UVOD
Prvi bankarski bankarski poslovi, poslovi, kako se oni sa današn današnjeg jeg stanov stanovišt ištaa shvata shvataju, ju, nastal nastalii su već u ranim ranim periodima razvoja ljudskog društva. Začeci ovih poslova mogu se istorijski pratiti još od 3000 godine pre nove ere, a sigurniji materijalni dokazi o vrsti i načinu razvoja bankarskih poslova, od VII veka pre nove ere. U periodu od VII do V veka pre naše ere, u Vavilonu su se pojavile privatne kuće koje su se bavile pretečom današnjih bankarskih poslova, poznati pod nazivom tezaurisanje, a ljudi koji su se njima bavili zvali su se „tezauri” (današnji pojm „tezaurisanje” podrazumeva povlačenje novca ili drugih vrednosti iz prometa). Ti prvi poslovi odnosili su se na organizovano sklanjanje odgovarajuće robe, obično žita i druge vrste sličnih proizvoda, na čuvanje. Primljenu robu tezauri su čuvali ili davali dalje u promet na odredeni rok i uz odgovarajuće priznanice o deponovanim proizvodima koje su i same postojale predmet samostalnog finansijskog prometa za obračune i plaćanje. U istom istom razdobl razdoblju ju u staroj staroj Grčkoj Grčkoj bankars bankarski ki poslov poslovii se razvija razvijaju ju u okviru okviru čuvenih čuvenih hramova, hramova, posebno hramova u Efesu na ostrvu Rodos. Pojavom kovanog novca na ovom tlu, počev od VI veka pre naše ere, koje je izdavao skoro svaki grad ili manja državica samostalno za svoje potrebe, javljaju se i prvi privatni menjači, koji su menjali novac jednog grada, odnosno države za novac druge države, ili su ga davali na zajam uz kamatu. Svoj posao oni su obavljali na trgu za stolom ili na klupi. Kako se sto na grčkom naziva „trapeze”, to su oni dobili naziv „trapeziti”. a u današnjem smislu reč „trapeze” označava banku. U periodu postojanja Rimske imperije stiču se još povoljniji uslovi za razvoj novčanih transakcija i drugih finansijskih poslova. Lice koje se u Rimskoj imperiji bavi primanjem depozita i uloga, davanj davanjem em zajmov zajmovaa i posred posredovan ovanjem jem u novčano novčanom m prometu prometu,, naziva naziva se „angen „angentar tariju ijus”. s”. Njihovi Njihovi poslovi se u velikoj meri odražavaju na razvoj privrednog života, ali uticaj „argemarijusa” na vlasti i državne poslove postojao je sve veći. Menjačke poslove obavljala su druga lica koja su se zvala „tiumulatori”. U ranom ranom feuda feudali lizm zmu, u, paral paralel elno no sa odum odumir iran anje jem m trgo trgovačk vačkih ih posl poslov ova, a, zami zamira raoo je i razvo razvojj bankarskih poslova, odnosno banaka. U ovom periodu veći značaj još su imali samo menjački i emisioni poslovi. Mnoštvo moneta različitih vrsta koje se u tom periodu razvijaju sve više, iziskivale su postojanje samo menjačkih poslova. U istom periodu kreditni posao se javlja najvećim delom u obliku naturalnog kredita, kredita, da bi se tokom vremena sve više razvijao kao poseban poseban novčani kreditni kreditni posao koji prati trgovačke transakcije. U okviru ovih poslova, u trgovačkom prometu širu primenu dobija menica (XIII vek - Italija), na osnovu koje se kao instrument plaćanja uspešno razvija medunarodni trgovački i novčani promet. Ovaj period je značajan i po prvim slučajevima "kvarenja novca", što se činilo odstupanjem u težini i sastavu plemenitih metala od kojih je kovan novac, a ispoljilo se u odrenenoj stopi inflacije koja je zasiguno siromašila široki krug vlasnika novčane imovine.
