1. ПЕДАГОГИЈА КАО НАУКА Потпуно схватање једне науке незамисливо је без етимолошког и терминолошког одређења појма који означава ту науку. Као и многе друге науке, тако и педагогија вуче своје корене из античке Грчке. Наиме, сам термин “педагогија” је грчког порекла и представља кованицу из две речи: “pais” (генитив “pajdos”) – дечак (дечака), касније дете и “agein” (генитив “ago”) – водити (водим). Савремени теоретичари педагогије нису сасвим сагласни у дефинисању педагогије као науке. Међутим, не улазећи у суштину спорних питања, могло би се прихвати мишљење по коме педагогија означава науку о васпитању. „Ова дефиниција је довољно општа да може обухватити читаво подручје педагошке научне активности“.1
Научни зачеци и конституисање педагогије као науке Људи су почели веома рано да се баве, на сасвим одређени начин, питањима васпитања, и то оним питањима која су те друштвене заједнице интересовала. Тако, на пример, већ на најстаријим остацима људске културе, на цртежима који се налазе по пећинама, на посудама и другим предметима које је користио наш далеки предак, налазе се записи, белешке (пре свега фигуративно) које говоре о васпитању, што показује од колигог је значаја била та делатност за тог човека и ту заједницу. У првобитној заједници млади су учили од својих сродника тако што су посматрали шта се, како и када ради. При томе су и они сами учествовали у раду подражавајући старије. На тај начин је млади нараштај увођен у вештине израђивања оруђа и припреман за лов, риболов, гајење стоке и борбене походе. Дакле, васпитање је било јединствено и за 1
Ђорђевић Ј. и Поткоњак Н (1983): Педагогија, Научна књига, Београд, стр. 58.
све једнако. Оно није представљало никакво посебно подручје рада, већ обавезу одраслих мушкараца и жена која се остваривала у свакодневним практичним и радним активностима. Са постепеним развојем производних средстава и са појавом прве поделе друштвеног рада јављају се нове васпитне потребе. Поред оспособљавања за рад и вођења борбе, млади се уводе и у одређене облике веровања, култа и традиције. Међутим, настајањем приватне својине, а са њом и друштвених разлика, првобитно васпитање полако је губило свој бескласни карактер. Првобитно власништво над средствима за рад довело је до раслојавања и распада првобитне заједнице и до појаве класног робовласничког друштва. То ново друштво је било карактеристично по класи која ради (робови) и класи која влада робовима (робовласници). Робови су се бавили производним и сваким другим физичким радом и били су потпуно обесправљени као људи. Чак су их неки чувени антички филозофи сматрали „оруђима која говоре“. Робовласници су водили државне послове, Бавили политиком и водили ратове, али њихова пажња је била заокупљена и филозофијом, литературом и уметношћу, па су се многи тиме и бавили. Сходно томе, робовласничко васпитање добија класни карактер. Са настанком филозофије и њеним разликовањем од магије, теогоније и религије и окретањем ка проблемима природе и друштва, ка проблемима људске праксе, ка човеку са тежњом да се све то сагледа онаквим какво јесте, како су људи тог времена објективно могли да то виде и сагледају, настаје и први облик процеса диференцијације људских сазнања. И управо то окретање ка стварима и појавама и тежња да се они сазнају онаквим какви јесу у својој суштини, условило је да те прве филозофије буду, на одређени начин, материјалистичке по својој основи, као што су и све оне које су биле засноване на идејама, на религији, биле по својој суштини идеалистичке. Тај проце се може пратити већ на тлу античке Грчке. У тим условима, педагошке идеје и схватања постају саставни део филозофије и, логично, те исте карактеристике одражабају се и у њима. Отуда и прва заначајнија разматрања педагошке проблематике, зачетке педагошке теорије, налазимо код античких филозофа, посебно код софиста (учитељи општег образовања, посебно реторике – Протагора, Горгија, Продик, Хипија), Сократа, платона и аристотела (V – IV век пре наше ере). Сократ је филозоф идеалиста, који је своје учење излагао омладини усмено на атинским трговима. За собом није оставио ниједно писано дело, па се о њему највише зна захваљујући његовим ученицима Платону и Ксенофонту. Сократ је у центар својих филозофских и педагошких разматрања стављао човека, сматрајући га моралним бићем. Често је говорио да је највеће знање познавати самог себе. Сматрао је да се човек траба ослободити лоших