Naš svet knjiga
0
Naš svet knjiga
Zakomplikuj me I Deo serijal Dobri stari dečaci
Prevod i obrada Naš svet kNjiga
1
Naš svet knjiga
Prolog Aleks “Izgledaš prelepo Aleks,” Lukas je šapnuo iza mene, glasa slomljenog i iskidanog. Greške njegovih postupaka napokon su ga stigle bilo je to očito u njegovom tonu. Bolelo me je da ga čujem takvog, nije bio više bezbrižan dečak sa kojim sam odrasla. “Žao mi je što si morao da vidiš to,” odgovorila sam, trudeći se da sopstveni glas zadržim od pucanja. Fizička bol me je okruživala i obuzimala na način na koji nisam verovala da je moguće. Polje privlačnosti koje smo imali jedno prema drugom je pravilo haos u našim dušama. Ovo nije trebalo da bude tako teško. Danas je trebao da bude jedan od najsretnijih dana u mom životu. Trebala bi da slavim, a ne da se utapam u uspomenama koje sam držala tako duboko zakopane u svom srcu i duši. Nisam ga videla celu noć i onda se pojavio niotkud. Trepnula sam i on je bio tu. Osetila sam ga na drugom kraju prostorije pre nego što sam čak i srela njegov pogled. Nisam mislila da će doći, trebala sam znati bolje. On je uvek radio ono što želi, od kako smo bili deca njemu niko nije mogao govoriti šta da radi. To je jedna on stvari koje sam najviše mrzela kod njega. “Meni nije,” jednostavno je rekao, zanos njegovog glasa zračio je od iza mene i bušio rupu u mojim leđima. “Da li si sretna?” dodao je. Zatvorila sam svoje oči dok je jedna suza pala dole. Provela sam beskrajne noći tugujući za njim. Za nama. “Samo želim da budeš sretna mrvice?” nije me tako zvao godinama. Ne od kako smo bili deca. “Da li si ti sretan Bo?” nadovezala sam se, bacajući mu nazad njegovo pitanje i nadimak, znajući da će isti efekat imati na njega kao i na mene. 2
Naš svet knjiga “Samo ti bi stajala napolje u pesku u haljini poput te,” odsekao me je, menjajući temu. “Nikada me nije bio strah da se uprljam,” podsetila sam ga, ukopavajući svoje noge dublje u pesak, a samim tim i haljinu zajedno sa njima. “Uvek si se trudila da budeš kao dečak. Šta radiš ovde na plaži? Izgledala si tako sretno dok me nisi videla. Šta je odnelo tvoju sreću?” Ja sam se narugala. “Da li uopšte moraš to da me pitaš? Da li ti je tako lakše? Da budeš ovde? Da me vidiš ovakvu? Da li si zato ovde?” “Nikada nije bilo lako,” rekao je jednostavno. “Šta si očekivao od mene? Šta si želeo da uradim Lukase?” “Znaš ti šta sam ja želeo. Znala si još od kako smo bili deca, kada sam te svuda vozio na šipci svog bicikla. Ništa se nije promenilo nikada se ništa neće promeniti među nama. Znaš to isto kao i ja.” Obmotala sam ruke oko svog torza u utešnom gestu, nije pomoglo. Ništa nije bilo utešnije od njegovih ruku oko mene. “Zašto nisi koristila napuštenu kuću Aleks?” Pitao je brzo. Mrzela sam to što zna toliko toga o meni naše detinjstvo ispreplitalo se zajedno kao najčvršći konopac. Naša imena svuda su se pojavljivala zajedno. Nije bilo Mrvice bez Boa. Osim što sada nismo bili deca, bili smo samo Aleks i Lukas. “Znaš zašto,” nežno sam rekla moj glas stapao se sa vetrom i nestajao u talasima okeana. To je bilo umirujuće u odnosu na sav haos oko mene, gde god bi se pojavio on bi poneo ovaj uragan sa sobom. Kada smo bili deca obožavala sam to, želela sam da budem uvučena u njegove vetrove da me odvede gde god je on to poželeo. Ja bih ga pratila svuda. Kada smo porasli shvatila sam da je kasno da se povučem. On je već bio moje uništenje i tu nije bilo načina da se izbegne naša komplikovana ljubav. “Ipak mi reci.” Zatresla sam glavom. To je bio Lukas, po svojoj prirodi, želeo je šta on želi kad on želi.
3
Naš svet knjiga “Ona je naša,” priznala sam davajući mu ono što je morao čuti od mene. Nisam ga nikad mogla lagati. “Dođavola, izgledaš prelepo. Tako prokleto prelepo“ mumlao je na moje uvo, obasipajući me svojim mirisom. Ne bih se mogla pomeriti sve i da sam htela, a ni on se nije odmakao. “Znam, Aleks, moram da živim sa činjenicom da sam uprskao, izgubio sam te.” “Nije tvoja krivica.” “Lažeš. Mrvice. Znam te, zato se prestani pretvarati kao da te ne znam. Da li ga voliš?” Udahnula sam duboko osiguravajući vazduh i klimnula, nisam bila u stanju da kažem reči. “Više od mene?” “To nije fer,” rekla sam pokušavajući da držim emocije koje su me obuzimale i stezale grlo. “Nikada nisam rekao da je život fer.” Sklonio mi je kosu na drugu stranu mog vrata i nežno mi poljubio golo rame. Pokušala sam da ne zadrhtim od njegovih usana na meni. “Trebala bi se vratiti unutra Aleks.” “Znam.” “Znaš da ne mogu da odem pre tebe. Ne mogu ponovo da te napustim da odem od tebe. Ja sam to uradio toliko puta, a ovaj poslednji me je skoro ubio.” “A zašto misliš da ja mogu Lukase? Šta te navodi da pomisliš da je išta drugačije za mene?” Okrenuo me je da ga pogledam u lice i njegova ruka je momentalno obuhvatila moj obraz, nežno mi pomerajući glavu da ga pogledam. Tu je bila... Naša povezanost. Zajedno sa svim našim ukradenim momentima smeštenim među nama. Zatim se pojavio hladan i udaljeni pogled u njegovim očima kada je rekao. “Nisam ja taj koji je rekao da.” 4
Naš svet knjiga
Lukas Volim je. Lomio sam se nedeljama da li da prisustvujem ovoj veridbi ili ne. Gledao sam u pozivnicu toliko puta da sam zapamtio svaku reč. Sedeo sam u svom kamionetu satima vodeći borbu da li da uđem ili se vratim kući. Bilo je skoro deset uveče kada sam napokon uspeo da se sastavim dovoljno da uđem kroz vrata u njenu budućnost. Budućnost koja nije uključivala mene. Bar ne na način na koji sam se nadao da hoće. Uvek smo bili najbolji drugovi iako, u proteklih nekoliko godina naši razgovori i interakcije postajale su sve ređe, kraće dok skoro nisu potpuno prestale. Znao sam da svaki put kad me je pogledala da sam joj slomio srce. Povredio sam je na najgore moguće načine i morao sam da živim znajući da sam joj to uradio. Ruka mi je bila u džepu držala je ogrlicu koju sam joj kupio nakon našeg prvog poljupca. Nosila ju je godinama, sve dok jednog dana više nije. To je prouzrokovalo propadanje svih iluzija da je ona još uvek moja. Čim sam ušao unutra video sam je. Zastao sam kao ukopan da je upijem, bila je vizija. Nije bilo lepote na ovom svetu kao što je bila Aleks. Bila je obmotana oko svog verenika, njegove ruke bile su obmotane oko žene koja je pripadala meni. To sam potvrdio mnogo pre. Ona je oduzimala dah, smešeći se svima sa svojom dugom tamnom kosom koja je uramljivala njeno plašljivo lice i braon oči od kojih mi je uvek zastajalo srce. Nosila je belu haljinu koja je labavo padala niz njeno telo, mangup u srcu, ali uvek je uspevala da izgleda tako prokleto seksi. Sećam se vremena kada je mrzela haljine, borila se sa svojom mamom, jer joj ih je stalno kupovala. Nisam mogao skinuti svoje oči sa nje, trudio sam se svim silama da ne napravim scenu. Nisam mogao da kontrolišem unutrašnju bitku u sebi koja se pojavila u prvom planu, bio je to cunami emocija. Voleo sam se znam da je volim, uvek jesam i uvek hoću. Posedovala je svaki deo mene. Imala je moje srce pre nego što sam i saznao šta znači imati srce. Ali zasluživala je 5
Naš svet knjiga da bude sretna, pa sam je morao pustiti. Nije bilo fer ni za jedno od nas. Pogotovo ne nju. Iznenada je pogledala u zemlju čim me je osetila. Izraz na njenom licu razotkrio je devojku sa kojom sam odrastao, istu onu devojku koja nije mogla da sakrije svoje emocije od mene. Lice joj se namrštilo usne su joj se razdvojile, instiktivno se povukla od svog verenika koji nije to čak ni primetio. Nisam znao dali je to uradila zbog moje dobrobiti ili njene. Onda je pogledala gore pravo u mene. Nije bilo lutanja njenog pogleda znala je da će me naći u samom uglu sobe. Stojali smo na plesnom podijumu gledajući jedno drugo kao da nema nikoga osim nas, kao da soba nije bila ispunjena našim prijateljima i porodicom. Nisam mario ako nas iko vidi. Proveli smo skoro dve i po decenije brinući oko svačijih osećanja. Nisam video ništa sem čistog straha dok je podizala ruku ka svom srcu, kao da je pokušavala da ga održi sastavljenog. Polako odvajajući njen pogled od mog, naša konekcija bila je prekinuta. To je bilo ogledalo naše ljubavi. Moja stopala pomerala su se po svom nahođenju dok sam je pratio napolje na plažu. Našu plažu. Stiskao sam ogrlicu čvršće u svom džepu. Razmenili smo reči koje će me zauvek progoniti, dodajući gomilu beskrajnih priznanja, tajni, i izdaja. Udahnuo sam slatki i izazovni Aleksin miris, njen miris šampona vanile i kreme za sunčanje koju sam znao da stavlja svakog jutra. Miris trešnje njenog sjaja za usne koji me je podsetio na detinjstvo kada je bila moja. Poljubio sam je, jer nisam mogao da je ne poljubim. Zadržao sam svoje usne na jednom mestu znajući da tako neću preći liniju, iako čak linija nikada nije bila povučena. Ona je pripadala meni. Prosto i jednostavno. Naše emocije su divljale, pokušavajući da prihvate povezanost koju će naša srca uvek imati. Izjasnili smo našu ljubav mnogo godina pre. Vodio sam bitku koju sam znao da nikada neću dobiti. Emocionalni vrtlog
6
Naš svet knjiga usisavao je sve na svom putu što se više bližilo vreme našeg opraštanja. To se desi kada se dve polovine srca spoje i postanu jedno. Uvek ćemo biti povezani. Suđeno nam je da budemo srodne duše. Zvezde-zeznute od ljubavnika. Kada sam je okrenuo da me pogleda, mala devojčica sa pegama koja je nosila mušku odeću je nestala i sve što je ostalo bila je... Žena koja se udaje za čoveka koji nisam ja.
voli vas Naš svet kNjiga
7
Naš svet knjiga
Poglavlje 1 Aleks “Momci, ovo nije fer!” gledala sam u vis. “Život nije fer Mrvice,” Lukas je viknuo. “Ali ja želim da se igram sa vama u kući na drvetu, takođe.” “Zar ne umeš da čitaš?” Džejkob je viknuo, pokazivajući na natpis koji je izgledao kao da je nacrtan ženskim karminom. Jarko crveno upozorenje dečaka bilo je očito, “Devojkama nije dozvoljen pristup.” “To je najgluplje pravilo koje sam ikad čula. Ja nisam devojka, ja sam jedan od dečaka, baš kao što sam uvek i bila. Ja sam jedna od vas.” Stala sam u svoj najbolji dečački stav, dok su gledali dole u mene. Ako me ne puste gore, sama ću naći svoj put. Iako to znači da ću morati da se penjem na drvo sama. Po pogledima na njihovim licima znali su da ću to i uraditi. Rasli smo u malom gradu Oak Islanda, Severna Karolina. Naše porodice su se družile od malih nogu. Moji roditelji, Najtanijel i Džejn posedovali su restoran odmah pored vode gde sam provela svoje detinjstvo zajedno sa svoja četri najbolja prijatelja, koju su svi bili dečaci. Džejkob Foster bio je najstariji. On je uzeo ulogu starijeg brata pre nego što smo mi umeli čak i da hodamo. Imao je trinaest i visok za svoje godine, skoro dva metra. I dalje je bio poput deteta, sve sama kost i koža, ali sa najslađim osmehom i zelenim očima. Uvek je imao kapu na svojoj glavi. On je bio kao dete sa postera za surfovanje, uvek je nosio neki drugačiji surferski brend. Uvek me je štitio, iako meni nije trebala zaštita, mogla sam se nositi sama sa svojim problemima i uvek sam ga na to morala podsećati. Njegovi roditelji Džindžer i Li posedovali su radnju uz put koja je prodavala sva turistička sranja i hranu. Imali su farmu na dedinoj staroj plantaži na Južnoj luki koju su otvarali samo nedeljom. Crkveni ljudi bi se okupili da odu u grad po sveže namirnice blizu nas. Imao je dve mlađe sestre, Džesi i Amandu, koje su mi bile dosadne do srži. 8
Naš svet knjiga Zašto bih želela da se igram lutkama kada mogu da se penjem po drveću i gradim tvrđave? Dilan McGrav imao je trinaest, bio je smo nekoliko sati mlađi od Džejkoba. Oni su uvek bili najbliži jedno drugom. Mislim da je to bilo zato što su njihove ličnosti bile donekle iste, oboje su se ponašali kao da mi posedujemo plažu kada bi neko dete došlo u grad na odmor. On je takođe bio visok skoro iste visine kao Džejkob, smeđih očiju i kože koja je izgledala negovano. Imao je dugu plavu kosu koja mu je dosezala do ušiju. Njegova mama ga je uvek nagovarala da je skrati, ali je on odbijao, govoreći da je to njegov stil. Tokom leta sunce i slana voda obelila bi njegovu kosu do skoro bele boje. Njegovi roditelji Mekenzi i Stiv radili su uglavnom od kuće. Imali su radionicu za obnovu starog nameštaja koji su pretvarali u nešto novo i moderno jedinstveno. Neke proizvode prodali bi lokalnim prodavnicama, a neke bi prodali na internetu, a neke bi utovarili na kamion i prodavali na buvljaku. Tamo su turisti plaćali visoke cene za njihov naporan rad. Dilan i ja smo jedini imali sindrom jedinca u porodici. Austin Tejlor imao je jedanaest i bio je najniži među dečacima mada bi udario u lice svakog ko bi to rekao. On je bio bučan i tako pokušavao da nadoknadi što je bio najniži u društvu. Bio je sladak klinac sa crvenom kosom i zelenim očima. Njegova mama govorila je da ima Škotske krvi, zbog njegove crvene kose. Mrzeo ju je tokom odrastanja, ali kad je stigao u srednju školu, ona mu je dala nekih prednosti. Pege na licu su postale izraženije, što je bilo veoma privlačno devojkama u srednjoj školi. One su mu se sve nabacivale, jer je on bio drugačiji od drugih dečaka. Imao je mlađeg brata Hantera, koji je bio pet godina mlađi od njega. Na kraju, ali ne najmanje bitan bio je Lukas Rajder Bo, kako sam ga ja zvala. To je značilo komandir koji je i bio, rođen da vodi-ne da prati. Imao je dvanaest, skoro trinaest i imao narav kao niko koga sam do sada upoznala bio mi je najslađi od dečaka. Niko mu nije mogao reći ne, a ako i kažu, on bi uvek radio po svom samo u inat. Mi smo bili bliski. On je uvek brinuo o meni i branio me kada bi me dečaci zvali devojčicom. Mrzela sam
9
Naš svet knjiga kada bi govorili da ne mogu nešto što su oni mogli, samo zato što nemam nešto što visi među mojim nogama. Ko bi uopšte to želeo? Ništa me nije više ljutilo nego kad su me zvali devojčicom. Konstantno sam im se dokazivala zato što sam tako morala. Večito sam imala masnice i izderana kolena, prljavu odeću. Kosa mi je uvek bila čvrsto vezana u rep. Kada sam imala četri godine uzela sam makaze i ošišala se kao dečak od tada od mene su se krile makaze po kući i podizala mi se kosa u rep da ne bi opet pokušala isto. Lukas je potajno bio moj omiljeni. Mogu da idem čak i dalje i da kažem da sam ga volela malo više nego sve ostale dečake. Nisam znala zašto samo sam znala da je tako. Oduvek sam se tako osećala, a nekako sam imala osećaj i da mi je to uzvraćeno. Iako nikada nismo o tome razgovarali sve dok nismo bili stariji i dok nismo razumeli emocije koje su rasle s godinama. On je uvek bio najzgodniji i devojke su čeznule za njim od kako se rodio. Imao je tamnu kosu koje su upotpunjavale njegove bejbi plave oči koje su bile poput vode okeana na topli letnji dan. Imao je istaknute crte lica koje se nikada ne bi ste umorili gledati, i čak tako mlad on je bio svestan svega toga. Lukas je bio visok kao i Džejkob, možda malo niži. Bio je širi od drugih dečaka, jer je surfovao kao ludak. Svi dečaci jesu, ali Lukas je bio opsednut sa tim. Uvek ste ga mogli naći na talasima bilo da je dan ili noć. Želeo je da poraste i bude profesionalni Surfer, često je jahao talase koje se niko drugi nije usudio da jaše i sve nas činio nervoznim. Momak nije znao za strah. Imao je mlađu sestru Lili, ona je bila nekoliko godina mlađa od mene, ali nismo postale drugarice sve do mnogo kasnije u našim životima. Kunem se da se devojka rodila sa gitarom u ruci i da je već tada pevala u svom bendu, zato su je sa pet godina upisali na časove muzike. Njihov tata doktor Robert Rajder je bio jedan i jedini lekar kog smo imali u gradu, pa je često morao da leči pacijente koji nisu bili u njegovoj lekarskoj branši. Dok je njihova mama Savana bila domaćica. 10
Naš svet knjiga Ne mogu vam reći koliko nas je puta doktor Rajder ušio upravo u njegovoj dnevnoj sobi ne zamarajući se da nas odvede u ordinaciju. Donošenje kući osnovne medicinske opreme postala mu je svakodnevnica, jer smo se redovno povređivali. Sećam se kada mi je prvi put trebalo šivenje. Imala sam šest godina i pokušala sam da skočim sa obale kao Dilan pa mi je koleno udarilo u kamen na dnu reke. To je bolelo, ali nisam plakala, nikada nisam plakala. Grizla sam svoju usnu toliko jako da bi zadržala proklete suze da ne poteku mojim licem. Lukas je pokušao da me smesti na šipku svog bicikla, ali bolelo je tako jako nisam mogla saviti svoje koleno. Pa sam sedela u njegovom krilu dok je on vozio bicikli kući. Obmotala sam svoje ruke oko njegovog vrata i držala se čvrsto. Moja zdrava noga obmotavala oko njegovih leđa povređena je bila ispružena u vazduhu. Naslonila sam glavu na njegovo rame i zatvorila oči, nisam mogla da zaustavim suze. Plakala sam celim putem do njegove kuće. Majica mu je cela bila prekrivena suzama do trenutka kada je parkirao bicikli ispred njegove kuće. Nije rekao ni reč samo me je poljubio u čelo, govoreći mi da će sve biti u redu i da nikada neće dopustiti da mi se nešto desi. Uneo me je unutra dok je ostatak dečaka strpljivo čekao gnev naših majki, znajući da će biti izgrđeni pošto su mi dozvolili da uradim nešto tako nepromišljeno. Lukas je držao moju ruku celo vreme dok me je njegov tata zašivao i ni jednom me nije naveo da se osetim loše, jer sam plakala. Ostatak meseca, dok mi je koleno zacelilo, vozila sam se na šipci njegovog bicikla. Dečaci su konstantno nudili da se vozim sa njima, ali Lukas je bio odlučan u tome da se vozim samo na njegovoj šipci. Ako su pomislili da je malo posesivan u vezi mene nisu to smeli da kažu. Jednostavno smo takvi bili jedno prema drugom i oni su to znali. A onda u društvu sam bila mala ja Aleksandra Kolins. Istina je bila da su svi znali da sam trebala da budem dečak čak je i doktor tako rekao. Zato su moji roditelji i rodbina bili iznenađeni što sam devojčica, koja je vrištala kao đavo da me vrate opet unutra. Moji roditelji su već imali ime za mene.
