Opasna opsesija
Sa crkvenog zvonika odjeknulo je pet zvonkih udara. U to vreme Englezi obično piju čaj, a Beograđani, Novosađani, Nišlije i drugi stanovnici gradova u Srbiji gube svoje nerve u saobraćajnoj guţvi, bilo da čekaju autobus, bilo da se vozile automobilima. Ves na na je sa svoje terase posmatrala kako se centar grada pretvara u pravu arenu, u kojoj se vozači međusobno vređaju, trube, voze pomahnitalo kako bi izbegli bilo kakav zastoj, dok pešaci bezglavo prolaze kroz reku automobila, izbegavajući izbegavajući za dlaku smrt. Uzdahnula je i ušla u stan. Nameštaj u garsonjeri još je mirisao na novo, pa je imala utisak da se nalazi u prodavnici nameštaja a ne u stanu. Visoka smeđokosa devojka prodornih crnih očiju, dugih trepavica i nešto punije donje usne nije delovala oduševljeno svojim novim ţivotnim prostorom. Uvalila se u koţnu fotelju i zatvorila oči. U mislima se vraćala u Langenberg, malo i mirno m irno mesto nedaleko od Esena, u kome je provela dvadeset godina svog ţivota. Nedostajala joj je bela kuća na brdu, okruţena travnjakom i cvećem, s visokom ogradom od cigli. Nedostajali su j oj roditelji. Mogla je da zamisli majku m ajku kako upravo završava jednostavan jednostavan i ukusan ručak i gleda na sat čekajući muţa da dođe iz kancelarije. Mislila je na to kako njeni roditelji sedaju orištu, dok su na šarenom stolnjaku postavljeni plavi tanjiri, plave pl ave salvete za drveni sto u dv orištu, i čaše za vino. Moţda će i njen brat, Stefan, odnekud da se pojavi sa sitnom, pegavom Nemicom Klaudijom, s kojom se venčao pre dva meseca.
Nekad joj se taj mali nemački gradić činio strahovito dosadnim. Znala je svako lice na ulici, zabavljala se punih osam godina s istim momkom, a svako putovanje u Beograd kod sada odina i poţelela pokojne bake Stanislave za nju je bio velika velika avantura. Napunila je trideset g odina da se vrati tamo gde pripada. Bakin stan je ostao ujaku, ali kako je Vesnin otac bio
industrijalac i uspeo je u ţivotu, kupio joj je garsonjeru na dobrom mestu, dao novac za uređivanje stana i obezbedio veliku svotu u banci, uz koju nije m orala orala da brine o bliskoj budućnosti. Sam dolazak u rodni grad ju je veselio. Dok je jurila po prodavnicama i obilazila zaboravljene spomenike, činilo se da će joj srce pući od sreće. Sve je bilo uţurbano, uţurbanije nego u Esenu, Minhenu, čak i u Berlinu. Ljudi su bili drugačiji, imali su harizmu koja je Nemcima nedostajala. Noću je bilo jednako bučno kao i danju. Nije sretala stalno ista lica, pa se na svakom ćošku radoznalo okretala oko sebe. Međutim, tek kad je prošlo mesec dana, Vesna je shvatila da je usamljena. U harizmi Beograđana počela je da prepoznaje netrpeljivost, a od buke nije nije mogla da spava mirno. Poslovi Poslovi na koje se prijavila
bili su razočaravajući – s – s njenim znanjem nemačkog jezika mogla je da bude samo sekretarica uz bednu platu i još bednijeg šefa. Kako su je roditelji odveli iz Beograda kad je imala samo deset godina, nije imala ni stare prijatelje s kojima bi se druţila. Bakin komšiluk, u kome je nekad toliko uţivala, bio je j e sastavljen od starih ljudi. U njima nji ma je uţivala dok je bila dete, a kad je baka umrla, neke stare ţice su se pokidale. Gušilo ju je to toplo jesenje popodne. Mogla je da se šeta ulicama i da traţi još neke stvari stvari koje bi je obradovale i iznenadile, ali nije imala volju. Dešavalo joj se da joj neki mladići dobacuju vrlo ruţne stvari, a bilo je i onih koji bi joj prilazili i agresivno pokušavali da je odvedu na piće. Plašila se da bi njena atraktivnost mogla u tom divljem gradu da joj donese nevolje. Setila se i Petera, sina hotelijera, s kojim se zabavljala do pre dve godi ne. ne. Bio je miran, tad se činilo i
suviše hladan za njen balkanski temperament, ali joj je odgovarao jer je bio lepo vaspitan, paţljiv i prokleto staloţen. Nikada nije bila zaljubljena u Petera, bar ne onoliko koliko je prošnju. Odbila ga je, ţeleći da ipak potraţi pravu bilo potrebno da pristane na njegovu prošnju. ljubav o kojoj je čitala u knjigama. knji gama. Sad više nije bila sigurna da je njena odluka bila ispravna. Telefon ju je trgao iz polusna. Na ekranu televizora bila je scena nekog pokolja, dokumentarac snimljen u ratu u Bosni. Vesna je osetila mučninu. Brzo je dohvatila daljinski
i oslobodila se uţasnih scena. Ruka joj je drhtala dok je podizala slušalicu. – Halo? – Halo? Da li je to Vesna? Zvonak ţenski glas, malo razvučen u beogradskom ţargonu, iznenadio ju je. – Da... Vesna ovde. A ko je to?
Nekad joj se taj mali nemački gradić činio strahovito dosadnim. Znala je svako lice na ulici, zabavljala se punih osam godina s istim momkom, a svako putovanje u Beograd kod sada odina i poţelela pokojne bake Stanislave za nju je bio velika velika avantura. Napunila je trideset g odina da se vrati tamo gde pripada. Bakin stan je ostao ujaku, ali kako je Vesnin otac bio
industrijalac i uspeo je u ţivotu, kupio joj je garsonjeru na dobrom mestu, dao novac za uređivanje stana i obezbedio veliku svotu u banci, uz koju nije m orala orala da brine o bliskoj budućnosti. Sam dolazak u rodni grad ju je veselio. Dok je jurila po prodavnicama i obilazila zaboravljene spomenike, činilo se da će joj srce pući od sreće. Sve je bilo uţurbano, uţurbanije nego u Esenu, Minhenu, čak i u Berlinu. Ljudi su bili drugačiji, imali su harizmu koja je Nemcima nedostajala. Noću je bilo jednako bučno kao i danju. Nije sretala stalno ista lica, pa se na svakom ćošku radoznalo okretala oko sebe. Međutim, tek kad je prošlo mesec dana, Vesna je shvatila da je usamljena. U harizmi Beograđana počela je da prepoznaje netrpeljivost, a od buke nije nije mogla da spava mirno. Poslovi Poslovi na koje se prijavila
bili su razočaravajući – s – s njenim znanjem nemačkog jezika mogla je da bude samo sekretarica uz bednu platu i još bednijeg šefa. Kako su je roditelji odveli iz Beograda kad je imala samo deset godina, nije imala ni stare prijatelje s kojima bi se druţila. Bakin komšiluk, u kome je nekad toliko uţivala, bio je j e sastavljen od starih ljudi. U njima nji ma je uţivala dok je bila dete, a kad je baka umrla, neke stare ţice su se pokidale. Gušilo ju je to toplo jesenje popodne. Mogla je da se šeta ulicama i da traţi još neke stvari stvari koje bi je obradovale i iznenadile, ali nije imala volju. Dešavalo joj se da joj neki mladići dobacuju vrlo ruţne stvari, a bilo je i onih koji bi joj prilazili i agresivno pokušavali da je odvedu na piće. Plašila se da bi njena atraktivnost mogla u tom divljem gradu da joj donese nevolje. Setila se i Petera, sina hotelijera, s kojim se zabavljala do pre dve godi ne. ne. Bio je miran, tad se činilo i
suviše hladan za njen balkanski temperament, ali joj je odgovarao jer je bio lepo vaspitan, paţljiv i prokleto staloţen. Nikada nije bila zaljubljena u Petera, bar ne onoliko koliko je prošnju. Odbila ga je, ţeleći da ipak potraţi pravu bilo potrebno da pristane na njegovu prošnju. ljubav o kojoj je čitala u knjigama. knji gama. Sad više nije bila sigurna da je njena odluka bila ispravna. Telefon ju je trgao iz polusna. Na ekranu televizora bila je scena nekog pokolja, dokumentarac snimljen u ratu u Bosni. Vesna je osetila mučninu. Brzo je dohvatila daljinski
i oslobodila se uţasnih scena. Ruka joj je drhtala dok je podizala slušalicu. – Halo? – Halo? Da li je to Vesna? Zvonak ţenski glas, malo razvučen u beogradskom ţargonu, iznenadio ju je. – Da... Vesna ovde. A ko je to?
– Nećeš – Nećeš verovati, sigurna sam da ćeš se jako iznenaditi. Ovde Lola, tvoja sestra od strica. Je l' znaš ko sam? Vesna se na trenutak zamislila. Njen otac i stric Marko nisu bili u kontaktu poslednjih desetak godina. Marko je zapao u neke kockarske dugove, pa je i rođenog brata prevario
pričom kako mu je potreban novac da bi pokrenuo pokrenuo biznis na Crnogorskom primorju. Naravno, ubrzo se saznalo da je sve prokockano u nekoj zadimljenoj kafani na Ibarskoj magistrali, gde je Marko na pokeru pokeru izgubio i novac, a i ţivot. U pokušaju da da vrati dugove,
namerio se na opasnog kriminalca, opljačkao ga na spavanju, a sutradan je nađen izrešetan pred istom tom kafanom i s torbom u kojoj nije bilo ni dinara. Vesna se sećala da je majka insistirala da svi porodično odu na sahranu, ali je otac ipak otišao sam jer se plašio da bi neki stari Markovi dugovi mogli da ugroze i njegovu porodicu. Marko je ostavio ţenu i ćerku iza sebe, ali Vesna je j e imala manje od dvadeset godina kad ih je poslednji put srela . Ĉula je, iz familijarnih priča, da se Markova ţena preudala, a da se Lola zaposlila kao lektor u jednoj izdavačkoj kući. – Da, – Da, da, naravno da znam ko si. Lola! Baš sam zbunjena. Otkud to da mi se ti javiš? – Stric je zvao moju mamu i rekao joj da si u Beogradu, pa ju je zamolio da se nas dve nekako poveţemo. Eto, valjda da ne budeš usamljena. Vesna je zavrtela glavom. Njen otac je ponekad previše brinuo za svoju odraslu kćer. No, nije mogla da kaţe kako je uradio pogrešnu stvar. Rođaka iz istog grada mogl a bi da joj bude od koristi.
– Dobro – Dobro je što se setio. Kako si ti, Lola? Ĉula sam da radiš kao lektor? – Ma, pusti to. Rintam kao konj za bedne pare, a danas se knjige kupuju samo da bi se popunila prazna mesta u vitrinama. A ti? Tvoj tata kaţe da traţiš traţiš šl jaku? – Šta – Šta traţim? Lola se smejala sa druge strane ţice, shvativši da njena sestra od strica ne zna ţargon kojim se sluţila. – Šljaka – Šljaka znači posao. Vidim ja da ću dosta toga morati da te naučim. – Da, primetila sam i na ulici, u prolazu, da se srpski jezik prilično prilično iskvario... odnosno, promenio. Ne, ja nisam našla posao, bila sam na nekim razgovorima, razgovorima, ali ne volim ni da ih se prisećam. Jesi li se udala? – Ja? – Ja? Boţe sačuvaj! Muškarci su ti ovde kao toaleti, ili su usrani ili zauzeti. Dve rođake su se nasmejal e.
– Nego, – Nego, Vesna, kada ćemo nas dve da se vidimo? Da se sretnemo s retnemo na ulici, ne bismo se prepoznale.
– Da, – Da, prošle bi jedna pored druge kao stranci. Kad ţeliš? Ja imam vremena na pretek. – Moţe – Moţe sutra? Subota je, ne radim. – Što – Što ne bi došla kod mene? Ja sam ovde u centru grada, pa moţemo otići negde na piće? – Ja – Ja sam ti na Karaburmi i svakako je bolje tu nego ovde. Hoćeš negde u ovo vreme? Pet, šest? Vesna je poţelela da to bude što pre. Unapred se radovala društvu. – Moţe – Moţe pet. Izdiktirala je Loli adresu i spokojna legla u krevet.
Sutradan ju je nazvao Stefan. U glasu mu je osetila osetil a koliko ţudi za sestrom. Bili su jako vezani. On je imao sedam, a ona deset godina kad su se preselili u Nemačku. Nisu znali ni reč nemačkog, pa su među ostalom decom bili izdvojeni i zdvojeni i upućeni jedno na drugo. Tako je ostalo do današnjih dana. Pohvalio se da mu je u braku i dalje fantastično. Vesna mu nikad nije priznala da joj se mala Klaudija činila nedovoljno lepom i ţenstvenom za njenog brata. Stefan je bio visok, zgodan, crnih očiju i tamne smeđe kose, meke kao svila. Imao je predivan osmeh i uspeh u svemu čega bi se latio. Nemice su ludovale za njim, a u Langenbergu je bio popularan kao mister na jednom izboru. izboru. Radio je već duţe vreme na lokalnoj radio -stanici, -stanici, gde je prvo bio voditelj, a onda i urednik. urednik. Klaudiju je upoznao dok je nakon nakon preloma noge u
jednoj lakšoj saobraćajnoj nesreći leţao u bolnici. Ona ga je, kao medicinska sestra, sestra, negovala i tu se rodila ljubav. l jubav. Kad je Vesna prvi put videla svoju snahu, bila je uţasnuta. No, vremenom se pokazalo da je Klaudija osvojila Stefana svojom dobrotom a ne lepotom. Vesni
je bilo jedino bilo vaţno da ga ona voli i pazi. Nakon razgovora bila je ushićena. Nervozno je gledala na sat. Vreme je sporo prolazilo, a njoj je bilo potrebno da što pre vidi pre vidi Lolu. Lola je bila tri godine mlađa od Vesne. Kad su se poslednji put videle, imala je kratku kratku pankersku frizuru, mnogo je psovala psovala i koristila koristila jaku
šminku. Iako je bila sušta suprotnost uvek urednoj i dugokosoj Vesni, Lola je ljudima bila simpatična j er er se stalno smejala i bila jako aktivna. Vesna se pitala kako li sad izgleda i da li će se tih deset godina neviđanja odraziti na susret i kasniji odnos. No, kad je Lola ušla u stan, sve dileme su bile otklonjene. I dalje je imala kratku frizuru, stepenasto ošišanu plamenu kosu, ali osim maskare nije imala primetnu šminku. šmi nku. Minđuša u uvetu slagala se sa širokim pantalonama kaki boje i istom takvom uskom maji com com koja je pokazivala mršavu figuru bez grudi, grudi, nalik na dečaka. Lolin osmeh je bio isti, pomalo
nestašan, ali širok i iskren. Zagrlile su se, posedele sat vremena uz kafu, a onda rešile da ijateljima. posete jedan kafić u blizini, u koji je Lola ponekad svraćala s pr ijateljima. Iako se Vesna još pre rođakinog dolaska obukla za eventualni izlazak, odlučila je da se prilagodi Loli i da se presvuče. Svoju teget haljinu do kolena i šal oko vrata, vrata, zamenila je izbledelim farmerkama i kratkim belim pletenim dţemperom, a na n oge oge je obula baletanke boje teksasa. Kad ju je Lola videla, vi dela, oteo joj se zviţduk. – Kako – Kako si ti zgodna! Sve imaš, i sise si se i dupe. Beograđani će da pošize za tobom. Vesna je osetila da je crvenilo udara u lice.
Dok su išle prema kafiću, Vesna je saznala još n eke eke sitnice o Loli. Kad se njena majka preudala, Lola je odlučila da se odseli. Tad je radila kao kasirka u samoposluzi, samoposluzi, pa je s još jednom prijateljicom iznajmljivala po pola mali stan u Ostruţnici. Kasnije je dobila mesto na kome je sada, promenila stan, ali je ostala s istom cimerkom.
– Ruţica – Ruţica je divno biće, ali je nepokretna, troma i prilično dosadna. Nigde ne ide, samo čita knjige i završava drugi fakultet. Daje časove engleskog i francuskog, a njeni su iz sela kod Negotina i imaju imanje, pa joj šalju dovoljno šalju dovoljno para. Da hoće, mogla bi i sama da iznajmi stan, ali ona je tako nesposobna bez mene da me to nekad plaši. Vesna je saznala i da je Lolin Loli n očuh pijanica i kockar, ništa bolji od strica Marka, čiji je ola i ţelela da se osamostali, ali se videlo da porok ostavio porodicu porodicu skoro na ulici. Zato je L ola joj nije lako.
