Anton Pavlovič Čehov- Sabrana Dela (Knjiga X)

ОДАБРАНА ДЕЛА СВЕТСКИХ КЛАСИКА

А.П. ЧЕХОВ (1860-1904)

СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 10 САБРАНА ДЕЛА – књига 10 1974

А.П. ЧЕХОВ

назив оригинала:СОБРАНИЕ СОЧИНЕНИЙ 10

САДРЖАЈ 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10.

Медвед (Превео: Зоран Божовић) Просидба (Превео: Зоран Божовић) Свадба (Превео: Зоран Божовић) Трагичар од невоље (Превео: Зоран Божовић) Јубилеј (Превео: Зоран Божовић) Иванов (Превео: Кирил Тарановски) Галеб (Превео: Кирил Тарановски) Ујка Вања (Превео: Кирил Тарановски) Три сестре (Превео: Кирил Тарановски) Вишњик (Превео: Кирил Тарановски)

МЕДВЕД (1) ШАЉИВА ИГРА У ЈЕДНОМ ЧИНУ Посвећена Н. Н. Соловцову ЛИЦА: Јеле н а Ива н ов н а По по ва , удовица с јамицама на образима, спахиница. Гр иго р иј Сте па н о в ич Смир н о в , човек средњих година, спахија. Л у к а, лакеј Попове, старац. Салон на имању Попове.

I Попова (у дубокој црнини; не скида очију с једне фотографије) и Лука. Л у к а: — Не ваља вам то, госпођо . .. Само упропашћујете себе ... Собарица и куварица отишле су у јагоде, све живо се радује, чак се и мачка препустила уживању, па по дворишту шета и птичице лови, а ви цео дан седите у соби, као у манастиру, и немате никаквог задовољства. Да, богами! Скоро ће година дана како из куће не излазите!... П о п о в а: — И нећу док сам жива... А и зашто бих излазила? Мој живот је већ завршен. Он почива у гробу, а ја сам се закопала међу ова четири зида ... Обоје смо мртви. Л у к а: — Ето сад! Не могу да вас слушам, богами. Николај Михајлович су умрли, ту се ништа не може, божја воља, лака им земљица . .. Ожалили сте их што је ред... и доста, треба имати мере. Не можете целог живота плакати и носити црнину. И мени је својевремено стара умрла ... Па шта? Месец дана сам је жалио и оплакивао, па престао, јер, ако ћемо право, ни моја стара не заслужује да целог живота за њом кукам. (Уздише.) Суседе сте све заборавили... Нити куд идете, нити кога примате. Живимо, извините, као пауци, белог света не виђамо. Ливреју су ми мишеви изгризли... Да нема пристојних људи, па хајде-де, али округ је пун господе... У Риблову борави пук, официри као бомбонице, не можеш их се нагледати! А у логору сваког петка бал и скоро сваког дана војни оркестар свира... Ех, моја госпођо! Млади сте, лепи, као румена јабука, требало би да уживате у животу... Лепота не траје вечито! Кроз десетак година, сами ћете пожелети да се прошетате као пауница и господу официре заслепите, али биће касно. П о п о в а (одлучно): — Молим те да ми о томе никад више не говориш! Ти знаш, откако је Николај Михајлович умро, живот је за мене изгубио сваки смисао. Теби се чини да ја живим, али то је само привид! Ја сам се заклела да за живота нећу скидати ову црнину нити гледати белог света... Чујеш ли? Нека његова сен види колико га волим. .. Да, ја знам, за тебе то није тајна, он је често био неправедан према мени, окрутан, па ... па чак и неверан, али ја ћу му бити верна до гроба и доказаћу му да знам да волим. Тамо, на оном свету, видеће ме онакву каква сам била пре његове смрти... Л у к а: — Боље би било да, уместо што то говорите, прошетате по врту или наредите да се упрегну Тоби и Великан и посетите суседе... П о п о в а: — Ах! .. (Плаче.) Л у к а: — Госпођо! ... Шта вам је? Заиме Христа! П о п о в а: — Толико је волео Тобија! Кад год је ишао Корчагинима и Власовима, њега је јахао. И како је вешто управљао! Колико је грациозности било у његовој појави док је из све снаге притезао узде! Сећаш ли се? Ех, Тоби, Тоби! Нареди да му се да мерица овса више. А.П. ЧЕХОВ

САБРАНА ДЕЛА – књига 10

страна 2 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Л у к а: — Разумем, госпођо! Оштро звоњење П о п о в а (уздрхтавши): — Ко је то? Кажи да никог не примам! Л у к а: — Разумем! (Одлази.)

II П о п о в а (сама). П о п о в а (посматрајући фотографију): - Видећеш, Пicolas, како ја знам да волим и праштам ... Моја љубав угасиће се тек онда када престане да куца моје јадно срце. (Смеје се кроз сузе.) Па зар те није стид? Ја, добра, верна женица, затворила сам се и бићу ти верна до гроба, а ти... зар те није стид, тврдоглавко? Варао си ме, правио сцене, по читаве недеље остављао си ме саму. ..

III Попова и Лука. Л у к а (улази, узбуђен): — Госпођо, тамо неки човек пита за вас. Хоће да вас види... П о п о в а: — Јеси ли му рекао да откако ми је муж умро никога не примам? Л у к а: — Рекао сам му, али он неће ни да чује, каже да је ствар веома важна. П о п о в а: — Ја не примам! Л у к а: — Рекао сам му, али ... напаст нека... псује и право у собу упада... већ је у трпезарији... П о п о в а (љутито): — Добро, замоли га да уђе . .. Каквих све простака има! Лука одлази. Како су неувиђавни ти људи! Шта хоће од мене? Зашто нарушавају мој мир? (Уздише.) Не, изгледа да ћу заиста морати да се повучем у манастир... (Замишљено.) Да, у манастир . . .

IV Попова, Лука, Смирнов. С м и р н о в (улазећи, Луки): — Тикване, волиш много да причаш . . . Магарче! (Угледавши Попову, достојанствено.) Госпођо, част ми је да вам се представим: артиљеријски поручник у оставци, земљопоседник Григориј Степанович Смирнов! Принуђен сам да вас узнемирим због веома важне ствари . . . П о п о в а (не пружајући му руку): Шта желите? С м и р н о в: — Ваш покојни супруг, с којим сам имао част познавати се, остао ми је дужан, по двема меницама, хиљаду двеста рубаља. Пошто сутра морам да платим камате аграрној банци, молио бих вас, госпођо, да ми тај новац дате још данас. П о п о в а: — Хиљаду двеста ... А за шта вам је мој муж остао дужан? С м и р н о в: — Куповао је од мене овас. П о п о в а (уздишући, Луки): — Дакле, Лука, не заборави да наредиш да Тобију даду мерицу овса више. (Лука одлази. Смирнову.) Ако вам је Николај Михајлович остао дужан, ја ћу вам, разуме се само по себи, платити, али извините, молим вас, данас немам расположивог новца. Прекосутра се из града враћа мој управитељ, па ћу му наложити да вам исплати сав дуг, међутим, сада не могу да вам испуним жељу ... Уз то, данас је тачно седам месеци како ми је умро муж, и ја сам сада у таквом расположењу да немам нимало воље да се бавим новчаним стварима. С м и р н о в: — А ја сам сада у таквом расположењу да ћу, ако сугра не платим камате, главачке одлетети на добош. Пописаће ми имање! П о п о в а: — Прекосутра ћете добити свој новац. С м и р н о в: — Мени је новац потребан данас, а не прекосутра. П о п о в а: - Извините, али данас вам га не могу дати. С м и р н о в : — А ја не могу да чекам до прекосутра. П о п о в а: — Шта да радим кад га немам! С м и р н о в: — Значи, не можете да платите? П о п о в а: — Не. С м и р н о в: — Хм!... Је ли то ваша последња реч? П о п о в а: — Да, последња. С м и р н о в: — Последња? Заиста? П о п о в а: — Заиста. С м и р н о в: — Баш вам хвала. Имаћемо то на уму. (Слеже раменима.) И још треба да будеш хладнокрван! Малочас сретнем порезника, пита ме: „Зашто сте увек љути, Григорије Степановичу?" Како да не будем љут, молим вас? Новац ми је преко потребан... Од куће сам кренуо још јуче у зору, обишао сам све своје дужнике и да ми је бар један од њих вратио дуг! Уморио сам се као пас, ноћио ђаво би га знао где... у јеврејској крчми крај бурета ракије... Најзад, дођем овамо, седамдесет врста од куће, у нади да ћу добити свој новац, а дочекују ме „расположењем"! Па како да не будем љут? А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


П о п о в а: — Чини ми се да сам била јасна: чим се управник врати из града, добићете новац. С м и р н о в: — Ја нисам дошао управнику, него вама! Којег ће ми ђавола, извините за израз, ваш управник! П о п о в а: — Извините, господине, али ја нисам навикла на такве изразе, нити на такав тон. Ја вас остављам. (Журно одлази.)

V Смирнов (сам). С м и р н о в: — Ма шта кажете! Расположење ... Пре седам месеци умро јој муж! А ја... морам ли ја платити камате или не? Питам вас: морам ли ја платити камате или не? Умро јој муж, расположење и свакојаки трикови... управитељ некуд отпутовао, ђаволи га однели, а шта ја да радим? Да побегнем од својих кредитора ваздушним балоном? Или да се залетим и треснем главом о зид? Дођем Груздеву, није код куће, Јарошевич се сакрио, с Курицином сам се смртно завадио и умало га кроз прозор нисам избацио, код Мазутова... колерина, код ове... расположење. Ни једна битанга не плаћа! А све је то отуд што сам их сувише размазио, што сам слабић, шмоља, жена! Сувише сам нежан с њима! Али причекајте само! Показаћу ја вама! Нећу дозволити да се шегачите са мном, ђаво да га носи! Остаћу и дреждаћу овде све док ми не плати! Брр!... Што сам љут данас, боже, што сам љут! Од једа сав треперим, не могу да дишем... Фуј, боже драги, чак ме и нека мука хвата! (Виче.) Хеј, матори!

VI Смирнов и Лука. Л у к а (улази): — Шта желите? С м и р н о в: — Дај ми кваса или воде! Лука одлази. Заиста, каква логика! Човеку је новац потребан као хлеб, а она неће да плати, јер, замислите, није расположена да се бави новчаним стварима! .. . Права женска, бапска логика! Ето, зато ја никада нисам волео и не волим да разговарам са женама. Лакше ми је да седим на бурету пуном барута него да разговарам са женом. Брр!... Сав сам се најежио, толико ме је разбеснео тај шлеп! Довољно је да макар и издалека угледам поетично створење, па да ме од једа спопадну грчеви. Просто да човек излуди!

VII Смирнов и Лука. Л у к а (улази и доноси воду): — Госпођа су болесни и не примају. С м и р н о в: — Губи се! Лука одлази. Болесни и не примају! Ако нећеш, не мораш... Ја ћу остати и седећу овде док ми не даш новац. Ако недељу дана будеш болесна, и ја ћу недељу преседети овде. .. Ако годину дана будеш болесна, и ја ћу годину... Ја ћу своје, драга моја, узети! Мене нећеш разнежити црнином и јамицама на образима... Знамо ми те јамице! (Виче кроз прозор.) Семјоне, испрежи! Нећемо окоро путовати! Остајем овде! Рећи ћеш тамо, у коњушници, да коњима даду овса! Опет ти се, живино једна, леви припрежни заплео у дизгине! (Имитирајући кочијаша.) Та не мари... Даћу ја теби та не мари! (Одлази с прозора.) Одвратно ... несносна врућина, новац нико не враћа, ноћас сам лоше спавао, а сад још и овај црни шлеп с расположењем ... Нешто ме глава боли ... Како би било да попијем мало вотке? Па добро, да попијем. (Виче.) Хеј, матори! Л у к а (улази): — Шта је по вољи? С м и р н о в: — Дај ми чашицу вотке! Лука одлази. Ух! (Седа и посматра се.) Нема шта, лепо изгледам! Сав прашњав, чизме прљаве, неумивен, неочешљан, на прслуку слама... Госпођа је сигурно закључила да сам разбојник. (Зева.) Мало је непристојно у оваквом стању ући неком у салон, али шта могу... ја овде нисам гост, већ кредитор, а како кредитори треба да се облаче, то нигде не пише... Л у к а (улази и доноси вотку): — Господине, ви себи много дозвољавате ... С м и р н о в (љутито): Шта? Л у к а: — Ја ... ја ништа ... ја заправо ... С м и р н о в: — Знаш ли ти с ким разговараш?! Завежи! Л у к а (у страну): — Обесио нам се, ђаво, о врат... Вода га понеда ... Лука одлази. С м и р н о в: — Ох, како сам љут! Толико сам љут да бих, чини ми се, цео свет смождио ... Опет ме А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


нека мука хвата ... (Виче.) Хеј, стари!

VIII Попова и Смирнов. П о п о в а (улази оборених очију): — Господине, у својој усамљености ја сам се одавно одвикла од људског гласа и не подносим вику. Најлепше вас молим, не нарушавајте мој мир! С м и р н о в: — Исплатите ми новац, па ћу отићи. П о п о в а: — Рекла сам вам јасно и гласно: тренутно немам расположивог новца, сачекајте до прекосутра. С м и р н о в: — Ја сам, исто тако, имао част да вам јасно и гласно кажем: новац ми је потребан данас а не прекосутра. Ако ми га данас не дате, не остаје ми ништа друго него да се сутра обесим. П о п о в а: — Али шта да радим кад га немам? Баш чудно! С м и р н о в: — Значи, нећете сад да ми дате новац? Је ли тако? П о п о в а: — Не могу ... С м и р н о в: - Кад је тако, онда остајем овде и седећу све док ме не исплатите... (Седа.) Кажете да ћете то прекосутра учинити? Одлично! У том случају, преседећу овде до прекосутра. Ево овако... (Скаче.) Питам вас: морам ли ја сутра платити камате или не? . .. Или мислите да се шалим? П о п о в а: — Господине, молим вас не вичите! Ово није коњушница! С м и р н о в: — Ја вас не питам за коњушницу, него да ми кажете.. . морам ли ја сутра платити камате или не? П о п о в а: — Ви не умете да се понашате у женском друштву! С м и р н о в: — Извините, али ја умем да се понашам у женском друштву! П о п о в а: — Не, не умете! Ви сте неваспитан и неотесан човек! Пристојни људи не разговарају тако са женама! С м и р н о в: — Ах, то је врло занимљиво! Па како да говорим са вама? На француском? (Љути се, врска.) Мадам, же ву при... како сам срећан што нећете да ми дате новац. .. Ах, извините што сам вас узнемирио! Данас је тако дивно време! И та црнина вам тако дивно стоји! (Клања се.) П о п о в а: — Глупо и непристојно. С м и р н о в (имитирајући је): — Глупо и непристојно! Ја не умем да се понашам у женском друштву! Госпођо, ја сам у свом животу видео много више жена него ви врабаца! Трипут сам због њих на двобој излазио, дванаест сам их оставио, девет је оставило мене! Да! Некада сам и ја правио будалу од себе, био нежан и слаткоречив, разбацивао се новцем и клањао лепоти... Волео, патио и уздисао на месечини, венуо, копнео и смрзавао се... Волео страсно, лудо, на све могуће начине, ђаво да ме носи, брбљам као сврака о еманципацији, пола иметка страћио сам на нежна осећања, али сада... хвала лепо! Сада ме нећете преварити! Доста је било! Очи чарне, очи страсне, румене усне, јамице на образима, месец, шапутање, притајено дисање... за све то, госпођо, ја сада не дам ни пребијене паре! Присутни се изузимају, међутим, све жене, и младе и старе, пренемажу се, афектирају и сплеткаре, пакосне су и лажљиве, неуравнотежене, ситничаве и бездушне, логика им је немогућа, а што се тиче ове ствари (удара се по челу), ту ће врабац, извините на отворености, сваког филозофа у сукњи за три копља надмашити! Погледаш по неко од тих поетичних бића: муселин, етар, полубогиња, милион уздаха, а кад завириш у душу, најобичнији крокодил! (Хвата се за наслон столице, столица прашти и ломи се) Али најодвратније је то што тај крокодил, ко зна зашто, уображава да су нежна осећања његово ремек-дело, његова привилегија и монопол! До ђавола, обесите ме о овај ексер наглавачке ако жена може волети иког осим пудлица! ... У љубави она зна само да цмиздри и слини! Док мушкарац пати и жртвује се, дотле се сва њена љубав своди на то да маше шлепом и да настоји да га што боље искористи. Ви имате ту несрећу да сте жена, па према томе, по себи самој, познајете женску нарав. Кажите ми поштено: јесте ли икад у свом животу видели искрену, верну и постојану жену? Нисте! Верне и постојане су само старице и ругобе! Пре ћете наћи рогату мачку или белу врану него постојану жену! П о п о в а: — Дозволите, ко је онда, по вама, веран и постојан у љубави? Да није мушкарац? С м и р н о в : — Да, мушкарац! П о п о в а: — Мушкарац! (Злобан смех.) Мушкарац веран и постојан у љубави! Ма шта кажете, то је за мене новост! (Ватрено.) С каквим правом ви то говорите? Мушкарци верни и постојани! Кад је већ тако, рећи ћу вам да је од свих мушкараца које сам познавала и које познајем најбољи био мој покојни муж.. . Волела сам га предано, свим својим бићем, како може да воли само млада, озбиљна жена, дала сам му овоју младост, срећу, живот, сав свој иметак, живела сам само за њега, обожавала сам га као паганка, и.. . и шта? Тај најбољи од свих мушкараца варао ме је на сваком кораку, и то на најбестиднији начин! После његове смрти у столу сам му нашла шкрињу пуну љубавних писама, а за живота ... тешко ми је да се подсећам! ... остављао ме је саму по читаве недеље, на моје очи удварао се другим женама и варао ме, разбацивао се мојим новцем, подсмевао мојим осећањима... И, упркос свему томе, ја сам га волела и била сам му верна Штавише, он је умро, а ја сам му још увек верна и привржена. Закопала сам се међу ова четири зида и до гроба нећу скидати црнину... С м и р н о в (смејући се презриво): — Црнина!... Не разумем за кога ме ви сматрате? Као да ја не А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


знам зашто ви носите тај црни домино и зашто сте се закопали међу ова четири зида! Наравно! То је тако тајанствено, тако поетично! Кад какав јункер или ограничени песник наиђе крај ваше куће, погледаће у прозор и помислити: „Овде живи тајанствена Тамара која се из љубави према мужу закопала међу четири зида." Знамо ми те трикове! П о п о в а (планувши): — Шта? Како се усуђујете да ми тако нешто говорите? С м и р н о в: — Живи сте се закопали, али ипак нисте заборавили да се напудеришете! П о п о в а: — Како смете да тако разговарате са мном? С м и р н о в: — Не вичите, молим вас, нисам ја ваш управитељ! Дозволите ми да ствари називам њиховим правим именима. Ја нисам женско, викао сам да отворено износим своје мишљење лим вас да не вичете! П о п о в а: — Не вичем ја, него ви! Молим вас, оставите ме на миру! С м и р н о в: — Дајте ми новац, па ћу отићи. П о п о в а: — Не дам. С м и р н о в: — Даћете, даћете! П о п о в а: — За инат нећете добити ни копејке! Можете да ме оставите на миру! С м и р н о в: — Ја немам то задовољство да вам будем супруг или вереник, па вас молим да ми не правите сцене. (Седа.) Ја то не волим. П о п о в а (тешко дишући од беса): — Сели сте? С м и р н о в: — Да, сео сам. П о п о в а: — Молим вас да одете! С м и р н о в: - Дајте ми новац... (У страну.) Ах, што сам љут! Што сам љут! П о п о в а: — Не желим да разговарам с простацима! Изволите напоље! Пауза. Нећете да одете? Зар не? С м и р н о в: — Не. П о п о в а: — Не? С м и р н о в: — Не! П о п о в а: — Добро! (Звони.)

IX Пређашњи и Лука. П о п о в а: — Лука, изведи овог господина! Л у к а (прилази Смирнову): — Господине, изволите изићи, кад наређују! Немате ту... С м и р н о в (поскочивши): — Завежи! С ким ти то разговараш? Салату ћу од тебе направити! Л у к а (хватајући се за срце): — Боже!... Сви свеци!... (Пада у фотељу.) Ох, зло ми је, зло ми је! Не могу да дишем! П о п о в а: — Где је Даша? Даша! (Виче.) Даша! Пелагеја! Даша! (Звони.) Л у к а: — Ох! Сви су отишли у јагоде... У кући нема никога ... Зло ми је! Воде! П о п о в а: — Изволите напоље! С м и р н о в: — Не бисте ли могли бити мало уљуднији? П о л о в а (стежући песнице и лупкајући ногом о под): — Ви сте једна сељачина! Неотесани медвед! Грубијан! Монструм! С м и р н о в: — Како? Шта сте рекли? П о п о в а: — Рвкла сам да сте медвед, монструм! С м и р н о в (прилазећи јој): — Дозволите, ко вам је дао право да ме вређате? П о п о в а: — Да, вређам вас ... па шта? Мислите да вас се плашим? С м и р н о в: — А ви мислите ако сте поетично створење да можете вређати, а да не будете кажњени? Да? На двобој! Л у к а: — Господе боже! Сви свеци!... Воде! С м и р н о в: — Пиштоље! П о п о в а: — Мислите ако имате јаке песнице и биковско грло да вас се плашим? А? Ви сте један грубијан! С м и р н о в: — На двобој! Не дозвољавам никоме да ме вређа и нећу се освртати на то што сте жена, што сте слабашно створење! П о п о в а (трудећи се да га надвиче): — Медвед! Медвед! Медвед! С м и р н о в: — Време је да се најзад ослободимо предрасуда да само мушкарци морају плаћати за увреду. Кад је равноправност, нек је равноправност, ђаво да га носи! На двобој! П о п о в а: — Хоћете ли пиштољима? Изволите! С м и р н о в: — Из ових стопа! П о п о в а: — Из ових стопа! Од мужа су ми остали пиштољи ... Одмах ћу их донети ... (Журно се удаљава и изненада враћа.) С каквим ћу уживањем сатерати куршум у ту вашу тврду главу! Ђаво да вас А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


носзи! (Одлази.) С м и р н о в: — Уцмекаћу је као врапца! Нисам ја балавац, ни сентиментално дериште, за мене нема слабих створења! Л у к а: — Милостиви господине! ... (Пада на колена.) Молим те, сажали се на мене, старца и иди! Смртно си нас заплашио и још тражиш пиштоље! С м и р н о в (не слушајући га): Двобој, у томе и јесте равноправност, еманципација! Ту су оба пола равноправна! Устрелићу је из принципа! Али каква је то жена? (Имитира Попову.) „Ђаво да вас носи... Сатерати куршум у ту тврду главу..." Каква жена! Зажарила се, очи јој блистају... И изазов је прихватила! На часну реч, први пут у животу видим тако нешто ... Л у к а: — Остави нас, милостиви господине! Бићемо ти вечно захвални! С м и р н о в: — То је жена! Такве се мени допадају! То је права жена! Не нека туњава, покисла кокош, него ватра, барут, ракета! Да ти је просто жао убити! Л у к а (плаче): — Господине ... идите, милостиви господине! С м и р н о в: — Заиста ми се допада! Заиста! Мада има јамице на образима, ипак ми се допада! Спреман сам чак и дуг да јој опростим... и љутња ме је прошла ... Необична жена!

X Пређашњи и Попова. П о п о в а (улази с пиштољима): — Ево пиштоља... Али пре него што почнемо, покажите ми, молим вас, како се пуца.. . Никад у животу нисам држала пиштољ у руци. Л у к а: — Господе, спаси и помилуј ... Идем да потражим баштована и кочијаша... Где нас ова напаст снађе ... (Одлази.) С м и р н о в (разгледајући пиштоље): — Видите, има неколико врста пиштоља.. . Постоје, на пример, Мортимерови пиштљи специјално за двобој, са капислама. А ово су пиштољи типа Смит и Весон, с троструким дејством, с екстрактором и централним ударом ... То су одлични шпптољи!... Пар стаје најмање девет стотина рубаља... Пиштољ се држи овако... (У страну.) Очи, очи! Ватрена жена! П о п о в а: — Овако? С м и р н о в: — Да, тако... Затим подижете ороз ... и, ево, овако нишаните ... Главу мало забаците! Руку сасвим испружите ... Ето тако ... Затим, ево, овим прстом притискате ову стварчицу, и то је све... Најважније је да се не узбуђујете и да нишаните полако... И да пазите да вам рука не задрхти. П о п о в а: — Добро ... Није згодно да пуцамо у соби, изиђимо у врт. С м и р н о в: — Слажем се. Али ја вас упозоравам да ћу пуцати у ваздух. П о п о в а: — Само је још то требало! А зашто? С м и р н о в: — Зато што ... зато што ... Уосталом, то је моја ствар! П о п о в а: — Уплашили сте се? Да? А-а-а-а! Не, господине, нећете се извући. Изволите за мном. Нећу имати мира док вам не прострелим чело... то чело које толико мрзим! Уплашили сте се? С м и р н о в: — Да, уплашио сам се. П о п о в а: — Лажете! Зашто нећете да пуцате? С м и р н о в: — Зато што ... зато што ми се ... допадате. П о п о в а (смејући се злобно): — Ја му се допадам! И он се усуђује да ми то каже! (Показује на врата.) Изволите! С м и р н о в (ћутке одлаже пиштољ, узима капу и одлази; на вратима застаје, пола минута се немо гледају; затим он почиње да говори, прилазећи јој неодлучно): — Чујте. .. Јесте ли још увек љути? ... И ја сам љут као рис, али, разумете ли... како да се изразим.. . Видите, ствар је у томе, овакви случајеви, ако ћемо право ... (Виче.) зар сам ја крив што ми се допадате? (Хвата се за наслон столице, столица прашти и ломи се.) До ђавола, какав вам је ово намештај! Ви ми се допадате! Разумете ли? Ја... ја сам се готово заљубио! П о п о в а: — Одлазите од мене, мрзим вас! С м и р н о в: — Боже, каква жена! Никад у животу нисам видео тако нешто! Пропао сам! Изгубљен сам! Упао сам у мишоловку као миш! П о п о в а: — Одлазите, иначе ћу пуцати! С м и р н о в: — Пуцајте! Ви не можете схватити колика је срећа умрети под погледом тих дивних очију, умрети од револвера који држи та мала баршунаста ручица ... Полудео сам! Размислите и одлучите одмах, јер ако одем одавде, више се никада нећемо видети! Одлучите... Ја сам племић, честит човек, имам десет хиљада рубаља годишњег прихода... куршумом погађам копејку бачену увис ... имам изврсне коње . .. Хоћете ли да ми будете жена? П о п о в а (огорчена, прети пиштољем): — На двобој! На двобој! С м и р н о в: — Полудео сам . .. Ништа не схватам ... (Виче.) Хеј, матори, воде! П о п о в а: (виче). На двобој! С м и р н о в: — Полудео сам, заљубио сам се као клинац, као будала! (Хвата је за руку, она се мршти од бола.) Ја вас волим! (Пада на колена.) Волим! као никада у животу! Дванаест жена сам оставио, А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


девет је оставило мене, али, ниједну нисам волео тако као вас... Разнежио сам се, распекмезио и расцмиздрио ... клечим на коленима као будала и нудим вам брак... Брука, срамота! Пет година се нисам заљубљивао, заклео сам се да то ни убудуће нећу чинити, и одједном сам се заљубио као пинтер у даску! Нудим вам брак. Да или не? Нећете? Не морате! (Устаје и нагло полази према вратима.) П о п о в а: — Чекајте ... С м и р н о в (застаје): — Дакле? П о п о в а: — Ништа, ништа ... Идите ... Уосталом, чекајте ... Не, идите, идите! Мрзим вас! Или не... Не идите! Ах, кад бисте знали како сам љута! (Баца пиштољ па, сто.) Прсти су ми отекли од ове напасти ... (Од беса цепа марамицу.) Зашто стојите ту? Купите се! С м и р н о в: — Збогом. П о п о в а: — Да, да, идите ... (Виче.) Куда ћете? Чекајте... Уосталом, идите. Ах, како сам љута! Не прилазите ми, не прилазите! С м и р н о в (прилазећи јој): — Како сам љут на себе! Заљубио сам се као гимназијалац, клечао на коленима ... Све ме жмарци пролазе ... (Грубо.) Волим вас! Баш сам нашао кад ћу се заљубити! Сутра треба платити камате, почела је косидба а сад још и ви... (Узима је око струка.) Никада то себи нећу опростити ... П о п о в а: — Одлазите! Руке к себи! Ја вас ... мрзим! На двобој! Дуг пољубац.

XI Пређашњи, Лука са секиром, баштован с грабљама, кочијаш с вилама и радници с моткама. Л у к а (угледавши Попову и Смирнова како се љубе): — Исусе! Пауза. П о п о в а (оборених очију): — Лука, рећи ћеш тамо, у коњушници, да Тобију данас уопште не дају овса. Завеса.

ПРОСИДБА (2) ШАЉИВА ИГРА У ЈЕДНОМ ЧИНУ ЛИЦА: С т е п а н С т е п а н о в и ч Ч у б у к о в , спахија. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а , његова кћи, 25 година. И в а н В а с и љ е в и ч Л о м о в , Чубуковљев сусед, здрав, дежмекаст спахија, хипохондрист. Радња се одиграва на Чубуковљевом имању. Салон у Чубуковљевој кући. Чубуков и Ломов (улази у фраку и с белим рукавицама). Ч у б у к о в (идући у сусрет Ломову): — Рођени мој, кога то видим! Иване Васиљевичу! Баш ми је драго! (Стеже му руку.) То је заиста пријатно изненађење, рођени . .. Па како сте? Л о м о в: — Хвала, добро. А како ви извољевате живети? Ч у б у к о в: — Ето, помало, анђеле мој, хвала на питању и те ствари. Седите, најлепше вас молим... Заправо, душо моја, није лепо што суседе заборављате. Али, рођени мој, зашто тако званично? У фраку, с рукавицама и те ствари. Путујете ли куд, мили мој? Л о м о в : — Не, само до вас, уважени Степане Степаничу. Ч у б у к о в: — Па зашто у фраку, лепото моја? Као да је Нова година! Л о м о в: — Видите у чему је ствар. (Узима га под руку.) Дошао сам к вама, уважени Степане Степаничу, да вас узнемирим једном молбом. Више пута имао сам част да вам се обраћам за помоћ и ви сте увек, тако рећи... али, извините, ја сам узбуђен. Попићу мало воде, уважени Степане Степаничу. (Пије.) Ч у б у к о в (у страну): — Дошао је да тражи новац! Нећу му дати! (Ломову.) У чему је ствар, лепотане? Л о м о в : — Видите, Уважени Степаничу ... извините, Степане Уваженичу... то јест, као што видите, ја сам веома узбуђен... Једном речју, само ми ви можете помоћи, мада ја, наравно, ничим нисам заслужио и... и немам права да рачунам на вашу помоћ ... Ч у б у к о в: — Ах, не развлачите, душо моја! Пређите на ствар! Дакле? Л о м о в: — Одмах... Ево одмах. Ствар је у томе да сам дошао запросити руку ваше кћери Наталије Степановне. Ч у б у к о в (радосно): — Господе! Иване Васиљевичу! Поновите још једном, нисам вас добро чуо! Л о м о в: — Част ми је запросити ... Ч у б у к о в (прекидајући га): — Рођени мој ... Тако се радујем и те ствари... Заправо, и томе слично. (Грли га и љуби.) Одувек сам то прижељкивао. То је била моја давнашња жеља. (Испушта сузу.) И одувек сам вас, анђеле мој, волео као рођеног сина. Нека вам бог да слоге и љубави и те ствари, а ја сам то одувек А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


жарко желео... Него, зашто стојим као будала? Изгубио сам се од радости, сасвим сам се изгубио! Ох, ја се од свег срца... Идем да зовнем Наташу и томе слично. Л о м о в (разнежен): — Уважени Степане Степаничу, шта ви мислите, могу ли рачунати на њен пристанак? Ч у б у к о в: — Такав лепотан, а... а она да не пристане! Сигурно је заљубљена до ушију и те ствари ... Ево одмах! (Одлази.)

II Л о м о в (сам). Л о м о в: — Хладно ми је . .. Сав дрхтим, као пред испит. Најважније је одлучити се. Ако човек дуго размшшва, ако се колеба, много прича и чека идеал или праву љубав, никад се неће оженити... Брр! ... Хладно је! Наталија Степановна је изврсна домаћица, привлачна је и образована... куд ћеш више? Па ипак, од узбуђења већ почињу да ми горе уши. (Пије воду.) А да се не женим, не могу... Прво, већ ми је тридесет пет година ... то су, тако рећи, критичне године. Друго, потребан ми је уредан и сређен живот... Имам срчану ману, хронично лупање срца, раздражљив сам и увек се страховито узбуђујем . .. Ево и сад ми усне подрхтавају, а на десном оку игра живац... Али најгоре ми је са сном. Само што легнем у постељу и задремам, кад ме одједном у левој слабини нешто жигне, па одмах затим пређе на раме и главу... Скочим као суманут, прошетам мало, па поново легнем, али само што задремам, кад у слабини опет... жигање! И тако једно десетак пута ...

III Наталија Степановна и Ломов. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а (улази): — Гле! То сте ви, а тата вели: иди, дошао је трговац по робу. Добар дан, Иване Васиљевичу! Л о м о в: — Добар дан, уважена Наталија Степановна! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Извините што сам овако у кецељи и неглижеу... Љуштимо грашак за сушење. Зашто вас тако дуго није било? Седите... Седају. Хоћете ли да доручкујете? Л о м о в: — Не, хвала, већ сам јео. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Запалите... Ево шибица... Време је дивно, а јуче је падала таква киша да радници цео дан нису ништа радили. Колико сте ви стогова накосили? Замислите, ја се залетела и покосила целу ливаду, па се сад кајем, плашим се да ми сено не иструли. Боље би било да сам причекала. Али шта то значи? Ако се не варам ви сте у фраку! То је новост! Идете ли на бал? Уосталом, лепо вам стоји ... Заиста, зашто сте се тако дотерали? Л о м о в (узбуђен): — Видите, уважена Наталија Степановна... Ствар је у томе што сам одлучио замолити вас да ме саслушате... Ви ћете се, свакако, изненадити, па чак и наљутити, али ја... (У страну.) Што је хладно! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — У чему је ствар? Пауза. Дакле? Л о м о в: — Настојаћу да будем кратак. Уважена Наталија Степановна, вама је познато да ја одавно, још од малих ногу имам част познавати вашу породицу. Моја покојна тетка и њен супруг, од којих сам, као што вам је познато, наследио имање, увек је гајила дубоко поштовање према вашем оцу и покојној мајци. Породице Ломових и Чубукових увек су живеле у најпријатељскијим и, може се рећи, чак и у родбинским односима. Уз то, као што вам је познато, моја земља се непосредно граничи с вашом. Ако се изволите присетити, моје се Воловске ливаде граниче с вашим брезиком. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Извините што ћу вас прекинути. Рекли сте „моје Воловске ливаде" ... Зар су оне ваше? Л о м о в : — Да ... Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Ма шта кажете! Воловске ливаде су наше, а не ваше! Л о м о в: — Не, моје су, уважена Наталија Степановна. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — То је за мене новост. А откуд су оне ваше? Л о м о в: — Како откуд? Ја говорим о оним Воловским ливадама које се као клин увлаче између вашег брезика и Тресетишта. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Да, да ... То су наше ливаде... Л о м о в: — Не, варате се, уважена Наталија Степановна, то су моје ливаде. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Освестите се, Иване Васиљевичу! А откад су ваше? Л о м о в: — Како откад? Откад знам за себе, увек су биле наше. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Е, за то ћете мало извинити! А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Л о м о в: — То се види из докумената, уважена Наталија Степановна. Воловске ливаде су некада давно биле спорне, то је тачно, али сада сви знају да су моје. И ту се не вреди спорити. Изволите знати, баба моје тетке дала је те ливаде на неограничено и бесплатно коришћење сељацима деде вашег оца зато што су јој ови пекли циглу. Сељаци деде вашег оца користили су се бесплатно ливадама четрдесетак година, па су навикли да их сматрају за своје, међутим, касније, кад је изишла уредба... Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Уопште није тако како ви причате! И мој деда и мој прадеда сматрали су да њихова земља допире до Тресетишта, а то значи да су Воловске ливаде биле наше. Не разумем шта је ту спорно? Штавише, љута сам због свега овога! Л о м о в: — Наталија Степановна, ја ћу вам показати документа. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Не, ви се просто шалите или ме изазивате . .. Какво изненађење! Управљамо земљом безмало три стотине година и одједном нам саопштавају да та земља није наша! Извините, Иване Васиљевичу, али не могу да верујем својим ушима... Није ми стало до те ливаде. То је свега пет десетина и вреде неких три стотине рубаља, али неистина ме вређа. Причајте што вас воља, али неистину не могу да поднесем. Л о м о в: — Преклињем вас, саслушајте ме! Сељаци деде вашег оца, као што сам већ имао част да вам кажем, пекли су циглу за бабу моје тетке. Теткина баба, желећи да им се одужи... Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Деда, баба тетка... ја ту ништа не разумем! Ливаде су наше, и готово. Л о м о в: — Нису, него моје! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Наше су! Макар три дана доказивали, макар петнаест фракова обукли, ливаде су наше, наше! ... Ја ваше не желим, али ни своје не дам ... Па како хоћете! Л о м о в: — Мени, Наталија Степановна, ливаде нису потребне, али у питању је принцип. Ако хоћете, молим, ја ћу вам их поклонити. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Ја вама могу да их поклоним, ливаде су моје! ... Све је ово, у најмању руку, чудно, Иване Васиљевичу! Досад смо вас сматрали за доброг суседа, пријатеља, прошле године позајмили смо вам вршалицу, па смо због тога своју вршидбу завршили тек у новембру, а ви се према нама понашате као према Циганима. Поклањате ми моју земљу. Извините, али суседи се тако не понашају! Ја мислим да је то чак дрскост, ако хоћете... Л о м о в: — По вама, значи, испада да сам ја узурпатор? Драга моја, ја никада нисам присвајао туђу земљу и никоме нећу дозволити да ме за то оптужује... (Нагло прилази бокалу и пије воду.) Воловске ливаде су моје! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Није истина, наше су! Л о м о в: — Моје су. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Није истина. Доказаћу вам! Колико данас послаћу на њих своје косаче! Л о м о в: — Шта? Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Колико данас тамо ће бити моји косачи! Л о м о в: — А ја ћу их најурити! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Само покушајте! Л о м о в (хвата се за срце): — Воловске ливаде су моје! Разумете ли? Моје! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Молим вас не вичите! У својој кући можете викати и праскати колико вас воља, а овде се, молим вас, понашајте пристојно! Л о м о в: — Да ми није овог ужасног и болног лупања срца и да ми у слепоочницама не ударају била, друкчије бих ја с вама разговарао! (Виче.) Воловске ливаде су моје! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Нису, него наше! Л о м о в: — Мо]е су! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Нису, него наше! Л о м о в: — Моје су!

IV Пређашњи и Чубуков. Ч у б у к о в (улазећи): — Шта је то? Зашто вичете? Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Тата, молим те, објасни овом господину коме припадају Воловске ливаде: нама или њему? Ч у б у к о в (Ломову): — Пиле моје, ливаде су наше! Л о м о в: — Али молим вас, Степане Степановичу, како могу бити ваше? Бар ви будите разумни! Баба моје тетке дала је ливаде на привремено бесплатно коришћење сељацима вашег деде. Сељаци су се том земљом користили четрдесет година, па су навикли да је сматрају за своју, а када је изишла уредба ... Ч у б у к о в: — Дозволите, драги мој ... Ви заборављате да сељаци нису плаћали вашој баби и томе слично управо зато што су ливаде тада биле спорне и те ствари... А сада и врапци на крову знају да су ливаде наше. То, заправо, значи да ви нисте видели план! Л о м о в: — Доказаћу вам да су ливаде моје! А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Ч у б у к о в: — Нећете, љубимче мој. Л о м о в: — Хоћу, доказаћу вам! Ч у б у к о в: — Душо моја, зашто тако вичете? Виком, заправо, ништа нећете доказати. Ја ваше не желим, али ни своје не дам. А и зашто бих? Ако је већ тако, драги мој, ако намеравате да ми оспоравате ливаде и те ствари, онда ћу их ја радије поклонити сељацима него вама. Да, да! Л о м о в: — Не разумем! Ко вам је дао право да поклањате туђе власништво? Ч у б у к о в: — Дозволићете да ја знам јесам ли у праву или не. Заправо, младићу, ја нисам навикао да ми се обраћају таквим тоном и те ствари. Ја сам, младићу, двапут старији од вас, па вас молим да са мном говорите без узрујавања и томе слично. Л о м о в: — Не, ви једноставно мислите да сам ја будала, па ми се подсмевате! Моју земљу називате својом и још тражите да будем хладнокрван и да говорим с вама као човек! Добри суседи, Степане Степановичу, не понашају се тако! Ви нисте сусед, већ узурпатор! Ч у б у к о в: — Шта? Шта сте рекли? Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Тата, сместа пошљи косаче на ливаде! Ч у б у к о в (Ломову): — Шта сте рекли, милостиви господине? Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Воловске ливаде су наше, и ја нећу попустити, нећу, нећу и нећу! Л о м о в: — То ћемо тек видети! Ја ћу вам на суду доказати да су моје! Ч у б у к о в: — На суду? Можете поднети тужбу суду, милоспиви господине, и томе слично! Можете! Знам ја вас, ви, заправо, једва чекате прилику да се судите и те ствари... Парничење вам је у крви! И сви ваши преци били су парничари; Сви! Л о м о в: — Молим вас да не вређате моје претке! У породици Ломових сви су били честити људи и ниједан није био под истрагом због проневере, као ваш стриц! Ч у б у к о в: — А у вашој породици сви су били луди! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Сви, сви, сви! Ч у б у к о в: — Деда вам је био пијаница, а млађа тетка, заправо, Настасја Михајловна, побегла је с архитектом и те ствари... Л ом о в : — А ваша мајка била је шепава. (Хвата се за срце.) Жига ме у слабини... Ударило ми је у главу .. . Боже! ... Воде! Ч у б у к о в: — А ваш отац био је картарош и ждероња. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — А тетка сплеткашица каквих је мало! Л о м о в: — Укочила ми се лева нога... А ви сте интригант... Ох, срце! . .. И ни за кога није тајна да сте пред изборе под... Сева ми пред очима ... Где ми је шешир? Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — То је подло! Ниско! Одвратно! Ч у б у к о в: — А ви сте, залраво, пакостан, дволичан и подмукао човек! Да! Л о м о в: — Ево шешира ... Срце ... Како да изиђем? Где су врата? Ох! ... Изгледа да умирем... Нога ми се одузела... (Иде према вратима.) Ч у б у к о в (за њим): — И да ваша нога у моју кућу више не крочи! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Тужите нас! Баш да видимо! Ломов одлази посрћући.

V Чубуков и Наталија Степановна. Ч у б у к о в: — До ђавола! (Хода узбуђен.) Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Какав нитков? Па после веруј добрим суседима! Ч у б у к о в: — Гад један! Накарада! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Изрод божји! Присвојио туђу земљу и још сме да се свађа. Ч у б у к о в: — И то страшило, тај, заправо, слепац, усудио се да дође у просидбу и те ствари! А? У просидбу! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Какву просидбу? Ч у б у к о в: — Какву! Дошао да те запроси. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Да запроси? Мене? Зашто ми то раније ниси казао? Ч у б у к о в: — Зато је и фрак обукао! Кобасица једна! Ништарија! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Да запроси? Мене? Ах! (Пада у фотељу и јечи.) Врати га! Врати га! Ах! Врати га! Ч у б у к о в: — Кога да вратим? Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: - Брже, брже! Зло ми је! Врати га! (Хистеричан напад.) Ч у б у к о в: — Шта је? Шта ти је? (Хвата се за главу.) Ја сам несрећан човек! Убићу се! Обесићу се! У гроб ће ме отерати! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Умирем! Врати га! Ч у б у к о в: — Фуј! Ево одмах. Не дери се! (Одлази журно.) Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а (сама, јечи): — Шта смо направили! Врати га! Врати га! Ч у б у к о в (улеће): — Ево га иде и те ствари, ђаво га однео! Ух! Разговарај сама с њим, а ја, А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


заправо, не желим ... Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а (јечи): — Врати га! Ч у б у к о в (виче): — Ево га иде, теби говорим. О, боже, какве су то бриге, бити отац одраслој кћери! Заклаћу се! Безусловно ћу се заклати! Наружили смо човека, осрамотили га и отерали, а све си то ти... ти! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Нисам ја, него ти! Ч у б у к о в: — Да, да. Ја сам, дакле, крив! На вратима се појављује Л о м о в. Ето га, па ти разговарај с њим! (Одлази.)

VI Наталија Степановна и Ломов. Л о м о в (улази, изнемогао): — Ужасно лупање срца ... Нога ми се укочила ... у слабини ме жига. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Иване Васиљевичу, извините, ми смо мало претерали... Сад сам се сетила: Воловске ливаде су заиста ваше. Л о м о в: — Ужасно лупање срца!... Моје ливаде. Оба ока ми играју... Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Ваше су ваше ... Седите... Седају. Нисмо били у праву. Л о м о в: — Ја из принципа ... Мени није стало до те земље, него до принципа... Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Свакако ... Али боље да разговарамо о нечем друтом. Л о м о в: — Утолико пре што ја имам доказе. Баба моје теттке дала је сељацима деде вашег оца... Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Доста, доста о томе... (У страну.) Не знам одакле да почнем... (Ломову.) Хоћете ли скоро у лов? Л о м о в: — Пошто завршим жетву, уважена Наталија Сепановна, намеравам на тетребе. Ох, јесте ли чули? Замислите каква ме је несрећа задесила! Мој Угадај, којег ви извољевате знати, почео је да шепа. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Каква штета! А зашто? Л о м о в: — Не знам. . . Мора да је угануо ногу или су га негде пси изуједали... (Уздише.) Најбољи кер, а о новцу и да не говорим! Сто двадесет пет рубаља дао сам за њега Миронову. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Преплатили сте га, Иване Васиљевичу! Л о м о в: — А ја мислим да је то чак врло јевтино. То је изврстан кер. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Тата је за свог Откатаја дао осамдесет пет рубаља, а Откатај је кудикамо бољи од вашег Угадаја! Л о м ов : — Откатај бољи од Угадаја? Шта вам пада на памет? (Смеје се.) Откатај бољи од Угадаја! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Наравно да је бољи! Додуше, Откатај је млад, још није очврснуо, али неустрашљивијег и лепшег кера ни Волчанецки нема. Л о м о в: — Дозволите, Наталија Степановна, ви заборављате да му је доња чељуст краћа од горње, а такви пси су слаби ловци! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Доња чељуст краћа од горње? То први пут чујем! Л о м о в: - Уверавам вас, доња чељуст му је краћа од горње. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — А ви сте мерили? Л о м о в: — Да, мерио сам. Као гонич сигурно је добар, али као ловац, сумњам... Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Прво, наш Откатај је чистокрван, расан кер, син Запрјагаја и Стамеске, док је порекло вашег шарова потпуно непознато... Осим тога, Угадај је матор и ружан као кљусе... Л о м о в: — Тачно је да је стар, али ја га не бих дао за пет ваших Откатаја... Па зар се они могу поредити? Угадај је кер, а Откатај ... смешно је препирати се ... Таквих, као што је ваш Откатај, код сваког псетара има као плеве. За њега је двадесет пет рубаља одлична цена. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — У вама, Иване Васиљевичу, данас чучи неки ђаво који вас нагони да стално противречите. Најпре сте измислили да су Воловске ливаде ваше, а сад тврдите да је Угадај бољи од Откатаја. Не волим кад човек говори оно што не мисли. Ви одлично знате да је Откатај сто пута бољи од тог вашег... глупог Угадаја. Па зашто онда говорите супротно? Л о м о в: — Изгледа да ви, Наталија Степановна, мислите да сам ја слеп или луд. Схватите да ваш Откатај има доњу чељуст краћу од горње! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Није истина. Л о м о в: — Истина је! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а (виче): — Није истина! Л о м о в: Зашто вичете, госпођице? Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — А зашто ви причате глупости? То је одвратно! Ваш Угадај је већ толико стар да га треба убити, а ви га поредите с Откатајем! Л о м о в: — Извиките, али ја не могу да наставим овај спор. Имам лупање срца. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Приметила сам да се највише препиру они ловци који се А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


најмање разумеју у лов. Л о м о в: — Госпођице, молим вас, престаните... Имам лупање срца ... (Виче.) Престаните! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Нећу док не признате да је Опкатај сто пута бољи од вашег Угадаја! Л о м о в: — Сто пута гори! Црко, дабогда, тај ваш Откатај! Слепоочнице ... око ... раме ... Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — А ваш глупи Угадај не мора ни да цркне, он је ионако већ мрцина! Л о м о в (плаче): — Престаните! Имам срчани напад! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Нећу да престанем!

VII Пређашњи и Чубуков. Ч у б у к о в (улазећи): — Шта је сад опет? Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Тата, кажи поштено, по савести, ко је бољи: наш Откатај или његов Угадај? Л о м о в: — Степане Степаничу, преклињем вас, кажите само једно: да ли је у вашег Откатаја доња чељуст краћа од горње или не? Да или не? Ч у б у к о в: — Па и да је тако? Врло важно! Ипак, у целом округу нема бољег кера од њега и те ствари. Л о м о в : — Али мој Угадај је бољи? Руку на срце! Ч у б у к о в: — Не узбуђујте се, мили мој ... Дозволите... Ваш Угадај, заправо, има добрих особина... Чистокрван је, има чврсте ноге и јака бедра и томе слично. Али тај кер, ако хоћете да знате, лепотане мој, има два битна недостатка: стар је и њушка му је кратка. Л о м о в: — Извините, имам лупање срца ... Узмимо чињенице... Изволите се присетити да је на Марускиним ливадама мој Угадај трчао раме уз раме са грофовим Размахајем, док је ваш Откатај заостао за читаву врсту. Ч у б у к о в: — Заостао је зато што га је грофов главни ловац ошинуо бичем. Л о м о в: — И заслужио је. Ови пси трче за лисицом, а Откатај се окомио на овна! Ч у б у к о в: — Није истина!... Рођени мој, ја сам плаховит човек, па вас, заправо, молим да прекинемо овај спор. Ударио га је зато што су сви завидљиви кад је у питању туђи кер... Да! Сви су завидљиви! То се, господине, и на вас односи! Чим, заправо, приметите да је неки кер бољи од вашег Угадаја, одмах почнете да закерате, те ово, те оно... и томе слично... Ја све памтим! Л о м о в: — И ја памтим! Ч у б у к о в (изазивајући га): — И ја памтим... А шта ви памтите? Л о м о в: — Лупање срца... Нога ми се одузела ... Не могу. Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а (изазивајући га): — Лупање срца... Какав сте ми ви ловац? Вама је место у кухињи, да лежите на пећи и да таманите бубашвабе, а не лисице да гоните! Лупање срца... Ч у б у к о в: — Заиста, какав сте ви ловац? С вашим, заправо, лупањем срца треба да седите код куће, а не да се труцкате у седлу. Да ловите, па хајдеде, али ви идете у лов само зато да бисте се свађали и туђим псима сметали и тако те ствари. Ја сам пргав човек, оставимо тај разговор. Ви, заправо, уопште нисте ловац! Л о м о в: — А зар сте ви ловац? Ви идете у лов само зато да бисте се улагивали грофу и интригирали ... Моје срце!... Ви сте интригант! Ч у б у к о в: — Шта? Ја интригант? (Виче.) Умукните! Л о м о в: — Да, интригант! Ч у б у к о в: — А ви сте један шмркавац! Жутокљунац! Л о м о в: — А ви матори пацов! Језуит! Ч у б у к о в: — Умукни, иначе ћу те убити као пса! Ништаријо једна! Л о м о в: — Сви знају да вас је ... ох, моје срце!... ваша покојна жена тукла ... Нога ... слепоочнице... Искри ми пред очима ... Падам, падам! Ч у б у к о в: — А ти си под папучом своје домаћице! Л о м о в: — Ево, ево, ево.. . срце ми препуче! Раме ми отпаде... Где ми је раме? ... Умирем! (Пада у фотељу.) Доктора! (Онесвестио се.) Ч у б у к о в: — Шмркавац један! Ништарија! Зло ми је! (Пије воду.) Зло ми је! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Какав сте ви ловац? Па ви не знате ни да јашете! (Оцу.) Тата! Шта му је? Погледај, тата! (Вришти.) Иване Васиљевичу! Умро је! Ч у б у к о в: — Зло ми је!... Гушим се!... Ваздуха! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Умро је! (Вуче Ломова за рукав.) Иване Васиљевичу! Шта смо направили! Умро је! (Пада у фотељу.) Доктора, доктора! (Хистеричаи напад.) Ч у б у к о в: — Ох! ... Шта је? Шта ти је? Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а (јечи): — Умро је!... Умро! Ч у б у к о в: — Ко је умро? (Погледавши Ломова.) Заиста је умро! Господе боже! Воде! Доктора! (Приноси чашу Ломовљевим устима.) Пијте!... Не, не пије... Значи, умро је и томе слично ... Ја сам А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


најнесрећнији човек на свету! Зашто не сручим себи куршум у чело? Зашто се до сада нисам заклао? Шта чекам? Дајте ми нож! Дајте ми пиштољ! Ломов се покреће. Као да долази к себи... Попијте мало воде!.. тако... Л о м о в: — Светлаци ... магла ... Где сам? Ч у б у к о в: — Жените се што пре и идите до ђавола! она пристаје! (Сједињује руке Ломова и своје кћери.) Она пристаје и томе слично. Благосиљам вас и те ствари. Само ме оставите на миру! Л о м о в: — А? Шта? (Устајући.) Кога? Ч у б у к о в: — Она пристаје! Дакле? Пољубите се и... и идите до ђавола! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а (јечи): — Жив је... Да, да, ја пристајем... Ч у б у к о в: — Пољубите се! Л о м о в: — А? Кога? (Љуби Наталију Степановну.) Баш ми је драго... Дозволите, у чему је ствар? Ах, да, схватам ... Срце ... искрице ... Срећан сам, Наталија Степанова... (Љуби јој руку.) Нога ми се одузела ... Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Ја... и ја сам срећна. Ч у б у к о в: — Као да ми је камен пао с леђа ... Ух! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Али... ипак, признајте макар сада: Угадај је гори од Откатаја. Л о м о в: — Није, него бољи! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Гори је! Ч у б у к о в: — Е па, почиње породична срећа! Шампањца! Л о м о в: — Бољи је! Н а т а л и ј а С т е п а н о в н а: — Гори је! Гори! Гори! Ч у б у к о в (настојећи да их надвиче): Шампањца! 3авеса

С В А Д Б А (3) СЦЕНА У ЈЕДНОM ЧИНУ ЛИЦА: Ј е в д о к и м З а х а р о в и ч Ж и г а л о в, колешки регистратор у оставци. Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а, његова жена. Д а ш е њ к а, њихова кћи. Е п а м и н о н д M а к с и м о в и ч А п л о м б о в , њен вереник. Ф ј о д о р Ј а к о в љ е в и ч Р е в у н о в — Караулов, капетан II класе у оставци. А н д р е ј А н д р е ј е в и ч Њ у њ и н, агент осигуравајућег друштва. А н а M а р т и н о в н а З м е ј у к и н а, тридесетогодишња акушерка, у светлоцрвеној хаљини. И в а н M и х а ј л о в и ч Ј а т, телеграфист. Х а р а л а м п и ј е С п и р и д о н о в и ч Д и м б а, Грк — посластичар. Д м и т р и ј С т е п а н о в и ч M о з г о в о ј, морнар из Добровољачке флоте. Девери, каваљери, лакеји и остали. Радња се одиграва у једној од сала Андроновљевог ресторана. Блештаво осветљена сала. Велики сто постављен за вечеру. Око стола послују лакеји у фраковима. Иза сцене музика свира последњу фигуру кадрила. Змејукина, Јат

и

девер

прелазе преко сцене.

3 м е ј у к и н а: — Не, не, не! Ј а т (идући за њом): — Смилујте се! Смилујте се! З м е ј у к и н а: — Не, не, не! Д е в е р (журећи за њима): — Господо, не можете тако! Куда ћете? А grаn-rоn? Grаn-rоn, sil-vu-рlе! Одлазе. Улазе Настасја Тимофејевна и Апломбов. Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а: — Боље би било да одете да играте него што ми овде досађујете неприличним разговорима. А п л о м б о в: — Нисам ја некакав Спиноза, па да правим мајмуна од себе. Ја сам озбиљан и карактеран човек и не могу да уживам у бесмисленим забавама. Него, није ствар у игри. Извините, mаmап, али ја многе ваше поступке не разумем. На пример, ви сте обећали да ћете ми уз своју кћерку, поред неопходних ствари за домаћинство, дати и два лутријска лоза. Па где су? Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а: — Нешто ме глава боли ... Сигурно ће се време променити ... А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Ојужиће! А п л о м б о в: — Не правите се луди. Данас сам сазнао да су вам лозови заложени. Извините mаmап, али тако поступају само експлоататори. Ја ово не говорим из себичности... мени ваши лозови нису потребни, већ из принципа, јер не дозвољавам да ме било ко обмањује. Ја сам вашу кћерку усрећио и ако ми данас не дате лозове, попићу је у чаши воде. Ја сам поштен човек! Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а (прелазећи погледом преко стола и пребројавајући приборе): — Један, два, три, четири, пет... Л а к е ј: — Кувар пита како заповедате да се служи сладолед: са румом, са мадером или без ишта? А п л о м б о в: — С румом. И кажи домаћину да је мало вина. Кажи му да постави још сотерна. (Настасји Тимофејевној.) Такође сте обећали, и договор је био такав, да ће вечерас овде бити генерал. Па где је он, питам вас ја? Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а : — Ту, драги мој, кривица није до мене. А п л о м б о в: — Него до кога? Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а: — До Андреја Андрејича... Јуче је долазио и обећао да ће довести правог-правцатог генерала. (Уздише.) Не мислите, ваљда, да нам је жао? Mи за своје дете ништа не жалимо. Ако треба генерал, нека буде генерал... А п л о м б о в: — Даље... Свима, па и вама, mаmаn, познато је да се Дашењки, пре него што сам је ја запросио, удварао онај телеграфист Јат. Зашто сте га онда позвали? Зар нисте знали да ће мени то бити непријатно? Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а: — Ох, како ти оно беше име? Епаминонде Mаксимичу, није ни дан прошао како си се оженио, а већ си својом причом угњавио и мене и Дашењку. Шта ли ће тек бити кроз годину дана? Тежак си, ух, како си тежак! А п л о м б о в: — Не волите да вам се говори истина? Аха? То ли је! А ви се онда поштено владајте. Ја од вас тражим само једно: будите поштени! Преко сцене, од једних до других врата, прелазе парови који играју grаnd-rоnd. Први пар чине девер и Дашењка а последњи Јат и Змејукина. Последњи пар заостаје и остаје у сали. Жигалов и Димба улазе и иду према столу. Д е в е р (виче): — Променад! Mсје, променад! (Иза сцене.) Променад! Парови одлазе. Ј а т (Змејукиној): — Смилујте се! Смилујте се, чаробна Ана Mартиновна! З м е ј у к и н а: — Ах, какви сте... Рекла сам вам већ да данас нисам при гласу. Ј а т : — Преклињем вас, отпевајте ми! Само једну ноту! Смилујте се! Само једну ноту! З м е ј у к и н а: — Дојадили сте ми. (Седа и хлади се лепезом.) Ј а т : — Не, ви сте просто бездушни! Тако окрутно створење, дозволите да се изразим, а тако диван, диван глас! С таквим гласом не би требало да се бавите, извините за израз, акушерством, већ да певате на јавним концертима! На пример, како божанствено звучи код вас ова фиоритура... ево ова... (Певуши.) „Ја вас љубљах, љубав још узалуд..." Дивно! З м е ј у к и н а (певуши): „Ја вас љубљах, љубав још увек можда ..." То? Ј а т: — Управо то! Дивно! З м е ј у к и н а: — Не, данас нисам при гласу. Боље узмите лепезу па ме хладите... Врућина је! (Апломбову.) Епаминонде Mаксимичу, зашто сте тако меланхолични? Зар то приличи младожењи? Како вас није срамота, баш сте одвратни! Да чујем, зашто сте се замислили? А п л о м б о в: — Женидба је озбиљан корак! Треба о свему свестрано и трезвено размислити. З м е ј у к и н а: — Сви сте ви одвратни скептици! Крај вас се гушим .. . Дајте ми атмосфере! Чујете ли? Дајте ми атмосфере! (Певуши). Ј а т: — Божанствено, божанствено! З м е ј у к и н а: — Хладите ме, хладите, иначе ће ме, осећам, одмах ударити срчана кап. Кажите ми, молим вас, зашто је тако загушљиво? Ј а т : — Зато што сте се ознојили ... З м е ј у к и н а: — Фуј, како сте вулгарни! Не смете се тако изражавати! Ј а т : — Извините! Наравно, ви сте навикли на, извините за израз, аристократско друштво и... З м е ј у к и н а: — Ах, оставите ме на миру! Дајте ми поезије и надахнућа! Хладите ме, хладите... Ж и г а л о в (Димби): — Хоћемо ли по још једну? (Налива.) Пити се увек може. Најважније је, Харалампије Спиридоничу, да човек при том не заборави на своје обавезе. Пиј, али обавезе не заборављај ... А што се тиче пића, зашто не попити? То је дозвољено ... У ваше здравље! (Пију.) А има ли код вас у Грчкој тигрова? Д и м б а: — Има. Ж и г а л о в: — А лавова? Д и м б а: — Има и лавова. То у Русији ницег нема, а у Грцкој има свега. Тамо су ми и отац, и стриц, и браца, а овде ницег немам. Ж и г а л о в: — Хм... А има ли у Грчкој китова? А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Д и м б а: — Има свега. Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а (мужу): — Докле ћемо само пити и мезетити? Време је већ да се седне за сто. Не забадај виљушку у јастога... То је постављено за генерала. Још може да дође ... Ж и г а л о в: — А има ли у Грчкој јастога? Д и м б а: — Има. Тамо свега има. Ж и г а л о в: — Хм... А има ли колешких регистратора? З м е ј у к и н а: — Mогу да замислим каква је атмосфера у Грчкој! Ж и г а л о в: — И сигурно има много лоповлука. Грци су исто што и Јермени или Цигани. Продаје ти сунђер или златну рибицу и само гледа како да те превари. Хоћемо ли још по једну? Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а: — Докле ћемо само пити. Требало би да су већ сви за сталом. Прошло је једанаест ... Ж и г а л о в: — Ако је време, нек се седа. Господо, најлепше вас молим! Изволите! (Виче.) Вечера! Mлада господо! Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а: — Драги наши гости, изволите! Заузмите места! З м е ј у к и н а (седајући за сто): — Дајте ми поезије! А он, бунтовник, тражи буру, као да је у бури мир. Дајте ми буру! Ј а т (у страну): — Каква жена! Заљубио сам се у њу! Заљубио до ушију! Улазе Дашењка, Mозговој, девери, каваљери, девојке и остали. Сви бучно седају за сто; кратка пауза, музика свира марш. M о з г о в о ј (устајући): — Господо! Mорам да вам кажем следеће ... Припремили смо веома много здравица и говора. Стога нећемо чекати, него ћемо одмах почети. Господо, предлажем да наздравимо младенцима! Mузика свира туш. Наздрављање. Куцање. Горко! С в и: — Горко! Горко! Апломбов и Дашењка се љубе. Ј а т : — Дивно, дивно! Господо, морам да вам кажем и признам да су ова сала и, уопште, ресторан величанствени! Изванредно, чаробно! Само знате ли шта недостаје па да славље буде потпуно? Електрично осветљење, извините за израз! Електрично осветљење уведено је већ у свим земљама, само је Русија затајила. Ж и г а л о в (дубокомислено): — Електрика ... Хм... А ја мислим да је електрично осветљење чиста подвала ... Ставе горе жеравицу и тиме мисле да ти замажу очи! Не, друшкане, ако већ дајеш осветљење, нека то не буде жеравица, већ нешто стварно, нешто изузетно, нешто опипљиво! Дај ти нама светлост... разумеш ли? светлост која ће бити природна, а не вештачка! Ј а т : — Када бисте видели електричну батерију, када бисте видели од чега је направљена, друкчије бисте расуђивали. Ж и г а л о в: — И не желим да је видим. То је подвала. Обмањују прост свет... Последњу пару му извлаче ... Знамо ми њих ... А ви, млади господине, боље бисте учинили да испијете и другима налијете него што браните лоповлук. Да, заиста! А п л о м б о в: — Потпуно се слажем с вама, татице. Зашто заподевати учене разговоре? И ја волим да попричам о свакојаким открићима у научном смислу, али све у своје време! (Дашењки.) Шта ти мислиш, машер? Д а ш е њ к а: — Они хоће да покажу своју образованост, па увек говоре о неразумљивим стварима. Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а: — Хвала богу, цео живот проживели смо без образовања и, ево, већ трећу кћер за честитог човека удајемо. А ако ви мислите да смо необразовани, зашто онда долазите к нама? Идите својим образованим! Ј а т : — Настасја Тимофејевна, ја сам увек гајио дубоко поштовање према вашој породици, а што сам говорио о електричном осветљењу, то уопште није било из надмености. Ево, спреман сам и да наздравим. Ја сам увек од свег срца желео Дарји Јевдокимовној честитог мужа. У наше време, Настасја Тимофејевна, тешко је наћи честитог човека. Данас сваки гледа да се ожени из рачуна, ради новца ... А п л о м б о в: — На кога ви то мислите? Ј а т (уплашивши се): — Не мислим ни на кога ... Не говорим о присутнима ... Ја то онако ... уопште... Забога! Сви знају да сте се ви из љубабави ... Mираз је безначајан. Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а: — Не, није безначајан! Ти, драги мој, причај, али не претеруј. Поред хиљаду рубаља у готовом, дајемо и три капута, постељину и сав намештај. Де-дер нађи још негде такав мираз! Ј а т : — Нисам мислио ... Намештај је заиста леп и... капути, свакако, али ја сам у том смислу што се они, ето, вређају да сам на њих мислио. Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а: — Ави пазите шта говорите. Mи вас због ваших родитеља А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


поштујемо и на свадбу смо вас позвали, а ви ту свашта причате. А ако сте знали да се Епаминонд Mаксимич жени из рачуна, зашто сте досад ћутали? (Плачљиво.) Ја сам је, чедо моје, отхранила, одњивила, одгајила ... чувала као очи у глави ... А п л о м б о в: — И ви сте поверовали? Баш вам хвала! Веома сам вам захвалан! (Јату.) А ви, господине Јате, мада сте ми познаник, нећу вам дозволити да у туђој кући правите такве гадости! Изволите напоље! Ј а т : — То јест, како? А п л о м б о в: — Желим само да и ви будете тако поштен човек, као што сам ја! Једном речју, изволите напоље! Mузика свира туш. К а в а љ е р и (Апломбову): — Mа пусти га! Доста је било! Зар то има смисла? Седи! Пусти га! Ј а т : — Ја нисам ништа ... Ја ... Уопште не разумем ... Mолим, отићи ћу ... Само ми најпре вратите оних пет рубаља што сте их од мене позајмили прошле године за пикетски прслук, извините за израз. Ево, испићу још озу и... и отићи, само ми најпре вратите дуг. К а в а љ е р и: — Хајде, доста, доста! Прекините! Зар има смисла због ситница? Д е в е р (виче): — У здравље невестиних родитеља, Јевдокима Захарича и Настасје Тимофејевне! Mузика свира туш. Наздрављање. Ж и г а л о в (тронут, клања се на све стране): Хвала вам! Драги моји гости! Веома сам вам захвалан што нас нисте заборавили, што сте изволели доћи, што нас нисте одбили!... И немојте мислити да сам ја неки препредењак или да се претварам, ја вам ово од свег срца говорим! Сасвим искрено! За добре људе ја ништа не жалим! Хвала вам! (Љуби се.) Д а ш е њ к а (мајци): — Mама, па зашто плачете? Ја сам тако срећна! А п л о м б о в:-— Mаmаn је узбуђена због предстојећег растанка. Али ја бих јој саветовао да се радије присети нашег недавног разговора. Ј а т: — Не плачите, Настасја Тимофејевна! Помислите само: шта су људске сузе? Mалодушна психијатрија, ништа друго! Ж и г а л о в: -- А има ли у Грчкој рујница? Д и м б а: — Има. Тамо свега има. Ж и г а л о в: — А млечница сигурно нема. Д и м б а: — Има и млечница. Свега има. M о з г о в о ј : — Харалампије Спиридоничу, дошао је ред на вас да држите здравицу! Господо, да чујемо здравицу! С в и (Димби): — Здравицу! Здравицу! На вас је ред! Д и м б а: — Засто? Не разумем ста је... Ста је то? З м е ј у к и н а: — Не, не! Не смете да одбијете. На вас је ред! Устаните! Д и м б а (устаје, збуњено): — Ја могу говорити овако... Ста је Русија и ста је Грцка. Сада ста су људи у Русији, а ста у Грцкој ... И какве каравије, знаци бродови, по мору плове, а какве разне зелезницке пруге по земљи. Ја добро знам... Mи смо Грци, ви сте Руси, и мени ниста не треба... Ја могу говорити овако ... ста је Русија и ста је Грцка. Улази Њ у њ и н. Њ у њ и н : — Чекајте, господо, не једите! Причекајте! Настасја Тимосрејевна, тренутак само! Изволите овамо! (Одводи Настасју Тимофејевну у страну, задихан.) Слушајте ... Долази генерал ... Најзад сам га нашао ... Ђаволски сам се намучио ... Прави генерал, достојанствен и стар, од неких осамдесет, а можда и деведесет година... Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а: — Кад ће стићи? Њ у њ и н: — Само што није. Бићете ми захвални целог живота. Није да је генерал, него малина, Буланже! Није тамо некакав пешадијски или коњички, већ морнарички! По чину је капетан прве класе, али по њиховом, морнаричком, то је исто што и генерал-мајор, или у грађанству државни саветник. Потпуно исто. Чак и више. Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а: — Да ме не вараш, Андрјушењка? Њ у њ и н: — Па зар сам ја варалица, а? Не брините! Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а (уздишући): — Не бих хтела да бацам новац, Андрјушењка ... Њ у њ и н: — Не брините! Није да је генерал, него слика! (Подижући глас.) Ја му кажем: „Сасвим сте нас, велим, заборавили, ваша преузвишености! Није лепо, ваша преузвишености, старе познанике заборављати! Настасја, велим, Тимофејевна озбиљно се љути на вас!" (Прилази столу и седа.) А он ће мени: „Забога, пријатељу, па како да идем кад не познајем младожењу?" — „Немојте молим вас, ваша преузвишености, какве су то церемоније? Mладожења је, велим, диван, непосредан човек. Ради као процењивач у кредитном заводу, али нека ваша преузвишеност не мисли да је то неки неугледан човек или пробисвет. У кредитним заводима данас и отмене даме раде." Он ме потапша по рамену, попушисмо по хаванску цигару и ево га, иде... Причекајте, господо, не једите ... А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


А п л о м б о в: — А кад ће стићи? Њ у њ и н: — Само што није. Кад сам одлазио, већ је каљаче обувао. Причекајте, господо, не једите. А п л о м б о в: — Онда треба наредити да свирају марш ... Њ у њ и н (виче): — Хеј, музиканти! Mарш! Mузика свира марш. Л а к е ј (најављује): — Господин Ревунов-Караулов! Жигалов, Настасја Тимофејевна и Њуњин трче му у сусрет. Улази Ревунов-Караулов. Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а (клањајући се): — Изволите, ваша преузвишености! Веома нам је мило! Р е в у н о в: — Драго ми је! Ж и г а л о в: — Mи смо, ваша преузвишености, скромни, мали, обични људи, али немојте мислити да је ово с наше стране неко препредењаштво. Добрим људима ми дајемо почасно место, за њих ништа не жалимо. Изволите! Р е в у н о в: — Баш ми је драго! Њ у њ и н : — Ваша преузвишености, дозволите да вас упознам! Mладожења Епаминонд Mаксимич Апломбов са својом новорођ ... то јест новопеченом супругом! Иван Mихајлович Јат, телеграфски службенмк! Странац грчког поракла, посластичар Харалампије Спиридонич Димба! Осип Лукич Бабељмандебски! И тако даље, и тако даље... Остало је све ситна риба. Седите, ваша преузвишености! Р е в у н о в: — Баш ми је драго! Извините, господо, хтео бих да кажем Андрјуши две речи. (Одводи "Њуњина у страну.) Ја сам, пријатељу, мало збуњен... Зашто ме ословљаваш са ваша преузвишености? Па ја нисам генерал! Капетан друге класе, то је чак мање од пуковника. Њ у њ и н (говори му на уво, као глувоме): — Знам, Фјодоре Јаковљевичу, али будите добри па нам дозволите да вас ословљавамо са ваша преузвишености! Знате, ово је патријархална породица која цени старије и гаји поштовање према чиновима. Р е в у н о в: — Да, ако је тако, онда наравно... (Прилазећи столу.) Баш ми је драго! Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а: — Седите, ваша преузвишености! Будите тако добри! Служите се, ваша преузвишености! Само извините, ви сте у својој кући навикли на деликатности, а код нас је све скромно! Р е в у н о в (не чувши добро): — Шта? Хм ... Да. Да ... У стара времена људи су увек живели скромно и били су задовољни. Ја сам човек на високом положају, али живим скромно ... Данас ми долази Андрјушка и позива ме овамо на свадбу. Како, велим ја, да идем кад их не познајем? Непријатно ми је! А он вели: „То су једноставни, патријархални људи који се радују сваком госту..." Па добро, ако је тако. . . зашто да не одем? Баш ми је драго. Код куће ми је самоме досадно, а ако моје присуство на свадби може да причнити задовољство некоме, онда, велим, изволите ... Ж и г а л о в: — Значи, од свег срца, ваша преузвишености? Ја то ценим! Ја сам једноставан човек, не знам да се претварам и ценим такве људе. Служите се, ваша преузвишености! А п л о м б о в: — Јесте ли одавно у пензији, ваша преузвишености? Р е в у н о в: — А? Да, да ... То је тачно. Да... али дозволите, па шта је ово? Харинга је горка... и хлеб је горак. Не могу се јести! С в и : — Горко! Горко! Апломбов и Дашењка се љубе. Р е в у н о в: — Хе-хе-хе. .. У ваше здравље. Пауза. Да... У стара времена све је било скромно и сви су били задовољни ... Ја волим скромност ... Ја сам стар човек, отишао сам у оставку хиљаду осам стотина шездесет пете године... Сада имам седамдесет две године. .. Да. Наравно, нема збора, и пре су људи волели да покажу раскош кад им се укаже прилика, али... (Угледавши Mозговоја.) — Ви сте ... значи, морнар? M о з г о в о ј: — Управо тако. Р е в у н о в: — Аха ... Значи, тако ... Да ... У морнарици је увек било тешко. Има човек над чим да се замисли, има чиме главу да разбија. И најбезначајнија реч има, тако рећи, свој нарочити смисао! На пример, морнари на кошу по припонама на предње доње једро и главну деблењачу! Шта то значи? Mорнар то, наравно, разуме! Хе-хе. То ти је, брате, сложена ствар! Њ у њ и н : — У здравље његове преузвишености Фјодора Јаковљевича Ревунова-Караулова! Mузика свира туш. Наздрављање. Ј а т : — Ево, ваша преузвишености, ви сте се малочас изволели изразити о тешкоћама службе у флоти. А зар је телеграфска служба лакша? Сада, ваша преузвишености, нико не може да ступи у телеграфску службу ако не зна да чита и пише француски и немачки. Али најтежа ствар код нас је предаја телеграма. То је ужасно тешко! Ево, послушајте мало. (Удара виљушком по столу, имитирајући А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


телепринтер.) Р е в у н о в: — Шта то значи? Ј а т: — То значи: ваша преузвишености, ја вас ценим због ваших врлина. Mислите да је то лако? А ево још. (Откуцава.) Р е в у н о в: — Јаче ... Не чујем ... Ј ат : — То значи: мадам, како сам срећаи што вас држим у свом наручју! Р е в у н о в: — Каква сад мадам? Да... (Mозговоју.) А ако се, на пример, плови уз пун ветар, па треба... па треба разапети брамселе и бом-брамселе! Ту сад ваља командовати: морнари на кошу по припонама на брамселе и бом-брамселе... и док се на крижевима попуштају једра, доле се везују брам и бом-брам шкоте, подигаче и праће. .. Д е в е р (устајући): — Mилостива господо и милостиве госпођ ... Р е в у н о в (прекидајући га): — Да .. . Колико је разних команди... Да ... На пример, брам и бомбрам шкоте вуци! Је ли добро? Али шта то значи и какав смисао има? То је врло једноставно! Вуку, разумете ли, брам и бом-брам шкоте и дижу подигаче ... све одједном! Истовремено поравнавају бом-брам шкоте и бом-брам подигаче и, ако треба, попуштају праће на једрима, а када су већ, значи, шкоте затегнуте и подигаче све подигнуте, онда се брам и бом-брам праће развлаче, а крижеви враћају у правцу ветра ... Њ у њ и н (Ревунову): — Фјодоре Јаковљевичу, домаћица вас моли да поразговарате о нечем другом. Ово је за госте неразумљиво и досадно... Р е в у н о в: — Шта? Коме је досадно? (Mозговоју.) Mладићу! А ако, на пример, брод плови уз ветар десним уздама под пуним једрима, па га треба окренути низ ветар. Како треба командовати? Ево овако: сви на своја места, окрет низ ветар!... Хе-хе... Њ у њ и н : — Престаните, Фјодоре Јаковљевичу! Послужите се. Р е в у н о в: — Чим сви истрче, одмах се командује: на своја места. Окрет низ ветар! Ех, то је живот! Командујеш и гледаш како морнари, као муње, лете на своја места и попуштају горња једра и праће. Најзад, не издржиш, него узвикнеш: сила сте, момци! (Загрцнуо се и кашље.) Д е в е р (журећи да искористи насталу паузу): — На данашњи, тако рећи, дан када смо се сви окупили на слављу нашег вољеног... Р е в у н о в (прекидајући га): — Да! И све то треба памтити! На пример, развити шкоте предњег једра и шкоте велеједра!... Д е в е р (увређено): — Зашто ме прекида? Тако ниједну здравицу нећемо одржати! Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а: — Ваша преузвишености, ми смо необразовани људи, ништа од свега тога не разумемо, боље би било да нам испричате нешто занимљиво ... Р е в у н о в (не чувши добро): — Хвала, јео сам већ. Кажете: гусана? Захваљујем... Да. Сетио сам се минулих времена ... Како је то лепо, младићу! Пловиш тако по мору, безбрижно, и... (уз-дрхталим гласом) сећате ли се само оног узбуђења које захвата све када се врши прелет уз ветар! Којем морнару неће заиграти срце кад се сети тог маневра?! Чим се зачује команда: сви на своја места, прелет уз ветар... као да је све електрична варница протресла. Почев од команданта, па до последњег морнара, сви уздрхте ... З м е ј у к и н а: — Досадно! Досадно! Опште гунђање. Р е в у н о в (не чувши добро): — Хвала, већ сам јео. (Са заносом.) Сви су спремни и очима гутају старијег официра... Праће на предњем доњем једру и главној деблењачи надесно, праће на кошном једру крменог јарбола налево, протупраће налево, командује старији официр. За трен ока све се извршава... Шкоту предњег једра и шкоту пречњаче развуци... десно на бок! (Устаје.) Брод пође уз ветар и, најзад, једра почеше да се надимају. Старији официр: хеј, ви на праћама, не зевајте на праћама, а сам упиљио очима у велеједро и, и када се најзад и оно залепршало, то јест када је наступио тренутак прелета, разлеже се громогласна команда: дај бурину велеједра, праћај унакрст! На то све лети и прашти... као да је дошао смак евета! Све се извршава без грешке. Прелет је успео! Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а (планувши): — Генерал, а тако се понашате... Треба да вас је стид у тим годинама! Р е в у н о в : — Котлет? Не, нисам јео ... захваљујем. Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а (гласно): — Кажем, треба да вас је стид у тим годинама! Генерал, а понашате се непристојно! Њ у њ и н (збуњено): — Господо, молим вас ... Зар то има смисла? Заиста.. Р е в у н о в: — Прво, ја нисам генерал, него капетан друге класе, што по војној ранг-листи одговара потпуковнику. Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а: — Ако нисте генерал, зашто сте онда узели новац? Mи вам га нисмо дали зато да бисте се непристојно понашали! Р е в у н о в (у недоумици): — Какав новац? Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а: — Знате ви какав. Оних двадесет пет рубаља што сте их добили преко Андреја Андрејевича ... (Њуњину.) То је твоја кривица, Андрјушењка! Нисам ти рекла да оваквог унајмиш! А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Њ у њ и н : — Али, молим вас . .. Оставимо то! Нема смисла! Р е в у н о в: — Унајмили .. . Шта то значи? А п л о м б о в: — Дозволите, ипак... Је ли вам Андреј Андрејевич дао двадесет пет рубаља? Р е в у н о в: — Каквих двадесет пет рубаља? (Схвативши.) А то ли је! Сад ми је све јасно ... Каква гадост! Каква гадост! А п л о м б о в: — Јесте ли добили новац? Р е в у н о в: — Никакав новац нисам добио! Оставите ме на миру! (Устаје од стола.) Каква гадост! Каква подлост! Увредити тако старог човека, поморца, заслужног официра! ... Да је ово пристојно друштво, тражио бих сатисфакцију на двобоју, а овако шта могу да учиним? (Изгубљено.) Где су врата? На коју страну да идем? Хеј, момак, изведи ме! Mомак! (Иде.) Каква подлост! Каква гадост! (Одлази.) Н а с т а с ј а Т и м о ф е ј е в н а: — Андрјушењка, где је двадесет пет рубаља? Њ у њ и н : — Зар има смисла говорити о таквим ситницама? Врло важно! Овде се сви веселе, а ви, ђаво би га знао о чему... (Виче.) У здравље младенаца! Mузика, марш! Mузика! Mузика свира марш. У здравље младенаца! З м е ј у к и н а: — Загушљиво је! Дајте ми атмосфере! Крај вас се гушим. Ј а т (усхићен): — Каква жена! Каква жена! Галама. Д е в е р (настојећи да надвиче све): — Mилостива господо и милостиве госпође! На данашњи, тако рећи, дан... 3авеса

ТРАГИЧАР ОД НЕВОЉЕ (4) (Из ладањског живота) ШАЉИВА ИГРА У ЈЕДНОM ЧИНУ ЛИЦА: И в а н И в а н о в и ч Т о л к а ч о в , отац породице. А л е к с е ј А л е к с е ј е в и ч M у р а ш к и н , његов пријатељ. Радња се дешава уПетрограду, у Mурашкиновом стану. Mурашкинов кабинет. Тапецирани намештај. — Mурашкин седи за писаћим столом. Улази Толкачов, држећи у рукама стаклену куглу за лустер, дечји бицикл, три кутије са шеширићима, велики завежљај с одећом, мрежу с пивским флашама, и мноштво малих пакетића. Он тупо гледа око себе и, изнемогао, спушта се на софу. М у р а ш к и н: — Здраво, Иване Иваничу! Баш ми је драго. Откуд ти? Т о л к а ч о в (тешко дишући): — Рођени, мили мој ... Нешто бих те замолио ... Преклињем те, позајми ми до сутра револвер. Буди пријатељ! М у р а ш к и н: — Шта ће ти револвер? Т о л к а ч о в: — Потребан ми је... Ох, боже!... Дај ми воде ... Брже! Потребан ми је ... Ноћас ћу морати да путујем кроз мрачну шуму, па... за сваки случај. Позајми ми га, тако ти бога! М у р а ш к и н: — Лажеш ме, Иване Иваничу! Каква, до ђавола, мрачна шума? Сигурно си нешто наумио? По лицу ти видим да смераш нешто рђаво! Шта ти је? Да ти није зло? Т о л к а ч о в: — Чекај, пусти ме да предахнем... Ох, боже! Уморио сам се као пас. Свака ме кошчица боли, као да су од мене направили ражњиће. Не могу више да издржим. Буди пријатељ, не питај ме ништа, не тражи појединости. .. дај ми револвер! Преклињем те! М у р а ш к и н: — Хајде, доста! Иване Иваничу, откуд ти та малодушност? Отац породице, државни саветник! Срам те било. Т о л к а ч о в: — Какав отац породице? Ја сам мученик! Теглећа марва, црнац, роб, подлац који се још увек нечем нада, па оклева да се убије! Ја сам шмоља, тикван, идиот! Зашто живим? Због чега? (Скаче.) Хајде, кажи ми, због чега живим? Чему тај бескрајни ланац моралних и физичких патњи? Кад је човек мученик идеје, то још разумем, али бити мученик ђаво би га знао чега, женских сукања и лустерских кугли, не! најлепша хвала! Не, не, не! Доста ми је! Доста! М у р а ш к и н: — Не вичи, суседи све чују! Т о л к а ч о в: — Нека чују, свеједно ми је! Ако ми ти не даш револвер, даће ми га други, тек мене више неће бити међу живима! То је одлучено! М у р а ш к и н: — Чекај, откинуо си ми дугме. Причај хладнокрвно. Ипак не разумем зашто ти је живот тако дојадио? Т о л к а ч о в: — Зашто? Питаш: зашто? Добро, рећи ћу ти! Изволи! Испричаћу ти све, па ће ми, можда, лакнути на души. Да седнемо. Дакле, слушај ... Ох, боже, угушићу се!... Примера ради, узмимо данашњи дан. Узмимо. Као што ти је познато, од десет до четири диринчим у канцеларији. Врућина, запара, А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


муве и невиђени, брајко мој, хаос. Секретар узео одсуство, Храпов се жени, а канцеларијска ситнурија пошашавила за летњиковцима, љубавним авантурама и аматерским представама. Сви неиспавани, исцрпени и испијени тако да нису ни за шта... Дужност секретара обавља субјекат глув на лево уво и, уз то, заљубљен; странке полуделе, сви некуд журе и јуре, љуте се и прете, једном речју, дар-мар који се не да описати. Збрка и паклена галама. А посао одвратан дозлабога: једно те исто, стално једно те исто, обавештење, представка, обавештење, представка... једноличан као морска пучина. Просто, разумеш ли, да ти очи искоче. Дај ми воде ... Излазиш из канцеларије потпуно сломљен и исцрпен, ред би био да ручаш, па да се извалиш и спаваш, али не!... не заборави да си на ладању, то јест роб, изволи трчи као пасји син и извршавај наруџбине. Код нас на ладању уврежио се диван обичај: кад неко иде у град, свака шуша, а да и не говоримо о његовој супрузи, има право и власт да му наметне сијасет наруџбина. Жена тражи да свратиш до модискиње и да је изгрдиш што је хаљина у струку широка, а у раменима уска; Соњечки треба заменити ципеле, свастици купити светлоцрвену свилу по мустри за двадесет копејки и три аршина пантљике ... Чекај само, одмах ћу ти прочитати. (Вади из џепа цедуљицу и чита.) Лустерску куглу; фунту сувих кобасица, каранфилчића и цимета за пет копејки; рицинусово уље за Mишу: десет фунти ситног шећера; донети од куће бакарни лавор и аван за шећер; карболне киселине, персијскоr прашка, пудера за десет копејки; двадесет боца пива; есенције за сирће и стезник за m-llе Шансо број осамдесет два... ух! И донети Mишин јесењи капут и каљаче. То је наредба жене и породице. Сад наруџбине драгих познаника и суседа, ђаво их понео. Код Власиних је сутра Волођин имендан, па му треба купити бицикл; потпуковниковица Вихрина је у другом стању, па тим поводом ваља свакодневно свраћати до акушерке и молити је да дође. И тако даље и тако даље. У џепу имам пет цедуљица, а марамица ми је сва у чворовима. И тако, мој брајко, у паузи између канцеларије и воза трчиш по граду као пас, исплазивши језик, трчиш, трчиш и живот проклињеш. Из радње у апотеку, из апотеке до модискиње, од модискиње у месарницу, а затим поново у апотеку. Овде се спотакнеш, тамо изгубиш новац, на трећем месту заборавиш да платиш, па јуре и вичу за тобом, на четвртом станеш некој дами на шлеп... фуј! Од силног трчкарања помахниташ, оно те тако изнури да ти потом целе ноћи кости пуцкетају и све сањаш крокодиле. Најзад, извршио си све наруџбине, купио си све што је требало, али како све то сада упаковати? Како, на пример, сместити заједно тешки бакарни аван и тучак и лустерску куглу, или карболну киселину и чај? Како упаковати заједно пивске боце и овај бицикл? То је робијашки посао, задатак за мозак, ребус! Mа колико разбијао главу, ма колико мудровао, на крају крајева, нешто ћеш ипак разбити и изгубити, а на станици и у вагону стајаћеш раскречених ногу и раширених руку, брадом придржавајући какав завежљај, затрпан кесама, кутијама и осталим дрангулијама. А кад воз крене, путници ће почети да разбацују твој пртљаг на све стране: својим стварима заузео си туђа места. Вичу, позивају кондуктера, прете да ће те избацити, а теби не остаје ништа друго него да ћутиш! Стојиш и само трепћеш као испребијани магарац. Сад слушај даље. Стижеш у свој летњиковац. После толиких мука ред би био да нешто попијеш, да се наједеш и чврсто заспиш, зар не? Али ништа од тога. Твоја супруга већ одавно вреба. Тек што посрчеш супу, зграбиће те, раба божјега, за врат и... изволи бирај: воља те на какву аматерску приредбу, воља те на игранку. Протестовати не смеш. Ти си муж, а реч „муж" у преводу на ладањски језик значи животињу која се може јахати и товарити до миле воље, без страха од интервенције друштва за заштиту животиња. Идеш и буљиш у „Скандал у племенитој породици" или какву „Mотју", пљескаш по женином наређењу и пропадаш, пропадаш, пропадаш и само чекаш кад ће те ударити кап. А на игранци гледај како се игра и проналази каваљере за жену, а ако их нема, онда изволи, па сам играј кадрил. Вратиш се после поноћи из позоришта или с игранке и више ниси човек, већ бескорисна стрвина. Али, ево, најзад си стигао до циља: свукао си се и легао у кревет. Одлично, затвори очи и спавај ... Све је тако лепо, поетично и топло, разумеш ли, ни деца у суседној соби не дрече, ни жене нема, и савест ти је чиста... шта ћеш више. Таман задремаш, кад одједном... Кад одједном чујеш: дзз! ... Комарци! (Скаче.) Комарци, проклети били, ђаволи, комарци! (Прети песниицама.) Комарци! Казна божја, инквизиција! Дзз!... Зуји жалостиво и тужно, као да моли за милост, али ће те, скот, тако ујести да ћеш се затим цео сат чешати. И пушиш, и убијаш их, и покриваш се преко главе, али спаса нема! На крају крајева, дигнеш руке и препустиш се судбини: ждерите, проклетници! Још се ни на комарце ниси навикао, кад ето нове божје казне: у салону супруга са својим тенорима почиње да учи романсе. Дању спавају, а ноћу се спремају за аматерске концерте. О, боже! Тенори су напаст с којом се никакви комарци не могу поредити. (Пева.) „Не реци да си младост изгубила. ..", „Ја очаран пред тобом поново стојим..." О, нитткови! Душу су ми појели! Да бих се макар мало заштитио, прибегавам следећем трику: прстом се лупкам по слепоочници крај ува. И тако до четири ујутру, све док се не разиђу. Ох, дајте ми, брате, још воде ... Не могу ... Затим тако неиспаван, устајеш у шест и... марш на станицу, на воз. Трчиш, плашиш се да не закасниш, а напољу блато, магла, зима, брр! А кад стигнеш у град, хајде Јово наново. Тако ти је то, брате. Пасји живот, кажем ти. Такав живот ни непријатељу не бих пожелео. Разболео сам се, разумеш ли! Гушење, горушица, вечито се нечег плашим, желудац ми не вари, пред очима ми мутно... Веруј ми, постао сам психопата... (Осврће се око себе.) Ово нека остане међу нама... Спремам се да одем до Чечота или Mержејевског. Са мном ти, брате, нису чиста посла. Понекад тако, кад побесним и помахнитам док комарци уједају или тенори певају, одједном ми се смркне пред очима, одједном окочим, трчим као суманут по целој кући и вичем: „Жедан сам крви! Крви!" И, заиста, у таквим тренуцима дође ти да некога боцнеш ножем или треснеш столицом по глави. Ето до чега доводи ладањски живот! И нико те не жали, нико не саосећа с тобом, као да је све то потпуно нормално. Чак се и смеју. Али схвати, ја сам животиња, ја А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


хоћу да живим! То није водвиљ, већ трагедија! Чуј, ако нећеш да ми даш револвер, покажи бар мало саосећања! М у р а ш к и н: — Па жао ми је. Т о л к а ч о в: — Видим како вам је жао... Збогом. Идем по харинге, кобасице ... остала ми је још и паста за зубе, а затим на станицу. М у р а ш к и н: — Где ти је летњиковац? Т о л к а ч о в: — На Сувој речици. М у р а ш к и н (радосно): — Mа немој? Чуј, знаш ли тамо Олгу Павловну Финберг? Т о л к а ч о в: — Знам. Чак је и познајем. М у р а ш к и н: — Mа шта кажеш? Каква случајност! Баш као поручено, како је то лепо од тебе... Т о л к а ч о в: — Шта то? М у р а ш к и н: — Рођени, мили мој, можеш ли испунити једну малу молбу? Буди пријатељ! Хајде, дај часну реч да ћеш ми то учинити! Т о л к а ч о в: — Шта то? М у р а ш к и н: — Не по морању, већ из пријатељства! Преклињем те, рођени мој. Прво, поздрави Олгу Павловну и кажи јој да сам жив и здрав и да јој љубим ручицу. Друго, понеси јој једну стварчицу. Поверила ми је да јој купим ручну шиваћу машину, а нема ко да јој је однесе... Понеси јој, мили мој! И, узгред, о једном трошку, и овај кавез с канаринцем... само опрезно, да се не сломе враташца ... Што ме тако гледаш? Т о л к а ч о в: — Шиваћа машина ... канаринац с кавезом ... штиглићи, зебе ... М у р а ш к и н: — Иване Иваничу, шта ти је? Зашто си поцрвенео? Т о л к а ч о в (лупајући ногама): — Дај ту машину! Где ти је кавез? Узјаши и ти! Поједи човека! Растргни га! Дотуци га! (Стежуkи песнице.) Жедан сам крви! Крви! Крви! М у р а ш к и н: — Полудео си! Т о л к а ч о в (прилазећи му): — Жедан сам крви! Крви! М у р а ш к и н (престрављен): — Полудео је! (Виче.) Петрушка! Mарја! Где сте? Људи, спасавајте! Т о л к а ч о в (јурећи га по соби): — Жедан сам крви! Крви! 3авеса

ЈУБИЛЕЈ (5) ШАЉИВА ИГРА У ЈЕДНОM ЧИНУ ЛИЦА: Ш и п у ч и н А н д р е ј А н д р е ј е в и ч , председник Управног одбора н-ске кредитне банке, човек средњих година, с моноклом. Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а , његова двадесетпетогодишња жена. Х и р и н К у з м а Н и к о л а ј е в и ч , књиговођа банке, стар човек. M е р ч у т к и н а Н а с т а с ј а Ф ј о д о р о в н а , старица у огртачу. Чланови банк е. Службеници банке. Радња се одиграва у н-ској кредитној банци. Кабинет председника управног одбора. Лево — врата која воде у канцеларију. Два писаћа стола. Амбијент с претензијом на префињену раскош: плишане фотеље, цвеће, статуе, теписи, телефон. Подне.

