче да бије... Ухвати ме за руку, стеже, погледајте, и сада је на руци црвена мрља, и затражи објашњење... Ја, уместо да се објашњавам, побегох овамо... Бар се ви заузмите! Он нема право да тако грубо поступа према жени! Нисам ја куварица! Ја сам племићка! Гроф се усхода из угла у угао собе и поче да меље пијаним, отежалим језиком неке глупости које преведене на трезан језик треба да значе „О положају жена у Русији". — То је варваризам! То је Нови Зеланд! Не мисли ли тај мужик да ће на његовој сахрани бити заклана и његова жена? Јер дивљаци, одлазећи на онај свет, воде са собом и своје жене!... Нисам могао да дођем к себи... Како је требало разумети ову изненадну Олгину посету у спаваћици, шта је требало мислити, шта радити? Ако су је тукли, ако су повредили њено достојанство, што онда није побегла к свом оцу, к домаћици... најзад, зашто не к мени, који сам јој ипак био близак? Да ли су је запрасто и увредили? Срце ми је говорило о невиности простака Урбењина; оно, осећајући истину, стезало се од истих болова које је морао да осећа запрепашћени муж. Не постављајући питања и не знајући одакле да почнем, трудно сам се да умирим Ољу и понудих јој вино. — Што сам се преварила! Што сам се преварила! — уздахну Олга кроз сузе, приносећи чашу устима. — А како се правио миран кад ми се удварао! Мислила сад да је анђео а не човек! — А ви бисте хтели да му се допадне то писмо, које вам је испало из џепа? — улитах ја. — Хтели сте да се насмеје? — Нећемо о томе разговарати! — прекиде ме гроф. — Како било да било, али је његов поступак подао! Према женама се тако не поступа! 88
Ја ћу њега на двобој позвати! Ја ћу му показати! Верујте, Олга Николајевна, то неће проћи тако лако! Гроф се кочоперио као млади ћуран, мада га нико и није овластио да се поставља између мужа и жене. Ђутао сам и нисам му противречио, јер сам знао да ће се освета за туђу жену завршити пијаним псовкама између четири зида, а да ће двобој до сутра бити заборављен. Али зашто је Олга ћутала?.. Нисам хтео да мислим да би радо примила услугу коју је гроф предлагао! Нисам хтео да верујем како ова глупа, лепа мачкица има толико мало достојанства да ће радо пристати да пијани гроф буде судија између мужа и жене... — Са земљом ћу га сравните! — прошишта новопечени витез. — Најзад, лупићу му шамар! Још сутра! И она није затворила уста овој вуцибатини, који је пијан вређао човека кривог само зато што је обманут и што су га обманули! Урбењин јој је силно стегао руку, и то је изазвало скандалозно бекство у грофовоку кућу, а сад је пред њеним очима пијани и неморални богаљ прљао поштено име и просипао помије на човека који је у исто време морао да умире од туге и неизвесности, видећи да је преварен, а она ни обрвом да мрдне! Док је гроф изливао свој гнев, а Олга брисала сузе, момак је донео печену јаребицу. Гроф је ставио пред гошћу пола јаребице... Она је одречно климнула главом, а онда је одмах махинално узела виљушку и нож и почела да једе. За јаребицом је уследила велика чаша вина, и ускоро од суза није остало ни трата, осим црвенкастих мрља око очију и ретких дубоких уздаха. Убрзо зачусмо смех... Олга се омејала као утешено дете које је заборавило увреду... Гроф, гледајући у њу, такође се смејао. — Знате шта сам смислио? — поче он примичући се њој. — Хоћу да створим аматерско позориштпе. Даћемо комад са добрим сценским улогама. А? Шта ви мислите? Почели су да причају о аматерском позоришту. Како се овај глупи разговор није уклапао у недавни ужас који је био написан на Олгином лицу кад је пре једног часа, утрчала бледа, заплакана, расплетене косе! Како је јефтин овај ужас, ове сузе! А време је, међутим, пролазило. Откупало је дванаест. Поштене жене у то време иду да спавају. Олги је већ било време да иде. Али откуцало је дванаест и по, откуцао је један, а она је стално седела и разговарала с грофом. — Време је да се слава — рекох ја погледавши на сат. — Ја одлазим... Дозволите да вас отпратим Олга Николајевна? Олга је погледала у мене, па у грофа. — Куда да идем? — прошапта она. — Њему не могу да идем. — Да, да, разуме се, њему ви више не можете — рече гроф. — Ко гарантује да вас неће истући још једном? Не, не! 89
Ја се прошетах по соби. Наста тишина. Ишао сам из угла у угао, а мој пријатељ и моја љубавница следили су моје кораке. Чинило ми се да разумем и ту тишину и те кораке. У њима је било неког ишчекивања, неког нестрпљења. Оставих шешир и седох на диван. — Тако — мрмљао је гроф с нестрпљењем трљајући руке. — Тако... Такве су ствари... Откуцало је један и по. Гроф брзо погледа на сат, намршти се и закорача по соби. По погледима које ми је упућивао видело се да је желео да ми каже нешто потребно, нешто шкакљиво, непријатно. — Чуј, Серјожа — одлучи се он најзад, седајући поред мене и шапћући ми на уво. — Ти, голубе, немој да се љутиш... Ти ћеш, разуме се, схватити мој положај и теби се неће учинити чудна и дрска моја молба. — Говори брже! Немој да млатиш празну сламу! — Видиш у чему је ствар... овај... Иди, голубе! Ти нам сметаш! Она ће остати са мном... Ти ми опрости што те терам, али... схватићеш моје нестрпљење. — Добро. Пријатељ ми је био одвратан. Да нисам гадљив, ја бих га можда удавио као бубу кад ме је молио, дрхтећи као у грозници, да га оставим са Урбењиновом. Поетску „девојку у црвеном", која је маштала о ефектној смрти, коју је васпитала шума и бесно језеро, хтео је да узме он, изнурени пустињак,скроз натопљен алкохолом и болестан! Не, не би требало да му се она приближи чак ни на врсту! Пришао сам јој. — Ја одлазим — рекох. Она климну главом. — Да одем одавде? Да? — упитах, трудећи се да прочитам истину на њеном лепушкастом, зажареном лицу. — Да? Једва приметним покретом својих дугачких црних трепавица она је одговорила: „Да". — Јеси ли размислила? Она се окрену од мене, као што се окрећу од ветра који је досадан. Није желела да говори. А и због чега је требало да говори? Не може се на дугачко питање одговорити кратко, а за дуге приче није било ни места ни времена. Узех шешер и, не опростивши се, изађох. Касније ми је Олга причала да ју је одмах после мога одласка, чим су се звуци мојих корака помешали са шумом ветра у врту, пијан гроф привукао у свој загрљај. А она, затворивши очи, зачепивши уста и ноздрве, једва је стајала на ногама од осећања одвратности. У једном тренутку умало се није отела из његовог загрљаја и побегла на језеро. Било је тренутака кад је чупала косу и плакала. Није лако продавати се. Кад сам изашао из куће, упутио сам се према коњушници, где се налазила моја Зорка, а морао сам проћи перед управникове куће. Зави90
рио сам кроз прозор. При слабој светлости јако одврнуте лампе, која је чадила, за столом је седео Петар Јегорич. Лице му нисам видео. Било је заклоњено рукама. Но из целе његове дебеле, незграпне појаве избијало је толико бола, туге и очајања да није било потребно видети лице да би се схватило његово душевно стање. Пред њим су стајале две боце. Једна празна, друга тек начета. Обе су биле од вотке. Јадник, тражио је смирење не у себи, не у људима, него у алкохолу. После пет минута јахао сам кући. Помрчина је била страшна. Језеро је љутито хујало и као да се срдило што се ја, такав грешник, који сам сад био сведок грешног дела, усуђујем да нарушаеам његов сурови покој. У мраку нисам видео језеро. Изгледало је да урла невидљиво чудовиште, да је урлала сама помрчина која ме је обмотавала. Зауставих Зорку, затворих очи и замислих се уз хуку чудовшнта. — А шта ако се одмах вратим па их побијем? Чудан гнев је беснео у мојој души... Све оно мало доброг и поштеног што се сачувало од труљења, што сам сачувао, неговао, чиме сам се поносио било је повређено, испљувано, попрскано блатом! Раније сам познавао жене које се продају, куповао сам их, изучавао, али оне нису имале руменила невиности и искрене, плаве очи, које сам ја угледао оног мајоког јутра кад сам кроз шуму ишао на тењевски вашар... И сам, искварен до коштане сржи, праштао сам, проповедао трпељивост према свему исквареном, понижавао се до слабости... Моје је убеђење било да не треба од прљавштине тражити да не буде прљавштина и да не треба кривити онај новац који, силом околности, пада у блато... Али раније нисам знао да се новац може растворити у блату и с њим се измешати у исту масу. Можда да се раствори, дакле, у злато! Снажан удар ветра збаци ми с главе шепшр и однесе га у мрак који ме окружавао. Шешир, који је летео, лупи по њушци Зорку. Она се препаде, пропе се и јурну познатим путем. Кад сам стигао кући, извалих се у постељу. Поликарп, који ми је предложио да се свучем, био је, ни крив ни дужан, испсован и отеран до ђавола. — Сам си ђаво — промрмља Поликарп одлазећи од кревета. — Шта си рекао? Шта си то рекао? — скочих ја. — У воденици се само два пута говори. — Ааа... ти још смеш да ми дрско одговараш! — задрхтах ја просипајући сву своју жуч на јадног лакеја. — Напоље! Да ти траг овде више не видим! Напоље! Не чекајући да човек изађе из собе, ја се завалих у постељу и заплаках као малишан. Напрегнути живци нису издржали. Немоћна срџба, увређено осећање, љубомора — све је морало да се излије онако или овако. — Муж убио жену! — мумлао је мој папагај кострешећи своје ретко 91
перје. Под утицајем тога узвика синула ми је мисао да Урбењин може да убије овоју жену. У сну сам видео убиство. Мора је била страшна, тешка... Чинило ми се да моје руке милују нешто хладно и да је требало само да отворим очи па да угледам лет... Причињавало ми се да више моје главе стоји Урбењин и да ме гледа молећивим очима. После описане ноћи наступило је затишје. Засео сам у кући дозвољавајући себи да излазим и одлазим само службено. Посла се нагомилало много, и није могло да ми буде досадно. Од јутра до мрака седео сам за столом и марљиво писао или испитивао људе који су допали у моје иследничке канџе. У Карнејевку, на грофовско имање, ништа ме више није вукло. Од Олге сам дигао руке. Што је с кола пало, то је пропало; а она је била баш то што је пало са мојих кола и, како сам мислио, пропало без трага. Нисам о њој мислио и нисам хтео да мислим. — Глупа, развратна стрвина! — мислио сам о њој сваки пут кад се појављивала у мојој машти за време напорног рада. Само понекад, кад сам хтео да заспим или кад сам се ујутро будио, падали су ми на памет разни моменти из мот познанства и кратког живота с Олгом. Сећао сам се: Каменог гроба, шумареве кућице, у којој је живела „девојка у црвеном", пута у Тењево, састанка у пећини... и моје срце почело је јаче да удара... Осећао сам бол који гризе... Али све је то било кратко... Светле успомене брзо су се гасиле под притиском тешких успомена. Каква би поезија прошлости могла да надјача прљаву садашњост? И сада, кад сам прекинуо с Олгом, ја ни приближно нисам гледао на ту „поезију" као пре... Сад сам гледао на њу као на оптичку варку, на лаж, лицемерје-----и она је у мојим очима изгубила половину лепоте. Гроф ми се коначно огадио. Било ми је драго што га не видим, и увек сам се љутио кад се његова брката њушка појављивала у мојој машти. Он ми је сваки дан слао писма у којима ме молио да не лудујем и да посетим „више него усамљеног пустињака". Послушати позив из његових писама значило би налравити себи непријатност. „Готово!" мислио сам... „И хвала богу... Дозлогрдило..." Одлучио сам да са грофом прекинем све везе, и та одлука ме није стајала ни најмање борбе. Сад више нисам био тај који је, као пре три недеље после свађе због Пшехоцког, једва седео код куће. Мамца више није било. Док сам седео код куће, било ми је досадно, па сам написао доктору Павлу Ивановичу писмо с молбом да дође да поразговарамо. Одговор на писмо због нечега не добих, па послах друго. На друго је био исти одговор као и на прво... Очигледно, мили Шћур се правио да се љути... Јадник, због одбијања Нађенке Калињине, мене је сматрао раз92
логом своје несреће... Имао је право да се љути, а то што се пре није љутио, било је због тога што није умео. „Па кад он то стиже да се научи?" размишљао сам, не добивши одговоре на своја писма. Треће недеље мог упорног седења, без изласка, посети ме гроф. Пошто ме испсовао што му не долазим и што не одговарам на његова писма, он се извали на мој диван и пре него што поче да хрче, расприча се о својој најомиљенијој теми — о женама... — Ја разумем — рече он уморно жмиркајући очима и ставивши руке под главу — ти си деликатан и нежан. Ти ми не долазиш да не би нарушио наш дует... да нам не сметаш... Гост у невреме је гори од Татарина, гост за време меденог месеца гори је од ђавола рогатог. Ја те схватам. Али, пријатељу мој, ти заборављаш да си ти пријатељ, а не гост, да те воле, да те цене... Ти својим присуством само допуњаваш хармонију... А што је хармонија, брате мој! Таква хармоиија да не умем (ни да је опишем! Греф извуче испод главе руку и одмахну. — Сам не знам да ли добро или ружно живим с њом. Ни ђаво не би могао то да зна! Има тренутака над бих пола живота дао за „бис" али зато има дана када ходаш из угла у угао као бесан и готов да заплачеш... — А због чега? — Не разумем ја, брате, ту Олгу. Грозница нека, а не жена. Као код грознице, час врућина, час студен, тако и код ње, пет промена на дан. Час је весела, час јој је толико досадно да гута сузе и моли се... Час ме воли, час не воли... Има тренутака кад ме милује како ме од рођења ниједна жена није миловала. Али зато бива и онако. Пробудиш се случајно, отвориш очи и видиш њено лице окренуто према теби... некако страшно, дивље... лице искривљено од злобе, одвратности... Кад утледаш тако нешто, сав чар пропада... И често ме она тако гледа... — С одвратношћу? — Па да!... Не могу да схватим никако... Везала се са мном, како тврди, само из љубави, а међутим не прође ноћ а да ја не видим такво лице. Чиме то објаснити? Мени се понекад учини, у шта ја, дабоме, не желим да верујем, да она не може да ме подноси, а подала ми се само због крпа које јој сад купујем. Страшно воли крпе! У новој хаљини у стању је да стоји пред огледалом од јутра до мрака; због поквареног карнера у стању је да плаче дан и ноћ... Страшно је сујетна! Више од свега њој се свиђам зато што сам гроф. Да нисам гроф, не би ме заволела. Не прође ручак ни вечера а да ме са сузама не прекори што не окупљам аристократско друштво. Она би хтела, видиш, да царује у том друштву... Чудна! Гроф упери свој мутни поглед у таваницу и замисли се. На моје велико чуђење приметих да је овог пута, мимо обичаја, трезан. То ме је 93
пренеразило и чак дирнуло. — А ти си данас нормалан — рекох — ниси ни пијан и вотке не тражиш. Шта то треба да значи? — Ма тако! Нисам имао кад да пијем, све време мислим... Ја сам се, морам да ти ккажем, Серјожа, озбиљно заљубио, нема ту шале. Она ми се веома свиђа. Ма то је и разумљиво... Ретка је она жена, необична, да већ не говоримо о спољашњости. Памет јој није нарочита, али колико осећања, грациозности, свежине!... Немогуће је упоредити њу с мојим обичним Амалијама, Анђеликама и Грушама, чију сам љубав досад уживао. Она је нешто из другог света, света који нисам познавао. — Филозофирај! — насмејах се ја. — Загрејао се као да сам се заљубио! Али сад видим да се узалуд трудим да нулу дигнем на квадрат. То је била маска која је у мени изазвала лажну узбуну. Јарко руменило невиности је мамац, љубавни пољубац — молба да јој се купи нова хаљина... Довео сам је у кућу као жену, а она се понаша као љубавница коју новцем плаћају... Али сад је пропало све! Смирујем у души узбуну и почињем да гледам у Олги љубавницу... Пропала ствар! — А, шта? Како муж? — Муж? Хм... А што ти мислиш шта је с њим? — Ја мислим да је несрећнијег човека од њега тешко замислити. — Хи мислиш? Вараш се... То је такав нитков, таква лопужа да га ја нимало не жалим... Лопужа никад не може да буде несрећна, она себи излаз увек нађе. — Због чега ти њега тако називаш? — Зато што је лопов. Ти знаш да сам га поштовао, да сам му веровао као пријатељу... Ја, чак и ти, сви уопште, сматрали смо га за поштена човека, часног, неопособног да превари. А међутим,он ме поткрадао, пљачкао! Користећи се положајем управника, он је располагав мојим добром како је хтео. Није узимао само оно што се није могло са места да макне. Ја, који сам познавао Урбењина као човека у највећем степену поштена и некористољубива, чувши грофове речи, скочих као опарен и приђох грофу. — Јеси ли га ухватио у крађи? — упитах. — Не, а ли ја знам о његовим лоповлуцима из поузданих извора. — Из каквих извора, дозволите да упитам? — Не узбуђуј се, нећу бадава да окривљујем човека. Мени је Олга све о њему испричала. Док још (није била његова жена, видела је рођеним очима како у град шаље кола кљуканих кокошака и гусака. Није она једном видела како су моје кокошке и гуске ишле као дар неким добротворима код којих је становао његов син гимназијалац. Не само то, видела је она како је он слао тамо брашно, просо, сланину. Претпо94
ставимо да су то све ситнице, али зар њему припадају те ситнице? Ствар није у вредности, већ у принципу. Принцип је повређен! Затим, она је видела у његовом ормару свежањ новца. На њено питање чији су то новци и одакле их је узео, он ју је замолио да се не избрбља да он има новаца. Мили мој, ти знаш да је он го као пиштољ! Његова плата једва стиже за храну. Објасни ми, откуд њему тај новац? — И ти, глупаче, верујеш речима те мале покваренице? — повиках ја увређен до дна душе. — Њој је мало што је побегла од њега, што га је пред целим срезом обрукала. Још јој је требало да га изда! Такво мало ситно тело, а колико се у њему крије гнусности... Кокошке, гуске, просо... домаћин! Твоје политичко-економско осећање, твоја пољопривредна глупост повређени су тиме што је он за празник као дар слао кљукану птицу коју би појеле лисице и твор кад је не би кљукали и поклањали, али да ли си ти бар икада проверавао оне огромне извештаје које ти је слао Урбењин? Да ли си рачунао хиљаде и десетине хиљаде? Не. Ма, шта да разговарам с тобом! Ти си глуп као животкња. Хтео би да се ослободиш мужа своје љубавнице, па не знаш како ћеш! — Моја веза с Олгом с тим нема ништа. Је ли он њен муж или није, али кад је украо, морам отворено да га назовем лоповом. Него оставило лоповлук на страну. Реци ми: да ли је поштено или непоштено примати плату и данима се непрестано ваљати пијан? Он је пијан оваки дан! Нема дана да ја нисам видео како прави осмице! Гадно и подло! Тако посао не обављају поштени људи! — Због тога он и пије, што је поштен — рекох ја. — Ти уживаш да браниш сличну господу. Али ја сам решио да будем свиреп. Данас сам му послао рачун и замолио га да ослободи место за другог. Издало ме стрпљење. Да убеђујем грофа у то да је неправедан, непрактичан, глуп, сматрао сам сувишним. Не треба пред грофом бранити Урбењина. После пет дана чуо сам да је Урбењин са сином гимназијалцем и са кћерком прешао да живи у граду. Причали су ми да је у град ишао пијан, полумртав и да је два пута пао са кола. Гимназијалац и Саша целим путем су плакали. Извесно време после Урбењинова одласка догодило се да против своје воље одем на грофовско имање. На једној коњушници лопови су обили браву и украли неколико скупоцених седала. Саопштили су судском иследнику, то јест мени, и ја сам volens nolens28 морао сам да идем. Грофа сам затекао пијаног и љутог. Шетао је по свим собама, тражио је уточиште од своје туге и није га налазио. — Намучио сам се с овом Олгом! — рече одмахнувши руком. — На28
Хтео-не хтео (лат.).
95
љутила се на мене јутрос, запретила да ће се утопити, отишла од куће, и ево, као што видиш, до сада је нама. Знам ја да се она неће утопити, али свеједно је непријатно. Јуче је цео дан била кисела и разбивала посуђе, трећег дана се прејела чоколаде. Ђаво ће знати каква је то природа! Тешио сам грофа како сам умео и сео да с њим ручам. — Не, час је да се оставим те детињарије — мрмљао је он за све време ручка. — Час је, иначе је глупо и смешно. И уз то, морам да признам, она почиње већ да ми досађује својим наглим променама. Хтео бих нешто тихо, постојано, скромно, као Нађенка Калињина, знаш ли... Дивна девојка! После ручка, шетајући у врту, сретох се с „утопљеницом". Кад ме угледа, она страшно поцрвене и — чудна жена — насмеја се од среће. Стид на њеном лицу помешао се са радошћу. Погледавши ме искоса, она јурну и, не говорећи ни речи, обеси ми се о врат. — Ја те волим — прошапта грлећи ме. — Тако сам те се зажелела, да ниси дошао, ја бих умрла. Загрлих је и ћутке поведох у кућицу. За десет минута, растајући се с њом, извадих из џепа крупну новчаницу и пружих јој. Она се избечи. — Зашто то? — То ти ја плаћам за данашњу љубав. Олга није разумела и наставила је да ме гледа са чуђењем. — Постоје, видиш, жене — објасних ја — које воле за новац. Оне се продају. Њима треба да се плати. Па узми! Ако узимаш од других, зашто онда не би узела и од мене? Ја не желим милостињу! Макар колико да сам био циничан наносећи јој ову увреду, Олга ме није разумела. Она није познавала живот и још није схватала шта су то жене које се „продају". Био је леп августовски дан. Сунце је грејало као лети, плаво небо је ласкаво мамило у даљине, али је у ваздуху већ висило предосећање јесени. У зеленом лишћу мирних шума већ су се златили преживели листићи, а потамнела поља гледала су тужно и суморно. Предосећање неизбежне, тешке јесени увлачило се и у нас. Није било тешко схватити да је већ близу расплет. Морао је кад-тад да удари гром и да пљусне киша да освежи загушљиву атмосферу! Пре буре на небу се гомилају тамни, оловни, облаци, бива загушљиво, а морална загушљивост је већ била у нама. Она се видела у свему: у нашим покретима, осмесима, речима. Возио сам се у лаким кочијама. Поред мене је седела Нађењка, кћи судијина. Она је била бледа као смрт, подваљак и усне су јој дрхтали као да ће заплакати, дубоке очи биле су пуне туге, а ипак се целим путем омејала и правила весела. Испред и иза нас кретале су се кочије свих врста, времена и вели96
чине. Са страна су скакали коњаници и амазонке. Гроф Карнејев, у зеленом ловачком оделу, налик више на комедијашко него на ловачко, нагнувши се напред и у страну, жалосно је поскакивао на свом враецу. Гледајући његово сагнуто тело и израз бола који се оваки час појављивао на његовом испијеном лицу, могло би се помислити да он јаше први пут. На његовим леђима климатала се нова двоцевка, а са стране висила торба, у ко јој је била убијена шљука. Украс поворке била је Олењка Урбењина. Седећи на вранцу, којег јој је поклонио гроф, у црном јахачком оделу, са белим пером на шеширу, она више није личила на девојку у црвеном, коју смо пре неколико месеци срели у шуми. Сад је у њеној појави било нечег величанственог, „грандамског". Сваки замах бичем, сваки осмех — све је било срачунато на аристократизам, на величанственост. У њевим покретима и осмесима било је нешто изазовно, запаљиво. Она је надмено кицошки подизала главу и са висине свога коња сипала презир на цело друшпво, као да је се нису тицале примедбе које су на њену адресу слале наше честите даме. Она се извијала и кокетирала својом дрскошћу, својим положајем „код грофа", као да није знала да је већ досадила грофу и да он сваког минута чека згоду да је се отараси. — Гроф хоће да ме протера! — рекла ми је јако се смејући кад је поворка излазила из дворишта; значи да јој је био јасан положај и да га је схватала... Али зашто такав смех? Гледао сам у њу и нисам могао да разумем: одакле шумској малограђанки толико сналажљивости? Кад је успела да научи да се тако грациозно љуља у седлу, да гордо миче ноздрвама и да се размеће заповедним покретима? — Развратна жена је исто што и свиња — рече ми доктор Павле Иванович. — Кад седа за сто, онда ставља и ноге на сто... Али то објашњење било је сувише упрошћено. Нико није могао да буде тако пристрасан према Олги као ја, и био бих први спреман да се бацим на њу каменом, али неодређени глас истине ми је шапутао да то није била радост, није била разметљивост сите, задовољне жене, него очајање, предосећање скорог и неизбежног расплета. Враћали смо се из лова, у који смо пошли у рано јутро. Лов је био неуспешан. Поред мочваре, у коју смо полагали велике наде, наишли смо на групу ловаца, који су нам саопштили да је дивљач поплашена. Нама је пошло за руком да на онај свет пошаљемо три шљуке и једно паче — то је све чиме је могло да се похвали десетак ловаца. На крају крајева, једну јахачицу су заболели зуби, и морали смо да пожуримо натраг. Враћали смо се дивним путем кроз поље, на коме су се снопови недавно пожњевене ражи жутели као тужне шуме... На хоризонту се белела грофовска црква и кућа. Десно од њих пшроко се разастрла блистава површина језера, а лево се тамнио Камени гроб... — Каква страшна жена! — шапутала ми је Нађа сваки пут кад се 97
Олга нашла поред наших кола. — Што је страшна! Она је толико зла колико и лепа... Зар је то било давно кад сте били девер на њеној свадби? Није стигла од тада ни ципеле да поцепа, а већ иде у туђој свили и размеће се туђим брилијантима... Не може човек чак да верује у ту чудну и брзу метаморфозу!... Ако већ има такве инстинкте, бар да је тактична па да причека годину, две... — Жури да живи! Нема кад да чека! — уздахнух ја. — А знате шта ради њен муж? — Пијанчи, кажу... — Да... Тата је оре три дана био у граду и видео је како се однекуд довезао у кочији. Глава, знате, накривљена, шешира иема, лице прљаво... Пропао човек! Сиромаштво, кажу, страшно, немају да једу, стан не може да плати. Јадна девојчица Саша по цео дан седи код куће хладна. Тата је све то испричао грофу... Али ви знате грофа! Он је поштен, добар, али не воли да мисли и да расуђује. „Ја ћу, каже он, да му пошаљем сто рубаља." И послао... Ја мислим да већу увреду није могао нанети Урбењину него да му пошаље новац... Он ће се увредити том грофовском милостињом и почеће још више да пије. — Да, гроф је глуп — рекох ја. — Он је могао да пошаље тај новац преко мене и у моје име. — Он није имао право да му шаље новац! Имам ли ја право да вас храним ако вас уништавам и ви мене мрзите? — Заиста је тако. Заћутасмо и замислисмо се. Мисао о Урбењиновој судбини била је за мене увек тешка; сада, пак, кад је пред мојим очима каскала жена која га је упропастила, та мисао је изазвала у мени безброј тешких осећања... Шта ће бити с њим и са његовом децом? Како ће на крају 'крајева она завршити? У каквој моралној бари ће докрајчити свој век овај глупи, жалосни гроф? Поред мене је седело једино поштено биће достојно поштовања... Познавао сам само два човека у нашем срезу која сам имао снаге да волим и ценим, који су једини имали право да ми окрену леђа због тога што су били изнад мене... То су били Надежда Калињина и доктор Павле Иванович... Шта је њих очекивало? — Надежда Николајевна! — рекох јој. — Ни сам то не желећи, много сам вам зла нанео и мање него било ко имам право да рачунам на вашу искреност. Али, кунем вам се, нико вас неће тако схватити као што ја могу да вас схватим. Ваш бол је мој бол, ваша срећа — моја срећа... Ако вам сада поставим питање, немојте мислити да је то само обична радозналост. Реците ми, драга моја, што ви дозвољавате овом грофу кепецу да вам се приближава? Шта вам смета да га отерате од себе и да не слушате његове љубазне гадости? Јер његово удварање не чини част поштеној жени! Зашто дајете повода овим сплеткарушама да ваше име стављају поред његовог? 98
Нађењка ме погледала својим јасним очима и, као да је на мом лицу прочитала искреност, весело се осмехнула. — А шта оне говоре? — улита. — Оне причају да ви и ваш татица ловите грофа и да ће гроф, на крају крајева, да вас изигра. — Не познају оне грофа, због тога и говоре! — плану Нађењка. — Безобразне торокуше! Оне су навикле да у људима виде само ружно... Добро није доступно њиховом разумевању! — А јесте ли ви нашли у њему нешто добро? — Да, ја сам нашла! Ви први бисте морали да знате да ја не бих дозволила да ми се приближи кад не бих била уверена у његове поштене намере! — Значи, ваша ствар је дошла до „поштених намера"? — зачудих се ја. — Брзо... А што ће вам његове поштене намере? — Хоћете да знате? — упита она и њене очи засјаше. — Те торокуше не лажу, ја хоћу да се удам за њега! Не правите зачуђено лице и немојте се омејати! Ви ћете казати да удати се без љубави није поштено и остало што је већ хиљаду пута речено, али... шта да радим? Осећати се на овом свету сувишном, врло је тешко... Ужасно је живете не знајући циљ живота... А кад ме тај човек, кога ви толико не волите, учини својом женом, онда ћу ја имати задатак у животу... Ја ћу га поправити, одучићу га од пића, научићу га да ради... Погледајте га! Сад он није ни налик на човека, ја ћу од њега направити човека. — И тако даље, и тако даље — рекох. — Ви ћете сачувати његово огромно богатство, ви ћете чинити добра дела... Цео срез ће вас благосиљати и у вама гледати анђела који је послан на земљу ради утехе несрећнима... Бићете мајка и васпитачица његове деце... Да, велики задатак! Паметна сте девојка, а расућујете као гимназијалка! — Нека моја идеја ништа не ваља, нека је она смешна и наивна, али ја с њом живим... Под њеним утицајем сам оздравила и постала веселија... Немојте ме разочарати! Нека се ја сама разочарам, али не сад, него некад... касније... у далекој будућности... Оставимо овај разговор! — Још једно нескромно титање: ви чекате да вам запроси руку? — Да... Судећи по његовом писму које сам данас од њега добила, моја судбина ће се решити вечерас... данас... Он ми пише да има да ми саопшти нешто врло важно... Од мог одговора, пише он, зависиће срећа целог његовог живота... — Хвала за искреност — рекох ја. Смисао цедуљице коју је Нађењка добила за мене је био јасан. Једну девојку је очекивао подао предлог... Одлучих се да је спасем од њега. — Већ смо стигли у нашу шуму — рече гроф кад се изравнао с нашим колима. — Да ли желите, Надежда Николајевна, да предложим 99
одмор? И не сачекавши одговор, он запљеска у дланове и командова гласно, шиштавим тенором: — Одм — оо — ор! Сместили смо се на ивици шуме. Сунце се сакрило иза дрвећа, бојећи златастим пурпуром само врхове највиших јова и поигравајући се на златном крсту грофове цркве, која се видела у даљини. Изнад наших глава кружили су узнемирени копци и жутовољке. Неко од мушкараца опали из лушке и још више узбуни птичје царство. Поче заглушни птичји концерт. Тај концерт има своју лепоту у пролеће и лето, али над се у ваздуху осећа приближавање хладне јесени, он дражи нерве и подсећа на скору сеобу. Из густиша удари вечерња свежина. Носеви жена помодреше, и зимогрожљкви гроф поче да трља руке. Никад не би боље пријао мирис самовара и звецкање чајних посуда. Једнооки Кузма, шиштећи и спотичући се у високој трави, довуче сандук са коњаком. Почесмо да се загревамо. Дуга шетња на свежем, прохладном ваздуху делује на апетит боље од било каквих капљица. После ње моруне, кавијар, печене јаребице и остала јела милују поглед као руже у рано пролећно јутро. — Ти си данас паметан — рекох грофу секући себи комад моруне. — Паметан као никад. Тешко је било наћи боље место... — То смо ми са грофом бирали! — закикота се Калињин намигујући на кочијаше, који су извлачили из кола пакете са закуском, вином, посудом. — Биће сјајан пикник... На крају ће бити шампањац... Лице судије се овога тута пресијавало као никада. Није ли мислио да ће ове вечери његовој Нађенки бити учињена понуда? Није ли се због тога он снабдео и шампањцем да поздрави младу и младожењу? Пажљиво се загледах у њега, али као и обично, не прочитах ништа сем безбрижног задовољства, ситости и тупе важности, која се разливала по његовој чврстој појави. Ми се весело бацисмо на закуску. Према раскошним јелима која су лежала пред нама на ћилимима понели су се равнодушно само двоје: Олга и Нађењка Калињина. Прва је стајала по страни и, налактивши се на задњи део кола, непомично и ћутећи је гледала ловачку торбу коју је гроф бацио на земљу. У ловачкој торби се грчила уловљена шљука. Олга је пратила покрете несрећне птице и као да је очекивала њену смрт. Нађа је седела поред мене и равнодушно посматрала уста која су весело жвакала. „Кад ће се све оно свршити?" — питале су њене уморне очи. Понудих јој сендвич са кавијаром. Она захвали и стави га у страну. Очигледно њој није било до јела. 100
— Олга Николајевна, што не седнете? — никну гроф Олги. Олга не одговори и продужи да стоји непомично као кип, гледајући у птицу. — Што су неосетљиви људи — рекох прилазећи Олги. — Зар сте ви жене у стању да равнодушно гледате мучење ове шљуке? Уместо да гледате како се мучи, боље бисте учинили да наредите да је дотуку. — Други се муче, нека се и она мучи — рече Олга не гледајући у мене, мрштећи обрве. — Ко се још мучи? — Остави ме на миру — прошишта она. — Ја нисам расположена данас ни с тобом да говорим... ни са твојим лудим грофом! Губи се од мене! Она је бацила на мене поглед пун гнева и суза. Њено лице је било бледо, усне су дрхтале. — Каква промена! — рекох ја подижући ловачку торбу и убијајући шљуку. — Какав тон! Изненађен сам. Сасвим сам изненађен! — Пусти ме на миру, говорим ти! Мени није до шале! — Шта ти је, лепото моја? Олга ме одмери погледом од главе до пете и окрену се. — Таквим тоном разговарају са развратним женама које се продају — расприча се она. — Ти мене таквом сматраш... но, одлази онима другим, светицама! Ја сам овде гора, покваренија од свих... Ти, док си ишао са честитом Нађењком, бојао си се да ме погледаш... Но, па иди к њима! Шта стојиш? Иди. — Да, ти си овде гора и покваренија од свих — рекох ја, осећајући како ме постелено обузима бес. — Ти си развратна и родајеш се. — Да, сећам се како си ми нудио проклети новац... Онда нисам разумела његов значај, сад разумем... Гнев је овладао целим мојим бићем. И тај гнев је био тако јак као што је била и љубав која је почела да се рађа некад у мени према девојци у црвеном... А и ко би, какав би камен могао да остане равнодушен? Гледао сам пред собом лепоту коју је немилосрдна судбина бацила у блато. Нису поштеђени ни младост, ни лепота, ни грација... Сада, када ми је ова жена изгледала лепша него било када, осећао сам какав је губитак у њој претрпела природа, и мучна злоба на неправедну судбину, на низ ствари, испунила је моју дупгу... У тренуцима гнева ја не умем да се уздржим. Не знам шта би још Олга морала да чује од мене да није, окренувши ми леђа, отишла. Она се лагано упутила ка дрвећу и ускоро је нестала иза њега... Мени се учинило да је заплакла... — Ви, милостиве госпође и господо! — зачух ја Калињинов говоф. — Данас, кад смо се сви скупили да... ради тога да бисмо се ујединили... Ми се сви овде на окупу међусобно познајемо, сви се веселимо и за ово давно жељено наше уједињавање дугујемо ником другом него 101
нашем сунцу, звезди наше губерније... Ви, грофе, немојте да се стидите... Даме разумеју о коме ја говорим... Хе, хе, хе!... Овај, да наставимо... Пошто смо за све ово обавезни нашем просвећеном и младом... младом... грофу Карнејеву, онда предлажем ову здравицу за... Неко иде! Ко је то? Ка месту, где смо седели, од грофовског имања јуриле су кочије. — Ко би то могао да буде? — чудио се гроф, уперивши свој дурбин у правду кочија... — Хм... чудно... То мора да су пролазници... Ох, не! Ја видим њушку Каетана Казимировича... С ким је то он? И гроф је одједном скочио као убоден... Његово лице је покрило смртно бледило, из руку му је испао дурбин. Очи су му заиграле као у ухваћеног миша и, као да је молио за помоћ, зауставиле се час на мени, час на Нађи... Нису они приметили његову збуњеност јер су пажњу већине привукле кочије које су се приближавале. — Серјожа, дођи часком овамо! — шапну он ухвативши ме под руку и одводећи ме у страну. — Голубе, молим те као пријатеља, као најбољег човека... Без питања, без упитних погледа, без чуђења! Све ћу касније испричати! Кунем ти се, ниједно слово неће за тебе остати тајна... То је таква несрећа у мом животу, таква несрећа да не умем ни да ти кажем! Све ћеш сазнати, а сад без питања! Помози ми! Међутим, кочије су биле све ближе и ближе... Најзад оне се зауставише, и глупа тајна нашег грофа постаде позната целом срезу. Из кочија, дувајући и осмехујући се, изађе Пшехоцки, у новом оделу. За њим вешто искочи млада жена од својих двадесет три године. То је била висока, витка плавуша с правилним, али несимпатичним цртама лица и с плавим очима. Ја се сећам само тих плавих очију, које ништа не изражавају, напудерисаног носа, тешке али раскошне хаљине и неколико масивних наруквица на обе руке... Сећам се да је мирис вечерње влаге и проливеног коњака уступио место оштром воњу неког парфема. — Што вас је много овде! — проговори незнанка рђавим руским језиком. — Мора бити да је весело! Здраво, Алексис! Она се приближи Алексису и подметну му свој образ. Гроф брзо цмокну и збуњено погледа све своје госте. — Моја жена, дозволите! — промрмља он. — А ово, Созја моји добри позенаници... Хм... Спо-пао ме кашаљ. — А ја само што сам допутовала! Каетан ми каже: одмори се! А ја велим, што да се одмарам кад сам целим путем спавала! Боље да и ја пођем у лов! Обукла се и пошла... Каетане, где су моје цигарете? Пшехоцки притрча плавуши и понуди јој златну табакеру. — А ово је брат моје жене... — настави гроф да мрмља показујући на Пшехоцког. — Ма помози ми! — муну ме лактом. — Спасавај ако бога знаш! Прича се да је позлило Калињину и да Нађа, кад је хтела да му по102
могне, није могла да се макне с места. Прича се да су многи пожурили да седну у своје кочије и да оду. Ја све то нисам видео. Сећам се да сам отишао у шуму и, тражећи стазу, не гледајући испред себе, упутио сам се куд ме ноге носе29. .................................................................................................................. На мојим ногама су висили комади лепљиве глине, и сав сам био блатњав кад сам изишао из шуме. Вероватно сам морао да прескочим поток, али те околности не памтим. Као да су ме добро избатинали, тако сам се осећао измучен и уморан. Требало је да идем грофовој кући јашући на Зорки. Али ја то нисам учинио, него сам се пешке упутио овојој кући. Нисам могао да видим ни грофа ни његово проклето имање30. .................................................................................................................. Мој пут је ишао обалом језера. Водено чудовиште је почело да урла своју вечерњу песму. Високи таласи са белом пенам прекривали су му огромну површину. У ваздуху хука и грмљавина Хладан, влажан ветар продирао ми је до костију С леве сране љутито језеро, а с десне се чуо монотони шум суморне шуме. Осећао сам се у природа усамљен као на суочењу. Изгледало је да су сав њен гнев, сав тај шум и бука били само због мене. У другим околностима можда бих осетио страх, али сада сам једва примећивао великане који ме окружују. Шта је гнев природе у поређењу са оном буром која је тутњала у мени!31 .................................................................................................................. Стигавши кући, не свукавши се, свалио сам се у постељу. — Опет си се, бестидниче, у језеру у оделу купао! — забрунда Поликарп, скидајући с мене мокро и прљаво одело. — Опет, муко моја! Благородан, образован, а гори од сваког димњачара... Не знам шта си тамо на универзитету учио. Не подносећи ни људско лице ни глас, хтео сам да викнем на Поликарпа да ме остави на миру, али реч ми је застала у грлу. Језик је био такође изнемогао и ослабео као и цело тело. Премда ми је то било мучио, морао сам да дозволим Поликарпу да скине са мене све, чак и доње покисло рубље. — Да се бар покрене! — гунђао је мој слуга, преврћући ме с једне стране на другу, као лутку. — А сутра обрачун! Ни-ни... за какве паре! Доста је мени да изигравам будалу! Нека се скаменим ако останем! Свеже, топло рубље није ме загрејало и није ме умирило. Дрхтао сам и од гнева и од страха тако јако да су ми цвокотали зуби. Страх је 29
Овде је у рукопису Камишева прецртано сто четрдесет редова. На овом месту рукописа нацртана је мастилом лепа женска главица са унакаженим од страха цртама. Све што је даље написано брижљиво је прецртаио. Горња половина следеће странице такође прецртана, и кроз мрљу од мастила може се разабрати само једна реч „слепоочница". 31 Овде такође прецртано. — А. Ч. 30
103
био необјашњив... Нисам се бојао ни привиђења, ни вампира, чак ни портрета мога претходника Поспелова, који виси над мојом главом. Он није окидао с мене своје мртве очи, колутао је њима, али ме то није нимало узнемиравало кад сам га гледао. Будућност моја није била светла, али се ипак могло са великом вероватноћом рећи да ме ништа не угрожава, да у близини нема црних облака. Смрт неће скоро, болести ме не плаше, личној несрећи нисам придавао значај... А чега сам се бојао, од чега су ми цвокотали зуби? Није био разумљив ни мој гнев... Грофова тајна није могла тако јако да ме наљути. Није ме се тицао ни гроф ни његова жевидба, коју је сакрио од мене. Остаје да се објасни тадашње моје душевно стање нервним растројством и умором. Другачије нисам у стању да то објасним. Кад је Поликарп отишао, покрио сам се по глави намеравајући да заспим. Било је тамно и тихо. Немирно се вртео папагај у свом кавезу, и чуло се равномерно откуцавање зидног сата у Поликарповој соби, иначе свуда су даровали мир и тишина. Физички и душевни умор су надвладали, и ја сам почео да заспивам... Осећао сам како са мене постелено спада неки терет, како омражене ликове замењује у свести магла... Сећам се, почео сам да сањам. Сањао сам да сам у светло, зимско јутро ишао по Невском у Петербургу и из доколице загледао у излоге радњи. У мојој души је било лако, весело... Нисам имао куд да журим, нисам имао шта да радим — апсолутна слобода... Сазнање да сам далеко од свога села, од грофовског имања и љутитог, хладног језера још више је изазивало у мени мирно, весело расположење. Зауставио сам се крај највећег излога и почео да разгледам женске шешире... Шешири су ми били познати... У једном сам угледао Олгу, у другом Нађу, трећи сам видео на дан лова на плавој глави Созје, која је изненада дошла... Испод шешира, осмехмвала су се позната лица. Кад сам хтео нешто да им кажем, сва три су се слила у једво, велико црвено лице. Оно је љутито заколутало очима и исплазило језик... Неко отпозади ме стеже за гушу... — Муж убио своју жену! — узвикну црвено лице. Уздрхтах, викнух као убоден и скочих из постеље... Моjе срце је страшно лупало, по челу ми изби хладан зној. — Муж убио своју жену! — понови папагај — Дај ми шећера! Што сте ви глупи! Будало! — То је папагај... — умирих себе лежући у постељу. — Хвала богу... Чуло се монотоно добовање... То су по крову ударале капи кише... Облаци, које сам видео на западу кад сам ишао обалом језера, прекрили су сад цело небо. Слабо је синула муња и осветлила портрет покојиог Поспелова... Изнад саме моје главе загрме... „Последња олуја овога лета", помислих. Пала ми је на памет једна од првих олуја... Тачно тако је загрмело 104
онда у шуми, кад сам први пут био у шумаревој кућици... Ја и девојка у црвеном стајали смо крај прозора и гледали борове које је осветљавала муња... У очима дивног бића блистао је страх. Она ми је рекла да је њена мајка погинула од грома и да и сама жели ефектну смрт... Желела је да се обуче тако како се одевају најбогатије аристократкиње у срезу. Осећала је да њеној лепоти одговара раскош. И свесна своје сујетне величине, поносећи се њоме, хтела би да се попне на Камени гроб и да тамо ефектно умре. Њена машта се об.........премда не на Камен...32 Изгубивши сваку наду да ћу заспати, подигао сам се и сео на кревет. Тихо лупкање кише постепено се претворило у љутиту хуку, коју сам тако волео над ми је душа била слободна од страха и злобе... Сад ми је ова хука изгледала злосутна. Ударао је гром за громом. — Муж убио своју жену! — крикну папагај. То је била његова последња реченица... Затворивши у малодушном страху очи, напипах у мраку кавез и звизнух га у угао... — Ђаво нека те носи! — узвикнух чувши лупу кавеза и писак папагаја... Јадна, племенита птица! Лет у угао није прошао тек тако... Другог дана у његовом кавезу налазио се хладан леш. Због чега сам га убио? Ако његова омиљена реченица о мужу који је убио своју жену, напом..,33 Мајка мога претходника Поспелова, уступајући ми стан, узела је од мене новац за цео намештај, чак и за фотографије које представљај у мени непознате људе. Али ни копејку није узела за скупог папагаја. Уочи овог одласка у Финску, целу ноћ се опраштала од своје племените птице. Памтим шмркање и набрајање којим је било пропраћено то опраштање. Памтим сузе којима је мене молила да јој сачувам пријатеља до њаног повратка. Дао сам јој часну реч да њен папагај неће зажалити што се са мном упознао. И нисам одржао реч. Убио сам птицу. Замишљам шта би рекла старица кад би сазнала за судбину свога папагаја! Неко опрезно закуца на мој прозор. Кућица у којој сам живео била је поред пута, готово на крају, и лупу у прозор имао сам прилику да често слушам, нарочито кад је ружно време и кад су пролазници тражили преноћиште. Овога пута нису лупали пролазници. Пришавши прозору, сачеках док блесне муња и угледах тамну силуету високог и мршавог човека. Стајао је пред прозором и као да се јежио од хладноће. Отворих прозор. 32
Овде је, на жалоот, опет прецртано. Види се да је Камишев ово прецртао не за време писања, него касније.... На крају приповетке ја ћу на ова прецртана места обратити нарочиту пажњу — А. Ч. 33 Овде је намерно прецртана цела страница. Остављено је само неколико речи, које не дају кључ да се разуме оно што је прецртано. — А. Ч.
105
— Ко је то? Шта треба? — упитах. — Сергеје Петровичу, то сам ја — чух тужни глас каквим говоре веома промрзли и заплашени људи. — То сам ја! К вама ћу, мој драги! У тужном гласу тамне силуете препознах, на своје велико чуђење, глас свога пријатеља, доктора Павла Ивановича. Посета Шћура који је живео уредним животом и легао пре дванаест, била је несхватљива. Шта је могло да га натера да измени своје правило и да дође к мени у два сата ноћу, и још по таквом ужасном времену? — Шта требате? — упитах ја пославши у дубину душе незваног госта до ђавола. — Извините, голубе... Хтео сам да закуцам на врата, али ваш Поликарп сигурно сад спава као заклан. Одлучио сам да закуцам на гарозор. — Ма шта вам треба? Павле Иванович примаче се ближе мом прозору и замрмља нешто неразумљиво. Дрхтао је и личио на пијавца. — Слушам вас! — рекох губећи стрпљење. — Ви... ви, видим, љутите се, али... Кад бисте знали све шта се десило, онда бисте престали да се љутите због таквих ситница као што је прекинути сан и посета у невреме... Није до сна сад! Господе боже мој! Живео сам на свету три деценије и тек сам данас тако страшно несрећан! Ја сам несрећан, Сергеје Петровичу! — Ох, па шта се догодило? И шта ме се тиче? И сам једва стојим на ногама... Није ми до људи! — Сергеје Петровичу! —проговори Шћур плачним гласом, пружајући према моме лицу руку мокру од кише. — Поштени човече! Пријатељу мој! И затим зачух мушки плач. Плакао је доктор. — Павле Иваничу, идите кући — рекох после краћег ћутања. — Сад не могу да разговарам с вама... Бојим се и вашег и свога расположења. Нећемо схватити један другога... — Драги мој! — проговори доктор молећивим гласом. — Ожените се њоме! — Ви сте полудели! — рекох и залупих прозор... После папагаја доктор је био други који је настрадао због мог нерасположења. Нисам га позвао у собу и пред носом сам му залупио прозор. Два груба, непристојна испада због којих бих ја позвао на двобој чак и жену.34 Али мирни и добри Шћур појма није имао о двобоју. Он није знао шта значи наљутити се. После два минута севнула је муња и ја, погледавши кроз прозор, угледах погурену прилику свога госта. Његова поза, овога пута, била је 34
Последња реченица написана је изнад прецртаног реда, у коме можемо да разумемо следеће: „откинуо бих главу са рамена и разбио бих све прозоре". — А. Ч.