– Ruţa – Ruţa i ja plaćamo stan 180 evra, imamo jednu zajedničku spavaću sobu, mali dnevni boravak, kuhinjicu i kupatilo. Nameštaj je iz prošlog veka, raspada se, ali šta da se radi?! Komunalije nam d ođu još 100 evra preko. To znači da ja samo za stan dajem 140 evra, a moja plata je negde oko 280, pa ti vidi. Ostalo ide za hranu i poneki provod.
Vesna je ţalila ovu pozitivnu devojku, svesna da je ona imala sreće jer je otac doneo tu tešku t ešku odluku i odve o ih za Nemačku. Kad su stigle u kafić, nije bilo mesta. Svi stolovi su bili popunjeni, a muzika je bila prilično glasna. Vesna je taman htela da se okrene i ode, ali Lola je za tren oka bila kod šanka šanka i pričala s mladim šankerom. Ubrzo se nekako ugurao ugurao još jedan barski sto i dve stolice. – Kako – Kako si ovo uspela da izvedeš? – Ja – Ja sam ovde čest gost. A u Beogradu ti je osnovno da znaš da šankere, još ako su onako slatki.
Vremenom, Vesna se savršeno opustila. Ćaskala je i ponovo se zainteresovala za Beograd. Sva dosada koju je prethodnih dana osećala više nije bila vaţna. Lola joj je prijala i taj izlazak joj je prijao. Nije mislila na vreme i nije je bilo briga koliko će dugo sedeti tu Nešto kasnije pridruţio im se jedan mladi bračni par, Lolini školski drugari. Devojka je bila u petom mesecu trudnoće, pa je Vesni bilo ruţno što pije pivo kao da to ne moţe da škodi. Njen muţ je bio debeljuckast mladić, očito zanesen Vesninom lepotom, jer joj se prostački nabacivao. Kad su posle pola sata otišli, Lola se zagrcnula od smeha. – Kakve si ti grimase pravila, da si samo videla! Ja sam htela da puknem. – Kako da ne pravim grimase kad ga ona popreko gleda, a on sve vreme pokušava da me dohvati ispod stola.
– To ti je novopečena bračna sreća mladih Beograđana. Naprave dete , pa se zbog toga venčaju, a onda ih sramota da se razvedu jer nemaju pojma kako to da objasne ć aletu i kevi. – Uţas! – Ti si iz neke druge sredine, Vesna. Moraš da se navikneš na Srbiju. Ovde đavolak vreba iza svakog ugla.
– Ima i u Nemačkoj venčanja zbog bebe, ima nesrećnih brakova, ali nema ovakvog bezobrazluka pred očima rođene ţene. – Mi, Srbi, u svemu preterujemo. Mora da bude drugačije nego u ostalim delovima sveta, pa makar i gore. Nego, da popijemo po još jednu đus -votku i da promenimo lokaciju? Ve sna se taman uplašila da bi Lola poţelela da se rastanu, ali na ovaj predlog odmah je klimnula glavom.
Dok su čekale konobara, muškarac širokih ramena prošao je pored njih i nestao negde iza šanka. Vesna nije mogla a da ga ne primeti, iako je samo protutnj ao pored nje. – Jesi li ga snimila? Mislim, videla? – Koga? Lola je gledala u pravcu u kojem se zgodni muškarac izgubio. – Ovog tipa što je sad ušao u kafić i otišao iza šanka? – Videla sam samo njegova ogromna ramena. – Šteta!
Nije moglo a da se ne primeti kako je Lolin uzdah bio pun čeţnje i divljenja. Vesna joj je namignula.
– Pronašla sam ti slabu tačku. Ko je taj misteriozni muškarac za kojim uzdišeš? – Ma, to je moj san. Mogu samo kao ostale glupačice da se zanosim i da se nadam da će jednom da me primeti.
– Pa ko je on? – On ti je, Vesna, jedan od najvećih razloga zašto je ovaj kafić uvek pun devojaka. Vlasnik je ovog i još nekoliko lokala po Beogradu. Inače niko ne zna čime se zaista bavi. – Pa, bavi se očito ugostiteljstv om. – Ne, ne, nije to tako jednostavno. Odakle mu lova da otvori sve to što ima? Priča se i da na nekoj manjoj planini u Srbiji poseduje ekskluzivan hotel zatvorenog tipa. Kaţu, tamo nema šta nema. Verujem da je neki krimos. Ali je prelep. Vesnu je ovo zap lašilo. Sede u kafiću čiji je vlasnik sumnjiv tip, krimos, a uz to se devojke
tako zanose tim čovekom. Stresla se. Očigledno da je imala još mnogo toga da nauči o Srbiji. Konobar je prišao i doneo im piće. Ali Vesna je počela neprijatno da se oseća. Stolic a ju je ţuljala, gledala je oko sebe kao da će svakog trenutka nešto loše, neočekivano da se desi. Sva njena opuštenost je nestala. Lola je to primetila. – Šta ti je? Odjednom si postala nervozna. – Ne znam šta mi je. Više mi nije prijatno ovde. – Sada ćemo da idemo, samo da završimo piće. Svađale su se oko računa, Vesna nije ţelela da Lola plati, znajući da nema novca koliko i ona, ali Lola je ţelela da se Vesna smatra njenim gostom. – Hajde bar da platimo po pola? – To se radi u tvojoj Nemačkoj, ovde je to slepački. Na kraju je ipak Lola platila. Protiv te male, ţilave devojke nije moglo da se bori. Dok su izlazile iz lokala, Vesnu je obuzeo čudan osećaj. Okrenula se naglo prema šanku i zapazila kako se jedna muška glava povukla iza jedva primetnih vrata. Imala je osećaj da ju je neko posmatrao dok je odlazila, kao da ju je pogled pekao po leđima. Lola ju je poţurila i ubrzo, u nastavku večeri, Vesna se ponovo opustila. Obišle su još nekoliko kafića, a onda otišle i u bioskop, i tek nakon ponoći Lola je sačekala noćni autobus za Karaburmu, a Vesna se vratila u svoj stan. Bila je umorna i zadovoljna, pa joj je i san došao lako.
Lolino i njeno druţenje se nastavilo. Svakodnevno su se čule, a viđale su se kad god bi Lola imala dovoljno vremena i snage nakon po sla. Vesna se javila na još dva konkursa za posao i očekivala je pozive za razgovor. Jednom je Lola svratila pravo s posla. Vesna je taman skuvala čorbu s povrćem i musaku s tikvicama, pa su zajedno sele da ručaju, a onda popile i kafu. – Zvao me je juče onaj šanker iz „Maksima“. Vesna ju je začuđeno pogledala. – To je onaj kafić gde smo bile kad smo se videle prvi put. – Ah, sad znam. Udvara ti se? – Kako se ti ponekad čudno izraţavaš! Kaţe se: da li te muva. – Muvati mi je nekako ruţna reč, kao varati, biti nepošten, imati neke skrivene misli. – Ima tu nekog smisla. Nego, Boca, taj šanker, nije me zvao zbog toga. Pokušali smo mi jednom davno nešto, ali bilo je suviše alkohola, a malo prave strasti, tako da smo ostali na komplimentima. U stvari, zvao me je da me pita kako se ti zoveš. – Ja? Vesna je pocrvenela. Znala je da privlači paţnju muškaraca, ali nije joj bilo zgodno što se momak s kojim je njena rođaka imala pokušaj „nečega“ raspituje za nju. – Da, da. Ja sam ga pitala da li se on to malo zaleteo kad te je video, a on mi kaţe da ne pita zbog sebe već zbog jedne mušterije. – Mušterije? – Nemam pojma, izgleda da su oko nas sedeli neki momci, a mi ih nismo primećivale. Uglavnom, samo je traţio da mu kaţem tvoje ime, prezime i adresu. Vesna se zagrcnula čajnim kolačićem koji je uvek bio pored šoljice za kafu. – Nisi mu rekla? Lola je ćutala pognute glave. Prestravljena, Vesna je netremice zurila u nju. – Nisi valjda? Lolo, pogledaj me! – Rekla sam mu ime i prezime, a od adrese samo ulicu. – Ali, zašto? Što bi nekog zanimalo gde stanujem?
Sad se Lola smejala od srca.
– Ti si zaista više Nemica nego naša. Što si paranoična? To je bilo zezanje, razumeš. Kao, raspituje se neko, pa me Boca malo zeza, ja ga pitam da nije policija u pitanju, on kaţe jeste, a ja onda kao dajem sve podatke. Razumeš? – Policija? Kakva policija? Vesna je delovala potpuno zbunjeno, ali Lolin osmeh je bio još glasniji. – Ma, nikakva policija! Kako ne razumeš, to je zezanje između mene i Boce, neće on nikom reći gde stanuješ. A i da kaţe, ne brini, pa nije ovo baš Divlji zapad, bar ne u tom smislu da oboţavaoci dolaze pred vrata svojih idola. Kad su muško - ţenski odnosi u pitanju, tu ti je mirno kao u Sahari. Pustinja!
Vesna nije shvatala baš sve tako olako. Naviknuta na mnoge vesti o zločinima koje je čitala u nemačkim novinama, mislila je da u Srbiji moţe da bude samo gore jer je više bede, siromaštva, a tu je i psihoza ljudi kao ostavština iz građanskog rata. No, nije mogla ni da se ljuti na Lolu. Nadala se samo da je sve to zaista tako bezazleno kao što joj je predstavljeno. Ko god da se raspitivao za nju, nije je zanimalo.
– Sledeći put ako te neko pita za mene, nemoj da uradiš isto. – Ma, neću, šta ti je?! Vratila se s razgovora za posao. Bila je razočarana uslovima koji su se nudili za prevodioca za nemački jezik. Minimalnu platu i maksimalno radno vreme nije mogla da prihvati. Moţda, da je bila u frci s novcem, ali kako ga je u banci imala dovoljno, nije htela ni da pokuša. Ţalila se majci telefonom kako je u Srbiji nemačko radno vreme, a zarade na razini primanja socijalnih slučajeva. Poţelela je da se vrati i to je rekla glasno. Majčin glas je bio pun podrške. – Uvek moţeš da se vratiš, ali ne verujem da si ti za ovo podneblje. Ţivela si dvadeset godina okruţena Nemcima i uvek si štrčala s viškom energije i snova. Ti znaš da se i tvoj otac pretvorio u robota, još ga samo odrţavaju odlasci u naš klub subotom uveče kad se priseti da moţe sebi da da oduška i da polomi koju čašu. A i znaš da nas ovde nikad neće prihvat iti, koliko god da smo kulturni, čisti i bogati, za Nemce smo uvek Srbi, isto koliko i Turci ili Šiptari. U Srbiji bar moţeš da budeš dostojanstvena. Vesna nije znala koliko moţe da se sloţi s majkom. Smatrala je da se dostojanstvo mora ogledati i u tome k oliko zarađuješ i kako ţiviš. A s platama koje su njoj nuđene teško da bi ţivela punim plućima. U tom trenutku začula je zvono na vratima. Iako nije očekivala
goste, pomislila je da se Lola izvukla s posla ranije, pa je došla da je iznenadi nekom novom knj igom iz svoje izdavačke kuće. – Mama, čućemo se za vikend kad i tata bude tu, htela bih i s njim da pričam. Nedostajete mi svi.
– I ti nama, draga. U redu, čućemo se. Pohitala je prema vratima i pogledala kroz špijunku. Bila su tu dva mlada momka obučena u teget radna odela i drţali su u rukama majstorske torbe. Otvorila im je, drţeći ih oprezno na vratima.
– Dobar dan, gospođice. Mi smo iz komunalnog, vršimo kontrolu vodovodne i kanalizacione mreţe. Na spratu ispod vas je prijavljeno začepljenje u odvodu, pa mislimo da bi kvar mogao biti kod vas u cevima.
Vesna nije razumela mnogo toga što su joj rekli, ali je procenila da su zaista tu zbog posla i polako ih pustila u kuću. Jedan se uputio u kupatilo, a drugi u kuhinjicu. Pitala je da li ona moţe da im bude od pomoći, no ljubazno su odbili. Ponudila ih je sokom. Ĉinilo se da su se zadrţali u stanu više od pola sata. Lupali su nekim tvrdim predmetima, odvrtali vodu, domunđavali se, a kad je osetila da se mimoilazeći po garsonjeri s njom sudaraju, izvinula se i izašla na terasu. Posmatrala je kako se jesenje nebo smračuje, a oblaci prete da će doneti onu dugu i dosadnu kišu. Nije je više zanimalo kako će komunalci rešiti njen problem, ali je ţelela da odu kako bi dovršila svoju salatu koja joj se tog dana prije la. – Gospođice, gotovi smo. – Da li je potrebno da vam nešto platim? Nasmešili su se. – Ne, ništa. Ima ko nas plaća za to. Ispratila ih je do vrata i pomislila kako su to bili zgodni momci i kako bi u civilnim odelima, s kravatama i lepim košuljama mogli da slamaju srca. Vratila se svojoj salati i prelistavanju najnovijih oglasa.
Lola ju je nazvala te iste večeri. Bila je loše volje jer joj je plata kasnila već nedelju dana. – Nije meni frka, ali glupo je da Ruţica stalno pokriva moje izdatke. – Pozajmiću ti ja, nemoj da se nerviraš. Samo reci koliko ti je potrebno. – Vesnice, divna si, ali nema potrebe da pozajmljujem, valjda će stići ovih dana. Sve gazde su takve stoke da prvo zadovolje svoj dţep, a onda im drhti ruka kad ostatak moraju da
daj u onima koji su taj novac i zaradili. A šta si ti uradila za posao? Danas je trebalo da ideš na onaj razgovor za prevodioca?
– Ma, ne pitaj, radi se i subotom, a nekad i nedeljom, a plata je manja od tvoje. Nije mi palo na pamet ni da razmišljam. – Dobro j e dok ti nije frka. Pa šta ćeš sad? – Našla sam još neke oglase i poslala sam CV na par adresa. Videću šta će biti. Danas se više traţi albanski od nemačkog. – Ma, opušteno! Tebi je super, i ako ne dobiješ posao, nećeš patiti, slobodna si da radiš šta ti j e volja. Ih, šta bih ja dala da bar šest meseci ne moram ništa da radim. – Lolo, ne shvataš, nije meni potreban posao zbog novca koliko da ne postanem debela prasica koja po ceo dan samo zeva u televizor ili u plafon. Dosadno mi je.
– Onda prihvati te poslove s minimalcima. – Toliko mi baš i nije dosadno. Samo kaţem da bih volela da nađem pristojan posao koji bi me okupirao. Drugačije je kad izađeš iz kuće i viđaš ljude na radnom mestu. – Sad si me podsetila! Hoću da te u petak uveče upoznam s jednom sjajno m facom. Glumac je, malo stariji od tebe, desetak godina, vrlo popularan među ţenskim svetom, laf u srcu. A slobodan je.
– Kako ga ti do sad nisi uhvatila ako valja? – Zato što nisam njegov tip, on voli lepotice poput tebe, atraktivne ţenke koje mame uzdahe.
– I ti si, Lolo, lepa. – Da, ali tek na dvadeset i drugi pogled. Ne zezaj me, znaš šta sam htela da kaţem... On ţeli reprezentativnu ţenu pored sebe, a ti si idealna. – Dobro, dobro, radi sa mnom šta ti je volja. – Onda, u petak. Idemo na njegovu predst avu, a onda ćemo se naći na piću s njim. Osećam miris romanse u vazduhu.
Vesna se smejala i nakon što je spustila slušalicu. Ĉetvrtak je bio lep dan, pa je sela u taksi i obišla Zemun, buvlju pijacu i kineski trţni centar. Vratila se s mnogo kesa u rukama, svesna da se zanela jeftinim sitnicama. Još dok je otključavala vrata, čula je da zvoni telefon. U tom trenutku, dok se borila s ključem, kesama
i torbicom, rešila je da kasnije ode do prve trafike, kupi mobilnu karticu, a onda do prve prodavnice telefona da kupi i aparat. Nadala se da je brat, jer je on obično četvrtkom, nakon podnevne autorske emisije, voleo da sa sestrom podeli prve utiske. Međutim, sa druge strane ţice čula je nepoznati ţenski glas, ljubazan i poslovan u isto vreme. – Da li je to gospo đa Vesna Pavlov? – Gospođica. Da, ja sam. – Oprostite, gospođice Pavlov, zovem iz kompanije „Maks“. Zovemo vas u vezi s poslom. Da li biste mogli sutra u deset časova da dođete na intervju? Vesna se zbunila. Potraţila je olovku i komadić papira da zapiše a dresu. – Naravno, doći ću. Samo mi recite gde se nalazite. Zapisala je adresu i na kraju se zahvalila devojci. Pogledala je zapisanu adresu i shvatila da se nalaze na Dedinju. Nije mogla da se priseti da se javila na neki oglas u tom delu grada ili da je p oslala svoju biografiju. Međutim, ubrzo je na to zaboravila. Rešila je da sama pozove Stefana, a onda ode da nabavi mobilni telefon.