X и р и н (сам, у сукненим чизмама). Х и р и н (виче кроз врата): — Пошаљите неког у апотеку да купи валеријан капи за петнаест копејки и наредите да се у директоров кабинет донесе свежа вода! Сто пута треба да вам понављам! (Прилази столу.) Жив сам се намучио. Већ четврти дан како пишем а да ока нисам склопио; од јутра до вечери пишем овде, а од вечери до јутра код куће. (Кашље.) А уз то све ме ломи. Грозница, ватра, кашаљ, у ногама ми сева, а пред очима све сами ускличници. (Седа.) Наш пајац, тај нитков, председник управног одбора, данас ће на главној скупштини поднети реферат: „Наша банка у садашњости и будућности". Какав Гамбета... (Пише.) Два... један ... један ... шест ... нула ... седам ... Затим шест ... нула ... један ... шест ... Он хоће да им баци прашину у очи, а ја седим и радим за њега као робијаш!... Он је у овај реферат унео само поезију, и више ништа, а ја по цео боговетни дан рачунам на рачунаљци, ђаволи му душу узели!.. (Рачуна на рачунаљци.) Не могу да га поднесем! (Пише.) Значи, један, три ... седам ... два .. је-дан ... нула ... обећао је да ће наградити мој труд. Ако данас све срећно прође и ако успемо да замажемо очи присутнима, даће ми златан жетон и триста рубаља награде... Видећемо. (Пише.) Али ако мој труд буде узалудан, ти се, пријатељу, припази... Ја сам пргав човек ... Кад ми падне мрак на очи, у стању сам и злочин да извршим... Да!

А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


За сценом се чују галама и аплауз. Шипучинов глас: „Хвала вам, хвала! Баш сте ме дирнули!" Улази Шипучин у фраку и с белом краватом; у руци држи албум који му је управо предат. Ш и п у ч и н (стојећи на вратима и обраћајући се службеницима у канцеларији): — Овај ваш поклон, драге колеге, чуваћу до гроба као успомену на најсрећније дане свог живота! Да, милостива господо! Још једном хвала! (Шаље пољубац и прилази Хирину.) Драги мој, уважени мој Кузма Николајевичу! За све време док је он на сцени, службеници повремено улазе с актима на потпис. X и р и н (устајући): — Андреју Андрејичу, част ми је да вам честитам петнаестогодишњицу наше банке и пожелим да... Ш и п у ч и н (чврсто му стеже руку): — Хвала вам, драги мој! Хвала! На овај свечани дан, с обзиром на јубилеј, мислим да се можемо и пољубити!... Љубе се. Веома, веома се радујем! Хвала вам на служби... на свему, на свему вам хвала! Ако сам, откако имам част бити председник управног одбора ове банке, учинио нешто корисно, онда то дугујем, пре свега, својим колегама. (Уздише) Да, драги мој, петнаест година! Петнаест година, не био ја Шипучин! (Жи-во.) Али шта је с мојим извештајем? Напредује ли? Х и р и н: — Да. Остало је још свега пет-шест страница. Ш и п у ч и н: — Одлично. Значи, до три ће бити готов? X и р и н : — Ако нико не буде сметао, завршићу га. Остале су још само ситнице. Ш и п у ч и н: — Сјајно. Сјајно, не био ја Шипучин! Главна скупштина почеће у четири. Mолим вас, пријатељу. Дајте ми прву половину да је простудирам ... Брже ... (Узима извештај.) У овај реферат полажем велике наде... То је мој рrоfеssiоn dе fоi, или бoље рећи, мој ватромет... Ватромет. не био ја Шипучин! (Седа и у себи чита извештај.) Уморио сам се ђаволски... Ноћас сам имао напад подагре, цело јутро провео сам у пословима и трчкарању, затим овај дочек, овације, ова узбуђења... Баш сам се уморио! X и р и н (пише): — Два ... нула ... нула .., три . .. девет ... два .. . нула .., Очи ми побелеше од силних бројки . .. Три ... један ... шест ... четири... један ... пет . .. (Рачуна на рачунаљци.) Ш и п у ч и н: — И још једна непријатност... Јутрос је код мене била ваша супруга и опет се жалила на вас. Каже да сте синоћ њу и свастику јурили ножем. Кузма Николајичу, па на шта то личи? Ех, ех! Х и р и н (оштро): — Андреје Андрејичу, с обзиром на јубилеј, усуђујем се да вас нешто замолим. Mолим вас да се, макар из поштовања према мом робијашком раду, не мешате у мој породични живот. Mолим вас! Ш и п у ч и н (уздише): — Кузма Николајичу, имате немогућ карактер! Ви сте диван, честит човек, а према женама се понашате као какав Џек, Богами. Не разумем зашто их толико мрзите? Х и р и н: — А ја не разумем зашто их ви волите? Пауза. Ш и п у ч и н : — Службеници су ми малочас поклонили албум, а чланови банке, како сам чуо, спремају ми адресу и сребрно буренце... (Играјући се моноклом.) То је паметно, не био ја Шипучин! То није наодмет... Репутација банке захтева извесну помпу, ђаво да је носи! Ви сте наш човек, ви, наравно, све знате ... Адресу сам ја сам саставио, и сребрно буренце сам ја купио ... Па и повез за адресу, четрдесет пет рубаља, али без тога се не може. Сами се никад не би сетили. (Гледа око себе.) Какав амбијент! Какав амбијент! Кажу да сам ситничар, да ми је најважније да браве на вратима буду чисте, да службеници носе кравате по моди и да на улазу стоји плећат вратар. Али не, господо моја. Браве на вратима и плећати вратар нису ситнице. У својој кући ја могу да будем малограђанин, да једем и спавам као свиња, да се опијам... X и р и н : — Mолим вас, без алузија! Ш и п у ч и н: — Ах, па нико не алудира! Имате немогућ карактер... Дакле, понављам: у својој кући ја могу да будем малограђанин, скоројевић, који робује својим навикама, али овде све мора бити еn grаnd. Ово је банка! Овде сваки детаљ мора да импонује, тако рећи, и да улива поштовање. (Подиже са пода папирић и баца га у камин.) Mоја заслуга је управо у томе што сам високо подигао репутацију банке!... Тон је велика ствар! Велика, не био ја Шипучин. (Одмеривши погледом Хирина.) Драги мој, сваког часа може стићи депутација чланова банке, а ви сте у сукненим чизмама, с тим шалом... у некаквом сакоу дречеће боје ... Mогли бисте обући фрак, или бар црни мундир... X и р и н : — Mени је здравље прече од ваших чланова банке. Све ме ломи. Ш и п у ч и н (узрујан): — Али признаћете да је то неред! Ви нарушавате ансамбл! X и р и н: — Ако депутација дође, ја могу да се сакријем. То бар није тешко ... (Пише.) Седам ... један... седам ... два ... један ... пет... нула ... Ни ја не волим неред ... Седам ... два ... девет... (Рачуна на рачунаљци.) Не подносим га! Добро бисте учинили кад на данашњи свечани ручак не бисте позвали даме ... Ш и п у ч и н: — То су ситнице ... X и р и н : — Ја знам да ћете ви шика ради напунити њима салу, али, пазите, оне ће вам целу ствар покварити. Од њих свака невоља и несрећа долази. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Ш и п у ч и н : — Напротив, женско друштво продуховљује човека! X и р и н : — Да ... Ваша супруга је, чини ми се, образована, па ипак је прошлог понедељка направила такву глупост да два дана после тога нисам могао да се повратим. У присуству непознатих људи изненада је упитала: „Је ли тачно да је мој муж код нас у банци накуповао акције Дрјашко-прјашке банке, чија је вредност на берзи пала? Ах, мој муж је због тога веома забринут!" И то у присуству непознатих људи! Не разумем зашто им се поверавате! Хоћете да вас у затвор отерају? Ш и п у ч и н: — Доста, доста! То је и сувише црно за јубилеј. Узгред, добро сте ме подсетили. (Гледа на сат.) Ускоро треба да ми стигне жена. Заправо, требало би да одем на станицу да је, јадницу, дочекам, али немам времена, а и... и уморан сам. Право да вам кажем, не радујем јој се! То јест, радујем се, али више бих волео да је још дан-два остала код своје мајке. Она ће тражити да цело вече проведем с њом, а ми смо за данас после ручка предвидели мали излет... (Стресавши се.) Него, већ ме хвата грозница. Живци су ми тако напети да је, чини ми се, довољна најмања ситница па да се расплачем! Не, треба бити јак, не био ја Шипучин! Улази Татјана Алексејевна,у кишном огртачу и с путном торбом преко рамена. Гле! Mи о вуку, а вук на врата! Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а: — Драги! (Прилети мужу, дуг пољубац.) Ш и п у ч и н: — Управо смо говорили о теби!. . . (Гледа на сат.) Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а (задихана): — Јеси ли ме се ужелео? Јеси ли добро? Код куће још нисам била, са станице сам право овамо дошла. Имам много, много да ти причам... једва чекам... Нећу да се окидам, дошла сам само на часак. (Хирину.) Добар дан, Кузма Николајичу! (Mужу.) Је ли код куће све у реду? Ш и п у ч и н: — Јесте. А ти си се за ових недељу дана поправила и пролепшала... Како си путовала? Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а: — Одлично. Поздравиле су те мама и Каћа. Василиј Андрејич је поручио да те пољубим. (Љуби га.) Тетка ти је послала теглу слатког и љути се што не пишеш. Зина је поручила да те пољубим. (Љуби га.) Ах, кад би знао шта се догодило! Кад би само знао! Тешко ми је да ти иопричам! Ах, шта се догодило! Али, по очима ти видим да ми се не радујеш! Ш и п у ч и н: — Напротив ... Mила моја ... (Љуби је.) Хирин љутито кашље. Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а: (уздише): — Ах, јадна Каћа, јадна Каћа! Жао ми је, тако ми је жао! Ш и п у ч и н : — Mи, мила моја, данас славимо јубилеј, сваког часа може да стигне депутација чланова банке, а ти ниси обучена. Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а: — Стварно, јуби-билеј! Па честитам вам, господо ... Желим вам... Значи, данас је скупштина, ручак... Ја то волим. А сећаш ли се оне дивне адресе коју си тако дуго састављао за чланове банке? Хоће ли ти је данас прочитати? Хирин љутито кашље. Ш и п у ч и н (збуњено) : — Mила моја, о томе не треба причати. .. Заиста би могла да одеш кући. Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а: — Одмах, одмах. Зачас ћу ти испричати и отићи. Испричаћу ти све од самог почетка. Дакле... Кад си ме пратио, сећаш се, села сам поред оне пуначке даме и почела да читам. Ја у возу не волим да причам. Три станице сам непрекидно читала и ни с ким ни речи нисам проговорила... Али паде вече и, знаш, спопадоше ме све неке црне мисли! Наспрам жене седео је симпатичан, доста згодан, црномањаст младић... Почесмо да разговарамо ... Затим, дође морнар, па неки студент... (Смеје се.) Рекла сам им да сам удата... Како су ми се удварали! Ћаскали смо све допоноћи, црномањасти је причао необично смешне вицеве, а моркар је певао без престанка. Од смеха ме стомак заболео. А када је морнар ... ах, ти морнари! .. . случајно сазнао да се зовем Татјана, знаш ли шта је запевао? (Пева дубоким гласом.) Оњегине, не желим крити тајну, да безумно Татјану љубим бајну! ... (Кикоће се.) Хирин љутито кашље. Ш и п у ч и н: — Али, Тањуша, ми сметамо Кузми Низдалајичу. Иди кући, мила ... Касније ... Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а: — Не мари, не мари, нека и он чује, то је врло занимљиво. Одмах ћу завршити. На станици ме је дочекао Серјожа. Ту се нашао и неки младић, порески инспектор, чини ми се... симпатичан, згодан, нарочито очи... Серјожа га представи и кренусмо утроје... Време је било дивно ... За сценом се чују гласови: „Не може! Не може' Шта желите?" Улази Mерчуткина. М е р ч у т к и н а (на вратпма, отимајући се): — Зашто ме држите? Види ти њих! Хоћу лично њега!... (Улази, Шипучину.) Част ми је, ваша преузвишености.. . Ја сам жена губернијског секретара, Настасја Фјодоровна Mерчуткина. Ш и п у ч и н: — Шта желите? М е р ч у т к и н а: — Видите, ваша преузвишености, мој муж, губернијски секретар Mерчуткин, био је болестан пет месеци, и, док је код куће лежао и лечио се, отпустили су га без икаквог разлога, ваша А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


преузвишености, а када сам отишла по његову плату, одбили су ми од ње, молим вас, двадесет четири рубље и тридесет шест копејки. Због чега? — питам. „Он је, веле, узимао из друштвене касе, а други су јамчили за њега." Како то? Зар је могао да узима без мог знања? Не може то тако, ваша преузвишености! Ја сам сиромашна жена, живим од подстанара ... Слаба сам и незаштићена ... Од свих трпим увреде, ни од кога лепу реч да чујем. Ш и п у ч и н: — Дозволите... (Узима од ње молбу и чита стојећи.) Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а (Хирину): — Али морам отпочетка... Прошле недеље изненада добијем од маме писмо. Пише ми да је сестру Каћу запросио неки Грендилевски. Диван, скроман младић, али без икаквих средстава и без неког одређеног положаја. И замислите, Каћа се, на несрећу, заљубила у њега. Шта да се ради? Mама пише да сместа дођем и утичем на Каћу... X и р и н (оштро): — Дозволите, збунили сте ме! Ви, мама и Каћа, а ја сам се, ево, збунио и ништа не разумем. Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а: — Врло важно! А ви слушајте када дама разговара с вама! Зашто сте данас тако љути? Да се нисте заљубили? (Смеје се.) Ш и п у ч и н (Mерчуткиној): — Дозволите, молим вас, шта је ово? Ништа не разумем... Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а: — Заљубили сте се? Аха! Поцрвенео је! Ш и п у ч и н (жени): — Тањуша, иди, мила, начас у канцеларију. Ја ћу брзо. Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а: — Добро. (Одлази.) Ш и п у ч и н: — Ништа не разумем. Ви сте, госпођо, очито погрешили. У ствари, ваша молба уопште се не односи на нас. Покушајте да се обратите установи у којој је ваш муж радио. М е р ч у т к и н а: — Господине, већ сам била на пет места и нигде ми нису хтели примити молбу. Већ сам била изгубила главу, .кад ме зет Борис Mатвејич научи да дођем к вама: „Ви се, вели, мамице, обратите господину Шипучину; они су утицајан човек, они све могу..." Помозите ми, ваша преузвишености! Ш и п у ч и н: — Госпођо Mерчуткина, ми ту не можемо ништа учинити. Схватите, ваш муж је, колико видим, радио у војно-медицинској установи, а наша установа је потпуно приватна, комерцијална, ово је банка. Како то не схватате? М е р ч у т к и н а: - Ваша преузвишености, ја имам лекарско уверење да ми је муж био болестан. Ево, изволите погледати ... Ш и п у ч и н (раздражено): — Одлично, ја вам верујем, али понављам, то се не односи на нас. За сценом смех Татјане Алексејевне; затим мушки смех. (Погледавши према вратима.) Она тамо смета службеницима. (Mерчуткиној.) Чудно, па чак и смешно. Зар ваш муж не зна коме треба да се обрати? М е р ч у т к и н а: — Ништа вам тај, ваша преузвишености, не зна. Само стално једно те исто понавља: „То се тебе не тиче! Напоље!" И то му је све .. . Ш и п у ч и н: — Понављам вам, госпођо, ваш муж је радио у војно-медицинокој установи, а ово је банка, приватна, комерцијална установа... М е р ч у т к и н а: — Да, да, да... Разумем, господине. У том случају, ваша преузвишености, наредите да ми исплате макар петнаест рубаља! Пристајем и да ми не дате све одједном. Ш и п у ч и н (уздише): — У-ух! Х и р и н: — Андреје Андрејичу, тако никад нећу завршити извештај! Ш и п у ч и н: — Ево одмах. (Mерчуткиној.)Вама се не може објаснити. Схватите да је то што нам се обраћате таквом молбом исто тако чудно као кад бисте захтев за развод брака поднели, на пример, апотеци или заводу за испитивање племенитих метала. Куцање

на

вратима.

Глас

Татјане

Алексејевне: „Андреј, могу ли да уђем?"

(Виче.) Причекај, драга, ево ме одмах! (Mерчуткиној.) Остали су вам дужни, али шта ми с тим имамо? Уз то, госпођо, ми данас славимо јубилеј, заузети смо ... и сваког часа неко може ући ... Извините.. М е р ч у т к и н а: — Ваша преузвишености, сажалите се нада мном, сиротицом! Ја сам слаба и незаштићена жена ... Жива сам се намучила ... И са подстанарима се парничим, и за мужа трчкарам, и о домаћинству се старам, а уз то још и зет без посла. Ш и п у ч и н: — Госпођо Mерчуткина, ја ... Не, извините, али ја не могу да разговарам с вама! Завртело ми се у глави... Ви и нама сметате и своје време узалуд губите... (Уздише, у страну.) Глупа је као ноћ, не био ја Шипучин! (Хирину.) Кузма Николајичу, објасните ви, молим вас, госпођи Mерчуткиној... (Одмахује руком и одлази у управу.) X и р и н (прилазећи Mерчуткиној, оштро): — Шта желите? М е р ч у т к и н а: — Ја сам слаба и незаштићена жена... Mожда и изгледам здрава, али кад бисте ме мало боље погледали, нашли бисте да сам сва трула! Једва се држим на ногама, а и апетит сам изгубила. Данас сам пила кафу и уопште ми није пријала. X и р и н : — Питам вас, шта желите? М е р ч у т к и н а: — Наредите, господине, да ми исплате петнаест рубаља, а остатак макар и кроз месец дана. Х и р и н : — Чини ми се да вам је јасно речено: ово је банка! А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


М е р ч у т к и н а: — Да, да... А ако треба, могу и лекарско уверење да поднесем. X и р и н: — Имате ли ви мозга у тој глави или не? М е р ч у т к и н а: — Mили мој, ја по закону тражим. Mени туђе не треба. Х и р и н : — Mадам, ја вас питам: имате ли ви мозга у тој глави или не? До ђавола, немам кад да разговарам с вама! Заузет сам. (Показује на врата.) Изволите! М е р ч у т к и н а (зачуђена): — А новац? ... X и р и н : — Једном речју, ви у глави немате мозга, већ ево ово... (Удара прстом о сто, затим себе у чело.) М е р ч у т к и н а (увређена): — Шта? Лакше, лакше... То ти својој жени ... Ја сам губернијска секретарица... Са мном не смеш тако! X и р и н (планувши, полугласно): — Напоље! М е р ч у т к и н а: — Де, де, де... Лакше мало! X и р и н (полугласно): — Ако сместа не одеш, послаћу по вратара! Напоље! (Лупка ногама.) М е р ч у т к и н а: — Лакше, лакше! Не бојим се! Знамо ми такве ... Бушотино једна! X и р и н : — Чини ми се да у животу одвратније жене нисам видео. .. Ух! И у главу ми је ударило ... (Тешко дише.) Још једном ти понављам ... Чујеш ли? Ако не одеш одавде, ја ћу од тебе вештице стара, салату направити! Нарав ми је таква да те мирне душе могу обогаљити за читав живот! У стању сам и злочин да извршим! М е р ч у т к и н а: — Пас лаје, ветар носи. Нисам се уплашила. Знамо ми такве. X и р и н (у очајању): — Не могу да је гледам! Mука ми је! Не могу! (Прилази столу и седа.) Не могу да пишем извештај кад је банка пуна жена! Не могу! М е р ч у т к и н а: — Ја не тражим туђе, него своје, по закону. Види ти бестидника! У канцеларији седи у сукненим чизмама ... Сељачина ... Улазе Шипучин и Татјана Алексејевна. Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а (улазећи за мужем): — Увече смо отишли на забаву код Бережницких. Каћа је на себи имала плаву хаљину од фулара с нежном чипком и изрезом око врата... Висока фризура јој врло лепо стоји, лично сам је очешљала... Када се очешљала и обукла, изгледала је просто чаробно! Ш и п у ч и н (с главобољом): — Да, да ... чаробно ... Сваког часа могу доћи овамо. М е р ч у т к и н а: — Ваша преузвишености!... Ш и п у ч и н (утучено): — Шта је сад? Шта желите? М е р ч у т к и н а: — Ваша преузвишености!... (Показује на Хирина.) Ево овај, баш он... куцнуо се прстом у чело, а затим у сто... Наредили сте му да размотри мој случај, а он ми се руга и говори свакојаке речи. Ја сам слаба и незаштићена жена. Ш и п у ч и н : — Добро, госпођо, ја ћу то размотрити... предузећу мере ... Одлазите ... Касније!... (У страну.) Проклета подагра!... X и р и н (прилази Шипучину, тихо) : — Андреје Андрејичу, наредите да позову вратара, па нека је избаци наглавачке! На шта ово личи? Ш и п у ч и н (уплашено) : — Не, не! Дићи ће дреку, а у овој кући има много станара. М е р ч у т к и н а: — Ваша преузвишености!... X и р и н (плачљивим гласом): — Али ја треба да пишем извештај! нећу стићи!... (Враћа се за сто.) Не могу више! М е р ч у т к и н а: — Ваша преузвишености, кад ћу добити новац? Потребан ми је данас. Ш и п у ч и н (у страну, с негодовањем): — Не-о-би-чно подла жена! (Mерчуткиној, благо.) Госпођо, већ сам вам рекао. Ово је банка, приватна, комерцијална установа ... М е р ч у т к и н а: — Смилујте се, ваша преузвишености, као отац рођени... Ако лекарско уверење није довољно, ја могу да донесем и потврду из полицијског кварта. Наредите да ми исплате новац. Ш и п у ч и н (тешко уздишући) : — У-ух! Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а (Mерчуткиној): — Бако, рекли смо вам да сметате. Како само можете тако. М е р ч у т к и н а: — Лепотице, душице моја, ја немам никога да се за мене заузме. Тек да се каже да пијем и једем, а кафу сам данас пила без икаквог уживања. Ш и п у ч и н (исцрпен, Mерчуткиној): — Колико тражите да вам се врати? М е р ч у т к и н а: — Двадесет четири рубље и тридесет шест копејака. Ш и п у ч и н : — Добро! ... (Вади из џепа двадесет пет рубаља и даје јој.) Ево вам двадесет пет рубаља. Узмите и ... одлазите! Хирин љутито кашље. М е р ч у т к и н а: — Најпонизније захваљујем, ваша преузвишености ... (Склања новац.) Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а (седајући крај мужа): — Време је да идем кући. (Погледавши на сат.) Али још нисам завршила... Зачас ћу завршити, па идем... Шта је било даље? Ах, кад се сетим шта је било! Дакле, отишли смо на забаву код Бережницких.. . Било је пријатно, весело, али не нешто нарочито... А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Наравно, био је и Каћин обожаватељ Грендилевоки... Поразговарала сам с Каћом, отплакала мало и преобратила је, тако да се већ на самој забави објаснила с Грендилевским и раскинула са њим. Но, мислим, све је испало да не може бити боље: маму сам умирила, Каћу спасла и сад могу бити мирна... И шта мислиш? Непосредно пред вечеру Каћа и ја шетамо дрворедом кад одједном ... (Узбуђена.) Кад одједном чујемо пуцањ... Не, не могу о томе хладнокрвно да говорим! (Хладећи се марамицом.) Не, не могу! Ш и п у ч и н (уздише): — У-ух! Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а (плаче): — Потрчасмо према сеници кад тамо... тамо лежи јадни Грендшiевски ... с пиштољем у руци ... Ш и п у ч и н: — Не, ја ово нећу издржати! Ја ово нећу издржати! (Mерчуткиној.) Шта још хоћете? М е р ч у т к и н а: Ваша преузвишености, може ли мој муж да се врати на посао? Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а (плачући): — Пуцао је право у срце ... ево овде .. Каћа је, јадница, пала у несвест... А он се смртно уплашио, лежи и... и моли да позовем лекара. Убрзо је стигао лекар и ... и спасао несрећника ... М е р ч у т к и н а: — Ваша преузвшпености, може ли мој муж да се врати на посао? Ш и п у ч и н: — Не, ја ово нећу преживети! (Плаче.) Не могу више! (У очајању пружа руке према Хирину.) Истерајте је! Преклињем вас, истерајте је! X и р и н (прилазећи Татјани Алексејевној): — Напоље! Ш и п у ч и н: — Не њу, него ову ... ову напасницу... (Показује на Mерчуткину.) Ево ову! X и р и н (не схвативши га, Татјани Алексејевној); — Напоље! (Лупа ногама.) Mарш напоље! Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а: — Шта? Шта вам је? Јесте ли полудели? Ш и п у ч и н: — Ово је страшно! Ја сам несрећан човек! Отерајте је! Отерајте! Х и р и н (Татајани Алексејевној): — Напоље! Осакатићу вас! Унаказићу вас! Извршићу злочин! Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а (бежи од њега,он за њом): — Како се усуђујете! Ви сте дрски! (Виче.) Андреје! Спаси ме! Андреје! (Вришти.) Ш и п у ч и н (трчећи за њима) : — Престаните! Преклињем вас! Тише! Поштедите ме. Х и р и н (јури за Mерчуткином): — Напоље! Држите је! Удрите је! Кољите је! Ш и п у ч и н (виче): — Престаните! Mолим вас! Преклињем вас! М е р ч у т к и н а: — Господе боже ... Господе боже!... (Вришти.) Упомоћ!... Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а (виче): — Спасавајте! Спасавајте!... Ах, ах ... зло ми је! Зло ми је! (Скаче на столицу, затим пада на диван и јечи као у несвестици.) Х и р и н (јури за Mерчуткином): — Удрите је! Умлатите је! Закољите је! М е р ч у т к и н а: — Ах, ах ... господе боже, мути ми се у глави! Ах! (Пада у несвест Шипучину на руке.) Куцање на вратима и глас за сценом: „Депутација!" Ш и п у ч и н : — Депутација... репутација ... окупација... X и р и н (лупа ногама): — Напоље, ђаволи те однели! (Засукује рукаве.) Дајте ми је! У стању сам и злочин да извршим! Улази депутација од пет чланова; сви у фраковима. Један у руци држи адресу у кадифеном повезу, а други — буренце. Кроз врата од канцеларије гледају службеници; Татјана Алексејевна на дивану, а Mерчуткина на Шипучиновим рукама, обе тихо јече. Ч л а н б а н к е (гласно чита): — Mногоуважени и драги Андреје Андрејевичу! Ако се баци ретроспективни поглед на прошлост наше финансијске установе и макар за тренутак зарони у историјат њеног постепеног развитка, добија се у највећој мери пријатан утисак. Истина, у прво време њеног деловања скроман основни капитал, недостатак било каквих озбиљних операција, као и недефинисаност циљева оштро су поставили хамлетовско питање: „Бити или не бити?" и једно време чак су се јављали гласови у прилог затварања банке. Али, ево, на чело установе долазите ви. Ваше знање, ваша енергија и урођена вам тактичност допринели: су необичном успеху и ретком процвату. Репутацију банке ... (кашље) репутацију банке ... М е р ч у т к и н а (јечи) : — Ох! Ох! Т а т ј а н а А л е к с е ј е в н а (јечи): — Воде, Воде! Ч л а н б а н к е (наставља): — Репутацију ... (кашље) репутацију банке ви сте подигли тако високо да данас наша установа може да се мери са најбољим иностраним установама... Ш и п у ч и н: — Депутација ... репутација ... окупација ... у смирај дана шетали другари, о некој важној расправљали ствари... Не реци да си жртвовала младост, и да си измучена љубомором мојом. Члан банке (наставља, збуњено): — Даље, оцењујући објективним погледом садашњост, ми, многоуважени и драги наш Андреје Андрејевичу ... (Спустивши глас.) Кад је тако, ми ћемо касније...Боље касније ... Одлазе збуњени. 3авеса

ИВАНОВ (6) А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


ДРАMА У ЧЕТИРИ ЧИНА ЛИЦА: И в а н о в , Н и к о л а ј А л е к с е ј е в и ч , стални члаш уреда за сељачка питања. А н а П е т р о в н а , његова жена, рођена Сара Абрамсон. Ш а б е љ с к и , M а т в е ј С е м ј о н и ч , гроф, његов ујак Л е б е д е в, П а в л е К и р и л и ч , председник земске управе. З и н а и д а С а в и ш н а , његова жвна. С а ш а, кћи Лебедевих; 20 година. Љ в о в , Ј е в г е н и ј е К о н с т а н т и н о в и ч , млади земски лекар. Б а б а к и н а , M а р ф а Ј е г о р о в н а , млада удовица, поседница, кћи богатог трговца. К о с и х , Д и м и т р и ј е Н и к и т и ч , финансијски чиновник. Б о р к и н , M и х а и л о M и х а и л о в и ч , даљни рођак Иванова, управник његова имања. А в д о т ј а Н а з а р о в н а , старица неодређене професије. Ј е г о р у ш к а , готован код Лебедевих. П р в и г о с т. Д р у г и г о с т. Т р е ћ и г о с т. Ч е т в р т и г о с т. П е т а р, лакеј Иванова. Г а в р и л о, лакеј код Лебедевих. Гости оба пола, лакеји. Радња се догађа у једном срезу централне Русије

ПРВИ ЧИН Парк на имању Иванова. С леве стране фасада куће са терасом. Један прозор отворен. Пред терасом широк полу-округао простор од кога воде — право и деоно — алеје у парк. С десне стране плетене фотеље и столови. На једном столу гори лампа. Смркава се. Кад се завеса дигне, чује се како у кући увежбавају дует за клавир и чело.

I Иванов и Боркин. И в а н о в седи за столом и чита књигу. Б о р к и н, у великим чизмама, с пушком, појављује се у дубини парка; он је поднапит; спазивши Иванова, прилази му на прстима, и стигавши до њега, нишани му у лице. И в а н о в (спазивши Боркина, задрхти и скочи): — Mишо, какве су то свари... уплашили сте ме... Ја сам већ ионако нервозан, а ви још збијате глупе шале ... (Седа.) Уплашио ме, па се још и радује... Б о р к и н (смеје се): — Добро, добро... опростите, опростите. (Седа поред њега.) Нећу више, не-ћу више... (Скида капут.) Врућина. Верујете ли, душо моја, да сам за нека три сата прешао седамнаест врста ... Mртав сам уморан ... Пипните како ми куца срце... И в а н о в (чтајући): — Добро, доцније.. Б о р к и н: — Не, не, пипните сада. (Узима његову руку и ставља је на своје груди.) Чујете ли? Тапа-тапа-тапа. То значи да имам срчану ману. Сваког тренутка могу напрасно умрети. Чујте, хоће ли вам бити жао ако умрем? И в а н о в : — Ја читам ... доцније ... Б о р к и н: — Озбиљно, хоће ли вам бити жао ако напрасно умрем? Николају Алексејевичу, хоће ли вам бити жао ако умрем? И в а н о в: — Оставите ме на миру! Б о р к и н : — Драги мој, реците: хоће ли вам бити жао? И в а н о в: — Mени је жао што заударате на ракију. То је, Mишо, одвратно. Б о р к и н (смеје се) : — Зар заударам? Необична ствар... Уосталом, није то ништа необично. Срео сам у Плесницима истражног судију; признајем, попили смо по једно осам чашица. Него, озбиљно, пиће шкоди здрављу. Шта мислите, је л'те да шкоди? а? Шкоди? И в а н о в : — Ово је већ неиздржљиво ... Разумејте, Mишо, то је малтретирање ... Б о р к и н : — Добро, добро ... опростите, опростите!... Нека, нека, само седите... (Устаје и полази.) Чудан свет, чак не можеш ни да поразговараш. (Враћа се.) Аха! Само што нисам заборавио... Mолим вас осамдесет две рубље!... И в а н о в : — Зашто осамдесет две рубље? Б о р к и н : — Треба сутра исплатити раднике. И в а н о в : — Немам. Б о р к и н : — Хвала лепо! (Подражава га.) Не-мам... А треба исплатити раднике? Је л' те да треба? И в а н о в: — Не знам. Данас немам ништа. Причекајте до првог, док примим плату. Б о р к и н : — Ето, изволите, разговарајте с оваквим људима!... Радници неће доћи по новап првог, А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


него сутра изјутра! . . . И в а н о в : — Па шта сад да радим? Па добро, сеците ме, кољите... Ви имате одвратан обичај да ме салећете баш онда кад читам, пишем или. .. Б о р к и н: — Питам вас: треба ли исплатити раднике или не? Шта да разговарам с вама? ... (Одмахне руком.) И то су ми неке спахије, ђаво их однео, земљопоседници ... Рационална привреда ... Хиљаду јутара земље... а у џепу ни пребијене паре... Има подрум за вино, а нема извојац за запушаче... А ја ни пет ни шест, продаћу сутра тројку! Дабоме! Јечам сам зелен продао, а сутра ћу продати и раж. (Шета по позорници.) Mислите да ћу се устручавати? Је л' те? Варате се, нисам од такве сорте...

II Исти, Шабељски иза позорнице и Ана Петровна Глас Шабељског из куће: „С вама се не може свирати... Имате мање слуха него пуњена штука, а удар страховито рђав." А н а П е т р о в н а (појављује се на прозору): — Ко је то овде малочас разговарао? Јесте ли то ви, Mишо? Што тако шетате? Б о р к и н : — Како да не шетам кад разговарам с вашим Niсоlаs-vоilа! А н а П е т р о в н а : — Слушајте, Mишо, наредите да се донесе сено на крокетsко игралиште. Б о р к и н (одмахне руком): — Оставите ме, молим вас... А н а П е т р о в н а: — Какав је то тон!... Тај тон вам никако не одговара. Ако хоћете да вас воле жене, немојте се никад пред њима љутити и не правите се озбиљни... (Mужу.) Николају, хајде да се ваљамо по сену!... И в а н о в : — Ањута, теби шкоди кад стојиш крај отвореног прозора. Склони се, молим те... (Виче.) Ујко, затвори прозор. Прозор се затвара. Б о р к и н : — Не заборавите још и то да кроз два дана треба платити интерес Лебедеву. И в а н о в: — Знам. Данас ћу отићи до Лебедева и замолићу га да причека... (Гледа на сат.) Б о р к и н: — Када ћете поћи? И в а н о в : — Одмах. Б о р к и н (живахно): — Станите, станите!... Данас је, чини ми се, Шурочкин рођендан ... Та-та--та... А ја сам заборавио ... Баш ништа не памтим! (Скаче.) Идем, идем... (Пева.) Идем и ја. Идем часком да се окупам, пожвакаћу мало хартије, попићу три капи амонијака и... опет могу из почетка ... Драги мој Николају Алексејевичу, срце моје, анђеле душе моје, ви се стално кидате, вајкате се, стално сте нерасположени, а ми бисмо заједно могли чуда да направимо! Ради вас сам спреман на све... Хоћете ли да се ради вас оженим Mарфушком Бабакином? Пола мираза вама ... Управо, како пола, узмите цео!... И в а н о в : — Не лупајте којешта . .. Б о р к и н: — Ја то озбиљно! Хоћете ли да се Mарфушком оженим? Mираз делимо... Уосталом, зашто вам то говорим? Зар ви можете разумети? (Подражава га.) „Не лупајте којешта." Ви сте добар човек, паметан, али немате ону жицу, немате, разумете, оне ширине... Да ми је да направим џумбус да се и ђаволима смучи... Ви сте психопат, цмиздравац, а да сте нормалан човек... за годину дана имали бисте милион. На пример, сада да имам две хиљаде триста рубаља, за две недеље имао бих двадесет хиљада. Не верујете? И то су глупости... Дајте ми две хиљаде триста рубаља и ја ћу вам за две недеље донети двадесет хиљада. На оној обали Овсјанов продаје једну њиву, баш према нашем имању, за две хиљаде триста рубаља. Ако купимо ту њиву, обе обале биће наше. А кад обе обале буду наше, онда ми, разумете, имамо право да загатимо реку. Зар не? Да саградимо воденицу, и чим објавимо да ћемо подићи брану, сви који су на доњем току реке надаће дреку, а ми ћемо им одмах: kоmенzi-hiг, ако желите да не буде бране, платите. Разумете? Фабрика Заревског даће нам пет хиљада, Корољков три хиљаде, манастир пет хиљада. И в а н о в : — Mишо, све су то трикови ... Ако нећете да се свађате са мном, задржите их за себе. Б о р к и н (седа за сто): — Дабоме!... То сам могао мислити! И сами ништа не радите, и мени не дате да радим ...

III Исти, Шабељски и Љвов. Ш а б е љ с к и (излази са Љвовом из куће): — Лекари су исто што и адвокати, само с том разликом што адвокати само пљачкају, а лекари и пљачкају и убијају... О присутнима не говорим. (Седа у широку фотељу.) Шарлатани, експлоататори ... можда у некаквој Аркадији има узузетака од општег правила... али сам ја, у току свог живота, ваљда двадесет хиљада потропшо на лечење и нисам срео ниједноr лекара који ми се не би учинио стопроцентном варалицом. Б о р к и н (Иванову): — Да, сами ништа не радите и мени не дате да радим. Зато и немамо новаца... Ш а б е љ с к и: — Понављам: о присутнима не говорим ... Mожда има узузетака, али, уосталом ... А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


(Зева.) И в а н о в (затвара књигу): — Шта мислите, докторе? Љ в о в (погледа у прозор): — Оно што сам и јутрос рекао: она мора одмах на Крим. (Шета по позорници.) Ш а б е љ с к и (прсне у смех): — На Крим!... Зашто је, Mишо, ја и ти не лечимо? То је тако једноставно... Кад почне да кашље из досаде нека мадам Анго или Офелија, узми хартију и пиши по правилима науке: најпре млад лекар, затим одлазак на Крим, на Криму Татарин ... И в а н о в (грофу): — Mолим те, немој зановетати! (Љвову.) Да пође на Крим, треба новаца. Рецимо да ћу их наћи, али она ни за живу главу неће да иде ... Љ в о в: — Да, неће да иде. Пауза. Б о р к и н : — Је л' те, докторе, зар је Ана Петровна тако озбиљно болесна да мора на Крим? Љ в о в (погледа на прозор): — Јесте, туберкулоза . . . Б о р к и н : — Пст! ... не ваља ... Ја сам већ одавно по њеном изгледу приметио да неће дуго. Љ в о в : — Говорите тише ... у кући се све чује Пауза. Б о р к и н (уздише). — Шта је наш живот ... Живот људски личи на цвет који бујно расте у пољу: дође јарац, поједе га и ... нема цвета ... Ш а б е љ с к и: — Све су то глупости, глупости, глупости! ... (Зева.) Глупости и марифетлуци. Пауза. Б о р к и н: — А ја, господо, стално учим Николаја Алексејевича како се зарађују паре. Саопштио сам му једну дивну идеју, али је мој барут, као обично, пао на влажно тло. Њему се не може доказати ... Погледајте на шта личи: меланхолија, сплин, туга, хипохондрија, сета ... Ш а б е љ с к и (устаје и протеже се): — За свакога, генијална главо, нешто пронађеш и свакога поучаваш како треба живети, кад би и мене бар једном посаветовао ... Посаветуј ме, паметна главо, покажи излаз ... Б о р к и н (устаје): Идем да се купам ... Збогом, господо ... (Грофу.) Ви имате двадесет решења ... Да сам ја на вашем месту, имао бих за недељу дана двадесет хиљада. (Полази.) Ш а б е љ с ки (иде за њим): — На који начин? Хајде, објасни ми. Б о р к и н: — Ту нема шта да се објашњава. Сасвим просто... (Враћа се.) Николају Алексејевичу, дајте ми рубљу! И в а н о в му ћутке пружа новац. Б о р к и н: — Mеrсi. (Грофу.) Ви још имате много адута у рукама. Ш а б е љ с к и (идући за њим): — Који су то адути? Б о р к и н: — Да сам на вашем месту, ја бих за недељу дана имао тридесет хиљада, ако не и више. (Одлази с грофом.) И в а н о в (после паузе): — Сувишни људи, сувишне речи, неизбежно одговарање на туђа питања... све ме је то, докторе, заморило да сам се просто разболео. Постао сам раздражљив, прек, оштар и толики ситничар да сам себе не могу познати. Данима ме боли глава, патим од несанице, зуји ми у ушима. И апсолутно немам куд... Апсолутно... Љ в о в : — Николају Алексејевичу, хтео бих да озбиљно разговарам с вама. И в а н о в : — Говорите. Љвов : — Реч је о Ани Петровној. (Седа.) Она не пристаје да иде на Крим сама, а с вама би пошла. И в а н о в (поразмисливши): — Да пођемо заједно, треба новаца. Осим тога, ја не могу добити дуже одсуство. Ове године сам већ имао одсуство... Љ в о в : — Рецимо да је то истина. Сада даље. Најбољи је лек од туберкулозе... апсолутан мир, а ваша жена нема ни тренутка мира. Њу стално узбуђује ваш однос према њој. Опростите, ја сам узбуђен и говорићу отворено. Ваше понашање њу убија. Пауза. Николају Алексејевичу, учините да о вама боље мислим!.., И в а н о в: — Све је то истина, истина... Ја сам, вероватно, страховито крив, али су ми мисли пометене, душу ми је оковала некаква лењост и нисам кадар да разумем самог себе. Не разумем ни људе ни себе... (Гледа кроз прозор.) Mогу нас чути, хајде да се прошетамо. Устају. Ја бих вам, пријатељу, све од почетка испричао, али је то дуга прича и тако компликована да ни до зоре не бих завршио. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Пауза. Ањута је дивна, необична жена ... Због мене је променила веру, напустаrла родитеље, одрекла се богатства, и кад бих ја од ње тражио стотину жртава, она би их принела, а не би ни оком трепнула. Елем, а ја нити сам необичан човек нити сам ишта жртвовао. Уосталом, то је дугачка прича... Сва је ствар у томе, драги докторе (снебива се), да сам се ... кратко и јасно, оженио из страсне љубави и клео сам се да ћу је вечно волети, кад... прошло је пет година, она ме још увек воли... а ја... (Шири руке) Ви ми, на пример, кажете да ће она ускоро умрети, а ја не осећам ни љубави, ни сажаљења, већ некакву празнину, замор. Кад ме са стране неко посматра, то мора изгледати страшно; а ја ни сам не разумем шта ми се дешава у души... Одлазе алејом. Шабељски, доцније Ана Петровна. Ш а б е љ с к и (улази и смеје се): — Часна реч, ово није варалица, него мислилац, виртуоз! Треба му подићи споменик! У њему самом скупила се сва савремена прљавштина у свим њеним облицима: и адвоката, и лекара, и кукујевца1 и благајника. (Седа на доњи степеник од терасе.) И нигде, изгледа, није дипломирао, то је најчудније... Према томе, какав би тек генијалан подлац био да је савладао културу, хуманитарне науке! „Ви, вели, за недељу дана можете имати двадесет хиљада. Ви, вели, имате још у рукама адутског кеца — своју грофовску титулу. (Смеје се.) За вас ће поћи свака миражџика ... Ана Петровна отвара прозор и гледа доле. Ш а б е љ с к и : — „Хоћете ли, вели, да вам испросим Mарфушу?" Qui еst sе quе s'еst Mарфуша? Ах, па то је она Балабалкина ... Бабакалкина ... она што личи на праљу. А н а П е т р о в н а: — Јесте ли то ви, грофе? Ш а б е љ с к и : — Шта је? Ана Петровна се смеје. Ш а б е љ с к и (с јеврејским акцентом): — И зашто се ви смејете? А н а П е т р о в н а: — Сетила сам се једног вашег вица. Сећате ли се шта сте рекли за ручком? Робијашу отпуштеном, коњу... Како оно беше? Ш а б е љ с к и : — Покрштеном, Чивутину, отпуштеном робијашу, излеченом коњу... иста је цена. А н а П е т р о в н а (смеје се): — Чак ни обичан виц не можете да испричате без пакости. Ви сте пакостан човек. (Озбиљно.) Шалу на страну, грофе, ви сте веома пакосни. Поред вас је живот досадан и језив. Ви увек гунђате, за вас су сви хуље и ниткови. Реците ми, грофе, отворено: јесте ли икад рекли за некога нешто лепо? Ш а б е љ с к и : Какав је то испит? А н а П е т р о в н а: — Ја живим с вама под истим кровом већ пет година и још ниједном нисам чула да сте говорили о људима мирно, без жучи и без ироније. Шта су вам људи учинили нажао? Зар збиља мислите да сте ви најбољи? Ш а б е љ с к и : — То никако не мислим. И ја сам хуља и свиња у ћелепушу као и сви остали. Простак и стара пачавра. Ја увек себе грдим. Ко сам ја? Шта сам ја? Био сам богат, слободан, помало срећан, а сада... уљез, готован, лакрдијаш, без своје личности. Ја негодујем, презирем, а мени се на то смеју, ја се смејем, на менетужно показују главом и говоре: шенуо старац... А понајчешће ме не слушају и не примећују ... А н а П е т р о в н а (мирно): — Опет крешти ... Ш а б е љ с к и : — Ко крешти? А н а П е т р о в н а: — Буљина. Свако вече крешти. Ш а б е љ с к и : — Нека је, нека крешти. Горе од овога што је сада ништа не може да буде. (Протеже се.) Ех, мила моја Саро, кад бих добио нешто сто или двеста хиљада на картама, показао бих ја вама!... Одмах бих се изгубио. Побегао бих из ове рупе, од бесплатног хлеба, и не бих више ни ногом крочио овамо све до страшног суда ... А н а П е т р о в н а: — А шта бисте урадили кад бисте добили? Ш а б е љ с к и (размисливши): — Најпре бих отишао у Mоскву да чујем Цигане. Затим ... затим бих отишао у Париз. Узео бих тамо стан, одлазио бих у руску цркву ... А н а П е т р о в н а: — И шта још? Ш а б е љ с к и : — Данима бих седео на женином гробу и мислио. Седео бих на гробу док не бих цркао ... Жена ми је у Паризу сахрањена ... Пауза. А н а П е т р о в н а: — Страшно је досадно. одсвирамо опет дует, хоћемо ли? Ш а б е љ с к и : — Добро, спремите ноте. V 1

Кукујевци — кривци за железничку катастрофУ осамдесетих година на Кукујевском насипу код Mценска.

А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Шабељски, Иванов и Љвов. И в а н о в (појављује се у алеји с Љвовом): — Ви сте, драги пријатељу, дипломирали тек прошле године, још сте млади и чили, а мени је тридесет пет година. Ја имам право да вас саветујем. Не жените се ни Јеврејкама, ни психопаткињама ни ученим женама; бирајте нешто просечно, сасвим обично, без јаких боја, без непотребних звукова. Уопште, удешавајте свој живот по шаблону. Уколико је позадина безбојнија и монотонија, утолико боље. Драги мој, не ратујте сами с хиљадама, не борите се с ветрењачама, не пробијајте главом зид... Нека вас бог сачува од разних рационалних газдинстава, необичних школа, ватрених говора ... Завуците се у своју шкољку и радите свој мали, богом дани посао... То је пријатније, поштеније и корисније по здравље. А живот који сам ја проживео... како је он заморан! Ах, како је заморан! Колико грешака, неправди, колико глупости! (Опазивши грофа, нервозно.) Ујко, увек се ти вртиш пред очима; не даш ми ни са ким да проговорим насамо. Ш а б е љ с к и (плачним гласом): — Ђаво ме однео, нигде немам уточишта! (Скочи и одлази у кућу.) И в а н о в (виче за њим): — Па добро, опрости, опрости! (Љвову.) Зашто сам га увредио? Заиста, ја сам потпуно изгубио нерве. Mора се нешто учинити. Mора ... Љ в о в (узбуђено): — Николају Алексејевичу, саслушао сам вас и... и, опростите, говорићу отворено, без увијања. У вашем гласу, у вашој интонацији, да не говорим већ о речима, толико је свирепог егоизма, толико хладне бездушности ... Створење које вам је блиско умире баш зато што вам је блиско, дани су му избројани, а ви... можете да га не волите, да се шетате, да дајете савете, да се правите интересантни... Ја не могу све да вам искажем, не умем да говорим, али... али ви сте ми дубоко антипатични! .. И в а н о в : — Mожда, можда ... То ви са стране боље видите... Веома је могуће да сте ме разумели... Биће да сам крив, много крив ... (Ослушкује.) Чини ми се да су стигла кола. Идем да се обучем... (Полази према кући и застаје.) Ви ме, докторе, не волите и не кријете то. То чини част вашем срцу ... (Улази у кућу.) Љ в о в (сам): — Проклета нарав ... Опет сам пропустио прилику и нисам говорио с њим како треба ... Не могу да разговарам с њим хладнокрвно! Само што отворим уста и изговорим једну реч, овде (показује на груди) нешто почиње да ме гуши, све се у мени преврне и веже ми се језик. Mрзим овог Тартифа, узвишеног лупежа, свом душом... Ето, сад он одлази... За несрећну жену сва је срећа у томе да он буде поред ње, она га обожава, преклиње га да остане с њом бар једно вече, а он ... он не може. Њега, знате, код куће нешто спутава и гуши. Кад би само једно вече остао код куће, скресао би себи метак у главу, јер не може да издржи ову чаму. Јадник... Њему треба ширине, да измисли неку нову подлост... О, ја знам зашто свако вече одлазиш код тих Лебедевих! Знам!

VI Љ в ов, И в а н о в са шеширом на глави и у капуту, Шабељски и Ана Петровна. Ш а б е љ с к и (излази с Ивановом и Аном Петровном из куће): — Најзад, Niсоlаs, то је бездушно!... Сам одлазиш свако вече, а ми остајемо сами. Из досаде одлазимо на спавање у осам сати. То више није живот, него робија! И зашто ти можеш да одлазиш, а ми не? Зашто? А н а П е т р о в н а: — Грофе, оставите га! Нека иде, нека ... И в а н о в (жени): — Па куд би ти, овако болесна? Ти си болесна, ти не смеш бити напољу кад зађе сунце... Питај доктора. Ниси дете, Ањута, треба да будеш паметна ... (Грофу.) А шта ћеш ти тамо? Ш а б е љ с к и : — Ја бих и ђаволу у пакао, крокодилу у чељусти, само да не останем овде. Досадно ми је! Отупео сам од досаде! Свима сам додијао. Ти ме остављаш овде да јој не би било досадно, а ја сам је измучио, извадио сам јој душу! А н а П е т р о в н а: — Оставите га, грофе, оставите! Нека иде ако му је тамо пријатно. И в а н о в : — Ана, чему тај тон? Ти добро знаш да ја не идем тамо да се забављам. Треба да разговарам о меници. А н а П е т р о в н а: — Не разумем зашто се правдаш! Иди! Нико те не задржава! И в а н о в: — Господо, немојмо да једемо једно друго! Зар се без тога не може? Ш а б е љ с к и (плачним гласом): — Niсоlаs, драги мој, молим те поведи и мене! Видећу тамо лупеже и будале и можда ће ме то развеселити. Па ја од Ускрса нисам нигде био! И в а н о в (љутито): — Па добро, хајдемо! Како сте ми сви ви досадили! Ш а б е љ с к и : — Дакле, идемо? Е, mеrсi, mеrсi... (Узима га весело под руку и одлази с њим на страну.) Mогу ли да узмем твој сламни шешир? И в а н о в : — Mожеш, само пожури, молим те! Гроф трчи у кућу. Како сте ми сви досадили! Уосталом, боже мој, шта ја то говорим? Ања, ја говорим с тобом немогућим тоном. То ми се раније никад није дешавало. Хајде, збогом, Ања, вратићу се у један сат. А н а П е т р о в н а: — Коља, драги мој, остани код куће! И в а н о в (узбуђено): — Mила моја, рођена, јаднице моја, преклињем те, не задржавај ме увече код А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


куће. То је свирепо с моје стране, није право што то чиним, али допусти ми то! Код куће ми је страховито тешко! Чим зађе сунце, душу ми обузима чама. Још каква чама! Не питај откуд то ... Не знам ни сам. Кунем ти се да не знам! Овде чама, а кад одем код Лебедевих, тамо је још горе; кад се вратим кући, овде опет чама, и тако целу ноћ... Просто очајање!... А н а П е т р о в н а: — Коља... што не останеш! Разговараћемо као некад ... Вечераћемо заједно, читаћемо нешто... Ја и онај гунђало научили смо много дуета за тебе ... (Грли га.) Остани! Пауза. Не разумем те. Ево већ годину дана како то траје. Зашто си се променио? И в а н о в : — Не знам, не знам ... А н а П е т р о в н а: — А зашто нећеш да и ја увече идем с тобом? И в а н о в : — Ако баш хоћеш, могу да ти кажем. Mало је свирепо рећи то, али боље је да ти кажем... Када ме обузме чама, ја... почињем да те не волим. Онда и од тебе бежим. Једном речју, морам да одлазим од куће. А н а П е т р о в н а: — Чама? Разумем, разумем... Знаш шта, Коља? Пробај, као пре, да певаш, да се смејеш, да се љутиш... Остани, смејаћемо се, пићемо ликер, и твоју ћемо тугу растерати за тили час. Хоћеш ли да ти певам? Или хајдемо у твој кабинет, да седимо у мраку, као пре, и ти ћеш ми причати о својој чами. Ти имаш тако паћеничке очи! Ја ћу те гледати у очи и плакаћу и биће нам обома лакше... (Смеје се и плаче.) А можда је, Коља, ово тачно: цвеће се обнавља сваког пролећа, а радост ... не? Је ли тако? Хајде, иди, иди ... И в а н о в : — Помоли се за мене богу, Ања! (Полази, застаје и премишља.) Не, не могу (Од-лази.) А н а П е т р о в н а: — Иди. .. (Седа за сто.) Љ в о в (шета по позорници): — Ана Петровна, запамтите: чим избије шест, треба да уђете У кућу и да не излазите све до јутра. Вечерња влага вам шкоди. А н а П е т р о в н а: — Разумем. Љ в о в : — Шта „разумем"! Ја говорим озбиљно. А н а П е т р о в н а: — Аја нећу да будем озбиљна. (Кашље.) Љ в о в : — Ето видите, већ кашљете ...

VII Љвов, Ана Петровна и Шабељски. Ш а б е љ с к и (у капуту и са шеширом на глави излази из куће): — А где је Николај? Јесу ли кола дошла? (Брзо прилази Апи Петровној и љуби јој руку.) Лаку ноћ, лепотице! (Кревељи се, с јеврејским акцентом.) Упомоћ! Жвините, молим вас! (Брзо одлази.) Љ в о в : — Лакрдијаш! Пауза; из даљине се чује хармоника. А н а П е т р о в н а: — Како је досадно!... Ено, кочијаши и куварице приређују бал, а ја... ја сам као напуштена ... Јевгеније Константиновичу, где сте ви? Дођите овамо, седите!... Љ в о в : — Не могу да седим. Пауза. А н а П е т р о в н а: — У кухињи свирају „чи-жа". (Пева.) „Чижу, чижу, где си био? У шуми сам вотку пио." Пауза. Докторе, имате ли родитеље? Љ в о в : — Отац ми је умро, а мати је још жива. А н а П е т р о в н а: — Тугујете ли за мајком? Љ в о в : — Немам кад да тугујем. А н а П е т р о в н а (смеје се): — Цвеће се обнавља сваког пролећа, а радост... не. Ко ли је то рекао? Дај боже да се сетим... Чини ми се баш да је Николај то рекао. (Ослушкује.) Опет буљина крешти! Љ в о в : — Нека је, нека крешти. А н а П е т р о в н а: — Ја, докторе, почињем да мислим да ми је судбина много закинула. Има много људи који су, можда, и гори од мене, али су срећни и ништа не плаћају за своју срећу. А ја сам за све плаћала, апсолутно за све!... И те како скупо! Зашто да ми се узима тако велики интерес? ... Драги мој, сви се ви обазриво опходите са мном, устручавате се, бојите се да ми кажете истину и мислите да ја не знам од чега болујем. Врло добро знам. Уосталом, досадно је о томе говорити... (С јеврејским акцеитом.) Жвините, молим вас! Умете ли да причате смешне анегдоте? Љ в о в : — Не умем. А н а П е т р о в н а: — А Николај уме. Ја почињем такође да се чудим неправичности људи: зашто на љубав не одговарају љубављу и за истину плаћају лажју? Реците, докле ће ме родитељи мрзети? Они А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


живе неких педесет врста одавде, а ја и дању и ноћу, чак и у сну, осећам њихову мржњу. А како да схватим Николајеву меланхолију? Он каже да ме не воли само увече, када га обузме чама. Ја то разумем и допуштам, али замислите ако ме он уопште престане волети! Наравно, то је немогуће, али рецимо? Не, не, о томе не треба ни мислити... (Пева.) „Чижу, чижу, где си био? ..." (Тргне се.) Како су ми страише мисли!... Ви, докторе, немате породицу и много штошта не разумете... Љ в о в : — Ви се чудите ... (Седа поред ње.) Не, ја, ја се чудим вама! Хајде, објасните, растумачите ми како сте ви, тако паметна, тако честита жена, готово светица, дозволили да вас тако дрско преваре и увуку у ово гнездо ћукова? Шта ћете ви овде? Чега имате заједничког с тим хладним, бездушним... али остависмо вашег мужа!... чега имате заједничког с овом празном, тривијалном средином? Овај увек џандрљиви, олињали, луди гроф, овај пробисвет, лупеж над лупежима, Mиша, са својом гнуiсном физиономијом .. . Објасните ми, шта ћете ви овде? Како сте се овде нашли? А н а П е т р о в н а (смеје се): — Тако ми је и он некад говорио ... Баш тако ... Али он има крупне очи, и кад нешто прича и падне у ватру, оне му се сијају као жеравице ... Причајте, причајте!... Љ в о в (устане и одмахне руком): — Шта да причам? Идите у кућу ... А н а П е т р о в н а: — Ви кажете да је Николај и ово и оно. Откуд га ви познајете? Зар се за пола године може упознати човек? То је, докторе, диван човек, и ја жалим што га нисте познавали пре две-три године. Он је сад мрзовољан, ћути, ништа не ради, али пре... Како је био диван!... Заволела сам га на први поглед. (Смеје се.) Само што сам га погледала, а мишоловка... тап! Рекао ми је: „Пођимо..." Ја сам пресекла све везе, као што се, знате, маказама одсеца труло лишће, и пошла ... Пауза. Сада је све друкчије... Сада он одлази код Лебедевих да се забавља с другим женама, а ја... седим и слушам како крешти буљина ... Ноћни чувар лупа у даску. Докторе, имате ли браће? Љ в о в : — Немам. Ана Петровна јеца. Љ в о в : — Још и то ... Шта вам је? А н а П е т р о в н а (устаје): — Не могу, докторе, идем тамо ... Љ в о в : — Куда ћете? А н а П е т р о в н а: — Тамо где је он... Идем... Наредите да упрегау коње. (Трчи у кућу.) Љ в о в: — Не, ја апсолутно одбијам да лечим у оваквој ситуацији! Није ни то доста што ми ништа не плаћају, још ми и душу ваде! ... Ја одбијам! Доста је било! (Улази у кућу.) 3авеса

ДРУГИ ЧИН Салон у кући Лебедевих; право — излаз у парк; с леве и десне стране врата. намештај. Лустер, свећњаци и слике — све је у навлакама.

Старински,

скупоцени

I Зинаида Савишна, Косих, Авдотја Назаровна, Јегорушка, Гаврило, собарица, старице-гошће, госпођице и Бабакина. Зинаида Савишна седи на дивану. С обе стране од ње старице-гошће; на столицама младеж. У дубини салона, поред излаза у парк, картају се Косих, Авдотја Назаровна, Јегорушка и други гост. Гаврило стоји крај десних врата; собарица са послужавником у рукама послужује rосте. На десна врата у току целог чина улазе и излазе гости. Бабакина улази на десна врата и прилази право Зинаиди Савишној. З и н а и д а С а в и ш н а (обрадована): — Душице, Mарфа Јегоровна... Б а б а к и н а: — Добро вече, Зинаида Савишна! Част ми је да вам честитам кћеркин рођендан ... Љубе се. Дај боже да ... З и н а и д а С а в и ш н а: — Хвала вам, душице, толико се радујем... А како сте ви са здрављем? Б а б а к и н а: — Врло сам вам захвална. (Седа поред ње на диван.) Добро вече, млада rосподо!. .. Гости устају и клањају се. П р в и г о с т (смеје се): — Mлада господа ... а зар сте ви стари? Б а б а к и н а (уздишући): — Где ћу ја сад с омладином... П р в и г о с т (смешећи се учтиво): — Забога, шта кажете... То се само тако каже ... удовица, а иначе свакој девојци можете дати десет поена форе. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Гаврило служiи Бабакину чајем. З и н а и д а С а в и ш н а (Гаврилу): — Што си овако донео? Што не донесеш неко слатко? Mожеш оно од огрозда ... Б а б а к и н а: — Не брините се, врло сам вам захвална. Пауза. П р в и г о с т : — Је л' те, Mарфа Јегоровна, јесте ли дошли преко Mушкина? Б а б а к и н а: — Не, преко Зајмишта. Тамо је бољи пут. П р в и г о с т: — Да, да. К о с и х : — Два пика. Ј е г о р у ш к а: — Даље. А в д о т ј а Н а з а р о в н а: — Даље. Д р у г и г о с т: Даље. Б а б а к и н а: — Обвезнице, драга моја Зинаида Павловна, опет нагло скачу. Нечувена ствар: први зајам већ стаје двеста седамдесет, а други нешто мање од двеста педесет... Никад то није било. З и н а и д а С а в и ш н а (уздише): — Благо ономе ко их има много ... Б а б а к и н а: — Варате се, душице моја: иако им је добра цена, не исплати се улагати у њих капитал. Само осигурање колико кошта! З и н а и д а С а в и ш н а: — Оно, јесте тако, па ипак, мила моја, човек се нада... (Уздише.) Даће бог.. Т р е ћ и г о с т: — Што се мене тиче, mеsdаmеs, ја овако резонујем: у данашње време није нимало уносно имати капитал. Хартије од вредности доносе врло мало дивиденде, а дати новац у промет врло је ризично. Ја сматрам, mеsdаmеs, да је човек који данас има капитал у много критичнијем положају од оног, mеsdаmеs, који... Б а б а к и н а (уздише): — То је тачно! Први гост зева. Б а б а к и н а: — Зар се сме зеовати у друштву дама? П р в и г о с т: — Раrdоп, mеsdаmеs, случајно. Зинаида Савишна устаје и излази на десна врата; дуже ћутање. Јегорушка: — Две каре. А в д о т ј а Н а з а р о в н а: — Даље. Д р у г и г о с т : — Даље. К о с и х : — Даље. Б а б а к и н а (за себе): — Господе, ала је досадно, просто да умреш од досаде!

II Исти, Зинаида Сави шн а и Лебедев. З и н а и д а С а в и ш н а (улази на десна врата с Лебедевом, тихо): — Шта си засео тамо? Као нека примадона! Седи с гостима! (Седа на своје старо место.) Л е б е д е в (зева): — Ох, господе, шта смо ти згрешили! (Опазивши Бабакину.) Господе, па ту је шећерлема! Ратлук! (Поздравља се.) Како сте са здрављем? Б а б а к и н а: — Врло сам вам захвална. Л е б е д е в: — Е, хвала богу! Хвала богу! (Седа у фотељу.) Тако вам је то ... Гаврило! Гаврило му доноси чашицу ракије и чашу воде; он испије ракију и сркне мало воде. Први гост: — На здравље! Л е б е д е в: — Mоре какво здравље! Још не цркавамо, е па хвала богу. (Жени.) Зузице, а где је наша слављеница? К о с и х (плачинм гласом): — Реците ми зашто смо једанпут пали? (Скаче.) До ђавола, зашто смо изгубили? А в д о т ј а Н а з а р о в н а (скаче, љутито): — Зато, брате, да други пут не седаш кад не знаш да иrраш. Како смеш да пођеш туђом бојом? Ето зато ти се и укиселио кец! Обоје истрчавају напред. К о с и х (плачним гласом): — Дозволите, господо... Ја имам у карама: кеца, краља, даму, осам комада са мајорском терцом, кеца пик и једног, разумете, једног малог ерца, а она, до ђавола, није могла да објави мали слем!... Ја сам рекао: без адута... А в д о т ј а Н а з а р о в н а (упадајући му у реч): — Ја сам рекла без адута! Ти си рекао: два без адута... А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Ко с и х : — То је страшно!... Дозволите ... ви имате ... ја имам ... ви имате ... (Лебедеву.) Просудите, Павле Кириловичу... Ја имам у карама: кеца, краља, даму, осам комада са мајорском терцом... Л е б е д е в (запуши уши): — Остави ме на миру, молим те ... А в д о т ј а Н а з а р о в н а (виче): — Ја сам рекла без адута! К о с и х (бесно): — Реците ми да сам подлац и хуља ако икад седнем да играм с овом наџак-бабом. (Брзо одлази у башту.) Други гост одлази за њим, за столом остаје само Јегорушка. А в д о т ј а Н а з а р о в н а: — Уф!... Сва сам се презнојила ... Наџак-баба! ... Ти си баш наџакбаба!.. , Б а б а к и н а: — Па и ви сте, бако, строга жена... А в д о т ј а Н а з а р о в н а (спазивши Бабакину, пљесне рукама): — Срце моје, лепотице!... Овде је она, а ја, ћорава, и не видим ... Голубице ... (Љуби је у раме и седа до ње.) Ала је то радост! Дај да те погледам, лабудице бела! Пу, пу, пу... да те не урекнем!... Л е б е д е в: — Што си се распевала... Боље да јој нађеш младожењу ... А в д о т ј а Н а з а р о в н а: — Наћи ћу, него шта! Нећу; грешница, умрети док њу и Сашу не удам!... Нећу умрети ... (Уздише.) Само где ћеш да их нађеш, младожење? Ево их, наше младожење, седе нарогушени као покисли петлови!... Т р е ћ и г о с т: Врло неуспело поређење, Ја мислим, mеsdаmеs, да су, тако рећи, социјалне прилике криве што данашњи младићи више воле бећарски живот ... Л е б е д е в: — Де, де, де!... Немој да филозофираш!... Не волим!...

III Исти и Саша. С а ш а (улази и прилази оцу): — Време је тако лепо, а ви седите овде, господо, у загушљивој соби. З и н а и д а С а в и ш н а: — Саша, зар не видиш да је дошла Mарфа Јегоровна? С а ш а: — Опростите. (Прилази Бабакиној и поздравља се с њом.) Б а б а к и н а: — Понели сте се, Саша, понели сте се, бар једном да сте свратили. Љубе се. Честитам, мила моја .. . С а ш а: — Захваљујем. (Седа поред оца.) Л е б е д е в: — Да, Авдотја Назаровна, тешко је сад с младожењама. Не само младожењу... не можеш ни честите сведоке на венчању да нађеш. Данашња омладина, нека ми не замери, некако је кисела, млитава, бог би је знао ... Ни да игра, ни да прича ни да пије како ваља... А в д о т ј а Н а з а р о в н а: — Е, што се тога тиче, они су мајстори, само им дај ... Л е б е д е в: — Није велика мудрост rжти и коњ уме да пије... Него, хајде, попиј како ваља!... У наше време, по цео дан смо били на предавањима, а кад дође вече, идеш право некуд у госте и све до зоре вртиш се као чигра . .. И играш, и госпођице забављаш и ово. (Лупи прстом по врату.) И причаш глупости и филозофираш док ти се језик не саплете ... А ови данашњи .. . (Одмахне руком.) Не разумем... Не вреде ни богу ни ђаволу. У целом срезу имамо само једног млађег човека који нешто вреди, само, и он је ожењен (уздише), а и у њега је, чини ми се, већ ушао ђаво... Б а б а к и н а: — Ко је то? Л е б е д е в: — Коља Иванов. Б а б а к и н а: — Да, он је привлачан мушкарац (прави гримасу), само несрећан!... З и н а и д а С а в и ш н а: — Па и како би, душо моја, био срећан! (Уздише.) Како се он, сиромах, преварио!... Оженио се својом Јеврејком и рачунао је, сиромах, да ће јој родитељи дати златна брда у мираз, а испало сасвим друкчије... Откако је променила веру, родитељи неће ни да чују за њу, проклели су је... И он није добио ни пребијене паре. Сада се каје, али је касно ... С а ш а: — Mама, то није истина. Б а б а к и н а (ватрено): — Шурочка, како да није истина? Па то сви знају. Да није био интерес посреди, зашто би се женио Јеврејком? Зар је мало Рускиња? Преварио се, душо моја, преварио се... (Живо.) Господе, ала сад она извлачи од њега! Просто смејурија! Чим дође кући, одмах њој: „Твоји су ме родитељи преварили! Mарш напоље из моје куће"! А куда да пође? Родитељи је неће примити; пошла би у служавке, али није научила да ради А он је само грди док се гроф не умеша. Да није грофа, давно би је у гроб отерао ... А в д о т ј а Н а з а р о в н а: — А понекад је закључа у подрум и каже: „Једи, ђубре једно, бели лук..." И једе ти она, једе, док јој не покуља на уста. Смех. С а ш а: — Тата, па то је лаж! Л е б е д е в: — Па шта је с тим? Нека их, нека трућају до миле воље... (Виче.) Гаврило! А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Гаврило му доноси ракију и воду. З и н а и д а С а в и ш н а: — Зато је и материјално пропао, сиромах. С пословима је, душо моја, потпуно крахирао... Да још Боркин не гледа имање, он и његова Јеврејка не би имали шта да једу. (Уздише.) А како смо ми, душо моја, због њега настрадали!... Тако смо настрадали, сам бог зна! Верујете ли, мила моја, већ три године дугује нам девет хиљада! Б а б а к и н а (ужаснута): — Девет хиљада! З и н а и д а С а в и ш н а: — Да... то је мој драги Павле наредио да му се да. Не гледа коме се може дати, а коме не. О главници већ и не говорим, нека је, само да интерес плаћа на време! Саша (темпераментно): — Mама, о томе сте већ хиљаду пута причали! З и н а и д а С а в и ш н а: — А шта се то тебе тиче? Зашто га ти браниш? С а ш а (устаје): — Како имате душе да говорите све то о човеку који вам није ништа нажао учинио? Хајде, реците, шта вам је он учинио? Т р е ћ и г о с т: — Александра Павловна, дозволите ми да вам кажем две речи! Ја поштујем Николаја Алексејевича и увек сам сматрао за част, али говорећи епtге поus, мени се чини да је он авантуриста. С а ш а: — Е па онда честитам ако вам се тако чини. Т р е ћ и г о с т: — А као доказ навешћу вам један случај који ми је испричао његов аташе или, тако рећи, чичероне, Воркин. Пре три године, за време сточне епизоотије, он је накуповао стоке, осигурао је ... 3 и н а и д а С а в и ш н а: — Да, да, да! Сећам се тог случаја. И мени су причали. Т р е ћ и г о с т: — Осигурао ју је, то не заборавите, а онда заразио кугом и добио осигурање. С а ш а: — Ах, све су то глупости! Глупости! Нико није ни купио ни заразио стоку! То је Боркин измислио такав план и свуда се њиме хвалио. Када је Иванов то чуо, Боркин га је две недеље молио за опроштај. Иванов је крив само толико што није довољно јак и што нема куражи да отера тог Боркина, и крив је што и сувише верује људима! Све што је имао, све су му људи разнели, развукли; поред његових великодушних подухвата богатио се свако ко је само хтео. Л е б е д е в: — Шура ватро! Доста! С а ш а: — А зашто причају глупости? Ах, како је све то досадно, досадно! Иванов, Иванов, Иванов ... и ништа друго не знају да кажу. (Полази вратима, али се враћа.) Чудим се! (Mладој господи.) Страшно се чудим вашем стрпљењу, господо! Зар вам није досадно да седите овако? Па овде се и ваздух устајао од досаде! Причајте нешто, забављајте госпођице, покрените се! Кад већ немате других тема осим Иванова, смејте се, певајте, играјте... Л е б е д е в (смеје се): — Избруси их, избруси их добро! С а ш а: — Чујте, учините ми једно задовољство. Ако већ нећете да играте, да се смејете, да певате, ако вам је све то досадно, онда, молим вас. преклињем вас, бар једанпут у животу, шале ради. колико да нас изненадите или засмејете, прикупите сву снагу и сви заједно смислите нешто духовито и сјајно, реците чак и нешто дрско или тривијално само да буде смешно и ново! Или сви заједно изведите нешто сасвим сићушно, готово неприметно, нешто што бар мало личи на подвиг, да би девојке, гледајући вас, бар једанпут у животу могле рећи: Ах!" Чујте, кад већ желите да се допадате, зашто се не трудите да се допаднете? Ах, господо! Сви ви нисте оно што треба да сте! Гледајући вас, муве цркавају и лампе почињу да чађаве. Не, нисте како треба! Хиљаду пута сам вам говорила и увек ћу говорити да нисте како треба, нисте како треба!...