106
молећива, очекивајућа, као код просјака који чека милостињу... Он је, вероватно, чекао да ћу му опростити и да ћу му дозволити да ми се изјада. На срећу, у мени се покренула савест. Почео сам да жалим себе, што ми је природа доделила толико грубости и подлости! Моја ниска душа је била исти кремен као и моје здраво тело...35 Приђох прозору и отворих га. — Уђите у собу! — рекох. — Немам кад!... Сваки је минут скуп! Јадна Нађа се отровала, и лекар не сме да се макне од ње... Једва сам успео да спасем несрећницу... Зар то није несрећа? И ви можете да не слушате, да затварате прозор? — Ипак је жива? — Жива... Таквим тоном се не говори о несрећнима, пријатељу мој! Ко би могао да помисли да таква паметна, поштена природа може зажелети да се растане са животом због такве личности као што је гроф? Не, пријатељу мој, на несрећу људи, жене не могу да буду савршене! Ма колико да је жена паметна, ма каквим савршенствима била обдарена, у њој се ипак налази клинац који смета и њој и људима да живе... Узмимо баш Нађу... Па због чега је то урадила? Самољубље и самољубље! Болесно самољубље! Да би напакостила вама, смислила је да се уда за грофа... Није јој био потребан ни његов новац, ни његов углед... Њој је само требало да задовољи своје чудовишно самољубље... Одједном неуспех!... Ви знате да је дошла његова жена... Сазнало се да је тај развратник ожењен... А још причају да су жене издржљивије, да умеју боље да трпе од мушкараца!... Где је ту издржљивост ако тако жалостан разлог нагони да се маши фосфорних шибица? Није то издржљивост него сујета! — Прехладићете се... — То што сам сад видео, горе је од оваке прехладе... Оне очи, бледило... Несрећна љубав, несрећан покушај да вам се освети, сад још и неуспело самоубиство... Већу несрећу тешко је и замислити!... Драги мој, ако ви имате макар и кап самилости, ако... бисте је видели... па зашто не бисте пошли к њој? Ви сте је волели! Ако је више не волите, зашто јој не бисте жртвовали своју слободу? Човечји живот је скуп и за њега се може све дати... Све! Спасите живот! Неко снажно закуца на моја врата. Ја се стресох... Срце се стезало од бола!... Не верујем у предосећања, али овога пута моја слутња није била без основа... Куцали су с улице... 35
Даље следи пластично-сувопаран говор о душевној издржљивости ауторовој. Гледање људских неорећа, крви, лекарских експертиза и осталог као бајаги не производи на њега скикакав утисак. Цело ово место оставља утисак наивног хвалисања и неискрености. Оно изненађује својом грубошћу, и ја сам га испустио. За карактеристику Камишева то није важно. — А. Ч.
107
— Ко је тамо? — викнух кроз ирозор. — К вашој милости! — Шта треба? — Од грофа писмо, ваше благородство! Убили су човека! Некаква тамна прилака умотана у кожух приђе прозору псујући време, и даде ми писмо... Брзо се удаљих од прозора, упалих свећу и прочитах следеће: „Заборави, ако бога знаш, све на свету и долази одмах. Олга је убијена, Ја сам изгубио главу и хоћу да полудим. Твој А. К." Убијена Олга! Од те кратке реченице мени се завртело у глави и смркло пред очима... Седох на кревет и, немајући снаге да размашљам, опустих руке. — Јесте ли то ви, Павле Ивановичу? — чух глас посланог мужика. — А ја сам сад и вама хтео да идем... И за вас имам писмо... После пет минута ја и Шћур смо седели у покривеним кочијама и ишли на грофовско имање... По крову кочија добовала је киша, пред нама је често севала заслепљујућа муња. Чула се хука језера... Почињао је последњих чин драме, и двојица протагониста путовала су да би видела слику која раздире душу. — Па шта ви мислите, шта нас чека? — улитах уз пут Павла Ивановича. — Ништа ја не мислим... Не знам... — Ја такође не знам... — Хамлет је некада жалио што је господар земље и неба забранио грех самоубиства, а ја сада жалим што ме судбина одредила за лекара... Дубоко жалим! — Бојим се да бих и ја морао да зажалим што сам судски иследник — рекох ја. — Ако гроф није помешао убиство и самоубиство, и ако је стварно Олга убијена, онда ће страдати моји јадни живци! — Ви можете да се одрекнете тог посла... Упитно сам погледао Павла Ивановича и, разуме се, захваљујући помрчини, ништа не угледах... Одакле је он знао да ја могу да се одрекнем тог посла? Ја сам био Олгин љубавник, али ко је то знао сем саме Олге и, можда, још Пшехоцког, који ме је частно некад аплаузом? — Зашто ви мислите да ја могу да се одрекнем? — улитах Шћура. — Тако... Ви можете да се разболите, можете да поднесете оставку... Све то није ни најмање непоштено, јер има ко да вас замени, лекар је, пак, стављен у сасвим друга положај... „Само то?" помислих ја. Кочије се после дуге, убитачне вожње по глиновитом терену зауставише најзад пред улазом. Два прозора изнад самог улаза била су јако осветљена, из последњег десног, из Олгине спаваће собе, сла108
бо се пробијала светлост, док су остали прозори изгледали као тамне мрље. На степеницама нас је дочекала Сичиха. Погледала ме својим продорним очима, и њено наборано лице намрштило се у зао, подругљив осмех. „Биће већ изненађења!" говориле су њене очи. Вероватно је мислила да смо дошли да лумпујемо и да не знамо да је у кући несрећа. — Обратите пажњу — рекох Павлу Ивановичу, скидајући са старице Капицу и откривајући потпуно ћелаву главу. — Овој вештици је деведесет година, душо моја. Кад бисмо ја и ти некад морали да вршимо обдукацију ове прилике, много бисмо се разилазили у мишљешима. Ви бисте нашли старачку атрофију мозга, а ја бих вас уверавао да је то најпаметније и најлукавије биће у целом нашем срезу... Ђаво у сукњи! Кад сам ушао у салу, био сам забезекнут. Слика коју сам угледао била је саовим неочекивана. Све столице и дивани били су заузети од људи... У угловима, поред прозора такође су стајале гомиле људи... Одакле су они дошли? Да ми је неко пре рекао да ћу овде наћи ове људе, ја бих се насмејао. Толико је било невероватно и неумесно њихово присуство у грофовом дому у време кад је, можда, у једној од соба лежала Олга, мртва или на умору. То је био циганских хор оберциганина Карпова, из ресторана „Лондон", онај исти хор који је познат читаоцу из једне од првих глава. Кад сам ушао, из једне трупе се одвојила моја стара пријатељица Тина и, препознавши ме, радосно вриснула. По њеном бледом, црном лицу разли се осмех кад јој пружих руку, а из очију потекоше сузе кад је хтела нешто да ми каже... Сузе јој нису дале да говори и ја нисам могао да разумем ниједну реч. Обратно сам се другим Циганима и они ми објаснише своје присуство. Јутрос им је гроф послао у град телеграм да цео хор, у пуном саставу, буде на имању у девет сати увече. Извршавајући ову „наруџбу", они су сели у воз и у осам сати су већ били у овој сали... — Ми смо желели да учинимо његовој светлости и господи задовољство... Знамо много нових романса! И одједном... Одједном је на коњу дојурио мужик са вешћу да се у лову десило зверско убиство и са наређењем да се припреми постеља Олге Николајевне. Мужику нису веровали, јер је био пијан „као свиња", али кад се на степеницама зачула бука и кад су кроз салу пронели црно тело, више није могло да се сумња. — И сад ми не знамо шта да радимо. Овде не можемо да останемо... Кад је овде свештених, весели људи треба да се губе... А уз то су певачице узбуђене и плачу... Оне не могу да буду у истој кући са покојником. Треба да идемо, међутим, не дају нам коње! Господин гроф лежи болестан и никога не пушта к себи, а послуга на молбу за коње одговора подсмехом... Не можемо да идемо пешке по таквом времену и таквој помрчини! Послуга је уопште ужасно груба!... Кад смо 109
затражили самовар за наше жене, послали су нас до ђавола... Све те жалбе завршиле су се плачном молбом мојој великодушности да за њих издејствујем кочије да би могли отићи из ове „проклете" куће... — Ако коњи нису отишли и ако су кочијаши ту, онда ћете отпутовати — рекох ја. — Наредићу... Јадницима, обучении у комедијашка одела и навиклим да кокетирају својим одважним понашањем, нису пристајала озбиљна лица и неодлучне позе. Својим обећањем да ћу их отпратити на станицу мало сам их оживео. Мушки шапат се претворио у гласан разговор, а жене су престале да плачу... Затим, пролазећи у грофовски кабинет кроз низ тамних, неосветљених соба, завирио сам кроз једна од многобројних врата и угледао слику која потреса душу. За столом, крај самовара који је кључао, седели су Созја и њен брат Пшехоцки... Созја, у лакој блузи, али увек у истим наруквицама и прстењем, мирисала је нешто из бочице и, шмрчући, са гађењем отпијала из чаше. Очи су јој биле уплакане... Вероватно догађај у лову је веома потресао њене нерве и задуго покварио њено расположење. Пшехоцки, с исто тако скамењеним лицем као и пре, гутао је крупним гутљајима из тањирића и нешто говорио сестри. Судећи по покровитељском изразу лица, он ју је умиривао у убеђивао да не плаче. Грофа, само се по себи разуме, затекао сам у најгорим осећањима. Млитав и слаб човек, омршао је, остарео још више него пре... Био је блед, а усне су му дрхтале као у грозници. Глава је била повезана белом марамицом, од које је сва соба воњала на сирће. Кад сам ушао, он скочи са дивана на коме је лежао и, пребацивши скутове огртача, похита к мени... — А? а? — поче он муцајући и грцајући. — Но? И, испустивши неколико неодређених звукова, повуче ме за рукав према дивану и, сачекавши док седнем, приљуби се уз мене као преплашено псетанце и поче да излаже своју жалост... — Ко би могао да то претпостави, а? Причекај голубе, покрићу се шалом... имам грозницу... Убијена, јадна! И како је варварски убијена! Још је жива, али срески лекар каже да ће ноћас умрети... Страшан дан! Дошла је „баш кад не треба"... ђаво нека је носи, жена... То је моја најнесрећнија грешка. Мене су, Серјожа, у Петербургу пијаног оженили. Крио сам то од тебе, било ме је срамота, али ево, она је дошла и можеш да је видиш... Гледај и „уживај"... О, проклета слабост! Под утицајем тренутка и вотке ја сам у стању да направим шта хоћеш! Долазак жене, први поклон, скандал с Олгом, други... Чекам трећи... Знам шта ће се још десити... Знам! Полудећу! Отплакавши мало, попивши три чашице вотке и назвавши себе 110
магарцем, битангом и пијаницом, гроф поче, заплићући језиком од узбуђења, да описује драму која се десила у лову... Испричао ми је приближно следеће. Двадесет-тридесет минута пошто сам ја отишао, кад се чуђење због доласка Созје мало стишало и кад је Созја, упознавши се са друштвом, почела да изиграва домаћицу, друштво је изненада зачуло продоран врисак који је раздирао душу. Тај врисак долазио је из шуме и четврти пута га понови ехо. Био је толико необичан да су људи, чувши га, поскакали на ноге, пси залајали, а коњи наћулили уши. Врисак је био неприродаи, али је гроф успео да у њему препозна женски глас... У њему се осећало очајање, ужас... Тако мора да вришти жена кад угледа привиђење или изненадну смрт детета... Узбуђени гости погледали су у грофа, а гроф у њих... Три минуте владала је мртва тишина... И док су се господа загледала и ћутала, кочијаши и лакеји потрчали су тамо одакле се чуо врисак. Први весник жалости био је лакеј, стари Иља. Он је дотрчао из шуме и, блед, раширених зеница, хтео је да нешто каже, али задуваност и узбуђење нису му дали да говори. Најзад, победивши себе и прекрстивши се, он рече: — Убили су госпођу! — Какву госпођу? Ко је убио? — Али Иља није одговарао на та питања... Улога другог весника припала је човеку кога нисмо очекмвали и чија нас је појава веома пренеразила. Појава и изглед тога човека били су изненадни и неочекиванк... Кад га је гроф угледао и сетио се да Олга шета у шуми, срце му је замрло, а од страшног предосећања одсекле су му се ноге. То је био Петар Јегорич Урбењин, бивши грофов управник и Олгин муж. Најпре је друштво чуло тешке кораке и крцкање сувог грања... Изгледало је да се из шуме пробија медвед. А онда се показало масивно тело несрећног Петра Јегорича. Изашавши на ивицу шуме и угледавши људе, он устукну за корак и стаде као укопан. Два минута је ћутао и није се покренуо и на тај начин омогућио је да га разгледају. На њему су били обични капут и панталоне прилично изношене... На глави није имао капу, и замршена коса прилепила се уз знојаво чело и слепоочнице... Његово лице, обично црвенкасто, а често црвенкастосиво, овога пута је било бледо. Очи су гледале безумно, неприродно широко... Усне и руке су дрхтале. Али најпоразније од свега, и што је највише привукло пажњу запрепашћених гледалаца, биле су окрвављене руке... Обе руке и манжете биле су јако упрљане крвљу, као да их је прао у крвавом кориту. После троминутног запрепашћења, Урбењин, као да се тргао иза сна, сео је на траву подавивши ноге испод себе и застењао. Пси, осетивши нешто необично, опколише га и залајаше... Погледавши друштво мутним очима, Урбешин с обе руке покри лице и поново се 111
скамени... — Олга, Олга, шта си урадила! — простења он. Потмули плач изби из његових груди и затресе његова дивовска рамена... Кад са лица скиде руке, друштво угледа на његовим образима и на челу крв која је са руку прешла на лице... Кад је дошао до овог места, гроф одмахну руком, испи грозничаво чашицу вотке, па настави: — Даље је моје помћење нејасно. Као што можеш да претпоставиш, све што се десило толико ме је згрануло да сам изгубио спасобност да мислим... Не сећам се ничег шта је после било! Сећам се само да су мушкарци из шуме донели некакво тело, у поцепаној, крвавој хаљини... Нисам могао на њега да гледам! Положили су га на колица и повезли... Нисам чуо ни стењање ни плач... Причају да су је у слабину ударили камом, коју је она увек носила... Сећаш ли се? Ту ствар сам јој ја поклонно. Тупа кама, тупља је од ивице ове чаше... Какву снагу треба имати, значи, да би њом пробо! Велим ја, буразеру, кавкаско оружје, али сад, ђаво нека га носи. Сутра ћу наредити да се избаци напоље!... Гроф испи још ча птицу вотке и настави: — Каква срамота! Каква гнусност! Довозимо ми њу кући... Ови, знаш, у очајању, ужасу. И одједном, ђаво их однео, ове Цигане, чује се разуздана песма!... Постројили се у ред и почели, подлаци, да вичу!... Хтели су, видиш, свечано да нас дочекају, а испало баш наопако... Налик на Иванушку-будалу, који се, кад је утледао погреб, обрадовао и повикао: „Само ви вуците, макар се и превукли!" Да, братац, хтео сам да угодим гостима, наручио сам Цигане, а испала глупост. Није требало звати Цигане, него лекаре и свештенике. И сад не знам шта да радим! Шта треба да радим? Ја не знам те формалности, обичаје. Кога звати, по кога послати... Можда је ту полиција потребна, тужилац... Ништа ја не разумем, убиј ме... Хвала оцу Јеремији, кад је сазнао за скандал, дошао је да је исповеди, а сам се ја не бих сетио да га позовем. Молим те, другару, преузми све те послове! Богами, ја ћу да полудим! Долазак жене, убиство... уххх! Где је сад моја жена? Ниси је видео? — Видео сам. Са Пшехоцким пије чај. — С брацом, значи. Пшехоцки је лопужа. Кад сам кидао из Петербурга потајно, он је нањушио моје бекство, па се прилепио. Колико је новца дигао за то време, не може се ни пребројати. Нисам имао кад да дуго разговарам са грофом. Устадох и пођох вратима. — Чуј — заустави ме гроф. — Овај... да неће да ме удеси овај Урбењин? — А Олгу, зар је он удесио? — Разуме се, он... Не знам само одакле се он ту створио! Какви су 112
га ђаволи донели у шуму! И зашто баш у ту шуму! Претпоставимо да се он тамо притајио и да нас је чекао, али како је знао да ћу се ја зауставити баш тамо, а не на неком другом месту? — Ти ништа не разумеш — рекох ја. — Узгред, једном заувек молим те, ако ја на себе узмем тај посао, онда не говори ми о овојим претпоставкама.. Ти ћеш се постарати да одговараш само на моја питања и ништа више... Оставивши грофа, упутих се у собу где је лежала Олга36. У соби је горела мала плава лампа, која је слабо осветљавала лица... Читати и писати при њеној светлости није било могуће. Олга је лежала на свом кревету. Њена глава је била у завојима; видео се необично блед, оштар нос и спуштени очни капци. Груди, у време кад сам улазио, биле су откривене и на њих су стављали мешину са ледом.37 Значи, Олга још није умрла. Крај ње су пословала два лекара. Кад сам ушао, Павле Иванич, жмиркајући овојим очима, бескрајно шмркљајући и дувајући, ослушкивао је њено срце. Срески лекар, необично уморан и на изглед болестан човек, седео је крај кревета у фотељи и, замисливши се, правио се да мери пулс. Отац Јеремија, тек што је завршаво свој посао, умотавао је у епитрахиљ крст и спремао се да иде... — А ви, Петре Јегоричу, не тугујте! — говорио је он, уздишући и гледајући у угао. — Све је божја воља, богу се и обратите. У углу на ниској столици седео је Урбењин. Он се толико променио да сам га једва препознао. Нерад и пијанство у последње време веома су се одразили и на његовом лицу и на спољашности: одело је било дотрајало, лице такође. Несрећник је седео непокретан и, подупревши шакама главу, није одвајао очи од кревета... Руке и лице још су му били крвави... Заборавио је да се умије... О, пророчанство моје душе и моје јадне птице! Кад је моја племенита птица, коју сам убио, извикивала реченицу о мужу који је убио своју жену, у мојој уобразиљи се увек појављивао Урбењин. Зашто?... Знао сам да љубоморни мужеви често убијају своје неверне жене, знао сам у исто време да Урбењини не убијају људе... И мисао о могућности да је Олгу убио муж терао сам од себе као апсурд. „Он или не он?" питао сам се погледавши његово несрећно лице. И, отворено говорећи, нисам себи дао потврдан одговор, без обзира на грофово причање, на крв коју сам видео на рукама и на лицу. 36
Ту су прецртана два реда. — А. Ч. Обраћам пажњу читаоцима на једну околност. Камишев, који воли да нашироко прича о свом душевном стању, никада, чак и у опису овојих сукоба са Поликарпом, вишта не говори о утиску који је на њега произвео изглед Олге на самрти. Мислим да је овај пропуст нанеран. А. Ч. 37
113
„Да ју је он убио, давно би опрао крв са руку и лица..." присетих се гледишта једног иследника пријатеља. „Убице не подносе крв овојих жртава." Да сам хтео мало да мућнем главом, сетио бих се многих сличних ставова, али није требало залетати се и пунити главу превременим закључцима. — Моје поштовање! — обрати ми се срески лекар. — Веома ми је драго што сте дошли... Реците, молим вас, ко је овде газда? — Овде нема газде... Овде царује хаос... — рекох ја. — Одговор је веома згодан, али од тога ми није нимало лакше — жучно се закашљуца срески лекар. — Три сата молим да донесу боцу портвејна или шампањца, и бар да се неко померио! Сви су глуви, као тетреби! Лед су тек сада донели премда сам наредио да се донесе пре три сата, шта је то: Човек умире, а они као да се спрдају! Гроф допушта себи да у свом кабинету испија ликер, а овде не могу да дају чашицу! Шаљем у град, у апотеку, кажу да су коњи уморни и да нема ко да иде, јер су ови пијани... Хоћу да пошаљем у своју болницу по лекове и завоје, излазе ми у сусрет: дају некаквог пијанца који се једва на ногама држи. Послао сам га пре два сата, и шта? Кажу да је тек сада отишао! Није ли то безобразлук? Сви су пијани, груби, неотесани!... Све некакви идиоти! Кунем се богом да сам први пут у животу видео такгве неосетљиве људе. Лекарова љутња је била на месту. Он није ни најмање преувеличавао, напротив... Да би излио своје огорчење на сав неред и безобразлук који су постојали на грофовском имању, не би му била довољна цела ноћ. Распуштена нерадом и безвлашћем, послуга је била одвратна. Није било лакеја који не би могао представљати тип утовљеног и улежаног човека. Одох да набавим вино. Лупивши два-три шамара, добио сам и шампањац и валеријанове капљице, што је неизрециво обрадовало лекара. За један сат38 ститао је из болнице болничар и донео је све што је било потребно. Павле Иванович је успео да у уста Олге Николајевне улије кашику шампањца. Она је прогутала и застењала. Затим су јој под кожу ушприцали нешто као хофманове капљице. — Олга Николајевна! — викну срески лекар, нагнувши се над њено ухо. — Олга Николајевна! 38
Морам да обратим пажњу читаоцима на још једну врло важну околност. У трајању од 2—3 часа г. Камишев се бави само тиме што иде из собе у собу, згража се са лекаром због послуге, издашно дели шамаре и слично... Препозиајете ли ви у њему судског иследника? Он, очигледно, не жури и труди се да некако убије време. Очигледно, „њему је убица познат". Затим, претрес код Сичихе, ничим мотивисан, и испитивање Цигана, више налик на спрдачину него на саслушање, могао је да буде направљен само због добитка у времену. — А. Ч.
114
— Тешко је очекивати да ће доћи к свести! — уздахну Павле Иванович. — Много је крви изгубила, а сем тога, удар по глави неким тупим предметом сигурно је проузроковао потрес мозга. Да ли је био или није био потрес мозга, није моје да одређујем, али је Олга отворила очи и затражила воде... Узбуђујућа средства деловала су на њу. — Сада можете да питате шта вам треба... — гурну ме Павле Иванович. — Питајте. Приђох кревету... Олгине очи биле су уперене у мене. — Где сам ја? — улита она. — Олга Николајевна! — почех. — Познајете ли мене? Олга ме је неколико секунди гледала, и затвори очи. — Да! — простења она. — Да! — Ја сам Зиновјев, судски иследник. Имао сам част да будем познаник и чак, ако се сећате, био сам девер на вашој свадби... — То си ти? — прошапута Олга пружајући леву руку. — Седи. — Бунца! — уздахну Шћур. — Ја сам Зиновјев, иследник... — наставих ја... — Ако се сећате, био сам у лову... Како се осећате? — Постављајте питања о битним стварима — шапну ми срески лекар. — Не гарантујем да ће свесно стање дуго трајати. — Молим, извините, немојте ме учити! — увредих се ја. — Знам шта треба да говорим... Олга Николајевна — продужих обраћајући се Олги — потрудите се да се сетите догађаја прошлог дана. Ја ћу вам помоћи... У један сат узјахали сте коња и пошли са друштвом у лов... Лов је трајао око четири часа... Онда је био одмор на ивици шуме... Сећате се? — И ти... и ти си... убио? — Шљуку? После тога кад сам дотукао уловљену шљуку, ви сте се намрштили и напустили друштво... Ви сте отишли у шуму...39 сада прикупите сву своју снагу и присетите се. У шуми за време шетње били сте нападнути од непознатог нам лица. Питам вас, као иследник, ко је то био? Олга отвори очи и погледа у мене. — Реците нам име тог човека! Овде је, осим мене, троје... Олга одречно климну главом. — Морате да кажете ко је то — наставих ја. — Он ће бити строго кажњен. Закон ће бити немилосрдан због његовог зверства! Отићи ће
39
То избетавање питања од првостепеног значаја имало је за циљ само једно: развући време и сачекати губљене свести да Олга не би могла да каже име убице. Карактервстичан начин и чудно како га лекари нису оценили према његовој вредности. — А. Ч.
115
на робију ..Ја чекам.40 Олга се осмехну и одречно махну главом. Даље испитивање није довело ни до чега. Више од Олге нисам ишчупао ниједну реч, ниједан покрет. Четврт до пет она је умрла. Око седам сати ујутро стигоше из села кмет и сведоци, које је позвала власт на моје тражење. Отићи на место злочина било је немогуће: киша, која је ноћу почела да пада, још је лила као из кабла. Мале барице претвориле су се у језера. Сиво небо гледало је строго и није обећавало сунце, покисло дрвеће, тужно спустивши гране, просипало је безброј крупних капљи при сваком налету ветра. Било је немогуће ићи, а заправо није имало ни због чега: трагови злочина, као: крваве мрље, људске стопе и остало, вероватно су у ноћи били спрани кишом. Али је формалност захтевала да се место злочина прегледа, и ја сам одложио тај одлазак док не стигне полиција, а за то време почео сам да састављам записник и саслушање. Пре свега сам саслушао Цигане. Несрећни певачи су целу ноћ преседели у салама, очекујући да им дају коње да отпутују на станицу. Али коње им нису дали, а послуга их је слала грофу, у исто време упозоравајући их да је његова светлост наредила да се нико, њему не пушта". Нису им дали ни чај, који су ујутро тражили. Такав више него необичан, неодређен положај у туђој кући, где је лежала покојница, неизвесност у односу на одлазак и влажно, чемерно време — све је то бацило несретне Цигане у такву тугу да су за једну ноћ омршали и побледели. Они су се вукли из узла у угао као преплашени или као да су очекивали тешку пресуду. Својим саслушањем још сам више повећао њихове душевне патње. Прво, моје дуго саслушање је неодређено одложило њихов одлазак из „проклете куће" и, друго, преплашило их је. Обични људи мислили су да их сумњиче за убиство, плачући су ме уверавали да они нису криви и да не знају ништа. Тина, видевши у мени службено лице, сасвим је заборавила наше раније односе, и, говорећи са мном, дрхтала је и обамирала од страха као тучена девојчица. На моју молбу да се не узбуђује и на уверавања да ја у њима гледам само сведоке, помоћнике правосуђа, они су ми у један глас рекли да никад нису били сведоци, да ништа не знају, да се надају да ће их бог и убудуће сачувати од ближег познанства са судским особљем. Питао сам их којим путем су дошли са станице, да нису ишли кроз шуму у којој се десило убиство, да се није неко од њих одвајао од њиховог друштва, макар и на кратко и да нису чули Олгин врисак, од којег се срце парало.41 Ово саслушање није довело ни од чега. Цигани, 40
Све је то наивно само «а први поглед. Очигледно, Камишеву је било потребно да упозори Олгу какве ће тешке последице донети злочинцу њено признање. Ако јој је драг убица, ergo — она треба да ћути. — А. Ч. 41 Ако је све то било потребно г. Камишеву, зар му није било лакше да саслуша кочијаше који су довезли Цигане? — А. Ч.
116
уплашени, одредили су два младића из хора и послали их у село да најме коње. Несрећници су ватрено желели да отпутују. На њихову несрећу, у селу, где се већ причале о убиству у шуми, сумњиво су гледали на црне изасланике и, задржавши их, довели их к мени. Тек увече намучени хор ослободио се море и слободно одахнуо најмивши, уз папрену цену, пет сеоских кола и отишавши из грофове куће. Касније им је за њихов долазак плаћено, али нико није могао да им плати душевне муке које су претрпели у грофовом дворцу. Пошто сам их саслушао, извршио сам претрес код Сичихе.42 У њеним сандуцима сам нашао гомилу разне старудије, али, мада сам испревртао све изношене Капице и закрпљене чарапе, нисам нашао ни новац, ни вредних ствари које је старица крала од гроф'а и његових гостију... Нисам нашао ни ствари које су некад биле украдене Тини... Очигледно, вештица је имала друго тајно место, за које је само она знала. Ја не наводим овде свој записник претходних података и прегледа... Дугачак је он, а и заборавио сам га. Износим га овде у општим цртама, укратко... Пре свега сам описао стање у коме сам затекао Олгу и са свим појединостима сам изложио њено саслушање, које сам навео. Из тог саслушања се види да ми је Олга свесно давала одговоре и да је свесно сакрила име убице. Она није хтела да убица буде кажњен, и то неминовно наводи на закључак да је злочинац био њој драг и близак. Преглед одела, који сам извео са приспелим полицијоким чиновником, дао је веома много.. капутић од јахаћег одела, сомотни са свиленом поставом, био је још влажан... Десна страна, где је био отвор направлен камом, била је натопљена крвљу и на неким местима су били комади згрушане крви... Излив крви био је јак, и невероватно како Олга није умрла на месту... Лева страна била је такође у крви... Леви рукав био је поцепан на рамену и изнад шаке... Горња два дугмета била су откинута и приликом увиђаја нисмо их нашли. Црна сукња од кашмира била је веома изгужвана њу су изгужвали кад су Олгу носили из шуме према кочијама и из кочија у кревет. Онда су је свукли с Олге и, немилосрдно згужвавши, бацили под кревет. Око појаса била је подерана; дутачка подеротина од седам вершкова43 нагарављена је вероватно при преносу и кад су је свлачили; она је такође могла бити направљена и за њеног живота: Олга, која није волела да крпи и не знајући коме да да сукњу на крпљење, могла је да крије ту подеротину под капутићем. Мислим да с тим нема везе дивља разјареност злочинца, на коју се касније позивао у свом говору државни тужилац. Десна страна појаса и десни џеп били су натопљени крвљу. Марамица 42
Зашто? Претпоставимо да је све то урадио иследник јер је био пијан или сањив, онда зашто о томе пише. Зар није боље да сакрије од читаоца те грубе грешке. А. Ч. 43 Шеснаестина аршина.
117
и рукавице, које су се налазиле у том џепу, личиле су на два безоблична замотуљка боје рђе. На читавој сукњи од појаса до доње ивице биле су крваве мрље различитог облика и величине... Већином су то били отисци крвавих прстију и шака који су припадали, како се то показало на саслушању, кочијашима и лакејима који су носили Олгу... Кошуља је била крвава, највише на десној страни, где се налазила рула направљена оштрим предметом... Исто тако као на капутићу, на левом рамену и око шаке биле су подеротине... Манжетна је била напола откинута. Ствари које су се налазиле код Олге као: златни сат, дугачки златни ланац, брош са бриљантом, минђуше, прстење и новчаник са сребрним новцем, нађени су са одећом. Јасно да се злочинац није руководио користољубљем. Судско-медицинска обдукација, коју су у мом присуству други дан извели Шћур и срески лекар, дала је као коначни резултат — веома дут записник, који овде наводим у општим цртама. При спољашњем прегледу лекари су нашли следеће повреде: на глави, између леве слепоочнице и темене кости — рана која је била један и по палац дугачка и простирала се до кости, крајеви ране нису равни и нису праволинијски... Нанесена је тупим оруђем, како смо касније закључили, дршком каме. На врату, у висини вратног пршљена, налазила се црвена трака, која има облик полукрута и кружно обухвата задњу половину врата. На целој дужини овог појаса откривене су повреде коже и незнатне отеклине. На левој руци, на један вршак изнад шаке, нађене су четири модре мрље: једна на задњој страни, а друге три на предњој. Изазване су стиском и, највероватније, прстима... Последње се потврђује још и тиме што је на једној мрљи опажена огреботина направљена ноктом... Сходно месту где су се налазиле те мрље, као што памти читалац, био је поцепан леви рукав капутића и напола подерана лева манжетна кошуље. Између четвртог и петог ребра, на замишљеној линији, вертикално од средине пазуха наниже, налазила се велика отворена рана, дужиие једног палца. Њени крајеви су равни, као да су срезали, натопљени житком и згрушаном крвљу... Рана је дубока... Направљена је оштрим оруђем и, као што се види из претходно прикупљених података, камом, чија ширина у потпуности одговара величини ране! Унутрашњи преглед је показав рањавање десног плућног крила и плућне марамице, запаљење плућа и излив крви у део плућне марамице. Лекари, колико се сећам, дали су приближно овакав закључак: а) смрт је уследила због малокрвности, која је наступила услед знатног губитка крви; губљење крви се објашњава присуством отворене ране на десној страни прса; б) рану на глави треба сматрати тешком повредом, а рану на прсима смртоносном: последњу треба сматрати као не118
посредни узрок смрти; в) рана на глави нанета је тупим предметом, а рана на грудима оштрим оруђем и уз то, вероватно, са два сечива; г) све наведене повреде нису могле да буду нанете покојничином руком и д) покушаја обешчашћења жене, изгледа, није било. Да не бих много одлагао и да не бих понављао, одмах ћу читаоцу дати слику убиства коју сам набацао под првим утисцима увиђаја, дватри саслушања и читања записника о обдукцији. Кад се одвојила од дружине, Олга је шетала у шуми. Сањарећи или предајући се тужним мислима (читалац се сећа њеног расположења те кобне вечери), она је отишла далеко у шикару. Ту је срео убица. Док је стајала под дрветом и размишљала, пришао јој је човек и почео с њом да разговара... Тај човек није био сумњив, обрнуто, она би вриснула за помоћ, али тај врисак не би био исти као онај који раздире душу. Поразговаравши с њом, убица ју је ухватио за леву руку, и то тако снажно да је поцепао рукав капутића и кошуље и оставио траг у облику четири мрље. Тада је она, гаероватно, вриснула оним криком који је друштво чуло — вриснула од бола и, сигурно, прочитавши на лицу и покретима убице његову намеру. Настојећи да она не врисне још једном или под утицајем, можда, крвожедног осећања, он ју је ухватио за груди близу оковратника, о чему оведоче два откинута горња дутмета и црвена трака коју су лекари нашли на врату. Хватајући је за груди и дрмајући је, убица је затегао златан ланчић, који јој је био о врату... Од трења и стиска ланчића остала је трака. Онда јој убица наноси ударце по глави неким тупим предметом, на пример, мотком или, можда дршком каме, која је висила о Олгином појасу. Падајући у ватру или сматрајући да ова једна рана није довољна, он вади каму и снажно је забада у десну слабину — ја кажем снажно, јер је кама била тупа. Тако изгледа та страшна слика коју сам имао право да оцртам на основу наведених података. Питање: ко је убица, није било тешко и решавало се само по себи. Прво убица се није руководио користо-љубивим циљевима, него неким другим... Бацити сумњу на неку скитницу или гољу који се на језеру бави риболовом, није било потребно. Врисак жртве није могао да омете пљачкаша: да скине брош или сат — то је посао једне секуиде. Друто, Олга намерно није навела име убице, што би учинила да је убица био разбојник. Очигледно, убица јој је био драг и није хтела да га због ње тешко казне... То су могли да буду: њен луди отац, њен муж, кога она није волела, али пред ким се, сигурно осећала кривом, гроф, према коме се она, можда, у души осећала обавезна... Луди отац у часу убиства, како је касније доказала послуга, седео је у шумској кућици и читаво вече писао писмо пандуру, молећи га да обузда измишљене лопове, који, бајаги, и дан и ноћ опкољавају лудаков стан.. Гроф до момента убиства није се одвајао од друштва. Остало је да се ова тежина сумње свали само на несрећног Урбењина. Његова изне119
надна појава, и све остало могли су да служе као добар доказ. Треће, Олгин живот у последње време био је непрекидни роман. Тај роман је био такве врсте која се неминовно завршава кривичним делом. Стари, заљубљени муж, неверство, љубомора, туча, бекство љубавнику месец-два после свадбе... Ако је дивна јунакиња таквог романа убијена, онда не тражите лопове и разбојнике, а испитајте хероје романа. По тој трећој тачки најприкладнији херој убица био је опет Урбењин. Претходна испитивања вршио сам у гостинској соби са мозаицима, у којој сам некад волео да се ваљам по меким диванима и да удварам Циганкама... Први кога сам саслушао био је Урбењин. Довели су га к мени из Олгине собе, где је стално седео у углу на столици, не окидајући очи са празног кревета... Минут је стајао преда мном ћутке, гледајући ме равнодушно, а онда досетивши се, сигурно, да ја имам намеру да разговарам с њим службено као иследник, он проговори гласом уморног, обрваног болом и тугом човека: — Саслушајте, Сергеје Петровичу, друге сведоке, а мене касније... Не могу... Урбењин је сматрао себе сведоком или је мислио да њега за таквог сматрају... — Не, мени је потребно да вас саслушам баш сад — рекох ја. — Изволите сести... Урбењин седе насупрот мени и обори главу. Био је уморан и болестан, нерадо је одговарао и ја сам с муком од њега ишчуоао признање. Он је изјавио да је он — Петар Јегорич Урбењин, племић, 50 година стар, православне вере. Поседује имање у суседном к-м срезу, где је служио као изабрано лице и шест година је био почасни мировни судија. Банкротиравши, заложио је имање и нашао за потребно да ступи у службу. Као грофов управник почео је да ради пре шест година. Волео је агрономију и није се стидео да ради код приватног лица и сматрао је да се само глупаци стиде рада. Плату од грофа је редовно примао и није имао ни на шта да се жали. Из првог брака има сина и кћер итд. итд. Олгом се оженио из страсне љубави. Са својим осећањем он се дуго и тешко борио, али ни здрави смисао ни логика практичног ума — ништа није помогло: савладало га је осећање и морао је да се ожени. Да се Олга не удаје за њега из љубави, он је знао, али сматрајући је високо моралном, он је одлучио да се задовољи само њеном верношћу и пријатељством, које ће, надао се, заслужити. Дошавши до овога места где почињу разочарања и вређања седе косе, Урбењин је замолио за дозволу да не говори,,о прошлости, коју ће бог да јој опрости", или да бар разговор одложи за касније. — Не могу... Тешко ми је... Па и сами сте видели. — Добро, оставићемо за други пут... Сад ми само реците: да ли је 120
истина да сте тукли своју жену? Причају да сте је, кад сте нашли код ње грофово писмо, ударили... — То није истина... Само сам је ухватио за руку, она је заплакала и те вечери побегла да се жали... — Јесу ли вама били познати њени односи са грсфом? — Молио сам за одлагање тог разговора... А и зашто ће он? — Одговорите ми само на једно питање, које има велику важност... Да ли су вам били познати односи ваше жене са грофом? — Дабоме... — Тако ћу и да запишем, а о осталом, што се тиче неверства ваше жене, други пут... Сада да пређемо на друго, а то је, замолићу вас да ми објасните како сте јуче стигли у шуму где је Олга Николајевна била убијена... Јер сте ви, како кажете, били у граду... Како сте се нашли у шуми? — Да, ја живим у граду, код сестре од стрица, од оног дана кад сам изгубио место... Бавио сам се тражењем посла и пијанчио од туге... Нарочито много сам пио овог месеца... Прошлу недељу уопште не памтим, јер сам увек био пијан... Прекјуче сам се такође напио... једном речју, пропао сам... Пропао сам потпуно! — Ви сте хтели да испричате како сте се нашли у шуми јуче... — Н-да... ујутро сам се рано пробудио, у четири сата... Глава ме болела од јучерашњег пијанства, тело ме болело као у врућици... Лежим ја у постељи, гледам кроз прозор како сунце излази и присетим се... свега... Тешко ми је... Зажелео сам одједном да је видим, да је видим бар једном, можда последњи пут. И злоба ме обузела, и туга... Извукох из џепа сто рубаља које ми је гроф послао, погледах у њих и почех да их газим ногама... Газио сам, газио, а ондасе одлучих да одем и ту му милостињу бацим у лице... Колико год сам гладан и поцепан, своју част не могу да продајем и сваки покушај да је неко кули оматрам вређањем своје личности. Ето, пожелео сам да видим Ољу, а њему, заводнику, да бацим у лице паре. И тако ме је обузело то осећање да замало нисам полудео. Да дођем овамо, нисам имао пара. Његових сто рубаља нисам могао на себе да утрошим. Пошао сам пешице. Хвала богу, уз пут сам наишао на познатог мужика, који ме је за гривеник44 возио осамнаест врста, без њега бих још сад пешке ишао. Мужик ме оставио у Тењеву. Одатле сам пошао пешке овамо и стигао сам око четири сата. — Да ли вас је неко видео у то време? — Да. Чувар Николај је седео крај врата и рекао ми да господа нису код куће и да су у лову. Малаксао сам од умора, али жеља да видим жену била је јача од болова. Морао сам, без одмора, да идем на место где је био лов. Путем нисам пошао, већ сам се упутио кроз шумарке... 44
Сребрни иовац од 10 копејки.
121
Свако дрво познајем и да залутам у грофовским шумама, за мене је тешко као и у свом властитом стану. — Али идући кроз шуму, а не путем, могли сте да се мимоиђете са ловцима. — Не, ја сам се цело време држао пута, тако близу да сам могао да чујем не само пуцање него и разговор. — Значи, ви нисте претпостављали да ћете се срести са женам у шуми? Урбењин ме погледа зачуђено и, мало размисливши, одговори: — Питање је, извините, чудно. Не можеш да предвидиш ни да ћеш се са вуком срести, а да предвидиш страшну несрећу поготово је немогуће: бог их шаље изненада. Узмимо само овај страшни случај... Идем ја по јововој шуми, никакво зло не очекујем и одједном чујем чудновати врисак. Врисак је био тако продоран да ми се учинило да ме неко по уху ударио... Хрчим у правду вриска... Урбењинова уста се искривите, његов подбрадак задрхта. Он затрепта очима и заплака. — Трчим ја у правцу вриска и одједном видим... лежи Оља. Коса и чело крваво, лице страшно. Почињем да вичем, зовем је по имену... Она се не миче... Љубим је, подижем... Урбењин се загрцну и покри лице рукавом. Минут после он настави: — Зликовца нисам видео... Кад сам трчао к њој, чуо сам нечије убрзане кораке... Сигурно је он то бежао. — Све је то дивно измишљено, Петре Јегоричу — рекох. — Али, знате, иследници слабо верују у такве ретке случајеве као подударање убиства с вашом шетњом по шуми и слично. Није рђаво измишљено, али објашњава врло мало. — То јест, како измишљено? — упита Урбењин, бечећи очи... — Ја нисам измислио... Урбењин одједном поцрвене и устаде. — Као да сумњате у мене... — промрмља он... — Сумњати се, дабоме, може на свакога, али ви ме, Сергеје Петровичу, познајете одавно... Грехота је да ме ви жигошете таквом сумњом... Јер, јер ви мене познајете... — Ја све знам, то је тачно... али моје лично мишљење овде нема везе... Лично мишљење закон препушга само поротницима, а иследнику су дати само докази... Доказа много, Петре Јегоричу. Урбешин ме уплашено погледа и слеже раменима. — Ма какви били докази — проговори он — ви морате да разумете... Па зар бих ја могао... Ја? И кога? Да убијем препелицу или шљуку, још молим, и могу, а човека... човека... који ми је дражи од живота, мога спаса... помисао на кога обасјава моје мрачно стање као сунце... И одједном, ви сумњате! Урбењин махну руком и седе. — Ето, мени је ионако дошло да умрем, а ви још вређате! Да ме 122
бар вређа непознати чиновник, него ви, Сертеје Петровичу... Дозволите да одем... — Можете... још једном ћу вас сутра саслушати, а дотле, Петре Јегоричу, ја морам да вас ставим у затвор... Надам се да ћете до сутрашњег саслушања схватити сав значај доказа који постоје против вас и да нећете узалуд да одуговлачите и да ћете признати. Да сте ви убили Олгу Николајевну, ја сам убеђен... Више данас нећу ништа да вам кажем... Можете да идете.,. Рекох то и нагнух се над папире... Урбењин ме погледа са недоумицом, устаде и некако чудно рашири руке. — Шалите ли се ви то или... озбиљно? — рече он. — Није нам до шале сад... — рекох ја. — Можете да идете. Урбењин је још увек стајао. Погледао сам га. Био је блед и збуњено је буљио у моје хартије. — А од чега су ваше руке крваве, Петре Јегоричу? — упитах. Он погледа своје руке, на којима је још било крви и мрдну прстима: — Од чега крв?... Хм... Ако је то један од доказа, онда је то слаб доказ... подижући крваву Олгу, нисам мотао а да не окрвавим руке... Па нисам ја био у рукавицама... — Ви сте ми малочас рекли да сте, кад сте угледали своју жену, звали у помоћ... Зашто нико није чуо вашу вику? — Не знам, мене је тако запрепастио Олгин изглед да нисам могао гласно да вичем... Уосталом, ништа не знам... Немам због чега да се правдам, а то и није мој начин. — Сумњам да сте викали... Убивши жену, ви сте потрчали и били сте страшно пренеражени кад сте на ивици шуме угледали људе. — Нисам ни приметно ваше људе. Није ми тада било до људи. Овим се саслушање Урбењина овога пута завршило. После тога Урбењин је био стављен под стражу и затворен у једно од крила грофове куће. Другог или трећег дана стиже из града јавни тужилац Полуградов, човек кога не могу да се сетам а да не покварим своје расположение. Замислите високог и мршавог човека тридесетих година, глатко обријаног, наколмованог као јагњешце и кицошки обученог, црте његовог лица су фине, али тако суве и бесадржајне да по њима није тешко погодити празну и зврндовску индивидуу, гласић тих, сладуњав и отужно љубазан. Допутовао је он, са два кофера рано ујутро у изнајмљеним кочијама. Пре свега се он, веома забринутог лица и извештачено се жалећи на умор, распитивао да ли у грофовској кући има за њега просторија. По мом наређењу дали су му малу, али врло удобну собу, где су за њега ставили, све почев од мермерног умиваоника до шибице. — Чујте, драги! Припремите ми топле воде! — отпоче он, разместивши се у соби и гадљиво њушећи ваздух. — Човече, вама ка123
жем! Топле воде, молим... И, пре него што је приступио послу, дуго се облачно, умивао и чешљао; чак је опрао и зубе црвеним прашком и три минуте је резао своје оштре црвене нокте. — Но — приступи он послу, најзад, преврћући наше записнике — у чему је ствар? Ја му испричах у чему је ствар, не пропуштајући ниједан детаљ... — Да ли сте били на месту злочина? — Не, још нисам био. Државnи тужилац се намршти, прође својом белом, женском руком преко свеже умивеног чела и закорача по соби. — Мени нису схватљиви разлози због којих ви још нисте били тамо — промрмља он — то је било потребно урадити пре свега, сматрам. Јесте ли заборавили или нисте сматрали потребним? — Ни једно ни друго: јуче сам чекао полицију, а данас идем. — Тамо сада ништа није остало: сваког дана пада киша и ви сте дали злочинцу могућност да сакрије трагове. Јесте ли бар поставили тамо стражара? Не? Н-не разумем! И кицош ауторитативно слеже раменима. — Пијте чај, охладиће се — рекох ја тоном равнодушног човека. — Ја водим хладан. Државни тужилац се наже над папире и, шимркћући, поче полугласно да чита, понекад стављајући своје примедбе и исправке. Два пута се његова уста искривише у подругљив осмех: 'надувеном ћурану45 није се због нечега свиђао ни мој ни лекарев записник. У очишћеном и умивеном чиновнику показивао се педант, пун уображености и осећања властите вредности. У подне смо били на месту злочина. Пљуштало је. Разуме се, нисмо нашли ни мрља ни трагова, све је киша опрала. Некако сам успео да пронађем дугме које је недостајало на јахаћем оделу убијене Олге, а државни тужилац је покупио некакву црвену масу, која се касније показала као црвена дуванска кутија. У почетку смо били натрапали на жбун на чијем су врху биле изломљене две гранчице; државни тужилац се обрадовао тим гранчицама; њих је могао да поломи злочинац, и због тога су могле да покажу правац којим је он отишао убивши Олгу. Али тужиочева радост била је узалудна: ускоро смо пронашли много жбунова са поломљеним гранама и обршћеним лишћем; открило се да је преко места злочина пролазила стока. Набацивши план терена и испитавши кочијаше које смо довели, о положају у коме је Олга нађена, ми смо пошли натраг, осећајући се као да нисмо почашћени. Кад смо испитивали место, посматрач са стране 45
Безразложно Камишев псује тужиоца. Крив је овај тужилац само утолико шта се његова физиономија није допала г. Камишеву. Поштеније би било признати недостатак искуства или намерне грешке. — А. Ч.
