ОДАБРАНА ДЕЛА СВЕТСКИХ КЛАСИКА
А.П. ЧЕХОВ СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 3 САБРАНА ДЕЛА – књига3
elbookers.com
САДРЖАЈ Подофицир Мамузић (Превео: Миодраг М. Пешић) Женска срећа (Превео: Милосав Бабовић) Отац породице (Превела: Косара Цветковић; ред. М. М. Пешић) Сеоски кмет (Превео: Петар Митропан) Крај леша (Превео: Миодраг М. Пешић) Куварица се удаје (Превела: Олга Влатковић) Ћуран (Превео: Милосав Бабовић) Средство против пијанства (Превео: Александар Терзић) Контрабас и флаута (Превео: Петар Митропан) Упутство кандидатима за женидбу (Превео: Петар Митропан) Ниночка (Превео: Петар Митропан) Скупоцени пас (Превео: Александар Терзић) Писац (Превео: Миодраг М. Пешић) Музикант (Превео: Петар Митропан) Претерао (Превео: Милосав Бабовић) Без места (Превео: Александар Терзић) Старост (Превео: Александар Терзић) Невоља (Превео: Александар Терзић) Ех, публика! (Превео: Александар Терзић) Мекушац (Превео: Александар Терзић) Света простота (Превео: Александар Терзић) Шило у џаку (Превео: Милосав Бабовић) Циник (Превео: Александар Терзић) Директор под канабетом (Превео: Милосав Бабовић) Сан (Превео: Александар Терзић) Узвичник (Превео: Александар Терзић) Огледало (Превео: Александар Терзић) Новогодишњи великомученици (Превео: Петар Митропан) Неуспех (Превео: Милосав Бабовић) Први наступ (Превео: Александар Терзић) Дечурлија (Превео: Миодраг М. Пешић) Откриће (Превео: Александар Терзић) Туга (Превела: Косара Цветковић; ред. Б. Ковачевић) Ноћ уочи сућења (Превео: Милосав Бабовић) Узбуна (Превела: Марија Стојиљковић) Парастос (Превео: Александар Терзић) Смрт глумца (Превео: Александар Терзић) Ањута (Превео: Миодраг М. Пешић) Личност (Превео: Александар Терзић) Иван Матвеич (Превела: Косара Цветковић; ред. М. М.Пешић) Вештица (Превео: Петар Митропан) Отров (Превео: Петар Митропан) 2
Агафја (Превео: Александар Терзић) Мој разговор с управником поште (Превео: Петар Митропан) Вук (Превео: Александар Терзић) Мора (Превела: Косара Цветковић; ред. М. М. Пешић) На реци (Превео: Александар Терзић) Љубав (Превео: Александар Терзић) Даме (Превео: Александар Терзић) Снажна осећања (Превео: Александар Терзић) Познаник (Превео: Александар Терзић) Срећан човек (Превео: Милосав Бабовић) Тајни саветник (Превео: Петар Митропан) Дан ван града (Превео: Александар Терзић) На летовању (Превео: Петар Митропан) Досадан живот (Превео: Петар Митропан)
3
ПОДОФИЦИР МАМУЗИЋ (1) — Подофицире Мамузићу! Ви се окривљујете да сте трећег септембра ове године увредили речју и делом полицајца Жигина, председника општине Аљапова, пандура Јефимова, присутне грађане Иванова и Гаврилова и још шесторицу сељака, и том приликом сте тројицу увредили при вршењу званичне дужности. Признајете ли да сте криви? Мамузић, намрштени подофицир чекињаста лица, ставља руке низ ногавице за став мирно и одговара промуклим, пригушеним гласом, наглашавајући сваку реч, као да командује: — Ваше високородство, господине примирителни судијо! Дакле, по свима параграфима закона испада разлог да се свако дело квалификује у узајамности. Нисам крив ја, већ сви остали. Цела ствар десила се због мртвог леша, бог да му душу прости. Идем ја тако трећег овог са женом Анфисом тихо, благородно; погледам стоји на обали гомила разног света. По каквом се пуном праву ту свет скупио? питам ја. Зашто? Зар стоји у закону да народ иде као ергела? Викнем: разилази се! Почнем тискати и гурати свет да се разилази кућама, наредим пандуру да их главачке потера... — Али молим вас, ви нисте полицајац, ни општински председник — зар је ваше посао да растерујете свет? — Није његов посао! Није! — зачуше се гласови с разних страна суднице. — Не може да се живи од њега, ваше високородство! Петнаест година од њега патимо! Како дође из војске, од тада нам је дошло да бежимо из села. Упропасти нас! — Баш је тако, ваше високородство! — каже сведок општински председник. — Сви се жалимо колико нас год има. С њим се никако не може живети! Ако је литија, ако је свадба или, рецимо, некакав други случај, свуда се он дере, галами, стално ред уводи. Деци чупа уши, уходи снаше да се што не деси, као да је свекар... Ономадне је ишао по колибама, наређивао да се песме не певају и да се светлост не пали. Закона, вели, таквог нема да се песме певају. — Причекајте, имаћете још времена да сведочите — рече судија: — а сад нека Мамузић настави. Наставите Мамузићу! — Разумем, молим лепо! — закркља подофицир. — Ви сте, ваше високородство, изволели казати да није мој посао да народ растерујем... Лепо... А кад је неред? Зар се може допустити да народ ради шта хоће? Где то у закону пише да се народу слобода да? Ја не могу допустити, молим вас. Ако их ја не растерујем и не кажњавам, онда ко ће? Нико правог реда не зна; у целом селу само ја једини, може се рећи, ваше високородство, знам како треба поступати са простим светом и, ваше високородство ја могу све да разумем. Ја нисам гејак, ја сам подофицир, војни магационер у пензији; у Варшави сам служио, у штабу, молим вас, а после тога, изволите знати, кад сам начисто одслужио, 4
био сам ватрогасац, а после тога због слабости болести, напустио сам ватрогасце и две године сам у мушкој класичној гимназији као вратар служио... Ја знам сав ред, молим вас. А гејак је простак, он ништа не разуме, и мора ме слушати, зато што је то за његово добро. Узмимо макар ову ствар за пример... Растерујем ја свет, а на обали на песку удављен леш мртвог човека. На основу чега тако, питам ја, лежи он ту? Зар је то ред? Зар полицајац то не види? По чему ти, велим, полицајо, не известите власти? Можда се тај удављени покојник сам удавио, а можда та ствар и на Сибир мирише. Можда је ту криминално смртоубиство... А полицајац Жигин ни бригеши, већ запалио па пуши. „Откуд се, каже, нађе такав заповедник код вас? Где га, каже, нађосте таквог? Зар, каже, ми без њега не знамо шта ћемо?" Па ти и не знаш, рекох, будало једна, кад ту зврјиш тек онако. „Ја сам, каже, још јуче доставио полицијском приставу." Зашто бре, питам ја, полицијском приставу? А по ком законском параграфу? Зар у таквим стварима, кад утопљеник или удављеник, и остали подобни томе... зар ти у таквим случајевима може нешто пристав? Ту је, кажем, ствар криминална, грађанска... Ту, кажем, треба што пре послати абер господину иследнику и судијама. И најпрво, кажем, треба да саставиш акт и да пошљеш господину примирителном судији. А он, полицајац, стално слуша и смеје се. И сељаци такође. Сви су се смејали, ваше високородство. Заклети се могу. И овај се смејао, и ево овај, и Жигин се смејао. Зашто се бре, кажем, кезите? А полицајац још каже: „Примирителни, каже, судија, није за те кривице." Баш од тих речи мене чак зној проби. Полицајче, ниси ли тако казао? — обрати се подофицир полицајцу Жигину. — Казао сам. — Сви су чули, како си баш рекао у присуству целог простог света: „Примирителни судија није за те кривице." Сви су чули, кад си баш то... Мене, ваше високородство, проби зној и ја занемех. Понови, кажем, понови, тамо он, што си казао! Он опет баш те речи... Ондак ја њему, како, кажем, можеш тако да толмачиш о господину примирителном судији? Ти, полицијски службеник, па против власти? А? А знаш ли ти, кажем, да те господин примирителни судија, ако усхтедну могу за такве речи у губернијску жандармеријску управу за случај твога несигурног понашања? А знаш ли ти, кажем, куда те за такве политичке речи може потерати господин Примирителни судија? А председник каже: „Примирителни, каже, даље од својих међа ништа не може да обележи. Он само ситне кривице суди. Тако је и казао, сви су чули... Како бре, смеш, велим ја, да опорочаваш власт? Е, кажем, са мном се није шале шалити, јер може богме рђаво испасти. Некад, у Варшави, или над бех вратар у мушкој реалној прогимназији, чим чујем неке незгодне речи, гледам на улицу да видим жандара; дођи, кажем, овамо, гренадиру па му све рапортирам. А овде, у селу, коме да кажеш?... Паде ми крв на очи. Би ми криво, што је данашњи 5
свет утонуо у разузданост и непокорност, па распалих и... дабоме, не баш тако јако већ онако, по пропису, овлаш, да не сме о вашем високородству такве речи да казује... За председника се заузе полицајац. А ја ти, онда, и полицајцу... И би што би... Разбеснех се мало, ваше високородство, е, па шта ћеш, кад се без мотке не може. Ако глупака не излупаш, на твоју душу грех. А башка, ако имаш зашто... кад је неред... — Допустите! Има ко да пази на ред. Ту је полицајац, председник, пандур... — Полицајац не може свуда да стигне, па он и не разуме оно што ја разумем... — Али чујте, то и није ваш посао! — Шта, молим? Како није мој посао? Лепо, богами... Људи раде шта хоће, а није мој посао! Зар да их милујем, је л'? Они вам се, ето, жале да ја забрањујем да песме певају... Па нашто им песме? Уместо да се послом баве, а они певају... Па су још увели и моду да увече крај свеће седе. Треба лећи па спавати, а они распалили у разговоре и смејање. Ја сам, молим вас, забележио! — Шта сте забележили? — Ко крај свеће седи. Мамузић вади из џепа измашћену хартију, ставља наочаре и чита: — Који сељаци седе спрам свеће: Иван Прохоров, Сава Никифоров, Петар Петров, жена војника Шустрова, удовица, живи у развратном безакоњу са Семјоном Кисловим. Игњат Цврчак бави се мађијама, и жена његова Мавра је вештица, ноћу иде и музе туђе краве. — Доста! — вели судија и почиње испитивати сведоке. Подофицир Мамузић ставља наочаре на чело и с чуђењем гледа примирителног, који, зацело, није на његовој страни. Његове избечене очи се светле нос му постаје сјајноцрвен. Гледа он у примирителног, у сведоке и никако не може да схвати зашто се примирителни тако узбудио, и зашто се из свих углова суднице чује час гунђање, час уздржани смех. Неразумљива му је и пресуда: месец дана затвора! — Зашто? — каже он ширећи у недоумици руке. — По коме закону? И он је начисто с тим да се свет изменио и да се већ више никако не може живети на свету. Обузимају га мрачне, суморне мисли. Али изишавши из суднице и угледавши сељаке који се скупљају и разговарају о нечему, он по навици коју већ не може да савлада, спушта руке низ ногавице и виче промуклим љутитим гласом: — Народе, разилази се! Не скупљај се! Мр’ш кући!
ЖЕНСКА СРЕЋА (2) Била је сахрана дивизијског генерала Запупирина. Према покојниковој кући, где је брујала погребна музика и одјекивала команда, са свих страна су журиле масе света, желећи да виде када ће изнети покојника. У једној од трупа што су журиле на сахрану, налазили су се 6
чиновници Пропкин и Свистков. Обојица су били са женама. — Не може, господо! — задржи их полицијски писар, добра, симпатична лица, када су пришли кордону. — Не може! Молим мало назад! Па то не зависи од нас, господо! Молим вас, назад! Додуше, даме могу проћи, изволите, mes dames, али ви... господо, забога... Жене чиновника Пропкина и Свисткова заруменеше се од неочекиване полицајчеве љубазности и шмугнуше кроз кордон, а мужеви им осташе с друге стране живог зида и забавише се посматрањем леђа пешака и коњаника, чувара јавне безбедности. — Провукоше се! — рече Пропкин са завишћу и готово с мржњом посматраше жене које су се удаљавале. — Срећне су, богами, те жене! Мушки пол никада такве привилегије неће дочекати. А по чему су то оне нешто нарочито. Може се рећи, најобичније жене, пуне предрасуда, а њих, ето, пустише. А мене и тебе, ни за шта на свету не би пустили, па да смо чак и саветници. — Чудновато ви, господо, резонујете — рече полицијски писар гледајући прекорно Пропкина. — Да вас човек пусти, ви би сте одмах почели да се гурате и правите неред, а дама, као фино створење, никада тако нешто неће урадити. — Којешта, молим вас! — разљути се Пропкин. — Дама у гомили увек прва почиње да се гура. Мушкарац стоји и гледа у једну тачку, а дама истури лактове и гура се да јој тоалету не изгужвају. Нема шта ту да се прича! Женски пол у свему има срећу. Жене и војску не служе, и на игранкама улазницу не плаћају, и телесних казни су ослобођене... А за какве то заслуге, питам ја вас? Девојка испусти марамицу... ти дижи, она улази... ти устани и уступи јој своју столицу, кад одлази... ти је испрати... А узмите, на пример, чинове! Да бисмо постали, рецимо, саветници, ја и ти морамо читав век да теглимо, а девојка се за неких пола сата венча са саветником и... већ ти постане личност. Да ја постанем кнез или гроф, морао бих цео свет да покорим, Шипку да освојим, а некаква тамо, опрости господе, Варењка или Катењка, која још на пелене мирише, поврти се пред грофом са својим шелепом, жмирне оком... и одмах постане њена светлост... Ти си сад губернијски секретар... Тај чин си, може се рећи, знојем и крвљу зарадио, а твоја Марија Фомишна? Зашто је она губернијска секретарица? Поповска кћер, и право у чиновнице. Лепа ми је она чиновница! Подај јој да уради неки наш посао, и уместо да заведе акт, она би га развела. — Зато она у боловима чеда рађа — примети Свистков. — Врло важно! Кад би она стајала мало пред шефом кад овај почне да те сеца, онда би јој та чеда изгледала као неко уживање. Ама, кажем ти, у свему и свачему оне имају привилегије! Нека девојка или дама из нашег круга може и генералу тако нешто у очи да скреше, што 7
ти ни пред економом свог предузећа не би смео рећи. Да... Твоја Марија Фомишна може смело с државним саветником руку под руку да се прошета, а узми га ти под руку. Пробај само! — У нашој кући, брајко мој, баш испод нас, станује... неки професор универзитета са женом... Ранг генерала, разумеш, „Ану" првог реда има, а сваки час чујеш како га жена части: „Будало! Будало! Будало!" А проста је жена, из занатлпјске породице. Уосталом, законита је, и тако мора бити... Тако је то, откако је света и века, да те законита жена грди, али да видиш незаконите! Шта оне себи допуштају! До гроба нећу заборавитп један случај. Умало што нисам пострадао, али су ме, ваљда, спасле родитељске молитве. ... Прошле године, сећам се, када је наш генерал одлазио на одмор у село, повео је мене са собом да му водим преписку... Ситница, сат рада дневно. Одрадим своје, па шетам по шуми, или навратим у лакејску собу да слушам романсе. А наш генерал ти је човек нежењен. Кућа му пуна чаша, слугу као паса, а жене нема, нема ко да управља. Распуштен свет, непослушан... А над свима командује економка Вера Ништишна. Она нам и чај служи, и наређује шта ће се кувати, и на послугу се издире... Погана жена, брате мој, пакосна, права сатана, дебела, црна, хистерична. Кад почне на неког да се издире, кад заврншти, просто у бели свет да бежиш. Па није нам толико ни та псовка досађивала колико њена дрека. О, господе! Ником живота од ње није било. Не само на слуге него почела, бештија, и на мене да насрће... Али, мислим ја, причекај, уграбићу тренутак па ћу све о теби генералу испричати. Он, заузет службом, мисли, па не види како га ти поткрадаш и тај свет мучиш. Али чекај, ја ћу му отворити очи. ... И отворио сам му очи, али тако отворио да умало што се мени самом на веки векова нису затвориле, тако да ми је и данас, када се сетим. страшно. Идем ја једном ходником, и одједном... чујем вриску. У почетку сам помислио негде кољу свињу али после ослушнем и чујем да се Вера Никитишна с неким свађа: „Ништавило! Ђубре једно! Сотоно!" Кога она то? помислих. И одједном, брате мој. видим: отварају се врата, а из њих излете наш генерал, сав црвен, очи исколачио, коса као да је ђаво на њу дунуо. А она виче за њим: „Сотоно!" — Лажеш! — Часна реч!... Ја сам, знаш, успламтео!... Наш ти генерал утрча у своју собу, а ја стојим у ходнику, и она, будала, ништа не охвата. Проста, необразована жена, куварица, простакуша, и наједном дозвољава себи такве речи и поступке! То је, значи, генерал хтео да је исплати и отпусти, мислим ја, а она искористила прилику што нема сведока, и изгрди га на пасја кола! Као вели, свакако одлазим!... Побеснео сам... Отишао сам у њену собу и рекао јој: — „Како си смела ти, неваљалице једна, да говориш такве речи 8
тако високој личности? Мислиш ако је он немоћан старац, да нема ко да се за њега заузме?" Потегнем, знаш, па је једно два пута звизнем по њеним дебелим образима. ... Кад ти врисну она, брате мој, кад се развика, проклета била. Запушио сам уши и пошао у шуму. Кад ето ти после једно два часа трчи ми у сусрет дечак. — „Извол'те код господина." — Пођем. Улазим. Седи натмурен као ћуран, и не гледа ме. — „А шта ви то, вели, радите у мојој кући?" — „Шта?" кажем му ја. „Ако ви то због Вере Никитишне, ваша светлости, па ја сам се за вас заузео." — „Није ваш посао, каже, да се мешате у туђе породичне ствари." — Схваташ ли? „Породичне!" Па кад поче, брате, да ми придикује, да ме риба... не знам како сам жив остао! Причао, причао, гунђао, гунђао, па кад одједном, брате, прште у смех! — „И како сте, каже, ви то само могли!... Како сте имали храбрости? Чудновато! Али надам се пријатељу мој, да ће све ово остати међу нама... Ја разумем вашу ватрену нарав, али признаћете да је даљи ваш боравак у мом дому... немогућ..." — Ето, брате! Он чак не може да се начуди како сам ја могао такву важну даму ишамарати. Заслепила га жена! А тајни је саветник... „Белог орла" има, старијег над собом нема, а жена му ето командује!... ... Велике ти, братац, привилегије има женски пол!... Али скидај капу! Износе генерала... Колико је ордена, господе боже! И ено, тако ми бога, пустили жене напред, а зар се оне нешто разумеју у орденима? Музика поче да свира...
ОТАЦ ПОРОДИЦЕ (3) То се дешава обично после већег губитка на картама или после пијанке, кад катар започне своју игру. Степан Степанович Жиљин буди се у веома туробном расположењу. Изгледа кисео, изгужван, разбарушен; на сивом лицу му је израз незадовољства: и увређен је, и некако му се гади. Облачи се полако, полако испија своју чашу „Вишија," и почиње ходати по свим собама. — Волео бих знати која то животиња улази овамо и не затвара врата? — прогунђа он љутито огрћући се домаћом хаљином и пљујући громко. Треба уклонити ову хартију! Зашто да се ваља овде? Држим дваесторо слугу, а реда је мање него у механи. Ко ли то звони? Који ли ђаво тог донесе? — То је бака Анфиса што је нашега Феђу прихватила — одговори жена, — Луњају се овуда... паразити једни! — Ко ће те разумети, Степане Степаничу. Сам си је позвао, а сад грдиш. 9
— Ја не грдим, већ говорим. Боље би било, мајчице, да се прихватиш неког посла него што седиш тако скрштених руку, па отпочињеш свађу! Части ми, ја не разумем те жене! Не ра-зу-мем! Како могу цели боговетни дан ништа да не раде? Муж ради, запиње као во, као марва, а жена, другарица у животу, седи као мустра, не ради ништа и само чека прилику па да се од тешке досаде свађа с мужем. Време је, мајчице, да се махнемо тих институтских навика! Ти ниси више институткиња, нити госпођица, већ мати, жена! Окрећеш главу од мене? Аха! Није пријатно слушати горке истине! __ Чудновато, ти горке истине спомињеш само онда када те џигерице боле. — Де, почни, почни сцене... —- Синоћ си био ван града, је л'? Или си се код неког картао? — Па и да је тако? Шта се то кога тиче? Зар сам дужан да неком полажем рачуне? Зар ја не губим свој новац? Оно што ја трошим и оно што се расипа у овој кући, све је то моје! Чујете ли? Моје! И тако даље, све у том духу. Али Степан Степанич није никада тако разложан, пун врлина, строг и правичан као за време ручка, кад око њега седе сви његови укућани. Обично се почиње од супе. Кад прогута прву кашику, Жиљин се одмах мршти и престаје да једе. — Ђаво ће знати шта је ово... — мрмља он. — Дакле, мораћу да ручавам у кафани. — А зашто? — узбуђује се жена. — Зар супа није добра? — Не знам какав свињски укус треба имати па да се могу јести ове сплачине! Пресољено, мирише на пачавру... место лука некакве стенице... Просто да се човек згади, Анфиса Ивановна! — обраћа се он гошћи. — Свакога дана дајем и капом и шаком за намирнице... сам себе лишавам, а ево како ме хране! Они свакако желе да оставим службу, па да сам идем у кухињу да кувам! — Супа је данас добра — бојажљиво примети гувернанта. — Је л'? Ви то тако мислите? — вели Жиљин и љутито шкиљи у њу. — Уосталом, свако има свој укус. Уопште, ваља признати, ви Варвара Васиљевна и ја врло много се разликујемо у укусима. Вама се, на пример, свиђа владање овог дерана (Жиљин трагичним покретом руке показује на свога сина Феђу), ви се одушевљавате њиме, а ја... ја се буним. Дабоме! Феђа, дечко од седам година, бледа, болешљива лика, престаје да једе и обара очи. Лице му још више бледи. — Дабоме, ви се одушевљавате, а ја се бу-ним... Ко је од нас у праву, не знам, али усуђујем се да мислим да ја као отац познајем свога сина боље него ви. Погледајте га само како седи! Зар васпитана деца тако седе? Седи лепо! Феђа подиже свој подбрадак и истеже врат, и учини му се да сад седи усправније. У очи му навиру сузе. 10
— Једи! Држи кашику како се држи! Чекај, пашћеш ти мени шака, покварено дерле једно! Не смеш да плачеш! Гледај право у мене! Феђа се упиње да гледа право у њега, али му лице подрхтава, а очи се пуне сузама. — А-а-а... ти би хтео да плачеш? Ем си крив, ем хоћеш да плачеш? Иди, стани тамо, у крај, сто-о једна! — Али... пусти га прво да једе! — заузима се мати. — Без ручка! Таква хуља... такав обешењак не сме да руча! Феђа криви лице, помало се трза целим телом, силази са столице и иде у угао. — Добићеш ти још! — настави отац. Ако нико не жели да се бави твојим васпитањем, онда добро, нек буде тако, предузећу га ја... Код мене се, брајко, нећеш измотавати, нити плакати о ручку! Звекане један! Треба радити свој посао! Разумеш ли? Радити! Твој отац ради, па ради и ти! Нико не треба бадава да једе хлеб! Ваља бити човек. Човек! — Престани једном, побогу! — моли га жена француски. — Бар пред страним лицима немој да нас једеш... Стара све чује, па сад, поред ње, знаће цела варош... — Ја се не бојим страних лица — одговори Жиљин руски. — Анфиса Ивановна види да ја право говорим. Шта, мислиш, ја треба да будем задовољан овим дериштетом? Знаш ли ти колико он мене стаје? Знаш ли ти, гадно дерле, колико ме стајеш? Или, ваљда, мислиш да ја правим паре, да их бадава добијам? Не дерњај се! Умукни! Ама, чујеш ли ме ти, или не чујеш? Хоћеш да те изударам, неваљалче један! Феђа врисну на сав глас, и отпоче плакати. — Ово је најзад неиздржљиво! — рече његова мати, устаде од стола и баци сервијету. — Никад не да да се руча на миру! Ево где ми је изишао твој залогај! Она показује на потиљак и, стављајући мараму на очи, изађе из трпезарије. — Увредила се... — гунђа Жиљин и усиљено се осмејкује. — Нежно васпитање... Тако је то, Анфиса Ивановна, нико данас не воли да чује истину... испадамо још ми криви! Пролази неколико минута у ћутању. Жиљин кружи очима око тањира, па кад опази да се још нико није ни дотакао супе, он дубоко уздахну и упре поглед у гувернанту, у њено лице, црвено, пуно узнемирености. — Зашто ви не једете, Варвара Васиљевна? — упита он. — Мора да сте се увредили? Па, тако је то... Истина се не свиђа. Е, лепо, извините, таква ми је нарав, не могу да се претварам... Сваком увек крешем голу истину у очи (и уздахну). Него, ја видим да је моје присуство непријатно. Поред мене нико не може ни да говори ни да једе... Па шта? Требало ми је то рећи, па бих ја отишао... И идем. Жиљин устаје и достојанствено иде к вратима. Пролази поред рас11
плаканог Феђе и застаје: — После свега што се овде десило, ви сте слободни! — рече он Феђи и достојанствено забацује главу уназад. — Ја се више нећу мешати у ваше васпитање. Перем руке! Молим за извињење што сам искрено, као родитељ који вам жели добра, узнемирио и вас и ваше управитељке. Уједно, ја, једном за свагда, скидам са себе одговорност за вашу судбину... Феђа вришти и јеца још јаче. Жиљин се достојанствено окреће вратима и одлази у своју спаваћу собу. Кад се испавао после ручка, Жиљин почиње осећати грижу савести. Срамота га је и од жене, и од сина, и од Анфисе Ивановне, па му је необично тешко над се сети шта је све било за време ручка. Међутим, његово самољубље је сувише велико и недостаје му храбрости да буде искрен, па се и даље љути и гунђа. Кад се сутрадан ујутру пробудио, он се осећао изврсно расположен и, умивајући се, весело је звиждукао. Кад уђе у трпезарију да пије кафу, он затече тамо Феђу, који кад угледа оца, у стаде и погледа у њега збуњено. — Па, дечко, како си? — весело упита Жиљин седајући за сто. — Шта има ново код вас, дечко? Како си? Е, па, дођи, буцоња, и пољуби оца. Феђа, блед, озбиљна лица, прилази оцу, дрхтавим уснама додирује његове образе, затим се враћа и ћутке седа на своје место.
СЕОСКИ КМЕТ (4) У једној прљавој крчми забаченог среског места Н. седи за столом сеоски кмет Шељма1 и једе масну кашу. Једе и после сваке треће кашике испија „последњу". — Тако је то, душо моја, тешко је водити сељачке послове! — каже крчмару закопчавајући испод стола дугмета, која се сваки час откопчавају. — Да, рођо! Сељачки посао то ти је политика за коју ни Бизмарк није дорастао. Да их водиш треба да поседујеш посебну памет, вичност. Зашто, рецимо, сељаци мене воле? Зашто се лепе за ме као муве? А? Који је то разлог да ја једем кашу с машћу, а други адвокати — без масти? Зато што је у мојој глави таленат, дар. Шељма испија сопћући чашицу и достојанствено истеже свој прљави врат. У тог човека није прљав само врат. Руке, кошуља, панталоне, уши, убрус — све је прљаво. — Нисам учеван. Што да лажем? Нисам похађао курсеве, нисам ишао у фраку као учењаци, али, брате, могу ти рећи без скромности и некаквих репресалија да ни за милион нећеш наћи другог таквог правника. Не бих могао да водим скопинско суђење ни да се прихватим 1
Шељма на руском значи хуља, нитков. — (Прим. прев.)
12
случаја Саре Бекер,2 али што се тиче сељачких ствари, ту никакви браниоци, никакви тужиоци, нико не може да се мери са мном. Богами. Сељачке ствари могу да решавам само ја и нико више. Био ти Ломоносов, или Бетовен, али кад немаш мог таланта, боље је да се не трпаш. Узмимо, на пример, случај репловског старосте.3 Јеси ли чуо за тај случај? — Не, нисам. — Лепа ствар, политична! Плевако4 би подбацио, а мени је успело. Да. Недалеко од Москве, братац ти мој, постоји фабрика црквених звона. У тој фабрици, душо мој а, ради као стариј и мајстор наш репловски сељак, Јевдоким Петров. Ради тамо већ двадесетак година. Према личним исправама он је, наравно, мужик, геџа, сивоња, али по спољашности нимало не личи на мужика. За двадесет година се истесао и избрусио. Одело му је од фине вуне, на рукама прстење, преко целе трбушине му је протегнут златан ланац — не можеш да му приђеш! Никако није сељак. Таман посла, братац ти мој! Плата му је хиљаду и по рубаља, стан, храна, газда му је свој човек, хоћеш-нећеш, попнеш се међ' господу. И „фирма" му је, знаш, онаква, овај (говорник испија)... улива решпект. Тек наједном, братац ти мој, дође Јевдокиму Петрову у главу да обиђе свој завичај, то јест наше село Реплово. Ето тако, живео је тамо и наједном се зажелео. Живи у фабрици као бубрег у лоју, и зашто, реци ми, старији мајстор да чезне, али, знаш, глас завичаја......Да одеш ти у Америку, да имаш до грла стотинарки, ипак ће те нешто вући у твоју крчму. Тако је и њега, јадника, повукло. Дакле, замолио је газду за недељу дана одсуства и кренуо. Стиже у Реплово. У првом реду иде да посети родбину. „Овде сам, вели, некада живео, овде пасао стадо свога оца, овде сам спавао и слично"... једном речју, успомене из детињства. И разуме се, није могао а да се не похвали: „Ево, браћо, пазите! Био сам у опанцима као и ви, али радом и знојем стигао сам до положаја, богат сам и сит. Трудите се, вели, и ви..." Сивоње су испочетка слушали и величали га, а потом почеше да размишљају: „То је тачно, драги човече, све је то веома лепо и красно, само какве користи ми имамо од тебе? Већ недељу дана живиш у нас, па макар боцу ракије"... Послали су му сеоског пандура. — Дај, Јевдокиме, стотинарку! — Зашто то? — Заједници за ракију. Заједница хоће да се провесели у твоје здравље... А Јевдоким је човек од реда, благочастив. Ракију не пије, дуван не 2
Два сензационална криминалистичка процеса у Русији крајем XIX века. — (Прим. прев.) 3 Староста, сеоски кмет. — (Прим. прев.) 4 Чувени адвокат у старој Русији. — (Прим. прев).
13
пуши, ни другима то не допушта. — За ракију, вели, ни гроша не дам. — Како то? С којим пуним правом? Зар ниси наш? — Па шта онда ако сам ваш? Порез сам платно... све како треба. Па по чему морам да платим? Реч по реч и поче... Јевдоким једно, а сељаци друго. Наљутили се. Знаш ли ти њих, будале! Не можеш им доказати. Прохтело им се да пију и тада тумачио им на дванаест језика или пуцао из топова неће послушати. Пије им се — и крај. А и криво им је: богати земљак, а никакве користи; ни вуне ни млека! Почеше да измишљају каквом би ујдурмом могли да измаме Јевдокиму сто рубаља. Мислило је цело село, мислило, а ништа није смислило. Обилазе око његове куће и само прете: ја ћу те, па мићемо те!... А он гледа своја посла и ни бриге га. „Нисам крив, мисли, ни пред богом, ни пред законом, ни пред људима, па чега да се бојим? Слободан сам као птица!" Добро. Схватају сељаци да новаца неће видети као ни својих ушију, па почеше размишљати како ће тој слободној птици која их не уважава да очерупају перје. Властите памети немају, шаљу по мене. Долазим у Реплово. „Тако и тако, веле, Денисе Семеничу, неће да даје паре! Измисли де неку зачколицу!" А шта се ту може, братац ти мој? Ништа се измислити не може, све је јасно као на длану, по свему је Јевдоким у праву. Никакав државни тужилац, макар три године смишљао, не може ништа да напакује... ни сам ђаво не би имао за шта да се закачи. Шељма испија чашицу и намигује. — А ја сам нашао за шта да се закачим! — смејуљи се он. — Да. Де погоди шта сам смислио! Во вјеки вјеков нећеш погодити! „Дакле, људи, велим, бирајте га за сеоског кмета." Они су намирисали у чему је ствар и изабрали су га. Слушај даље. Доносе Јевдокиму знак његова звања — плехану медаљу на груди. Овај се смеје. „Шалите се, вели, ја не желим да вам будем кмет." — А ми желимо. — А ја не желим. Сутра одлазим! — Е, нећеш. Немаш права. По закону, кмет не сме да напусти своје место. — Онда се ја — вели Јевдоким — одричем тог звања. — Немаш права. Кмет мора да остане на месту најмање три године и тек суд може да му одузме то звање. Пошто си изабран, сад ни ти, ни ми... нико не може да те уклони! Завапи мој Јевдоким. Појури као луд председнику општине, овај и ћата износе му све законе. — По тим и тим параграфима пре три године не можеш да се одрекнеш тог звања. Мораш да одслужиш три године, па онда иди. — Какве три године? Ни месец дана не могу да чекам! Газда је без мене као без руку! Имаће штете на хиљаде! Осим фабрике, тамо ми је 14
кућа, породица! И тако даље. Пролази месец, Јевдоким не нуди сељацима сто него триста рубаља, само да га пусте Христа ради. Ови би радо узели новац, али се више не може, касно је. Иде Јевдоким господину члану среске самоуправе. — Тако и тако, ваша племенитости, из породичних разлога не могу да вршим дужност. Кумим вас богом, пустите ме. — Немам права. Нема законских могућности да те отпустим. Прво, ниси болестан, друго, у свему си исправан, нико те не терети. Мораш служити. Морам ти рећи да тамо сваког ословљавају са „ти". Председник општине или сеоски кмет није мала зверка у држави, јачи су и важнији од ма кога од канцелариста, међутим, њима се обраћају са „ти" као лакеју. Како ли је било Јевдокиму обученом у модерно одело да слуша то грубо ословљавање! Куми он члана самоуправе Христом богом. — Немам права — каже члан. — Ако не верујеш, питај у среској управи. Сви ће ти рећи. Не само ја него чак ни губернатор не може да те отпусти. Одлука сеоске скупштине не може се поништити ако је сачувана законска форма. Иде Јевдоким предводнику племства, од предводника начелнику среске полиције. Обишао је цео срез и сви му кажу једно те исто: служи, немамо права. Шта да се ради? А из фабрике једно писмо за другим, једна депеша за другом. Родбина је саветовала Јевдокиму да се обрати мени. А он — хоћеш ли веровати — не да је послао, него је дојурио лично. Дошао је и без речи гура ми у руку црвену банкноту.5 Ви сте ми, вели, једина нада. — Па, изволите, велим, за сто рубаља удесићу вам да се ослободите. Узео сам сто рубаља и уредио ствар. — Како? — пита крчмар. — Де, погоди. Ствар је врло једноставна. Одгонетка загонетке лежи у самом закону. Шељма прилази крчмару и шапће му на уво: — Саветовао сам му да нешто украде и да буде судски кажњен. А? Је ли лепа мајсторија? Испрва се он, братац ти мој, збунио. Како да украдем? Па тако, велим, укради ми овај празни новчаник и готово ти је месец и по затвора. Испочетка се јогунио: часно име, вели, и слично. За кога ће ти ђавола, кажем, твоје часно име. Нико ти, ваљда, не води службенички лист. Одлежаћеш месец и по у затвору и тиме ће се ствар свршити, али зато ћеш имати „флеку" и скинуће ти кметску медаљу. Размислио је чова, одмахнуо руком и украо ми новчаник. Сад је већ одлежао свој рок и моли се богу за мене. Ето ти, братац ти мој, шта 5
10 рубаља. — (Прим. прев.)
15
значи памет! На целој васељенској кугли нећеш наћи такве политике као у сељачким стварима и ако ико може да решава те ствари, то сам ја. Нико не може поништити, а ја могу. Јесте. Шељма наручује још једну боцу вотке и почиње другу причу — о томе како су репловски сељаци пропили туђе још зелено жито.
КРАЈ ЛЕША (5) Тиха августовска ноћ. Са њива се лагано диже магла и као бледи вео све прекрива докле око допире. Обасјана месецом, ова магла даје утисак час мирног, бескрајног мора, час огромног белог зида. Ваздух је влажан и хладан. Још је далеко од јутра. Корак само од сеоског пута који води уз ивицу шуме сјаји се ватра. Овде, под младим храстом, лежи мртвац, покривен од главе до пете новим белим покровом. На грудима му је велика дрвена икона. Крај леша, готово уза сами пут, седи „смена" — два сељака који врше једну од најтежих и најнезгоднијих сеоских дужности. Један — млад, висок момак с тек нагареним уснама и с густим црним обрвама, у поцепаном кожуху и опанцима, седи на влажној трави, испружених ногу напред, и труди се да прекрати време радом. Он је искривио свој дугачки врат и, гласно шиштећи кроз нос, прави кашику од великог, неотесаног комада дрвета. Други — омален сељак старачка изгледа, мршав, рошав, проређених бркова и козје брадице, опустио на колена руке и, без покрета, гледа равнодушно у ватру. Између њих двојице тиња невелики огањ и обасјава њихова лица црвеним сјајем. Тихо је. Чује се како шкрипе под ножем отпаци дрвета и пуцкарају на ватри влажни трупчићи. — А ти, Сјома, не спавај... — вели младић. — Ја... не спавам... — муца козја брадица. — Јес-јес... Грозно је седети сам, обузима човека страх. Причај нешто, Сјома! — Не... не умем... — Чудан си ти човек, Сјомушка! Други људи се и насмеју мало, и измишљотину неку испричају, и песму отпевају, а ти... бог би те знао какав си. Седиш, као баштенско плашило и буљиш очима у ватру... Разговараш, а овамо као да се плашиш. Ма већ ти је, бре, педесета, а памети ни у колико детета... И није ти жао што си глупав? — Жао ми је... — суморно одговори козја брадица. — А зар па нама није жао да гледамо твоје глупости? Оно добар си сељак, трезвен, само има једна мука... мозга у глави немаш. Требало је, кад те је већ сам бог лишио и није ти дао памет, сам да је стекнеш... Напрегни се, бре, мало, Сјома... Кад кажу негде нешто добро, а ти утуви то, вајди се, па о свему размишљај, размишљај... Ако неку реч не разумеш, напрегни се мало и размисли у својој свести у чему је смисао те исте речи. Разумеш? Напрегни се! А ако сам памет не стекнеш, онда ћеш и умрети као глупавко, као последњи човек. 16
Наједном зачу се у шуми стегнут, јецајући звук. Нешто као да се опучило баш с врха дрвета, шушти кроз грање и пада на земљу. А све то уз потмулу пратњу одјека. Младић уздрхта и упитно погледа у свога друга. — То буљина прождире птице — Вели суморно Сјома. — Па и време је, Сјома, да птице крену у топлије крајеве! — Знамо, време је. — Сад су хладна отпочела сванућа. Х-хладно је. Ждрал је зимогрожљив створ, нежан. За њега је оваква хладноћа... смрт. Ето, ја нисам ждрал, па сам се смрз'о... Метни де неко дрвце! Сјома устаје и губи се у мрачном шумарку. — Док се он хака иза жбуња и крши суво грање, његов Друг заклања рукама очи и подрхтава од сваког звука. Сјома доноси наручје суварака и ставља га на ватру. Ватра околишно лиже својим пламичцима црно грање, затим наједиом, као по команди, захвата га са свих страна и обасјава црвеном светлошћу лица, пут, бели покров са његовим испупчењима од руку и ногу мртваца, икону... „Смена" ћути. Младић још ниже савија врат и још се нервозније прихвата посла. Козја брадица седи као и пре непомично и не скида очију с ватре... — „Ненавидјашчије Сиона... посрамиетесја от Господа..."6 — зачу се наједном кроз ноћну тишину танак распевани фалзет, затим одјекнуше тихи кораци, и на путу у руменом одсјају ватре појави се тамна људска прилика у краткој калуђерској ризи, у шеширу са великим ободом и са торбицом о рамену. — Боже, нека буде воља Твоја! Мајко пречиста! — говори та прилика промуклим сопраном. — Угледах ватру у пакленом мраку и узбуди се дух мој... У почетку помислих да не чувају коње ноћу, после, пак, и размислих: какво му је то чување кад се коњи не виде? Да нису то неки лупежи, помислих, разбојници који вребају богатог Лазара? Није ли то циганска фајта која идолима жртве приноси? И узбуди се дух мој... Иди, рекох себи, рабе Теодисије, и прими венац мученички! И полетех на светлост, као лептир лакокрили. Сад стојим пред вама и по спољним изразима вашег лица закључујем о душама вашим: нисте ни лупежи ни безбожници. Мир вам! — Бог ти помог'о. — Православци, да не знате ви случајно којим путем треба ићи до Макухинских циглана? — Близу је. Ево, дакле, идите право путем; кад прођете две врсте, ту је Ананово, наше село. Од села, баћушка, окрени десно, обалом, и доћи ћеш до циглана. Од Ананова биће око три врете. — Бог вам дао здравље. А ви зашто седите ту? — Седимо као присутни грађани. Ето, леш је... 6
„Они који мрзе Сион... застидеће се пред Господом"
17
— Шта? Какав леш? Мајко пречиста! Путник-богомољац угледа бео покров с иконом и задрхта тако јако да му ноге лагано подскочите. Тај неочекивани призор утиче да постаје потиштен. Он се сав јежи и, зинувши, избуљивши очи, стоји као укопан... Око три минута он ћути, као да не верује својим очима, затим почиње да мрмља: — Господе! Мајко пречиста! Путовао мирно, никог није дирао, и наједном оваква казна... — Ко сте ви? — пита младић. — Да нисте из редова свештенства? — Не... нисам... Ја идем по манастирима. Познајеш ли Ми... Михаила Поликарпича, управника циглане? Е, ја сам њи'ов рођак... Господе, нека буде воља твоја! А шта ћете ви овде? — Чувамо стражу... Наредили. — А-ха, а-ха... — мрмља мантијаш прелазећи руном преко очију. — А откуд мртвац? — Путник-пролазник. — О, животе наш! Него, браћо, ја овај... идем... Страх ме хвата. Плашим се мртваца грђе него ичег, драги моји... Па, ето, реци побогу! Доклен је тај човек био жив нису га примећивали, сад пак, кад је мртав и у прах се претвара, ми дрхтимо пред њим као пред неким славним војсковођом или преосвећеним владиком... О, животе наш! Па шта, убили га, је л'? — Бог ће га знати! Можда су га и убили, а можда је и сам умро. — А-ха, а-ха... Ко зна, браћо, можда душа његова сад рајске сладости ужива! — Душа се његова још ту око тела вије... — рече младић. — Она се три дана од тела не одваја. — Н-да... Ала је сад захладнело! Просто зуби цвокоћу... Даклем, треба ићи стално право па право... — Доклен у село не допреш, па онда окрени десно, обалом. — Обалом... Тако... Шта ли ја чекам? Треба ићи... Збогом, браћо! Мантијаш прође око пет корачаји путем и заустави се. — Заборавио сам копејку на сарану да оставим — рече он. — Православци, могу ли парицу да оставим? — Па ти то боље знаш, по манастирима идеш. Ако је природном смрћу умро, ондак ће му бити за душу, а ако је пак самоубилац, онда је грех. — Тачно... Можда је заиста самоубилац! Онда боље своје паре код себе да задржим. Ох, тешки су наши греси! 'Иљадарку да ми даду, па ни тад не би пристао ту да седим... Збогом, браћо. Мантијаш лагано одлази па опет застаје. — Не могу да будем паметан шта да радим... — мрмља он. — Да останем ту крај ватре, па да чекам свануће... страшно је. А и ићи — исто тако је страшно. Целог пута у помрчини причињаваће ми се мртвац... Ето како ме је бог казнио! Пет стотина врста пешке сам 18
прешао, па ништа, а сад кад се кући приближавам, тешко мени... Не могу да идем! — Оно, заиста страшно је... — Не плашим се ни вукова, ни лупежа, ни мрака, а мртваца се плашим. Плашим се, па то ти је! Браћо православци, клечећи вас преклињем, испратите ме до села. — Наређено нам је да се не одмичемо од леша. — Браћо, нико неће видети! Кунем вам се, нико. Бог ће вас сто пута наградити. Брадоња, испрати ме, заиме бога! Брадоња! Зашто стално ћутиш. — Он је наш глупавко... — вели младић. — Испрати ме, пријатељу! Маријаш ћу ти дати! — За маријаш може — рече младић чешући потиљак: али није наређно... Ако, ето, Сјома, глупавко, сам остане, онда ћу те испратити. Сјома, хоћеш ли да останеш овде сам? — Остаћу... — пристаде глупавко. — Е па, добро. Хајд'мо! Младић устаје и одлази са мантијашем. Кроз минут њихови се кораци и разговор губе. Сјома заклања очи и тихо дрема. Ватра се почиње гасити, и на леш пада крупна црна сенка.
КУВАРИЦА СЕ УДАЈЕ (6) Гриша, мали седмогодишњи дебељко, стајао је пред кухињским вратима, прислушкивао и вирио кроз кључаоницу. У кухињи се, по његовом мишљењу, догађало нешто необично, досад невиђено. За кухињским столом, на коме се обично сече месо и сецка лук, седи крупан плећат сељак у кочијашком кафтану, риђ, брадат, с великом капљом зноја на носу. Он држи са пет пристију десне руке тањирић и из њега пије чај, а уз то тако гласно вруска шећер да Гришу све подилазе жмарци. Према њему, на прљавој округлој столици, седи старица дадиља, која такође пије чај. Дадиљино лице је озбиљно, али у исто време зрачи и неким свечаним сјајем. Куварица Пелагија се бакће око пећи и очигледно се труди да сакрије своје лице што даље од његових погледа. А на њеном лицу Гриша је видео читав ватромет: лице јој букти и прелива се у свим могућим бојама, почев од пурпурно-црвене до мртвачки бледе. Она дрхтавим рукама непрестано дохвата ножеве, виљушке, дрва, крпе, трчкара, гунђа, лупа, али у ствари ништа не ради. Ниједном није погледала према столу за којим се пије чај, а на дадиљина питања одговара одсечно, грубо, не окрећући глву. — Служите се, Данило Семјоничу — нуди дадиља кочијаша. — Како ви то: само чај па чај? пробајте мало ракијице! И дадиља, с најпрепреденијим изразом лица, примиче госту препеченицу и чашицу. — Не трошимо ми то... не... — нећкао се кочијаш. — Не терајте ме 19
на силу, Аксиња Степановна. — Што сте ви неки... кочијаш, а не пије... Нежењен човек не може да не пије. Узмите! Кочијаш је погледао испод ока час ракију, час пакосно дадиљино лице и најзад, његово лице доби такав исти лукав израз: а, нећеш ме укебати, матора вештице! — Не пијем, извинићете... У нашем послу није згодна таква слабост. Занатлија може да пије зато што он стално седи на једном месту, а ми смо ти увек публици пред очима. Зар није тако? Свратиш у крчму, кад оно коњ ти отишао; ако се напијеш, још црње и горе: ил' ћеш заспати, или се стровалити са седишта. Такав је наш посао. — А колико дневно зарадите, Данило Семјоничу? — Како кад. Понеки дан истераш и читаву банку; други пут вратиш се кући без пребијене паре. Има разних дана. Данас наш посао ништа не вреди. Кочијаша, знате и сами, има на претек, а сено је скупо, муштерије никакве, сви би се трамвајем возили. Него, опет, хвала богу, не можемо да се пожалимо. И сити смо и обучени и... можемо и неког другог да усрећимо... (кочијаш погледа испод ока Пелагију)... ако му буде мило. Гриша није чуо шта су даље говорили. Мама је пришла вратима и послала га у дечју собу. — Иди учи! Није за тебе да ово слушаш! Отишавши у своју собу, Гриша стави преда се „Календар", али му не беше до читања. Све оно што је малочас видео и чуо изазива у његовој глави безброј питања. „Куварица се удаје...", мислио је он. „Ваш је то чудно. Не разумем зашто морају да се удају? Мама се удала за тату, тета Верочка за Павла Андрејича. Добро, за тату и Павла Андрејича се и вреди удати: они имају златне ланчиће; добро су обучени, увек су им ципеле очишћене; али да се неко уда за оног страшног кочијаша с црвеним носом, у чизмама... ух! И не знам зашто се дадиљи толико прохтело да се јадна Пелагија уда?" Кад гост из кухиње оде, Пелагија пређе у собу и поче да спрема. Узбуђење је још није било прошло. Лице јој је било црвено и некако преплашено. Једва је додиривала метлом под и по пет пута чистила свако ћоше. Дуго се мајала по соби где је седела мама. Очигледно се плашила самоће и желела је да искаже нешто, да с неким подели своје утиске, да отвори душу. — Оде! — прозобри она видећи да мама не отпочиње разговор. — Рекло би се да је добар човек — рече мама не дижући очи с веза. — Изгледа тако трезвен, стамен. — Богами, госпођо, ја се нећу удати! — викну наједном Пелагија и сва букну. — Богами, нећу! — Хајде, не лудуј, ниси дете. То је озбиљан корак, треба ваљано промислити, а не тек тако викати. Свиђа ли се он теби? 20
— Немојте, молим вас, госпођо! — застиде се Пелагија! — Говорите тако као да... богами... „Што не каже: не свиђа ми се", помисли Гриша. — Гле, како се само пренемаже... Свиђа ли ти се он? — Па он је стар, госпођо! Хи-хи-хи! — Не измотавај се ту! — избрецну се на Пелагију дадиља из друге собе. — Нема човек још ни четрдесет. А и шта ће ти младић? Није сва срећа у младости, глупачо... Удај се и готов посао: — Богами, нећу! — цикну Пелагија. — Не комедијај! Ког би ти, ђавола, још хтела? Друга би на твом месту једва дочекала, а ти — нећу! Знам ја шта би ти: да ти је с поштарима и студентима да се очијукаш! Знате, госпођо, очи јој све побелеле гледајући у оног ђака што поучава Гришу. Ух, бестиднице! — Познајеш ли ти тог Данила одраније? — упита госпођа Пелагију. — Одакле да га знам? Први пут су га моје очи виделе данас, Аксиња га однекуд довела... проклетог ђавола... И откуд ми се само он натовари! За ручном, док је Пелагија служила око стола сви су је загледали у лице и задиркивали због кочијаша. Она је страшно црвенела и усиљено се кикотала. „Мора бити да је срамота удавати се..." размишљао је Гриша. „Страшна срамота." Сва јела била су пресољена, из недопечених пилића цедила се крв, а као круна свега, Пелагији су за време ручка сваки час испадали из руку тањири и виљушке као с нахерене полице, али јој то нико ни једном речју не пребаци, јер су сви схватили у каквом је узбуђењу. Једино тата у једном тренутку бесно баци салвет и рече мами: — Каква ти је то страст да све жениш и удајеш? Што бринеш туђу бригу? Нека се сами жене како знају. После ручка, кухињу напунише куварице и собарице из суседства, и све до мрака чуло се шапутање. Како су то оне нањушиле да има нешто око просидбе, сам ће бог знати. Пробудивши се у поноћ Гриша чу како иза завесе у дечјој собици шапућу дадиља и куварица. Дадиља ју је наговарала, а куварица је час јецала, час се кикотала. Кад после тога заспа, Гриша усни како зли Черномор и вештица отимају Пелагију... Сутрадан наступи затишје. Живот у кухињи поче својим током као да кочијаш никад није ни постојао. Само би се тек покаткад дадиља огрнула новом марамом, па са свечано-неумољивим изразом на лицу одлазила некуда на сат-два, очигледно на преговоре... Пелагија више није сретала кочијаша, а кад би јој га ко поменуо, она би планула и викнула: — Ама, црко дабогда, зар ја на њега да мислим! Пих! Једне вечери, баш кад су дадиља и Пелагија нешто предано кројиле, уђе у кухињу мама и рече: 21
— Ти, Пелагија, наравне, можеш за њега да се удаш, то је твоја ствар; али мораш знати: он овде не може да станује... Ти знаш, ја не волим кад ми неко седи у кухињи. И још нешто, пази... Ја тебе нећу пуштати да одлазиш преко ноћи. — Бог с вама, госпођо, шта вам пада на памет! — цикну куварица. — Зашто ми стално због њега пребацујете? Обесио се дабогда! И шта се он наврзо на мене, дабогда... Завиривши једне недеље ујутру у кухињу, Гриша претрну од запрепашћења. Кухиња је била дупке пуна. Ту су биле куварице из читаве куће, покућар, два жандарма, наредник са ширитима, мали Фиљка... Тај се Фиљка обично врзма око перионице и тамо се игра са псима, а сад је био очешљан, умивен, у рукама је држао икону у сјајном раму. Насред кухиње стајала је Пелагија у новој цицаној хаљини, с цветом у коси. Покрај ње стајао је кочијаш. Обоје младенаца били су зајапурени, знојави и јако су трептали очима. — Е па, време је... — рече наредник после дугог ћутања. Пелагији задрхта лице и она закука... Наредник узе са стола велики хлеб, стаде крај дадиље и поче да благосиља. Кочијаш приђе нареднику, поклони се пред њим до земље и цмокну га у руку. То исто учини и пред Аксињом. Пелагија је несвесно чинила све што и он, и она се клањала. Најзад се спољна врата отворите широм, у кухињу нагрну беличаста магла, и сви присутни загаламише па кретоше из кухиње напоље. „Јадница, јадница!" помисли Гриша ослушкујући куваричино јецање. „Куд је то воде? Зашто је тата и мама не бране?" После венчања се у перионици до мрклог мрака певало и играло уз хармонику. Мама се непрестано љутила што дадиља заудара на ракију и што због тих сватова нема ко да пристави самовар. Гриша се већ спремао да легне, а Пелагија никако да се врата. „Јадница, сад сигурно негде у мраку плаче!" мислио је он. „А кочијаш на њу: ћут', ћут'" Сутрадан ујутру куварица је већ била у кухињи. И кочијаш наврати на часак. Он се захвали мами па, строго погледавши Пелагију, рече: — А ви, госпођо, припазите на њу, будите јој место мајке. И ви, Аксиња Степановна, причувајте је, да буде све на месту... без врдања... И још нешто, госпођо, одобрите пет рубаља на рачун њене плате. Морам да купим нов хам. Ето нове загонетке за Гришу: живела је Пелагија слободно, како је хтела, не полажући никоме рачуна, и наједном, из чиста мира, појавио се некакав туђинац који је однекуд стекао право на њено понашање и њену својину! Гриша се ражалости. Он ватрено, до суза, зажеле да помилује ту, како је он мислио, жртву људског насиља. Изабравши у остави највећу јабуку, он се ушуња у кухињу, тутну је Пелагији у руку и као стрела побеже напоље. 22
ЋУРАН (7) (Мали неспоразум) — Страшило једно! Наказо ћелава! — викала је једном Пелагија Петровна на свог супруга, пензионисаног чиновника Маркела Ивановича Лохматова. — Све жене имају мужеве као што треба, само је мене бог казнио и дао ми ленчугу! Сестри Глашењки муж и чарапе купи, и кокоши храни, и на пијацу иде по намирнице. А каквог мужа има Прасковја Ивановна... тај само гледа како би угодно својој жени: час стенице у креветима врелом водом полива, час бунду тресе да је мољци не поједу, час рибу чисти. Само ти, ђаво би те знао, ни на кога не личиш! По цео дан, проклетињо једна, лежиш на отоману и једино знаш да шљемаш вотку и наклапаш о Румелији! — А шта да радим? — бојажљиво упита Маркел Иванович. — Шта да радиш? А зар мало има послова? Куд год погледаш у кући, свуда има посла. Ето, рецимо, ћуран. Већ недеља дана како не једе, не пије... још ће и угинути, а тебе баш брига, казно моја! Ух, што ћу те треснути по глави!... А какав је ћуран! Није ћуран, већ права планина! Ни за пет рубаља таквог нећеш купити! — А шта ћу... овај... да радим са ћураном? Нећу га, ваљда, водити лекару! — Зашто да га водиш лекару? Лекари нису учили да лече птице... Ти се распитај код људи.. Људи све знају... А и сам би могао, будало, да размислиш шта ћеш и како ћеш... Отиди у апотеку. У апотеци има много лекова! — Па добро, отићи ћу у апотеку — сложи се Лохматов. — И отиди! Дајте ми, реци, за десет копејки лек против пролива! Маркел Иванович се лењо подиже с отомана, уздахну и поче да навлачи панталоне (кад седи код куће, Пелагија Петровна га, ради штедње, држи само у доњем рубљу). Био је поднапит и у глави му се од једног слепог ока до другог котрљала тешка, оловна кугла, али га је мало охрабрила мисао да сад иде на посао. Пошто се обукао, узе штап и достојанствено крену у апотеку. — Шта желите? — упита га у апотеци дебели, ћелави апотекарски помоћник великих, меких бакенбарда. — Ја бих нешто онако... — поче бојажљиво Маркел Иванович, гледајући с поштовањем у меке бакенбарде. — Ја, право речено, немам рецепта и ни сам не знам шта ми треба... можда ћете ми ви нешто посаветовати. — А шта се десило? — Реч је о томе што већ недељу дана не пије, не једе. И само, знате, слаби. Безвољан је некако и невесео, као да је нешто изгубио или му савест није чиста. Помоћник подиже углове усана, зашкиљи, и сав се претвори у уво. 23
Фармацеути уопште воле када од њих траже лекарски савет. — Хм... — мукну он — а има ли температуру? — То вам не умем рећи... не знам... Будите тако добри и дајте ми нешто. Верујте, жалост је гледати! Био је здрав, ходао по дворишту, а сад... ето ти! Враг би га знао зашто, намрштио се и не излази из шупе. — У шупи се не може... Сад је хладно. — Добро, де, ми ћемо га узети у кухињу... А штета ће бити ако, знате, угине. Без њега ћурке не могу да живе. — Какве ћурке? — избуљи очи помоћник. — Обичне... пернате. — Ама, о коме ви то говорите? — О ћурану. Помоћниково лице доби израз „фуј". Углови усана се опустите и преко строгог лица прелете облак. — Ја... вас не разумем — увреди се помоћник. — Не разумете шта је ћуран? — не разумеде га, са своје стране, Лохматов. — Постоје обични петлови који иду с кокошкама, а ово је ћуран... велики, знате, с ресом на носу... и кад му још звиждукнеш, он рашири крила, накостреши се и бли бли, бли... — Ми ћуране не лечимо... — промумла помоћник и увређено окрену поглед у страну. — Па њих и не треба лечити... Треба дати неку ситницу и ништа више... Јер то није човек, него птица... и ситница ће помоћи. — Извините, немам времена... — Ја знам да ви немате времена, али учините ми доброту! Шта вас кошта да нешто дате? Шта год хоћете, ја ништа нећу рећи. Будите тако добри! Молећиви тон Маркела Ивановича гану помоћника. Он се опет намршти, подиже углове усана и замисли се. — Кажете да не пије, не једе... да слаби? — Да... Кад би дали нешто против пролива. — Причекајте, сад ћу ја одмах. Помоћник оде орманчићу, узе отуда неку књигу и задуби се у читање. Његово лице доби сократовски израз и на челу му се појави толико бора да се Маркел Иванович, гледајући га, побоја да од напона коже не пукне помоћникова ћела. — Даћу вам један прашак — рече помоћник кад заврши читање. — Најлепше вас молим. Само извините за израз... како ћу му дати прашак? Јер он не кљуца! Кад би схватао своју вредност лако би било, али то је неразборита глупа птица, ставиш пред њега прашак, а он ни главе да окрене. — У том случају даћу вам капљице. — Е капљице су друга ствар! Капљице се могу и насилно унети. Помоћник окрену главу и повика нешто немачки. — Ја — одазва се мали црномањасти фармацеут. 24
Лахматов се упути тамо где је фармацеут пословао, налакти се и поче да чека. „Како он, псето једно, све тако вешто!" мислио је пратећи погледом покрете фармацеутових прстију које су делиле некакав прашак на мале количине. „И за све то треба наука!" Кад је свршио с прашковима, фармацеут узе флашицу, напуни је некаквом мрком течношћу, умота је у хартију и приђе Лохматову. — За себе тражите десет копејки капљица? — упита. — За ћурана. — Шта кажете? — избуљи очи фармацеут. — За ћурана. — Ја с вама говорим као човек — плану фармацеут — и требало би и ви да одговарате људски. — Како да вам одговарам? Кажем вам да је за ћурана... онда значи за ћурана. Није, ваљда, за орла. — Ја то могу примити на свој рачун — нарогуши се апотекар. — Зашто на свој рачун? Ја ћу да платим! — Ја немам времена да се шалим с вама! Фармацеут одгурну у страну бочицу с капљицама, одмаче се и, љутито дувајући, поче нешто да туца у авану. Маркел Иванович причека још мало, затим слеже раменима, уздахну и изађе из апотеке. Кад је дошао кући, скиде капут, панталоне и прслук, почеша се, кашљуцну и леже на отоман. — Шта је? Јеси ли био у апотеци? — навали с питањем Пелагија Петровна. — Јесам... Нека иду до ђавола! — А где је лек? — Не даду! — одмахну руном Маркел Иванович и покри се јорганом. — Ух... што ћу те звизнути по њушци!
СРЕДСТВО ПРОТИВ ПИЈАНСТВА (8) У град Д., у посебном купеу првог разреда, стигао је на гостовање познати рецитатор и комичар г. Френиксов-Дикобразов Други. Сви који су га дочекали на станици знали су да је карта првог разреда била купљена „да се покаже" тек на претпоследњој станици, а дотле се та знаменитост возила у трећем; сви су видели да је на знаменитости био само летњи мантил с кратком пелерином и похабана шубара од фокиног крзна, премда је било хладно јесење време, па ипак кад се из вагона указало сивкастомодро послано лице Дикобразова Другог, сви су осетили лаки дрхтај и живу жељу да се упознају с њим. Позоришни импресарио Почечујев по руском обичају три пута је пољубио дошљака и одвезао га својој кући. Знаменитост је требало да наступи дан-два по доласку, али суд25
бина је одредила другачије; дан пре представе у позоришну благајну улете блед, разбарушен импресарио и саопшти да Дикобразов Други не може да наступи. — Не може! — изјави Почечујев чупајући косу. — Шта кажете на то? Месец дана, цео месец смо штампали словима од читавог аршина да нам долази Дикобразов, хвалили смо се, кревељили се, покупили новац од претплатника, и одједном таква свињарија! А? Па за ово човек и да га обеси, мало је! — Али у чему је ствар? Шта се десило? — Запио се, проклетник! — Врло важно! Истрезниће се кад одспава. — Пре ће цркнути него се отрезнити! Ја га знам још из Москве: Кад почне да лоче вотку, два месеца после такo заређа без прекида. Пијанство! То је пијанство! Не, такве сам среће! И зашто сам ја такав баксуз? И на кога сам се уметнуо, проклетник, тако злосрећан? Због чега... због чега над мојом главом целог живота виси проклетство неба? (Почечујев је трагичар и по професији и по природи: снажни изрази, пропраћени бусењем у груди, добро му пристају.) И како сам бедан, гадан, низак и за презирање кад ропски подмећем главу под ударце судбине! Није ли достојније једанпут заувек свршити са срамотном улогом сиромашка на чију се главу сручује свако зло и испалити себи метак у чело? Па шта чекам? Боже, шта чекам? Почечујев покри лице длановима и окрену се према прозору. У благајни је, осим благајника, било много глумаца и позоришних људи, па није недостајало савета, речи утехе и охрабривања, али је све то имало филозофски или пророчки карактер; нико није одмакао даље од „таштине над таштинама", „баш вас брига" и „можда". Само се благајник, човек подебео, који болује од водене болести, поставио према ствари нешто реалније. — А ви, Прокле Љвовичу — рече он — покушајте да га излечите. — Пијанство не можеш никаквим ђавољим средствима излечити! — Ма немојте. Наш фризер пијанство изврсно лечи. Цео град се код њега лечи. Почечујев се обрадова могућности да се бар за сламку ухвати и након непуних пет минута пред њим је стајао позоришни фризер Фјодор Гребешков. Замполите високу, кошчату фигуру упалих очију, дугачке ретке браде и танких руку, додајте томе запањујућу сличност са костуром, ког су ставили у покрет помоћу завртња и опруга, одените фигуру у крајње похабано црно одело, и добићете Гребешковљев портрет. — Здраво, Феђа! — обрати му се Почечујев. — Чуо сам, друшкане, да ти, овај... лечиш пијанство, Молим те, учини ми то за љубав, хајде излечи Дикобразова! Знаш, пијанчи! — Бог с њим — проговори снуждено и дубоким гласом Гребешков. — Ситније глумце, трговце и чиновнике ја стварно видам, али ту се ра26
ди о знаменито] личности, познатој у целој Русији! — Па како ћемо онда? — Да би се пијанство из њега истерало, треба у свим органима и зглобовима његовог тела извршити преокрет. Ја ћу изазвати тај преокрет, он ће оздравити и навалиће онда на мене... „ Како си се усудио, рећи ће, псето, да додирујеш моје лице?" Знамо ми те знаменитости! — Никако... немој да врдаш, брајко! Кад си се у коло ухватио, треба и да играш! Стави капу, хајдемо! Кад је четврт сата касније Гребешков улазио у Дикобразовљеву собу, знаменитост је лежала на кревету и са мржњом гледала у обешену лампу. Лампа је висила мирно, али Дикобразов Други није скидао погледа с ње, само је мумлао: — Вртећеш се ти мени! Показаћу ти ја, проклетнице, како треба да се вртиш! Бокал сам разбио, разбићу и тебе, видећеш! А-а-а... и таваница се окреће... Разумем: завера! Али лампа, лампа! Најмања је, гадура, а врти се више од свих! Причекај мало... Подигавши се, комичар повуче за собом чаршав, рушећи са сточића чаше и заносећи се, он пође према лампи, али над би на пола пута, налете на нешто високо, кошчато... — Шта је ово?! — заурла он колутајући изгубљено очима. — Ко си ти? Откуд ти? А? — Сад ћу, ево, ја теби показати ко сам... Марш на кревет! И, не сачекавши да комичар дође до кревета, Гребешков замахну и распали га песницом за врат тако снажно да овај наглавачке полете на постељу. Раније комичар, вероватно, никад није добијао батине јер, и поред тога што је био јако пијан, он погледа Гребешкова са запрепашћењем, чак и радознало. — Ти... ти си ударно? Че... чекај, ти си ударио? — Ударио сам. Да нећеш још? И фризер удари Дикобразова још једанпут по зубима. Не знам шта је ту деловало, да ли снажни ударци, или новина осећаја, тек комичарове очи престадоше да лутају, и у њима затитра нешто разумно. Он скочи и поче посматрати Гребешковљево бледо лице и прљави капут не толико с мржњом колико радознало. — Ти... ти се тучеш? — замрмља он. — Ти... ти се усуђујеш? — Језик за зубе! И поново ударац по лицу. Избезумљени комичар хтеде да се брани, али му једном руком Гребешков притисну груди, а другом му поче обрађивати лице. — Лакше! Лакше! — зачу се из друге собе глас Почечујева. — Лакше Феђењка! — Није то ништа, Прокле Љвовичу. Сам ће ми после бити захвалан! — А ти ипак мало лакше! — проговори плачним гласом Почечујев провирујући у комичареву собу. — Теби то није ништа, а мене жмарци 27
пролазе. Помисли само: усред бела дана туку човека правно способног, интелигентног, познатог, па још у сопственом стану... Ах! — Ја, Прокле Љвовичу, не бијем њега, него нечастивог што у њему седи. Одлазите, молим вас лепо, и не брините се. Лези, враже! — обори се Фјодор на комичара. — Не мичи се! Шта-а-а? Дикобразова обузе ужас. Поче му се причињавати да се све оно што се пре вртело и што је он разбијао сада удружило и сложно сручило на његову главу. — У помоћ! — викну он. — Спасите ме! У помоћ! — Вичи, вичи, ђаволе! Ово је још цвеће, а тек ћеш видети шта те још чека! Сад слушај: изговориш ли макар још једну реч, мрднеш ли само, убићу те! Убићу те, и нећу пожалити! Нема ко да те брани! Неће нико доћи, па да из топа пуцаш! А ако се смириш и ако заћутиш, даћу ти вотке. Ево је, ево вотке! Гребешков извуче из џепа пљоску с вотком и блесну њом испред комичарових очију. Угледавши предмет своје страсти, пијанац заборави на батине, и чак зарза од задовољства. Гребешков извади из џепа свог прслука комадић прљавог сапуна и гурну га у боцу. Кад се вотка запенуша и замути, он поче да сипа у њу свакојако смеће. У пљоску почеше да падају: шалитра, нишадор, стипса, глауберова со, сумпор, колофонијум и други „зачини" што се продају у дрогеријама. Комичар је буљио у Гребешкова и страствено пратио кретање боце. Фризер на крају запали комадић крпе, сасу пепео у боцу, промућка и приђе кревету. — Пиј! — рече он насувши пола чаше за чај. — Надушак! Комичар с уживањем испи, хукну, али скоро истог трена исколачи очи. Лице му пребледе, на челу му изби зној. — Пиј још! — понуди га Гребешков. — Не... не могу! Че... чекај... — Пиј, ако ли те само... Пиј! Убићу те! Дикобразов испи, застења и свали се на јастук. Тренутак касније он се подиже, и Фјодор се могао уверити да његов лек делује. — Пиј још! Нека ти целу утробу преврне, то је добро. Пиј! И за комичара наступи време мучења. Његова се утроба буквално превртала. Он је поскакивао, бацао се на постељи и са стравом је пратио полагане покрете свог свирепог и неуморног непријатеља, који га није пуштао ни на тренутак и који га је неуморно млатио када би он одбијао лек. После батина је следио лек, после лека батине. Јадно тело Фениксова-Дикобразова Другог није још никад преживљавало такве увреде и понижења, и никада знаменитост није била тако слаба и беспомоћна као сада. Комичар је испрва викао и псовао, затим је почео молити, а онда је, кад се најпосле уверио да опирање доводи до батина, почео да плаче, А Почечујев, који је стајао пред вратима и 28
прислушкивао најзад не издржа и улете у комичареву собу. — Па иди до ђавола! — рече он машући рукама. — Боље нека и пропадне новац претплатника нека и пије вотку, само га немој више мучити, ако бога знаш! Та цркнуће, ђаво да те носи! Погл'едај: па већ је готов! Да сам само знао, не бих се упуштао, бога ми.., — Није то ништа... Сам ће ми се захвалити, видећете... Но, шта је с тобом? — окрену се Гребешков комичару. — Добићеш ти своје! Све до увече натезао се он с комичаром. И сам се заморио, и њега је сатро. Свршило се тиме да је комичар силно ослабио, да више није могао ни да јечи и да се укочио с изразом ужаса на лицу. После кочења дошло је нешто налик на сан. Сутрадан се комичар, на велико чуђење Почечујева, пробудио — дакле није умро. Пробудивши се, он се тупо обазре, лутајућим погледом обухвати собу и поче се сећати. — Зашто ме све тако боли? — није могао да схвати. — Као да је воз преко мене прешао. А да попијем вотке? Еј, ко је тамо? Вотке! Почечујев и Гребешков стајали су у то време пред вратима. — Тражи вотке, није значи оздравио! — престрави се Почечујев. — Шта говорите, драги Прокле Љвовичу! —зачуди се фризер. — Па зар може то да се излечи за један дан? Како за један дан, дај боже да се и за недељу дана опорави! Понеког слабуњавог човека излечим и за пет дана, а овај је по телесној грађи прави трговац. Њега не можеш тако брзо протрести. — А што ми то пре ниси рекао, проклетниче? — застења Почечујев. — И на кога сам се уметнуо тако несрећан! И шта ја још, грешник, очекујем од судбине? Није ли паметније свршити са животом једним потезом, просвирати себи главу куршумом итд. Колико год мрачно гледао Почечујев на своју судбину, Дикобразов Други је након недељу дана ипак већ играо, па новац претплатницима није требало враћати. Комичара је шминкао Гребешков који је том приликом комичареву главу додиривао с толико поштовања да у њему не бисте препознали пређашњег силеџију. — Жилав човек! — Чудио се Почечујев. — Ја умало нисам умро гледајући његове муке, а он — као да ништа није ни било — још захваљује томе ђаволу Феђки, хоће да га води са собом у Москву! Каквих ли све чуда нема на овом свету!