IV Исти, Иванов и Шабељски. Ш а б е љ с к и (улази с Ивановом на десна врата): — Ко овде декламује? Ви, Шурочка? (Смеје се и стеже јој руку.) Честитам вам, анђеле мој, дај боже да што касније умрете и да се не родите по други пут... З и н а и д а С а в и ш н а (обрадована): — Николај Алексејевич! Гроф! Л е б е д е в: — А! Кога видим... гроф! (Полази му у сусрет.) Ш а б е љ с к и (спазивши Зинаиду Савишну и Бабакину, пружа руке према њима): — Две банке на једном дивану!... Mилина је погледати! (Рукује се; Зинаиди Савишној.) Добро вече, Зузице! (Бабакиној.) Добро вече, крофнице! З и н а и д а С а в и ш н а: — Е баш се радујем. Ви сте, грофе, тако редак гост код нас!... (Виче.) Гаврило, донеси чаја! Изволите сести! (Устаје, излази на десну страну и одмах се враћа; необично је забринута.) С а ш а седа на своје место. И в а н о в се ћутке рукује са свима. Л е б е д е в (Шабељском): — Откуд ти? Шта те донело овамо? Ово је баш изненађење! (Љуби га.) Грофе, ти си прави лупеж. Тако људи од реда не раде. (Води га за руку ка рампи.) Зашто нам никако не долазиш? Љутиш се, ваљда? А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Ш а б е љ с к и: — А како да дођем? Да узјашем свој штап па да дођем? Ја немам својих коња, а Николај неће да ме води са собом, наређује ми да седим са Саром, да јој не би било досадно. Пошаљи своје коње по мене, ја ћу увек доћи... Л е б е д е в (одмахне руком): — Таман! Зузица би пре пукла него што би дала коње. Драги мој пријатељу, ти си ми ближи и дражи од целе фамилије! Од старе гарде остали смо само нас двојица! „У теби волим своје старе патње и младост своју које нема више ..." Шалу на страну, ја само што не плачем... (Љуби га.) Ш а б е љ с к и : — Пусти, пусти! Смрдиш на ракију . . . Л е б е д е в: — Душо моја, ти не можеш ни замислити како ми је досадно без пријатеља! Просто да се човек обеси. (Тихо.) Зузица је својим зеленаштвом растерала све пристојне људе, остали су, као што видиш, све сами зулукафери... разни Дуткини, Буткини... Хајде, пиј чај. Г а в р и л о служи грофа чајем. З и н а и д а С а в и ш н а (забринуто Гаврилу): — Како то служиш: Што не донесеш неко слатко? ... Mожеш од огрозда ... Ш а б е љ с к и (прсне у смех; Иванову): — Шта сам ти рекао? (Лебедеву.) Ја сам се уз пут с њим кладио да ће нас Зузица, чим стигнемо, понудити слатким од огрозда... Ш а б е љ с к и (прсне у смех; Иванову): — Шта ви шерет ... (Седа.) Л е б е д е в: — Скували смо двадесет буради тог слатка, па куд ћеш сад с њим? Ш а б е љ с к и (седа за сто): — А ви, Зузице, гомилате пару на пару? Хајде, реците, имате ли већ милиончић? З и н а и д а С а в и ш н а (уздише): — Кад са стране погледаш, човек би рекао да нема већих богаташа од нас, а откуд нама паре? Него свет прича... Ш а б е љ с к и : — Дабоме, дабоме, знамо ми!... „Знамо ми како ви рђаво играте даме..." (Лебедеву.) Павле, реци по души: јесте ли накупили милион? Л е б е д е в: — Не знам. Питај Зузицу. Ш а б е љ с к и (Бабакиној): — А дебељушна крофница скоро ће имати милиончић! Све је лепша и пунија из дана у дан! То значи да има много пара... Б а б а к и н а: — Веома сам вам захвална, ваша светлости, али ја не волим вицеве на мој рачун!... Ш а б е љ с к и : — Драга моја банко, зар су то вицеви? Ово је просто вапај из дубине душе, од превелике љубави проговорила су уста... Вас и Зузицу волим бескрајно ... (Весело.) Mилина!.. Дивота!... Вас две не могу да гледам равнодупшо. З и н а и д а С а в и ш н а: — Ви сте увек исти. (Јегорушки.) Јегорушка, угаси свеће! Што да горе кад нико не игра? Јегорушка се тргне, угаси свеће и седне. (Иванову.) Николају Алексејевичу, како је ваша госпођа са здрављем? И в а н о в : — Рђаво. Данас је доктор сасвим одређено рекао да има туберкулозу... З и н а и д а С а в и ш н а: — Озбиљно? Каква штета!... (Уздише.) А ми сви толико је волимо ... Ш а б е љ с к и : — Глупости, глупости и ништа више!... Каква туберкулоза! То су лекарски трикови, шарлатанство. Прохтело се доктору да долази код ње и зато је измислио туберкулозу. Срећом. муж није љубоморан. И в а н о в хоће да га прекине. Што се тиче саме Саре, ја не верујем ниједној њеној речи, ниједном њеном гесту. У свом животу никад нисам веровао ни лекарима, ни адвокатима ни женама. Глупости, глупости, шарлатанство и марифетлуци! Л е б е д е в: — Чудан си ти човек, Mатвеју!. .. Узео човек да изиграва мизантропа и парадира с тим као будала са шареном торбом. Овако си... човек као човек, а кад год отвориш уста, као да имаш јаштерицу на језику или катар. Ш а б е љ с к и : — Па шта да радим? Да се грлим и љубим с лупежима и подлацима? Л е б е д е в: — А где видиш ти лупеже и пропалаце? Ш а б е љ с к и : — Ја, наравно, не говорим о присутнима, али .. . Л е б е д е в: — Нема ту али, све је то извештачено ... Ш а б е љ с к и : — Извештачено .. . Лако је теби кад немаш никаквог погледа на свет. Л е б е д е в: — Какав је мој поглед на свет? Седим и сваког тренутка чекам кад ћу да липшем. То је мој поглед на свет. За нас је, брате, касно да мислимо о погледима на свет. Тако ти је то ... (Виче.) Гаврило! Ш а б е љ с к и : — Доста тог Гаврила, већ си се нагаврилио . .. Погледај какав ти је нос! Л е б е д е в (пије): — Ништа, драги мој... не идем на венчање. З и н а и д а С а в и ш н а: — Одавно доктор Љвов није био код нас. Сасвим нас је заборавио. С а ш а: — Mоја антипатија. Оличење поштења. Неће воде затражити, неће цигарету запалити док најпре не истакне своје необично поштење. Хода или говори, а на челу му пише: „Ја сам поштен човек!" Досадно је с њим. Ш а б е љ с к и: — Узак, праволинијски лекар! (Подражава га.) „Склањајте се с пута поштеном А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


раднику!" Дере се на сваком кораку као папагај и мисли о себи да је заиста други Доброљубов. Ко се не дере, тај је нитков. А његове идеје су необично дубоке. Ако је сељак имућан и хоће да живи као човек, значи да је нитков и кулак. Ја носим сомотски капут и мене облачи лакеј ... ја сам нитков и феудалац. Толико је поштен, толико је поштен, само што не пукне од поштења. Нигде не може да се скраси. Ја се њега чак и побојавам ... Богами!... Шта му га знам, може из осећања дужности да те распали по носу или да те изгрди на пасја уста. И в а н о в : — Он ме страшно замара, али ипак ми је симпатичан; он је врло искрен човек. Ш а б е љ с к и : — Лепа искреност! Синоћ ми приђе и тек ће из чиста мира: „Грофе, ви сте ми страшно антипатични!" Хвала лепо! И све то није тек онако, него с тенденцијом: и глас му подрхтава, и очи му се сијају и сви мишићи играју на лицу... Нека га ђаво носи с том његовом дрвеном искреношћу! Добро, рецимо да сам му мрзак и одвратан, то је природно ... и ја сам тога свестан, али зашто да ми то каже у лице? Ја нисам никакав човек, али какав сам да сам, ја имам седу косу... Идиотско, немилосрдно поштење! Л е б е д е в: — Де, де, де!... И ти си био млад, можеш да разумеш. Ш а б е љ с к и : — Јесте, био сам млад и глуп, изигравао сам у своје време Чацког, оптуживао хуље и лупеже, али нисам никад лопову рекао у очи да је лопов и у кући обешеног нисам говорио о конопцу. Ја сам био васпитан човек. А овај ваш глупи лекар осетио би се на висини свог задатка и на седмом небу кад би му се дала прилика да ме у име принципа и опште човечанских идеала јавно распали по носу или песницом у слабину. Л е б е д е в: — Mлади људи сви имају преку нарав. Имао сам једног стрица, хегеловца... тај, обично, позове пуну кућу гостију, напије се, попне се на столицу и почне: „Ви сте незналице! Ви сте мрачњаци! Зора новог живота..." Та-та, та-та, та-та ... Па грди ли, грди. С а ш а: — А шта гости? Л е б е д е в: — Ништа... Слушају и пију. Уосталом, једном сам га ја позвао на двобој ... свог рођеног стрица. Све због Бекона. Седео сам, дај боже да се сетим, ево овако као Mатвеј, а стриц је с покојним Герасимом Ниличем стајао отприлике ту, где је Николај ... Елем, Герасим Нилич, брате мој, пита га... Улази Б о р к и н. V Исти и Боркин, елегантно обучен, с пакетом у руци, поскакујући и певушећи, улази на врата с десне стране. Весели жагор. Г о с п о ђ е: — Mихаило Mихаилович! Л е б е д е в: — Mишел Mишелович! Да проспемо проје ... Ш а б е љ с к и: — Душа за друштво! Б о р к и н: — Ево ме! (Притрчи Саши.) Племенита сињорина, узимам слободу да честитам васиони што се на данашњи дан родио тако диван цвет као што сте ви... Као данак свог одушевљења слободан сам да вам поклоним (пружа јој пакет) ракете и бенгалску ватру сопствене израде. Нека оне осветле ову ноћ исто онако као што ви осветљавате мрак овог мрачног царства. (Клања се театрално.) С а ш а: — Хвала вам. Л е б е д е в (смеје се, Иванову): — Што не отераш овог Јуду? Б о р к и н (Лебедеву): — Павлу Кириловичу... поштовање! (Иванову.) Патрону ... (Пева.) Niсоlаs vоilа, го-ги-го. (Обилази све редом.) Уваженој Зинаиди Савишној ... Божанственој Mарфи Јегоровној ... Древној Авдотји Назаровној ... Његовој светлости грофу .. . Ш а б е љ с к и (смеје се): — Душа за друштво... Чим је ушао, атмосфера је одмах постала пријатнија ... Примећујете? Б о р к и н : — Уф, ала сам се уморио ... Чини ми се да сам се са свима поздравио. Дакле, шта има ново, господо? Има ли нешто нарочито, фрапантно? (Живо, Зинаиди Савишној.) Ах чујте, мајчице... Mалочас долазим к вама... (Гаврилу.) Дај ми, Гаврило, чаја, само без слатка од огрозда! (Зинаиди Савишној). Долазим малочас к вама, кад оно сељаци крај реке гуле кору са врба. Зашто не бисте врбак дали неком у закуп? Л е б е д е в (Иванову): — Што не отераш овог Јуду? З и н а и д а С а в и ш н а (тргне се) : — Имате ви право, није ми ни пало на памет! Б о р к и н (ради гимнастику рукама): — Не могу без кретања... Mајчице, како бисмо извели нешто нарочито? Mарфа Јегоровна, ја сам данас расположен... Ја сам егзалтиран! (Пева.) „ Ја пред тобом опет..." З и н а и д а С а в и ш н а: — Организујте нешто, свима је било досадно без вас. Б о р к и н : — Господо, шта сте се сви покуњили? Седе као поротници на суђењу!... Хајдете да нешто организујемо. Шта хоћете? Фоте, прстена, шапца-лапца, хоћете ли да плешете, хоћете ли ватромет? Г о с п о ђ е (пљескају): — Ватромет, ватромет! (Трче у парк.) С а ш а (Иванову): — Зашто сте вечерас тако нерасположени? И в а н о в : — Боли ме глава, Шурочка, а и досадно ми је ... С а ш а: — Хајдемо у салон. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Излазе на врата с десне стране; сви остали одлазе у башту, осим Зинаиде Савишне и Лебедева. З и н а и д а С а в и ш н а: — Ето, то ми се допада... то је младић: тек што је дошао, није прошао ни минут, а већ су се сви расположшги. (Уврће фитиљ па великој лампи.) Док су сви напољу, што да свеће џабе горе! (Гаси свеће.) Л е б е д е в (иде за њом) : — Зузице, требало би дати гостима да нешто презалогаје .. . З и н а и д а С а в и ш н а: — Видиш колико је свећа. .. Ето зато свет прича да смо богати. (Гаси.) Л е б е д е в (иде за њом): — Зузице, изнеси људима штогод да једу.. . Mлади су, огладнели су, сироти... Зузице ... З и н а и д а С а в и ш н а: — Гроф није попио свој чај. Џабе је само шећер отишао. (Излази на леву страну.) Л е б е д е в: — Фуј ... (Излази у парк.)

VI Иванов и Саша. С а ш а (улази с Ивановом на десна врата): — Сви су отишли у парк. И в а н о в : — Тако вам је то, Шурочка. Раније сам много радио и много мислио, а никада нисам био уморан; сад ништа не радим и ни о чему не мислим, а уморан сам и душом и телом. Дању и ноћу мучи ме савест, осећам да сам много крив, али у чему је управо моја кривица, не знам. А уз то још и женина болест, оскудица у новцу, вечите свађе, сплетке, оговарања, глупи Боркин. .. Mоја кућа ми је огадила; живот у њој за мене је гори него робија. Рећи ћу вам отворено, Шурочка, ја не могу више да поднесем чак ни друштво своје жене која ме воли. Ви сте мој стари пријатељ и нећете се љутити на мене због моје искрености. Ето, дошао сам к вама да се разонодим, али ми је досадно и код вас и опет ме нешто вуче кући. Опростите, ја ћу се сад неприметно изгубити. С а ш а: — Николају Алексејевичу, ја вас разумем. Ваша је несрећа у томе што сте rrотпуно сами. Треба да се поред вас нађе неко кога бисте ви волели и ко би вас разумео. Само љубав може вас препородити. И в а н о в : — Којешта, Шурочка! Само ми још то треба: да ја, стари, покисли петао, почнем да водим љубав! Боже ме сачувај од такве несреће! Не, моја паметна девојко, није реч о љубави. Говорим вам као пред богом, ја ћу све поднети: и тугу, и психопатију, и материјалну пропаст, и женину смрт, и своју преурањену старост и самоћу, али не могу поднети, не могу издржати сопствену иронију према себи самом. Умирем од стида при помисли да сам се ја, здрав и снажан човек, претворио у неког Хамлета, или Mанфреда или у неког сувишног човека... ђаво би знао у шта! Има јадних људи којима ласка кад их називају Хамлетима или сувишним људима, али за мене је то срамота! То вређа мој понос, не знам куд ћу од срамоте, и зато патим... С а ш а (у шали, кроз сузе): — Николају Алексејевичу, хајде да побегнемо у Америку. И в а н о в : — Mене мрзи да одем до овог прага, а ви хоћете у Америку ... Полазе према излазу у парк. Збиља, Шура, вама је овде тешко да живите! Кад погледам људе који су око вас, обузима ме страх: за кога ћете се удати? Остаје једина нада да ће вас неки поручник или студент, ако случајно наиђе овуда, украсти и одвести са собом ...

VII Зинаида Савишна улази на врата с леве стране с теглом слатка у рукама. И в а н о в : — Опростите, Шурочка, сад ћу вас стићи. И в а н о в : — Зинаида Савишна, ја бих вас нешто молио ... З и н а и д а С а в и ш н а: — Шта желите, Николају Алексејевичу? И в а н о в (устеже се): — Ствар је, наиме, у томе да је прекосутра рок мојој меници. Ви бисте ме веома задужили ако бисте мало причекали или ако бисте пристали да додамо камате главници. Ја сад уопште немам новаца ... З и н а и д а С а в и ш н а (уплашена): — Николају Алексејевичу, како би то могло да буде! То није ред! Не, немојте ни помишљати то, за име божје, немојте ме, несрећницу, мучити . ,. И в а н о в : — Опростите, опростите ... (Излази у парк.) З и н а и д а С а в и ш н а: — Ух, господе боже, ала ме је уплашио!... Сва дрхтим... сва дрхтим... (Излази на десиу страну.)

VIII К о с и х (улази с леве стране и пролази преко позорпице) : — Ја имам у карама: кеца, краља, даму, осам комада с мајорском терцом, кеца пик и једног .. једног малог ерца, а она ђаво је однео, није могла да објави мали слем! (Излази на деспу страну.) А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


IX Авдотја Назаровна и први гост. А в д о т ј а Н а з а р о в н а (Излази из баште с првим, гостом): — Просто бих је растргла, ту џимрију, просто бих је растргла! Није то шала, седим овде још од пет сати, бар да је неку стару харингу изнела да послужи!... И то ми је нека кућа!... И то ми је домазлук!... П р в и г о с т: — Тако је досадно да бих се просто залетео и главом о зид! И то су ми неки људи, да бог сачува!... Од досаде и од глади мораће човек да завија као курјак и да уједа људе... А в д о т ј а Н а з а р о в н а: Просто бих је растргла, грех ми на душу ... П р в и г о с т: — Да попијем Једну, стара, па хајд кући! Нису ми потребне твоје удаваче. Каква, до ђавола, љубав, кад човек од ручка не добије ни једну једину чашицу? А в д о т ј а Н а з а р о в н а: — Хајде да потражимо. П р в и г о с т: — Пст!... Полако! Ракија је, чини ми се, у трпезарији, у бифеу. Mи ћемо Јегорушку за врат ... Пст ... Одлазе на леву страну.

X Ана Петровна и Љвов улазе с десне стране. А н а П е т р о в н а: — Ништа, они ће нам се обрадовати. Никога нема. Mора бити да су у парку. Љ в о в : — Али зашто сте ме, питам ја вас, довели овамо, овим јастребовима? Нама овде није место! Поштени људи не треба да познају ову атмосферу! А н а П е т р о в н а: — Чујте, господине поштени човече! Није то нимало љубазно пратити даму и целим путем причати јој само о свом поштењу! Mожда је то поштено, али је, у најмању руку, досадно. Никад са женама немојте говорити о својим врлинама. Нека их оне саме виде. Mој Николај, кад је био као ви, у женском друштву је само певао песме и причао разне глупости. Mеђутим, свака је знала какав је он човек. Љ в о в : — Ах, не говорите ми о вашем Николају, ја га врло добро знам! А н а П е т р о в н а: — Ви сте добар човек, али ништа не знате. Хајдемо напоље. Он никад није тако говорио: „Ја сам поштен! Ја се гушим у овој атмосфери! Јастребови! Гнездо ћукова! Крокодили!" Он је остављао на миру зверињак, а кад би се понеки пут наљутио, само сам једно могла чути од њега: „Ах, како сам данас био неправичан!" или: „Ањута, жао ми је тог човека!" Ето тако, а ви... Одлазе.

XI Авдотја Назаровна и први гост. П р в и г о с т (улазећи на врата с леве стране): — У трпезарији нема, сигурно је негде у остави. Требало би питати Јегорушку. Хајдемо кроз салон. А в д о т ј а Н а з а р о в н а: — Просто бих је растргла... Излазе на десну страну.

XII Бабакина, Боркин и Шабељски. Бабакина и Боркин, смејући се утрче из парка, са њима, смејући се и трљајући руке, ситним корацима трчи Шабељски. Б а б а к и н а: — Ала је досадно! (Смеје се.)Ала је досадно! Сви се крећу и седе као лутке! Од досаде сам се просто сва укочила. (Скаче.) Треба да се мало раздрмам. Б о р к и н је хвата око струка и љуби је у образ. Ш а б е љ с к и (смеје се и пуцкета прстила): — До ђавола! (Кашљуца..) Ово већ ... Б а б а к и н а: — Склоните, склоните руке, неваљалче гроф може свашта помислити! Пустите ме! Б о р к и н : — Анђеле моје душе, чире мога сца!... (Љуби је.) Позајмите ми две хиљаде триста рубаља. Б а б а к и н а: — Не, не, не . .. Све, све, али што се тиче новаца ... веома сам вам захвална ... Не, не, не!... Ама, склоните руке!... Ш а б е љ с к и (врти се око њих): — Крофница ... И то има овоје дражи ... Б о р к и н (озбиљно): — Е, доста. Хајдете да разговарамо пословно. Да говоримо отворено, трговачки. Одговорите ми отворено, без пренемагања и увијања: да или не? Чујте! (Показује на грофа.) Њему је потребан новац, најмање три хиљаде годишњег прихода. Вама је потребан муж. Хоћете ли да постанете грофица? Ш а б е љ с к и (смеје се): — Невероватан циник! А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Б о р к и н : — Хоћете ли да постанете грофица? Да или не? Б а б а к и н а (узбуђено): — Шта сте то измислили, Mишо, забога... Те ствари се не раде тако, с неба па у ребра... Ако гроф жели, он може сам и... и ја не знам како ви то одједном, тако изненада... Б о р к и н: — Хајде, доста тог увијања! Ствар је трговачке природе... Да или не? Ш а б е љ с к и (смејући се и трљајући руке): — Озбиљно, а? До ђавола, како би било да учиним ту подлост? А? Крофнице ... (Љуби Бабакину у образ.) Лепото моја!... Пиленце! Б а б а к и н а: — Станите, станите, потпуно сте ме збунили... Идите, идите!... Не, станите!... Б о р к и н : — Брже! Да или не? Нама се жури... Б а б а к и н а: — Слушајте, грофе! Дођите к мени у госте на два-три дана... Код мене је забавно, не као овде... Дођите сутра ... (Боркину.) Али ви сте се можда шалили? Б о р к и н (љутито): — Па ко би се шалио с озбиљним стварима? Б а б а к и н а: — Станите, станите ... Ах, мени је зло! Mени је зло! Грофица... Mени је зло!... Ја падам... Боркин и Шабељски, смејући се, узимају је под руку, и љубећи је у образе, излазе с њом на десну страну.

XIII Иванов и Саша, затим Ана Петровна. Иванов и Саша долазе брзо из парка. И в а н о в (у очајању хвата се за главу): — Немогуће! Немојте, немојте, Шурочка!... Ах, немојте! С а ш а (са заносом): — Ја вас безумно волим ... Без вас мој живот нема смисла, без вас за мене нема среће и радостаi! Ви сте за мене све... И в а н о в: — Чему то, чему то! Боже мој, ништа не разумем ... Шурочка, немојте!... С а ш а: — Док сам још била дете, ви сте ми били једина радост; волела сам вас и вашу душу као себе, а сада... ја вас волим, Николају Алексејевичу... С вама бих пошла не само на крај света него куд год хоћете, макар и у гроб, само, тако вам бога, што пре, иначе ћу се овде угушити. И в а н о в (смејући се од среће): — Шта је то? То значи... да почнем живот из почетка? Шурочка, је ли тако? ... Срећо моја! (Привуче је к себи.) Mоја младости, пролеће моје ... Ана Петровна улази из парка, и спазивши мужа и С а ш у, застаје као укопана. И в а н о в : — Дакле, да живим? Да? Опет да радим? Пољубац. Пошто се пољубе, Иванов и Саша се окрећу и виде Ану Петровну. И в а н о в (ужаснут): — Сара' 3авеса

ТРЕЋИ ЧИН Кабинет Иванова. Писаћи сто, на коме су у нереду разбацане хартије, књиге, званична пошта, разне ситнице, револвери; поред хартија — лампа, флаша ракије, тањир с харингом, комади хлеба и краставци. На зидовима географске карте, слике, пушке, револвери, српови, корбачи итд. — Подне.

I Шабељски, Лебедев, Боркин и Петар. Шабељски и Лебедев седе лево и десно од писаћег стола. Боркин на средiни позорнице узјахао столицу. Петар стоји крај врата. Л е б е д е в: — Француска води јасну и одређену политику ... Французи знају шта хоће. Њима је потребно да измлате кобасичаре и ништа више, а у Немачкој, брате, ствар стоји сасвим друкчије. Немачка осим Француске има још много трнова у оку... Ш а б е љ с к и : — Глупости!... Ја мислим да су Немци кукавице... Показују само једни другима шипак у џепу. Веруј, на томе ће се ствар свршити. Неће ратовати. Б о р к и н: — А ја велим, зашто и да ратују? Чему сва та наоружања, конгреси, расходи? Знате шта бих ја урадио? Ја бих скупио псе из целе државе, убризгао им јаку дозу Пастерова отрова и пустио их у непријатељску земљу. Сви моји непријатељи би побеснели кроз месец дана. Л е б е д е в (смеје се): — Кад погледаш, има малу главу, а великих идеја у њој тушта и тма, као риба у океану. Ш а б е љ с к и : — Виртуоз! Л е б е д е в: — Бог с тобом, само ме засмејаваш, Mишеле Mишеловичу! (Престане да се смеје.) Шта је то, господо, „Жомини и Жомини, а о ракији ни речи?"2 Rереtаtur. (Наточи три чашице.) Да смо здраво... 2

Стих из „Песме старог хусара" од Д. Давидова.

А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Пију и мезете. Харинга је, брате мој, мезе над свима мезетима! Ш а б е љ с к и : — А, не, краставац је лепши ... Научници још од створења света мисле и нису измислили ништа паметније од киселог краставца. (Петру.) Петре, иди донеси још краставаца и кажи у кухињи да нам испрже четири пирошке с луком. Само да буду вреле. Петар излази. Л е б е д е в: — Лепо је још уз ракију мало кавијара. Само како? И то треба знати ... Треба узети четврт усољеног кавијара, две главице младог лука, мало маслиновог уља, све то добро промешати и, знаш, преко тога мало нацедити лимуна... Да умреш! Само од мириса да паднеш у несвест. Б о р к и н: — Уз ракију је још лепо мезетити пржене кркуше. Само их треба знати испржити. Треба их најпре очистити, затим добро уваљати у презле и пржити док не буду потпуно реш, да све крцкају под зубима ... крц-крц ... Ш а б е љ с к и : — Синоћ је код Бабакине било дивно мезе ... варгањи ... Л е б е д е в: — Него шта! Ш а б е љ с к и : — Само су их некако наррчито спремили. Знаш, с луком, с лорбером, са свакојаким зачинима. Кад су скинули поклопац са шерпе, из ње се дигла пара, мирис ... дивота! Л е б е д е в: — Што смо стали? Rереtаtur, господо! Пију. Да смо здраво ... (Гледа на сат.) Изгледа да нећу сачекати Николаја. Време ми је да идем. Код Бабакине су, велиш, спремили печурке, а код нас их још нема. Реци, молим те, ког ђавола сваки час одлазиш код Mарфутке? Ш а б е љ с к и (показује главом на Боркина): — Па ето, хоће да ме ожени њом... Л е б е д е в: — Тебе да ожени? А колико је теби година? Ш а б е љ с к и : — Шездесет две. Л е б е д е в: — Таман ти је време за женидбу. А Mарфутка ти баш одговара. Б о р к и н : — Није реч ту о Mарфутки, него о Mарфуткиним стерлинзима. Л е б е д е в: — Шта би још хтео: Mарфуткине стерлинге... А би ли птичјеr млека? Б о р к и н : — Mоре, кад се човек ожени, кад добро напуни џепове, онда ћете видети птичје млеко. Онда ћете се и ви облизивати ... Ш а б е љ с к и : — Него, знате, он озбиљно мисли. Онај геније је уверен да ћу га послушати и оженити се. Б о р к и н : — Него како? Зар ви нисте уверени? Ш а б е љ с к и : — Овај је полудео . .. Кад сам ја био уверен? Пст ... Б о р к и н : — Хвала лепо ... Веома сам вам захвалан! Дакле, ви хоћете да ме изиграте. Час кажете: женим се, час, опет, нећу да се женим... ни сам ђаво не зна шта хоћете, а дао ми је часну реч! Дакле, нећете да се жените? Ш а б е љ с к и (слеже раменима) : — Он баш озбиљно ... Чудан човек! Б о р к и н (револтирано): — Онда зашто сте само залуђивали поштену жену? Она сад лудује за грофовском титулом, не спава, не једе, Зар је то за шалу? Зар је то поштено? Ш а б е љ с к и (пуцкета прстима): — Него, шта велите, да збиља учиним ту подлост? А? За инат! Богами, решићу се. Часна реч ... Ала ће то бити смешно! Улази Љ в о в .

II Л е б е д е в: — Ескулапији наше поштовање... (Пружа Љвову руку и пева.) „Спасите ме, докторе, јер се смрти бојим ја. .. " Љ в о в : — Николај Алексејевич се још није вратио? Л е б е д е в: — Није, и ја га чекам више од једног сата. Љ в о в нестрпљиво шета по позорници. Је л' те, драги мој, како је Ани Петровној? Љ в о в : — Рђаво. Л е б е д е в (уздише) : — Mогу ли да свратим до ње само да се поздравим? Љ в о в : — Не, молим вас, немојте. Чини ми се да спава... Пауза. Л е б е д е в: — Симпатична, мила ... (Уздише.) На Шурочкин рођендан, кад је пала код нас у несвест, погледао сам је у лице и одмах сам схватио да она, сиротица, неће још дуго живети. Не знам само зашто јој је позлило? Кад сам дотрчао, имао сам шта да видим: она, бледа, лежи на поду, поред ње клечи А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Николај, и он блед. Шурочка сва уплакана. Ја и Шурочка још недељу дана после тога нисмо могли доћи к себи. Ш а б е љ с к и (Љвову): — Реците ми, уважени жрече науке, који је то научник открио да код грудних болести дамама добро чине честе посете младих лекара? То је велико откриће! Велико! И у коју област оно спада: у алопапатију или хемеопатију? Љвов у први мах хоће да одговори, али само направи презриви гест и изиђе. Ш а б е љ с к и : — Какав презрив поглед! Л е б е д е в: — А који те ђаво вуче за језик? Зашто си га увредио? Ш а б е љ с к и (нервозно): — А зашто он лаже? Туберкулоза, нема наде, умреће... Лаже. Ја то не могу поднети! Л е б е д е в: — Зашто мислиш да лаже? Ш а б е љ с к и (устаје и шета): — Ја не могу допустити мисао да жив човек овако одједном, из чиста мира, може да умре. Оставимо се тог разговора!

III К о с и х (утрчи задуван): — Је ли код куће Николај Алексејевич? Добар дан! (Брзо се рукује са свима.) Је ли код куће? Б о р к и н : — Није. К о с и х (седне и одлах скочи): — Онда збогом! (Попије чашицу ракије и брзо мезети.) Идем даље ... Имам пуно посла ... Страшно сам се заморио... Просто сам спао с ногу. Л е б е д е в: — Који вас је ветар донео? К о с и х : — Долазим од Барабанова. Целе ноћи смо се картали, сад смо завршили. Све сам изгубио... Онај Барабанов игра као шустер! (Плачним гласом.) Само чујте: ја цело време одбацујем ерца... (Обраћа се Боркину који одмах устукне.) Он полази каром, ја опет ерца, а он кару... И, наравно, једанпут смо пали! (Лебедеву.) Играмо четири трефа. Ја имам седам комада с кецом и дамом, четири пика са кецом и десетком ... Л е б е д е в (запуши уши.): — Смилуј се, за име божје, смилуј се! К о с и х (грофу): — Замислите: седам трефова с кецом и дамом, четири пика с кецом и десетком... Ш а б е љ с к и (гура га рукама): — Идите, нећу да слушам. К о с и х : — И замислите, несрећа: секу ми кеца пик од прве ... Ш а б е љ с к и (зграби са стола револвер): — Склоните се, пуцаћу! К о с и х (одмахне руком): — Будибокснама ... Зар човек не може ни с ким да поразговара? Живиш као у Аустралији: ни заједничких интереса ни солидарности ... Свако живи за себе ... Уосталом, време је да идем .. (Зграби капу.) Време је новац... (Пружа Лебедеву руку.) Даље! Сви се смеју. К о с и х се на вратима судара с Авдотјом Назаровном.

IV А в д о т ј а Н а з а р о в н а (врисне): — Ђаво те однео, замало ме ниси оборио! С в и : — А-а-а ... свуда присутна! А в д о т ј а Н а з а р о в н а: — Ту ли сте ви, а ја вас тражим по целој кући. Добар дан, моји соколови, пријатно .. . (Рукује се.) Л е б е д е в: — Што си дошла? А в д о т ј а Н а з а р о в н а: — Послом, господине! (Грофу.) Ствар се тиче вас, ваша светлости. (Клања се.) Поздравили су вас и питају за ваше здравље ... И још вам је она, моја луткица, поручила ово: ако вечерас не дођете, све ће очице исплакати. Вели ми, позови га, драга моја, на страну и шапни му на уво да нико не чује. А зашто да нико не чује? Овде су сви своји. И ствар је лепа, не крадемо кокошке, већ по закону, из љубави, са узајамним пристанком... Никад ја, грешница, не пијем, али због оваквог случаја морам! Л е б е д е в: — И ја ћу да попијем. (Точи.) А теби, стара сврако, ништа не шкоди. Већ тридесет година те знам као бабу ... А в д о т ј а Н а з а р о в н а: — Ја сам већ изгубила и рачун колико ми је година... Два мужа сам сахранила, удала бих се и по трећи пут, само ме нико неће без мираза. Имала сам једно осморо деце... (Узима чашицу.) Е, дај боже, лепу смо ствар започели, дај боже и да је довршимо! Они ће лепо да живе и уживају, а ми ћемо да их гледамо и да се радујемо. Нека живе у слози и љубави... (Пије.) Жестока ракија! Ш а б е љ с к и (смејући се, Лебедеву): — Али знаш шта је најсмешније од свега: они сасвим озбиљно мисле да ћу ја ... Чудна ствар! (Устаје.) Него, озбиљно, Павле, како би било да учиним ту подлост? За инат... ето тако, на, стара кучко, глођи! Павле, шта велиш? Л е б е д е в: — Говориш којешта, грофе. Наше је да мислимо на то кад ћемо да опружимо папке, а Mарфутке и стерлинзи давно су већ прошли мимо нас ... Беше наше! А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Ш а б е љ с к и : — Не, ја ћу се решити. Часна реч, решићу се! Улазе Иванов и Љвов.

V Љ в о в : — Mолим вас да ми поклоните само пет минута. Л е б е д е в: — Николај! (Полази у сусрет Иванову и љуби га.) Здраво, пријатељу... Ја те већ читав сат чекам. И в а н о в (јетко) : — Господо, опет сте од мог кабинета направили крчму!... Хиљаду пута сам све вас молио да то не чините... (Прилази столу.) Ето, полили сте ми и хартије ракијом... мрве... краставци ... Да се човеку згади! Л е б е д е в: — Погрешио сам, Николају, погрешио сам... Опрости. Ја, пријатељу, треба да говорим с тобом о једној врло важној ствари... Б о р к и н : — И ја такође. Љ в о в : — Николају Алексејевичу, могу ли да говорим с вама? И в а н о в (показује на Лебедева): — Ето, и њему сам потребан. Причекајте, с вама ћу доцније... (Лебедеву.) Шта си хтео? Л е б е д е в: — Господо, ја бих желео да разговарам насамо. Опростите ... Г р о ф излази с Авдотјом Назаровном, за њима Б о р к и н, затим Љ в о в. И в а н о в: — Павле, ти сам можеш да пијеш колико год хоћеш, то је твоја болест, али молим те да не опијаш ујака. Раније он код мене никад није пио. Њему шкоди. Л е б е д е в (уплашено): — Драги мој, ја то нисам знао ... Чак нисам ни обратио пажњу... И в а н о в : — Ако, не дај боже, умре ово маторо дете, неће вама бити тешко, него мени... Шта си хтео? Пауза. Л е б е д е в: — Знаш, пријатељу... Не знам како бих почео да не испадне сувише бездушно... Николају, мене је срамота, ја црвеним, језик ми се заплиће, али, драги мој, стави се у мој положај, разумеј да ја нисам слободан човек, ја сам црнац, пачавра ... Не замери ми ... И в а н о в: — У чему је ствар? Л е б е д е в: — Жена ме је послала... Учини ми љубав, буди пријатељ, плати јој интерес! Верујеш ли ми, душу ми је извадила, измучила ме, просто убила! Отреси се ти ње, кумим те богом!... И в а н о в : — Павле, ти знаш да ја сад немам новаца. Л е б е д е в: — Знам, знам, али шта ја да радим? Она неће да чека. Ако протестује меницу, како ћемо ти ја и Шурочка погледати у очи? И в а н о в: — И мене је срамота, Павле, просто бих пропао у земљу, али... где да набавим новаца? Посаветуј ми: где? Остаје једно: да чекам до јесени, кад продам жито. Л е б е д е в (виче) : — Она неће да чека! Пауза. И в а н о в: — Твој положај је непријатан, шкакљив, али мој је још гори. (Шета горе-доле и размишља.) И ништа не могу смислити... Немам шта да продам ... Л е б е д е в: — Што не одеш до Mилбаха, замоли га, он ти је дужан шеснаест хиљада. Иванов само одмахне руком. Него, знаш Коља... Ја знам да ћеш ме грдити, али учини старом пијаници! Онако пријатељски ... Гледај ме као пријатеља... Били смо студенти, либерали ... Заједничке идеје и интереси ... Обојица смо се школовали на Mосковском универзитету... Аlmа mаtеr... (Вади повчаник.) Ето, имам ја неке тајне паре, о њима нико у кући не зна. Узми на зајам... (Вади повац и меће га на сто.) Остави се свог поноса, погледај на ствар пријатељски... Ја бих од тебе узео, часна реч ... Пауза. Ево их на столу: хиљаду сто. Отиди данас до ње и врати јој сам. Ево вам Зинаида Савишна, цркните са својим парама! Само пази, немој јој дати ни да наслути да сам ти ја позајмио, боже сачувај! Иначе ћу извући дебљи крај! (Загледа Иванова у лице.) Добро, добро, немој! (Брзо узима новац са стола и ставља га у џеп.) Немој! Ја сам се шалио... Опрости ми, тако ти бога... Пауза. Је ли ти тешко на души? И в а н о в одмахне руком. Бриге, бриге... (Уздише.) Дошло ти је време да тугујеш и да се жалостиш. Човек ти је, брате мој, као А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


самовар. Не стоји само у хладу на полици, дешава се да у њега мећу и жар: пш... пш! Ништа не ваља то поређење, али шта ћеш, лепше не могу да смислим... (Уздише.) Несрећа челичи душу. Није ми те жао, Коља, ти ћеш се извући из шкрипца, све ће то проћи, али ми је криво, брате, боли ме што су људи такви... Реци ми, молим те, одакле све ове сплетке! Толико те, брате мој, у целом срезу оговарају, може се још десити да те посети заменик државног тужиоца. .. Ти си и убица, и крвопија, и пљачкаш... И в а н о в : — Све су то ситнице, него ... боли ме глава. Л е б е д е в: — Зато што много мислиш. И в а н о в: — Ништа ја не мислим. Л е б е д е в: — Слушај, Коља, пљуни на све и дођи к нама. Шурочка те воли, разуме и цени. Она је, Коља, честита, добра душа. Није ни на мајку ни на оца, него ваљда на комшију... Гледам т'е, брате, тако понеки пут и не верујем да ја, носата пијаница, имам такво благо. Дођи, поразговарај с њом о паметним стварима... разонодићеш се мало. Она је веран, искрен пријатељ ... Пауза. И в а н о в : — Павле, драги мој, остави ме самог... Л е б е д е в: — Разумем, разумем... (Журно гледа на сат.) Ја те разумем. (Љуби Иванова.) Збогом, још треба да стигнем на освећење школе. (Полази вратила и застаје.) Паметна је... Јуче смо ја и Шурочка разговарали о оним сплеткама. (Смеје се.) А она избаци афоризам: „Татице, свици, вели, светле ноћу само зато да би их лакше могле видети и прогутати ноћне птице, а добри људи постоје зато да би клевета и сплетка имале чиме да се хране." Шта велиш? Генијално! Жорж Санд!... И в а н о в : — Павле! (Задржава га.) Шта је мени? Л е б е д е в: — Ја сам хтео да те питам о томе, али сам се, признајем, устручавао. Не знам, брате! С једне стране, чинило ми се да си подлегао разним несрећама, а с друге стране, знам, опет, да ниси од оних који подлежу... Несрећа те не може сломити. Нешто је друго код тебе, Коља, али шта је то... ја не знам. И в а н о в: — Ја и сам не знам. Mени се чини, или... уосталом, не! Пауза. Знаш шта сам хтео да ти жажем? Имао сам једног радника, Семјона, ти се њега сећаш. Једном за време вршидбе, хтео је да се похвали пред девојкама својом снагом, упртио на леђа два џака ражи и струнио се. Ускоро је умро. Mени се чини да сам се и ја струнио ... Гимназија, универзитет, затим газдинство, школе, планови... Веровао сам друкчије него цео свет, оженио сам се такође друкчије него остали, жестио сам се, ризиковао, свој новац, ти то знаш, бацао сам лево-десно, био сам срећан и патио као нико у целом срезу. Све су то, Павле, моји џакови... Упртио сам на леђа терет, а кичма ми је пукла. У двадесетој години сви смо ми хероји, свега се лаћамо, све можемо, а у тридесетој се већ замарамо, нисмо више ни за шта. Како, како да објасниiн тај брзи замор? Уосталом, можда, није ни то посреди... Није ни то! Иди, Павле, збогом, додијао сам ти. Л е б е д е в (живо): — Знаш? Тебе је, брате, убила средина! И в а н о в : — Глупо је то, Павле, и одавно познато. Иди! Л е б е д е в: — Заиста, глупо. Сада и ја видим да је глупо. Идем, идем! ... (Излази.)

VI И в а н о в (сам): — Рђав, бедан и ништаван човек сам ја. Човек треба да је тако јадан, истрошен и измучен као Павле па да би ме могао волети и поштовати. Колико ја себе презирем, боже мој! Како дубоко мрзим свој глас, свој ход, своје руке, ово одело, своје мисли. Па зар то није смешно и жалосно? Још нема ни годину дана како сам био здрав и снажан, био чио, неуморан, ватрен, радио овим истим рукама, говорио тако да сам могао дирнути до суза највеће простаке, умео да плачем кад бих видео несрећу и бунио се кад бих видео неправду. Знао сам за надахнуће, знао за драж и поезију тихих ноћи кад од мрака до зоре радиш за писаћим столом или дајеш маха својим сновима. Веровао сам, гледао у будућност као у очи рођене мајке... А сада, о, боже мој! Заморио сам се, не верујем више, у нераду проводим дане и ноћи. Не слушају ме вшпе ни мозак, ни руке ни ноге. Имање пропада, шуме падају под ударцима секире. (Плаче.) Земља моја гледа ме као сироче. Ништа не очекујем, ничег ми није жао, душа ми дрхти од страха пред сутрашњицом... А историја са Саром? Клео сам се да ћу је вечно волети, обећавао срећу, износио јој пред очи будућност о каквој није моrла чак ни сањати. Она је поверовала. За свих пет година видео сам само како се она гасила под теретом својих жртава, како је малаксавала у борби са савешћу, али, то зна бог, није ме ниједном погледала попреко, никад ми ништа није пребацивала!... И шта је сад? Престао сам да је волим... Како? Зашто? Не разумем. Она сад пати, дани су јој избројани, а ја, као последња кукавица, бежим од њеног бледог лица, од упалих груди, од молећивог погледа... Срамота, срамота! Пауза. Сашу, девојчицу, дира моја несрећа. Она мени, скоро старцу, изјављује љубав, то ме опија, ја заборављам све на свету, и као опчињен музиком, узвикујем: „Нови живот! Срећа!" А већ сутрадан верујем у тај живот и у ту срећу исто толико колико у вампире... Шта је то са мном? У какву провалију гурам себе? Откуд код мене А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


та слабост? Шта је то с мојим живцима? Ако само болесна жена мало пецне мој понос, ако ми послуга нешто не угоди или ако ме слаже пушка, како постајем груб и пакостан, како не личим више на себе ... Пауза. Не разумем, не разумем, не разумем! Просто да се човек убије... Љ в о в (улази): — Хоћу да се објасним с вама, Николају Алексејевичу! И в а н о в : — Ако се ми, докторе, будемо сваки дан објашњавали, то се неће моћи издржати. Љ в о в : — Хоћете ли да ме саслушате? И в а н о в : — Слушам ја вас сваки дан и још никако не могу да схватим: шта ви, управо, хоћете од мене? Љ в о в : — Ја говорим јасно и одређено и не може да ме схвати само онај ко нема срца... И в а н о в: — Да ми жена умире — то знам; да сам јако крив пред њом — знам и то; да сте поштен и отворен човек, пошто ми је познато! Шта још хоћете? Љ в о в : — Mене револтира људска бездушност ... Умире једна жена. Она има родитеље, које воли и које би хтела пред смрт да види; они, опет, врло добро знају да ће она ускоро умрети и да их она још увек воли, али, проклета бездушност: они као да би хтели да задиве свет својим религиозним фанатизмом, они је још увек проклињу! Ви сте човек због кога је она жртвовала све... и рођено гнездо и душевни мир, а ви сасвим отворено, са потпуно јасним намерама, сваки дан одлазите код тих Лебедевих! И в а н о в: — Али ја тамо нисам био већ две недеље... Љ в о в (не слушајући га): — С таквим људима као што сте ви треба говорити отворено, без увијања; ако нећете да ме слушате, не морате! Ја сам научио да називам ствари њиховим правим именом... Вама је потребна ова смрт ради нових подвига: нека је тако, али зар не можете да причекате? Кад бисте пустили жену да умре природном смрћу, кад је не бисте убијали својим отвореним цинизмом, зар би вам се измигољила Лебедева с њеним миразом? Ако не сада, а оно кроз годину дана, кроз две године, ви, дивни Тартиф, успели бисте да залудите ту девојчицу и приграбите њен мираз исто онако као што ћете успети и сада... Зашто онда журите? Зашто вам је потребно да ваша жена умре сада, а не кроз месец или кроз годину дана? И в а н о в : — Ово је жива мука ... Докторе, ви сте сувише рђав лекар ако претпостављате да човек може обуздавати себе бескрајно дуго. Mене стаје страховитих напора да не одговарам на ваше увреде. Љ в о в : — Забога, кога хоћете да магарчите? Скините маску. И в а н о в : — Ви сте паметан човек, нема шта: по вашем мишљењу, нема ништа лакше него схватити мене! Је ли тако? Ја сам се оженио Аном да бих добио велики мираз.. . Mираз нисам добио, преварио сам се у рачуну и сада хоћу да је отерам у гроб да бих се могао оженити другом и добити мираз... Је ли тако? Како је то једноставно и просто... Човек је тако једноставна и проста машина... Не, докторе, у свакоме од нас има сувише много точкића, шрафова и вентила да бисмо могли судити један о другом према првом утиску или према два-три спољашња знака. Ја вас не разумем, ви мене не разумете и ми сами себе не разумемо. Mоже човек бити одличан лекар ... и уопште не познавати људе. Не будите тако самоуверени и признајте то. Љ в о в : — Зар ви озбиљно мислите да сте тако недокучиви и да ја имам тако мало мозга да не могу разликовати подлост од поштења? И в а н о в : — Јасно је да се никад нећемо разумети... Ја вас питам последњи пут, одговорите ми, молим вас, без икаквих увода: шта ви, управо, хоћете од мене? Шта желите да постигнете? (Нервозно.) И с ким имам част да говорим: с мојим тужиоцем или с лекаром моје жене? Љ в о в : — Ја сам лекар, и као лекар, захтевам од вас да промените своје понашање... Оно убија Ану Петровну. И в а н о в: — А шта да радим? Шта? Ако ме ви боље разумете него што ја сам себе разумем, реците одређено: шта да радим? Љвов: — Бар немојте тако отворено чинити оно што чините. И в а н о в: — А, боже мој! И ви мислите да разумете самог себе? (Пије воду.) Оставите ме. Ја сам хиљаду пута крив, одговараћу за то пред богом, али вас нико није овластио да ме сваког дана стављате на муке... Љ в о в: — А ко је вас овластио да вређате у мени моју истину? Ви сте ми измучили и отровали душу! Док нисам дошао у ваш срез, допуштао сам да постоје глупи људи, лудаци, занесењаци, али никад нисам веровао да постоје свесни злочинци, који свесно упућују своју вољу на пут зла... Ја сам поштовао и волео људе, али кад сам видео вас... И в а н о в: — То сам већ чуо! Љ в о в : — Чули сте? (Спази Сашу како улази; она је у амазонци). Бар сада, надам се, одлично разумемо један другога! (Слеже раменила и излази.)

VII И в а н о в (уплашено): — Шура, јеси ли ти то? С а ш а: — Да, ја сам. Здраво. Ниси ме очекивао? Зашто тако дуго ниси био код нас? И в а н о в : — Шура, забога, то је неопрезно! Твој долазак може врло рђаво утицати на моју жену. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


С а ш а: — Она ме неће видети. Ја сам ушла на споредан улаз. Одмах ћу отићи. Бринем се да ли си здрав. Зашто ниси долазио тако дуго? И в а н о в : — Жена је већ ионако увређена, она скоро умире, а ти долазиш овамо. Шура, Шура, то је лакомислено и нечовечно! С а ш а: — Па шта сам могла да радим? Ти две недеље ниси био код нас, не одговараш на писма. Ја сам се сва искидала. Mислила сам да ти овде страховито патиш, да си болестан, да си умро. Ниједну ноћ нисам спавала мирно. Одмах ћу ићи... Реци ми бар једно: јеси ли здрав? И в а н о в : — Не, измучио сам себе и људи ме муче непрестано ... Просто не могу више издржати! А још си и ти дошла! Како је то нездраво, како ненормално! Шура, како сам крив, како сам крив! С а ш а: — Ала ти волиш страшне и жалосне речи! Ти крив? Је ли? Крив? Онда рецм: због чега? И в а н о в : — Не знам, не знам ... С а ш а: — То није одговор. Сваки грешник мора знати шта је згрешио. Ниси, ваљда, правио лажне паре? И в а н о в: — Није духовито! С а ш а: — Крив си што више не волиш жену? Mожда, али човек није господар својих осећања, ти то ниси хтео. Јеси ли ти крив што је она видела како сам ти признала љубав? Не, ти ниси хтео да она то види ... И в а н о в (упада јој у реч): — И тако даље, и тако даље... Заволео, престао да волиш, ниси господар својих осећања... све су то опште отрцане фразе, које не помажу ... С а ш а: — Заморно је говорити с тобом. (Гледа слику.) Како је лепо насликано ово псето! Је ли из природе? И в а н о в: — Из природе. И цео наш однос је отрцано опште место: он је клонуо духом и изгубио тло под собом. Појавила се она, ведра духа, снажна, и пружила му руку помоћи. То је лепо и личи на истину само у романима, а у животу... С а ш а: — И у животу је то исто. И в а н о в : — Видим како лепо разумеш живот! Mоја вајкања изазивају у теби страхопоштовање, ти уображаваш да си пронашла другог Хамлета, а по моме мишљењу, ова моја психопатија са свим оним што иде уз њу може послужити као добар материјал само за смех и ни за шта више! Требало би се грохотом смејати мом пренемагању, а ти... вичеш у помоћ! Хоћеш да спасаваш, да извршиш подвиг! Да знаш колико сам данас љут на самог себе. Осећам да су ми живци толико напети да морам експлодирати. Или ћу сломити нешто или... С а ш а: — То, то је баш потребно. Сломи нешто, разбиј, или почни да вичеш. Ти се љутиш на мене, ја сам учинила глупост што сам се решила да дођем овамо. Па добро, прасни, издери се на мене, почни да лупаш ногама. Хајде! Почни да се љутиш... Пауза. Дакле? И в а н о в : — Баш си смешна. С а ш а: — Одлично! Mи смо се, чини ми се, насмешили. Будите добри, смилујте се и насмешите се још једанпут! И в а н о в (смеје се): — Ја сам приметио: кад почињеш да ме спасаваш и учиш памети, лице ти добија страшно наиван израз, а зенице ти дођу велике као да гледаш у комету. Стој, раме ти је прашњаво. (Стреса прашину с њеног рамена.) Наивни мушкарац је будала. А ви жене умете да будете наивне тако да то изгледа и љупко, и здраво, и топло и не тако глупо као што би се могло учинити у први мах. Само откуд тај обичај код свих вас? Док је мушкарац здрав, снажан и весео, ви не обраћате на њега никакве пажње, али чим почне да пада и да се пренемаже, ви му се вешате око врата. Зар је горе бити жена храброг и јаког човека него болничарка код неког несрећника који само плаче. С а ш а: — Горе! И в а н о в: — А зашто: (Смеје се.) Дарвин ре зна о томе, иначе би вам показао! Ви кварите људски род. Захваљујући вама, на свету ће се ускоро рађати само кукумавке и психопати. С а ш а: — Mушкарци много штошта не разумеју. Свакој девојци ће се пре допасти неки несрећник неголи срећан човек, зато што сваку девојку привлачи активна љубав ... Разумеш? Активна. Mушкарци су заузети послом и зато је код њих љубав на последњем месту. Mало поразговарати са женом, прошетати се с њом у парку, пријатно провести с њом време, исплакати се на њеном гробу... ето, то је све. А за нас је љубав. .. сам живот. Ја те волим, то значи да ја сањам како ћу те излечити од меланхолије, како ћу поћи с тобом на крај света... Ти узбрдо, и ја узбрдо, ти у јаму, и ја у јаму. За мене би, на пример, била велика срећа да целе ноћи преписујем твоја акта, или да целе ноћи пазим да те нико не пробуди или да идем с тобом пешке једно сто врста. Сећам се, пре три године, кад си једном за време вршидбе свратио код нас сав прашњав, преплануо од сунца, уморан и затражио воде. Ја сам ти донела чашу воде, а ти си већ био легао на диван и заспао као заклан. Спавао си тако код нас дванаест сати, а ја сам цело време стајала иза врата и пазила да неко не уђе. И тако ми је било лепо! Уколико је више труда, утолико је љубав лепша, управо, разумеш, утолико се она јаче осећа. И в а н о в : — Активна љубав ... Хм ... Да ли је то изопаченост, девојачка филозофија, или, можда, А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


тако и треба да буде... (Слеже раменима.) Ђаво би га знао! (Весело.) Шура, часна реч, ја сам човек на своме месту!... Просуди сама: ја сам увек волео да филозофирам, али никад у животу нисам рекао: „Наше су жене покварене" или: „Жена је скренула с правог пута." Ја сам био само захвалан и ништа вшпе! Ништа више! Добра моја девојчице, како си забавна! А какав сам тек ја смешан билмез! Буним православни свет, по цео дан плачем као кукумавка. (Смеје се.) Бу-у! Бу-у! (Брзо се одмакне од ње.) А сад иди, Саша! Mи смо се заборавили... С а ш а: — Да, време је да одем. Збогом! Бојим се да твој поштени доктор из осећања дужности не реферише Ани Петровној да сам ја овде. Чуј ме: иди одмах жени и седи, седи, седи поред ње... Ако буде требало годину дана да седиш... седи годину дана. Десет година ... седи десет година. Врши своју дужност. И тугуј, и моли је да ти опрости и плачи... све то тако треба. А што је главно, немој заборавити на посао. И в а н о в : — Опет се осећам као да сам појео отровну печурку. Опет! С а ш а: — А сад, нека те бог чува! На мене не мораш уопште мислити! Ако ми кроз недељу-две напишеш два-три реда, ја ћу ти и за то рећи хвала. А ја ћу ти писати... Б о р к и н провирује на врата.

VIII Б о р к и н: — Николају Алексејевичу, смем ли? (Спазивши Сашу.) Опростите, ја и не видим... (Улази.) Бонжур! (Клања се.) С а ш а (збуњено): — Добар дан ... Б о р к и н : — Ви сте се поправили и пролепшали. .. С а ш а (Иванову): — Дакле, ја одлазим, Николају Алексејевичу. (Одлази.) Б о р к и н : — Чаробна визија! Пошао сам због прозе, а набасао на поезију... (Пева.) „Ти си долетела ко птица на светлост ..." И в а н о в узбуђено шета по позорници. Б о р к и н (седа): — А код ње, Niсоlаs, има нешто нарочито, чега нема код осталих. Је л' те да је тако? Нешто нарочито, фантасмагорично ... (Уздише.) У ствари, она је најбогатија удавача у целом срезу, али јој је мајка такав отров да нико неће да се накачи. После мајчине смрти Шурочка ће све добити, али за живота мајка ће јој датаi можда неких десет хиљада, колмајз и пеглу, и још ће наредити да јој се младенци до земље поклоне. (Претура по џеповима.) Да запалим од ових де-лос-крџос. Је ли по вољи? (Пружа табакеру.) Нису рђаве ... Mогу се пушити. И в а н о в (прилази Боркину, гушећи се од љутине): — Сместа се губите из моје куће! Сместа! Б о р к и н се придиже и испушта цигару. И в а н о в : — Сместа напоље! Б о р к и н : — Niсоlаs, шта то значи? Зашто се љутите? И в а н о в : — Зашто? А откуд вам ове цигаре? Ви мислите да ја не знам куда и зашто сваки дан вучете оног старца? Б о р к и н (слеже раменима): — А шта се то вас тиче? И в а н о в : — Ви сте хуља! Ваши подли планови које просипате по целом срезу учинили су ме у очима људи непоштеним човеком! Mи немамо ничег заједничког и ја вас молим да сместа напустите моју кућу. (Брзо шета.) Б о р к и н : — Ја знам да ви све то говорите у љутини и зато се не љутим на вас. Вређајте ме колико год хоћете... (Диже цигару.) А меланхолију треба већ да оставите. Ви нисте гимназиста ... И в а н о в : — Шта сам вам рекао? (Дрхтећи.) Ви се играте са мном? Улази Ана Петровна.

IX Б о р к и н: — Ето, дошла је Ана Петровна ... Идем ја. (Излази.) И в а н о в застаје поред стола и стоји оборене главе. А н а П е т р о в н а (после паузе): — Зашто је она малочас долазила овамо? Пауза. Ја те питам: зашто је долазила? И в а н о в: — Не питај, Ањута.. . Пауза. Ја сам страховито крив. Измисли какву год хоћеш казну, све ћу поднети, само... не питај ... Нисам у стању да говорим. А н а П е т р о в н а (љутито): — Зашто је она била овде? Пауза. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Дакле, то си ти! Сада те разумем. Најзад видим шта си и ко си. Непоштен, низак.. . Сећаш ли се кад си дошао и слагао ме да ме волиш... Ја сам ти поверовала и напустила оца, мајку, веру и пошла за тобом... Ти си ме лагао о правди, о добру, о својим поштеним плановима, и ја сам веровала свакој твојој речи ... И в а н о в : — Ањута, ја те нисам никад лагао... А н а П е т р о в н а: — Живела сам с тобом пет година, мучила се и патила, али сам те волела и нисам те напуштала ни за тренутак... Ти си био мој идол.. . И шта је било? За цело то време ти си ме варао на најбезочнији начин ... И в а н о в : — Ањута, не говори неистину. Ја сам се варао, јесте, али нисам слагао ниједанпут у животу ... То ми не смеш пребацити ... Ана Петровна: — Сада је све јасно оженио си се мноме и мислио да ће ми родитељи опростити, да ће ми дати новаца... Ти си то мислио... И в а н о в: — О, боже мој! Ањута, овако кушати стрпљење ... (Плаче.) А н а П е т р о в н а: — Ћути! Кад си видео да нема ништа од новаца, започео си нову игру... Сад се ја свега сећам и све разумем. (Плаче.) Ти ме ниси никад волео и ниси ми био веран. .. Никад!... И в а н о в : — Саро, то је лаж! Говори што год хоћеш, али ме не вређај лажју ... А н а П е т р о в н а: — Бедниче... Ти си дужан Лебедеву и сада, да би избегао плаћање дуга, хоћеш да залудиш његову кћер, да је превариш исто онако као што си и мене преварио. Зар то није истина? И в а н о в (гушећи се): — Ћути, тако ти бога! Ја за себе не јамчим . .. Гушим се од гњева ... могу те увредити ... А н а П е т р о в н а: — Увек си ме безочно варао, и не само мене... Сва твоја прљава дела набацивао си Боркину, али сада знам... чија су она... И в а н о в : — Саро, ћути, склони се, иначе ће ми се отети нека крупна реч! Mене нешто гони да ти кажем нешто страшно, увредљиво... (Виче.) Ћути, Чивутко!... А н а П е т р о в н а: — Нећу да ћутим... Сувише си ме дуго варао да бих могла ћутати... И в а н о в : — Ти, дакле, нећеш да ћутиш? (Бори се са самим собом.) Тако ти бога... А н а П е т р о в н а: — Сад иди и варај Лебедеву... И в а н о в : — Онда знај ... Ти ћеш ускоро умрети... Доктор ми је рекао да ћеш ускоро умрети.., А н а П е т р о в н а (седа, тихим гласом): — Када ти је то рекао? Пауза. Иванов (хвата се за главу). — Како сам ја крив! Боже мој, како сам ја крив! (Јеца.) 3авеса Између трећег и четвртог чина пролази годину дана.

ЧЕТВРТИ ЧИН Један салон у кући Лебедевих. Спреда је свод, који дели салон од сале, лево и десно — врата. Старинска бронза, породични портрети. Салон је свечано удешен. Пијанино, на њему виолина, поред њега стоји чело. Док траје чин, по сали се шетају гости обучени за бал. Љ в о в (улази, гледа на сат): — Прошло је четири. Сигурно ће сад почети благосиљање... Благословиће је и повешће на венчање. Ето то је тријумф врлине и истине! Није му пошло за руком да опљачка Сару, уморио ју је и сахранио, сада је нашао другу. И пред њом ће се претварати док је не опљачка, а кад је опљачка, сахраниће је тамго где лежи сирота Сара. Стара кулачка историја... Пауза. Сад је на седмом небу од среће, лепо ће доживети дубоку старост и умреће мирне савести. Не, ја ћу те разголитити! Кад ти здерем ту проклету маску и кад сви чују шта си и ко си, ти ћеш главачке слетети са седмог неба у јаму из које те неће ни ђаво извући! Ја сам поштен човек, моја је дужност да се умешам и да отворим очи слепима. Испунићу своју дужност и још сутра идем из овог проклетог среза! (Стоји замишљен.) Али шта да урадим? Да се објашњавам с Лебедевима... узалудан труд! Да га позовем на двобој? Да направим скандал? Боже мој, нервирам се као дериште и потпуно сам изгубио способност да мислим. Шта да радим? Двобој?

II К о с и х (улази, радосно Љвову): — Јуче сам објавио мали слем у трефу, а направио велики. Само, опет ми је онај Барабанов све покварио! Играмо. Ја кажем без адута. Он даље. Два трефа. Он опет даље. Ја две каре ... три трефа ... и, замислите, можете ли замислити: ја објавим слем, а он ми не јавља кеца. Да ми је, хуља, јавио кеца, ја бих објавио велики слем без адута. Љ в о в: — Опростите, ја не играм карата и зато нећу моћи да поделим с вама ваше одушевљење. Хоће ли скоро почети благосиљање? К о с и х: — Mора бити да ће скоро. Зузицу повраћају да дође к себи. Уби се плачући, жао јој мираза. Љ в о в: — А кћери не? А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


К о с и х: — Mираза. А и мора јој бити криво. Кад се ожени, неће платити дуг. Зетове менице не можеш протестовати.

III Б а б а к и н а (накинђурена, достојанствено прелази преко позорнице поред Љвова и Косиха; Косих удара песницу о песницу; она се окреће): — Глупо! К о с и х додирује прстом њен струк и смеје се. Б а б а к и н а: — Сељак! (Излази.) К о с и х (смеје се): — Потпуно је шенула женска! Док није мислила да постане њена светлост, била је жена као жена, а сад јој не можеш ни прићи. (Подражава је.) Сељак! Љ в о в (узбуђено): — Слушајте, реците ми искрено: шта ви мислите о Иванову? К о с и х : — Ништа не вреди. Игра као шустер. Прошле године, о великом посту, десило се ово: седнемо ми да играмо ... ја, гроф, Боркин и он. Делим ја... Љ в о в (упада му у реч): — Је ли он добар човек? К о с и х: — Он? Видра! Mувало, прошао је тај и кроз сито и кроз решето. Он и гроф ... два за грош. Они гурају нос да осете где се шта може смотати. Награјисао са Чивутком, изгутао човек, а сад хоће да се дочепа Зузичиних сандука. Mогу да се кладим, не био ја ја, ако он Зузицу кроз годину дана не отера у прошњу. Он ... Зузицу, а гроф ... Бабакину. Дићи ће им паре и онда ће лепо да живе и уживају. Докторе, што сте данас тако бледи? Страшно изгледате. Љ в о в : — Није то ништа. Синоћ сам мало више попио.

IV Л е б е д е в (улази са Сашом): — Овде ћемо разговарати. (Љвову и Косиху.) Хајдете, зулукафери, у салу дамама. Mи треба да разrоварамо насамо. К о с и х (пролазећи поред Саше, одушевљено пукне прстима): — Слика! Адутска дама! Л е б е д е в: — Иди, пећински човече, иди! Љвов и Косих излазе. Л е б е д е в: — Седи, Шурочка, ето тако... (Седа и осврће се.) Слушај ме пажљиво, с дужним поштовањем. Ево у чему је ствар: твоја ми је мати наредила да ти кажем следеће ... Разумеш? Ја не говорим у своје име, него оно што је мати наредила. С а ш а: — Тата, краће! Л е б е д е в: — На име мираза одређено ти је петнаест хиљада у сребру. Ето тако ... Пази да после не буде објашњавања! Стани, ћути! То је још цвеће, има још нешто горе. На име мираза ти је одређено петнаест хиљада, али с обзиром на то да Николај Алексејевич дугује твојој мајци девет хиљада, то ће се та сума одбити од твоr мираза ... Ето тако, а осим тога ... С а ш а: — Зашто ми све то говориш? Л е б е д е в: — Mати ми је наредила! С а ш а: — Оставите ме на миру! Кад би ти макар мало поштовао и мене и себе, не би никад дозволио себи да говориш са мном на овај начин. Није ми потребан ваш мираз! Ја га нисам тражила и не тражим! Л е б е д е в: — Зашто сте ме сви ви напали? Код Гогоља су она два пацова најпре поњушили, а затим отишли, а ти, еманципована девојка, ниси ни помирисала, него одмах скочила на мене. С а ш а: — Оставите ме на миру, немојте вређати мој слух својим петпарачким рачунима! Л е б е д е в (плане): — Фуј! Ви ћете ме сви натерати да себе пробуразим ножем или да неког закољем! Она тамо цео дан просто се уби плачући, звоца, грди, броји паре, а ова, паметна, хумана, до ђавола, еманципована, не може да схвати рођеног оца! Ја јој вређам слух! Али пре него што сам дошао овамо да ти вређам слух, мене су тамо (показује на врата) на парчад секли и черечили. Не може она да схвати! Потпуно сте ме помели и збунили.. — идите сви бестрага! (Полази вратима и застаје.) Не допада ми се, ништа ми се код вас не допада. С а ш а: — Шта ти се не допада? Л е б е д е в: — Ништа ми се не допада! Ништа! С а ш а: — А шта је то нtишта? Л е б е д е в: — Таман ћу ја сад да седнем пред тобом и да развезем надугачко и нашироко. Ништа ми се не допада, а твоје венчање не желим ни да видим! (Прилази Саши, нежно.) Опрости ми, Шурочка, можда је твоја удаја паметна, поштена, узвишена, принципијелна, па ипак нешто ту није у реду, није у реду! Не личи на остале свадбе. Ти си млада, свежа, чиста као кристал, лепа, а он... удовац, истрошен и преживео. И не разумем га ја, нека му је бог у помоћи. (Љуби кћер.) Шурочка, опрости, нешто ту није у реду. Сувише много људи говоре. Некако му је изненада умрла та Сара, затим му је одједном пало на памет да се ожени тобом... (Живо'.) Уосталом, ја сам жена, жена. Постао сам крпа, као стара кринолина. Не слушај ме. Никог не слушај, само себе слушај. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


С а ш а: — Тата, ја и сама осећам да ту нешто није у реду... Не, не, није у реду. Кад би ти само знао како ми је тешко. Неиздржљиво! Стид ме је и страх да то признам. Тата, драги мој, осоколи ме, тако ти бога ... научи ме шта да радим. Л е б е д е в: — Шта ти је? Шта? С а ш а: — Страх ме је као никад досад. (Окреће се.) Чини ми се да га не схватам и да га никад нећу схватити. За све ово време откако сам постала његова вереница он се није ниједном насмешио, ниједном ми није погледао право у очи. Вечито се нешто вајка, каје се због нечега, прави алузије на неку кривицу, сав дрхти ... Ја сам се искидала. Има чак тренутака кад ми се чини да га ја... да га ја не волим тако јако како би требало. А кад долази код нас или говори са мном, мени је досадно. Шта то значи, тата? Страх ме је! Л е б е д е в: — Злато моје, дете моје једино, послушај старог оца. Раскрсти с њим! С а ш а (уплашено): — Шта кажеш, шта кажеш! Л е б е д е в: — Озбиљно, Шурочка. Пући ће брука, цео срез ће испирати уста тобом, али боље је преживети бруку него упропастити себе за цео живот. С а ш а: — Не говори, не говори, тата! Нећу ни Да чујем. Треба се борити с мрачним мислима. Он је добар, несрећан, насхваћен човек; ја ћу га волети, схватићу га, поставићу га на ноге. Ја ћу извршити свој задатак. То је свршено! Л е б е д е в: — Није то никакав задатак, него психопатија. С а ш а: — Доста. Ја сам ти се исповедила, признала сам ти чак и оно што нисам хтела себи признати. Не говори никоме о томе. Заборавимо то. Л е б е д е в: — Ништа не разумем. Или сам ја отупео под старост или сте ви сви постали и сувише паметни, само ја под милим богом ништа не разумем.

V Ш а б е љ с к и (улази): — Ђаво их однео све и мене заједно с њима! Свињарија! Л е б е д е в: — Што се буниш? Ш а б е љ с к и : — Не, озбиљно, треба пошто-пото учинити неку гадост, подлост, да се свима, не само мени, згади. И ја ћу учинити! Часну реч! Ја сам већ рекао Боркину да данас објави моју веридбу. (Смеје се.) Кад су сви подлаци, бићу и ја подлац. Л е б е д е в: — Досадио си ми! Чуј, Mатвеју, ако тако будеш причао, може ти се десити да те, извини за израз, стрпају у лудницу. Ш а б е љ с к и : — А по чему је лудница гора од сваке друге куће? Само изволи, ако хоћеш води ме сместа тамо. Само изволи. Сви су подли, сићушни, ништавни, глупи, ја сам и сам себи одвратан, не верујем ни једној јединој својој речи... Л е б е д е в: — Дати нешто кажем! Узми у уста парче кучине, запали је и дувај на људе. Или још боље: узми свој шешир и иди кући. Овде су сватови, сви се веселе, а ти гракћетн као врана. Тако је богами... Ш а б е љ с к и се наслања на пијанино и јеца. Л е б е д е в: — Господе боже!... Mатвеју! Грофе. -Шта ти је? Mатвеју, рођени мој ... анђеле Јесам ли те увредио? Опрости ми, старом Опрости пијаници .. . Попиј мало воде ... Ш а б е љ с к и : — Не треба. (Диже главу.) Л е б е д е в: — Зашто плачеш? Ш а б е љ с к и : — Ништа, онако . .. Л е б е д е в: — Не, Mатвеју, немој лагати ... Зашто? Који је разлог? Ш а б е љ с к и : — Погледао сам малочас чело. .. и сетио сам се Јеврејчице! Л е б е д е в: — Е баш си се у прави час сетио ње! Бог да јој душу прости, вечни јој покој, али сад није време спомињати је... Ш а б е љ с к и : — Ја сам с њом свирао дуете... Дивна, изванредна жена. С а ш а јеца. Л е б е д е в: — Шта је сад, опет, теби? Доста! Господе, обоје плачу, а ја ... ја ... Барем се склоните одавде, могу гости да виде ... Ш а б е љ с к и : — Павле, кад сунце сија, и на гробљу је весело ... Кад човек има наде, и у старости му је лепо. А ја немам наде, ни једне једине! Л е б е д е в: — Да, заиста, теби је зло ... Немаш ни деце, ни новаца ни посла ... Али шта може да се ради! (Саши.) А што ти плачеш? Ш а б е љ с к и : — Павле, дај ми новаца. Обрачунаћемо се на оном свету. Отишао бих до Париза, видео бих женин гроб. Ја сам у животу много давао, поделио сам пола свог имања, зато имам права да тражим од другог. Осим тога, ја тражим од свог пријатеља... Л е б е д е в (збуњено): — Драги мој, ја немам ни пребијене паре! Уосталом, добро, добро! Наиме, ја ништа не обећавам, него разумеш... одлично, одлично! (На страну.) Душу сте ми извадили!

VI А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Б а б а к и н а (улази): — А где је мој каваљер? Грофе, како сте смели да ме оставите саму? Уф, ала сте одвратни! (Удара грофа лепезом по руци.) Ш а б е љ с к и (с гађењем): — Оставите ме на миру! Ја вас мрзим! Б а б а к и н а (забезекнуто): — Шта? А? Ш а б е љ с к и: — Бежите од мене! Б а б а к и н а (клоне на фотељу): — Ах! (Плаче.) З и н а и д а С а в и ш н а (улази плачући): — Тамо је неко дошао... Изгледа девер. Време је да те благословимо. (Јеца.) С а ш а (преклињући): — Mама! Л е б е д е в: — Ето ти сад, сви плачу! Читав квартет! Престаните да слините! Mатвеју!... Mарфа Јегоровна!... Овако ћу још и ја ... заплакати... (Плаче.) Господе боже! З и н а и д а С а в и ш н а: — Кад ти мати није потребна, кад ти без питања... па добро, учинићу ти задовољство, благословићу те ... Улази Иванов; он је у фраку и рукавицама.

VII Л е б е д е в: — Само још то треба! Шта се десило? С а ш а: — Откуд ти овде? И в а н о в : — Опростите, господо, дозволите ми да говорим са Сашом насамо. Л е б е д е в: — Није ред да се пре венчања долази код веренице! Ти треба да идеш у цркву. И в а н о в : — Павле, ја те молим... Лебедев слеже раменима; он, Зинаида Савишна, гроф и Бабакина излазе.

VIII С а ш а (оштро): — Шта хоћеш? И в а н о в: — Ја се гушим од беса, али ипак могу да говорим хладнокрвно. Слушај. Mалочас сам се облачио за венчање, погледао сам се у огледало и приметио сам да су ми слепоочнице... седе. Шура, немојмо! Док још није касно, треба прекинути ову бесмислену комедију... Ти си млада, чиста, пред тобом је живот, а ја ... С а ш а: — Ништа то није ново, све сам то чула хиљаду пута и већ ми је додијало! Иди у цркву, не задржавај људе. И в а н о в : — Сад ћу ја кући, а ти објави својима да свадбе неће бити. Објасни им некако. Време је да се опаметимо. Ја сам играо Хамлета, ти узвишену девојку ... и доста. С а ш а (планувши): — Какав је то тон? Ја те не слушам. И в а н о в: — А ја говорим и говорићу. С а ш а: — Зашто си дошао? Досад си само кукао, сад већ почињеш да се ругаш. И в а н о в : — Не, ја не кукам! Ругам се? Да, ја се ругам. И кад бих могао да се ругам себи хиљаду пута јаче и да натерам цео свет да се грохотом смеје, ја бих и то урадио! Погледао сам се у огледало и у мојој савести као да је пукло језгро! Ја сам почео да се ругам сам себи и умало нисам полудео од срамоте. (Смеје се.) Mеланхолија! Отмена сета! Безразложна туга! Недостаје ми још да пишем песме. Кукати, вајкати се, ићи људима на нерве, бити свестан да је животна енергија занавек изгубљена, да сам зарђао, преживео своје, да сам постао малодушан и да сам до ушију огрезао у тој гнусној меланхоји... бити свестан свега тога кад сунце сија, кад чак и мрав вуче своје бреме и задовољан је собом, а не, хвала лепо! Видети како те једни сматрају за шарлатана, други жале, трећи пружају руку помоћи, четврти ... а то је најгоре ... са страхопоштовањем слушају твоје уздахе, гледају на тебе као на другог Mухамеда и чекају да им објавиш нову религију... А не, хвала богу, имам још поноса и савести! Кад сам долазио овамо, смејао сам се себи и чинило ми се да ми се смеју птице, смеје дрвеће... С а ш а: — То више није злоћа, то је лудило! И в а н о в : — Mислиш? Не, ја нисам луд. Сад ја видим ствари у њиховој правој боји и моја мисао је тако исто чиста као твоја савест. Mи се волимо, али од нашег венчања нема ништа! Ја сам могу да бесним или да се киселим до миле воље, али немам права да упропашћујем друге! Својим кукањем отровао сам жени последњу годину живота. Откако си моја вереница, заборавила си на смех и остарела за пет година. Твој отац, коме је све у животу било јасно, захваљујући мени, престао је да разуме људе. Пођем ли у надлештво на седницу, у госте, у лов, куд било, свуда уносим досаду, сету, незадовољство. Стани, немој ме прекидати! Ја сам оштар, груб, али опрости ми, ја се гушим од беса и не могу друкчије да говорим. Ја нисам никад лагао, никад нисам клеветао живот, али откако сам постао гунђало, ја против своје воље, не примећујући то, клеветам га, ропћем на судбину, и свакоме ко ме слуша гади се на живот и свако почиње да га клевета. А какав ми је тон! Као да чиним услугу природи што живим. Ђаво ме однео! С а ш а: — Стани!... Из свега тога што си сад рекао излази да ти је додијало вечито кукање и да је време да отпочнеш нов живот!... Одлично!... И в а н о в : — Ничег одличног не видим. Какав нов живот! Ја сам коначно пропао! Време је да ми А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


обоје схватимо то. Нов живот! С а ш а: — Николају, освести се! По чему се види да си пропао? Какав је то цинизам? Не, нећу ни да говорим ни да слушам. Иди у цркву! И в а н о в: — Пропао сам! С а ш а: — Не вичи тако, чуће гости! И в а н о в : Ако је паметан, образован и здрав човек без икаквог видљивог разлога постао кукумавка и почео да пада, он пада све ниже и нема му спаса! Реци, где је мој спас? У чему? Ја не могу да пијем... од вина ме боли глава; рђаве стихове не умем да гошiем, да се молим својој душевној лењости и да гледам у њој нешто узвишено ... не могу. Лењост је лењост, слабост је слабост... других назива за то немам. Пропао сам, пропао сам... и нема шта да се говори! (Окреће се.) Mогу нас прекинути. Слушај, ако ме волиш, помози ми. Сад одм'ах, без оклевања, одреци ме се! Брже. .. С а ш а: — Ах, Николају, кад би само знао како си ме заморио! Како си ми намучио душу! Добри, паметни човече, просуди сам: зар се могу неком постављати такви задаци? Сваког дана нов задатак, све тежи и тежи... Ја сам желела активну љубав, али ово је мученичка љубав. И в а н о в: — А кад постанеш мојом женом, задаци ће бити још тежи. Зато, одреци ме се! Схвати: из тебе не говори љубав, него јогунство часне природе. Ти си поставила себи за циљ да по сваку цену оживиш у мени човека, да ме спасеш, теби је ласкало што вршиш подвиг... Сад би хтела натраг, али ти не да лажан стид. Схвати то! С а ш а: — Каква чудна, апсурдна логика! Хајде, реци, могу ли да се одрекнем тебе? Како бих се могла одрећи? Ти немаш ни мајке, ни сестре, ни пријатеља ... Ти си упропашћен, имање су ти развукли, сви те около клеветаiу ... И в а н о в : — Учинио сам глvпост што сам дошао овамо. Требало је да поступим онако као што сам хтео ... Улази Л е б е д е в.

IX С а ш а (трчи у сусрет оцу): — Тата, забога, он је дојурио овамо као лvд и мучи ме! Тражи да га се одрекнем, неће да ме упропашћује. Реци му да ја нећу његову великодушност! Ја знам шта радим. Л е б е д е в: — Ништа не разумем... Каква великодушност? И в а н о в : — Венчања неће бити. С а ш а: — Биће! Тата, реци му да ће бити венчање. Л е б е д е в: — Стани, стани!... Зашто нећеш да буде венчања? И в а н о в: — Ја сам јој већ објаснио зашто, само она неће да схвати. Л е б е д е в: — А не, немој њој, него мени ти објасни, само ми тако објасни да схватим! Ах, Николају Алексејевичу! Бог ће ти судити! Колико си магле унео у наш живот, чини ми се као да живим у музеју реткости: гледам и ништа не разумем... Просто напаст... Хајде, реци ми, шта ја, овако стар, да радим с тобом? Нећу те, ваљда, позвати на двобој? И в а н о в: — Двобој није потребан. Треба само имати главу на раменима и разумети руски. С а ш а (узбуђено шета по позорници): — То је страшно! Просто као дете! Л е б е д е в: — Остаје ми само да се крстим од чуда и ништа више. Слушај, Николају! По твоме мишљењу све је то паметно, префињено, изведено по свим правилима психологије, а по моме мишљењу, то је скандал и несрећа. Послушај мене, старца, последњи пут! Ево шта ћу ти рећи: умири свој разум! Гледај на ствари просто као што сви гледају! На овом свету све је једноставно. Таваница је бела, чизме су црне, шећер је сладак. Ти волиш Сашу, она воли тебе. Ако волиш... остани, ако не волиш... иди, ми се нећемо љутити. То је бар једноставно! Обоје сте здрави, паметни, честити, и сити сте, хвала богу, и одевени... Шта ти још треба? Немаш новаца? Чудна ми чуда! Није срећа у парама ... Наравно, ја разумем ... имање ти је задужено, немаш одакле да плаћаш интерес, али сам ја... отац, ја разумем... Mајка како хоће, нека је; неће да да новаца. .. и не мора. Шура каже да јој није потребан мираз. Принципи, Шопенхауер ... Све су то глупости ... Имам ја у банци тајних десет хиљада. (Окреће се.) За њих у кући нико не зна ... Добио сам од бабе ... Даћу их вама ... "Узмите, само једно ми обећајте: да дате Mатвеју две хиљаде... У сали се скупљају гости. И в а н о в : — Павле, разговор ничему не води. Ја поступам онако како ми наређује моја савест. Саша: — И ја поступам онако како ми наређује моја савест. Mожеш говорити што год хоћеш, али те ја нећу пустити. Идем да зовем маму! (Излази.)

X Л е б е д е в: — Ништа не разумем ... И в а н о в : — Слушај, сироти мој ... Да ти објашњавам шта сам ја ... поштен човек или подлац, здрав човек или психопат ... ја то нећу. Теби се то не може објаснити. Био сам млад, ватрен, искрен, доста паметан; волео сам, мрзео и веровао не као цео свет, радио сам и надао сам се за десеторицу, борио сам се с ветрењачама, ударао главом у зид; не одмеривши своју снагу, без размишљања, не познајући живот, А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


упртио сам себи на леђа терет од кога су ми одмах почела да крцкају леђа и затегле су ми се жиле; журио сам да истропгам своiу снагу само у младости, заносио сам се, узбуђивао, радио, нисам познавао мере. Реци ми: зар се могло друкчије? Нас је мало, а посла је тако много, много! Боже мој, како много! И ето, како ми се жестоко свети живот с коiим сам се борио. Струнио сам се! Већ у тридесетој години био сам мамуран од живота, стар, већ сам обукао халат. Тешке главе, лење душе, уморан, струњен, сломљен, без вере, без љvбави, без циља, као сенка вvчем се међу лvдима и не знам: шта сам ја, зашто живим, шта хоћу? И мени се већ чини да iе љубав глvпост, да сv нежности бљутаве, у раду не налазим смисла, песме и ватрене речи изгледају ми тривијалне и старе. И свуда ја уносим сету, хладну досаду, незадовољство, одвратност према животу ... Коначно сам пропао! Пред тобом стоји човек који је у тридесет шестој години већ уморан, разочаран, кога су његови ништавни подвизи сломили; он би у земљу пропао од срамоте, он се руга својој слабости... О, како се буни у мени понос, како се гушим од беса. (Заноси се да падне.) Ето, шта сам од себе урадио! Чак се и заносим... Mалаксао сам. Где је Mатвеј? Нека ме води кући. Гласови у сали: — Стигао је девер.

XI Ш а б е љ с к и (улази): — У туђем, изношеном фраку ... без рукавица ... колико подругљивих погледа због тога, глупих вицева, простачких осмеха ... Одвратни људи! Б о р к и н (брзо улази с букетом; он је у фраку са цветом у рупици од ревера): — Уф! Па где је он? (Иванову.) Вас одавно чекају у цркви, а ви овде филозофирате. Баш сте смешни! Богами, смешни! Па ви не треба да идете с младом, него са мном, а по младу ћу ја доћи из цркве. Зар ни то не знате? Богами, ви сте смешан човек. Љ в о в (улази, Иванов): — А, и ви сте овде? (Гласно.) Николају Алексејевичу Иванове, изјављујем вам пред свима да сте подлац! И в а н о в (хладно): — Најлепша хвала. Општа забуна. Б о р к и н (Љвову): — Господине, то је подлост! Ја вас позивам на двобоi! Љ в о в : — Господине Боркине, за мене је испод части не само да се борим него чак и да говорим с вама! А господин Иванов може да добије сатисфакцију кад год жели. Ш а б е љ с к и : — Господине, ја ћу се борити с вама! С а ш а (Љвову): — Зашто? Зашто сте га увпедили? Господо, дрпустите, нека ми он каже: зашто? Љ в о в : — Александра Павловна, ја га нисам вређао без разлога. Ја сам дошао овамо као поштен човек да вам отворим очи и молим вас да ме саслушате? С а ш а: — Шта ви можете да кажете? Да сте поштен човек? То зна цео свет! Реците ми боље по души: разумете ли ви себе самог или не? Ви сте ушли овамо као поштен човек и нанели сте му страшну увреду која ме замало није убила; раније сте га прогонили као сенка и сметали му да живи, ви сте били уверени да вршите своју дужност, да сте поштен човек. Ви сте се мешали у његов приватан живот, оговарали сте га и осуђивали; кога год сте могли, и мене и све познанике, засипали сте анонимним писмима, а у исто време сте мислили да сте поштен човек. Mислећи да је то поштено, ви, докторе, нисте чак поштедели ни његову болесну жену и нисте јој дали мира својим сумњама. И кад бисте извршили најгоре насиље, кад бисте учинили најсвирепију подлост, вама би се и даље чинило да сте необично поштен и напредан човек! И в а н о в (смејући се): — Ово нису сватови, него парламенат! Браво, браво!... С а ш а (Љвову): — Е, сад размислите: разумете ли самог себе или не? Тупи, свирепи људи! (Узима Иванова за руку.) Хајдемо одавде, Николају! Оче, хајдемо! И в а н о в : — Куда ћемо? Стој, сад ћу ја овему томе учинити крај! Пробудила се у мени моја младост, проговорио је некадашњи Иванов! (Вади револвер.) С а ш а (врисне): — Знам шта хоће да уради! Николају, тако ти бога! И в а н о в : — Дуго сам падао све ниже и ниже, сада стој! Доста је било! Склоните се! Хвала ти, Саша! С а ш а (виче): — Николају, тако ти бога! Не дајте му! И в а н о в : — Оставите ме! (Јурне у страну и убија се.) 3авеса

ГАЛЕБ (7) КОMЕДИЈА У ЧЕТИРИ ЧИНА ЛИЦА: И р и н а Н и к о л а ј е в н а А р к а д и н а, по мужу Трепљева, глумица К о н с т а н т и н Г а в р и л о в и ч Т р е п љ е в, њен син, младић П е т а р Н и к о л а ј е в и ч Сорин, њен брат Н и н а M и х а и л о в н а З а р е ч н а, млада девојка, кћи богатог поседника И л ј а А ф а н а с и ј е в и ч Ш а м р а ј е в, бивши поручник, управник код Сорина А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


П о л и н а А н д р е ј е в н а, његова жена M а ш а, његова кћи Б о р и с А л е к с е ј е в и ч Т р и г о р и н, књижевник Ј е в г е н и ј е С е р г е ј е в и ч Д о р н, лекар С е м ј о н С е м ј о н о в и ч M е д в е д е н к о, учитељ Ј а к о в, радник Кувар Собарица Радња се догађа на Сориновом имању. Између трећег и четвртог чина пролазе две године.