124
могао би да уочи леност, тромост... Можда су наши покрети били делимично паралисани том околношћу што је злочотнац већ био у нашим рукама, па није било ни потребно да се упуштамо у лекоковске анализе. Кад омо се вратили из шуме, Полутрадов се опет дуго облачно и умивао, опет је тражио топлу воду. Завршивши одевање, он је изразио жељу да још једном саслуша Урбењина. На том саслушању јадни Петар Јегорич није рекао ништа ново; он је, као и раније, одрицао своју кривицу и потпуно је негирао све наше доказе. — Ја се чак чудим како је могуће сумњати у мене — рече он слежући раменима. — Смешно! — Не правите се наивни, најдражи! — рече му Полуградов. — Без основа нико неће сумњати, а ако сумњају, значи има за то разлога. — Ма какви били разлози, колико били тешки докази, треба човечански расуђивати. Не могу ја да убијем... разумете? Не могу... Значи, шта вреде ваши докази? — Но — одмахну руком тужилац — мука је с овим интелигентним злочинцима; мужику образложиш, а изволите с овим да разговарате! Не могу човечански... ударају на психологију! — Нисам ја злочинац — увреди се Урбењин — молим вас будите обазривији у својим изразима... — Ћутите, најљубазнији! Немамо времена да вам се извињавамо и да слушамо ваше примедбе... Нећете да признате, немојте ни признавати, само дозволите да вас сматрам лажовом. — Како хоћете — промрмља Урбењин — ви можете сада са мном да радите шта хоћете... власт је ваша... Урбењин одмахну руком и настави гледајући у прозор. — Мени је, уосталом, свеједно: живот је пропао. — Чујте, Петре Јегоричу — рекох ја — јуче и прекјуче ви сте били тако потресени несрећом да сте једва стајали на ногама и једва сте лаконски одговарали; да-не, напротив, ви имате некакав подмлађен, дабоме релативно, и весео изглед и чак се упуштате у дуго причање. Обично људима који пате није до разговора, а ви не само што дуго причате него још изражавате ситна незадовољства. Чиме можете да објаските такву наглу промену? — А чиме ви објашњавате? — упита Урбењин подругљиво жмиркајући на мене очима. — Ја ово објашњавам тиме што сте ви заборавили своју у логу. Тешко је дуго глумити: или заборавиш улогу или досади... — То су иследничке измишљотине — насмеја се Урбењин — и оне чине част вашој сналажљивости... Да, имате право: у мени се десила велика промена... — Можете ли да је објасните? — Молим, да је кријем, не налазим за потребно: јуче сам био тако 125
убијен и притиснут својом тугом да сам помишљао да дигнем на себе руку или... да полудим... али ноћас сам се предомислио... пала ми је на памет мисао да је смрт спасла Олгу развратног живота, извукла је из прљавих руку тог мангупа, мог душманина; на смрт нисам љубоморан: нека она припада смрти, а не грофу; та ме мисао обрадовала и ојачала: сада већ нема у мојој души таквог терета. — Вешто измишљено — процеди кроза зубе Полуградов клатећи ногом — не извлачите одговор из рукава! — Осећам да говорим искрено, и чудим се да ви, образовани људи, не можете да разликујете искреиост од претварања! Уосталом, предубеђење је сувише јако осећање, под његовим утицајем није тешко преварити се, ја схватам ваш положај, замишљам шта ће да буде кад, поверовашпи у ваше доказе, почну да ми суде... замишљам: узеће у обзир моју зверску физиономију, моје пијаиство... моја спољашност није зверска, али предубеђење ће победити... — Добро, добро, доста — рече Полуградов надносећи се над папире — идите... Кад је Урбењин отишао, приступили смо саслушавању грофа. Његова светлост је изволела да дође на саслушање у кућком огртачу и са сирћетним завојем на глави; упознавши се са Полуградовим, он се завали у фотељу и поче да даје изјаву: — Испричаћу вам ове од самог почетка... Шта ради сад ваш шредседник Лионски? Још се није развео од жене? Случајно сам се с њим у Петербургу упознао... Господо, што не наредите да вам се нешто донесе? Уз коњак се некако веселије и разговара... а у овом убиству крив је Урбењин, ја не сумњам... И гроф нам је испричао све што је читаоцу већ познато. На молбу тужиоца, он је у свим појединостима испричао о свом животу с Олгом и, описујући лепоте живота са дивном женом, тако се занео да је неколико пута цмокнуо устима и лукаво намигнуо. Из његове изјаве сазнао сам врло важну појединост, која није позната читаоцу. Сазнао сам да је Урбењин, живећи у граду, непрестано бомбардовао грофа писмима: у једним га је проклињао, а у другим га молио да му врати жену, обећавајући да ће заборавити све увреде и бешчашћа; јадник, хватао се за та писма као за сламку. Саслушавши два-три кочијаша, тужилац се добро наједе, прочита ми целу инструкцију и оде. Пре одласка он сврати у крило где је био затворен Урбењин и објави му да је сумња у његову кривицу постала уверење. Урбењин одмахну руком и замоли да му се дозволи да присуствује сахрани жене; то му је било дозвољено. Полуградов није лагао Урбењина: да, наша сумња постала је уверење, ми смо били убеђени да познајемо убицу и да је он већ у нашим рукама; али није нас дуго држало то уверење! Једног јутра, кад сам печатио пакет да бих с њим упутио Урбењина 126
у град, у затвор, зачух страшиу буку. Погледавши кроз прозор, угледах занимљив призор; десетак снажиих младића вукли су из кухиње једнооког Кузму. Кузма, блед и рашчупан, одупирао се ногама о земљу и немајући могућности да се брани рукама, тукао је своје непријатеље великом главом. — Ваше блатородје, изволите тамо! — рече ми узбуђен Иља. — Неће да иде! — Ко неће да иде? — Убојица. — Какав убојица? — Кузма... он је убио, ваше благордје... Петар Јегорич забадава страда... богами... Изађох у двориште и упутих се кухињи где је Кузма, отевши се из снажних руку, делио шамаре лево-десно... — У чему је ствар? — упитах прилазећи гомили. И мени су испричали нешто чудновато и неочекивано. — Ваше благородје, Кузма је убио! — Лажу! — завали Кузма — нека ме бог убије, лажу! — А зашто си, ђавољи сине, крв прао ако ти је савеет чиста? Чекај, њихово благородје све ће да разабере! Пољар Трифон, пролазећи крај реке, приметио је да Кузма нешто брижљиво пере. Трифон је у почетку мислио да овај пере рубље, али загледавши се видео је капут и прслук. Њему се то учинило чудно: сукно се не пере. — Шта ти радиш? — викнуо је Трифон. Кузма се збуиио. Загледавши се пажљиво, Трифон је на капуту приметио тамне мрље... — Одмах сам се дасетио да је то крв... отишао сам у кухињу па сам испричао нашима; они су вребали и видели како је он ноћу у врту сушио капут. И, наравно, уплашили се. Зашто он пере ако није крив? Значи, крива је душа ако се крије... Мислили смо, мислили и довукли га вашој милости... Ми га вучемо, а он узмиче и у очи пљује. Зашто да узмиче ако није крив? Из даљег саслушања се видело да је Кузма пред само убиство, кад је гроф са гостима седео на ивици шуме и пио чај, отишао у шуму. У преношењу Олге није учествовао и, значи, да се испрљати крвљу, није могао. Кад су га привели мели, у собу, Кузма у почетку није могао од узбуђења да прговори ни реч; колутајући беоњачом свог једног ока, крстио се и мрмљао клетву... — Умири се, испричај ми и ја ћу те пустити — рекох му. Кузма се опружи пред моје ноге и грцајући, поче да се куне... — Нека цркнем ако сам то ја... Да ни оца ни мајку... Ваше благородје! Нека бог убије моју Душу... 127
— Ти си ишао у шуму? — То је тачно, ишао сам... служио сам господу коњаком и, извините, мало сам сркнуо; ударило ме у главу, и хтео сам мало да прилегнем, отишао сам, легао и заспао. А ко је убио и како, не знам, не знам и не водим рачуна... Истину вам кажем! — А што си прао крв? — Бојао сам се да нешто не би помислили да ме не би узели за сведока... — А откуд на твом капуту крв? — Не могу да знам, ваше благородје. — Како не можеш да знаш? Па капут је твој? — То је тачно да је мој, а ли не могу да знам: видео сам крв кад сам се пробудио. — Тако, дакле, ти си у сну испрљао крвљу свој капут? — Тачно је тако... — Хајде, братац, размисли... Причаш глупости; размисли, сутра ћеш ми рећи... Иди... Други дан кад сам се пробудио, мене су известили да Кузма жели са мном да разговара. Наредио сам да га доведу. — Јеси ли смислио? — упитах га. — Тачно тако, смислио. — Па откуд на твом капуту крв? — Ја, ваше високоблагородје, као у сну памтим; присећам се нешто, као у магли, а да ли је истина или није, не моту да разаберем. — Чега се то присећаш? Кузма подиже око, размисли, па рече: — Чудновато... баш као у сну или у магли... Лежим ја на трави пијан и дремам; нити дремам нити спашам... Само чујем, неко иде поред мене и ногама јако лупа... отварам око и видим, као у несвести или у сну: прилази мени неки господин, сагиње се и брише руке о мој скут... обриса руке о скут, а онда махну руком по прслуку... ето тако. — Ко је тај господин? — Не могу да знам: знам само да није био мужик, него господин... у господском оделу, а какав је то господин, какво му је лице, уопште се не сећам. — Какве је боје било његово одело? — А ко то зна! Можда је бело, а можда црно памтим само да је био господин, и ништа се више не сећам... Ох, да сетих се! Нагнувши се, они су обрисали своје ручице и рекли: „Пијана стрвина!" — То си та сањао? — Не знам... можда сам и сањао... Само одакле крв? — Господин кога си ти видео личи ли на Петра Јегорича? — Као да није... а можда су то били и они... Само они неће да називају стрвином. 128
— Ти се присети... одлази, поседи и присети се... Можда ћеш некако да се сетиш. — Слушам. То неочекивано упадање једнооког Кузме у готово завршни роман изазвало је неразмрсиву збрку. Ја сам се дефинитивно изгубио и нисам могао да схватим Кузму: своју кривицу он је, наравно, порицао, па и претходна истрага била је против његове кривице: Олга је била убијена не из користољубивих побуда, насртаја на њену част, по мишљењу лекара!, „сигурно није било"; зар се могло допустити да је Кузма убио и да није искористио ниједан од тих циљева због тога што је био веома пијан па је изгубио моћ размишљања или се уплашио — што се није слагало с околностима убиства... А, ако Кузма није крив, онда због чега није објаснио присуство крви на свом капуту и због чега је измишљао сне и халуцинације? Зашто је прикалемио господина кога је видео, чуо, али се не сећа чак ни какве је боје било његово одело? Дојурио је још једном Полуградов. — Ето видите! — рече он. — Да сте одмах прегледали место злочина, верујте, сад би било све јасно као на длану! Да сте саслушали сву послугу одмах, ми бисмо још онда знали ко је носио Олгу Николајевну, а ко не, а сад чак не можемо да одредимо на ком је растојању од места убиства лежао тај пијанац! Два сата се он гњавио са Кузмом, али овај није саопштио ништа ново; рекао је да је у полусну видео господина, да је господин обрисао руке о његове скутове, да га је назвао „пијаном стрвином", али ко је био тај господин, какво је било његаво лице и одело, он није рекао. — Па колико си ти попио коњана? — Попио сам пола боце. — Да то, можда, није био коњак? — Н-не, прави фин-шампањ... — Ах, ти чак знаш и називе вина! — насмеја се тужилац. — Како да не знам! Хвала богу, код господе тридесет година служим, време је да научим... Државном тужиоцу због нечег је било потребно суочење Кузме с Урбењином... Кузма је дуго гледао Урбењина, махнуо главом и рекао: — Не, не сећам се... може бити Петар Јегорич, а можда и нису они... Ко зна! Полуградов одмахну руком и отпутова, препуштајући мени да од двојице убица изаберем правог. Истрага се отегла... Урбењин и Кузма су били притворени у казниони, која је била у селу у коме се налазио мој стан. Јадни Петар Јегорич је веома клонуо духом: омршавио је, поседео и пао у религиозно неположење; два пута је слао мени молбу да му пошаљем кривични закон; очигледно га је интересовала висина предстојеће казне. 129
— Шта ће да буде са мојом децом? — упита ме он једном на саслушању. — Да сам сам, ваша грешка не би ми нанела бол, али ја морам да живим... живим ради деце! Они ће пропасти без мене, па и ја... нисам у стању да се с њима растанем! Шта ви са мном радите?! Кад је стража почела да му говори „ти" и кад је два пута морао да прође пешке из мог села до града и натраг у пратњи стражара, тако да га види познати народ, он је пао у очајање и почео да се нервира. — То нису правници! — викао је да га чује цели затвор — то су груби, немилосрдни дечаци којима није стало ни до људи ни до правде! Знам ја због чега ја овде седим, знам! Бацивши на мене кривицу, они желе да сакрију правог кривда! Гроф је убио, а ако није гроф, онда је његов најамник. Кад је сазнао за хапшење Кузме, он се испрва веома обрадовао. — ЕБО, нашао се најамник! —,рече ми он — ево, и нашао се! Али у скоро, кад је видео да га не пуштају и кад су му саолштили Кузмину изјаву, он ;се опет растужи. — Сад сам пропао — рекао је он — потпуно пропао: да бих изашао из затвора, тај криви ђаво Кузма, пре или касније, он ће мене именовати, казаће да сам ја брисао руке о његове скуте. Али видели су, ваљда, да моје руке нису биле обрисане! Пре или касније наше сумње морале су бити разјашњене. Крајем новембра исте године, кад су се пред мојим прозорима вртеле пахуљице, а језеро изгледало као бесконачна бела пустиња, Кузма је зажелео да ме види; послао ми је стражара да ми каже да се он „присетио". Наредио сам да га доведу к мени. — Драго ми је што си се најзад сетио — дочеках га ја. — Доста је више увијања и доста нас вучеш за нос као децу. Чега си се сетио? Кузма није одговарао; стајао је насред собе, ћутке, не трепћући оком, гледао је у мене... У његовим очима видео се страх, па и сам је имао изглед човека веома уплашеног: био је блед и дрхтао је, са лица му је текао хладан зној. — Но, говори, чега си сетио? — понових ја. — Нечега таквог да чудније није могуће ни замислити... — проговори он. — Јуче сам се сетио каква је кравата била на том господину, а ноћас сам се замислио и сетио се и лица. — Па ко је то био? Кузма се болећиво насмеја и обриса зној са чела. — Страшно је и рећи, ваше благородје, дозволите ми да не кажем; врло невероватно и чудно, мислим да сам то сањао или да ми се привидело. — Ма ко ти се привидео? — Не, допустите ми да не кажем; ако кажем, ви ћете ме осудити... Дозволите ми да размислим и сутра да вам кажем... Страх ме. — Пфуј! — расрдих се ја. — Што си ме узнемиравао ако нећеш да 130
говорит? Зашто си долазио овамо? — Мислио сам да ћу казати, а сад ме страх. Не, ваше благородство, пустите ме... Боље да кажем сутра... Ако кажем, ви ћете се тако наљутити да ће ми бити горе него у Сибиру, осудићете ме. Наљутих се и наредих да одведу Кузму.46 Истог дана увече, да не бих више губио време и да једном заувек завршим са досадним ми „делом о убиству'', отишао сам у затвор и преварио Урбењина, рекавши му да га је Кузма одао као убицу. — Чекао сам то... — рече Урбењин махнувши руком — свеједно ми је... Усамљеност у затвору веома је утицала на медвеђе здравље Урбењиново: он је пожутео и изгубио готово половину тежине. Обећао сам му да ћу наредити чуварима да га пуштају да се шета по ходнику дању и ноћу. — Нема потребе да се бојимо да ћете побећи — рекох ја. Урбењин ми се захвали и после мога одласка већ је шетао по ходнику: његова врата нису се више закључавала. Одлазећи од њега, закуцах на врата иза којих је био Кузма. — Но, шта је, јеси ли се сетио? — Не, господине... — чу се слаб глас — нека господин тужилац дође, њему ћу да саопштим, а вама нећу. — Како хоћеш... Ујутро друтог дана све се размрсило. Чувар Јегор је дотрчао к мени и саопштио да је једнооки Кузма нађен у својој постељи мртав. Отишао сам у затвор и уверио се у то... Здрав, крупан мушкарац, хоји је још јуче одисао здрављем и који је ради свог ослобођења измишљао разне бајке, био је непокретан и хладан као камеи... Нећу да описујем свој ужас и ужас страже; он је разумљив читаоцу. За мене је Кузма био драгоцен као окривљени или као оведок, за чуваре је он био затвореник за чији ће живот или бекство скупо платити. Наш ужас је био утолико већи што је извршена обдукција потврдила насилну смрт... Кузма је умро од дављења... Уверивши се у то да је удављен, почео сам да тражим кривца и нисам га дуго тражио... Он је био близу. Отишао сам у Урбешинову собу и, немајући снаге да се уздржим, заборављајући да сам иследник, назвао сам га у најоштријој и најгрубљој форми убицом. — Мало вам је било, зликовче, смрти ваше несрећне жене — рекох ја — потребна вам је још смрт човека који вас је открио! И ви ћете после наставити своју прљаву и лоповску комедију! 46
Добар иследник. Уместо да продужи саслушање и да изнуди корисно признање, он се наљутио — посао који не улази у круг обавеза чиновника. Уосталом, ја мало верујем У све то... Ако г. Камишеву није стало до његових обавеза, онда га је морала натерати да настави саслушање обична људска радозналост. — А. Ч.
131
Урбењин је веома побледео и заљуљао се... — Ви лажете! — узвикну он, ударивши се песницом у груди. — Не лажем ја! Ви сте лили крокодилске сузе због наших доказа кривице, ругали сте се нама... Било је тренутака кад сам веровао више вама него доказима против вас... о, ви сте добар глумац!.. али ја вам сада нећу поверовати чак ако из ваших очију уместо ових глумачких, лажних суза потече крв! Реците, ви сте убили Кузму? — Ви сте или пијани или се измотавате са мном! Сергеје Петровичу, свако стрпљење и смиреност имају своје границе! Ја то не могу да поднесем! И Урбењин, севајући очима, поче да лупа песницом по столу. — Јуче сам био неопрезан па сам вам дао слободу — наставих ја — дозволио сам вам то што се не дозвољава другим затвореницима: да шетате по ходнику. И ево, као из захвалности, ви ноћу одлазите несрећном Кузми и давите човека на спавању. Знајте да ви нисте убили само Кузму: због вас ће стражари платити. — Што сам то ја урадио, боже мој? — проговори Урбењин хватајући се за главу. — Хоћете да чујете доказе? Изволите... ваша врата, по мом наређењу, била су отворена... луда послуга отворила је врата и заборавила да сакрије катанац... све собе се закључавају истим катанцима... ви сте ноћу узели свој кључ и, изашавши у ходник, њиме сте отворили врата свог суседа... кад сте га удавили, закључали сте врата и кључ ставили у свој катанац. — Збот чега сам га удавио? Зашто? — Зато што је он вас проказао... Да вам ја јуче нисам саопштио ту новост, он би остао жив... Грехота и срамота, Петре Јегоричу! — Сергеје Петровичу, младићу! — поче да говори одједном нежним, меким гласом убица хватајући ме за руку — ви сте исправан и поштен човек... не упропаштавајте и не прљајте себе неправедним сумњама и лакомисленим оптужбама! Ви не можете ни замислити како сте ме страшно и сурово увредили товарећи на моју недужну душу нову кривицу... Ја сам мученик, Сергеје Петровичу! Чувајте се да вређате мученика! Доћи ће време кад ћете се извињавати преда мном, то време је близу... Па неће ваљда мене стварно окривити! Али то извињење неће вас зановољити... Уместо да наваљујете на мене и да ме тако страшно вређате, боље би било да ме човечански, не кажем другарски, ви сте се већ одрекли наших пријатељских односа, боље испитате... Као сведок и ваш помоћмик, ја бих правосуђу донео нише користи него у улози окривљеног. Да узмемо, на пример, само ову нову оптужбу... ја бих могао много да вам кажем: ноћас ја нисам спавао и све сам чуо... — Шта сте чули? — Ноћу, око два сата... био је мрак... чујем како неко тихо — тихо 132
иде ходником и све се хвата за моја врата... хода, хода, а онда отвори моја врата и уђе. — Ко? — Не знам: био је мрак, нисам видео... Стајао је у мојој соби минут и изишао... и баш тако као што ви говорите, извадио из мојих врата кључ и откључао суседну собу. После два минута чуо сам лупу, а онда рвање. Мислио сам да стражар хода и лупа, а стењање сам оматрао за хркање, иначе бих ја узбуну направио. — Бајке! — рекох ја. — Нема овде нико осим вас ко би убио Кузму. Дежурни стражари су спавали. Жена једног од њих, која целу ноћ није спавала, изјавила је да су сва три стражара у току ноћи спавали као заклани и нису напуштали своје кревете ни минуту; јадници, нису знали да у овом бедном затвору живе такве звери. Служе они овде више од двадесет година и за то време није им се десио ниједан случај бекства, а да не говоримо о таквој подлости као убиство. Сад је њихов живот, захваљујући вама, преврнут тумбе; па и ја ћу добити своје због тога што вас нисам послао у тамницу и што сам вам дао слободу да шетате ходницима. Хвала вам! То је био мој последњи разговор с Урбењином. Више никад нотсам разговарао с њим ако не рачунам она два-три питања која ми је поставио као сведоку док је седео на оптуженичкој клупи... Мој роман у наслову се звао „Криминални", и сад кад је „дело о убиству Олге Урбењине" компликовано још новим убиством, мало разумљивим и умногоме тајанственим, читалац је у праву да очекује улазак романа у најтинересантнију и најживљу фазу. Проналажење злочинца и мотива злочина представља широко поље за испољавање оштроумности и гипкости мозга. Овде зла воља и лукавство воде са знањем рат, рат занимљив у свим својим аспектима... Ја сам водио рат, и читалац је у праву да од мене очекује опис средстава која су ми донела победу и он, сигурно очекује иследничке финесе, којима тако блистају романи Габорија и нашег Шкљаровоког; спреман сам да схватим очекивања читалаца, али... једно од главних лица напушта бојно поље не дочекавши крај борбе — он није учесник победе; све што је раније учинио, пропада узалуд — и он одлази у гомилу гледалаца. То активно лице је ваш најпокорнији слуга. Други дан после описаног разговора с Урбењином добио сам позив, или тачније, наређење, да поднесем оставку. Сплетке и приче наших среских алапача учиниле су своје. Моме отпуштању је такође допринело убиство у затвору, изјава коју је тајно узео државни тужилац од послуге и, ако се читалац сећа, ударац који сам нанео мужику веслом за време једне ноћне лумперајке. Мужик је поднео тужбу. Настала је страшна гужва. У року од два дана морао сам да предам предмет о убиству иследнику за нарочито важне послове. Захваљујући причама и писању новина, дигло се на ноге цело 133
тужилаштво. Тужилац је навраћао на грофовско имање оваки други дан и учествовао у саслушањима. Записници наших лекара били су упућени у лекарску управу. Говорило се чак и о ексхумацији лешева и новом прегледу, који, узгред речено, не би ни до чега довео. Урбењина су два пута вукли у губернијски град ради испитивања његових умних опособности и оба пута нашли су да је нормалан. Ја сам почео да фигурирам као сведок.47 Нови иследници тако су се унели у посао да је у сведоке доспео чак и мој Поликарп. Годину дана након моје оставке, док сам живео у Москви, добио сам позив да учествујем у претресу Урбењиновог дела. Обрадовао сам се случају да још једном видим места којима ме је вукла жеља, и отишао сам. Гроф, који је живео у Петербургу, није дошао, већ је послао лекарско уверење. Дело је претресано у нашем среском граду, у оделењу окружног суда. Оптуживао је Полуградов, исти онај који је четири пута на дан прао зубе црвеним прашком; бранио је неки Смирњајев, висок, мршав, плав човек, сентименталног лица и са дутачком равном косом. Поротници, сви редом, били су грађани и сељаци; само четворица су била писмена, остали, пак, кад су им пружена Урбењинова писма жени, знојили су се и збуњено згледали. Главни је био дућанџија Иван Демјанич, онај исти по коме је добио име мој покојни папагај. Ушавши у судску дворану, нисам препознао Урбењина: он је потпуно оседео и остарео за двадесет година. Очекивао сам да ћу на његовом лицу прочитати равнодушност према судбини и апатију, али су моја очекивања била погрешна — Урбењин је пао у ватру на суду: он је одбацио тројицу поротника, давао је дугачка објашњења и испитивао сведоке; своју кривицу порицао је категорички и сваког сведока који није говорио у његов прилог веома је дуго испитивао. Сведок Пшехоцки је изјавио на суду да сам ја живео са покојном Олгом. — То је лаж! — узвикну Урбењин. — Он је лажљивац! Жени својој ја не верујем, али њему верујем! Кад сам давао изјаву, бранилац ме питао у каквим сам се односима налазио с Олгом и упознао ме са сведочењем Пшехоцког, који ми је некад аплаудирао. Да кажем истину — значило би да дам изјаву у корист окривљеног: уколико је развратнија жена, утолико су сажаљивији поротници према мужу-Отелу — схватио сам то... С друге стране, моја истина би увредила Урбењина... он, чувши јё осетио би неизлечив бол... Сматрао сам да је боље да с лажем. — Не! — рекох ја. Тужилац је у свом говору описивао јарким бојама убиство Олге, 47
Улога која више одговара г. Камишеву него улога иследника: у делу Урбењина он није могао да буде иследник — А. Ч.
134
обраћао је нарочито пажњу на зверство убице, на његову свирепост... „Стари, иживели сладокусац угледао је девојку, лепу и младу. Познајући сву страхоту положаја у кући лудог оца, он је мами комадом хлеба, станом и шареним крпама... Она пристаје: богати старац-муж ипак је подногаљивији од лудог оца и сиротиње. Али она је млада, а младост, господо поротници, има своја неотуђива права... Девојка васпитавана романима и у природи пре или касније мора да се заљуби..." итд., у том смислу. Завршава се тиме да он, не давши јој ништа осим своје старости и шарених крпа, видевши плен који измиче, пада у беснило животиње којој су под нос примакли усијано гвожђе. Волео је он животињски, и мрзети је морао као животиња и остало. Оптужујући Урбењина за убиство Кузме, Полуградов је указивао на оне лоповске начине, добро смишљене и одмерене, који су пратили убиство „човека на спавању, који није био довољно опрезан да то раније открије. А да је Кузма хтео да исприча сведоку баш о њему, у то ви, сматрам, не сумњате." Бранилац Смирњајев није порицао Урбењинову кривицу; он је молио само да се призна да је Урбењин деловао под утидајем афекта и да му се то узме као олакшавајућа околност. Описујући како је тешко осећање љубоморе, он је навео као пример Шекспировог Отела. Погледавши на тај „општечовечански тип" свестрано, наводећи цитате из разних критика, зашао је у такав густиш да је председавајући морао да га прекине примедбом да познавање стране литературе за поротнике није обавезно". Искористивши последњу реч, Урбењин је позвао бога за сведока да он није крив ни делом ни помишљу. — Лично мени је свеједно где ћу бити: да ли у овом срезу, где ме све подсећа на моју незаслужену срамоту и жену, или на робији, али ме забрињава судбина моје деце. И, окренувши се публици, Урбењин заплака и замоли да се побрину о његовој деци. — Узмите их. Гроф, наравно, неће пропустити прилику да се похвали својом великодушношћу, али ја сам већ упозорио децу: они од њега неће узети ни мрвице. Приметивши мене у публици, он ме погледа молећивим очима и рече: — Заштитите моју децу од грофовог доброчинства. Он је, очигледно, био заборавио на предстојећу пресуду и сав се предао мислима о деци. Говорио је о њима све док га председавајући није прекинуо. Поротници се нису дуго саветовали. Урбењин је био категорички проглашен за кривца и није добио олакшицу ни по једној тачки. Осуђен је био на губитак ових права и на прогонство са принудним радом у трајању од 15 година. 135
Тако је скупо платно сусрет једног мајског јутра са „девојком у црвеном"... Од времена описаних догађаја прошло је више од осам година. Неки учесници драме су умрли и већ су иструлили, други издржавају казну за свој грех, трећи животаре борећи се са свакодневном досадом и чекајући из дана у дан смрт. За осам година много се променило... Гроф Карнејев, који није престао да гаји према мени најискреније пријатељство, дефинитивно је ове пропио. Његово имање, које је било место драме, прешло је од њега у руке жене и Пшехоцког. Сада је сиромах и живи на мој рачун. Понекад увече, лежећи у мојој хотелској соби на дивану, воли да спомене прошлост. — Добро би било да сада слушамо Цигане! — Мрмља он. — Пошаљи, Серјожа, по коњак! Ја сам се такоће променио. Снага ме постелено напушта и ја осећам како из мога тела излази младост и здравље. Нема више оне физичке снаге, нема брзине, нема издржљивости којом сам се некад разметао јуначећи се неколико ноћи узастопце и пијући количину коју бих једва сада могао да подигнем. На лицу, једна за другом, појављују се боре, коса се проређује, глас постаје груб и слаб... Живот је прошао... Прошлост памтим као јучерашњи дан. Као у магли видим места и ликове људи. Да се према њима односим равнодушно, немаш снаге; волим их и мрзим ранијом снагом, не пролази дан да се, обузет осећањем љутње или мржње, не хватам за главу. Гроф ми је као и раније гадан, Олга одвратна, Калињин смешан са својом блесавом охолошћу... Зло сматрам злом, грех грехом. Али чести су тренуци када, загледавши се у портрет који стоји на омом столу, осећам неодољиву жељу да се прошетам са „девојком у црвеном" по шуми уз шушкање високих борова и да је привучем на груди, без обзира на све. У таквим тренуцима опраштам и лаж; и пад у прљаву провалију, спреман сам да опростиом све а да се понови још једном макар делић прошлости... Уморан од градске досаде, хтео бих још једном да чујем хуку језера џина и да пројурим по његовој обали на овојој Зорки... Опростио бих и заборавио бих све да још једном прођем тењевским путем и да сретнем вртлара Франца са његовим буренцетом вотке и џокејским качкетом. Има тренутака кад сам спреман чак да стиснем руку, обојену крвљу, и да попричам са добродушним Петром Јегоричем о религији, летини, народном образовању. Хтео бих да се видим са Шћуром, са његовом Нађенком... Живот је бесан, лакоуман и немиран као језеро августовске ноћи... Много жртава нестало је заувек у његовим тамним валовима... На дну лежи тежак талог.., Али зашто га ја понекад волим? Зашто му праштам све и јурим му 136
душом као нежни син, као птица пуштена из кавеза?... Живот, који сад гледам жроз прозор овоје хотелске собе, подсећа ме на сиви круг: сива боја и никаквих нијанси, никаквих јасних пресијавања... Али, кад затворим очи и сетим се прошлости, видим дугу какву даје сунчев спектар... Да, тамо је немирно, али светлије. С. Зиновјев
КРАЈ Испод рукописа је написано: Поштовани господине уредниче! Роман који предлажем (или приповетка, како хоћете) молим да се штампа, по могућности, без скраћивања, исечака и додавања. Уосталом, измене се могу правити у сагласности с аутором. У случају да вам рукопис не одговара, молим да га сачувате и вратите. Место боравка (привремено) Москва, Тверскаја, хотел „Енглеска". Иван Петрович Камишев. П. С. Хонорар — по нахођењу редакције. Година и датум Сада, пошто сам упознао читаоца са романом Камишева, настављам прекинути разговор с њим. Пре свега морам да упозорим да није одржано обећање које сам дао читаоцима у почетку приповетке: Камишевљев роман је одштампан не без изостављања, не in toto,48 како сам обећао, него са знатним скраћивањем. Ствар је у томе што „Драма у лову" није могла да буде штампана у новинама о којима се говорило у првој глави ове приповетке: новине су престале да излазе када је рукопис отишао на слагање... Садашња редакција, која је примила Камишевљев роман, нашла је да је немогуће штампати га без изостављања. Сваки пут, за време штампања, слала ми је коректуру појединих делова с молбом „изменили". А ја нисам хтео да узмем грех на своју душу да мењам туђе и сматрао сам да је боље и корисније да незгодна места сасвим изостављам него да их мењам. У сагласности са мном, редакција је изоставила многа места која изненађују својим цинизмом, дужином и нехатом у литерарној обради. Та изостављања и скраћивања су захтевали обазривост и време — разлог због чега су многе главе закашњавале. Ми смо изостављали, између осталог, два описа ноћних оргија. Једна оргија одиграла се у грофовском дому, а друга на језеру. Изостављен је опис Поликарпове библиотеке и његов оритинални начин читања: то место је сматрано сувише развученим и претераним. Највтпе сам браниио, а редакција је највише нападала главу у којој се описује очајничко коцкање које је дивљало међу грофовском послугом. Најстраственији играчи били су вртлар Франц и старица Сичиха; играли су они обично ајнца и три листића. За време истраге Камишев 48
У целини (лат.).
137
је, пролазећи једном поред кућице и провиривши, угледао луду игру: играли су Сичиха, Франц и... Пшехоцки. Играли су ајнца с улогом од 90 копејки; улог је допирао и до 30 рубаља. Камишев је сео с њима и „очистио их" као мишеве. Франц, који је био изгубио, желећи да настави игру, упутио се језеру, где је крио своје паре. Камишев га је пратио и, видевши где крије паре, покрао је вртлара, не оставивши му 'Ни !пребијене паре. Украдени новац дао је рибару Михеју. Ово чудно доброчинство дивно карактерише ветропирастог иследника, али је описано тако слабо и дијалози партнера шарене се таквим бисером псовки да редакција није пристала чак ни на измене. Изостављено је неколико састанака Олге са Камишевим; пропуштено је једно његово објашњење са Нађењком Калињином итд. Али сматрам да је и оно што је штампано довољно за карактеристику нашег хероја. Sapienti sat...49 Тачно после три месеца редакцијски чувар Андреј известио ме да је дошао „господин са кокардом". — Замоли га да уђе! — рекох. Ушао је Камишев, румених образа, здрав и леп као и пре три месеца. Његови кораци су, као и пре, били нечујни... Он стави на прозор свој шешир тако обазриво да је човек могао помислити да спушта неки терет... У његовим плавим очима било је нешто дечје, бескрајно благо... — Опет вас узнемиравам — поче он осмехујући се и седајући полако. — Извините, молим! А шта? Каква је пресуда изречена моме рукопису? — Крив је, али заслужује снисходљиваст — рекох ја. Камишев се насмеја и шмркну у своју намирисану марамицу. — Дакле, изгнанство у ватру камина? — упита он. — Не, зашто тако оштро? Казнене мере он не заслужује, употребићемо само поправке. — Поправити треба? — Да, понешто... уз узајамну сагласност... Ћутали смо неколико секунди. Моје срце је снажно лупало и ударало у слепоочницама, али да покажем да сам узбуђен, није било у мом интересу. — На основу узајамне сагласаости — понових ја. — Прошли пут сте ми рекли да сте за фабулу приповетке узели истинит догађај. — Да, и сад сам спреман да то исто потврдим. Ако сте читали мој роман, онда... имам част да се представим Зиновјев. — Значи, ви сте били девер Олги Николајевној?... — И девер и кућни опријатељ. Зар нисам симпатичан у рукопису? — насмеја се Камишев гладећи колено и црвенећи. — Добар? Треба ме тући, ал' нема ко. 49
Паметном довољно (он разуме са пола речи) (лат.).
138
— Таако... Ваша приповетка ми се свиђа: она је боља и занимљивија од многих криминалних романа... Само ћемо нагаравити, уз узајамну сагласност, неке веома битне измене. — Можемо. На пример, шта ви сматрате да треба променити? — Сам habitus50 романа, његову физиономију. У њему, као у криминалном има све: злочин, докази, истраге, чак уз то и петнаестогодишња робија, али нема најважнијег. — А шта то? — У њему нема правог кривца... Камишев се избечи и придиже. — Иекрено речено, не разумем вас — рече после краћег ћутања — ако ви не сматрате правим кривцем човека који је заклао и ударио, онда... ја не знам кога треба сматрати. Наравно, злочинац је производ друштва и друштво је криво, али... ако се упуштамо у виша разматрања, онда не треба писати романе, него реферате. — Ах, каква то виша разматрања! Па није Урбењин убио! — Како? — упита Камишев примичући се. — Није Урбењин! — Можда. Humanum est errare51 ни иследници нису савршени: судске грешке су честе под овим сунцем. Ви сматрате да омо се ми преварили? — Не, ви се нисте преварили, већ сте желели да се превагрите. — Извините, али ја вас опет не разумем — насмеја се Камишев — ако сматрате да је истрага направила грешку и, чак, како ја покушавам да вас схватим, намерну грешку, онда би било интересантно чути ваше мишљење. Шта ви мислите, ко је убио? — Ви!!! Камишев ме погледа са чуђењем, готово с ужасом, поцрвене и устукну корак. Онда се окрете, оде до прозора и насмеја се. — Ето ти сад! — промрмља он дувајући у прозорско окно и цртајући шаре. Гледао сам у његову руку којом је цртао и чинило ми се да у њој препознајем ону исту железну, мишићаву руку која је једина могла одједном да удави Кузму на спавању, да растргне слабо Олгино тело. Мисао да гледам убицу ислуњавала је моју душу необичним осећањем ужаса и страха... не ради себе, не! а ради њега, ради овог лепог и отменог великана... уопште ради човека... — Ви сте убили! — понових ја. — Ако се не шалите, онда честитам на открићу — насмеја се Камишев, још увек не гледајући у мене — уосталом, судећи по дрхтању вашег гласа и по вашем бледилу, тешко је претпоставити да се шалите. Зашто сте тако нервозни! 50 51
Спољни изглед, облик (лат.). Човеку је својствeно да греши (лат.).
139
Камишев окрете к мени своје успламтело лице и, трудећи се да се осмехне, продужи: — Интересантно, откуд је могла да вам дође на памет таква мисао! Да нисам нешто такво написао у овом роману, то је интересантно, богами... Реците, молим вас! Вреди једном у животу проживети такво осећање кад на тебе гледају као на убицу. — Ви и јесте убица — рекох ја — и то чак, не можете ни да сакријете; у роману сте се одали, а и сад рђаво глумите. — Па то је ипак занимљиво, интересантно би било чути, часна реч. — Ако вам је интересантно, онда слушајте. Скочих и узбуђено почех да корачам по соби. Камишев провири иза врата и јаче их притвори. Та га је обазривост издала. — Чега се плашите? — упитах ја. Камишев се стидљиво закашља и одмахну руком. — Ничег се ја не бојим, него онако... случајно сам погледао иза врата. А вама је и то добродошло? Но, причајте. — Дозволите да вас саслушам! — Колико год хоћете. — Упозоравам да нисам иследник и да нисам мајстор за саслушање; реда и система не очекујте и зато немојте да се збуните и да бркате. Пре свега, реците ми, куд сте се изгубили кад сте напустили ивицу шуме где сте лумповали после лова? — У приповеци је речено: отишао сам кући. — У приповеци је опис вашег пута брижљиво прецртан. Јесте ли ишли кроз ону шуму? — Да. — И могли сте, значи, да се тамо нађете с Олгом? — Да, могао сам — насмеши се Камишев. — И ви сте се састали с њом? — Не, нисам се састао. — У истражном поступку ви сте заборавили да саслушате једног врло важног сведока, и то баш себе... Јесте ли чули врисак жртве? — Не... Али, татице, у саслушању ви нисте мајстор... ово интимно „татице" наљутило ме: оно се рђаво уклапало у она извињавања и забуну којима је почео наш разговор. Ускоро сам приметно да ме Камишев гледа снисходљиво, са висине и готово је уживао у мојој неспретности да се извучем из масе питања која су ме узбуђивала. — Претпоставимо да се нисте у шуми нашли с Олгом — наставих ја — премда је, уосталом, Урбењину било теже да се нађе с њом него вама, пошто Урбењин није знао да је она у шуми и, значи, није је ни тражио, а ви, пошто сте били пијани и љути, ви нисте могли да је не тражите. Ви сте је, сигурно, тражили, иначе, зашто бисте ишли кроз шуму кући, а не путем... Али претпоставимо да је нисте видели... Чиме 140
да се објасни ваше мрачно, готово бесно расположение те злокобне вечери? Шта вас је побудило да убијете папагаја, који је викао да је муж убио жену? Мени се чини да вас је он подсећао на ваш злочин... Ноћу су вас позвали у грофову кућу и ви, уместо да одмах приступите послу, оклевали сте до доласка полиције, готово двадесет четири сата и, вероватно, ни сами то нисте примећивали... Тако оклевају само они иследници којима је познат злочинац... Вама је он био познат... Даље, Олга није рекла име убице због тога што јој је он био драг. Да је убица био муж, она би казала. Ако је она била у стању да га издаје љубавнику грофу, онда је ништа не би коштало да га окриви за убиство: она га није волела и он јој није био драг... Волела је она вас и баш сте јој ви били драги... вас је она чувала... Дозволите да вас запитам, зашто нисте журили да јој поставите директно питање кад се освестила? Зашто сте јој постављали питања без везе са предметом? Допустите ми да мислим да сте све то чинили да бисте добили на времену, да јој не дозволите да вас открије. Олга затим умире... У свом роману ни пола речи не говорите о утисцима које је на вас учинила њена смрт... Ту ја видим опрезност: не заборављате да пишете о чашицама које испијате, а тако важан догађај као што је смрт „девојке у црвеном" пролази у роману без трага... Зашто? — Наставите, наставите... — Истрагу водите ви криминално... Тешко је претпоставити да ви, наметан и врло лукав човек, не радите то намерно. Ваша истрага личи на писмо нарочито написано са граматичким грешкама, преувеличавање вас издаје... Зашто нисте извршили увиђај на месту злочина? Не зато што сте то заборавили или што то нисте сматрали важним, него због тога што сте чекали да киша опере ваше трагове. Мало пишете о саслушању послуге. Значи, Кузму нисте заслушали све док га нису ухватили како пере капут... Вама, чини се, није било потребно да га мешате у ову ствар. Зашто нисте саслушали госте који су с вама лумповали у шуми? Они су видели крвавог Урбењина и чули Олгин врисак — морали сте да их саслушате. Али ви то нисте урадили због тога што је бар један од њих могао да се сети на саслушаљу да сте ви непосредно пре убиства отишли у шуму и нестали. Касније, они су били, вероватно, саслушани, али су ове околности могли и да забораве — Вешто! — проговори Камишев трљајући руке. — Наставите, наставите... — Зар вам није довољно што је већ речено? Да бих вам потпуно доказао да сте ви убили Олгу, треба још да вам напоменем да сте били њен љубавник, љубавник кога је она заменила човеком кога сте презирали!... Муж може да убије из љубоморе, љубавник, сматрам, такође... А онда, пређимо на Кузму... Судећи по последњем саслушању, уочи његове смрти, он је имао у виду вас; ви сте обрисали руке о његов ка141
пут и ви сте га назвали стрвином... Ако нисте ви, онда зашто сте прекинули саслушање на најинтересантнијем месту? Зашто нисте упитали за боју убичине кравате кад вам је Кузма рекао да се присетио какве је боје била та кравата? Зашто сте Урбењину дали слободу баш тада кад се Кузма сетио имена убице? Зашто не пре или после? Очигледно, вама је било потребно да на некога натоварите кривицу, био је потребан човек који би се ноћу шетао по ходнику... И тако, Кузаму сте ви убили плашећи се да вас не открије. — Но, доста! — проговори Камишев смејући се — доста! Ви сте пали у такву ватру и тако сте побледели да можете и да у несвест паднете. Немојте настављати, ви сте у праву: ја сам убио. Настало је ћутање. Прошетао сам по соби. Камишев је учинио то исто. — Ја сам убио — настави Камишев. — Ви сте ухватили тајну за реп, и то је ваша срећа. Ретко коме то полази за руком: више од половине наших читалаца грдиће старца Урбењина и дивиће се мојој иследничкој памети. У мој кабинет уђе сарадник и прекиде наш разговор. Приметивши да сам заузет и узбуђен, сарадник се промува око могла стола, радознало погледа Камишева и изађе. Кад он оде, Камишев се примаче прозору и поче да дува у стакло. — Од тога времена је прошло осам година — поче он после краћег ћутања — и осам година сам носио у себи тајну. Али тајна и жива крв у организму не могу се налазити истовремено; не може се некажњено знати то што не зна остало човечанство. Свих осам година осећао сам се као мученик. Није ме савест мучила, не! Савест — дабоме... али ја на њу и не обраћам пажњу; она се дивно заглушује закључцима о њеној растегљивости. Кад разум не ради, ја је успављујем вином и женама. Код жена имам успеха као и пре, то је а propos.52 Мучило ме нешто друго: све време ми је изгледало чудновато што људи гледају на мене као на обичног човека; ниједна жива душа за осам година није испитивачки погледала у мене; мени је изгледало необично што не морам да се кријем; носим страшну тајну и идем улицама, одлазим на ручкове, удварам се женама! За човека злочинца такав положај је неприродан и неиздржљив. Ја се не бих мучио да сам морао да се кријем и тајим. Психоза, татице! На крају крајева, на мене је наишао неки пркос... Одједном сам зажелео да се излијем: да кихнем свима на главу, да гађам све својом тајном... да направим нешто тако... нарочито... И ја сам написао ову приповетку, дело у коме ће само недовољно паметан да се помучи да би у мени препознао човека са тајном... Свака страница је кључ који открива загонетку. Зар није истина? Ви сте свакако одмах схватили... Кад сам писао, узимао сам у обзир ниво просеч52
Како треба (франц.).
142
ног читаоца... Опет су нас узнемирили. Ушао је Андреј и донео на послужавнику два чаја... Пожурих да га удаљим... — И сада као да ми је лакше — осмехну се Камишев — ви ме сада гледате као необичног, као човека са тајном, и ја се осећам у природном стању... Али... већ је три сата, а мене чека кочијаш... — Чекајте, оставите капу... Испричали сте ми како сте постали писац, сад ми реците: како сте убили? — Ви то желите да знате као допуну онога што сте прочитали? Молим... Убио сам у афекту. Сада, пак, и пуше и чај пију под утицајем афекта. Ето, ви сте у узбуђењу узели моју чашу уместо своју и пушите више него обично... Живот је непрекидан афект... тако ми изгледа... Кад сам ишао у шуму, далеко сам био од помисли на убиство; ишао сам само са једним циљем: да пронађем Олгу и да је пецкам... Кад сам пијан, увек осећам потребу да пецкам... Нашао сам је двеста метара од ивице шуме... Стајала је испод дрвета и замишљено посматрала небо... Зовнух је... Угледавши ме, она се осмехну и пружи ми руке... „Немој да ме псујеш, ја сам несрећна!" рече. Те вечери била је тако лепа да сам, онако пијан, заборавио све на свету и стиснуо је у свој загрљај... Она је почела да ми се куне да никад никога није волела осим мене, и то је било тачно: она ме је волела... И усред тог заклињања пало јој је на памет да каже одвратну реченицу: „Што сам несрећна! Да се нисам удала за Урбењина, могла бих сада да се удам за грофа!" Та реченица ме погодила као гром... Све што се у грудима нагомилало, претворило се у буру... Обузело ме осећање одвратности, мржње... Ухватио сам мало, гадно створење за рамена и треснуо га о земљу снажо како се баца лопта... Мој гнев је достигав врхунац... Но... и дотукао сам је... Дохватио и дотукао... Историја са Кузмом вам је јасна... Погледах Камишева. На његовом лицу нисам прачитао ни кајања ни сажаљења... „Дохватио и дотукао" — било је речено тако лако као „узео и запалио". Сад је и мене обузело осећање љутње и гађења... Окренуо сам се. — А Урбењин, где је, на робији? — упитах тихо. — Да... Кажу да је уз пут умро, али то још није сигурно... А што? — А што?... Невин човек се мучи, а ви питате „А што?" — А шта је треба да радим? Да идем да признам? — Претпостављам. — Но, у реду!... Немам ништа против тога да заменим Урбењина, али без борбе нећу да се предам... Нека ме ухвате ако могу, али сам к њима не идем. Зашто ме нису ухватили кад сам био у њиховим рукама? На Олгиној сахрани сам толико плакао и такве сцене правио да су чак и слепи могли да виде истину... Нисам ја крив што су они глупи. — Гадите ми се — рекох ја. 143
— То је природно... И сам себи се гадим... Настаде ћутање... Отворих књигу рачуна и махинално почех да читам цифре... Камишев дохвати капу. — Вама је, видим, са мном загушљиво — рече он — узгред: не желите ли да видите грофа Карнејева? Ено га, седи у кочијама! Приђох прозору и погледах... У кочијама, окренута потиљком нама, седела је мала погрбљена прилика у отрцаном шеширу и с олињалим оковратником. Тешко је у њој било препознати учесника драме! — Сазнао сам да овде, у Москви, у свратишту Андрејева живи Урбењинов син — рече Камишев. — Хоћу да удесим да гроф од њега прими милостињу... Нека макар један буде кажњен! Али, међутим, adieu.53 Камишев климну главом и брзо изађе. Ја седох за сто и предадох се тешким мислима. Било ми је загушљиво. 1884. год.
РАЗГОВОР ЧОВЕКА СА ПСОМ (5) Била је месечина, мрзла ноћ. Алексеј Иванович Романсов, трештен пијан, отворио је опрезно капиџик и ушао у двориште. — Човек је — филозофирао је он обилазећм јаму за помије и балансирајући — прах, опсена, пе-пео... Павле Николајич је губернатор, али и он је пепео. Његова стварна величина је машта, дим... Треба само дунути и њега нема! — Рррр — допрло је до ушију филозофа. Романсов је погледао у страну и на два корака од себе опазио је огромног црног пса из пасмине степских овчара, раста ваљаног вука. Чучао је око домареве кућице и звецкао ланцем. Романсов га је погледао, поразмислио и изразио изненађење на лицу. Затим је слегао раменима, завртео главом и тужно се осмехнуо. — Рррр... — поновио је пас. — Не разумем! — раширио је руке Романсов. — И ти... ти можеш да режиш на човека? А? Први пут у животу чујем. Убио ме бог... Та теби изгледа није познато да је човек круна свемира? Погледај... Прићи ћу ти... Гледај... Зар ја нисам човек? Шта ти мислиш? Јесам ли ја човек или нисам? Објасни! — Рррр. Ав! — Шапу! — Романсов је пружио псу руку. — Шапу! Не дате. Не желите? Није ни потребно. Тако ћу и записати. А сада дозволите да вас ударим преко њушке... Ја који волим... — Ав! Ав! Ррр... ав! Авав! — Аааа... уједаш? Па лепо, добро. То ћемо запамтити. Значи, ти пљујеш на то што је човек круна свемира... цар живих бића? Значи, из 53
Збогом (франц.).
144
тога произилази да и Павла Николајевича можеш да уједеш? Тачно? Пред Павлом Николајичем сви падају ничице, а шта он за тебе представља, било шта све ти је једно? Треба ли тако да те схватим? Ааа... Значи, ти си социјалист. Чекај, одговори ми... Јеси ли социјалист? — Ррр... ав! ав! — Чекај, не уједај... О чему, оно, ја?.. Ах, да, о пепелу. Дунути и... нема га! Пффф!... А ради чега, живимо, питају? Мајке се муче док нас роде, једемо, пијемо, учимо, умиремо... а ради чега све то? Пепео! Човек ништа не вреди! Ти си, ето, пас и ништа не разумеш, а када би ти могао.. продрети у интимна осећања! Када би ти могао докучити психологију! Романсов је завртео главом и пљунуо. — Нискост... Теби изгледа да сам ја Романсов, секретар колегије... цар природе... Грешиш! Ја сам људождер, подмитљивац, лицемер!... Ја сам гад! Алексеј Иванич удари песницом себе у груди и заплака. — Потказивач, доушник... Мислиш ли да Јегорку Корњушкина нису због мене отерали? А? А ко је, дозволите да вас упитам, утајио комитетских двеста рубаља и свалио на Сургучова? Као да нисам ја? Гад, фарисеј... Јуда! Подлац, лицемер... олош! Романсов обрита рукавом сузе и заплака. — Уједај! Гризи! Нико ми никада честиту реч није рекао... Сви ме у души сматрају само подлацем, а у лице осим похвала и осмеха, ни словца! Кад би ме макар једанпут неко одаламио по лицу и исмејао! Гризи, псето! Уједај! Кккидај! Ждери издајника! Романсов се поведе и паде преко пса. — Тако, баш тако! Кидај наказу! Не жали! Мада и боли, не штеди. Ево, и руке гризи! Аха, крв тече! Тако ти и треба, Швабове! Тако! Хвала, Гарове... или како ти је име? Хвала... Кидај и бунду. И то је мито... Продао сам ближњега и купио за добијене новце бунду... И качкет с кокардам такође... Ипак, о чему оно, а?.. Време је да се иде... Збогом, псето... лопужо... Романсов помилова пса и, допустивши му да га још једанпут уједе за лист, уви се у бунду и, поводећи се, затетура се према својим вратима... Када се пробудио сутрадан у подне, Романсов угледа нешто необично. Глава, руке и ноге биле су у завојима. Поред кревета стајали су уплакана жена и брижан лекар.