1
Bankarski poslovi ponovo oživljavaju u srednjevekovnoj Italiji, kada se bankarstvo razvija iz potrebe za stalnim kreditima i organizovaniji je i siguniji platni promet. U XII veku naše ere u Italiji su se razvile preteče današnjih banaka, nazvane "montes". Prve bankarske institucije pojavljuju se kao komercijalne i emisione banke, a menu njima su kao prve najpoznatije Banka di Genove, osnovana 1320. godine i Sasa di Sant Georgio, osnovana 1407. godine. Ove banke bavile su se i žiro prometom, te se stoga smatraju i najstarijim pravima bankama u istoriji bankarstva. U ovom periodu razvila se i upotreba menica, koja je vrlo brzo postala važno i nezamenljivo sredstvo poslovnog prometa i kreditiranja. Takođe, amsterdamska banka uvela je u promet poseban knjižni novac, koji je pod nazivom "mark banko" predstavljao 8,5 g finog srebra. Osnovi savremenog bankarstva postavljani su tokom XVIII i XIX veka, kada su osnovane velike bankarske institucije, koje su sopstvenim i tunim sredstvima postale važan faktor razvoja privrede i prometa, ne samo u zemljama gde su se ove banke razvile, nego i u menunarodnim odnosima. Medu njima su, svakako, najpoznatije; Sverigen Riskbank, osnovana u Švedskoj 1668. godine, Bank of England, osnovana u Engleskoj 1694. godine itd. U Srbiji prva banka osnovana je 1862. godine, pod nazivom Uprava fondova, koja je kasnije prešla u Državnu hipotekamu banku, a od 1883. godine poslovala je kao Privilegovana Narodna banka Kraljevine Srbije.
2
I POSLOVI BANKE
Prva i najvažnija funkcija banke je posredovanje u kreditiranju, tako što na jednoj strani banka uzima kredite ( od CB i drugih poslovnih banaka ili novac po osnovu depozita i uloga na štednju), a na drugoj strani prikupljeni novac daje u obliku kredita klijentima. Posrednička funkcija banke u kreditiranju se jasno i u potpunosti odslikava u njenom bilansu. Depozitni poslovi po kojima je banka preuzela tuđi novac se vrednosno iskazuju u pasivi, a kreditni u aktivi bančinog bilansa. Razlika između kamata koje banka daje po depozitnim poslovima svojim klijentima i kamata koje od klijenata naplaćuju po kreditnim poslovima (tzv. pasivne i aktivne kamate) se naziva kamatna marža i predstavlja bitan deo prihoda tj. dobiti banke. Svojim posredovanjem banke deluju izravnjavajuće izmenu tražilaca novca ne samo u finansijskom već i u prostornom i vremenskom smislu reči. Banka obavlja i raznovrsne uslužne poslove za svoje klijente gde se ona ne javlja ni u ulozi dužnika ni u ulozi poverioca već naprosto pruža odrenene korisne usluge svojim klijentima, kao što su usluge u obavljanju platnog prometa ali i druge usluge neutralnog karaktera, kao što su: menjački poslovi, poslovi čuvanja poverenog novca te funkcija posredovanja u platnom prometu. Banka se pojavljuje kao i drugi trgovci pa obavlja i sopstvene poslove na osnovu kojih može dodatno da zaradi kao što su poslovi kupovine i prodaje efekata na berzi i u vanberzanskom prometu, kupovine i prodaje deviza, emisioni poslovi za sopstveni račun itd. Možemo reći da su uobičajena tri kriterijuma za grupisanje bankarskih poslova: 1. Bilansni kriterijum po kome se poslovi dele na: aktivne, pasivne i neutralne; 2. Funkcionalni kriterijum po kome se poslovi dele na: poslove mobilizacije i koncentracije sredstava, kreditne poslove, komisione i vlastite; 3. Vremenski kriterijum (ročnost) po kome se poslovi dele na: kratkoročne, srednjoročne i dugoročne.
1. Pasivni bankarski poslovi
Vršeći funkciju mobilizacije i koncentracije slobodnih finansijskih resursa, banke faktički obavljaju pasivne bankarske poslove. Bilansno posmatrano, radi se o tuđim mobilisanim i koncentrisanim sredstvima, koja su s aspekta banke njen dug, zbog čega se i evidentiraju u njenoj pasivi. Obavljajući pasivne bankarske poslove, banka vrši dve značajne funkcije: Vrši mobilizaciju i koncentraciju mnoštva atomiziranih finansijskih viškova, različite vremenske dospelosti, čineći ih upotrebljivim po kvalitetu i kvantitetu s aspekta zajmotražioca. •
3
•
Tako mobilisana i koncentrisana sredstva banka transformiše i stavlja na raspolaganje finansijski deficitnim transaktorima, shodno njihovim kvantitativnim i vremenskim preferencijama.