ПРВИ ЧИН Један део парка на Сориновом имању. Широка алеја која води право од гледалишта у дубину парка према језеру; она је преграђена позорницом, направљеном на брзину за аматерску представу, тако да се језеро уопште не види. Лево и десно од позорнице жбуње. Неколико столица, сточић. Тек што је сунце зашло. На позорници, иза спуштене завесе, Јаков и други радници; чују се кашаљ и лупа. Mаша и Mедведенко долазе с леве стране, враћају се из шетње. M е д в е д е н к о: — Зашто ви увек носите црнину? M а ш а: — То је црнина за мојим животом. Ја сам несрећна. M е д в е д е н к о: — Зашто? (У недоумици.) Не схватам... Ви сте здрави, отац вам, истина, није богат, али је доста имућан. Ја живим много теже од вас. Добијам само двадесет три рубље месечно, а још ми одузимају од тога за пензиони фонд, па ипак не носим црнину. (Седа.) M а ш а: — Није у питању новац. И сиромах може бити срећан. M е д в е д е н к о: — У теорији да, а у пракси то изгледа овако: ја, мати, две сестре и брат, а плата износи само двадесет три рубље. Јести и пити морамо! Чај и шећер су нам потребни! Дуван потребан! Хајде, сад, изиђи накрај. M а ш а (гледа на позорницу): — Ускоро ће почети представа. M е д в е д е н к о: — Да. Играће Заречна, а комад је написао Константин Гаврилович. Они су заљубљени једно у друго и данас ће се њихове душе спојити у тежњи да заједно створе једну уметничку слику. А моја душа нема додирних тачака с вашом. Ја волим вас, не могу од чежње да останем код куће, сваки дан прелазим пешице шест врста овамо и шест натраг и наилазим само на равнодушност с ваше стране. То је разумљиво. Ја немам средстава, породица ми је велика... Ко би се удао за човека који ни сам нема шта да једе? M а ш а: — Глупости. (Шмрче бурмут.) Ваша ме љубав дира, али ја не могу да вам је узвратим, ето то је све. (Пружа му бурмутицу.) Послужите се. M е д в е д е н к о: — Хвала, не могу. Пауза. M а ш а: — Запара је, свакако ће ноћас бити олује. Ви само филозофирате или говорите о новцу. По вашем мишљењу, нема веће несреће од сиротиње, а ја сматрам да је хиљаду пута боље носити рите и мучити се него... Уосталом, ви то не можете разумети... С десне стране улазе Сорин и Трепљев. С о р и н (поштапајући се): — Mени је, брате, у селу некако нелагодно; сасвим разумиво, ја се никад нећу навићи на село. Синоћ сам легао у десет, а јутрос сам се пробудио у девет; имао сам осећај као да ми се од дугог спавања мозак залепио за лобању, и увек тако. (Смеје се.) А после ручка сам опет нехотице заспао, сад се вучем као испребијан, ово је неиздржљиво, на крају крајева... Т р е п љ е в : — Имаш право, ти треба да живиш у граду. (Спазивши Mашу и Mедведенка.) Господо, кад буде време, бићете позвани, сад немојте овде седети. Идите, молим вас. С о р и н (Mаши): — Mарија Иљинишна, будите добри, замолите вашег оца да нареди да се одвеже псето, иначе по целу ноћ урла. Сестра опет ноћас није ока склопила. Mаша: — Реците то сами мом оцу, ја нећу. Ослободите ме тога, молим вас. (Mедведенку.) Хајдемо! M е д в е д е н к о (Трепљеву): — Јавите нам кад буде време. Обоје одлазе. С о р и н : — Значи да ће опет целе ноћи урлати псето. Ала је то чудно, никад у селу нисам живео по свом ћефу. Узмем, тако, двадесет осам дана одсуства и дођем овамо да се одморим, кад ено ... одмах ме салете разним глупостима, тако да већ првог дана добијем вољу да побегнем. (Смеје се.) Увек сам с највећим задовољством одлазио одавде... Е, сад сам у пензији; немам куд, на крају крајева. Хтео-не хтео, морам да живим овде ... Ј а к о в (Трепљеву): — Константине Гавриловичу, ми идемо да се купамо. Т р е п љ е в: — Добро, само кроз десет минута будите на својим местима. (Гледа на сат.) А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Ј а к о в : — Разумем. (Одлази.) Т р е п љ е в (разгледа позорницу): — Ето ти позоришта. Завеса, затим прва кулиса, још једна, а даље празан простор. Декора нема. Поглед на језеро и хоризонт. Дићи ћемо завесу тачно у осам и по, кад изиђе месец. С о р и н : — Сјајно. Т р е п љ е в: — Ако Заречна закасни, пропашће, наравно, сав ефекат. Већ би требало да је ту. Отац и маћеха пазе на њу, тешко јој је да се извvче из куће, као да живи у тамници. (Поправља ујаку машну.) Коса ти је стпашно чупава, брада такође. Треба да се подшишаш... С о р и н (чешљајући браду): — То је трагедија мог живота. У младости сам изгледао као древна пијаница. Жене ме никад нису волеле. (Седајући.) Зашто је сестра нерасположена? Т р е п љ е в: — Зашто? Досађује се. (Седа поред њега). Љубоморна је. Она је и против мене, и против представе и против мог комада, зато што не игра она, него Заречна. Она и не зна мој комад, а већ га мрзи. С о р и н (смеје се): — Шта ти пада на памет... Т р е п љ е в: — Криво јој је што ће на овој малој позорници имати успеха Заречна, а не она. (Погледавши на сат.) Mоја мати је психолошки уникум. Она је, неоспорно, даровита и паметна жена, у стању је да плаче над књигама, може да ти изрецитује напамет целог Њекрасова, негује болеснике као анђео; али само покушај да похвалиш пред њом Елеонору Дузе! Охо-хо! Треба хвалити само њу, треба писати само о њој, драти се, одушевљавати се њеном необичном игром у „Lа dаmе аuх саmеliаs" или у „Пијанству живота", али пошто овде, у селу, нема тог наркотика, она се досађује и љути се, сви смо ми њени непријатељи, сви смо криви. Осим тога, она је сујеверна, хвата је страх од три свеће, од тринаестог у месецу. Она је шкрта. Она има у Одеси, у банци, седамдесет хиљада... ја то поуздано знам. А ако затражиш од ње нешто на зајам, почеће да плаче. С о р и н : — Ти си уобразио да се твој комад не допада мајци и већ се узбуђујеш, то је све. Умири се, мати те обожава. Т р е п љ е в (кидајући латице цвета): — Воли, не воли, воли, не воли, воли, не воли. (Смеје се.) Видиш, моја ме мати не воли. Па, наравно. Она је жељна живота, хоће да воли, да носи светле блузе, а мени је већ двадесет пет година и ја је стално подсећам на то да више није млада. Кад мене нема, њој је само тридесет две године; кад сам ја поред ње, њој је четрдесет три... и зато ме мрзи. Она зна, такође, да ја не признајем позориште. Она воли позориште, њој се чини да она ту служи човечанству, светој уметности, а по моме мишљењу, савремено позориште је ... шаблон, предрасуда. Кад се диже завеса и при вечерњој светлости, у соби са три зида, ови велики таленти, свештеници свете уметности, приказују како људи једу, пију, воле, ходају, носе своје капуте; кад се из тривијалних сцена и фраза труде да извуку морал... мали морал, једноставан, користан у домаћем животу; кад ми у хиљаду варијација износе увек једно те исто, једно те исто, једно те исто... онда ја бежим, бежим као што је бежао Mопасан од Ајфелове куле, која му је притискивала мозак својом тривијалношћу. С о р и н : — Без позоришта се не може. Т р е п љ е в: — Потребне су нове форме. Нове форме су потребне, а ако их нема ... онда ништа не треба. (Гледа на сат.) Ја волим мајку, веома је волим; она води неуредан живот, вечито угађа оном новелисту, њено се име стално повлачи по новинама... и мене то замара. А понекад из мене проговара егоизам обичног смртника, дође ми жао што је моја мати позната глумица; онда ми се чини: да је она обична жена, ја бих био срећнији. Ујко, шта може бити очајније и глупље од ове ситуације: скупе се код ње у гостима неки пут саме величине, глумци и писци, а међу њима само ја нисам ништа, и они ме подносе само зато што сам њен син. Ко сам ја? Шта сам ја? Напустио сам универзитет у трећој години студија из разлога који, као што се каже, не зависи од редакције, ни по чемv се не истичем, што се тиче новца, немам ни пребијене паре, а у исправама ми стоји да сам грађанин из Кијева. Mој отац није био племић, био је обичан грађанин, мада је и он био познати глумац. Елем, када ми у њеном салону сви ти глумци и књижевници понекад укажv своју милостиву пажњv. мени се чини да они одмеравају очима колико сам ништаван... и ја погађам њихове мисли и патим од понижења ... С о р и н: — Него, реци ми какав је човек тај новелист? Никако да га схватим. Он само ћути. Т р е п љ е в : — Он је паметан човек, једноставан, знаш, мало меланхоличан. Врло је поштен. Нема још ни четрдесет година, а већ је славан и сит до гуше ... Што се тиче његових приповедака ... не знам шта да ти кажем... Симпатично, даровито ... али... после Толстоја или Золе неће ти пасти на памет да читаш Тригорина. С о р и н: — А ја, брате, волим књижевнике. Некад сам страсно желео две ствари: хтео сам да се оженим и хтео сам да постанем књижевник, али ни једно ни друго ми није пошло за руком. Да. Пријатно је бити и мали књижевник, на крају крајева. Т р е п љ е в (ослушкује): — Чујем кораке... (Загрли ујака.) Ја без ње не могу да живим ... Чак је и звук њених корака диван... Ја сам неизмерно срећан. (Брзо полази у сусрет Нини Заречној која. улази.) Чаробнице, чежњо моја ... Н и н а (узбуђено): — Нисам закаснила? Је л' те да нисам зажаснила? ... Т р е п љ е в (љубећи јој руке): — Не, не, не ... Н и н а: — Целог дана сам се бринула, било ме је страх! Бојала сам се да ме отац неће пустити... А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Али сад је он отишао с маћехом. Небо се црвени, већ почиње да излази месец, а ја терам коња, терам... (Смеје се.) Али сам задовољна. (Чврсто стеже Сорину руку.) С о р и н (смеје се): — Окице су, изгледа, уплакане ... Хе-хе! Не ваља! Н и н а: — То је само онако ... Видите како тешко дишем. За пола сата морам да се вратим, треба пожурити. Mорам, морам, немојте ме задржавати. Отац не зна да сам овде. Т р е п љ е в: — Збиља, време је већ да почнемо. Треба позвати све. С о р и н : — Идем ја. Сад ћу. (Полази на десну страну и пева.) „У Француску два гренадира..." (Окреће се.) Једном сам тако запевао, кад ми неки заменик државног тужиоца рече: „Ви, ваше превасходство, имате јак глас..." Затим мало промисли и додаде: „Али... непријатан." (Смеје се и одлази.) Н и н а: — Отац и његова жена не пуштају ме овамо. Кажу да је овде боемска атмосфера... плаше се да не одем у глумице... А мене привлачи ово језеро, као галеба... Mоје је срце испуњено вама. (Окреће се.) Т р е п љ е в: — Сами смо. Н и н а: — Чини ми се да неког има тамо ... Т р е п љ е в: — Нема никог. (Пољубац.) Н и н а: — Које је ово дрво? Т р е п љ е в: — Брест. Н и н а: — Зашто је тако црно? Т р е п љ е в: — Већ је вече, сви предмети постају црни. Немојте отићи рано, преклињем вас. Н и н а: — Немогуће. Т р е п љ е в: — А ако ја дођем к вама, Нина? Целе ноћи ћу стајати у башти и гледати у ваш прозор. Н и н а: — Немојте, приметиће вас чувар. Трезор још није научио на вас, лајаће. Треп љев: — Ја вас молим. Н и н а: — Пст . .. Т р е п љ е в (чује кораке): — Ко је? Јесте ли ви, Јакове? Ј а к о в (иза завесе): — Mи смо. Т р е п љ е в: — Идите на своје место. Време је. Да ли излази месец? Ј а к о в : — Излази. Т р е п љ е в : — Имате ли шпиритуса? Имате ли сумпора? Када се појаве црвене очи, треба да мирише на сумпор. (Нини.) Идите, тамо је све спремно. Јесте ли узбvђени? ... Н и н а: — Да, веома. Ваша мама ... како-тако, ње се не бојим, али код вас је Тригорин... Mене је страх и срамота да играм пред њим... Познати писац ... Је ли млад? Т р е п љ е в: — Јесте. Н и н а: — Како су му дивне приче. Т р е п љ е в (хладно): — Не знам, нисам их читао. Н и н а: — Тешко је играти у вашем комаду. У њему нема живих лица. Т р е п љ е в : — Жива лица! Живот не треба приказивати онакав какав је, него онакав какав треба да буде, какав се јавља у сновима. Н и н а: — У вашем комаду је мало радње, само декламација. А у комаду, по моме мишљењу, свакако мора да буде и љубави. Обоје одлазе на позорницу. Улазе Полина Андрејевна и Дорн. П о л и н а А н р е ј е в н а: — Осећа се влага. Вратите се, обуците каљаче. Д о р н: — Mени је врућина. П о л и н а А н р е ј е в н а: — Ви се не чувате. То је код вас инат. Ви сте лекар и одлично знате колико је штетан влажан ваздух, али желите да ја патим: за инат сте остали цело вече на тераси... Д о р н (певуши): — „Не реци ми да младост мину лудо..." П о л и н а А н р е ј е в н а: — Вас је толико занео разговор с Ирином Николајевном да нисте приметили како је хладно. Признајте... она вам се свиђа ... Д о р н : — Mени је педесет пет година. П о л и н а А н р е ј е в н а: — То је ситница, за мушкарца то није старост. Ви сте се сјајно сачували и још се свиђате женама. Д о р н : — Шта онда, управо, хоћете? П о л и н а А н р е ј е в н а: — Пред глумицом сви сте спремни да паднете на колена. Сви! Д о р н (певуши): — „Ја пред тобом опет ..." Ако друштво воли глумце и има према њима друкчији став него, на пример, према трговцима, то је у природи ствари. То је идеализам. П о л и н а А н р е ј е в н а: — Жене су се увек заљубљивале у вас и вешале вам се око врата. Је ли и то идеализам? Д о р н (слеже раменима): — Па ... У односима жена према мени било је много лепога. Mене су жене поглавито волеле као одличног лекара. Пре десет-петанаест година, сећате се, у целој губернији ја сам био једини пристојан гинеколог. Осим тога, ја сам увек био поштен човек. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


П о л и н а А н р е ј е в н а (хвата га за руку): — Драги мој! Д о р н : — Лакше. Неко долази. Улазе: Аркадина испод руке са Сорином, Тригорин, Шамрајев, Mедведенко и Mаша. Ш а м р а ј е в: — Године хиљаду осам стотина седамдесет треће у Полтави на вашару она је изванредно играла. Дивота! Божанствено је играла! Знате ли још, можда, где је сад комичар Чадин, Павле Семјонович? У улози Распљујева био је јединствен, бољи од Садовског, кунем вам се, драга госпођо. Где је он сад? А р к а д и н а: — Ви ме питате о некаквим препотопским ... Откуд ја знам! (Седа.) Ш а м р а ј е в (уздише): — Павле Чадин! Таквих више нема! Срозало се позориште, Ирина Николајевна! Некад су били огромни храстови, а сад видимо само пањеве. Д о р н : — Великих талената сад има мало, то је истина, али је просечан глумац сада много бољи. Ш а м р а ј е в: — Не бих се могао сложити с вама. Уосталом, то је ствар укуса Dе gustibus аut bеnе, аut nihil. Т р е п љ е в излази иза позорнице. А р к а д и н а (сину): — Драги сине, кад ће почети? Т р е п љ е в: — За један минут. Mолим вас да будете стрпљиви. А р к а д и н а (декламује из „Хамлета"): „О, сине мој! Ти моје очи мојој души свраћаш, Где видим тако мрке, црне мрље Што никад боју изгубити неће." Т р е п љ е в (из „Хамлета"): „О, зашто си утонула у разврат И љубав тражила у постел»и злочинца." Иза завесе чује се рог. Господо, почетак! Mолим вас! Пауза. Ја почињем. (Удара штапићем и говори гласно.) О, ви, достојанствене старе сени, које лебдите у ноћи над овим језером, успавајте нас и дајте да уснимо оно што ће бити кроз двеста хиљада година. С о р и н: — Кроз двеста хиљада година ништа неће бити. Т р е п љ е в: — Па добро, нека нам прикажу то ништа. А р к а д и н а: — Нека. Mи спавамо. Диже се завеса; поглед на језеро; месец над хоризонтом, његов одсјај у води; на великом камену седи Нина 3аречна, сва у белом. Н и н а: Људи, лавови, орлови и јаребице, рогати јелени, пловке, пауци, неме рибе жоје су обитавале у води, морске звезде и они који се нису могли оком сагледати... једном речју, сви животи, сви животи, сви животи, прешавши свој тужни круг, уrасили су се... Прохујале су хиљаде векова откако на земљи нема ниједног живог бића и овај јадни месец узалуд пали свој фењер. На ливади се више не буде кричући ждрали, а хруштеви се више не чују у липовим шумицама. Хладно, хладно, хладно. Празно, празно, празно. Језиво, језиво, језиво. Пауза. Тела живих бића нестала су у праху, а вечна материја претворила их је у камење, у воду, у облаке, а све душе слиле су се у једну. Душа целог света... то сам ја... ја... У мени је душа и Александра Mакедонског, и Цезара, и Шекспира, и Наполеона и последње пијавице. У мени се свест свих људи слила с инстинктима животиња, и ја памтим све, све, све... и сваки живот у себи преживљујем поново. Појављује се светлост у риту. А р к а д и н а (тихо): — То је нешто декадентно. Т р е п љ е в (преклињући и прекорно): — Mама! Н и н а: — Ја сам сама. Једанпут у сто година отварам уста и говорим, и мој глас тужно одјекује у овој пустоши, и нико ме не чује ... Ни ви ме, бледе светлости, не чујете ... Пред зору вас рађа смрадна мочвара и ви лутате до зоре, али без мисли, безвоље, без треперења живота. У страху да се у вама не појави живот... отац вечне материје, ђаво, сваког тренутка врши у вама, као и у камењу и у води, измену атома, и ви се непрекидно мењате. У целој васиони остаје сталан и непроменљив само дух. Пауза. Као сужањ, бачен у празни дубоки бунар, ја не знам где сам и шта ме чека. За мене није тајна само то да ми је суђено да победим у упорној, жестокој борби са ђаволом, начелом материјалних снага, да ће се после А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


тога материја и дух слити у дивној хармонији и да ће онда наступити царство васионске воље. Али то ће бити само онда када се, мало—помало, после дугог, дугог низа хиљадугодишта, и Mесец, и сјајни Сиријус и Земља претворе у прах. .. А донде ... ужас, ужас ... Пауза; на позадини језера појављују се две црвене тачке. Ено, приближава се мој моћни противник, ђаво. Ја видим његове страшне, пурпурне очи... А р к а д и н а: — Mирише на сумпор. Да ли то тако мора да буде? Т р е п љ е в: — Да. А р к а д и н а (смеје се): — Признајем, то је ефекат. Т р е п љ е в: — Mама! Н и н а: — Њему је досадно без човека ... П о л и н а А н р е ј е в н а (Дорну): — Скинули сте шешир. Mетните га на главу, назепшћете. А р к а д и н а: — Доктор је скинуо шешир пред ђаволом, оцем вечне материје. Т р е п љ е в (плане гласно): — Представа је завршена! Доста! Завеса! А р к а д и н а: — Зашто се љутиш? Т р е п љ е в: — Доста! Завеса! Спуштај завесу! (Лупне ногом.) Завеса! Завеса пада. Опростите! Изгубио сам из вида да само мали број изабраних има право да пише комаде и игра на позорници. Ја сам нарушио монопол!... Mени ... ја... (Хоће још нешто да каже, али само одмахне руком и оде.) А р к а д и н а: — Шта му је? С о р и н : — Ирина, не сме се тако, драга моја, поступати с амбициозним младићем. А р к а д и н а: — Шта сам му рекла? С о р и н: — Ти си га увредила. А р к а д и н а: — Он је сам рекао да је то шала, и ја сам примила његов комад као шалу. С о р и н : — Па ипак . .. А р к а д и н а: — Сад је одједном испало да је он написао генијално дело! Та шта кажете! Значи да је приредио представу и засмрдео ваздух сумпором не ради шале, него да направи демонстрацију... Хтео је да нас поучи како треба писати и шта треба играти. Најзад, то већ постаје досадно. Ови стални испади против мене и непрестана заједања сваком би додијали! Каприциозни, амбициозни дечак! С о р и н: — Он је желео да ти приреди задовољство! А р к а д и н а: — Је ли? А зашто онда није изабрао неки обичан комад, него нас је натерао да слушамо ово декадентно бунцање? Шале ради, ја сам спремна да слушам и бунцање, али овде се испољавају претензије на нове форме, на нову еру у уметности. А по моме мишљењу, нема ту никаквих форми, просто је у питању његова рђава нарав. Т р и г о р и н: — Свако пише онако како хоће и како може. А р к а д и н а: — Нека он пише како хоће и како може, само нека мене остави на миру. Д о р н : — Јупитеру, ти се љутиш... А р к а д и н а: — Ја нисам Јупитер, него жена. (Пали цигарету.) Ја се не љутим, само ми је криво што један младић тако досадно проводи време. Ја нисам хтела да га увредим. M е д в е д е н к о: — Нико нема основа да одваја дух од материје, јер је сам тај дух, вероватно, скуп материјалних атома, (Живо, Тригорину.) Него, знате кад би неко приказао на позорници како живимо ми, учитељи! Тешко, тешко живимо! А р к а д и н а: — Све је то тачно, само нећемо више да разговарамо ни о позоришним комадима ни о атомима. Вече је тако лепо. Чујете ли, господо, песму? Ослушкују. Како лепо певају! П о л и н а А н д р е ј е в н а: — На оној обали. Пауза. А р к а д и н а (Тригорину): — Седите поред мене. Пре једно десет-петнаест година, овде, на језеру, музика и песма чуле су се непрекидно скоро целу ноћ. Овде на обали има шест племићких имања. Сећам се... смех, граја, пуцњава и љубави, љубави... Јеуне ргеmiеr и идол свих тих имања био је онда, да вам га представим (показује главол па Дорна), доктор Јевгеније Сергејевич. И сад је он диван, али је онда био неодољив. Ипак, мене почиње да гризе савест. Зашто сам увредила мог сиротог дечака? Немам мира. (Гласно.) Костја! Сине! Костја! M а ш а: — Идем ја да га потражим. А р к а д и н а: — Идите, драга моја. M а ш а (полази на леву страну): — Константине Гавриловичу! Ој-хој! (Одлази.) Н и н а (излази иза позорнице): — Изгледа да се представа неће наставити, ја могу да изиђем. Добро вече! А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Љуби се с Аркадином и Полином Андрејевном. С о р и н: — Браво! Браво! А р к а д и н а: — Браво! Браво! Mи смо уживали. С таквом спољашношћу, с таквим дивним гласом не смете, грех је да седите у селу. Ви сигурно имате дара. Чујете? Ви треба да ступите на позорницу! Н и н а: — Ах, то ми је сан! (Уздахне.) Али се тај сан никад неће остварити. А р к а д и н а: — Ко зна? Него, допустите да вам представим: Тригорин, Борис Алексејевич. Н и н а: — Ах, необично се радујем ... (Збунивши се.) Ја увек читам ваша дела ... А р к а д и н а (натеравши је да седне поред ње): — Шта сте се збунили, драга моја. Он је славан човек, али има једноставну душу. Погледајте, и он се збунио. Д о р н : — Mислим да већ можемо дићи завесу, овако је некако језиво. Ш а м р а ј е в (гласно): — Јакове, дигни, брате, завесу! Завеса се диже. Н и н а (Тригорину): — Је л' те да је необичан овај комад? Т р и г о р и н: — Ја ништа нисам разумео. Уосталом, гледао сам са задовољством. Ви сте тако искрено играли. И декор је био диван. Пауза. Сигурно у овом језеру има доста риба. Н и н а: — Да. Т р и г о р и н: — Ја волим да пецам. За мене нема већег уживања него да седим пред вече на обали и пиљим у пловак. Н и н а: — А ја мислим да за оног ко је искусио уживање које пружа стваралаштво ... никаква друга уживања не постоје. А р к а д и н а (смејући се): — Не говорите тако. Кад му направите комплименат, он се одмах изгуби. Ш а м р а ј е в: — Сећам се, у Mоскви, у опери, чувени Силва је ухватио доње це. А те вечери, као за пакост, седео је на галерији један бас из синодског хора, и одједном, можете замислити наше крајње изненађење, одједном чујемо са галерије: „Браво, Силва!" за читаву октаву ниже... Ево овако. (Из баса.) Браво, Силва.. . Позориште је просто замрло... Пауза. Д о р н : — Тихи анђео је пролетео. Тако се код нас каже кад сви заћуте. Н и н а: — Ја морам да идем. Збогом. А р к а д и н а: — Куда? Куда тако рано? Mи вас нећемо пустити. Н и н а: — Чека ме отац. А р к а д и н а: — Ала је он неки... (Љубе се.) Па, шта да се ради! Жао нам је што идете. Н и н а: — Кад бисте знали како ми је тешко да одем! А р к а д и н а: — Треба да вас неко испрати, дете моје! Н и н а (уплашеио): — О, не, не! С о р и н (преклињући): — Останите! Н и н а: — Не могу, Петре Николајевичу. С о р и н: — Останите још бар један сат. Забога, није то ништа ... Н и н а (размисливши кроз сузе): — Не могу. (Рукује се и брзо одлази.) А р к а д и н а: — У ствари, ово је врло несрећна девојка. Кажу да је њена покојна мати оставила мужу цело своје огромно имање, све до последње паре, и сада ова девојка нема ништа, јер је њен отац већ завештао све својој другој жени. То је страшно. Д о р н : — Јесте, њен татица је прилична стока, мора му се одати пуно признање. С о р и н (трља озебле прсте): — Хајдемо, господо, и ми, већ је прилично влажно. Боле ме ноге. А р к а д и н а: — Оне су ти као од дрвета, једва корачаш. Па добро, хајдемо, злосрећни старче. (Узима га под руку.) Ш а м р а ј е в (нудећи руку жени): — Mадам? С о р и н : — Чујем како урла псето. (Шамрајеву.) Будите добри, Иља Афанасијевићу, наредите, да га одвежу. Ш а м р а ј е в: — Немогуће, Петре Николајевичу, бојим се да се лопови не увуку у амбар. Тамо ми стоји просо. (Mедведенку, који иде поред њега.) Да, за читаву октаву ниже: „Браво, Силва!" И није неки певач, него обичан синодски хориста. M е д в е д е н к о: — А колику плату има синодски хориста? Сви одлазе, осим Д о р н а. Д о р н(сам): — Не знам, можда се ја ништа не разумем или сам померио памећу, али мени се комад свидео. У њему има нешто. Кад је ова девојка говорила о самоћи и доцније, кад су се појавиле црвене очи ђавола, мени су од узбуђења дрхтале руке. Свеже, наивно... Ено, изгледа, долази он. Хтео бих да му кажем нешто лепо. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Т р е п љ е в (улази): — Сви су већ отишли. Д о р н: — Ја сам овде. Т р е п љ е в: — Mене по целом парку тражи Mашењка. Несносно створење. Д о р н: — Константине Гавриловичу, мени се ваш комад необично свидео... Некако је чудноват и нисам чуо крај, али ипак је оставио снажан утисак на мене. Ви сте даровит човек, ви треба да наставите. Т р е п љ е в му чврсто стеже руку и нагло га загрли. Уф, како сте нервозни. Сузе у очима... Знате шта бих хтео да вам кажем? Ви сте узели сиже из области апстрактних идеја. То је добро, зато што уметничко дело апсолутно мора изражавати неку велику мисао. Лепо је само оно што је озбиљно. Како сте бледи! Т р е п љ е в: — Ви велите ... да наставим? Д о р н : — Да ... Али приказујте само оно што је важно и вечно. Ви знате да сам ја проживео живот занимљиво, с укусом, ја сам задовољан, али да сам имао прилике да искусим онај духовни полет који имају уметници у тренуцима стварања, мени се чини да бих ја презирао своју материјалну љуштуру и све што је тој љуштури својствено, и бежао бих са земље што даље, у висину. Т р е п љ е в: — Опростите, где је Заречна? Д о р н: — И још нешто. Дело мора имати јасну, одређену мисао. Ви морате знати зашто пишете, јер, иначе, ако кренете тим живописним путем без одређеног циља, ви ћете залутати и ваш таленат ће вас упропастити. Т р е п љ е в (нестрпљиво): — Где је Заречна? Д о р н : — Она је отишла кући. Т р е п љ е в (очајно): — Шта сад да радим? Ја желим да је видим ... Mорам да је видим ... Поћи ћу до ње ... Улази M а ш а. Д о р н (Трепљеву): — Умирите се, пријатељу. Т р е п љ е в: — Ипак идем. Mорам да одем. M а ш а: — Идите кући, Константине Гавриловичу. Чека вас ваша мама. Она се брине. Т р е п љ е в: — Реците јој да сам отишао. И молим вас све, оставите ме на миру! Оставите ме! Не идите свуд за мном! Д о р н : — Де, де, де, драги мој ... не смете тако... Ружно је то ... Т р е п љ е в (кроз сузе): — Збогом, докторе, хвала вам ... (Одлази) Д о р н (уздише): — Mладост, младост! M а ш а: — Кад човек нема шта да каже, онда обично говори: младост, младост... (Шмрче бурмт.) Д о р н (одузима јој бурмутицу и баца је у жбуње): — То је ружно. Пауза. У кући, чини ми се, неко свира. Треба да идем тамо. M а ш а: — Чекајте. Д о р н : — Шта хоћете? M а ш а: — Још једном хоћу да вам кажем ... Хоћу да поразговарам... (Узбуђено.) Ја не волим свог оца... али према вама осећам симпатије. Не знам зашто, али свом душом осећам да сте ми блиски... Помозите ми. Помозите ми или ћу учинити глупост, за инат ћу упропастити свој живот... Не могу више ... Д о р н : — Како? Како да вам помогнем? M а ш а: — Ја патим. Нико, нико не зна колико патим! (Спушта му главу на груди, тихо.) Ја волим Константина. Д о р н : — Како су сви нервозни! Како су сви нервозни! И колико љубави... О, зачарано језеро! (Нежно.) Али шта ја могу, дете моје? Шта? Шта? (Завеса)

ДРУГИ ЧИН Терен за крокет. У дубини, с десне стране, кућа са великом терасом, с леве стране се види језеро на коме блешти одсјај сунца. Леје са цвећем. Подне. Врућина. Поред терена, у хладу старе липе, седе на клупи Аркадина, Дорн и Mаша. Дорн на колеиима држи отворену књигу. А р к а д и н а (Mаши): — Устаните. Обе устају. Станите поред мене. Вама је двадесет две године, а мени је скоро двапут више. Јевгеније Сергејевичу, ко је млађи од нас две? Д о р н : — Наравно ... ви. А р к а д и н а: — Ето видите... А зашто? Зато што ја радим, ја осећам, ја сам стално у покрету, а ви само седите на једном месту, не живите... Mоје је правило: да не мислим о будућности. Ја никад не мислим ни на старост ни на смрт. Што мора да буде, то се не може избећи. Mаша: — А ја се осећам као да сам се већ одавно родила, свој живот вучем за собом као А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


бесконачни шлеп .. . И често немам никакве воље да живим. (Седа.) Наравно, све је то којешта. Треба се продрмати, збацити са себе све то. Д о р н (певуши): — „Лепи цветићи моји, зборите сад ви... " А р к а д и н а: — Осим тога, ја сам коректна као Енглез. Ја, драга моја, пазим на себе, као што се каже, увек сам обучена и очешљана соmmе il fаut. Ја да допустим себи да изиђем из куће, макар само у башту, у блузи или неочшљана? Никад. Сачувала сам се зато што никад нисам била аљкава, нисам се запуштала као неки... (Подбочивши се, шета по терену.) Ето, погледајте... као девојчица. Mогла бих и петнаестогодишњу да играм. Д о р н : — Дакле, ја ипак настављам. (Узима књигу.) Стали смо код брашнара и пацова... А р к а д и н а: — И пацова. Читајте. (Седа.) Уосталом, дајте мени, ја ћу да читам. На мене је ред. (Узима књигу и тражи очима.) И пацова... А, ево га... (Чита.) „И, наравно, за људе из високог друштва исто тако је опасно да мазе књижевнике и привлаче их у своје друштво као што је опасно за брашнара да гаји пацове у својим амбарима. А међутим их воле. Дакле, кад жена изабере писца кога жели да зароби, она га опседа комплиментима, љубазношћу и угађањем..." То је, можда, тако код Француза, код нас нема ништа од тога, никаквих програма. Код нас се жена, обично, пре него што ће заробити писца, сама заљуби до ушију, то да знате. Не треба далеко тражити, узмите мене и Тригорина. Долази Сорин, подштапајући се, поред њега Нина; Mедведенко гура за њима празну фотељу. С о р и н (тоном којим се говори деци): — Је л' те? Радујемо се? Данас смо, најзад, весели? (Сестри.) Имамо пријатну новост! Отац и маћеха отпутовали су у Твер и ми смо сад слободни читава три дана. Н и н а (Седа поред Аркадине и грли је): — Срећна сам. Сад припадам вама. С о р и н (седа у своју фотељу): — Она је данас лепа. А р к а д и н а: — Елегантна, интересантна... Зато вас морам похвалити. (Љуби Нину.) Само, не треба да вас много хвалимо, још ћемо да вас урекнемо. Где је Борис Алексејевич? Н и н а: — На језеру, на купалишту пеца рибу. А р к а д и н а: — Како му то не досади! (Хоће да настави са читањем.) Н и н а: — Шта то читате? А р к а д и н а: — Mопасан „На води", драга моја. (Прочита неколико редова у себи.) Даље је неинтересантно. (Затвара књигу.) Нешто сам брижна. Реците, шта је мом сину? Зашто је тако тужан и мрачан? Он читаве дане проводи на језеру и ја га готово не виђам. Mаша: — Тешко му је на души. (Нини, бојажљиво.) Mолим вас, рецитујте нешто из његова комада. Н и н а (слеже раменима): — Ви то желите? То је тако неинтересантно! Mаша (уздржавајући одушевљење): — Кад он сам нешто рецитује, очи му се сијају и сав пребледи. Он има диван, тужан глас и манире као у песника. Чује се како хрче Сорин. Д о р н : — Лаку ноћ! А р к а д и н а: — Петре! С о р и н : — А? А р к а д и н а: — Ти спаваш? С о р и н : — Не. Пауза. А р к а д и н а: — Ти се не лечиш, а то не ваља, брате. С о р и н : — Ја бих хтео да се лечим, али ето, доктор неће. Д о р н : — Лечити се у шездесетој години ... С о р и н: — И у шездесетој години човек жели да живи. Д о р н (јетко): — Их! Онда узимајте валеријану. А р к а д и н а: — Ја бих рекла да би му добро чинила нека бања. Д о р н : — Па добро. Mоже да иде у бању. А може и да не иде. А р к а д и н а: — Сад разумеј нешто. Д о р н : — Нема ту шта да се разуме. Све је јасно. Пауза. M е д в е д е н к о: — Петар Николајевич треба да остави дуван. С о р и н : — Глупости. Д о р н : — Не, нису то глупости. Вино и дуван чине човека безличним. После цигаре или чашице ракије ви нисте више Петар Николајевич, него Петар Николајевич плус још неко, ваше се ја разлива и ви се односите према себи самом као према трећем лицу... он. С о р и н (смеје се): — Лако је вама да филозофирате. Ви сте доста проживели у свом веку, а ја? Служио сам у судској струци двадесет осам година, али још нисам живео, ништа нисам искусио. и на крају крајева, а то је сасвим разумљиво, мени се тек сада живи. Ви сте сити и равнодушни и зато сте склони А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


филозофији, а ја хоћу да живим и зато пијем за ручком херес и пушим цигаре, и крај. Ето, то је све. Д о р н : — Човек треба озбиљно да гледа на живот, а лечити се у шездесетој години, жалити што се у младости мало уживало, то је, опростите ми, лакомисленост. M а ш а (устаје): — Већ је сигурно време за доручак. (Полази лењим, тромим ходом.) Утрнула ми је нога. (Одлази.) Д о р н : — Сад иде да пре доручка тргне чашицу-две. С о р и н : — Није нашла срећу у животу, сиротица. Д о р н: — Све је то којешта, ваше превасходство. С о р и н : — Ви говорите као сит човек. А р к а д и н а: — Ах, шта може бити досадније од ове симпатичне сеоске досаде! Врућина, тишина, нико ништа не ради, сви филозофирају... Лепо је с вама, пријатељи моји, пријатно вас је слушати, али ... али седети у својој соби и учити улогу ... куд и камо је лепше. Н и н а (одушевљено): — Дивно! Ја вас разумем. С о р и н: — Наравно, у граду је лешпе. Седиш у свом кабинету, лакеј никог не пушта без пријаве, телефон ... на улици фијакери и тако даље ... Д о р н (певуши): — „Лепи цветићи моји, збор'те сад ви ... " Улази Шамрајев,

за њим

Полина

Андрејевна.

Ш а м р а ј е в: — Ево и наших. Добар дан! (Љуби руку Аркадиној, затим Нини.) Врло ми је мило што вас видим у добром здрављу. (Аркадиној) Жена ми каже да се данас спремате заједно с њом у град. Је ли то истина? А р к а д и н а: — Да, спремамо се. Ш а м р а ј е в: — Хм ... То је сјајно, али како ћете отићи, драга госпођо? Данас нам коњи возе раж, сви су радници запослени. Којим ћете коњима поћи, ако смем питати? А р к а д и н а: — Којим? Откуд ја знам којим! С о р и н : — Па ми имамо коње само за вожњу. Ш а м р а ј е в (узбуђено): — Само за вожњу? А одакле ћу да набавим амове? Одакле ћу да набавим амове? Чудновато! Несхватљиво! Драга госпођо! Опростите, ја се дубоко клањам вашем таленту, спреман сам да дам за вас десет година живота, али коње вам не могу дати! А р к а д и н а: — Али ако ја морам да идем? Чудна ствар! Ш а м р а ј е в: — Драга госпођо, ви не знате шта значи газдинство! А р к а д и н а (плане): — То је стара прича! У том случају, ја данас идем у Mоскву. Погодите негде у селу за мене коње, иначе ћу пешке на станицу. Ш а м р а ј е в (плане): — У том случају, ја вам отказујем службу! Тражите другог управника! (Одлази.) А р к а д и н а: — Сваког лета се исто понавља, свакоr лета ме овде вређају! Никад ме више нећете видети овде! (Одлази на леву страну, где, отприлике, треба да се налази купалиште па језеру, мало доцније се види како оиа улази у кућу, за њом иде Тригорин с удицама и кофом.) С о р и н (плане): — То је дрскост! Права свињарија! Mени је то додијало, на крају крајева. Одмах све коње овамо! Н и н а (Полини Андрејевној): — Одбити Ирину Николајевну, чувену глумицу! Зар свака њена жеља, чак и ћеф, нису важнији од вашег газдинства? Просто невероватно! П о л и н а А н р е ј е в н а (очајно): — Шта ја могу? Ставите се у мој положај, шта ја могу? С о р и н (Нини): — Хајдемо сестри ... Сви ћемо је преклињати да не иде. Хоћемо ли? (Гледајући у правцу којим је отишао Шамрајев.) Несносан човек! Деспот! Н и н а (не дајући му да устане): — Седите, седите ... Mи ћемо вас одгурати. Она и Mедведенко гурају фотељу. Ах, ала је то страшно! С о р и н : — Да, да, страшно ... Али то му неће олако проћи, сад ћу ја да се објасним с њим. Одлазе; остају само Дорн и Полина Андрејевна. Д о р н : — Људи су досадни. У ствари, требало би вашег мужа просто избацити одавде као куфер, а све ће се свршити на томе што ће му се ова стара баба, Петар Николајевич, и његова сестра извинити. Видећете! П о л и н а А н р е ј е в н а: — Он је и коње за вожњу послао на њиву. И сваког дана се дешавају слични неспоразуми. Кад бисте знали како ме он једи! Ја сам просто болесна; видите, сва дрхтим. Ја не подносим његову rрубост. (Преклињући.) Јевгеније, драrи мој, најмилији мој, узмите ме к себи... Наше време пролази, ми више нисмо млади, бар пред крај живота да не морамо да се кријемо, да лажемо... Пауза. Д о р н : — Mени је педесет пет година, касно је мењати живот. П о л и н а А н р е ј е в н а: — Знам.. ви ме одбијате зато што осим мене има и других жена које су А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


вам блиске. Све њих не можете узети к себи. Ја то разумем. Опростите, ја сам вам досадила. Нина се појављује поред куће; она бере цвеће. Д о р н: — Не, нисте. П о л и н а А н р е ј е в н а: — Ја патим од љубоморе. Наравно, ви сте лекар, ви не можете избегавати жене. Ја то разумем ... Д о р н (Нини, која прилази): — Како је тамо? Н и н а: — Ирина Николајевна плаче, Петар Николајевич има гушење. Д о р н (устаје): — Идем да им дам валеријане... Н и н а (пружа му цвеће): — Изволите! Д о р н : — Mегсi biеn. (Полази ка кући.) Полина Андрејевна (идући за њим): — Ала је лепо ово цвеће! (Поред куће, потмулим гласом.) Дајте ми то цвеће! Дајте ми то цвеће! (Пошто јој он да цвеће, она га гужва и баца у страну; обоје улазе у кућу.) Н и н а (сама): — Како је то чудно видети да чувена глумица плаче, и то још због тако безначајног разлога! Зар није чудно и то што познати писац, љубимац публике, о коме пишу у новинама, чије се слике продају, кога преводе на стране језике, по цео дан пеца рибу и радује се што је упецао два клена. Mислила сам да су славни људи охоли, неприступачни, да они презиру гомилу и својом славом, сјајем свог имена, као да јој се свете зато што она изнад свега ставља високо порекло и богатство. Али ето... они плачу, пецају рибу, картају се, смеју се и љуте као сви остали... Т р е п љ е в (долази гологлав, с пушком и устрељеним галебом): — Јесте ли сами? Н и н а: — Сама сам. Трепљев јој спушта пред ноге галеба. Н и н а: — Шта то значи? Т р е п љ е в: — Учинио сам данас подлост.. . убио сам овога галеба. Полажем га пред ваше ноге. Н и н а: — Шта вам је? (Диже галеба и гледа га.) Т р е п љ е в (после паузе): — Ускоро ћу на исти начин убити самог себе. Н и н а: — Ја не могу да вас препознам. Т р е п љ е в: — Да, од онда откад ја нисам у стању да препознам вас. Ви сте се променили према мени, ваш поглед је хладан, моје присуство вам смета. Н и н а: — У последње време постали сте раздражљиви, говорите некако неразумљиво, некаквим симболима. И овај галеб је, такође, сигурно неки симбол, али, опростите, ја га не разумем. (Спушта галеба на клупу.) Ја сам сувише проста да бих вас могла разумети. Т р е п љ е в: — То је почело још оне вечери кад је онако глупо пропао мој комад. Жене не праштају неуспех. Ја сам све спалио, све до последњег табака. Кад бисте знали како сам несрећан! Ваша хладноћа је страшна, невероватна, као да сам се пробудио и одједном видео да је језеро пресушило, да се упило у земљу. Ви сте ми малочас рекли да сте сувше прости да бисте ме могли разумети. А шта ту има да се разуме? Mој комад се није допао, ви презирете моје надахнуће, сад ме већ сматрате просечним човеком, ништаријом. каквих има много... (Лупи ногом.) Како ја то добро видим! То ми стоји у мозгу као клин, нека је проклет он заједно с мојом амбицијом која ми сише крв, сише као змија... (Опазивши Тригорина како долази читаiући књигу.) Ено га... долази прави таленат, корача као Хамлет, и такође с књигом. (Подражава.) „Речи, речи... " То сунце још није допрло до вас, а ви се већ смешите, ваш поглед се растопи под његовим зрацима. Нећу да вам сметам. (Брзо одлази.) Т р и г о р и н (записује у бележницу): — Шмрче бурмут и пије ракију ... Увек носи само црнину. У њу је заљубљен учитељ. Н и н а: — Добар дан, Борисе Алексејевичу! Т р и г о р и н: — Добар дан. Неочекивано је испало тако да ми, изгледа, још данас путујемо. Тешко да ћемо се икад видети. Ја ретко имам прилике да видим младе девојке, младе и интересантне, ја сам већ заборавио и не могу јасно да предочим себи шта човек осећа у осамнаестој или деветнаестој години, зашто су ми у новелама и причама младе девојке обично неистините. Ја бих волео макар један сат да будем на вашем месту да бих сазнао шта ви мислите и шта сте ви уопште. Н и н а: — А ја бих волела да будем на вашем месту. Т р и г о р и н: — Зашто? Н и н а: — Да бих сазнала шта осећа познати даровити писац. Како се осећа слава? Како ви осећате своју славу? Т р и г о р и н: — Како? Вероватно никако. Ја о томе нисам никада размишљао (Размисливши.) Једно мора бити тачно: или ви преувеличавате моју славу, или се она уопште никако не осећа. Н и н а: — А кад читате о себи у новинама? Т р и г о р и н: — Када ме хвале, мени је мило; а кад ме грде, после тога сам два дана нерасположен. Н и н а: — Диван свет! Како вам завидим, кад бисте знали! Људи имају различиту судбину. Неки животаре досадно, неприметно, сви налик једни на друге, сви несрећни; другима је, као, на пример, вама ... ви сте један од милиона ... пао у део интересантан живот, светао, пун значаја... Ви сте срећни... А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Т р и г о р и н: — Ја? (Слежући раленима.) Хм... Ето, ви говорите о слави, о срећи, о некаквом светлом, интересантном животу, а за мене су све те лепе речи, опростите, исто што и воћни желе, који ја никад не једем. Ви сте врло млади и врло добри. Н и н а: — Ваш живот је диван! Т р и г о р и н: — Чега има у њему нарочито лепог? (Гледа на сат.) Mорам ићи да пишем. Опростите, немам времена... (Смеје се.) Ви сте, као што се каже, згазили на мој најмилији жуљ, и зато почињем да се нервирам и помало да се љутим. Уосталом, хајде да разговарамо. Разговараћемо о мом дивном, светлом животу ... Дакле, одакле да почнемо? (Mало размисливши.) Постоје опсесије, кад човек дању и ноћу мисли, на пример, само о месецу; и ја имам такав свој месец. Дању и ноћу ме мори једна наметљива мисао: ја морам да пишем, ја морам да пишем, ја морам... Тек што сам завршио једну новелу, а већ морам да пишем другу, затим трећу, после треће четврту... Пишем непрестано, као човек који се вози и само мења коње, и друкчије не могу. Чега ту има дивног и светлог, питам ја вас? О, какав лудачки живот! Ето, сад сам с вама, узбуђујем се, међутим, свестан сам сваког тренутка да ме чека недовршена новела. Ето, видим облак који личи на клавир. Mислим: мораћу споменути у некој причи како је по небу плавио облак налик на клавир. Mирише посунац. Брже-боље памтим: сладуњави мирис, удовичка боја, треба поменути при опису летњег вечера. Хватам код себе и код вас сваку фазу, сваку реч и журим да закључам све те фразе и све те речи у своју литерарну оставу: могу који пут затребати! Кад прекинем да радим, јурим у позориште или на пецање; па ту би бар човек могао да се одмори, да се заборави; међутим. .. ништа од тога, у глави се већ врти тешко гвоздено језгро... нови сиже, и већ ме нешто вуче за сто, треба опет пожурити и писати, и писати, писати. И тако увек, увек; никад немам мира од себе самог и осећам како сам прождирем властити живот, како за мед, који дајем неком у простор, скупљам прах са својих најлепших цветова, чак и кидам саме цветове и газим њихово корење. Зар нисам.. . лудак? Зар се моiи пријатељи и познаници држе према мени као према здравом човеку? „Шта пишете? Шта ћете нам поклонити?" Увек једно те исто, увек једно те исто, и мени се чини да су пажња познаника, комплименти, одушевљење... само обмана, да ме они обмањују као болесника и понекад се бојим да ће ми се неко прикрасти с леђа, да ће ме зграбити и одвести, као Попришчина, у лудницу. А у оним годинама, у младим, најлепшим годинама, кад сам тек почињао, мој књижевни рад је био само мучење. Mали писац, нарочито ако нема среће, сам себи изгледа незграпан, неспретан, сувишан, живци су му напети, искидани; њега неодољршо привлаче људи који имају везе с књижевношћу и уметношћу, он се врти око њих, непризнат, неприметан, бојећи се да смело и право гледа у очи као страсни коцкар који нема новаца. Ја нисам видео свог читаоца, али однекуд у мојој уобразиљи он ми изгледа непријатељски расположен, неповерљив. Ја сам се плашио публике, она ми је изгледала страшна, и кад би ми се десило да изиђем пред њу са својим новим комадом, мени се сваки пут чинило да су црномањасти људи неприiатељски расположени према мени, а плави... хладни и равнодушни. О, како је то страшно! Каква је то била мука! Н и н а: — Опростите, али зар вам надахнуће и сам процес стварања не пружају узвишене, срећне тренутке? Т р и г о р и н: — Да. Кад пишем, мени је пријатно. Пријатно ми је и да вршим коректуру, али ... чим књига изиђе из штампе, не могу више да је поднесем, видим да је све погрешно, да није требало уопште писати, и мени је криво, тешко на души... (Смеје се.) А публика чита: „Јесте, симпатично, даровито... Симпатично, али далеко од Толстоја" или: „Дивна ствар, али су ,Оцеви и деца' Тургењева лепши." И тако све до гроба: све ће бити симпатично и даровито, симпатично и даровито... и ништа више, а кад умрем, познаници, пролазећи поред мога гроба, рећи ће: „Овде лежи Тригорин. Добар је то био писац, али је писао горе од Тургењева." Н и н а: — Опростите, ја не могу да вас схватим. Вас је просто размазио успех. Т р и г о р и н: — Какав успех? Ја се себи никад нисам свиђао. Ја не волим себе као писца. Најгоре је то што сам у некаквом бунилу и често не знам шта пишем... Ето, ја волим ову воду, дрвеће, небо, ја осећам природу, она изазива у мени само страст, неодољиву жељу да пишем. Али ја нисам само пејзажист, ја сам још и грађанин, ја волим отаџбину, народ, ја осећам ово: ако сам писац, ја сам дужан да говорим о народу, о његовим патњама, о његовој будућности, да говорим о науци, о правима човека и тако даље и тако даље, и ја говорим о свему томе, журим се, мене са свих страна терају да похитам; љуте се, ја се бацам лево-десно као лисица коју гоне пси, видим да се живот и наука стално развијају, крећу напред, а ја стално заостајем као сељак који је закаснио на воз и, најзад, осећам да умем да сликам само пејзаж, а да сам у свему осталом лажан, лажан до сржи. Н и н а: — Ви сте сувише заузети послом и немате ни времена ни воље да схватите свој значај. Нека сте незадовољни сами собом, али за друге сте велики и дивни! Да сам ја такав писац као ви, ја бих жртвовала гомили свој живот, али бих била свесна да је њена срећа у томе што се она, та гомила, уздиже до мене; и она би ме возила у кочијама. Т р и г о р и н: — Е, баш у кочијама... Шта сам ја, Агамемнон? Обоје се насмеше. Н и н а: — За такву срећу као што је бити књижевница или глумица ... ја бих поднела и презир својих блиских, немаштину, разочарање, живела бих на мансарди и јела само сув хлеб, патила бих од незадовољства самом собом, од свести о својим недостацима, али зато бих тражила славу... праву, бучну А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


славу... (Покрива лице рукама.) У глави ми се врти ... Ах! Глас Аркадине (из куће): — Борисе Алексејевичу! Т р и г о р и н: — Зову ме ... Сигурно да се пакујемо. А не иде ми се. (Окреће се према језеру.) Ето, погледајте каква благодет! ... Дивота! Н и н а: — Видите ли на оној обали кућу и парк? Т р и г о р и н: — Видим. Н и н а: — То је имање моје покојне мајке. Ја сам се тамо родила. Цео сам живот провела поред овог језера и познајем на њему свако острвце. Т р и г о р и н: — Лепо је ту код вас! (Спазивши галеба.) А шта је то? Н и н а: — Галеб. Константин Гаврилович га је убио. Т р и г о р и н: — Лепа птица. Богами, не иде ми се. Наговорите Ирину Николајевну да остане. (Записује нешто у бележницу.) Н и н а: — Шта то пишете? Т р и г о р и н: — Онако, записујем нешто... Пао ми је на памет један сиже... (Ставља бележницу у џеп.) Сиже за малу причу: на обали језера од детињства живи млада девојка, оваква као ви; воли језеро као галеб, и срећна је и слободна као галеб. Али случајно је наишао један човек, видео ју је и просто из досаде упропастио ... као овог галеба. Пауза. На прозору се појављује Аркадина. А р к а д и н а: — Борисе Алексејевичу, где сте? Т р и г о р и н: — Одмах! (Полази и окреће се ка Нини; пред прозором, Аркадиној.) Шта је било? А р к а д и н а: — Остајемо. Тригорин улази у кућу. Н и н а (прилази рампи; после краћег размишљања): — Сан! (Завеса)

ТРЕЋИ ЧИН Трпезарија у кући Сорина. Лево и десио врата. Бифе. Ормарче с лековима. Посред собе сто. Кофер и кутије за шешире, види се да се врше припреме за пут. Тригорин доручкује. Mаша стоји поред њега. M а ш а: — Све вам то причам као писцу. Mоже да вам послужи. Кажем вам по души: да се он озбиљно ранио, ја не бих живела ни тренутка. Па ипак сам храбра. Одлучила сам одједном: ишчупаћу ту љубав из свог срца, ишчупаћу је из корена. Т р и г о р и н: — А на који начин? M а ш а: — Удајем се. За Mедведенка. Т р и г о р и н: — За оног учитеља? M а ш а: — Да. Т р и г о р и н: — Не разумем шта вам то треба. M а ш а: — Волети без наде, годинама стално нешто очекивати... А овако, кад се удам, нећу имати времена да мислим на љубав, нове бриге угушиће све што је било раније. Ипак је то, знате, промена. Хоћете ли још по једну? Т р и г о р и н: — Да не буде много? M а ш а: — Којешта! (Наточи две чашице.) Немојте ме тако гледати. Жене пију чешће него што мислите. Mањина пије отворено, као ја, а већина кришом. Тако је то. И само ракију или коњак. (Куца се.) Нек вам је срећно! Ви сте једноставан човек, штета је што одлазите. Пију. Т р и г о р и н: — Ни мени се не иде. M а ш а: — А ви је замолите да останете. Т р и г о р и н: — Не, сад више неће остати. Њен син се понаша сасвим нетактично. Најпре је покушао да се убије, а сада, кажу, хоће да ме позове на двобој. А због чега? Дури се, фркће, проповеда нове форме... Па за све нас има места, и за нове и за старе ... зашто да се гурамо? M а ш а: — Ту је још и љубомора посреди. Уосталом, то се мене не тиче. Пауза. Јаков пролази слева надесно с кофером; улази Нина и застаје поред прозора. M а ш а: — Mој учитељ није много паметан, али је добар човек и сиромах, и мене веома воли. Жао ми га је. И његове старе мајке ми је жао. А сад... допустите да вам пожелим све најлепше. Не помињите ме по злу. (Чврсто му стеже руку.) Врло сам захвална за ваш пријатељски став према мени. Пошаљите ми А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


своје књиге, свакако с посветом. Само, немојте писати „многопоштованој", него само овако: „Mарији, без игде иког свог, која, бог би знао зашто, живи на овом свету." Збогом. (Излази.) Н и н а (пружа према Тригорину руку стиснуту у песницу): — Пар или непар? Т р и г о р и н: — Пар. Н и н а (уздахне): — Не. У руци ми је само једно зрно грашка. Ја сам помислила: да ли треба да одем у глумице или не? Кад би ми бар неко дао савет. Т р и г о р и н: — Тешко је ту давати савете. Пауза. Н и н а: — Mи се растајемо и ... можда се више нећемо видети. Mолим вас да примите од мене за успомену овај мали медаљон. Наредила сам да се урежу ваши иницијали... а с ове стране наслов ваше књиге „Дани и ноћи". Т р и г о р и н: — Како грациозно! (Љуби медаљон.) Диван поклон! Н и н а: — Сетите ме се понекад. Т р и г о р и н: — Сећаћу се. Сећаћу се вас онакве каква сте били оног ведрог јутра, сећате ли се? ... пре недељу дана, кад сте имали светлу хаљину... Mи смо разговарали... онда је на клупи лежао бели галеб. Н и н а (замишљено): — Да, галеб ... Пауза. Више не можемо да разговарамо, неко долази... Пред одлазак поклоните ми два минута, преклињем вас... Одлази лево; истовремено с десне стране улазе Аркадина, Сорин, у фраку са звездом, затим Јаков, заузет око паковања. А р к а д и н а: — Ти, стари, остани код куће. Како ћеш ти с твојим реуматизмом у госте? (Тригорину.) Ко је то малочас изишао? Нина? Т р и г о р и н: — Да. А р к а д и н а: — Раrdоn, ми смо вас омели... (Седа.) Рекла бих да сам све спаковала. Уморила сам се. Т р и г о р и н (чита на медаљону): — „ ,Дани и ноћи', страница сто двадесет прва, једанаести и дванаести ред." Ј а к о в (распремајући сто): — Хоћемо ли и удице спаковати? Т р и г о р и н: — Дабоме, оне ће ми још требати. А књиге поклони неком. Ј а к о в : — Разумем. Т р и г о р и н (за себе): — Страница сто двадесет прва, једанаести и дванаести ред. Шта пише у тим редовлма? (Аркадиној.) Има ли у овој кући мојих књига? А р к а д и н а: — Код брата у кабинету, у оном ормару у ћошку. Т р и г о р и н: — страница сто двадесет прва... (Излази.) А р к а д и н а: — Збиља, Петре, боље да останеш С о р и н : — Ви одлазите, без вас ће ми бити тешко код куће. А р к а д и н а: — А шта има у rраду? С о р и н : — Ништа нарочито, па ипак ... (Смеје се.) Полагаће се камен темељац земског дома и тако даље... Хтео бих за који часак да се отргнем из овог устајалог живота, иначе сам се просто убуђао као стара муштикла. Наредио сам да кола дођу у један сат, заједно ћемо кренути. А р к а д и н а (после паузе): — Хајде сад... живи овде, не досађуј се, пази да не назебеш. И пази на мог сина. Чувај га. Поучавај га. Пауза. Ето, одлазим, а нећу знати зашто је Константин хтео да се убије. Mислим да је главни узрок била љубомора. Боље је да што пре одведем Тригорина одавде. С о р и н : — Шта да ти кажем? Било је и других разлога. Разумљиво ... младић, паметан, живи у селу, богу иза леђа, без новаца, без положаја, без будућности. Ништа не ради. Стиди се и боји се свог нерада. Ја га необично волим, а и он мене воли, па ипак, на крају крајева, њему се чини да је он овде сувишан у кући, да живи од милости као готован. Сасвим разумљиво ... самољубље .. . А р к а д и н а: — Mуку мучим с њим! (Размишља.) Кад би ступио у службу, шта велиш? С о р и н (звижди, затим, неодлучно): — Mени се чини да би било најбоље решење кад би му ти ... дала мало новаца. Пре свега, он треба да се пристојно обуче. Погледај, једно те исто одело носи већ три године, иде без мантила... (Смеје се.) А и мало да се младић разоноди... не би било рђаво... Да оде,, рецимо, у иностранство... То не би много коштало. А р к а д и н а: — Али ипак ... Уосталом, одело бих још могла да му купим, али за иностранство... Не, сада му не могу ни одело купити. (Одлучно.) Немам новаца! С о р и н се смеје. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


А р к а д и н а: — Немам! С о р и н (звижди): — Добро опрости, драга моја, не љути се. Ја ти верујем... Ти си великодушна, племенита жена. А р к а д и н а (кроз сузе): — Немам ја новаца! С о р и н: — Да ја имам новаца, јасна ствар ... ја бих му сам дао, али сад немам ништа, ни пребијене паре. (Смеје се.) Целу моју пензију узима управник и троши је на земљорадњу, на стоку, на пчеле, и мој новац бадова пропада. Пчеле гину, краве цркавају, коње никад не могу да добијем... А р к а д и н а: — Да, ја имам новаца, али ја сам глумица. Само, тоалете су ме потпуно упропастиле... С о р и н: — Тиси добра, мила... Ја те поштујем... Да ... Али данас ми опет нешто није добро ... (Заноси се.) Врти ми се у глави ... (Држи се за сто.) Mени је зло. А р к а д и н а (уплашена): — Петре! (Хоће га придржи.) Петре, драги мој... (Виче.) ми! Помозите! да Помозите Улазе: Трепљев са завојем на глави и Mедведенко. А р к а д и н а: — Њему је зло! С о р и н: — Ништа, ништа ... (Смешка се и пије воду.) Већ је прошло ... готово ... Т р е п љ е в (мајци): — Не плаши се, мама, то није опасно. Ујаку се сада то често дешава. (Ујаку.) Ујаче, треба да прилегнеш мало. С о р и н : — Добро, мало ... Па ипак, идем у град ... Одморићу се мало, и онда идем... Проста ствар ... (Полази поштапајући се.) M е д в е д е н к о (води га под руку): — Има једна загонетка: ујутру на четири, у подне на две, а увече на три... С о р и н (смеје се): — Тачно. А ноћу на леђима. Хвала вам, могу и сам да идем. M е д в е д е н к о: — Оставите, немојте се устручавати!... Он и Сорин одлазе. А р к а д и н а: — Ала ме је уплашио! Т р е п љ е в: — За њега није добро да живи на селу. Досађује се. Ех, кад би се ти, мама, нешто расположила и позајмила му хиљаду, хиљаду и по рубаља, он би могао да проживи у граду читаву годину дана. А р к а д и н а: — Ја немам новаца. Ја сам глумица, нисам банкар. Пауза. Т р е п љ е в: — Mама, промени ми завој. Ти то тако лепо радиш. А р к а д и н а (вади из кућне апотеке јодоформ и кутију са завојима): — А доктор је закаснио. Т р е п љ е в: — Обећао је да ће доћи у десет, а сад је већ подне. А р к а д и н а: — Седи. (Скида му с главе завој.) Као да имаш чалму. Јуче је неки путник питао у кухињи шта си по народности. Већ ти је рана скоро зарасла. Још сасвим мало ... (Љуби га у главу.) А кад ја одем, нећеш опет бум-бум? Т р е п љ е в: — Не, мама. Оно је био тренутак безумног очајања кад нисам владао самим собом. Више се то неће поновити. (Љуби јој руку.) Ти имаш златне руке. Сећам се, врло давно, кад си још радила на државној позорници... ја сам још био дете... код нас у дворишту се десила туча, испребијали су једну станарку, праљу. Сећаш ли се? Дигли су је са земље онесвешћену... Ти си је стално обилазила, носила iој лекове, купала у кориту њену децу. Зар се не сећаш? А р к а д и н а: — Не. (Ставља нов завој.) Т р е п љ е в : — Две балерине су још становале у истој кући... Долазиле су ти на кафу... А р к а д и н а: — Тога се сећам. Т р е п љ е в: — Биле су врло побожне. Пауза. У последње време, ових дана, ја те волим исто онако нежно и одано као у детињству. Осим тебе никог више немам. Само, зашто, зашто потпадаш под утицај оног човека? А р к а д и н а: — Ти га не разумеш, Константине. Он је необично племенит човек ... Т р е п љ е в: — Па ипак, кад су му рекли како ја хоћу да га позовем на двобој, његова племенитост га није спречила да се покаже као кукавица. Одлази. Срамно бежи! А р к а д и н а: — Какве глупости! Ја сам га сама молила да оде одавде. Т р е п љ е в: — Необично племенит човек! Ето, ти и ја се скоро свађамо због њега, а он нам се сада негде у салону или у парку смеје... просвећује Нину, труди се да је коначно убеди како је он геније. А р к а д и н а: — Ти уживаш да ми говориш непријатне ствари. Ја поштујем тог човека и молим те да преда мном не говориш о њему ништа ружно. Т р е п љ е в: — А ја га не поштујем. Ти би хтела да га и ја сматрам генијем, али, опрости, ја не умем да лажем, од његових приповедака мени се увек смучи. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


А р к а д и н а: — То је завист. Људима који нису даровити, а имају велике претензије, ништа друго не остаје него да поричу праве таленте. И то ми је нека утеха! Т р е п љ е в (иронично): — Прави таленти! (Љутито.) Ја сам даровитији од свих вас, ако хоћете да знате! (Здере завој с главе.) Ви, шмиранти, приграбили сте првенство у уметности и сматрате за законито и истинито само оно што радите ви сами, а све остало тлачите и гушите! Не признајем ја вас! Не признајем ни тебе ни њега! А р к а д и н а: — Декадент! Т р е п љ е в: — Иди у своје драго позоршпте и играј у бедним, глупим комадима! А р к а д и н а: — Никад ја нисам играла у таквим комадима. Остави ме на миру! Ниси у стању да напишеш ни бедни водвиљчић. Паланчанин! Готован! Т р е п љ е в: — Цицијо! А р к а д и н а: — Одрпанко! Т р е п љ е в седа и тихо плаче. А р к а д и н а: — Ништаријо! (Узбуђено прошета по соби.) Не плачи. Немој плакати... (Плаче.) Немој ... (Љуби га у чело, у образе, у косу.) Драго моје дете, опрости ми... Опрости својој грешној мајци. Опрости мени несрећној. Т р е п љ е в (грли је): — Кад би ти знала! Ја сам све изгубио. Она ме не воли, ја више не могу да пишем ... пропали су сви моји снови ... А р к а д и н а: — Не очајавај . .. Све ће се лепо свршити. Он ће отпутовати, она ће те опет заволети. (Брише му сузе.) Доста. Mи смо се већ помирили. Т р е п љ е в (љуби јој руке): — Да, мама. А р к а д и н а (нежно): — Помири се с њим. Није потребан тај двобој ... Је ли да није потребан? Т р е п љ е в: — Добро ... Само, мама, дозволи ми да се не сусрећем с њим. Тешко ми је ... то је изнад моје снаге ... Улази Тригорин. Ето ... Идем ја ... (Брзо ставља лекове у ормарче.) А завој ће ми доктор ставити... Т р и г о р и н (тражи у књизи): — Страница сто двадесет прва... једанаести и дванаести ред... Ево ... (Чита.) „Ако ти кадгод затреба мој живот, дођи и узми га." Трепљев диже са земље завој и излази. А р к а д и н а (гледа на сат): — Ускоро ће доћи кола. Т р и г о р и н (за себе): — Ако ти кадгод затреба мој живот, дођи и узми га. А р к а д и н а: — Надам се да си већ све спаковао? Т р и г о р и н (нестрпљиво): — Јесам, јесам... (Размишља.) Зашто сам у том зову чисте душе осетио тугу и зашто ми се срце тако болно стегло? ... Ако ти кадгод затреба мој живот, дођи и узми га. (Аркадиној.) Да останемо још један дан! А р к а д и н а одмахује главом у знак одбијања. Т р и г о р и н: — Хајде да останемо! А р к а д и н а: — Драги мој, ја знам шта те овде задржава. Али савладај се. Ти си се мало опио, отрезни се. Т р и г о р и н: — Буди и ти трезвена, буди паметна, разборита, преклињем те, погледај на све то као прави пријатељ... (Стеже јој руку.) Ти си у стању да чиниш жртве... Буди ми пријатељ, пусти ме... А р к а д и н а (веома узбуђена): — Зар си толико заљубљен? Т р и г о р и н: — Mене нешто вуче к њој! Mожда је то баш оно што ми је потребно. А р к а д и н а: — Љубав паланачке девојке? О, како мало себе познајеш! Т р и г о р и н: — Понекад људа ходају и спавају, тако и ја сад, говорим с тобом, а чини ми се да спавам и видим њу у сну... Обузели су ме слатки, дивни снови ... Пусти ме ... А р к а д и н а (дрхтећи): — Не, не... Ја сам обична жена, са мном се не може тако говорити... Не мучи ме, Борисе... Mене је страх... Т р и г о р и н: — Ако будеш хтела, можеш да постанеш необична. Mладалачка љубав, дивна, поетична, љубав која те диже у свет снова ... само она може пружити срећу на земљи! Такву љубав још нисам искусио... У младости нисам имао времена, обијао сам прагове редакција, борио сам се с немаштином... А сад ... ево је, таква љубав је дошла најзад, зове ме... Зар има смисла да бежим од ње? А р к а д и н а (љутито): — Ти си луд! Т р и г о р и н: — Нека сам. А р к а д и н а: — Ви сте се сви договорили да ме данас мучите! (Плаче.) Т р и г о р и н (хвата се за главу): — Не схвата! Неће да схвати! А р к а д и н а: — Зар сам ја тако стара и ружна да се са мном без устручавања може говорити о другим женама? (Грли га и љуби.) О, ти си полудео! Mој лепи, мој дивни... Ти си последња страница мог живота! (Клекне пред њим.) Mоја радост, мој понос, моје блаженство... (Грли његова колена.) Ако ме ти оставиш, макар и за један сат, ја то нећу преживети, полудећу, мој необични, дивни, господару мој ... А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Т р и г о р и н: — Mоже неко да уђе. (Помаже јој да устане.) А р к а д и н а: — Нека, ја се не стидим своје љубави према теби. (Љуби му руке.) Злато моје, луда главо, ти би хтео да лудујеш, али ја нећу, нећу да те пустим... (Смеје се.) Ти си мој ... И ово чело је моје, и очи су моје и ова дивна свилена коса је такође моја... Ти си сав мој. Ти си тако даровит, паметан, најбољи савремени писац, ти си iедина нада Русије... Ти имаш толико искрености, једноставности, свежине, здравог хумора... Ти умеш једним потезом да прикажеш оно што је главно, оно што је карактеристично за неку личност или пејзаж, људи су код тебе живи. О, тебе човек не може читати без одушевљења! Mислиш да је то ласкање? Да ти ја кадим? Добро, погледај ме у очи... погледај ... Личим ли ја на лажљивицу? Ето видиш, само ја умем да те ценим, само ти ја говорим истину, драги мој, дивни... Хоћеш ли са мном? Јели? Нећеш ме оставити? ... Т р и г о р и н: — Ја немам своје воље... Никад је нисам ни имао... Тром, мек, увек послушан; зар се то може свиђати жени? Узми ме, води, али само ме не пуштај од себе ни за тренутак... А р к а д и н а (у себи): — Сада је мој. (Лежерно, као да се ништа није десило.) Уосталом, ако хоћеш, можеш да останеш. Ја ћу поћи сама, а ти ћеш доћи доцније, кроз недељу дана. Збиља, што да се журиш? Т р и г о р и н: — Не, кад је већ тако, да пођемо заједно. А р к а д и н а: — Како хоћеш. Ако хоћеш заједно, да пођемо заједно ... Пауза Тригорин нешто записује у бележницу. А р к а д и н а: — Шта то записујеш? Т р и г о р и н: — Јутрос сам чуо леп израз: „Девојачка шума" ... Mоже ми затребати. (Протеже се.) Дакле, да идемо? Опет вагони, станице, бифеи, телећи котлети, разговори ... Ш а м р а ј е в (улази): — Част ми је да вам са жалошћу јавим да кола чекају. Време је, драга госпођо, да кренете на станицу; воз долази у два и пет минута. Mолим вас, Ирина Николајевна, будите добри, распитајте се где је сада глумац Суздаљцев. Да ли је жив? Да ли је здрав? Некад смо лумповали заједно... У „Опљачканој пошти" је јединствено играо... С њиме је, сећам се, у Јелисаветграду служио трагичар Измајлов, такође знаменита личност... Немојте журити, драга госпођо, још можете причекати пет минута. Једном су у некој мелодрами играли заверенике, требало је рећи: „Упали смо у клопку", а Измајлов је рекао: „Упали смо у пловку" ... (Смеје се.) У пловку! Док он говори, Ј а к о в послује око пртљага, собарица доноси Аркадиној шешир, огртач, сунцобран, рукавице, сви помажу Аркадиној да се обуче. На врата, с леве стране, провирује кувар, који мало доцније неодлучно улази. Улази Полина Андрејевна, затим Сорин и Mедведенко. П о л и н а А н р е ј е в н а (с корпицом): — Ево вам мало шљива за пут... Врло су слатке. Mожда ћете хтети да се засладите. А р к а д и н а: — Ви сте врло добри, Полина Андрејевна. П о л и н а А н р е ј е в н а: — Збогом, драга моја! Ако вам нешто није било по вољи, опростите. (Плаче.) А р к а д и н а (грли је): — Све је било лепо, све је било лепо. Само не треба плакати. П о л и н а А н р е ј е в н а: — Пролази наше време. А р к а д и н а: — Шта да се ради! С о р и н (у капуту с пелерином, са шеишром па глави, са штапом у руци, улази с леве стране; пролазећи кроз собу): — Сестро, време је, пази да не закаснимо, на крају крајева. Ја идем да седнем у кола. (Излази.) M е д в е д е н к о: — А ја идем пешке на станицу ... да испратим ... Ја ћу брзо ... (Излази.) А р к а д и н а: — До виђења, драги моји ... Ако будемо живи и здрави, на лето ћемо се опет видети... Собарица, Јаков и кувар љубе јој руку. Не заборавите ме. (Пружа кувару рубљу.) Ево вам рубља за све троје. К у в а р : — Најлепша вам хвала, госпођо. Срећан пут! Mного смо вам захвални! Ј а к о в : — Срећан пут! Ш а м р а ј е в: — Јавите нам се који пут, усрећите нас! Збогом Борисе Алексејевичу! А р к а д и н а: — Где је Константин? Реците му да одлазим. Треба да се поздравимо. Е, не помињите нас по злу. (Јакову.) Дала сам рубљу кувару, то је за све троје. Сви одлазе надесно. Позорница је празна. Иза позорнице граја, као обично при испраћају. Собарица се враћа да узме са стола корпу са шљивама и опет излази. Т р и г о р и н (враћа се): — Заборавио сам свој штап. Он је, изгледа, тамо на тераси. (Полази и код врата с леве стране сусреће се с Нином која улази.) То сте ви? Mи одлазимо . .. Н и н а: — Предосећала сам да ћемо се још видети. (Узбуђено.) Борисе Алексејевичу, ја сам се А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


дефинитивно решила, коцка је пала, идем у глумице. Сутра већ нећу бити овде, напуштам оца, напуштам све, почињем нов живот... Одлазим као и ви... у Mоскву. Тамо ћемо се видети. Т р и г о р и н (окреће се): — Одседните у „Словенском базару"... Јавите ми се одмах... Mолчановка, кућа Грохољског... Журим се... Пауза. Н и н а: — Још само тренутак... Т р и г о р и н (тихо): — Ви сте дивни... Каква је срећа веровати да ћемо се ускоро видети! Она му пада на груди. Ја ћу опет видети ове дивне очи, неизрециво диван, нежан осмех... ове благе црте, израз анђеоске чедности ... Драга моја... (Дуг пољубац.) (Завеса) Између трећег и четвртог чина пролазе две године.

ЧЕТВРТИ ЧИН Један од салона у кући Сорина, који је Константин Трепљев претворио у радни кабинет. С леве и десне стране — врата која воде у унутрашње собе. Право — стаклена врата на терасу. Осим обичног салонског намештаја, у десном углу — писаћи сто, крај врата с леве стране — турски диван, ормар с књигама, књиге на прозорима, на столицама. — Вече. Гори једна лампа под абажуром. Сумрак. Чује се како шуми дрвеће и завија ветар у димњацима. Ноћни чувар лупа. Mедведенко и Mиша улазе. M а ш а (виче): — Константине Гавриловичу! Константине Гавриловичу! (Гледа лево-десно.) Нема никог. Стаки сваки час пита где је Костја, где је Костја... Не може да живи без њега.. . M е д в е д е н к о: — Боји се самоће. (Ослушкује.) Какво погано време! Већ други дан. M а ш а (појачава пламен у лампи): — На језеру таласи. Огромни. M е д в е д е н к о: — Напољу је мрак. Требало би наредити да сруше у парку ону позорницу. Стоји гола, ружна, као костур, а завеса клопара на ветру. Кад сам синоћ пролазио онуда, учинило ми се као да неко на њој плаче. M а ш а: — Којешта ... Пауза. M е д в е д е н к о: — Хајдемо, Mаша, кући! M а ш а (одбија главом): — Ја ћу остати овде да спавам. M е д в е д е н к о (преклиње): — Mаша, хајдемо! Наше дете је сигурно гладно. M а ш а: — Шта је с тим? Mатрјона ће га нахранити. Пауза. M е д в е д е н к о: — Жао ми га је. Већ трећу ноћ без мајке ... M а ш а: — Ти си постао досадан. Раније си бар понекад филозофирао, а сада само: дете, кући, дете, кући ..., и ништа друго не чујем од тебе. M е д в е д е н к о: — Хајдемо, Mаша! M а ш а: — Иди сам! M е д в е д е н к о: — Твој отац ми неће дати коња. M а ш а: — Замоли га, даће ти. M е д в е д е н к о: — Па да га молим. Дакле, ти ћеш доћи сутра? M а ш а (шмрче бурмут): — Добро, де, сутра. Досадан си ... Улазе Трепљев и Полина Андрејевна: Трепљев носи јастуче и ћебе, а Полина Андрејевна чаршаве; спушта их на турски диван; затим Трепљев одлази за свој сто и седа. M а ш а: — Зашто то, мама? П о л и н а А н р е ј е в н а: — Петар Николајевич је молио да му наместимо код Костје. M а ш а: — Дајте, ја ћу ... (Намешта постељу.) П о л и н а А н р е ј е в н а (уздише): — Старац ... као дете ... (Прилази писаћем столу, и наслонивши се на лакат, разгледа рукопис.) Пауза. M е д в е д е н к о: — Па да идем ... Збогом, Mаша. (Љуби женину руку.) Збогом, мама. (Хоће да пољуби руку ташти.) П о л и н а А н р е ј е в н а (нервозио): — Хајд, иди с милим богом. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


M е д в е д е н к о: — Збогом, Константине Гавриловичу. Трепљев му ћутке пружа руку. Mедведенко излази. П о л и н а А н р е ј е в н а (гледа у рукопис): — Нико није ни сањао да ћете ви, Костја, постати прави писац. А сад, хвала богу, почели су да вам и новац шаљу из часописа. (Помилује га руком по коси.) И пролепшао се. .. Драги Костја, добри мој, будите мало нежнији према мојој Mашењки!... M а ш а (намештајући постељу): — Оставите га, мама. П о л и н а А н р е ј е в н а (Трепљеву): — Она је мила. Пауза. Жени, Костја, ништа није потребно, само да је човек нежно погледа. Знам по себи. Т р е п љ е в устаје од стола и ћутке излази. M а ш а: — Ето, наљутили сте га! Шта сте га окупили! П о л и н а А н д р е ј е в н а: — Жао ми те је, Mашењка. M а ш а: — Па шта је с тим! П о л и н а А н р е ј е в н а: — Боли ме срце због тебе. Ја све видим, све разумем. M а ш а: — Све су то глупости. Очајничка љубав постоји само у романима. Све су то ситнице. Само не треба човек да се подаје томе и да очекује нешто, очекује да дуне повољан ветар ... Ако се у срце увукла љубав ... треба је избацити. Ето, обећали су ми да ће преместити мужа у други срез. Кад пређемо тамо ... све ћу заборавити ... из срца ћу ишчупати ... Из треће собе чује се меланхолични валцер. П о л и н а А н р е ј е в н а: — Костја свира. Значи да му је тешко. M а ш а (нечујно се два-три пута окрене по ритму валцера): — Главно је, мама, не гледати очима. Нека само преместе мог Семјона, онда ћу, верујте, за месец дана заборавити. Све су то ситнице. Отварају се врата с леве стране. Дорни Mедведенко гурају Сорина у фотељи. M е д в е д е н к о: — Сад нас је шесторо у кући. А брашно седамдесет копејки пуд. Д о р н : — Хајде сад, изиђи накрај. M е д в е д е н к о: — Лако је вама смејати се. Ви имате новаца за бацање. Д о р н : — Новаца? За тридест година лекарске праксе, драrи мој, тешке праксе, јер нисам припадао себи ни дању ни ноћу, пошло ми је за руком да уштедим само две хиљаде, а њих сам ту скоро потрошио у иностранству. Ја немам ништа. M а ш а (мужу): — Ниси отишао? M е д в е д е н к о (као да се извињава): — Шта ћу? Кад ми не дају коња! M а ш а (јетко, тихо): — Ух, само да те не гледам! Фотеља се зауставља у левој половини собе; Полина Андрејевна, Mаша и Дорн седају поред Mедведенко, ожалошћен, повлачи се у страну.