У КУПАТИЛУ (6) — Еј, ти, слико! — викну дебео господин беле пути, кад угледа у пари високог и мршавог човека ретке брадице и с великим бакарним крстом на грудима. — Пуштај пару! — Ја, господине, не радим у купатилу, ја сам фризер. Није моја дуж145
ност да пуштам пару. Желите ли, можда, купице да вам метнем. Дебели господин помилова своја црвена бедра, промисли и рече: — Купице! Па добро, метни их. Не жури ми се. Брица отрча у предсобље купатила по своје инструменте, и после једно шест минута по грудима и леђима дебелог господина већ се црнело десет купица. — Ја се сећам ваше благородство — поче берберин стављајући једанаесту кугшцу. — Ви сте се код нас прошле суботе изволели купати, и ја сам вам тада жуљеве секао. Ја сам фризер Михаило... Сећате ли се? Тада сте још изволели да се распитујете за удаваче. — Аха... И шта онда? — Па ништа... Ја сад постим и огрешићу се ако оговарам, и осуђујем, али не могу, ваше благородство, да вам поштено не кажем. Нека ми бог опрости моје замерке, али свака вам је удавача данас раскалашна и неразумна... Некада је удавача желела да се уда за солидна, озбиљна човека, с капиталом, који може о свему да расправља и који је побожан, а ова данашња се лакоми само на образовање. Она хоће образованог, а господина чиновника или трговца не смеш јој ни поменути... наругаће ти се! А образовања има свакојаког... Неки образовали, наравно, до високог чина дотера, а други целог века остане писар, и када умре, немаш га чиме сахранити. Зар је мало таквих данас? Ето, код нас долази један од тих образованих. Телеграфист... ове је превазишао, депеше може сам да саставља, а купа се без сапуна. Жалост га потледати! — Скромах, али поштен! — зачу се с горње полице један промукао бас. — Таквим се људима треба поносити. Образовање, удружено са сиромаштвом, сведочи о високим друштвеним квалитетима. Цепаницо! Михаило погледа попреко према горњој полици... Тамо је седео и шибао се брезовом метлицом по трбуху мршав човек, испалих костију по целом телу, а изгледало је као да је сав од коже и ребара. Лице му се није могло видети, јер је цело било покривено опуштеном дугом косом. Видела су се само два ока, пуна пакости и презира, уперена на Михаила. — И он је од тих... дугокосих! — намигну Михаило. — Са идејама... Страшно се данас намножило свега тога! Не можеш их све похватати... Гле, какву је косурину пустио, стока једна! Од хришћанског разговора бежи као ђаво од крста! Устаје у одбрану образован.а! Ето, такве ти воли данашња удавача. Баш такве, ваше благородство! А зар то није одвратно? Зове ме јесенас једна свештеничка кћи. „Нађи ми, каже, Мишел", мене по кућама Мишелом зову, јер ја и дамама увијам косу, „нађи ми, каже, Мишел младожењу, али да буде писац." А ја сам, на њену срећу, једног таквог имао... Долазио је у крчму код Порфирија Јемељанича и вечито га плашио да ће о њему у новинама писати. Приђе му келнер, тражи да плати вотку што је попио, а он њему шамар... 146
„Шта? Ја да платим? А знаш ли ти ко сам ја? Знаш ли ти да могу у новинама објавити да немаш ни срца ни душе?" А тако неугледан и сав одрпан. Примамио сам га поповским парама, показав му девојчину слику, и одвео га. Одело сам му набавио на послугу... Није се свидео госпођици! „Лице му је, каже, недовољно меланхолично." Ни сам не знам који јој ђаво треба. — То је клевета против штампе! — зачу се промукао глас са исте полице. — Гаде! — Је л' ја гад? Хм!... Срећа ваша, господине, што ја ове недеље постим, а ја бих вама за то „гаде" већ очитао буквицу... И ви сте, изгледа, такође неки писац? — Ја ако и нисам писац, али ти да се ниси усудио да говориш о ономе што не разумеш. Писаца је у Русији било много, и били су корисни. Они су просветили земљу и зато смо дужни да их поштујемо, а не да их вређамо. Мислим на писце како световне, тако и духовне. — Духовне особе се неће бавити таквим пословима. — Шта се ти, цепаницо, у то разумеш! Димитрије Ростовски, Инокентије Херсонски, Филарет Московски и остали светитељи православие цркве много су својим списима допринели просвећивању. Михаиле опет погледа попреко свог противника, Одмахну главом и накашља се. — То ви сад, господине, нешто онако... — прогунђа он чешући затиљак — нешто преко мере паметно... Није вам залуд толика коса. Није! Ми све врло добро разумемо, и одмах ћемо вам показати какав сте ви човек... Нека, ваше благородство, купице још мало на вама постоје, а ја ћу одмах... идем на тренутак... Подижући у ходу своје мокре чакшире и бучно шљапкадући босим ногама, Михаило изађе у предсобље купатила. — Сад ће изаћи из купатила онај дугокоси — рече он момку који је стајао за тезгом и продавао сапун — а ти... овај... припази на њега. Буни народ... Са идејама... Требало би да неко тркне по Назара Захарича... — Па реци дечацима. — Сад ће изаћи онај дугокоси — поче да шапуће Михаило дечацима који су чували одела. — Народ буни. Припазите на њега и тркните до газдарице да пошаље неког по Назара Захарича... да сачини записник. Разне речи говори... Са идејама — Који то дугокоои? — узнемирише се дечаци. — Овде се нико од њих није свлачио. Свега су се шесторица скинула. Ту су, ево, два Татарина, па се један господин скинуо, па два трговца па, ђакон... и више нико... То се теби, значи, за оца ђакона учинило да је један од дугокосих? — Не трабуњајте, ђаволи! Знам шта говорим! Михаиле погледа ђаконову одеђу, опипа руком 147
мантију, и слеже раменима... Лице му обли крајња недоумица. — А како изгледа? — Па један мршав, плав... Браде једва неколико длака... Стално кашље. — Хм!... — промрмља Михаиле. — Хм!... то сам ја, значи, духовну особу олајао... Нађе ме напаст. Огреших се! Огреших! Та ја постим да се причестим, браћо моја! Како ћу сад на исповест, кад сам духовно лице увредио, Господе, опрости мени грешном! Идем да га молим за опроштај... Михаиле се почеша по потиљку, и кад му лице доби тужан израз, уђе у купатило. Оца ђакона на горњој полици више није било. Стајао је доле код славина и јако раскорачених ногу точио себи у ведрицу воду. — Оче ђаконе! — обрати му се Михаиле плачним гласом. — Опростите мени, несрећнику, тако вам бога! — А што? Михаиле дубоко уздахну па се поклони ђакону до земље: — Што сам помислио да имате идеје у глави!
II — Чудим се како то да се ваша кћи, и поред све своје лепоте и честитог владања, све досад није удала! — рече Никодим Јегорич Потичкин пењући се на горњу полицу. Никодим Јегорич је изгледао го као и сваки го човек, само је на ћелавој глави имао капу. Бојећи се прилива крви у главу и срчане капи, он се увек парно у капи. Његов сабеседник, Макар Тарасич Пјешкин, мален старчић, танких модрих ножица, на питање слеже раменима и рече: — А зато се није удала што је мене бог карактером казнио. Кротак сам и благ много, Никодиме Јегоричу, а данас се благом нарави ништа не постиже. Младожења вам је данас зао и безобзиран, па се према њему исто тако и треба понашати. — А како то зао? Са каквог ви то гледишта? — Младожења је размажен... И како са њим треба? Строгост је потребна, Никодиме Јегоричу. Не треба се са њим устручавати, Никодиме Јегоричу. На суд, по њушци, позвати полицију... ето како треба! Гадан је то свет. Ништарија. Пријатељи легоше на горњу полицу један поред другог и почеше да се лупкају брезовим метлицама. — Ништарија... — настави Макар Тарасич. — Напатио сам се од тих хуља. А да сам мало чвршћег карактера, моја би Даша већ давно била удата и децу рађала. Да, да... Данас има уседелица у женском полу, господине мој, ако ћемо право да говоримо, равно половина, чистих педесет процената. А имајте на уму, Никодиме Јегоричу, да је свака од тих девојака у младим годинама имала просиоца. Па зашто се, питате, 148
није удала? Који је разлог? Па, ето, зато што тога младожењу родитељи нису умели да задрже... пустили га да се извуче. — То је тачно. — Мушкарац је данас размажен, глуп, слободоуман. Воли само да лети на превару и да ушићари. Неће бесплатно ни корака да крочи. Ти њему пружаш звдовољство, а он ти паре тражи. А и жени се, исто тако, из рачуна. Ожениће се, вели, и паре згрнуги. И то још није оно најгоре, нека ђаво носи, једи, ждери, носи моје паре, само се ожени мојом кћерком, молим те. Али дешава се и пошто даш паре, сит се наплачеш и напијеш јада и чемера. Понеки проси девојку, проси, али над дође до венца, он налевокруг, и иде да проси другу... А лепо ти је бити младожења... право уживање. И нахране га, и напоје, и паре му на зајам дају, куд ћеш бољи живот? И тако ти изиграва младожењу све до старости, док се смрт непримакне и више му не треба женидба. И већ му сва глава ћелава, сасвим поседео, и колена му клецају, а он још увек младожења... А има и таквих који се из глупости не жене. Глупак, ни сам не знам шта хоће, па пробира: те ово му не ваља, те оно није у реду... Долази ти, долази, проси девојку, проси, одједном с неба па у ребра: „Не могу, каже, и не желим." Да узмемо, на пример, господина Катавасова, првог Дашиног младожењу. Професор гимназије, титуларни саветник. Све науке изучио, француски, немачки... математичар, а кад погледаш, тикван, глупак... и ништа више. Спавате ли, Никодиме Јегоричу? — Не, какво спавање! Само сам оклопио очи од уживања... — Е, па ево... почео он да се врти око моје Даше... А да вам узгред кажем, моја Даша тада још ни двадесет година иије имала. Било вам је то девојче да су јој се просто сви дивили. Смоквица! Пуноћа, формалистика у телу, и све остало. Саветник Цицеронов — Гравијански, у духовној је служби, клечећи је молио да му дође за гувернанту, а она није хтела... Поче Катавасов к нама да долази. Долази сваки дан и до поноћи седи, и вечито с њом о разним наукама, о физикама... Књижице јој доноси, слуша њену музику... Али све више књигама наваљује. А Даша вам је моја и сама учевна, књиге јој уопште нису потребне, то ти је обично измотавање, а он заинтачио... те ово прочитај, те оно прочитај, страшно јој дојадио... Заволео је, видим. А и она, знате, није од раскида. „Не свиђа ми се, каже, татице, што није војно лице." Није војно лице, али ипак није лоште. Чин има, племенит човек, обезбеђен, трезвен.., шта ћеш више? И запроси је. Ми их благословимо... За мираз чак није ни питао. Ни реч... као да није човек, него дух бестелесни, па може и без мираза. Одредисмо и дан када ће се венчати... И шта мислите? А? На три дана пред венчање долази ми у дућан исти тај Катавасов. Очи црвене, лице бледо и као да се боји, сав дршће. „Шта желите?" — „Извините, каже, Макаре Тарасичу, али ја се Дарјом Мака149
ровном не могу оженити. Ја сам се, каже, преварио. Ја сам, каже, с обзиром на њену младост у пуном јеку и безазленост, мислио да ћу наћи у њој ослонац, тако рећи, душевну свежину, а она је, каже, већ стигла да стенне навике. Она је, каже, склона кинђурењу, не зна за рад, и с мајчиним млеком је посисала..." А не сећам се шта је рекао да је посисала... Говори, а и сам плаче. А ја? Ја сам га, господине мој, само мало изгрдио и пустио га. Ни у суд нисам отишао, нисам се жалио његовим старешинама, нити сам га по вароши брукао. А да сам пошао у суд, он би се, свакако, уплашио срамоте и оженио. Његове старешине не би питале шта је она ташо посисала. Кад си саблазнио девојку, онда се жени... Ето, трговац Кљакин, јесте ли чули за њега? Да видите како је он вешто извео ствар, иако је сељак! И код њега младожења почео да се нећка да је, тобоже, опазио како с миразом нешто није у реду, али ти га мој Кљакин уведе у собу за оставу, закључа врата, извуче, знате, из џепа огроман револвер, напуњен куршумима као што треба, и каже: „Закуни се, каже, пред иконом да ћеш се оженити њоме, иначе ћу те овог тренутка убити, хуљо једна. Овог тренутка!"... и он ти се, соко, закле и... узе девојку. Ето, видите. А ја тако нисам могао. И да се тучем нисам баш... Видео после моју Дашу један чиновник из конзисторије, Украјинац Брјузденко. Такође из духовне струке. Видео и заљубио се. Облеће око црвен као рак, мрмља разне речи, а из уста му ватра бије Дању код нас седи, а ноћу испод прозора шета. И Даша њега заволе. Свиђале јој се његове украјинске очи. У њима је, каже, ватра и тамна ноћ. Долазио Украјинац, долазио, и запросио је. Даша, може се рећи, с одушевљењем и заносом, даде свој пристанак. „Ја, вели, татице, разумем, он није официр, али је ипак из духовне струке, а то вам је исто што и интендантска, и зато га много волим." Девојка, али, види ти, и она се данас разуме: интендантска струка! Видео Украјинац мираз, ценкао се мало са мном и тек носом мрднуо... на све пристаје, само да свадба буде што пре. Али на сам дан веридбе, погледа госте, па се ухвати за главу. „Господе боже! рече, колико само имају родбине! Не пристајем, не могу! Не желим!" И ово и оно... Ја почех овако, онако... Ама јеси ли ти, кажем, господине, полудео, шта ти је? Па утолико више части за тебе што је више родбине! Али он се не сложи! Узе капут, и маглу! А догодио се и овај случај. Запросио моју Дашу шумар Аљаљајев. Заволео је што је паметна и што се лепо влада... Па и Даша њега заволела. Свидео јој се његов озбиљни карактер. А човек је одиста добар и племенит. Запросио девојку, и све озбињно. Мираз сав до ситница прегледао, све сандуке испретурао, Матрјону изгрдио што женски огртач није сачувала од моњаца. А мени је списак свог имања доставио. Племенит човек, грехота би било нешто рђаво о њему рећи. Свиђао ми се 150
невероватно, морам признати. Ценкао се са мном цела два месеца. Ја му дајем осам хиљада, а он тражи осам и по. Ценкали омо се и ценкали. Дешавало се, седнемо да пијемо чај, попијемо и по петнаест чаша и непрестано се ценкамо. Ја му још двеста додадох... неће човек! Те се тако због триста рубаља и разиђемо. Отишао је сиромах плачући... Много је Дашу волео! Сад грдим себе, погрешио сам, истину вам кажем. Требало му је дати још тих триста рубаља или га заплашити, по целој вароши обрукати, или га увести у неку мрачну собу па... по њушци. Погрешио сам, сад видим да сам погрешио и учинио глупост. Али шта сад могу, Никодиме Јегоричу: мирне сам нарави! — Мирни сте много. То је тачно. Него ја идем, време је... Глава ми је нешто отежала. Никодим Јегорич се последњи пут шибну брезовом метлицом и сиђе с полице. А Макар Тарасич уздахну, и још свесрдније замаха метлицом...
ПРАВИЛА ЗА ПИСЦЕ ПОЧЕТНИКЕ (7) (Јубилејни дар — уместо поштанског сапдучета) Свако новорођенче чим утледа свет треба брижљиво умити и, допустивши му да предахне од првих утисака, немилице избрусити: „Не пиши! Не пиши! Не буди писац!" Ако, пак, и поред такве наредбе, дотично новорођенче почне да иопољава списатељске склоности, тада треба прибећи ласкању. Ако ласкање не помогне, онда одмахните на новорођенче руком и пишите „пропало". Списатељски занос је неизлечив. Пут оног који пише од почетна до краја посут је трњем, чавлима и копривом, и зато трезвен човек свим средствима треба да спречи себе да се бави писањем. Ако неумољива судбина, упркос свима предострожним мерама гурне кога на пут стваралаштва, тада, да би ублажио своју судбину, такав несрећник треба да се придржава следећих правила: 1. Мора имати на уму да је случајно стваралаштво и стваралаштво а propos54 боље од сталног бављења писањем. Кондуктер који пише стихове живи боље од песника који не ради као кондуктер. 2. Мора исто тако утувити да је неуспех на књижевном попришту хиљаду пута бољи од успеха. Први кажњава само разочарањем и увређеним незатварањем поштанског сандучета, други пак повлачи за собом одлажење по хонорар, примање хонорара на купоне из 1899. године, „последице" и нове покушаје. 3. Писање, као „уметност ради уметности", захвалније је од ствара54
151
лаштва за презрени метал. Између осталог. Они који пишу не купују куће, не путују купеом прве класе, не играју рулет и не једу чорбу од кечиге. Њихова храна су мршава јела која препоручује Саврасенкова, дом — меблиране собе, начин кретања — пешачење. 4. Слава је упадљива закрпа на олињалим дроњцима певача, књижевки углед је остварљив само у оним земљама где ради разумевања речи „публицист" не завирује у „Речник од 30.000 страних речи". 5. Покушати да пишу могу сви, без обзира на звања, вероисповести, узраст, пол, школске квалификације и породичне прилике. Не забрањује се да пишу чак ни малоумним, љубитељима позоришне уметности и онима који су лишени свих права. Пожељно је, уосталом, да они који се веру на Парнас буду по могућности зрели људи, који знају да се речи ехать и хл'ћб пишу са „јат". 6. Пожељно је да они, по могућтсву, не буду јункери и гимназијалци. 7. Сматра се да онај који пише, осим уобичајених умних способности, мора да располаже искуством. Највиши хонорар добијају људи који су прошли кроз ватру, воду и бакарне цеви, најнижи — чедне и невине природе. Првима припадају: они који су се женили три пута, они којима није било суђено да се уврсте у самоубице, они који су прокоцкали све до голе коже, они који су се тукли на двобојима, који су побегли од дугова и сл. Другима: они који немају дугова, младожење, они који не пију, ученице виших школа и сл. 8. Постати писац је веома лако. Нема тога наказе који не би себи нашао пара, и нема те глупости која не би нашла свог одговарајућег читаоца. И зато не кукумачи... Стави преда се хартију, узми перо у руке и, подстакашни мисао која те је опсела, развежи. Развежи о чем ти драго: о сувим шљивама, времену, говоровском квасу, Тихом океану, сатној казаљки, прошлогодишњем снегу... Пошто нашкрабаш, узимај у руке рукопис и, док у жилама осећаш свети трепет, хитај у редакцију. Скинувши у чекаоници каљаче и упитавши: „да ли је ту г. уредник?" улази у храм и, пун наде, предај СВОЈУ творевину... После тога лежи недељу дана код куће на отоману, пљуј на таваницу и наслађуј се сновима, а кроз недељу дана иди у редакцију и прими назад свој рукопис. После овога следи обијање прагова по другим редакцијама... Када обиђеш све редакције и нигде не приме рукопис, штампај своје дело у посебном издању. Читаоци ће се наћи. 9. Постати писац кога штампају и читају веома је тешко. Ради тога: буди безусловно писмен и поседуј таленат, величине макар зрна сочива. У одсуству великих талената, драгоцени су и мали. 10. Буди поштен. Не представљај украђено као своје, не штампај једну исту ствар у два издања одједном, не представљај се као Курочкин и не представљај Курочкина као себе, оно што је инострано 152
не називај оригиналним итд. Уопште, придржавај се десет заповести. 11. У издавачком свету постоји ред. Овде је исто као и у животу, не препоручује се да се дирају болна места, да се усекњује у туђу марамицу, да се граби из туђег тањира итд. 12. Ако желиш да пишеш, онда се придржавај следећег. Изабери прво тему. Ту ти је дозвољена пуна слобода. Можеш прибећи самовољи или тврдоглавости. Али да не би по други пут открио Америку и по други пут пронашао барут, избегавај теме које су одавно исцрпене. 13. Пошто изабереш тему, узимај у руке незарђало перо и читким, не сврачијим рукописом пиши оно што желиш на једној страни листа, остављајући другу празну. Последње је пожељно не толико да би се повећали приходи фабриканата хартије колико ради других, виших циљева. 14. Препуштајући се машти, задржи руку. Не дозволи јој да се поводи за бројем редака. Уколико краће и ређе пишеш, утолико те више и чешће штампају. Краткоћа уопште не квари дело. Растегнута гума не брише оловку нимало боље од нерастегнуте. 15. Пошто напишеш, потпиши се. Ако ти није стало да будеш познат и бојиш се да те не истуку, употреби псеудоним. Али води рачуна да те какав бедем не скрива од читалаца, твоје име и твоја адреса морају бити познати редакцији. То је неопходно у случају да уредник зажели да ти честита Нову годину. 16. Хонорар примај одмах после штампања. Избегавај да примаш аконтацију. Аконтација је закидање од будућег. 17. Кад добијеш хонорар, ради с њим шта хоћеш: купи себи пароброд, осуши рит, сликај се, наручи звоно код Финљандског, продужи троструко женин турнир55... једном речју, што год ти драго. Редакција, дајући хонорар, даје и пуну слободу деловања. Уосталом, ако сарадник жели да достави редакцији рачун, из кога ће се видети како и где је утрошио овој хонорар, редакција неће имати ништа против. 18. На крају прочитај још једанпут прве редове ових „Правила".
НИШТАРИЈА (8) „Милостиви господару, оцу и доброчинитељу!" — писао је чиновник Невиразимов концепт честитке. „Желим Вам да овај благдан, као и многе будуће, проведете у добром здрављу и благостању. А то исто желим и Вашој породици..." Лампа у којој је петролеј већ био на измаку чађавила је и смрдела на гар. По столу је, поред руке Невиразимова којом је писао, трчкарала узнемирена, изгубљена бубашваба. Две собе даље од дежурног, портир Парамон чистио је већ трећи пут своје парадне чизме с таквом упорношћу да су његово пљување и шум четке за ималин могли да се 55
Женска сукња са подметачем од вате позади испод струка. — (Прим, прев.)
153
чују по свим собама. „Шта да му још, подлацу, напишем?" — замисли се Невиразимов подижући главу ка почађавелој таваници. На таваници је угледао тамни круг — сенку абажура. Ниже су стајале прашњаве гарнишне, још ниже зидови, обојени во времја оно сивомрком бојом. И соба дежурног изгледала му је тако пуста да му је било жао не само себе већ и бубашвабе... „Одежураћу и изаћи ћу одавде, а он ће читав свој бубашвапски век овде продежурати", помисли он протежући се, „Туга! Да очистим своје ципеле, не?" И још једанпут се протегнувпта, Невиразимов лено крену у портирницу. Парамон више није чистио чизме... Држећи у једној руки четку, а другом се крстећи, стајао је крај отвореног прозорчића и слушао. — Звоне, господине! — прошапута Невиразимову, гледајући га непомичним, широко отвореним очима. — Већ, господине! Невиразимов принесе ухо прозорчићу и поче да слуша. Кроз прозорчић, заједно оа свежим пролећним ваздухом, продирало је у собу ускршње звоњење. Одзвањање звона мешало се с тандркањем кочија, и из звучног хаоса издвајало се само полетно, тенорско звоњење оближње цркве и нечији гласан, цичави смех. — Колико је света! — уздахну Невиразимов погледавши доле на улицу, где су, поред чанака са запаљеним свећама, промицале једна за другом људске силуете. — Сви хитају на јутрење... Наши су се сад, вероватно, напили и тумарају по граду. Колико је смеха, разговора! Само ја, несрећник, морам да седим овде на овакав дан. И сваке године ми то западне! — А ко вам наређује да се најмите? Та ви данас нисте дежурни, а Заступов вас је најмио место себе. Како се људима проводи, тако се ви најмите... Похлепност! — Каква, до врага, похлепност? Немам на шта да будем похлепан: само две рубље у новцу, и машна приде... Беда, а не похлепа! А било би лепо сада, схваташ, поћи с друштвом на јутрење, а затим се омрсити... Попити мало, презалогајити, и лећи у кревет... Седиш за столом, освећен кулич, самовар кипи, а поред тебе некакав објектић56... Попио си чашицу ракије и ухватио је за подбрадак, а оно милина... осећаш се човек... Ехх... пропао је живот! Напољу се некаква лопужа провезла у каруцама, а ти ту седи и разбијај главу. — Овакоме што му припада, Иване Даниличу. Даће бог, и ви ћете одслужити своје, возићете се каруцама. — Ја? Ма не, драги мој, ни у ком случају. Ја даље од IX класе нећу доспети, па макар црко... Ја сам нешколован. 56
Objet
154
— Наш генерал је такође био без икакве школе, па ипак... — Ма, генерал је, пре него што је то постао, украо сто хиљада. И његово држање, драги мој, није као моје... С мојим држањем не можеш далеко доспети! И презиме ми је више него подлачко: Невиразимов! Једном речју, драги мој, безизлазан положај. Хоћеш ли — живи, нећеш ли — обеси се... Невиразимов се удаљио од прозорчића и од туге поче да шета по соби. Одзвањање звона постајало је све јаче и јаче... Да би се чуло, није се морало стајати крај прозора. И уколико се јасније чуло звоњење, уколико су јаче тандркале кочије, уколико су мрачније изгледали мрки зидови и почађавеле гарнишне, утолико јаче је чађавила лампа. „Да ми је да збришем с дежурства?" помисли Невиразимов. Али ово бекство није обећавало ништа добро... Пошто би изашао из надлештва и лутао неко време по граду, Невиразимов би отишао у свој стан, а у његовом стану било је још сивље и горе него у соби дежурног... Претпоставимо да он овај дан проведе лепо, угодно, али шта даље? Опет ти сиви зидови, опет та дежурства у најам и честитке... Невиразимов стаде усред собе дежурног и замисли се. Потреба за новим, бољим животом неподношљиво мучно притискала му је срце. Страсно је желео да се нађе наједном на улици, да се слије са живом гомилом, да буде учесник човечаности, због које су одзвањала сва ова звона и тандркале кочије. Желео је оно што је преживљавао некада у детињству: породични круг, свечана лица укућана, бео чаршав, светлост, топлоту... Присетио се каруца, у којима само што се провезла госпођа, капута у коме се шепури егзекутор, златног ланчића који украшава прса секретара... Сетио се топлог кревета, Станислава, нових чизама, цивилне униформе без пробијених лактова... сетио се затим да свега тога није имао... „Украсти нетшо?" помисли он. „Украсти, претпоставимо, није тешко, али је тешко сакрити. У Америку, веле, беже са украђеним, а ђаво ће га знати где је та иста Америка! И за то да би човек украо треба бити школован." Звоњење је престало. Чула се само далека бука кочија и Парамонов кашаљ, а сета и јед Невиразимова постајали су све јачи, неподношљивији. У надлештву је сат откуцао пола један. „Доставу да напише, а? Прошкин је доставио, и напредовао..." Невиразимов седе за свој сто и замисли се. Лампа, у којој је петролеј већ сасвим изгорео, јако је чађавила и претила да се угаси. Бубашваба која је залутала непрестано је трчкарала по столу и није налазила уточиште... „Доставити се може, али како да то напишем! Треба са свим двосмислицама, вично, као Прошкин... А откуда ћу ја! Тако ћу написати да ћу после и одлетети. Бена сам, ђаво ме однео!" И Невгаразимов, разбијајући главу како да изађе из безизлазног 155
положаја, упре поглед у концепт писма које је написао. Ово писмо писао је човеку кога је мрзео из дна душе и бојао га се, од кога је већ десет година тражио да га премести с места од шеснаест рубаља на место од осамнаест рубаља... — А... бежиш, ђаволе! — лупи он јетко шаком бубашвабу, која је на несрећу доспела пред његове очи. — Гадости! Бубашваба паде на леђа и очајно закопрца ногама... Невиразимов је узе за једну ногу и тресну о стакло... Стакло запламса и зазвони... И Невиразимову би лакше.
ОБА НАЈБОЉИ (9) — Неизоставно, mes enfants57, свратите код баронесе Шепплинг (са два „п")... — поновила је десети пут ташта смештајући мене и моју младу жену у каруце. — Баронеса је моја стара пријатељица... Посетите узгред и генералицу Жерепчикову... Она ће се увредити ако је не посетите... Ми смо сели у каруце и кренули у посете после венчања. Лице моје жене, чинило ми се, добило је свечан изглед, а ја сам обесио нос и пао у меланхолију... Много разлика постојало је између мене и жене, али ниједна од њих није ми причињавала толико душевних патњи као разлика у нашим познанствима и везама. У описку жениних познаника превагнуле су пукковнице, генералице, баронеса Шепплмнг (са два „п"), гроф Дерзај-Чертовшчинов и сијасет пријатељица-аристократкиња из више школе; међу мојима био је сам го простак ујак, управник затвора у пензији, сестра од ујака која је држала кројачку радионицу, чиновници-колеге — све тешке пијанице и бекрије, од којих ниједан није имао веће звање од IX групе, трговац Плевков и други. Било ме је стид... Да бих избегао срамоту, требало би да уошпте не одлазим код мојих познаника, али не отићи, значило би навући на себе много оговарања и непријатности. Сестру од ујака сам још, можда, и могао занемарити, посете ујаку и Плевкову биле су неминовие. Од ујака сам узео новац за свадбене трошкове. Плевкову сам дуговао за намештај. — Сада ћемо, душице — улагивао сам се својој супрузи — отићи до мог ујака Пупкина. То је човек старовремски, племићког порекла... његов ујак је викар у некој епархији, али је особењак и живи свињски; наиме, не живи свињски викар, већ он лично, Пупкин.... Водим те тамо да ти пружим прилику да се насмејеш... Страшни букван... Каруце су се зауставиле пред омањом кућом са три ирозора и сивим зарђалим капцима. Изашли смо из каруца и зазвонили... Зачуо се гласан лавеж пса, после лавежа пригушено „пст, рђо!", цичање, граја с друге стране врата... После дуге граје врата су се отворила, и ми смо ушли у предсобље... Дочекала нас је моја сестра од ујака Маша, ма57
Децо
156
лена девојка у мајчиној блузи, убрљана носа. Направио сам се да је не познајем, и упутио се према чивилуку, на којем су, поред ујакове лисичје бунде, висиле нечије панталоне и уштиркана сукња. Скидајући каљаче, бојажљиво сам погледао у салон. Тамо је за столом седео мој ујак у домаћој хаљини и у папучама обученим на босу ногу. Нада да га нећу затећи код куће показала се као заблуда... У чкиљивши очима и брекћући да се чуло по читавој кући, вадио је жицом из боце с ракијом коре од поморанџе. Изглед му је био забринут и усредсређен, као да је проналазио телефон. Ушли смо... Опазивши нас, Пупкин се постиде, испусти из руку жицу и, подигавши скутове домаће хаљине, брже-боље побеже из салона... — Одмах ћу! — новика он. — Дао се у бекство... — насмејах се ја црвенећи од стида и бојећи се да погледам жену. — Зар није, Соња, смешно? Страшни особењак... А погледај какав је намештај! Сто на три ноге, парализован клавир, сат с кукавицом... Може се помислити да овде не живе људи, већ мамути... — Тамо је нешто нацртано? — упита жена разгледајући слике које су висиле наизменично са фототрафијама. — То стари монах Серафим у Саровској пустињи храни медведе... А оно је викарев портрет, док је још био инспектор богословије... Видиш, има „Ану"... Уважена личност... Ја... (ја сё ушмркнух). Али ме ничег није било тако срамота као мириса... Мирисало је на ракију, прокисле поморанџе, терпентин, који је ујак унотребљавао против мољаца, кафени талог, што је заједио давало отужну киселину... Ушао је мој брат од ујака Митја, малени гимнааијалац с великим, начуљеним ушима и загребао ногам... Покупивши коре од поморанџе, узео је с отомана јастук, обрисао рукавом прашину с клавира и изишао... Очитледно, послали су га да „поспреми"... — А ево и мене! — проговори, најзад, ујак улазећи и закопчавајући прслук. — Ево и мене! Необично ми је драго... веома! Седите, молим вас! Само немојте седати на отоман: задња нога је сломљена. Седи, Сења! Сели смо... Завладала је тишина, за време које је Пупкин гладио колено, а ја сам се трудио да не гледам у жену и био сам сав сметен. — М-да... — отпоче ујак палећи цигару (у присуству гостију он је увек пушио цигаре). — Оженио си се, дакле... Тако значи... С једне стране, то је добро... Дражесно биће је поред тебе, љубав, романсе; с друге, пак, стране, када деца почну да се рађају, завијаћеш гласније од вука! Једном чизме, другом панталонице, трећем треба платити гимназију... сачувај ме боже! Мени је, хвала богу, жена рађала половину мртворођенчади. — Како сте са здрављем? — упитах ја желећи да Променим разговор. — Лоше, драги мој! Ономад сам се читав дан превијао. Кида ме у 157
прсима, дрхтавица, температура... Жена вели: узми кинин и не нервирај се... А како да се не нервирам? Још јутрос сам наредио да се почисти снег испред степеништа, и мислиш да ме је ко послушао! Ниједна битанга да се помакне с места... Не могу ја да чистим! Ја сам болешљив, слаб... Мени унутрашњи хемороиди не дају мира. Ја сам се смео и почео гласно да се исекњујем. — Или, можда ми је то од купања... — настави ујак, замишљено гледајући кроз прозор. — Можда! Био сам, знаш, у четартак на купању... два-три сата сам се парио. А од паре хемороиди још више нарастају... Лекари говоре да купање није добро за здравље... То, госпођо, није тачно... Ја сам од малена навикао, јер је мој отац у Кијеву на Крешчатику држао купатило... Понекад сам се по читав дан парно... То вреди злата... Било ме је неиздржљиво срамота. Устао сам и, муцајући, почео да се опраштам. — Куда ћете тако? — изненади се ујак хватајући ме за рукав. — Сада ће ујна доћи! Презалогајићемо што је бог дао, попићемо ликер!... Имамо говедину из саламуре, Митја је отрчао по кобасице... А ви се, одиста, устручавате! Уобразио си се, Сења! То није лепо! Венчаницу ниси наручио код Глаше! Моја кћи, госпођо, држи радионицу рубља... Вама је шила, знам, мадам Степанитка, та зар се Степанитка може упоредити с нама! Ми би то и јефтиније урадили... Не сећам се како сам се опростио од ујака, како сам се домогао каруца... Осећао сам да сам згромљзен, окаљан, и очекивао сваког часа да чујем презриви смех жене која је завршила вишу школу... „А какав нас простаклук очекује код Плевкова!" помислио сам ледећи се од ужаса. „Кад бих их се што пре отарасио, ђаво их однео! И на моју несрећу? Ни једног познаника генерала! Имам једног познаника пуковника у пензији, а и тај точи пиво! Баш сам ти ја злосрећник!" — Ти, Соња — обратих се жени плачним гласом — извини што сам те малочас водио у ову шталу... Мислио сам да ти пружим прилику да се насмејеш, да упознаш типове... Нисам ја крив што је испало тако банално, огавно... Извињавам се.. Ја сам бојажљиво погледао жену и видео више него што сам могао очекивати уз сву своју подозривост. Женине очи биле су пуне суза, образи су јој горели или од стида, или од срџбе, руке су грчевито чупкале кадифу на прозору каруца... Обузела ме је грозница и цептао сам... „Па, почиње моја срамота!" помислио сам осећајући како ми руке и ноге постају тешке као олово. — Али ја нисам крив, Соња! — отрже се вапај из мене. — Како је то, одиста, глупо у односу на твоје рођаке! Свиње су они, простаци, али, забота, нисам их ја уврстио у своју родбину! — Ако се теби не допадају твоји простаци — зајеца Соња гледајући ме преклињућим очима — онда ти се моји тим пре неће допасти... 158
Мене је срамота, и ја се нипошто не усуђујем да ти се поверим... Драги мој, мили... Сада ће ти баронеса Шепплинг почети причати како је мама служила код ње као домаћица и да мама и ја нисмо захвалне, не узвраћамо јој негдашња доброчинства сада када је она осиромашила... Али ти јој не веруј, молим те! Та безочница воли да лаже... Кунем ти се да јој за сваки празник шаљемо главу шећера и фунту чаја! — Ма ти се шалиш, Соња! — изненадих се ја осећајући како ми олово напушта зглобове и како ми се по читавом телу разлива животворна лакоћа. — Баронеси главу шећера и фунту чаја!... Ах! — А када видиш генералицу Жерпчикову, не подсмевај јој се, мили мој! Она је тако несрећна! Ако једнако плаче и прича, то је ради тога што ју је покрао гроф Дерзај-Чертовшчинов. Она ће се жалити на своју судбину и молиће да јој позајмиш новац; али ти... овај... не дај... Било би добро када би она сама то потрошила, али ће она ипак дати грофу! — Мамице... анђелу! — почех ја од одушевљења да грлим жену. — Плачљивко мој! Та то је изненађење! Реци ми да твоја баронеса Шепплинт (са два „п") иде гола улицом, још би ме више запањила! Ручицу! И мени наједном би жао што сам одбио код ујака говедину из саламуре, што нисам тандркао на његовом парализованом клавиру, што нисам пио ликер... Али се тада сетих да код Плевкова нуде добар коњак и прасетину с реном. — Терај код Плевкова! — новиках кочијашу колико ме грло носи.
НАТЕЗАЊЕ (10) За певницом стоји појац Отлукавин и држи у испруженим дебелим прстима очерупано гушчје перо. Његово мало чело је наборано, а по носу му се преливају пеге свих могућих боја, почев од ружичасте па до тамномодрикасте. Пред њим, на црвенкастом повезу „Цветног триода", налазе се две цедуље. На једној пише „за здравље", а на другој „за упокој", и испод оба наслова нижу се имена... Крај певнице стоји ситна старица брижна лица и с торбом на леђима. Замислила се... — Кога ћеш још? — пита појац чешући се лено иза увета. — Мисли брже, јер немам времена. Сад морам часове да читам. — Одмах, баћушка... Де, пиши... за здравље рабова божјих: Андреја и Дарија с пародом... Митрија, па опет Андреја, Антипа, Марије... — Чекај, не жури... Не тераш зеца, полако! — Јеси ли написао Марију? Садек пиши Кирила, па Гордија, па недавно упокојено детенце Герасима, па Пантелеја... Јеси л' записао почившег Пантелеја? — Чекај... Је ли Пантелеј умро? — Умро је... — уздише старица. 159
— Јесте, па што онда тражиш да га „за здравље" запишем? — љути се црквењак прецртавајући Пантелеја и преносећи га на другу цедуљу — „за упокој". — Гле ти ње... људски говори, немој да бркаш. Кота ћеш још „за упокој"? — „За упокој"?... Чекај... одмах ћу... хајде пиши... Ивана, Авдотју, па Дарју, Јегора... запиши... војника Захара... Како је отишао у војску пре четири године, од тог доба ни гласа ни јава од њега... — Значи, умро је? — А ко га зна? Можда је умро, можда је жив, ти га запиши... — А где да га запишем? Ако је, рецимо, умро, онда „за упокој", а ако је жив, онда „за здравље"... Враг ће вас разумети!... — Хм... ти га, драги, на обе хартије запиши па ћемо касније видети. Њему ти је свеједно, ма где га записао: он је ионако пропалица, раскалашан човек... Јеси л' записао? Садек за упокој Марка, Левонтија, Арину... па и Кузму и Ану... Па болесну Федосју... — Је ли болесну Федосју „за упокој"? Ух! — Зар мене „за упокој"? Јеси л' ти пошашавио, шта ти је? — Ух, сотоно! То си ме ти, купусаро, збунила! Кад још ниси умрла, онда тако и кажи да ниси умрла, а не наваљуј у „за упокој"! Замрсила ту! Ето, сад морам да бришем Федосју, и на друго место да је записујем... Целу сам хартију ижврљао! Слушај сад,- да ти прочитам.....За здравље:" Андреја, Дарју, са дечицом, опет Андреја, Антипија, Марију, Кирила, недавно преминулог анђелка, Гера... Чекај... како је доспео овамо тај Герасим? Недавно преминули, а одједном „за здравље"! Збунила си ме, јадна жено! Сасвим си ме збунила, бог с тобом! — Појац маше главом, прецртава Герасима и преноси га у одељак „за упокој". — Слушај сад! „За здравље": Марију, Кирила, војника Захара... Кога још? — Јеси л' записао Адвотју? — Адвотју... Хм!... Адвотју... Јевдокију... — прегледа црквењак обе хартије. — Сећам се да сам је записао, а сад, ђаво да је носи... Никако не могу да нађем... А, ево је! „За упокој" је записана! — Авдотју „за упокој"? — чуди се старица. — Још нема ни годину дана како се удала, а ти јој смрт дозиваш! Ти, драги мој, сам правиш збрку, а на мене се љутиш! Ти побожно пиши, ако будеш у срцу злобу носио, то је ђаволу на радост. То тебе ђаво мрси и збуњује. — Чекај, не сметај ми... Појац се мршти, и пошто је размислио, полако прецртава Авдотју на „за упокојеном" листићу. Перо на слову „п" запара и начини велику мрљу. Појац се збуњује и чеше затиљак. — Авдотју ћемо, значи, одавде да избришемо... — мрмља он збуњено — да је запишемо тамо... Је ли тако? Чекај... Ако је метнемо тамо, то ће бита „за здравље", а овамо је „за упокој"... Сасвим си ме збу160
нила! Па и овај војник Захарије сад запао овде... Ђаво га однео... Ништа не разумем! Треба све изнова... Појац отвара фиоку и узима отуда лист чисте хартије. — Избаци Захарију, кад је већ тако... — рече старица — нек иде с милим богом, избаци га... — Ћути сад! Појац полако умаче перо у мастило и преписује имена на нови лист. — Ја ћу их све заједно записати — рече он — а ти носи ово оцу ђакону... Нека он разбере ко је овде жив, а ко је мртав. Он је учио богословију, а ја се у ове ствари... да ме убијеш, ништа не разумем. Старица узе хартију, даје појцу стари новчић од једне и по копејке и одмиле олтару.
ШЕТЊА ПО СОКОЉНИЦИМА (11) Спуштало се вече 1. маја. Шуштање сокољничких јела и цвркутање птица које је пригушивала бука кочија, разговор и музика. Шетња је била у пуном јеку. За једним столом за чај Старог шеталишта седео је пар: мушкарац у изношеном цилиндру и дама у плавом шеширу. Пред њима на столу узаврели самовар, празна боца од ракије, чаше, чашице, изрезана кобасица, коре од поморанџе и остало. Мушкарац је мртав пијан... Он усредсређено гледа у кору од поморанџе и бесмислено се осмехује. — Нашљокао си се, зврндовчино! — гунђа дама љутито, збуњено се осврћући. — Требало би, пре него што почнеш да пијеш, да размислиш, безочниче. Не само да је људима огавно да те гледају већ самом себи поквариш свако задовољство. Пијеш, рецимо, чај, а какав укус имаш сад? За тебе је сада, било мермелада, било кобасица, све једно... А ја сам се трудила, куповала све најбоље... Бесмислени осмех на лицу мушкарца замењује израз крајње туге. — М-маша, куда то одводе људе? — Никуда их не одводе, већ они сами шетају. — А зашто иде стражар? — Стражар? Да би чувао ред, а можда и шета... Ето, колико си се натрескао, ништа не можеш да схватиш! — Ја... ја ништа... Ја сам сликар... специјалиста за жанр-слике... — Умукни! Нашљокао си се и кушуј... Пре него што почнеш да блебећеш, размисли ваљано... Наоколо су зелено дрвеће, биљке, птице које цвркућу разним гласовима... а ти си одсутан, као да ниси ту... Гледаш као кроз маглу... Сликари се сада труде да уоче природу, а ти си мортус пијан — Природа... — говори мушкарац и клима главом. — Пр-рирода... Птице цвркућу... кроко-дили гамижу... лавови... тигрови... — Мељи, мељи.... Сви људи су као људи шетају испод руке, слушају музику, само ти тераш своје. И кад си пре то успео? Како то 161
нисам предвидела? — М-маша — мрмља цилиндар, бледећи. — Пожури... — Шта ти је? — Хоћу кући... Пожури... — Причекај... Пашће мрак, онда ћемо поћи, а сада је срамота ићи: поводићеш се... Људи ће се смејати... Седи и чекај... — Н-не могу! Ја... ја ћу кући... Мушкарац хитро устаје и, поводећи се, одлази од стола. Посетиоци који седе за другим столовима почињу да се подсмевају... Дама се збуњује... — Убио ме бог ако још једанпут пођем с тобом — мрмља она придржавајући мушкарца. — Само ме је срамота... Кад би ми бар био законит, а не овако... нанео га ветар... — М-маша, где смо ми? — Ћути! Како те није стид, сви људи упиру прсте. Тебе баш брига, а како је мени? Кад би ми бар био законит, а оно... онако... Да рубљу и месец дана пребацује: „Храним те! Издржавам те!" Баш ми је стало! Брига мене за твој новац! Ма отићи ћу код Павла Иванича... — Ммаша... кући... Изнајми фијакер... — Дела, иди... Иди право алејом, а ја ћу поћи са стране... Срамота ме је да идем са тобом... Иди право! Дама постави овога „незаконитога" окренутог према излазу и лако га муну у слабину. Мушкарац крену напред и, поводећи се, налећући на пролазнике и клупе, жури... Дама иде позади и прати његово кретање. Збуњена је и узнемирена. — Желите ли штап, господине? — обраћа се мушкарцу који пролази човек с нарамком дрвених и тршчаних штапова. — Најбољи... тршчани... бамбусови, господине... Мушкарац тупо гледа у продавца штапова, затим се окреће натраг и полази на супротну страну. На лицу му израз страве. — Куда си навро? — зауставља га дама хватајући га за рукав. — Па, куда? — Где је Маша?.. М-маша је отишла... — Па ко сам ја? Дама узима мушкарца под руку и води га према излазу. Срамота је. — Убио ме бог ако макар још једанпут пођем с тобом — мрмља она, сва црвена од стида. — Последњи пут подносим овакву срамоту... Убио ме бог... Сутра ћу отићи код Павла Иванича! Дама бојажљиво подиже очи према посетиоцима очекујући да види подругљиве осмехе на лицима. Али види само пијана лица. Сви се поводе и дремају. И њој бива лакше.