11
Naš svet knjiga Želeli su da me nazovu Aleksandar, Aleks skraćeno. Videvši da sam ipak devojčica i bez mnogo vremena za razmišljanje dali su mi ime Aleksandra i skraćeno je ostalo Aleks. Rasla sam sa tim dečacima, i sa deset godina bila sam duplo niža od njih. Zvali su me mrvica od kako su u nekoj seriji videli da neku patuljicu tako zovu. Ja nisam puzala nego sam odmah prohodala i moja prva reč je bila ’Sranje.’ Moja mama je udarila tatu po glavi čim je ta reč izašla iz mojih usta, bar mi je tako rekla. Kao što sam već rekla bila sam jedinica, Dilanu i meni je to bilo zajedničko. Nikada nisam želela brata ili sestru, nije mi trebalo pošto sam imala svoje dečake. Zalepila sam se za njih kao žvaka na đonu cipele. Bilo kako bilo oni su ipak za mene bili poput starije braće. Volela sam svakog od njih na svoj način. Osećanja su bila veoma uzajamna, ja bih uradila sve za njih i obrnuto. Bili smo najbolji prijatelji, dan za danom. Udarila sam nogom od zemlju da naglasim svoje reči. “Pustite me gore! Pre nego što... pre nego što...” zaplela sam se u sopstvene reči. “Pre nego što šta mrvice? Otrčiš mami i tati i požališ se,” Dilan je rekao. Moja usta su se širom otvorila. “Nikada ne bi uradila ništa slično! Ja nisam tužibaba, a sada me pustite gore, čujete?” “Ma dajte društvo, samo je pustite gore,” Lukas je rekao, gledajući od mene na njih. Ja sam klimnula u slaganju. “Da hajde društvo, samo me pustite gore,” ponovila sam. Ponekad bi imali zabodene štapove u dupe i želeli su da me zezaju bez razloga. Mrzela sam kada su to radili, mislim da bi bili ludi bez mene jednostavno su želeli da vide moju brzopleti duh, isti onaj koji su ponosno tvrdili da je takav zbog njih. Austin je prevrnuo svojim očima. “Znao sam da ćeš biti prvi koji će popustiti! Udario je Džejkoba u grudi “Rekao sam ti! Duguješ mi pet dolara.”
12
Naš svet knjiga Džejkob je pogledao u njega, a onda opet dole u mene. “U redu! Samo smo te zezali, svakako bi te pustili gore. Tko si laka za zezanje, to da si mrvica i sve ostalo.” “Da, kako god.” Slegnula sam ramenima i iskulirala ga. “Mogu te srediti kad god hoćeš samo reci kada i gde Džejkobe Fosteru.” “Ti i koja vojska, Aleksandra!” “Ne zovi me tako, moje ime je mrvica.” Lukas se nasmejao i bacio merdevine da se popnem. I čim su moje noge dotakle poslednji stepenik on mi je pružio ruku da je uzmem i ja sam se nasmejala dok me je on podizao ostatak puta. “Vau, ovo je neverovatno!” rekla sam, gledajući okolo. Oni su napravili našu malu ličnu tvrđavu, glave su im jedva dosezale do krova. Otvorila sam poklopac jednog dela blizu ulaza. “Ne.” Lukas je viknuo, zatvarajući ga preda mnom, ostatak dečaka je prsnulo u smeh. Ja sam nagnula glavu u stranu zbunjena “Šta je?” “Ništa. Ne moraš da ideš unutra uopšte.” Lukas je rekao. Stavila sam ruku na svoj kuk. “Zašto ne?” Uhvatila sam Austina da crveni. Džejkob i Dilan su se cerekali kao budale. Pomislila sam da će njegova lica ostati takva. “Šta je?” ponovila sam, želeći da znam o čemu se radi. “Samo je pusti da pogleda, Lukase, saznaće na kraju šta će joj se desiti.” Džejkob se umešao, na šta je Lukas besno pogledao u njega. “Šta će mi se desiti?” pitala sam je radoznalija nego pre. Lukas je uzdahnuo, znajući da neću odustati dok ne dobijem odgovor. On se pomerio u stranu i pustio me da otvorim opet. Pogledala sam i videla ženska lica kako gledaju u mene. Bile su jedva obučene i pozirale su kao što su zečice radile.
13
Naš svet knjiga
Lukas Govorio sam im iznova i iznova da ne donose te magazine gore. Znali su da će naša mrvica naći put do gore. Svuda gde smo išli ona nas je pratila... Kunem se da su dečaci to uradili namerno, konstantno su želeli da prizna da je devojčica, a ne jedna od nas. Mi smo je svi voleli svaki na svoj način, ne mislim ništa loše, ali ona je bila samo devojčica i mi joj nikada nismo dopuštali da to zaboravi. Voleo sam da je zadirkujem isto kao i ostali dečaci. Mislim da mi je to bilo u krvi. Moj tata zadirkivao je moju mamu konstantno. Isto kao što je i moj deda moju baku. Bio je to Rajder fazon. Ako ne zadirkujemo svoje devojke onda ih ne volimo dovoljno. Moj tata je stalno ponavljao mojoj mami da dan kada prestane da je zadirkuje biće dan kada bude prestao da je voli. Gledao sam njene svetlo braon oči kako se šire dok je podizala jedan od magazina. Otvorila je prvu stranu, a onda ga bacila. Pao je na zemlju. Dečaci su svi pocrveneli i nasmejali se, a ja sam se suzdržavao da ih ne namlatim zbog onoga što je videla. “Zašto rade to?” postavila je brzo pitanje crveneći, a pogled joj je opet pao na magazin koji je sad bio na zemlji. “Poziraju,” jednostavno sam odgovorio znajući da joj to neće biti dovoljno za odgovor. “Da, ali zašto poziraju takve? Gole su.” Nije htela da pogleda u mene i znao sam zašto. Nije želela da mi vidimo da je postiđena i nesigurna. Repić na vrhu glave ju je već načinila da izgleda kao dete. Pogledao sam momke, svi su coktali i držali moj prodoran pogled, ne obraćajući pažnju što sam ljut. Malo sam preke naravi. Mogu da skočim od nule do deset za sekundu. To je takođe bilo Rajdera tradicija.
14
Naš svet knjiga Dilan je udario moja leđa. “U redu je, Lukase ja ću joj reći. Te žene poziraju tako.” Klimnuo je ka zemlji. “Jer muškarci koriste te magazine da se igraju sa svojim...” Odgurnuo sam ga udario je leđima od zid. Odbio se od njega i počeo se glasno smejati da je skoro pao. “Oh, ma daj Lukase, prestani da budeš takva pičkica i samo joj reci. Ima pravo da zna šta će se desiti kada svi odrastemo,” pravdao se on, ljuteći me još više. “Šta se dešava?” njen tihi glas se začuo, što je učinilo njene usne da se napuće. Džejkob se nasmejao. “Ništa o čemu tvoja mrvičasta veličina treba da brine. To je muška stvar, i jedan dan kad Lukas ne bude bio toliko zlovoljan oko toga onda ćemo ti reći.” “Ali želim da znam sada,” rekla je gledajući u njega. Neću lagati ubolo me je kao pakao što je gledala u Džejkoba, a nije želela da pogleda mene. Zašto ne gleda u mene? “Naravno da želiš. Mogu li da joj kažem Lukase? Ili ćeš da me gurneš opet ako to uradim?” Dilan je rekao, gledajući me zabavljeno. Ja sam slegnuo ramenima, sklanjajući kosu sa lica i krenuo ka zadnjem delu kućice daleko od njih. “Kako god.” Naslonio sam se na drveni zid i prekrstio nogu preko noge, nameštajući se i prekrštajući ruke. Pokušao sam da ignorišem osećaje u svom stomaku. Rasli su u nešto što baš nisam najbolje razumeo još uvek. Prestravljivalo me je da bi mogla da pomisli da ja nisam više dečak sa kojim je odrasla i volela ga. Stao je bliže njoj i posegao za magazinom. “Ovo Mrvice, je erotski časopis. Ove devojke su plaćene mnogo novca da pokazuju svoje golo telo.” Njeno lice se namrštilo, na te reči. “Zašto?” “Zašto ne?” “Razumem zašto muškarci žele da ih gledaju nisam glupa.” Nije razumela samo je pokušavala da sačuva svoj obraz. “Ali zašto bi žene želele da budu gledane na taj način?” “Neke žene žele pažnju. Jednog dana ti ćeš izgledati tako i razumećeš.” 15
Naš svet knjiga Ona se cimnula uvređeno. “Nikada neću izgledati tako, Dilane, pre ću umreti.” Dođavola hoće, neću joj to nikada dopustiti. On se zakikotao. “Hoćeš i Lukas će te naučiti kako da se igraš sa njegovom ku...” “Začepi usta!” Viknuo sam, pesnica čvrsto stisnutih pored sebe. On me je gledao zlobno. “Takav si smor, Lukase.” Uzeo je magazin i bacio ga nazad i zatvorio, stavio je ruku oko Aleks, privlačeći je bliže i ljubeći vrh njene glave. “Jednog dana nećeš biti više naša mrvica. Hajde da te zadržimo ovakvu koliko god možemo, huh?” Pogledala je u njega sa ljubavlju i obožavanjem. “Ja ću uvek biti vaša mrvica, šapnula je, naslanjajući se na njegove grudi, Ja sam klimnuo. Uzela mi je reči iz usta.
voli vas Naš svet kNjiga
16
Naš svet knjiga
Poglavlje 2 Lukas Proveli smo ostatak leta vozeći se na našim biciklima i upadajući u nevolju. Moj trinaesti rođendan bio je pre nekoliko dana i ja sam mrzeo da dižem neku frku oko svega toga. Nisam baš voleo da budem u centru pažnje osim kada jašem talase na svojoj dasci. Adrenalin u mom sistemu pobedi onu nervozu od toga da me gledaju. Definitivno sam bio adrenalinski narkić, ali sam se svim silama trudio da ga držim zaključanog. Aleks je želela da radi i nije joj se moglo reći da ne može. Ona mi se klela da je to moja ličnost ne njena. Ali istina je bila da smo bili skroz isti. Čekala je dok nismo bili sami da mi preda poklon. Pošto su naši roditelji bili najbliži jedno sa drugim ona je stalno ostajala do kasno. Ponekad bi čak ostali i da prespavaju ako bi popili previše. Imao sam krevet na sprat u sobi i jedan je bio prazan ja sam spavao na donjem, a gornji je bio njen. Uvek je želela da spava na donjem, ali nisam joj dao. Znao sam da su kreveti jaki i da se ništa ne bi moglo desiti, ali i dalje imao sam te misli da ako bi se krevet polomio i pao na nju da bi je smrskao. Dok sam vozio svoj bicikl setio sam se pogleda na njenom licu kada sam otvorio poklon, sedela je na mom krevetu sa prekrštenim nogama, a nervoza je isijavala iz nje. Bila je to slika nje kako drži moju surfersku dasku, obučena u moj surferski šorc i u sivu majicu na kratke rukave koju sam joj dao. Pozirala je na smešan, a ipak božanstven način. Kada sam se nasmejao i podigao svoje oči ka njoj rekla je. “Da ne moraš da gledaš u one magazine više.” “Ma hajde, mrvice okreći brže pedale, kao što smo te učili.” Austin je vikao sa distance, vraćajući me iz mojih misli. Nije bilo bitno koliko brzo okreće pedale, ona nikada ne bi bila u stanju da nas stigne. Njene noge su bile kraće od naših. 17
Naš svet knjiga Opet, ona je bila samo devojka. “Okrećem!” viknula je nazad bez daha. Okrenuo sam se i video da i dalje jako zaostaje iza, pa sam odlučio da stanem i sačekam je sa strane puta. Svetlo narandžasti cvet pored mog stopala privukao mi je pažnju. Posegao sam dole i ubrao ga. Stala je odmah pored mene teško dišući. “Nije važno koliko brzo okrećem, ne mogu vas stići momci,” tužno je šapnula, pognuvši glavu. Znam da joj je trebalo mnogo da to prizna i mrzeo sam što je vidim tako poraženu. To nije bilo u njenoj prirodi. Smestio sam cvet pod njen nos i oči su joj se zasijale i brzo je nestala tuga. Gledala je u mene sa radošću zbog nečeg tako malenog. Nacerila se uzela cvet iz moje ruke i stavila ga iza uveta. Upravo tada i tu, shvatio sam da je sve u malim stvarima kad je ona u pitanju. “Hajde,” klimnuo sam ka njenim stopalima. Uzela je još jedan dubok udah i krenula da vozi niz put zajedno sa mnom odmah pored nje. Vozili smo se u ugodnoj tišini nekoliko minuta, idući mnogo sporije sad i postajalo mi je pomalo dosadno. Pustio sam ručice bicikla i balansirao sa raširenim rukama u stranu. Nagnuo sam telo u stranu da održim bicikli mirnim, dok smo skretali u krivinu. “Praviš se važan,” zadirkivala je. Nasmejao sam se, bila je poprilično u pravu. Uvek sam pokušavao da je impresioniram, kada si mlad ne razumeš razloge koji se kriju iza toga. Jednostavno to radiš. Ali do vremena kada smo stigli do reke momci su već bili u vodi, bacajući se okolo. Pomogao sam joj da siđe sa bicikla i sigurno ga smestio pored mog, zaključao ih zajedno oko drveta. Zgrabio sam njenu ruku i ona je išla za mnom. Šuma je bila mokra i blatnjava. Padala je kiša to jutro i ostavila blato svuda za sobom. Oni nisu bili daleko od mesta gde smo mi parkirali svoje bicikle, ali morali smo biti oprezni gde stajemo. 18
Naš svet knjiga Znao sam da će Aleks stati tamo gde i ja stanem, bez i da joj kažem da tako uradi, uvek je tako bilo među nama. Kada smo porasli, shvatio sam da imamo tu neizrečenu povezanost koju nijedno od nas nije razumelo ili pričalo o njoj i tek tada sam poželeo da jesmo. Što smo bili bliže reci, glasniji su momci bili. Drveće se napokon raščistilo i sve što je ostalo je voda koju je drveće opkruživalo. Nasmejao sam se nesvesno deo mene se dvoumio da li će Aleks zapravo ući u reku. Mada sam znao i bez da je pitam. “Znam šta misliš Lukase Rajdere, i udariću te.” Okrenuo sam se, susretajući njen dubok pogled. “Neće boleti ako i pokušaš.” Udarila me je svakako.
Aleks “Hajde te vi sporaći, požurite malo.” Austin je viknuo sa drveta, na kom je visio kao majmun. Dilan i Džejkob su već bili u vodi i proveravali su ko duže može da izdrži pod vodom udahnuvši duboko za vazduh. Skinula sam svoj šorc i majicu bacajući ih pored drveta blizu vode. Nosila sam crni jednodelni kupaći dok su dečaci nosili šorceve za kupanje bez majica. I ja sam želela to da nosim, ali moja mama je insistirala da moram da nosim malo i ono što devojčice nose. Mrzela sam svoj kupaći, ali nikada me nisu zadirkivali što nisam obučena kao oni. Čula sam Lukasa kako se skida iza mene i skače prvi u reku. Znala sam da aligatori plivaju među njima, tiho sam se molila da oni ne namirišu moj strah. Lukas je izronio od ispod vode i zabacio kosu u nazad sklonivši je sa lica jednim trzajem svog vrata. Doplivao je blizu ivice i čekao me. “Da li znaš da aligatori izlaze na otvoreno samo kada osete sigurnost? U suprotnom oni ostaju sakriveni od haosa i buke,” Lukas je rekao naglas da bi ga svi čuli, ali iskreno bilo je to samo za mene. 19
Naš svet knjiga Namrštila sam se i krenula kroz travu, stopala su mi potonula u reku. Lukas se okrenuo, a onda nagnuo glavu u stranu. To je bio tihi poziv da mu se okačim na leđa. Nasmejala sam je i doplivala do njega, stavila sam ruke oko njegovog vrata a noge oko njegovog struka. Poveo nas je do ostali dečaka i ostali smo tako celi dan. *** Škola je počela i moj rođendan bio je za nekoliko dana. Trebala sam da napunim jedanaest. Bila je ovo moja zadnja godina u osnovnoj školi-još jedna godina i napokon ću biti u istoj školi sa svojim dečacima. Oni su bili u sedmom razredu, a Austin u šestom. Njihova tela počela su da se popunjavaju i jeli su više nego ikad. Njihovi roditelji su se stalno žalili kako ne mogu da ih nahrane. Lukasova mama je krenula da puni skladište sa puterom od kikirikija, krekerima i suvim grožđem, volela sam ih pojedinačno, ali on je voleo sve to zajedno na gomili na krekeru i jeo je tako. Kunem se da su dečaci živeli na tome. Pica, Hot Pockets, Pop Tarts i Sunčan D, je takođe bilo jedno od njihovih omiljenih. Pili su mleko na tone i uvek pravo iz tetrapaka na što naše mame nisu odobravale. Gledala sam toliko puta da su udareni po potiljku glave, ali sam ipak i ja to počela da radim. Glas im se počeo menjati postajao je dublji što je učinilo da teško raspoznam sa kim pričam iz dana u dan. Takođe su devojke počele da se motaju oko njih i mrzela sam to. To je verovatno ono što sam najviše mrzela kod njih tokom odrastanja i toga što su postajali sve zgodniji. Što smo stariji postajali, to su se devojke više muvale oko njih. Za mene u mojoj glavi one nisu bile ništa drugo do glupih devojaka. Oni su bili moji i nisam želela da ih delim. Izražavala sam svoja posesivna osećanja prema njima češće nego inače i oni su mi se smejali stalno govoreći mi da se nerviram bez veze. Sve su devojke izgledale drugačije od mene. Nosile su šminku, haljine i kosa im je uvek bila puštena da se vijori na vetru. Izgledale su kao Barbike, 20
Naš svet knjiga izgledajući kao devojke iz časopisa. Mogla sam videti njihove lutajuće poglede svaki put kada bi neka od njih prošla pored nas. Čak i Lukasov. A definitivno sam to mrzela više nego išta. “Hej, Luk,” neka sisata plavuša je rekla, idući prema nama na plaži. Sedeli smo blizu restorana mojih roditelja, i ona je nosila najmanji bikini koji sam ikada videla. Ja sam odsutno pogledala dole u svoju iznošenu majicu koja je bila dva broja veća na meni i moj teksas šorc koji je bio ispod kolena. Molila sam mamu mesecima da mi da da kupim novi, iako su tehnički oni bili na muškom odeljenju. Nisam posedovala ni jedan ženski odevni brend. Mrzela sam ženske stvari isto koliko sam mrzela i te glupe žene. “Lukas, moje ime je Lukas ne Luk,” odgovorio je, dok sam ja gledala kroz svoje trepavice. “Oh, žao mi je,” rekla je, sedajući pored njega na pesak. Igrala sam se sa peskom ispred sebe, prebacivajući ga iz jedne ruke u drugu, da izgledam kao da ne slušam svaku njihovu reč. “Da li si spreman za test gospodina Smita sutra?” Slegnuo je ramenima, gledajući me uglom svog oka. “Oh! Pa, ja sam spremna. Možda ti mogu pomoći. Neću imati ništa protiv. Dobra sam sa brojevima.” Počeo je da se igra sa peskom kao i ja, uskladivši se sa mnom, naši prsti su se dodirivali. “Ne, ne treba mi pomoć,” jednostavno je rekao, gradeći sa mnom kulu od peska i smešeći mi se zadovoljno. “Da li si siguran?” nagnula se napred i prislonila svoje telo na njegovu ruku. Mirisala je kao med koji moja mama stavlja u čaj. Zašto bi iko želeo da miriši na hranu? Sada sam mrzela taj miris. “Siguran sam,” odsekao ju je.
