Anton Pavlovic - Cehov - Sabrana Dela (Knjiga 6)

ОДАБРАНА ДЕЛА СВЕТСКИХ КЛАСИКА

А.П. ЧЕХОВ

СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 6 САБРАНА ДЕЛА – књига 6 1974

Антон Павлович ЧЕХОВ

назив оригинала: СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 6

САДРЖАЈ 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14.

Степа (Превео: Сергије Сластиков; ред. Б. Ковачевић) Непријатност (Превела: Вида Стевановић) Лепотице (Превела: Вида Стевановић) Имендан (Превео: Миодраг М. Пешић) Наступ (Превела: Вида Стевановић) Обућар и ђаво (Превела: Вида Стевановић) Опклада (Превела: Вида Стевановић) Кнегиња (Превео: Андреј Тарасјев) Досадна прича (Превео: Андреј Тарасјев) Лопови (Превео: Андреј Тарасјев) Гусев (Превео: Михаило Подољоки; ред. М. М. Пешић) Ветропир (Превео: Миодраг М. Пешић) После позоришта (Превео: Миодраг М. Пешић) У прогонству (Превела: Марија Стојиљковић)

СТЕПA (1) (Историја једног путовања) У једно рано јулско јутро изиђоше из срескога града Н., у з-ској губернији, и кренуше, тандрчући широким друмом, олупана, отолуотворена кола без федера, једна од дашх препотопских каруца којима се сада у Русији возе само трговачки помоћници, сточарски трговци и сиромашни Свештеници. Кола су тандркала и шкрипала при најмањем покрету, а кофа, привезана позади, суморно их је пратила — и већ по самим тим звуцима и по жалосним кожним дроњцима што су виорили понегде на њеном обнаженом костуру, могло се судити колико су ова кола трошна и већ спремна да се баце у ђубре. У колима је седело двоје Н-ских становника: један је био Н-ски трговац Иван Иванич Кузмичов, избријан, са наочарима и у сламном шеширу, више налик на чиновника него на трговца, а други — отац Христифор Сиријоки, старешина н-ске цркве Св. Николе, омален старац дуге косе, у сивом кафтану од грубог платна, са цилиндром широког обода и везеним, шареним појасом. Први је о нечему дубоко мислио и тресао главом да растера дремеж; на лицу му се борила уобичајена пословност са добродуошношћу човека каји се малочас растао са родбином и добро гуцнуо; други је, опет, влажним очицама зачуђено гледао у свет божји и смешио се тако широко да се чинило да му осмех прелази чак на обод цилиндра; његово је лице било црвено и као озебло. Сад су обојица, и Кузмичов к отац Христифор, кренули да продају вуну. Растајући се са својим укућанима, малочас су се добро прихватили уштипака са павлаком и, мада је било рано јутро, прилично су повуклм... Обојица су били ванредно расположени. Осим ове двојице, сад описаних, и кочијаша Дениске, који је неуморно шибао бичем пар жустрих алата, у колима се налазио још један путкик — дечак око девет година, лица препланулог и мокрог од суза. Био је то Јегорушка, Кузмичовљев сестрић. С ујаковим допуштењем и благословом од оца Христифора, он беше пошао да негде ступи у гимназију. Његова мамица, Олга Иванонна, удова секретара касације и рођена Кузмичовљева сестра, која је волела образоване људе и отмено друштво, умолила је свога брата, кад је пошао да продаје вуну, да поведе Јегорушку и да га упише у гимназију; и сада је дечак, не разумевајући куда ни зашто иде, седео на боку поред Дениске, држао се за његов лакат да не испадне и одскакао као чајник кад кључа на самовару. Од брзе вожње кошуља му се надула на леђима као клобук, а нова, кочијашка капа с пауновим пером, сваки час му је клизила напотиљак. Он се осећао прекомерно несрећан и плакало му се. Кад су кола пролазила поред затвора, Јегорушка погледа у стражу која је одмерено ходала крај високог, белог зида, у мале прозоре с решеткама, у крст што се блистао на крову и сети се како је пре недељу дана, на дан Казанске мајке божје, када црква слави, ишао с мајком у затвореничку цркву, а пре тога, на Ускрс, одлазио је у затвор с куварицом Људмилом и Дениском и носио ускршње колаче, јаја, питу и пржено месо; затвореници су захваљивали и крстили се, а један је од њих поклонио Јегорушки оловна дугмета за кошуљу, која је сам израдио. Дечак је гледао позната места док су грозна кола јурила крај њих и остављала све иза себе. После затвора промакоше црне, почађале ковачнице, за њима, у пријатном кутку, зелено гробље, ограђено зидом од крупних облутака; иза ограде су весело извиривали бели крстови и споменици који су се скривали у зеленом вишњевом грању и издалека се чинили као беле мрље. Јегорушка се сети како се те беле мрље, кад вишње цветају, помешају с њиховим цветом и претворе у бело море, а кад вишње дозревају, беле споменике и крстове заспу као крв црвене пегице. Иза ограде под вишњама и дању и ноћу спавали су Јегорушкин отац и бака Зинаида Данилосвна. Кад је бака умрла, положили су је у дуг, узак сандук и двема великим парама поклопили јој очи које нису хтеле да се затворе. Она је све до своје смрти била живахна и доносила с трга меке ђевреке посуте маком, а сада спава, спава... Антон Павлович ЧЕХОВ

САБРАНА ДЕЛА – књига 6

страна 2



А иза гробља димиле су се циглане. Густ, црн дим вио се у великим колутовима испод дугих тршчаних кровова приљубљених уза земљу и лено се дизао у висину. Небо над цигланама и гробљем било је гараво, и велике сенке од облака дима милеле су по пољу и путем. У диму око кровова кретали су се људи и коњи, покривени црвеном прашином ... Иза циглана свршавао се град и почињало поље. Јегорушка се последњи пут осврте на град, приљуби лице уз Денискин лакат и горко заплака ... — Још се, је ли, ниси издерњао, плачљивко један! — рече Кузмичов. — Опет, балавац, заслинио! Ако нећеш да идеш, остани. Нико те силом не гони! — Ништа, ништа, брат-Јегоре, ништа то није ... — промрмља брзајући отац Христифор. — Ништа то није, брате ... Призивај бога ... Не идеш у зло, него у добро. Знање је светлост, како се каже, а незнање је мрак... Ваистину је тако. — Хоћеш да се вратиш? — упита Кузмичов. — Хо-хоћу... — одговори Јегорушка јецајући. — Е баш би требало да се вратиш. Ионако узалуд идеш; кренуо чова у шуму да одсече чачкалицу. — Ништа, ништа, брате ... — настави отац Христифор. — Бога призивај ... Ломоносов је исто тако с рибарима тумарао, па је од њега изганао човек чувен у целој Европи. Мудрост, стечена с вером, даје плодове богу угодне. Како је оно казано у молитви? Створитељу на славу, родитељима нашим на радост, цркви и отаџбини на корист ... Тако ти је то. — Има разних користи... — рече Кузмичов палећи јевтину цигару. — Понеко се по двадесет година учи па никакве вајде. — Има и тога. — Неком наука користи, а неком само ум помути. Моја сестра је жена неразумна, сања о отмености и жели да од Јегорке испадне учен човек, а не схвата да бих ја и својим занимањем могао Јегорку усрећити заувек. Ја вала то зато кажем што никога неће остати да тргује и оре ако сви постану учени и отмени. Сви ће од глади поцркати. — А ако сви стану трговати и орати, неће остати нико да иде на науке. И мислећи да су обојица казали нешто убедљиво и значајно, Кузмичов и отац Христифор начинише озбиљна лица и једновремено се накашљаше. Дениска, који је прислушкивао шта говоре и није ништа разумео, одмахну главом и, придигавши се, ошину бичем оба алата. Настаде ћутање. Међутим, пред очима путника пуче широка, бескрајна равница, испресецана ланцем брежуљака. Гомилајући се и извирујући један иза другог, брежуљци су се сливали у узвишење које се пружа са десне стране пута од самога хоризонта и нестаје у љубичастој даљини; возиш се — возиш и никако не разумеш где почиње и где се свршава... Сунце се већ помолило иза града и -тихо, без журбе, прионуло на свој посао. У почетку, далеко испод путника, где се небо са земљом састаје, око хумке и ветрењаче која је издалека личила на мајушног човечуљка што размахује рукама, отегла се по земљи широка, светложута трака; мало после, иста таква трака засветли мало ближе, поче да мили удесно и захвати брежуљке: нешто топло таче Јегорушкина леђа; сноп светлости, прикравши се одостраг, склизну преко кола и коња, пође у сусрет другим светлим сноповима и наједном сва широка степа збаци са са себе јутарњу полутаму, насмеши се и заблиста од росе. Пожњевена раж, коров, млечика, дивља конопља — све, спечено од жеге, црвенкасто и полумртво, сада умивено росом и огрејано сунцем, оживе да поново процвета. Над путем су, с веселим криком, прелетали северни гњурци, у трави се дозивале кртице, а негде далеко јецали вивци. Јато јаребица, уплашено колима, прхну и са својим меким „пррр" полете према брежуљцима. Скакавци, цврчци, зрикавци и ровци удесише у трави своју гудачку, једнолику музику. Не прође много времена, роса се испари. ваздух учма, и преварена степа доби свој суморни јулски изглед. Трава клону, живот замре. Мркозелени, а у даљини љубичасти спарушени брежуљци, са својим мирним, као сенка, тоновима; равница са замагљеном даљином и над њима разапето небо које у степи, тде нема ни шума ни високих планина, изгледа страшно дубоко и прозрачно, чинили су се сада бескрајни, скамењени од туге ... Како је загушљиво и суморно! Кола јуре, а Јегорушка види стално једно исто — небо, равницу, брежуљке... Музика у трави се стишала. Северни гњурци одлетели, јаребице се не виде. Над спарушеном травом, залудни, прелећу гаврани, они налик један на другога, те чине степу још једноличнијом. Лети јастреб изнад саме земље, размахујући лако крилима и наједном се зауставља у ваздуху, баш као да се замислио о јадима живота, затим размахује крилима и као стрела лети над степом, и човек не разуме зашто лети и шта би хтео. А у даљини ветрењача маше крилима ... Ради разноликости, забели се у корову лобања или промакне облутак, изникне за тренутак сива камена жена или осушена бела врба с плавом крешталицом на горњој гранчици, претрчи пут кртица, и опет јуре поред очију коров, брежуљци, гаврани. Али ево, хвала богу, у сусрет долазе кола са снопљем. На самом врху лежи девојка. Сањива и измучена жегом, она подиже главу и посматра људе што јој иду у сусрет. Дениска се забленуо у њу, алати протежу њушке према сноповима, каруце се, шкрипнувши, коснуше натоварених кола и боцкаво класје, као метла, огребе у пролазу цилиндар оца Христифора. — Не гледаш куда идеш, друсло једна! — виче Дениска. — Види како је њушку разјапила, као да ју је стршљен убо! Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 3



Девојка се дремљиво смешка и, напућивши усне, опет леже... А тамо на брегу види се усамљена топола; ко ју је посадио и зашто је ту — бог би га знао. Од њене складне појаве и зеленог руха тешко је одвојити очи. Да ли је срећна та лепотица? Лети жега, зими студен и вејавице, у јесен страшне ноћи кад видиш само помрчину и не чујеш ништа осим распусног ветра што љутито завија, а што је најгоре — целог живота сама, сама... Иза тополе, као јасножути простжрач, од врха брежуљка до самог пута, пружају се као траке пшеничне њиве. На брежуљку је жито већ пожњевено и саденуто у крстине, а доле се тек жање ... Шест жетелаца стоје један поред другог и замахују косама, а косе весело светлуцају и у такту, ове заједно, зује: „вжжи, вжжи!" По покретима жена што везују снопове, по лицима жетелаца, по блеску коса, види се да жега пече и гуши. Црни пас с исплаженим језиком трчи од жетелаца у сусрет каруцама, вероватно хтео би да залаје, али се на по шута зауставља и равнодушно гледа у Дениску који му прети бичем: та још је већа врућина кад се лаје! Једна жена се усправља и, ухвативши се обема рукама за уморна крста, прати очима црвену цицану Јегорушкину кошуљу. Да ли јој се сжидела црвена боја или се сетила своје деце, тек она дуго и непомично стоји и гледа за путницима ... Али ево минуше и пшеницу. Опет се протежу од жеге спржене равнице, мрки брежуљци, жарко небо; опет над земљом лебди јастреб. У даљини, као и раније, маше крилима ветрењача и још увек је слична човечуљку који размахује рукама. Човеку већ дојадило гледати у њу; изгледа као да јој се никада нећеш приближити, да бежи од каруца. Отац Христифор и Кузмичов ћуте. Дениска шиба коње и подвикује им, а Јегорушка више не плаче, него равнодушно гледа пред себе. Жега и чамотиња степе заморили су га. Чини му се да већ одавно путује и труцка се, да му сунце већ одавно жеже у леђа. Нису одмакли још ни десет врста, а он је већ мислио: „Време би било одморити се!" С ујаковог лица се, мало-помало, изгуби добродушност и остаде само сува пословност; његовом избријаном, сувоњавом лицу, нарочито кад је с наочарима, кад су нос и слелоочиице покривене прашином, та сувоњавост даје немилосрдан инквизиторски израз. А отац Христифор непрестано гледа зачуђено у свет божји и смеши се. Ћутећи, размишља о нечем лепом и веселом, а добар, умилан осмех не силази му с лица. Изгледа као да је и ту лепу, радосну мисао умртвила жега у његовој глави ... — А шта мислиш, Дениска, хоћемо ли ми данас стићи наша теретна кола? — упита Кузмичов. Дениска погледа у небо, подиже се, ошину коње и тек онда одговори: — Ако бог да, стићи ћемо пред ноћ ... Зачу се лавеж. Шест огромних степских овчарских паса, наједном, као из заседе, страховито лајући, насрнуше на каруце. Необично зли, косматих њушка као у паука и очију црвених од љутине, они опколише кола и суревњиво гурајући један другог, промукло почеше да урличу. Они су, изгледа, били спремни да са страшном мржњом искидају на парампарчад и коње, и кола, и људе... Дениска, који је волео да дражи и да шиба, обрадова се овоме па се са пакосним изразом на лицу саже и распали бичем једног овчарског пса. Пси још промуклије заурлаше, те коњи полетеше, а Јегорушки, који се једва држао на боку, би јасно, гледајући пасје очи и зубе, да би га за тили часак растргли у комаде кад би спао с кола, али он ипак није осећао страха, него је гледао исто онако пакосно као Дениска, жалећи што у рукама нема бича. Каруце сустигоше стадо оваца. — Стој! — повика Кузмичов. — Држи! О-о-о! Дениска се завали читавим својим телом и заустави алате. Кола се зауставише. — Ходи овамо! — викну Кузмичов чобанину. — Умири те псине, проклете биле! Старац-чобанин, дроњав и бос, у зимској шубари, с прљавом торбом око бедара и с куком на дугој батини — као какво лице из Завета — умири псе, и скинувши шубару, приђе каруцама. А иста таква старозаветна појава је стајала, не мичући се, и на другом крају стада, гледајући равнодушно пролазнике. — Чије је ово стадо? — упита Кузмичов. — Варламовљево! — гласно одговори старчић!. — Варламовљево! — понови и онај чобанин што је стајао на другом крају стада. — А да није јуче прошао овуда Варламов? — Није, вере ми.. . али је прошао њихов књиговођа. — Терај! Каруце кренуше даље, а чобани са својим злим псима остадоше за њима. Јегорушка је и нехотице гледао испред себе у љубичасту даљину, и стало му се већ чинити да се ветрењача с размахнутим крилима приближује. Она је постајала све већа и већа, сасвим порасла и већ су се могла лепо разабрати оба њена крила. Једно је било старо, искрпљено, а друго, недавно начињено од новог дрвета, пресијавало се на сунцу. Каруце су ишле право, а ветрењача је однекуд стала да се удаљује улево. Возили су се, а она је стално одмицала улево, али се није губила из очију. — Богме, дивну ветрењачу подигао Болтва сину! — примети Дениска. — А што ли се то њихов салаш не види? — Он је онамо, иза удолине. Ускоро се показа и Болтвин салаш, а ветрењача се никако још није одмицала назад, нити је заостајала, него је показивала на Јегорушку својим сјајним крилом и махала. Права чаробница!

II Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 4



Око подне каруце скретоше с пута удесно, пођоше мало ходом, па се зауставшне. Јегорушка чу тихи, врло умилни жубор и осети како га по лицу, као прохладна кадифа, помилова неки други ваздух. Из брежуљка, који је природа слепила од огромног, чудовишног камења, кроз стабљику кукуте коју је ту ставио некакав непознати добротвор, вода је цурила танким млазом. Она је падала на земљу провидна, весела, блистава од сунца и, тихо жуборећи, као да замишља да је снажан и буран поток, брзо је јурила некуда улево. Недалеко од брега речица се изливала у локву; врели зраци и усијано тло, који су је жедно пили, одузимали су јој снагу, али мало даље она се, по свој прилици, сливала с другом истом таквом речицом, јер се, отприлике стотину корачаји од брежуљка низ воду, зеленео густ, бујан шевар, из кога су, кад му се каруце приближише, излетеле три шљуке. Путници се зауставише крај потока да се одморе и нахране коње. Кузмичов, отац Христифор и Јегорушка сместише се у оно мало хладовине што је падала од кола и испрегнутих коња, на прострто ћебе, и почеше да једу. Лепа, весела мисао, коју је жега умртвила у глави оца Христифора, сад, пошто се напио воде и појео једно печено јаје, хтела је да се изрази. Он умиљато погледа у Јегорушку, прожвака па поче: — И ја сам, брате, учио. Још измалена бог усади у мене разум и лако поимање; нисам био као остали, јер сам већ тако мали, као што си сада ти, био утеха родитељима и наставницима својим разумевањем. Још ми није било ни петнест година, а већ сам говорио и писао стихове на латинском, баш тако исто као и на руском. Сећам се како сам обично ја носио жезло преосвећеном Христифору. Једном после службе, сећам се као да је данас било, на имендан благочестивог Господара Александра Павловича Благословеног, скидајући се у олтару, владика ме љубазно погледа, па упита: „Рuег bоnе, quаm арреllагis?"1 а ја одговорим: „Сhгistорhоrus sum ".2 А он: „Еrgо, соnnоminаti sumus", то јест ми смо, дакле имењаци ... Затим пита на латииском: „Чији си?" А ја, такође, латински одговарам да сам син ђаkона Сиријског у селу Лебединском. Видећи такву моју прерану зрелост и јасноћу одговора, преосвећени ме благослови и рече: „Напиши оцу да га нећу заборавити, а и тебе ћу имати у виду." Протојереји и свештеници, који су се у олтару десили, слушајући латински диспут, такође се много зачуде и сваки ми, да би ме похвалио, изрази своје задовољство. Још ни бркова нисам имао, а већ сам, брате мој, читао и латински, и грчки и француски, знао филозофију, математику, општу историју и све остале науке. Бог ме је обдарио, зачудо, добрим памћењем. Понекад двапут прочитам, па наизуст запамтим. Наставници и добротвори моји дивили су се и предвиђали да ће од мене изићи најученији човек, светионик цркве. Ја сам и сам мислио да идем у Кијев, да продужим науке, али родатгељи нису дали блатослова. „Ако ћеш", говорио је отац, „целог века учити, кад ћемо ми твоју помоћ дочекати?" Чувши такве речи, напустим науке и ступим у службу. Оно, разуме се, научник од мене није изишао, али се зато нисам о родитеље огрешио, њихову старост сам олакшао, сахранио их како ваља. Послушност је важнија од поста и молитве! Зацело сте сад све те науке заборавили! — примети Кузмичов. — Како да не заборавиш! Хвала богу, већ се осма десетица начела! Из филозофије и реторике понешто још и памтим, али сам језике и математику потпуно заборавио. Отац Христифор зажмуре, промисли и рече полугласно: — Шта је биће? Биће је ствар самобитна којој не треба ничег другог да би постојала. Он замаха главом и насмеја се од задовољства. — Духовна храна! — рече он. — Истина је да материја храни тело, а духовна храна душу! — Оставите науке наукама — уздахну Кузмичов — јер ако не стигнемо Варламова, биће нам науке. — Човек није игла, наћи ћемо га. Ту је он негде; врзма се овуда. Над шеваром пролетеше оне три исте шљуке и у њиховом писку се осећао немир и незадовољство што су их отерали с потока. Коњи су озбиљно мљацкали и фрктали; Дениска је обилазио око њих и, трудећи се да покаже како је потпуно равнодушан према краставцима, пирозима и јајима што су их газде јеле, сав се предао гоњењу коњских мува и обада који су били прионули уз коњске трбухе и леђа. Он је апатично, пуштајући из грла неки особити злобно-победнички звук, уништавао своје жртве, а кад не би успео, љутито је кркљао и пратио погледом сваког срећника који би умакао од смрти. — Дениска, шта радиш тамо! Хајде да се и ти прихватиш! — рече Кузмичов дубоко уздахнувпш и дајући тиме на знање да се већ најео. Дениска бојажљиво приђе ћебету и изабра себи пет крупних и жутих краставаца, званих „семењака" (било га је 'стид да изабере ситније и свежије), узе два печена јајета, црна и напукла, затим неодлучно, као да се плаши да га неко не удари по испруженој руци, таче се прстом пирошке. — Узми, узми — ободри га Кузмичов. Дениска одлучно зграби пирошку и, одлазећи далеко у страну, седе на земљу, окренувши леђа колима. Истог часа чу се такво гласно жвакање да се чак и коњи осврнуше и подозриво погледаше Дениску. Подмиривши се, Кузмичов извади из каруца торбицу с нечим и рече Јегорушки: — Ја ћу да спавам, а ти припази да ми ко не извуче испод главе ову торбицу. Отац Христифор скиде мантију, појас и кафтан; Јегорушка, погледавши га, обамре од чуђења. Он никако није замишљао да свештеници носе чакшире, а отац Христифор је имао праве чакшире од грубог платна увучене у високе чизме и кратак шаренкаст капутић. Гледајући га, Јегорушка је налазио да је у том 1 2

Добри дечаче, како се зовеш? Христифор сам.



страна 5



оделу, које не одговара његовом чину, са својом дугом косом и брадом, много налик на Робинзона Крусоа. Скинувши се, и отац Христифор и Кузмичов легоше у хлад под каруце, окренути лицем један друтом и склопише очи. Дениска, кад престаде да жваће, прући се полеђгушке на припеци и такође склопи очи. — Пазидер да когод не одведе коње! — рече он Јегарушки и одмах заспа. Завлада тишина. Чуло се само како коњи фркћу и мљашћу и како хрчу спавачи; негде у близини јецао је вивак и с времена на време разлегао се писак трију шљука које су долетале да виде нису ли отишли незвани гости; благо роморећи, жуборио је поточић, али сви ти звуци нису нарушавали тишину, нити су будили од запаре учмали ваздух, већ су, напротив, целу природу уљуљкивали у дремеж. Тешко дишући од жеге, која се нарочито осећала сада после јела, Јегорушка отрча до шевара и отуда разгледа околину. Виде оно исто што је гледао до подне: равницу, брежуљке, небо, љубичасту даљину; само су брда сада била ближе и није се вадела ветрењача која је остала далеко позади. Иза каменитог брежуљка, одакле је извирао поток, дизао се други облији и шири; уз њега се приљубио омањи заселак од пет до шест домова. Око кровињара ниси могао видети ни људи ни дрвећа, ни сенки, као да се заселак угушио у врелом ваздуху и изумро. Беспослен, Јегорушка ухвати у трави зрикавца, у песници га принесе уху и дуго га је слушао како свира својим гудалом. Кад му музика досади, појури за ројем жутих лептирова, који су били долетели до шевара на појило, и сам не примети како се опет нађе крај каруца. Ујка и отац Христифор тврдо су спавали; њихов сан ће, зацело, потрајати око два-три сата, све док се не одморе коњи... А како да се утуца то дуго време, и куда човек да се дене од жеге? Тежак задатак... Јегарушка механички потури уста под млаз што је цурио из стабљике; у устима му постаде хладно и замириса му кукута; он је пио уживајући, затим на силу, ове док му се оштра студен из уста не разли по свем телу и док му вода не покваси кошуљу. Затим се приближио колима и стао посматрати спаваче. Ујаково је лице као и пре било пословно. Занесењак у овом послу, Кузмичов је увек, чак и у сну и у молитви у цркви, када се певало „Иже херувими", мислио о својим пословима, ни тренутка их није могао заборавити, па је и сад, вероватно, сањао дењкове вуне, теретна кола, цене, Варламова ... Отац Христифор, међутим, човек мек, лакомислен и смешљив, целог свог живога није знао за тажав посао који би му као смук могао исисати душу. Ни једном од многобројних послова, којих се лаћао у свом животу, није га вукао толико сам посао колико трчкарање и општење с људима, чега има у сваком предузећу. Тако га у овом путовању није занимала толико вуна, Варламов и цене, колико дуг пут, разговори на путу, спавање под колима, јело у невреме... И сада је, судећи му по лицу, зацело сањао преосвећеног Христифора, разговор на латинском, своју попадију, уштипке са павлаком и све оно што Кузмичов није мотао сањати. Док је Јегорушка тако посматрао њихова успавана лица, чу се изненада тихо певање. Нетде подаље певала је жена, а где баш, и на којој страни, тешко је било погодити. Песма тиха, отегнута, и сетна, налик на плач и једва чујна, јављала се сад са десна, сад са лева, сад одозго, сад испод земље, као да је над степом лебдео невидљиви дух и певао Јегорушка се освртао и није могао да се досети одакле та чудна песма; а затим, кад боље ослушну учини му се да то трава пева; у својој песми, полумртва, већ сатрвена, без речи, али жаласно и искрено, убеђивала је она некога да она није ни за шта крива, да ју је сунце невину сажегло; уверавала је да страсно жели да живи, да је још млада, да би и лепа била да није жеге и да није суше; кривицу није осећала, па ипак је молила некога да јој опрости и клела се да јој је неподношљиво болно, тужно и да жали саму себе ... Јегорушка мало послуша и стаде му се чинити да од те жалосне, отегнуте песме ваздух поста још загушљивији, врелији и непокретнији. Да би заглушио песму, он, певајући и трудећи се да лупа ногама, отрча до шевара. Отуда погледа на све стране и пронађе ону жену која је певала. Крај последње сеоске кровињаре стајала је жена у краткој доњој сукњи, дугонога и кратка као чапља, и нешто просејавала; испод њеног сита је по брежуљку полагано вејала бела прашина. Сада је било јасно да је то она певала. На неколико корака од ње, непомично је стајало мало мушкарче, само у кошуљи и без кале. Као очарано песмом, није се мицало и гледало је негде доле, по свој прилици у Јегорушкину црвену кошуљу. Песма се утиша. Јегарушка доврља до кола, и залудан, забави се опет око воденог млаза. И опет се чу отегнута песма. Певала је стално она иста краката жена за брежуљком у сесхцету. Јегорушку поново обузе његова туга. Одвоји се од цеви и подиже очи. Оно што је опазио било је тако неочекивано да се мало уплашио. Изнад његове главе, на једном од великих, тешких каменова стајао је дечачић, само у кошуљи, буцмаст, великог, надувеног трбуха и танких ножица, исти онај што је малочас стајао крај жене. Забезекнут и малко уплашен, као да пред собом види дошљаке с оног овета, нетремице и отворених уста, пиљио је он у Јегорушкину црвену кошуљу и каруце. Црвена боја кошуље мамила га је и годила му, а каруце и људи што су под њима спавали, будили су његову радозналост; можда ни сам није приметшо како су га пријатна црвена боја и радозналост домамили одоздо из сеоцета и вероватно се сада чудио својој смелости. Јегорушка је дуго мерио њега, а он Јегорушку. Обојица су ћутали и осећали неку нелагодност. После дутог ћутања Јегорушка упита: — Како се зовеш? Образи незнанчеви се још више надуше; он се прислони леђима уз камен, избечи очи, покрете лако усне и одговори промуклим басом: — Тит. Дечаци више не рекоше један другом ни речи. Поћутавши још мало и не одвајајући очију од Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 6



Јегорушке, тајанствени Тит диже једну ногу, напипа петом тачку ослоица и успе се на камен; одатле се, узмичући натрашке и нетремице гледајући Јегорушку, као да се боји да га он не удари позади, попе на следећи камен и тако се успињао све док потпуно не ишчезе за врхом брежуљка. Пратећи га очима, Јегарушока обргли колена рукама и обори главу... Врели зраци су му пекли потиљак, врат и леђа. Сетна песма је час замирала, час се опет чула у учмалом, загушљивом ваздуху; поток је једнолико жуборио, коњи мљаскали, а време се отегло у бесконачност, као да је обамрло. Чинило се да је од јутра прошло већ сто година... Да није бог хтео да Јегорушка, каруце и коњи замру у том ваздуху, и као брегови се скамене и остану вечно на једном мвсту? Јегорушка подиже главу и буњивим очима погледа испред себе; љубичаста даљина, која је дотле била непомична, зањиха се и заједно с небом пође некуда још даље ... Она повуче мрку траву, шевар и Јегорушка појури необично брзо за даљином што је бежала. Нека сила га је нечујно вукла некуд, а за њим у потеру појурише врућина и сетна песма. Јегорушка спусти главу и затвори очи... Први се прену Дениска. Њега нешто уједе, јер скочи, брзо се почеша по леђима и рече: — Анатема те било, што нећеш већ једном да цркнеш! Затим приђе потоку, напи се и дуго се умиваше. Његово брботање и пљесак воде пренуше Јегорушку из заноса. Дечак погледа на његово мокро лице, покривено капљицама и крупним пегама, због којих му је кожа била налик на мрамор, и упита: — Хоћемо ли скоро кренупи? Дениска погледа колико је сунце на небу одскочило, па одговори: — Требало би ускоро. Он се обриса крајем од кошуље, па начинивши врло озбиљно лице, поче скакати на једној нози. — Деде, ко ће брже стићи до шевара! — рече он. Јегорушка беше изнемогао од жеге и сањивости, али ипак стаде скакати за њим. Дениски је било већ око двадесет тодина, служио је као кочијаш и спремао се за женидбу, али још није престајао да се понаша као дериште. Много је волео да пушта змајеве, да хвата голубове, да се игра клиса, да се утркује, и увек се мешао у дечје игре и свађе. Требало је само да газде оду или заспе, па да се он забави нечим као што је скакање на једној нози и бацање пиљака. Сваком се одраслом човеку, кад би гледао ово искрено одушевљење с којим се он лудирао у друштву жутокљунаца, тешко било уздржати да не каже: „Ала је ово неки мамлаз!" А деци то мешање одраслог кочијаша у њихову област није изгледало нимало чудно: нека се игра, само нека се не туче. Исто тако, кучићи не сматрају да је чудно кад у њихово друштво забаса некакав велики, доброћудни пас и почне да се игра с њима. Дениска је престигао Јегорушку и збот тога је, изгледа, био врло задовољаи. Он намигну, и да би показао да може на једној нози скакати докле хоћеш, понуди Јегорушки да скачу дуж пута и отуда, не одмарајући се, натраг до каруца. Јегорушка не пристаде на овај предлог, јер се беше много задувао и изнамогао. Наједном Дениска начини врло озбиљно лице, какво није имао чак ни кад би му Кузмичов читао буквицу или потезао на њега батином; ослушкујући, он се тихо спусти на једно колено, док му се на лицу показа израз строгости и страха, какав бива у људи кад слушају штогод безбожно. Он упери очи у једну тачку, полако диже увис шаку, скупљену као чамчмћ, и наједном се прући потрбушке по земљии, па лупи по трави скупљеном шаком. — Укебао сам га — промумла он победоносно и, уставши, принесе Јегорушкиним очима великог цврчка. Мислећи да је цврчку то пријатно, Јегорушка и Дениска га поголицаше прстима по широким, зеленим леђима и поиграше се његовим брчићима. Затим Дениска ухвати дебелу муву, која се беше напила крви, и даде је цврчку. Врло равнодуишо, баш као да се већ одавно познаје с Дениском, цврчак покрете овоје велике чељусти сличне визиру и одгризе муви трбух. Затим га пустише, он блесну ружичастим наличјем својих крила и, спустивши се у траву, одмах удеси своју песму. Пустише и муву; она разви крила и без трбуха одлете коњима. Испод каруца се чу дубок уздах. То се пробудио Кузмичов. Он брзо диже главу, брижно погледа у даљину и по том потледу који равнодушно склизну поред Јеторушке и Дениске, видело се да је, чим се пробудио, помислио на вуну и Варламова. — Оче Христифоре, устајте, време је! — поче он узнемирено. — Спавате, а ионако смо већ преспавали посао! Дениска, прежи! Отац Христифор се пробуди с истим осмехом с каквим је заспао. Лице му се од сна смежурало, изборало, као да је постало упола мање. Пошто се умио и обукао, он полако извади из џепа мали, замашћен псалтир и, окренувши се лицем истоку, поче шаптати, читати и крстити се. — Оче Христифоре! — рече прекорно Кузмичов. — Време је да се иде, коњи су већ спремни, а ви, забога ... — Одмах ћу, одмах... — промрмља отац Христифор. — Треба мало катизме читати... Данас их још нисам читао. — Можете и доцније. — Иване Иваничу, па ја сам сваки дан свештеник ... Незгодно је. — Та неће вас бог за то казнити! Читавих четврт часа отац Христагфор је стајао непомично лицем према истоку и мрдао уснама, а Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 7



Кузмичов га је готово с мржњом гледао и нестрпљиво слегао раменима. Нарочито га је љутило кад је отац Христифор после сваке „славе", увлачио у себе ваздух, брзо се крстио и намерно, да би се и други крстили, трипут говорио гласно: — Алилуја, алилуја, алилуја, слава тебје боже! Најзад, он се осмехну, погледа у небо и, остављајући псалтир у џеп, рече: — Finis!3 Мало после каруце се кретоше. Као да су ишле назад, а не напред, путници су видели oно исто што и до подне. Брегови су се. још увек губили у љубичастој даљини и није им се видело краја; промицао је коров, облуци, пролетале пожњевене њиве и стално исти гаврани и јастреб, достојанствено размахујући крилима, летели су над степом. Ваздух је постајао све непокретнији од жеге и тишине, покорна природа каменила се у ћутању... Ни ветра, ни чилог, свежег звука, ни облачка. Али гле, најзад, кад се сунце стаде клонити западу, степа, брежуљци и ваздух не издржаше тај притисак и изгубивши стрпљење, намучивши се, покушаше да збаце са себе јарам. Иза брежуљака се изненада појави пепељасто-бео, руњав облак. Он се погледа са степом као да хоће да каже: ја сам опреман — и натмури се. Наједном се у непокретном ваздуху нешто преломи, ветар снажно груну и са шумом, са звиждуком, заковитла се по степи. Истог часа трава и прошлогодишњи коров замрморише, путем се заковитлаше вихори прашине, јурећи низ степу и насећи са собом сламу, вилине коњице и перје, као црни увојити стуб дигоше се до неба и помрачише сунце. Степом уздуж и попреко, спотичући се и скачући, појурише пољски цветови „белоноге", а један од њих западе у вихор, заврте се, као птица, полете небу и претворивши се тамо у црну тачку, изгуби се из вида. За њим полете други, па трећи, и Јегорушка виде како се два цвета сударише у плавој висини наваливши један на другога као у двобоју. Крај самог пута прхну дропљица. Треперећи крилима и репом, обливена сунцем, личила је на металну рибицу или на барског лептира у кога се, кад трепери над водом, крила сливају с брчићима, па изгледа да му брчићи расту и спреда и позади и са стране... Дршћући у ваздуху као инсект, размећући се својим шаренилом, дропљица се диже високо у правој линији, затим, вероватао уплашена облаком прашине, удари у страну и дуго се још видело како трепери ... Уто, узнемиран вихором и не схватајући шта се то збива, из траве излете прдавац. Летео је низ ветар, а не обратно, као све птице; од тога му се перје накострешило, па се сав надуо те је нарастао колико кокош и добио врло љутит, одважан израз. Једино гаврани, остарели у степи и привикли на њене страхоте, мирно су летали над травом, или равнонушно, ни на кога оне обраћајући пажњу, кљуцкали својим дебелим кљунсквима суву земљу. Иза брда потмуло загрме; запахну свежина. Дениска весело звизну и ошину коње. Отац Христифор и Кузмичов, придржавајући своје шешире, уперише поглед у брда... Не би било лоше да попрска киша! Требало је, изгледа, још само мало, један напор, и степа би победила. Али нека невидљива, угњетачка сила, мало-помало, окова ветар и смири прашину, и опет, као да ничега није било, завлада тишина. Облак се сакри, спржени брежуљци се натмурише, ваздух послушно учма; једино што су узнемирени вивци негде јецали и јадали се на судбину. Убрзо затим паде вече.

III Кроз вечерњи сумрак указа се велика једно-спратна кућа са зарђалим лименим кровом и мрачним прозорима. Ова се кућа називала коначиште, мада у њој није имало честито где да се коначи, а стајала је насред степе без икакве ограде. Мало подаље од ње, црнео се бедан мали вишњик ограђен плотом од прућа, а под прозорима, са обореним тешким главама, стајали су успавани сунцокрети. У вишњику је клопарала мала ветрењача, подигнута зато да би чегртањем плашила зечеве. И више се ништа није видело ни чуло око куће осим степе. Чим су се каруце зауставиле крај трема са настрешницом за коње, у кући се чуше радосни гласови — један мушки, други женски —- зашкрипаше врата на шаркама и крај каруца у трен ока изниче висока, мршава прилика, која је млатарала рукама и скутовима. То је био газда коначишта Мојсије Мојсејич, средовечан човек врло бледог лица и лепе браде, црне као зифт. Одевен је био у изношени црни капут на струк, који је висио на његовим уским раменима као на вешалици, док су се скутови као крила ширили сваки пут кад би Мојдаје Мојсејич од радости или од ужаса пљеснуо рукама. Осим тога капута, на домаћину су биле још широке беле чакшире и кадифени прсник с мрким цветовима, налик на џиновске стенице. Мојсије Мојсејич, познавши путнике, најпре просто обамре од навале осећања, затим пљесну рукама и застења. Скутови му завијоршпе на капуту, леђа се повише у лук и бледо лице се искриви у такав осмех као да је долазак каруца за њега био не само пријатан већ и болно сладак. — Ах, боже мој, боже мој! — уситни он танким, певушећим гласом, сав задуван, ужурбан, сметајући својим покретима путницима да изађу из кола. — Срећног ли данас дана за мене! Ах, шта ли садека треба да почнем! Иване Иваничу! Оче Христифоре! А какав још то лепушкасти господичић седи на боку, бог ме видео! Ах, боже мој, шта сам се укипио на једном месту па не зовем госте у собу? Изволите, најпонизније 3

Заврших.



страна 8



молим ... изволите само! Дајте мени све своје ствари... Ах, боже мој! Мојсије Мојсејич, претурајући по каруцама и помажући гостима да изиђу, наједном се осврте назад и повика тако страшним, пригушеним гласом, као да се дави, па зове у помоћ: — Соломоне! Соломоне! — Соломоне! Соломоне! — понови у кући женски глас. Врата на шаркама зашкрипаше и на прагу се показа омален, млад Јеврејин, риђ, великог орловског носа и са ћелом усред ретке, коврџаве косе; имао је на себи кратак, врло изношен капут заокругљених пешева и кратких рукава, и кратке панталонице од трикоа, због чега се и сам чинио кратак и кус, као очерупана птица. То је био Соломон, брат Мојсија Мојсејича. Он приђе каруцама ћутећи, без поздрава, и смешећи се некако чудновато. — Иван Иванич и отац Христифор су дошли — рече му Мојсије Мојсејич таквим нагласком као да се бојао да му овај неће поверовати — О, мај', чудноватог случаја, тако добри људи се дигли па дошли. Деде, Соломоне, носи ствари! Изволите, драги гости! Мало после Кузмичов, отац Христифор и Јегорушка седели су већ у великој, мрачној и празној соби за старим храстовим столом. Тај сто био је готово једина ствар у одаји, јер у великој соби осим овога стола, широкога дивана с поцепаном мушемом и трију столица, није било никаквог другог намештаја. Али столице тешко би се могле назвати столицама. То је била некаква жалосна слика правог намештаја, с мушемом која је одавио дотрајала, с наслонима неприродно заваљеним уназад, због чега су столмце необично личиле на дечије санке. Тешко би човек погодио на какву је удобност мислио непознати столар затурајући тако немилосрдао наслоне; пре би се помислило да ту и није крив столар, већ неки пролазник, силеџија, који је, желећи да се похвали својом снагом, савио столицама наслоне, затим узео да то поправи, па их још више затурио. Соба је изгледала мрачна. Зтадови су били сиви, таваница и греде почађавели, по поду су зјапиле пукотине и зијале рупе богзна како настале (мислио би човек да их је избушио потпетицом опет онај исти силеџија). Изгледало је да би у соби било мрачно чак и кад би се у њој обесило и десет лампи. Ни на зидовима, ни на прозорима није било ничега што би личило на украсе. Додуше, на једном зиду, у сивом дрвеном оквиру, висила су нека правила с двоглавим орлом, а на другом, у истом таквом оквиру, некаква гравира с натписом Равнодушност људи. Према чему су људи били равнодушни, није се могло разумети, јер је гравира била јако потамнела од времена и необично испљувана мувама. Соба је заударала на устајалост и киселину. Уводећи госте у собу, Мојсије Мојсејич није престајао да се увија, пљеска длановима, цифра и радосно узвикује; он је сматрао да је поребно да све то чини како би се показао необично услужан и љубазан. — Када су прошла овуда наша теретна кола? — упита та Кузмичов. — Једна партија је прошла данас сабајле, а друга се, Иване Иваничу, одмарала овде о ручку и предвече отишла. — А... прође ли овуда Варламов или можда још није прошао? — Није прошао, Иване Иваничу. Јуче сабајле прође његов књиговођа Григорије Јегорич и рече да је он, по свој прилици, садека на салашу код молокана.4 — Врло добро. Ми ћемо, дакле, сад најпре стићи товар, па ћемо онда код молокана. — Шта вам је, Иване Иваничу! — ужасну се Мојсије Мојсејич пљескајући рукама. — Зар ноћу да идете? Ви лепо повечерајте и преноћите, а сутра, ако бог да, поћи ћете сабајле и стићи кога треба! — Нема се кад, нема се кад... Извините, Мојсије Мојсејичу, други пут ћемо, а сада немамо времена. Поседећемо четврт сата па поћи, а преноћити можемо и код молокана. — Само четврт часића! — јаукну Мојсије Мојсејич. — Зар вас није страх од бога, Иване Иваничу! Натераћете ме да вам капе сакријем и да катанац ставим на врата! Бар се мало прихватите и чаја сркните! — Немамо времена да се ваздан частимо — рече Кузмичов. Мојоије Мојсејич наже главу у страну, преви колена и истури дланове као да се брани од удараца, па с болно слатким осмехом стаде преклињати: — Иване Иваничу! Оче Христифоре! Та будите тако добри, сркните код мене чаја! Зар сам ја, побогу, тако рђав човек да се код мене ни чај попити не може? Иване Иваничу! — Па де, чај можеш пошсти — уздахну самилосно отац Христифор. — То нас неће задржати. — Па хајде баш! — пристаде Кузмичов. Мојсије Мојсејич уздрхта, радосно одахну и стресајући се, као да је баш тога часа искочио из хладне воде у топлоту, појури вратима и повика страшним, пригушеним гласом, каквим је малочас звао Соломона; — Розо! Розо! Дај самовар! После једног минута врата се отворише и у собу, с великим служавником у рукама, уђе Соломон стављајући служавник на сто, он је подругљиво гледао некуда у страну и као и раније чудно се осмехивао. Сад се при светлости лампице могао разабрати његов осмех; он је био врло сложен, и изражавао много осећања, али је једно међу њима преовлађивало — отворено презрење. Као да је мислио о нечем смешном и глупом, као да некога није могао трпети и као да је некога презирао, нечему се радовао и чекао згодан тренутак да подсмехом увреди и грохотом се насмеје. Његов дуги нос, дебеле усне и лукаве, избуљене очи 4

Једна верска секта.



страна 9



као да су се једва уздржавале да не прсну у смех. Потледавши у његово лице, Кузмичов се заједљиво насмеши и упита: — Соломоне, зашто летос не дође к нама у Н. на вашар да представљаш Чивуте? Пре две године, тога се и Јегорушка врло добро сећао, Соломон је у Н. на вашару, у једној шатри, изводио сцене из јеврејског живота и пожњео велики успех. Подсећање на то није учинило на Соломона никакав утисак. Не одговоривши ништа, он изађе и убрзо се врати са самоваром. Кад је завршио посао око стола, он оде у страну, скрсти руке на грудима, па истуривши напред једну ногу, заустави свој подругљиви поглед на оцу Христифору. Његово надмено и презриво држање било је изазивачко, али у исти мах и необично жалосно и комично, јер што се више трудио да својом позом изазове поштовање, тим су живље падале у очи његове кратке панталонице, кус капутић, нос као с карикатуре и сва његова птичија, очерупана појава. Мојсије Мојсејич донесе из друге собе столичицу и седе мало подаље од стола. — Пријатно! Изволите! — поче он да занима госте. — Нек вам је наздравље. Ви сте ми ретки гости, много ретки, а оца Христифора нисам видео већ пет година. И нико баш неће да ми каже чији је то тако добар господичић? — упита он нежно, погледајући у Јегорушку. — То је синчић моје сестре Олге Ивановне — одговори Кузомичов. — А куда ће? — Да учи. У гимназију га водим. Мојсије Мојсејич из уљудности даде свом лицу израз дивљења и значајко замаха главом. — О, то је лепо! — рече он подигавши прст према самовару, као да му прети. — То је лепо! Из гимназије ћеш изаћи тако велики господин да ћемо ти сви капе скидати. Бићеш паметан, ботат, с амбицијама, а мамица ће се радовати. О, то је дивно! Он поћута мало, протрља своја колена и поче тоном у коме се мешала шала са поштовањем: — Ви ме, богме, извините, оче Христифоре, али ја се спремам да напишем тужбу владици како ви трговцима хлеб одузимате. Прилепићу на тужбу таксу и написати како отац Христифор зацело има зарађених пара кад је почео трговати и вуну продавати. — Да, пало ми, ето, на ум под старост ... — рече отац Христифор и засмеја се. — Пребацио сам се, брате, из поповског еснафа у трговачки. Уместо да сад код куће седам и богу се молим, ја се трескам кано фараон на својим двоколицама . . . Бриге су то! — Ал' зато ћете паре да намлатите! — Таман посла! Добићу ја шупаљ нос до очију, а не паре. Вуна није моја, већ зета Михаила! — Па зашто он онда није пошао? — Шта ћеш ... још му се мајчино млеко није на уснама осушило. Умео је вуну да купује, али да је прода ... не уме, још је млад. Ове је своје новце страћио, хтео је да постане газда, да му се цео свет диви, а кад је стао да је крчми, ни цену коштања му нико није понудио. Натезао ти се момак целу годину дана, па најзад дошао к мени и вели: „Татице, продајте вуну, смилујте се! Ништа вам ја то не знам!" Тако вам је то. Кад дође у шкрипац, одмах ... татице, а раније се и без татице могло. Када је пкуповао, није питао, а сад, кад је догорело до ноката, зови татицу. А шта може татица? Да није Ивана Иванича, ни татица не би ништа учинио. Мука ти је с њима! — Да, мука ти је жива, богме, с децом! — уздахну Мојсије Мојсејич. — Шесторо их имам. Једног учи, другог лечи, трећег на рукама наси, а кад порасту, онда тек настају невоље. Не само садека него је чак и у Светом писму тако било. Док су у Јакова деца била одала, плакао је, а кад су му порасла, још грђе је стао плакати! — Да, да ... — сложи се отац Христифор, замишљено гледајући у чашу. — Ја, додуше, немам чега ради на Господа да ропћем; дочекао сам старе дане, какве свима од бога желим. Добре људе сам код себе погостио, синове сам на пут извео и сада сам слободан; своју дужност сам извршио, пут ми је, ако усхтем, на све четири стране отворен. Живим полагацко са овојом попадијом, једем, пијем и почивам, радујем се унучићима и богу молим, а ништа ми више и не треба. Живим као бубрег у лоју и нико ме се не тиче. Од рођења нисам никакве жалости имао и сад, ако би ме, рецимо, цар упитао: „Шта ти треба? Шта желиш?" Та баш ми ништа не треба! Све имам и за све богу хвала. У целом граду нема човека срећнијег од мене. Само, ето, грехова имам много, али опет мора се и то рећи, једини је бот без греха. Зар није тако? — Вала, тако је. — Оно јест, зуба немам, севају ми старе кости, те час ово, час оно ... ту је сипња и друге заврзламе.. . Поболевам, снага издала, али, кажи и сам, доста сам живео! Осамдесета ми је! Не може се вечито ни живети, треба знати меру. Отац Христифор се наједном нечега сети, загрцну се над чашом и закашља од смеха. Мојсије Мојсејич се такође из учтивости засмеја. — Будалаштине! — рече отац Христифор и одмахну руком. — Дође ми у госте мој старији син Гаврило. Он је свршио медицину и ради у черњиговској губернији као самоуправни лекар. Дакле .. велим ја њему: „Ето, сипња, те ово, те оно... Доктор си, лечи оца!" Он ме омах скиде, покуца, послуша, па разне тамо заврзламе ... трбух изтњечи, и затим рече: „Вама, татице, треба да се лечите компримираним ваздухом." Отац Христифор се зацени од грчевита смеха, све га сузе облише, те устаде. — А ја му велим: „Нек иде с милим богом тај компримирани ваздух!" — изгавори он кроз смех и Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 10



одмахну обема рукама. — Нек иде с милим богом! Мојсије Мојсејич се такође диже и, ухватавши се за трбух, зацени се од неког пискутавог смеха, сличног лајању пудлице. — Нек иде с милим богом тај компримирани ваздух! — понови отац Христифар смејући се грохотом. Мојсије Модсејич подиже глас за два тона више и тако се грчевито засмеја да се једва одржа на ногама. — О, боже мој ... — стењао је он кроз смех. — Не могу да дахнем... Тако сте ме насмејали, да... јао!... Издахнућу ... Он се смејао и говорио, а овамо је, међутим, преплашено и подозревајући погледао у Соломона који је стајао у ранијој пози и смешио се. Судећи по његовим очима и осмеху, он је презирао и мрзео озбиљно, али то никако није пристајало његовој очерупаној фигурици, те се Јегорушки чинило да су тај изазивачки став и пакосни, презриви израз, хотимични, да би изигравао будалу и насмејао драге госте. Испивши ћутећи шест чаша, Кузмичов рашчисти пред собом место на столу, узе торбицу, ону исту што му је, док је под колима спавао, лежала под главом, одвеза врпцу на њој и истресе је. Из торбице се просуше на сто свежњеви новчаница. — Док још има времена, хајдете, оче Христифоре, да пребројимо паре — рече Кузмичов. Видвеши новце, Мојсије Мојсејич се збуни, устаде и као пажљив човек који не жели да зна туђе тајне, на прстима и машући рукама, изиђе из собе. Соломон остаде на своме месту. — Колико има свежњева са банкама од једне рубље? — поче отац Христифор. — Педесет... Од по три рубље деведесет... А банке од двадесет пет и сто рубаља сложене су у свежњеве од хиљаду рубаља. Ви одбројте седам хиљада осам стотина за Варламова, а ја ћу бројати за Гусјевича. Само пазите, немојте да се забуните... Јегорушка никад није видео толико новаца колико их је сад било на столу. Новаца је, вероватно, било врло много, јер је овежањ од седам хиљада осам стотина, који је отац Христофор одвојио за Варламова, према целој гомили изгледао врло мали. У другој прилици би толики силки новци можда запрепастили Јегорушку и нагнали га да размишља о томе колико се ђеврека, земички и колача с маком може купити за толику гомилу, а сад је све посматрао равнодушно и само је осећао одвратки мирис трулих јабука и гаса, који се ширио од новаца. Био је измучен труцкањем на каруцама, уморан и спавало му се. Глава му је падала од умора, очи се лепиле, а мисли мрсиле као конци. Да се само могло, он би са задовољством спустио главу на сто, затворио очи да не види лампу и прсте што су се мицали над гомилом, и пустио своје клонуле, сањиве мисли да се још више замрсе. Кад се упињао да не дрема, пламен у лампи, шоље и прсти су се удвајали, самовар се љуљао, а мирис трулкх јабука као да је био јачи и одвратапији. — Ах, те паре, те паре! — уздасао је отац Христифор осмехујући се. — Баш је мука с њима! Сад мој Михаило сигурно спава, и приснива му се да ћу му толику гомилу донети. — Ваш Михаило Тимофејич је неразуман човек — рече полугласно Кузмичов — није он за овај посао, а ви сте промућурни и лако ћете схватити. Могли бисте ми дати, као што сам говорио, вашу вуну, па се вратити кући, а ја бих вам, ето, дао још по пола рубље поврх цене, просто из поштовања. — Не, Иване Иваничу — уздисао је отац Христифор. — Хвала вам на пажњи... Наравно, да се ја питам, не бих ни речи рекао, али, сами знате, вуна није моја ... Мојсије Мојсејич уђе на прстима. Трудећи се, из пажње, да не гледа у гомилу новаца, он се прикраде Јегорушки и повуче га одостраг за кошуљу. — Оди-дер, господичићу — рече он полугласно, — да ти покажем једног мецу. Много је страшан, љут! У-у! Сањиви Јегорушка устаде и тромо се крете за Мојсијем Мојсејичем да види медведа. Кад је ушао у једну прилично малу собу, њему, још пре него што је ишта угледао, стаде дах од неког киселог и устајалот задаха који је овде био много гушћи него у великој стби и одовуд се, по овој прилици, и шиио по целој кући. Једну половину собе запремала је велика постеља, покривена прљавим јорганом, а другу — орман с фиокама и гомила свакојаких прња, почињући од добро уштирканих сукњи па до детињих гаћица и нараменица. На орману је горела лојана свећа. Уместо обећаног медведа, Јегорушка спази веику, врло дебелу Јеврејку, расплетене косе, у црвеној фланелској хаљини с црним бобицама; она се с муком провлачила краз уски пролаз између постеље и ормана, са дугим болним уздасима као да је боле зуби. Угледавши Јегорушку, она начини плачно лице, отегнуто уздахну и пре него што се дете прибра, она му гурну отод нос кришку хлеба, намазану медом. — Једи, дете моје, једи! — рече она. — Ти си овде без мамице и нема ко да те нахрани. Једи. Јегорушка стаде јести, мада му после бомбона и колача с маком које је јео сваки дан код куће, нимало није пријао мед, пун воска и пчелињих крила. Он је јео, док су га Мојсије Мојсејич и Јеврејка гледали и уздисали. — Куда идеш сад, дете моје? — упита Јеврејка. — Да учим — одговори Јегорушка. — А колико вас мамица има? — Само мене. Нема више никота. — Аох! — уздахну Јеврејка и подиже очи горе. — Сирота мамица, сирота мамица! Како ли ће туговати и плакати! Кроз годину дана и ми ћемо нашега Наума одвести да учи! Ох! Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 11



— Ах, Наум, Наум — уздахну Мојсије Мојсејич, и на његовом бледом лицу кожа нервозно задрхта. — Само да није тако болешљив! Прљави јорган се помаче и испод њега се указа гргурава дечја глава на врло танком врату: два црна ока блеснуше и радознало се зауставише на Јегорушки. Мојсије Мојсејич и Јеврејка, не престајући да уздишу, приђоше орману и стадоше говорити о нечему јеврејски. Мојсије Мојсејич је говорио полугласно, дубоким басом, и његов јеврејски говор је личио на непрекидно: „гал-гал-гал-гал", а жена му је одговарала танким ћурећим гласићем, те је у ње испадало нешто налик на „ту-ту-ту-ту..." Док су се они договарали, испод прљавог јоргана провири друга гргурава главица на танком врату, за њом трећа, потом четврта... Да је Јегорушка имао живу машту, могао је памислити да под јорганом лежи стоглава аждаја. — Гал-гал-гал... — говорио је Мојсије Мојсејич. — Ту-ту-ту-ту... — одговарала му је Јеврејка. Дотовор се сврши тиме што Јвврејка са дубоким уздахом отвори орман, одви тамо неку зелену крпицу и извади из ње велики лецидерски колач од ражи, у облику срца. — Узми, дете моје — рече она пружајући Јегорушки колач. — Сада овде немаш мамице, нема ко поклона да ти да. Јеторушка гурну колач у џеп и упути се вратима, јер се просто гушио од устајала кисела ваздуха у коме су домаћини живели. Вратавши се у велику собу, он се намести на дивану што је мотао удобније и пусти мислима на вољу. Кузмичов је баш у тај мах завршио бројање и враћао новце у торбицу. Није се према њима понашао баш с мното поштовања и гурао их је у прљаву торбицу без икакве милости, тако равнодушно као да нису били новци, већ отпаци хартије. Отац Христифор је разговарао са Соломоном. — Дакле, шта је, Соломоне премудри? — питао је зевајући и крстећи уста. — Како иду послови? — За какве то послове питате? — одврати Соломон и потледа тако пакосно као да су га сумњичили за какав злочин. — Па тако, уопште ... Ша ми радиш? — Шта радим? — упита Соломон и слеже раменима. — Што и остали... Видите да сам лакеј. Ја лакеј код брата, брат лакеј код пролазника, пролазници лакеји код Варламова, а кад бих ја имао десетак милиона, онда би Варламов био мој лакеј. — А због чега би он био твој лакеј? — Због чега? Па зато што нема ниједнога господина или милионара који не би, само да стекне још коју копејку, стао лизати руке шугавом Чивутину. Ја сам сад шугави и бедни Чивутин, ови ме гледају као псето, а кад бих имао пара, онда би Варламов преда мном изигравао будалу, као Мојсије пред вама. Отац Христифор и Кузмичов се згледаше. Ни један ни други нису разумели Соломона. Кузмичов га строто и суво погледа та упита: — Како то ти, глупаче један, упоређујеш себе са Варламовим? — Нисам још толико глуп да упоређујем себе са Варламовим — одговори Соломон подругљиво, мерећи своје саговориике. — Мада је Рус, Варламов је у души шугави Чивутин: цео му је живот у новцима и богаћењу, а ја сам своје паре у пећи спалио. Мени нису потребни ни новци, ни земља, ни овце, и није ми стало да ме се боје и скидају капе кад пролазим. Значи да сам паметнији од вашег Варламова и да више личим на човека! Мало после Јегорушка кроза сан чу како Соломон гласом потмулим и промуклим од мржње која га је гушила, брзајући и врскајући, поче о Јеврејима; у почетку је говорио правилно руски, затим пређе на тон оних што причају шале из јеврејског живота и стаде говорити као вашарски лакрдијаш с претераним јеврејским нагласком. — Чекај ... — прекиде га отац Христифор. — Ако ти се твоја вера не допада, ти је промени, а подсмевати се, грех је; није никакав човек онај ко се својој вери руга. — Ви ништа не разумете — грубо га прекиде Соломон. — Ја вама о једном, а ви друго... — Е, баш се види да си глуп човек — уздахну отац Христифор. — Ја те поучавам како умем, а ти се љутиш. Ја теби старачки, полако, а ти запео као ћуран' пућ, пућ, пућ! Баш си чудан, заиста... Уђе Мојсије Мојсејич. Он узнемирено погледа Соломона и своје госте, и кожа на лицу опет му нервоз!но задрхта. Јегорушка се осврте и погледа око себе; летаммце он спази Соломоново лице и то баш у часу кад је с три четвртине било окренуто према њему и кад му сенка од дугог носа пресече сав леви образ; презрива осмеха, помешана са том сенком, блиставих, подругљивих очију, охола израза, Соломон са својом очерупаном: појавом, која се удвајала и треперила пред Јегорушкиним очима, сад више није био налик на будалу, него на нешто попут нечистог духа што се покаткад само у сну присни. — Ала вам је овај као суманут, Мојсије Мојсејичу, бог га видео! — рече с осмехом отац Христифор. — Требало би да га негде сместите, ожените, да учините нешто ... Просто не личи на човека .. Кузмичов се љутито намршти. Мојсије Мојсејич опет узнемирено и испитивачки погледа и у брата и у госте. — Соломоне, изиђи одавде! — строго рече он. — Изиђи! И он додаде још нешто јеврејски. Соломон се крто насмеја па изиђе. — А шта је то било? — уплашено упита Мојсије Мојсејич оца Христифора. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 12



— Заборавља се — одговори Кузмичов. — Насртљив је и много о себи уображава. — То сам и слутио! — ужасну се Мојсије Мојсејич, пљеанувши рукама. — Ах, боже мој! Боже мој! — прамрмља он полугласно. — Али ви будите тако добри па извините и немојте примити срцу. То је страшан човек, страшан човек! Ах, боже мој! Боже мој! Он ми је рођени брат, али осим јада нисам од њега ништа друго доживео. Он није, знате ...Мојсигје Мојсејич заокружи прстом по челу и продужи: — Није при чистој свести... пропао човек. Просто не знам шта с њим да радим! Никога не воли, никога не поштује, никога се не боји ... Знате ли, свакоме се смеје, говори глупости, у очи креше сваком. Нећете ми веровати, једном је дошао овамо Варламов, а Соломон му је тако нешто извалио даје овај ударио бичем и њега и мене... А зашто мене? Зар сам ја крив? Бог му узео памет; то је, дакле, божја воља; зар сам ја за то крив? Читавих десет минута Мојсије Мојсејич стално је полугласно мрмљао и уздисао: — Ноћу не спава, већ стално мисли, мисли, мисли, а о чему мисли, бог би га знао. Приђеш му ноћу, а он се љути и смеје. Он ни мене не воли... И ништа неће! Татица је, кад је умирао, оставио и њему и мени по шест хиљада рубаља. Ја сам купио себи ово коначиште, оженио се и садека дечице имам, а он је своје паре спалио у пећи. Баш штета, баш штета! Што да их пали? Теби не треба, дај их онда мени, а што да их палиш? Наједном врата на шаркама зашкрипаше и под се заљуља од нечијих корака. Јегорушку задухну лак ветрић и учини ому се као да нека велика црна птица пролете мимо њега и украј самог лица му замаха крилима. Он отвори очи... Ујак с торбицом у рукама, спреман да крене, стајао је крај дивана. Отац Христифор, држећи свој цилиндер широког обода, клањао се некоме и смешио се, не меко и умиљато као обично, него с поштовањем и усиљено, што никако није птристајало његовом лицу. А Мојсије Мојсејич је, хао да му се тело разломило на три дела, балансирао и на сваки начин се трудио да се не распадне у комаде. Једино је Соломон, као да се ништа није десило, стајао у углу, скрстивши руке, и презриво се смешкао као и дотада. — Ваша светлости, извините, кад нас није чисто! — стењао је Мојсије Мојсејич с болно-слатким осмехом, не примећујући већ ни Кузмичова ни оца Христифора, и балансирајући целим телом да се не би распао. — Ми смо људи прости, ваша светлости! Јегорушка протрља очи. Насред собе је збиља стајала њена светлост у облику младе, врло лепе и пуне жене у црном руху и сламном шеширу. Још пре нето што је стигао да јој разгледа црте, Јегорушки паде однекуд на памет она усамљена, стасита топола коју је видео по дану на брегу. — Је ли пролазио данас овуда Варламов? — упита женски глас. — Није, ваша светлости: — одговори Мојсије Мојсејич. — Ако га сутра видите, замолите га да сврати код мене на часак. Наједном, сасвим неочекивано, врло близу својих очију, Јегорушка спази црне кадифасте обрве, велике кестенасте очи и неговане женске образе с јамицама, са којих се као зраци од сунца, разливао осмех по свем лицу. Нешто дивно замириса. — Леп дечачић! — рече дама. — Чији је? Казимире Михаиловичу, потледајте каква дивота! Боже мој, он спава! Буцове мој мали... И дама снажно пољуби Јегорушну у оба образа, а он се насмеши и мислећи да спава, затвори очи. Шарке на вратима зашкрипаше и чуше се ужурбани кораци: неко је улазио и излазио. — Јегорушка, Јегорушка — чу се пригушен шапат двају гласова. Устани да идемо! Неко, изгледа ДениСка, усправи Јегорушку на ноге и поведе га за руку; идући, он отвори малчице очи, и још једном виде лепу жену у црном оделу која га је пољубила. Стајала је насред собе и гледала како он одлази, емешећи се и машући му пријатељски главом. Прилазећи вратима, он виде неког лепог и снажног црномањастог човека у полуцилиндеру и доколеницама. То је сигурно био дамин пратилац. — Стој! — чу се из дворишта. Крај кућног прага Јегорушка спази нове, раскошне каруце и пар вранаца. На боку је седео лакеј у ливреји с дугим бичем у рукама. Оне што су одлазили, једино је Соломон изишао да испрати. Лице му је било напрегнуто од уздржавања да се не закикоће; гледао је тако као да је врло нестрпљиво чекао да гости оду па да им се до миле воље насмеје. — Грофица Драњицка — прошапта отац Христифор улазећи у кола. — Да, грофица Драњицка — понови Кузмичов такође шапатом. Утисак што га је учинио грофичин долазак био је вероватно врло снажан, јер је чак и Дениска говорио шапатом; он се усудио да ошине алате тек кад су каруце прешле четврт врсте и кад се далеко иза њих, уместо коначишта, видео само слаб пламичак.

IV Ко је, најзад, тај недостижии, тајанствени Варламов, о коме тако много говоре, кога презире Соломон и који је потребан чак и лепој грофици? Седећи напред покрај Дениске, полусањиви Јегорушка је мислио баш о том човеку. Никада га није видео, али је врло често слушао о њему и замишљао га у уобразиљи. Било му је познато да Варламов има неколико десетина хиљада хектатра земље, на стотине хиљада оваца и врло миого пара; о његовом начину живота и занимању Јегорушка је знао само то да се увек врзма по овим местима и да га увек траже. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 13



Јегорушка је у својој кући много слушао и о грофици Драњицкој. Она је такође имала неколико десетина хиљада хектара земље, много оваца, своју ергелу и мнолго пара, али се није „врзмала", већ је живела на своме богатом имању, о коме су познаници и Иван Иванич, који је випе пута бивао послом код грофице, причали чудеса; тако су говорили да се у грофичиној дворани за примање, где висе портрети свих пољских краљева, налази велики трпезаријски часовник у виду стене, на којој пропет стоји златан коњ с очима од брилијаната, а на коњу је златан коњаник што сваки пут, кад часовник избија, размахује сабљом десно и лево. Причали су, такође, да је грофица двапут годишње приређивала бал на који је позивала племиће и чиновнике из целе губерније и да јој је долазио чак и Варламов; ови су госта тада пили чај из сребрних самовара, јели све саме необичне ствари (на пример, зими, на Божић, служила се малина и баштенске јагаде) и играло се уз музику која је и дан и ноћ свирала... „Како је само лепа!" — мислио је Јегорушка сећајући јој се лица и осмеха. Кузмичов је, вероватно, такође мислио о грофици, јер кад каруце пређоше две врсте отприлике, он рече: — А опасно ли је поткрада тај Казимир Михаилович! Пре три године, кад сам, ако се сећате, од ње куповао вуну, на самој мојој куповини зарадио је три хиљаде. — Од Пољака се друго и не може очекивати — рече отац Христифор. — А она и не хаје. Давно је речено, младо — лудо. Још је ветрењаста! Јегорушки се однекуд хтело да мисли само о Варламову и грофици, нарочито о њој. Његов сањиви мозак се потпутао отпадио од обичних мисли, мутио се и задржавао само фантастичне слике, као из бајки, које имају ту добру страну што се некако саме од себе, без икакве бриге онога који мисли, рађају у мозгу и опет саме ишчезавају без трага, треба само добро главом стрести; уосталом, све што је било око њих није ни ишло наруку обичним мислима. Брежуљци, који су се црнели на десној страни, као да су скривали нешто непознато и страшно, а лево је све небо над видиком захватила пурпурна румен; тешко је било погодити да ли је то негде избијао пожар или се, можда, месец спремао да изађе. Даљина се видела као по дану, али се њена нежна љубичаста боја, застрта вечерњом маглом, већ сва беше изгубила, а читава се степа притајила у тој магли, као деца Мојсија Мојсејича под јорганом. У јулске вечери и ноћи, препелице и прдавци већ не дају гласа од себе, славуји не певају по шумским долинама, нити цвеће мирише, али је степа још увек дивна и пуна живота. Тек што сунце зађе и земљу обавије магла, а свакидашња се чамотиња заборави, све мине, и степа лако одахне пуним грудима. Можда зато што трава не види у помрчини своју старост, у њој започиње весело, младалачко брујање, каквога дању нема; пуцкетање, звиждукање, гребање, степски басови, тенори и сопрани — све се то слива у непрекидни, једнолики шум, уз који је човеку пријатно да се сећа и предаје сети. Једнолико брујање уљуљкује као успаванка; путујеш и осећаш како тонеш у сан, а наједном однекуд допре оштри, немирни крик будне птице, или одјекне некакав неразговетан звук, налик на нечији глас, као неко зачуђено „а-а!" — и дремеж склапа капке. Или, опет, идеш поред удолине где има џбуња и чујеш како птица, коју људи степе зову „спаваљка", некоме виче: „спим! спим!спим!" — док се друга кикоће или се загрцнула од хистеричног плача: сова је то. Коме ли кликћу и ко их слуша у тој равници, сам бог зна, али у њиховом крику има много туге и жалбе... Мирише на сено, на осушену траву и позно цвеће, и тај мирис је густ, отужно-сладак и нежан. Кроз маглу се све види, али се тешко могу разазнати боја и обриси предмета. Све изгледа другачије него што је. Идеш и наједанпут видаш напред, крај самота пута, стоји обличје налик на монаха; оно се не миче, чека, и као да нешто држи у рукама... Да није разбојник? Та прилика се приближава, расте, најзад се поравњава са каруцама и видите да није човек, већ усамљени жбун или велики камен. Исте такве непомичне шрилике, као да неког чекају, стоје и по брежуљцима, крију се иза хумки, извирују из корова и све личе на људе, па уливагју неповерење. А кад се месец јави, ноћ постаје бледа и тамна. Магле као да није ни било. Ваздух је прозрачан, свеж и топао; свуда се лепо види и могу чак да се разликују поједине стабљике корова крај пута. Далеко око себе човек може да види лобање и камење. Подозрива обличја, налик на монахе, на светлој позадини ноћи чине се још црња и гледају суморније. Све чешће и чешће, сред једноликог брујања, узнвмиривши непокретни ваздух, одјекне нечије зачуђено: „а-а!" и чује се крик будне или задремале штице. Широке сенке прелећу равницом као облаци по небу, а у недокучној даљини, ако се дуго у њу загледаш, дижу се и гомилају једна над другом магловите, фантастичне слике... Човеку буде помало страшно. А погледаш ли у бледозелено, звездама осуто небо, на коме нема ни облачка ни пеге, схватиш зашто је топли ваздух непокретан, зашто природа бди и зашто се боји да се ма и мало покрене: тешко јој је и болно да изгуби иједан тренутак живота. О недосежној дубини и бескрајности неба може се судити само на мору, и у степи ноћу, кад сја месечина. Страшно је, прекрасно и пуно милоште, гледа те чежњиво и мами себи, а од његове лепоте обузима те вртоглавица. Путујеш сат, два ... На путу те сусреће ћутљиви старац-хум или камена жена, коју је поставио богзна ко и када, без шума прелети над земљом ноћна птица и теби, мало-помало, долазе на ум степске легенде, приче намерника, бајке дадиља из степе и све оно што си сам умео видети и осетити душом. И тада у цврчању инсеката, у сабласним обличјима и хумовима, у плавам небу, у месечевој светлости, у лепршању ноћне птице, у свему што видиш и чујеш, почињеш да слутиш величанство лепоте, младост, процват свих моћи и страсну жеђ за животом; душа се одазива дивном, дивљем завичају и пожелиш да Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 14



заједно са ноћном птицом полетиш над степом. У величанственом заносу лепоте, у сувишку среће, осећаш неку напрегнутост и тугу, као да степа увиђа да је усамљена, да су њено богатство и душа за свет изгубљени, да их нико није опевао, да никоме нису потребни, и кроз радосну грају чујеш како тужно, очајно дозива: песника! песника! — Стооој! Здраво, Пантелија! Је ли све у реду? — Хвала богу, Иване Иваничу! — Да нисте, децо, видели Варламова? — Не, нисмо га видели. Јегорушка се пробуди и отвори очи. Каруце се беху зауставиле. Удесно, далеко по путу, отегао се низ теретних кола, око којих су се врзмали неки људи. Сва та кола, зато што су на њима лежали товари вуне, изгледала су врло висока и као надувана, а коњи — мајушни и кратких иогу. — Ваља нам, дакле, сад поћи молоканима — гласно је говорио Кузмичов. — Чивутин ми је казивао да је Варламов на конаку код молокана. Кад је тако, остајте у здрављу, пријатељи! Збогом! — Збогом пошао, Иване Иваиичу! — одговори неколико гласова. — Него знате шта, децо — живо рече Кузмичов — како би било да ви поведете мога малог! Што да се узалуд с нама ломи на путу? Намести га, Пантелија, код себе на дењак, па крените полако, а ми ћемо вас стићи. Хајде, Јегоре! Де, пођи! . . . Јегорушка сиђе с бока. Неколико руку га прихвати, подиже високо горе и он се осети на нечем великом, меком и помало влажном од росе. Сад му се чинило да му је небо близу, а земља далеко. — Еј, узми свој капутић! — викну негде далеко доле Дениска. Огртач и завежљај, добачени одоздо, падоше крај Јегорушке. Он брзо, не желећи ни о чему да мисли, стави под главу завежљај, покри се огртачем и, протежући ноге што је игде могао, јежећи се због росе, засмеја се од задовољства. „Спавати, спавати, спавати ..." — мислио је он. — А ви га, врагови, немојте дирати! — чу се одоздо Данискин глас. — У здрављу, пријатељи! Збогом! — викну Кузмичов. — Уздам се у вас! — Не брините, Иване Иваничу! Дениска викну на коње, каруце жалосно зашкрипаше и кретоше, али сада не путем, већ некуда у страну. Око два минута било је тихо, као да су сва кола пропала, и само се чуло како у даљини, малопомало, замире звецкање кофе, привезане иза каруца. Али ево испред каравана неко викну: — Кирјуха, кре-е-ћи! Зашкрипаше најпре предња кола, за њима друга, трећа ... Јегорушка осети како се кола на којима је он лежао, накривише, и такође зашкрипаше. Покренуо се читав низ кола. Јегорушка се чвршће ухвати руком за врпцу којом је био завезан дењак вуне, опет се насмеја од задовољства, намести у џепу медени колач, и њега убрзо поче хватати сан, како се то обично дешавало код куће, у постељи . . . Кад се пробудио, сунце је већ излазило; неки брежуљак га је заклањао, а оно, трудећи се да пошкропи светлошћу свет, вредно је расипало својв зраке на све стране и заливало хоризонт златом. Јегорушки се чинило да није стајало на своме месту, јер се јуче рађало позади, иза његових леђа, а данас много више улево ... Па ни читава околина није личила на јучерашњу. Брежуљака већ није било, а свуда, куд оком погледаш, пружала се бескрајна, невесела равница рујеве боје; тамо-амо дизале се по њој омалене хумке и пролетали јучерашњи гаврани. Далеко испред њих белели се звоници и кућице некаг села; била је недеља и украјински сељаци седели су код кућа, пекли и кували — то се видело по диму који се дизао из свих димњака и као сивкасто-плава, провидна копрена, лебдео над селом. Између кровињара и иза цркве плавела се река, а за њом се маглила даљина. Али ништа није тако мало личило на јучерашњицу као пут. Нешто необично широко, пространо и големо отезало се кроз степу уместо пута; то је била сива трака, добро угажена и покривена прашином, као и други друмови, али широка преко сто метара. Својим пространством она је у Јегорушки пробудила недоумицу и навела га на мисли из бајки. Ко то по њој иде? Коме је потребан толики простор? Неразушвиво и чудновато. Могло се, збиља, помислити да у Русији још није нестало див-људи, џиновскога корака, као што је Муромец Иља и Соловеј Разбојник и да још нису изумрли кањи-шарци древних јунака. Јегорушка погледа низ пут, замисли да види шест високих колесница како упоредо јуре, као оне што их је виђао на сликама у Свештеној историји; у те колеснице упрегнуто је по шест дивљих, разиграних коња, и док оне својим високим точковима дижу у небо облаке прашине, коњима управљају људи какви се само могу снити и понићи у призорима из бајке. И како би све те појаве приличиле степи и том путу кад би само постојале! Дуж целе десне стране пута њихали су се телеграфски стубови с двема жмцама. Постајући све мањи и мањи, код села су нестајали иза кућа и зеленила, затим су се опет јављали у љубичастој даљини као врло мале, танушне палице, налик на писаљке забодене у земљу. На жицама су чучали јастреби, копци и вране и равнодушно гледали на поворку теретних кола која се кретала. Јегорушка је лежао на последњим колима и зато их је могао видети сва редом. У том низу их је било свега око двадесет и сваки возар гонио је по троја кола. Крај последњих кола, на којима је био Јегорушка, ишао је старац беле браде, исто онако мршав и малог раста као отац Христифор, строга и замишљена лица, препланула од сунца. По свој прилици, овај старац није био ни строг ни замишљен, али његови црвени капци и дуги, оштри нос давали су му лицу строги, суви израз, као код људи навикнутих да Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 15



усамљенички мисле о озбиљким стварима. Као и на оцу Христифору, на њему је био цилиндер широког обода, али не господски, већ чохани и мркоцрвен, пре налик на зарубљену купу него на цилиндер. Био је бос. Вероватно по навици коју је стекао на зимској студени, кад му се, зацело, често догађало да се мрзне крај теретних кола, он је, идући, лупкао себе по бедрима и тапкао ногама. Приметивпш да се Јегорушка пробудио, погледа га и рече, грчећи се као од зиме: — А, пробудио си се, јуначе! Ти, канда, беше синчић Ивана Иванича? — Не, сестрић сам ... — Ивана Иванича, велиш? А ја, ето, чизмице скинуо и бос скакућем. Ножице су ми болесне, промрзле, па је без чизама некако лагодније... Ја, лагодније ми, детићу ... Да речем, 'вако без чизама... Велиш, сестрић си му? Ако ће, добар је то човек... Нек му бог да здравља... Ја ... Велим за Ивана Иванича ... Молоканима је отишао ... О, Господи помилуј! Старац је говорио тако као да је било врло хладно, с прекрадима и не отварајући честито уста; а уснене сугласнике је изговарао рђаво, замуцкујући на њима, као да су му се усне смрзле. Обраћајући се Јегорушки, ниједном се није осмехнуо и изгледао је строг. За двоја кола даље ишао је с бичем у руци човек у дугом црвенкастом капуту, качкету и чизмама са смакнутим сарама. Није био стар; могао је имати око четрдесет година. Кад се он осврте, Јегорушка спази дуго, црвено лице, с ретком јарећом брадицом и са изграштајем под десним оком, налик на сунђер. Осим те врло ружне гуке, он је имао још једно нарочито обележје, које је оштро падало у очи: у левој руци је држао бич, а десном је тако размахивао као да диригује невидљивим хором: с времена на време би турнуо бич под иазухо и тада би диригавао обама рукама, гунђајући нешто сам себи под нос. Возар иза њега био је дуга, усправна раста, јако спуштених рамена и равних леђа попут даске. Он се држао право, као да маршира, или као да је прогутао мотку, руке му се нису њихале, већ су висиле као уштапљене, а корачао је некако круто, као дечје играчке војници, не савијајући готово колена и трудећи се да коракне што је могуће крупније; док старчић и власник сунђерасте гуке двапут коракну, он је успевао да коракне само једном, због чега се чинило да иде спорије него сви остали и да заостаје. Лице му беше подвезано крпом, а на врх главе му је штрчало нешто као ћелепуш у калуђера; био је одевен у кратку украјинску пртену кошуљу, сву ишарану закрпама и у плаве дугачке гаће, а обувен у опанке од лике. Оне, даље Јегорушка није више ни разгледао. Легао је потрбушке, пробушио на дењку рупицу и, онако докон, узео испредати од вуне нити. Старац који је крај кола корачао, не испаде баш тако строг и озбиљан како би се рекло по његовом лицу. Кад је једном заподео разговор, није га више прекидао. — А куд си намеран? — упита он тапкајући ногама. — Да учим — одговори Јегорушка. — Да учиш? Аха... Е, нека ти је на помоћи пресвета Богородица. То ти ваља. Имати једну памет добро је, а две још боље. Понекоме бог да један ум, другом два, а понекоме и три ... Неком три, ваистину... С једним умом нас мати рађа, други нам је од учења, а трећи од разумног живота. А добро је, богами, дете, кад се у понеког нађу три ума. Томе је не само живети већ и умирати лакшо. Јесте, и умирати... А помрећемо сви колико нас је. Старац се почеша по челу, погледа црвеним очима горе у Јегорушку и настави: — Максим Николајич, спа'ија, ту, код Славјаносербска,5 прошле године је такође одвео свог малишана да се учи. Не знам како му иде од руке наука, али је иначе то добар дечак... Да им бог да здравља, добра господа. Дабоме, и он, ето, одвео сина на науке... У Славјаносврбску нема такве школе, што би, да речеш, до науке довела човека. Нема ... А град је онако, добар ... Обична школа, за просто учење, постоји, а за велике науке да простиш, нема ... Нема, ваистину. Како се ти оно зваше? — Јегорушка. — 'Оћеш рећи Јегорије ... Свети великомученик Јегорије Победоносац, дана двадесет трећег, месеца априла. А моје крштено име је Пантелија... Пантелија Захаров Холодов ... Ми смо, дакле, Холодови... Ја сам ти родом, можда си слушао, из Тима, круске губерније. Браћа су ми варошани, у граду се баве занатима, а ја сам сељак... Остао сам сељак. Пре седам година путовао сам тамо... хоћу рећи кући. Био сам и у селу и у вароши... У Тиму, сам, велим био. Тада су, богу хвала, сви били живи и здрави, а сад не знам ... Можда је ко и умро ... А и време им је већ умрети, јер су сви стари, неки су старији од мене. Не мари умрети, то је добро, само разуме се, не ваља умрети без покајања. Нема горег зла од изненадне смрти. Ненадна смрт је ђаволу радост. А ако хоћеш да умреш с покајањем, да те, дакле, у рајско насеље приме, моли се Варвари Великомученици. Она је наша заштитница. Она, ваистину... бог је њу за то на небетсима одредио да би, дакле, сваки имао право да јој се моли за покајање. Пантелија је мрмљао и очевидно се није бринуо о томе да ли га Јегорушка слуша или не слуша. Говорио је споро, себи у браду, не дижући и не спуштајући гласа, али је за кратко време успео да исприча много штошта. Све је причао у одломцима који су били готово без везе међу собом и нимало нису занимали Јегорушку. Можда је говорио само зато да би сада, ујутру, после ноћи проведене у ћутању, гласно проверио да ли су му све мисли на месту? Кад је завршио о покајању, он поче опет о ономе Максиму Николајичу из околине Славјаносербска. 5

Место у Украјини, некада средиште области „Нова Сербија" коју су 1753. године и даље насељавали Банаћани. У прошлом светском рату око њега су биле борбе између Немаца и Руса. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 16



— Да, одведе дечака. Одведе га, ваистину... Један од возара, који је ишао сасвим напред, одједном се прену, потрча у страну и стаде ударати бичем по земљи. Био је то стасит мушкарац око својих тридесет година, плећат, плавокос, гргурав и очигледно врло јак и здрав. Судећи по покретима његових рамена и бича, по суровости коју је изражавао читав његов став, онје тукао нешто живо. Њему притрча други возар, онизак и здепаст, густе црне и широке браде, одевен у прсник и дугачку кошуљу. Он прште у крупан смех праћен кашљем и повика: — Људи, Димов уби змију! Тако ми бога! Има људи о чијој се памети може тачно судити по њиховом гласу и смеху. Црнобради је припадао баш тим срећним људима: у његовом гласу и смеху се осећала непоправљива глупост. Преставши да шиба, плавокоси Димов диже бич са земље, и смејући се, завитла под кола нешто налик на врпцу. — Па то није змија, него смук — викну неко. Човек подвезаног лица, који је круто корачао, брзо приђе убијеној змији, погледа је и пљесну својим рукама налик на палице. — Зликовче! — повика он потмулим, плачним гласом. — Што уби тога смучића? Шта ти је он учинио, проклетниче? Ух, смучића зар да убије! А кад би когод тебе тако? — Смука не ваља убити, заиста... — мирно промрмља Пантелија. — Не ваља се... Он није отровница. Иако је по изгледу змија то је питома, невина животињица ... Човека воли ... Велим смук... Димов и црнобради се вероватно застидеше, јер се гласно засмејаше и, не одговарајући на гунђање, лено се упутише својим колима. Кад последња теретна кола дођоше до места где је лежао убијени смук, човек подвезаног лица заустави се над њим, окрете се Пантелији па упита плачним гласом: — Деда, шта му би да убије смучића? Очи су му биле, како сад спази Јегорушка, ситне, мутне, лице сиво, болесно и оно као потамнело, а црвени подбрадак као да беше јако отечен. — Ама, деда, што ли га уби? — понови он корачајући поред Пантелије. — Глуп човек, руке га сврбе, зато је убио — одговори старац. — А не ваља убити смука ... Заиста ... Димов је, зацело, мангуп, ове што му под руку дође убије, а Кирјуха га није спречио ... Требало је спречити, а он ... ха-ха-ха, па хо-хо-хо ... А ти, Васице, не примај то срцу ... Што да се човек љути? Убили, е, па, пусти их ... Димов је мангуп, а Кирјуха због своје глупе памети ... Шта ћеш .. Глупи људи, неразумни, е, па пусти их. Ето, Јемељан никад не би такнуо што не треба... Никада, заиста ,.. Јер је човек образован, а они су глупаци. Велим за Јемељана ... Он ни да такне. Возар у црвенкастом капуту и са сунђерастом гуком, који је дириговао невидљивим хором, чувши своје име, заустави се и, почекавши да га Пантелија и Васја сустигну, пође упоредо с њима. — О чему је реч? — упита он сипљивим, пригушеним гласом. — Та, ето, Васја све прима срцу — рече Пантелија. — А ја му од сваке руке, да се не би љутио, велим ... Ех, ножице моје болне, промрзнуте! Е-ех! Напеле се због недеље, празника Господњег! — То је од ходања — примети Васја. — Није, момче, није... Није од ходања. Кад идем, као да ми је лакше, а кад легнем и загрејем се, права смрт. Ходање ми ублажава. Јемељан у црвенкастом капуту стаде између Пантелије и Васје и замаха руком, као да се ови спремају да запевају. Па махнувши мало, спусти руку и очајно застења. — Немам гласа, па то ти је! — рече он. — Права напаст! Целе ноћи и јутрос врти ми се по глави тројно „Господи помилуј", што смо на венчању код Мариновског певали; стоје ми у глави и у грлу ... сад ћу, чини ми се, запевати, а не могу! Немам гласа! Он заћута један минут, мислећи о нечем, и настави: — Петнаест година сам био у хору, у целој луганској фабрици ни у кога, можда, није било таквог гласа, а како сам се, да ме ђаво носи, окупао пре три године у Донцу, ниједан тон не могу да отпевам чисто. Грло ми је прозебло. А мени је без гласа као раднику без руку. — Заиста је тако — одобри Пантелија. — Сад сам начисто да сам пропао човек, и ништа више. У тај мах Васја случајно спази Јегорушку. Очи му се наводнише и још више смањише. — И господичић с нама иде! — рече он и покри нос рукавом, као да се застиде. — Какав силан кочијаш! остани с нама, па ћеш ићи с нашим колима, возити вуну. Мисао да једно исто лице може бити и господичић и кочијаш, учинила му се вероватно врло занимљива и духовита, јер се гласно закикота и продужи да развија ту мисао. Јемељан такође погледа горе у Јегорушку, али мимогред и хладно. Био је обузет својим мислима, и да није било Васје, не би ни опазио Јегорушку. Не прође ни пет минута, а он опет узе махати рукама, па затим, описујући својим сапутницима красоте свадбенога припева „Господи помилуј", који му је те ноћи пао на памет, он гурну бич под пазухо и замаха обема рукама. На једну врсту од села кола се зауставише крај бунара са ђермом. Спуштајући своју кофу у бунар, црнобради Кирјуха се навали трбухом на ивицу и загњури своју чупаву главу, рамена и део груди у тамну рупу, тако да је Јегорушка видео само његове кратке ноге, које су се једва дотицале земље; угледавши далеко, на дну бунара, слику своје главе, Кирјуха се обрадова и зацени од глупог, као бас, дубоког смеха, а одјек из бунара му га врати; кад се диже, лице и врат су му били пурпурни као црвена чоха. Димов први притрча да пије. Он поче пити кроз смех, сваки час дижући главу са кофе и причајући Кирјухи о нечем смешном, затим се осврте и рече гласно, да га је могла чути сва степа, неколико ружних речи. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 17



Јегорушка није схватио шта те речи значе, али му је било сасвим јасно да су гадне. Сећао се одвратности с којом су такве речи ћутећи дочекивали његови рођаци и познаници, па и он је, не знајући зашто, делио то осећање и навикао се да мисли да само пијанице и букачи допуштају себи слободу да гласно изговарају овакве речи. Сетивши се како је смук убијен, он обрати пажњу на Димовљев смех и осети према том човеку нешто слично мржњи. Као за пакост, Димов баш тад спази Јегорушку који се скиде с кола и пође бунару; он се гласно насмеја и повика: — Људи, старац је ноћас родио дечака! Кирјуха се закашља од смеха у басу, а и још неки се насмејаше, те Јегорушка поцрвене и једном засвагда пресуди да је Димов врло рђав човек. Плав, гргураве косе, без капе, с раздрљеном кошуљом на грудима, Димов је наоко био леп и необично јак; сваки његов покрет одавао је кавгаџију и силеџију који зна своју цену. Он је кршио плећа, подбочивао се, говорио и смејао се гласније од свих; изгледало је као да се спрема да једном руком подигне нешто врло тешко и тиме задиви цео свет. Његов обесни, подругљиви поглед скакао је по путу, колима и небу, ни на чему се не заустављајући, те се чинило да, беспослен, тражи кога би убио и чему би се наругао. Очевидно, никога се није бојао, ни од чега се није снебивао и вероватно му нимало није било стало шта ће Јегорушка мислити о њему... А Јегорушка је већ свом душом мрзео његову плавокосу главу, белолико лице и снагу; он је са страхом и гадећи се слушао смех и смишљао какву би увредљиву реч казао да му се освети. Пантелија такође приђе кофи. Он извади из џепа зелено стаклено кандило, обриса га крпицом, захвати њиме воду и испи је, па затим још једном захвати, зави кандиоце у крпицу и стави га натраг у џеп. — Деда, зашто ти пијеш из кандила? — зачуди се Јегорушка. — Неко пије из кофе, а неко из кандила — одговори двосмислено старац. — Сваки на свој начин ... Ти пијеш из кофе, па нека ти је наздравље ... — Голубице моја, мајчице-лепотице — наједном ће Васја умиљатим, плачним гласом. — Голубице моја! Његаве очи, уперене у даљину, наводнише се и у њима се појави осмех, а на лицу му се указа онај исти израз какав је имао раније кад је гледао у Јегорушку. — Коме ти то? — упита Кирјуха. — Ено лисичице-мајчице.. . легла на леђа па се игра, као кученце ... Сви се загледаше у даљину тражећи очима лисицу, али ништа не опазише. Једини Васја видео је нешто својим мутним, сивим очицама и усхићавао се. Вид му је, како се после Јегорушка уверио, био страховито оштар. Он је био тако добра вида да је црвеномрка гола степа била за њега увек пуна живота и садржине. Требало му је само да се загледа у даљину па да спази лисицу, зеца, дропљу или какву животињу која се склањала од људи. Није тешко видети зеца у трку, дропљу у лету — то је могао видети ко је год степом пролазио, али није свакоме дано да види звери у њиховом домаћем животу кад не трче, не крију се и не осврћу се узнемирено око себе. А Васја је виђао лисице како се играју, зечеве како се умивају шапама, дропље како шире крила, дропљице како изводе своје „тачке". Због тако ошрог вида, Васја је, осим света који сви ваде, имао још један свет, само његов, неком другом недоступан и, по стему судећи, прекрасан, јер кад га је сав усхићен гледао, човек му је морао завидети. Кад поворка кола крете даље, у цркви зазвони за службу.