ПОСЛЕДЊА МОХИКАНКА (12) Jа и спахија Докукин, коњички капетан у пензији, код кога сам био 162
пролетос у гостима, седели смо једног дивног пролетњег јутра у старинским фотељама и лењо гледали кроз прозор. Било је страшно досадно. — Пфуј? — гунђао је Докукин. — Тако је досадно да би се човек чак и судском извршитељу обрадовао! „Да ли да легнем и спавам?" мислио сам ја. И дуго смо размишљали о досади, веома дуго, све док не приметисмо кроз давно неопрана прозорска стакла, која су се преливала дугиним бојама, малу промену у току васионског кретања: петао који је стајао код капије на гомили прошлогодишњег сувог лишћа и подизао час једну, час другу ногу (желео је да подигне обе ноге одједном), изненада залепрша крилима и, као да га је нешто ујело, одскочи од капије. — Неко иде, или долази колима... — осмехну се Докукин. — Кад би макар госте ђаво донео! Било би ипак веселије... Петао нас није преварио. На капији се појави најпре коњска глава са зеленим луком, затим цео коњ, и најзад гломазан фијакер с великим, неукусним крилима, налик на крила гундеља који се спрема да полети. Фијакер уђе у двориште, окрену неспретно налево и са шкрипом и труцкањем откотрља се према коњушници. У њему су седеле две људске прилике: једна жеиска, друга, мања — мушка. — Ђаво да их носи... — прогунђа Докукин гледајући ме преплашеним очима и чешући слепоочницу. — Звали зло без потребе, и дознали! Нисам залуд сањао ноћас пећ. — А што? Ко је то дошао? — Сестра с мужем, дабогда их... Докукин устаде и нервозно прошета по соби. — Чак ми је на срцу хладно... — прогунђа. — Грех је не имати према рођеној сестри родбинског осећања, али, верујте, радије бих се срео с разбојничким арамбашом у шуми него са њом. Како би било да се сакријемо? Нека Тимошка слаже да смо отишли на скупштину. Докукин поче из свег гласа да дозива Тимошку, Али било је већ доцкан да се лаже и скрива. Тренутак касније у предсобљу се већ зачу неко шапутање: женски бас је шапутао с мушким тенорчићем. — Поправи ми доле карнер! — говорио је женски бас. — Опет ниси обукао оне панталоне! — Плаве панталоне сте дали ујка-Василију Античу, а кариране сте наредили да оставим до зиме — правдао се тенорчић. — Да ли да понесем шал, или заповедате да га овде оставим? Врата се најзад отворише и у собу уђе дама од својих четрдесет година, висока, пуна, у плавој свиленој хаљини. На њеном руменом и пегавом лицу било је исписано толико глупе важности да сам ја одмах некако осетио зашто је Докукин не воли. Иза пуне даме ситно је корачао мали, жгољав човечуљак у шареном капутићу, широким панталонама и сомотском прслуку — уских рамена, обријан, црвеног носића. 163
На његовом прслуку клатио се златан ланац, налик на ланац с кандила. Његово одело, покрети, носић, цела нескладно развијена појава ставали су нешто ропски понизно, утучено. Госпођа уђе, и као да нас није приметила, упути се иконама и поче да се крсти. — Крсти се! — окрете се она мужу. Човечуљак црвеног носића се трже и поче да се крсти. — Добро дошла, сестро! — рече Докукин обраћајући се дами кад је престала да се крсти, и уздахну. Дама се отмене осмехну и пружи своје усне према Докукиновим уснама. Човечуљак приђе такође да се пољуби. — Дозволите да вас упознам... Моја сестра, Олимпијада Јегоровна Хликина... Њен муж, Доситеј Андрејич. Ово је мој добар пријатељ... — Мило ми је — рече отегнуто Олимпијада Јегоровна не пружајући ми руку. — Мило ми је... Сели смо и поћутали. — Изгледа ниси очекивао госте? — поче Олимпијада Јегоровна обраћајући се Докукину. — Ни сама нисам мислила да ти дођем, брате, али, ето, идем вођи племства, па онако узгред... — А зашто, идеш вођи? — упита Докукин. — Зашто? Да се жалим, ето, на овога! — и госпођа показа главом на овога мужа. Доситеј Андрејич обори очи, скупи ноге под столицу и збуњено се накашља у шаку. — А зашто да се жалиш на њега? Олимпијада Јегоровна уздахну. — Заборавља свој положај! — рече она. — Шта ћу? Жалила сам се и теби, брате, и његовим родитељима, водила сам га и оцу Григорију да му очита предику, и досад сам све мере предузела, и ништа не помаже! Морам, хтела-не хтела, да узнемирим господина вођу племства. — А шта је то урадио? — Ништа није урадио, већ не води рачуна о свои положају. Он, рецимо, не пије, миран је, пун поштовања, али шта све то вреди кад не води рачуна о свом положају. Погледај само! Згрчио се, седи као да нешто моли или као да је плебејац! Зар тако седи племић? Седи како треба! Чујеш! Доситеј Андрејич испружи врат, подиже увис браду, вероватно да би седео како треба, и испод ока пажљиво погледа жену. Тако гледају мала деца када су за нешто крива. Видећи да разговор узима интиман и породични характер, ја устадох да изаћем Хликина то опази. — Само ви седите! — заустави ме. — За младе људе је корисно ово да чују. Иако нисмо учени, ипак смо искуснији, дуже смо живели од вас. Дај боже да сви тако проживите, као што смо ми проживели А ми ћемо, брате, код вас да ручамо... — окреће се Хликина своме брату. — Али, да ли се код вас данас кува мрсно? Вероватно се ниси сетио да је 164
данас среда... — и она уздахну. — Нареди да за нас кувају посна јела. Ми не мрсимо, а ти, брате, како хоћеш. Докукин позва Тимошку и нареди да се кува постан ручак. — Ручаћемо, и идемо вођи племства... — продужи Хликина. — Молићу да обрати пажњу. Његова је ствар да пази да племићи не губе углед. — А зар га је Доситеј изгубио? — улита Докукин. — Ти као да први пут чујеш — намршти се Хлккина. — А истину да говоримо, теби је то свеједно. Ти ни сам баш много не пазиш на свој утлед... А, ево, да упитамо младог господина. Млади господине — обрати се она мени — шта ви мислите, је ли то лепо када се племић дружи са сваким олошем? — Зависи с ким... — збуних се ја. — Па ето, с трговцем Гусевим. Ја тог Гусева ни на праг не пуштам, а он с шим игра „даме" и одлази његовој кући на закуску. Зар њему приличи да иде с писарем у лов? О чему он може да разговара с писарем? Писар не би смео ни да писне пред њим, а не да разговара... ако хоћете да знате, милостиви господине! — Слабог сам карактера... — прошапута Доситеј Андрејич. — Даћу ја теби карактер! — припрете му жена, љутито лупајући прстом по наслону столице.— Ја нећу дозволити да срамотиш наше име. Иако си ми муж, ја ћу те обрукати! То мораш имати на уму! Ја сам од тебе учинила човека! Њихова породици Хликина, господине, осиромашила је, и када сам се ја, из куће Докукина, удала за њега, он мора да то осећа и цени! Он мене скупо кошта, ако хоћете да знате, господине. Колико ме је само коштало да га приме у службу! Питајте га! Ако желите да знате, само његов испит за прво звање коштао ме је триста рубаља. А за кога се мучим? Ти мислиш, тетребе један, да се ја за тебе мучим? Врага! Ја чувам углед наше породице. А да није тога, ти би код мене одавно у кухињи скапавао, ако хоћеш да знаш! Јадни Доситеј Андрејич је слушао, ћутао и само се грчио — не знам само од чега: од страха или од стида. Строга супруга није га остављала на миру ни за време ручка. Гледала га је нетремице и пратила сваки његов покрет. — Посоли супу! Не држи тако кашику! Одмакни од себе ту салату, јер ћеш закачити рукавом! Не трепћи очима! Од је брзо јео и јежио се под њеним погледом као кунић кад га гледа змијски цар. Јео је са женом посно и сваког часа са чежњом погледао у наше котлете. — Моли се богу! — рече му жена после ручка. — Захвали брату! По ручку Хликина оде у славаћу собу да се одмори; кад она оде, Докукин се ухвати за косу и поче да хода по соби. — Е, брате, баш си ти несрећан човек! — рече он Доситеју, тешко дишући. — Ја сам, ево, само сат поседео са њом... и намучио сам се, а 165
како је теби са њом и дан и ноћ... Ах, мученик си ти, мученик несрећан! Витлејемско дете које је Ирод убио... Доситеј затрепта очима и рече: — Они су строги, то је тачно, али ја треба за њх и дању и ноћу да се молим богу зато што ме само доброчинствима и љубављу обасипају. — Пропао човек! — одмахну руком Докукин. — А некада је овај исти држао говор на племићким окуповима и проналазио нову сејачицу. Упропастила вештица човека! Хеј! — Доситеју — зачу се женски бас. — Где си? Ходи овамо да тераш од мене муве! Доситеј Андрејич се трже и на врховима прстију потрча у спаваћу собу. — Пфуј! — пљуну за њим Докукин.
У ХОТЕЛУ (13) — Слушајте, молим вас! — нападе домаћииа црвена и ватрена пуковниковица Нишатирина, из собе број четрдесет седам. — Или ми дајте другу собу или ћу се сасвим одселити из вашег проклетог хотела! Ово је страшна јазбина! Побогу, ја имам одрасле кћери, а код вас се даноноћно чују само ружне речи и одвратне приче! На шта то личи? Даноноћно! Понекад тако нешто извали да се просто не може слушати! Прави кочијаш! Срећа је што моје сироте девојке ништа не разумеју, иначе, просто да човек са њима на улицу побегне... Ето, и сад нешто говори! Слушајте само! — Знам ја, брајко, један још лепши случај — зачу се промукли бас из суседне собе. — Сећаш ли се поручника Друшкова? Е, једном ти тај исти Друшков, пљас, билијарским таком по жутој лопти, па, већ по свои обичају, измакну ногом увис... Одједном нешто: дррц! У почетку смо помислили да је исцепао чоху на билијару, кад оно, погледај, мој брајко, а њему ти пукао шав на сједињеним државама. Тако је, животиња, високо издигао ногу да су сви шавови попуцали. Ха-ха-ха! Ту је било и дама... између осталих и жена оног смоље, потпоручника Окурина... Окурин се помами... Како сме, вели, да се понаша тако непристојно пред његовом женом? Реч по реч, знаш већ наше!... Шаље ти мој Окурин Друшкову секунданте, а Друшков духовито поручује... Ха-ха-ха! Поручује: „Нека не шаље мени, већ кројачу, који ми је шио панталоне. Јер он је крив!" Ха-ха-ха! Љиља и Лила, пуковниковичине кћери, које су седеле крај прозора наслањајући своје меке образе на песнице, оборише поднадуле очи и поцрвенеше. — Јесте ли чули сад? — настави г-ђа Нишатирина обраћајући се домаћину. — И то, по вашем мишљењу, није ништа? Ја сам, поштовани господине, пуковниковица! Мој муж командује пуком, и нећу дозволити да, тако рећи, у мом присуству, некакав кочијаш говори такве 166
бљувотине! — Он, госпођо, није кочијаш, већ капетан друге класе. Кикин... Племић... — Ако је он до те мере заборавио своје племићко порекло да се изражава као какав кочијаш, онда заслужује још више презрења! Једном речју, немојте ми ту мудровати већ изволите предузети потребне мере! — Али шта ја могу да учиним, госпођо? Не жалите се само ви... сви се жале... али шта да радим с њим? Дођем — њему у собу и почнем да га корим: „Ханибале Иваничу! Имате ли образа? Срамота!" А он одмах мени песнице под нос... и разне речи: „Ево теби, братац, шипак!" и све тако. Безобразлук један! Пробуди се ујутру и почне да се шета по ходнику, да извинете, само у... доњем рубљу. Или, кад је пијан, узме револвер, и почне да гађа у зид. Дању шљема ракијчину, ноћу игра карте. После картања свађа и туча... Срамота ме од гостију! — Зашто онда не откажете тој битанги? — Тога нико не може избацити. Дужан ми је за три месеца, али ја му и новац не тражим, само да ми иде с очију... Судија му наредио да ослободи собу, а он се тужио и апелацији и касацији, и тако отеже ствар! Несрећа, па то вам је! А што је момак, господе! Млад, леп, наметан... Кад није пијан... не треба ти бољег човека. Прекјуче није био пијан и цео дан је родитељима писао писмо. — Јадни родитељи! — уздахну пуковниковица. — Јадни, него шта! Зар је неком пријатно имати такву битангу сина? И грде га, и из стана терају, и нема дана да се не суди због неког скандала. Невоља једна! — Јадна, несрећна његова жена! — уздахну пуковниковица. — Није он, госпођо, жењен. Шта ће њему то? Доста му је што носи главу на раменима!... Треба и за то богу да захвали... Пуковниковица прошета тамо-амо по соби. — Нежењен, кажете? — запита она. — Да, нежењен, госпођо! Пуковниковица опет прошета тамо-амо по соби, па се мало замисли. — Хм!... Нежењен... — проговори она у размишљању. — Хм!... Љиљана и Лила, немојте седети код прозора... промаја је!... Каква штета. Још млад човек, и тако распуштен! Због чега све то? Нема доброг утицаја! Нема мајке, која би... Нежењен? Па да... наравно... молим вас будите тако добри — настави Пуковниковица благо, пошто размисли — пођите до њега и замолите га у моје име да се... уздржава од израза... Реците: Пуковниковица Нишатирина вас молила... Са кћеркама, реците, станује у броју четрдесет седам... Допутовала са свога имања... — Разумем. — Тако му кажите: Пуковниковица са кћеркама. Нека дође макар да 167
се извини... Ми смо после ручка увек у соби. Ах, Лила, затвори прозор! — А шта ће вам, мама, сад та... пијаница? — отегну Љиљана пошто домаћин оде. — Баш сте нашли кога ћете звати! Пијаница, кавгаџија, одрпанац! — Ах, не говори тако, ma chere!... Ви увек тако говорите, па зато ето и... седите! Шта мари? Какав је да је, ипак га не треба потцењивати... На овом свету треба сваког зеља. Ко зна? — узнахну пуковниковица и брижно се загледа у своје кћери. — Можда вам је суђеник. Обуците се лепо... За сваки случај...
ДИПЛОМАТА (14) (Цртица) Жена чиновник IX групе Ана Љвовна Кувалдина је издахнула. — Шта сада да се ради? — почели рођаци и познаници да се саветују. — Требало би обавестити мужа. Мада није живео са њом, ипак је волео покојницу. Ономад је долазио к њој, пузио на коленима и једнако: „Аничка! Када ћеш ми опростити тренутке заборава?" И све, знате, у том духу. Треба га обавестити... — Аристархе Иваничу! — обрати се уплакана тетка пуковнику Пискареву, који је узео учешће у саветовању рођака. — Ви сте пријатељ Михаилу Петровичу. Будите тако добри, отидите код њега у надлештво и обавестите га о овој несрећи... Само ви, драги мој, немојте с неба па у ребра, да се и њему штогод не би десило. Болешљив је. Ви га најпре припремите, а затим већ... Пуковник Пискарев стави шапку и оде у управу путева, где је радио новопечени удовац. Затекао га је како своди биланс. — Михаиле Петровичу — поче он, седајући уз Кувалдинов сто и бришући зној. — Здраво, драги мој! Па и попио сам напољу, нека ми бог опрости! Пиши, пиши. Нећу ти ометати... Поседећу и отићи... Пролазио сам, знаш, овуда и помислим: та овде ради Миша! Дела да свратим! А осим тога, овај... имам и нешто да свршим... — Поседите, Аристархе Иваничу... Причекајте... Ја ћу кроз четврт сата завршити, онда ћемо и поразговарати... — Пиши, пиши... Та ја сам само шетајући пар речи ћу ти рећи и пут под ноге! Кувалдин остави перо и припреми се да чује. Пуковник се почеша иза оковратника и настави: — Загушљиво је код вас овде, а напољу је прави рај... Сунашце, ветрић такав, знаш ли... птичице... Пролеће! Идем булеваром, и тако ми је, разумеш, пријатно!... Свој сам човек, удовац... Куда хоћу, тамо и идем... Хоћу ли у пивницу, свратићу, хоћу ли да се провозам запрежним трамвајем тамо-амо, нико ме не сме спречити, нико за мном код куће не плаче... Не, драги мој, боље се живи него као момак... Према 168
нахођењу! Слободно! Дишеш и осећаш како дишеш! Дођем сада кући и никаквих... Нико се не сме усудити да ме упита куда сам ишао... Сам сам себи газда... Многи, драги мој, хвале породични живот, по моме, он је гори од робије... Та мода, турнири, сплетке, пика... непрестано гости... деца једно за другим просто гамижу на божји свет... трошкови... Фуј! — Ја ћу одмах — рече Кувалдин лаћајући се пера. — Завршићу и онда... — Пиши, пиши... Добро је ако се не задеси жена ђаво, али ако је сатана у сукњи? Али ако је таква, да је по васцели дан не држи место и зановета?.. Пропиштаћеш! Узмимо ето тебе, на пример... Док си био момак, личио си на човека, а чим си се оженио својом, испекао си се, постао си меланхоличан... Осрамотила те је у целом граду... из куће те је истерала... Чега ту има доброг? И нема се зашто жалити таква жена... — За наш раскид крив сам ја, а не она — уздахну Кувалдин. — Прођи се, молим те! Знам је ја! Зла, својеглава, подмукла! Прозбори ли, отровна жаока, погледа ли, сечиво ножа... А што је код ње, покојнице, пакости било, не може се речима исказати. — Како то покојнице? — разрогачи очи Кувалдин. — Зар сам тако казао: покојнице? — трже се Пискарев црвенећи. — Нисам уошпте то рекао... Шта ти је, бог с тобом... Већ си побледео! Хехе... Немој да седиш на ушима! — Да ли сте били данас код Ањуте? — Навраћао сам јутрос... Лежи... Малтретира послугу... Те ово јој нису принели како треба, те оно... Неподношљива жена! Не схватам због чега је волиш, нек иде с милим богом... Нек да бог да те она, несрећника, остави на миру... Поживео би на слободи, провео би се... другом би се оженио... Де, де, нећу! Не мршти се! Та ја само онако, ко сви стари људи... Што се мене тиче, како знаш... Хоћеш, воли је, хоћеш, не воли је, а ја само онако... желећи добро... Не живи са тобом, не жели да чује за тебе... каква је то жена? Није лепа, болешљива, пакосна... Нема се зашта ни жалити... Кад би... — Ви лако изводите закључке, Аристархе Иваничу! — уздахну Кувалдин. — Љубав није длака, не може се напречац ишчупати. — Имаш је ради чега волети! Осим пакости ништа ти није пружила. Опрости ми, старцу, нисам је волео... Нисам је могао очима видети! Пролазим поред њаног стана и затварам очи да је не бих видео... Нек иде с милим богом! Нека јој је царство небеско, вечни покој, али... нисам је волео, нека ми бог опрости! — Чујте, Аристархе Иваничу... — побледе Кувалдин. — Ви сте се по други пут изрекли... Да није она умрла? — Како умрла? Нико није умро, само ја њу, покојницу, нисам волео... Фуј! Ма не покојницу, већ њу... Твоју Анушку... 169
— Да ли је она умрла? Аристархе Иваничу, не мучите ме! Ви сте некако чудно узбуђени, грешите... момачки живот хвалите... Да ли је умрла? Јесте? — Па умрла је! — промрои Пискарев кашљући. — Како ти, драги мој, све одмах... Па и да је умрла! Сви ћемо умрети, па и она, дакле, мора да умре. И ти ћеш умрети, и ја... Кувалдинове очи поцрвенеше и напунише се сузама. — Када? — упита он тихо. — Никада... Ти већ цмиздриш! Та није умрла! Ко ти је рекао да је умрла? — Аристархе Иваиичу, ја... ја вас молим. Не штедите ме! — С тобом се, драги мој, ни говорити не може, као да си мали. Та зар ти нисам рекао да је издахнула? Зар ти нисам рекао? Зашто слиниш? Пођи, науживај се трком! Када сам навраћао код ње, свађала се с тетком... Затим је отац Матвеј служио заупокојену молитву, а она се драла да се сва кућа орила. — Какву заупокојену молитву? Зашто је служио? — Заупокојену молитву? Па онако... Биће место молебна. Наиме... никакве заупокојене молитве није било, већ нешто слично... ништа није било. Аристарх Иванич се збуни, устаде и, окренувши се прозору, поче да кашље. — Кашљем, драги мој... Не знам где сам се прехладио... Кувалдин исто тако устаде и нервозно поче да шета крај стола. — Правите ме будалом — рече он чупкајући дршћућим рукама брадицу. — Сада ми је јасно... све ми је јасно. И не знам, чему сва та дипломатија! Зашто одмах не кажете? Да ли је умрла? — Хм... Како да ти кажем? — слеже раменима Пискарев. — Ма није умрла, већ онако... Ето ти већ и плачеш! Та сви ћемо умрети! Није само она смртна, сви ћемо на онај свет! Зашто плаката у присуству људи, боље да јој пожелиш рајско насеље! Да се прекстиш! Пола минута Кувалдин је тупо гледао Пискарева, затим је страшно побледео и, сваливши се у наслоњачу, почео хистерично да плаче... Од столова поскакаше његове колеге и притрчаше му у помоћ. Пискарев почеша затиљак и намршти се. — Невоља с таквом господом, богами! — промрси он раширивши руке. — Плаче... па, зашто плаче, да га пита човек? Мишо, јеси ли при чистој свести? Мишо — стаде он да гура Кувалдина. — Та још није умрла! Ко ти је рекао да је умрла? Напротив, доктори кажу да још има наде! Мишо! Хеј Мишо! Кажем ти да није умрла! Ако хоћеш да заједно одемо до ње? Стићи ћемо још и на заупокојену молитву... ма, шта је мени? Не на заупокојену молитву, већ на ручак. Мишењка! Уверавам те да је још жива! Бог ме убио! Црко дабогда! Не верујеш? У том 170
случају хајдемо код ње... Рећи ћеш што год хоћеш, ако... И одакле је он то измислио, не разумем? Лично сам данас био код покојнице ма не код покојнице, већ... фуј! Пуковник одмахну руком, пљуну и изађе из надлештва. Кад дође у стан покојнице, опружи се на отоман и ухвати за косу. — Идите сами код њега! — рече од очајно. — Сами га припремите за вест, а мене поштедите! Не желим, господо! Пар речи сам му рекао... Тек што сам му натукнуо, замислите шта се с њим десило! Умире! Пресамитио се! Други пут ни за живу главу!.. Идите сами!..
КУЛАЧКО ГНЕЗДО (15) Око напуштене, не богзна какве спахијске куће налазило се двадесетак дрвених, надвоје натроје саграђених летњиковаца. На највишем и најупадљивијем беласа се натпис „Гостионица" и злати се на сунцу нацртани самовар. Наизменично с црвеним крововима летњиковца овде-онде суморно се помаљају оронули и обрасли риђом маховином кровови спахијских коњушница, стаклених башти и амбара. Мајско подне. У ваздуху се осећа мирис посних чорби и чађи самовара. Управник Кузма Фјодор, високи, у одмаклим годинама сељак, у кошуљи преко панталоиа и у набораним чизмама, хода око летњиковаца и показује их закупцима за летовање. На лицу му се огледа тупа леност и равнодушност: хоће ли бита закупаца или неће, њему је свеједно. Иза њега корачају троје: риђи господин у униформи саобраћајног инжењера, мршава дама у другом стању и гимназијалка. — Како су ипак код вас скупи летњиковци — мршти се инжењер. — Сви по четири стотине и три стотине рубаља... претерано! Покажите нам нешто јефтиније. — Имамо и јефтиније... Од јефтинијих остала су само два... Изволите! Фјодор води закупце кроз спахијски врт. Ту штрче пањеви и ретки јелик бива све ређи; остало је само једно високо стабло — то је витка стара топола, коју је поштедела секира, рекло би се само ради тога да би оплакивала несрећну судбину својих вршњака. Од камене ограде, сеница и пећина остали су само трагови, разбацани црепови, креч и труле греде. — Како је све запуштено! — каже инжењер гледајући с тугом трагове минуле раскоши. — А где сада живи ваш спахија? — Он није спахија већ трговац. Издаје у граду меблиране собе... Изволите, господо! Закупци се сагињу и улазе у зградицу од камена са три решеткаста, рекло би се затворена прозорчића. Њих запахњују влага и задах трулежи. У кућици је једна четвртаста собица, подељена новом преградом од летава на две. Инжењер шкиљи очима у мрачне зидове и чита на једном од њих натпис оловком:,,У овом боравишту мртвих, 171
поручника Фиљдекосова обузела је меланхолија и покушао је да се убије." — Овде се, ваше благородство, не сме држати капа на глави — обраћа се Фјодор инжењеру. — Зашто? — Не сме се, господине. Овде је била гробница, сахрањивали су господу. Ако се подигне која даска и погледа испод пода, видеће се гробови. — Каква обавештења! — ужасава се мршава дама. — Да и не говоримо о влази, ту ће те и подозривост отерати у гроб! Не желим да живим с мртвацима! — Мртваци се, госпођо, неће покренути у гробу! Нису пробисвети никакви сахрањени, већ такви као што сте ви, господа. Прошлога лета овде, у овој гробници, живео је господин официр Фиљдекосов и био је сасвим задовољан. Обећао је да дође и ове године, али ево из неког разлога не долази. — Да ли је он покушао да се убије? — упита инжењер поводом натписа на зиду. — Откуда знате? Одиста, десило се то, господине. И због чега се догодила та заврзлама! Он није знао да овде испод пода, нека им је царство небеско, леже мртваци, и пало му је на ум, дакле, једанпут ноћу да испод патоса сакрије фртаљ вотке. Подигао је ову даску, и кад је угледао гробове, сишао је с ума. Истрчао је напоље и стао да запомаже. Избезумио је све који су били на летовању. Затим је почео да сахне. Није имао чиме да отпутује, а живети било је страшно. На крају, господине, није издржао, покушао је да се убије. Моја срећа што сам му унапред узео сто рубаља за летовање, иначе би, по свој прилици, отпутовао из страха. Док је лежао и лечио се, привикао се... прилично се... Обећао је да опет дође: „Ја, вели, такве авантуре страшно волим!" Особењак! — Не, покажите нам друти летњиковац. — Изволите, гооподо. Имамо још један, само је лошији, господо. Кузма поведе закупце на другу страну опахијског мајура, према месту где се нахерило оронуло покривено гумно... Иза гумна пресијавао се травом обрасли рибњак и назирале су се спахијске шупе. — Може ли се овде ловити риба? — улита инжењер. — До, миле воље, господине... Платите пет рубаља за сезону и ловите колико вам душа хоће. Наиме, удицом у реци се може, а ако зажелите да у рибњаку ловите караше, онда се мора посебно платити. — Риба је споредна ствар — примећује дама — и без ње се може проћи. Како је с храном. Доносе ли овамо сељаци млеко? — Сељацима овамо није дозвољено да долазе, госпођо. Закупци морају да набављају намирнице код нас на фарми. Такав услов постављамо. Ми не наплаћујемо скупо, господо. Четврт литра млека пара, 172
јаја, као и обично, десет комада три гроша, маслац пола рубље... Зелениш и поврће се такође мора код нас набављати. — Хм... А могу ли се брати печурке негде код вас? — Ако је лето кишно, има и печурака. Могу се брати. Платите за сезону шест рубаља по особи и берите не само печурке већ и јагоде. То се може господо. До наше шуме пут води преко реке. Ако желите, можете прећи газом, ако не желите, идите преко брвна. Свега пет пара кошта прелаз преко брвна. Тамо пет пара и овамо пет пара. А ако нека господа желе да лове, да уживају у гађању из пушке, наш газда нема ништа против. Пуцај колико год желиш, само треба да имаш признаницу да си платно десет рубаља. И купање је код нас дивно. Обала је чиста, на дну је песак, дубина је различита: и до колена и до врата. Ми се не устручавамо. За свако купање пет пара, а ако се хоће за сезону, онда четири и по рубље. Седи ако хоћеш и читав дан у води! — А певају ли славуји код вас? — пита девојка. — Ономад је с друге стране реке један певао, али га је мој син ухватио, продао га је гостионичару. Изволите, господо. Кузма уводи закупце у оронулу шупицу с новим прозорима. Унутра је шупица подељена преградама на три одајице. У двема одајицама налазе се празна окна за жито. — Не, како се ту може живети! — изјављује мршава дама с гађењем загледајући мрачне зидове и окна за жито. — То је шупа, а не летњиковац. Не вреди ни гледати, Жорж... Ту сигурно и прокишњава и ветар дува. Не може се живети! — Људи живе! — уздише Кузма. — Боље врабац у руци, како веле, него птица на грани, а када нема летњиковца, онда ће и ово доћи као поручено. Ако ви не закупите, онда ће други закупити, та неко ће у њему живети. По мом мишљењу, овај летњиковац је за вас душу дао, узалуд ви, ето, само... слушате своју супругу. Бољи нећете нигде наћи. А ја бих вам дао и јефтиније. За њега се плаћа сто педесет, а ја бих га дао за сто двадесет. — Не, драги мој, не одговара. Збогом, извините што смо вас узнемирили. — Не мари, господо. Остајте здраво, господо. И пратећи погледом закупце који су одлазили, Кузма се искашљује и примећује: — Могли бисте ми дати напојницу, господо. Два-три сата сам вас сигурно водао. Зар не можете частити пола рубље!
УКИНУЛИ (16) Недавно, за време поплава, спахија Вивертов, заставник у пензији, гостио је геометра Катавасова који је свратио код њега. Пили су, јели и разговарали о новостима. Катавасов, као човек из града, знао је о свему: о колери, о рату, чак и о повећању трошарине на пиће на једну ко173
пејку по граду. Он је говорио, а Вивертов је слушао, чудио се, и сваку новост пресретао узвицима: „Ма шта кажеш! Вида, молим те! А-а-а." — А зашто ви сад не носите еполете, Семјоне Антипичу? — упита он радознало, између осталог. Геометар не одговори одмах. Оћута, испи чашицу ракије, одмахну руком и тек тада рече: — У кинули! — Гле, молим те! А-а-а! Ја не читам новине и ништа не знам о томе. Значи, цивилна лица не носе више еполете? Ма шта кажете! А то је, знате, донекле добро, војници (вас неће више бркати с господом официрима и неће вас поздрављати. А донекле, мора се признати, и није добро. Нема више код вас оног изгледа, достојанства, нема оне господствености. — Е, врло важно! — рече геометар и одмахну руком. — Спољни изглед није важан. Да ли си с еполетама или без еполета... то је свеједно, само ако си сачувао свој положај. То нас нимало не вређа. А, ето, вас су заиста увредили, Павле Игњатичу. Могу да изјавим саучешће... — То јест, како? — упита Вивертов. — Ко мене може да увреди. — Ја поводом факта што су вас укинули... Иако је заставник мали чин, мада није ни то ни ово, али он је ипак слуга отаџбине, официр... Крв је проливао... Зашто да га укину?... — То јест, извините. Ја вас не разумем баш сасвим... — замуца Вивертов бледећи, и разрогачи очи. — Ко је мене укинуо? — Па зар нисте чули? Објављен је указ да заставника уопште више не буде. Да не буде више ни једног заставника! Да им ни трага не остане! Па зар ви нисте чули? Наређено је да се они активни заставници произведу у потпоручнике, а ви резервни, како знате. Ако хоћете, будите заставник, ако нећете, и не морате. — Хм... А шта сам ја сада? — А бог би вас знао. Ви сте сад... ништа, нешто неодређено, етар! Сад и ви сами не знате шта сте. Вивертов је хтео да запита нешто, и није могао. Нешто хладно осети на лажичици, ноге му се пресекоше, језик се одузео. Како је јео саламу, тако му она и остаде у устима несажвакана. — Ружно су с вама поступили, нема говора! — рече геометар и уздахну. — Све је лепо, али ту меру ја не могу да одобрим. Сад сигурно о томе пишу у страним новинама! А? — Па ипак ја не разумем... — рече Вивертов. — Ако ја сад нисам заставник, онда шта сам? Нико и ништа? Нула? Према томе, ако сам вас добро разумео, сада свако може да ме изгрди, да ми каже ти? — То већ ја не знам. Нас већ сматрају кондуктерима! Ту недавно, путује овом релацијом шеф саобраћаја, знате, у инжењерском шињелу, по садашњем без еполета, а некакав генерал викне му: „Кон174
дуктеру, хоће ли скоро да пође воз?" Посвађали се! Скандал! О томе се не сме писати у новинама, али то сви знају. Шило у џаку не можеш сакрити. Запрепашћен новошћу, Вивертов више није ни јео ни пио. Једном покуша да пије хладног кваса да би дошао к себи, али му квас застаде у грлу и — натраг. Када је испратио геометра, укинути заставник је ишао по свим собама и размишљао. Мислио је, мислио, и ништа није смислио. Преконоћ је лежао у постељи, уздисао и стално мислио. — Немој да ми предеш ту ко мачак! — рече му жена, Арина Матвејевна, и муну га лактом. — Јаучеш као да ћеш се породит! Можда то и није истина. Отиди сутра некоме и питај, Дроњо! — Чекај, кад останеш без звања и титуле, и бићеш дроња. Раширила си се ту ко крава... и она неком да каже дроња! Ти си ми крв проливала! Сутрадан изјутра, пошто целе ноћи није спавао, Вивертов упрегну свог мркова у кочије и пође да тражи обавештења. Одлучио је да оде неком суседу, а ако буде потребно, онда и самом вођи племства. Пролазећи кроз Ипатјево, срео се с протом Пафнутијем Амаликитјанским. Отац прота је ишао из цркве кући и, љутито размахујући штаком, сваки час се окретао црквењаку који је ишао за њим и мрмљао: „Е, ала си ти будала, брате! Права будала!" Вивиртов сиђе из кола и приђе да тражи благослов. — Срећан празник, оче прото! — честита он љубећи му руку. — Ви то литургију служили? — Да, литургију. — Тако... Свако има свој посао! Ви пасете духовно стадо, а ми обрађујемо земљу колико смо кадри... А зашто сте данас без ордења? Прота се намршти уместо одговора, одмахну руком и пође даље. — Забранили им! — објасни црквењак шапатом. Вивертов је погледом пратио проту који је љутито корачао, и срце му се стеже од горког предосећања: оно што му је рекао геометар, изгледало је сада близу истине. Пре свега сврати код свог суседа мајора Ижице, и кад су његове кочије улазиле у мајорово двориште, он угледа овај призор: Ижица у собном огртачу и турском фесу стајао је насред дворишта, љутито лупао ногама и размахивао рукама. Поред њега, кочијаш Филка је проводио тамо-амо коња који је храмао. — Ниткове — беснео је мајор. — Хуљо! Гаде! Мало би те било обесити, проклетињо! Татарине! О, моје поштовање! — рече он над угледа Вивертова. — Врло ми је драго што вас видим. Како вам се ово свиђа? Већ недељу дана како коњ храмље, а он хуља ћути! Ни речи! Да нисам видео, отишло би копито до ђавола. Какав је то свет? А? И зар да га човек не туче по њушци? Зар да га не млати? Зар да не бије, питам ја 175
вас? — Диван коњ — рече Вивертов прилазећи Ижици. — Штета. Ви, мајоре, пошаљите по ветеринара. Ја имам у селу, мајоре, одличног ветеринара. — Мајор — прогунђа Ижица и осмехну се презриво. — Мајор... Није мени до шале! Мени се коњ разболео, а ви: мајор! мајор! Као чавка: га! га! — Ја вас, мајоре, не разумем. Зар се може угледан чавек упорећивати са чавком? — Ама какав сам ја мајор? Зар сам ја мајор? — А шта сте ви? — А ђаво би ме знао шта сам! — рече Ижица. — Већ више од годину дана како нема мајора. А што се ви чудите? Као да сте се јуче родили. Вивертов с ужасом погледа у Ижицу и поче брисати зној с лица предосећајући неко зло. — Ипак, дозволите... — рече он. — Ја вас ипак не разумем... Па мајор је важан чин... — Да, господине! — Па како то? И ви... ништа? Мајор само одмахну руком и поче да му прича како је нитков Филка повредио коњу копито. Причао је дуго, и на крају крајева, поднесе му у лице оболело копито с гнојавом раном намазано балегом, али Вивертов није схватао ништа, није осећао и гледао је на све као кроз неку решетку. Он се некако несвесно опрости, попе у кочије и викну очајно: — Вођи племства! Брзо! Шибај! Вођа племства, државни саветник Јагодишев, живео је близу. Већ после једног сата Вивертов је улазио у његов кабинет и клањао се. Вођа је седео на дивану и читао „Ново време". Кад угледа посетиоца, он климну главом и показа фотељу. — Требало је, ваше превасходство — рече Вивертов — да се представим, али налазећи се у неизвесности што се тиче мог звања, усуђујем се да се обратим вашем правосходству за објашњење... — Допустите, поштовани господине — прекиде га вођа. — Пре свега, не називајте ме превасходством. Молим вас! — Шта кажете... Ми смо ситни људи... — Није ствар у томе! Овде пишу... (вођа куцну прстом „Ново време" и прободе га) да ми, државни саветници, нећемо бити убудуће превасходства. Јављају као поуздано! Па шта? И не треба, поштовани господине! Не треба! Не називајте ме! И не треба! Јагодишев устаде и гордо прошета по кабинету... Вивертов уздахну и капа му испаде из руке на под. „Када су и до њих дошли", помисли он, „онда не треба ни питати за заставнике и мајоре. Боље да идем..." 176
Вивертов промуца нешто и изађе, заборавивши у Јагодишевом кабинету капу. После два сата стигао је својој кући, блед, без капе, с тупим изразом ужаса на лицу. Силазећи из кочија, погледа бојажљиво у небо: да нису већ и сунце укинули? Жена, запрепашћена његовкм изгледом, засу га питањима, али иа сва питања он је само одмахивао руком... Недељу дана није јео, ни пио, ни спавао, већ је као махнит корачао по соби, мислио. Омршавио је у лицу, очи су му потамнеле. Ни са ким 'није разговарао, ником ништа није тражио, а кад би Арина Матвејевна наваљивала с питањима, он би само одмахнуо руком и — ни речи... Шта све нису радили да га поврате! Давали му да пије сок од куване зове, зејтина из кандила, седали га на врелу циглу — али ништа.није помогло, он је венуо и ни са ким није говорио. Позвали су најзад оца Пафнутија да га уразуми. Протојереј се пола дана бактао с њим, објашњавао му да све иде данас не ка укидању, већ ка унапређењу. али његово добро семе пало је на незахвалну њиву. Узео је пет рубаља за труд и отишао без икаква резултата. Пошто је прећутао недељу дана, Вивертов поче да разговара. — Шта ћутиш, њушко? — кидиса изненада на слугу Иљушу. — Грди! Ругај се! Говори „ти" укинутоме! Ликуј! Казао је па заплакао, и опет ућутао недељу дана. Арина Матвејевна је одлучила да му пусти крв. Дошао је лекарски помоћник, наточио од њега два тањира крви, и као да му је од тога лакнуло. Сутрадан после „крвопролића" Вивертов приђе кревету на коме је лежала жена и рече: — Ја ово, Арина, нећу овако оставити. Сад сам спреман на све. Ја сам свој чин заслужио, и нико нема права да ми га одузима. Ево шта сам наумио: написаћу молбу неком великодостојнику и потписаћу се: заставник тај и тај. Разумеш ли? За инат? Заставник. Нека види! За инат! Она мисао се толико свидела Вивертову да је сав озарен чак затражио да једе. Сада, очаран новом одлуком, иде по собама, злобно се смешка и сањари: — Заставник... За инат!
ЧИЗМЕ (17) Клавирштимер Муркин, обријан, са жутим лицем, носем боје дувана и с ватом у ушима, изашао је из своје собе у ходник и дршћућим гласом повикао: — Семјон! Портир! И гледајући на његово преплашено лице, могло се помислити да му је пао малтер, или да је овога часа у својој соби видео авет. — Забога, Семјоне! — повика он кад опази портира који је трчао према њему. — Шта то треба да значи? Ја сам реуматичар, болешљив, а ти ме нагониш да излазим бос! Зашто ми досад ниси до177
нео чизме? Где су? Семјон уђе у Муркинову собу, погледа на оно место где је имао обичај да оставља очишћене чизме и почеша затиљак: чизама није било. — Где могу да буду проклете? — рече Семјон. — Синоћ сам их, чини ми се, чистио и ту оставио... Хм!... Јучер сам, морам признати, био пијан... По свој прилици сам их оставио у друтој соби. Сигурнр је тако, Афанасије Јегоричу, у другој соби! Много је чизама, а како ћеш их разликовали кад си пијан, кад не знаш за себе... Сигурно сам их код госпође оставио, што до вас стану је... код глумице... — Зар ћу ја сада због тебе ићи код госпође да је узнемиравам! Зар ћу ради ситнице да будим честиту жену! Уздишући и кашљући, Муркин приђе вратима суседне собе и опрезно закуца. — Ко је тамо? — зачу се кроз часак женски глас. — То сам ја, госпођо! — поче тужним гласом Муркин, заузимајући позу каваљера који разговара с отменом дамом. — Извините што вас узнемиравам, госпођо, али сам ја болешљив, реуматичар... Мени су, госпођо, доктори наредили да утопљавам ноге, тим пре што сада морам ићи да штимујем клавир код генералице Шевалицине. Не могу к њој ићи бос!... — Ма шта вам је потребно? Какав клавир? — Не клавир, госпођо, у питању су чизме. Бена Семјон чистио је моје чизме и грешком их је оставио у вашој соби. Будите, госпођо, тако љубазни, дајте ми моје чизме! Зачуло се шуштање, скок с кревета и шљапкање папуча, а затим су се врата одшкринула, и пуначка женока рука избацила пред Муркинове ноге пар чизама. Штимер захвали и упути се у своју собу. — Чудно... — промрмља он облачећи чизме. — Као да ово није десна чизма. Па ово су две леве чизме! Обе леве! Чуј, Семјоне, та то нису моје чизме! Моје чизме су са црвеним врпцама и без закрпа, а ово су некакве поцепане, без врпци за навлачење! Семјон подиже чизме, обрну их неколико пута пред очима и намршти се. — То су чизме Павла Александрича... — прогунђа он гледајући постранце. Он је био разрок на лево око. — Код Павла Александрича? — Глумац... сваког уторника долази овамо... Значи да је он место својих обукао ваше... Ја сам, значи, код ње у соби оставио оба пара: његове и ваше. Тешко мени! — Иди онда и промени! — Наздравље! — осмехну се Семјон. — Иди и промени... А где да га нађем сада? Отишао је пре једног сата... Наћи ћеш га на куково лето! 178
— Где станује? — А ко га зна! Долази овамо сваког уторника, а где станује, не знам. Дође, преноћи и чекај до следећег уторника... — Ето видиш, свињо, шта си направив! Па шта сада да радим! Време ми је да идем код генералице Шевелицмне, рђо божја! Ноге су ми озебле! — Заменити чизме није проблем. Обуците ове чизме, идите у њима до навече, а навече у позориште... Потражите тамо глумца Блистанова... Ако не желите у позориште, мораћете да чекате до уторника. Само уторником долази овамо... — Али зашто су овде две леве чизме? — улита штимер с гађењем хватајући чизме. — Какве је бог дао такве и носи. Из немаштине... Како да их глумац купи?... „А и чизме су вам, велим, Павле Александричу! Права срамота!" А он вели: „Умукни, каже, и покриј се ушима! У овим истим чизмама, вели, играо сам грофове и кнежеве!" Чудни људи! Једном речју, глумац. Да сам губернатор или некакав главешина, покупио бих све ове глумце... и у затвор. Непрестано стењући и мрштећи се, Муркин обу две леве чизме и, гегајући се, упути се генералици Шевелицганој. Цео дан ходао је по граду, штимовао клавире и цео дан му се чинило да сви гледају у његове ноге и виде на њима чизме са закрпама и искривљеним потпетицама! Осим моралних мука, морао је да поднесе и физичке: добио је жуљ. Навече је био у позоришту. Давали су „Плавобрадог". Тек пред последњи чин, и то захваљујући протекцији познаника флаутмсте, пустили су га иза кулиса. Кад је ушао у мушку гардеробу, затекао је у њој цео мушки ансамбл. Једни су се пресвлачили, други су се шминкали, трећи су пушили. Плавобради је стајао с краљем Бобешом и показивао му револвер. — Купи! — говорио је Плавобради. — Лично сам купио у Курску сасвим случајно за осам, али ћу теби дати за шест... Изванредно гађа! — Пажљивије... Напуњен је! — Могу ли да видим господина Блистанова? — упита штимер улазећи. — Ја сам! — окрену се према њему Плавобради. — Шта желите? — Извините, господине, што вас узнемиравам — поче штимер преклињућим гласом — али, верујте... ја сам болешљив, реуматичар. Доктори су ми наредили да утопљавам ноге... — Вас лично питам, шта желите? — Знате, господине... — настави штимер обраћајући се Плавобрадом. — Дакле, господине, синоћ сте боравили у меблираним собама трговца Бухтејева... у соби 64... — Па, да не лаже! — осмехну се краљ Бобеш. — У соби 64 живи 179
моја жена! — Жена, господине? Веома ми је драго, господине... — Муркин се осмехну. — Онда ми је то ваша супруга лично дала његове чизме... Када је он — штимер показује на Блистанова — отишао од ње, господине, ја, опазивши да ми нема чизама... повичем, разумете, портира, а портир вели: „Да, ја сам, господине, оставио ваше чизме у суседној соби!" Он је грешком, будући пијан, оставио у соби 64 моје чизме и ваше, господине — обрати се Муркин Блистанову — и ви сте, одлазећи од супруге уваженог, обукли моје, господине... — Ма шта је вама? — прослови Блистанов и намршти се. — Дошли сте овамо да сплеткарите, а? — Нипошто, господине! Не дај боже, господине! Нисте ме схватили, господине... О чему ја говорим? О чизмама! Ви сте ноћили у соби 64? — Када? — Синоћ, господине. — Јесте ли ме видели тамо? — Не, господине, нисам вас видео, господине — одговори Муркин страшно збуњен седајући и брзо скидајући чизме. — Нисам вас видео, господине, али ми је ваше чизме супруга уваженог избацила... И то место мојих, господине. — С каквим правом можете, поштовани господине, тврдити такве ствари? Не говорим о себи, али ви вређате жену, и то у присуству њеног мужа! Иза кулиса се зачу страшна бука. Краљ Бобеш, увређени муж, наједном поцрвене и свом снагом тресну песницом о сто, тако да у суседној гардероби двема глумицама позли. — И ти верујеш? — довикивао му је Плавобради. — Ти верујеш овоме ниткову? О-о! Ако хоћеш, убићу га, као пса? Хоћеш ли? Направићу бифтек од њега! Згромићу га! И ови шетачи те вечери у градском парку поред летњет позоришта причају сада да су видели како је пред четврти чин из позоришта главном алејом пројурио босоноги човек бледог лица и с очима препуним страве. Јурио га је човек у костиму Плавобрадог, с револвером у руци. Шта се догодило даље, нико није видео. Познато је само да је Муркмн затим, после познанства с Блистановим, лежао болестан две недеље и речима „ја сам болешљив, реуматичар", почео да придодаје и „рањеник"...
МОЈА „ОНА" (18) Она се, како ауторитативно тврде моји родитељи и претпостављени, родила пре мене. Јесу ли они у праву или нису, тек ја знам да се не сећам ни једног дана свог живота када нисам припадао њој и осећао да она влада мноме. Она ме даноноћно не напушта; ја исто тако не показујем намеру да побегнем од ње, веза је, значи, чврста, 180
трајна... Али не завидите, млада читатељице!... Ова дирљива веза ми не доноси ништа осим несреће. Прво, моја „она" ме даноноћно не напушта, не дозвољава ми да радим. Смета ми да читам, пишем, да шетам, уживам у природи... Ја пишем ове редове, а она ме тура лактом и свакога часа, као древна Клеопатра не мање древног Антонија, наводи на лаж. Друго, она ме упропашћује, као француска кокота. Ради њене љубави жртвовао сам јој све: каријеру, славу, комфор... Захваљујући њој, ја идем го, живим у јефтиној соби, храним се свим и свачим, пишем избледелим мастилом. Све, све прождире она, ала! Мрзим је, презирем... Одавно је време да се разведем од ње, али се све до дан-данас нисам развео, зато што московски адвоката узимају за развод четири хиљаде... Деце за сада немамо... Желите ли да сазнате њено име? Молим... Оно је поетско и подсећа на Лиљу, Лелију и Нели... Име јој је — Леност.
ЖИВЦИ (19) Архитекта Димитрије Осипович Ваксин вратио се из града у своју вилу под свежим утиском тек доживљене спиритистичке сеансе. Свлачећи се и лежући у своју самачку постељу (мадам Ваксина беше отпутовала у манастир Свете Тројице), он поче и нехотице да се сећа свега што је чуо и видео. Сеансе управо није ни било, већ је цело вече прошло у страшним разговорима. Некаква госпођица је изнебуха почела да говори о погађању туђих мисли. Са мисли су неприметно прешли на духове, од духова на привиђења, а од привиђења на живе сахрањене људе... Некакав господин је прочитао страшну причу о мртвацу који се преврнуо у гробу. И сам Ваксин је затражио тацну и показао госпођицаода како треба говорити с духовима. Између осталих, он дозва и свог покојног ујака Клавдија Мирновича и у мислима га запита: „Је ли време да препишем кућу на женино име?" а ујак му на то одговори: „Све је добро што се на време учини." „Много тајанственога и... страшнога има у природи..." размишљао је Ваксин покривајући се јорганом. „И нису толико страшни мртваци колико та неизвесност..." Откуда један сат после поноћи. Ваксин се преврну на другу страну и погледа испод јоргана на пламичак кандила. Пламен је тињао, једва осветљавао иконе и велики портрет ујака Клавдија Мирововича који је висио наспрам постеље. „А шта да радим ако се у оком полумраку сада појави ујкина сен?" 'Сину Ваксину у намети. „Не, то је немогуће!" Привиђења су предрасуда, плод незрелих умова, али Ваксии ипак навуче јорган преко главе и још јаче зажмури. У машти му промаче леш који се у гробу преврнуо, почеше да наилазе гласови: покојне 181
таште, друга који се обесио, девојке утопљенице... Ваксин поче да гони од себе те мрачне мисли, али што их је енергичније гонио, ликови су бивали све јаснији, а мисли све страшније. Поче језа да га подилази. „Ђаво би знао шта је ово!... Бојим се као дете... Глупо!" „Тик... так... тик", куцао је сат у другој соби. У сеоској цркви на гробљу поче да звони ноћни чувар. Звонило је полако, тужно, чисто је човеку срце кидало... Ваксина по потиљку и леђима подиђе хладна језа. Учини му се да изнад његове главе неко тешко дише, баш као да је ујак изишао из оквира на зиду и нагнуо се над њим... Ваксину постаде неиздржљиво, страшно. Од страха стисну зубе, притаји дисање. Најзад, кад је кроз отворени прозор улетео бумбар и почео да зуји изнад његове постеље, није издржао, и сав очајан поче да трза гајтан од собног звонцета. — Димитрије Осипичу, was wollen sie? — зачу се тренутак касније иза врата гувернантин глас. — Ах, то сте ви, Розалија Карловна? — обрадова се Ваксин. — Немојте се, молим вас, узнемиравати. Могао је и Гаврило... — Хаврилу ви сами у варош отпустил, а Глафира некуд синоћ отишла... Никога нема код куће... was wollen sie noch? — Ево, шта сам хтео да кажем... Овај... Ама уђите, немојте се женирати! Код мене је мрак. У спаваћу собу уђе дебела, црвена Розалија Карловна и застаде у ставу ишчекивања. — Седите! Видите у чему је ствар...„Шта бих је питао?" помисли Ваксин гледајући попреко ујаков портрет и осећајући како се постеpено умирује. — Ево шта сам управо хтео да вас питам... Кад сутра слуга пође у варош, немојте заборавити да му кажете да... овај... купи чауре, а зашто не седнете? — Чаур? Добро, was wollen sie noch? — Ich will... Ништа ја нећу, али... Ама седите, брате, још ћу се нечег сетити... — Није пристојно да девојка седи у мушкој соби... Ви сте, као што видам, Димитрије Осипичу, несташко... Ја разуме... Због чаур човека не буде... Ја разуме... Розалија Карловна се окрену и изађе. Ваксин, малко умирен разговором са њом и стидећи се своје малодушнoсти, навуче преко главе јорган и зажмуре. Десетак минута осећао се доста добро, али му после опет навалите у главу оне исте глупости... Он отпљуну, напипа шибице, и не отварајући очи, упали свећу. Али му ни светлост није помогла. Ваксиновој уплашеној уобразиљи се чинило да из једног угла неко гледа, и да ујак на зиду трепће. — Позвонићу опет, ђаво да је носи... — одлучи он. — Рећу ћу јој да сам болестан. Замолићу је да ми донесе капљице. Ваксин зазвони. Одгавора није било. Он зазвони још једном, и као у 182
одговор на његово звоњење, зазвони и на гробљу! Обузет страхом, хладан као лед, он истрча као без главе из спаваће собе, па крстећи се и грдећи себе због малодупшости, полете онако бос и само у пиџами, ка гувернатиној соби. — Розалија Карловна! — поче дрхтавим гласом, куцајући на врата. — Розалија Карловна! Спавате ли? Ја сам... овај... болестан... Има ли капљица? Одговора није било. Наоколо је владала тишина. — Ја вас молим... разумете ли? Молим! И чему та ваша бојажљивост, не разумем, нарочито кад је човек... болестан? Каква сте ви то цирлих-манир-их. У вашим годинама... — Ја вашој жени буду казат... Не да мира поштена девојка... Кад сам живела код барон Анциг, па је барон хтео доћи код мене за шибиц, ја разуме... ја одмах разуме какав шибиц, и казала баронес. Ја сам поштен девојка... — Ах, ког ће ми врага ваше поштење? Ја сам болестан... и молим вас да ми дате неке капљице. Разумете ли? Болестан сам. — Ваша жена је поштен, добар жена, и ви треба да је волите. Да! Она је племенит. Ја не жели бити њен непријатељ! — Ви сте будала, и то је све! Разумете ли? Будала! Ваксин се наслони на довратак, прекрсти руке преко груди и поче чекати да га прође страх. Да се врати у своју собу где је тињало кандило и ујак са зида гледао у њега — за то није имао снаге, а да стоји овако крај гувернантиних врата само у пиџами — било је незгодно у сваком погледу. Па шта да ради? Откуда два сата, а страх нити је пролазио нити попуштао. У ходнику помрчина, и из сваког угла је гледало нешто мрачно и нејасно. Ваксин се окрену лицем према довратку, али му се одмах учини као да га неко отпозади повуче за кошуљу и додирну за раме... — Их, до ђавола!... Розалија Карловна! Одговора није било. Ваксин неодлучно отвори врата и завири у собу. Морална Швабица је спокојно спавала. Мала лампа је осветљавала рељеф њеног позамашног, једрог тела. Ваксин уђе у собу и седе на плетени кофер до врата. У присуству заспалог, али ипак живог бића, било му је некако лакше. „Нека спава Швабурина..." помислио је. „Поседећу овде код ње, и кад сване, отићи... Сад рано свиће." Очекујући свануће, Ваксин прилеже малко на кофер, подметну руку под главу и замисли се: живци 281 „Шта ти значе растројени живци! Човек образован, паметан, а илак... ђаво би га знао! Просто ме је срамота!" У скоро, слушајући мирно, равномерно дисање Розалије Карловне, и он се сасвим умири... 183
Кад се у шест часова изјутра Ваксинова жена вратила из манастира и није нашла мужа у спаваћој соби, упутила се гувернанти да затражи од ње ситан новац да плати фијакер. Кад је ушла у Немичину собу, видела је ову с лику: Сва разузурена од врућине, спавала је на кревету Розалиј а Карловна, а два корака од ње, на плетеном коферу, згрчио се њен муж и спавао сном праведника. Био је бос и само у пиџами. Шта је рекла жена и како је изгледао муж кад се пробудио, то препуштам да опише неко други. Ја признајем своју немоћ и полажем оружје.