спољних утицаја и открије оно што је морално. За њега је, дакле, сазнање моралних вредности веома важна претпоставка моралног живота, али и суштина васпитања, па је стога највећу важност придавао моралном усаврђавању. Платонова педагошка мисао је начла своје место у неким његовим делима. За педагошку науку је нарочито значајно дело „Држава“, јер су у њему развијене највредније мисли о васпитању у читавој античкој епохи. Платон је свој педагошки систем формирао тако да одговара идеализованом робовласничком друштву. По његовом схватању, држава мора да организује васпитање и да се у целости стара о њему. Одлучивање о томе ко ће имати право на васпитање треба да се врши на основу припадности одређеном друштвеном слоју, а то право припада само 2
привилегованима, тј. деци филозофа и војника. Платонов значај за педагогију састоји се, пре свага, у томе што је први дао образовну периодизацију човека, а са њом, индиректно, и психолошку; указивао на политику важности васпитања; што је скицирао систем наука и истакао значај појединих наука за развој апстрактног мишљења; што је развио идеју о предшколском васпитању итд. Аристотел је у свјим делима развио нову оригиналну филозофију и целокупно античко знање сврстао у систем. Иако је имао критички однос према филозофији свог учитеља Платона, Аристотел се користио неким његовим педагошким погледима. Међутим, Аристотелова теоријска мисао о васпитању је, ипак, отишла много даље. Његов васпитни систем представља врхунац педагошке теорије античког света. По Аристотеловом схватању, васпитање је допуштено само слободним људима, а о њему треба да се стара држава. Задатак васпитања је да обезбеди хармонију између физичког, моралног и интелектуалног развоја младих. Залагао се за стицање широког образовања, јер је специјализација недостојна оних који нису робови. Такође је истицао захтев за развој детета помоћу активности и указивао на васптни значај уметности. Аристотелова васпитна мисао је била велика и инспиративна не само за његово време и његове следбенике, већ и за будуће време и будуће мислиоце. Она је остварила снажан утицај нарочито на педагогију хуманизма и ренесансе. Средњи век није дао значајнији прилог развитку педагошке мисли. У том периоду се, раду очувања интереса свештенства, ауторитет цркве и црквене хијерархије издизао изнад свега, па и изнад сваке науке (наука се сматрала „слушкињом теологије“), а људи су се васпитавали у духу оданости богу и беспрекорној послушности. Тек ће појава хуманизма и ренесансе, епохе универзалног и плодотворног мисаоног стваралаштва, да пољуља мрачњаштво средњег века и поново побуди интерес за „овоземаљске проблеме“. Тада почиње из основа да се мења начим мишљења људи и њихово схватање живота, као и сам живот. И педагошка проблематика поново постаје предмет пажње теоретичара и мислилаца. О битним питањима педагогије хуманизма и ренесансе писали су многи филозофи – хуманисти, међу којима се, на пример, могу истаћи Мафео Веђо у Италији, Мишел Монтењ у Француској, Еразмо Ротемдамски у Немачкој и други. Педагогија хуманизма и ренесансе почиње да води рачуна о детету као бићу у развоју, о његовим психичким способностима и могућностима разумевања градива, али и о његовим интересима. Исто тако, одбацује сурову дисциплину средњовековне школе и физичко кажњавање и залаже се за човечно опхођење са васпитаницима. У овој епохи се знатно смањује утицај цркве на школску праксу и педагошку теорију. Прелазак из средњег у нови век обележен је појавом једног од највећих Све људе треба наоружати мудрошћу и педагошких мислилаца у читавој историји знањем да би били људи а не дивље звери. педагогије, чешког педагога, хуманисте, Јана Ј. А. Коменски Амоса Коменског (1592−1670), који се сматра зашетником и инспиратором педагогије новог доба. Његова педагошка теорија је отворила пут самосталном развоју педагогије. Главно дело Коменског Велика дидактика (Didactica magna), чији је ентитет одређен као „општа вештина поучавања свакога у свему“ (universale omnes omnia artificium exhibens), представља једну од првих књига у којима је изложен целовит педагошки систем. Он је у овом делу уопштио најбољу педагошку праксу и систематизовао 3