Našla se u raskošnom kancelarijskom prostoru u privatnoj kući, okruţenoj visokim zidom i kamerama. Dočekala ju je prelepa kosooka devojka, očito meleskinja, i povela je do vrata na kojima je pisalo DIREKTOR. Strahovito se iznenadila kad ju je dočekala starija ţena, kose vezane u konjski rep, upeglanog lica i modernih, skupocenih naočara. – Izvolite, gospođice. Sedite. Vesna j e osetila onim čudesnim ţenskim čulom da je ova ţena nerado prima. Iako je imala
osmeh na licu, direktorkin glas je zvučao hladno i uzdrţano, više nego što bi profesionalnost zahtevala.
– Na vreme ste došli, bar jedna dobra stvar. Prošao je čitav minut pre nego što joj se ţena ponovo obratila. – Nama je potreban prevodilac, bavimo se internet prezentacijama velikih firmi, a nemački jezik je pored engleskog neophodan za postavljanje jedne internacionalne Web stranice. Da li ste vi u stanju to da radite? Zbunjena devojka je klimnula glavom.
– Ja mislim da jesam. Nemački mi je kao maternji. Ţivela sam tamo dvadeset godina.
– Da, da... U redu. Radno vreme vam nije određeno. Svoj posao moţete raditi i kod kuće, ali je neophodno da bude završen u roku. Rokovi su kratki, posla ima na pretek. Da li ste sposobni za to?
– Mislim da to neće biti problem. Ţelim da radim. – Tako sve kaţu... Ali viša sila je to što ja vas moram da primim jer nemam drugog izbora. Vesni je razgovor bio neprijatan i čudan. Delovalo je kao da je ovu ţenu nešto nateralo da joj ponudi posao.
– Mesečna plata je 400 evra. – U redu. Kad počinjem? Odmah. Od sekretarice ćete dobiti materijal koji mora da se prevede u roku od sedam dana. Ni dana duţe. Ona će vas uputiti i u ostale stvari, tri mesec a su probna, a posle sledi prijavljivanje. Naravno, ako ispunite sve uslove koje ova ozbiljna firma traţi. – Daću sve od sebe. Ţena je ironično podigla obrvu, osmotrila Vesnu od glave do pete, kao da je skida, a onda je bukvalno isterala.
– Odlazite, imam mnogo posla. Vesna je i dalje bila zbunjena dok je razgovarala sa sekretaricom, davala svoje podatke i uzimala materijal koji je bio debljine jedne solidne knjige. Ipak je sedam dana bio tesan rok
za toliki tekst. Ali, bar je imala posao. Pre nego što je izašla iz firme, obratila se sekretarici. – Izvinite, ali pitala bih vas nešto. – Samo izvolite. – Da li ste vi dali oglas u novinama? – Ne... Sad je kosooka devojka delovala zatečeno. – Mislim, da li sam se ja vama javila telefonom ili sam vam poslala biografiju? Ne mogu da se setim da sam konkurisala za ovu firmu.
– Ja zaista ne znam ništa o tome. Nismo davali oglas za zaposlenje u prethodnih tri meseca. – Dobro, hvala i prijatan dan.
Kad je izašla na vazduh, Vesna se osećala kao da je upravo izašla iz zon e sumraka. Dok su išle prema pozorištu, Vesna je Loli ispričala kako je dobila posao. – Ne shvatam što si tako začuđena, moţda sekretarica nema pojma o čemu se radi, a ta babetina direktorka je besna na ceo svet, pa se iskalila na tebi.
– Ali ja se zaista ne sećam da sam se javila na njihov oglas. – Ti si malo poblesavila od dosade i od samoće. Zato sam ja tu da te večeras upoznam s tipom iz tvojih snova.
Vesna se smejala, ali je bila zainteresovana za večerašnji susret. – Pa, ako je već iz mojih snova, reci mi nešto više o njemu. Na primer, odakle ga ti znaš? – Ĉitao je delove iz jedne knjige na promociji koju je moja izdavačka kuća organizovala. Ja sam se muvala tuda, a posle, na koktelu, baš smo se lepo ispričali. Svaki put me obavesti kad ima neku premijeru, a sad sam iskoristila priliku da i tebe povedem.
– On zna da si nam spremila sastanak na slepo? – Zna da dolazim s jednom prelepom rođakom. – Kako izgledam? Lola je zastala i odmerila je.
– Ta crna haljina ti stoji kao salivena, ali bih je ja malo skratila. – Zašto? Pa to kolena mi je? – Baš zato. Trebalo je nešto kraće da obučeš da svi vide kakve divne duge noge imaš. – Mini nije za pozorište. Lolin smeh je odjeknuo ulicom.
– Ti si stvarno posebna osoba. Kao da ţiviš u nekim drugim, pristojnijim vremenima. Pogledaj mene, nisam se obukla kako nepisani zako ni nalaţu, zar ne? Vesna je morala da se sloţi. Pocepane farmerke i debeli ţuti duks bili su više za šetnju po kući. – Niko zbog toga neće da me izbaci. To je moj stil. – A kako se zove taj glumac?
– Srđan. Srđan Jankovski. Veliki je dţentlmen. Mislim da ćete vas dvoje da nađete zajednički jezik. – Videćemo... Ĉim ga je ugledala na sceni, Vesna je shvatila da će taj susret nešto da joj znači u ţivotu. Iako je igrao mrguda, čoveka koji zlostavlja ţenu, u njemu je bilo magijske privlačnosti. Bio je smeđ, krupan, s prelepim zubima i najlepšim plavim očima koje je videla. Imao je izuzetno jake ruke – u jednoj sceni se skinuo do pasa i mišići su izazvali buru uzdaha među ţenskom publikom. Ĉak je iza sebe čula komentar neke starije gospođe koja je rekla da Srđan definitivno nije za bacanje.
Kad se predstava završila, otišle su u kafić pozorišta i sele za prvi slobodan sto. Ĉinilo se da su svi iz publike još tu i da čekaju da neko od glumaca izađe. – I? Šta kaţeš? Lola se nalaktila na sto i piljila u Vesnu.
– Preds tava je sjajna. I jako teška. – Nisam te pitala za predstavu, već za Srđana. Vesnino crvenilo se nije moglo sakriti. Pognula je glavu i stidljivo se nasmešila. – Jako je privlačan na sceni. – Vidiš kako ja biram muškarca za tebe? Evo ga, ide. Nije smela da okrene glavu sve dok jedna senka nije prešla preko stola. Lola je ustala i
izljubila se s pridošlicom i tek onda ih upoznala. – Ovo je moja sestra od strica, Vesna, a ovo je Srđan. Pruţili su jedno drugom ruku i činilo se da se ceo svet preokrenuo. Vesna više nije bila ista. – Mogu ti reći da imaš prelepu rođaku i da mi je drago da je večeras ovde. Srđan je seo za sto ne odvajajući pogled od Vesne. Stid ju je polako prolazio, pa ga je sve duţe gledala u oči pokazujući mu da je i ona zainteresovana za njega. Naručili su piće i pričali o predstavi. Mnogi ljudi su im prilazili i svako je imao nešto da kaţe Srđanu, da mu čestita ili da ga pozdravi, ali Vesna je znala da je on uvek duhom prisutan i da je i on osetio da se među njima dešava hemija, moţda i mnogo više od toga. U jednom trenutku kad su ga ljudi malo ostavili na miru, primakao se Vesni.
– Ovo je najteţi deo mog posla, naročito kad sam iscrpljen nakon predstave, ali večeras mi je sve lakše da uradim kad si ti tu. Lola joj je preko stola namignula. Celo veče je Srđan pričao duhovite priče vezane za svet glume. Pokušavao je da dozna i mnogo toga o Vesni, ali je ona insistirala na tome da on bude taj koji će da priča. – Moja priča je mnogo dosadnija od tvoje. – Ne verujem ti. Samo mislim da ţeliš da ostaneš tajanstvena. Nadam se da nećeš poput Pepeljuge da odeš u ponoć i ostaviš me da tragam za tobom po celoj drţavi. – Ne, to neću učiniti. Pepeljuga je rizikovala princa. Ja ne bih. Znala je da mu se pruţa na dlanu, ali nije je bilo strah. Nikada i nije osetila da bi trebalo da bude oprezna kad nešto oseća prema muškarcu, jer nikada i nije bila povređ ena. Peter je bio dugo njen, bio je prvi i poslednji muškarac s kojim je imala seks, a on je bar bio dovoljno zaljubljen u nju da je nikad ne povredi. Znala je kakvi inače muškarci umeju da budu, nije bila naivna da misli kako su svi divni prema ţenama, ali ona nije htela da se uči na tuđem iskustvu.
Odvezao ih je pred Vesnin stan. Lola je te noći ostala da spava kod sestre. – Hvala što si nas dovezao. – Nema na čemu, moje dame. Vesna, da li sam ostavio dovoljno dobar utisak da mogu da dobijem tvoj broj te lefona? Neću ga zloupotrebiti osim da te pozovem neki put na ručak, večeru, predstavu ili na putovanje oko sveta. Nasmešila se i klimnula glavom. Jedva se prisetila broja mobilnog koji je kupila, ali se ipak kasnije radovala što su sve brojke bile na mestu . – Nećeš se ljutiti ako moj poziv dođe brţe nego što ga očekuješ? Uhvatio ju je za ruku dok je izlazila za Lolom iz kola. Zadrţala se. – Biće mi drago. – Ti si tako... prava si ţena. Iskrena. Kao da ne ţeliš da se poigravaš osećanjem moći koju imaš nada m nom. – Ako bih se igrala, mogla bih da izgubim. A ja to ne ţelim. – Predivna si. – Hvala.
– Lepo spavaj. – Budi siguran da hoću. Poljubio joj je ruku i gledao dok je nestajala u ulazu zgrade. Još jednom se okrenula i mahnula mu. Videla je kako se smeši. Ĉim su kročile u stan, bacile su se na koţnu garnituru. Lola se smejala kao blesava, ali Vesni to nije smetalo.
– Kako ste samo smešni! – Zašto smo smešni? – Tako ste... nekako bljak! Ali slatko bljak. Sve na note, sve se gledate i trepćete, a pojeli bi jedn o drugo za doručak. – Meni je bilo tako lepo, Lolo. – Videla sam. Nisi sklanjala pogled s njega, kao ni on s tebe. U stvari, ja sam zasluţna za to i bilo bi dobro ako imaš neki alkohol da nazdravimo. Vesna je odmah skočila i iz friţidera donela flašu marti nija. – Opa, samo dobra pića se ovde piju? – To sam kupila kad sam se tek uselila. Ţelela sam da nazdravim dolasku u Beograd, ali nisam imala s kim.
– Nasula je u dve čaše do vrha. – Onda večeras nazdravljamo za tvoj dolazak i za novu ljubav! Dve devojke su se kucnule čašama i nastavile da ćaskaju do samog svanuća. Sutradan je Lola otišla posle zajedničkog ručka, a Vesna se bacila na materijal koji su joj dali da prevede. U pitanju je bio sajt sa savetima o ishrani i nije joj bilo teško da pre vodi tekstove koji su čekali da budu „okačeni“. Srđan ju je nazvao nešto pre pet sati. Obradovala se, iako je očekivala njegov poziv i znala je da će ga biti. – Mislio sam da te pozovem na predstavu, ali kako si je već sinoć gledala, bojim se da bih te sam o smorio. Ali bih voleo da se posle vidimo, došao bih po tebe čim završim. – Tako moţe, taman ću do tada da radim, a kad ti budeš završio s predstavom, sve ću da ostavim da bih se videla s tobom.
– To sam ţeleo da čujem. Kako uvek uspevaš da kaţeš baš ono što mi se dopada? – Ne znam. Moţda čitam misli. – Onda si pročitala koliko mi se sviđaš? – Da, jesam... Nije htela da bude skromna jer je verovala da skromnost nije vrlina zaljubljenih.
– Završiću oko deset, dok se presvučem i dođem do tebe biće pola jedan aest. Odgovara? – Potpuno. – Bićeš gotova do tad? – Da. – Onda jedva čekam da te vidim. Zvaću te kad budem ispred tvoje zgrade. Ćao. – Ćao. – Kad je spustila slušalicu, mogla je da poleti od sreće. Iako se trudila da se vrati prevođenju, misli su joj se otimale i odlazile u Srđanovom pravcu. Na kraju je shvatila da ne moţe da se koncentriše i da pravi propuste, pa je posao ostavila za drugu priliku. Izabrala je svetlozeleni komplet, suknju s volanima i sako koji joj je savršeno pristajao i isticao struk i grudi. Stavila je ogrlicu u istom tonu, a onda kosu vezala u nizak rep i
našminkala se jače nego prethodne noći. Bočica s parfemom se prilično istrošila koliko je ţelela da miriše. Tako spremna dočekala je pola jedanaest. Gledala je u sat pitajući se gde je pogrešila. Već je bila ponoć, a Srđanovog poziva nije bilo. Ĉak je u deset do jedanaest sišla ispred zgrade, nadajući se da je on tamo čeka, ali ga nije našla. Iz minuta u minut bila je sve više razočarana i ljuta na sebe. A onda je okrenula broj s koga ju je zvao. Nije bio dostupan. Skinula je šminku, skinula i odeću, pa je sela na pod i gledala u jednu tačku. To je bio novi osećaj u njenom ţivotu – nikada joj se nije desilo da čeka nekog muškarca, a da ga ne dočeka. Bilo je apsurdno što joj se to dešava u tridesetoj. U pola jedan oglasio se telefon. Prepoznala je njegov broj i razmišljala da li uopšte da mu odgovori. Na kraju je ipak odgovorila jer ju je zanimalo šta ima da joj kaţe. Odmah je osetila uznemirenost u njegovom glasu.
– Halo, Vesna, izvini š to te tek sad zovem, ali prosto nisam mogao ranije. – Znala je da se nešto desilo.
– Šta se dogodilo? – Neko mi je zapalio auto. – Molim? Kako misliš zapalio? Ne znam ni ja još kako, ali je načisto izgoreo. Na pola predstave su mi rekli i mislim da nikad b rţe nisam izgovarao tekst. Bilo je nemoguće da ostavim publiku na pola, a moţeš da zamisliš kako mi je bilo kad znam da mi napolju vatrogasci gase kola. – Da li je bilo slučajno? Neki kvar? – Ne znam, bila je policija, kola su odvučena da se istraţi šta se i kako desilo, ali sudeći prema svemu, neko ga je namerno zapalio.
– Namerno? –Ne znam da li je taj prokleti piroman baš ciljao na moj auto ili ga je izabrao slučajno. Vesna je bila prenera ţena. Tako nešto se dešavalo na ulicama ovog grada.
– Bio je nov? I skup, zar ne? Imam osiguranje, naplatiću to, ali me brine ko bi mogao toliko da me mrzi da mi tako uništava imovinu. – Moţda je stvarno slučajno naišao na tvoj. Nemoj da misliš da te neko mrzi, pa te napada. – Ne znam, ne znam. Nisam čist. Ali neću tebe da uvlačim u taj haos. Eto, nije mi se dalo da vidim najlepšu devojku na svetu večeras, moţda mi to i najteţe pada. – Biće prilike. Samo se ti odmori, verujem da si iscrpljen. – Nemaš pojma koliko. Zvaću te kad se sredim. Molim te, samo nemoj da se ljutiš na mene što te na vreme nisam obavestio, a ti si me čekala. – Ništa, nisi ti kriv. – Laku noć. – Laku noć. Kad je prekinula vezu, mislila je da će joj biti lakše, ali nije. Mučila ju je čudn a sumnja, kao da je njeno prvo uzaludno čekanje muškarca promenilo drastično njeno poverenje. Morala je da pozove Lolu. Javila joj se pospanog glasa.
– Nisam te, valjda, probudila?
– Nisi, ali sam na granici jave i snove. Otkud ti da me zoveš ovako kasno? Zar nisi išla da se vidiš sa Srđanom? – Trebalo je, ali nešto se desilo... Zato te i zovem. Lolo, ja ne znam kako da se ponašam u ovakvim situacijama. Prosto sam morala da čujem tvoje mišljenje. – Ama, o čemu se radi? Vesna joj je sve ispričala. Lola je je dno vreme ćutala a onda uzdahnula pre odgovora. – Ti stvarno nemaš iskustva s muškarcima. Vesna, Srđan ne bi slagao tako nešto krupno. Bar se nadam. A nema potrebe da noćas razmišljaš da li te je slagao ili nije, jer ako su mu kola stvarno izgorela, o tome će sutra već biti u vestima. Ipak je on neka poznata faca. – Misliš? – Sto posto. Dakle, sačekaj do ujutru, pa uključi vesti, a ako se ceo dan ništa ne pojavi o tom događaju, znaćeš da je mnogo veliki, ali mnogo loš laţov. – Da, u redu. Ako ti tako kaţeš. .. – Kaţem. A sad na spavanje. Oči mi se sklapaju. – Hajde, ljubim te. Hvala ti. – Nema na čemu. Lepo spavaj. Ĉudno, ali ni posle Loline priče nije joj bilo lakše. Već u jutarnjim vestima objavili su šta se desilo sa automobilom poznatog glumca. Ĉak je vi dela i sliku auta koga svog izgorenog šlepuju. Tek tada joj je pao kamen sa srce. Očito je i Lola isto to gledala jer ju je brzo nakon jutarnjih vesti pozvala.