ЉУДИ НА ЛЕТОВАЊУ (20) На перону летовалишта тамо-амо шетао је брачни пар недавно ожењених супруга. Он ју је држао око струка, а она се приљубљивала уза њ и обоје су били срећни. Кроз крајичке облака гледао их је месец и мрштио се: вероватно им је завидео и био киван на своје самотно, никоме потребно бећарство. Непомични ваздух био је густо засићен мирисом јорговава и дивље трешње. Негде с друге стране пруге кричао је ћира... — Како је лепо, Саша, како је лепо! — говорила је жена. — Прво, могло би се помислити да човек све ово сања. Погледај како пријатно и умилно изгледа овај шумарак! Како су дражесни ови чврсти, ћутљиви телеграфски стубови! Они, Саша, оживљавају пејзаж и говоре да тамо негде постоје људи... цивилизација... А зар се теби не допада када до твога уха ветар слабо доноси шум воза који долази? — Да... Како су ти, ипак, руке вреле! То је зато што се узбуђујеш, Варја... Шта данас код нас спремају за вечеру? — Окрошку и пиле... Пиле је довољно за нас двоје. Теби су из града послали сардине и сушену моруну. Месец као да је осетио мирис дувана, скрио се иза облака. Људска срећа подсетила га је на његову усамљеност, на усамљену постељу иза шума и долина... — Иде воз! — рече Варја. — Ваш добро! У даљини се појавише три пламена ока. На перон изађе шеф постаје. На прузи овде-онде засјаше сигнални знаци. — Испратићемо воз и поћи ћемо кући — рече Саша и зевну. — Ти и ја лепо живимо, Варја, тако лепо да човек не поверује! Мрачни баук бешумно допуза до перона и стаде. У полуосветљеним прозорима вагона указаше се сањива лица, шешири, рамена... — Ах! Ах! — зачу се из једног вагона. — Варја је изашла с мужем да нас дочека! Ено их! Варењка!... Варечка! Ах! Из вагона искочише две девојчице и обиснуше се Варји о врат. За њима се појавише, пуна, у године поодмакла дама и високи, мршави господин са седим бакенбардима, затим два гимназијалца, натоварена 184
стварима, иза гимназијалаца гувернанта, иза гувернанте бака. — А ево и нас, а ево и нас, драги мој! — поче господин с бакенбардима стежући Сашину руку. — Сигурно си се начекао! По свој прилици си грдио ујака за то што не долази! Коља, Костја, Нина, Фифа... децо! Пољубите брата од ујака Сашу. Сви смо ти дошли, читава тевабија, на три-четири дана. Надам се да нећемо сметати? Ти, молим те, без церемонија. Кад су опазили ујака са породицом, супрузи су се ужаснули. Док је ујак говорио и љубио се, у Сашиној свести синула је слика: он и жена уступају гостима своје три собе, јастуке, јоргане; сушена моруна, сардина и окрошка нестају у трен ока, браћа од ујака кидају преће, просипају мастило, граје, ујна читавог дана прича о својој болести (пантљичара и бол испод лопатице) и како је она по рођењу баро-неса фон-Финтих... И Саша је већ с мржњом гледао своју младу жену и шапутао јој: — То су они код тебе допутовали... нека их ђаво носи! — Не код тебе! — Одговара она, бледа, исто тако с мржњом и са срџбом. — То нису моји, већ твоји рођаци! И окренуши се гостима, она рече с предусретљивим осмехом: — Изволите! Из облака поново изрони месец. Чинило се да се осмехује; чинило се да му је било драго што нема рођака. А Саша се окренуо како би скрио од гостију своје љутито, очајно лице, и рече дајући гласу радосни благи тон. — Изволите! Изволите, драги гости!
УЗ СТЕПЕНИЦЕ (21) Провинцијски саветник Долбоносов, боравећи једном приликом службеним послом у Питеру, доспео је случајно на посело код кнеза Фингалова. На том поселу је, између осталих, на велико своје изненађење, срео студента права Шчепоткина, који је пре пет година био инструктор његовој деци. На поселу није било његових познаника и, да би скратио време, пришао је Шчепоткину. — То сте ви... овај... како сте доспели овде? — Упита он зевајући у песницу. — Исто као и ви... — Наиме, претпостављам, не овако као ја... — намршти се Долбоносов одмеравајући Шчепоткина. — Хм... па... како сте? — Како се узме... Завршио сам студије на универзитету и радим као чиновник за изванредне послове код Подоконикова... — Тако? То за прво време није лоше... Али... ее... опростите за нескромно питање, колико вам доноси ваш посао? — Осам етотина рубаља... 185
— Хм!... Није довољно ни за дуван... — промрмља Долбоносов, опет узимајући понизно-покровитељски тон. — Наравно, да се безбрижно живи у Петербургу, то није довољно, али, осим тога, его, ја обављам дужност секретара у управи УгароДебоширске железнице... То ми доноси хиљаду и по... -— Дааа, у том случају, наравно... — прекиде Долбоносов, при том се његово лице готово озари. — Узгред буди речено, драги мој, како сте се упознали са домаћином ове куће? — Веома просто — равнодушно одговори Шчепоткин. — Упознао сам се с њим код државног секретара Лодкина... — Ви... посећујете Лодкина? — разрогачи очи Долбоносов. — Веома често... Ожењен сам његовом рођаком... — Ро-ђа-ком? Хм... Молим вас... Ја сам, знате... овај.... вама увек желео... прорицао блиставу будућност, многопоштовани Иване Петровичу... — Петре Иваничу... — Наиме, Петре Иваничу... А ја, знате, гледам малочас и видим... некакво познато лице. У трен ока сам се сетио... Дај, мислим, да га позовем на ручак... Хе-хе... Старики, мислим, сигурно неће одбити! Хотел „Европа", соба 33... од један до шест...
СТРАЖА ПОД СТРАЖОМ (22) Јесте ли видели некад како товаре магарце? Обично на јадног мулца трпају ове што човеку падне на памет и не устручавају се ни што је много нити што је кабасто. Трпају кухињске ствари, намештај, кревете, бурад, колица с малом децом.. и тако натоварени азинус представља огромну, безобличну гомилу из које једва вире врхови магарећих коpита. Некако слично је изгледао и тужилац Хламовског окружног суда, Алексеј Трофимович Балбински, кад је после трећег звона јурио да заузме место у вагону. Био је натоварен од главе до пете... Завежљај с храном, кутије, конзерве, кофери, флаше с нечим, женска пелерина и... враг би знао чега све на њему није било! С његовог црвеног лица лио је зној потоцима, ноге су клецале, у очима се огледала патња. За њим је ишла, са шареним сунцобраном у руци, његова жена Настасја Лвовна, малена, пегава плавуша истурене браде и буљавих очију — права млада штука када је на удици вуку из воде... Кад је после дугог лутања по вагонима сео и збацио на клупе багаж, тужилац обриса зној с чела и упути се вратима. — Куда ћеш? — упита га жена. — Идем, душо, на станицу... да попијем чашицу вотке... — Не измишљај ту, него седи... Балбински уздахну и покорно седе. — Узми у руке ову корпу... У њој је посуђе... Балбински узе велику 186
корпу и с тугом погледа кроз прозор... На четвртој станици жена га посла по врелу воду и он се тамо код бифеа срете са својим пријатељем, помоћником председника Плинског окружног суда, Флашкином, који се договорио с њим да заједно путују у иностранство. — Шта је ово, драги мој?! — насрну на њега Флашкин. — Па ово је, најблаже речено, свињарија. Договорили смо се да путујемо заједно, у истом вагону, и одједном вас ђаво однео у трећу класу! Зашто путујете трећом класом! Немате новаца, ваљда? Балбински одмахну руком и затрепта очима. — Мени је сад свеједно... — прогунћа он — ако хоћеш и на тендеру. Све нешто мислим, мислим, и чини ми се да ћу завршити тако што ћу себи одузети живот... бацићу се под воз... Ви, драги мој, не можете ни замислити колико ме је намучила моја законита! То јест, толико ме је намучила да је просто чудо како сам и жив досад. Боже мој! Време је дивно... овај ваздух... ширина, природа... сви услови за миран и безбрижан живот. Сама мисао да путујемо у иностранство требало би, мислим, да изазива у нама усхићење... Али, хоћеш, врага! Зла судбина ми је натоварила на врат ово злато од жене! И како ми се судбива подсмехнула! Да бих се избавио од жене, намерно сам измислио болест јетре... Хтео сам да умакнем у иностранство... Целу зиму сам сањао о слобода и видео себе самог и у сну и на јави. И шта је испало? Залепила се као чичак да путује са мном! Ја сам покушавао и овако и онако да је одвратим... и ништа није помогло! „Идем и идем, па макар ти цркао!" И ето, крену ли смо... Предлажем јој да путујемо другом класом... Ни говора! Како се, вели, могу тако разбацивати паре? Ја њој све разлоге наводим... кажем... и новаца имам и углед наш опада ако будемо путовали трећом класом, да је загушљиво и смрдљиво... Ни да чује! Обузела ју је манија штедње... Узмимо, на пример, овај пртљаг... Зашто ми толику масу ствари вучемо са собом? Шта ће нам сви ти завежљаји, кутије, коферчићи и остало ђубре? Не само што смо у вагон за пртљаг дали десет пудова него смо у нашем вагону заузели четири клупе. Кодуктери нас сваки час моле да ослободимо место, путници се љуте и она се свађа с њима... Срамота ме! Верујете ли, умирем од стида! А да се макнеш од ње... сачувај боже! Ни корака од себе не пушта. Седи крај ње и држи у крилу огромну котарицу. Ево, сад ме послала по врелу воду. А да ли приличи државном тужиоцу да иде с бакарним чајником у рукама? Јер овим возом путују сведоци и моји оптужени! Престиж је отишао до ђавола! А то ми је, брајко мој, поука за убудуће? Да знам шта значи лична слобода! Понекад се човек, знаш, занесе и ни за шта човека ухапсиш. Е сад разумем... осетио сам... Разумем шта значи бита под стражом! Ох и те како разумам! — Радо би се, изгледа, откупио? — рече Флашкин и осмехну се. 187
— С највећим задовољством! Верујете ли? И поред свег сиромаштва, уплатио бих десет хиљада залога... Али да идем... Вероватно већ бесни и биће рибања! У Вержбалову, шетајући рано ујутру по перону, Флашкин угледа на прозору једног вагона треће класе сањиву физиономију Балбинског. — Само на тренутак — позва га главом тужилац. — Моја још спава, није се ни будила. Кад она слава, ја сам релативно слободан... Изаћи из вагона не могу, али зато могу да ставим котарицу на под... И на томе хвала. Ах, да! Нисам вам рекао своју радост! — Какву? — Украли су нам две кутије и један мали пак... Ипак, лакше ми је... Јуче смо појели гуску и све колаче... Намерно сам јео што више да би остало што мање пртљага... А какав је ваздух у нашем вагону! Дисати се не може... Пих... Ово није путовање, већ чисто мучење... Тужилац се окрену назад и са мржњом погледа своју жену која је спавала. —Варварко! — поче он шапатом. — Мучитељко, Иродијадо једна! Да ли ћу се икад ја, несрећник, ослободити тебе, Ксантипо? Верујете ли, Иване Никитичу, понекад зажмурим и сањарим: кад би дошла у моје шаке као оптужена. Чини ми се, отерао бих је на робију! Али... ево се буди... Пст! Тужилац за трен ока врати невин израз лица и узе корпу у руке. У Ејткенену, идући за воду, изгледао је још веселије. — Украли су нам још две кутије! — похвали се Флашкину. — И већ смо све колаче појели... Ипак ми је лакше... А у Кенингсбергу се сасвим преобразив. Кад је утрчао изјутра у вагон Флашкину, он паде на диван и сав срећан се насмеја. — Драги мој, Иване Никитичу! Дај да те загрлим! Извини што те са „ти" ословљавам, али ја сам тако радостан, тако срећан! Слободан сам! Разумеш ли? Сло-бо-дан! Жена ми побегла! — Како то побегла? — Изишла ноћу из вагона, и нема је све досад. Да ли је побегла, пала под воз или, можда, негде на станици остала... Једном речју, нема је... анђеле мој. — Ама слушај ти — узнемири се Флашкин — у том случају треба телеграфисати. — Сачувај ме, боже! Како сад осећам слободу, не умем ти описати! Хајде да прошетамо по перону... да подишемо мало на слободи! Пријатељи изађоше из вагона и почеше да шетају. Тужилац је корачао и сваки корак пропраћао ускликом: — Како је лепо! Како лако дишем! Је ли могуће да има таквих људи који увек тако жжве? — Знаш шта, брате? — одлучи он. — Одмах ћу прећи у твој вагон. Наместићемо се и почети момачки живот. 188
И тужилац наврат-нанос потрча у свој вагон по ствари. После два-три минута изашао је из свог вагона, али не радостан и насмејан, већ блед, запрепашћен и с бакарним чајникои у рукама. Посртао је и држао се за срце. — Вратила се! — Одмахнуо је руком кад је срео Флашкинов упитан поглед. — Ноћу је погрешила вагон и ушла у туђ. Немам среће, брате! Тужилац се заустави пред Флашкином и упи се у њега погледом пуним туге и очајања. На очи су му навирале сузе. Тренутак прође у ћутању. — Знаш шта — рече му Флашкин хватајући га нежно за дугме од капута. — Да сам на твом месту... ја бих сам побегао... — Како то? — Бежи, и то ти је! Иначе ћеш овако увенути! — Да бежим... да бежим... — замисли се тужилац. — Па то је добра идеја! Ево шта ћу, брате, урадити: сешћу на први воз и до виђења! Рећи ћу јој касније да сам погрешио... Е па, збогом... Срешћемо се у Паризу...
МОЈЕ ЖЕНЕ (23) (Писмо редакцији Раула Плавобрадог) Милостиви Господине! Оперета „Плавобради", која изазива смех код ваших читалаца и омогућује господи Лодију, Чернову и другима да убиру ловорике, побуђује у мени само горко осећање. Ово осећање није увреда, не, већ сажаљење... Искрено ми је жао што штампу и позориште у току последњих десетину година привлачи плесањ Адамовог греха, лажи. Не улазећи у суштину оперете, не дотичући чак ту околност да аутор није имао никаквог права да се меша у мој приватни живот и да износи на видело дана моје породичне тајне, осврнућу се само на појединости на којима гледаоци заснивају своје судове о мени, Раулу Плавобрадом. Све ове појединости су гнусна лаж, коју сматрамо за потребно, м.г., да оповргнем уз помоћ вашег цењеног часописа пре него што ми гоњење путем суда које сам покренуо не пружи могућност да разобличим аутора у дрској лажи, а господина Лентовског за повлађивање овом срамном пороку и за саучесништво. Пре свега, м.г., ја уопште нисам љубитељ жена, како је аутору одговарало да ме прикаже у својој оперети. Ја не волим жене. Волео бих да их уопште не познајем, али јесам ли ја крив што homo sum esthumani nihil a me alienum puto58? Осим изборног права, човека притиска и „закон нужде". Ја сам морао изабрати једно од двога: или ступити у ред небојши које толико воле лекари, који објављују 58
Ја сам човек и ништа људско није ми туђе (лат. пословица). Приметићу узгред, да сам у гимназији из латинског увек имао петице. — (Прим, писца).
189
своје огласе на првим страницама новина, или оженити се. Средине између ове две крајности нема. Као човек практичар, задржао сам се на другој. Оженио сам се. Да, оженио сам се и за све време свог брачног живота даноноћно завидео том мекушцу, који у самом себи оваплоћава мужа, жену, а према томе и ташту, таста, свекрву... И који нема потребе да тражи женско друштво. Сложићете се да све ово не личи на обожавање жена. Даље, аутор приповеда да сам ја тровао своје жене другога дана после свадбе — post primam noctem59. Да ми не би приписивао тако невероватну неистину, требало је да аутор погледа у матичне књиге или у мој службени лист, али он то није у радио и нашао се у положају човека који говори лаж. Ја сам тровао своје жене не другог дана меденог месеца, не pour plaisir60, као што би аутор хтео, и не без припреме. Бог зна колико моралних патњи, тешких сумњи, мучних дана и недеља сам морао да проживим пре него што сам се одлучио да почастим једно од тих малених, слабашних бића морфијем или фосфорним шибицама! Нису ме ни изопаченост, ни похотљивост оленелог и презасићеног витеза, ни окрутност, већ читав комплекс вапијућих узрока и последица нагнали да се обратим предусретљивости мога лекара. Не оперета, већ читава драматична, раздирућа опера збивала се у мојој души када сам се после мукотрпног заједничког живота и после дугах тегобних размишљања слао у радњу по шибице. (Нека ми жене опросте! Ја сматрам да револвер њима нимало не доликује. Уобичајено је да се жене и пацови трују фосфором.) Из наведене карактеристике свих породица жена које сам отровао, читаоче и вама, м.г., биће очигледно колико нимало оперетски нису били узроци који су ме нагонили да прибегавам последњем средству породичне среће. Описујем своје жене оним редом по коме су оне заведене у бележницу под рубриком: „издаци за купање, цигарете, свадбу и фризерку", № 1. Мала плавуша с дугом, коврџавом косом и великим, као у ждребета очима. Витка, гипка као опруга и лепа. Мене су дирнуле смиреност и лепота којом су биле пуне њене очи, и вештина да непрестано ћути, редак таленат који ја ценим код жена више од свих уметничких талената! То је било кратковидо, ограничено биће, али у коме је било много истине и искрености. Бркала је Пушкина с Пугачовим, Европу с Америком, ретко је читала, никада ништа није знала, свему се увек чудила, али зато за све време свога битисања није рекла свесно ни једне речи лажи, није начинила ни један извештачен покрет: када је било потребно плакатi — плакала је, када је било потребно смејати се — смејала се, не устручавајући се ни места, ни времена. Била је природна као глупо, младо јагње. Снага мачје љубави 59 60
После прве брачне ноћи. Не из задовољства.
190
постала је пословична, али кладим се у што год хоћете да ни једна мачка није тако волела својега мачора као што је мене волела ова мајушна жена. Читавог дана, од јутра до вечери, упорно је ишла за мном и, не скидајући поглед, гледала ме у лице, као да су на моме челу биле исписане ноте по којима је дисала, кретала се, говорила... Дане и часове за време којих ме њене крупне очи нису виделе сматрала је неповратно изгубљеним, избрисаним из књиге живота. Гледала ме је без речи, одушевљавајући се, заносећи се... Ноћу, када сам хркао, као овејана ленштина, она ме је, ако је сп-вала, сањала, ако јој је полазило за руком да се отргне иза сна, стајала је у углу и молила се. Кад бих био романсијер, неизоставно бих се постарао да дознам од каквих речи и израза су састављене молитве које заљубљене жене у часовима када их обрвавају суморне мисли упућују небу за овоје мужеве. Шта оне желе и за шта моле? Могу да замислим колико је логике у тим молитвама! Ни код Тестова, ни у Ново-Московском никада нисам јео то што су знали да спреме њени прсти. Пресољену супу сматрала је смртним грехом, а у препеченом бифтеку видела је деморализацију својих ситник навика. Претпоставка да сам гладан, или незадовољан јелом, била је за њу најстрашнија патња... Али ништа је није бацало у такву тугу као моја болеет. Када сам кашљао, или се правио да ми желудац није у реду, она је бледећи, с хладним знојем на челу, ишла из угла у угао и ломила прете... Најкраће моје одсуствовање нагонило ју је да мисли да ме је згазио запрежни трамвај, да сам пао с моста у реку, да ме је ударила кап... и колико ју је мучних часака тиштало! Када сам се после пијанке са пријатељима враћао кући „накресан" и, у безбрижној доконости, легао на отоман с романом Габорија, никакве грдње, ни ритања чак, нису ме избављали од глупе облоге за главу, топлог јоргана и шоље липовог чаја! Златна мува само онда годи погледу и пријатна је кад лети пред вашим очима тренутак, два и... затим одлети у Слободан простор, али ако она почне да шета по вашем челу, да голица ножицама ваше образе, да се увлачи у нос и — све то упорно, не хајући за ваше терање, онда ћете се ви, на крају крајева, потрудити да је ухватите и да јој ускратите могућност да досађује. Моја жена била је управо таква мува. То вечито завиривање у моје очи, то непрестано старање о мом апетиту, стално праћење мојих кијавица, кашља, лаке главобоље, додијали су ми. На крају крајева, нисам издржао. А уз то је и њена љубав према мени била за њу патња. Вечито ћутање и кротка бојажљивост њених очију говорили су о њеној немоћи. Отровао сам је... № 2. Жена с вечито насмејаним лицем, јамицама на образима и жмиркавим очима. Симпатична појава, одевена необично скупо и с великим укусом. Уколико је моја прва жена била тиха и привржена кући, утолико је ова била одсутна, бучна и покретна. Романсијер би је на191
звао женом састављеном само од нерава, а ја нимало нисам грешно када сам је називао телом које се састоји од подједнаких делова базе и киселине. То је била боца ваљане киселе чорбе у тренутку када се отпуши. Физиологија не познаје организме који журе да живе, а међутим крвоток моје жене је журио, као експресни воз који тера америчка посада, и њен пулс је био 120 чак и када је спавала. Она није дисала, већ се гушила, није пила, већ се загрцавала. Хитала је да дише, говори, воли... Живот јој се у потпуности састојао из жустре потере за осећањима. Волела је љут сенф, бибер, мушкарце горостасе, хладне тушеве, помамни валцер... Од мене је захтевала непрестану топовоку паљбу, ватромете, двобоје, акције против јадног Бобеша... Када би ме угледала у домаћој хаљини, у папучама и с лулом у зубима, обузимао ју је бес и проклињала је дан и час када се удала за „медведа" Раула. Објаснити јој да сам ја одавно проживео то што сада представља суштину њеног живота, да ми сада више пристаје трико него валцер, није било никакве могућности. На све моје аргументе одговарала је одмахивањем руку и хистеричним штуцањем. Volens-nolens61, да бих избегаo цику и прекоре, морао сам да играм валцер, да пуцам из топа, да се тучем... Убрзо ме је такав живот уморио, и послао сам по доктора... № 3. Висока, витка плавуша с плавим очима. На лицу је имала израз покорности и у исто време личног достојанства. Увек је замишљено гледала у небо и сваког часа испуштала патнички уздах. Водила је уредан живот, имала свога „властитог бога" и вечито је говорила о принципима. У свему, што се тицало њених принципа, трудила се да буде немилосрдна... — Срамно је — говорила ми је — носити браду када се од ње може направити јастук за сиромаха! „Боже, шта је мучи? Какав је узрок?" питао сам се ослушкујући њене уздахе. О, те моје грађанске патње! Човек воли загонетке, его зашто сам заволео плавушу. Али је ускоро загонетка била решена. Некако случајно опазио сам дневник плавуше и набасао у њему на следећи безобразлук: „Жеља да спасем јадно, јединствено биће које се увалило у интендантски судски процес нагнала ме је да принесем жртву и да послушам глас разума: удала сам се за богатог Раула. Опрости ми, Пол!" Пол је, како се касније испоставило, служио у пограничној канцеларији и писао веома лоше песме. Своју Дулчинеу није ваше видео... Заједно са својим принципима она је послата ad patres62. № 4. Девојка с правилним, али вечито уплашеним и зачуђеним лицем. Трговачка кћи. Заједно са 200.000 мираза донела је у моју кућу 61 62
Хтео-не хтео. Прецима
192
своју убиствену навику да свира скале и да пева романсу „Поново сам пред тобом..." Када није спавала и није јела, свирала је, када није свирала, онда је певала. Скале су истегле у мени све моје јадне жиле (ја сам сада без жила), а речи обожаване романсе „стојим очаран" певала је с тако заглушујућим писком да ми се у ушима одвалио сав малтер и размонтирало ми се чуло слуха. Дуго сам трпео, али пре или касније, саосећање према самом себи морало је да превагне: дошао је доктор и скале су престале... № 5. Жена с великим носом, са заглађеном косом и строгим лицем које се никада не осмехује. Била је кратковида и носила је наочаре. Услед недостатка укуса и сујетне жеље да се допадне, одевала се просто и необично: црна хаљина са уским рукавима, широки појас... на свим хаљинама некаква равнина, глаткоћа, ни једног рељефа, ни једног немарног набора! Допала ми се она својом оригиналношћу: није била глупа. Школовала се у иностранству, негде код Немаца, прогутала је све Боклеје и Милеје, и маштала о научној каријери. Говорила је само о „интелигентном"... Спиритуалиста, позитивиста, материјалиста била су јој пуна уста... Док сам разговарао с њом први пут, трептао сам и осећао се као тикван. По мом лицу досећала се да сам глуп, али ме није гледала с висине, већ, напротив, наивно је почела да ме учи како да престанем да будем тикван... Интелигентни људи, када су предусретљиви према неукима, необично су симпатични! Када смо се враћали из цркве у свадбеним каруцама, она је заммшљено гледала кроз прозор каруца и причала ми о свадбеним обичајима у Кини. Прве ноћи открила је да моја лубања подсећа на монголску: ту ме је узгред научила да мерим лубању и доказала да френологија, као наука, нема никаквог значаја. Ја сам слушао, слушао... Наш даљи живот састојао се из слушања... Она је говорила, а ја сам трептао очима плашећи се да испољим да ништа не разумем... Ако ми се дешавало да се пробудим ноћу, видео сам два ока усредсређена на таваници или на мојој лубањи... — Не сметај ми... Размишљам... — говорила је када сам почињао да је обасипам нежностима... Недељу дана после свадбе, у мојој тинтари уврежило се убеђење: интелигентне жене су тешке за овакве као што сам ја, ужасно тешке! Вечито се осећати као на испиту, видети пред собом озбиљно лице, бојати се рећи глупу реч, признаћете, ужасно је тешко! Као лопов, прикрао сам се једанпут к њој и ставио јој у кафу комадић цијанкалија. Шибице нису достојне такве жене! № 6. Девојка која ме је очарала својом наивношћу и чедношћу природе. То је било дражесно, безазлено чедо, месец дана после свадбе испоставило се да је чигра, луда за модом, сплеткама вишег друштва, манирима и посетама. Малени гад, који је безобзирно расипао мој новац и у исто време строго мотрио на моје пословне књиге. Трошила 193
је код модискиња стотине и хиљаде и читала вакелу куварици због копејки којима је преплатила кисељак. Честе хистеричне нападе, тешке мигрене и шамарање собарица сматрала је за грандшик. Удала се за мене само због тога што сам ја углађен, и преварила ме два дана после свадбе. Онако, трујући пацове у својој остави, узгред сам отровао и њу... № 7. Ова је грешком умрла и случајно је попила отров који сам припремио за ташту. (Таште ја трујем течним амонијаком.) Да се тако шта није десило, она би, можда, живела и дан-данас. Завршио сам... Мислим, м. г., да је све горе исложено довољно за то да би се пред читаоцима разоткрила сва несавесност аутора оперете и господина Лентовског, који се нашао у шкрипцу, вероватно из необавештености. У сваком случају очекујем од господина Лентовског објашњење преко штампе. Постарајте се и за остало. Раул, Плавобради. Потврдио: А. Чехонте.
ИНТЕЛИГЕНТНА ЦЕПАНИЦА (24) Архип Јелисејич Помојев, пензионисани наставник, стави наочаре, намршти се и прочита: „Мировни судија... округа... кварта позива вас и тако даље... у својству оптуженог због увреде сељака Григорија Власова... Мировни судија П. Шестикрилов." — Од кога је ово? — упита Помојев подижући поглед на разносача позива. — Од господина мировног судије Петра Сергејича... Шестикрилова... — Хм... Од Петра Сергејича? Зашто ме позива? — Вероватно у суд... Тамо је написано. Помојев прочита још једном позив, погледа зачуђено разносача позива и слеже раменима. — У својству оптуженог... Е баш је шаљивџија онај Петар Сергејич! Па, добро, реци му: у реду... Кажи му само да спреми побољи доручак... Реци му да ћу доћи. Поздрави Наталију Јегоровну и дечицу! Помојев потписа да је примио позив и упути се у собу где се налазио његов шурак, поручник Никитин, који је дошао код њега на одсуство. — Види ти какву ми је цедуљу послао Пећка Шестикрилов — рече пружајући Никитину позив. — Позива ме у четвртак... Хоћеш ли поћи са миом? — Ама он те не зове у госте — рече Никитин над прочита позив. — Он те позива у суд у својству оптуженог... Судиће ти... — Мени? Хи-хи-хи... Мали је он да мени суди... Слабо је то... Он се то само шали... — Уошпте се не шали! Зар ти не разумеш? Овде се јасно каже: због увреде... Ти се Гришку изударао и ево те сад зову у суд. 194
— Ти си прави чудак, богами! Како он мени може судити, кад смо ја и он, може се рећи, пријатељи? Какав ти је он судија мени, кад смо заједно играли карте, пили, и ђаво сам зна шта све нисмо радили? И какав ми је, уопште, он судија? Ха-ха-ха! Пећка... судија! Ха-ха-ха! — Смеј се ти само, смеј, а кад те он, не као пријатељ, већ на основу закона стрпа у затвор, онда ти неће бита до смеха! — Ти си пошашавио, брајко! Какви сад закони, кад је он мога Вању крстио? Идемо заједно к њему у четвртак и видећеш, какви закони и прича... — А ја бих ти саветовао да уопште не идеш, иначе ћеш довести у незгодан положај и себе и њега... Нека решава ствар у твом одсуству... — А не, зашто у одсуству? Отићи ћу да погледам како он то суди... Занима ме да видим какав је судија испао Пећка... А, уосталом, одавно код њега нисам био... незгодно ми је... У четвртак су Помојев и Никитин отишли Шестикрилову. Затекли су га у сали за претресе парница. — Здраво, Пећка! — рече Помојев прилазећи судском столу и пружајући руку. — Судиш помало? Пискараш? Суди, суди... ја ћу причекати и погледати... Ово је мој шурак... Како је твоја жена са здрављем? — Па здрава је... Поседите тамо... са публиком... Кад то промрмља, судија поцрвене. Уопште узев, судије почетници се увек збуњују кад угледају у својој соби познанике, а кад морају да суде својим познаницима, онда остављају утисак људи који од срама у земљу пропадају. Помојев се одмаче од стола и седе «а прву клупу поред Никитина. — Гле, како се прави важан, стока једна! — поче да шапуће на уво Никитину. — Не може га човек познати! Неће ни да се осмехне! Златан ланац преко груди! Пих! Као да није у нашој кухињи сањиву Агашу цртао тушем. Смешно! Зар овакви људи могу да суде? Питам ја тебе... зар могу такви људи да суде? За то треба човек високог чина, озбиљан... да улива страх, а овако поставе тамо неког, и ето ти... суди! Хехе... — Георгије Власов! — прозва судија. — Господин Помојев! Помојев се осмехну и приђе столу. Из публике изађе лакеј у изношеном капуту на струк, пругастим панталонама увученим у кратке и риђе саре, и стаде поред Помојева. — Господине Помојеве! — поче судија обарајући поглед. — Ви сте окривљени да сте-е-е увредили речју и делом вашег слугу... Гриторија Власова. Осећате ли се кривим? — Таман посла! Откад си ти постао тако озбиљан? Хе-хе... — Не осећате? — прекиде га судија врпољећи се од збуњености на столици. — Власове, испричајте како се десила ствар. — Сасвим просто. Ја сам код њих, знате, служио као лакеј, а у ства195
ри, као собар... Зна се, наша служба је робијашки посао, ваше ве... Они устају у девет сати, а ја морам бити на ногама од ране зоре... Бог ће знати да ли ће обући чизме или ципеле, или ће можда цео дан вући папуче, али ја морам да чистим све... и чизме и ципеле... Али добро, де... Зову ме они ујутру да се обуку. Ја сам, зна се, пошао... Обукао им кошуљу, чакшире, чизмице... све како треба... Почео сам да им облачим прслук... И тада ми они веле: „Додај, Гришка, чешаљ. Ено га у бочном џепу од капута." Добро... Претурам ја по џепу, а чешља нема... као да су га ђаволи однели! Претурао сам, претурао и кажем: „Па овде нема чешља, Архипе Јелисејичу!" Они се намрштише, приђоше капуту и извукоше чешаљ, али не из бочног џепа, као што су рекли, већ из предњег. „А шта је ово? Зар није чешаљ?" кажу и мене пљас по носу. Свим зупцима преко носа... Читав дан ми после крв текла из носа. И сами видите како ми је сав нос натекао... Имам сведоке. Сви су видели. — Шта можете рећи у своје оправдање? — подиже судија поглед на Помојева. Помојев погледа упитно судију, затим Гришку, па опет судију и поцрвене. — Како треба ово да схватим? — прогтунђа. — Као исмевање? — Нема овде никаквог подсмевања — примети Гриша. — Немојте се тући! — Ћути! — и Помојев лупну штапом о под. — Будало! Олошу један! Судија брзо скиде ланац, устаде од стола и одјури у своју канцеларију. — Прекидам заседање на пет минута — довикну уз пут. Помојев пође за њим. — Чујеш — поче судија и пљесну рукама — хоћеш да ми приредиш скандал, је ли? Или ти је пријатно да слушаш како ће те у својим исказима удешавати твоје куварице и лакеји, магарца једног? Зашто си долазио? Зар нисам могао без тебе свршити ствар? — Ето, сад сам ја испао крив! — рашири руке Помојев. — Сам је приредио ову комедију и сад се љути на мене! Ухапси Гришку... и свршена ствар! — Гришку да ухапсим! Фуј! Каква си био будала, таква си и остао! Како могу Гришку ухапсити?! — Ухапси, и готово! Нећеш, ваљда, мене! — Зар су данас стара времена? Он Гришку изударао, и Гришку у затвор! Чудновата логика! Имаш ли ти било каквог појма о данашњем суду? — Откад знам за себе, нисам се судио нити био судија, али ја овако мислим: кад би овај Гришка дошао да се жали мени на тебе, ја бих га тако удесио да би он и унуцима својим забранио да се жале, а не да му дозвољавам да своје простачке исказе даје. Реци једноставно да 196
хоћеш да се подсмехнеш... да изводиш бургије... и готово! Кад је жена прочитала позив и видела да си упутио позиве свим куварицама и чобаницама, зачудила се. Није очекивала од тебе тако нешто, Пећа! Тако пријатељи не раде. — Али схвати мој положај! И Шестикрилов поче да објашњава Помојеву свој положај. — Ти поседи овде — заврши он — а ја ћу у твом одсуству решити ствар. Кумим те богом не долази! Јер ти ћеш са својим препотопским схватањима тако нешто извалити да ћу, не лези враже, морати записник састављати. Шестикрилов се врати у дворану и настави претрес. Седећи за једним столом у канцеларији и прелиставајући докон тек завршена судска решења, Помојев је чуо како је судија наговарао Гришу да се измири. Гриша се дуга нећкао, али најзад пристаде тражећи за увреду десет рубаља. — Е, хвала богу! — рече Шестикрилов улазећи у канцеларију после прочитане пресуде. — Хвала богу што се овако ствар свршила... Као да ми је терет од хиљаду пудова спао с рамена. Платићеш Гриши десет рубаља, и бићеш миран. — Ја Гришки... десет... рубаља?! — зину од чуда Помојев. — Јеси ли ти при себи? — Добро, платићу ја за тебе — одмахну руком Шестикрилов и намршти се. — Ја бих и сто рубаља дао само да се не љутиш. Не дај, боже, ником да суди познаницима. Уместо што тучеш Гришу, боље је, брате, увек дођи и истуци мене! То ми је хиљаду пута лакше. Хајдемо код Наташе да презалогајимо! После десет минута пријатељи су седели у стану мировног судије и доручковали печене рибе. — Па добро — поче Помојев испијајући трећу чашу — ти си Гришки досудио десет рубаља, а на колико дана си га отерао у хапс? — Ја њега нисам ни терао. Зашто да га хапсим? — Како зашто? — узбуки се Помојев. — Зато да се више не жали! Откуд он сме да се жали на мене? Судија и Никитин почеше да објашњавају Помојеву, али он их није схватао и остајао је при своме. — Причај шта хоћеш, али Пећка није за судију! — уздахну он разговарајући у повратку с Никитином. — Он је добар човек, образован, услужан, али... није за судију! Не уме да суди како треба... Иако ми је жао, ипак ћемо га морати удаљити за идуће три године! Мораћемо!...
ИЗ УСПОМЕНА ИДЕАЛИСТЕ (25) Десетога маја узео сам 28 дана годишњег одмора, измолио од нашег благајника сто рубаља аконтације и одлучио да по сваку цену „про197
живим", проживим боговски, како бих потом читавих десет година могао да живим само од успомена. Да ли знате шта значи то „проживети" у најбољем смислу те речи? То не значи отићи у летње позориште на оперету, повечерати и ујутру се вратити кући накресан. То не значи отићи на изложбу, а отуда на коњске трке и шепурити се тамо с новчаником око кладионице. Ако хоћете да проживите, тада седните у воз и крените тамо где је ваздух прожет мирисом јоргована и дивље трешње, где, милујући ваш поглед својом нежном белином и блеском днјамантске росе, утркујући се цвату ђурђевак и дан и ноћ. Тамо, у слободном простору, под плавим сводом, надомак зелене шуме и жуборавих поточића, у друштву птица и зелених бубица, схватићете шта је то живот! Додајте томе два-три сусрета са шеширом са широким ободом, хитрим очицама и белом кецељицом... Рећи ћу отворено, о свему томе сам маштао док сам с решењем о годишњем одмору у џепу, обасут дарежљивошћу благајника, путовао на одмор у природу. Одмор сам, по савету једног пријатеља, решио да проведем код Софије Павловне Книгине, која је у свом летњиковцу издавала сувишну собу са храном, намештајем и другим удобностима. Погодбу за летовање постигли смо брже но што сам могао и помишљати. Када сам допутовао у Перерву и пронашао летњиковац Книгине, пошао сам, сећам се, на терасу и... збунио се. Терасица је била пријатна, дражесна и заносна, али је још дражеснија и (дозволите да се тако изразим) пријатнија била млада, пуначка дамица, која је седела за столом на тераси и пила чај. Она је зачкиљила у мене очицама. — Шта желите? — Извините, молим... — отпочео сам ја. Ја... ја, по свој прилици, нисам доспео на право место... Тражим летњиковац Книгине... — Ја сам Книгина... Шта желите? Ја се сметох. Газдарице и власнице соба у летњиковцима навикао сам да замишљам као старије, реуматичне особе, од којих се осећа соц кафе, али овде је.....спасите нас, о небески херувими!" како је рекао Хамлет, седела чудесна, прекрасна, заносна, бајна особа. Ја, замуцкујући, објасних шта желим. — Ах, необично ми је драго! Изволите сести! Мени је ваш пријатељ већ писао. Хоћете ли чаја? Желите ли са павлаком или са лимуном? Постоји такав род жена (махом плавуша) с којима је довољно да поседите два-три минута па да се осетите као код своје куће, као да се одавно познајете. Баш таква је била и Софија Павловна. Пошто сам попио прву чашу, већ сам знао да није удата, да живи од процента од иметка и чека да јој тетка дође у госте; сазнао сам разлоге који су нагнали Софију Павловну да издаје једну собу. Прво, било јој је тешко да сама плати сто двадесет рубаља за летњиковац, друго, како је то страшно: изненада се лопов прикраде ноћу или дању бане грозни се198
љак! И нема ничег неприлично? у томе ако у побочној соби буде живела нека усамљена дама или мупгкарац. — Али боље мушкарац! — уздахну газдарица лижући слатко са кашичице. — С мушкарцем је мање бриге и није тако страшно. Једном речју, кроз непун сат ја и Софија Павловна били смо већ пријатељи. — Ах, да! — сетих се опраштајући се од ње. — О свему смо поразговарали, а о главном ни речи. Колико ћете ми тражити? Бићу код вас само 28 дана... Ручак, наравне... чај и остало... — Ех, баш сте нашли о чему да говорите! Колико узмогнете, толико и дајте... Па ја не издајем собу да бих извлачила добит, већ онако да не бих била сама... Можете ли дати 25 рубаља? Ја сам, наравне, прихватио, и тако је отпочео мој живот на летовању... Тај живот је интересантан по томе што је дан налик на дан, ноћ на ноћ, и... колико је лепоте у тој једноличности, какви дани, какве ноћи! Читаоче, ја сам усхићен, дозволите да вас загрлим! Јутром сам се будио и, не мислећи уопште на службу, пио чај са павлаком. У једанаест сам одлазио до газдарице да јој пожелим добро јутро и пио код ње кафу с дебелим слојем павлаке. Од кафе до ручка смо ћаскали. У два је био ручак, али какав ручак! Замислите да сте гладни као пас, седате за сто, узимате велику чашу ликера и мезите врућу говедину из саламуре са реном. Затим замислите окрошку или шчи од зелени са милерамом итд. итд. После ручка спокојно лешкарење, читање романа и скакање сваког часа, јер газдарица непрестано промиче крај врата и „лезите!", „лезите!"... Затим купање. Навече до касно у ноћ шетња са Софијом Павловном... Замислите да у вечерњи час, када све спава, сем славуја и чапље која с времена на време крикне, када слабашан дашак једва чујно доноси до вас шум удаљеног воза, шетате по шумарку или по насилу железничке пруге с пуначком плавушом која се кокетно стреса од вечерње свежине и стално управља к вама своје на месечини бледо лишце... Дивота! Није прошло ни недељу дана, а догодило се оно што ви већ давно очекујет од мене, читаоче, и без чега нема ниједне ваљане приче... Нисам одолео... Моју изјаву љубави Софија Павловна је саслушала равнодушно, скоро хладно, као да ју је већ давно очекивала, само је дражесно напућила усне, као да је желела да каже: — Не разумом о чему ту има дуго да се прича! Двадесет осам дана су пролетела у трен ока. Када је истекао рок мог годишњег одмора, ја сам се, тугујући, незасићен, опраштао од летовања и Соње. Газдарица је док сам паковао кофер седела на отоману и брисала очи. Ја сам је, једва пригушујући сузе, тешио обећавајући јој да ћу навраћати код ње у летњиковац празником и долазити код ње преко зиме у Москву. — Ах, када ћемо се, мила моја, ти и ја раскусурати? — сетих се. — 199
Шта сам дужан? — Касније, има времена... — проговори моје „врело љубави", јецајући. — Зашто касније? Пријатељство за пријатељство, а сирење за паре, каже пословица, и уз то ја нипошто не желим да живим на твој рачун. Не пренемажи се, Соња... Шта сам дужан? — Ах... ништа нарочито... — рече газдарица јецајући и извлачећи фиоку из стола. — Могао би и касније платити... Соња је потражила по фиоци, узела отуда цедуљу и пружила ми је. — Да ли је то рачун? — упитах ја. — Е баш добро... баш добро... (ја ставих наочаре) раскусураћемо се и ствар је у реду... (прелетех погледом рачун). Укупно... Чекај, шта је то? Укупно... Ма то није то, Соња! Овде је „укупно 212 р. 44 к". То није мој рачун. — Твој, Буцо! Погледај боље! — Али... откуда толико? За стан и храну 25 р. — слажем се. За послугу Зр. — па, слажем се и са тим... — Не разумем, Буцо — рекла је стегнуто газдарица, погледавши ме зачуђено, уплаканим очима. — Зар ми не верујеш? Провери онда! Ликер си пио... та нисам ти могла давати за ручком вотку за ту цену! Павлаку у чају и кафи... затим јагоде, краставци, вишње... То исто важи и за кафу. Нисмо се били договорили да је пијеш, а пио си сваког дана! Уосталом, све су то такве ситнице да ја, ето, могу снизити за 12 рубаља. Нека буде само 200. — Али... ту пише 75 рубља а није назначено за шта... За шта је то? — Како за шта? Па то је за драгање! Ја јој се загледах у лишце. Оно је изгледало тако искрено, чисто, зачуђено, да преко мог језика није могла да пређе ниједна реч. Дао сам Соњи сто рубаља и меницу на исто толику своту, упртио кофер и кренуо на станицу. Да нема неко од вас, гооподо, да ми позајми сто рубаља?