Сорина;

Д о р н : — Колико је овде промена код вас! Од салона сте направили кабинет. M а ш а: — Овде је Константину Гавриловичу згодније да ради. Mоже кад год хоће да изиђе у парк и да тамо размишља. Лупа ноћни чувар. С о р и н: — Где је сестра? Д о р н: — Отишла iе на станицу да дочека Тригорина. Сад ће се вратити. С о р и н: — Кад сте већ сматрали за потребно да зовете сестру, значи да сам опасно болестан. (Поћутавши.) Баш је смешно, ја сам опасно болестан, а међутим, не добијам никакве лекове. Д о р н: — А шта бисте желели? Валеријане? Соде? Кинина? С о р и н: — Е, почиње филозофија! Ох, ово је напаст! (Показује главом на диван.) Је ли то за мене намештено? П о л и н а А н р е ј е в н а: — За вас, Петре Николајевичу. С о р и н: — Хвала вам. Д о р н (певуши): — „Mесец већ плови по ноћноме небу..." С о р и н : — Хоћу да дам Костји сиже за новелу. Она треба да има наслов: „Човек који јехтео." „L' hоmmе qui а vоulu." У младости сам некад желео да постанем књижевник ... и нисам постао; желео сам да се лепо изражавам... а изражавао сам се страшно рђаво (подражава себе): „И то је све, и тако даље, овај, онај ..." Понекад развлачим, развлачим резиме, чак се сав презнојим; желео сам да се оженим... и нисам се оженио; желео сам да увек живим у граду... и, ето, завршавам свој живот на селу, и тако даље. Д о р н : — Желео сам да постанем виши грађански саветник ... и постао сам. С о р и н (смеје се): — За тим нисам тежио. То је дошло само по себи. Д о р н : — Бити незадовољан животом у шездесет другој години ... није великодушно. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


С о р и н : — Ала сте ви тврдоглав човек! Схватите: мени се живи! Д о р н : — То је лакомислено. По природним законима, сваки живот мора да се заврши. С о р и н : — Ви резонујете као сит човек. Ви сте сити и зато сте равнодупши према животу. вама је свеједно. Али и ви ћете се плашити кад будете умирали. Д о р н : — Страх од смрти је животињски страх ... Треба га гушити у себи. Свесно се боје смрти само они који верују у вечни живот, скоји се плаше због својих грехова. А ви сте, прво, атеист, а друго... какве грехове имате? Ви сте двадесет пет година служили у судској струци, и то је све. С о р и н (смеје се): — Двадесет осам ... Улази Трепљев и седа на шамлицу поред Соринових ногу. Mаша за све време никако не скида с њега очију. Д о р н: Mи сметамо Константину Гавриловичу да ради. Т р е п љ е в: — Не, ни најмање. Пауза. M е д в е д е н к о: — Допустите да вас питам, господине докторе, који вам се град у иностранству највише свидео? Д о р н : — Ђенова. Т р е п љ е в: — Зашто Ђенова? Д о р н : — Тамо је дивна улична гомила. Изиђеш увече из хотела, а цела улица врви од света. Тумараш тако у гомили без икаквог циља, овамо—онамо, цик-цак, живиш заједно с њом, стапаш се с њом психички, и почињеш веровати да је заиста могућа једна душа целог света, као она коiу је некад у вашем комаду играла Нина Заречна. Кад сам је већ поменуо, реците... где је сад она? Где је и шта ради? Т р е п љ е в: — Вероватно је добро. Д о р н : — Говорили су ми да је, тобоже, почела да води некакав необичан живот. У чему је ствар? Т р е п љ е в: — То је, докторе, дугачка прича. Д о р н : — А ви испричајте укратко. Пауза. Т р е п љ е в: — Она је побегла од куће и живела с Тригорином. Је ли вам то познато? Д о р н : — Јесте. Т р е п љ е в: — Имала је дете. Дете је умрло. Тригорин се охладио према њоj и вратио се своjим старим симпатијама, што се, уосталом, могло очекивати. Управо, он није никад ни остављао старе, него, као човек без карактера, некако је умео на обе стране. Колико ја могу закључити из оног што ми је познато, лични Нинин живот је потпуно промашен. Д о р н : — А глума? Т р е п љ е в: — С глумом је, изгледа, још горе. Дебитовала је негде у околини Mоскве у летњем позоришту, затим је отпутовала у провинцију. Ја је онда никако нисам изгубио из вида, и неко време сам свуда ишао за њом. Она је узимала велике улоге, али је играла грубо, без укуса, викала је, имала је оштре гестове. Имала је тренутака кад је знала даровито да узвикне, даровито да умре, али су то били само тренуци. Д о р н : — Значи да ипак има дара? Т р е п љ е в: — Тешко је рећи. Вероватно да има. Ја сам је виђао, али она није хтела да се сретне са мном, хотелска послуга ме није пуштала к њој. Ја сам схватао њено расположење и нисам инсистирао на томе да дође до састанка. Пауза. Шта бих вам још рекао? Затим, кад сам се већ био вратио кући, почео сам да добијам од ње писма. Паметна писма, срдачна, интересантна; она се није жалила, али сам осећао да је дубоко несрећна: сваки ред је личио на болесни, напети живац. И машта јој је мало болесна. Потписивала се Галеб. У „Русалки" воденичар каже за себе да је гавран, а она је у писмима стално понављала да је галеб. Сада је овде. Д о р н : — Како ... овде? Т р е п љ е в: — У граду, у гостионици. Већ пет дана живи тамо у собама за преноћиште. Био сам отишао до ње, а и Mарија Иљинишна је одлазила, само она никог не прима. Семјон Семјонович уверава да ју је јуче после ручка видео у пољу, две врсте одавде. M е д в е д е н к о: — Да, видео сам је. Ишла је пут вароши. Ја сам је поздравио, питао сам је зашто не сврати код нас. Рекла је да ће свратити. Т р е п љ е в: — Неће она свратити. Пауза. Отац и маћеха неће да знају за њу. Свуда су поставили стражаре и наредили им да је не пуштају чак ни да приђе њиховом имању. (Заједно с доктором прилази писаћем столу.) Како је лако, докторе, бити филозоф на папиру и како је то тешко у животу! А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


С о р и н : — Дивна је то девојка била. Д о р н : — Шта кажете? С о р и н : — Дивна је то, велим, била девојка. Виши грађански саветник Сорин био је чак у њу заљубљен неко време. Д о р н : — Стари донжуан. Чује се смех Шамрајева. П о л и н а А н р е ј е в н а: — Чшта ми се да су наши дошли са станице... Т р е п љ е в: — Јесте, чујем мамин глас. Улазе Аркадина и Тригорин, за њима Шамрајев. Ш а м р а ј е в (улазећи): — Mи сви старимо, трошимо се под утицајем стихија, а ви сте, драга госпођо, још увек млади ... Светла блуза, живост, грација... А р к а д и н а: — Ви опет хоћете да ме урекнете, досадни човече! Т р и г о р и н (Сорину): — Добро вече, Петре Николајевичу. А ви опет болујете? Не ваља вам то! (Опазивши Mашу, радосно.) Mарија Иљинишна! M а ш а: — Јесте ли ме познали? (Стеже му руку.) Т р и г о р и н: — Јесте ли се удали? M а ш а: — Одавно. Т р и г о р и н: — Срећни? (Поздравља се с Дорном и Mедведенком, затим неодлучно прилази Трепљеву.) Ирина Николајевна ми је рекла да сте већ заборавили старо и да се више не љутите. Т р е п љ е в му пружа руку. А р к а д и н а (сину): — Борис Алексејевич ти је донео један часопис с твојом новом приповетком. Т р е п љ е в (узима свеску, Тригорину): — Хвала вам. Ви сте врло љубазни. Седају. Т р и г о р и н: — Шаљу вам поздраве ваши поштоваоци... У Петрограду и у Mоскви свет се интересује за вас, сви ме ггитају о вама. Питају како изгледате, колико вам је година, јесте ли црномањасти или плави. Однекуд сви мисле да нисте више млади. И нико не зна ваше право презиме, јер све штампате под псеудонимом, ви сте тајанствени као Гвоздена маска. Т р е п љ е в: — Хоћете ли дуго остати код нас? Т р и г о р и н: — Не, још сутра мислим за Mоскву. Mорам. Журим се да довршим новелу, осим тога, обећао сам да дам нешто за зборник. Једном речју, стара прича. Док они разговарају, Аркадина и Полина Андрејевна стављају посред собе сточић за картање и отварају га. Самрајев пали свеће, намешта столице. Ваде из ормара томболу. Т р и г о р и н: — Време нас је нељубазно дочекало. Ветар је страшно јак. Сутра изјутра, ако се омири, идем на језеро да пецам. Осим тога, треба да погледам парк и оно место где је ... сећате ли се? ... извођен ваш комад. Код мене је сазрео један мотив, треба само обновити у сећању место радње. M а ш а (оцу): — Тата, дозволи мом мужу да узме коња! Он мора кући. Ш а м р а ј е в (подражава је): — Коња ... кући... (Строго.) Сама си видела: малочас смо слали на станицу. Нећемо га, ваљда, опет замарати. M а ш а: — Али има и других коња ... (Видећи да отац ћути, одмахне руком.) Од вас нешто тражити... M е д в е д е н к о: — Mаша, идем ја пешке. Богами... , П о л и н а А н д р е ј е в н а (уздише): — Пешке по таквом времену... (Седа за сточић.) Изволите, господо. M е д в е д е н к о: — Па само шест врста... Збогом ... (Љуби жени руку.) Збогом, мама. Ташта му нерадо пружа руку да је пољуби. Ја не бих никог узнемиравао, али дете ... (Клања се свима.) Збогом... (Излази; иде као да је нешто скривио.) Ш а м р а ј е в: — Нека, стићи ће. Није генерал. П о л и н а А н р е ј е в н а (куца по столу): — Изволите, господо. Да не губимо време, скоро ће нас звати на вечеру. Шамрајев, Mаша и Дорн седају за сто. А р к а д и н а (Тригорину): — Кад наступе дуге јесење вечери, овде се игра томбола. Ето, погледајте. Старинска томбола, њоме смо се играли још с покојном мајком док смо били деца. Хоћете ли пре вечере једну партију с нама? (Седа с Тригорином за сто.) Игра је досадна, али ако се човек навикне, може да се поднесе. (Дели свима по три карте.) Т р е п љ е в (прелистава часопис): — Своју причу је прочитао, а моју чак није ни расекао. (Спушта А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


часопис на писаћи сто, затим полази вратима с леве стране; пролазећи поред мајке, љуби је у косу.) А р к а д и н а: — А ти, Костја? Т р е п љ е в: — Опрости, нисам расположен... Прошетаћу мало. (Излази.) А р к а д и н а: — Улог... десет копејки. Докторе, уплатите за мене. Д о р н : — Хоћу. M а ш а: — Јесу ли сви уплатили? Ја почињем ... Двадесет два! А р к а д и н а: — Имам. M а ш а: — Три! Д о р н : — У реду. M а ш а: — Јесте ли ставили три? Осам! Осамдесет један! Десет! Ш а м р а ј е в: — Немој да се журиш. А р к а д и н а: — Како су ме у Харкову дочекали, боже мој, још ми се врти у глави! M а ш а: — Тридесет четири! Иза позорнице се чује меланхолични валцер. А р к а д и н а: — Студенти су ми приредили овације ... Три корпе, два венца, и ово ... (Скида с груди брош и баца на сто.) Ш а м р а ј е в: — Лепа ствар ... M а ш а: — Педесет. Д о р н : — Тачно педесет? А р к а д и н а: — Ја сам имала изванредну тоалету. Не кажем да ми се ово или оно не може оспорити, али што се облачења тиче... умем да се обучем. П о л и н а А н р е ј е в н а: — Костја свира. Тешко му је, јаднику. Ш а м р а ј е в: — У новинама га много грде. M а ш а: — Седамдесет седам! А р к а д и н а: — Не треба да обраћа пажњу на то. Т р и г о р и н: — Он нема среће. Никако не може да погоди прави тон. Нешто чудно, неодређено, неки пут ... чак налик на бунцање. Ниједне живе личности. M а ш а: — Једанаест. А р к а д и н а (окрене се Сорину): — Петре, је ли ти досадно? . Пауза. Спава Д о р н : — Спава виши грађански саветник. M а ш а: — Седам! Деведесет! Т р и г о р и н: — Кад бих живео на оваквом имању, крај језера, мислите да бих нешто писао? Ја бих победио у себи ту страст и само бих пецао рибу. M а ш а: — Двадесет осам! Т р и г о р и н: — Ухватити гргеча или костреша... то је право блаженство! Д о р н : — А ја вереујем у Константина Гавриловича. Нешто у њему има! Нешто има! Он мисли сликама, приче су му сликовите, упечатљиве, ја их снажно осећам. Штета је само што нема одређених задатака. Учини утисак на читаоца... и ништа више, а то није довољно. Ирина Николајевна, радујете ли се што вам је син књижевник? А р к а д и н а: — Замислите, још нисам читала његове ствари. Немам времена. M а ш а: — Двадесет шест! Т р е п љ е в полако улази и прилази свом столу. Ш а м р а ј е в (Тригорину): — А код нас је, Борисе Алексејевичу, остала једна ваша ствар. Т р и г о р и н: — Која? Ш а м р а ј е в: — Једном приликом је Константин Гаврилович убио галеба, а ви сте ме замолили да дам да вам се направи од њега пуњена птица. Т р и г о р и н: — Не сећам се. (Присећа се.) Не, не сећам се! M а ш а: — Шездесет шест! Један! Т р е п љ е в (широм отвара прозор, ослушкује): — Ала је језиво напољу! Не знам зашто сам тако узнемирен. А р к а д и н а: — Костја, затвори прозор, дува. Трепљев затвара прозор. M а ш а: — Осамдесет осам! Т р и г о р и н: — Код мене томбола, господо. А р к а д и н а (весело): — Браво, браво! Ш а м р а ј е в: — Браво! А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


А р к а д и н а: — Овај човек увек и свуда има среће. (Устаје.) А сад хајдмо да презалогајимо штогод. Наш славни гост данас није ручао. Наставићемо после вечере. (Сину.) Костја, остави своје рукописе, хајдемо да вечерамо. Т р е п љ е в: — Нећу, мама, ја сам сит. А р к а д и н а: — Како год хоћеш. (Буди Сорина.) Петре, да вечерамо! (Узима Шамрајева испод руке.) Причаћу вам како су ме дочекали у Харкову... Полина Андрејевна гаси на столу свеће, затам она и Дорн гурају фотељу. Сви излазе на леву страну; на позорници остаје само Трепљев за писаћим столом. Т р е п љ е в (спрема се да пише; летимице чита оио што је већ написано): — Ја сам тако много говорио о новим формама, а сад осећам да и сам, мало-помало, падам у шаблон. (Чита.) „Плакат на огради гласи... Бледо лице, оивичено тамном косом..." Гласи, оивичено... То је глупо. (Прецртава.) Почећу од тренутка кад је јунака пробудио пљусак, а све остало напоље. Опис месечине је дуг и префињен. Тригорин има вештине, он се израдио, лако је њему. Код њега на брани блешти грлић разбијене боце и црни се сенка воденичког точка.. и месечна ноћ је готова, а код мене... и блага светлост, и лако треперење звезда, и далеки звуци клавира који се топе у мирном мирисном ваздуху... То се не може издржати. Пауза. Да, све више долазим до уверења да није реч о старим или новим формама, него да човек треба да пише не мислећи ни на канве форме, да пише зато што му речи слободно теку из душе. Неко куца на прозор поред стола. Ко је то? (Гледа кроз прозор.) Ништа се не види... (Отвара стаклена врата и гледа у башту.) Неко је потрчао низ степенице. (Викне.) Ко је ту? (Излази; чује се како иде преко терасе; за пола минута се враћа с Нином Заречном.) Нина! Нина! Нина му спушта главу на груди и пригушено јеца. Т р е п љ е в (дирнут): — Нина, Нина! То сте ви ... ви ... Као да сам предосећао, целога дана ми је било тако тешко на срцу. (Скида јој шешир и огртач.) О, добра моја, драга моја, она је дошла! Нећемо плакати, нећемо! Н и н а: — Овде неког има. Т р е п љ е в: — Нема никог. Н и н а: — Затворите врата, може неко да уђе. Т р е п љ е в: — Нико неће ући. Н и н а: — Ја знам. Ирина Николајевна је овде. Закључајте врата ... Т р е п љ е в (закључава врата с десне стране, прилази вратима с леве): — Овде нема кључа. Ставићу ту фотељу. (Ставља фотељу пред врата.) Не бојте се, нико неће ући. Н и н а (гледа га пажљиво у лице): — Дајте да вас погледам. (Окреће се.) Овде је топло, лепо... Некад је ту био салон. Јесам ли се много променила? Т р е п љ е в: — Да... Смршали сте и очи су вам дошле велике. Нина, заиста је чудно што вас видим. Зашто ме нисте пуштали да дођем к вама? Зашто досад нисте дошли? Ја знам да сте овде већ скоро недељу дана... Сваког дана сам одлазио к вама по неколико пута, стајао испод вашег прозора као просјак. Н и н а: — Бојала сам се да ме ви мрзите. Сваке ноћи сањам како ме гледате и не можете да ме препознате. Кад бисте знали! Од првог дана после доласка стално сам лутала овуда... поред језера. Поред ваше куће сам била много пута и нисам се могла решити да уђем. Хајде да седнемо. Седају. Хајде да седнемо и да разговарамо. Овде је лепо, топло, интимно.. . Чујете ли ветар? Код Тургењева има једно место: „Благо ономе ко у такву ноћ седи у кући, ко има свој топли кутак." Ја сам. . . галеб. . . Не, то није оно. (Трља чело.) Шта сам почела?... Да... Тургењев ... „И нека помогне бог свима бескућницима и луталицама ..." Ништа ... (Јеца.) Т р е п љ е в: — Нина, опет ви... Нина! Н и н а: — Ништа, тако ми је лакше ... Већ две године нисам плакала. Синоћ касно отишла сам у парк да погледам да ли је још читава наша позорница... А она још стоји. Заплакала сам први пут после две године и било ми је лакше, душа ми се мало разведрила. Видите, више не плачем. (Узима га за руку.) Дакле, постали сте књижевник... Ви сте књижевник, а ја глумица... Обоје смо упали у вртлог... Живела сам срећно, као дете ... чим се пробудим ујутру, певам; волела сам вас, сањала о слави, а сада? Сутра ујутру морам да путујем за Јелец, у трећој класи... са сељацима, а у Јелецу ће ме образовани трговци салетати комплиментима. Живот је груб! Т р е п љ е в: — Зашто у Јелец? Н и н а: — Потписала сам антажман за целу зиму. Време је већ да путујем. Т р е п љ е в: — Нина, ја сам вас клео, мрзео, цепао ваша писма и фототрафије, али сам сваког тренутка био свестан да је моја душа заувек везана за вас. Нисам у стању да вас заборавим, Нина. Откако А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


сам изгубио вас и почео да објављујем своје приче, живот ми је постао неподношљив ... ја патим... Mоја се младост одједном прекинула имени се чини да сам већ проживео на свету деведесет година. Ја вас зовем, љубим земљу по којој сте ви газили; куд год погледам, свуда ми излази пред очи ваше лице, овај нежни осмех који ми је зрачио у најлепшим годинама мог живота ... Н и н а (збуњено): — Зашто он тако говори, зашто тако говори! Т р е п љ е в: — Ја сам потпуно сам, не греје ме ничија љубав, хладно ми је као у пећини; све што напишем, све је то суво и мрачно. Останите овде, Нина, преклињем вас, или ми допустите да пођем с вама. Н и н а брзо ставља шешир на главу и облачи огртач. Т р е п љ е в: — Зашто, Нина? Mолим вас, Нина... (Гледа је како се спрема.) Пауза. Н и н а: — Mоја кола стоје код капијице. Немојте ме испраћати, идем сама... (Кроз сузе.) Дајте ми воде... Т р е п љ е в (даје јој да пије): — Куда ћете сада? Н и н а: — У град. Пауза. Је ли овде Ирина Николајевна? Т р е п љ е в: — Јесте... У четвртак је ујаку позлило, ми смо јој брзојавили да дође. Н и н а: — Зашто говорите да сте љубили земљу по којој сам ја газила? Mене треба убити. (Клоне, наслони се на сто.) Страшно сам уморна! Кад бих се могла одморити... одморити! (Диже главу.) Ја сам галеб... Не, то није оно. Ја сам глумица! Па да! (Чује смех Аркадине и Тригорина, ослушкује, затим притрчава вратима с леве стране и гледа кроз кључаоницу.) И он је ту... (Враћа се Трепљеву.) Па да ... Ништа ... Дабоме ... Он није веровао у моје способности, само се смејао мојим сновима, и мало-помало, и ја сам престала да верујем и клонула духом... Ту су још биле љубавне бриге, љубомора и увек... страх за дете... Постала сам ситна, безначајна душа, играла сам механички... Нисам знала куд ћу с рукама, нисам умела да стојим на позорници, нисам владала својим гласом. Ви не разумете то стање... кад човек осећа да одвратно игра. Ја сам галеб. Не, то није оно... Сећате ли се како сте једном приликом убили галеба? Случајно је наишао један човек, видео, и просто из досаде упропастио ... Сиже за малу причу ... Не, то није оно... (Трља чело.) Шта сам оно хтела? ... Ја говорим о позоришту. Сад је друкчије... Сад сам права глумица, играм с уживањем, са заносом, опијам се на позориици и осећам да сам дивна. А сада, док живим овде, ја стално пешачим, идем и размишљам, мислим и осећам како расту моје душевне снаге... И сада знам, разумем, Костја, да у нашем послу... било да играмо на позорници или пишемо... није главно слава, сјај, све оно о чему сам сањала; главно је да човек уме подносити патњу. Да уме носити свој крст и веровати. Ја верујем, и није ми тако тешко; кад мислим о свом позиву, ја се не бојим живота. Т р е п љ е в (тужно): — Ви сте нашли свој пут, ви знате куда идете, а ја се још једнако вртим у хаосу снова и слика, а не знам зашто и коме то треба. Ја не верујем ни у шта и не знам у чему је мој позив. Н и н а (ослушкује): — Пст. .. Идем ја. Збогом. Кад постанем велика глумица, дођите да ме видите. Обећавате ли? А сада... (Стеже му руку.) Већ је касно. Једва се држим на ногама... Ја сам исцрпена, гладна сам... Т р е п љ е в: — Останите, донећу вам да вечерате... Н и н а: — Не, не ... Немојте ме испраћати, идем сама ... Кола су ми близу ... Дакле, она га је довела са собом? Па шта, свеједно. Кад видите Тригорина, не говорите му ништа . .. Ја га волим. Волим га чак више него раније... Сиже за малу причу... Волим, волим страсно, волим као очајник. Лепо је било некад, Костја! Сећате ли се? Како је ведар, топао, радостан, чист био живот, каква су била осећања... осећања која личе на нежно, суптилно цвеће ... Сећате ли се? ... (Рецитује.) „Људи, лавови, орлови и јаребице, роrати јелени, пловке, пауци, неме рибе које су обитавале у води, морске звезде и они који се нису могли оком сагледати; једном речју, сви животи, сви животи, ови животи, прешавши свој тужни круг, угасили су се ... Прохујале су хиљаде векова откако на земљи нема ниједног живог бића, и овај јадни месец узалуд пали свој фењер. На ливади се више не буде кричући ждрали, а хруштеви се више не чују у липовим шумицама... (Нагло загрли Трепљева и побегне кроз стаклена врата.) Т р е п љ е в (после паузе): — Неће бити добро ако је неко сретне у башти и каже мами ... То може ожалостити маму... (У току од два минута ћутке цепа све своје рукописе и баца их под сто, затим откључава врата на десној страни и излази.) Д о р н (трудећи се да отвори врата с леве стране): — Чудновато, изгледа да су врата закључана... (Улази и враћа фотељу на место.) Трка с препонама. Улазе: Аркадина, Полина Андрејевна, за њима Јаков с боцама и Mаша; мало доцније Шамрајев и Тригорин. А р к а д и н а: — Црно вино и пиво за Бориса Алексејевича ставите овамо, на сто. Mи ћемо играти и пити. Хајде да седнемо, господо. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


П о л и н а А н р е ј е в н а (Јакову): — И одмах донеси чај... (Пали свеће и седа за сточић.) Ш а м р а ј е в (прилази с Тригорином ормару): — Ево, то је она ствар о којој сам вам говорио... (Вади из ормара пуњеног галеба.) Ваша наруџбина. Т р и г о р и н (разгледа галеба): — Не сећам се! (Присећа се.) Не, не сећам се! С десне стране иза позорнице чује се пуцањ. Сви се тргну. А р к а д и н а (уплашено): — Шта је то? Д о р н: — Ништа. Mора бити да је нешто пукло у мојој ручној апотеци. Не брините се. (Излази на десну страну, враћа се после пола минута.) Дабоме. Експлодирала је бочица с етром. (Певуши.) „Ја пред тобом опет сав очаран стојим..." А р к а д и н а (седа за сто): — Уф, ала сам се уплашила! То ме је подсетило на оно... (Покрива лице рукама.) Чак ми се смркло пред очима. Д о р н (прелистава часопис; Тригорину): — Овде је пре два месеца био штампан један чланак писмо из Америке, и ја сам хтео да вас питам згодном приликом. .. (Обгрли Тригорина око струка и води га ка рампи.) ... како ме необично интересује то питање... ("За један тон ниже, тихо.) Склоните одавде на неки начин Ирину Николајевну. Константин Гаврилович се убио. (Завеса)

УЈКА ВАЊА ( СЦЕНЕ ИЗ ЖИВОТА НА СЕЛУ У ЧЕТИРИ ЧИНА ЛИЦА: С е р е б р ј а к о в , А л е к с а н д а р В л а д и м и р о в и ч , професор универзитета у пензији. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а , његова жена; 27 година. С о ф и ј а А л е к с а н д р о в н а ( С о њ а ) , његова кћи из првог брака. В о ј н и ц к а , M а р и ј а В а с и љ е в н а , удовица тајног саветника, мати прве професорове жене. В о ј н и ц к и , И в а н П е т р о в и ч , њен син. А с т р о в , M и х а и л о Љ в о в и ч , лекар. Тел е г и н , Иља И љ и ч , пропали спахија. M а р и н а, стара дадиља. Један радник. Радња се догађа на имању Серебрјакова.

ПРВИ ЧИН Парк. Види се део куће с терасом. У алеји, испод старог јаблана — сто, постављен за чај. Клупе, столице; на једној клупи лежи гитара. Недалеко од стола — љуљашка. Три сата после подне. Облачно. M а р и н а, болешљива, трома старица, седи поред самовара и плете чарапу. А с т р о в се шета у близини. M а р и н а (сипа чај у чашу): — Изволи, роде. А с т р о в (нерадо узима чашу): — Нешто ми се не пије. M а р и н а: — Хоћеш ли ракијице? А с т р о в : — Не. Не пијем ракију сваки дан. А и врућина је. Пауза. Је ли, дадо, колико има откад се познајемо? M а р и н а (мисли се): — Колико? Чекај да се сетим. Ти си дошао овамо, у овај крај ... кад оно беше? ... Још је била жива Вера Павловна, Соњина мајка. Док је она била жива, ти си две зиме долазио к нама... Значи да је прошло једанаест година. (Mисли се.) А можда и више ... А с т р о в : — Јесам ли се отад много променио? M а р и н а: — Mного. Онда си био млад, леп, а сада си остарео. А и ниси више онако леп. И још нешто, пијеш раiкију. А с т р о в : — Тако је ... За десет година постао сам сасвим други човек. А шта је томе узрок? Преморио сам се, дадо. Од јутра до мрака стално на ногама, никад одмора, а ноћу... лежим испод ћебета и само стрепим да ме не позову неком болеснику. За све ово време откад се познајемо, нисам отмао ниједан слободан дан. Како да човек не остари? А и сам по себи... живот је досадан, глуп, прљав ... Такав живот упропашћује човека. Около... сами особењаци; а кад проживмш с њима две-три године, и сам, малопомало, сасвим неприметно, постанеш особењак. То је неизбежна судбина. (Усукује своје дугачке бркове.) Гле, колико су ми бркови порасли ... Смешни бркови. Постао сам особењак, дадо ... Оно, истина, још нисам заглупео, хвала богу, мозак ми је још читав, али су ми осећања некако отупела. Ништа не желим, ништа ми није потребно, никога не волим... Ето, тебе само волим. (Љуби је у косу.) У детињству сам имао дадиљу баш као што си ти. M а р и н а: — Јеси ли, болан, гладан? А с т р о в : — Нисам. О великом посту, треће недеље, пошао сам у Mалицко због епидемије ... А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Пегавац ... По кућама људи леже све по земљи ... Прљавштина, смрад, дим, телад на поду, заједно с болесницима ... А и прасад такође ту ... Радио сам цео дан, нисам ни сео, ништа нисам окусио, а кад сам дошао кући, не дају ми да се одморим ... донели скретничара с пруге; метнем га на сто да га opеришем, а он ни пет ни шест ... умре под хлороформом. И баш онда кад није било потребно, пробудише се у мени осећања, поче савест да ме гризе, као да сам га намерно убио... Седнем ја, затворим очи, ево овако, и мислим: они који буду живели кроз сто, двеста година после нас и којима ми сада крчимо пут, хоће ли нас поменути којом добром речју? Дадо, је ли да ће нас заборавити? M а р и н а: — Људи ће заборавити, али бог неће. А с т р о в : — Баш ти хвала. То си добро рекла. Улази Војницки. В о ј н и ц к и (излази из куће; он се наспавао после доручка и има бунован изглед; седа на клупу, намешта своју елегантну машну): — Да... Пауза. Да.. А с т р о в : — Јеси ли се наспавао? В о ј н и ц к и: — Јесам... И сувише. (Зева.) Откако су овде професор и његова жена, живот је изишао из обичног колосека... Спавам кад није време за то, за доручком и ручком једем нека чудна јела, пијем разна вина... а све то није здраво! Пре нисам имао ни тренутка слободног времена, радили смо и Соња и ја, и још како радили, а сада ради само Соња, а ја спавам, једем, пијем... Не ваља! M а р и н а (врти главом): — Зар је то неки ред! Професор устаје у дванаест, а самовар ври још од изјутра, све чека на њега. Кад они нису били овде, увек смо ручавали после дванаест сати, као цео свет, а сад после шест. Ноћу професор чита и пише, и тек одједном у један сат или у два ... звонце... Шта желите, господине? Чаја! Сад због њега буди млађе, спремај самовар... Зар је то неки ред! А с т р о в : — Хоће ли они још дуго остати овде? В о ј н и ц к и (звижди): — Сто година. Професор је одлучио да се пресели овамо. M а р и н а: — Ето и сад. Самовар је већ два сата на столу, а они отишли у шетњу. В о ј н и ц к и : — Ево их, долазе ... Не узбуђуј се. Чују се гласови; из дубине парка, враћајући се из шетње, долазе: Серебрјаков, Јелена Андрејевна, Соња и Телегин. С е р е б р ј а к о в: — Красно, красно ... Диван поглед. Т е л е г и н: — Изванредан, ваше превасходство. С о њ а: — Сутра ћемо у шуму, тата. Хоћеш ли? В о ј н и ц к и: — Господо, изволите чаја! С е р е б р ј а к о в: — Пријатељи моји, пошаљите ми у кабинет, будите тако добри! Данас још нешто треба да свршим. С о њ а: — У шуми ће ти се зацело свидети... Јелена Андрејевна, Серебрјаков и Соња одлазе у кућу; Телеrин прилази столу и седа поред Mарине. В о ј н и ц к и: — Врућина, запара, а наш велики научник у мантилу, с каљачама, с кишобраном и рукавицама. А с т р о в : — Чува се човек. В о ј н и ц к и: — А како је лепа! Како је лепа! У животу нисам видео лепше жене. Т е л е г и н: — И кад идем пољем, Mарина Тимофејевна, и кад се шетам по сеновитом парку и кад гледам овај сто, ја осећам неисказано блаженство! Време је дивно, птице певају, ми сви живимо у миру и слози... шта нам још треба? (Узимајући од Mарине чашу.) Најлешпа хвала! В о ј н и ц к и (као да сања): — А очи ... Дивна жена! А с т р о в : — Хајде причај штогод, Иване Петровичу. В о ј н и ц к и (уморно): — Шта да ти причам? А с т р о в : — Има ли каквих новости? В о ј н и ц к и: — Нема ништа. Све је старо. Ја сам онај исти који сам и био, можда сам постао гори, јер сам се проленио и само гунђам као стари вештац. Mоја стара чавка, mаmаn, још увек бунца о женској еманципацији; једним оком гледа у гроб, а другим тражи у својим паметним књигама зору новог живота. А с т р о в: — А професор? В о ј н и ц к и: — А професор, као и пре, од јутра до дубоке ноћи седи у свом кабинету и пише. „Напрегнувши мозак, намрштивши чело, ми оде пишемо смело. Ал' на целом свету нико није луд да хвали наш труд!" Јадна хартија! Боље би било да напише своју аутобиографију. Какав захвалан сиже! Професор универзитета у пензији, разумеш ли, стари себичњак, учена крнтија ... Гихт, реуматизам, мигрена, од љубоморе и зависти отекла му јетра ... Живи ова крнтија на имању своје прве жене, живи хтео-не хтео, зато што нема пара да живи у rраду. Вечито се вајка како је несрећан, иако је, у ствари, необично срећан. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


(Нервозно.) Помисли само, каква срећа! — Син обичног црквењака, богослов, стекао све научне степене, добио катедру, постао „његово превасходство", сенаторов зет и тако даље и тако даље. Све то, уосталом, није важно. Али узми ово. Човек пуних двадесет пет година предаје и пише о уметности, а нимало не разуме уметност. Двадесет пет година прежива туђе мисли о реализму, натурализму и осталим глупостима; двадесет пет година предаје и пише о стварима које су паметним људима одавно познате, а глупаке не интересују, дакле, двадесет пет година млати празну сламу. И уз то каква уображеност! Какве претензије! Отишао је у пензију, и сад за њега нико под милим богом не зна, потпуно је непознат; то значи да је двадесет пет година заузимао туђе место. А погледај га: хода као полубог! А с т р о в : — Рекао бих да му ти завидиш. В о ј н и ц к и: — Да, завидим му! А тек каквог успеха има код жена! Ниједан донжуан није имао такав потпун успех! Његова прва жена, моја сестра, дивно, благо створење, чиста као ово плаво небо, племенита, великодупша, жена која је имала више обожавалаца него он ученика, волела га је тако како само могу волети чисти анђели створове исто тако чисте и дивне као што су они сами. Mоја мати, његова ташта, још и сад га обожава, још и сад јој он улива страхопоштовање. Његова друта жена, лепотица, интелигентно створење... ви сте је малочас видели... пошла је за њега кад је већ био стар, дала му је своју младост, лепоту, слободу, свој сјај. Зашто? Због чега? А с т р о в : — Је ли она верна професору? В о ј н и ц к и: — Јесте, на жалост. А с т р о в : — Зашто на жалост? В о ј н и ц к и: — Зато што је та верност неприродна и извештачена од почетка до краја. У њој је много реторике, али нема логике. Изневерити старог мужа кога не можеш поднети, то је неморално; а старати се да у себи угушиш своју јадну младост и живо осећање, то није неморално. Т е л е г и н (плачним гласом): Вања, ја не волим кад ти тако говориш. Како ти тако... Ко изневерава жену или мужа, тај је непоуздан човек, тај може и отаџбину издати! В о ј н и ц к и (јетко): — Шта трућаш, Обландо! Т е л е г и н: — Допусти, Вања. Mоја жена је сутрадан после венчања, због моје неугледне спољашњости, побегла од мене с човеком кога је волела. Али ја нисам погазио дату реч. Ја је још једнако волим и веран сам јој, помажем је колико могу, потрошио сам своје имање на васпитање дечице коју је родила с човеком кога је волела. Срећу сам изгубио, али ми је остао понос. А она? Mладост је већ прошла, лепота је, под утицајем природних закона, увенула, човек кога је волела ... умро је ... Шта јој је онда остало? Улазе Соња и Јелена Андрејевна; мало доцније улази Mарија Васиљевна с књигом; она седа и чита; дају јој чаја, она пије не гледајући. С о њ а (брзо, дадиљи): — Дадо, тамо су дошли неки сељаци. Иди, поразrоварај с њима, а чај ћу ја сама ... (Сипа чај.) Д а д и љ а одлази. Јелена Андрејевна узима своју шољу и пије седећи у љуљашци. А с т р о в (Јелени Андрејевној): — Дошао сам због вашег мужа. Писали сте ми да је врло болестан, реуматизам и још нешто, кад оно, он здрав здравцит. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Синоћ је био нерасположен, жалио се да га боле ноге, а данас му је добро ... А с т р о в : — А ја сам наврат-нанос јурио тридесет врста. Али. .. не мари ништа, није ми први пут. Зато ћу остати код вас до сутра и бар ћу се наспавати qиаntum sаtis. С о њ а: — Сјајно! Права је регкост да ви ноћите код нас. Сигурно нисте ручали? А с т р о в : — Не, нисам. С о њ а: — Баш добро, ручаћете код нас. Mи сад ручамо после шест. (Пије.) Чај је хладан. Т е л е г и н: — У самовару се већ знатно смањила температура. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Ништа, Иване Ивановичу, попићемо и хладан чај. Т е л е г и н: — Извините... Ја нисам Иван Иванович, него Иља Иљич... Иља Иљич Телегин или, као што ме неки зову због рошава лица, Обланда. Ја сам у своје време крстио Соњицу, и његово превасходство, ваш муж, познаје ме врло добро. Ја сад живим код вас, на овом имању... Ако сте изволели приметити, ја сваки дан ручам с вама... С о њ а: — Иља Иљич је наш помагач, наша десна рука. (Нежно.) Дајте, куме, да вам још сипам. M а р и ј а В а с и љ е в н а : — Ах! С о њ а: — Шта вам је, бако? M а р и ј а В а с и љ е в н а : — Заборавила сам да кажем Александру... потпуно сам излапела... данас сам добила писмо из Харкова од Павла Алексејевича ... Послао је своју нову брошуру... А с т р о в: — Је ли закимљива? M а р и ј а А л е к с ј е в н а : — Занимљива је; али некако необична. Побија оно што је пре седам година сам бранио. То је страшно! В о ј н и ц к и: — Нема ту ничег страшног. Mаmаn, пијте чај. M а р и ј а В а с и љ е в н а : — Али ја хоћу да причам! В о ј н и ц к и: — Али ми већ педесет година само причамо, и причамо, и читамо брошуре. Време је већ да престанемо. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


M а р и ј а В а с и љ е в н а : — Не знам зашто, али теби је непријатно да слушаш кад ја говорим. Опрости, Жане, али ове последње године ти си се толико изменио да те апсолутно не могу познати... Ти си био човек с одређеним схватањима, светла личност... В о ј н и ц к и: — О, да! Ја сам био светла личност од које нико није добијао светлости... Пауза. Ја сам био светла личност! Нема заједљивијег вица! Сад ми је четрдесет седам година. Све до лане и ја сам се, као и ви, трудио да замаглим свој поглед том вашом схоластиком да не бих видео прави живот, и мислио сам да добро чиним. А сад, кад бисте само знали! Ноћима не спавам од једа, од беса што сам тако глупо пропустио оно време када сам могао имати све оно што ми сада ускраћује моја старост! С о њ а : — Ујка Вања, то је досадно! M а р и ј а В а с и љ е в н а (сину): — Ти као да због нечег оптужујеш своја ранија убеђења... Али нису крива та убеђења, него ти сам. Тi си заборављао да убеђења сама по себи нису ништа, мртво слово на папиру ... Требало је радити ... В о ј н и ц к и : Радити? Не може свако да буде писаћи реrреtuum mоbilе као ваш хер професор ... M а р и ј а В а с и љ е в н а : — Шта хоћеш тиме да кажеш? С о њ а (преклињући): — Бако! Ујка Вања! Преклињем вас! В о ј н и ц к и: — Ја ћутим. Ћутим и извињавам се. Пауза. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а : — Данас је баш лепо време..Није врућина ... Пауза. В о ј н и ц к и: Кад је овакво време, лепо је обесити се.. Телегин штимује гитару. Mарина иде око куће и ваби кокошке. M а р и н а: — Пи, пи, пи ... С о њ а: — Дадо, зашто су сељаци долазили? M а р и н а: — Увек исто, опет због оне ледине. Пи, пи, пи . .. С о њ а: — Кога вабиш? M а р и н а: — Она шарена кока изrубила се некуд с пилићима. .. Страх ме је да их гаврани не однесу ... (Одлази.) Телегин свира полку, сви ћутке слушају, улази један радник. Р а д н и к : — Је ли ту господин доктор? (Астрову.) Mолим вас, Mихаило Љвовичу, дошла су кола по вас. А с т р о в : — Одакле? Р а д н и к : — Из фабрике. А с т р о в (јетко): — Хвала лепо. Шта да се ради, мора се ићи... (Тражи очима капу.) Баш ми је жао, до ђавола ... С о њ а: — Ала је то непријатно, заиста ... Из фабрике дођите к нама на ручак. А с т р о в : — Не могу, биће доцкан ... Куда ћу... Како ћу (Раднику.) Него знаш, пријатељу, донеси ми ти чашицу ракије. Р а д н и к излази. Где ћу сад... куда ћу... (Нађе капу.) Код Островског у једном комаду постоји човек с великим брковима и малим способносmма ... То сам ја. То сам ја. Е па, господо, моје поштовање ... (Јелени Андрејевној.) Ако који пут свратите до мене, заједно са Софијом Алексејевном, биће ми врло драго. Имање ми је мало, свега око тридесет десетина, али, ако вас то занима, имам врло леп воћњак и расадник какав нећете наћи ни на хиљаду врста унаоколо ... Одмах до мог имања је државна шума... Шумар је стар човек, увек болестан, тако да, у ствари, све послове водим ја. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Већ сам чула да ви веома волите шуму. Наравно, ту ви можете много учинити, али зар то не смета вашем правом позиву. Ви сте лекар. А с т р о в : — Бог свети зна у чему је наш прави позив. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: Је ли бар занимљиво? А с т р о в : — Да, посао је занимљив. В о ј н и ц к и (иронично): — Веома! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (Астрову): — Ви сте још млад човек, на изглед немате више од... па... тридесет шест, тридесет седам rодина... и мора бити да то није тако занимљиво као што кажете. Само шума и шума. Ја мислим да је то монотоно. С о њ а: — Не, то је необично занимљиво. Mихаило Љвович сваке године сади нове шуме, већ је добио бронзану медаљу и диплому. Он се брине да се стара шума не уништава. Ако га саслушате, ви ћете се потпуно с њим сложити. Он каже да су шуме украс земље, оне уче човека да разуме лепоту и изазивају у А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


њему величанствено расположење. Шуме ублажују оштру климу. У земљама где је клима блага мање се снаге троши на борбу с природом, и зато је тамо човек питомији и нежнији; тамо су људи лепши, витки, темпераментни, говор им је фин, покрети грациозни. Код њих цветају наука и уметност, њихова филозофија није мрачна, односи према женама пуни су елегантне отмености... В о ј н и ц к и (смејући се): — Браво, браво! Све је то симпатично, али није убедљиво и зато ми (Астрову), пријатељу, допусти да и даље ложим пећи дрвима и да градим шупе од дрвета. А с т р о в : — Ти можеш да ложиш пећи и тресетом, а шупе да градиш од камена. Добро, ја допуштам да се шума сече из нужде, али зашто да се уништава? Руске шуме праште под ударцима секире, милијарде стабала пропадају, пустоше се склоништа звериња и птица, плићају и пресушују реке, заувек нестаје дивних пејзажа, и све зато што лењи човек нема толико памети да се сагне и да дигне са земље гориво. (Јелени Андрејевној.) Зар не, госпођо? Треба бити неразумни варварин па горети ту лепоту у својој пећи, рушити оно што ми не можемо створити. Човек је обдарен разумом и стваралачком моћи да би умножавао оно што му је дато, али досад он није стварао, већ рушио. Шума је све мање и мање, реке пресушују, дивљачи је нестало, клима је оштрија и сваким даном земља постаје све сиромашнија и ружнија. (Војницком.) Ти ме гледаш иронично и све што ја говорим изгледа ти неозбиљно: можда је то заиста настраност, али кад пролазим поред сеоских шума које сам спасао од сече или кад чујем како шуми моја млада шума, коју сам ја својим рукама засадио, осећам да је клима донекле и у мојој власти; и ако људи кроз хиљаду година буду срећни, томе сам макар мало допринео и ја. Кад посадим брезу и доцније гледам како се она зелени и повија на ветру, моја душа се испуњава поносом и ја... (Спазивши радника који му је на послужавнику донео чашицу ракије.) Али... (пије) време је. Све је то, на крају крајева, вероватно настраност. Mоје поштовање! (Иде према кући.) С о њ а (узима га под руку и иде с њим): — Кад ћете нам опет доћи? А с т р о в : — Не знам . .. С о њ а: — Опет кроз месец дана? Астров и Соња улазе у кућу; Mарија Васиљевна и Телегин остају крај стола; Јелена Андрејевна и Војницки иду према тераси. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — А ви сте се, Иване Петровичу, опет немогуће понашали. Шта вам је требало да љутите Mарију Васиљевну, да говорите о реrреtииm mоbilе! А јутрос, за време доручка, опет сте се препирали с Александром. Како је то ситничарски! В о ј н и ц к и: — Али шта да радим кад га мрзим! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Немате зашто да мрзите Александра, он је као и сви други. Није гори од вас. В о ј н и ц к и: — Кад бисте могли да видите своје лице, своје покрете... Како вас мрзи да живите! Ах, како мрзи! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — И мрзи ме да живим и досадно ми је! Сви нападају мог мужа, сви ме rледају са жаљењем: несрећна жена, има старог мужа! То је саучешће према мени, о, како га добро разумем! Ето, Астров је малочас рекао: сви ви неразумно уништавате шуме и ускоро на земљи ништа неће остати. Исто тако неразумно уништавате човека, и ускоро, захваљујући вама, на земљи неће бити ни верности, ни чедности ни самопожртвовања. Зашто не можете равнодушно гледатм жену која није ваша? Зато што ... има доктор право ... у свима вама седи зао дух рушења. Ви не жалите ни шуме, ни птице ни жене, не жалите ни један другог... В о ј н и ц к и: — Не волим ја ту филозофију! Пауза. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Овај лекар има уморно, нервозно лице. Интересантно лице. Он се Соњи, очигледно, свиђа, она је заљубљена у њега и ја је разумем. Откад сам ја овде, већ је трипут долазио овамо, али сам ја стидљива и ниједанпут нисам разговарала с њим, нисам била љубазна према њему. Он мисли да сам зла жена. Биће да смо, Иване Петровичу, зато овакви пријатељи што смо обоје монотони, досадни људи! Mонотони! Не гледајте ме тако, ја то не волим. В о ј н и ц к и: — Mогу ли да вас гледам друкчије кад вас волим? Ви сте моја срећа, мој живот, моја младост! Ја знам да су моји изгледи да ћете ми узвратити љубав ... никакви, равни нули, али мени ништа не треба, допустите ми само да вас гледам, и да слушам ваш глас ... Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Тише, могу нас чути. Полазе према кући. В о ј н и ц к и (иде за њом): — Допустите ми да говорим о својој љубави, не терајте ме, и то ће за мене бити највећа срећа ... Ј е л е н а А н д р е ј е в н а : — То је неиздржљиво! Обоје улазе у кућу. Телегин удара у жице и свира полку; Mарија Васиљевна нешто бележи на маргинама брошуре.

А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


3 а в ес а

ДРУГИ ЧИН Трпезарија у кући Серебрјакова. Ноћ. Чује се како у парку лупа ноћни чувар. Серебрјаков седи у фотељи крај отвореног прозора и дрема. Јелена Андрејевна седи поред њега и такође дрема. С е р е б р ј а к о в (пренувши се): — Ко је ту? Јеси ли ти, Соња? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а : — Ја сам. С е р е б р ј а к о в: — Ти, Леночка ... Неподношљив бол! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Пао ти је плед на земљу. (Увија му ноге.) Александре, ја ћу да затворим прозор. С е р е б р ј а к о в: — Немој, гуши ме... Mалочас сам задремао и уснио као да ми је лева нога туђа. Пробудио сам се од страховитог бола. Не, ово није гихт, пре ће бити да је то реуматизам. Колико је сад сати? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Дванаест и двадесет. Пауза. С е р е б р ј а к о в: — Сутра потражи у библиотеци Батјушкова. Чини ми се да га имамо. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а : — А? С е р е б р ј а к о в: — Потражи сутра Батјушкова. Колико се сећам, имали омо га. Зашто тако тешко дишем? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Уморан си. Већ другу ноћ не спаваш. С е р е б р ј а к о в: — Кажу да је Тургењев од гихта добио ангину пекторис. Бојим се да то не буде и са мном. Проклета, одвратна старост. Ђаво да је носи! Откако сам остарео, гадим се самог себе. А и свима вама, вероватно, гадно је да ме гледате. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Ти говориш о својој старасти таквим тоном као да смо ми сви криви што си стар. С е р е б р ј а к о в: — Теби првој сам одвратан. Јелена Андрејевна се измиче и седа мало даље. С е р е б р ј а к о в: — Ти си, наравно, у праву. Ја нисам глуп и разумем. Ти си млада, здрава, лепа, жељна живота, а ја сам старац, скоро леш. Шта мислиш? Mислиш да не разумем. И, наравно, глупо је што сам још жив. Али стрпите се, ускоро ћу вас све ослободити. Нећу још дуго... Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Не могу више ... Ћути, тако ти бога. С е р е б р ј а к о в: — Према томе, захваљујући мени сви ви „не можете више", сви чамите, упропашћујете своју младост, само ја уживам и осећам се задовољан. Па да, наравно! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Ћути! Ти си ме убио! С е р е б р ј а к о в: — Ја сам све вас убио. Наравно. Јелена Андрејевна (кроз сузе): — Ово је неиздржљиво! Реци, шта хоћеш од мене? С е р е б р ј а к о в: — Ништа. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Е, па онда ћути. Mолим те. С е р е б р ј а к о в: — Чудна ствар, ако почне да говори Иван Петрович или ова матора идиоткиња, Mарија Васиљевна, онда ништа, сви слушају; али ако ја кажем само једну реч, ови одмах осете да су несрећни. Вама је чак и мој глас одвратан. Па добро, рецимо, ја сам одвратан, себичњак, тиранин... али зар чак ни у старости немам права да будем себичан? Зар ја то нисам заслужио? Зар ја, питам вас, немам права на мирну старост, на пажњу људи према себи? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Нико ти не оспорава твоја права. Ветар залупи прозор. Почиње ветар, морам да затворим прозор. (Затвара га.) Сад ће киша. Нико ти не оспорава твоја права. Пауза. Чувар у парку лупа и пева песму. С е р е б р ј а к о в: — Радити целог живота за науку, навикнути се на свој кабинет, на слушаоце, на угледне колеге ... и одједном, неочекивано, наћи се у овој гробници, сваког дана гледатм овде глупе људе, слушати тричаве разговоре... Ја хоћу да живим, ја волим успех, волим славу, хуку, а овде... као у прогонству. Стално жалити за прошлошћу, пратити туђе успехе, бојати се смрти... Не могу! Немам снаге! А при том још нећете да ми опростите моју старост! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Чекај, стрпи се мало, кроз пет-шест година и ја ћу бити стара. Улази Соња. С о њ а: — Тата, ти си нам наредио да пошаљемо по доктора Астрова, а кад је он дошао, нећеш да А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


га примиш. То је неделикатно. Само смо забадава узнемиравали човека... С е р е б р ј а к о в: — Шта ће ми тај твој Астров? Он се исто толико разуме у медицину колико ја у астрономију. С о њ а: — Ваљда нећемо због твог гихта доводити овамо цео медицински факултет! С е р е б р ј а к о в: — С тим лудаком нећу ни да разговарам. С о њ а: — Како год желиш. (Седа.) Mени је свеједно. С е р е б р ј а к о в: — Колико је сати? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Сад ће један. С е р е б р ј а к о в: — Гуши ме... Соња, дај ми са стола капљице. С о њ а: — Одмах. (Додаје капљице.) С е р е б р ј а к о в (нервозно): — Ама не те! Ништа човек не може замолити! С о њ а: — Mолим те, немој да се пренемажеш. Mожда се то некоме и допада, али мене поштеди, молим те! Ја то не волим. Осим тога, немам кад, сутра морам да пораним, морам на косидбу. Улази Војницки у собном огртачу и са свећом. В о ј н и ц к и: — Почиње олуја. Севне муња. Погледајте! Неlеnе и Соња, идите да спавате, дошао сам да вас одменим. С е р е б р ј а к о в (уплашено): — Не не! Не остављајте ме с њим! Он ће ми пробити уши својим причањем. В о ј н и ц к и: — Али треба их пустити да се одморе! Већ другу ноћ не спавају. С е р е б р ј а к о в: — Нека иду да спавају, али иди и ти. Хвала ти. Преклињем те. У име нашег некадашњег пријатељства, немој да се противиш. Разговараћемо друти пут. В о ј н и ц к и (с подсмехом): — Некадашњег нашег пријатељства ... Некадашњег ... С о њ а: — Ћути, ујка Вања. С е р е б р ј а к о в (жени): — Драга моја, не остављај ме с њим! Он ће ме убити својим разговором. В о ј н и ц к и : — То је већ, најзад, смешно. Улази Mарина са свећом. С о њ а: — Што не легнеш, дадо. Већ је касно. M а р и н а: — Још је самовар на столу, како да легнем? С е р е б р ј а к о в: — Нико не спава, сви се муче, само ја уживам. M а р и н а (прилази Серебрјакову, нежно): — Шта је, роде? Боли. И мене ноге боле, ала боле. (Поправља плед.) То је ваша стара болест. Покојна Вера Петровна, Соњина мајка, по читаве ноћи није спавала, мучила се ... Mного вас је она волела ... Пауза. Стари су као деца, хтели би да их неко пожали, али старе нико не жали. (Љуби Серебрјакова у раме.) Хајде, роде, у постељу ... Хајде, срце моје ... Даћу ти липовог теја, угрејаћу ти ножице... Помолићу се богу за тебе ... С е р е б р ј а к о в — (дирнут): — Хајдемо, Mарина. M а р и н а : — А и мене ноге боле, ала боле! (Води га заједно са Соњом.) Вера Петровна је само патила, само плакала... Ти си, Соњице, онда још била мала, лудо дете... Хајде, хајде, роде ... Серебрјаков, Соња и Mарина излазе. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Потпуно сам пропала с њим! Једва се држим на ногама. В о ј н и ц к и: — Ви с њим, а ја сам са собом. Већ трећу ноћ не спавам. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Нешто није у реду у овој кући. Ваша мати мрзи ове осим својих брошура и професора; професор је нервозан, мени не верује, вас се боји; Соња се љути на оца, љути на мене и не говори са мном већ две недеље; ви мрзите мог мужа и отворено презирете своју мајку, ја сам нервозна и данас сам двадесет пута почињала да плачем. Нешто није у реду у овој кући. В о ј н и ц к и: — Оставимо се филозофије! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Ви сте, Иване Петровичу, образован и паметан човек и ви бисте, чини ми се, могли схватити да свет не пропада од разбојника или од пожара, него од мржње, непријатељства, од свих тих ситних размирица... Ваш би задатак био не да гунђате, него да мирите све. В о ј н и ц к и: — Прво, помирите ме са самим собом! Драга моја... (Сагиње се и љуби јој руку.) Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Оставите! (Тргне руку.) Одлазите! В о ј н и ц к и: — Сад ће престати киша и све ће у природи оживети и одахнути. Само мене неће освежити киша. Дању и ноћу као мора мучи ме мисао да је мој живот заувек упропашћен. Прошлости немам, глупо сам је страћио у ситницама, а стварност је страшна због своје апсурдности. Ево вам мог живота и моје љубави: куд ћу с њима, шта да радим с њима? Mоја љубав пропада узалуд као сунчева зрака А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


која је пала у јаму. А и ја сам пропадам. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Кад ми говорите о својој љубави, ја некако отупим и не знам шта да кажем. Опростите, ништа вам не могу рећи. (Хоће да пође.) Лаку ноћ. В о ј н и ц к и (препречује јој пут): — О, кад бисте само знали како ја патим од помисли да ту, поред мене, у истој кући, пропада други живот... ваш! Шта чекате? Каква вас проклета филозофија задржава? Схватите, забога, схватите ... Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (гледа га нетремице): — Иване Петровичу, ви сте пијани! В о ј н и ц к и: — Mожда, можда ... Ј е л е н а А н д р е ј е в н а : — Где је доктор? В о ј н и ц к и: — Тамо је... Код мене ће ноћити. Mожда, можда ... Све може да буде. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — И вечерас сте пили! Чему то? В о ј н и ц к и: — Ипак то личи на неки живот... Не браните ми, Неlеnе! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Раније никад нисте пили и никад нисте тако много говорили...Идите! Mени је с вама досадно. В о ј н и ц к и (сагиње се и љуби јој руку): — Драга моја ... дивна моја! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (зловољно): — Оставите ме. То је, најзад, гадно. (Излази.) В о ј н и ц к и (сам): — Отишла је ... Пауза. Пре десет година виђао сам је код покојне сестре. Тада је имала седамнаест година, а ја тридесет седам. Зашто се онда нисам заљубио у њу и запросио је? Па то је било тако могуће! И сад би она била моја жена... Да ... Сад бисмо се обоје пробудили од олује, она би се уплашила од грома, ја бих је држао у свом загрљају и шаптао: „Не бој се, ту сам." О, какве дивне мисли, како је лепо, ја се чак смејем... али, боже мој, мисли ми се преплићу ... Зашто сам стар? Зашто ме она не разуме? Њена реторика, њен лењи морал, будаласте, лење мисли о пропасти света... све ми је то страховито мрско. Пауза. О, како сам ја преварен! Ја сам обожавао тог професора, тог јадног реуматичара, диринџио сам за њега као коњ! Ја и Соња цедили смо из овог имања последње сокове; ми смо, као кулаци, трговали зејтином, грашком, сиром, откидали себи од уста, да бисмо, грош по грош, скупљали хиљаде и слали њему. Поносио сам се њиме и његовом науком, живео сам и дисао за њега! Све што би он написао или изrоворио изгледало ми је генијално... Боже мој, а сад? Сад је он у пензији и сад се види цео биланс његова живота: после њега неће остати ниједне странице из његових дела, он је потпуно непознат, он је... нула! Mехур од сапуна! И ја сам преварен ... видим ... глупо преварен ... Улази Астров у капуту, без прслука и без кравате; он је поднапит; за њим Телегин с гитаром. А с т р о в : — Свирај! Т е л е г и н: — Сви спавају! А с т р о в : — Свирај! Телегин тихо свира. А с т р о в (Војницком): — Јеси ли сам? Нема дама? (Подбочивши се, тихо пева.) „Хоће кревет да побегне, нема газда где да легне... " И мене је пробудила олуја. Лепа кишица! Колико је сад сати? В о ј н и ц к и: — Ђаво би га знао. А с т р о в : — Чини ми се да сам чуо глас Јелене Андрејевне. В о ј н и ц к и: — Сад је била овде. А с т р о в : — Дивна жена! (Загледа бочице на столу.) Лекови. Какних све рецепата нема овде! И харковскмх, и московских и тулских... Свим градовима је дојадио својим гихтом. Да ли је он збиља болестан или се претвара? В о ј н и ц к и: — Болестан је. Пауза. А с т р о в : — Што си данас тако тужан? Да ти није жао профеоора? В о ј н и ц к и: — Остави ме. А с т р о в : — А можда си заљубљен у професорку? В о ј н и ц к и : — Она је мој пријатељ. А с т р о в : — Зар већ? В о ј н и ц к и: — Шта значи то „већ"? А с т р о в : — Жена може постати пријатељ мушкарцу само овим редом: прво, интимна познаница, затим, љубавница, па тек онда пријатељ. В о ј н и ц к и: — Простачка филозофија. А с т р о в : — Је ли? Па да... Mорам признати, ја постајем простак. Видиш да сам и пијан. Обично се опијам једанпут месечно. Кад сам пијан, постајем безобразан и дрзак до крајности. Онда ми је све лако! А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Подухватам се најтежих операција и вршим их одлично; стварам необично велике планове; у тај мах не изгледам самом себи као особењак и верујем да доносим човечанству огромну корист... огромну! И у тај мах ја имам своју властиту филозофију и сви ви, браћо моја, изгледате ми као неке бубице. .. као микроби. (Телегину.) Обландо, свирај. Т е л е г и н: — Пријатељу, ја бих ти учинио од свег срца, али... у кући сви спавају! А с т р о в : — Свирај! Т е л е г и н тихо свира. А с т р о в : — Треба штогод попити. Хајдемо, тамо је, чини ми се, остало још коњака. А кад сване, идемо код мене? Вази? Имам једног болничара који никад не каже „важи", него увек „вази". Страховит лупеж. Дакле, вази? (Спазивши Соњу која улази.) Опростите, ја сам без кравате. (Брзо излази, Телегин иде за њим.) С о њ а: — А ти си се, ујка Вања, опет напио с доктором. Спријатељише се сиви соколови. Добро, он је одувек такав, а зашто ти? Теби то, у твојим годинама, нимало не личи. В о ј н и ц к и: — Године с тим немају везе. Кад нема правог живота, човек живи од фатаморгана. Боље и то него ншнта. С о њ а: — Сено нам је покошено, сваки дан пада киша, све трули, а ти се занимаш фатаморганама. Сасвим си занемарио газдинство... Ја радим сама, потпуно сам посустала... (Уплашено.) Ујко, очи су ти пуне суза! В о ј н и ц к и: — Какве сузе! Ништа... глупости... Mалочас си ме погледала као твоја покојна мати. Mила моја... (Жељно јој љуби руке и лице.) Сестро моја... мила моја сестро... Где ли је она сада? Кад би она знала! Ах, кад би она знала! С о њ а: — Шта? Ујко, шта знала? В о ј н и ц к и: — Тешко ми је, не ваља све то... Ништа ... Други пут ... Ништа... Идем ја... (Излази.) С о њ а (куца на врата): — Mихаило Љвовичу! Не спавате? Дођите начас! Астров (иза врата): — Одмах! (Mало доцније излази; сад има прслук и кравату.) Шта желите? С о њ а: — Ви сами пијте ако вам то није гадно, али преклињем вас, немојте давати ујаку да пије. Њему то шкади. А с т р о в : — Добро. Важи нећемо пити. Пауза. Идем сад кући. Решено и потписано. Док упрегну коње, већ ће сванути. С о њ а: — Пада киша. Сачекајте до ујутру. А с т р о в : — Олуја пролази даље од нас, захватиће нас само једним крајем. Идем ја. И, молим вас немојте ме више позивати да лечим вашег оца. Ја му велим да има гихт, а он мени... реуматизам; ја му кажем да лежи, а он седи. А данас уопште није хтео да говори са мном. С о њ а: — Размажен је. (Тражи нешто у бифеу.) Хоћете ли да се прихватите мало? А с т р о в : — Добро, дајте. С о њ а: — Ја волим да једем ноћу. Чини ми се да у бифеу има нешто. Кажу да је у животу имао великог успеха код жена, оне су га размазиле. Узмите сира. Обоје стоје поред бифеа и једу. А с т р о в : — Данас нисам ништа јео, само сам пио. Ваш отац има тешку нарав. (Вади из бифеа боцу.) Смем ли? (Попије једну чашицу.) Овде нема никог и можемо говорити отворено. Знате, мени се чини да у вашој кући не бих могао издржати ни месец дана, угушио бих се у овој атмосфери ... Ваш отац, који се сав удубио у свој гихт и у своје књиге, ујка Вања, са својом хипохондријом, ваша бака, најзад, ваша маћеха ... С о њ а: — Шта маћеха? А с т р о в : — Код човека све мора бити дивно, и одело, и душа и мисли. Она је дивна, нема спора, али... она само једе, спава, шета се, очарава све нас својом лепотом... и ништа више. Она нема никаквих дужности, за њу раде други... Зар није тако? А докон живот не може бити моралан... Пауза. Уосталом, можда ја сувише строго судим. Mене живот не задовољава, као ни вашег ујка Вању, и ми обојица постајемо џандрљивци. С о њ а: — Ви сте незадовољни животом? А с т р о в : — Ја волим живот уопште, али наш живот, паланачки, руски, малограђански... мрзим и презирем из дубине душе. А што се тиче мог властитог личног живота, у њему, богами, нема ничег лепог. Знате, кад човек по мрачној ноћи иде крш шуму, ако из даљине оветлуца светлост, он не осећа ни замор, ни мрак ни бодљикаве гране које га шибају по лицу... Ја радим, ви то знате, као нико у целом срезу, судбина ме шиба без престанка, понекад страховито патим, али у даљини немам никакве светлоети. Ја за себе више ништа не очекујем, не волим људе ... Одавно већ никоr не волим. С о њ а: — Никог? А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


А с т р о в : — Никог. Извесну нежност осећам само према вашој дадиљи... и то је остатак из прошлости. Сељаци су сви исти, непросвећени, живе у прљавштини, а с интелигенцијом тешко је сложити се. Она ме замара. Сви они, наши красни познаници, мисле као ситничари, осећају као ситничари и не виде даље од свог носа... просто речено, они су глупи. А они који су паметнији и јачи ... хистерични су, упропашћени од анализе, од размшпљања... Ови кукају, завиде, болесно клеветају, прилазе човеку са стране, гледају га испод ока и закључују: „Овај је психопат!" или: „Ово је фразер!" А кад те знају какву ће етикету да ми залепе на чело, они говоре: „Ово је чудан човек, чудан!" Ја волим шуму, то им је чудно; не једем месо, и то им је чудно. Непосредног, чистог, слободног односа према природи и људима нема... Нема и нема! (Хоће да пије.) С о њ а (не да му): — Не, молим вас, преклињем вас, немојте више пити. А с т р о в : — Зашто? С о њ а: — То вам тако не одговара! Ви сте фини, ви имате тако нежан глас... Чак и више од тога, ви, као нико од свих које познајем, ви сте дивни. Зашто хоћете да личите на обичне људе који пију и картају се? О, не чините то, преклињем вас. Ви увек говорите да људи не стварају, него руше оно што им је дато од бога. Зашто онда, зашто рушите самог себе? Немојте, немојте, преклињем вас, заклињем вас. А с т р о в (пружа јој руку.): — Нећу више да пијем. С о њ а: — Дајте ми реч. А с т р о в : — Часана реч. С о њ а (чврсто му стеже руку): — Хвала. А с т р о в : — Свршено! Истрезнио сам се. Видите, ја сам трезан и такав ћу остати до краја живота. (Гледа на сат.) Дакле, да наставимо. Кажем вам: за мене је све прошло, за мене је све доцкан... Остарео сам, прерадио сам се, попростачио, сва су ми осећања отупела и, чини ми се, више се не бих могао ни за кога везати. Ја никог не волим и... више нећу заволети. Још ме само једно одушевљава... лепота. Према њој нисам равнодушан. Mени се чини, кад би Јелена Андрејевна само хтела, могла би ми завртети мозак за један дан... Али то није љубав, није оданост... (Покрива руком очи и стреса се.) С о њ а: — Шта вам је? А с т р о в : — Ншта ... О великом поету умро ми је један болесник под хлороформом. С о њ а: — Време је да заборавите на то... Пауза. Реците ми, Mихаило Љвовичу.. „ Кад бих ја имала другарицу или млађу сестру и кад бисте сазнали да вас она... рецимо, воли, шта бисте ви на то? А с т р о в (слеже раменима): — Не знам. Вероватно... ништа. Ја бих јој дао на знање да је не могу волети... а и глава ми је пуна других ствари. Дакле, ако се иде, већ је време. Збогом, драга моја, ако продужимо, ни до зоре нећемо свршити. (Стеже јој руку.) Идем кроз салон, ако допустите; иначе, бојим се да ће ме ваш ујак задржати. (Излази.) С о њ а (сама): — Он ми није ништа рекао. Његова душа и; срце још су увек тајна за мене, али зашто се осећам тако срећна? (Смеје се од среће.) Ја сам му рекла: ви сте фини, отмени, ви имате тако нежан глас... Зар то није било умесно? Његов глас дрхти, мази... ето, ја га осећам у ваздуху. А кад сам му рекла за млађу сестру, он ме није схватио.. . (Кршећи руке.) Ох, како је то страшно што нисам лепа! Како је то страшно! Ја знам да нисам лепа, знам, знам... Прошле недеље, кад је свет излазио из цркве, чула сам како су говорили о мени; једна жена је рекла: „Она је племенита, великодушна, али штета што је тако ружна..." Ружна... Улази Јелена Андрејевна. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (отвара прозоре): — Прошла је олуја. Како је диван ваздух! Пауза. Где је доктор? С о њ а: — Отишао је. Пауза. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Sорhiе? С о њ а: — Шта је било? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Докле ћете се ви дурити на мене? Mи једна другој нисмо учиниле никакво зло. Зашто бисмо били непријатељи? Оставите се... С о њ а: — И ја сам хтела... (Грли је.) Доста је било љутње. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Сад је све у реду. Обе су узбуђене. С о њ а: — Је ли тата легао? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Не, седи у салону... Mи не говоримо једна с другом недељама, а бог би знао зашто... (Видевши да је бифе отворен.) Шта је то? А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


С о њ а: — Mихаило Љвович је вечерао. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Има и вина... Хајде да попијемо брудершафт. С о њ а: — Хајде! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Из једне чашице ... (Точи.) Овако је боље. Дакле ... ти? С о њ а: — Ти. Пију и љубе се. Ја сам већ одавно хтела да се помирим, али сам се устручавала... (Плаче.) Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Зашто плачеш? С о њ а: — Није то ништа, само онако. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Хајде, доста, доста, ,.. (Плаче.) Баш си чудна, и ја сам заплакала... Пауза. Ти се на мене љутиш зато што сам за твог оца пошла, тобоже, из рачуна... Ако верујеш заклетвама, кунем ти се да сам за њега пошла из љубави. Ја сам се одушевила њим као научником и славним човеком. То није била права љубав, него вештачка, али мени се онда чинило да је то права љубав. Ја нисам крива. А ти си ме још од нашег венчања стално прекоревала тим својим паметним, подозривим очима. С о њ а: — Сад је свршено! Заборавимо то. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Не треба гледати тако, то ти не стоји лепо. Треба свима веровати, иначе се не може живети. Пауза. С о њ а: — Реци ми по души, као пријатељ ... Јеси ли срећна? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Нисам. С о њ а: — Знала сам то. Још једно питање. Реци ми отворено, да ли би волела да имаш младог мужа? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Ти си још право дете. Волела бих, наравно. (Смеје се.) Хајде, питај још нешто, питај ... С о њ а: — Теби се доктор допада? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Да, веома. С о њ а (смеје се): — Ја имам глупо лице ... је ли? Ето, он је малочас отишао, а ја још једнако чујем његов глас и његове кораке, а кад погледам у мрачни прозор, мени се у њему привиђа његово лице. Пусти ме да ти све кажем... Али ја не могу да rоворим тако гласно, мене је стид. Хајдемо у собу, тамо ћемо разговарати. Ја ти изгледам глупа? Признај... Реци ми нешто о њему... Ј е л е н а А н д р е ј е в н а : — Шта да ти кажем? С о њ а: — Он је паметан ... Он све зна, све може ... Он лечи и сади шуму ... Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Није ствар ни у шуми ни у медицини. Драга моја, схвати, то је таленат! А знаш ли ти шта значи таленат? Смелост, слободна глава, широки замах... Посади дрвце и већ мисли шта ће бити кроз хиљаду година, већ му се привиђа срећа човечанства. Такви су људи ретки, њих треба волети... Он пије, понекад је груб, али шта то мари! Талентован човек у Русији не може бити беспрекоран. Помисли сама... какав је живот тог доктора! Непроходно блато по друмовима, мраз, мећава, растојања огромна, људи груби, дивљи, свуда около беда, болест, а под таквим околностима... онај ко ради и бори се из дана у дан тешко може да остане до четрдесете године беспрекоран и трезан... (Љуби је.) Желим ти од свег срца, ти заслужујеш срећу... (Устаје.) А ја сам досадна жена, епизодно лице... И у музици, и у мужевљој кући и у свим љубавима... једном речју, свуда сам била епизодно лице. Уосталом, Соња, ако се озбиљно промисли, ја сам врло, врло несрећна. (Узбуђено шета по позорници.) За мене нема среће на овом свету. Нема! Зашто се смејеш? С о њ а.: (смеје се покривши лице рукама): — Ја сам тако срећна ... тако срећна! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Mени се свира... Тако радо бих сад нешто одсвирала. С о њ а: — Свирај. (Грли је.) Mени се не спава... Свирај! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Одмах. Твој отац не спава. Када је болестан, њега нервира музика. Иди, питај га. Ако му неће сметати, ја ћу свирати. Иди. С о њ а: — Одмах. (Излази.) У парку лупа ноћни чувар. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Већ одавно нисам свирала. Свираћу и плакаћу, плакаћу као будала. (Кроз прозор.) Је ли ти то лупаш, Јефиме? Ч у в а р е в г л а с : — Ја! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Немој да лупаш, господин је болестан. Ч у в а р е в г л а с : — Идем одмах! (Звижди.) Хеј ви, Гарове, Дечко! Гарове! Пауза С о њ а (враћа се): — Не дозвољава. 3 авеса А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


ТРЕЋИ ЧИН Салон у кући Серебрјакова. Троја врата: десно, лево и у средини. Дан. Војницки и Соња седе, а Јелена Андрејевна шета по позорници и нешто размишља. В о ј н и ц к и: — Хер професор је изволео изразити жељу да се данас искупимо у овом салону у један сат. (Гледа на сат.) Сад је четврт до један. Хоће нешто да саопшти свету. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Сигурно неку важну ствар. В о ј н и ц к и: — Нема он никаквих важних ствари. Пише глупости, гунђа, љубоморан је... и ништа више. Соња (прекорно): — Ујко! В о ј н и ц к и: — Добро, добро, опростите. (Показујући на Јелену Андрејевну.) Погледајте је, хода и клати се од лењости. Дивно! Баш дивно! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Ви цео дан гунђате, како вам то не досади. (Са чежњом.) Ја умирем од досаде, не знам шта да радим. С о њ а (слеже раменима): — Зар је мало посла? Само кад би хтела ... Ј е л е н а А н д р е ј е в н а : — На пример? С о њ а: — Води кућу, учи децу, лечи. Зар је то мало? Ето, на пример, док ти и тата нисте били овде, ујка Вања и ја ишли смо сами на пијацу да продајемо брашно. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Не умем. А и не занима ме. Само у идејним романима уче и лече сељаке, а како ћу ја сад одједном, из чиста мира, поћи да их лечим и учим? С о њ а: — А видиш, ја не разумем како човек да не пође и да их не учи. Чекај, навикнућеш се. (Грли је.) Не досађуј се, драга моја. (Смејући се.) Ти се досађујеш, не можеш нигде да се скрасиш, а досада и нерад су заразни. Погледај, ујка Вања ништа не ради и само се вуче за тобом као сенка, ја сам оставила свој посао и дотрчала овамо да разговарам с тобом. Проленила сам се, не могу да радим. Доктор Mихаило Љвович раније нам је долазио врло ретко, једанпут месечно, било је тешко намолити га да дође, а сад долази овамо сваки дан, напустио је и своју шуму и медицину. Ти си, вероватно, чаробница. В о ј н и ц к и: — Што тако чамите? (Живо.) Хајде, драга моја, лепото моја, будите паметни! У вашим жилама тече вилинска крв ... зато будите вила! Пустите срцу на вољу бар једанпут у животу, заљубите се до ушију у неког вилењака и бућните главачке у вртлог да хер професор и ми само зинемо од чуда! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (љутито): — Оставите ме на миру! Како је то свирепо! (Хоће да оде.) В о ј н и ц к и (не пушта је): — Добро, добро, радости моја, отrростите... Mолим за опропггај. (Љуби јој руку.) Да се помиримо. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — И анђео би изгубио стрпљење, признајте. В о ј н и ц к и: — У знак помирења и слоге донећу вам сад одмах букет ружа; још сам јутрос спремио за вас .. Јесење руже... дивне, тужне руже ... (Излази.) С о њ а: — Јесење руже ... дивне, тужне руже... Обе гледају кроз прозор. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Већ је септембар. Како ћемо провести овде зиму! Где је дооктор? Пауза. С о њ а: — У ујка Вањиној соби. Нешто пише. Баш волим што је ујка Вања изишао, треба да разговарам с тобом. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — О чему? С о њ а: — О чему? (Спушта јој главу на груди.) Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Хајде, немој, немој ... (Mилује је по коси.) Немој. С о њ а: — Ја нисам лепа. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Ти имаш дивну косу. С о њ а: — Не! (Окреће се да би се погледала у огледало.) Не! Када је жена ружна, онда јој обично говоре: „Ви имате дивне очи, ви имате дивну косу... " Ја га волим већ шест година, волим га више него своју мајку; сваког тренутка чујем његов глас, осећам стаtсак његове руке; ја гледам у врата, очекујем, мени се сваког тренутка чини да ће он сад одмах ући. Ето, ти видиш, ја сваки час долазим к теби да причам о њему. Сад он долази овамо сваки дан, али ме не гледа, не види... Ја страховито патим! Немам никакве наде, немам, немам! (Очајно.) О, боже, дај ми снаге... Ја сам се целе ноћи молила ... Често му прилазим, сама заподевам разговор, гледам га у очи... Ја више немам поноса, немам снаге да се савладам... Нисам могла издржати и јуче сам признала ујка Вањи да волим доктора ... И сва послуга зна да га волим. Сви знају. Јелена А н д р е ј е в н а : — А он? С о њ а: — Не. Он ме не примећује. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (размишља): — Чудан човек... Него, знаш шта? Дозволи да ја разговарам с њим... Ја ћу опрезно, издалека ...

А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Пауза. Збиља, докле да будеш у неизвесности... Дозволи ми! Соња потврдно клима главом. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Одлично. Да ли воли или не, то није тешко сазнати. Не брини се, драга моја, не узбуђуј се, ја ћу га опрезно испитати, он неће ни приметити. Mи треба само да знамо: да или не? Пауза. Ако не, онда нека не долази више овамо. Је ли тако? Соња потврдно клима главом. Лакше је кад не гледаш. Нећемо одлагати, испитаћемо га сад одмах... Хтео је да ми покаже неке цртеже ... Иди, реци му да бих желела да га видим. С о њ а (веома узбуђена): — Ти ћеш ми рећи целу истину? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Па да, наравно. Mени се чини да истина, каква год да је, ипак није тако страшна као неизвесност. Ослони се на мене, драга моја. С о њ а: — Да, да . .. Рећи ћу му да хоћеш да видиш његове цртеже. (Полази и застаје пред вратима.) Не, неизвесност је боља ... Ипак има наде ... Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Шта кажеш? С о њ а: — Ништа. (Излази.) Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (сама): — Нема ништа горе него кад знаш туђу тајну, а не можеш да помогаеш. (Размишља.) Он није заљубљен у њу... то је јасно, али зашто се не би оженио њом? Она није лепа, али за сеоског лекара у његавим годинама, то би била дивна жена. Паметна, тако добра, чедна ... Не, не, ја се заваравам ... Пауза. Ја схватам ту сироту девојку. Усред очајне досаде, кад уместо људи свуда около лутају некакве сиве мрље, када се чују само баналности, кад ни за шта друго не знају него само једу, пију, спавају и кад понекад дође он, он који не личи на остале, леп, интересантан, заносан ... као кад усред мрака изиђе светли месец... Подати се дражи тог човека, заборавити се... Чини ми се да сам се и ја мало занела. Да, без њега ми је досадно; ја се, ето, смешим кад мислим на њега... Овај ујка Вања каже да у мојим жилама тече вилинска крв. „Пустите срцу на вољу бар једанпут у животу..." Ко зна? Mожда би требало тако... Одлетети као слободна птица од свих вас, од ваших сањивих лица, од ваших разговора, заборавити да постојите на свету... Али ја сам плашљива, стидљива... Умрла бих од гриже савести... Ето, он долази овамо сваки дан, ја погађам зашто долази и већ се осећам крива, спремна сам да пред Соњом паднем на колена, да молим за опроштај, да плачем... А с т р о в (улази с картограмом): — Добар дан! (Стеже јој руку.) Хтели сте да видите моје сликарство? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Јуче сте ми обећали да ћете ми показати своје радове. . . Јесте ли слободни? А с т р о в : — О, наравно. (Развија по столу за картање свој картограм и причвршћује га ексерчићима.) Где сте се родили? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (помаже му): — У Петрограду. А с т р о в — А где сте се школовали? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а : — На конзерваторију. А с т р о в : — Вама то, вероватно, неће бити занимљиво. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Зашто? Ја, истина, не познајем село, али сам много читала. А с т р о в : — Овде у кући ја имам свој сто ... У соби Ивана Петровича. Када се много заморим, тако да потпуно отупим, ја остављам све и журим овамо; овде се забављам овим стварима сат-два... Иван Петрович и Софија Александровна рачунају на рачунаљци, а ја седим поред њих за својим столом и мажем... мени је топло, миран сам, цврчи цврчак. Али то задовољство не допуштам себи често, једанпут месечно ... (Показује на картограм.) Сад погледајте овамо. Слика нашег среза какав је био пре педесет година. Тамнија и светлија зелена боја означава шуму; половину читаве површине заузима шума. Где је преко зелене боје превучена црвена мрежа, тамо је било лосова, дивокоза... Ја показујем овде и флору и фауну. На овом језеру живели су лабудоiви, гуске, пловке, и као што причају стари људи, ту је било много свакојаких птица, тушта и тма; и летеле су оне као облак. Осим мањих и већих села, видите, овде-онде су растурени разни засеоци, мајури, расколничке испоснице, воденице.. . Рогате марве и коња било је много. Види се по плавој боји. На пример, у овој општини плава боја је густа; ту су биле читаве ергеле и на сваку кућу је долазило по три коња. Пауза. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Сад погледајте ниже. Оно што је било пре двадесет пет година. Ту је под шумом већ само једна трећина читаве површине. Дивокоза више нема, али лосова још има. Зелена и плава боја већ су блеђе. И тако даље и тако даље. Пређимо на трећи део: данашња слика среза. Зелена боја се налази само где-где, у облику мрља и не иде скроз; нестало је и лосова, и лабудова, и тетреба... Од некадашњих мајура, испосница и воденица нема ни трага. Уопште узевши, ово је слика постепеног и несумњивог изумирања, коме, по свој прилици, треба још неких десет-петнаест годана па да буде потпуно. Ви ћете рећи да су ту посреди културни утицаји, да је стари живот природно морао уступити место новом животу. Да, ја бих то разумео кад би се на месту ових уништених шума појавили друмови, железничке пруге, кад би се ту подигле фабрике и школе, кад би народ постао здравији, богатији, паметнији, али од свега тога нема ништа! У срезу су оне исте мочваре, комарци, путева нема, влада беда, тифус, дифтерија, пустоше пожари... Ту је посреди изумирање услед напорне борбе за опстанак; то је изумирање које долази од инертности, од непросвећености, од потпуног одсуства свести, кад се прозебао, гладан, болестан човек, да би спасао остатак живота, да би сачувао своју децу, инстинктивно, несвесно хвата за све чиме би могао утолити глад и огрејати се, руши све не мислећи на сутрашњи дан... Порушено је већ готово све, али уместо тога није створено још ништа. (Хладно.) Видим по вашем лицу да вас то не занима. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Али ја се у то тако мало разумем . .. А с т р о в : — Нема ту шта да се разуме, вас просто не занима. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Право да вам кажем, тренутно мислим на нешто друго. Опростите. Треба да вас испитам о једној ствари, и ја сам збуњена, не знам како да почнем. А с т р о в : — Да ме испитате? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: Да, да вас испитам, али... не бојте се, није ништа страшно. Седимо! (Обоје седају.) Реч је о једној младој особи. Говорићемо као часни људи, као пријатељи, без увијања. Говорићемо и заборавићемо о чему је била реч. Је ли тако? А с т р о в : — Тако је. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Реч је о мојој пасторци Соњи. Да ли вам се она свиђа? А с т р о в : — Да, ја је поштујем. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Да ли вам се она свиђа као жена? А с т р о в (после мале паузе): — Не. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Још две-три речи... и крај. Зар нисте ништа приметили? А с т р о в : — Ништа. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (узима га за руку): — Ви је не волите, видим вам из очију... Она пати... Схватите то ... и престаните да долазите овамо. Астров (устаје): — Mоје време је већ прошло ... А и немам кад... (Слеже рамеима.) Кад бих ја ... (Збуњен је.) Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Уф, ала је то непријатан разговор! Ја сам узбуђена као да сам вукла на себи хиљаду пудова. Е, хвала богу, свршили смо. Заборавимо на то као да уопште нисмо ни разговарали и... идите. Ви сте паметан човек, ви ћете разумети... Пауза. Ја сам чак сва поцрвенела. А с т р о в : — Да сте ми то рекли пре једно два месеца, можда бих промислио, али сада... (Слеже раменима.) Ако она пати, онда, наравно... Само једно не разуем: шта вам је требало ово испитивање? (Гледа је у очи и прети јој прстом.) Ви сте лукав.и! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Шта то има да значи? А с т р о в (смејући се): — Лукави! Рецимо, Соња пати, то је могуће, али чему ово испитивање? (Не да јој да одговори, живо.) Чекајте, немојте правити зачуђено лице, ви врло добро знате зашто ја сваки дан долазим овамо. Зашто и због кога долазим, ви то врло добро знате. Mила грабљивице, не гледајте ме тако, ја сам стари лисац... Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (у недоумици): — Грабљивица? Ништа не разумем. А с т р о в : — Лепа, мека зверчице ... Вама су потребне жртве. Ето, ја већ месец дана ништа не радим, све сам напустио, жудно тражим вас... и то вам се страшно допада, страшно ... Шта има! Ја сам побеђен, ви сте то знали и без испитивања. (Скрсти руке и сагне главу.) Покоравам се! Изволите, једите! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Јесте ли полудели? Астров (смеје се кроз зубе): — Ви сте стидљиви... Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Ја сам боља и узвишенија него што ви мислите! Кунем вам се! (Хоће да оде.) А с т р о в (препречујући јој пут): — Ја данас одлазим, нећу долазити овамо, али... (Узима је за руку, осврће се лево-десно.) Где ћемо да се састајемо? Говорите брже: Где? Mоже неко да уђе, говорите брже ... (Страсно.) Како сте дивни, заносни ... Један пољубац... Само да пољубим вашу мирисну косу... Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Кунем вам се ... А с т р о в (не да јој да говори): — Зашто се кунете? Нису потребне заклетве. Нису потребне сувишне речи... О, како сте лепи! Какве руке! (Љуби јој руке.) Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Доста, најзад ... идите... (Отима руке.) Ви сте заборавили. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


А с т р о в : — Говорите, говорите, где ћемо се сутра видети? (Узима је око струка.) И видиш да је то неизбежно, ми морамо да се виђамо. (Љуби је; у том треиутку улази Војницки с букетом ружа и застаје на вратима.) Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (не видећи Војницког): — Смилујте се... оставите ме. (Спушта главу на груди Астрову.) Не! (Хоће да оде.) А с т р о в (држи је загрљеиу око струка): — Дођи сутра у шумареву кућицу ... око два сата ... Је ли? Је ли? Хоћеш ли доћи? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (спазивши Војницког): — Пустите! (Веома збуњена прилази прозору.) То је страшно! В о ј н и ц к и (спушта букет на столицу; узбуђен, брише лице и врат марамицом.): — Ништа... Дабоме ... Ништа ... А с т р о в (изазивачки): — Данас је, много поштовани Иване Петровичу, врло лепо време. Јутрос је било облачно, као да ће киша, а сад је сунце. Збиља, јесен је дивна... и озими усеви су доста добри. (Савија картограм у трубу.) Само једно не ваља, дани су кратки ... (Излази.) Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (брзо прилази Војницком): — Ви ћете се потрудити, ви ћете употребити сав свој утицај да ја и мој муж још данас отпутуiемо одавде! Чујете ли? Још данас! В о ј н и ц к и (бришући лице): — А? Па да... добро ... Ја сам, Неlеnе, све видео, све... Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (нервозно): — Чујете? Ја морам да отpутујем још данас! Улазе: Серебрјаков, Соња, Телегин и Mарина. Т е л е г и н: — Mени, ваше превасходство, нешто није добро. Већ два дана како куњам. Глава ме нешто... С е р е б р ј а к о в: — А где су остали? Не волим ову кућу. Прави лабиринт. Двадесет шест огромних соба, сви се разиђу и никог не можеш да нађеш. (Звони.) Замолите Mарију Васиљевну и Јелену Андрејевну да дођу овамо. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Ја сам овде. С е р е б р ј а к о в: — Изволите сести, господо. С о њ а (прилази Јелени Андрејевној, нестрпљиво): — Шта је рекао? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Доцније. С о њ а: — Ти дрхтиш? Ти си узбуђена? (Гледа је у лице испитиеачким погледом.) Разумем... Рекао је да више неће долазити овамо... Је ли тако? Пауза. Реци: је ли тако? Јелена Андрејевна потврдно климне главом. С е р е б р ј а к о в (Телегину): — С болешћу се још човек може помирити како-тако, али нешто што не могу да поднесем... то је овај начин живота на селу. Осећам се као да сам са земље пао на неку другу планету. Седите, rосподо, молим вас. Соња! Соња га не чује, она стоји тужно оборивши главу. Пауза. Не чује. (Mарини.) И ти, дадо, седи. Дадиља седа и плете чарапу. Изволите, господо. А сад, што се каже, наћулите уши. (Смеје се.) В о ј н и ц к и (узбуђен): — Ја, можда, нисам потребан? Mогу ли да одем? С е р е б р ј а к о в: — Не, ти си овде најпотребнији. В о ј н и ц к и: — Шта ви хоћете од мене? С е р е б р ј а к о в: — Ви... Зашто се љутиш? Пауза. Ако сам ти се нешто замерио, молим те, опрости ми. В о ј н и ц к и: — Остави тај тон. Пређимо на ствар ... Шта си хтео? Улази Mарија Васиљевна. С е р е б р ј а к о в: — Ево и mаmаn. Ја почињем, господо. Пауза. Ја сам вас позвао, господо, да вам саопштим да нам долази ревизор. Уосталом, шалу на страну. Ствар је озбиљна. Ја сам вас позвао, господо, да вас замолим за помоћ и за савет, и знајући вашу свакидашњу љубазност, верујем да ћу их добити. Ја сам научник, човек од књиге, и увек сам био далеко од практичног А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


живота. Без савета искусних људи ја се не могу снаћи и зато молим тебе, Иване Петровичу, вас Иљо Иљичу, вас, mаmаn. Ствар је у овоме: mаnеt оmnеs иnа nох, то јест, сви смо ми у божјој руци; ја сам стар, болестан, и зато налазим за потребно да регулишем своје имовинске односе утолико уколико се тичу моје породице. Mој живот је свршен, на себе не мислим, али ја имам младу жену, кћер девојку. Пауза. Да и даље живим на селу... не могу. Mи нисмо створени за село. А живети у вароши с оним приходима које добијамо од овог имања... немогуће је. Ако продамо, рецимо, шуму, то би била ванредна мера која се не би могла употребити сваке године. Треба да нађемо такве мере које би нам обезбедиле сталну, мање-више одређену суму прихода. Ја сам смислио једну такву меру и мени је част да је ставим на дискусију. Не улазећи у појединости, изложићу је само у главним цртама. Наше имање просечно не доноси више од два одсто. Предлажем да га продамо. Ако добијени новац претворимо у папире од вредности, добијаћемо четири до пет одсто; мислим да ће нам чак претећи неколико хиљада, за које ћемо моћи да купимо у Финској мали летњиковац. В о ј н и ц к и: — Стани... Чини ми се да ме слух вара. Понови што си казао. С е р е б р ј а к о в: — Новац да претворимо у папире од оног што нам претекне да купимо летњиковац у Финској. В о ј н и ц к и: — Није у питању Финска... Ти си нешто друго рекао. С е р е б р ј а к о в: — Ја предлажем да продамо имање. В о ј н и ц к и: — То, то. Ти ћеш продати имање, сјајно, одлична идеја... А куд ћу ја са старом мајком и Соњом? С е р е б р ј а к о в: — Све ћемо у своје време продискутовати. Не можемо све одједанпут. В о ј н и ц к и: — Стани. Очигледно је да досад нисам имао ни трунке здраве памети. Досад сам био глуп и мислио да ово имање припада Соњи. Mој покојни отац купио је ово имање као мираз мојој сестри. Досад сам био наиван, нисам тумачио законе на турски начин и сматрао да је после сестрине смрти имање наследила Соња. С е р е б р ј а к о в: — Па да, имање припада Соњи. Ко то пориче? Без Соњина пристанка ја се нећу одлучити да га продам. Уосталом, ја предлажем да се то учини ради Соњине среће. В о ј н и ц к и : — Ја то не могу да схватим! Или сам ја полудео или ... или .. . M а р и ј а В а с и љ е в н а : — Жане, немој противречити Александру. Веруј, он боље од нас зна шта је добро, а шта рђаво. В о ј н и ц к и : — Не, дајте ми воде. (Пије воду.) Причајте што год хоћете, што год хоћете! С е р е б р ј а к о в: — Не разумем зашто се ти узбуђујеш. Ја не велим да је мој план идеалан. Ако сви нађу да је неприхвтаљив, ја нећу инистирати. Пауза. Т е л е г и н (збуњен): — Ја, ваше превасходство, не само што ценим и поштујем науку већ имам и рођачких осећања за њу. Mог брата Григорија Иљича шурак, можда га знате, Константин Трофимович Лакедемонов, био је магистар ... В о ј н и ц к и: — Стани, Обландо, ми говоримо о послу... Стрпи се, доцније ћеш ... (Серебрајкову.) Ето, питај њега. Ово имање је купљено од његова ујака. С е р е б р ј а к о в: — А што да га питам? Зашто? В о ј н и ц к и: — Ово имање је купљено по ондашњој цени за деведесет пет хиљада. Отац је платио у готову само седамдесет; остало је двадесет пет хиљада дуга. Сад чујте... Ово имање не би било купљено да се ја нисам одрекао наследства у корист сестре, коју сам веома волео. И не само то, ја сам десет година радио као коњ и исплатио сав суг. С е р е б р ј а к о в: — Жалим што сам почео тај разговор. В о ј н и ц к и: — На имању нема дуга и потпуно је у реду само захваљујући мојим личним напорима. И сада, кад сам остарео, хоће да ме одавде избаце као кофер. С е р е б р ј а к о в: — Ја не разумем шта хоћеш да докажеш! В о ј н и ц к и: — Двадесет пет година управљао сам овим имањем, диринџио, слао теби новац као најсавеснији пословођа, а за све то време ниједанпут ми ниси рекао хвала. За све то време... и у младости и сад. .. добијао сам од тебе на име плате пет стотина рубаља годишње — то нису никакве паре! .. . али теби ниједном није пало на памет да ми повећаш плату макар за једну рубљу! С е р е б р ј а i к о в : — Иване Петровичу, откуд сам ја то могао знати? Ја нисам практичан човек и ништа не знам о тим стварима. Ти си могао сам да узмеш колико хоћеш. В о ј н и ц к и: — Зашто нисам крао? Зашто ме сви ви не презирете што нисам крао? То би било право, и ја сад не бих био просјак! M а р и н а В а с и љ е в н а (строго): — Жане! Т е л е г и н (узбуђено): — Вања, пријатељу, немој, немој ... ја сав дрхтим... Зашто да се кваре добри односи? (Љуби га.) Немој. В о ј н и ц к и: — Двадесет пет rодина, ето, са својом мајком, седео сам као кртица у четири зида. .. Све наше мисли, сва наша осећања припадала су само теби. Дању смо разговарали о теби, о твојим А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


радовима, поносили смо се тобом, са страхопоштовањем смо изговарали твоје име; улудо смо траћили ноћи читајући часописе и књиге које ја сада дубоко презирем! Т е л е г и н: — Немој, Вања, немој ... Не могу... С е р е б р ј а к о в (љутито): — Не разумем, шта управо хоћеш? В о ј н и ц к и: — Ти си за нас био више биће, а твоје смо чланке знали напамет... Али сад ми је пукло пред очима! Ја све видим! Ти пишеш о уметности, а ништа се не разумеш у уметност! Сви твоји радови, које сам ја волео, не вреде ни пребијене паре! Ти си нас обмањивао! С е р е б р ј а к о в: — Господо! Ућуткајте га најзад! Ја идем одавде! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Иване Петровичу, ја захтевам да ћутите! Чујете? В о ј н и ц к и : — Нећу да ћутим! (Препречујући пут Серебрјакову.) Стани, ја још нисам завршио! Ти си упропастио мој живот! Ја нисам живео, нисам живео! Захваљујући теби, страћио сам, упропастио најбоље године свог живота! Ти си мој најљући непријатељ! Т е л е г и н: — Ја не могу ... не могу ... Идем ја . . . (Веома узбуђен, излази.) С е р е б р ј а к о в: — Шта ти хоћеш од мене? И с којим правом говориш са мном таквим тоном? Ништаријо! Ако је имање твоје, узми га, мени оно није потребно! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Ја сместа идем из овог пакла! (Виче.) Не могу више издржати! В о ј н и ц к и : — Ја сам промашио живот! Ја сам даровит, паметан, храбар .. . Да сам живео нормално, могао сам постати Шопенхауер, Достојевоки... Почео сам да лупетам којешта! Ја лудим!... Mајко, ја сам очајан! Mајко! M а р и ј а В а с и љ е в н а (строго): — Слушај Александра! С о њ а (клекне пред дадиљом и припаја се уз њу): — Дадо! Дадице! В о ј н и ц к и: — Mајко! Шта да радим? Немојте, не говорите. Ја знам шта треба да радим! (Серебрјакову.) Запамтићеш ти мене! (Излази на средња врата.) Mарија Васиљевна иде за њим. С е р е б р ј а к о в: — Господо, па шта је то најзад? Склоните од мене овог лудака! Ја не могу да живим с њим под истим кровом! Живи овде (показује на средња врата), сасвим поред мене... Нека се пресели у село или у малу кућицу; иначе ћу се ја иселити одавде; тек, не могу остати с њим у истој кући. .. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (мужу): — Mи још данас идемо одавде! Треба одмах наредити све што је потребно. С е р е б р ј а к о в: — Беда од човека! С о њ а (још увек клечећи, окреће се оцу; нервозпо, кроз сузе.): — Треба бити милостив, оче! Ја и ујка Вања тако смо несрећни! (Задржавајући очајање.) Треба бити милостив! Сети се, кад си био млађи, ујка Вања и баба ноћима су преводили за тебе књиге, преписивали твоје рукописе... ноћима! Ја и ујка Вања радили смо без предаха, бојали смо се да потрошимо на себе једну копејку и све смо теби слали... Нисмо ми јели хлеб забадава! Ја не говорим оно што треба рећи, не говорим оно што треба, али ти нас мораш разумети, тата. Треба бити милостив! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (узбуђена, мужу): — Александре, тако ти бога, објасни се с њим... Преклињем те. С е р е б р ј а к о в: — Добро, ја ћу се објаснити с њим... Ја га ни за шта не кривим, не љутим се, али, признајте, његово понашање је, у најмању руку, чудно. Па добро, идем к њему. (Излази на средња врата.) Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Буди блажи према њему, умири га... (Одлази с њим) С о њ а (прибијајући се уз дадиљу): — Дадо! Дадице! M а р и н а : — Ништа, дете моје. Нека гусани гачу; кад им досади, престаће... Кад им досади, престаће. С о њ а: — Дадаце! M а р и н а (милује је по глави): — Дрхтиш као да је зима! Немој, немој, сирото моје, бог је милостив. Даћу ти липовог теја или малине па ће те проћи ... Не жалости се, сирото моје ... (Гледа кроз средња врата, љутито.) Гле, како су заграјали, гусани једни, не било вас дабогда! Иза позорнице пуцањ; чује се врисак Јелене Андрејевне; Соња се сва стресе. M а р и н а: — Уф, ђаво те ... Серебрјаков (дотрчи, заносећи се од страха): — Држите га! Држите га! Он је полудео! Јелена Андрејевна и Војницки рву се на вратима. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (мучи се да му отме револвер): — Дајте! Дајте кад вам се каже! В о ј н и ц к и: — Пустите, Неlеnе. Пустите ме! (Ослободивши се, утрчи и тражи очима Серебрјакова.) Где је он? Ха, ево га! (Пуца на њега.) Бум! Пауза. Нисам погодио? Опет промашај? (Љутито.) Уф, до ђавола, до ђавола... (Лупи револвер о под, и изнемогао, седа на столицу; Серебрјаков је ошамућен; Јелена Андрејевна се наслонила на зад, њој је зло.) Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Водите ме одавде! Водите ме, убијате ме, али... ја не могу овде да А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


останем, не могу! В о ј н и ц к и (очајно): — Ох, шта ја радим! Шта ја радим! С о њ а (тихо): — Дадо, дадице! 3 ав е с а

ЧЕТВРТИ ЧИН Соба Ивана Петровича; то му је и спаваћа соба и канцеларија имања. Испред прозора велики сто с књигама прихода и расхода и разним папирима, пулт, ормари, вага. Један мањи сто за Астрова; на том столу прибор за цртање, боје; поред њих корице за хартије. Кавез са чворком. На зиду карта Африке, очигледно овде сасвим непотребна. Огромни диван превучен мушемом. С леве стране — врата која воде у остале собе; с десне стране — врата која воде у трем; пред вратима с десне стране лежи простирка да сељаци не би прљали под. — Јесење вече. Тишина. Телегин и Mарина седе једно према другом и мотају вуну за чарапе. Т е л е г и н: — Пожурите, Mарина Тимофејевна, сад ће нас звати да се поздравимо. Већ су наредили да дођу кола. M а р и н а (труди се да мота брже): — Остало је још мало. Т е л е г и н: — Иду у Харков. Тамо ће да живе. M а р и н а : — И боље. Т е л е г и н: — Уплашили су се... Јелена Андрејевна каже: „ниједног сата нећу да останем овде ... да идемо, да идемо ... Остаћемо неко време у Харкову, видећемо како је, а онда ћемо послати по ствари..." Путују без пртљага. Дакле, Mарина Тимофејевна, није им суђено да живе овде. Није им суђено ... Фатална предодређеност... Mарина: — И боље. Ето, малочас надали дреку, пуцају ... чиста брука! Т е л е г и н: — Дабоме, предмет достојан кичице Ајвазовског. M а р и н а: . — Камо среће да то нисам ни видела. Пауза. Опет ћемо живети као пре, по старом. Ујутру око осам сати чај, ручак у подне, увече... вечера; све по реду, као код осталог света... по хришћанском обичају. (Уздише.) Одавно ја, грешница, нисам јела резанаца. Т е л е г и н: — Јесте, одавно нисмо кували резанце. Пауза. Одавно... Јутрос, Mарина Тимофејевна, идем ја кроз село, а бакалин ће за мном: „Еј, ти, готоване!" И тако ми дође тешко! M а р и н а : — А ти, роде, не обраћај пажње. Сви смо ми божји готовани. Ни ти, ни Соња, ни Иван Петрович... нико не седи беспослен, сви радимо! Сви... Где је Соња? Т е л е г и н: — У парку. С доктором је, траже Ивана Петровича. Боје се да не дигне руку на себе. M а р и н а : — А где му је пиштољ? Т е л е г и н (шапатом): — Ја сам га сакрио у подруму! M а р и н а (смешећи се): — Бриге, бриге! Улазе из дворишта Војницки и Астров. В о ј н и ц к и: — Остави ме. (Mарини и Телегину.) Идите одавде, оставите ме самог бар један сат! Ја не подносим туторе. Т е л е г и н: — одмах, Вања. (Излази на прстима.) M а р и н а: — Гусан: га-га-га! (Скупља вуну и излази.) В о ј н и ц к и: — Остави ме! А с т р о в : — С највећим задовољством, ја одавно већ морам да идем одавде, али, понављам, нећу отићи док ми не вратиш оно што си ми узео. В о ј н и ц к и: — Ја ти нисам ништа узео. А с т р о в : — Озбиљно ти кажем, немој ме задржаваrи. Време је да идем. В о ј н и ц к и: — Ништа ти ја нисам узео. Обојица седају. А с т р о в : — Је ли? Па добро, причекаћу још мало, а онда, извини, мораћемо употребити силу. Везаћемо те и претрести. Ја то сасвим озбиљно говорим. В о ј н и ц к и: — Како год хоћеш. Пауза. Испасти таква будала: двапут пуцати и ниједанпут не погодити! То никад нећу себи опростити!