КОНТРАБАС И ФЛАУТА (9) Сличица Једном на проби флаутист Иван Матвеич тумарао је између сталака, уздисао и жалио се: — Права невоља! Никако да нађем себи погодан стан. У хотелу не могу да станујем јер је скупо, а у породице и приватне станове музиканте не пуштају. 29
— Преселите се к мени! — изненада му понуди контрабас. — За собу плаћам дванаест рубаља, а будемо ли становали заједно, стајаће нас по шест. Иван Матвеич прихвати ту понуду оберучке. Никад ни с ким није заједно становао, искуства у том погледу није имао, али је а рпопо закључио да у заједничком животу има врло много лепог: прво, имаш с ким да поразговараш и поделиш утиске, друго, све иде на пола: чај, шећер, плата послузи. С контрабасистом Петром Петровичем био је у најпријатељскијим односима и познавао га као човека скромног, трезног и честитог; и сам није био силовит него трезан и честит, дакле, као да су створени један за другог. Пријатељи се споразумеше и већ истог дана флаутин кревет је стајао уз контрабасов. Али није прошло ни три дана, а Иван Матвеич морао се уверити да за становање удвоје нису довољни само пријатељски односи, ни тако отрцане ствари као трезност, честитост и мирна нарав. Иван Матвеич и Петар Петрович споља личе један на другог као и инструмента на којима свирају. Петар Петрович је висок, дугоног, плавокос, велика глава му је ошишана, а иде у гломазном краткорепом фраку. Говори муклим басом; кад хода, лупа ципелама; кија и кашље тако громко да се стакла тресу. А Иван Матвеич представља омањег, слабашног човечуљка. Хода увек на прстима, говори пискавим тенором и труди се да се у сваком поступку покаже као човек васпитан и пажљив. Пријатељи се много разликују и у својим навикама. Тако контрабас не меће шећер у чај него грицка, а флаута пије заслађен чај, што при заједничком власништву на чај и шећер није могло а да не изазове сумње. Флаута је спавала уз осветљење, контрабас у мраку. Прва је сваког јутра прала зубе и умивала се миришљавим глицеринским сапуном; друга не само што је негирао једно и друго већ се мрштио кад би чуо како шкрипи зубна четкица или видео насапуњано лице. — Оставите ви те андрамоље — говорио је. — Гадно је и погледати. Удешава се као жена. Фина васпитана флаута већ одмах у почетку се нелагодно осећала. Посебно јој се није свидело што је контрабас сваке вечери пре спавања мазао трбух некаквом машћу која је до ујутро заударала на покварено гушчије печење, а после мазања читавих пола сата, дашћући и сопћући, радио гимнастику, то јест методично дизао час руке, час ноге. — Зашто то радите? — питала је флаута која није подносила соптање. — После мазања то је потребно. Маст се мора раширити по целом телу... То је, брате, изврсна ствар. Никакав назеб неће те ухватити. Намажите се и ви. — Не, хвала. 30
— Та намажите се. Убио ме бог, намажите се. Видећете како је то добро. Оставите књигу. — Не, навикао сам да увек читам пред спавање. — А шта читате? — Тургењева. — Знам... читао сам... Лепо пише! Врло лепо! Само, знате, не допада ми се код њега оно.. како се то каже... не допада ми се што употребљава много страних речи. А онда кад се упусти да описује природу, кад се расприча, просто бих прекинуо читање. Сунце... месечина... птице цвркућу... ђаво би знао! Прича, прича без краја... — Има код њега дивних места! — Како да не, па то је Тургењев. Ви и ја не можемо тако написати. Читао сам, сећам се Племићко гнездо... Ужасно смешно! Ваљда се сећате оног места кад Лаврецки изјављује љубав оној... како се зваше... Лизи. У парку... сећате се? Хохо! Он обиграва око ње и овако и онако... хоће да подвали, а она се, бештија, пренемаже, нећка, извија... мало је да је човек убије. На то би флаута скакала из постеље и, севајући очима, пренапрежући свој тенорчић, почела да се препире, доказује, објашњава. — Па шта ми то причате! — одвраћао би контрабас. — Као да то и сам не знам. Гле, нашао се образован! Тургењев, Тургењев... Па шта ако је и Тургењев? Никаква штета да га није ни било. Изнемогао али не побеђен, Иван Матвеич би ућутао. Избегавајући препирку, стиснутих зуба гледао је свог сустанара који се покривао ћебетом и тада му је велика контрабасова глава изгледала тако одвратна, глупа и тупа да би скупо платно кад би му дозволили да тресне по њој бар једанпут. — Увек ви заметнете свађу — говорио је контрабас намештајући свој дугачки труп на кратком кревету. — Нарав! Но, лаку ноћ! Гасите лампу. — Ја бих још читао... —- Ви бисте читали, а мени се спава. — Ја мислим да не треба да ускраћујемо слободу један другом. — Онда ми не ускраћујте слободу... Гасите!... Флаута би гасила лампу и дуго не би могла заспати од мржње и немоћи коју осећа свако кад се сукоби с тврдоглавошћу незналице. Након препирке с контрабасом, Иван Матвеич би сваки пут дрхтао као у грозници. Контрабас се обично ујутро будио рано, око шест часова, а флаута је волела да спава до једанаест. Кад би се пробудио, Петар Петрович би се из дуга времена лаћао да поправља футролу свог контрабаса. — Не знате ли где је наш чекић? — будио би флауту. — Чујте ви, поспанко! Не знате где је наш чекић? — Ах... хоћу да спавам! 31
— Па, спавајте... ко вам смета? Дајте чекић и спавајте. Али нарочито су биле горке флаути суботе. Сваке суботе је контрабас колмовао косу, везивао машну у чвор и одлазио некуд да види богате удаваче. Враћао се од удавача касно у ноћ, весео, узбуђен и поднапит. — Имам, пријатељу, да вам причам! — почео би да дели утиске тешко ее спуштајући на постељу заспале флауте. — Ама, доста спавања, имате за то времена. Е, баш сте спавало! Хо — хо — хо... Видео сам невесту... Знате, плавуша, с оволиким очима... дебељушкаста... Није на одмет, животињка. Али што је мати, мати! Стара видра! Дипломатија! Смота те без адвоката, ако само хтедне! Обећава шест хиљада а неће дати ни три, богами! Али мене нећеш насамарити, не-е! — Молим вас... хоћу да спавам... — мрмља флаута навлачећи покривач преко главе. — Ама слушајте! Е, баш сте свиња, богами! Ја тражим од вас савет као пријатељ, а ви окрећете њушку... Слушајте! И јадна флаута мора да слуша све до ујутро кад би се контрабас латио оправљања футроле. — Не, не могу да станујем с њиме! — жалила се флаута на пробама. — Верујте, боље је у поткровљу него с њим становати. Сасвим ме измучио! — Па зашто га не напустите? — Некако је незгодно... Увредиће се...Чиме да оправдам свој одлазак? Реците, чиме? О свему сам размишљао! Није прошао ни месец дана заједничког живљења, а флаута је почела да копни и да се жали на судбину. Али живот је постао још неподношљивији над је контрабас наједном, из чиста мира, предложив флаути да се заједно селе у нови стан. — Овај не ваља... Пакујте се! Немојте да цмиздрите! Од новог стана до гостионице где ви ручате мало је далеко, али то није ништа, корисно је да се више шета. Нови стан је био влажан и мрачан, али јадна флаута помирила би се и са влагом и с мраком да контрабас, после сељења, није измислио нове муке. Због штедње је прешао на гас и почео да кува ручак на примусу, у след чега је у соби увек била магла. Јутарње оправљање футроле заменио је стругањем на контрабасу. — Не мљацкајте! — нападао је Ивана Матвеича кад би овај нешто јео. — Не подносим кад ми неко мљацка крај ушију! Идите у ходник и тамо мљацкајте! Прошао је још један месец, и контрабас је предложио да се селе у трећи стан. Овде је набавио велике чизме које су заударале на катран, а у књижевним дискусијама почео да се служи новим средством: истргао би флаути књигу из руку и сам би гасио лампу. Флаута је пати32
ла, премирала од жеље да тресне по крупној ошишаној глави, боловала и телом и душом, али се женирала и устезала. — Ако му кажем да нећу живети с њим, он ће се увредити. Није другарски! Некако ћу издржати! Међутим, такав ненормалан живот није могао да траје дуго и завршио се за флауту на најнеобичнији начин. Кад су се пријатељи једном враћали из позоришта, контрабас узе флауту под руку и рече: — Извините ме, Иване Матвеичу, али најзад морам да вам кажем... то јест да питам... Реците ми, зашто вам се толико свиђа да станујете са мном? Не разумем! По нарави се не слажемо, вечито се свађамо, мрски смо један другом... Не знам како ви, али ја сам потпуно изгубио главу... Покушавао сам и овако, и онако... и станове сам мењао како бисте отишли од мене, и на контрабасу сваког јутра свирао, а ви никако да одете. Отидите, драги мој! Учините ту доброту! Опростите, али ја више не могу да издржим. Флаута наравно ништа друго није ни тражила.
УПУТСТВО КАНДИДАТИМА ЗА ЖЕНИДБУ (10) Поверљиво Пошто садржина овог чланка спада у област мушких тајни и захтева озбиљан умни напор за који многе жене нису способне, молим очеве, мужеве, полицијске надзорнике и друге да припазе како госпође и госпођице не би прочитале овај чланак. Ово упутство није плод појединачног ума већ садржи есенцију свих аракула, физиономика, кабалистика и дугогодишњих разговора с искусним мужевима и најкомпетентнијим власницима модних салона. Увод. — Породични живот има много добрих страна. Да га нема, кћери би целог живота висиле на врату очева, а многи свирачи остали би без хлеба јер онда не би било свадби. Медицина учи да нежење обично умиру луди, а ожењени умиру не доспевши да полуде. Нежењеном човеку кравату веже собарица, а жењеном — жена. Добра страна брака је у томе што је приступачан. Женити се могу богати и сиромашни, слепи, млади и стари, здрави и болесни, Руси и Кинези... Изузетак чине само малоумни и лудаци, а глупи, тиквани и скотови могу да се жене колико хоће. Упутство I. — Кад се удвараш девојци, пази пре свега на спољашњост јер по спољашњости се познаје нарав једне особе. У спољашњости разликуј: боју косе и очију, ход и посебне знаке. По боји косе жене се деле на плавуше, црнке, смеђе итд. Плавуше су обично смерне, скромне, сентименталне, воле тату и маму, плачу над романима и сажаљевају животиње. Отворене су, схватања строго конзервативних, нису много писмене. Веома су осетљиве на туђу љубав, а у својој властитој су хладне као рибе. У најпатетичнијем тренутку плавуша може 33
да зевне и да каже: „Да не заборавим, сутра треба набавити платно за поставу." Удавши се, брзо се укиселе, одебљају и увену. Плодне су, воле децу и плачљиве су. Мужевима не опраштају неверство, а саме радо изневеравају. Плаве жене су обично мистичне, подозриве и сматрају себе мученицама. Црнке нису тако уздржљиве као плавуше. Динамичне су, несталне, каприциозне, често се свађају с мајкама и шамарају служавке. Већ од дванаесте године почињу да „не обраћају пажњу" на одвратне мушкарце, уче слабо, мрзе своје васпитачице, воле романе, при чему прескачу описе природе, а по пет пута прочитавају љубавне изјаве. Ватрене су, страствене, воле плаховито, губећи главу и дах. Жена-црнка то је права инквизиција. С једне стране, таква страст да би се и ђаволу смучило, с друге, такви хирови, гиздање, безбрижна логика, цика, писка... Мужевљево неверство лако подносе узвраћајући им истом монетом. Смеђе од плавуша нису много утекле, а до црнки нису много доспеле. Чине неку средину између једних и других. Сматрају себе за бринете. Риђокосе су лукаве, лажљиве, зле, подмукле... Не могу да замисле љубав без преваре. Обично су веома лепо грађене и по целом телу имају дивну ружичасту кожу. Кажу да се ђаволи и шумски духови жене само риђокосама. Где је лаж, тамо је и страх и малодушност. Довољно је да риђокоси добро подвикнеш („Ја ћу те!"), па да се пресамити и хоће да се цмаче. Не заборави да су Месалина и Нана биле риђе. Не мали значај при избору жене има њена фризура. Глатко зачешљана, зализана коса с беличастим раздељком показује припросту особу ограничену у жељама... Такву фризуру најчешће имају кројачице, продавачице и трговачке кћери. Подсечен прамен косе спуштен на чело означу је ташту ситничавост, ограниченост и похотљивост. Тим праменом обично хоће да сакрију ниско чело... Перика и уопште орнаменти од туђих власи сведоче о недостатку укуса, одсуству маште и о том да се мамица мешала приликом чешљања. Коса зачешљана одостраг напред допушта претпоставку да се жена жели допадати не само спреда него и позади. Таква фризура, ако се не крунише тешком вавилонском кулом, знак је укуса и лакомислености. Коврџава коса говори о враголастој уметничкој природи. Немарна, разбарушена фризура одаје сумњичавост или душевну тупост. Ошишана коса прикрива начин мишљења. Ако је жена седа или ћелава, а у исто време жели да се уда, то значи да има много новаца. Уколико је у фризури мање укосница, утолико је жена довитљивија и утолико је вероватније да нема туђу косу. А сад о боји очију. Плаве чежњиве очи значе оданост, покорност и кроткост. Плаве избуљене најчешће налазимо код жена варалица и оних што се продају. Црне очи показују страсност, плаховитост и подмуклост. Имај на уму да паметне жене ретко имају црне очи. Сиве имају помодарке, смешљивице и глупаче. Смеђе очи указују на склоност према сплеткама и завист на туђе гиздање. Бирај 34
жену средњег стаса. Високе жене су прилично грубе и јако бију, а малене су у већини вртирепи, воле да циче, да гребу и заједају. Избегавај грбаве, оне су злобне и пакосне. Ужурбан, опрезан ход имају ветрењасте и лакомислене. Лено ходају жене чије је срце већ заузето — ту се нећеш омастити. Пачји ход с гегањем и поигравањем стражњице је знак доброћудности и поводљивости, понекад и тупости. Поносан лабуђи ход одаје жену оне врсте и метресу. Уколико је тај ход надменији, утолико је, значи, старији и богатији љубавник. Код девојака такав ход указује на уображеност и ограниченост. Ако жена не иде него плови као пауница, окрени руду, она ће те нахранити, утешити, али ћеш у сваком случају бити под њеном папучом. Посебни знаци нису многобројни. Јамице на образу означуј у кокетерију, неке грешчице и доброћудност. Јамице на образу и жмирење обећавају много, али не платонски. Брчићи говоре о неплодности. Дугачке нокте имају нераднице. Спојене обрве значе да ће дотична особа бити строга мати и бесна ташта. Пеге најчешће налазимо код риђих ђаволица, робиња и будалица. Пуначке развијене госпођице с надувеним образина и црвеним рукама наивне су, у речи још праве четири грешке,7 зато брзо науче да пеку врло укусне пите и да шију мужевима прслуке од сомота. Упутство II. — Немој да се жениш без мираза. Женидба без мираза исто је што и мед без кашике, Јеврејин без зулуфа или ципела без ђонова. Башка је љубав, башка мираз. Од прве тражи двеста хиљада. Пошто ошамутиш бројком, почни да се погађаш, извијаш, да отежеш. Мираз треба да добијеш свакако пре венчања. Не примај менице, купоне, акције, а сваку стотинарку опипај, омириши и погледај према светлости, јер се често догађа да родитељи дају уз своје кћерке лажан новац. Сем новца исцењкај што више ствари. Жена, чак и лоша, треба да ти донесе: а) што више намештаја и клавир; б) једну перину од лабудовог перја и три покривача: свилен, вунен и памучан; ц) две женске бундице, једну за празнике а другу за радни дан; д) што више посуђа за чај, кухињу и трпезарију; е) осамнаест кошуља од најбољег холандског платна с украсима, шест блуза од истог платна с чипкама; шест блуза од кинеског памука, шест пари гаћица од истог памука и исто толико од енглеског шифона; шест сукања од индијског платна с обрубом и чипком; пењаор од најфинијег батиста; четири полупењаора од истог батиста; шест пари гаћа платнених. Чаршава, навлака, ноћних Капица, чарапа, сукања од порхета, подвезица, столњака, марамица и осталог мора бити у довољној количини, Све то лично прегледај, изброј, па ако што недостаје, одмах тражи. Дечје рубље немој узимати јер како се сматра — има рубља, нема деце; има деце, нема рубља; ф) место хаљина, чија се мода брзо мења, тражи тканине у комаду; 7
Руски се реч још (у правопису езде) изговара јешћо. — (Прим. прев.)
35
без сребрног прибора за јело немој да се жениш. Кад се ожениш, буди строг, али правичан према жени, не да јој да се понесе и при сваком сукобу кажи: „Не заборави да сам те усрећио!"
НИНОЧКА (11) Роман Тихо се отварају врата и у собу ми улази мој добар пријатељ Павел Сергејевич Вихлењев, млад човек, али на изглед остарео и болешљив. Погурен је, дугонос и мршав, уопште ружан, али зато му је лице толико доброћудно, благо, широко, да човек сваки пут над га погледа добије чудну жељу да га узме у шаку и осети простосрдачност и душевну мекоћу мог пријатеља. Као и сви кабинетски људи, и он је тих, плашљив и стидљив, а овог пута је уз то још блед и због нечег јако узбуђен. — Шта вам је? — питам га загледајући му у бледо лице и усне које мало подрхтавају. После краћег колебања и кашљуцања, Вихлењев одмахује руком и каже: — Опет с Ниночком... имам муке! То је тако ужасно, драги мој, да целу ноћ нисам спавао и, како видите, једва се држим на ногама... Ето, какав сам, до врага! Друге никаква несрећа не погађа, лако подносе и увреде, и губитке, и болести, а мени је довољна једна ситница па да смалакшем и попустим. — Па шта се догодило? — Ситница... мала породична драма. Испричаћу вам ако хоћете. Синоћ моја Ниночка никуда није отишла, остала је код куће, хтела да проведе вече са мном. Ја сам се, наравне, обрадовао. Увече она обично одлази у неки клуб, а ја сам код куће само увече, дакле, можете појмити колико сам се... овај... обрадовао. Уосталом, ви нисте били ожењени те не можете замислити како се човек топло и угодно осећа над, дошавши с посла кући, затекне оног за кога живи... Ах! Вихлењев описује дражи породичног живота, брише зној са чела и наставља: — Ниночка је хтела да проведе вече са мном... А знате какав сам! Ја сам досадан, тежак човек, немам духа. Какава је забава са мном? Стално сам са својим цртежима, филтром и узорцима тла. Нисам за игру, за плес, за ћаскање... нисам ни за шта, а Ниночка је, знате, млада, воли друштво... Младост има своја права... зар не? Дакле, почео сам да јој износим сличице, разне стварчице, ово, оно... нешто сам испричао. Онда се сетих да имам у столу стара писма међу којима има врло смешних. За време студија имао сам пријатеље — који су, бештије, били мајстори да пишу! Да пукнеш од смеха кад читаш. Извадио сам та писма из фиоке и стао да их читам Ниночки. Прочитах јој 36
једно писмо, па друго, треће.., наједном — стоп! У једном писму, знате, нашла се реченица: „Поздравља те Катја". За љубоморну жену је таква реченица као убод ножем, а моја Ниночка је Отело у сукњи. На моју јадну главу сручила су се питања: ко је та Катењка? Па како? Па зашто? Ја њој кажем да је та Катењка била нешто као прва љубав... нешто онако студентско, младалачко, зелено, чему не треба давати никакав значај. Сваки жутокљунац, кажем јој, има своје Катењке, без тога се не може... Моја Ниночка неће ни да чује. Уобразила је ђаво би га знао шта, па у плач. После суза, хистеричан напад. „Гадни сте, виче, мрски! Кријете од мене своју прошлост! Сигурно и сад имате какву Каћку, само кршете!" Покушао сам да је разуверим, али узалуд. Мушка логика никад не може да надвлада женску. На крају сам је молио за опроштај, на коленима... пузио, ни да чује. Онако хистерична је отишла и на спавање: она у своју собу, ја у своју на диван... Јутрос ме не гледа, дури се, обраћа ми се са ви. Каже да ће отићи мајци. И сигурно ће се преселити, знам ја њену нарав! — Н-да, непријатан случај. — Не могу да схватим жене. Добро, Ниночка је, рецимо, млада, строго морална, гадљива, таква проза као Катењка не може да је не вређа, али зар је тешко опростити? Нека сам крив, али молио сам за опроштај, на коленима пузио! Па ако хоћете да знате, чак сам и... плакао. — Да, жене су велика загонетка. — Драги мој пријатељу, ви можете да утичете на Ниночку много, она вас поштује, ви сте у њеним очима ауторитет. Молим вас, отидите к њој, употребите сав свој утицај и објасните јој да није у праву. Ја патим, други!.. Ако ово потраје још један дан, ја нећу моћи да издржим. Отидите, молим вас. — Хоће ли то бити умесно? — А зашто да не? Вас двоје сте пријатељи скоро од детињства, она има у вас поверења... Отидите, учините као пријатељ. Сузне Вихлењевљеве молбе дирају ме. Облачим се и идем његовој жени. Ниночку налазим у њеном омиљеном послу: седи на дивану пребацив ногу преко ноге, зури преда се својим лепим очима и беспосличи. Угледавши ме, скаче с дивана и трчи к мени. Затим се обазире, брзо затвара врата и лако као перце пада ми око врата. (Нека читалац не мисли да је ово штампарска грешка... Прошло је више од годину дана како ја делим с Вихлењевом његове супружанске обавезе.) — Шта си то, бештијо, опет измислила? — Питам Ниночку смештајући је крај себе. — Шта је? — Опет си пронашла тортуру за свог супруга! Данас је већ био код мене и све ми је испричао о Катењки. 37
— Ах... то! Баш је нашао коме да се жали!.. — Шта је било међу вама? — Ништа, није важно... Синоћ ми је било Досадно... била сам љута што немам куд да изиђем, па сам се из досаде закачила за његову Катењку. Заплакала сам од досаде, а како да му објасним тај плач. — Али то је, дуто, свирепо, нечовечно. Он је и онако нервозан, а ти га докусурујеш својим сценама. — Не мари, он воли кад сам љубоморна... Ништа боље неће заварати траг него лажна љубомора... Али оставимо ту тему. Не волим кад заподенеш разговор о тој мојој крпи... Он ми је већ и онако додијао... Боље да пијемо чај. — Ипак, престани да га мучиш. Знаш, кад погледам, жао ми га. Толико се искрено и честито хвали својом породичном срећом и толико верује у твоју љубав да ме језа хвата. Ти већ некако савладај себе, буди умиљата, слажи... Довољна је једна твоја реч да се он осети на седмом небу. Ниночка пући усне, дури се, али кад мало касније улази Вихлењев и плашљиво ме гледа у лице, ипак се весело смеши и милује га очима. — Ваш си дошао право на чај — говори му. — Паметан си ми, никад не закасниш. Хоћеш с павлаком или с лимуном? Не надајући се таквом дочеку, Вихлењев се разнежује. Топло љуби жени руку, мене грли, а тај загрљај је толико бесмислен и неумесан да ја и Ниночка црвенимо. — Блажени миротворци! — весело кокодаче срећни муж. — Ето, успели сте да је уверите, а зашто? Зато што сте светски човек, крећете се у друштву, познајете све финесе што се тиче женског срца. Ха-хаха! А ја сам медвед, неотесанко! Кад треба рећи једну, ја одвалим десет речи. Кад је ред да пољубим ручицу или тако што, ја почнем смољити. Ха-ха-ха! После чаја Вихлењев ме води у своју собу, хвата ме за дугме и мрмља: — Не знам како да вам захвалим, драги мој! Верујте, много сам патио, мучио се, а сад сам и сувише срећан. Ово није први пут да ме извлачите из ужасне ситуације. Пријатељу, немојте ме одбити. Имам једну стварчицу, то је мала локомотива коју сам лично направио, добио сам за њу медаљу на изложби. Узмите је у знак моје захвалности... пријатељства. Учините ми доброту. Одбијао сам колико сам могао, али Вихлењев је био неумољив и, хоћеш-нећеш, морао сам да примим његов скупоцени дар. Пролазе дани, недеље, месеци... и раније или касније, проклета се истина појављује пред Вихлењевом у свој својој одвратној величини. Случајно сазнавши истину, он страховито побледе, леже на диван и поче тупо да зури у таваницу. При том не говори ни речи. Душевни бол мора да се испољи у неким покретима, те он почиње да се у мукама 38
преврће на свом дивану с једне стране на другу. Ти покрети су једино што може да учини његова слабићка нарав. Недељу дана касније, прибравши се донекле од за њега поразив вести, Вихлењев долази к мени. Обојица смо збуњени и не гледамо један другог. Без икаквог смисла ја почињем да говорим којешта о слободној љубави, о егоизму мужева, о покорности судбини. — Ја нећу о томе — прекиде ме он кратко — све ја то потпуно разумем. Нико није крив за свој а осећања. Мене занима друга, чисто практична страна ствари. Ја, драги мој, никако не познајем живот и кад су у питању уобичајен ред, друштвени прописи, ту сам пука незналица. Ви ћете ми, драги, помоћи. Реците, шта ће сад бити с Ниночком? Хоће ли и даље живети са мном или сматрате да би било боље да с пресели к вама? Након краћег саветовања, ми донесмо овакву одлуку: Ниночка остаје код Вихлењева, ја могу да долазим к њој кад ми је воља, а Вихлењев прелази у угаону собу у којој је пре била остава. Ова соба је помало влажна и мрачна, улази се у њу кроз кухињу, али човек тамо може лепо да се затвори и да ником не боде очи.
СКУПОЦЕНИ ПАС (12) Поручник Дубов, не више тако млад ратник, и добровољац8 Кнапс седе и пију. — Прекрасан пас! — вели Дубов показујући Кнапсу своју керушу Милку. — Из-ван-редно псето! Погледајте јој само њушку! Па сама њушка колико вреди! Кад би се човек намерио на љубитеља, тај би само за њушку дао двеста рубаља! Не верујете? Па онда ви ништа не разумете... — Разумем, али... — Па то је сетер, чистокрвни енглески сетер! А при вребању је задивљујуће, а проницљивост... њух! Боже, какав њух! Знате колико сам дао за Милку кад је још била штене? Сто рубаља! Дивно псето! Неваљалице! Милка! Глупачо, Милка! Дођи овамо, дођи овамо... псетанце, псићу мој... Дубов привучи себи Милку и пољуби је међу уши. На очи му навреше сузе. — Никоме те недам... лепотице мој а... разбојниче ни један. Па ти ме волиш, зар не Милка? Волиш? Не, марш напоље! — викну наједном поручник. — Прљавим шапама па право мени на мундир хоћеш! Да, Кнапсе, сто педесет рубаља сам дао за штене! Па, ваљда, имао сам и за шта! Штета је само: немам времена за лов! Пропада пас без посла, свој таленат покопава... Баш зато га и продајем. Купите, Кнапсе! 8
Апсолвент више школе или ученик виших разред. средње школе, који се добровољно јавио на одслужење ВОЈ-ног рока с правом да сам изабере место. — (Прим. прев.)
39
Целога живота ћете ми бити захвални! Но ако баш нисте при новцу, изволите, даћу вам га и за половину, узмите за педесет! Пљачкајте! — Не, голубићу... — уздахну Кнапс. — Да је ваша Милка мушког пола, онда бих је можда и купио, а овако... — Милка није мушког пола? — запрепасти се поручник. — Кнапсе, ташта вам је? Милка није мушког... пола? Ха-ха! Па онда шта је она по вашем мишљењу? Куја? Ха-ха! Е, дечко и по! Он још не разликује кера од кује! — Говорите ми као да сам ја слеп или дете... — нађе се увређен Кнапс. — Наравно да је куја! — Можда ћете рећи још да сам ја дама! Ах, Кнапсе, Кнапсе! А још сте, ето, и технички завршили! Не, душо моја, то је прави, чистокрвни кер! Осим тога, такав да ће свакоме керу дати десет поена форе, а ви... није мушког пола! Ха-ха! — Опростите, Михаиле Ивановичу, али ви... просто ме за будалу сматрате... То чак и вређа... — Но, не треба, ђаво нек вас носи... Немојте купити... Вама човек не може доказати! Још мало па ћете рећи да јој ово није реп него нога... Није потребно. Па хтео сам услугу да вам направим. Вахрамејеве, коњака! Посилни донесе још коњака. Пријатељи насуше по једну чашу и замислише се. Прође тако пола сата у ћутању. — Па нека је и женског пола... — прекину поручник ћутање, мрко гледајући у боцу. — Чудна ми чуда! Па то је за вас и боље! Донеће вам штенад, а свако штене — то вам је по двадесет пет рубаља... Свако ће радо од вас купити. Не знам што вам се толико свиђају керови! Керуше су хиљаду пута боље. Женски пол је и захвалнији и приврженији... Но кад се већ толико бојите женског пола, изволите, узмите за двадесет пет. — Не, голубићу... Ни копејке не дам. Прво, пас ми није потребан, а друго, немам ни новца. — Могли сте ми то и раније рећи. Милка, губи се одавде! Посилни донесе кајгану. Пријатељи се латише јела и ћутке очистите тањир. — Ваљан сте ви момак, Кнапсе, поштен... — рече поручник бришући усне. — Жао ми је да вас тако пустим, нека га ђаво носи... Знате шта? Узмите пса забадава! — Па куд ћу с њим, голубићу? — рече Кнапс и уздахну. — И ко ће код мене око њега да се бакће? — Но, ако не треба — не треба... ђаво нек вас носи! Ако нећете, и не треба... Куда ћете? Седите! Протежући се, Кнапс устаде и дохвати капу. — Време је, збогом... — рече зевајући. — Па причекајте, отпратићу вас. 40
Дубов и Кнапс се обукоше и изађоше напоље. Првих сто корака ишли су ћутећи. — Не знате ли коме бих могао дати псето? — поче поручник. — Немате ли, можда, таквих познаника? Псето је, видели сте, добро, расно, али... мени апсолутно није потребно! — Не знам, драги... Откуд мени овде такви познаници? Све до Кнапсовог стана пријатељи више не проговорите ни речи. Тек кад Кнапс стисну поручнику руку и отвори своју капију, Дубов се накашља и некако неодлучно проговори: — Не знате, примају ли овдашњи стрводери псе или не? — Биће да примају... Не могу поуздано рећи. — Послаћу сутра по Вахрамејеву... Нека иде до ђавола! нека јој кожу одеру... Мрско псето! Одвратно! И не само што је собе загадила, него је јуче у кухињи и све месо пождрала, г-г-гадура... Па да је још нека добра пасмина, а овако ђаво би га знао шта је, мешавина џукеле и свиње. Лаку ноћ! — Збогом! — рече Кнапс. Капија се залупи, и поручник остаде сам.
ПИСАЦ (13) У соби, иза радње за продају чаја трговца Јершакова, за високим писаћим пултом, седео је сам Јершаков, млад човек, модерно одевен, али који је изнурен и који је очигледно бурно живео у свом животу. Судећи по развученом шакопису са коврџицама, по шишкама на глави и фином мирису томпуса, њему није била непозната европска цивилизација. Али он доби још културнији изглед кад из радње уђе шегрт и пријави: — Дошао је писац! — А!... Зови га овамо. И реци му да своје каљаче остави у радњи. За тренутак у собу тихо уђе сед, ћелав старац у црвенкастом, изношеном зимском капуту, са црвеним промрзлим лицем и изнемоглог и несигурног изгледа, које обично имају људи који, иако мало, ипак стално пију. — О, моје поштовање... — рече Јершаков не осврћући се на новодошавшег. — Шта има ново, господине Хајнеме? Јершаков је мешао речи „геније" и „Хајне", и оне су се сливале код њега у једно — „Хајнем", како је и звао увек старца. — Па ето, донео сам наруџбину — одговори Хајнем. — Већ је готово. — Тако брзо? — За три дана, Захаре Семјоничу, човек може да напише не само рекламу већ и роман. За рекламу је доста и сат. — Зар само толико? А увек се ценкаш као да се погађаш за посао од године дана. Де, покажите, шта сте саставили? Хајнем извуче из џепа неколико изгужваних, оловком исписаних 41
хартијица и приђе столу. — Ово ми је само концепт, молим лепо, у општим потезима... — рече он. — Ја ћу вам прочитати, а ви се удубите и прекините у случају да нађете грешку. Погрешити није тешко, Захаре Семјоничу... Шта мислите? За три радње сам састављао рекламу одједанпут... Ту би се и Шекспиру завртео мозак. Хајнем стави наочаре, подиже обрве и поче читати жалостивним гласом и као да декламује: — „За сезону 1885—86, г. лиферант кинеских чајева за све градове европске и азијске Русије и иностранство, 3.С. Јершаков. Фирма постоји од 1804. године." Цео овај увод, знате, биће у орнаменту, између грбова. Ја сам једном трговцу састављао рекламу, па је он узео за штампу грбове разних градова. Тако и ви можете урадити, па сам и за вас Захаре Семјоничу, замислио овакав орнамент: лав, а у зубима му лира... А сад да наставимо: „Две речи нашим потрошачима. Поштована господо! Ни политички догађаји у последње време, ни хладна равнодушност која се све више и више увлачи у све слојеве нашега друштва, ни низак ниво Волге, о којем је ту још недавно писао најбољи део наше штампе, нас ништа не збуњује. Дугогодишње постојање наше фирме и симпатије које смо успели стећи дају нам могућност да чврсто останемо на терену и да не мењамо једном заувек уведени систем, како у нашим односима са власницима плантажа чаја, тако и у савесној испоруци наруџбина. Наша девиза је довољно позната. Она се састоји из мало, али много значајних речи: савесност, јевтиноћа и брзина!!" — Добро! Врло добро! — прекиде га Јершаков врпољећи се на столици. — Чак нисам ни очекивао да ћете тако нешто саставити. Мајсторски је написано! Само, знате шта, драги пријатељу... овде треба некако наговестити увијено, некако онако, знаш, неки трик направити... Објављујемо ми овде да фирма тек што је добила партију свежих прворазредних пролећних чајева за сезону 1885. године.. Је л'? А потребно је, сем тога, изнети да они тек добијени чајеви леже код нас у стоваришту већ три године, па ипак су нам стигли из Кине прошле недеље. — Разумем, молим лепо... Свет неће ни приметити контрадикцију. У почетку рекламе ћемо написати да чајеви тек што су стигли, а на крају ћемо рећи овако: „Како имамо велике резерве чаја, са раније плаћеном царином, ми га без штете по своје интересе можемо продавати по ценовнику ранијих година"... итд. Е, а на другој страни ћемо дати ценовник. Ту ће опет доћи грбови и орнаменти... А испод ових крупним словима стајаће: „Ценовник најбољег миришљавог, фучанског, кјахтинског и бајховог чаја прве пролећне жетве, који је добијен са новоуведених плантажа"... А даље: „Скрећемо пажњу правим љубитељима на љансинове чајеве, међу којима највеће и најзаслужније при42
знање ужива,Кинеска марка или завист конкурената' 3 рубље и 50 копејки. Од чајева ружиног листа изузетно препоручујемо,Богдиханску ружу' 2 р. и,Кинескињине очи' 1 р. 80 к." Иза цена долази петитом тежина и испорука чаја. А одмах је ту заједно о рабату и о премији: „Већина наших конкурената, желећи да привуче потрошаче себи, баца удицу у виду премија. Ми са своје стране протестујемо против таквог гнусног метода и предлажемо нашим потрошачима не премију већ бесплатно све пробне мамце којим наши конкуренти часте своје жртве. Сваки ко купи од нас најмање за 50 рубаља бира и добија бесплатно једну од ових пет ствари: ибрик за чај од енглеског метала, сто визиткарата, план вароши Москве, кутију за чај са голом кинескињом и књигу,Изненађени младожења или млада под коритом', приповетка Разиграног Шалџије." Кад је свршио читање и унео извесне поправке, Хајнем преписа рекламу начисто и предаде је Јершакову. После тога настаде ћутање... Обојица се осећаху непријатно као да су урадили нешто прљаво. — Хоћете ли наредити да ми се сад исплати за рад, или после? — упита Хајнем неодлучно. — Кад год хоћете, макар и сад... — немарно одговори Јершаков. — Иди у радњу и узми шта желиш за пет и по рубаља. — Ама ја бих у готову, Захаре Семјоничу. — Код мене није у моди да плаћам у готову. Свима плаћам чајем и шећером: и вама, и црквеним појцима, где сам ја тутор, и хаузмајсторима. Мање је пијанства. — Зар се, Захаре Семјоничу, мој рад може поредити са хаузмајсторима и појцима? Мој је рад интелектуални. — Какав рад! Сео, написао, и тачка. Писано се нити једе, нити пије... то је ситница! Не кошта ни рубље. — Хм... Како ви о писању резонујете... увреди се Хајнем. Нити се једе, нити се пије. Не схватате ни то да сам ја, можда, кад сам састављао ову рекламу у себи патио. Писао сам и осећао да сву Русију обмањујем. Исплатите у новцу Захаре Семјоничу! — Дојадио си ми, брате. Није лепо да тако досађујеш. — Па, добро. Онда ћу да узмем ситан шећер. Ваши ће ми га гренадири примити натраг по осам копејака за фунту. Изгубићу на тој трансакцији четрдесет копејака, па, шта да радим! У здравље! Хајнем се окрете да изађе, али се заустави на вратима, уздахну и рече мрачно: — Русију обмањујем! Целу Русију! Отаџбину обмањујем због коре хлеба! Ех! И изађе. Јершаков запали хаванску цигару, и у његовој соби од тог мириса још више се осети присуство културног човека.
МУЗИКАНТ (14) 43
Прошао је један сат по поноћи. Седим у хотелској соби и пишем наручени ми подлистак у стиховима. Наједном се отварају врата и у собу сасвим неочекивано улази мој сустанар, некадашњи студент М — музичке академије Пјотр Рубљов. Са цилиндром на глави, у раскопчаној бунди, у први мах ме подсећа на Репетилова;9 касније, кад му пажљивије гледам бледо лице и необично оштре као упаљене очи, сличности с Репетиловом нестаје. — Откуд ти тако рано? — питам га. — Тек су два сата. Зар се свадба већ свршила? — Сустанар не одговара. Ћутке одлази за параван, брзо се свлачи и леже у кревет сопћући. — Та спавај, марво! — чујем га како шапће након десетак минута. — Кад си легао, спавај! А ако нећеш да спаваш, онда... иди до ђавола! — Не спава ти се, Петја? — питам га. — Јесте, враг би га знао... нешто ми се не спава. Смех ме спопаде... Смех ми не даје да заспим. Ха-ха-ха! — Па шта ти је смешно? — Смешан случај се десио. Баш је морао да се деси тај проклети случај! Рубљов излази иза паравана, смеје се и седа поред мене. — Смешно је и... стидим се... — говори разбарушујући своју косу. Откако знам за себе нисам тако нешто доживео. Ха-ха... Скандал првога реда! Светски скандал! Рубљов удара песницом по колену, скаче и бос почиње корачати по хладном поду. — Најурили ме! — каже. — Зато сам и дошао рано. — Остави то, немој да лажеш. — Тако ми бога... Избацили — буквално! Гледам Рубљова. Лице му је испијено и згужвано, али у целој његовој спољашности остало је толико честитог, господски питомог и уљудног да се оно грубо „избацили" никако не слаже с његовом интелигентном појавом. — Скандал првога реда... Ишао сам кући и целим путем се смејао. Ма остави да пишеш те којештарије. Да кажем све што ми је на души, да излијем, можда неће бити тако... смешно. Остави. Случај је занимљив... Дакле, слушај... На Арбату станује неки Присвистов, потпуковник у пензији, ожењен ванбрачномм кћери грофа фон Краха... Дакле, аристократа... Удаје кћер за сина трговца Ескимосова... Тај Ескимосов је парвени10 и мовежанр,11 свиња у капуту и моветон12, али тата и кћи 9
Лик хвалисавог брбљивца у комедији А. С. Грибоједова Тешко паметном. (Прим. прев.) Скоројевић. 11 Никоговић. 12 Неваспитанко, простак; изрази из Гогољевог Ревизора. — (Прим. прев.) 10
44
хоће manger a boir, тако да нема шта да расправљају о мовежанру. После осам сати кренем ја Присвистову да свирам. Напољу блато, киша, магла... У души, као и увек, гадно. — Говори краће — кажем Рубљову — Без психологи је... — Добро... Долазим Присвистову... Младенци и гости после венчања ждеру воће. Док не почне игранка, идем на своје место за клавиром и чекам. — А - а... дошли сте! — дочека ме домаћин. — Пазите, уважени, да свирате како ваља, а што је главно, немој те да се напијете... — Навикао сам, брате, на такве поздраве, не вређају ме... Ха-ха... Ухватио си се у коло мораш да играш... Зар не? Шта сам ја? Најмљени свирач, послуга... конобар који зна да свира... Код трговца ословљавају те са ти и дају напојницу, и то нимало не вређа. — Дакле, од дуга времена, пре игранке полако пребирам дирке да размрдам прсте. Свирам и мало касније чујем, братац мој, како неко иза мене певуши. Окренем се — госпођица. Стоји ми, бештија, иза леђа и умиљато гледа дирке. „Ја, велим, mademoiselle, нисам знао да ме неко слуша". А она уздише и каже: „Лепа ствар". „Да, велим, лепа. А зар ви волите музику?" И отпоче разговор. Госпођица је била говорљива. Нисам је вукао за језик, сама се распричала. „Жалосно је да се данашња омладина не бави озбиљном музиком." А ја сам се, будала, обрадовао што ми указује пажњу... остало је још оно гадно частољубље... заузимам, знаш, онакву позу и објашњавам да је омладина равнодушна због тога што у нашем друштву нема естетских захтева... Улетех у филозофију! — Па у чему је скандал? — питам Рубљова. — Да се ниси заљубио? — Шта ти пада на памет! Љубав, то је скандал личног карактера, а овде се, брате, догодило нешто крупно што спада у сферу високог друштва... да! Разговарам ја тако с госпођицом кад наједном примећујем да нешто није у реду: иза мојих леђа седе неке сподобе и дошаптавају се... Чујем реч „музикант", смејуљење. Говоре, дакле, о мени. Шта је ово? Можда ми се одвезала кравата? Опробам кравату — све је на месту. Ја, наравно, не обраћам пажњу и настављам разговор. А госпођица се загрејала, расправља, сва поцрвенела... Креше ли, креше... Тако се окомила на композиторе као да ће их овог часа срушити. У Демону је инструментација добара, али нема мелодија, РимскиКорсаков је добошар, Варламов није могао да створи ништа целовито, и слично. Данашњи дечаци и девојчице једва савлађују скалу, плаћају двадесет пет копејака за час, а већ би радо писали музичке рецензије. Тако и моја госпођица. Ја слушам и не противречим. Волим кад младо, зелено буја, запне, мућне главом... А иза нас нешто непрестано мрмља. И шта бива даље? Наједном мојој госпођици допливава дебела пауница, врста мамице или тетице, достојанствена, црвена, струк као у пет жена... не гледа ме и нешто јој шапуће на ухо. Е, сад слушај.... 45
Госпођица се зарумене, притисну рукама образе и одскочи од клавира као да ју је змија ујела. Шта је сад? Мудри Едипе, ти реши! Или ми се, мислим, фрак на леђима подерао, или се у девојчиној тоалети неки квар догодио, друкчије не могу ту ствар да објасним. За сваки случај, после десетак минута одлазим у предсобље да се цео огледам... гледам кравату, фрак, дивота... све на месту, ништа се није подерало. На моју срећу, брате, у предсобљу се затекла нека старица са завежљајем. Све ми је објаснила. Да не би ње, остао бих и даље у блаженом незнању. „Наша госпођица не може да не покаже своју нарав" прича она неком лакеју. „Спазила је крај клавира неког дасу и одмах се раскокодакала као с неким правим човеком.... па ахање, па смешење, кад оно даса није никакав гост него музикант... најамник. Баш је нашла с ким ће разговарати! Срећом, Марфа Степановна јој је шапнула јер иначе би могла с њим и под руку да прошета... Сад ју је срамота, али касно — што но рекли, не можеш да вратиш"... Но? Јесте ли чули? — И девојка је глупа — кажем Рубљову — и стара глупа. Не треба придавати значај. — Ја не придајем... само смешно је и ништа више. Одавно сам навикао на таква изненађења... Раније, стварно, болело је, а сада, фућкам! Девојка је глупа млада... није ми је жао. Седнем ја и почнем свирати... Код њих се ништа озбиљно не тражи. Само тандрчем валцере, кадриле и бучне маршеве. Кад се смучи твојој музикантској души, иди испиј чашицу, па се и сам разиграш од Бокача.13 — Па у чему је управо скандал? — Лупим ти ја по диркама и... не мислим на девојку. Само се смејем, ништа више... али нешто копка у срцу, као да ми је у грудима миш и грицка војнички двопек. Ни сам не схватам зашто ме хватају туга и мука. Убеђујем себе, грдим, смејем се... певушим уз музику, али нешто ме тишти, нарочито тишти... Нешто се покрене у грудима, боцне, неко време гризе и наједном навали у подгрлац, тако... као нека грудва... Стиснеш зубе, почекаш мало, попусти, а онда опет испочетка... Шта је то сада? И као за инат у глави су најподмуклије мисли. Присећам се и видим да сам постао нико и ништа. Превалио сам две хиљаде врста да дођем у Москву, хтео да постанем композитор, пијанист, а постао сам најамни свирач. У ствари, то је природно... чак и смешно, а мени је мука... Сетио сам се и тебе... Мој сустанар, мислим, седи сад и пише. Описује, јадник, успаване градске већнике, буба-швабе у пекарама, јесење невреме... описује управо оно што је одавно описано, прежвакано и сварено. Мислим, и због нечег ми те жао... до суза жао... Добар си момак, имаш душе, али нема у теби, знаш, оне ватре, жучи, снаге... нема заноса... И бог би те знао по чему си писац, а не апотекар или 13
Аустријска оперета. — (Прим. прев.)
46
обућар. Сетио сам се свих својих пријатеља — промашених људи, свих тих певача, сликара, аматера... Све је то некад врило, кретало се, лебдело у облацима, а сада — ништа. Не разумем зашто су ми у главу навирале управо такве мисли. Хоћу да истерам из главе себе, долазе пријатељи; терам пријатеље, долази девојка... Девојка је смешна, не вреди пребијене паре, али не даје ми мира... И мислим на једну особину руског човека. Док си слободан, студираш или луњаш без посла, можеш с њим пити и по рамену га потапшати и његовој се кћери удварати, но чим си дошао с њим у иоле потчињен однос, треба да знаш своје место. Пригушујем, знаш, мисли, а у подгрлац наваљује... Дође, стисне и.. гуши... На крају крајева, осећам у очима влагу, Бокачо се мој прекида и.... све иде до врага. У отменеј сали чују се други звуци... Хистеричан плач... — Лажеш! — Богами — каже Рубљов црвенећи и покушавајући да се насмеје. — Какава срамота! Затим осећам како ме одвлаче у предсобље... навлаче бунду... Чујем домаћинов глас: „Ко је опио музиканта? Ко му је дао ракије?" На крају... избацише ме ко врећу... Ето, шта се догодило! Ха-ха.... Онда ми није било до смеха, а сад је страшно смешно... Здрав као дрен, дугајлија и наједном: хистерија. Ха-ха-ха! — Па шта ту има смешно? — питам и видим како су Рубљову глава и рамена тресу од смеха. — Пећа, забога... шта је ту смешно? Пећа! Драги мој! Али Пећа се кикоће, и у његовом кикоту одмах препознајем хистеричан напад. Почињем да се бакћем око њега и псујем што у московским хотелским собама немају обичај да остављају воду за ноћ.
ПРЕТЕРАО (15) Геометар Гљеб Гаврилович Смирнов допутовао је на станицу Књилушка. До спахијског имања, где је био позван ради размеравања, остало је да се путује на коњима још тридесет до четрдесет врста. (Ако кочијаш није пијан и коњи нису раге, онда неће бити ни тридесет врста, а ако је кочијаш под гасом и коњи заморени, онда ће испасти читавих педесет.) — Реците ми, молим вас, где ја ту могу наћи поштанске коње? — обрати се геометар станичном жандарму. — Какве? Поштанске? Овде сто врста унаоколо нећеш наћи честитог пса, а не поштанских коња... А куда путујете? — У Девкино, на имање генерала Хохотова. — Па знате шта? — зевну жандарм. — Идите иза станице, тамо у дворишту понекад има сељака који возе путнике. Геометар уздахну и тромо се упути позади станице. Тамо је после дугог тражења, разговора и колебања нашао једног као дрен здравог сељака, зловољног, рохавог, у поцепаном сукненом гуњу и ликовим 47
опанцима. — Ђаво би знао каква су ти кола! — мрштио се геометар улазећи у њих. — Не може се човек снаћи где је предњи, а где задњи крај... — А шта има да се сналази? Где је коњски реп, тамо је предњи, а где седи ваша милост, тамо је задњи крај... Коњче је било младо, али мршаво, раскречених ногу и изједених ушију. Када се кочијаш: придиже и ошину га бичем од канапа, оно само замахну главом, а кад опсова и ошину га још једном, кола зашкрипаше и затресоше се као у грозници. После трећег ударца кола се помакоше, а после четвртог кренуше с места. — Хоћемо ли ми овако целим путем? — упита геометар осећајући страшно труцкање и дивећи се способности руских кочијаша да сједине корњачин ход са труцкањем које кида утробу. — Стиићи ћемо — умири га кочијаш. — Кобила је млада, хитра... Пусти је само да се разигра, па је после не заустави... Де-де, проклета! Кад су кола кренула са станице, био је већ сутон. Десно од геометра пружала се мрка, замрзла равница без краја и конца... Пођеш ли њоме, сигурно ћеш стићи богу иза леђа. На хоризонту, где се равница губила и сливала с небом, лено се гасила хладна јесења вечерња румен. Лево од пута, у ваздуху који је бивао све тамнији, назирали су се некакви брежуљци, можда лањски стогови, а можда село. Оно што је било напред, геометар није видео, јер су с те стране читав видик заклањала широка, незграпна кочијашева леђа. Време беше тихо, али хладно и пуно иња и мраза. „Каква је ово забит!" мислио је геометар, трудећи се да покрије уши јаком од шињела. „Нигде никог под милим богом. Не лези враже — да нападну и опљачкају, не би нико чуо, топовима да пуцаш... А и кочијаш је непоуздан... Гле, каква су му само леђа! Доста је да те овако дете природе само прстом дирне, па да испустиш душу! — И њушка му је зверска, сумњива." — Еј, пријатељу — упита геометар — како се зовеш? — Је ли ја? Клим. — Па како је, Климе, овде код вас? Је ли опасно? Да не пљачкају разбојници? — Па добро је, хвала богу... Ко ће да пљачка? — То је лепо што не пљачкају... Али ја сам ипак, за сваки случај, понео три револвера — слага геометар. — А с револвером, знаш, нема шале. Можеш изићи накрај с десет разбојника... Смркло се. Кола одједном зашкрипаше, зацијукаше, затруцкаше се и као нехотице кренуше улево. „Куда ме он то води?" помисли геометар. „Возио је све досад право, а сад одједном лево. Не лези враже, одвешће ме, нитков, у неку јаругу и.. и... то се дешавало!" — Чујеш — обрати се он кочијашу. — Ти, дакле, кажеш да овде није опасно? Штета... Ја волим да се тучем с раз48
бојницима На изглед сам, додуше, мршав, болешљив, али сам снажан као див... Једном су ме напала три разбојника... И шта мислиш? Једнога сам тако опаучио да је... да је, разумеш, одмах отишао богу на истину, а друга двојица су због мене заглавили у Сибир, на робију. И откуда ми та снага, ни сам не знам. Ухватим једном руком неку здраву људину, као ти, на пример, и... смождим га. Клим се осврну на геометра, цело му лице заигра, и он ошину кљусе. — Да, мој брајко... — продужи геометар. — Не дао ти бог да са мном имаш посла. Не само што ће разбојник остати без руку и ногу, него ће и пред судом одговарати... Ја познајем све судије и све полицајце. Ја сам ти лице званично, важно... Ето сад путујем, а власт зна за то... и пази да ми се што не деси... Свуда су око пута, иза жбуња, начичкани жандарми и пандури... Сто-ој — заурла изненада геометар. — Куда си то зашао? Куда ме возиш? — Па зар не видите? Шума! „Стварно шума..." помисли геометар. „А ја се уплашио! Ипак, не треба одавати своје узбуђење... Он је већ приметно да се бојим. Зато је почео да се осврће тако често на мене? Вероватно је нешто наумио... Досад је једва милео, ногу пред ногу, а гле како сад јури!" — Чујеш, Климе, што тако тераш коња? — Ја га не терам. Сам се разиграо... А када се разигра, онда га никако не можеш зауставити... Није он крив што су му такве ноге. — Лажеш, брате! Видим да лажеш! Само, ја ти не саветујем да тако брзо возиш... Заустави коња... Чујеш ли? Заустави! — Зашто? — А зашто... Зато што за мном са станице треба да крену четири друга. Треба да нас стигну... Обећали су ми да ће ме стићи у овој шуми... С њима ће бити веселије путовати... То су здрави и снажни људи... сваки има пиштољ... Што се ти стално осврћеш и вртиш као на иглама? А? Ја, брате, то.... Брајко... Немаш се зашто на мене освртати... Нема ништа занимљивог на мени.... осим ових револвера, ево, ако хоћеш, да их извадим, и покажем... Изволи... Геометар се правио да претура по џеповима, али се у том тренутку деси нешто чему се он није могао надати и поред свег свог кукавичлука. Клим одједном искочи из кола и четвороношке појури ка честару. — Упомоћ! — закука он. — Упомоћ! Узми, проклетниче, и коња и кола само ми душу остави! Упомоћ! Зачуше се брзи кораци који се удаљују, пуцкетање суварака... и све се утиша... Геометар, који није очекивао овакав завршетак, пре свега заустави коња, затим се удобније намести у колима и поче мислити. „Побегао... уплашио се, будала... Па шта ћу сад? Сам да продужим пут — не могу јер не знам пут, а могу људи и помислити да сам му ко49
ња украо... Шта ћу сад? — Климе! Климе! Климе!... одговори одјек. На помисао да ће морати целу ноћ преседети у мрачној шуми, на хладноћи и слушати само вукове, одјек и фрктање мршаве кобилице, геометра прођоше жмарци по леђима као да га неко струже хладном турпијом. — Климушка! — повиче он — драги мој! Где си, Климушка? — Једно два сата викао је геометар, и тек над је већ промукао и помирио се с мишљу да преноћи у шуми, тихи поветарац донесе до њега нечије јечање. — Климе! Јеси ли ти то драги мој? Хајдемо! — У... убићеш ме!... — А ја сам се шалио, брате! Убио ме бог, ако се нисам шалио! Откуд мени револвери? Ја сам то од страха лагао! Хајде молим те да пођемо. Смрзох се! Вероватно увиђајући да би прави разбојник већ давно нестао с коњем и колима, Клим изиђе из шуме и неодлучно приђе свои путнику. — А чега си се, лудо једна, уплашио? Ја... ја се нашалио, а ти се уплашио... Седај! — Иди ти, господине, с милим богом — прогунђа Клим пењући се на кола. — Да сам знао, не бих те повезао ни за сто рубаља. Умало што нисам умро од страха... Клим ошину коњче. Кола се заљуљаше. Клим ошине још једном и кола се помакоше. После четвртог удара, кад кола кренуше сместа, геометар покри уши јаком и замисли се. Нису му више изгледали опасни ни Клим ни пут.
БЕЗ МЕСТА (16) Судски приправник Перепеклин је седео у својој хотелској соби и писао: „Драги ујко, Иване Николајевичу!.. Иди ти до ђавола и са својим писменим препорукама и практичним саветима! Хиљаду пута је боље, племенитије и човечније бити без посла и напајати се надама у магловиту будућност него ли се купати у хладном, смрдљивом блату, у које ме ти гураш својим писмима и саветима. Ужасно ми је мука, као да сам се рибом отровао. Спопада ме мучнина најгаднија, таква да ми глава пуца, а од ње се не могу избавити ни вотком, ни сном, ни богоугодним размишљањима. Знаш, ујко, нека си и старац, али си велика стока. Због чега ме ниси упозорио да ћу морати да доживљавам овакве гадости! Срамота! Описујем ти по реду своја страдања. Читај и нек те савест гризе. Најпре сам се са твојим писменим препорукама упутио Бапкову. Затекао сам га у управи железничког друштва Н. То је омањи, потпуно ћелав старкеља жутосивог лица и обријаних, кривих уста. Горња му 50
усна отишла удесно, доња улево. Седи тако за посебним столом и чита новине. Око њега, као око парнаског Аполона, на високим трговачким столицама без наслона, иза дебелих књига седе даме. Те су даме обучене гиздаво; турнири, лепезе, масивне наруквице. Како ли им само полази за руком да измире спољашњи шик са мизерном женском платом, тешко је схватити. Или оне овде службују зато што немају шта да раде, од беса, по протекцији татица и ујкица, или је пак књиговодство само објекат, а субјекат и предикат се подразумевају. Касније сам сазнао да оне ама баш ништа не раде; њихов посао се сваљује на леђа разних нередовних службеника, безгласних мушкараца, који добијају 10—15 рубаља месечно. Пружио сам Бапкову твоје писмо. А он, не нудећи ме да седнем, без журбе стави препотопни цвикер, још спорије отвори коверат и поче да чита. — Ваш ујка моли да вам нађем место — рече он чешкајући ћелу. — Слободних места код нас нема и тешко да ће ускоро и бити, али у сваком случају, постараћу се због вашег ујке... разговараћу с директором нашег друштва. Можда ћемо нешто и наћи. Умало нисам поскочио од радости и већ сам био готов да се распем као песак од захвалности, кад одједном, мој брајко, чујем овакву фразу: — Али, младићу, да је то место лично за вашег ујку, ја од њега не бих ништа узео, а овако пошто је оно за вас, онда овај... верујем да ће те ми ви захвалити... како ваља... Разумете?.. Ти си ме био упозорио да ми бесплатно неће нико дати место, да ћу морати платити, али ми ни речи ниси рекао о томе да се та одвратна продаја и куповина врше тако гласно, јавно, безочно... пред дамама! Ах, ујко, ујко! Последње Бапковљеве речи толико су ме запањиле да замало нисам умро од муке. Било ме је срамота као да сам управо ја тај који узима мито. Поцрвенех, заплетох језиком да кажем неку бесмислицу и под пратњом двадесет женских насмејаних очију узмакох назад према излазу. У предсобљу ме стиже некакава тмурна, испијена особа, која ми прошапта да се и без Бапкова може наћи место. — Дајте ми пет рубаља и ја ћу вас одвести Сахару14 Медовичу. Он налази места, мада и није у служби. А за то он не узима много: половину од плате за прву годину. Требало је да пљунем и да се насмејем, а уместо тога захвалих, збуних се и, као опарен, појурих доле низа степенице. Од Бапкова сам пошао Шмаковичу. То је кротак, пуначак дебељушкан, црвена, добродушна лица и малих масних очица. Његове су очи замашћене до отужности, тако да ти се чини да су намазане рицинусовим уљем. Пошто је 14
Сахар — на руском значи шећер. — (Прим. прев.)
51
сазнао да сам ја твој сестрић, страшно се обрадовао и чак зарзао од задовољства. Оставио је свој посао и почео да ме служи чајем. Душа од човека! Све време ме загледао у лице и тражио сличност с тобом. Тебе се сећао са сузама у очима. Кад сам му поменуо циљ своје песете, он ме потапша по рамену и рече: — Још ће нам и досадити разговори о послу... Посао није вук, неће у шуму побећи. А где ћете ручати? Ако вам је свеједно где, онда хајдемо код Палкина! Тамо ћемо и попричати. Уз ово писмо прилажем и Палкинов рачун на 76 рубаља, које је, ти ћеш тамо видети појео и попио твој пријатељ Шмакович, јер се показао као велики гурман. Рачун сам платно, разуме се, ја. Од Палкина Шмакович ме одвукао у позориште. Карте сам ја купио. А даље? После позоришта твој нитков ми понуди да се одвеземо у шетњу изван града, али ја одбих, пошто су ми паре већ при крају. Опраштајући се са мном, Шмакович ми рече да те поздравим и да ти пренесем да ми он место може испословати, али тек кроз пет месеци. — За инат вам не дам место! — нашали се он благонаклоно ме лупкајући по стомаку. — И зашто то ви, човек са факултетом, толико желите да се запослите баш у нашем друштву? Богами, боље би било да ступите у државну службу! — Ја и без вас знам за државну службу. Али дајте ми је! С трећим твојим писмом сам се упутио у Управу ЖиводероХамске15 железничке пруге, твоме куму Халаткову. Ту се догодило нешто огавно, што је надмашило и Бапкова, и Шмаковича, обојицу заједно. Понављам: иди до ђавола! Грозно ми је мука! а крив си за то ти... Твог Халатова нисам затекао. Примио ме је некакав Одеколонов, врло мршава, издужена особа, рошаве, језуитске физиономије. Пошто дознаде да тражим место, понуди ме да седнем и одржа ми читано предавање о тешкоћама добијања места у данашње време. После предавања, он обећа да ће моју молбу да пренесе, да ће да се заузме, да замоли и остало. Сећајући се твог правила да треба тутнути новац где год се може — и видећи да рошава физиономија нема ништа против мита, ја јој, опраштајући се, гурнух у шаку... Рука која је узимала стеже ми прsт, физиономија се развуче у осмех, и опет посуше обећања, али... Одеколонов се обазре и примети иза себе страна лица, која нису могла а да не виде наше руковање. Језуит се збуни и поче да мрмља: — Место вам обећавам, али... захвалност не примам... Нипошто! узмите назад! Нипошто! Ви вређате... И он отвори шаку и даде ми назад новац, али не новчаницу од двадесет пет рубаља, коју сам му био тутнуо, него новчаницу од три рубље. Какав трик? Ти ђаволи у рукавима имају вероватно читав систем опруга и конаца, иначе ја не разумем претварање моје јадне 15
Стрводеро-Грубијанске. — (Прим. прев.)
52
новчанице од двадесет пет рубаља у бедне три рубље. Мање-више чист и поштен показао се објекат четврте писмене препоруке — Гризодубов. То је још млад човек, леп, профињена држања, кицошки обучен. Примио ме је некако млитаво, рекло би се преко воље, али љубазно. Из разговора с њим сазнао сам да је завршио факултет и да је у своје време ударао на све стране у потрази за комадићем хлеба, као риба о лед. Према мојој молби показао се веома благонаклоно, тим пре што су образовани службеници његов најдражи сан... Био сам код њега већ три пута, и за сва та три пута није ми рекао ништа одређено. Он некако млитаво говори, оклева, избегана директив одговоре, као да се снебива или не може да се одлучи... Дао сам ти реч да нећу претеривати са својим обзирима. Уверавао си ме да сви преваранти имају фино држање и право витешко самопоуздање... Можда је то и истина, али пробај ти да распознаш преваранта и издвојиш од поштених људи. Тако ћеш се заглибити да ће и небу бити вруће... Ваш сад сам код Гризодубова био четврти пут... Он је као и раније мрмљао и није говорив ништа одређено... Разбеснео сам се... Ђаво ми не даде мира, те се сетих да сам ти дао часну реч да ћу све без изузетка да обдарујем новцем, и као да ме ђаволи по ушима ошинуше... Као кад се неко одлучи да се баци у хлану воду или да се успентра на узвишицу, тако се и ја тада одлучих на рескир и да и њему тутнем у руку паре... Ајде, па шта буде нека буде! — одлучих. Један-пут у животу се може покушати... Одлучио сам се на рескир не толико ради места колико ради новине осећаја. Хајде, велим, макар једном у животу да видим како делује на поштене људе „захвалност"! Али моје „осећање" оде до врага. Извео сам то невешто, лоше... Извукао сам из џепа банкноту и, црвенећи и дрхтећи целим телом, ухватио сам моменат кад ме Гризодубов није гледао, и ставио је на сто... На срећу, Гризодубов стави у том тренутку на сто некакве књиге и покри њима банкноту... Дакле, није ми пошло за руком... Гризодубов моју банкноту није ни приметно... Она ће се затурити међу хартијама или ће је украсти послужитељи... Ако је пак он примети, сигурно ће се наљутити... Тако је то, mon oncle16... И новац изгубљен, и срамота ме... страшно ме је срамота! А то је све због тебе и твојих практичних савета! Ти си ме развратно... Прекидам са писањем јер неко звони... Идем да отворим врата... Баш сад сам добио писмо од Гризодубова. Пише да у контроли пореза на робу има слободно место са 60 рубаља месечно. Значи, видео је моју банкноту."
СТАРОСТ (17) 16
Ујаче (франц.).
53
Архитекта, државни саветник Узелков, допутовао је у свој родни град, где је био позван због рестаурације гробљанске цркве. У том граду он се родио, ишао у школу, одрастао и оженио се, али кад изађе из вагона, једва га познаде. Све се изменило... Пре осамнаест година, кад се он преселио у Питер17 на том су, на пример, месту где је сада железничка станица малишани хватали текунице; сада се на улазу у главну улицу диже троспратни „Хотел Беч", а онда се ту пружала неугледна сива ограда. Али ни ограде, ни куће — ништа се није тако изменило као људи. Испитујући хотелског лакеја, Узелков сазнаде да је више од половине оних људи којих се он сећао помрло, осиромашило, пало у заборав. — А сећаш ли се Узелкова? — улита он за себе старог лакеја. — Узелкова, архитекту, који се са женом растављао... Имао је тада кућу у Свиребејевској улици... Сигурно се сећаш! — Не сећам се... — Но како да се не сећаш! Ствар је тако одјекнула да су чак и кочијаши знали. Де, присети се! Разводио га је са женом правки заступник Шапкин, нитков... позната варалица у картама, онај кога су у клубу истукли... — Иван Николаич... — Но да, да... Па је ли жив? Или је умро? — Живи су, хвала богу. Сад су бележник, канцеларију имају. Лепо живе. Две куће у Кирпичној улици. Ту скоро су ћерку удали... Узелков се прошета од једног угла до другога, размисли и одлучи да се, због досаде, види са Шапкином. Кад изађе из хотела и кад се лагано упути у Кирпичну улицу, већ беше подне. Шапкина затече у канцеларији и једва га познаде. Од некадашњег стаситог, окретног правног заступника, са живим, безобразнике и вечито пијаним лицем, претворио се у скромног, седокосог, оронулог старца. — Ви ме не препознајете, заборавили сте... — поче Узелков. — Ја сам ваш некадашњи клијент, Узелков... — Узелков? Који Узелков? Ах! Шапкин се сети, познаде га и запањи се. Запљушташе усклици, распитивање, успомене. — Ко би се надао! Ко би могао помислити! — кокодакао је Шапкин. — Па чиме да вас почастим? Хоћете ли шампањца? Можда би сте желели острига? Голубићу мој, па колико сам само пара од вас узео у своје време, да и не знам чиме бих вас све могао понудити... — Молим вас, не узнемиравајте се — рече Узелков. — Немам времена. Сад морам ићи на гробље, цркву да погледам. Поруџбину сам примио. — Па изврсно! Презалогајићемо, попићемо нешто и поћи ћемо за17
Народни назив за тадашњи Петербург.
54
једно. Имам изванредне коње! И одвешћу вас, и са старешином црквене општине ћу вас упознати... све ћу удесити... Па шта је то, анђеле мој, ви као да се туђите мене, бојите? Седите ближе! Па сада нема чега да се бојите... Хе—хе... Пре сам био заиста препреден момак, превејанац прави... није ми нико смео близу, а сада сам мањи од макова зрна; остарио сам, стекао породицу... имам децу. Време је и да се мре! Пријатељи презалогајише, попише по коју и двопрегом се одвезоше на гробље изван града. — Да, била су то времена! — сећао се Шапкин док су седели у санкама. — Сећаш се, и просто не верујеш. А сећате се како сте се ви са вашом супругом разводили? Прошло је већ скоро двадесет година, и зацело сте већ све заборавили, а ја се сећам као да сам вас јуче растављао. Господе, колико сам само тада мука видео! Био сам вешт момак, препреден, инаџија, усијана глава.. Знао сам тако да се дочепам неког замршеног судског спора, особито ако је хонорар добар као што је, на пример, била ваша парница. Шта сте ми оно ви онда платили? Пет, шест хиљада! Па како ту живце да не упропастим? Ви тада отпутовасте у Петербург и читав поступав: бацисте мени у руке: ради како знаш! А покојна ваша супруга Софија Михајловна, премда је била из трговачке куће, била је поносна, самољубива. Било је тешко, страшно тешко навести је на то да узме кривицу на себе! Дођем ја тако код ње да преговарам, а она само што ме спази, поче да виче собарици: „Машо, па јесам ли ти наредила да не примаш ниткове!" А ја овако и онако... и писма јој пиши, и удешавај да се као случајно сретнемо — неће да приставе! Морао сам радити уз посредовање треће особе. Дуго сам с њом натезао и тек онда, кад сте пристали да јој дате десет хиљада, попустила је... Тој суми није одолела, попустила је... Заплакала је, у лице ми пљунула, али је пристала — узела је кривицу на се! — Чини ми се, она је од мене узела не десет, него петнаест хиљада — рече Узелков. — Да, да... петнаест... погрешио сам! — збуни се Шапкин. — Уосталом, што да тајим, то више није ни важно. Њој сам дао десет, а осталих пет сам од вас за себе извукао. Обоје сам вас преварио... Ствар је свршена, немам чега да се стидим... Па од кога сам и могао да узмем, Борисе Петровичу, ако не од вас, размислите и сами... Били сте човек богат, имали сте свега... Од беса сте се оженили, од беса се разводили... Зарађивали сте страшно много... Сећам се, од једног предузимачког посла згрнули сте двадесет хиљада. Па кога и да огулим ако не вас? А и завист ме је мучила, морам признати... Ви и ако здипите, пред вама ће се поклонити, а мене су због рубље знали понекад и да ишибају, и у клубу по образима да изударају... Но зашто се тога сећати! Треба заборавити. — Реците, молим вас, како је после живела Софија Михајловна? 55
— Са тих десет хиљада? Лошисиме18... Бог ће је свети знати, да ли ју је неке бес спопао, или ју је почела мучити савест и гордост што се продала за новац, или вас је можда волела, тек је, знате, почела да се опија... Добила новац, па удри у вожњу с официрима на тројкама. Пијанство, банчење, разврат... Уђе с официрима у крчму, па не да пије порто или нешто тако лакше, него навали на коњак, да жеже и ошамућује. — Да, била је ексцентрична... Доста сам од ње пропатио. Знала је тако због нечега да се наљути па кад почне да се нервира... А шта је било онда? — Пролази једна недеља, друга... Седим ја код куће и нешто пискарам. Наједанпут се отварају врата и улази она... пијана. „Узмите, вели, натраг ваш проклети новац!" и баци ми у лице свежањ. Није, дакле, издржала. Покупим новац, избројим... фалило је пет стотина. Само стигла пет стотина да пролумпује. — А куд сте дели новац? — То је све прошло... нема потребе да кријем.... Наравно, узео сам га за себе! Што сте ме тако погледали? Причекајте, да видите шта је даље било... Читав роман, психијатрија! Елем, једно два месеца после тога долазим ја једном ноћу кући пијан, одвратан... Палим светло, гледам, а код мене на дивану седи Софија Михајловна, такође пијана, сва изван себе, дивља некако, као да је из Бедлама19 побегла... „Дајте ми, вели, натраг мој новац, предомислила сам се. Кад већ падам, нека падам како треба, с уживањем! Покрените се, ниткове, дајте новац!" Безобразлук! — И ви сте... дали? — Дао сам, сећам се, десет рубаља... — Ах! па зар тако? — намршти се Узелков. — Ако већ сами нисте могли или нисте хтели да јој дате, могли сте бар да ми напишете, или некако... И ја нисам знао! А? И ја нисам знао! — Голубићу мој, па зашто ја да пишем ако вам је она сама писала, кад је после у болници лежала? — Уосталом, ја сам тада био тако заузет новим браком, толико сам имао трке, да ми није било до писања... Али ви, као поштен човек, нисте осећали антипатију према Софији... зашто јој нисте пружили руку? — Садашњим аршином се то не може мерити, Борисе Петровичу. Сада ми тако мислимо, а онда смо сасвим другачије мислили... Сада бих јој ја, можда, и хиљаду рубаља дао, а онда јој ни оних десет... нисам дао бадава. Гадан случај! Треба заборавити... Но, ево, стигосмо,.. Саонице се зауставише крај гробљанске капије. Узелков и Шапкин 18
Домаћем прилогу додат је латински суфикс за суперлатив. Искривљено: Betlehem— име познате луднице крај Лондона, основане у XVI веку. — (Прим. прев.) 19
56
сиђоше са саоница, уђоше на капију и упутише се дугачком, широком алејом. Оголело вишњево дрвеће и багремови, сиви крстови и споменици беху покривени сребрнастим ињем. У свакој пахуљици се одражавао ведар сунчани дан. Мирисало је као што већ мирише на гробљима: на тамјан и свеже ископану земљу... — Па лепо је наше гробље — рече Узелков. — Прави врт! — Да, само штета, лопови споменике краду... А ено иза онога споменика од ливеног гвожђа, десно, Софија Михајловна је сахрањена. Хоћете ли погледати? Пријатељи скренуше надесно и упутише се преко дубоког снега према споменику од ливеног гвожђа. — Ево овде... — рече Шапкин показујући мали споменик од белог мрамора. — Споменик на њеном гробу је подигао некакав заставник. Узелков лагано скиде капу и показа сунцу своју ћелу. Угледајући се на њега, и Шапкин скиде капу, и друга ћела заблиста на сунцу. Наоколо је владала гробна тишина, као да је и ваздух био мртав. Пријатељи су гледали у споменик, ћутали и мислили... — Спава! — прекину Шапкин ћутање. — И баш је брига за то што је кривицу на се преузела и што је коњак пила. Признаjете, Борисе Петровичу! — А штaто? — суморно упита Узелков. — Па то... Колико год била ружна прошлост, боља је него ово. И Шапкин показа на своје седе власи. — Било је време кад нисам мислио на самртни час... Кад бих се нашао пред лицем смрти, дао бих јој, чини ми се, десет поена форе, а сада... Ех, па шта! Узелкова обузе туга. Дође му наједном да заплаче, и то страсно, онако како је то некада чезнуо за љубављу... Он осети да би му тај плач био сладак, да би га освежио. Очи му се овлажише, и већ му се грч пењао уз грло, али... крај њега је стајао Шапкин, и Узелкова би стид да покаже малодушност пред сведоком. Он се нагло окрену и пође према цркви. Тек након једно два сата, пошто је поразговарао са старешином црквене општине и пошто је разгледао цркву, он уграби тренутак кад се Шапкин био заговорио са свештеником да отрчи и да се исплаче... Прикраде се споменику као лопов, сваки час се осврћући. Мали, бели споменик гледао га је замишљено, тужно и тако безазлено као да под њим лежи девојчица, а не развратна, разведена жена. „Плакати, плакати!" — мислио је Узелков. Али моменат за плач је био pропуштен. Колико год старац трептао очима, колико год побуђивао своја осећања, сузе нису потекле и грло се није стезало... Пошто је стајао тако десетак минута, Узелков одмахну руком и пође да тражи Шапкина. 57
НЕВОЉА (18) Стругар Григорије Петров, одавно познат као изврстан мајстор, а у исто време и као највећа лола међу сељацима целе галчинске општине, вози своју болесну старицу у окружну болницу. Треба да превали око тридесет врста, а пут је, међутим, тако страшан да га не би савладао ни државни поштар, а камоли један такав дембелан као што је стругар Григорије. Право у лице бије оштар, хладан ветар. У ваздуху, куд год погледаш, вију се читави облаци пахуљица, тако да не знаш да ли пада снег с неба или са земље. Од снежне магле не види се ни поље, ни телеграфски стубови, ни шума, а кад Григорија удари нарочито јак налет ветра, не види он ни лук изнад ама. Оронула, слабашна кобилица вуче се једва једвице. Сву енергију је истрошила на извлачењу ногу из дубоког снега и на трзаје главом. Стругару се жури. Врти се немирно на боку и сваки час шиба бичем по коњским леђима. — Ти, Матрјона, не плачи... — мрмља он. — Стрпи се малко. У болницу ћемо ако бог да, стићи, и за трен ока ће ти то, твоје... Даће ти Павле Иванич кашвице, или ће наредити да ти пусте крв, или ће његова милост изволети да те каквим шпиритом истрља, па ће, овај... попустити у слабини. Павле Иванич ће се постарати... Развикаће се, лупаће ногама, али ће се ипак постарати... Диван је то господин, пријазан, бог му дао здравље... Сада, кад стигнемо, најпре ће излетети из свог стана, па ће почети да ниже све ђаволе. „Како? Зашто? — викнуће. — Зашто на време ниси дошао? Зар сам ја пас неки да се целога дана ту са вама, ђаволима натежем? Зашто ниси дошао јутрос? Напоље! Губи се без трага! Сутра дођи!" А ја ћу му рећи: „Господине докторе! Павле Иваничу! Ваше високоблагорође!" Па хоћеш ли ићи, враг те однео! Но! Стругар шиба кљусе и, не гледајући на старицу, гунђа и даље себи у браду: — „Ваше високоблагорође! Говорим вам истину, као пред богом... тако ми овога крста, кренуо сам у свануће. Па како ту да се стигне кад треба, кад се Господ... мајка божја... разљутио и овакву мећаву послао? Изволите и сами видети... И неки бољи коњ па ни он не би могао да иде, а у мене је, изволите видети и сами, не коњ, него срамота!" А Павле Иванич ће се намрштити, па ће викнути: „Знамо ми вас! Свагда ћете наћи оправдање! Особито ти, Гришка! Знам те ја одавно! Сигурно си бар пет пута у крчму свраћао!" А ја ћу њему: „Ваше високоблагорође! Па зар сам ја злотвор некакав или некрст? Старица богу душу даје, умире, а ја зар да у крчму трчим! Шта говорите, побогу! Опустеле, да бог да, те крчме!" Тада ће Павле Иванич наредити да те у болницу однесу. А ја ћу му пред ноге пасти: „Павле Иваничу! Ваше високоблагорође! Захваљујем вам најпонизније! Опростите нама буда58
лама, проклетницима, не замерите нама сељацима! Нас би требало главачке избацити напоље, а ви се изволевате узнемиравати, ножице своје изволевате у снегу каљати!" А Павле Иванич ће погледати тако као да хоће да удари, и рећи ће: „Шта ми се ту пред ноге сваљујеш; боље би било, будало, да вотку не лочеш и да стару пожалиш. Ишибати те треба!" — „Право велите, ишибати, Павле Иваничу, бог ме убио, шибати ме треба! А како да се не клањам до земље кад сте ви доброчинитељи наши, очеви рођени? Ваше високоблагорође! Истину говорим... ево као пред богом... пљуните ми у очи ако вас преварим: чим моја Матрјона, како да кажем, оздрави, чим се осови на своје сопствене ноге, све што изволите наредити, све ћу за вашу милост учинити! Табакерицу, ако желите, од карелијске брезе... лоптице за крокет, кегле могу истругати најиностранскије... све ћу за вас учинити! Ни копејке од вас нећу узети! у Москви би вам за такву табакерицу четири рубље узели, а ја ни копејке." Доктор ће се насмејати и рећи ће: „Но, добро, добро... Верујем! Штета само што си пијаница..." Знам ти ја, брате старице, како треба с господом. Нема тога господина са којим не бих знао да поразговарам. Само да да бог да не залутамо. Их како мете! Сасвим ми је снег очи засуо. И стругар мрмља без конца. Блебеће тако махинално, не би ли бар мало одагнао своје мучно осећање. Речи на језику је много, а мисли и питања у глави још више. Невоља га је снашла изненада, сасвим неочекивано, и сада он не може да дође к себи, да се разабере, да схвати. Живео је досад мирно, сасвим као у пијаном заносу, не знајући ни за невољу, ни за радости, а сада наједном осећа страшан бол у души. Безбрижни дембелан и пијандура нашао се у трену у положају човека заузетог, брижног, који жури, и који се чак бори с природом. Стругар се сећа да је невоља почела од синоћ. Кад се синоћ вратио кући, накресан као и обично, почео је, по старој навици, да псује и да млатара шакама, старица је погледала свога кавгаџију тако како га раније није никада гледала. Обично је израз њених старачких очију био мученички, кротак, као у паса које много туку и рђаво хране, а сада је гледала строго и непомично, као што гледају свеци на иконама или самртници. Од тих чудноватих и злих очију је и почела невоља. Избезумљени стругар измолио је у суседа кљусе и сад ето вози старицу у болницу, у нади да ће Павле Иванич прашковима и мелемима повратити старици њен ранији поглед. — А ти, Матрјона, овај... — мрмља он. Ако Павле Иванич упита да ли сам те тукао или не, кажи: није никако! А ја те нећу више тући. Тако ми овога крста. Па зар сам те ја тукао из пакости? Тукао сам те тек онако, низашта. Жао ми те је. Другога би било баш брига, а ја, ето, возим... бринем се. А мете ли мете! Господе, буди воља твоја! Само да бог да да не скренем с пута... Шта је, боли ли слабина? Матрјона, што ћутиш? Питам те: боли ли слабина? 59
Изгледа му чудно што се на старичином лицу снег не топи, чудно што се и само лице некако особито издужило, добило бледосиву, прљавовоштану боју и постало строго, озбиљно. — Ех, баш си будала! — мрмља стругар. — Ја теби искрено, као пред богом... а ти, овај... Ех, баш си будала! Наљутићу се, ето, и нећу те одвести Павлу Иваничу! Стругар попушта узде и тоне у размишљања. Не усуђује се да се осврне на старицу: страшно је! Поставити јој питање и не добити одговор исто тако је страшно. Најзад, да би се ослободио неизвесности, он, не осврћући се према старици, напипава њену хладну руку. Подигнута рука пада као бич. — Умрла је, значи. Ето ти сад! И стругар плаче. Није му толико жао колико криво. Он мисли: како се на овом свету све брзо свршава! Његова невоља још није стигла ни да почне, а расплет је већ ту. Није стигао ни да поживи са старицом, да јој се изјада, да је пожали, кад она већ умре. Живео је с њом четрдесет година, али ето тих четрдесет година је прошло као у магли. Од пијанства, туче у немаштини није се ни осећао живот. И као за инат, старица је умрла баш у тренутку кад је осетио да је жали, да без ње не може живети, да је страшно крив пред њом. — А ето у просјачење је ишла! — сећа се он. — Ја сам је сам слао да хлеба од људи проси, а ето ти сад! Требало је, будала, да поживи још десетак година, а овако вероватно мисли да сам ја заиста такав. Мајко пресвета, па куд то до врага ја идем? Сад не треба лечити, него сахрањивати. Окрећи! Стругар окреће натраг и из све снаге бије по кљусету. Пут постаје сваког часа све гори и гори. Сада се лук уопште више не види. Саонице ту и тамо наиђу на младу јелку, тамни предмет огребе стругару руку, промакне му пред очима и видокруг му опет постаје бео, и усковитлан. „Да ми је изнова да почнем живот..." мисли стругар. Сећа се како је Матрјона пре четрдесет година била млада, лепа, весела, из богате куће. Удали су је за њега зато што су се полакомили на његов занат. Имали су све услове да добро поживе, али је несрећа била у томе што се он, како се после свадбе напио и завалио на пећ, тако рећи ни до дана данашњег није будио. Свадбе се он сећа, а шта је било после свадбе — да га убијеш, ничега се не сећа; сећа се само да је пио, лежао, тукао се. Тако је, ето, и пропало четрдесет година. Бели снежни облаци постају мало-помало сиви. Спушта се сумрак. — Па куд ја то идем? — трже се наједном стругар. — Сахрањивати треба, а ја у болницу... Као да сам пошашавео! Стругар опет окреће и опет удара по кљусету. Кобилица напреже све своје снаге, фркће и трчи ситним касом. Стругар је непрестано удара по леђима... Одостраг се чује неко лупање и, мада се не осврће, он 60
зна да то удара покојничина глава о сонице. А ваздух постаје све тамнији и тамнији, ветар све хладнији и јачи... „Да ми је изнова да почнем живот.. ” мисли стругар. „Да набавим нови алат, поруџбине да примам... па да старици новац дајем... да!" И ето, узде му испадају из руку. Он их тражи, хоће да их подигне, али никако му то не полази за руком; руке га не служе... „Свеједно..." мисли он, „коњ ће и сам ићи, зна пут. Да ми је сад мало да одспавам... Доклен је тамо сахрана или опело, да ми је да прилегаем." Стругар затвара очи и дрема. Мало касније он чује како је коњ стао. Он отвара очи и види испред себе нешто тамно, налик на брвнару или стог... Хтео би да изађе из саоница и да види у чему је ствар, али цело тело му је обузела таква тромост да би се радије смрзнуо него се покренуо с места... И он безбрижно тоне у сан. Буди се у велико] соби с бојадисаним зидовима. Кроз прозоре се улива јарка суичева светлост. Стругар види испред себе људе и пре свега хтео би да се покаже као човек озбиљан и разумам. — Опело би требало, браћо, за старицу... — каже он. — Попу би требало рећи... — Де, добро, добро! Само ти лези! — прекину га нечији глас. — Драги докторе! Павле Иваничу! — чуди се стругар видећи испред себе доктора. — Вашескорође! Добротворе! Хтео би да скочи и да се баци медицини пред ноге, али осећа да га ни руке ни ноге не слушају. — Ваше високорође! А ноге моје где су? Где су руке? — Опрости се с рукама и ногама... Смрзнуо си их! Де, де, па што плачеш? Поживео си, и хвала богу! Проживео си, ваљда, којих шездесетак годиница, доста за тебе! — Јао!... — Вашескорође, несрећа! Опростите великодушно! Да ми је још једно пет, шест годиница... — Зашто? — Коњ није мој, треба га вратити... Старицу треба покопати... И како се само на овоме свету све брзо свршава! Ваше високорође! Павле Иваничу! Табакерицу од карелијске брезе, најбољу! Крокетић ћу истругати... Доктор одмахује руком и излази из болничке собе. Стругару је — амин!
