BODRIJAR
MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM STRUKTURALIZA M I POSTSTRUKTURALIZ AM PREDAVANJA 2007/08
BODRIJAR - DEKONSTRUKCIJA LOGIČKOG IDENTITETA Pod pojmom pojmom logičk logičkog og identi identitet teta a se misli misli na suštinu suštinu logocen logocentri trizma zma koji koji Derida Derida kritikuje. Ona se sastoji u metafizičkoj pretpostavci da postoje stabilna značenja i pojmovi, i da je suština filozofskog mišljenja u dolaženju do nekih večnih istina, do onoga što je identično i stoji kao suština iza svih promena. Podrazumeva se esencij esencijali alizam zam - postoj postojanje anje prirodn prirodne e referen reference, ce, prirodn prirodnog og supsta supstanci ncijal jalite iteta. ta. Post Postst stru rukt ktur ural aliz izam am zago zagova vara ra post postup upak ak deko dekons nstr truk ukci cije je - razo razotk tkri riva vanj nje e nedeterminisanosti, odsustva neke izvorne reference, prirodnog supstancijaliteta. Osnovna poenta dekonstrukcije dekonstrukcije kao kritike logocentrizma logocentrizma je teza o tome da je u osnovi svega nešto haotično, amorfno, da je u pitanju višesmislenost. (Niče privid je suština) U osnovi svega nije neko stabilno značenje, večna istina, već igra, arbitrarnost, proizvoljnost, amorfnost koju filozofi pokušavaju da oblikuju. Filozo Filozofifi pokušavaj pokušavaju u da unesu unesu red u nešto što je zatrpano zatrpano problem problemima ima i što uključije višak značenja i smislova. Ono što određujemo kao besmisleno i privid može imati različita značenja. Dekonstrukcija Dekonstrukcija logičkog logičkog identiteta identiteta je razotkrivanje razotkrivanje višesmislenos višesmislenostiti stvarnosti. stvarnosti. Bodrijar Bodrijar sprovodi sprovodi postupak postupak “uništavanja “uništavanja ostataka” ostataka” identi identično čnog g značenj značenja. a. Suština Suština je u poništ poništavan avanju ju vrednos vrednostiti koja podrazum podrazumeva eva akumulaciju identičnog značenja.
• SIMBOLIČKA RAZMENA I SMRT • A) Simbolička razmena Ona se ne može strogo razlikovati od simulacije, ali se simbolička razmena ne iscrpljuje simulacijom. Simbolička razmena je višeznačna, ona je jedan drugačiji način doživljavanja sveta. Rešenje je u tome da je simbolička razmena jedan širi, višeznačni pojam koji obuhvata i simulaciju, ali se ne može redukovati na nju. Sa jedne strane imamo otkrivanje simulacije, a sa druge dekonstrukciju sâme te simulacije. Dekonstrukcija logičkog identiteta podrazumeva afirmaciju simboličke razme razmene ne.. Smis Smisao ao dekon dekonst stru rukci kcije je nije nije samo samo u razot razotkri kriva vanj nju u lažnos lažnostiti svake svake filo filozo zofs fske ke teor teorijije, e, nego nego i u jedno jednom m druga drugači čije jem m način načinu u razmi razmišl šlja janj nja a koji koji se približ približava ava poetsk poetskom om iskust iskustvu. vu. Poetsk Poetsko o podrazum podrazumeva eva to uništa uništavanj vanje e ostatk ostatka, a, afirmaciju ambivalentnosti. Ta afirmacija ja smisao Bodrijarove dekonstrukcije, a ona se najb najbol olje je ostv ostvaru aruje je kroz kroz poet poetsko sko iskus iskustv tvo. o. Višez Višezna načn čnost ost simb simbol olič ičke ke razmene je jedan od mogućih primera za višeznačnost pojmova do kojih dolazi Bodrijar. B) Smrt Smrt je dobar primer jer ima više značenja. Postoji jedna osnovna razlika kod Bodrijara između: - lagane smrti (usporene) koja podrazumeva odlaganje umiranja i jedan način života koji je zasnovan na odlaganju smrti - nasiln nasilne e smrti smrti (simbo (simbolič ličke) ke) koja koja predst predstavl avlja ja izazov, izazov, koja se ne odlaže odlaže već se manifestuje kao spremnost da se to dogodi sad i ovde.
1
BODRIJAR
MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08
Bežanje od smrti, odlaganje smrti priozvodi određen tip ponašanja i način života, dok prihvatanje rizika smrti predstavlja drugačiju vrstu držanja. Bodrijar kritikuje jednu, a afirmiše drugu vrstu smrti.