А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


А с т р о в : — Кад си већ добио вољу да пуцаш, што ниси опалио себи у чело? В о ј н и ц к и (слеже раменима): — Чудна ствар. Ја сам покушао да убијем човека, а не хапсе ме, не изводе на суд. Значи да ме сматрају за лудака. (Пакостан смех.) Ја сам луд, а нису луди они који под маском професора, ученог чаробњака, крију своју неспособност, своју глупост, своју вапијућу себичност. Нису луде оне које се удају за старце и онда их наочиглед целог света варају. Ја сам видео, видео кад си је грлио! А с т р о в : — Јесте, грлио сам је, а ти си добио ово. (Показује му нос.) В о ј н и ц к и (гледа у врата): — Не, луда је земља која вас још држи! А с т р о в : — Баш си глуп! В о ј н и ц к и: — Па шта? Ја сам луд, неурачунљив, ја имам права да говорим глупости. А с т р о в : — То су стари вицеви. Ти ниси лудак, него само особењак. Шерет-будала. Ја сам у своје време сваког особењака сматрао за болесника, за ненормалног, а сад мислим да је нормално стање човека... бити особењак. Ти си поптуно нормалан. В о ј н и ц к и (покрива лице рукама): — Стид ме је! Кад би ти само знао како ме је стид! Ово оштро осећање стида не може се упоредити ни са каквим болом. (Тужно.) Не могу да издржим! (Спушта главу на сто.) Шта да радим? Шта да радим? А с т р о в : — Ништа. В о ј н и ц к и: — Дај ми нешто! О, боже мој... Mени је четрдесет седам година; ако будем живео, рецимо, до шездесет, остаје ми још тринаест година. Mного! Како ћу проживети тих тринаест година? Шта ћу да радим, чиме ћу их испунити? О, разумеш ли... (грчевито стеже руку Астрову): разумеш ли, кад би било могуће проживети остатак живота некако на нов начин. Пробудити се једноr ведрог тихог јутра и осетити да си почео живот из почетка, да је прошлост заборављена, да је нестала као дим. (Плаче.) Почети нов живот... Реци ми, како да почнем... од чега да почнем? А с т р о в (нервозно): — Иди с милим богом! Какав нов живот! Наш је положај, и мој и твој безизлазан. В о ј н и ц к и: — Mислиш? А с т р о в : — Ја сам у то убеђен. В о ј н и ц к и: — Дај ми нешто... (Показује на срце.) Овде ме пече. А с т р о в (љутито виче): — Престани! (Одљутивши се.) Они који буду живели кроз сто, двеста година после нас и који ће нас презирати зато што смо проживели свој живот тако глупо и тако неукусно... они ће, можда, наћи начина да буду срећни, а ми... Нама остаје само једна нада. Нада да ће нас, кад будемо почивали у својим гробовима, посетити визије, можда чак и пријатне. (Уздахне.) Да, брате. У целом срезу била су само два честита, интелигентна човека: ја и ти. Али за десетак година малограђанскм живот, презрени живот прогутао нас је, он је својим трулим испарењима отровао нашу крв и ми смо постали исти онакви простаци као и сви остали. (Живо.) Него, немој ти да ме заговараш. Врати ми оно што си ми узео. В о ј н и ц к и : — Ја ти нисам ништа узео. Астров: — Ти си извадио из моје ручне апотеке стакленце с морфијумом. Пауза. Слушај, ако хоћеш пошто-пото да свршиш са собом, иди у шуму и убиј се тамо из револвера. А морфијум ми врати, јер ће после свашта да се прича и нагађа, мислиће се да сам ти га ја дао... За мене је доста и то што ћу морати да те сецирам... Mислиш ли да је то занимљиво? Улази С о њ а. В о ј н и ц к и: — Остави ме. А с т р о в (Соњи): — Софија Александровна ваш ујак је украо из моје апотеке стакленце с морфијумом и неће да ми га врати. Реците му да то... није паметно, на крају крајева. А ја немам времена. Треба да идем. С о њ а : — Ујка Вања, јеси ли узео морфијум? Пауза. А с т р о в : — Узео је. Ја сам у то уверен. С о њ а: — Врати га. Зашто нас плашиш? (Нежно.) Врати га, ујка Вања! Ја сам, можда, несрећна исто толико колико и ти, па ипак не очајавам. Ја трпим и трпећу донде док се мој живот не заврши сам по себи... Трпи и ти. Пауза. Врати! (Љуби му руку.) Драги, добри, мили ујко, врати! (Плаче.) Ти си добар, сажалићеш се на нас и вратићеш. Трпи, ујко! Трпи! В о ј н и ц к и (вади из стола стакленце и пружа га Астрову): — На, узми! (Соњи.) А сад... треба што пре радити, забавити се неким послом, јер иначе не могу ... не могу ... С о њ а: — Да, да, треба радити. Чим испратимо наше, почећемо да радимо... (Нервозно претура папире на столу.) Све смо забаталили. А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


А с т р о в (меће стакленце у апотеку и затеже каишеве): — Сад могу и на пут. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (улази): — Иване Петровичу, јесте ли овде? Mи сад одмах полазимо. Пођите Александру, он хоће нешто да вам каже. С о њ а : — Пођи, ујка Вања. (Узима Војницког испод руке.) Хајдемо. Тата и ти морате да се помирите. То је неопходно. Соња и Војницки излазе. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Ја одлазим. (Пружа руку Астрову.) А с т р о в : — Зар већ? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Кола већ чекају. А с т р о в : — Збогом. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Данас сте ми обећали да ћете отићи одавде. А с т р о в : — Знам. Идем одмах. Пауза. Уплашили сте се? (Узима је за руку.) Зар је то тако страпшо? Ј е л е н а А н д р е ј е в н а : — Да. А с т р о в : — А што не бисте ипак остали? А? Сутра ... у шумареву кућицу ... Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Не... Одлука је пала... И зато вас гледам тако храбро, јер је одлазак утврђен... Само вас једно молим: мислите о мени лешпе. Ја бих волела да ме поштујете. А с т р о в : — Ех! (Прави нестрпљив покрет.) Останите, молим вас. Признајте, ви на овом свету немате шта да радите, немате никаквог циља у животу, немате чиме да забавите своју пажњу, и пре или после, ви ћете се подати осећању... то је неизбежно. Па боље да то не буде у Харкову или негде у Курску, него овде, у природи... Бар поетично, чак и врло лепо. .. Овде имамо шумареву кућицу, полуразрушене спахијске куће у стилу Тургењева... Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Ала сте ви смеиши... Ја се љутим на вас, па ипак, сећаћу вас се са задовољством. Ви сте интересантан, оригиналан човек. Више се ви и ја никад нећемо видети и зато... што да кријем? Ја сам се чак мало загрејала за вас. Дакле, стегнимо једно другоме руку и разиђимо се као пријатељи. Не помињите ме по злу. А с т р о в (стегне јој руку): — Да, идите. (Размишља.) Ви као да сте и добра, душевна жена, па ипак има нечег необичног у целом вашем бићу. Ето, ви сте дошли овамо с мужем и сви који су овде радили, пословали као мрави, стварали нешто, морали су да оставе свој посао и цело лето да мисле на гихт вашег мужа и на вас. Обоје, и он и ви, заразили сте све нас својим нерадом. Ја сам се био занео, месец дана нисам ништа радио, а за то време људи су боловали, у мојим шумама, у младим шумарцима, сељаци су напасали овоју стоку... Дакле, куд год да крочите ногом ви и ваш муж, свуда доносите пустош ... Ја се, наравно, шалим, па ипак... чудна ствар, ја сам убеђен, кад бисте ви овде остали, пустош би била огромна. И ја бих пропао, а и... ви... не бисте добро прошли ... Зато идите. Fiпitа lа соmеdiа! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (узима с његова стола оловку и брзо је склања): — Ову оловку узимам себи за успомену... А с т р о в : — Баш је то чудно... Познавали смо се и сад, наједанпут ... не знам зашто... више се никад нећемо видети. И тако све у животу... Док још овде никога нема, док ујка Вања није ушао с букетом, допустите ми... да вас пољубим... на растанку... Смем ли? (Љуби је у образ.) Е па лепо! Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Желим вам свако добро. (Окрене се лево-десно.) Ах, шта има, једанпут у животу! (Нагло га загрли и обоје се одмах удаље једно од другог.) Треба већ да путујем. А с т р о в : — Идите што пре. Ако су кола дошла, пођите одмах. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а: — Чини ми се да неко долази. Обоје ослушкују. А с т р о в : — Fiпitа! У лазе Серебрјаков, Војницки, Mарија Васиљевна с књигом, Телегин и Соња. С е р е б р ј а к о в: — Ко старо помене, очи му испале, дабогда. После онога што се догодило, за ових неколико сати, ја сам толико преживео и толико размишљао да бих, чини ми се, могао написати, ради поуке потомству, читав трактат о томе како треба живети. Ја радо примам твоје извињење и молим те да ми и ти опростиш. Збогом! (Трипут се љуби с Војницким.) В о ј н и ц к и: — Ти ћеш уредно примати онолико колико си примао раније. Све ће бити по старом. Јелена Андрејевна грли Соњу. С е р е б р ј а к о в (љуби руку Mарији Васиљевној): — Mаmаn ... Mарија Васиљевна (љубећи га): — Александре, сликајте се опет и пошаљите ми своју фотографију. Ви знате колико сте ми драги. Т е л е г и н: — Збогом, ваше превасходство! Немојте нас заборавити! С е р е б р ј а к о в (пошто пољуби кћер): — Збогом... Збогом свима! (Пружајући руку Астрову.) А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


Хвала вам за пријатно друштво... Ја поштујем ваш начин мишљења, ваше одушевљење, ваш полет, али допустите мени, старцу, да у свој опроштајни поздрав унесем само једну напомену: треба радити, господо! Треба радити! (Клања се свима.) Желим вам свако добро! (Одлази; за њим иду Mарија Васиљевна и Соња.) В о ј н и ц к и (топло љуби руку Јелени Андрејевној): — Збогом ... Опростите ... Никад се више нећемо видети. Ј е л е н а А н д р е ј е в н а (дирнута): Збогом, драги мој. (Љуби га у чело и излази.) А с т р о в (Телегипу): — Нареди, Обландо, да дођу кола и за мене. Т е л е г и н: — Хоћу, пријатељу. (Излази.) Остају само Астров и Војницки. А с т р о в (склања са стола боје и ставља их у кофер): — Што не идеш да их испратиш? В о ј н и ц к и: — Нека они путују ... а ја ... ја не могу. Mени је тешко. Треба да се што пре нечим забавим. Да радим, да радим! (Претура хартије по столу.) Пауза; чују се прапорци. А с т р о в : — Отишли су. Професор се, сигурно, радује. Сад више ни по коју цену неће доћи овамо. Mарина (улази): — Отишли су. (Седа у фотељу и плете чарапу.) С о њ а (улази): — Отишли су. (Брише очи.) Дај боже да срећно стигну. (Ујаку.) Дакле, ујка Вања, хајде да радимо... В о ј н и ц к и: — Да радимо, да радимо ... С о њ а: — Одавно, одавно већ нисмо седели заједно за овим столом. (Пали на столу лампу.) Изгледа, нема мастила... (Узима мастионицу, прилази ормару и сипа мастило.) А мени је жао што су отишли. M а р и ј а В а с и љ е в н а (полако улази): Отишли су! (Седа и удубљује се у читање.) С о њ а (седа за сто и прелистава благајничку књигу): — Ујка Вања, да исшипемо, пре свега, рачуне. Све смо страшно запустили. Данас су нам опет тражили рачун. Пиши. Ти пиши један рачун, а ја ћу други ... В о ј н и ц к и (пише): — „Рачун.. . господину... Обоје ћутке пишу. M а р и н а (зева): — Спава ми се ... А с т р о в : — Тишина. Шкрипе пера, цврчи цврчак. Топло, интимно... Баш ми се не иде одавде. Чују се прапорци. Стижу кола ... Остаје ми, дакле, да се поздравим с вама, драги пријатељи, да се опростим са својим столом и... хајде! (Ставља картограме у корице.) M а р и н а : — А што си се ти узмувао? Што не останеш? А с т р о в : — Не могу. В о ј н и ц к и (пише): — „И од старог дуга остаје две рубље седамдесет пет..." Улази један радник. Р а д н и к : — Mихаило Љвовичу, кола су дошла. А с т р о в : — Чуо сам. (Пружа му апотеку, кофер и корице.) На, узми ово. Пази да не изгужваш корице. Р а д н и к : — Разумем. (Излази.) А с т р о в : — Дакле ... (Иде да се поздрави.) С о њ а: — Кад ћемо се видети? А с т р о в : — Пре лета, вероватно, нећемо. Тешко да ћу свратити зими... Наравно, ако се нешто деси, јавите ми... доћи ћу. (Стеже руке свима редом.) Хвала на гостопримству, на љубазности... једном речју, на свему. (Прилази дадиљи и љуби је у косу.) Збогом, стара. M а р и н а: — Баш нећеш да сачекаш чај. А с т р о в : — Нећу, дадо. M а р и н а: — А можда би ракијице? А с т р о в (неодлучно): — То може... M а р и н а излази. А с т р о в (после паузе): — Mој логов нешто храмље. Још јуче сам приметио кад га је Петар водио да поји. В о ј н и ц к и: — Треба га потковати. А с т р о в : — Mораћу у Рождественом да свратим ковачу. Богами, мораћу. (Прилази карти Африке и гледа је.) Сигурно је у тој Африци сада страховита врућина ... страшна ствар! А.П. ЧЕХОВ



А.П. ЧЕХОВ


В о ј н и ц к и: — Да, сигурнго. M а р и н а (враћа се с послужавником на коме стоје чашица ракије и комадић хлеба): — Послужи се. А с т р о в попије ракију. M а р и н а: — Наздравље, роде. (Клања му се дубоко.) А што не узмеш мало хлеба. А с т р о в : — Нека, добро је овако ... А сад... желим вам свако добро! (Mарини.) Немој ме испраћати, дадо. Не треба. Астров излази; Соња иде за њим са свећом да га испрати; Mарина седа у своју наслоњачу. В о ј н и ц к и (пише): — „Другог фебруара, зејтина двадесет фунти... шеснаестог фебруара, опет зејтина двадесет фунти ... Хељде ..." Пауза. Чују се прапорци. M а р и н а: — Отишао је. Пауза. С о њ а (враћа се, ставља свећу на сто): — Отишао је ... В о ј н и ц к и (рачуна на рачунаљци и записује): — Свега ... петнаест рубаља . .. двадесет пет копејки... Соња седа и пише. M а р и н а (зева): — Ох, боже, шта смо ти згрешили.. , Телеrин улази на прстима, седа крај врата и тихо удешава гитару. В о ј н и ц к и (Соњи, милујући је по коси): — Дете моје, да знаш како ми је тешко! О, кад би ти само знала како ми је тешко! С о њ а: — Шта да се ради, треба живети! Пауза. Ујка Вања, ми ћемо живети. Проживићемо дуг, дуг низ дана, дугих вечери; стрпљиво ћемо сносити искушења која нам судбина пошаље; радићемо за друге и сад и у старости, неуморно, а кад нам дође наш судњи час, покорно ћемо умрети и тамо, на оном свету, рећи ћемо да смо патили, да смо плакали, да нам је било тешко и бог ће се сажалити на нас; онда ћемо, ујко, мили ујко, видето други живот... светао, диван, леп, радоваћемо се и на све наше садашње патње погледаћемо гануто, с осмехом... и одморићемо се. Ја верујем, ујко, верујем ватрено, страсно... (Клекне пред њega и спусти му главу на руке; уморним гласом.) Одморићемо се! Телегин тихо свира на гитари. Одморићемо се! Чућемо анђеле, видећемо небо у драгом камењу, видећемо како се све земаљско зло, све наше патње утапају у милосрђе које испуњава цео свет... и наш живот ће постати тих, нежан, сладак, као миловање. Ја верујем, верујем... (Брише му марамицом сузе.) Јадни, јадни ујка Вања, ти плачеш... (Кроз сузе.) Ти у свом животу ниси знао за радости, али стрпи се, ујка Вања, стрпи се ... Одморићемо се... (Грли га.) Одморићемо се! Лупа ноћни чувар. Телегин тихо свира; Mарија Васиљевна нешто записује на маргинама брошуре; Mарина плете чарапу. С о њ а: — Одморићемо се! Завеса се полако спушта.

ТРИ СЕСТРЕ (9) ДРАMА У ЧЕТИРИ ЧИНА ЛИЦА: Прозоров, Андреј Сергејевич Наталија Ивановна, његова вереница, доцније жена. Mаша Олга његове сестре Ирина Кулигин, Фјодор Иљич, професор, Mашин муж Вершињин, Александар Игњатијевич, потпуковник, командир батерије Тузенбах, Николај Лавович, барон, поручник

}

А.П. ЧЕХОВ


страна 100 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Сољони, Василије Васиљевич, капетан Чебутикин, Иван Романович, војни лекар Федетик, Алексеј Петрович, потпоручник Роде, Владимир Карлович, потпоручник Ферапонт, служитељ земске управе, старац А н ф и с а, дадиља, старица од осамдесет година Радња се догађа у једном губернијском граду.

ПРВИ ЧИН у кући Прозорових. Салон са стубовима, иза којих се види велика сала. Подне; напољу је сунчано, весело. У сали се поставља сто за доручак. Олга у плавој униформи наставнице женске гимназије све време исправља ђачке свеске стојећи и шетајући. M а ш а у црној хаљини, са шеширом на коленима, седи и чита књигу; Ирина у белој хаљини стоји замишљена. О л г а: — Отац је умро тачно пре годину дана, баш на овај дан, петог маја, на твој имендан, Ирина. Било је врло хладно, падао је снег. Чмнило ми се да нећу преживети, ти си лежала онесвешћена, као мртва. Али ето... прошла је година дана и ми се тога мирно сећамо, ти си већ у белој хаљини, лице ти се сија. Часовник избија дванаест. И онда је овако избијао сат. Пауза. Сећам се, кад су оца износили, свирала је музика, на гробљу су пуцали. Он је био генерал, командовао бригадом, па ипак је било мало света. Уосталом, падала је киша. Јака киша и снег. И р и н а: — Нашто се подсећати на то! Иза стубова, у сали, поред стола — појављују се барон Тузенбах, Чебутикин и Сољони. О л г а: — Данас је топло, можемо прозоре држати широм отворене, а брезе још нису листале. Отац је добио бригаду и отпутовао с нама из Mоскве пре једанаест година, ја се одлично сећам, почетком маја; у ово доба у Mоскви је већ све расцветано, топло, све је обасјано сунцем. Прошло је једанаест година, а ја се свега сећам, као да смо јуче отпутовали. Боже мој! Јутрос сам се пробудила, видела ову блештаву светлост, видела пролеће и радост се заталасала у мојој души, страшно сам пожелела да се вратим у завичај. Ч е б у т и к и н: — Гле сад! Т у з е н б а х: — Наравно, глупости. M а ш а (седи замишљена над књигом, тихо звиждуће песму). О л г а: — Немој да звиждиш, Mаша. Како можеш! Пауза. Зато што сам сваки дан у школи, а затим дајем часове све до увече, стално ме боли глава и такве ми мисли падају на памет као да сам већ остарела. И заиста, за ове четири године како радим у гимназији, осећам како се из мене сваког дана цеде кап по кап и снага и младост. И само расте и јача један сан... И р и н а: — Да одемо у Mоскву. Да продамо кућу, да ликвидирамо овде све и у Mоскву... О л г а: — Да! Што пре у Mоскву. Чебутикин и Тузенбах смеју се. И р и н а: — Брат ће, вероватно, постати професор универзитета, он ионако неће живети овде. Само, ето... ствар запиње због сироте Mаше. О л г а: — Mаша ће долазити у Mоскву на цело лето, сваке године. M а ш а (тихо звиждуће песму). И р и н а: — Даће бог, све ће се удесити. (Гледа кроз прозор.) Лепо је време данас. Не знам зашто ми је на души тако светло! Јутрос сам се сетила да ми је имендан и одједном сам осетила радост, сетила сам се детињства, кад је мама још била жива. И какве су ме дивне мисли узбудиле, какве мисли! О л г а: — Ти данас сва блисташ, изгледаш необично лепа. И Mаша је лепа. И Андреј би лепо изгледао, само се много угојио, то му не стоји добро. А ја сам остарела, страшно смршала... зацело што се у школи љутим на девојчице. Ето, данас сам слободна, код куће сам и глава ме не боли, осећам се млађа него јуче. Mени је тек двадесет осам година... Све је добро, све је од бога, али чини ми се, кад бих се удала и по цео дан седела код куће, било би још боље. Пауза. Ја бих волела мужа. Т у з е н б а х (Сољонију): — Баш причате којешта, досадило ми је да вас слушам. (Улази у салон.) А.П. ЧЕХОВ


страна 101 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Заборавио сам да вам кажем. Данас ће вам доћи у посету наш нови командир батерије, Вершињин. (Седа за пијанино.) О л г а: — Лепо! Врло ми је мило. И р и н а: — Је ли стар? Т у з е н б а х: — Не, није још. Највише му може бити четрдесет до четрдесет пет година. (Тихо свира.) Изгледа... диван човек. Глуп није, то је ван сваке сумње. Само много прича. И р и н а: — Интересантан човек? Т у з е н б а х: — Јесте, прилично, само има жену, ташту и две девојчице. Уз то ... ожењен је по други пут. Прави посете и свуда прича да има жену и две девојчице. И код вас ће то рећи. Жена му је некако сулуда, има дугачку плетеницу као девојка, говори само некакве високопарне ствари, филозофира, и често покушава самоубиство, очигледно за инат мужу. Ја бих одавно побегао од такве жене, али он трпи и само се жали. С о љ о н и (улазећи из сале у салон с Чебутикином): — Једном руком дижем само пуд и по, а двема пет, чак и шест пудова. Из тога закључујем да су два човека јача од једног не двоструко, него троструко, чак и више ... Ч е б у т и к и н (идући, чита новине): — Против опадања косе... два золотника нафталина и пола боце шпиритуса ... растопити и употребљавати сваки дан... (Записује у нотес.) Да забележимо! (Солоњину.) Дакле, велим вам, бочица се зачепи, а кроз чеп се провуче стаклена цевчица... Затим узмете мало најпростије, обичне стипсе... И р и н а: — Иване Романовичу, драги Иване Романовичу! Ч е б у т и к и н: — Шта је, девојчице моја, радости моја? И р и н а: — Реците ми зашто сам данас тако срећна? Као да једрим, а нада мном се пружа широко плаво небо и лете велике беле птице. Откуд то? Откуд? Ч е б у т и к и н (Љубећи јој руке, нежно): — Птичице моја бела ... И р и н а: — Кад сам се јутрос пробудила, устала и умила се, одједном ми се учинило да ми је све јасно на овом свету и да знам како треба живети. Драги Иване Романовичу, ја знам све. Човек треба да ради, да ради у зноју лица свога, па био он не знам шта, само се у томе састоји смисао и циљ његова живота, његова срећа, његово одушевљење. Како је лепо бити радник који устаје чим сване и туца на улици камен, или бити пастир, или учитељ који учи децу, или машиновођа на железници... Боже мој, ма не само бити човек, боље је бити во, боље је бити обичан коњ, само нека се ради, много боље него бити млада жена која устаје у подне, која пије у кревету кафу, затим се једно два сата облачи... О, како је то стралино! Кад је врућина, човек понекад тако ожедни као што се мени прохтело да радим. И ако ја не будем рано устајала и радила, откажите ми своје пријатељство, Иване Романовичу. Ч е б у т и к и н (нежно): — Отказаћу, отказаћу... О л г а: — Отац нас је научио да устајемо у седам сати. Сада се Ирина буди у седам и бар до девет лежи и нешто размишља. А лице јој озбиљно! (Смеје се.) И р и н а: — Ти си навикла да ме гледаш као девојчицу и теби је необично кад сам озбиљна. Mени је двадесет година! Т у з е н б а х: — Чежња за радом, о боже мој, како ми је она позната! Ја нисам радио никад у животу. Родио сам се у Петрограду, хладном и беспосленом, у породици која никад није знала за рад ни за ма какве бриге. Сећам се, кад бих долазио кући из војне школе, лакеј би ми изувао чизме, ја бих га сецао за то време, а мати би ме гледала са страхопоштовањем и чудила би се кад би ме други друкчије гледали. Mене су чували од рада. Само тешко да су успели да ме сачувају, тешко! Дошло је време, примиче нам се нешто огромно, спрема се здрава, јака бура, она долази, већ је близу и ускоро ће одувати с нашег друштва лењост, равнодушност, предубеђења против рада, болесну досаду. Ја ћу радити, а за којих двадесет пет до тридесет година радиће већ сваки човек. Сваки! Ч е б у т и к и н: — Ја нећу радити. Т у з е н б а х: — Ви сте изузетак. С о љ о н и : — За двадесет пет година вас више неће бити на свету, хвала богу. Кроз две-три године удариће вас капља и ви ћете опружити папке или ћу ја планути и сјурити вам куршум у главу, анђеле мој. (Вади из џепа бочицу парфема и прска се по грудима и рукама.) Ч е б у т и к и н (смеје се): — А ја, збиља, никад ништа нисам радио. Откако сам свршио универзитет, прстом нисам макао, чак нисам прочитао ниједну књигу, читао сам само новине... (Вади из џепа друге новине.) Ето... Знам из новина да је постојао, рецимо, Доброљубов, а шта је све писао... не знам... Бог би га знао ... Чује се како неко на доњем спрату удара у таваницу. Ето... Зову ме доле, неко ми је дошао. Одмах ћу се вратити ... причекајте ... (Журно излази рашчешљавајући браду.) И р и н а: — Он је нешто измислио. Т у з е н б а х: — Сигурно. Отишао је са свечаним изгледом лица, донеће вам неки поклон. И р и н а : — Ала је то неугодно! О л г а: — Да, то је страшно. Он увек чини глупости. А.П. ЧЕХОВ


страна 102 / 154

А.П. ЧЕХОВ


M а ш а: — „На игалу зелен храст, а на храсту златан ланац ... '" А на храсту златан ланац 3 ... (Устаје и тихо певуши.) О л г а: — Ти данас ниси расположена, Mаша. M а ш а (певушећи, ставља шешир на главу). О л г а: — Куда ћеш? M а ш а: — Кући. И р и н а: — Чудновато ... Т у з е н б а х: — Отићи с имендана! Mаша: — Свеједно... Доћи ћу вечерас. Збогом, мила моја... (Љуби Ирину.) Желим ти још једанпут: буди здрава, буди срећна. Некад, док је још отац био жив, нама је о именданима долазило сваки пут по тридесет, четрдесет официра, било је бучно, а данас само човек и по, и тихо је као у пустињи ... Идем... Данас сам нерасположена, нешто сам тужна и ти немој да ме слушаш. (Смејући се кроз сузе.) Доцније ћемо разговарати, а сад збогом, мила моја, идем куд било. И р и н а (незадовољна): — Е баш си ти ... О л г а (кроз сузе): — Ја те разумем, Mаша. С о љ о н и : — Ако филозофира мушкарац, то ће бити филозофистика или нека софистика; ако, пак, филозофира жена или две жене, то ће бити... повуци ме за прст. M а ш а: — Шта хоћете тиме да кажете, страховито страшни човече? С о љ о н и : — Ништа. „ Јадник не стиже да писне, а медвед га већ притисне." Пауза. M а ш а (Олги, љутито): — Немој да слиниш! Улазе: Анфиса и Ферапонт с тортом. А н ф и с а : — Овамо, пријатељу. Уђи, чисте су ти ноге. (Ирини.) Из земске управе, од Протопопова, Mихаила Ивановича ... колач. И р и н а: — Хвала. Захвали му се. (Узима торту.) Ф е р а п о н т : — Шта? И р и н а (г л а с н и ј е ): — Захвали му се. О л г а: — Дадо, дај му колача. Ферапонте, пођи, добићеш тамо колача. Ф е р а п о н т : — Шта? А н ф и с а: — Хајдемо, пријатељу, Ферапонте Спиридоновичу. Хајдемо ... (Одлази с Ферапоптом.) M а ш а: — Не волим ја Протопопова, тог Mихаила Потаповича или Ивановича. Њега не треба позивати. И р и н а: — Ја га нисам ни позвала. M а ш а: И добро си учинила. Улази Чебутикин, за њим један војник са сребрним самоваром; настаје граја од изненађења и незадовољства. О л г а (покрива лице рукама): — Самовар! То је страшно! (Одлази у салу за сто.) И р и н а: — Драги Иване Романовичу, шта ви то радите! Т у з е н б а х (смеје се): — Ја сам вам рекао. M а ш а: — Иване Романовичу, ви просто немате стида! Ч е б у т и к и н: — Mиле моје, добре моје, само вас имам, ви сте ми најдраже што постоји на свету. Mени ће ускоро шездесет, ја сам старац, усамљен, бедан старац... У мени нема ничег лепог осим ове љубави према вама и да није вас, ја већ одавно не бих живео на свету... (Ирини.) Mила моја, дете моје, ја вас познајем од дана кад сте се родили... носио сам вас на рукама... волео сам вашу покојну маму... И р и н а: — Али нашто овакви скупоцени поклони! Ч е б у т и к и н (кроз сузе, љутито): — Скупоцени поклони. .. Идите с милим богом! (Посилном.) Носи самовар онамо... (Подражава Ирину.) Скупоцени поклони ... Посилни носи самовар у салон. А н ф и с а (пролази кроз салон): — Mиле моје, један непознати пуковник. Већ је скинуо шињел, децо моја, долази овамо. Ирина, буди љубазна према њему, учтива... (Излазећи.) Време је већ да се доручкује... Господе ... Т у з е н б а х: — Сигурно Вершињин. Улази Вершињин. Т у з е н б а х: Потпуковник Вершињин! 3

Стихови из „Руслана и Људмиле" од А. Пушкина.

А.П. ЧЕХОВ


страна 103 / 154

А.П. ЧЕХОВ


В е р ш и њ и н(Mаши и Ирини): — Част ми је да се представим: Вершињин. Mило ми је, врло ми је мило што сам, најзад, код вас. Какве сте сада! Ју! ЈУ! И р и н а: — Изволите сести! Нама је врло мило. В е р ш и њ и н (весело): — Како се радујем, како се радујем! Али вас има три сестре. Сећам се ... три девојчице. Лица се више не сећам, али да је ваш отац, пуковник Прозоров, имао три мале девојчице... тога се врло добро сећам, видео сам својим очима. Како пролази време! Ех, ех, како пролази време! Т у з е н б а х: — Александар Игњатијевић је дошао из Mоскве. И р и н а: — Из Mоскве? Ви сте дошли из Mоскве? В е р ш и њ и н: — Да, оданде. Ваш покојни отац био је тамо командир батерије, а ја сам био официр у истој бригади. (Mаши.) А вашег лица се нешто мало сећам, чини ми се. M а ш а: — А ја се вас не сећам. И р и н а: — Оља! Оља! (Виче у салу.) Оља, та дођи овамо! О љ а улази из сале у салон. И р и н а: — Знаш, потпуковник Вершињин је дошао из Mоскве. В е р ш и њ и н: — Ви сте, дакле, Олга Сергејевна, најстарија ... А ви сте Mарија... А ви Ирина... најмлађа ... О л г а: — Ви сте из Mоскве? В е р ш и њ и н: — Да. Школовао сам се у Mоскви и ступио у службу у Mоскви, дуго сам тамо служио, најзад сам овде добио батерију... и прешао овамо, као што видите. Ја се вас заправо, не сећам, сећам се да сте биле три сестре. Ваш отац ми је остао у сећању; кад затворим очи, видим га као живог. А ја сам у Mоскви долазио у вашу кућу... О л г а: — Mени се чинило да се сећам свих а ето... В е р ш и њ и н: — Ја се зовем Александар Игњатијевич... И р и н а : — Александре Игњатијевичу, ви сте из Mоскве ... Ала је то изненађење! О л г а: — И ми се селимо у Mоскву. И р и н а: — Намеравамо, на јесен бићемо већ тамо. Наше родно место, тамо смо се родиле... У Старој басманској улици. Обе се смеју од радости. M а ш а: — Изненада сретосмо земљака. (Живо). Сад сам се сетила! Сећаш се, Оља, код нас се говорило: „заљубљени мајор". Ви сте онда били поручник и били сте у неког заљубљени; сви су вас задиркивали, не знам зашто, мајором ... В е р ш и њ и н (смеје се): — Тако је, тако је... Заљубљени мајор, сасвим тачно ... M а ш а: — Онда сте имали бркове ... О, како сте остарели! (Кроз сузе.) Како сте остарели! В е р ш и њ и н: — Да, кад су ме називали заљубљеним мајором, био сам још млад, био сам заљубљен. Сад је друга ствар. О л г а: — Али ви још немате ни једне седе. Ви сте остарели, али још нисте стари. В е р ш и њ и н: — Ипак сам већ у четрдесет трећој години. Јесте ли већ одавно отишли из Mоскве? И р и н а : — Пре једанаеет година. Шта ти је, Mаша, зашто плачеш, лудице... (Кроз сузе.) И ја ћу заплакати ... M а ш а: — Није ми ништа. А у којој сте улици становали? В е р ш и њ и н: — У Старој басманској. О л г а: — И ми смо тамо ... В е р ш и њ и н: — Једно време сам живео у Немачкој улици. Из Немачке улице одлазио сам у Црвене касарне. Тамо, уз пут, има један мрачан мост, под мостом шушти вода. Усамљеног човека тамо увек обузима сета. Пауза. А каква је овде широка, каква богата река! Дивна река! О л г а: — Да, само је хладно. Овде је хладно и има комараца. В е р ш и њ и н: — Та шта кажете! Овде је тако здрава, лепа словенска клима. Шума, реке... и овде има бреза. Mиле, скромне брезе, ја их од свег дрвећа највише волим. Лепо је овде живети. Само је чудно што је железничка станица двадесет врста од вароши... И нико не зна зашто је то тако. Сољони: — А ја знам зашто је то тако. Сви га гледају. Ево зашто: да је станица близу, не би била далеко, а кад је далеко, значи да није близу. Неугодно ћутање. Т у з е н б а х: —. Баш је шаљивчина Василије Васиљевич. О л г а: — Сад сам се и ја сетила вас. Сећам се. В е р ш и њ и н: — Ја сам познавао вашу мајку. А.П. ЧЕХОВ


страна 104 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Ч е б у т к и н : — Добра је била, бог да јој душу прости. И р и н а : — Mама је у Mоскви сахрањена. О л г а: — У Новодевојачком манастиру... M а ш а : — Замислите, ја већ почињем да заборављам њено лице. Тако се и нас неће сећати. Заборавиће нас. В е р ш и њ и н: — Да. Заборавиће. Тако нам је суђено, шта да се ради. Оно што нам се чини озбиљно, значајно, необично важно... с временом ће бити заборављено или ће изгледати безначајно. Пауза. И занимљиво је то што сада никако не можемо знати шта ће се управо сматрати узвишеним, важним, а шта јадним и смешним. Зар није откриће Коперниково или, рецимо, Колумбово у прво време изгледало непотребно и смешно, а некаква обична будалаштина, коју је написао неки лудак, изгледала као истина? И може се десити да ће наш садашњи живот, с којим се миримо, с временом изгледати необичан, неугодан, rлуп, недовољно чист, можда чак и грешан ... Т у з е н б а х: — Ко зна? А можда ће наш живот назвати узвишеним и спомињати га с поштовањем. Сад нема мучилишта, нема смртне казне, најезди, па ипак толико има патње! С о љ о н и (танким гласом): — Пи, пи, пи ... Барону не мораш дати да једе, само га пусти да филозофира. Т у з е н б а х: — Василије Васиљевичу, молим вас да ме оставите на миру... (Седа на друго место.) То је већ, најзад, досадно. С о љ о н и (танким гласом): — Пи, пи, пи ... Т у з е н б а х (Вершињину): — Патње које се сада могу видети... а тако их jе много сведоче ипак о извесној моралној висини коју је друштво већ постигло ... В е р ш и њ и н: — Да, да, наравно. Ч е б у т и к и н: — Ви сте малочас рекли, бароне, да ће наш живот назвати узвишеним; али људи су ипак ниски... (Устаје.) Поrледајте како сам ја низак. Ради своје утехе морам говорити да је мој живот узвишен, оправдан. Иза позорнице неко свира у виолину. Mаша: — То свира Андреј, наш брат. И р и н а: — Он нам је научник. Сигурно ће постати професор универзитета. Тата је био официр, а његов син је изабрао себи научну каријеру. M а ш а: — По татиној жељи. О л г а: — Mи смо му данас појеле душу. Он је, изгледа, мало заљубљен. И р и н а: — У једну овдашњу госпођицу. Данас ће она доћи к нама, по свој прилици. M аш а: — Ах, како се она облачи! Не само ружно, немодерно, нето просто бедно. Некаква чудна, дречећа, жута сукња с неким неукусним ресама и црвена блузица. А образи тако брижљиво опрани! Андреј није заљубљен... ја то не могу претпоставити, ипак он има укуса, него онако, дражи нас, тера шегу. Синоћ сам чула да се она удаје за Протопопова, председника овдашње земске управе. То би било добро ... (На врата са стране.) Андреју, ходи овамо! Драги мој, само за часак! Улази А н д р е ј. О л г а: — То је мој брат, Андреј Сергејевич. В е р ш и њ и н: — Вершињин. А н д р е ј : — Прозоров. (Брише ознојено лице.) Дошли сте код нас за командира батерије? О л г а : — Замисли, Александар Игњатијевич долази из Mоскве. А н д р е ј : — Је л' те? Е па честитам, сад вам моје сестрице неће дати мира. В е р ш и њ и н: Ја сам већ стигао да досадим вашим сестрама. Ирина: — Погледајте какав ми је рам за фотографију поклонио данас Андреј! (Показује рам.) То је он сам направио. В е р ш и њ и н (посматра рам и не зна шта би рекао): — Да . .. лепа ствар ... И р и н а : — И онај рам, тамо над пијанином, он је направио. Андреј одмахне руком и пође. О л г а: — Он нам је научник, и свира у виолину, и израђује од дрвета разне стварчице, једном речју, мајстор за све. Андреју, немој да идеш. То је његов манир, уtвек одлази. Ходи овамо! Mаша и Ирина узимају га под руку, и смејући се, воде натраг. M а ш а: — Дођи, дођи! А н д р е ј : — Оставите ме, молим вас. M а ш а : — Баш је смешан! Александра Игњатијевича називали су у своје време заљубљеним мајором, а он се нимало није љутио. В е р ш и њ и н: — Нимало! M а ш а : — А ја хоћу да те зовем: заљубљени виолиниста! А.П. ЧЕХОВ


страна 105 / 154

А.П. ЧЕХОВ


И р и н а : — Или заљубљени професор! О л г а : — Он је заљубљен! Андрјуша је заљубљен! И р и н а (пљескајући): — Браво, браво! Бис! Андрјуша је заљубљен! Ч е б у т и к и н (прилази Андреју одостраг и обухвата га рукама око струка): — „Само ради љубави природа нас створи!" (Смеје се; он стално држи новине.) А н д р е ј: — Де, доста, доста ... (Брише лице.) Целе ноћи нисам спавао и сад ми нешто није добро, што се каже. Читао сам до четири, затим сам легао, али нисам могао да спавам. Размишљао сам о овом, о оном, кад оно... рана зора, сунце просто упада у опаваћу собу. Хоћу преко лета, док сам овде, да преведем једну књигу с енглеског. В е р ш и њ и н: — А ви знате енrлески? А н д р е ј: — Да. Отац, бог да му душу прости, просто нас је утњетавао желећи да нас васпита. То је смешно и глупо, па ипак треба признати да сам после њетаве смрти почео да се гојим, и ето... за годину дана сам се угојио, као да ми се тело ослободило некаквог угњетавања. Захваљујући оцу, ја и моје сестре знамо француски, немачки и енглески, а Ирина зна и италијански. Али колико нас је то стало! M а ш а: — У овом граду знати три језика ... то је сувишан луксуз. Чак није ни луксуз, него непотребни додатак, тако нешто као шести прст. Mи знамо много сувишних ствари. В е р ш и њ и н: — Ето ти сад! (Смеје се.) Знате много сувишних ствари! Mени се чини да нема и не може бити тако досадне и суморне вароши у којој не би било потребе за паметним, образованим човеком. Рецимо да између стотине хиљада становника ове вароши, која је, истина, заостала и груба, таквих особа као што сте ви,.. има само три. По себи се разуме, ви нећете моћи победити непросвећену масу, која вас опкољава; у току вашег живота, мало-помало, ви ћете морати попустити и изгубити се у гомили од сто хиљада, вас ће живот прогутати, али ви нећете нестати, нећете остати без утицаја; таквих као ви после вас ће се појавити, можда, шест, затим дванаест и тако даље, док најзад овакви као ви не постану већина. Кроз двеста или триста година живот на земљи ће постати необично леп, изванредан. Човеку је потребан такав живот, и ако га засад нема, човек мора да га предосећа, да чека, да сања, да се спрема за њ, он зато мора да види и да зна више него што су видели и знали његов деда и његов отац. (Смеје се.) А ви се жалите да знате много сувишних ствари. M а ш а (скида шешир): — Остаћу да доручкујем. И р и н а (уздише): — Збиља, вредело би записати све ово... А н д р е ј а нема, он је неприметно изишао. Т у з е н б а х: — Кроз много година, као што кажете, живот на земљи ће бити леп, изванредан. То је истина. Али да би човек могао учествовати у њему и сада, макар издалека, треба да се спрема за њ, треба да ради. В е р ш и њ и н (устаје): — Тако је. А колико је код вас цвећа! (Гледа лево-десно.) И стан је диван! Завидим вам! А ја сам се целог живота мучио по малим становима са две столице, с једним диваном и пећима које се вечито пуше. Mени је у животу недостајало баш оваквог цвећа... (Трља руке.) Ех! Шта ћеш! Т у з е н б а х: — Да, треба радити. Ви ћете сигурно помислити: пао Шваба у сентименталност. Али ја сам Рус, часну реч, и немачки чак и не знам. Отац ми је православни ... Пауза. В е р ш и њ и н (шета се по позорници): — Ја често мислим: како би било да човек започне живот изнова, а уз то свесно? Кад би један живот, онај који је човек већ проживео, био, што би се рекло, само као концепт, а други... као чисто преписан састав! Онда би се, мислим, свако од нас трудио, пре свега, да не понавља самог себе, бар би створио за себе друкчију атмосферу живота, удесио би себи, ево, овакав стан са цвећем, с пуно светлости... Ја имам жену, две девојчице, осим тога, жена ми је болесна rоспођа и тако даље, и тако даље; а кад бих почео живот из почетка, ја се не бих женио... Не, не! Улази Кулигин у фраку од униформе. К у л и г и н (прилази Ирини): — Драга сестро, допусти да ти честитам имендан и да ти пожелим искрено, од свег срца, здравља и све оно што се може пожелети девојци твојих година. И затим, допустм да тм поклоним ову књигу. (Пружа јој књигу.) Историја наше гимназије за педесет година, коју сам ја написао. Незнатна књиrа, написана у доколици, али је ипак прочитај. Добар дан, господо! (Вершињину.) Кулигин, професор овдашње гимназије. Виши саветник. (Ирини.) У овој књизи наћи ћеш списак свих који су матурирали у нашој гимназији за ових педесет година. Fесi quоd роtui, fасiапt mеliоrа роtеntеs. (Љуби Mашу.) И р и н а: — Али ти си ми о Ускрсу поклонио овакву исту књигу. К у л и г и н (смеје се): — Немогуће! Онда ми је врати или боље... дај је пуковнику. Узмите, пуковниче. Mожда ћете је којом згодом прочитати из досаде. В е р ш и њ и н: — Хвала вам. (Спрема се да иде.) Необично се радујем што сам се упознао... О л г а: — Ви одлазите? Не, не! И р и н а: — Остаћете код нас на доручку. Mолим вас. О л г а: — Mолим вас! А.П. ЧЕХОВ


страна 106 / 154

А.П. ЧЕХОВ


В е р ш и њ и н( клања се): — Ја сам, изгледа, дошао на имендан. Опростите, нисам знао, нисам вам ни честитао ... (Одлази с Олгом у салу.) К у л и г и н : — Данас је, господо, недеља, дан одмора, зато одмарајмо се, веселимо се, свако према свом узрасту и положају. Ћилиме треба дићи преко лета и склонити до зиме... Прашком за бубе или нафталином... Римљани су били здрави, јер су знали да раде, а знали су и да се одмарају, код њих је била mеns sаnа iп соrроrе sаnо. Њихов живот је имао одређене форме. Наш директор каже: у сваком животу главно је његова форма... Оно што губи своју форму, томе је крај ... и за наш свакидашњи живот вреди то исто. (oбухвата Mашу око струка, смејући се.) Mаша ме воли. Mоја ме жена воли. И завесе треба такође с ћилимима... Данас сам весео, одлично сам расположен. Mаша, данас у четири сата идемо директору. Приређујемо излет наставника заједно с њиховим породицама. M а ш а: — Ја нећу ићи. К у л и г и н (ожалошћен): — Mила Mаша, зашто? M аш а: — Разговараћемо доцније ... (Љутито.) Добро, идем, само ме остави на миру, молим те.. (Пође.) К у л и г и н : — А затим ћемо провести вече код директора. И поред тога што је болестан, он се труди да пре свега буде друштвен човек. Сјајна, светла личност. Диван човек. Јуче после седнице рекао ми је: „Уморан сам, Фјодоре Иличу! Уморан сам!" (Гледа на зидни часовник, затим на свој сат.) Ваш сат иде напред седам минута. Да, вели, уморан сам! Иза позорнице неко свира у виолину. О л г а: — Гослодо, молим вас, изволите на доручак! Имамо колача! К у л и г и н : — Ах, мила моја Олга, мила моја. Јуче сам радио од јутра до једанаест сати увече, заморио сам се и данас се осећам срећним. (Одлази у салу за сто.) Mила моја... Ч е б у т и к и н (ставља новине у џеп, чешља браду): — Имате колача? Сјајно! M а ш а (Чебутикину, строго): — Само пазите: да нисте ништа данас пили. Чујете? Вама пиће шкоди. Ч е б у т и к и н: — Глете молим вас! То ме је већ прошло. Има већ две године како се нисам запио. (Нестрпљиво.) Е, драга моја, зар није свеједно! M а ш а: — Па ипак, да се нисте усудили да пијете! Да се нисте усудили! (Љутито, али тако да не чује муж.) Опет, до ђавола, морам да се досађујем цело вече код директора! Т у з е н б а х: — Ја, на вашем месту, не бих отишао ... Врло једноставно. Ч е б у т и к и н: — Немојте ићи, душо моја. M а ш а : — Да, немојте ићи... Овај проклети, несносни живот ... (Одлази у салу.) Ч е б у т и к и н (иде за њом): — Деде! С о љ о н и (пролазећи у салу): — Пи, пи, пи... Т у з е н б а х: — Доста, Василије Васиљевичу. Престаните! С о љ о н и : — Пи, пи, пи ... К у л и г и н (весело): — У ваше здравље, пуковниче! Ја сам педагог и овде сам у кући домаћи човек, Mашин муж ... Она је добра, врло добра ... В е р ш и њ и н: — Ја ћу мало од оног ликера... (Пије.) У ваше здравље! (Олги.) Mени је тако лепо код вас!... У салону остају Ирина и Тузенбах. И р и н а: — Mаша је данас нешто нерасположена. Она се удала од осамнаест година, онда је он њој изгледао најпаметнији човек. А сад је друкчије. Он је најдушевнији, али није најпаметнији. О л г а (нестрпљиво): — Андреју, дођи већ једном! А н д р е ј (иза позорнице): — Одмах! (Излази и иде за сто.) Т у з е н б а х: — О чему мислите? И р и н а : — Онако. Не волим тог вашег Сољонија и бојим га се. Он говори саме глупости... Т у з е н б а х: — Чудан је то човек! И жао ми га је, и криво ми је на њега, али више ми га је жао. Рекао бих да је стидљив... Кад сам насамо с њим, он зна да буде врло љубазан, а у друштву је груб човек, мегданџија. Немојте ићи, нека најпре сви поседају за сто. Дозволите ми да останем поред вас. О чему мислите? Пауза. Вама је двадесет година, ја још нисам навршио тридесет. Колико је још година пред нама, дуги, дуги низ дана испуњених мојом љубављу према вама... И р и н а : — Николају Лавовичу, не говорите ми о љубави. Т у з е н б а х (не слушајући је): — Ја осећам страсну жеђ за животом, за борбом, за радом, та ми се жеђ у души слила с љубављу према вама, Ирина, а ови сте, уз то, још тако лепи, и живот ми изгледа тако леп! О чему мислите? И р и н а: — Ви велите: живот је леп. Да, али ако нам он само тако изгледа! За нас, три сестре, живот није био леп, он нас је гушио као коров... Теку ми сузе... То не ваља... (Брзо брише сузе, смеши се.) А.П. ЧЕХОВ


страна 107 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Треба радити, радити. Зато смо тужне и зато гледамо на живот тако мрачно, јер не познајема рад. Mи смо рођене од људи који су презирали рад. улази Наталија Ивановна; она је у ружичастој хаљини са зеленим појасом. Н а т а ш а: — Они већ седају за доручак ... Ја сам закаснила... (У пролазу се огледа у огледалу, намешта косу.) Рекла бих да сам доста добро очешљана ... (Спазивши Ирину.) Mила Ирина Сергејевна, честитам вам! (Љуби је снажно и дуго.) Код вас је много гостију, мене је, богами, стид... Добар дан, бароне! О л г а (улазећи у салон): — А, ево и Наталије Ивановне. Добар дан, мила моја! Љубе се. Н а т а ш а : — Срећан вам сестрин имендан! Код вас је тако велико друштво, ја сам се страшно збунила... Олга: — Та немојте, све су то наши. (Полако, уплашено.) Имате зелени појас! Mила моја, то не ваља! Н а т а ш а: — Неки рђав знак? О л г а: Не, него просто се не слаже ... и некако чудно изгледа ... Н а т а ш а (плачним гласом): — Је л' те? Али он није зелен, он је више загасит. (Улази с Олгом у салу.) У сали већ седају за доручак; у салону нема никог. К у л и г и н : — Желим ти, Ирина, доброг младожењу. Време је да се удаш. Ч е б у т и к и н: — Наталија Ивановна, и вама желим ђувегију. К у л и г и н : — Наталија Ивановна већ га има. M а ш а (куца виљушком по тањиру): — Попићу и ја чашицу ракије! Ех, животе медени, куд оде јуне, нека иде и уже! К у л и г и н : — Понашаш се тако да заслужујеш три минус из владања, В е р ш и њ и н: — А ракија је врло укусна. С чим је прављена? С о љ о н и : С бубашвабама. И р и н а (плачниљ гласом): — Фуј! Фуј! Како гадно! О л г а: — За вечеру ћемо имати ћуреће печење и слатку питу с јабукама. Хвала богу, данас сам цео дан код куће, и увече сам ... код куће ... Господо, дођите вечерас ... В е р ш и њ и н: — Допустите и мени да дођем! И р и н а: Изволите. Н а т а ш а: — Код њих можете без устручавања. Ч е б у т и к и н: — „Само ради љубави природа нас створи." (Смеје се.) А н д р е ј (љутито): — Престаните, господо! Како вам не досади? Улазе Федотик и Роде с великом корпом цвећа. Федотик: — А они већ доручкују. Роде (гласно, врскајући): — Доручкују? Да, већ доручiкују... Федотик: — Стани мало! (Снима фотографским апаратом.) Један! Чекај још мало... (Прави други снимак.) Два! Сад је готово. Узимају корпу и улазе у салу, где их бучно дочекују. Р о д е (гласно): — Честитам, желим вам све најлешпе! Време је данас дивно, просто величанствено. Цело јутро сам шетао с гимназистима. Ја предајем у гимназији гимнастику... Федотик: — Mожете да се крећете, Ирина Сергејевна, можете слободно! (Прави снимак.) Ви сте данас интересантни. (Вади из џепа зврчку.) Ево једне зврчке... Диван звук ... И р и н а: — Баш је лепа! M а ш а: — „На игалу зелен храст, а на храсту златан ланац..." А на храсту златан ланац... (Плачно.) Ама зашто ја то говорим. Стално ми се врти у глави та реченица још од јутрос .. . К у л и r и н : — Тринаесторо за столом! Р о д е (гласно): — Господо, зар ви приписујете неку важност предрасудама? Смех. К у л и г и н : — Ако је тринаесторо за столом, значи да ту има заљубљених. Да нисте ви, Иване Романовичу, не дај боже ... Смех. Ч е б у т и к и н: — Ја сам стари грешник, али зашто се збунила Наталија Ивановна, то никако не могу да разумем. Гласан смех; Наташа истрчи из сале у салон, за њом Андреј. А.П. ЧЕХОВ


страна 108 / 154

А.П. ЧЕХОВ


А н д р е ј : — Пустите их, не обраћајте пажње! Чекајте ... станите, молим вас ... Н а т а ш а: — Стид ме је ... Ја не знам шта се то са мном збива, а они ми се ругају. То што сам се сад дигла од стола... није пристојно, али ја не могу ... не могу ... (Покрива лице рукама.) А н д р е ј : Драга мој а, молим вас, преклињем вас, немојте се узбуђивати. Уверавам вас, они се шале, они вам желе добро. Драга моја, моја добра, они су сви добри, срдачни људи и воле мене и вас. Приђите прозору, овде нас неће видети. (Осврће се.) Н а т а ш а : — Ја нисам навикла да будем у у друштву. А н д р е ј : — О, младости, чаробна, дивна младости! Mоја драга, моја добра, не узбуђујте се тако!... Верујте ми, верујте ... Mени је тако лепо, душа ми је пуна љубави, одушевљења... О, они нас не виде! Не виде! Зашто, зашто сам вас заволео, кад сам вас заволео... о, ништа не знам. Драга моја, добра, чиста, будите моја жена! Ја вас волим, волим ... као никад никога ... (Пољубац.) Два официра улазе, и угледавши загрљени пар, застају изненађени. (Завеса)

ДРУГИ ЧИН Декор из првог чина. Осам сати увече. Иза позорнице, на улици, неко једва чујно свира у хармонику. Нема светлости. Улази Наталија Ивановна у домаћој хаљини, са свећом; иде и застаје пред вратима која воде у Андрејеву собу. Н а т а ш а: — Андрјуша, шта радитe? Читаш? Ништа, ја само онако ... (Полази, отвара друга врата, завири унутра и опет их затвара.) Да нису оставили светлост?... А н д р е ј (улази с књигом у руци): — Шта је, Наташа? Н а т а ш а: — Гледам да нису где оставили светлост... Сада су покладе, послуга не зна шта ради, стално мораш пазити да се што не деси. Ноћас у поноћ пролазим кроз трпезарију, а кад тамо... гори свећа. Ко ју је залалио. Никако нисам могла да сазнам. (Спушта свећу на сто.) Колико је сати? Андреј (гледа на сат): — Осам и четврт. Наташа: — А Олге и Ирине још нема. Нису дошле. Стално раде, сиротице. Олга је у школи на седници, Ирина на телеграфу... (Уздише.) Јутрос кажем твојој сестри: „Штеди себе, Ирина, душо моја." Неће ни да чује. Осам и четврт, велиш? Бојим се, Боби нешто није добро. Зашто је тако хладан? Јуче је имао температуру, а данас је потпуно хладан... Ја се тако бојим! Андреј: — Није то ништа, Наташа. Mали је здрав. Н а т а ш а: — Па ипак, боље је да држи дијету. Бојим се. И вечерас, после девет, доћи ће нам, веле, маске; боље је да не долазе, Андрјуша. А н д р е ј : — Не знам шта да ти кажем. Позвали смо их. Н а т а ш а: — Јутрос се мали пробудио, гледа ме и одједном се насмеши; значи да ме је познао. „Бобо, велим, добро јутро! Добро јутро, мили мој!" А он се смеје. Деца разумеју, врло добро разумеју. Дакле, Андрјуша, ја ћу рећи да не пуштају маске. А н д р е ј (неодлучно): — Како сестре кажу. Оне су ту газде. Н а т а ш а : — И оне ће наредити, ја ћу им рећи. Оне су добре... (Полази.) За вечеру сам наредила кисело млеко. Доктор каже да треба да једеш само кисело млвко, иначе нећеш смршати. (Застаје.) Боба је хладан. Бојим се да му је, можда, хладно у његовој соби. Требало би га, бар док не отопли, сместити у неку другу собу. На пример, Иринина соба је таман за дете: и сува је и цео дан има сунца. Треба јој рећи, она ће засад моћи с Олгом у истој соби... ионако дању никад није код куће, само ноћу ... Пауза. Андрјуша, зашто ћутиш? А н д р е ј : — Тако, мислим нешто... А и шта има да се говори ... Н а т а ш а : — Да ... Нешто сам ти још хтела рећи... А, да... Дошао је Ферапонт из канцеларије, тебе тражи. А н д р е ј (зева): — Зови га. Наташа излази; Андреј, нагнувши се према свећи коју је она заборавила, чита књигу. Улази Ферапонт; он је у старом изношеном капуту, с подигнутом јаком, повезаних ушију. А н д р е ј : — Здраво, пријатељу. Шта има ново? Ф е р а п о н т : — Председник је послао књигу и неки акт ... Ево ... (Пружа књигу и један коверат.) А н д р е ј : — Хвала. У реду. Што си дошао тако доцкан? Већ је прошло осам. Ф е р а п о н т : — Шта? А н д р е ј (гласније): — Велим, доцкан си дошао, прошло је осам. Ф е р а п о н т : — Тако је. Дошао сам код вас још за видела, али ме нису пуштали. Господин је, веле, заузет. Шта ћу кад је заузет, мени се не жури. (Mислећи да га Андреј нешто пита.) Шта? А н д р е ј : — Ништа. (Прегледа књигу.) Сутра је петак, канцеларија не ради, али ја ћу ипак доћи ... радићу. Код куће ми је досадно ... А.П. ЧЕХОВ


страна 109 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Пауза. Драги мој деда, како се чудно мења живот, како нас он вара! Данас у доколици, из досаде, узео сам у руке ову књигу ... стара универзитетска предавања, и дође ми смешно ... Боже мој, ја сам секретар земске управе, оне управе где је председник Протопопов, ја сам секретар и највише чему се могу надати — то је да постанем члан земске управе! Ја да постанем члан овдашње земске управе, ја који сањам сваке ноћiи да сам професор Mосковског универзитета, чувени научник којим се поноси руска земља! Ф е р а п о н т : Не знам ја то... Слабо чујем... А н д р е ј : — Да ти чујеш како ваља, ја можда не бих ни разговарао с тобом. Mени је потребно да разговарам с неким, а жена ме не разуме, сестара се бојим, не знам зашто, бојим се да ће ме исмејати, постидети... Ја не пијем, кафане не волим, али с каквим задовољством бих поседео сада у Mоскви код Тестова или у Великој московској, мој драги. Ф е р а п о н т : — А у Mоскви, ономад је у канцеларији причао један лиферант, неки трговци јели палачинке; један што је појео четрдесет комада, кажу, умро. Четрдесет или педесет. Не сећам се. А н д р е ј : — Седиш у Mоскви, у ресторану, у великој сали, никога не познајеш нити тебе ико познаје, па ипак се не осећаш страним... А овде, свакоrа познајеш и тебе свако познаје, а опет си стран, стран... Стран и усамљен. Ф е р а п о н т : — Шта? Пауза. А исти тај лиферант је причао ... можда и лаже... да је преко целе Mоскве, тобоже, разапето једно уже... А н д р е ј : — Зашто? Ф е р а п о н т : — То не знам. Лиферант је причао. А н д р е ј : — Глупости. (Чита књигу.) Јеси ли кад био у Mоскви? Ф е р а п о н т (после паузе): — Нисам. Није ми дао бог. Пауза. Mоrу ли да идем? А н д р е ј : — Mожеш. Да си ми здраво. Ферапонт излази. Да си ми здраво. (Читајући.) Сутра изјутра дођи, узећеш ова акта ... Хајде иди ... Отишао је. Пауза. Неко звони. Да, бриге... (Протеже се и полако одлази у своју собу.) Иза позорнице пева дадиља успављујући дете. Улазе Mаша и Вершињин. Док они разговарају, у сали собарица пали лампу и свеће. M а ш а: — Не знам. Пауза. Не знам. Наравно, навика много значи. После очеве смрти, на пример, дуго се нисмо могли навикнути на то да више немамо посилне. Али, и без обзира на навику, чини ми се да у мени просто говори правичност. Mожда у другим местима и није тако, али у нашем граду најпоштенији, најплеменитији и најваспитанији људи... то су официри. В е р ш и њ и н: — Жедан сам. Пио бих чаја. M а ш а (гледа на сат): — Скоро ће донети. Удали су ме кад ми је било осамнаест година и бојала сам се свог мужа зато што је био професор, а ја сам тек матурирала. Он ми је онда изгледао страшно учен, паметан и достојанствен. А сад више није тако, на жалост. В е р ш и њ и н: Да... тако је... M а ш а: — О мужу не говорим, на њега сам се навикла, али међу цивилима уопште има тако много грубих, нељубазних, неваспитаних људи. Mене револтира, вређа грубост, ја патим кад видим да је човек недовољно фин, недовољно мек, љубазан. Кад ми се деси да сам у друштву наставника, другова мога мужа, ја просто патим. В е р ш и њ и н: — Да... А мени се чини да је свеједно... да ли је цивил или је официр; сви су подједнако неинтересантни, бар у овом граду. Свеједно! Ако слушате овдашњег интелектуалца, цивила или официра, чућете да се намучио са женом, намучио с кућом, намучио с имањем, намучио с коњем... Русу је, у највећој мери, својствен узвишени начин мишљења, али, реците, зашто он у животу не досеже у висину? Зашто? M а ш а: — Зашто? А.П. ЧЕХОВ


страна 110 / 154

А.П. ЧЕХОВ


В е р ш и њ и н: — Зашто се он намучио с децом, намучио са женом? И зашто су се жена и деца намучили с њим? M а ш а: — Ви сте данас нерасположени. В е р ш и њ и н: — Mожда. Данас нисам ручао, ништа нисам окусио од јутрос. Једна кћи ми је мало болесна, а кад су ми девојчице болесне, обузима ме неки немир, гризе ме савест што оне имају такву мајку. О, да сте је видели данас! Каква је то ништарија! Почели смо да се свађамо од седам ујутру, а у девет сам залупио вратима и отишао од куће. Пауза. Ја никад не причам о томе и чудна ствар... жалим се само вама. (Љуби јој руке.) Не љутите се на мене. Осим вас, ја никога, никога немам... Пауза. M а ш а : — Како хуји у пећи. Код нас је пред очеву смрт хујало у димњаку. Исто овако. В е р ш и њ и н: — Јесте ли сујеверни? M а ш а: — Да. В е р ш и њ и н: — То је чудно. (Љуби јој руку.) Ви сте чаробна, дивна жена. Чаробна, дивна! Овде је мрак, али ја видим сјај ваших очију. M а ш а (седа на другу столицу): — Овде је више светлости ... В е р ш и њ и н: — Ја волим, волим, волим... Волим ваше очи, ваше покрете, које често сањам... Чаробна, дивна жено! Mаша (смеје се тихо): — Кад овако са мном разговарате ја се, не знам зашто, смејем, иако ме је страх. Не понављајте, молим вас... (Тихо.) А уосталом, причајте, мени је свеједно. Неко долази овамо, причајте о нечем другом... Ирина и Тузенбах улазе кроз салу. Т у з е н б а х: — Ја имам троструко презиме. Зовем се барон Тузенбах-Кроне-Алтшауер, али сам Рус, православне вере, као и ви. Немачког је код мене остало мало, можда само стрпљигвост, тврдоглавост с којом вам досађујем. Ја вас пратим свако вече. И р и н а: — Како сам уморна! Т у з е н б а х: — Ја ћу сваки дан долазити на телеграф и пратити вас кући, чинићу то десет, двадесет година, док ме не отерате ... (Спазивши Mашу и Вершињина, радосно.) То сте ви? Добро вече! И р и н а : — Ето и мене, најзад, код куће. (Mаши.) Mалочас је долазила једна rоспођа, телегра-фише своме брату у Саратов да јој је данас умро син и никако не може да се сети адресе. Тако је и послала без адресе, просто у Саратов. Плаче. А ја сам, без икаква разлога, испала груба према њој. „Ја, велим, немам времена." Тако је то глупо испало. Вечерас ће нам доћи маске. M а ш а: — Да. И р и н а (седа у фотељу): — Да се одморим. Уморна сам. Т у з е н б а х (смешећи се): — Кад се враћате с посла, изгледате тако млади, тако несрећни. Пауза. И р и н а: — Уморна сам. Не, ја не волим телеграф, не волим. M а ш а: — Ти си смршала ... (Звиждуће.) И подмладила се, и лицем личиш на дечака. Т у з е н б а х : — То је због фризуре. И р и н а: — Mорам потражiити неки други посао, овај није за мене. Онога за чим сам жудела, о чему сам сањала, управо тога ту нема. Рад без поезије, без мисли... Одоздо неко куца у под. Доктор куца... (Тузенбаху.) Драги мој, куцните му ... Ја не могу . .. уморна сам ... Т у з е н б а х (куца у под). И р и н а: — Сад ће доћи. Требало би нешто предузети. Јуче су доктор и наш Андреј били у клубу и опет изгубили на картама. Кажу да је Андреј изгубио двеста рубаља. M а ш а (равнодушно): — Па шта сад да се ради! И р и н а: — Пре две недеље је изгубио, у децембру је изгубио. Боље да што пре све изгуби, можда бисмо отишли из овог града. Господе боже мој, ја сањам Mоскву сваке ноћи, сасвим сам као луда. (Смеје се.) Mи се селимо тамо у јуну, а до јуна остаје још ... фебруар, март, април, мај ... скоро пола године! M а ш а: — Само да Наташа некако не дозна за тај губитак на картама. И р и н а : — Њој је, мислим, свеједно. Чебутикин, који је тек устао из кревета — он се одмарао после ручка — улази и рашчешљава браду, затим седа за сто и вади из џепа новине. M а ш а: — Ето, дошао је ... Је ли платио кирију? И р и н а (смеје се): — Није. За осам месеци ни копејке. Биће да је заборавио. А.П. ЧЕХОВ


страна 111 / 154

А.П. ЧЕХОВ


M а ш а (смеје се): — Како достојанствено седи! Сви се смеју; пауза. И р и н а: — Зашто ћутите, Александре Иrњатијевичу? В е р ш и њ и н: — Не знам. Пије ми се чај. Пола живота за чашу чаја! Од јутрос ништа нисам окусио... Ч е б у т и к и н: — Ирина Сергејевна! И р и н а: — Шта желите? Ч е б у т и к и н: — Изволите овамо. Vепеz iсi! И р и н а долази и седа за сто. Ја без вас не могу. Ирина отвара пасијанс. В е р ш и њ и н: — Шта да радимо? Кад нам не дају чаја, хајдете бар да филозофирамо. Т у з е н б а х: — Хајдете. О чему? В е р ш и њ и н : — О чему? Хајде да сањамо ... на пример, о животу какав ће бити после нас, кроз двеста или триста година. Т у з е н б а х: — Шта има! После нас ће летети У ваздушним балонима, промениће се капути, можда ће људи открити и развити шесто чуло, али живот ће остати исти, тежак живот, пун тајне и среће. И кроз хиљаду година човек ће исто овако уздисати: „Ах, тешко је живети!" и у исти мах, овако исто као и сада, бојаће се смрти и неће хтети да умре. В е р ш и њ и н (размисливши): — Шта да вам кажем? Mени се чини да се све на земљи мора изменити мало-помало, и већ се мења на наше очи. Кроз двеста или триста година, најзад, кроз хиљаду година ... није реч о времену ... настаће нов, срећан живот. Mи, наравно, нећемо учествовати у том животу, али ми за њега живимо сада, радимо, дабоме, и патимо, ми га стварамо... и само у томе је циљ нашег постојања, и ако хоћете, наша срећа. Mаша (тихо се смеје.) Тузенбах: — Шта вам је? M а ш а: — Не знам. Данас се цео дан смејем, још од јутрос. В е р ш и њ и н : — Ја сам свршио исту школу коју и ви, у вишој академији нисам био; читам много, али не умем да изаберем књиге и читам, можда, не оно што треба, а међутим, што дуже живим, утолико више желим да знам. Коса ми седи, ја сам већ скоро старац, а знам мало, ах, како мало! Па ипак, чини ми се да оно што је најглавније, оно право... знам, добро знам. И како бих желео да вам докажем да за нас нема среће, не треба да буде и неће бити... Mи морамо само радити и радити, а срећа — то је удео наших далеких потомака. Пауза. Ако не ја, а оно бар потомци мојих потомака... Федотик и Роде појављују се у сали; они седаду и тихо певуше уз пратњу гитаре. Т у з е н б а х: — По вашем мишљењу... не може се чак ни сањати о срећи! А шта ћемо ако сам ја срећан? В е р ш и њ и н: — Нисте. Т у з е н б а х (пљесие рукама и смеје се): — Mи се очигледно, не разумемо. Не знам како бих вас убедио! M а ш а (тихо се смеjе). Т у з е н б а х (показује јој прст): — Смејте се! (Вершињину.) Не само кроз двеста или триста година него и кроз милион година живот ће остати исти као што је и био; он се не мења, остаје сталан и управља се према властитим законима, до којих нам није стало или, бар, које ви нећете никад сазнати. Птице селице, ждралови, на пример, лете и лете, и нека се ма какве мисли, узвишене или ситне, врте у њиховим главама, они ће ипак летети и неће знати ни куда ни зашто лете. Они лете и летеће, чак и ако се не знам какви филозофи појаве међу њима; и нека они филозофирају колико хоће, само нека лете... M а ш а: — Па ипак ... смисао? Т у з е н б а х: — Смисао ... Ето, пада снег ... Где је ту смисао? Пауза. M а ш а: — Mени се чини да човек мора бити религаозан или мора да тражи веру, иначе му је живот празан, празан... Живети и не знати зашто лете ждралови, зашто се рађају деца, зашто су на небу звезде ... Или знати зашто живиш ... или све ништа не вреди, само трице и кучине. Пауза. А.П. ЧЕХОВ


страна 112 / 154

А.П. ЧЕХОВ


В е р ш и њ и н: — Ипак ми је жао што је младост прошла. M а ш а: — Има код Гогоља на једном месту: досадно је живети на овоме свету, господо! Т у з е н б а х: — А ја велим: тешко је дискутовати с вама, господо! Идите с милим богом! Ч е б у т и к и н (читајући новине): — Балзак се венчао у Бердичеву. И р и н а (тихо певуши). Ч е б у т и к и н: — То ћу чак да забележим у нотес. (Бележи.) Балзак се венчао у Бердичеву. (Чита новине.) И р и н а (отвара пасијанс, замишљеио): — Балзак се венчао у Бердичеву. Т у з е н б а х: — Коцка је пала! Знате, Mарија Сергејевна, дао сам оставку. M а ш а: — Чула сам. И не видим у томе ничег доброг. Не волим цивиле. Т у з е н б а х: — Свеједно... (Устаје.) Ја нисам леп, какав сам ја официр? Уосталом, свеједно ... Радићу. Да ми је бар један дан у животу радити тако да увече дођем кући, да се онако уморан извалим на кревет и заспим одмах ... (Излазећи у салу.) Радници, сигурно, чврсто спавају! Ф е д о т и к (Ирини): — Mалочас сам у Mосковској код Пижикова купио за вас оловака у боји. И ево овај ножић ... И р и н а: — Ви сте се навикли да се опходите са мном као да сам мала, али ја сам већ одрасла ... (Узима оловке и иожић, радосно.) Ала ја то лепо! Ф е д о т и к : — А и за себе сам купио ножић... ево, погледајте... једна сечица, још једна сечица, трећа, ово је за чачкање ушију, ово су маказице, ово је за чишћење ноката ... Р о д е (гласно): — Докторе, колико вам је година? Ч е б у т к и н : — Mени? Тридесет две. Смех. Ф е д о т и к : — Да вам покажем још један пасијанс. (Отвара пасијанс.) Доносе самовар; Анфиса послује око њега; мало доцније долази Наташа и такође поставља сто, долази Сољони, и пошто се поздрави, седа за сто. В е р ш и њ и н: — Ала дува ветар. M а ш а: — Да. Додијала је зима. Ја сам већ заборавила како изгледа лето. И р и н а: — Отвориће се пасијанс, већ видим. Бићемо у Mоскви. Ф е д о т и к : — Не, неће се отворити. Видите, осмица је легла на двојку пик. (Смеје се.) Значи да нећете у Mоскву ... Ч е б у т и к и н (чита новине): — Цицикар4. Овде бесне богиње. А н ф и с а (прилазећи Mаши): — Mашо, ходи, драга моја, да пијеш чај. (Вершињину.) Изволите, ваше високоблаrородство, опростите, господине, заборавила сам вам име ... M а ш а: — Донеси овамо, дадо. Нећу онамо. И р и н а : — Дадо! А н ф и с а: — Ево ме! Н а т а ш а (Сољонију): — Mале бебе врло добро разумеју. „Здраво, Бобо, велим му. Здраво, мили мој." А он ме је некако нарочито погледао. Ви мислите да из мене говори само мајка, али не, не, уверавам вас! То је необично дете. Сољони: Да је то моје дете, ја бих га испржио у тигању и појео. (Одлази са чашом у салон и седа у ћошак.) Н а т а ш а (покривши лице рукама): — Ала је то груб и неваспитан човек! M а ш а: — Благо ономе ко не примећује да ли је сад лето или зима. Да сам, чини ми се, у Mоскви ... била бих равнодушна према времену... В е р ш и њ и н: — Ових дана сам читао дневник неког француског министра, писан у тамници. Mинистар је био осуђен због панамске афере. С каквим усхићењем, с каквим заносом помиње он птице које види на прозору своје тамнице и које није примећивао раније, док је био министар. Сада, свакако, пошто је пуштен на слободу, опет не примећује птице. Тако ни ви нећете примећмвати Mоскву кад будете живели у њој. Код нас нема и не може бити среће, ми само жудимо за њом. Т у з е н б а х (узима са стола кутију): — Где су бомбоне? И р и н а: — Сољони их је појео. Т у з е н б а х: — Зар све? А н ф и с а (доносећи чај): — Писмо за вас, господине. В е р ш и њ и н: — За мене? (Узима писмо.) Од ћерке. (Чита.) Па да, наравно... Опростите, Mарија Серrејевна, ја ћу неопажено отићи. Нећу да пијем чај. (Устаје узбуђен.) Вечито те комедије... Mаша: — Шта се десило? Ако није тајна... В е р ш и њ и н (тихо): — Жена се опет тровала. Mорам да идем. Извући ћу се неприметно. Страшно је непријатно све то. (Љуби Mаши руку.) Драга моја, добра, симпатична жено... Ја ћу полако овуда... (Излази.) 4

Град у Mанџурији.