ЕХ, ПУБЛИКА! (19) — Доста, нећу више да пијем!.. Ни... нипошто! Време је већ да се опаметим. Треба радити, залагати се... Кад волиш да примаш плату, онда ради поштено, ревносно, од душе, не мислећи на одмор и сан. Несташлуке остави... Навикао си, брате, забадава плату да примаш, а 61
то је управо оно што не ваља... не ваља... Пошто одржа себи неколико моралних поука, главки кондуктер Потјагин поче да осећа неодољиву жељу за радом. Већ је прошло један сат после поноћи, али, без обзира на то, он пробуди кондуктере и заједно с њима крену по вагонима да контролише карте. — Вашш... карте! — узвикује он весело шкљоцајући малим клештима за бушење карата. Сањиве прилике, увијене у вагонски полумрак, трзају се, тресу иза сна главама и пружају своје карте. — Вашш... карте! — обрати се Потјагин путнику II разреда, човеку врло мршавом, сама кост и кожа, умотаном у бунду и ћебе и окруженом јастуцима. — Вашш... карте! Мршави човек не одговори. Он је утонуо у сан. Главки кондуктер га додирну по рамену и нестрпљиво понови: — Вашш... карте! Путник се трже, отвори очи и ужаснуто погледа Потјагина. — Шта? Ко? А? — Људски вам се каже: вашш... карте! По-о-кажите! — Боже мој! — простења врло мршави човек правећи плачан израз. — Господе боже мој! Патим од реуматизма... три ноћи нисам спавао, специјално сам узео морфијум да бих заспао, а ви... с картом! Па то је бездушно, нечовечно! Кад би сте ви знали како је само мени тешко да заспим, не бисте ме узнемиравали због такве једне бесмислице... Бездушно, бесмислено! И зашто вам треба мој а карта? То је чак и глупо! Потјагин помисли да ли да се увреди или не, и одлучи да се увреди. — Немој те овде да вичете! Није ово крчма! — рече он. — Па и у крчми су људи човечнији... — кашље путник. — Чик сад да заспим по други пут! И како је само то чудно: цело иностранство сам пропутовао, и нико ми нигде није карту тражио, а овде као да их ђаволи шибају по ушима, сваки час, сваки час!... — Па идите у иностранство ако вам се тамо свиђа! — Глупо, драги мој! Да! Не само што трују путнике угљен-моноксидом, запаром и промајом, просто још хоће, ђаво да их носи, формалностима да их дотуку. Карта му треба! Нема шта, велика ревност! Кад би то бар било ради контроле, а овако пола воза без карата путује! — Чујте, господине! — плану Потјагин. — Ако не престанете да вичете и да узнемиравате публику, бићу принуђен да вас на станици скинем с воза и да саставим акт о овом факту! — Ово је неподношљиво! — негодује публика. — Гњави болесна човека! Чујте, па имајте сажаљења! — Па он је тај који грди! — попушта Потјагин. — у реду, нећу тражити карту... Како хоћете... Само ето, и сами знате, мој а служба то захтева... Да није службе, онда, наравне... Можете чак и шефа станице питати... Питајте кога било... 62
Потјагин слеже раменима и одмаче се од болесника. Најпре се осећао увређен и донекле омаловажен, а онда, кад прође два-три вагона, у својим главнокондуктерским грудима он поче да осећа неку узнемиреност, налик на грижу савести. „Стварно, није требало да будим болесника", мислио је. „Уосталом, нисам ја крив... Они тамо мисле да ја то чиним из обести, из доколице, а не знају да то служба изискује... Ако не верују, могу им и шефа станице довести." Станица. Воз стоји пет минута. Пред треће звоно у описани вагон II разреда уђе Потјагин. За њим корача шеф станице у црвеном качкету. — Ево овај господин — поче Потјагин — каже да ја немам пуног права да тражим од њега карту, и... љути се. Молим вас, господине шефе, објасните му да ли ја по службеној дужности тражим карте или тек онако? Господине — обрати се Потјагин мршавом човеку. — Господине! Можете ево шефа станице упитати ако мени не верујете. Болесник се тргну као опечен, отвори очи и, правећи плачно лице, наслони се на наслон седишта. — Боже мој! Узео сам други прашак и само што сам задремао, кад он опет... опет! Преклињем вас, имајте сажаљења! — Ви, ево, можете поразговарати са господином шефом станице... Имам ли ја стварно право да тражим карту или не? — Ово је неиздржљиво! Ево вам ваше карте! Држите! Купићу још пет карата, само ми дајте да умрем на миру! Зар ви заиста никада нисте били болесни? Безосећајан свет! — Ово је просто иживљавање! — негодује некакав господин у војној униформи. — Друкчије не могу да разумам ово гњављење! — Пустите... — мршти се шеф станице вукући Потјагина за рукав. Потјагин слеже раменима и полако крену за шефом станице. „Па хајде ти ту сад угоди!" мисли он не схватајући. „Због њега сам управо и позвао шефа стачице, да би схватио, да би се умирио, а он... грди. Друга станица. Воз стоји десет минута. Пред друго звоно, док Потјагин стоји испред бифеа и пије минералну воду, прилазе му два господина, један у униформи инжењера, други у војном шињелу. — Чујте, главни кондуктеру! — обрати се инжењер Потјагину. — Ваше понашање према болесном путнику револтирало је све очевице. Ја сам инжењер Пузицки, а ово је... господин пуковник. Ако се ви не извините путнику, ми ћемо се жалити начелнику железничког саобраћаја, нашем заједничком познанику. — Господо, па ја овај... па ви... — запрепасти се Потјагин. — Објашњења нам нису потребна. Али вас упозоравамо ако се не извините, узећемо путника у заштиту. — Добро, ја... ја, молим, извинићу се... Нека буде... Након пола сата, пошто је смислио фразу за извињење, која ће за63
довољити путнике и неће умањити његово достојанство Потјагин уђе у вагон. — Господине! — обрати се он болеснику. — Чујте, господине! Болесник се тргну и нагло се исправи. — Шта је? — Ја овај... како оно?... Ви се не љутите... — Ох... воде... — поче да дахће болесник хватајући се за срце. — Трећи прашак морфијума сам узео, задремао, и... опет! Боже, кад ће се најзад завршити ова тортура? — Ја овај... Ви извините... — Слушајте, скините ме на следећој станици... Нисам више у стању да подносим. Ја... ја умирем... — То је ниско, гадно! — револтира се публика. Губите се одавде! Платићете ви за оваква изругивања! Напоље! Потјагин одмахну руком, уздахну и изађе из вагона. Он оде у службени вагон, седе клонуо за сто и поче да се тужи: „Ех, публика! Хајде ти сад њој угоди! И де ти сад службуј, залажи се! Хтео-не хтео пљунућеш на све и одаћеш се пићу... Ако ништа не радиш, љуте се, почнеш ли радити, такође се љуте... Хајде да попијем!" Потјагин испи одједном пола боце и престаде да мисли даље на посао, дужност и поштење.
МЕКУШАЦ (20) Цртица Било је вече. Секретар провинцијског листа „Гушчији гласник", Пантелеј Диомидич Кокин, ишао је према кући фабриканта, саветника за трговину Блудихина, где је требало да се одржи аматерска позоришна представа, а после тога игранка и вечера. Секретар је био весео, срећан и задовољан. Будућност му је изгледала блистава... Он је замишљао како намирисан парфемом, наковрџан и галантан улази у велику осветљену салу. Лице ће пресвући меланхолијом и равнодушношћу, у ход и слегање раменима унеће осећање сопственог достојанства, говориће немарно, преко воље, изгледу ће настојати да да уморан и подсмешљив изпаз, једном речју, држаће се као представник штампе! Каваљери и госпођице ће се, пролазећи поред њега, загледати и дошаптавати: — Тај је из редакције. Не изгледа лоше! Он је у „Гушчијем гласнику" само секретар. Његов посао је да пази да се не бркају адресе, да прима претплату и да мотри да радници из типографије не краду редакцијски шећер, и ништа више, али ко од публике зна круг његове делатности? Ако је већ из редакције, значи књижевник је, ризница редакцијских тајни. Боже, а како само на жене делу64
ју редакцијске тајне! Кокин ће свакако срести на приредби Клавдију Васиљевну. Он ће гледати да прође испред ње пет-шест пута и потрудиће се да се направи да је не примећује. Кад она изгуби стрпљење и прва му се обрати, он ће се немарно с њом поздравити, овлаш ће зевнути, погледати на сат и рећи: — Каква досада! Само да се што пре заврши ова бесмислица... Већ је дванаест сати, а морам још да издам нови број и да прегледам тамо неке чланчиће... Клавдија Васиљевна ће га погледати с дубоким поштовањем одоздо нагоре, као што се гледају споменици. Врло је вероватно да ће га упитати ко је у последњем број у написао заједљиву песму о глумици Кишкин-Брандахлицкој? Тада ће он подићи поглед према таваници, тајанствено прогунђати и рећи: „Мм... да..." Нека она мисли да је то он написао! Затим игранка, вечера, пијанка... После пијанке — блажено расположение, праћење Клавдије Васиљевне до куће, и сањарење, сањарење... Разуме се, све је то безвредно, ситничаво, неозбиљно, али, господо, па ваљда младост има своја права! На осветљеном прилазу Блудихиновој кући секретар виде два реда кочија. Дебели вратар с металним штапом је отварао и затварао врата. Капуте су узимали лакеји одевени у тамноплаве фракове и црвене прслуке. Антре20 је био прекрасан, с цвећем, теписима и огледалима. Секретар немарно збаци на лакејеве руке своју бунду, провуче руком кроз косу, подиже достојанствено главу... — Из редакције! — проговори он кад се нађе између двојице лакеја, који су стајали на најнижој степеници у антреу и цепали углове карата... — Не може! Не може! Немој те да пуштате! — зачу се у том моменту одозго резак, металан глас. — Не пуштајте! Кокин поглед а нагоре. Тамо горе је на последњој степеници стајао дебео човек у фраку и гледао право у њега. Пошто је био уверен да се рески глас не односи на њега, секретар подиже ногу да стане на степеницу, али у том тренутку, на свој ужас, примети да лакеји праве покрете да му препрече пут. — Не пуштај! — понови дебељко. — То јест... а зашло да ме не пусте? — запрепасти се Кокин. — Ја сам из редакције! — Баш зато да вас не пусте што сте из редакције! — одговори дебељко и у знак поздрава поклони се некој дами. — Не може! Секретар се распамети, као да су га рукуницом мазнули по глави. Пре свега, он се ужасно збуни. Како год хоћете, али тежак мирис виолет-де-парма,21 нове рукавице и наковрџана глава лоше иду са 20 21
Улаз (франц.). Врста парфема. — (Прим. прев.)
65
понижавајућом улогом човека кога не пуштају и испред кога лакеји стоје раширених руку, и то још пред дамама, пред послугом! Осим стида, недоумице и запрепашћења, секретар осети у себи пустош, разочарење, као да је неко узео и одрезао маказама у њему сањарење о предстојећим радостима. Тако мора да се осећају људи који уместо очекиване „захвалности" добију ћушку. — Ја не разумем... ја сам из редакције! — промрмља Кокин. — Пустите ме! — Није дозвољено! — рече лакеј. — Склоните се са степеница, сметате гостима да пролазе. — Чудно! — прогунђа секретар покушавајући да се достојанствено осмехне... — Врло чудно... Хм. Поред њега, весело се смејући и шуштећи модерним хаљинама, једна за другом пролазиле су госпођице и госпође... Сваки час се отварају врата, све до предсобља бије промаја и на степенице се пење нова партија гостију... — А зашто то није дозвољено да ја уђем? — није могао да схвати секретар, још увек не долазећи себи од неочекиване опомене и чак не верујући својим угпима. — Тај дебељко је рекао да ме зато и не пуштају што сам из редакције... Али зашто? Ђаво да их носи... Не дај боже да познаници виде да се ја овде смрзавам, могу да питају у чему је ствар... брука! Кокин још једном покуша да стане на степенице, али га још једном грубо зауставише... Он слеже раменима, усекну се, размисли, опет приђе лакејима... опет га спречише. Горе засвира оркестар. Секретару заигра нешто око срца, стаде му дах од жеље да се што пре створи у великој сали, да високо подигне главу и да се поигра стрпљењем Клавдије Васиљевне. Музика одмах оживе и узбуни у њему сањарења, којима се наслађивао док је ишао на приредбу... — Чујте! — викну он дебељку који се горе час појављивао, час нестајао. — Због чега мене не пуштају? — Молим? Нико из редакције да се не пушта! — Али... али зашто? Ви барем објасните! — Господин Блудихин не дозвољава! То није моја ствар! Није ми наређено, и ја не пуштам!... Дозволите дами да прође! А ти пази, Андреју, из редакције никог! Домаћин је наредио! Кокин слеже раменима и, осећајући како је глупо и бесмислено то слегање, одмаче се од степеница... Шта да ради? Разуме се, најбоље што је Кокин могао да учини у датом случају је да отрчи брже у редакцију и да саопшти уреднику да је будала Блудихин издао такво и такво наређење. Уредник би се зачудио, насмејао и рекао: — Е па зар није идиот? Ваш је нашао чиме ће да нам се свети због рецензије! Не разуме, магарац, да ако ми идемо на његове приредбе, не чини он нама тиме част, већ ми њему! Ех, баш је будала, сачувај 66
боже! Али, причекај, накитићу ја тебе у сутрашњем броју! У овом случају уредник би тако поступио... Е, а шта даље? Даље би секретар, као честит човек, требало да остане код куће и да се не обазире на Блудихина. То би захтевали и његов понос и достојанство редакције. Али, господо, све је то лепо у теорији, а у пракси, када су купљене нове рукавице, кад је плаћено брици за локне, кад тамо горе чекају Клавдија Васшвевна, закуска и пиће, то никако није добро... ,,Чекао сам ово вече два месеца, сањарио, спремао се!" мислио је Кокин. „Пуна два месеца сам ишао по граду, тражио нов реденгот... дао сам реч Клавдији, и одједном... Не, то је немогуће! Ту је некакав неспоразум... Бога ми, неспоразум! И у редакцију немам зашто да идем, треба само с дежурним поразговарати..." — Слушајте! — обрати се Кокин дебељку. — Ви ми бар дозволите да се попнем горе... у салу нећу ући само ћу поразговарати с дежурним или са господином Блудихином! — Идите, само знајте да вас у салу нипошто неће пустити! „Боже мој!" мислио је Кокин пењући се уз степенице. „Те две даме што иду чуле су његове речи... Брука! Срамота! Требало би да одем, бога ми..." Горе, на улазу у салу, стајао је риђи дежурни с траком на реверу. Баш ту, за сточићем, седела је некакава разголићена дама и продавала програме. — Реците, молим вас — обрати им се секретар плачним гласом — зашто је одлучено да се не пушта нико из редакције? Због чега? — Сами сте ви, господо, криви! — одговори риђасти. — Вама се шаљу почасне позивнице, стављају вас увек у први ред, а ви пишете паскивиле... — Господе, па овај... Чујте... У том моменту се с друге стране врата зачуше гласни аплаузи и симпатичан глас кнегињице Рошкине, која је певала „Ја сам опет пред тобом"... Секретару задрхта срце. Ове танталове муке биле су изнад његових снага. — Ма какве пасквиле? — обрати се он дами. — Рецимо, госпођо, да су у новинама и биле пасквиле, али зар сам ја ту нетто крив? Крив је уредник, сарадници, а какве ја везе имам с тим? Ја сам само секретар... нешто као књиговођа. Ја уопште нисам писац... Бога ми, нисам писац! Слушајте, ја чак часну реч дајем да нисам писац! — Ништа не можемо за вас учинити — уздахну дама. — То је Блудихинова наредба лично... Уосталом... ви можете купити карту! „До ђавола, како ми то раније није пало на памет?" — помисли Кокин и одмах се сети да у цепу има само четрдесет копејки узетих у случају да Клавдија Васиљевна пожели да се одвезе кући фијакером. — У том случају ћу поразговарати са Блудихином! — рече он. — Сачекајте паузу... 67
Кокин стаде да чека... С оне стране врата су грмели аплаузи, певали су познати женски гласови, смејали се... Тамо је све киптело! А јадни секретар је стајао пред вратима у пози грешника који се каје, а lа Хенрик у Каноси, и гледао у врата као коњ који осећа близину овса, али га не види... Дуго је чекао паузу, и најзад с оне стране врата зачу се померање столица, жагор, разговор; врата се широм отворише, и у ходник нагрну публика. „А срећа је била тако блиска, тако могућа!" помисли секретар погледавши кроз отворена врата. „Не, ја чак не могу ни да помислим да ме неће пустити..." Ускоро се појави и сам Блудихин, румен, блистав... Кокин поче да обилази око њега, дуго се није усуђивао да га ослови и најзад се одлучи... — Извините... узнемиравам вас... Ви сте, Анисиме Иваничу, наредили да се нико из редакције не пушта... — Да, па шта онда? — Па ја сам, ево, дошао... Али ја не разумеm! Признаћете и сами! Шта сам ја крив? Уредници или сарадници су криви, њих и не пуштајте, али ја... часна реч нисам писац!... — Ааа... ви сте, дакле, из редакције? — упита Блудихин, раскречивши ноге у облику слова А и забацивши главу уназад. — Ви се, наравно, љутите? Али, чујте! Нека публика буде сведок! Господо будите судије! Ево, господин дописник се љути на мене што сам овај, ја... еее... на неки начин изразио протест... Мој став према штампи је, надам се, познат. Ја сам увек за штампу! Али, господо... (Блудихин направи молећив израз лица)... господо, треба знати границе! Грдите ви глумце, комад, декорације, али што писати неумесности? Зашто? У последњем броју вашег листа био је прекрасан чланак... пре-кра-сан! Али описујући предстану „Јудита и Холоферн", у којој је участвовала моја кћи, он... Сам бог зна шта! Мач, каже, који је држала у рукама Јудита тако је, вели, дуг да је њим могуће заклати човека само издалека или попевши се на кров... Какве ту везе има кров? Моја кћи је прочитала и... заплакала! То, господо, није критика! Не-е-е, то није критика! То је против личности! Ухватио се човек за мач, само мени да напакости... — Ја... ја се слажем с вама! — заплете се Кокин осећајући на себи стотине очију. — И сам сам увек против грубих речи... Али, побогу, какве то везе има са мном? Ја, часна реч, нисам писац! Ја сам секретар... Ја ћу вам чак више рећи, али... међу нама, разуме се... Тај чланак је писао лично уредник... („Зашто ја, стока једна, то говорим?" — помисли Кокин.) Али он је добар... честит човек. Ако је и написао тако нешто, то је случајно... из лакомислености... Секретаров овчији тон гану Блудихина. Саветник за трговину узе за дугме Кокина и поче испочетка да му излаже свој став према штампи. 68
У секретаровим грудима се одједном ускомеша хиљаду осећања. Осећао се поласкан што с њим тако отворено разговара једна тако важна зверка као што је Блудихин; осећао је да ће га сад сигурно пустити у салу, да је неспоразум већ решен, да опет може да сањари... али у исто време било га је страшно срамота, осећао се огавно, одвратно... Осећао је да је захваљујући свом бедном карактеру, издао себе, уредника, „Гушчији гласник", издао јавно, пред познаницима, као последњи Јуда! Требало је да фућка на све, да опсује, једноставно да се насмеје, а он је молио, понижавао се, само што није плакао... Ах! Блудихин је говорио, говорио. Кад се до миле воље изафектирао и изувијао, он узе секретара под руку и већ је секретар био на улазу у,,Рај", кад се зачу узвик: — Анисиме Ивановичу! Генерал је стигао! Блудихин се трже и, оставивши Кокина, полете колико га ноге носе низ степенице. Секретар мало постоја, прошета се, поправи кравату. Он више ништа није чекао, нити желео. Кад отпоче други чин, он приђе вратима, дежурни га не пусти. — Блудихин нам ништа није рекао. Не може! После десет минута секретар је вукао ноге у својим великим каљачама по замрзлој земљи. Ишао је кући, али би било боље да скочи у воду кроз пукотину на леду! Било га је срамота, осећао се одвратно. Одвратан му је био његов мирис парфема, и нове рукавице, и наковрџана глава. Тако би сад себе ударно по тој главурди!
СВЕТА ПРОСТОТА (21) Приповетка Оцу Сави Жезлову, веома старом протојереју цркве Свете Троице у граду П., сасвим неочекивано допутова из Москве његов син Александар, познати московски адвокат. Кад самохрани старац удовац угледа своје једино чедо, које није видео једно дванаест до петнаест година, управо одонда кад га је отпремио на студије, побледе, задрхта целим телом и обамре. Радости и одушевљењу није било краја, Увече на дан доласка отац и син су разговарали. Адвокат је јео, пио и био ганут. — А овде код тебе је лепо, пријатно! — усхићавао се он мешкољећи се на столици. — Удобно је, топло и одише тако нечим патријархалним. Богами, лепо је! Отац Сава, ставивши руке позади и очигледно се правећи важан пред старицом куварицом што има тако одраслог и отменог сина, обилазио је око стола и трудио се да за љубав госту изгледа „учевно". — Такве су ти, брате, чињенице... — говорио је. — Испало је управо онако како сам ја у души желео: и ти и ја, обојица смо образовање стекли. Ти ето факултет, а ја сам Кијевску академију завршио, и... Истом 69
стазом, дакле... Разумемо један другог... Само, ето, не знам како је сада у академијама. У моје време веома су инсистирали на класицизму и чак сам старојеврејски језик учио. А сада? — Не знам. А ти, татице, имаш изванредну кечигу. Већ сам сит, али ћу још јести. — Једи, једи. Ти треба више да једеш зато што радиш интелектуални посао, а не физички... хм... не физички... Ти си факултетски образован човек, радиш глазом. Хоћеш ли дуже остати у гостима? — Ја нисам дошао да гостујем. Ја сам, татице, код тебе случајно свратио, тако као Deus ех machina.22 Допутовао сам овамо пословно, да браним вашег бившег председника општине. Вероватно знаш, сутра ће код вас бити суђење. — А тако... Значи, ти си у правној струци? Правник? — Да, ја сам адвокат. — Тако... Боже помози. А који чин имаш? — Богами, татице, не знам. „Како би било да упитам за плату," помисли отац Сава „али по њиховом схватању, то је нескромно питање... Судећи према одећи, а и што се тиче златног сата, изгледа прима више од хиљаде." Старац и адвокат заћуташе. — Нисам знао да имаш овакву кечигу, иначе бих још и прошле године код тебе навратио — рече син. — Прошле године сам био близу, у губернијском граду. Имате смешне градове! — Управо смешни... да ти се згади! — сложи се отац Сава. — Шта ћеш! Далеко од интелектуалних центара... предрасуде. Није још продрла цивилизација... — Није ствар у томе... Слушај само каква се згода са мном десила. Улазим ја у вашем губернијском граду у позориште, идем на благајну по карту, а они ће тек мени: представа неће бити јер ниједна карта није продата! А ја питам: колико износи ваш укупан приход од карата? Кажу триста рубаља! Реците, кажем, нека играју, ја плаћам триста... Платио сам из досаде триста рубаља, а кад почех да гледам њихову потресну драму, још досадније ми је постало... Ха, ха... Отац Сава сумњичаво погледа сина, погледа куварицу и нацери се себи у шаку... „Види само како лаже!" помисли он. — А где си, Шурењка, узео тих триста рубаља? — упита он бојажљиво. — Како где сам узео? Из свог џепа, наравнo... — Хм... А колику ти, извини за нескромно питање, примаш плату? — Како кад... Понеке године тридесетак хиљада зарадим, а понекад се ни двадесет не набере... Нису све године исте. 22
Бог из машине (лат.) — употребљава се у смислу: неочекивано избијање, изненадна појава.
70
„Како само лаже! Хо-хо-хо! Како лаже!" помисли отац Сава грохотом се смејући и са љубављу гледајући уморно синовљево лице. „Хвалисаве ли младости! Хо-хо-хо... Прекардашио је, тридесет хиљада!" — Невероватно, Сашењка! — рече он. — Извини, али... хохо-хо... тридесет хиљада! За те се паре две куће могу саградити... — Не верујеш? — Не да не верујем, него онако... како да се изразим... ти сувише овај... Хо-хо-хо... Е па ако тако много примаш, онда куд паре деваш? — Трошим, татице... Живот је у престоници, драги мој, папрен. Овде треба потрошити хиљаду, онде пет. Држим коње, играм карте... понекад банчим. — Значи, тако... Требало би да штедиш! — Не може се... Нису мој и нерви такви да штедим (адвокат уздахну)... Не могу себе да изменим. Прошле сам године купио на Пољанки кућу за шездесет хиљада. Бар је некакава потпора у старости! И шта мислиш? Није прошло ни два месеца од куповине, а морао сам да је заложим. Заложио сам је и сав новац — фућ! Нешто сам на картама изгубио, нешто пропио. — Хо-хо-хо! Како само лаже! — закрешта старац. — Занимљиво причаш бесмислице! — Не лажем, татице. — Па зар се може кућа изгубити на картама или пробанчити? — Може се не само кућа него се и земаљска кугла може пропити. Сутра ћу од вашег председника општине пет хиљада згулити, али знам да их до Москве нећу донети. Таква ми је срећа. — Не срећа, него судбина — поправи отац Сава, накашља се и достојанствено погледа стару куварицу. — Извини, Шурењка, али ја сумњам у твоје речи. Па за шта ти добијаш толике суме? — За таленат... — Хм... Можда једно три хиљаде и добијаш, а то тридесет хиљада, или, рецимо, да се куће купију, извини, сумњам. Али оставимо ово препирање. Сада ми реци како је код вас у Москви? Вероватно је весело. Имаш ли пуно познаника? — Врло много. Читава Москва ме зна. — Хо-хо-хо! Како само лаже! Хо-хо! Каква невиђена чуда, брате, ти причаш. Дуго су још отац и син водили разговоре овакве врсте. Адвокат исприча о својој женидби са миразом од четрдесет хиљада, описа своја путовања у Нижњи, свој развод, који га је коштао десет хиљада. Старац је слушао, пљескао рукама, грохотом се смејао. — Како ли само лаже! Хо-хо-хо! Нисам знао, Шурењка, да си ти такав мајстор за ћаскање! Хо-хо-хо! Ја то тебе не прекоревам. Занимљиво ми је да те слушам. Причај, причај. — Но превише сам се запричао — заврши адвокат и устаде од сто71
ла. — Сутра је претрес, а ја још нисам ни читао парницу. Збогом. Пошто испрати сина до своје спаваће собе, отац Сава се препусти усхићењу. — Какав је, а? Јеси ли видела? — поче он да шапуће куварици. — То је тек нешто... факултетски образован човек, хуман, аманципован, а није се постидео да старца посети. Био заборавио оца, и одједном се сетио. Сетио се без размишљања. Дај, помислио је, да се свог старог гунђала сетим! Хо-хо-хо! Диван син! Ваљан син! Јеси ли ти приметила? Он са ином као са себи равним... свог учевног сабрата у мени види. Разуме, значи. Штета, ђакона нисмо позвали, требало је да види. Изливши пред старицом своју душу отац Сава на прстима приђе својој спаваћој соби и провири кроз кључаоницу. Адвокат је лежао на постељи и, док му се цигара димила, читао је голему бележницу. Поред њега на сточићу стајал а је боца са вином, коју пре отац Сава није приметно. — Ја на тренутак... да погледам да ли ти је удобно — замрмља старац улазећи код сина. — Је ли ти удобно? Је л' меко? Па требало би да се свучеш. Адвокат нешто промрси и намршти се. Отац Сава седе крај његових ногу и замисли се. — Тако је то... — поче он после краћег ћутања. — Ја све о ономе што си ти причао мислим. С једне стране хвала ти на томе што си разведрио старца, а с друге стране, као отац и... образован човек, не могу да прећутим и да се уздржим од примедбе. Ти си се, ја знам, за вечером шалио, али ипак, знаш, како вера тако и наука осуђује лаж чак и у шали. Кхм... Имам кашаљ. Кхм... Извини, ја тако као отац. А откуд ти то вино? — То сам ја са собом донео. Хоћеш ли? Вино је добро, осам рубаља је боца. — О-осам? Како само измишљаш! — пљесну рукама отац Сава. — Хо-хо-хо! Па за шта ту има да се да осам рубаља? Хо-хо-хо! Ја ћу ти најбољег вина за рубљу купити. Хо-хо-хо! — Хајде, одлази, старче, ти ми сметаш... Хајде! Смејуљећи се и пљескајући рукама старац изађе и тихо затвори за собом врата. У поноћ, пошто очита прописана „правила" и пошто наложи старици шта ће за сутрашњи ручак, отац Сава још једанпут провири у синовљеву собу. Син је и даље читао, пио и пушио. — Време је да се спава... свлачи се и гаси свећу... — рече старац уносећи у синовљеву собу мирис тамјана и изгорелих свећа. — Већ је дванаест сати... То си ти и другу боцу начео? Охо! — Без вина не иде, татице... Ако ли себе не побудиш, посао нећеш урадити. Сава седе на кревет, мало поћута и поче: 72
— Таква је то, брате, ствар... Мда... Не знам хоћу ли бити жив и хоћу ли те још једном видети, па је зато боље ако ти данас саопштим мој аманет Видиш ли... За све време мог четрдесетогодишњег службовања приштедео сам ти хиљаду и по рубаља. Кад умрем, узми их, али... Отац Сава се свечано усекну и настави: — Али не траћи их, чувај их... И, молим те, после моје смрти пошаљи сестричини Варењки сто рубаља. А ако ти не буде жао, онда и Зинаиди двадесетак рубаља пошаљи. Оне су сироте. — Ти им пошаљи свих хиљаду и по. Оне ми не требају, татице... — Лажеш? — Озбиљно... И тако и тако ћу их спискати. — Хм... Па ја сам их штедео! — увреди се Сава. — Сваку копејку сам за тебе слагао... — Ако хоћеш под стакло ћу ставити твој новац као знак родитељске љубави, али он ми не треба... Хиљаду и по — фуј! — Но, како хоћеш... Да сам знао, не бих чувао... Спавај! Отац Сава прекрсти адвоката и изађе. Био је малко увређен... Немаран, равнодушан синовљев однос према његовој четрдесетогодишњој уштеђевини га је збунио. Али осећање увређености и збуњености убрзо је прошао... Старца опет обузе жеља да поприча са сином, да поразговара „учевно", да се сети прошлости, али се сад више није усуђивао да узнемири заузетог адвоката. Ишао је тамо-амо по собама, размишљао, размишљао и најзад оде у предсобље да погледа синовљеву бунду. Не знајући за себе од родитељског усхићења, он обема рукама обухвати бунду и поче да је грли, љуби, крсти, као да то није бунда него управо син, човек са факултетом... Није му се спавало.
ШИЛО У ЏАКУ (22) У највећој тајности журио је у изнајмљеној тројци сеоским путевима Петар Павлович Посудин — у срески градић Н., куд га је позвало једно примљено анонимно писмо. „Банућу... као гром из ведра неба..." сањарио је и скривао лице у оковратник своје бунде. „Направили свињарије, неваљалци, и ликују, мисле да су сви трагови сакривени... Ха-ха-! Замишљам њихов ужас и чуђење кад усред славља одјекне: Овамо Тјапкина — Љапкина!' Ала ће бити трке! Ха-ха." Пошто се до миле воље насањарио, Посудин поче разговор са својим кочијашем. Као човек који је жудео за популарношћу, пре свега упита о себи лично. — А познајеш ли ти Посудина? — Како да га не знам — осмехну се кочијаш. 73
— Знамо ми њега! — А што се смејеш? — Па чудно питање! И последњег писара знам, а како не бих знао Посудина! Он је зато овде и постављен да га сви знају. — То је тачно... А какав је, по твои мишљењу? Је ли добар? — Па онако... — зевну кочијаш. — Добар господин, зна свој посао... Нема ни две године како су га овамо послали, а већ је много урадио... — А шта је он то нарочито урадио? — Учинио много добра, бог му дао здравља. Довео нам је железничку пругу. Уклонио Хохрјукова из нашег среза... А том Хохрјукову нико није могао да доскочи. Био је лупеж и протува, сви ранији главари ишли су му наруку, а над дође Посудин, оде Хохрјуков до ђавола, као да није ни постојао... Ето ти, брајко! Посудина, брате, нећеш поткупити, никако! Можеш да му понудиш сто, или хиљаду, он неће узети грех на душу... Никако! „Хвала богу што су макар у том погледу схватили" помисли Посудин радујући се у себи. „То је добро." — Образован господин... — настави кочијаш — није горд. Наши ишли код њега да се жале, и примио их је као господу: са свима се руковао, „седите"... Тако ватрен и брз. Тај ниједну реч не каже полако, све: фик! фик! Он не иде кораком... боже сачувај... већ све у трку, све у трку! Наши нису стигли честито ни да му испричају, а он „коње!" и право овамо. Дошао и све уредио... А ни копејке није узео... И те колико је бољи од оног ранијег! Додуше, и ранији је био добар! Тако наочит, достојанствен, нико од њега није могао јаче да викне у целој губернији... Дешавало се, иде он, а чујеш га на десет врста; али по спољашности или по души садашњи је кудикамо згоднији. Код садашњег у глави има сто пута више мозга... Једно само не ваља... У свему добар човек, само једна несрећа... пијаница! „Е, наздравље!" помисли Посудин. — А откуд ти знаш — упита он — да сам... да је он пијаница? — Оно, истина, ваше благородство, ја га лично нисам видео пијаног, нећу да лажем, али људи причају. И ти људи га нису видели пијаног, али на таквом је гласу... Пред светом, или кад оде у госте, на бал, или кад је у друштву... никада не пије. Код куће шљема... У стане изјутра, протрља очи и прва му је ствар вотка. Собар му донесе чашу, а он већ другу тражи. И тако тера по цео дан. И знате шта је најчудније: пије, а ништа му се не познаје! Значи уме да влада собом. А кад би се наш Хохрјуков напио, онда не само људи већ и пси то виде. А Посудину, ако је теби, онда је и њему нос црвен. Затвори се код куће у кабинет и лоче... Да људи не примете, удесио је у столу специјалну фиоку са цевчицом. У тој фиоци увек има ракије... Нагне се на цевчицу, повуче, и пијан... У кочији исто тако, у торби... „Откуд знају?" ужасну се Посудин. „Боже мој, чак се и то зна! Каква 74
срамота!" — А такође, што се тиче женског пола... Лопов! (Кочијаш се насмеја и заврте главом.) Безобразлук, и то ти је! Има десетак тих вртирепа! Две му живе код куће... Једна, она Настасја Ивановна, код њега је уместо економке, а друга... се, ђаво да је носи, зове?... Људмила Семјонова, као, тобоже, писарица... Најглавнија је Настасја, што она хоће, он све уради... Окреће га као лисица реп. Има велику власт... Ни њега се толико не боје као ње... Ха... ха... А трећа роспија станује у Качаљној улици... Срамота! „Чак им и имена зна", помисли Посудин и поцрвене. „И ко то зна? Сељак, кочијаш... који никада и није био у граду... Како је то одвратно... гадно... банално..." — А откуд ти све то знаш? — упита он љутитим гласом. — Причају људи... Ја лично нисам видео, само сам слушао од људи. А зар је тешко дознати? Собару или кочијашу не можеш одсећи језик... Па и сама Настасја иде по свим сокацима и хвали се својом женском срећом. Ништа се не може сакрити од очију света. Ето, тај Посудин уобичајио је да иде крадом у ревизије... Ранији, када је хтео неком да иде, знало се на месец дана унапред, а кад крене, дигне се таква галама, тутањ, звоњава... да те бог сачува! Јуре испред њега, и за њим, и са стране јуре. Стигне у одређено место, испава се, наједе се, напије и почне да се дере по службеној дужности. Извиче се, лупа ногама, опет се испава, и онда на исти начин... назад... А садашњи, чим нешто чује, гледа да пође кришом, брзо да нико не види и не зна... Смешно... изиђе неприметно из куће, да га чиновници не виде, и на воз... Стигне до станице која му треба, и не само што не узме поштанска или нека боља кола већ гледа да изнајми сељачка. Умота се ко жена и целог пута брунда као матор пас, да га не би познали по гласу. Просто да пукнеш од смеха кад људи причају. Иде та будала и мисли да га нико не познаје... А за сваког иоле паметног човека нема ништа лакше него да га позна, то ти је као да пљуне! — А како га познају? — Врло просто. Кад је раније наш Хохрјуков путовао кришом, познавали смо га по тешкој руци. Ако путник шамара, онда је то Хохрјуков. А Посудина одмах можеш да познаш. Прост путник се просто понаша, а Посудин није такав да се држи просто. Стигне, рецимо, на поштанску станицу, и почне: њему и смрди и загушљиво је, и хладно... Дај пилиће, воће и разно слатко... Отуда на станицама и знају: ако неко зими тражи пилиће и воће, то је онда Посудин. Ако неко ословљава са „мили мој" надзорника станице и шаље људе по разне ситнице, онда се може заклети да је то Посудин. Он и не мирише као други људи, и на свој начин леже да спава. Легне у станици на канабе, попрска мирисом око себе и нареди да му око јастука ставе три свеће. Лежи и чита акт... Онда не само надзорник већ и његова мачка зна ко је то. 75
„Тачно је..." мислио је Посудин. „Како то раније нисам опазио!" — А коме је то требало, он и без воћа и пилића зна. Све се јави телеграфом... Умотавај њушку како хоћеш, и прикрадај се колико хоћеш, овде већ знају да идеш. Чекају. Посудин још није ни изашао из куће, а овде све уређено... изволите само, све је готово! Дође он да ухвати на делу, да их отера под суд, или некога смени, а они га исмевају. Иако си, веле, ваша светлости, дошао кришом, а видиш: код нас све чисто!... Он дође, промува се, и оде као што је и дошао... Још их похвали, свима стегне руку и замоли за опроштај што их је узнемирио... Ето како! А шта си ти мислио? Хо, хо, ваше благородство! Овде је свет препреден, све мајстор до мајстора! Просто милина видети ђаволе! Ево да узмемо, на пример, данашњи случај... Идем ја јутрос празан, а са станице ми јури у сусрет Јеврејин бифеџија. „Куда ћеш", питам, „ваше јеврејско благородство?" — А он вели: „У варош Н., терам вино и закуску. Тамо чекају Посудина." Зар није вешто? Посудин се можда само спрема да пође, или завија лице да га не би познали. Можда већ путује и мисли да нико не зна да он путује, а већ за њега, молим лепо, спремљено вино, младица и сир, и разна јела... А? Он путује и мисли: „Обрали сте бостан, браћо!" а браћу ни бриге! Нека иде! Код њих је већ давно све прикривено! — Натраг! — викну промуклим гласом Посудин. — Терај назад, животињо! И зачућени кочијаш окрену натраг.
ЦИНИК (23) Подне. Управник „Менажерије браће Пихнау", потпоручник у оставци Јегор Сјусин, снажна момчина отомбољеног, испијеног лица у прљавој кошуљи и замашћеном фраку — већ је пијан. Пред публиком се врти као ђаво пред јутрење, трчкара, криви се, церека, поиграна очима, и као да кокетира својим незграпним манирима и раскопчаним фраком. Када је његова велика, ошишана глава под гасом, публика га воли. Тада он „објашњава" животиње не просто, већ на нов, само њему својствен начин. — Како да објашњавам? — пита он публику намигујући. — Просто или са психологијом и тенденциозно? — Са психологијом и тенденциозно! — Bene23 Почињем! Афрички лав! — рече он љуљајући се и подсмешљиво гледајући лава који је седео у углу кавеза и кротко жмиркао. — Синоним моћи спојене са грациозношћу, лопата и понос фауне! Некада, у дане младости, пленио је својом снагом и риком изазивао ужас у околини, а сада... Хо-хо-хо, а сада, звекан један, седи у кавезу. Шта је, лаве брајко? Седиш? филозофираш? А сигурно ти, док 23
Добро! (лат.)
76
си по шумама крстарио, нигде краја није било! Мислио си да нема јаче звери, да ти ни ђаво није такмац, а ето како је испало, да је блесава судбина јача... макар и блесава, али јача... Хо-хо-хо! Гле ти само, где те ђаволи донеше чак из Африке! По свој прилици ни сањао ниси да ћеш овамо доспети! И мене су, брајко мој, још те како ђаволи носили! Био сам и у гимназији, и у канцеларији, и са геометрима, и на телеграфу, и у војној фабрици макарона и ђаво ће ме знати где ја све нисам био! На крају крајева сам у менажерију доспео... У смрад... Хо-хо-хо! И публика се, заражена искреним смехом пијаног Сјусина сама грохотом смеје. — Ваљда би хтео на слободу! — намигује лаву сав у разнобојним масним мрљама чова, који мирише на боју. — Ма, куд би он! Да га човек пусти, опет би у кавез дошао! Смирио се. Хо-хо-хо... Време је, лаве, да се мре, ето шта! Шта ту има, овај... да се отеже? Најбоље је да цркнеш! Ма, нема шта да се чека! Шта гледаш? Истину говорим! Сјусин доводи публику до следећег кавеза по коме јури тамо-амо и удара о решетке дивља мачка. — Дивља мачка! Предак свих наших цица и маца! Нема још ни три месеца како је ухваћена и стрпана у кавез. Сикће, копрца се, сева очима, не дозвољава да јој се близу приђе. И дан и ноћ гребе по решеткама: тражи излаз! Милион, пола живота, децу би дала у овом моменту само да се створи код куће. Хо-хо-хо... Ово ти је, брате, исто што и дантеовски пакао, оставите сваку наду! Цинизам Сјусина почиње, мало-помало, да раздражу је публику. — Не разумем шта је ту смешно! — примећује нечији бас. — Кези се, а ни сам не зна шта га весели... — рече бојаџија. — Ово је мајмун! — наставља Сјусин прилазећи следећем кавезу. — Погана животиња! Знам да нас мрзи и радо би нас, по свој прилици, на комаде растргао, а смеши се, лиже руку! Продана душа! Хо-хо-хо... За коцкицу шећера ће свом учитељу пред ноге да падне и пајаца да изиграва. Не волим такве!.. А сада вам, ево, представљам газелу! — рече Сјусин приводећи публику кавезу где је лежала малена, мршава газела крупних, уплаканих очију. — Ова је већ готова! Није још честито ни доспела у кавез а расплет је већ ту: последња фаза туберкулезе! Хо-хо-хо... Погледајте, очи сасвим као људске, плачу! Па и разумљиво је. Млада, лепа... хоће да живи! Она би сада на слободу, да скаче, да се њуши с лепотанима, а овде је, ево, на блатњавој слами, где заудара на псе и шталу. Чудно, умире, а у очима јој ипак нада! Шта значи младост, а? Весело је с вама, с младима! Узалуд се надаш, мила моја! С том твојом надом ћеш и папке отегнути. Хо-хо-хо — Ти, брате, овај... не гњави је... — рече бојаџија мрштећи се. — Језиво је! Публика се више не смеје. Кикоће се и цери једино Сјусин. Што пу77
блика постаје зловољнија, то је гласнији и продорнији његов смех. И сви, због нечега, почињу да примећују да је он одвратан, прљав, циничан, у очима свих присутних појављује се мржња и бес. — А ово је управо ждрал! — не престаје Сјусин прилазећи ждралу који је стајао поред једног кавеза. — Родио се у Русији, проводио зиме на Нилу, где је разговарао са крокодилима и тигровима. Што се тиче прошлости, изванредна... Гледајте, замислио се, усредсредио! Тако је заузет размишљањем да ништа не примећује... Сањарије, сањарије! Хо-хо-хо... „Ево, мисли он, искљуваћу им свима главе, излетети кроз прозорче и... хајде у плаветнило, под небески свод у моменту лете јата ждралова у топлије крајеве и крл... крл... крл..." О, гледајте, перје му се накострешило! То значи, у јеку сањарења сетио се да су му крила подрезана, и... ухватио га је ужас, очајање. Хо-хо-хо... Непомирљива природа. Вечно ће му се перје тако кострешити, све док не цркне. Непомирљив, поносан! А ми, госн-ждрале, фућкамо на то што си ти непомирљив! Ти си горд, непомирљив, а ако ми се прохте, повешћу те за нос пред публиком. Хо-хо-хо... Сјусин хвата ждрала за кљун и води га. — Не спрдај се! — чују се гласови. — Прекини! Ђаво би га знао на шта ово личи! Где је газда? Како то дозвољавају пијаном да... мучи животиње! — Хо-хо-хо... А чиме их ја то мучим? — Тако... тим, разним тим... шегачењем... Не треба! — Ма, ви сте сами тражили да ја са психологијом!... Хо-хо-хо... Публика се присећа да је само због „психологије" и дошла у менажерију, да је нестрпљиво чекала да изађе из свог собичка пијани Сјусин и почне да објашњава и, да би макар нечим мотивисала свој бес, почиње да замера због лоше исхране, малих кавеза и осталог. — Хранимо их — каже подсмешљиво Сјусин шкиљећи очима на публику. — Баш ће сада бити храњење... дозволите! Слегнувши раменима, он завуче руку под тезгу и извуче из топле ћебади малог удава. — Хранимо их... Не сме се! Та они су глумци, ако их не храниш, липсаће! Господине кунићу, вене иси!24 Изволите! На сцену ступа бели, црвенооки кунић. — Моје поштовање! — рече Сјусин гестикулирајући прстима испред његове њушкице. — Част ми је представити се! Препоручујем господина удава, који вас жели појести! Хо-хо-хо... Непријатно, брате! Мрштиш се? Шта ћеш, ту се ништа не може! Нисам ја ту ништа крив! Ако не данас, онда сутра... ако ту нисам ја, биће други... свеједно. Филозофија, брате кунићу! Сад си, ето, жив, њушиш ваздух, размишљаш, а кроз два-три минута бићеш безоблична маса! Изволите. А живот је, 24
Дођите овамо (од франц. Vепеz iсi)
78
брате, тако леп! Боже, како је леп! — Нећемо храњење! — чују се гласови. — Доста! Не треба! — Штета! — наставља Сјусин као да не чује гунђање публике. — Личност, индивидуа, цео један живот... има женку, дечицу и сад одједном — паф! Изволите! Ма колико да је штета, шта да се ради! Сјусин узима кунића и смејући се ставља га наспрам чељусти удава. Али кунић не стиже ни да се скамени од ужаса, а већ га хватају десетине руку. Чују се повици публике на адресу Друштва за заштиту животиња. Сви лармају, машу рукама, лупају. Сјусин, смејући се, утрчава у свој собичак. Публика излази из менажерије љута. Мука јој је као да је муву прогутала. Али пролази дан, два и умирене сталне посетиоце менажерије поново почиње да привлачи Сјусин, као вотка, као дуван. Опет се зажеле његовог изазивачког цинизма од кога жмарци подилазе по леђима.
ДИРЕКТОР ПОД КАНАБЕТОМ (24) (Закулисани догађај) Давао се „Водвиљ са пресвлачењем". Клавдија Матвејевна Дољска-Каучова, млада, симпатична глумица, свои душом сдана светој уметности, утрча у своју облачионицу и поче да скида са себе одело Циганке да би се за трен ока обукла у хусарску униформу. Да би избегла сувишне наборе и да би јој одело стајало што боље, даровита глумица одлучи да скине са себе све до последњег кончића и да обуче униформу преко Евиног костима. Кад се свукла и јежећи се од хладноће почела да глади официрске панталоне, зачу нечији уздах. Она разрогачи очи и ослушну... Опет се зачу уздах, и чак као да неко прошапута: — Тешко нама грешнима... Ох!... Збуњена глумица се осврну око себе, и кад у собици не спази ништа сумњиво, одлучи да погледа под једини свој намештај — под канабе. И шта мислите? Под канабетом је угледала дугачку људску прилику. — Ко је то ту?! — врисну она, и у страху одскочи од канабета покривајући своје тело официрском блузом. — То сам... ја... ја... — зачу се испод канабета дрхтав шапат. — Не бојте се, ја сам... Пет!... У уњкавом шапату, налик на цврчање тигања, глумица одмах познаде директора позоришта Индјукова! — Ви? — плану она црвенећи као булка. — Па како сте... Како сте се само усудили? И ви сте, значи, ниткове, све време ту прележали? Само ми још то треба. — Драга... мила моја!... — зашишта Индјуков, промаљајући испод канабета своју ћелу — не љутите се, обожавана. Убијте ме, згазите ме, 79
као змију, само не вичите! Ништа видео нисам, нити видим, и не желим да видим. Ви се чак без потребе покривате, драга, лепото моја неописана!... Саслушајте старца који је једном ногом већ у гробу. Ја не лежим овде ни због чега другог већ једино ради свога спаса! Пропадох! Погледајте само: коса ми се накострешила као јеж! Допутовао је из Москве муж моје Глашењке, Приндин. Сад иде по позоришту, тражи ме да би ме убио. Страшно! Јер ја њему злотвору своме, осим Глашењке, дугујем и пет хиљада рубаља! — Шта се то мене тиче! Вуците се овог тренутка напоље, иначе... ја не знам шта ћу учинити с вама, нитковом једним! — Пет! Душице моја, пет! Клечећи вас молим! Где ћу се од њега сакрити, ако не код вас? Јер он ће ме свуда пронаћи... једино овде неће смети да уђе. Молим вас, преклшвем вас, пре два сата видео сам га! Стојим ја за време првог чина иза кулисе, гледам... а он се упутио из партера на сцену. — Дакле, ви сте овде и за време драме лежали? — пренерази се глумица. — И... све сте видели?... Директор се заплака. — Дрхтим као прут! Сав се тресем! Драга моја, дрхтим! Он ће ме, проклетиња једна, убити! Једном је већ пуцао на мене у Новограду... И у новинама је писало! — Ах, ово је неиздржљиво! Губите се, време је већ да се облачим и да се појавим на сцени... Вуците се, иначе ћу почети да вичем, гласно ћу заплакати... Треснућу вас овом лампом... — Пест!... Једина надо моја... котво спасења! Педесет рубаља месечно повишице, само ме не терајте! Педесет! Глумица се покри гомилом одела и потрча вратима да виче. Индјуков допуза до ње на коленима и ухвати је за ногу изнад чланка... — Седамдесет пет рубаља, само ме не терајте — прошишта он губећи дах. — И још половину прихода од кориснице. — Лажете! — Убио ме бог ако лажем! Кунем вам се! Не дао ми бог среће никада!... Кориснице и седамдесет пет рубаља повишице!... Дољска-Каучова се за тренутак поколеба и одмаче од врата. — Ама, све ви лажете... — рече она плачним гласом. — Дабогда у земљу пропао! Не видео царство небеско! Па зар сам ја неки подлац? — Добро, али упамтите... — пристаде глумица. — Хајде одлазите под канабе! Индјуков дубоко уздахну и, стењући, опет се завуче под канабе, а Дољска-Каучова поче брже да се облачи. Стидела се, чак јој је било страшно од помисли да се у њеној облачионици налази под канабетом стран човек, али свест да је учинила уступах једино у интересу... свете у меткости, толико ју је охрабрила да, збацујући са себе мало касније 80
хусарско одело, не само да није грдила него чак са сажаљењем рече: — Ви ћете се тамо сав испрљати, драги мој Кузмане Алексејевичу! Јер шта све ја под то канабе не бацам! Водвиљ се завршио. Глумицу су изазвали једанаест пута и предали јој букет с тракама на којима је било написано: „Останите с нама..." Одлазећи после овација у своју облачионицу, она срете иза кулиса Индјукова. Прљав, прашњав и разбарушен, директор је сав сијао од задовољства и трљао руке. — Ха-ха-ха!... Замислите, драга моја... — поче он прилазећи јој. — Смејте се старој будали! Замислите, оно уопште није био Приндин! Хаха-ха ... ђаво да га носи, збунила ме дуга, риђа брада... Јер и Приндин има тако дугу, риђу браду. Преварио сам се, будала матора... Ха-хаха!... И без потребе вас узнемирио, лепотице моја... — Али пазите... Сетите се шта сте ми обећали — рече ДољскаКаучова. — Сећам се ја, сећам... душо моја, али... драга... оно није био Приндин! Ми смо се због Приндина онако погодили, и зашто да испуњавам обећање над није био Приндин? Да је био Приндин, онда би то била друга ствар, а овако, и сами видите, преварио сам се... Учинило ми се... за неког чудака да је Приндин! — Како је то ниско! — плану глумица. — Ниско, одвратно! — Да је оно био Приндин, ви бисте, наравно, имали потпуно право да тражите од мене да испуним обећање, али овако... ђаво би знао ко је био. Можда је некакав обућар... или, опростите, кројач... и сад, зашто да плаћам за њега! Ја сам поштен човек, драга моја... Разумеш... И одлазећи, он је непрестано гестикулирао и говорио: — Да је оно био Приндин, онда бих, наравно, био дужан!... А овако, неки сасвим непознат... Ђаво би знао ко је... Некакав риђи човек... Али уопште није Приндин!
САН (25) Божићна прича Дешава се понекад да зима, као да је љута на људску немоћ, позива у помоћ оштру јесен и делује заједнички с њом. У тамном, магловитом ваздуху ковитлају се снег и киша. Мокар, хладан и продоран ветар силно и бесно удара у прозоре и кровове. Он завија у димњацима и плаче у цевима за вентилацију. У ваздуху, тамном као гар, осећа се сета... Природи је мука... Влажно је, хладно и језиво... Управо овакво време је било те ноћи уочи Божића, хиљаду осамсто осамдесет друге године, када још нисам био у кажњеничким јединицама, већ сам радио као процењивач у залагаоници Тупајева, капетана II класе у оставци. 81
Било је деветнаест сати. Магацин, у коме ми је по газдиној заповести било одређено ноћно пребивалиште и где сам имао улогу пса чувара, слабо је осветљавала модра светлост кандила. То је била велика квадратна соба, пренатрпана завежљајима, сандуцима, полицама... На сивим дрвеним зидовима, из чијих пукотина вире рашчупане кучине, висе бундице од зечијег крзна, сељачки огртачи у струк, пушке, слике, зидне лампе, гитара... Пошто сам био обавезан да преко ноћи чувам то благо, лежао сам на великом, црвеном сандуку иза витрине са драгоценостима и замишљено сам гледао у пламичак кандила. Осећао сам страх, мада нисам знао због чега. Отвари које се чувају у магацинима залагаоница су страшне... Преко ноћи, при мутној светлости кандила, оне изгледају као живе... А сада, док напољу бубња киша, а у пећи и изнад таванице жалосно цвили ветар, мени се чини да оне завијају на сав глас. Све су оне, пре него што ће доспети овде, морале да прођу кроз руке процењивача, то јест кроз моје, и зато сам ја о свакој од њих знао све... Знао сам, на пример, да је за новац добијен за ову гитару купљен прашак за умирење туберкулозног кашља... Знао сам да се овим револвером убио један пијанац; жена је сакрила револвер од полиције, заложила га код нас и купила мртвачки сандук. Наруквицу, која ме је гледала из витрине, заложио је човек који ју је украо... Две чипкане кошуље под бројем 178 заложила је девојка којој је био потребан рубаљ за улазак у Салон, где је имала намеру да заради... Укратко, на свакој ствари читао сам безизлазну невољу, болест, злочин, разврат за новац... Те ноћи уочи Божића ствари су биле некако особито речите. „Пусти нас кући!..." плакале су оне заједно са ветром, чинило ми се. „Пусти нас!" Али нису само ствари изазивале у мени осећање страха. Кад сам промаљао главу иза витрине и бојажљиво погледао на тамно ознојено прозорско стакло, изгледало ми је да су у магацин споља загледала људска лица. „Какве будалаштине!" храбрио сам себе.,,Како сам се глупо разнежио!" Ствар је у томе што је човека кога је природа надарила нервима процењивача те ноћи уочи Божића гризла савест — ствар невероватна и чак фантастична. Савест у залагаоницама постоји само приликом залагања. Овде се она схвата као предмет продаје и куповине и никакве јој се друге функције не могу приписати... Чудно, откуда се она код мене могла појавити? Превртао сам се с бока на бок на свом тврдом сандуку и, шкиљећи због трепераве светлости кандила, свим силама сам се трудно да од себе одагнам то ново, незвано осећање. Али мој труд је остао узалудан... Наравно, ту је делимично била крива физичи морална исцрпље82
ност после напорног рада прекo целог дана. Уочи Божића сиромаси у гомилама хрле у залагаоницу. На велики празник, и уз то још по пасјем времену, сиромашто није порок већ страшна несрећа! Тада сиромах који се дави у залагаоници тражи сламку, а уместо ње добија камен... У току целе Бадње вечери код нас је прошло толико народа да смо били принуђени да три четвртине залога однесемо у шупу, пошто у магацину више није било места. Од раног јутра до касно увече, не престајући ни за тренутак, цењкао сам се с одрпанцима цедећи из њих грошеве и копејке, гледао сам сузе, слушао узалудна преклињања... Пред крај дана једва сам се држао на ногама: малаксали су ми и душа и тело. Није чудо што сад нисам спавао, што сам се превртао с једне стране на другу и што сам се осећао језиво... Неко опрезно закуца на моја врата. Одмах за куцањем зачу се газдин глас: — Спавате ли, Петре Демјаничу? — Не још, а што? — Ја, знате, нешто мислим да не би било тако лоше да ујутру отворимо рано радњу, а? Празник је велики, а време пасје. Сиротиња ће навалити, као муве на мед. Па тако, ви немо ј те сутра ујутру ићи на литургију, већ поседите на благајни... Лаку ноћ! „Мени је мука зато", сетих се кад газда оде, „што кандило трепери... Треба га угасити..." Устадох с постеље и пођох према углу у коме је висило кандило. Модар пламичак, слабо се разгоревајући и титрајући, очигледно се борио са смрћу. Сваки његов титрај би за тренутак осветлио икону, зидове, завежљаје, тамна прозорска стакла... А на прозору су два бледа лица приљубљена уз стакло гледала у магацин. „Нема тамо никог..." закључих ја... „То ми се само причињава." И кад сам, угасивши кандило, кренуо према свои лежају, деси се нешто што је имало потом не мали утицај на моје даље расположение... Одједном, неочекивано, над мојом главом се разлеже звонак прасак који продорно одјекну, али који није трајао више од једне секунде. Нешто тресну и, као да осети страшан бол, гласно јекну. То је на гитари пукла квинта, а ја обузет паничним страхом, запуших уши и као луд, саплићући се о сандуке и завежљаје, потрчах према лежају... Зарих главу под јастук и једва дишући, умирући од страха, почех да ослушкујем. — Пусти нас! — завијао је ветар заједно са стварима. — Због празника нас пусти! Па и ти си сам сиромашак, разумеш! Сам си трпео глад и хладноћу! Пусти нас! Да, ја сам заиста био сиромашак и знао сам шта значе глад и студен. Немаштина ме је гурнула на ово место оцењивача, немаштина ме је натерала да због парчета хлеба презрем несрећу и сузе. Да није било сиромаштва, зар бих ја имао храбрости да процењујем на гроше 83
оно што је коштало здравља, топлине, различитих радости? И за шта ме окривљује ветар, за шта ме мучи моја савест? Али ма како ударало моје срце, ма како ме мучили страх и грижа савести, умор је учинио своје. Заспао сам. Био је то лак сан... Чуо сам како ми је још једном куцао газда, како је звонило за јутрење... Чуо сам како завија ветар и како киша удара по крову. Очи су ми биле затворене, али сам видео ствари, витрину, тамни прозор, икону. Ствари су се скупљале око мене и, треперећи, молиле су да их пустим кући. На гитари су са вриском једна за другом пуцале жице, пуцале су без краја... Кроз прозор су гледали просјаци, старице, проститутке, очекујући да отворим залагаоницу и да им вратим њихове ствари. Чуо сам кроз сан како је нешто почело да гребе, као миш. Гребало је дуго, монотоно. Почех да се преврћем, затим се згрчих, пошто ме одједном запахнуше јака студен и влажан ваздух. Навлачећи на себе прекривач, зачух шуштање и људски шапат. „Какав ружан сан!" мислио сам. „Како је језиво! Кад би могао да се пробудим." Нешто стаклено паде и разби се. Иза витрине нешто блесну и на таваници заигра светлост. — Не лупај! — зачу се шапат. — Пробудићеш тог крволока... Скини чизме! Неко приђе витрини, погледа на мене и цимну катанчић. Био је то брадати старац бледог, испијеног лица у старој подераној војничкој кабаници и у изношеним ципелама. Њему приђе висок мршав момак са страшно дугим рукама, у кошуљи преко панталона и у кратком, поцепаном жакетићу. Обојица су се нешто дошаптавали и узвртели око витрине. „Пљачкају!" — сину ми у глави. Иако сам спавао, знао сам да испод јастука увек имам револвер. Тихо га напипах и стегох у руци. У витрини звекну стакло. — Тише, пробудићеш га. Морали би смо онда да га испребијамо. После сам сањао да сам вриснуо грленим дивљим гласом и, уплашивши се свога гласа, скочих. Старац и младић се, раширивши руке, бацише на мене, али кад угледаше револвер устукнуше. Сећам се да су тренутак касније стајали преда мном бледи и, плачљиво жмиркајући очима, преклињали ме да их пустим. Кроз разбијени прозор снажно је наваљивао ветар и играо се пламеном свеће коју су лопови упалили. — Ваше благорође! — поче неко под прозором плачним гласом. — Добротворе наш! Доброчинитељу! Погледах у прозор и угледах лице једне старице бледо, измршавело, сасвим покисло. — Не дирај их! Пусти их! — плакало је оно гледајући ме молећивим погледом. — Сиромаштво је то! 84
— Сиромаштво! — потврди старац. — Сиромаштво! — отпева ветар. Мени се стеже срце од бола, и да бих се пробудио, ја се уштинух... Али уместо да се пробудим, ја сам стајао код витрине, вадио из ње ствари и грозничаво их трпао у младићеве и старчеве џепове. — Узимајте, брже! — говорио сам губећи дах — Сутра је празник, а ви сте убоги! Узимајте! Пошто напуних просјачке џепове, ја завезах остале драгоцености у завежљај и добацих их старици. Дотурих кроз прозор старици бунду, завежљај с црним оделом, чипкане кошуље, а узгред и гитару. Дешава се то да човек тако чудно сања! Затим, сећам се, зашкрипаше врата. Као да из земље изникоше, створише се преда мном мој газда, полицијски надзорник, полицајци. Газда стоји поред мене а ја, као да га не видим, настављам да правим завежљаје. — Шта то, ниткове, радиш? — Сутра је празник — одговарам ја. — Треба да једу. Ту се завеса спушта, поново подиже и ја видим нове декорације. Нисам више у магацину, већ негде на другом месту. Поред мене шета стражар, оставља ми лонче с водом за ноћ и мрмља: „Види га! Види га! Шта је уочи празника смислио!" Кад сам се пробудио, било је већ светло. Киша више није лупала у прозоре, ветар није завијао. На зиду се весело играло празнично сунце. Први који ми је честитао празник био је полицијски наредник. — Честитам ти и усељење у нов стан... — додаде он. После месец дана су ми судили. За шта? Уверавао сам судије да је то био сан, да је неправедно судити човеку за кошмар. Помислите и сами да ли сам могао, из чиста мира, дати туђе ствари лоповима и нитковима? А и где је то било да се ствари дају без откупа? Али суд је прихватио сан као стварност и осудио ме. Сад сам у кажњеничким јединицама, као што видите. Не бисте ли могли, ваше благорође, проговорити за мене негде коју реч? Бога ми, нисам крив.