V Поворка се разместила подаље од села на обали реке. Сунце је пржило као и јуче, а ваздух био непокретан и учмао. Оно неколико врба на обали није бацало сенку на земљу, него на воду, те је њихов хлад узалуд пропадао, а у сенци под колима било је загушљиво и досадно. Плава од неба које се у њој огледало, вода је страсно мамила у се. Возар Стјопка, кога је Јегорушка тек сад опазио, осамнаестогодишњи дечак, Украјинац, у дугој кошуљи без појаса и у широким дугим гаћама које су вихориле при ходу као заставе, брзо се скиде, стрча доле низ стрму обалу и бућну у воду. Пошто се трипут загњурио, он заплива на леђима па затвори очи од задовољства. Лице му се и смешило и мрштило, као да му је било у исти мах болно и смешно и као да га је нешто голицало. За врела дана, кад човек не зна где би од жеге и оморине, пљускање воде и гласно дисање човека који се купа, одјекују у ушима као дивна музика. Гледајући Стјопку, Димов и Кирјуха брзо се скидоше па један за другим, уз гласан смех и унапред уживајући, сручише се у воду. И тиха, скромна речица одјекну шедркањем, пљускањем и виком. Кирјуха је кашљао, смејао се и викао тако као да хоће да га утопе, а Димов се дао за њим, трудећи се да га шчепа за ногу. — Ха-ха-ха! — викао је он. — Хватај, држи га! Кирјуха се смејао и уживао, али му је израз лица био исти као и на суву: глуп, ошамућен, као да се неко прикрао неприметно иза његових леђа и лупио га маљем по глави. И Јегорушка се скиде, али се не спусти низ обалу, него се затрча и полете с висине од неколико метара. Описавши у ваздуху лук, он бућну у воду, дубоко се загњури, али до дна не допре; он осети неку хладну и пријатну силину која га подухвати и опет изнесе на површину. Он изрони, па шмрчући и пуштајући клобуке, отвори очи, али се у реци, баш крај његовог лица, огледало сунце. Његове очи најпре засенише варнице, а затим их прошараше дугине боје и тамни печати; он опет хитро затвори, отвори очи у води и спази нешто мутно-зелено, слично небу на месечини. Затим га она иста сила, која му није давала да се дотакне дна и задржи у прохладној струји, поново понесе горе, те он изрони и тако дубоко одахну да осети Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 18



неку лагодност и свежину не само у грудима већ чак и у трбуху. После тога, да би од воде узео све што се може узети, он поче уживати у свим њеним благодетима: лежао је ,на леђима и башкарио се, прскао се, превртао, пливао и потрбушке, и постранце, и на леђима и усправно — што би му год пало на ум, све док се није уморито. Друга обала, густо обрасла трском, златила се на сунцу, а цветови трске као дивне перјанице нагањали су се над водом. На једном месту трска је подрхтавала, повијала своје цветове и пуцкетала; то су Стјопка и Кирјуха „терали" ракове. — Рак! Гледајте, људи: рак! — повика победоносно Кирјуха и збиља показа рака. Јегорушка заплива према трсци, зарони и стаде пипати око њеиих жила. Чепркајући по житком, клизавом муљу, он напипа нешто оштро и одвратно, по свој прилици рака, али у тај мах га неко шчепа за ногу и извуче на површину. Грцајући и кашљући, Јегорушка отвори очи и спази пред собом мокро, насмејано лице кавгаџије Димова. Он је тешко дисао и судећи по његовим очима, хтео да настави шалу. Чврсто држећи Јегорушку за ногу, он већ хтеде да дигне другу руку да га ухвати за врат, кад се Јегорушка, с одвратношћу и са страхом, као да се гади и боји да га тај грмаљ не утопи, отрже од њега и рече: — Глупаче! Њушку ћу ти разбити! Осећајући да то није довољно да изрази мржњу, он промисли мало и додаде: — Неваљалче! Џукело једна! А Димов, као да ништа није ни било, не примећујући више Јегорушку, заплива према Кирјухи и повика: — Хе-хе-хеј! Деде да ловимо рибу! Децо, ло-вимо рибу! — А што да не? — пристаде Кирјуха. — Овде, зацело, има много рибе ... — Стјопка, тркни до села, замоли од сељака мрежу. — Неће дати! — Даће! Само ти замоли! Реци нека учине добро дело, јер и ми дођемо као неки намерници. — То је истина. Стјопка изађе из воде, брзо се обуче и без капе, вихорећи својим широким и дугачким гаћама, отрча према селу. После сукоба са Димовом, вода изгуби сваку драж за Јегорушку. Он изађе и стаде се облачити. Пантелија и Васја су седели на стрмој обали с спуштеним ногама и посматрали купаче. У води до колена, крај саме обале, стајао је Јемељан сасвим наг, једном руком се држао за траву, да не падне, а другом се гладио по телу. Кошчатих лопатица, с израштајем под оком, сагнут и очигледно плашећи се воде, био је сав смешан. Лице му беше озбиљно, строго, љутито је гледао у воду, као да се спремао да је нападне зато што је некад у таласима Донца озебао и изгубио глас. — А зашто се ти не купаш? — упита Јегорушка Васју. — А, онако . . . Не волим ... — одговори Васја. — Што ти је то подбрадак отечен? — Боли ме... Ја сам, господичићу, радио у фабрици жижица ... Доктор је говорио да ми због тога баш вилица и отиче. Тамо је ваздух нечист. А осим мене, још су у троје деце вилице отекле, а једноме сасвим иструлеле. Ускоро се врати Стјопка с мрежом. Димов и Кирјуха су од дугог бављења у води били помодрели и промукли, али су с вољом прионули на риболов. Најпре су загазили у дубину ниже трске; ту је Димову било до гуше, а омаленом Кирјухи преко главе; он је грцао и пуштао клобуке, а Димов је, спотичући се о оштро корење, падао и запетљавао се у мрежу; обојица су се праћакали, галамили и од риболова је испала само шала. — Дубоко кркљао је Кирјуха. — Ништа човек не може да ухвати! — Не трзај, ђаволе! — викао је Димов трудећи се да мрежи да добар положај. — Држи рукама! — Ту нећете ништа упецати! — довикивао им је с обале Пантелија. — Само плашите рибу, глупаци! Помакните се лево! Тамо је плиће! Једном над мрежом блесну крупна риба; сви узвикнуше, а Димов удари песницом по оном месту где је ишчезла и на лицу му се виде да је незадовољан. — Ех — закркља Пантелија и затрупка ногама. — Бандаша пустити да умакне! Оде! Помичући се улево, Димов и Кирјуха се, мало-помало, дочепаше плићака и ту поче прави риболов. Одшврљаше на триста корака од кола; видело се како су ћутке и једва помичућм ноге, да би захва-тили што дубље и ближе трсци, вукли мрежу; како су, да би рибу поплашили и сатерали је себи у мрежу, пљескали рукама по води и шушкали по трсци. Од трске су се упутили другој обали, вукли тамо мрежу, па се затим разочараног изгледа, дижући високо колена, опет враћали трсци. Говорили су о не чему, али о чему баш — није се могло чути. А сунце им је пекло леђа, пецкале их муве, а модра тела прелазила су у пурпур. За њима је, с ведрицом у рукама, засукавши кошуљу до самих пазуха и држећи је зубима за крајеве, ишао Стјопка. После сваког успелог лова дизао је увис какву рибу, док се она блескала на сунцу, викао је: — Погледајте, ала је бандаш! Имамо их већ пет комада! Кад би извукли мрежу, Димов, Кирјуха и Стјопка сваки пут би дуго рили по муљу, нешто трпали у ведрицу, нешто избацивали, а што би каткад залутало у мрежу, ишло би из руке у руку, те би га радознало разгледали, па затим и то бацали — Шта то имате? — довикивали су им с обале. Стјопка је нешто одговарао, али му је тешко било разабрати речи. Ено га где изађе из воде и држи ведрицу обема рукама, заборавивши да спусти кошуљу, Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 19



потрча колима. — Већ је пуна! — викао је дишући тешко. — Дајте другу! Јегорушка затледа у ведрицу: била је пуна; из воде је помаљала своју ружну њушку млада штука, а крај ње су гмизали ракови и ситне рибице. Јегорушка гурну руку на дно и ускомеша воду; штуке нестаде под раковима, а уместо ње испливаше на површину гргеч и лињак. И Васја загледа у ведро. Очи му се наводнише, а лице постаде умиљато као и раније, кад је видео лисицу. Он извади нешто из ведрице, принесе устима и стаде жвакати. Чу се крцкање. — Браћо — зачуди се Стјопка — Васица једе живу кркушу! Пих! — Није ово кркуша, већ дабрић — мирно одговори Васја и настави да жваће. Он извади из уста рибљи репић, умиљато га погледа и опет га гурну у уста. Док је жвакао и крцкао зубима, Јегорушки се чинило да пред њим не стоји људско биће. Васјин отечени подбрадак, његове замућене очи, необично оштар вид, рибљи репић у устима, и милошта с којом је жвакао кркушу, чинили су га налик на животињу. Јегорушки би тешко покрај њега. А и риболов се већ сврши. Он прошета око кола, размисли и од досаде упути се селу. Мало после стајао је већ у цркви и, наслонивши чело на нечија леђа што су мирисала на конопљу, слушао је како пева хор. Служба се већ ближила крају. Јегорушка се није ништа разумевао у црквеном појању и био је према њему равнодушан. Он послуша мало, зевну и стаде да посматра потиљке и леђа. Јемељана је познао по потиљку риђем и мокром од недавног купања. Потиљак му је био подбријан као под конац, и више него што је уобичајено; на слепоочницама је такође био ошишан више него што треба, па су црвене Јемељанове уши штрчале као два лопара; изгледало је као да и саме осећају да нису на своме месту. Гледајући у његов потиљак и уши, Јегорушка је однекуд помислио да је Јемељан, по свој прилици, врло несрећан. Он се сети његовог дириговања, промуклог гласа заплашеног изгледа за време купања и осети према њему велико сажаљење. Пожеле да му каже нешто пријатно. — Ево и мене! — рече он повукавши га за рукав. Људи који певају у хору тенор или бас, нарочито они којима је бар једном у животу пало у део да диригују, навикну да гледају на дечаке строго и особењачки. Те навике се не ослобађају ни после кад престану бити у хору. Осврнувши се на Јегорушку, Јемељан га погледа испод ока и рече: — Не лудирај се у цркви! Затим се Јегорушка прогура напред, ближе иконостасу. Ту спази занимљиве људе. Испред свих, с десне стране на застирачу, стајали су некакав господин и дама. Иза њих су биле две столице. Одевен у тек попеглано одело од сирове свиле, господин се држао непомично као војеник кад поздравља, јако истуривши свој избријани, модри подбрадак. У његовом крутом оковратнику, у модрилу подбратка, у омаленој ћели и штапу, осећало се врло много достојанства. Од претераног достојанства беху му набрекле вратне жиле, а подбрадак се с таквом снагом дизао увис да се чинило као да му је глава свакога тренутка спремна да се откине и полети у небо. А дама, пуна, средовечна, у белом свиленом шалу, нагла је главу у страну и гледала тако као да је неком малочас учинила услугу па хтела рећи: — „Ах, немојте, забога, захваљивати! Ја то не волим..." Око застирке су се тискали један до другог украјински сељаци. Јегорушка приђе иконостасу и стаде целивати иконе. Пред сваком иконом је полако метанисао, не дижући се са земље, освртао се назад на свет, потом је устајао и опет целивао. Дотичући хладни под челом, осећао је велику милину. Кад из олтара изађе црквењак с дугим машицама да гаси свеће, Јегорушка брзо скочи са земље и притрча му. — Је ли се већ раздавала нафора? — упита он. — Каква нафора — суморно промрмља црквењак. — Хајде, губи се ... Служба се сврши. Јегорушка, не журећи, изађе из цркве и пође да лута по тргу. У своме веку он је видео прилично села, тргова и сељака, те га ништа, на ма шта бацио поглед, није нимало занимало. Залудан, да би некако утуцао време, он сврати у дућан над чијим вратима је висила широка и дуга трака црвене тканине. Дућан се састојао из два пространа, рђаво осветљена дела: у једном је била бакалница и продавала се мека, памучна роба, а у другом су стајала бурад с катраном и на таваници висили амови; из тог другог дела ширио се пријатан мирис коже и катрана. Под дућана био је поливен; поливао га је, вероватно, неки велики сањалица и слободни мислилац, јер је сав био покривен чудним шарама и кабалистичким знацима. За тезгом, ослоњен трбухом на касу, стајао је ухрањени дућанџија широког лица и округле браде, рекло би се Рус. Пио је чај, грицкајући уз њега шећер, и после сваког гутљаја дубоко уздисао. Лице му је изражавало потпуну равнодушност, али се у сваком уздаху чуло: „Чекај само, показаћу ја теби!" — Дај ми за копејку семена од сунцокрета! — обрати му се Јегорушка. Трговац подиже обрве, изађе иза тезге и насу у Јегорушкин џеп за копејку семена од сунцокрета, при чему му је као мера служила празна теглица од помаде. Јегорушки се још није одлазило. Дуго је посматрао кутије с медењацима, размислио и упитао, показујући на ситне медене колачиће из Вјазме, које од дугог стајања беше попала плесан: — Пошто су ови медењаци? — Два за копејку. Јегорушка извади из џепа медени колач који му је јуче поклонила Јеврејка, па упита: Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 20



— А пошто су код тебе овакви медењаци? Трговац узе у руке медењак, разгледа га са свих страна и подиже једну обрву. — Овакви? — упита он. Затим диже другу обрву, промисли и одговори: — Два за три копејке... Настаде ћутање. — Чији сте ви? — упита трговац, наливајући себи чај из црвеног бакарног чајника. — Ја сам сестрић Ивана Иванича. — Има више Ивана Иванича — уздахну трговац; он погледа преко Јегорушкине главе на врата, поћута па рече: — Можда бисте чаја? — Могло би... — пристаде Јегорушка мало нерадо, премда је осећао силну потребу за јутарњим чајем. Трговац му насу чашу чаја и пружи заједно са нагриженим комадићем шећера. Јегорушка седе на расклапајућу столицу па стаде пити. Хтео је још да пита колико стаје фунта ушећереног бадема, али тек што је повео реч о томе, кад уђе муштерија, и газда, одмакнувши у страну своју чашу, оде за послом. Он одведе муштерију у ону половину радње где је мирисало на катран, и дуго је с њим причао о нечем. Муштерија, човек очевидно врло тврдоглав и уображен, за све време је у знак неслагања одмахивао главом и примицао се вратима. Трговац га ипак убеди у нешто и поче му сипати овас у џак. — Зар је то овас? — рече, на украјинском, мрзовољно купац. — Ово није овас, плева је ово. И кокоши би му се насмејале... Нећу, идем код Бондаренка! Када се Јегорушка вратио на реку, на обали се димила омалена ватра. То су возари спремали себи ручак. Стјопка је стајао у диму и великом крњом кашиком мешао по котлу. Мало постранце, очију црвених од дима, седели су Кирјуха и Васја чистећи рибу. Испред њих је лежала мрежа покривена муљем и речном травом по којој су се блескале рибе и гмизали ракови. Јемељан, који се недавно био вратио из цркве, седео је поред Пантелије, махао сваки час руком и једва чујно попевао промуклим гласићем: „Тебје појем..." Димов се вртео око коња. Завршивши чишћење, Кирјуха и Васја ставише рибу и живе ракове у ведрицу, плакнуше их, па из ведрице изручише у воду која је врила. — Треба ли ставити масти? — упита Стјопка скидајући кашиком пену. — Зашто? Риба ће сама пустити: сок — одговори Кирјуха. Пре него што ће скинути котао с ватре, Стјопка насу у воду три прегршти проса и кашику соли; најзад окуша, цмокну уснама, облиза кашику и самозадовољно закркља — што је значило да је каша већ готова. Сви, осим Пантелије, поседаше око котла и прионуше кашикама на посао. — Еј ви! Дајте дечаку кашику! — строго примети Пантелија. — Та и њему се, ваљда, једе! — Па ово је сељачка храна! — уздахну Кирјуха. — И сељачка ће пријати, само ако си гладан. Јегорушки дадоше кашику. Он стаде да једе, али не седајући, већ онако стојећи крај котла и гледајући у њега као у јаму. Каша је мирисала на пресну рибу, а у просу су сваки час искрсавале крљушти; ракови се нису могли захватити кашиком, те су их они што су ручали вадили из котла голом руком; нарочито се у том погледу није снебивао Васја, који је у кашу замакао не само руке већ и рукаве. Ипак се каша учинила Јегорушки врло укусна и подсетила га на чорбу од ракова коју је код куће, кад се пости, кувала његова мама. Пантелија је постранце од њих жвакао хлеб. — Деда, а што ти не једеш? — упита га Јемељан. — Не једем ја ракове... Мани! — рече старчић и гадљиво се окрете. Док су јели, водио се ошпти разговор. Јегорушка схвати да су сви његови нови познаници, без обзира на разлику у годинама и карактеру, имали нешто што их је чинило међусобно сличним: сви су они били људи с дивном прошлошћу и са врло ружном садашњицом; о својој прошлости сви су до једнога говорили с одушевљењем, а садашњост су готово сви презирали. Рус воли да пребира успомене, али не воли да живи; Јегорушка то још није знао, и пре него што је каша била поједена, он је већ тврдо веровао да око котла седе људи које је судбина ожалостила и увредила. Пантелија је причао да је у оно време, кад још није било железница, ишао с теретним колима у Москву и Њижњиј, да је толико зарађивао да просто није знао шта ће с парама. А какви ли су тек у то доба били трговци, па каква риба, и како је све било јевтино! А сад су путеви постали краћи, трговци шкртији, народ сиромашнији, хлеб скупљи; све се уситнило и до крајности скучило. Јемељан је причао да је пре служио у луганској фабрици као хорист, имао диван глас и одлично певао из нота, а да се сад претворио У сељака и да живи од милости свога брата који га шаље са својим коњима и од тога узима половину зараде. Васја је некад служио у фабрици жижица. Кирјуха је био кочијаш код неких добрих људи и у свој околини ценили су га да најбоље управља тројком. Димов, син имућног сељака, живео је како је хтео, проводио се и није знао за муку, али чим је напунио двадесет година, његов строги, сурови отац, желећи да га научи раду и бојећи се да се код куће не размази, стаде га слати уз кола, као инокосног, сиромашног радника. Једини је Стјопка ћутао, али се и по његовом ћосавом лицу видело да му је раније било много боље него сад. Сетавши се оца, Димов престаде да једе и натушти се. Испод ока је мерио другове, па заустави свој поглед ка Јегорушки. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 21



— А ти, безбожниче, скини калу! — рече он грубо. — Зар се сме јести под капом! И то ми се зове господин! Јегорушка скиде капу и не рече ни речи, али му каша одмах преседе и он не чу како се Пантелија и Васја заузеше за њега. У грудима му се нешто скупи од љутине на тог безобразника и он одлучи да му пошто-пото учини какву било пакост. После ручка сви се упутише колима и извалише у хлад. — Деда, хоћемо ли скоро поћи? — упита Јегорушка Пантелију. — Кад бог хтедне, онда ћемо и поћи... Сад се не може, врућина је ... Ох, Господе, твоја воља, владичице ... Лези, детићу! Убрзо се испод кола зачу хркање. Јегорушка опет хтеде поћи у село, али размисли, зевну и леже поред старца.

VI Поворка кола цео дан престаја крај реке; кренула је тек кад је сунце зашло. Јегорушка је опет лежао на дењку, кола су тихо шкрипала и љушкала се, а поред њих је ишао Пантелија и тапкајући ногама, лупао се по бедрима и мрмљао; у ваздуху, као и прошлог дана, цврчала је степска музика. Јегорушка је лежао на леђима и, потуривши руке под главу, гледао горе у небо. Виде како плану вечерња румен, како се потом угаси; анђели хранитељи, заклањајући хоризонт својим златним крилима, спремали су се да спавају; дан је прошао срећно, настала је тиха, блага ноћ, те су могли да седе спокојно код своје куће на небу ... Јегорушка виде како небо, мало-помало, потамне и на земљу се спусти магла, те како звезде засветлеше једна за другом. Кад гледаш дуго у недокучно небо, не скидајући ока са њега, онда ти се због нечег мисли и душа стапају у сазнање о усамљености. Почињеш да осећаш како си очајно усамљен и све оно што си раније сматрао за блиско и своје постаје бескрајно далеко и без вредности. Кад останеш с њима насамо, трудећи се да проникнеш у чему им је смисао, тада ти звезде што гледају с неба већ хиљаде лета, несхватљиво небо и магла, равнодушни према кратком човековом животу, притискују душу својим ћутањем; човеку пада на ум усамљеност која у гробу чека сваког од нас, и људско битисање му се учини очајно, ужасно ... Јегорушка је мислио о баки која почива сад на гробљу под вишњама; сети се како је лежала у ковчегу с бакарним новчићима на очима, па како су потом затворили ковчег и спустили је у раку; паде му на ум и потмула лупа грумења земље о заклопац на ковчегу ... Он замисли баку у тесном и тамном сандуку, напуштену од свих и немоћну. У машти му се јави како се бака наједном буди и, не схватајући где је, лупа у заклопац, зове у помоћ и, на крају, изнемогла од ужаса, опет умире. Замисли да су мртви мама, отац Христифор, грофица Драњицка, Соломон. Али ма колико се год трудио да и самога себе замисли у тамној раци, далако од своје куће, остављеког, немоћног и мртвог, то му никако није полазило за руком; да он лично може умрети, он ту могућност није допуштао и осећао је да никада неће умрети ... А Пантелија, коме је већ било време да умре, ишао је уз кола и вршио прозивку својих мисли. — Не кажем... добра су господа ... — Мрмљао је он. — Повели су дечака на учење, а како ће он тамо проћи, не знам... у Славјаносербску, велим, нема такве установе која би ти велику памет дала ... Нема, заиста ... А дечак је добар, не могу да кажем... Порашће, оцу ће помагати. Ти си, Јегорије, сада малишан, али ћеш да порастеш и родитеље да храниш. Тако је од бога остало... Поштуј оца свога и матер своју ... И ја сам имао дечице, али су погорела... И жена ми је изгорела, и дечица ... Заиста, уочи самог Богојављвња запали нам се кућица ... Ја нисам био код куће, у Орел сам ишао. У Орел... А Марија побегла напоље, али присетивши се да деца у кући спавају, потрчала натраг, па и она изгорела с дечицом... Да... Сутрадан су само кошчице нашли. Око поноћи су возари и Јегорушка опет засели око ватрице. Док се коров разгоревао, Кирјуха и Васја су пошли по ваду негде у удољицу; нестало их је у помрчини, али се за све време чуло како звекећу ведрицама и разговарају; значи да удољица није била далеко. Одсјај ватре лежао је на земљи као велика, треперава мрља; иако је била месечина, изван ове црвене мрље све се чинило непрозирно-мрачно. Возарима је светлост била у очи, те су видели само један део пространог друма; у тами се, једва приметно, као брда неодређеног облика, оцртавала кола са товарима и коњима. На двадесет корака од ватре, на самој међи између пута и поља, дизао се дрвени надгробни крст, искривљен на једну страну. Јегорушка је, док још није ватра горела те се могло надалеко видети, приметаго да исти такав стари, искривљени крст стоји и на другој страни друма. Вративши се с воде, Кирјуха и Васја су напунили котао до врха и ставили га на ватру. Стјопка је с крњавом кашиком у рукама заузео своје место у диму крај котла и, замишљено гледајући у воду, стао очекивати да се дигне пена. Пантелија и Јемељан су седели један крај другог, ћутали и размишљали о нечем. Димов је лежао потрбушке, са главом подупртом песницама и зурио у ватру; Стјопкина сенка је играла по њему, од чега би се његово лепо лице час замрачило час плануло жаром... Кирјуха и Васја су шврљали подаље и скупљали за ватру коров и брестовину. Јегорушка је, завукавши руке у џепове, стајао крај Пантелије и посматрао како ватра прождире траву. Сви су се одмарали и о нечем мислили, погледајући узгред на крст по коме су играли румени печати. У усамљеном гробу има нечег тужног, сањалачког и у великој мери песничког... Човек као да чује Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 22



како гроб ћути, и у том ћутању као да се осећа душа незнанога бића које лежи под крстачом. Да ли је добро тој души у степи? Не тужи ли она на месечини? А степа крај гроба изгледа сетна, суморна и замишљена, трава још жалоснија, те се човеку чини као да и сами цврчци уздржаније цврче. И нико неће проћи крај гроба а да се не помоли за покој самотне душе и да се на њ не осврне, све док се гроб не изгуби далеко позади и док га магла не прогута... — Деда, зашто овај крст стоји овде? — утшта Јегорушка. Пантелија погледа у крст, затим у Димова, па ушита: — Микола, је л' овде, канда, косачи побише трговце? Димов се нерадо придиже на лакат, погледа низ друм па одговори: — Овде, богме ... Настаде ћутање. Кирјуха зашушта сувом травом, згужва је у хомут и гурну под котао. Црвени пламен букну, Стјопку обави црни дим, и кроз помрчину по путу крај кола промаче сенка крста. — Да, поубијаше их ... — измаче се Димову. — Трговци, отац и син, ишли, иконе продавали, зауставили се ту, недалеко у коначишту што га сад држи Игњат Фомин.Старац гуцнуо мало више и стао се хвалити да има уза се много новаца. Трговци су, зна се, хвалисав свет, саклони боже ... Не може да отрпи да се не покаже пред својим ближњим у што лепшој боји. А у исто време су ту били на преноћишту и неки косачи. Дакле, чују они то како се трговац хвали и узму га на око. — О, Господе... Владичице!... — уздахну Пантелија. — Сутрадан, у цик зоре — настави Димов — трговци крену на пут, а косачи им се придруже. „Хајдемо, ваше господство, заједно. Биће веселије а и мање опасно, јер ово је место пусто ..." Трговци су, да не би полупали икоие, ишли полако, а косачима то добродошло ... Димов се диже на колена и протеже. — Да — настави он зевајући — довде је све било добро, али чим су трговци дошли до овога места, косачи навале на њих па сеци косама. Син, не буди кукавица, отме од једнога косу и такође навали да сече... Али, наравно, косачи надвладају, јер их је било осморица. Исеку трговце на парампарчад; сврше, дакле, свој посао и обојицу одвуку с пута, оца на једну страну, а сина на другу. Наспрам овога крста има на оној страни још један крст ... Не знам да ли још стоји ... Одовуд се не види. — Стоји још... — рече Кирјуха. — Причају да су пара после мало нашли. — Мало — потврди Пантелија. — Нађоше свега сто рубаља. — Јесте, али после тога су и од њих тројица умрли, јер је и њих трговац добро косом дохватио .. — Крв су силну изгубили. Једном је трговац одсекао руку; веле да је четири врсте без руке трчао, те га после под самим Куриковом нађоше на неком брежуљку. Чучнуо, главу наслонио на колена, као да се замислио, а кад тамо, душу испустио, преминуо. — По крвавом трагу су га нашли... — рече Пантелија. Сви погледаше у крст и опет настаде тишина. Однекуд, вероватно из увале, допре тужни крик птице: „спим! спим! спим!..." — Много је злих људи на свету — рече Јемељан. — Много, много! — потврди Пантелија и примаче се ближе ватри с таквим изразом као да га беше страх. — Много — настави он полугласно. — Срео сам их ја у свом веку тушта и тма ... Тих злих људи... Светих и праведних сам видео много, а грешних, не да се ни избројати... Спаси и помилуј, пресвета Богородице... Сећам се, једном сам, пре тридесет година, а можда и више, возио неког трговца из Моршанска. Трговац је био диван човек, леп наоко и при новцу ... трговац, велим ... Добар човек, не могу рећи ... Дакле, ишли ми тако и зауставимо се да преноћимо у коначишту. А у Русији нису коначишта оваква као овде. Тамо су дворишта под кровом као гумна на добрим имањима. Само ће кровови на гумнима бити мало виши. Дакле, зауставимо ти се ми ту. Мој трговац у собици, а ја крај коња, и све у најбољем реду. Елем, браћо, помолим се ја богу, као увек пред спавање, па кренем да се мало прошетам по дворишту. А ноћ је тамна била, прст пред оком не видиш ма колико буљио. Проходам ја тако малчице, као, рецимо, тамо до кола и видим — ватра светлуца. Шта је сад? Домаћи су, ваљда, давно легли да спавају, а осим мене и трговца других на преноћишту није било... Откуд онда ватра? Обузме ме сумња ... Приђем ја ближе ... хоћу рећи ватри... Гослоде, помилуј и спаси, Царице небесна! Гледам, а уз саму земљу прозорче с решетком... то јест на кући... Легнем ја на земљу и погледам; како погледам, по целом ме телу подиђу жмарци ...Кирјуха, трудећи се да не омета, гурну у ватру снопић корова. Причекавши да трава на ватри престане пуцкетати и пиштати, старац продужи: — Погледам унутра, а тамо подрум, отако велики, мрачан, а сумњив ... На бурету гори фењерчић. Усред подрума стоји десетак људи у црвеним кошуљама, засукали рукаве и оштре дуге ножиће ...Ехе! Па то смо ми, дакле, пали шака банди, разбојницима ... Шта би ваљало урадити? Отрчим трговцу, пробудим га полагано и велим: „Ти се, трговче, немој уплашити али с нама рђаво стоји... Ми смо", велим, „запали у разбојничко гнездо." Он се променио у лицу и пита: — „Па шта ћемо сад, Пантелија? Имам уза се много сиротињских новаца ... Што се тиче душе" вели, „Господ бог биће милостив мојој души, не плашим се смрти, али ми је", вели, „страшно да сиротињске паре упропастим..." Шта ту да радши? Капија затворена, никуда не можеш ни колима, ни сам... Да је само плот, преко плота се може лако, али је двориште било Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 23



покривено!... — ,,Е", велим, „трговче, ништа се ти не бој, него се моли богу. Можда ће Господ сачувати од зла сироте. Остани где си", велим, „и не показуј се жив, а ја ћу, можда, за то време нешто смислити..." У реду ... Помолим се ја богу и бог ми просветли ум... Успужем се ја на своја кола и полагацко, полагацко, да не би когод чуо, станем скидати сламу са стрехе. пробушим рупу и изиђем иапоље. Да, напоље, како рекох... Затим скочим с крова и потрчим путем што итда могу. Трчао сам тако, трчао, душа ми је на нос иззшла... Ваљда сам тако пет врста протрчао не данувши, а можда и више... Богу хвала, видим — стоји село. — Притрчим кровињари, па станем лупати у прозор. — „Људи православни", велим, „тако и тако, не дајте, болан, да хришћанска душа пропадне..." Све их пробудим ... Скупе се сељаци и пођу за мном ... Ко с ужетом, ко с мотком, ко с вилама... Развалимо ти ми на дворишту капију, па одмах у подрум а разбојници ножиће већ наоштрили и спремили се да кољу трговца. Сељаци их похватају све до једнога, свежу и поведу властима. Трговац им даје на част три стотинарке, а мени пет дуката даде и име ми за спомен записа. Веле да су затим у подруму нашли људских костију тушта и тма. Костију, велим... Они су, дакле пљачкали свет, а после затрпавали, да би траг затурили ... А затим су их у Моршанску џелати повешали. Пантелија заврши причу и погледа своје слушаоце. Они су ћутали и посматрали га. Вода је већ врила и Стјопка је с ње скидао пену. — Јеси л' спремио маст? — упита га шалатом Кирјуха. — Почекај малчице ... Сад ћу. Стјопка, не одвајајући очију од Пантелије и као бојећи се да овај не почне без њега да прича, отрча до кола; ускоро се врати с омаленом дрвеном зделом и стаде у њој мутити свињску маст. — Још једном сам тако, опет, ишао с трговцем... — настави Пантелија као и пре полугласно и не трепћући. — Звао се, сећам се још и данас, Петар Григорич. Добар је то човек био ... тај трговац... Зауставимо се, исто тако, у једном коначишту ... Он у собици, а ја код коња ... Газда, муж и жена, на изглед добри људи, љубазни, а ни за раднике се такође не би ништа рђаво могло рећи, али ипак, браћо, ја не могу да спавам, срце ми нешто слути! Слути, па то ти је! И капија отворена, и света около много, а опет ми све некако страшно, језа ме подилази. Сви давно поспали, већ увелико ноћ, ускоро се треба дизати, а ја сам самцат лежим у својим колима под арњевима и очију не склапам, као да сам какав ћук. Кад наједанпут, браћо моја, чујем: туп! туп! туп! Неко се прикрада арњевима. Промолим главу, гледам — стоји жена само у кошуљи, боса... „Шта ћеш", велим, „снашо?" а она сва дрхти, душе ми, сва се избезумила ... „Устај", вели, „добри човече! Невоља... Газде зло смишљају... Хоће твога трговца да убију. Сама сам", вели, „чула како су се газда и газдарица сашаптавали..." Није ме, дакле, срце преварило! „А ко си ти?" — питам. „Ја сам", вели, „њихова слушкиња ..." У реду ... Изађем испод арњева па пођем трговцу. Пробудим га и кажем: „Тако и тако, Петре Григоричу, нису сасвим чиста посла... Други пут ћеш се, ваше господство, испавати а сад се, док још није касно, облачи, велим, „па док си још читав, бежи одавде..." Тек што се он стаде облачити, а врата се отворе и наздравље... гледам — пресвета Богородице! — улазе нам у собу газда и газдарица са три радника... Дакле, и раднике подговорили... Трговац има много пара, па ћемо их, мисле, поделити... У свих петоро у рукама по дуг ножић ... Велим, по ножић ... Закључа газда врата па вели: — „Молите се, намерници, богу ... А ако", вели, „станете викати, нећу вам дати ни да се пред смрт помолите ..." Ко би онда смео да виче? У нас се од страха грло стегло, ни говора о викању... Трговац заплака па вели: „Људи православни! Одлучили сте се да ме убијете, јер сте се полакомили на моје новце. Па нека буде, нисам ја ни први ни последњи; много је већ трговаца исто тако по коначиштима поклано. Али, зашто", вели, „браћо правослаена, убијате мога кочијаша? Каква је њему нужда да због мојих пара муке подноси?" И тако вам он то жалостивно говори! А газда ће њему: — „Ако га", вели, „у животу оставимо, први ће нас он потказати. Свеједно је", вели, „да ли ћеш убити једног или двојицу. Седам грехова, једно испаштање... Молите се богу, то вам је све, и не дангубите у разговору!" Клекнем ја с трговцем на молитву. Он дечицу своју спомиње, ја сам тад још младић био, жељан живота ... Гледамо у иконе, молимо се, и то тако жалосно да ми и сад суза врца... А газдарица, жена његова, гледа нас, па вели: „Ви сте", каже, „добри људи, не спомињите нас по злу на оном свету и не молите бога да за ово главом платимо, јер нас је нужда нагнала." Молили се ми тако, молили, плакали, плакали, и бог нас, богме, и услишио. Сажалио се, зацело... У онај трен кад газда ухвати трговца за браду, да би га, дакле, ножићем по врату докачио, наједном залупа из дворишта на прозорче! Сви ми зинули од чуда, а газди руке клонуле Закуца неко на прозорче, па тек повика: „Петре Григоричу", виче, „јеси ли ту? Спремај се па хајдемо!" Виде газда да су људи по трговца дошли препадоше се, па што их ноге носе... А ми брже-боље у двориште, запрегнемо и... ухватимо маглу... — Ко је то у прозорче лупао? — упита Димов. — У прозорче, велиш? Зацело, неки божји угодних или анђео. Јер нико други није могао ... Кад смо из дворишта изишли, на улици није било никога ... Прст божји! Пантелија исприча још коју; у овим његовим причама стално су се јављали „дуги ножићи" и увек би се осетило да су измишљене. Да ли је он те приче чуо од некога или их је сам измишљао у давној прошлости, па кад му је памћење ослабило, помешао преживљено са измишљеним и престао да разликује једно од другог? Све може бити, али је чудновато једно, зашто је сада, целога пута, кад год би започео причати, давао првенство измишљеном, а никад није говорио о оном што је збиља преживео. Засад, Јегорушка је све примао за готово и свакој речи веровао, а после му се чинило чудно зашто човек који је у свом дугом животу прошао сву Русију, који је видео и знао толике ствари, човек коме су жена и деца Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 24



изгорели, потцењује свој богати живот толико да сваки пут, седећи крај ватре, или ћути или прича о ономе што није било. Једући кашу, сви су ћутали и мислили о оном што су малочас чули. Живот је страшан и чудноват и зато ма како страшну причу човек испричао у Русији, ма како је окитио разбојничким гнездима, дугим ножићима и чудима, она се у души слушаоца увек одазове као истина, те ће можда само човек који је доиста писмен, неповерљиво манути главом, али ће и он оћутати. Крст крај пута, тамни дењкови вуне, пространство степе и судбина људи који су се окупили око ватре — све је то само по себи било тако чудновато и страшно да је фантастичност измишљотине или бајке бледела и спајала се са животом. Сви су јели из котла, а Пантелија је седео по страни, усамљен и јео кашу из дрвене зделице. Кашика му није била као у осталих, већ од чемпресова дрвета и с крстићем. Јегорушка, гледајући га, сети се стакленог кандиоца и тихо упита Стјопку: — Што ли оно деда седи сам? — Он је староверац — одговорише шапатом Стјопка и Васја и при том су тако гледали као да су говорили о некаквој мани или потајном пороку. Сви су ћутали и размишљали. После страших прича није им се говорило о обичнмм стварима. Наједном, усред тишине, Васја се усправи и, уперивши своје мутне очи у једну тачку, начуљи уши. — Шта је? — упита га Димов. — Неки човек иде — одговори Васја. — Где га то видиш? — Па ево га! Беласа се помало ... Тамо куда је Васја гледао није се ништа видело осим помрчкне; сви су ослушкивали али се ни кораци нису чули. — Иде ли он то по друму? — упита Димов. — Не, пољем ... Иде овамо. Прође један тренутак у ћутању. — А можда то степом блуди трговац што је тамо сахрањен — рече Димов. Сви с неповерењем погледаше у крст, згледаше се, па се одједном насмејаше, јер их беше стид због свога страха. — Зашто би блудио? — рече Пантелија. — Само они које земља не прима ходају ноћу. А трговци нису такви ... Трговци су мученичком смрћу погинули ... Уто се чуше кораци. Неко је журно ишао. — Нешто носи — рече Васја. Чу се како под ногама незнанога путника шушги трава и пуцкета коров, али се ван светлосног круга ватре није ништа видело. Најзад се зачуше кораци у близини и неко се закашља; треперава светлост као да се раздвоји, с очију спаде копрена, и возари наједном утледаше пред собом човека. Да ли је пламен тако затреперио, или због тога што су сви хтели, пре свега, да разгледају лице тога човека, тек догоди се да нико при првом погледу на њега не спази, зачудо, ни лице његово, ни одело, него, најпре, осмех. То беше осмех необично добар, широк, мио, као у пробуђенот детета, један од оних заразних осмеха на које човек мора такође да одговори осмехом. Кад су га боље осмотрили, видеше да ће непознатом бити тридесетак година, да није леп и да се ничим нарочито не одликује. Био је то украјински сељак висока раста, дуга носа, дугих руку и ногу; уошпте, у њега као да све беше издужено, а само му врат беше тако кратак да је због тога изгледао згрбљен. На њему беше чиста бела кошуља, са везеним оковратником, беле широке гаће и нове чизме, те је поред возара личио на правог кицоша. У рукама је држао неку велику, белу и на први поглед чудну ствар, а иза леђа му је вирио грлић пушке, такође дугачак. Упавши из помрчине у светлост од ватре, он заста као укопан и неколико је тренутака гледао возаре тако као да је хтео рећи: „Видите, какав ми је осмех!" Затим коракну према ватри, насмеши се још светлије и рече: — Пријатно, браћо! — Хвала, изволи — одговори, уместо свих, Пантелија. Непознати спусти крај ватре оно што је носио у рукама — то је била убијена дропља; и још се једном поздрави. Сви приђоше дропљи и стадоше је посматрати. — Занимљива птица! Чиме си је то? — упита Димов. — Куршумом... Сачмом јој не можеш ништа, не да близу... Хоћете да је купите, браћо! Дао бих вам је за двадесет копејака. — А шта ће нам? Она је укусна кад је печена, а кувана је, богме, тврда ... не може да се жваће ... — Ето ти сад! Да је господи у економију однесем, дали би ми педесет копејака, али је далеко... петнаест врста! Непознати седе, скиде пушку и спусти је крај себе. Изгледао је сањив, уморан, смешио се, жмиркао, гледајући у ватру и очевидно мислио о нечем врло пријатном. Дадоше му кашику и он стаде јести. — А ко си ти? — уттата Димов. Непознати пречу питање; он не одговори, па чак и не погледа у Димова. Вероватно тај насмејани човек није ни осећао укус каше, јер је жвакао некако механички, лено приносећи устима кашику, час Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 25



препуну, час потпуно празну. Пијан није био, али је био некако раздраган. — Ама тебе, човече, питам: који си? — понови Димов. — Је ли ја? — трже се непознати. — Константин Звоник из Равнога. На четири врсте одавде. И желећи одмах да покаже да није као остали, обичан сељак, већ бољи, Когастатин се пожури да дода: — Ми имамо пчелињак и товимо свиње. — Живиш ли са оцем или сам? — Не, сада сам живим. Оделио сам се. Овога месеца, после Петровдана, оженио сам се. Сад сам жењен!... Данас је осамнаести дан како сам се венчао. — Лепо! — рече Пантелија. — Добро је имати жену ... Тако је бог заповедио ... — Млада жена код куће спава, а он кроз степу шврља — засмеја се Кирјуха. — Чудан човек! Константин, као да га је неко убо у сам живац, трже се, засмеја, плану ... — О, боже, она није сад код куће! — рече он, брзо вадећи из уста кашику и посматрајући све радосно и зачуђено. — Није код куће! Отишла је мајци на два дана! Богами, отишла, а ја опет као нежењен.. Константин одмахну руком и заврте главом: хтео је да настави своје мисли, али му је сметала радост која му је обасјавала лице. Као да му је било незгодно како је седео, он се друкчије намести, насмеја се и опет одмахну руком. Беше га стид да искаже пред страним људима овоје пријатне мисли, а у исто време нешто га је неодољиво гонило да с неким подели своју радост. — Отишла је у Демидово мајци! — рече он црвенећи и премештајући пушку на друто место. — Сутра ће се вратити... Рекла је да ће о ручку бити код куће. — А је ли ти досадно без ње? — упита Димов. — Та, боже, како не би било! Тек што сам се оженио, а она отишла... Сила је она, богами! А тако је лепа, добра, само се смеје и пева, ватра жива! Крај ње сам луд од среће, а без ње, као да сам нешто изгубио, као пијан кроз степу ходам. Већ од ручка лутам, не могу да са скрасим. Константин протрља очи, погледа у ватру и насмеја се. — Волиш је, дакле... — рече Пантелија. — И како је само лепа, па добра — понови Коистантин не слушајући — каква је домаћица, паметна, па разложна, да јој просто не можеш наћи равне у народу по целој нашој губернији. Отишла ... А овамо јој тешко, зна-ам! Знам је, свраку једну! Рекла је да ће се сутра о ручку вратити... А да чујете само причу! — скоро викну Константин, наједном дижући глас и мењајући положај — сада ме воли и тешко јој је, а најпре није хтела да пође за мене! — Та једи! — рече му Кирјуха. — Није хтела поћи за мене! — настави Константин не слушајући. — Три године сам се с њом прегонио! Видео сам је на вашару у Калачику, смртно се заљубио, дошло ми је да ставим омчу око врата... Ја у Равном, она у Демидовом, једно од друтог двадесет пет врста, па не знам шта да чиним. Шаљем јој просце, а она: нећу. Ах, ти, сврако једна! Почнем ја тад од сваке руке: и минђушице, и медене колаче, и меда пола мерице — нећу! Будибокснама! Оно, ако се промисли, какав сам јој ја парњак! Она је млада, лепа, ватра жива, а ја стар, ускоро ће ми бити тридесет година. Па и леп сам, мани се: брада ми ко шума — оштра као ексери, лице дивно — пуно чворуга. Куд ћу се ја с њом упоређивати! Једино, можда, што смо имућни, али, богме, и они, Вахраменкови, лепо живе. Имају три пара волова и по два надничара држе. Заволех је, браћо моја, дерт ме обузео ... Нит' спавам, нит' једем, у глави ми се све мисли збркале, саклони боже! Хтео бих да је видим, а она у Демидовом... И шта мислите? Тако ми бога, не лажем, трипут сам недељно ишао тамо пешке, само да бих је видео. Посао сам занемарио! Толико сам био заћорио да сам се чак хтео најмити као радник у Демидовом да бих, ето, био ближе њој. Напатио сам се! Мати је врачару звала, отац се десетак пута накањивао да ме бије. Тако сам се три године мучио и онда се одлучих: нека си трипут проклета, идем у град у кочијаше... Није, ваљда, суђено! По Ускрсу пођем у Демидово да је последњи пут видим ... Константин забаци уназад главу и заљуља се од неког ситног, радосног смеха, као да је тога часа неког врло лукаво насамарио. — Гледам, она с момцима крај речице — настави он. — Жуч ми се прели ... Одазвах је у страну и ваљда сам је читав час манђијао разним речима ... И бегениса ме! Три годиие није ме волела, а због речи ме бегениса!... — Због каквих то речи? — упита Димов. — Речи? Не сећам се... Ко би се сећао? Говорио сам тада као кад вода шикља без прекида из жлеба: та-та-та-та! А сад не бих ни једне речи могао изговорити ... И тако она пође за мене ... Сад је отишла, сврака једна, мајци, а ја, ето, без ње по степи... Не могу код куће да се скрасим. Немам снаге! Константин неспретно избаци испод себе ноге, прући се на земљу и подупре главу песницама, затим се диже и опет седе. Свима је сада било сасвим јасно да је то заљубљен и срећан човек, срећан до суза; његов осмех, очи и сваки покрет изражавали су срећу која га је морила. Није могао да се скраси, није знао како да се намести и шта да чини; просто је балдисао од толиких пријатних мисли. И тако,. отворивши пред страним људима своју душу, он, најзад, седе мирно и гледајући у ватру, замисли се. Гледајући овога срећнога човека, свима би тешко и свако зажеле да такође буде срећан. Сви се замислише. Димов се диже, тихо прохода око ватре, и по његовом ходу, по кретању рамена, видело се да га Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 26



мучи чежња и да је тужан. Он постоја, погледа у Константина, па седе. А ватра се већ гасила. Светлост већ није треперила и црвени круг је бивао све мањи и блеђи... И уколико је ватра све брже догоревала, утолико је виднија постајала ноћ пуна месечине. Сада се видео широм сав пут, дењкови вуне, руде, коњи како преживају, а на оној страни се нејасно оцртавао други крст ... Димов наслони образ на руку и тихо запева неку жалосну песму. Константин се сањиво осмехну и стаде му помагати својим танким гласићем. Попеваше тако неколико тренутака па ућуташе... Јемељан се трже, замаха лактовима и стаде мицати прстима. — Хајде, браћо — рече молећиво — да отпевамо нешто побожно! Беху му сузе удариле на очи. — Браћо! — понови он притискујући руку на срце. — Хајде да отпевамо нешто побожно! — Ја не умем — рече Константин. Кад нико не пристаде, Јемељан запева сам. Он замаха обема рукама, заклима главом, отвори уста, али из грла му се отрже само промукло, потмуло дисање. Певао је рукама, главом, очима и чак оном овојом гуком, певао је страсно и болно, и што је више напрезао груди, не би ли отргао из њих бар један тон, тим је пригушеније бивало његово дисање... Јегорушку, као и све остале, обузе туга. Он оде до својих кола, попе се на вуну и леже. Гледао је на небо и размишљао о срећном Константину и његовој жени. Зашто ли се људи жене? Што ли ће жене на овом свету? Јегорушка је задавао себи нејасна питања и мислио да је мушкарцу, по свему судећи, пријатно кад крај њега стално живи умиљата, весела и лепа жена. Збот нечег му паде на ум грофица Драњицка, и помисли да је са таквом женом вераваттно врло пријатно живети; он би се, рецимо, са задовољством оженио њоме кад се тога не би толико стидео. Сети се њених обрва, зеница, кола, часовника с коњаником... Тиха, топла ноћ се спуштала на њега и шаптала му нешто на уво, а њему се чинило да се то над њим нагиње та лепа жена, с осмехом га посматра и хоће да га пољуби... Од ватре осташе само два мала ока која су постајала све мања и мања. Возари и Коистантин су седели крај њих, тамни, непомични, и чинило се да их је сад много више него раније. Оба крста су се подједнако видела, а далеко, негде на пространом друму, светлео се црвени пламичак и тамо је, по свој прилици, неко кувао кашу. — „Наша мајка Русија, целом свету гла-а-ва!" — запева наједном Кирјуха дивљим гласом, загрцну се и умуче. Степски одјек прихвати му глас, понесе, те као да се на тешким точковима по степи закотрљала права-правцата глупост. — Време је да се иде! — рече Пантелија. — Дижите се, децо! Док су запрезали, Константин је ходао око натоварених кола и одушевљавао се својом женом. — Збогом, браћо! — викну он када се поворка кола крете. — Хвала вам на части! А ја идем према другој ватри. Не могу да издржим! И он брзо ишчезе у тами. Дуго се чуло како корача онамо одакле је светлуцала ватрица, да прича страним људима о овојој срећи. Кад се Јегорушка сутрадан пробудио, било је рано јутро; сунце се још не беше родило. Сва кола су стајала. Неки човек у белом качкету и оделу од јевтине сиве материје, седећи на козачком ждрепцу, разгноварао је крај првих кола о нечем са Димовом и Кирјухом. Напред, око две врсте од кола, белели су се дуги, ониски амбари и кућице покривене црепом; око кућице се нису видела ни дворишта ни дрвећа. — Деда, које је оно село? — упита Јегоруигка. — Оно су, јуначе, јерменска насеља — одговори Пантелија. — Ту Јерменчићи живе. Добар народ ... ти Јерменчићи. Човек у сивом сврши разговор с Димовом и Кирухом, заузда ждрепца и погледа у насеља. — Е, гадна посла, помисли само! — уздахну Пантелија, такође гледајући на јерменске засеоке и јежећи се од јутарње свежине. — Послао човека у сеоце по неку хартију, а тај се још не враћа ... Требало је Стјопку послати! — Деда, а ко је то? — упита Јегорушка. — Варламов. Боже мој! Јегорушка се брзо диже, клече и погледа у бели качкет. У ониском, сивом човечуљку, обувеном у високе чизме, који је седео на ружном коњчету и разговарао са сељацима у доба кад сви пристојни људи спавају, тешко је било препознати тајанственог Варламова који се није могао пронаћи, кога сви траже, који се вечно некуд „врзма" и има више новаца него грофица Драњицка. — Добар човек, душе ми ... — говорио је Пантелија гледајући у засеоке. — Дај му, боже, здравља, добар господин ... Варламов, Семјон Александрич ... На таквим се људима, брате слатки, земља држи. Заиста. Петли још не певају, а он је већ на ногама ... Други би спавао, или код куће с гостима ћа-ћу, ћа-ћу, он цео дан по степи ... Свуда стиже . . . Тај ти неће посао упустити... Не-е-ће! Ваљан је то човек!... Варламов, не одвајајући очију од насеља, говорио је о нечему; ждребац је нестрпљиво чепао с ноге на ногу. — Семјоне Александричу — викну Пантелија скидајући капу — дозволите да Стјопку пошљемо! Јемељане, викни нека пошљу Стјопку! У тај мах, једва једном, помоли се из засеока коњаник. Јако накривљен у страну и размахујући камџијом, више главе као да изводи вештине на коњу и жели да све задиви својим смелим јахањем, он Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 27



брзином птице полете према низу кола. — То је, зацело, његов гласник — рече Пантелија. Он има тих гласоноша можда стотину, а и више. Дојахавши до првих кола, коњаник заустави коња и скинувши капу, предаде Варламову некакву књижицу. Овај извади из књижице неколико хартијица, прочита их па викну: — А где ти је Иванчукова цедуља? Коњаник узе натраг књижицу, разгледа хартије и слеже раменима; стаде говорити о нечему, вероватно се правдао и молио за допуштање да још једном одјаше до засеока. Ждребац се наједном поведе тако као да је Варламов постао тежи. Варламов се такође заклати. — Губи се! — викну он љутто и замахну камџијом на коњаника. Затим, кренувши коња натрат, и разгледајући хартије у књизи, пође кораком дуж свих кола. Кад је прилазио последњим колима, Јегорушка напреже очи да би га што боље разгледао. Варламов је био већ стар. Његово лице с омаленом седом брадицом, обично, руско, преплануло лице, било је црвено, мокро од росе и ишарано модрим жилицама; оно је изражавало исту онакву суву пословност као лице Ивана Иванича, исти онај пословни фанатизам. Па ипак се осећала нека разлика између њега и Ивана Иванича! Код ујака Кузмичова, поред те пословности, увек је на лицу била брига и страх да неће наћи Варламова, да ће закаснити или пропустити добру цену; ничега сличног, својственог малим и зависним људима није се могло приметити ни на лицу ни у појави Варламова. Тај човек је сам стварао цене, никога није тражио и ни од кога није зависио; ма како да је била обична његова спољашшост, ипак се у свему, чак и у начину како је држао камџију, осећало да је био свестан силе и навикнут на власт над степом. Пролазећи мимо Јегорушке, он га и не погледа; једино ждребац удостоји Јегорушку својом пажњом и погледа га крупним, глупим очитма, али и он равнодушно. Пантелија се поклони Варламову; овај то примети и, не скидајући очију с хартијица, рече не изговарајући слово „р": — Здраво, старче! Разговор Варламова с коњаникм и потезање камџијом, очигледно су на све возаре учинили тежак утисак. У свију су лица била озбиљна. Коњаник, очајан због гнева моћнога човека, опустивши узде, стајао је без капе крај првих кола, ћутао и као да није веровао да му је дан тако рђаво почео. — Оштар старац... — гунђао је Пантелија. — Ужас, просто, како је оштар! А, иначе, добар човек ... Неће увредити на правди бога ... Шта ћеш... Разгледавши хартије, Варламов гурну књижицу у џеп; ждребац, као да му је разумео мисли, не чекајући заповест пропе се и полете друмом.

VII Када се затим сттустила ноћ, возари су се одмарали и кували кашу. Само се сада, још од самог почетка, у свему осећала нека неодређена туга. Било је загушљиво; ови су много пили и никако нису могли да угасе жеђ. Месец је изишао необично црвен и натмурен, баш као да је болестан, звезде се такође натуштиле, магла била гушћа, даљина мутнија. Природа као да је нешто предосећала и чамила је. Крај ватре већ није било јучерашње живости ни разговора. Сви су се досађивали; говорили су тромо и као од беде. Пантелија је само уздисао, жалио се на ноге и сваки час почињао разговор о изненадној смрти. Димов је лежао потрбушке, ћутао и жвакао сламчицу; израз лица му је био гадљив, као да сламчица ружно мирише, а уз то пакостан и уморан... Васја се жалио да га боли вилица и прорицао рђаво време; Јемељан није махао рукама, него је непомично седео и суморно гледао у ватру. И Јегорушка се осећао изнурен, спора вожња га је уморила, а од дневне жеге га је болела глава. Кад се каша скувала, Димов од муке узе другове на зуб. — Скрстио руке, чворуган, а први се довлачи с кашиком! — рече он пакосно гледајући на Јемељана. — Прождрљивац! Ено га, чека згоду да први за котао заседне. Био певач у хору, а већ уображава да је неки — гооподин! Много вас, таквих певача, по царском друму милостињу проси! — Шта си се наврзо? — упита Јамељан погледавши га и сам бесно. — А зато, да се не пртиш први котлу. Не замишљај много о себи. — Будала си, ти, видим ја — закркља Јемељан. Знајући из искуства чиме се обично свршавају слични разговори, Пантелија и Васја се умешаше и стадоше га одвраћати да се не свађа узалуд. — Певач... — продужи свађалица, презриво се смешећи. — Свак може тако певати! Иди пред цркву па певај у паперти: „Уделите Христа ради!" Ех, ви! Јемељан оћута. Његово ћутање разбесне Димова. Са још већом мржњам он погледа на бившега певача у хору, па рече: — Нећу да каљам руке због тебе, а показао бих ти ја иначе што дижеш нос високо. 85 — Та шта ти је те ми досађујеш, хајдучино једна! — плану Јемељан. — Шта ја теби сметам? — Како ме то назва? — упита Димов усправљајући се, очи му се налише крвљу. — Како? Зар ја хајдучина? Је ли? Ево, на ти сад! Иди па тражи! Димов ишчупа из Јемељанових руку кашику и баци је далеко у страну. Кирјуха, Васја и Стјопка скочише и потрчаше да је траже, а Јемељан с упитном молбом упре поглед у Пантелију. Лице му наједном поста ситно, набра се, заигра и бивши хорист заплака као дете. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 28



Јегорушка, који је још одавно мрзео Димова, осети како ваздух постаде наједном неподношљиво загушљив, како пламен с ватре ужасно пече лице; он зажеле да што пре побегне у мрак око кола, али су га пакосне, невеселе очи насртљивца мамиле себи. Страсно желећи да му каже нешто до крајности увредљиво, он коракну према Димову и изговори задихано: — Гори си од свих! Не могу да те трпим! После тога се требало склонити код кола, али он никако није могао да се макне с места и настави: — На оном свету ћеш у паклу горети! А ја ћу те тужити Ивану Иваничу! Не смеш да вређаш Јемељана! — Буди само тако љубазан! — подсмехну се Димов. — Прасе ниједно, још му се није млеко на уснама осушило, а већ уме да потказује. А како би било мало за уво? Јегорушка осети како већ не може више да дише; наједном — никада му се дотле то није десило — он сав зацепта, стаде лупати ногама и викати да ти уши заглухну: — Удрите га! Удрите га! Сузе му грунуше из очију; би га стид и он, спотичући се, отрча према колима. Није видео какав је утисак његов узвик изазвао. Лежећи на дењку вуне и плачући, он је млатарао рукама и ногама, шапћући: — Мама! Мама! И ти људи, и сенке око ватре, и тамне гомиле вуне, и далека муња што је сваког минута севала негде у даљини, све му се сад учини дивље и страшно. Обузе га ужас и он се у очајању питао како је и зашто доспео у непознат крај, у друштво ових страшних сељака? Где су сада ујак, отац Христифор и Дениска? Зашто их тако дуго нема? Да га нису заборавили? Од помисли да је заборављен и препуштен на милост и немилост судбини, постаде му хладно и тако страшно да неколико пута хтеде скочити са вуне па из све снаге, не осврћући се, потрчати натраг путем; али сећање на мрачне, суморне крстове које ће неизоставно срести на путу, и муње што су севале у даљини, задржавали су га ... И само док је шапутао: „мама! мама!" — било му је некако лакше... Морало је и возарима бити страшно. Пошто је Јегорушка одјурио од ватре, у почетку су дуго ћутали, затим су полутласно и пригушено почели говорити о нечему што их чека и да се што пре треба спремити и умаћи му... Брзо су вечерали, угасили ватру и ћутке стали запрезати. По њиховој журби и испрекиданим реченицама примећивало се да су предвиђали неку несрећу. Пре него што ће се кренути на пут, Димов приђе Пантелији и тихо упита: — Како се он зове? — Јегорије... — одгавари Пантелија. Димов стаде једном ногом на точак, ухвати се за узицу којом је дењак био везан, па се подиже. Јегорушка му спази лице и кудраву косу. Лице му је било бледо, уморво и озбиљно, али већ није имало у себи пакости. — Јера — рече он тихо. — На, удри! Јегорушка га зачуђево погледа; у тај час севну муња. — Не мари, удри! — понови Димов. И не сачекавши да га Јегорушка удари или да му нешто каже, он скочи доле и рече: — Тешко ми је! Затим, клатећи се с ноге на ногу и мичући лопатицама, он лено одгега дуж киза кола, па гласом, чисто и плачним и љутитим понови: — Тешко ми је, Господе! А ти ми се немој наћи увређен, Јемеља — рече пролазећи поред Јемељана. — Живот наш је мучан и узалудан! Десно блесну муња и, као да се одби у огледалу, одмах севну и у даљини. — Јегорије, узми! — викну Пантелија, пружајући одоздо нешто велико и тамно. — Шта је то? — упита Јегорушка. — Рогазина! Биће кишице, па да се покријеш. Јегорушка се придиже и погледа око себе. Даљина се приметно зацрнела и често је, свакога часа, трептала белом светлошћу као очним капцима. Њено црнило опуштало се надесно, као да је отежало. — Деда, канда се спрема неки кијамет? — упита Јегорушка. — Ах, ножице моје болне, промрзнуте! — говорио је отегнуто Пантелија не слушајући га и трупкајући. Лево, као да неко кресну по небу жижицом, блесну бела, фосфораста пруга и угаси се. Чу се како негде врло далеко неко прође по лименом крову. Вероватно су по крову ишли боси, јер лим забруја потмуло. — Ала ће бити кијамета! — узвикну Кирјуха. Између даљине и видика надесно севну муња, и то тако јарко да осветли део степе и место где се ведро небо граничило са облачним. Наилазио је, не журећи се, страшан облак, као густо, огромно клубе; по ивици су му висили велики, црни дроњци; исти такви дроњци, мрсећи се, гомилали су се с десне и с леве стране видика. Овако растрзан и разбарушен, облак је имао некакав пијан, насртљив израз. Загрме разговетно и нимало потмуло. Јегорушка се прекрсти и стаде брзо навлачитти огртач. — Тешко ми је! — допре од првих кола крик Димова, и по гласу му се могло погодити да га је опет почео обузимати бес. — Тешко! Наједном груну ветар с таквом јачином да умало не оте од Јегорушке његов завежљај и рогозину; Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 29



затресавши се, ротозина се зацима на сва четири краја и заклопара по дењковима вуне и Јегорушкином лицу. Са звиждуком полете ветар по степи, у нереду се заковитла и подиже у трави такву хуку да се кроз њега није чуо ни гром ни шкрипа точкова. Долазио је са црног облака носећи вихоре прашине и мирис кише и мокре земље. Месечева светлост се помрачи, постаде некако прљавија, звезде се још више натуштише, а ивицом пута видело се како некуд натраг јуре облаци прашине и њихове сенке. Ковитлајући се и дижући са земље прах, суву траву и перје, вихор се, по свој прилици, дизао до самота неба; пенушави цветови „белоноге" летели су, ваљда, до самота црног облака и морало им је бити страшно! Али кроз прашину која је засипала очи није се ништа видело, осим блеска муња. Мислећи да ће истог часа ударити киша, Јегорушка клече и покри се рогозином. — Пантелија — викну неко напред. — А... а ... ва! — Не чује се — одговори Пантелија гласно и отегнуто. — А ... а ... ва! Ар ... ја ... а! Гром се гневно разлеже, па се стаде котурати по небу здесна налево, затим се врати и замре око предњих кола. — Свјат, свјат, свјат, Господ Саваот — прошапта Јегорушка крстећи се — исполн небо и земља слави твојеја ... Тама небесна разјапи чељусти и дахну белим пламеном; у исти час опет загрме; тек што се то стиша, а муња севну тако широоко да Јегарушка кроз пукотиие на рогозики спази наједном цео друм с краја на крај, ове возаре, па чак и Кирјухин капут. Црни дроњци с леве стране већ су се дизали увис, и један од њих, одрпан, гломазан, сличан шапи с прстима, пружи се према месецу. Јегорушка се одлучи да чврсто затвори очи, да ничем не поклаша пажњу и да чека док се све сврши. Киша се однекуд дуго скањерала. Надајући се да ће их облак можда мимоићи, Јегорушка провири испод рогозине. Било је страшно мрачно. Јегорушка не виде ни Пантелију, ни дењкове с вуном, ни себе самог; погледа испод ока онамо где је недавно стајао месец, али и тамо беше мркли мрак као и на колима. А муње су се у тами чиниле веће и још блиставије, тако да се у очима просто осећао бол. — Пантелија! — позва Јегорушка. Нико не одговори. Али, ево, најзад ветар последњи пут цимну рогозину и побеже некуд. Чу се уједначен, умирујући шум. Велика хладна капља паце на Јегорушкино колено, а друга склизну низ руку. Он примети да му колена нису покривена и хтеде да боље намести рогозину, али у тај мах се нешто просу и залупа по путу, затим по рудама, по дењковима. То је била киша. Она и рогозина као да су разумеле једна другу, стадоше о нечему брбљати брзо, весело и без реда, као две свраке. Јегорушка је клечао или тачније, седео на чизмама. Кад кипа стаде лупати по рогозини, он се наже напред да телом заклони колена која се одједном овлажише; њему пође за руком да заклони колена, али зато осети како га стално бије оштра непријатна влага позади, ниже леђа и по листовима. Он се врати у пређашњи положај, истури колена на кишу и стаде смишљати шта да ради, како да у помрчини боље намести рогозину. Али руке му беху већ мокре, кроз рукаве и за врат му је текла вода, а лопатице зебле. И он се одлучи да не чини ништа, него да непомично седи и чека док се све не сврши. — Свјат, свјат, свјат... — шапутао је он. Наједном се изнад саме његове главе проломи небо са треском који све заглуши; он се наже и притаји дисање, очекујући кад ће му на затиљак и леђа пасти комађе с неба. Очи му се нехотице отворише и он спази како по његовим прстима, мокрим рукама и млазевима што су јурили с рогозине, по дењковима и доле по земљи плану и неких пет пута затрепта засењујућа светлост. Чу се нов удар, као и раније, јак и ужасан. Небом већ више није грмело, није се орио гром, него су се чули суви, пуцкетави звуци, слични ломљењу сувог дрвета. — „Трраах! тах! тах! тах!" — разговетно је тукла грмљавина, ваљала се по небу, спотицала, и негде крај предњих кола, или далеко позади, рушила се са пакосним, непрекиданим — „тра!" Малочас су муње биле само страшне, а сад, уз такву грмљавину, изгледале су злокобне. Њихова чаролијска светлост је продирала кроз затворене очне капке и као језа се разливала целим телом. Шта да чини да их не види? Јегорушка одлучи да сакрије лице од њих. Обазриво, као да се боји да га не вребају, он се побауљке и клизећи длаковима по мокром дењку, обрте назад. — „Трах! тах! тах!" — одјекну му над главом, паде под кола и распрсну се: — „Прра!" Његове се очи опет нехотице отворише, и Јегорушка спази нову опасност: иза кола су ишла три горостаса с дутам копљима. Муња сину на оштрицама њихових копаља и врло разговетно осветли њихове појаве. То су били људи дивовских размера, покривена лица, оборене главе и тешка корака. Изгледали су жалосни и суморни, утонули у размишљање. Они, можда, нису ишли за колима да би коме што нажао учинили, па ипак је шихова близина ужасавала. Јегорушка се брзо окрете напред и сав цептећи повика: — Пантелија! Деда! — „Трах! тах! тах!" — одговори му небо. Он отвори очи да види јесу ли ту возари. Муња блесну на два места и осветли пут надалеко, целу поворку кола и возаре. Путем су текли поточићи и скакали клобуци. Пантелија је корачао крај својих кола, његов висок шешир и рамена били су покривени комадом рогозине, а на његовој појави није се опажао ни страх, ни немир, као да је оглувео од грмљавине и ослепео од муња. — Деда, дивови! — викну му Јегорушка плачући. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 30



Али деда не чу. Нешто даље је ишао Јемељан. Он је био покривен великом рогозином, од главе до пете, и имао сад облик троугла. Васја, непокривен. корачао је исто онако круто као и увек, високо подижући ноге и не савијајући колена. Под блеском муње изгледало је као да се кола не крећу, да су возари обамрли и да се Васјина отодигнута нога укочила... Јегорушка још једном викну деду. Не добивши одговор, он седе непомично и више није ни очекивао кад ће се ове то свршити. Био је убеђен да ће га истот часка убити гром, да ће му се очи нехотице отворити и да ће опет спазити страшне дивове. И више се није ни крстио, није звао деду, није мислио о мајци, само је трнуо од хладноће и убеђења да олуја неће никад престати. Али се наједном зачуше гласови. — Јегорије, спаваш ли? — викну оздо Пантелија. — Силази! Па ти си оглувео, будалице једна! — Е, баш прави кијамет! — чу се неки непознати бас и цмокну тако језиком као да је испио добру чашу ракије. Јегорушка отвори очи. Доле су крај кола стојали Пантелија, троугао-Јемељан и дивови. Дивови су сада били много нижег раста и кад се Јегорушка у њих добро загледа, виде да су то обични сељаци који не носе на раменима копља, већ гвоздене виле. У простору између Пантелије и троугла, светлео се прозор омалене куће. Значи да су се кола налазила у неком селу. Јегорушка збаци са себе рогозину, узе свој завежљај и пожури да сиђе с кола. Сада, кад су у близини говорили људи и светлео се прозор, већ му није било страшно, премда је грмљавина тутњала као и раније, а муње браздале цело небо. — Баш ваљан пљусак, нема шта ... — мрмљао је Пантелија. — Хвала богу ... Ножице су ми се малчице поквасиле од кишице, али не мари . .. Јеси ли сишао, Јегорије? Е, иди у кућу ... Не мари ... — Свјат, свјат, свјат... -- прошишта Јемељан. — Мора бити да је негде ударило... Јесте ли ви овдашњи? — упита он дивове. — Нисмо, из Глинова смо... Ми смо Глиновљани. Код господе Платерових радимо. — Вршете жито, или нешто друго радите? — Разно. Садека још пшеницу жањемо. Ала су ово муње! Давно није било овакве салауке ... Јегорушка уђе у кућу. Пресрете га мршава, грбата старица оштре брадице. Држала је у рукама лојану свећу, шкиљила је и отегнуто уздисала. — Страшан ли нам кијамет бог посла! — говорила је она. — А наши заноћили у степи, напатиће се дозлабога, јадници! Скини се, синко, скини ... Дршћући од хладноће и сав најежен, Јегорушка скиде са себе покисли огртач, затим широко размаче руке и ноге и дуго се не мицаше. Сваки, чак и најмањи покрет, изазивао је у њему непријатни осећај влаге и хладноће. Рукави и леђа на кошуљи били су му мокри, панталонице се прилепиле уз ноге, с главе цурило ... — А што, момчићу, тако раскорачен стојиш? — рече старица. — Иди, седи! Размичући широко ноге, Јегорушка приђе столу и седе на клупу близу нечије главе. Глава се покрете, шмркну кроз нос талас ваздуха, покрете вилицама и умири се. Од главе па дуж клупе протезала се хумка, покривена кожухом од овчје коже. То је спавала нека жена. Старица, уздшиући, изиђе и брзо се врати с лубеницом и дињом. — Заложи се, рано моја! Немам те ничим више угостити ... — рече она зевајући, затим стаде преметати по фиоци од стола и извади отуд дуг, оштар ножић, много налик на ножеве којима по крчмама разбојници кољу трговце. — Заложи се, мили мој! Јегорушка, дршћући као у грозници, поједе кришку диње с црним хлебом, затим кришку лубенице и од тога му би још хладиије. — Наши у степи ноћивају ... — уздисала је старица док је он јео. — Муке су то Господње... Требало би свећицу пред иконом да запалим, али не знам где је то Степанида денула. Заложи се, рано моја, заложи. Старица зевну и забацивши десну руку на леђа, почеша лево раме. — Сад је, мора бити, два сата — рече она. — Биће скоро и време да се устаје. А наши у степи ноћивају ... Богами, добро су покисли ... — Бако — рече Јегорушка — хоћу да спавам. — Лези, рано моја, лези... — уздахну старица зевајући. — Господе Исусе Христе! А ја спавам и чујем како неко лупа. Пренем се, гледам, а оно бог кијамет послао ... Свећицу је требало запалити, али не нађох ... Разговарајући сама са сабом, она свуче са клупе неке прње, вероватно своју постељу, скиде с ексера крај пећи два кожуха и стаде простирати за Јегорушку. — Овај се кијамет, богами, не стишава — мрмљала је она. — Само да се штогод не запали, у зао час. Наши, велим, у степи ноћивају... Лези, рано моја, спавај. Христос нека буде с тобом, дете моје ... Дињу нећу склањати, можда ћеш се, кад устанеш, мало заложити. Уздаси и зевање старичино, равномерно дисање жене што је опавала, сумрак собе и шум кише иза прозора, ове га је то позивало на спавање. Јегорушку беше стид да се свлачи пред старицом. Скиде само чизме, леже и покри се кожухом од овчје коже. — Леже ли дете? — чу се после једног минута шапат Пантелијин. — Леже! — одговори шапатом старица. — Муке су то, муке Господње! Грми и краја му нема... Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 31



— Стаће то сад... — прошишта Пантелија седајући. — Утишало се... Чељад се растурила по кућама, а двоје је остало код коња... Велим за чељад ... Не може се ... Покрашће неко коње ... Ето, поседећу малчице, па ћу поћи и ја на смену... Не може се, покрашће ... Пантелија и старица су седели заједно крај ногу Јегорушкиних и разговарали сиктавим шапатом, прекидајући се уздасима и зевањем. А Јегорушка се никако није могао загрејати. На њему је био топао, тежак кожух, али му се све тело тресло, ноге и руке се кочиле, а утроба му дрхтала... Он се скиде под кожухом, али ни то не поможе. Бивало му је све хладније и хладније. Пантелија оде на смену и затим се опет врати, а Јегорушка још никако не беше заспао и дрхташе целим телом. Нешто му је стезало главу и груди, притискивало га, а није знао шта је то: да ли старчев шапат или мирис овчје коже? Од лубенице и диње у устима му беше остао непријатан металан укус. А и буве су га још уједале. — Деда, хладно ми је! — рече он и не познаде свој глас. — Спавај, дете моје, спавај ... — уздахну старац. Тит на танким ножицама приђе постељи и замаха рукама, затим порасте до таванице и претвори се у ветрењачу. Отац Христифор, не онакав какав је седео у каруцама, нето свечано обучен, са кропионицом у руци, обиђе око ветрењаче, покропи је водом и она престаде да маше. Знајући да је то бунило, Јегорушка отвори очи. — Деда! — позва он. — Дај ми воде. Нико се не одазва. Јегорушки постаде страшно загушљиво и беше му незгодно да лежи. Он устаде, обуче се, па изађе из куће. Јутро је већ било свануло! Небо је било облачно, али киша није падала. Дршћући и умотавајући се у мокри огртач, Јегорушка прође кроз блатњаво двориште и ослушну тишину; паде му у очи мала стаја с тршчаним, напола одшкринутим вратима. Он загледа у ту стају, уђе У њу и седе на прегорело ђубре у углу. У отежалој глави мисли су се мрсиле, а у устима му је било суво и непријатно од онога металног укуса. Он разгледа свој шешир, поправи на њему пауново перо и сети се како је с мамом ишао да га купи. Затим гурну руку у џеп и извади отуд мрк, лепљив грумен неке смеше. Како му је та смеша доспела у џеп? Он размисли, помириса је: мирише на мед. Аха, па то је јеврејски медењак! Како се јадник расквасио. Јегорушка затим разгледа свој огртач. Огртач му је био сивкаст, с великим коштаним дугметима, сашивен на струк. Као нова, скупоцена ствар, код куће није висио у предсобљу, већ у спаваћој соби, поред маминих хаљина; допуштали су му да га облачи само о празнику. Погледавши га, Јегорушка осети према њему сажаљење и паде му на ум да су и он и огртач — обојица препуштени на милост и немилост судбине, да се већ више неће вратити кући. Он заплака тако да умало не паде са ђубрета. Велико бело псето, прокисло, са чуперцима вуне на њушци који су личили на папилотне, уђе у стају и радознало се заустави пред Јегорушком. Оно је, очевидно, размишљало да ли да залаје или не? Одлучивши да није потребно лајати, оно опрезно приђе Јегорушки, поједе лепљиви грумен и изиђе. — То су Варламови! — викну неко на улици. Наплакавши се, Јегорушка изиђе из стаје и заобилазећи локву, упути се на улицу. Пред самом капијом на улици стајала су кола. Мокри возари, каљавих ногу, троми и сањиви, гмизали су около као јесење мгве или седели на рудама. Јегорушка их потледа и помисли: „Како је тешко и непријатно бити сељак!" Он приђе Пантелији и седе крај њега на руду. — Деда, хладно ми је! — рече му дршћући и завлачећи руке у рукаве. — Не мари, ускоро ћемо у град — зевну Пантелија. — Не мари то, загрејаћеш се. Кола кретоше рано, јер још није била врућина. Јегарушка је лежао на товару и дрхтао од хладноће иако се сунце ускоро показа на небу, те осуши одело, дењкове и земљу. Тек што је затворио очи, Јегорушка опет угледа Тита и ветрењачу. Како му се стуживало и како је осећао да је ломан по целом телу, он напреже ову онагу да одагна од себе те слике, али тек што њих нестаде, на Јегорушку се окоми, вичући, кавгаџија Димов, црвених очију и стиснутих песница, или се опет чу како се јада: „Те-шко ми је!" Затим пројаха неколико пута Варламов на козачком ждрепцу, па, са својим осмехом и са дропљом, прође срећни Константин. Ала су сви ти људи били тешки, несносни и досадни! Једном — то беше већ предвече — он диже главу да би затражио воде. Поворка је стајала на великом мосту који се пружао преко широке реке. Доле се над реком црнео дим, а кроз њега се видео пароброд како на једеку вуче шлеп. Напред, иза реке, шаренило се неко велико брдо, начичкано кућама и црквама; у његовом подножју поред товарних вагона, јурила је локомотова ... Пре тога Јегорушка није ведео никад ни пароброд, ни локомотиву, ни велику реку. Угледавши их сада, он се није ни уплашио ни зачудио; на лицу му се чак не појави ни нешто што би било слично радозналости. Он само осети да му је мука и брзо наслони груди на (ивицу дењка. Повраћало му се. Пантелија, видећи то, закркља и заврте главом. — Поболе нам се дечак! — рече он. — Мора бити да му је желудац озебао... нашем детићу... у туђини ... Рђава посла!