21
Naš svet knjiga Bacila je neki komentar da je takođe dobra i sa Hemijom. Nisam razumela šta je nagoveštavala, ali Lukas joj se nacerio kao budala. Kada je otišla, on je lupio svoje rame sa mojim. “Mislim da je jedna njena sisa velika kao moja glava.” Prokomentarisala sam dok je ona samouvereno odlazila od njega mlateći kukovima sa svakim korakom. Kako hoda tako? On se nasmejao naglas ne prateći moj pogled koji je odmeravao njeno savršeno telo. Da li ću ikada izgledati tako? “Mislim da tu nisi baš daleko od istine,” priznao je. “Da li ti se sviđa?” pitala sam, ali nisam bila u stanju da ga pogledam u oči. “Fina je,” bilo je sve što je odgovorio. “Izgleda kao da joj se sviđaš.” On se nasmejao. “Mnogim devojkama se sviđam.” Prevrnula sam očima. “Da li se tebi sviđam Mrvice?” zadirkivao je, ustajući i skidajući pesak sa svog surferskog šorca. Prevrnula sam očima opet. “Ne, ja te volim.” Nije bio prvi put da sam mu to rekla. Rekla sam to svima njima. Nikada to nije bila neka velika stvar. Sve dok jednom nije postala.
Lukas Klimnuo sam joj i pružio joj ruku da je povučem gore. “Volim i ja tebe,” odgovorio sam, podižući je ka sebi. Govorili smo jedno drugom volim te od kad znam za sebe i mislio sam to svaki put kad bih joj to rekao.
22
Naš svet knjiga “Ona je samo devojka.” Rekao sam, držeći je na mestu za ramena ispred sebe. Ona je okrenula glavu i podigla oči ka meni sa pogledom koji nisam prepoznavao. “Šta sam ja?” Nasmejao sam se, “Jedna od nas. Ti si uvek bila jedna od nas Mrvice.” “Dobro je,” klimnula je, izgledajući zadovoljna mojim odgovorom. “Sada, danas je dan...” “Za šta?” Okrenuo sam je ka okeanu, ostavljajući sebe iza nje. “Surfovaćeš.” Ona je zatresla glavom. “Ne, nisam sprema još.” Ovo je bila jedina stvar za koju nikada nije pokazala interes. Živeli smo na istočnoj obali, Oak ostrvo bilo je poznato po ajkulama koje plivaju blizu obale koje se izgube u potrazi za plenom. One me nisu plašile. Bio sam oko njih od kad znam za zebe i one su išle ruku pod ruku sa surfovanjem. Prestali smo da brojimo koliko smo ih mnogo puta već videli. Bilo je prirodno da sedim u vodi na dasci i gledam ih negde u okeanu. Zgrabio sam svoju dasku, dajući joj pogled koji je značio da ću isterati svoje, sa ili bez njenog pristanka, iako sam želeo da to bude sa pristankom. Udahnula je duboko, prevrnula očima dok je skidala svoju majicu i šorc i ostala u svom crnom jednodelnom kupaćem koji je toliko mrzela. Ja sam lično mislio da izgleda božanstveno, pogotovo kad joj je kosa podignuta u punđu. “Ti si lagana, biće tako lako da jašeš talase, onda ćeš razumeti osećaj kada si jedno sa vodom.” Pomislio sam da mogu da osetim kako trese glavom iza mene ili sam možda prosto znao da to radi. “To jednostavno nema smisla.” “Baš tako! Teško je opisati, nema ništa slično nego kad to iskusiš. Proveo sam gomilu vremena na plaži, učeći te kako da održiš balans na dasci i kako da se popneš na nju kada talas udari.” Vukao sam je ka vodi. “Ne želim Bo.” 23
Naš svet knjiga Spustio sam svoju dasku u vodu. “Neću nikada dopustiti da ti se nešto desi.” Spojio sam svoje oči sa njenim, znajući da će videti iskrenost u mom pogledu. Gledajući od mene u dasku i ponovo u mene napokon je rekla, “Okej.” Vezao sam sigurnosni kanap oko njene noge, dok je ona smeštala gornju polovinu njenog tela na dasku. Dao sam joj lagano guranje dok je ona krenula da vesla u talase. Stojao sam tamo, ruku prekrštenih na grudima stopala zabodenih u vodu, dok je nadolazeći talas vukao pesak pod mojim stopalima. Lagao bih kad bih rekao da nisam uživao dok sam gledao njeno maleno dupe, više od napora da vesla protiv struje. Kupaći kostim malo joj se podigao na guzovima, čineći mi lakše da je gledam. Nisam mislio mnogo o tome, biti toliko mlad. Jednostavno sam gledao u skladu sa dečačkim hormonima. Ona je veslala, a onda uložila sav svoj napor da sedne na dasku trudeći se da održi svoj balans da se ne prevrne. Sedela je tako dok joj nije postalo udobno. Mlateći nogama napred nazad u vodi, uživajući u osećaju na svojim stopalima i među prstima. Počela je da se penje na moju dasku mlateći telom sa jedne na drugu stranu, usne su joj se pomerale, pevala je Devojku braon očiju od Van Morisona siguran sam, pevao sam joj to konstantno. Kompletno je bila nesvesna svega oko sebe, uključujući i kada treba da se uključi u talas, ali nisam mogao da skinem ogroman osmeh sa svog lica. Ona je uvek imala taj efekat na mene. Voleo sam njenu opuštenu luckastu ličnost, pravila je limunade bez limuna gde god bi otišla. Obuzimala me je svo vreme obmotavala me svojim manirima i doskočicama koje je samo ona imala. Deo mene znao je da je ona svesna toga, efekta koji je imala na mene. Nije bilo važno šta radi, moje oči su je pratile svuda, mislim da je takav uticaj imala na sve nas. Kasnije sam shvatio da sam pogrešio. Napokon je krenula da vesla ka talasu tada i tu i to bez sreće video sam pre nego što se desilo, ajkula je plivala u talasu. Znao sam da ako joj
24
Naš svet knjiga viknem da vesla uspaničiće se i verovatno pasti sa moje daske, završiće u vodi. Tako da sam čekao, čekajući da vidim reakciju od nje koju sam znao da će imati. Ona je sedela i ni minut kasnije ajkula je udarila od nos daske. Udarila je dovoljno jako da ona postane svesna onoga što se dešava, onoga što će se desiti. Čak i sa obale mogao sam da vidim njen izbezumljen izraz. Uleteo sam u talase dovoljno daleko da bi me mogla čuti. “Mrvice! Lezi na dasku i drži se za ivicu, pusti da te voda dovede nazad!” Čekao sam pravi trenutak i talas. “Uradi to sada!” Ona je momentalno uradila šta sam rekao. Čekao sam dok nisam mogao da uhvatim nos daske i pomogao joj. Mogao sam da vidim suze kako padaju niz njeno lice pre nego što sam se vratio sa njom na obalu i znao sam da sam u nevolji. Aleks nikad ne plače. Nikad. “Rekla sam ti! Rekla sam ti da ne želim da idem tamo! Zašto si mi to uradio?” Ona je vrištala, vikala nepoznatim tonom pre nego što je i sišla sa daske. “Mrvice, žao mi je. Smiri se.” Odgovorio sam, grabeći njene ruke da joj pomognem da siđe sa daske dok sam dodirom pokušavao da je utešim u isto vreme. “Ne! Nisi me slušao! Tako sam ljuta na tebe! Pusti me!” Stisnuo sam je jače i povukao ka sebi. “Mrvice,” gušio sam se. “Dobro si, žao mi je. Nikada te ne bi povredio. Nikada ne bi dopustio da ti se nešto desi. Znaš to, molim te, žao mi je,” izvinjavao sam se razočaran i iz frustriran u glasu i očima. Tresla se u mojim rukama, očajnički želeći da se odmakne od mene i to mi je slomilo srce. “Lukase Rajderu, pusti me! Pusti me iste sekunde pre nego što te udarim tamo gde sunce ne sija! Da li si me čuo? Ne želim ništa više da radim sa tobom! Sada me pusti!” Potrudio sam se da se ne nasmejem, zabavljen njenom borbenošću i oštrim jezikom. “Ne dok mi ne oprostiš.” 25
Naš svet knjiga Ona je vrisnula, toliko jako da sam morao da je jače stisnem. “Prestani vrištati.” “Onda me pusti!” raspravljala se sa stisnutim zubima blizu mog lica. “Da li ćeš mi oprostiti?” ponovio sam ne odustajući. “Dođavola. Ne.” “Ti tvrdoglavi mali stvore.” Privukao sam je bliže mom licu i ona je izgubila balans. Nije prestajala da se opire dok sam je ja samo držao, jedva se suzdržavajući da ne koristim više snage. Znala je da njen trud neće biti dovoljan. Nikada se ne bi oslobodila mene ili uspela da pobegne. Bio sam veći, ne bi mogla da ode osim ako je ja ne pustim, i znao sam da je to ljuti više nego išta. “Prestani da budeš takva curica.” Jednostavno sam rekao. Oči su joj podivljale, uzdahnula je glasno, “Oh, moj bože! Pusti me! Pusti me pre nego što te povredim. Ne šalim se, Lukase!” vikala je pravo u moje lice. Hvala bogu plaža je bila prazna inače bi definitivno privukla publiku. Restoran njenih roditelja nije bio daleko od nas. “Ti i koja vojska Aleksandra?” A onda je vrisnula opet. Vrištala je tako prokleto glasno da je neko mogao da pomisli da je ubijam. Uši su mi zvonile i zabrinuo sam se da bi je neko mogao čuti i onda bi zaista počela zabava. Kad bi moja mama saznala da sam je pustio na dasku, isprašila bi mi dupe. Naši roditelji su bili zahvalni što ona nije marila za surfovanje, govoreći da im je dovoljno brige što mene ti talasi toliko privlače. Ona se nasilno otimala i vrištala kao da sam krvavi ubica, ako upotrebim silu, onda ću je povrediti, a definitivno nisam to želeo. Pre nego što sam razmislio, uradio sam jedinu stvar koje sam se setio da je ućutkam. Privukao sam je prema sebi. I poljubio je.
26
Naš svet knjiga
Aleks Poljubio me je. Njegove usne dotakle su moje. Naše usne postale su jedno. Moje oči su se odmah zatvorile, srce je prestalo da mi kuca i sva borba je nestala. Njegov stisak sa mog struka prebacio se na moje ruke, držao ih je. Nije to bio jedan od onih filmskih poljubaca koje smo gledali na TV-u, ali bilo je dovoljno da me parališe zbog iznenadnog dodira njegovih usana. Nisam imala pojma šta da radim, pa sam se smrzla od iznenadnog preokreta situacije u zadnjih nekoliko sekundi. Moj um bio je prazan, moje telo je želelo da živi u momentu i bude sa njim. Samo smo stajali tu, ni jedno od nas se nije pomeralo, niti su se naše usne pomerale jedne sa drugih. Obuzeti ničim sem zbunjenošću i još nečim? Nečim što nisam umela da razumem... Nečim što me je pogađalo u kolena i od čega mi se vrtelo u glavi... Nečim što nisam osetila nikad pre i što sam želela da zadržim... Čekali smo... Šta? Ko zna... Kao da je čitao moje misli povukao se prvi i brzo pratio rasplet. Naše oči su se otvorile u isto vreme i ja sam videla nešto u njegovim što nisam videla nikada pre. Bile su proširene. I prozirno plave na šta sam se ja navikla i zavolela kroz godine koje su prolazile. Bile su zamenjene sa dva velika, crna prstena koji su sadržali toliko emocija da je to bilo preplavljujuće, a ipak ja nisam znala šta to znači. Ali takođe je bila prisutna familijarnost, i to je smirilo zbunjenost koja se brzo razvijala u mojoj glavi. To me je plašilo više nego išta drugo. To bi me uplašilo momentalno da nisam znala dečka koji je preda mnom. 27
Naš svet knjiga Ipak mali deo mene, mali deo mog srca, je zadrhtalo po prvi put. Izvukla sam jednu svoju ruku iz njegove i lagano dotakla usnu. Bila sam bez daha dok sam prevlačila prste preko nje. Bile su drugačije. Ja sam se osećala drugačije. Zašto? Gledao je svaki moj pokret sa intenzivnim pogledom što me je navelo da udahnem vazduh pokušavajući da razumem šta se upravo desilo među nama. Nisam mogla shvatiti. Nisam mogla skloniti oči sa njegovih. Bile su spojene zajedno baš kao što su bile i naše usne malo pre. Sa vazduhom koji se polako vraćao u moja pluća, obnovila se i krv u mom neverovatno brzom kucajućem srcu koje sam kunem se mogla čuti. Ili sam možda čula njegovo? Gledala sam ga kako guta duboko i teško, a onda su mu se usne razdvojile kao da pokušava da uhvati vazduh kog nije bilo dovoljno pa je otvorio usne da bi udahnuo. Polako je posegao i dotaknuo svoje usne, ponavljajući isti gest kao i ja, odmeravajući me na isti način. Ali odmah nakon što je sklonio prste uradio je nešto potpuno drugačije, polizao je svoje usne. Mislim da je moje srce možda ispalo. Sada je ležalo na pesku među nama tako da ga on može videti, potajno sam se nadala da je i njegovo. Upravo tada i tu znala sam da ovaj osećaj želim zauvek. Želela sam da negujem ovu emociju koja je prošla kroz mene, i da taj pogled bude samo za mene. Da ga ponesem kući sa sobom i čuvam ga, na mestu gde bih ga mogla konzumiram kad god bih poželela. Imala sam nadu, da bar još na sekund mogu imati uticaj na njega koji nije iluzija. Da je stvaran. Za mlađu devojku... To je značilo sve. Uskoro ću napuniti jedanaest godina za par dana i znala sam Lukasa ceo svoj život, ali bio je prvi put da po prvi put osetim nešto drugačije, nešto više od samo prijateljstva sa njim, i znala sam da je poprilično
28
Naš svet knjiga obostrano. Iako ono što sam osetila za njega, ono što smo osetili jedno za drugo, razbistriće se tek za nekoliko godina. Ovde je sve počelo. Naš prvi poljubac bio je naš početak i na neki način kraj. Ovo je mesto gde je komplikovana ljubav počela. “Zašto si to uradio?” šapnula sam, naših pogleda i dalje zaključanih. On je slegnuo. “Oči ti izgledaju zabavno,” mumlao je, potvrđujući moje misli. “I tvoje,” izdahnula sam, gutajući pljuvačku koja se sakupljala u mojim ustima. “Šta sad?” On je slegnuo ramenima opet. Pa ako on ne zna šta dalje i ako ja ne znam šta dalje šta onda? “Zašto si me poljubio?” pitala sam morajući da znam. “Da te ućutkam.” “Oh,” spustila sam oči među nas. Možda sam sve protumačila pogrešno. Šutala sam pesak pod nogama na sekundu, nijedno od nas nije pričalo, ali njegova ruka zgrabila je moju dok je druga i dalje bila čvrsto povezana sa mojom. “Aleks.” Čim sam čula svoje ime podigla sam svoje oči ka njemu. Nikada me nije zvao po imenu. Sa našim pogledima opet povezanim, njegove oči bile su i dalje tamne i upitne, ali tople, prelepi osmeh se sada pojavio na njegovom licu, čineći moje srce da poskoči. Zadenuo je pramen kose iza mog uha, ostavljajući dubok trepereći osećaj u mom stomaku. “Da li si i dalje ljuta na mene?” Ja sam zatresla svojom glavom za ne, nesposobna da nađem reči da izrazim ono što sam osećala. “Dobro je,” odgovorio je. “Žao mi je što sam prsla na tebe,” rekla sam, menjajući temu, ali ne odbacujući emocije koje su ležale među nama. “Žao mi je što je ajkula udarila moju dasku.” “Nisi ti kriv.” 29
Naš svet knjiga On je klimnuo “Znaš da ne bih dopustio da ti se išta dogodi.” Ja sam se nasmejala. “Znam.” “Inače uradila si odličan posao tamo.” “Nisam baš,” zakikotala sam se. “Mislim da si pevala Devojku braon očiju i da je to privuklo ajkulu.” Nagnula sam glavu u stranu, moja radoznalost me je izjedala. “Kako ti to znaš?” “Ti si moja devojka braon očiju.” Rekao je. “Hajde mrvice, otpratiću te do kuće, kasno je.” “Okej.” Zgrabio je svoju dasku i hodao pored mene jedva smo pričali celim putem do moje kuće. Čekao je dok nisam ušla unutra da ode. Moja kuća bila je tri sprata visoka imala je velika drvena ulazna vrata. Kada sam ih otvorila da uđem u predsoblje uradila sam nešto što nisam nikad pre. Okrenula sam se. On je i dalje bio tu, gledao me je. Stidljivo sam se nasmejala i mahnula mu. Otrčala sam gore u svoju sobu, zatvorila vrata iza sebe, naslonila se na njih. Pomazila sam svoje usne po poslednji put i tada... Polizala sam ih. Isti treperavi osećaj koji sam osećala celo posle podne ostao je sa mnom i ostatak noći.
voli vas Naš svet kNjiga
30
Naš svet knjiga
Poglavlje 3 Aleks Nekoliko dana je prošlo i bio je moj jedanaesti rođendan. Moji roditelji su priredili intimnu zabavu u njihovom restoranu, najprisniji prijatelji i porodica. Ja nisam bila za ekstravagantne stvari. Naučila sam kasnije u životu da sam zaista bila skromna devojka. Svi momci razmazili su me poklonima. Imala sam više muške odeće nego što mi je trebalo, na mamino nezadovoljstvo. “Da li ti se svidela rođendanska zabava Mrvice?” Dilan je pitao obmotavajući ruku oko mog ramena. “Jeste.” “Moj poklon bio je najbolji zar ne?” Džejkob je prokomentarisao, okrećući me od Dilana. Nasmejala sam se. “Svideli su mi se svi.” “U redu je biti iskren Mrvice, možeš reći da ti je moj poklon omiljeni,” Austin je dodao smijući se i bacajući fudbalsku loptu u vazduh, Lukas ju je prihvatio. Igrali smo fudbal narednih nekoliko sati i kada je bilo vreme da svi odu kući bilo je već veče, a svi smo ujutru morali u školu. Lukasova porodica bila je još tu kao i uvek. “Hajde,” pokazao mi je da ga pratim. “Odlaziš?” “Moj tata je otvorio još jedno pivo znaš šta to znači.” Pratila sam ga do iste tačke na plaži od pre neki dan sa nervoznim drhtajima u stomaku i grlu. Hoće li me opet poljubiti? Okrenuo se. “Izvoli,” rekao je predajući mi još jedan neraspakovan poklon. “Već sam otvorila tvoj poklon,” 31
Naš svet knjiga “Ne, moja mama je to kupila. Ovaj je od mene. Kupio sam ga sa svojim novcem koji sam zaradio ovog leta.” “Oh,” polako sam odmotala dugu kutijicu i polako je otvorila “Bo,” šapnula sam, iznenađeno ga gledajući. Posegao je ogrlicu sa ajkulinim zubom i stao iza mene. “Našao sam ga u prodavnici starina. Da budem iskren, ne znam zašto sam uopšte otišao tamo. Mrzim tu radnju. Starine su jadne. Ovo je od male ajkule koja se izgubila u vodi pre par godina. Spasao je ajkulu, ali ostao je njen zub. Na njega je potpuno zaboravio i kada ga je našao na stočiću napravio je od njega ogrlicu.” Napravio je pauzu. “Možda je to ista ajkula koja je udarila u dasku pa sam je kupio za tebe.” “Da li je bila skupa?” Mogla am da osetim kako se smeje dok je nameštao lanac oko mog vrata. Visio je odmah iznad moje ključne kosti. “Samo ti bi to pitala.” Okrenuo me, stavio je prst na zub. Osetila sam se sitno u njegovom zagrljaju. “Ovaj lanac je od zlata.” Prešao je prstima preko moje kože, od čega me je preplavila toplota. Šta mi se to dešava? Ovo je moj omiljeni poklon. “Volim je, hvala Bo, nikada je neću skinuti.” I nisam... Sve dok jednog dana... Jesam...