УЗВИЧНИК (26) Божићна прича Те Бадње вечери Јефим Фомич Перекладин, секретар у колегијуму, леже да спава љут, штавише увређен. — Остави ме на миру, ти ђаволе! — заурла он бесно на жену кад га ова запита због чега је тако мрзовољан. Ствар је у томе што се он малочас вратио из гостију, где му је било речено много непријатних и увредљивих ствари. Најпре су почели говорити о користи образовања уопште, а затим су неприметно прешли на степен образовања чиновничке братије, при чему су дали израза жаљењу, прекорима и чак поругама на рачун ниског нивоа тог образо85
вања. И ту, што је обичај у Русији кад се скупи неко друштво, са опште теме прешли су на личности. — Ево, на пример, узмимо вас, Јефиме Фомичу — обрати се један младић Перекладину. — Ви сте на прилично високом положају... а какво сте образовање стекли? — Никакво. Та, нама образовање и не треба — скромно одговори Перекладин. — Пиши правилно, и то је све... — А где сте ви то научили да правилно пишете? — Навикао сам... За четрдесет година службе може се рука увежбати... и није лоше... — А интерпункција? — И знаци интерпункције нису ми лоши. — Правилно их стављам. — Хм!... — смете се младић. — Али навика уопште није исто што и образование. Није то довољно што ви правилно стављате знаке интерпункције... то је мало! Треба свесно стављати! Кад ставите зарез, треба да сте свесни зашто сте га ставили... да! А тај ваш несвесни, рефлексивни правопис ни паре не вреди. То је механична радња и ништа више. Перекладин ућута и чак се срамежљиво насмеши (младић је био син државног советника и сам је имао право на чин X разреда), али сада, лежући да спава, он се сав претворио у негодовање и бес. „Четрдесет година служим", мислио је он, „и нико ми није рекао да сам будала, а сад се, види ти, нашли критичари!,Несвесно!.. Рефлексно! Механичка радња... Ех, ти, иди бестрага! Та, можда још боље него ти разумем ствари, премда нисам био на твојим универзитетима!" Пошто је изрекао у мислима на критичареву адресу све псовке које су му биле познате и пошто се загрејао испод покривача, Перекладин поче да се смирује. „Ја знам... разумем..." мислио је он тонући у сан. „Нећу ставити две тачке тамо где треба зарез, дакле свестан сам, разумем. Да... Тако ти је то, младићу... Треба прво поживети мало, службовати, а тек онда старцима замерати..." Пред затвореним Перекладиновљевим очима, док је тонуо у сан, кроз гомилу тамних облака који су се смешили, као метеор пролете пламени зарез. За њим други, трећи, и ускоро се цео безгранични тамни фон, који се пружио у његовој уобразиљи, прекри густим гомилама летећих зареза... „Узмимо, на пример, ове зарезе..." мислио је Перекладин осећајући пријатно кочење удова од сна који га је савлађивао. „Ја их одлично разумем... Свакоме ћу наћи место, ако хоћеш... и... и свесно, а не отприлике... Испитај ме и видећеш... Зарези се стављају на разним местима, где треба и где не треба. Што је акт замршенији, утолико треба више зареза. Они се стављају испред 'који' и испред 'што'. Ако се у ак86
ту набрајају чиновници, њих треба зарезима одвајати... Знам!" Златни зарези се заковитлаше и склонише у страну. На њихово место долетеше пламене тачке... „А тачка се на крају акта ставља... Где је потребно направите дужу паузу и погледати слушаоце, ту такође тачка. После свих дугачких пасуса треба тачка, да секретару када буде читао не би понестало пљувачке. И нигде више се тачка не ставља..." Опет налећу зарези... Они се мешају с тачкама, ковитлају се — и Перекладин види цео скуп знакова: зарезе, тачке и зарезе и две тачке... „И то знам..." мисли он. „Где је зарез мало, а тачка много, ту треба ставити тачку и зарез. Испред,али' и,дакле' увек стављам тачку и зарез... Е, а две тачке? Две тачке се стављају после речи,одлучено је',,решено је'..." Тачке и зарези и две тачке се угасише. Дође ред и на знакове питања. Они искочише из облака и почеше да поигравају у ритму канкана... „Чудног ми чуда: знак питања! Та да их је хиљада, свима бих место нашао. Они се увек стављају када се нешто потражује или, рецимо, кад треба наћи нешто што се односи на акт:,Где је приписан остатак износа за ту и ту годину?' — или:,Да ли Полицијска управа сматра могућим да се нађе дотична Иванова и остало?'..." Упитници потврдно заклимаше својим кукама и моментално се, као по команди, издужише у узвичнике... „Хм!... Овај знак интерпункције се у писмима често ставља.,Милостиви господару мој!' или,Ваша преузвишености, оче и доброчинитељу!..' А у актима, када?" Узвичници се још више протегнуше и у очекивању се зауставише... „У актима се они стављају када... овај... онај... кад оно беше? Хм! У ствари, кад се у актима они стављају? Чекај... да се сетим... Хм!.." Перекладин отвори очи и окрену се на другу страну. Али не стиже поново ни да затвори очи, а на тамној основи се опет појавише узвичници. „Ђаво да их носи... Па кад их треба стављати?" помисли он покушавајући да истера из своје уобразиље незване госте. „Зар је могуће да сам заборавио? Или сам заборавио, или... или их никад нисам ни стављао..." Перекладин поче да се присећа садржаја свих аката које је написао за четрдесет година свога службовања; али ма колико да је мислио, ма колико да је мрштио чело, у својој прошлости не нађе ни једног јединог узвичника. Перекладин затресе главом и отвори очи. „Ђаво ће га знати шта је ово..." помисли он. „Сутра треба устати за јутрење, а мени ова ђавоља работа не излази из главе... Фуј ! Али... 87
кад се он ставља? Ево ти сад навика! Его ти сад на, извежбана рука! За четрдесет година ни једног узвичника! А?" Перекладин се прекрсти и затвори очи, али их истог часа отвори; на тамној основи још увек је стајао велики знак... „Фуј! Овако целе ноћи нећу заспати". — Марфуша! — обрати се он својој жени, која се често хвалила да је учила у пансионату. — Не знаш ли можда ти, душице, када се у актима ставља знак узвика? — Како не бих знала! Нисам забадава учила у пансионату седам година. Још увек целу граматику знам напамет. Тај знак се ставља при обраћању, узвицима и при изражавању одушевљења, негодовања, радости, гнева и других осећања. „А, тако..." — помисли Перекладин. „Одушевљење, негодовање, радост, гнев и друга осећања..." Секретар у колегијуму се замисли... Четрдесет година је писао акта, написао их је на хиљаде, десетине хиљада, али се није сећао ни једног ретка који би изражавао одушевљење, негодовање или нешто томе слично... „И остала осећања..." мислио је он. „Па зар су у актима потребна осећања? Њих и безосећајан може да пише..." Њушка младића-критичара опет извири иза пламеног знака и злобно се осмехну. Перекладин се подиже и седе у кревету. Болела га је глава, чело му се оросило хладним знојем... У углу је слабачко и умиљато горело кандило, намештај је изгледао свечано, цаклио се од чистоће, све је одисало топлином и присуством женске руке, али ј адном ћати је било хладно, неудобно, баш као да се разболео од тифуса. Узвичник није више стајао пред затвореним очима, већ испред њега, у соби, поред жениног тоалетног сточића, и подругљиво му намигивао... — Машина за писање! Машина! — шапутало је привиђење дувајући на чиновника сувим, хладним ваздухом. — Дрво једно безосећајно! Чиновник се покри ћебетом, али и под покривачем је видео привиђење; приљуби се лицем уз женино раме, али и иза рамена је штрчало то исто... Целе ноћи се мучио јадни Перекладин, али ни преко дана га није оставило његово привиђење. Свуда га је виђао: у чизмама које је обувао, у шољици с чајем, у ордену Станислава... „И остала осећања..." мислио је. „То је тачно, да никаквих осећања није ни било... Идем сад код претпостављених да изразим честитања поводом Божића25... а зар се то с осећањима ради? Тако, без везе... Машина за честитање..." Кад Перекладин изађе на улицу и викну кочијаша, учини му се да му уместо кочијаша приђе узвичник. 25
Поводом великих празника чиновници су честитали претпостављенима на тај начин што су у њиховим пријемним канцеларијама уписивали честитке у књигу честитања. — (Прим, прев.)
88
Кад уђе у начелникову собу за примање, он уместо вратара угледа тај исти знак... И све му је то говорило о одушевљењу, негодовању, гневу... Држаља с пером је, такође, изгледала као узвичник. Перекладин је узе, замочи перо у мастило и потписа се: „Секретар у колегијуму Јефим Перекладин!!!" И док је стављао та три знака, он се одушевљавао, негодовао, радовао се и киптео од гнева. — Ето ти сад! Ето ти сад! — мрмљао је он притискујући пером. Пламени знак, коначно задовољан, нестаде.
ОГЛЕДАЛО (27) Вече уочи Нове године. Нели, млада и лепушкаста кћерка спахијегенерала, која и дан и ноћ машта о удаји, седи у својој соби и уморним, полузатвореним очима гледа у огледало. Она је бледа, напета и непомична као и огледало. Нереална, али видљива перспектива, налик на уски, бескрајни ходник, ред безбројних свећа, слика њеног лика, руку, рам огледала — све се то одавно прекрило маглом и слило у једно бескрајно сиво море. Море се њише, трепери, с времена на време пламти у руменом одсјају... Ако се гледа у Нелине непомичне очи и отворена уста, тешко се може разабрати да ли она спава или је будна, па ипак она види. Испрва она види само осмех и благ, пун дражи израз нечијих очију, а затим на зањиханој сивој позадини постелено постају јасније контуре главе, лице, обрве, брада. То је он, њен суђеник, предмет дугих снова и нада. Суђеник за њу представља све: смисао живота личну срећу, каријеру, судбину. Изван њега, као и на сивој позадини, је тама, пустош, бесмислица. И није чудо што она, видећи пред собом лепу, кротку, насмејану главу, осећа уживање, неизрециво слатку мору која се не може ни речима испричати ни на папиру описати. Онда она чује његов глас, види себе како живи с њим под једним кровом, како се постелено њен живот слива с његовим. На сивој позадини пролећу месеци, године... —и Нели разговетно, у свим појединостима, види своју будућност. На сивој позадини промиче слика за сликом. Сад Нели види себе како у хладну зимску ноћ куца на капији среског лекара Стјепана Лукича. Иза капије лењо и промукло лаје стари пас. Докторови прозори замрачени. Унаоколо тишина. — Тако вам бога... тако вам бога! — шапуће Нели. И ево, најзад, чује се шкрипање капије, и Нели пред собом види докторову куварицу. — Је ли доктор код куће? — Спавају... — шапуће куварица једва чујно, као да се боји да ће да пробуди свога господара. — Малочас су стигли са епидемије. Не смем 89
да будим. Али Нели не слуша куварицу. Одгурнувши је руком, она као суманута утрчава у докторов стан. Протрчавши неколико мрачних и загушљивих соба и оборивши уз пут две три столице, она најзад стиже у докторову спаваћу собу. Стјепан Лукич лежи у својој постељи обучен, али без капута и напућивши усне дише у длан. Крај њега шкиљи ноћна лампица. Нели, не говорећи не речи, седа на столицу и почиње да плаче. Плаче горко и тресе се целим телом. — Му... муж ми је болестан! — проговори она. Стјепан Лукич ћути. Он се полако подиже, подупире главу шаком и гледа гошћу сањивим и непомичним погледом. — Муж ми је болестан! — настави Нели уздржавајући се да не зајеца. — Тако вам бога, хајдемо... Брже... што је могуће брже! — А? — мумла доктор дувајући у длан. — Хајдемо! И то овог часа! Иначе... иначе... страшно је и рећи... Тако вам бога! И бледа, измучена Нели, гутајући сузе и губећи дах, почиње да описује доктору изненадну мужевљеву болест и свој неизрециви страх. Њене патње би камен гануле, али доктор је гледа, дува у длан и — ни с места. — Сутра ћу доћи... — мрмља он. — То је немогуће! — преплаши се Нели. — Ја знам, муж има... тифус! Сад... овог тренутка сте потребни! — Ја, овај... тек што сам стигао... — мрмља доктор. — Три дана сам био на епидемији. И преморен сам, и сам сам болестан... Апсолутно не могу! Апсолутно! Ја... ја сам се и сам заразио... Ево! И доктор износи пред Нелине очи топломер који показује врло високу температуру. — Температура се пење скоро на четрдесет... Апсолутно не могу! Ја... ја чак нисам у стању ни да седим. Опростите: лећи ћу... Доктор леже. — Али ја вас молим, докторе! — цвили у очајању Нели. — Преклињем вас! Помозите ми, тако вам бога! Напрегните све своје снаге, и хајдемо... Платићу вам, докторе! — Боже мој... па већ сам вам рекао! Ах! Нели нагло устаје и нервозно хода по соби. Хтела би да објасни доктору, да му докаже... Чини јој се да би он, кад би само знао како јој је драг муж и како је несрећна, заборавио и на премор, и на своју болеет. Али где да нађе праве речи да му то све искаже? — Идите окружном лекару... — чује она глас Стјепана Лукича. — То је немогуће!.. Он живи двадесет пет врста одавде, а време је драгоцено. И коњи не би издржали: од нас довде је четрдесет врста, а одавде до окружног лекара скоро исто толико... Не, то је немогуће! 90
Хајдемо, Стјепане Лукичу! Ја тражим од вас жртву. Па жртвујте се! Смилујте се! — Ђаво би га знао... Имам ватру... глава ми је у бунилу, а она не разуме. Не могу! Оставите ме на миру! — Али ви сте дужни да пођете! И не можете да не пођете! То је егоизам! Човек је ради ближњега свога дужан и живот да жртвује, а ви.. ви одбијате да пођете!.. Тужићу вас суду! Нели је свесна да говори увредљиву и неправеду лаж, али ради мужевљева спаса она је кадра да заборави и логику, и осећај мере, и саосећање према људима... Као одговор на њену претњу доктор жудно испија чашу хладне воде. Нели опет почиње да преклиње, да богоради, као последња просјакиња... Најзад доктор попушта. Он полако устаје, тешко дише, стење и тражи капут. — Ево капута! — помаже му Нели. — Дозволите, ја ћу вам га обући... Ето тако. Хајдемо. Платићу вам... целог живота ћу вам бити захвална Али забадава све! Пошто обуче капут, доктор опет леже. Нели га подиже и довлачи у предсобље... У предсобљу дуго и мучно бактање са каљачама, бундом... Нигде капе... Али ето, напокон Нели седи у кочији. Поред ње је доктор. Сад само остаје да превале четрдесет врста и њен муж ће имати лекарску помоћ. Земља је утонула у помрчину: не види се ни прет пред оком... Дува хладан зимски ветар. Испод точкова смрзнуте грудве блата. Кочијаш сваки час застаје и у недоумици је којим путем да иде... Нели и доктор током целог пута ћуте. Кочија страшно труцка, али они не осећај у ни хладноћу, ни труцкање. — Терај! Терај! — моли Нели кочијаша. Око пет сати изј утра посустали коњи улазе у двориште. Нели види познату капију, бунар са ђермом, дугачки ред коњушница и шупа... Најзад је код куће. — Причекајте, сад ћу ја... — каже она Стјепану Лукичу — смештајући га у трпезарији на диван. — Од ахните мало, а ја одох да погледам шта је с њим. Вративши се после једног минута од мужа, Нели затиче доктора како лежи. Лежи на дивану и нешто мрмља. — Изволите, докторе... Докторе! — А? Питајте Домну... — мрмља Стјепан Лукич. — Шта? — На скупу су говорили... Власов је говорио... Кога? Шта? И Нели, на своје велико запрепашћење, види да је доктор у истом таквом бунилу као и њен муж. Шта да ради? — Окружном лекару! — одлучује она. Затим опет иста помрчина, оштар, хладан ветар, замрзле грудве блата. Она пати и дутом и телом, а да би јој платила за све ове патње, лажљивица природа неће имати доста ни средстава ни лажи... 91
Даље, она види на сивој позадини како муж сваког пролећа тражи новац да уплати интерес у банци у којој је заложено имање. Не спава он, не спава она, и обоје размишљају, да им главе већ пуцају, како да избегну песету судског извршитеља. Види и децу. Ту је вечити страх од прехладе, шарлаха, дифтерије, од јединица, растанака. Од пет, шест шврћа сигурно ће један умрети. Сива позадина није без умирања. То је и разумљиво. Муж и жена не могу умрети у исто време. Једно од двоје, ма како било, мора преживети сахрану онога другога. И Нели види како јој умире муж. Ту страшну несрећу она види до најмање појединости. Она види мртвачки сандук, свеће, црквењака, па чак и траг ногу који је оставио гробар у предсобљу. — Чему све то? Зашто? — пита она, тупо гледајући у лице мртвог мужа. И сав пређашњи живот с мужем изгледа јој само као глуп, непотребан предговор овој смрти. Нешто испаде из Нелиних руку и удари о под. Она уздрхта, нагло устаде и разрогачи очи. Виде да је једно огледало пало крај њених ногу, а друго стоји као и пре на столу. Она гледа у огледало и види бледо, уплакано лице. Сиве позадине више нема. „Чини ми се да сам заспала..." — мисли она лако уздахнувши.
НОВОГОДИШЊИ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦИ (28) На улицама слика пакла у златном раму. Да није празничног израза на лицима пазикућа и полицајаца, могло би се помислити да према престоници надире непријатељ. Парадне саонице и кочије с треском и шумом јуре горе-доле. По тротоарима, исплазив језик и избуљив очи, трче честитари. Трче тако ревносно да над би Пентефријева жена ухватила неког колешког регистратора26 за скут, у рукама јој не би остао само скут већ читав чиновников бок са јетром и слезином. Наједном се чује продоран полицијски звиждук. Шта се догодило? Пазикуће напуштају своје позиције и трче онамо одакле звижди. — Немојте да се заустављате! Идите! Нема шта овде да гледате! Никад нисте видели мртваца, је ли? Какав је то свет... Код једног улаза на тротоару лежи пристојно обучен човек у бунди од дабра и с новим каљачама на ногама. Поред његовог мртвачки бледог, свеже избријаног лица леже разбијене наочари. Бунда се на грудима раскопчала, и окупљена гомила види делић фрака и орден Станислава трећег реда. Човек споро и тешко дише, очи су му затворене. — Господине! — дрма полицајац чиновника. —Господине, овде се не сме лежати! Ваше благорође! Али од господина ни гласа ни воздиханија... Намучивши се с њим 26
Нижи канцеларијски чиновник у царској Русији. (Прим. прев.)
92
пет-шест минута а не вративши га свести, чувари реда смештају га у фијакер и возе у полицијску амбуланту. — Лепе панталоне — говори полицајац помажући лекарском помоћнику да свуче болесника. —Сигурно стају неких шест рубаља. И прслук је фина роба... По панталонама рекао бих из господског сталежа... Одлежав у амбуланти једно сат и по и попив читаву бочицу валеријане, чиновник долази к себи. Испоставило се да је титуларни саветник27 Герасим Кузмич Синклетејев. — Шта вас боли? — пита га полицијски лекар. — Срећна Нова година, нова срећа... — мрмља овај гледајући у таваницу и тешко дишући. — И вама исто тако... Али... шта вас боли? Зашто сте пали? Сетите се! Јесте ли што пили? — Не... нисам... — Али од чега вам је позлило? — Пошашавео сам... ишао сам... да честитам... — Ваљда сте били на више места? — Не... нисам... не, много... Вративши се из цркве, попио сам чај и отишао Николају Михајловичу... Тамо сам се, наравне, уписао у књигу честитара... Отуда сам пошао у Официрску улицу... Качалкину... И тамо сам се уписао... Сећам се да ме је тамо ухватила промаја... Од Качалкина сам отишао на Виборшку страну, Ивану Иваничу... Уписао се... — Још једног чиновника довезли — јавља полицајац. — Од Ивана Иванича — наставља Синклетејев — до трговца Хримова, на дохват руке, свратио да честитам... и породици... Нуде да попијем, празник је... Како да не попијем? Увредиће се ако не попијеш... Дакле, попио сам које три чашице... мезетио сам кобасицу... Одатле на Петербуршку страну к Лиходејеву... Добар човек... — И све пешице? — Пешице... Уписао се у Лиходејева... Од њега сам пошао Пелагеји Јемељановој... Ту ме задржали на доручку и частили кафом. Ту сам, ваљда, од кафе размекшао и ударило ми у главу... Од Пелагеје Јемељановне пошао сам Облеухову... Облеухов, Василиј, имендан му је... Увредиће се ако не окусиш именданског пирога... — Довезли су пензионисаног официра и два чиновника! — рапотртира полицајац. — Појео сам комад пирога, попио оскорушоваче и пошао у Садову улицу Изјумову... Код Изјумова сам пио хладно пиво... у грло ми ударило... Од Изјумова Кошкину, затим Карлу Карличу... оданде стрицу Петру Семјоничу... Нећакиња Настја частила чоколадом... Потом сам 27
Чиновник 9. класе у царској Русији. — (Прим. прев.)
93
свратио Љапкину... не, лажем, не Љапкину него к Дарији Никодимовној. А тек од ње сам пошао Љапкину... И свугде сам се добро осећао... Потом сам посетио Иванова, Курдјукова и Шилера, био код пуковника Порошкова, и тамо се добро осећао... Био сам код трговца Дуњкина... Наваљивао да пијем коњак и једем хреновке с купусом... Попио сам, мислим, три чашице... појео пар хреновки, опет ништа... Тек касније кад сам одлазио из куће Рижова осетио сам у глави... неко треперење... Малаксао сам... Не знам од чега... — Преморили сте се... Одахните мало, па ћемо вас одвести кући. — Не могу кући... — стење Синклетејев. — Морам још код зета Кузме Василича... код интенданта, код Натали је Јегоровне... Многима још нисам честитао... — Ма не треба да честитате. — А, то не може... Зар да не честитам Нову годину? Морам... Не посетим ли Наталију Јегоровну, нема ми спаса... Не, пустите ме, господине докторе, немој те присиљавати... Синклетејев се диже и хоће да се облачи. — Кући можете, ако хоћете — говори лекар — али о посетама ни говора. — Не мари, с божјом помоћи... — уздише Синклетејев. — Полако ћу наставити... Чиновник се полако облачи, увија се у бунду и тетурајући се излази на улицу. — Још пет чиновника довезли! — јавља полицајац. — Где да их сместим?
НЕУСПЕХ (29) Илија Сергејич Пеплов и његова жена Клеопатра Петровна стајали су уз врата и жудно прислушкивали. Иза врата у малом салону, одигравала се, по свој прилици, сцена изјављивања љубави; њихова кћи Наташењка и наставник грађевинске школе Шчупкин признавали су једно другом да се воле. — Трза! — шапутао је Пеплов дрхтећи од нестрпљења и трљајући руке. — Пази, Петровна, чим почну да говоре о осећањима, одмах скидај икону са зида и идемо да их благословимо... Затећи ћемо га на делу... А благослов са иконом је свет и ненарушив... После нам неће умаћи, макар нас и суду тужио. А иза врата се водио овакав разговор: — Маните ви свој карактер — говорио је Шчупкин палећи шибицу о своје панталоне. — Ја вам уопште писма нисам писао! — Па да! Као да ја не познајем ваш рукопис! — смејала се девојка извештачено подврискујући, и сваки час се огледавала у огледалу. — Одмах сам познала! И како сте чудни! Наставник краснописа, а рукопис вам је као да су кокоши чепале! Како ви учите ђаке лепом писању 94
кад сами ружно пишете? — Хм!... То ништа не значи. У краснопису није главно рукопис, главно је да се ученици у владању не заборављају. Неког ударим лењиром по глави, неком наредим да клечи... А шта је рукопис! Неважна ствар! Њекрасов је био писац, а срамота је погледати како је писао. У целокупним делима показан је његов рукопис. — Е, друго је Њекрасов, а друго сте ви... (Уздах.) Ја бих се за књижевника са задовољством удала. Он би ми стално писао песме за успомену. — И ја вама могу писати песме ако желите. — А о чему ви можете писати? — О љубави... о осећањима... о вашим очима... Кад прочитате, занемећете... проплакаћете! А ако вам напишем поетичне стихове, хоћете ли ми онда дати да вам пољубим ручицу? — Врло важно!... Ако хоћете, и сад пољубите! Шчупкин скочи и избуљених очију приону уснама уз пуначку ручицу која је мирисала на сапун од јаја. — Скидај икону — ужурба се Пеплов, гурну лактом жену, бледећи од узбуђења и закопчавајући се. — Хајдемо! Брже! И не оклевајући ни секунда, Пеплов широм отвори врата. — Децо... — поче да мрмља, дижући руке и плачљиво трепћући очима. — Нек вас господ благослови, децо моја... Живите... плодите се... множите се... — И... и ја вас благосиљам... — прозобри мамица плачући од среће. — Срећни били, драги моји! О, ви ми одузимате једино моје благо! — обрати се она Шчупкину. — Волите моју кћер и чувајте ми је... Шчупкин зину од запрепашћења и страха. Родитељски јуриш био је тако неочекиван и смео да није могао ни једне речи проговорити. „Заглавих! Спуташе ме!" помисли сав премро од ужаса. „Долијао си, братац! Нећеш се извући!" И он покорно подметну главу као да жели да каже: „Ево, узмите је — побеђен сам!" — Бла... благосиљам... — настави татица па и он заплака. — Наташенка, кћери мој а... стани до њега... Дај икону, Петровна... Али ту родитељ одједном престаде да плаче и лице му се искриви од гнева. — Цепаницо једна! — рече жени љутито. — Главо луда! Зар је то икона? Ах, господе боже и сви свеци! Шта се догодило? Наставник краснописа бојажљиво подиже очи и виде да је спасен: Мамица је у журби уместо иконе зграбила са зида портрет писца Лажечњикова. Старац Пеплов и његова супруга Клеопатра Петровна с 95
портретом у рукама стајали су збуњено, не знајући ни шта да раде, ни шта да кажу. А наставник краснописа је искористио забуну и побегао.
ПРВИ НАСТУП (30) Приповетка Адвокатски помоћник Пјатеркин се обичним сељачким таљигама враћа из среског места Н., куда је ишао да брани једног трговца оптуженог за подметање пожара. У души се осећао одвратно, као никад раније. Био је увређен, обрукан, испљуван. Чинило му се да је протекли дан, дан његовог дуго очекиваног првог наступа, који је тако много обећавао, упропастио заувек његову каријеру, веру у људе, његов поглед на свет. Као прво, њега је гадно и жестоко преварио сам оптужени. Трговац је до суђења тако искрено трептао очима и тако простодушно и једноставно описивао своју невиност да су сви прикупљени докази против њега у очима психолога и физиономиста (каквим је себе сматрао млади бранилац) изгледали неделикатно натегнути, личили су на закерања и предубеђења. На суђењу се показало да је трговац лупеж и ђубре, и несретна психологија је отишла до ђавола. Друго, он, Пјатеркин, њему се тако чинило, на суду се понашао немогуће: замуцкивао је, заплитао се у питања, устајао пред сведоцима, глупо црвенео. Језик га никако није слушао и у обичном говору је запињао као у брзалицама. Своју завршну реч је држао млитаво, као кроз маглу, гледајући преко глава поротника. Говорио је и све време му се чинило да га поротници гледају подругљиво, презриво. Треће, горе од свега, заменик јавног тужиоца и грађански тужилац, стари, искусни адвокат, нису се понашали другарски. Њему се чинило да су се они договорили да игноришу браниоца и ако су подизали поглед на њега, било је то само зато да би на њему увежбали своју нехајност, да му се наругају, да ефектно и заједљиво одговоре. У њиховим говорима се осећала иронија и снисходљив тон. Они су говорили и као да су се извињавали што је бранилац такав глупавко и овчица. На крају крајева, Пјатеркин није издржао. За време паузе притрчао је грађанском тужиоцу и дршћући целим телом рекао му гомилу дрских речи. Затим је, кад се суђење завршило, сустигао на степеништу заменика јавног тужиоца, па и њему натрљао нос. Четврто... Уосталом, ако бисмо набрајали све што је сада узнемиравало и изједало душу мога јунака, требало би нам и пето, и шесто... до стотог закључно... „Срамота... подлост!" патио је он седећи на таљигама и кријући уши у оковратник. „Свршено је! До ђавола с адвокатуром! Завућићу се било где, у какво забачено место, у самоћу... што даље од ове господе... што даље од ситних прљавих сплетака." 96
— Ма вози, нек те ђаво носи! — навали он на кочијаша. — Како то идеш, као да мртваца на венчање возиш? Терај! — Терај... терај... — ругао се кочијаш. — Ваљда видиш какав је пут? Да ђавола потераш, и он би посустао. Ово није ни невреме, ово је казна божија. Време је било одвратно. Оно се, изгледа, бунило, мрзело, и патило заједно са Пјатеркином. У ваздуху, непрозирном као чађ, дувао је и на све могуће начине фијукао хладан, влажан ветар. Падала је киша. Под точковима је јецао снег мешајући се с лепљивим блатом. Вододеринама, рупчагама и разлоканим ћупријама није било краја. — Прст пред оком се не види... — настави кочијаш. — Овако ни до јутра нећемо стићи. Мораћемо законачити код Луке. — Код ког Луке? — Ту близу, уз пут, у шуми, живи тај старац. Држе га уместо шумара. А, ево баш и те брвнаре. Зачу се промукао псећи лавеж, и између голих грана засветлуца мутна светлост. И ма колико да је човек мизантроп, кад у глуво доба ноћи, по ужасном невремену, угледа у шуми светлост, неизоставно ће пожелети да приђе људима. То се управо десило и Пјатеркину. Кад се таљиге зауставите испред брвнаре, из чијег је јединог прозора бојажљиво и предусретљиво извиривала светлост, њему лакну. — Здраво да си, старче! — рече он нежно Луки који је стајао на трему и обема се рукама чешао по стомаку. — Може ли се код тебе преноћити? — Мо... може... — промрмља Лука. — Имају ту већ двојица... Изволите у одају... Пјатеркин се саже, уђе у собу и... мизантропија му се врати свом својом снагом. За малим столом, уз светлост лојане свеће, седела су два човека кој а су имала тако снажан утицај на његово душевно стање: заменик јавног тужиоца Фон Пах и грађански тужилац Семечкин. И они су се као и Пјатеркин враћали из Н. и такође се нашли код Луке. Угледавши браниоца који је улазио, обојица се пријатно изненадише и придигоше се. — Колега! Па откуд ви овде? — повикаше они. — И вас је овамо невреме сатерало? Па изволите! Седите. Пјатеркин је мислио да ће се они, кад га угледају, окренути, да ће се осетити непријатно и да ће заћутати па му је зато такав другарски дочек личио у најмању руку на безобразлук. — Не разумем... — промрмља, достојанствено слежући раменима. — После онога што се међу нама десило, ја... сам чак запањен! Фон Пах изненађено погледа Пјатеркина, слеже раменима и, окренувши се према Семечкину, настави прекинути разговор: — И читам ја тако записник о истрази... а у записнику, драги мој, противречност до противречности... Пише, на пример, полицијски при97
став да је дотична умрла сељанка Иванова, када је одлазила из гостију, била мртва пијана и да је умрла пошто је препешачила три врсте. Како је она могла да препешачи три врсте ако је била мртва пијана? Па, зар то није противречност? А? Док је Фон Пах тако наклапао, Пјатеркин седе на клупу и поче да разгледа своје привремено пребивалиште... Светлост у шуми је поетична само издалека, изблиза пак — она је жалосна проза Овде је она осветљавала мали сиви собичак кривих зидова и чађаве таванице. У десном углу висила је икона, из левог, као мрачна дупља, гледала је незграпна пећ. На таваници, преко греда, пружала се дугачка мотка на којој се некада њихала колевка. Стари сто и две уске, расклиматане клупе били су сав намештај. Било је мрачно, загушљиво и хладно. Мирисало је на буђ и изгорели лој. „Свиње..." помисли Пјатеркин погледајући испод ока своје непријатеље. „Увредили човека, окаљали га и разговарају сада као да се ништа није десило." — Слушај — обрати се он Луки — зар ти немаш другу собу? Ја овде не могу да будем. — Има трем, али тамо је хладно. — Ђаволски хладно... — прогунђа Семечкин. — Да сам знао, понео бих пића и карте. Да попијемо чај, а? Деко, приставиде самовар. После пола сата Лука изнесе прљави самовар, чајник са одломљеним писком и три шоље. — Ја имам чај... — рече Фон Пах. — Сад још да се набави шећер... Деда, дајдер шећера! — Гле сад! Шећера... — иронично се насмеши у трему Лука. — У шуми вам се шећера прохтело! Није вам ово град. — Па шта ћемо? Пићемо без шећера — реши Фон Пах. — Семечкин завари чај и нали три шоље. „И мени су насули..." помисли Пјатеркин. „Ваш ми треба! Пљунути у њушку, а после те нуде чајем. Ти људи просто немају поноса. Затражићу од Луке још једну шољу и пићу чисту врелу воду. Уосталом, ја имам шећера." Четврту шољу Лука није имао. Пјатеркин из ли из треће шоље чај, нали у њу врелу воду и поче да срче и грицка шећер. Кад зачуше гласно мљацкање, његови непријатељи се погледаше и праснуше у смех. — Богами, ово је симпатично! — поче шапатом Фон Пах. — Ми немамо шећера, а он нема чаја... Ха-ха... Ваш забавно! Па он је ипак још прави дечак! Такав дугајлија, а још сачувао оно дечје — да се дури, као шипарица... Колега! — окрену се он Пјатеркину. — Забадава ниподаштавате наш чај... Није он од оних јефтиних... А ако не пијете из частољубља, онда бисте нам могли чај 98
платити шећером! Пјатеркин прећута. „Безобразници..." помисли он. „Увредили ме, оклеветали и још се трпају. И то су ми људи! Њих дакле, баш брига за све оно што сам им скресао... Нећу да обраћам на њих пажњу... Лећи ћу..." На поду крај пећи био је прострт кожух. Код узглавља се налазио дугачки јастук набијен сламом... Пјатеркин се испружи на кожуху, стави своју врелу главу на јастук и покри се бундом. — Каква ужасна досада! — зевну Семечкин. — За читање је хладно и мрачно, а да се спава нема се где... Бр!... Реците, Осипе Осипичу, кад би, на пример, Лука ручао у ресторану и не би платно, шта би то онда било: крађа или превара? — Ни једно, ни друго... То је само повод за грађанску парницу... Настаде препирка, која потраја сат и по. Пјатеркин је слушао и дрхтао од беса... Пет-шест пута замало да скочи и да се умеша у препирку. „Какве будалаштине!" мучио се слушајући их. „Како су заостали, како су нелогични!" Препирка се сврши тим што Фон Пах леже поред Пјатеркина, покри се бундом и рече: Но, доста... Ми својим препирањем не дамо господину браниоцу да спава. Лезите... — Он, изгледа, већ спава... — рече Семечкин лежући с друге стране Пјатеркина. — Колега, спавате ли? „Гњаве..." помисли Пјатеркин. „Свиње..." — Ћути, значи спава... — прогунђа Фон Пах. — Баш је нашао где ће да заспи, у овој штали. Веле, живот правника је кабинетски... Није кабинетски већ псећи... Види ти само где су нас ђаволи донели! А мени се, знате, свиђа наш сусед како оно беше?... Шестеркин, тако нешто? Ватрен, жесток... — Мм... да... Кроз једно пет-шест година биће добар адвокат... Има дечко стила... Још му се ни млеко на устима није осушило, а већ говори завијено и воли да избацује ватромете од речи... Само без потребе је у свој говор уплео Хамлета. Близина непријатеља и њихов хладнокрван и снисходљив тон тушили су Пјатеркина. Раздирали су га бес и стид. — А тек случај са шећером... — иронично се насмеши Фон Пах. — Права правцата шипарица! Зашто ли се на нас наљутио? Знате ли? — Враг ће га знати... Пјатеркин не издржа. Скочи, отвори уста да нешто каже, али муке протеклог дана биле су и сувише јаке: уместо речи, из груди му се проломи хистеричан плач. — Шта му је, — ужасну се Фон Пах. — Голубићу, шта вам је? — Ви... ви сте болесни? — скочи Семечкин. 99
— Шта вам је? Можда немате новца? Па у чему је ствар? — То је подло... одвратно! Цео дан... цео дан! — Драги мој, шта је одвратно и подло? Осипе Осипичу, дајте воде! Анђеле мој, у чему је ствар? Због чега сте данас тако љути? Ви сте, вероватно, данас први пут бранили? Да? Е, па онда је јасно! Плачите, мили мој... Ја сам у своје време хтео да се обесим, а боље је плакати него се вешати. Ви плачите, лакше ће вам бити! — Одвратно... мрско! — Ма није ничег одвратног било! Све је било као што треба. И ви сте лепо говорили, и ми смо вас лепо слушали. То је само сумњичавост, брајко! Сећам се кад сам први пут изишао на одбрану. На мени панталоне риђе боје, фрак од музичара позајмљен. Седим и све ми се чини да се публика смеје мојим панталонама. Па и оптужени ме, испада некако, преварио, и јавни тужилац ме исмеја, а и сам сам некако глуп. По свој прилици сте већ одлучили да адвокатуру пошаљете до ђавола? Свима се то дешава! Нисте ви ни први, ни последњи. Није јефтин, пријатељу, први наступ! — А ко се ругао? Ко... исмевао? — Нико! Вама се то само чинило! Онима који први пут наступају то увек тако изгледа. Није ли вам се исто тако чинило да вас поротници с презрењем гледају у очи? Је л' да? Е, заиста је тако. Попијте, голубићу. Покријте се. Непријатељи покрише Пјатеркина бундом и целе ноћи су се бринули о њему као о детету. Испало је да су све муке протеклог дана биле само узалудна обмана.
ДЕЧУРЛИЈА (31) Тата, мама и тетка Нађа нису код куће. Отишли су на крштење код оног старог официра који јаше на малом зеленку. У очекивању њиховог повратка, Гриша, Ања, Аљоша, Соња и куваричин син Андреј седе у трпезарији за столом за ручавање и играју томболе. Истину говорећи, њима је већ време да спавају; али зар се може заспати пре него што дознају од маме како је изгледало дете на крштењу и шта су тамо вечерали? Сто, осветљен висећом лампом, шаренио се од цифара, орахових љусака, хартијица и парчади од стакла. Пред сваким играчем стајале су по две таблице и по гомилица комадића стакла, којим су покриване цифре. На средини стола белела се тацна са ситнином од пет копејака. Поред ње су били недоједена јабука, маказе и тањир, који је намењен за остављање орахових љусака. Деца су играла у новац. Улог је био — копејка. А услови: ако неко подваљује, да се одмах избаци. У трпезарији, сем играча, никога више није било. Дадиља Агафија Ивановна налазила се доле у кухињи, и ту је поучавала куварицу да кроји, а старији брат Васја, ученик петог разреда, лежао је у салону на дивану и чамио од дуга времена. 100
Играли су страсно. Највећи занос огледао се на Гришином лицу. Он је мали, деветогодишњи дечак, ошишан до главе, пуначких образа и дебелих усана као у црнца. Он већ похађа припремни разред, па га зато и сматрају за великог и најпаметнијег. Игра само због пара. Да на тацни нема копејака, он би већ одавно спавао. Његове смеђе очице немирно и љубоморно прелећу по картама партнера. Страх да може и да не добије, завист и материјални разлози који испуњавају његову ошишану главу, не дају му да седи мирно и да се среди. Врти се као на иглама. Кад добије, грамжљиво скупља новац и одмах га трпа у џеп. Сестра његова Ања, девојчица од својих осам година, са шиљастом брадом и паметним, светлим очима, такође се плаши да неко не добије. Она црвени, бледи и будно прати играче. Копејке је не интересују. За њу је срећа у игри питање самољубља. Друга сестра, Соња, девојчица од шест година, са кудравом главицом и бојом лица коју имају само врло здрава деца, скупоцене лутке и слике на бомбоњерама, игра томболе тек да се игра. Лице јој се радошћу зари од благости. Ма ко да добије, она се увек на исти начин кикоће и пљеска ручицама. Аљоша, пуначак, округласти шврћа, дува, хукће и буљи очима у таблице. Он нити је користољубив, нити себичан. Не терају га од стогла, нити га воде на спавање — па је и на томе захвалан. По изгледу је флегматичан, али је у души права зоља. Сео је за сто не толико због томбола колико због неспоразума који су неминовни при игри. Страшно му је пријатно кад неко некога удари или изгрди. Он већ одавно треба да отрчи овде-онде, али се не одваја од стола ни за тренутак, плашећи се да му у одсуству не дигну његове комадиће стакла, и копејке. Како од цифара зна само јединице и оне бројеве који се завршавају нулама, уместо њега нумере покрива Ања. Пети партнер, куваричин син Андреј, црнпураст, болешљив дечак, у цицаној кошуљи и са бакарним крстићем на грудима, стоји непомично и сањалачки посматра нумере. Према добитку и туђим успесима понаша се индиферентно, јер је сав утонуо у аритметику игре, у њену некомпликовану филозофију: колико је на овоме свету разних бројева, и како се то они не помешају! Узвикивали су гласно извлачене бројеве сви по реду, сем Соње и Аљоше. Због тога што су бројеви једнолики, утврдила је њихова пракса термине и смешне надимке. Рецимо, играчи су седмицу звали „кука", једанаест — „пракљача", седамдесетседам — Семјон Семјонич, деведесет девет — „дека", итд. Игра је текла живо. — Тридесет два! — виче Гриша извлачећи из очеве капе жуте увијутке. — Седамнаест! Кука! Двадесет осам; чик погоди ко сам! Ања види да је Андреј пропустио 28. Другом приликом она би га упозорила на то, сад кад на тацни заједно са копејкама лежи и њено самољубље, она ликује. — Двадесет три! — наставља Гриша. — Семјон Семјонич! Девет! 101
— Бубашваба, бубашваба! — дере се Соња показујући бубашвабу која јури преко стола. — Јој! — Не убијај је — каже крупним гласом Аљоша. — Она, можда, има децу... Соња прати очима бубашвабу и мисли на њену децу: ма мора бити да су њене бубашвабице сићушне! — Четрдесет три! Један! — наставља Гриша страхујући од помисли да је Ања покрила већ двапут по четири броја. — Шест! — Доста! Код мене је доста! — виче Соња, кокетно преврћући очима и смејући се. Партнери су се избечили. — Да проверимо! — каже Гриша гледајући презриво у Соњу. Као највећи и најпаметнији међу свима, Гриша је задржао за себе одлучујући глас. Шта он хоће, то они и раде. Дуго и пажљиво контролишу Соњу, и на велику жалост њених партнера испада да им она није подвалила. Отпочињу нову партију. — А шта сам ја јуче видела! — каже Ања као за себе. — Филип Филипич је преврнуо некако очне капке, и очи су му постале црвене, страшне као У нечастивог. — И ја сам то видео — каже Гриша. — Осам! А код нас један ђак уме да мрда и ушима. Двадесет седам! Андреј управља очи у Гришу, мисли и каже: И Ја умем да мрдам ушима... — Па де, мрдај! Андреј мрда очима, уснама и прстима, и њему се чини да му се уши покрећу. Настаје општи смех. — Није добар човек тај Филип Филипич — уздише Соња. — Јуче је ушао у нашу, дечју собу, а ја бејах само у кошуљи... И било ми је тако непријатно! — Доста! — узвикну наједном Гриша грабећи новац из тацне. — Ја сам добио! проверите, ако желите! Куваричин син диже очи и бледи. — Ја, дакле, више нећу моћи да играм — шапће он. — Зашто? — Зато што... зато што више немам пара. — Без пара не може! — каже Гриша. Андреј, за сваки случај, још једанпут претура по својим џеповима. Кад није нашао у њима ништа, сем мрвица и изгрижених оловки, он искриви уста и поче жалостиво да трепће очима. Само што не заплаче... — Ја ћу да уложим за тебе! — каже Соња не могући да издржи његов мученички поглед. — Само пази, да ми вратиш после. Новци се улажу и игра се наставља. — Чини ми се да негде звоне — каже Ања буљећи крупним очима. Сви прекидају игру и, зинувши, гледају у мрачан прозор. Иза те по102
мрчине помаља се одсјај лампе. — То ти се учинило. — Ноћу само на гробљу звоне... — каже Андреј. — А зашто тамо звоне? — Да се разбојници у цркву не увуку. Они се плаше кад звони. — А зашто се разбојници у цркву увлаче? — пита Соња. — Зна се зашто: да поубијају стражаре! Пролази минут у ћутању. Сви се загледају, дрхте и настављају игру. Овога пута добија Андреј. Он је подвалио — грмну изненада Аљоша. — Лажеш, нисам подвалио! Андреј бледи, криви уста, па наједном туп Аљошу по глави! Аљоша пакосно буљи очима, скаче, ставља једно колено на сто и, сад он са своје стране, туп Андреју по образу! Обојица ударају још поједанпут шамар један другом и дрече. Соња, не могавши да издржи овај грозни моменат, такође поче да плаче, и трпезаријом се разлеже дрека од разних гласова. Али немојте мислити да се игра тиме завршава. Не прође ни пет минута, а деца се опет смеју и мирно разговарају. Лица су уплакана, али им то не смета да се смешкају. Аљоша је чак срећан: то је био само неспоразум! У трпезарију улази Васја, ђак петог разреда. Изглед му је сањив, разочаран. „То је грозно!" мисли он гледајући како Гриша пипка свој џеп, у коме звецкају копејке. „Зар се сме деци давати новац? И зар им се може дозволити да се коцкају? Лепо васпитање, заиста лепо! Одвратно је!" Али деца играју тако лепо да и он добија вољу да им се придружи и окуша срећу. — Станите, и ја ћу да играм — каже он. — Уложи копејку! — Одмах — вели он претурајући по џепу. — Ја немам копејке, али ево имам рубљу. Улажем рубљу. — Не, не, не... копејку ти уложи! — Будале једне, та рубља је свакако већа од копејке — објашњава гимназист. — Ко добије, вратиће ми кусур. — Остави, молим те! Иди! Ђак петог разреда слеже раменима и одлази У кухињу да узме ситнину од послуге. Испаде да у кухињи нико нема ни копејке. — Онда ми ти размени — узнемирава он Гришу кад се вратио из кухиње. — Даћу ти проценат. Шта, нећеш? Е, онда, продај ми за рубљу десет копејака. Гриша сумњајући гледа испод ока Васју: да није то нека подвала, или лоповлук? — Нећу — каже он држећи се за џеп. Васја почиње да се љути, да псује, да назива играче звеканима и тврдим главама. 103
— Васја, па ја ћу за тебе да уложим! — каже Соња. — Седи! Гимназист седа и ставља испред себе две таблице. Ања почиње да чита бројеве. — Испустио сам копејку! — добаци наједном Гриша узбуђеним гласом. — Причекајте! Спуштају лампу и завлаче се под сто да траже копејку. Додирују рукама упљувке, орахове љуске, сударају се главама, али копејку не налазе. Почињу поново тражити и тражили су дотле док Васја није истргао из Гришиних руку лампу и оставио је на место. Гриша је и даље тражио у мраку. Али ето, и копејка је најзад нађена. Играчи седају за сто и хоће да наставе игру. — Соња спава! — објављује Аљоша. Соња, наслонивши коврџаву главу на руке, спава слатко, безбрижно и тврдо, као да је заспала пре једног сата. А заспала је она случајно, док су други тражили копејку. — Иди, лези на мамин кревет! — каже Ања водећи је из трпезарије. — Иди! Њу сви листом воде, и после неких пет минута мамин кревет пружа интересантан призор. Спава Соња. До ње хрче помало Аљоша. Са главом на њиховим ногама, спавају Гриша и Ања. Ту се за друштво прилепио и куваричин син Андреј. Крај њих леже копејке, које су изгубиле свој значај све до нове игре. Лаку ноћ.
ОТКРИЋЕ (32) По буњишту чепркајући, Петао је бисер ишчепрко... Крилов Инжењер Бахромкин, државни саветник, седео је у свом стану за писаћим столом и, немајући шта друго да ради, сав се препустио сетном расположењу. Управо те вечери, на балу код познаника, срео је случајно госпођу у коју је пре неких двадесет, двадесет пет година био заљубљен. У своје време то је била лепотица над лепотицама у коју се могло заљубити без по муке, као суседу стати на жуљ. Бахромкину су нарочито упечатљиво у сећању остале њене велике, дубоке очи, чије дно као да је било прекривено нежном, плавом кадифом и дуга, златасто-смеђа коса налик на њиву зреле ражи усталасалу пред вихором који доноси олују... Лепотица је била неприступачна, хладног погледа, ретко се смешила, али зато кад би се осмехнула „пламичке свећа који трну осмехом би оживљавала..." А сада је то већ оронула, брбљива „старушенција" зловољних очију и жутих зуба... Пих! „Одвратно!" мислио је Бахромкин махинално шарајући оловком по папиру. „Никаква зла сила није у стању да тако напакости човеку као природа. Да је тада лепотица нешто знала да ће се временем претво104
рити у такве трице, умрла би од ужаса..." Дуго је тако Бахромкин размишљао, и одједном скочи као опарен... — Исусе Христе! — ужасну се он. — Шта је сад ово? Ја умем да цртам?! На листу хартије по коме је махинално шарао оловком, испод нескладних црта и жврљотина наслућивала се прекрасна женска глава, управо она у коју је некада био заљубљен. Уопште узевши, цртеж није био баш најбољи али од сутан, хладан поглед, мекоћа црта и немаран талас густе косе били су савршено погођени... „Шта ово треба да значи?" настави Бахромкин да се чуди.. „Ја умем да цртам! Већ педесет две године живим на овом свету, нисам ни помишљао да у себи имам било каквог талента, и одједном, под старе дане, ето ти га на, изнебуха — таленат! Не може бити! Не верујући себи, Бахромкин зграби оловку и покрај лепе главе нацрта главу старице... И ова му је успела исто тако као и млада... „Необично!" слеже раменима.,,И уопште није лоше, ђаво да га носи! Како изгледа? Дакле, ја сам сликар! Значи, имам склоности! Та, како ја то раније нисам знао? Право чудо! Да је нешто Бахромкин у свом старом прслуку нашао новац, да је добио вест да је именован за активног државног саветника, не би био тако пријатно изненађен као сада када је открио у себи способност да ствара. Цео сат је провес за столом бавећи се цртањем глава, дрвећа, пожара, коња... „Изваредно! Браво!" одушевљавао се. „Кад бих још само мало савладао технику, било би више него одлично." Лакеј који је унео у кабинет сточић с вечером омео га је у даљем цртању и одушевљавању. Кад поједе лештарку28 и испи две чаше бургунца, Бахромкин се сав опусти и замисли... Сети се да за све ове педесет две године ни једном није ни помислио да у себи носи било какав таленат. Истина, тежња за лепим код њега се осећала целог живота. У младости је изгарао на аматерској сцени: глумио, певао, сликао декорације... Затим, до саме старости није престајао да чита, да воли позориште, да записује у споменар лепе стихове... Умео је да буде духовит, лепо је говорио, умесно критиковао. Искра је, очигледно, постојала, али ју је стална журба на све могуће начине пригушивала... „Чим се све ђаво не игра", помисли Бахромкин, „може бити да ја још стихове и романе умем писати? А шта би тек било да сам у себи открио таленат у младости када још није било касно, и постао сликар или лесник? А?" И у његовој уобразиљи откри се слика живота који се разликовао од милиона других живота. Сасвим је немогуће упоредити га са животима обичних смртника. 28
Врста јаребица. — (Прим. прев.)
105
„У праву су људи што њима не дају ни чинове ни ордење..." помисли он. „Они су изван свих рангова и капитула29... А и судити о њиховој делатности могу само изабрани..." Ту се Бахромкин узгред сети догађаја из своје далеке младости... Његова мајка, нервозна, ексцентрична жена, идући тако једном с њим срете на степеништу некаквог пијаног, неугледног човека и пољуби га у руку. „Мама, зашто си то учинила?" зачудио се он. „То је песник!" одговорила је она. И она је, по његовом мишљењу, била у праву... Кад би пољубила у руку генерала или сенатора, то би било улизивање, самопонижење, а ништа се горе за једну просвећену жену не може ни замислити, а пољубити у руку лесника, сликара или композитора то је природно... „Слободан живот, а не једноличан..." мислио је Бахромкин прилазећи постељи. „А слава, популарност? Ма колико ја имао успеха у служби, ма до које се висине на лествици попео, моје име се неће чути даље од границе мравињака... А код њих је сасвим нешто друго... Песник или сликар спокојно спава, или пак безбрижно пијанчи, а за то време, а да и није свестан тога, по селима и градовима бубају његове стихове и разгледају слике.. Не знати њихова имена сматра се за неваспитање. необразованост... рђав тон... Потпуно омлитавео, Бахромкин се спусти на кревет и климну лакеју... Лакеј приђе и поче опрезно да му скида део по део одеће Мм да — необичан живот... Железницу ће једног дана заборавити, али Фидију и Хомера ће увек памтити... Колико је само слаб Тредјаковски, па и њега памте... Бррр... зима!... А шта би било да сам ја сад сликар? Како бих се осећао? Док му је лакеј скидао кошуљу и док му је навлачио ноћну кошуљу, он себи замисли слику... Ево он, сликар или песник, у мрклој ноћи, вукући једвице ноге, иде кући. Таленти немају коња, хтео или не, мораш пешке... Иде он, јадан и кукаван, а у олињалом капуту, можда чак и без каљача... На улазу у зграду са собама за издавање дрема вратар, тај неотесани скот отвара врата, и не гледа... Тамо, у маси, име песника или сликара је поштовано, али од тога поштовања њему није ни топло ни хладно: вратар није ништа љубазнији, послуга није срдачнија, укућани нису нимало увиђавнији... Име поштовано, а личност занемарена.. И ево он, преморен и гладан, улази најзад у своју мрачну и загушљиву изнајмљену собу... Хтео би да једе и да пије, али лештерки и бургунца — авај! — нема... Ужасно му се спава, толико да му се очи склапају и глава пада на груди, а постеља тврда, хладна, и мирише на трећеразредни хотел... Воду себи сипај сам, свлачи се сам... ходај бос по хладном поду... На крају крајева, сав се тресући, тоне у сан, знајући да нема ни цигара, ни коња... да у средњој фиоци 29
Установа за додељивање одликовања у царској Русији. — (Прим. прев.)
106
стола нема орденова ни Свете Ане, ни Станислава, а у доњој — чековне књижице... Бахромкин врти главом, пружа се по меком душеку и хитро покрива перјаним ј органом. „Ма нек иде до ђавола!" помисли он башкарећи се и слатко тонући у сан. „Ма нек... иде... до ђавола... Добро је што... у младости нисам, овај... нисам открио..." Лакеј угаси лампу и на прстима изађе.
ТУГА (33) Коме да изречем печал своју? Вечерњи сутон. Крупан и влажан снег лагано се вије око тек упаљене светиљке, и као танак и мек слој покрива кровове кућа, леђа коња, људска плећа, капе. Кочијаш Јона Потапов сав се бели као привиђење. Пресавио се толико колико се год може савити живо тело, седи на своме седишту и не миче се. Да на њ напада и читава хумка снега, он, како се чини, не би ни тада помислио да га стресе. И његово коњче бело је и непокретно. Својом непокретношћу, угластим облицима, ногама правим и уштапљеним, он чак и изблиза личи на вашарски колач од гроша. По свој прилици, и оно је утонуло у своје мисли. Како су га одвојили од плуга, од познатих слика из поља, сурих, обичних, на које је навикао, и довели га овамо у ову долину плача, пуну чудовишних пламенова, неуморне хуке и буке, и устумараних људи, мора да се замисли... Откад се већ Јона и његов коњичак не мичу с места. Још јутрос изишли су из свог станишта, а одмора још никако нема па нема. Већ се и вечерња магла спушта на град. Бледе светиљке смењују се живом бојом и улична гужва и врева све су јаче. — Кочијашу, у Виборшку улицу! — зачу Јона позив. — Кочијашу! Јона се трже и кроз трепавице улепљене снегом угледа човека у војној униформи, у шињелу и са капуљачом. — У Виборшку! — понови војно лице. — Ти као да спаваш? У Виборшку! У знак пристанка, Јона затеже узде, због чега се осуше читаве снежне наслаге са коњских леђа и сапи. Униформа седе у саонице. Кочијаш цокну уснама, истеже врат као лабуд, попридиже се и махну бичем више из навике него из потребе. И коњ истеже своју шију, сави уштапљене ноге и неодлучно се крену са свог места. — Куд си забасао, ђаволе један?! — већ на првом кораку чује Јона срдите узвике из тамне гомиле која се кретала унапред и назад. — Куд те враг тера? Држи десс-но! — Па ти не умеш ни да возиш! Држи десно! — љути се униформа. Са једних каруца грди га кочијаш, гледа љутито и с рукава стреса 107
снег; био се укрстио с његовим санкама и раменом ударно о коњску њушку. — Све су то неваљалци! — каже униформа заједљиво. — Само траже прилику да се сударе и да налете на коње. Договорили се, ниткови. Јона се осврће на путника и миче уснама. Жели нешто да каже, али из грла се не чује ништа друго него промукло шиштање. — Шта? — пита униформа. Јона развлачи уста у осмех, напреже грло и шишти: — Син ми умро, господине... умро ове недеље. — Хм!... А од чега је умро? Јона се целим телом окреће своме путнику и започиње: — А ко ће га знати? Мора да је од врућице... Три дана полежао у болници, па умро... Божија воља... — Скрећи, ђаволе! — одјекну у сумраку. — Јесу ли ти очи испале, псу матори? Отварај очи! — Терај, терај... — вели путник. — Овако ни до сутра нећемо стићи. Ошиниде! Кочијаш опет извија врат, придиже се са седишта и с неком тешком гипкошћу узмахује бичем. После се неколико пута осврће на путника, али овај затворио очи и, како изгледа, није вољан да слуша. Доведе га у Виборшку улицу, па онда окрете и стаде пред крчму, пови се на седишту и опет поста непомичан... Влажан снег опет прекрива белином и њега и коња. Пролазе тренуци... Три млада човека, двојица високи и танки, трећи мали и грбав, иду тротоаром, гацају у каљачама и препиру се. — Кочијашу, Полицијски мост! — виче грбавко промуклим гласом. — Тројица!... Два гроша! Јона затеже узде и цокће. Мало је два гроша, али њему није стало до цене... Рубља, петак, сад му је то свеједно, само да има муштерију. Младићи, гурајући се и псујући ружно, прилазе санкама, пењу се и сва тројица одједном седају на седиште. Отпочиње расправљање: која ће двојица седети, а ко ће стајати? После дуге препирке, пркоса и пребацивања, одлуче да стоји грбавко; он је најмањи. — Сад потерај! — крештао је грбавко сместивши се иза Јоне и дувајући му за врат. — Удри! А што имагл капу, братац! У свем Петрограду не би се могла наћи гора! — Хи-хи... хи-хи... — смеје се Јона. — Каква је, таква је. — Де де, ти, каква-таква, потерај! Мислиш ли ти једнако тако возити? А? Ако ли те звизнем по шији?... — Глава ми трешти — прича један дугоња. — Јуче смо код Дукмасових ја и Васка попили четири боце коњака... — Не разумем, нашто лагати! — љути се други дугоња. — Лаже као скот. 108
— Убио ме бог ако лажем... — То је тако истина као жабљи кашаљ. — Хи-хи! — смешка се Јона. — Вессела господа! — Фуј, нек те ђаво носи! — ускипе грбавко. — Хоћеш ли потерати, стара колеро, или нећеш? Зар се овако вози? Швићниде тим бичем! Деде, до ђавола! Деде! Побоље удри! Јона осећа како се иза њега врти грбавково тело и како му глас трепери. Слуша грдњу којом га обасипају, види људе, и зато мало-помало, поче му се скидати с душе осећање усамљености. Грбавко грди докле га не загрцне чудовишна, простачка псовка. Дугоње поведу разговор о некој Надежда Петровној. Јона се осврће. Сачекава кратку паузу, осврће се још једном и мрмља: — Син ми је умро... овај... умро ове недеље! — Сви ћемо умрети — уздише грбавко бришући уста после кашља. — Него потерај, потерај! Господо, ја, просто, не могу да се возим овако! Кад ће нас он довести? — А ти га малко подстакни... удри га по шији! — Чујеш ли ти, стара колеро? Шију ћу ти заврнути! Ако се човек пред овим људима цифра, мора пешке ићи. Чујеш ли ти, хало једна? Или не хајеш за наше речи? И Јона више чује него што осећа ударац по врату. — Хи-хи... — смејао се он. — Весела господа, бог им дао здравља. — Кочијашу, јеси ли ожењен? — пита дугоња. — Ја? Хи-хи... ве-есела господа! Моја је жена земља црна... Хи-хохо!... Гроб... Син ми је умро, а ја сам остао жив... Чудновата ствар, смрт погрешила врата... Уместо да дође к мени, она отишла сину моме,.. И Јона се окреће на седишту да прича како му је син умро, али грбоња лако уздахну и промрмља да су, хвала богу, једва једном стигли. Јона прима два гроша и дуго гледа за ноћницима који нестају у мрачним вратима. Опет остаје сам и опет за њега настају тишина и мир... Туга, стишана за кратко време, јавља се поново и с још већом снагом растрзава му груди. Његове очи узнемирено и мученички лутају по гомили на обе уличне стране: неће ли се између хиљаде људи наћи бар један једини који би хтео да чује за његов бол. Али гомиле иду и пролазе, не запажају ни њега ни његову тугу... Тугу, голему, бескрајну... Да му груди прсну, па да је излију, цео свет би поплавила, па опет се не би могла видети ни догледати. Умела је тако да се смести у ништавну љуску да се ни на белом дану не би могла сагледати. Јонине очи опазише покућара с торбом, па ће с њиме да поразговара. — Драги пријатељу, колико је сати? — пита он. — Десет... А што ти стојиш овде? Хајде даље! Јона одвози мало даље своје саонице, погиње се на седишту и пре109
даје се својој тузи... Сад већ види да му је узалуд људима говорити о њој... Али не пролази ни пет минута, а он се исправља, узмахује главом као да оштар бол осећа, и затеже узде... Нема више моћи. — У шталу! У шталу! — досећа се он. А и мали коњ, као да разуме шта мисли његов госа, полази касом. Након пола часа Јона седи крај велике и запрљане пећи. На зиданој пећи, на патосу, по клупама, хрчу људи. У ваздуху загушљиво и запарно. Јона посматра спаваче, чешка се и жали што се рано вратио кући. „Нисам ни за овас ишао. Зато ми је овако тешко". мисли Јона. „Кад човек зна своју дужност... и сам је сит, и коњ му сит... па је за свагда миран и спокојан..." Млад човек, кочијаш, устаје из једног кутка, сањиво кркља и пружа руку за суд с водом. — Пије ти се вода? А? — запиткује Јона. — Жедан си? — Па жедан, дабогме. — Е... па пријатно... А, ви'ш, брате, мени син умро... Да ли си чуо? Ове недеље, у болници.... Да ти само причам! Јона посматра утисак својих речи, али не види ништа. Млади се покрива преко главе и већ тоне у сан. Стари уздише и чешка се. Као што је млади био жедан воде, тако он осећа потребу да се изговори. Скоро ће бити седам дана како му је син умро, а он још ни с ким није могао да поразговара. Јер треба поразговарати паметно, полагано, од срца. Треба испричати како се син разболео, како се мучио, шта је пред смрт рекао, шта је говорио, како је умро... Треба описати сахрану и одлазак у болницу по одело покојниково. У селу остала кћерчица Анисја... И о њој треба поразговарати. Зар би се мало шта имало казати и поразговарати? Слушалац би морао само хукати, уздисати и плакати с њиме заједно... А још је боље са женама разговарати. Оне су, истина, неуке и глупе, али кукају од прве речи. „Треба коња обићи", мисли Јона. „Има се кад спавати... Немај бриге, наспаваћеш се..." Јона се облачи и иде у коњушницу. Мисли на зоб, на сено, на ово невреме... На сина, овако сам, не може да мисли. Може само да разговара, с ким било да разговара, али да само о њему мисли, да га се сећа, да његову слику замишља, то му је неиздржљиво, и тешко, и горко... — Грицкаш ли? — пита он свога коња видећи његове сјајне очи. — Е па, грицкај. Кад нисмо ишли по зоб, онда је и сено добро... Да... А стар сам већ и да возим... Син би возио, а не ја... Он је био прави кочиј аш... Само да ј е жив... Јона поћута мало, па настави: — Богами јест, кобилице, сестрице.. Нема више Кузме Јонића... Ех, могао је дуго поживети.. — Смрт га у грабила... Рецимо, сада, да ти имаш једно ждребенце, и ти си му рођена мати. И одједном, рецимо, 110
твоје ждребенце смрт уграби... Је ли да је то жалост? Кобилица грицка сено, слуша и дише на руке свога госе. Јона се заборавља и прича јој...
НОЋ УОЧИ СУЂЕЊА (34) Прича оптуженога — Не слути на добро, господине! — рече кочијаш окрећући се према мени и указујући бичем на зеца који нам је претрчавао пут. А ја сам и без зеца знао да је моја будућност очајна. Путовао сам у с-ки окружни суд, где је требало да седнем на оптуженичку клупу због дво-женства. Време је било ужасно. Кад сам пред ноћ стигао на општинску станицу, изгледао сам као човек којега су облепили снегом, полили водом и добро ишибали — толико сам био озебао, до коже мокар и ошамућен од једноликог колског труцкања. На станици ме дочекао надзорник станице, висок човек у пиџами с плавим пругама, ћелав, дремљив и с брковима који су некако из ноздрва расли и сметали му да мирише. А морам признати, имало се шта помирисати. Кад је поштар, мрмљајући, шиштећи и чешући се испод крагне отворио врата у станичне одаје и ћутке ми показао лактом место мог почивања, мене запахну јак задах нечег киселог, печатног воска и згњечених стеница — умало се нисам угушио. Плехана лампица, која је стајала на столу и осветљавала необојена брвна, димила је као луч. — Ала вам смрди овде, сињоре! — рекох улазећи и стављајући кофер на сто. Поштар омириса ваздух и неповерљиво одмахну главом. — Мирише као и обично — рече и опет се почеша. — То ви осећате зато што долазите споља. Кочијаши с коњима у штали спавају ко заклани, па господи... не мирише! Отпустио сам поштара и почео да разгледам свој привремени стан. Диван, на коме сам имао да славам, био је широк као кревет за двоје, превучен мушемом и хладан као лед. Осим дивана у соби су се налазили још велика гвоздена пећ, сто с поменутом лампом, нечије сукнене чизме, нечија ручна путничка торбица и шпански зид који је преграђивао један угао. Иза те преграде неко је мирно спавао. Кад сам разгледао, простро сам на дивану и почео да се свлачим. Мој нос је ускоро навикнуо на задах. Пошто скидох капут, Панталоне и ципеле, теглећи се без краја, смешећи се, јежећи, почех да скакућем око гвоздене пећи високо забацујући своје босе ноге... То скакање ме је још више угрејало. Преостало ми је после тога још само да се испружим на диван и заспим, али тада се деси нешто неочекивано. Мој поглед изненада паде на шпански зид и... замислите мој ужас! Иза преграде гледала је у мене женска главица расплетене косе, 111
црних очију и снежнобелих зубића. Њене црне обрве су подрхтавале, на образима играле лепе јамице — она се, значи, смешила. Ја се збуних. Главица, кад примети да сам је видео, такође се збуни и сакри. Као кривац, ја се обореног погледа полагано упутих дивану, легох и покрих се бундом. „Ах непријатна ли случаја!" помислих. „Видела ме, значи, како сам скакао! Ружно..." И сећајући се црта лепог лица, ја се и нехотице предадох сањарењу. Слике, једна од друге лепша и саблажњивија, почеше да се роје у мојој уобразиљи и... и, као казну за грешне мисли ја одједном осетих на своме десном образу јак, љут бол. Зграбих се за образ, и ништа не ухватих, али се одједном досетих у чему је ствар: осети се смрад згњечене стенице. — Ђаво би знао шта је ово! — чуо сам истовремено женски гласић. — Проклете стенице вероватно хоће да ме поједу! Хм!... Ја се сетих своје добре навике да увек носим са собом прашак против гамади. И овога пута нисам изневерио свој обичај. Кутију с прашком сам за трен ока извадио из кофера. Преостајало је сад да понудим лепој главици средство од — „стено-графије" и — познанство је готово! — Ово је страшно! — Госпођо — рекох што је могуће умиљатијим гласом. — Колико сам разумео ваш последњи узвик, вама досађују стенице. А ја имам прашак против њих. Ако желите, онда... — Ах, дајте, молим вас. — Ето, ја ћу одмах... само да огрнем бунду — обрадовах се ја — и донећу вам... — Не, не... додајте ми га преко ограде, а овамо не долазите! — Па ја и сам знам да треба преко ограде. Не бојте се: нисам ја неки башибозук... — А ко вас зна! Ви сте путник као и сви други... — Хм!... Па кад бих и иза ограде... Ту нема ништа нарочито... утолико пре што сам лекар — слагах ја — а лекари, полицијски писари и женски фризери имају права да улазе у приватан живот. — Је ли истина да сте лекар? Озбиљно? — Часна реч. Дозвољавате ли, дакле, да вам донесем прашак? — Па ако сте лекар, изволите... Само зашто да се мучите? Могу мужа послати до вас... Феђа! — зовну црнка тихим гласом. — Феђа! та пробуди се, дембеле! Устани и изађи иза преграде! Доктор је тако љубазан и нуди нам прашак против стеница. Присуство „Феђе" иза шпанског зида била је за мене поразна новост. Као да ме неко секиром ушимице ударно по глави... Душу ми обузе осећање које, по свој прилици, има ороз кад пушка не опали: и срамно, и непријатно, и жалосно... На Души ми је било тако гадно, и 112
такав нитков ми се учини тај Феђа кад изађе иза преграде да умало нисам викнуо: „Упомоћ!" Феђа је био висок човек, од једно педесет година, седих бакенбарда, стиснутих чиновничких усана и с плавим жилицама које су заморно мрешкале његов нос и слепоочнице. Био је у кућном огртачу и папучама. — Ви сте врло љубазни, докторе... — рече он примајући од мене прашак против стеница и враћајући се иза преграде. — Мерси... И вас је ухватила ова вејавица? — Да! — промрмљах лежући на диван и сав бесан покривајући се бундом. — Да. — Да... да... Зиночка, по твом носићу мили стеница! Дозволи да је скинем. — Можеш — насмеја се Зиночка. — Ниси је ухватио! Саветник, сви те се боје, а са стеницом ниси могао да изађеш накрај. — Зиночка, пред непознатим човеком... (Уздах.) Ти вечито тако... богами! — Свиње, не дају човеку да спава! — прогунђах, ни сам не знајући зашто. Али ускоро супрузи ућуташе. Ја сам зажмурио, покушао да не мислим ни о чему да бих заспао. Али прође пола часа, час... А ја нисам могао да спавам... На крају крајева, и моји суседи се узвртеше и почеше да грде шапатом. — Чудновато; чак и овај прашак ништа не помаже! — прогунђа Феђа. — Тако је много ових стеница! Докторе! Докторе! Зиночка моли да вас питам: зашто те стенице тако одвратно смрде? Поведосмо разговор. Говорили смо о стеницама, о времену, о руској зими, о медицини у коју се ја исто тако мало разумем као и у астрономију, попричасмо и о Едисону... — Ти се, Зиночка, не устручавај... Па он је лекар! — зачух шапат после разговора о Едисону — не снебивај се него питај... Шта има да се бојиш. Шервецов ти није помогао, а овај ће можда и помоћи. — Питај га ти! — прошапта Зиночка. — Докторе — обрати ми се Феђа — од чега ли моју жену тишти у грудима? Кашаљ је, знате... гуши, баш као да јој се, знате нешто запекло... — Е, то је дуга прича, не може се тако наједном рећи... — покушах да се извучем. — Па ако је и дуга? Времена имамо... Ионако не спавамо... Погледајте је, пријатељу драги! Треба да вам кажем, лечи је Шервецов... Он је добар човек, али... ко га зна? Не верујем ја њему! Не верујем! Видим да вам се не прегледа, али будите тако добри! Ви је погледајте, а ја ћу за то време отићи до надзорника, наредићу да нам скувају чај. Феђа зашљапка папучама и изађе. Ја одох иза ограде. Зиночка је 113
седела на широком дивану окружена мноштвом јастука и придржавала свој чипкани оковратник. — Покажите језик! — почех ја, седајући до ње и мрштећи се. Она показа језик и прште у смех. Језик је био обичан, црвен. Почех да јој пипам пуле. — Хм!... — мукнух, а нисам јој напипао пуле. Не сећам се каква сам јој још поставио питања гледајући у њено насмејано лице, сећам се само да сам на крају прегледа био таква будала и идиот да ми већ уопште ниј е било ни до каквих питања... Најзад сам седео у друштву са Феђом и Зиночком крај самовара. Требало је да напишем рецепт, и ја га саставих по свим правилима лекарске науке: Кр. Sic transit Gloria mundi AQUAE destillatae
0,05 1,00 0,1
На свака два сата по једну велику кашику. Г-ђи Сјеловој др Зајцев Кад сам се ујутру, већ сасвим спреман за одлазак, с кофером у руци, заувек опраштао од својих нових познаника, Феђа ме ухвати за дугме и пружајући ми десет рубаља, убеђиваше ме: — А не, ви сте дужни да примите! Ја сам навикао да плаћам за сваки поштен рад. Ви сте учинили! Радили! Ви сте своја знања постигли знојем и крвљу! Ја то разумем! Нисам имао куд, и морао сам да примим лекарски хонорар. Тако сам, уопште узев, провес ноћ уочи суђења. Нећу описивати осећања која сам преживео кад су се предамном отворила врата и судски извршитељ ми показав оптуженичку клупу. Рећи ћу само да сам побледео и збунио се кад сам се осврнуо уназад и угледао хиљаде очију упртих у мене, очитао сам себи опело кад погледах на озбиљне, свечанодосто-јанствене физиономије поротника... Али ја не могу описати, нити ви можете замислити моје запрепашћење кад сам погледао на сто застрт црвеном чохом и на месту државног тужиоца угледао — шта мислите кога? — Феђу! Он је седео и нешто писао. Посматрајући га, сетио сам се станице, Зиночке, своје дијагнозе, и не жмарци, већ читав ледени океан прође ми низ леђа... Кад заврши писање, он ме погледа. У почетку ме не познаде, али после се његове зенице раширише, доња вилица му се лако опусти... Рука му задрхта. Он се полако диже и упери у мене свој оловни поглед. И ја устадох, сам не знам зашто, и гледах га нетремице. — Оптужени, реците суду ваше име и... остало — поче председавајући. 114
Државни тужилац седе и попи чашу воде. Хладан зној му обли чело. — Е, биће рибања! — помислих. — По свему судећи, тужилац је одлучио да ме удеси. Цело време се љутио, претурао по исказима сведока, ситничарио, гунђао... Али ипак, време је да завршим. Ово пишем у судској згради, за време подневне паузе. Сада је на реду говор државног тужиоца. Шта ли ће само бити?
УЗБУНА (35) Машењка Павлецка, веома млада девојка, тек што је завршила студије на вишој школи, вративши се из шетње у кућу Кушкиних, где је живела као гувернанта, затекла је необичну узбуну. Вратар који ју је пустио, био је узбуђен и црвен као рак. Са спрата је допирала граја. „Вероватно, господарица има срчани напад..." помисли Машењка, „или се посвађала с мужем..." У предсобљу и у холу сусрете собарице. Једна собарица је плакала. Затим Машењка виде како кроз врата њене собе истрча господар Николај Сергејич, мален, још држећи човек с млохавим лицем и великом ћелом. Био је црвен. Било му је непријатно... Не примећујући гувернанту, прође мимо ње и, подижући руке увис, ускликну: — Ох, како је то страшно! Како је нетактично! Како је глупо, дивље! Мрско! Машењка уђе у своју собу, и тада је први пут у животу морала да доживи у свој горчини осећање, које је тако познато зависним, понизним људима који живе на хлебу богатих и угледних. У њеној соби вршили су претрес. Господарица Федосја Васиљевна, дебела дама, широких рамена, с густим црним обрвама, гологлава, здепаста, с једва приметним брчићима и црвеним рукама, лицем и манирима налик на просту жену — куварицу, стајала је крај њеног стогла и враћала у ташну клубад вуне, парчиће, папириће... Очигледно, није очекивала да се гувернанта појави јер, осврнувши се и угледавши љено бледо, изненађено лице, мало се збуни и промрмља: — Pardon30 ја... ја сам случајно истресла... закачила сам рукавом.., И рекавши јој нешто, мадам Кувшина зашушта шлепом и изађе. Машењка пређе зачуђеним погледом своју собу и, ништа не схватајући, не знајући шта да мисли, слеже раменима, следи се од страха... Шта је Федосја Васиљевна тражила у њеној ташни? Ако је одиста, као што каже, случајно закачила рукавом и истресла, зашто је онда изјурио из собе тако црвен и узбуђен Николај Сергејич? Зашто је из стола лако извучена једна фиска? Касица у којој је гувернанта 30
Извините.