VIII Поворка се заустави недалеко од пристаништа у великом коначишту за трговце. Силазећи с кола, Јегорушка зачу нечији врло познати глас. Неко му је помогао да сиђе и говорио му: — А ми смо још синоћ стигли... Цео дан смо вас данас очекивали. Хтели смо јуче да кренемо за Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 32



вама, али није било с руке, друтм путем смо пошли. Их, како си ти свој капутић кзгужвао! Добићеш своје од ујака! Јегорушка се загледа у мраморасто лице онога који је говорио и сети се да је то Дениска. — Ујкица и отац Христифор су сада у соби — настави Дениска — пију чај. Хајдемо. И он поведе Јегорушку у велико двоспратно здање, мрачно и суморно, налик на н-ско сиротиште. Прошавши кроз улаз, а затим преко неких мрачних стапеница и дугог уског ходника, Јегорушка и Дениска уђоше у собицу у којој су, збиља, седели при чају Иван Иванич и отац Христифор. Кад утледаше дечака, у оба старца се на лицу оцрта чуђење и радост. — А-а, Јегор Николаич! — пропевуши отац Христмфор. — Господин Ломоносов. — А, господа племићи! — рече Кузмичов. — Изволите. Јегорушка скиде опртач, пољуби руку ујаку и оцу Христифору па седе за сто. — Дакле, како си допутовао, puer bone6? — засипаше га отац Христифор питањима, сипајући му чаја, као и увек сав озарен осмејком. — Ваљда ти се већ досадило? Сачувај, боже, баш је тешко путовати на теретним колима или с воловима. Возиш се, возиш, боже опрости, и погледаш напред, а степа исто онако недогледна као што је и била: ни конца ни краја јој нема! То није путовање, већ права брука. А што ти не пијеш чај? Пиј! Ми овде без тебе, док си се ти на товаргаим колима мучио, све послове глатко посвршавали, богу хвала! Продали смо вуну Черепахину, и то како се само пожелети може ... Добро смо ућарили. При првом сусрету са својима, Јегорушка осети неодољиву потребу да се појада. Он није слушао оца Христифора, него је смишљао одакле би почео и на шта би се, у ствари, пожалио. Али глас оца Христифора, који му се чинио непријатан и оштар, не даде ту да се прибере и расеја му мисли. Не поседевши ни пет минута, он устаде од стола, оде дивану и леже. — Ето ти сад! — зачуди се отац Христифор. — А шта је с чајем? Смишљајући на шта би се пожалио, Јегорушка приљуби чело уз наслон од дивана и наједном заплака. — Ето сад! — понови отац Христмфор дижући се и прилазећи давану. — Георгије, шта је то с тобом? Што плачеш? — Бо-боле-стан сам! — рече Јегорушка. — Болестан? — збуни се отац Хриетмфор. — Е, то ти већ не ваља, брате.. . Зар се сме на путу боловати? О, о, какав си ти, брате... а? Он стави руку Јегарушки на главу, додирну му образ па рече: — Да, глава је врела... То си ти, зацело, назебао или си нешто појео ... Богу се моли... — Треба му дати кинина... — рече збуњено Иван Иванич. — Не, требало би да нешто врело попије... Георгије, хоћеш ли супице? А? — Не-е-ћу ... — одговогри Јегарушка. — Да не осећаш језу? — Пре сам осећао, а сад ... сад ми је врућина. Све ме тело боли ... Иван Иванич приђе дивану, пипну Јегорушку по глави, збуњено закркља и врати се столу. — Знаш шта, скини се па лези да опаваш — рече отац Христифор — треба да се испаваш. Он поможе Јегорушки да се скине, даде му узглавље и умота га поривачем, а преко покривача стави огртач Ивана Иванича, затим на прстима оде и седе за сто. Јетарушка затвори очи и одмах му се причини да није у стби, него на друму крај ватре; Јемељан је махао руком, док је Димов, црвених очију, лежао потрбупше и подругљиво гледао Јегорушку. — Удрите га! Удрите га! — викну Јегорушка. — Бунца... — рече полугласно отац Христифор. — Ето ти бриге! — уздахну Иваи Иванич. — Треба га истрљати машћу и сирћетом. Даће бог, па ће сутра оздравити. Да би се ослободио од мучних сновиђења, Јегорушка отвори очи и стаде гледати у ватру. Отац Христифор и Иван Иванич били су се већ напили чаја и говорили о нечем шапћући. Први се срећно смешио и очитледно никако није мотао да заборави да је добро ућарио на вуни: није га веселила толико ни сама добит колико помисао да ће, дошавши кући, скупити своју велику породицу, намигнути и раскикокати се; најпре ће све преварити и рећи да је вуну продао испод цене, затим ће пружити зету Михаилу набијен новчаник, па рећи: „На, узми! Ето како треба водити послове!" А Кузмичов није изгледао задовољан. Лице му је као и пре изражавало суву пословност и забринутост. — Ех, да сам знао да ће Черепахин понудити ову цену — говорио је полугласно — не бих код куће продавао Макарову оне три стотине пудова. Таква непријатност! Али ко је могао знати да су овде дигли цену? Човек у белој кошуљи распреми сточић за чај и упали у куту пред иконом кандило. Отац Христифор му шапну нешто на уво; овај начини лице тајанствено, као завереник — разумем, вели — изиђе и, вративши се мало после, стави под диван ноћни суд. Иван Иванич простре себи на под, неколико пута зевну, лено се помоли и леже. — Ја сутра у саборну цркву намеравам... — рече отац Христифор. — Тамо познајем једног 6

Добри дечаче.



страна 33



ризничара. Требало би и до његовог преосвештенства после службе, али је, веле, болестан. Он зевну и утаси лампу. Сада је светлело само кандило. — Веле, не прима — настави отац Христифор свлачећи се. — И отићи ћу, а нећу га видети. Он скиде кафтан и Јегорушка спази пред собом Робинзона Крусоа. Робинзон нешто промеша у тањирићу, приђе Јегорушки и прошапта: — Ломоносове, спаваш ли? Устани-де! Хоћу да те истрљам машћу и сирћетом. То ће ти добро чинити, само се богу моли. Јегорушка се брзо диже и седе. Отац Христифор му скиде кошуљу, те сагињући се сваки час и испрекидано дишући, као да њега самот голицају, стаде трљати Јегорушкине груда. — Во имја Отца, и Сина и Свјатаго Духа ... — шапутао је он. — Окрени горе леђа! ... Готово је! Сутра ћеш бити здрав, само у будуће не греши... Као ватра је врео. Ваљда сте за време непогоде били на путу? — На путу. — Како да се не разболиш! Во имја Отца, и Сина и Свјатаго Духа ... Како да се не разболиш! Истрљавши Јегорушку, отац Христифор му обуче кошуљу, покри га, прекрсти па оде. Потом га Јегорушка виде како се моли богу. Старац је, вероватно, напамет знао врло много молитава, јер је дуго стајао пред иконом и шапутао. Помоливши се, он прекрсти прозоре, врата, Јегорушну, Ивана Иванича, леже без узглавља на диванчић и покри се својим кафтаном. У ходнику часовник откуца десет. Јегорушка се сети како је још много времена остало до јутра и од муке се прислони челом уз наслон дивана не бранећи се више од магловитих сновиђења која су га морила. Али јутро свану мното раније него што је мислио. Чинило му се да није дуго лежао приљубљен челом уз наслон дивана, али кад отвори очи, из оба прозора у соби већ су падали по поду коси сунчеви зраци. Отац Христифор и Иван Иванич беху изашли. У собици је било распремљено, светло, удобно и мирисало на оца Христифора, од кога је увек вејао дах кипариса и сувог босиљка (код куће је градио кропионице од босиљка и украсе за ћивоте, и њиховим дахом сав се прожео. Јегорушка погледа на узглавље, у косе сунчеве зраке, у своје чизме које су сада биле очишћене и стајале као под конац крај дивана, и насмеја се. Учини му се чудно што није на дењковима, што је около све суво, а на таваници нема муња и грмљавине. Он скочи с дивана и стаде се облачити. Осећао се не може бити боље; од јучерашње болести беше остала само нека слабост у ногама и врату. Значи да су маст и сирће помогли. Он се сети пароброда, локомотава, широке реке што их је јуче летимично опазио, и сад се пожури да се што пре обуче, да отрчи до пристаништа да би их боље ведео. Он се уми, и док је облачио црвену кошуљу, одједном шкљоцну брава на вратпима и на прагу се указа отац Христифор у свом цилиндру, са штапом и у свиленој кестенастој мантији поврх платненог кафтана. Смешећи се, сав зрачећи (старци у оним првим тренуцима по повратку из цркве увек зраче), спусти на сто нафору и неки замотуљак, помоли се па рече: — Нека нам бог буде милостив! А како си ми ти? — Сад сам добро — одговори Јегорушка љубећи му руку. — Хвала богу... А ја са службе... Ишао сам да се видим са мојим познаником ризничарем. Звао ме својој кући на чај, али ја не хтедох. Не волим да идем у госте овако рано. Нек иду с милим богом! Он скиде мантију, поглади се по грудима, и не журећи се, разви замотуљаж. Јегорушка спази лимену кутијицу са зрнастим кавијаром, комадић сушене рибе и француски хлеб. — Ето, прођох поред продавнице с рибама па купих — рече отац Христифор. — Радним се даном не би требало бацати у трошак, али помислих, код куће имамо болесника, па онда није толико ни замерити. А кавијар је добар, јесетрин... Човек у белој кошуљи донесе самовар и служавник са посуђем. — Једи — рече отац Христифор мажући кавијар на кришку хлеба и пружајући му је. — Сад једи и шетај, а доћи ће време кад ћеш морати да учиш. Отвори очи па учи пажљиво и приљежно, да би користи имао. Што треба напамет, то учи напамет, а где се својим речима мора изложити унутарњи смисао, не марећи за спољашњи облик, то својим речима. И труди се тако да све науке изучиш. Понеко зна одлично математику, а за Петра Могилу ни чуо није; понеко зна за Петра Мопилу а не уме да објасни о месецу. Ти тако учи да би све разумео! Изучи латинсни, фраицуски, нетдмачки ... па, наравно, и географију, историју, богословије, филозофију, математику ... А када све изучиш натенане, богу се малећи, ти тек онда ступај у службу. Кад будеш све знао, свугде ћеш се лако снаћи. Ти само учи и благодати збирај, а бог ће већ одредити шта ће бити од тебе. Да ли лекар, да ли судија, да ли инжењер ... Отац Христифор намаза на парченце хлеба мало кавијара, стави га у уста и рече: — Апостол Павле вели: „Не одајте се наукама необичним и којекаквим." Наравно, ако учиш мађије, разне враџбине, духове да призиваш с оног света као Саул, или науке од којих нећеш имати користи ни ти ни твој ближњи, тада боље и не учи. Треба усвајати само оно што је бог благасловио. Угледај се... Свети апостоли су говорили све језике ... и ти учи језике; Василије Велики је учио математику и филозофију ... и ти учи; свети Нестор је писао историју ... и ти учи и пиши историју. Угледај се на светитеље ... Отац Христифор сркну из тањирчета, обриса бркове и заврте главом. — Лепо! — рече он. — Ја сам по старински учио, многе сам ствари већ заборавио, па и живим друкчије, него остали. Ни поредити се не може. Где-год у великом друштву, на пример, на ручку или неком скупу, кажем нешто латински, или из историје, или филозофије, а људима буде пријатно, па, богами, и мени Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 34



самом пријатно ... А, такође, и кад окружни суд дође па треба заклињати; сви остали свештеници се снебивају, а ја се са судијама, државним тужиоцима, с адвокатима братимим; учено поразговарам, чајић с њима попијем, насмејем се, распритам о свему што не знам... Па им буде пријатно. Тако ти је то, брате... Знање је светлост, незнање је мрак. Учи! Оно, разуме се, тешко је: у садашње време школовање скупо стаје... Мамица ти је удовица, живи од пензије, али ваљда ће'... Отац Христифор уплашено погледа на врата и настави шапатом: — Иван Иванич ће те помагати. Неће те он заборавита. Нема своје двце па ће тебе помоћи. Не брини. Он начиши оабиљгао лице и гаршпапута још тише: — Само ти пази, Георгије, не заборави, сачувај боже, мајку или Ивана Иванича. Заповест вели да се мати поштује, а Иван Иванич ти је добротвор и уместо оца. Ако свршиш школе па, не дај боже, станеш кињити и занемаривати људе зато што знају мање него ти, онда тешко, тешко теби! Отац Христифор диже увис руку и понови танким гласићем: — Тешко! Тенко теби! Отац Христифор се беше распричао и, што се каже, осладило му се; до подне не би престао, али се врата отворише и уђе Иван Иванич. Ујак се брзо поздрави, седе за сто и стаде журно пити чај. — Е, сад сам све послове посвршавао — рече он. — Могло би се већ данас кући, али нисам још готов с Јегором. Треба њега сместити. Сестра је говорила да овде негде живи њена другарица Настасја Петровна, па ће га можда она на стан примити. Он потражм по свом новчанику, извади отуд изгужвано писмо и прочита: — „Мала доња улица, Настасји Петровној Тоскуновој, у сопственој кући." Треба сад поћи, потражити је. Мука жива! Убрзо после чаја Иван Иванич и Јегорушка већ су излазили из коначишта. — Мука жива! — мрмљао је ујак. — Иди с милим богом, прикачио се уза ме као чичак! Вама школовање и отменост, а мени само мука с вама ... Када су пролазили кроз двориште, теретних кола и возара већ није било; сви су они још рано ујутру отишли на пристаниште. У далеком прикрајку дворишта црнеле се познате каруце; крај њих су стајали алати и јели овас. „Збагом каруце!" — помисли Јегорушка. Најпе су се морали дуго пети узбрдо булеваром, затим ићи преко великог трга; ту Иван Иванич упита стражара где је Мала доња улица. — Уха! — насмеши се стражар. — Она је далеко, тамо на ушрини! Путем су сретали кочијаше с лаким колима, али такву раскош, као што је вожња, ујак је себи допуштао само у изузетним случајевима и на велике празнике. Он и Јевдрушка су дуго ишли поплочаним улицама, затим су ишли сокацима који су имали само тротоар, а средина им је била некалдрмисана, и, на крају крајева, нашли се у сокачићима где није било ни калдрме ни тротоара пред кућама. Кад су их ноге и језик довели до Мале доње улице, обојица су били црвени и, скинувши шешире, брисали зној. — Реците, молим вас — обрати се Иван Иванич неком старчићу што је седео пред дућанским вратима — где је овде кућа Настасје Петровне Тоскунове? — Нема овде никакве Тоскунове — одговори старац размисливши. — Можда се зове Тимошенко? — Не, Тоскунова... — Извините, Таскунове овде нема ... Иван Иваштч слеже раменима и упути се даље. — Та не тражите је! — довикну му иза леђа старац. — Кад кажем нема, онда нема. — Чујте, бако — обрати се Иван Иванич старици што је на углу на тезгици продавала крушке и семе од сукцокрета — где је овде скућа Настасје Петровне Тоскунове? Старица га погледа с чуђењем и насмеја се: — Та Настасја Пепровна не станује више у својој кући! — рече она. — Гооподе, већ је осам година како је ћерчицу удала и кућу дала зету! Тамо јој зет станује! А очи су јој говориле: — ,,3ар ви, будале, ни то још не знате?" — А где сад станује она? — упита Иван Иванич. — Господе! — зачуди се старица пљеснувши рукама. — Она већ давно станује у стану, у туђој кући. Већ је осам година како је своју кућу дала зету. Бог с вама! Вероватно је очекивала да ће се Иван Иванич такађе зачудити и узвиннути: „Та није могуће!!" — али он врло мирно упита: — А отде јој је 'стан? Продавачица засука рукаве и, показујући голом руком, стаде викати продорним, танким гласом: — Идите све право, право, право... А кад прођете црванкасту кућицу, с леве стране ће вам бити један пролаз. Па уђите у тај пролаз и тражите трећу капију здесна ... Иван Иванич и Јегорушка дођоше до црвене кућице, окретоше налево у пролаз и упупише се трећој капији здесна. С обе стране те сиве, врло старе капије пружао се сив плот с поређеним даскама; десни део плота јако, се нагињао напред, као да ће сваког часа пасти, леви се искривио навад у двориште, док је капија стајала право, те се чинило као да се још предомишљала куда би јој било згодније да се сруши, Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 35



напред или назад. Иван Иванич отвори вратанца и заједно са Јегорушком угледа велико Двориште обрасло у коров и репушину. На сто корака од капије налазила се омалена кућица црвеног крова и зелених капака. Нека пуна жена, засуканих рукава и задигнуте кецељу стајала је усред дворишта, сипала је нешто на земљу и викала исто онако продорно, танко, као продавачица: Пили!... пили!... пили! Иза ње је чучало риђе псето начуљених ушију. Угледавши госте, оно потрча капијици и залаја тенором (сви риђи пси лају тенором). — Кога тражите? — (викиу жена заклањајући очи од сунца. — Помаже бог! — вичући поздрави Иван Иванич, бранећи се штапом од риђег кучета. — Реците ми, молим вас, станује ли овде Настасја Петровна Тоскунова? — Овде станује! А што ће вам? Иван Иванич и Јегорушка јој приђоше. Она их неповерљиво одмери, па упита: — Шта ће вам она? — А можда сте ви лично Настасја Петровна? — Да, ја сам! — Врло ми је мило... Е, па, поздравила вас ваша некадашња другарица Олга Ивановна Књазева. Ево, ово је њен синчић. А ја сам, можда ћете се сетити, њен брат. Иван Иванич... Ви сте, тако рећи, наша, нска ... Код нас сте се родили и удали... Наста тајац. Пуна жена се загледа у недоумици у Ивана Иванича, као не верујући или не разумевајући, затим сва запламте у лицу и пљесну рукама; из кецеље јој се просу овас, а на очи јој грунуше сузе. — Олга Ивановна! — скоро писну она, дишући тешко од узбуђења. — Голубица моја рођена! Ах, боже мој, шта ми је те као будала стојим? Анђелчићу мој лепи ... Она загрли Јегорушку, овлажи му сузама лице и бризну у плач.. — Господе! —рече она ломећи руке. — Ољечкин синчић! Радасти моје! Права је мати! Пљунута мати! Та што у дворшиту стојите? Изволите унутра. Плачући, сва задихана и једнако говорећи при ходу, она пожури у кућу, а гости се упутише за њом... — Није ми распремљено! — гаворила је уводећи госте у малу, загушљиву гостинску собу, сву закрчену иконама и саксијама с цвећем. — Ах, мати божја! Василиса, ходи, отвори бар капке. Анђелчићу мој! Лепото моја неописана! Нисам ни знала да Ољечка има таквог синчића! Кад се умири и привиче на госте, Иван Иванич је пазва да товоре насамо. Јегорушка изиђе у другу собицу; ту се налазила шиваћа машина, на прозору је висио кавез са чворком и било исто тако много икона и цвећа као и у гостинској соби. Крај машине је непомично стајала нека-девојчица, сва препланула, образа буцмастих као у Тита, у чистај цицаној хаљиници. Она је, не трепћући, гледала у Јегорушку и очигледно се осећала врло неугодно. Јегорушка је погледа, поћута и упита: — Како се зовеш? Девојчица помаче усне, начини плачно лице и тихо одговори: — Аћка. То је значило: Каћка. — Он ће становати код вас — шаптао је у гостинској соби Иван Иванич — ако будете тако добри, а ми ћемо вам плаћати десет рубаља месечио. Он није размажен дечак, миран је ... — Ни сама не знам како да вам кажем, Иване Иваничу! — уздисала је плачно Настасја Петровна. — Десет рубаља су лепе паре, али је, богами, страшно примити туђе дете на душу! Може изненада да се разболи, или ... Кад Јегарушку опет позваше натраг у собу, Иван Иванич је већ стајао са шеширом у руци и праштао се. — Дакле, у реду! Значи нека остане код вас за сада —говорио је он. — Збогом! Ти остани, Јегоре! — рече обраћајући се сестрићу. — Немој се овде мазити, слушај Настасју Петровну... Збогом! Ја ћу доћи и сутра. И оде. Настасја Петровна још једном загрли Јегорушку, назва га анђелчићем и уплакана стаде постављати сто. Кроз три минута Јегорушка је већ седео крај ње и јео масну, врелу чорбу од купуса. А увече је опет седео за тим истим столом и, наслонивши главу на руке, слушао Настасју Петровну. Она му је, час смејући се, час плачући, причала о младости његове мајке, о својој удаји, о својој деци ... У пећи је цврчао цврчак и једва чујно цвилио гас у лампи. Домаћица је говорила полугласно и сваки час од узбуђења губила напрстак, а Каћа, њена унука, пузила за њим под сто и сваки пут дуго седела под столом, вероватно разгледајући Јегорушкине ноге. Јегорушка је слушао, дремао и посматрао старичино лице, њену брадавицу с длачицама, трагове од суза ... И било му је тужно, врло тужно! Наместили су му да спава на сандуку и напоменули ако би му се ноћу пријело, да сам изиђе у ходничић и узме тамо из прозора пиле, покривено тањиром. Сутрадан ујутру Иван Иванич и отац Христифор дођоше да се опросте. Настасја Петровна се обрадова и хтеде да пристави самовар, али Иван Иванич, коме се много журило, махну руком и рече: — Немамо времена да се гостимо! Одмах идемо. Пред растанак ови седоше и поћуташе један минут. Настасја Петровна дубоко уздахну и уплаканих очију погледа на иконе. — Е — поче први Иван Иванич дижући се — ти, дакле, остајеш ... Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 36



С лица му наједном нестаде оне пословности, он мало поцрвене, тужно се насмеши и рече: — Пази, дакле, учи.... Не заборављај мајку и слушај Настасју Петровну ... Ако будеш, Јегоре, добро учио, нећу те заборавити. Он извади из џепа новчаник за ситнину, окрену Јегорушки леђа, па дуго претурајући по новцу, нађе десет кокпејки у сребру и даде их Јегорушки. Отац Христифор уздахну и, не журећи се, благослови Јегорушку: — Во имја Отца, и Сина и Свјатого Духа ... Учи — рече он. — Труди се, брате... Ако умрем, сећај ме се. Ево прими и од мене новчић ... Јегорушка му пољуби руку и заплака. Нешто му у души шапну да се више никада неће видети са тим старцем. — Ја сам већ, Настасја Петровна, предао молбу у гимназију — рече Иван Иванич таквим гласом као да је у соби био покојник. — Седмог августа ћете га одвести на испит... А сад, у здравље! Остајте збогом. У здравље, Јегоре! — Та да сте бар попили чај! — простења Настасја Петровна. Кроз сузе што су му обливале очи, Јегорушка не виде како изиђоше ујак и отац Христифор. Он појури прозору, али их у дворишту већ није било, а од капије, са изразом испуњене дужносто, враћало се, трчећи, риђе псето што је малочас лајало. Јегорушка, ни сам не знајући зашто, отрже се с места и појури из собе. Кад истрча пред капију, Иван Иванич и отац Христифор, први машући кукастим штапом, а други свештеничком палицом, већ су залазили за угао. Јегорушка осети да му је с тим људима занавек ишчезло, као дим, све оно што је дотле преживео; од изнемоглости он клону на клупицу и горким сузама поздрави нови, незнани живот који је сада започињао... Какав ли ће бити тај живот?

НЕПРИЈАТНОСТ (2) Срески лекар Григорије Иванович Овчиников, човек од око тридесет пет година, малокрван и нервозан, међу својим друговима познат по мањим радовима из медицинске статистике и ватреној склоности према „животним проблемима", једног јутра је у својој болници вршио визиту по собама. За њим је, као и обично, ишао његов помоћник Михаил Захарич, старији човек с масним лицем, правом, масном косом и с минђушом у уху. Само што је почео визиту, доктору се учини сумњивом једна безначајна појава, наиме то што се помоћников прслук набирао и упорно подизао кавише, без обзира на то што га је помоћник сваки час вукао наниже и поправљао. Помоћникова кошуља била је изгужвана и, исто тако, није му стајала као што треба. На црном дугом капуту, на панталонама, па чак и на кравати понегде се белело паперје ... Очигледно је спавао обучен и, судећи по изразу с којим је повлачио прслук и намештао кравату, одећа му је сметала. Доктор га је погледао пажљиво и схватио о чему је реч. Помоћник се није клатио, на питања је одговарао умесно, али суморно, тупо лице, очи без сјаја, дрхтање које му се видело по врату и рукама, неуредна одећа, а што је најважније — напрезање да се савлада и жеља да прикрије своје стање, сведочили су да тек што је устао из постеље, да је неиспаван и пијан, веома пијан још од синоћ... Мучио га је „мамурлук", па пио је и, по свој прилици, био веома незадовољан самим собом. Лекар, који није баш волео лекарског помоћника, и то не без разлога, осетио је снажну жељу да му каже: „Видам, ви сте пијани!" Одједном су му се згадили и прслук, и дуги капут, и минђуша у меснатом уху, али се уздржао и рекао благо и учтиво као увек: — Јесте ли давали Герасиму млека? — Јесмо ... — одговори Михаил Захарич исто тако благо. Разговарајућм с болесиим Герасимом, доктор је погледао температурну листу и, осетивши нови прилив мржње, задржао дах да не би говорио, али није издржао и упита грубо и пригушено: — Зашто није убележена температура? — Убележена је! — рече Михаил Захарич, али кад је крадимице погледао листу и уверио се да температура заиста није убележена, он сметено слеже раменима и промрмља: — Не знам, то је, сигурно, Надежда Осиповна ... — И синоћна није убележена! — настављао је доктар. — Само пијанчите, враг вас однео! Ви сте и сад пијани, као земља! Где је Надежда Осиповна? Бабица Надежда Осиповна није била у болници, иако је сваког јутра морала присуствовати превијању. Доктор погледа око себе и уични му се да болесничка соба није поспремљена, да је све разбацано, да ништа није урађено од онога што је требало и да је све у нереду, згужвано и покривено паперјем као одвратни прслук његовог помоћника; дошло му је да збаци са себе бели мантил, да се извиче, да остави све, пљуне и оде. Али се уздржао и наставио визиту. После Герасима дошли су до болесника са запаљењем везивног ткива на целој десној руци. Њега је требало превити. Доктор седе на столицу испред болесника и поче разгледати његову руку. „То су они јуче лумповали на имендан..." мислио је, полагано скидајући завој. „Причекајте, даћу вам ја имендан! Уосталом, шта ја могу да учиним? Ништа не могу." На отеклој, модроцрвеној руци он напипа гнојни чир и рече: — Скалпел! Михаило Захарич, који се трудио да покаже како чврсто стоји на ногама и како може да ради, Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 37



покренуо се с места и брзо додаде скалпел. — Не тај! Дајте ми нови — рече доктор. Помаћнмк ситним корацима дође до столића на коме је стајао сандучић с материјалом за превијање и поче ужурбано да претура по њему. Дуго се дошаптавао са болничарком, померао сандучић, шушкао, два пута нешто испустио, а доктор је седео, чекао и од шушкања и шаптања подилазили су га жмарци по леђима. — Хоће ли већ једном? — упита он. — Мора да сте их доле заборавили ... Помоћник притрча и даде му два скалпела, али при том неопрезно дуну у правцу доктора. — Не ове! — рече бесно доктор. — Говорим вам руским језиком, дајте један од нових. Уосталом, идите и испавајте се, смрди из вас као из бурета! Ви сте неурачунљиви! — А какви су вам још ножеви потребни? — упита љутито пошмоћник и уврђено слеже раменима. Било му је криво на самог себе, стидео се што у њега буље болесници и болничарке, и да би показао како се не стиди, усиљено се осмехну и понови: — А какви су вам још ножеви потребни? Доктор осети сузе у очима и дрхтај у прстима. Напреже се да се уздржи и проговори дрхтавим гласом: — Идите, испавајте се! Не желим да разговарам с пијаним ... — Можете да ми стављате замерке само у вези са послом — настављао је помоћник — а ако сам ја, рецимо, мало под гасом, нико нема право да ми прави примедбе. Зар ја не радмм? И шта још хоћете? Радим ли? Доктор скочи и не контролишући овоје покрете, замахну и из ове снаге удари помоћника по лицу. Није схватао зашто то чини, али је осетио велико задовољство што је песница погодила право у лице и што се тако чврст, разуман, породичан и побожни човек, који цени себе, заљуљао, подскочио као лоптица и сео на столицу. Доктор страсно зажеле да га још једном удари, али, кад поред овог мрског лица виде бледа узнемирена лица болничарки, ишчезе осећање задавољства, он одмахну руком и истрча из собе. У дворишту је срео Надежду Осиповну, девојку око двадесет седам година, бледожутог лица и распуштене косе. Њена ружичаста цицана хаљина била је одвећ сужена при дну, тако да су јој кораци били ситни и убрзани. Хаљина јој је шуштала, а она је раменима правила покрете у такту са сваким својим кораком и климала главом, као да је у себи певушила нешто весело. „Аха, русалка!" помисли доктор, сетивши се да у болници бабицу дирају: русалка, и би му пријатно при помисли да ће сада престравити ту каћиперку ситна корака, заљубљену у себе. — Где сте ви? — викну кад је био напоредо с њом. — Зашто нисте у болници? Температура није уписана, свуда је неред, лекарски помоћник је пијан, ви спавате до дванаест сати!... Изволите за себе тражити друго место! Овде више нема посла за вас. Дошавши у свој стан, доктор скиде бели мантил и пешкир којим је био опасан, бесно баци у ћошак и једно и друго и поче да шета по кабинету. — Боже, какви људи, какви људи?! — изговори он — То нису помоћници него непријатељи посла? Немам више снаге да радим! Не могу! Отићи ћу! Срце му је јако лупало, сав је дрхтао и плакало му се, па да би се избавио таквих осећања, он поче да умирује себе мислима: како је у праву и како је добро учинио што је ударио помоћника. Пре свега, одвратно је то, мислио је доктор, што помоћник није ступио у болницу нормалним путем, него по протекцији своје тетке, која је радила као дадаља код председника управе (одвратно је било гледати ту утицајну тетку, како се, кад дође у болницу да се лечи, понаша као да је то њена кућа и захтева да је примају преко реда). Лекарски помаћник није дисциплинован, мало зна и уопште не разуме ни оно што зна. Склон је пићу, дрзак, прљав, узима мито од болесника и кришом продаје лекове из болнице. Исто тако, свима је познато да се бави праксом и да варошке младиће лечи од ванеричних болести, употребљавајући некаква своја средства. Још би добро било да је обичан шарлатан, каквих има много, али он је убеђен у своје и потано је бунџија против праве медицине. Кришом од доктора он ставља купице и пушта крв болесницима који долазе на прегледе, операцијама присуствује с неопраним рукама, по ранама чепрка прљавом сондом. То је све довоњно да се схвати колико он дубоко и снажно презире докторову медицину, са њеном научношћу и педантношћу. Пошто је сачекао да му прсти престану дрхтати, доктор седе за сто и написа писмо председнику управе: „Поштовани Лаве Трофимовичу! Ако по пријему овог писма Ваша управа не отпусти лекарског помоћника и не омогући ми да сам себи бирам памоћнике, бићу принуђен (наравно не без жаљења) замолити Вас да ме више не сматрате лекарем н-ске болнице и да се побринете да ми нађете замену. Поштовање Љуби Фјодоровној и Јусу. С поштовањем Г. Овчиников." Прочитавши писмо, доктор закључи да је кратко и да није довољно хладно. Уз то, изражавање поштовања Љуби Фјодаровној и Јусу7 (тако су задиркивали млађег председниковог сина) у пословном, званичном писму било је више него неумесно. „Кот врага ће ми ту Јус?" помисли доктор, исцепа писмо и поче смишљати друго. „Милостиви господине ..." мислио је он, седајући крај отвореног прозора и гледајући патке ,с пачићима што су, гегајући се и спотичући се, журиле, зацело, према рибњаку. Једно паче покупило је неко црево с пута, загрцнуло се 7

Прасенце (дијал.).



страна 38



и ударило у узбудљиву писку; друго притрча, шпчупа му из уста црево, па се и оно загрцну. Далеко крај ограде, у прошараној сенци што су је на траву бацале младе липе, цуњала је куварица Дарја и брала зеље за чорбу ... Чули су се гласови ... Кочијаш Зот, са уздама у рукама, и болнички слуга Мануило, у прљавој кецељи, стајали су поред шупе, причали и нечему се смејали. „Сад они о томе како сам ја ударио помоћника .. " мислио је доктор. „Још данас ће цео срез знати за тај скандал... Дакле: Милостиви господине! Ако ваша управа не отпусти ...!" Доктор је одлично знао да управа ни у ком случају неће дати њега за лекарског помоћника и да ће пре пристати; на то да нема ниједног лекарског помоћника у целом срезу него што ће се лишити једног тако изврсног човека као што је доктор Овчиников. Лав Трофимович ће, сигурно, одмах по пријему писма, дојурити на тројци и почети: „Ама шта сте ви то, драги: мој, смислили? Шта то значи, драги пријатељу? Бог с вама! Зашто? Због чега? Где је он? Дајте ми га овамо, битангу! Да се отера! Обавезно га треба отерати! Да ми сутра подлац не буде овде!" — Затим ће ручати с доктором, а после ручка ће полеђушке лећи на овај диван малинове боје, покриће лице новинама и захркаће; кад се испава, напиће се чаја и одвешће доктора к себи да преноћи. И цела та прича завршиће се тиме што ће и помоћник остати у болници и доктор неће дати оставку. А доктор у дубини душе није желео такав расплет. Он је желео да помоћникова тетка тријумфује и да управа, не обазирући се на његову осмогодишњу савесну службу, без разговора, чак са задовољством, прихвати његову оставку. Сањао је о томе како ће отићи из болнице, на коју се навикао, како ће написати писмо новинама „Лекар", како ће му другови у заједничком писму изразити своје жаљење ... На путу се појавила русалка. Корачајући ситно и шуштећи хаљином, пришла је прозору и упитала: — Григорије Иваничу, хоћете ли лично примати болеснике или ћете заповедити да их примамо без вас? А њене очи као да су говориле: „Распалио си се, но сада си се смирио, па те је срамота. Али ја сам великодушна па то не примећујем." — Добро, одмах ћу ја — рече доктор. Опет ја навукао мантил, опасао се пешкиром и кренуо у болницу. „Није добро. Зашто сам побегао кад сам га ударио", мислио је путем. „Испало је као да сам се збунио или уплашио ... Поступио сам као гимназијалац ... Ништа то не ваља!" Чинило му се да ће болесницима кад он уђе у собу бити неугодно да га гледају, а и њему ће бити нелагодно, али, кад је ушао, болесници су мирно лежали на креветима и готово нису ни обраћали пажњу на њега. Лице туберкулозног Герасима изражавало је потпуну равнодушност и као да је говорило: „Није ти по вољи, па си му малкице показао ... Без тога се, мој дакторе, не може." На модроцрвеној руци доктор отвори два гнојна чира и нареди да се превију, па оде у женско одељење, где је једној жени извршио операцију ока. Цело време је за њим ишла русалка и помагала му с таквим изразом као да се ништа није десило и као да је све у најбољем реду. После визите по собама, почео је пријем болесника у амбуланти. У малој докторовој амбуланти прозор је био широм отворен. Довољно је било само сести на прозорску даску и нагнупи се мало да би се на метар видела млада трава. Синоћ је био јак пљусак и олуја, па је трава полегла и сија се. Стазица, која пролази недалеко од прозора и води према јарузи, изгледала је као умивана, и са обе њене стране разбацане полупане апотекарске бочице, такође умивене, пресијавале су се на сунцу и бацаше заслепљујуће, јарке зраке. А даље иза стазице, прибијене једна уз другу, младе јеле у раскошној зеленој одори, а иза њих ређале су се брезе са стаблима белим као хартија. Кроз зеленило бреза које је благо треперило на ветру, видело се плаво, бекрајно небо. Чим провириш кроз прозор, видиш како чворци, скакућући по стазици, окрећу према прозору своје глупе кљунове, решавајући се да ли да се уплаше или не уплаше. И одлучивши да се уплаше, они, као да се ругају доктору који не уме летети, један за друпим, уз веселу цику, полете према врховима бреза... Кроз тежак задах хлороформа, осећала се свежина и мирис пролећног дана ... Пријатно је дисати! — Ана Спиридановна! — прозва доктор. У амбуланту уђе млада сељаика у црвеној хаљини и прекрсти се у правцу икона. — Шта те боли? — упита доктор. Жена неповерљиво, испод ока, погледа према вратима на која је ушла и према онима која воде у апотеку, приђе ближе доктору и шапну: — Немам деце! — Ко још није уписан? — викну из апотеке русалка. — Приђите да се упишете! „Већ и по томе је стока", мислио је доктор, „што ме је натерао да се бијем први пут у животу. Од рођења се нисам тукао." Ана Спиридоновиа је отишла. После ње је дошао старац са срамотном болешћу, па сељанка с троје шугаве деце, и посао је кренуо пуном паром. Лекарски помоћиик се није појављивао. Иза вратанца у апотеци, шуштећи хаљином и звецкајући посуђем, весело је цвркутала русалка; мало, мало па би ушла у амбуланту да помогне при операцији или да узме рецепте, и све то с изразом као да се ништа није ни десило, „Њој је драго што сам ударио помоћнмка", мислио је доктор, ослушкујући бабичин глас. „Па они се слажу као пас и мачка, и за њу ће бити празник ако њега отпусте. И болничаркама је, чини ми се, мило ... Како је то одвратно!" Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 39



У јеку пријема болесника учинило му се да се и бабица и болничарке, чак и болесници, намерно труде да изгледају равнодушни и весели. Као да су схватили да га је и стид и да га боли, али се из пристојности претварају да не разумеју. И он, желећи да им покаже да га уопште није срамота, поче викати љутито: — Еј, ви тамо! Затварајте врата, промаја је! А њега је, у ствари, већ срамота и беше му тешко. Пошто је примио четрдесет пет болесника, не журећи се, он изађе из болганице. Бабица, која је већ стигла да оде својој кући и да се огрне јаркоцрвеном марамом, с цигаретом у зубима и са цветом у распуштеној коси, журила је некуд преко дворишта, вероватно у кућну посету или у госте. На прагу болнице седели су болесници и грејали се на сунцу. Чворци су, као и раније, галамили и јурили за бумбарима. Доктор се освртао на све стране и мислио да се усред свих тих једноличних живота без узбуђења, као две покварене дирке на пијанину, оштро издвајају и нису ни за шта само два живота: помоћкиков и његов. Лекарски помоћник је сад сигурно легао да се испава, али никако не може да заспи од мисли да је крив, да је увређен и да је изгубио место. Положај му је незавидан. А доктор, који никад раније никога није тукао, осећао се као да је заувек изгубио невиност. Он сад више није кривио помоћника, није правдао себе, већ се само питао како се могло десити да он, пристојан човек, који никада чак ни пса није тукао, могао да удари човека. Дошавши у свој стан, леже на диван у радној соби, лицем према наслону и поче да мисли овако: „Он је лош човек, по посао штетан, за три године откад ради, мени га је преко главе, али, упркос томе, мој поступак се ничим не може оправдати. Искористио сам право јачега. Он је мој потчињени, крив је, уз то још и пијан, а ја сам његов шеф, исправан и трезан... Дакле, ја сам јачи. Друго: ударио сам га пред људима који ме сматрају ауторитетом и тиме им дао рђав пример..." Доктора позваше на ручак... Он поједе неколико кашика чорбе од купуса, па се диже од стола и опет леже на диван. „Па шта сад да радим?" мислио је даље. „Треба му што је могуће пре дати задовољење... Али на који начин? Двобоје, као практичан човек, он сматра глупостима или их не схвата. Ако га у истој оној болничкој соби, пред болничаркама и болесницима замолим за извињење, то ће задовољити само мене, али не и њега; он је лош човек, схватиће моје извињење као кукавичлук и мислиће како се бојим да ће се он на мене пожалити властима. А уз то, моје извињење ће дефинитивно уздрмати дисциплину у болници. Да му понудим новац? Не, то је неморално и личи на поткупљивање. Ако се он сад, рецимо, обрати нашој непосредној власти, односно управи, ради решавања овог проблема ... она би могла да ме укори или отпусти... Али то неће учиштти. Па није баш ни сасвим згодно у интимне ствари болнице мешати управу која, узгред речано, на то нема никаквог права..." Око три сата после ручка доктор је пошао на језеро да се купа и мислио: „А да ли да поступим онако како сви поступају у сличним случајевима? Односно, нека ме тужи суду. Ја сам, неоспорно, крив, нећу се бранити и судије ће ме осудити на затвор. Тако ће и увређени добити задовољење и они који ме сматрају ауторитетом видеће да нисам био у лраву." Ова му се идејасовидела. Обрадовао се и почео мислити како је проблем срећио решен и да праведнијег решења не може бити. „Па шта, изванредно!" мислио је улазећи у воду и гледајући како од њега беже јата ситних жућкастих караша. „Нека ме тужи... То је за њега утолико згодније што су наши службени односи већ прекинути и један од нас, свеједно, не може остати у болници..." Увече је доктор наредио да му се спреми кочија да би отишао командаиту гарнизона да игра винт. Кад је он, већ у шеширу и капуту, готово сасвим спреман, стајао насред кабинета и навлачио рукавице, спољна врата се отворише уз шкрипу и неко бешумно уђе у предсобље. — Ко је то? — упита доктор. — Ја сам, господине... — пригушено одговори придошлица. Доктору одједном срце залупа јаче и он као да се сав охлади од стида и некаквог несхватљивог страха. Лекарски помоћник Михаило Захарич (то је био он) тихо се накашља и бојажљиво уђе у кабинет. Поћутавши мало, он рече пригушеним гласом кривца: — Опростите ми, Григорије Иваничу. Доктор се спетљо и није знао шта да каже. Он је схватио да је помоћник дошао да понизно моли за опроштај не из хришћанских побуда и не зато да својом смерношћу уништи онога ко му је нанео увреду, него просто из чиста рачуна. „Присилићу себе, замолићу за опроштај, па ме, можда, неће отерати ни лишити парчета хлеба ..." Може ли бити веће увреде за људско достојакство? — Опростите... — понови помоћник. — Чујте... поче доктор, трудећи се да га не гледа и још увек не знајући шта да му каже. — Чујте ... Ја сам вас увредио и ... и морам бити кажњен, односно, морам вам пружити задовољење.. Ви двобоје не признајете... Уосталом, и ја не признајем двобоје. Ја сам вас увредио и ви ... ви можете поднети жалбу месном судији и ја ћу искусити казну... А да овде останемо обојица, нема смисла... Неко од нас, или ја или ви, мора отићи! („Боже мој! Не говорим му оно што би требало!" ужасну се доктор. „Како је све то глупо, како је глупо!") Једном речју, подносите тужбу! А да заједно радимо, више не можемо!. .. Ја или ви ... Одмах сутра поднесите тужбу! Помоћник испод ока погледа доктора и у његовим тамним мутним очима плану непритајени презир. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 40



Он је доктара увек сматрао за непрактичног, каприциозног дечака, а сад га је презирао због дрхтања, због несхватљиво сујетних речи ... — И тужићу — рече суморио и јетко. — Па тужите, него шта! — А шта ви мислите? Да нећу тужити? Е, тужићу... Ви немате права да ме тучете. А треба и да вас је срамота! Туку се само пијани сељаци, а ви сте образовани ... У докторовим грудима неочекмвано се пробудила сва његова мржња, и он повика туђим гласом: — Губите се напоље! Помоћник се нерадо помери с места (као да је желео још нешто да каже), оде у предсобље и тамо застаде размишљајући. И пошто је нешто смислио, одлучно изађе ... „Како је ове ово глупо!" мрмљао је доктор по његовом одласку. „Како је то глупо и ружно!" Осећао је да се према помоћнику малочас понашао као дечак, и већ је схватио да све његове мисли о суду нису паметне, да не решавају проблем, нешо га чине још сложенијим. „Како је то глупо!" мислио је он, седећи у чезама и касније, док је код команданта играо карте. „Зар сам ја тако мало образован и тако мало познајем живот да нисам у стању да решим овај једноставан проблем? Па шта да радим?" Сутрадан ујутро, доктор је видео како жена његовог помоћника седа у кола да би се одвезла некуда, и помисли: „То она иде теткици. Нека иде." Болница је радила без лекарског помоћника. Требало је обавестити управу, али доктор још никако није могао да смисли облик писма. Сад би смисао писма морао бити такав: „Молим да отпустите лекарског помоћника, иако није крив он, него ја. А да изложи ову мисао тако да не испадне глупо и срамно, пристојном човеку је готово немогуће. После два-три дана доктору је дошло до ушију да се помоћник жалио Лаву Трофимовичу. Председник му није дао да прослови ни реч, лупао је ногама и испратио га вичући: „Знам ја тебе! Напоље! Нећу да слушам!" Од Лава Трофимовича помоћник је отишао у управу и тамо паднео тужбу, у којој није споменуо шамар нити је молио за себе, већ је потказивао доктора како се неколико пута у њетовам присуству лоше изражавао о управи и њеном председнику, да не лечи како треба, да рејоне не обилази редовно и тако даље. Кад је то сазнао, доктор се насмејао и помислио: „Каква будала!" застидео се, и би му жао што помоћник прави глупости; „уколико човек прави више глупости ради своје одбране, утолико је, значи, беспомоћнији и слабији." Тачно недељу дана после поменутог јутра доктор је добио позив од мировног судије. „Ово је већ сасвим глупо ..." мислио је потписујући позив. „Ништа се глупље није могло измислити." И кад је у облачно, тихо јутро ишао судији, није га више било срамота, него му је било криво и одвратно. Љутио се и на себе, и на помоћника, и на прилике... „А на суду ћу лепо рећи: идите ви сви до ђавола!" једио се он. „Ви сте сви магарци и ништа не разумете!" Дошавши до судијине собе, видео је на прагу своје три болничарке, позване у својству сведока, и русалху. Кад је видео болничарке и раздрагану бабицу, која се од нестрпљења премештала с ноге на ногу и чак поруменела од задовољства кад је видела главног јунака предстојећег процеса, доктор, љут, зажеле да налети на њих као јастреб и да их ошамути: „Ко вам је дозволио да одете из болнице? Изволите се овог тренутка губити кући!" али се уздржао и, трудећи се да изгледа спокојан, пробио се кроз гомилу сељака у канцеларију. Канцеларија беше празна и судијина огрлица је висила на наслону фотеље. Доктор је отишао у собицу судског записничара. Ту је нашао младог човака мршавог лица, у сакоу од ланеног платна, са џеповима који су висили — то је био судски записиичар — и лекарског помоћника, који је седео за столом и из досаде прелиставао кривични законик. Кад је доктор ушао, записничар је устао, а помоћник се збунио и, исто тако, устао. — Је ли Александар Архипович већ дошао? — упита доктор збуњено. — Још није. Он је код куће — одговори записничар. Канцеларија се налазила на судијином имању у једној од његових зграда, а судија је живео у великој кући. Доктор изађе из канцеларије и полагано пође судијиној кући. Александра Архиповича застаде у трпезарији поред самовара. Без реденгота и без прслука, у кошуљи раскопчаној на грудима, судија је стајао поред стола и држећи обема рукама чајник, сипао је у чашу чај црн као кафа; спазивши госта, он брзо привуче другу чашу, напуни је и без поздрава упита: — Хоћете ли са шећером или без шећера? Некад, веома давно, судија је служио у коњици, сад је за своје дугогодишње службовање на изборној дужности имао звање државног саветника, али још није скинуо официрски мундир и није се ослободио војничких навика. Имао је дуге бркове као упгравник полиције, панталоне са ширитима, и сви његови поступци и речи били су прожети војничким држањем. При говору, који је обогаћавао сочном генералском узречицом „мњеее", забацивао је главу уназад; увијао је стално раменима, а очи су му играле. Док се здравио или пружао некоме да припали, салутрао је ударајући ногом о ногу и при ходу тако пажљиво и нежно звецкао мамузама као да му је сваки звекет мамуза причињавао неподношљив бол. Пошто је доктора почастио чајем, он се поглади по широким грудима и трбуху, дубоко уздахну и рече: — Па-да ... Можда желите мњеее ... да попијете вотку и презалогајите! Мњеее. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 41



— Не, хвала, сит сам. Обојица су осећали да неће моћи да мимоиђу разговор о скандалу у болници, и обојици је било непријатно. Доктор је ћутао. Судија је грациозним покретом руке ухвашио комарца, који га је ујео за груди, пажљиво га осмотрио са свих страна и пустио, затим је дубоко уздахнуо, подигао очи према доктору и упитао, правећи паузе између речи. — Чујте, а зашто га ви не најурите? Доктор улови у његовом гласу ноту саучешћа; одједном му би жао себе и осети замор и клонулост од трзавица које је преживео за последњу недељу дана. Он устаде од стола с изразом као да га је стрпљење најзад сасвим издало и, раздражено се мрштећи и слежући раменима, рече: — Најурити! Како ви тако мислите, побогу... Чудно, како о томе мислите! Па зар ја могу да га најурим? Ви ту седите и мислите како сам ја у болнигци газда и радим све што хоћу! Чудновато како ви сви тако мислите! Зар ја могу да најурим помоћиика кад је његова тетка дадиља код Лава Трофимовича и кад су Лаву Трофимовичу потребни такви доушници и лакеји као што је овај Захарич. Шта могу ја кад управа на лекаре не даје ни пребијене паре, кад нам на сваком кораку подмеће ногу. Ђаво их однео, ја не желим да службујем, и готово! Не желим! — Де, де, де ... Ви, душо моја, придајете и сувише значаја, тако рећи ... — Представник племства се свим силама труди да докаже како смо сви ми нихилисти, шпијунира нас и третира као да смо његови писари. Какво право он има да у мом одсуству долази у болницу и испитује болничарке и болеснике? Зар то није увреда? А овај ваш малоумни Семјон Алексејин, који сам оре и не оверује у медицину, зато што је здрав и сит као бик, на сав глас и у очи назива нас бадаваџијама и прекорева нас за парче хлеба! Ма, нека га ђаво носи! Ја радим од јутра до мрака, не знам за одмор, потребнији сам овде од свих тих малоумних, светих реформатора и свих осталих кловнова! Ја сам на послу изгубио здравље, и уместо захвалности, коре ме због парчета хлеба! Најлепше им се захваљујем! И сваки сматра да има право да трпа овој нос у туђе послове, да нас учи, да нас контролише! Онај ваш члан управе, Камчатски, на састанку управе приговарио је лакарима што троше много калијум-јодата и препоручио нам да будемо опрезнији приликом употребе кокаина! Шта он зна, питам вас? Шта се то њега тиче? Зашто и вас не учи како да судите? — Али... али он је лупеж, душо моја, лакеј ... На њега не треба да се осврћете... — Лупеж, лакеј, а ипак сте изабрали тог букача за члана управе и дозвољвате му да свуда забада овој нос! Ето, ви се смешкате! Ви мислите: то су све ситнице, глупости, али схватите већ једном да је тих ситница тако много да се од њих састоји цео живот као брдо од зрнаца песка! Ја више не могу! Немам снаге, Александре Архипичу? Још мало па ћу, уваравам вас, не само да бијем по њушкама него и да пуцам у људе! Схватите да моји нерви нису конопци! Ја сам исто тако човек као и ви... Докторове очи се напунише сузама и глас му задрхта; он се окрете на другу страну и поче да гледа кроз прозор. Завладало је ћутање. — М-да, многопоштавани... — промрси замишљено судија. — С друге стране, ако промислимо хладнокрвно, онда ... судија ухвати комарца и, јако зачкиљивши, осмотри га са свих страна, уби га и баци у пљуваоницу) ... — онда, видите ли, и нема резона да се он најури. Најурите га ви, а на његово место дође други исти такав, и можда и гори. Ви можете променити сто људи, али честитог нећете наћи ... Ови су гадови (судија се почеша испод пазуха и полагаио запали цигарету.) С тим злом се треба мирити. Ја вам морам рећи да часне и трезвене трудбенике, на које се можете ослонити, данас можете наћи само међу интелигенцијом и сељацима, односно у редовима те две крајности... и тачка. Ви, да тако кажемо, можете наћи најчеститијег лекара, извсног педагага, најпоштенијег орача или ковача, али људа из средњих слојева, односно људи који су се одвојили од народа а нису стигли међу интелигенцију, представљају несигуран елемент. Зато је врло тешно наћи честитог и трезвеног лекарског помоћника, писара, калфу и друге. Изванредно тешко! Ја врло дуго службујем у правосуђу и за ове то време још никад нисам имао честитог и трезвеног писара, а силу сам их божју у свом веку најурио. Свет без икакве моралне дисциплине, а да о принципима, како се каже, и не говоримо ... „Зашто ли он ово прича?" помисли доктор. „Ми уопште не говоримо о ономе о чему би требало." — Ето, није давно него баш прошлог петка, мој Ђужински, можете замислити, шта је направио. Позвао к себи увече некакве пијандуре, враг би их знао ко су и шта су, и сву ноћ пијанчио с њима у канцеларији. Како би вам се то свидело? Ја ништа немам против пића. Враг те однео, пиј, али зашто да се у канцеларију уводе непознати људи? Па право кажите, украсти из предмета неки документ, или меницу, или нешто слично... то је час посла! И шта мислите? После те оргије ја сам два дана морао да проверавам: све предмете да видим није ли нешто нестало ... И шта да радите с том стрвином? Најурити? Добро... А чиме ми гарантујете да други неће бити гори? — Али како и да га најуриш? — рече доктор. — То је лако учинити само на речима. Али како ћу га најурити и оставити без парчета хлеба, кад знам да има породицу, да гладује? Шта ће и куд ће са породицом? „Враг зна што не говорим оно што треба!" помисли он и учини му се чудновато што никако не може да се задржи на једној одређеној мисли или на ма каквом одређеном осећању. „То је зато што не умем да се унесам, уживим, што не умем дубље да мислим", помисли. — Човек из средњег сталежа, као што сте рекли, није поуздан — настави доктор. — Ми га Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 42



прогањамо, псујемо, лупамо по њушци, али треба се ставити и у његов положај. Он није ни сељак, ни господин, ни риба ни месо; прошлост му је чемерна, а данас има само двадвсет пет рубаља месечно, гладну породицу и потчињеност, и убудуће ће имати исто тих двадесет пет рубаља и подређен положај, макар сто година служио. Нема ни образовања, ни имања, нема кад да чита и да иде у цркву, нас не чује зато што му не допуштамо да нам приђе. Тако животари из дана у дан до саме смрти, без наде на бољи живот, никад сит, у непрестаном страху да га не истерају из државног стана, не знајући куда да се склони с децом. Па како онда, реците, да не пије и не краде? Откуд у таквом животу може бити принципа! „Ми, чини ми се, већ решавамо социјалне проблеме", помисли. „И како неповезано, Господе боже! А чему све то?" Чула се звоњава. Неко је ушао у двориште и довезао се најпре до канцеларије, па после до доксата велике куће. — Лично председник је дошао — рече судија погледавши нроз прозор — Сад ће вас почастити! — А ви, молим вас, што пре завршите са мном... — замоли доктор. — Ако може преко реда, размотрите мој предмет. Бота ми, немам времена. — Добро, добро ... Само ја још не знам да ли тај предмет могу ја да решавам. Односи између вас и лекарског помоћника су, како да вам кажем, службени, поред тога ви сте га звизнули док је био на дужности. Уосталом, не знам баш добро. Сад ћемо питати Лава Трофимовича. Чули су се ужурбани кораци и тешко дисање, и на вратима се појавио Лав Трофимович, председник, сед и ћелав старац дуге браде и црвених веђа. — Моје поштовање... — рече задувано. — Ух, пријатељи моји. Нареди, судија, да ми донесу кваса. Умрех... Он се ували у фотељу, али одмах брзо скочи, притрча дотору, љутито исколачи очи на њега, па стаде говорити пискавим тенором: — Много, изванредно сам вам захвалан, Григорије Иваничу! Учинили сте ми услугу, хвала вам! На вјек вјеков амин, нећу вам заборавгати! Тако не раде пријатељи. Како гад хоћете, али то није добранамерно с ваше стране! Зашто ме нисте известили? Шта сам вам ја? Ко сам? Непријатељ или туђинац? Јесам ли вам непријатељ? Зар сам вам накад нешто одрекао? А? Исколачивши очи и мичући прстима, председник се напи кваса, брзо обриса уста, па настави: — Много, много вам хвала! Због чега ме нисте известили? Кад бисте нешто осећали за мене, ви бисте дошли к мени и као пријатељу ми казали: „Пријатељу драги, Лаве Трофимовичу, таква и таква ствар. Десило се то и то, и остало." Ја бих вам за трен ока све средио и не би дошло до скандала. Тај скандал! Она будала, као да се најео бунике, мува се по срезу, интригра и сплеткари са женама, а ви, срамота је и рећи, извините за израз, бог свети зна шта сте започели, навели сте ту будалу да вас тужи суду! Брука, жива брука! Сви ме питају. Сви ме питају о чему је реч, како је и шта је, а ја председник, па ништа не знам шта се то тамо код вас дешава. Вама није стало до мене. Много, много вам хвала, Григорије Иваничу! Председиик се тако дубоко поклонио да је чак помодрео, затим приђе прозору и викну: — Жигалове, позови овамо Михаила Захарича! Реци му да сместа дође! Ружно је то, господине! — рече удаљавајући се од прозора. — Чак се и моја жена увредила, а она вам је, чини ми се, наклоњена. Ма, много ви господа мудрујете! Све бисте хтели да некако будете паметни, принципијелни, а све вам се своди на једно: запетљавате ствари... — А ви бисте хтели да ништа не буде паметно, па шта, по вама, испада? — упита доктор. — Шта, по нама, испада? ... Испада то да ни-ам ја сад дошао овамо, ви бисте обрукали и себе и нас... Срећа ваша што сам дошао! Уђе лекарски помоћник и застаде на прагу. Председиик стаде постранце према њему, завуче руке у џепове и рече: — Моли доктора за опроштење. Доктор поцрвене и отрча у другу собу. — Ето вадиш: доктор неће да прими твоје извињење! — настави председник. — Он жели да ти делом а не речима искажеш да се кајеш. Дајеш ли ми реч да ћеш од данас слушати и увек бити трезан? — Дајем... — суморно, из баса рече помоћник. — Пази! Да те бог сачува! За час ћеш ти код мене изгубити место. Ако се снешто деси, не моли за милост .. . Хајде, губи се кгући ... За помоћника, који се већ помирио са својом несрећом, такав обрт ситуације био је неочекивано изненађење. Чак је побледео од радости. Он хтеде нешто да каже и испружи руку, али не рече ништа, већ се тупо осмехну и изађе. — Готово! — рече председник. — И никакво суђење није потребно. Он уздахну с олакшањем и с таквим изразом као да је малочас заршио врло тежак и важан посао, погледа у самовар и чаше, протрља руке па рече: — Блажени миротворци ... Наспи ми, Саша, чашицу. А, уосталом, нареди да нам најпре дају нешто да куснемо ... А, и воткице .,. — Господо, то је немогуће! — рече доктор улазећи у трпезарију, још увек црвен и кршећи руке. — Ово... ово је комедаја! То је одвратно! Ја не могу. Боље се двадесет пута судити него решавати проблеме овако као у водвиљу. Не, ја не могу! Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 43



— Па шта хоћете? — обрецну се на њега председник. — Да га најуримо? Изволите, ја ћу га најурити... — Не, не да се најури... Ја не знам шта хоћу, али имати такав став према животу, госпадо ... Ах, боже мој! Ово је ужасно! Доктор се нервозно узмува и поче да тражи свој шешир и пошто га не нађе, исцрпен се ували у фотељу. — Одвратно!... — понови он. — Душо моја — прошапута судија — ја вас донекле не разумем, тако рећи... Па ви сте криви за тај инцидент! Лупати по њушци крајем деветнаестог века... то у извесном смислу, како хоћете, није баш... Он је гад, али признајте да сте и ви поступили неопрезно ... — Наравно! — сложи се председник. Донели су вотку и мезе. Доктор је при одласку махинално испио чашу и мезнуо ротквицу. Кад се враћао у болницу, мисли му је прекрила магла као траву у јесење јутро. „Зар се, мислио је, „за последњих недељу дана тако много препатило, размишљало и говорило само зато да би се све завршило тако ружно и банално! Како је глупо! Како глуло!" Било га је стид што је у свој лични проблем умешао људе са стране, срамота због речи које је говорио тим људима, због вотке коју је попио по навици да пије и живи узалуд, срамота због своје плитке памети која ништа не схвата... Вративши се у болиицу, одмах се дао на обилазак болесничких соба. Лекарски помоћник је ишао поред њега, корачајући нечујно, као мачка, и лагано одговарајући на питања... И помоћник, и русалка, и болничарке правили су се као да се ништа није догодило и да је све у најбољем реду. И сам доктор се свмм силама трудио да се покаже равнодушан. Наређивао је, љутио се и шалио с болесницима, а по мозгу му се врзмало: „Глупо, глупо, глупо..."

ЛЕПОТИЦЕ (3) Сећам се како сам, још док сам био у V или VI разреду гимназије, путовао с дедом из села Велика Крепка, у Донској области, у Ростов на Дону. Био је августовски, спаран, мучно досадан дан. Од жеге и сувог врелог ветра који нам је у суорет доносио облаке прашине лепиле су нам се очи, сушила уста; није нам се ни гледало, ни говорило, ни размишљало и, кад би ме дремљиви возар Украјинац Карпо, замахујући на коње, неки пут ошинуо бичем по капи, ја нисам протестовао, ни гласа нисам пуштао, него сам само, тргнувши се из полусна, суморно и мирно гледао у даљину: хоћу ли кроз прашину угледати село. Да бисмо нахранили коње, зауставили смо се у великом јерменском селу Бахчи Салах, код дединог познаника, богатог Јерменина. Никада у животу (нисам видео ништа што више личи на карикатуру од овог Јерменина. Замислите малу, ошишану главицу с густим: надвијеним обрвама, с птичјим носем, дугим седим брцима и широким устима из којих штрчи дуги чибук од трешњева дрвета; та глава је невешто налепљена на мршави грбави труп, одевен у фантастичну одећу: кусу црвену блузу и широке, дречавоплаве димије; та фигура је ишла раширених ногу, стружући ципелама под, говорила не вадећи чибук из уста, са правим јерменским достојанством у опхођењу; није се смешила, само је гледала и трудила се да на своје госте што је могуће мање обраћа пажњу. У Јермениновим собама није било ни ветра ни прашине, али је било непријатно спарно и досадно као и у степи и на друму. Сећам се како сам, прашњав и изнурен од жеге, седео у углу на некаквом зеленош сандуку. Необојени, дрвени зидови, намештај и жуто премазани подови мирисали су на суво дрво, опаљено сунцем. Куда год погледаш, свуда муве, муве... Деда и Јерменин су полугласно разгаворали о испаши, о моби и овцама... 3нао сам да ће ту самовар спремати цео сат, да деда неће пити чај мање од сата, а онда ће прилећи да одспава два-три сата, да ће ми четвртина дана проћи у чекању, а после тога опет јара, прашина, излокани путеви. Слушао сам мрмљање два гласа, и одједном ми се учинило да ја тог Јерменина, и орман с посуђем, и муве, и прозоре у које упире ужарено сунце, гледам одавно, одавно и да задуго нећу престати да их гледам па ме је обузела мржња према степи, према сунцу, према мувама ... Украјинка у марами унесе паслужавиик са посуђем, затим самовар. Јерменин, не журећи, изађе на трем и викну: — Машја! Дођи да сипаш чај! Где си? Машја! Чули су се ужурбани кораци, и у собу уђе девојка од шеснаестак година, у простој цицаној хаљини и белој марами. Док је прала посуђе и сипала чај, била ми је окренута леђима и приметио сам само то да је танка у струку, боса и да јој спуштене шалваре покривају мале, голе пете. Домаћин ме позва да пијем чај. Седајући за сто, погледах у лице девојке која ми је пружала чај и одједном осетих као да је ветар пирнуо кроз моју душу и одувао све утиске, сакупљене тога дана, заједно са досадом и прашином. Видех заносне црте најлепшег од свих лица која сам било кад видео на јави или у сну. Преда мном је стајала лепотица, и ја то схватих на први поглед као да ме је ошинула муња. Готов сам да се закунем да је Маша или, како ју је њен отац звао, Машја била права лепотица, али не умем то да докажем. Дешава се понекад да се облаци без реда нагомилају на хоризонту и да сунце, скривајући се иза њих, и њих и небо обоји свим могућим бојама: црвеном, наранџастом, златном, љубичастом, прљаворужичастом; један облак личи на калуђера, други на рибу, трећи на Турчина са чалмом. Вечерња румен, која захвати трећину неба, пресијавала се на црквеном крсту и на стаклима Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 44



господске куће; блештала на реци и бари, треперила по дрвећу; далеко-далеко у позадини вечерње румени пролеће јато дивљих патака да негде преноћи... И пастирче што иде за кравама, и геометар који путује у каруцама преко бране, и господа у шетњи — сви посматрају залазак сунца и сви до једког сматрају да је изванредно лепо, али нико не зна нити ће вам моћи рећи у чему је та лепота. Нисам само ја сматрао да је Јерменчица лепа. Мод деда, осамдесетогодишњи старац, човек крут, равнодушан: према женама и лепотама природе, читав минут је нежно гледао Машју и упитао: — То је ваша -кћи, Авете Назаричу? — Кћи. Кћи ми је —- одговори домаћин. — Лепа госпођица — похвали је мој деда. Лепоту те Јерменчице неки уметник би назвао класичном и строгом. Кад посматрате такву лепоту она вас, богзна зашто, оставља у уверењу да гледате правилне црте, да су се коса, очи, нос, уста, врат, груди и сви покрети тог младог тела слили у један целовит, хармоничан акорд, у коме природа није погрешила ни за длачицу; однекуд вам се чини да идеално лепа жена мора имати баш такав нос, као Маша, прав, мало повијен, управо такве велике тамне очи, исте такве дуге трепавице, баш такав сањалачки поглед, да њена црна коврџава коса и њене обрве пристају уз нежну белину лица и врата као што зелена трска пристаје уз тиху реку; бели Машин врат и њене младе груди нису развијени, али да би их неко умео извајати, чини вам се да би морао поседовати огроман стваралачки таленат. Гледате и, малопомало, обузима вас жеља да кажете Маши нешто необично пријатно, искрено, лепо, толико лепо колико је и она лепа. У почетку ме је вређало и било ме је стад што Машја на мене уопште не обраћа пажњу и стално гледа у под; од ње ме је одвајао некакав нарочити ваздух, чинило ми се, срећан и горд, и љубоморно је заклањао од мог погледа. „То је зато", мислио сам, „што сам ја сав прашњав,"преплануо од сунца и што сам још дечак." Али сам касиије, мало-помало, заборавио на самог себе и сав се предао лепоти. Више нисам мислио ни на досаду степе ни на прашину, нисам чуо зујање мува, нисам осећао укус чаја и био сам свестан само тога да ме једино сто дели од лепе девојке. Ту сам лепоту некако чудно осећао. Маша у мени није будила ни жеље, ни одушевљења, ни уживања, него тешку, мада пријатну сету. Та сета била је неодређена, нејасна као сан. Однекуд ми би жао и себе, и деде, и Јерменина, и саме Јерменчице, и осећао сам као да смо ми све четворо изгубили нешто важно и нужно за живот, нешто што више никада нећемо наћи. И деда се растужио. Он више није говорио о моби и овцама, већ је ћутао и замишљено се загледао у Машу. После чаја деда оде да спава, а ја изађох из куће и седох на доксат. Кућа је, као и све куће у БахчиуСалаху, била изложена припеци, није било ни дрвећа, ни настрешница ни хлада. У великом Јермениновом дворишту, зараслом у лободу и слез, без обзира на велику жегу, било је врло живо и весело. Иза једног од многих плотова, који су уздуж и попреко пресецали велико двориште, врло се жито. Око стуба забијеног у само средиште гумна трчало је дванаест коња, упрегнутих упоредо тако да су чинили један велики радијус. Поред њих је ишао сељак Украјинац у дугом прслуку и у широким шалварама, пуцкетао бичем и викао таквим тоном као да жели да дражи коње и да се похвали овојом влашћу над њима: — А-а-а, проклетници? А-а-а ... није вас колера спопала! Бојите се? Коњи, доратасти, бели, шарени, не схватајући зашто их терају да круже у месту и да газе пшеничну сламу, трчали су нерадо, као преко воље, и увређено махали реповима. Испод њихових копита ветар је дизао читаве облаке златасте плеве и односио их далеко преко плота. Поред високих свежих крстина радиле су жене с грабуљама и кретала се велика товарна кола, а иза крстина, у дугом дворишту, јурило је око стуба друго туце истих таквих коња, и такав исти сељак Украјинац пуцао је бичем и подругивао се коњима. Степенице на којима сам седео биле су вреле; на реткој огради и на прозороким оквирима понегде је од врућине избијала смола, испод стпеница и испод прозорских капака прибијале су се једна уз другу бубамаре. Сунце ми је пржило главу, груди и леђа, али ја то нисам примећивао и само сам осећао како су иза мене у трему и у собама по дрвеном поду лупкале босе ноге. Пошто је склонила посуђе за чај, Машја је као ветар пројурила степеницама поред мене и као птица полетела према малој чађавој споредној згради, вероватно кухињи, из које је долазио мирис печене јагњетине и чуо се љутити јерменски говор. Она ишчезе у тамним вратима и уместо ње, на прагу се појави стара, потрбљана Јерменка црвеног лица и у зеленим шалварама. Старица се љутила и грдила некога. Убрзо се на прагу појави Машја црвена од кухињске јаре и с великим црним хлебом на рамену. Просто се повијајући под тежином хлбба, она потрча преко дворишта према гумну, шмугау преко плота и, заронивши у облак златасте плеве, нестаде иза теретних кола. Украјинац који је терао коње, спусти бич, ућута и читав је минут гледао у правцу кола, а после, кад је Јерменчица опет промакла поред коња и прескочила плот, он ју је испратио потледом и сав бесан викнуо на коње таквим гласом као да је веома огорчен: — Пропали, дабогда, сотоне! А после сам стално, без престанка, слушао кораке њених басих ногу и видео како је озбиљног, забринутаг лица, јурила тамо-амо по дворишту. Час је као ветар јурила паред мене по степеницама, час је улазила у кухињу, час на гумно, час на капију, и ја сам једва стизао да окрећем главу како бих је пратио погледом. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 45



И уколико је она са својом лепотом чешће промицала испред мојих очију, утолико је моја туга постајала већа. Мени је било жао и себе, и ње, и Украјинца који ју је тужно пратио погледом кад год би она кроз облак плеве трчала према колима. Је ли то у мене била завист према њеној лепоти или сам жалио што та девојчица није моја — нити ће икад бити моја, и што сам ја за њу туђин; или сам имао неко неодређено осећање да је њена ретка лепота случајна, непотребна, и, као и све на свету, пролазна; или је, можда, моја туга била оно нарочито осећање које у човеку изазива права лепота — то бог зна! Три сата чекања прошла су неосетно. Чинило ми се да се нисам довољно нагледао Машје, кад је Карпо отишао према реци, окупао коња и већ почео да га преже. Мокри коњ је фрктао од задовољства и лупао копитима по рукуницама. Карпо му је викао: „Натрааг?!!" И деда се пробудио. Машја нам је отворила капију уз шкрипу, а ми смо сели на кола и изашли из дворишта. Возили смо се ћутке, баш као да смо били љути један на друтог. Кад су се после два-три сата у даљини појавили Ростов и Нахичевањ, Карпо, који је све време ћутао, наједном се осврте и рече: — Ја, дивне ли ћерке у Јерменина! Па ошину коња.

II Други пут, кад сам већ био студент, путовао сам железницом на југ. Био је мај. На једној станици, чини ми се између Белгорода и Харкова, изађох из вагона да мало прошетам по перону. На станичну баштицу, на перон и на поље већ се стустила вечерња сенка; станична зграда је заклањала залазак сунца, али по највишим колутовима дима што се ружичасто обојен дизао из локомотиве, видело се да сунце још није зашло. Шеткајући пероном, приметио сам да је већина путника ходала или стајала сама поред једног вагона друге класе, и то с таквим изразом као да је у том вагону седела нека чувена личност. Међу радозналцима које сам срео поред овог вагона налазио се и мој сапутник, артиљеријски официр, паметан момак, срдачан и симпатичан, као и сви са којима у путу склапамо случајна и краткотрајна познанства. — Шта то ту гледате? — упитах. Он ништа не одговори, већ ми само очима показа на једну женску прилику. То је била још млада девојка, од седамнаест-осамнаест година, одевена у руску ношњу, гологлава с кратком пелерином, немарно пребаченом преко јодног рамена; није то била путница, него сигурно кћерка или сестра шефа станице. Стајала је пред прозором вагона и разговарала с неком средовечном путницом. И пре него што сам постао свестан тога шта видим, одједном ме обузе исто осећање које сам некада доживео у јерменском селу. Девојка беше изванредна лепотица, и у то нисмо сумњали ни ја ни они који су је заједно са мном гледали. Ако бисмо, као што је уобичајено, описивали њену спољашност у појединостима, онда би истински лепа била једино њена светла, таласаста густа коса, пуштена и само око главе везана црном пантљиком, а све остало било је или неправилно или веома обично. Или из кокетерије, или због кратковидости, очи су јој биле жмиркаве, нос као у недоумици прћаст, уста мала, профил се слабо и бледо оцртавао, рамена преуска за њене године, али је, упркос томе, ова девојка деловала као права лепотица, и, посматрајући је, могао сам се уверити да руском лицу нису потребне правилне црте да би изгледало лепо; штавише, кад би се тој дввојци уместо њеног прћастог ставио други, непобитно правилан нос, као у Јерменчице, чини ми се да би њено лице изгубило све своје чари. Док је стајала поред прозора и разговарала, дрхтећи од вечерње влаге, девојка се сваки час освртала на нас; сад би се подбочила, сад подизала руке да поправи косу, говорила, смејала се - час са изразом чуђења, а час са изразом ужаса, и ја се не сећам да су њено тело и лице мировали ни тренутак. Сва тајна и чаролија њене лепоте састојала се баш из тих ситних, бескрајно грациозних покрета, осмејака, мимике и брзих погледа упућених нама, из склада те префињене грациозности, младости, свежине, чистоте душе која је одјекивала у њеном смеху и гласу, са оном слабошћу коју ми тако волимо у деце, птица, младих јелена и младог дрвећа. То је била лепота лептара, с којом се тако слажу валцер, трчање по врту, смех, веселост, лепота коју је немогуће везати за озбиљну мисао, тугу и мировање; и чинило се као да пероном треба само да проструји мало јачи ветар или да почне киша па да то крко тело одједиом изгуби сјај и да се хировита лепота развеје као цветни прах. — Тек — промрси с уздахом официр кад се после другог звона за полазак упутио према своме вагону. А шта је значило „тек", не желим да то оцењујем. Можда се растужио и није му се одлазило од лепотице и пролећне вечери у загушљиви вагон, или је, можда, и он као и ја несвесно жалио и лепотицу и себе, и мене, и све путнике који су тромо и безвољно ишли према својим вагонима. Док смо пролазили мимо станичног прозора иза кога је поред апарата седео бледи, риђокоси телеграфист с високо зачешљаном косам и безбојним лицем крупних јагодица, официр уздахну и рече: Кладим се да је овај телеграфист заљубљен у ону лепотицу. Живети усред пустоши, под једним кровом с тим ваздушастим бићем и не заљубити се, превазилази људске снаге. А каква је тек несрећа, дријатељу мој, каква иронија, бити погрбљен, маљав, безбојан, поштен и не глуп, а заљубити се у ту лепу и Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 46



будаласту девојчицу која вас и не примећује?! Или јаш горе: замислите да је тај телеграфист заљубљен, а истовремено ожењан и да му је жена исто тако згрбљена, маљава и просечна као и он ... Мука жива! Поред нашег вагона, налакћен на ограду перона стајао је кондуктер и гледао на ону страну на којој је стајала лепотица. Његово испијено, поднадуло, непријатно сито лице, преморено од бесаних ноћи и љуљања вагона, изражавало је ганутост и дубоку сету као да је у тој девојци видео своју прохујалу младаст, срећу, своју трезвеност, чистоту, жену, децу; као да се кајао и свим својим бићем осећао да та девојка није његова и да је он са својом превременом старошћу, незграпношћу и дебелим лицем тако далеко од обичне људске, путничке среће као што је земља од неба. Чуло се и треће звоно, чуло се звиждање и воз је лењо кренуо. Поред прозора су промакли најпре кондуктер, шеф станице, затмм врт и лепотица, са својим дивним детињски лукавим осмехом ... Нашувши се кроз празор и гледајући уназад, видех како је она, испративши погледом воз, прошетала пероном поцред прозора телеграфисте, поправила своју касу и отрчала у врт. Станична зграда није више заклањала запад, видело се широко поље, али је сунце већ зашло и дим се у црним колутовима спуштао на зелени сомот озимих усева. Сете је било и у пролећном ваздуху, и на небу, које је постајало све тамније, и у вагону. Пазнати нам кондуктер уђе у вагон и поче да припаљује свеће.