Suštinski posmatrano, bankari stvaraju sopstvene obaveze prema finansijski suficitnim transaktorima, da bi ih, zatim, transferisali u vidu potraživanja prema finansijski deficitnim transaktorima. Najpovoljniji tok formiranja bankarskih srestava su depozitni izvori, dok su kreditni i tržišni izvori opravdani u slučaju kada se ekcesno poveća tražnja za bankarskihm sredstvima, kada se mogu i moraju prihvatiti veći troškovi mobilisanja ovih izvora. Da bi obezbedile veću i raznoliku ponudu sredstava, banke bi morale da se opredeljuju u svojoj poslovnoj politici na kombinaciju takvih instrumenata i podsticaja koji mogu da utiču stimulativno na ponudu finansijskih sredstava, u smislu da zainteresovani subjekti povećaju svoje depozite kod banaka i kupuju razne hartije od vrednosti u što je moguće većoj meri.
1.1. Kratkoročni pasivni bankarski poslovi
Najznačajniji kratkoročni pasivni bankarski poslovi su: emisija novca, depozitni poslovi, reeskontni poslovi, relombardni poslovi, izdavanje kratkoročnih hartija od vrednosti (blagajničkih zapisa, obveznica itd.), i kratkoročni krediti od drugih banaka. Pod depozitnim poslovima se podrazumevaju mobilizacija i koncentracija različitih vrsta depozita u domaćim i stranim sredstvima plaćanja. Ovi poslovi (poslovi prikupljanja slobodnih novčanih sredstava) predstavljaju najvažniji i najrazvijeniji oblik kratkoročnih pasivnih bankarskih poslova. Postoje razne vrste depozita: depoziti po viđenju, oročeni depoziti sa otkaznim rokom i bez otkaznog roka, bez namene ili sa posebnom namenom od društvenih pravnih lica, građanskih pravnih lica, građana, stranih pravnih i fizičkih lica, uplatom na osnovu ugovora, kao i nenovčani depoziti. Banka se ovde javlja kao dužnik prema širokom krugu poverilaca i dužna je da na osnovu ovog posla plati deponentima odgovarajući iznos kamate (pasivnu kamatu). Najčešće vrste novčanih depozita su: polaganje novčanih sredstava na žiro i tekući tačun (na njih banka ne plaća nikakvu kamatu, beskamatonosni su), ulozi na štednju (banka na njih plaća kamatu), polaganje novca u sudski depozit, deponovanje sredstava po različitim osnovama, polaganje novca na posebne izdvojene račune i dr
4
Sekundarna emisija novca koju vrše banke depozitno-kreditnom multiplikacijom predstavlja kombinaciju aktivnog i pasivnog posla, jer se odobravanje kredita od strane banke istovremeno stvara i obaveza u vidu depozita. Poslovne banke, koristeći depozitno-kreditnu multiplikaciju, stvaraju i povećavaju obaveze prema sebi, ali i povećavaju raspoložive bankarske resurse za buduću kreditnu aktivnost. Prema tome, banke se u svom poslovanju ne pojavljuju samo kao mobilizatori postojeće, već i kao stvaraoci ili kreatori nove novčane kupovne snage. Postoji nekoliko načina na koji banke stvaraju ili poništavaju novac, čime utiču i na povećanje i smanjenje sopstvenog finansijskog potencijala. Najznačajniji su mehanizam odobravanja (ili smanjivanja) kredita. Zavisno od stepena otvorenosti nacionalne ekonomije značajan je i mehanizam formiranja (ili smanjenja) monetarnih rezervi. U tržišnim ekonomijama veoma je značajan mehanizam kupovine (ili prodaje) hartija od vrednosti. Najzad, količina novca se povećava kada se oročeni depoziti pretvaraju u depozite po viđenju, a smanjuje se kada se depoziti po vidđenju pretvaraju u otočene depozite.