115
чувала новчиће од десет копејки и старе марке била је отворена. Отворили су је, али нису знали да је затворе мада су изгребали сву браву. Полица с књигама, површина стола, постеља, све је носило свеже трагове претреса. И корпа с рубљем исто тако. Рубље је брижљиво било сложено, али није у оном реду у коме га је оставила Машењка када је отишла из куће. Претрес је, значи, био прави, у правом смислу речи прави, али из ког разлога, зашто? Шта се десило? Машењка се присети вратаровог узбуђења, узбуне која је још трајала, уплакане собарице; да све то није имало везе с тек извршеним претресом код ње? Да није умешана у нешто страшно? Машењка пребледе и хладна као лед седе на корпу с рубљем. У собу уђе собарица. — Лиза, знате ли зашто су ме... претресали? — упита је гувернанта. — Госпођи су нестали брош и две хиљаде...— рече Лиза. — У реду, али зашто су мене претресали? — Све су, госпођице, претресали. И мене су целу претресали... Нас су све свукли голе и претресли... А ја сам, госпођице, баш као пред богом... Не само да њеном брошу, но чак ни тоалету нисам близу прилазила. Ја ћу то рећи и у полицији. — Али... зашто су мене претресали? — продужи у недоумици гувернанта. — Брош су, велим, украли... Госпођа је лично својим рукама све претресла. Чак је и вратара Михајла лично претресла. Жива срамота! Николај Сергејич само гледа и кокодаче, као кокош. А ви се, госпођице, узалудно кидате. Код вас нису ништа нашли! Ако ви нисте узели брош, немате чега да се плашите. — Али то је, Лиза, ниско... увредљиво! — рече Машењка гушећи се од негодовања. — Та то је подлост, нискост! С каквим правом је могла да сумња у мене и да претура по мојим стварима? — Код туђих људи живите, госпођице — уздахну Лиза. — Мада сте ви и госпођица, али ипак... као да сте послуга... То није исто као кад се живи код тате и маме... Машењка леже на кревет и горко заплака. Још никада над њом нису извршили такво насиље, никада је нису тако дубоко увредили као сада... Њу, лепо васпитану, осећајну девојку, учитељску кћер, осумњичили су за крађу, претресли као уличарку! Вите од такве увреде се, како је изгледало, не може ни замислити. И уз ово осећање увреде, придружи се још тешки страх: шта ће сада бити?! У глави су јој се врзмале свакојаке бесмислице. Ако су је могли осумњичити за крађу, онда, значи, сада могу и да је ухапсе, свуку голу и претресу, затим спроведу под стражом улицом, стрпају у мрачну, хладну ћелију с мишевима и стоногама, баш у такву у каквој је седела кнегиња Тараканова. Ко ће се заузети за њу? Њени родитељи живе далеко у провинцији; немај у новца да допутују до ње. У престоници је сама, као 116
у пустињи, без рођака и познаника. Што зажеле то и могу учинити с њом. „Обићићу све судије и адвокате...", мислила је Машењка, дршћући. „Објаснићу им, заклећу се... Они ће поверовати да ја не могу бити крадљивица!" Машењка се сети да се код ње у котарици испод чаршава налазе слаткиши, које је она, по старој институтској навици, трпала за време ручка у џеп и односила у своју собу. Од помисли да је ова њена малена тајна већ позната господарима, обузе је грозница, постиде се и од свега тога, од страха, стида, од увреде, поче срце јако да јој куца, и откуцаји су одјекивали у слепоочницама, у рукама, дубоко у желуцу. — Изволите на ручак! — позваше Машењку. „Да иде или не?" Машењка поправи фризуру, обриса се мокрим убрусом и пође у трпезарију. Тамо су већ отпочели ручак. На једном крају стола седела је Федосја Васиљевна, охола, с тупим, озбиљним лицем, на другом Николај Сергејич. Са стране су седели гости и деца. Ручак су служила два лакеја у фраковима и белим рукавицама. Сви су знали да је у кући узбуна, да је домаћица тужна и ћутали су. Чуло се само жватање и лупа кашика о тањире. Разговор заподену сама домаћица. — Шта имамо још? — упита она лакеја мрачним, паћеничким гласом. — Esturgeon a la riz31 — одговори лакеј. — То сам, Фења, ја наручио... — похита да каже Николај Сергејич. — Зажелео сам се рибе. Ако се теби не допада, ma chere,32 не морају да послуже. Ја сам то онако... узгред... Федосја Васиљевна није волела јело које лично није наручила, и сада јој се очи напунише сузама. — Па, престаћемо да се узбуђујемо — рече умилним гласом Мамиков, њен домаћи лекар, лако јој додирујући руку и умилно се осмехујући. — Ми смо и без тога довољно узбуђени. Заборавимо на брош! Здравље је вредније од две хиљаде! — Мени није жао две хиљаде! — одговори домаћица, и крупна суза скотрља јој се низ образ. — Мене узбуђује сама чињеница! Нећу трпети у својој кући лопове. Мени није жао, ничег није жао, али красти код мене, то је тако незахвално! Тако ми узвраћати за моју доброту... Сви су гледали у своје тањире, али Машењки се чинило да после господаричиних речи сви гледају у њу. Кнедла јој стаде у грлу, она заплака и притиште марамицу уз лице. — Рardon — промрмља она. — Ја не могу. Боли ме глава. Идем. И она устаде од стола неспретно затутњавши столицом и, 31 32
Моруна на пиринчу. Драга моја.
117
збуњујући се још више, брзо изађе. — Бог зна истину! — рече Николај Сергејич мрштећи се. — Зар је било потребно претресати код ње! Па то је, одиста... претерано. — Ја не кажем да је она узела брош —- рече Федосја Васиљевна — али зар ти можеш јамчити за њу? Ја, да будем искрена, мало верујем овим ученим сиротицама. — Одиста, Фења, претерано... Извини, Фења, али по закону, ти немаш никаквог права да вршиш претрес. — Ја не познајем више законе. Али само знам да ми је нестао брош, и квит. И ја ћу наћи тај брош! — она лупи виљушком о тањир, и очи јој љутито севнуше. — А ви једите и не мешајте се у моје ствари! Николај Сергејич кротко спусти поглед и уздахну. Машењка је, међутим, дошавши у своју собу, легла на кревет. Њу више није било ни страх, ни стид, већ ју је мучила страсна жеља да оде и да ошамари ову проклету, ову охолу, тупу, срећну жену. Лежећи, дисала је у јастук и маштала о томе како би било добро да сада оде и купи најскупљи брош и да га баци у лице овој настраној жени. Кад би бог дао да Федосја Васиљевна изгуби све, да проси и схвати сву страхоту беде и зависности и Да јој увређена Машењка удели милостињу. О, кад би добила велико наследство, купила би каруце и провезла се бучно поред њених прозора, како би она позавидела! Али све су то маштања, у стварности је остало само једно да што пре оде, да не остане овде ни један сат. Истина, ужасно је остати без места, поново отићи родитељима који немају ништа, али шта да ради? Машењка није могла више да подноси ни господарицу, ни своју собицу, овде јој је било загушљиво, грозно. Федосја Васиљевна, умно поремећена од болести и од свога тобожњег аристократизма, смучила јој се толико да је, чинило јој се, све на свету постало грубо и одбојно због тога што живи ова жена. Машењка скочи с кревета и поче да се пакује. — Да ли је слободно ући? — упита иза врата Николај Сергејич; пришао је вратима нечујно и говорив је тихим, меким гласом. — Да ли је слободно? — Уђите. Он уђе и застаде крај врата. Његове очи гледале су безизразно и црвени нос му се сјајио. После ручка пио је пиво, и то се видело по његовом држању, по слабим, опуштеним рукама. — Шта то значи? — упита он показујући на корпу. — Пакујем се. Опростите, Николаје Сергејичу, али не могу даље да останем у вашој кући. Мене је дубоко увредио овај претрес! — Ја схватам... Само ви то без икакве потребе... Зашто? Претресли, а ви овај... па шта с тим? Ништа вам неће бити од тога. Машењка је ћутала и наставила да се пакује. Николај Сергејич је чупкао своје бркове, као да се премишља шта још да каже, и настави испрекиданим гласом: 118
— Ја, наравне, схватам, али би требало да будете попустљиви. Знате, моја жена је нервозна, прека, не треба одвећ примати к срцу... Машењка је ћутала. — Ако сте ви тако увређени — настави Николај Сергејич — онда молим, спреман сам да вам се извиним. Извините. Машењка није ништа одговорила, већ се само више повила к своме куферу. Овај смлављен, неодлучан човек баш ништа није значио у кући. Њега је чак и послу га сматрала паразитом и сувишним човеком; и његово извињење није ништа значило. — Хм... Ћутите? Мало вам је то? У том случају, ја се извињавам због жене. У њено име... Она је поступила нетактично, кажем отворено, као племић... Николај Сергејич прошета, уздахну и настави; — Вама је још потребно, дакле, да мене штреца овде, испод срца... Вама је потребно да мене гризе савест... — Ја знам, Николаје Сергејичу, да ви нисте криви — рече Машењка гледајући право у њега својим крупним, уплаканим очима. — Због чега би вас требало да гризе савест? — Наравне... Али ви ипак овај... не одлазите... Молим вас. Машењка одречно заврте главом. Николај Сергејич застаде крај прозора и поче да добује постаклу. — За мене су слични неспоразуми право мучење — рече он. — Треба ли да клекнем пред вама, не? Вашу гордост су увредили, и ето, ви сте плакали, спремате се да одете, али и ја сам исто тако горд, а ви моју гордост не штедите. Или хоћете да вам кажем то што ни на исповести не бих рекао? Хоћете ли? Чујте, ви хоћете да ја признам то што чак нећу признати ни на исповести на самртном часу? Мањешка је ћутала. — Ја сам украо жени брош! — брзо рече Николај Сергејич. — Јесте ли задовољни сада? Да, ја... сам украо... Само, наравне, ја рачунам на вашу скромност... За име бога, никоме ни речи, никакве алузије чак! Машењка, зачуђена и престрашена, настави да се пакује; грабила је своје ствари, гужвала их и без реда трпала у кофер и корпу. Сада, после отвореног признања које је потекло од Николаја Сергејича, није могла да остане ниједног тренутка и чак није схватала како је досад могла да живи у овој кући. — Ту се нема ради чега чудити... — настави Николај Сергејич. — Ту нема ничег необичног! Мени је потребан новац, а она... не даје. Ову кућу и све ово стекао је мој отац, Марја Андрејевна! Све је то моје, и брош је припадао мојој мајци, и... све је моје! А она је приграбила, овладала свиме... даћете ми за право, не могу да водим судски спор са њом... Усрдно вас молим, извините и... и останите. Tout comprendre,
119
tout pardoner.33 Остајете ли? — Не! — рече Машењка одлучно почињући да дрхти. — Оставите ме, волим вас. — Па, нека вам је бог у помоћи — уздахну Николај Сергејич седајући на шамлицу крај кофера. — Ја, отворено кажем, волим оне који још умеју да се вређају, да презиру и остало. Целог живота бих седео и гледао у ваше лице које негодује... Па, дакле, нећете остати? Ја схватам... Другачије и не може бити... Да, наравно... Вама је добро, а мени је — сссс!.. Ни корак не могу крочити из ове гробнице. Отишао бих на било које наше имање, али тамо свуда седе ти женини ниткови... Економи, агрономи, ђаво нек их носи... Не ловити рибу, не газити траву, не ломити дрвеће. Заграђују, преграђују. — Николаје Сергејичу! — зачу се из салона глас Федосје Васиљевне. — Агњија, позови господина! — Дакле, нећете остати? — упита Николај Сергејич брзо устајући и одлазећи к вратима. — Кад бисте остали, збиља. Навече бих долазио к вама... разговарали бисмо. Шта кажете? Останите! Отићи ћете, и у целој кући неће остати ниједно људско лице. Та то је страшно! Бледо, испијено лице Николаја Сергејича је усрдно молило, али Машењка је одречно вртела тлавом и он, одмахнувши руком, изађе. Пола сата касније она је већ била на путу.
ПАРАСТОС (36) У цркви Одигитријевске Богородице, у селу Горње Запруде, богослужење само што се завршило. Народ се ускомеша и похрли из цркве. Не миче се једино дућанџија Андреј Андреич, горњо-запрудски „интелигент" и староседелац. Он се налактио на ограду десне певнице и чека. Његово лице, обријано, угојено и храпаво од негдашњих бубуљица, одаје у овом тренутку два супротна осећања: покорност пред тајном судбине и тупу, безграничну охолост пред дугим кафтанима и шареним марамама, који пролазе мимо. Недеља је, па се он обукао као кицош. На њему је чојани капут са жутим коштаним дугметима, тамноплаве панталоне пуштене преко чизама и велике каљаче, управо оне огромне, гломазне каљаче које се виђају само на ногама људи солидних, разборитих и религиозних. Његове разводњене, лење очи гледале су у иконостас. Он види већ одавно познате ликове светитеља, црквеног служитеља Матвеја, који надувава образе и гаси свеће, потамнеле свећњаке, излизани ћилим, црквењака Лопухова, који журно излази из олтара носећи црквеном тутору проефору... Све је то одавно већ гледао и нагледао се као својих пет прстију... Унеколико је, уосталом, чудно и необично само једно: код северних врата олтара стоји отац Григорије, који још није скинуо 33
Све схватити, све разумети.
120
одежду и срдито мрда својим густим обрвама. „На кога ли он то показује, бог му дао здравља?" мисли дућанџија. „А, и прстом позива! И ногом је лупнуо, види молим те... Шта је ово, мајко божија? Коме он то?" Андреј Андреич се осврну и виде да се црква већ скоро сасвим испразнила. Код врата се сакупило десетак људи, али и они стоје леђима окренути према олтару. — Ама долази, кад те зовем! Шта стојиш као кип? — зачу он љутити глас оца Григорија. — Тебе зовем! Дућанџија гледа у црвено разљућено лице оца Григорија и тек тада схвати да се мрдање обрвама и знаци прстом могу односити и на њега. Он се трже, одвоји се од певнице и неодлучно, лупајући својим великим каљачама, пође према олтару. — Андреј у Андреичу, то си ти дао за време проскомидије за покој Маријине душе? — пита свештеник љутито шибајући погледом његово дебело, ознојено лице. — Управо тако. — Тако, дакле, ти си ово написао? Ти? И отац Григорије му љутито тура под нос цедуљу. А на тој цедуљи, коју је Андреј Андреич предао за време проскомодије заjедно са просфором, крупним, раскреченим словима пише: „За покој рабе божије блуднице Марије". — Баш тако... ја сам написао... — одговори дућанџија. — Како си се само усудио да напишет ово — стегнуто шапуће свештеник и у његовом промуклом шапату звуче гнев и страх. Дућанџија га гледа с тупим чуђењем, двоуми се и чак се плаши: никада у животу отац Григорије није говорио таквим тоном са горњозапрудским „интелигентима"! Обојица један тренутак ћуте и загледају један другом у очи. Дућанџијина недоумица је тако велика да се његово дебело лице расплињава на све стране, као просуто тесто. — Како си се усудио? — понови свештеник. — Ко... кога? — не схвата Андреј Андрејич. — Ти не разумеш?! — шапуће отац Григорије, запањено устукну један корак и пљесну рукама. — Па шта ти имаш на раменима: главу или неки други предмет? Дајеш цедуљу за помен, а пишеш у њој реч коју је чак и на улици непристојно изговорити! Шта буљиш? Зар не знаш какво значение има та реч? — То ви у погледу блуднице? — мрмља дућанџија црвенећи и жмиркајући. — Али и Господ је, по милости својој, овај... онај, опростио блудници... дао јој рајско насеље, а и из Житија преподобие Марије Египатске види се у каквом је смислу баш та реч, да извините... Дућанџија би хтео да наведе у своју одбрану још некакав аргумент, али се збуњује и брише рукавом уста. — Ето, како ти разумеш! — пљесну рукама отац Григорије. — Али 121
Господ је опростио, разумеш? Опростио, а ти осуђујеш, срамотиш, непристојном речју називаш, па још кога! Покојну рођену кћер! Не само у црквеним него чак ни у световним књигама такав грех нећеш прочитати! Понављам ти, Андреју: не треба мудровати! Да, не треба, брате, мудровати! Ако ти је бог већ дао разум и размишљање и ако њиме не можеш да управљаш, боље је не улази у ствар... Не мешај се и ћути! — Али она је, овај... да простите, била глумица! — вели ошамућени Андреј Андреич. — Глумица! Ма шта да је била, ти си дужан да после њене смрти све заборавиш, а не да по цедуљама пишеш! — То је тачно... — Сложи се дућанџија. — Требало би те послати на епитимију — говори басом из дубине олтара црквењак, презриво гледајући на збуњено лице Андреја Андреича — онда би престао да умујеш! Твоје је кћерка била позната глумица. О њеној смрти су чак и новине писале... Филозоф! — Оно, дабоме... стварно... мрмља дућанџија — реч не одговара, али нисам ја ради осуде, оче Григорије, већ сам хтео по божијему... да вам јасније буде за кога да се молите. Пишу у читуљама разне такве називе, као што је чедо Иван, утопљеница Пелагеја, војник Јегор, убијени Павле и разне друге ствари... Тако сам и ја хтео. — Глупо, Андреју! Бог ће ти опростити, али други пут се пази. Главно је не мудруј и мисли као и остали. Поклони се десет пута и одлази. — Разумен — рече дућанџија радујући се што је придика престала, и поново даде своме лицу израз важности и достојанства. — Да се поклоним десет пута? Врло добро, разумем! А сад, оче, дозволите да вас замолим... Тако, пошто сам ја ипак њен отац... и сами знате, а она је мени, каква је да је, ипак кћерка, па ја, овај... да извините, хтео сам да замолим да данас одржите помен. Дозволите да и вас замолим, оче ђаконе! — Е, то је већ лепо! — вели отац Григорије скидајући одежду. — За то те похваљујем. Може се одобрити... Ајде, одлази! Ми ћемо сад изаћи. Андреј Андреич се сигурним кораком удаљава од олтара и црвен, са свечаним изразом лица који одговара парастосу, зауставља се насред цркве. Црквени служитељ Матвеј ставља испред њега сточић са житом, и мало затим отпоче и парастос. У цркви је тишина. Чује се само метални звук кадионице и стегнуто појање... Поред Андреј а Андреича стоје црквени служитељ Матвеј, бабица Макарјевна и њен синчић, суворуки Мићка. Нема више никога. Црквењак пева лоше, непријатним муклим басом, али су мелодија и речи тако тужне да дућанџија мало-помало губи свој израз достојанства и тоне у тугу. Сећа се он своје Машутке... Сећа се да се она ро122
дила кад је он још служио као лакеј код горњозапрудске господе. Од силне лакејске јурњаве није ни примећивао како му је расла девојчица. Тај дуги период кад се она развила у грациозно створење с плавом главицом и крупним као копејка, замишљеним очима, прошао му је неприметно. Васпитавала се она, као обично и сва деца лакејаљубимаца, у изобиљу поред госпођица. Господа су је из дуга времена научила да чита, пише, да игра, а он се у њено васпитање није мешао. Само тек понекад, кад би је случајно срео на капији или на одморишту степеница, сетио би се да му је она кћерка, и почињао би, колико му је то време допуштало, да је учи молитвама и црквеној историји. О, још онда је он важно за познаваоца црквеног устава и Светог писма! Девојчица га је радо слушала, ма како било намргођено и озбиљно његово лице. Молитве је понављала за њим зевајући, али се зато сва претварала у уво када би он, замуцкујући и трудећи се да се изрази фигуративније, почињао да јој прича старозаветна приче. Приче о Исаковом сочиву, пропасти Содоме и страдањима малог дечака Јосифа, терале су је да бледи и широко отвара плаве очи. Затим, кад је он напустио лакејство и са уштеђеним новцем отворио у селу мали дућан, Машутка је отпутовала с господом у Москву... Три године пре него што је умрла, дошла је код оца. Једва ју је познао. Била је то сада млада, витка жена са манирима племићке и обучена господски. Говорила је паметно, као из књиге, пушила је, спавала до подне. Кад ју је Андреј Андреич упитао чиме се бави, она је, смело га гледајући право у очи, изјавила:,,Ја сам глумица!" Таква се отвореност бившем лакеј у учинила као врхунац цинизма. Машутка је почела била да се хвали својим успесима и глумачким животом, али, видевши да отац само црвени и размахује рукама, ућутала је. И ћутећи, не гледајући једно у друго, провели су тако једно две недеље, до самог њеног одласка. Пред одлазак, замолила је она оца да пођу да се прошетају обалом. И ако му је било непријатно да се усред бела дана, на очи целог честитог света шета са кћерком глумицом, ипак је попустио пред њеним молбама... — Каквих ви имате дивних места! — одушевљавала се она док су шетали. — Какве јаруге и ритови! Боже, како је леп мој завичај! И заплакала се. ,,Та места само место заузимају..." мислио је Андреј Андреич тупо гледајући јаруге и не разумевајући кћеркино одушевљење.,,Од њих има вајде ко од јарца млека!" А она је плакала, плакала и жудно удисала пуним грудима, као да је осећала да јој није остало још дуго да дише... Андреј Андреич заврте главом, као кад кога уједају муве, и да би одагнао тешка сећања, поче брзо да се крсти... — Сети се, Господе — мрмља он — покојне рабе твоје блуднице Марије и опрости јој све намерне и ненамерне грехе... 123
Непристојна реч опет му се омаче са језика, али он то не примећује: оно што се чврсто урезало у свест, то, сигурно, не само придикама оца Григорија, већ ни клином нећеш избити! Макарјевна уздише и нешто шапуће, увлачећи у себе ваздух, суворуки Мићка се о нечему замислио... —,,... идеже нест болезни, печалеј и воздиханија..." — бруји црквењак заклањајући шаком десни образ. Из кадионице се шири плавичасти дим и купа се у широком, косом сунчевом зраку, који пресеца мрачну, беживотну, пусту цркву. И чини се да заједно са димом лебди у зраку душа саме покојнице. Прамичци дима, слични дечјим увојцима, круже, подижу се ка прозору и као да се клоне бола и туге, којих је пуна та јадна душа.
СМРТ ГЛУМЦА (37) Носилац улога благородних отаца и наивних чика Шчипцов, висок, набијен старац, познат не толико по својим сценским способностима колико по својој необичној физичкој снази, „намртво" се посвађао за време представе са импресариом и у тренутку најжешће свађе одједном је осетио да му је нешто пукло у грудима. Импресарио Жуков би обично на крају сваког ватреног објашњавања почињао хистерично и гласно да се смеје и да пада у несвест, али овог пута Шчипцов није чекао тај завршетак, већ пожури кући. Свађа и осећај кидања у грудима тако су га узбудили да је одлазећи из позоришта заборавио да опере шминку с лица, само је стргао браду. Кад стиже у своју изнајмљену собу, Шчипцов је дуго корачао из угла у угао, затим седе на кревет, подупре главу рукама и замисли се. Не померајући се и не испуштајући ни једног јединог звука, преседео је тако до сутрадан до два сата после подне, кад у његову собу уђе комичар Сигајев. — Па зашто ти то, Лакрдијашу Ивановичу, ниси на пробу дошао? — навали на њега комичар савлађујући задиханост, док је задах вина који се од њега ширио пунио собу. — Где си био? Шчипцов ништа не одговори и само погледа комичара мутним, нашминканим очима. — Да си бар њушку опрао! — настави Сигајев. — Срамота је и погледати! Ти си се наљоскао, или... си болестан, а? Та што ћутиш? Питам те: јеси ли болестан? Шчипцов је ћутао. Ма колико да је била замазана његова физиономија, комичар, загледавши се пажљивије, није могао да не примети необично бледило, зној и дрхтање усана. Руке и ноге су такође дрхтале, а и цело огромно тело дугајлије-добричине изгледало је омлитавело, спљоштено. Комичар брзо разгледа по соби, али не виде ни пљоске, ни боце, нити било какву другу сумњиву посуду. — Знаш, Мишутка, па ти си болестан! — узнемири се он. — Бог ме 124
убио ако ти ниси болестан! Страшно си се изменио! Шчипцов је ћутао и утучено гледао у под. — То си се ти прехладио! — настави Сигајев узимајући га за руку. — Гле како су само руке вруће! Шта те боли? — Ку... кући хоћу — промрмља Шчипцов. — Па зар сад ниси код куће? — Не... у Вјазму... — Гле, куд му се прохтело! До твоје Вјазме се ни за три године на коњу не може стићи... Шта је, хтео би код мамице и татице? По свој прилици одавно су ти већ иструнули, ни гробове им не би нашао... — Мени је тамо за... завичај... — Ма хајде, не треба, нема због чега да будеш мерланхлондичан. Та психопатија осећања је, брате, врло гадна ствар... Оздрављуј, сутра мораш да играш Мићку у „Сребрном кнезу". Нема ко други. Попиј дер нешто вруће и узми рицинуса. Имаш ли паре за рицинус? Или чекај, ја ћу тркнути и купити. Комичар потражи по џеповима, нађе новчић од петнаест копејки и отрча у апотеку. Након четврт сата се врати. — На, пиј! — рече он приносећи устима благородног оца бочицу. — Пиј право из бочице... Надушак! Ето тако... На, сад каранфилићем заслади да ти душа не базди од тог гадлука. Комичар још мало поседе код болесника, затим га нежно пољуби и оде. Предвече утрча код Шчипцова jeune premier34 Брама-Глински. Даровити глумац је био у сатенским кратким чизмицама, на левој руци му је била рукавица, пушио је цигару и чак се од њега ширио мирис посунца, али је ипак страшно подсећао на путника који се обрео у земљи у којој нема ни купатила, ни праља, ни кројача... — Ти си се, чујем, разболео? — обрати се он Шчипцову окренувши се на потпетици. — Шта је с тобом? Побогу, шта је с тобом? Шчипцов је ћутао и није се мицао. — Та што ћутиш? Имаш вртоглавицу, је ли? Па, ћути, нећу те гњавити... ћути... Брама-Глински (тако се он зове у позоришту, у личној карти је Гусков) оде до прозора, завуче руке у џепове и стаде да гледа на улицу. Пред његовим очима пружала се огромна ледина, ограђена сивим плотом дуж кога се протегла читава шума прошлогодишњег чичка. Иза те пустаре тамнела се нечија напуштена фабрика са потпуно закованим прозорима. Око димњака је кружила закаснела чавка. Сва та досадна, беживотна слика почела је већ да се прекрива вечерњим сумраком. — Треба кући да идем! — зачу jeune premier. — Куда то кући? — У Вјазму... у завичај... 34
Главни љубавник (франц.) — позоришни фах.
125
— До Вјазме, брате, има хиљаду и петсто врста... — уздахну Брама-Глински лупкајући по стаклу. — А што би ти у Вјазму? — Тамо бих да умрем... — Ех, види сад, смислио човек! Да умре... Први пут се у животу разболео и већ уображава да је смрт дошла... Не, брате, таквог бивола као што си ти никаква колера неће савладати. Сто година ћеш доживете... Шта те боли? — Ништа не боли, али ја... осећам... — Ништа ти не осећаш, све је то код тебе од сувишног здравља. Снага у теби дивља. Требало би сада да цугнеш поштено, да попијеш онако, знаш, да се у целом телу направи пертурбација. Пијанство одлично окрепљује... Сећаш се како си се у Ростову на Дону нашљискао? Господе, страшно ми је чак и кад се сетим! Сашка и ја смо оно буренце с вином једва удвоје донели, а ти си га сам попио, и још си после по рум послао... Тако си се напио да си џаковима ђаволе ловио и гасни улични фењер си с кореном ишчупао. Сећаш се? Тада си још ишао да бијеш Грке... Под утицајем тих пријатних успомена Шчипцовљево лице се унеколико разведри и очи заблисташе. — А сећаш се како сам тукао импресарија Савојкина? — замумла он подижући главу. — Шта ту има. да се говори! Тукао сам у свом веку тридесет тројицу импресарија, а што се тиче обичних глумаца — и не памтим. И какве сам тек импресарије тукао! Такве који ни ветру нису дозвољавали да их дирне! Двојицу познатих писаца сам тукао, једног сликара! — Па зашто плачеш? — У Херсону сам коња песницом убио. А у Таганрогу ме једном напали мангупи, њих петнаестак. Ја им поскидам капе, а они иду за мном и моле: „Чикице, врати капу!" Тако му је то било. — Па што, глупане, плачеш:? — А сад је свршено... осећам. У Вјазму бих хтео! Настаде пауза. Поћутавши неко време, Шчипцов одједном зграби капу. Изгледао је врло нерасположен. — Збогом! Идем у Вјазму! — проговори он заносећи се. — А новац за пут? — Хм!.. Ићи ћу пешке! — Ти си пошашавео... Обојица се погледаше, вероватно зато што им је истовремено у глави синуло исто: непрегледна поља, бесконачне шуме, мочваре. — Не, ти си, видим, шенуо! — закључи jeune premier. — Ево шта, брате... Као прво, лези, затим попиј коњак с чајем, да се презнојиш. Да, и рицинуса, наравне. Чекај, где могу коњака наћи? Брама-Глински размисли и одлучи да оде до трговкиње Цитриникове, да покуша код ње на вересију: можда ће се жена сажа126
лити и дати! Jeune premier оде и после пола сата се врати с боцом коњака и рицинусом. Шчипцов је као и пре седео непокретно на кревету, ћутао и гледао у под. Рицинус, који му је друг понудио, он попи као аутомат, без учешћа свести. Као аутомат он је седео затим за столом и пио чај с коњаком. Махинално је испио целу флашу, и није бранио другу да га смести у кревет. Jeune premier га покри ћебетом и капутом, посаветова му да се презноји и оде. Паде ноћ. Било је попијено много коњака, али Шчипцов није спавао. Лежао је непокретно под покривачем и гледао у тамну таваницу затим кад угледа месец који је завиривао кроз прозор, он пренесе поглед са таванице на Земљин сателит и тако је лежао затворених очију све до јутра. Ујутру око девет сати, дотрча импресарио Жуков. — Шта сте ви то, анђеле, смислили да болујете? — закокодака он мрштећи нос. — Ој, ој! Зар ви с таквом корпуленцијом можете да поболевате? Срамота, срамота! А ја се, знате, уплашио! Па није, ваљда, мислим, на њега деловао наш разговор? Душице моја, надам се да се нисте због мене разболели! Та и ви сте мене, овај... И уз то, међу друговима не може без тога. Ви сте ме тамо и грдили и... чак и песнице потезали, а ја вас волим! Бога ми, волим! Поштујем и волим! Па ето, објасните, анђеле, због чега ја вас тако волим? Нисте ми ни род, ни својта, ни жена, а само што сам сазнао да сте се разболели, као да ме неко ножем посекао. Жуков је дуго изјављивао љубав, затим је навалио да се љуби, најзад се тако разнежио да је почео да се хистерично и гласно смеје и чак хтеде да падне у несвест, али вероватно, досетивши се да није код своје куће, ни у позоришту, одложи падање у несвест за згоднију прилику, и оде. "Убрзо после њега појави се трагичар Адабашев, личност тмурна, напола слепа и уњкавог гласа... Он је дуго гледао Шчипцова, дуго је мислио, и одједном направи откриће: — Знаш шта, Мифо? — упита он изговарајући кроз нос у место ш — ф и придајући свом лицу тајанствен израз. — Знаш шта? Ти треба да попијеш рицинуса! Шчипцов је ћутао. Ћутао је и нешто касније над му је трагичар сипао у уста одвратно уље. Једно два сата после Абадашева у собу уђе позоришни фризер Јевлампије или, како су га ко зна због чега глумци звали, Риголето. И он је, као и трагичар, дуго гледао Шчипцова, затим је уздахнуо као парна локомотива и полако, одмерено почео да развезује завежљај који је донео. У завежљају је било двадесетак теглица и бочица. — Да сте послали по мене, давно бих вам ставио купице! — рече он нежно разголићујући Шчипцовљеве груди. Затим Риголето поглади руком широке груди благородног оца и целе их прекри бочицама за сисање крви. 127
— Да... — рече он увезујући после те операције свој алат умрљан Шчипцовљевом крвљу. — Да сте послали по мене, ја бих свакако дошао... Што се тиче новца, нема шта да бринете... Ја из сажаљења... Где да узмете, ако тај клипан неће да плати? Садека ево изволите узети ове капљице. Укусне капљице! А садека, изволите мало уља попити. Рицинус је првокласан. Ето тако! На здравље! Е, а садека збогом... Риголето узе свој завежљај и задовољан што је помогав ближњему удаљи се. Сутрадан изјутра, кад сврати код Шчипцова, комичар га затече у ужасном стању. Он је лежео испод капута, тешко је дисао и погледом је блудео по таваници. Рукама је грчевито стискао згужвано ћебе. — У Вјазму! — прошапута он угледавши комичара. — У Вјазму! — Е, то ми се, брате, већ не свиђа! — рашири у недоумици комичар руке. — Ето... ето... ето то, брате, и не ваља! Извини, али... чак је, брате, глупо.. — У Вјазму морам! Бога ми, у Вјазму! — Ни... нисам очекивао од тебе!... — мумлао је комичар сасвим збуњен. — Ђаво ће га знати! Види због чега се распекмезио! Е... е... е... и не ваља! Дугајлија, ко кула си, а плачеш. Зар глумац сме да плаче? — Ни жене, ни деце — мрмљао је Шчипцов. — Камо среће да нисам отишао у глумце, него да сам у Вјазми живео! Пропао живот, Семјоне! Ох, у Вјазму бих! — Е... е... е... не ваља! То је баш и глупо... чак недостојно! Пошто се смирио и средио своја осећања, Сигајев стаде да теши Шчипцова, да лаже да су другови решили да га о заједничком трошку пошаљу на Крим итд., али овај није слушао и стално је мрмљао о Вјазми... Најзад комичар одмахну руком и, да би утешио болесника, поче и сам да прича о Вјазми. — Леп град! — тешио га је. — Одличан, брате, град! Медењацима се прославио. Медењаци су му изврсни, али, међу нама речено, овај... нису испали како треба. После њих сам целу недељу имао, овај... Али оно што је тамо заиста добро, то је трговац! Трговац над трговцима. Ако те већ угости, баш те угости! Комичар је говорио, а Шчипцов је ћутао, слушао и одобравајући климао главом. Предвече је умро.
АЊУТА (38) У најјефтинијем броју намештених соба под именем „Лисабон" с краја на крај одаје хода студент медицине треће године Степан Клочков и брижљиво буба своје медицинске лекције. Од претераног напрегнутог бубања осушила му се уста и по челу му избио зној. Крај прозора, превученог по ивицама леденим шарама, седела је на табурету Ањута, која се код њега настанила, мала, мршава црнка од двадесет пет година, веома бледа, с благим, смеђим очима. Повијених 128
леђа, она је везала црвеним концем јаку мушке кошуље. Посао беше хитан... Часовник у ходнику промукло је избио два по по дне, а соба је још нераспремљена. Згужван покривач, разбацани јастуци, књиге, хаљине, велики прљави лавор пун сапунице по којој су пливали пикавци, прљав под, све, изгледаше, као да је стрпано на гомилу, хотимице испретурано, изгужвано... — Десно плућно крило састоји се из три дела... — бубао је Клочков. — Границе! Горњи део на предњој страни грудног коша допире до четвртог или петог ребра, са стране споља до четвртог ребра... позади до spina scapulae... Клочков, упињући се да замисли оно што је тек прочитао, диже очи у правцу таванице. Не добивши јасну представу, поче пипати кроз прсник своја горња ребра. — Она ребра личе на клавирске дирке — рече он. — Да се не бих пребацио у рачуну, треба их обавезно упознати. Мораћу простудирати то на скелету и на живом човеку... Е, па, Ањута, де да се оријентишем! Ањута остави вез, скиде блузу и исправи се. Клочков седе према њој, намршти се и поче јој бројати ребра. — Хм... Прво ребро се не може напипати Оно је иза кључњаче... Ето, ово је друго ребро... Дабоме... А ово овде је треће... Ово овде је четврто... Хм... Дабоме... Шта се јежиш? — Прсти су вам хладни! — Де, де... нећеш умрети, не врти се. Дакле, ово је треће ребро, а ово је четврто... Мршава си онако на изглед, а ребра ти се једва могу напипати. Ово је друго... ово је треће... Не, овако ћу се сплести и нећу моћи себи јасно представити... Мораћу их обележити. Где је мој угљен? Клочков узе угљен и нацрта на Ањутиним грудима неколико паралелних линија које одговарају ребрима. — Изванредно. Све, као на длану... Е, а сад. можемо куцати. Устани! Ањута устаде и диже браду увис. Клочков се прихвати куцања, и тако се удубио у тај посао да не примети како Ањутине усне, нос и прети помодреше од хладноће. Ањута је дрхтала и плашила се да медицинар, приметивши њено дрхтање, не престане бележити угљеном и куцати па ће после, можда, рђаво положити испит. — Сад је све јасно — рече Клочков преставши да куца. — Ти седи тако и не бриши угљен, а ја ћу дотле још мало да бубам. И медицинар поче опет ходати и учити. Ањута, као тетовирана, са црним пругама на грудима, згрчена од хладноће, седела је и размишљала. Она је говорила уопште врло мало, увек је ћутала и стално размишљала, размишљала... За свих пет-шест година њеног базања по намештеним собама, оваквих као што је Клочков знала је још петорицу. Сад су сви они већ 129
свршили студије, постали људи и, наравно, као честити људи одавно су је већ заборавили. Један од њих живи У Паризу, двојица су лекари, четврти је сликар, а пети је чак, кажу, већ професор универзитета. Клочков је — шести... Брзо ће и он свршити студије и направити каријеру. Неоспорно, будућност је дивна, и од Клочкова, по свој прилици, испашће велики човек, али данашњица је сасвим ружна: Клочков нема ни дувана, ни чаја, па и шећера је остало само четири парчета. Треба што пре свршити вез, однети муштерији и затим купити за примљених двадесет пет копејака и чаја и дувана. — Је ли слободно? — зачу се пред вратима. Ањута брзо огрну преко рамена вунени шал. Уђе сликар Фетисов. — А ја дођох да вас замолим — отпоче он обраћајући се Клочкову и зверски гледајући испод косе која је падала на чело. — Будите тако добри, дајте ми вашу дивну девојчицу на једно два сата! Радим, знате, једну слику, а без модела се никако не може! — О, врло радо! — пристаде Клочкова. — Иди, Ањута. — Море, чега се ја тамо нисам нагледала! — тихо рече Ањута. — Де, којешта! Човек ради уметности то тражи, а не због некаквих глупости. Зашто да му не помогнеш, ако си у стању? Ањута се поче облачити. — А шта ви малате? — упита Клочков. — Психу. Леп мотив, па ипак некако не иде; морам све да сликам с разних модела. Јуче сам малао једну која је имала модре ноге. Зашто су ти, питам, ноге модре? То, каже, чарапе пуштају. А ви стално бубате! Срећан човек, имате стрпљења. — Медицина је таква ствар да се никако не може без бубања. — Хм... Извините, Клочкове, али ви страшно свињски живите! Ђаво би га знао како живите! — То јест како то? Друкчије се не може... Од оца добијам само дванаест рубаља месечно, а с тим се тешко живи како треба. — Оно тако је... — рече сликар и с гађењем се намршти: — али се може ипак боље живети.. Образован човек обавезно мора бити естета. Зар не? А код вас овде ђаво би га знао како је! Кревет ненамештен, прљава вода, ђубре... јучерашња каша од хељде на тањиру... пфуј!... — То је истина — рече медицинар и збуни се — ал и Ањута данас није имала кад да спреми. Све време је заузета. Кад сликар и Ањута изађоше, Клочков леже на диван и поче бубати лежећи, затим нехотице заспа и, пробудивши се кроз сат, подупре главу песницама и дубоко се замисли. Сети се сликаревих речи да образован човек обавезно мора бити естета, и његова му се средина сад заиста учини гадна и одбијајућа. Он као да назре интелектуалним очима ону своју будућност кад ће примити своје болеснике у кабинету, пити чај у пространој трпезарији, у друштву супруге, честите жене... и сад му је овај лавор са прљавом водом, у коме пливају пикавци, изгле130
дао одвратан до немогућности. Ањута му се такође учини ружна, аљкава, бедна... И он одлучи да се растане с њом, без одлагања, по сваку цену. Кад је она, вративши се од сликара, скидала бунду, он се диже и рече јој озбиљно: — Знаш шта, драга моја... Седи и саслушај ме. Треба да се растанемо! Једном речју, ја с тобом више не желим да живим. Ањута се вратила од сликара тако уморна, малаксала. Лице јој је због дугог позирања оронуло, поружњало и брада јој се ушиљила. У одговор на медицинареве речи, она ништа не рече, и само јој у сне задрхташе. — Признај, да се пре или после ионако морамо растати! — рече медицинар. — Ти си добра, добродушна, па и ниси глупа, разумећеш... Ањута поново обуче бунду, ћутом зави свој вез у хартију, покупи конце, игле; замотуљак са четири парчета шећера нађе на прозору и стави га на сто крај књига. — То је ваше... шећер... — тихо рече она и окрете се да сакрије сузе. — Де, зашто плачеш? — упита Клочков. Он се прошета по соби збуњено и рече: — Чудна си ти, заиста... Сама знаш да се морамо растати. Нећемо вековати заједно. Она узе све своје завежљаје и тек што се окрете да се поздрави, би му је одмах жао. „Зашто да је не оставим још једну недељу овде?" помисли он. „Заиста, нек још остане, а кроз недељу дана наредићу јој да иде." И срдећи се што је слабе воље, он јој грубо викну: — Де, што стојиш! Ако хоћеш да идеш, иди, ако нећеш, онда скидај бунду и остани! Остани! Ањута скиде бунду, ћутке, полако, затим се ушмркну, такође полако, уздахну и упути се нечујно својој сталној позицији — табурету крај прозора. Студент привуче к себи уџбеник и опет поче ходати с крај а на крај собе. — Лево плућно крило састоји се из три дела... — бубао је он. — Горњи део на предњој страни грудног коша допире до четвртог или петог ребра... А у ходнику неко викну из свег грла: — Грригорије, самовар!
ЛИЧНОСТ (39) „Упражњено радно место писара постоји у канцеларији г. Пореског Инспектора, са платом од 250 рубаља годишње. Лица која су завршила најмање среску школу или 3 разр. гимназије треба да се об131
рате писмено и да приложе свој животопис, упућујући молбу на име г. Пореског Инспектора у кући Поджилкине у Гусиној улици." Прочитавши двадесети пут овај оглас, Миша Набалдашњиков, младић бубуљичава чела, носа црвена од запуштене кијавице, у панталонама боје кафе, мало се прошета, поразмисли и рече обраћајући се својој мами: — Ја сам завршио не три разреда гимназије него четири. Рукопис ми је више него диван, могу ако треба у писце или министре. Е, а плата, и сами видите, је лепа: двадесет рубаља месечно! У нашем сиромаштву пошао бих и за пет! Ма шта говорили, место је врло повољно, боље и не треба... Само једно ту не ваља, мамице: треба животопис написати! — Е па шта? Седи и напиши... — Лако је рећи: напиши! Да би се животопис срочно, треба имати талента, а без талента како да га напишем? А написати било како, оди ми-дођи ми, и сами разумете, незгодно је. Није ти то да саставиш и да даш учитељу, него то иде уз молбу, у канцеларију за једно са документима! Није то довољно да буде на добро јхартији и чисто написано, треба још и да стил буде добар... Дабоме! А ви како сте мислили? Ако се тако са стране погледа на пореског инспектора Ивана Андреича, он и није важна зверка... Ето, губернијски је секретар, шест је година био без места и у свим је дућанима дужан, али ако се дубље погледа, онда не-е-е, мама, то је персона, важна личност! Јесте ли видели шта је у огласу речено? „Упућујући молбу".., Молбу! А молбе се само важним лицима подносе! Вама и мени или чики Нилу Кузмичу неће неко поднети молбу! — Тако је то... — сложи се мама. — А што му треба твој животопис? — То вам не бих могао рећи... Вероватно треба! Миша још једанпут прочита оглас, поче да хода из угла у угао и предаде се маштању... Ко је макар једном у животу био без места и патио се од беспослице, тај зна како узнемиравају душу огласи попут написаног. Миша, који још од саме гимназије није појео ни једног залогаја а да га не прекоре због готованства, парадирао је у старим панталонама ујке Нила Кузмича, а напоље је излазио само извече, када се нису могле видити његове подеране чизме и излизани капут, ободрио се од саме могућности да може добити место. Двадесет рубаља месечно — није мали новац. Истина, за тај новац неће набавити коње и неће свадбу приредити, али је то сасвим доста да још: првог месеца, како је Миша маштао, купи себи нове панталоне, чизме, качкет, хармоничицу и да мајци да за храну једно пет-шест рубаља. Било како било, мала плата далеко је боља од велике беспарице. Али Мишу и није толико интересовало двадесет рубаља колико оно блажено време кад ће мајка престати да му пребацује његово готованство и да уз пут јеца, а ујка Нил Кузмич да прекине са својим придикама и заклињањима да ће 132
ишибати сестрића—бадаваџију. — Уместо што стружеш ногама из угла у угао — прекинула је мама његово сањарење — боље би било да си сео и срочно... — Не умем ја, мама, да саставим — уздахну Миша. — Морам признати, већ сам бар пет пута седао да пишем, али никако ми не полази за руком. Хтео бих да напишем разложно, а испада некако просто, као да пишеш тетки у Кременчуг... — Ништа за то што је просто... Неће ти то инспектор узети за зло... За моје материнске молитве и трпљење Господ ће смекшати његово срце: неће се љутити ако што и... Па ваљда и он сам у твојим годинама није богзна како учеван био! — Хајде још да пробам, само знам опет неће ништа испасти... Добро, пробаћу... Миша седе за сто, стави испред себе лист хартије и замисли се. После дугог бечења у таваницу, он узе перо и, пошто размрда зглоб шаке, како то чине сви поштоваоци сопственог рукописа, поче: „Ваше Високоблагорође! Родио сам се 1867. године у граду К. од оца Кирила Никаноровича Набалдашњикова и мајке Наталије Ивановне. Мој отац је службовао у фабрици шећера код трговца Подгојског као канцеларијски писар и примао 600 руб. годишње. Затим је отац изгубио службу и дуго био без места. Затим..." После тога отац се пропио и умро од пијанства, али то је већ породична тајна коју Миша није хтео да саопштава његовом високоблагорођу. Миша мало размисли, прецрта све што је написао и пошто опет мало размисли, поново написа то исто... „Затим је умро — наставио је — у сиромаштву, а оплакивала га је жена и жарко вољен син, који сам у њега био јединац, Михаил. Кад ми се навршило 9 година, дали су ме у припремни разред за мене је плаћао Подгојски, али кад је отац изгубио службу, и он је престао за мене да плаћа, ја сам завршио четврти разред. Учио сам и тако и тако, у I и III разреду сам седео по две године, али из краснописа и владања добијао сам увек пет." Итд. Исписао је Миша цео лист. Писао је искрено, али збркано, без икаквог плана и хронолошког редоследа, понављао се и губио везу. Испало је нешто развучено, дугачко и дечје наивно... Завршио је Миша овако: „А сада ја живим од средстава моје мајке која нема никаквих средстава за живот, па зато и молим најпонизниЈе Ваше Високоблагорође, дајте ми место да бих могао да живим и храним моју болешљиву мајку, која Вас исто тако моли. И извините што сам вас узнемирио." (Потпис). Сутрадан, после дугог ломљења и стидљиве неодлучности, овај животопис би преписан начисто и заједно са документима упућен на указану адресу, а после две недеље Миша, малаксао од ишчекивања, дрхтећи целим телом, стајао је у предсобљу пореског инспектора и чекао хонорар за свој састав. 133
— Дозволите да упитам, где је овде канцеларија? — запита он провирујући из предсобља у велику, оскудно намештену собу, где је на дивану лежао некакав риђи човек у папучама и у летњем огртачу са пелериницом уместо кућне хаљине. — А шта вам треба? — упита риђи човек. — Овде сам... пре две недеље молбу поднео... за место писара... Могу ли видети господина инспектора? — То је просто неподношљиво... — прогунђа риђи дајући свом лицу паћенички израз и преклапајући скутове огртача. — Сто људи дневно! Долазе, стално долазе! Па зар ви, господо, немате другог посла него само мени да сметате? Риђи скочи, раскорачи се и рече изговарајући разговетно сваку реч: — Хиљаду сам пута свима говорио да ја имам писара! Имам, имам и имам! Време је да се престане са долажењем! Ја заиста имам писара! Тако свима и реците! — Опростите! — поче да мрмља Миша. — Ја нисам знао... И, неспретно се поклонивши, Миша изађе... А хонорар — оде до врага!
ИВАН МАТВЕИЧ (40) Прошло је пет часова увече. Један од доста познатих руских научника, ми ћемо га звати просто научником, седи у својој соби за рад и нервозно грицка нокте. — То је просто да се човек запрепасти! — вели он и стално загледа у часовник. —То је врхунац непоштовања туђег времена и рада. У Енглеској такав субјекат не би ни гроша зарадио, умро би од глади! Али чекај само, доћи ћеш ти!... Па осећајући потребу да ма како излије свој гнев и нестрпљење, научник приђе вратима што воде у женину собу и закуца. — Слушај, Каћа — рече он љутитим тоном — ако видиш Петра Даниловича, реци му да пристојни људи тако не раде! Одвратно је то! Препоручује преписивача, а не зна кога препоручује! Оно дерле свакога дана најревносније задоцњава по два и три часа. Е, зар је то преписивач? За мене су та два или три сата скупља него за друге две или три године! Доћи ће он, па ћу га изгрдити као пса, нећу му платити и избацићу га напоље! Према таквим људима не треба се устручавати! — Ти сваки дан то говориш, а он све исто па исто. — Али данас сам се одлучио! Већ сам доста изгубио због њега. Опрости, али ја и он ћемо се посвађати, кочијашки ћу га изгрдити! Али ево, најзад, чује се и звонце. Научник прави озбиљно лице, заузима усправан став и, забацивШи главу, иде у предсобље. Ту, поред чивлука, већ стоји његов преписивач Иван Матвеич, младић од осамнаест година, лица овална као јаје и ћосав, у изношеном, олињалом капуту и без каљача. Задуван, он марљиво 134
брише о отирач своје велике незграпне ципеле, и при томе стара се да од собарице сакрије рупу на њима, кроз коју вири бела чарапа. Кад угледа научника, он се осмехну оним дугим, широким, нешто бесмисленим осмејком, који имају на лицу само деца и врло простодушии људи. — А, добро вече — поздрави га он пружајући му велику влажну руку. — Је л'те, прође ли вам грло? — Иване Матвеичу! — рече научник мало уздрхталим гласом повлачећи се уназад и састављајући прсте својих руку. — Иване Матвеичу! Затим он прискочи преписивачу, ухвати га за рамена и поче благо да их тресе. — Шта ви радите са мном? — упита га у очајању. — Ви, страшни, одвратни младићу, шта радите са мном? Ви ми се подсмевате, ругате ми се? Је л'? Иван Матвеич, судећи по осмејку који још није сасвим ишчезао с његовог лица, очекивао је сасвим друкчији дочек, и зато, кад угледа научниково лице обузето љутњом, он још више издужи своју дугуљасту физиономију и зачуђено отвори уста. — Шта... шта је то? — упита он. — Још питате! — пљесну рукама научник. — Ви знате да је мени време скупо, па ипак толико задоцњавате! Задоцнили сте два сата!... Грех вам на душу! — Па ја сад не долазим право од куће... — мрмља Иван Матвеич, неодлучно одвијајући свој шал. — Био сам код тетке на имендану, а тетка стану је око шест врста одавде... Да сам дошао право од куће, е, онда би то била друга ствар. Али, Иване Матвеичу, замислите, има ли логике у вашем понашању? Овде треба посао сврши-ти, на време, хитан посао, а ви идете на имендане и шврљате код неких тетака! Ох, та одвијајте брже тај ваш ужасни шал! То је, најзад, несносно! Научник опет прискаче преписивачу и помаже му да развеже шал. — Права сте сељанка... Е, сад, хајдете!... Бр-же, молим вас! Ушмркујући се у прљаву згужвану марамицу и поправљајући свој сиви капут, Иван Матвеич иде кроз салу и салон у собу за рад. Ту је одавно спремљено његово место, ту је хартија, па су ту и цигарете. — Седите, седите — подстиче га научник трљајући нестрпљиво руке. — Ви сте несносан човек. И сами знате да је посао хитан па ипак задоцњавате. Човек и нехотице мора да вас грди. Дакле, пишите... Где смо оно стали? Иван Матвеич почиње гладити свој у чекињасту, неједнако ошишану косу и узима перо. Научник хода горе-доле по соби, прикупља мисли и почиње диктирати: — Суштина је у томе... запета... што су неке тако рећи основне фор135
ме... јесте ли написали?... једине форме које суштина тих начел а условљава... запета... и које у њима налазе свога израза и само у њима могу да се оваплоте... Нов ред... Пре тога, наравно, тачка... Највећу самосталност дају... дају... оне форме које имају не толико политички... запета... колико социјални значај... — Сад гимназисти имају друкчију униформу... сиву... — додаје Иван Матвеич. — Кад сам ја учио школу, тада је било боље: носили смо мундир... — Ох, та пишите, молим вас!... — љутну се научник. — Значај... јесте ли написали?... А кад говоримо о реформама које се тичу уређења... државних функција, а не о регулисању народног живота... запета... не може се рећи да се оне одликују националношћу својих форми... последње три речи под наводом... Е-е... овај... Дакле, шта сте хтели рећи о гимназији? — Да смо ми тада носили друкчију униформу. — Аха... тако... А ви сте одавно напустили гимназију? — Па то сам вам јуче казао! Има већ три године откако не учим школу... Изишао сам из четвртог разреда. — А зашто сте школу напустили? — пита научник загледајући у писање Ивана Матвеича. — Па тако, из домаћих разлога. — Поново вам кажем, Иване Матвеичу! Кад ћете се, најзад, једном ослободити те ваше навике да редове развлачите? У једноме реду не треба да буде мање од четрдесет слова! — Па зар ви мислите да је то намерно чиним? — упита увређено Иван Матвеич. — Зато у другим редовима има више од четрдесет слова... Избројте... А ако вам се чини да ја намерно развлачим, можете ми смањити награду. — Ех, није ствар у томе! Ала сте ви нетактични, заиста... За сваку ситницу, ви одмах о новцу. Овде је главно бити уредан, Иване Матвеичу, уредан бити, то је главно! Ви се морате навићи на уредност. Собарица унесе у собу послужавник са две чаше чаја и корпицу са двопеком... Иван Матвеич невешто обема рукама узима своју чашу и одмах почиње да пије. Чај је и сувише врео. Да не би опекао усне, Иван Матвеич се труди да прави мање гутљаје. Он поједе један двопек, затим други, трећи, па збуњено, искоса, погледа у научника, бојажљиво пружи руку и за четврти... Његово звучно сркутање, апетитно жвакање и израз халапљиве глади у његовим издигнутим обрвама, раздражују научника. — Свршавајте брже... Време је скупо. — Диктирајте... Ја могу у исто време и да пијем, и да пишем... Ја сам, да вам искрено кажем, огладнео... — Није ни чудо, ишли сте пешице! — Јесте... А и време је врло ружно! У мои завичају сад већ мирише 136
на пролеће... Свуда су барице, топи се снег... — Ви сте, изгледа, с југа? — Из Донске области... А у марту код нас је већ право пролеће. Овде је мраз, сви иду у бундама, а тамо је травица... Свуд је суво, па се могу хватати и тарантули.35 — А зашто се хватају ти тарантули? — Онако... из доколице... — вели Иван Матвеич и уздише. — Занимљиво је кад се лове. Натиче се на конац комадић смоле, спусти се то у њихову рупицу, па смола удара тарантула по леђима, а он се, проклетник, наљути, ухвати пипцима смолу, и тако се упетља... А ми, шта ти само с њима не чинимо! Понекад их нахватамо пун чанак, па онда пустимо међу њих бихорку. — Каквог бихорку? — Па то је неки паук, налик на неку врсту тарантула. У борби он један може да убије стотину тарантула. — Хм... Него, да ми пишемо... Где смо оно стали? Научник диктира још неких двадесет редака, затим седа и утоне у размишљање. Иван Матвеич чекајући док овај добро не смисли седи и истеже врат и стара се да доведе у ред мали оковратник своје кошуље. Машна му не стоји добро а дугмета су испала, па се оковратник стално отвара. — Н-да... — чује се научников глас. — Тако је то... Шта је, Иване Матвеичу, зар још нисте нашли себи неку службу? — Нисам... А и где ћу је наћи? Знате, наумио сам да ступим добровољно у војску. А отац ме саветује да ступим у апотеку. — Н-да... Али боље би било да идете на универзитет. Тежак је испит, али кад се стрпљиво ради и добро загреје место, и то се може постићи. Радите, мало више читајте... Читате ли много? — Да вам право кажем, мало... — рече Иван Матвеич палећи цигарету. — Јесте ли читали Тургењева? — Н-нисам... — А Гогоља? — Гогоља? Хм!... Гогоља... Не, нисам читао! — Иване Матвеичу! И није вас срамота? А-ух! Тако добар дечко, са тако много оригиналности, и наједанпут... Нисте ни Гогоља читали! Ако желите, прочитајте! Ја ћу вам га дати. Обавезно га прочитајте. Иначе, посвађаћемо се! Опет настаје ћутање. Научник, полузаваљен на дивану, размишља, а Иван Матвеич, оставивши на миру оковратник, сву пажњу поклања 35
Тarantola (итал., по граду Таранто у Италији), крупни отровни пауци у јужној Европи и азијском СССР-у, живе у земљи. — (Прим. прев.)
137
својим ципелама. Није ни приметно како је под његовим стопалама отопљени снег направио две велике барице. Срамота га је. — Посао данас нешто не иде... — мрмља научник. — Иване Матвеичу, ви изгледа и птице волите да ловите? — То у јесен... Овде не ловим, а тамо у завичају увек сам ловио. — Тако... Лепо. Па ипак треба писати. Научник одлучно устаје и почиње да диктира, али после десетак редова, он опет седа на диван. — Нема ту шта, мораћемо, свакако, одложити ово до сутра преподне — рече он. Дођите сутра преподне, само раније, после осам. Не дао вам бог да задоцните! Иван Матвеич оставља перо, устаје од стола и седа на другу столицу. Пролази пет минута у ћутању, и он већ почиње осећати да је време да иде, да је овде сувишан, али у научниковој соби за рад је веома пријатно, светло и топло, па је још и утисак од двопека умешеног са киселим тестом толико свеж да му се срце стеже и на саму помисао да иде кући. Код куће је беда, глад и хладно, отац — гунђало, прекори, а овде је мирно, тихо, па се још распитују и за његве тарантуле и птице. Научник погледа у сат и узима књигу. — Дакле, ви ћете ми дати Гогоља? — улита Иван Матвеич устајући. — Даћу вам, даћу. Него куда се ви журите, драги мој? Поседите још мало, причајте ми нешто. Иван Матвеич седе и широко се осмехну. И тако, готово свако вече он седи у овом кабинету, и сваки пут у научникову гласу и погледу осећа нешто необично благо, привлачно, као сасвим блиско. Понекад му се чак учини да се научник сродно са њиме, навикао се на њ, па и кад га грди што задоцњава, он то чини само зато што чезне за његовим ћеретањем о тарантулама и о томе како се на Дону лове штиглици.
ВЕШТИЦА (41) Настајала је ноћ. Црквењак Савелиј Гикин лежао је на огромно] постељи у својој кућици при цркви, није спавао мада би обично увек заспао кад и кокоши. Из једног краја умашћеног, од шарених цицаних комадића сашивеног покривача вирила му је риђа оштра коса, из другог су стрчале велике, одавно непране ноге. Ослушкивао је... Црквена кућица се усецала у ограду, а њен једини прозор гледао је у поље. Напољу се збивао прави рат. Тешко је било разабрати ко је кога терао у гроб и ради чије се пропасти то у природи закувало, но судећи по непрестаном злослутном тутњу, неко је извлачио дебљи крај. Некаква победничка сила гонила је неког по пољу, беснела по шуми и на црквеном крову, гневно ударала песницама по прозору, бацала и кидала, а нешто поражено завијало је и плакало... Жалостив плач чуо се час иза прозора, час над кровом, час у пећи. У њему се није чуло дози138
вање у помоћ већ туга, очај да је све касно, да спаса нема. Снежни сметови пресвукли су се танком леденом корицом; на њима и на дрвећу подрхтавале сузе, по путевима и стазама разливала се тамна мешавина од блата и снега који се топио. Једном речи, на земљи је била југовина, али небо то, кроз тамну ноћ, није видело, па је свом снагом сипало на окопнелу земљу пахуље новога снега. А ветар је лутао као пијан... Није давао снегу да легне на земљу већ га је витлао у мраку како је хтео. Гикин је слушао ту музику и мрштио се. Знао је, или бар слутио, чему нагиње сав тај урнебес на-ољу и чијих је то руку дело. — Зна-ам — мрмљао је претећи неком прстом испод покривача. — Све знам. На столичици крај прозора седела је црквењакова жена Раиса Ниловна. Лимена петролејка на другој столичици, као плашећи се и не верујући у своју снагу, просипала је слабу трепераву светлост по њеним широким раменима, по лепим, изазивачким облицима тела и дебелој плетеници која се спуштала до земље. Црквењаковица је шила вреће од грубог сељачког платна. Руке су јој се брзо кретале, а цело тело, израз очију, обрве, пуначке усне, и бели врат замрли су, утонули у једноличан механички рад и као да су спавали. Само би с времена на време подигла главу да одмори укочен врат, погледала летимично на прозор иза кога је махнитала мећава, и опет би се сагињала над платном. Ни жељу, ни жалост, ни радост — ништа није изражавало њено лепо лице с јамицама на образима и прћастим носом. Тако нам ништа не говори фонтана кад из ње не избија вода. Ево, она је сада довршила једну врећу, бацила је на страну, слатко се протегла и зауставила мутан, непомичан поглед на прозору. По стаклу су отицале сузе и белеле се кратковечне пахуљице. Падне пахуљица на стакло, погледа црквењаковицу и растопи се... — Ходи, лези — мрмља црквењак. Жена ћути. Наједном се њене трепавице покренуше и у очима блесну пажња. Савелиј, који је све време пратио испод покривача израз њена лица, помоли главу и упита: — Шта је? — Ништа... Чини ми се неко долази... — тихо одговори црквењаковица. Црквењак збаци са себе рукама и ногама покривач, клекну на постељу и тупо погледа жену. Плаха светлост петролејке осветли његово космато рохаво лице и прелете по разбарушеној оштрој коси. — Чујеш? — упита жена. Кроз монотоно завијање мећаве, он разабра једва чујно танко, дрхтаво, јечање налик на зујање комарца кад хоће да седне на образ, па се љути што му сметају. — То је пошта — промрмља Савелиј и чучну на пете. Три врете од 139
цркве пролазио је главни пут. Кад је ветар дувао с друма према цркви, становници црквене кућице чули би звоњаву. — Господе — уздише црквењаковица — коме то пада на на памет да путује по таквом времену. — Државна ствар. Хоћеш-нећеш, мораш путовати. Јечање се чуло још неко време па замре. — Прошли су — рече Савелиј лежући. Но није стигао ни покривач да навуче, кад му до ушију допре јасан звук звонца. Узнемирен, црквењак погледа жену, скочи с постеље и поче гегајући се да корача око пећи. Звонце се кратко време чуло, па опет замрло као прекинуто. — Не чује се... — промрмља црквењак заустављајући се и шкиљећи на жену. У тај мах ветар налете, удари о прозор и донесе танко, дрхтаво јечање. Савелиј пребледе, хукну и опет зашљапка босим ногама по поду. —- Пошту ђаво врти укруг — рече промукло, с мржњом искоса гледајући жену. — Чујеш ли? Пошту ђаво врти... Ја... ја знам. Зар ја не... разбирам? — промрмља. — Све ја знам, ђаво те однео. — Шта ти знаш? — тихо упита црквењаковица не одвајајући очи од прозора. — Знам да су све то твоје чаролије, ђаволице! Твоје, да те носи враг. И мећава ова и што ђаво врти пошту укруг... све су то твоје чини. Твоје! — Полудео си, будало... — мирно рече жена. — Одавно сам то код тебе запазио. Још првог дана кад сам се оженио видео сам да имаш кучкину крв. — Пфуј... — зачуди се Раиса ележући раменима и крстећи се. — Ма, прекрсти се, будало! — Вештица, права вештица — настави Савелиј муклим плачним гласом журно се усекњујући у скут кошуље. — Мада си ми жена, мада си из пуховног сталежа, ипак ћу за те и на исповести рећи каква си... Зар није тако? Сачувај, боже, и смилуј се! Прошле године уочи пророка Данијела и три отрока била је мећава и — што? мајстор је свратио да се огреје. Затим је на дан Алексеја, божјег човека, лед на реци кренуо — срески полицајац бануо... Целу ноћ је ту, проклети, ћаскао с тобом а кад је ујутро изашао, погледам га — оволики су му подочњаци, а образи му упали. А? На дан Спаса два пута је била олуја и оба пута је ловац долазио на спавање. Све сам видео, нека иде бестрага. Све! Аха, црвенија си од рака! — Ништа ти ниси видео... — Дакако! А зимус пред Божић на дан десет мученика на Криту, кад је мећава дан и ноћ вејала — сећаш се? — писар предводника племства је погрешио пут и овде се, пасји син, обрео... И на кога се полакомила... Пфуј, на писара! Није вредело да се због њега божје време му140
ти. Наказа, мамлаз, једва се види на земљи, цела му је њушка бубуљичава и врат искривљен... Бар да је био леп, и којекако, а овако, пфуј, сотона. Црквењак предахну, обриса усне и ослушну. Звонце се није чуло, али кад је над кровом ударно налет ветра, у мраку изад прозора опет зазвеча. — Ето и сад! — Настави Савелиј. — Не врти се узалуд пошта укруг. Пљуни ми у очи ако пошта не тражи тебе. О, нечастиви зна свој посао, добар је то помоћник. Кружиће, кружиће — и опет доспети овамо. Знаам. Ви-дим. Нећеш сакрити, вражја потркушо, похото ђаволска! Чим је почела мећава, одмах сам прозрео твоје мисли. Е, баш си будала! — осмехну се црквењаковица. Дакле, по твојој будаластој памети ја правим непогоду? — Хм... Смешкај се... Ти или не, само ја видим: кад се у теби узнемири крв, настаје невреме, а чим је невреме, одмах ђаво нанесе неког безумника. Сваки пут тако! Према томе, ти! Да буде уверљивији, црквењак стави прст на чело, зажмири на лево око и проговори певушећи: — О, безумља! О, Јудиног проклетства! Ако си стварно човек а не вештица, промислила би у својој глави: што онда ако то није био мајстор, ни ловац, ни писар него враг у њиховом облику? А? Требало је да промислиш! — Ала си глуп, Савелије! — уздахну црквењаковица сажаљиво гледајући мужа. — Кад су тата били живи и овде живели, к њима је до лазил о много различитих људи да се лече од грознице: и из села, и из заселака и с јерменских салаша. Долазили су скоро сваког дана и нико није казао да су то нечастиви. А код нас ако неко једанпут годишње сврати по невремену да се огреје, теби је чудно и одмах ти долазе разне глупе мисли. Женина логика је дотакла Савелија. Он је раширио босе ноге, сагао главу и замислио се. Још није био чврсто уверен у своје претпоставке, а искрен равнодушан женин тон сасвим га је збунио; ипак после краћег размгашвања, одмахну главом и рече: — И не траже ноћиште неки старци или сивоње, него само млади... Откуд то? И добро би било да се само греју, него ђаволу угађају. Не, жено, нема на овом свету створа лукавијег од вашег женског рода! Праве памети у вас, не дај боже, мање је него у чворка, али зато вражје лукавости — у — у — у! сачувај мајко божја. Ено, поштанско звонце! Мећава тек што је почела, а ја сам већ знао све твоје мисли. Наврачала, змијско семе! — Та што ме гњавиш, проклетниче? — изгуби стрпљење црквењаковица. — Шта си се залепио као смола? — А то ако се не дај боже ноћас што догоди... чуј ме... ако се догоди, сутра ћу чим сване отићи у Дијаково оцу Никодиму и све ћу му об141
јаснити. Рећи ћу: тако и тако, оче Никодиме, извините великодушно, али она је вештица. Како то? Хм.. желите да знате како? Изволите... тако и тако. И тешко теби, жено! Бићеш кажњена не само на страшном суду него и у земаљском животу. Нису узалуд У требнику молитве против ваших мађија. Наједанпут се чула тако снажна и необична лупа на прозору да је Савелиј пребледео и устукнуо од страха. — Ако бога знате, пустите ме да се огрејем чуо се дрхтав дубок бас. — Има ли ту кога? Будите добри! Залутали смо. — А ко сте? — упита црквењаковица бојећи се да погледа у прозор. — Пошта — одговори други глас. — Ниси бадава ђаволила — одмахну руком Савелиј. — То је то. Тачно сам казао. Но сада пази! Црквењак направи два скока пред постељом, свали се на перину и срдито сопћући окрете се лицем према зиду. Ускоро га хладноћа запахну у леђа. Врата су зашкрипала и на прагу се указа висока људска појава облепљена снегом од главе до пете. За њом се назирала друга, исто тако бела... — И дењкове да унесем? — упита друга промуклим басом. — Па нећеш их, ваљда, тамо оставити. Рекавши то, први поче да развезује башлик36, али не дочекав да га развеже, збаци га с главе заједно са шапком и шутну према пећи. Затим скину са себе капут, баци га на исто место и не поздравивши се, закорача по соби. Био је то млад, плавокос поштар у изношеном копорану и жутим блатњавим чизмама. Пошто се угрејао од ходања, седе за сто, пружи блатњаве ноге према дењцима и шаком подупре главу. На његовом бледом лицу с црвеним пегама још су се видели трагови тек преживљеног бола и страха. Изобличено срџбом, са свежим траговима скорашњих физичких и душевних патњи, с отопљеним снегом на обрвама, брковима и округлој брадици, то лице било је лепо. — Пасји живот! — прогунђа поштар прелећући погледом по зидовима и као још не верујући да је у топлом. — Замало нисмо изгинули! Не знам шта би било да није било ваше светлости... И враг би га знао кад ће се све ово свршити. Нема ни конца ни краја овом пасјем животу. Где смо сада? — упита спустивши глас и погледајући црквењаковицу. — Ово је Гуљајевски Хум, имање генерала Калиновског — пренувши се и црвенећи одговори црквењаковица. — Чујеш, Степане? — окрете се поштар према возачу који се заглавио на вратима с великом кожном врећом на леђима. — Ми смо на Гуљајевском Хуму. — Да... да-леко! Изговорив ту реч као хрипав искидан уздах, возач изађе и мало ка36
Врста капуљаче чији се крајеви омотавају око врата.— (Прим. прев.)