ИМЕНДАН (4) О имендану, после ручка од осам јела и бескрајним разговорима, слављеникова жена Олга Михаиловна оде у башту. Дужност да се осмехује и разговара непрекидно, звека посуђа, тупоглавост послуге, дуге паузе за враме обеда и мидер, који је ту да прикрије од гостију њену бременитост, уморише је до изнемоглости. Желела је да оде даље од куће, да поседи у хладу и да се одмори мислећи на дете које ће родити кроз два месеца. Навикла је да јој такве мисли падају на ум кад би са велике стазе скретала лево уском путањом; овде у густом хладу шљива и вишања суве гранчице би јој гребале рамена и врат, паучина би се задржавала на лицу, а у мислима појављивао се лик маленог створења неодређеног пола, са нејасним цртама и почињало би изгледати да не додирује паучина благо лице и врат, већ то створење; кад се на крају путање појављује ретка плетена ограда, а иза ње трбушасте кошнице покривене ћерамидом, кад у непомичном, устајалом ваздуху почне да мирише и на сено и на мед, и кад се зачује благо зујање пчела, мало створење би обично сасвим освојило Олгу Михаиловну. Она би тада села на клупу крај колибице испреплетане лозом и почињала да размишља. И овога пута она је дошла до клупе, села и почела размишљати; али у њеној уобразиљи уместо малог створења појављивали су се одрасли људи које тек што је напустила. Њу је необичао узнемиравало што је она, домаћица, оставила госте; и паде јој на памет како се за време ручка њен муж Петар Дмитрич и њен ујак Николај Николаич препиру о поротном суду, о штампи и о школовању женскиња; муж је по обичају дискутовао зато да се мало похвали пред гостима својим конзерватизмом, а што је најглавније — да се не сложи с ујаком кога није волео; ујак му је противречио и приговарао свакој његовој речи зато да би показао порисутним на ручку да је он, ујак, без обзира на својих педесет и девет година, сачувао још своју младићку свежину духа и слободу мисли. Па и Олга Михаиловна пред крај обеда није издржала и почела је невешто да брани женски универзитет — не зато што је том универзитету потребна одбрана већ просто зато што је желела да наједи мужа који је, по њеном мишљењу, био неправилан. Госте је уморила ова дискуоија, али они су сви нашли за потребно да се умешају и говорили су много, мада ником од њих не беше стало ни до поротног суда, ни до женског школовања... Олга Михаиловна седела је с ове стране плетене ограде, крај колибице. Сунце се крило иза облака, дрвеће и ваздух се туштили као пред кишу, али без обзира на то, беше врућина и загушљиво. Сено, покошено испод дрвећа уочи Петровдана, лежало је незденуто, тужно, шаренећи се својим увелим цвећем и ширећи тешки и отужни мирис. Беше тихо. Иза плетене ограде монотоно су зујале пчеле ... Неочекивано зачуше се кораци и гласови. Неко је ишао путаањом према кошницама. — Загушљиво је! — рече женски глас. — Шта мислите, да ли ће бити кише или не? — Биће, злато моје, али никако пре него што падне ноћ — одговори сетно врло познат мушки глас. — Падаће добра киша. Олга Михаиловна закључи, ако пожури да се сакрије у колибицу, онда је неће приметити и продужиће да иду, и она неће морати да разговара и усиљено да се осмехује. Зато сакупи своју хаљину, саже се и уђе унутра. У том тренутку њено лице, врат и руке обузе врео и, као пара, загушљив ваздух. Да није запаре и тешког задаха од ражи, мирођије и лозе од којих дисање стаје, овде би се, под сламним кровом и кад падну сумраци, одлично могло скривати од гостију и размишљати о малом створењу. Пријатно је и тихо. — Ала је ово лепо место! — рече женски глас. — Да поседимо овде, Петре Дмитричу. Олга Михаиловна поче гледати кроз размак између две облице. Она угледа свота мужа Петра Дмитрича и гошћу Љубочку Шелер, седамнаестогодишњу девојчицу, која је ту скоро свршила институт. Петар Дмитрич са забаченим шеширом, заморен и тром због многог пића за време ручка, клатио се при ходу поред плетене ограде и ногом је згртао сено на гомилу; Љубочка, зајапурена од врућине и, као увек, лелушкаста, стајала је с рукама на леђима и пратила лежерне покрете његовог високог и лепог тела. Олга Михаиловна је знала да се њен муж допада женама и ... није волела да га види с њима. Није Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 47



било ничег нарочитог у томе што је Петар Дмитрич немарно згртао сено да поседи на њему са Љубочком и проћаска о ситницама; ничег нарочитог не беше ни у томе што је лепушкаста Љубочка мило гледала у њега, али се ипак Олга Михаиловна једила на мужа и осећала страх и задовољство због тога што ће моћи да прислушкује. — Седите, дражесна — рече Петар Дмитрич сетуштагјућм се на сено и протежући се. — Тако. Е, причајте ми нешто — Гле сад! Ја да причам, а ви да заспите. — Зар ја да заспим? Алах керим! Зар могу да заспим кад у мене гледају такве очице? У речима мужа и у томе што је он у присуству гошће седео разузурен и са забаченим шеширом не беше такође ничег нарочитог. Њега су размазиле жене, знао је да им се допада и у додиру с њима усвојио је изузетан тон, који му је, као што су сви причали, лепо пристајао. Према Љубочки се понашао исто као и према свима женама. Али Олга Михаиловна је итак била љубоморна. — Реците, молим вас — отпоче Љубочка после изевсног ћутања — је ли истина што говоре да се ви налазите под ислеђењем? — Ја? Да, налазим се ... Уврстили ме у злочинце, — злато моје. — Али зашто? — Ни за шта, тек онако ... највише због политике — зевну Петар Дмитрич. — Борба левичара и деснице. Ја, мрачњак и реакционар, усудио сам се да употребим у званичном акту израз који је увредљив за тако непогрешне Гледстоне као што је наш сеоски мировни судија Кузма Григоројевич Бострјаков и Владимир Павлович Владимиров. Петар Дмитрич још једном зевну и настави: — А код нас влада такав ред да ви можете негативно критиковати и Сунце, и Месец, и што год хоћете, али сачувај боже да дирнете либерале! Сачувај вас боже! Либерал, то је ... она иста отровна сува печурка која вас, ако је случајно додирнете прстом, заспе облаком прашине. — А шта се то вама догодило? — Ништа нарочито. Цела збрка се направила због најобичније ситнице. Некакав професор, одвратан човек поповоког покрекла, подноси Вострјакову писмену тужбу против кафеџије окривљујући га за увреду речју и делом на јавном месту. Из свега се види да су и професор и кафеџија били пијани као амали и да су се обојица понашали подједнако ружно. Ако и има увреде, она је у оваком случају узајамна. Вострјаков је требало да их обојицу новчано казни за прављење нереда и да их најури из канцеларије, па квит. Али код нас шта бива? Код нас се на првом месту увек налази не личност, не факат, већ титула и етикета. Професор, ма какав неваљалац био, увек је у праву зато што је професор; кафеџија, пак, увек је крив зато што је кафеџија и ћифта. Вострјаков је казнио кафеџију затвором, а овај се жалио вишем суду. Виши суд је свечано потврдио пресуду Вострјакова. Е, а ја сам издвојио мишљење ... Мало сам претерао ... То је све. Петар Дмитрич причао је мирно, с немарном иронијом. У самој ствари, будуће суђење необично га је узнемиравало. Олта Михаиловна се сети како се он по повратку са тот проклетог суђења свим силама трудио да сакрије од укућана да му је тешко и да није задовољан собом. Као паметан човек, он није могао да осети да је са својим издвојеним мишљењем отишао одвећ далеко и колитко му само лажи беше потребно да сакрије и од себе и од људи то осећање! Колико је било непотребних разговора, колико гунђања и неискреног смеха за оно што није смешно! Дознавши да су га ставили под ислеђење, он се наједном умори и паде духом, поче рђаво спавати, па је, чешће него обично, стајао крај празора и добовао прстима по окну. И стидео се да призна жени да му је тешко, док се она једила. .. — Кажу, да сте били у Полтавокој губернији? — упита Љубочка. — Да, био сам — одговори Петар Дмитрич. — Пре три дана сам се вратио отуда. — Мора бити да је тамо лепо? — Лепо је. Чак врло лепо. Ја сам се, треба да знате, нашао тамо баш за време косидбе, а у Украјини косидба је најпоетичније време. Овде је наша кућа велика, велика је и башта, безброј је људи и тумарања, тако да и не видите како косе; овде се све догађа неприметно. Тамо, опет, на поседу ја имам ливаду од петнаест хектара, равну као длан: да станете ма поред ког прозора, са сваког ћете вадети косаче. На ливади косе, у башти косе, гостију нема, нема ни трчкарања, тако да и нехотице видите, чујете и осећате само косидбу. У дворишту и у собама мирише на сено, од сванућа до сванућа звече косе. Уопште, Малорусија је љупка земља. Верујте ми, кад сам пио на извору са ждраловима воду, а у чивутским крчмама одвратну вотку, кад су у тихе вечери допирали до мене звуци малоруских виолина и даира, заносио сам се чаробном мишљу да останем на своме поседу и да живим на њему док се живи, даље од свих ових судова, паметних разговора, женских филозофирања, дугих ручкова ... Петар Дмитрич није лагао. Њему је било тешко и желео је стварно да се одмори. И у Полтавску губернију путовао је само зато да не гледа свој кабинет, послугу, познанике и све што би га могло подсећати на његово увређено самољубље и грешке. Љубочка наједном скочи и запањено поче махати рукама. — Ах, пчела, пчела! — врикну она. — Ујешће ме! — Којешта, неће! — рече Петар Дмитрич. — Ала сте ви кукавица! — Не, не, не! — викну Љубочка и, осврћући се на пчелу, брзо пође натраг. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 48



Петар Дмитрич ишао је за њом и гледао раздрагано и тужно. Гледајући у њу, свакако, мислио је о своме поседу, о усамљености, и ... ко зна? можда чак и о томе како би се весело и пријатно живело на поседу кад би му била жена ова девојчица, млада, чиста, свежа, коју није покварио универзитет, која није бременита ... Кад гласови и кораци умукоше, Олга Михаиловна изађе из колибице и упупи се ,кући. Желела је да плаче. Постаде већ необично љубоморна на мужа. Била је начисто да је Петар Дмитрич уморан, да је незадовољан собом и да га је срамота, а кад се људи стиде, онда се првеиствено крију од својих блиских и бивају поверљиви према непознатима; она је начисто и с тим да Љубочка није опасна за њу, као и све оне жене које сад пију у њеној кући кафу. Али у целини узевши, све беше несхватљиво, грозно, и Олги Михаиловној већ -се чинило да јој Петар Дмитрич ни упола не припада. — Он нема права! — мрмљала је она трудећи се да образложи своју љубомору и своју јеткост на мужа. — Он нема никаквог права. Ја ћу му одмах све изговорити до краја. Она одлучи да одмах нађе мужа и да му саве очита, да је одвратно, бескрајно одвратно што се он допада туђим женама и што постиже то као да добија ману с неба; да је неправично и непоштено што даје непознатима оно што по праву припада само његовој жени, што крије од ње своју душу и савест, што их открива пред првим лепушкастим лицем које сретне. Шта му је ружно учинила жена? У чему је њена кривица? Најзад, да је одавно већ постало досадно то његово лагање: он се стално цифра, кокетује, говори о ономе што не мисли и труди се да изгледа онакав какав није и какав би требало да буде. Нашто та лаж? Смета ли она честитом човеку? Ако он лаже, онда вређа и себе и оне које лаже, и не поштује оног о коме лаже. Није могуће да не схвата да кад он кокетује и пренемаже се за судским столом или седећи о ручку, кад објашњава о прерогативима власти, да је то само зато да науди ујаку, зар му није јасно да самим тим ниподаштава и суд, и себе, и све који га слушају и виде? Изашавши на велику стазу, Олга Михаиловна се направи као да је баш сад ишла некуд домаћим послом. На тераси мушкарци су пили ликер уз јагоде; један од њих, судски иследник, дебели постарији господин, спадало и шаљивчина, мора да је причао некакву нецензурисану анегдоту, јер чим угледа домаћицу наједном се ухвати за овоје меснате усне, избуљи очи и седе. Олга Михаиловна није волела среске чиновнике. Њој се нису допадале њихове незграпне жене, које се ни од чега не устручавају, ни интриге, ни честе посете, улагивања њеном мужу, кога су све оне презирале. Сад пак, кад су пили, били сити и нису се спремали да оду, она је осећала да је њихово присуство до суза умара, али да пред њима не би изгледала нељубазна, срдачно се осмехнула судском иследнику и попретила му прстом. Кроз салу и салон прошла је смешкајући се и са изразом као да је ишла да нешто нареди и организује. „Не дао бог да ме неко заустави!" — помисли она, али је сама натерала себе да застане у салону, да из пристојности чује младог господина који је седео за клавиром и свирао; задржавши се за тренутак, она викну: — Браво, браво, мсје Жорж! — и пљеснувши двапут рукама оде даље. Мужа нађе у кабинету. Седео је за столом и о нечему размишљао. Лице му беше озбиљно, замишљено, и као у кривца. То више није био онај Петар Дмитрич који је дискутовао о ручку и кога су гости познавали, већ други човвк — уморан, крив због нечег и незадовољан собом, кога је знала само жена. У кабинет је дошао ваљда зато да узме цигарете. Пред њим је стајала отворена табакера препуна цигарета и једна рука налазила се опуштена у фиоци од стола. Како је узимао цитарете, тако се и скаменио. Олга Михаиловна се сажали на њега. Беше јасно као дан да се човек мучио и да га место није држало, па можда се и борио са собом. Олга Михаиловна ћутом приђе столу; желећи да покаже да се она не сећа дискусије о ручку и да се више не љути, затвори табакеру и стави је мужу у џеп са стране. „Шта да му кажем?" помисли она. „Рећи ћу да је лаж исто што и шума: уколико дубље идеш у шуму, утолико је теже извући се из ње. Рећи ћу: ти си се заљубио у своју лажну улогу и зашао си одвећ далеко; ти си увредио људе који су ти били блиски пријатељи и нису ти никакво зло учинили. Иди, извини им се, исмеј самог себе, и биће ти лакше. Ако си се зажелео тишине и мира, онда да отпутујемо заједно одавде." Сусревши се очима са женом, Петар Дмитрич наједном направи такав израз на лицу какав је имао за време ручка и у башти, равнодушан и мало ироничан, зевну и устаде са свог места. — Сад је прошло пет — рече он погледавши у часовник. — Ако се гости смилују и оду у једанаест, па и тада ћемо морати да чекамо још шест сати. Пријатно, заиста. И, звиждућући нешто, он лагано, својим уобичајеним стабилним ходом изађе из кабинета. Чуло се како корачајући стабилно прође кроз салу, затим кроз салон, нечему се стабилно засмеја и рече младом господину који је свирао: — Бра-о! Бра-о! — Убрзо кораци ишчезоше; мора бити, изашао је у башту. И више ни љубамора, ни јеткост, већ права мржња обузе Олгу Михаиловну према његовим корацима, неискреном смеху и гласу. Она приђе прозору и погледа у башту. Петар Дмитрич је већ ишао стазом. Ставивши једну руку у џеп и лупкајући прстама други џеп, забацивши главу мало уназад, стабилно је корачао клатећи се тако као да је био необично задовољан и собом, и ручком, и варењем, и природом . . . На стази се појавише два мала гимназиста, деца спахијке Чижевске, који тек што су допутовали, а с њима и студент-инструктор у белој блузи и необично уским панталанама. Кад стигоше наспрам Петра Дмитрича, деца и студеит се зауставише и, по свој прилици, честитали су му имендан. Дивно изокрећући рамена, он потапша децу по образима и пружи студенту немарно руку, не гледајући у њега. Мора бити да је студент похвалио лепо време и упоредио га с петроградским, јер Петар Дмитрич рече гласно и таквим тоном, као да није говорио с гостом већ са судским извршитељом или сведоком: Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 49



— Шта? Зар је код вас у Петрограду хладно? А код нас је овде, драги мој, чист ваздух и благодет од плодова земаљских. Шта? Зар не? И ставивши у џеп једну руку и лупкајући прстима други џеп, он крену даље. Док није нестао иза лешњикове шумице, Олга Михаиловна је стално гледала за њим и чудила се. Откуда код човека од тридесет четири године овај стабилан, генералски ход? Откуда стамено, дивно корачање? Откуда ова заповедничка вибрација гласа он ово „шта", „па да" и „драги мој"? Олга Михаиловна сети се како је она, да јој не би било досадно самој код куће, првих месеци брака путовала у град на суђење у обласној скупштини, где је некад уместо њеног кума, грофа Аленсеја Петровича, председавао Петар Дмитрич. На председничкој фотељи, у униформи и с ланцем на грудима, он је сасвим изгледао друкчији. Величанствени покрети, снажан глас: „шта", „па да", немаран тон... Све обично Људско, лично његово, што је навикла Олга Михаиловна да види код куће, губило се у сјају, и на фотељи није седео Петар Дмитрич већ нени други човек, кога су сви звали господином Председником. Свест да је он власт сметала му је да седи мирно на месту и он је тражио згодан тренутак да зазвони, да строго погледа у публику, да викне ... Откуда му је сад долазила та кратковидост и глувоћа, кад је он наједном почињао рђаво да види и чује и кад је мрштећи се достојанствено захтевао да говоре јаче и да приђу ближе столу. Са висине свога достајанства он је рђаво разликовао лица и звуке, тако да кад би, изгледа, у том тренутку пришла к њему и сама Олга Михаиловна, он би и њој узвикнуо: „Како се презивате?" Сведоцима-сељацима говорио је „ти", на публику је викао тако да се његов глас чуо чак на улици, а према адвокатима панашао се немогућно. Кад је долазио ред да говори адвокат, Петар Дмитрич би седео према њему окренут мало у страну и шкиљио очима у таваницу желећи тиме да покаже да овде адвокат уопште није потребан, и да га он не признаје и не слуша; кад је говорио приватни заступник у сивом оделу, Петар Дмитрич би се сав претварао у уво и мерио га ироничним, ниподаштавајућим погледом: пази, бре, какви су сад адвокати! „Шта сте ви хтели тим да кажете?" прекидао га је он. Ако је слаткаречиви заступник употребљавао неку страну реч и, на пример, уместо „фиктивни" изговара» „фактивни", Петар Дмитрич би наједном живахнуо и упитао: „Шта? Како? Фактивни? А шта то значи?" и после би ауторитативно додавао: „Не употребљавајте оне речи које не разумете". И заступник, завршивши свој говор, одлазио би од стола црвен и сав знојав, док би се Петар Дмитрич, задовољно осмехнут, славећи победу завалио дубље у фотељу. Својим ставом према адвокатима он је донекле подражавао грофа Алексеја Петровича, али код грофа, кад је на пример овај говорио: „Одбрано, ућутите за тренутак!" — то је испадало старачки доброћудно и природно, а код Петра Дмитрича грубо и претенциозно.

II Зачу се аплауз. То је млади господин завршио свирање. Олга Михаиловна се сети гостију и пожури у салон. — Ви сте ме занели својим свирањем — рече она прилазећи клавиру. — Занели сте ме. Ви имате изванредних способности! Али зар не налазите да се наш клавир раштимовао? У тај мах уђоше два гимназиста и са њима студент. — Ох боже, Мића и Коља! — рече отегнуто и радосно Олга Михаиловна идући им у сусрет. — Ала сте порасли! Просто да вас човек не позна! А где вам је мама? — Честитам вам (имендан — прозбори одрешито студент — и желим вам сваку срећу. Јекатерина Андрејевна поздравила вас и моли да је извините. Њој нешто није добро. — Баш је то ружно од ње! Ја сам је цео дан очекивала. А ви, јесте ли одавно из Петроотрада? — упита Олга Михаиловна студента. — Какво је тамо сад време? — и не сачекавши одговор, љубазно погледа у гимназисте и понови: — Ала сте порасли! До скоро су долазили овамо са дадиљом, а сада су већ гимназисти! Стари старе, а млади расту ... Јесте ли ручали? — Ах, не узнемирујте се, молим вас! — рече студент. — Па ви нисте ручали? — Заиме бога, не узнемирујте се! — Па зар да не ручате? — упита Олга Михаиловна грубим и оштрим гласом, осорно и јетко, и то испаде код ње случајно, али она се одмах закашља, осмехну, поцрвене. — Ала су порасли! — рече она благо. — Не узнеашрујте се, молим вас — понови овај још једиом. Студент је молио да се не узнемирује, деца су ћутала; по свој прилици, сви троје су желели да једу. Олга Михаиловна их поведе у трпезарију и нареди Василију да постави сто. — Баш није лепо од ваше маме! — рече она посађујући их за сто. — Сасвим ме заборавила. Није лепо од ње, није лепо, није лепо... тако јој и реците. А ви на коме сте факултету? — упита студента. — На медицинском. — Е, замислите, имам слабост према докторима. Ја необично жалим што мој муж није лекар. Колико ту треба храбрости па да човек врши операције или секцира лешеве! Грозно! А ви се не плашите? Ја бих, чини ми се, умрла од страха. Ви ћете наравно вотке? — Не узнемирујте се, молим вас. — После пута треба, треба попити. Ја сам жена, па и ја попијем понекад. А Мића и Коља ће малагу. Вино је слабо, не плашите се. Ала су они, заиста, праве делије! Време је чак и да их женимо. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 50



Олга Михаиловна говорила је без предаха. Из искуства је знала да забављајући госте кудикамо је лакше говорити нето слушати. Кад човек говори, нема никакве потребе да напреже пажњу, да смишља одговоре на питања и мења израз лица. Али она је нехотице потегла неко озбиљно питање, па студент поче гаворити дуго, тако да је силом морала слушати. Студент је знао да је она некад била на женском универзитету, и зато се у равговору са њом трудио да буде озбиљан. — А ви на ком сте факултету? — упита она заборавивши да му је већ једном поставила то питање. — На медицинском. Олга Михаиловна се сети да одавно већ није била у друштву дама. — Је л'? Дакле, ви ћете бити лекар? — рече она устајући. — То је лепо. Жалим што и ја нисам отшила на медицински женски факултет. Сад ви ту ручајте, господо, па после дођите у башту. Ја ћу вас упознати са госпођицама. Она изађе и погледа у часовник: било је пет минута до шест. И зачуди се што време тако споро одмиче, и пренерази се што је до поноћи, кад ће се разићи гости, остаого још шест часова. Како да утуца ових шест часова? О чему да ћаска? Како да се понаша према мужу? У салону и на тераси не беше ни живе душе Сви су се гости растутрили по башти. „Треба да им предложим пре чаја шетњу кроз брезову шуму или вожњу на чамцима", помисли Олга Михаиловна журећи ка месту за крокет, одакле су се чули гласови и смех. „А старцима припремити да играју винта ..." С крокета у сусрет јој је ишао лакеј Григорије са празним боцама. — Где су господа? — упита она. — У малињаку. Тамо је и господин. — О, господе боже! — с огорчењем викну неко с крокета. — Па ја сам вам хиљаду пута говорио то исто! Да бисте познали Бугаре, треба да их видите! Не може се закључивати по новинама! Да ли од овог узвика или од нечег другог, тек Олга Михаиловна наједном осети необичну малаксалост у целом телу, нарочито у ногама и раменима. Наједном зажеле и да не говори, и да не слуша, и да се не креће. — Григорије — рече она уморно и напрегнуто — кад будете служили чај или нешто друго, онда, молим вас, не обраћајте се мени, не питајте ме, нити ми ма шта говорите... Радите све сами и... и не трупкајте ногама. Преклињем вас... Ја не могу јер... Она не дорече и пође даље према крокету, али на путу се сети господе и окрете малињаку. Небо, ваздух и дрвеће као и пре туштили су се и обећавали кишу; било је топло и загушљиво; огромна јата врана, предосећајући невреме, кружила су гракћући над баштом. Што ближе градини, стазе беху све запуштеније, мрачније и уже; на једној од њих, кријући се у густом зеленишу дивљих крушака и јабука, младих храстића и хмеља, читави облаци ситних црних мушица окружише Олгу Михаиловну; она заклони рукама лице и поче намерно замишљати мало створење... Кроз уобразиљу промакоше Григорије, Мића, Коља, лица сељака који су јутрос долазили на честитање .. . Зачуше се нечији кораци и она отвори очи у сусрет јој је брзо ишао ујак Николај Николаич! — Јеси л' ти то, драга моја? Баш ми је мило — поче он задовољно, тешко дишући. — Две речи само... — Он обриса рупцем свој избријани црвени подбрадак, затим се наједном врати корак назад, пљесну рукама и избуљи очи. — Мајчице моја, докле ће ово трајати? — отпоче брзо грцајући. — Питам те: где је крај? И да не говарим већ о томе да његови изазивачки погледи деморалишу средину, да он вређа у мени и у сваком поштеном и паметном човеку све што је најсветије и најбоље, и да све то већ манемо, али нека бар буде пристојан! Шта ово значи? Дере се, муче, кревељи, изиграва некаквог Бонапарту, не да ником до речи да дође... ђаво би га његов знао! Некакви надмени манири, генералски смех, снисходљив тон! Ама глете, молим вас, па ко је он? Питам те: ко је он? Муж своје жене, некакав незнатни паланчанин жељан титула, који је имао среће да се ожени богато! Скорајевић и војничина каквих је безброј! Шчедринов тип! Кунем се богом да ту има две ствари: или он пати од грандоманије, или је стварно у праву она стара излапела пацовчина, проф Алексеј Петрович, кад каже да данашња деца и младићи доцкан сазревају и до четрдесете године играју се кочијаша и генерала! — То је тачно, тачно... — сложи се Олга Михаиловна. — Дозволи ми да прођем. — Сад замисли, чему то води? — настави ујак не дајући јој да прође. — Чим ће се завршити ова игра конзерватизма и генерала? Већ се и под ислеђењем налази! Налази се! Баш волим! Драо се и лупетао којешта дотле да је сео на оптуженичку клупу. Па бар да одговара пред окружним или другим којим судом, већ пред апелацијом! Горе од тога, изгледа ми, ни вамислити се не може! Друго, са свима се посвађао! Данас је имендан, а види нису дошли ни Вастрјаков, ни Јахонтов, ни Владимиров, ни Шевуд, ни гроф... Нема, чини ми се, већег конзервативца од грофа Алексеја Петровича, па ни он није дошао. И никад више неће ни доћи! Видећеш да неће доћи! — Ах, боже мој, па какве везе ја имам с тим? — упита Олга Михаиловна. — Какве везе? Ти си његова жена! Ти си паметна, била си на универзитету, и ти си дужна да направиш од њега поштеног радника! — На женском универзитету не учи се о утицајима на незгодне нарави. Мораћу, чини ми се, од свих вас да молим за извињење што сам била на универзитету! — рече Олга Михаиловна опоро. — Чуј, ујаче, ако ти цео дан буду свирали уз уво исте скале, онда не можеш издржати на месту и побећи ћеш. Ја већ Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 51



читаву годину слушам једао исто, једно те исто. Господо, треба најзад имати сажаљења! Ујак направи необично уозбиљен израз лица, затим испитивачки погледа у њу и искриви уста ироничним: осмехом. — А то ли је! — запева он старачким гласићем. — Пардон! — рече и достојанствено се поклони. — Па кад си сама пала под његов утицај и изменила убеђења, онда је то требало раније да кажеш. Извините, молим лепо! — Да, ја сам променила убеђења! — викну она. — Радуј се! — Извините, молим лепо! Ујак се последњи пут достојанствено поклони некако у страву и сав накострешен привуче ногу до ноге и повуче се. „Будала", помисли Олга Михаиловна. „Што не иде својој кући." Даме и младеж нађе у градини, у малињаку. Једни су јели малине, други, којима су оне већ дојадиле, лутали су по лејама за јагоде, или чепркали око шећерне репе. Мало у страну од малињака, око разгранате јабуке, у кругу ограђеном кочевима извученим из старе баштице, Петар Дмитрич је косио траву. Коса му је пала на чело, машна се одрешила, ланац на сату је испао из рупице. У сваком његовом кораку и замаху косом осећала се вештина и присуство огромне физичке снаге. Крај њега стајаху Љубочка и кћери суседа, пуковника Букрјејева, Наталија и Валентина, или како су их сви звали, Ната и Вата, анемичне и болешљиво пуначке плавуше од својих шеснаест до седамнаест година, у белим хаљнама, невероватно налик једна на другу. Петар Дмитрич их је учио да косе. — То је веома просто... — говорио је он. — Треба само вешто држати косу и не узбуђивати се, то јест не употребљавати випе снаге него што треба. Ево овако . .. Желите ли сад ви — понуди он Љубочки косу. — Дете сад! Љубочка невешто узе косу, наједном поцрвене и засмеја се. — Не плашите се, Љубов Александровна! — викну Олга Михаиловна тако јако да су могле чути све даме и да су могле знати да је и она са њима. — Не плашите се! Треба учити! Удаћете се за толстојевца, па ћете морати да косите. Љубочка диже косу, али се опет засмеја и, изнемогла од смеха, одмах је спусти. Било ју је срамота и пријатно што с њом говоре као с одраслом. Ната, не смешкајући се и не плашећи се, озбиљна и хладна лица, узе косу, замахну и заплете је у траву; Вата, исто тако не смешећи се, озбиљна и хладна као и сестра, ћутке узе косу и забоде је у земљу. Учинивши то, обе сестре се подлактише и ћутке одоше малинама. Петар Дмитрич се смејао и измотавао као дете, и то детињски-несташно расположење, кад је он бивао необично добродушан, приличило му је куди-камо више него ма шта друго. Олга Михаиловна га је волела таквог. Али његове детињарије обично нису трајале дуго. Тако и овога пута, поигравши се несташно косом, он однекуд нађе за потребно да своме несташлуку да озбиљан карактер. — Кад косим, онда се осећам, знате, здравији и нормалнији — рече он. — Кад би ме натерали да се задовољим само интелектуалним животом, ја бих, чмни ми се, полудео. Осећам да се нисам родио за интелектуалца! Желео бих да косим, орем, да сејем, да јашем коње .. . И Петар Дмитрич и даме отпочеше разговор о преимућству физичког рада, о култури, затим о штетности новца, о својини. Слушајући мужа, Олга Михаиловна се сети однекуд свога мираза. „Доћи ће време", помисли она, „кад ми неће опростити ни што сам богатија од њега. Он је охол и самољубив. Можда ће ме омрзиути и зато што ми много дугује." Она се заустави крај пуковника Букрјејева, који је јео малине и такође учествовао у разговору. — Изволи — рече он склањајући се с пута Михаилоиној и Петру Дмитричу. — Овде су најзрелије... Дакле, по Прудоновам мишљењу — настави он повишујући глас — својина је лоповлук. Али ја, додуше, Прудона не признајем, нити га сматрам за филозофа. За мене Французи нису ауторитети, нек иду с милим богом! — Е, а што се тиче Прудона и разних тамо Бокла, ја сам ту дунстер — рече Петар Дмитрич. — Што се тиче филозофије, обратите се, ето, њој, мојој жени. Она је била на универзитету и све те Шопенхауере и Прудоне скроз ... Олги Михаиловној опет постаде досадно. Она опет крену у башту, уском путањом, поред јабланова и крушака, и опет је онако изгледала као да је ишла по врло важном послу. А ту је и колиба вратара... На прагу је седела вратарева жена Варвара и четворо мале јој деце с великмм ошишаним главама. Варвара је такође била бременита и спремала се да роди, по њеном рачуну, о Св. Илији. По-здравивши се, Олга Михаиловна ћутке одмери и њу и децу, па упита: — Е, како се ти осећаш? — Па добро ... Настаде ћутање. Обе жене су ћутале тобож као да разумеју једна другу. — Страшно је то порађати се први пут — рече Олга Михаиловна помисливши — све ми изгледа да нећу издржати, умрећу. — И мени је изгледало тако, па ето жива сам.. Није то ништа! Варвара, бременита већ пети пут и искусна, гледала је у своју госпођу мало с висине и говорила јој ауторитативним гласом, док је Олга Михаиловна нехотице осећала тај ауторитет; она је желела да говори о Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 52



своме страху, о детету, о осећањима, али се бојала да не испадне пред Варваром ситна и наивна. И она је ћутала и чекала да сама Варвара каже нешто. — Оља, хајдемо кући! — викну из малињака Петар Дмитрич. Олги Михаиловној се досадило да ћути, да чека и гледа у Варвару. Она би пристала да стоји тако ћутом и без икакве потребе до мрклот мрака. Али требало је ићи. Није се честито ни одмакла од колибе, а њој већ у суорет трчале су Љубочка, Вата и Ната. Ове две последње на одстојању од једног хвата наједном се зауставише тао укопане; Љубочка дотрча и обисну јој се око врата. — Мила моја! Лепа! Најдража! — отпоче, љубећи је у лице и врат. — Хајдемо да пијемо чај на острву! — На острву! На острву — рекоше наједном обе сличне девојке, Вата и Ната, не смешећи се. — Али биће кише, драге моје. — Неће, неће! — узвикну Љубочка правећи плачно лице. — Ови пристају да иду! Мила, лела моја! — Тамо се ови спремају да оду и пију чај на острву — рече Петар Дмитрич прилазећи. — Нареди... Сви ћемо поћи чамцем, а самовар и све остало треба послати са послугом у колима. Он пође заједно са женом и ухвати је под руку. Олга Михаиловна хтеде да каже мужу нешто непријатно, заједљиво, макар да му само наговести о миразу, уколико оштрије, утолико јој се учини боље. Она помисли и рече: — Зашто ли то гроф Алексеј Петрович није дошао? Баш жалим! — А мени је баш пријатно што није дошао — слага Петар Дмитрич. — Додијао ми је тај аскета горе него горка ротква. — Али ти си га до ручка чекао с великим нестрпљењем.

III Пола сата касније, сви су се гасти већ окупили на обали крај коља, где су били привезани чамци. Сви су много говорили, смејали се и од претеране ужурбаности нису могли да се у чамцу наместе. Три чамца су била већ дупке пуна путника, а два су стајала празна. Од ова два изгубили се негде кључеви и с реке су стално трчали у двориште да их траже. Једни су говорили да су кључеви код Григорија, други да су код пословође имања, трећи су настојали да се позове ковач па да обије катанце. И сви су говорили углас, прекидајући и надвикујући један другог. Петар Дмитрич је нервозно корачао обалом и викао: — Ђаво ба га знао шта је то! Кључеви треба увек да стоје у предсобљу на прозору! Ко је смео да их узме одатле? Пословођа може, ако хоће, да има свој чамац! Најзад, кључеве нађоше. Онда испаде да недостају два весла. Опет настаде јурњава. Петар Дмитрич, коме је досадило да хода, скочи у уски а дугачки чун издубљен од стабла тополе и, љуљајући се, замало не павши у воду, отисну се од обале. За њим један за другим, уз снажан смех и вриску госпођица, кренуше и остали чамци. Бело облачно небо, дрвеће на обали, шевар и чамци с људима и веслима огледаху се у води као у огледалу; под чамцима, далеко у дубини, у бескрајном амбису такође је било небо и летеле су птице. Једна страна обале, на којој се налазио посед, беше висока, стрма и ова обрасла дрвећем; на другој, са благим нагибом, зеленеле су се широке поплављене ливаде и блистали затони. Пређоше чамци око педесетак хвати и иза тужно опуштених врба на благим падинама обале појавише се колибе и чопор крава; зачуше се песме, пијани узвици и звуци хармонике. Овде-онде по реци врзмали су се чунови са рибарима који су одлазили да баце преко ноћ своје рибареке алове. У једном чуну седели су накресани музиканти-аматери и свирали на виолинама и виолончелу домаће израде. Олга Михаиловна седела је на крми. Она се љубазно осмехивала и много причала да би забављала госте, док је за то време са стране посоматрала мужа. Он се возио на овом чуну испред свих стојећи и машући једним веслом. Лаки, оштрокљуни чунић кога су сви гости звали убицом, а Петар Дмитрич однекуд Пендераклијом, јурио је брзо; мали чун је изгледао живахан, лукав и чинило се као да презире тешког Петра Дмитрича и да чека згодан тренутак да се измигољи испод његових ногу. Олга Михаиловна гледала је у мужа и била јој је одвратна његова лепота која се допадала свима, његов потиљак, његова поза, претерано понашање према женама; она је презирала све жене које су седеле у чамцу, била је љубоморна и истовремено сваког тренутка је дрхтала и стрепела да се нестабилни чунић не преврне и не направи несрећу. — Лакше, Петре! — викала је она и срце јој је премирало од страха. — Седи у чамац! Ми и овако верујемо да си ти храбар! Узнемиравали су је и ови људи који су седели с њом у чамцу. Ове су то били обични, згодни људи каквих је безброј, али сад јој је свако од њих изгледао необичан и неваљао. У сваком је видела само саму лаж. „Ено", помисли она, „весла млади смеђи човек у златним наочарима и с лепом брадицом, то је богат, ухрањен и увек срећан мамин синчић, кога ови сматрају за поштеног, слободоумног, напредног човека. Нема ни година дана како је свршио универзитет и допутовао да живи у срезу, а већ каже за себе: ,Ми — самоуправни радници'. Неће проћи ни година дана, и њему ће овде као и многим другим бити досадно, отпутоваће у Петроград и, да оправда овоје бекстао, свуда ће причати да самоуправе ништа не вреде и да се преварио. А из другог чамца, не скивдајући очију, гледала је у њега млада жена и веровала да је он Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 53



заиста самоуправни радник', као што ће кроз годину дана и она поверовали да самоуправе ништа не вреде. А ту је и пуначки, брижљиво избријан господин у сламном шеширу са широком пантљиком и фином цигаром у зубима. Тај воли да говори: време је да се манемо фантазије и да се прихватимо посла!' Он има јоркширске свитње, бутлеровске кошнице, зимске ротквице, ананасе, одељење за прављење бутера, затим сира, канцеларију за италијанско дупло књиговодство. Али свакога лета, да би јесен провео са љубазницом на Криму, он продаје на метар исцепана дрва из своје шуме и залаже парче по парче земље. Па ту је и ујак Николај Николаич, који се љути на Петра Дмитрича, а ипак бог би га свети знао зашто не иде својој кући!" Олга Михаиловна посматрала је и друге чамце и тамо је видела само незанимљиве особењаке, глумце или ограничене људе. Сећала се свих оних које је познавала у срезу и никако не могаде да јој падне на ум ниједан такав човек о коме би могла рећи или помислити бар нешто лепо. Чинило јој се да су сви били необдарени, бледи, ограничени, уски, лажни, немилосрдни, да су сви говорили не оно што мисле и радили не оно што желе. Досада и очајање гушили су је; она зажеле наједном да се више не осмехује, да скочи и викне: „Досадили сте ми!" и после да искочи из чамца и да плива до обале. — Господо, да закачимо ужетом Петра Дмитрича! — викну неко. — Да закачимо! Да закачимо! — прихватише остали. — Олга Михаиловна, закачите за уже свога мужа! Да би дохватила уже, Олга Михаиловна, седећи на крми, морала је да пази и да не тропусти тренутак па да вешто ухвати Пендераклију за ланац, а Петар Дмитрич се намршти и уплашено погледа у њу. — Пази да некако не назебеш ту! — рече он. „Кад се бојиш за мене и за дете, онда зашто ме мучиш?" помисли Олга Михаиловна. Петар Дмитрич признаде да је пабеђен и, не желећи да се вози везан ужетом, скочи са Пендераклије у чамац који ионако беше препун путника, али тако неспретно да се чамац јако накриви и сви вриснуше од ужаса. „То је он скочио да се дападне женама", помисли Олга Михаиловна. „Он зна да је то лепо ..." Њој, као што је мислила, од досаде, једа, од усиљеног осмеха и нелагодности што их је осећала у целом телу, отпочеше дрхтати и руке и ноге. И да би сакрила од гостију ово дрхтање, трудила се да гласно говори, да се смеје, да се креће ... „У случају да се наједном заплачем", помисли она, „рећи ћу да ме боле зуби ..." Али најзад чамци се зауставише пред острвом „Добре наде". Тако се звало полуострво настало услед заобилажења реке под оштрим углом, обрасло старом шумом од бреза, храстова, врба и топола. Под дрвећем већ су се налазили столови, пушили се самовари и око посуђа свећ су пословалм Василиј и Григориј у својим фраковима и у белим плетеним рукавицама. На другој обали, 'преко пута „Добре наде", стајаху кола која су довукла намирнице. Из кола су корпе и завежљаји са храном преношени на острво чуном који је био необично сличан Пендераклији. Лакеји, кочијаши, па чак и сељак који је седео у чуну, имали су свечан изглед лица, имендански, какав се виђа само код деце и послуге. Док је Олга Михаиловна парила чај и наливала прве чаше, гости су пијуцкали ликере и јели слаткише. Затим настаде гужва, обична на излетима кад се пије чај, врло нелагодна и заморна за домаћицу. Григориј и Василиј једва успеваху да чај разнесу, а Олги Михаиловној већ су пружали руке са празним чашама. Један је тражио без шећера, други да буде јачи, трећи да је слабији, четврти се захваљивао. И све је то Олга Михаиловна марала да памти и после да виче: — Иване Петровичу, је л' вама без шећера? — или: — Господо, ко је тражио што гушћи? — Али онај који је тражио чај што тушћи или без шећера то више није памтио и, занет пријатним ћаскањем, узимао је прву чашу која му је долазила до руку. Постранце од стола лутале су као сенке туробне силуете и правиле се као да траже печурке или да читају етикете на кутијама, то су они за које није било чаша. — Јесте ли пили чај? — питала је Олга Михаиловна, и онај на кога се односило то питање молио је да се не узнемирује и говорио: — Причекаћу — мада је за домаћицу било згодније да гости не чекагју већ да пожуре. Једни, заузети разговорима, пили су чај лагано, задржавајући код себе чаше по пола сата, други, пак, нарочито они који су много пили о ручку, нису одлазили од стола и испијали су чашу за чашом, тако да је Олга Михаиловна једва стизала да налива. Један млади шаљивчина пио је чај држећи шећер у устима и стално додавао: — Волим, грдан, да се помазим кинеском травком. — Непрестано је молио с дубоким уздахом: — Дозволите још једну лобањицу! — Пио је он много, шећер је грицкао звучно и мислио да је ове то смешно и оригинално и да врло добро подражава трговце. Нико није схватио да су све те ситнице биле тегобне домаћици, па тешко беше то и схватити, јер се Олга Михаиловна стално љубазно осмехивала и брбљала глупости. А она се није осећала добро ... Њу су нервирали гужва, смех, питања шаљивчина, збуњени и с ногу спали лакеји, деца каја су се мувала око стола; нервирало ју је што Вата личи на Нату, Коља на Мићу, и што се није могло разабрати ко је од њих већ пио чај а ко још није. Осећала је да њен усиљени љубазни осмех прелази у заједљив израз и свакот тренутка је изгледало да ће се одмах расплакати. — Господо, киша! — викну неко. Сви потледаше у небо. — Да, заиста киша... — потврди Петар Дмитрич и избриса образ. С неба је пало само неколико капи, праве кише још није било, али гости оставише чај и ужурбаше се. У почетку су сви хтели да се врате колима, али су се предомислили и упутише се чамцима. Олга Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 54



Михаиловна, под изговором да треба што пре да изда наређење за вечеру, замоли за дозволу да се издвоји из друшгта и да се врати кући колима. Возећи се, она се прво постара да јој са усана ишчезне осмех. Јетка лица пролазила је кроз село и јетка лица одговарала је на поздраве сељака које је сусретала. Кад стиже кући, прође кроз споредан улаз у своју спаваћу собу и спусти се на мужевљев кревет. — Гооподе, боже мој — шапутала је она — нашто овај робијашки посао? Нашто се ови људи мувају овде и праве да су раоположени? Нашто се и ја смешкам си лажем? Не схватам, не схватам! Зачуше се кораци и гласови. То су се гости вратили. „Свеједно", помисли Олта Михаиловна. „Још ћу да полежим." Али у спаваћу собу уђе собарица и рече: — Гоопођо, Марја Григорјевна одлази! Олга Михаиловеа скочи, паправи фризуру и пожури из спаваће собе. — Марја Григорјевна, шта је то? — отпоче она увређеним гласом идући у сусрет Марји Григорјевној. — Куда се ви то журите? — Не могу, драга моја, не могу! Ја сам се ионако већ задржала. Код куће ме деца чекају. — Није то лепо од вас! Зашто и децу нисте повели са собом? — Драга, ако допустите, ја ћу их довести к вама некад радним даном, али данас ... — Ах, молмм вас — прекиде је Олга Михаиловна — биће ми веома пријатно. Деца су вам тако златна! Све их пољубите ... Али заиста, ви ме вређате! Зашто се журите, не разумем! — Не могу, не могу ... Збогом, драга моја. Чувајте се. Па ви сте сад у таквом стању ... И пољубише се. Испративши гошћу до кола, Олга Михаиловна пође у салон дамама. Ту светлост већ беше упаљена, и мушкарци се спремаху да играју карте.

IV Гости почеше да се разилазе после вечере, у дванаест и четврт. Испраћајући их, Олга Михаиловна је стајала на степеницама и говорила: — Заиста, ви треба да узмете шал! Почиње да бива помало свеже. Не дај боже, назепшћете! — Не узнемирујте се, Олга Михаиловна! — одтоварали су гости седајући у кола. — Па, збогом! Пазите, чекамо вас! Немојте нас преварити! — Стооој! — задржавали су кочијаши коње. — Крећи, Денисе! Збогом, Олга Михаиловна! — Пољубите децу! Кола су кретала са свога места и одмах се губила у мраку. У црвеном кругу, који је бацала лампа на пут, појављивала су се нова кола са два коња или тројка нестрпљивих коња и кочијашева силуета са испруженим рукама напред. Опет су почињали пољупци, пребацивања и молбе да се дође још једном или да се узме шал. Петар Дмитрич је истрчавао из предсобља и помагао дамама да седну у кола. — Ти вози сад на Јевремовшчину — учио је он кочијаша. — Преко Мањкиња је ближе, али тамо је гори пут. Није згодно, преврнућеш... Збогом, дражесна моја! Милле compliments8 вашем сликару! — Збогом, душице, Олга Михаиловна! Уђите унутра јер ћете назепсти! Влажно је! — Стооој! Не измотавај се! — Какви су вам то коњи? — пита Петар Дмитрич. — О Великом посту сам их од Хајдарова купио — одговара кочијаш. — Дивни коњчићи ... И Петар Дмитрич је тапшао припрежног коња по сапима. — Е, терај! Нека је са срећом, у име бога! Најзад оде и последњи гост. Црвени круг на путу зањиха се, пође у страну, сузи се и угаси: то је Василиј однео са степеница лампу. Некад обично, пошто испрате госте, Петар Дмитрич и Олга Михаиловна почињали би скакутати по сали једно испред друтог, тапшати рукама и певати: „Отишли су! отишли! отишли!" Сад, пак, Олги Михаиловној није било до тога. Она оде у спаваћу собу и леже у постељу. Њој се чинило да ће одмах заспати и спаваће чврсто. Ноге и рамена су је болно тиштала, глава јој отежала од разговора и у целом телу као и пре осећала је неку нелагодност. Покривши се преко главе лежала је око три минута, затим погледа испод покривача у кандило, ослушну тишину и осмехну се. — Добро је, добро ... прошапута она грчећи ноге које су се, како јој је изгледало, од многог пешачења издужиле. — Да се спава, спава ... Није знала шта ће с ногама, у целом телу осећала је нелагодност, и она се окрете на другу страну. У спаваћој соби зунзарајући летела је велика мува и узнамирено ударала о таваницу. Чуло се такође како су у сали Григориј и Василиј, корачајући обазриво, распремали столове; Олги Михаиловној поче изгледати да ће заспати и да ће јој бити удобно тек кад се утишају ти шумови. И она се опет нестрпљиво окрете на другу страну. Зачу се из салона мужевљев глас. Мора да је неко остао да преноћи, јер се Петар Дмитрич неком обраћао и гласно говорио: 8

Хиљаду поздрава.



страна 55



— Ја не кажем да би гроф Алексеј Петрович могао бити покварен човек. Али он и хтео не хтео изгледа такав, јер се сви ви, господо, трудите да видите у њему не оно што заиста представља. У његовом аскетизму виде оригиналну памет, у фамилијарном понашању добродушност, у крајњем одсуству конзерватизам. Рецимо чак да је он стварно конзервативац са осамдесет четири процента. Али шта је, у сушташи, конзерватизам? Петар Дмитрич, љут и на грофа Алексеја Петровича, и на госте, и на самог себе, дану сад душом. Он је грдио и грофа, и госте, и једак на самог себе, био је готов да прича и проповеда штогод хоћеш. Испративши госта прошета се тамо-амо по салону, прође по трпезарији, по ходнику, кабинету, затим опет по салону и уђе у спаваћу собу. Олга Михаиловна је лежала на леђима, покривена покривачем само до појаса (чинило јој се већ да је врућина) и с јетким лицем је пратила муве које су ударале о таваницу. Зар је неко остао да преноћи? — упита она. —Јегоров. Петар Дмитрич се свуче и леже у свој кревет. Ћутке запали цигарету, па и он поче пратити муве. Поглед му је био озлојеђен и узнеммрен. Ћутке, пет минута гледала је Олга Михаилова његов дивни профил. Чинило јој се однекуд да кад би се муж наједном окренуо лицем према њој и рекао: „Оља, тешко ми је!" она би се заплакала или засмејала, и било би јој лакше. Помисли да је ноге тиште и да у целом телу осећа нелагодност због тога што јој је душа напрегнута. — Петре, о чему размишљаш? — упита она. — Онако, ни о чему ... — одговори муж. — Ти си у последње време почео да кријеш нешто од мене. То није лепо. — Зашто није лепо? — одговори Петар Дмитрич суво и не тако брзо. — Сваки од нас има свој лични живот, па према томе и своје тајне. — Лчни живот, своје тајне... све су то речи! Запамти да ме ти вређаш! — рече Олга Михаиловна дижући се и седајући на кревет. — Ако ти је тешко на души, онда зашто то кријеш од мене? И зашто сматраш да је много згодније да будеш поверљив према туђим женама а не према својај? Ја сам чула већ како си се данас у пчелињаку исповедао Љубочки. — Е па, честитам!. Баш ми је мило што си чула. То је значило: остави ме на миру, не сметај ми да размшљам! Олга Михаиловиа се разбесне. Њена јеткост, мржња и гнев, сакупљеии у току дана, наједном као да прекипеше; она зажеле одмах, не остављајући за сутра, да изговори мужу све, да га увреди, да се освети ... Савлађујући се да не виче, она рече: — Па ипак знај да је све то одврато, одвратно и одвратно! Данас сам те мрзела цео дан, ето шта си урадио! Петар Дмитрич се такође диже и седе. — Гадно, гадно, гадно! — настави Олга Михаиловна почињући да дрхти целим телом. — Нема шта да ми се честита! Честитај боље самом себи! Срамота, безобразлук! Пролагао си се толико да се стидиш да са женом останеш у истој соби! Баш си покварен човек! Ја те видим скроз и разумем сваки твој потез! — Оља, кад осетиш да си нерасположена, онда, молим те, предупреди ме. Спаваћу тада у кабинету. Кад то рече, Петар Дмитрич узе јастук и изађе из спаваће собе. Олга Михаиловна то није предвидела. Неколмко минута ћутке, отворених уста и дрхтећи целим телом, гледала је у врата иза којих се изгубио муж и трудила се да схвати шта то значи. Да ли је то један од оних метода којим се служе у дискусији покварени људи кад се осећају да нису у праву, или је то увреда, умишљено нанесена њеном самољубљу? Како да схвати? Олга Михаиловна се сети свога брата од тетке, официра, веселог човека, који јој је чвсто са осмехом причао да кад ноћу „женица почне да му чита", он обично узме јастук и звиждућући оде у свој кабинет, да жена остане у глупој и смешној ситуацији. Тај официр се оженио богатом каприциозном и глупом женом коју не поштује и мора да је трпи. Олга Михаиловна скочи из кревета. По њеном мишљењу, сад јој остаје само једно: да се што пре обуче и да заувек оде из ове куће. Кућа је била њена својина, али утолико горе по Петра Дмитрича. Не размшпљајући да ли је то потребно или не, она брзо пође у кабинет да саопшти мужу -своју одлуку, („женска логика!" — сину јој кроз главу) и да му на растагаку каже још нешто увредљиво и оштро ... Петар Дмитрич је лежао на дивану и правио се да чита новине. Поред њега на столици горела је свећа. Новине су му заклањале лице. — Изволите ми објаснити шта то значи? Питам ја вас! — Вас ... — почео је имитирати Петар Дмитрич не показујући лице. — Дасадило ми је, Олга! На часну реч, умаран сам и није ми сад до тога сутра ћемо се свађати. — Не, ја тебе одлично разумем! — настави Олга Михаиловна. — Ти ме презиреш! Да, да! Ти ме презиреш што сам богатија од тебе! Ти ми то никад нећеш опростити и увек ћеш ме лагати! („Женска логика!" — опет јој сину кроз главу.) Ја знам да ми се ти сад подсмеваш... Чак сам убеђена да си се и оженио са мном само зато да имаш бирачко право за самоуправне скупштине и те гнусне коње О, тешко мени! Петар Дмитрич испусти новине и устаде. Запањи га неочекивана увреда. Он се детињски немоћно осмехну, збуњено погледа у жену и, као бранећи се од удараца, пружи према њој руке и рече молећиво: — Оља! Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 56



И очекујући да она каже још нешто грозно, он се јаче навали на наслон дивана и цела његова крупна појава поче изгледати исто онако детињски немоћна као и осмех. — Оља, како си могла то да кажеш? — прошапута он. Олга Михаиловна се освести. Наједном осети своју луду љубав према том човеку, сети се да је он њен муж, Петар Дмитрич, без кога не може остати ниједног дана и који је воли исто тако лудо. Јако заплака, не својим гласом, ухвати се за главу и потрча натраг у спаваћу собу. Она паде на постељу и ситан хистеричан јецај, који смета дисању, од кога се одузимају и руке и ноге, испуни спаваћу собу. Сетивши се да иза три-четири одаје од ње спава гост, сакри главу под јастук да пригуши јецај, али јастук се скотрља на под, па и сама замало што не паде кад се наже за њим; она примаче лицу покривач, али руке је нису слушале и грчевито су кидале све чега се дохвате. Њој се учини да је већ све изгубљено, да је неистина коју је рекла само да увреди мужа скрхала у парампарчад цео њен живот. Муж јој то неће опростити. Увреда коју му је нанела такве је природе да је неће моћи изгладити никаквим нежностима, ни клетвама ... Како ће убедити мужа да ни сама не верује у оно што је говорила? — Наравно, наравно! — викала је она не примећујући да се јастук опет скотрљао на под. — За име бога, за име бога! Свакако, разбуђени њеном виком већ су се пробудили и гост и послуга; сутра ће цео срез знати да је добила хистерични напад и сви ће зато кривити Петра Дмитрича. Она је правила откушај да се савлада, али јецаји су сваког тренутка постајали све јачи и јачи. — За име бога! — викала је не својим гласом и није разумевала зашто то виче. — За име бога! Њој је изгледало да се под њом кревет провалио и да су се ноге закачиле за покривач. Уђе у спаваћу сибу Петар Дмитрич у домаћој хаљини и са свећом у руци. — Оља, престани с плакањем! — рече он. Она се диже и клечећи у постељи, жмирећи због свеће, проговори кроз јецање: — Разуми ... разуми ... Желела је да каже да су је измучили гости, његова лаж, да јој је прекипело, али је могла само да изговори: — Разуми ... разуми! — На, попиј! — рече он пружајући јој воду. Она послушно узе чашу и поче пити, али вода се заниха и поли јој руке, груди, колена... „Мора бити да сам сад страховито ружна!" — помисли. Петар Дмитрич је ћутке намести на постељу и покри, затим узе свећу и изађе. — За име бота! — кикну опет Олга Михаиловна. — Петре, разуми, разуми! Наједном нешто је прободе испод стомака и леђа тако јако да престаде плакати и од бола угризе јастук. Али бол намах ишчезе, и она опет поче јецати. Уђе собарица и, поправљајући на њој покривач упита узнемирено: — Госпођо, драга моја госпођо, шта вам је? — Губите се одавде! — строго рече Петар Дмитрич прилазећи постељи. — Разуми, (разуми... — отпоче Олга Михаиловна. — Оља, молим те, умири се! — рече он. — Ја нисам хтео да те увредим. Ја не бих отишао из спаваће собе да сам знао да ће то на тебе тако утицати. Мени је просто било тешко. Кажем ти, као поштен човек ... — Разуми ... ти си лагао, ја сам лагала... — Разумем ... Де, де, доста! Ја све разумем ... — рече Петар Дмитрич смерно седајући на њену постељу. — Ти си то рекла у жестини, разумљиво ... Кунем ти се богом да те волим више од свега на свету и кад сам се женио с табом, ниједном нисам помислио да си богата. Ја сам те бескрајно волео, и то је све... Уверавам те. Мени никад нису биле потребне паре нити сам им знао вреднаст, и зато не умем да осетим разлику између мога стања и твог. Мени је увек изгледало да смо подједнако богати. А да сам ја у неким ситним стварима био неискрен, то је... наравно, истина. Мој живот је био тако лакомислено формиран да некако нисам могао да прођем без тих ситних лажи. Мени је сад и самом тешко. Оставимо тај разговор, за име бога!... Олга Михаиловна опет осети необичан бол и зграби мужа за рукав. — Боли ме... боли, боли... — рече она брзо. Ах, како ме боли! — Нек иду до ђавола (сви ти гости! — промрмља Петар Дмитрич устајући. — Није требало да идеш данас на острво! — викну. — И како да те ја, будала једна, не спречим? Господе, боже мој! Он се наљућен почеша по глави, одмахну руком и изађе из спаваће собе. Затим је он неколико пута улазио, седао на њену постељу и причао много, час врло нежно, час срдито, али она га је једва чула. Јецаји су се низали код ње уз страшан бол, и сваки нови напад беше јачи и дужи. У почетку за време бола уздржавала је дисање и гризла јастук, али после поче да виче скаредним, језивим гласом. Намах, кад утледа поред себе мужа, сети се да га је увредила и, не схватајући да ли је то у бунилу или прави Петар Дмитрич, дохвати обема рукама његаву руку и поче је љубити. — Ти си лагао, ја сам лагала... — отпоче она да се правда. — Разуми, разуми ... Мене су измрцварили, извели ме из стрпљења... — Оља, ми овде нисмо сами! — рече Петар Дмитрич. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 57



Олга Михамловна подиже главу и угледа Варвару когја је клечала крај комоде и извлачила доњу фиоку. Горње фиоке беху већ извучене. Свршивши с комодом, Варвара устаде и црвена од напрезања, с хладним, свечаним лицем, поче откључавати шатулу. — Марија. не могу да откључам! — рече она шапатам. — Пробај ти да је отвориш. Собарица Марија је чепркала маказама свећњак да би ставила нову свећу; она приђе Варвари и поможе јој да отвори шатулу. — Даботда се не отворила... — шапутала је Варвара. — Отвори, побогу и ону кутију. Господине — обрати се она Петру Дмитричу — боље би било да пошаљете и по попа Михаила да отвори и царске двери! Требало би, заиста! — Радите како год хоћете — рече Петар Дмитрич дишући испрекидано — само, за име бога, што пре позовите лекара или бабицу! Је ли отишао Василиј? Пошаљи још неког. Пошаљи! свог мужа! „Породићу се", помисли Олга Михаиловна. — Варвара — јекну она — али он ће се родити мртав? — Не мари, не мари госпођо... — прошапута Варвара. — Даће бог, беће жив (тако је она изговарала реч „биће")! Биће жив. Кад се Олга Михаиловна по други пут освестила од бола, тада већ више није јецала и није се превртала, већ само стењала. Од јаукања није могла да се уздржм ни у размацима кад је није болело. Свеће су још гореле, али већ кгроз ролетне пробијала се јутарња светлост. Било је свакако око пет часова ујутру. У спаваћој соби за округлим сточићем седела је некаква непозната жена у белој кецељи и са врло скромним лицем. По целој њеној појави видело се да већ одавно седи. Олга Михаиловна се досети да је то бабица. — Хоће ли се брзо свршити? — упита она и у своме гласу осети неки нарачити, непознати тон који никад раније није имала. „Мора бити да умирем на порођају", сомисли. У спаваћу собу опрезно уђе Петар Дмитрич обучен као дању, и стаде крај прозора, окренут леђима жени. Он подиже ролетну и погледа кроз прозор. — Ала је киша! — рече. — Колико је сати? — упита Олга Михаиловна, да још једном осети у своме гласу непознат тон. — Четврт до шест — одговори бабица. „А ако ја заиста умирем?" помисли Олга Михаиловна гледајући у мужевљеву главу и у окна на прозору, у која удараше киша. „Како ли ће живети без мене? С ким ли ће чај пити, ручавати, разговарати увече, спавати?" И њој се учини да је он мали, напуштен; би јој га жао и зажеле да му каже нешто пријатно, нежно, утедшо. Сети се како се у пролеће спремао да купи себи кера и како га је она, сматрајући да је лов свирепа и опасна разонода, спречила у томе. — Петре, купи себи кера! — простења. Он спусти ролетну и приђе постељи, хтеде нешто да каже, али у том тренутку Олга Михаиловна осети бол и јаукну непристојним, језивим гласом. Од бола, честих узвика и јаука она је отупела. Чула је, видела, понекад говорила, али је рђаво све схватала и беше свесна само да је боли и да ће је одмах затим болети. Њој се учини да је имендан већ одавно, одавно прошао, не јуче већ као пре годину дана, и да ће нови болеснички живот трајати више него њено детињство, учење института, женског универзитета, удаја, и да ће тећи још необично дуго, бескрајно. Видела је окако бабици донеше чај, како је позваше у подне да доручкује, а затим да руча; видела је хако је Петар Дмитрич навикао да улазиј да стоји дуго крај прозора и да излази, како су навикли да улазе и некакви непознати људи, собарица, Варвара... Варвара је товарила само „бендит, бендит" и љутила се кад је неко извлачио фиоке од комоде. Олга Михаилогана је видела како се у соби и у прозорима мења светлост: час сумрачна, час мутна као магла, час ведра као на дану, као јуче о ручку, час поново сумрачна ... И свака од ових промена трајала је тако дуго, као детињство, учење института, универзитета ... Увече, два лекара, један коштуњав, ћелав, са широком риђом брадом, други с јеврејским лицем, црномањаст и с јефтиним цвикерима, извршише Олги Михаиловној неку операцију. На то што су јој непознати људи дотицали тело она се држала сасвим равнодушно. Више није имала ни стида ни воље, и сваки је могао радити с њом што је хтео. Да је неко тада скочио на њу с ножем, или увредио Петра Дмитрича, или да јој је одузео право на мало створење, она ни тада не би рекла ни речи. За време операције опише је хлороформом. Кад се после пробудила, бол се и даље наставио и би јој несносно. Била је ноћ. И Олга Михаиловна се сети да је иста таква ноћ с тишином, са кандилом, са бабицом која непомичио седи крај постеље, са извученим фиокама комоде, са Петром Дмитричем који стоји крај прозора, прошла већ, али некада, веома, веома давно ... „Ја нисам умрла ...", помисли Олга Михаиловна кад поче да схвата све оно што је окружује и кад већ беше нестало бола. Кроз два широм отворена прозора спаваће собе видео се ведар летњи дан; у башти иза прозора, не престајући ни за тренутак, чаврљали су врапци и свраке. Фиоке на комоди беху већ затворене, мужевљева постеља спремљена. Није било у соби ни бабице, ни Варваре, ни собарице; једино је Петар Дмитрич као и пре стајао непомично крај прозора и гледао у башту. Није се чуо ни детињи плач, нико није честитао и нико се није радовао, зацело, мало створење родило се мртво. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 58



— Петре! — позва Олга Михаиловна мужа. Петар Дмитрич се осврте. Мора бити да је одонда откако је отпутовао последњи гост и откако је Олга Михаиловна увредила свога мужа прошло врло много времена, јер је Петар Дмитрич приметно ослабио и омршао. — Шта желиш? — упита прилазећи постељи. Он је гледао у страну, мрдао уснама и осмехивао се детињски неамоћно. — Је ли ове већ свршено? — упита Олга Михаиловна. Петар Дмитрич хтеде нешто да одговори, али му усне задрхташе и уста му се старачки искривише, као код крезубог ујака Николаја Николаича. — Оља! — рече он ломећи прсте и линуше му одједном сузе из очију. — Оља, није ми потребно ни твоје бирачко право, ни скупштине (он бризну у плач)... ни издвојена мишљења, нити гости, ни твој мираз ... ништа ми није потребно! Зашто нисмо чували наше дете? Ах, нашто говорити! Он одмахну руком и изађе из спаваће собе. А Олги Михаиловној било је неоспорно већ све сасвим свеједно. Глава јој оста мутна од хлороформа, на души празно... Она тупа равнодушност према животу, коју је имала кад су јој два лекара вршила операцију, још је никако није напуштала.

НАСТУП (5) Студент медицине Мајер и ученик Московске школе за сликарство, вајарство и архитектуру, Рибников, свратили су једне вечери своме пријатељу, студенту права Васиљеву, и предложили му да пође с њима у С-ки сокак. Васиљев се у почетку дуго опирао, али се касније обукао и пошао с њима. Васиљев је о псрнулим женама знао само по чувењу и из књига, а у кућама где оне живе није био никад у животу. Знао је да постоје такве не-моралне жене, које су, под притиском судбоносних околности — средине, лошег васпитања, беде и слично, биле принуђене да за новац продају своју част. Оне не познају чисту љубав, немају деце, не уживају сва права; мајке и сестре их оплакују, као да су мртве, наука их третира као неко зло, а мушкарци им говоре ти. Али, без обзира на то, оне нису изгубиле лик и облик божји. Ове оне знају да су грешне и надају се спасењу. Оне могу у најширим размерама да се користе средствима која воде спасењу. Истина, друштво не опрашта људима њихову прошлост, али света Марија Магдалена пред богом није мање утицајна од других светаца. Када би се Васиљеву десило да по оделу или понашању на улици препозна посрнулу жену или види њену слику у хумористичком часопису, увек би се сетио једне приче коју је негде некада прочитао: неки младић, чист и пун самоодрицања, заволео је посрнулу жену и предложио јој да се уда за њега, а она се, сматрајући да није достојна такве среће, отровала. Васиљев је становао у једном сокаку који је избијао на Тверски булевар. Кад је са пријатељима изашао из куће, било је једанаест сати. Недавно је пао први онег и све је у природи било у власти тог свежег снега. Ваздух је мирисао на снег, под ногама је меко шкрипао снег, земља, кровови, дрвеће, клупе на булеварима — све је било мекано, бело, младо и због тога су куће изгледале другачије него јуче, светиљке су јаче гореле, ваздух је био провиднији, лупа кочија била блажа и у душу се, заједно са свежим хладним ваздухом, увлачило осећање налик на бели, млади, растресити снег. — „Против моје воље, према тужним обалама" — запева медицинар пријатним тенором — „привуче ме незнана ми сила ..." — „Ево млина ...", за њим развуче уметник — „срушио се већ..." — „Ево млина ... срушио се већ" — поновио је медицинар, дижући обрве и тужно вртећи главом. Он заћута, протрља чело да би се сетио речи, па запева тако гласно и тако пријатно да се пролазници осврнуше: — „Овде је мене слободног сретала некад слободна љубав ..." Сва тројица свратише у ресторан и, не скидајући капуте, попише крај шанка по две чашице вотке. Пре него ће испити другу чашу, Васиљев у својој чашици опази комадаћ запушача, принесе чашицу очима, дуго је гледао у њу и кратковидо се мрштио. Медицинар није схватио зашто се он мршти, и рече: — Ама шта гледаш? Молим те, без филозофије! Вотка је зато да се пије, јесетра да се једе, жене ... да човек иде к њима, снег ... да се по њему гази. Бар једно вече проживи као човек...! — Па ја ништа... — рече Васиљев смејући се. — Зар ја нећу? Од вотке му је постало топлије у грудима. С нежношћу је гледао своје пријатеље, дивио им се и завидео им. Како је код ових здравих, снажних, веселих људи све уравнотежено, како је у њиховим главама и душама ове довршено и глатко! Они и певају, и силно воле позориште, и сликају, и много причају, и пију, а после тога их сутрадан не боли глава; они су и поетични, и распусни, и нежни, и дрски; умеју и да раде, и да буду огорчени, и да се смеју без разлога и да говоре глупости; они су ватрени, поштени, несебични и, као људи, ни по чему нису гори од њега, Васиљева, који пази на сваки свој корак и сваку своју реч, који је подозрив, опрезан и готов да од најмање ситнице направи проблем. И он зажеле да бар једну ноћ проживи онако како живе његови пријатељи, да се опусти, ослободи сопствене контроле. Треба ли пити вотку? Пиће је па макар му сутрадан гласва пуцала од болова. Хоће ли га повести к женама? Он иде. Он ће се смејати, лудирати, весело ће одговарати на задиркивања пролазника ... Из ресторана је изашао насмејан. Свиђали су му се његови пријатељи — јодан с мзгужваним шеширом широка обода, с претензијама на уметнички неред, (други у шубарици од мачјег крзна, не Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 59



сиромашан човек, али с претензијама да припада ученој боемштини; допадао му се снег, бледа светлост уличних светиљки, оштри, црни трагови које су на првом снегу остављали ђонови пролазника; свиђао му се и ваздух, нарочито овај прозиран, нежан, чист, готово девичански нијансиран, какав се у природи може запазити само двапут годашње: кад је све покривено снегом и још у пролеће, у ведре дане или вечери пуне месечине, када на реци пуца лед. — „Против моје воље према тужним обалама" — запевао је у пола гласа — „вуче ме незнана ми сила..." И однекуд, целим путем њему и његовим пријатељима није се скидао с језика тај мотив, и сва тројица су га певушила махинално сваки за себе. У машти је Васиљев видео слике како ће он и његови пријатељи за десетак минута закуцати на врата, како ће се мрачним ходницима и мрачним со-бама прикрасти женама, како ће он, користећи се мраком, упалити шибицу и одједном осветлети и угледати паћеничко лице и осмех пун кривице. Непозната плавуша или смеђа жена сигурно ће имати распуштену косу и биће у белој ноћној кошуљи; она ће се уплашити светлости, страшно ће се постидети и рећи ће: „Побогу, шта ви радите! Угасите!" Све је то ужасно, али ново и изазива радозналост.

II Пријатаљи с Трубног трга окренуше у Грачевку и убрзо уђоше у сокак за који је Васиљев знао само по причању. Вадевши два реда кућа с блештаво осветљеним прозорима и широм отвореним вратима, зачувши веселе звуке клавира и виолина — звуке који су долазили из свих врата и мешали се у чудну збрку, што је било као да се негде у мраку, над кровоиима, увежбава невадљиви оркестар, Васиљев се зачуди и рече: — Колико је много кућа! — Није то ништа! — рече медицинар. — У Лондону их има десет пута више. Тамо има око сто хиљада таквих жена. Фијакеристи су седели на боковима својих фијакера, исто тако спокојно и равнодушно као и у другим улицама. Нико није журио, нико није скривао лице у оковратник, нико није прекорно вртео главом... И у овој равнодушности, у збрци звукова клавира и виолина, у блештавим прозорима, у широм отвореним вратима осећало се нешто веома отворено, бестидно, смело, раскалашно. Мора бити да је и у робовласничко доба на тртоарима било исто тако весело и бучно, и лица и држање људи изражавали су исту овакву равнодушност. — Почнимо од почетка — рече сликар. Пријатељи уђоше у узани ходничић осветљен рефлектором. Кад су отворили врата, са жутог дивана у предсобљу подиже се човек у црном капуту, с необријаним лакејским лицем и поспаним очима. Овде је мирисало на перионице и, поред тога, на сирће. Из предсобља су врата водила у блештаво осветљену собу. Медицинар и сликар застадоше крај оних врата и, истегнутих вратова, обојица истовремено завирише у собу. — Бона сера, сењоре, риголето-хугеноти-травијата! — почео је уметник театрално се клањајући. — Хавана-таракано-пистолето! — рече медицинар, стежућм на груди своју капицу и дубоко се клањајући. Васиљев је стајао иза њих. И он је, исто тако, желео да се театрално поклони и да каже неку глупост, али се само смешкао и осећао нелагодност, која је личила на стидљивост, и нестрпљиво је очекивао шта ће даље бити. На вратима се појави мала плавуша од седамнаест-осамнаест година, подшишана, у краткој плавој хаљини с белом машном на грудима. — А зашто стојите на вратима? — рече она. — Скидајте капуте и уђите у салу. И даље говорећи италијански, медицинар и сликар уђоше у салу. Васиљев неодлучно крену за њима. — Гасподо, скидајте капуте! — строго рече лакеј — не сме се у капутима. Осим плавуше у сали беше још једна жена, веома пуна и висока, с лицвм које није руско, и обнажених руку. Она је седела поред клавира и на својим коленима ређала пасијанс. На госте уопште није обратила пажњу. — А где су остале госпођице? — упота медицинар. — Пију чај — рече плавуша. — Степане — викну она — иди и реци госпођицама да су дошли студенти! Мало затим у салу уђе тређа госпођица у јасно-црвеној хаљини с плавим пругама. Лице јој беше превише и невешто нашминкано, коса јој је скривала чело, очи су гледале нетремице и уплашено. Чим је ушла, запевала је снажним, грубим контра-алтом некакву песму. За њом се појавила четврта госпођица, па за њом пета ... У свему томе Васиљев није видео ништа ни ново ни занимљиво. Чинило му се да је ову салу, клавир, огледало у јефтином позлаћеном раму, машну, хаљину с плавим пругама и тупа равнодушна лица негде видео, и то не једном. А полумрак, тишину, тајну, осмех кривца, од овега оног што је очекивао да ће овде срести и што га је плашило — није било ни трага. Све је било обично, прозаично и незанимљиво. Једино што је изазивало његову радозналост, била је страшна, као намерно смишљена неукусност, која се огледала у завесама, ружним сликама, у хаљинама, у машнама... У овој неукусности било је нешто карактеристично, специфично. „Како је све јадно и глупо!" мислио је Васиљев. „Шта у свим тим тричаријама које сада видим може Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 60



довести у искушење нормалног човека, навести га на страшан грех — да за рубљу купује живог човека? Ја схватам сваки грех учињен збаг сјаја, лепоте, грациазности, страсти, укуса, али шта је ово овде? Због чега овде греше? Уосталом... не треба размшљати!" — Брадоњо, почасти ме портом! — обрати му се плавуша. Васиљев се одједном постиде. — Са задовољством... — рече он, учтиво се клањајући. — Само извините, госпо, ја нећу пити с вама! Ја не пијам. После пет минута пријатељи! су већ ишли у другу кућу. — Зашто си наручио порто? — љутио се медицинар. — Какав милионар! Бацио шест рубаља тек онако у ветар! — Зашто да јој не учиним то задовољство ако жели? — правдао се Васиљев. — "Ти ниси њој прачинио задовољство, него газдарици. Да од гостију траже да их чашћавају наређују им газдарице, које од тога имају користи. — „Ево млина" — запева сликар. — „он се већ срушио..." Кад су дошли у другу кућу, пријатељи су само мало стајали у предсобљу, али у салу нису улазили. Исто као и у првој кући, у првдсобљу се с дивана подигла прилика у капуту и с поспаним лакејским лицем. Док је гледао тог лакеја, његово лице и похабани капут, Васиљвв помисли: „Шта све мора да преживи обични, прости руски човек пре него што га судбина баци овамо да буде лакеј. Где је био раније и шта је радио? Шта га чека? Је ли ожењен? Где ли му је мајка, и зна ли она да он овде ради као лакеј?" И Васиљеву је нехотице у свакој кући пажњу пре свега, привлачио лакеј. У једној од тих кућа, чини се, четвртој по реду, лакеј је био мали, кржљав, сув, с ланчићем на прслуку. Читао је „Листић" и није нимало обраћао пажгау на придошлице. Загледавши га у лице, Васгаљеву паде на памет да човек с таквим лицам може и да украде, и да убије и да се лажно закуне. А лице му је заиста било занимљмво: велико чело, плаве очи, спљоштен нос, танже, стиснуте усне, а израз лица тупав и истовремено безочан, као у младог ловачког пса кад достигне зеца. Васиљев помисли како би било добро повући овог лакеја за косу: да ли му је оштра или мека? Сигурно је оштра као у пса.

III Сликар се некако одједном опио зато што је попио две чаше портоа и неприродно је живнуо. — Хајдемо у другу кућу — командовао је размахујући рукама. — Ја ћу вас повести у најбољу. Кад је довео пријатеље у ту, по њетовом мишљењу, најбољу кућу, упорно је захтевао да игра кадрил. Медицинар је почео да гунђа због тога што музикантима треба платити рубљу, али је пристао да му буде партнер. Почеше да играју. И у најбољој кући било је исто онако ружно као и у најгорој. Потпуно иста огледала и слике, истоветне фризуре и хаљине. Разгледајући амбијент и одећу, Басиљеву је сад већ било јасно да то није недостатак укуса, већ нешто за шта се може рећи да представља укус и стил С-ког сокака и што се нигде на другом месту не може наћи. То ругло није нешто случајно, већ је ове у складу једно с другим израђено током времена. Пошто су посетили већ и осму кућу и у свакај провели помало времена, више се није чудио ни боји хаљина, ни дугачким шлеповима, ни дречавим машнама, ни матроској одећи, ни дебелом слоју љубичастот ружа на образима; схватио је да је то све овде неопходно, и кад би се бар једна од ових жена људски обукла или кад би се на зид обесила пристојна графика, то би нарушило општи тон целог сокака. „Како се невешто продају!" мислио је. „Зар не могу да схвате да порок тек овда има чари кад је леп и кад се скрива, кад је иза фасаде врлине? Огромне црне хаљине, бледа лица, тужни осмеси и полумрак имају јаче дејство него овај неуредни лажни сјај. Глупаче! Ако то већ саме не схватају, зашто их гости не науче? ..." Пришла му је госпођица у пољсжој ношњи опточеној белим крзном и села поред њега. — Симпатични смеђокоои, а зашто ви не играте? — упитала га је. — Зашто се тако досађујете? — Зато што је досадно. — А ви ме почастите вином, па вам неће бити досадно. Васиљев јој ништа не одговори. Поћута, па упита: — У (колико сати идете на спавање? — У шест. — А кад устајете? — Некад у два, некад и у три. — А кад устанете, шта радите? — Пијемо кафу, у седам увече ручамо. — А шта ручате? — Обичио... Супу или чорбу, бифтек, колач. Наша мадам добро храни девојке. А зашто ви то питате? — Тек тако, ради разговора ... Васиљев је желео да поразговара с девојком о многим стварима. Осећао је снажну жељу да сазна одакле је она родом, јесу ли јој живи родитељи и знају ли да је она овде, како је доспела у ову кућу, је ли весела и задовољна или је, пак, тужна и утучена од мрачних мисли; нада ли се да ће се некад извући из Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 61



садашњег положаја ... Али никако није могао смислити одакле да почне и како да формулише питање да не би испао глуп. Дуго је размишљао, па упита: — Колико вам је година? — Осамдесет — нашали се госпођица, посматрајућм с осмехом фигуре које је у игри уметник изводио рукама и ногама. Одједном се она нечему насмејала и изговорила тако гласно да су сви чули дугачку циничну реченицу. Васиљев се зграну и, не знајући каквим изразом лица да реагује, усиљено се осмехну. Само се он осмехнуо, а ни остали, његови пријатељи, свирачи и жене, чак нису ни погледали његову саговорницу, баш као да ништа нису чули. — Почастите ме вином — опет рече сусетка. Васиљев осети одвратност према њеном белом крзну и њеном гласу и удаљи се од ње. Чинило му се да је ваздух загушљив и врео, и срце поче да му бије полагано, али јако, као чекић: један! два! три! — Хајдемо одавде! — рече повукавши уметника за рукав. — Причекај, да завршимо. Док су уметник и медицинар завршавали кадрил, Васиљев, да не би гледао жене, посматрао је свираче. На клавиру је свирао старац пријатне спољашњости с наочарима, који је личио на маршала Базена; на виолини младић светле брадице, одевен по последњој моди. Лице овог младића није било ни глупо ни испијено, већ, напротив, паметно, младо и свеже. Био је одевен с претераношћу и укусом, свирао је осећајно. Питање је како су он и тај пристојни старац пријатне спољашности доспели овамо и како их није срамота да буду овде? На шта мисле кад посматрају жене? Кад би на клавиру и виолини евирали дроњави, гладни, мрачни, пијани људи, испијених или тупавих лица, онда би њихово присуство, можда, било разумљиво. Сада тек Васиљев ништа није схватао. Присетио се приче о посрнулој жени, коју је некад прочитао, и сад је закључио да тај људски лик са покорним осмехом нема ничег заједничког с овим, који он сада види. Чинило му се да не види посрнуле жене, него неки други, потпуно специфичан свет, за њега туђ и непознат; да је раније видео тај свет на сцени у позоришту или да је о њему читао, не би поверовао ... Жена с белим рубом опет се закикота и гласно изговори одвратну реченицу. Њега је обузело гађење, поцрвенео је и изашао. — Причекај, идемо и ми! — викну му сликар.