Lukas Potrošio sam sav svoj novac na tu ogrlicu i nisam se dvoumio ni sekunde. Želeo sam da je ona ima. Voleo bih da sam joj mogao reći i zašto. Sve što znam je da u sekundi kada sam je video, morao sam da joj je kupim. Izmislio sam činjenicu da je mogla biti ista ajkula koja je udarila u moju 32
Naš svet knjiga dasku, ne shvatajući da sam u stvari želeo da se zauvek seća dana kada smo se prvi put poljubili. Da to nosi svuda sa sobom. Da uspomena živi. Simbolika iza ogrlice bilo je nešto što sam shvatio tek kasnije kada sam bio stariji. Ali do tada bilo je već kasno. “Volim te Mrvice, ti si mi najbolji prijatelj,” bilo je sve što sam rekao. Bilo je to prirodno, normalno, želeo sam da ostanemo upravo takvi. Izgubiti nju nije bilo moguće za mene znao sam to već sa trinaest godina. Sranje znao sam čak i pre toga. Ona se nasmejala divlje i iskreno. “I ja volim tebe.” *** Ostatak školske godine je proleteo i opet je bilo leto, naše omiljeno doba godine. Ostrvo se ispunilo turistima i topla sezona je počela. Bile je samo dva meseca godišnje kada bi ostrvo bilo ispunjeno nasumičnim i nepoznatim osobama širom sveta. Živeti u malom gradu na obali, svi su znali svakog, nisi mogao da odeš nigde, a da neko ne zna tvoje ime. Gradski tračevi putovali su brzo i svako je znao svačiji problem i dramu, ništa nije ostajalo iza zatvorenih vrata. Ja nikada nisam obraćao pažnju na to. Niko od nas nije. “Ma hajde Lukase samo je izvedi na burger, prati te okolo od kako je počela školska godina to je skoro godinu dana. Seksi je. Zašto je uporno ignorišeš?” Džejkob je pitao dok smo vozili bicikli sa plaže do Aleksine kuće. “Zato što je izlazila sa svakim tipom našeg uzrasta, cura je vožena više nego moj prokleti bicikli.” “To i jeste poenta.” “Ne za mene.” 33
Naš svet knjiga “Lukase, zar ne želiš da uradiš nešto? Mislim tvoja ruka mora da se umorila,” nasmejao se. Pogledao sam ga. “Kako god čoveče, tvoj kurac. Samo pokušavam da ti pomognem. To prijatelji rade jedno za drugo. Znaš da sam prešao osnovno sa Lesli i Dilanom uskoro ću i sa Rajanom. Austin je još uvek mlad, ali sranje on je već poljubio devojku sa jezikom. Šta si ti uradio Lukase? Jebeno ništa.” Moje misli otišle su ka Aleks, nije bio poljubac sa jezikom, ali je i dalje bio poljubac. Nikada nikom od njih nisam rekao šta se desilo niti je ona. To je trebalo da bude prvo što je odalo da je to nešto značilo, ali koliko nešto može da ti znači kada si tako mlad? Surfovanje, dečaci i Aleks to je bio moj život. To sam jedino razumeo. To je jedino što sam znao. Bio je to prvi put da smo sakrili nešto od njih, ali definitivno neće biti poslednje. Ni mi nikada više to nismo spomenuli. Nismo morali. Istina je visila oko njenog vrata. “Kako to znaš?” Pitao sam, prekidajući svoje misli. “Da li si ozbiljan? Osim ako nisi uradio nešto sa Aleks za šta mi ne znamo, onda jedina akcija koju si ti imao jeste ta što si gledao golotini časopis. Mi svi volimo Aleks. Znaš to. Ali ona je dete. Imaš trinaest, uskoro četrnaest. Uozbilji se!” Uzdahnuo sam, iznerviran da je možda pročitao moje misli ili sam jednostavno samo bio paranoičan. “Ne želim da je pitam da izađemo. Čak mi se i ne sviđa. Zašto da pitam nekog da izađemo ako mi se ne sviđa?” Pogledao me je kao da imam četri glave. “Buraz, svestan si da zvučiš kao pičkica, zar ne? Molim te reci mi da to znaš?” Prevrnuo sam očima. “Pitaš devojku da izađete zbog jednog i jedinog razloga. Da li treba da ti spelujem Lukase?” “Shvatam.” “Ne, mislim da ne shvataš.” 34
Naš svet knjiga “Začepi gubicu, pre nego što je ja začepim za tebe,” raspravljao sam se. On se nasmejao. “Avv, tako si osetljiv? Da li kriješ nešto?” “Ne,” “Šta? Da li ti se sviđa Aleks? Da li se o tome radi?” “Ne,” ponovio sam brzo. “Dobro je. Ona je kao naša mlađa sestra. Ako ti se sviđa, mogao bi te prebiti. Znaš da bi svi to uradili. Tako je sa svima nama u vezi nje.” Podsetio me je, dodajući na moju zbunjenost i nesigurnost još malo nečega šta bi ja i Aleks trebali da budemo jedno drugom. “Znam to.” “Drago mi je. Ona je dete Lukase.” “Svi smo mi deca,” izjavio sam, pokušavajući da sklonim razgovor sa Aleks, a da ne budem previše očigledan. “Ne seri. Ali jedanaestogodišnja devojčica to je ona, iako će verovatno da mi ispraši dupe pre nego što to prizna.” On se nasmejao na tu pomisao, a i ja sam. “Za skoro četrnaestogodišnjeg dečaka je mnogo drugačije. Ona čak nije izrasla u svoje telo još uvek. Veruj mi, Aleks će biti jebeno predivna. Što je još veći razlog da je zaštitimo. Ne želiš da njen prvi izlazak bude sa nekim tipom poput nas? Znaš kakvi smo kada ona nije tu.” Klimnuo sam “Zašto mi držiš predavanje o nečemu što već znam? Jako si dosadan. Svestan sam svega. Opusti se.” “Onda pozovi Stejsi da izađete.” Uzdahnuo sam, znajući da nemam mnogo izbora. Sve što je rekao je istina. Aleks je mlada i ona je bila kao naša mlađa sestra. Prešao sam liniju sa poljupcem i moram to da ispravim i vratim se na stranu sa ostalim dečacima. Tamo gde pripadam. “U redu. Pitaću je da izađemo samo začepi.” “To je sve što tražim buraz.” Sledeći dan pitao sam Stejsi da izađemo.
35
Naš svet knjiga
Poglavlje 4 Lukas “Šta se radi?” Aleks je pitala, ulazeći u moju sobu dok sam se ja na krevetu igrao svojim telefonom. Bio je to rani rođendanski poklon. Skočila je odmah pored mene, pomerajući moju ruku tako da bi mogla da legne na sredinu mojih grudi. “Ništa, mnogo. Šta ti radiš ovde? Mislio sam da ideš u grad sa mamom danas“ “Idemo,” coknula je. “Ali morala je da priča sa tvojom mamom o nečemu važnom i rekla mi je da dođem ovde gore kod tebe i sačekam je.” “Ne želiš da ideš u šoping, huh?” Zabrundala je pogledavši u mene. “Da li ikada želim?” “Možda neće biti tako loše, mrvice. Nije normalno da ne voliš da ideš u šoping.” Ona je sela, podvijajući svoje noge pod maleno telo. “Da li ti voliš?” “Da li volim šta?” “Da ideš u šoping?” “Dođavola ne.” Seo sam i naslonio se na zid. “Pa onda. Zašto bih ja volela?” “Zato što si devojka.” Udarila me je u grudi. “Auć!” počešao sam se tamo gde me je udarila. “Zašto si to uradila?” “Znaš ti zašto,” nasmejala se, videvši da njeno slabo dupe ima uticaja na mene, meškoljila se na mom krevetu. Zatresao sam glavom. “Ti si nasilna.” “Učila sam od tebe,” branila se pokazujući na mene, sedajući uspravno. Nasmejao sam se, jer je to bila istina. “Nalaziš se sa dečacima?” “Ne, nalazim se sa Stejsi za nekoliko sati.” 36
Naš svet knjiga “Stejsi?” pitala je odmičući se. “Ko je Stejsi?” “Devojka sa plaže.” Sa divljim očima sela je uspravno, pokušavajući da izgleda starije nego što zapravo jeste. “Devojka sa velikim sisama?” Nacerio sam se da ne bi prsnuo u smeh. “Da.” “Zašto?” “Na šta misliš?” “Zašto se nalaziš sa njom?” Slegnuo sam ramenima. “Ne znam, da se družimo.” “Oh.” Podigao sam obrve, “oh?” Spustila je glavu na moju sreću i počela da se igra sa majicom. Radila je to samo kad je bila nervozna. “Da li je to sastanak?” promumljala je. “Pretpostavljam.” “Oh.” “Zašto uporno govoriš to?” “Bez razloga,” lagala je. “Šta nije u redu.” “Ništa.” “Znaš da mi ne možeš lagati, zato zašto mi jednostavno ne kažeš čemu taj tužan glas i namršteno lice?” Zasiktala je na mene. “Ne lažem.” Ustao sam, prekrstio ruke na grudima i zabacio glavu u stranu. Zna da joj ne bi dopustio da napusti moju sobu ukoliko mi ne kaže istinu. Izvući ću to iz nje, na ovaj ili onaj način. “Mislila sam da ti se ne sviđa. Rekao si tako.” Napokon je odgovorila. “Nikada nisam rekao to,” objavio sam, gledajući njenu užasnutost. “Oh,” “Hoćeš li prestati da govoriš u šiframa?” “Ne govorim,” povisila je ton pomerajući noge da vise sa ivice kreveta. “Rekao sam ti ona je samo devojka. I jeste. To je sve.” 37
Naš svet knjiga “Onda zašto ideš na sastanak sa njom, ako je samo devojka?” “Zato što to dečaci rade.” Njene usne su se razdvojile, otkrivši njen prodorno crveni jezik. Mora da je sisala lizalicu od višnje, našu omiljenu. Skoro sam se nasmejao. “Nije to velika stvar, Mrvice,” priznao sam, trljajući pozadinu svog vrata. Klimnula je, oči su joj gledale u vrata iza mene. “Pa...” ustala je sa mog kreveta i stala ispred mene, jedva dosežući do mojih grudi, i to je bio podsetnik koliko mala je zaista bila, koliko je mlada u stvari. “Zabavi se na svom sastanku.” Obrve su mi se suzile. “Zašto se ponašaš ovako?” “Ne ponašam se nikako,” odgovorila je, braneći se, odbrambenost se čula u njenom glasu. “Vidimo se kasnije.” Zakoračila je i krenula ka mojim vratima. “Aleks,” pozvao sam je, prisiljavajući da izdahnem dah koji nisam ni shvatao da držim. “Ti ćeš uvek biti moja devojka braon očiju.”
Aleks Zastala sam kao ukopana. “Ti ćeš uvek biti moja devojka braon očiju,” priznao mi je tonom koji nikada pre nisam čula. Moje srce je ubrzalo sa svakom novom sekundom, i što sam duže stojala tu ne govoreći ništa više sam ga osećala. “Znam.” Nežno sam rekla, suvih usta i teškog srca. Nisam znala da li da se nasmešim nad činjenicom da će on uvek biti moj najbolji prijatelj ili da plačem sa očajem znajući da možda on neće nikad biti nešto više.
38
Naš svet knjiga Da li će ikada biti Aleks i Lukas ili smo osuđeni da budemo Bo i Mrvica sve do kraja naših života? “Aleks jesi li spremna?” mama je vikala sa podnožja stepenica, prekidajući tišinu koja nas je držala. Nisam se usudila da se okrenem i pogledam ga. Skoro sam otrčala dole do maminih kola. Provela sam ostatak dana u gradu sa njom. “Srce, šta misliš o ovoj?” mama je pitala držeći vešalicu preda mnom. Odmerila sam je od početka do kraja. “To je haljina.” “Da. Veoma lepa.” Što zapravo i nije bilo toliko daleko od istine. Bila je svetlo žuta sa špageti prugama i kraća nego što sam inače nosila dužinu šorceva. Materijal je bio mek. “Okej.” “Zaista? Nećeš se svađati oko ove sa mnom?” “Ne.” “Da li si bolesna?” Nasmejala sam se po prvi put od kako sam otišla iz Lukasove sobe. “Ne.” “Šta želiš?” brzo je dodala, nasmejavajući me. “Ništa. Lepa je haljina.” Skeptično me je gledala nekoliko sekundi, a onda klimnula i otišla da plati. “Da li je sve u redu?” pitala je na putu do kuće. Slegnula sam ramenima. “Šta se dešava sa tobom?” “Zašto misliš da nešto nije u redu?” “Aleks, pustila si me da ti kupim haljinu, a da nisam morala da te podmitim.” Uzdahnula sam. “Lukas ide na sastanak,” mumlala sam, iznenađena svojom iskrenošću. “Ah.” Srela sam njene oči. “Šta?” 39
Naš svet knjiga “Znači to te muči,” izjavila je gledajući napred na put. “Ne muči me.” Suzila je oči na mene. “Ne toliko,” dodala sam gledajući ispred sebe. “Ti dečaci rastu Aleks. Počeće da izlaze. Mislim Lukas će četrnaest uskoro.” “Da pa šta? Ja ću imati dvanaest uskoro, takođe.” “Tačno. Ali drugačije je kod dečaka nego što je kod devojaka.” “Šta to treba da znači?” “To znači da bi se njihovi interesi mogli promeniti.” “To je glupo.” Coknula sam, razočarano. “I tvoji interesi će se uskoro promeniti takođe.” Zatresla sam glavom. “Ne mislim tako.” “Videćeš.” “Mama, mi smo najbolji prijatelji od dana kada sam se rodila. Radila sam sve sa njima. Hoćeš da kažeš da to više neće biti tako?” Razmišljala je o onome što sam rekla “Ne baš. Nemam sumnje da će te uvek biti bliski. Ti nemaš rođaka, Aleks, i mogu ti reći da sam zahvalna što ni jednom nisam osetila grižu savest, jer ti nisam podarila nekog da se sa njim igraš. Nismo morali. Imala si njih dečake. Sve što kažem je da bi se stvari mogle početi menjati oko toga koliko će te vremena imati jedno za drugo.” “Zbog devojaka?” “Da, srce i dečaka.” Napravila sam grimasu. “Meni se ne sviđaju dečaci.” Ona se nasmejala. “Ti voliš te dečake.” Objavila je. “Da, ali oni su drugačiji. Ja pričam o drugim dečacima u mojoj školi. Ne sviđaju mi se.” “Dobro. Da li ti se sviđa neko od tvojih dečaka? Lukas možda?” Ja sam prešla u blago vikanje. “Ne.” “Ne?”
40
Naš svet knjiga “Ne znam. Lukas i ja smo uvek imali drugačiji odnos nego što sam imala sa ostalima.” Uhvatila sam njeno klimanje uglom svog oka. “Znam.” “Ne želim da izgubim ni jednog od njih, pogotovo ne Lukasa.” “Nećeš ih nikada izgubiti. Toliko znam. Ali da ti iskreno kažem Aleks, moraš da proširiš svoje horizonte. Ne želim da zažališ što si propustila nešto, jer nisi znala da je to nešto bolje. Poro dičnost može biti zbunjujuće sa nečim što nije. Da li me razumeš?” “Nekako.” Uzdahnula je. “Mlada si i Lukas je mlad. Odrasli ste zajedno. Odrasli ste zajedno. Normalno je da se osećaš posesivno za njih, za sve njih.” “Ne želim da se stvari promene.” “Žao mi je slatkice, ali hoće. To je život, ali nije važno, jer mogu da kažem sa sigurnošću da će oni uvek biti u tvom životi. To ti mogu obećati.” Klimnula sam, zatvorila sam oči tiho se pomolivši da je upravu. Pogotovo... Kada je u pitanju Lukas.