– Šta sam ti rekla? – Da, u pravu si. Ipak nije laţov. – Naravno da nije. Mislila sam da svratim popodne do tebe, ali Ruţica mi je nešto neraspoloţena, pa ću pokušati da je izvedem negde na kafu. – Tvoja cimerka? Da, ona. Izgleda da se i ona zaljubila, ali u neki lik iz knjige, pa sad samo sedi i ćuti. – Od si noć mogu da je razumem. – Ma daj, srećković si ti, tebe tvoj muškarac nije slagao. Ĉujemo se sutra, prekosutra.
– Vaţi. Tog dana je razgovarala i s ocem. Nekako je poţelela da ga čuje, kao da će u njemu naći potvrdu da su svi muškarci ipak dobri. – Kako ti je tu? Dobro je, tata. Uţurbanije je nego kod vas, ali ipak nije strašno. – S Lolom se viđaš? – Da, često. Divna je. – Neka, neka, ako njen otac i ja nismo mogli da odrţimo normalne odnose, barem vas dve drţite na okupu porodicu. – Hoćemo, ne brini. – Raz mišljaš li da dođeš do nas oko Boţića? – Najverovatnije da hoću, tata. Volela bih da vas sve vidim. – I mi tebe. Osim ako se ne zaljubiš u nekog odatle, pa rešiš da s njim provedeš boţićne i novogodišnje praznike. Znala je da je otac kroz to začikavanje na vodi da se oda ima li nekog pored sebe. On je voleo Petera i bilo mu je krivo kad je Vesna donela odluku da se rastane s njim. Ali nije se mešao u njen izbor.
– Tata, moţda ima neko vredan da se s njim provedu praznici, ali ipak ne postoji takva ljubav pre ma muškarcu zbog koje bih se ja odrekla da vidim vas. – Ljubim te u pametnu glavicu. Završili su razgovor i Vesna se vratila prevođenju koje je prethodne noći ostavila zbog iščekivanja Srđanovog poziva. Nadala se da će je tad ponovo pozvati, ali kad je već nastupila tamna noć, shvatila je da je nada bila uzaludna. I činilo joj se da joj je malo krivo, da ga malo optuţuje što je bar nije pozvao da joj čuje glas. Neke iluzije su se topile. Kako bi pobegla od osećaja zaljubljenosti, koncentrisala se na posao. Prevođenje ogromnog materijala je završila u roku, tačnije mnogo pre isteka roka. Mislila je da nazove firmu „Maks“ i da ih obavesti da je gotova s prvim zadatkom, ali se u poslednjem trenutku predomislila i lično otišla na onu istu adresu. Kosooka sekret arica je slagala papire u fascikle kad je Vesna ušla. – Dobar dan.
– Dobar dan, Vesna. Otkud vi? – Došla sam da predam ovaj materijal. – Samo trenutak da vas najavim direktorki. I Vesna je sačekala trenutak. A onda ju je sekretarica rukom pozvala da uđe na ona ista vrata gde je ušla i prošli put. Ovaj put direktorka se široko smejala. – Pa, Vesna, izgleda da ste shvatili da smo mi preveliki zalogaj za vas. Vesna ju je zbunjeno gledala, a ţena je nastavila, trljajući zadovoljno ruke. – Preveliki zalogaj u smislu da se ne moţe obaviti posao sam od sebe. Drago mi je da smo obe vrlo brzo shvatile da niste za prevodioca u ovoj firmi i da smo tako jedna drugoj uštedele dragoceno vreme. Tek tad je Vesni sinulo da direktorka misli da je ona vratila sav materijal bez prevoda. Nije
shvatala zašto ju je ova ţena primila kad je jedva dočekala da Vesna dođe i da otkaz. Izvadila je iz tašne disk i stavila ga polako na gospođin sto. – Nismo se razumele, direktorka. Ja nisam odustala. Ja sam svoj posa o završila. Osmeh na ţeninom licu odjednom se izgubio. Gledala je s nevericom čas u disk, čas u Vesnu. – Kako misliš, završila? Sve ono? Sve što mi je sekretarica dala. Nadam se da imate novi materijal za mene. – Javićemo kad budemo imali. Bilo je očigledno da je potrebno da Vesna što pre napusti kancelariju. To je uradila uz pozdrav, ali nije joj odgovoreno. Kosooka sekretarica je i dalje sređivala fascikle. – Izvini, mogu li opet da ti postavim jedno pitanje? – Naravno. – Da li naša direktorka mrzi svakog novog radnika ili je to samo slučaj sa mnom? Sekretarica se nasmešila. – Ona je malo teška, ali je u suštini dobra. Moţda ste stekli pogrešan utisak. – Ne verujem da je moj utisak pogrešan. Do viđenja. – Do viđenja.
Kad je izašla iz zgrade, učinilo joj se da je neko zatvorio prozor iznad njene glave. Mahinalno je podigla pogled i videla je konturu osobe koja je ţelela da ostane anonimna. To je mogla biti i direktorka, mada su se kancelarije nalazile u prizemlju, a osoba koja ju je posmatrala bila je na prv om spratu. Ipak, bilo je vremena da se direktorka popne sprat više i
da na ovaj način nastavi svoje čudno ponašanje prema njoj. Vesna je poţurila da što pre napusti tu ulicu.
Videla se sa Srđanom. Nazvao ju je pet dana nakon neuspešnog izlaska i automobil a koji je izgoreo, i otišli su na kasni ručak. Došao je po nju, mirisao je sveţe, na opor muški parfem i bio je u novom automobilu koga je pozajmio od mlađeg brata da bi imao čime da se kreće po gradu. Odveo ju je u restoran van grada, gde su uţivali u pogledu na veštačko jezero, u dobroj hrani i u tišini kojom su bili okruţeni. – Da li si mi oprostila za onu noć? – Nije imalo šta da se oprosti. Desila ti se ruţna stvar i u tom trenutku ja nisam bila vaţna. – Ti si uvek vaţna, bar meni od kad sam te sreo. P reko stola je uzeo njenu ruku. Dopustila mu je da je drţi i bila je srećna. Gledala je njegove
prelepe plave oči, pravilne obrve, ţenski prćast nos i usne stvorene za poljupce. – Da li je policija nešto saznala? – Ne, još ništa. Neko je automobil namerno z apalio i to je sve. A ko je u pitanju i kakvi su motivi da to baš bude moj auto, ne znaju. Ne verujem ni da će saznati. – Ţao mi je zbog toga. Imaš li neprijatelje? Srđan se iznenadio ovim pitanjem. Kao da je odmah ţeleo da negira, ali onda je zastao otvorenih usta, porazmislio i podigao obrvu.
– Mislim da nikada nikome nisam dao povoda da me smatra neprijateljem. Ali ljudi u ovoj zemlji su čudni. Nekad te mrze samo zato što si uspeo tamo gde se oni čak nisu ni okušali. Moţda se nekoj ţeni nije svideo moj lik mrguda u predstavi koju si i ti gledala. Moţda me je neka supruga poistovetila sa svojim muţem koji je zlostavlja i maltretira u braku, pa je htela da mi napakosti. Ko bi znao?!
– Ne verujem da je to učinila ţena. Ţene ne pale kola. Da, one to ređe rade. Moţda i muškarci imaju razloga da me mrze zbog neke ul oge. Ali neću da pričam o mrţnji kad sam pored osobe koja prosto zrači ljubavlju. Vesna, da li i ti osećaš kako je nama bilo potrebno jako malo vremena i reči da se nađemo?
Vesna ga je gledala pravo u oči, nije ţelela da dopusti stidu da je spreči u pokazivanju emocija.
– I ja sam osetila da smo se lako našli, kao da smo suđeni jedno drugom. Videla je da se Srđan jako iznenadio ovim rečima. Na njegovom licu bilo je slatke neverice, kao kad zaljubljeni muškarac shvati da će njegova voljena pristati da se uda za njega. – Kako ti lako i bez zastajkivanja i premišljanja govoriš krupne rečenice! Ni kad nisam sreo ţenu koja bi tako lagano izjavila ljubav muškarcu na drugom susretu. – Da li sam učinila nešto loše? – Ne, ne , naprotiv! A što je najinteresantnije, mene kao balkanskog muškarca uopšte nisi uplašila tom neposrednošću i iskrenošću. Oduševila si me. A čini mi se da mi je bilo koja druga ţena tako nešto izgovorila, pobegao bih glavom bez obzira. Vesna, posebna si. Ţelim da saznam sve o tebi. Pričaj mi, počni od dana od koga dopiru tvoja prva sećanja. I pričala mu je o tome kako je doţivljavala prelazak iz velikog Beograda u mali Langenberg, o očevom trudu da im omogući sjajan ţivot, o majci domaćici koja ju je bodrila da ne zaboravi da neguje svoj vatreni temperament među Nemcima, o izolovanosti koju su ona i brat osećali među drugim ljudima, o privikavanju na mirnoću malog grada i na ţivot u kome znaš šta ćeš raditi narednih godinu dana, o dolasku kod babe i avanturama na domaćem asfaltu, o danima kad je trajalo bombardovanje, a oni svi porodično svakodnevno zvali rođake i pitali se koliko je to strašno. Pričala je i o Peteru, o njegovoj ljubavi i o njenoj predispoziciji da potraţi nekog bliskog, manje uštogljenog, manje predvidljivog. On je njoj govorio o tome kako mu je majka bila poznata glumica i kako je prerano okončala svoj ţivot preteranom dozom lekova jer nije dobila ulogu koju je čitav ţivot priţeljkivala. Spominjao je i oca, s kojim nije imao sjajan odnos, ali koji je ipak uţivao zvanje njegovog oca, pa ga je zbog toga poštovao. Sa zanosom je pričao o mlađem bratu Siniši koji se bavio dr ugim biznisom i koji je imao već troje dece, što je Srđanu nedostajalo. Spomenuo joj je i novi film, čije snimanje očekuje za mesec dana i u kome će igrati glavnu ulogu. Vesna je uţivala slušajući i gledajući ovog muškarca, svesna da je već prešla prag između simpatije i ljubavi.
Te noći desio se prvi poljubac. Srđan je sačekao da je doveze do kuće i tu je poljubio, strasno i neočekivano. Kad je posle desetak minuta izašla iz kola, usne su joj bridele i dodirivala ih je kako bi osetila da su još uvek tu. Nakon tog susreta skoro svakodnevno su se viđali. Išla je na njegove predstave, zajedno su provodili vikende u obilasku Srbije, a nije prošlo mnogo vremena i do njihovog prvog seksa. Tad ju je pozvao u svoju kuću, na periferiji grada, tamo gde pametni ljudi beţe od solitera, buke i asfalta, pa grade kuće po svom ukusu i imaju
privilegiju da u svom dvorištu osećaju slobodu i prostor. Bila je oduševljena njegovim ukusom. Nije tu bilo modernih stilova nameštaja, sve je bilo više u nekom etno -stilu, sa drvetom k ao osnovnim materijalom, s mnoštvom neobičnih polica, slikama konja, udobnim ogromnim jastucima umesto koţnih fotelja i s interesantnim svećama postavljenim svuda po kući. – Ovo je moj raj. I zaista je Vesna tu kuću doţivela kao raj, naročito kad ju je odv eo u potkrovlje, upalio sveće i spustio je na ogromni visoki krevet. Znala je da je iskusniji od nje, ali znao je to i on, tako da su vodili ljubav, polako, strpljivo, istraţujući šta jedno drugom prija kako bi znali u kom pravcu da traţe najviše zadovoljstva. I našli su ga, oboje. Paralelno s cvetanjem ljubavi, Vesna je dobijala još materijala iz firme za koju je radila. Stizala je da prevede sve na vreme, u inat direktorki koju nije videla od onog puta kad ju je neprijatno iznenadila završenim poslom. Ume sto toga, kurir je donosio materijale za prevod,
kao što joj je nakon mesec dana doneo i prvu platu. Tu noć je proslavila s Lolom, a Srđan je razumeo njenu potrebu da s rođakom zalije prvi zarađeni novac u novom ţivotu. S roditeljima je bila u kontaktu, a oni su naslućivali da je taj muškarac koga spominje u
razgovorima neko zaista vaţan i vredan, pa su se i sami radovali njenoj sreći. Stefanu je ispričala detaljnije o kome se radi, on je, kao i svaki brat, bio pun potpitanja i sumnji, ali na kraju je i on shvatio da nema razloga za brigu jer se Vesna pored Srđana oseća fantastično. Međutim, nije sve teklo baš toliko sjajno. Dešavale su se neke čudne stvari koje bi Vesnu na trenutak uplašile. Jednom je na kućnu adresu dobila ogroman buket ruţa. Bila je sigur na da je od Srđana, ali kad je otvorila malu kovertu, pronašla je komad papira na kome je kucanim slovima pisalo: KURVO! Bila je uţasnuta. Bacila je odmah i cveće i papirić, nadajući se da je to bila sasvim pogrešna isporuka. Nije ništa rekla Srđanu, ali se poţalila Loli. – Moţda ti to šalje neka bivša Srđanova koja te viđa s njim, pa sad hoće da te zaplaši? Vesni je to objašnjenje zvučalo logično. – Nadam se da se nije zabavljao s nekim psihopatama, pa da mi se desi nešto slično što se njemu desilo sa automobilom.
U tom trenutku, kad je ovo izgovorila, obe su se značajno pogledale, kao da im se upalila lampica. Vesna je odmah ustala sa stolice i počela da šeta. – Vidiš, moţda su ove stvari povezane. Moţda je ta ljubomorna ţenska osoba u stanju da ide dalje nego što bi Srđanu ikada palo na pamet.
– Pitaj ga. – Šta da ga pitam? – Pitaj ga o bivšim. Reci mu da su ovo sigurno dve povezane stvari. – Nekako mi je neprijatno da ga pitam o bivšim devojkama. Nije mesto takvoj priči između nas.
Iako je Lola ubeđivala rođaku da ispita tu mogućnost, Vesna je rešila da za sad sve to ostavi po strani i nadala se da se ništa slično neće dogoditi. Ali dogodilo se.
Mesec i po dana nakon prvog poljupca, Srđan i Vesna su se prvi put pojavili na jednoj javnoj ţurci. Svesni kamera, fotoaparata i radoznalih novinara, drţali su se za ruke i smejali. Pre toga su imali vrlo dug razgovor o svemu što moţe da se desi nakon tog pojavljivanja.
– Vesna, ti i ja smo zajedno i nemam nameru da to krijem od drugih. Baš me briga za sve ostale. Samo ţelim da znaš da tvoj ţivot moţe kasnije da se zakomplikuje. Ne bi bilo fer od mene da te ne upozorim.
– Ako misliš da je bolje da našu vezu drţimo skrivenu od fotografa i novinara, hajde da ne odemo zajedno na tu ţurku? – Nisi me shvatila. Ja hoću da svuda idemo zajedno, ali na tebi je da odlučiš da li to ţeliš. Moţda će sutra svi sebi da daju za pravo da komentarišu našu vezu ili da čačkaju po tvom ţivotu kako bi mogli nešto ruţno da iskopaju i napišu. Ovde sreća nij e zanimljiva. Nesreća je zabavna, ali najbolje je ako se nečija sreća pretvori u nesreću. – Ja se ne bojim toga. Nemaju šta da mi iskopaju loše, a i ja znam ko si ti i kakav si i ne mogu mi pokvariti ono što imam s tobom. Zagrlio ju je i poljubio.
– Ti si prava, pravcata ţena.
Sutradan, nakon prvog javnog pojavljivanja Srđana s novom pratiljom, skoro sve novine su objavile njihove fotografije. Neke su ih pohvalile za izgled i drţanje za ruke, dok su druge novine, one previše ţute, postavljale pitanje bez odgovora dokle će da tra je nova romansa velikog zavodnika. Vesna se nije ljutila na takve natpise, Srđan je za nju bio nešto sasvim
drugo od zavodnika, glumca, šarmera i javne ličnosti. On je za nju bio muškarac koga je volela.
No, te večeri začula je zvono na vratima, ali kad je otvorila, ispred nije bilo nikog, samo je jedna kutija vezana mašnom stajala na otiraču. Osetila je zebnju oko srca. Nešto joj je govorilo da ne otvara kutiju, ali ţelela je da ne bude kukavica i da ipak vidi nije li to ovaj put drugačiji poklon od onog cveća. Stavila je kutiju na sto, povukla mašnicu i podigla poklopac. Ĉula su joj utrnula i na trenutak je izgubila svest.