IV — Сад сам, док смо играли, разговарао са својом дамом — причао је медицинар кад су сва тројица изшли на улицу — разговарали смо о њеној првој авантури. Он, јунак, био је некакав књиговођа у Смоленску, имао је жену и петоро деце. Њој је било седамнаест година и живела је код оца и мајке, који су продавали сапун и свеће. — И чиме јој је он освојио срце? — упита Васиљев. — Тиме што јој је купио рубља за педесет рубаља. Враг би га знао шта! „Ипак, он је умео да докучи од своје даме њену авантуру", помисли Васиљев о медицинару. „А ја не умем..." — Господо, ја идем кући! — рече он. — Зашто? — Зато што ја овде не умем да се понашам. Поред тога, досадао ми је и одвратно. Чега ту има веселог? Да су бар људи, а не дивљаци и животиње. Одлазим, а ви како хоћете. — Де, Гриша, Григорије, голубићу... — рече сликар плачним гласом, прибијајући се уз Васиљева. — Хајдемо! Да свратимо још у једну, па нека их ђаво носи ... Молим те! Григоријанц! Васиљева су наговорили и пошли степеницама навише. На тепиху, на позлаћеној огради, на портиру и на паноу каји је украшавао предсобље, осећао се онај исти стил С-ког сокака, али савршенији, импозантнији. — Стварно, идем кући — рече Васиљев скидајући капут. — Де, де, голубићу — рече сликар и пољуби га у врат. — Не буди ћудљив ... Гри-Гри, буди друг! Заједно смо дошли, заједио ћемо и отићи. Каква си ти стока, отварно. — Могу да вас причекам на улици. Ботами, овде ми је одвратно! — Де, де, Гриша ... Ако ти је одвратно, а ти посматрај! Разумеш. Посматрај. — Треба објективно гледати на ствари — озбиљно рече медицинар. Васиљев је ушао у салу и сео. Осим њета и његових пријатеља, у сали је било још много гостију: два пешадијока официра, некакав седи, ћелави господин са златним наочарима, два голобрада студента из међудисциплинарног института и један веома пијани човек са лицем глумца. Све госпођице биле су заузете око ових госткју и нису уопште обратиле пажњу на Васиљева. Само га је једна од њих, одевена као Аида, погледала искоса, нечему се насмејала и изговорила зевајући: — Смеђи је дошао ... Васиљеву је срце лупало, а лице горело. Стидео се од гостију што је овде, и било му је одвратно и мучно. Прогонила га је мисао зашто он, пристојан човек, човек који уме да воли (таквим је себе досад сматрао), мрзи ове жене и према њима не осећа ништа осим одвратности. Није му било жао ни ових жена, ни музичара, ни лакеја. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 62



„То је због тога што се и не трудим да их разумем", помислио је он. „Сви они више личе на животиње него на људе, али су ипак људи, имају душу. Треба их схватапм, па тек онда о њима судити.. . — Гриша, ама, немој да идеш, причекај нас! — довикну му уметник и некуд се изгуби. Убрзо се изгуби и медицинар. „Збиља, треба да се постарам и да их схватим а овако нема смисла . . ." размишљао је даље Васиљев. И почео је напрегнуто да загледа у лице сваке жене и да тражи покоран осмех. Али — или он није умео да чита њихова лица, или се, пак, ни једна од ових жена није осећала кривом — на сваком лицу вадео се само туп израз, свакидашња, банална досада и задовољство. Глупе очи, глупи осмеси, оштри, глупи гласови, бестидни покрети — и ништа више. По свој прилици, свака је у прошлости доживела авантуру с књиговођом и с рубљем за педесет рубаља и данас немају другог задовољства у животу осим кафе, ручка од три јела, вина, кадрила, спавања до два сата . . . Пошто није нашао кривицу ни у једном осмеху, Васиљев је почео тражити паметно лице. Пажња му се зауставила на једном бледом, помало сањивом, уморном лику ... То је била смеђа, не випе млада оооба, у хаљини са шљокицама; седела је у наслоњачи, гледала у под и о нечем мислила. Васиљев је прошетао с краја на крај и, као случајно, сео поред ње. „Треба почети од нечег баналног", мислио је, „а затим постепено прећи на озбиљно ..." — О, како имате леп костимић! — рече и прстом дотаче златне ресе на шалу. — Такав какав имам ... — рече безвољно смеђа. — Из које сте губерније? — Ја? Из далека ... Из Черниговске . . . — Лепа је то губернигја. Тамо је дивно. — Лепо је тамо где ми нисмо. „Жао ми је што не умем да описујем природу помисли Васиљев. „Могао бих је у срце таћи описима черниговске природе. Па мора да јој је драга кад се тамо родила." — Да ли вам је овде досадно? — упита је. — Зна се, досадно је. — А зашто не одете одавде кад вам је досадно? — Па куда да одем? Да просим, зар? — Лакше је и просити ,него живети овде. — А откуд ви знате, зар сте ви просили? — Просио сам кад нисам имао чиме плаћати школовање. Па чак и да нисам просио, то је тако јасно. Просјак је, како год погледаш, слободан човек, а ви сте робиња. Смеђа жена се протегла и сањивим очима пратила лакеја који је на послужавнику носио чаше и минералну воду. — Почастите ме портом — рече она и опет зевну. „Портом..." помисли Ваоиљев. „А шта би било кад би овог тренутка овамо дошао твој брат или твоја мајка? Шта би ти рекла? А шта би они рекли? Могу да замислим како би ти онда пријао порто..." Одједном се зачу плач. Из суседне собе, у коју је лакеј однео минералну воду, брзо изађе некакав плав човек црвена лица и љутитих очију. За њим је ишла висока, дебела газдарица и викала пискавим гласом: — Нико вам није дозволио да шамарате девојке. Нама долазе гости знатио бољи од вас, па се не туку! Шарлатане! Диже се бука. Васиљев се уплаши и побледе. У суседној соби неко је плакао ридајући, искрено, као што плачу увређени. И њему би јасно да, у ствари, овде живе људи, прави људи, који се, као и свуда, вређају, плачу, траже помоћ... Тешка мржња и осећај гађења уступише своје место јаком осећању сажаљања и беса на онога који је нанео увреду. Он јурну у ону собу где је неко плакао; кроз низове боца, које су стајале на мраморној плочи стола, разазнао је паћеничко лице, мокро од суза, пружио руке према том лицу, закорачио према столу, али је истог часа ужаснут одскочио назад. Уплакана жена била је пијана. Гурајући се кроз бучну гомилу што се беше скупила око плавог човека, он је пао духом, препао се као дечак, и чинило му се да у том туђем, њему непознатом свету, хоће да га јуре, бију, обаспу ружним речима... Он смаче с вешалице свој капут и главом без обзира јурну низ степенице.

V Прислоњен уз ограду, поред куће стајао је и чекао да изађу његови другови. Звуци клавира и виолина весели, омели, бестидни и тужни, мешали су се у ваздуху у некакав хаос, и тај звучни хаос је, као и раније, личио на увежбавање неког огромног оркестра, у помрчини изнад кровова. А ако се погледа навише у помрчину, читава та мрачна позадина била је посута белим, покретним тачкама: то је падао снег. Пахуљице, кад су долазиле на светлост, лењо су се ковитлале у ваздуху као паперје, и с још већом лењошћу падале на земљу. Пахуљице су се ковитлале око Васиљева и заустављале се на његовој бради, трепавицама, обрзима ... Фијакеристи, коњи и пролазници били су бели. „И како снег може падати на тај сокак!" мислио је Васиљев. ,,Нека су проклете ове куће!!!" Зато што се сјурио низ степенице, ноге су му клецале од умора; задувао се као да се пео узбрдо, чуло се Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 63



како му срце јако лупа. Изгарао је од жеље да се извуче из сокака и да оде кући, али још више је желео да дочека другове и на њима искали своје мучно освћање. Он штошта није могао да схвати у тим кућама, душе посрнулих жена остале су за њега тајна, као и раније, али му је било јасно да ствари стоје много горе него што се могло мислити. Ако се она жена (из приче) која се отровала, називала посрнулом, онда је за све ове, које су сад играле уз ову хаотичну музику и говориле огавне фразе, тешко било пронаћи одговарајући назив. Ово нису биле посрнуле, него већ пропале жене. „Порок постоји", мислио је, „али оне нису свесне кривице нити се надају спасењу. Њих продају, купују, утапају у вино и гадост, а оне као овце — тупаве, равнодушне и не схватају. Боже мој, боже мој!" Њему је такође било јасно да је све оно што се назива људским достојанством, личношћу, ликом и обликом божјим — овде оскрнављено до темеља, „тотално", како то кажу пијанице, и да за то нису криви само сокаци, већ и глупа женска створења. Група студената, белих од снега, прође поред њега, весело разговарајућм и смејући се. Један од њих, висок и танак, застаде, завири у лице Васиљеву и рече пијаним гласом: — Наш је! Нашљокао си се, брате? Аха-ха! Не мари, лумпуј, терај. Не тугуј, чико! Он ухвати Васиљева за рамена и приби уз његов образ мокре хладне бркове, затим се поклизну, заљуља се и, млатарајући обема рукама, викну: — Држ'се! Не дај се! И смејући се, потрча да стигне сваје другове. Кроз буку одјекну сликарев глас: — Ви не смете да тучете жене! Нећу вам дозволити, ђаво вас однео! Ниткови ниједни! На вратима куће појави се медицинар. Погледа на све стране и, опазивши Васиљева, рече узбуђвно: — Ту си ти? Чуј, тако ми бога, с Јегором је апсолутно немогуће ићи било куда! Какав је он човек, не разумем! Изазвао је скандал! Чујеш? Јегоре! — (викну кроз врата. — Јегоре! — Нећу вам допустити да тучете жене! — одјекнуо је горе продорни сликарев глас. Нешто тешко и гломазно пролете низа степенице. То је сликар као чигра летео наниже. Очигледно су га избацили. Он се подиже са земље, отресе шешир и с љутитим лицем, на коме се огледало негодовање, припрети увис песницом и винну: — Подлаци! Стрводери! Крвопије! Нећу вам допуститм да тучете! Тући слабу, пијану жену! Ах, ви ... — Јегоре ... ! Ама, Јегоре ... — поче да га моли медицинар. — Да, више никад с тобом нећу поћи. Часна реч! Сликар се, мало-помало, смирио и пријатељи пођоше кући. — „Против моје воље, према тужним обалама" — запева медицинар — „вуче ме незнана ми сила ..." — „Ево млина" ... — прихвати мало касније сликар — „срушио се већ ..." Ала сипа снег, мајко пресвета? Гришка, а зашто си ти отишао? Ти си кукавица, жена, и квит! Васиљев је ишао за пријатељима, гледао у њихова леђа и размишљао: „Једно је од ово двоје: или се нама само чини да је проституција зло и ми то преувеличавамо или, пак, ако је проституција такво зло каквим се сматра, онда су моји драги пријатељи исти онакви робовласници, насилници и убице као што су били становници Сирије и Каира, које описују у „Њиви". Они сад певају, смеју се, трезвено расуђују, а зар нису баш они малопре експлоатисали глад, незнање и глупост? Баш они — био сам сведок. А шта је онда са њиховом хуманошћу, медицином, уметношћу? Наука, уметност и узвишена осећања оних убица подсећају ме на сало из једне анегдоте. Два разбојника заклаше у шуми просјака; почеше да деле између себе његову одећу и нађоше у торби комад свињског сала. ,Баш је добродошло', рече један од њих, ,дај да презалогајимо.' ,Шта ти је, како бисмо могли?' ужаснуо се други. ,3ар си заборавио да је данас среда?' И нису јели. Они — који су заклали човека, изашли су из шуме убеђени да су добри верници. Тако и ови, пошто су купили жене, сад иду и мисле да су уметници и научници ..." — Чујте ви! — рече он љутито и оштро. — Зашто долазите овамо? Зар, зар ви не схватате како је то ужасио! Ваша медацина каже да свака од ових жена умире пре времена од туберкулозе или неке друге болести; уметнаст каже да оне морално умиру још раније. Свака од њих умире због тога што у свом животу просечно прими, претпоставимо, око пет стотина људи. Сваку од њих убија петсто људи! Међу тих пет стотина сте и... ви! Сад, ако обојица дођете овамо или на нека слична места по двеста педесет пута у животу, то значи на обојицу од вас долази једна убијена жена! Зар то није јасно? Зар није ужасно? Убити удвоје, утроје, упеторо једну глупу, гладну жену? Ах, па зар то није ужасно, боже мој? — Лепо сам знао да ће се овако завршити — рече уметни мрштећи се. — Није требало да се везујемо са овом будалом и такваном! Ти мислиш да су сад у твојој глави велике мисли, идеје? Не, то је, враг би га знао шта, али нису идеје! Ти ме сад гледаш с мржњом и одвратношћу, а, по моме мишљењу, боље би било кад би ти саградио још двадесет таквих кућа него што тако гледаш. У овом твом погледу има више порока него у целом том сокаку! Хајдемо, Волођа, ђаво га однео! Будала, тикван и ништа више ... — Ми, људи, убијамо узајамно један другог — рече медицинар. — То је, наравно, неморално, али филозофијом се ту ништа не може поправити. Збогом! Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 64



На Трубном тргу пријатељи се опрастише и разиђоше. Кад остаде сам, Васиљев стаде брзо корачати булеваром. Било га је страх од помрчине, страх од снега, који је вејао у крупним пахуљицама и као да је хтео да завеје цео свет; било га је страх и од светлости уличиих фењера, која је слабо светлуцала кроз облаке снега. Душу му је обузео инстинктивни малодупни страх. Покаткад би набасао на пролазнике, али се плашљиво склањао од њих. Чинило му се да са свих страна иду жене и да га са ових страна гледају жене, само жене ... „Почиње", мислио је. „Почиње ми наступ..."

VI Код куће је он лежао у кревету и говорио дрхтећи целим телом: — Живе! Живе! Боже мој, они живе! На разне начине распаљивао је своју фантазију, замишљао је да је он час брат посрнуле жене, час њен отац, час да је он сам посрнула жена, намазаних образа — и од свега се ужасавао. Њему се однекуд чинило да он без одлагања мора решити тај проблем, по сваку цену, и да то није туђ проблем, него његов, сопствени. Он је напрезао сву своју снагу, савлађивао у себи очајање и, пошто је сео на кревет, почео да размишља како да спасе све оне жене које је данас видео. Њему је, као учену човеку, бшто потпуно познато којим се редом решавају проблеми. И он, колико год да је био узбуђен, строго се придржавао тога реда. Претресао је у сећању историју тог проблема, литературу о њему, и после три сата шетао је из угла у угао и трудио се да се сети свих оних покушаја који се у наше доба практикују за спасавање жена. Он је имао много добрих пријатеља који су становали у хотелским собама, Фаљцфејна, Гаљашкина, Нечајева, Јечкина... Међу њима има приличан број људи, часних и пожртвованих. Неки од њих су покушавали да спасу жене ... „Сви ти малобројни покушаји", мислио је Васиљев, „могу се поделити у три групе. Једни, откупивши жену из јавне куће, изнајмљивали су јој собу, куповали шиваћу машину, и она је постајала шваља. А онај који ју је откупио, свесно или несвесно, претварао ју је у свају метресу; затим, кад заврши студије, предавао ју је у руке другом пристојном човеку, као неку ствар. И проститука је остајала проститутка, Други су, кад откупе жену, исто тако, изнајмљивали собу за њу, куповали јој обавезну шиваћу машину, учили је да пише, да говори, да чита књиге. Жена је живела и шила док је то за њу било интересантно и ново, а затим је, кад јој досади, почињала кришом од спасиоца да прима мушкарце или је бежала натраг, тамо где је могла спавати до три сата, пити кафу и добро ручати. Трећи, најватренији и најпожртвованији, чинили су смеле, одлучне кораке. Они су се женили. И кад је бестидна, размажена или тупа, затупела животиња постајала жена, домаћица и касније мајка, то је из основа мењало (њен живот и поглед на свет, тако да је касније у жени и мајци тешко било препознати бившу посрнулу жену. Да, женидба је најбоље и, по свој прилици, једино средство. — Али немогуће! — рече наглас Васиљев и свали се у постељу. — Први ја не бих се могао оженити! За то треба бити светац, не умети мрзети и не знати шта је то одвратност. Али, допустимо, да се ја, медицинар и сликар оженимо, да се оне све поудају. Али до чега ће то довести? До чега? Довешће до тота да док се оне у Москви буду удавале, смолењски књиговођа ће бацити у разврат нову партију и та партија ће нагрнути овамо на упражњана места, заједно са онима из Саратова, Нижњег Новгорода, Варшаве А шта ћемо са оних сто хиљада лондонских? Шта са онима из Хамбурга? Лампа, у којој је догорео петролеј, почела је да дими. Васиљев то није приметио. Опет је почео да шета по соби настављајући да размишља. Сад је он другачије поставио проблем: шта треба учинити да нестане потреба за таквим женама? За то је неопходно да мушкарци који их купују и убијају осете сву неморалност своје робовласничке улоге, да се ужасну над њом. Треба спасавати мушкарце. „Помоћу науке и уметности, очигледно, ту се ништа не може учинити ..." мислио је Васиљев. „Једини излаз је апостолско проповедање." И он поче маштати о томе како ће одмах сутра увече стајати на углу сокака и говорити сваком пролазнику: — Куда и зашто идете? Бојте се бога! Обратиће се равнодушно фијакеристима и рећи им: — Зашто ви ту стојите? Зашто, зашто ви не протестујете, зашто се не буните? Па сви верујете у бога и знате да је то грешно, да ће људи због тога отићи у пакао, па зашто онда ћутите? Истина, оне су за вас туђинке, али и оне имају очеве, браћу, исто такве као што сте ви . . . Неко од пријатеља је једном рекао за Васиљева да је талентован човек. Постоји списатељски таленат, сценски, сликарски, а његов таленат је нарочит — човечност. Он поседује префињано, дивно осећање за бол уопште. Као што добар глумац изражава туђе покрете и глас, тако Васиљев уме да у својој души осети туђи бол. Он плаче чим види сузе; кад се нађе поред болесника, он сам постаје болестан и јауче; кад види насиље, њему се чини да се то насиље врши над њим, он је плашљив као дечак и баш кад се препадне, трчи у помоћ. Туђи бол га раздражује, узбуђује, доводи у екстазу. Да ли је пријатељ у праву — то не знам, али оно што је преживљавао Васиљев, кад му се учинило да је проблем решен, било је веома слично надахнућу. Он је плакао, смејао се, изговарао на глас оне речи које ће рећи сутра, осећао жарку љубав према оним људима који ће га сутра послушати и стати уз њега на угао сокака да проповедају; седао је да пише писма, заклињао се пред самим собом. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 65



Све је то личло на надахнуће и зато што није дуго трајало. Васиљев се убрзо заморио. Оне жене из Лондона, Хамбурга, Варшаве притискале су га као што планине притискају земљу. Губио је храброст пред том масом, губио се; сећао се и тога да он нема говораничког дара, да је плашљив и малодушан, па га равнодушни људи неће хтети слушати и разумети, њега, студента права треће године, бојажљивог и безначајног човека, да се право апостолство не састоји само у проповедању, него и у делима ... Кад се разданило и на улици почело тандркање кола, Васиљев је непомично лежао на дивану и гледао у једну тачку! Он више није мислио ни о женама, ни о мушкарцима, ни о апостолству. Сва његова пажња била је концентрисана на бол у души, који га је мучмо. То је био тупи, нетелесни, неодређени бол, налик и на тугу, и на најжешћи страх, и на очајање. Он је могао и да одреди где га боли: у грудима, под срцем; али тај бол није могао поредити ни са чим. Раније, често га је јако болео зуб, имао је плеурит и неуралгичне болове, али све то, у поређењу са душевним болом, било је ситно. Овај бол му је чинио живот одвратним. Дисертација, изврстан рад, који је он већ написао, људи које воли, спасавање жена које пропадају — све оно што је он још јуче волео или према чему је био равнонушан, узбуђивало га је подједнако као и тандркање кола, трчкарање послуге, дневна светлост ... Кад би сад неко пред његовим очима починио подвиг из милосрђа или гнусно насиље, у њему би и једно и друго изазвало подједнаку одвратност. Од свих мисли које су се лењо вукле по његовој глави, аамо две га нису узрујавале — то што је он сваког тренутка могао да се убије, друга, што бол неће трајати више од три дана. Оно друго је знао из искуства. Пошто је неко време лежао, он устаде и, кршећи руке, прошета по соби, али не из угла у угао, као обично, већ по квадрату, дуж зидова. Летмице је видео себе у огледалу. Лице му је било бледо и измењено, слепоочнице упале, очи су му изгледале крупније, тамније, непокретније, као да су туђе, и изражавале су неподношљиву патњу. У подне закуца на врата сликар. — Григорије, јеси ли код куће? — упита он. Пошто не доби одговор, он постаја минут, промисли и одговори себи на украјинском: — Нема га. На универзитет је отишао, проклети момак. Па оде. Васиљев леже на кревет и, заривши главу под јастук, стаде плакати од бола и, уколико су му обилније текле сузе, утолико му је бол пастајао ужасиији. Кад се смрачило, он поче да мисли како га очекује мучна ноћ и обузе га страшно очајање. Брзо се обуче, излете из собе и, оставивши своја врата широм отворена, без икакве потребе и циља изађе на улицу. И не постављајући себи питања куда да иде, он се брзо упути Садовом улицом. Снег је сипао као и јуче; била је југовина. Завукавши руке у рукаве, дрхтећи и стрепећи од лупњаве коњоког трамваја и пролазника, Васиљев је ишао Садовом улицом до Сухареве куле, па до Црвене капије, и отуда у Басманову. Свратио је у крчму и испио велику чашу вотке, али од тога му није нимало лакнуло. Дошавши до Разгуљаје, окренуо је надесно и почео да иде сокацима у којима до тада ние био ниједанпут у животу... Дошао је до онога старог моста где хучи Јауза и одакле се виде дуги редови осветљених прозора на Црвеним касарнама. Да би му неки други осећај или бол скренуо мисли са душевног бола, не знајући шта да ради, плачући и дрхтећи, Васиљев раскопча зимски капут и реденгот па изложи овоје голе груди влажиом снегу и ветру. Али то не умањи његов бол. Тада се наже преко ограде моста и погледа доле, у црну хучну Јаузу и пожеле да се стрмоглави доле, не због одвратностм према животу, нити због саомоубиства, већ да би се макар угрувао и једним болом потиснуо друга. Али мутна вода, помрчина, пусте обале покривене снегом — беху страпше. Он се сав стресе и крену даље. Прошетао је поред Црвених касарни, затим назад и спустио се у некакву шумицу, из шумице опет на мост... „Не, кући, кући!" мислио је. „Код куће је, чини ми се, лакше..." И пође натрат. Кад се вратио кући, збаци са себе мокар капут и капу, па стаде корачата: дуж зидова, и неуморно је корачао до самог јутра.

VII Кад су сликар и медицинар сутрадан ујутро дошли к њему, он је јурио по соби и јаукао од болова у раскиданој кошуљи и изгризених руку. — Кумим вас богом! — зарида кад је видео пријатеље — водите ме куд хоћете, радите шта знате, али, кумим вас богом, опасавајте ме што пре! Убићу се. Сликар побледе и изгуби присебност. Медицинар, такође, само што не заплака, али, сматрајући да су медицинари у свим приликама у животу обавезни да буду хладнокрвни и озбиљни, рече хладно: — То ти имаш наступ. Али није то ништа. Хајдемо одмах лекару. — Куда год хоћете, само, кумим вас богом, што пре — Не узбуђуј се, треба се борити са самим собом. Сликар и медицинар дрхтавим рукама обукоше Васиљева и изведоше га на улицу. — Михаило Сергејич још одавно жели да се упозна с тобом — говорио је путем медицинар. — Он је врло пријатан човек и одлично зна свој посао, Завршио је осамдесет друге године, а има већ огромну праксу. Са студентима се опходи пријатељски. — Брже, брже... — пожуривао је Васиљев. Михаило Сертејич, угојени, светлокоси лекар, дочекао је пријатеље учтиво, важно и хладно, Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 66



осмехнувши се само једним крајем уста. — Мени су сликар и Мајер већ говорили о вашој болести — рече — врло ми је драго да вам будем на услузи. Хајде. Седите, најлепше вас молим... Он посади Васиљева на велику фотељу поред стола и примаче му кутију с цигаретама. — Па, господине? — поче он гладећи се по коленима. — Приступимо послу .. . Колико вам је година? Он је постављао питања, а медицинар је одговарао. Упитао је да ли је отац Васиљева боловао од неких нарочитих болести, да ли је био пијаница, да ли је био суров или имао некакву настраност. То исто је питао и за његовог деду, мајку, сестре и браћу. Кад је сазнао да је мајка Васиљева имала изврстан глас и понекад играла у позоришту, он одједном живну и упита: — Опростите, а можете ли се сетагаи да ли је позориште било страст ваше мајке? Прошло је двадесет минута. Васиљеву је додијало што се доктор глади по коленима и говори стално једно исто. — Колико ја разумем Ваша питања, докторе — рече — ви хоћете да знате је ли моја болест наследна или није? Она није снаследна. Затим је лекар питао, да ли је Васиљев имао у младости неке тајне пороке, да није негде ударио главом, није ли се нечим посебно заносио, или имао неких настраних или изузетних склоности. На половину питања, која обично постављају брижљиви лекари, могло би да се не одговори без икакве штете по здравље, али судећи по лицима Михаила Сергејича, медицинара и сликара, могло се закључити да би, ако Васиљвв не одговори макар на једно питање, све пропало. Кад би добио одговоре, лекар би их због нечега записивао на хартији. Сазнаиши да је Васиљев већ завршио факултет природних наука и да је сад на правном, лекар се замисли... — Прошле године је написао одлично дело ... — рече медицинар. — Опроспите, не прекидајте ме, сметате ми да се концентришем — рече лекар и осмехну се једаним крајем уста. — Па, наравно, и то игра улогу у анамнези. Форсирани умни рад, премореност... Да, да... А вотку, пијете? — обрати се Васшвеву. — Врло ретко. Прошло је још двадесет минута. Медицинар поче полугласно да излаже своје мишљење о најнепосреднијим узроцима наступа и исприча како су прекјуче он, сликар и Васиљев ишли у С-ки сокак. Равнодушан, хладан и уздржан тон којим су његови пријатељи и лекар разговарали о женама и о несрећном сокаку, учинио му се сувише чудан. — Докторе, реците ми само једно — уздржавајући се да не испадне груб, рече Васиљев — је ли проституција зло или није? — Драги! мој, ко то негира? — рече лекар као да је већ одавно у сиби решио све те проблеме. — Ко то негира? — Ви сте психијатар? — упита грубо Васиљев. — Да, психијатар. — Можда ви сви имате право! — рече Васиљев, дижући се, и поче да шета из угла у угао. — Можда? Али мени то изгледа чудновато? То што сам ја студирао два факултета ... у томе овде подвиг; због тога што сам ја написао дело које ће за две-три године бити бачено и пасти у заборав, дижу ме до небеса, а због тога што о палим женама не могу да говорим онако равнодушно као о овим столицама, мене лече, називају лудим, сажаљевају ме! Васиљеву одједном би неподношљиво жао и себе, и другова, и свих оних које је прекјуче видео, и овога лекара, и он заплака и паде у фотељу. Пријатељи упитно погледаше лекара. Овај са таквим изразом, као да је изврсно разумео и сузе и очајање, као да се осетио стручан за те ствари, приђе Васиљеву и ћутећи даде му да попије некакве капи, а касније, кад се овај смирио, свуче га и поче да испитује његов сензибилитет, рефлекс колена и остало. И Васиљеву је лакнуло. Кад је излазио од лекара, беше га срамота, тандркање кола га више није узрујавало и терет под срцем постајао је све лакши и лакши, као да се топио. У рукама је имао два рецепта: на једном је био калијум-бромат, на другом морфијум ... Све то узимао је и раније! Он је мало постојао на улици, мало размишљао и, опростивши се с пријатељима, лењо, лагано крену према уииверзитету.

ОБУЋАР И ЂАВО (6) Било је Бадње вече. Марја је већ одавно хркала на пећи, у лампи је сав петролеј изгорео, а Фјодор Нилов је још увек седео и радио. Одавно би он већ оставио посао и изашао на улицу, али муштерија из Колокољног сокака, који је још пре две недеље наручио чизме, долазио је јуче, грдио и наредио да му свакако до јутрења заврши чизме. — Робијашки живот! — тунђао је Фјодар радећи. — Неки људи већ одано спавају, други се шетају а ти, ето, као некакав Каин седиш, ђаво би га знао за кога. Да не би случајно заспао, он је сваки час извлачио испод стола боцу, пио из ње и после сваког гутљаја вртео главом и гласно говорио: — А како то може, смилујте се па реците, муштерије шетају а ја морам да шијем за њих? Зато што Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 67



они имају новаца, а ја сам сиромах? Он је мрзео све муштерије, нарочито онога из Колокољног сокака. То је био господин мрачног изгледа, дугокос, жут у лицу, с великим тамним наочарима и промуклим гласом. Презиме му је било немачко, такво да га човек не може изговорити. Каквог је звања и чиме се бави, немогуће је било сазнати. Када је Фјодор пре две недеље ишао њему да му узме меру, он, муштерија, седео је на поду и туцао нешто у авану. Фјодор није стигао ни да се с њим поздрави кад одједном оно што је било у авану плану и поче да гори јарким црвеним пламеном, засмрде на сумпор и осмуђено перје и соба се напуни густим ружичастим димом, тако да је Фјодор пет пута кинуо; и враћајући се кући после тога, он је размишљао Ко се боји бога, тај се неће бавити таквим стварима". Кад у боци више ништа није остало, Фјодор је спустио чизме на сто и замислио се. Подупро је отежалу главу песницам и почео да размишља о свом сиромаштву, о тешком мукотрпнам животу, затим о богаташима, о њихоиим великим кућама, кочијама, о стотинаркама ... Како би било лепо кад би се њима, ђаво их однео! — кад би се тим богаташима пораспадале куће, поцркали коњи, кад би им се излизале бунде и шубаре од самуровине! Како би то било лепо кад би се богаташи, мало-помало, претворили у просјаке-сиромахе који немају шта да једу, а убоги обућар пастао богаташ и издирао се на сиромашка обућара уочи Божића. Сањарећи тако, Фјодор се одједиом сети свог посла и отвори очи. „Ето ти!" помислио је разгледајући чизме. „Одавно сам их завришо, а још увек седим. Треба да их носим муштерији!" Завио је готове чизме у црвену мараму, обукао се и изашао на улицу. Вејао је ситан, оштар снег, који је као иглице боцкао лице. Било је хладно, клизаво, мрачно, гасне светиљке су бацале пригушену светлост, и на улици је, враг би знао зашто, смрдело на петролеј тако да Фјодора заголица у грлу и поче кашљати. Калдрмом су тамо-амо ишли богаташи, и сваки од њих је имао у рукама шунку и четврт литра вотке. Из кочија и санки Фјодора су гледале богате гоопођице, плазиле му се и викале кроз смех: — Просјак! Просјак! Иза Фјодора су ишли студенти, официри, трговци и генерали и задиркивали га: — Пијаница, пијаница! Обућар безбожник, чизмарска душа! Просјак! Све је то Фјодора вређало, али је ћутао и само пљуцкао. Али, кад је срео мајстора обућара Кузму Лебедкина из Варшаве и кад му овај рече: „Ја сам се оженио богатом девојком, за мене раде шегрти, а ти си слепац, немаш шта да једеш" — Фјодор није издржао, него је појурио за њим. Јурио га је све док се није нашао у Колакољном сокаку. Његова муштерија је становала у четвртој кући од угла, на последњем спрату. К њему се морало ићи кроз дугачко, мрачно двориште, а затим се пети високим клизавим степеницама које су се љуљале под ногама. Кад је Фјодор ушао к њему, он је, као и пре две недеље, седео на поду и туцао нешто у авану. — Ваше високоблагородство, донео сам чизме! — рекао је потиштено Фјодор. Муштерија се подигла и, ћутећи, почела да проба чизме. Желећи да му помогне, Фјодор је клекнуо на једно колено и смакао му стару чизиму, али одмах је одскочио ужаснут и устунуо према вратима. Муштерија није имао стопало него коњско копито. „Аха!" помисли Фјадор. „Ето шта је!" Пресвега, чтребало се прекрстити, па бацити све и потрчати низ степенице, али он је истог часа схватио да је ђавола срео први а можда и последњи пут у животу и да би биго глупо оне искористити његове услуге. Савладао се и решио да опроба срећу. Пошто је забацио руке на леђа, да се не би крстио, снисходљиво се накашља и рече: — Кажу да на свету нема ништа поганије и горе од ђавола, а ја рачунам, ваше високоблагородство, да је ђаво најпаметнији. Ђаволи, да извинете, имају копита и реп, али зато у глави имају више памети него по неки студент. — Волим што тако кажеш — рече муштерија поласкан, — Хвала ти, обућару! А шта ти желиш? И обућар, не губећи време, стаде да се жали на своју судбину. Почео је тиме што је још од детињства завидео богатима. Увек га је вређало то што сви људа не живе једнако, У великим кућама и што их не возе добри коњи. Зашто је сиромашан, пита се он? Зашто би он био гори од Кузме Лебедкина из Варшаве, који има своју кућу и жена му носи шешир? Он има исти нос, исте руке, ноге, главу, леђа као и богаташи, па зашто он, онда, мора да ради док други шетају? Зашто је он ожењен Марјом, а не каквом намирисаном дамом? У кућама ботатих муштерија често је виђао лепе госпођице, али оне не обраћају пажњу на њега, само се понекад смеју и једна другој шапућу: „Што овај обућар има црвен нос!" Истина, његова Марја је добра, добродушна, вредна жеиа, али је она, брате, нешколована, има тешку руку, па заболи кад удари, а кад пред њом почне да говори о политици или тако о нечему паметном, она се одмах умеша, па лупа глупости!. — Па шта ти хоћеш? — прекиде та муштерија. — Па ја вас молим, ваше високаблагородство, Враже Иваничу, будите милостиви, учините ме богатим човеком! — Драге воље. Само, ти ми за то мораш дати свају душу! Док још петли нису завали, потпиши, ево, на овој хартији да ми предајеш своју душу. — Ваше високоблагородство! — рече Фјодор учтиво. — Кад сте ви код мене поручивали чизме, ја вам нисам узео новац унапред. Треба најпре извршити наруџбину, па после тражити новац. — Па, добро! — сложи се муштерија. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 68



Из авана одједном букну јарки пламен, покуља густи ружичасти дим и засмрде на опрљено перје и сумпор. Кад се дим развејао, Фјодор протрља очи и виде да он више нигје Фјодор и да није обућар, него неки друпи човек, у прслуку, са златним ланцем, у новим панталонама и да седи у наслоњачи за великим столом. Два лакеја су га служила јелима, дубоко се клањала и говорила: — Једите и нек вам је на здравље, ваше високоблагородство! Какво богатство! Лакеји му принеше велики комад печене овновине и чинију краставаца, затим му у тигању донеше печену гуску, а мало касније кувану свињетану с хреном. Како је то све гасподски, фино! Фјодор је јео и пре сваког јела испијао по велику чашу првокласне вотке, баш као неки генерал или гроф. После свињетине послужише га кашом с гушчијом машћу, затим кајганом са сланином и прженом џигерицом, а он је све јео и одушевљавао се. Но шта још? Јо су му дали пирог с луком и барену репу с квасом. „Па како та гаспода не попуцају од толиког јела!" мислио је он. На крају му принеше велики лонац с медом. Пасле ручка је дошао ђаво у тамним наочарима и упитао, дубоко се клањајући: — Јесте ли задовољни ручком, Фјодоре Пантелејичу? Али Фјодор није могао да изговори ни реч, толико се прејео. Било му је непријатно, тешко од преситостм, и да би се разгалио, поче разгледати чизму на својој левој нози. — За овакве чизме ја нисам наплаћивао мање од седам и по рубаља. Који их је обућар правио? — Упита он. — Кузма Лебедкин — одговори лакеј. — Позовите ми ту будалу! Кузма Лебедкин из Варшаве се ускоро појави. Застао је крај врата, заузео позу пуну поштовања и упитао: — Шта заповедате, ваше благородство? — Ћ'ут! — викну Фјодор и лупи ногом. — Не торочи, не ваборављај да си обућар, нико и ншта! Тикване! Ти не знаш да правиш чизме! Разбићу ти њушку! Зашто си дошао? — По новац, господине. — Какав новац? Напоље! Дођи у суботу! Еј, ти, избаци га! Али се одмах сетио како су њега кињиле муштерије и би му тешко на души, а да би се разонодио, извади из џепа дебели новчаник и поче да броји новац. Новаца је било много, али је Фјодор хтео више. Ђаво у тамним наочарима донесе му други новчаник, још дебљи, али он пожеле још више, и што је дуже бројао, то је постајао незадовољнији. Пред вече му је ђаво довео високу, прсату жену у црвеној хаљини и рекао да му је то нова жена. Он се стално љубио с њом и јео медењаке до самог мрака. А ноћу је лежао на мекој перини од паперја, превртао се с једне стране на другу и никако није могао заспати. Хватала га страва. — Имамо много новаца — говорио је жени —-ништа лакше него да се лопови увуку. Пођи са свећом да погледаш! Целе ноћи није спавао, сваки час се дизао да види је ли ковчег с парама читав. Пред само јутро требало је ићи у цркву на јутрење. У цркви су сви једнаки: и богати и сиромашни. Кад је Фјодор био сиромашан, овако се молио: „Господе, опрости ми грешан сам!" Исто то говорио је и сад. Каква је ту разлика? А када умре ботати Фјодор, неће га закопати ни у злато ни у дијаманте, већ у исту црну земљу као и последњег сиромаха. И Фјодор ће се пећи на истај ватри на којој и сви обућари. Све је то Фјодора вређало, а још и у целом телу та тегоба од ручка, и уместо молитве, на памет су му падале разне мисли о ковчегу с новцем, о лоповима, о својој проданој, изгубљеној души. Из цркве је изашао љут. Да би растерао рђаве ммсли, он, као што је то и раније често чинио, поче да пева из свег гласа. Али тек што је (почео, притрча му полицајац и рече салутирајући: — Гооподине, не приличи господи да певају на улици! Нисте ви обућар! Фјодор се наслони леђима на тарабу и поче да мисли: како би се разонодио? — Господине! — викну му покућар. — Не наслањај се јако на тарабу, бунду ћеш испрљати! Фјодор је отишао у дућан и купио најбољу хармонику, изишао на улицу и почео да свира. Ови пролазници су показивали прстом на њега и смејали се. — И то ми је неки господин! — задаркивали су га фијакеристи. — Баш као какав обућар . . . — Зар господа смеју тако да се понашају? — рече му полицајац. — Још ћете и у крчму отићи. — Господине, уделите, Христа ради! — запомагали су просјаци, опкољавајући Фјодора са свих страна. — Уделите! Раније, док је био обућар, просјаци нису обраћали пажњу на њега а сад није могао да прође од њих. Код куће затече своју нову жену, госпођу, одевену у зелену блузу и црвену сукњу. Хтеде да је помази, па таман замахну да је пљесне двапут леђима, али она му љутито рече: — Сељачино! Простачино! Не умеш да се опходиш с госпођама? Ако ме волиш, пољуби ми руку, а не дозвољавам да ме удараш! „Проклет да је овај живот!" помисли Фјодор, „Како живе ови људи. Не смеш да заспиш, ни на хармоници да засвираш, ни да се са женом поиграш... фуј!" Тек што је сео с госпођом да пије чај, кад искрсну ђаво у тамним наочарима и рече: — Па, Фјодоре Пантелејичу, ја сам своје извршио до краја. Сад се ви потпишите на хартији и изволите за мном. Сазнали сте како је кад се богато живи, а сад доста! И одвуче Фјодора у ад, право у пакао, а ђаволи се скупише са свих страна и повикаше: Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 69



— Будало! Тикване! Магарче! У паклу је страшно смрдело на пепролеј, просто да се човек угуши. И одједном све ишчезе. Фјодор отвори очи и виде овој сто, чизме и лимену лампицу. Стакло на лампи било је црно, а из малог пламичка на фитиљу куљао је смрдљиви дим, као из димњака. Поред њега је стајала муштерија у тамним наочарима и љутито викала: — Будало! Тинване! Магарче! Показаћу ти ја, лопове један! Примио си поруџбину пре две недеље, а чизме још ни сад нису готове! Мислиш да ја имам времена да због чизама јурим к теби пет пута дневно! Гаде! Скоте! Фјодор раздрма главу и прихвати се чизама. Муштерија је још дуго грдио и претио. Кад се најзад смирио, Фјодор га суморно упита: — А чиме се ви бавите, господине. — Правим бенгласке ватре и ракете. Ја сам пиротехничар. Почело је да звони за јутрење. Фјодор је предао чизме, узео новац и пошао у цркву. Улицом су тамо-амо пролазиле кочије и санке постављене медвеђим крзном. Плочником, заједно са простим светом, ишли су трговци, госпође, официри... Али Фјодор им више није завидео и није роптао на своју судбину. Сад му се чинило да је и богатима и сиромашнима подједнако тешко. Једни имају могућнасти да се возе у кочијама, а други да из свега гласа певају и свирају на хармоници, а, уопште узев, чека их исто; само гроб, и у животу не постоји ништа за шта би вредело дати ђаволу макар и најмаши делић своје душе.

ОПКЛАДА (7) I Била је мрачна јесења ноћ. Стари банкар је ходао по својој соби из ћошка у ћошак и сећао се како је пре петнаест година, у јесен, приредио пријем. На том пријему било је много паметних људи и водили су се занимљиви разговори. Између осталог, говорило се и о смртној казни. Већина гостију, међу којима је било доста научника и новинара, била је против смртне казне. Они су сматрали да је тај начин кажњавања застарео, неприкладан за хришћанске земље и неморалан. Према мишљењу неких од њих, смртну казну би требало посвуда заменити доживотном робијом. — Ја се не слажем с вама — рекао је домаћин, банкар — ја нисам искусио ни смртну казну ни доживотну робију, али ако је могуће судити а рriori, онда је, по моме мишљењу, смртна казна часнија и хуманмја од вечите робије. Погубљење убија одједном, а доживотна робија постепено. Реците право, који је џелат човечнији? Онај који вас убије за неколико минута, или онај што вам одузима живот у току много година? — И једно и друго је подједнако неморално — приметио је неко од гостију — зато што им је циљ исти... одузимање живота. Држава није бог. Она нема право да одузима оно што не може повратити ако зажели. Међу гостима се налазио један правник, младић од око двадесет пет година. Кад, су га упитали шта он о томе мисли, рекао је: — И смртна казна и доживотна робија подједнако су неморалне, али ако би требало да бирам између смртае казне и доживотног затвора, ја бих, наравио, изабрао друго; боље је живети било како него никако. Настала је жива препирка. Банкар, који је тада био млађи и нервознији, одједном је плануо, ударио песницом о сто и викнуо, обраћајући се младом правнику: — Није истина! Кладим се у два милиона да нећете одседети у тамници ни пет тодина. — Ако ви то мислите озбиљно — одговори му правник — ја прихватам опкладу да ћу одлежати не пет, него петнаест година. — Петнаест!? Важи — викну банкар. — Господо, ја полажем два милиона! — Слажем се! Ви улажете милионе, а ја своју слободу! — рече правник. И закључена је та сурова, бесмислена опклада! Банкар, који тада није знао броја својим милионима, размажен и лакомислен, био је одушевљен опкладом. За вечером се шалио на рачун младог правника и говорио: — Уразумите се, младићу, док још није касно. За мене два милиона значе ситницу, а ви ризикујете да изгубите тричетири најлепше године свога живота. Кажем три-четири зато што нећете издржати више. Исто тако, несрећниче, не заборавите да је добровољно заточеништво много теже од принудног. Мисао да свакот тренутка имате право да изађете на слободу отроваће вам живот у затвору. Мени вас је жао! И сад банкар, корачајући по соби, сећао се свега и питао се: — Чему та опклада? Каква је корист од тога што је правник изгубио петнаест годана живота и што ћу ја бацити два милиона? Може ли то доказати људима да је смртна казна боља или гора од доживотног заточења? Не и не. Глупост и бесмислица. Што се тиче мене, то је био хир ситог човека, а што се тиче правника . .. само грамзивост за новцем. . Затим се сећао шта се дотодило после поменуте вечери. Одлучено је било да правник своје заточеништво проведе под најстрожим надзором у једној згради, саграђеној у банкаревом врту. Уговорили су да ће правник за петнаест година бити лишен права да пређе праг ове зграде, да виђа људе, да слуша Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 70



људске гласове и да добија писма и новине. А било му је дозвољено да има музички инструмент, да чита књиге, пише писма, пије вино и пуши дуван. Са спољним светом, према договору, није могао да општи другачије осим ћутећи, кроз специјално направљено прозорче. Све што би му било потребно: књиге, ноте, вино и остало могао је да тражи писмено и да добије у неограниченим количинама, али само кроз прозорче. Договор је поредвиђао све ситнице које су чиниле заточеништво као у строгој самици и обавезивао правника да одлежи тачно петнаест година, од 12 часова 14. новембра 1870. године до 12 часова 14. новембра 1885. Најмањи покушај правника да прекрши услове макар и на два минута пре рока, ослобађао је банкара обавезе да му исплати два милиона. Колико се могло судити по његовим кратким цедуљицама, прве године правника су силно мучиле усамљеност и досада. Из његове зграде и дању и ноћу чули су се звуци клавира! Вина и дувана се одрекао. Вино, писао је, буди жеље, а жеље су заточенику непријатељ број један. Поред тога, ништа није досадниде него пити добро вино без друштва. А дуван му квари ваздух у соби. Прве године правнику су слали књиге, претежно лаке садржине, романе с компликованим љубавним заплетима, криминалне и фантастичне приповетке, комедије и слично. Друге године музика је умукла у згради, и правник је тражио преко овојих писама само класике. Пете године поново се зачу музика, и заточеник затражи вино. Они који су га посматрали кроз прозор, говорили су да је целе те године само јео, пио и лежао у постељи, често зевао и разговарао сам са собом. Књиге није читао. Понекад би седео ноћу да пише, писао би дуго и пред зору цепао у комадиће све што је написао. Често су га чули како плаче. У другој половини шесте године заточеник је марљиво почео да се бави учењем језика, филозофије и историје. Жудно се прихватио тих наука тако да је банкар једва стизао да му наручује књиге. За четири године, на његов захтев, било је наручено око шест стотина књига. „Драги мој тамничару! Пишем Вам ове редове на шест језика. Покажите их људима који те језике знају. Нека их прочитају. Ако не пронађу једну грешку, молим Вас, наредите да се у врту опали из пушке. Тај ће ми пуцањ показати да сви моји напори нису били узалудни. Генији свих векова и земаља говаре на разним језицима, али у свима њима букти исти пламен. О, кад бисте само знали какву ванземаљску срећу осећам у души што могу да их разумем." Затвореникова жеља била је испуњена. Банкар је наредио да се у врту двапут опали из пушке. После десете године сужањ је непомично седео за столом и читао само Свето писмо. Банкару се чинило чудно да човвк који је за четири године савладао шест стотина компликованих књига, изгуби скоро целу годину на читање једне лако разумљиве и не тако дебеле књиге. Јеванђеље су смениле историја религије и теологија. Последње две године заточеништва сужањ је читао изванредно много и без икаквог реда. Час се бавио природним наукама, час тражио Бајрона или Шекспира. Дешавало се да од њега стижу цедуље у којима је молио да му истовремено пошаљу и хемију, и медицински уџбеник, и роман, и неку филозофску или религиозну расправу. Као да је пливао по мору између остатака разбијеног брода и желећи да спасе свој живот, хватао се час за један комад, час за други — на то је личило његово читање!

II Стари банкар се сада сећао свега тога и мислио: „Сутра у дванаест часова он ће бити ослобођен. Према условима опкладе, ја ћу морати да му исплатим два милиона. Ако исплатим, онда је све пропало, ја сам коначно материјално упропашћен..." Пре петнаест тодина он није знао броја својим милионима, а сад се бојао да самог себе упита чега има више — новца или дугова. Хазардирање на берзи, ризичне шпекулације и брзоплетост, које се није могао ослободити чак ни у старости, мало-по-мало скренуше његове послове низбрдо — и неустрашиви и самоуверени, горди богаташ претвори се у осредњег банкара, који је дрхтао при сваком скоку или паду акција. — Проклета опклада! — гунђао је старац и у очајању се хватао за главу. — Зашто тај човек није умро? Он има тек четрдесет година. Узеће ми и последњу пару, ожениће се, уживаће у животу, играће на берзи, а ја ћу га, као просјак, гледати са завишћу и свааког дана од њега слушати исте речи: „Ја вама дугујем за срећу у животу, дозволите да вам помогнем!" Не, то је одвише! Једини опас од банкротства и срамоте је смрт тога човека! Откуцаше три сата. Банкар је пажљиво ослушкивао: у кући су сви спавали и чуло се само како напољу шуми озебло дрвеће. Трудећи се да не шушне, извукао је из несагоривог ормара кључ од врата, која се нису отварала петнаест година, обукао капут и изашао из куће. У врту је било мрачио и хладно. Падала је киша. Оштри влажни ветар је урличући беснео вртом и није давао мира дрвећу. Банкар је напрегао вид, али није видео ни земљу, ни беле статуе, ни зграду, ни дрвеће. Кад је пришао месту где је била зграда, позвао је стражара. Одговора није било. Очигледно се стражар склонио од непогоде и сад спава негде у кухињи или у стакленој башти. „Ако будем имао смелости да извршим своју намеру", помислио је старац, „сумња ће најпре пасти на стражара." У мраку је нашао степенице и врата и ушао у предсобље, затим се, опет пипајући, провукао у мали ходник и запалио шибицу. Овде није било ни живе душе. Ту се налазио само нечији кревет без постељине и Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 71



у углу се црнела тучана пећ. Печати на вратима која су водила у затвореникову собу били су недирнути. Кад се шибица угасила, старац је, дрхтећм од узбуђења, завирио кроз прозорчић. У затворениковој соби пригушено је горела свећа. Он је седео за столом. Видела су му се само леђа, коса и руке. На столу, на две наслоњаче и на тепиху испод стола лежале су отворене књиге. Прође пет минута а затвореник се ниједном не покрену. Петнаестогодишње заточеништво га је научило да седи непомично. Банкар прстом куцну у прозор, а затвореник на тај звук не одговори ниједним покретом. Тада банкар опрезао скиде печат са врата и увуче кључ у кључаоницу. Зарђала брава мукло звецну и врата шкрипнуше. Банкар је очекивао да ће се одмах чути узвик изненађења и кораци, али прођоше пуна три мииута а иза врата се и даље ништа није чуло. Он одлучи да уђе у собу. За столом је седео човек који није личио на обичне људе. То беше костур, превучен кожом, с дугим женским коврџама и косаматом брадом. Лице му је било жуте, земљасте боје, образи упали, леђа дугачка и узана, а рука, на коју је наслањао своју космату главу, беше тако танка и мршава да ју је било мучно гледати. У коси су му се као сребро преливале седе власи. И нема тога ко би, када би видео његово старачко изнурено лице, поверовао да има само четрдесет година. Он је спавао... На столу испред његове оборене главе налазила се хартија на којој је ситним рукописом нешто било написано. „Јадан човeк!" помисли банкар. „Спава и вероватно сања милионе. А довољно је само да узмем тог полумртвог човека, да га бацим на постељу и овлаш придавим јастуком, па ни најсавеснија експертиза неће пронаћи трагове насилне смрти. Ипак, да најоре прочитам шта је ту написао..." Банкар узе са стола хартију и прочита следеће: „Сутра у 12 часова излазим на слободу и стичем право да општим с људима. Али пре него што напустим ову собу и угледам сунце, сматрам за потребно да вам кажем неколико речи. Чисте савести и пред богом који ме види изјављујем вам да презирем и слободу, и живот, и здравље, и све оно што се у вашим књигама назива благодетима овога света. Петнаест година сам пажљиво проучавао земаљски живот. Истина, нисам виђао ни земљу ни људе, али сам из ваших књига пио ароматачна вина, певао песме, кроз шуме јурио јелене и дивље вепрове, волео жене... Лепотице ваздушасте као облачак, које су створиле чаролије ваших генијалних песника, посећивале су ме ноћу и шапутале ми дивне бајке од којих се опијала маја глава. У вашим књигама сам се пео на врхове Елбруса и Монблана и отуда гледао како јутром излази сунце и увече прелива пурпурним златом небо, океан и планинске врхове; отуда сам гледао зелене шуме, поља, реке, језера, градове; слушао песму сирена и свирку пастирских свирала, осећао крила дивних ђавола који су долетали к мени да беседимо о богу... У вашим књитама сам се бацао у провалије без дна, стварао чудеса, убијао, палио градове, проповедао нове религије, освајао читава царства ... Ваше књиге су ми дале мудрост. Све оно што је вековима стварала неуморна људска мисао стиснуто је у мојој глави у мали замотуљак. Ја знам да сам паметнији од свих вас. И ја сад презирем ваше књиге, презирем све овоземаљске благодети и мудрост. Све је ништавно, пролазано, привидно и варљиво као... као фатаморгана. Нека сте ви и горди, и мудри, и лепи, али смрт ће вас збрисати с лица земље исто као и мишеве по рупама, а ваше потомство, историја, бесмртност ваших генија заледиће се или изгорети заједно са Земљином куглом. Ви сте изгубили разум и идете кривим путем. Лаж сматрате истином и ружно лепотом. Запрепастили бисте се када би, неким чудом, на јабукама и поморанџином дрвећу уместо плодова одједном израсле жабе и гуштери шта кад би руже почеле да шире мирис коњског зноја; исто тако се ја чудим вама, који сте небо дали за земљу. Ја нећу да вас разумем. Да бих вам стварно показао колико презирем све то за шта ви живите, одричем се два милиона, о којима сам некада сачњао као о рају, а које сада презирем. Да бих се лишити права на њих, ја ћу одавде отићи пет часова пре уговореног рока и тако ћу прекршити договор ..." Прочитавши ово, банкар стави хартију на сто, пољуби чудног човека у главу, заплака се и изађе из зграде. Никад ни у једној другој прилици, чак ни после великих губитака на берзи, није осећао такав презир према самом себи као сада. Кад је дошао кући, леже у постељу, али сузе и узбуђење нису му дали да заспи ... Сутрадан ујутро дотрчаше бледи стражари и саошптшле му како су видели да се заточеник из зграде у дворишту провукао кроз прозар у врт, пошао према капији и онда се некуд изгубио. Заједно са слугама банкар је одмах отишао у кућу и уверио се у бекство свог заточеника. Да не би изазивао непотребне приче, узео је са стола хартају на којој је затвореник написао да се одриче новца, и вративши се у свој стан, закључао је у несагориви ормар.

КНЕГИЊА (8) На велику, такозвану „свечану" капију Н-ског мушког манастира ушла је кочија, у коју су били упрегнути, као четворопрег, сити лепи коњи; јеромонаси и искушеници који су у гомили стајали поред племићког дела конака, још издалека по коњима и кочијашу познали су у госпођи која је седела у кочији, своју добру познаницу кнегињу Веру Гавриловну. Старац у ливреји скочио је с бока и помогао кнегињи да изиђе из кочије. Она је подигла тамни вео и, не журећи, пришла свим јеромонасима по благослов, затим љубазно климнула главом искушеницима и упутила се у одаје. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 72



— Па, јесте ли се зажелели своје кнегиње? — говорила је калуђерима, који су уносили њене ствари. — Цео месец дана нисам била код вас. Па, ето, дошла сам, гледајте своју кгнегињу. А где је отац архимандрит? Боже мај, горим од нестрпљења! Дивни, дивни старац. Треба да се поносите што имате таквог архимандрита. Када је ушао архимандрит, кнегиња је усхићено узникнула, скрстила руке на груди и пришла му по благаслов. — Дајте, дајте! Дајте ми да целивам! — рекла је хватајући га за руку и љубећи је жудно три пута. — Како се радујем, свети оче, што вас, најзад, видтим! Ви сте сигурно заборавили овоју -кнегињу, а ја сам сваког часа у мислима живела у вашем драгом манастиру. Како је овде код вас добро! У том животу, ради бога, далеко од таштог света, постоји некаква нарочита драж, свети оче, коју ја осећам свом душом, али не могу да је изразим речима! Кнегињини образи су поцрвенели и сузе наврле на очи. Говорила је без предаха, ватрено, а архимандрит, седамдесетогодишњи старац, озбиљан, ружан и срамежљив, ћутао је и само с времена на време говорио испрекидано и војнички: — Баш тако, ваша светлости ... слушам ... разумем... — Јесте ли изволели на дуже време к нама? — запитао је. — Данас ћу преноћити код вас, а сутра ћу поћи Клаудији Николајевној, одавно се с њом нисам видела, а прекосутра опет долазим к вама и провешћу ту три-четири дана. Хоћу овде код вас да одморим душу, свети оче ... Кнегиња је волела да посећује Н-ски: манастир. У последње две године она је изабрала то место и долазила ту готово сваког летњег месеца и боравила по два-три дана, а понекад и недељу дана. Стидљиви искушеници, ниске таванице, тишина, мирис чампреса, скромне закуске, јевтине завесе на прозорима — све је то узбуђивало, дирало и наводило на размишљање и на добре мисли. Довољно јој је било да у одајама конака проведе пола сата па да почне да јој се чини да је и сама бојажљива и скромна, да и сама мирише на чемпрес; прошлост је одлазила некуд у даљину, губила своју вредност и кнегиња је почињала да мисли да је, без обзира на својих двадесет девет година, врло слична старом архимандриту и да је, баш као и он, рођена не за ботатство, сјај земаљског живота и љубав, већ за живот, тих, скривен од света, полумрачан, као манастирске одаје ... Дешава се да у тамну ћелију испосника, утонулог у молитву, одједном, неочекивано, завири сунчев зрак, или се крај прозора ћелије спусти птичица и запева своју песму; строги испосник се нехотице насмеши и у његовим грудима испод тешке патње због грехова, као испод камена, одједном потече као поток тиха, безгрешна радост. Кнегињи се чинило да она са собом доноси споља баш такву исту утеху, као зрак или птица. Њен срдачни, весели осмех, кротки поглед, глас, шале, уопште она сва мала, добро грађена, обучена у једноставну црну хаљину, својом појавом морала је у простих, строгих људи будити осећање тронутости и радости. Свако би, гледајући у њу, морао помислити: „Бог нам је послао анђела" ... И осећајући да свако, нехотице, и мисли тако, она се осмехивала још срдачније и трудила се да личи на птичицу. Пошто је попила чај и одморила се, изишла је да прошета. Сунце је већ зашло. Из манастирског цветњака запахнула је кнегињу мирисна влага тек поливене резеде, из цркве је допирало тихо појање мушких гласова, које се издалека чинило врло пријатно и тужно. Служили су вечерње. У тамним прозорима, где су благо треперили пламичци кандила, у сумраку, у појави старца калуђера, који је седео на паперти поред иконе са кутијом за прилоге, било је толико непомућеног мира да је кнегиња због нечега хтела да заплаче ... А изван капије, у дрвореду између зида и бреза, где стоје клупе, било је већ сасвим вече. Ваздух је брзо, брзо тамнео... Кнегиња је прошетала кроз дрворед, села на клупу и замислила се. Мислила је о томе како би добро било настанити се за цео живот у том манастиру, где је живот тих и спокојан, као летње вече; добро би било заборавити сасвим на незахвалног, неморалног кнеза, на своју огромну имовину, на зајмодавце, који је узнеамиравају сваког дана, на собарицу Дашу, која је јутрос имала дрзак израз лица. Добро би било целог живота седети овде на клупи и кроз стабла бреза посматрати како доле, под брегом, у праменовима лута вечерња магла, како далеко-далеко над шумом као црни облак, сличан велу, лете на ноћиште гачци, како два искушеника — један на шарцу, а други пешке — терају коње на ноћну испашу и, радујући се слободи, понашају се враголасто као мала деца; њихови млади гласови звонко одјекују у непокретном ваздуху и може се разумети свака реч. Добро је седети и ослушкиватм тишину: час дуне ветар и дотакне врхове бреза, час жаба зашушка у прошлогодишњем лишћу, час иза зида сат на торњу избије четврт ... Седети непомично, слушати и мислити, мислити, мислити:... Поред ње је прошла старица са просјачком торбом. Кнегиња је помислила како би било добро зауставити ту старицу и рећи јој нешто љубазно, присно, помоћи јој ... Али старица се ниједном није осврнула и скренула је иза угла. Мало касније у дрвореду се појавио висок мушкарац, седе браде, са сламним шеширом. Кад је стигао до кнегиње, скинуо је шешир и поклонио се, а по његовој великој ћели и шпицастом орловском носу кнегиња је познала у њему доктора Михаила Ивановича, који је пре пет година службовао код ње у Дубовкама. Она се сетила да јој је неко рекао да је томе доктору прошле године умрла жена и зажелела је да му изрази саучешће, да га утеши. — Докторе, ви ме, вероватно, не познајете? — упитала је осмехујујћи се љубазио. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 73



— Не, кнегињо, познао сам вас — рекао је доктор скидајући шешир. — Па, хвала вам, а ја сам помислила да сте заборавили своју кнегињу. Људи памте само своје непријатеље, а пријатеље заборављају. И ви сте дошли да се помолите? — Ја овде преноћим оваке суботе, по дужности. Ја овде лечим. — Па, како сте? — упита кнегиња уздшући. — Чула сам да вам је умрла супруга! Каква несрећа! — Да, кнегињо, за мене је то велика несрећа. — Шта да се ради! Морамо смерно подносити несреће. Без воље провиђења ниједна влас не пада човеку с главе. — Да, кнегињо. На љубазни, благи осмех кнегињин и на њене уздахе доктор је одговарао хладно и суво: „Да, кнегињо." И израз његовог лица био је хладан и сув. „Шта би још могло да му се каже?" помислила је кнегиња. — Колико се времена, међутим, нисмо видели! — рекла је. — Пет година! Колико је воде за то време протекло, колико промена се догодило, страшно је и помислити. Ви знате, ја сам се удала... од грофице постала кнегиња. И већ сам стигла да се разиђем с мужем. — Да, чуо сам. — Бог ми је послао многа искушења! Ви сте, вероватно, чули, ја сам готово упропашћена. За дугове мога несрећног мужа продали су ми Дубовке, и Кирјаково, и Софијино. Остали су ми само Бараново и Михаљцево. Страшно је осврнути се уназад: колико промена, разних несрећа, колико погрешака! — Да, кнегињо, много погрешака. Кнегиња се мало збунила. Она је знала своје погрешке; све су оне биле до те мере интимне да је само она могла мислити и говорити о њима. Није могла да се савлада и упитала је: — На које погрешке ви мислите? — Ви сте их споменули, па, дакле, знате ... — одговорио је доктор и осмехнуо се. — Што да се о њима говори? — Не, реците, докторе. Бићу вам врло захвална. И, молим вас, не устручавајте се. Ја волим да чујем истину. — Ја нисам ваш судија, кнегињо. — Нисте судија? Тон којим говорите значи да нешто знате. Реците! — Ако желите, изволите. Само, на жалост, ја не умем да говорим и мене је тешко увек схватити. Доктор је размислио и почео: — Погрешака је много, али управо најважнија од њих, по моме мишљењу, јесте општи дух којим... који је владао на свим вашим поседима. Видите, ја не умем да се изразим. Што је најважније, то је непријатељство, одвратност према људима, што се осећало апсолутно у свему. На тој одвратности изграђен је у вас цео систем живљења. Одвратност према људском гласу, лицима, потиљцима, корацима ... једном речју, према свему што чини човека. На свим вратима и степеницама стоје сите, грубе и лење слуге у ливрејама да не пусте у кућу неприкладно одевене људе; у предсобљу стоје столице с високим наслонмма, да за време балова и пријема лакеји не би прљали потиљцима тапете по зидовима; у свим собама су чупави теписи, да се не би чули људски кораци; оваког ко уђе обавезно опомињу да говори тише и мало и да не говори оно што би могло лоше да утиче на машту и на нерве. А у вашем кабинету човеку се не пружа рука и не нуди му се да седне, исто тако као што ми ви ни сада нисте пружили руку и нисте ме понудили да седнем... — Изволите, ако хоћете! — рекла је кнегиња пружајући руку и смешећи се. — Доиста, љутити се због такве ситнице ... — Па зар се ја љутим? — насмејао се доктор, али истог тренутка се зацрвенео, скинуо шешир и машући њиме, проговорио ватрено: — Отворено говорећи, ја сам одавно чекао прилику да вам кажем све, све .. . То јест, хоћу да кажем да ви на људе гледате наполеоновски, као на топовску храну. Али Наполеон је имао бар неку идеју, а ви, осим одвратности, ништа! — Ја имам одвратност према људима! — осмехнула се кнегиња, слежући у запрепашћењу раменима. —- Ја! — Да, ви. Хоћете ли чињенице? Изволите! У Михаљцеву живе од милостиње три ваша бивша кувара, који су ослепели у вашим кухињама од јаре у пећи. Све што је на десетак хиљада ваших десетина здраво, снажно и лепо, све сте узели ви и ваши чанколизи за слуге, лакеје и кочијаше. Сва та двоножна жива бића васпитавана су у лакејству, прејела се, огрубела, изгубила слику и прилику, једном речју ... Младе лекаре, агрономе, учитеље, интелектуалне раднике уопште, боже мој, одвлаче од посла, од поштеног рада и приморавају да за парче хлеба учествују у разним марионетским комедијама, од којих сваког пристојног човека обузима стид. Понеки млад човек не одслужи ни три гадине, па постане лицемер, улизица, доушник... Зар је то добро? Ваши управници—Пољаци, подле уходе, сви ти Казимири и Гаетани трагају од јутра до мрака по десетинама хиљада десеташа и за вашу љубав труде се да са једног вола одеру три коже. Дозволите, ја се изражавам без система, али то не мари! Прост народ у вас не сматрају за људе. Па и те кнежеве, грофове и владике, који су долазили к вама, ви сте признавали само као декор, а не као живе људе. Али најважније... најважније, оно што мене више од свега озлојеђује: имати преко милион имовине и ништа не урадити за људе, ништа! Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 74



Кнегиња је седела запањена, уплашена, увређена, не знајући шта да каже и како да се понаша. Никада раније са њом се није говорило таквим тоном. Непријатни, љутити глас доктора и његов невешт, замуцкујући говор изазивали су јој у ушима и глави продорно бучање, а затим јој се чинило да је доктор, гестикулирајући, бије шепом по глави. — Није истина! — изговорила је тихо и молећивим гласом. — Ја сам много добра учинила за људе, ви то и сами знате! — Којешта! — узвикну доктор. — Зар ви још увек сматрате своју добротворну делатност нечим озбиљним и корисним, а не пуком комедијом? Па то је била комедија од почетка до краја, то је било глумљење љубави према ближњима, најпровиднија глума, коју су схватали и деца и глупе просте жене! Да узмемо и тај ваш — како оно? — дом за самохране старице, у коме сте ме натерали да будем нека врста главног доктора, а сами сте били почасни старатељ. О, Гооподе боже наш, каква пријатна установа! Саградили сте кућу са подовима од паркета и са ветроказом на крову, сакупили у селима десетак старица и натерали их да спавају под вуненим ћебадима и на чаршавима од холандоксг платна и да једу киселе бомбоне. Доктор је злурадо праснуо у шешир и наставио брзо, замуцкујући: — То је била глума! Служинчад у дому скрива ћебад и чаршаве иза катанаца да их старице не би испрљале: нека спавају, старе вештице, на поду! Старица не сме ни на постељу да седне, ни блузу да обуче, ни да се прошета по глатком паркету. Све се чувало за параду и крило од старица као од лопова, а старице су се потајно храниле и одевале од милостиње; и дању и ноћу молиле бога да што пре побегну из затвора и од поука за спасење душе ситних подлаца којима сте ви дали да надзиру старице. А шта су радили ваши службеници? То је просто дивно! Отприлике два пута недељно, увече, дојаше у галопу тридесет пет хиљада курира и објавји да ће сутра кнегиња, то јест ви, битм у дому. То значи да сутра треба напустити болеснике, обући се и отићи на параду. Добро. Долазим. Старице у свему чистом и новом већ су постројене у ред и чекају. Поред њих корача пензионисани гарнизонски пацов, надзорних, са својим сладуњавим, потказивачким смејуљењем. Старице зевају и згледају се, али се боје да се буне. Чекамо. Галопира млади управник. После пола часа старији управник, затим главни управитељ имања, затим још неко и још неко ... јуре без краја! Сви имају тајанствен и свечан израз лица. Чекамо, чекамо, премештамо се с ноге на ногу, погледамо у часовкик, све то у гробној тишини, зато што се сви узајамно мрзимо и на ратној смо нози. Пролази један сат, други и, гле, најзад, појављује се у даљини кочија и ... и ... Доктор се зацени од пригушеног смеха и изговори танким гласићем: — Ви излазите из кочије, и старе вештице по команди гарнизонског пацова почињу да певају: „Колико је славан наш Господ на Сиону, не може се изразити речима..." Није лоше, зар не? Доктор се насмеја из баса и махну руком као да жели да покаже да од смеха не може да изговори ниједну реч. Смејао се тешко, продорно, чврсто стиснутих зуба, као што се смеју злобни људи, и по његовом гласу, лицу и сјајним, помало дрским очима могло се схватити да он дубоко презире и кнегињу, и дом, и старице. У овему што је он тако грубо и неспретно испричао, није било ничег смешког и веселог, али он се са задовољством и, чак, са радошћу смејао. — А школа? — наставио је, тешко дишући од смеха. — Сећате ли се, како сте пожелели да сами учите сељачку децу? Свакако сте их врло добро учили, јер су се готово сви малишани разбегли, тако да су после морали да их шибају и намамљују за новац, да би долазили к вама на час. А сећате ли се како сте зажелели да својеручно храните на цуцлу одојчад, чије мајке раде у пољу? Ишли сте по селу и плакали што таквих беба нема на располагању, јер су их мајке носиле са собом у поље. Затим је кмет наредио мајкама да по реду остављају своје бебе вама за разоноду. Зачудо! Сви су бежали од ваших доброчинстава као мишеви од мачке. А зашто то? Врло једноставно! Не зато што је народ у нас неук и незахвалан, како сте ви увек објашњавали, већ зато што у свим вашим подухватима, извините за израз, није било ни трунке љубави и милосрђа! Постојала је само жеља да се забављате живим луткама и ништа друго ... Ко не уме да разликује људе од пудлица, тај не треба да се бави доброчинствима. Уверавам вас да је између људи и пудлица велика разлика. Кнегињи је ужасно лупало срце, у ушима јој је бубњало и још увек јој се чинило да је доктор лупа својим шеширом по глави. Доктор је говорио брзо, ватрено и ружно, са замуцкивањем и са непотребним гестикулирањем; она је схватала сама да с њом говори груби, неваспитани, злобни, незахвални човек, али шта он хоће од ње и о чему говори — она није схватала. — Одлазите! — рекла је плачним гласом, подижући увис руке да би заклонила своју главу од докторовог шешира. — Одлазите! — А како се обраћате својим службеницима! -наставио је да се распаљује доктор. — Ви их не сматрате за људе и омаловажавате их као најгоре лупеже. На пример, дозволите да вас упитам, зашто сте ме отпустили? Радио сам десет година код вашег оца, затим код вас, поштено, не знајући ни за празнике ни за одсуства, задобио сам љубав свих на сто врста унаоколо, и одједном, једног дивног дана мени стављају до знања да више нисам у служби! Зашто? До сада не разумем! Ја, доктор медицине, племић, студент Московског универзитета, отац породице, таква ситна и ништавна боранија, да ме могу избацити без објашњења разлога. Зашто би се са мном поступало у рукавицама? Чуо сам затим да је жена, без мога знања, кришом ишла к вама да моли за мене, а ви је ниједном нисте примили. Кажу да је плакала у предсобљу. И ја то њој, покојници, никада нећу опростити! Никада! Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 75



Доктор је ућутао и стиснуо зубе, напрегнуто смишљајући шта још тако врло непријатно и осветољубиво да каже. Нечега се сетио, и одједном је његово намргођено и хладно лице синуло. — Узмимо ваш однос према овом манастиру! — проговорио је похлепно. — Ви никада ни према коме нисте имали обзира, и што је место светије, то је више прилика да добије по глави од вашег милосрђа и анђеоске смерности. Зашто долазите овде? Шта вам је потребно овде код калуђера, дозволите да вас упитам? Ко је вама Хекуба, и ко сте ви Хекуби? Поново забава, глума, хуљење на човечју личнаст, и ништа више. Па ви у калуђерског бога не верујете, ви у срцу имате сопственог бога, до кога сте дошли својим умом на спиритистичким сеансама; на црквене обреде гледате снисходљиво, на службу и вечерње не идете, спавате до подне ... па зашто овамо долазите? . .. У туђи манастир долазите са својим богом и замишљате да манастир то сматра за велику част! Којешта! Запитајте, између осталог, како пролазе код калуђера ваше посете? Ви сте изволели доћи овамо вечерас, а већ пре три дана био је овде коњаник кога су послали са имања да обавести да се ви спремате овамо. Целог дана су јуче припремали за вас собу и чекали. Данас је стигла претходница - дрска собарица, која непрестано трчи по дворишту, шушка хаљинама, досађује питањима, наређује... Не могу више да подносим све то! Данас су сви калуђери били на опрезу: па ако вас не би дочекали с парадом — несрећа! Жалићете се владики! „Мене, ваше правосвештенство, калуђери не воле. Не знам чиме сам их разљутила, Истина, ја сам велика грешница, али ја сам тако несрећна!" Један манастир је већ због вас добио своје. Архимандрит је заузет, учен човек, нема ниједног тренутка слободног, а ви га непрестано позивате у своју собу. Никаквог поштовања ни за старост ни за звање. Вило би схватљиво да сте жртвовали много, не би било тако увредљиво, али за све то време калуђери од вас ни сто рубаља нису добили! Када би кнегињу узрујали, када је не би разумевали, када би је вређали и када она не би знала шта треба да каже или уради, обично би почела да плаче. И сада, на крају крајева, сакрила је лице и заплакала танким, дечјим гласићем. Доктор је одједном ућутао и потледао у њу. Његово лице је потамнело и постало грубо. — Опростите ми, кнегињо — рекао је пригушено. — Предао сам се злом осећању и заборавио се. То је ружно. — И накашљавши се збуњено, заборављајући да стави шешир, брзо се удаљио од кнегиње. На небу су већ трепериле звезде. Вероватно да је са те стране манастира излазио месец, јер је небо било јасно, прозрачно и нежно. Дуж белог манастирског зида нечујно су летели слепи мишеви. Часовник је полако откуцао три четврти неког сата, вероватно, четврт до девет. Кнегиња је устала и нечујно пошла према капији. Она се осећала увређеном и плакала је, чинило јој се да је и дрвеће, и звезде, и слепи мишеви жале; и часовник је откуцавао мелодично само зато да изрази саосећање са њом. Она је плакала и мислила о томе да би било добро да за цео живот остане у манастиру; у тихе летње вечери она би шетала усамљено по алејама, увређена, понижена, несхватљива за људе и само би један бог и звездано небо видели сузе паћенице. У цркви је и даље трајало вечерње. Кнегиња се зауставила и ослушкивала певање; како је добро то певање звучало у непокретном, тамном ваздуху! Како је слатко уз то певање плакати и патити! Дошавши у своју собу, она је погледала у огледалу своје уплакано лице, мало се напудерисала, затим села да вечера. Калуђери су знали да она воли маринирану кечигу, ситне печурке, малагу и просте медењаке, од којих у устима мирише на чемпрес, и увек када би она долазила, износили су јој све то на сто. Једући печурке и заливајући их малагом, кнегиња је маштала о томе како ће је потпуно упропастити и напустити сви њени управници, економи, писари и собарице, за које је она тако много учинила, изневериће је и почети да говоре грубости, како ће је сви људи, колико год их има на земљи, нападати, клеветати и смејати јој се; она ће се одрећи своје кнежевске титуле, раскоши и друштва, отићи ће у манастир, без иједне речи прекора; она ће се молити за своје непријатеље, и тада ће је сви одједном схватити, доћи да је моле за опроштај, али већ ће бити касно ... А после вечере она је клекла у угао пред иконом и прочитала две главе из Јеванђеља. Затим јој је собарица наместила постељу и она је легла да спава. Протежући се под белим покривачем, слатко је и дубоко уздахнула, као што се уздише после плача, затворила очи и почела да пада у сан ... Ујутру се пробудила и погледала на свој сат: било је девет и по. На ћилиму поред кревета пружала се уска, сјајна зрака светлости од зрачка који је ишао од прозора и једва осветљавао собу. Иза црне завесе на прозору су зујале муве. „Рано је!" помислила је кнегиња и затворила очи. Протежући се и уживајући у постељи, сетила се синоћног сусрета с доктором и свих оних мисли с којима је синоћ заспала; сетила се да је несрећна. Затим су јој пали на ум муж, који живи у Петрограду, управници, доктори, суседи, познаници, чиновници... Дуги низ познатих мушких лица пролетео јој је кроз машту. Она се осмехнула и помислила да, кад би ти људм умели да проникну у њену душу и да је схвате, сви би они били пред њеним ногама ... У једанаест и четврт позвала је собарицу. — Хајде, Даша, да се обучем — рекла је сањиво. — Уосталом, прво идите и реците да се упрегну коњи. Треба ићи Клаудији Николајевној. Изишавши из собе да седне у кочију, зажмурила је од заслепљујуће дневне светлости и насмејала се од задовољства; дан је био изванредно леп! Гледајући, зажмиривши очима, на калуђере, који су се окупили пред улазом да је испрате, она је љубазно климнула главом и рекла: Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 76



— Збогом, пријатељи моји! До прекосутра! Пријатно се изненадила што се заједно са калуђерима пред улазом: налазио и доктор. Његово лице било је бледо и озбиљно. — Кнегињо — рекао је, скидајући шешер и осмехујући се као кривац — ја вас већ одавно овде чекам. Опростите, бога ради... Рђаво, осветничко осећање заокупило ме је синоћ и ја сам вам напричао... глупости. Једном речју, ја молим за опроштај. Кнегиња се љубазно осмехнула и пружила руку његовим уснама. Он ју је пољубио и поцрвенео. Трудећи се да личи на птичицу, кнегиња је прхнула у кочију и заклимала главом на све стране. У души јој је било весело, сјајно и топло, и сама је осећала да је њен осмех необично умиљат и нежан. Када је кочија пројурила кроз капију, затим по прашном путу поред брвнара и вртова, поред дугих поворки трговачких кола и ходочаоника који су у поворци ишли у манастир, она је још жмирила и нежно се осмехивала. Мислила је о томе да нема већег уживања него свуда са собом уносити топлину, светлост и радост, праштати увреде и љубазно се смешити непријатељима. Сељаци који су долазили у сусрет клањали су јој се, кочија је благо тандркала, испод точкова дизали су се облаци прашине, које је ветар односио на злаћану раж, и кнегињи се чинило да се њено тело њише не на јастуцима кочије, већ на облацима, и да је и сама слична лаком, прозирном облаку... — Како сам срећна! — шапутала је, склапајући очи. — Како сам срећна!