142
сније унесе мању врећу, затим изађе још једном и овог пута донесе поштареву сабљу на широком каишу, налик на онај дугачки пљоснати мач с којим се на примитивним репродукцијама приказује Јудита крај Олофернова лежишта. Сложивши вреће уза зид, он изађе у трем, седе и запали лулу. — Можда бисте попили чаја после путовања? — упита црквењаковица. — Какав чај! — намрштио се поштар. — Што пре да се огрејемо па да идемо јер ћемо закаснити на воз. Одахнућемо десетак минута и на пут. Само, будите добри, покажите нам пут. — Време је права божја казна! — уздахну црквењаковица. — М-да... А ко сте ви овде? — Ми? Овдашњи смо, при цркви... Из духовног сталежа... Ено лежи мој муж. Та устани, Савелије, дођи, поздрави се. Ту је раније била парохија, али пре годину и по дана упражњена је. Кад је ту живела господа, наравно, било је и света, исплатило се да постоји парохија, а сад кад нема господе, знате и сами, од чега би свештена лица живела кад је најближе село Марковка пет врста далеко одавде. Сада Савелиј нема службе... као чувар. Дужност му је да одржава цркву. Уз то је поштар сазнао да кад би Савелиј отишао генералици и измолио од ње писмо за владику добио би лепо место, а не иде генералици зато што је лењ и што се боји људи. — Ипак смо из црквеног реда... — додаде црквењаковица. — А од чега живите? — упита поштар. — Уз цркву су ливада и повртњаци, само ми од њих имамо мало користи... — уздахну црквењаковица. — Отац Никодим из Дијакова много је халапљив, служи на Светог Николу летњег и на Светог Николу зимског и за то све приграби за се. Нема ко да се заузме за нас. — Лажеш? — прокркља Савелиј. — Отац Никодим је света душа, луча цркве, а ако узима то је по закону. — Много ти је љут — осмехну се поштар. — А јеси ли одавно удата? — Од прве недеље ускрашњег поста четврта година. Пре тога овде су мој тата били црквењак, а после, кад им је дошло да умиру, да би ово место остало мени, отишли су у црквени суд и замолили да ми пошаљу као женика неког неожењеног црквењака. И ја се удала. — Аха, ти си, дакле, једним ударцем две муве убио — рече поштар и погледа Савелиј а у леђа. — И место добио, и жену узео. Савелиј се само нестрпљиво ритнуо ногом и још ближе примакао зиду. Поштар се одмаче од стола, протегли се и седе на поштанску врећу. Мало је размишљао, онда пригњечио рукама вреће, ставио сабљу на друго место и испружио се спустивши једну ногу на под. Пасји живот... — промрмља стављајући је под главу и склапајући очи. Ни најгорем злотвору не бих пожелео такав. 143
Ускоро настаде тишина. Чуло се само како сопће Савелиј и како поштар у сну дише одмерено И споро испуштајући при сваком издисању отегнуто густо „к-х-х-х"... Каткад би му у грлу зашкрипао неки точкић, а нога на врећи подрхтавала је и шушкала при спуштању. Савелиј се промешкољи под јорганом и полако се обазре. Жена је седела на столичици и стиснув образе длановима, гледала поштара у лице. Поглед јој је био укочен као код зачуђеног човека. — Но, шта буљиш? — прошапта Савелиј срдито. — А шта се то тебе тиче? Лези! — одговори црквењаковица не скидајући очију са плавокосе главе. Савелиј срдито издахну сав ваздух и нагло се окрену ка зиду. После неколико минута опет се почео окретати, клекнуо је на постељи, опро се рукама о јастук и искоса погледао жену. Ова је, још увек непомична, гледала госта. Образи су јој пребледели, а у очима јој планула нека чудна ватра. Црквењак се накашља, спусти се на трбуху с постеље, приђе поштару и покри му лице марамицом. — Шта то радиш? — упита црквењаковица. — Да му светлост не бије у очи. — А ти угаси лампу. Савелиј с неповерењем погледа жену, повуче усне према петролејки, али се одмах трже и пљесну рукама. — Зар ово није ђаволска лукавост? — ускликну. — А? Да ли постоји на свету нешто лукавије од женског рода? — Ах, сотоно мантијашка! — прошишта црквењаковица намрштивши се од јада. — Но, чекај! И наместивши се удобније, опет упери очи у поштара. Није јој сметало што је лице било покривено. Није јој стало толико до лица колико до целовите појаве, оног новог што је било у том човеку. Груди су му биле широке, снажне, руке лепе и танке, а мишићаве витке ноге биле су много лепше и мужевније него два Савелијева патрљка. Није се могло ни поредити. — Мада сам мантијаш, нечисти душе — рече Савелиј после краћег станка — али овде им није место да спавају... Да... Они су на државном послу и ми ћемо одговарати ако их овде задржимо. Кад возиш пошту, вози, ту нема спавања... Еј, ти — повика Савелиј оном у трему. — Ти, возачу...Како се зовеш? Да ли да вас испратим? Устај, не смеш с поштом да спаваш! Разгоропађен Савелиј прискочи поштару и повуче га за рукав. — Еј, господине! Ако мислите путовати, путујте, ако не онда... овај... Не ваља да се спава. Поштар скочи, седе, прелете мутним погледом по соби и опет леже. — А кад ћете путовати? — забубња Савелиј и повуче га за рукав. — Пошта зато и постоји да на време стиже, разумеш ли? Испратићу те! 144
Поштар отвори очи. Огрејан и малаксао од слатког првог сна, још не сасвим будан, као кроз маглу угледа бели врат и упоран страствен поглед домаћице. Затвори очи и осмехну се, као да се све то збива у сну. — Куда ћете по оваком невремену — зачу благ женски глас. — Боље би било да мирно спавате. — А пошта? — узнемири се Савелиј. — Коће пошту да вози? Можда ћеш ти? Ти? Поштар опет отвори очи, погледа немирне јамице на лицу црквењакове жене, сети се где је, схвати шта каже Савелиј. Кад помисли да мора путовати по студени и мраку, прођоше га од главе по целом телу хладни жмарци, па се најежи. — Могао бих још пет минута спавати... — зевну он. — И онако смо закаснили... — А можда ћемо баш на време стићи! — чу се глас из трема. — Можда ће, на нашу срећу, и воз закаснити. Поштар устаде и слатко се протежући поче да облачи капут. Видећи да се гости спремају да иду, Савелиј зарза од задовољства. — Помози ако хоћеш! — довикну му возач подижући врећу с пода. Црквењак прискочи и заједно с њим изнесе напоље поштанске вреће. Поштар поче да дреши чвор на башлику. А црквењаковица му је гледала у очи тако као да је хтела да му продре у душу. — Попили бисте можда, чаја... — рече. — Ја бих... али ето они су већ готови — пристајао је он. — Ионако смо закаснили на воз. — А ви останите — шапну она оборив очи и додирнув му рукав. Поштар најзад развеза чвор и неодлучно пребаци башлик преко руке. Осећао је топлину крај црквењаковице. — Какав... врат у тебе... И он јој с два прста додирну врат. Видећи да се она не противи, прешао је руком по врату, рамену... — Ух, каква... — Што не бисте остали... попили чаја... — Куд стављаш? Ти, кољиво с меласом!37 — чуо се напољу кочијашев глас. — Стави попреко. — Останите... Ето, како завија мећава. Наједном поштара, који се још није сасвим пробудио ни ослободио чари младалачког слатког сна, савлада жеља због које човек заборавља вреће, пошту, возове... све на свету. Некако уплашено, као да је хтео да побегне и да се сакрије, погледа у врата, обухвати жену око струка и већ се сагао над петролејком да је угаси, кад се у трему зачу лупа чизама и на прагу се појави возач. Иза његових леђа помаљао се Савелиј. Поштар хитро спусти 37
Подсмешљив израз за припаднике црквеног сталежа. — (Прим. прев.)
145
руке и застаде као у недоумици. — Све је готово — рече возач. Поштар је постајао, онда оштро одмахнуо главом као да се коначно пробудио и пође за кочијашем. Црквењаковица остаде сама. — Но седи, показуј пут! — зачу она. Тромо зајеца једно звонце, затим друго, и од црквењакове кућице повукао се дуг ситан ланчић мелодичних звукова. Кад су се мало-помало стишали, црквењакова жена се нагло трже и поче нервозно да корача с краја на крај собе. Испочетка је била бледа, а затим се сва заруменила. Лице јој се изобличи од мржње, дах се прекиде, у очима заблиста дивљи жесток гнев. Корачала је као у навезу и личила на тигрицу коју плаше усијаним гвожђем. Зачас стаде и погледа свој стан. Скоро пола просторије заузимала је постеља дуж целог зида, која се састојала од прљаве перине, сивих, тврдих јастука, покривача и свакојаких крпа. Та постеља је била безоблична ружна грудва скоро иста каква је штрчала на Савелијевој глави сваки пут кад би му дошла жеља да намаже косу уљем. Од постеље до врата у хладан трем пружала се мрка пећ с лонцима и обешеним крпама. Све је ту, рачунајући и Савелија, који је малопре изашао, било страховито прљаво, умашћено, чађаво, тако да је у том амбијенту било необично видети бели врат и танку нежну кожу жене. Црквењаковица полете к постељи и пружи руке као да је хтела да све то разбаца, изгази и уништи у прах, али потом, као уплаши-ши се додира с прљавштином, одскочи и опет закорача... Кад се после једно два сата вратио Савелиј, измучен и облепљен снегом, она се већ била свукла и лежала је у постељи. Очи су јој биле затворене, али по ситним трзајима који су јој прелетали по лицу видео је да не спава. Враћајући се кући зарекао се да ћути и да је не дира до јутра, али сад није могао да је не боцне. — Бадава си врачала: оде! — рече он смешећи се злурадо. Црквењаковица оћута, само јој брада задрхта. Савелиј се полако свукао, пребацио преко жене и легао уза зид. — А сутра ћу објаснити оцу Никодиму каква си жена — промрмља и сави се у клупко. Жена нагло окрену лице према њему и гневно севну очима. — Доста ти је и место — рече — а жену себи потражи у шуми. Ја ти нисам жена. Гром те спалио! Који те ђаво нанесе на моју главу, тикване, лезилебовићу, прости ме боже! — Но, но... Спавај! — Тешко мени, несрећници! — зајеца црквењаковица. — Да није тебе, можда бих се удала за трговца или каквог чиновника! Да није тебе, сад бих волела свог мужа! Што те није мећава сахранила, што се ниси смрзнуо на друму, изроде. Дуго је плакала црквењакова жена. На крају крајева је дубоко 146
уздахнула и смирила се. Напољу је још беснела мећава. У пећи, у димњаку, свуда иза зидова нешто је плакало, а Савелију се чинило да нешто плаче у његовој утроби и у ушима. Вечерас се коначно уверио да су му слутње у погледу жене оправдане. Није се више двоумио да му жена уз помоћ нечисте силе управља ветровима и поштанским тројкама. Али да му јад буде још већи, та тајанственост, та натприродна стихијска моћ давала је жени што је лежала крај њега посебну, непојмљиву драж какву раније није запажао. Због тога што ју је не примећујући, глупо, поетизовао, она постаде некако беља, нежнија, неприступачнија... — Вештица! — негодовао је. — Пфуј, одвратна! А кад је, међутим, дочекао да се она стиша и почне да дише мирно, он се дотаче прстима њеног затиљка... узе њену плетеницу у руку и задржа је. Она није осетила... Тада поста смелији те јој помилова врат. — Пусти! — викну она и тако га лупи лактом у повије да му се пред очима просуше варнице. Бол у повијама убрзо прође, али тортура се наставила.
ОТРОВ (42) Цели људски род на земљи... итд. Из Мефистове арије. Пјетр Петровић Лисов је идеалист од главе до пете, мада је запослен у приватној банци Кунст и другови. Он има слаб тенор, свира на гитари, маже се помадом и носи светле панталоне, а све су то знаци по којима се идеалист од материјалиста може разликовати на десет врста. Љубочком, кћерком пензионисаног капетана Кадикина, оженио се из најстраственије љубави... Хоћете ли веровати, толико је волео своју вереницу да кад би му дали да бира између милиона и Љубочке, без размишљања би изабрао Љубочку. Ђаволу се такав идеализам, наравно, није допадао те није пропустио прилику да умеша своје прсте. Уочи венчања (управо од тог часа ђаво је почео своје ђаволије) капетан Кадикин позва Лисова у свој кабинет, рођачки га ухвати за дугме и рече: — Хтео сам да ти кажем, драги пријатељу Петја, да сам на неки начин, знаш... Договор кућу гради... Да не би после било каквих, тако рећи, приговора, треба унапред да се споразумемо... Знаш да ја Љубочки, овај... никакав мираз Љубочки не дајем. — Ах, зар је то важно? — плану идеалист. — За кога ме сматрате? Ја тражим девојку, а не новац. — Баш тако... Зашто ти то кажем? Зато да би ти ипак знао... Нисам, наравно, сиромашан, нешто имам, али видиш и сам, сем Љубочке имам још петоро... Тако је то, драги мој Петја... Ох-ох-ох... (капетан уздахну). Разуме се, биће и теби тешко, али шта можемо. Издржи некако... У случају ако се догоди нешто онако... порођај или нешто 147
слично, помоћи ћу ти... Помало могу... Чак и сад могу... — Ма што причате — одмахну руком Лисов. — Сад могу да ти дам четиристо рубаља... Желео бих и више, али да ме убијеш, не могу. Кадикин завуче руку у фиоку, извади отуда неки докуменат и пружи га Лисову. — Ево, узми — рече. — Тачно четири стотине. По овом судском налогу, ја бих и сам могао да добијем новац, али немам времена да се бакћем, ати можеш примити новац кад хтеднеш... Без икаквог устезања, отиди к доктору Кљабову и узми новац... Ако се узјогуни, обрати се судском извршитељу... Колико год се Лисов нећкао, колико год доказивао да се не жени због новца већ због девојке, свршило се на томе даје савио учетворо судски налог и ставио га у џеп. Кад су се сутрадан враћали у каруцама с венчања, Лисов је обухватио Љубочку око струка и говорио јој: — Прекјуче си плакала да у нашем породичном гнезду неће бити клавира... Радуј се, Љубубуњо, купићу ти клавир за четиристо рубаља. После свадбене вечере, кад су младенци остали сами, Лисов је дуго корачао по соби, затим као у надахнућу подиже главу и рече: — Знаш, Љубо? Можда је боље да причекамо с куповином клавира? Шта ти мислиш? Да ми прво набавимо намештај. За четиристо рубаља можемо имати одличан намештај. Удесићемо собе тако да ће се ђаволима смучити. У ону ћемо собу ставити диван и фотеље, знаш, пресвучене свилом... Пред диваном ће стајати, наравно, округао сто с некаквим, ђаво га однео, урнебесним лустером... Овде ћемо наместити мраморни умиваоник. Ву компрене?38 Ха-ха-ха... Између прозора утиснућемо гардеробу или комоду са психом... Све ће то испасти ђаволски лепо! — Требаће нам и завесе на прозорима. — Да, и завесе. Већ сутра ћу отићи том доктору. Само да га, ђавола, затекним код куће. Ти лекари су похлепни, чим сване, одмах одлазе болесницима. Ти ме извини, сутра ћу раније у стати. У осам часова ујутру Лисов тихо устаде, обуче се и оде пешке доктору Кљабову. У четврт до девет већ је био у ординацији. — Је ли доктор код куће? — упита собарицу. — Код куће, али они спавају и неће тако скоро устати. Од таквог одговора се Лисовљево лице намрштило и постало толико кисело да се собарица уплаши и рече: — Ако вам је тако потребан, могу да га пробудим! Изволите у кабинет. Лисов свуче бунду и уђе у кабинет. „Лепо живи, бештија" помисли спуштајући се у наслоњачу и посматрајући намештај. „Сама софа, ваљда, стаје четири стотине". 38
Француски: comprenez vous? — разумете ли?
148
Десетак минута касније зачу се кашаљ, затим кораци и у кабинет уђе доктор Кљабов, неумивен и поспан. — Шта вам је? — упита седајући наспрам Лисова. — Право да кажем, господине докторе, ја нисам болестан — поче идеалист смешећи се љубазно — него сам дошао послом. Знате, јуче сам се оженио и... мени је потребан новац. Много ћете ме задужити ако ме исплатите по овом налогу. — По каквом налогу? — избуљи очи доктор. — Ево по овом... Ја сам Лисов, оженио сам се кћерком Кадикова. Зет сам му и он ми је, то јест таsт, предао овај судски налог. То јест Кадикин. — Свашта! — одмахну руком Кљабов устајући с плачним изразом на лицу. — Мислио сам да сте болесни, а ви с неким трицама... То је чак свирепо с ваше стране. Јутрос сам легао тек око седам, а ви ме будите, враг би га знао због чега. Пристојни људи поштују туђи мир. Просто се стидим због вас. — Опростите, мислио сам... — збунио се Лисов... — нисам знао... Видећи да доктор одлази, он устаде и промрмља: — А над могу да дођем по новац? — Никад... Већ сам хиљаду пута казао том Калинину да ме остави на миру! Досадан је! Тон и понашање лекарово збунили су, а и наљутили Лисова. — У том случају — рече он — опростите, али ћу морати да се обратим судском извршитељу и... да ставим забрану на ваше имање. — По вољи! Тај ваш Запикин или, како се оно зваше? Кадикин зна да имање није моје него женино. Поцрвенео и дршћући од срџбе, Лисов је напустио лекарев стан. „Простак"! мислио је. „Животиња! Живи тако богато, има праксу, а дугове не плаћа. Но, чекај ти..." Увече је Лисов уместо да иде на спавање сео да пише доктору писмо. У писму је, претећи судским извршитељем, категорички захтевао обавештење ког дана и часа може да нађе доктора код куће. Пошто није добио одговор другог дана, послао је још једно писмо. Најзад, утрошивши узалуд шест градских марака, огорчен, оде судском извршитељу. Док је тако писао писма и правио посете судском извршитељу, време је одмицало и људска природа чинила своје... Лисов је ускоро почео мислити да су му четири стотине рубаља преко потребне, да је то питање живота, чудио се како је дотле могао без њих. Ако би и оставио на страну уређење стана које се могло одгодити, овај новац му је био потребан да плати раније дугове: кројачу, бакалину... Кад је Љубочка десетак дана после свадбе замолила Лисова да јој да пет рубаља за кухињу, он јој рече: — То ћу дати кад примим од доктора, а сада немам... Знаш шта? 149
Отићи ћу ја данас к доктору и замолили га да исплати макар у ратама. Сигурно ће пристати на то. Догнавши лекару, затекао је у ординацији много болесника. Морао је да чека на ред. Прочитавши све новине које су биле на столу и толико измучен да му се осушило грло и почело да га боли под жличицом, најзад је ушао у лекарев кабинет. — Опет ви! — намрштио се Кљабов. Лисов је сео и искрено испричао како му је Кадикин поклонио судски налог и колико му је потребан новац. — Можете ми исплаћивати по десет рубаља...— заврши он. — Пристајем и на то. — Извините, али ви сте просто психопат... — иронично се насмеши Кљабов. — Па ко то прима на поклон судске налоге? — Примио сам јер сам мислио да ћете бити... како да кажем... поштени. — Је ли?.. Ви да ми говорите о поштењу. Знате ли како је настао тај дуг? Кад сам био студент, позајмио сам од вашег таста само педесет рубаља, све остало је камата. Зато нећу платити... Из принципа нећу! Ни копејке! Лисов се вратио кући од доктора уморан и озлојеђен. — Не разумем твог оца — рече он Љубочки. — Па то је нискост, подлост! Као да није имао за мене четири стотине рубаља! Не тражим мираз, него из принципа... Сад нећу ни да разговарам с твојим оцем. Шкртац, ситничар! Баш за инат отидни и реци му да узме свој идиотски судски налог, а место њега да ми пошаље четири стотине рубаља. Чујеш? Иди и тако кажи. — Па тако да му кажем? Незгодно ми је, Пећа. — Аа... значи, он је теби пречи од мужа! По твоме, он је у праву? Нисам од њега добио никакав мираз, и он је још и у праву! Љубочка је затрептала очима и заплакала. — Почиње... — прогунђа Лисов. — Само је још то фалило! Но, молим те, драга моја, остави се сцена! Ја то не подносим! То, брате, код мене не пали... нећеш ме смотати! Ја то не волим. Можеш да слиниш код татице, а овде ти није место. Чујеш ли? И Лисов је почео лупати по столу хрбатом од књиге... Том лупом се и завршио медени месец
АГАФЈА (44) Док сам био у С-ском срезу, често сам бивао у Дубовским баштама код баштована Саве Стукача, или просто речено Савке. Те баште су биле моје омиљено место за такозвани „генерални" риболов, кад одлазећи од куће, не знаш ни дана ни сата кад ћеш се вратити и носиш са собом сав могући риболовни прибор и обезбеђујеш се залихом намирница. Искрено речено, мене није толико занимав риболов 150
колико мирно шетање, једење у невреме, разговор са Савком и друга суочавања с тихим летњим ноћима. Савка је био момак од својих двадесет пет година, висок, леп, здрав као кремен. Важно је као човек разборит, паметан, био је писмен, вотку је пио ретко, али као радник тај млади и снажни човек није вредео ни пребијене паре. Заједно са снагом у његовим као конопци снажним мишицама разливала се и нека тешка, несавладљива лењост. Живео је, као и сви у селу, у сопственој кућици, имао је свој део имања, али није орао, није сејао, нити се икаквим занатом бавио. Његова стара мати просила је на туђим праговима, па и сам је живео као птица небеска: ујутру није знао шта ће јести у подне. Није то да није имао воље и енергије, или сажаљења према мајци, већ просто онако, није осећао љубав према раду и није увиђао његову корист... Од целе његове појаве све је одисало безбрижношћу, урођеном, готово уметничком страшћу према животу доконом, без труда. Кад би младо, здраво Савкино тело осетило физиолошку потребу за физичким радом, онда би се момак на кратко време одао каквом било слободном, али безначајном послу, као што је зашиљивање непотребних кочева, или утркивање са сељанкама. Најомиљенији му је био став дубоке непомичности. Био је у стању да престој и на једном месту по читаве сате не мичући се и гледајући у једну тачку. Кретао се једино по надахнућу, и то само онда кад би се указала прилика за некакав брз, нагао покрет: да ухвати за реп пса који трчи, да стргне са сељанке мараму, да прескочи широку рупчагу. Само по себи се разуме да је Савка са таквом шкртошћу у покретима био го као пиштољ и да је живео горе од сваког сељака беземљаша. Током времена морао се нагомилати неплаћени порез, и њега здравог и младог сеоска општина посла на старачко место као чувара и страшило општинских башти. Колико су му се само подсмевали због његове превремене старости, али њега ни бриге није. То место, тихо и згодно за непомична посматрања, било је као створено за њега. Десило се тако да сам био код тог Савке једног лепог мајског вечера. Сећам се, лежао сам на некој поцепаној, изанђалој поњавици скоро уз саму колибу, из које је долазио јак и загушљив мирис суве траве. Подметнувши руке под главу, гледао сам испред себе. Крај мојих ногу лежале су дрвене виле. Иза вила, као једна црна мрља падала је у очи глава Савкиног малог пса — Кућке, а мало даље, једно два хвата од Кућке, тло се обрушавало о стрму обалу речице. Лежећи нисам могао да видим реку. Видео сам врхове врбака, који беше густо израстао на овој обали и још вијугаву, као изгрижену ивицу супротне обале. Далеко с оне стране обале, на тамном брежуљку, као уплашено јато јаребица, стискале су се једна уз другу брвнаре села, у коме је живео мој Савка. Иза брега догоревала је вечерња румен. Била је остала само једна бледо-пурпурна трака, па и она поче да се покрива ситним облачићима као жеравица пепелом. 151
Десно од баште, тихо шапућући и с времена на време подрхтавајући од изненадног налета ветра, тамнела се јелова глума, лево се протезало непрегледно поље. Тамо, где око више није могло у помрчини да разликује поље од неба, јарко је треперила нека светлост. Мало даље од мене седео је Савка. Подавивши пода се ноге као Турчин и оборивши главу, гледао је замишљено у Кућку. Наше удице са живим мамцима већ су одавно стајале у реци, и ми нисмо имали шта да радимо до да се препустимо одмору, а Савка, који се у животу никад није премарао, већ се вечито одмарао, тако је волео одмор. Вечерња румен још се није била сасвим угасила, а летња ноћ је већ обавијала природу својом благом успављујућом нежношћу. Све је замирало у првом дубоком сну, осим што је некакава мени непозната ноћна птица стегнуто и лењо извијала у гају дуги звук с разделима налик на реченицу: „Виде ли ти Ни-ки-ту?" и одмах сама себи одговорила: „Видех! видех! видех!" — Зашто то сада славуји не певају? — упитах Савку. Он се полако осврте према мени. Црте лица су му биле широке, али јасне, изразите и меке као у жене. Затим погледа својим благим, замишљеним очима према гају и врбаку, извади лагано из џепа свиралу, стави је у уста и запишта као женка славуја. И у исти мах, баш као од говор на његов писак, зачу се шкрипање прдавца са супротне обале. — Ето вам славуја... — насмеши се Савка. — Пућ-тррг! Пућ-трррг! Као да трза удицу, а он сигурно мисли да пева. — Ја волим ту птицу... — рекох ја. — Знаш ли да у време сеобе прдавац не лети, већ трчи по земљи. Прелеће само реке и мора, а остало све пешке. — Гле ти, псета!... — промрмља Савка погледајући с поштовањем на ону страну одакле се чуо прдавац. Знао сам колико је Савка волео да слуша, те му испричах све што сам из ловачких прича знао о прдавцу. Од прдавца неопажено пређох на сеобу птица. Савка ме је слушао пажљиво, не трепћући, и за све време се осмехивао од задовољства. — А који је крај птицама милији? — упита он. — Наш или тамошњи? — Наравно наш. Овде се птица и сама роди, и децу изведе, ту је њен завичај, а тамо лети само зато да се не би смрзнула. — Занимљиво! — протегну се Савка. — Ма о чему да се прича, све је занимљиво. Садека птица, па онда човек... па ако узмемо и овај каменчић... све има неку своју мудрост!... Ех, да сам нешто знао, господине, да ћете ви доћи, не бих казао једној жени да вечерас овамо долази... Молила ме једна да сада дође. — Ах, молим лепо, ја нећу сметати! — рекох. — Могу да спавам и у гају... 152
— Е, није него! Нећу умрети ако сутра дође... Кад би бар овде села и слушала разговоре, а она ће само да се расцмиздри. Пред њом не можеш ни попричати како ваља. — Чекаш Дарју? — упитах после кратког ћутања. — Не... Сад је молила нова... Агафја скретничарка... Савка изговори то својим обичним, равно душним, помало пригушеним гласом, као да је говорио о дувану или каши, а ја поскочих од изненађења. Ја сам познавао скретничарку Агафју... Била је то још сасвим млада женица од деветнаест-двадесет година и није било ни годину дана откако се удала за железничког скретничара, младог и отреситог момка. Она је живела на селу, а муж је долазио са линије сваке ноћи да код ње преноћи. — Рђаво ће се, брате, свршити све те твоје везе са женама! — уздахнух ја. — А нека!... И размисливши мало, Савка додаде: — Говорио сам ја женама, оне не слушају... Њих, глупаче једне, баш брига! Настаде ћутање... Помрчина је постајала све гушћа и предмети су губили своје облике. Светли трачак иза брега био се већ сасвим угасио, а звезде су се показивале све јасније, зрачније... Меланхолично, једнолично цврчање цврчака, прдавчево „пућ-трррг" и пућпурикање препелица нису нарушавали ноћну тишину већ, напротив, придавали су јој још већу монотоност. Изгледало је као да тихо певају и очаравају наш слух не птице, не инсекти, већ звезде које нас гледају с неба... Савка први прекиде ћутање. Он лагано пређе очима с црне Кућке на мене и рече: — Вама је, господине, видим досадно. Хајде да вечерамо. И не чекајући мој пристанак он одбауља потрбушке у колибу, стаде тамо да претура, при чему се сва колиба затресе као лист; затим поче да пузи натраг и стави преда ме моју вотку и земљану зделу. У здели су била печена јаја, ражани уштипци, пржени на лоју, комади црног хлеба и још понешто... Пописмо по једну вотку из криве чашице која није могла да стоји, и латисмо се јела... Со, сива и крупна, уштипци, замазани, лојани, јаја тврда као гума, али све тако укусно! — Живиш као бескућник, а имаш сваког добра — рекох показујући на зделу. — Одакле га узимаш? — Жене доносе... — А зашто оне то доносе? — Тако... из сажаљења... Не само јеловник, већ је и Савкина одећа носила трагове женског „сажаљења". Тако сам вечерас приметно на њему нов појас од вунице, јарко-црвену траку око прљавог врата, на којој је висио бакарни крстић. Мени је била позната наклоност лепог пола према Савки и знао сам 153
како је он нерадо говорио о томе, те даље нисам ни настављао са испитивањем. Уосталом, није више ни било времена да се разговара... Кућка, која се умиљавала око нас и стрпљиво чекала да јој се нешто баци, наједном начуљи уши и зарежа. Чуло се далеко и испрекидано пљескање воде. — Неко прелази преко газа... — рече Савка. После једно три минута, Кућка опет зарежа и залаја гласом који је личио на кашаљ. — Мир! — подвикну јој газда. У помрчини потмуло се зачуше плашљиви кораци и ускоро се из гаја појави једна женска прилика. Ја је познадох иако је била помрчина. То је била Агафја скретничарка. Она нам приђе неодлучно, стаде и тешко предахну. Била је задихана не толико од хода колико, вероватно, од страха и непријатног осећања које обузима свакога кад прелази ноћу преко речног газа. Кад угледа код колибе двојицу уместо једног, она слабо врисну и устукну један корак. — А... то си ти! — изусти Савка турајући уштипак у уста. — Ја... ја сам — замуца она испуштајући на земљу један завежљај и погледајући са стране на мене. — Поздравио вас Јаков и рекао да вам дам... ово што је овде... — Де, шта лажеш: Јаков! — насмеши се Савка. — Нема потребе да се лаже, господин зна зашто си дошла! Седи, бићеш нам гошћа. Агафја још једном погледа испод ока у мене и седе неодлучно. — А ја сам већ мислио да нећеш вечерас ни доћи... — рече Савка након дужег ћутања. — Што седиш? Једи! Или можда да ти дам вотке да попијеш? — Шта ти пада на памет! — проговори Агафја. — Баш си нашао пијаницу!... — А ти попиј... Биће ти топлије на души... Деде! Савка додаде Агафји криву чашицу. Она лагано испи вотку, не дотаче се јела, већ само хукну. — Донела си нешто... — настави Савка развезујући завежљај и дајући своме гласу снисходљиво шаљив тон. — Не може снаша, а да нешто не донесе. А, пита и кромпир... Лепо живе! — уздахну он окренувши се лицем према мени. — У целом селу само је код њих остало кромпира од зимус. Нисам могао у помрчини да видим Агафијино лице, али по покрету њених рамена и главе изгледало ми је да не скида очију са Савке. Да не бих био трећи на састанку, реших се да се прошетам и устадох. Али у том тренутку у гају изви неочекивано славуј два ниска дубока тона. После пола минута он пусти ситни и високи трилер и испробавши тако свој глас, отпоче да пева. Савка скочи и ослушну. — То је синоћни! — рече он. — Чекај! И скочивши, нечујно потрча према гају. 154
— Па шта ће ти он? — викнух за њим. — Остави га на миру! Савка ми махну руком да не вичем и нестаде у помрчини. Кад је хтео, Савка је био одличан и ловац и риболовац, али је и ту свој таленат узалуд траћио, као и снагу. За уобичајени начин лова био је лењ, и сву ловачку страст је изливао у неким узалудним вештинама. Тако је хватао славује само голим рукама, гађао штуке из пушке сачмом за шљуке, или би стајао некад по читаве сате у реци и трудно се свим силама да великом удицом ухвати малу рибицу. Оставши сама са мном, Агафја се накашља и превуче неколико пута дланом преко чела... Од попијене вотке већ је била мало загрејана... — Како живиш, Агаша? — упитах је после дужег ћутања, кад већ постаде незгодно да се ћути. — Хвала богу... А ви никоме не причајте, господине... — додаде одједном шапатом. — Ма којешта... — умирих је. — А како си ти само храбра, Агаша... А ако сазна Јаков? — Неће сазнати... — Ако ипак сазна! — Неће... Бићу пре њега код куће. Он је сад на прузи и вратиће се кад прође путнички воз, а одавде се чује кад иде воз... Агафја још једном пређе руком преко чела и погледа на ону страну куд је отишао Савка. Славуј је певао. Некаква ноћна птица ниско прелете изнад саме земље и приметивши нас, трже се, залепрша крилима и одлете на другу страну преко реке. Ускоро престаде славуј, али се Савка није враћао. Агафја устаде, учини узнемирено неколико корака и опет седе. — Па шта он тамо ради? — не издржа она. — Воз неће да чека до сутра! Треба већ сад да идем! — Савка! — викнух. — Савка! Није ми одговорио чак ни одјек. Агафја се неспокојно узврпољи и опет устаде. — Време ми је да идем! — изговори она узбуђеним гласом. — Сад ће да дође воз! Ја знам кад иду возови! Јадна женица се није преварила. Није прошло ни четврт сата, а из даљине се зачу хука. Агафја упери дуг поглед према гају и поче нестрпљиво да мрда рукама. — Па где је он? — проговори она нервозно се смејући. — Куд га је ђаво само могао однети? Идем! Богами, идем, господине! У међувремену тутњава је постојала све јаснија. Могла се већ разликовати лупа точкова од тешког бректања локомотиве. Зачу се и звиждање, воз потмуло протутња преко моста... још један тренутак и све се стиша... 155
— Почекаћу још часак... — уздахну Агафја и одлучно седе. — нека буде како буде, почекаћу! Најзад се у помрчини указа Савка. Он је нечујно газио босим ногама по мекој баштенској земљи и нешто тихо певушио. — Е баш немам среће, па то ти је! — насмеја се он весело. — Тек што сам, овај, дакле, до жбуна дошао и тек што сам почео да циљам руком, а он заћута! Ах, псето ли једно лукаво! Чекао сам, чекао да опет запева, па најзад пљунуо на све... Савка некако неспретно паде на земљу поред Агафје и да би одржао равнотежу, ухвати је око струка. — А ти, шта си се ту натуштила, као да те је тетка родила? — упита он. И поред свет свог меког срца, Савка је презирао жене. Он се опходио према њима немарно, с висине и чак се дотле понижавао да се презриво подсмевао њиховом осећању према њему самом. Бог би знао, можда је баш то нехајно и презриво понашање било један од разлога његове велике и неодољиве привлачности за сеоске дулчинеје. Он је био леп и стасит, у погледу му се увек, па чак и кад је гледао жене које је презирао, огледала тиха умиљатост, али се само спољашњим особинама није могла објаснити та привлачност. Осим срећне спољашности и његовог нарочитог начина опхођења, мора бити да је на жене утицала и дирљива Савкина судбина, јер је он био општепознати баксуз и несрећни изгнаник из рођене куће у баште. — Хајде, реци господину, зашто си овамо дошла! — настави Савка држећи и даље Агафју око паса. — Хајде, испричај, мужевљева жено! Хо-хо... Хоћеш, Агаша, да попијемо још мало вотке? Ја устадох и провлачећи се између леја, пођох дуж повртњака. Тамне леје су изгледале као велике спљоштене гробнице. Од њих се ширио мирис свеже копане земље и нежне влажности растиња, на које је почела да пада роса... Тамо лево још увек је светлела црвена светлост. Она је пријатно треперила и изгледало је као да се осмехује. Чуо сам срећан смех. То се смејала Агафја. „А воз?" сетих се. „Воз је већ одавно дошао." Пошто сам мало постојао, вратих се колиби. Савка је седео непомично као Турчин и тихо, једва чујно је певушио неку песму, која као да се састојала само од једносложних речи налик на: „фуј ти... де ти... ја и ти." Агафја је лежала поред њега на земљи, пијана од ракије, презривог Савкиног миловања и даха летње ноћи, грчевито приљубивши лице уз његово колено. Била је толико утонула у осећања да и не примети кад ја дођох. — Агаша, па воз је већ одавно дошао — рекох. — Време ти је, време — подржа Савка моју мисао, климајући главом. — Што си се ту извалила? Ех ти, бестиднице! Агафја се прену, одвоји главу од његовог колена, погледа у мене, па 156
се опет приљуби уз њега. — Одавно је већ време! — рекох. Агафја поче да се врти и подиже се на једно колено... Патила је... Цело њено лице, колико сам могао видети кроз помрчину, изражавало је читаво пола минута борбу и колебање. Био је један тренутак кад се она мало прену и истури тело као да ће да устане, али је одједном нека несавладљива и неумољива сила обори и она се опет наслони на Савку. — Нека иде он бестрага! — рече она дивљим, грудним смехом и у томе смеху огледала се непромишљена одлучност, немоћ, бол. Ја се лагано упутих у гај, а одатле на реку, где је био наш риболовски прибор. Река је спавала. Неки мек, китњаст цвет на високој стабљици нежно додирну мој образ, као дете које хоће да покаже да не спава. Од дуга времена напипах једну удицу и повукох је. Она се мало затеже и остаде да виси — ништа се није ухватило... Друга обала и село нису се више видели. У једној брвнари засија светлост, али се и она ускоро угаси. Почех да пипам по обали, нађох једно удубљење, које сам био запазио још преко дана и седох у њега као у фотељу. Дуго сам седео... Видео сам како су звезде почеле да бивају замагљене и да губе свој сјај, као лаки уздах пређе земљом свежина и додирну лишће врба које се буде. — А-гаф-ја!.. — зачу се из села нечији потмули глас. — Агафја! То је узнемирени муж, који се вратио, тражио по селу свој у жену. А из баште чуо се у то време неуздржан смех: жена се заборавила и опила се, и са неколико тренутака среће настојала је да надокнади мучење које је очекује сутра. Заспао сам. Кад сам се пробудио, поред мене је седео Савка и лагано ме дрмао за раме. Река, гај, обе обале, зелени и умивени, дрвеће и поље — све је било обасјано сјај ним јутарњим сјајем. Између танких стабала дрвећа у моја леђа су били зраци сунца које је тек изашло. — А тако ви то ловите рибу? — насмеја се Савка. — Хајде, устајте! Устадох, слатко се протегнух и моје пробуђене груди почеше жудно да удишу влажни, мирисави ваздух. — Је ли Агаша отишла? — упитах. — Ено је — показа ми Савка на ону страну где је био газ. Погледах и видех Агафју. Задигнуте сукње, рашчупана, са марамом која је склизнула са главе, она је прелазила реку. Ишла је ногу пред ногу. — Зна мачка чије је месо јела! — мрмља Савка гледајући је. — Иде и подвила реп... Штеточине су те жене као мачке, а плашљиве као зечеви... Није отишла, луда једна, синоћ кад смо јој говорили! Сад ће она добити своје, а и мене ће у општини... опет да батинају због жена. Агафја је изашла на обалу и упутила се преко поља ка селу. 157
Спочетка је корачала прилично смело, али ускоро узбуђење и страх надјачаше: она се уплашено осврте, застаде и предахну. — Гле, ала је страшно! — насмеја се тужно Савка гледајући светлозелену траку која је остајала по трави за Агафјом. — Не иде јој се! А муж већ читав сат стоји и чека... Јесте ли га видели? Савка изговори последнее речи смејући се, а мене нешто хладно жацну у срце. У селу код крајње куће, на путу, стајао је Јаков и гледао право у жену која му се враћала. Није се мицао и био је непомичан као стуб. Шта ли је он мислио гледајући у њу? Какве ли је речи спремао за сусрет? Агафја постоја мало, још једном се осврну, као да је очекивала помоћ од нас, и пође. Никад још нисам видео овакав ход, ни код пијаних, ни код трезних. Агафја као да се грчила од мужевљевог погледа. Ишла је час цик-цак, час је тапкала на једном месту, савијајући ноге у коленима и ширећи руке, час би се повијала уназад. Прешавши око сто корака, она се осврте још једном и седе. — Требало би да се бар за жбун склониш:... — рекох Савки. — Иначе ће те њен муж видети... — Зна он и без тога од кога долази Агашка... Не иду ноћу у баште жене по купус, свако то зна. Погледах у Савкино лице. Оно је било бледо и мрштило се правећи гримасу гадљивог сажаљења, које осећају људи кад гледају како неко мучи животиње. — Мачки је до смеха, мишу до суза... — уздахну он. Агафја се одједном диже, одмахну главом и смелим кораком се упути мужу. Била је очевидно напрегла сву снагу и одлучила се.
МОЈ РАЗГОВОР С УПРАВНИКОМ ПОШТЕ (45) — Реците, молим вас, Семјоне Алексејевичу — обратио сам се управнику поште примајући од њега новчану пошиљку од једне (1) рубље — зашто на омотач новчане пошиљке ударају пет печата? — Не може без тога... — одговори Семјон Алексејич значајно подигавши обрве. — А зашто? — Па зато... Не може! — Колико могу да схватим, ти печати захтевају жртве и од грађана и од државе. Повећавајући тежину пошиљке, ударају грађанима по џепу, а одузимајући време службенику који их ставља, наносе штету државној благајни. Ако иком и доносе очигледну корист, доносе ваљда само фабрикантима црвеног воска. — И фабриканти од нечег треба да живе... — дубоко-мислено резонује Семјон Алексејич. — То је тачно, али фабриканти би могли да користе отаџбини и на другом пољу... Не, озбиљно, Семјоне Алексејичу какав смисао имају тих пет печата? Не може се рећи да их ударају тек онако. Је ли то 158
симболички, пророчански, или какав други смисао? Објасните ми, драги мој, ако то није државна тајна. Семјон Алексејич размисли, уздахну и рече: — М-да... Ако их ударају, значи без њих се не може. — А зашто? Раније, док су коверти били без поставе, печати су можда имали сврху као заштитно средство од лопова, а сада... — Ето, видите! — обрадова се управик. — А зар сада нема лопова? — А сада — наставих — коверти су појачани поставом од гумиарабике, која је чвршћа од сваког воска. При томе завијете пошиљке у толике хартије и вреће да до њих ни бактерија не би могла да допре а камоли лопов. И то ми није јасно — од кога ти печати треба да чувају. Наш свет не краде, а прохте ли се коме од ваших нижих службеника да посегне, њему печати неће сметати. Знате и сами да скинути печат и опет ставити на исто место није ништа. — То је тачно... — уздахну Семјон Алексејич. — Од домаћих лопова не можемо се сачувати. — Ето, видите! Чему су онда печати? — Ако почнемо да у све улазимо... — рече управник стегнуто — да о свему размишљамо, како, зашто и по чему, помутиће нам се мозак, боље је радити како је прописано... Верујте! — То је истина... — сложно сам се. — Ипак, дозволите још једно питање. Ви сте стручњак за поштанске ствари, зато реците ми, молим вас, зашто кад се човек роди или се венча нема толиких процедура као кад шаље или прима новац? Ето, узмимо као пример моју мајку, која ми је послала ову рубљу. Мислите ли да јој је то било лако? Н-е-е, лакше би јој било родити још петоро деце него послати ту рубљу... Просудите сами... Пре свега је морала да пешачи три врсте до поште. На пошти је дуго стајала и чекала да дође на ред. Јер цивилизација на пошти није стигла дотле да се наместе столице и клупе. Старица стоји, а њој добацују:,,Причекајте! Не гурајте се! Молим, не наслањајте се!" — Без тога се не може... — Не може, али допустите... Дошла је на ред, сад службеник узима пошиљку, мршти се и баца је натраг. „Заборавили сте, вели, да напишете „новчана"... Моја старка иде с поште у дућан да тамо напише „новчана", из дућана опет на пошту да чека на ред... Службеник поново узима пошиљку, броји новац и каже: „Камо ваш црвени восак?" А моја мајка тај восак ни у сну није сањала. Код куће нема потребе да га држи, а у дућану, знате и сами, један штапић кошта десет копејки. Службеник се, разуме се, љути и почиње да маже пошиљку државним воском. Толико га налепи да треба не на граме већ на килограме рачунати. „Ваш лични печат, молим?" А мајка ми, осим напрстка и челичног оквира за наочаре, никаквог алата нема... — Може се и без личног печата... — Само дозволите... Даље наплаћују за вагање, за осигурање, за 159
црвени восак, за потврду, за... да ти памет стане! Да би послао рубљу, за сваки случај треба да понесеш две... Елем, рубљу књиже на двадесет места и напокон отпремају. Сад је ви примате овде на својој пошти. Најпре уносите је у двадесет књига, уписујете под пет бројева, скривате под десет катанаца као каквог разбојника или богохулника. Затим поштар ми доноси од вас извештај, и ја потписујем да сам извештај примио тог и тог дана. Поштар одлази, а ја корачам из краја у крај собе и гунђам: „Ах, мајко, мајко, што сте се толико наљутили на мене? Шта сам вам скривио да ми пошаљете ту рубљу? Отераће ме у гроб гњаважа!" — Грех је гунђати на родитеље — уздише Семјон Алексејич. — Па баш је у томе ствар! Јесте, грех је, али како да не гунђам. Имам послова до гуше, а сад морам у полицију да сверим идентитет и потпис... Добро је још да овера стаје десет, петнаест копејака, а шта би било да стаје пет рубаља? И чему, питам се, служи та овера? Ви ме, Семјоне Алексејичу, добро познајете. И у градском купатилу смо се налазили, и чај заједно пили, и паметне разговоре водили... Па шта ће вам потврда мог идентитета? — Не може... форма... Форма је, мој господине, таква ствар да... боље да човек од ње бежи... Једном речи, формалистика!.. — Али ви мене познајете! — То није довољно! Знам да сте то ви, али...а ако то нисте ви? Ко би то знао? Можда сте инкогнито? — Промислите сами: имам ли ја рачуна да фалсификујем туђи потпис па да украдем новац? То је превара! Казна је знатно мања ако ја једноставно дођем овамо и покупим све пошиљке из сандука... Не, Семјоне Алексејичу, у иностранству те ствари су друкчије уређене. Тамо поштар долази вама и — „Јесте ли ви тај и тај? Примате паре!" — То не може да буде... — одмахује главом управник. — Још како може! Тамо се све заснива на узајамном поверењу. Ја верујем вама, ви мени. Ономад долази ми полицијски надзорник да наплати судске трошкове. Ја му нисам тражио да потврди идентитет, него сам му дао новац онако. Ми, грађани, од вас не тражимо, а ви... — Ако почнемо да у све улазимо — прекиде ме Семјон Алексејич смешећи се тужно — да о свему размишљамо, како, што, зашто, због чега, онда је боље... Управник не доврши, одмахну руком и размисливши мало рече: — Слаба је наша памет за то!
ВУК (46) Спахија Нилов, кршан, снажан мушкарац, познат у целој губернији по својој необичној физичкој снази, и иследник Купријанов, враћајући се једне вечери из лова, свратише у воденицу код старца Максима. До Ниловљевог имања остало је само још две врсте, али ловци се беху 160
толико уморили да нису хтели даље да иду и решите да у воденици направе дужи одмор. Ова одлука је имала утолико више смисла што се код Максима увек могло наћи чаја и шећера, а ловци су имали приличие залихе вотке, коњака и разне домаће хране. После закуске, ловци се прихватите чаја и почете да разговарају. — Има ли шта ново, деда? — обрати се Нилов Максиму. — Шта има ново? — насмеши се старац. — Па има ново то што намеравам да од ваше милости затражим пушку. — Шта ће ти пушка? — Како? Оно, ако хоћете, баш и не треба. Та, ја само онако питам, тек да се пита... И тако не видим да пуцам. Ђаво би га знао, однекуд се бесан вук створио. Већ други дан како се овуда врзма... Синоћке је, ту покрај села, заклао ждребе и два пса, а јутрос, у свануће, изађем ја, а он, проклетник, чучи под врбом и удара се шапом по њушци. Ја њему „мрш!", а он ме гледа ко нечастиви... Ја на њега каменом, а он зашкљоца зубима, севну очима као свећама и даде се у бег према јасиковцу... Смртно сам се уплашио... — Ђаво ће га знати... — промрмља иследник. — Бесан вук тумара, а ми овуда луњамо. — Е па шта онда? Ми имамо пушке. — Нећете, ваљда, пуцати на вука сачмом... — Зашто пуцати? Може се просто кундаком умлатити. И Нилов стаде да доказује да нема ништа лакше него убити вука кундаком и исприча случај када је он једним јединим ударцем обичним штапом на месту убио великог бесног пса који га је напао. — Лако је вама паметовати! — уздахну иследник, са завишћу погледавши његова широка рамена. — Снажурине ви, хвала богу, имате за десеторицу. Не само штапом, ви ћете и прстом убити пса. А обичан смртник док се спреми да подигне мотку, док одреди место по коме ће ударити, док ово — оно, пас ће стићи да га уједе већ пет-шест пута. Непријатна ствар... Нема болније и ужасније болести од беснила. Кад ми се први пут десило да видим бесног човека, читавих пет дана после тога ишао сам као шашав и омрзнуо сам тада све љубитеље паса и све псе на свету. Прво, страшно је то што је болест врло брза, неочекивана... Иде тако човек здрав, спокојан, ни о чему не мисли, и одједном, ни пет ни шест — ћап, уједе га бесан пас! Човека моментално обузме страшна мисао да је неповратно изгубљен, да нема спаса... Замислите затим исцрпљујуће, тешко ишчекивање болести, које уједеног не оставља ни на тренутак. После ишчекивања следи и сама болест... А најстрашније је то што је болеет неизлечива, Ако си се већ разболео, пиши пропало. Медицина, колико ми је познато, не даје ни трунке наде на могућност излечења. — А код нас у селу лече, господару! — рече Максим. — Мирон свакога излечи. 161
— Глупости... — уздахну Нилов. — А што се тиче Мирона, то су само празне приче. Прошлог лета у селу је Стјопку изуједало псето и никакви Мирони нису помогли. И поред тога што су га појили и појили разним бућкуришима, ипак је побеснео. Не, деко, ама баш ништа се ту учинити не може. Да се мени нешто деси такав случај, да ме уједе бесан пас, ја бих себи испалио метак у чело. Страшне приче о беснилу су деловале. Ловци мало-помало заћуташе и наставите да пију у тишини. Сваки и нехотице поче да размишља о судбоносној зависности човековог живота и среће од случајности и ситница, наочиглед безначајних, које не вреде, како се обично каже, ни луле дувана. Све обузе досада и сета. После чаја Нилов се протегну и у стаде... Пожеле да изађе напоље. Прошетавши се мало око мучница, он отвори мала враташца и изађе. Напољу је одавно престао први сумрак и наступило је право вече. Осећало се да је на реци већ све утонуло у тихи, дубоки сан. На устави, обасјаној месечином, није било ни трачка сенке; на средини је, као звезда, блистао грлић разбијене боце. Два воденичка точка, допола сакривена у сенци широке врбе, гледала су срдито, туробно... Нилов уздахну из дубине груди и погледа на реку... Ништа се није мицало. Вода и обале спавају, чак ни рибе не бућкају... Али наједном, Нилову се учини да на супротној обали, изнад ивовог жбуња, нешто слично сенци, промиче попут црне лопте. Он зажмири. Сенке нестаде, но убрзо се поново појави и, јурећи у цик-цак, поче се приближавати устави. „Вук!" — сети се Нилов. Али пре него што му у глави сину мисао да треба да бежи назад, у воденицу, црна лопта је већ јурила по устави, не право на Нилова, већ у цик—цак линији. „Ако потрчим, напашће ме с леђа — резоновао је Нилов осећајући како му се леди кожа испод косе на глави. — Боже мој, чак ни штапа немам! Па, стајаћу и... задавићу га!" И Нилов стаде пажљиво да прати вукове покрете и све јасније да разазнаје његову силуету. Вук је трчао ивицом уставе, и већ је пристизао... „Он ме мимоилази!" — помисли Нилов не испуштајући га из вида. Али вук тог тренутка, не гледајући га, и као нехотице испусти жалостив, шкрипав звук, окрену према њему њушку и застаде. Као да се двоумио: да нападне или да се не обазире? „Да га ударим песницом по глави..." помисли Нилов. „Да га ошамутим..." Нилов се толико збуни да и не схвати ко први започе борбу: он или вук? Он само схвати да је наступио некакав изузетно страшан, критичан моменат када је требало сакупити сву своју снагу у десну руку и 162
зграбити вука за врат, одмах испод потиљка. Тада се деси нешто необично, у шта је тешко и поверовати и што је и самом Нилову изгледало као сан. Ухваћени вук жалосно зарежа и трже се с таквом снагом да су хладни и мокри набори коже, које је Нилов био снажно стегао руком, почели да му измичу између прстију. Покушавајући да ослободи свој потиљак, вук се исправи на задње шапе. Тада га Нилов левом руком зграби за десну шапу и стеже је до самог пазуха, затим муњевито скиде своју десну руку с вуковог потиљка и њом чврсто стегну вукову леву ногу до пазуха и подиже га у ваздух. Све се то одиграло у једном тренутку. Палчеве обеју руку Нилов попут мамуза зари у вуков врат поред кључњача, да га вук не би могао ујести за руке и да не би могао окретати главом... Вук се шапама одупре о његова рамена и, пошто доби тако тачку ослонца, затресе се свом снагом. Да уједе Нилова за руке до лактова није могао, а да досегне њушком до лица и рамена сметали су му Ниловљеви прсти, који су му притискивали врат и причињавали страшан бол... „Гадно! — мислио је Нилов забацујући уназад што је могуће даље своју главу. — Његова пљувачка му је прснула на усну. Дакле, и тако и тако сам пропао, чак ако се неким чудом и избавим од њега." — Овамо! — повика он. — Максиме! Овамо! — Главе Нилова и вука биле су на истој висини и они су се гледали очи у очи... Вук је шкљоцао зубима, испуштао шкрипаве звуке и балио... Његове задње шале, тражећи ослонац, гребле су Ниловљева колена... У очима му се светлео месец, али се у њима није видело ништа што би личило на бес; оне су плакале и личиле су на људске. — Овамо! — повика Нилов још једном. — Максиме! Али у воденици га нису чули. Он је инстинктивно осећао да од гласне вике може да ослаби његова снага и зато није викао сувише гласно. „Ићи ћу натрашке... — реши он. — Доћи ћу леђима до врата и онда ћу викнути." Он поче да узмиче, али није стигао да пређе ни два аршина, кад осети да му десна рука већ слаби и отиче. Убрзо затим наступи моменат кад он зачу свој сопствени крик, који је душу раздирао, и осети оштар бол у десном рамену и влажну топлину која се раз ли од једном по целој руци и грудима. Затим он зачу Максимов глас, схвати израз ужаса на лицу иследника који се зачас ту створи... Он испусти из руку свог непријатеља тек онда кад су му силом растворили прете и убедили га да је вук убијен. Ошамућен сплином оног што је преживео, осећајући крв по бедрима и у десној чизми, већ на граници свести, врати се он у воденицу. Кад угледа ватру, боце и самовар, дође к себи и то га подсети на ужас који је малочас преживео и на опасност која је за њега тек почињала. Блед, проширених зеница и мокре главе, он седе на џакове и од изнемоглости опусти руке. Иследник 163
и Максим га свукоше и позабавите се раном. Рана је била прилична. Вук му је подерао кожу на целом рамену и закачио је чак и мишиће. — Зашто га нисте бацили у реку? — узбуђивао се пребледели инспектор заустављајући му крварење. — Зашто га у реку нисте бацили? — Нисам се сетио! Боже мој, нисам се сетио! Иследник поче да га теши и охрабрује, али после оног живописног причања у коме је он био тако издашан док је претходно описивао беснило, све речи утехе биле су неумесне, и зато је сматрао да је боље да ћути. Пошто некако преви рану, он посла Максима на имање по коње, али Нилов не хтеде да чека фијакер и пође кући пешке. Ујутру, око шест сати, Нилов, блед, неочешљан, измршавео од бола и непроспаване ноћи, дође у воденицу. — Деда — обрати се он Максиму — вози ме Мирону! Брже! Хајдемо, седај у фијакер! Максим, који је такође био блед и није спавао целе ноћи, збуни се, неколико пута се осврну и рече шапатом: — Не треба, господару, Мирону ићи... И ја, извините, умем да лечим. — Добро, само брже, молим! И Нилов нестрпљиво поче да лупа ногама. Старац га окрену лицем према истоку, прошапута нешто и даде му да сркне из врча некакву одвратну, топлу течност са укусом пелена. — А Стјопка је умро... — промрмља Нилов. — Рецимо да народ има средства, али... али онда зашто је Стјопка умро? Ти ме ипак одвези Мирону! Од Мирона, коме није веровао, он крете у болницу код Овчиникова. Пошто тамо доби пилуле од беладоне и савет да легне у кревет, он промени коње и, не обраћајући пажњу на страшан бол у руци, пође у варош, варошким докторима. Након четири дана, касно увече, он утрча код Овчиникова и сручи се на диван. — Докторе! — поче он сав задихан бришући рукавом зној са бледог, измршавелог лица. — Григорије Иваничу! Чините са мном шта хоћете, али ја не могу више овако да останем! Или ме лечите, или ме отрујте, само ме овако не остављајте! Бога ради! Полудео сам! — Ви треба да легнете у кревет — рече Овчиников. — Ах, идите ви с вашим лежањем! Питам вас лепо, руски: шта да радим? Ви сте лекар и дужни сте да ми помогнете! Ја се мучим! Сваког часа ми се причињава да ме хвата беснило. Не спавам, не једем, нисам у стању ништа да радим! Ево, имам револвер у џепу. Сваког тренутка га вадим да испалим себи метак у чело! Григорије Иваничу, де, тако вам бога, позабавите се мноме! Шта да радим? Него, како би било да ја пођем професорима? — Нема потребе. Идите, ако баш хоћете. 164
— Слушајте, шта ако ја, рецимо, распишем награду да онај ко ме излечи добија педесет хиљада? Шта мислите, а? Уосталом, док објавиш, док... стићи ћеш већ десет пута да побесниш. У овом тренутку сам спреман да дам сву своју имовину! Излечите ме, даћу вам педесет хиљада! Заузмите се, тако вам бога! Не разумем ту одвратну равнодушност! Схватите, ја сад свакој мушици завидим... ја сам несрећан! Моја породица је несрећна! Нилову се затресоше рамена и он заплака. — Чујте — поче да га теши Овчиников. — Ја донекле не разумем то ваше узбуђено стање. Због чега плачете? И зашто толико преувеличавате опасност? Схватите, па ви имате много веће шансе да се не разболите него да се разболите. Као прво, од сто уједених оболева само тридесет. Затим, што је врло важно, вук вас је ујео преко одеће, значи отров је остао на оделу. Ако је отров и доспео у рану, морао је истећи с крвљу, пошто сте имали јако крварење. Што се тиче беснила, ја сам савршено миран, а ако ме нешто и брине, то је само рана. Због ваше немарности лако може да се појави црвени ветар или нешто слично. — Мислите? Ви ме то тешите или озбиљно? — Часна реч, озбиљно. Де, узмите, прочитајте! Овчиников узе с полице књигу и, пропуштајући страшна места, стаде да чита главу о беснилу. — Дакле, без потребе се бринете — рече он завршивши са читањем. — Свему томе додајте и то да ми не знамо да ли је то био бесан или здрав вук. — Ми-да... — сложи се Нилов смешкајући се. — Сада је, наравно, јасно. Дакле, све су то будалаштине? — Разуме се, будалаштине. — Е, па хвала, рођени... — засмеја се Нилов, весело трљајући руке. — Мудар сте ви човек... сада сам ја миран... Задовољан сам и чак срећан, бога ми... Не, часна реч, стварно срећан. Нилов загрли Овчиникова и пољуби га три пута. Онда га спопаде права дечја раздраганост, чему су тако склони добродушии, физички јаки људи. Он зграби са стола потковицу и хтеде да је исправи, али пошто је био малаксао од радости и од бола у рамену, ништа није могао да учини; задовољио се само тиме што обгрли доктора левом руком испод струка, подиже га и пренесе из кабинета у трпезарију. Изашао је од Овчиникова весео, радостан, и чинило се чак да се заједно с њим радују и сузе које су блистале на његовој широкој, црној бради. Силазећи низа степенице, он се засмеја басом, продрма ограду доксата тако снажно да један ступчић испаде; цео доксат задрхта под Овчиниковљевим ногама. „Какав див!" мислио је Овчиников сав ганут, гледајући његова голема леђа. „Какав делија!" 165
Кад седе у кочију, Нилов опет поче, од самог почетка и са најситнијим појединостима, да прича о томе како се на устави борио са вуком. — Била је то игра! — заврши он весело се смејући. — Имаћу се чега сећати у старости. Терај, Тришка!
МОРА (47) Стални члан уреда за питања сељачких имања Куњин, млад човек од тридесетак година, вративши се из Петрограда у своје Борисово, пре свега послао је гласника у Сињково по тамошњег свештеника оца Јакова Смирнова. После пет часова дође отац Јаков. — Врло ми је мило што се упознајемо! — дочека га Куњин у предсобљу. — Већ је година дана како живим и радим овде, па мислим време је да се упознамо. Изволите само! Него, ипак... ала сте ви млади! — зачуди се Куњин. — Колико вам је година? — Двадесет осам, господине — рече отац Јаков стежући овлаш пружену руку и, ко зна зашто, поцрвене. Куњин уведе госта у свој кабинет и стаде га загледати. „Ала има ружно лице, као у сељанке!" помисли он. Одиста, у лицу оца Јакова беше много којечега као у сељанке: прћаст нос, упадљиво румени образи, и крупне сивоплаве очи са ретким, једва видљивим обрвама. Дуга риђа коса, сува и глатка, падала је низ плећа као усправне шипчице. Бркови су се тек почели развијати у праве мушке бркове, а брадица припада оној врсти сасвим рђавих брада које богословци однекуд називају „голицајчићи": врло ретка, јако провидна, не може се ни гладити ни прочешљати, сем само да се штипка... Све то сиромаштво вегетације израсло је неједнако, налик на шипражје, као да је отац Јаков хтео да се маскира у попа и почео да лепи браду па га напола посла прекинули. На њему је мантија боје танке кафе од цигуре, са великим закрпама на лактовима. „Необичан субјект..." помисли Куњин гледајући његове скутове испрскане блатом: „Први пут ми долази у кућу, а није могао да се уљудније одене". — Седите, оче — поче он више заповедно него љубазно привлачећи фотељу ближе столу. — Седите, молим вас! Отац Јаков се накашља у шаку и неспретно се спусти на крајичак фотеље и стави дланове на колена. Омален, уских груди, знојав и румен у лицу, он одмах направи на Куњина најнепријатнији утисак. Пре тога Куњин није могао ни помислити да у Русији има овако нехатно одевених и жалосних свештеника, а у ставу оца Јакова, у начину како држи дланове на коленима и седи на крајичку фотеље види се недостатак достојанствености, па је чак ту посреди и улагивање. — Звао сам вас послом, оче — поче Куњин заваљујући се на наслон фотеље. — Мени је у део пала пријатна дужност да вам помог166
нем у једном вашем корисном подухвату... Ствар је у овоме, над сам се вратио из Петрограда, затекао сам на столу писмо вође нашега племства. Јегор Дмитрич ми је предложио да се ја примим старања о црквено-парохијској школи која се отвара код вас у Сињкину. Мени је то врло драго, оче, и радујем се од срца... Чак и више: ја с одушевљењем примам ту понуду. Куњин устаде и поче ходати по соби. — Свакако, и ви и Јегор Дмитрич знате да ја немам великих средстава за то. Моје је имање заложено, и живим искључиво од плате сталног члана у уреду. Према томе, на велику помоћ не можете рачунати, али ја ћу учинити све што могу... А кад мислите, оче, да отворите школу? — Кад буде било пара... — одговори поп Јаков. — А имате ли сад каквих год средства? — Готово никаквих... Сељаци су на збору решили да сваке године дају по тридесет копејака од сваке мушке главе, али то је тек само обећање! А за прву опскрбу потребно је имати бар двеста рубаља. — Н-да... На жалост, ја сад немам толико... — уздахну Куњин. — Сав новац сам потрошио на путу па... па сам се и задужио. Хајде да заједно смислимо нешто. Куњин поче наглас да размишља. Он је износио своје комбинације и пратећи лице оца Јакова тражио одобравање и пристанак. Али лице је било хладно, непомично и ништа није изражавало, сем стидљиве бојажљивости и узнемирења. Кад га човек гледа, могао би помислити да Куњин говори о неким компликованим стварима које отац Јаков не разуме, али слуша из учтивости да га не би ухватили у незнању. „Овај омален човек, као што се види, није баш од оних много паметних..." помисли Куњин. „Сувише је плашљив и глупав." Отац Јаков оживе и чак се осмехну тек кад у кабинет уђе слуга и донесе на послужавнику две чаше чаја и корпицу са перецима. Он узе своју чашу и одмах отпоче пити. — Како би било да пишемо владици? — настави Куњин гласно да мисли. — Јер, право да кажем, питање парохијске школе није подигла ни самоуправа ни ми, него виша духовна власт. Па она, заправо, треба и средства да нађе. Ја се сећам, читао сам, да је у ту сврху била и одређена и нека свота. Знате ли ви штогод о томе? Отац Јаков се толико удубио у пијење чаја да одмах и не одговори на питање. Он управи у Куњина своје сивоплаве очи, мало промисли, па као да се тек тад сетио питања одречно махну главом. Преко његовог ружног лица разли се, од ува до ува, задовољство и израз најобичнијег, прозаичног апетита. Он је пио и сладио сваки гутљај чаја. Кад попи све до последње капи, он спусти своју чашу на сто, затим је натраг узе, загледа у дно и опет је остави. Са лица му се изгуби израз задовољства... Куњин даље виде како његов гост узе из котарице је167
дан перец, одгризе један залога], затим перец мало окрете у руци и брзо га ћушну у свој џеп. „Е, оно већ није нимало свештенички!" помисли Куњин и с гађењем слеже раменима. „Шта је ово, поповска грамжљивост или детињарија?" Пошто послужи госта још једном чашом чаја и пошто га испрати до предсобља, Куњин леже на софу и сав утону у непријатно осећање које му изазва поп-Јаковљева песета. „Ала је ово чудан дивљак!" помисли он. „Прљав, неуредан, груб, глуп, и, свакако, пијаница... Боже мој, и то је свештеник, духовни отац! Народни учитељ! Могу мислити колико ироније мора бити у ђаконовом гласу над пред почетак сваке службе свечано огласи: благослови, владико! Красан ми је владика! Владика без трунке достојанства, неваспитан, који переце трпа у џепове као ђак... Пхи! Господе, где су биле очи архијереју кад је овога човека запопио? Шта они мисле о народу кад му дају овакве учитеље? Овде су потребни људи који..." И Куњин поче размишљати кога руски свештеници својом личношћу треба да представљају. „Кад бих, на пример, ја био поп... Школован и образован поп, који воли свој позив, може много да учини... Ја бих већ одавно отворио школу. А проповеди? Ако је поп искрен и ако је надахнут љубављу према своме позиву, он би могао држати дивне и распаљиве проповеди!" Куњин затвори очи па у мислима поче састављати беседу. Мало доцније седе за сто и стаде брзо писати. „Даћу оном риђем, па нека прочита у цркви..." — помисли он. Одмах, прве недеље, уј утру Куњин оде у Сињково да сврши питање о школи и да узгред види цркву, чијој парохији и он припада. Без обзира на беспуће, јутро беше дивно. Сунце је живо сијало и обарало понегде својим зрацима беле камаре за осталог снега. А снег, праштајући се са земљом, преливао се као дијамант, да просто беше тешко гледати како су се око њега брзо почели да зелене млади озими усеви. Грачци су са сигурношћу кружили над земљом. Полети грачак, спусти се на земљу, чврсто стане на ноге, па неколико пута подскочи... Дрвена црква, у коју се Куњин одвезао, оронула је и влажна; стубови у паперти, некада окречени, сад су се сасвим подлубурили и личе на две ружне рукунице. Икона изнад врата је изгледала као густа и тамна мрља. Али ово сиромаштво је гануло и разнежило Куњина. Он смерно обори очи, уђе у цркву и застаде крај врата. Служба тек што је почела. Стари црквењак, савијен као дуга, потмулим, неразговетним тенором читао је часове. Отац Јаков, који је служио без ђакона, ишао је по цркви и кадио. Да не беше побожне смерности којом је прожет кад је ушао у убогу цркву, Куњин би се обавезно осмехнуо сад кад угледа оца Јакова. На свештенику ниског раста висила је изгужвана и 168
веома дугачка риза од неке похабане жуте тканине. Доња ивица вукла се по земљи. Црква није била пуна. Кад је Куњин погледао парохијане, зачуди га првенствено необична околност што види само старце и децу... А где су радни људи? Где је омладина, и људи зрели? Али кад постоја мало и кад је боље загледао у старачка лица, Куњин опази да је он младе видео уместо старих. Уосталом, овој малој оптичкој обмани није придао неки посебан значај. Изнутра црква беше исто тако влажна и оронула као и споља. На иконостасу и на мрким зидовима није било кутка да га није време почађало или изгребало. Иако је имала безброј прозора, ипак њен укупни колорит је изгледао сур, и зато је у цркви владао сумрак. „Ко је чисте душе, томе је добро кад се овде моли богу..." помисли Куњин. „Као што у Риму запањи човека велелепност цркве Св. Петра, тако овде дира ова смерност и простота." Али над отац Јаков уђе у олтар и отпоче службу, његово побожно осећање расплину се као дим. Како је био млад и како је из богословске клупе отишао право у свештенике, отац Јаков још није нашао свој начин служења. Кад је певао, он као да је бирао на коме гласу да се задржи, на високом тенору или на разређеном басу; клањао се непрестано, корачао је брзо, царске двери је нагло и отварао и затварао... Стари црквењак, очевидно болестан и глув, рђаво је дочекивао његове молитвене возгласе, због чега није могло проћи без неких ситних неспоразума. Још отац Јаков и не изговори што треба, а црквењак већ пева своје, или отац Јаков одавно већ заврши молитву, а старац окреће уво према олтару, ослушкује и ћути, докле га неко не повуче за скут. Старац је имао потмуо и болешљив глас, сипљив, дрхтав и уњкав... А као круна непогодности, црквењака је пратио одвећ мали дечак чија је глава једва вирила иза певнице. Дечак је певао високим пискавим сопраном, и баш као да се навлаш трудно да не погоди тон. Куњин је постојао мало, послушао па изађе да пуши. Био је већ разочаран, па је готово с антипатијом гледао у суру и влажну цркву. — Жале се како је у народу опало религиозно осећање... — уздахну он. — Није ни чудо! Треба само да нагомилају што више оваквих попова! Куњин је још трипут улазио у цркву и сваки пут га је јако вукло да изађе на свеж ваздух. Када се завршила служба, он се упути кући оца Јакова. Свештеникова кућа се споља ничим није разликовала од сељачких колиба, само је слама на крову била равнија а на прозорима се белеле завесице. Отац Јаков уведе Куњина у малу, светлу собу са земљаним подом и зидовима превученим јевтиним тапетама; без обзира на неке покушаје за извесним луксузом, као што су фотографије у оквирима и часовник са окаченим маказама уместо тега, намештај је изненађивао својим сиромаштвом. Кад се погледа на све те предмете, 169
могло би се помислити да је отац Јаков ишао од куће до куће и скупљао део по део: негде округли сто на три ноге, на другом месту хоклицу, на трећем столицу са јако повијеним наслоном, на четвртом месту столицу са усправним наслоном, а на петом беху издашнији па су му дали нешто налик на канабе са равним наслоном и решеткастим плетеним седиштем. Оно је обојено мркоцрвено и јако је мирисало на боју. Куњин хтеде прво да седне на једну од столица, али се предомисли и седе на хоклицу. — Ви сте данас први пут били у нашој цркви? — упита отац Јаков вешајући свој шешир о велики ружан клин. — Да, први пут. Него, знате шта, оче... Пре него што пређемо на посао, дајте ми чаја јер просто ми се душа спарушила. Отац Јаков затрепта очима, накашља се и оде иза преграде. Зачу се неко шушкање. „Мора бити да разговара са попадијом..." помисли Куњин. „Занимљиво би било видети какава је попадија у овог риђег попа!" Мало доцније, отац Јаков изађе иза преграде црвен, ознојен, па с напрезањем осмејкујући се, седе према Куњину на крајичак канабета. — Одмах ће спремити самовар — рече он не гледајући у свога госта. „Боже мој, нису још ни самовар спремили!" помисли Куњин преплашено. „Сад изволи па чекај!" — Донео сам вам — рече он — концепт писма које ћемо послати владици. — Прочитаћу вам га после чаја. Можда ћете ви хтети да додате нешто... — Добро, господине. Настаде ћутање. Отац Јаков плашљиво погледа попреко у преграду, поправи косу и ушмркну се. — Дивно је време — рече он. — Да. Него, ја сам јуче прочитао једну занимљиву ствар... Вољска самоуправа решила је да све своје школе преда свештенству. То је карактеристично. Куњин устаде, прошета по земљаном поду и поче износити своје закључке. — То није рђаво — рече он — само кад би свештенство било на висини свога позива и имало јасне представе о својим задацима. По несрећи, ја познајем свештенике који према свом развитку и моралним особинама нису ни да буду писари у војсци, а камоли свештеници. А ви ћете се сложити са мном да рђав учитељ наноси много мање штете него рђав свештеник... Куњин погледа у оца Јакова. Овај је седео погнут, о нечему марљиво мислио и, по свој прилици, није слушао госта. — Јашо, дођи овамо! — зачу се женски глас иза преграде. Куњина је морила жеђ за чајем. 170
„Не, тај чај овде нећу дочекати!" помисли он и погледа у часовник. „А чини ми се да овде ја и нисам жељени гост. Домаћин није изволео ниједну реч да поразговара са мном, већ је само седео и трептао очима." Куњин дохвати шешир, сачека оца Јакова и поздрави се с њим. „Залуд ми само пропаде јутро!" љутио се он путем. „Буква једна! Пањ! Мари он за школу колико за лањски снег. Не, са њим ништа нећу постићи! Ја и он ништа нећемо урадити. Кад би вођа племства знао какав је овде поп, он не би журио са отварањем школе. Ваља се прво постарати за ваљаног попа, а после већ и о школи." Куњин је сада готово почео мрзети оца Јакова. Овај човек, његова јадна и карикатурна појава, у дугачкој похабаној мантији, његово простачки женско лице, начин како служи службу и како живи, и канцеларијска бојажљива понизност, све је то у Куњину увредило и оно мало религиозног осећања што му је у грудима заостало из детињства и тихо га загревало заједно са осталим дадиљиним бајкама. А његово самољубље тешко је подносило хладноћу и непажњу с којом је примљено његово искрено, жарко заузимање за ствар која је чисто попова... Истога дана увече Куњин је дуго ходао по соби и размишљао. Затим одлучно седе за сто и написа владици писмо. Замоливши да да новац и свој благослов за школу, он, између осталог, искрено, као син цркве, изложи своје мишљење о свештенику из Сињкова. „Он је млад," писао је Куњин „доста неразвијен, а чини ми се и да пије и, уопште, да не одговара оним захтевима који су у руском народу изграђени вековима у односу према његовим пастирима." Кад написа ово писмо Куњин уздахну с олакшањем и леже да спава свестан да је учинио добро дело. У понедељак ујутру, док је још лежао у постељи, јавише му да је дошао отац Јаков. Није му се устајало и зато нареди да попу кажу да није код куће. У уторак он оде на конгрес, а кад се у суботу вратио, дознаде од послуге да је отац Јаков, у његовом одсуству, долазио сваког дана. „Дакле, много му се допали моји переци!" помисли Куњин. У недељу предвече опет дође отац Јаков. Овог пута не само да му скутови беху попрскани блатом, већ и шешир. Као и при првој посети, и сад је био црвен и знојав у лицу, па као и онда, сео је на ивицу фотеље. Куњин је одлучио да не започиње разговор о школи и да не ставља бисер пред свиње. — Донео сам вам, Павле Михаиловичу, један мали списак школских потреба... — отпоче отац Јаков. — Хвала. Али по свему се видело да поп Јаков није дошао због списка. Цела његова појава говорила је о великој забуни, али у исти мах на лицу му 171
беше исписана и одлучност, као у човека изненада озареног неком идејом. Он је покушавао да каже нешто значај но, преко потребно, и напрезао се да савлада свој у бојажљивост. „Што ли ћути?" наљути се Куњин. „Засео овде! А ја немам кад да се бакћем с њим!" Да би бар нечим загладио неугодност од свог ћутања и да би сакрио борбу коју је водио у себи, свештеник се поче усиљено осмехивати, и овај дуги осмех с муком постигнут кроз зној и црвенило лица, што није пристајало уз укочен поглед суро-плавих очију, натера Куњина да окрене главу у страну. Беше му непријатно. — Опростите, оче, морам да путујем — рече он. Отац Јаков се трже као сањив човек кога су намах гурнули, па осмејкујући се непрестано, онако збуњен поче преклапати скуте своје мантије. И поред одвратности према овом човеку, Куњин се наједном сажали на њега, па хтеде да ублажи своју суровост. — Молим вас, оче, други пут... — рече он — а сад на растанку хоћу да вас нешто замолим... Ја сам се некако одушевио, знате, па сам написао две беседе... Дајем вам да их прегледате. Ако су погодне, одржите их. — Добро, господине — рече отац Јаков и дланом поклопи Куњинове беседе на столу. — Узећу их... Пошто постоја мало, сметен, и још непрестано преклапајући мантију, он наједном престаде да се усиљено осмејкује и одлучно исправи главу. — Павле Михаиловичу — рече он трудећи се очевидно да говори гласно и јасно. — Шта желите? — Ја сам чуо да сте ви изволели... овај... отпустити свога писара... и... сад тражите новог... — Јесам!... А ви бисте хтели неког да препоручите? — Ја, знате, ја... Да ли бисте ту дужност могли поверити... мени? — А зар ви напуштате свештенички позив? — зачуди се Куњин. — Не, не — брзо одговори отац Јаков однекуд бледећи и дршћући целим телом. — Боже ме сачувај! Ако сумњате, онда немојте, немојте! Ја сам то тек онако казао... да бих повећао своје приходе... Не, не треба, не, немојте се узнемиравати! — Хм... приходе... Али ја писару плаћам само двадесет рубаља месечно! — Господе, па ја бих и за десет пристао! — прошапута отац Јаков осврћући се. — Доста је и десет! Ви... ви се чудите, и сви се чуде. Лаком поп, грамжљив, где он дева тај новац! Ја и сам видим да сам лаком... и кажњавам себе, осуђујем... стидим се да људима у очи погледам... Ја вам говорим искрено, Павле Михаиловичу... бог истинити нек ми је сведок... 172
Отац Јаков одмахну и настави: — Спремио сам путем читаву исповест да вам изнесем, али... све сам заборавио, не могу сад ни речи да нађем... Ја имам од парохије сто педесет рубаља годишње, и то је све... Чуде се где девам тај новац... Али ја ћу вам све искрено објаснити... Четрдесет рубаља годишње шаљем брату Петру у духовно училиште. Он тамо има све, али хартија и писаћи прибор су моји... — Ах, верујем, верујем... Е, нашто све то? — замаха руком Куњин осећајући огромну тегобу од ове искрености свога госта, и не знајући како да избегне наврели блесак суза у његовим очима. — Затим, господине, ја још нисам ни конзисторији све платно за своје место... За ово место, они су у моје име уплатили двеста рубаља, да ја отплаћујем по десет рубаља месечно... Па сад судите шта мени остаје. А сем тога, ја треба и оцу Аврамију да дајем бар по три рубље месечно! — Каквом оцу Аврамију? — Оцу Аврамију, који је пре мене био свештеник у Сињкову... Место му одузели због... пијанства, а он и данас живи у Сињкову! Куд ће он онда? Ко ће да га издржава? Иако је стар, ипак и њему је потребан кутак, и храна, и одело! Ја не могу да допустим да он поред свога чина иде да проси милостињу! Огрешио бих се да њему што буде! Ја бих се огрешио! Он... он свима дугује, па грехота ми је да за њега не плаћам. Отац Јаков се наједном прену па, несвесно гледајући у под, поче ходати горе-доле. — Боже мој! Боже мој! — промрмља он, час дижући руке, час спуштајући. — Спаси нас, Господе, и помилуј! И зашто човек да прими на се овај чин кад мало верује и над нема снаге за то? Нема краја моме очајању! Избави ме, царице небесна! — Умирите се, оче! — рече Куњин. — Глад ме изнурила, Павле Михаиловичу! — настави отац Јаков. — Извините ме од свег срца, али ја немам више снаге... Ја знам да ако затражим милостињу, ако се поклоним, свак би ми помогао, али... то не могу! Стид ме је! Како ћу ја од сељака да тражим? Ви сте овде на служби па видите и сами... Ко ће пружити руку да затражи милостињу од сиромаха? А затражити од богатијих, од поседника, ја не могу! Понос ми не дозвољава! И стид ме је! Отац Јаков одмахну руком и нервозно обема рукама зачешља косу. — Стид ме је! Ох, боже, како ме је срамота! Не могу, ја, као горд човек, да људи виде мој у си-ротињу! Кад сте ме ви посетили, Павле Михаиловичу, нисам ни чаја уопште имао. Ни трунке, а да вам то признам, сметала ми је гордост. Стидим се свога одела, ево ових закрпа... Стидим се своје одежде, и глади своје... А да ли приличи свеште-нику гордост? Отац Јаков застаде насред собе, па као да и не примећује да је Ку173
њин ту, поче сам са собом да разговара. — Добро, рецимо, да ја могу да поднесем и глад и стид, али боже господе, ја имам попадију! Оженио сам се из добре куће. Њене су руке беле и нежне, она је навикла на чај и на земичке, и на добру постељу... У кући родитеља свирала је на клавиру... Млада је, нема још ни двадесет година... Па, свакако жели и да се лепо обуче, и да се забавља, и да иде у госте... А она је код мене... гора него свака куварица, стиди се и на улицу да изађе. Боже мој, боже мој! Једина јој је радост кад јој из посета донесем неку јабуку или неки перец... Отац Јаков опет обема рукама зачешља своју косу. — И тако, испада да код нас није посреди љубав већ жалост... Не могу ни да је погледам без сажаљења! И шта се то дешава на свету, о господе! Догађа се то да човек не поверује ни кад би новине писале о томе... И кад ће свему томе бити крај! — Немојте тако, оче! — готово узвикну Куњин, уплашен његовим тоном. — Зашто тако мрачно гледате на живот? — Извините нас најискреније, Павле Михаиловичу... — промрмља отац Јаков као да је пијан.— Опростите, све је ово... лук и вода, и не обраћајте пажњу... Него ја то само сам себе кривим, и кривићу... Дабоме!... Отац Јаков се осврте и поче шапатом: — Једном, рано ујутру, идем ја тако из Сињкова у Лучково; погледам, а на обали реке стоји нека жена и нешто ради... Приђем ближе, и својим очима не верујем... Страшно нешто! Седи жена доктора Ивана Сергеича па пере рубље!... Докторова жена, свршила институт! Дакле, да свет не би видео, она је одлучила да раније устаје и да за читаву врсту оде даље од села... Пуста гордост! Чим опази да стојим поред ње и да видим њену сиротињу, сва је поцрвенела... Ја се збуних, уплаших, притрчах јој, хтедох да помогнем, а она поче крити рубље од мене, плашила се да не видим њене поцепане кошуље. — Па ипак, све је то некако невероватно — рече Куњин седајући, и готово са стравом погледа у бледо лице оца Јакова. — Ваш тако: невероватно! Никада, Павле Михаиловичу, није се догађало да једна докторова жена сама пере рубље на реци! Нема тога ни у једној земљи! Ја као пастир и духовни отац не би требало да дозволим то, али шта могу? Како? Па ја још и сада настојим да ме њен муж бесплатно лечи! Тачно сте ви изволели рећи да је све то невероватно. Човек очима да не верује! За време службе, ја, знате, погледам из олтара, па чим видим своју паству, гладног Аврамија и попадију, па се сетим докторове жене и њених помодрелих руку од хладне воде, ја се, верујте, заборавим, па стојим као пањ, без свести, све док ме црквењак не тргне својим гласом. Страшно нешто! Отац Јаков опет поче ходати. — Господе Исусе! — стаде он махати рукама. — Свети угодници! Не 174
могу ни службу да служим... Ви ми говорите о школи, а ја, као глупак, ништа не разумем, и само мислим на јело... па чак и пред престолом у олтару... Него... шта ја ово чиним? — прену се отац Јаков. — Ви треба да путујете... Опростите, господине, ја то... онако... Извините... Куњин ћутке стеже руку оцу Јакову, испрати га до предсобља, па се врати у свој кабинет и застаде код прозора. Он виде како отац Јаков изађе из куће, навуче на главу свој пожутели шешир са широким ободом, и полако, погнуте главе, као да се стиди своје искрености, оде путем. „А нигде се не виде његова кола помисли Куњин. Он се плашио да помисли да је свештеник за све ово време долазио пешке код њега: до Сињкова је било седамосам врста а на путу непролазно блато. Даље је Куњин видео како кочијаш Андреј и дечак Парамон скачући преко бара и прскајући оца Јакова блатом притрчавају му да их благослови. Отац Јаков је скинуо шешир и лагано благословио Андреју, затим дечака, па га онда помилова по глави. Куњин пређе руком преко очију, и њему се учини да се рука овлажила. Одмаче се од прозора и мутним погледом пређе по соби, у којој као да је још чуо бојажлшви пригушен глас... Он погледа на сто... Срећом, отац Јаков је у журби заборавио да понесе његове беседе... Куњин им притрча, поцепа их на најситније делове и с одвратношћу баци под сто. — И ја све то да не знам! — јекну он и паде на софу. — Ја, који већ више од годину дана служим овде као стални члан, почасни мировни судија, члан школског одбора! Лутка без очију, уображенко! Треба им што пре помоћи! Што пре! Он се страховито дуго превртао, притискивао слепоочнице и напрезао свој мозак. — Добићу двадесетог своју плату од двеста рубаља... Згодном приликом даћу и њему и докторовој жени... Њега ћу позвати да одслужи молитву, а за доктора привидно ћу се разболети... На тај начин нећу увредити њихову гордост... Помоћи ћу и Аврамија... Он је рачунао на прсте свој новац и бојао се да себи призна да тих двеста рубаља једва и њему стиже да исплати настојника, послугу и оног сељака што доноси млеко... И нехотице сети се оне не тако далеке своје прошлости кад је неразумно трошио очево имање, кад је као жутокљуни младић од двадесет година поклањао јавним женам скупоцене лепезе, и плаћао Кузми кочијашу по десет рубаља дневно за вожњу, и из сујете правио глумцима поклоне. Ах, како би сад биле добродошле све те страћене рубље, и новчанице од три и десет рубаља! „Отац Аврамиј троши на храну свега три рубље месечно", помисли Куњин. „Попадија може за једну рубљу да сашије себи кошуљу, а докторова жена да најми праљу. Али ја ћу им ипак помоћи! Обавезно ћу 175
им помоћи!" Овде се Куњин одједном сети доставе коју је написао владици, и сав се најежи као од изненадне хладноће. Ово сећање испуни сву његову душу тешким стидом пред самим собом и пред невидљивом истином... Тако је почео и свршио се искрени покушај једног од добронамерних, али одвећ ситих и непромишљених људи да учини корисно дело.