Srđan je došao petnaest minuta nakon Vesninog poziva i zatekao je uznemirenu, sa suzama u očima. Pokazala mu je prstom ka stolu u sobi i kad je ugledao sadrţaj kutije, na trenutak je okrenuo glavu sa gađenjem, a onda je zatvorio i istrčao do prvog kontejnera. Kad se vratio, Vesna je i dalje stajala na ulaznim vratima, kao da se plaši da priđe mestu gde je stajala kutija s uţasnim sadrţajem. Srđan ju je mirno odveo do fotelje i naterao je da sedne. – Izgleda da ti imaš neprijatelje koji nisu ništa bolji od mojih. Razmišljala je u stanju uţasnog straha ko bi mogao da joj pošalje m rtvog odranog zeca i pored sliku iz novina na kojoj je Srđan bez glave, a njoj docrtani oţiljci po licu. – Srđane, mislim da moramo ozbiljno da porazgovaramo. Seo je na naslon fotelje i milovao je po glavi.
– Prvo su tebi zapalili auto. Onda sam ja dobila cveće uz koje je na papiriću bilo otkucano KURVO.
– Kad si to dobila? Ubrzo nakon našeg početka. – Zašto mi to nisi rekla? – Mislila sam da je neka greška. Ko bi to meni imao razloga da napiše? – Trebalo je da mi kaţeš. – A sad i ovo. Moţda je sve to povezano. Na slici se jasno vidi da neko ima nešto protiv naše vez e. – Šta hoćeš time da kaţeš? Ustao je i šetao se od zida do zida, očigledno zabrinut.
– Mislim da bi to mogla da bude neka ljubomorna ţenska osoba koja je besna na tebe moţda zato što si je na neki način povredio, a kad je saznala da ja postojim u tvom ţi votu, pobesnela je i na mene.
– Ima smisla, ali ja nisam bio ni sa jednom ţenom koja je u stanju ovako nešto da uradi. – Moţda je neka oboţavateljka koja nije uspela da dođe do tebe? Razmišljao je dobrih pet minuta. – Ţena ne bi zapalila automobil. Slanje cveća s ruţnom porukom moţe biti ţensko sredstvo pretnje, ali odrati zeca i zapaliti auto... Nešto mi se tu ne poklapa. – Da nije unajmila nekog? – Vesna, ne mogu da se pomirim s tim da bi neko ko mene iz nekog razloga mrzi ili bolesno voli ţeleo tebi da naškodi. To me uţasava. Poljubio ju je u kosu i ona se odmah osetila lakše. – Mislim da je dosta muke za večeras. Sutra ćemo sesti i promisliti šta da radimo sa svim ovim što se dešava. Ţeliš li da ostanem noćas pored tebe? – Da, molim te. Ne znam kako bih zaspala sama. – To sam ţeleo da mi kaţeš. Voleo bih da se tako osećaš svake noći. Otišli su u krevet, vodili ljubav, ali su do dugo u noć u zagrljaju razmišljali o čudnoj opasnosti koja im se umešala u vezu. Uz jutarnju ka fu počeli su ponovo priču o prethodnoj noći.
– Razmišljao sam. Imamo dve mogućnosti. Prva je da pozovemo policiju i da oni ispitaju šta se događa. – Nisu bili sposobni da nađu krivca za tvoj auto. Misliš da će im mrtav zec nešto značiti? Srđan je odmahnuo glavom. – Ne verujem. Moţda postoje otisci ili način kako se moţe ući u trag u kojoj je cvećari kupljeno ono cveće. – Ali i jedno i drugo smo bacili. – Znam... Mislim da je bolje drugo rešenje. – Koje?
– Da unajmim privatnog detektiva. Vesna se našla u čud u. Za nju su privatni detektivi bili samo likovi iz filmova i nikad nije mislila o tome da bi mogla i sama da ima posla s jednim od njih.
– To mi zvuči nekako... kao da sam u lošem trileru. – Vesna, ovo i jeste triler. Vidiš šta se događa. Strah me je da b i neko mogao da ti stvarno naškodi. A ja ću narednih nekoliko meseci biti na snimanju filma, putovaću, neću po nekoliko dana biti u mogućnosti da te štitim i budem pored tebe. Ne ţelim da ti se nešto dogodi. Propela se preko stola i poljubila ga. Na licu j oj se čitala tuga.
– Ne znam zašto je ovo nama moralo da se desi. Tako nam je lepo zajedno. – Nećemo dozvoliti da neko pravi pritisak na našu ljubav. Imam jednog prijatelj a koji drţi detektivsku agenciju. Ĉim popijem kafu, idem do njega i videću šta on misli da moţe da uradi.
– Ako smatraš da je to najbolje rešenje, u redu. – Videćemo. Mnogo mi je stalo do tebe, Vesna. – I meni do tebe. – Rešiće se to. Mora da se reši. Kad je nakon Srđanovog odlaska Lola svratila, zatekla je sumorno i zabrinuto lice rođake . – Šta se desilo? Nešto sa Srđanom? Vesna je s mukom prepričala događaje od prethodne noći. Na Lolinom licu čitao se uţas. – Sad sam sto posto sigurna da je to neka bolesna oboţavateljka! – Razmišljali smo i o tome, ali... Ko zna! – Jesi li ga pitala da l i je moţda imao neku bivšu koju je ostavio, pa mu se ona sad sveti? – On kaţe da nije bio sa ţenama koje su sposobne na tako nešto. Lola je uhvatila sestru za ruku.
– Sad ću biti malo grublja prema tebi nego što si navikla. Ja znam da je on divan muškarac i znam da je odlepio za tobom i to ozbiljno. Ali moraš manje da budeš naivna. Srđan je vaţio za ţenskaroša. Dobro, pripisivali su mu i ţene s kojima nije bio, ali to je normalno za javne
ličnosti. Ipak je teško poreći da je Srđan bio s velikim brojem ţena. Uostalom, ima 40 godina, lep je, privlačan, poznat, i to je mamac za svakakve tipove devojaka. Vesni se nije dopadao ovaj pravac priče. – Šta pokušavaš time da kaţeš? – Ako Srđan kaţe da nije bio s osvetoljubivim ţenama, to bi trebalo da pripišeš njegovom dţentlmenskom vaspitanju. Pravi je muškarac i ne pljuje po osobama s kojima je nekad spavao u istom krevetu. Nije lud da ti kaţe da je bio s kojekakvim vešticama il i da je neku ostavio u suzama. A imao ih je popriličan broj i ne verujem da je baš svaku toliko dugo poznavao da bi imao kompletnu psihijatrijsku analizu svake ţene pojedinačno. – Ja to ne mogu da znam. – Pitaj ga! Raspitaj se o bivšim, kakve je ţene birao , kako ih je ostavljao, da li je imao mnogo avantura za jednu noć. – Pomisliće da izigravam detektiva! – Uradi to ţenski, naivno, u razgovoru. Valjda toliko umeš da glumiš. Vesna je i nakon Lolinog odlaska razmišljala o tome. Srđan se pojavio oko osam sati uveče. Nije imao predstavu, pa su mogli da provede celo veče skupa. Izveo ju je na večeru. – Bio sam sa Milanom, tim momkom što ima detektivsku agenciju. Sve sam se dogovorio s njim. Bićeš sigurna dok ja budem na snimanju. – Šta je rekao? Da li ima načina da se sazna ko radi onakve stvari? – Ti samo budi spokojna i nikom ne spominji detektivsku agenciju. To mi je strogo naredio. Kaţe da je jako vaţno da niko sem tebe i mene ne zna da su oni angaţovani. Vesna je prvo klimnula glavom, a onda se nečeg setila i uhvatila za glavu. Ja sam danas spomenula Loli da ćeš otići u takvu agenciju. – Onda je sutra odmah pozovi i reci da od toga nema ništa. – Pobogu, Srđane, misliš da ne smem u Lolu da imam poverenja? Videlo se da je uvređena što mu uopšte pada na pamet da bi odavanje tajne Loli moglo nekome da škodi. Ali Srđan je bio strpljiv s njom. Stiskom ruke joj je ulio poverenje u svoje reči.
– Ne radi se, ljubavi, o Loli i poverenju u nju. Ja sam prvi koji smatra da je Lola divan čovek, sjajna duša i dobrica, da nikad nikome ne bi naškodila namerno. Ali isto tako, Lola je druţeljubiva, veruje ljudima, brine o tebi i mogla bi nekome neoprezno da oda ono što ne sme. Razumeš me? Nemoj da rizikujemo. Poslušajmo Milana, ipak on zna više od nas o takvim stvarima. Vesna je razumela šta joj govori.
– U redu. U pravu si. Sutra ću Loli reći da od toga nema ništa. Kad ti počinješ sa snimanjem tog filma?
– Za nedelju dana pada prva klapa. A onda, ljubavi, moraćeš da imaš mnogo razumevanja. To je rad i po petnaest sati dnevno.
– Z nam. I ne brini, ja ću misliti na tebe iako nećeš biti tu. – I ja ću na tebe. A kad se sve završi, otputovaćemo negde daleko od svih ovih stvari koje nas opterećuju i razdvajaju. Gde bi volela da ideš? Zamislila se.
– Nemoj mnogo da razmišljaš i ne budi skromna. Kaţi mi prvu destinaciju koja ti padne na pamet.
Pomislila je na zelenilo, mir, na romantiku u vazduhu, na cveće i miris prošlosti. – Neki od dvoraca na Loari. – Francuska? Odlično. Bio sam u Parizu sedam dana i to je sve što sam video od te zemlje. – Ja sam bila više puta u Nici, ali to nije mesto gde bih išla da uţivam s tobom i da te imam samo za sebe.
– Onda je dogovoreno. Ljubiću te pod zidinama jednog dvorca i govoriti najlepše stihove na svetu.
– Jedva čekam. Lola se sloţila da je to pametan potez što ipak nisu angaţovali privatnog detektiva. – Em što je skupo, em što mislim da to nisu oni detektivi koje gledamo po filmovima, nemaju oni toliko opreme, mogućnosti i znanja da bi mogli nešto da učine. Vesna je te k tad shvatila da nije pričala sa Srđanom o novcu, ali to nije mogla da kaţe pred Lolom.
– Pa šta ćete sad raditi povodom toga? – Ništa. Pustićemo vreme da pokaţe da li je taj neko odustao od pretnji. Moţda su u pitanju samo loše neslane šale. – Taj neko j e baš neobično duhovit.
Iste večeri u sandučetu je zatekla pismo. Prepoznala je Srđanov rukopis. „O ovome smo mogli da razgovaramo i usmeno, ali Milan me je opomenuo da je jako vaţno da ti sve ovo napišem, a da ti, istog trenutka kad pročitaš, spališ pism o. Znam da deluje kao da se preteruje u opreznosti, i meni je bilo neobično da s tobom ne pričam već da ti pišem, ali ako sam već stvar poverio Milanu, a on je sjajan detektiv, onda ćemo se oboje drţati njegovih pravila. Sad ti pišem nekoliko stvari koje moraš da upamtiš ili učiniš. Dobro ih zapamti, ali neka ostanu samo u tvojoj glavi. Nikom ni reči, čak ni samoj sebi ako pričaš naglas kao što ponekad slatko pričaš u snu. Pokušavaj da se što manje krećeš narednih dana. Kad ideš nekud, hodaj polako jer će u vek neko iz agencije da bude u tvojoj blizini.
Ako se desi neka slična situacija poput ruţa ili paketa, ne prijavljuj nikome. Znam da u tim trenucima moţe da ti bude teško, ali molim te da izdrţiš. Skloni negde to što dobiješ, na terasu, ali nemoj da bacaš u kontejner. I ne spominji nikom ništa, čak ni Loli. Preko telefona pričaćemo uobičajeno, kao da se ništa nije dogodilo. Dakle, moraćemo oboje da malo glumimo. Ovo nije Milanovo pravilo, ali jeste moje: ne zaboravi da te volim. Sad spali ovo pismo. Vidimo se posle predstave.“
Vesnu je uhvatila uţasna panika. Nije bila sigurna koliko je sve što je napisano bilo predostroţnosti radi, a koliko je tu zaista bilo opasnih radnji. Toliko je bila uplašena da je čekala da pismo sasvim izgori, a onda pepeo bacila u klozetsku šolju, i čak tri puta pustila vodu.
Postupala je po Srđanovim uputstvima. Ĉinilo se kao da se ništa i nije desilo, toliko su izbegavali da pričaju o tome. Sve do početka snimanja Srđanovog filma provodili su mnogo vremena zajedno. Njihov odnos je iz dana u dan bio sve neţniji, a svaku noć su provodili u istom krevetu, uglavnom u njegovoj kući. Vodili su ljubav, smejali se, ljubili i unapred ţalili
zbog razdvojenosti koja sledi. Vesna je imala mnogo posla oko prevođenja, čak je izgledalo kao da posao proporcionalno raste njenoj potrebi za slobodnim vremenom. Nekad j e nosila
materijal i u Srđanovu kuću, ali bi tu gubila volju za radom jer bi imala lepše stvari na umu. Takav tempo ţivota ju je umarao, ali nije htela da se odrekne ni ljubavi, a ni ra da. Rokovi su bivali sve kraći, no ona je sve uspevala da stigne. Veče pred početak snimanja Srđan je došao kod nje. Nosio je poklon u ruci. – Ovo je za tebe. Znam da ne mogu ni tebi a ni sebi da nadoknadim sledeće mesece, ali ţelim da imaš nešto što će te podsećati uvek na mene. Otvorila je kutiju u kojoj je bila prekrasna zlatna ogrlica s priveskom u obliku delfina.
– Predivna je! Skočila mu je u naručje, a onda joj je on ogrlicu stavio oko vrata. Vesna je zadivljeno gledala u ogledalo.
– Hvala ti, predivna je. – Ti si predivna. Hajde da sednemo, trebalo bi da porazgovaramo. Učinilo joj se da mu je ton preterano ozbiljan, pa je odmah napustila svoj odraz u ogledalu i sela u fotelju. On se spustio na pod do njenih nogu, dozvoljavajući joj da ga neţno miluje po kosi.
– Vesna, narednih meseci neću biti uvek daleko odavde. Snimaće se dosta u Beogradu, ali rok je previše kratak i sigurno da ću imati jako malo odmora. – Znam šta znače kratki rokovi. – Ne ţelim da se za to vreme nešto promeni između nas. – Zašto bi se promenilo? – Ne znam, moţda se osetiš usamljeno, moţda me poţeliš kraj sebe, a ja ne budem tu. Moţda ćeš shvatiti da ne moţeš da budeš s jednim glumcem. Neţno se osmehnula. – Zar ti misliš da sam takva ţena? Da nemam razumevanja za posao koji radiš i voliš? – Nisam to rekao. – Tako izgleda, Srđane. Meni je stalo do tebe, ţelim te pored sebe, ali to ne znači da će mi nedostajanje pomutiti razum i da ću te ostaviti zato što nisi u situaciji da budeš ovde. Nisi
mi dadilja, nije ni potrebno da to budeš. Ja bih te volela i mislila o tebi čak i da si hiljadama
kilometara daleko. Valjda je to suština ljubavi. – Oboţavam te, Vesna. Znaš li to? – Osećam to. – U stvari, sve ovo što sam ti rekao plod je mojih razmišljanja i strahova. Ja sam taj koji se pl aši da bi ti mogla za ovo vreme da upoznaš nekog drugog, da me neko zameni, da te izgubim.
Spustila se na pod pored njega i pogledala ga duboko u oči. – Zapamti, volim te. Nema drugih. Postojiš samo ti. Neizgovoreni zavet su začinili poljupcem.
Prvih dva meseca snimanja Srđan je uspevao da je svaki dan bar dva puta nazove i pošalje
desetak kratkih ljubavnih poruka. Nedelju je provodio sa njom sve do uveče kad bi imao predstavu. Vesni je teško padalo što ga dovoljno ne viđa, ali nije ţelela da mu staje na m uku, tako da se bacala na prevođenje, a slobodno vreme je provodila s Lolom. A onda je Srđan javio da putuju za Crnu Goru jer se veći deo radnje obavlja na moru. U pitanju je bilo još dva meseca rada, s tim što je ovo značilo da se puna dva meseca neće uopšte videti. Tri dana pred put glumci su imali slobodno, tako da se Srđan i Vesna nisu razdvajali. Uţivali su jedno u drugom koliko god je to bilo moguće. A onda je sledila noć rastanka u njenom stanu. Plakalo joj se, jedva se suzdrţavala da ne pokaţe suze. Ni njemu nije bilo lako. Stalno ju je stiskao uz sebe, govoreći da ne ţeli da je ostavi. Pomislila je kako bi bilo lepo da zajedno idu u Crnu Goru, a baš u tom trenutku se i njegovo lice ozarilo. – Ĉekaj, sad sam se setio! Što ti ne bi išla dole sa mnom? Htela je da ga zagrli, da mu kaţe da ide s njim i odmah počne s pakovanjem. Ali u njoj je preovladao razum. Uhvatila ga je za ruku i stisla je.