целокупно тадашње педагошко знање. Коменски се одлучно залагао за демократизацију образовања и обавезно школовање на основном степену. Пошто је основно школовање намењено сваком без обзира на сталешку припадност, он захтева да се настава у на овом степенуа реализује на матерњем језику ученика. Велике су му заслуге и на подручју дидактике, јер је објаснио дидактичке принципе и енергично захтевао њихово уважавање у наставном раду (очигледност, систематичност, поступност, трајност знања и др). Коменски је, такође, увео и многобројне организационе новине, међу којима посебан значај има разредно−часовно−предметни систем наставе и тиме допринео да се индивидуална настава (наставник поучава по једног ученика) замени колективном наставом (један наставник истовремено поучава више ученика). Johan Hajnrih Pestaloci (1746−1827) је познати швајцерски мислилац, истакнути хуманиста и педагог, који је остварио значајан утицај на школство свог времена и педагошку теорију уопште. Његова дела су настајала паралелно са његовим практичним педагошким радом, у коме је неговао и одушевљено формирао своју теорију. Међу његовим писаним радовима, посебно је запажено дело „Како Гертруда учи своју децу“. Педагошки погледи Песталоција се ослањају на учења његових претходника – Раткеа, Коменског, Русоа и др, али значе и даљи успон праксе и теорије васпитања и образовања. Он се залагао за наставу у којој ученици долазе до знања властитим расуђивањем, а не усвајањем готових, „сервираних“, истина. Такође је захтевао да се вербалистичка настава замени очигледном наставом. Уважавао је достигнућа психологије свог времена, па је у складу с тим тражио да учитељи познају психичке способности својих ученика и да их уважавају у наставном раду. Својим захтевом за хармонијски развој како интелектуалних тако и физичких радних способности (развој ума, срца и руке), постаје један од најзначајнијих претходника модерне педагогије. С појавом нормативне педагогије немачког класика педагогије Јохана Фридриха Хербарта (Johan Fridrih Herbart; 1776−1841) педагошка научна мисао улази у фазу конституисања педагогије као науке о васпитању младих. Он је већ на почетку своје универзитетске каријере (1802) почео да предаје педагогију као самосталну научну дисциплину и издејствовао је да Катедра педагогије стекне равноправни статус са осталим катедрама. Развио је педагошки систем који се ослања на друге науке, а пре свега на етику и психологију. Етика, по његовом уверењу, одређује циљеве васпитања, а психологија указује на начине и средства васпитања. Дао је велики допринос и усавршавању дидактике. Он је први артикулисао наставни процес и наставни час, дајући им строго одређену психолошку и логичку структуру. Хербарт је написао више вредних радова, од којих је дело „Нацрт предавања о педагогији“ (1835) имало изузетан значај за унапређење педагогије. Због његовог доприноса развоју педагошке научне мисли, многи Хербарта данас, не без разлога, сматрају једним од највећих педагога и оснивачем педагогије као науке. За конституисање педагогије као науке о васпитању младих значајна је и појава експерименталне педагогије Ернеста Мојмана (1862−1915). Он у првим годинама ХХ века оптимистички истиче да после немара који је толико стотина година трајао настају бољи дани за педагогију; да је она ступила у стадијум научног испитивања. Надежда Константинова Крупска (1869−1939) је истакнути руски друшзвени радник и педагог. Она, такође, припада плејади заслужних педагошких личности које су дале значајан и неоспоран допринос развоју педагошке мисли. Крупска се залагала за 4
јединствену радну школу и бесплатно школовање. У повезивању теорије и праксе видела је важан задатак школе, али је указивала и на значај повезивања наставе са производним радом. Била је присталица самоуправљања ученика, сматрајући да се оно може остварити само у свестраном, разноврсном и садржајном школском животу. Крупска је написала више дела, од којих је најпознатије „Народно образовање и демократија“, у коме је дала врло успешну историјску опсервацију марксистичких педагошких идеја и критику буржоаске педагогије. У ствари, ово дело представља прву марксистичку историју педагогије.2 * *
*
Овим кратким прегледом развоја педагошких сазнања и идеја нису обухваћени сви они мислиоци и ствараоци који су својим практичним педагошким радом и својим делима то заслужили. Ипак, Из овог скромног приказа развоја педагошке научне мисли може се уочити да је процес конституисања педагогије као друштвене науке отпочео током XIX века, када су се осамосталиле и многе друге друштвене науке. Међутим, многа озбиљна питања научног одређења и утемељења педагогије занимљива су за испитивање и данас.