Lukas “Hej slušaš li me?” Stejsi je pitala. “Mhmm,” rekao sam. Nisam mogao da prestanem da mislim o Aleks. Zašto nisam mogao prestanem da mislim o Aleks? “Zaista sam se dobro provela večeras. Hoćemo li ovo ponoviti?” “Svakako.” Jednostavno sam rekao. Sedeli smo na plaži, gledajući kako talasi udaraju u obalu. Ona se nasmejala, primaknuvši mi se. “Dobro je. Zaista mi se sviđaš, Lukase.” Klimnuo sam, jer nisam znao šta drugo da kažem. Ona se lagano okrenula, pomazila moj vrat sa svojim nosom. Osetio sam kako mi se kurac 41
Naš svet knjiga cimno i pre nego što sam znao, okrenuo sam moja usta i mi smo se ljubili. Nije bio to isti poljubac kao sa Aleks. Bio je potpuno drugačiji. Nisam zaista znao šta radim, ali sam pogledao dovoljno filmova da znam u teoriji šta da radim. Moj um nije mogao da ne pohvata pokrete naših usana i način na koji se moj kurac mučio i način na koji se pribijala uz mene. Najluđa stvar je bila ta što mi se čak nije ni sviđala, nisam imao osećanja za nju, ali nisam mnogo da prestanem da je ljubim. Moje telo me je izdavalo, i što smo se više ljubili, više sam to želeo. Bilo ne neprijatno. Hitno. Mrzeo sam to i mrzeo. Moj jezik je skliznuo u njena usta, imala je okus sladoleda mente. Nisam voleo taj sladoled. Ona je ubacila je svoj jezik dublje u moja usta i zastenjala, čineći moj kurac da se ukoči od zvuka. Očajnički sam želeo olakšanje što mi se više približavala, ležući nazad na pesak, prislanjajući moje telo nad njeno. Moje neiskusne ruke počele su da istražuju, i maze telo pod mojim, čineći me da se stresem od dodira njenog tela. Naša tela su preuzela i osetio sam se neverovatno, nije bilo reči kojim bi opisao senzaciju ovih osećaja. Po prvi put, razumeo sam Dilana i Džejkoba o čemu su pričali. Kako je lako da se izgubiš u nekom zbog želje i želeo sam da se moje telo olakša. Hvala bogu što smo bili na zabačenom delu plaže. “Dođavola, dečko, ustani i sranje.” Moje telo se cimnulo od njenog, ustao sam. “Šta dođavola, Džejkobe?” okrenuo sam se spreman da ga udarim kada sam se našao licem u lice sa Džejkobom, Dilanom, Austinom i Aleks. Glava joj je bila pognuta ramena obešena, i kunem se da je moje srce prestalo da kuca, gutao sam knedlu koja mi se stvorila u grlu. “Opusti se,” Dilan je prekinuo, vraćajući moj ljutiti pogled na njega. “Baš smo prolazili, zaputili smo se ka restoranu Mrvicinih roditelja da večeramo. Ali svakako samo nastavite.” Posegao je za Aleksinom rukom, i ona ju je prihvatila, oči su joj ostale uprte u pesak, nije gledala u nikog, 42
Naš svet knjiga pogotovo ne u mene. Klimnuo je ka Stejsi koja je i dalje sedela, zbunjena prekidanjem. “Ćao dragi.” I oni su otišli. “Gde smo stali?” Stejsi je zabrundala od dole. Moj pogled je bio zaleđen na Aleks. Um mi je vrištao da potrčim za njom. Da uradim nešto... Bilo šta. Koristio sam sve u sebi da ne potrčim za njom, da objasnim. Priznao sam sebi da sam bio uhvaćen. Nisam joj dugovao objašnjenje. Onda zašto se ovako osećam? Ona i dalje nije podigla pogled, išla je odmah iza Dilana, svoje male ruke u njegovoj. Ona je izgledala tako sitno u odnosu na dečake, odskakala je od njih. Naša Mrvica. Moja devojka braon očiju. Tužna. Moj pogled pao je na Stejsi, jer nisam mogao više da gledam u Aleks. Bolelo je jako. “Hajde.” Ispružio sam ruku ispred nje. “Otpratiću te kući.” Nisam mogao dovoljno brzo da stignem do njene kuće. “Okej.” Nasmejala se, ne cimajući se na moju iznenadnu promenu raspoloženja. Ostavio sam je na njenim vratima i video sam da želi da me poljubi opet, ali ja nisam želeo, nisam mogao. Do vremena kada sam stigao u restoran bilo je blizu osam. Dečaci su se igrali loptom, a Aleks nije bila tu. “Hej,” Austin je pozdravio. “Gde je mrvica?” momentalno sam ga pitao, pokušavajući da držim emocije u redu. “Rekla je da se ne oseća dobro i otišla je kući.” “Oh. Pre koliko?” “Ne dugo nakon što smo stigli. Njena mama ju je odvela kući, njen tata je i dalje ovde negde.”
43
Naš svet knjiga Klimnuo sam, “Ko pobeđuje?” trudio sam se da budem opušten. Dečaci nisu morali da znaju za teskobu koju sam osećao. “Šampion,” Džejkob je objavio, izgledajući samozadovoljno. “Uskoro smo gotovi, igraš sledeću?” Zatresao sam glavom. “Ne, moram kući.” “Kako je bilo sa Stejsi? Iz onoga što sam video, izgledali ste prisno.” Dilan je rekao, cerekajući se kao budala. “Vidimo se kasnije,” ignorisao sam ga i otišao. Vozio sam svoj bicikli najbrže što sam mogao do Aleksine kuće, pokucao sam na njena vrata. Njena mama je otvorila. “Hej, srce.” “Hej, da li je mrvica ovde?” Ona se namrštila. “Žao mi je Lukase, ne oseća se dobro. Otišla je u krevet čim smo stigli kući. Reći ću joj da si svraćao. Mada tvoja mama je unutra sa Lili. Da li želiš da uđeš?” Zatresao sam glavom za ne. “Možete joj reći čim se probudi? Zaista moram da pričam sa njom važno je. Možete li joj reći da me nazove?” “Hoću.” Zakoračila je unazad i zatvorila vrata. Istuširao sam se i otišao pravo u krevet, pokušavajući da izbrišem izgled Aleksinog lica i osećaja jadosti koji sam imao. Ovo neće biti poslednji put da sam je povredio. Ovo je bio samo početak...Ovo je bio prvi put da sam otišao od Aleks. Ali definitivno... Ne i poslednji.
voli vas Naš svet kNjiga
44
Naš svet knjiga
Poglavlje 5 Lukas Obično mrzim nedelju ujutru. Svi su obučeni u svoju najbolju odeću za nedeljnu misu u maloj crkvi koju smo imali u gradu. Ja sam obukao svoje crne pantalone i zelenu košulju sa kravatom oko svog vrata. Već mi je bilo vruće, a nismo ni napustili kuću. Hvala bogu što nisam morao da nosim sako. I ovako je napolju bilo pretoplo. Alek me je uvek zvala da se uveri da sam budan da ne bi morao da se svađam sa mamom kako službu ne shvatam ozbiljno. Nije me zvala jutros. Ja sam se jako dvoumio da li da je zovem ili ne, ali sam se odlučio za ne, jer ću je svakako uskoro videti. Kola su išla neverovatno polako, a ja sam sedeo na zadnjem sedištu pored svoje mlađe sestre Lili, imala je osam i nikada me nije nervirala što je najbitnije. Mislio sam o Aleks tokom cele vožnje na misu. Njenom licu. Njenim usnama. Njenim očima. “Lukase, slušaš li me?” Lili je pitala, vraćajući me sa mojih misli. “Hmm?” “Pitala sam te da li si dobro?” “Da dobro sam,” “Jesi siguran? Ponašaš se čudno.” “U redu sam.” “Okej, pomislila sam da te je možda napala ista bolest koja je zadesila i Aleks.” To me je navelo da je brzo pogledam. “Šta?” “Mrvica.” Prevrnula je očima, umislivši da je to razlog zašto sam zbunjen. “Da, znam, ali na šta misliš?” “Ona je izgledala kao ti sinoć. Pomislila sam možda...” “Videla si je sinoć?” prekinuo sam je.
45
Naš svet knjiga “Da. Mama i ja smo bili u restoranu kada je ona došla sa dečacima. Izgledala je zaista kao da je bolesna od nečega. Njena mama ju je odvela kući i mi smo otišli sa njima. Ona obično bar pokuša da se igra sa mnom, ali ovaj put nije rekla ni reč, samo je otišla pravo u svoju sobu na spavanje. Mama i gospođa Kolins su napravile čaj i pitali me da joj ga odnesem zajedno sa nekim lekovima.” Oklevala je sekundu prekinuta slikom neke dece koja su trčala iz kola ka crkvi. “Lili.” “Oh,” Zatresla je glavom. “Njeno lice bilo je crveno i oči su joj bile vlažne. Rekla je da se ne oseća dobro, ali izgledala je kao da je plakala. Samo kažem.” Vazduh je bio lansiran iz mene bilo mi je teško da dišem stomak mi se stezao od onoga što je Lili upravo rekla. Upecao sam mamine oči na retrovizoru, i na momenat pomislio sam da ona zna. Poznati pogled u njenim očima naveo me je da sklonim svoj pogled sa njenog, nisam želeo da odgovaram na pitanja koje je postavila prećutno. Izašao sam iz kola prvi i oni su me svi pratili, polako idući ispred njih tražio sam Aleks. Ona me je obično čekala ispred ulaza tako da bi mogli ušli zajedno i da sednemo nazad. Nije me čekala, i to je samo dodalo da budem još nervozniji od onoga što se dođavola desilo. Momentalno sam je našao čim sam ušao, samo što nije sedela sa dečacima. Sedela je sa svojim roditeljima, pored svoje mame, ali nije me to šokiralo. Ono što me je zapanjilo je to što je nosila svetlo žutu haljinu i što joj je kosa bila puštena. Mislim da nikada nisam video njenu puštenu kosu osim ako nismo bili u vodi, čak i tada bi je brzo vezala na vrh svoje glave. Dugi sjajni tamni valovi padali su na njena leđa i zatekao sam sebe da želim prstima proći kroz njih da osetim da li je toliko meka kao što se čini. Kako nisam nikada shvatio da joj je kosa tako duga? Kad sam uspostavio kontakt sa svojim stopalima krenuo sam ka dečacima koji su takođe bili zapanjeni kao i ja. Pogledali su u mom pravcu, i ja sam slegnuo ramenima, odgovarajući na njihove upitne poglede koje nisam znao da ćemo ikada imati. Služba se završila i svi smo izašli napolje, čekajući naše porodice. Ona je bila zadnja koja je izašla iza njih i ja sam pustio dah koji nisam znao da zadržavam dok je nisam ugledao. Izgledala je... Izgledala je kao devojka. 46
Naš svet knjiga Ne kao bilo kakva devojka, nego prelepa devojka. “Mrvice...” “Aleks,” ispravila me je. “Izvini?” zbunila me je. Ona se nasmejala svima nama, podižući oči sa poda. “Moje ime je Aleks.” Jednostavno je rekla uz osmeh. “Od kada?” pitao sam je, ne znajući ovu devojku ispred sebe. Čak je i zvučala drugačije. “Od rođenja,” rekla je, gledajući samo u mene. Dilan je pročistio svoje grlo, vraćajući njen pogled na sve njih. “Izgledaš lepo, Aleks.” Ja sam suzio svoje oči na njega. Zašto sam ja jedini iznerviran zbog ovoga? “Hvala,” odgovorila je crveneći. Ostali dečaci pratili su sve to kao da nam se životi nisu upravo drastično promenili. Gledali su u nju kao da je bilo kakva nova devojka koja nam je prišla. Osim što ona nije bila nova devojka, ona je bila naša Mrvica. Nisam mario za to šta je obukla ili šta se pretvara da je. Ja sam znao ko je ona unutar sebe, a unutra ona je bila moja. Ajkulin zub i dalje je visila oko njenog vrata i to je dokazivalo moju poentu. To je pomoglo da zadržim svoju želju da je odvučem daleko od svih i prozovem je zbog gluposti. Odmakao sam se od njih ne želeći da pravim scenu, ali uglavnom odmakao sam se od nje. Što sam više gledao u nju to sam se gore osećao. I dalje sam imao onaj odvratan nelagodan osećaj u svom stomaku. Da sam uradio nešto loše, i to me je progonilo. Nikada se pre nisam osećao ovako, i sve što je trebalo je da me pogleda samo na sekund, i videla bi prokleto sve. Svi smo otišli do njenog restorana, upravo kao što smo i svake nedelje. Kolinsovi su uvek priređivali veliki nedeljni ručak, to je bio njihov nedeljni ritual. Takođe su dolazili i svi ostali ljudi iz našeg i susednog grada. Svi su rekli Aleks da izgleda prelepo, roditelji, stariji ljudi, dođavola čak i dečaci iz naše škole. Mrzeo sam to. Mrzeo sam pažnju koju je dobijala. Mrzeo sam poglede koji su bili sugestivni i ne baš suptilni. 47
Naš svet knjiga Mrzeo sam haljinu koju je nosila, i mrzeo sam što je mirisala tako prokleto dobro da je sve što sam želeo je to da obmotam svoje ruke oko nje i nikad je ne pustim. Kako sam se mogao tako osećati? Bili smo tako mladi. Ali najviše sam mrzeo činjenicu što me je ignorisala. Zatekla bi moje upitne poglede i najiskrenije sam bio blizu da puknem. Moja narav se lomila, bio sam spreman da je odvučem napolje na plažu i izvičem se na nju. Zašto sam želeo da vičem na nju? Nisam pojeo ni zalogaj svoje hrane i kad je tražila čašu vode ili vodu sa limunom umesto soka od višnje koji smo uvek pili najozbiljnije sam skoro viknuo na nju preko stola. Zašto me provocira? “Lukase,” Džejkob je rekao pored mene, “Hodi sa mnom napolje.” Ustao sam i dalje gledajući ka njoj, ali izgleda da su svi imali njenu pažnju sem mene. “Šta je dođavola tvoj problem?” pitao je, čim smo izašli napolje daleko od radoznalih ušiju. “Ništa, šta je tvoj problem?” svađao sam se, trebajući negde da se istresem. On je podigao svoje ruke u gestu predaje “Nisam ja ovde negativac. Ali trebao bi biti budala da ne shvatim da si ljut na Aleks.” “Njeno ime je Mrvica.” On je suzio oči na mene, primičući mi se. “Slušaj me, jer ću ovo reći samo jednom. Ona je odrasla, Lukase. Da li sam mislio da će se desiti ovako brzo? Nisam. Mislio sam da ćemo imati bar još godinu dana sa njom. Ali i mi smo se promenili Lukase, i ona je uvek želela da bude kao mi. Ona nije želela da zaostaje. Da li je to sranje? Da jebeno jeste. Neću te lagati, ali ovo je njen način da odraste. Daj pusti je malo. Izgleda sjajno. Sretan sam zbog nje, svi smo. Sada reši svoja sranja i budi sretan i ti zbog nje.” “Ne govori mi šta da jebeno radim, Džejkobe,” zarežao sam. On se cimnuo. “Ponašaš se kao da si ljubomoran Lukase.” “Nisam,” jednostavno sam rekao. “Dobro je,” odgovorio je. Stojali smo tu ukopani, ni jedno od nas nije odstupio. Ako Džejkob misli da može da radi sa mnom ta sranja starijeg brata zeznuo se. Možda to deluje na Aleks, ali ne i na mene. Nije morao da mi govori šta da radim 48
Naš svet knjiga kada nije imao pojma šta me je mučilo uopšte. Ovo nije prvi put da Džejkob prosipa ova sranja pred mene. Navikao sam se na to godinama, što smo stariji bili, to je gore postajalo. Dilan i Austin takođe ne zaostaju, svi skaču na nešto što jebeno nije njihov problem. Nije joj trebala zaštita. Pogotovo ne od mene. “Šta se dešava?” Aleks je pitala, odvlačeći nas od naših intenzivnih pogleda i navela nas da je oboje pogledamo.