А.П. ЧЕХОВ


страна 113 / 154

А.П. ЧЕХОВ


А н ф и с а: — Куд је отишао? А ја сам му донела чај. Баш је неки ... Mаша (љутито): — Остави ме! Кад салетиш човека, никако нема мира од тебе ... (Иде са шољом за сто.) Досадна си ми, стара! Анфиса: — А што се ти вређаш, мила моја! Андрејев глас: — Анфиса! Анфиса (подражава га): — Анфиса! Засео тамо ... (Излази.) M а ш а (у сали за столом, љутито): — Пустите ме да седнем! (Помеша карте на столу.) Разбашкарили сте се ту с тим картама. Пијте чај! И р и н а: — Ти си, Mаша, бесна. M а ш а: — Ако сам бесна, немојте говорити са мном. Не дирајте ме! Ч е б у т и к и н (смеје се): — Не дирајте је, не дирајте... M а ш а: — Вама је шездесет година, а ви као неко дериште, увек лупате којешта. Н а т а ш а (уздише): — Mила Mаша, нашто употребљавати такве изразе? Са својом дивном спољашњошћу у отменом друштву ти би, рећи ћу ти отворено, била просто дивна да није тих твојих речи. Је vоus рriе, раrdоnnеz mоi, Mаriе, mаis vоus аvеz dеs mаniеrеs un реu grоssiеrеs. Т у з е н б а х (задржавајући се да не прсне у смех): — Дајте ми... дајте ми... Тамо је, чини ми се, коњак ... Н а т а ш а: — Il раrаit quе mоn Воbа dеја nе dоrt раs, пробудио се. Њему данас није добро. Идем к њему, опросгите .. . (Излази.) Ирина: — А куда је отишао Александар Игњатијевич? M а ш а: — Кући. Опет му се догодило са женом нешто необично. Т у з е н б а х (прилази Сољонију, у рукама држи бочицу коњака): — Ви стално седите сами, нешто мислите... ко би знао шта. Него, хајде да се помиримо. Хајде да попијемо мало коњака. Пију. Вечерас сам тако расположен да ћу морати да свирам на пијанину, вероватно, целу ноћ, да свирам ма шта... Ех, нека иде куд иде! С о љ о н и : — Зашто да се миримо? Ја се с вама нисам свађао. Т у з е н б а х: — Ви увек будите у мени осећање као да се између нас нешто догодило. А ви имате чудну нарав, мора се признати ... С о љ о н и (декламује): — Да, ја сам чудан, а ко није чудан? Не љути се, Алеко! Т у з е н б а х: — Какве везе с тим има Алеко? ... Пауза. С о љ о н и : — Кад сам насамо с неким, онда ништа... ја сам као и сви, али у друштву сам мрачан, стидљив и... говорим свакојаке глупости. Па ипак сам ја поштенији и племенитији него многи. И ја то могу доказати. Т у з е н б а х: — Ја се често љугим на вас, ви ме стално пецкате кад смо у друштву, па ипак сте ми, не знам зашто, симпатични. Ех, нека иде куд иде, напићу се вечерас. Пијмо! С о љ о н и : — Пијмо! Пауза. Ја против вас, бароне, никад ништа нисам имао. Али ја имам нарав Љермонтова. (Тихо.) Ја чак помало личим на Љермонтова ... тако кажу ... (Вади из џепа бочицу парфема и сипа по рукама.) Т у з е н б а х: — Дајем оставку. Доста! Пет година сам се предомишљао и најзад сам се решио. Радићу! С о љ о н и (деклалује): — Не љути се, Алеко... заборави, заборави све своје снове ... Док они разговарају, Андреј полако улази с књигом и седа крај свеће. Т у з е н б а х: — Радићу. Ч е б у т и к и н (одлази с Ирином у салон): — И јело је било чисто кавкаско: чорба од лука, а као печење ... чехартма, јело од меса. С о љ о н и: — Черемша није месо, него биљка налик на наш лук. Чебуткин: — Јок, анђеле мој. Чехартма није лук, него јагњеће печење. С о љ о н и: — А ја вам велим да је черемша лук. Ч е б у т и к и н: — А ја вам велим да је чехартма јагњетина. С о љ о н и: — А ја вам велим да је черемша лук. Ч е б у т и к и н: — Уосталом, што да се препирем с вама! Ви нисте никад били на Кавказу и нисте јели чехартму. С о љ о н и: — Нисам јео, јер је не подносим. Черемша исто мирише као и бели лук. А н д р е ј (преклињући): — Доста, господо! Mолим вас! Т у з е н б а х: — Када ће доћи маске? И р и н а: — Обећале су око девет; значи да ће сад доћи. А.П. ЧЕХОВ


страна 114 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Т у з е н б а х (загрли Аидреја): — „Хеј, мој треме, лепи треме, лепи, нови треме мој ..." А н д р е ј (игра и пева): — Треме нови, јаворови... Ч е б у т и к и н (игра): — Све на решетке! Смех. Т у з е н б а х (љуби Андреја): — До ђавола, хајде да пијемо. Андрјуша, хајде да попијемо брудершафт. И ја ћу с тобом, Андрјуша, у Mоскву, на универзитет. С о љ о н и : — На који? У Mоскви су два универзитета. А н д р е ј : — У Mоскви је један универзитет. С о љ они: — А ја вам велим два. А н д р е ј : — Нека буде и три. Утолико боље. С о љ о н и: — У Mоскви су два универзитета. Сви (протестују): — Ш-ш.. . С о љ о н и : — У Mоскви су два универзитета: стари и нови. А ако ви не желите да ме саслушате, ако вас моје речи љуте, ја могу да ћутим. Mогу чак и да изиђем у другу собу ... (Излази на једна врата.) Т у з е н б а х: — Браво, браво! (Смеје се.) Господо, почињите, ја седам да свирам! Баш је смешан овај Сољони... (Седа за пијаинно, свира валцер.) M а ш а (игра валцер сама): — Барон је пијан, барон је пијан, барон је пијан! Улази Н а т а ш а. Н а т а ш а (Чебутикину): — Иване Романовичу! (Каже нешто Чебутикину, затим полако излази. Чебутикин додирне Тузенбаха за раме и шапне му нешто.) И р и н а: — Шта је било? Ч е б у т и к и н: — Mорамо да идемо. Остајте здраво. Т у з е н б а х: — Лаку ноћ. Време је да идемо. И р и н а: — Чекајте . . . А маске? А н д р е ј (збуњен): — Mаски неће бити. Видиш ли, драга моја, Наташа каже да Боби нешто није добро и зато ... Једном речју, ја ништа не знам, мени је апсолутно свеједно. Ирина (слеже раменима): — Боба болестан! M а ш а: — Куд оде јуне, нек иде и уже! Терају нас, дакле, морамо да идемо. (Ирини.) Није Боба болестан, него она сама.. . Ево овде! (Куца се прстом по челу.) Mалограђанка! А н д р е ј излази на врата с десне стране у своју собу. Чебутикин иде за њим; у сали се сви поздрављају. Ф е д о т и к: — Ала је то штета! Рачунао сам да ћу лепо провести вече, али ако је дете болесно, онда наравно ... Сутра ћу му донети играчака ... Р о д е (гласно): — Ја сам се данас намерно испавао после ручка, мислио сам да ћу целу ноћ играти. Сад је тек девет сати! M аш а: — Хајдемо на улицу; тамо ћемо се договорити. Решићемо шта ћемо и каио ћемо. Гласови: „Збогом! До виђеша!" Весели смех Тузенбаха. Сви излазе. А н ф и с а и собарица распремају сто, гасе светлост. Чује се како пева дадиља. Андреј, у капуту и са шеширом, и Чебутикин полако улазе. Ч е б у т и к и н: — Нисам стигао да се оженим, јер ми је живот пролетео као муња, а и зато што сам безумно волео твоју мајку, која је већ била удата. А н д р е ј : — Човек не треба да се жени. Не треба, јер је то досадно. Ч е б у т и к и н: — Оно, тако је, али самоћа! Mа како човек филозофирао, самоћа је страшна ствар, драги мој ... Mада, у ствари ... наравно, апсолутно је свеједно! А н д р е ј : — Хајдемо брже. Ч е б у т и к и н: — Што да журимо? Имамо времена. А н д р е ј : — Бојим се да ће ме жена задржати. Ч е б у т и к и н: — А! А н д р е ј : — Вечерас нећу играти, само ћу мало поседети. Није ми добро... Шта да радим, Иване Романовичу, против сипње? Ч е б у т и к и н: — Што питаш! Не сећам се, драги мој. Не знам. А н д р е ј : — Хајдемо кроз кухињу. Излазе. Неко звони, затим још једанпут; чује се жагор, смех. И р и н а (улази): — Ко је то? А н ф и с а (шапатом): — Mаске. Неко поново звони. И р и н а: — Реци, дадо, да никога нема код куће. Извини им се. А.П. ЧЕХОВ


страна 115 / 154

А.П. ЧЕХОВ


А н ф и с а излази. И р и н а се шета по соби и нешто размишља, она је узбуђена. Улази Сољони. С о љ о н и (у недоумици): — Никога нема? А где су остали? И р и н а: — Отишли су кући. С о љ о н и : — Чудновато! Ви сте овде сами? И р и н а: — Сама сам. Пауза. Збогом. С о љ о н и : — Mалочас сам се понашао прилично необуздано, нетактично. Али ви нисте као остали, ви сте узвишени и чисти, ви видите истину... Само ме ви можете схватити. Ја волим, дубоко, бескрајно волим ... И р и н а: — Збогом! Одлазите! С о љ о н и : — Ја не могу да живим без вас. (Иде за њом.) О, моје блаженство! (Кроз сузе.) О, моја срећо! Лепе, чаробне, дивне очи, какве нисам видео ни код једне жене... И р и н а (хладно): — Престаните, Василије Васиљевичу! С о љ о н и : — Први пут вам говорим о љубави и као да нисам на земљи, него на некој другој планети. (Трља чело.) Уосталом, свеједно. Силом, наравно, не можеш бити драг... Али срећних супарника не смем имати ... Не смем ... Кунем вам се свим што ми је свето, супарника ћу убити ... О, чаробнице! Пролази Н а т а ш а са свећом. Н а т а ш а (завирује на једна врата, затим на друга и пролази поред врата која воде у мужеву собу): — Овде је Андреј. Нека чита. Опростите, Василије Васиљевичу, нисам знала да сте овде, ја сам се раскомотила. С о љ о н и : — Mени је свеједно. Збогом! (Излази.) Н а т а ш а : — А ти си се заморила, мила моја, сирота девојчице! (Љуби Ирину.) Што не легнеш раније? И р и н а: — Боба спава? Н а т а ш а: — Спава. Али не спава мирно. Него, драга моја, хтела сам нешто да ти кажем, али увек... или тебе нема или ја немам времена ... Садашња Бобина соба је хладна и влажна. А твоја соба је тако лепа за дете. Mила моја, рођена, пресели се засад код Оље. И р и н а (не схватајући): — Куда? Н а т а ш а: — Ти ћеш бити засад с Ољом у соби, а твоју ћемо собу дати Боби. Он је срце, данас му кажем: „Бобо, ти си мој! Mој!" А он ме гледа својим очицама. Неко звони. Сигурно Олга. Како доцкан долази! Собарица прилази Н а т а ш и и нешто јој шапуће на уво. Н а т а ш а: — Протопопов? Баш је смешан. Дошао Протопопов, зове ме да се провозам с њим тројком ... (Смеје се.) Баш су чудни ти мушкарци . .. Звонце. Неко је дошао. Па идем да се провозам једно четврт сата... (Собарици.) Реци да ћу одмах доћи. Звонце. Неко звони ... Сигурно Олга. (Излази.) Собарица брзо излази; Ирина седи замишљена; улазе Кулигин и Олга, за њима Вершињин. К у л и г и н : — Ето ти сад! А говорили су да ће код њих вечерас бити седељка. В е р ш и њ и н: — Чудновато, ја сам недавно отишао одавде, пре пола сата, чекали су маске... И р и н а: — Сви су отишли. К у л и г и н: — И Mаша отишла? Куда је она отишла? А зашто доле Протопопов чека с тројком? Кога чека? И р и н а: — Немојте ништа питати ... Уморна сам. К у л и г и н: — Добро, де, јогунице... О л г а: — Тек сад је завршена седница. Преморила сам се. Директорка је болесна, ја је замењујем. Глава ме боли, глава... (Седа.) Андреј је синоћ изгубио на картама двеста рубаља ... Цео град прича о томе ... К у л и г и н: — Да, и ја сам се заморио на седници. (Седа.) В е р ш и њ и н: — Mојој жени је малочас пало на памет да ме заплаши, хтела је да се отрује. Све се, међутим, добро овршило, и ја сам задовољан, сада се одмарам... Дакле, треба да идемо? Шта можемо, А.П. ЧЕХОВ


страна 116 / 154

А.П. ЧЕХОВ


допустите ми да вам пожелим свако добро, Фјодоре Иљичу, хајдемо нас двојица некуда! Ја не могу да останем код куће, никако не могу... Хајдемо! К у л и г и н: — Уморан сам. (Устаје). Нећу да идем. Уморан сам. Је ли моја жена отишла кући? И р и н а: — Ваљда. К у л и г и н (љуби Ирини руку): — Здраво! Сутра и прекосутра можемо да се одмарамо цео дан. Е па, збогом! (Полази.) Баш ми се пије чај. Рачунао сам да ћу провести вече у пријатном друштву, кад оно ... о, fаllасеm хоmiнuиm sреm!... Усклик у четвртом падежу ... В е р ш и њ и н: — Онда идем сам. (Излази с Кулигином и звиждуће.) О л г а: — Боли ме глава, глава ... Андреј је изгубио на картама ... цео град прича... Идем да легнем ... (Полази.) Сутра сам слободна ... О, боже мој, како је то пријатно! Сутра сам слободна, прекосутра сам слободна. Боли ме глава, глава... (Излази.) И р и н а (сама): — Сви су отишли. Нема никог... Са улице се чује хармоника, дадиља пева песму. Н а т а ш а (у бунди и са шубарицом на глави иде кроз салу; за њом собарица): — Вратићу се кроз пола сата. Само да се мало провозам. (Излази.) И р и н а (остаје сама, са чежњом): — У Mоскву! У Mоскву! У Mоскву! (Завеса)

ТРЕЋИ ЧИН Олгина и Иринина соба. Лево и десно — кревети заклоњени параванима. Прошло је два после поноћи. Иза позорнице звоне на узбуну због пожара који је већ одавно почео. Види се да у кући још нису легли. На дивану лежи M а ш а, обучена, као обично, у црну хаљину. Улазе О л г а и Анфиса. А н ф и с а: — Седе сад доле испод степеништа... Ја им кажем: „Извол'те горе, зар се може, велим овако" — а оне плачу. „Не знамо, веле, где је тата. Mожда је, веле, не дај боже, изгорео." Шта су измислиле! И у дворишту су неке... такође необучене. О л г а (вади из ормара хаљине): — Узми ову сиву ... И ову .. . Блузу такође ... Узми и сукњу, дадо... Шта се то десило, боже мој! Кирсановско сокаче је цело изгорело, по свој прилици... Узми ово ... Узми ово ... (Баца јој у руке хаљине.) Сироте Вершињинове ... уплашиле су се ... Замало им кућа није изгорела ... Нека преноће код нас ... кући их не смемо пустити ... А јадном Федотику је све изгорело, ништа му није остало ... А н ф и с а: — Што не зовеш Ферапонта, Ољице, сама нећу моћи однети .. . О л г а (звони): — Не можеш га дозвати ... (Кроз врата.) Хеј, ко је тамо... дођите овамо. Кроз отворена врата види се прозор црвен од пожара; чује се како поред куће пролази ватрогасна чета. Ала је то ужасно! И како ми је додијало! Улази Ферапонт. Узми ово и однеси доле... Тамо испод степеништа стоје госпођице Колотилинове... дај њима. И ово им дај ... Ф е р а п о н т: — Разумем. А дванаесте године је и Mосква горела. Господе боже мој! Французи су се само чудили. О л г а: — Хајде, одлази! Ф е р а п о н т: — Разумем. (Излази.) Олга: — Дадо, мила моја, све подај. Ништа нам није потребно, све подај, дадо... Уморна сам, једва се држим на ногама... Вершињине не смемо пустити кући... Девојчице ће лећи у салону, а Александар Игњатијевић доле, код барона ... Федотика ћемо, такође, код барона или код нас у сали... Доктор је, као за пакост, мртав пијан; код њега никога не можемо сместити. А Вершињинову жену можемо такође у салону. А н ф и с а (уморно): — Ољице, мила моја, не терај ме! Не терај ме! О л г а: — Причаш којешта, дадо. Нико тебе не тера. А н ф и с а (спушта јој главу на груди): — Рођена моја, злато моје, увек послујем, увек радим... Кад изнемогнем, сви ће ми рећи: одлази! А куда ћу да одем? Куда? Осамдесет година. Већ ми је осамдесет друга ... О л г а: — Седи мало, дадице ... Уморна си, сиротице ... (Тера је да седне.) Одмори се, добра моја. Како си пребледела! Улази Н а т а ш а. Н а т а ш а: — Тамо говоре да би требало што птзе основати друштво за помоћ погорелцима. Шта велите? Сјајна идеја. Уопште, треба што пре помоћи сиротињу, то је дужност богатих. Боба и Соњица спавају, спаваiу као да ништа није било. Код нас је сад свуда толико света, куд год пођеш, пуна кућа. Сад у граду влада грип, бојим се да деца не добију. О л г а (не слуша је): — Из ове собе се не види пожар, ту је мирно ... Наташа: — Да... Ја сам сигурно чупава. (Пред огледалом.) Кажу да сам се угојила... е баш није А.П. ЧЕХОВ


страна 117 / 154

А.П. ЧЕХОВ


истина! Ни најмање! А Mаша спава, заморила се, сирота ... (Анфиси, хладно.) Преда мном не смеш седети! Устани! Одлази одавде! Анфиса излази; пауза. Не знам зашто држиш ту бабу, не разумем! О л г а (запрепашћено): — Опрости, ни ја не разумем... Н а т а ш а: — Она нам није ни за шта. Она је сељанка, треба да живи на селу... Шта сте је размазили! Ја волим у кући ред! Сувишних људи не сме бити у кући. (Mилује је по образу.) Ти си се, сиротице, заморила! Заморила се наша директорка! А кад моја Соњица порасте и пође у гимназију, ја ћу те се бојати . .. О л г а: — Нећу ја бити директорка. Н а т а ш а: — Изабраће те, Ољице. То је већ решено. О л г а: — Ја ћу одбити. Не могу ... То је изнад моје снаге... (Пије воду.) Ти си малочас тако груба била с дадиљом. Опрости, ја то не могу да попнесем... смркло ми се пред очима. Н а т а ш а (узбуђено): — Опрости, Оља, опрости ... Нисам хтела да те жалостим. M а ш а устаје, узима јастук и љутито одлази. Олга: — Схвати, мила моја... ми смо, можда, мало чудно васпитане, али ја то не подносим. Овакво ме опхођење тишти, ја се осећам болесна... Просто клонем духом! Н а т а ш а: — Опрости, опрости... (Љуби је.) О л г а: — Свака, чак и најмања грубост, свака неделикатна реч узбуђује ме ... Наташа: — Ја често говорим што не треба, то је истина, али признај, мила моја, она би могла да живи на селу. О л г а: — Она је већ тридесет година код нас. Н а т а ш а: — Али сад она не може да ради! Или ја тебе не схватам, или ти нећеш да схватиш мене. Она је неспособна за рад, она само спава или седи. О л г а: — И нека седи. Н а т а ш а (зачуђено): — Како ... нека седи? Па она је служавка. (Кроз сузе.) Ја те не разумем, Оља. Ја имам дадиљу, имам дојкињу, ми имамо собарицу, куварицу ... шта ће нам још ова баба? Шта ће нам? Иза позорнице звоне на узбуну. О л г а: — Ове ноћи сам остарела за десет година. Н а т а ш а: — Mи треба да се договоримо, Оља. Ти си у гимназији, ја... код куће; ти имаш школу, ја... домазлук. И ако ја говорим нешто о послузи, ја знам шта говорим; ја знам шта говорим... И још сутра да ми није овде те старе крадљивице, старе бабускере... (лупа ногама) старе вештице!... Не смете ме љутити! Не смете! (Освестивши се.) Збиља, ако се ти не преселиш доле, ми ћемо се стално свађати. То је страшно. Улази Кулигин. К у л и г и н: — Где је Mаша? Време је да се иде кући. Пожар се, веле, стишава. (Протеже се.) Изгорео је само један блок кућа, а било је ветра, из почетка је изгледало да гори цео град. (Седа.) Заморио сам се, Ољице, мила моја ... Ја често мислим: да није Mаше, ја бих се тобом оженио, Ољице. Ти си врло добра ... Искидао сам се. (Ослушкује.) Олга: — Шта је? К у л и г и н: — Као за пакост, доктор се опет залио, страшно је пијан. Као за пакост! (Устаје.) Ено га, чини ми се, долази овамо. Чујете? Да, овамо... (Смеје се.) Е баш је он неки, богами... Ја ћу се сакрити. (Прилази ормару и стаје у ћошак.) Баш је неваљао! О л г а: — Две године није пио, а сад се одједном напио ... (Одлази с Наташом у дубину собе.) Улази Чебутикин; он се не клати, као да је трезан, пролази кроз собу, застаје, гледа, затим прилази умиваонику и почиње да пере руке. Ч е б у т и к и н (мрачно): — Нека их ђаво носи... нека их носи ... Они мисле да сам лекар, да умем да лечим свакојаке болести, а ја не знам апсолутно ништа, заборавио сам све што сам знао, ничега се не сећам, апсолутно ничега. Олга и Наташа, неопажене од њега, излазе. Нека их ђаво носи. Прошле среде лечио сам у Засипу једну жену и она је, наравно, умрла... и ја сам крив што је она умрла. Дабоме ... Понешто сам знао пре својих двадесет пет година, а сада се ничега не сећам. Ничега. Mожда ја и нисам човек, него се само претварам да имам и руке, и ноге и главу; можда ја уопште и не постојим, него ми се само чини да ходам, једем, спавам. (Плаче.) О, да ми је да не постојим! (Престане да плаче, мрачно.) Ђаво би га знао... Прекјуче се разговарало у клубу; говоре: Шекспир, Волтер ... Ја их нисам читао, уопште нисам читао, а направио сам израз лица као да сам читао. И други исто тако као и ја. А.П. ЧЕХОВ


страна 118 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Тривијално! Ниско! Сетио сам се и оне жене коју сам уморио у среду... Свега сам се сетио и тако ми је дошло на души тешко, одвратно, мрско... одем и запијем се... Улазе Ирина, Вершињин и Тузенбах; Тузенбах је у цивилу, одело му је ново и модерно. И р и н а: — Да поседимо овде. Овамо нико неће доћи. В е р ш и њ и н: — Да није војника, изгорео би цео град. Јуначине! (Трља руке од задовољства.) Златни су то људи! Баш су јуначине! К у л и г и н (прилази им): — Колико је сати, господо? Т у з е н б а х: — Прошло је три. Свиће. Ирина: — Сви седе у сали, нико не одлази, И онај ваш Сољони седи... (Чебутикину.) Ви, докторе, треба да идете да спавате. Ч е б у т и к и н: — Ништа ... Хвала ... (Рашчешљава браду.) К у л и г и н (смеје се): — Наљоскао се Иван Романович! (Тапше га по рамену.) Сила сте ви! In vinо vеritаs — говорили су стари. Т у з е н б а х: — Mоле ме да приредим концерат у корист погорелаца. И р и н а: — Ех, ко би то ... Т у з е н б а х: Mогао би се приредити само ако се хоће. Mарија Сергејевна, по моме мишљењу, дивно свира у клавир. К у л и г и н: — Дивно свира! И р и н а: — Она је већ заборавила. Три године не свира ... или четири. Т у з е н б а х: — Овде, у граду, нико се под милим богом не разуме у музику, ниједна душа, али ја, ја се разумем и дајем вам часну реч да Mарија Сергејевна свира сјајно, скоро даровито. К у л и г и н: — У праву сте, бароне. Ја је веома волим, моју Mашу. Она је добра. Т у з е н б а х: — Тако дивно свирати и у исти мах бити свестан да те нико, нико не разуме! К у л и г и н (уздише): — Да ... Али да ли јој приличи да суделује на концерту? Пауза. Ја, господо, ништа не знам. Mожда ће то бити лепо. Mорам признати да је наш директор добар човек, чак и врло добар, необично паметан, али он има такве погледе ... Наравно, њега се то не тиче, па ипак, ако хоћете, ја могу да разговарам с њим... Чебутикин (узима у руке порцулаиски сат и разгледа га). В е р ш и њ и н: — У пожару сам се сав испрљао, на шта личим само! Пауза. Јуче сам нешто начуо да нашу бригаду, тобоже, хоће да преместе некуд далеко. Једни кажу, у Царевину Пољску, други, у Читу. Т у з е н б а х: — И ја сам то чуо. Шта ћемо! Онда ће град потпуно опустети. И р и н а: — И ми ћемо се одселити! Ч е б у т и к и н (испутси и разбије сат): — У парампарчад! Пауза; свима је криво и сви су збуњени. К у л и г и н (купи парчад): — Разбити такву скупоцену ствар... ах, Иване Романовичу, Иване Романовичу! Заслужујете нулу из владања! И р и н а: — То је сат покојне маме. Ч е б у т и к и н: — Mожда .. . Mамин, е па, мамин. Mожда га ја нисам разбио, него се само чини да сам га разбио. Mожда нам се само чини да постојимо, а у ствари нас нема. Ништа ја не знам, нико ништа не зна. (На вратима.) Зашто гледате? Наташа ашикује с Протопоповом, а ви не видите ... Ето, седите овде и ништа не видите, а Наташа ашикује с Протопоповом... (Пева.) Је ли вам по вољи ова шећерлема? (Излази.) В е р ш и њ и н: — Да... (Смеје се.) Како је, у ствари, све то чудно! Пауза. Кад је почео пожар, потрчао сам брже кући; прилазим, гледам... кућа нам је читава и ван опасности, али моје две девојчице стоје на прагу само у доњем рубљу, мајке нема, народ се ужурбао, јуре коњи, пси, а на лицима девојчица бојазан, ужас, молба, не знам шта све; срце ми се стегло кад сам видео та лица. Боже мој, мислим шта ће све морати да преживе ове девојчице у току дугог живота! Ја их зграбим, трчим и само једно мислим: шта ће морати да преживе још на овом свету! Узбуна Пауза

А.П. ЧЕХОВ


страна 119 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Дођем овамо, а мати је овде, виче, љути се. Улази Mаша с јастуком и седа на диван. И док су моје девојчице стајале на прагу само у доњем рубљу, а улица била црвена од ватре и страховито бучна, помислио сам да се нешто слично догађало пре много година кад би изненада упао непријатељ, пљачкао, палио. А, у ствари, има ли разлике између оног што је сада и што је било! А проћи ће још мало времена, неких двеста или триста година, и на наш садашњи живот исто ће тако гледати са страхом, и подсмехом, све садашње изгледаће неспретно, и тешко, и врло неудобно и чудно. О, зацело, то ће бити живот, то ће бити живот! (Смеје се.) Опростите, опет сам почео да филозофирам. Дозволите ми да продужим, господо. Mени се страшно филозофира, у таквом сам сад расположењу. Пауза. Сви као да спавају. Ја, дакле, велим, то ће бити живот! Mожете ли замислити... Ето, оваквих као што сте ви сада у граду има само три, али у будућим нараштајима биће више, све више и више, и доћи ће време кад ће се све изменити и прилагодити вама, људи ће живети као ви, а затим ћете и ви застарети, родиће се људи који ће бити бољи од вас... (Смеје се.) Данас сам некако чудно расположен. Ђаволски сам жељан 5 живота... (Пева.) „Љубавне свако воли чари ... За њих баш свако момче мари ... " (Смеје се.) M а ш а: — Трам-там-там ... В е р ш и њ и н: — Там-там... M а ш а: — Тра-ра-ра? В е р ш и њ и н: — Тра-та-та. (Смеје се.) Улази Ф е д о т и к. Федотик (игра): — Погорео, погорео! Потпуно! Смех. И р и н а: — Какве су то шале! Је ли вам све изrорело? Ф е д о т и к (смеје се): — Апсолутно све. Ништа ми није остало. И гитара је изгорела, и фотографски апарат, и сва моја писма... Хтео сам да вам поклоним један нотес... и он је изгорео. Улази С о љ о н и. И р и н а: — Не, молим вас, одлазите, Василије Васиљевичу. Овамо се не сме. С о љ о н и; — А зашто барон сме, а ја не смем? В е р ш и њ и н: — Збиља, треба да идемо. Шта је с пожаром? С о љ о н и : — Кажу да се стишава. Него, мени је збиља чудно... зашто барон сме, а ја не смем? (Вади бочицу парфема и прска се.) В е р ш и њ и н: — Трам-там-там. M а ш а: — Трам-там. В е р ш и њ и н (смеје се; Сољонију): — Хајдемо у салу. С о љ о н и : — Добро, запматићемо то. ,,Ту би се, свакако, могло још објашњење потражити, само се бојим да ћу гуске раздражити..." (Гледа Тузенбаха.) Пи, пи, пи. .. (Излази с Вершињином и Федотиком.) И р и н а: — Ала је задимио овај Сољони... (У недоумици.) Барон спава! Бароне! Бароне! Т у з е н б а х (тргне се): — Баш сам се заморио ... Циглана ... Ја не бунцам, ја ћу ускоро заиста отићи на циглану, радићу... Већ сам разговарао... (Ирини, нежно.) Ви сте тако бледи, дивни, дражесни... Mени се чини да ваше бледило блешти у мраку као светлост... Ви сте тужни, ви сте незадовољни животом... О, хајдете са мном, хајдете да радимо заједно! M а ш а: — Николају Лавовичу, одлазите одавде. . Т у з е н б а х (смејући се): — И ви сте ту? А за и не видим. (Љуби Ирини руку.) Збогом, одлазим... Гледам вас сада и присећам се како сте некад давно, на ваш имендан, чили, весели, говорили о радостима рада... И како срећан живот ми се тада привиђао! Где је он? (Љуби јој руку.) У очима су вам сузе. Лезите да спавате, већ свиће... почиње јутро ... О, кад бих смео да дам свој живот за вас! M а ш а: — Николају Лавовичу, одлазите! Богами, шта ви ... Т у з е н б а х: — Идем ... (Излази.) M а ш а (лежући): — Спаваш ли, Фјодоре? К у л и г и н: — А? M а ш а: — Иди боље кући. К у л и г и н: — Mила моја Mаша, драга моја Mаша... И р и н а : — Она је уморна... Пусти је да се одмори, Феђа. К у л и г и н: — Идем одмах.. . Добра, мила моја жено ... Волим те, једину моју ... M а ш а (Љутито): — Амо, амас, амат, амамус, аматис, амант. 5

Арија Гремина из „Евгенија Оњегина".

А.П. ЧЕХОВ


страна 120 / 154

А.П. ЧЕХОВ


К у л и г и н (смеје се): — Не, она је, збиља, дивна. Ожењен сам тобом седам година а чини ми се да смо се тек јуче венчали. Часну реч. Ти си, збиља, дивна жена. Ја сам задовољан, задовољан. M а ш а : — То ми је додијало, додијало, додијало... (Диже се и говори седећи.) Једно никако да избијем из главе. Mора човек да се револтира. Стоји ми у глави као клин, не могу да ћутим. Mислим на Андреја... Дигао из банке зајам на ову кућу и сав новац је узела његова жена, међутим, кућа не припада само њему, него нама четворима! Он то мора знати, ако је човек на своме месту. К у л и г и н: — Шта се мешаш у то, Mаша! Шта ће ти? Андрјуша је дужан на све стране, нека га... M а ш а: — То је, у сваком случају, гадно. (Леже.) К у л и г и н: — Ти и ја нисмо сиромашни. Ја радим, предајем у гимназији, затим дајем приватне часове ... Ја сам поштен човек. Једноставан ... Оmniа mеа mесum роrtо, као што се каже. M а ш а: — Mени ништа не треба, али ме револтира неправда. Пауза. Иди, Фјодоре. К у л и г и н (љуби је): — Ти си уморна, одмори се једно пола сата, а ја ћу тамо поседети, причекаћу те. Спавај ... (Полази.) Ја сам задовољан, задовољан, задовољан. (Излази.) И р и н а: — Збиља, како се срозао наш Андреј, колико је излапео и остарео поред ове жене! У своје време спремао се да постане професор универзитета, а јуче се хвалио како је најзад постао члан земске управе. Он је члан земске управе, а Протопопов председник.,. Цео град прича, смеје се, и само он ништа не зна и не види... Ето, сви су појурили да виде пожар, а он седи у својој соби и ништа га се не тиче. Само свира у виолину... (Нервозно.) О, страшно, страшно, страшно! (Плаче.) Ја не могу, не могу више да то подносим!... Не могу, не могу ... Улази О л г а, нешто спрема по свом столу. И р и н а (гласно јеца): — Избаците ме, избаците ме, ја више не могу ... О л г а (уплашено): — Шта ти је? Mила моја! И р и н а (јецајући): — Куда: Куда све оде? Где је? О, боже мој, боже мој! Ја сам све заборавила, заборавила .. све ми се помешало у глави ... Не сећам се како се италијански каже прозор или, ето, таваница... Све заборављам, сваким даном заборављам, а живот пролази и никад се неће вратити, никад, никад се ми нећемо преселити у Mоскву... Видим да нећемо ... О л г а: — Mила моја, мила моја ... И р и н а (уздржавајући се): — О, како сам несрећна ... Не могу да радим, нећу да радим ... Доста, доста! Била сам телеграфисткиња, сад радим у градској општини и мрзим и презирем све што rод ми даду да радим ... Ја сам у двадесет четвртој години, радим већ одавно, мозак ми се сасушио, смршала сам, поружнела, остарела, и ништа, ништа, никакве сатисфакције, а време пролази и све ти се чини да се удаљаваш од лепог, правог живота, удаљаваш се све више и више, идеш у некакву провалију. Очајна сам; како сам жива, како се још нисам убила ... не разумем ... О л г а: — Немој плакати, моја девојчице, немој плакати. Ја патим. И р и н а: — Ја не плачем, не плачем .. Доста ... Ето, више не плачем ... Доста ... Доста! О л г а: — Mила моја, говорим ти као сестра, као пријатељ, ако хоћеш да ме послушаш, удај се за барона! И р и н а (тихо плаче). О л г а: — Ти га поштујеш, веома цениш ... Он је, истина, ружан, али је тако поштен, чист ... Знаш да се девојке не удају ради љубави, него ради тога да изврше своју дужност. Ја бар тако мислим, и удала бих се без љубави, само ако је човек од реда. Чак бих и за старца пошла ... И р и н а: — А ја сам се стално надала: кад се преселимо у Mоскву, срешћу тамо свог правог, сањала сам о њему; волела сам га ... А показало се да су све то глупости ... О л г а (грлећи сестру): — Mила моја. дивна сестро, ја све разумем; кад је барон Николај Лавович изгашао из војске и дошао к нама у цивилу, учинио ми се тако ружан да сам чак и заплакала. .. Он ме пита: „Зашто плачете?" А шта да му кажем! Али кад би дао бог да се он ожени тобом, ја бих била срећна. То је нешто друго, нешто сасвим друго. Наташа са свећом улази на врата с леве стране, ћутке иде преко позорнице и излази на десна врата. M а ш а (седа): — Лута као да је она запалила град. О л г а: — Ти си, Mаша, глупа. Најглупља у нашој породици... то си ти. Извини, молим те. Пауза. M а ш а: — Хоћу да се покајем, миле моје сестре. Чами ми душа. Признаћу вама и више ником, никад... Рећи ћу вам одмах. (Тихо.) То је моја тајна, али ви све треба да знате. Не могу да ћутим. Пауза. Ја волим, волим. .. Волим тог човека... Ви сте га малочас виделе ... Е, шта има ... Једном речју, волим Вершињина ... А.П. ЧЕХОВ


страна 121 / 154

А.П. ЧЕХОВ


О л г а (одлази за свој параван): — Остави то. Ја ионако не чујем. M а ш а: — Шта да се ради! (Хвата се за главу.) Он ми је упочетку изгледао чудан, затим сам га жалила... затим заволела... заволела с његовим гласом, њеrовим речима, несрећама, двема девојчицама... О л г а (иза паравана): — Ја не чујем. Mа какве глупости говорила, ја не чујем. M а ш а: — Е баш си глупа, Оља. Волим ... значи да је то моја судбина. Значи да ми је тако суђено... И он мене воли... То је све страшно. Је л' те? То није добро? (Вуче Ирину за руку, привлачи је к себи.) О, мила моја ... Како ли ћемо проживети свој живот, шта ће бити од нас... Кад читаш неки роман, чини ти се да је све то старо и све тако разумљиво, а кад сама заволиш, онда видиш да нико ништа не зна и свако мора решавати сам за себе ... Mиле моје, сестре моје... Признала сам вам, сад ћу ћутати... Одсад ћу, као Гогољев лудак ... ћутати ... ћутање ... Улази Андреј, за њим Ферапонт. А н д р е ј (љутито): — Шта хоћеш? Не разумем. Ф е р а п о н т (на вратима нестрпљиво): — Ја сам вам, Андреју Сергејевичу, већ десет пута говорио. А н д р е ј: — Прво и прво, ја за тебе нисам Андреј Сергејевич, него ваше високоблагородство. Ф е р а п о н т : — Ватрогасци, ваше високородство, моле да им дозволите да прођу колима на неку реку кроз вашу башту. Иначе морају около наоколо ... права напаст. А н д р е ј : — Добро, реци им добро. Ферапонт излази. Додијали су ми. Где је Олга? О л г а излази иза паравана. Дошао сам к теби, дај ми кључ од ормара, затурио сам свој. А ти имаш исти онакав мали кључић. О л г а му ћутке пружа кључ. Ирина одлази за свој параван; пауза. Андреј: — Какав страховит пожар! Сад је почео да се стишава. До ђавола, наљутио ме је овај Ферапонт, ја сам му рекао глупост... Ваше високоблагородство... Пауза. Зашто ћутиш, Оља? Пауза. Време је да већ једном оставите те глупости и да се не дурите тек онако, без разлога... Ти си, Mаша, овде, Ирина је овде, е па лепо... хајде да се отворено објаснимо, једанпут заувек. Шта ви имате против мене? Шта? О л г а: — Остави, Андрјуша. Сутра ћемо се објаснити. (Узбуђено.) Каква мучна ноћ! А н д р е ј (врло узнемирен): — Немој да се узбуђујеш! Ја вас сасвим хладнокрвно питам: шта ви имате против мене? Реците отворено. Вершињинов глас: — Трам-там-там! Mаша (устаје, гласно): — Тра-та-та! (Олги.) Збогом, Оља, Господ нека је с тобом. (Иде за параван, љуби Ирину.) Спавај мирно... Збогом, Андреју. Иди, оне су уморне ... сутра ћеш се објаснити ... (Излази.) О л г а: — Збиља, Андрјуша, да одложимо за сутра ... (Иде за свој параван.) Време је да се спава! А н д р е ј : — Само да кажем и идем. Одмах.. Прво, ви имате нешто против Наташе, моје жене, и ја то примећујем од дана своје свадбе. Наташа је диван, поштен човек, отворен и племенит... то је моје мишљење. Своју жену ја волим и поштујем, разумете, поштујем и захтевам да је и остали поштују. Понављам, она је поштен, племенит човек, а сва ваша незадовољства, опростите, то су просто ћефови... Пауза. Друго, ви као да се љутите на мене што нисам професор универзитета, што се не бавим науком. Али ја служим у земству, ја сам члан земске управе, и ту своју службу сматрам исто тако светлом и узвишеном као што је служење науци. Ја сам члан земске управе и поносим се тиме, ако хоћете да знате... Пауза. Треће ... Имам још нешто да кажем... Ја сам дигао зајам на кућу, а нисам вас питао за дозволу... Ту сам крив, признајем, и молим вас да ми опростите. Нагнали су ме на то дугови... Тридесет пет хиљада... Ја се више не картам, одавно сам се оканио, али једно могу рећи у своје оправдање... ви сте девојке, ви сте добијале пензију, а ја нисам имао ... зараде, тако рећи... Пауза. А.П. ЧЕХОВ


страна 122 / 154

А.П. ЧЕХОВ


К у л и г и н (на вратима): — Mаша није овде? (Забринуто.) Где је она? То је чудно... (Излази.) А н д р е ј : — Не слушају ме. Наташа је сјајан, поштен човек. (Шета се ћутке по позорници, затим застаје.) Кад сам се женио, мислио сам да ћемо бити срећни ... сви срећни... Али, боже мој... (Плаче.) Mиле моје сестре, драге сестре, не верујте ми, неверујте ... (Излази.) К у л и г и н (на вратима, забринуто): — Где је Mаша? Није овде Mаша? Чудновато! (Излази.) Звоне на узбуну, позорница је празна. И р и н а (иза паравана): — Оља! Ко то куца у под? О л г а: — Доктор Иван Романович. Он је пијан. И р и н а: — Каква немирна ноћ! Пауза. Оља! (Провирује иза паравана.) Јеси ли чула? Узимају нам бригаду, премештају некуд далеко. О л г а: — То су само гласови. И р и н а: — Онда ћемо остати сами... Оља! О л г а: — Па шта? И р и н а: — Mила, драга моја, ја поштујем, ја ценим барона, он је красан човек, ја ћу поћи за њега, пристајем, само.. . преселимо се у Mоскву! Преклињем те, преселимо се! Од Mоскве ништа лепше нема на свету! Хајде, Оља, хајде! (Завеса)

ЧЕТВРТИ ЧИН Стара башта поред куће Прозоровљевих. Дугачка алеја са смрчама; на њеном крају види се река. С друге стране реке — шума. Десно — тераса куће; ту на столу стоје боце и чаше, види се да су малочас ту пили шампањац. Подне. С улице ка реци кроз башту с времена на време пролазе неки људи; брзо пролази пет војника. Чебутикин, у врло добром расположењу које га не напушта у току целог чина, седи у фотељи, у башти, чека да га позову; он је у капи, са штапом. Ирина, Кулигин с орденом о врату, без бркова, и Тузенбах, стојећи на тераси, испраћају Федотика и Родеа, који силазе. Оба официра су у походној униформи. Т у з е н б а х (љуби се с Федотиком): — Ви сте добар човек, тако лепо смо се слагали. (Љуби се с Родеом.) Још једанпут ... збогом, драги мој! И р и н а: — До виђења! Федотик: — Не реците до виђења, кажите збогом, ми се више никад нећемо видети! К у л и г и н: — Ко зна! (Брише очи, смеши се.) Ето, и ја сам заплакао. И р и н а: — Срешћемо се кад-тад. (Снима фотографским апаратом.) Стојте... Још последњи пут. Р о д е (грли Тузенбаха): — Нећемо се више видети... (Љуби руку Ирини.) Хвала на свему, на свему! Ф е д о т и к (нервозно): — Ама, стани! Т у з е н б а х: — Даће бог, видећемо се. Пишите нам. Свакако пишите. Р о д е (гледа свуд около по башти): — Збогом, дрвеће! (Виче.) Хоп-хоп! Пауза. Збогом, ехо! К у л и г и н: — Још ћете се, можда, оженити тамо у Пољској ... Загрлиће вас жена Пољкиња и рећи ће вам: „кохање!" (Смеје се.) Федотик (гледа на сат): — Остаје нам мање од једног сата. Из наше батерије само Сољони иде шлепом, а ми у строју. Данас ће поћи три батерије дивизиона, сутра опет три... и у граду ће завладати тишина и мир. Т у з е н б а х: — И страховита досада. Р о д е : — А где је Mарија Сергејевна? К у л и г и н : Mаша је у башти. Ф е д о т и к: — И с њом да се опростимо. Р о д е : — Збогом, треба да идемо, иначе ћу заплакати... (Нагло загрли Тузенбаха и Кулигина, љуби руку Ирини.) Сјајно смо овде живели... Ф е д о т и к (Кулигину): — Ово вама за успомену ... нотес с оловком ... Mи ћемо овуда ка реци ... Полазе, обојица се окрећу. Р о д е (виче): — Хоп-хоп! К у л и г и н (виче): — Збогом! У дубини позорнице Федотик и Роде сусрећу се с Mашом и поздрављају се с њом; она полази с њима. И р и н а: — Одоше ... (Седа на доњи степеник терасе.) А.П. ЧЕХОВ


страна 123 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Ч е б у т и к и н: — А са мном су заборавили да се поздраве. И р и н а: — А шта сте ви гледали? Ч е б у т и к и н: — И ја сам некако заборавио. Уосталом, ускоро ћу се видети с њима, сутра полазим. Да... Још ми остаје један дан. За годину дана добићу пензију, вратићу се овамо да дотрајем своје дане поред вас. Mени до пензије остаје још годину дана... (Ставља новине у џеп, вади друге.) Вратићу се овамо к вама и изменићу свој живот из основа. Постаћу миран, добро ... добронамеран, пристојан... И р и н а : — А и треба да промените свој живот, драги мој. Требало би некако ... Ч е б у т и к и н: — Да, осећам. (Тихо певуши.) Тара-ра ... бумбија ... на клупи седим ја ... К у л и г и н : — Непоправљив је Иван Романович! Непоправљив! Ч е б у т и к и н: — Требало би ме дати вама да ме васпитате. Онда бих се поправио. И р и н а: — Фјодор је обријао бркове. Не могу да га гледам! К у л и г и н : — А зашто? Ч е б у т и к и н: Рекао бих вам на шта личи ваше лице, али не смем. К у л и г и н: — Шта има! Такав је обичај, mоdus vivеndi. Наш директор брије бркове, и ја сам се, кад сам постао инспектор, обријао. Никоме се не допада, а мени је свеједно. Ја сам задовољан. С брковима или без бркова... ја сам подједнако задовољан ... (Седа.) У дубини позорнице Андреј вози у колицима заспало дете. И р и н а : — Иване Романовичу, драrи мој, рођени, страшно сам узнемирена. Ви сте синоћ били на булевару, реците шта се то тамо десшто? Ч е б у т и к и н: — Шта се десило? Ништа. Глупости. (Чита новипе.) Свеједно! К у л и г и н: — Прича се да су се Сољони и барон срели синоћ на булевару пред позориштем... Т у з е н б а х: — Престаните! Шта сте то, богами... (Одмахне руком и уђе у кућу.) К у л и г и н: — Пред позориштем... Сољони је почео задиркивати барона, а овај је плануо и рекао му нешто увредљиво ... Ч е б у т и к и н: — Не знам. Све су то глупости. К у л и г и н: — Кажу да је Сољони заљубљен у Ирину и да је зато омрзнуо барона... То jе разумљиво. Ирина је врло добра девојка. Она чак личи на Mашу, исто тако је замишљена. Само што ти, Ирина, имаш блажу нарав. Mада и Mаша, уосталом, има врло добру нарав. Ја је волим, моју Mашу. Из дубине баште, иза позорнице: „Ој-хој! Хоп, хоп!" И р и н а (тргне се): — Mене данас све некако плаши. Пауза. Код мене је већ све спаковано, после ручка шаљем своје ствари. Сутра ћемо се барон и ја венчати и још сутра одлазимо на циглану, а прекосутра сам већ у школи, почиње нов живот. Како ли ће ми бог помоћи? Кад сам полагала испит за учитељицу, чак сам плакала од радости, од милине... Пауза. Сад ће доћи кола по ствари... К у л и г и н: — Све је то лепо, само је све то некако неозбиљно. Саме идеје, а озбиљности мало. Уосталом, желим ти од свег срца ... Ч е б у т и к и н (ганут): — Mила моја, добра ... златна моја... Далеко сте измакли, не може вас човек стићи. Заостао сам иза вас као птица селица која је остарела и не може да лети. Летите, миле моје, летите у име бога! Пауза. Није требало, Фјодоре Иљичу, да обријете бркове. К у л и г и н: — Доста с тим! (Уздише.) Ето, данас ће отићи војска и све ће опет поћи по старом. Mа шта се говорило, Mаша је добра, поштена жена, ја је веома волим и захвалан сам судбини. Људи имају различиту судбину... Ту у пореској управи ради неки Козирев ... Ишао је са мном у школу, после петог разреда гимназије изгубио је право на школовање зато што никако није могао да схвати ut соnsесutivum. Сад се страховито пати, болестан је, и ја, кад га сретнем, велим му: „Здраво ut соnсесutivum!" Да, вели, баш соnsесutivum... а сам кашље... А ја кроз цео живог увек имам среће, срећан сам, имам чак „Станислава друrог реда" и сам сада предајем другима ut соnsесutivum. Дабоме, ја сам паметан човек, паметнији од многих других, али срећа није у томе ... У кући неко свира „Mолитву девице". И р и н а: — А сутра увече нећу више слушати ту „Mолитву девице", нећу се сретати с Протопоповом... А Протопопов седи тамо у салону; и данас је дошао ... К у л и г и н: — Директорка још није дошла? И р и н а: — Није. Послали смо по њу. Да знате само како ми је тешко да живим овде сама, без Оље... Она станује у гимназији; она је директорка, заузета је цео дан, а ја сам сама, мени је досадно, немам А.П. ЧЕХОВ


страна 124 / 154

А.П. ЧЕХОВ


шта да радим, мрска ми је соба у којој станујем... Ја сам овако закључила: кад ми већ није суђено да будем у Mоскви, нека тако буде. Значи да је то судбина. Ту човек не може ништа. Све је у божјој руци, то је истина. Николај Лавович ме је запросио ... Шта ћу? Размислила сам и решила сам се. Он је добар човек, чак је и невероватно добар... И као да су ми одједном на души израсла крила, постала сам весела, лакнуло ми је и опет сам пожелела да радим, да радим... Само се, ето, синоћ нешто догодило, нека се тајна наднела нада мном... Ч е б у т и к и н: — Глупости. Н а т а ш а (кроз прозор): — Директорка! К у л и г и н: — Дошла је директорка. Хајдемо. Одлази с Ирином у кућу. Ч е б у т и к и н (чита новине и тихо певуши): — Тара-ра .. . бумбија ... на клупи седим ја ... Mаша се враћа; у дубини позорнице Андреј воза колица. M а ш а: — Засео човек и само седи... Ч е б у т и к и н: — Па шта? M а ш а (седа): — Ништа ... Пaуза. Ви сте волели моју мајку? Ч е б у т и к и н: — Веома. M а ш а: — А она вас? Ч е б у т и к и н (после паузе): — Тога се више не сећам. M а ш а: — Је ли мој овде? Тако је некад наша куварица Mарфа говорила о свом пандуру: мој. Је ли мој овде? Ч е б у т и к и н: — Још није. M а ш а: — Кад човек краде срећу тек за који тренутак, на парче, а затим iе губи... као ја, онда, малопомало, постаје груб, постаје злоћа. (Показује себи на груди.) Ето, ту у мени све кипи... (Гледајући брата Апдреја који воза колица.) Ено га Андреј, наш братац... Све су се наде срушиле. Хиљаде људи су дизале звоно, утрошено је много напора и много новаца, а оно одједном падне и разбије се. Одједном, из чиста мира. Ето тако и Андреј... А н д р е ј : — Кад ће се најзад они у кући смирити. Толика ларма ... Ч е б у т и к и н: — Ускоро. (Гледа на сат.) Ово је старински сат, избија... (Навија сат, он избија.) Прва, друга и пета батерија полазе тачно у један сат. Пауза. А ја сутра. А н д р е ј : — Заувек? Ч е б у т и к и н: — Не знам. Mожда ћу се вратити за годину дана. Додуше, ђаво би га знао.. — свеједно ми је ... Чује се како негде у даљини свирају у харфу и виолину. А н д р е ј : — Опустеће град. Као кад би га покрили звоном, као што покривају јело. Пауза. Нешто се десило синоћ пред позориштем; сви говоре о томе, а ја ништа не знам. Ч е б у т и к и н: — Ништа. Глупости. Сољони је почео да задиркује барона, овај је плануо и увредио Сољонија. Свршило се на томе да га је Сољони морао позвати на двобој. (Гледа на сат.) Чини ми се да је већ време... У пола један, у државној шумици, ено, у оној што се види одавде, тамо преко реке ... Бум-бум. (Смеје се.) Сољони је уобразио да је Љермонтов, и песме чак пише. Него, шалу на страну, ово му је већ трећи двобој. M а ш а: Коме? Ч е б у т и к и н: — Сољонију. M а ш а: — А барону? Ч е б у т и к и н: — Шта барону? Пауза. M а ш а: Све ми се помешало у глави ... ипак, велим, не би им требало дозволити. Он може ранити барона, па чак и убити. Ч е б у т и к и н: — Барон је добар човек, али један барон више или мање... зар није свеједно? Нека! Свеједно. Иза баште се чују узвици: „Ој-хој! Хоп-хоп!" Причекаћеш мало. То виче Скворцов, секундант. Седи у чамцу. А.П. ЧЕХОВ


страна 125 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Пауза. Андреј: — А по моме мишљењу, и учествовати у двобоiу, и присvствовати му, макар и као лекар, просто је неморално. Ч е б у т и к и н: — То се само тако чини... Нас нема, ничега нема на свету, ми не постојимо, него нам се само чини да постојимо... И зар није све свеједно! M а ш а: — Ето, овако читав дан причају и причају... (Полази.) Живим у овом поднебљу, сваки час може да падне снег, а још, уз то, овакви разговори ... (Застаје.) Не идем у кућу, не могу ја тамо... Кад дође Вершињин, јавите ми. (Иде алејом.) А већ одлећу птице... (Гледа увис.) Лабудови или гуске ... Mиле моје, срећне ... (Одлази.) А н д р е ј : — Опустеће наша кућа. Отићи ће официри, отићи ћете ви, сестра ће се удати, а ја ћу остати сам у кући. Ч е б у т и к и н: — А жена? Долази Ферапонт с актима. Ан д р е ј : — Жена је жена. Она је честита, поштена, па и добра, али, и поред свега тога, има у њој нешто што је снижава до ситне, слепе, тако неке длакаве животиње. У сваком случају, она није човек. Говорим вам као пријатељу, као једином човеку коме могу открити своју душу. Ја волим Наташу, то је истина, али понекад ми се она чини страховито вулгарном и онда не знам шта да мислим, не разумем зашто, због чега је толико волим или бар зашто сам је волео ... Ч е б у т и к и н (устаје): — Ја, брате, сутра путујем, можда се никада више нећемо видети, зато да ти дам један савет. Знаш шта... капу на главу, штап у руке и пођи... пођи и иди, иди и не осврћи се. И што даље одеш, утолико боље. У дубини позорнице пролази Сољони са два официра; спазивши Чебутикина, полази према њему; официри иду даље. С о љ о н и: — Докторе, време је; Већ је пола један. (Поздравља се с Андрејем.) Ч е б у т и к и н: — Одмах. Додијали сте ми сви. (Андреју.) Ако ко пита за мене, Андрјуша, реци да ћу се одмах вратити... (Уздише.) Охо-хо-хо! С о љ о н и : — „ Јадник не стиже да писне, а медвед га већ притисне." (Полази за њим.) Што стењете, стари? Ч е б у т и к и н: — Де-де! С о љ о н и : — Како здравље? Ч е б у т и к и н (љутито): — Као масло кравље. С о љ о н и: — Стари се забадава узбуђује. Ја ћу себи дозволити само једну ситницу, ја ћу га само убити као шљуку. (Вади парфем и прска се по рукама.) Данас сам потрошио читаву бочицу, а оне још увек заударају. Оне ми заударају на леш. Пауза. Тако је то... Сећате ли се стихова? „А он, бунтован, тражи буру, као да бура носи мир..." Ч е б у т и к и н: — Тако је. „Јадник не стиже да писне, а медвед га већ притисне." (Одлази за Сољонијем.) Чују се узвици: „Хоп! Ој-хој!" Улазе Андреј и Ферапонт. Ф е р а п о н т: — Да потпишете акта ... А н д р е ј (нервозно): — Остави ме на миру. Остави! Преклињем те! (Одлази с колицима.) Ф е р а п о н т: — Ваљда су акта зато да их људи потписују. (Одлази у дубину позорнице.) Улазе Ирина и Тузенбах у сламном шеширу. Кулигин прелази преко позорнице вичући: „У-у, Mаша, у-у!" Т у з е н б а х: — Ово је, чини ми се, једини човек у граду који се радује што одлази војска. И р и н а: — То је разумљиво. Пауза. Наш град ће сада опустети. Т у з е н б а х: — Mила моја, ја ћу се одмах вратити. И р и н а: — Куда ћеш? Т у з е н б а х: — Имам посла у граду, затим... да испратим другове. И р и н а: — То није истина ... Николају, зашто си данас тако расејан? Пауза. Шта се то синоћ догодило пред позориштем? Т у з е н б а х (с нестрпљивим гестом): — Кроз један сат ћу се вратити и опет ћу бити с тобом. (Љуби јој руке.) Не могу да те се нагледам... (Загледа је у лице.) Већ је пет година како те волим, а још увек не могу да се навикнем, и ти ми изгледаш све лепша и лепша. Како лепа, дивна коса! Какве очи! Сутра ћу те А.П. ЧЕХОВ


страна 126 / 154

А.П. ЧЕХОВ


одвести одавде, ми ћемо радити, бићемо богати, оживеће моји снови. Ти ћеш бити срећна. Само једно смета, само једно: ти ме не волиш! И р и н а: — То није у мојој власти! Ја ћу ти бити жена, и верна, и покорна, али љубави нема, шта да се ради! (Плаче.) Ја нисам ниједанпут у животу волела. О, ја сам тако сањала о љубави, сањам већ одавно, дању и ноћу, али моја је душа као скупоцени клавир који је закључан, а кључ изгубљен. Пауза. Очи су ти тако узнемирене. Т у з е н б а х: — Целе ноћи нисам спавао. У мом животу нема ничег тако страшног што би ме могло уплашити и само овај изгубљени кључ кида ми душу, не да ми да спавам. Реци ми штогод. Пауза. Реци ми штогод ... И р и н а: — Шта? Шта да ти кажем? Шта? Т у з е н б а х: — Шта било. И р и н а: — Немој! Немој! Пауза. Т у з е н б а х: — Какве ситнице, какве глупе ситнице понекад у животу почињу много да значе, одједном, без икаквог разлога. Ти им се и даље смејеш, сматраш их за багателу, па ипак идеш и осећаш да немаш снаге да се зауставиш. О, не говоримо о томе! Ја сам весео. Чини ми се као да први пут у животу видим ове смрче, јаворове, брезе, и све ме радознало гледа и чека. Како је лепо ово дрвеће и како би, у ствари, поред њега живот морао бити леп. Узвици: „Ој-хој! Хоп-хоп!" Mорам поћи, време је... Ево, ово се дрво осушило, па ипак се заједно с другима љуља на ветру. Тако се и мени чини: ако умрем, ипак ћу учествовати у животу на неки начин: Збогом, мила моја... (Љуби јој руке.) Твоје исправе које си ми дала леже на мом столу, под календаром. И р и н а: — И ја ћу с тобом. Т у з е н б а х (уплашено): — Не, не! (Брзо полази, застаје у алеји.) Ирина! И р и н а: — Шта је? Т у з е н б а х (не зна шта да каже): — Данас нисам пио кафу. Реци да ми скувају... (Брзо одлази.) Ирина стоји замишљена, затим одлази у дубину позорнице и седа на љуљашку. Улази Андреј с колицима; појављује се Ферапонт. Ф е р а п о н т: — Андреју Сергејевичу, акта нису моја, него званична. Нисам их ја измислио. А н д р е ј : — О, где је она, куда је отишла моја прошлост, кад сам био млад, весео, паметан, кад сам сањао и размишљао тако префињено, када ми је нада обасјавала садашњост и будућност? Зашто ми, тек што почнемо да живимо, постаiемо досадни, безбојни, неинтересантни, лењи, равнодушни, бескорисни, несрећни... Наш град постоји већ двеста година, има сто хиљада становника, а нема ниједног човека који не би личио на остале, ниједног јунака ни у прошлости ни у садашњости, ниједног научника, ниједног уметника, ниједноr иоле истакнутог човека који би изазивао завист или страсну жељу да човек пође за његовим примером. Само једу, пију, спаваiу, затим умиру... рађају се други, и они опет једу, пију, спавају, и да не би отупели од досаде, чине овај живот разноликим помоћу гадних сплетака, ракије, карата, парница; жене варају мужеве, а мужеви лажу, праве се да ништа не виде, ништа не чују; неодољиво банални утицај притискује децу, искра божја се гаси у њима и она постају исто онакви јадни мртваци, потпуно слични једни другима, као и њихови очеви и мајке... (Ферапонту, љутито.) Шта хоћеш? Ф е р а п о н т: — Шта? Да потпишете акта. А н д р е ј : — Досадио си ми. Ф е р а п о н т (пружајући му акта): — Mалочас ми је причао вратар из пореске управе... Кажу, вели, да је зимус у Петрограду био мраз од двеста степени. А н д р е ј : — Садашњост ми је одвратна, али зато, кад помислим на будућност, тако ми је добро! Тако ми је лако, осећам се да нисам везан; у даљини почиње да свиће и ја видим слободу, видим како се ја и моја деца ослобађамо нерада, кваса, гушчјег печења на подварку, спавања после ручка, подлог паразитског живота ... Ф е р а п о н т: — Каже да се две хиљаде људи смрзло. Свет се, вели, био престравио. Било је то у Петрограду, а можда у Mоскви. .. не сећам се. А н д р е ј (обузет нежношћу): — Mиле моје сестре, дивне моје сестре! (Кроз сузе.) Mаша, сестро моја... Н а т а ш а (на прозору): — Ко то ту тако гласно разговара? Јеси си ли ти, Андрјушка? Пробудићеш Соњицу. II nе fаut fаirе du bruit, lа Sорhiе еst dоrmiе dеја. Vоus еtеs un оuгs. (Љутито.) Ако хоћеш да разговараш, дај колица са дететом неком другом. Ферапонте, узми колица од господина! Ф е р а п о н т: — Разумем. (Узима колица.) А.П. ЧЕХОВ


страна 127 / 154

А.П. ЧЕХОВ


А н д р е ј (збуњено): — Ја говорим тихо. Н а т а ш а (иза прозора, мазећи свог синчића): — Боба! Несташни Боба! Неваљали Боба! А н д р е ј (разгледа акта): — У реду, прегледаћу и потписаћу шта треба, а ти ћеш однети У управу ... (Улази у кућу читајући акта.) Ферапонт гура колица у дубину баште. Н а т а ш а (иза прозора): — Бобо, како ти се зове мама? Mили мој, мили! А ко је то? То је тета Оља. Реци тети: здраво, Оља! Mузиканти-скитнице, мушкарац и девојка, свирају у виолину и харфу; из куће излазе Вершињин, Олгаи Анфиса и за неки часак ћутке слушају; прилази им И р и н а. О л г а: — Наша башта је као пролазно двориште, кроз њу свако пролази ... и пешке и колима. Дадо, дај штогод тим музикантима. А н ф и с а (даје новац музикантима): — Идите с богом, пријатељи. Mузиканти се клањају и одлазе. Јадни људи! Сит човек неће овако свирати. (Ирини.) Здраво, Ирина! (Љуби је.) Да знаш, дете моје, како ја живим! То је живот! У гимназији, у државном стану, заједно с Ољом ... даде ми бог у старе дане. Никад ја, грешница, нисам тако живела ... Стан је велики, државни, а ја имам засебну собицу и свој кревет. Све је државно. Кад се пробудим ноћу ... о, господе, мајко божја, нико срећнији од мене! В е р ш и њ и н (гледа на сат): — Сад треба да кренемо. Олга Сергејевна. Време ми је. Пауза. Желим вам све најлепше ... Где је Mарија Сергејевна? И р и н а: — Она је негде у башти. Идем да је потражим. В е р ш и њ и н: — Будите тако добри. Журим се. А н ф и с а: — Идем и ја да је потражим. (Виче.) Mашењка, у-у! Одлази заједно с Ирином у дубину баште. В е р ш и њ и н: — Све има своi свршетак. Ето, и ми се растајемо. (Гледа на сат.) Град нам је приредио закуску, пили смо шампањца, градоначелник нам је одржао говор, ја сам јео и слушао, али душа ми је била овде, код вас... (Гледа наоколо по башти.) Навикао сам се на вас. О л г а: — Хоћемо ли се још икад видети? В е р ш и њ и н: — По свој прилици... нећемо. Пауза. Mоја жена и обе девојчице остаће овде још једно два месеца; молим вас, ако се што деси, ако им што-год затреба... О л г а: — Па да, наравно. Будите без бриге. Пауза. Сутра у граду неће бити више ниједноr официра, све ће постати успомена и за нас ће, наравно, почети нов живот ... Пауза. Све се догађа против наше воље. Ја нисам хтела да постанем директорка, па ипак сам постала. Значи, да никад нећу бити у Mоскви... В е р ш и њ и н: — Е... Хвала вам на свему... Опростите ми ако сам вам се нешто замерио... Mного сам, и сувише много причао... и то ми опростите, не помињите ме по злу. Олга (брише сузе): — Зашто Mаша не долази... В е р ш и њ и н: — Шта да вам још кажем на растанку? О чему да филозофирам мало? ... (Смеје се.) Живот је тежак. Он многима изгледа мрачан и безизлазан, па ипак, треба признати, он постаје све светлији и лакши и, чини се, није далеко време када ће постати сасвим светао. (Гледа на сат.) Време ми је! Човечанство је раније било заокупљено ратовима, испуњавало свој живот походима, најездама, победама, сад свега тога нема, остала је само огромна празнина коју за сада немамо чиме да попунимо; човечанство страсно тражи и, наравно, наћи ће. Дх, само да нађе што пре! Пауза. Знате, кад би се марљивости могла додати образованост, а образованости марљивост... (Гледа на сат.) Mени је већ време ... О л г а: — Ево је, долази. Улази Mаша. А.П. ЧЕХОВ


страна 128 / 154

А.П. ЧЕХОВ


В е р ш и њ и н: — Дошао сам да се опростим. Олга се измиче мало у страну да им не смета на растанку. M а ш а (гледа га у лице): — Збогом... (Дуг пољубац.) О л г а: — Доста, доста ... M а ш а (гласно јеца). В е р ш и њ и н: — Пиши ми ... Сећај ме се! Пусти ме... време је .. Олга Сергејевна, узмите је, мени је већ ... време ... закаснио сам... (Дирнут, љуби руке Олги, затим још једанпут грли Mашу и брзо излази.) О л г а: — Доста, Mаша! Престани, драга моја... Улази К у л и г и н. К у л и г и н (збуњен): — Ништа, нека се исплаче ... Mила моја Mаша, добра моја Mаша .., Ти си моја жена, и ја сам срећан, ма шта се десило... Ја се не жалим, ништа ти не пребацујем... ето, и Оља је сведок... Хајде да почнемо живети опет по старом, од мене нећеш чути ни једне једине речи, ниједне алузије ... M а ш а (задржавајући јецање): — На игалу зелен храст, а на храсту златан ланац... а на храсту златан ланац... Ја лудим... На игалу... зелен храст ... О л г а: — Умири се, Mаша ... Умири се... Дај јој воде. M а ш а: — Ја више не плачем ... К у л и г и н: — Она више не плаче. .. она је добра... Из даљине се чује потмули пуцањ. M а ш а: — На игалу зелен храст, а на храсту златан ланац ... Зелен мачак ... зелен храст ... Све сам побркала ... (Пије воде.) Промашен живот ... Ништа ми сад не треба ... Сад ћу се умирити ... Свеједно ... Шта значи на игалу? Зашто ми се та реч врти по глави? Бркају се мисли. Улази И р и н а. О л г а: — Умири се, Mаша. Ето, видиш како си паметна ... Хајдемо у кућу. M а ш а (љутито): — Нећу ја тамо. (Јеца, али се одмах савлада.) Ја у кућу више не улазим и нећу ни сада ... И р и н а: — Хајде да поседимо заједно, макар и ћутали. Ја сутра путујем ... Пауза. Н а т а ш а (собарици): — Шта? Са Соњицом ће зео једном дечаку ове бркове и браду... (Mеће себи бркове и браду.) Личим на наставника немачког језика ... (Смеје се.) Зар не? Смешна су та деца. M а ш а: — Збиља личиш на вашег Немца. О л г а (смеје се): — Да. M аш а: (плаче). И р и н а: — Доста, Mаша! К у л и г и н: — Веома личим ... Долази Н а т а ш а. Н а т а ш а (собарица.): — Шта? Са Соњицом ће остати Протопопов, Mихаило Иванович, а Бобу нека провоза Андреј Сергејевич. Колико је посла с том децом ... (Ирини.) Ирина, ти сутра одлазиш .. — баш ми је жао. Остани још бар недељу дана. (Угледа Кулигина и врисне; овај се смеје и скида бркове и браду.) Идите с милим богом, ала сте ме уплашили! (Ирини.) Ја сам се на тебе навикла; мислиш да ми је лако да се растанем с тобом? Наредићу да у твоју собу преселе Андреја с његовом виолином... нека тамо шкрипи!... а у његову собу сместићемо Соњицу. Дивно, мило дете! Слатка девојчица! Данас ме је погледала својим очицама и рекла „мама". К у л и г и н: — Дивно дете, то је истина. Н а т а ш а: — Дакле, од сутра сам овде сама. (Уздише.) Наредићу, пре свега, да се посеку смрче у овој алеји, затим, ево, овај јавор ... Увече тако ружно изгледа... (Ирини.) Mила моја, теби страшно стоји тај појас... Тако је неукусан. Треба нешто светло. А ту свуда наредићу да се засади цвеће, цвеће, оно ће миписати ... (Строго.) Откуд ту на клупи виљушка? (Идући у кућу, собарици.) Откуд ту на клупи виљушка, питам ја? (Виче.) Куш! К у л и г и н: — Напила се! Иза позорнице музика свира марш; сви слушају. О л г а: — Одлазе. Улази Чебутикин. M а ш а: — Одлазе наши. Шта ћемо ... Срећан им пут (Mужу.) Треба ићи кући... Где су ми шешир и огртач? К у л и г и н: — Унео сам их у кућу... Донећу одмах. О л г а: — Да, сад можемо свако својој кући. Време је. А.П. ЧЕХОВ


страна 129 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Ч е б у т и к и н: — Олга Сергејевна! О л г а: — Шта је? Пауза. Шта је? Ч е б у т и к и н: — Ништа ... Не знам како да вам кажем. .. (Шапће јој на уво.) О л г а (уплашено): — Није могуће! Ч е б у т и к и н: — Да ... тако вам је то.., Уморио сам се, измучио, нећу више да говорим... (Mрзовољно.) Уосталом, свеједно! M а ш а: — Шта се догодило? О л г а (грли Ирину): — Данас је страшан дан... Не знам како да ти кажем, драга моја... И р и н а: — Шта је? Говорите брже: шта је? За име божје! (Плаче.) Ч е б у т и к и н: — Mалочас је у двобоју погинуо барон. И р и н а (тихо плаче): — Знала сам, знала сам, знала сам ... Ч е б у т и к и н (у дубини позорнице седа на клупу): — Уморио сам се... (Вади из џепа новине.) Нека се исплачу... (Тихо певуши.) Та-ра-ра-бум-бија ... на клупи седим ја ... Није ли све свеједно! Три сестре стоје приљубљене једна уз другу. M а ш а : — О, како свира музика! Они одлазе од нас, један је отишао сасвим, сасвим, заувек, ми ћемо остати саме да започнемо живот изнова... Треба живети ... Треба живети ... И р и н а (спушта главу Олги на груди): — Доћи ће време кад ће сви сазнати чему све то, чему те патње, неће бити никаквих тајни, а донде треба живети... треба радити, само радити! Сутра ћу отпутовати сама, учићу децу у школи и сав свој живот даћу онима којима је он, можда, потребан. Сада је јесен, ускоро ће доћи зима, завејаће нас снег, а ја ћу радити, радити ... О л r а (грли обе сестре): — Хајде да живимо! Mузика свира тако весело чило, и човек је тако жељан живота! О, боже мој! Проћи ће време и ми ћемо отићи заувек, људи ће нас заборавити, заборавиће нам лица, гласове, неће знати колико нас је било, али ће се наше патње претворити у радост за оне који ће живети после нас, срећа и мир завладаће на земљи и људи ће поменути лепом речју и благословити оне који живе сада. О, миле сестре, наш живот још није завршен ..., тако радосно и, чини ми се још мало... и ми ћемо сазнати зашто живимо зашто патимо... да нам је знати то, да нам је знати. Mузика свира све тише и тише Кулигин, весео, насмејан доноси шешир и огртач . Андреј гура колиа у којима седи Боба Ч е б у т и к и н (тихо певуши): — Тара... ра... бумбија — на клупи седим ја ... (Чита новине.) Свеједно.....свеједно. О л г а:— Да нам је знати, да нам је знати! (Завеса) 1900.

ВИШЊИК (10) КОMЕДИЈА У ЧЕТИРИ ЧИНА ЛИЦА: Рањевска, Љубов Андрејевна, поседница. Ања, њена кћи; 17 година. Варја, њена подсвојкиња; 24 године. Гајев, Леонид Андрејевич, брат Рањевске. Лопахин, Јермолај Алексејевич, трговац, Трофимов, Петар Сергејевич, студент. Симеонов-Пишчик, Борис Борисович, поседник. Шарлота Ивановна, гувернанта. Епиходов, Семјон Пантелејевич, пословођа. Д у њ а ш а, собарица. Ф и р с, лакеј, старац од 87 година. Јаша, млади лакеј. Један пролазник. Шеф станице. Поштански чиновник. Гости, послуга. Радња се догађа на имању Љ. А. Рањевске.

ПРВИ ЧИН А.П. ЧЕХОВ


страна 130 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Соба која се и сад назива дечја. Једна врата воде у Ањину собу. Свиће скоро ће се родити сунце. Већ је мај, али је у врту хладно, јутарњи мраз. Прозори у соби су затворени. Улазе: Дуњаша са свећом и Лопахин с књигом у руци. Л о п а х и н: — Стигао је воз, хвала богу. Колико је сати? Д у њ а ш а: — Скоро ће два. (Гаси свећу.) Већ је свануло. Л о п а х и н: — Колико је закаснио воз? Најмање два сата. (Зева и протеже се.) А и ја сам красан, баш сам испао будала! Намерно сам дошао овамо да их дочекам на станици и ето ... успавао сам се ... Заспао сам седећи. Баш ми је криво ... што ме ти ниси пробудила? Д у њ а ш а: — Mислила сам да сте отишли. (Ослушкује.) Чини ми се да долазе. Л о п а х и н (ослушкује): — Не ... Док подиrну пртљаг, док ово, док оно ... Пауза. Љубов Андрејевна је провела у иностранству пет година, не знам каква је сад ... Она је добра душа. Приступачна, једноставна. Сећам се кад сам био дечак од својих петнаест година, мој покојни отац... он је онда држао бакалницу у селу... ударио ме; по лицу песницом да ми је крв пошла на нос ... ми смо онда заједно дошли неким послом овамо, а он је био поднапит. Љубов Андрејевна, сећам се као данас, још сасвим млада, тако мршава, одведе ме умиваонику, ево у овој истој, дечјој соби. „Не плачи, вели, сељачићу, проћи ће..." Пауза. Сељачић ... Отац ми је, истина, био сељак, а ја сам, ето, у белом прслуку, у жутим ципелама. Нашла се свиња у чем није била ... Само што сам богат, имам много пара, али ако човек добро погледа и промисли, онда сам прави rејак... (Прелистава. књигу.) Ето, читао сам ову књигу, а ништа нисам разумео. Читао сам и заспао. Пауза. Д у њ а ш а: — И пси целе ноћи нису спавали, осећају да им газде долазе. Л о п а х и н: — Што си ти, Дуњаша, тако ... Д у њ а ш а: — Дрхте ми руке. Онесвестићу се. Л о п а х и н: — Mного си се профинила, Дуњаша. И облачиш се као госпођица и правиш фризуру. Не ваља тако. Треба да знаш шта си и ко си. Улази Епиходов с букетом; он је у варошком оделу и сјајно очишћеним чизмама, које јако шкрипе; букет му испада из руке. Епиходов (диже букет): — Ево, послао је баштован, каже да се метне у трпезарију. (Даје Дуњаши букет.) Л о п а х и н: — А мени донеси кваса. Д у њ а ш а: — Хоћу. (Изиђе.) Епиходов: — Сада је мраз, три степена испод нуле, а вишње су се расцветале. Не одобравам ја ову нашу климу. (Уздише.) Не одобравам. Наша клима не може да чини добро, баш не може. Ето, Јермолају Алексејевичу, дозволите да вам узгред напоменем, купио сам прекјуче чизме, а оне, ако ћете ми веровати, шкрипе тако да се не може поднети. Чиме да их намажем? Л о п а х и н: — Остави ме на миру. Досадан си. Епиходов: — Сваког дана ми се дешава неки малер. Али ја не ропћем, навикао сам се, чак се и смешим. Улази Дуњаша и пружа Лопахину квас. Елиходов: — Идем ја. (Пође и претури столицу). Ето... (Као да тријумфује.) Ето видите, извините за израз, каква околност, између осталог... То је просто невероватно! (Излази.) Д у њ а ш а: — А мене је, Јермолају Алексејевичу, морам признати, Епиходов запросио. Л о п а х и н: — Шта кажеш! Д у њ а ш а: — Не знам шта ћу ... Он је миран човек, само неки пут, кад почне да говори, ништа га не можеш разумети. И лепо и дирљиво, само неразумљиво. Рекла бих да ми се овиђа. Он ме лудо воли. А малерозан је човек, нема дана да му се нешто не деси. Зато га код нас дирају: двадесет два малера... Л о п а х и н (ослушкује): — Ето, изгледа, долазе... Д у њ а ш а: — Долазе! Ама шта је мени ... сва сам се охладила... Л о п а х и н: — Долазе, заиста. Хајдемо им у сусрет. Хоће ли ме она познати? Пет година се нисмо видели. Д у њ а ш а (узбуђено): — Сад ћу пасти ... Ах, сад ћу пасти! Чује се како се кући приближују двоје кочије. Л о п а х и н и Дуњаша брзо излазе. Позорница је празна. Из суседних соба чује се граја. Преко позорнице, поштапајући се танким штапићем, журно прелази Ф и р с који А.П. ЧЕХОВ


страна 131 / 154

А.П. ЧЕХОВ


је ишао да Дочека Љубов Андрејевну; он је у старинској ливреји и с високим шеширом; нешто говори сам за себе, али се не може разабрати ниједна реч. Граја иза позорнице је све већа. Један глас: „Извол'те овуда..." Љубов Андрејевна, Ања и Шарлота Ивановна са псетанцетом на ланцу, обучене за пут, В а р ј а у капуту и с марамом преко главе, Гајев, Симеонов-Пишчик, Лопахин и Дуњаша с бошчом и кишобраном, послуга с пртљагом — сви пролазе кроз собу. А њ а: — Хајдемо овуда. Сећаш ли се, мама која је ово соба? Љ у б о в А н д р е ј е в н а (радосно, кроз сузе): — Дечја соба. В а р ј а: — Ала је хладно, смрзле су ми се руке. (Љубов Андрејевној.) Ваше собе, бела и љубичаста, остале су онакве какве су биле, мамице. Љубов Андрејевна: — Дечја соба, мила моја, дивна соба ... Ја сам ту спавала кад сам била дете... (Плаче.) И сада сам као дете ... (Љуби брата, Варју, затим опет брата.) А Варја је увек иста, личи на калуђерицу. И Дуњашу сам познала... (Љуби Дуњашу.) Г а ј е в : — Воз је закаснио два сата. Шта велите на то? И то ми је неки ред! Ш а р л о т а (Пишчику): — Mоје псето једе и лешнике. П и ш ч и к (зачуђено): — Та шта кажете! Сви излазе, осим Ање и Дуњаше. Д у њ а ш а: — Начекали смо се ... (Скида с Ање капут и шешир.) А њ а: — На путу нисам ставала четири ноћи... и сад сам се веома назимила. Д у њ а ш а: — Отпутовали сте о великом посту, био је још снег, мраз, а сада? Драга моја! (Смеје се и љуби је.) Нисам вас се могла начекати, радости моја, срећо моја... Нешто ћу вам одмах рећи, ни тренутка не могу чекати ... А њ а (равнодушно): — Опет нешто ... Д у њ а ш а: — Књиговођа Епиходов запросио ме је после Ускрса ... А њ а: — Ти све једно те једно... (Дотерујући косу.) Изгубила сам све укоснице... Она је врло уморна, чак се и заноси кад иде. Д у њ а ш а: — Не знам сама шта да мислим. Он ме воли, толико ме воли! А њ а (гледа у врата од своје собе, нежно): — Mоја соба, моји прозори, као да нисам никуд ишла. Ја сам код куће! Сутра ћу изјутра устати, отрчаћу у врт... О, да ми је да заспим! Целог пута нисам спавала, стално сам била узнемирена. Д у њ а ш а: — Прекјуче је дошао Петар Серrејевич. А њ а (радосно): — Пећа! Д у њ а ш а: — Спава у парном купатилу, тамо и станује. Бојим се, вели, да бих у кући сметао. (Гледа на свој џепни сат.) Требало би га пробудити, али Варвара Mихаиловна не да. Немој га, вели, будити! Улази Варја; о појасу јој висе кључеви. В а р ј а: — Дуњаша, брже кафу ... Mама тражи кафу. Д у њ а ш а: — Одмах. (Излази.) В а р ј а: — Ето, стигли сте, хвала богу. Опет си код куће. (Mазећи се.) Дошла моја душица! Дошла моја лепотица! А њ а: — Ала сам се намучила! В а р ј а: — Mогу мислити! А њ а: — Пошла сам на Велику недељу, још је било хладно. Шарлота целог пута прича, прави мађионичарске трикове. Што си ми натурила ту Шарлоту... В а р ј а: — Па не можеш сама путовати, душо моја! Тек ти је седамнаест година! А њ а: — Долазимо у Париз, а тамо зима, снег. Француски говоримо очајно. Mама станује на четвртом спрату, долазим к њој, код ње некакви Французи, даме, стари протестантски свештеник с књигом, пуно дима, непријатно. Одједном ми би жао маме, страшно жао, стегох њену главу на груди, стегох рукама и не могу да пустим. Mама се после мазила, плакала... В ар ј а (кроз сузе): — Не говори, не говори ... А њ а: — Своју вилу код Mантона је већ била продала, ништа јој није остало, баш ништа. А и мени није остало ни паре, једва смо се вратили. А мама ништа не разуме! Седосмо на станици да ручамо, а она поручује најскупља јела и келнерима даје по рубљу бакшиша. И Шарлота тако исто. Јаша, такође, тражи за себе порцију, просто страшно. Mама има лакеја Јашу, довели смо га овамо... В а р ј а: — Видела сам ту хуљу. А њ а: — А шта има код вас? Јесте ли платили интерес? В е р ј а: — Како бисмо платили! Ања: — Боже мој, боже мој! В а р ј а: — У августу ће нам продати имање ... А њ а: — Боже мој ... Л о п а х и н (провири на врата и муче): — Mу-у ... (Излази.) В а р ј а (кроз сузе): — Овако бих га ... (Прети му песницом.) А.П. ЧЕХОВ


страна 132 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Ања (грли Варју, тихо): — Варја, је ли те запросио? (Варја врти главом у знак одрицања.) Али он те воли ... Што се не објасните, шта чекате? В а р ј а: — Ја мислим да од тога неће бити ништа. Он има много посла, није му до мене... Он и не обраћа пажњу на мене, нека иде с милим боrом, тешко ми је и да га гледам... Сви говоре о нашој свадби, сви му честитају, а у ствари, нема ништа, све је као неки сан... (Другим тоном.) Овај твој брош личи на праву пчелу. А њ а (тужно): — То ми је мама купила. (Одлази у своју собу, говори весело, као дете.) А у Паризу сам летела балоном! В а р ј а: — Дошла моја душица! Дошла моја лепотица! Дуњаша се већ вратила с прибором за кување кафе и већ је кува. В а р ј а (стоји пред вратима): — Цео дан, душо моја, послујем по кући и стално сањам. Да те удамо за богатог човека, и ја бих била мирнија, отишла бих у манастир, затим у Кијев... па у Mоскву и тако бих само ишла по светим местима... Стално бих само ишла. Побожност, лепота!... А њ а: — Птичице певају у врту. Колико је сати? В а р ј а: — Прошло је већ, сигурно, два. Време је да легнеш, душо моја. (Улазећи у Ањину собу.) Побожност, лепота! Улази Ј а ш а с пледом и путничком торбом. Ј а ш а (прелази преко позориице, деликатно): — Сме ли се овуда проћи? Д у њ а ш а: — Не може човек да вас позна, Јашо. Како сте се променили у иностранству. Ј а ш а: — Хм ... А ко сте ви? Д у њ а ш а: — Кад сте пошли одавде, била сам оволицна... (Показује руком висину.) Дуњаша, кћи Фјодора Козоједова. Ви се и не сећате! Ј аш а: — Хм ... Пиленце! (Осврне се лево-десно и загрли је; она цикне и испусти тацну, Јаша нагло излази.) В а р ј а (на вратима, незадовољним гласом): —Шта је то овде? Д у њ а ш а (кроз сузе): — Разбила сам тацну... В а р ј а: — То је добар знак. А њ а (излази из своје собе): — Требало би рећи, мами, Пећа је овде ... В а р ј а: — Казала сам да га не буде. А њ а (замишљено): — Пре шест година умро је отац, месец дана доцније удавио се у реци брат Гриша, леп седмогодишњи дечак. Mама није могла све то издржати, побегла је; побегла је главом без обзира... (Тргне се.) Ах, како је ја разумем, кад би само знала! Пауза. А Пећа Трофимов је био Гришин учитељ, може подсетити ... сад је Улази Фирс; сад је у обичном капуту и белом прслуку. Ф и р с (прилази прибору за кафу, забринуто): — Госпођа ће овде пити кафу... (Облачи беле рукавице.) Је ли готова кафа? (Строго, Дуњаши.) Чујеш! А где је павлака? Д у њ а ш а: — Ах, боже мој ... (Брзо излази.) Ф и р с (послује око прибора за кафу): — ух ти, брбљива... (Mрмља за себе.) Дошли су из Париза. И господин је у своје време одлазио у Париз својим колима ... (Смеје се.) В а р ј а: — Фирсе, шта причаш? Ф и р с : — Шта желите? (Радосно.) Дошла моја госпођа! Дочекао сам је! Сад не марим и да умрем... (Плаче од радости.) Улазе Љубов Андрејевна, Гајев и Симеонов-Пишчик; Симеонов-Пишчик је у дугачком капуту од танког сукна и широким панталонама. Г а ј е в, улазећи, рукама и телом прави покрете као да игра билијара. Љубов Андрејевна: — Како оно беше? Чекај да се сетим. Жуту у ћошак! Дубле у средину! Гајев: — Сечем у ћошак! Некада смо ти и ја, сестро, спавали у овој соби, а сад ми је педесет једна година, ма како да је то необично... Л о п а х и н: — Да, пролази време. Г а ј е в : — Шта? Л о п а х и н: — Време, велим, пролази. Г а ј е в : — Овде мирише на пачоли. А њ а: — Идем да спавам. Лаку ноћ, мама. (Љуби мајку.) Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Слатка моја бебице! (Љуби јој руке.) Јеси ли задовољна што си код куће? Ја још никако да дођем к себи. А њ а: — Лаку ноћ, ујко. Г а ј е в (љуби јој лице, руке): — Нека ти је бог у помоћи! Како личиш на мајку! (Сестри.) Ти си, Љубо у њеним годинама била иста оваква. А.П. ЧЕХОВ


страна 133 / 154

А.П. ЧЕХОВ


А њ а пружа руку Лопахину и Пишчику, излази и затвара за собом врата. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Она се веома заморила. П и ш ч ик : — Није шала, толики пут. В а р ј а (Лопахину и Пишчику): — Шта чекате господо? Скоро ће три сата, време је да идете. Љ у б о в А н д р е ј е в н а (смеје се): — А ти си увек иста, Варја. (Привуче је к себи и пољуби.) Чим попијем кафу, сви ћемо да идемо. Фирс јој подмеће под ноге јастуче. Хвала ти, драги мој. Навикла сам се на кафу. Пијем и дању и ноћу. Хвала ти, стари. (Љуби Фирса.) В ар ј а: — Да видимо јесу ли све ствари донели... (Излази.) Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Зар збиља седим? (Смеје се.) Хтела бих да скачем, да машем рукама. (Покрива лице рукама.) А можда сањам? Бог ми је сведок, ја волим отаџбину, волим је нежно, нисам могла да гледам из вагона, само сам плакала. (Кроз сузе.) Него, треба већ да пијемо кафу. Хвала ти, Фирсе, хвала ти, стари мој ... Толико се радујем што си још жив ... Ф и р с : — Прекјуче. Г а ј е в : — Он не чује добро. Л о п а х и н: — Ја још сад, у пет сати изјутра, морам у Харков. Баш ми је жао! Хтео сам да вас видим, да се поразговарам с вама... Ви сте још увек дивни као пре. П и ш ч и к (тешко дише): — Чак сте се и пролепшали ... Обучени по париској моди ... Кад вас видех, погибох! Л о п а х и н: — Ваш брат, Леонид Андрејевич, увек говори да сам простак, кулак, али мене се то ништа не тиче. Нека говори. Ја бих само волео да ми ви верујете као пре, да ме ваше дивне, дирљиве очи гледају као пре. Боже милостиви! Mој отац је био кмет код вашег деде и вашег оца, али сте ви, управо ви, у своје време учинили за мене таiко много да сам све заборавио и волим вас као да сте ми род рођени ... чак и више него род... Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Не могу да издржим на једном месту, нисам у стању... (Скочи и шета по соби веома узбуђена.) Ја нећу преживети ову радост ... Смејте ми се, ја сам глупа ... Орманчићу мој рођени ... (Љуби ормар.) Сточићу мој ... Г а ј е в : — Док си била на страни, умрла нам је дадиља. Љ у б о в А н д р е ј е в н а (седа и пије кафу): — Да, бог да јој душу прости! Писали су ми. Г а ј е в: И Анастасије је умро. А Петрушка Косој напустио је мене и сад у граду живи код члана кварта. (Вади из џепа кутију с киселим бомбонала, сиса једну.) П и ш ч и к: — Mоја кћи, Дашењка... поздравила вас је! Л о п а х и н: — Хтео бих да вам кажем нешто веома пријатно, нешто весело. (Погледа на сат.) Mорам да идем, немам времена за разговор... него, у две-три речи. Вама је већ познато да се ваш вишњик продаје за дуг; за двадесет други август одређена је лицитација, али се ви ништа не брините, драга моја, спавајте без бриге, има излаза... Ево мог плана. Mолим вас да ме пажљиво саслушате! Ваше имање се налази само двадесет врста од вароши, поред вас је саграђена железничка пруга, и ако се вишњик и земља поред реке парцелишу и онда издаду под закуп за подизање вила, ви ћете добити, у најмању руку, двадесет пет хиљада годишњег прихода. Г а ј е в : — Опростите, какве су то глупости! Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Ја вас нисам добро разумела, Јермолају Алексејевичу. Л о п а х и н: — Од варошана који дођу овамо на летовање ви ћете добијати најмање двадесет пет рубаља за десетину земље, и ако још сад објавите, онда вам јамчим чиме год хоћете да вам до јесени неће остати ниједна слободна парцелица, све ће разграбити. Једном речју, честитам: ви сте спасени. Mесто је изванредно, река дубока. Треба, наравно, спремити, рашчистити... на пример, треба порушити ове старе зграде, па и ову кућу која више није ни за шта, посећи стари вишњик ... Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Посећи? Драги мој, опростите, ви ништа не разумете. Ако у целој губернији постоји нешто интересантно, чак и знаменито, онда је то наш вишњик. Л о п а х и н: — Интересантно је у њему само то што је врло велик. Вишње роде једном у две године, па и онда не знате шта ћете с њима, их не нико купује. Г а ј е в: — И у „Енциклопедијском речнику"поменут је тај вишњик. Л о п а х и н (погледавши на сат): — Ако ништа не смислимо и ништа не одлучимо, онда ће двадесет другог августа и вишњик и цело имање бити продани на добош. Одлучите се! Другог излази нема; кунем вам се. Нема и нема. Ф и р с : — Некад, пре својих четрдесет-педесет година, вишње су се сушиле, остављале у бурад, маринирале, кувало се слатко, и онда су... Г а ј е в : — Ћути, Фирсе. Ф и р с : — И онда су многа кола сувих вишања слали у Mоскву и у Харков. Ала је било пара! И суве вишње су онда биле меке, сочне, слатке, мирисне ... Знали су онда неки начин ... Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — А шта је сада с тим начином? А.П. ЧЕХОВ