Reeskontni poslovi se sastoje od ponovnog ekontovanja (reeskontovanja) jednom već eskontovanih menica, do kojih je banka došla prethodnim odobravanjem kredita svojim komitentima. To znači da se eskont odvija između komitenta i poslovne banke, a reeskont između poslovne banke i centralne banke. Reeskont se obično obavlja kada poslovna banka želi da kompenzira predhodno smanjenje kredinog potencijala. Međutim, reeskontni kredit je obično manji od eskontnog (20-50%). Relombard je takođe posao koji nastaje između poslovne banke i centralne banke. Početni uslov za nastanak relombardnog posla jeste lombardni kredit odobren komitentu od strane poslovne banke, pri čemu su vrednosni papiri i efekti pokriće za kredit. Ukoliko banka doznači to pokriće centralnoj banci, dobiće relombardni kredit, što je za poslovnu banku pasivan posao. Emisijom kratkoročnih hartija od vrednosti , kao što su blagajnički zapisi, obveznice, depozitni certifikati, poslovna banka je u poziciji da mobiliše finansijske resurse za tekuće poslovanje sa finansijskih tržišta. Blagajnički zapis poslovne banke je kratkoročna hartija od vrednosti koja je u stvari prenosiva potvrda banke izdavaoca, koja glasi na određeni novčani iznos deponovan kod nje, sa određenim rokom dospeća (najčešće od 1 do 12 meseci) koje banke emituju u cilju prikupljanja novčanih sredstava radi jačanja svoje likvidnosti i kreditnog potencijala. Sopstvene menice renomirane poslovne banke izdaju, vuku ih na sebe i eskontuju kod centralne banke ili drugog finansijskog posrednika. Davanje u eskont sopstvenih menica je u suštini emitovanje novca, pa je to predmet posebnog normativnog uređenja. Depozitni certifikati su najtipičnije hartije od vrednosti koje izdaju poslovne banke. Oni su bankarske potvrde koje glase na donosioca, na određeni iznos deponovan u banci, na tačno utvrđeni rok (najčešće 3, 6, 9 i 12 meseci) i uz tačno utvrđenu kamatu.
Kratkoročni krediti od drugih banaka predstavljaju sekundarne izvore sredstava, jer su obično skuplji od depozita. Ova zaduženja nastaju kao rezultat povećane tražnje za bankarskim 5
kreditima, a pošto se povećanje depozita ne može ostvariti u kratkom roku i u neograničenom obimu.
1.2. Dugoročni pasivni bankarski poslovi
Dugoročni pasivni bankarski poslovi predstavljaju poslove banaka usmjerene na mobilizaciju i centralizaciju dugoročnih sredstava koja će se koristiti za finansiranje investicija. U ove poslove spadaju: emisija dugoročnih hartija od vrednosti (akcije i dugoročne obveznice), prikupljanje oročenih depozita, prikupljanje fondova i dugoročnih sredstava preduzeća i javnih isntitucija, inostrani dugoročni krediti i dokapitalizacija.
Oročeni depoziti predstavljaju još uvek najznačajniji izvor dugoročnih sredstava. Osnovni motivacioni faktor investiranja je kamatna stopa koja raste sa rokom oročavanja. U strukturi oročenih depozita razlikuju se mali oročeni depoziti koji su karakteristični za stanovništvo i veliki oročeni depoziti karakteristični za korporacije, institucionalne investitore i sl. Ponuda oročenih depozita privrede zavisi od: akumulativne sposobnosti privrede i od ekonomskog interesa za oročavanje (kamate).
Emisijom dugoročnih hartija od vrednosti banka dolazi do najsigurnijih i najstabilnijih sredstava koja se mogu koristiti za odobravanje dugoročnih kredita. Osnovni preduslov za korišćenje ovog mehanizma jeste postojanje razvijenog trţišta kapitala. Emisijom akcija banka stiče dugoročan sopstveni kapital, koji je faktički trajno angažovan u banci, što banci daje sigurnost u poslovanju. Obveznica je pismena isprava kojom se njen izdavalac obavezuje da će imaocu obveznice u roku njene dospjelosti isplatiti iznos novca koji je u istoj naveden zajedno sa kamatom. Osnovni motiv i svrha emisije obveznica od strane banaka je refinansiranje na tržištu kapitala radi pokrića svojih dugoročnih investicionih kreditnih poslova. Ukoliko nije razvijeno trţište kapitala, ne može se koristiti emisija dugoročnih hartija od vrednosti, pa se banke često koriste dugoročnim kreditima u zemlji i inostranstvu. Korišćenjem dugoročnih kredita u inostranstvu za sopstveni razvoj se koristi inostrana štednja koja je supstitut nedovoljnih domaćih dugoročnih izvora akumulacije.
Dokapitalizacija je dodatni način formiranja ukupnog bankarskog potencijala a predstavlja pretvaranje dela profita u dodajni kapital.