– To bi bilo divno. Ali znaš da ne mogu. Imam dosta posla. – Neka ti šalju materijale mejlom ili faksom, poštom, svejedno. Dole bi mogla da radiš koliko god hoćeš dok ja snimam. A kad se odmaram, bili bi skupa, šetali se po obali i ljubili dok nas talasi prskaju.
Mogla je da zamisli sve te scene. Ali znala je da neće do toga doći, bar ne ovaj put. Nije
ţelela da bude posesivna. Na početku su prelepe ljubavne priče, zašto je kvariti potrebom da se ne odvajaju?
– Mislim da će nas razdvojenost još više zbliţiti. Emocije su nam jake, a kad smo razdvojeni, postaće još jače i postojanije ili će se sasvim ugasiti. Razdvojen ost je sjajan test za ljubav.
– Stvarno to misliš? – Da. Moramo da poštujemo jedno drugog, kao i profesije kojima se bavimo i ne smemo da budemo sebični. Ljubav ne trpi sebičnost, mogla bi da nam okrene leđa. – Kako ti lepo govoriš... Da, u pravu si. Videćemo da li moţemo da ţivimo jedno bez drugog. Tako ćemo dobiti mnoge vaţne odgovore. Zamislio se i Vesna je bila sasvim sigurna da razmišlja o zajedničkoj budućnosti. Poljubila je svaki prst njegove ruke.
Lola je trećeg dana nakon Srđanovog odlaska u Crnu Goru zatekla Vesnu s podočnjacima. – Pobogu, šta se tebi dešava? – Mnogo radim. U onoj firmi su poludeli, svaki drugi dan mi kurir donosi novi materijal. – A plata ostaje ista, jel' tako? Vesna je klimnula glavom. Nije uopšte razmišljala o plati. – Zemlja Srbija! Svuda u svetu kad više radiš više i zaradiš, jedino ovde što više radiš veći si konj! Ali nije to sve, zar ne? Muči tebe i Srđan? Lola i Vesna su se već jako dobro poznavale. Jedna od druge nisu mogle da sakriju kad bi nešto bilo naopako. – Ne muči me, ali mi strašno nedostaje. Svaki put kad se čujemo prokleto ţelim da ga vidim. Jedva se kontrolišem da ne kupim avionsku kartu i ne odem dole. – Pa što ne uradiš tako nešto? Makar na dva, tri dana? – Neću, Lolo, da ga ometam. On radi svoj posa o. A, svakako, nismo toliko nezreli da ne moţemo da izdrţimo jedno razdvajanje. Moram da budem hrabra. Ali otkrila sam i crtu ljubomore u sebi za koju sam mislila da je nemam. Nikad do sad nisam bila ljubomorna.
– Naravno, kad si imala samo jednog muškarca pre Srđana.
Vesna se prisetila na trenutak Petera i shvatila koliko je sad njeno srce ţivo za razliku od vremena kad je bila s njim.
– Bojim se tog osećanja. – A kako se manifestuje? – Ĉudno... Nekad razmišljam o tome šta li Srđan sad radi, pa onda se zap itam kakve su te glumice s kojima snima. Potraţila sam na internetu njihove slike, sve su mlade, lepe, zgodne. – Ne bi te valjda prevario s njima? Pa oni se dugo znaju, ne verujem da bi trebalo da budeš ljubomorna na njegove koleginice.
– Isto tako se pita m kako provodi slobodno vreme. Muškarac je, potreban mu je seks, moţda ga traţi na nekoj drugoj strani. Lola nije znala kako da uteši svoju sestru od strica. – Dobro, razumem ja to. Ali ne vidim šta imaš od toga da se opterećuješ takvim mislima. – Ne vidim ni ja, ali prosto mi prolazi kroz glavu i ne mogu da se oslobodim tih uţasnih pitanja. Da sam znala da ljubav ovako ume da nervira...
– A kako bi reagovala da saznaš nešto? Na primer, da se pojavi u novinama slika kako Srđan i neka druga s rukom u ruci še taju po obali ili se valjaju u pesku? Iako se u Lolinom glasu moglo prepoznati da se šali, Vesni je takva scena izazvala lupanje srca i uţasan bes. – Ne bih više čula za njega! – Ne bi mu dala priliku ni da objasni? – Ne! Slika govori više od reči. – A da samo ţuta štampa nešto napiše? – Ne, ništa ne sme da napiše! Lolo, neću da pričamo o tome. Osećam se grozno samo kad pomislim na to. Boţe, izgleda da sam bolesno ljubomorna. Onog trenutka kad je na trafici videla novine, poţelela je da propadne u zemlju. Svega dve nedelje nakon razgovora s Lolom o novootkrivenom osećanju ljubomore, sasvim slučajno je ujutru, vraćajući se iz samoposluge, ugledala Srđanovu sliku i natpis „Nova avantura velikog zavodnika“. Prošla je pored trafike, unezverena i uplašena, a ond a se primirila i vratila po novine. Znala je da u rukama drţi tipičnu ţutu štampu, u kojoj su novinari radili
samo na skandalima i pokušajima da unize poznate ličnosti. Ali činilo se suviše slučajno da bi ignorisala.
Skuvala je kafu, popila nešto za smirenje i otvorila novine na strani gde je bio kratak članak o Srđanu. Odahnula je kad je shvatila da nema druge slike osim njegove, tako da je u prvi mah oslobođena najcrnjih misli. Ali kad je pročitala tekst, vratio se očaj. Pisalo je kako poznati glumac u pa uzama između snimanja ne izlazi iz apartmana zanosne crnke, za koju se pretpostavlja da je i došla na primorje kako bi uţivala u njihovoj ljubavi. Dalje se tvrdi da ih meštani viđaju noću na terasi kako ispijaju vino i prelaze granicu pristojnosti. Ruke su joj drhtale. Ţelela je da vrišti i da plače istovremeno, a onda je pozvala Lolu i naterala je da izađe s posla. Dve devojke su dugo razgovarale. Lola je pokušavala da spusti loptu, pa je davala argumente kako se novinar koji je napisao članak nije potpisao imenom i prezimenom već inicijalima, što je tipično za članke ţute štampe koji su izmišljeni jer se tako izbegava tuţba. – Vesna, tim novinama niko ne veruje. Zašto ih nisu uslikali u tim vrelim poljupcima ako se tako pokazuju kako piše? Razmisli malo, nemoj odmah da paničiš. Srđan je bar muškarac u koga se moţe imati poverenja. – Sve ja to znam, ali boli me. Šta ako... šta ako ima istine? – To moraš njega da pitaš. Nazovi ga, pitaj. I veruj njemu više nego tim groznim laţljivim novinama.
– Ne mogu. Ne ţelim da ga čujem. Plašim se istine. Plašim se i laţi. Svega se plašim u ovom trenutku. Ja kad volim, onda sam izgleda luda, isključiva i ljubomorna kao pas. A sve moje sumnje koje sam ti iznela kad je otputovao sad mi izgledaju kao dobra intuicija.
– Mislim da preteruješ. Moram da se vratim na posao, ali nazvaću te kasnije, pa ako se ne budeš čula sa Srđanom i ne budeš rešila tu dilemu koju sad imaš u glavi, doći ću da spavam kod tebe da ti bar bude lakše. – Hvala ti. Kad je Lola otišla, pozv ala je prvo majku, pa brata. Nije im govorila o svojoj muci, samo je ţelela da se oseti voljenom, a od njih je to uvek mogla da dobije. U osam sati uveče već je bila na rubu ţivaca. Srđan joj se uopšte nije javio i već je zaključila da je i on saznao za tekst i da nema hrabrosti da joj se javi jer je sve istina. Lola ju je tri
zvala puta, pitajući ima li nešto novo. Poslednji put kad su se čule, Vesna ju je molila da dođe kod nje.
– Ne mogu da budem sama. Teško mi je. Neka čudna borba se odvija u meni, a j a ne poznajem ove ljubavne muke. Prvi put su došle do mene. Lakše bi bilo da sam ih preţivela sa osamnaest godina, sve je lakše kad si mlad. Ovako, ne umem da se snađem sama sa sobom. Lola je sumnjivo odreagovala. Rekla je da su joj iskrsle neke neodloţne obaveze, ali da će svakako da dođe kasnije. – Kakve obaveze? – Ne mogu sad da ti pričam, reći ću ti kad dođem. Vesna je bila sigurna da je Lola saznala još nešto u međuvremenu, moţda je u nekim drugim novinama pronašla i fotografiju, pa sad dobija na vremenu dok joj ne pokaţe pravi dokaz. Nestrpljiva da se i sama uveri da li je još neki časopis objavio nešto slično, obukla je trenerku i krenula do prve trafike. Ali na ulaznim vratima stana sudarila se sa Srđanom. Nosio je jedan omanji kofer u ruci i delovao je strašno umorno, s krupnim podočnjacima i ostacima pudera na obrazima.
– Šta ti radiš ovde? Pustila ga je da je poljubi lako u obraz i opustila ga da uđe. Njene najcrnje sumnje su se ostvarile. Sad je već bila sasvim sigurna da je tu kako bi joj rekao da je sve istina i moţda traţio oproštaj. Na stolu su leţale novine i to je Srđan odmah zapazio. Besno ih je bacio na pod. – Đubrad laţljiva! Vesna je prepoznala očaj i bes. To ju je odjednom smirilo i sela je na dvosed pored njega, a kad je progovorila, ton joj je bio miran i razuman.
– Hoćeš reći da to nije istina? – Naravno da nije! Zato sam i ovde. Znao sam da će se u tvojoj glavi, koliko god da me voliš, desiti nešto i da ćeš poverovati ili bar posumnjati da je ovo istina. – U pravu si. To se desilo. Očajna sam. Loli si javio da dolaziš, zar ne? – Jesam. – Zato je izmislila da ima obaveze. – Rekla mi je da si na rubu ţivaca. – Kako da ne budem?!
Okrenuo se prema njoj i bradom joj podigao lice kako bi gledala pravo u njegove oči. – Tebi se sve ovo prvi pu t dešava. Zato sam odmah uzeo kartu, prekinuo snimanje i došao. Da si navikla na sve ove laţi, ja bih znao da se nećeš potresti. Ali kako nisi naviknuta, morao sam da budem pored tebe u trenutku kad drugi pokušavaju da unište ono što imamo. – Zašto bi to r adili? – Ne znam. Zato što sam javna ličnost. Zato što se tako prodaju novine. – Mogli su da napišu da si sa mnom, to bi jednako prodavalo novine kao ovo ovde napisano. – Ne, ne razmišljaju ti odvratni novinari ovakvog smeća o srećnim parovima, o onima koj e vide kako se drţe za ruku i svakodnevno šetaju ulicama Beograda. Za njih je ta ljubav dosadna. Njima je potrebna doza egzotike, misterije, tajnih i zabranjenih veza. A kad ih nema, izmisle ih.
– Ne shvatam to, Srđane. – Ne shvatam ni je, ali je to tako. Nisam ni prvi ni poslednji kome to rade, niti je ovo prvi a ni poslednji put kako će mi nešto izmisliti. – Tuţi ih! Demantuj! – Vesna, ne znaš ti taj svet. Tuţi ih i sešće ti na glavu tako da će u svakom broju pisati naj gore izmišljotine o tebi, kopaće ti po ţivotu, čekati u zasedi gde god da kreneš ne bi li našli nešto što će pretvoriti u kontranapad. Uţasni su. – Znači, pustićeš ih da prođu tek tako? – Ovo je Srbija, draga moja. Nije Nemačka, nije Engleska. Ovde nema zakona koji štiti od laţi. Vesna je bila zaprepašćena ovakvom logikom. – Ali i da krenu da ti čačkaju po ţivotu, ne bi ništa našli. Ti nisi prljav, zar ne? Ĉega se onda bojiš? Tuţi ih za ovu laţ, a čim izmisle novu, samo povećavaj cifru za odštetu. Kad vide da će bankrotirati, prestaće. – Nemoj da si naivna. U ţivotu svakog čoveka postoji neka tajna. Imam ih i ja. Ne bih ţeleo da se dokopaju mojih tajni, to bi uništilo neke dobre ljude. Gledala ga je širom otvorenih očiju. Smatrala je da u njenom ţivotu nema tako mračnih, razarajućih tajni. A njegovo priznanje ju je plašilo. Kakvih tajni, Srđane?
– Nemoj, Vesna, da me teraš da ti pričam. Nije vaţno. Samo ne ţelim da se to otkrije u javnosti.
– Ţelim da znam! – To ne zna niko sem mene, mog brata i još jedne oso be. – Zar u mene nemaš poverenja? – Imam, ali shvati da ne ţelim da pričam o tome. Moţda jednom, svakako ne sad. Vesna se osetila uvređenom. Njena ljubav je bila iskrena i otvorena, a njegova je sad pokazivala zatvorenost. Ustala je i krenula prema terasi.
– Gde ideš? – Nikud. Samo ţelim da budem dalje od tebe u ovom trenutku. – Zašto? Okrenula se ka njemu i izlila sve ono što je osećala iz sebe. – Ako ja mogu da imam poverenja u tebe i da te saslušam nakon onakvog članka, da te pustim u kuću i saslušam šta imaš da mi kaţeš, onda ne mogu da verujem da si ti tako sebičan da meni ne ţeliš da pričaš o svojim tajnama. Ili me smatraš osobom koja nije spremna da deli sve sa tobom ili ţeliš da se ogradiš i zadrţiš svoju slobodu. Uzdahnuo je.
– U pravu si. Nema potr ebe da ćutim. Ti si ţena koju volim i koju imam nameru da zaprosim.
Zinula je od čuda. Noge su joj se udrvenele. – Nisam ţeleo da to kaţem na ovakav način, planirao sam da te nakon snimanja odvedem u dvorac na Loari i tamo te zaprosim, ali neki prokleti novinar bez imena i prezimena je sve to pokvario. Vratila se i sela pored njega, pa ga poljubila strasno, s puno ljubavi.
– Nije vaţno kako ćeš me zaprositi. Vaţno je da ću ja reći da bez imalo premišljanja. I na Srđanovom licu se primetila promena. Smešio se i uzvraćao joj poljupce. – Znaš da će uvek biti ovakvih i sličnih članaka? – Baš me briga. Ja znam ko si i šta si...
A onda se setila tajne koja ju je kopkala.
– U stvari, nadam se da znam. Srđan je bio dovoljno pametan da shvati šta ona ţeli u tom trenutku. – Pre osam godina snimao sam jedan TV šou i tu sam upoznao direktora jedne veli ke televizije. Zajedno smo gostovali, ali posle smo otišli na večeru i nekako se potrefilo da imamo vrlo sli čne poglede na svet. Bukvalno smo postali drugari u toku samo par sati razgovora. Počeli smo intenzivnije da se druţimo i ubrzo sam ga posećivao i u porodičnom domu. Tek se oţenio ţenom koja je bila mnogo mlađa od njega, tek je napunila dvadeset i bila je lepotica kakvu svaki muškarac sanja da ima pored sebe. Ne samo da je bil a kao anđeo, već je bila pametna i duhovita, harizmatična i jako seksepilna. Blaţa, tako se zove taj čovek, u poverenju mi je, pre nego što sam upoznao njegovu mladu ţenu Ivonu, pričao da je lud za njom, ali da ima uţasne napade ljubomore kad su među ljudima jer je svi gledaju poţudnim pogledima. Zato ju je jako retko izvodio među ljude, ali i to ga je morilo jer je bio siguran da će njoj takav ţivot voljene zatvorenice ubrzo dosaditi, pa će ga napustiti. Tešio sam ga da je samo previše zaljubljen i da mu zato svi muškarci deluju kao neprijatelji, pa je on u mom privrţenom prijateljstvu stekao puno poverenje u mene i pozvao me u svoj dom. Ali kad sam prvi put ugledao Ivonu, sve se okrenu lo. Shvatio sam Blaţu, a najgore je što sam se toliko zaljubio na prvi pogled da sam i ja postao ljubomoran na prijatelja. Koristio
sam svaku priliku da budem u njihovoj kući, a Blaţa je mislio da mu zaista ţelim dobro i da nemam naklonost prema njegovoj ţ eni. Bio sam tad loš čovek, sad mi je to jasno. Lagao sam sjajnu osobu kakav je bio Blaţa i samo vrebao priliku da se dokopam Ivone. Jednog dana se to i desilo. Blaţa je otišao na put i zamolio me da pomognem Ivoni ako joj nešto zatreba. Nije ni ona čekala dugo da mi se baci u naručje. Prosto smo se strahovito privlačili i tako se zaljubili. Pune tri godine ja sam ţiveo tako što sam koristio Blaţinu naklonost i dobrotu da mu spavam sa ţenom. Bio sam lud za njom, a i ona za mnom. Prijala mi je velika doza mi stike koja je drţala naš odnos daleko od svakodnevice. Sanjao sam o njoj, gledao je kako je Blaţa ljubi s neţnošću, a onda bih joj nasamo vraćao za svu tu čeţnju jakim, grubim i strastvenim seksom u kome je i ona uţivala. Bila je to moja najteţa i najslađa uloga u ţivotu. A onda, posle tri godine, Blaţa se šlogirao. Cela desna strana tela mu se oduzela. Postao je invalid u kolicima. Nešto je u meni puklo kad sam ga prvi put video nakon izlaska iz bolnice. U poverenju mi je rekao da će se ubiti ako ga Ivona ostavi, ali da joj ne moţe zameriti ukoliko to i učini jer je mlada, lepa i ne moţe da se veţe za invalida. Prvo sam pomislio kako je to sjajna šansa da ga ona napusti i da se uda za mene. Ali rekao mi je i da je to isto govorio njoj. Kad smo sledeći put o stali nasamo Ivona i ja, u nama je umrla sva strast. Ona za mene odjednom nije bila ţena, kao što ni ja u njenim očima više nisam bio muţjak. Između nas je bio novi Blaţa, divan čovek kome je potrebna sva ljubav ovog sveta da bi se oporavio. Ona se kajala što ga je varala, a ja sam se kajao što sam ga izdao. Plakali
smo dok smo se rastajali. Rešila je da ostane pored njega i to je učinila, a ja sam odlučio da se povučem lagano iz njihovog ţivota. Blaţa je i dan - danas vrlo cenjena ličnost. Ako bi se otkrilo da sam bio s njegovom ţenom, ne samo da bi me svet prokleo već bih ja sam prokleo sebe što bi mu istina nanela bol. Shvataš zašto ne ţelim da iko kopa po mom ţivotu? Vesna je priču slušala kao da gleda ljubavni film. Sad se trgla iz sna. – On nikad nije saznao? – Ne. I nadam se da neće. I dalje je veliki biznismen i humanitarac iako je invalid. Ljudi ga cene, sposoban je i nije izgubio na svojoj inteligenciji i dobroti.