ДОСАДНА ПРИЧА (9) Из бележака старог човека

I Постоји у Русији заслужни професор универзитета Николај Степанович, тајни саветник и носилац више одликовања; он има тако много руског и страног ордења, па када се догоди да га стави, студенти га (називају иконостасом. Његови познаници су сами аристократи; бар за последњих двадесетпет-тридесет година у Русији нема и није било тако чувеног научника с којим се он није лично познавао. Сада он нема с ким да се дружи. Али ако се говори о прошлости, дугачак је списак његових славних пријатеља и он се завршава таквим именима као што су Пирогов, Кавелин и песник Њекрасов, који су му поклањали најискреније и најсрдачније пријатељство. Он је члан свих руских и трију иностраних универзитета. И тако даље. Све то и много тога што би још могло да се каже, сачињава оно што се назива мојим именом. То моје име је популарно. У Русији је познато оваком писменом човеку, а у иностранству оно се помиње на катедрама са додатком славни и уважени. Оно припада невеликом броју оних срећних жена која са не могу кудити и помињати узалуд јавно или у штамии, а да се то не сматра као знак неваспитања. Тако и треба да буде. С мојим именом чврсто је повезано схватање о знаменитом, богато обдареном и несумњиво корисном чавеку. Ја сам вредан и издржљив као мазга, а то је важно, и талентован, а то је још важније. Уз то прилика је да се каже, ја сам васиитан, скроман и частан човек. Никад нисам забадао свој нос у књижевност и политику, нисам тражио популарност у расправама са незналицама, нисам држао говоре ни на ручковима, ни на гробовима својих другова... Уопште на моме научном имену нема ниједне мрље и на њега се сне може пожалити. Оно је срећно. Онај који носи то име, то јест ја, представљам човека од шездесет две године, ћелаве главе, вештачких зуба и са неизлечивим тиком. Колико је моје име сјајно и лепо, толико сам ја безбојан и ружан. Глава и руке ми се тресу од немоћи; врат као у једне од Тургењевљевих јунакиња, сличан дршки контрабаса, груди упале, леђа узана. Кад говорим или читам, уста ми се криве у страну; кад се осмехујем — цело лице се покрива старачким мртвачким борама. Нема ничег у мојој бедној фигури, што би уливало поштовање, само, можда, кад болујем од тика, појављује се некакав нарочити израз, који у свакога ко ме погледа, несумњиво, изазива сурову, убедљиву мисао: „Очигледно, овај човек ће ускоро умрети". Предавања држим добро као и раније; као и раније, могу да задржим пажњу слушалаца у току два сата. Моја ватреност, литерарни стил изгалања и хумор чине готово неприметним недостатке мога гласа, који је сув, продоран и певајући као у лицемера. Чак и пишем лоше. Онај делић мога мозга који управља мојом списатељском способношћу, отказао је. Моје памћење је ослабило, у мислима нема довољно доследности, и, када их стављам на хартију, мени се увек чини да сам изгубио осећање за њихово органско повезивање, конструкција је једнолична, реченица сиромашна и бојажљива. Често напишем нешто друго, а не оно што сам хтео; када пишем завршетак, не сећам се почетка. Често заборављам обичне речи и увек ми се догађа да утрошим много енергије да бих у писању избегао сувишне фразе и непотребне уметнуте реченице — то и друге ствари јасно сведоче о опадању умне активности. И чудно, што је допис простији, веће је моје напрезање. За научни чланак осећам се много слободнијим и паметнијим неголи за честитку или кратак рефарат. Још нешто: лакше ми је да пишем енглески или немачки него руски. Што се тиче мог садашњег начина живота, пре свега треба да истакнем несаницу, која ме мучи у последње време. Када би ме питали: шта је сада главна и основна црта твога постојања? Ја бих одговорио: несаница. Као и раније, по навици, тачно у поноћ свлачим се и лежем у постељу. Убрзо заспим, али се у два сата будим, и то са таквим осећањем као да нисам уопште спавао. Приморан сам да устанем из постеље и упалим лампу. Сат или два ходам из једног угла у дгруги и разгледам давно познате слике и фотографије. Када ми досади да ходам, седнем за свој сто. Седим непомично, не мислећи ни на шта и не осећајући Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 77



никакве жеље; ако преда мном лежи књига, махинално је привучем и читам без икакавог интересовања. Тако сам, недавно, за једну ноћ махинално прочитао цео роман са чудним насловом: ,,О чему је певала ластавица". Или, пак, да бих усредсредио своју пажњу, присиљавам себе да бројим до хиљаду или замишљам лице било кога од пријатеља и почмњем да се сећам које године и у каквим околностима је он ступио у службу? Волим да ослушкујем звуке. Час моја кћи Лиза, две собе даље од мене, брзо каже нешто у бунилу, час жена прође кроз салу са свећом и обавезно испусти кутију са шибицама, час зашкипи расушени орман или неочекивано зацврчи фитиљ у лампта — и сви ти звуци ме збот нечега узбуђују. Не спавати ноћу значи — оваког тренутка увиђати своју ненормалност и зато са нестрпљењем чекам јутро и дан, када имам права да не спавам. Пролази много мучног времена пре него што у дворишту запева петао. То је мој први добри гласник, чим он запева, ја већ знам да ће се за један сат доле пробудити вратар и, љутито кашљући, поћи ко зна зашто уза степенице. А затим ће иза прозора почети мало-помало да бледи ваздух, одјекнуће гласови на улици... Дан за мене почиње доласком жене. Она улази к мени у сукњи, неочешљана, али већ умивена, намирисана цветном колоњском водом и са таквим изгледом као да је ушла случајно, и увек каже једно те исто: — Извини, ја само на тренутак ... Ти опет ниси спавао? Затим гаси лампу, седа поред стола и почиње да говори. Ја нисам пророк, али унапред знам о чему ће бити речи. Сваког јутра једио те исто. Обично после брижног запиткивања о моме здрављу, она одједном помиње нашег сина официра, који служи у Варшави. После двадесетог у месецу редовно му шаљемо по педесет рубаља — што углавном и представља тему нашег разговора. — Свакако, то нам је тешко — уздише жена — али дк он коначно не стане на своје ноге, ми смо дужни да га помажемо. Дечко је у туђој земљи, плата мала... Уосталом, ако хоћеш, наредног месеца послаћемо му четрдесет, а не педесет. Шта ти мислиш? Из свакодневног искуства моја жена би се могла уверити да трошкови не постају мањи зато што ми често говоримо о њима, али моја жена не признаје искуство и тачно сваког јутра прича о нашем официру и томе да је, хвала богу, хлеб појевтинио, а шећер поскупео за две копејке — и то све таквим тоном као да ми саопштава новост. Ја слушам, махинално одобравам и, ваљда зато што преко ноћи нисам спавао, обузимају ме чудне, непотребне мисли. Гледам у своју жену и чудим се као дете. Питам се у недоумици је ли то могућно да је та стара, врло дебела, трапава жена, са тупим изразом ситничарске бриге и страха за парче хлеба, са погледсхм замагљеним сталним мислима о дуговима и сиромаштву, која уме да говори само о трошковима и да се осмехне само на јевтиноћу — је ли могућно да је та жена била некад она иста витка Варја, у коју сам се заљубио због доброг бистрог ума, чисте душе, лепоте, и као Отело у Дездамону, због „саосећања" са мојом науком? Је ли могућно да је та жена иста она моја Варја која ми је некад родила сина? Напрегнуто се загледам у лице подбуле, неспретне старице, тражим у њој своју Варју, али од прошлости у њој је остао у животу само страх за моје здравље и још навика да моју плату назива нашом платом, а моју капу — нашом капом. Тешко ми је да гледам у њу и, да бих је бар мало утешио, дозвољавам јој да говори што хоће и чак ћутим, кад она неправедно суди о људима или ме грди што се не бавим праксом и не издајем уџбеиике. Наш разговор се увек подједнако завршава. Жена се одједном сети да ја још нисам пио чај, и уплаши се. — Зашто ли ја ту седим? — каже она, устајући. — Самовар је одавно на столу, а ја ту брбљам. Како сам постала заборавна, боже смој! Она брзо одлази и зауставља се на вратима да би рекла: — Дужни смо Јегору за пет месеци. Знаш ли то? Не треба запуштати плату послуге, колико пута сам то рекла! Дати месечно десет рубаља много је лакше него за пет месеци — педесет! Излазећи кроз врата, она би се опет заустављала и рекла: — Никога ми мије тако жао, нао наше јадне Лизе. Девојка учи конзерваторијум, стално је у добром друштву, а није одевена богзна како. Бунда је таква да је срамота појавити се на улици. Да је она било чија, то не би било ништа, али сви знају да је њен отац чувени професор, тајни саветник! И пребацивши ми моје име и чин, она, најзад, изиђе. Тако почиње мој дан. А ни не наставља се ништа боље. Док пијем чај, улази моја Лиза, у бунди, са капом на глави и ногама, већ сасвим спремна да иде у конзерваторијум. Она има двадесет две године. По изгледу је млађа, лепа и помало личи на моју жену у младости. Нежно ме пољуби у слепоочницу и у руку и каже: — Добар дан, татице. Како здравље? У детињству је веома волела сладолед и често сам је водио у посластичарницу. Сладолед је за њу био мерило свега дивног. Ако је хтела да ме похвали, рекла би: ,,Ти си, тата, од ваниле." Један њен прстић назван је од лешика, друпи од ваниле, трећи од малине итд. Обично, када би ујутру долазила к мени да се поздрави, ја сам је стављао на крило, и, љубећи њене прстиће, понављао: — Од ваниле ... од лешника ... од лимуна ... И сада, из старе навике, ја љубим Лизине прсте и мрмљам: ,,од лешника... од ваниле... од лимуна...", али сада је то нешто сасвим друго. Ја сам хладан као сладолед и срамота ме је. Кад к мени уђе Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 78



кћи и дотакне уснама моју слепоочницу, ја се тргнем као да ме је у слепоочницу убола пчела, усиљено се осмехујем и окрећем своје лице. Откад патим од несанице, у моме мозгу као клин стоји питање: моја кћи често види како ја, старац, славан човек, силно црвеним зато што сам дужан лакеју, она види како ме често брига због ситних дугова приморава да одбацим рад и да сатима ходам из угла у угао и мислим, али зашто она није ниједном кришом од мајке дошла к мени и шапнула: „Оче, ево мога сата, наруквица, минђуша, хаљина... Заложи све то, потребан ти је новац...?" Зашто се она, гледајући како се мајка и ја, предавши се лажном осећању, трудимо да сакријемо од људи своје сиромаштво, зашто се она не одрекне скупог задовољства да се бави музиком? Ја не бих примио ни сат, ни наруквице, ни жртве, сачувај боже — то ми није потребно. Том приликом сећам се и свога сина, варшавског официра. То је паметан, поштен и трезвен човек. Али мени је то мало. Ја мислим, када бих имао старог оца и када бих знао да има тренутака када се он стиди свога сиромаштва, ја бих своје официрско место уступио неком другом, а сам бих се запослио као радник. Сличне мисли о деци ме трују. Чему оне? Гајити у себи потајну мржњу против обичних људи зато што они нису хероји, може само ограничен и озлојеђен човек. Али доста о томе. У четврт до десет треба ићи мојим милим дечацима и држати предавање. Облачим се, идем путем, који познајем већ тридесет година и који за мене има своју историју. Ево велике сиве куће са апотеком; ту је некада стајала мала кућица, а у шој је била пивница; у тој пивници сам размишљао о својој дисертацији и написао прво љубавно писмо Варји. Писао сам оловком на хартији са заглављем „Historia morbi"9. Ево бакалнице; некада је у њој газдовао Чива, који ми је давао цигареге на дуг, а затим дебела жена, која је волела студенте зато што „сваки од њих има мајку"; сада седи риђи трговац, врло равнодушан човек, који пије чај из бакарног чајника. А ево и мрачне одавно неоправљене капије универзитета; безвољни настојник у кожуху, метла, гомиле снега... На крепког дечака који је дошао из унутрашњости и који замишља да је храм науке заиста храм, таква капија не може да изазове добар утисак. Уопште, трошност универзитетских зграда, мрак у ходницима, чађ по зидовима, недостатак светлости, суморан изглед степеништа, гардероба и клупа, у историји руског песимизма заузимају једно од првих места у низу узрока који га изазивају... Ево и нашег парка. Од времена када сам ја био студент, он, чини се, није постао ни бољи ни гори. Ја та не волим. Било би много паметније, ако би уместо сушичавих липа, жуте акације и ретких поткресаних јоргована ту расли високи борови и лепи храстови. Студент, чије расположење већином ствара амибијент на сваком кораку где студира, треба да види пред собом само оно што је високо, снажно и лепо ... Нека га бог сачува од кржљавог дрвећа, разбијених прозора, сивих зидова и врата, облепљених одраном мушемом. Када прилазим свом улазу, врата се широм отварају и у сусрет ми излази мој стари колега, вршњак и имењак, портар Николај. Пошто ме пусти да уђем, он се накашље и каже: — Мраз, ваше превасходство! Или, ако је моја бунда мокра: — Кишица, ваше превасходство! Затим трчи испред мене и отвара сва врата на моме путу. У кабинету ми брижљиво скида бунду и за то време успева да ми каже неку универзитетску новост. Захваљујући интимном познанству, које постоји између свих универзитетских портира и чувара, он зна све што се догађа на четири факултета, у канцеларији, у ректоровом кабинету, у библиотеци. Шта ти он све не зна! Када се код нас као битно питање постави, на пример, оставка ректора или декана, ја чујем како он, разговарајући са младим чуварима, именује кандидате и чак објашњава како тога и тога неће потврдити ммнистар, а тај и тај ће се сам одрећи, затим залази у фантастичне појединости о неким тајним папирима, који су стигли у канцеларију, о тајном разговору, који је, тобоже, вођен код министра са окружним инспектором итд. Ако се искључе те појединости, он, упште, готово увек има право. Карактеристике које он даје сваком кандадату, оригиналне су, али су, исто тако, и тачне. Ако вам је потребно да сазнате које године је ко бранио дисертацију, ступио у службу, дао оставку или умро, позовите у помоћ огромно памћење тог војника и он ће вам не само рећи годину, месец и дан већ ће вам саопшти и појединости које су пратиле тај или неки друти догађај. Тако може да памти само онај ко воли. Он је чувар универзитетских предања. Од својих претходника — портира наследио је многе легенде из универзитетскот живота, додао томе богатству многа своја добра, стечена за време службе, и, ако хоћете, он ће вам испричати много дугих и кратких прича. Он може да прича о необичним мудрацима који су знали све, о дивним радницима који недељама нису спавали, о многобројним мученицима и жртвама науке; код њега добро побеђује зло, слаби увек побеђује јаког, паметни глупог, окромни гордог, млади старог... Не треба примати све те легееде здраво за готово, али кад их пречистите, на филтеру ће остати оно што је потребно: наше добре традиције и имена правих хероја, признатих од свих. У нашем друштву сви подаци о свету научника исцрпљују се у анегдотама о необичној расејаности старих професора и двема-трима досеткама, које се приписују час Груберу, час мени, час Бабухину. За образовано друштво то је мало. Ако би оно волело науку, научнике и студенте онако као Николај, његова књижевност би већ одавно имала читаве епопеје, предања и житија, каквих сада, на жалост, нема. Саопштивши ми новости, Николај даје свом лицу строг израз и ми почињемо пословни разговор. Ако 9

Историја болести.



страна 79



би у то време неко страни чуо како Николај слободно употребљава тероминологију, могао би, можда, помислити да је то научкик, маскиран у војника. Узгред речено, причања о учености универзитетских чувара јако су преувеличана. Додуше, Николај зна више стотина латинских назива, уме да састави костур, понекад да припреми: препарат, да насмеје студенте неким ученим цитатом, али, на пример, за њега је једноставна теорија крвотока исто тако нејасна сада, као и пре двадесет година. За столом у кабинету, нагнут дубоко над књигом или препаратом, седи мој просектор Петар Игњатијевич, вредан, скроман, али неталентован човек од око тридесет година, већ ћелав и великог стомака. Ради од јутра до мрака, чита врло много, све што прочита, одлично запамти — и у том погледу он није човек, већ суво злато; у другим стварима — то је товарни коњ или, кажо се другачије каже, учени недотупавко. Карактерне црте товарног коња, по којима се он разликује од талента, јесу: његов видокруг је узан и оштро ограничен специјалношћу; ван своје специјалности он је наиван као дете. Сећам се, једном сам ујутру ушао у кабинет и казао: — Замислите, каква несрећа! Кажу да је Скобељев10 умро. Николај се прекрстио, а Петар Игњатијевич се окренуо к мени и упитао: — Који то Скобељев? Други пут — то је било нешто раније — ја сам донео вест да је умро професор Перов.11 Предраги Петар Игњатијевич је упитао: — А шта је он предавао? Чини ми се да, кад би му уз само уво запевала Пати,12 када би на Русију напала хорда Кинеза, када би се догодио земљотрес, он се не би ни померио и савршено мирно би гледао, зажмиривши на једно око, у свој микроокоп. Једном речи, до Хекубе му није стало. Не знам шта бих дао да могу видети како тај безосећајни балван спава са својом женом. Друга црта: фанатична вера у непогрешивост науке и, углавиом у све оно што пишу Немци. Он је сигуран у себе, у своје препарате, зна циљ живота и потпуно су му непознате сумње и разочарања, од којих оседе таленти. Ропско обожавање ауторитета и одсуство потребе да самостално мисли. Тешко га је разуверити у било шта, немогућно расправљати с њим. Па изволите почети расправу са човеком који је дубоко уверен да је најбоља наука — медицина, најбољи људи — лекари, најбоље традиције — медицинске. Од рђаве медицинске прошлости преживела је само једна традиција — бела кравата, коју сада носе доктори; за научника, пак, и уопште образованог човека могу да постоје само опште универзитетске традиције, без икаквог дељења на медицинске, правне и сл., али Петар Игњатијевич тешко може да се сложи с тим и спреман је да расправља с вама до страшног суда. Јасно замишљам његову будућност. У целом свом животу он ће припремити неколико стотина препарата необичне чистоте, написаће много сувих, врло добрих реферата, направиће десетак савесних превода, али неће пронаћи барут. За то је потребна машта, досетљивост, способност да се одгонета, а Петар Игњатијевич нема ништа налик на то. Краће речено, није он господар у науци, већ радник. Ја, Петар Игњатијевич и Николај говоримо полугласно. Нешто нам није добро. Осећаш нешто нарочито, када иза врата бруји аудиторијум. Тридесет година се нисам навикао на то осећање а доживљавам га сваког јутра. Нервозно закопчавам мундир, постављам Николају излишна питања, љутим се ... Личи на то, као да се плашим, али то није плашљивост, то је нешто друго, чему нисам у стању ни име да дам ни да га опишем. Без икакве потребе гледам на сат и кажем: — Дакле. Треба да кренемо. И ми стварно корачамо овим редом: напред иде Николај, са препаратима или атласима, за њим ја, а за мном, скромно, оборене главе корача товарни коњ; или, ако је потребно, напред на носилима се носи леш, за лешом иде Николај итд. Када се ја појавим, студенти устају, затим седају и брујање мора муњевито се стиша. Настаје бонаца. Ја знам о чему ћу предавати, али не знам како ћу предавати, чиме ћу почети, а чаиме ћу завршити. У глави нема ниједне спремне реченице. Али треба само да се обазрем на аудиторијум (он је у облику амфитеатра) и да изговорим стереотипно „на прошлом предавању зауставили :смо се на", па да реченице у другом низу почну да куљају из моје душе и све одједном крене! Говорим незадрживо брзо, страсно и као да нема те силе скоја би могла прекинути ток мога говора. Да би се добро предавало, то јест да не буде досадно, већ корисно за слушаоце, треба, осим талента, имати још рутине и искуства, мора се имати најјаснија представа о својим моћима, о онима којима предајеш и о томе шта је предмет твога говора. Осим тога треба бити препреден, мотрити будно и ни за секунд не губити видно поље. Добар диригент, преносећи мисао композитора, истовремено ради двадесет послова: чита партитуру, маше палицом, мотри на певача, окреће се час према бубњу, час према рогу и даље. То исто радим и ја када предајем. Преда мном је сто педесет лица, која нису међусобно слична, и три стотине очију, које ме гледају право у лице. Мој циљ је — да победим ту многоглаву хидру. Ако у сваком тренутку док предајем, имам јасну слику о степену њене пажње и о моћи схватања, она је у мојој власти. Мој други 10

Скобељев, Михаил Дмитријевич (1843—1882) генерал који се прославио у руско-турском рату 1871—1878. Перов, Василиј Григорјевич (1833—1882) — руски сликар и графичар. 12 Пати Аделина (1843—1919) — позната италијанска оперска певачица 11



страна 80



противник је у мени самом. То је бесконачна разноврсност форми, појава и закона и мноштво мојих и туђих мисли, које су њима условљене. Сваког тренутка ја морам бити способан да из тог огромног материјала захватим оно најважније и најпотребније и да тако брзо, као што тече мој гавор, оденем своју мисао у такву форму која би била приступачна разумевању хидре и побуђивала њену пажњу, при чему треба будно пазити да се мисли предају не онако како су се накупиле, већ извесним редом, непоходнмм за правилно компоновање слике, коју хоћу да прикажем. Даље, ја се трудим да мој говор буде књижеван, дефиниције кратке и тачне, реченица што је могуће краћа и лепша. Сваког тренупка морам да се обуздавам и да имам на уму да по распореду предајем само сат и четрдесет минута. Једном речи, пуно посла. У једно исто време догађа се да се понашате и као научник, и као педагог, и као говорник, и страшно је кад говорник победи у вама педагога и научника, или обрнуто. Предајеш четврт сата, пола сата и примећујеш да студентти почињу да погледају у таваницу, у Петра Игњатијевича, један ће се машити за марамицу, други ће се наместити удобније, трећи ће се насмешити у својим мислима ... То значи да је пажња заморена. Треба предузети мере. Користећи се првом погодном приликом, изговориће некакав каламбур. Свих сто педесет лица широко се осмехује, очи весело засијају, чује се замало шум мора... И ја се смејем. Пажња је освежена, и ја могу да продужим. Никакав спорт, никакве разоноде и игре никада за мене нису били такво уживање, као држање предавања. Само на предавању могао сам да схватим да надахнуће нису изммслили песници, већ да оно стварно постоји. И ја мислим, ни Херкул пасле најпикантнијег од својих подвига није осећао тако слатку изнемоглост какву сам ја и преживљавао увек после предавања. То је било некад. Сада на предавањима осећам само мучење. Не прође ни пола часа, а ја почињем да осећам несавладиву слабост у ногама и раменима; седам у фотељу, али ја нисам навикао да предајем седећи; за минут се дижем, настављам стојећи, затим опет седам. Уста се суше, глас промукне, врти ми се у глави... Да сакријем од слушалаца своје стање, ја сваки час пијем воду, кашљем, често бришем нос, као да ми смета кијавица, правим досетке кад не треба и, на крају крајева, објављујем одмор раније него што треба. Али, пре свега, срамота ме је. Моја савест и разум говоре ми да би најбоље било, што би сада могао да урадим — да одржим дечацима опроштајно предавање, да им одржим последњи говор, да их благословим и уступим своје место човеку који је млађи и снажнији од мене. Али, нека ми бог опрости, недостаје ми храброст да поступим по савести. На несрећу, ја нисам ни филозоф ни богослов. Ја одлично знам да нећу поживети више од пола године; чини се да би сада требало да ме више од свега интересују питања загробног живота и сени које ће ме походити у мом вечном сну. Али, из неког разлота, моја душа неће да зна за та питања, мада ум и схвата сву њихову важност. Као пре двадесет-тридесет година, тако и сада, пред смрћу, интересује ме само наука. Издишући последњи дах, ја ћу ипак веровати да је наука најважнија, најдивнија и најпотребнија у животу човека, да је она увек била и да ће бити највише испољавање љубави и да ће само помоћу ње једине човек победити природу и себе. Та вера је, можда, наивна и неоправдана у својој основи, али ја нисам крив што верујем тако, а не другачије; ја не могу да победим ту веру у себи. Али није у томе ствар. Ја само молим да ми се опрости моја слабост и да се схвата да би одвајање од катедре и од ученика човека кога судбина сржи интересује више него коначни циљ свемира, било равно томе када би га заковали у сандук, не чекајући да умре. Због несанице и услед напрегнуте борбе са све већом изнемоглошћу догађа ми се нешто чудно. Усред предавања одједном у грлу ме гуше сузе, почињу да сврбе очи и ја осећам страшну, хистеричну жељу да пружим руке и да се гласно пожалим. Хтео бих да крикнем гласно, да је мене, славног човека, судбина осудила на смрт, да ће за неко пола годитне овде у аудиторијуму газдовати већ неко друга. Хоћу да крикнем да сам отрован; нове мисли за које раније нисам знао, отровале су последње дане мога живота и настављају да нападају мој мозак као москити. И тада ми се мој положај чини тако ужасан да желим да се моји слушаоци ужасну, да скоче с места у паничном страху, да са очајним криком појуре ка излазу. Није лако преживљавати такве тренутке.

II После предавања седим код куће и радим. Читам часописе, дисертације или се припремам за следеће предавање, понекад нешто и пишем. Радим са прекидима, јер морам да примам посетиоце. Чује се звонце. То је друг дошао да поразговара о послу. Улази к мени са шеширом, са штапом и, пружајући ми и једно и друго, каже: — Ја сам само на тренутак, на тренутак! Седите, колега! Само две речи! Пре свега, ми се трудимо да један другом покажемо да смо обојица необично углађени и врло задовољни што се видимо. Ја га смештам у фотељу, а он смешта мене; при том опрезно хватамо један друтог око струка, додирујемо дугмета, и као да се опипавамо и плашимо да се не опечемо. Обојица се смејемо, мада не говоримо ништа смешно. Пошто седнемо, нагињемо главе један ка другоме и почињемо да говоримо полугласно. Ма колико срдачно били расположени један према другом, ми не можемо а да не позлатимо наш говор кинескмм учтивостима, као што су: „Ви сте изволели правилно приметити", или „Као што сам већ имао част да вам кажем", не можемо а да се не смејемо гласно ако неко од нас каже досетку, макар и лошу. Завршивши разговор о послу, друг нагло устаје и машући шеширом према моме раду, почиње Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 81



да се поздравља. Опет опипавамо један другог и смејемо се. Пратим га до предсобља; ту помажем другу да обуче бунду али он на све могуће начине покушава да избегне ту високу част. Затим, док Јегор отвара врата, друг ме уверава да ћу назепсти, а ја се правим као да ћу ићи за њим чак на улицу. И када се, најзад, вратим у овој кабинет, моје се лице још и даље смеши, вероватно по инерцији. Мало затим по други пут звонце. Неко улази у предсобље, дуго се свлачи и кашље. Јегор извештава да је дошао студент. Ја кажем: позови га. За тренутак улази к мени млад човек пријатне спољашности. Већ годинама смо у затегнутим односима; он веома лоше одговара на питања, а ја му дајем јединице. Таквих јунака, које ја, изражавајући се студентским: језиком, гоним и обарам, накупи ми се сваке године око седморица. Они који не полажу испите због неспособности или због болести, обично стрпљиво носе свој крст и не цењкају се са мном; чешкају се, долазе ми кући само сан-гвиници, широкогруде нарави, којима одлагање на испитима квари апетит и смета да редовно посећују оперу. Првима гледам кроз прсте, а друге гоним целе године. — Седите! — кажем госту. — Шта имате да кажете? — Извините, професоре, што вас узнемиравам... — почиње он, муцајући и не гледајући ме у лице. — Ја не бих смео да вас узнемиравам кад не бих ... Ја сам код вас полагао исгпит већ пет пута и... и пао. Молим вас, будите добри, дајте ми довоњно, зато што ... Артумент, који ове ленштине наводе у своју корист, увек је један исти: они су дивно положили све предмете и пали само из мога, а то је тим чудније што су се они за мој предмет увек искрено интересовали и дивно га знају; пали су на испиту из неког несхватљивог неспоразума. — Извините, пријатељу — кажем госту — ја не могу да вам дам довољно. Идите и још читајте предавања па дођите. Тада ћемо видети. Пауза. Дође ми воља да мало мучим студента зато што пиво и оперу воли више него науку, и кажем са уздахом: — По мом мишљењу, најбоље што можете сада да учините, то је да сасвим оставите медицински факултет. Ако и поред ваших способности не успевате да положите испит, онда, очигледно, ви немате ни жеље ни дара за лекара. Лице сангвиника се издужује. — Извините, професоре — насмеши се он, али то би с моје стране било у најмању руку чудно. Учити пет година и одједном .. . отићи. — Па да! Боље је узалуд изгубити пет година него се целог живота бавити послом који не волиш. Али тог тренутка почињем да га жалим и журим да кажем: — Уосталом, како знате. Дакле, прочитајте још мало и дођите! — Када? — пригушено пита ленштина. — Кад хоћете. Макар и сутра. И у његовим добрим очима читам: „Може се доћи, али зар ме нећеш ти, подлаче, опет отерати!" — Разуме се — кажем — ви нећете постати ученији од тога што ћете код мене полагати још петнаест пута, али тако се образује карактер. И на томе хвала. Настаје ћутање. Ја устајем и чекам да гост оде, а он стоји, гледа у прозор, чупка браду и мисли. Постаје досадно. Сангвиников глас је пријатан, сочан, очи паметне, подсмешљиве, лице добродушно, помало уморно од честе употребе пива и дугог лежања на дивану; очигледно, он би могао да ми исприча много занимљивих ствари о опери, о овојим љубавним пустоловинама, о друговима које воли, али, на жалост, није обичај да се о томе говори. А ја бих са задовољством слушао. — Професоре! Дајем вам часну реч да, ако ми дате довољно, ја ћу ... Чим дође до „часне речи", ја одмахујем рукама и седам за сто. Студент размишља још тренутак и каже потиштено: — У том случају, збогом . .. Извините ... — Збогом, пријатељу. Добро здравље! Он неодлучно иде у предсобље, полако се облачи и излазећи на улицу, вероватно опет размишља; не смисливши ништа, осим „стари ђаво" на моју адресу, он одлази у лош ресторан да пије пиво и да руча, а затим својој кући да спава. Мир пепелу твоме, поштени трудбениче! По трећи пут звонце. Улази млад доктор, у црном оделу, са златним наочарима и, наравно, са белом краватом. Представља се. Молим га да седне и питам га шта жели. Не без узбуђења, млади радник на научном пољу почиње да ми говори да је ове године положио испит за докторанда и да му сада преостаје само да напише дисертацију. Он би желео да ради код мене, под мојим руководством, и ја бих га врло много задужио ако бих му дао тему за дисертацију. — Врло ми је мило што могу да будем од користи, колега — кажем ја — али, хајде, прво да се сложимо на питању шта је то дисертација. Под том речи обично се подразумева дело које је производ самосталног стваралаштва. Није ли тако? Дело написано на туђу тему и под туђим руководством назива се другачије ... Докторанд ћути. Ја планем и скочим с места. — Зашто сви ви к мени долазите, не разумем? — винем љутито. — Имам ли ја дућан, шта ли? Ја не тргујем темама! Хиљаду и први пут све вас молим да ме оставите на миру! Извините за нетактичност, али Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 82



мени је, најзад, то додијало! Докторанд ћути, и само око њего'вих јагодица пробија лако руменило. Његово лице изражава дубоко поштовање према моме славном имену и учености, а по његовим очима видим да он презире и мој глас, и моју јадну фигуру, и нервозну гестикулацију. У моме гневу ја му изгледам као особењак. — Ја немам дућан! — љутим се ја. — Заиста, чудно! Зашто не желите да будете самостални? Зашто вам је тако одвратна слобода? Много говорим, а он стално ћути. На крају крајева, ја се мало-помало смирујем и, разуме се, попуштам. Докторанд ће добити од мене тему која не вреди ни пет пара, написаће под мојим надзаром дисертацију која никоме не треба, с достојанством ће издржати досадну одбрану и добити научни степен који му није потребан. Звоњење и посете могу се наставити без краја, али ја се овде ограничавам само на четири. Звони четврти пут звонце, и ја чујем познате кораке, шуштање хаљине, мили глас ... Пре осамнаест година умро је мој друг очни лекар и оставио седмогодишњу кћер Каћу и око шездесет хиљада у новцу. У свом тестаменту, мене је одредио за стараоца. До десете године Каћа је живела у мојој породици, затим је дата у институт и боравила је код мене само у летње месеце, за време распуста. Нисам имао времена да се бавим њеним васпитањем, посматрао сам је само на махове и зато о њеном детињству врло мало могу да кажем. Прво чега се сећам и што ми је драга успомеиа, јесте необична поверљивост, са којом је она ушла у моју кућу, лечила се код лекара, и која је увек обасјавала њено лице. Дешавало се да седи где било по страни, са подвезаним образом, и непрекидно гледа пажљиво у нешто; види ли у то време како ја пишем и прелиставам књигу, или како жена трчкара, или како куварица у кухињи чисти кромпир, или како се пас игра, њене очи су увек непоколебљиво изражавале једно исто, и то: „Све што се догађа на овом свету, све је дивно и мудро". Она је била радознала и много је волела да разговара са мном. Догађало се да седи преко пута мене за столом, прати моје покрете и поставља питања. Интересује је шта ја читам, шта радим на универзитету, зар се не бојим лешева, како трошим своју плату. — Да ли се студенти туку на универзитету? — пита она. — Туку се, мила. — А ви их терате да клече. — Терам. И њој је било смешно што се студенти туку и што их ја терам да клече, и она се смејала. То је било кротко, стрпљиво и добро дете. Често ми се догађало да видим како јој нешто одузимају, кажњавају је безразложно или не одговарају на њену радозналост; у то време, уз стални израз поверљивости, на њеном лицу примећивала се још и тута — и само то. Ја нисам умео да је узмем у заштиту, већ само, када бих видео тугу, у мени се јављала жеља да је привучем к себи и да је тешим тоном старе дадиље: „Сиротице моја мила!" Сећам се, исто тако, да је волела лепо да се облачи и да се намирише. У том погледу личила је на мене. Ја такође волим лепо одело и добре мирисе. Жалим што нисам имао времена и жеље да проучавам почетак и развој страсти, која је већ потпуно владала Каћом, када јој је било четрнаест-петнаест година. Говорим о њеној страсној љубави према позоришту. Када је долазила к нама на распуст и живела код нас, ни о чему није говорила са таквим задовољством и са таквим жаром као о комадама и глумцима. Својим непрекидним разговорима о позоришту она нас је умарала. Жена и деца је нису слушали. Само ја нисам имао храбрости да јој ускратим пажњу. Када се код ње јављала жеља да неком повери своје одушевљење, она је долазила к мени у кабинет и говорила молећивим гласом: — Николају Степаничу, дозволите ми да поразговарам с вама о позоришту! Ја сам јој показивао сат и говорио: — Дајем ти пола сата. Почни! Касније је почела да доноси туцета слика глумаца и глумица, пред којима се молила; затим је покушала неколико пута да учествује у аматерским представама и, на крају крајева, када је завршила са школом, изјавила ми је да је рођена за глумицу. Ја се никада нисам слагао са Каћиним одушевљењем за позориште. По мом мишљењу, ако је комад добар, онда, да би изазвао одговарајући утисак, није потребно мучити глумце; може се ограничити и на само читање. Ако је, пак, комад лош, никаква игра га неће учинити добрим. У младости сам често ишао у позариште, и сада једно два пута годишње породица узима ложу и води ме да ме „проветри". Наравно, то није довољно да би се с правом судило о позоришту, али ја ћу нешто мало рећи о њему. По моме мишљењу, позориште није постало боље него што је било пре тридесетчетрдесет година. Као и некад, у позоришним ходницима и у фоајеу не могу да нађем чашу чисте воде. Као и некад, разводници ме кажњавају за бунду са 20 копејки, мада у ношењу топлог одела зими нема ничега за осуду. Као и некад, у паузама, без икакве потребе, свира музика, додајући утиску, који је учинио комад, још и један нови, непожељан. Као и некад, мушкарци иду у паузама у бифе да пију алкохолна пића. Ако се не види напредак у ситницама, ја бих га узалуд тражио и у ономе што је значајно. Када се глумац, од главе до пете спутан позоришним традицијама и предрасудама, труди да рецитује прост, обичан монолог „Бити ил' не бити" не једноставно, већ због нечега безусловио са сиктањем и са грчевима у целом телу, или када се Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 83



труди да ме по сваку цену увери да је Чацки, који много разговара са глупацима, и који воли глупачу, врло паметан човек, и да „Зло од памети" није досадан комад, на мене са сцене дува иста она рутина која ми је била досадна пре четрдесет година, када су ме частили класичном кукњавом и ударањем у груди. И сваки пут излазим из позоришта још конзервативнији него што сам ушао. Сентиментална и лаковерна гомила може се убедити у то да је позориште, у његовом садашњем облику, школа. Али онога ко познаје школу у правом смислу, на ту удицу нећеш ухватити. Не знам шта ће бити за педесет — сто година, али у садашњим условима позориште може да служи само за разоноду. Али та разонода је сувише скупа да бисмо се и даље њоме користили. Оно одузмма држави хиљаде младих, здравих и обдарених мушкараца и жена, који би, када се не би посвећивали позоришту, могли да буду добри лекари, земљорадници, учитељице, официри; оно одузима публици вечерње часове најбоље време за умни рад и другарске разговоре. А да не говорим о новчаним издацима и моралним губицима какве трпи гледалац када на сцени види неправилно приказано убиство, прељубу или клевету. Каћа је била сасвим другот мишљења. Она ме је убеђивала да је позориште, чак и у -садашњем облику, изнад аудиторијума, изнад књига, изнад света на свету. Позориште — то је сила која сједињује у самој себи све уметности, а глумци су — мисионари. Никаква уметност и никаква наука не могу појединачно да делују тако снажно и тако истинито на човечју душу као сцена, и зато, не без разлога, глумац осредње вредности ужива у држави много већу полуларност него најбољи научник или сликар. И никаква јавна делатност не може пружити такав ужитак и задовољство као сценска уметност. И једнот лепог дана, Каћа је ступила у трупу и отишла, вероватно, у Уфу, поневши много новаца, безброј ружичастих нада и аристократске потледе на рад. Њена прва писма с пута била су давна. Ја сам их читао и силно се чудио како то да мали листови хартије могу да садрже толико младости, душевне чистоте, свете наивности и уз то фине, паметне мисли, које би могле служити на част добром мушком уму. Волгу, природу, градове које је посећивала, другове, своје успехе и неуспехе, она није описивала, већ опевала; сваки редак одисао је поверљивошћу, коју сам навикао да видим на њеном лицу а при свем том много граматичких грешака, а интерпункције готово да није ни било. Није прошло ни пола године, а ја сам добио најпоетичније и најусхићеније писмо, које је почињало речима: „Заволела сам". Уз писмо је била приложена и фотографија каја је приказивала младог мушкарца обријаног лица, у шеширу са великим ободом и с пледом преко рамена. Следећа писма била су као и пре дивна, али су се у њима већ појавили знаци интерпункције, ишчезле су граматичке грешке и у њима се осећао мушкарац. Каћа је почела да ми пише о томе како би било лепо негде на Волги саградити велико позориште не другачије, него акционарски, и привући у то предузеће богате трговце и бродовласнике. Новаца би било много, приходи огромни, глумци би играли у условима другарства. Можда је све то и заиста дабро, али мени се чини да сличне измишљотине могу изићи само из мушке главе. У свакам случају, годину и по — две, очигледно, све је било у реду: Каћа је волела, веровала у свој рад и била срећна; али затим, почео сам у писмима да запажам несумњиве знаке клонулости. Почело је с тим што ми се Каћа пожалила на своје другове — то је први и најзлослутнији симптом; ако млади научник или књижевник почне своју делатност тиме што се много жали на научнике или књижевнике, то значи да је он већ уморан и неспособан за рад. Каћа ми је писала да њени другови не долазе на пробе и никада не знају улоге; по постављању ружних комада и начину понашања на сцени види се у сваког од њих потпуно непоштовање публике; у интересу прихода, о чему једино и говоре, драмске глумице се понижавају да певају шансоне, а трагичари певају куплете, у којима исмејавају рогоње и трудноћу неверних жена итд. Уопште, за чуђење је како још до сада није провао провинцијски посао и како може да се одржава на тако танкој и трулој жилици. Као одговор послао сам Каћи дуго и, право да кажем, врло досадно писмо. Између осталог, писао сам јој: „Често ми се догађа да разговарам са старцима глумцима, најплеменитијим људима, који су ми поклањали своју наклоност; из разговора с њима могао сам да схватим да се њихова делатност не руководи толико њиховим личним разумом и слободом колико модом и расположењем друштва; најбољима од њих догађало се у животу да играју и у трагедији, и у оперети, и у ларским фарсама, и у комадима фантастичног садржаја и увек им се подједнако чинило да иду правим путем и да користе. Значи, као што видиш, узрок злу не треба тражити у глумцима, већ дубље, у самој уметности и у односу целог друштва према њој." То моје писмо само је изнервирало Каћу. Она ми је одговорила: „Ви и ја певамо различите песме. Ја вам нисам писала о најплеменитијим људима, који су вам поклањали своју наклоност, већ о банди пробисвета, који немају ничег заједничког са племенитошћу. То је чопор дивљх људи, који су доспели на сцену само зато што их не би примили нигде на другом месту, и који називају себе глумцима само зато што су дрски. Ниједног талента, али много ненадарених, пијаница, интриганата, клеветника. Не могу да вам изразим колико ми је тешко што је уметност, коју ја толико волим, пала у руке људи који су ми одвратни; тешко, јер најбољи људи гледају на зло издалека, не желе да приђу ближе, и уместо да се заузму, пишу незграпним стилом општа места и моралне поуке које ником нису потребне..." и тако даље, све тако. Прошло је још мало времена, и ја сам добио овакво писмо: „Ужасно сам преварена. Не могу даље да живим. Располажите мојим новцем како нађете за потребно. Волела сам вас као оца и јединог свог пријатеља. Збогом!" Показало се да је и њен он припадао исто тако „чопору дивљих људи". Касније, по неким Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 84



наговештајима, могао сам да наслутим да је било покушаја самоубиства. Изгледа да је Каћа покушала да се отрује. Вероватно је затим била озбиљно болесна, тако да сам следеће писмо добио из Јалте, куда су је, по свој прилици, послали лекари. Последње писмо које ми је писала, садржало је молбу да јој што хитније пошаљем у Јалту хиљаду рубаља, и завршавало се овако: „Извините што је писмо тако туробно. Јуче сам сахранила своје дете." Пошто је живела на Криму око годину дана, -вратила се кући. Путовала је око четири године, и за све те четири године, ваља признати, играо сам у односу на њу доста незавидну и чудну улогу. Када ме је раније обавестила да иде у глумице, и затим ми писала о овојој љубави, када ју је периодично захватао дух расипништва и када се сваки час догађало да јој, на њен захтев, шаљем час хиљаду, час две хиљаде рубаља, када ми је писала о својој намери да умре и затим о смрти детета, ја сам се увек губио и све моје учешће у њеној судбини изражавало се само у томе што сам много размишљао и писао дуга, досадна писма, која сам сасвим могао и да не пишем. А између тога, ја сам јој замењивао рођеног оца и волео је, као кћер. Сада Каћа живи на пола врсте од мене. Она је најмила стан од пет соба и сместила се доста удобно и са њој својственим укусом. Ако би се неко прихватио да наслика њен амбијент, на слици би лењост била доминантно располажење. За лено тело — меки диван, меки табуреи, за лење ноге — теписи, за лењи поглед — бледе, нејасне и без сјаја боје; за лењу душу — по зидовима мноштво јевтиних лепеза и малих слика, чија оригиналност израде потискује садржај, обиље сточића и поличица, запремљених потпуно непотребним стварима које немају цене, безобличних крпа уместо завеса ... Све то заједно са страхом од живих боја, симетрије и простора, поред душевне лењости, сведочи још и о изопачености природног укуса. По целе дане Каћа лежи на дивану и чита књиге, већином романе и приповетке. Из куће излази само једанпут дневно, после подне, да би се видела са мном. Ја радим, а Каћа седи близу мене на дивану, ћути и увија се у шал, као да јој је хладно. Да ли зато што ми је она симпатична или што сам навикао на њене честе посете, кад је била девојчица, њено присуство ми не смета да се концентришем. Ретко кад јој поставим механички некакво питање, она врло кратко одговори; или, пак, да бих се одморио за тренутак, ја се окрећем к њој и гледам, како она, замишљена, прегледа неки медицински часопис или новине. И у то време примећујем да на њеном лицу нема некадашњег израза поверљивости. Израз је сада хладан, равнодушан, расејан, као у путника који дуго чекају на воз. Одевена је као и пре лепо и једноставно, али немарно. Очигледно, одело и фризура се много кваре од дивана и столица за љуљање, на којима она лежи по цео дан. И она више није радознала као некад. Она ми не поставља питања, као да је већ све искусила у животу и не очекује да чује ништа ново. Око пет часова у сали и гостинској соби почиље кретање. То се из конзерваторијума вратила Лиза и довела другарице. Чује се како свирају на клавир, пробају гласове и кикоћу се; у трпезарији Јегор поставља сто и лупа посуђем. — Збогом — каже Каћа. — Данас нећу свратити к вашима. Нека опросте. Немам времена. Дођите! Када је пратим до предсобља, она ме озбиљно посматра од главе до пете и каже зловољно: — А ви стално слабите. Зашто се не лечите? Ја ћу отићи до Сергеја Фјодорича и позваћу га. Нека вас прегледа. — Не треба, Каћа. — Не разумем, шта ваша породица гледа! Добри су, нема шта. Она нагло облачи бунду, и у то време из њене немарне фризуре обазезно падају на под две-три укоснице. Да поправи фризуру лења је и нема кад; она неспретно скрива испале увојке испод капе и одлази. Кад уђем у трпезарију, жена ме пита: — Код тебе је сада била Каћа? Зашто није свратила к нама? То је чак чудно... — Мама! — каже јој прекорно Лиза. — Ако неће, нека иде с милим богом. Нећемо клечати пред њом. — Како хоће, али то је омаловажавање. Седети у кабинету три сата, а не сетити се нас. Уосталом, то је њена ствар. Варја и Лиза мрзе Каћу. Та мржња је несхватљива и, веровано, да би се схватила, треба бити жена. Главом јемчим да би се међу оних сто педесет младих мушкараца, које готово свакодневно виђам у своме аудиторијуму, и међу стотином старијих које срећем сваке недеље, једва могао наћи један који би умео да схвати мржњу и одвратност према Каћиној прошлости, то јест према ванбрачној трудноћи и незаконитом детету; а у исто време, никако не могу да се сетим ниједне мени познате жене или девојке која, свесно или нагонски, не би гајила у себи таква осећања. И то не зато што је жена честитија и чистија од мушкарца: па врлина и чистота се мало разликују од порока, ако нису ослобођене злих осећања. Ја то објашњавам просто заосталошћу жена. Туробно осећање саучешћа и грч савести, које осећа савремени мушкарац када види несрећу, много више ми говори о култури и моралном лику него мржња и одвратност. Савремеиа жена је тако плачљива и сурова у срцу, као у средњем веку. И, по моме мишљењу, потпуно паметно поступају они који јој саветују да се васпитава као мушкарац. Жена не воли Каћу још и зато што је била глумица, због незахвалности, због гордости, због ексцентричности и због свих многобројних порока, које једна жена увек уме да нађе у другој. Осим мене и моје породице, код нас ручавају још две-три кћеркине другарице и Александар Адолфович Гнекер, Лизин обожавалац и претендент на њену руку. То је млад плав човек, не старији од Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 85



тридесет година, средњег раста, врло пун и широких рамена, риђих зулуфа и обојених брчића, који су давали његовом пуном, глатком лицу некакав израз као у играчке. Одевен је у врло кратак сако, обојени прслук, панталоне с великим коцкама, врло широке горе и врло уске доле, и жуте ципеле без потпетица. Његове очи су избуљене као у рака, кравата налик на рачји реп, и чак ми се чини да цео тај млади човек заудара на рачју чорбу. Он је код нас сваког дана, и нико у мојој породици не зна каквог је порекла, где је студирао и од чега живи. Он не свира и не пева, али има некакву везу са музиком и певањем, често је у конзерваторијуму, познаје ове знаменитосги и прави ред на концертима; суди о музици са великим ауторитетом, и ја сам приметио да се сви с њим радо слажу. Ботати људи имају увек око себе готоване; наука и уметност исто тако. Чини се да на свету нема такве уметности или науке које би биле слободне од присуства „страних тела" налик на тог г. Гнекера. Ја нисам музичар и може бити да грешим у односу на Гнекера, кога још уз то и мало знам. Али изгледају ми сувише сумњиви његов ауторитет и достојанство са којима он стоји поред клавира и слуша када неко пева или свира. Можете бити сто пута џентлмен и тајни саветник, али ако имате кћер, ништа вас не може заштитити од те малограђанштине, коју у вашу кућу и у ваше расположење уносе удварања, просидба и свадба. Ја, на пример, никако не могу да се помирим с тим стечаним изразом који се појављује на лицу моје жене увек када код нас седи Гнекер, не могу исто тако да се помирим с оним боцама лафита, портоа и хереса који се износе на сто само ради њега, да би се лично уверио како ми богато и раскошно живимо. Не подносим ни Лизин испрекидани смех, који је научила у конзерваторијуму, ни њену навику да жмирка очима кад год су код нас мушкарци. А главно, никако не могу да схватим зашто к мени сваког дана долази да са многм руча створење савршено туђе мојим навикама, мојој науци, целокупном начину мога живота, савршено ни налик на оне људе које ја волим. Жена и послуга тајанствено шапућу да је то „младожења", али ја ипак не схватам његово присуство; оно побуђује у мени такву збуњеност као када би са мном за сто ставили Зулуа. И мени је исто тако чудно што моја кћи, коју сам навикао да сматрам за дете, воли ту кравату, те очи, те млохаве образе ... Раније сам волео ручак или сам био равнодушан према њему, а сада он не изазива у мени ништа друго осим досаде и љутње. Откако сам постао преузвишени и декан факултета, моја породица је нашла за потребно да потпуно измени наш мени и устаљени ред за време ручка. Уместо обичиих јела на која сам навикао када сам био студент и лекар, сада ме хране пире-супом, у којој пливају некакве беле свећице, и бубрезима у мадери. Генералски чин и слава однели су ми заувек и чарбу од поврћа, и ужусне пироге, и гуску с јабукама, и деверику са кашом. Они су ми одузели -собарицу Агашу, причљиву и смешљиву старицу, уместо које сада ручак служи Јегор, туп и надмен момак са белом рукавицом на десној руци. Паузе су кратке, али изгледају претерано дугачке, јер немају чиме да се попуне. Нема више некадашње веселости, неусиљених разговора, шала, смеха, нема узајамне наклоности и оне радости која је узбуђивала децу, жену и мене, када смо се састајали у трпезарији; за мене, заузетог човека, ручак је био време одмора и сусрета, а за жену и децу празник, истина кратак, али светао и радостан, када су знали да за пола сата нећу припадати ни науци ни студентима, већ само њима и никоме више. Нема више способности да се опије од једне чашице, нема Агаше, нема деверике с кашом, нема оне буке са којом су се увек дешавали мали скандали за ручком, као што су туча пса и мачке под столом, или кад завој са Каћиног образа упадне у тањир са супом. Описивати садашњи ручак исто је тако неукусно као и јести га. На женином лицу достојанственост, усиљена охолост и уобичајен израз забринутости. Она узнемирено погледа у наше тањире и говори: „Видим, вама се печење не свиђа... Реците: не свиђа вам се?" И ја морам да одговорим: „Непотребно се узрујаваш, мила, печење је врло укусно." А она: „Ти ме увек браниш, Николају Степаничу, и никад не говориш истину''. Зашто је Александар Адолфович тако мало јео?" и све тако, током целог ручка. Лиза се испрекидано смеје и жмирка очима. Гледам их обе, и управо сада за ручком мени је потпуно јасно да је унутрашњи живот њих двеју одавно умакнуо моме погледу. Осећам се тако као да сам некад живео у кући са правом породицом, а да сада ручам у гостима код не праве жене и да гледам не праву Лизу. Код обеју се догодила нагла промена, а ја сам непажљиво пропустио тај дуги процес, којим се та промена вршила, и није чудно што ништа не разумем. Због чега се догодила промена? Не знам. Можда је сва невоља у томе што жени и кћери бог није дао исто такву снагу као мени. Из детињства сам навикао да се супротстављам спољашњим утицајима и доста сам се прекалио; такве животне катастрофе, као што је слава, генералски чин, прелаз од благостања до живота изнад својих могућности, познанства са аристократијом и сл., једва су ме се дотакле, и ја сам остао здрав и читав; на слабе, непрекаљене — жену и Лизу, све се то сручило као велики снежни усов и притиснуло их. Госпођице и Гнекер говоре о фугама, контра-пунктима, о певачима и пијанистима, о Баху и Брамсу, а жена, плашећи се да је не осумњиче за музичку необразованост, саосећајно им се смеши и мрмља: „То је дивно ... Је ли могућно? Реците ..." Гнекер солидно једе, солидно збија шале и снисходљиво слуша примедбе госпођица. С времена на време, он пожели да поразговара на лошем француском језику и тада, због нечега, сматра за потребно да ме ослови са „votre excellence".13 А ја сам мрзовољан. Очигледно да их све доводим у неприлику, а и они мене. Никада раније ја 13

Ваша екселенцијо!



страна 86



нисам знао за сталешки антагонизам, а сада ме мучи баш нешто налик на то. Ја се трудим да у Гнекеру откријем само ружне црте, убрзо их налазим и мучим се што на његовом месту младожење не седи човек из мога круга. Његово присуство рђаво утиче на мене у још једном смислу. Обично, када останем сам са собом или када сам у друштву људи које волим, ја никад не мислим о својим заслугама, а ако почнем да мислим, оне ми се чине тако ништавне као да сам тек јуче постао научник; у присуству људи као што је Гнекер, моје заслуге изгледају ми као највиша планина, чији врх нестаје у облацима, а у подножју се мичу једва приметки Гнекери. После ручка одлазим у кабинет и тамо палим своју лулицу, једну за цео дан, која је преживела давнашњу гадну навику да се дими од јутра до мрака. Док пупшм, к мени улази жена и седа да поразговара са мном. Исто као и ујутру, ја знам унапред о чему ћемо разговарати. — Треба озбиљно да поразговарамо, Николају Степаничу — почиње она. — Ја у вези с Лизом... Зашто ти не обратиш пажњу? — На шта? — Ти се правиш као да не видиш, али то није добро. Не треба бити лакомислен ... Гнекер у вези са Лизом намерава ... Шта ти кажеш? — Да је лош човек, не могу да кажем јер га не познајем, али да се мени не свиђа, о томе сам ти већ хиљаду пута говорио. — Али не треба тако ... Не треба... Она устаје и узнемирено хода. — Не треба се тако понашати пред озбиљним кораком... — каже она. — Када је реч о срећи кћери, треба одбацити све лично. Знам, он ти се не свиђа ... Лепо ... Ако га сада одбијемо, све покваримо, чиме јемчиш да се Лиза неће целог живота жалити на нас? Младожења сада нема богзна колико, и може се десити да се не укаже друга прилика ... Он јако воли Лизу и, очигледно, њој се допада ... Наравно, он нема одређеног положаја, али шта да се ради? Даће бог, с временом ће се одлучити за нешто. Он је из добре породице и богат. — Откуда ти то знаш? — Он је рекао. Његов отац има у Харкову велику кућу, а у околини Харкова имање. Једном речи, Николају Степаничу, ти мораш неизоставно да одеш у Харков. — Зашто? — Да се тамо распиташ... Ти тамо имаш познанике професоре, они ће ти помоћи. Ја бих сама отишла, али ја сам жена ... Не могу ... — Нећу ићи у Харков — кажем зловољко. Жена се уплашила и на лицу јој се појављује израз страшног бола. — Забога, Николају Степаничу! — преклиње она јецајући. — Забога, олакшај ми, ја патим. Постаје ми мучно да је гледам. — Добро, Варја — кажем нежно. — Ако хоћеш, пристајем, отићи ћу у Харков и учинићу све што ти желиш. Она притискује марамицу на очи и одлази у своју собу да плаче. Ја остајем сам. "Мало затим уносе светиљку. Од фотеља и абажура лампе падају на зидове и на под познате, одавно додијале сенке, и када гледам, чини ми се да је већ ноћ и да почиње моја проклета несаница. Лежем у постељу, затим устајем и ходам по соби, затим опет лежем... Обично после ручка, пред вече, моја нервна раздраженост достиже највиши степен. Почињем без разлога да плачем и скривам главу под јастук. У то време, бојим се да неко не уђе, бојим се да ћу изненада умрети, стидим се својих суза и, уошпте, у души се дешава нештто неподношљиво. Ја осећам да дуже не могу да видим ни своју лампу, ни књиге, ни сенке на поду, не могу да слушам гласове у гостинској соби. Некаква невидљива и несхватљива сила грубо ме гура из стана напоље. Ја скачем, журно се облачим и опрезно, да укућани не примете, излазим на улицу. Куда да идем? Одговор на то питање већ одавно постоји у моме мозгу: Каћи.

III Као обично, она лежи на турском дивану или на лежаљки и чита било шта. Када ме угледа, она лењо подиже главу, седа и пружа ми руку. — А ти једнако лежиш — кажем, поћутавши мало и одахнувши. — То није здраво. Треба да се латиш нечета. — Чега? Жена може да буде само радница или глумица. — Па, шта? Ако не можеш у раднице, иди у глумице. Она ћути. — Удала би се — кажем напола у шали. — Немам за кога. А ни зашто. — Тако се не може живети. — Без мужа. Врло важно. Мушкараца има колико год хоћеш. Само ако имаш воље. — То није лепо, Каћа. — Шта није лепо? — Па, ето, то што си сада казала. Приметивши да сам ожалошћен и желећи да изглади ружан Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 87



утисак, Каћа каже: — Хајдемо! Дођите овамо! Ето. Она ме води у малу врло пријатну собицу и каже, показујући на писаћи сто: — Ево. Спремила сам за вас. Ту ћете радити. Дођите сваког дана и понесите свој рад. Тамо код куће вам само сметају. Хоћете ли да радите овде? Хоћете? Да је не бих ожалостио одбијањем, ја јој одговарам да ћу код ње радити и да ми се собица јако свиђа. Затим обоје седнемо у пријатној собици и почињемо разговор. Топлина, пријатан амбијент и присуство симпатичног човека побуђују сада у мени не осећање задовољства, као раније, већ силну потребу за јадиковањем и негодовањем. Чини ми се да ће ми, ако мало негодујем и пожалим се, бити лакше. — Лоше стоје ствари, мила моја! — почињем са уздахом. — Врло лоше ... — Шта то? — Видиш у чему је ствар, пријатељу. Најбоље и најсветије право краљева је право помиловања. И ја сам се увек осећао као краљ, тако да сам се неограничено користио тим правом. Никада нисам судио, био сам снисходљив, са задовољством сам опраштао на све стране. Где су други протестовали и узбуђивали се, ја сам само саветовао и убеђивао. Целог свог живота трудио сам се да будем подношљив за породицу, студенте, другове, послугу. И тако је мој однос према људима, ја знам, васпитавао све који су били поред мене. Али сада, више нисам краљ. У мени се догађа нешто што доликује само робовима: по мојој глави дању и ноћу лутају зле мисли, а у души су ми свила гнездо осећања за која раније нисам знао. Ја и мрзим, и презирем, и буним се, и љутим се, и бојим се. Постао сам претерано строг, раздражљив, нељубазан, неповерљив, много захтевам. Чак и оно што ми је раније било повод да само пропратим неком досетком и да се добродушно подсмехнем, сада у мени рађа тешко осећање. Променила се и моја логика: некада сам презирао само новац, сада, пак, осећам злобу, не према новцу, већ према богаташима, као да су они криви; некада сам мрзео насиље и безакоње, а сада мрзим људе, који се служе насиљем, као да су само они криви, а не сви ми, који не умемо да васпитавамо једни друте. Шта то значи? Ако су нове мисли и нова осећања произишли из промене убеђења, откуда онда та промена? Зар је свет постао гори, а ја бољи, или сам раније био слеп и равнодушан? Ако је та промена произишла из општег опадања физичких и умних моћи — па ја сам болестан и сваког дана губим у тежини — онда је мој положај жалостан; значи, моје нове мисли су ненормалне, нездраве, ја треба да их се стидим и да их сматрам безначајним. — Болест с тим нема везе — прекида ме Каћа. — Просто су вам се отвориле очи; то је све. Ви сте сагледали оно што раније из неког разлога нисте хтели да примећујете. По моме мишљењу, ви треба дефинитивно да прекинете с породицом и да одете. — Ти говориш бесмислице. — Ви их већ не волите, па зашто онда бити неискрен? И зар је то породица? Ништавила! Ако би данас умрли, сутра нико не би ни приметио да их нема. Каћа презире моју жену и кћер исто тако силно као што оне мрзе њу! Може се у наше време говорити о праву људи да једни друге презиру. Али, ако се стане на Каћино становиште и призна да такво право постоји, ипак ћеш увидети да она има исто тако право да презире жену и Лизу, као и оне да је мрзе. — Ништавила! — понавља она. — Јесте ли ручали данас? Како нису заборавили да вас позову у трепезарију? Како се то они још сећају да ви постојите? — Каћа — кажем строго — молим те да ућутиш. — А ви мислите да сам ја расположена да говорим о њима? Волела бих да их уопште не познајем. Слушајте мене, драги мој: оставите све и идите. Идите у иностранство. Што пре, то боље. — Каква лудост! А универзитет? — И универзитет исто тако. Шта вам је он? Свеједно, никаквог смисла. Предајете већ тридесет година, а где су ваши ученици? Имате ли много чувених научника? Дедер набројте! А да би се размножавали доктори, који експлоатишу незнање и стичу стотине хиљада, за то не треба бити даровит и добар човек. Ви сте сувишни. — Боже мој, како си оштра! — ужасавам се ја. — Како си оштра! Ућути, иначе ћу отићи! Ја не умем да одговарам на твоје грубости. Улази собарица и зове нас да пијемо чај. Поред самовара, наш разговор се, хвала богу, мења. После тога кад сам се већ пожалио, ја желим да дам слободу својој другој старачкој слабости — успоменама. Причам Каћи о својој прошлости и, на велико чуђење, саопштавам јој такве појединости, за које нисам ни претпостављао да су још неокрњене у мом памћењу. А она ме слуша са тронутошћу, с гордошћу, притајивши дисање. Нарочито волим да јој причам о томе како сам некад учио богословију и како сам маштао да ступим на универзитет. — Догађало се да шетам по парку наше богословије... — причам ја. — Донесе ветар из неке далеке крчме лошу свирку на хармоници и песму, или поред ограде богословије пролети тројка са прапорцима, и то је већ савршено довољно да осећање среће испуни не само груди већ и стомак, ноге, руке... Слушаш хармонику или прапорце који се удаљавају, а сам замишљаш да си лекар и ствараш слике једну лепшу од друге. И ето, као што видиш, моје маште су се оствариле. Добио сам више него што сам смео да замислим. Тридесет година био сам омиљени професор, имао сам дивне другове, био чувен. Волео сам, оженио се из Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 88



страсне љубави, имао децу. Једном речи, ако се осврнем уназад, сав мој живот чини ми се као лепа талентована композиција. Сада ми остаје да не покварим финале. Зато је потребно људски умрети. Ако је смрт, у ствари, опасност, треба јој изоћи у сусрет тако као што приличи учитељу, научнику и грађанину хришћанске државе: ведро и мирне душе. Али ја кварим финале. Ја тонем, трчим к теби, молим за помоћ, а ти мени: тоните, тако и треба. Али, ево, у предсобљу одјекује звонце. Ја и Каћа га познајемо и кажемо: — То је, вероватно, Михаил Фјодорович. И заиста, за тренутак улази мој пријатељ филолог, Михаил Фјодорович, висок, добро грађен, око педесет година, густе седе косе, црних обрва и избријан. То је добар човек и диван друг. Пореклом је из старе племићке породице, доста срећне и обдарене, која је играла значајну улогу у историји књижевности и просвете. И он је паметан, обдарен, врло образован, али помало особењак. До извесног степена сви смо чудни и сви смо особењаци, али његове настраности су нешто изузетно и не баш безопасно по његове познанике. Међу овима, ја знам доста таквих који због његових настраности уошпте не виде његове врлине. Улазећи к нама, он полако свлачи рукавице и говори баршунастим басом: — Здраво! Пијете чај? Баш у прави час. Љута је зима. Затим седа за сто, узима чашу и одмах почиње да говори. Најкарактеристичније за његов начин говора, то је стално шаљив тон, некакво укрштање филозофије и збијања шале, као код Шекспирових гробара. Он увек говори о озбиљним стварима, али никад озбиљно. Његова расуђивања су увек оштра, погрдна, али благодарећи меком, одмереном, шаљивом тону, некако излази да оштрина и покуда не парају уши и на њих се ускоро навикнеш. Сваке вечери он донесе пет-шест анегдота из универзитетског живота и од њих обично почиње када седне за сго. — Ох, Господе! — уздише он, подругљиво мичући црним обрвама. — Што има на свету смешних људи! — А што? — пита Каћа. — Идем ја данас са часа и сретнем на степеницама оног старог идиота, нашег Н. Н... Иде и, по обичају, истурио напред своју коњску браду и тражи коме да се пожали на своју мигрену, на жену, на студенте који неће да присуствују његовим предавањима. Но, мислим, угледао ме је, сад сам готов, пропала ствар ... И даље у том смислу. Или, пак, почиње овако: — Био сам јуче на јавном предавању нашег 3. 3. Чудим се како се та наша alma mater,14 не споменула се ноћу, усуђује да покаже публици такве клипане и патентиране тупоглавце као што је тај 3. 3. Па то је европски глупак! Дозволите, другог таквог у целој Европи по дану са светиљком нећеш наћи! Чита, можете мислити, као да сиса киселу бомбону: сју, сју, сју... Препао се, лоше се сназали у свом рукопису, ситне мисли једва, једва се мичу, са брзином архимандрита, који се вози бициклом, а главно је да никако не схваташ шта хоће да каже. Страшна, несносна досада, муве цркавају. Та досада може да се упореди само са оном која се јавља код нас у свечаној сали, на годишњој завршној свечаности, када се држи традиционални говор, ђаво да га носи. И истог часа оштар прелаз: — Пре три године, ето, Николај Степанич се сећа, догодило се да ја држим тај говор. Врућина, загушљиво, мундир стеже испод мишке, да умреш! Читам пола сата, сат, сат и по, два сата... Но, мислим, „хвала богу, остало је само још десет страница". А на крају сам имао четири странице такве да су могле сасвим да се не читају, и рачунао сам на то да их лрескочим. Значи, остало је, мислим, само шест. Али, замислите, погледах летимице напред и видим: у првом реду седе један поред другог неки генерал с лентом и владика. Јадници укочили се од досаде, буље очи да не би заспали, а ипак се не мање труде да на својим лицима изразе пажњу и праве се да разумеју и да им се свиђа мој говор. Но, мислим, ако вам се свиђа, овда ево вам за инат! Узео сам и прочитао све четири странице. Кад он говори, осмехују му се, као уопште у подругљивих људи, само очи и обрве. У његовим очима у то време нема ни мржње ни злобе, већ само много оштрине и оне нарочите лисичје лукавости, каква се може приметити само у врло проницљивих људи. Ако већ настављам да говорим о његовим очима, приметио сам још једну њихову необичност. Када од Каће прима чашу или слуша до краја њене примедбе, или је прати погледом, када она било због чега на кратко време изиђе из собе, у његовом погледу примећујем нешто благо, преклнњуће, чисто ... Собарица склања самовар и ставља на сто велики комад сира, воће, боцу кримског шампањца, доста лошег вина, које је Каћа заволела када је живела на Криму. Михаил Фјодорович узима са полице два шпила карата и отвара пасијанс. По његовом убеђењу, неки пасијанси захтевају велику оштроумност и пажњу, али свеједно, отварајући их, он не престаје да се забавља разговором. Каћа пажљиво прати његове карте и, више мимиком него речима, помаже му. За цело вече она не попије више од две чашице вина, ја испијам четврт чаше; остали део боце пада у део Михаилу Фјодоровичу, који може много да пије и никада се не опије. Уз пасијанс решавамо разна питања, првенствено вишег реда, при чему више од свега говоримо о ономе што највише волимо, тј. о науци. 14

Мајка хранитељица — назив за високу школу, универзитет.



страна 89



— Наука је, хвала богу, преживела свој век каже Михаил Фјодорович одмерено. — Одсвирала је своје. М-да. Човечанство већ осећа потребу да је замени нечим другим. Она је израсла на тлу предрасуда, храњена предрасудама и чини исту такву квинтесенцију од предрасуда као и њене преживеле баке: алхемија, метафизика и филозофија. И заиста, шта је она дала људима? Па између учених Европљана и Кинеза, који немају никакве науке, разлика је ништавна, чисто спољашња. Кинези нису знали за науку, па шта су због тога изгубили. — Ни муве не знају за науку — кажем ја — па шта зато? — Ви се без потребе љутите, Николају Степаничу. Па ја то говорим овде, међу нама ... Ја сам обазривији него што ви мислите, и то нећу рећи јавно, боже сачувај. У маси живи предрасуда да су наука и уметност изнад земљорадње, трговине, изнад занатства. Наша секта храни се том предрасудом, и нећемо је ви и ја уништавати. Боже сачувај! Уз пасијанс добија своје и омладина. — Изродио се данас наш свет — уздише Михаил Фјодорович. — Не говорим сад о идеалима и другом, али кад би бар умели да раде и мисле паметно! Баш тако: „Жалосно гледам на наш нараштај". 15 — Да, страшно су се изродили — слаже се Каћа. — Реците, за последњих пет до десет година да ли сте имали бар једног који се истакао? — Не знам како је код других професора, али код мене, нешто се не сећам. — Ја сам видела у свом веку много студената и ваших младих научника, много глумаца ... Па шта? Ниједном нисам доживела част да се сретнем не само са херојем или са талентом него чак ни са интересантним човеком. Све је сиво, недаровито, препуно претензија... Сви ти разговори о изрођености чине увек на мене такав утисак као да сам случајно чуо ружан разговор о својој кћери. Криво ми је што су оптужбе неосноване и што се темеље на таквим одавно отрцаним ошптим местима, таквим бауцима, као што су изрођеност, одсуство идеала или позивање на дивну прошлост. Свака оптужба, чак ако се изражава у друштву дама, мора бити формулисана са што је могућно више јасноће, иначе то није оптужба, већ празно клеветање, недостојно часних људи. Ја сам старац, служим већ тридесет година, али не примећујем ни изрођеност, ни одсуство идеала и не налазим да би сада било горе него раније. Мој портир, Николај, чије искуство у датом моменту има своју вредност, каже да садашњи студенти нису ни бољи ни гори од ранијих. Ако би мене питали, шта ми се допада код мојих садашњих ученика, ја на то не бих одговорио одмах и не много, већ са довољном поузданошћу. Ја знам њихове мане и зато не морам да се служим замагљеним општим местима. Мени се не свиђа што пуше, употребљавају алкохолна пића и касно се жене; што су лакомислени и често равнодушни до тот степена да трпе у својој средини гладне и не плаћају дугове друштву за новчану помоћ студентима. Они не знају нове језике и неправилио се изражавају на руском; управо јуче, мој друг — хигијеничар жалио ми се да му се догађа да предаје два пута више, јер они лоше знају физику, а потпуно су неупознати са метеорологијом. Они лако потпадају под утицај писаца најновијег времена, чак не најбољих, али потпуно равнодушних према класицима као што су, на пример, Шекспир, Марко Аурелије, Епиктет или Паскал, и у том неумењу да разликују велико од малог, највише се испољава њихова непрактичност у животу. Сва тешка питања, која имају више или мање друштвени карактер (на пример, миграција), они решавају добровољним прилозима, али не уз помоћ научног истраживања и искуства, иако је то потпуно у њиховој моћи и најбоље одговара њиховом позиву. Они радо постају интернисти, асистенти, лаборанти, лекари-стажери и спремни су да заузимају та места до четрдесете године, иако су самосталност, осећање слободе и лична иницијатива у науци не мање потребни него, на пример, у уметности или трговини. Ја имам ученике и слушаоце, али не помоћнике и наследнике, и зато их волим и разнежујем се, али се не поносим њима. Итд. Итд. Сличне мане, ма како их много било, могу да изазову песимистичко и ратоборно расположење само у малодушног и плашљивог човека. Све оне су случајног, пролазног карактера и потпуно зависе од животних услова; довољно је неких десетак година да оне ишчезну или уступе место другим, новим манама, без којих се неће моћи и које ће, исто тако, плашити малодушне. Студентске грешке ме често љуте, али та љутња није ништа у поређењу са радошћу, коју осећам већ тридесет година, када расправљам с ученицима, предајем им, посматрам њихово понашање и упоређујем их са људима ван њиховог круга. Михаил Фјодорович оговара, Каћа слуша, и ниједно од њих не примећује у какву их дубоку провалију мало по мало вуче та њихова, на изглед, невина разонода, осуда ближших. Они не осећају како обичан разговор постепено прелази у исмевање и поругу и како се обоје упуштају чак и у клеветање. — Срећу се комични типови — каже Михаил Фјодорович. — Дођем јуче к нашем Јегору Петровичу и затекнем тамо студиозуса, вашег медицинара, ако се не варам, са треће године. Лице онако ... у доброљубовском стилу, на челу му печат дубокомислености. Распричали смо се. „Тако је то, кажем, млади човече. Читао сам, кажем, да ји неки Немац — заборавио сам му презиме — добио из човечјег мозга нови алкалоид идиотин." И шта мислите? Поверовао је и чак изразио поштовање на свом лицу, види, тобоже, какви смо! Ономад дођем у позориште. Седнем. Баш преда мном, у следећем реду, седе двојица: један „од насих" и очигледно правник, други разбарушен — медицинар. Медицинар пијан ко мајка. За сцену — нула 15

Први стих Љермонтовљеве песме „Мисао".



страна 90



пажње. Не марећи ни за шта, дрема и дремуцка. Али чим неки глумац почне гласно да рецитује монолог или просто повиси глас, мој медицинар се трза, гура свог суседа и пита: „Шта говори? Племенито?" — „Племенито", одговара „од насих". „Брраво!" дере се медицинар. „Плееменито. Браво!" Он је, видите, ћускија пијана, дошао у позориште не због уметности, већ због племенитости. Њему је потребна племенитост. А Каћа слуша и смеје се. Њен гласни смех је некако чудан: брзо и ритмички правилно удисање смењује се са издисањем — чини се као да свира на хармоници — а на лицу јој се при том смеју само ноздрве. А ја већ клонем духом и не знам шта да кажем. Изгубивши власт над собом, планем, скачем с места и вичем: — Ућутите, најзад! Зашто седите ту као две жабе и трујете ваздух својим дисањем? Доста! И не дочекавши кад ће они престати са клеветањем, ја се спремам да одем кући. Па већ је и време: једанаест часова. — А ја ћу још малко поседети — каже Михаил Фјодорович. — Дозвољавате ли, Јекатерина Владимировна? — Дозвољавам — одговара Каћа. — Бене. У том случају, наредите да изнесу још једну бочицу. Обоје ме прате са свећама до предсобља и, док ја облачим бунду, Михаил Фјодорович каже: — У последње време ви сте страшно ослабили и остарили Николају Степаничу! Шта вам је? Болесни сте? — Да, малко болестан. — И не лечи се ... — суморно убацује Каћа. — Зашто се не лечите? Како можете тако? Ко се чува, драги човече, и бог га чува. Поздравите ваше укућане и извините ме што не долазим. Ових дана, пре одласка у иностранство, доћи ћу да се поздравим. Неизоставно наредне недеље одлазим. Излазим од Каће раздражен, заплашен разговором о мојој болести и незадовољан собом. Питам се: у ствари, да ли да се извесно време лечим код неког од другова? И истог часа замишљам како ће друг, пошто ме прегледа, прићи ћутећи прозору, промислити, затим се окренути к мени и, трудећи се да ја не прочитам истину на његовом лицу, казати равнодушним тоном: „За сада не видим ништа нарочито, па ипак, колега, саветовао бих вам да прекинете са радом." И то ће ми одузети последњу наду. Ко не гаји наде? Сада, кад сам себи постављам дијагнозу и сам се лечим, понекад се надам да ме моје незнање вара, да грешим и у погледу беланчевина и шећера, које налазим код себе, и у погледу срца, и у погледу оних отока које сам приметио већ два пута ујутру; када са ревношћу хипохондра прочитавам уџбенике за терапију и свакодневно мењам лекове, мени се чини да ћу набасати на нешто утешно. Јадно је све то. Било да је небо покривено облацима или да на њему сијају месец и звезде, ја сваки пут, када се враћам, гледам у њега и мислим о томе како ће ме ускоро смрт узети. Чинило ми се да би у то време моје мисли морале бити дубоке, као небо сјајне, необичне. Али не! Ја мислим о самом себи, о жени, о Лизи, Гнекеру, о студентима, уопште о људима; мислим лоше, ситничаво, заваравам себе, и у то време мој поглед на свет може се изразити речима које је славни Аракчејев казао у једном од својих интимних писама: „Све што је добро у свету, не може бити без лошег, а увек има више рђавог него доброг." То јест све је одвратно, нема за шта да се живи, а оне шездесет две године, које су већ проживљене, треба сматрати за изгубљене. Ја хватам себе у тим мислима и настојим да се убедим, да су оне случајне, пролазне и да нису дубоко усађене у мене. Али истот момента ја мислим: „Ако је тако, онда зашто те сваке вечери нешто вуче ка тим двема жабама?" И ја се заклињем да више никад не одем Каћи, мада знам да ћу и сутра опет поћи к њој. Повукавши на својим вратима звонце и, затим, идући уза степенице, ја осећам да већ немам породице и немам жеље да ми се врати. Јасно је да нове аракчејевске мисли нису у мени случајне и пролазне, већ да владају свим мојим бићем. С нечистом савешћу, обесхрабрен, лењ, једва покрећући удове, као да сам добио хиљаду пудова у тежини, ја лежем у постељу и убрзо заспим. А затим — несаница.

IV Долази лето и живот се мења. Једног дивног јутра улази к мени Лиза и каже шаљивим тоном: — Хајдемо, ваше превасходство. Готово. Моје превасходство изводе на улицу, смештају у фијакер и возе. Возим се и из досаде читам фирме здесна налево. Из речи „кафана" излази „анафак". То би било прикладно за баронско презиме: бароница Анафак. Даље се возим кроз поље поред гробља, које не оставља на мене савршено никакав утисак, мада ћу ускоро лежати на њему; затим се возим кроз шуму, па опет кроз поље. Ничега занимљивог. После двочасовне вожње, моје превасходство воде у приземље летњиковца и смештају у малу, врло веселу собицу са плавим тапетима. Ноћу, као и раније несаница, али ујутру ја већ не остајем будан и не слушам жену, већ лежим у постељи. Ја не спавам, већ се налазим у сањивом стању, полусну, кад знаш да не спаваш, али сањаш. У подне устајем и седам по навици за свој сто, али, у ствари, не радим, већ се забављам француским Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 91



књижицама у жутим корицама, које ми шаље Каћа. Наравно, било би родољубивије читати руске писце, али, право да кажем, ја не осећам према њима нарочито расположење. Изузев два-три старца, сва садашња књижевност изгледа ми не као књижевност, већ као својеврена домаћа радиност, која постоји само зато да би је подстицали, али да би се нерадо служили њеним производима. Ни најбољи производ домаће радиности не може да се назове дивним и не може искрено да се похвали без али: то исто мора се рећи и о свим књижевним новитетима које сам прочитао за последњих десет-петнаест година; ниједан значајан и ниједан без али. Мудро, племенито али недаровито; даровито, племенито, али не мудро, или, најзад даровито, мудро, али не племенито. Нећу да кажем да су француске књиге и даровите, и мудре, и племените. Ни оне ме не задовољавају. Али оне нису тако досадне као руске, и у њима није реткост главни елемент стваралаштва — осећање личне слободе, чега нема у руских писаца. Ја се не сећам ни једне нове књиге у којој се писац не би већ од прве странице побринуо да спута себе свакаквим условљеностима и нагодбама са својом савешћу. Један се плаши да гавори о голом телу, други се сав запетљао у психолошке анализе, трећем је потребан „нежан однос према човеку", четврти намерно на читавим страницама развлачи описе природе, да не би био осумњичен за тенденциозност ... Један жели да у својим делима буде пошто-пото грађанин, други неизоставно племић итд. Све је ту намештено, обазриво, лукаво, али нема ни слободе ни храбрости да се пише, како ко хоће, па дакле, нема ни стваралаштва. Све се то односи на такозвану лепу књижевност. Што се тиче озбиљних руских чланака, на пример, из социологије, из уметности и сл. ја их не читам просто из плашљивости. У детињству и младости ја сам се због нечега плашио портира и позоришних разводника и тај страх остао је у мени до сада. Ја их се и сада бојим. Кажу да изгледа страшно само оно што је неразумљиво. У ствари, врло је тешко схватити зашто су портири и разводници тако надувени, надмени и достојанствено нељубазни. Читајући озбиљне чланке, ја осећам исти такав неодређени страх. Необична важност, двосмислен генералски тон, фамилијарно опхођење са страним ауторима, способност да се са достојанством прелива из шупљег у празно — све ми је то несхватљиво, страшно и све то није ни налик на скромност и џентлменски — смирени тон, на који сам навикао, читајући наше писцелекаре и природњаке. Не само чланке, мени је тешко да читам чак и преводе које врше или редигују руски озбиљни људи. Надмен, благонаклони тон предговора, маса примедаба од преводаоца, које ми сметају да се усредсредим, знаци питања и sic! у заградама, разбацани од стране дарежљивог преводиоца по целом чланку или књизи, изгледају ми као напад и на личност писца и на моју читалачку самосталност. Једном сам био позван као вештак у окружни суд; у паузи један од мојих другова-вештака скренуо ми је пажњу на грубо понашање државног тужиоца према оптуженим, међу којима су биле и две образоване жене. Чини ми се да нимало нисам преувеличао, рекавши другу да то понашање није грубље од односа писаца озбиљних чланака једних према другима. У ствари, ти односи су тако груби да се о њима може говорити само с мучним осећањем. Један према другом и према онима писцима, које критикују, понашају се или сувише понизно, не штедећи своје достојанство, или, пак, обрнуто, третирају их много дрскије него што ја у овим белешкама и мислима третирам свог будућег зета Гнекера. Оптужбе за неурачунљивост, и прљаве намере, и чак за сваковрсна кривична дела, уобичајени су украси озбиљних чланака. А то је већ, као што воле да кажу у својим чланчићима млади лекари, ultima ratio.16 Такви односи неизбежно морају да се одразе на карактер младог поколења писаца, и зато се нимало не чудим што у тим новитетима, које је за последњих десет-петнаест година стекла наша лепа књижевност, јунаци пију много вотке, а јунакиње нису довољно непорочне. Ја читам француске књиге и гледам на отворен прозор; видим шиљке моје ограде, два-три кржљава дрвцета, а тамо даље, иза ограде, пут, поље, затим широки појас четинарске шуме. Често уживам гледајући како се неки дечак и девојчица, обоје светло-плаве косе и поцепани, пентрају на ограду и ругају мојој ћели. У њиховим сјајним очима ја читам: „Иди, ћелави!" То су једини људи којих се нимало не тиче ни моја популарност ни чин. Посетиоци ми сада не долазе сваког дана. Поменућу само посете Николаја и Петра Игњатијевича. Николај долази к мени обично о празницима, као пословно, али више зато да се ведимо. Долази он поднапит, што му се зими никад не догађа. — Које добро? — питам, излазећи к њему у трем. — Ваше превасходство! — каже он, притискајући руку на срце и гледајући ме са одушевљењем заљубљеног. — Ваше превасходство! Нека ме бог казни! Гром ме спалио на овом месту! Gaudeamus igitur juvenestus!17 И он ме жудно љуби у рамена, рукаве, дугмета. — Да ли је код нас тамо све у реду? — питам га. — Ваше превасходство! Као пред истинитим... Он не престаје да се заклиње богом без икакве потребе, ускоро ми постаје досадан, и ја га шаљем у кухињу, где ће му дати ручак. Петар Игњатијевич долази к мени такође о празнику, нарочито зато да би ме обишао и да би ми поверио своје мисли. Седи он код мене обично поред стола, скроман, уредан, уздржљив, не усуђује се да прекрсти ноге или да се налакти 16 17

Посдедњи дoказ. Погрешан почетак студентске песме: „Веселимо се док смо млади".