Појмовно одређење васпитања и образовања Међу педагошким појмовима посебно се истиче васпитање као најшири појам. Међутим, у литератури се овај појам различито одређује. И поред тога, свим дефиницијама васпитања својствена је заједничка одлика − да је то активност којом се утиче на развој туђе или властите личности. Али, не може се сваки утицај подвести под васпитањем, већ само они који се свесно предузимају, односно који су намерни и организовани. Ако се то има у виду, онда се појам васпитања може ближе одредити − као укупност интенционалних утицаја на развој личности независно од њеног узраста. При томе се мора имати у виду да васпитање обухвата и самоваспитање, јер човек интенционално утиче на властити развој3. Термин „укупност“ указује да у садржај појма васпитања улазе сви намерни утицаји на развој личности. Тих утицаја је много, али се они могу разврстатии на утицаје чија је 2 3
Заниновић М (1988): Опћа повијест педагогије, Школска књига, Загреб, стр. 275. Баковљев М (1989): Основи педагогије, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, стр. 6.
5
сврха: − стицање знања, вештина и навика, − развијање физичких и психичких снага и способности и − формирање погледа на свет. Знања су продукт човековог сазнавања стварности, схваћене и запамћене чињенице и генерализације о стварности. Вештине су увежбане радње, које могу бити менталне (читање, рачунање и др) и физичке (руковање оруђима, пливање, свирање на инструментима, скијање и др). Навике су аутоматизоване вештине. Разлика између навика и вештина је у степену увежбаности и свесности. Физичке способности се односе на телесну издржљивост, гипкосз, покретљивост и сл, а психичке на мишљење, памћење, машту и сл. Поглед на свет представља човеков однос према стварности – природу и друштво. Уствари, поглед на свет чине човекова научна, филозофска, етичка, политичка и друга убеђења и опредељења. Ако се узму у обзир сви наведени интенционални утицаји, онда васпитање можемо још ближе да дефиничемо, као омогућавање личности на чији се развој интенционално утиче да стиче одређена знања, вештине и навике; негује своје психо-физичке способности и формира одговарајући поглед на свет. Уобичајено је да утицаје ћија је сврха стицање знања, вештине и навике називамо образовањем, а утицаје који имају за циљ неговање психо-физичјих способности и формирање одговарајућег погледа на свет васпитањем у ужем смислу. Образовање и васпитање у ужем смислу су тесно повезани и међусобно условљени. Наиме, нема образовања без васпитања у ужем смислу, нити васпитања у ужем смислу без образовања. Однос између њих приказан је на слици 1.
6
Слика 1: Међусобна условљеност васпитања и образовања
С обзиром на то да ће се у даљем тексту разматрати образовни и васпитни утицаји који се остварују у настави, неопходно је дефинисати и појам наставе. У педагошкој литератури се не налази јединствена, од свих прихваћена дефиниција наставе. И поред присутних разлика, настава се може дефинисати као најорганизованији и најсистематичнији вид сазнавања, образовно-васпитни процес, који се одвија под (непосредним или посредним) руководством наставника (инструктора) према прописаним наставним плановима и програнима. Свака настава остварује три основна задатка: − образовни (материјални), који подразумева стицање знања, вештина и навика, − функционални (формални), чија је сврха оспособљавање полазника за успешно примењивање стечених знања у пракси, што се постиже развијањем одређених способности − физичких и психичких (сензорних, практичних, изражајних, интелектуалних) и − васпитни, који се односи на формирање одређених уверења, ставова, опредељења, погледа на свет и конкретног понашања у одређеној социјалној средини и друштву уопште. У неким образовно-васпитним институцијама се, понекад, користи и појам „обука“. Под њим се, у старијим педагошким изворима, најчешæе подразумева настава уопште. Међутим, ако се има у виду да обучавање има за циљ давање одговарајуæих упутстава и стицање одговарајуæих вештина, онда је сасвим јасно да се обука не може поистоветити са савременом наставом уопште, јер има уже значење. Наиме, под појмом "обука" може се подразумевати само настава у којој је тежиште на практичној компоненти, односно на стицању вештина и навика. У дидактици − науци о настави − често се користе и појмови „наставни рад“ и „наставни процес“. Наставни рад је специфична људска делатност која се остварује у настави. У њему, поред наставника, учествују и друга стручна лица, као и полазници (ученици, студенти, слушаоци). Својим ангажовањем они треба да допринесу остваривању програмских задатака. Наставни процес представља заједнички рад наставника и полазника којим се у различитим облицима комуникације остварују задаци наставе и подстиче општи развој личности. Он има свој ток и своје трајање, а увек је усмерен према постављеном циљу.