6
2. Aktivni bankarski poslovi
Banke kao monetarne i finansijske institucije, imaju zadatak da plasiraju kreditna sredstva za finansiranje neophodnih potreba svojih poslovnih klijenata. Da bi poslovne banke mogle da ispune taj zadatak, moraju raspolagati određenim volumenom i strukturom finansijskog i kreditnog potencijala. Finansijski potencijal kojim banka raspolaže u svom bilansu stanja izražava volumen ukupnih sredstava koji je banka prikupila kao depozite, kreirala multiplikacijom svojih sredstava, pribavila iz kreditnih izvora, i stekla kao osnovni kapital banke. Tako struktuiran finansijski potencijal predstavlja zbir svih izvora sredstava iskazanih u pasivi bilansa banke. Kako bilans banke uvek mora biti u ravnoteži, svako uvećanje kreditnog plasmana mora imati uporište u rastu pasive tj. Finansijskog potencijala. U bankarskoj praksi (kreditni) potencijal za plasmane banke predstavlja maksimalan iznos odobrenih kredita a da likvidnost banke ne bude ničim ugrožena. Odnos finansijskog potencija i kreditnog potencijala zavisi od volumena i strukture izvora sredstava. U pitanju su: vrste i kvalitet depozitnih sredstava, dinamika rasta trošenja sredstava depozita, priliv kreditnih sredstava dobijenih od centralne banke i drugih kreditnih izvora, kao i uvećanje trajnog (osnivačkog) kapitala banke i sredstava rezervi banke. Politiku plasmana treba shvatiti šire od politike kreditiranja, jer ona obuhvata pored kredita, koji igra najvažniji ulogu, i davanje garancija, avala i druge bankarske poslove. U ekonomskoj i finansijskoj nauci pojam „Kredit“ predstavlja dužničko-poverilački odnos u kome poverilac ustupa pravo raspolaganja novcem (ili nekim drugim predmetom) dužniku na izvesno vreme i pod izvesnim uslovima (pokriće, kamata, rok, način otplate itd.)
2.1. Kratkoročni aktivni bankarski poslovi
Najznačajniji kratkoročni aktivni bankarski poslovi su: eskontni kredit, lombardni kredit, akceptni kredit, rambursni kredit, kontokorentni kredit, avalni kredit, vinkulacioni kredit, faktoring i kratkoročne hartije od vrednosti.
Eskontni kredit je najstariji kratkoročni aktivni bankarski posao, koji se sastoji u otkupu menica komitenata prenjihovog roka dospeća. Shodno tome, menica je osnov za odobravanje kredita. Pri eskontovanju menice, kredit nije u visini meničnog pokrića, već se umanjuje za iznos kamate od trenutka eskontovanja do datuma dospeća menice. Ova kamata za koju se umanjuje kredit naziva
7
se „eskont“. Eskontni kredit je veoma siguran za banku jer se ona uvek može zahtevati reeskont kod centralne banke.
Lombardni kredit se odobrava od strane banke na bazi pokrića (zaloge) u vrednosnim papirima, zlatu ili trgovačkoj robi. Obično kredit iznosi od 60 do 70% zaloge i u slučaju da opadne vrednost zaloge banka može zahtevati od dužnika da dopuni pokriće. Banka može dobijeni lombardni zalog iskoristiti za rekreiranje sopstvenog potencijala tako što će tražiti relombardni kredit od centralne banke ili od neke snažnije poslovne banke. Akceptni kredit se sastoji u mogućnosti koju pružaju banke svojim komitentima da na njih rtasiraju menice do određene visine i sa određenim rokom. Shodno tome, akceptiranjem menice svojih komitenata banka postaje glavni menični dužnik. Akceptni kredit se realizuje onog trenutka kada vlasnik takve menice nakon isteka njenog dospeća zatraži od banke naplatu. Rambursni kredit je specifična vrsta akceptnog kredita koji se najčešće javlja u spoljnojtrgovinskoj (međunarodnoj) razmeni robe i usluga. Javlja se kada konfirmirajuća banka (banka sa visokim ugledom i rejtingom), posredstvom svoje filijalske mreže, a prema nalogu svoje inostrane korespondentske banke, isplaćuje robna dokumenta i zadržava ih u svojini sve dok ih ta korespondentska banka (po čijem je nalogu i isplatila ova dokumenta) od nje ne otkupi, tj. rambusira. Pokriće spoljno trgovinskog posla akceptom afirmisane svetske banke u osnovi pospešuje komercijalni posao, jer prodavac robe na osnovu akcepta takve banke obezbeđuje sigurnost naplate svojih potraživanja.