страна 92



на сто; и за све време он тихим одмереним гласом течно и књишки прича разне, по његовом мишљењу, врло интересантне и пикантне новости, које је прочитао у часописима и књигама. Све су те новости сличне једна другој и своде се на ово: један Француз направио је откриће, други — Немац — утерао га у лаж, доказавши да је то откриће учинио још 1870. године неки Американац, а трећи — такође Немац — надмудрио их је обојицу, доказавши им да су се грдно обрукали кад су од мехурића ваздуха под микроскотом помислили да је тамни пигмент. Петар Игњатијевич, чак и кад хоће понекад и да ме насмеје, прича надугачко, подробно, као да брани дисертацију, са детаљним набрајањем извора из литературе, којима се служио, трудећи се да не погреши ни у датумима, ни у бројевима часописа, ни у именима, при чему не каже једноставно Пти, већ неизоставно Жан Жак Пти. Догађа се да остане код нас на ручку, и тада током целог ручка прича све те исте пикантне приче, које изазивају досаду у свих за ручком. Ако Гнекер и Лиза пред њим заподену разговор о фугама и -контрапунктима, о Брамсу и Баху, он скромно обара поглед и збуњује се; стиди се што у присуству тако озбиљних људи, као што смо ја и он, говоре о таквим тривијалностима. При мом садашњем расположењу довољно је пет минута да ми он тако додија као да га гледам и слушам читаву вечност. Мрзим га, јадника. Од његовог тихог уједначеног гласа и књишког језика, ја венем, од прича глупавим... Он гаји према мени најбоља осећања и разговара са мном само зато да би ми причинио задовољство, а ја му плаћам тиме што га гледам нетремице, као да хоћу да га хипнотишем и мислим: „Одлази, одлази, одлази..." Али он се не предаје сугестији и седи, седи, седи... Док он седи код мене, ја никако не могу да се отарасим мисли: „Врло је могућно да ће, кад ја умрем, њега поставити на моје место", и мој сироти аудиторијум личи ми на оазу у којој је пресушио поток, и ја постајем према Петру Игњатијевичу нељубазан, ћутљив, намргођен, као да је за сличне мисли крив он, а не ја лично. Када он почне, по обичају, да уздиже немачке научнике, ја се више не шалим добродушно, као раније, већ мрзовољно гунђам: — Ваши Немци су магарци ... То је слично ономе, када је покојни професор Крилов, купајући се једном са Пироговим у Ревелу и наљутивши се на воду, која је била хладна, почео да грди: „Ниткови Немци!" — Према Петру Игњатијевичу понашам се рђаво, а тек што оде и ја угледам како у прозору иза ограде промиче његов сиви шешир, зажелим да га дозовем и да му кажем: „Опрости ми, драги мој!" Наш ручак пролази још досадније него зими. Тај исти Гнекер, кога сада мрзим и презирем, руча код мене готово сваког дана. Раније сам подносио његово присуство ћутећи, а сада му упућујем заједљиве речи, које жену и Лизу приморавају да црвене. Понет злим осећањем, често говорим просто глупости и не знам зашто их говорим. Тако се једном догодило да сам дуго гледао у Гнекера с презрењем и без разлога извалио: „Орли се каткада до кокоши спусте, Кокош се не диже у облаке густе" ... А што је најгоре, излази да је кокош Гнекер много паметнија од орла-професора. Знајући да су жена и кћи на његовој страни, он се придржава ове тактике: на моје заједљивости одговара снисходљивим ћутањем (шенуо, море, старац — зашто с њим разговарати?) или се, пак, добродушно шали. Право је чудо, докле човек може да се сроза. Ја сам у стању да у току ручка маштам о томе како ће се показати да је Гнекер авантуриста, како ће жена и Лиза схватити своју грешку и како ћу их ја задиркивати — и слична бесмислена маштања у време кад сам једном ногом већ у гробу! Догађају се сада и неспоразуми, о којима сам некада имао појма само по чувењу. Ма колико да ми је незгодно, описаћу један од њих, који се десио ових дана после ручка. Седим у својој соби и пушим на лулу. Улази по обичају жена, седа и почиње да говори о томе, како би било добро сада, док је топло и док се има слободног времена, отићи у Харков и распитати се какав је човек наш Гнекер. — Добро, отићи ћу... — слажем се ја. Жена, задовољна са мном, устаје и одлази до врата, али истот тренутка се враћа и каже: — Узгред, још једна молба. Знам, ти ћеш се наљутити, али ја морам да те упозорим. Извини, Николају Степаничу, али сви наши познаници и суседи почели су већ да зуцкају да врло често посећујеш Каћу. Она је паметна, образоваиа, не оспоравам, с њом се пријатно проводи време, али у твојим годинама и на твом друштвеном положају некако је, знаш, чудно налазити задовољство у њеном друштву ... Уз то она има такву репутацију да ... Сва крв ми се одједном повлачи из мозга, из очију севају варнице, ја скачем и, ухвативши се за главу, ударајући ногама о под, вичем измењеним гласом: — Оставите ме! Оставите ме! Оставите! Моје је лице, вероватно, ужасно, глас чудан, јер жена одједном побледи и гласно узвикне, исто тако измењеним очајним гласом. На нашу вику дотрче Лиза, Гнекер, затим Јегор ... — Оставите ме! — вичем. — Напоље! Оставите! Моје ноге се коче, као да их нема, осећам да падам на нечије руке, затим кратко време чујем плач и паднем у несвест, која траје око два-три сата. Сада о Каћи. Она ме посећује сваког дана пред вече, и то, наравно, не могу да не примете суседи и познаници. Она долази на тренутак и води ме у шетњу. Она има коња и нови новцати кабриолет, купљен Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 93



тога лета. Уопште, она живи на високој нози; најмила је скуп засебан летњиковац, са великим вртом, и превезла у њега сав свој градски намештај, има две собарице, кочијаша... Ја је често питам: — Каћа, од чега ћеш живети кад проћердаш очев новац? — Видећемо — одговара она. — Тај новац, пријатељу мој, заслужује озбиљнији однос према себи. Њега је стекао добар човек, поштеним радом. — О томе сте ми већ говорили. Знам. Прво се возимо кроз поље, затим кроз четинарску шуму, која се види са мога прозора. Природа ми се, као и некад, чини дивном, мада ми зао дух шапће да сви ти борови и јеле, птице и бели облаци на небу, за три или четири месеца, када ја умрем, неће приметити да ме више нема. Каћи се свиђа да управља коњима и пријатно је што је време лепо и што седим поред ње. Она је добро раоположеиа и није заједљива. — Ви сте врло добар човек, Николају Степаничу — каже она. — Ви сте редак примерак и нема таквог глумца који би могао вас да одигра. Мене и Михаила Фјодорича одиграће и лош глумац, а вас нико. И ја вам завидим, страшно завидим! Па шта сам ја, у ствари? Шта? Она за тренутак размишља и пита ме: — Николају Степаничу, па ја сам негативна појава? Зар не? — Да — одговарам ја. — Хм ... Шта да радим? Шта да јој одговорим? Лако је рећи „ради", или „раздај своје богатство сиромашнима", или „упознај самог себе", и зато што је то лако рећи, ја не знам шта да одговорим. Моји другови интернисти, када уче друге, саветују да се „индивидуализује сваки појединачни случај". Треба послушати тај савет, па се уверити да се средства која се препоручују у уџбеницима као најбоља и потпуно подесна као шаблон, показују савршено неупотребљивим у појединачним случајевима. Исто је тако и кад су у питању моралне патње. Али потребно је одговорити било шта, и ја кажем: — Ти, пријатељу мој, имаш сувише слободног времена. Теби је неопходно да се бавиш било чиме. У ствари, зашто не би поново отишла у глумице, ако је то позив. — Не могу. — Твој тон и држање су такви као да си жртва. То ми се не свића, пријатељу мој. Сама си крива. Сети се, почела си тиме што си се наљутила на људе и на начин живота, али ништа ниси учинила да они постану бољи. Ти се ниси ни борила са злом, а посустала си, и ти си жртва те борбе, већ своје немоћи. Но, дабоме, ти си тада била млада, неискусна, сада све може да крене другачије. Стварно, иди! Ти ћеш радити, служити светој уметности ... — Будите искрени, Николају Степаничу — прекида ме Каћа. — Хајде да се једном заувек договоримо: говорићемо о глумцима, о глумицама, писцима, али оставимо на миру уметност. Ви сте диван, редак човек, али у уметност се не разумете толико да бисте је по савести могли сматрати за светињу. Ви за уметност немате ни осећања ни слуха. Ви сте целог живота били запослени и нисте имали времена да стекнете то осећање. Уопште... не волим те разговоре о уметности! — наставља она нервозно. — Не волим! Ионако су је већ срозали. Хвала лепо! — Ко ју је срозао? — Сами су је срозали пијанством, новине фамилијарним односом, паметни људи филозофијом. — Какве везе има с тим филозофија? — Има. Ако неко филозофира, то онда значи да он не схвата. Да не би дошло до оштрих речи, журим се да променим тему, а затим дуго ћутим. Тек кад изиђемо из шуме и упутимо се у Каћин летњиковац, ја се враћам на ранији разговор и питам: — Ти ми ипак ниси одговорила: зашто нећеш да идеш у глумице? — Николају Степаничу, то је, ипак, сурово! — узвкне она и одједном сва поцрвени. — Ви хоћете да ја гласно кажем истину? Изволите, ако вам се то ... свиђа! Ја немам талента. Талента немам, а ... а много самољубља! Ето! Пошто је учинила то признање, она окреће лице од мене и, да би сакрила дрхтање руку, снажно трза уздама. Прилазећи њеном летњиковцу, већ издалека видимо Михаила Фјодоровича, који шета око капије и нестрпљиво нас очекује. — Опет тај Михаил Фјодоривич! — каже Каћа зловољно. — Склоните га даље од мене, молим вас! Додијао ми је, нема више шта да каже. Нек се носи! Михаил Фјодорович треба већ одавно да отпутује у иностранство, али он сваке недеље одлаже овој одлазак. У последње време с њим су се догодиле некакве промене; он је некако ослабио у лицу почео да се опија од вина, што му се раније никада није дешавало, и његове црне обрве почеле су да седе. Када се наш кабриолет зауставља пред капијом, он не скрива своју радост и своје нестрпљење. Ужурбано помаже Каћи и мени да сиђемо, жури се да поставља питања, смеје се, трља руке и оно нешто благо, молећиво, чисто, што сам раније примећивао само у његовом погледу, сада је разливено по целом његовом лицу. Он се радје и, у исто време, стиди се те навике да посећује Каћу сваке вечери, и он налази за потребно да свој долазак Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 94



образложи било каквом очигледном бесмислицом, као: „Пролазио сам овуда послом, и хајде, мислим, да свратим на тренутак." Сви троје идемо у собу; прво пијемо чај, затим се на столу појављују мени давно позната два шпила карата, велико парче сира, воће и боца кримскот шампањца. Наше теме за разговор нису нове, то су оне исте од зимус. Добијају своје и универзитет, и студенти, и књижевност, и позориште; ваздух постаје гушћи од тешких речи, загушљивији, и трују га својим дисањем не само две жабе, као зимус, већ целе три. Осим баршунастог, баритонског смеха и грохота, сличног хармоници, собарица која нас служи чује још и непријатни, сипљиви смех, каквим се у водвиљима смеју генерали, хе-хе-хе. Има страших ноћи са грмљавинсм, муњама, кишом и ветром, које се у народу називају кијамет. Имао сам у свом животу баш једну такву ноћ... Пробудим се ја после поноћи и одједном скочим у постељи. Због нечега ми се чини да ћу сада напрасно умрети. Зашто ми се тако чини? У телу нема ниједног таквог осећања које би указивало на скори крај, али моју душу мучи такав ужас као да сам одједном угледао огромну, злокобну румен пожара. Брзо палим светлост, пијем воду из бокала, журим ка отвореном прозору. Време је напољу дивно. Мирише на сено и још на нешто врло лепо. Видим шиљке ограде, сањиво кржљаво дрвеће поред прозора, пут, тамни појас шуме; на небу миран, врло сјајан месец и ниједног облака. Тишина, не миче се ниједан лист. Чини ми се да све гледа у мене и ослушкује како ћу умрети. Стравично. Затварам прозор и трчим ка постељи. Пипам пулс и, не налазећи га на руци, тражим га на слепоочницама, затим испод браде и опет на рукама, и све је то на мени хладно, клизаво од зноја. Дисање постаје све учестаније и учестаније, тело дрхти, сви унутрашњи органи су у покрету, на лицу и на ћели такво осећање као да се на њих лепи паучина. Шта да радим? Да позовем породицу? Не не треба. Знам шта ће урадити жена и Лиза када уђу к мени. Скривам главу испод јастука, склапам очи и чекам, чекам ... По леђима ми је хладно, она као да се увлаче, и имам осећање као да ће ми се смрт прикрасти неминовно слеђа, тихо ... — Киви-киви! — разлеже се одједнам писак у ноћној тишини, и ја не знам где је то: у мојим грудима или на улици? — Киви — киви! Боже мој, како је страшно! Попио бих још воде, али ме је заиста страх да отворим очи и плашим се да подигнем главу. Мој ужас је необјашњив, животињски, и ја никако не могу да схватим чега се бојим: да ли тога што желим да живим или тога што очекујем нови, још недоживљени бол? Горе, изнад таванице, неко или стење или се смеје ... Ослушкујем. Мало затим на степеницама одјекују кораци. Неко жури низа степенице, затим опет горе. За тренутак кораци опет одјекну доле; неко се зауставља код мојих врата и ослушкује. — Ко је тамо! — вичем. Врата се отварају, ја храбро отварам очи и видим жену. Лице јој је бледо и очи уплакане. — Ти не спаваш, Николају Степаничу? — пита она. — Шта хоћеш? — Забога, дођи к Лизи и погледај је. С њом се нешто догађа ... — Добро... Са задовољством... — мрмљам ја, врло задовољан што нисам сам. — Добро... Одмах. Идем за својом женом, слушам шта ми она говори и ништа не схватам од узбуђења. По степеницама скакућу светле мрље од свеће, дрхте наше дуге сенке, моје ноге саплићу се о скуте домаћег огртача, ја тешко дишем и чини ми се да за мном нешто јури и хоће да ме шчепа за леђа. „Сад ћу овде умрети, на тим степеницама", мислим ја „Сада ... Али ево прешли смо степенице, мрачни ходник с венецијанским прозором и улазимо у Лизину собу. Она седи на постељи само у кошуљи, спустивши босе ноге, и јечи: — Ах, боже мој ... Ах, боже мој! — мрмља она, жмурећи због наше свеће. — Не могу, не могу ... — Лизо, дете моје — кажем ја. — Шта ти је? Угледавши мене, она узвикне и баци ми се око врата. — Добри мој тата... — горко плаче — добри мој тата ... Мили мој малецки ... Не знам шта ми је ... Тешко ми је! Она ме грли, љуби и тепа нежне речи, које сам слушао од ње када је била још дете. — Умири се, дете моје, бог с тобом — кажем ја. — Не треба да плачеш. И мени је тешко. Ја се трудим да је покријем, жена јој даје да пије, и обоје се збуњено гурамо око њене постеље; својим раменом ја гурам њено раме, и тада се сећам како смо некад заједно купали нашу децу. — Па помози јој, помози! — моли ме жена. — Учини било шта! Шта ја могу да учиним? Ништа не могу. У девојчиној души је нека тегоба, али ја ништа не разумем, не знам и могу само да мрмљам: — Ништа, ништа ... То ће проћи ... Спавај, спавај... Као за инат, у нашем дворишту одједном се разлеже псеће завијање, из почетка тихо и неодлучно, затим гласно, у два гласа. Никад нисам придавао значај таквим знамењима као што је завијање паса или крикови сова, али сада моје срце се болно стеже и ја журим да себи објасним то завијање. „То су глупости..." мислим ја. „Утицај једног организма на други. Моја јака нервна напетост пренела се на жену, Лизу, псе, и то је ове. Тим преносом објашњавају се предосећања, предвиђања ..." Када сам се мало затим вратио у своју собу да за Лизу напишем рецепт, ја више не мислим о томе Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 95



да ћу ускоро умрети, али на души ми је тешко, несносно, тако да ми је чак жао што нисам напрасно умро. Дуго стојим насред собе непомично и размишљам шта бих преписао Лизи, али се јечање изнад таванице стишава, и ја решавам да не препишем ништа, па ипак стојим. Мртва тишина, таква тишина да, као што се изразио један писац, чак звони у ушима. Време пролази полако, зраци месечеве светлости на прозорској дасци не мењају свој положај, као да су се следили ... Зора неће још скоро сванути. Али, ево, у вртићу шкрипи капија, неко се прикрада и, одломивши са једног од кржљавих дрвета гранчицу, опрезно куцка њоме по прозору. — Николају Степаничу! — чујем шапат. — Николају Степаничу! Ја отварам прозор и чини ми се да сањам: под прозором, приљубљена уза зид, стоји жена у црној одећи, јасно осветљена месечином, и гледа ме крупним очима. Њено лице је бледо, озбиљно и нестварно на месечини, као мермерно, брада јој дрхти. — То сам ја ... — каже она. — Ја ... Каћа! На месечини све женске очи изгледају крупне и црне, људи виши и блеђи, и зато је, вероватно, нисам познао у првом тренутку. — Шта ти је? — Опростите — каже она. — Одједном ми је не знам зашто постало неиздржљиво тешко... Нисам издржала и дошла сам овамо ... Код вас је на прозору светлост и ... и решила сам да куцнем ... Извините... Ах, када бисте знали како ми је било тешко! Шта ви сад радите? — Ништа ... Несаница. — Имала сам некакво предосећање. Уосталом, није важно. Њене обрве се дижу, очи блистају од суза, и цело лице озарује се, као светлошћу, давно невиђе-ним изразом поверљивости. — Николају Степаничу! — каже она молећиво, пружајући ми обе руке. — Драги мој, молим вас... молим... Ако не презирете моје пријатељство и поштовање према вама, пристаните на моју молбу! — А шта то? — Узмите од мене мој новац! — Но, гле шта је измислила! Шта ће ми твој новац? — Ви ћете поћи негде да се лечите ... Ви треба да се лечите. Узећете? Је ли? Драги мој, зар не? Она се жудно уноси у моје лице и понавља: — Зар не? Узећете? — Не, пријатељу, нећу узети... — кажем ја. — Хвала. Она ми окреће леђа и обара главу. Вероватно да сам ја одбио таквим тоном који није допуштао даљи разговор о новцу. — Иди кући да спаваш — кажем ја. — Сутра ћемо се видети. — Значи, ви ме не сматрате за пријатеља? — пита она утучено. — То ја не кажем. Али твој новац ми сада не би користио. — Извините... — каже она, слустивши глас за целу октаву. — Ја вас разумем... Бити дужан таквом човеку, као што сам ја ... бившој глумици ... Уосталом, збогом ... И она одлази брзо, тако да чак не стижем ни да јој кажем збогом.

VI Ево ме у Харкову. Пошто би борба са мојим садашњим расположењем била бескорисна, и ја за то не бих имао снаге, решио сам да последњи дани мога живота буду беспрекорни бар са формалне стране; ако ни-сам праведан у односу на своју породицу, чега сам ја савршено свестан, онда ћу се трудити да радим онако како она хоће. Да се иде у Харков, па, дакле, у Харков. Уз то сам у последње време постао јако равнодушан према свему, тако да ми је потпуно свеједно куда идем: у Харков, у Париз или у Бердичев. Стигао сам тамо око дванаест часова у подне и одсео у хотелу близу Саборне цркве. У вагону ми је било мука, пробила ме промаја, и сада седим на кревету, држим се за главу и очекујем тик. Требало би још данас поћи к познатим професорима, али немам воље ни снаге. Улази хотелски лакеј — старац и пита да ли имам постељно рубље. Ја га задржавам пет минута и постављам му неколико питања у вези са Гнекером, ради кога сам и дошао овамо. Лакеј је родом из Харкова, познаје тај град као свој џеп, али се не сећа ниједне породице која би имала презиме Гнекер. Распитујем се у вези са имањима — исто то. У ходнику часовник откуцава један, па два, па три... Последњи месеци мога живота, док очекујем смрт, чине ми се много дужи од целог живота. И никада раније нисам умео тако да се мирим са спорошћу времена, као сада. Некада, догађало се да, кад чекаш воз на станици или седиш на испиту, четврт сата изгледа као вечност, а сада могу да седим целе ноћи непокретно на постељи и потпуно равнодушно да (мислим о томе да ће и сутра бити иста таква дуга, безбојна ноћ, и прекосутра... У ходнику избија пет часова, шест, седам... Смркава се. У образу туп бол — то почиње тик. Да бих се забавио мислима, ја стајем на своје раније гледиште, кад нисам био равнодушан, и питам: зашто ја, славан човек, тајни саветник, седим у тој малој хотелској Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 96



соби, на тој постељи са туђим сивим ћебетом? Зашто гледам у тај јевтини лимени умиваоник и слушам како у ходнику промукло откуцава лош часовник? Зар је све то достојно моје славе и мог високог положаја међу људима? И на та питања ја одговарам себи подругљивим осмехом. Смешна ми је моја наивност, са којом сам некад у младости преувеличавао значај славе и тог изузетног положаја, којим као да се користе чувене личности. Ја сам славан, моје име изговара се са страхопоштовањем, мој портрет био је у „Њиви" и у „Светској илустрацији", своју биографију читао сам чак и у једном немачком часоопису — и шта је с тим? Седим сам-самцат у туђем граду, на туђој постељи, трљам дланом свој болесни образ. .. Породичне ситне свађе, неумољивост кредитора, грубост железничког особља, компликације око личне карте, скупа и нездрава храна у бифеима, свеопшта неотесаност у односима — све то и много друго, што би било сувише дуго набрајати, тиче се мене не мање него било ког малограђанина, кога познају само у његовој уличици. У чему је онда изузетност мога положаја? Рецимо да сам славан хиљаду пута, да сам херој, којим се поноси моја отаџбина; у свим новинама објављују билтене о стању мога здравља, поштом ми већ стижу саосећања од мојих другова, ученика и јавности, али све то ме неће спречити да умрем на туђем кревету, у тузи, у потпуној усамљености... Зато, наравно, нико није крив, али, грешни човек, ја не волим своје популарно име. Чини ми се као да ме је оно обмануло ... Око десет часова заспао сам без обзира на тик, спавао сам чврсто, и спавао бих дуго да ме нису пробудили. Нешто после један одједном се разлеже куцање на врата. — Ко је тамо? — Телеграм! — Могли бисте и сутра — љутим се, примајући од хотелског слуге телеграм. — Сада већ други пут нећу заспати. — Опростите, гос'н. Код вас гори светло, мислио сам да не спавате. Скидам печат са телеграма и, пре свега, гледам потпис: од жене. Шта јој треба? „Јуче се Гнекер тајно венчао са Лизом. Врати се." Ја читам тај телеграм и обузима ме страх, али не задуго. Плаши ме не поступак Лизе и Гнекера, већ моја равнодупшост, са којом примам извештај о њиховој свадби. Кажу да су филозофи и прави мудраци равнодушни. Лаж, равнодупшост — то је парализа душе, превремена смрт. Опет лежем у постељу и почињем да смишљам каквим мислима да се забавим. О чему да мислим? Чини се да је већ о свему размишљано и да нема ничега што би сада било у стању да покрене моју мисао. Док свиће, ја седим у постељи, обухвативши колена рукама, и из досаде трудим се да упознам самог себе. „Упознај самог себе", дивни и корисни савет, само, на жалост, стари се нису досетили да укажу на начин како да се користи тај свет. Када сам раније имао жељу да упознам некога или себе, ја сам узимао у обзир не поступке у којима је све релативно, већ тежње. Реци ми шта желиш, а ја ћу ти рећи ко си. И сада ја испитујем себе: шта ја хоћу? Ја хоћу да наше жене, деца, пријатељи, ученици воле у нама не име, фирму, не етикету, већ обичне људе. Шта још? Ја бих хтео да имам помоћнике и наследнике. Шта још? Хтео бих да се пробудим за стотину година и да макар једним оком погледам шта ће бити са ауком. Хтео бих још да поживим десетак година ... Шта даље? А даље ништа. Ја мислим, дуго мислим и ништа више не могу да смислим. И ма колико мислио и ма како се растрзале моје мисли, мени је јасно да у мојим жељама нема нечег главног, нечег врло важног. У мојој страсти за науку, у мојој жељи да живим, у том седењу на туђем кревету и у тежњи да упознам самог себе, у свим мислима, осећањима и схватањима, какве ја стварам о свему, нема нечег општег, што би све то повезивало у једну целину. Свако осећање и свака мисао живе у мени засебно, и у свим мојим мишљењима о науци, позоришту, књижевности, ученицима и у свим сликама које ствара моја машта, чак ни најискуснији аналитичар неће наћи оно што се назива општом идејом и богом живог човека. А ако нема тога, значи нема ничега. У таквој беди довољна је била озбиљна болест, страх од смрти, утицај околности и људи, па да се све оно што сам сматрао својим погледом на свет и у чему сам видео смисао и радост свога живота, преврне тумбе и да се разбије у парампарчад. Зато није ништа чудно што сам последње месеце свога живота помрачио мислима и осећањима достојним роба и варварина, што сам сада равнодушан и не примећујем свитање. Када у човеку нема онога што је више и силније од ових спољашњих утицаја, онда је, заиста, за њега довољна добра кијавица да изгуби равнотежу и да у свакој птици почне да види сову, у сваком звуку да чује завијање паса. И сав његов песимизам, или оптимизам, с његовим великим и малим мислима, у то време значе само симптоме и ништа више. Ја сам побеђен. Ако је тако, онда нема зашто и даље да се мисли, нема шта да се разговара. Седећу и ћутећи чекати шта ће бити. Ујутру ми хотелски слуга доноси чај и примерак месног листа. Махинално читам објаве на првој страници, уводник, изводе из новина и часописа, хронику... Између осталот, у хроници налазим овакво саопштење: „Јуче је експресним возом стигао у Харков наш славни научник, заслужни професор Николај Степанович, тај и тај, и одсео у том и том хотелу." Очигледно, славна имена стварају се зато да би живела одвојено од оних који их носе. Сада моје име мирно шета по Харкову; за око три месеца, оно ће, урезано златним словима на надгробном споменику, Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 97



сијати као сунце — и то у оно време када ја већ будем покривен маховином ... Лако куцање на врата. Некоме сам потребан. — Ко је тамо? Уђите! Врата се отварају, и ја, зачуђен, устукнем корак уназад и журим да преклопим скуте свога домаћег огртача. Преда мном стоји Каћа. — Добар дан — каже она, тешко дишући од пењања уза степенице. — Нисте ме очекивали? Ја сам такође ... такође дошла овамо. Она седа и наставља, замуцкујући и не гледајући у мене; — Што се не поздрављате? Ја сам такође дошла ... данас ... Сазнала сам да сте у овом хотелу, и дошла к овама. — Врло ми је мило што те видим — кажем ја, слежући раменима — али ја се чудим... Ти као да си пала с нбба. Зашто си овде? — Ја? Тако... просто решила и дошла. Ћутање. Одједном она нагло устаје и прилази ми. — Николају Степаничу! — каже она, побледевши и стежући руке на грудима. — Николају Степаничу! Ја даље не могу тако да живим! Не могу! Ради истинитог бога, реците брже, овога часа: шта да радим? Говорите, шта да радам? — Шта ја могу да кажем? — не могу да схватим. — Ништа ја не могу. — Па говорите, молим вас! — наставља она, губећи дах и дршћући целим телом. — Кунем вам се да даље не могу тако да живим! Немам снаге! Она пада на столицу и почне гарко да плаче. Забацила је уназад главу, крши руке, удара ногама; шешир јој је пао с главе и виси на гумици, коса се разбарупшла. — Помозите ми, помозите! — моли она. — Ја не могу даље! Она узима из своје путне торбице марамицу и заједно са њом извлачи неколико писама, која са њеног крила падају на под. Ја их скупљам с пода и на једном од њих познајем рукопис Михаила Фјодоровича и нехотице читам делић речи „страст..." — Ништа ја не могу да ти кажам, Каћа — кажем. — Помозите! — јеца она, хватајући ме за руку и љубећи је. — Па ви сте мој отац, мој једини пријатељ! Па ви сте мудри, образовани, дуго сте живели! Вили сте учитељ! Па реците: шта да радим? — Поштено говорећи, Каћа: не знам ... Ја сам изгубљен, збуњен, дотрнут њеким јецањем и једва стојим иа ногама. — Хајде, Каћа, да доручкујемо — кажем, усиљено се осмехујући. — Доста (си плакала! И истог часа дадајем, клонулим гласом: — Ускоро ћу нестати, Каћа... — Макар једну реч, макар једну реч! — плаче она, пружајући руке к мени. — Шта да радим? — Лудице, заиста... — мрмљам ја. — Не разумем! Таква паметна главица и одједном, ето ти на! расплакала се ... Настаде ћутање. Каћа поправља фризуру, ставља шешир, затим гужва писма и гура их у торбицу — и све то ћутећи и не журећи. Лице, груди и рукавице мокри су јој од суза, али израз лица је већ леден, суров ... Ја је гледам и стидим се што сам срећнији од ње. Недостатак онога што другови — филозофи називају општом идејом, ја сам код себе приметио тек пред саму смрт, на измаку свога живота, а душа те сиротице није знала и неће знати за уточиште целог живота, целог живота! — Хајде, Каћа, да доручкујемо — кажем ја. — Не, захваљујем — одговара она хладно. Још један минут пролази у ћутању. — Не допада ми се Харков — кажем. — Заиста је врло суморно. Какав суморан град. — Да, можда. Ружан. Ја сам кратко овде... У пролазу. Већ данас ћу отићи. — Куда? — На Крим... то јест на Кавказ. — Тако. На дуже? — Не знам. Каћа устаје и, осмехнувши се хладао, не гледајући у мене, пружа ми руку. Хтео бих да упитам: „Значи, на мојој сахрани нећеш бити?" Али она ме не гледа, њена рука је хладна, као туђа. Ја је ћутке испраћам до врата ... Ево, она је изишла од мене, иде дугим ходником, не осврће се. Она зна да ја гледам за њом и вероватно да ће се на завоју осврнути. Не, није се осврнула. Црна хаљина је последњи пут промакла, изгубили се кораци. Збогом, благо моје!

ЛОПОВИ (10) Лекарски помоћник Јергунов, човек површан, познат у срезу као велики хвалисавац и пијаница, једном, једне претпразничне вечери, враћао се из местанца Рјепино, куда је ишао у набавке за болницу. Да не би закаснио и да би се раније вратио кући, доктор му је дао свог најбољег коња. У почетку време је било доста добро, тихо, али око осам часова подигла се јака мећава и, кад је до куће остало света седам врста, лекарски помоћник је потпуно изгубио пут ... Да тера коња, није умео, пут није познавао и јахао је насумце, куда га очи воде, надајући се да ће се Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 98



коњ сам извући. Прошло је тако око два часа, коњ се измучио, он сам је прозебао и већ му се чинило да не иде кући, већ натраг у Рјепино; али, ето, кроз хук мећаве зачу се мукли псећи лавеж и напред се указа црвена, нејасна мрља, мало-помало истакла се висока капија и дугачак плот, на коме су шиљцима на више стрчали ексери, затим, иза плота, издужио се накривљен бунарски ђерам. Ветар је растерао испред очију снежну маглу, и тамо где је била црвена мрља, израсла је мала приземљуша са високим кровом од трске. Од три прозорчета једно, застрто изнутра нечим црвеним, било је осветљено. Каква ли је то сеоска кућа? Лекарски помоћник се сетио да је десно од пута, на седмој или шестој врсти од болнице, морала да се налази друмска механа Андреја Чирикова. Сетио се, исто тако, да је после тог Чирикоова, кога су недавно убили кочијаши, остала старица и кћи Љупка, која је пре две године долазила у болницу да се лечи. Свратиште је било на рђавом гласу, и доћи у њега касно увече, па још на туђем коњу, није било безопасно. Али ништа се није могло. Лекарски помоћник напипа у својој торби револвер и, накашљакља се строго, закуца бичаљем на оквир прозора. — Еј, има ли кога? — викну он. — Старице божја, прими ме да се огрејем. Црни пас, с промуклим лавежом, стрмотлавце се сручио под ноге коњу, затим друти бели, затим још један црни — отприлике око десет комада. Лекарсжи ломоћник потражи очмма најкрупнијег, размахну из све снаге и ошину га бичем. Мало пашче на дугим ногама подигло је унис своју шиљасту њупжу и зацвилело такним, пророрним гласићем. Дуго је стајао лекарски помоћник и куцао на прозар. Али, ево, иза плота, близу куће, на дрвећу се зацрвенело иње, капија је зашкрипала и појавила се замотана женска прилика са фењером у руци. — Пусти ме, бако, да се огрејем — рече лекарски помоћник. — Ишао сам у болницу и скренуо с пута. Време, да бог сачува. Не бој се, ми смо своји људи, бако! — Своји су сви код куће, а туђе нисмо звали — грубо је одговорила прилика. — И зашто лупаш без потребе? Капија није забрављена. Лекарски помоћник је ушао у двориште и зауставио се на улазу. — Нареди-де, бакице, раднику да склони мога коња — Ја нисам бакица. И заиста то није била бакица. Када је гасила фењер, лице јој се осветлило и лекарски помоћник је видео црне обрве и познао Љупку. — Какви сад радници? — проговорила је идући у кућу. — Неки пијани спавају, а неки су још јутрос отишли у Рјепино. Празнични је дан ... Привезујући под настрешницом свога коња, Јергунов је чуо рзање и у тами утледао још нечијег коња и напипао на њему козачко седло. Значи, у кући је осим домаћице био још неко. За сваки случај, лекарски помоћник је скинуо седло са свога коња и, идући у кућу, понео са собом и оно што је купио и седло. У првој соби у коју је ушао, било је пространо, јако загрејано и мирисало на тек опране подове. За столом под иконама седео је мали, сувоњав сељак од око четрдесет година, мале риђе брадице и у плавој кошуљи. То је био Калашников, озлоглашени лупеж и коњокрадица, чији су отац и стриц држали у Богаљовки крчму и трговали, где год стигну, украденим коњима. У болници је био више пута, али је долазио не да се лечи, већ да разговара са доктором у вези са коњима; нема ли за продају и не жели ли њеогаво високоблагородство господин доктор да замени доратасту кобилу за ушнопљеног кулаша. Сада му је глава била намазана помадом и у уву му је блистала сребрна минђуша, и уопште имао је празнични изглед. Намрштен и опустивши доњу усну, пажљиво је прегледао велику, раскупусану књигу са сликама. Растегнувши се на поду, близу пећи, лежао је други сељак: његово лице, рамена и груди били су покривени кожухом — вероватно је спавао; поред његових нових чизама са сјајним потковицама црнеле су се две барице од растопљевог снега. Видевши лекарског помоћника, Калашников је поздравио. — Да, време ... — рече Јергунов, трљајући длановима озебла колена. — За врат ми је нападао снег, сав сам мокар, овај, као моча. И мој револвер, чини ми се ... Он извади револвер, осмотри га са свих страна и стави поново у торбу. Али револвер није произвео никакав утисак: сељак је наставио да гледа у књигу. — Да, време ... Скренуо сам с пута и да не беше овдашњих паса, стварно, одох у смрт. Овашта би било! А где су газдарице? — Старица је отишла у Рјепино, а девојка припрема да вечерамо. Настало је ћутање. Лекарски помоћник, дрхтећи и јечећи, дувао је у дланове, сав се јежио и правио се као да је јако промрзао и да је на крају снаге. Чуло се како у дворишту, не смирујући се, завијају пси. Постало је досадно. — Ти си из Богаљовке, је ли? — упита строго лекароки помоћник сељака. — Да, из Богаљовке. И из досаде лекарски помоћник је почео да мисли о тој Богаљовки. Село је велико и лежи у дубакој јарузи, тако да, кад идеш ноћу ло месечини великим путем и погледаш надоле, у тамну јаругу, а затим горе у небо, чини ти се да месец виси над понором без дна и да је ту крај света. Пут води низбрдо стрм, вијугав и тако узан да, кад идеш у Богаљовку због епидемије или да пелцујеш против богиња, све време мораш викати на сав глас или звиждати, јер иначе сретнеш ли нека кола, нећеш се мимоићи. Богаљовски сељаци важе за добре баштоване и коњокрадице. Њихове баште су богате: у пролеће дрвеће се не види од белих Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 99



вишњевих цветова, а лети се вишње продају по три копејке за ведро. Плати три копејке и бери. Жене сељака су лепе, добро ухрањене, воле да се нагиздају и чак ни у радне дане ништа не раде, а све седе пред кућом и бишту једна другу. Али, ево, зачуше се кораци. У собу је ушла Љупка, девојка од око двадесет година, у црвеној хаљини и боса ... Испод ока је погледала лекарског помоћника и једно два пута прошетала из угла у угао. Ходала је не обично, већ ситним корачићима, испрсивши се; очигледно јој се свиђало да шљапка босим ногама по тек опраном поду, и скинула је намерно обућу због тота. Калашников се нечему насмешио и позвао је к себи прстом. Она је пришла столу, а он јој је показао у књизи пророка Илију, који је терао тројку коња, који су јурили на небо. Љупка се налактила на сто; њена кика се пребацила на плећа, дуга, риђа кика привезана на крају црвеном машницом — која тек што није додирнула под. И она се исто тако насмешила. — Одлична, изванредна слика! — рече Калашников. — Изванредна! — понови он и покрену руке тако као да би хтео умасто Илије да узме узде у руке. У пећи је завијао ветар; нешто је зарежало и запиштало као да је велики пас задавсио пацова. — Гле, нечастиви су се помамили! — протовори Љупка. — То је ветар — рече Калашников; он поћута мало, подиже очи на лекарског помоћника и запита: — Како вам се чини, вама ученом, Осипе Васиљичу, има ли на овом свету ђавола или нема? — Како, брате, да ти кажем? — одговори лекарски помоћник и слеже раменом. — Ако се научно расправља, то, свакако, ђавола нема, зато што је то предрасуда; али ако се расправља природно, као ти и ја сада, краће речево, ђаволи постоје... Ја сам у своме животу много искусио... После школе ја сам се определио за војног лекарског помоћника у драгонском пуку и био, наравно, у рату, имам медаљу и одликовање „Црвеног крста", а после санстефанског мира вратио сам се у Русију и ступио у среску управу. И због такве големе циркулације у мом животу, могу рећи да сам видео толико тога што други ни у сну није сањао. Дешавало се да и ђаволе вадим, то јест не баш ђаволе са роговима и репом — то су саме глупости, већ тако, да право кажем, нешто слично. — Где? — запита Калашников. — У разним местима. Да не идемо далеко, лањске године, поменуло се, не повратило се, срео сам га баш ту, готово поред саме крчме. Ишао сам, овај, сећам се у Голишино, ишао да пелцујем против богиња. Разуме се, као увек, лака кола, па коњи и оста-е ситнице, да, осим тога имам сат и све остало, тако да идем и опрезан сам, као да, никад се не зна, не зато ... Зар је мало свакаквих скитница. Прилазим Змијиној греди, проклета била, почињем да се спуштам, и одједном, овај, иде неко такав. Црна коса, црне очи, и цело лице као да је зачађено од дима... Прилази коњу и право ухвати за леву узду: Стој! Погледао је коња, онда, значи, мене, затим је бацио узду и не говорећи ружне речи: „Куда идеш"? А његови зуби искежени, очи злобне... Ах, ти, мислим, мустро. „Идем, кажем, да пелцујем против богиња. А шта се тебе тиче?" А он каже: „Ако је тако", каже, „и мене пелцуј." Открио је руку, гура ми је под нос. Наравно, нисам хтео с њим да преклапам, узео сам и пелцовао га, да га се отарасим. После тога погледам у овоју ланцету, а она сва зарђала. Сељак, који је спавао поред пећи, одједном се покренуо и збацио са себе кожух, и лекарски помоћник, на своје велико чудо, виде оног истог незнанца кога је срео некада на Змијиној греди. Коса, брада и очи тога сељака били су црни као гар, лице црно и поврх тога још на десном образу имао је црну пегицу величине сочива. Он подсмешљиво погледа лекарског помо'ћника и рече: — За леву узду ухвати, тако је тачно било, али у вези са богањама ћеш да извинеш, господине. Чак ни разговора о богињама није било међу нама. Лекарски помоћник се збунио. — Ја не говорим о теби — рече он. — Лези, кад већ лежиш. Црнпурасти (сељак никада није био у болници и лекарски помоћник није знао ни ко је ни откуда је, и сада, гледајући у њега; закључи да он мора бити Циганин. Сељак је устао и, протежући се, гласно зевајући, пришао Љупки и Калашникову, сео поред њих и такође почео да гледа у књигу. На његовом дремљивом лицу појавиле су се разнеженост и завист. — Ето, Мерик — рече (му Љупка — доведи ми такве коње, па ћу поћи на небо. — Грешни не могу на небо ... — рече Калашников. — То је за светитеље. Зачас је Љупка поставила сто и докнела велики комад сланине, усољене крастакце, дрвени тањир са куваним месом, изрезаним на малу парчад, па тигањ на коме је цврчала кобасица с купусом. Појавио се на столу и брушени бокал с вотком, од које је, када су је насули у чашице, по целој соби заммрисало на кору од поморанџе. Лекарском помоћнику је било криво што Калашников и црнпурасти Мерик разговарају и не обраћају на њега никакву пажњу, као да он није ни био у соби. А он је желео да поразговара с њима, да се похвали, да попије, да се наједе и, ако је могућно, да се мало забави са Љупком, која је дск су вечерали; око пет пута седала поред њега и, као нехотице, додиривала га својим лепим раменима и с времена на време гладила рукама своја широка бедра. То је била здрава девојка, смешљива, немирна, живахна: час седне, час устане, а седећи, окреће се суседу час грудима, час леђима, као вртиреп, и неизоставно закачи лактом или коленом. Није се, исто тако, свидело лекарском помоћнику што су сељаци попили само по једну чашицу и Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 100



више нису пили, а да сам пије, било му је некако незгодно. Али није издржао и попио је другу чашицу, затим трећу и појео целу кобасицу. Да га се сељаци не би клонили, већ да би га примили у своје друштво, решио је да им поласка. — Јуначине су код вас у Богаљовки! — рече он и заврте главом. — У вези са чим јуначине? — запита Калашников. — Па, ето, овај, макар и у вези са коњима. Јуначине да украду! — Е, баш си нашао јуначине! Саме пијанице и лопови. — Било па прошло — рече Мерик после извесног ћутања. — Само, ето, код њих нико није остао осим старог Фиље, а и он је слеп. — Да, само стари Фиља — уздахну Калашников. — Њему је, по свој прилици, сада око седамдесет година; једно око су му Немци-колонисти изболи, а на друго слабо види. Мрена. Некада, дешавало се, опази га полицијски комесар и викне: ,,Еј, ти, Шамиљу!" и сви сељаци тако, — Шамиљ, па Шамиљ, а сада му нема другог имена до ћорави Фиља. А јуначина је био тај човек. Са покојним Андрејом Григоричем, Љубашиним оцем, увукао се ноћу крадом у Рожново, а тамо су у то време били кољички пукови, и украли су давет војничних коња, све најбољих, и стражара се нису уплашили, а ујутру су Циганину Афонки продали све коње за двадесет рубаља у сребру. Да! А овај сада гледа да украде коња пијаном или уснулом, бога се не боји, и пијаном још и чизме дигне, а затим све кришом, јаше на том коњу око двеста врста и затим се цењка на пијаци као Јеврејин, док га, будалу, не шчепа окружни пандур. Нема заноса, права брука. Нема шта, ситна риба. — А Мерик? — упита Љупка. — Мерик није наш — рече Калашников. — Он је Харковски, из Мижирича. А да је јуначина, то је тачно, грех би био пожалити се, добар човек. Љупка лукаво и весело погледа у Мерика и рече: — Да, нису га узалуд добри људи купали у залеђеној реци. — Како то? — упита лекарски помоћник. — Па тако ... рече Мерик и насмеши се. — Украо Фиља самојловским закупцима три коња, а они помислили да сам ја. У Самојловки има овега око десет закупаца, а са радницима накупи се и тридесет и сви су молокани... И ево, један од њих ми каже на пијаци: „Ходи, Мерик, да погледаш, ми смо дотерали нове коње са вашара!" Ја сам, наравно, радознао, долазим код њих, а они, колико год их је било, тридесетак, свезаше ми руке на леђа и поведоше на реку. Ми ћемо ти, кажу, показати коње. Један отвор у леду већ је био спреман, а они поред њега, тако за један хват, направили и други. Затим су, дакле, узели конопац и ставили ми испод мишке симчу, а за други крај привезали криви штап да би, дакле, кроз оба отвора провукли, па протурише штап и повукоше. Ја, као што сам био, у кожуху и чизмама — пљус у отвор! А они стоје и гурају ме ко ногом, а ко секиром, затим су ме одвукли под лед и извукли кроз други отвор. Љупка је уздрхтала и сва се скупила. — Прво ми је од хладноће постало вруће — настављао је Мерик — а када су ме извукли, нисам ништа могао, легао сам на снег, а моложани стоје около и ударају штаповима и лактовима. Боли, ужасно. Испребијали и отишли ... А на мени се све смрзава, одело се заледигло, устао сам, а снаге немам. Пролазила је жена, и срећом, уз пут ме повезла. Међутим лекарски помоћник је испио око пет-шест чашица; свануло му је у души и он је зажелео, такође, да исприча снешто наобично, дивно, и да покаже да је и он јуначина и да се ничега не боји. — А ево како је код нас у пензенској губернији ... — поче он. Зато што је много пио и побрљавио, а можда и зато што је два пута био ухваћен у лажи, сељаци нису обраћали на њега нимало пажње, чак су престали и да одговарају на његова питања. Осим тога, у његовом присуству они су се упуштали у такве сувише искрене разговоре да га је ухватила страва и било му хладно, а то је значило да га они нису примећивали. Понашање Калашникова било је пристојно, као у човека достојанственог и разборитог, он је говорио опширно, а кад је зевао, увек би прекрстио уста, и нико не би могао да помисли, да је то лопов, бездушни лопов, који пљачка сиромашне сељаке, који је већ два пута лежао у затвору, и сеоска општина је већ саставила пресуду да се прогна у Сибир, али су га митом откупили отац и стриц, исти такви лопови и хуље као и он. Мерик се понашао као делија. Он је видео да му се Љупка и Калашников диве, и сам је себе сматрао јуначином, и час би се подбочио, час се испрсио, час протезао, тако да је клупа шкрипала. После вечере, Калашников, не устајући, помоли се, гледајући у инону, и стеже руку Мерику; овај се такође помолио и стегао руку Калашникову. Љупка је склонила вечеру и истресла на сто медењаке са метвицом, пржене орахе, семенке од бундеве, и ставила две боце слатког вина. — Царство небеско, вечни мир Андреју Григоричу — говорио је Калашников, куцајући се са Мериком. — Када је он био жив, сакупимо се ми овде, дешавало се, или код брата Мартина и, боже мој, боже мој! Какви људи, какви разговори! Дивни разговори! Ту и Мартин, и Фиља, и Стукотеј Фјодор ... А како смо банчили... Тако банчили, тако банчили! Љупка је изишла и ускоро се вратила са зеленом марамом и огрлицом од стаклених перли. — Мерик, погледај, шта ми је данас донео Калашников — рече она. Она се погледа у огледало и неколико пута одмахну главом да би се чуле парле. Затим отвори Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 101



сандук и стаде вадити оданде прво цицану хаљину са црвеним и плавим округлим шарама, затим другу — црвену са воланима, која је шуштала и шушкала као хартија, па нову плаву мараму, са преливом у дугиним бојама — и све је то показивала и, смејући се, пљескала рукама као да се чудила што има таква блага. Калашников је наштимовао балалајку и засвирао, а лекарски помаћник никако није могао да схвати, какву песму свира, веселу или тужну, јер је час било врло тужно, да заплачеш, час постајало весело. Мерик је одједном скочио и почео да удара петама у месту, а затим раширивши руке, прошетао се само на петама од стола до пећи, од пећи до сандука, затим поскочио као да га је гуја ујела, лупио потковицама и заиграо чучећи. Љупка је узмахнула обема рукама, страсно вриснула и пошла за њим. Прво је пошла укосо-укосо, подмукло, као да жели да се прикраде неком и удари га слеђа, залупкала ситно потпетицама, као и Мерик, затим се завртела као чигра и чучнула, а њена црвена хаљина надула се као звоно; пакосно гледајући у њу и кезећм зубе, појурио је чучећи к њој Мерик, желећи да је уништи својим страшним ногама, а она подскочи, забаци главу уназад и машући рукама као велика птица крилима, једва дотичући под, полете по соби ... „Ах, што је цура, ватра жива!" мислио је лекарски помоћник, седајући на сандук и гледајући одатле на игру. „Какав жар! Све да јој даш, било би мало..." И било му је жао што је лекарски помоћник, а не обичан мужик. Зашто је на њему сако и ланчић са позлаћеним кључићем, а не плава кошуља са појасом од ужета? Тада би и он могао смело да пева, игра, пије, грли Љупку обема рукама, као што је то радио Мергак... Од јаког лупања, узвика и вриска у орману су звечали судови, на свећи је подрхтавао пламен. Прекинуо се конац и по целом поду расуле се перле, спала је с главе зелена марама, а место Љупке промицао је само један црвени облак и севале тамне очи, а Мерику се сваког часа може догодити да му се откину руке и ноге. Али гле, Мерик удари последши пут ногама и стаде као укопан... Исцрпена, једва дишући, Љупка се приклонила њему на груди и приљубила се као уза стуб, а он ју је загрлио, и гледајући је у очи, рекао нежно и умиљато, као да се шали: — Већ ћу ја сазнати где твоја старица крије новац, убићу је, а теби ћу ножићем гроце пререзати, а затим ћу запалити механу ... Људи ће мислити да сте од пожара страдале, а ја ћу са вашим новцем поћи у Кубан, тамо ћу терати стада, гајити овце... Љупка ништа није одговорила, само је као кривац погледала у њега и запитала: — Мерик, је ли лепо у Кубану? Он ништа не рече, пође к сандуку, седе и замисли се; вероватно је почео да машта о Кубану. — Време ми је да идем, иначе — рече Калашников, устајући. — Мора да ме Фиља већ очекује. Збогом, Љубо! Лекарски помоћник је изишао у двориште да потледа: да не одјаше Калашиинов на његовом коњу. Мећава је још трајала. Бели облаци, качећи се својим дугим реповима за коров и грмље, летели су по дворишту, а с оне стране плота, у пољу, дивови у белим покровима са широким рукавима кружили су и падали, и поново се подизали, да махну рукама и да се туку. А ветар, какав ветар! Оголеле брезе и вишње, не подносећи његова груба миловања, сагибале су се ниско к земљи и плакале: „Боже, због каквог греха си нас причврстио за земљу и не пушташ на слободу?" — О-ој! — строго рече Калашников и седе на свог коња; половина капије била је отворена, и поред ње се нагомилао велики смет. — Па полази, шта је? подвикну Калашников. Његов омален, кратконоги коњић пође, западе у смет до самог трбуха. Калашников је побелео од снега и ускоро заједно са коњем нестао иза капије. Када се лекарски помоћник вратио у собу, Љупка је пузила по поду и скупљала перле. Мерика није било. „Згодна девојка!" мислио је лекарски помоћник, лежући на клупу и стављајући бунду под главу. „Ах, само да није ту Мерик!" Љупка га је узбуђивала, пузећи поред клупе, и он је помислио да би, када овде не би био и Мерик, свакако устао и загрлио је, а шта би било даље, видело би се. Истина, она је још девојка, али тешко да је поштена; па и кад би била поштена — зар вреди устручавати се у разбојничкој јазбини? Љупка је сакупила перле и изишла. Свећа је догоревала, и пламен је већ захватио хартију у чираку. Лекарски помоћник стави поред себе револвер и шибице и угаси свећу. Кандило је јако треперило, да су од тога болеле очи, и мрље светлости су скакутале по таваници, по поду, по орману, а усред њих привиђала се Љупка, снажна, прсата: час се вртла као чигра, час је исцрпена игром и тешко дише... „Ах, када би Мерика однели нечастиви!" мислио је. Кандило је последњи пут затреперило, запуцкетало и угасило се. Неко је, вероватно Мерик, ушао у собу и сео на клупу. Он је повукао дим из луле и за тренутак осветлио се његав мрки образ са црним младежом. Одвратни дувански дим загребао је у грлу лекарског помоћника. — Што имаш гадан дуван, проклет био — рече лекарски помоћник. — Чак ми је и мука. — Ја мешам дуван са овсеним цветом — одговори Мерик поћутавши. — Прсима је лакше. Он је попушио, пљуцкао неко време и опет изишао. Прошло је око пола часа, и у предсобљу је одједном синула светлост; појавио се Мерик у кожуху са капом, и затим Љупка са свећом у рукама. — Остани, Мерик — рече Љупка молећивим гласом. — Не, Љубо! Не задржавај ме! — Чуј ме, Мерик — рече Љупка, и глас јој постаде нежан и мек. — Ја знам, ти ћеш пронаћи код Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 102



маме новац, убићеш и њу и мене, и поћи у Кубан да волиш друге девојке, али бог с тобом. Ја те само једном молим, остани, срце! — Не, хоћу да скитам... — рече Мерик, опасујући се. — Немаш на чему ни да скиташ ... Па пешке си дошао, на чему ћеш одјахати? Мерик се наже ка Љупки и шану јој нешто на уво; она потледа у врата и насмеја се кроз сузе. — А он спава, надувени ђаво ... — рече она. Мерик је загрли, снажио пољуби и изиђе. Лекарски помоћник гурну реводавр у џеп, брзо скочи и потрча за шим. — С пута! — рече он Љупки, која је у предсобљу брзо резом затворила врата и зауставила се на прагу. — Пусти ме, што си стала? — Шта ћеш тамо? — Да погледам коња. Љупка га погледа одоздо нагоре лукаво и нежно. — Што би њега гледао? Погледај мене... — рече она, потом се нагну, дотаче прстом златни кључић, који је висио на ланчићу. — Пусти ме, иначе ће он отићи на моме коњу! — рече лекарски помоћник. — Пусти, ђаволе! — викну он и ударивши је гневно по рамену, иза све снаге навали се грудима да је одгурне од врата, али она се јако грчевито ухватила за резу и била као од гвожђа. — Пусти! — викну он на измаку снаге. — Кажем ти, одмаглиће! — Зар он? Неће. Тешко дишући и гладећи раме које је болело, она опет погледа у њега одоздо нагоре, поцрвене и насмеја се. — Не одлази, срце... — рече. — Досадно ми је самој. Лекарски помоћнмк је погледа у очи, замисли се и загрли је, а ока се није опирала. — Но, не играј се, пусти ме — заамоли он. Она је ћутала. — А ја сам чуо — рече он — како си сад говорила Мерику да њега волиш. — Ко би знао... Кога ја волим, то зна само моја глава. Она опет дотаче прстом кључић и рече тихо: — Дај ми то ... Лекарски помоћник откачи кључић и даде јој га. Она одједном истеже врат, ослушну и уозбиљи се, и њен изглед учини се лекарском помоћнику хладан и лукав; он се сети коња, и већ је лако уклони и истрча у двориште. У шупи је равномерно и лењо пред сан гроктала овиња и крава ударала репом... Лекарски помоћник упали шибицу и виде и свињу, и краву, и псе, који су са ових страна навалили к њему на светлост, али од коња ни беше ни трага. Вичући и машући рукама на псе, спотичући се о сметове и пропадајући у снег, он отрча кроз капију и стаде да загледа у таму. Напрезао је поглед и видео само, како пада снег и како се снежне пахуљице јасно скупљају у разне облике: час се помоли из мрака бела насмејана њушка мртваца, час пројури бели коњ, а на њему амазонка у муслинској хаљини, час пролети над главом јато белих лабудова... Дрхтећи од љутње и хладноће, не знајући шта да ради, лекарски помоћник опали из револвера у вис и не погоди ниједног, затим јурну натраг у кућу. Кад је улазио у предсобље, јасно је чуо да је неко шмугнуо из собе и залупио вратима. У соби је било мрачно, лекарски помоћник гурну у врата: била су закључана; тада, палећи шибицу за шибицом, одјури натраг у предсобље, одатле у кухињу, из кухиње у малу собу, у којој су по свим зидовима висиле сукње и хаљине и мирисало на различак и мирођију, а у углу близу пећи стајала нечија постеља са читавим брдом јастука; ту је, вероватно, живела старица, Љупкина мајка; отуда је прешао у другу собу, исто тако малу, и ту угледа Љупку. Она је лежала на сандуку, покривена шареним јорганом, сашивеним од цицаних комадића и претварала се да спава. Над њеним узглављем горело је кандило. — Где је мој коњ? — строго упита лекарски помоћник. Љупка се не помаче. — Где је мој ноњ, тебе питам? — понови лекарски помоћник још строже и скиде са ње јорган. — Тебе питам, бештијо! — викну он. Она скочи, остаде на коленима и једном руком предржавајући кошуљу, а другом се трудећи да дохвати јорган, приљуби се уза зид... Посматрала је лекарскот помоћника са одвратношћу, са страхом, и њене очи, као у ухваћене звери, лукаво су пратиле и најмањи његов покрет. — Говори, где је коњ, или ћу убита бога у теби! — викну лекарски помоћник. — Одлази, нечисти! — рече она промуклим гласом. Лекарски помоћник је зграби за кошуљу близу врата и нагло повуче; и ту не издржа, већ из све снаге загрли девојку. А она, сикћући од беса, омаче се из његовог загрљаја и ослободивши једну руку — друга се заплела у поцепаној кошуљи — удари га песницом по темену. У глави му се замутило од бола, у ушима зазвонило и забубњало, он је устукнуо и у то време добио И други ударац али сад у слепоочницу. Посрћући и хватајући се за довратак да не би пао, он се увуче у собу где су биле његове ствари, и леже на клупу, затим, пошто је мало одлежао, извади из џепа кутију са шибицама и стаде да пали шибиду за шибицом, без икакве потребе: запали, дуне и баци под сто и тако, док оније потрошио све шибице. Међутим, иза прозора је ваздух почео да плави, зачули су се петли, а глава га је силно болела, и Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 103



тако бубњало у ушима као да Јергунов седи под железничким мостом и слуша како му изнад главе пролази воз. На једвите јаде навуче бунду и капу; седло и завежљај са купљеним стварима није нашао; торба је била празна: није узалгуд неко шмугнуо из собе када је он онда улазио из дворишта. Он узе из кухиње жарач, да би се одбранио од паса, и изиђе у двориште, оставивши врата широм отворена. Мећава се већ стишала и у дворишту је било мирно... Када је он изишао кроз капију, бело поље изгледало је мртво и ниједне птице није било на јутарњем небу. Са обе стране пута и далеко у даљини плавела се мала шума. Лекарски помоћник је кајпре почео да мисли о томе како ће га дочекати у болници и шта ће му рећи доктор; било је потребно обавезно мислити о томе и унапред припремити одговоре на питања, али те мисли су се расплињавале и удаљавале. Он је ишао и мислио само на Љупку, на сељаке са којима је провео ноћ: сећао се како се Љупка, ударивши га други пут, сагла до пода за покривачем и како је њена расплетена кика пала на под. Њему се мутило у глави и он је мислио: шта ће на овом свету лекари, лекарски помоћници, трговци, писари, сељаци, а не једноставно слободни људи? Па постоје слободне птице, слободне звери, слободни Мерик, и они се никога не боје, нико им није потребан! И ко је то измислио, ко је казао да ујутру мора да се устане, да се у подне руча, да се легне увече, да је доктор старији од лекарског помоћника, да треба живети у соби и да се може волети само сопствена жена? Зашто не би било обрнуто: ручати ноћу, а спавати дању? Ах, он би да скочи на коња не питајући чији је, да се утркује са ветром по пољима, шумама и јаругама, да љуби девојке, да исмева све људе... Лекарски помоћник баци жарач у снег, прислони чело на бело, хладно стабло брезе и замисли се, а његов сиви, једнолични живот, његова плата, подређеност, апотека, стална брига око теглица и фластера чинили су му се за презирање, одвратни. — Ко каже да је грех живети раскалашно? — питао се он са срџбом. — А ето они који то говоре, никада нису живели на слободи, као Мерик и Калашников, и нису волели Љупку; они су целог свог живота просили, живели без икаквог задовољства и волели само своје жене сличне жабама. И у себи је тако мислио да ако још до сада није постао лопов, варалица или чак разбајник, то је само зато што није умео или није наишао на згодну прилику. Прошло је око годину и по. Некако у пролеће, после Ускрса, лекарски помоћник, одавно већ отпуштен из болнице, ходајући без службе, касно увече је изишао из крчме у Рјепину и пошао полако без икаквог циља. Изашао је у поље. Тамо је мирисало на пролеће и дувао благи, топли ветрић. Тиха звездана ноћ гледала је с неба на земљу. Боже мој, како је дубоко и како се неизмерно широко распрострло над светом! Лепо је саздан овај свет, само зашто и из какве потребе, мислио је лекарски помоћник, људи деле једни друге на трезне и пијане, намештенике и отпуштене и сл.? Зашто трезан и сит мирно спава у својој кући, а пијан и гладан мора да лута по пољу, не знајући за уточиште? Зашто онај ко није у служби и не прима плату, мора непрестано да буде гладан, го и бос? Ко је то измислио? Зашто птице и шумске животиње не раде и не примају плату, а живе за своје задовољство? У даљини на небу, разастртом над хоризонтом, треперио је лепи пурпурни одсјај. Лекарски помоћник је стајао дуго и гледао у њега и стално мислио: зашто би, ако је он јуче однео туђи самовар и проћердао га у крчми, то био грех? Зашто? Поред њега прошла су двоја кола: у једним је спавала жена, у другим је седео гологлав старац... — Деда, где то гори? — запита лекарски помоћник. — Механа Андреја Чирикова... — одговори старац. И сетио се лекарски помоћник онога што му се догодило пре непуних годмну и по, у зиму, у тој истој механи, и како се хвалисао Мерик; замишљао је како горе заклане старица и Љупка и позавидео је Мерику. И када је ишао опет у крчму, гледајући у куће богатих крчмара, трговаца стоком и ковача, помишљао је: добро би било ушуњати се ноћу код неког богатијег.

ГУСЕВ (11) Већ се смркло, скоро ће ноћ. Гусев, редов на неoграничеnом одсуству, придиже се у постељи и рече полугласно: — Чуј, Павле Иваничу! Мени је један војкик у Сучану испричао: њихов брод је на путу налетео на рибетину и провалио своје дно. Човек неодређене професије, коме се он обраћа и кога сви у болници на лађи зову Павле Иванич, ћути као да не чује. И опет настаје тошина... Ветар удара по једрима, лупка елиса, таласи запљускују, шкрипе болнички кревети, али је на све то уво већ навикло, па се чини да све унаоколо спава и ћути. Досадно је. Сва три болесника — два војника и један морнар — који су се целог дана картали, већ спавају и бунцају. Лађа, по свој прилици, почиње да се љуља. Постеља испод Гусева час се полако диже, час спушта, као да уздише — и то једаред, па друти, па трећи пут... Нешто је лупнуло о под и звекнуло: биће да је пала плехана чаша. — А ветар као да се с ланца отргао... — каже Гусев, ослушкујући. У тај мах Павле Иванич се накашља и рече љутито: Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 104



— Час је код тебе лађа налетела на рибу, час се ветар отргао с ланца ... Зар је ветар зверка, па да се отргае с ланца? — Па тако кажу православни. — И ти православни су исте такве незналице као и ти што си... Килико ли само будалаштина кажу! Треба имати своју главу на раменима, па мислити. Ти си неразуман човек. Павле Иванич пати од морске болести. Кад се лађа љуља, он се обично љути и раздражује због најмање ситнице. А нема нимало разлога, по мишљењу Гусеова, да се љути. Шта има ту необично или замршено, рецимо, код рибе или ветра, који се отргне с ланца? Претпоставимо да је риба велика као брдо и да су јој леђа тврда као у јесетре; претпоставимо, даље, да се тамо где је крај света, налазе дебели камени зидови и да су за њих везани ланцима зли ветрови... Кад већ они нису покидали те ланце, зашто би онда беснели по целом мору као ошамућени и кидисали као пси? Ако их не везују ланцима, онда где су кад је тихо. Гусев дуго размишља о рибама, великим као брдо и о дебелим, зарђалим ланцима, па му после и то дојади, и он почиње да мисли на завичај, куда се сад враћа после пет година службе на Далеком истоку. Чинило му се да је пред њим велико језеро покривено снегом ... На једној страни језера налази се фабрика порцулана, са зградама црвене боје, великим димњаком и облацима црног дима; на другој страни је село... Из дворишта, петог по реду од краја, излази на саоницама његов брат Алексеј; иза њега седе његов синчић Вањка, у високим сукненим чизмама, и девојчица Акуљка, такође у чизмама. Алексеј је мало напит, Вањка се смеје, а у Акуљке се лице не види — сва се умотала. „У зао час, још ће ми се деца смрзнути" ... мисли Гусев. — Учини, Господе — шапуће он — да буду паметна, да поштују родитеље и да се не праве мудрији од оца и мајке ... — Овде су потребна нова пенџета — бунца крупним гласом болесни морнар. — Да, да! Ток мисли Гусева прекида се, и наједном, без икакве везе, место језера појављује се велика глава бика без очију, док коњ и саонице више не иду, већ се окрећу у црном диму. Али он је сав радостан што је видео своје. Од радасти му престаје дах, подилазе га жмарци, а прсти дрхте. — Даде Господ да се видимо — бунца он, али одмах отвара очи и тражи у мраку воду. Он попи воду и леже, и опет се појављују саонице, затим глава бика без очију, дим, облаци... И све тако до сванућа.

II У помрчини се с почетка појављује округла плава мрља — то је округли прозорчић; затим полако Гусев почиње да распознаје свога суседа по постељи, Павла Иванича. Тај спава у седећем ставу, јер се у лежећем гуши. Лице му је сиво, нос дугачак, шиљат, а очи огромне због тога што је јако ослабио; слепе очи су му упале, брада је ретка, коса на глави дугачка... Кад га гледаш у лице, никад нећеш погодити коме сталежу припада: да ли је господин, трговац или сељак? Ако судиш по изразу лица и дугачкој коси, могао би да буде испосник, манастирски искушеник, а кад слушаш његове речи — излази као да није калуђер. Због кашља, запаре и своје болести он је малаксао, тешко дише и једва мрда исушеним уснама. Опазивши да га Гусев посматра, он се окреће према њему и вели: — Почињем да схватам ... Да ... Сад све одлично разумем. — Шта то разумете, Павле Иваничу? — Ево шта... Мени је стално изгледало чудновато, како то да се ви, тако тешки болесници, уместо да вас оставе на миру, нађете одједном на броду где је запара, врућина и где се љуљате, једном речју, где вам свуда прети смрт, а сад ми је све јасно... Дабоме ... Ваши лекари бацили су вас на лађу само да вас се отресу. Досадило им да се гњаве с вама, са стоком... једном. Од вас не добијају никакву награду, само се муче с вама па им и полагање рачуна кварите својом смрћу, дабоме да сте стока! А није тешко да вас скину с врата ... За то је потребно само да немају, пре свега, савести и самилости, а затим да преваре заповедника лађе. О првом услову можемо и да не говоримо, ми смо у том погледу мајстори, а што се тиче друтог, и ту се увек успева, ако имаш извесне рутине. У гомили од четири стотине здравих војника и морнара, пет болесника не боду очи; е, па дотерали су вас онда на брод, помешали оа здравим, на брзу руку пребројали и у гунгули нису ништа рђаво приметили и тек кад је лађа кренула, опазили су: на палуби се ваљају паралитичари и туберкулозни у последњем стадијуму ... Гусев не схвата Павла Иванича; мислећи да му овај нешто пребацује, он каже у своју одбрану: — Лежао сам на палуби, јер сам малаксао; кад су нас преносили са шлепа на брод, ја сам јако назебао. — Грозно нешто! — наставља Павле Иванич. — Пре свега, они и сами одлично знају да ви нећете издржате тако далек пут, а ипак вас трпају овамо! Е, до Индијског океана, рецимо, ви ћете стићи, али шта ће бити даље? Страшно је и помислити!... И то вам је награда за верну, беспрескорну службу! Павле Иванич гледа јетко, мршти се од гађења и каже тешко дишући: — Ето кога би требало преко новива распалити тако да му се смрачи пред очима! Два болесна војника и морнар пробудили су се и већ се картају. Морнар је у постељи у полулежећем ставу, а војници седе поред њега на поду разузурени. Једном војнику десна рука је повезана, и на шаци је завој као читава шубара, тако да карте држи под десним пазухом или другом руком савијеном у лакту, а баца их левом. Лађа се јако љуља. Не може човек просто ни да устане, ни да се напије чаја, ни да узме лек. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 105



— Ти си служио као посилни? — пита Павле Иванич Гусева. — Тако је, као посилни. — Боже мој, боже мој! — каже Павле Иванич и тужно врти главом. — Отргнути човека из свог завичаја, вући га петнаест хиљада километара, затим га натерати у туберкулозу и... а зашто све то, питам вас ја? Зато да се од њега направи посилни за неког капетана Капејкина или морнаричког потпоручника Рупчагина. То ни најмање није логично! — То није тежак пасао, Павле Иваничу. Устанеш изјутра, очистиш обућу, приставиш самовар, спремиш собе, па онда и немаш више шта да радиш. Поручник поваздан црта планове, а ти, ако ти је воља, моли се богу, ако хоћеш, читај књите, или иди у шетњу. Дај боже да свако тако живи! — Дабоме да је то лепо! Поручник црта планове, а тако по цео дан седаш у кујни и тугујеш за завичајем ... Планови ... Није ствар у плановима, него у животу човечјем! Живот се не враћа, треба га штедети. — Оно, дабоме, Павле Иваничу, рђав човек нигде нема мира, ни код куће, ни у служби, али ако живиш уредно и будеш послушан, онда коме ће пасти на ум да те дира? Образована господа то схватају... За пет година службовања ниједном нисам био у затвору, а тукли су ме, ако се добро сећам, свега једанпут ... — Због чета? — Због туче. Тешка ми је рука, Павле Иваничу. Дођоше нам у двориште четири Кинеза; да ли су дрва преносили или нешто друго, не сећам се. Е, било ми је досадно, па сам их, овај, прописно измесио, једном од тих анатема је чак и крв пошла на нос... Кад је поручник угледао то кроз прозор, наљути се, па ми тресну шамарчину... — Глуп си и беда од човека ... — шапуће Павле Иванич. — Баш ништа не разумеш. Он је сасвим малаксао од љуљања на броду и затвори очи; глава му се час заваљује уназад, час се спушта на груди. Неколико пута већ покуша да легне, али ништа не испада: смета му гушење. — А зашто си премлатио она четири Кинеза? пита он мало затим. — Ни за шта. Ушли у двориинте и ја их истукох. И опет наста тшиниа... Картароши се коцкају једно два сата, страсно и псујући, али их најзад замори љуљање брода, па остављају карте и лежу. И опет је Гусеву пред очима велико језеро, фабрика, село.. . Опет се крећу саонице, опет се смеје Вањка, а глупача-Акуљка раскопчала бунду и испружила ноге: гледајте, вели, добри људи, нису моје чизме налик на Вањкине, него нове. — Шеста је година почела, а памети ни за драм! — бунца Гусев. — Уместо да диже ноге увис, боље би било да ислуженом војнику донесе воде да се напије. Бакшиш би добила. Ено гле, Андрон, са каписларом о рамену носи убијеног зеца, а иза њега иде сасвим оронуо Чивутин Исајчик па нуди да му уместо зеца да парче сапуна; ено и црне краве у трему, ено и Домне где шије кошуљу и плаче због нечега, па поново глава бика без очију и црни дим ... Горе неко јако викну, потрча неколико морнара; изгледа да су по палуби вукли нешто гломазно или да је нешто треснуло. Опет потрчаше... Да није нека несрећа? Гусев диже главу, ослушкује и види: два војника и морнар опет се картају; Павле Иванич седи и мљацка уснама. Запара је, не може да се дише, жеђ мори, а вода је врућа, одвратна . Љуљање се једнако наставља. Изненада војнику-коцкару деси се нешто необично... За херчеве каже да су каро, брка рачун и испушта карте, затим се смешка некако уплашено и блесаво и гледа унаоколо у све нас. — Сад ћу ја, браћо ... — вели он и леже на под. Сви су у недоумици. Зову га, али он се не одзива. — Степане, није ти добро, а? — пита онај други војник са умотаном руком. — Хоћеш да ти позовем попа? Је ли? — Пиј воде, Степане... — каже морнар. — Ево ти, прико, мало воде! Пиј! — Што га по лабрњи удараш том чашом — љути се Гусев. — Зар не видиш, будало једна? — Шта? — Како шта? — обрецну се Гусев. — Ни даха нема више, умро човек! Ето ти — шта! Ала је глуп овај свет, Господе боже мој!

III Љуљање је престало, па се Павле Иванич развесели. Он се више не љути. На лицу му се огледају охолост, инат и иронија. Као да је хтео да каже: „Ето, сад ћу да вам испричам такву бургију да ћете сви попуцати од смеха." Округли прозорчић је отворен, и на Павла Иванича пирка благи ветрић. Чују се гласови и пљескање весала по води ... Испод самог прозорчета неко завија танким, ружним гласићем — биће да неки Кинез певуцка. — Да, ево нас и у луци — каже Павле Иванич, смешкајући се. — Још свега месец дана па смо у Русији. Дабоме, уважена господо војничине! Стићи ћу у Одесу, а оданде право у Харков. У Харкову имам једног пријатеља књижевника. Отићи ћу к њему и казаћу: ама, остави се, брајко, за извесно време вулгарних мотива о женским љубавним подвизима и о лепотама природе, него се ти баци на изобличавање двоногих гадова ... Ето ти мотива ... За тренутак он се нешто замисли па рече: — Гусеве, а знаш ли како сам их преварио? Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 106



— Кога то, Павле Иваничу? — Па ове исте ... Разумеш, овде на лађи постоји само прва и трећа -класа, при чему у трећој могу путовати само гејаци, то јест дрипци. Али ако си у грађанском оделу или, бар, ако колико-толико личип на господина или на газду, онда, изволте у прву класу. Пукни, али вади пет стотина рубаља. А зашто сте, питам вас, увели такав пропис? Можда сте хтели тиме подићи ауторитет руске интелигенције? „Ни најмање. Не пуштамо вас просто зато што трећом класом не могу путовати пристојни људи: сувише је тамо гадно и ружно." Је л'? Хвала вам, што се тако бринете о пристојним људима. Али, у сваком случају, било да је тамо ружно или лепо, тек ја пет стотина рубаља немам. Ја онисам опљачкао државу, нити експлоатисао урођенике, шверцом се нисам бавио, нити сам неког на мртво име испребијао, па онда и сами помислите: да ли имам права да се угурам у прву класу па још и да убрајам себе у руску интелигенцију? Али за њих логика ништа не вреди... Морао сам да се послужим преваром. Навукао сам гуњ и високе чизме, направио се као дрипац кад се нароља, па хајд на благајну: „Да ми дате, ваше благородслтво, једну карту за ..." — А ви, из кога сте сталежа? — упита га морнар. — Из »свештаничког. Мој је отац био поштен поп. Увек је кресао великашима овога света истину у очи, па је због тога много патио. Павле Иванич се умори од причања и загрцну, али ипак настави: — Па и ја увек крешем истину у очи... Ничега и никога (се не плашмм. У томе погледу између мене и вас има велике разлике. Ви сте људи прости, непросвећени, затуцани, ништа не видите, а што видите — не разумете. Вама се каже да ветар кида ланце, да сте стока, Печенези, и ви томе верујете; вас туку по глави, а ви љубите руке; опљачка вас нека животиња у медвеђој бунди, па вам онда баца у лице петнаестак копејки као напојницу, а ви: „Дајте, господине, ручицу." Пропалице сте, бедни људи ... Ја сам нешто сасвим друго. Живим свесно, све видим као што види орао или кобац кад лебди изнад земље, и све разумем. Видим ли насиље, буним се, видим ли фарисеја и лицемера, протестујем, гледам ли свињу која ликује, опет се буним. Ја се не дам, и никаква шпанска инквизиција не може ме натерати да ћутим. Дабоме... Ишчупаш ли ми језик, ја ћу протестосвати гестом, зазидаш ли ме у подруму, ја ћу се и тамо дерати тако да ће се на читаву врсту чути, или ћу себе уморити глађу да би они на својој прљавој души имали још један терет више, убијеш ли ме, појављиваћу се као авет. Сви моји познаници кажу ми: „Ала, што сте ви несносан човек, Павле Иваничу!" А ја, баш се поносим што сам такав. Службовао сам на Далеком истоку три године, а сећаће ме се тамо сто година: са свима сам се посвађао. Пријатељи ми пишу из Русије: „Немој долазити." А ја ћу, ето, заинат да одем ... Дабоме ... Ето, то ти је живот, како га ја схватам. Ето, то се може назвати животом. Гусев не слуша и гледа кроз прозорче. На прозирној, нежно-тиркизној води, сав обасут сјајним, врелим сунцем, љуља се чамац. У њему стоје голи Кинези, дижу увис кавезе са канаринкама и вичу — Пева! Пева! С овим чамцем судари се други, прође брзи омањи брод. Па још и један чамац: у њему седи дебели Кинез и једе пиринач штапићима. Немарно се њиха вода, сањиво круже бели галеби изнад ње. „Добро би било овог дебељка млатнути по тинтари" ... мисли Гусев, посматрајући дебелог Кинеза и зевајући. Он дремуцка и њему се чини да се и цела природа успавала. Брзо пролази време. Неприметно пролази дан, неприметно пада сутон... Лађа не стоји више, већ иде некуд даље ...