– A ona? – Ivona? Ona se ugojila dvadeset kilograma, nije više lepotica već jedna obična ţena koja oboţava supruga i koji oboţava nju. Sposobna je, završava mnogo poslova s njim i kad god se slučajno sretnemo na nekim javnim manifestacijama, srdačno se pozdravimo. – Prestao si da je voliš? – Nisam je nikad zaista voleo. Bio sam samo očaran njenom lepotom i njenom kompletnošću. To je bio zanos kome smo mi muškarci u nekim godinama podloţni. – Da li viđaš Blaţu? – Vidimo se ponekad na kafi. – Ne pita te zašto si ga zapostavio? – Ne. On verovatno misli da sam se povukao jer nisam mogao da mu pomognem i to ceni. Ne voli ljude koji ga saţaljevaju. Znao je da ja nisam sposoban da budem utešitelj u toj situaciji. I nije mi zamerio.
Nakon ove priče Vesni je bilo jasno da Srđan nikako ne sme da dopusti da mu po ţivotu kopaju novinari.
Otišli su na več eru, a onda se vratili u njen stan i vodili ljubav. Iscrpljeni i zadovoljeni leţali su u zagrljaju. – Moram ujutru nazad. Ne smem da koštam producenta previše, a jedan dan snimanja moţe mnogo toga da poremeti. Iovako sam samovoljno otišao i sad me cela eki pa proklinje. Ali nije mi ţao. Saznao sam da ćeš se udati za mene i to mi je jedino vaţno. Zbog toga bih otišao i sa Spilbergovog snimanja.
Vesna se smejala, razdragana njegovim dobrim raspoloţenjem. – Onda ćemo na medeni mesec ići u Francusku? – Ako ti ta ko ţeliš, draga, tako će i biti. U tom trenutku prošlo joj je kroz glavu misao koliko je srećna i koliko voljena. Vratila je film na prvi njihov susret. Tad se namrštila. – Ima li nešto od onog tvog druga detektiva? Uopšte ne pričamo o tome. – Pa dogovorili smo se da to i ne spominjemo. – Ali mnogo je vremena prošlo, a ti mi nisi doneo nikakve vesti. Srđan se namrštio. – Niko te nije pratio. Ništa se nije desilo slično u međuvremenu. Prosto nemaju za šta da se uhvate.
Najvaţnije je da je sve to prošlo. Srećni smo i zaboravićemo na te ruţne stvari. Tako je, ljubavi. Ja se nadam samo da se neće ponoviti. Vesna je u njegovom glasu prepoznala prizvuk sumnje.
Ovaj put kad je otišao bilo joj je mnogo lakše. Znajući da će imati čitav ţivot da bude pored njega, mogla je da se pomiri s tim da ih još neko vreme daljina razdvaja. Ali sreća je trajala samo sedam dana.
Probudio ju je telefon. Bio je to uporan zvuk i opominjao ju je da je nešto hitno. Jedva se dogegala do telefona.
– Halo? – Kakva si ti prodana duša? Kako si to mogla da mi učiniš? Srđan je grmeo s druge strane ţice. U glasu mu je bila mrţnja pomešana s ubistvenim besom. – Srđane, šta ti je? – Šta šta mi je? Kako si mogla? Gde će ti duša? Veštice, tako si me iskoristil a, tako si me nasamarila da bih morao da ti dam Oskara za glumu. Zar nemaš srca ni toliko da razmisliš pre nego što nekoga ovako prodaš? – Srđane, o čemu pričaš? Kako sam te prodala?
– Još si naivna, dobra devojčica, a? Prestani da glumiš, dobila si cveće i aplauz, sad se povuci sa scene. Ako me već nisi volela, bar si mogla da misliš na tog čoveka kome je jedna ţena sve u ţivotu. Ali ne, ti ne znaš šta je ljubav, tebi je to misaona imenica, špansko selo, totalna nepoznanica. Prezirem te, Vesna. Ako ti to u opšte išta znači. Ubila si me, svaka ti čast. Uništila si me i kao čoveka i kao muškarca. Mrzim te! Prekinuo je vezu. Vesna je sva drhtala, nesposobna da prihvati ono što je čula. Srđan je govorio o nekim ljudima, o nekim ljubavima, govorio je da je mrzi. Ali zašto, pitala se. Nije našla odgovor sve dok je, pola sata kasnije, nije pozvala Lola. – Ne spavaš? – Ne. Zvao me je Srđan. Vikao je na mene. Govorio mi ruţne stvari. Pokušavam da ga dobijem, ali mu je mobilni isključen. Ovo je zona sumraka. – Ne znam zašto je vikao na tebe, ali znam zašto mu je isključen telefon. Sigurna sam da ga od jutros zovu svi sa ove planete.
– Zašto? Izašla je priča na naslovnoj strani najtiraţnijih tračerskih novina da je bio u tajnoj vezi sa ţenom poznatog biznismena, koji je inače i invalid, da ju je kresao dok je ovaj bespomoćno sedeo u kolicima i da ju je posle šutnuo kad se ugojila. Vesna je bila u šoku. – To nije istina! Nije bio s njom od kad se on šlogirao! Sad je Lola bila zapanjena.
– Ti si to znala? Ispričao mi je kad je došao posle onog laţnog članka. To je bila tajna. Kako su novinari mogli da saznaju? Pa to su znali samo on, njegov brat i ta ţena! – I ti, Vesna... Tek tad joj se razbistrilo. Srđan je mislio da je ona prodala priču novinama. Uţasnuto je pokrila lice rukom.
– Halo? Vesna? Jesi li još na vezi? – Tu sam... ali... kako... ne znam... ja nisam, majke mi... ne bih to nikad učinila... – Verujem ti, ali je zaista neverovatno da nakon što ti je to on ispričao, priča izađe u novinama. To je ipak bilo prilično da vno, ako se do sad nije otkrilo...
– Lolo, ja nemam veze s tim. Znam da zvuči suludo, ali ja stvarno nisam nikom rekla. Lola joj je verovala, ali Vesni je bilo jasno da nema šansi da Srđan pomisli da je puka slučajnost što je nakon što je ona saznala tajnu to izašlo na svetlost dana. Tri dana je plakala. A onda su je roditelji obavestili da je čekaju za katolički Boţić da ih poseti. Priča oko Srđana i Ivone zabavljala je ljude dve nedelje, a onda se polako zaboravljala. Srđan nije ţeleo da komentariše natpise, dok su Ivona i Blaţa otputovali iz zemlje.
Otputovala je i Vesna. Posle nekoliko uzaludnih pokušaja da kontaktira Srđana, odustala je. Mnogo ju je bolelo to što joj nije dao priliku da se opravda. I sama se osećala izdanom. Zato je skupila sav svoj ponos i rešena da se oporavi od nepravednog udarca, otputovala za Nemačku. Tamo je ostala i za Novu godinu. Srela je Petera, otišli su na ručak i na trenutak je poţelela da se vrati u stari miran ţivot, da zaboravi na trzavice i bolnu ljubav, na srpske novinare i jednog glumca koji je prezire. Ali Peter je već imao devojku i objavio je da se zaručio. Poţelela mu je svu sreću u ţivotu i zaista je tako mislila. Majka je primetila da s ćerkom nešto nije u redu, mada se Vesna trudila da glumi dobro raspoloţenje. – Što nisi povela tog momka s kojim si? – Radi, mama. – Nešto nije u redu? – Sve je u redu, samo ne ţelim da mislim sad ni o kom drugom osim o tebi, tati i Stefanu. – To znači da ga ne voliš dovoljno... – Ne znam... Nije mogla da se poveri majci samo zato jer je terala bolne misli od sebe. Sanjala je Srđana, vraćali su joj se trenuci sreće, a onda bi odjednom shvatila kako je bio nepravedan prema njoj i ţelela je da ga mrzi jednako koliko i on nju. U tom inatu provodila je dane u sneţnom Langenbergu.
Jedne večeri otac i majka su rano legli, a Stefan i njegova Nemica su se zadrţali duţe u priči s Vesnom. Kad su i oni otišli svom domu, njoj se nije spavalo, pa je upalila televizor i zainteresovala se za film u kome je igrao njen omiljeni nemački glumac. Bio je to triler zanimljive radnje i rešila je da ga odgleda do kraja. A onda su događaji na ekranu počeli da
je privlače paţnju sve više, mozak joj je radio punom parom, sve dok se sijalica nije upalila. Zbog tog trilera za dva dana je bila nazad u Beogradu.
Dugo je okretala telefone i raspitivala se za ime vlasnika, dok na kraju nije saznala ono što je ţelela. Pozvala je taksi i dala mu adresu napisanu na komadiću papira, brzinski otkinutim iz novina. Velika poslovna zgrada nalazila se na drugoj obali Save, a Vesnino
nestrpljenje je bilo ogromno, činilo joj se da je svaki trenutak vaţan. Taksisti je ostavila veliki bakšiš jer nije imala sitan novac i utrčala je u zgradu. Obezbeđenje ju je uputilo na drugi sprat, nije imala strpljenja da čeka lift, pa je trčala stepenicama. Pred vratima agencije je na kratko zastala, vraćajući dah, a onda je odlučno ušla. Niska buckasta devojka sedela je za stolom i nešto pisala u rokovnik. Kad je Vesna ušla,
podigla je glavu i uveţbano se nasmejala. – Dobar dan, izvolite? – Meni je potreban Milan. – Gazda je trenutno na sastanku. Imate li zakazano? – Nemam, ali moram hitno da ga vidim. – On ne p rima stranke ako nije zakazano, ali ako vam je potrebna neka naša usluga, moţete da porazgovarate sa zamenikom direktora.
– Ne, meni je potreban baš Milan. Ne znam kada će završiti sastanak, a i verovatno će biti u guţvi, pa neće moći da vam posveti vreme.
Vesna je bila upornija od pokušaja sekretarice da je otera. Sela je u fotelju za stranke. – Ipak ću ga čekati koliko god to bude potrebno. Sekretarica je pomislila da će ova ţena odustati, ali kako je vreme odmicalo, a ljudi se smenjivali, morala je da se suoči da Vesna ima nameru i da prespava tu ako je potrebno. Zato je popustila. Ušla je u direktorovu kancelariju i ubrzo se vratila s pitanjem ko je ona i zašto traţi Milana. – Recite mu da sam ja Srđanova prijateljica, osoba s odranim zecom. Znaće on šta to znači. U roku od pet minuta stajala je pred vlasnikom detektivske agencije, punačkim ćelavim muškarcem.
Slušao ju je paţljivo, prekidajući je samo potpitanjima kako bi razjasnio sve pojedinosti njene priče. Kad je Vesna završila, počešao se po glavi. – Zanimljivo... Ima tu logike. A kako si ti došla do takvih zaključaka? – Gledala sam jedan nemački film. – Nemački? – Da. I u tim filmovima ima šta da se nauči. – Ne volim baš nemačke filmove, ali taj je izgleda dobar. Srđan mi se nakon onog teksta u novinama o njegovoj tajnoj vezi s udatom ţenom javio i stopirao svaki moj dalji rad. Nemoj da se ljutiš na mene, ali rekao mi je da je siguran da si sama sebi podmetnula unakaţenu fotografiju i odranog zeca, koristeći slučajnost njegovih zapaljenih kola kako bi ga ţenski privukla sebi.
Vesna je bila uţasnuta time kakvo Srđan ima mišljenje o njoj. – Ne mogu da verujem da misli da sam tako niska! – Moraš da ga razumeš. Zaljubio se, boi je spreman da se ţeni, a onda se desilo nešto što mu je pokazalo da je voljena ţena htela samo ga iskoristi. – Ali nisam! – To on ne zna. Shvati i njega. Nije postojalo drugo objašnjenje. – Postojalo je, ali on nije hteo da ga sasluša. – Mo raš priznati da je to bila prevelika slučajnost. Vesna je ipak morala da klimne glavom.
– Ali nakon ove priče... stvari zaista mogu da se gledaju iz drugog ugla. – Molim te, Milane, platiću koliko je potrebno, ali samo pokušaj da istraţiš i ovo što sam ti rekla.
– Ne, pare nisu potrebne. Srđan me je zaduţio mnogo u ţivotu, pozajmio mi je novac kad sam ulazio u ovaj posao i to mu nikad neću zaboraviti. – Srđan moţda jeste, ali nisam ja. Ovo obavljaš za mene. Kad se Milan nasmejao, Vesna je shvatila da je u p itanju dobar čovek ma koliko strašno opasno delovao.
– Draga moja Vesna, ako se tvoja priča pokaţe kao istinita, niko neće biti srećnij i od Srđana. To će značiti da ga ti nisi izdala. Vesna je stisla pesnice, molivši se u sebi da njene sumnje imaju osnova. Stvari su se brzo odvijale. Neki ljudi su došli u njen stan. Ona je stajala po strani i gledala kako prave haos. Minuti su prolazili, a ona se na trenutak uplašila da je sve to uzalud. A onda je jedan pozvao Milana, drugi su se okupili oko njega, da bi pola sata nakon toga
milicija došla i ponovo napravila haos. Vesna je u narednih nekoliko dana tri puta pozivana u stanicu gde je davala izjave o događajima od njenog useljenja u stan. Dve nedelje nakon pretresa kurir iz firme joj je uručio koverat bele boj e, bez ikakvog natpisa, a unutra je kratko pisalo da njene usluge nisu potrebne i da joj plaćaju dva meseca unapred. Bila je uţasnuta tim pismom. Sve je stizala, čak je i u Nemačkoj vredno prevodila, nikad nije premašila rok, a oni su joj tek tako dali otkaz. Rešila je da kad prođe haos s policijom, ode onoj direktorki na vrata i zatraţi objašnjenje za otkaz. Ĉula se svakodnevno s Milanom, ali još nije bilo nekih vaţnih informacija. Sve što je potvrđeno to su Vesnine sumnje da ju je neko prisluškivao. – Gle danje filma je pomoglo. Dobro si zaključila da niko nije mogao da čuje vašu priču o Srđanovoj aferi osim ako nije bio prisutan u stanu. A u stanu se moţe biti prisutan na razne načine. – Pronašli ste prisluškivač? – Ĉak tri. Jedan je bio u telefonu, jedan ispod stola, a drugi u ramu slike kod ulaznih vrata. Da li te je policija pitala ko ti je sve ulazio u stan?
– Jeste. I setila sam se nekih momaka koji su proveravali kanalizaciju kad sam se doselila. – Ti tad nisi bila u stanu? – Bila sam na terasi, previ še smo se gurali u stanu, pa sam oslobodila prostor. Misliš da su oni?
– Velika je mogućnost. – Ali zašto? – To je pitanje na koje još nemamo odgovor. Rekla si mi da u to vreme nisi ni poznavala Srđana? – Da, još se nismo upoznali.
– To znači da taj neko nije ciljao na njega nego na tebe. Jesi li imala neke veze ili poznanstva s ljudima do tog trenutka?
– Ne. Bila sam usamljena i samo sam komunicirala s Lolom. Ĉak me ni komšije još nisu pozdravljale, nisu znale da stanujem tu.
– Ĉudno... To bi moglo da znači da su Srđanova kola zapaljena iz nekog besa, moţda ljubomore.