Aleks Otišla sam kući te noći nakon što sam videla Lukasa i Stejsi i pogledala sebe u ogledalo, i po prvi put u mom životu nije mi se svidelo ono što sam videla. Nisam izgledala kao ni jedna devojka koja se motala oko dečaka, čak ni blizu. Nisam bila ženstvena kao one. Nisam se pomerala kao one, nisam čak ni pričala kao one. Ja sam bila sa druge strane spektra, onaj u koji su me svrstali kao svoju mlađu sestru. Nakon što sam se sagledala nisam znala šta su mi oni, šta su nudili, ležala sam na krevetu i trudila se da ne mislim na Lukasa sa tom devojkom. Način na koji ju je dodirivao. Način na koji su se pomerali jedno uz drugo. Način na koji ju je ljubio. Zvuk koji je pravila odzvanjao je u mojoj glavi. Vibrirao je tako prokleto glasno da je sve što sam želela bilo da vrištim i nadjačam te zvuke. Nisam ih mogla prekinuti, a nisam ni želela. To je bila ilustracija onoga kako ju je Lukas naveo da se oseća, način na koji ju je dodirivao sa takvom odlučnošću i preciznošću učinilo je da mi bude muka u stomaku. Ličilo je kao da su napravljeni jedno za drugo, dodirivali su jedno drugom delove tela od čega sam pocrvenela samo kad pomislim na to. Zašto sam morala da budem tako mala devojčica? Zašto sam morala da budem tako mlada? Nisam primetila da plačem dok suze nisu pale na stranu mog lica. Ništa od toga nije radio sa mnom. 49
Naš svet knjiga Ni jednu. Mislila sam da je naš poljubac značio nešto. Nisam razumela kako se igra ta igra, kako da kažem jednu stvar, a ponašam se u skladu sa drugom. Možda su to dečaci radili? Ponašali se na jedan način sa tobom kada ste sami, a na drugi kada ste u javnosti. To nije Lukas zar ne? Zbunjenost i pitanja bez odgovora su me mučila, zapljuskivala me poput talasa okeana, povlačeći me ispod i ne dopuštajući mi da dišem sve dok me ti isti talasi nisu bili spremni pustiti. Isti onaj koji je Lukas jahao sa takvom svrhom i odlučnošću. Ironije me nije zaobišla. Ležala sam u krevetu samo sa svojim mislima, dolazile su jedne za drugim bez pauza između. Jedna bi bledela pred sledećom i izlazila na površinu. Davila sam se u njima. Da stvari budu još gore moj donji deo stomaka je vrištao, novi, nepoznat bol me je obuzeo. Otišla sam u kupatilo i upravo tada zadesila me je moja prva menstruacija. “Oh ne...” izdahnula sam. “Mama, mama!” Vrištala sam. Ona je utrčala u moju sobu zajedno sa Lukasovom mamom. “Oh moj bože dušo šta nije u redu?” A onda sam se slomila. Bila sam emocionalno potrošena, i nisam mogla da sakrijem emocije koje su ključale i eksplodirale poput vulkana. Počela sam da jecam. Suze su bile neprijatne i skoro previše da podnesem. Plakala sam zbog svega što se desilo, i zbog svega što nisam razumela. Plakala sam zbog oseća poraza, i gubitka emocija, za koje sam očajnički želela da se držim. Uspomena koja je visila snažno oko mog vrata, pekla je jako, ostavljajući za sobom osećaj tuge, očaja i izdaje. To je bio prvi put da me je Lukas povredio, mrzela sam to više nego bilo šta drugo. Sve ostalo mogla sam podneti, ali spoznaja da mi je izazvao bol. Dečak sa kojim sam rasla. Dečak kojeg sam volela. Dečak koji mi je obećao da me nikada neće povrediti. Moj najbolji drug. Moj dečko. Moj Bo. Lukas... “U redu je Aleks, smiri se.” Mama je rekla. Pomogla mi je da završim u kupatilu, a onda smo ušli u moju sobu. 50
Naš svet knjiga Gospođa Rajder je sedela na mom krevetu. “Čestitam, dobrodošla među žene,” klicala je. Ja sam se naslonila na moju mamu trebajući potporu i utehu. “Da li je ovo zbog mog sina Aleks?” Pogledala sam u svoju mamu i ona je klimnula samouvereno. Spustila sam glavu, klimajući. Ona je uzdahnula. “Znaš da smo tvoja mama i ja zapravo pričale o ovome veoma dugo.” Odmah sam pogledala u nju. “Da tako je.” Klimnula je. “Ovo nije šok za nas. Moj dečak je bio obuzet tobom od dana kada si se rodila. Sećam se još kad je tvoja mama bila trudna, on bi prišao njenom stomaku i govorio da je njegova beba unutra.” One su se nasmejale, niko mi nikad to nije rekao pre. “Voleo te je još pre nego što si se rodila, Aleks. Prosto je znao da ćeš biti devojčica. Svaki put bi ga ispravljali, a on bi zatresao glavom i vikao da ćeš biti devojčica. Odrastao je srce, oboje ste. Znam da možda sad boli, i možda ne razumeš šta se dešava, ali to je deo života. Oboje trebate da probate nove stvari, stvorite nove prijatelje, idete negde, budete nezavisni. Pusti druge ljude kod sebe sem tih svojih dečaka. Bila si privučena tim dečacima od kako si se rodila, baš kao što su oni tebi. Život je previše kratak da bi se pitala da li ti se nešto bolje moglo desiti. Da li me razumeš?” Ja sam se stidljivo nasmejala, brišući suze. “Vi ne želite da ja i Lukas budemo zajedno?” “Ne srce, ne želim da se ni jedno od vas ne skrasi dok ne upoznate šta vam drugo život nudi, i ako jednog dana nađete put jedno ka drugom opet onda ćeš znati. Znaćeš zasigurno. I tada neće biti sumnji i žaljenja.” Spustila sam glavu. “Da,” bilo je sve što sam mogla reći. “Sada,” mama je prekinula, podižući mi glavu. “Dosta tog plakanja i tugovanja Aleks, mislim da je danas sjajan dan.” Pljesnula je rukama. “Znaš zašto?” “Zašto?” pitala sam. “Hajde da proslavimo! Zato što si zvanično mlada žena i mislim da je možda vreme da razmotriš...” “Postala devojka,” prekinula sam je. One su se nasmejale i sledećih nekoliko sati proveli smo u tome da su me menjale. 51
Naš svet knjiga Nisam ni pomislila da bi mogla dobiti takvu reakciju od dečaka. Svi su izgledali sretno i zadovoljno, skoro kao da su očekivali da će se to desiti. Svi sem Lukasa. Ignorisala sam ga, najviše zbog toga što nisam znala šta da mu kažem ili kako da se postavim prema njegovom ponašanju prema meni. Peklo je rupu u meni, a nisam želela da dopustim da utiče na mene sada kad sam se osećala tako lepom. Sve je ovo bilo novo za mene, pogotovo reakcija. Gledala sam Lukasa i Džejkoba sa daljine, i mogla sam da vidim da su oboje ljuti sa mesta gde sam sedela za stolom. “Šta se dešava napolje?” pitala sam Dilana. On je slegnuo ramenima. “Muške stvari.” Ustala sam sa svog mesta. “Mrvice nemoj se mešati.” Krenula sam ka njima pre nego što je poslednja reč napustila njegova usta. Osetila sam njihovu napetost i čim su mi noge dotakle pesak pitala sam “Šta se dešava?” Obojica su se okrenula da me pogledaju. “Ništa,” Džejkob je rekao. “Ne čini se kao ništa.” Napravila sam pauzu, gledajući Lukasov pogled pun mržnje, ali ne prema Džejkobu nego prema meni. “Šta?” Pogled u njegovim očima bio je odlučan i sve što je učinio bilo je to da je dodao zbunjenost koja je rasla među nama. Samo što je ovaj put Džejkob svedočio tome. Bar sam mislila da jeste. Mogla sam osetiti njegov besni stav, a da me nije ni dodirivao. Sve je bilo usmereno ka meni. Oči pune oluje bile su preda mnom, i njegov pogled držao je moj sve dok više nije mogao pa ga je sklonio, otišao je od mene po prvi put. Što je samo još više povećalo bol u mom srcu. “Kloni ga se dok se ne smiri Mrvice.” Pogledala sam u Džejkoba “Šta nije u redu sa njim?” “Ne brini oko toga.” Uhvatio je moj obraz, spajajući moj pogled sa svojim. “Izgledaš veoma lepo.” Nasmejala sam se. “Hvala. Osećam se, ne znam, drugačije valjda. I dalje sam jedna od vas. Znate to zar ne?” On mi se nasmejao. To me je utešilo u trenutku čistog haosa. Lukas je odneo svoj uragan sa sobom, ali ovaj put Džejkob me je držao čvrsto i nije 52
Naš svet knjiga dopustio da me uragan odnese zajedno sa njim. Tko bi trebalo da je uvek. A negde usput naučila sam to da cenim više nego što sam mislila. “Naravno. Osim što ćeš sad biti mnogo lepša za gledanje.” Udarila sam ga u grudi. Smešeći se rekao je. “Ah! Eto je, napokon se probija ispod sve te kose.” Stavio je ruku oko mojih ramena. “Hajde idemo da završimo jelo.” Provela sam ostatak dana sa dečacima, bez Lukasa. Niko nije pričao o tome da on nije sa nama. Dilan me je otpratio kući pre nego što sam otvorila svoja vrata osetila sam ga. Vetar je raznosio njegovo prisustvo svuda oko mene. Nisam se morala okrenuti da bi znala da me čeka, i da me čeka jako dugo. Ta noć je vodila mnogo čemu našem prvom što je samo pridodalo našoj komplikovanoj ljubavi.
voli vas Naš svet kNjiga
53
Naš svet knjiga
Poglavlje 6 Lukas Sišla je dole niz stepenice. “Ćao,” stidljivo je šapnula kada je sišla sa poslednjeg stepenika. Pružio sam joj ruku. “Želim nešto da ti pokažem.” Ona je smestila svoju ruku u moju, i ja sam joj pomogao da se smesti na šipku mog bicikla. Zavukla je svoju haljinu među svoje butine i klimnula glavom da je spremna. Vozili smo se nekoliko milja od njene kuće, idući u suprotnom smeru nego obično. Parkirao sam svoj bicikli blizu napuštene kuće, pobrinuvši se da ga niko ne vidi. “Gde smo Bo?” iako je nosila haljinu, ona je i dalje skakala sa mog bicikla, od čega sam pozeleneo. “Hajde.” Poveo sam je drvenim stepenicama, pokazujući joj vrata koja su malo bila otvorena, gurnuo sam ih i od toga su zaškripale, bila su stara i uništena. Stojao sam pored vrata čekajući da vidim njen iznenađen izraz. Polako se kretala svuda po sobi, oči su joj pregledavale sve. Aleks je volela različite arhitekture kada su dolazili od domova odmah pored vode. Ništa slično nije bilo ovde na ostrvu. Jer da je bilo mi bi smo znali. Znam da bi volela pogled, prozori od poda do krova koji su gledali na vodu i drvene daske po celoj kući. Bilo gde da si stao u kući mogao bi videti vodu. Lice joj se razvedrilo kada je videla kamin, bili su retki da se nađu ovde. “Vau, čija je ovo kuća?” pitala je glasa ispunjenog divljenjem. “Ničija.” Ona je pogledala u mene, zapanjena. “Ničija? Kuća je skoro gotova. Zašto bi iko ostavio ovako nešto?” “Moj tata je rekao nešto oko toga da je uzeta na renoviranje, ali da im je nestalo para pa da su je napustili.” “Oh,” mogao sam da vidim da joj se um okreće, i znao sam da to nije imalo veze sa kućom. “Izgledaš prelepo,” rekao sam, odmičući je od njenih misli, nadajući se da će to uspeti. Nisam želeo da ide tamo sa svojim mislima, ne ovde. Želeo 54
Naš svet knjiga sam da ovo bude naše sigurno mesto, gde ćemo se skloniti od sveta i svega što ide zajedno sa tim. “Znam da nisam rekao ranije, ali to ne znači da nije istina.” Spustila je glavu, i pocrvenela. “Hvala Bo.” “Zaista mi je žao, Mrvice.” Momentalno je podigla glavu i uperila svoje oči u mene. “Za šta se izvinjavaš?” “Za šta se ne moram izvinjavati?” izašlo je kao pitanje, ali nije bilo. “Da li ti se sviđa?” “Ne,” odgovorio sam, tresući glavom, tiho se nadajući da će mi poverovati. “Ne moraš me lagati. Dopušteno ti je da ti se sviđaju devojke Bo. Mislim ona je lepa i tako to.” “Ti si lepa.” Mogu reći da sam je uhvatio nespremnu. Nismo imali ovu vrstu prijateljstva, gde bih joj govorio da je lepa, i izvinjavao se zbog toga što sam joj naneo bol. Ona je bila jedna od dečaka, kada bi se posvađali ne bi se više vraćali na to. Dinamika našeg prijateljstva zagazila je na novu teritoriju koja nam je oboma bila nepoznat, i čim sam je video da nosi haljinu, znao sam. Nakon što sam dan proveo sam, i bio samo sa mojim mislima, shvatio sam da mi je smetalo to što je izgledala drugačije. Svi smo rasli uključujući i Aleks, što je bilo najteže za progutati. Neko vreme smo samo stajali tu, niko od nas nije pričao, pokušavali smo da uživamo u tišini koliko god smo mogli. Glasovi u našim glavama su se smirili, možda se utešili prisustvom onog drugog. Rekla mi je kasnije u našem životu da je ništa nije smirivalo više nego moje ruke oko nje, da sam znao to onda, držao bih je svaki put kada bi me pogledala sa dugom i razočarenjem. I možda bi to pomoglo da zaceli rane koje sam joj pravio na našem putu. Slomljeno srce koje sam uništavao deo po deo, malo po malo, sa ničim sem svojim delima i rečima. Kada je napokon otišla do prozora sa pogledom na vodu, pratio sam je, uživajući u tišini među nama. Bilo je tako mnogo stvari koje sam želeo da kažem, ali nisam mogao, i to će uvek biti neizgovoreno među nama. Šta bi iko od nas mogao da kaže, a da ima smisla? 55
Naš svet knjiga Oboje smo i dalje bili mladi, jedva smo razumeli ono što je dođavola raslo među nama. Nije postojao niko sa kim bi mogli da pričamo o tome, sve i da jesmo to je bilo mnogo lakše reći nego uraditi. “Zašto si bio toliko iznerviran danas Bo?” gledala je prema talasima okeana, zbog čega joj je bilo lakše da mi se otvori. Otvorio sam svoja usta da kažem nešto, bilo šta, ali sam ih brzo zatvorio. Reči jednostavno nisu mogle da izađu dovoljno brzo da odgovorim. “Teško je shvatiti da se stvari menjaju, Huh?” postavila je pitanje od kog je izgledala mnogo starije nego što je bila. “Da,” nevoljno sam priznao. “Nikada nisam pomislila...” zatresla je glavom, sabirajući svoje misli. “Ne znam šta sam mislila, sve što znam je da ne želim da te izgubim Bo, ne želim da izgubim ni jednog od vas.” Njene oči zaključale su se sa mojim. “Pogotovo ne tebe.” Dodala je nežnim glasom. “Ja takođe,” šapnuo sam, zabacujući pramen njene kose iza njenog uha. “Jednog dana...” “Znam,” prekinula me je. U tom trenutku nisam verovao da je znala, ali to je još jedna stvar koju sam shvatio kasnije. Aleks je bila svesna svega toga. Ja sam bio onaj koji nije bio. “Pitao sam je da izađemo zbog Džejkoba, mislim dečaka, jednostavno...” mumlao sam, reči i dalje nisu zvučale onako kako sam ja želeo. Ona se nasmejala, prekidajući intenzivnost naših pogleda. “Moja haljina je zaista meka. Mislim da nikada nisam osetila materijal kao ovaj. Sviđa mi se. Mislim ne osećam se da se oblačim kao te devojke...” “Savršena si.” Oči su joj se spustile ali lice nije. “Ja sam i dalje jedna od dečaka, Bo. Ne želim da brineš oko ničega. Nisam se promenila, obećavam.” “Meni se ne čini tako.” Pogledala me je sa najiskrenijim, najtoplijim, prihvatajućim očima. “Ja sam i dalje tvoja devojka braon očiju, Bo.” Stavila je svoje ruke oko mene, njeno maleno telo dodirivalo je moje. Pristajala je savršeno, topila se na mojim grudima. Naša srca kucala su jedno pored drugog, i po prvi put tog dana sve je bilo dobro.
56
Naš svet knjiga “Znam,” šapnuo sam pored njenog uha, ljubeći njen obraz. Udišući miris šampona vanile i njene kreme za sunčanje, brzo su postali moji omiljeni mirisi. “One su samo devojke Mrvice.” Imajući nju u svojim rukama bilo mi je lakše da pronađem reči da iskažem istinu. Nije mi to imalo smisla, ništa nije. Kada su stvari postale tako zbunjujuće?
Aleks Želela sam da plačem... Zašto sam želela da plačem? Mrzela sam plakanje. Zagrizla sam usne da bi sprečila suze. Kada sam se pretvorila u ovu devojku? Onu koja nosi haljine i plače, i ima sve te emocije koje je teško shvatiti i pratiti. Prva sam se povukla, trebajući da osiguram bar malo kontrole nad sobom. Nisam želela da plačem pred njim, uvek bi to radila kada sam sama. Uticaj koji je imao kada je oko mene, isto kao i onaj koji je imao kad nije, bilo je dovoljno da me učini slabom, na kolenima i da mi bude teško oko srca. Nesigurno sam se nasmejala, gledajući svuda po pozadini kuće. “Zaista volim ovu kuću,” rekla sam, trudeći se da ne slušam intenzivno ključanje među nama. Njegov pogled pratio je moj, “Drago mi je da ti se sviđa, jer je moj tata rekao da će verovatno biti jedna od onih imovina koje su napuštene i zaboravljene godinama.” “To je šteta?” “Ja ne mislim tako. Mislio sam da bi mogla biti naša.” Podigla sam svoje obrve. “Naša?” “Da, mislim možda bi moglo biti naše mesto. Znaš, ono gde bi se sklonili od svih.” “Šta je sa dečacima?” pitala sam nesigurno.
57
Naš svet knjiga “Šta sa njima?” odgovorio je samouvereno. “Naša, Mrvice. Kao tvoja i moja.” “Oh,” “Oh?” Ja sam se nasmejala, naslanjajući leđa na prozor. “Umm, da. Zaista mi se sviđa ta ideja.” Bio je ozaren i nežnih očiju. “Dobro je, jer mi ih je dosta.” I samo tako... Mi smo opet bili Bo i Mrvica, provodeći ostatak večeri kao što smo i uvek, pretvarajući se da se ništa nije promenilo, a znali smo u našim srcima. Da jeste. *** Školska godina počinje i meni je sutra prvi dan srednje skole. Reči ne mogu da opišu koliko sam nervozna što ću opet biti sa svojim dečacima. Svi mi pod istim krovom, iako su oni u osmom razredu, a Austin u sedmom. Proveli smo ostatak leta zajedno i najvažnije da su stvari ostale nekako iste. Osim što je bilo devojaka okolo, mnogo više nego što je bilo pre. Iako dečaci nisu uzimali za ozbiljno ni jednu od njih, znala sam da će doći dan kad hoće, to se približavalo sa svakom pređenom nedeljom. Postala sam veoma dobar lažov. Smejala sam se kada sam trebala. I bila fina sa svim devojkama jer sam morala. Čak i sa devojkama koje su se motale oko Lukasa. Bilo je lako da sakrijem svoja osećanja. Da sakrijem to kako sam se osećala iznutra. Da sakrijem emocije od istine koju sam čuvala u sebi, ali niko me nije prozvao za to. Uključujući i Lukasa. Tako da sam samo slušala. I gledala I nastavila sa se pretvaram... Lukas i ja smo proveli dosta vremena u našoj napuštenoj kući. Bilo je lako da se izgubimo jedno u drugom kada nikoga nije bilo oko nas. Kada nismo morali da brinemo oko onih koji nisu razumeli našu bliskost, našu povezanost. 58
Naš svet knjiga On je napunio četrnaest, i kunem se da je porastao preko noći. Počeo je da liči na muškarca. Okej, možda ne muškarca, ali definitivno više nije bio dečak kakav je pre bio. Njegov izgled se možda spolja promenio, ali unutra, on je i dalje bio moj Bo. I dalje je bio moj. “Da li si spremna za školu sutra?” Dilan je pitao, sedajući pored mene na plaži ispred restorana mojih roditelja. “Pretpostavljam da spremnija neću biti.” Njegovo rame je udarilo moje, zadirkivao me je. “Teška odluka šta da obučeš?” “Samo zato što se oblačim kao devojka ne znači da se i ponašam kao jedna.” “Ne seri,” nasmejao se. “Imaćeš dvanaest za nekoliko nedelja. Naša mrvica je skoro tinejdžer.” Uzdahnula sam, gurajući svoja stopala u pesak. “Čemu uzdah?” “Ne znam.” “Da znaš.” Zatresla sam glavom, primičući kolena blizu svog tela. Onda je pratio moj pogled koji je bio uperen u Lukasa i Stejsi. Šetali su jedno pored drugog na šetalištu i svako malo ona bi dotakla njegove grudi flertujući. “Ona je samo devojka, Mrvice,” rekao je to kao da je znao da mi je to potrebno da čujem. “Mogu li da te pitam nešto?” “Naravno možeš da me pitaš bilo šta.” “Da li ti se sviđa Lukas?” Moja usta su se otvorila i momentalno sam pogledala u njega, šokirana. “Šta?” On je susreo moj iznenađen pogled, ne odustajući sa iskrenošću u svojim očima. “Da li ti se sviđa Lukas?” “Naravno da ne.” “Sigurna si oko toga? Mi ne lažemo jedno drugo zar ne?” Osetila sam kao da je ovo test. “Ne, ne sviđa mi se. Volim ga. Volim sve vas,” odgovorila sam. “Samo mi je čudno da ga vidim sa devojkom, to je sve. Čudno je da vidim sve vas sa devojkama.” On je suzio svoje oči na mene, skoro kao da može da vidi kroz mene, i kao da je u mogućnosti da pročita istinu koju sam tako očajnički pokušavala da sakrijem. Okrenula sam svoje lice i zagledala se u pesak. 59
Naš svet knjiga “Dobro.” Jednostavno je rekao. “Šta je to trebalo da znači? Ja nisam dovoljno dobra za Lukasa ili tako nešto?” “Više kao obrnuto.” Zagrizla sam usnu da se zaustavim i ne postavim mu još pitanja. “Ti si naša mlađa sestra, Mrvice, niko nikada neće biti dovoljno dobar za tebe. Ne mislim ništa protiv Lukasa, ali Stejsi je više njegov nivo.” “Da...” “Kada budeš starija shvatićeš šta sam mislio pod tim.” “Razumem sad,” šapnula sam sebi. “Da li razumeš?” Pogledala sam ka njemu, “Seks, zar ne?” Oči su mu se proširile. “Nisam baš toliko mlada“ podsetila sam ga. Kunem se da su dečaci mislili da i dalje imam šest godina koja ima pomoćne točkove na svom biciklu, iako sam to dozvolila samo nekoliko dana. Bila sam odlučna da vozim bicikli kao oni da sam oderala svoja kolena više puta nego što mogu prebrojati, pa su počeli da nose zavoje u svojim torbicama za mene. Zaradila sam ožiljak na svom desnom kolenu. Bio je to isti ožiljak koji je Lukas po prvi put previo. Isto kao i moja ljubav za njega... Nikada neće nestati. “Očigledno,” Dilan je odgovorio, povlačeći me od uspomena. “Moja, moja mala Mrvica, mislim da smo te možda potcenili.” “Ozbiljno? Našla sam vaš plejboj kad sam imala deset. Zar nisi mislio da ću otići kući i pitati mamu oko toga? Mislim nisam odala vas društvo ili nešto slično, ali morala sam da znam. A znam da mi vi ne biste rekli.” “Upravo tako.” Nasmejala sam se na njegov odgovor. “Nije velika stvar. Shvatam.” “Da li znaš?” pitao je. “Znam.” “Samo da budemo na čisto kada dođe vreme da ti...” “Dilane!” vrisnula sam. Nije odustao. “Mi ćemo ga ubiti batinama. To... ti obećavam, pa bi možda mogla promisliti na njegovo zdravlje prvo.” “Oh moj bože to je tako nepravedno.” “Zovi to kako hoćeš. Ne zanima me.” 60
Naš svet knjiga “Znaš da ovo oko starijeg brata malo zastareva?” pokazala sam između nas. “Mogu da se brinem o sebi. Postaješ naporan kao i Džejkob. Zato ću to pridodati vašim testosteronima.” On je zabacio glavu stranu. “Šta ti znaš o testosteronima?” Ja sam zabacila svoju glavu u nazad “Šta to znaš o menstruacijama?” On se nasmejao divlje i lupio rukama. “Bože, volim te.” Prevrnula sam očima. “Da...da...” “Iako mislim ono što sam ranije rekao.” Pomerila sam svoje oči sa njega nazad na Lukasa. “Znam.” I znala sam.