C) Ne/determinisanost Ovaj pojam ima više značenja. Generalno bi se moglo reći da je naše vreme vreme simulacije zasnovano na nedeterminisanosti koja se tiče odsustva neke referentne tačke, sistema koji bi bio garant izvesnosti, koji bi podrazumevao neku uređenost sveta. Za poststrukturalizam svet je haotičan, neuređen. I u eri simulacije postoji determinisanost koda, to je era specifične determinisanosti. • RAZLIČITI TEORIJSKI MODELI KAO SIMULACIONI MODELI • Svaka teorija je jedna vrsta simulacije. Filozofske nauke ukazuju na značaj interpretativnog modela. Činjenice su uvek viđene iz određene perspektive. Ovde imamo pomak ka simulacionom modelu. Svaka teorija simulira svoj predmet, stanovište. To simuliranje stvarnosti je i konstruisanje stvarnosti. Svaka teorija ostvaruje performativnu funkciju (proizvođenje određenog stanja stvari). Suština teorijskog modela nije u funkciji konstativa (konstataciji), već performativa.
1. Psihoanaliza Bodrijar govori o psihoanalizi kao o jednoj teoriji koja proizvodi određene fenomene. Ona govori o nečemu što je vezano za određeno istorijsko vreme. Markuze govori o zastarevanju psihoanalize. Edipov komplex više nema tako velik značaj kao ranije. Danas mediji i šira zajednica utiču više na psihu, i sam odnos deteta i oca nema više toliki uticaj. Ali sama priča o Edipovom komplexu prouzrokuje tu vrstu iskustva. Činjenica da je to postalo tema filmova, književnosti je autoindukovala do takvih pojava. Poenta je u autosugestiji. Svaki teorijski model ima i tu autosugestivnu moć. (primer demonske posednutosti u ranijim vremenima). Poenta Bodrijarove teze o različitim teorijama kao simulacionim modelima je da teorije generišu određene modele mišljenja i ponašanja - “generisanje putem modela”. Era simulacije se zasniva na tom generisanju puta modela - mi na određeni način organizujemo naše ponašanje i iskustvo, a ne samo teoriju. 2. Marxistički teorijski model Mnogi pojmovi iz ovog modela odražavaju samo puke konstrukcije - npr. pojam revolucionarnog subjekta. Ova Bodrijarova teza o simulacijskim modelima predstavlja jednu vrstu teorije. Kad je reč o revolucionarnom subjektu, tu se na jedan veštački način indukuju određena očekivanja od određene grupacije, ili se generalno traži subjekat svih društvenih procesa, i onda kada njega nema, onda se dovodi u vezu sa teorijom zavere - da postoji neki okultni subjekat istorijskih procesa. Zapravo, tog subjekta po Bodrijaru nema - to je jedna konstrukcija. Stvari ili događaji u savremenom svetu funkcionišu bez plana, bez racionalnog subjekta koji bi bio izvan sistema i smišljeno radio na nečemu. Stvari funkcionišu logikom koda gde ne postoji bitna razlika između onoga ko manipuliše i onoga nad kim se menipuliše. Svi su manipulisani KODOM. Neke ključne pojmove političke ekonomije (kapital, rad) Bodrijar shvata kao konstrukte koji su istorijski prevaziđeni i na jedan veštački način se održavaju. 2
BODRIJAR
MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08
• SIMULACIJA • To je ključna karakteristika našeg vremena. To je jedan vid simboličke razmene, ali jedan redukovan, izopačen vid simboličke razmene. Simulacija se određuje kao sveopšta zamenljivost pojmova, odsustvo supstancijalnih razlika i zato je simulacija nešto što predstavlja pozadinu logike identiteta. Mi simuliramo supstancijalne razlike i identičnost samima sebi - tu osnovu razlikovanja u odnosu na druge. Simuliranje samoidentičnosti je i simuliranje različitosti, dok nam svakodnevno iskustvo govori da ne postoji neka supstancijalna razlika između lepog/ružnog, muškog/ženskog, levice/desnice… Sve te razlike su iskonstruisane. Suština simulacije je u odsustvu izvorne reference na osnovu koje bi se mogla održavati prava razlika i onda je sve stvar modela i diferencija koje se konstruišu unutar modela. Ne postoji spoljašnja referentna tačka. Mi živimo u vremenu referenduma, jer nedostaje referenca (spoljašnja, izvorna). Sve je stvar dogovora, odlučivanja, izjašnjavanja, slobodne volje. A sa druge strane postoji neka vrsta prinude koja je stvar relacija između elemenata u sistemu, arbitrarnost u odnosu na spoljašnji referentni sistem, ali i poredak među elementima autoreferentnog sistema - kodiranost. Simulaciju Bodrijara dovodi u vezu sa “hiperrealnošću” (hiperrealizmom). Postoji velika razlika između nadrealizma i hiperrealizma. - Nadrealizam je još uvek blizak realizmu. To je shvatanje da postoji neka nesumnjiva realnost. Nadrealna iskustva su iskustva posebnih stanja svesti, ali je sadržana ta razlika između mašte i stvarnosti, jave i sna. - Hiperrealizam - tu ova razlika više na postoji. Imamo halucinantnu sličnost stvari njima samima - postoji višak stvari koje deluju nestvarno, jer su umnogostručene. Npr. Erotska fotografija dve bliznakinje - vizuelna identičnost deluje nestvarno i sâm doživljaj biva modifikovan zbog tog viška stvarnosti. Dešava se likvidacija razlike između realnog i irealnog. U slučaju simulacije ovaj jaz se prelazi na specifičan način koji podrazumeva ne ambivalenciju, razmenu života i smrti, već jedno halucinantno iskustvo u kome se nameće hiperrealno kao posebna kategorija u odnosu na realno, simboličko i imaginarno. Bodrijar razmatra genezu simulacije i razlikuje tri osnovna reda simulakruma:
1) PODRAŽAVANJE Prvi model (nivo simulakruma) se dešava u renesansi, sve do industrijske revolucije. Zasniva se na prirodnom principu vrednosti, vrednost kao nešto što proističe iz prirode. Dovodi se u vezu sa logocentrizmom, logikom identiteta, tu još uvek postoji iluzija o referenci. Podrazumeva podražavanje, imitaciju prirode, pretpostavku o postojanju originala koji se imitira. U vremenu kad proizvodnja nije bila merilo vrednosti, vrednost se shvata kao nešto što se izvodi - ili božijom milošću ili prirodnim darovima. Simulacija počinje već na ovom stupnju, ali je razlika između ovog i drugog stupnja što se još uvek ne proizvode same vrednosti. 3
BODRIJAR
MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08
2) PROIZVODNJA Drugi model je karakterističan za industrijski kapitalizam. Za industrijski simulakrum je karakterističan tržišni princip vrednosti, gde se vrednost ne zasniva na prirodnom poreklu, već na razmenljivosti, na tome koliko toga možemo dobiti na tržištu od onoga sa čime raspolažemo. Merilo vrednosti je njegova razmenljivost. Na stupnju proizvodnje vrednosti su te koje se proizvode; ne postoji original koji se imitira, već vredi ono što sami proizvedemo. Vrednost postaje kvantitet, serijalnost, niz. Mi više ne imitiramo nešto u prirodi, već vlastitu sliku po kojoj nešto stvaramo. To je stupanj produktivnosti, u marxizmu je zanemareno to da je proizvodnja samo jedan vid reprodukcije. Na ovom drugom stupnju reproduktivnosti postoji osnova simuliranja. 3) SAMA SIMULACIJA Treći model je svojstven postindustrijskom društvu - društvu obilja. Zasniva se na strukturalnom zakonu vrednosti. On proizlazi iz razmenske vrednosti. Bitna razlika je u tome što zakon vrednosti počiva na ekvivalentnosti nečega što prebrojavamo, dok se strukturalni zakon vrednosti ne može svesti na princip ekvivalentnih vrednosti. Nije više ekvivalentnost ključna, već razlike koje se simuliraju unutar određenih struktura. Veštački se simuliraju razlike koje se ne mogu objasniti. Sve je već reprodukovano. Mi se već nalazimo u jednom multipliciranom svetu u kom ne postoji razlika između realnog imaginarnog. Koeficijent realnosti se zasniva na nakoj vrsti imaginarne rezerve. Simulacijom nam je oduzeta ta razlika između realnog i imaginarnog. Sâma realnost postaje nestvarna. Može se govoriti o čistoj simulaciji - cool fazi znakova, za razliku od hot faze. Cool faza znakova je faza čistih znakova koji se međusobno potpuno razmenjuju i nemaju nikakvu intrinsičnu vrednost, dok u hot fazi oni ukazuju na nešto stvarno. Podložni su igri razlika koju sami proizvode. Pozadina simulacije je sprovođenje VLASTI ili kontrola života i smrti. U pozadini simulacije se uvak nalaze neki odnosi moći i Bodrijar to ilustruje na primeru referenduma i navodne slobode izjašnjavanja, gde je uvek sugerisan odgovor. Arbitrarnost znakova je uvek izložena kodiranju ili generisanju putem modela. Sve razlike u savremenom društvu bivaju glumljene, veštačke. Opozicija je uvek podrška vlasti, ono što jača vladajuću garnituru. Taj model - monopol se u savremenom svetu ostvaruje kao duopol - dolazi do udvajanja znakova i tako se obezbeđuje monopolska pozicija. Sve može da se shodno političkoj volji proizvodi. Ovo proizilazi iz cool faze znakova. Znakovi su ono preko čega se vlada. Kod Marxa je akcenat na akumulaciji kapitala i radnoj snazi. Radnička klasa, je, pak, samo jedna vrsta znaka. Svi ti pojmovi imaju semiotičko značenje, podrazumevaju semiokratiju - odnosi se uspostavljaju na relaciji različitih znakova i na osnovu jednog specifičnog odnošenja prema smrti - mogućnosti da se na neki način oslobodimo simulacije i dođemo u poziciju da semiokratiju prevaziđemo simboličkom razmenom. To je dekonstrukcija simulacije kroz simboličku razmenu. Bodrijar ističe da nasuprot onome kako stvari izgledaju, vlast podrazumeva jednostranost davanja. Vlast uvek počiva na davanju bez mogućnosti protivdavanja. Pozicija gospodara je pozicija onog ko poštedi život roba - davanje u smislu odlaganja smrti.