– Moţda to dvoje nije povezano? – Previše je slučajno da ne bismo i to uzeli u obzir. – Ali ako je neko bio ljubomoran na Srđana, to znači da je ţeleo mene? A ja nisam imala udvarača, niti je iko imao vremena da se toliko zaljubi da bi činio ovako velike stvari. – Da... tu je najveća nedoumica. Ali videćemo šta će policija da uradi u vezi s prisluškivačima. Zvaću te ako bude nečeg novog. – Milane? – Molim? – Jesi li se čuo sa Srđanom? Sa zebnjom je iščekivala trenutak kad će Srđan da sazna da ona nije ni za šta kriva. – Nije još vreme, Vesna. Polako. Saznaće kad budemo imali kompletnu priču. – A kad je to? – Ne znam... nadam se ubrzo. Ĉujemo se. Od tog razgovora prošlo j e dva sata i Milan ju je opet nazvao. – Nešto sam razmišljao... Koliko si ti dugo ţivela ovde pre Nemačke? – Do svoje desete godine. Desete? Hm... Šta znam, moţda... – O čemu razmišljaš? – Mislio sam da si moţda bila ovde do nekog vremena kad je zaljubljiv anje normalno, kad moţe da se dobije opsesija i da si svojim povratkom probudila nečiju uspavanu mladalačku iluziju ljubavi. Ali do desete godine to se baš i ne dešava. Dobro, ništa, samo sam to hteo da te pitam.
U tom trenutku Vesna je počela da se smeje. Sama pomisao ne njene dane školovanja u Beogradu donosila je vrlo interesantno sećanje. –Što si se nasmejala? – Setila sam se nekih gluposti iz detinjstva. – Kakvih? – Nema veze sa ovim što si me pitao. Samo su smešne. – Reci mi ih, danas mi je nešto loš dan, pa da se i ja malo nasmejem. Vesna je već Milana osećala kao prijatelja. Zato je i mogla sve da mu kaţe. – U mom razredu je bio jedan dečak. Kako se ono zvao...? Ne mogu da se setim, davno je bilo, a ja sam samo tri godine išla u razred s njim. Znam da mu je nadimak bio Luda. Imao je krupne oči i stalno je buljio u mene kao neka ţaba. Već u drugom razredu je počeo da mi piše pisma i da me crta, a u trećem je učiteljica imala ogroman problem s njim i zvala je često njegove roditelje na razgovor.
– Šta je radio? – Stalno je pisao moje ime. Jednom je cela učionica svanula ispisana auto -lakom, sve sveske su mu bil e prekrivene mojim imenom u različitim bojama, pratio me je kući idući nekoliko koraka iza mene. Što je najinteresantnije, nikad mi se nije obratio, bio je uţasno povučen i mislim da nije baš bio inteligentan. Njegovi roditelji su bili neke budţe, pa je ostajao u školi pored svih znakova maloumnosti. Oni su govorili da je on samo emotivniji od ostale dece.
– Nije bio opasan? – Ne, tad smo bili deca, sve je to bilo naivno. Ali mogu ti reći da sam kasnije, kad bih ga se setila, mislila da je sigurno izrastao u nekakvog psihopatu.
Milan je ćutao. Vesna je shvatila šta je upravo rekla i počela da negira. – Ali glupo je misliti da bi on... Uostalom, nismo se sreli, a i ne bi me prepoznao... Ma zaboravi na to. Niko ne radi ovakve stvari osobi s kojim je išao u prv a tri razreda osnovne. – Da li ikako moţeš da se setiš njegovog imena i prezimena? Vesna se zamislila, ali sećala se samo lica. – Ne, nema šanse. Slabo pamtim imena. – Da li se bar sećaš koje si odeljenje bila? Ime učiteljice?
– To je bilo prvo dva. Toga s e sećam. Učiteljica se prezivala... kako ono beše... Da, setila sam se! Simović. Anđa Simović. – A koja škola? – Vuk Stefanović Karadţić. – Ĉujemo se kasnije. I pre nego što je mogla nešto da doda, veza se prekinula. Sutradan je ponovo kupila oglase, spre mna da okuša nove šanse za posao. Ohladila se od
potrebe da ode u firmu i da direktorku nauči pameti. Taman što se uhvatila za telefon da okrene jedan broj iz oglasa, on je zazvonio.
– Halo, Milan je. – Hej! Ćao! – Slušaj, imam pred sobom imena i prezimena dece koja su išla u tvoj razred. Ĉitaću ti muška, a ti pokušaj da se setiš. – Ti baš ozbiljno misliš da bi to mogao biti klinac iz osnovne škole? – Sve treba proveriti. Slušaj... Ĉitao je ime po ime, a ona je polako vraćala uz svako od njih sliku dečje glave, čak i klupe u kojoj je taj dečak sedeo. Antonijević Mladen, Barać Nikola, Budimirović Veljko, Vasović Andrej... Nizala su se imena i likovi, a onda su iskrsle čudne oči povezane s jednim imenom. – Taj! Tako se zvao! Maksimović Ljubiša. Tačno, Ljuba Lu da. Milan je ućutao kao i svaki put kad bi ga neka činjenica začudila. – Sigurna si? – Potpuno! – Nikad ga više nisi srela? Nemaš pojma šta je s njim? – Ne. Verujem da juri ţene po nekoj psihijatrijskoj ustanovi. Našalila se, ali Milan se oprostio od nje strahovito ozbiljnog glasa. Prošlo je dve nedelje. Kad god bi Vesna pozvala Milana, on bi joj govorio da je u guţvi i na kraju se pomirila s činjenicom da ni on, a ni policija, nisu ništa pronašli. Bila je sigurna i da se polako odustaje od svega. Najviše ju je morilo to što nije sa Srđanom. Mislila je na njega,
očekivala njegov poziv, sanjala ga, ali je znala da on i dalje misli kako ga je ona na najgori moguć način izdala. Pronašla je novi posao u jednoj manjoj p rivatnoj firmi koja je radila s nemačkim trţištem. Dobila je posao sekretarice, ali to joj nije smetalo. Što se nje ticalo, mogla je ceo dan da sedi u kancelariji, samo da što manje bude sama u stanu i da misli o ljubavi koja je od nje silom oteta. A onda ju je pozvao Milan.
– Šta radiš, Vesna? Sedela je u kancelariji i završavala radno vreme. – Spremam se da krenem kući. A ti? – Evo, po običaju, sedim u agenciji. Imaš li vremena da za jedan sat svratiš do mene u agenciju?
– Da li imaš nešto novo za mene? – Ne bih preko telefona. – Doći ću, nije problem. – Onda se vidimo. Vesna se nije puno nadala. Da je imao nešto vaţno da joj saopšti, u njegovom glasu bi osetila oduševljenje. Ali, rešila je da ode. Narednih sat vremena je šetala po gradu i tačno u minut st upila u agenciju. Dočekala ju je ista devojka koja prvi put nije htela da je pusti do gazde. Kad ju je videla, namestila je poznati osmeh dobrodošlice. – Molim vas, sačekajte samo trenutak da vas najavim. I Vesna je ostala da stoji čekajući da se devojka v rati iz Milanove kancelarije.
Kad je nakon minut ušla unutra, iznenadila se što su unutra bila još dva čoveka. Obojica su stajala kraj desnog zida i drţali ruke iza leđa. Iako nisu bili u uniformi, prepoznala je policajce, a u to se uverila kad ju je Milan predstavio inspektorima. Onda ju je ponudio da sedne.
– Slušaj, Vesna, ova priča koju ću ti sad ispričati deluje filmski izreţirana. Da mi je neko pričao da se to desilo ovde u Beogradu, ne bih mu verovao. Ali desilo se. Ovih dana nisam ţeleo mnogo da komuniciramo jer sam zajedno s ovim ljudima bio na tragu razrešenja.
Trebalo je vremena da shvatimo da bi sve to moglo biti istina, ali smo priznanje dobili brţe nego što smo očekivali. – Kakvo priznanje? Vesni se ovaj uvod činio previše neobičnim. – Ĉućeš, samo budi strpljiva. Prvo da ti postavim nekoliko pitanja, a ti ćeš mi dati, siguran sam, odgovore koji će ti pomoći da lakše razumeš ovo neverovatno iskustvo kroz koje si prošla. – U redu... ako tako kaţeš. – Da li si ikada bila u kafeu „Maksim“? Zamislila se kratko, a onda odmahnula glavom.
– Ne. Mislim da nisam. – Razmisli još jednom. Prvo joj je sve bilo prazno, ali onda se setila krupnih ramena i polako vratila film.
– U stvari, jesam. Kad sam se prvi put videla s Lolom, sedele smo u tom „Maksimu“. Zaš to me to pitaš? – Polako, polako, biće ti sve jasno. Da li se neko iz tog lokala raspitivao za tebe? Ovaj put je duţe razmišljala nego prvi put. – Mislim da jesu neki gosti koji su me videli. – Gosti? – Pa mislim da jesu. – Kakvi gosti? Muškarci? Kojeg godišta? – Ne znam, Milane, nisam ih videla. Lola mi je rekla da ju je zvao šanker, inače njen poznanik, i da ju je pitao za moje ime jer se neko raspitivao za mene.
Tada se setila svog uţasa kad je pomislila da je Lola dala i punu adresu, pa je to rekla Milanu. Primetila je da su se dvojica inspektora značajno pogledala. – Boţe, ti misliš da to ima veze s Lolom?
Razmišljala je zašto bi Lola tako nešto pravila. Nije imalo smisla. Jedino ako je svađa između dva brata prešla i na njihovu decu. Uplašila se pomisli da bi sav taj bol mogla da joj nanese osoba koju je istinski zavolela.
– Ne, nema Lola veze s tim. Indirektno je i ona umešana, samo što nije imala pojma o čemu se radi. Prenela je vrlo bitne informacije misleći da su nebitne, kao što i razgovarala s tobom u tvojoj kući i telefonom ne znajući da se to prisluškuje. Vesna je odahnula i čekala nastavak. – Imam još par pitanja za tebe. Kako se zvala firma za koju si prevodila sadrţaj za sajtove? – „Maks“. A onda je povezala.
– Boţe, „Maksim“ i „Maks“! Sad je Milan odahnuo.
– Biće lakše kad si sama povezala. Još ostaje da uz to poveţeš i jedno prezime. – Maksimović? Ljubiša? Luda? Ali to nema smisla! – I ja to mislim, ali je ipak tako. Vidiš, Ljubiša Maksimović je velika faca. Policija ga je nekoliko puta proveravala, ali nije ušla u trag nijednoj nelegalnoj radnji. Očito je vrlo pametan kad je biznis u pitanju, ali je zato očito glup kad su ţene u pitanju. Video te je kad si sedela u lokalu. Prepoznao te je, tačnije nije bio siguran da li si ti ona devojčica kojom je bio opsednut u osnovnoj školi. Zato se raspitao preko šankera. U glavi mu je sinula ideja da bi mogao da te oţeni. Iako je opasan kad zarađuje novac, preterano je romantičan kad je ljubav u pitanju. Njemu su ţene uglavnom bile potrošna roba, nikad nije ostvario vezu, sve ţene je samo plaćao i koristio za seks. A onda mu se u ţivot vraćaš ti, devojčica koja je iznenada otišla, a koja je sad ţena vrlo nevinog izgleda. Navikao je da dobija sve što poţeli, pa je rešio da dobije i tebe. Bolesno, ali ne moţemo da ulazimo u to kako ko voli i dokle idu granice ljubavi. Poslao je momke da postave prisluškivače u tvoj stan, ţeleći da svaku tvoju ţelju predvidi i da je ispuni. Tako si dobila posao na koji nisi ni poslala oglas. Razgovarali smo sa direktorkom „Maksa“, inače ţenom njegovog dobrog prijatelja, koja nam je priznala da te nije podnosila jer je mislila da si jedna od, kako je rekla, drolja koje je Ljubiša rešio da uposli nakon seksa. Njoj je bilo naređeno samo da ti daje bilo kakve tekstove da ih radiš. – Da li to znači da ti prevodi nikom nisu bili potrebni? – Baš tako. Nikome osim Ljubiši da bi tebi udovoljio.
– Ali zašto mi se obim posla tako naglo povećao? – Doći ćemo i do toga. Vidiš, Ljubiša je sve lepo isplanirao, ţeleo je prvo da te usreći iz senke, da sazna što više o tebi, a onda da se nekako upoznate, odnosno ponovo sretnete i da te šarmira svim onim što si ti u svoja četiri zida rekla da voliš. Ali su stvari krenule naopako kad si upoznala Srđana. Vaš prvi sastanak, tačnije drugi, ali onaj prvi ljubavni, odloţen je zbog nesrećnog poţara njegovih kola. Vesna je počela da donosi brze zaključke, već prognozirajući šta će Milan sledeće reći. – On ih je zapalio da bi nas onemogućio da se vidimo! – Tako je. Moţda je mislio da će to odmah da vas razdvoji, ali je pogrešio. Zatim je došlo cveće s porukom KURVO, što se odnosilo na njegov bes jer si spavala sa Srđanom. – On je sve to znao! – Naravno, prisluškivao je i pratio vas. Tebi je povećavao posao samo da bi te na sve načine odvojio od Srđana. Mislio je da će manjak tvog slobodnog vremena uticati na vašu vezu, ali ti si bila jednako produktivna. Još više se iznervirao kad ste prvi put uslikani zajedno, svet mu se rušio jer su drugi ljudi mogli da vide njegovu buduću ţenu kako se šeta sa drugim. – I tad je došao zec? – Da. Ali ni to vas nije zaplašilo. Tad je Srđan unajmio mene, ali su svi moji zahtevi za diskrecijom zakasneli jer je to već bila opasnost po Maksimovića i on se povukao jedno vreme. Zbog toga nismo našli nikakav trag, niko te nije pratio i prosto je izgledalo da se taj neko napokon sklonio od vas. Ali nije odustao. Kad je Srđan otputovao, ti si izrazila mišljenje da postaješ ljubomorna kao i da bi ostavila Srđana ako bi saznala da je sa drugom. – Da, to sam pričala s Lolom. Kako vi znate za sve te razgovore? – Nešto s kaseta koje smo pronašli, a nešto smo saznali i na drugi način. Dakle, kako je Ljubiša moćan i uticajan, odmah je platio ţutoj štampi da pusti tekst o navodnoj Srđanovoj vezi s nepo znatom devojkom na moru. To je ovde normalno, platiš i moţeš svakog da ispljuješ ili uništiš. No, opet se zeznuo u računici. Srđan je došao, ti si mu verovala, a uz to te je i zaprosio a ti si pristala. Moţda je tad moglo da se desi nešto mnogo gore, jer je Ljubiša sasvim poludeo. Te noći kad ste ti i Srđan pričali o venčanju, on je zapalio jedan lokal, ali je to zataškano. Kaţu da je bio drogiran, pijan i besan. I u stanju da ubije. – Koga? – Verujem Srđana.
Vesna se zaledila.
– Sreća u nesreći je bila ta da je Srđan ispričao jednu naizgled nevaţnu priču, ali kad je Ljubiša smišljao kako da ga se otarasi, sinulo mu je da se radi o vrlo vaţnoj i omiljenoj ličnosti, o Blaţu Petroviću i njegovoj ţeni. Takođe je video šansu da Srđanu ogadi tebe, a ne obrnuto, k ako je do tada pokušavao. Sutradan je poslao medijima snimak sa Srđanovom pričom o njegovoj vezi s tom ţenom. Ostalo znaš. – Boţe... ne mogu da verujem. Kakav je on psihopata! – Da nije bilo te tajne, sigurni smo da bi neko bio povređen. Verovatno i gore. Vesna je gledala u vrh cipele, pokušavajući i dalje sve to da prihvati. Milan joj je prišao i pomilovao po glavi.
– Neverovatno, zar ne? Kao u filmovima. – Mislila sam da su ti reţiseri jako kreativna bića, ali da malo preteruju sa zapletima. Sad vidim da to nije tako. Gde je sad on?
– Zatvoren, ne brini. Upali smo mu u stan, ali ne samo da smo našli trake s tvojim razgovorima već i neke druge stvarčice koje će ga drţati u zatvoru dovoljno dugo. – Je li vam on ovo potvrdio? – Da. Malo smo ga prevarili da će se s tim priznanjem izvući iz nekih drugih govana. Ali prevaranta moţeš prevariti, nije greh. Vesna je ustala, ošamućena. U glavi joj je bio ćutljivi dečak krupnih očiju koji za vreme časova ne skida pogled s nje, a posle nastave hoda za njom kao senka. – Idem, Milane. Hvala ti na svemu. Okrenula se i dvojici inspektora.
– Hvala i vama. Klimnuli su glavom. Ali pre nego što je napustila agenciju, Milan ju je zaustavio.
– Mislim da bi trebalo da siđeš na prvi sprat u kafić „Bolero“. – Zašto? – Previše si radoznala. Jel imaš poverenja u mene? – Naravno.