voli vas Naš svet kNjiga
61
Naš svet knjiga
Poglavlje 7 Lukas “Da li si spremna?” pitao sam. “Da, samo moram da odem do svog ormarića. Zaboravila sam svoju knjigu iz Algebre. Dala nam je tonu domaćeg za Božićni raspust,” Aleks je odgovorila. “Ispratiću te.” “Ne moraš. Načiću se sa vama momcima pored stalka za bicikle.” Klimnuo sam, okrenuvši se. “Okej požuri.” Četri meseca su prošla i zvanično je bio Božićni raspust. Imali smo dve nedelje bez škole i bez drame. Imati Aleks u istoj školi pokazalo se kao zanimljivo, ne samo da se uključila u neke priče nego je počinjala i sa svojima. Počela je da se šminka i ja sam to prezirao. Prvi put kada je izašla iz svoje kuće sa karminom, ja sam bukvalno skočio sa svog bicikla i prišao joj u tri koraka brišući boju breskve sa njenih usana. Dečaci su podržavali, “Dođavola da,” dok su gledali kako to radim, a ona ostatak dana nije pričala sa mnom. Govoreći neke gluposti kako je sramotim i ne dozvoljavam joj da odraste. Nisam obraćao pažnju zato što, pod jedan nije mogla ostati ljuta na mene, pod dva, ne bi joj dozvolio da ostane ljuta na mene. Mi smo bukvalno tukli dečake sa štapom. Znali su da je Aleks zabranjena pre nego što je i ušla na vrata prvog dana škole, ali neki od kretena ipak nisu prestali da pokušavaju zadobiti njenu pažnju. “Hej, dušo,” Stejsi je cvrkutala, izlazeći za mnom i mazeći svoju ruku uz moju. “Hej.” “Mislila sam da se ovaj dan nikada neće završiti. Napokon! Božićni raspust.” Stejsi i ja nismo bili ozbiljni, ali nismo bili ni zajedno, mislim da bi se moglo reći da smo samo izlazili. Pokušala je da me napravi ljubomornim milion puta sa drugim momcima a ja bi je svaki put otpilio govoreći joj da može da radi šta god želi. To sam joj govorio često. To je samo dokazivalo ono što smo dečaci i ja već znali o njoj, i bila je to šteta, ali meni je odgovaralo. “Šta želiš da radiš za raspust?” 62
Naš svet knjiga Slegnuo sam ramenima. “Nisam baš o tome razmišljao.” “Oh, pa onda bi možda ja mogla da mislim o tome za nas.” “Ili da jednostavno sve bude kako se desi.” “Okej...” mumlala je, stiskajući me bliže. “Gde je mrvica?” Džejkob je pitao dok smo prilazili biciklovima. “Morala je da uzme svoju knjigu uz Algebre. Rekla je da ćemo se naći ovde.” “To će potrajati,” Stejsi je prokomentarisala, grizući me. “Šta to treba da znači?” pitao sam gledajući je. “Oh, pa, videla sam Gavina kako je savatao u ćošak...” “Savatao u ćošak?” Dilan je prekinuo, silazeći sa bicikla. “Isuse smirite se društvo, samo su pričali, ostavite je na miru.” Austin je podigao obrvu, ostavljajući bicikli, “Idem po nju.” “Niko ne mora da ide po mene,” Aleks je rekla, prilazeći nam. “Samo me je pitao za zadatak koji moramo da uradimo tokom raspusta. Nema potrebe da ga plašite. Verujte mi, dečaci znaju da se ne smeju zezati sa mnom, morate malo olabaviti.” Prevrnula je očima. “Šta je tvoj problem?” Pitao sam. “Šta je tvoj?” Svađala se, sedajući na svoj bicikli. Nisam mogao da kažem da li je besna, jer smo je štitili ili zato što je Stejsi i dalje bila obmotana oko moje ruke. Pretpostavio sam da je pomalo od oba. Stejsi ima način da učini da izgleda mnogo važnije za mene nego što zaista jeste, i to se uvek dešavalo kada je Aleks bila tu. “Vidimo se kasnije dušo.” Pokušala je da me poljubi u usta, ali okrenuo sam lice u zadnjoj sekundi, pa je poljubila moj obraz. “Mrvice“ dozvao sam, sedajući na bicikli, pokušavajući da je dozovem da me pogleda. “Šta? Ovde sam, idemo.” Ona je prva krenula, a ja sam vozio pored nje dok su ostali momci bili ispred nas, čak ni posle svih ovih godina nije mogla da vozi brzo kao mi. “Hoćeš li pričati sa mnom?” Pogledala me je, iznervirano. “Zašto bi pričala sa tobom?” “Znam te bolje od toga, odaj mi malo priznanja.” “U redu,” coknula je. “ Mislim da je smešno što me vi dečaci štitite kao divlji psi, mislim vi ste se bukvalno popišali na mene da bi držali dečake podalje i to nije fer.” 63
Naš svet knjiga Ja sam se nasmejao, nisam si mogao pomoći, ona nije mogla da kaže takve stvari, a da očekuje da se ne nasmejem. Pogledala je u mene. “Šta? Ma daj, izvini nisam se mislio smejati.” “Da, jesi.” “Možda. Malo. Samo malo.” Ona se nacerila, ali je okrenula glavu da bi izbegla totalni smeh. Rekao sam vam da ne može ostati ljuta na naš, pogotovo ne mene. “I dalje nije fer.” Rekla je, zvuk njenog glasa se smirivao. “Nikada nisam rekao da je život fer.” “Šta kad bi ja to radila tebi? Huh? Šta kada bi se ja pobrinula da devojke ne žele da pričaju sa tobom? Šta kad bi rekla Stejsi da ide i jaše kita ili tako nešto?” “Jaše kita? To je najbolje što umeš?” zadirkivao sam je, znajući da ona ne psuje. Mislim da nisam čuo ni jednu psovku iz njenih usana pre. “Bo znaš na šta mislim. Ne bi to dopustio. Zaustavio bi to momentalno. Svi bi ste. Nije fer da su pravila drugačija za mene.” “Ti si devojka.” Jednostavno sam rekao. Da nije vozila bicikli verovatno bi me oborila na zemlju, jer sam joj rekao da je devojka. Iako se oblači kao jedna, ona nam i dalje ne daje pravo da je zovemo tako. Pogled prezira koji mi je uputila bio je dovoljan da mi kaže da je prešla svoju tačku pucanja, jer je ne shvatam ozbiljno. Ali opet živo mi se fućkalo. “Ne znam šta bi da ti kažem, Mrvice.” “Reci da ćeš me pustiti da odrastem.” “Hoćemo.” Ona je suzila oči u neverici “Na neki način,” mumlao sam, oči su mi bežale svako malo. Ona je uzdahnula. “Nikada neću iskusiti ništa zbog vas dečaka.” “Izvini? Šta ti sugerišeš ovde?” pokušao sam da joj se približim, da ako poželim mogu da posegnem i sklonim kosu sa njenog lica. Sada ju je uvek nosila puštenu, nikada je nije podizala i lagao bih kad bih rekao da to nisam jebeno voleo. “Nije bitno.” Vozila je brže, pokušavajući da pobegne od mene. Bar mi se tako činilo. Stigli smo dečake i ja nisam mogao da prestanem da mislim oko onoga što je Aleks nagovestila. Ona je nalazila nove prijatelje mimo nas, devojke, 64
Naš svet knjiga nikada dečake, i pitao sam se da li to ima neke veze sa tim. Shvatio sam da devojke pričaju o tako tim stvarima. Možda su rekli Aleks nešto oko toga da iskusi neke stvari. Mislim šesti razred bio je kada je većina naših prijatelja počelo da se ljubi, samo je pičkica čekala do sedmog. Iako sam je već poljubio. Ali ne tom vrstom poljupca... da li je to ono što je želela? Dođavola, nema šanse da ona poljubi drugog dečaka, pogotovo ne tom vrstom poljupca. Šta da radim? “Lukase!” Aleks je vikala. “Hmm,” pogledao sam u nju preko puta mene za stolom u restoranu njenih roditelja. Ručali smo. Obično bi nakon škole došli ovde, a onda išli kući da radimo domaći. Jeli smo u školi, ali to nas nije sprečavalo da budemo konstantno gladni. Bio je Božićni raspust i nismo imali šta da radimo. “Gde si otišao?” pitala je. “Molim?” “Sada. Izgledao si zadubljen u misli ili nešto tako.” Svi su pogledali u mene pa sam se nasmejao. “Dobro sam.” Završili smo ručak i dečaci su želeli da surfuju, ostavljali smo naše daske u kancelariji restorana. Tako nam je bilo lakše da uhvatimo talas kada god smo želeli, umesto da idemo skroz kući da bi smo uzeli daske. Aleks je rekla da je previše hladno napolje da sedi na pesku i gleda nas kao što je obično radila pa će zato otići kući i početi domaći. Rekla je da ne želi da brine oko toga do kraja raspusta. “Voziću bicikli sa tobom“ rekao sam klimnuvši joj glavom. “Vraćam se čim je ispratim kući.” Društvo je klimnulo, razumeli su, zatim krenuli ka vodi. “Ne moraš to da radiš,” rekla je, odvlačeći moj pogled sa njih na nju. “Želim.” Prevrnula je očima. “Nisam beba. Mogu stići kući sama. Mogu brinuti o sebi.” “Šta je sa tim stavom?” “Jednostavno ne razumeš?” zatresla je glavom, odlazeći od mene. Bio je to drugi put danas da je pokušala da ode od mene i to me je samo ljutilo. Njeno raspoloženje menjalo se brže nego njene proklete haljine. Nisam mogao ispratiti to više. 65
Naš svet knjiga Potrčao sam, šutajući sandalama pesak da bih je stigao, uhvatio sam je za ruku zaustavio je i okrenuo ka meni. “Šta je tvoj problem?” “Ti! Ti si moj problem,” zarežala je blizu mog lica. “Šta sam koji kurac ja uradio? Samo te pratim kući.” Onda me je gurnula, jedva da sam se i pomerio, što ju je samo iznerviralo, pa me je gurnula opet. Moje oči su podivljale, iznenađen i poprilično zabavljen sa njenim duhom koji je uvek imala kada je oko mene. Nacerio sam se i bacio je na pesak, ležući preko nje i držeći je na mestu. “Da li ti treba maženje? Da li se o tome ovde radi? Da li ti treba zagrljaj? Umem veoma dobro da mazim i grlim.” Zadirkivao sam je visokofrekventnim glasom, držeći je čvrsto. “Oh moj bože Bo! Ovo je varanje.” Nasmejala se, nesposobna da odoli mom šarmu. “Vidiš sve što ti je trebalo je malo pažnje.” Ponosno sam rekao. “Skloni se.” Izbacila je. “Ne.” “Lukase Brodi Rajder...” upozorila je. “Samo zato što me zoveš punim imenom ne znači da ću te poslušati. To samo upali mojoj mami.” “Onda siđi sa mene.” “Ne dok ne prestaneš sa tim hormonskim sranjima koja su te zaposela.” Ona je zarežala. “Pogrešan način da to kažeš?” zadirkivao sam. “Šta kažeš o ovome?” posegao sam rukom i zagolicao tamo gde sam znala da mrzi, odmah ispod rebra, čineći da se uvija i smeje u isto vreme. “Da li si završila? Da li je gotovo?” zagolicao sam je na drugoj strani. “Stani!” smejala se pokušavajući da dođe do daha. “Reci magičnu reč.” “Da, da gotova sam,” rekla je. Momentalno sam stao, naginjući se nazad da sednem na kolena, ona je uzela moju nepažnju kao priliku da me odgurne i ja sam pao u pesak. “Kretenu!” ustala je, gledajući me sa zadovoljnim izgledom na licu, jer sam pao zbog nje. “Platićeš mi za ovo kasnije,” rekao sam. Prevrnula je očima opet i pružila ruku da mi pomogne da ustanem. Trebalo mi je nekoliko sekundi da joj poverujem da me neće baciti u pesak 66
Naš svet knjiga opet, kao i da odolim želji da je povučem da padne dole sa mnom. Ali već se smejala pa nisam želeo da prekinem trenutno dobro raspoloženje. Vozili smo naše bicikle u tišini i kada nisam skrenuo u njenu ulicu uglom svog oka uhvatio sam njen osmeh. Rekao sam vam. Ona je bila u fazonu sitnica.
Aleks Jednostavno nisam mogla ostati ljuta na njega. On je činio da je apsolutno ne moguće da se ne nasmejem, i znao je to. Što je sve samo pogoršalo. Kao da je dolivano ulje na vatru, čineći je većom sa svakim novim dodavanjem benzina. Kada nije skrenuo u moju ulicu nego je krenuo u pravcu naše napuštene kuće, nasmejala sam se. Nisam si mogla pomoći. Čim je odabrao da bude sa mnom umesto sa dečacima srce mi se zagrejalo, pogotovo kada je birao mene umesto surfovanja. Parkirali smo naše bicikle iza kuće i potrčali stepenicama. U proteklih nekoliko meseci mi smo je pretvorili u naš lični mali raj, donoseći ćebad i jastuke da poslažemo po podu, sveće da osvetle kada padne mrak. Ponekad bi Lukas doneo drva i upalio kamin. Imali smo magazine, društvene igre, grickalice i vodu. Sve što smo trebali bilo je tu. Volela sam je. Predao mi je bocu vode da pijem, a onda sam mu je vratila da bi i on mogao piti. Legla sam dole na ćebe i namestila jastuk pod glavom sa uzdahom. “O čemu misliš tamo?” pitao je, sedajući dole tako da me pogleda. “Koliko mnogo volim ovo mesto.” “Dobro je.” “Želim da se udam ovde.” “Šta?” zagrcnuo se.
67
Naš svet knjiga “Čuo si me. Želim da imam svoju žurku povodom veridbe ovde i želim da se udam ovde. A onda želim da kupim ovu kuću i podižem porodicu ovde,” rekla sam lagano. “Da nisi malo mlada da misliš o tim stvarima tek tako?” “Ne, mislim o tim stvarima stalno.” “Oh, jeli?” “Mmmhmmm.” “Za koga ćeš se udati.” Odmah sam zadržala njegov zabavljen pogled. ”Šta?” bio je moj red da to kažem. “Čula si me,” rekao je, bacajući nazad na mene moje reči. “Za koga ćeš se udati?” “Oh,” izdahnula sam. “Ne znam.” Podigao je obrve, ali nije rekao da lažem. “Zar ne misliš da bi prvo trebala da iskusiš stvari?” “Kako ti znaš da nisam?” provocirala sam, želeći da vidim taj pogled na njegovom licu. “Zato što znam.” “Kako god.” Pogledala sam u stranu. “Želiš da znaš kako znam?” Zadržala sam pogled uperen u stranu, progutala pljuvački koja se stvorila u mojim usnama, i nadala se da će to smiriti ovo treperenje koje se pojavilo u mom stomaku. Slegnula sam ramenima, jer nisam mogla da govorim. Glas bi odao kako sam se osećala. “Znam zato što bih zapamtio, kao što sam zapamtio naše prvo iskustvo. Isto ono koje visi oko tvog vrata.” Moje srce je počelo udarati sa svakom njegovom rečju. “Da li želiš?” “Da li želim šta?” odgovorila sam iako sam znala šta je mislio, ali morala sam da ga čujem kako to govori. “Da li želiš da te poljubim?” zastao je da pusti reči da potonu. “Zapravo poljubim?” Usne su mi se razdvojile grudi su mi se podizale i spuštale sa svakim udahom. Zatekla sam se kako klimam pre nego što sam i promislila o tome, ignorišući svoj glas u glavi koji je vrištao da je ovo loša ideja. Nagnuo se napred i oslonio se na svoje ruke i kolena, njegovo lice, njegove usne prilazile su mi i navele me da zatvorim oči. 68
Naš svet knjiga Čekajući. Milion misli prolazile su mi glavom, ali čim sam osetila njegove usne na mojim sve je nestalo iste sekunde. Ništa drugo nije bilo važno u tom trenutku.
voli vas Naš svet kNjiga
69
Naš svet knjiga
Poglavlje 8 Aleks Nisam imala ideju šta da radim, moje srce je udaralo tako brzo da sam ga mogla čuti kunem se. Nikada nisam bila zahvalnija činjenici da sam ležala. Znajući da sam stajala kolena bi me izdala zbog udaranja u mojim grudima. Bilo je to najpreplavljujući osećaj koji sam ikada osetila. Kao da je čitao moje misli polako je otvorio usne, i ja sam ga pratila, nameštajući svoje poput njegove. Naše usne su se pomerale jedne uz druge, kao da smo ovo radili ceo život. Bar sam se ja tako osećala. Njegov jezik je dotakao moje usne i bila je to najluđa senzacija. Povukla sam nazad svoj jezik i on je to shvatio kao otvoren poziv da nežno gurne svoj u moja usta. Imao je ukus višnjinog soka i voćne žvake, upleo je svoj jezik uz moje, pretvarajući poljubac u nešto više. Nisam baš bila sigurna šta je to bilo, osim eksplozivnog momenta i uspomena u mom životu. Bilo je mokro i pravilo je zvukove koji su mi bili nepoznati, ali osetila sam se neverovatno i proizvelo je u meni emocije koje nisam verovala da su moguće. Koje nisam verovala ni da postoje. Ako sam mislila da sam pre bila zbunjena, pa, onda ovo, dodalo je potpuno novi element i preokret za mene. U tim minutima, nisam marila jer... Činilo se ispravnim. Mi smo bili ispravni. Nisam znala tada, ali tada sam se zaljubila u njega. Dodirnuo je moje usne još jednom i polako se povukao od mene, ostavljajući me bez daha i sa vrtoglavicom, sa uraganom misli u mojoj glavi. Kada sam otvorila oči on se smejao, široko i divlje iznad mene, intenzitet njegovog pogleda još jednom bio je poznat. Bio je to isti onaj pogled koji je uvek imao za mene, samo mene, isti onaj sa plaže. Njegove oči nikada nisu bile takve sa Stejsi, a znala sam zato što sam gledala. Bila je to jedina misao koja me je utešila kada bi želela da se raspadnem. “Eto,” rekao je. “Sada možeš da kažeš da si iskusila stvari.” 70
Naš svet knjiga Ovo nije bio prvi put da je položio pravo na mene, a definitivno neće biti ni poslednji.