4
BODRIJAR
MILANKO GOVEDARICA - STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM PREDAVANJA 2007/08
Gospodar - nepristajanje na podaništvo. - Svaka vlast počiva na ucenjivanju sigurnošću - da nekom nudimo sigurnost uz lojalnost. Ljudi su oduvek bili ravnodušni prema sigurnostii uvek je trebalo nametati sigurnost, a to je posao vlasti. U osnovi tog nametanja je jedna vrsta ropskog života - mukotrpan rad je ekvivalent smrti. Ono što predtavlja suprotnost ovom mehanizmu je reverzibilnost davanja, protovpoklon u odnosu na ono što vlast čini. Za simbolički razmenu je ključna ta reverzibilnost u smislu vraćanja poklona. Neprihvatanje tog poklona, spremnost na rizik smrti - na to vlast nema odgovor. Poništavanje linearne akumulacije smrti je moguće potvrđivanjem - davanjem vlastitog života. Bodrijar smatra da nijedna vlast nema odgovor na simbolički odgovor smrti. To razotkriva način funkcionisanja društva u kome je na delu jednolinijska akumulacija vrednosti. Potlač je protivdavanje koje poništava vrednosti. Pravi se razlika između tog beskonačnog trošenja - potlača i učinka poezije - reverzibilnost ili obnavljanje ciklusa se događa u simboličkoj razmeni. To dovodi do prevazilaženja akumulacije i dobara uz jedan autentičniji način života.
• POJAM SIMBOLIČKE RAZMENE • Ona predstavlja društveni odnos i nije kategorija, već društvena interakcija, razmena se drugima - prevazilaženje razlike između realnog i imaginarnog. Sve što smatramo realnim počiva na disjunkciji u odnosu na vlastitu suprotnost, ono što smatramo imaginarnom logikom identiteta je logika disjunktivnih pojmova život i smrt, čovek i telo… Simbolička razmena omogućuje prevazilaženje ovih disjunkcija. Višesmislenost u mišljenju ili osećanje potvrđenosti u životu proizilazi iz sjedinjavanja suprotnosti. Bodrijar ističe da je ključan momenat objedinjavanja dinamike između života i smrti. Disjunktivni pojmovi uvek podrazumevaju to da je suprotan pojam odsustvo onog primarnog pojma. Dijsunktivni pojmovi su opčinjeni jedan drugim kao vlastitom smrću. Odnos između života i smrti je ključan. Simbolička razmena podrazumeva jedan drugačiji odnos prema smrti gde ona biva neutralisana time što je razmenjena i uključena u jednu formu društvenog života. Vreme simulacije (naše doba) Bodrijar određuje kao doba smrti jer se ona potiskuje i veštački razdvaja u odnosu na život. Ranije je tema smrti bila fokusirana, a sexualnost zabranjena tema, danas je obrnuto. To potiskivanje smrti proizvodi jedan način života koji je ekvivalentan stalnom umiranju. “Memento mori” - dovodi se u vezu sa Ničeovom devizom “memento vivere” Bataj - smrt kao vrhunac života, obilja. U eri simulacije nemamo drugost. Imamo razlike, ali ne i drugost, radikalnu različitost. Suština simulacije je u replikovanju istih obrazaca doživljaja pa i mišljenja. To je jedan zatvoreni univerzum gde se vrte isti modeli. Simbolička razmena je sfera iskustva koja je bitno drugačija, a čija radikalna različitost proizlazi iz tog objedinjavanja života i smrti. Samu smrt ne treba tretirati kao jedan fizički događaj umiranja, već kao jednu formu, oblik društvenog odnosa. U primitivnim zajednicama nije bilo tog straha i izbegavanja smrti, pa je život bio kvalitetniji. Danas se smrt potiskuje i baš zato je sâm život izgubio svoje draži i kvalitete.
5