НА РЕЦИ (48) Пролећне слике — Лед је кренуо! — чују се повици у сред ведрог, пролећног дана. — Децо, лед иде! Лед се покреће тачно сваког пролећа, па ипак кретање леда представља увек догађај и тему дана. Зачувшк повике, ви, ако живите у граду, трчите на мост, и при томе на лицу имате тако озбиљан израз као да се на мосту врши убиство и разбојништво усред бела дана. Исти израз имају и деца, која јуре покрај вас, фијакеристи, трговкиње. На мосту се већ скупила публика. Ту су гимназијалци с торбама, госпође у кишним огртачима, две-три мантије, црнпураст дечак који држи за ушице тек направљене чизме, сељачки капути свих врста, војници. Сви ћуте нагнувши се преко ограде моста, не мичу се и упитно гледају доле, на реку. Гробна је тишина, само стражар прича некаквом господину у рутавом капуту и с клапном на леђима о томе колико је нарасла вода и покаткад бучно пролазе фијакери. Стражар говори полугласно. Кад говори о аршинима, његово лице постаје озбиљно, издужено, готово уплашено, а кад говори о вршцима39 на лицу му се појављује израз сажаљења и нежности, као да су вршци његова деца. Нагнувши се преко ограде, ви такође гледате у реку и какво разочарење! Очекивали сте праскање и тутњаву, а не чујете ништа осим потмулог, једноличног шума који личи на врло удаљену грмљавину. Уместо страховите ломљаве, судара и нагле навале, видите гомиле изломљеног леда, које мирно лежи и испуњавају целу реку од обале до обале. Површина реке је изрована и избраздана, као да је њом прошао диворач и захватио је својим големим плугом. Не види се ни капљица воде, већ само лед, лед, и лед. Ледени брегови стоје непомично, али вама се врти у глави и изгледа вам да мост заједно с вама и с публиком некуд одлази. Тешки мост јури уз реку заједно са обалама и својим потпорним стубовима сече гомиле леда. Ево, једна велика санта, ударивши у стуб, дуго не пушта мост да побегне од ње, али одједном, као да је жива, почиње да пузи уза стуб, право према вашем лицу, као да жели да се с вама опрости, али не издржавши због 39
Вершок — шеснаести део аршина: 4,445 см. — (Прим. прев.)
176
своје тежине, ломи се на два комада и немоћно пада. Санте изгледају тужно, жалосно. Оне као да су свесне да их терају из родних крајева некуд далеко, у страшну Волгу, где ће, нагледавши се страхота, умрети, претворити се у ништа. Ускоро брежуљци почињу бивати све ређи, и између санти се указује тамна вода која силовито јури. Тада обмане нестаје, и ви почињете опажати да се не креће мост, него река. Предвече је река већ готово сасвим чиста од леда, покаткад наиђу заостале санте, али је њих тако мало да оне не сметају уличним фењерима да се огледају у води као у огледалу. — Ово још није кретање леда! — кажу на мосту. — А тек ће то бити кретање леда кад он почне да силази из горњег тока!... Данас око ручка стигао је један из Н-ског среза. Прича да је онде лед већ кренуо... Према томе, може се овде очекивати сутра. Заиста, сутрадан је облачно, дува хладан и влажан ветар. Тако оштра промена времена показује да негде на великој ширини иде лед... На мосту стоји публика и опет гледа у реку. Вода нарасла високо, али је површина још чиста и глатка. Гледаоци нестрпљиво зевају и јеже се од хладноће. Али ево, на површини реке указује се велика ледена санта. За њом, као за овном у стаду, на пристојном растојању, вуче се неколико мањих санти... Чује се ударац санте о потпорни стуб. Она се разбија, и њени делови сметено, кружећи и гурајући се, јуре под мост... На окуци се указује нова ледена груда, за њом друга, трећа... и брзо се ваздух пуни потмулим шумом, какав се чуо и јуче. Ви не видите више овдашњи лед, него туђи, с далеких изворишта. У брзо и овај лед нестаје, али његовим одласком још се не завршава пролећно оживљавање реке. Чим лед прође, почињу да се појављују сплавови.. Сплавове не треба посматрати у граду, већ негде подаље, макар код оних тајанствених изворишта одакле је кренуо последњи лед. Ево, по речици Жижи, лавирајући и вијугајући као змија јури дугачки сплав. Преко Лета Жижа је барица, коју не можете видети од густог ивовог грмља, и можете је прегазити где хоћете, а сада се она не може познати. Гледате је и чудите се: откуд се могла створити таква брзина? Она се надима, костреши и прети да ће поплавити сву земљу. Великим сплавом она рукује као малим ивером. Тај сплав је закаснио и спада међу последње, којима прети опасност да остану на пола пута. Трговац Микитров још јуче је пустио шест сплавова; код тога би требало и остати, али је похлепа била јача и он је данас пустио још и седми иако су га упозорили да је вода почела опадати. На сплаву се миче двадесетак сељака и сељанки. Обичан сељак, који је сит и обучен, неће поћи у сплаваре, па зато ви овде видите потпуну голотињу. То је свет ситног раста, погурен, суморна изгледа, као оглодан. Сви су у опанцима и у тако јадној одећи да се чини да кад би 177
човек узео сељака за рамена и добро га протресао, да би дроњци који висе на њему попадали на земљу. Сваки од њих има свој изглед: има их риђих као глина, и црнпурастих као Арапи, једноме на лицу маље тек што пробијају, другоме цело лице длакаво као у звери; сваки има своју подерану капу, своје дроњке, свој глас, али се ипак сви они ненавикнутом оку чине једнаки, тако да треба дуго проборавити међу њима да би се научило ко је од њих Митар, ко Иван, ко Кузма. Тако запањујућу сличност даје им једна општа карактеристика, која стоји на свим бледим, суморним лицима, на свим дроњцима и подераним капама — неизрецива беда. Њихов рад је непрекидан. Само што коракнеш, Жижа прави заокрет, па зато сваки час се мора претрчавати с краја на крај и радити моткама да сплав који јури не би налетео на обалу или ударно у стену, о коју би се могао разбити... Сви су зајапурени, ознојени, задихани... Ни један не седи, иако је насред сплава разбацана слама за седење. Жене у засуканим, мокрим сукњама, мршаве и дроњаве, раде исто што и мушкарци... Обе обале се купају у јаркој светлости подневног сунца, и пред очима сплавара промичу слике, све лепша једна од друге. Брзином птице пролећу поред њих шуме, њиве, села, спахијске зграде... Ево, они виде пред собом, на високој стрмој обали, белу цркву са зеленом куполом. Прође један минут и цркве више нема, види се само равница, коју је далеко поплавила љутита Жижа; иза равнице протеже се црна њива изнад које се шарене вране или чавке... Ено високог и као грабуље дугог сељака како тера обалом мршаву краву са једним рогом... Затим спахијско имање: на балкончићу стоји госпођа са сунцобраном и жури се да девојчици покаже сплав; некакав млади човек у сурци40 и високим чизмама, загледа у вршу... Затим опет ораница, шума, село... Ако би се сад окренули бела црква се једва бели на хоризонту, а од сељака с кравом нема ни трага... Али немојте мислити да је сплав далеко отишао. Пролази још мало времена и сплавари примећују на хоризонту нешто бело. Почињу пажљивије да осматрају и — какво је ово чудо? — они јуре оној цркви коју су малочас оставили позади... Што јој ближе прилазе, то се више уверавају да је то она, она иста, на стрмој обали и са зеленом куполом... Ево, већ се виде њени прозори, крст на врху, димњак на крову... Треба да плове још само тренутак, и сплавари ће бити крај саме цркве али сплав нагло заокреће и црква опет остаје позади... Ухвативши часак времена, три-четири сплавара се састају на средини сплава, гледају један у другога и тешко дишу. То се они одмарају. Међу њима можете видети једног јединог човека у чизмама, у ужасним, искривљеним, риђим чизмама, али ипак чизмама. Напуштен 40
Сурка — врста кратког капута.
178
храм је ипак храм! Уске сукнене панталоне, увучене у чизме, толико су локте и јадне да их је чак и критиковати грех. Човек у чизмама носи подерану кратку бунду, кроз чије се рупе види прслук. На његовој великој глави је бедна гимназијска капа с поломљеним штитом и дозлабога запрљаним гајтанима. Његово лице, испијено и млохаво, није ни налик на лица осталих сплавара... Једном речју, то је личност без које сада у Русији не може бити ни једна радна задруга, ниједна крчма, ниједно стециште сиромашних и убогих... Та личност је стално под ударцима судбине, прожета је потпуно сазнањем своје нискости, па зато на све могуће начине настоји да сакрије своју „великодушност", којом је сумњиче... У подераној краткој сељачкој бунди она знатно лакше дише него у изношеном капуту или прслуку, који ћете ви, у тренутку дарежљивости, одлучити да јој дарујете. Распитивати се ко је она, одакле је, шта је била и на шта сада помишља, непотребно је, а и бескорисно. Упитајте само и она ће вам налагати да је била официр, и глумац, и у заточењу... На сплаву ту личност зову Диомид. Међу сплаваре Диомид је доспео не толико из жеље да заради три-четири рубље колико обрадован случајем што ће отићи забадава у град и што ће на тај начин избећи пешачење... Сама новина посла га занима, и он се својски труди да у марљивости не заостаје за сељацима. Он исто тако као и они јуре с краја на крај, пада с ногу од ужурбаности, гура мотком, зноји се, једва дише, али ненавикнутост на посао чита му се из сваког покрета. Он се не разуме у посао, а осим тога и слабачак је и брзо се умара... Чим угледа како су двојица-тројица стала да се одморе, он обавезно приступа њима. Ти који се одмарају гледају један у другога и започињу разговор. Тема разговора на сплавовима увек је једна иста: — Данашња времена,то су... пука беда! — блебеће козја брадица у капи са ушима. — Пре пет година мање од осам рубаља ниједан сплавар није узимао. За осам ћу, молим лепо, запловити, а јефтиније не желим... А сада једва и четири дају, а? Права мука! И зашто је то тако настало, Господ бог ће га знати! — Намножило се много народа... — каже промуклим гласом брада попут лопате. — Куд да га денеш, тај народ. Ако ти нећеш да пођеш за четири, други ће поћи за три. Пре је било тако, жену на сплаву ни за какве паре ниси могао видети, а садека, видиш колико су их натрпали! А жена је глупа, она ће и за рубљу поћи... — Четири рубље... — мрмља козја брадица, замишљено гледајући обалу што промиче. — Четири... Догађај! Диомид није пошао због новца, њему је свеједно да ли је четири, да ли је осам рубаља, али, да би се уплео у разговор, он сматра потребним да потврди. — М-да... — каже он. — Никакав новац. А све је то зато, браћо, што 179
се трговац угојио. Боји се с новцем растати... Сабеседници не одговарају Диомиду. Они гледају напред куда лети сплав и виде тачкицу која се бели. Сплав вода опет носи према оној истој белој цркви. Храм божји умиљато намигује сунцем, што се одбија о његов крст и о блиставу зелену куполу, и као да обећава да их неће испустити из вида. — Али какве само ту окуке река прави! — вели Диомид. — Пловимо, пловимо, и све се на истом месту вртимо... — Ако се путује право у град, онда има једно педесет врста, а ако идеш реком, набраће се и шест стотина. Ех, само да бог даде да вода не опадне, сутра навече бисмо били на месту... Дан пролази срећно, без догађаја, али предвече сплав налеће на несрећу. Кроз сумрак који је почео да пада, сплавари одједном примећују на реци запреку: крај једне обале стоји чврсто везана скела, а од скеле према другој обали пружају се једва некако повезана витка брвна. Како да прођу? На обема обалама је силна врева. Неколико људи јури у сусрет сплаву, маше рукама и виче: — Стој! Стој! Врагови пасји! Сметени, сплавари заустављају сплав. — Нек се не усуде даље да плове! — виче некакав дебељко црвеног лица, у дугачком капуту од дебелог сукна. — Тако ћу вас послати до ђавола с вашим дрвима да ни живи нећете остати! Два пута су ми већ тако ломили брвна, а вама нећу дозволити! Сплавари се загледају, комешају се и скидају капе: — Ваша узвишености, па како ћемо онда? — пита један. — Како год знате, али не дозвољавам да се греде руше. Моји људи сваки час иду у фабрику, и без брвна се никако не може. — Ваше благорође, та будите љубазни! — ви-чу сплавари плачним гласом. — Молимо вас! Ми ћемо ваша брвна скупити и поставити их на место, све како треба... по савести! Учините да се вечно за вас богу молимо! — Ах, да, знам ја вас! Да се нисте усудили! — Црвена физиономија прети руком и одлази. Сплавари остају покуњени. — Како он сме? — бесни Диомид. — Каква је то самовоља? Он нема права до одређеног рока да постави брвна! Момци, не секира ј те се! нема шта да се осврћемо на будалу! Диомид дуго бесни и држи говоранцију, до поноћи сплавари ходају обалом гологлави и мољакају, али ништа не помаже... Морају да се помире са судбином. Целе ноћи крај брвна гори ватрица. Сплавари, мокри и промрзли, ћутке и не дајући себи ни тренутка одмора, тегле преко брвна своје трупце и повезују их у нови сплав. На том египатском послу они послују ужурбано, као мрави, све до јутра. А ујутру опет на пловидбу! 180
ЉУБАВ (49) „Три сата после пола ноћи. Кроз моје прозоре загледа тиха априлска ноћ и умиљато ми намигује својим звездама. Ја не спавам. Тако ми је лепо! Целог ме, од главе до пета, прожима некакво чудно, неразумљиво осећање. Не умем сада да га анализирам, немам кад, мрзко ми је, а и бог с њом, с том анализом! Но, хоће ли тражити смисао у својим осећањима човек који главачке лети са звонаре или који сазнаје да је извукао двеста хиљада? Да ли му је тада до тога?" Приближно тако је почињало љубавно писмо Саши, деветнаестогодишњој девојци, у коју сам се заљубио. Пет пута сам га почињао, и исто толико пута сам морао цепати хартију, прецртавати читаве странице и поново их преписивати. Мучио сам се с писмом дуго, као са нарученим романом, и уопште не зато да би писмо испало дуже, китњастије и осећајније, већ зато што сам хтео да до у бесконачност продужим сам процес писања, када седиш у тишини свог кабинета у који загледа пролећна ноћ и разговараш са сопственим сањарењем. Између редака видео сам драги лик и, чинило ми се, за истим столом са мном седели су духови, исти овакви као ја, наивно-срећни, глупи и благо насмешени, и исто тако су пискарали. Ја сам писао и сваки час сам погледао у своју руку која се још увек мучила због недавног руковања, а кад бих скретао очи у страну, онда сам могао видети решетку зелене капије. Кроз ту решетку Саша ме је погледала пошто сам се с њом опростио. Кад сам се опраштао са Сашом, нисам ни о чему мислио, већ сам с дивљељем посматрао њену фигуру, као што сваки пристојан човек посматра с уживањем лепушкасту жену; угледавши кроз решетку два велика ока, ја одједном, као по интуицији, схватих да сам заљубљен, да је међу нама већ све одлучено и завршено, да ми ј едино још преостаје да посвршавам којекакве формалности. Велико је такође задовољство затворити љубавно писмо, полако се обући, изаћи тихо из куће и носити то благо до поштанског сандучета. На небу више нема звезда; уместо њих на истоку изнад кровова суморних кућа бели се дугачки трак, који је гдегде прекривен облацима; од тог трака по целом се небу разлива бледило. Град спава, али су већ изашле водоноше, и негде у далекој фабрици пиштаљка буди раднике. Крај поштанског сандучета, које је овлаш покривено росом, неизоставно ћете угледати трапавог пазикућу у кожуху звонастог облика и са штапом у руци. Он се налази у стању каталепсије: нити спава, нити је будан, него нешто средње... Кад би поштанска сандучад знала како се често људи њима обраћају да реше питање своје среће, не би имала тако спокојан изглед. Ја, ето, само што нисам пољубио своје поштанско сандуче и, гледајући га, помислих да је пошта — највеће благо!.. 181
Ономе ко је некада био заљубљен предлажем да се сети како, убацивши писмо у поштанско сандуче, човек обично жури кући, брзо леже у постељу и покрива се покривачем, потпуно сигуран да неће ујутру стићи ни да се пробуди а већ ће га захватити сећање о јучерашњим тренуцима и он ће са усхићењем гледати у прозор кроз који се између набора на завесама жудно пробија дневна светлост... Али да пређемо на ствар! Сутрадан, у подне, Сашина собарица ми донесе овакав одговор: „Врло ми је драго дођите молим вас данас код нас неизоставно чекаћу вас. Ваша С." Ни једне запете. Та одсутност интерпункције, „јат" уместо „е" у речи „неизоставно", цело писмо, и чак дугачки уски коверат, у који оно беше стављено, гануше ме до дна душе. У развученом, али нимало смелом рукопису, препознао сам Сашин ход, њену навику да високо подиже обрве док се смеје, покрете њених усана... Али садржај писме ме није задовољио... Прво, на поетска писма се тако не одговара, и, друго, зашто да идем у Сашину кућу и тамо чекам док се дебела мамица, браћа и сиромашне рођаке сете да нас оставе насамо? Њима неће бити ни на крај памети да се тога сете, а нема ништа одвратније него уздржавати своје усхићење само зато што поред вас штрчи некакава жива ситница, као што је полуглува старица или девојчица која досађује с питањима. Послах по собарици одговор у коме сам предлагав Саши да као место за rendezvous41 изабере неки парк или булевар. Мој предлог је био срдачно прихваћен. Њим сам погодио, како се каже, у праву жицу. Око пет сати после по дне пробијао сам се у најудаљенији и најгушћи кутак градског парка. У парку није било ни живе душе, и састанак је могао бити уговорен негде ближе, у алејама или у сеницама, али жене не воле љубавне романсе упола: ако је мед, онда нека буде и кашика, ако је састанак — онда дај најзабаченији и најгушћи честар, где се излажеш опасности да набасаш на неког лупежа или припитог малограђанина. Кад сам пришао Саши, она ми је била окренута леђима, а у тим леђима ја прочитах ђаволски много тајанствености. Чинило се да су леђа, потиљак и црне тачкице на хаљини говорили: пет! Девојка је била у простој цицаној хаљиници поврх које је била пребачена лака пелериница. Ради веће тајанствености лице јој је сакривао бели вео. А ја, да се не би нарушила хармонија, требало је да приђем на прстима и да почнем да говорим полушапатом. Како ми се сада чини, у томе rendez-vous ја нисам био оно најбитније, него само детаљ. Сашу није толико занимао он колико романтичност састанка, његова тајанственост, пољупци, ћутање суморног дрвећа, моје заклетве... Није било ни тренутка кад би она могла да се заборави, да замре, да збаци са свог лица израз тајанствености и, 41
Састанак (франц.)
182
стварно, да је уместо мене ту био некакав Иван Сидорич или Сидор Иванич, она би се осећала подједнако лепо. Па онда изволите — сазнајте уз такве околности да ли сте вољени или не? Ако сте вољени, да ли је то онда заиста како треба или онако како не треба? Из парка сам Сашу повео у свој стан. Присутност вољене жене у момачком стану делује као музика и вино. Обично почињеш да говориш о будућности, при томе самоувереност и самопоуздање не знају за границе. Правиш пројекте, планове, ватрено говориш о генералству иако још ниси ни заставник, и уопште лупаш такве красноречиве бесмислице да слушатељка треба да буде веома заљубљена, уз то да не познаје живот, па да ти све потврђује. На срећу за мушкарце, жене које воле увек су заслепљене љубављу и никад не познају живот. Оне не само што повлађују него чак и бледе од светог ужаса, осећају дубоко поштовање и хватају похлепно сваку манијакову реч. Саша ме је слушала са интересовањем, али убрзо прочитах на њеном лицу расејаност: она ме није схватила. Будућност о којој сам јој говорио занимала ју је само свој ом спољашношћу, и ја сам узалуд пред њом распредао своје пројекте и планове. Њу је веома интересовало питање где ће бити њена соба, какви ће бити тапети у тој соби, зашто имам пијанино а не клавир, итд. Она је пажљиво разгледала предмете на мом столу, фотографије, мирисала бочице, одлепљивала са коверата старе марке које су јој због нечег биле потребне. — Молим те, скупљај ми старе марке! — рече она правећи озбшвно лице. — Молим те! Затим је негде на прозору нашла орах, гласно га здробила зубима и појела. — Зашто на своје књиге не ставиш налепнице? — запита бацивши поглед на орман са књигама. — А зашто? — Па тако, да би свака књига имала свој број. А где ћу ја своје књиге ставити? Та и ја такође имам књига. — А какве књиге ти имаш? — упитах. Саша подиже обрве, мало размисли и рече: — Разне... И кад би ми пало на памет да је упитам шта она мисли, каква су јој убеђења, циљеви, она би, вероватно, на исти такав начин извила обрве, промислила и рекла: „Разни..." После сам отпратио Сашу кући и отишао од ње као прави-правцати патентирани вереник, каквим сам се и сматрао све док се нисмо венчали. Ако ми читалац дозволи да судим само према своме личном искуству, уверавам га да је врло досадно бити вереник, чак је досадније него бити муж или ништа. Вереник — то ти је ни вино, ни вода: од једне обале си отпливао, а до друге ниси стигао: ниси ожењен, а не 183
може се рећи ни да си слободан, него нешто што је налик на пазикућино стање, о чему је већ било речи. Свакодневно бих, чим бих уграбио згодну прилику, журио вереници. Обично бих, идући њој, носио са собом гомилу нада, жеља, намера, предлога, фраза. Сваки пут ми се чинило, да ћу ја, коме је загушљиво и тесно чим собарица отвори врата, до грла утонути у освежавајућу срећу. Али у стварности се догађало другачије. Сваки пут кад сам долазио код веренице, затицао сам целу њену породицу и укућане како шију глупи мираз. (А propos42: шили су два месеца и сашили за мање од стотину рубаља.) Мирисало је на пеглање, стеарин и угљен-моноксид. Под ногама су крцкале ђинђуве. Две најважније собе биле су претрпане брдима платна, перкалина и муслина, а из гомиле је провиривала Сашина главица с концем међу зубима. Сви они који су шили сретали су ме с радосним ускликом, али истог часа су ме одводили у трпезарију, где им нисам могао сметати и видети оно што се допушта само мужевима да виде. Тешка срца сам морао да седим у трпезарији и да причам с чанколизом Пименовном. Саша, забринута и узбуђена, сваки час је протрчкавала поред мене с напрстком, с клупком вуненог предива или с каквом другом беспослицом. — Сачекај мало, сачекај... Одмах ћу! — говорила је кад сам подизао према њој молећив поглед. — Замисли, пакосна Степанида је на вуненој хаљини цео струк оштетила! И не дочекавши милости, ја сам се љутио, одлазио и шетао по плочницима у друштву свог вереничког штапа. А понекад тако прохте ти се да се прошеташ или да се провозаш са вереницом, свратиш к њој, а она већ стоји са својом мамицом у предсобљу, сасвим обучена, и игра се кишобраном. — А ми пошле до дућана у пасажу! — каже она. — Треба још докупити Кашмира и променити шешир. Пропаде шетња! Привезао бих се тако уз госпође и ишао с њима у пасаж. Ужасно је досадно слушати како жене купују, како се цењкају и труде да надмудре варалицу дућанџију. Мене је обузимао стид кад је Саша, пошто би испревртала гомилу робе и пошто би успела да снизи цену до минимума, одлазила из продавнице не купивши ништа или пак заповедивши да јој одрежу комад за једно четрдесет, педесет копејака. Изашавши из трговине, Саша и мамица су забринута, уплашена лица дуго расправљале о томе како су се превариле, како нису купиле оно што је требало купити, како су на цицу сувише тамни цветићи, итд. Не, досадно је бити вереник! Бог с њим! Сада сам ожењен. Вече је. Седим у свои кабинету и читам. Иза мене на софи седи Саша и нешто гласно жваће. Пије ми се пиво. — Потражи де, Саша, отпушач... — велим ја. — Ту негде лежи. 42
Узгред, у осталом, што се тиче тога... (франц.)
184
Саша скаче, без реда рије између два, три свежња хартије, обара шибице и, не нашавши отпушач, ћутке седа... Пролази једно пет, десет минута... Почиње ме копкати црвић, и жеђ и зловоља.. — Саша, па потражи отпушач! — велим ја. Саша опет скаче и чепрка по хартијама поред мене. Њено жвакање и шуштање хартије делују на мене као звекет ножева кад се трљају један о други... Устајем и сам тражим отпушач. Он је, најзад, нађен и пиво је отворено. Саша остаје крај стола и почиње надугачко да прича о нечему. — Могла би штогод прочитати, Саша... — кажем јој. Она узима књигу, седа наспрам мене и почиње мицати уснама... Ја гледам у њено мало чело, у усне које се мичу и почињем да размишљам. „Њој је двадесет година..." мислим ја. „Ако се узме интелигентан младић истих година и упореди, каква је то разлика! Младић има и знања, и убеђења, и памети!" Али ја опраштам ту разлику као што опраштам узано чело и усне што се мичу... Некад, сећам се, у данима када сам јурио за женама, остављао сам их због мрље на чарапи, због једне једине глупе речи, због неопраних зуба, а овде опраштам све: жвакање, мување при тражењу отпушача, аљкавост, дуге разговоре о нечему што не вреди ни пишљива боба. Опраштам готово несвесно, не правећи насиље над својом слободом, као да су Сашине грешке — моје грешке, а од много чега што ме је раније вређало сада постајем ганут и чак се заносим. Мотиви таквог свепраштања леже у мојој љубави према Саши, а где су мотиви самој љубави заиста, не знам.
ДАМЕ (50) Фјодор Петрович, директор народних школа Н-ске губерније, који је себе сматрао праведним и великодушним човеком, примио је једног дана у својој канцеларији учитеља Временског. — Не, господине Временски — говорио је он — оставка је неизбежна. С таквим гласом као што је ваш не можете остати у учитељској служби. А како сте га изгубили? — Попио сам ознојен хладног пива... — зашишта учитељ. — Каква штета! Служио човек четрнаест година, и одједном таква несрећа! Враг би га знао због какве се све ситнице уништава каријера. Шта сад намеравате да учините? Учитељ ништа не одговори. — Имате ли породицу? — Жену и двоје деце, ваше превасходство... — заштишта учитељ. Настаде ћутање. Директор устаде од стола и прошета из угла у угао узрујавајући се. — Не могу да будем паметан шта да радим с вама! — рече он. — Учитељ не можете бити, до пензије нисте догурали... отпустити вас и 185
препустити судбини, пустити вас на све четири стране света, није нимало умесно. Ви сте наш, домаћи човек, одслужили сте четрнаест година, значи дужни смо да вам помогнемо... Али како да помогнемо? Шта ја могу учинити за вас? Ставите се у мој положај: шта ја могу учинити за вас? Настаде ћутање, директор се шеткао и стално мислио, а Временски, утучен својом невољом, седео је на крајичку столице и такође мислио. Одједном директор сину и чак пуцну прстима. — Чудим се како се тога нисам раније сетио! — проговори он брзо. — Чујте, ево шта вам могу предложили... Следеће недеље наш деловођа у сиротишту одлази у пензију. Ако желите, узмите његово место! Ето вам! Временски, не очекујући такву милост, такође засја. — Управо одлично — рече директор. — Још данас напишите молбу... Отпустивши Временског, Фјодор Петрович осети олакшање и чак задовољство: пред њим више није стрчила згрбљена фигура пискавог педагога, и угодно је било сазнање да је, предложивши Временском слободно место, он поступио праведно и по савести, као добар, потпуно чист човек. Али то добро расположение није дуго потрајало. Кад се вратио кући и сео да руча, његова жена, Настасја Ивановна, одједном се сети: — Ах, да, умало не заборавих! Јуче је била код мене Нина Сергејевна и молила за једног младића. Прича се, код нас у сиротишту се отвара једно празно место... — Да, али то место је већ другом обећано — рече директор и намршти се. — А ти знаш моје правило: ја никад не дајем места по протекцији. — Ја знам, али за Нину Сергејевну, сматрам, може се направити изузетак. Она нас воли као рођене, а ми за њу досад нисмо ништа учинили. И не помишљај, Феђа, да одбијеш! Својим каприцима ћеш увредити и њу, и мене. — А кога она препоручује? — Ползухина. — Каквог Ползухина? То је онај, што је на Нову годину на скупу играо Чацкога? Тога џентлмена? Нипошто! Директор престаде да једе. — Нипошто! — понови он. — Сачувај ме боже! — Али, па зашто? — Схвати, драга, да ако младић не иде директним путем, него преко жена, онда је он, вероватно, ђубре! Зашто сам код мене не дође? После ручка директор у свом кабинету леже на софу и поче да чита примљене новине и писма. 186
„Драги Фјодоре Петровичу! — писала му је жена градског начелника. Ви сте некад говорили да сам ја познавалац душе и људи. Сада ћете имати прилику да то проверите на делу. Ових дана ће код вас доћи да моли за место деловође у нашем сиротишту извесни К. Н. Ползухин, кога познајем као предивног младића. Момак је врло симпатичан. Примивши га, ви ћете се уверити...", итд. — Нипошто! — проговори директор. — Сачувај ме боже! После тога није било дана а да директор није примао писма која су препоручивала Ползухина. Једног прекрасног јутра појави се и сам Ползухин, млад човек, пуначак, обријаног џокејског лица, у новом црном оделу... — Што се тиче службених послова, ја не примам овде, него у канцеларији — рече суво директор саслушавши његову молбу. — Опростите, ваше превасходство, али наши заједнички познаници су ми саветовали да вам се обратим управо овде. — Хм!... — прогунђа директор гледајући с мржњом његове шиљасте ципеле. — Колико ја знам — рече он — ваш отац је имућан човек и ви не живите у оскудици, због чега тражите то место? Па плата је бедна! — Ја не тражим због плате, него тако... Поред осталог, служба је државна... — Та-ко... Мени се чини да ће вам за месец дана тај посао досадити и ви ћете га оставити, а међутим, постоје кандидати којима је то место животна каријера. Има сиромаха, којима... — Неће ми досадити, ваше превасходство! — упаде му у реч Ползухин. — Часна реч, трудићу се! — Чујте — упита он презриво се смешећи — зашто се ви нисте одмах обратили мени, него сте сматрали да је потребно да претходно узнемиравате даме? — Ја нисам знао да ће вам то бити непријатно — одговори Ползухин и збуни се. — Али, ваше превасходство, ако ви не придајете важност писменим препорукама, онда могу показати карактеристике... Он извади из џепа једну хартију и пружи је директору. Испод карактеристике написане канцеларијским рукописом стајао је губернаторов потпис. По свему се могло видети да је губернатор потписао не читајући, само да се отресе некакве насртљиве госпође... — Нема се куд, приклањам се... слажем се... — рече директор прочитавши карактеристике и уздахнувши. — Поднесите сутра молбу... Нема се куд... А кад Ползухин оде, директор се сав предаде осећању одвратности. — Ђубре! — сиктао је корачајући из угла у угао. — Постигао је своје, неваљали кицош, пријатељ жена! Гмизавац! Животиња! Директор гласно пљуну на врата иза којих је нестао Ползухин, и одједином се збуни, јер му је у том тренутку улазила у кабинет једна 187
госпођа, жена управника банке... — Ја на часак, на часак... — поче госпођа. — Седите, куме, и слушајте ме пажљиво... Но, кажу да имате упражњено место... Сутра или данас јавиће вам се један младић, неки Ползухин... Госпођа је цвркутала, а директор ју је гледао мутним, укоченим погледом, као човек који се спрема да падне у несвест, гледао ју је и из пристојности се смешио. А сутрадан, кад је у својој канцеларији примио Временског, директор се дуго није могао одлучити да му каже истину. Збуњивао се, саплитао, и није знао одакле да почне, шта да му каже. Хтео је да се извини учитељу, да му исприча чисту истину, али језик му се зашиштао, као у пијанца, уши су му гореле и одједном му поста криво и непријатно што мора да игра тако смешну улогу — у својој канцеларији, пред својим потчињеним. Он одједном удари по столу, скочи и љутито повика: — Немам за вас места! Немам и немам! Оставите ме на миру! Не мучите ме! Пустите ме на миру напокон, будите тако добри! И изађе из канцеларије.
СНАЖНА ОСЕЋАЊА (51) То се десило пре извесног времена у московском окружном суду. Поротници, који су остали у суду преко ноћи, пре него што ће лећи да спавају поведоше разговор о снажним осећањима. На то их је навело сећање једног сведока који је поседео и почео да муца, по његовим речима, због неког страшног тренутка. Поротници одлучише да, пре него што заспи, сваки од њих почепрка по својим сећањима и да нешто исприча. Човеков живот је кратак, али ипак нема човека који би се могао похвалити да у његовој прошлости није било страшних тренутака. Један поротник исприча како се топио; други исприча како је он једанпут ноћу у месту где нема ни лекара, ни апотекара отровао властито дете давши му грешком уместо соде беле галице. Дете није умрло, али отац умало што није полудео. Трећи, још млад, болешљив човек, описа два своја покушаја самоубиства: једанпут је пуцао у себе, други пут се бацао под воз. Четврти, низак, кицошки одевен дебељко, исприча следеће: — Било ми је двадесет две до двадесет три године, не више, кад сам се до ушију заљубио у своју садашњу жену и кад сам је запросио... Сада бих са задовољством ишибао себе за то што сам се рано оженио, али тада не знам шта би било са мном да ме је Наташа одбила. Љубав је била најискренија, таква какву је описују у романима, жестока, страсна и остало. Моја срећа ме је гушила и ја нисам знао куд од ње да побегнем, и додијавао сам и оцу, и пријатељима, и послузи, причајући непрестано о томе како жарко волим. Срећни људи су — најдосаднији, најнезанимљивији. Страшно сам досађивао, чак ме је и 188
сад стид. Међу пријатељима сам тада имао једног адвоката почетника. Данас је тај адвокат познат у целој Русиј и, а тада се он тек пробијао и још није био богат и толико познат да би при сусрету са старим пријатељем могао да га не препозна, да не скине шешир. Посећивао сам га једном или два пута недељно. Кад сам долазио код њега, обојица бисмо се извалили на диване и почињали да филозофирамо. Једном сам тако код њега лежао на дивану и доказивао како нема незахвалније професије од адвокатске. Хтео сам да докажем да суд, пошто је саслушавање сведока завршено, може лако проћи и без јавног тужиоца и без браниоца, јер ни један ни други нису потребни и само сметају. Ако је одрастао, душевно и умно здрав поротник убеђен да је овај плафон бео, да је Иванов крив, онда никакав Демостен није у стању да се бори са тим убеђењем и да га победи. Ко може мене убедити да имам риђе бркове ако ја знам да су они црни? Слушајући говорника, ја ћу се, можда, и разнежити, и заплакати, али моје главно убеђење, засновано претежно на очигледности и на чињеницама, ниуколико се неће променити. А мој адвокат је доказивао да сам ја још млад и глуп и да говорим дечје будалаштине. Према његовом мишљењу, очигледан ефекат тиме што га разјашњавају савесни, вешти људи, постаје још очигледнији — то је једно; друго, таленат — то је стихијска снага, то је ураган који је у стању да претвара у прашину чак и камење, а некмоли такву ситницу као што су убеђења обичних грађана и трговаца другог пореског разреда. Човековој немоћи је исто тако тешко да се бори с талентом као што је тешко гледати у сунце а да се не жмирка, или зауставити ветар. Један обичан смртник снагом речи преобраћа хиљаде убеђених дивљака у хришћанство; Одисеј је био један од најубеђенијих људи на свету, али је устукнуо пред сиренама, и тако даље. Цела се историја састоји од сличних примера, а у животу они се срећу на сваком кораку, али тако и мора да буде, иначе паметан и даровит човек не би имао никакве предности пред глупаком и необдареним човеком. Остајао сам при своме тврђењу, па сам и даље доказивао да је убеђење јаче од сваког талента, и ако искрено говорећи, ни сам нисам могао тачно да одредим шта је то заправо убеђење, а шта таленат. Вероватно сам говорио тек да би се говорило. — Узмимо ето тебе... — рече адвокат. — Ти си убеђен сада да је твоја вереница анђео и да у целом граду нема срећнијег човека од тебе. А ја ти кажем: доста ми је десет до двадесет минута па да ти седнеш за исти овај сто и напишет писмо вереници да раскидаш веридбу. Ја се насмејах. — Немој да се смејеш, говорим озбиљно — рече пријатељ. — Будем ли хтео, након двадесет минута ти ћеш бити срећан при помисли 189
што се немораш женити. Ја нисам богзна какав таленат, али ни ти ниси од јачих. — Па, дедер, покушај! — рекох. — Не, а зашто? Па ја то само тако говорим. Ти си добар дечко, и било би окрутно подвргнути те таквом огледу. А уз то данас нисам у форми. Седосмо да вечерамо. Вино и мисли о Наташи, моја љубав, целог ме испунише осећањем младости и среће. Моја срећа беше тако бескрајно велика да ми се адвокат зелених очију, који је седео насупрот мени, чинио несрећан, тако мален, сив... — Па покушај! — додијавао сам му. — Де, молим те! Адвокат заврте главом и намршти се. Очигледно сам му већ почињао досађивати. — Ја знам — рече он — да ћеш ми, после мог огледа, рећи хвала и да ћеш ме назвати спасиоцем, али треба и на вереницу помислити. Она те воли, због твог раскида веридбе, она би морала да пати. Она ти је просто заносна! Завидим ти. Адвокат уздахну, попи вина и поче да говори о томе како је дражесна моја Наташа. Имао је необичан дар да описује. О женским трепавицама или о малом прсту могао вам је изговорити брдо речи. Слушао сам га с уживањем. — Видео сам за свога века много жена — говорио је — али дајем ти часну реч, говорим ти као пријатељу, твоја Наталија Андрејевна је бисер, то је ретка девојка. Наравно, она има и недостатака, има их чак много, ако баш хоћеш, али и поред тога она је бајна. И адвокат поче да говори о недостацима моје веренице. Сада ја одлично схватам да је он то говорио уопште о женама, о њиховим слабим странама уопште, али мени се тада чинило да он говори само о Наташи. Он се одушевљавао њеним прћастим носом, узвицима, пиштавим смехом, пренемагањем, управо свим оним што се мени код ње није баш свиђало. Све је то, по његовом мишљењу, било бескрајно мило, грациозно, женствено. Онда он убрзо, а да ја то нисам ни приметно, од усхићеног тона пређе на очински, поучан, затим на лак, презрив... Председника суда с нама није било, и није имао ко да заустави захукталог адвоката. Није ми полазило за руком ни да уста отворим, а шта сам и могао рећи? Пријатељ није говорио ништа ново, већ оно што је одавно свакоме познато и сав отров није био у томе шта је он говорио, већ у анатемској форми. То јесте, ђаво би га знао каква је то форма била! Док сам га тада слушао, уверио сам се да једна иста реч има хиљаду значења и прелива, у зависности од тога како се она изговара, у зависности од форме која се придаје фрази. Разуме се, ја вам не могу дочарати ни онај тон, ни форму, рећи ћу само толико да сам се, слушајући пријатеља и корачајући из угла у угао, револтирао, негодовао, презирао заједно са њим. Ја сам му чак поверовао кад је са су190
зама у очима изјавио да сам ја велики човек, да сам достојан боље судбине, да ми у будућности предстоји да учиним нешто тако изузетно у чему ме може омести моја женидба! — Пријатељу мој! — узвикну он снажно ми стежући руку — Преклињем те, заклињем; заустави се док није касно. Заустави се! Нека те небо чува од те чудне, опаке грешке! Пријатељу мој, не упропашћуј своју младост! — Ако хоћете — верујте, ако нећете — немојте, али, на крају крајева, нашао сам се за столом и писао сам својој вереници о раскиду. Писао сам и радовао се што још има времена да се исправи грешка. Пошто сам затворио писмо пожурих напоље да га бацим у поштанско сандуче. Са мном пође и адвокат. — Па одлично! Изврсно! — похвали ме он кад моје писмо Наташи нестаде у помрчини поштанског сандучета. — Од срца ти честитам. Радујем се због тебе. Кад прођосмо десетак корака, адвокат настави: — Наравне, брак има и своје добре стране. Ја, на пример, спадам у оне људе којима је брак и породични живот све. И он је већ описивао свој живот и преда мном искрсну сва ружноћа усамљеничког живота. Он је говорив са усхићењем о својој будућој жени, о чарима обичног, породичног живота и одушевљавао се тако лепо, тако искрено да сам ја, кад смо дошли до његових врата, већ био у очајању. — Шта ти чиниш са мном, ужасни човече?! — рекох сав задихан. — Упропастио си ме! Зашто си ме натерао да напишем оно проклето писмо? Ја је волим, волим! И ја сам се заклињао у љубав, ужасавао сам се због свог поступка, који ми се сад чинио бесмислен и неразуман. Снажније осећање од тога које сам преживљавао у тим тренуцима немогуће је и замислити, господо. О, шта сам ја тада преживео, шта сам препатио! Да се нашао добар човек који би ми тог тренутка гурнуо у руке револвер, ја бих са задовољством просвирао себи чело. — Де, доста, доста... — рече адвокат тапшући ме по рамену и насмеја се. — Престани да плачеш. Писмо неће стићи до твоје веренице. Адресу на ко верту ниси писао ти, него ја, и ја сам је тако замрсио да на пошти неће ништа моћи да схвате. Нека ти све то послужи као лекција: не расправљај о ономе што не разумеш. Сада, господо, предлажем да говори следећи. Пети поротник се смести удобније и већ отвори уста да почне своју причу, над се зачу избијање сата на Спаској кули. — Дванаест... — изброја један од поротника. — А у какву категорију ћете, господо, уврстити осећања која сада преживљава наш окривљени? Он, тај убица, ноћи овде у суду у затвореничкој ћелији, лежи или седи и, наравно, не спава и у току целе бесане ноћи ослушкује ово 191
избијање сата. О чему он мисли? Какви га снови обузимају? И поротници, некако сви одједном, заборавише на „снажна осећања"; оно што је преживљавао њихов друг, који је писао некад писмо својој Наташи, изгледало им је неважно, чак и незанимљиво; и више нико није причао, почеше се полако, ћутке, спремати да спавају...
ПОЗНАНИК (52) Дражесна Ванда или, како се она у личној карти звала, почасна грађанка Настасја Канавкина, кад изађе из болнице, нађе се у ситуацији у каквој раније никад није била: без уточишта и без копејке у џепу. Шта сада да ради? Пре свега она се упути у залагаоницу и заложи прстен са тиркизом — једину своју драгоценост. За прстен јој дадоше рубаљ, али... шта можеш да купиш за рубаљ? За те паре не можеш купити ни модерну, кратку блузицу, ни високи шешир, ни ципеле бронзане боје, а без тих стварчица она се осећала као гола. Чинило јој се да је не само људи него чак и коњи, и пси гледају и смеју се простоти њене тоалете. И она је мислила само о одећи, а питање шта ће јести и где ће ноћити није је нимало бринуло. „Да ми је да сретнем познатог мушкарца..." мислила је. „Позајмила бих новаца... Ни један ме неће одбити, зато што..." Али мушкарци које је познавала нису наилазили. Њих није тешко срести увече у „Ренесанси", али у „Ренесансу" је неће пустити у овој простој хаљини и без шешира. Шта сада да ради? После дугог мучења, кад јој већ досади и да иде, и да седи, и да мисли, Ванда се одлучи на последњу могућност: да оде познанику право у стан и да затражи новца. „Коме да одем" размишљала је она. „Код Мише се не може — има породицу... Риђи старац је сад на послу..." Ванда се сети зубног лекара Финкеља, покрштењака, који јој је пре једно три месеца поклонно наруквицу и коме је она једном за време вечере у Немачком клубу просула на главу чашу пива. Сетивши се тог Финкеља, она се страшно обрадова. „Он ће задело дати, само да га затекнем код куће..." мислила је она идићи њему. „А ако не буде дао, све ћу му тамо лампе поразбијати." Кад је прилазила вратима зубног лекара, већ је имала спреман план: насмејана ће устрчати уз степенице, улетеће код лекара у кабинет и затражиће двадесет пет рубаља... Али кад је ухватила за звонце, тај план некако сам од себе изађе из главе. Ванда одједном поче да губи храброст и да се узбуђује, што јој се раније никад није дешавало. Она је обично била смела и дрска само у пијаном друштву, сада пак, обучена у обичну хаљину, нашавши се у улози обичне молиље, коју могу и да не приме, она се осети плашљивом и понизном. Обузе је 192
стид и страх. ,,Можда је већ он и заборавио на мене..." помисли, не одлучујући се да повуче звонце. „И како да уђем код њега у оваквој хаљини? Управо као просјакиња или некаква малограђанка..." И неодлучно зазвони. Иза врата се зачуше кораци; био је то вратар. — Је ли доктор код куће? — запита она. Сада би јој било милије кад би јој вратар рекао „није", али је овај, уместо одговора, пусти у предсобље и скиде с ње капут. Степенице јој се учинише раскошне, велелепне, али од све раскоши, њој пре свега паде у очи велико огледало у коме она угледа одрпанку без високог шешира, без модерне блузице и без ципела бронзане боје. И Ванди се учини чудновато што је сада, кад је била бедно обучена и кад је личила на шваљу или праљу, обузе стид и више није било ни оне дрскости, нити смелости, и у мислима је сад себе називала не Вандом него као пре — Настјом Канавкином... — Изволите! — рече собарица водећи је у кабинет. — Доктор ће сад... Седите. Ванда се спусти у меку фотељу. „Просто ћу рећи: позајмите ми мислила је. То је пристојно, зато што се он са мном познаје. Само над би бар собарица изашла одавде. Пред собарицом је незгодно... И зашто она ту стоји?" После једно пет, шест минута отворите се врата и уђе Финкељ, високи, црномањасти покрштењак гојазних образа и избуљених очију. Образи, очи, трбух, дебеле бутине — све је то код њега било тако сито, одвратно, сурово. У „Ренесанси" и у Немачком клубу он је био обично припит, много је тамо трошио на жене и стрпљиво је подносио њихове шале (на пример, кад му је Ванда сасула на главу пиво, он се само осмехнуо и прстом јој припретио); а сада је изгледао намргођен, сањив, и гледао је важно, хладно, као какав шеф, и нешто жвакао. — Шта желите? — запита он не гледајући у Ванду. Ванда погледа у озбиљно собаричино лице, у ситу Финкељеву појаву, који је очевидно није препознао, и поцрвене... — Шта желите? — понови зубни лекар, сада већ раздражено. — Зу... зуби ме боле... — прошапута Ванда. — Аха... који зуби? Где? Ванда се сети да има један шупаљ зуб. — Доле десно... — рече она. — Хм!... Отворите уста. Финкељ се намршти, заустави дисање и поче да разгледа болесни зуб. — Боли ли? — упита чачкајући у зубу некаквом гвозденом шипчицом. — Боли... — слага Ванда. „Да га подсетим" мислила је, „онда би ме сигурно препознао... Али... та собарица! Зашто она ту стоји?" 193
Финкељ наједанпут забректа као локомотива право њој у уста и рече: — Не саветујем вам да га плумбирате... Из овај зуб вам никаква корист, свеједно. Прочепркавши још мало по зубу и запрљавши Ванди зубе и десни прстима, који су мирисали на дуван, он опет заустави дах и гурну јој у уста нешто хладно... Ванда одједном осети страшан бол, крикну, и ухвати Финкеља за руку. — Ништа, ништа... — мрмљао је. — Не плашите се... Из овај зуб вам свеједно мало користи. Треба бити храбра. И од дувана пожутели; окрвављени прети принесоше пред њене очи извађени зуб, а собарица приђе и примаче јој устима шољу. — Код куће хладном водом испирајте уста... — рече Финкељ — и тада ће се крв зауставити... Он је стајао пред њом у пози човека који чека кад ће, коначно, да оду и да га оставе на миру... — Збогом... — рече она окрећући се према вратима. — Хм!... А ко ће ми платити за рад? — улита насмејаним гласом Финкељ. — Ах, да... — сети се Ванда, поцрвене и пружи покрштењаку рубаљ, који је добила за заложени прстен са тиркизом. Кад изиђе на улицу, она осети још већи стид него пре, али сада је више није било стид због сиромаштва. Она више није примећивала да на себи нема високог шешира и модерне блузице. Ишла је улицом, пљувала крв, и сваки црвени испљувак говорио јој је о њеном животу, ружном, тешком животу, о оним увредама које је трпела и које ће трпети сутра, кроз недељу дана, кроз годину — целог живота, до саме смрти... — О, како је то страшно! — шапутала је. — Како је ужасно, боже мој! Уосталом, сутрадан је она већ била у „Ренесанси" и тамо плесала. На себи је имала велики нови црвени шешир, нову блузицу по моди и ципеле бронзане боје. А вечером ју је чашћавао млади трговац, који је допутовао из Казана.
СРЕЋАН ЧОВЕК (53) Од станице Балагоје, на николајевској прузи, креће путнички воз. У једном вагону друге класё „за пушење" дрема пет-шест путника обавијено сумраком вагона. Они су малопре презалогајили и сад, наслоњених глава на наслоне седишта, покушавају да заспе. Тишина. Отварају се врата, у вагон улази висок, као мотка сув човек, у црвенкастом шеширу и кицошком капуту, који је много личио на новинарске дописнике из оперета жилверновских романа. Човек стоји насред вагона сав задуван и жмирећи дуго, посматра 194
седишта. — Не, није ни овај! — гунђа он. — Ђаво би знао шта је ово! То је просто ужасно! Не, није овај! Један путник се загледа у дошљака и радосно узвикну: — Иване Алексејевичу! Откуд ви? Јесте ли ви то? Мршави дугајлија, Иван Алексејевич, трже се, тупо се загледа у путника, и кад га познаде, весело пљесну рукама. — Охо! Петре Петровичу! — рече он — колико је воде протекло откако се нисмо видели! Нисам ни знао да и ви путујете овим возом. — Па како сте? — Доста добро. Само сам братац, изгубио свој вагон, и не могу никако да га нађем, баш сам идиот. Нема ко да ме измлати! Дугајлија Иван Алексејевич клати се и кикоће. — Дешава се то! — наставља он. — Изашао сам после другог звона да попијем један коњак. Наравно, попијем. И помислим, пошто је идућа станица далеко, дај да попијем још једну чашицу. Док сам ја тако мислио и пио, одјекну и треће звоно. Ја, као луд, потрчим и ускочим у први вагон на који сам наишао. Е па зар нисам идиот, зар нисам жутокљунац? — А, ви сте, види се... весело расположени — рече Петар Петрович. — Седите! Извол'те сести! — Ни за живу главу... Идем да тражим свој вагон! Збогом! — Али ви по овом мраку можете још и пасти с платформе. Седите, човече, а кад стигнемо на станицу, наћи ћете свој вагон. Седите! Иван Алексејич уздахну и неодлучно седе наспрам Петра Петровича. Очигледно је узбуђен и врти се као на иглама. — Куда путујете? — пита Петар Петрович. — Ја? У широки свет. У глави ми је таква збрка да ни сам не знам куда путујем. Послужила ме срећа, и ето путујем. Ха-ха... Драги мој, јесте ли видели некада срећне будале? Нисте? Е онда гледајте! Пред вама је најсрећнији човек међу смртнима! Да, господо! Зар се ништа не види на мом лицу? — Па опажа се да сте... овај... малко... — Мора да сад страшно глупо изгледам! Ех, баш ми је жао што нема огледала да погледам свој у њокализацију. Осећам брате да постајем идиот. Часна реч! Ха-ха... Ја сам, замислите само, на свадбеном путу. Па зар нисам жутокљунац? — Ви? Зар сте се оженили? — Данас, драги мој! Венчао се, и право на воз. Почињу честитке и уобичајена питања. — Гле ти њега!... — смеје се Петар Петрович. — Зато сте се ви тако кицошки обукли! —Да — а... И ради потпуне илузије чак сам се и намирисао. Запао сам до ушију у таштину! Ни брига, ни мисли, само неко осећање, 195
нечега онако... ђаво би знао како да га назовем... неке безбрижне радости, или тако нешто. Откако знам за себе, још се нисам тако дивно осећао! Иван Алексејевич затвара очи и маше главом. — Страшно сам срећан! — каже он. — Што, па судите сами. Сад ћу отићи у свој вагон. Тамо на седишту крај прозора седи биће које вам је, тако рећи, свом својом душом предано. Плавојка с носићем... и прстићима... Душице моја! Анђеле мој! Бубуљичице моја! Филоксеро душе моје! А ножица! Господе! Њена ножица није као наше ножурде, него нешто минијатурно, чаробно... Алегорично! Просто да узмеш и поједеш ту ножицу! Ех, ништа ви не разумете! Јер ви сте материјалиста, и одмах ударите у анализу. Те ово, те оно. Сувопарне нежење, и ништа више! Али кад се ожените, онда ћете се сетити! Где ли је сад, рећи ћете, Иван Алексејевич? Да! а сад идем у свој вагон. Тамо већ са нестрпљењем очекују мој долазак и унапред ужпвају... Срета ме осмех. Ја седнем, и ево овако, с два прстића, за брадицу... Иван Алексејевич одмахује главом и тресе се од срећног смеха... — Затим наслониш своју главурду на њено раменце и загрлиш је око струка. А наоколо, знате, тишина... поетичан полумрак. Цео свет бих тог тренутка загрлио. Петре Петровичу, допустите да вас загрлим! — Само изволите. Пријатељи се уз општи смех грле, и срећни младожења наставља: — А да би идиотизам био што већи или, како се то у романима каже, ради веће илузије, одеш до бифеа да искапиш две-три чашице. Онда ти се У глави и грудима дешава нешто што ни у бајкама нећеш наћи. Ја сам мали човек, ништаван, а чини ми се да немам граница... Цео свет носим у грудима. Гледајући поднапитог, срећног младожењу, путнике и саме обузима љегова веселост, па већ и не осећају сањивост. Уместо једног слушаоца, око Ивана Алексејевича се одмах појави већ пет. Он се врти као на иглама, прска пљувачком око себе, маше рукама и брбља без престанка. Кикоће се и сви се кикоћу. — Главно је, господо, што мање мислити! До ђавола са свим тим анализама... Ако ти се пије, а ти пиј и не филозофирај: да ли је то штетно или корисно... До ђавола са филозофијом и психологијом. Кроз вагон пролази кондуктер. — Драги пријатељу — обраћа му се младожења — над будете пролазили кроз вагон број двеста девет, потражите тамо даму у сивом шеширу с белом птицом и кажите јој да сам ја овде! — Разумем. Само у овом возу нема вагона број двеста девет. Има двеста деветнаест! — Па добро, двеста деветнаест! Свеједно! Само реците тој дами: муж вам је здрав и читав. — Одједном се Иван Алексејевич хвата за главу и јечи: 196
— Муж... Дама... Је ли то одавно? Муж... Ха-ха... Тебе треба тући, зар ти муж! Ах, идиоте! А она! још јуче је била девојчица... лептирић... Просто да човек не верује! — У наше време је чак некако чудновато видети срећног човека — каже један путник. — Пре ћеш угледати белу врану. — Да, а ко је за то крив? — пита Иван Алексејевич протежући своје дуге ноге с врло шиљастим врховима ципела. — Ако нисте срећни, сами сте криви! Да, господине, а како сте ви мислили? Човек је сам ковач своје среће. Зажелите само и бићете срећни, али ви, ето, нећете. Ви тврдоглаво бежите од среће. — Ето ти сад! Како то? — Врло просто!... Природа је одредила да човек у одређено време свога живота воли. И када дође то време, онда воли свом снагом, али ви не слушате природу и све нешто чекате. Даље... У закону се каже да нормална индивидуа мора ступити у брак... Без брака нема среће. Кад дође погодно време, жени се, не гњави... Али ви се не жените, него све нешто чекате! Затим, у књигама се каже да вино весели срце човеково... Ако ти је добро, и желиш да ти буде још боље, онда иди у бифе па попиј нешто. Главно је не мудруј, него живи и терај по шаблону! Јер шаблон је велика ствар! — Ви кажете да је човек ковач своје среће. Какав је он, до ђавола, ковач, кад је довољно да има болестан зуб или злу ташту, па да његова срећа оде до ђавола? Све зависи од случаја. Кад би нас сад затекла кукујевска катастрофа, ви бисте другу песму запевали... — Глупости! — буни се младожења. — Катастрофе се дешавају само једанпут у години. Не бојим се ја никаквих случајева зато што нема разлога да се ти случајеви дешавају. Ретки случајеви! Нек иду до ђавола! Нећу о њима чак ни да говорим! Али, ми се, изгледа, приближавамо некој станици. — А куда ви сад путујете? — упита Петар Петрович. — У Москву, или некуд јужније? — Е, жив био! Како ћу ја путујући на север, стићи некуда јужније? — Па Москва није на северу. — Знам, али ми сад путујемо у Петроград! — рече Иван Алексејевич. — Извините, молим вас, ми идемо у Москву. — Како то у Москву? — ишчуђава се младожења. — Чудновато... За где сте узели карту? — За Петроград. — Онда вам честитам. Ви сте погрешили воз. Пролази пола минута у ћутању. Младожења се диже и тупим погледом одмери друштво. — Да, да — објашњава Петар Петрович — ви сте у Балагоју ускочили у погрешан воз... После коњака вам се омакло да упаднете у воз који иде У супротном правду. 197
Иван Алексејевич пребледе, ухвати се за главу и поче да корача по вагону. — Ах, што сам идиот! — плану он. — Ах, нитков, нека ме ђаволи носе! Па шта сад да радим? Та у оном возу ми је жена! Она је тамо сама, чека, секира се. Ах, баш сам будала! Младожења клону на седиште и згрчи се као да му је неко стао на жуљ. — Ја сам несрећан човек! — завали он. — Па шта да радим? Шта? — Де, де... — теше га путници. — Није то ништа... Телеграфишите својој жени и постарајте се да уз пут пређете на брзи воз. Тако ћете је сустићи. — Брзи воз! — плаче младожења, „ковач своје среће". — А одакле ми новац за брзи воз? Сав новац ми је код жене! Пошто се договоре шапатом, путници, смејући се, прилажу колико ко може и дају новац срећном човеку.
ТАЈНИ САВЕТНИК (54) Почетном априла 1870. године моја мајка Клавдија Архиповна, удова поручника, примила је из Петрограда, од свог брата Ивана, тајног саветника, писмо у коме је између осталог било написано: „Болесна јетра захтева да свако лето боравим у иностранству, а пошто сада немам новаца потребних за пут у Маријенбад, врло је вероватно да ћу ово лето, драга сестро, провести код тебе, у твојој Кочујевки..." Кад је прочитала писмо, мајка побледе и задрхта целим телом, затим јој се на лицу појави израз смеха и плача. Заплака и засмеја се. Та борба смеха и плача увек ме подсећала на треперење и пуцкетање пламена свеће кад је попрскају водом. Прочитавши писмо још једном, мајка окупи све укућане и од узбуђења испрекиданим гласом поче да нам објашњава како је свега било четворица браће Гундасових: један је Гундасов умро као беба, други се определио за војску и такође умро, трећи је, без увреде речено, глумац, а четврти... — Четвртог не можеш домашити — говорила је мајка кроз сузе. — Јесте, рођени ми је брат, заједно смо одрасли, а ето, сва дрхтим и дрхтим... Замислите, тајни саветник, генерал!43 Како ћу га, мог анђела, дочекати? О чему ћу с њим ја, неука глупача разговарати? Петнаест година га нисам видела. — Андрјушењка — обрати се мајка мени — радуј се, будалице! Бог га шаље за твоју срећу! Пошто смо се најподробније упознали с историјом Гундасових, на имању настаде гужва какву сам навикао да гледам само уочи Ускрса. Поштеђени су били само небески свод и вода у реци, све остало је 43
Тајни саветник — у царској Русији високи чиновник у звању раван генералу. — (Прим. пре&.)