СИМУЛАНТИ (26) Једног уторка, маја месеца, генералица Марта Петровна Печонкина или, 'како је сељаци зову, Печончиха, која се већ десет година бори на попришту хомеопатије, примала је болеснике у свом кабинету. Пред њом су на столу хомеопатска апотечица, приручник за лечење и рачуни хомеопатеке апотеке. На зиду, у златним оквирима и под стаклом висе писма неког петроградоког хомеопата, по мишљењу Марте Петровне веома знаменитог, чак и великог, портрет оца Аристарха, коме генералица има да захвали за евоје спасење: одрицање од штетне алопатије и упознавања истине. У шредсобљу седе и чекају пацијенти, већином сељаци. Изузев двојице-тројице сви су боси, јер је генералица наредила да смрдљиве чизме остављају напољу. Марта Петровна је већ примила десет пацијената и прозива једа200
наестог: — Таврило Грузд! — Врата се отварају и уместо Гаврила Грузда у кабинет улази Замухришин, генераличин сусед, пропали спахија, ситан чичица кисела погледа, с племићком капом под пазухом. Он оставља штап у утао, прилази генералици и ћутке пада пред њом на једно колено. — Шта вам је! Шта то радите, Кузмо Кузмичу! — ужасава се генералица, сва обливена руменилом. — Ако бога знате! — Док сам жив, нећу устати! — рече Замухришин љубећи јој руку. — Нек сав свет види како падам на колена, анђеле чувару наш, добротворко рода људског! Нека види! Пред овом милостивом вилом која ми је даровала живот, указала ми пут истинити и просветила мој скептични ум, пред њом ја пристајем не само да клечим него бих и у отањ скочио, исцелитељко наша чудотворна, мајко сиротињска. Оздравио сам! Васкрсао сам, чаробнице! — Веома... Веома ми је драго... — мрмља генералица руменећи од задовољства. — То ми је тако пријатно да чујем... Седите, молим вас! Па ви сте прошлог уторника били тако тешко болесни! — И те како болестан! Страх ме хвата кад се сетим! — каже Замухришин и седа. — Имао сам реуматизам у свим удовима и органима. Осам година сам се мучио, мира нисам имао... Ни дању, ни ноћу, добротворко мој а! Лечио сам се код доктора, одлазио сам професорима универзитета у Казан, лечио се разним блатом, воде разне пио, и шта само нисам испробао! Имање сам за лекове упропастио, лепотице драга. Од доктора ништа нисам имао осим штете. Они су ми само болест унутра утерали. Да утерају, то су знали, али да истерају, то њихова наука још није постигла... Само паре маме, разбојници, а да ли ће користити људима, за то се уопште не секирају. Препише ти тамо неку хиромантију, а ти после пиј! Једном речју, убице. Да није било вас, анђеле наш, ја бих данас лежао под земљом!... Враћам се од вас прошлог уторка, гледам у она зрнца што сте ми их дали и мислим: „Каква вајда од њих? Зар те мрвице, које се једва виде, могу да излече моју страшну, застарелу бољку?" Мислим тако, вечити неверник, и смешим се, али кад сам прогутао једно зрнце, као руком однесено. Жена избуљила очи, гледа ме, и не верује: „Ама јеси ли ти то, Коља!" „Ја главом", одговарам. И обоје клекосмо пред иконом и почесмо се молити за анђела нашег: „Дај јој, господе, све оно што јој ми желимо!" Замухришин брише рукавом очи, устаје са столице и намерава да клекне на једно колено, али га генералица зауставља и посади на столицу. — Немојте захваљивати мени! — рече она руменећи од узбуђења и усхићеио гледајући у портрет оца Аристраха. — Не мани, јер ја сам ту 201
само слепо оруђе... А то је стварно чудо! Застарео, осмогодишњи реуматизам... од једног зрнцета лека! — Изволели сте ми дати три зрнца. Једно од њих сам узео о ручку... тренутно! Друго увече, а треће сутрадан, и од тада... ни помена од болести! Чак ни да ме жигне негде! А већ сам се био спремио да мрем и сину у Маскву написао да дође! Господ вас мудрошћу обдарио, исцелитељко наша! Сад, ето, идем, и као да сам у рају... Оног уторка, кад сам био код вас, храмао сам, а сад бих могао зеца стићи... Још сто година могу живети. Једно је само невоља... оскудица наша! Здрав сам, ал' шта ће ми здравље кад немам од чега да живим. Немаштина ме сломила горе од болести... Ето, на пример, да узмемо ову ствар... Време је да се сеје овас, а како да га посејем кад семена немам? Треба га купити, а пара немам... Наравно, одакле нама паре... — Ја ћу вам дати овса, Кузмо Кузмичу... Седите, седите! Ви сте ме тако обрадовали, тако сте ми задовољство пружили да ја вама треба да захвалим, а не ви мени! — О, радости наша! Како господ створи такву доброту! Радујте се, мајчице, гледајући своја добра дела! А ми, грешници, немамо код куће чему да се радујемо... Ситки смо људи, малодушии, некорисни... Ситнеж... Само по титули смо племићи, а у материјалном погледу исто што и сељаци, чак и горе... Живимо у дворцима од камена, а испада гола обмана зато што кров прокишњава... Немам за шта даске да купим. — Па ја ћу вам дати даске, Кузмо Кузмичу... Замухришин измоли још краву, писмо с препоруком за кћер коју је намеравао да упише у институт за племићке девојке и... ганут генераличином дарежљивошћу, поче да јеца и од наврелих осећања, уста му се криве, завуче руку у пел да узме марашицу... Генералица виде како му се заједно с марамицом из џепа помољава некаква црвена хартијица и нечујно паде на под. — Вовјеки вјекова нећу заборавити... — мрмља он. — И деци ћу у аманет оставити да се вас сећају, и унуцима с колена на колено... Ето, децо, она ме је спасла од смрти, која је... Пошто је испратила свог пацијента, генералица за тренутак гледала очима пуним суза у оца Аристарха, затим нежним погледом, пуним пијетета посмараше апотечицу, приручнике за лечење, рачуне, фотељу у којој је домалопре седео човек кога је спасла од смрти, и поглед јој паде на хартијицу коју је пацијент испустио. Генералица диже хартијицу, размота је и утледа у њој три зрна лека, она иста зрна која је прошлог уторника дала Замухрипжну... — Ово су она иста... — рече у недоумици — чак је и хартијица иста... Он је није ни размотавао! Шта ј е онда у зимао? Чудновато... Неће ме, ваљда, обмањивати! И генераличину душу, први пут за пуних десет година рада, обузме 202
сумња... Она прозове редом болеснике и, говорећи с њима о болестима, запази оно што је раније неприметно пролазило мимо њених ушлју. Болесници је ови до једног, као да су се договорили, најпре дижу у небеса због чудотворног исцељења, усхићују се њеном медицинском мудрошћу, грде докторе — алопате, а затим, кад она порумени од узбуђења, почињу да излажу своје невоље. Један моли да мало земље пооре, други мало дрва, трећи за дозволу да може ловити по њеним шумама, и тако даље. Она се загледа у широко доброћудно лице оца Аристарха који јој је открио истину, и нова истина почиње да јој нагриза душу. Ружна и тешка истина... Лукав је човек!
МАНИЋ (27) Летње јутро. У ваздуху тишина; само на обали зриче зрикавац и негде бојажљиво кликће орлица. На небу стоје непомично паперјасти облаци, налик на растресит снег... Крај купатила у изградњи, испод зеленог врбовог грања, бућка по води дрводеља Герасим, висок и мршав сељак, риђе коврџаве косе и лица обраслог длакама. Он стење, дува и често трепће, трудећи се да дохвати нешто испод врбових жила. Лице му обливено знојем. На хват од Герасима, до грла у води, стоји дрводеља Љубим, млад, грбав сељак троугласта лица и уских кинеских очица. И Герасим и Љубим су у кошуљи и гаћама. Обојица помодрели од хладноће, јер већ више од сата стоје у води... — Ама шта стално гураш руком? — виче грбави Љубим дрхтећи као у грозници. — Букова главе! Држи га, држи, јер ће побећи, проклетиња једна! Држи, кад ти кажем! — Неће побећи... Куда да побегне? Забио се под корен... — рече Герасим промуклим, потмулим басом који не долази из грла, већ из дубине трбуха. — Љигав је, ђаво, и нема се за шта ухватити. — Ти га хватај за шкрге, за шкрге! — Не могу доћи до шкрга... Чекај, ухватио сам за нешто... За вилице сам га ухватио... Уједа ђаво! — Не вуци га за вилице, не вуци... испустићеш! За шкрге га хватај, за шкрге! Опет си почео да гураш руком! А глупа ли гејака, сачувај ме, боже и Царице небесна! Хватај га! — „Хватај"... — обрецну се Герасим. — Вида ти команданта... Изволи, хватај га сам, ђаволе грбави... Шта си стао? — Ухватио бих га ја, кад би се могло... Како ја овако малог раста могу да стојим под обалом? Тамо је дубоко! — Ништа не мари што је дубоко... Ти допливај... Грбавко размахује рукама, доплива до Герасима и хвата се за гране. Чим је покушао да стане на ноге, потонуо је преко главе и почео да пушта клобуке. — Ама, рекао сам ти да је дубоко! — каже он и љутито колута 203
очима. — Хоћеш да ти узјашим за врат? — А ти стани на жилу... — А ти стани на жилу... Жила има много, као степенице су... Грбавко напипа петом жилу и, ухвативши се чврсто за неколико грана одједном, стаде на њу... Кад је ухватио равнотежу и учврстио се на новом положају, саже се и, пазећи да му вода не уђе у уста, поче десном руком да пила међу жилама. Заплићући се у воденој трави, клизећи по маховини која је покривала жиле, његова рука натрапа па оштре клеште рака... — Само си нам ти недостајао, ђаволе! — рече Љубим и љутито избацује рака на обалу. Најзад његова рука напила Герасимову, и милећи по њој, дође до нечега љигавог, хладног. — Ево га!... — смеши се Љубим. — Крупан је, ђаво! Помакни прете, сад ћу ја њега... За шкрге... Стани... не гурај се лактом... сад ћу ја њега... сад... чекај само да га докопам... Далеко се, ђаво, завукао, чак под жиле, нема се за шта ухватити... Не могу да му дођем до главе... Само му трбух осећам... Убиј ми на врату тог комарца... уједа ме! Сад ћу ја... њега за шкрге... прићи са стране, боди га, боди! Гурај га прстом! Надутих образа и притајена даха, Грбавко избечи очи и изгледа да већ зарива прсте „под шкрге", али се у том тренутку гране, за које се држао левом руком, ломе, и он, изгубивши равнотежу — бућну у воду! Као поплашени, кружни таласи беже од обале, и тамо где је пао, избијају клобуци. Грбавко изрони и фркћући поче да се хвата за гране. — Још ћеш се удавити, ђаволе, па ћу морати да одговарам за тебе!... — рече промукло Герасим. — Излази, ђаво да те носи! Сам ћу га извући! Поче псовање... А сунце пече ли пече. Сенке постају краће и увлаче се у себе као рогови у пужа... Висока трава, загрејана сунцем, почиње да испушта тешки отужно-медени мирис. Већ је скоро подне, а Герасим и Љубим се још увек муче под врбом. Промукли бас и прозебли, пискави тенор непрестано ремете тишину летњег дана. — Вуци га за шкрге, вуци! Чекај да га гурнем. Ама, куда трпаш ту песницу? Прстом ти њега, а не песницом, љушко! Приђи са стране. Слева зађи, слева, јер здесна је рупчага! Отићи ћеш ђаволу на вечеру! Вуци га за вилице! Чује се пуцање бича... Благом обалом према појилу лено се вуче стадо, које тера пастир Јефим. Пастир, оронуо старчић с једним оком и искривљеним устима, иде оборене главе и гледа преда се. Прве стижу на воду овце, за њима коњи, за коњима краве. — Погурај га одоздо! — чује он Љубимов глас. — Провуци прст! Ама, јеси ли ти глув, ђаволе један? Уф! — Шта ви то, браћо, ловите? — виче Јефим. — Манића! Никако да га извучемо! Завукао се под жиле! Приђи са 204
стране! Приђи, де приђи! — Јефим за тренутак жмирка својим једним оком на рибаре и лов, затим изува опанке, скида торбу с рамена и свлачи кошуљу. Да скине гаће, нема времена, и, крстећи се и балансирајући мршавим, поцрнелим рукама, загази у гаћама у воду... Једно педесет корака гази по муљевитом дну, а затим почиње да плива. — Чекајте, децо! — довикну он. — Чекајте! Не вуците га насумице, склизнуће вам. Треба то вешто!... Јефим се придружује дрводељама и ова тројица, мувајући један другог лактовима и коленима, стењући и псујући, гурају се ка истом месту... Грбави Љубим се загрцнуо водом и у ваздуху одјекује његов оштри, грчевити кашаљ. — Где је чобанин? — чује се вика са обале. — Јефиме! пастире! Где си? Стока ти ушла у башту! Терај, терај из баште! Терај! Ама где је тај матори разбојник? Чују се мушки гласови, па затим женски глас... Иза ограде спихијске баште појављује се спахија Андрејич у огртачу од персијске тканине и с новинама у руци... Он упитно гледа у правцу вике која допире с реке, а затим се брзим, ситним корацима упути купатилу. — Шта је то овде? Ко се то дере? — пита он строго кад угледа кроз врбово грање три мокре главе риболоваца. — Шта ту гмижете? — Ри... рибицу ловимо... — муца Јефим не дижући главе. — Даћу ја теби рибицу! Стока му ушла у башту, а он рибицу!... А кад ће купатило бити готово, ђаволи? Два дана како радите, а шта сте урадили? — Би... биће готово... — стење Герасим. — Дуго је лето, стићи ћеш, ваше благородство, да се накупаш... Пфрр... никако са овим манићем да изађемо накрај... Завукао се под жилу, па као у рупи: ни тамо ни амо... — Манић? — улита спахија и очи му синуше. — Па вуците га што брже! — Даћеш по рубље... ако те обрадујемо... Крупан је манић као она твоја трговкиња... Вреди дата, ваше благородство, по рубљу... За труд... Не стежи га, Љубиме, не стежи, удавићеш га! Гурај одоздо! Вуци ту жилу горе, пријатељу... како ти оно беше име? Горе, а не доле, ђаволе! Не млатарајте ногама! Пролази пет минута, десет... господин већ губи стрпљење. — Василије! — виче он окренувши се жући. — Васка! Зовните ми Василија! — Дотрча кочијаш Василије. Он нешто жваће и тешко дише. — Улази у воду — заповеди му спахија — помози им да извуку манића... Манића не могу да извуку! Василије се брзо свлачи и улази у воду. — Сад ћу ја... — мрмља он. — Где је манић? Сад ћу ја... Зачас ћемо ми њега! А ти, Јефиме, изађи. Шта се ти, стар човек, мешаш у оно што 205
није твој посао! Где је тај манић? Сад ћу ја њега... Ево га! Одмакните руке! — Зашто да одмакнемо? Знамо и ми: одмакните руке! Него, ти њега извуци! — Пази да га тако не извучеш! Њега треба за главу! — А глава му је испод жила! Као да ми не знамо, будало! — Де, не лај, иначе ћеш добити! Хуљо! — Зар пред господином спахијом такве речи,.. — муца Јефим. — Не извукосте ви њега, браћо. Тај се вешто тамо угнездио! — Причекајте, сад ћу ја... — каже спахија и почиње ужурбано да се свлачи. — Четири будале, и нисте у стању да извучете манића! Пошто је скинуо одело, Андреј Андрејич причека да се расхлади и уђе у воду. Али ни његова помоћ није водила ничему. — Треба подсећи жилу! — одлучи напослетку Љубим. — Герасиме, иди по секиру! Додајте секиру! — Пазите да не одсечете себи прете! — рече спахија кад се зачуше подводни ударци секире о жилу. — Јефиме, излази напоље одавде! Чекајте, ја ћу извући манића... Нисте ви баш... Жила је пресечена. Полако је ломе и Андреј Андрејич, на своје велико задовољство, осећа како завлачи прете манићу у шкрге. — Вадим га, браћо! Не скупљајте се... стојте... вадим га! На површини се указа крупна манићева глава и за њим црн, цео аршин дуг труп. Манић снажно замахује репом и упиње се да се отме. — Мани ти то... Мућак, брајко! Долијао си! Аха! По свим лицима разлива се меден осмех. Пролази тренутак у немом посматрању. — Крупан манић! — муца Јефим чешући се испод кључних костију. — Имаће, мислим, једно десет фунти... — Да-а... — слаже се спахија. — Џигерица му се све надима... Све се нешто напиње изнутра. А... ах! Манић се одједном неочекивано праћакну репом увис и рибари чуше снажан пљесак... Сви раширише руке, али је било каоно: од манића ни трага ни гласа!
У АПОТЕЦИ (28) Било је касно вече. Домаћи учитељ Јегор Алексејич Својкин, да не би узалуд губио време, упутио се право од лекара у апотеку. „Као да идем богатој наложници или железничком службенику", мислио је он пењући се уз зацакљене и скупоценим ћилимима застрте апотекарске степенице. „Човек се боји да стане!" Кад уђе у апотеку, Својкина запахну мирис својствен свим апотекама иа свету. Наука и лекови мењају се из године у годину, али је апотекарски мириси вечит, као материја. Њега су удисали наши дедови, удисаће га и унуци. Захваљујући томе што је било касно, у апотеци ни206
је било људи. Иза жуте, уцакљене тезге, на којој су биле поређане бочице са сигнатурама, стајао је високи господин с јако забаченом главом, са строгим лицем и негованим бакенбардима, по свој прилици апотекар. Почев од малене ћеле на глави па све до дугих, ружичастих ноктију, све је на том човеку било брижљиво углађено, очишћено и, рекло би се, зализано, као да се стрема за венчање. Његове смркнуте очи гледале су одозго надоле, на новине које су се налазиле на тезги. Читао је. Са стране, иза жичане решетке, седео је касир и лено бројао ситнину. Иза тезге која је делила лабораторију од света, у полумраку врзмале су се две мрачне прилике. Својкин приђе тезги и предаде углађеном господину рецепт. Овај, не гледајући га, узе рецепт, дочита новине до тачке и, лако окренувши главу удесно, промрмља: — Calomeli grana duo, sacchari albi grana quin-que, numero decem.63 — Ја! — зачу се из дубине апотеке оштар, метални глас. Апотекар издиктира истим потмулим, равномерним гласом микстуру. — Ја! — зачу се из другог утла. Апотекар написа нешпо на рецепту, намршпи се и, забацивши главу уназад, опусти очи на новине. — Биће готово за један сат — процеди кроз зубе тражећи очима тачку до које је стао. — Зар не може пре? — промрмља Својкин. — Нипошто не могу да чекам. Апотекар не одговори. Својкин седе на отоман и стаде да чека. Касир престаде да броји ситнину, дубоко уздахну и шкљоцну кључем. У дубини једна тамна прилика поче да послује око мермерне ступице. Друга прилика је нешто мешала у сивој теглици. Негде је равномерно и опрезно куцао сат. Својкин је био болестан. Грло му је било запаљено, раздирући болови обузели су му ноге и руке, у отежалој глави низале су се магловите слике, налик на облаке и умотане људске прилике. Апотекара, полице с теглицама, инструменте... видео је кроз измаглицу, а једнолична лупа мермерне ступице и споро куцање сата, чинило му се, нису одзвањали ван, већ у његовој глави... Малаксалост и помрачење свести све више и више су обрвавали његово тело и зато, причекавши мало и осећајући да му је мука од лупе мермерне ступице, да би охрабрио себе, одлучи да заподене разговор са апотекаром... — По свој прилици, обузима ме грозница — рече он. — Доктор је рекао да је још тешко закључити од чега болујем, али сам јако малаксао... Срећа моја што сам се у престоници разболео, а не дао бог зло у селу где нема лекара и апотека! Апотекар је нетактично стајао и, забацивши главу, читао. На Својки63
Каломела два грама, шећера пет грама, десет прашкова!
207
ново обраћање није одговорио ниједном речју, ни покретом, као да није чуо. Касир гласно зевну и кресну шибицу о панталоне. Лупа мермерне ступице постала је све јача и звонкија. Видећи да га не слушају, Својкин подиже очи на полице с теглицама и стаде да чита натписе...Пред њим промакоше најпре најразноврснији „радикси": генцијана, пимпинела, торментила, зедоарија и др. За радиксима промакоше тинктуре, олеум'и, семен'и, с називима један од другог мудријим и древнијим. „Колико је овде, по свој прилици, непотребног баласта!" помисли Својкин. „Колико је рутине у овим теглицама које стоје овде само на основу традиције, и истовремено како је ове ово солидно и задивљујуће!" С полице Својкин пређе погледом на стаклену стелажу која је стајала крај њега. Ту он опази гумице, лоптице, шприцеве, тубе с пастом за зубе, капљице Пероа, капљице Аделгејма, козметичке сапуне, маст за растење косе... У апотеку уђе дечак у прљавој кецељи и замоли за 10 копејки бичје жучи. — Реците, молим вас, за шта се употребљава бичја жуч? — обрати се учитељ апотекару обрадовавши се што има о чему да поведе разговор. Пошто није добио одговор на овоје питање, Својкин стаде да посматра строгу, надмено-учену физиономију апотекара. „Чудни људи, ботами!" помисли он. „Због чега навлаче на своја лица учени изглед? Глобе ближњег три пута окупље, продају маст за растење косе, а када им човек погледа лица, може да помисли да су они одиста жреци науке. Пишу на латинском, говоре немачки... Опонашају нешто средњовековно... Када си здрав, не примећујеш ове одбојне, равнодушие физиономије, а разболиш ли се само, као ја сада, онда се згранеш што је света дужност доспела у руке ове неосетљиве углађене особе..." Посматрајући непомичну физиономију апотекара, Својкин наједном осети жељу да легне, по сваку цену, даље од света, учене физиономије и лупе мермерне ступице... Болесничка исцрпеност овлада свим његовим бићем... Он приђе тезги и, направивши преклињућу гримасу, замоли: — Будите тако добри, дозволите ми да идем! Ја... ја сам болестан... — Одмах... Молим вас, не налакћујте се! Учитељ седе на отоман и, терајући из главе мутне слике, поче да гледа како пуши касир. „Прошло је тек пола сата", помисли он. „Још толико је остало... Неподношљиво!" Али ево, најзад, апотекару приђе малени, црномањасти фармацеут и стави поред њега кутијицу с прашковима и бочицу с ружичастом течношћу... Апотекар дочита до тачке, полако се одмаче од тезге и, узевши бочицу у руке, промућка је испред очију... Затим написа сигна208
туру, привеза је за грлић бочице и лати се да узме печат... "Па, чему ове церемоније?" помисли Својкин. „Губе време, а и излишно узимају новац за ово." Завивши, свезавши и запечативши микстуру, апотекар узе да чини то исто и с прашковима. — Изволите! — рече он, најзад, не гледајући Својкина. — Платите на каси рубљу и шест копејки! Својкин се маши за џеп по новац, напила рубљу и онда се сети да код себе, осим ове рубље, нема више ни копејке... — Рубљу и шест копејки? — тихо мрмља он не знајући шта да ради. — А ја имам само рубљу. Мислио сам да ће рубља бити довољно... Шта сада да радим? — Не знам! — одбруси апотекар и настави да чита новине. — У том случају опростите... Донећу вам сутра шест копејки, или ћу послати... — То се не може... Ми не дајемо на вересију... — Шта онда да радим? — Отидите до куће, донесите шест копејки, онда ћете добити и лекове. — Молим вас, али... тешко ми је да идем, а немам кога да пошаљем... — Не знам... То није моја ствар... — Хм... — замисли се учитељ. — Добро, отићи ћу до куће... Својкин изађе из апотеке и упути се кући... Док је дошао до своје собе, четири-пет пута је сео да се одмори... Пошто је дошао кући и нашао у столу неколико бакрењака, седе на кревет да предахне... Некаква снага привуче му главу јастуку... Он леже, само на часак... Мутне слике у виду облака и умотаних прилика почеше да му прекривају свеет... Дуго се сећао да треба да иде у апотеку, дуго је нагонио себе да устане, али је болест надвладала. Бакрењаци су се расули из песнице, и болесник је почео да сања како је већ кренуо у агаотеку и тамо поново разаговара с аапотекаром.
КОЊСКО ПРЕЗИМЕ (29) Пензионисаног генерал-мајора Булдјејева заболели су зуби. Он је промућкао уста вотком, коњаком, ставио на болестан зуб зифт од дувана, опијум, терпентин, петролеј, мазао образ јодом, у уши ставио вату наквашену алкохолом, али све то или није ништа помогло, или је изазивало на гађање. Долазио је лекар. Он је чепркао по зубу, преписао кинин, али и од тога никакве вајде. На предлог да се извади болестан зуб, генерал је одговорио негативно. Сви укућани — жена, деца, послуга, чак и паракувар Пећка, предлагали су сваки шта је ко знао. Између осталог, и пословођа на имању Булдјејева, Иван Јевсеич, дође к њему и препоручи да се лечи бајањем. 209
— Овде, у нашем срезу, ваше благородство — рече он — пре десет година служио је трошаринац Јков Васиљич. Бајао је зубима, првокласно. Понекад се само окрене прозору, прошапуће, попљује и као руком однесено! Имао је такву моћ... — А где је он сад? — Ма после тога, пошто га са трошарине отпустише, живи у Саратову код таште. Сад само од зуба и живи. Ако неког заболи зуб, онда иде к њему, лечи... Мештанима, из Саратова, помогне код своје куће, а ако су неки из друге вароши, онда телеграфски. Пошаљите му, ваше благородство, телеграм, па реците тако и тако... раба божијег Алексеја боле зуби, молим да му се помогне. А паре за лечење пошаљите поштом. — Глупости! Шарлатанство! — А ви покушајте, ваше благородство. На ракију је веома лаком, живи не са женом, већ са Немицом, безобразник један, али може се рећи да је чудотворан човек! — Пошаљи, Аљоша! — поче га мољакати генералица. — Ти, ето, не верујеш у бајање, а ја сам на себи искусила. Па иако не верујеш, зашто да не пошаљеш? Неће ти руке отпасти због тога. — Па, добро — Пристаде Булдјејев. — Сад бих не само трошаринцу него и ђаволу послао телеграм... Ох! Једва се држим на ногама! Па, где станује тај твој трошаринац? Како да му се пише? Генерал седе за сто и узе перо у руке. — Њега у Саратову свако куче зна — рече пословођа. — Изволите писати, — ваше благородство, у варош Саратов, дакле... Његовом благородству господину Јакову Васиљичу... Васиљичу... — Па? — Васиљичу... Јакову Васиљичу... а презиме сам ето и заборавио!... Васиљичу... До ђавола... како му оно беше презиме? Малочас, кад сам ишао овамо, знао сам... Дозволите... Иван Јевсеич управи очи у таваницу па поче мрдати уснама. Булдјејев и генералица очекиваху нестрпљиво. — Па, шта је? Брже мисли! — Одмах... Васиљичу... Јакову Васиљичу... Заборавио сам! Па још тако просто презиме... као да је коњско... Кобилин? Не, није Кобилин. Причекајте... Можда Ждрепцов? Не, није ни Ждрепцов. Сећам се, презиме му је коњско, а како — изишло ми из памети... — Ждребетњиков? — Није ни то. Чекајте... Кобилицин... Кобилетинов... Кулов... — То је већ псеће а не коњско. Ждрепчиков? — Не није ни Ждрепчиков... Коњски... Коњевић... Ждрепкин... Уопште није! — Па како онда да му пишем? Размисли, море! — Одмах. Коњкин... Кобилкин... Коленовић... 210
— Колеников? — упита генералица. — Није ни то. Упреговић... Не, ни то! Заборавио сам! — Па зашто си онда, ђаво те однео, и долазио да препоручиш над си заборавио? — наљути се генерал. — Напоље одавде! Иван Јевсеич изађе, а генерал се ухвати за образ и поче ходати по соби. — Ох, боже мој! — зајаука он. — Ох, мајко моја! Ох, ништа под милим богом не видим! Пословођа изађе у башту и, управивши очи у небо, паче се сећати трошаринчева презимена: — Ждрепчикав... Ждрепковски... Ждребенко... Не, није тако! Коњски... Коњевић... Ждреп-ковић... Кобиљански... Мало после, позваше га код господе. — Сети л' се? — упита генерал. — Никако не могу, ваше благородство. — Можда је, Коњавски? Коњаников? Не? И у кући сви одреда почеше нагађати презимена. Претурише све узрасте, родове и расе коња, поменуше и гриву, и копите, и амове... У кући, у башти, у соби за млађе и кухињи ходали су људи тамо-амо и, чешкајући се по челу, тражили презиме... Пословођу су стално зивкали у кућу. — Ергелин? — упиташе га. — Копитин? Ждребовски? — Није ни то — одговори Иван Јевсеич и управивши очи увис, настави да мисли гласно: — Ко-њенко... Коњчењко... Ждребејев... Кобиљејев... — Тата! — повикаше из дечје собе — Тројкин! Уздочкин! Узнемири се цео посед. Нестрпљиви, напаћени генерал обећао је дати пет рубаља ономе ко се сети правог презимена, и за Иваном Јевсеичем почеше ићи читаве гомиле... — Алатов! — говораху му. — Трчаков! Ко-њички! Али паде вече, а презиме још не нађохше. Па и легоше да спавају, али телеграм не послаше. Генерал није спавао сву ноћ, ходао је с краја на крај собе и хуктао... Кад прође два сата ујутру, он изађе из куће и куцну пословођи на прозор. — Да није Париповић? — улита он плачним гласом. — Не, није Пагриповић, господине генерале — одговори Иван Јевсеич и као кривац уздахну. — Па мора бити да презиме није коњско већ неко друго! — Часна реч, ваше благородство, коњско је... То чак врло добро памтим. — Е како си, брајко, забораван... За мене је то презиме сад важније, чини ми се, од свега на свету. Намучих се! Ујутру генерал поново посла по лекара. 211
— Нек вади! — одлучи он. — Не могу више да издржим... Дође доктор и извади брлестан зуб. Бол одмах умину, и генерал се умири. Свршивши свој посао и добивши што му следује за рад, лекар седе у овоје кочије и пође кући. Иза вратница у пољу он срете Ивана Јевсеича... Пословођа је стајао крај пута и гледајући задубљено у своје ноге о нечему је размишљао. Судећи по борама које су му избраздале чело, и по изразу очију, мисли му беху напрегнуте, тегобне. — Риђоков... Пошажерковић... — мрмљао је он. — Зауларчевић... — Иване Јевсевичу! — обрати му се лекар. Да ли могу, соколе, да купим од вас пет товара зоби? Продају ми наши сељаци зоб, али је прилично рђав... Иван Јевсеич тупо погледа у доктора, некако се дивље осмехну, и, не одговоривши ни речи, пљесну рукама, потрча на имање тако брзо као да га је јурио бесан пас. — Сетио сам се, господине генерале! — викну он радосно, неким туђим гласом, утрчавши у генералов кабинет. — Сетио сам се, нек да бог здравља доктору! Зобић! Зобић је трошаринчево презиме! Зобић, господине генерале! Зобићу пошаљите телеграм! — Ево ти га на! — рече генерал с презрењем и стави му под нос два шипка. — Не треба ми сад твоје коњско гарезиме! Ево ти га на!
НИЈЕ СУЂЕНО (30) У десет сати пре подне двојица спахија, Гадјукин и Шилохвостов, возили су се иа изборе за среског мировног судију. Време је било изврсно. Пут којим су се возили пријатељи зеленио се читавом својом дужином. Старе брезе, које су биле засађене по његовим ивицама, тихо су шумориле младим лишћем. Десно и лево пружали су се богати лугови, у којима су се разлегали крици препелица, вивака и шљука. На хоризонту су овде-онде трепериле у плавичастој даљини цркве и спахијске куће са зеленим крововима. — Овде би требало довести нашег предводника племства и забити му нос... — промрмља Гадјукин, дебели, седи опахија са запрљаним сламним шеширом и с развезаном шареном краватом, када су кола, поскакујући и звецкајући свим својим спојницама, обилазила мостић. — Наши земски мостови се граде само зато да бисмо их обилазили. Истину је рекао на прошлом земском збору гроф Дублеве, да су земски мостови саграђени ради проверавања умних способности: ако је човек обишао мост, значи да је паметан, ако је потерао преко моста и, како то обично бива, сломио врат, онда је будала. А за све је председник крив. Да нам је председник неко друти, а не пијаница, џабојед, млакоња, не би било таквих мостова. Овде је потребан човек са здравим разумом, енергичан, који уме да подвикие, као ти, на пример... Ђаво тебе тера у мировне судије! Требало је Да се кандидујеш непосредно за председн«ка. 212
— Причекај да видиш како ћу данас пропасти на изборима — скромно примети Шилохвостов, високи, риђи човек у новом племићком качкету — па ћу, хтео-не хтео, морати да се кандидујем за председника. — Нећеш пропасти... — зевну Гадјукин. — Нама су потребни образовали људи, са факултетом у срезу имамо само једног, и то си ти! Кога да изаберемо ако не тебе? Тако смо и одлучили... Само се беспотребно примаш за мировног... Био би неопходнији као председник... — Свеједно, пријатељу... И мировни добија 2400, м председник 2400. Мировни, имај на уму, седи код куће, а председдагк се непрестано труцка колима до управе... Мировном је неупоредиво лакше, и уз то...Шилохвостов не доврши... Он се наједном узнемирено поче да врпољи, и упери поглед напред на пут. Затим поцрвене, пљуну и завали се у наслон. — Ма знао сам! Предосећало је моје срце! — промрмља он скидајући качкет и бришући зној са чела. — Опет ме неће изабрати! — Шта је? Зашто? — Зар не видиш да нам отац Онисим иде у сусрет? То је јајсно као дан... Сретнеш ли путем таквог човека, можеш се вратити назад, јер ништа неће бити. То ја знам! Мићка, окрећи назад! Боже, намерно сам пошао раније да не бих срео тога језуиту, али не, нањушио да идем! Има он дара за то! — Доста, прекини са тим! Измишљаш, богами! — Не измишљам! Ако сретнеш овештеника на путу, биће невоље, а он сваки пут када ја идем на изборе, увек настоји да ми изађе у сусрет. Старац, душа му у носу, само што не умре, а таква пакост, боже ме саклони! Џабе већ двадесет година обавља дужност! И због нечега се свети? За начин мога мишљења! Не допадају му се моје мисли! Били смо ми, знаш, једанпут код Уљева. После ручка, припит, наравно, сео сам за клавир и онако, знаш, без икакве задње намере, запевао „Траварицу" и „Поведимо коло с поштеним народом наоколо", а он чује и вели: „Не приличи судији да тако мисли о свештенству. Нећу дозволити да га изаберу!" И од тог доба сваки пут ми долази у суорет... И свађао сам се с њим, и мењао пут, ништа не вреди! Наслути кад пођем... Па шта? Сада се треба вратити! Ипак ме неће изабрати! То је јасно као дан... Прошли пут ме нису изабрали, а зашто? Због њега! — Ма, доста, образован човек, завршио факултет. а верујеш у женске предрасуде... — Не верујем у предрасуде, али имам предосећање: ако само нешто почне 13. или сретнем овог човека, увек лоше прођем. Све је ово, наравне, глупост, будалаштина, не треба у ово веровати, али... објасни, зашто се увек тако дешава као што предосећања наговештавају? То не может да објасниш! По мом мишљењу, није по213
требно веровати, али за сваки случај, не смета да се човек повинује овим проклетим предосећањима... Вратимо се! Ни мене, ни тебе, драги мој, неће изабрати, и уз то ће нам се или осовина сломити или ћемо изгубити на картама... Ето, видећеш! С колима се изравнаше сељачке таљите, у којима је седео малени, жгољави овештеник у цилиндру са широким ободом позеленелим од времена и у пртеној мантији. Кад се изравна с колима, скиде цилиндер и поклони се. — То није лепо, оче! — запрети му руком Шилохвостов. — Тако злобни поступци не доликују нашем звању! Да, господине! За то ћете морати одговарати на страшном суду!... Вратимо се! — обрати се он Гадјукину. — Само џабе идемо... Али се Гадјукин не сложи да се врате... Увече истога дана пријатељи су се враћали кући... Обојица су били црвени и смркнути, као вечерња румен пред погоршање времена. — Јесам ли ти говорио да је требало да се вратимо! — гунђао је Шилохвостов. — Ма говорио сам. Зашто ниси послушао? Ето ти предрасуда! Одсад нећеш веровати! Не само да нас подлаци нису изабрали, већ су нам се и наругали, ниткови! „Крчму, веле, држиш на свом земљишту!" Па, држим! Шта се то њих тиче? Држим, да! — Не мари, кроз месец дана ћеш се кандидовати за председника... — умири га Гадјукин. — Нису те намерно данас изабрали како би те изабрали за председника... — Подилази само! Увек ме ти, покварењаче, тешиш, а сам први хиташ да бациш црну куглицу! Данас није било ниједне беле, све црне, значи, и ти си, пријатељу, гласао црном куглицом... Меrci!... После месец дана пријатељи су истим путем ишли на изборе за председника земске управе, али нису путовали у десет сати пре подне, већ у седам. Шилохвоетов се врпољио у колима и брижно гледао на пут... — Он не очекује да ћемо тако рано поћи — говорио је — али ипак треба журити... Ђаво ће га знати, можда има пшијуне! Терај, Мићка! Брже! Јуче сам, драги мој — обрати се он Гадјукину — послао оцу Онисуму две вреће овса и фунту чаја... Мислио сам да га разнежим пажњом, а он узео дарове и вели Фјодору: „Поздрави спахију и захвали му на поклону који је послао, али, вели, кажи му да се ја не могу поткупити. Не само овсом но и златом неће поколебати моје мисли." Пази богати! Даћу ја теби... Пођеш и сретнеш маторог ђавола... Терај, Мићка! Кола уђоше у село у коме је живео отац Онисим... Пролазећи поирај његовог дворишта, пријатељи погледаше кроз капију... Отац Онисим врзмао се око таљига и журио да упрегне коња. Једном руком је притезао свој појас, другом руком и зубима навлачио је коњу грудњак. — Закаснио је! — прасну у смех Шилохвостов. — Обавестили су га пшијуни, али касно! Ха-ха! Шупаљ нос до очију! Па, доакао си ми? Баш 214
се не можеш поткупити! Хај-ха! Кола изађоше из села, и Шилохвостов осети да је опаоност прошла. Ликовао је. — Па, драги мој, код мене неће бити танких мостова! — поче да се шепури будући дредседник намигујући. — Потераћу ја те предузимаче! Код мене, драги мој, неће бити таквих школа! Приметим ли само да је неки учитељ пијаница или социјалист, ех, драги мој! Губи се одавде! Код мене, драги мој, земски доктори неће смети да иду у црвеним кошуљама! Ја, драги мој... ти, драги мој... Терај, Мићка, да не сретнемо другог попа!... Па, изгледа, срећно смо допутовали... Ах! Шалохвостов наједном пребледе и скочи, као да га је змија ујела. — Зец! Зец! — новика он. — Зец је претрчао преко пута! Аа... ђаво га однео, црко да бог да! Шилохвостов одмахну руком и обори главу. Он поћута мало, промисли и, прешавши руком по бледом, ознојаном челу, прошапута: — Није суђено, знаш, да добијем 2400... Терај назад, Мићка! Није суђено!...
ЗАЛУТАЛИ (31) Летовалиште је утонуло у ноћну таму. На сеоском торњу откуцава један сат. Адвокати Козјавкин и Лајев, обојица „добро" расположени и помало посрћући, излазе из шуме и иду према летњиковцима. — Е, хвала господу богу, стигли смо... — рече Козјавкин и одахну. — У нашем стању пропешачити пет врста од станице... то је подвиг. Страшно сам се уморио. А као за пакост, ниједног фијакеристе... — Драги мој, Пећа... Даље не могу! Ако за пет минута не будем у постељи, умрећу, чини ми се. — У постељи! Е, зато ћеш да извиниш, братац! Најпре ћемо заједно да вечерамо, да попијемо по мало винца, па затим у кревет. Ја и Верочка нећемо ти дати да заспиш... А дивна је то ствар... бита ожењен! Ти то не разумеш, бездушниче! Стићи ћу сад кући уморан, изнемогао... Дочекаће ме жена која ме воли, напојиће ме чајем, даће ми да презалогајим, и из захвалности за мој труд, за моју љубав, погледаће ме својим црним очима тако нежно и умиљато да ћу заборавити, брате мој слатки, и умор, и крађу с обијањем, и судску дворану, и касацију... Див-в-вота! — Е, чини ми се да ће ми отпасти... Једва идем... И страшно сам жедан... — Па ево, стигли смо кући! — Пријатељи су пришли једној вили и застали пред последним прозором. — Вила је дивна — рече Козјавкин. — Видећеш сутра какав је одавде видик! Прозори су мрачни. Верочка је већ легла, није хтела да чека. Лежи и вероватно се кида што ме већ нема досад... (Гура штапом прозор који се отвори.) Гле, како је само храбра: леже да спава, а не за215
твара прозоре. (Скида мантил и убацује га заједно с кожном торбом кроз прозор.) Врућина је! Хајде да јој отпевамо серенаду, да је мало насмејемо... (пева): „Месец плави по небу ноћноме... Поветарац лако ћарлија... Ветрић гране лако њише..." Певај, Аљоша! Верочка, хоћеш да ти отпевам Шубертову серенаду? (пева): „Песмо моја-ја-ја... лети-и с молбо-о-ом..." (Грчевит кашаљ прекида му песму.) Ух, до ђавола! Верочка, дај реци Аксињи да нам отвори капиџик! (Пауза.) Верочка, шта си се улењила, устај, драга моја! (Пење се на камен и отвори кроз прозор.) Верочка, бубице моја... Анђелче, жено моја, најбоља на свету, устани и реци Аксињи да нам откључа капиџик! Та не спаваш ваљда! Мајчице, ми смо, веруј бога, тако уморни и изнемогли да нам уопште није до шале. Јер ми смо пешке са станице дошли! Ама, чујеш ли ти шта ја говорим? Ах, до ђавола! (Покуша да уђе кроз прозор, али се оклизне.) Можда су госту непријатне такве шале! Видим, Вера, да си још увек шипарица као што си и била... теби је увек до шале... — А можда Вера Степановна спава? — рече Лајев. — Не спава! Она, вероватно, хоће да ја дигнем галаму и сав комшилук избудим! Већ почињем да се љутим, Вера! Ах, до ђавола! Помози ми, Аљоша, да уђем жроз прозор!... Ти си још девојчица, ученица и ништа више!... Помози ми, Аљоша! Лајев, стењући, подиже Козјавкина. Он улази кроз прозор и ишчезава у помрчини собе. — Верка — тренутак касније зачу Лајев. — Где си? До ђавола... пхи, умазао сам руку нечим! Чује се неко шуштање, лупање крилима и кокошје крештање. — Его га сад! — чу Лајев. — Вера, откуда нама кокоши? До ђавола, па овде их страшно много има! Кавез са ћурком... Па ме још и кљуца, гад! Кроз прозор излетеше с треском две кокошке и какоћући из свег гласа, разлегоше се по улици. — Аљоша, мм нисмо погодили кућу! — говори Козјавнин плачним гласом. — Овде су некакве кокошке!... Мора да сам се преварио... Ах, ђаво вас однео, што сте се тако разлетеле, проклетиње! — Излази онда што пре! Разумеш ли? Умирем од жеђи! — Ево сад ћу... Само да нађем мантил и кожну ташну... — Па упали шибицу! — Шибице су у мантилу... Ах, који ме ђаво нанесе овамо! Све су виле једнаке, ни ђаво их у мраку не би могао препознати. Ух, кљуцну ме ћурка у образ! Гад један! — Излази што пре, иначе ће неко помислити да крадемо кокоши! — Сад ћу! Не могу никако да нађем мантил. Овде све неке крпетине, и ко ће сад да погоди где је мантил. Баци ми шибице! — Немам шибица! — Баш смо заглавили! Па шта ћемо сад? Без мантила и торбе ни216
како не могу. Морам их наћи. — Не разумем како то неко може да не препозна своју вилу — љути се Лајев. — Њушко пијана... Да сам знао да ће бита оваква петљавина, ни за шта на свету не бих пошао с тобом: Сад бих већ био код куће и мирно опавао, а овде се мучим... Уморан сам страшно, жедан... У глави ми се врти... — Одмах... одмах... Нећеш умрети... Преко Лајевљеве главе, крештећи, прелете крупан петао. Лајев дубоко уздахну, очајно одмахну руком и седе на камен. Душа му је горела од жеђи, очи му се лепе, глава пада на груди... Пролази једно пет минута, десет, најзад и двадесет, а Козјавкин се још увек тера с кокошима. — Петре, хоћеш ли већ једном? — Одмах. Малочас сам напипао торбу, и опет је изгубио. Лајев наслони главу на песнице и склопи очи Кокошја граја постаде све јача. Становнице празне виле излећу кроз прозор и њему се чини као да му сове круже у мраку над главом. Од њиховог кокодакања заглунуле му уши, а душу обузео ужас. „Стока једна!..." мисли он. „Позвао ме у госте, обећао да ме почасти вином и киселим млеком а уместо тога, натерао ме да пешке гурам од станице и да слушам ове кокоше..." Сав бесан, Лајев увуче браду у оковратник, наслони главу на своју торбу и, мало-помало, умири се. Умор тражи своје, и њега почиње хватати сан. — Нашао сам торбу! — чује он Козјавкинов победоносни узвик. — Сад још да нађем мантил, и можемо кући! Али ево Лајев чује кроз сан псећи лавеж. Лаје најпре једно псето, затим друго, треће... И псећи лавеж, мешајућм се са кокошјим крештањем, слива се у некакву дивну музику. Неко прилази Лајеву и пита га нешто. Затим чује како се неко изнад његове главе пење кроз прозор, лупа, виче... Једна жена у црвеној кецељи стоји крај њега с фењером у руци и нешто пита. — Ви немате права да то кажете! — чује он Козјавкинов глас. — Ја сам адвокат, дипломирани правник Козјавкин. Ево вам моје визиткарте. — Шта ће мени ваша визиткарта! — говори неко промуклим гласом. — Ви сте ми све кокоши растерали, јаја изгазили! Погледајте само шта сте урадили! За дан-два требало је ћурићи да ми се излегу, а ви сте их изгазили! Ког ће ми врага, господине, Ваша визиткарта? — Ви мене не смете задржавати! Да! Ја то нећу дозволити! „Ах, што сам жедан!..." мисли у себи Лајев, трудећи се да отвори очи и осећа како неко преко његове главе излази кроз прозор. — Ја сам адвокат Козјавкин! Ту је и моја вила и мене овде сви знају! — Ни за каквог Козјавкина нисмо чули! 217
— Ама шта ти мени причаш! Одмах да се позове старешина села! Он ме зна! — Немој се узрујавати, сад ће полицајац доћи... Ми све овдашње госте знамо, а вас иикада нисмо видели. — Па ја већ ево пету годину живим у вили, у засеоку Гњилову... — Хеј! Откуда је ово Гњилово? Ово је Хилово, а Гњилово вам дође десно, иза фабрике шибица. Има одавде још четири врете. — Их, ђаво ме однео! Ја сам то, значи, погрешним путем пошао. Људска и кокошиња граја се сливају с псећим лавежом, а из тог хаоса звукова издваја се Козјавкинов глас: — Ви не смете! Ја ћу вам платити! Видећете с ким имате посла! Најзад се гласови полако стишавају. Лајев осећа да га неко вуче за раме...
ЈЕГЕР (32) Врело и спарно подне. На небу ни облачка... Трава коју је сунце опалило изгледа сетно, безнадежно: макар и киша да падне, не зелени јој се... Шума стоји ћутке, непомично, као да се загледала некуда својим врховима или да очекује нешто. Ивицом просеке, лено, гегајући се, ишао је ногу пред ногу мушкарац четрдесетих година, уских рамена, у црвеној кошуљи, окрпљеним, господским панталонама и у великим чизмама. Ишао је путем ногу пред ногу. Десно се зелени просека, лево, до самог хоризонта, пружа се златасто море сазреле ражи... Он је црвен и ознојио се. На његовој лепој плавокосој глави кицошки стоји бели качкет с правим џокејским ободом, очигледно дар некаквог дарежљивог спахијског сина. Преко рамена пребацио је ловачку торбу, у којој лежи набијен тетреб. Мушкарац држи у рукама запету двоцевку и шкиљи очима у свог старог, жгољавог пса који трчи напред и њуши џбуње. Наоколо је тихо, ни звука... Све живо се сакрило од врућине. — Јегоре Власичу! — зачу ловац изненада тихи глас. Он уздрхта и, окренувши се, намршти обрве. Крај њега, као да је израсла из земље, стоји бледолика жена тридесетих година, са српом у руци. Она настоји да га потледа у лице и стидљиво се осмехује. — А, то си ти, Пелагеја! — каже ловац застајући и полако одапињући пушку. — Хм!... Откуда ти овде? — Овде раде жене из нашег села, те сам, ето, и ја са њима... Надничарка сам, Јегоре Власичу! — Тако... — мрмља Јегор Власич и полако иде даље. Пелагеја за њим. Пролази ћутке двадесетак корачаји. — Одавно вас нисам видела, Јегоре Власичу... — каже Пелагеја, нежно гледајући Ловчева рамена и лопатице како се мичу. — Откако сте свратили на Ускрс у нашу кућу да се напијете воде, од тога времена вас нисам видела... На Ускрс сте свратили на тренутак, и то бог зна како... пијани... 218
Испсовали сте, истукли и отишли... А ја сам чекала, чекала, избечила сам очи ишчекујући вас... Ех, Јегоре Власичу, Јегоре Власичу! Кад бисте макар једанпут навратили! — Шта да радим код тебе? — Оно, наравно, немате шта да радите, али онако... ипак смо домаћинство... Да видите, како и шта... Ви сте домаћин... Гле, убили сте тетреба, Јегоре Власичу! Па могли бисте сести, предахнути... Док је све ово говорила, Пелагеја се смешила, као глупача, и гледала у Јегорово лице... Њено лице се просто зарило од среће... — Да поседим? Могу... — вели равнодушним тоном Јегор и бира место између двеју јелки младица. — Што ти стојиш? Седи и ти! Пелагеја седа даље на сунцу и, стидећи се своје радости, заклања руком уста која се осмехују. Неколико минута пролазе у ћутању. — Кад бисте макар једанпут навратили — вели тихо Пелагеја. — Ради чега? — уздише Јегор скидајући качкет и бришући рукавом црвено чело. — Нема никакве потребе. Свратити на сат-два, гњаважа просто, само бих те узнемирио, а да стално живим на селу, срце не жели... Сама знаш, ја сам човек размажен... Ја бих да имам и кревет, и добар чај, и деликатне разговоре... да имам све угодности, а код тебе на селу је сиротиња, чађ... Ни дан не бих издржао. Ако би, претпоставимо, била таква наредба да непрестако живими код тебе, запалио бих или кућу, или бих се убио. Од малена је у мени та разонода усађена, ништа се ту не може учинити. — А где ви сада живите? — Код спахије Дмитрија Иванича, као ловац. Припремам дивљач за његову трпезу, а више онако... забаве ради ме држи. — Не цене они вас, Јегоре Власичу... За људе је то разонода, а за вас је то, у правом смислу, рекло би се, занат... право занимање... — Не схваташ ти, глупачо — вели Јегор закшшљено гледајући у небо. — Ти од рођења ниси схватила, и читавог живота нећеш схватити какав сам ја човек... По твом мишљењу, ја сам шашав човек који не зна шта хоће, а за оног који схвата, за тога сам ја најбољи стрелац у читавом срезу. Господа то схватају и чак су у часопису о мени писали. Ниједан човек не може да се упореди са мном у лову... А што се ја гнушам вашег сељачког посла, то није ни из каприца, нити из гордости. Од најранијег детињства, знаш, ја сем пушке и паса нисам знао ни за какав друга посао. Одузму ми пушку, латим се удице, одузму ми удицу, прихватим се нечега. И коњима сам трговао, лутао по вашарима, понекад се и зарађивало, а сама знаш, ако је неки сељак постао ловац или џамбас, окренуо је плугу леђа. Ако се једанпут у човеку усади слободни дух, ничим га нећеш истиснути. Исто то бива ако неки господин постане глумац или некакав други уметник, неће од њега бити ни чиновник, ни спахија. Ти си жена, не схваташ, а ово треба схватити. — Схватам, Јегоре Власичу. 219
— Јасно, не схваташ, кад се спремаш да плачеш... — Ја... ја не плачем... — вели Пелагеја окрећући се. — Грехота је, Јегоре Власичу! Кад би макар дан са мном, несрећницом проживели. Већ је дванаест година како сам се удала за вас, а... међу нама ни једанпут није било љубави!... Ја... ја не плачем.. — Љубави... — мрмља Јегор чешући руку. — Никакве љубави не може бити. Ми смо само на речима муж и жена, а нешто одиста и постоји? Ја сам за тебе дивљак, ти си за мене проста жена која не схвата. Ваш смо ми муж и жена? Ја сам Слободан, размажен, отиснуо сам се у свет, а ти си надничарка, простакуша, живиш у прљавштини, не исправљаш леђа. За себе сматрам да сам најбољи ловац, а ти ме гледаш жалосно... Откуда ми можемо бити муж и жена? — Та венчани смо, Јегоре Власичу! — јеца Пелагеја. — Нисмо добровољно венчани... Нешто си заборавила? Захвали грофу Сергеју Павличу... и себи. Гроф ме је из зависти, зато што боље од њега гађам, читав месец дана појио вином, а пијаног не само да можеш одвести на венчање већ га можеш преобратити у другу веру. Одвео ме је и из освете, пијаног оженио са тобом... Јегера за говедарицу! Ти си видела да сам пијан, зашто си се удавала? Та ниси крепосна сељанка, могла си се успротивити! Оно, наравно, срећа је за говедарицу да се уда за јегера, али треба имати памети. А сада и пати, плачи. Гроф нек сеири, а ти плачи... ударај главом о зид... Наступи ћутање. Изнад просеке пролетеше три дивље патке. Јегор их гледа и прати погледом дотле док оне, преобративши се у три једва видљиве тачке, не слетеше далеко с друге стране шуме. — Од чега живиш? — улита он окрећући поглед с патки на Пелатеју. — Сада сам надничарка, а зими узимам дете из дома за одгој деце, храним на цуцлу. Дају рубљу и по за месец. — Тако... Опет ћутање. С пожњевеног земљишта допире тиха песма која престаје на самом иочетку. Врућина је да би се певало... — Причају да сте ви, Акулине, саградили нову кућу — вели Пелагеја. Јегор ћуги. — Сигурно вам се допада... — Твоја срећа је таква, судбина! — вели ловац протежући се. — Трпи, сиротице. А сада збогом, з-причао сам се... Морам навече да сташнем у Болтово... Јегор устаје, протеже се и пребацује пушку преко рамена. Пелагеја устаје. — А када ћете доћи у село? — пита она тихо. — Немам потребе. Трезан никада нећу доћи, а од пијаног имаш мало користи. Као пијан сам зао... Збогом! — Збогом, Јегоре Власичу... 220
Јегор ставља качкет на затиљак и, цокнувши псу, наставља овој пут. Пелагеја се не миче и гледа за њим... Она вида његове опанке како се крећу, снажан затиљак, лени, немарни ход, и очи јој се пуне тугом и нежном милошћу... Њен поглед лута по мршавој, високој мужевљевој појави и мази га, милује га... Он, рекло би се, осећа овај поглед, застаје и осврће се... Ћути он, али по његовом лицу, по подигнутим раменима, Пелагеја примећује да жели да јој нешто каже. Она му бојажљиво прилази и гледа га преклињућим погледом. — Ево ти! — каже он окрећући се. Даје јој исцепану рубљу и брзо одлази. — Збогом, Јегоре Власичу! — каже она, механички примајући рубљу. Он хода дугим, правим, као затегнут појас, путем... Она, бледа, непомична, стоји као статуа и упија погледом сваки његов корак. Али се црвена боја његове кошуље слива с тамном бојом панталона, кораци се не виде, пса не разликујеш од чизама. Види се само качкет, али... наједном Јегор нагло скреће удеоно од просеке и качкет нестаје у зелентглу. — Збогом, Јегоре Власичу! — шапуће Пелагеја и подиже се на прсте, да би макар још једанпут видела бели качкет.