Систем педагошких дисциплина У педагогији се развио већи број Педагошка дисциплина представља уже дисциплина које проучавају поједена подручја научно-теоријско подручје или један од и проблеме васпитања. Њихова класификација аспеката васпитања. може се вршити по различитом основу (критеријуму). 1. Према психофизичким способностима или узрасту васпитаника: − предшколска педагогија (проучава питања и проблеме васпитања деце узраста до поласка у школу); 7
−
школска (основношколска и средњошколска) педагогија (проучава специфична питања и проблеме из домена васпитања и образовања у школама – основним и средњим, као и у њима сродним институцијама); − високошколска педагогија (бави се проблемима васпитања и ибразовања у високошколским образовним институцијама); − андрагогија (проучава васпитање и образовање одраслог човека и околности у којима се тај процес одвија). 2. Према месту васпитног рада: − породична педагогија ( − дидактика (проучава опште законитости наставе); − домска или интернатска педагогија (проучава специфичности васпитнообразовног рада у разним домовима за васпитање); − педагогија слободног времена (проучава смисао, услове и законитости породичног васпитања). 3. Према времену васпитања: − историја педагогије (проучава развој и достигнућа педагошке теорије и праксе у прошлости, тј. од најстаријих времена до данас. Може да буде општа и национална); − савремена педагогија (бави се савременим фундаменталним и теоријским проблемима васпитања); − педагошка футурологија (проучава перспективе васпитања и образовања у временима која тек долазе). 4. Према специфичностима услова васпитања: − специјална педагогија (бави се васпитањем оних који су ометени у свом психичком и физичком развоју); − педагогија рада (проучава специфичности васпитање и образовање у радним условима); − војна педагогија (бави се проблемима васпитања и образовања у војној средини); − религијска (конфесионална) педагогија (проучава специфичности, задатке, методе, садржаје верског васпитања и образовања). 5. Према нивоу општости дисциплине: − опште педагошке дисциплине (општа педагогија; методологија педагошких истраживања; историја педагогије; компаративна педагогија); − посебне педагошке дисциплине (предшколска педагогија; школска педагогија; андрагогија; дидактика; породична педагогија; домска педагогија; педагогија слободног времена); − појединачне педагошке дисциплине (методике наставе појединих предмета; методика васпитног рада; методика рада педагога и др. Приказана класификација педагошких научних дисциплина није свеобухватна, јер не обухвата све педагошке дисциплине. Разлог томе је све интензивнији развој педагогије, која се све брже обогаћује новим научним дисциплинама.
8
Педагогија и друге науке Педагогија је повезана са многим наукама, а са некима је у веома тесној међусобној корелацији. Та повезаност није једносмерна, јер се и те науке ослањају на педагогију, а не само она на њих (слика 2).
Слика 2: Однос педагогије и других наука
У основи сваке педагошке доктрине налази се одређена филозофија. Зато је темељно познавање филозофије услов сналажења у педагогији. Осим тога, и васпитна пракса је увек филозофски заснована, па је није могуће успешно проучавати без ослањања на филозофију. Као друштвена наука која за предмет свог проучавања има једну појаву и функцију људског друштва, једну страну друштвеног живота, педагогија је уско повезана са социологијом, без чијих резултата истраживања нје би могла да реши многе своје научне проблеме, а пре свега – циљ и задатке васпитања и образовања, а у вези с тим и проблем васпитно-образовних садржаја. Без психологије би се у педагогији морали занемарити психолошки аспекти васпитне делатности, тј. васпитању би се приступало бхез вођења рачуна о узрасним психичким особеностима васпитаника, без познавања психичких процеса на чији развој се васпитањем утиче, без информисаности о психичким механизмима стицања знања, 9
изграђивања навика, стварања мотива, усмеравања воље и томе слично. Педагогија је у блиским везама и са наукама које проучавају физиолошкоанатомска својства човека – са антропологијом, физиологијом, анатомијом и хигијеном, па на без законитости до којих долазе ове науке педагогија заснива своју законитост, законитост васпитања личности. Проучавање педагошке васпитне праксе и њене теоријске мисли у историјском кретању има као логичну претпоставку познавање економске и културне историје друштва, односно људске заједнице, па је, природно педагогија повезана и са историјом и економијом. Везе педагогије са другим наукама не негирају њену научну самосталност и оригиналност, јер је та повезаност резултат комплексности предмета њеног истраживања који није исцрпљен ни у једној парцијалној науци о васпитању и образовању.
10