198
очишћено, опрано и обојено. Кад би небо било ниже и мање, а река не би текла тако брзо, и њих би стругали прахом од цигле и трљали крпама. Зидови су били бели као снег, али су их побелили; под је блистао и цаклио се, али су га прали сваког дана. Мачка Кусог (док сам био мали одсекао сам му кухињским ножем добру четвртину репа, због чега је и добио име Куси) однели су из соба у кухињу и предали под Аксињину команду. Феђки је било речено да ће га „казнити бог" ако пси буду прилазили до главног улаза. Али нико није тако извукао дебљи крај као јадни дивани, фотеље и теписи. Никад их тако нису лупали штаповима као сада у очекивању госта. Слушајући ударце штапова, моји голубови су се узнемирили и сваки час узлетали под само небо. Долазио је из Новостројевке кројач Спиридон, једини кројач у целом срезу који се усуђивао да шије за господу. Био је то трезан човек, добар и способен радник, са нешто фантазије и осећаша за форму, али поред свега тога, шло је — не може бити горе. Целу ствар је кварила сумња... Мисао да шије недовољно по моди приморавала га је да свако одело прекраја по пет пута, да иде пешке у град само зато да посматра кицоше, и на крај у крајева да нас облачи у одела која би чак и карикатурист назвао незграпним и комичним. Ми смо се шепурили у незамисливо узаним панталонама и у тако кратким капутима да смо осећали стид у присуству девојака. Тај Спиридон ми је дуго узимао меру. Измерио ме је целог уздуж и попреко као да је намеравао да ме окује обручима, нешто је дуго бележио на папиру дебелом оловком и сву своју меру ишарао троугластим знацима. Кад је завршио са мном, латио се мог домаћег учитеља Јегора Алексејевича Победимског. Мој незаборавни ментор је тада био у узрасту кад човек прати како му расту бркови и строго пази на одело — зато можете замислити осећање страхопоштовања с којим је Спиридон приступио мом учитељу. Јегор Алексејевич је морао да забаци главу и да рашири ноге попут окренутог слова V, час да подиже, час да спушта руке. Спиридон га је измерив неколико пута, ради чега је кружио око њега као заљубљен голуб око голубице, клечао на једном колену, савијао се у облику куке... Моја мајка, малаксала, измучена пословањем, с главобољом од пегле, гледала је целу ту дугу процедуру и говорила: — Пази, Спиридоне, казниће те бог ако штоф поквариш. Ни среће нећеш имати ако не урадиш како ваља. Од мајчиних речи Спиридон је час добијао ватру, час се знојио, јер је био сигуран да неће урадити. За шивење мог одела он је наплатио рубљу и двадесет копејака, а за одело Победимског две рубље, при чему су штоф, постава и дугмад били наши. То не изгледа скупо тим пре што је Новостројевка од нас удаљена девет врста, а кројач је долазио да проба једно четири пута. Кад смо на проби навлачили узане панталоне и капуте провизорно прошаране концем, мајка се сваки пут 199
гадљиво мрштила и чудила се: — Да бог сачува, каква је ово данас мода! Срамота је да човек гледа! Да није братац престоничка особа, богами, не бих дала да вам се шије по моди. Срећан што не грде њега већ моду, Спиридон је само слегао раменима и уздисао као да би хтео рећи: „Шта се може — такво је време!" Узбуђење с којим смо очекивали долазак ујака може се упоредити само с оном напетошћу с каквом спиритисти с часа на час очекују да се појави дух. Мајка је патила од мигрене и стално плакала. Ја сам изгубио апетит, рђаво сам спавао и престао да учим лекцију. Чак ни у сну ме није напуштала жеља да што пре видим генерала, то јест човека с еполетама, са златом општивеним оковратником који допире до самих ушију и с исукаком сабљом у руци — управо онаквог какав је био на слици у нашем салону и бечио страшне црне очи у сваког ко се усуђивао да га гледа. Само се Победимски осећао на свом тлу. Није се ужасавао, нити радовао, само је каткад, саслушав од мајке генеалогиј у Гундасових, говорио: — Да, биће пријатно поразговарати са свежим човеком. Мог учитеља су код нас на имању сматрали за изванредно биће. То је био младић од својх двадесет година, бубуљичав, рутав, ниска чела и необично дугог носа. Нос му је био тако дуг да је мој учитељ, кад би нешто разгледао, морао да савије главу у страну, као птица. По нашим схватањима, у целој губернији није било човека паметнијег, образованијег и галантнијег од њега. Завршио је шест разреда гимназије, затим се уписао на ветерину, одакле је био искључен после мање од пола године учења. Узрок искључењу он је брижљиво крио, што је давало могућност сваком ко је желео да у мом ментору види политичког мученика и особу донекле загонетну. Разговарао је мало и само о паметним стварима, о посту је мрсио; на живот око себе није гледао друкчије него с висине и презриво, што му ипак није сметало да прима од моје мајке поклоне у виду одела и да на змајевима које сам пуштао слика глупе њушке с црвеним зубима. Мајка га није волела због „гордости", али дивила се његовој памети. Госта нисмо дуго чекали. Почетком маја на двојим колима стигли су са станице велики кофери. Ти кофери су изгледали тако величанствено да су кочијаши који су их скидали с кола махинално поскидали и капе. „Мора бити", помислих, „да су у тим ковчезима мундири и барут..." Зашто барут? Вероватно да је појам о генералству у мојој глави био тесно повезан с топовима и барутом. Десетог маја ујутро, кад сам се пробудио, дадиља ми је шапатом саошптила да су „ујак стигли". Брзо сам се обукао, на брзину се умио и, не помоливши се богу, полетео из спаваће собе. У трему сам налетео на високог, крупног господина с однегованим залисцима и у еле200
гантном капуту. Обамро од страхопоштовања, приђох му и, присећајући се церемонијала који је испланирала моја мајка, направих реверанс, дубоко се поклоних и сагнух се да му пољубим руку, али господин то не допусти и рече да он није ујак него само ујаков собар Пјотр. Спољашњост тог Пјотра обученог много богатије него ја и Победимски изазва у мени дубоко чуђење које ме, да кажем право, не напушта ни сада: зар тако солидни, достојанствени људи, с паметним и строгим лицима, могу бити лакеји? И због чега? Пјотр ми рече да су ујак и мајка у парку. Ја појурих у парк. Природа, којој није била позната историја породице Гундасових нити чин мога ујака, осећала се много слободније и безобзирније него ја. У парку је била збрка која бива само на вашарима. Безброј чворака, парајући ваздух и скакућући по стазама, с криком и шумом су јурили гундеље. У грмовима јоргована, који су се својим нежним мирисним цветовима уносили право у лице, врвели су врапци. Куд год се окренеш, одасвуд се чула песма жуне, писак пупавца и копца. У другој прилици појурио бих за вилиним коњицем или бих бацао камење на гаврана који је седео на малој камари под јасиком и окретао свој тупи кљун у страну, али сада ми није било до несташлука. Срце ми је лупало и у желуцу сам осећао хладноћу: спремао сам се да угледам човека с еполетама, исуканом сабљом и страшним очима. Али замислите моје разочарање! Поред моје мајке у парку је шетао танушан, омањи гизделин У белом оделу од кинеске свиле и с белом капом. Ставивши руке у џепове, забацивши главу, стално истрчавајући испред мајке, изгледао је сасвим млад. У целој његовој појави било је толико покретљивости и живота да сам подмуклу старост могао приметити тек кад сам пришао ближе одостраг и погледао на руб капе, где се сребрила кратко ошишана коса. Место важности и спорих генералових покрета, угледао сам скоро немирног дечака; место оковратника до ушију, обичну светлоплаву кравату. Мајка и ујак ишли су стазом и разговарали. Ја сам им се полако приближио одостраг очекујући да се неко од њих окрене. — Како је овде код тебе дивно, Клађа! — говорио је ујак. — Како је лепо и пријатно! Да сам раније знао да је овде тако красно, нипошто не бих тада путовао у иностранство. Ујак се брзо сагнуо и помирисао лалу. Што год му је долазило пред очи, све је код њега изазивало усхићење и радозналост као да од рођења није видео парка и сунчаног дана. Тај чудни човек се кретао као на федерима и непрестано брбљао, не пуштајући мајку да изусти реч. Наједном се на завијутку стазе иза зовина грма појави Победимски. Његов долазак је био тако изненадан да се ујак стресао и устукнуо. Овог пута мој учитељ је имао на себи пелерину с рукавима у којој је, особито одострага, веома личио на ветрењачу. Изгледао је величанствено и свечано. Притиснувши шешир на груди као 201
Шпањолац, он учини корак према ујаку и поклони се као што се клањају маркизи у мелодрамама: напред и мало у страну. — Имам част да се представим вашој екселенцији — рече он гласно — педагог и наставник вашег нећака, бивши слушалац Ветеринарског института, племић Победимски. Таква учтивост учитељева се много допала мојој мајци. Она се осмехну и замре од слатког очекивања да ће он рећи још нешто паметно, али мој наставник, који је очекивао да ће му на његов импозантан поздрав и одговорити импозантно, то јест на генералски начин рећи,,хм" и пружити два прста, страховито се збунио и поплашио када се ујак љубазно насмеја и чврсто му стеже руку. Он промрмља још нешто без везе, закашља се и оде у страну. — Но, зар ово није дражесно? — засмеја се ујак. — Погледај само: обукао је ту „крилатку" и мисли да је врло наметан човек. То ми се допада, тако ми бога!.. Колико је у њој, у тој глупој крилатки, младалачког самопоуздања, живота! А чије је ово дете? — упита окренувши се изненада и спазивши мене. — То је мој Андрјушењка, моја утеха — представи ме мајка сва поцрвеневши. Стругнуо сам ногом по песку и дубоко се поклонио. — Добар дечак... добар дечак... — мрмљао је ујак одвајајући руку од мојих усана и милујући ме по глави. — Зовеш се Андрјуша? Тако, тако... мда... богами... Учиш? Китећи и преувеличавајући као све мајке, моја мати је почела да износи моје успехе у наукама и скромност, а ја сам ишао поред ујака и у складу с церемонијалом непрестано се дубоко клањао. Кад је мајка већ почела да баца удицу на то да ми с мојим изванредним способностима ништа не би сметало да се упишем у војну гимназију о државном трошку и кад сам ја сходно церемонијалу морао заплакати и замолити ујака за протекцију, он се наједном заустави изненађен и рашири руке. — Г... господе боже! Шта је то? — упита. Право према нама стазом је ишла Татјана Ивановна, жена Фјодора Петровича, управитеља нашег имања. Носила је белу уштиркану сукњу и дугачку даску за пеглање. Пролазећи поред нас, она стидљиво испод трепавица погледа госта и сва порумене. — Из часа у час изненађења... — процеди ујак кроз зубе умиљато пратећи је погледом. — Код тебе је, сестро, на сваком кораку нешто неочекивано... богами. — То је наша лепотица... — рече мајка. — Фјодор ју је из паланке испросио... сто врста одавде... Татјану Ивановну не би свако назвао лепотицом. То је била омања, пуначка жена од својих двадесетак година, црних обрва, увек румена, привлачна, али на лицу и у целој њеној појави није било ниједне мар202
кантне црте, ниједног смелог потеза на којем би се могло зауставити око, као да је природи кад ју је стварала недостајало надахнућа и сигурности. Татјана Ивановна је била плашљива, збуњена и питома, кретала се тихо и лако, говорила је мало, ретко се смејала и цео њен живот био је исто тако уједначен и раван као лице и глатко зачешљана коса. Ујак је жмирећи гледао за њом и смешно се. Мајка му помно погледа у насмејано лице и уозбиљи се. — А ви, бато, уопште се нисте женили — уздахну она. — Нисам. — Зашто? — упита мајка тихо. — Како да ти кажем, тако се десило. У младости сам и сувише радио, није ми било до личног живота, а кад сам осетио жељу да живим, осврнух се, а иза мене је већ било педесет година. Нисам стигао. Уосталом, говорити о томе је... досадно. Мајка и ујак уздахнуше у исти мах и пођоше даље, а ја се задржах и потрчах да тражим учитеља како бих поделио с њим своје утиске. Победимски је стајао величанствено насред дворишта и гледао у небо. — Види се да је интелигентан човек! — рече климајући главом. — Надам се да ћемо се нас двојица спријатељити. Сат касније приђе нам моја мајка. — Имам муку, драги моји — поче она задихано. — Братац је дошао са слугом, а слуга је такав да га не может ни у кухињу, ни у трем него, хо-ћеш-нећеш, дај му засебну собу. Нисам довољно паметна шта да радим. Једино, можда бисте ви, децо, привремено прешли у дворишну зграду код Фјодора? А вашу собу да дамо собару. Одговорили смо да се сасвим слажемо зато што је живот у дворишној згради био много слободнији него у кући на мајчине очи. — Зло и наопако! — настави мајка. — Браца је казао да неће ручати у подне него после шест, као у престоници. Не знам где ми је глава од муке. Јер до шест часова цео ће се ручак прекувати на пећи. Богами, мушкарци се ништа не разумеју у домаћинство мада су веома паметни. Мораћу, тешко мени, да спремам два ручка. Ви, децо, ручајте као и пре, у подне, а ја ћу, матора, ради рођеног брата да се стрпим до шест сати. После тога је мајка дубоко уздахнула, препоручила ми да се допаднем ујаку, кога је бог послао на моју срећу, и пожурила у кухињу. Истог дана смо се ја и Победимски преселили у дворишну зграду. Сместили су нас у пролазној соби између трема и управитељеве спаваонице. Без обзира на ујаков долазак и промену стана, живот се одвијао на пређашњи начин, млитаво и једнолично. Због доласка госта били смо ослобођени часова. Победимски, који никад ништа није читао нити шта радио, седео је обично на својој постељи као да њуши својим дугачким носом и о нечем размишљао. Каткад би устао, облачно своје ново одело и опет седао да размишља и ћути. Једино што га је забрињавало 203
биле су муве које је непоштедно ударао длановима. После ручка он се обично „одмарао", при чему је његово хркање ширило тугу по целом имању. Ја сам од јутра до мрака јурио по парку или седео у соби и лепио змајеве. Ујака смо прве две, три недеље ретко виђали. По читаве дане седео је у својој соби и радио не обазируће се ни на муве, ни на врућину. Његова необична способност да седи као прирастао за сто деловала је на нас као необјашњиво мађионичарство. За нас, лењивце, који нисмо знали за систематски рад његова вредноћа је била просто чудесна. Будио се око девет часова и тада је седао за сто и до самог ручка није устајао; после ручка опет се лаћао посла и тако до касно у ноћ. Кад бих завирио кроз кључаоницу, увек би видео једно те исто: ујак је седео за столом и радио. Рад се састојао у томе што је једном руком писао, а другом прелиставао књигу и, ма како то било чудно, сав се кретао: љуљао је ногом као клатном, звиждукао и климао главом по такту. При том је изгледао веома расејан и лакомислен, као да није радио већ решавао укрштене речи. Сваки пут сам видео на њему кратак елегантан сако и кицошки везану кравату, и сваки пут, чак и кроз кључаоницу, мирисао је на фини женски парфем. Излазио је из своје собе само на ручак, али је ручао слабо. — Не разумем брацу — тужила се мајка. — Сваког дана само за њега кољем ћурку и голубове, сама својим рукама спремам компот, а он поједе само тањир буљона и парченце меса, као прст, и устаје од стола. Почнем га молити да једе, он се врати столу и попије мало млека. А чега има у њему, у млеку? Исто што и сплачине. Од такве се хране умире... Почнем га наговарати, а он се само смеје и шали... Не, не допадају му се, мом драгом, наша јела. Вечери су нам биле много веселије него дани. Обично смо, над је залазило сунце и по дворишту се протезале дугачке сенке, ми, то јест Татјана Иванова, Победимски и ја већ седели на степеништу дворишне зграде. Ћутали смо до самог мрака. Па и о чему се може разговарати кад је већ све речено. Једина новост је био ујаков долазак, али и та тема је ускоро изанђала. Учитељ је све време нетремице гледао лице Татјане Иванове и дубоко уздисао... Тада нисам схватио значај тих уздаха нити сам истраживао њихов смисао, а сад ми они објашњавају врло много. Кад су се сенке на земљи стапале у једну непрекидну сен, из лова или с њиве враћао се управителз Фјодор. Тај Фјодор је на мене остављао утисак дивног, чак и страшног човека. Син руског Циганина из Изјума, гарав, крупних црних очију, кудрав, разбарушене браде, код наших кучујевских сељака није имао другог имена осим „ђаво". И сем спољашњости, имао је у себи много циганског. Тако није могао да се скраси код куће, него је по читаве дане проводио на њиви или у лову. Био је смркнут, жучан, ћутљив, никог се није бојао, нити је признавао над собом икакву власт. Према мојој мајци је био груб, мене је осло204
вљавао са „ти", а на ученост Победимског гледао презриво. Све смо му то опраштали сматрајући га за плахог и болесног човека. Мајка га је ипак волела јер је и поред своје циганске природе био идеално поштен и трудољубив. Своју Татјану Ивановну волео је страсно, као Циганин, али та љубав је код њега била некако мрачна, патничка. Пред нама он никад није показивао нежност према својој жени, само је срдито у њу буљио и кривио уста. Вративши се с њиве, он је с бесном лупом остављао пушку у кући, излазио к нама на степениште и смештао се уз жену. Кад би се издувао, поставио би жени неколико питања о домаћим стварима, па би се препустио ћутању. — Да певамо — предлагао сам. Учитељ је штимовао гитару и дубоким, црквењачким басом почињао „Усред равне долине". Почињало је певање. Учитељ је певао бас, Фјодор једва чујан тенор, а ја дискант на исти глас с Татјаном Ивановном. Кад би се цело небо покрило звездама и жабе престале да крекећу, из кухиње би нам доносили вечеру. Ми смо улазили унутра и прихватали се јела. Учитељ и Циганин јели су халапљиво, праскаво, тако да је било тешко распознати да ли су хрускале кости или њихове вилице, а ја и Татјана Иванова једва смо стизале да поједемо свој део. После вечере кућа је тонула у дубок сан. Једном, било је то крајем маја, седели смо на степеништу и чекали вечеру. Одједном промаче сенка, и пред нама, као да је израстао из земље, појави се Гундасов. Дуго нас је посматрао, затим пљесну рукама и весело се засмеја. — Идила! — рече. — Певају и сањаре на месечини! Дивно, богами! Могу ли да поседим с вама и да мало сањарим? Ми смо се ћутке згледали. Ујак је сео на доњу степеницу, зевнуо и погледао у небо. Настаде ћутање. Победимски, који се одавно спремао да поразговара са свежим човеком, обрадова се прилици и први наруши ћутање. За паметне разговоре имао је само једну тему — о епизоотији.44 Дешава се да кад се нађете у великој гомили, од хиљаду лица вам задуго остане у сећању само неко, једно; тако је и Победимски од свега што је могао да чује за пола године у ветеринарском институту упамтио само једну реченицу: „Епизоотије наносе огромну штету народној привреди. У борби против њих друштво мора да иде руку под руку са владом." Пре него што ће то рећи Гундасову, мој учитељ се накашљао и од узбуђења неколико пута пригртао скутове пелерине. Кад је чуо о епизоотији, ујак је помно погледао учитеља и засмејао се кроз нос. — Богами, то је лепо... — мрмљао је разгледајући нас као мане44
Епизоотија — епидемија марве. — (Прим. прев.)
205
кене. — То је истински живот... Таква у суштини и треба да буде стварност. А зашто ви ћутите, Пелагејо Ивановна? — обрати се он Татјани Ивановној. Ова се збуни и накашља. — Причајте, господо, певајте... свирајте! Не губите време. Јер бештија — време јури, не чека. Тако ми бога, нећете стићи ни да се окренете, а већ ће доћи старост... Онда је већ касно за живот. Тако је то, Пелагејо Ивановна... Не ваља седети на месту и ћутати... Уто из кухиње донесоше вечеру. Ујак је пошао за нама унутра и ради друштва појео пет ваљушака са сиром и крилце од патке. Јео је и гледао у нас. Код њега смо сви изазивали усхићење и раздраганост. Ма какву глупост извалио мој учитељ, ма шта учинила Татјана Ивановна, све му је било драго и прекрасно. Кад је Татјана Ивановна после вечере смерно села у кут и почела да плете, он није скидао очију с њених прстића и без престанка блебетао. — Журите колико год можете, пријатељи, да живите... — говорио је. — Сачувај боже да жртвујете садашњост ради будућности! У садашњости је младост, снага, жар, у будућности је варка дим! Чим навршите двадесет, одмах почните да живите. Татјана Ивановна испусти иглу. Ујак скочи, подиже иглу и уз поклон пружи је Татјани Ивановној. Тада сам први пут сазнао да на свету има људи финијих од Победимског. — Да... — настави ујак. — Волите се, жените... правите глупости. Глупост је много животнија и здравија од наших напора и трке за осмишљеним животом. Ујак је говорио много и дуго, толико дуго да нам је досадило, а ја сам седео по страни на ковчегу, слушао га и дремао. Мучило ме је што за све време ниједном није обратно пажњу на мене. Отишао је од нас у два сата после поноћи кад сам ја, не савладавши дремеж, већ чврсто спавао. Од тог времена ујак је почео да нам долази сваке вечери. Певао је с нама, вечеравао и сваки пут остајао до два сата непрекидно блебећућу увек о једном истом. Вечерњи и ноћни рад је напустио, а од краја јуна, кад се тајни саветник научно да једе мамине ћурке и компоте, баталио је и дневни рад. Ујак се одвојио од писаћег стола и ушао у „живот". Дању је ходао по парку, звиждукао и сметао радницима тражећи да му причају разне доживљаје. Кад би угледао Татјану Ивановну, притрчао би јој, а ако је она што носила, нудио би јој своју помоћ, што је њу страховито збуњивало. Што је лето даље одмицало, мој ујак је постајао све лакоумнији, кочопернији и расејанији. Победимски се у њему сасвим разочарао. — Сувише једностран човек... — говорио је. — Нимало се не види да стоји на вишим степеницама хијерархије. Чак не уме ни да говори. После сваке речи: „богами". Не, не допада ми се. 206
Откако је ујак почео да долази у нашу зграду, на мом учитељу и Фјодору могла се приметити знатна промена. Фјодор је престао да одлази у лов, рано се враћао кући, постао је још затворенији и некако нарочито мрко буљио у жену. А учитељ је престао да у присуству ујака говори о епизоотијама, мрштио се и чак се подсмешљиво смешкао. — Ево га, нашег заљубљеног старкеље! — прогунђао је једном кад је ујак прилазио нашој згради. Такву промену код њих обојице објашњавао сам тиме што се осећају увређени од ујака. Расејани ујак бркао им је имена, до самог одласка није научно да разликује ко је од њих учитељ, а ко муж Татјане Ивановне, а саму Татјану Ивановну је ословљавао час Настасјом, час Пелагејом, час Јевдокијом. Разнежен и усхићен због нас, он се смејао и опходио с нама као с малом децом... Све је то, наравне, могло да вређа младе људе. Међутим, није била у питању увреда него, како то сад схватам, једно финије осећање. Сећам се, једне вечери седео сам на ковчегу и борио се са дремежом. На очи ми се навлачило густо лепило, а целодневним трчањем преморено тело повијало се у страну. Али ја сам се супротстављао сну и трудно се да гледам. Било је близу поноћи. Татјана Ивановна, румена и питома, као увек, седела је крај малог сточића и шила мужу кошуљу. Из једног угла буљио је у њу смркнут и туробан Фјодор, а у другом је седео Победимски, утонуо у високи оковратник своје кошуље, срдито дршћући. Ујак је корачао из крај а у крај собе и о нечем размишљао. Било је тихо, чуло се само како у рукама Татјане Ивановне шушка платно. Одједном, ујак застаде пред Татјаном Ивановном и рече: — Сви сте тако млади, свежи, добри, тако лепи живите у овој тишини да вам завидим. Заволео сам тај ваш живот и душа ме боли кад помислим да морам одавде отићи... Верујте да говорим искрено. Сан ми је склопио очи и ја сам задремао. Кад ме је пробудила нека лупа, видео сам ујака како раздраган стоји пред Татјаном Ивановном и пиљи У њу ужарених образа. — Мој живот је промашен — говорио је он, — Нисам имао живота. Ваше младо лице подсећа ме на моју несрећну младост, и ја бих радо пристао да останем овде до смрти и да гледам у вас. Са задовољством повео бих вас са собом у Петроград. — Зашто то? — упита Фјодор промуклим гласом. — Поставио бих вас на свом писаћем столу под стакло, уживао бих гледајући вас и другим показивао. Знате, Пелагејо Ивановна, таквих као ви тамо код нас нема. Код нас има богатих, знаменитих, понешто лепих, али нема овакве животне истине... овог здравог мира... Ујак седе пред Татјану Ивановну и узе је за руку 207
— Дакле, нећете са мном у Петроград? — засмеја се. — Онда дајте ми да понесем тамо макар вашу ручицу... Дивна ручица! Нећете да дате? Но, тврдицо једна, дозволите бар да је пољубим... У то се чу како шкрипи столица. Фјодор скочи и одмереним, тешким корацима приђе жени. Бледозелено лице му је подрхтавало. Он снажно размахну песницом, удари по столу и рече мукло: — Не дозвољавам! У исти мах када и он скочи са столице Победимски. Такође блед и разљућен, приђе Татјани Ивановној и такође лупи песницом по столу... — Не... не дозвољавам! — рече. — Шта? Шта је ово? — зачуди се ујак. — Не дозвољавам! — понови Фјодор ударивши по столу. Ујак скочи и плашљиво затрепта очима. Хтео је да говори, али од изненађења и страха није казао ни речи, збуњено се осмехнуо, и ситним кораком напустио зграду заборавивши да понесе шешир. Кад је нешто касније у дворишку зграду стигла узнемирена мајка, Фјодор и Победимски су још увек, као ковачи чекићем, ударали песницама по столу и понављали: „Не дозвољавам!" — Шта се то овде догодило? — упита мајка. — Зашто је браци позлило? Шта је? Погледавши бледу, преплашену Татјану Ивановну и њеног разбеснелог мужа, мајка је вероватно схватила у чему је ствар. Она уздахну и одмахну главом. — Но, доста је, доста трескања по столу — рече она — престани, Фјодоре! А због чега то ви лупате, Јегоре Алексејевичу? Зар се то вас тиче? Победимски се тргнуо и збунио. Фјодор плашљиво погледа у њега, затим у жену и поче да хода по соби. Кад је мајка напустила зграду, видео сам оно што сам дуго сматрао за сновиђење. Видео сам како је Фјодор дохватио мог учитеља, подигао га у ваздух и избацио кроз врата. Кад сам се ујутру пробудио, учитељева постеља била је празна. На моје питање где је учитељ, дадиља ми је шапатом казала да су га рано ујутру одвезли у болницу да лечи сломљену руку. Ожалошћен том вешћу и присећајући се јучерашњег скандала, изашао сам у двориште. Време је било тмурно. Облаци су прекрили небо, а по земљи је витлао ветар подижући прашину, хартијице и перје. Осећала се близина кише. И на људима и на животињама видела се досада. Кад сам дошао у кућу, скренуше ми пажњу да не лупам ципелама јер мајка лежи у постељи због мигрене. Шта да радим? Изиђох из дворишта, седох тамо на клупу и стадох тражити смисао ономе што сам синоћ видео и чуо. Од наше капије пружао се пут који је поред ковачнице и никад непресушене баре излазио на велики царски друм. Посматрао сам 208
телеграфске бандере око којих су се дизали облаци прашине, сањиве птице на жицама, и наједном дође ми тако горко да сам заплакао. Широким друмом прошле су прашњаве отворене кочије дупком пуне варошана, који су вероватно путовали у манастир. Још ми кочије нису измакле из вида, кад се појавише лака кола у двопрегу. У њима се, стојећи и држећи се за кочијашев појас, возио полицијски комесар Аким Никитич. На моје велико изненађење, кола су скренула на наш пут и пројурила поред мене кроз капију. Док сам се двоумио зашто нам се довезао комесар, зачуо се шум и на друму се указала тројка. У лакој кочији стајао је начел ник среске полиције и указивао кочијашу на нашу капију. „А зашто овај?" — мислио сам разгледајући прашином покривеног начелника. — Вероватно је Победимски тужио Фјодора, па су дошли да га воде у затвор. Али загонетку није било тако лако решити. Комесар и начелник полиције били су само претходница, јер није прошло ни пет минута а на нашу капију уђоше каруце. Оне тако брзо пролетеше крај мене да, погледав кроз прозорче, видех само риђу браду. Не знајући шта да мислим а слутећи неко зло, потрчао сам према кући. У предсобљу најпре угледах моју мајку. Била је бледа и ужаснуто гледала на врата иза којих су се чули мушки гласови. Гости су је потпуно изненадили, и то у јеку мигрене. — Ко је то дошао, мама? — упитах. — Сестро! — зачу се глас ујаков. — Дајте нешто да презалогајимо губернатор и ја. — Лако је рећи: презалогајимо — прошапта мајка обамирући од ужаса. — Шта могу сада да спремим? Обрукала се под старе дане. Мати се ухвати за главу и отрча и кухињу. Изненадан губернаторов долазак запрепасти целу кућу. Настаде свиреп покољ. Заклали су десетак кокоши, пет ћурки, осам патака и у гужви одсекли главу старом гусану, патријарху нашег гушчијег јата и мајчином љубимцу. Кочијаш и кувар као да су се избезумили и клали перад од реда, без обзира на узраст и врсту. Ради некаквог соса изгубих пар скупоцених голубовапревртача, кој и су ми били драги исто као гусан мајци. Њихову смрт дуго нисам могао опростити губернатору. Увече, над губернатор и његови пратиоци после обилног ручка поседаше у своја кола и одоше, пођох у кућу да погледам остатке гозбе. Провиривши из предсобља у салон, угледао сам и ујака и мајку. Ујак је, ставивши руке на леђа, нервозно корачао дуж зидова слежући раменима. Изнемогла и много ослабела мајка седела је на дивану и болесним очима пратила братовљеве покрете. — Извини, сестро, али тако не иде... — гунђао је ујак мрштећи се. — Ја теби представљам губернатора, а ти му не пружаш руку. Ти си га, јадника, збунила. Не, то не ваља... Једноставност је лепа ствар, али и 209
она треба да има границе... богами... И затим овај ручак! Зар се могу давати такви ручкови? Молим те, каква се то спужва служила као четврто јело? — То је патка у слатком сосу... — тихо одговори мајка. — Патка... Опрости, сестро, али... имам горушицу. Болестан сам. Ујак начини кисело, плачно лице и настави: — И који је враг донео тог губернатора? Ваш ми је требала његова песета! Ух,... горушица! Не могу ни спавати, ни радити... Сасвим сам рашрафљен... Просто не схватам како ви овде можете живети а да не радите... у таквој досади. Ето, сад почиње да ме боли под жличицом... Ујак се натмури и поче да корача брже. — Брацо — упита мајка тихо — а колико кошта пут у иностранство? — У најмању руку три хиљаде... — одговори ујак плачним гласом. — Ја бих отишао, али где да их узмем. Немам ни гроша. Ух, горушица! Ујак застаде, тужно погледа на сиви тмурни прозор и опет поче да хода. Наста ћутање... Мајка је дуго гледала у икону у неком размишљању, потом заплака и рече: — Ја ћу вам, брацо, дати три хиљаде. Једно три дана касније величанствени кофери су отпремљени на станицу, а одмах за њима одвезао се и тајни саветник. Опраштајући се од мајке он заплака и дуго није могао да одвоји у сне од њене руке, а кад је сео у кола, лице му обасја детињска радост. Сав озарен, срећан, он се удобно намести, махну руком уплаканој мајци на растанку и наједном изненада задржа поглед на мени. На лицу му се појави израз крајњег чуђења. — А чији је овај дечак? — у пита. Ово питање је много увредило мајку, која ме је уверавала да нам је бог послао ујака за моју срећу. А мени није било до питања. Посматрао сам срећно ујаково лице и због нечег било ми га је јако жао. Нисам издржао, скочио сам у кола и топло загрлио тог лакомисленог и, као сви људи, слабог човека. Гледајући га у очи и желећи да му кажем нешто пријатно, упитах: — Ујаче, јесте ли ви бар једном били у рату? — Ах, мио дечак... — засмеја се ујак и пољуби ме — мио дечак, богами. Тако је ово све природно, животно... богами... Кола кренуше... Гледао сам за њима и још дуго чуо то опроштајно „богами".
ДАН ВАН ГРАДА (55) Цртица У сусрет сунцу пузи тамна, оловна грдосија. На њој, сад овде, сад онде, у црвеним цик-цак линијама сева муња. Чују се далеки одјеци грмљавине. Топли ветар шета по трави, савија дрвеће и подиже пра210
шину. Сад ће грунути мајска киша и почеће права олуја. Кроз село трчи шестогодишња просјакиња Фјокла и тражи обућара Терентија. Белокоса, босонога девојчица је бледа. Очи су јој широм отворене, усне јој дршћу. — Чикице, где је Терентије? — пита она сваког пролазника. Нико не одговара. Сви су обузети олујом која се приближава и склањају се у куће. Најзад она срете црквењака Силантија Силича, Терентијевог друга и пријатеља. Он иде и љуља се од ветра. — Чикице, где је Терентије? — У баштама — одговара Силантије. Просјакиња трчи иза кућица у баште и тамо налази Терентија. Обућар Терентије, висок старац рошавог и сувоњавог лица и врло дугих ногу, бос и обучен у подеран женски капутић, стоји поред леја и пијаним, мутним, ситним очима гледа у тамни облак. На својим дугам ногама, што су налик на ноге ждрала, он се на ветру љуља као кућица за чворке. — Чика Терентије! — обраћа му се белокоса просјакиња. — Чикице, рођени! Терентије се сагиње према Фјокли, и његово пијано, натмурено лице прекрива се осмехом, какав се појављује на лицима људи онда када виде испред себе нешто мајушно, глупаво, смешно, али веома драго... — А-аа... раба божја Фjокла! — каже он нежно врскајући. — Откуд ти сад? — Чикице Терентије — јеца Фјокла вукући обућара за скут. — С братом Данилком се догодила несрећа! Хајдемо! — Каква то несрећа? У-ух, какве ли грмљавине! Боже свети, боже свети, боже... Каква несрећа? — У грофовој шумици Данилака је завукао руку у дупљу и сада не може да је извуче. Хајде, чикице, извади му руку, молим те! — А како је он то завукао руку? Зашто? — Хтео је да ми извади из дупље кукавичије јаје. — Дан још није како ваља ни почео, а код вас већ несрећа... — врти главом Терентије лагано пљујући. — Но шта сад с тобом да радим? Треба ићи... Треба, вук вас појео дабогда, враголане једне! Хајдемо, сиротице! Терентије излази из баште и, високо подижући своје дуге ноге, већ корача низ улицу. Он иде журно не гледајући у страну и не заустављајући се, као да га одостраг гурају или гоне. За њим једва пристиже просјакиња Фјокла. Путници излазе из села и прашњавим путем крећу према грофовој шумици, што се плави у даљини. До ње има једно две врете. А црни облаци су већ прекрили сунце, и убрзо на небу неће бити ни једног плавог месташца. Мрачи се. — Боже свети, боже свети, боже... — шапће Фјокла журећи за Те211
рентијем. Прве капље, крупне и тешке, као црне тачке падају по прашњавом путу. Једна велика капља пада на Фјоклин образ и попут сузе клизи према бради. — Киша је почела! — мрмља обућар подижући прашину својим босим, кошчатим ногама. — Али нека, хвала богу, моја Фјокла. Кишицом се трава и дрвеће хране као ми хлебом. А по питању грома ти се не бој, сиротице. Зашто би он тебе убио тако мајушну? Чим поче да пада киша, ветар се стиша. Шуми само киша ударајући, као ситна сачма, по младој ражи и сувом путу. — Покиснућемо ја и ти, Фјоклушка! — мрмља Терентије. — Неће остати сувог места на нама... Хо-хо, брате! Поцурило ми за врат! Али ти се не бој, будало... Трава ће се осушити, земља ће се осушити, и ја и ти ћемо се осушити. Сунце је једно за све. Над главама путника сева муња, дуга око два хвата. Разлеже се громовит прасак, и Фјокли се учини да се нешто велико, тешко и вероватно округло котрља по небу и проваљује небо над самом њеном главом! — Боже свети, боже свети, боже... — крсти се Терентије. — Не бој се, сиротице! Не грми од беса. Обућарове и Фјоклине ноге покривају се комадима тешке, мокре глине. Тешко се иде, клизаво је, али Терентије корача све брже и брже... Сићушна, слабачка просјакиња тешко дише и само што не падне. Али, ево, најзад они улазе у грофову шумицу. Умивено дрвеће, узнемирено силним налетом ветра, сипа на њих цели поток капљица. Терентије се спотиче о пањеве и почиње да иде спорије. — А где је ту Данилка? — пита он. — Води ме њему. Фјокла га води у честар, и пошто пређоше једно четврт врете, она му показује брата Данилку. Њен брат, мали осмогодишњи дечак као окер жуте главице и бледа, болешљива лица, стоји прислоњен уз дрво и главе оборене у страну гледа у небо. Једном руком придржава изношену капицу, друга му је скривена у дупљи старе липе. Дечак се загледа у небо које се пролама и очито не примећује своју несрећу. Кад зачу кораке и угледа обућара, он поче болећиво да се смешка и каже: — Ужасна грмљавина, Терентије! Од рођења нисам овакву грмљавину чуо... — А где ти је рука? — у дупљи... Извуци је, ако бога знаш, Терентије! Ивица дупље се заломила и уклештила Данилкину руку: даље се може гурнути, али повући натраг никако не може. Терентије одлама заломљену ивицу дупље и Данилкина рука, црвена и згњечена, ослобађа се. — Како страшно грми! — понавља дечак чешкајући руку. — А због 212
чега то грми, Терентије? — Облак се судара са облаком... — вели обућар. Путници излазе из шумице и иду рубом шуме према путу који се црни. Грмљавина се мало-помало стишава, и тутњава се чује већ издалека, од стране села. — Ту су, Терентије, ономадне пролетеле патке... — вели Данилка, још увек чешкајући руку. — Вероватно су се у Гњилим Зајмишчима у мочвару спустиле. Фјокла, хоћеш ли да ти покажем славујево гнездо? — Не дирај, узнемирићеш га... — каже Терентије цедећи воду из капе. — Славуј је птица певачица, безгрешна... Њему је у грлу дат такав глас да бога хвали и човека развесељава. Грех га је узнемиравати. — А врапца? — Врапца може, он је зла птица, пакосна. Мисли су му у глави као код лупежа. Не воли да је човеку добро. Кад су Христа разапињали, он је Жидовима ексере носио и викао: „Жив! Жив!" На небу се указује светлоплави трачак. — Погледај дер! — каже Терентије. — Олуја је мравињак разрила. Подавила те неваљалце! Путници се нагињу над мравињак. Пљусак је разлокао мравље обитавалиште; инсекти панично Зуре тамо-амо по блату и врзмају се око својих подављених сустанара. — Ништа вам неће бити, нећете поцркати! — доброћудно се смешка обућар. — Чим сунашце пригреје, ви ћете доћи себи... Нека вам то, будалама, буде наук. Други пут се нећете настањивати на ниском месту... Иду даље. — А гле и пчела! — узникује Данилка показујући на грану младог храста. На тој грани, тесно припијене једна уз другу, стоје покисле и озебле пчеле. Њих је тако много да се од њих не види ни кора, ни лишће. Многе стоје једна на другој. — То је рој пчела — учи их Терентије. — Он је летео и тражио место за становање, а над је пљуснула на њега киша, он се овде спустио. Ако рој лети, онда га треба само попрскати водом да би се спустио. А садека, рецимо, ако би хтео да их покупиш, онда само грану с њима гурни у врећу, стреси, и оне ће све попадати. Мала Фјокла одједном се мршти и јако се че-ше по врату. Брат гледа у њен врат и види на њему велики плик. — Ха-хе! — смеје се обућар. — Знаш ли ти, брате, Фјокла, откле теби та напаст? Негде у шуми на дрвећу су шпанске муве. Вода је с њих текла и капнула теби на врат, од тога ти је и плик. Иза облака се појављује сунце и обасјава шуму, поље и наше путнике топлим зрацима. Тамни, грозни об лак је отишао већ далеко и однео са собом олују. Ваздух постаје топао и мирисан. Мирише на сремзу, детелину и ђурђевак. 213
— Напитак са овом травом дају када иде крв из носа — каже Терентије показујући чупави цветић. — Помаже... Чује се звиждук и грмљавина, али не онаква грмљавина какву су малочас са собом однели облаци. Пред Терентијевим, Даниловим и Фјоклиним очима јури теретни воз. Брекћући и соптећи црним димом, локомотива вуче за собом више од двадесет вагона. Њена снага је необична. Децу занима да сазнају како то да локомотива, и ако није жива, без помоћи коња може да се креће и да вуче такав терет, а Терентије почиње и то да им објашњава: — Ту је, децо, сва мудрост у пари... Пара делује... Она, дакле упире под ону полугу која је код точка, па тако тај... овај... и делује... Путници прелазе преко железничког насипа, а затим, пошто се спустите с њега, кренуше према реци. Они не иду за послом, него тако, куда их очи воде, и целим путем разговарају. Данилка пита, Терентије одговара... Терентије одговара на сва питања, и нема у природи те тај не која би га могла довести у забуну. Он зна све. Зна он тако називе свих пољских трава, животиња и камења. Он зна каквим се травама лече болести, неће му бити тешко ни да сазна колико коњ или крава имају година. Кад гледа залазак сунца, месец, птице, он може рећи какво ће сутра бити време. Није само Терентије тако паметан. Силантије Силич, крчмар, баштован, пастир, уопште цело село, знају исто толико колико и он. Ти људи нису учили из књига, него у пољу, у шуми, на обали реке. Училе су их саме птице кад су им певале песме, сунце кад је, залазећи, остављало иза себе пурпурну румен, само дрвеће и траве. Данилка гледа Терентија и жудно се удубљује у сваку његову реч. У пролеће, кад врућина и једнолико зеленило поља још нису додијали, кад је све ново и одише свежином, кога не би занимало да слуша о златастим мајским бубама, о ждраловима, о њивама које класају и потоцима што жуборе? Обојица, обућар и сироче, иду пољем, говоре без престанка и не замарају се. Ишли би бескрајно по белом свету. Иду и у разговорима о лепоти земље и не примећују да за њима ситно цупка мала, кржљава просјакиња. Она тешко корача и понестаје јој даха. Очи јој пуне суза. Радо би оставила ове неуморне, али куд и код кога може да оде? Она нема ни куће, ни рођака. Хоћеш-нећеш, мораш ићи и слушати разговоре. Пред подне све троје седа на обали реке. Данилка вади из кесице комад покислог хлеба, који се претворио у кашицу, и путници почињу да једу. Презалогајивши мало, Терентије се моли богу, затим се опружа на пешчаној обали и тоне у сан. Док он спава, дечак гледа у воду и мисли. Има он много разних мисли. Недавно је видео олују, пчеле, мраве, воз, а сада се пред његовим очима бацакају рибице. Неке рибице су дуге око један 214
вршак45 и више, а друге нису дуже од нокта. Од једне обале према другој, подигнуте главе нагоре, плива змија. Тек предвече наши путници се враћају у село. Деца иду на преноћиште у напуштену шупу, у којој је пре стајало општинско жито, а Терентије, опростивши се с њима, одлази према крчми. Припивши се једно уз друго, деца леже на слами и дремају. Дечак не спава. Он гледа у мрак и чини му се да види све оно што је видео преко дана: кишне облаке, блиставо сунце, птице, дугајлију Терентија. Обиље утисака, замор и глад чине своје. Он гори као у ватри, и преврће се с бока на бок. Хтео би да искаже некоме све ово што му сада у мраку промиче у мислима и што му уноси немир у душу, али нема коме. Фјокла је још мала и не може да схвати. „Још колико сутра Терентију ћу испричати..." мисли дечак. Децу савлађује сан док мисле о обућару бескућнику. А ноћу им Терентије долази, крсти их и ставља им под главе хлеба. И такву љубав не види нико. Њу једино можда види месец који плови небом и умиљато провирује кроз шупљи кров у напуштену шупу.
НА ЛЕТОВАЊУ (56) „Волим вас. Ви сте мој живот, срећа — све! Опростите што то кажем, али немам снаге да патим и ћутим. Не тражим узајамно осећање, него да се сажалите. Дођите вечерас у осам часова у стару сеницу... Сматрам сувишним да потписујем своје име, али се не плашите анонимуса. Млада сам, лепа... шта ћете више?" Прочитавши ово писмо, летовалац Павел Иванич Вихотцев, глава породице и солидан човек, слеже раменима и у недоумици почешка се по челу. „Ето врага!" помисли. „Ожењен човек, и наједном ово чудно... глупо писмо. Ко га је написао?" Павел Иванич је неколико пута преврнуо писмо пред очима, прочитао још једном и отпљунуо. „Волим вас"... рече подругљиво опонашајући. „Баш нашла дерана! Сместа ћу да ти потрчим у сеницу... Ја сам, мила моја, већ одавно одвикао од свакојаких романса и љубавничког цвећа... Хм... Мора бити да је нека луцкаста, распусна... Ала су сорта ове жене! Каква то мора бити намигуша, прости ме боже, да напише такво писмо непознатом и још ожењеном човеку. Права деморализација!" За свих осам година брачног живота Павел Иванич је одвикао од финих осећања и сем честитака, није добијао никаква писма; зато, ма колико се он прсио пред самим собом, наведено писмо га је збунило и узнемирило. Један сат после примитка писма, он је лежао на дивану и 45
Стара мера — палац (4,445 см)
215
размишљао: „Наравно, нисам неко дериште и нећу отрчати на тај будаласти рандеву, али ипак било би интересантно знати: ко је то писао? Хм... Рукопис је без сумње, женски... Писмо је написано искрено од срца, и зато тешко да би била шала... Вероватно је нека психопатка или удовица... Удовице су уопште лакомислене и ексцентричне. Хм... Ко би то могао бити?" Решити ово питање било је утолико теже што Павел Иванич у целом летовалишту, сем своје супруге, није познавао ниједну жену. „Чудно..." није могао да схвати, „Болим вас"... Па кад је то она стигла да заволи? Чудна жена! Заволела онако, изнебуха, чак се није ни упознала, нити сазнала какав сам човек... Мора да је и сувише млада и романтична када је кадра да заволи на први поглед.... Но... ко је она? Одједном се Павел Иванич сетио да је јуче и прекјуче, кад је шетао кружном стазом, неколико пута срео младу плавушу у светлоплавој хаљини и са прћастим носићем. Плавојка је сваки час погледала у њега, и кад је сео на клупу, сместила се до њега... „Она?" помисли Вихотцев. „Не, није могуће! Зар једно суптилно, ефемерно створење може да заволи тако матору, бајату јегуљу као што сам ја? Не, то није могуће!" За време ручка Павел Иванич је тупо гледао у жену и размишљао: „Она пише да је млада и лепа... Значи, није нека старка... Хм... Говорећи искрено, по савести, још нисам тако стар и ружан да се у мене не би могло заљубити... Ето, жена ме воли. Уз то, љубав је слепа — заволећеш и јарца!"46 — Што си се замислио? — упита га жена. — Онако... нешто ме боли глава... — слага Павел Иванич. Одлучио је да је глупо обраћати пажњу на такве трице као што је љубавно писмо, подсмевао се писму и његовом аутору, али — овај! — непријатељ људског рода не спава. После ручка Павел Иванич је лежао на кревету у својој соби и, уместо да спава, размишљао: „Па ипак се она, вероватно, нада да ћу доћи. Е, баш је будала! Могу мислити како ће се нервирати и вртети репом над ме не нађе у сеници... А ја нећу тамо... Није ми до ње!" Но, понављам, непријатељ људског рода не спава. „Једино бих можда отишао из радозналости..." резоновао је летовалац пола сата касније. „Отићи и погледати са стране каква је то птица... Интересантно је погледати! Права смејурија! А што и да се не насмејем кад се пружа згодна прилика?" Павел Иванич устаде с кревета и поче да се облачи. — Куда се тако удешаваш? — упита га жена спазив да он облачи чисту кошуљу и везује помодну кравату. 46
Руска пословица. — (Прим. прев.)
216
— Онако... хоћу да прошетам... Нешто ме боли глава... Х-м... Павел Иванич се удеси, дочека осам сати и изиђе из куће. Сад су му се пред очима на јаркозеленој позадини заливеној светлошћу залазећег сунца зашаренеле појаве нагизданих гостију, мушкараца и жена, срце му закуца јаче. „Која ли је од њих?" мислио је, снебивљиво посматрајући испод ока женска лица. „А плавојчице нема... Хм... Ако је она писала, значи већ је тамо, у сеници..." Виходцев уђе у дрворед, на чијем је крају иза младог лишћа високих липа провиривала „стара сеница"... Он се тихим кораком упути према њој... „Погледаћу издалека..." мислио је неодлучно помичући се напред. „Но, чега се плашим? Та не идем ја на рандеву. Е, што си блесав! Иди смелије! А шта ако уђем у сеницу?! Но, но... нема зашто!" Павлу Иваничу још јаче закуца срце... И нехотице, мимо своје воље, наједном је замислио полумрак сенице... У машти му се за тренутак појави стасита плавуша с прћастим носићем... Уобразио је како му она, стидећи се своје љубави и дршћући целим телом, плапхљиво прилази сва узбуђена и... наједном га стеже у загрљај. „Да нисам ожењен, још би се могло...", мислио је терајући из главе грешне мисли. „Уосталом... једном у животу не би било лоше доживети јер ћеш умрети не осетивши шта је то... А жена.... ништа јој неће фалити. Хвала богу, осам година нисам ни корака од ње макнуо... Осам година безпрекорне службе! Доста јој је... Чак ми је криво... Ето, баш за инат ћу је изневерити!" Дршћући целим телом и задржавајући сипњу, Павел Иванич приђе сеници обавијеној бршљаном и дивљом лозом и завири унутра... Запахнула га је влага и задах плесни... „Чини ми се, нема никога", помисли улазећи у сеницу и истога часа угледа у куту људску силуету... Силуета је била мушка... Загледавши се пажљивије, Павел Иванич препозна брата своје жене, студента Митју, који је био с њима на летовању. — А, то си ти? — прогунђа он незадовољно скидајући шешир и седајући. — Да, ја сам... — одговори Митја. Прође неколико минута у ћутању. — Извините, Павле Иваничу — поче Митја — али ја бих вас молио да ме оставите самог... Размишљам о магистарској тези и... и мени би сметало да неко присуствује... — А ти отиди на неку сеновиту стазу... — кратко посаветова Павел Иванич. — На свежем ваздуху се лакше мисли, а и... овај, хтео бих овде на клупи мало да прилегнем... Ту није тако топло... — Вама је до спавања, а ја морам да размишљам о тези... — прогунђа Митја. — Теза је важнија... Опет наста ћутање... Павле Иванич, који је пустио машти на вољу и 217
сваки час чуо кораке, наједном се усправи и поче плачним гласом: — Али ја те молим, Митја! Ти си млађи и мораш попустити... Болестан сам и... хоћу да спавам.. • хоћу да спавам... Иди! — То је егоизам... Зашто баш ви да будете овде, а не ја? Из принципа нећу отићи... — Али, молим те. Нека сам егоист, деспот, глупак... али ја те молим... Први пут у животу молим. Учини. Митја заврте главом. „Каква стока..." помисли Павел Иванич. „Ако остане, неће бити рандевуа. У његовом присуству се не може." — Чуј, Митја — рече Вихотцев — последњи пут те молим... Докажи да си паметан, образован и хуман човек. — Не знам зашто сте толико упорни... — слеже раменима Митја. — Казао сам вам: нећу да идем, и нећу. Из принципа остајем овде. У том тренутку одједном у сеницу завири женско лице с прћастим носићем. Спазивши Митју и Павла Иванича, оно се намршти и оде... „Оде!" помисли Павел Иванич гледајући Митју с мржњом. — Видела је ову хуљу и отишла. Цела ствар је пропала!" Сачекав још мало, Вихотцев уста, стави шешир на главу и рече: — Ти си скот, хуља и нитков! Да! Скот! Подло је и... и глупо! Међу нама је све свршено! — Врло ми је мило! — прогунђа Митја устајући и стављајући шешир. — Знајте да сте ми сад својим присуством учинили пакост коју вам нећу до смрти опростити. Павел Иванич је изишао напоље и, ван себе од беса, брзо закорача према своме летњиковцу... Није га умирила ни слика стола који је био постављен за вечеру. „Једном се у животу указала прилика", мислио је узбуђен, „и то су осујетшш. Сад је она увређена... Убијена!" За вечером су Павле Иванич и Митја гледали у своје тањире и туробно ћутали... Обојица су из дна душе мрзели један другога. — Што се ти смешкаш? — окомио се Павел Иванич на жену. — Само се глупаче смеју без разлога. Жена погледа срдито мужевљево лице и прасну у смех. — Какво си писмо примио јутрос? — упита она. — Ја?... Никакво писмо... — збунио се Павел Иванич. — Измишљаш.... сањаш... — Причај то неком другом! Признај да си примио. Па то сам ти писмо ја послала. Часна реч — ја! Ха, ха... Павел Иванич јако поцрвене и нагну се над тањиром. — Глупа шала! — прогунђао је. — Али шта сам могла? Реци сам... Данас је требало да перемо под, а како да вас отерам из куће? Само на тај начин. Али немој да се 218
љутиш, лудо... Да се не досађујеш у сеници, послала сам и Митји исто такво писмо. Митја, јеси ли био у сеници? Митја се осмехнуо и престао да гледа с мржњом свог супарника.
ДОСАДАН ЖИВОТ (57) Према запажању искусник људи, ни старци се не растају лако од овоземаљског живота; при том се код њих прилично испољавају њиховом узрасту својствени тврдичлук и похлепа, а такође сумњичавост, малодушност, тврдоглавост, незадовољство итд. „Практична упутства за свештенике" П. Нечајев
Пуковници Ани Михајловној Лебедевеј умрла је јединица кћи, девојка-удавача. Та смрт повукла је за собом другу смрт: пренеражена божјом вољом, старица је осетила да је цела њена прошлост неповратно умрла, да сад за њу почиње други живот који има врло мало заједничког с првим. Она се смела и ужурбала. Пре свега је послала на Атон хиљаду рубаља, а гробљанској цркви приложила половину кућног сребра. Нешто касније престала је да пуши, а заветовала се да неће јести меса. Али од свега тога није јој било нимало лакше, напротив, осећање да стари и близина смрти постојали су све оштрији и јачи. Тада је Ана Михајловна продала у бесцење своју кућу у граду и без икаквог одређеног циља пожурила на своје имање. Кад се у човековој свести у било ком облику постави питање о циљу постојања и јави жива потреба да се завири с ону страну гроба, онда га не може задовољити ни пост, ни жртвовања, ни: сељакање с места на место. Али срећом за Ану Михајловну, одмах по њеном доласку у Женино судбина ју је довела у положај који је присилио да задуго заборави на старост и блиску смрт. Догодило се да на дан њеног доласка кувар Мартин ошури обе ноге врелом водом. Хитно су отишли по среског лекара, али га нису затекли код куће. Тада је гадљива и осетљива Ана Михајловна својим рукама опрала Мартинове ране, намазала их машћу и ставила завоје на обе ноге. Целу ноћ је остала крај куварове постеље. Кад је Мартин, захваљујући њеној нези, престао да стење и заспао, душу јој је, како је она причала касније, нешто „озарило". Изненада јој се учинило да се пред њом као на длану открила сврха њеног живота... бледа, влажних очију, она је са страхопоштовањем пољубила у чело заспалог Мартина и почела да се моли. После тога, Лебедева је почела да се бави лечењем. У данима грешног неуредног живота, о коме сада није могла да помисли друкчије него с одвратношћу, од дуга времена поклањала је много пажње лечењу. 219
Сем тога, међу њеним љубавницима било је лекара, од којих је понешто научила. И једно и друго сад јој је добро дошло. Она је набавила малу домаћу апотеку, неколико књига, претплатила се на лист „Лекар" и смело се латила лекарске праксе. У почетку код ње су се лечили само житељи Женина, а потом су почели долазити пацијенти из свих оближњих села. — Замислите, мила моја — хвалила се она попадији једно три месеца по доласку — јуче сам имала шеснаест болесника, а данас чак двадесет. Тако сам се с њима уморила да се једва држим на ногама. Сав опијум који сам имала потрошен је, замислите! У Гурјину је епидемија дизентерије. Сваког јутра, кад се будила, сећала се да је чекају болесници и срце јој је пријатно обамирало. Обукавши се и на брзу руку попивши чај, она је почињала пријем. Процедура примања доносила јој је неизрециво задовољство. Пре свега је полако, као да је желела да продужи уживање, уписивала је болеснике у свеску, а затим је прозивала сваког по реду. Уколико је више патио болесник, уколико му је бољка била прљавија и одвратнија, утолико јој се рад чинио слађи. Ништа јој није доносило толико задовољства као мисао да се бори са својим гађењем, не штеди себе, и намерно се трудила да што дуже чепрка по гнојним ранама. Било је тренутака да је она, као опијена ружноћом и смрадом рана, падала у неки цинички занос, и тада се јављала неодољива жеља да присили своју природу; у тим тренуцима јој се чинило да је на висини свог позива. Обожавала је своје пацијенте. Осећање јој је говорило да су то њени спасиоци, а разум бижелео да види у њима не посебна лица, не сељаке, него нешто апстрактно — народ. Зато је била према њима необично блага, плашљива, црвенела пред њима због својих грешака, и за време прегледа увек је изгледала као да је нешто скривила. После сваког пријема, који је трајао више од пола дана, уморна, румена од напора, исцрпена, журила је да се забави читањем. Читала је медицинске књиге или оне руске писце који су највише одговарали њеном расположењу. Почевши нови живот, Ана Михајловна се осећала чилом, задовољном, готово срећном. Није више ни желела да јој живот буде пунији. При том, као врхунац среће, као нека врста посластице, околности су се склопиле тако да се она помирила са својим мужем, пред којим се осећала веома кривом. Пре неких седамнаест година, убрзо после рођења кћери, она је изневерила свог мужа Аркадија Петровича и морала се развести. Отада га није видела. Он је служио негде на југу у артиљерији као командир батерије и каткад, два-три пута годишње, слао је кћери писма, која је она брижљиво крила од мајке. Након кћерине смрти Ана Михајловна је изненада добила од њега опширно писмо. Старачким, несигурним рукописом јављао јој је да је смрћу јединице 220
кћери изгубио последње што га је везивало за живот, да је остарео, болестан и да је жељан смрти, које се у исто време и боји. Жалио се да му је све досадило и огадило се, да је прекинуо добре односе с људима и да једва чека да преда батерију и да побегне што даље од свађа и сплетака. На крају је молио да се жена моли богу за њега, да се чува и да се не предаје очајању. Међу старима се успоставило ревносно дописивање. Колико се могло докучити из каснијих писама, подједнако сузних и мрачних, пуковник није запао у кризу само због болештина и губитка кћери: он је запао и у дугове, посвађао се са претпостављенима и с официрима, запустио своју батерију дотле да није могао извршити предају итд. Преписка између супружника трајала је око две године и завршила се тако да је старац поднео оставку и дошао да живи у Женину. Допутовао је једног фебруарског поднева кад су се зграде у Женину скривале иза високих сметова а у прозрачном плавкастом ваздуху, заједно с јаким оштрим мразом, владала мртва тишина. Гледајући кроз прозор како излази из саоница, Ана Михајловна није препознала свог мужа. То је био омањи, погрбљен старчић, сасвим оронуо и омлитавео. Ани Михајловној су пре свега пале у очи старачке боре на његовом дугачком врату и танке ножице које су се тешко савијале у коленима, налик на вештачке ноге. Исплаћујући кочијаша, он му је опширно нешто доказивао и на крају је срдито пљунуо. — Гадно ми је чак и разговарати с вама — чула је Ана Михајловна старачко зановетање. — Схвати да није поштено молити напојницу. Свако мора да прими само оно што је зарадио, јесте! Кад је муж ушао у предсобље, Ана Михајловна угледа пожутело лице, које чак ни мраз није заруменео, с избуљеним као у рака очима и ретком брадицом у којој су се седе длаке мешале с риђима. Аркадиј Петрович је једном руком обгрлио своју жену и пољубио је у чело. Погледавши једно у друго, стари као да су се нечег уплатиши и страховито збунили, као да су се застидели своје старости. — Баш си у прави час стигао! — журно изговори Ана Михајловна. — Овог тренутка су поставили сто. После пута ћеш се лепо заложити. Сели су за сто. Прво јело су појели без речи. Аркадиј Петрович је извадио из џепа дебео новчаник и разгледао неке цедуље, а његова жена је усрдно спремала салату. Обоје су иза себе имали пуно тема за разговор, али ни једно ни друго се није дотицало тих тема. Обоје су осећали да ће успомена на кћер изазвати оштар бол и сузе, а од прошлости је, као из дубоког сирћетног бурета, заударало на плесан и мрак... — Месо не једеш — рече Аркадиј Петрович. — Да, зарекла сам се да нећу јести мрсне ствара... — тихо одговори жена. — Па... То неће шкодити здрављу... Са хемијског становишта, риба и уопште све посно се састоји од истих елемената као и месо. У 221
суштини, нема ничега посног... („Чему ја то све говорим?" помисли старац.) Овај, рецимо, краставац исто тако је мрсан као и пиле. — Не... Кад једем краставац, ја знам да ником нису одузели живот, да није било крви... — То је, мила моја, оптичка варка. С краставцем ти поједеш веома много инфузорија, та зар и краставац није живео? Биљке су такође организми. А риба? „Зашто говорим те глупости?" — помисли одједном Аркадиј Петрович и поче брзо причати о успесима које постиже савремена хемија. — Просто чудеса! — говорио је с муком жвачући хлеб. — Ускоро ће хемијским путем правити млеко, а доћи ће, вероватно, и до меса. Да, кроз хиљаду година ће у свакој кући место кухиње бити хемијска лабораторија, где ће из безвредних гасова и сличног израђивати све што хоћеш. Ана Михајловна је гледала његове немирно покретљиве очи и слушала. Осећала је да старац прича о хемији само због тога да не би почео о нечем другом, па ипак његова теорија о посном и мрсном била јој је занимљива. — Јеси ли у пензију отишао као генерал? — упита она кад он наједном ућута и поче да брише нос. — Да, као генерал... Ваше превасходство... Генерал је за време ручка непрестано причао испољивши на тај начин прекомерну брбљивост — особину која некада, у доба младости, није била позната Ани Михајловној. Од његова брбљања старицу је заболела глава. После ручка он се повукао у своју собу да се одмори, али премда је био уморан, није могао да заспи. Кад је пред вечерњи чај к њему ушла жена, он је лежао склупчан под јорганом, зурио у таваницу и испрекидано уздисао. — Шта ти је, Аркадије? — згранула се Ана Михајловна погледавши му посивело, издужено лице. — Ни... ништа... — проговори он. — Реума. — Па што не кажеш? Можда ти могу помоћи? — Нема помоћи... — Ако је реума, треба намазати јодом... Попити салицила. — Све су то глупости... Осам година лечио сам се... Не лупај толико ногама — раздера се изненада генерал на стару собарицу злобно избуљивши на њу очи. — Топоће као коњ! Ана Михајловна и собарица, већ одавно одвикнуте од таквог тона, згледале су се и поцрвенеле. Приметивши њихову збуњеност, генерал се намрштио и окренуо зиду. — Морам да те упозорим, Ањута... — простења он. — Имам несносан карактер. Под старост сам постао чангризало... 222
— Треба се преломити... — уздахну Ана Михајловна. — Лако је рећи: „треба"! Треба да не буде ни бола, али природа, ето, не слуша наше „треба". Ох!.. Изађи, Ањута... За време болова присуство људи ме раздражу је... Тешко је говорити... Протекли су дани, недеље, месеци; Аркадиј Петрович се, мало-помало, уживео на новом месту: он се навикао, и на њега су навикли. Прво време боравка није излазио из куће, али старост и тежина његова несносног карактера осећала се у целом Женину. Обично се будио врло рано, око четири ујутро; дан му је почињао продорним старачким кашљем, који је будио Ану Михајловну и сву послугу. Да би утуцао дуго време од раног јутра до ручка, он је, ако му реума није окивала ноге, тумарао по свим собама и цепидлачки замерао због неуредности коју је налазио на сваком кораку. Раздражавало га је све: леност слугу, громки кораци, певање петлова, дим из кухиње, црквена звона... Гунђао је, псовао, терао послугу, али после сваке погрдне речи, хватао се за главу и говорио плачним гласом: — Боже, какав ми је карактер! Неподношљив карактер! А за ручком је много јео и без престанка брбљао. Говорио је о социјализму, о новим реформама у војсци, о хигијени, а Ана Михајловна је слушала и осећала да се све то говорило само зато да се не говори о кћери и о прошлости. Обома је још увек кад су били заједно било нелагодно, као да су се нечега стидели. Само увече, кад је у собама наступао сутон а иза пећи се тужно оглашавао цврчак, те нелагодности је нестајало. Седели су једно до другог, ћутали, и у тим тренуцима душе као да су им се сашаптавале о ономе што они нису смели да искажу гласно. У тим часовима, грејући једно друго остацима животне топлине, одлично су схватали о чему мисли свако од њих. Али собарица је доносила лампу, и старац би опет почео приговарати или закерати због нереда. Никаквим послом се није бавио. Ана Михајловна је покушавала да га посвети у своју медицину, али већ на првом прегледу болесника он је зевао и досађивао се. Није јој успело ни да га привели на читање. Навикавши у служби да чита на дохват, он није умео да то ради дуже, сатима. Довољно је било да прочита петшест страна и већ би се осетио уморан и скидао наочари. Дошло је пролеће и генерал је нагло променио начин живота. Кад су се од имања у зелено поље и према селу пружиле свеже утабане стазе а на дрвећу испред прозора почеле да врве птице, он је ненадано за Ану Михајловну стао да одлази у цркву. Ишао је у цркву не само о празницима већ и у радне дане. Та религиозна ревност почела је од помена кћери, који је старац дао потајно од жене. За време службе он је клечао, метанисао, плакао, и њему се чинило да се топло молио. Али то није била молитва. Сав предан очинском осећању, оживљавајући у сећању лик вољене кћери, он је гледао иконе и шаптао: 223
— Шурочка! Вољено моје дете! Анђелу мој! То је био наступ старачке туге, али старац је уобразио да доживљује реакцију, преокрет. Сутрадан опет га је нешто потакло да иде у цркву, трећег дана исто... Из цркве се враћао освежен, озарен, с осмехом на целом лицу. За ручком је тема његовог непрекидног ћеретања била сада религија и богословска питања. Ана Михајловна га је, улазећи у његову собу, неколико пута затекла како прелистава Јеванђеље. На жалост, тај религиозни занос није трајао дуго. После једног нарочито јаког напада реуме, који је трајао целу недељу, он више није отишао у цркву: некако се није сетио да треба ићи на литургију... Одједном се зажелео друштва. — Не разумем како се може живети без друштва! — поче да зановета. — Морам да идем у посету суседима. Нека је то глупо, бесмислено, но док сам жив, морам да се покоравам друштвеним правилима. Ана Михајловна понуди му коње. Он је учинио песете суседима, али по други пут к њима није отишао. Потреба да буде у друштву задовољавала се тиме што је луњао по селу и цепидлачки налазио мане код сељака. Једног јутра седео је у трпезарији крај отвореног прозора и пио чај. Испод прозора, у врту крај грмова јоргована и огрозда, седели су на клупама сељаци који су дошли да се лече код Ане Михајловне. Старац их је дуго гледао жмурећи, па поче да гунђа: — Ces moujix... Идеал напредних људи... Место да се лечите од болести, боље би било да нађете где да се лечите од подлости и гадости. Ана Михајловна, која је обожавала своје пацијенте, престала је да сипа чај и с немим чуђењем погледала старца. Болесници, који у кући Лебедеве нису видели друго сем симпатије и топлог саучешћа, такође су се зачудили и дигли с места. — Да, господо мужици... Ces moujix... —настави генерал. — Чудим вам се. Много се чудим! Но, зар нису скотови? — окрете се старац Ани Михајловној. — Среска самоуправа дала им је на зајам овас за сетву, а они су тај овас лепо пропили. Није пропио један или двојица, него сви! Крчмари нису знали где да смеете тај овас... Је ли то лепо? — окрену се генерал сељацима. — А? Је ли лепо? — Доста, Аркадије! — прошапта Ана Михајловна. — Миsлите ли да је самоуправа добила тај овас бадава? Какви сте ви грађани кад не поштујете ни своју, ни туђу, ни друштвену својину? Ето, овас сте пропили... шуму посекли и такође пропили... крадете све и свја... Моја жена вас лечи, а ви сте јој плот однели... Је ли то лепо? — Ма доста! — простења генералица. — Време је да се опаметите... — настави Лебедев да гунђа. — Срамота да вас човек гледа! Ето ти, риђи, дошао си да се лечиш, боли те нога, а ниси се сетио да код куће опереш ноге... На сантиметар блата! 224
Рачунаш, простаче, да ће ти овде опрати? Увртели себи у главу да су они Ces moujix, па мисле да могу јашити људе. Венчао је поп некаквог Фјодора, овдашњег столара. Столар му ни копејке није платно. „Сиротиња — вели — не могу." Па добро. Сад поп наручује том Фјодору полицу за књиге... И шта мислиш? Ваљда пет-шест пута долазио је попу да наплати. А? Зар није скот? Сам није платно, а... — Поп и без тога има доста пара... — мргодно убаци басом један пацијент. — А откуд ти знаш? — плану генерал скочивши и нагнувши се кроз прозор. — Јеси ли завиривао попу у џеп? Па нека је и милионер, ти не смеш да се бадава користиш његовим радом. Сам не дајеш бадава, и не узимај бадава! Ти не можеш замислити какве се гадости код њих раде! — окрену се генерал Ани Михајловној. — Требало би да им присуствујеш на суђењу или на зборовима. То су разбојници! Генерал се није умирио ни кад је почео пријем болесника. Сваком болеснику је имао нешто да замери, подругљиво га имитирао, све њихове болести објашњавао је пијанством и распусним животом. — Види како је мршав! — гурну он једног прстом у груди. — А зашто? Нема шта да једе. Све је пропио! Јеси ли ти пропио државни овас? — Нема шта — уздахну болесник — некад, за време спахија, било је боље... — Лажеш! Лажеш! — прасну генерал. — Не говориш то искрено, само се улагујеш! Сутрадан је генерал опет седео крај прозора и нападао болеснике. То му се занимање допадало и он је сваког дана седео крај прозора. Видећи да се муж не смирује, Ана Михајловна поче да прима болеснике у амбару, али генерал је стигао и до амбара. Старица је кротко подносила то „искушење" и свој протест је изражавала само на тај начин што је црвенела и давала нагрђеним болесницима новаца; међутим, кад су болесници, на које се генерал био нарочито окомио, почели да долазе све ређе и ређе, она није могла више да издржи. Једног дана, за време ручка, кад је генерал избацио ироничну досетку на рачун болесника, очи јој се наједном закрвавише а лицем прострујаше грчеви. — Ја бих те молила да моје болеснике оставиш на миру... — рече она строго. — Ако осећаш потребу да на неком искалиш своју нарав, онда грди мене, а њих остави... Благодарећи теби, они су престали да долазе на лечење. — Аха, престали су! — пакосно се насмеши генерал. — Увредили се! Јупитере, љутиш се, дакле. ниси у праву. Хо - хо... А то је, Ањута, добро што су престали да долазе. Ја сам веома задовољан... Јер твоје лечење не доноси ништа сем штете! Уместо да се лече у среској болници код лекара, на научној основи, они долазе теби да се од свих болести лече содом и рицинусом. Велика штета. 225
Ана Михајловна усредсређено погледа старца, замисли се и наједном пребледе. — Разуме се — настави генерал да брбља. — У медицини је пре свега потребно знање, а тек онда филантропија, а без знања она је шарлатанство... А и по закону ти немаш права да лечиш. Мислим да ћеш много више користити болеснику ако га грубо отераш лекару него да га лечиш сама. Генерал поћута и настави: — Ако ти се не свиђа моје опхођење с њима, молим, ја ћу престати с разговорима, мада, уосталом... ако ћемо право, искреност према њима је много боља од ћутања и обожавања. Александар Македонски је велики човек, али не треба разбијати столице47, тако је и руски народ — велики народ, али то не значи да му не треба говорити истину у очи. Не сме се од народа правити собно кученце. Ови, Ces moujix, исти су људи као што смо ја и ти, са истим недостацима; зато их не треба обожавати, ни мазити, него их треба учити, исправљати... упућивати... — Није наше да их учимо... — промрмља генералица. — Ми можемо да научимо од њих. — А шта то? — Свашта... Рецимо, трудољубивост... — Трудољубивост? Је ли? Јеси ли рекла: трудољубивост? Генерал се загрцнуо, скочио од стола и почео да корача по соби. — Зар ја нисам радио? — плану он. — Уосталом... ја нисам мужик него интелектуалац, зар ја да радим? Ја... ја сам интелектуалац. Старац се озбиљно наљутио и на лицу му се појавио дечачки каприциозан израз. — Кроз моје руке прошле су хиљаде војника... цркавао сам у рату, добио реуматизам за читав живот и... и ја нисам радио! Или ћеш ми, можда, рећи да идем да се код тог твог народа учим како треба патити? Наравне, зар сам икад патио? Изгубио сам рођену кћер... оно што ме је још везивало за живот у овој проклетој старости! И ја нисам патио! При изненадном сећању на кћер, стари су одједном заплакали и почели да се бришу салфетама. — И ми не патимо! — јецао је генерал пуштајући на вољу сузама. — Они имају циљ у животу... веру, а код нас су само проблеми... проблеми и ужас! Ми не патимо!?.. Обоје стараца осетише једно према другом сажаљење. Сели су једно поред другог, наслонили се тедно на друго и проплакали заједно скоро два часа. После тога су већ смело гледали једно другом у очи и отворено говорили о кћери, о прошлости и о претећој будућности. Увече легли су да спавају у истој соби. Старац је непрестано гово47
Речи из Гогољевог Ревизора. — (Прим, прев.)
226
рио и сметао жени да спава. — Боже, какав ми је карактер! — говорио је. — Зашто сам све то казао? То су биле илузије, а човеку је својствено, поготово у старости, да живи од илузија. Својим брбљањем лишио сам те последње утехе. Онако, лечила би сељаке, не би јела месо, али, ето, ђаво ме је вукао за језик! Без илузија се не може... Бива да читаве државе живе од илузија... Чувени писци, рецимо, ма колико да су паметни, а ни они не могу да живе без илузија. Ето твој љубимац је седам томова о „народу" написао. Час касније генерал се превртао и говорио: — И зашто баш у старости човек прати своја осећања и критикује своје поступке? Зашто се не би тиме бавио у младости? Старост је и без тога неподношљива... Да... У младости цео живот пролази неприметно једва дотичући свеет, а у старости сваки и најмањи осећај забија се као клин у главу и изазива безброј питања... Стари су заспали касно, али устали рано. Уопште, откако је Ана Михајловна напустила лечење сељака, спавали су мало и лоше, због чега им је живот изгледао двоструко дужи... Ноћи су прекраћивали разговорима, а дању су беспослени тумарали по собама или по парку упитно загледајући једно другом у очи. Крајем лета судбина је донела старцима још једну „илузију". Ана Михајловна, ушавши једном код мужа, затекла га је при интересантном занимању: седео је за столом и халапљиво јео стругану роткву с уљем од конопље. На лицу су му се брзо мицали сви мишићи, а при крајевима уста скупљала се слина. — Пробај де, Ањута! — понуди он. — Изврсно! Ана Михајловна неодлучно узе роткву у уста и поче да једе. Ускоро се и на њеном лицу појави израз похлепе... — Знаш, добро би било, оно... — говорио је генерал те вечери кад се спремао да легне. — Добро би било, као што раде Јевреји, распорити штуки трбух, извадити икру и, знаш, са зеленим луком... свежу... — Зашто не? Штуку је лако уловити. Генерал, у доњем рубљу, бос пође у кухињу, пробуди кувара и наручи му да улови штуку. Ујутро се Ани Михајловној прохтело димљене моруне, те је Мартин морао да иде у град по моруну. — Ах — као да се преплаши старица — заборавила сам да му кажем да купи и медењака. Зажелела сам се слаткиша. Старци су се предали уживању у јелу. Обоје су стално били у кухиљи и такмичили се у измишљању јела. Генерал је напрезао памћење сећајући се момачког живота у логору кад је морао да се бави кулинарством — и проналазио... Међу новим јелима обома се нарочито допало једно које се спремало од пиринча, струганог сира, јаја и умака од препечена меса. У то јело иде много бибера и ловоровог листа. 227
Пикантно јело завршило је последњу „илузију". Њему је било суђено да постане последња утеха оба живота. — Вероватно ће бити кише — говорио је једне септембарске ноћи генерал осећајући да почиње наступ. — Није требало да једем данас толико тог пиринча... Тишти ме! Генералица се раширила на постељи и тешко је дисала. Гушило ју је... Као и старца, тиштало ју је под грудима. — Уз то, ђаво да их носи, још и ноге сврбе... — гунђао је старац. — Од пета до колена стално осећам свраб... Боли и сврби... Не могу да издржим, до врага! Поред тога, не дам ти да спаваш... Опрости... Прође више од једног часа у ћутању. Ана Михајловна се, мало-помало, помирила с притиском под грудима и задремала. Старац је сео у кревет, ставио главу на колена и дуго остао у таквом положају. Потом је почео да чеше голенице. Што су му ревносније радили нокти, то је свраб постајао жешћи. Нешто касније јадни старац је устао из постеље и почео да шета по соби. Погледао је кроз прозор... Тамо, напољу, уз јарку светлост месечине, јесења студен је постелено стезала умирућу природу. Видело се како сива хладна магла обавија увелу траву и како озебла шума не спава и подрхтава остацима жутог лишћа. Генерал седе на под, обгрли колена и стави на њих главу. — Ањута! — ослови жену. Осетљива старица се покрену и отвори очи. — Ево што ја мислим, Ањута — поче старац. — ТИ не спаваш? Мислим да најприроднији садржај старости треба да буду деца... Шта ти мислиш? А кад нема деце, човек треба да се забави нечим другим... Лепо је у старе дане бити књижевник... сликар... научник... Кажу да Гледстон,48 кад нема шта да ради, с одушевљењем проучава античке класике. Ако га отпусте из службе, имаће чиме да испуни живот. Добро је такође да се човек ода мистицизму или... или... Старац је почешао ноге и наставио: — Догађа се и то да стари људи подетиње, онда осете жељу да саде дрвеће, каче ордење на груди... баве се спиритизмом... Зачу се како старица полако хрче. Генерал се подиже и опет погледа кроз прозор. Хладноћа је мрачно куцала на врата, а магла се вукла према шуми и обавијала њена стабла. „Колико још месеци има до пролећа?" мислио је старац притискујући чело на хладно стакло. Октобар... новембар... децембар... Шест месеци!" Тих шест месеци учинише му се због нечег бескрајно дуги, дуги као његова старост. Он прошена по соби и седе на постељу. — Ањута! — позва жену. 48
Чувени енглески политичар и државник XIX столепа — (Прим. прев.)
228
— Но? — Је ли ти апотека закључана? — Не, а зашто? — Ништа... Хтео бих да намажем ноге јодом. Опет наста ћутање. — Ањута! — пробуди старац жену. — Шта је? — Има ли натписа на боцама? — Има, има. Генерал полако упали свећу и изиђе. Сањива Ана Михајловна је још дуго чула шљапкање босих ногу и звецкање боца. Најзад се он вратио, накашљао и легао. Ујутру се није пробудио. Да ли је умро природном смрћу или зато што је одлазио у апотеку, Ана Михајловна није сазнала. А није јој ни било до тога да тражи узрок те смрти. Она се поново збуњено грчевито ужурбала. Почело је давање прилога, пост, заветовање, спремање за одлазак на ходочашће. — У манастир! — шапутала је привијајући се од страха уз стару собарицу. — У манастир!
КРАЈ
229