Kontokorentni kredit ili kredit po tekućem računu se realizuje tako što banka odobrava svom komitentu kredit na tekući tačun, čime je komitent u poziciji da njime raspolaže izdavanjem naloga banci za isplatu sa tekućeg računa. Avalni kredit se odobrava u vidu posebne garancije na licu menice, zbog čega predstavlja menično jemstvo banke. Banka garantuje da će neko od potpisanika menice ispuniti svoju meničnu obavezu. Tako da, davanjem avala banka prihvata obavezu da u slučaju kada menični dužnik ne isplati obavezu meničnom poveriocu, istuona u potpunosti izmiri. Vinkulacioni kredit označava vrstu kredita koju odobrava banka na bazi prethodne obaveze dužnika da doznači tovarni list, na osnovu koga će banka u potpunosti ili delimično raspolagati vrednošću robe. Na osnovu ovog kredita trgovina na veliko ne mora čekati na naplatu robe od krajnjeg kupca, već dobija sredstva kojim raspolaže. Kratkoročne hartije od vrednosti predstavljaju oblik investicionog ulaganja kojim banka stiče kamatonosne i likvidonosne instrumente, što je u funkciji profitabilnosti i likvidnosti banaka. Državne obveznice su vrlo sigurne i transferibilne u svakom trenutku. Faktoring poslovi predstavljaju oblik kratkoročnog plasmana, gde banka ili specijalizovana faktoring kompanija otkupljuje kratkoročna potraživanja koje izvoznik ima prema nekom trećem licu. Time banka ili faktoring kompanija preuzima rizik naplate potraživanja. Na taj način
8
izvoznik se kratkoročno kreditira i do 90% vrednosti izvoza, dok mu se preostali iznos stavlja na raspolaganje kada kupac primi robu, uz odbitak kamate i provizije.
2.2. Dugoročni aktivni bankarski poslovi
Ovde se radi pretežno o dugoročnim kreditima koje banke odobravaju svojim klijentima, kao i o investicijama u dugoročne hartije od vrednosti: hipotekarni kredit, investicioni kredit, građevinski kredit, konzorijalni kredit, stambeni kredit, forfetiranje, potrošački kredit, portfolio investicije.
Hipotekarni kredit je vrsta zajma koji banka odobrava na bazi realnog imovinskog pokrića, građanima ili preduzećima za finansiranje nepokretnosti (izgrdnje stanova, poslovnih zgrada itd.), nad kojim je upisom u odgovarajuće sudske knjige stavljena hipoteka, sa rokom dospeća do 30 godina. Time se ne odvaja imovina od njegovog vlasnika, već se samo obezbeđuje novčano potraživanje banke. Kredit se obično odobrava u visini od 60 do 70% vrednosti zaloge. Otplaćuju se uglavnom u periodičnim vremenskim razmacima u jednakim otplatnim ratama (anuitetima). Investicioni kredit je u funkciji finansiranja razvoja, ali i za nabavku trajnih obrtnih i osnovna sredstava. Procedura odobravanja investicionih kredita je u postupku ista kao i prilikom odobravanja kredita za obrtna sredstva, ali je analiza ekonomskih faktora detaljnija i potpunija jer zahteva i stručnu alalizu eksperata van banke. Odobravaju se uglavnom za period od 2 do 7 godina. Kod ovih krdita razlikuju sve dve vrste kamata, interkalarna – koja se obračunava od dana odobrenja kredita do dana stavljanja investicionog kredita u otpalatu, znači za vreme trajanja faze korišćenja, i redovna – koja se obračunava na investicione kredite u otplati.