IV Прођоше два дана. Павле Иванич већ не седи, него лежи; очи су му затворене, а нос као да се зашиљио. — Павле Иваничу! — зове га Гусев. — Ој, Павле Иваничу! Павле Иванич отвара очи и мљацка уснама. — Да вам није рђаво? — Ништа, ништа... — одговара Павле Иванич тешко дишући; — није ми ништа, чак, напротив, боље ми је. Ето, ја могу већ и да лежим... Лакше ми је... — Хвала богу, Павле Иваничу! — Кад поредим себе с вама, жао ми вас је... јадниче један. Плућа су ми здрава, а кашаљ је због стомака... Ја могу издржати и у паклу, а не само пут по Црвеном мору. Сем тага, гледам критички и на своју болест и на лекарије. А ви... ви сте људи прости ... Тешко вам је, веома, веома тешко! Љуљања више нема, тихо је, али је зато запарно и вруће као у амаму; не само да је тешко говорити већ је, чак, тешко и слушати. Гусев је загрлио колена, ставио на њих главу и мислио на завичај. Боже мој, како је слатко сањати о снегу и хладноћи на овој запари! Возиш се саоницама; наједном се коњи уплаше нечега и појуре... Не разазнајући где је пут, а где су јендеци и јаруге, лете они као помахнитали кроз цело село, преко језера, поред фабрике, затим преко поља ... „Држ!" - вичу из свег грла фабрички радници и пролазници. -„Држ!" Али зашто их заустављати. Нека оштар, хладан ветар шиба лице и гризе руке, нека грудве снега, бацане копитима, падају на качкет, за врат иза оковратника, на груди, нека шкрипе саоници на санкама и нека се кидају штранге и ждрепчаници, нека их ђаво носи! А како је тек слатко кад се санке преврну и човек, одбачен, лети на смет, лицем право у снег, а после се диже сав бео, са леденим лушама на брковима, без капе, без рукавица, појас се одрешио... Смеју се људи а пси лају ... Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 107



Павле Иванич зури на једно око, гледа Гусева, па тихо пита: — Гусеве, је ли твој командир крао? — А ко га зна, Павле Иваничу! Ми не знамо. То до нас и не допре. А затим доста дуго прође у ћутању. Гусев размишља, бунца и сваки час пије воду; тешко му је да говори, па чак и да слуша, и страх га је да неко не започне с њим разговор. Пролази тако један сат, други, па трећи, спушта се вече, затим пада ноћ, али он то не примећује, стално седи и размишља о мразу. Чује се као да је неко ушао у болерничку кабину, разлежу се гласови, али не прође ни пет минута, и све се стиша. — Бог да му душу прости и мир праху његовом — каже војник са умотаном руком. — Досадан је био човек. — Шта? — пита Гусев. — Ко? — Умро је. Тек што су га однели горе. — Е, шта можемо — мрмља Гусев, зевајући. — Бог да му душу прости. — Шта мислиш Гусеве? — пита после извесног ћутања војник са увијеном руком. — Хоће ли ући у царство небеско или неће? — О коме ти то? — Па о Павлу Иваничу. — Ући ће... дуго се мучио. — Сем тога, он је из свештеничког сталежа, а у попова је велика родбина. Измолиће. Бојник са завојем седе на Гусевљев кревет и рече полугласно: — И ти, Гусеве, нећеш дуго на овом свету. Нећеш ни стићи до Русије. — А зар је лекар или лекарски помоћиик тако нешто рекао? — Није баш да је казао, али се види... Лако је познати човека који је на самрти. Не једеш, не пијеш, осушио си се, страшно је да те човек погледа. Једном речју — туберкулоза. Кажем ти то не да те узнемирим, него за каваки случај, ако би хтео да се причестиш и миропомажеш. А ако имаш пара, онда их дај на чување најстаријем официру. — Још се нисам јавио кући... — уздахну Гусев. — Умрећу, а они неће ни знати. — Сазнаће — каже крупним гласом болесни морнар. — Ако умреш, овде ће то забележити у бродској књизи, па ће у Одеси дати извод команданту војног округа, који ће га послати у село или где треба. Гусева хвата језа од ових речи и нека нејасна жеља почиње да га тишти. Ако пије воду — није то оно; ако се покрене према округлом прозорчету да удахне врео, влажан ваздух — опет није то оно; почиње да мисли на завичај, на хладноћу — ни то није ... Најзад, њему се учини да ће се сигурно угушити ако остане у болиици још само тренутак. — Тешко ми је, браћо ... — каже он. — Идем ја горе. Одведите ме горе, ако бога знате. — Добро — пристаје војник са завојем. — Пошто нећеш моћи да идеш сам, ја ћу те тамо однети. Ухвати ме за врат. Гусев грли војника око врата, а овај га хвата здравом руком и носи горе. На палуби, где се ко затекао, спавају војиици и морнари, који иду кући на неограничено одсуство; њих је тако много да је тешко пробити се. — Стани на под — каже тихо војник са завојем. — Иди за мном полако, држи се за моју кошуљу... Мрак је. Нема светиљки ни на палуби, ни на катаркама, нити ма где на мору. На самом кљуну лађе стоји непомично, као кип, стражар, али и он као да спава. Изгледа да је лађа препуштена својој судбини, па иде куд хоће. — У море ће сад да баце Павла Иванича... — каже војник са завојем. — У џак па у воду. — Па да, такав је већ ред. — У завичају, у земљи, било би боље почивати. Бар ће ти мајка доћи да се исплаче на гробу. — Зна се. Осећа се задах ђубрета и сена. Погнутих глава стоје волови крај ограде. Један, два, три... осам грла! А ето и малог коњића. Гусев пружа руку да га помилује, али он махну главом, искези зубе и хоће да та уједе за рукав. — Проклет да си ... — љути се Гусев. Обојица, он и војник, полако се пробијају према кљуну, затим се заустављају крај ограде и ћутке гледају доле, у море. Горе је високо небо, сјајне звезде, мир и тишина — баш као и код куће на селу, доле пак — мрак и хаос. Не зна се зашто хуче огромни таласи. Ма који талас погледали, сваки од њих тежи да надвиси друге, да их притисне и наткрили; на ове опет, блескајући својом белом гривом, са хуком налеће трећи, исто тако свиреп и бесомучан. Море нема ни разумевања ни сажаљења. Да је брод мањи и да није направљен од најчвршћег гвожђа, таласи би та скрхали без икаквог сажаљења и прогутали би све путашке, без обзира на праведне и грешне. И брод исто тако изгледа некако чудновато и свирепо. Ова носата аждаја хрли напред и на свом путу сече милионе таласа; за њу не постоји ни мрак, ни ветар, ни прстстор, ни усамљеност, она се не боји ничега, а кад би и океан имао своје поданике, аждаја би и њих прогутала, без обзира на то да ли су и они праведни или грешни. — Где смо ми сада? — пита Гусев. — Не знам. Биће да смо на океану. Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 108



— Види ли се копно? ... — Какво копно! Кажу да ћемо га угледати тек за недељу дана. Оба војника посматрају беличасту пену која светлуца као фосфор, ћуте и размишљају. Гусев први прекида ћутање: — Ништа ту није тако страшно — каже он. — Само те мало хвата језа, као да седиш усред мрачне шуме, а кад би, рецимо, спустили сада чамац у воду, па би официр наредио да седиш да ловиш рибу у мору негде на сто километара одавде, пошао бих. Или кад би, рецимо, неки православац пао сада у воду, и ја бих за њим скочио у море. Немца или Кинеза не бих спасавао, али православца — бих. — А хвата ли те страх од смрти? — Дабоме. Жао ми је куће. Брат мој, што је код куће, да знаш, није озбиљан: пијанац је, жену своју безразложно туче, према родитељима нема поштовања. Без мене ће све пропасти, те ће се још и мој отац и старка наћи на улици. Ама, брајко, нешто ме ноге не држе, па и запара је овде страшна ... Хајдемо на спавање.

V Гусев се враћа у амбуланту и леже у кревет. Као и раније мучи га нека неодређена жеља, па ни сам не зна шта му треба. У грудима га стеже, у глави бубња, уста су се тако осушила да је тешко мрднути језиком. Он дрема и бунца, и најзад измучен сабластима, кашљем и запаром, пред зору тврдо заспа. Сања он да у касарни тек што су извадили хлеб из пећи, а он се завукао у пећ, па се пари и удара брезовим метлицама ... Спава он тако два дана, а трећег у подне долазе одозго два морнара и износе га из амбуланте. Њега ушивају у платно и да би постао тежи, стављају с њим још и две гвоздене решетке из пећи. Ушивен у платно он личи на мркву или на репу: код главе је широко, а код ногу уско ... Пред залазак сунца износе га на палубу и стављају на даску; један крај даске наслања се на ограду лађе, други на сандук, стављен на столичицу. Наоколо стоје војници на неограничаном одсуству и особље команде брода, сви гологлави. — Благословен Бог наш — почиње свештеник, — всегда, ниње и присно и во вјеки вјеков! — Аммн! — певају три морнара. Војници на неограниченом одсуству и посада брода крсте се и гледају у страну на таласе. Некако је необично што је човек ушиван у платно и сад ће полетети међу таласе. Зар се то може свакоме догодити? Свештеник баца на Гусева мало земље и клања се. Певају „вјечнаја памјат". Дежурни подиже један крај даске, Гусев клизи са ње, лети стрмотлавце, затим се преврће у ваздуху и — бућ! Пена га покрива и за тренутак изгледа да је сав умотан у чипке, али прође тај тренутак и већ ишчезава у таласима. Он брзо иде на дно. Да ли ће допрети? До дна, кажу, има четири врсте. Пошто је прошао једно осам до десет метара, он почиње да иде све лакше и лакше, равномерно се љуља, као да се снебива, и занесен струјом иде већ брже у страну него ли дну. Али, ето, сусреће он на своме путу јато рибица, које се зову пилоти. Угледавши мрк предмет, рибице стају као укопане, и наједном све се окрену натраг и изгубе. Не прође ни тренутак, а већ оне брзо, као стреле, лете према Гусеву и почињу у цик-цак да промичу око њега у води ... Мало затим показује се друго мрко тело. То је ајкула. Достојанствено и немарно, као да не примећује Гусева, она рони под њега, и он јој клизи по леђима, а затим ајкула леже потрбушке, брчка се у топлој, бистрој води и полако отвара чељусти са два реда зуба. Пилоти су усхићени; они стоје и гледају шта ће бити даље. Праћнувши се мало телом, ајкула као нехатно подвлачи испод њега чељусти, опрезно га додирује зубима и платно се цепа по свој дужини тела, од главе до пете; једна гвоздена решетка испада, па поплашивши пилоте и закачивши ајкулу за бок, брзо иде према дну. А у исто време горе, тамо где залази сунце, скупљају се облаци: један од њих је налик на тријумфални лук, други на лава, трећи на маказе... Иза облака излази широки зеленкасти зрак и пружа се до саме средине неба; мало затим до њега леже плавичасти, до овога златасти, даље ружичасти ... Небо добија нежноплаву боју. Посматрајући ово дивно, чаробно небо, океан се с почетка почиње мрштити, али ускоро и сам добија боју пуну нежности, радости, задовољства, тако да је то људским језиком тешко исказати.

ВЕТРОПИР (12) На свадби код Олге Ивановне беху сви њени пријатељи и добри познаници. — Погледајте га: зар не, има у њему нечега? — говорила би она својим пријатељима машући главом на мужа и као желећи да објасни зашто се удала за једноставног, најобичнијег и сасвим неугледног човека, Њен муж, Осип Степанич Димов, био је лекар и имао је чин титуларног саветника.18 Радио је у двема болницама: у једној као хонорарни интернист, а у другој као лекар просектуре. Свакога дана од девет часова ујутру до подне примао је болеснике и радио у своме павиљону, а после подне одлазио би коњским 18

У царској Русмји: чиновник девете класе. — (Прим. прев.).



страна 109



трајмвајем у другу болницу, где је секцирао умрле болеснике. Његова приватна пракса била је незнатна, око пет стотина рубаља годишње. То је све. Зар би још нешто могло да се каже о њему? Међутим, Олга Ивановна и њени пријатељи и добри познаници нису били сасвим обични људи. Сваки од њих се нечим одликовао и помало истицао, стекао већ име и сматрао се за величину, или ако и није био баш величина, онда је уливао сјајне наде. Глумац драмског позоришта, крупан човек, одавно признати таленат, елегантан, паметан и огроман, и одличан интерпретатор текстова, учио је Олгу Ивановну уметничком читању; оперски певач, добродушни дебељко, уздишући уверавао је Олгу Ивановну да она упропашћује себе; кад се не би лењила и кад би се савладала, онда би постала изванредна певачица; затим, неколико сликара, којима на челу беше жанрист, анималист и пејзажист Рјабовски, веома леп плавокоси млади човек око двадесет пет година, који је имао успеха на изложбама и који је продао своју последњу слику за пет стотина рубаља; он је поправљао Олги Ивановној њене етиде и говорио да ће од ње можда нешто испасти; онда виолончелист, чији је инструмент јецао и који је отворено признавао да од свих његових познаница само Олга Иваиовна уме да га прати; па књижевник, млад, али већ познат, који је писао романе, драме и приповетке; онда, ко још? Па, и Василиј Васиљевич, господин, спахија, дилетант-илустратор и вињетист, који одлично осећа стари руски стил, јуначку народну песму и еп; он на хартији, порцулану и земљаним тањирима, стварно беше изванредан. У том уметничком, слободном друштву које је судбина размазила, додуше деликатном и скромном, али таквом које се само за време болести сећало да постоје некакви лекари, и за које је име Димов звучало исто тако индиферентно као Сидоров или Тарасов — у том друштву Димов је изтледао туђ, сувишан и мали, мада је био висок растом и широких рамена. Чинило се да је на њему туђ фрак и да има брадицу трговачког помоћника. Уосталом, да је био писац или сликар, рекли би да својом брадицом подсећа на Золу. Глумац је говорио о Олги Ивановној да са њеном косом боје лана, у венчаници, врло много личи на витко стабло вишње кад је у пролеће све покривено нежним белим цветовима. — Не, чујте! — говорила му је Олга Ивановна хватајући га за руку. — Откуд то да се изненада догоди? Чујте, чујте само... Треба да знате, да је отац радио заједно са Димовим у једној болници. Кад се мој сироти отац разболео, онда је Димов читаве дане и ноћи дежурао крај његове постеље. Толико пожртвовање! Чујте, Рјабовски... И ви, књижевниче, слушајте, то је врло интересантно. Приђите ближе. Колико самопожртвовања, искренот учешћа! Ја такође нисам спавала ноћу и седела сам крај оца, и наједном — на здравље, победих доброг делију. Мој Димов ти се зацопа до ушију. Заиста, судбина бива тако чудновата. Е, после очеве смрти он је кат-кад долазио код мене, сретали смо се на улици и једне дивне вечери наједанпут — пуп! запроси ме ... као да ти се снег сручио на главу ... Ја сам сву ноћ преплакала, па се и сама лудо заљубих. И, ето, као што видите, постадох супруга. Зар не, у њему има нечега снажног, моћног, медвеђег? Сад је ?Бегово лице према нама окренуто само за три четвртине, рђаво осветљено, али кад се осврне, погледајте му чело. Рјабовски, шта ћете рећи о том челу? Димове, ми о теби говоримо! — довикну она мужу. — Дођи овамо. Пружи своју честиту руку Рјабовском ... Ето тако. Будите пријатељи. Димов, добродушно и наивно смешкајући се, пружи Рјабовскоад руку и рече: — Необично ми је пријатно. Са мном је свршио медицину и неки Рјабовски. Да вам није рођак?

II Олга Ивановна имала је двадесет две године, Димов тридесет једну. Они после свадбе отпочеше да живе изванредно. Олга Ивановна у салону украси све зидове својим и туђим етидама и урамљеним и неурамљеним, а око клавира и намештаја удеси диван кутак од кинеских амрелчића, сликарских ногара, шарених крпица, јатагана, малих биста, фотографија ... У трпезарији тапацирала је зидове обичним народским сликама, обесила опанчиће и српове, ставила у угао косу и грабуље, и испала је трпезарија у руском духу. У спаваћој соби, да би личило на пећину, тапацирала је плафон и зидове загаситом тканином, обесила изнед кревета венецијански фењер, а крај врата ставила фигуру наоружаног копљаника. И сви су налазили да је то код младог брачног пара веома пријатан кутак. Сваког дана, уставши из постеље око једанаест часова, Олга Ивановна би свирала на клавиру, или, пак, ако је било сунца, малала је нешто масним бојама. Затим би око једног сата одлазила код своје кројачице. Како су она и Димов имали врло мало новаца, једва да изађу на крај, а да би се често појављивала у новим хаљинама и запањивала својом тоалетом, она и њена кројачица морале су прибегавати лукавству. Врло често од старих префарбаних хаљина, од парчади тила који низашта нису, од чипака, сомота и свиле, испадала су просто чуда, нешто чаробно, не хаљине већ сан. Од кројачице, Олга Ивановна би обично одлазила некој познаници глумици, да дозна позоршине новости и узгред да поразговара о карти за премијеру или прославу. Од глумице требало је отићи у атеље сликара или на изложбу слика, затим некоме од славних личности — да их позове или да врати посету, или просто да праћаска. И свуда је дочекивана радосно и пријатељски, и уверавана да је лепа, љупка, необична ... Они које је она називала славним и великим људима примали су је као своју, као равну себи, и једногласно јој прорицаху да ће са њеним талентом, укусом и памећу, ако се не буде разбацивала на све стране, успети да постане нешто велико. Она је певала, свирала на клавиру, малала, моделирала, учествовала у дилетантскмм представама, али то све није било тек онако, већ с талентом; било да је правила фењере за илуминације, било да се одевала, везивала некоме машну — све је код ње испадало одвећ уметнички, грациозно и љупко. Али ни у чему се њена даровитост није огледала тано сјајно као у њеној способности да Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 110



се брзо упозна и да за кратко време склопи пријатељство са чувеним људима. Требало је да се неко прочује макар мало и да о њему почну говорити, одмах би се упознала с њим, истог дана би се спријатељила и пазвала би га у посету. Свако ново познанство било је за њу прави празник. Она је обожавала чувене људе, поносила се њима и сваке ноћи их сањала. Прижељкивала их је и никад није могла угасити своју жеђ. Стари су одлазили и заборављали се, долазили су на смену нови, али се и на њих брзо навикавала или разочаравала, и почињала би страсно тражити све новије велике људе, налазити их и опет тражити. Због чега све то? После четири часа она би ручавала код куће с мужем. Његова једноставност, здрави смисао и добродушност, доводили су је до ганућа и усхићења. Тад би обично брзо устајала, силовито грлила његову главу и обасипала је пољупцима. — Ти си, Димове, паметан, племенит човек — говорила би она — али ти имаш један врло велики недостатак. Тебе уошпте не интересује уметност. Ти негираш и музику и сликарство. — Ја их не разумем — говорио би он благо. — Ја сам се целог живота бавио само природним наукама и медицином, и нисам имао кад да се интересујем за уметност. — Али то је страшно, Димове! — Зашто? Твоји познаници не знају природне науке и медицину, па им ипак ти то не пребацујеш. Сваки има своје. Ја не разумем пејзаже и опере, али овако мислим: ако им неки паметни људи посвећују цео свој живот, а друти, опет, паметни људи плаћају за њих огромне новце, онда значи да су потребни. Ја не разумем, али не разумевати не значи одрицати. — Пружи, да ти стегнем твоју честиту руку! После ручка Олга Ивановна би посећивала познанике, затим ишла у позориште или на концерт и враћала се кући пасле поноћи. Тако сваки дан. Сваке среде код ње су биле седељке. На тим седељкама домаћица и гости нису се картали нити су плесали, већ се забављали разним уметкостима. Глумац драмског позоришта уметнички је читао текстове, певач би певао, сликари би малали у албумима, којих је код Олге Ивановне било сијасет, виолончелист је свирао, а и домаћица би такође малала, моделирала, певала и пратила на клавиру. За време пауза између читања, музике и певања, говорило се и дискутовало о књижевности, позоришту и сликарству. Дама није било, зато што је Олга Ивановна ове даме, сем глумица и своје кројачице, сматрала за досадне и просте. Ниједна седељка није пролазила а да домаћица није дрхтала на свако звонце изговарајући с победоносним изразом на лицу: „То је он!", падразумевајући под речју „он" неку нову позвану личност. Димов у салону није бивао, и нико се није ни сећао да он постоји. Али тачно у пола дванаест отворила би се врата која воде у трпезарију, појавњавао би се Димов са својим добродушним, благим осмехом и говорио трљајући руке: — Изволите, господо, на закуску. Сви би ушли у трпезарију и увек видели на столу једно исто: суд са остригама, комад шунке или телетине, сардине, сир, ајвар, печурке, вотку и две боце вина. — Драги мој метр-д'отел! — говорила би Олга Ивановна тапшући рукама од усхићења. — Ти си просто заносан! Господо, погледајте његово чело! Димове, окрени профил. Господо, погледајте: лице као у бенгалског тигра, а израз доброћудан и симпатичан као у јелена. Ух, драги мој! Гости би јели и, гледајући у Димова, размишљали: „Заиста, симпатичан млад човек", па би брзо заборављали на њега и настављали да опричају о позоришту, музици и сликарству. Млади супрузи били су срећни, и живот им је текао као по лоју. Уосталом, трећу недељу свога меденог месеца правели су не сасвим срећно, чак жалосно. Димов се инфицирао у болници од црвенрг ветра, провео у постељи шест дана и морао своју дивну црну косу да ошиша до главе. Олга Ивановна седела је крај њега и горко плакала, али, кад му би боље, она повеза белом марамом његову шишану главу и гледајући у њега поче малати бедуина. И обоје беху радосни. После три дана, чим он, оздравивши, поче опет да одлази у болницу, с њим се поново деси нова невоља. — Немам среће, мамице! — рече он једном за ручком. — Данас сам имао четири секцирања, и посекох се одједном на два прста. И тек код куће то приметих. Олга Ивановна се уплаши. Он се осмехну и рече да су то ситнице и да му се често дешава да при секцирању посече руке. — Занесем се, мамице, и постајем расејан. Олга Иваиовна је узнемирено очекивала инфекцију од леша и ноћу се молила боту, али све се добро свршило. И опет отпоче миран, срећан живот, без жалости и узнемирења. Стварност беше лепа, а њој на смену долазило је пролеће, које се већ осмехивало издалека и обећавало безброј радости. Срећи неће бити краја! У априлу, у мају и јуну, летњиковац је далеко ван града, шетње, етиде, пецање, славуји, а затим од јула до саме јесени излет уметника на Волгу и на томе излету, као обавезан члан societe-а19 узеће учешћа и Олга Ивановна. Она је већ сашила себи два путничка костима од ланеног платна, купила за пут боје, кичицу, платна и нову палету. Готово сваки дан ју је посећивао Рјабовски да води колико је напредовала у сликарству. Кад му је показала своје слике, он би завлачио руке дубоко у џепове, чврсто стезао усне, тешко дисао и говорио: — Тако ... Овај вам облачак дречи: он није осветљен вечерњим руменилом. Предњи део је некако збијен и нешто му, знате, недостаје.. . А колибицу вам је нешто притисло и она жалосно пишти. .. требало би онај угао мало тамније дати. А уопште, није неваљашно ... Ценим. 19

Друштво, кружок (франц.)



страна 111



И уколико је он неразумљивије говорио, утолико га је боље Олга Ивановна разумевала.

III На други дан Духова после ручка, Димов купи хладних јела и бомбона и крену к жени у летњиковац. Он се није видео с њом већ две недеље и јако се ње зажелео. Седећи у вагону и затим тражећи у великој шуми своју вилу, он је за све време осећао глад и умор и сањао о томе како ће комотно вечерати заједно са женом и затим лећи да спава, И беше му пријатно да гледа у свој омот, у коме су били спаковани ајвар, сир и моруна. Кад он пронађе своју вилу и познаде је, већ је сунце залазило. Старица-собарица рече да госпођа није код куће и да ће се, свакако, ускоро вратити. У вили, споља врло неугледној, са ниским таваницама, обложеким обичном писаћом хартијом и са неравним испуцаним подом, беше само три собе. У једној се налазио кревет, у другој на столицама и прозорима лежаху платна, кичице, масна хартија и мушки мантили и капе, а у трећој Димов затече некаква три непозната човека. Двојица беху црно-мањасти с брадама, а трећи сасвим обријан и дебео, по свој прилици — глумац. На столу је кључао самовар. — Шта желите? — упита глумац из баса, недружевно мерећи Димова. — Тражите Олгу Ивановну? Причекајте, одмах ће доћи. Димов седе и поче чекати. Један од црномањастих, сањиво и лењо загледајући у њега, нали себи чаја и упита: — Не желите ли, случајно? Димову се и пило и јело, али да не поквари апетит, он се одрече чаја. Убрзо се зачуше кораци и познати смех; лупнуше врата и у собу утрча Олга Ивановна у шеширу шираког обода и са сандучетом у руци, а одмах за њом са великим амрелом и столицом на расклапање уђе радостан, румени Рјабовски. — Димове! — узвикну Олга Ивановна и сину од радости. — Димове! — понови она стављајући му на груди главу и обе руке. — То си ти! Зашто тако дуго ниси долазио? Зашто? Зашто? — Кад ћу, маммце? Увек сам заузет, а кад сам слободан, стално се дешава да ми ред вожње није згодан. — Баш ми је мило што те видим! Ја сам те целу, целу ноћ сањала, и плашила сам се да се не разболиш. Ох, кад би знао како си златан, како си згодно допутовао! Ти ћеш бити мој спасилац. Само ме ти једини можеш спасти! Сутра ће овде бити необично оригинална свадба — настави она смејући се и везујући мужу машну. — Жени се млади телеграфист станице, неки Чикељђејев. Леп младић, а није ни глуп и има у лицу, знаш, нечега снажног, медвеђег... Могао би да послужи за модел младог Варјата. Ми сви, који смо овде на одмору, учествујемо у његовој судбини и дали смо му часну реч да ћемо доћи на овадбу ... Он није тако имућан, сам је, бојажљив и, наравно, било би грех одбити. Замисли, пасле службе је певање, затим из цркве сви иду пешке до младиног стана . .. схвати само, шума, певање птица, светлосне шаре по трави, а ми сви као разнобојне пегице на сјајној зеленој основи — врло оригинално, у духу француских експресиониста. Али, Димове, у чему ћу ићи у цркву? — рече Олга Ивановна и направи плачво лице. — Ја овде ничега немам, буквално ничег! Ни хаљина, ни цвећа, ни рукавица .. . Ти ме мораш спасти. Кад си допутовао, то значи да те сама судбина послала да ме спасеш. Узми, драги! мој, кључеве, врати се кући и узми тамо из гардеробе моју розе хаљину. Ти је знаш, она прва виси ... Затим у остави, с десне стране, на поду видећеш две кутије. Чим отвориш горњу, ту је све тил, тил, тил и разни отпаци, а испод њих је вештачко цвеће. Цвеће све извуци пажљиво, потруди се, срце моје, да га не изгњечиш, затим ћу ја изабрати... и рукавице купи. — У реду — рече Димов. — Сутра ћу отпутовати и послаћу. — Како сутра? — упита Олга Ивавокна и погледа га у чуду. — Кад ћеш стићи сутра? Сутра одлази први воз у 9 часова, а венчање је у 11. Не, драги мој, треба данас, обавезно данас! Ако сутра не будеш могао одпутовати, онда пошаљи то по момку. Ма, де, иди... Сад ће доћи путнични воз. Немој да задоцниш, срце моје. — У реду. — Ах, како ми је жао што ми идеш — рече Олга Ивановна и сузе јој навреше на очи. — И зашто ја, луда једна, дадох реч телеграфисту? Димов брзо испи чашу чаја, узе двопек и осмејкујући се благо, оде на станицу. А ајвар, сир и моруну поједоше она двојица црномањастих и дебели глумац.

IV У тихој јулској месечевој ноћи Олта Ивановна је стајала на палуби брода на Волги и посматрала час воду, час њене обале. Поред ње стајао је Рјабовски и причао јој да црне сенке на води нису сенке већ сан, да би због те чаробне воде са фантастичним сјајем, због бескрајног неба и сетних, замишљених обала које говоре о таштини нашег живота и о постојању нечега вишег, вечног, блаженог, било лепо занети се, умрети, постати успомена. Прошлост је вулгарна и неинтересантна, будућност ништавна, и ова дивна, изузетна ноћ у животу брзо ће се свршити, слити са вечношћу ... па онда, зашто живети? А Олга Ивановна удубљивала се час у глас Рјабовског, час у тишину ноћи и размшљала о томе да је она бесмртна и да никад неће умрети. Као тиркиз плава боја воде, коју она пре тога никад није видела, Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 112



небо, обале, црне сенке и несвесна радост која јој испуњаваше душу, говораху јој да ће она постати велика уметница и да је негде иза даљина, иза месечеве ноћи, у бескрајном простору чека успех, слава, љубав народа ... Кад је она, не трепћући, дуго посматрала даљину, назирала је гомиле људи, ватре, свечане звуке музике, гласове усхићења, саму себе у белој одећи и цвеће, које је падало на њу са свих страна. Мислила је она и о томе да поред ње, ослоњен на ограду брода, стоји истински велик човек, геније, божји изабраник... Ове, што је он створио досад, дивио, ново и необично, па и оно што ће стварити у току времена, када се са годинама устали његов изузетнм таленат, биће необично, бескрајно узвишено, и то се види ио његовом лицу, по начину изражавања и у његовом ставу црема природи. О сенкама, вечершим преливима, о месечевом сјају он је причао некако нарочито, својим језиком, тако да се нехотице осећала чар његове моћи над природом. Па и сам је веома леп, оригиналан, и живот његов је независан, слободан, далеко од свега свакидашњег. налик на живот птице. — Постаје свеже — рече Олга Ивановна и уздрхта. Рјабовски је уви својим огртачем и рече тужно: — Осећам да сам у вашој власти. Ја сам роб. Зашто сте данас тако чаробни? Он је стално гледао у њу, не одвајајући се, и очи му беху страшне, и она се бојала да погледа у њега. — Ја вас лудо волим... — шапутао је он дишући уз њен образ. — Реците ми једну реч и ја нећу живети, оставићу сликарство ... — мрмљао је он јако узбуђен. — Волите ме, волите... — Не говорите тако — рече Олга Ивановна заклонивши очи. — То је страпшо. А Димов? — Шта Димов? Зашто Димов? Шта ме се тиче Димов? Волга, месец, лепота, моја љубав, моје усхићење, а нема ту никаквог Димова .. . Ох, ја ништа не знам... Не треба ми прошлост, дајте ми један моменат ... један тренутак! Олги Ивановној залупа срце. Она хтеде да мисли на мужа, али цела њена прошлост од свадбе, са Димовим и са седељкама, изгледаше јој ситна, ништавна, мрачна, непотребна и далека-далека... У самој ствари: какав Димов? нашто ту Димов? шта је се тиче Димов? Па и постоји ли у природи и није ли он само сан? „За њега, простог и обичног човека, довољна је и она срећа коју је већ добио", мислила је она заклањајући лице рукама. „Нека је сви осуђују тамо, нека проклињу, а ја, ето, за инат свима решићу се и пропашћу, решићу се, ето, и пропашћу ... Треба осетити! све у животу. Боже, како је језиво и како је добро!" — Па шта? Шта? — мрмљао је сликар грлећи је и жудно љубећи руке, којима је она слабо покушавала да га одгурне од себе. — Волиш ли ме? Да? Да-о, каква је ноћ! Дивна ноћ! — Да, каква је ноћ! — прошапута она гледајући му у очи, сјајне од суза, затим се брзо осврте, загрли га и чврсто пољуби у уста. — Приближујемо се Кинешми! — рече неко на другој страни палубе. Зачуше се тешки кораци. То прође поред њих човек из бифеа. — Молим вас — рече му Олга Ивановна смејући се и плачући од среће — донесите нам вина. Сликар, блед од узбуђења, седе на клупу, погледа у Олгу Ивановну заљубљеним, захвалним пагледом, затим затвори очи и рече смешкајући се сетно: — Ја сам уморан. И наслони главу на ограду. Другог септембра дан беше топао и тих, али тмуран. Рано ујутру над Волгом је пловио лаки облак, а после девет часова поче ромињати киша. И не беше никакве наде да ће се небо разведрити. За чајем је Рјабовски говорио Олги Ивановној да је сликарство — најнезахвалнија и најдосаднија уметност, да он није сликар, да само будале мисле да он има талента и, наједном, ни пет ни шест, дохвати нож и изгреба њиме овоју најбољу етиду. После чаја он, мрачан, седео је крај прозора и посматрао Волгу. А Волга већ беше без сјаја, мутна, тамна, и на изглед хладна. Све, све је подсећало на приближавање сетне, суморне јесени. И изгледаше да је природа и бујне зелене тепихе на обалама, и кристалне одблеске зракова, и прозирне плаве даљине, и све што је раскошно и парадно, скинула овога часа са Волге и ставила у скриње до будућег пролећа, и да су гаврани летели око Волге и задиркивали је: „Нага ох! нага!" Рјабовски је слушао њихово грактање и размишљао о томе да се он већ исцрпео и изгубио таленат, да је све на свету условно, релативно и глупо, и да се не би требало везати за ову жену .. . Једном речју, он беше лоше расположен и меланхоличан. Олга Ивановна седела је у соби иза преграде, на кревету, и, гладећи прстима своју дивну ланену косу, замишљала себе час у салону, час у спаваћој соби, час у кабинету мужа; уобразиљом се преносила и у позориште, и код кројачице и код чувених пријатеља. Шта ли они сад раде? Да ли се сећају ње? Сезона је већ отпочела и време је помислити на седељке. А Димов? Драги Димов! Како ју је благо и детињски жалосно молио у својим писмима да се што пре врати кући! Слао јој је сваког месеца по седамдесет рубаља, а кад му је написала да се задужила код сликара сто рубаља, он јој и то посла. Како је добар, великодушан човек! Путовање умори Олгу Ивановну, беше јој досадно и пожеле да што пре отиде од ових сељака, од задаха речне влаге и да стресе са себе ово осећање физичке нечистоће, што га доживљаваше за све ово време живећи по сеоским колибама и лутајући од села до села. Да Рјабовски није дао часну реч сликарима да ће провести овде с њима до 20. септембра, могли су отпутовати још данас. И како би то било добро! Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 113



— Боже мој — јаукну Рјабовски — кад ли ће, најзад, сунце? Не могу наставити светли пејзаж без сунца!... — Па ти имаш и етиду облачног неба — рече Олга Ивановна излазећи ива своје собне преграде. — Сећаш се, напред је шума, а на левој страни су... гомила крава и гуске, Сад би могао да је завршиш. — Е! — намршти се сликар. — Да завршим! Зар ви мислите да сам тако глуп да не знам шта треба да радим! — Како си се променио према мени! — уздахну Олга Ивановна. — Па, шта је с тим. Олги Ивановној задрхта лице, она се удаљи од пећи и заплака. — Да, само су још сузе недостајале. Доста с тим! Ја имам хиљаду разлога да плачем, па ипак не плачем. — Хиљаду разлога! — зајеца Олга Ивановна. — Најглавнији разлог је да сам вам ја већ дојадила. Да! — рече она и поче плакати. — Ако ћемо истину да говоримо, ви се стидите наше љубави. Ви се трудите да сликари не примете, мада се то не може сакрити, и њима је све већ одавно познато. — Олга, ја вас само једно молим — рече сликар молећиво и стави руку на груди: — само једно: не мучите ме! Више ништа од вас не тражим! — Али закуните се да ме још увек волите! — То је грозно! — процеди кроз зубе сликар и скочи. — Свршиће се тиме што ћу скочити у Волгу или полудети! Оставите ме! — Па убијте, убијте мене! — викну Олга Ивановна. — Убијте ме! Она поче плакати и оде иза преграде. На сламном крову колибе зашушта киша. Рјабовски се ухвати за главу и прошета с једног краја на друти, затим одлучна изгледа, тобож желећи да неком нешто докаже, натуче качкет, пребаци преко рамена пушку и изађе из колибе. После његовог одласка Олга Ивановна је дуго лежала на кревету и плакала. У почетку је мислила да би било добро да се отрује, па да је Рјабовски при повратку затекне мртву, затим се у мислима пренесе у салон, у кабинет мужа и замисли како седи непомично крај Димова и слади се физичким миром и чистотом, и како увече седи у позоришту и слуша Мазинија. И чежња за цивилизацијом, за градском хуком и чувеним људима стеже јој душу. У колибу уђе сељанка и поче, не журећи, ложити пећ да спреми ручак. Замириса на ватру и ваздух постаде плав од дима. Долазили су сликари у високим, прљавим чизмама и са мокрим од кише лицима, разгледали етиде и говорили себи за утеху да Волга чак и по ружном времену има своју драж. А јефтини часовник на зиду је непрестано чинио: тик-так, тик-так ... Озебле муве скупиле су се у предњем углу око икона и зујале су, и чуло се како под клупама у дебелим корицама од картона миле бубашвабе ... Рјабовски се врати кући кад је залазило сунце. Он баци на сто качкет и, блед, изнурен, у прљавим чизмама, спусти се на клупу и затвори очи. — Уморан сам... — рече он и поче мрдати обрвама упињући се да дигне трепавице. Да би му се умилила и показала да она није љута, Олга Ивановна му приђе, ћутке га пољуби и пређе чешљем по његовој плавој коси. Зажелела је да га очешља. — Шта је то? — упита он и уздрхта као да га је додирнуло нешто хладно, и отвори очи. — Шта је то? Оставите ме на миру, молим вас. Он је одгурну рукама и одмаче се, и њој се учини да је његово лице изражавало одвратност и гнев. У том тренутку сељанка је пажљиво уносила обема рукама тањир чорбе од купуса, и Олга Ивановна опази како она умочи своје велике прсте у чорбу. И прљава сељанка са повезаним стомаком, и чорба коју прождрљиво поче јести Рјабовски, и колиба, и цео тај живот који је она у почетку тако волела због једноставности и уметничког хаоса, учинише јој се сад страшни. Она се наједном осети увређена и рече хладно: — Потребно је да се нас двоје растанемо за извесно време, у противном од досаде можемо се озбиљно посвађати. Мени је ово дојадило. Данас ћу отпутовати. — А како? Јашући на штапу, је л'? — Данас је четвртак, дакле, у пола десет стиже брод. — А? Да, да ... Па, добро, путуј... — рече благо Рјабовски бришући се убрусом место сервијете. — Теби је овде досадио и нема се куд, и треба бити велики егоист па те задржавати. Путуј, а после двадесетог видећемо се. Олга Ивановна се радосно спакова, и чак јој се образи зајапурише од задовољства. „Није могуће да је то истина", питала се она, ,,да ћу ускоро малати у салону, спавати у спаваћој соби и ручати на столњаку." Лакну јој на души, и она се више није љутила на сликара. — Боје и кичице остављам ти, Рјабуша — рече она. — Што остане, донећеш ... Пази, без мене не ленствуј овде, не буди меланхоличан, већ ради. Ти си мој дечко, Рјабуша. У десет часова Рјабовски је на растанку пољуби зато, како помисли, да је не би љубио на броду пред сликарима, и испрати је до пристаништа. Лађа брзо приђе и одвезе је. Допутовала је кући после два и по дана. Не скидајући шешир и кишни мантил, тешко дишући од узбуђења, она пређе у салон, одатле у трепезарију. Димов, без герока, са раскопчаним прсником, седео је за столом и оштрио нож о виљушку; пред њим је на тањиру стајала јаребица. Кад Олга Ивановна уђе у стан, Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 114



била је убеђена да је потребио све сакрити од мужа и да ће за то имати вештине и снаге, али сад, кад угледа широки, благи, срећни осмејак, и сјајне радосне очи, она осети да је и подло крити ма шта од тога човека, па и одвратно и немогуће, и да је то ван њене моћи, као што је гнусно оклеветати, украсти или убити, и она у једном тренутку одлучи да му исприча ове што се догодило. Дозволивши му да је пољуби и загрли, она клече преда њ и заклони лице. — Шта је? Шта је, мамице? — упита он нежно. — Зажелела си се? Она откри лице, црвено од стида и погледа га као кривац и молећиво, али страх и стид је спречише да говори истину. — Ништа ... — рече она. — Ја онакао ... — Седнимо — рече Димов дижући је и посађујући за сто. — Тако... Једи јаребицу. Ти си огладнела, јаднице. Она је жудно удисала свој драги домаћи ваздух и јела јаребицу, а он је гануто гледао у њу и радосно се смејао.

VI По свој прилици, средином зиме Димов се поче досећати да га варају. Он, као да је његова савест нечиста, није могао да гледа жену право у очи, нити се радосно смејао при сусрету са њом и, да мање буду насамо, поче доводити на ручак свога колегу Коростељева, малог ошишаног човечуљка са изгужваном физиономијом, који је, у разговору с Олгом Ивановном, раскопчавао од збуњености сва дугмета на своме капуту и опет их закопчавао, и затим почињао десном руком да чупка свој леви брк. О ручку оба лекара су разговарала о томе да при повишеном стању дијафрагме понекад и срце почне лупати, или да безбројни неуритиси у последње време врло често узимају маха, или да је јуче Димов, при секцирању леша са дијагнозом „страшна анемија", утврдио рак доње желудачне жлезде. И изгледало је да обојица разговарају о медицини само зато да Олги Ивановној пруже могућности да ћути, то јест да не лаже. После ручка Коростељев би седао за клавир, а Димов је уздисао и говорио му: — Ех, братац! Ма, шта ту! Свирај нешто тужно. Дигнутих рамена и широко растављених прстију, Коростељев би узимао неколико акорда и почињао певати тенором „Покажи ми такав кутак, где руски сељак не уздише", а Димов би још једном уздахнуо, наслањао главу на песницу и замислио се. У последње време Олга Ивановна се понашала крајње необазриво. Свако јутро будила се врло рђаво расположена и с мишљу да она Рјабовског више не воли и да је, хвала богу, све већ свршено. Али после кафе налазила би да ју је Рјабовски одвојио од мужа и да је сад остала и без мужа и без Рјабовског; затим би се сећала разговора са својим познаницима о томе да Рјабовски спрема за изложбу нешто изванредно, комбинацију пејзажа и жанра, у духу Пољенова, и да се тиме одушевљавају сви који посећују његов атеље; та он је то, мислила је она, створио под њеним утицајем, и уопште, захваљујући њеном утицају, он се необично изменио на боље. Утицај њен је тако благотворан, битан, да ако га остави, може, можда, пропасти. И сети се такође да је он последњи пут долазио к њој у неком сивом герокчету са тачкицама и са новом машном, и да је сетно питао: ,,Јесам ли леп?" И стварно, он, елегантан, са својом дугом косом и плавим очима, беше врло леп (или је, можда, то тако изгледало) и љубазан према њој. Сећајући се свега и размишљајући о свему, Олга Ивановна би се облачила и јако узбуђена одлазила у атеље Рјабовског. Затицала га је радосног и одушевљеног својом, заиста, величагаственом сликом; он је скакао, лудирао се и на озбиљна питања одговарао шалама. Олга Ивановна је била љубоморна на Рјабовског, презирала је слику, али из учтивости стајала би пред њом ћутке пет минута и, уздахнувши, као што се уздише пред светињом, говорила је тихо: — Да, ти никад ниси још ништа тако слично насликао. Знаш, то је чак страшно. Затим би га почињала молити да је воли, да је не оставља, да се смилује на њу, јадну и несрећну. Плакала је, љубила му руке, захтевала да јој се куне у љубав, тврдила му да ће без њеног утицаја скренути с пута и пропасти. И, покваривши му добро расположење и осећајући се пониженом, одлазила би кројачици или познаници глумици да поразговара о карти за позориште. Кад га не би затицала у атељеу, остављала би му писмо у коме се клела да ће се заиста отровати ако данас не дође код ње. Он се плашио, долазио би и остајао на ручку. Не устручавајући се због мужевљевог присуства, говорио би јој грубости, па би му и она равном мером одвраћала. Обоје су осећали да спутавају једно друто, да су кривци и непријатељи, и љутили су се, и од злобе нису ни примећивали да су непристојни и да чак ошишани Коростељев све схвата. После ручка би Рјабовски журио да се поздрави и да оде. — Куда идете? — питала би га Олга Иваиовна у предсобљу гледајући у њега мрско. Он, мрштећи се и жмиркајући очима, говорио би име неке гоопође, опште познанице, очигледно да исмеје њену љубомору и да је наједи. Она би ушла у своју спаваћу собу и легла у кревет; од љубоморе, једа, од осећања понижености и стида, гризла је јастук и почињала гласно плакати. Димов би напуштао Коростељева у салону, одлазио у спаваћу собу и, збуњен, изгубљен, говорио би тихо: — Не плачи гласно, мамице ... Нашто то? Треба ћутати о томе ... Треба се савлађивати ... Знаш, оно што се десило, више се не може поправити. Не знајући како да утиша у себи грозну љубомору, од које су јој чак и слепоочнице ударале, и Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 115



мислећи да још може поправити ствар, она би се умивала, пудерисала уплакано лице и јурила оној познатој госпођи. Не затичући код ње Рјабовског, одлазила би другој, затим трећој ... У почетку беше је срамота да тако иде, али после је наикла, и дешавало се да је за једно вече обилазила све познанице, да нађе Рјабовског, и сви су то знали. Једном она рече Рјабовском за мужа: — Тај човек ме мори својом великодушношћу! Та фраза јој се тако допаде да је она, срећући се са сликарима, који су знали о њеној авантури с Рјабовским, увек говоррша за мужа правећи енергичне гестове руком: — Тај човек ме мори својом великодушношћу! Начин живота био је исти као и прошле године. Средом су биле седељке. Глумац је рецитовао, сликари су сликали, виолончелист је свирао, оперски певач је певао, и неизоставно у пола дванаест отварала су се врата која воде у трепезарију и Димов би, смешкајући се, говорио: — Изволите, господо, на закуску. Као и пре, Олга Ивановна је тражила велике људе, налазила и није се задовољавала, и поново их је тражила. Као и пре она се сваки дан враћала доцкан ноћу, али Димов више није спавао као прошле године, већ је седео у своме кабинету и нешто радио. Легао је у три, а устајао у осам. Једне вечери, кад је она спремајући се за позориште стајала пред великим огледалом, у спаваћу собу уђе Димов у фраку и с белом краватом. Он се благо смешкао и, као и пре, радосно гледао жени право у очи. Лице му је сијало. — Ја само што сам одбранио дисертацију — рече он седајући и гладећи колена. — Одбранио? — упита Олга Ивановна. — И те како! — насмеја се он и испружи врат да види у огледалу лице своје жене, која је и даље окренутих леђа стајала према њему и поправљала фризуру. — И те како! — понови он. — Знаш, врло лако могу ми предложити приватну доцентуру из опште патологије. На то мирише. Јасно се ведело по његовом блаженом, озареног лицу, да кад би Олга Ивановиа поделила с њим ову радост и свечаоност, он би јој опростио све, и садашњост и будућност, и све би заборавио, али она није разумевала шта значи приватна доцентура и општа патологија, и уз то се још плашила да не задоцни у позориште, и ништа не рече. Он поседе два минута, увређено се осмехну и изађе.

VII То беше најнемирнији дан. Димова је јако болела глава; он ујутру не попи чај, не оде у болницу и све време је лежао у свом кабинету на турском дивану. Олга Ивановиа, по обичају, после дванаест упути се Рјабоквском да му покаже своју етиду nature morte и да га уpита зашто јуче није дошао. Етида јој се учинила безначајном, и обрадила ју је само зато да би имала некакав повод да оде до сликара. Она уђе без звоњења, и док је у предсобљу скидала каљаче, учини јој се да у атељеу нешто тихо протрча, као шуштећи женским хаљинама, и кад се пожурила да завири у атеље, опазила је само крајичак браон сукње, што у тренутку промаче и изгуби се иза велике слике, која заједно са сликарским ногарима беше до пола прекривена црним простим платном. Није било никакве сумње, то се крила жена. Колико пута је и сама Олга Ивановна налазила себи уточишта иза те слике! Рјабовски, очигледно врло збуњен, зачудио се тобож њеном доласку, пружио јој је обе руке и рекао, смешкајући се усиљено: — А-а-а-а! Врло ми је пријатно да вас видим. Шта има ново? Очи Олге Ивановне напунише се сузама. Стидела се и грозила, и ни за какве паре не би пристала да разговара у присуству непознате жене, супарнице, лажљивице, која је сад стајала иза слике и, по свој прилици, злурадо се кикотала. — Донела сам вам етиду... — рече она бојажљиво, танким гласом, а усне јој задрхташе — nature morte. — А-а-а ... етиду? Сликар узе у руке слику и, разгледајући је, као сасвим случајио пређе у другу собу. Олга Ивановна је понизно ишла за њим. — Nature morte... првокласно — мрмљаше он састављајући сликове: — јасно ... красно ... масно .. Из атељеа зачуше се ужурбани кораци и шуштање хаљине. Дакле, она је отишла. Олга Ивановна хтеде гласно да јаукне, да удари сликара по глави нечим тешким и да оде, али ништа није видела од суза, била је потиштена својом срамотом и није се осећала више као Олга Ивановна нити као сликарка, већ као бубица. — Уморан сам... — тегобно рече сликар гледајући у етиду и тресућм главом да отклони дремеж. — То је љупко, наравно, али и данас етида, и прошле године етида, и после месец дана биће етида ... Како вам се не досади? Да сам на вашем месту, оставио бих сликарство и почео бих се озбиљно бавити музиком или нечим другим. Па ви и нисте сликар, већ музичар. Али ипак, знате, баш сам уморан! Одмах ћу рећи да донесу чај ... А? Он изађе из собе, и Олга Ивановна чу како нешто нареди своме момку. Да се не би поздрављала ни објашњавала, а што је главно да не би заплакала, она, док се Рјабовски још не врати, брзо истрча у Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 116



предсобље, навуче каљаче и изађе на улицу! Тада она тихо уздахну и осети се заувек слободном и од Рјабовског, и од сликарства, и од тешке срамоте, која ју је тако гушила у атељеу! Све је свршено! Она оде кројачици, затим Барнају, који је тек јуче допутовао, од Барнаја — у музичку књижару, и све време је мислила на то како ће написати Рјабовском хладно, грубо писмо, пуно достојанства, и како ће у пролеће или у лето кренти са Димовим на Крим, да се тамо сасвим ослободи прошлости и да отпочне нов живот. Кад се вратила кући доцкан увече, она, не свлачећи се, у салону седе да напише писмо. Рјабовски јој је рекао да није сликарка, и она ће му за узврат написати сад да он сваке године слика све једно исто, и да сваки дан говори једно исто, да се запарложио, и да од њега неће ништа бити сем онога што је већ урадио. Желела је да му напише такође да треба да захвали у многоме њеном утицају, а то што се понашао тако ружно, то је само стога што њен утицај паралишу разне сумњиве особе, сличне оној која се данас крила иза слике. — Мамице! — викну из кабинета Димов не отварајући врата. — Мамице! — Шта је? — Мамице, не улази к мени, већ само дођи до врата. — Знаш шта ... Пре три дана заразио сам се у болници од дифтерије и сад... није ми добро. Позови што пре Коростељева. Олга Ивановна увек називаше мужа, као и све познанике, не по имену већ по презимену; његово име Осоип није јој се допадало, зато што је подсећало на Гогољевог Осипа и на игру речи: „Осип просип и Архип парип". Сад она узвикну: — Осипе, није могуће! — Позови! Није ми добро ... — рече иза врата Димов, и зачу се како приђе дивану и леже. — Позови! — пригушено одјекну његов глас. „Шта ли је то?" помисли Олга Ивановна, и сва се охлади од ужаса. „Та то је нешто опасно!" Без икакве потребе, она узе свећу и оде у своју собу и ту, размишљајући шта да ради, случајно се погледа у велико огледало. Бледа, уплашена лица, у жакету с дугачним рукавима, са жутим воланима на прсима и с необичним правцима пруга на сукњи учини јој се да је страшна и одвратна. Наједном јој до дна душе би жао Димова, његове бескрајне љубави према њој, његове младости и чак овог пустот кревета, на коме он већ одавно није спавао, и сети се његовог уобичајеног, благог, понизног осмеха. Она горко заплака и написа Коростељеву молећиво писмо. Било је два сата ноћу.

VIII Кад после седам часова ујутру Олга Ивановна, са тешком главом од несанице, неочешљана, ружна и као кривац изађе из спаваће собе, поред ње прође у предсобљу некакав господин црне браде, по свој прилици лекар. Мирисао је на лекове. Крај врата од кабинета стајао је Коростељев, чупкајући десном руком леви брк. — Код њега, извините, нећу вас пустити — намрштено рече он Олги Ивановној. — Заразно је. Па и немате, у ствари, потребе. Он је, свеједно, у бунилу. — Је л' код њега права дифтерија? — упита шапатом Олга Ивановна. — Оне који главачки улазе, заиста треба тужити суду — промрмља Коростељев не одговарајући на питање Олге Ивановне. — Знате како се заразио? У уторак неком дечку извлачио је помоћу цеви дифтеричну опну. А шта му је то требало? Баш је глупо ... Онако, непромишљено ... — Је л' опасно? Веома? — упита Олга Ивановна. — Да, кажу да је тежак случај. Требало би, у ствари, Шрека позвати. Долазио је човечуљак, риђи, с дугим носем и јеврејским акцентом, затим дугоња, погурен, чупав, налик на протођакона; затим један млад, врло гојазн са црвеним лицем и у цвикерима. То су лекари долазили да дежурају крај свога колеге. Коростељев, свршивши своје дежурство, не оде кући, већ остаде и као сенка је лутао по свим собама. Девојка је служила дежурне лекаре чајем и често трчала у апотеку, и никог не беше да спрема собе. Било је тихо и сетно. Олга Ивановна седела је у својој спаваћој соби и размишљала о томе да ју је то бог казнио зато што је изневеравала свога мужа. А ћутљиво, потиштено, несхваћено створење, пригушено својом благошћу, неотпорно, немоћно због своје доброте, немо је патило негде тамо у својој соби на дивану и није се жалило. А и кад би хтело да се пожали, макар и у бунилу, дежурни лекари би сигурно дознали да ту није посреди само дифтерија. Нек питају они Коростељева: он зна све и не гледа узалуд у жену свога пријатеља таквим очима као да је она баш главни, прави кривац, а да је дифтерија само њен саучесник. Она се више није сећала ни ноћи која беше пуна месечине на Волги, ни изјаве љубави, ни идиличног живота у колиби, већ се сећала само да се она из пусте каприциозности, из размаженоости, сва умазала и рукама и ногама и пала у нешто прљаво, лепљиво, од чега се више никад не може опрати ... „Ох, како сам га грозко изневерила!" мислила је она сећајући се немирне љубави коју је осећала према Рјабовском. „Проклето било све, дабогда!" ... У четири сата ручала је заједно са Коростељевим. Он није ништа јео, пио је само црно вино и мрштио се. Она такође није ништа јела. Час се у мислима молила и заклињала богу да ће Димова, ако оздрави, опет заволети и бити му верна. Час је, заборавивши се у тренуткгу, гледала у Коростељева и мислила: „Зар није досадно бити обичан, неистакнут, непознат човек, па још са тако изгужваном Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 117



физиономијом и са ружним манирима." Час јој је изгледало да ће је баш овог тренутка убити бог зато што она, плашећи се заразе, ниједанпут још није била код мужа у кабинету. И уопште, имала је неко тупо и сетно осећање и убеђење да је живот пропао и да се ничим не може поправити ... После ручка смрачи се. Кад Олга Ивановна уђе у салон, Коростељев је спавао на дивану ставивши под главу свилени јастук, везен златом. „Хр-хр ..." хркаше он, „хр-хр!" И лекари, који су долазили и одлазили због дежурства, нису примећивали ту непристојност. Па ни то што је стран човек спавао у салону и хркао, ни етиде на задовима, ни настран намештај, па ни што је домаћица неочешљана и неуредно одевена — све то није сад изазивало ни најмању пажњу. Један од лекара нехотице се нечему насмеја и некако чудно и бојажљмво зазвони тај смех, чак све постаде језиво. Кад Олга Ивановна по други пут уђе у салон, Коростељев више није спавао, већ је седео и пушио. — Он има дифтерију у носној дупљи — рече он полугласно. — Па ни срце му више не ради добро. У ствари, ништа не ваља. — А ви позовите Шрека — рече Олга Ивановна. — Био је већ. Он је и констатовао да је дифтерија прешла у нос. Ех, какав Шрек! Заиста, шта може ту Шрек... Он је Шрек, а ја сам Коростељев ... и свршено. Време је страшно споро одмицало. Олга Ивановна лежала је обучена у постељи нераспремљеној још од јутрос и дремала. Чинило јој се да је цео стан, од плафона до пода, притискао огроман комад гвожђа, и да треба само изнети напоље то гвожђе, па ће свима лакнути и постати радосно. Пренувши се, она се сети да то није гвожђе већ болест Димова. „Nature morte, јасно...", помисли она тонући поново у занос: „красно ... масно ... А како би испало са Шрек? Шрек, мек, тек... крек. А где су сад моји пријатељи? Знају ли они да је код нас јад? Боже, спаси ... и сачувај. Шрек, мек ..." И опет гвожђе ... Време је опоро одмицало, а часовник је на доњем спрату често откуцавао. И непрестано се чуло звонце; долазили су лекари... Уђе девојка са празном чашом на служавнику и упита: — Госпођо, хоћете ли да распремим постељу? И, не добивши одговор, изађе. Изби доле часовник, а она као да назре кишу на Волги, и опет неко уђе у спаваћу собу, изгледа, непознат. Олга Ивановна скочи и познаде Коростељева. — Колико је сати? — упита она. — Око три. — Па како је? — Шта како је! Дошао сам да кажем: крај је ... Он зајеца, седе на кревет крај ње и избриса сузе рукавом. Она одмах не разумеде, али се сва охлади и поче се лагано крстити. — Крај је... — понови он танким гласом и поново зајеца. — Умире, зато што се жртвовао ... Какав губитак за науку! — рече он с горчином. — То је био, ако се упореди са свима нама, велики, необичан човек! Какав таленат! Колике смо наде сви. полагали у њега! — настави Коростељев кршећи руке. — Господе боже мој, то је био такав научник каквог сада са свећом нећеш наћи. Оска Димове, Оска Димове, шта направи! Ох, боже мој! Коростељев у очајању заклони обема рукама лице и заклима главом. — А колико само моралне снаге! — настави он љутећи се све више на некога. — Добра, чиста, нежна душа ... не човек, већ стакло! Служио је науци и умро је за науку. А радио је као во, дан и ноћ, нико га није штедео, и млади научник, будући професор, морао је себи да тражи праксу и да по читаве поћи проводи да би платао ето те ... гнусне траље! Коростељев погледа с мржњом у Олгу Ивановну, зтраби обема рукама чаршав и љутито га повуче као да је он био крив. — И сам себе није штедео, а ни њега други. Е, тако је то, у ствари! — Да, редак човек! — рече неко из баса у салону. Олга Ивановна сети се целог свог живота с њим, од почетка до краја, у свима појединостима, и наједном схвати да је то био заиста необичан, редак и, у поређењу са онима које је познавала, велики човек. И сетивши се како се прама њему понашао њен покојни отац и све колеге лекари, она схватила да су сви они видели у њему будућу величину. Зидови, плафон, лампа и тепих на поду намигнуше јој иронично, као да су хтели рећи: „Е, сад је све доцкан! Доцкан!" Она плачући истрча из спаваће собе, шмугну у салон поред неког непознатог човека и утрча у кабинет мужу. Он је лежао непомично на турском дивану, покривен до пола покривачем. Лице му беше страшно смршало, поружњало и добило сивожуту боју, коју никад немају живи људи; и само по челу, по црним обрвама и по познатом осмеху могло се познати да је то Димов. Олга Ивановна брзо опипа његова прса, чело и руке. Груди беху још топле, али су чело и руке били непријатно хладни. А полуотворене очи гледаху не у Олгу Ивановну већ у покривач. — Димове! — викну она гласно. — Димове! Она је хтела да му објасни да је то била грешка, да није све изгубљено, да живот још може бити леп и срећан, да је он редак, необичан, велики човек, и да ће она целот живота осећати страхопоштовање према њему, молити се и доживљавати свету бојазан... — Димове! — звала је она тапшући га по рамену и не верујући да се он никад више неће пробудити. — Димове, Димове! А у салону Коростељев је говорио собарици: Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 118



— Нема шта ту да питате? Идите у црквену пријавницу и упитајте где живе убоге старице из сиротишта. Оне ће га окупати и обући ... све ће учинити што треба.

ПОСЛЕ ПОЗОРИШТА (13) Нађа Зељењина вратила се с мајком из позоришта у којем се давао „Евгеније Оњегин", и кад дође у своју собу, брзо свуче хаљину, распете косу и само у сукњи и белој блузи седе брзо за сто да напише исто онакво описмо као Татјана. „Ја вас волим", написа она, „али ви мене не волите, не волите!" Написа и засмеја се. Она је имала тек шеснаест година и још никог није волела. Знала је да је воле официр Горни и студент Груздјев, али сад, после опере, желела је да посумња у њихову љубав. Бити невољен и несрећан — како је то лепо! Кад један много воли а други је равнодушан, у томе има нечега дивног, узбудљивог и поетичног. Оњегин је занимљив због тога што уопште не воли, а Татјана је дражесна зато што веома много воли, и да су они подједнако волели једно друго и били срећни, онда би, можда, изгледали досадни. „Доста већ једанпут са уверавањем да ме ви волите", настави Нађа да пише мислећи на официра Горног. „Не могу да вам верујем. Ви сте врло паметни, образоваии, озбиљни, имате огроман таленат и можда вас очекује сјајна будућиост, а ја сам неинтересантна, безначајна девојка, и ви сами врло добро знате да ћу вам у животу бити само сметња. Додуше, ви сте се заљубили у мене и мислите да сте у мени нашли свој идеал, али то је била грешка и ви већ сад у очајању питате себе: зашто сам срео ову девојку? И само ваша доброта смета вам да то признате!..." Нађа поче жалити себе, заплака се и настави: „Тешко ми је да оставим маму и брата, иначе бих одавно навукла калуђерску ризу и кренула куда ме очи воде. А ви бисте постали слободни и заволели бисте другу жену. Ох, кад бих умрла!" Кроз сузе је немогућно било распознати написано: на столу, на поду и на таваници трепериле су кратке дуге, као да је Нађа гледала кроз спектар, Било је немогуће писати, па се она навали на наслон фотеље и поче мислити на Горног. Боже мој, како су интересантни, како су љупки мушкарци! Нађа се сети како је имао диван изглед, ласкав, учтив и благ овај официр, када су се са њим препирали о музици и колико се савлађивао да му глас не добије жустар тон. У друштву, у коме се хладна надменост и равнодушност сматрају као знак лепог васпитања и питоме нарави, треба прикривати своју жустрину. И он ју је крио, али му то није полазило за руком и сви су врло добро знали да он страсно воли музику. Бескрајне препирке о музици, смела резоновања људи који је не схватају — држале су га у сталној напрегнутоети, па је био застрашен, бојажљив, ћутљив. Он је сјајно свирао на клавиру, као прави пијаниста, и да није официр, постао би свакако чувен музичар. Сузе пресушише у очима. Нађа се сети да јој је Горни изјављивао љубав на седници симфонијског оркестра, па после и доле око чивилука, кад је са свих страна дувала промаја. „Мени је врло пријатно што сте се ви, најзад, упознали са студентом Груздјевом", настави она писање. „Он је врло паметан човек и ви ћете га свакако заволети. Јуче је био код нас и остао до два сата. Сви смо били усхићени, и ја сам жалила што нас и ви нисте посетили. Он је дивно причао много што-шта." Нађа стави руке на сто и наслони главу на њих, и њена коса прекри писмо. Она се сети да је студент Груздјев такође воли и да има исто тако право на њено писмо као и Горни. Заиста, зар није боље написати Груздјеву? Без икаквог узрока, заигра у њеним грудима радост: у почетку је она била мала и окретала се у грудима као гумена лопта, затим је постајала све шира, све већа и почела је да пљушти као талас. Нађа већ заборави Горног и Груздјева, мисли јој се замрсише, док је радост стално расла, па је из груди прешла у руке и у ноге, и изгледало је као да јој је лаки и свежи поветарац дувао над главом и покренуо косу. Рамена јој задрхташе од тихот смеха, затресе се и сто и стакло на лампи, и скотрљаше се на писмо сузе из очију. Она није била у стању да заустави овај смех и, да би показала сама себи да се не смеје без разлога, пожури да се сети нечег комичног. — Како је смешна пудлица! — изусти она осећајући да је гуши смех. Како је смешна пудлица! Она се сети како се Груздјев јуче после чаја играо са пудлицом која се зове Максим, па је после испричао о некој врло паметној пудлици која је у дворишту потрчала за гавраном, а гавран јој се осврнуо и рекао: „Ах, ти, варалице!" Пудлица не знајући да има посла с ученим гавраном, страшно се збунила па се повукла у недоумици шта да ради, и онда почела лајати. „Не, боље ће бити да волим Груздјева", одлучи Нађа и поцепа писмо. Она поче размишљати о студенту, о његовој љубави, о својој љубави, али се догађало тако да су се мисли у глави расплињавале и она је размишљала о свему: о мами, о улици, о оловки, о клавиру... Мислила је она с радошћу и закључивала да је све лепо, сјајно, док јој је радост говорила да то јаш није све, да ће мало доцније бити још боље. Брзо ће пролеће, лето, путоваће са мамом у Горбику, допутоваће на одмор Гарни, шетаће са њом по парку и удвараће јој се. Допутоваће и Груздјев. Он ће играти са њом крокета и куглане, причаће јој смешне или чудне ствари. Она страшно зажеле парк, помрчину, ведро небо, звезде. Опет јој рамена задрхташе од смеха и учини јој се да у соби замириса на пелен и као да у прозоре ударају Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 119



гранчице. Она оде до свог кревета, седе и, не знајући шта да ради са својом великом радошћу која ју је морила, гледала је у икону која је висила изнад узглавља њене постеље и говорила је: — Боже мој! Боже мој! Боже мој!

У ПРОГОНСТВУ (14) Стари Семјон, назван Толкови, и млади Татарин, кога нико није знао по имену, седели су на обали крај ватре; тројица других сплавара налазила су се у кровињари. Семјон, старац од шездесетак година, мршав и крезуб, али широких рамена и на изглед још здрав, био је пијан; он би одавно отишао да легне, али му је у џепу био полулитрењак, и плашио се да му у кровињари другови не затраже вотку. Татарин је био болестан, злопатио се и, увијајући се у своје прње, причао како је лепо у Симбирској губернији и како му је остала код куће лепа и разборита жена. Имао је двадесет пет година, не више, а сада при светлости ватре, он, блед, с тужним лицем, изгледа као дечак. — Оно, наравно, овде није рај — говорио је Толкови. — Сам видиш: вода, голе обале, наоколо глина и ништа више... Ускрс је одавио прошао, а реком плови лед и јутрос је падао снег. — Лоше! лоше! — рече Татарин и осврте се преплашен. На десетак корачаји текла је мрка, хладна река; жуборила је, запљускивала изривену глинену обалу и брзо текла некуда у далеко море. Крај саме обале назирао се велики шлеп, који су сплавари звали „карбас"20. Далеко на овој обали, гасећи се и пресијавајући се, змијолико су пузале ватре: то су палили лањску траву. А иза змијоликих ватри поново мрак. Чује се како омање санте ударају о шлеп. Влажно је, хладно... Татарин погледа небо. Звезда има исто тако много као и код његове куће, исто тако је мрачно унаоколо, али нешто недостаје. Код куће, у Симбирској губернији, уопште нису такве звезде и такво небо. — Лоше! лоше! — помисли он. — Навикнућеш се! — рече Толкови и насмеја се. — Сада си још млад, глуп, зелан, и због тога што си глуп, чини ти се да нема несрећнијег човека од тебе, а доћи ће време, сам ћеш рећи: нека подари бог свакоме такав жмвот. Погледај мене. Кроз недељу дана опашће вода и овде ћемо поставити скелу, сви ћете ви поћи у Сибир да се проводите, а ја ћу остати и почећу да сплаварим од једне обале до друге. Већ двадесет и две године тако сплаварим. Дању и ноћу. Штука и нељма21 су под водом, а ја сам изнад воде. И хвала богу, Ништа ми није потребно. Нека бог свакоме подари овакав живот. Татарин гурну у ватру суво грање, леже ближе ватри и рече: — Мој отац је болешљив. Када умре, мајка и жена ће доћи овамо. Обећале су. — А што ће ти мајка и жена? — упита Толкови. — Обична глупост, драги мој. То тебе сатана заводи, терај га до сто ђавола. Не слушај га, проклетника. Не препуштај му се. Помене ли ти жене, ти му за инат кажи: не желим! Он те приклешти, а ти остани при своме и — не желим! Ништа не треба. Не постоји ни отац, ни мајка, ни жена, ни слобода, ни двориште, ни кола! Ништа ти не треба, терај их до сто ђавола! Толкови потеже из боце и настави: — Ја, драговићу мој, нисам обичан сељак, нисам геак, већ сам црквењаков син и, када сам живео на слобади у Курску, носио сам црни капут, а сада сам себе довео дотле да могу го да спавам на земљи и траву да ждерем. И нека бог подари свакоме такав живот. Ништа ми не треба и никога се не плашим, и сматрам лично да од мене не постоји ботатији и слободнији човек. Када су ме послали овамо из Русије, ја му се од првога дана одупирем: ништа не желим! Сатана ми помиње и жену, и родбину, и слободу, а ја њему: ништа ми не треба! Остао сам при своме и ето, као што в-одиш, добро живим, не жалим се. А ако неко попусти ђавола и макар га једном послуша, тај је пропао, нема му спаса: увалиће се у блато преко главе и неће се извући. Не само такви као што си ти, глупи сељаци, већ и племенити и учени пропадају. Пре петнаестак година послали су овамо из Русије једног господина. С браћом штошта није поделио и у тестаменту је нешто исправио. Говорили су да је од кнежева или барона, а можда је једноставно био чиновник — ко ће га знати! Па, дошао овамо господин и похитао да купи себи у Мухортинском кућу и земљу. „Хоћу, вели, да живим од свога рада, у зноју лица, зато што ја, вели, сада нисам господин, већ насељеник." Па што, велим, помоз боже, добра је то намера. Он је тада био млад, вредан, радан; сам је и косио, понекад, и рибу ловио, и јахао преко шездесет врсти. Али је зло било у следећем: од прве године почео је да одлази у Гирино, у пошту. Стоји, каткад, на моме сплаву и уздшне: „Ех, Семјоне, нешто ми дуго не шаљу новац од куће!" Не треба вам, велим, Василије Сергејичу, новац. Шта ће вам? Отресите се старог, заборавите, као да га уопште није било, као да сте само сањали, и отпочните изнова живот. Не слушајте, велим, сотону, он вас неће довести до доброга, увалиће вас у невољу. Сада желите новац, велим, а проћи ће сасвим мало времена и, ето, зажелећете нешто друго, а затим још нешто, и још нешто. 20 21

Рибарска лађа с високим боковима и 10—14 весала. — (Прим. прев.). Риба грабљивица северних река из породице лососа. — (Прим. прев.).



страна 120



Ако, велим, желите себи срећу, онда пре свега немојте ништа желети. Да ... Ако је, велим му, мене и вас судбина горко увредила, зашто онда од ње просити милостињу и клањати јој се до земље, треба је пренебрећи и наругати јој се. Иначе ће се она сама подсмехнути. Тако му говорим .. . После годину-две превозим га на другу страну, а он трља руке и смеје се. „Идем, вели, у Гирино, да дочекам жену. Сажалила се, вели, на мене, допутовала је. Имам добру жену, честиту." А сам се од радости готово гуши. Сутрадан долази са женом. Млада дама, лепа, са шеширом; у наручју јој беба-девојчица. И носи много свакојаког пртљага. А мој Василиј Сергејич се врти око ње, не може да се нагледа и нахвали. „Да, драга мој Семјоне, и у Сибиру живе људи!" Па, мислим, добро, нећеш се обрадовати. И од тог времена, готово сваке недеље, почео је да долази у Гирино: да ли је дошао новац из Русије: Требало му је мноштво новца. „Она, вели, ради мене овде у Сибиру упропашћује своју младост и лепоту, дели са мном моју горку судбину, и због тога, вели, морам да јој пружам свако задовољство..." Да би госпођа могла да се разоноди, склопио је познанства с чиновницима и са свакојаким олошем. А све ове пробисвете, наравно, требало је хранити и појити, и клавир набавити, и тршаво кученце на дивану — цркло дабогда ... Раскош, једном речју, ћефови. Није проживела госпођа с њим дуго. Како би могла? Глина, вода, хладноћа, нема ни поврћа, ни воћа, унаоколо простаци и пијанице, никаквог поштовања, а она је размажена госпа, из престонице... Наравно, дојадило јој. А и муж, као што рекох, више није господин, већ насељеник, нема оног поштовања. После две-три године, сећам се, ноћу уочи госпојине вичу с друге обале. Кренем ја туда скелом, гледам: госпођа, сва забрађена, а са њом млади господин, један од чиновника. Тројка ... Превезао сам их овамо, сели ... и нестали без трага! Само су их видели. А пред јутро Василиј Сергејич дојури на двопрегу. „Да није прошла овуда, Семјоне, моја жена с господином у наочарима?" Прошла је, велим, наћи ћеш их кад на врби роди грожђе! Дао се он у потеру за шима, јурио их је пет дана и ноћи. Када сам га затим превозио на друту страну, легао је на скелу и стао главом да удара о даске и да запомаже. То је, велим, баш оно. Смејем се и подсећам га: ,,И у Сибиру живе људи!" А он још јаче удара... Затим се зажелео слободе. Жена је отишла у Русију, и њега, значи, тамо вуче, да је види и избави од љубавника. И почео он, драги мој, малтене свакога дана да јури час на пошту, час у град код претпастављених. Подносио је и слао молбе да га помилују и врате кући и, говорио је, само за телеграме дао је двеста рубаља. Земљу је продао, код Јевреја је заложио кућу. Сам је оседео, погурио се, у лицу пожутео, као да болује од јектике. Разговара са тобом, а сам: хе-хе-хе... и сузе му у очима. Провео је тако седам-осам година подносећи молбе, а сада је опет живахнуо и постао весео: нову је разоноду нашао. Девојчица је, знаш, порасла. Гледа у њу и не може да се наужива. А она, истину да речем, ништа нарочито: лепушкаста, црних обрва и плахе нарави. Сваке недеље одлазио је са њом у Гирино у цркву. Стоје на скели једно поред другог, она се смеје, а он не скида очију са ње. „Да, вели, Семјоне, и у Сибиру живе људи. И у Сибиру постоји срећа. Погледајдер, вели, какву кћер имам! Заиста, овакву као што је она на хиљаду врста нећеш наћи." Кћи је, велим, лепа, то је тачно, истина ... А сам за себе мислим: „Само причекај ... Девојчица је млада, крв узавире, зажелеће да живи, а какав је живот овде?" И почела је она, драги мој, да тугује... Сахнула-сахнула, сва се осушила, оболела је и сада јој душа у носу. Јектика. Ето ти сибирске среће, гони га до сто ђавола, ето ти и у Сибиру живе људи... Почео је једнако да обилази лекаре и да их доводи код себе. Чује ли само да на двеста или триста врста постоји лекар или надрилекар, одмах одлази по њега. Силне је новце дао на лекаре, а по моме, боље је било пропити тај новац... Ипак ће умрети. Умреће неизоставно, а он ће онда сасвим пропасти. Обесиће се од туге или ће побећи у Русију — и ствар је јасна. Побећи ће, и ухватиће га, затим суд, робија, опробаће камџију ... — Добро, добро — промрмља Татарин јежећи се од грознице. — Шта је добро? — упита Толкови. — Жена, кћи... Нека је робија и нека је туга, зато је он виђао и жену и кћер ... Ти велиш, ништа не треба. Али ништа је лоше! Жена је проживела с њим три године, то је њему бог даровао. Ништа -лоше, а три године — добро. Како не схваташ? Дршћући, с напором тражећи руске речи, које је једва знао, и замуцкујући, Татарин поче да говори о томе да не дао бог да се разболи у туђој земљи, да умре и да га закопају у хладној, риђој земљи, ако би му жена допутовала макар на један дан и чак на један сат, ради те среће пристао би да га подвргну било каквим мукама и захваљивао би богу. Боље је једнодневна срећа него ништа. Затим је поново причао како му је код куће остала лепа и разборита жена, потом је, ухвативши се рукама за главу, заплакао и стао да уверава Семјона да уопште није крив и да трпи на правди бога. Његова два брата и ујак украли су сељаку коње и истукли старца на мртво име, а мештани нису одлучили по савести и донели су пресуду, на основу које су сва три брата послата у Сибир, а ујак, богаташ, остао је код куће. — Навикнућеш се! — рече Семјон. Татарин ућута и упре уплакане очи у ватру; на лицу су му били недоумица и страх, као да још не схвата зашто је овде у мраку и влази, поред туђинаца, а не у Симбирској губернији. Толкови леже крај ватре, нечему се осмехну и полугласно запева. — Какво ће јој задовољство пружити отац? — протовори он мало касније. — Он је воли, она му је утеха, то је тачно: али, драги мој, не можеш се ослонити на њ, строг је старац, прек је старац. А младим женама није потребна строгост... Њима је потребно миловање и ха-ха-ха, и хм-хо-хо, мириси и помада. Да... Ех, заврзламе су то, заврзламе! — уздахну Семјон и тешко се подиже. — Нема више вотке, време је да се спава. Шта велиш? Идем, драги мој... Кад остаде сам, Татарин стави суво грање, леже и, гледајући у пламен, поче да мисли о родном Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 121



селу и о својој жени; када би жена допутовала макар на месец, макар на дан, о онда, ако хоће, нека се врати! Боље месец или чак дан него ништа. Али ако жена испуни обећање и дође, чиме ће је хранити? Где ће она овде животи? — Ако нема бар нешто за јело, како онда живи? — упита гласио Татарин. За то што је сада веслао дању и ноћу плаћали су му само десет копејки за дан и ноћ; истина, путници су давали напојнице, али су момци делили сав приход између себе а Татарину ништа нису давали и само су му се ругали. А од беде трпи глад, хладноћу и страшно је . .. Сада би, кад га цело тело боли и дршће, желео да оде у кровињару и да легне, али тамо нема чиме да се покрије и хладније је него на обали; ни овде нема чиме да се покрије, али ипак може макар ватру подстаћи .. . Кроз недељу дана, када вода сасвим опадне и овде поставе скелу, ниједан сплавар, осим Семјона, неће више бити потребан, и Татарин ће кренути од села до села да проси и моли за посао. Жена има тек седамнаест годииа; она је лепа, размажена, стидљива, зар ће и она ићи по селима са откривеним лицем и просити? Не, о томе је чак страшно и помислити... Већ је свитало; јасно су се разазнавали шлеп, честари врбака из воде и намрешкасност, а ако се осврне назад, тамо је глинена литица, доле је кућица, покривена мрком сламом, а горе су начичкани сеоски кућерци. У селу су већ певали петли. Риђа глинена литица, шлеп, река, туђи, лоши људи, глад, хладноћа, болест, свега тога, можда, у ствари нема. Вероватно, све ово само сања, зашто је Татарин. Осећао је да спава и слуша овоје хркање . .. Наравио, он је код куће, у Симбирокој губернији, и треба само да позове жену по имену, а она ће се одазвати; а у суседној соби је мајка . . . Како страшни могу да буду снови! Чему они служе? Татарин се осмехну и отвори очи. Каква је то река? Волга? Падао је снег. — Тера-ај! — викао је неко на другој страни — кар-ба-а-ас! Татарин се прену и пође да буди другове да отплове на другу страну. Облачећи у ходу подеране кожухе, псујући прозуклим сањивим гласовима и јежећи се од хладноће, појавише се на обали сплавари. После сна, река, од које је вејала прожимајућа хладноћа, очито им је изгледала одвратна и мрска. Без журбе ускочише они у карбас... Татарин и тројица сплавара прихватише дугачка весла са широким лопатицама, налик у мраку на рачја клешта. Семјон належе трбухом на дугачку крму. А на другој страни су непрестано викали и два пута опалили из револвера мислећи, вероватно, да сплавари спавају или да су отишли у село у крчму. — У реду, стићи ћеш! — проговори Толкови тоном човека увереног да на овом свету нема потребе да се жури — свеједно, ето, вајде нема. Тешки, незграпни шлеп отисну се од обале и заплови између честара врбака и само по томе што је врбак постепено остајао позади, могло се опазити да не стоји, већ да се креће. Сплавари су уједначено, сложно, замахивали веслима; Толкохви је лежао трбухом на крми и, описујући у ваздуху лук, јурио с једног бока на други. У мраку је изгледало као да људи седе на некаквој препотопској животињи с дугачким шапама и плове на њој у хладну, суморну земљу, ону исту, која се понекад снева за време кошмарнога сна. Прошли су врбак, испловили на слободан простор. На супротној обали чули су ударање и уједначено запљускивање весала и викали: „Брже! брже!" Прође десетак минута, и шлеп тешко удари у пристаниште. — И непрестано веје, и непрестано веје! — мрмљао је Семјон бришући снег с лица. — И откуда он извире, сам бог зна! На другој страни чекао је сувоњави, омалени старац у краткој бунди од лисичјег крзна и у белој јагњећој шубари. Стајао је непомично, далеко од коња, имао је сетан, неодоређен израз, као да је настојао да се нечега сети и љутио се на своје непослушно сећање. Када му Семјон приђе и, осмехујући се, скиде шубару, овај рече: — Журим у Анастасјовку. Кћери је опет позлило, а у Анастасјовки су поставили новога лекара. Извукли су тарантас на шлеп и запловили назад. Човек, кога је Семјон назвао Василиј Сергејич, све време док су пловили стајао је непомично, чврсто стиснувши своје дебеле усне и гледајући у једну тачку; када кочијаш замоли да му дозволи да припали у његовом присуству, он ништа не одговори, као да није чуо. А Семјон, лежећи трбухом на крми, подсмешљиво је гледао у њега и говорио: — И у Сибиру живе људи. Живе-е! Лице Толкова имало је свечан изглед, као да је нешто доказао и као да се радовао што је испало управо онако како је он претпостављао. Несрећни, беспомоћни изглед човека у краткој бунди од лисичјег крзна причињавао му је, очито, велико задовољстово. — Раскаљани су путеви сада, Василије Сергејичу — рече он када су на обали упрезали коње. — Кад бисте причекали са путовањем још недељу-две, док не буде сувље. А ја бих ни путотао ... Када би било какве вајде од путовања, а иначе, и сами знате, људи вековима путују, па ипак никакве вајде. Одиста! Василиј Сергејич је ћутке дао напојницу, сео у тарантас и кренуо даље. — Ето, кренуо по доктора! — рече Семјон јежећи се од хладноће. Хајде, тражи правог доктора, наћи ћеш га кад на врби роди грожђе, вуци мачка за реп, гони га до сто ђавола! Какви особењаци, господе, опрости ми грешнику! Татарин приђе Толкову и, гледајући га с мржњом и одвратношћу, дршћући и мешајући у свом Антон Павлович ЧЕХОВ


страна 122



исквареном говору татарске речи, проговори: — Он добро ... добро, а ти ... рђаво! Ти рђав. Господин је добра душа, одличан, а ти си животиња, ти си рђаво! Господин је жив, а ти си цркотина... Бог је створио човека да би био жив, да би постојала и радост, да би постојала и туга, и да би постојала и жалост, а ти ништа не желиш, значи, ти ниси жив, већ од камен, глина! Камену ништа не треба, и теби ништа не треба ... Ти си камен, и бог те не воли, а господина воли. Сви се насмејаше; Татарин се с огавношћу намршти, одмахну руком и, увијајући се у своје прње, пође према ватри. Сплавари и Семјон похиташе у кућерак. — Хладно је! — промукло рече један сплавар лежући на сламу којом је био посут влажан глинени под. — Тачно, није топло! — сложи се други. — Робијашки живот! Сви легоше. Ветар отвори врата, и кућерак засу снег. Нико није желео да устане и затвори врата: било је хладно и сви су били лени. — А мени је добро! — проговори Семјон тонући у сан. — Нека подари бог свакоме овакав живот. — Ти си, наравио, осуђен на вечиту робију. Тебе ни ђаволи не би хтели. Споља се зачуше одјеци, налик на завијање пса. — Шта је то? Ко је то тамо? — То Татарин плаче. — Пази ти њега ... Особењак! — Навикнуће се! — рече Семјон и одмах заспа. Убрзо су утонули у сан и остали. А врата су остала незатворена.

КРАЈ



страна 123

Anton Pavlovic - Cehov - Sabrana Dela (Knjiga 6)

Recommend Documents