ЗЛОЧИНАЦ С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ (33) Пред судским иследником стоји мали, необично мршав сељак у шареној кошуљи и закрпљеним чакширама. Његово брадом обрасло и рошаво лице, и очи које се једва виде испод густих, опуштених обрва, имају израз туробне суровости. На глави му је читава шубара одавно већ неочешљане замршене косе, што још више подсећа на крвожедног паука. Бос је. — Денисе Григоријеву! — почиње иследник. — Приђи ближе и одговарај на моја питања. На дан седмог јула у току овог месеца чувар пруге Иван Семјонов Акинфов, обилазећи ујутру свој рејон, на сто четрдесет првом километру затекао те је да одврћеш завртње којима се шине причвршћују за прагове. Ево њега, тог завртња!... Са там завртњем те је и зауставио. Је ли тако било? — Како? — Питам те је ли све ово тако било како тврди Акинфов? — Разумемо, тако је. — Добро; е, а зашто си ти скидао завртањ? — Како? — Море остави то твоје „како", већ одговарај на питања: зашто си скидао завртањ? — Да ми није требало, не бих га ни одвртао — мумла Денис гледајући испод ока у таваницу. — Зашто ти је требао тај завртањ? 221
— Је л' завртањ? Па ми од завртња пловце правимо... — Ко су то ми? — Ми, народ... Климовски сељаци, да речем. — Слушај, пријатељу, не прави, ми се ту идиот, већ говори шта те питам. Шта измишљаш ту некакав пловац! — Откад сам се родио нисам лагао, а сад лажем... — мрмља Денис трепћући очима. — Па зар се може, ваше благородије, без пловца? Ако то рибицу, или глисту на удицу ставиш, зар ће ти она поћи на дно без завртња? Лажем... — осмехну се Денис. — Ког ће ти ђавола и та рибица, ако по води буде пливала! Гргеч, штука, манић увек на дно иду, а која по површини плива, онда њу зар само ако неки липњан ухвати, па и то ређе... У нашој реци нема липњана... Та риба ширину воли. — Шта ти мени ту о липњану причаш? — Како? Па ви сами питате! Код нас и господа тако лове. Ни најгоре дете неће ти ловити без пловца. Оно, дабоме, ко не разуме, е, тај ће и без пловца поћи у лов. За будалу не постоји закон... — Дакле, ти кажеш да си скинуо тај завртањ зато да пловац направиш од њега? — А-да шта? Нећу, ваљда, да се играм пиљака с њим! — Али за пловац могао си узети олово, куршум... ексер неки... — Олово не можеш наћи на путу, треба га купити, а ексер није за то. Од завртња нема ништа боље... И тежак је, и рупу има. — Ала се правиш будала! Као да си се јуче родио, или с неба пао. Зар ти не разумеш, луда главо, чему води то одвртање? Да није чувар видео, могао би воз да испадне из шина, људи да изгину! Ти би људе побио! — Сачувај боже, ваше благородије! Зашто да убијам? Зар смо ми некрштени, или злотвори некакви? Буди бог с нама, добри човече, читав век смо провели и не само да никог нисмо убили већ ни на памет нам таква мисао није падала... Спаси и помилуј, мајко божија... Шта је вама, господине! — А зашто се, је ли, дешавају несреће на пругама? Одврни два-три завртња, па его ти несреће! Денис се смешка и неповерљиво шкиљи очима у иследника. — Де! Толико година већ цело село скида завртње, и сачувај боже, а ту наједном несрећа... људе побили... Да сам ја шину однео, или, рецимо, да сам балван преко његове пруге пребацио, е, онда, богме, и воз би се сручио, а овде... пих! завртањ! — Али, разумеј једном, завртњи држе шине за прагове! — Знамо ми то... Ми не скидамо све... Остављамо... Нисмо шашави да тако чинимо... разумемо... Денис зева и крсти уста. — Прошле гоиине овде је склизнуо воз из шина — каже иследник. 222
— Сад се зна зашто... — Како, молим? — Сад, велим, зна се зашто је прошле године исклизнуо воз из шина... Разумем сад! — Зато сте ви и школовани да разумете, милостива господо наша... Бог је знао коме је памет давао... Ви сте, ето, и увидели како је и шта је, а чувар пруге је геачина као и ми, па без икакве увиђавности ухвати за врат и вуче... Ти прво размисли па после пвуци! Лепо је речено... гегула, па му и памет геачка... Забележите и то, ваше благородије, да ме је он двапут по лабрњи ударно, и у груди. — Кад су код тебе вршили претрес, нашли су још један завртањ... На коме си месту и кад тај завртањ одврнуо? — Ви то о оном завртњу што је под црвеним сандуком стајао? — Не знам ја где ти је он стајао, али знам само да су га нашли. Кад си га одврнуо? — Ја га нисам ни одвртао, њега ми је дао Игњашкаа, Семјона ћопавог син. То је о ономе што је под сандуком, а онај што је у дворишпу у саоницама, заједно смо га ја и Митрофан одврнули. — Који Митрофан? — Митрофан Петров... Зар нисте нули? Мреже код нас прави и господи продаје. Њему много тих таквих завртања треба. На сваку мрежу, рецимо десетак... — Слушај... параграф хиљаду осамдесет први кривичног поступка каже да сваки ко са предумишљајем учини квар на железничкој прузи, који може довести у опасност транспорт који по тој прузи иде, а окривљени је знао да као последица тога мора наступити катастрофа... разумеш ли? знао! А ти ниси могао да не знаш, чему води то одвртање... осуђује се на прогонство са принудним радом. — Дабоме, ви то боље знате... Ми смо људи прости... шта ми знамо? — Све ти разумеш? Ти лажеш, само се претвараш да не знаш! — Зашто да лажем? Упитајте цело село, ако не верујете... Без пловца се само укљева хвата, а куд ћеш горе рибе од кркуше, па и она ти неће поћи без пловца. — Још ћеш и о липљану да причаш! — смешка се иследник. — Липњани код нас не живе... Бацамо удицу без претега поврх воде на лептиру, тако се хвата клен, па и то ретко. — Де, ћути... Настаје тајац. Денис се премешта с ноге на ногу, гледа у сто са зеленом чохом и јако трепће очима, као да види пред собом не чоху већ сунце. Иследник брзо пише. — Је л' да идем? — пита Денис после извесног ћутања. — Не. Ја треба да те лишим слободе и да те пошаљем у затвор. Денис престаје да трепће и, дижући своје густе обрве, упитно гледа 223
у чиновника. — То јест, како то у затвор? Ваше благородије! Ја немам кад, ја треба да идем на вашар; треба од Јегора да узмем три рубље за маст... — Ћути, не сметај! — У затвор... Бар да имам зашто, па да идем, а овако... ни крив ни дужан... Зашто? Нити сам, да речем, крао, нити се тукао... А ако ви на порез мислите, ваше благородије, онда не верујте председнику... Ви господина сталнога члана питајте... А председник ни срца ни душе нема... — Ћути! — Па ја и ћутим... — мрмља Денис. — А што је председник и преко тога натоварио у рачун, ево ја се могу и заклети... Нас је три брата: Кузма Григоријев, да речем, Јегор Григоријев и ја, Денис Григоријев... — Ти ми сметаш... Еј, Семјоне! — виче иследник. — Води га! — Нас је три брата — мрмља Денис кад га два крупна стражара хватају и воде из суднице. — Брат за брата не одговара... Кузма не плаћа, а ти, Денисе, одговарај... Судије! Умро је покојни господин генерал, бог да му душу прости, а показао би он вама, судијама... Треба судити како ваља, а не напамет... Макар и главу одруби, али бар да се зна зашто, по правди...
ОТАЦ И МЛАДОЖЕЊА (34) — А, чуо сам да се жените! — обрати се Петру Петровичу Милкину један од његових познаника на балу. — Кад ћете колевку спремити? — По чему ви то закључујете да се женим? — плану Милкин. — Која вам је будала то рекла? — Ови причају, а и по свему се види... Нема потребе да кријете, брате... Ви мислите да нама није ништа познато, а ми вас видимо и знамо у душу! Хе-хе-хе! По свему се види... Данима седите код Кондрацшиних, тамо ручате, вечерате, певате романсе... Шетате само с Наташом Кондрашкином, само њој носите букете цвећа... Све ми видимо? Пре неки дан срео сам лично татицу Кондрашкина, и каже да је с вама ствар у реду, чим се вратите с летовања у град... одмах ће бити свадба... Па ако... Дај боже! Не радујем се ја толико због вас колико због Кондрашкина... итд. Има, сиромах, седам кћери! Седам! Није то шала! Кад би бог дао да бар једну удоми... „До ђавола..." помисли Милкин, „ово ми већ десети познаник говори о женидби с Настјом. А по чему су то закључили — ђаво их однео! По томе што свакодневно ручавам код Кондрашкиних и шетам са Настењком... А, време је да се прекину те приче, време је, иначе ће ме, не лези враже, још и ожеинти, проклетиње! Отићи ћу сутра и објаснити се с оном цепаницом Кондрашкином да се не нада узалуд и — до виђења!" Сутрадан после описаног разговора, осећајући збуњеност и извесни страх, Милкин је улазио у кабинет саветника Кондрашкина. 224
— Моје поштовање, Петре Петровичу — дочека га домаћин. — Како живите? Јесте ли се ужелели, анђеле мој? Хе-хе-хе... Сада ће Настењка доћи. Отрчала је на тренутак са Гусевом... — Ја, у ствари, нисам ни дошао код Настје Кириловне — прогунђа Милкин збуњено трљајући око — већ код вас... Морам да поразговарам с вама о неким стварима... Нешто ми је упало у око... — Ао чему се спремате да разговарате? — намигну Кондрашкин. — Хе-хе-хе. Што сте се збунили тако, драги мој? Хе, момче, момче! Мука ти је с вама oмладином! Знам ја о чему ви хоћете да разговарате! Хехе-хе. Већ одавно је време... — У ствари, реч је о томе, знате... Ја сам дошао да се опростим с вама... Сутра одлазим... — Како то одлазите? — улита Кондрашкин и избуљи очи. — Врло једноставно... Одлазим и тачка... Дозволите ми да се захвалим на срдачном гостопримству... Ваше су кћери тако миле девојке... Никада нећу заборавити тренутке које сам... — Дозволите, господине... — поцрвене Кондрашкин — ја вас не разумем сасвим... Наравно, сваки човек има право да оде... И ви можете да радите шта хоћете, али, поштовани господине, ви... врдате... Непоштено је то! — Ја... ја не знам, како ја то врдам? — Долазио цело лето, јео, пио, давао наду, од зоре до зоре наклапао с девојкама, и одједном... одлазим! — Ја... ја нисам давао никакву наду... — Наравно, ви нисте просили, али зар се није видело чему воде ваши поступци? Сваки дан сте ручали, с Настјом читаве ноћи под руку... Зар сте све то тек онако радили? Само младожење сваки дан ручају у девојачкој кући, а да нисте били младожења, зар бих вас ја хранио? Да, господине мој, то је непоштено! Нећу ни да чујем за то! Изволите просите девојку, иначе ћу... Овај... — Настенжа Кириловна је веома мила... и лепа девојка... Ја њу поштујем и... бољу жену не бих себи тражгио, али... Нисмо се сложили у погледима и убеђењима... — И то је узрок? — насмеја се Кондрашкнн. — Само то? Е, душо моја, зар се може наћи таква жена која би по схватањима личила на мужа? Ех, момче, момче! Зелен си, зелен! Кад извали неку теорију, бог и душа... хе-хе, човека грозница ухвати... Сада се не слажете у погледима, а кад поживите, онда ћете све неравнине изгладити... Док је калдрма нова, не може се возити по њој, а када је мало утабају, онда свака част! — То је тако, али... Ја нисам достојан Настасје Кириловне... — Јеси, јеси! Глупости! Ти си одличан момак. — Ви не знате све моје недостатке... Ја сам сиромашан... — Врло важно! Примате плату и добро је, хвала богу... 225
— Ја сам... пијаница... — А, не, не... Никада вас нисам видео пијаног — замаха Кондрашкин рукама. — Омладина мора мало да пије... И сам сам био млад и претеривао. Не може се без тога... — Али ја сам ноторна пијаница. То ми је наследна мана! — Не верујем! Тако румен, и одједном... пијанчење. Не верујем! „Ко ће преварити овог ђавола!" помисли Милкин. — „Како само жели да се отараси кћери!" — И не само што сам пијаница — настави он гласно — већ имам и других мана. Узимамо мито... — Драги мој, а ко га не узима? Хе-хе-хе. Ала си ме загарепастио! — Поред тога, ја немам права да се женим све док не дознам како је решена моја судбина... Ја сам крио од вас, али ви сада морате све знати... Ја... ја се налазим под истрагом због проневере... — Под истрагом? — премре Кондрашкин. — Да, то је новост... Нисам то знао... Стварно, не може се човек женити док не сазна како је решена његова судбина... А јесте ли много проневерили? — Сто четрдесет четири хиљаде. — Н-да, то је крупна сума! То стварно мирише на Сибир... Тако девојка може ни за шта да пропадне. У том случају, не можемо ништа, нека вам је бог на помоћи... Милкин уздахну с олакшањем и пружи руку да узме шешир... — Уосталом — настави Кондрашкин пошто мало промисли — ако вас Настја воли, она може поил за вама тамо. Каква ми је то љубав ако се боји жртава? А поред тога, томска губернија је плодна. У Сибиру се, драги мој, боље живи него овде. И сам бих тамо отишао да није породице. Можете је запросити! „Ала се с њим, ђаволом, не може изаћи накрај!" помисли Милкин. „Готов је да уда кћерку и за непоштен човек, само да је окине с врата." — Али то није све — настави он гласно. — Мени неће судити само за проневеру, већ и за фалсификат. — Свеједно! Казна ће бити иста. — Пих! — Зашто тако гласно псујете? — Тако... Чујте, ја вам још нисам све открио... Не терајте ме да вам кажем оно што чини тајну мог живота... Страшну тајну! — Не желим да знам ваше тајне! Глупости! — Нису то глупости, Кирило Трофимичу. Кад чујете и дознате ко сам... запрепастићете се... Ја сам... одбегли робијаш! Кондрашкин одскочи од Милкина, као да га је нешто ујело и скамени се. Тренутак је стајао нем, непомичан и гледао Милкина очима пуних ужаса, затим клону у фотељу и јаукну: — Нисам се надао... — процеди. — Кога сам пригрлио на груди своје! Идите! Тако вам бога, одлазите! Да вас очи моје не виде! Ох! Милкин узе шешир и славећи победу, упути се вратима... 226
— Чехајте — заустави га Кондрашкин. — За што вас све досад нису ухапсили? — Живим под туђим именом... Мене је тешко ухапсити... — Можда ћете тако до омрти проживети и нико неће дознати ко сте... Чекајте. Ви сте сад поштен човек, већ одавно сте се покајали... Нека вам је бог на помоћи, нема друге, него, него се жените! Милкина обли зној... Изигравати даље одбеглог робијаша није имало смисла, и остајало је само једно: да бежи срамно, не мотивишући своје бекство... И био је готов да шмугне на врата, кад му сину мисао: — Чујете, ви још не знате све! — рече. — Ја сам... ја сам лудак, а лудацима је брак забрањен... — Не верујем! Лудаци не резонују тако логично... — Значи, не схватате кад тако говорите! Зар ви не знате да многи лудаци само у извесно време лудују, а између тих наступа ни по чему се не разликују од обичних људи? — Не верујем! Не причајте којешта! — Ја ћу вам, у том случају, донети лекарско уверење! — Уверењу ћу поверовати, али вама не... Леп си ми ти лудак! — Кроз пола сата донећу вам уверење... А сад, збогом... Милкин зграби шешир и журно истрча. Једно пет минута касније већ је улазио код свог пријатеља доктора Фитјујева, али, на несрећу, стигао је баш у време кад је доктор после мале свађе са женом поправљао своју фризуру. — Пријатељу, дошао сам к теби с једном молбом! — обрати се доктору. — Ево у чему је ствар... Хоће да ме ожене по сваку цену... Да бих избегав ту напаст, ја сам намислио да изигравам лудака... Хамлетовски метод, у неку руку... Лудаци не смеју да се жене... Буди ми пријатељ и дај ми уверење да сам лудак! — А нећеш да се жениш? — упита доктор. — Ни за шта на свету! — У том случају, не дам ти уверење — рече доктор поправљајући своју фризуру. — Ко неће да се жени тај није лудак, већ напротив, најпаметнији човек... А над будеш хтео да се жениш, онда дођи за уверење... Тада ће бити јасно да си полудео...
ГОСТ (35) (Цртица) Градском адвокату Зељтерском склапале су се очи. Природа је тонула у мрак. Утишали су се ветрови, ућутали су птичији хорови и полегала стада. Жена Зељтерског давно је отишла да слава, послуга је такође спавала, сва живина је заспала, само Зељтерски није могао да оде у спаваћу собу, мада му је на капцима висио терет од три пуда. И то због тога што је код њега седео гост, сусед по летњиковцу, пуковник 227
у пензији Перегарин. Како је дошао после ручка и како је сео на отоман, од тога часа ниједанпут није устао, као да се прилепио. Седео је и прозуклим, уњкавим гласом причао како га је 1842. г. у граду Кременчугу ујео бесан пас. Испричао је и поново поче из почетка. Зељтерског је обузело очајање. Шта све није радио не би ли се ратосиљао госта. Сваког часа је гледао на сат, говорио да га боли глава, сваког часа излазио из собе у којој је седео гост, али ништа није помагало. Гост није схватао и настављао је о бесном псу. „Ова матора пањина ће до јутра преседети!" љутио се Зељтерски. „Какав балван! Па, ако он не схвата обична натукивања, онда треба прибећи простијим методама." — Чујте — рече он гласно знате ли зашто ми се допада живот у летњиковцу? — Зашто, господине? — Зато што се овде живот може подесити. У граду је тешко придржавати се некаквог одређеног режима, овде пак, напротив. Устајемо у девет, ручамо у три, у десет вечерамо, у дванаест спавамо. У дванаест сам увек у кревету. Не дао бог да легнем касније: другог дана се не могу избавити од мигрене. — Ма шта кажете... То је одиста како је ко навикао. Имао сам ја једног, знате, познаника, некаквог Кљушкина, капетана друге класе. Упознао сам се са њим у Серпухову. Па, господине, ето тај Кљушкин... И пуковник штуцајући, цмокћући и гестикулирајући меснатим прстима, поче да гарича о Кљушкину. Откуцало је дванаест, казаљка је већ била близу пола један, а он је једнако причао. Зељтерског поче да облива зној. „Не схвата! Глупак!" љутио се он. „Зар мисли да ми својом посетом причињава задовољство? Ма како да га се отарасим?" — Чујте — прекиде пуковнмка — шта да радим? Ужасно ме боли гуша! Ђаво ме натера да свратим јутрос до једног лознаника, чије дете лежи болесно од дифтерије. Вероватно сам се заразно. Да, предосећам да сам се заразно. Имам дифтерију! — Дешава се! — лежерно промрмља Перегарин. — Болест је опасна! Не само да сам ја болестан већ могу још и друге да заразим. Болест је у великој мери заразна! Да не заразим и вас, Парфеније Савичу! — Мене? Ки-ки! Живео сам у болницама с тифусарима, нисам се заразно, а од вас одједном да се заразим! Хе-хе... Мене, драги мој, старог кочања, никаква болест не може да савлада. Крепак сам ја старац. Био је код нас у бригади један старац у дубоким годинама, потпуковиик Требјен... Француз по пореклу. Па, господине, ето тај Требјен... И Перегарин поче да прича о виталности Требјена. Сат откуда пола један. — Опростите што вас прекидам, Парфеније Савичу — зајаука Зељ228
терски. — Када ви лежете? — Понекад у два, понекад у три, а каткад се дешава да уопште не легнем, особито ако седим у добром друштву или ми реуматизам не да мира. Данас, на пример, лећи ћу у четири сата, јер сам се испавао до ручка. Ја сам у стању да уопште не спавам. У рату по читаву седмицу нисмо спавали. Десио се овакав случај. Стајали смо крај Ахалциха — Опростите. А ја увек лежем у дванаест. Устајем у девет сати, тако да, хтео -не хтео, морам раније да легнем. — Наравне. Раније устајање добро је и за здравље. Па, господине, тако, ето, господине... стојимо ми крај Ахалциха... — Ђаво ће га знати шта је. Прожила ме језа, сав цептим. Увек то тако бива код мене пре напада. Треба да вам кажем да понекад добијам необичне нервне нападе. Обично око један час по поноћи... дању немам нападе... изненада у глави почиње да ми шуми: жжж... Ја губим свест, скачем и почињем да гађам укућане свим што ми падне под руку. Падне ли ми под руку нож, ја ножем, столица, ја столицом. Сада ме прожима језа, вероватно, пред напад. Увек почиње језом. — Шта кажете... Требало би да се лечите! — Лечио сам се, не помаже... Ограничавам се тиме да извесно време пре напада упозорим познанике и укућане, како би изашли, а одавно сам престао да се лечим... — Псс... Каквих све болести нема на свету! И куга, и колера и разни напади... Пуковник заврте главом и замисли се. Завлада тајац. „Да му прочитам овоје дело?" науми Зељтерски. „Тамо ми негде лежи роман, писао сам га још у гимназији... Можда ће бити од користи..." — Ах, узгред буди речено — прекиде Зељтерски размишљања Перегарина — ако желите, прочитаћу вам своје дело? Из досаде сам некако склепао... Роман у пет глава с прологом и епилогом... И не сачекавши одговор, Зељтерски скочи и извади из стола стари, посивели рукопис, на коме је крупним словима било написано: „Намрешкано море. Роман у пет глава". „Сада ће, сигурно отићи", мислио је Зељтерски листајући грехове своје младости. Читаћу му дотле док не почне да урла..." — Па, чујте, Перфеније Савичу... — Са задовољством... ја волим, господине... Зељтерски поче. Пуковник пребаци ногу преко ноге, намести се удобније и направи озбиљно лице, очигледно, припреми се да слуша дуго и савесно... Читач поче са описом природе. Када сат откуца један, природа уступа место опису дворца, у коме је живео херој романа, гроф Валентин Бленоки. — Да ми је да поживим у таквом дворцу! — уздахну Перегарин. — И како је добро написано! Читав живот бих седео и слушао! 229
„Сачекај само!" помисли Зељтерски. „Почећеш да урлаш!" Око пола два дворац уступи место лепој спољашности хероја... Тачно у два читач је тихим, пригушеним гласом читао: — „Ви питате, шта ја желим? О, ја желим да тамо, далеко, под сводом јужног неба, ваша ручица чежњиво подрхтава у мојој руци... Само тамо, тамо ће живље затрептати моје срце испод сводова мог душевног здања... Љубави, љубави!" — Не, Парфеније Савичу... немам снаге... Изнемогао сам! — А ви прекините! Сутра ћете довршити, а сада да поразговарамо... Тако, господине, нисам вам још испричао шта је било код Ахалциха... Посустали Зељтерски завали се на наслои отомана и, затворивши очи, поче да слуша... „Испробао сам сва средства", мислио је он. „Ниједан метак није погодио овог мастодонта. Сада ће седети до четири сата... Господе, дао бих сада сто рубаља да могу да се опружим и спавам до миле воље... Ах! Затражићу од њега новац на зајам! Изврсно средство..." — Парфеније Савичу! — прекиде пуковника. — Опет вас прекидам. Желим да вас замолим за једну ситну услугу... Ствар је у томе да сам се у последње време, живећи овде у летњиковцу, страшно истрошио. Немам ни пребијене копејке, а, међутим, крајем августа треба да имам примања. — Ипак... сам се задржао код вас... — поче да дашће Перегарин тражећи очима капу. — Већ је три сата... А о чему оно ви, господине? — Желео бих да од некога позајмим двеста, триста рубаља... Да не познајете ви таквог човека? — Како бих могао да познајем? Ипак... треба да легнете... Остајте здраво... Вашој супрузи... Пуковник узе капу и крочи према вратима. — Ма куда ћете?... — узнемири се Зељтерски. — А ја сам желео да ваС замолим... Знајући колико сте добри, надао сам се... — Сутра, а сада морам да се губим код жене! По прилици се начекала вољеног пријатеља... Хе--хе-хе... Збогом, анђеле... На спавање! Перегарин се брзо поздрави са Зељтерским, стави капу и изађе. Домаћин је ликовао.
МИСЛИЛАЦ (36) Подневна жега. У ваздуху ни звука ни покрета... Цела природа личи на неко огромно спахијско имање, заборављено и од бога и од људи. У хладу спарушеног лишћа старе липе, која се налазила близу стана тамничког надзорника Јашкина, за троногим сточићем седе Јашкин и његов гост, директор грађанске школе Пинфов. Обојица су без капута и расопчаних прслука, лица знојава, црвена, непомична — жега је па230
ралисала њихову способност да ма шта кажу... Пинфовљево лице се сасвим опустило и обамрло од лености, очи му дошле сањиве, доња усна му се отромбољила. По Јашкиновим очима и челу опажа се да његов мозак ипак помало ради; он очевидно мисли о нечему... Гледају се тако њих двојица, ћуте и изражавају своје муке стењући и тукући шакама муве. На столу, пред њима флаша ракије, кувана говедина, налик на лику, и кутија од сардина са сивом сољу. Већ су попили прву, другу, трећу и... — Да! — рече изненада Јашкин, и то тако неочекивано да се пас који је дремао недалеко од стола тргао и побегао повијена репа. — Да-а! Причајте шта хоћете, Филипе Максимичу, али у руском језику има много сувишних знакова интерпункције. — То јест, како то, молим вас? — скромно га пита Пинфов вадећи из чашице крило од муве. — Има их много, додуше, али сваки од њих има своје значење и своје место. — Оставите ви то. Немају ти ваши знаци никаквог значења. Само голо мудровање... Наређа по десет запета у једном ретку, и мисли да је паметан човек! Ето, на пример, заменик државнот тужиоца Меринков после сваке речи ставља запету. А зашто то? Поштовани господине, запета, посетивши тамницу тог и тог дана, запета, приметно сам... запета, да затвореници... запета... Пих! Почне да игра пред очима од запета! Па и у књигама... исти ђаво... Тачка и запета, две тачке, разни наводници! Одвратно ми је да читам! А по неком кицошу је мало једна тачка, него узме па их напише читав низ... А зашто то? — То наука захтева... — уздише Пинфов. — Наука?... Није то наука, него лудило... Измисле, да се праве важни... бацају прашину у очи... Ето, на пример, ни у једном странам језику нема „јата", а ми Руси имамо... Шта ће нам то „јат", питам ја вас? Напиши хлеб са „јат" или без „јат", зар није свеједно? — Бог би знао шта ви то говорите, Иља Мартиничу! — вређа се Пинфов. — Каже се може хлеб писати са обичним е? Причате којешта, просто не могу да вас слушам. Пинфов испи чашицу и увређено, трепћући, окреће главу. — А колико су ме пута ишибали због тог „јата"! — наставља Јашкин. — Сећам се тога: прозвао ме једном учителу на таблу, и диктира: „Лекар уехал в город." Лекар је отпутовао у град. Ја ти напишем лекар са е. Он ме ипшба. После недељу дана опет на таблу, и опет пиши: „Лекар уехал в город." Овог пута напитем са „јат". Опет хоће да ме бије. Зашто, Иване Фомичу? Сами сте, молим вас, казали да овде треба „јат"? „Е, онда сам, вели, грешно, а јуче сам прочитао чланак неког академика о слову,јат' у речи лекар, и слажем се са академијом наука. А шибам те, јер сам се заклео да служим часно", и опет ме ишиба! А ето и мом Васјутки је уво увек отечено због тог „јата"!... Да сам ја министар, ја бих вама наставницима забранио да завитлавате свет с тим „јат". 231
— Збогом — уздише Пинфов трепћући и облачећи капут. — Не могу да слушам кад о наукама тако... — Де, де, де... што се љутите? — вели Јашкин хватајући Пинфова за рукав. — Ја ово тек онако, ради разговора... Хајде седите, да попијемо коју! Увређени Пинфов седе, попи чашицу и окрену главу. Настаје тишина. Куварица Феона пронесе поред њих лавор помија. Чује се пљесак просутих помија и скичање поливеног пса. Оборено Пинфовљево лице још више се расплињује; још само мало па ће се растопити од врућине и потећи низ прслук. На Јашкиновом челу се набирају боре. Он нетремице гледа жилаву говедину и размишља... Столу прилази инвалид — служитељ, испод око гледа мрко флангу и видећи да је празна доноси нову... Они опет пију. — Да-а! — рече изненада Јашкин. Пинфов се трже и преплашено погледа Јашкина. Чека од њега нову јерес. — Да-а! — понавља Јашкин гледајући замишљено у флашу. — По мом мишљењу, и наука има одвише. — То јест, како то, молим вас? — тихо га пита Пинфов. — Које науке сматрате сувишнима? — Разне... Што год човек више наука зна, све више уображава. Све више је охолости... Ја бих повешао све те... науке... Де, де... ето га, опет се вређа! Како сте ви увредљив човек, сачувај боже, не сме човек реч да каже! Седите да попијемо! Прилази Феона и, љутито размахујући овојим пуначким лактовима, ставља пред пријатеље зделу чорбе од зелени. Почиње гласно крцкање и мљацкање. Као из земље никоше три пса и мачка. Стоје крај стола па умилно гледају у уста што жваћу. После чорбе дође млечна каша, коју Феона тако љутито постави да са стола падају капшке и корице хлеба. Пре него што ће почети да једу кашу, пријатељи ћутке пију. — Све је на овом свету сувишно! — примети изненада Јашкин. Пинфов испусти кашику у крило, престрављено гледа Јашкина, хоће да протестује, али му се од пића одузео језик и заглавиесе у густој каши... Уместо уобичајеног „то јест, како то молим вас?" испада само мукање. — Све је сувишно... — наетавља Јашкин. — И наука, и људи... и тамнице, и муве... и каша... И ви сте сувишни... Иако сте добар човек, и у бога верујете, ипак сте ви сувишни. — Зботом, Иља Мартиничу! — тепа Пинфов упињући се да обуче капут, али никако не може да погоди у рукав. — Ето, налокали смо се, накркали... а зашто? Ето тако... Све је непотребно... Једемо, а ни сами не знамо зашто?... Де, де... ето га, опет се увредио! Ама, ја то само... ради разговора! Та куда ћете? Седите да 232
поразговарамо.. да попијемо! Настаје тишина коју само понекад наруши куцање чашица и пијано искашљалвање... Сунце већ почиње да се клони западу и сенка липе постаје све дужа. Долази Феона па љутито дувајући и размахујући рукама, простире ћилимче поред стола. Пријатељи ћутке испијају — последњу, лежу на ћилим и окренути један другом леђима, почињу да тону у сан... „Богу хвала", мисли Пинфов, „данас није дотерао до стварања света и хијерархије, иначе ми се коса дигне на глави, дође ми да полудим!"
КОЊ И КОШУТА (37) Три сата ујутро. Муж и жена Фиброви не спавају. Он се преврће с бока на бок и непрестано пљује, она омалена, мршава плавуша, лежи непомично и замишљено гледа кроз отворен прозор, у коме се пусто и сурово огледа зора... — Не могу да спавам! — уздише она. — Мука ти је? — Да, мало. — Не схватам, Васја, како ти не додија да сваког дана долазиш кући у таквом стању! Не прође ноћ коју ти не одболујеш. Срамота! — Па, извини... Нисам имао намеру. Попио сам у редакцији флашу пива, па у „Аркадији" сам мало претерао. Извини. — Шта имам да извињавам? Теби самом би требало да буде мрско и огавно. Пљујеш, штуцаш... Богзна на шта личиш. И то из ноћи у ноћ! Не памтим када си дошао кући трезан? — Ја не желим да пијем, али то иде некако само од себе. Занимање ми је проклето. Читав дан лутам по граду. Овде попијеш чашицу, на другом месту пиво, а на следећем, ето, сретнеш пријатеља који пије... не можеш да не попијеш. А понекад не можеш да добијеш информације ако с некаквом свињом не слистиш флангу вотке. Данас, на пример, за време пожара морао сам да попијем са агентом. — Да, проклета дужност! — уздише плавуша. — Што је не напустиш, Васја! — Да је напустим? Како је то могуће! — Лако је могуће. Било би добро да си прави писац, да пишеш добре песме или приче, а не некакав репортер који нише о крађама и пожарила. О таквим тричаријама пишеш да је понекад човека и стид да чита. Било би добро, можда, када би много зарађивао, неких двеста-триста рубаља месечно, а ти добијаш некаквих несрећних педесет рубаља, и то нередовно. Живимо ми бедно, у прљавштини. У стану се осећа мирис вешернице, око нас живе саме занатлије и развратне жене. Читав дан само слушаш непристојне речи и песме. Ни намештаја немамо, ни рубља. Не приличи ти да идеш тако бедно обучен, тако да газдарица прстом указује на тебе, а ја се носим горе од 233
сваке модисткиње. Хранимо се горе од било каквих надничара... Ти негде ван у крчмама једеш некакве сплачине, и то, вероватно, не на свој рачун, ја... само бог зна шта ја једем. Па, да смо некави плёбејци, необразовани, тада бих се помирила са оваквим животом, али ти си племић, завршио се универзитет, говорит француски. Ја сам завршила вишу школу, размажена сам. — Стрпи се, Каћуша, позваће ме у „Кокошије слепило", у хронику вести, онда ћемо друкчије почети да живимо. Изнајмићу тада собу. — Ти ми то већ три године обећаваш. Каква вајда и да те позову? Ма колико да примиш, све ћеш пропити. Нећеш престати да се дружиш са својим писцима и глумцима! А знаш шта, Васја? Да напишем ујаку Дмитрију Фјодоричу у Тулу. Нашао би ти он дивно место негде у банци или државној установи. Хоћеш, Васја! Одлазио би ти као и ови људи на посао, примао би сваког 20. плату... и ни по јада! Изнајмили бисмо засебну кућицу с двориштем, са шупама, са оставом. Тамо се за двеста рубаља годишње може изнајмити одлична кућа. Купили бисмо намештај, посуђе, чаршаве, изнајмили бисмо куварицу и ручавали бисмо оваког дана. Ти би долазио са посла у три сата, бацио поглед на сто, на њему чист прибор, ротквице, разна предјела. Запатили бисмо кокошке, патке, голубове, купили бисмо краву. У провинцији се, ако се не живи на великој нози и не траћи на пиће, све то може прибавити за хиљаду рубаља годишње. И деца нам не би умирала од влаге, као сада, и не бих марала непрестано да одлазим у болницу, Васја, молим те као бога, хајдемо у провинцију да живимо! — Тамо ћеш с дивљацима црћи од досаде. — А зар је овде весело? Немамо им друштва, ни познаника... Честите, колико-толико поштене људе познајеш само службено, а породичне везе ни с ким не одржаваш. Ко код нас долази? Па, ко? Та Клеопатра Сергејевна. По твом мтшвењу, она је цењена личност, пише музичке фељтоне, а по мом, она је наложница, развратна жена. Па, може ли жена да пије вотку и да у присуству мушкараца скида мидер. Пише чланке, говори непрестано о чести-гости, а како је прошле године позајмила од мене рубљу, тако ми до дан-данас није вратила. Затим долази код тебе тај твој омиљени песник. Ти се поносиш што познајеш тако значајну личност, а реци по савести: да ли је он достојан тога? — Честит човек! — Али је мало веселости у њему. Долази код нас само ради тота да се напије... Пије и прича непристојне анегдоте. Прекјуче, на пример, нашљемао се и преспавао читаву ноћ овде на поду. А глумци! Када сам била девојка, обожавала сам ове цењене људе, а откако сам се удала за тебе, не могу да гледам равнодушно на позориште! Вечито пијани, груби, не умеју да се опходе у женском друштву, надмени, иду у прљавим чизмама. Ужасно тешки људи! Не схватам какво задовољ234
ство налазиш у њиховим анегдотама које причају с гласним, прозуклим смехом! И гледаш их с некаквом завишћу, као да ти те цењене личности чине част што те познају... Фуј! — Прекини, молим те! — А тамо, у провинцији, долазили би к нама чиновници, гимназијски професори, официри. Све васпитани људи, кротки, без претензија. Напију се чаја, попију по чашицу вотке, ако им даш, и оду. Ни буке, ни анегдота, све је тако достојанствено, деликатно. Седе, схваташ, у фотељама и на отоману и расправљају о које чему, а собарица им нуди чај са слатком и двопеком. После чаја свирају на клавиру, певају, играју. Хоћеш, Васја У дванаест сати лака закуска: кобасица, сир, печење, што је остало од ручка... После вечере ти идеш да испратиш даме, а ја остајем код куће да поснремим. — Досадно, Каћуша! — Ако је код куће досадно, онда иди у клуб или у шетњу... Овде кад изађеш да шеташ, не можеш да сретнеш познаника, од муке се напијеш, а тамо, ма кога да сретнеш, сваког познајеш. С ким хоћеш с тим и разговарај... Професори, правници, доктори... имаш с киме паметну реч да прозбориш... Тамо показују јако интересовање за учене људе, Васја! Ти би тамо био један од најугледнијих... И дуго Каћуша гласно машта.... Оловносива боја испред прозора постепено прелази у белу... Тишина ноћи неприметно уступа овоје место јутарњој живахности. Репортер не спава, слуша и непрестано придиже своју отежалу главу да би пљунуо... Изненада, неочекивано за Каћушу, нагло устаје и скаче с кревета... Лице му је бледо, на челу зној... — Ђаволски ми је мука — прекада он Каћушина маштања. — Причекај, сад ћу... Пребацивши преко рамена ћебе, брзо истрча из собе. Он доживљава ону непријатност, тако добро познату по својим јутарњим посетама људима који пију. После неколико минута, (враћа се блед, мрачан... Поводи се... На лицу му израз гађења, очајања, готово ужаса, као да је тек,сада схватио сву спољашњу рутобу свог начина живота. Дневна светлост осветљава пред њим убогост и прљавштину његове собе и израз безнадежности на његошом лицу постаје још изразитији. — Каћуша, напиши ујаку! — мрмља он. — Пристадеш? Слажеш сё? — ликује плавуша — Сутра ћу написати и дајем ти часну реч да ћеш добити дивно место! Васја, ти то... не чиниш хотимично? — Каћуша, молим те... бога ради:... И Каћуша опет почиње да машта гласно. Звук њеног властитог гласа је успављује. Сања засебну кућу и двориште по коме гордо шетају њене властите кокоши и патке. Она види како кроз баџу гледају у њу голубови, и чује како муче крава. Наоколо је потпуно тихо, нема ни суседа ни станара, ни прозуклст смеха, не чује се чак ни она одвратна, 235
брза шкрипа пера. Васја достојанствено и племићки отмено корача поред баште испред куће према капиџику. То он одлази на посао. И њену душу рбузима осећање спокојства када човек ништа не всели, мало размишља... Око подне она се буди са дивним расположёњем. Сан је благотворно деловао иа њу. Али гле, прогревши очи, она гледа у оно место где се тако недавно превртао Васја, и осећање радости које ју је обузело пада са ње као тешко тане. Васја је отишао да се врати касно ноћу пијан, као што се враћао јуче, прекјуче... увек... Опет ће она маштати, опет ће преко његовог лица прелетети гдђење. — Немам ради чега да пишем ујаку! — уздише она.
ДАВЉЕНИК (38) (Цртица) На кеју велике пловне реке гужва каква обично бива у летње подне. Утовар и истовар чамаца је у пупом јеку. Чује се, без престанка, псовка и писак пароброда. — Тирли... тирли — стењу чекрци-дизалице. У ваздуху сё осећа мирис сушене рибе и катрана. Агенту паробродарског друштва „Шкрабало", који седи на обали поред саме воде и очекује пошиљаоца робе, прилази омален човек, са ужасно испијеним, подбулим лицем, у поцепаном капуту и крпљеним пругастим панталонама. На глави му олињали качкет с одваљеним ободом и с трагом од некадашње кокарде... Машна му је еклизнула са оковратника и шета се по врату... — Живели, господине трговче! — вели, промуклим гласом човек поздрављајући војнички. — Живео! Да ли желите, ваше благородство, да видите дављеника? — А где је дављеник? — пита агент. — Уистину, дављеник не постоји, али вам га ја могу представити. Скок у воду и пред вама смрт дављеника! Призор није толико тужан колико је ироничан у смислу њених одлика као комедије... Дозволите, господине трговче, да вам представим! — Ја нисам трговац. — Опростите г.. Милион пардона... Сада су и трговци почели да носе цивилно одело, тако да ни сам Ноје не би могао да разликује праве од патворёних. Али утолико боље што сте ви интелектуалац... Ми ћемо разумети један другог... И ја сам племићког порекла... Обёр-официрски син и својевремено сам био произведен у XIV класу-----Дакле, милорде, глумац уметник нуди вам своје услуге... Један скок у воду, и пред вама је призор. — Не, хвала вам... — Ако вас забрињавају околности материјалне природе, хитам да 236
вас умирим... Од вас нећу узета много... За властито дављење у чизмама две рубље, без чизама, само рубљу... — Зашто је таква разлика? — Зато што чизме глредстављају најскупљи део одеће, и веома их је тешко осушити. Еrgo ви дозвољавате да зарадим? — Не, ја нисам трговац и не волим тако јака узбуђења... — Хм... Ви, уколико вас ја разумем, вероватно, не знате суштину ствари... Ви сматрате да вам ја предлажем не[то грубо, неспретно, али овде осим хумора и сатире ничег другог неће бити господине... Ви ћете то пропратити осмехом и то је све... Та смешно је видети как» човек плива у одећи и бори се против таласа! И уз то... омогућићете ми да зарадим. — А ви бисте могли, уместо да представљате дављеника, нешто да радите. — Да радим... Шта да радом? Достојно занимање ми неће дати захваљујући мојој склоности алкохолизму, а и протекција је неопхолна, господине, а простог тешког рада не дозвољава ми да се прихватим моје племићко порекло. —- А ви пљуните на ваше племићко порекло. — Како то да пљунем? — пита човек, гордо подижући главу и осмехујући се. — Ако птица схвата да је птица, како онда човек племићког порекла да не схвата ком сталежу припада? Мада сам и сиромах, поцепан, убог, али ја сам горд... Горд на своју плаву крв! — Ипак вам гордост не смета да пливате у оделу... — Стадим се! Ваша примедба садржи делић горке истине. Одмах се види образовани човек! Али пре него што баците камен на грешника, морате саслушати... Тачно, међу нама постоји много људи који, заборавишни на своје достојанство, доавољавају неуким трговцима да мажу главу слачицом, да се мазну у купатилу чађу и опонашају ђавола, да облаче женску одећу и изводе простак луке,, али ја... ја сам далеко од свега тога! Ма колико да ми трговац да новца, не бих дозволио себи да намажем главу слачицом и другом, макар блатотворном ствари. У извођењу дављеника ја не видим ничег стидног... Вода је мокра ствар, чиста. Од зароњавања сё човек неће умазати, већ напротив, постаће још чистији. И медицина је против тога... Уосталом, ако ви не прихватате, ја могу пристати и јефтиније...Молим, ја ћу за рубљу у чизмама... — Не, није потребно... — Зашто, господине? — Није потребно, и квит... — Видели бисте како се загрцујем... Боље од мене на читавој реци нико не уме да се дави... Када би господа доктори могли да се увере како се ја пресамићујем, они би ме ковали у звезде... Изволите, узећу вам само шездесет копејки! Важно је сефте, за паре колај работа... Да 237
је неко други ја не бих пристао ни за три рубље, али по лицу видим да сте ви честит господин... Од учених узимам мање... — Оканите ме се, молим вас! — Како хоћете!... Ви за то хајете ко за лањски снег, без икаквог разлога не пристајете... Другом приликом ћете зажелети да дате и десет рубаља, али нећете наћи дављеника... Човек седа на обалу изнад агента и, гласно фркћући, почиње да претура по џеповима... — Хм... до ђавола..- мрмља он. — Где ми је дуван? Значи, заборавио сам га на пристаништу... Упустио сам се у препирку са официрем о политици и негде сам онако у ватри ћушнуо табакеру.. Данас је у Енглеској промена владе... Чудни људи! Будите тако љубазни, ваше високоблагородство, и дајте ми једну цигарету! Агент пружи човеку цитарету. У тај мах на обали се појави трговац пошиљалац робе, кога је агент очекивао. Човек скочи, сакри цигарету у руку и поздрави војнички; — Живели, ваше благородство! — каже промуклим гласом. — Живео! — А-а-а... То сте ви? — каже агент трговцу.. — Дуто сам вас морао чекати! А овде ми је у вашем одсуству овај крпељ задао муке! Салетео ме са овојим представама! Предлаже да прикаже дављаника за шездесет копејки.... — Шездесет копејки? Е па, драги мој, ти просто дереш:— вели тртовац. — Највише што се може дати је двадесет пет копејки. Синоћ нам је тридесет људи на реци представљало бродолом, и све у овему узели пет рубаља, а ти... пази ти њега! Шездесет копејки! Човек пући образе и.презриво се осмехује. — Тридесет копејки — Данас кочање купуса толико кошта, а ви желите дављеника... Мало превише.;. — Па, не треба... Немам времена да се са тобом... — Ма у реду, за сефте... али не причајте трговцима да сам пристао за тако јефтину цену. Човек 'Скида чизме и, намрштивши се, истуривши подбрадак, лрилази води и невична скаче... Чује ее пљесак пада тешког тела у воду... Испливавши на површину, човек несувисло размахује рукама, млатара ногама и настоји да на лицу изрази страх — Али уместо страха испада подрхтавање од хладноће... — Дави се! Дави! — виче трговац — доста пливања, дави се!... Човек трепће и, раширивши руке, рони главом. На томе се и завршава читава представа. „Удавивши се", човек излази из воде и, пошто је добио својих тридесет копејки, мокар и тресући се од хладноће, наставља свој пут дуж обале.
КРАЈ 238