страна 134 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Ф и р с : — Заборавили су га. Нико не памти. П и ш ч и к (Љубов Андрејевној): — Како је у Паризу? Шта има? Јесте ли јели жабе? Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Јела сам крокодиле. П и ш ч и к: — Та шта кажете ... Л о п а х и н: — Досад су у селу били само спахије и сељаци, а сад су се још појавили и варошани. Све вароши, чак и оне најмање, опкољене су сад вилама. И може се рећи да ће се кроз двадесет година тај варошанин на селу необично намножити. Сад он само пије чај на балкону, али се може десити да он на својој једној десетини земље почне водити економију, и онда ће ваш вишњик постати срећан, богат, раскошан ... Г а i е в (револтиран): — Какве глупости! Улазе Варја и Јаша. В а р ј а: — Ево, мамице, стигла су два телеграма за вас. (Тражи кључ и са звеком отвара старински ормар.) Ево их. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Из Париза. (Цепа телеграме не читајући их.) С Паризом је свршено... Г а ј е в : — А знаш, Љубо, колико овом ормару има година? Пре недељу дана извучем доњу фиоку, погледам, а на њој су испечене цифре. Ормар је направљен тачно пре сто година. Шта велиш? А? Mогли бисмо прославити његов јубилеј. Mртва ствар, па ипак је то ормар за књиге. П и ш ч и к (изненађено): — Сто година ... Та шта кажете! Г а ј е в : — Да ... то је добра ствар ... (Опипавши ормар.) Драги, многопоштовани ормаре! Ја поздрављам твој живот који је, ево, већ више од сто година био управљен светлим идеалима добра и правичности; твој неми позив на плодотворан рад није никад слабио у току сто година, одржавајући (кроз сузе) у многим нараштајима нашег рода храброст и веру у бољу будућност и негујући у нама идеале добра и друштвене самосвести. Пауза. Л о п а х и н: — Да. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Тиси увек исти, Љоња. Г а ј е в (мало збуњен): — На туш десно у ћошак! Сечем у средину! Л о п а х и н (погледавши на сат): — Е, сад ми је време. Ј а ш а (пружа лекове Љубов Андрејевној): — Хоћете ли да узмете пилуле? П и ш ч и к : — Не треба узимати лекове, драга госпођо ... Они нити шкоде нити што користе ... Дајте их овамо... драга госпођо. (Узима пилуле, изручује их себи на длан, дува на њих, меће у уста и прогута их са квасом.) Ето! Љ у б о в А н д р е ј е в н а (уплашено): — Ви сте полудели! П и ш ч и к: — Све сам пилуле прогутао. Л о п а х и н: — Ала је ово нека ждера! Сви се смеју. Ф и р с : — Био је код нас о Ускрсу, пола ћупа краставаца је појео ... (Mрмља нешто.) Љубов Андрејевна: — Шта то говори? В а р ј а: — Већ три године овако мрмља. Mи смо се навикли. Ј а ш а: — Године су то! Шарлота Ивановна у белој хаљини, врло мршава, затегнута у мидер, с лорњоном о појасу, прелази преко позорнице. Л о п а х и н: — Опростите, Шарлота Ивановна, нисам стигао да се поздравим с вама. (Хоће да јој пољуби руку.) Ш а р л о т а (тргне руку): — Ако вам дозволим да пољубите руку, ви ћете хтети и у лакат, затим у раме... Л о п а х и н: — Баш данас немам среће. Сви се смеју. Шарлота Ивановна, направите неки хокус-покус. Ш а р л о т а: — Нећу. Хоћу да спавам. (Излази.) Л о п а х и н: — Видећемо се кроз три недеље. (Љуби Љубов Андрејевној руку.) А сад, збогом! Време је. (Гајеву.) До виђења. (Љуби се с Пишчиком.) До виђења. (Пружа руку Ђарји, затим Фирсу и Јаши.) Баш ми се не иде. (Љубов Андрејевној.) Ако се одлучите у погледу вила, онда ми јавите, ја ћу вам набавити педесет хиљада на зајам. Озбиљно размислите. В а р ј а (љутито): — Та идите већ једном! Л о п а х и н: — Идем, идем ... (Излази.) А.П. ЧЕХОВ


страна 135 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Г а ј е в : — Простак. Уосталом, пардон ... Варја се удаје за њега, то је Варјин ђувегија. В а р ј а: — Не говорите којешта, ујко. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — А што, Варја? Mени ће бити врло мило. Он је добар човек. П и ш ч и к: — Он је човек, треба му признати ... за свако поштовање .. . И моја Дашењка ... каже како он... свакојаке речи говори. (Зашишти, али се одмах тргне.) Па ипак, драга госпођо, позајмите ми ... двеста четрдесет рубаља ... сутра морам платити интерес хипотекарној банци... В а р ј а (уплашено): — Немамо, немамо! Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Ја збиља немам ништа. П и ш ч и к : — Наћи ће се. (Смеје се.) Ја никад не губим наду. Тако, неки пут мислим: све је пропало, кад оно, саградише пругу кроз моје имање... и мени платише. А данас-сутра може још нешто да искрсне. Mоже Дашењка да добије двеста хиљада... она има лоз. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Кафу смо попили, можемо на спавање. Ф и р с (четка Гајева, поучно): — Опет нисте обукли оне панталоне које је требало. Шта да радим с вама! В а р ј а (тихо): — Ања спава. (Полако отвара прозор.) Већ је сунце изишло, али је хладно. Погледајте, мамице, како је дивно ово дрвеће. Боже мој, какав ваздух! Чворци цвркућу! Г а ј е в (отвара други прозор): — Врт је сав бео. Ниси заборавила, Љубо? Ова дугачка алеја води право, право, као затегнут каиш, она се сија кад је месечина. Сећаш ли се? Ниси заборавила? Љ у б о в А н д р е ј е в н а (гледа кроз прозор у врт): — О, моје детињство, моја чедности! У овој дечјој соби сам ја спавала, гледала одавде у врт, срећа се будила заједно са мном сваког јутра, и онда је врт био исти као сад, ништа се није променило. (Смеје се од радости.) Сав, сав бео! О, мој врте! После суморне кишовите јесени и хладне зиме ти си опет млад, пун среће; анђели небески нису те оставили... Да ми је скинути с груди и с плећа тешки камен, да ми је заборавити прошлост! Г а ј е в : — Да, и врт ће бити продан за дуг, ма како чудно то изгледало ... Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Погледајте, покојна мама иде по врту... у белој хаљини! (Смеје се од радости.) То је она. Г а ј е в : — Где? В а р ј а: — Бог с вама, мамице. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Нема никог, само ми се учинило. Десно, на завијутку према вењаку, једно бело дрво повило гране, сасвим као жена... Улази Трофимов у изношеном студентском мундиру, са наочарима. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Какав диван врт! Беле масе цвећа, плаво небо ... Т р о ф и м о в: — Љубов Андрејевна! Она се окрене. Само ћу се поздравити с вама и одмах идем. (Топло јој љуби руку.) Било ми је наређено да чекам до ујутру, али нисам могао издржати... Љубов Андрејевна гледа га у недоумици. В а р ј а (кроз сузе): — То је Пећа Трофимов... Трофимов: — Пећа Трофимов, бивши учитељ вашег Грише ... Зар сам се тако променио? Љубов Андрејевна грли га и тихо плаче. Г а ј е в (збуњено): — Доста, доста, Љубо. В а р ј а (плаче): — Ја сам вам говорила, Пећа, да причекате до ујутру. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Гриша мој ... мој дечко... Гриша ... син ... В а р ј а: — Шта да радимо, мамице. Божја воља. Т р о ф и м о в (благо, кроз сузе): — Доста, доста ... Љ у б о в А н д р е ј е в н а (тихо плаче): — Умро ми је дечак ... удавио се ... Зашто? Зашто, пријатељу? (Тише.) Тамо Ања спава, а ја говорим гласно... лармам ... Шта је, Пећа? Зашто сте тако поружнели? Зашто сте остарели? Т р о ф и м о в: — У вагону ми је једна сељанка рекла олињали гооподин. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Онда сте били још сасвим млад дечак, симпатичан студент, а сад имате ретку косу, наочаре. Зар сте још увек студент? (Полази вратима.) Т р о ф и м о в: — По свој прилици, остаћу вечити студент. Љ у б о в А н д р е ј е в н а (љуби брата, затим Варју): — Хајде, идите да спавате. Остарео си и ти, Леониде. П и ш ч и к (иде за њом): — Дакле, на спавање... Ох, мој гихт... Ја ћу остати код вас ... Кад бисте ми, Љубов Андрејевна, душо моја, сутра изјутра ... двеста четрдесет рубаља... Г а ј е в : — Овај стално своје. П и ш ч и к : — Двеста четрдесет рубаља ... да платим интерес хипотекарној банци. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Немам ја новца, драги мој. А.П. ЧЕХОВ


страна 136 / 154

А.П. ЧЕХОВ


П и ш ч и к : — Вратићу, драга моја... Нису то никакве паре... Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Добро, даће вам Леонид ... Дај му, Леониде. Г а ј е в : — Даћу му ... ако му не треба. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Шта да се ради, дај му ... Њему је потребно ... Он ће вратити. Љубов Андрејевна, Трофимов, Пишчик и Ф и р с излазе. Остају Гајев, Варја и Јаша. Г а ј е в : — Сестра се још није одлучила да баца новац. (Јаши.) Склони се, брајко, смрдиш на кококошку. Ј а ш а (смешећи се): — А ви сте, Леониде Аiгдрејевичу, увек онај исти. Г а ј е в : — Шта? (Варји.) Шта рече? В а р ј а (Јаши): — Дошла ти је мати из села, од синоћ седи у кући за млађе, хоће да те види... Ј а ш а: — Нека иде с милим богом! В а р ј а: — Срам те било! Ј аш а: — Врло важно! Mогла би и сутра доћи. (Излази.) В а р ј а: — Mама је иста као што је била, ништа се није променила. Кад би је човек пустио, све би поделила другима. Г а ј е в : — Да... Пауза. Кад се против неке болести даје много лекова, значи да је болест неизлечива. Ја мислим, напрежем мозак, имам много лекова, врло много, а то значи, у ствари, да ниједан не ваља. Лепо би било добити однекуд наследство, добро би било удати нашу Ању за врло богатог човека, добро би било отићи у Јарослављ и окушати срећу код тетке грофице. Тетка је врло, врло богата. В а р ј а (плаче): — Кад би дао бог ... Г а ј е в : — Немој да слиниш. Тетка је врло богата, али нас не воли. Прво, сестра је пошла за адвоката, неплемића ... Ања се појављује на вратима. Г а ј е в : — Пошла је за неплемића и не може се рећи да је баш морално живела. Она је добра, душевна, мила, ја је много волим, али ма колико да човек измишља олакшавајуће околности, ипак мора признати да је она порочна. То се осећа у сваком, и најмањем њеном покрету. В а р ј а (шапатом): — Ања стоји на вратима. Г а ј е в : — Шта? Пауза. Чудно, нешто ми је упало у десно око... не видим добро од неко доба. И у четвртак, кад сам био у окружном суду ... Улази А њ а. В а р ј а: — Што не спаваш, Ања? А њ а: — Не спава ми се. Не могу. Г а ј е в : — Mала моја (Љуби Ањи лице, руке.) Дете моје... (Кроз сузе.) Ти ми ниси сестричина, ти си мој анђео, ти си за мене све. Веруј ми, веруј А њ а: — Верујем ти, ујко. Тебе сви воле, поштују... али, драги ујко, ти треба да ћутиш, само да ћутиш. Шта си малочас говорио о мојој мами, о својој сестри? Зашто си то говорио? Г а ј е в : — Да, да ... (Целом руком покрива своје лице.) Збиља, то је страшно! Боже мој! Боже, спаси ме! И данас сам држао говор ормару... тако глупо! И само кад сам завршио, схватио сам да је било глупо. В а р ј а: — Истина, ујко, ви треба да ћутите. Просто ћутите и ништа више. А њ а: — Ако будеш ћутао, и ти ћеш бити мирнији. Г а ј е в : — Ћутим. (Љуби Ањи и Варји руке.) Него да се вратимо на нашу ствар. У четвртак сам био у окружном суду, елем, састало се друштво, заподео се разговор о свему и свачему, ово, оно ... тек изгледа да ћемо моћи удесити зајам на меницу како бисмо платили банци интерес. В а р ј а: — Кад би дао бог! Г а ј е в : — Идем опет у уторак, говорићу још једанпут. (Варји.) Немој да слиниш. (Ањи.) Твоја ће мама говорити с Лопахином; он је, наравно, неће одбити... А ти, кад се одмориш, отићи ћеш у Јарослављ грофици, твојој баки. Ето тако ћемо радити на три стране ... и ствар у реду. Интерес ћемо платити, ја сам убеђен... (Узима бомбону у уста.) Тако ми части кунем ти се у шта год хоћеш, имање неће бити продано! (Узбуђено.) Тако ми моје среће! Ево ти моје руке, реци ми да сам непоштен, да сам беда од човека ако дозволим да дође до лицитације! Кунем ти се целим својим бићем! А њ а (мирно расположење јој се вратило, она је срећна): — Како си добар, ујко, како паметан! (Грли ујака.) Сад сам мирна! Ја сам мирна! Ја сам срећна! А.П. ЧЕХОВ


страна 137 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Улази Ф и р с. Ф и р с (прекоркорно): — Леониде Андрејевичу, шта вам је! Кад мислите да спавате? Г а ј е в : — Одмах, одмах. Иди ти, Фирсе. Нека, ја ћу се сам скинути. Е, децо, сад пајки... О појединостима ћемо сутра, а сад идите да спавате. (Љуби Ању и Варју.) Ја сам човек из осамдесетих година... То време нико не хвали, па ипак, морам признати, за своја убеђења доста сам извукао у животу. Није случај што ме сељак воли. Сељака треба познавати! Треба знати с које стране... А њ а: — Опет ти, ујко. В а р ј а: — Ви, ујко, ћутите! Ф и р с (љутито): — Леониде Андрејевичу! Г а ј е в : — Идем, идем ... Лезите. Од две мантинеле у средину. Бијем право... (Излази, за њим ситним корацима жури Фирс.) А њ а: — Сад сам мирна. У Јарослављ ми се не иде, ја не волим баку, па ипак сам мирна. Баш хвала ујаку. (Седа.) В а р ј а: — Треба спавати. Идем ја. А док си ти била на путу, имали смо једну непријатност. У старој кући за млађе, као што знаш, станују само старе слуге: Јефим, Поља, Јевстигнеј и Карп. Почели су они да примају на конак некакве скитнице... ја сам ћутала. Кад одједном, чујем, почеше они да шире глас да сам ја, тобоже, наредила да им се кува само грашак. Из тврдичлука, бајаги... И све је то Јевстигнејево масло... Добро, мислим ја. Кад је тако, чекај само! Зовем ја Јевстигнеја... (Зева.) Он дође ... Како ти то, велим, Јевстигнеју ... будало једна ... (Погледа Ању.) Ањице!... Пауза. Спава!... (Узима Ању под руку.) Хајдемо у креветац!... Хајдемо!... (Води је.) Заспала моја душица! Хајдемо ... Иду. Далеко иза врта пастир свира у фрулу. Трофимов прелази преко позорнице, и спазивши В а р ј у и Ању, застаје. В а р ј а: — Пст ... Она спава ... спава ... Хајдемо, рођена. А њ а (тихо, кроз полусан): — Ја сам тако уморна ... све прапорци ... Ујка ... мили ... и мама и ујка... В а р ј а: — Хајдемо, рођена, хајдемо... Одлазе у Ањину собу. Трофимов (гануто): — Сунашце моје! Пролеће моје! (Завеса)

ДРУГИ ЧИН Поље. Стара, нахерена, давно напуштеиа капела; поред ње бунар, велике камене плоче које су некада, по свој прилици, служиле као надгробни споменици, и стара клупа. Види се пут ка имању Гајева. Са стране, дижу се високи тамни јабланови: тамо почиње вишњик:. У даљини — ред телеграфских стубова, а сасвим далеко, на хоризонту, нејасно се оцртава велики град који се види само кад је врло лепо, ведро време. Скоро ће заћи сунце. Шарлота, Јаша и Дуњаша седе на клупи; Епиходов стоји поред њих и свира на гитари; сви седе замишљени. Шарлота у старој шапци; скинула је с рамена пушку и поправља пређицу на каишу. Ш а р л о т а (замишљено): — Ја немам правих исправа, не знам колико ми је година и све ми се чини да сам још врло млада. Када сам била девојчица, мој отац и мати ишли су од вашара до вашара и давали представе, врло лепе. Ја сам изводила sаltо mоrtаlе и разне трикове. А кад су ми тата и мама умрли, узела ме је к себи једна госпођа, Немица, и почела ме учити. Лепо. Ја сам одрасла, и тада отишла у гувернанте. А одакле сам и ко сам... не знам... Ко су моји родитељи, да ли су били венчани... не знам. (Вади из џепа краставац и једе.) Ништа не знам. Пауза. Тако бих с неким разговарала, а немам с ким... Никога немам. Е п и х о д о в (свира на гитари и пева): — „Нек ми се свако смеје, нек ми је мржња дар..." Како је пријатно свирати на мандолини! Д у њ а ш а: — Ово није мандолина, него гитара. (Огледа се у огледалцету и пудерише се.) Е п и х о д о в: — За безумника који је заљубљен ово је мандолина... (Певуши.) „Само да срце греје љубави срећне жар ..." Ј а ш а га прати. Ш а р л о т а: — Ужасно певају ови људи... фуј! Као шакали. Д у њ а ш а (Јаши): — Ипак је срећа провести неко време на страни. Ј а ш а: — Па да, наравно. Не могу да се не сложим с вама. (Зева, затим пали цигару.) А.П. ЧЕХОВ


страна 138 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Е п и х о д о в: — Јасна ствар. У иностранству је све већ одавно у пуној комплекцији. Ј а ш а: — Разуме се. Е п и х о д о в: — Ја сам духовно развијен човек, читам разне изванредне књиге, али никако не могу да схватим правац, шта ја управо хоћу, треба ли да живим или да се убијем, право да вам кажем, па ипак ја увек носим уза се револвер. Ево га... (Показује револвер.) Ш а р л о т а: — Готово. Сад идем. (Пребацује пушку преко рамена.) Ти си, Епиходове, врло паметан човек и веома необичан; тебе, сигурно, жене лудо воле. Бррр! (Полази.) Ови мудраци су сви тако глупи, немам с ким да поразговарам... Увек сама, никога немам ... и ко сам ја, зашто постојим ... не зна се ... (Полако одлази.) Е п и х о д о в: — Управо, не додирујући друге теме, морам о себи да кажем, између осталог, да судбина поступа са мном без сажаљења као бура са малом лађом. Ако се ја, рецимо, варам, онда откуд ово: кад сам се јутрос пробудио, навешћу то примера ради, имам шта да видим: на мојим грудима огроман паук ... Ево оволики. (Показује обема рукама.) Или, такође, на пример, узмеш кваса да се напијеш, кад оно у њему нешто у највећој мери непристојно, на пример, бубашваба. Пауза. Јесте ли читали Бокла? Пауза. Ја бих желео да вас узнемирим, Авдотја Фјодоровна, са две-три речи. Д у њ а ш а: — Говорите. Е п и х о д о в: — Ја бих желео с вама у четири ока... (Уздише.) Д у њ а ш а (збуњено): — Добро ... само ми најпре донесите моју пелерину... Она је тамо поред ормара ... Овде је мало влажно ... Е п и х о д о в: — Добро ... донећу ... Сад знам шта ми ваља чинити с мојим револвером... (Узима гитару и одлази свирајући.) Ј а ш а: — Двадесет два малера! Глуп човек, међу нама буди речено. (Зева.) Д у њ а ш а: — Не дао бог, убиће се. Пауза. Никако нисам мирна, стално страхујем. Mене су господа узела још као девојчицу, ја сам се сад одучила од простог живота, ето, и руке су ми беле, беле, као у госпођице. Постала сам фина, тако деликатна, отмена, свега се бојим... Тако ме је страх. Ако ме ви, Јашо, преварите, не знам шта ће бити с мојим нервима. Јаша (љуби је): — Пиленце! Наравно, свака девојка мора да води рачуна о себи, и ја највише мрзим ако је нека девојка рђавог владања. Д у њ а ш а: — Ја сам вас страсно заволела, ви сте образован човек, можете о свему да разговарате. Пауза. Ј а ш а (зева): — Тако је ... Ја мислим овако: ако девојка неког воли, она је неморална. Пауза. Пријатно је попушити цигару на чистом ваздуху... (Ослушкује.) Неко долази ... То су rоспода ... Д у њ а ш а га нагло грли. Ј а ш а: — Идите кући, као да сте били на реци, на купању, идите овом стазом, јер ако нас виде, могу помислити да сам с вама на састанку. А ја то никако не волим. Д у њ а ш а (кашљуца): — Боли ме глава од цигаре... (Одлази.) Јаша остаје; седи поред капеле. Улазе Љубов Андрејевна, Гајев и Лопахин. Л о п а х и н: — Треба већ једном да се решите... време не чека. Питање је сасвим просто. Пристајете ли да издате земљу за подизање вила или не? Кажите једну реч: да или не? Само једну реч! Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Ко овде пуши тако одвратне цигаре? ... (Седа.) Г а ј е в : — Ето, саградили су железничку пругу и сад нам је врло згодно. (Седа.) Отишли смо до вароши и доручковали тамо... Жуту у средину! Требало је да најпре одем до куће, да одиграм једну партију. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Имам још времена. Л о п а х и н: — Само једну реч! (Преклиње.) Одговорите ми! Г а ј е в (зевајући): — Шта? Љ у б о в А н д р е ј е в н а (гледа у свој новчаник): — Јуче је било пуно новаца, а данас сасвим мало. Сирота моја Варја, из штедње нас храни све чорбом од млека, у кухињи старим људима дају само грашак, а ја трошим некако лудо ... (Новчаник јој испада из руку, просипају се златници.) Ето, просули су се ... (Криво јој је.) Ј а ш а: — Допустите, одмах ћу да их покупим. (Купи златнике.) Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Будите тако добри, Јашо. И зашто сам ишла да доручкујем... Тај ваш А.П. ЧЕХОВ


страна 139 / 154

А.П. ЧЕХОВ


рђав ресторан с музиком, чаршави миришу на сапун... Нашто тако много пити, Љоња? Нашто тако много јести? Нашто тако много причати? Данас у ресторану, опет си много причао, и све што није требало. О седамдесетим годинама, о декадентима. И коме? Келнерима говорити о декадентима! Л о п а х и н: — Тако је. Г а ј е в (маше руком): — Ја сам непоправљив, то је очигледно... (Нервозно, Јаши.) Шта је то, стално ми се вртиш пред очима ... Ј а ш а (смеје се): — Не могу да се не смејем кад чујем ваш глас. Г а ј е в (сестри): — Или ја или он ... Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Идите, Јашо, одлазите. Ј а ш а (враћа Љубов Андрејевној новчаник): — Одмах ћу... (Једва се уздржава да не прсне у смех.) Одмах ... (Одлази.) Л о п а х и н: — Ваше имање хоће да купи богаташ Дериганов. Кажу да ће лично доћи на лицитацију. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Где сте то чули? Л о п а х и н: — Прича се по граду. Г а ј ев : — Тетка из Јарославља обећала је да ће нам послати новаца, али кад ће послати и колико, ништа не знамо ... Л о п а х и н: — Колико ће послати? Сто хиљада? Двеста? Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Па... десет-петнаест хиљада, и на томе јој хвала. Л о п а х и н: — Опростите, овако лакомислене људе као што сте ви, господо, овако непрактичне, чудне, још нисам видео. Говори вам се просто и јасно: ваше се имање продаје, а ви као да не разумете. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Па шта да радимо? Објасните, шта? Л о п а х и н: — Ја вам сваки дан објашњавам. Сваки дан говорим једно те исто. И вишњик и земљу морате издати у закуп за виле, морате то урадити одмах, што пре ... лицитација је близу! Схватите! Чим се коначно решите да се подижу виле добићете новаца колико год хоћете, и онда сте спасени. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Виле и њихови станари... то је тако тривијално, опростите. Г а ј е в : — Потпуно се слажем с тобом. Л о п а х и н: — Или ћу се расплакати, или ћу се издрати или ћу се онесвестити. Не могу! Ви сте ме убили! (Гајеву.) Ви сте баба! Г а ј е в : — Шта? Л о п а х и н: Баба! (Хоће да пође.) Љ у б о в А н д р е ј е в н а (уплашено): — Не, немојте ићи, останите, пријатељу. Mолим вас. Mожда ћемо нешто смислити. Л о п а х и н: — Шта ту има да се мисли! Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Немојте ићи, молим вас. С вама нам је ипак веселије... Пауза. Ја све нешто очекујем... као да нам се кућа мора срушити на главу. Г а ј е в (дубоко замишљен): — Дубле у ћошак... Кроазе у средину ... Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — И сувише смо много rоворили ... Л о п а х и н: — Каквих ви грехова имате! Г а ј е в (меће у уста бомбону): — Кажу да сам цело своје имање потрошио на бомбоне... (Смеје се.) Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — О, моји греси... Ја сам увек расипала новац као луда, а и удала сам се за човека који је само правио дугове. Mуж ми је умро од шампањца ... он је страшно пио ... на своју несрећу, заволела сам другог, почела сам да живим с њим, и баш у то време... то је била прва казна, као маљем по глави, ето, овде, у реци... удавио се мој синчић; ја сам онда отишла у иностранство, заувек отишла, да се никад више не вратим, да не гледам у ту реку... Зажмурила сам, побегла као без душе, а он за мном... бездушно, грубо. Купила сам вилу у околини Mантона, јер се он тамо био разболео и три године нисам знала за одмор ни дању ни ноћу; он, онако болестан, страшно ме је намучио, душу ми је извадио. А прошле године, пошто је вила продана за дугове, прешла сам у Париз; тамо ме је он опљачкао, оставио, везао се с друrом ја сам покушала да се отрујем... Тако је то глупо тако ме је срамота... Онда ме одједном нешто почело да вуче у Русију, у завичај, мојој кћерчици ... (Брише сузе.) Господе, господе, буди милостив, опрости ми моје грехе! Немој ме и даље кажњаватаi! (Вади из џепа телеграм.) Данас сам добила из Париза ... Mоли да му опростим, преклиње да се вратим... (Цепа телеграм.) Као да се чује однекуд музика. (Ослушкује.) Г а ј е в : — То је наш чувени јеврејски оркестар. Сећаш ли се, четири виолине, флаута и контрабас. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Зар он још постоји? Mогли бисмо га неко вече позвати к нама, приредити забаву. Л о п а х и н (ослушкује): — Не чује се ... (Тихо певуши.) „А за паре Швабе могу да од правог Руса направе Француза." (Смеје се.) Какав сам комад синоћ гледао у позоришту, врло смешан! Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Сигурно није нимало смешан. Није вам потребно да гледате позорипше комаде, требало би што чешће сами себе да гледате. Како ви сви неугледно живите, како много причате непотребних ствари. А.П. ЧЕХОВ


страна 140 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Л о п а х и н: — То је тачно. Треба отворено рећи: наш живот је страховито глуп... Пауза. Mој отац је био сељак, идиот, ништа није знао, мене није школовао, само ме је тукао кад би се опио, и то увек штапом. У ствари, и ја сам такав исти тикван и идиот. Ништа нисам учио, рукопис ми је ружан, пишем тако да ме је срамота од људи, као свиња. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Треба да се жените, пријатељу. Л о п а х и н : — Да .. . То је истина. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Што се не бисте оженили нашом Варјом? Она је добра девојка. Л о п а х и н: — Да. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Она је од простих родитеља, ради по цео дан, а што је главно, воли вас. А и вама се она одавно свиђа. Л о п а х и н: — Па добро. Немам ништа против ... Она је добра девојка. Пауза. Г а ј е в : — Нуде ми место у банци. Шест хиљада годишње ... Јеси ли чула? Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Где ћеш ти! Седи ту где си .. . Улази Фирс; он је донео капут. Ф и р с (Гајеву): — Изволите, господине, обуците; овде је влажно. Г а ј е в (облачи капут): — Досадио си ми, брате. Ф и р с : — Mаните се, молим вас ... Јутрос сте пошли, а ништа нисте јели. (Гледа га.) Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Ала си остарео, Фирсе! Ф и р с : — Шта желите? Л о п а х и н: — Кажу ти да си много остарео! Ф и р с : — Одавно већ живим. Хтели су већ да ме жене кад се ваш отац још није био ни родио... (Смеје се.) А кад је дата слобода, био сам већ старији собар. Само ја нисам пристао на слободу, остао сам код господе ... Пауза. Сећам се: сви се радују, а чему се радују, не знају ни сами. Л о п а х и н: — Пре је било врло лепо. Онда су бар тукли. Ф и р с (није чуо): — Како да не. Сељаци уз господу, господа уз сељаке, а сад свако за себе... ништа не можеш разумети. Г а ј е в : — Ћути, Фирсе. Сутра морам у варош. Обећали су ми да ће ме упознати с једним генералом који може дати пара на меницу. Л о п а х и н: — Ништа нећете успети. Ни интерес нећете платити, будите сигурни. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Он то бунца! Нема никаквих генерала! Улазе: Трофимов, Ања и Варја. Г а ј е в : — А ево и наших! А њ а: — Mама је ту. Љ у б о в А н д р е ј е в н а (нежио): — Ходи, хо-ди... Рођене моје ... (Грли Ању и Варју.) Кад бисте вас две знале колико вас волим. Седите до мене, ево овако. Сви седају. Л о п а х и н: — Наш вечити студент само се шета с госпођицама. Т р о ф и м о в: — Шта се то вас тиче? Л о п а х и н: — Скоро му је педесет година, а још увек је студент. Т р о ф и м о в: — Оставите се тих ваших глупих вицева. Л о п а х и н: — Баш си чудан, зашто се љутиш? Т р о ф и м о в: — А ти немој да ми досађујеш. Л о п а х и н (смеје се): — Допустите да вас питам: шта ви о мени мислите? Т р о ф и м о в: — Ја, Јермолају Алексејевичу, овако мислим: ви сте богат човек, скоро ћете постати милионер. Као што је ради измене материје потребна грабљива звер која прождире све што нађе на путу, тако си и ти потребан. Сви се смеју. В а р ј а: — Пећа, причајте боље о планетама. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Не, хајде да продужимо јучерашњи разговор Т р о ф и м о в: — О чему? Г а ј е в : — О поносном човеку. А.П. ЧЕХОВ


страна 141 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Т р о ф и м о в: — Јуче смо дуго разговарали, али нисмо дошли ни до каквог закључка. У поносном човеку, како га ви схватате, постоји нешто мистично. Mожда сте ви, на свој начин, у праву, али ако се суди просто, без фантазија, онда... какав понос, има ли у њему неког смисла кад је човек физиолошки врло рђаво направљен, кад је у огромној већини сиров, глуп, дубоко несрећан. Треба престати с обожавањем себе. Треба само радити. Г а ј е в : — Свеједно ћеш умрети. Т р о ф и м о в: — Ко зна? Шта то значи . . . умрети? Mожда човек има сто чула, а са смрћу умиру само пет које ми знамо, а осталих деведесет пет остају жива. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Како сте паметни, Пећа! . . . Л о п а х и н (иронично): — Страшно! Т р о ф и м о в: — Човечанство иде напред усавршавајући своје снаге. Све што је за њега недостижно кад-тад постаће блиско, разумљиво, само треба радити, помагати свим снаrама онима који траже истину. Код нас, у Русији, засад ради врло мало њих. Огромна већина оне интелигенције коју ја познајем ништа не тражи, ништа не ради и засад није способан за рад. Називају себе интелигенцијом, а млађима говоре „ти", са сељацима поступају као са животињама, уче слабо, не читају ништа озбиљно, апсолутно ништа не раде, о науци само причају, у уметност се мало разумеју. Сви су озбиљни, сви имају строга лица, разговарају само о важним стварима, филозофирају, а међутим, сви виде да радници врло рђаво једу, да спавају без јастука, по тридесет, по четредесет у једној соби, свуда стенице, смрад, влага, морална прљавштина... И очигледно, ови ови лепи разговори код нас служе само зато да се замажу очи и себи и другима. Реците ми, где су нам дечје јасле, о којима говоре тако много и тако често, где су читаонице? О њима само пишу у романима, у ствари, уошпте их и нема. Постоји само блато, простаклук, азијатштина... Ја се бојим озбиљних лица и не волим их, бојим се озбиљних разговора. Боље да ћутимо! Л о п а х и н: — Знате, ја устајем пре пет изјутра, радим од јутра до мрака, наравно, кроз руке ми стално пролази новац, мој и туђ, и ја видим какви су људи око мене. Треба само почети неки посао па да човек увиди како је мало поштених, честитих људи. Понекад, кад ми се не спава, }а мислим: господе, ти iси нам дао огромне шуме, бескрајна поља, најшире хоризонте, и живећи ту, ми бисмо, и заправо, и сами морали бити џинови... Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Вама су потребни џинови... Они су лепи само у бајкама, а овако само плаше човека. У дубини позорнице пролази Епиходов и свира нагитари. Љ у б о в А н д р е ј е в н а (замишљено): — Иде Епиходов... А њ а (замишљено): — Иде Епиходов. Г а ј е в : — Сунце је зашло, rосподо. Т р о ф и м о в: — Да. Г а ј е в (лагано, као да декламује): — О, природо, дивна природо, ти блисташ вечним сјајем, прекрасна и равнодушна, ти, коју ми називамо мајком, спајаш у себи и живот и смрт, дајеш живот и уништаваш... В а р ј а (преклиње): — Ујко! А њ а: — Ујко, ти опет! Т р о ф и м о в: — Боље кад бисте жуту дублеом у средину. Г а ј е в : — Ћутим, ћутим. Сви седе замишљени. Тишина. Чује се само како тихо мрмља Ф и р с. Одједном се разлегне удаљен звук, као да Долази с неба, звук прекинуте жице, све слабији, тужан. Љ у б о в А н д р е ј е в н а:— Шта је то? Л о п а х и н: — Не знам. Негде далеко у руднику откинула се корпа. Само негде врло далеко. Г а ј е в : — А можда и нека птица ... на пример, чапља. Т р о ф и м о в: — Или ћук ... Љ у б о в А н д р е ј е в н а (стресе се): — Непријатно, не звам зашто. Пауза. Ф и р с: — Пред несрећу је исто тако било; и ћук је крештао и самовар је непрестано тутњио. Г а ј е в: — Пред коју несрећу? Ф и р с : — Пред слободу. Пауза. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Знате шта, пријатељи, хајдемо кући, већ се смркава. (Ањи.) Теби су очи пуне суза ... Шта ти је, дете? (Грли је.) Т р о ф и м о в: — Неко долази. Појављује се један пролазник у белој изношеној капи, у мантилу; поднапит је. П р о л а з н и к: — Допустите да вас питам, могу ли овуда право на станицу? А.П. ЧЕХОВ


страна 142 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Г а ј е в : — Mожете. Идите овим путем. П р о л а з н и к: — Необично сам вам захвалан. (Искашљава се.) Време је особито... (Декламује.) „Брате мој, патниче брате!... Изиђи на Волгу, чији се јаук..." (Варји.) Госпођице, дајте гладном руском грађанину једно тридесет копејки ... В а р ј а се уплаши, цикне. Л о п а х и н (љутито): — Свака свињарија мора да има својих граница! Љ у б о в А н д р е ј е в н а (збуњена): Узмите... ево ... (Тражи у новчанику.) Сребра немам... Свеједно, ево вам златник. Пролазник: — Необично сам вам захвалан (Одлази.) Смех. В а р ј а (уплашено): — Идем ја ... Ах, мамице, код куће млађи немају шта да једу, а ви сте му дали златник. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Шта да се ради са мном кад сам тако глупа! Кад дођемо кући, даћу ти све што имам. Јермолају Алексејевичу, дајте ми још на зајам!... Л о п а х и н: — Mолим. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Хајдемо, господо, време је. А ми смо те, Варја, тако рећи, већ удомили, честитам. В а р ј а (кроз сузе): — Mама, с тим се не треба шалити. Л о п а х и н: — Охмелија, иди у манастир ... Г а ј е в : — А мени дрхте руке, одавно већ нисам играо билијара. Л о п а х и н: — Охмелија, нимфо, помени ме у својим молитвама! Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Хајдемо, господо, скоро ће вечера. В а р ј а: — Ала ме је уплашио! Још ми лупа срце. Л о п а х и н: — Да вас подсетим, господо: двадесет другог августа продаваће се вишњик. Mислите о томе!... Mислите! ... Сви одлазе, осим Трофимова и Ање. А њ а (смејући се): — Баш хвала оном пролазнику, уплашио је Варју, сад смо сами. Т р о ф и м о в: — Варја се боји да ћемо одједном заволети једно друго и по читаве дане се не миче од нас. Она својом ограниченом главом не може схватити да смо изнад љубави. Обићи оно ситно и привидно што смета човеку да буде слободан и срећан... то је циљ и смисао нашег живота. Напред! Mи неодољиво идемо ка сјајној звезди која блешти тамо у даљини! Напред! Не заостајте, пријатељи! А њ а (пљесне рукама): — Како лепо говорите! Пауза. Данас је овде дивно! Т р о ф и м о в: — Да, време је особито. А њ а: — Шта сте ви то са мном учинили, Пећа, зашто ја више не волим вишњик као пре? Ја сам га волела тако нежно, чинило ми се да на земл.и нема лепшег места од нашег врта. Т р о ф и м о в: — Цела је Русија наш врт. Земља је велика и прекрасна, има у њој много дивних места. Пауза. Помислите, Ања: ваш деда, прадеда и ови ваши преци били су спахије који су господарили живим душама, и зар са сваке вишње у врту, са сваког листа, са сваког стабла не гледају на вас људска бића, зар не чујете њихове гласове... Господарење живим душама ... оно је покварило све вас који сте живели раније и који сад живите овде, тако да ваша мајка, ви, ујак... чак и не примећујете да живите на кредит, на туђ рачун, на рачун људи које не пуштате даље од предсобља ... Mи смо заостали бар за двеста година, ми немамо апсолутно ништа, немамо одређеног става према прошлости, ми само филозофирамо, жалимо се да нас мори туга или пијемо ракију. То је тако јасна ствар: ако хоћемо да почнемо живети у садашњости, најпре треба да искупимо своју прошлост, да раскрстимо с њом, а искупити је можемо само патњом, само необичним, непрекидним радом. Схватите то, Ања. А њ а: — Кућа у којој живимо одавно већ није наша, и ја ћу отићи из ње, дајем вам реч. Т р о ф и м о в: — Ако су код вас кључеви од домаћинства, баците их у бунар и идите. Будите слободни као ветар. А њ а (одушевљено): — Како сте то лепо рекли! Т р о ф и м о в: — Верујте ми, Ања, верујте! Ја још немам тридесет година, ја сам млад, ја сам још студент, али сам већ толико препатио! Како дође зима, ја сам гладан, болестан, нервозан, сиромашан као просјак; о, куда ме све судбина није бацала, где све нисам био! Па ипак, моја је душа увек, сваког тренутка, и дању и ноћу, била пуна неисказаних предосећања. Ја предосећам срећу, Ања, ја је већ видим ... А.П. ЧЕХОВ


страна 143 / 154

А.П. ЧЕХОВ


А њ а: — Излази месец. Чује се како Епиходов свира на гитари увек исту тужну песму. Излази месец. Негде око јабланова Варја тражи Ању и зове је: „Ања! Где си?" Т р о ф и м о в: — Да, излази месец. Пауза. Ето, то је срећа, ето, она долази, прилази све ближе и ближе, ја већ чујем њене кораке. Ако је ми не видимо, ако је ми не познамо, шта то мари? Видеће је други! В а р ј и н г л а с: — Ања! Где си? Т р о ф и м о в: — Опет ова Варја! (Љутито.) Безобразлук! А њ а: — Па шта? Хајдемо на реку. Тамо је депо. Т р о ф и м о в: — Хајдемо. Пауза. В а р ј и н г л а с: — Ања! Ања! (Завеса)

ТРЕЋИ ЧИН Салон одвојен сводом од сале. Гори лустер. Чује се како у предсобљу свира јеврејски оркестар, онај исти који се помиње у другом чину. У сали се игра grаnd rоnd. Глас Симеонова-Пишчика: „Рrоmеnаdе а unе раiге!" Улазе у салон: први пар — Пишчик и Шарлота Ивановна, други — Трофимов и Љубов Андрејевна, трећи — Ања с поштанским чиновником, четврти — Варја са шефом станице итд. Варја тихо плаче, и играјући, брише сузе. У последњем пару — Дуњаша. Пролазе кроз салон. Пишчик виче: „Grаnd rоnd, bаlаnсеz!" и „Lеs саvаliегs а gеnоuх еt rеmегсiеz vоs dаmеs!" Ф и р с у фраку прелази преко позорнице носећи на послужавнику соду. У салон улазе Пишчик и Трофимов. П и ш ч и к: — Ја сам пунокрван, мене је већ два пут ударила капља, тешко ми је да играм, али, што се каже, у какво се коло ухватиш, у онаквом и играј. Ја имам коњско здравље. Mој покојни отац, шаљивчина, бог да му душу прости, што се нашег порекла тиче, причао је да стари наш род Симеонових-Пишчика води, тобоже, порекло од оног коња којег је Калигула поставио у сенат.. . (Седа.) Али једно не ваља: нема пара! Гладно псето верује само у месо... (Захрче и одмах се пробуди.) Тако и ја ... могу само о новцу ... Т р о ф и м о в: — У вашој појави збиља има нешто коњско. П и ш ч и к : — Не мари ништа ... коњ је добра животиња ... коња можеш продати ... Чује се како у суседној соби играју билијара. У сали, испод свода, појављује се В а р ј а. Т р о ф и м о в (задиркује је): — Госпођа Лопахина! Госпођа Лопахина! В а р ј а (љутито): — Олињали господин! Т р о ф и м о в: — Да, ја сам олињали господин и поносим се тиме! В а р ј а (као да размишља, с горчином): — Ето, позвали свираче, а како ћемо их платити? (Излази.) Т р о ф и м о в (Пишчику): — Да сте ону енергију коју сте у току целог свог живота утрошили тражећи новаца да платите интерес употребили на нешто друго, ви бисте, вероватно, на крају крајева, могли да преврнете земљу. П и ш ч и к: — Ниче ... филозоф ... највећи, најславнији.. . човек огромне памети, каже у својим делима да се слободно може правити лажни новац. Т р о ф и м о в: — А јесте ли читали Ничеа? П и ш ч и к : — Па . .. Mени је Дашењка говорила. А ја сам сад у таквој ситуацији да ми ништа друго не остаје него да правим лажни новац... Прексутра треба да платим триста десет рубаља... сто тридесет сам већ нашао... (Пипа џепове, узнемирено.) Нема ми новаца! Изгубио сам новац! (Кроз сузе.) Где је новац? (Радосно.) Ево га, испод поставе . .. Сав сам се презнојио .. . Улазе Љубов Андрејевна и Шарлота Ивановна. Љ у б о в А н д р е ј е в н а (певуши лезгинку): — Што тако дуго нема Леонида? Шта ради у вароши? (Дуњаши.) Дуњаша, послужите свираче чајем ... Т р о ф и м о в: — Лицитација, по свој прилици, није одржана. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — И свирачи су дошли у незгодан час, и баш смо приредили кад није требало ... Али ништа .. . (Седа и тихо певуши.) Ш а р л о т а (пружа Пишчику шпил карата): Ево вам шпил карата, замислите једну карту. П и ш ч и к : — Замислио сам. Ш а р л о т а: — Сад промешајте карте. Врло добро. Дајте сад мени, о, мој драги господине Пишчик. Еiп, zwеi, drеi! Сад је потражите, она вам је у џепу ... А.П. ЧЕХОВ


страна 144 / 154

А.П. ЧЕХОВ


П и ш ч и к (вади из џепа карту): — Осмица пик, сасвим тачно! (Чудећи се.) Замислите само! Ш а р л о т а (држи на длану шпил карата, Трофимову.): — Реците брже, која је карта одозго? Т р о ф и м о в: — Шта знам? Рецимо, дама пик. Ш а р л о т а: — Тачно! (Пишчику.) Дакле? Која је карта одозго? П и ш ч и к : — Кец ерац! Ш а р л о т а: — Тачно! (Удара се по длану, шпил карата нестаје.) А како је данас лепо време! Одговара јој тајанствени женски глас, као да долази испод земље: „О, да, време је сјајно, госпођо." Ви сте мој дивни идеал ... Г л а с: „И ви сте се, госпођо, мени веома свидели." Ш е ф с т а н и ц е (пљеска): — Госпођа говори из трбуха, браво! П и ш ч и к (зачуђено): — Замислите само! Дивна Шарлота Ивановна... ја сам просто заљубљен... Ш а р л о т а: — Заљубљен? (Слеже раменима.) Зар ви можете да волите? Gutег Mеnsсh, аbег sсhlесhtег Musikаnt! Т р о ф и м о в (тапше Пи[чика по рамену): — Баш сте прави коњ ... Ш а р л о т а Ивановна: — Mир, господо, још један хокус-покус. (Узима са столице плед.) Ово је врло леп плед, хоћу да га продам. .. (Рашири га.) Жели ли ко да купи? П и ш ч и к (зачуђено): — Замислите само! Ш а р л о т а: — Еiп, zwеi, drеi! (Брзо диже раширени плед; иза пледа стоји Ања; она прави кинкс, трчи мајци, загрли је и побегне у салу уз опште одушевљење.) Љ у б о в А н д р е ј е в н а (пљеска): — Браво, браво! Ш а р л о т а: — Још једанпут! Еiп, zwеi, dгеi! (Диже плед; иза пледа стоји Варја и клања се.) П и ш ч и к (зачуђено): — Замислите само! Ш а р л о т а: — Свршено! (Баца плед на Пишчика, прави кникс и побегне у салу.) П и ш ч и к (жури за њом): — Отров ... шта велите? Шта велите? (Излази.) Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — А Леонида још никако нема. Шта ради у вароши тако дуго, не разумем! Све је већ тамо свршено, имање је продано или лицитација није одржана, зашто нас тако дуго држи у неизвесности! В а р ј а (труди се да је утеши): — Ујка је купио, ја сам у то уверена. Т р о ф и м о в (подругљиво): — Да. В а р ј а: — Бака му је послала пуномоћ да купи на њено име с преносом дуга. То она чини за Ању. Ја сам убеђена, даће бог, ујка ће купити. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Бака из Јарославља послала је петнаест хиљада да се имање купи на њено име ... нама она не верује ... али тих пара не би стигло чак ни да се плати интерес. (Покрива лице рукама.) Данас се решава моја судбина, судбина... Т р о ф и м о в (дира Варју): — Госпођа Лопахина! В а р ј а (љутито): — Вечити студент! Већ су вас двапут искључили са универзитета ... Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — А што се ти љуташi, Варја? Он те дира због Лопахина, па шта је с тим? Ако хоћеш, удај се за Лопахина; он је добар, занимљив човек. Ако нећеш, немој да се удајеш; тебе, душо, нико не тера ... В а р ј а: — Ја гледам озбиљно на ту ствар, мамице, треба отворено говорити. Он је добар човек, свиђа ми се. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Па удај се. Шта још чекаш, не разумем! В а р ј а: — Mамице, па, нећу, ваљда, ја њега просити? Ево већ две године сви ми говоре о њему, сви говоре, а он ћути или се шали. Ја схватам. Он се боrати, у послу је, није му до мене. Да имам новаца, макар мало, бар сто рубаља, све бих оставила, отишла бих што даље. Отишла бих у манастир! Т р о ф и м о в: — Лепота! Побожност! В а р ј а (Трофимову): — Студент треба да буде паметан. (Благо, кроз сузе.) Како сте поружнели, Пећа, како сте остарели! (Љубов Андрејевној, не плачући више.) Само без посла не могу, мамице. Mорам стално нешто да радим. Улази Ј а ш а. Ј а ш а (једва задржава смех): — Епиходов је сломио билијарски так!... (Излази.) Варја: — Шта ће Епиходов овде? Ко му је дозволио да игра билијара? Не разумем те људе... (Излази.) Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Немојте је дирати, Пећа. Зар не видите да јој је ионако тешко на души? Т р о ф и м о в: — Она је и сувише ревносна, меша се у туђе ствари. Целог лета није хтела да остави на миру ни мене ни Ању, бојала се да се између нас не развије љубав. Шта се то ње тиче? Штавише, ја нисам давао никаквог повода, ја сам тако далеко од тривијалности. Mи смо изнад љубави! Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Аја сам, зацело, испод љубави. (Веома забринута.) Што нема Леонида? Само да ми је знати: да ли је продано имање или не? Несрећа ми изгледа до те мере невероватна да просто не знам шта да мислим, потпуно сам се изгубила... Ја могу, ето, сад да викнем... А.П. ЧЕХОВ


страна 145 / 154

А.П. ЧЕХОВ


могу да учиним неку глупост. Спасите ме, Пећа. Причајте штогод, причајте .. . Т р о ф и м о в: — Да ли је продано данас имање или није продано, зар то није свеједно? С њим је одавно свршено, натраг се не може, стаза је зарасла. Умирите се, драга моја. Не треба се заваравати, треба бар једном у животу погледати истини право у очи. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Каквој истини? Ви видите где је истина, а где је неистина, а ја као да сам обневидела, ништа не видим. Ви храбро решавате сва важна питања, али реците ми, драги мој, да није то зато што сте млади, што нисте патили ни збоr једног вашег проблема? Ви смело гледате напред, а да није то зато што не видите и не очекујете ништа страшно, јер је живот још сакривен од ваших младих очију? Ви сте храбрији, поштенији, дубљи од нас, али промислите добро, будите великодушни макар трунчицу, поштедите ме. Па ја сам се овде родила, овде су живели мој отац и моја мата, мој деда, ја волим ову кућу, без вишњика не могу да замислим свој живот; и ако је баш толико потребно да се врт прода, онда ме продајте заједно с њим... (Грли Трофимова, љуби га у чело.) Та овде се мој син удавио... (Плаче.) Сажалите се на мене, честити, добри човече. Т р о ф и м о в: — Ви знате, ја осећам за вас свом душом. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Али то треба друкчије, то треба друкчије рећи ... (Вади марамицу, на земљу пада телеграм.) Данас ми је тешко на души, ви то не можете заммслити. Овде је за мене и сувише бучно, дрхти ми душа од сваког звука, ја сва дрхтим, а да одем у своју собу, не могу; кад сам сама, у тишини, обузима ме страх. Не осуђујте ме, Пећа. Ја вас волим као свог рођеног. Ја бих вам радо дала Ању, кунем вам се, само, драги мој, треба учити, треба дипломирати. Ви ништа не радите, само вас судбина баца из једног места у друго, то је чудно... Је л' те да је тако? Зар не? И треба нешто с брадом учинити, да већ једном порасте... (Смеје се.) Баш сте смешни! Т р о ф и м о в (диже телеграм): — Ја не желим да будем лепотан. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — То је из Париза телеграм. Сваки дан добијам. И јуче и данас. Тај чудни човек се опет разболео, опет с њим није у реду... Mоли ме да му опростим, преклиње да дођем, и ако ћемо право, требало би да одем у Париз, да се нађем поред њега. Ви, Пећа, имате строги израз лица, али шта да радим, драги мој, шта да радим, он је болестан, сам, несрећан, ко ће га тамо припазити, ко ће га задржати да не чини грешке, ко ће му на време дати лек? И нашто крити или ћутати... ја га волим, то је јасна ствар. Волим, волим... То ми је камен о врату, ја тонем с њим, али ја волим тај камен и не могу без њега живети. (Стеже Трофимову руку.) Немојте мислити рђаво о мени, Пећа, не говорите ми ништа, не говорите ... Т р о ф и м о в (кроз сузе): — Опростите ми што ћу бити искрен, тако вам бога: па он вас је опљачкао! Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Не, не, не, не треба тако говорити... (Покрива уши рукама.) Т р о ф и м о в : — Та он је нитков, само још ви не знате то! Он је ситни лупеж, беда од човека... Љ у б о в А н д р е ј е в н а (наљутивши се): — Вама је двадесет шест или двадесет седам година, али се још увек понашате као ученик другог разреда гимназије! Т р о ф и м о в: — Ако. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Треба бити човек, у вашим годинама треба да схватите оне који воле. И ви сами треба да волите... да се заљубљујете! (Љутито.) Да, да! Ви нисте чист човек, ви сте само чистунац, смешан особењак, наказа ... Т р о ф и м о в (ужаснут): — Шта то она прича! Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — „Ја сам изнад љубави!" Нисте ви изнад љубави, него сте просто, што каже наш Фирс, брљиви. У вашим годинама немати љубавницу! Т р о ф и м о в (ужаснут): — То је страшно! Шта то она говори?! (Полази брзо ка сали, држећи се за главу.) То је страшно ... Не могу, идем ... (Излази, али се одмах враћа.) Mеђу нама је све свршено! (Излази у предсобље.) Љ у б о в А н д р е ј е в н а (виче за њим): — Пећа, станите! Смешни човече, ја сам се шалила! Пећа! Чује се како у предсобљу неко брзо иде низ степенице и одједном тресне и скотрља се доле, Ана и Варја врисну, али се одмах затим чује смех. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Шта се десило? Дотрчи А њ а. А њ а (смеје се): — Пећа пао низ степенице! (Побегне.) Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Баш је чудан тај Пећа ... (Излази у предсобље.) Шеф станице излази насред сале и рецитује „Грешницу" од А. К. Толстоја. Сви га слушају, али тек што је изрецитовао неколико стихова, из предсобља се зачују звуци валцера и рецитација се прекида. Сви играју. Из предсобља излазе:

Трофимов, Ања, Варја и Љубов Андрејевна.

Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Хајде, Пећа... хајде, чиста душо... ја вас молим да ми опростите ... А.П. ЧЕХОВ


страна 146 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Хајдете да играмо... (Игра с Пећом.) Ања и Варја играју. Улази Ф и р с, оставља свој штап поред врата. И Ј а ш а је изишао из салона, посматра игру. Ј аш а: — Како је, деда? Фир с : — Није ми добро. Некад су код нас на баловима играли генерали, барони, адмирали, а сада шаљемо по поштанског чиновника и шефа станице, па и они нерадо долазе. Нешто сам изнемогао. Покојни господин, деда, све од реда је лечио воском за печаћење, од свих болести. Ја га узимам сваког дана, неких двадесет година, ако не и више; можда сам зато још жив. Ј а ш а: — Додијао си ми, деда. (Зева.) Што већ једном не цркнеш? ф и р с : — Ех, ти ... брљиви! . .. (Mрмља нешто.) Трофимов и Љубов Андрејевна играју у сали, затим у салону. Љ у б о в А н д р е ј е в н а:— Mеrсi. Идем да седнем ... (Седа.) Уморна сам. Улази А њ а. А њ а (узбуђено): — Mалочас је у кухињи један човек рекао да је вишњик данас продан. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Коме продан? А њ а: — Није рекао коме. Отишао је. (Игра с Трофимовом, обоје излазе у салу.) Ј а ш а: — То је неки старац трућао. Непознат човек. Ф и р с : — А Леонида Андрејевича још никако нема, није још стигао. Капут му је лак, полусезонски, може лако да назебе. Ех, што ти је младост лудост! Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Сад ћу умрети. Идите, Јашо, распитујте се коме је продан. Ј а ш а: — Па он је већ одавно отишао, онај старац. (Смеје се.) Љ у б о в А н д р е ј е в н а (мало јетко): — Ама, чему се смејете? Чему се радујете? Ј а ш а: — Страшно је смешан Епиходов. Глуп човек. Двадесет два малера. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Фирсе, ако се прода имање, куд ћеш ти поћи? Ф и р с : — Куда наредите, тамо ћу и поћи. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Зашто тако рђаво изгледаш? Није ти добро? Знаш, иди боље да спаваш. Ф и р с: — Како да не ... (С подсмехом.) Да идем да спавам, а кад ја одем, ко ће овде послужити, ко ће наредити шта треба? Ја сам сам у целој кући. Ј а ш а (Љубов Андрејевној): — Љубов Андрејевна! Допустите да вам се обратим с једном молбом, будите тако добри! Ако опет пођете за Париз, поведите и мене молим вас. Овде апсолутно не моrу да останем. (Осврћући се, полако.) Шта има да се говори, сами видите, земља је непросвећена, свет неморалан, уз то досадно, у кухињи хране сплачмнама, а још се и овај Фирс мува, мрмља разне незгодне речи. Поведите ме, будите тако добри! Улази П и ш ч и к. П и ш ч и к : — Смем ли молити ... један валсић, лепотице наша ... Љубов Андрејевна полази с њим. Чаробнице, ипак ћу сто осамдесет рубаља узети од вас ... Узећу ... (Игра.) Сто осамдесет рубаља ... (Прелазе у салу.) Ј а ш а (лагано певуши): — „Да л' знадеш зашто моја душа пати ..." У сали нека особа у сивом цилиндру и карираним панталонама маше рукама и скаче; узвици: „Браво, Шарлота Ивановна!" Д у њ а ш а (застаје да се напудерише): — Госпођица ми каже да играм... каваљера је много, а дама мало... а мени се од играња врти у глави, добијам лупање срца. Фирсе Николајевичу, малочас ми је поштански чиновник тако нешто рекао да ми је стао дах. Mузика престаје. Фирс : — А шта ти је, болан, рекао? Д у њ а ш а: — Ви сте, вели, као цвет. Ј а ш а (зева): — Простачина . . . (Излази.) Д у њ а ш а: — Као цвет ... Ја сам тако фина девојка, страшно волим нежне речи. Ф и р с : — Тражиш ђавола! Улази Епиходов. Е п и х о д о в: — Ви, Авдотја Фјодоровна, нећете ни да ме погледате ... као да сам некаква буба. (Уздише.) Ех, животе! А.П. ЧЕХОВ


страна 147 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Д у њ а ш а: — А шта желите? Е п и х о д о в: — Без сумње, можда сте ви у праву. (Уздише.) Али, наравно, ако се погледа са те тачке гледишта, ви сте ме, ако могу тако да се изразим, опростите ми моју искреност, потпуно довели у стање духа. Ја знам своју срећу, мени се сваког дана дешава неки малер, одавно сам се навикао на то, зато с осмехом посматрам своју судбину. Ви сте ми дали реч, и мада ја... Д у њ а ш а: — Mолим вас, разговараћемо доцније, а сад ме оставите на миру. Ја сада сањам. (Игра се лепезом.) Е п и х о д о в: — Mени се малери дешавају сваки дан, а ја се, ако смем тако рећи, само смешим, чак се и смејем. Из сале излази В а р ј а. В а р ј а: — Ти још ниси отишао, Семјоне? Баш си ти, богами, дрзак човек. (Дуњаши.) Иди ти, Дуњаша. (Епиходову.) Mалочас си играо билијара и сломио так, сад опет шеташ по салону као гост. Е п и х о д о в: — Ви немате права, ако смем рећи, да ме узимате на одговорност. В а р ј а: — Ја те не узимам на одговорност, него онако кажем. Ти ништа друго и не радиш, само се моташ тамо-амо, а посао не свршаваш. Држимо књиговођу, не знам само зашто. Е п и х о д о в (увређено): — Да ли ја радим, да ли се шетам или играм билијара, о томе могу да суде само старији, који нешто знају. В а р ј а: — И ти се усуђујеш да ми то кажеш! (Планувши.) Значи да ја ништа не знам! Mарш напоље! Сместа! Е п и х о д о в (уплашивши се): — Mолим вас да се мало деликатније изражавате. В а р ј а (ван себе): — Сместа напоље! Напоље! Он полази вратима, она за њим. Двадесет два малера! Да ниси више овамо ни привирио! Да те моје очи више не виде! Епиходов излази, иза врата се чује његов глас: „Ја ћу вас тужити." А, ти се враћаш? (Зграби штап који је Фирс оставио поред врата.) Дођи ... Дођи ... Дођи, сад ћу ти показати... А, ти долазиш? Долазиш? Онда ево то ... (Замахне штапом, у том тренутку улази Лопахин.) Л о п а х и н: — Најлепше захваљујем. В а р ј а (љутито и подсмешљиво): — Опростите! Л о п а х и н: — Ништа, ништа. Најлепше захваљујем на пријатном дочеку. В а р i а: — Нема на чему. (Одмакне се мало, затим се осврне и благо упита.) Ваљда вас нисам ударила? Л о п а х и н: — Ништа, ништа. Само ће ми искочити огромна чворуга. Г л а с о в и и з с а л е: — Лопахин је дошао! Јермолај Алексејевич! П и ш ч и к: — Где си ти, забога... (Љуби се с Лопахином.) Mиришеш на коњак, драги мој, душо моја. А и ми се овде забављамо. Улази Љубов Андрејевна. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Јесте ли то ви, Јермолају Алексејевичу? Што сте се тако задржали? Где је Леонид? Л о п а х и н: — Леонид Андрејевич је стигао са мном, сад ће доћи... Љ у б о в А н д р е ј е в н а (узбуђено): — Шта је било? Је ли одржана лицитација? Ама говорите! Л о п а х и н (збуњено, бојећи се да ие ода своју радост): — Лицитација је завршена око четири сата... Mи смо задоцнили на воз, морали смо чекати до пола десет. (Тешко уздахне.) Уф! Mало ми се врти у глави .. Улази Гајев, у десној руци држи ствари које је покуповао, левом брише сузе. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Љоња, шта је било? Хајде, Љоња? (Нестрпљиво, кроз сузе.) Брже за име божје ... Г а ј е в (ништа јој не одговара, само одмахне руком; Фирсу, плачући): — На, узми... Ту су ринглице, керчке харинге... Колико сам пропатио! Врата билијароке собе су отворена; чује се звук билијарских лопти и Јашин глас: „Седам и осамнаест!" Гајеву се одмах мења израз лица. Он више не плаче. Страшно сам се заморио! Фирсе, опреми ми да се пресвучем. (Одлази кроз салу у своју собу, за њим Фирс.) П и ш ч и к: — Шта је било на лицитацији? Причај већ једном! Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Је ли продан вишњик? Л о п а х и н: — Продан. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Ко га је купио? Л о п а х и н: — Ја сам га купио. А.П. ЧЕХОВ


страна 148 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Пауза. Љубов Андрејевна је потиштена; она би пала да није стајала поред фотеље и стола. В а р ј а скида са појаса кључеве, баца их на под посред салона и излази. Л о п а х и н: — Ја сам га купио! Чекајте, господо, молим вас, мени се врти у глави, не могу да говорим... (Смеје се.) Дошли ми на лицитацију, а Дериганов већ тамо. Леонид Андрејевич је имао само петнаест хиљада, а Дериганов је преко дуга одмах дао тридесет. Видим шта је, ухватих се с њим, дам четрдесет. Он четрдесет пет. Ја педесет пет. Он по пет хиљада повећава, ја по десет... Најзад се сврпшло. Дао сам преко дуга деведесет хиљада, и тако сам добио. Вшињик је сада мој! Mој! (Смеје се.) Господе боже, вишњик је мој! Реците ми да сам пијан, да нисам при чистој свести, да ми се све то причињава (Лупа ногама.) Немојте ми се смејати! Кад би мој отац и мој деда устали из гробова и видели све ово... како је њихов Јермолај, тучени, полуписмени Јермолај, који је и зими ишао бос, како је тај исти Јермолај купио имање од којег нема ничег лепшег на свету! Ја сам купио имање на коме су ми отац и деда били робови, где их нису пуштали чак ни у кухињу! Ја спавам, све ово ми се само привиђа, само ми се чини... То је плод ваше маште, покривен мраком неизвесности ... (Диже кључеве нежно се смешећи.) Бацила је кључеве, хоће да покаже како није више газдарица овде... (Звецка кључевима.) Добро, мени је свеједно. Чује се како оркестар удешава инструменте. Хеј, свирачи, свирајте, ја желим да вас слушам! Дођите сви да видите како ће Јермолај Лопахин распалити секиром по вишњику, како ће дрвеће попадати на земљу! Саградићемо овде пуно вила и наши унуци и праунуци видеће овде нов живот.., Mузика, свирај! Mузика свира. Љубов Андрејевна спустила се на столицу и горко плаче. Л о п а х и н (прекорно): — Зашто, зашто ме нисте послушали? Сирота моја, добра моја, сад је већ свршено. (Кроз сузе.) О, кад би све то што пре прошло, кад би се што пре некако изменио наш нескладни, несрећни живот. П и ш ч и к (узима га под руку, полако): — Она плаче. Хајдемо у салу, нека остане сама... Хајдемо... (Узима га под руку и води у салу.) Л о п а х и н: — Шта је то? ... Mузика, свирај јасно! Нека све буде како ја желим! (Иронично.) Долази нови спахија, власник вишњика! (Случајно је гурнуо сточић, само што није претурио свећњак.) Све ја могу да платим! (Излази с Пишчиком.) У сали и салону нема никог осим Љубов Андрејевне која седи скупивши се сва и горко плаче. Тихо свира музика. Брзо улазе Ања и Трофимов. Ања приђе мајци и клекне пред њом. Трофимов остаје на улазу у селу. А њ а: — Mама!... Mама, ти плачеш? Mила, добра, лепа моја мама, дивна моја, ја те волим... ја те благосиљам. Вишњик је продан, њега више нема, то је истина, истина, али не плачи, мама, ти још имаш пред собом живот, остала ти је твоја добра, чиста душа... Хајде са мном, хајдемо одавде, мила моја, хајдемо! ... Mи ћемо засадити нов врт, лешпи од овог, ти ћеш га видети, разумећеш, и радост, тиха, дубока радост спустиће се у твоју душу као сунце у вечерњи час и ти ћеш се насмешити, мама! Хајдемо, мила моја! Хајдемо! (Завеса)

ЧЕТВРТИ ЧИН Декор из првог чина. Нема ни завеса на прозорима ни слика, остало је мало намештаја, који је сложен у један ћошак, као за продају. Осећа се празнина. Поред излаза, у дубини позорнице наслагани су кофери, путничке бале итд. С леве стране, врата су отворена, одатле се чују Варјини и Ањини гласови. Лопахин стоји, чека. Јаша држи послужавник са чашама напуњеним шампањцем. У предсобљу Епиходов везује један сандук. Иза позорнице у дубини чује се граја. То су сељаци дошли да се опросте. Глас Гајева: „Хвала, браћо, хвала вам." Ј а ш а: — Сељаци су дошли да се опросте. Ја овако мислим, Јермолају Алексејевичу, добар је то свет, али ништа не зна. Граја се стишава. Из предсобља излазе Љубов Андрејевна и Гајев; она не плаче, али је бледа, лице јој се грчи, она не може да говори. Г а ј е в : — Ти си им дала свој новчаник, Љубо. Не смеш тако! Не смеш тако! Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Нисам могла друкчије! Нисам могла! Обоје излазе. Л о п а х и н (кроз врата, за њима): — Mолим вас, изволите! По једну чашицу за срећан пут. Нисам се сетио да понесем из вароши, а на станици сам нашао само једну боцу. Изволите! Пауза. А.П. ЧЕХОВ


страна 149 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Шта је, господо? Нећете? (Одмиче се од врата.) Да сам знао ... не бих купио. Кад је тако, нећу ни ја да пијем. Ј а ш а полако спушта послужавник на столицу. Хајде, Јашо, пиј бар ти. Ј а ш а: — За срећан пут! А вама срећан останак! (Пије.) Ово није прави шампањац, могу јамчити. Л о п а х и н: — Осам рубаља боца. Пауза. Овде је ђаволски хладно. Ј а ш а: — Данас нисмо ложили, кад ионако путујемо. (Смеје се.) Л о п а х и н: — Шта ти је? Ј а ш а: — Радујем се. Л о п а х и н: — Сад је већ октобар, а сунце сија и нема ветра као да је лето. (Погледа на сат, кроз врата.) Господо, имајте на уму да је до поласка воза остало само четрдесет шест минута! То значи да кроз двадесет минута треба поћи на станицу. Пожурите! Трофимов у капуту улази из дворишта. Т р о ф и м о в: — Рекао бих да је већ време да се крене. Кола су дошла. До ђавола, где су ми каљаче? Нигде их нема. (Кроз врата.) Ања, нема ми каљача! Нисам их нашао! Л о п а х и н: — А ја морам у Харков. Поћи ћу с вама истим возом. У Харкову ћу остати целу зиму. Овде сам с вама само дангубио, само сам се намучио не радећи ништа. Не могу да не радим, ето, не знам, на пример, шта ћу с рукама; клате ми се некако чудно као да нису моје. Т р о ф и м о в: — Mи ћемо сад отићи, а ви ћете се опет латити свог корисног посла. Л о п а х и н: — Попиј једну чаншцу. Т р о ф и м о в: — Нећу. Л о п а х и н: — Дакле, сад у Mоскву? Т р о ф и м о в: — Да, испратићу их до вароши, а сутра ћу у Mоскву. Л о п а х и н: — Дабоме... Па да, професори, наравно, не држе предавања, чекају да ти дођеш. Т р о ф и м о в: — То се тебе не тиче. Л о п а х и н: — Колико има година како студираш на универзитету? Т р о ф и м о в: — Смисли нешто новије. То је старо и глупо. (Тражи каљаче.) Знаш, ми се, по свој прилици, више нећемо видети, зато допустпи да ти на растанку дам један савет: немој млатарати рукама! Одучи се од те навике... млатарати. И још ово: зидати виле, рачунати да ће од летњих кирајџија с временом постати власници, рачунати тако... то опет значи млатарати... Како је да је, ипак ја тебе волим. Ти имаш фине, нежне прсте, као уметник, ти имаш фину, нежну душу... Л о п а х и н (грли га): — Збогом, драги мој. Хвала ти на свему. Ако ти треба, узми од мене новаца за пут. Т р о ф и м о в: — Шта ће ми? Не треба ми. Л о п а х и н: — Па ви ништа немате! Т р о ф и м о в: — Имам. Хвала вам. Добио сам за превод. Ево их овде, у џепу. (Забринуто.) А мојих каљача нигде нема. В а р ј а (из суседне собе): — Узмите то ваше ђубре! (Баца на позорницу пар гумених каљача.) Т р о ф и м о в: — А што се ви љутите, Варја? Хм ... Па то нису моје каљаче! Л о п а х и н: — Ја сам пролетос посејао хиљаду десетина мака и сад сам зарадио чистих четрдесет хиљада. А кад је мој мак цветао, каква је то била дивна слика! Ја сам, велим, зарадио четрдесет хиљада и, према томе, нудим ти на зајам, зато што могу. А што си ти дигао нос? Ја сам сељак ... без увијања... Т р о ф и м о в : — Твој отац је био сељак, мој... апотекар; из тога не следује апсолутно ништа. Л о п а х и н вади новчаник. Остави, остави ... Кад би ми давао и двеста хиљада, не бих примио. Ја сам слободан човек. И све што тако високо и веома цените сви ви, и богати и просјаци, нема нада љшом никакве власти, као ни ово перце које лети по ваздуху. Ја могу без вас, могу да прођем поред вас, ја сам јак и поносан. Човечанство иде ка вишој истини, ка вишој срећи скаква је само могућа на земљи, и ја сам у првим редовима! Л о п а х и н: — Хоћеш ли стићи до циља? Т р о ф и м о в: — Хоћу. Пауза. Стићи ћу или ћу другима указати пут како да стигну. Чује се како у даљини удара секира по дрвету. Л о п а х и н: — Е, збогом, драги мој. Време је да се крене. Mи се један пред другим правимо важни, а живот, ето, пролази. Кад радим дуго, без предаха, онда су ми мисли обичније и чини ми се као да знам А.П. ЧЕХОВ


страна 150 / 154

А.П. ЧЕХОВ


зашто постојим. А колико је, брате, у Русији људи који постоје бог би их знао зашто. Али, свеједно, ток ствари није у томе. Кажу да је Леонид Андрејевич примио неко место, радиће у банци, шет хиљада годшпње... Само ни тамо неће дуго отати, страшно је лењ ... А њ а (на вратима): — Mама вас моли: док она не оде, да се не сече врт. Т р о ф и м о в: — Збиља, зар немате ни толико такта... Излази у предсобље. Л о п а х и н : — Одмах, одмах ... Их што су ми, брате ... (Излази за њим.) А њ а: — Јесу ли послали Фирса у болницу? Ј а ш а: — Ја сам јутрос рекао. Сигурно су га послали. А њ а (Епиходову, који иде кроз салу): — Семјоне Пантелејевичу, видите, молим вас, јесу ли Фирса одвели у болницу. Ј а ш а (увређено): — Јутрос сам рекао Јегору. Шта има да се пита десет пута! Е п и х о д о в: — Стари Фирс, према мом коначном мишљењу, није више за оправку, време му је да иде богу на истину. А ја могу само да му завидим. (Спусти кофер на кутију за шешире и згњечи је.) Ето, видите! Знао сам да ће тако бити. (Излази.) Ј а ш а (подругљиво): — Двадесет два малера... В а р ј а (иза врата): — Јесу ли Фирса одвели у болницу? А њ а: — Јесу. В а р ј а: — А за што нису понели писмо за доктора? А њ а: — Треба га послати за њима ... (Излази.) В а р ј а (из суседне собе): — Где је Јаша? Реците му да му је дошла мати, хоће да се поздрави с њим. Јаша (одмахне руком): — Е баш ми је додијала! Дуњаша цело време послује око ствари; сад, кад је Јаша остао сам, прилази му. Д у њ а ш а: — Што ме не погледате бар једанпут, Јашо? Ви одлазите ... остављате ме ... (Плаче и падне му око врата.) Ј а ш а: — Нашто плакати? (Пије шампањац.) За шест дана ево ме опет у Паризу. Сутра ћемо сести у брзи воз, па кад појуримо, више нас нећете видети. Чисто не верујем! Вив ла Франс!... Овај живот није за мене, ја овде не могу... шта да се ради. Нагледао сам се простаклука... доста ми је. (Пије шампањац.) А нашто плакати? Владајте се пристојно, онда нећете плакати. Д у њ а ш а (пудерише се огледајући се у огледалцету): — Пошаљите ми из Париза писмо. Ја сам вас волела, Јашо, толико волела! Ја сам нежно створење, Јашо! Ј а ш а: — Неко долази. (Послује око кофера, тихо певуши.) Улазе: Љубов Андреј евна, Гајев, Ања и Шарлота Ивановна. Г а ј е в : — Треба да кренемо. Mало је времена остало. (Гледајући Јашу.) Ко то смрди на харингу! Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Кроз једно десет минута хајдете да седнемо у кола... (Гледа наоколо по соби.) Збогом, драга кућо, оrњиште моје. Проћи ће зима, доћи ће пролеће, а тебе више неће бити, тебе ће порушити. Колико су видели ови зидови! (Топло љуби кћер.) Благо моје, ти се сијаш, очице блистају као два драга камена. Јеси ли задовољна? Врло? А њ а: — Врло! Почиње нов живот, мама! Г а ј е в (весело): — Заиста, сада је све добро. Пре продаје вишњика сви смо се секирали, кидали, а после, кад је питање било коначно, дефинитивно решено, сви смо се умирили, чак смо се развеселили... Ја сам банкарски чиновник, сад сам финансијер ... жуту у средину, а и ти, Љубо, ипак боље изгледаш, то је несумњиво. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Да. Боље стојим са живцима, то је истина. Пружају јој шешир и мантил. Сад добро спавам. Изнесите моје ствари, Јашо. Време је. (Ањи.) Дете моје, ускоро ћемо се видети... Ја одлазим у Париз, тамо ћу живети од оног новца што ти је послала бака из Јарославља за куповину имања ... живела бака!... Само тај новац неће дуго трајати. А њ а: — Ти ћеш се, мама, вратити ускоро, ускоро... зар не? Ја ћу се спремити, положићу испите у гимназији и онда ћу радити, помагати теби. Mи ћемо, мама, заједно читати разне књиге... Је ли тако? (Љуби мајци руке.) Mи ћемо читати у јесење вечери, прочитаћемо много књига и нама ће се открити нови, дивни свет ... (Сања.) Mама, дођи ... Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Доћи ћу, злато моје. (Грли кћер.) Улази Л о п а х и н. Шарлота тихо певуши неку песмицу. Г а ј е в : — Благо Шарлоти, она пева! Ш а р л о т а (узима један завежљај бебу): — Чедо моје, буји-паји...

налик

на повијену

Чује се детињи плач, а, а! Ћути, лепи мој, синчићу мој! А.П. ЧЕХОВ


страна 151 / 154

А.П. ЧЕХОВ


А, а! Тако ми те је жао! (Баци завежљај где је и био.) Онда ми ви, молим вас, нађите место. Ја не могу овако. Л о п а х и н: — Наћи ћемо, Шарлота Ивановна, ништа не брините. Г а ј е в : — Сви нас напуштају. Варја одлази... Одједанпут смо постали непотребни. Ш а р л о т а: — У вароши немам где да живим. Mорам отићи ... (Певуши.) Свеједно ... Улази П и ш ч и к. Л о п а х и н : — Чудо природе! П и ш ч и к (задуван): — Ох, пустите ме да се издувам ... пропао сам ... Mоја поштована rосподо ... Воде ми дајте ... Г а ј е в : — Опет тражите пара? Хвала лепо, да се склоним док се није десило неко зло... (Излази.) П и ш ч и к : — Одавно нисам био код вас... лепотице наша ... (Лопахину.) И ти си овде ... мило ми је што те видим ... мудри човече ... ево ... изволи... (Пружа Лопахину новац.) Четири стотине рубаља ... још ти дуrујем осам стотина четрдесет ,.. Лопахин (у недоумици слеже раменима): — Као да сањам ... Одакле ти? П и ш ч и к : — Чекај ... Врућина је ... Необичан догађај. Дошли к мени неки Енглези и нашли У земљи некакву белу глину... (Љубов Андрејевној.) И вама четири стотине ... лепотице ... чаробнице... (Пружа јој новац.) Остатак доцније. (Пије воду.) Mалочас је један младић причао у вагону да, тобоже, неки... велики филозоф препоручује да се скаче с крова... „Скачи!" вели, и у томе је цео проблем. (Зачуђено.) Замислите само! Воде! Л о п а х и н: — А какви су то Енглези? П и ш ч и к : — Дао сам им у најам то земљиште с глином на двадесет четири године... А сад, опростите, немам времена ... морам јурити даље Идем Знојкову... Кардамонову ... Свима сам дужан ... (Пије.) У здравље ... Свратићу у четвртак... Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Mи се овог часа селимо у варош, а сутра ја путујем у иностранство... П и ш ч и к : — Шта кажете? (Забринуто.) Зашто у варош? Зато ја видим намештај... кофере... Али, ништа ... (Кроз сузе.) Ништа ... То су људи огромне памети ... ти Енглези ... Ништа ... Нека вам је срећно... Бог ће вам помоћи... Ништа... Све има овој крај ... (Љуби руку Љубов Андрејевној.) А ако допре до вас глас да ми је дошао крај, сетите се овог... коња и реците: „Био једном на свету и овакав и онакав ... СимеоновПишчик ... бог да му душу прости..." Време је особито ... Да... (Излази веома збуњен, али се одмах враћа и говори на вратима.) Поздравила вас је Дашењка! (Излази.) Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Сад можемо да кренемо. Одлазим с двема бригама. Прва... болесни Фирс. (Погледавши на сат.) Још можемо једно пет минута... А њ а: — Mама, Фирса су већ одвели у болницу. Јаша га је јутрос послао. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Друга ми је брига... Варја. Она је научила да рано устаје и да ради, и сад је, без посла, као риба без воде. Смршала је, побледела и плаче, сиротица... Пауза. Ви врло добро знате, Јермолају Алексејевичу, ја сам сањала ... да је удам за вас и по свему је изгледало да ћете се оженити њоме. (Шапће нешто Ањи, ова даје знак Шарлоти и обе излазе.) Она вас воли, вама се она свиђа и не знам, не знам зашто ви као да избегавате једно друго. Не разумем! Л о п а х и н: — Ни ја не разумем, морам признати. Некако је све то чудно ... Ако још има времена, ја сам спреман и сада... Да свршимо одједном... и готово; видим да је без вас нећу запросити. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Одлично. Потребан је само један тренутак. Сад ћу је звати... Л о п а х и н : — Баш добро, има и шампањца. (Погледа чаше.) Празне су, неко је већ попио. Јаша кашље. То се зове полокати... Љ у б о в А н д р е ј е в н а (живо): — Дивно. Mи ћемо изићи ... Јашо, аllеz! Ја ћу је звати ... (Кроз врата.) Варја, остави све, ходи овамо. Дођи! (Излази с Јашом.) Л о п а х и н (погледа на сат.): — Да ... Пауза. Иза врата уздржан смех, шапат, најзад улази Варја. В а р ј а (дуго разгледа ствари): — Чудно никако да нађем ... Л о п а х и н: — Шта тражите? В а р ј а: — Сама сам спаковала, а сад не знам где је. Пауза. Л о п а х и н: — Куда ћете сада, Варвара Mихаиловна? В а р ј а: — Ја? Рогулинима ... Погодили смо се да им водим домаћинство... као економка, тако нешто. А.П. ЧЕХОВ


страна 152 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Л о п а х и н: — У Јашњево? Има донде својих седамдесет врста. Пауза. Ето, престао је живот у овој кући ... В а р ј а (разгледајући ствари): — Ама, где је ... А можда сам у сандук спаковала ... Да, у овој кући живот је престао ... више га неће бити... Л о п а х и н: — А ја сад идем у Харков ... ето овим возом. Имам много посла. А овде у кући остављам Епиходова... Узео сам га у службу. В а р ј а: — Па шта ћете! Л о п а х и н: — А лане је у ово доба већ падао снег, ако се сећате, а сад је мирно време, сија сунце. Само што је хладно... Једно три степена испод нуле. В а р ј а: — Нисам погледала. Пауза. А и термометар нам је разбијен. Пауза. Један глас кроз врата из дворишта: — Јермолају Алексејевичу! Л о п а х и н (као да је одавно чекао да га зову.): — Одмах! (Брзо одлази.) В а р ј а, седећи на поду, спустивши главу на балу с оделом, тихо јеца. Отварају се врата, полако улази Љубов Андрејевна. Љ у б о в А н д р е ј е в н а: Шта је било? Пауза. Време је да кренемо. В а р ј а (више не плаче, обрисала је сузе): — Да, време је, мамице. Ја ћу још данас стићи код Рогулиних, само да не задоцним на воз ... Љ у б о в А н д р е ј е в н а (кроз врата): — Ања, облачи се! Улази Ања, затим Гајев и Шарлота Ивановна. Гајев је обукао зимски капут с башликом. Скупља се послуга, кочијаши. Око ствари послује Епиходов. Сад можемо на пут. А њ а (радосно): — На пут! Г а ј е в : — Пријатељи моји, драпи, мили, пријатељи моји! Напуштајући заувек ову кућу, могу ли оћутати, могу ли се уздржати да не искажем на растанку она осећања која у овом тренупку испуњавају цело моје биће ... А њ а (преклињући): — Ујко! В а р ја: — Ујко, немојте! Г а ј е в (сетно): — Дублеом жуту у средину ... Ћутим. Улази Трофимов, затим Лопахин. Т р о ф и м о в: — Шта је, rосподо, време је да кренемо! Л о п а х и н: — Епиходове, дај ми капут! Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Ја ћу још да седнем за тренутак. Као да досад никад нисам видела какви су зидови у овој кући, какве су таванице, и сад их гледам тако жељно, с таквом нежном љубављу... Г а ј е в : — Сећам се, кад ми је било шест година, на Духове, седео сам на овом прозору и гледао како мој отац иде у цркву... Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Јесте ли све ствари изнели? Л о п а х и н: — Чини ми се, све. (Епиходову, облачећи капут.) А ти, Епиходове, пази да све буде У реду. Е п и х о д о в (говори промуклим гласом): — Будите без бриге, Јермолају Алексејевичу! Л о п а х и н: — А што си променио глас? Е п и х о д о в: — Mалочас сам попио воде, прогутао сам нешто. Ј а ш а (презриво): — Простачина ... Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Кад одемо... овде неће остати ни живе душе... Л о п а х и н: — Све до пролећа. В а р ј а (нагло извуче из бале кишобран, изгледа као да је замахнула њиме; Лопахин се прави као да се уплашио.): — Забога, забога... Није ми ни на крај памети ... Т р о ф и м о в: — Господо, хајде да седнемо у кола... Већ је време! Сад ће доћи воз! В а р ј а: — Пећа, ево ваших каљача, поред кофера. (Кроз сузе). Како су вам каљаве, старе... А.П. ЧЕХОВ


страна 153 / 154

А.П. ЧЕХОВ


Т р о ф и м о в (навлачећи каљаче): — Хајдемо-те, господо! Га ј е в (веома збуњен, боји се да ће заплакати): — Воз ... станица ... Кроазе у средину, белу дублеом у ћошак... Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Хајдемо! ... Л о п а х и н: — Јесу ли сви овде? Тамо никог нема? (Закључава врата с леве стране.) Овде су смештене ствари, треба закључати. Хајдемо!... Ања: — Збогом, кућо! Збогом, стари животе! Т р о ф и м о в: — Здраво, нови животе!... (Излази с Ањом.) В а р ј а гледа наоколо по соби и полако излази. Излазе Јаша и Шарлота с псетанцетом. Л о п а х и н: — Дакле, до пролећа. Излазите господо, До виђења!... (Излази.) Љубов Андрејевна и Гајев остају сами. Као да су само то чекали, бацају се једно другоме око врата и јецају пригушено, тихо, бојећи се да их не чују. Г а ј е в (очајно): — Сестро моја, сестро моја ... Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — О мој драги, мој нежни, дивни врте!... Mој животе, моја младости, срећо моја, збогом!... Збогом! Ањин глас (весело, дозива): — Mама! Глас Трофимова (весело, узбуђено): — У-у! Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Још последњи пут да погледам зидове, прозоре ... По овој соби волела је да шета покојна мама ... Г а ј е в : — Сестро моја, сестро моја!... Ањин глас: — Mама! Глас Трофимова: — У-у! Љ у б о в А н д р е ј е в н а: — Долазимо! Излазе. Позорница је празна. Чује се како неко закључава сва врата, како затим крећу кола. Настаје тишина. Кроз тишину разлеже се потмула лупа секире по дрвету; она одјекује усамљено и тужно. Чују се кораци. На вратима, с десне стране, појављује се Ф и р с. Он је обучен као увек, има капут и бели прслук, на ногама папуче. Болестан је. Ф и р с (прилази вратима, проба кваку): — Закључано. Отишли... (Седа на диван.) А мене заборавили... Ништа ... ја ћу овде поседети ... А Леонид Андрејевич зацело није обукао бунду, пошао у капуту... (Забринуто уздише.) Ја нисам погледао. ... Mладост-лудост! (Mрмља нешто што се не може разумети.) А живот је прохујао, као да нисам ни живео ... (Леже.) Да прилегнем мало ... А снаге ти нема више, ништа није остало, ништа ... Ех ти... брљиви!... (Лежи непомично.) Чује се далеки звук, као да долази с неба, звук прекинуте жице, све слабији, тужан. Настаје тишина и само се чује како далеко у башти секира удара по дврету. 3 а в ес а 1903.

А.П. ЧЕХОВ


страна 154 / 154

Anton Pavlovič Čehov- Sabrana Dela (Knjiga X)

Recommend Documents