Konzorcijalni kredit se odobrava preko privremenih ili stalnih konzorcijuma, koji se sastoje iz grupacije zainteresovanih banka. Konzorcijumi se najčešće formiraju povodom emisije velikih javnih zajmova. Konzorcijum preuzima hartije od vrednosti po nešto nižem kursu u odnosu na nominalnu vrednost, da bi ih plasirao po nešto višem kursu, ostvarujući pri tome određenu dobit. Građevinski kredit banka odobrava komitentima za objekate u izgradnji, najčešće na rok od 3 do 5 godina. Stambeni krediti se smatraju posebnim oblikom građevinskog kredita, čija je funkcija da domaćinstva lakše dolaze do stanova, kao i da se stimuliše razvoj građevinarstva. Banke ih odobravaju uz niže kamatne stope. Forfeting je oblik dugoročnog finansiranja izvoza, što se realizuje kao otkup dugoročnih potraživanja izvoznika od strane banke ili forfeting kompanije. Pri otkupu potraživanja odbija se fiksni iznos kao provizija, koja se prevaljuje na krajnjeg kupca, jer se izvoz tek nakon ovoga zaključuje. Time izvoznik dolazi do sredstava i pre nego što mu kupac plati robu.
9
Potrošački krediti omogućavaju anticipativnu potrošnju onih delova stanovništva koji trenutno imaju veće potrebe za potrošnjom nego što im dozvoljava njihov trenutni nivo dohodka. Portfolio investicije predstavljaju plasmane banaka u hartije od vrednosti različitih prinosnih stopa i rokova dospeća, što omogućije bankama optimizaciju zahteva za profitabilnošću i stabilnošću poslovanja.
10
II ZAKLJUČAK
Poslovna banka kao privredna institucija koja deluje u novčanoj sferi usklađuje svoju poslovnu politiku sa ekonomskom politikom zemlje putem monetarno-kreditne politike kojus provodi Centralna banka. Primenom ekonomskih načela bankarskog poslovanja ostvaruje se posebni interes banke i njenih osnivača, a ujedno se i ostvaruju i društveni interesi zemlje. U savremenim uslovima mnogobrojni faktori utiču na poslovanje banaka i njihovu poziciju na trži štu a sve to zah tev a da se ba nk e pril ag ođ av aju ne sa mo rea liz ac ijo m, str uk tur om već i kvalitetom svojih poslova. Za realizaciju tih aktivnosti predstavljaju načela bankarskog poslovanja, jer su banke samostalni tržišni subjekti čija je ciljna funkcija masimiziranje profita. Ta na čela su: načela solventnosti i likvidnosti, načela sigurnosti i efikasnosti ulaganja, kao i načelo rentabilnosti. Savremeni privredn i i finansijski sistemi koji pretenduju da budu r ac io na ln i i e fik asn i, i z u z e t n o s u z a i n t e r e s o v a n i d a b a n k a r s k e o r g a n i z a c i j e u s p e š no p o s l u ju , d a b u d u l i k v id n e i solventne i da ostvaruju optimalnu profitabilnost omogućujući, pri tome efikasno usmeravanje finansijskih resursa između finansijskih sufucitnih i deficitnih sektora i transaktora. Poslovna sposobnost banke proizilazi iz ostvarenja njene funkcije cilja. Poslovni cilj banke jeste maksimizacija profita ili vrednosti akcija banke uz relativiziranje potencijalnog rizika i njegovih negativnih efekata. Kroz veću ili manju efikasnost poslovnih banaka manifestuje se njihova veća ili manja poslovna sposobnost. Poslovna sposobnosti i efikasnost banke su međusobno uslovljeni i nužni konstituivni elementi savremeno koncepirane i organizovane banke. Sveukupnost poslova za koje su banke ovlaštene da obavljaju u okviru svoje djelatnosti, najčešće se dele na: pasivne, aktivne, neutralne i sopstvene bankovne poslove. Kod pasivnih poslova banka je dužnik i na svoj dug plaća kamatu. Aktivni poslovi su poslovi kod kojih se banka pojavljuje kao poverilac i na pozajmljena sredstva naplaćuje kamatu. Neutralni poslovi su poslovi koje banka kao posrednik obavlja za račun klijenta, a kao naknadu naplaćuje proviziju. Kod sopstvenih poslova banka nije posrednik, već posluje za vlastiti račun.
11
Literatura:
1. Bjelica, V., (2005), Bankarstvo, Beograd, Stylos art, str.351-374 2. Đukić, Đ., (2007), Upravljanje rizicima i kapitalom u banka, Beogradska berza, str. 9-15 3. Jović, S., (1990), Bankarstvo – teorija i praksa, Beograd, Naučna knjiga, str. 211-264 4. Lukić, R., (2008), Bankarsko računovodstvo, Ekomomski fakultet u Beogradu, str.183-215, 291-296
12