Lukas Maturirali smo osmi razred. Samo Austin je ostao da pazi na Aleks još jednu godinu, a onda će ona opet biti sama. Još dve godine pre nego što opet budemo svi pod istim krovom u školi. Naše prijateljstvo ostalo je isto, ali osećanja koja smo imali jedno prema drugom rasla su na način koji je bio mnogo komplikovaniji. Nakon tog poljupca nije bilo nazad, zato sam verovatno to i uradio uopšte. Položio sam pravo na nju. Leto je došlo i prošlo, isto kao još jedna školska godina, a onda još jedno leto. Pre nego što smo znali, ja sam imao šesnaest, a Aleks je trebala napuniti četrnaest. Bila je to njena poslednja godina u srednjoj školi, a mi smo bili u desetom razredu, Austin u devetom. Ja sam išao po svoju vozačku dozvolu za rođendan sa Aleks koja je strpljivo čekala u čekaonici sa mojom mamom, a dečaci su čekali na plaži da proslavimo. Kada sam im rekao da sam položio testove ona je skočila u moje ruke, vrišteći i cičeći kao devojčica. Moja mama se nasmejala, i mi smo izašli napolje. Parkiran odmah ispred bio je srebrni kamionet sa mojim tatom na vozačkom sedlu. Momentalno sam pogledao Aleks koja se nasmejala i uzbuđeno klimnula glavom, okrećući se ka mojoj mami koja je držala ključeve. “Ne?” polako sam rekao. “Sretan rođendan dušo.” Mama je odgovorila, stavljajući ključeve u moju ruku. Bio sam šokiran što su mi kupili kola. Bilo je to neočekivano, iako mi je palo par puta na pamet da bih voleo da imam jedan. Naše daske stale bi u njega i još bi imao mesta za dečake i Aleks. Sada kad sam imao kamionet mogao sam isprobati druge plaže za surfovanje. Dilan je dobio crni džip za svoj rođendan, a Džejkob je dobio klasični Ford Mustang koji smo satima popravljali u njegovoj garaži. 71
Naš svet knjiga “Ne mogu da verujem da si dobio ovaj kamionet! Ovaj je najbolji, Bo!” Aleks je uzbuđeno vikala dok sam ja vozio. Izgledala je tako sitno na sedištu pored mene. Nosila je crnu haljinu koja je na njoj više stajala kao dugačka majica. Sada je stalno nosila haljine, ali nikada se nisu pripijale uz njeno telo, i dalje je bila muškobanjasta u srcu. Mogao bih reći da je njen stil bio nekako hipi, i šminka na njenom licu uvek je bila minimalna. Nije joj trebala. Bila je prirodno lepa da svojom tamno braon dugom talasastom kosom. Bila je meka kao što se i činila. I dalje smo delili svaki sekund koji smo mogli nasamo u našoj napuštenoj kući. Ali nismo se opet poljubili. “Gde idemo?” “Otimam te na ceo dan.” Ona se zakikotala, voleo sam kad se smejala. “Nije otimanje ako mi prvo za to kažeš, uostalom tvoj je rođendan zar ne bi trebala ja da budem ta koja otima tebe?” “Želim da provedem svoj rođendan sa tobom, to je ono što želim da uradim.” Ona je pocrvenela, bilo je jedva vidljivo, ali video sam. Stali smo kod napuštene kuće i ja sam zgrabio njenu ruku pre nego što smo se uspeli stepenicama. “Ostani ovde.” popeo sam se i zgrabio ćebe i korpu za piknik koju sam ukrao od moje mame nešto ranije tog dana. I koju sam sakrio unutra za nas. “Uvek smo unutra,” rekao sam, odgovarajući na njeno neizgovoreno pitanje koje sam video svuda po njenom licu dok me je pratila na plažu. Kuća je imala privatnu plažu i niko nas nije mogao videti osim ako uđu na posed. Stavio sam ćebe na pesak i ona je sela, pomažući mi da izvadim sendviče, čips i vodu iz korpe. “Ne mogu da verujem da si uradio ovo.” Slegnuo sam ramenima. Nisam želeo da pravim neku veliku frku oko toga. Želeo sam nešto fino za nju, pa sam to i uradio. “Čak si koristio taj puter. Tvoja mama ne kupuje taj.” Nacerio sam se. Jeli smo našu hranu, ali svako malo čuo sa Aleks da je duboko udahnula. Znao sam da je zadovoljna. U suštini stvari ovo je bilo jedno jednostavno iznenađenje, ali za nju je bilo veliko. Ovo joj je vredelo sve, a ja sam želeo da budem sretna, ovo je bio moj poklon. Proveli smo ceo dan pričajući o nebitnim stvarima, a kada je sunce krenulo da zalazi, ispružio 72
Naš svet knjiga sam svoju ruku da bi ona mogla da legne na nju. Ona se ušuškala pored mene. Gledali smo zalazak sunca u ugodnoj tišini sa zvukom talasa okeana koji su udarali u obalu. Nisam mogao da si pomognem osim da mislim na sledeći put... Kada ću biti sa njom ovako. *** Dilan je zvanično izlazio sa devojkom po imenu Obri. Imala je plavu kosu i svetlo zelene oči, njeno telo je bilo kao iz onih magazina koje smo gledali pre toliko godina. Džejkob je izlazio sa Evom, koja je imala crvenu kosu i plave oči, i ona je bila mnogo lepša od Obri, koja je više bila Džejkobog stila-međutim nije sitna kao Aleks, ona je i dalje bila naša Mrvica. Austin je bio igrač i to nas je sve iznenadilo. Imao je drugačiju devojku oko sebe svaki put kad bi ga videli. One su ga saletale kao pčele med. Rođendanska proslava me je čekala sledeći dan u restoranu Aleksinih roditelja. Mrzeo sam da budem u centru pažnje, ali bio sam dobar dečko i odigrao sam svoju ulogu. Stejsi je bila tu, i dalje smo se igrali dobre stare igre, kao i pre meni je to odgovaralo. “Stejsine oči te jebu sa drugog kraja sobe,” Dilan je šapnuo, ubacujući šestu lopticu u rupu. “Ne seri,” rekao sam, lagano tražeći Aleks. “Na šta onda čekaš? Ona je kao zagrejana lopta, mogu je namirisati odavde.” Ja sam ubacio petu lopticu u rupu. “Dozvolila bi ti da je opališ večeras. Rekao bi da te već čeka. Znaš ono kao rođendanski poklon i to sve.” Džejkob je upitno podigao obrvu. “Bože Dilane, moraš li biti tako prost?” Eva je pitala, iznervirano. “Kako Obri izdržava sa tobom?” “Imam veliki kurac,” rekao je. Ja sam zatresao glavom, zatvarajući oči. Kunem se da je samo jebao tu devojku. Eva je bila vrlo osetljiva. Našao sam Aleks kako priča sa Obri pored bara. Zaista joj se sviđala, više nego Eva. Mislim da je to zato što je Eva bila 73
Naš svet knjiga zaista stidljiva, Lili je bila pored Aleks. Moja mlađa sestra imala je deset i gledala je u Aleks iz nekog razloga, pratila ju je konstantno, i znao sam da jedan deo Aleks to zapravo voli. Video sam da je pokušavala par puta da nauči Aleks da svira gitaru, ali ona nije mogla pogoditi ton. Lili sa druge strane, njen glas bio je poklon kao i talenat dok je svirala svoju gitaru. “Ne bi pričao tako da je Mrvica ovde,” Eva je rekla. “To je zato što je ona dama.” “Prekini ta sranja, čoveče, pokušavaš da me uništiš?” Džejkob je rekao, što je navelo Evu da ga udari po ramenu i ode. “Hvala čoveče.” “Prestani da budeš takva pičkica. Reci Lukasu da odraste i kupi par jaja koja će zabiti duboko u Stejsi već jednom. Dođavola čoveče, već si radio sve ostalo sa njom, šta ti znači taj sledeći korak?” Dilan je rekao. Mi smo se zezali okolo par puta, ona mi je popušila, a ja sam nju zadovoljio prstima, ali nisam išao do kraja sa njom. Bilo je to previše lično, iako me je molila za to. Aleks to nije znala, bar sam mislio da nije. “Zašto ne brineš o svom kurcu?” rekao sam mu. “Zato što te volim i želim da nakvasiš svoj kurac.” “Baš...” “Mislim vidi Austina,” Dilan je klimnuo glavom iza mene. Okrenuo sam se i video ga kako se vata sa nekom curom. “Kunem se da se nadam da koristi kondom dobiće neku bolest ili neku napumpati.” “Olabavi,” Džejkob je rekao. “Pa kako je bilo kad su ti popušili kurac?” Dilan je rekao, terajući me da ga pogledam. “Šta?” “Tvoj kurac, Lukase, ne možeš reći da ti se nije svidelo. Sada je vreme da nakon toga uroniš u vrelu macu. Izgubi svoju nevinost već jednom, činiš da mi izgledamo kao loši.” “Nekako ima pravo, Lukase, šta čekaš? Imaš devojku koja ne mari da li ćeš je jebati, a da se ne obavežeš. Završi to.” Džejkob je dodao. Spojio sam oči sa Stejsi preko puta sobe. Sedela je na stolici i pila vodu gledajući me željnim očima. Klimnuo sa dečacima “Da,” bilo je sve što sam rekao. To neće biti prvi put da sam mislio svojom glavom, a uz to ne mislim na onu na svojim ramenima. 74
Naš svet knjiga
Aleks “Kako ide škola Aleks?” Obri je pitala dok smo stojale pored bara. “Dobro. Časovi su mi ubice, ali do sada, sve je dobro.” Zaista mi se sviđala Obri. Bila je slatka i prizemna. Dilan je krenuo da se viđa sa njom zvanično pre nekoliko meseci. Imala je petnaest i njeno telo bilo vrhunsko, pretpostavljam da po tome podseća na Stejsi. Obe su izgledale kao da mogu biti u porno časopisu. Iako to nikada ne bi ste više ponovili nakon što popričate sa njim, nije se ponašala tako ni sekunde. Stejsi sa druge strane, bila je drugačija priča. Ona se nije pretvarala da je nešto drugo do onoga što su joj svi govorili u lice, ali i iza leđa. Nikada nisam razumela Lukasa šta ga je privlačilo na njoj, osim onoga što mu je davala za džabe. Zašto kupovati kravu i sve to. Nisam imala predstavu koliko su daleko otišli. Nisam pitala, a on nije govorio. To nije bilo za priču. Dečaci su bili dobri u sakrivanju stvari iza zatvorenih vrata, pošto smo išli u različite škole i sve to, ali s početkom sledeće godine sve će se promeniti. To me je činilo nervoznom samo kad pomislim na to. Stejsi i ja nismo bili prijatelji, jedva da smo i pričali, ali znala sam njenu ulogu u Lukasovom životu i ona je znala moju. Kraj priče. Eva je bila glupa ko noć, ali nisam osećala žaljenje za nju, Džejkob se nije činio kao jako zagrejan za nju pa se nisam toliko brinula. Bila je to više prolazna stvar. Džejkobu je bilo teško ugoditi, i svaka devojka koja bi mu prišla to bi shvatila i produžila dalje. Bilo mu je teško da zadrži devojku, iako sam duboko u srcu znala da će kad tad upoznati pravu devojku. Sve je bilo u tajmingu za njega, i to se dokazalo kasnije kad je bio stariji. Želela sam da Obri ostane okolo, iako, sam znala kakav je Dilan. Mislim ne lično, jer se suzdržavao sa svojom nekulturnom i vulgarnom osobinom kada sam ja u blizini. Nisam imala deset više, ali čula sam dovoljno da bi znala da je imao dve svoje strane: Jedna kada sam ja bila u blizini i jedna kada nisam. Obri je pokušavala sa njim i bog zna da sam navijala za njih. Bilo je teško da dopre do njega. Imala je suptilne načine da ga smiri češanjem njegovog vrata. Volela je njegovu dugu kosu. Ipak, mislim da je imao dve svoje strane i kad je ona u pitanju, jednu koju smo mi videli i jednu kada su bili sami.
75
Naš svet knjiga Austin, on je bio totalni nered. Mislim da nas je sve ostavio iznenađene. Ne znam šta je bilo sa tim momkom, i veliki deo mene je verovao da ni on sam to nije znao. Čula sam da je njegova mama vikala na njega više nego jednom da počne malo misliti svojom glavom, a ne samo onom donjom. Ja sam se nasmejala svaki put kad bi samo pomislila na to. Austin i ja bili smo najbliži godinama i neće proći mnogo dok dečaci ne odu na koledž, a mi ostanemo bez njih u blizini. Razumela sam Austina na način na koji dečaci nisu, bio je dosta poput mene, i želeo je da kao i ja bude poput njih, verovatno se izgubio negde na tom putu. Napuniću četrnaest za nekoliko nedelja i još uvek nisam iskusila neko iskustvo osim dečaka. Nisam izlazila ni sa kim, poljubila nikog drugog, ili čak bila na sastanku. Svi dečaci na ostrvu bili su previše uplašeni da mi priđu, jer su znali da me čuvaju. Četvorica njih. Moji dečaci su odrasli. I pod tim, mislila sam da su izgledali kao muškarci, visoki, mišićavi, ozbiljni. Imali su izgled loših momaka, zastrašujući sve oko sebe. Neko bi pomislio da su to vežbali celog svog života ili nešto tako. Štitili su me čak i više nego što su tokom našeg odrastanja, i došla sam do tačke da sam jednostavno odustala od borbe. Nije bilo vredno za mene, imati njih u životu bilo je dovoljno. Pogotovo Lukasa. Pomisao da odlaze na dve godine, i da ću imati samo Austina ubijalo bi me svaki put kad bi na to pomislila. Mrzela sam da mislim o tome da će se stvari još jednom promeniti. Lukas i ja smo bili isti kao što smo uvek bili. Provodili smo svaki momenat koji smo mogli nasamo u našoj kući. Bilo je to naše specijalno mesto i niko mi to nije mogao uzeti. Od nas. Imala sam tonu emocija u svom srcu. Bila je to ista ona koja je tu bila i proteklih godina. Deo mene se potajno nadao da možda jedan dan, može postojati šansa za nas. Baš kao što mi je moja mama rekla pre nekoliko godina. Čekala sam. Možda jednog dana bude mesta za nas van napuštene kuće. Gde će moći da drži moju ruku. Gde će moći da me poljubi kad god bude želeo. Gde će moći da bude moj, a ja budem njegova. 76
Naš svet knjiga Gde će moći da mi kaže da me voli na isti način na koji ja volim njega. Čekam. To je sve što sam ikada radila. Nisam znala da život ima čudan način da te drži na prstima i tera te da vidiš stvarnost sveta. Ja sam se očajnički i svim silama trudila da ignorišem ono što mi je bilo pred licem svo vreme. Dok sam bila u kupatilu, vrata su se otvorila. “Mislim da je večeras to veče.” Prepoznala sam njen glas momentalno, i zaustavila sam se na mestu. Stejsi. “Oh, da, a zašto to misliš?” druga devojka je odgovorila. “Zato što smo radili sve ostalo. Znam da želi da me jebe. Tvrd je svaki put kad sam blizu.” Morala sam da sednem na šolju, noge me nisu držale. “Kakav je?” “Neverovatan, naravno. Naučila sam ga svemu što zna. Kurac mu je jebeno ogroman, Melori! Definitivno bi pogodio sva prava mesta, jedva da pola mogu da prihvatim u svoja usta.” Ruka mi se podigla do usana, gutajući nazad povraćku koja mi je krenula. “On je prljav dečko takođe, stvari koje izlaze iz njegovih usana kad me obrađuje prstima i kad ja sisam njegov kurac, Isuse! Uništio me je za druge muškarce.” Nasmejale su se, glasno iz grla. “Večeras je to veče, znam to. Zvaću te sutra da ti ispričam sve o tome.” Čula am ih kako izlaze, a ja sam povratila. Moje telo se okrenulo i u šolju izbacilo sve što sam pojela taj dan i popila. Izašlo je u jednom mlazu čim sam otvorila usta, izbacujući otrov tih reči koje sam čula. Povraćala sam iznova i iznova sve dok nije ostalo ništa unutar mene, uključujući i moje srce. Okrenula sam se i obrisala usne pozadinom dlana. Otvorivši vrata otišla sam pravo do umivaonika i oprala usne i polila se hladnom vodom po licu nadajući se da će to sakriti istinu koju sam poricala proteklih par godina. Lagala sam sebe i sve oko sebe. Bio je to sve san, nada. Bila je to mladalačka devojačka fantazija. Lukas nije moj. I nikad nije bio. Stojala sam tu dugo, gledajući u odraz koji je buljio u mene. Izbegavala sam ostala ogledala na izlazu iz kupatila, nalazeći ih osma. Gledala sam Stejsi kako vodi Lukasa napolje iz restorana na plažu. 77
Naš svet knjiga Nisam više bila devojka koja čeka. Sada sam bila... Slomljena.
voli vas Naš svet kNjiga
78
Naš svet knjiga
Poglavlje 9 Lukas Stejsi je hodala pored mene na plaži, obmotavajući svoje telo uz moju ruku. Njen pokušaj da drži moju ruku tokom proteklih godina bio je uzaludan, napokon je odustala. Bilo je mračno napolje, ali pun mesec obasjavao je plažu, osiguravajući dovoljnu vidljivost. Nikoga nije bilo na plaži. Bili smo sami. “Hajde,” zaprela je i povukla me pod pristanište. Položila je peškir na pesak, smestila svoje telo na sredinu i podigla se na laktove. Gledajući me kroz svoje trepavice, “Zar ne želiš svoj rođendanski poklon?” zacvrkutala je, raširivši svoje noge, pokazujući mi da ne nosi gaćice. Gledao sam svaki njen pokret. Stejsi nikada nije bila suptilna, i to je za mene samo olakšalo stvari. “Ovo ne menja ništa“ podsetio sam se, zbog čega sam zvučao kao šupak, ali radije sam želeo da zna u šta se upušta nego da lažem. Jebao bi je ako mi dopusti, ali to bi bilo sve. Ništa više ništa manje. “Znam,” rekla je sa klimanjem uz samouvereno držanje. “Nemam kondom,” “Ja imam.” Posežući za mojom rukom namamila me je na peškir, smeštajući svoje telo na moj tvrdi kurac. Zgrabio sam joj struk i ona je počela da se uvija bokovima napred nazad naginjući se napred blizu mog lica. “Da li je dobar osećaj?” Zadirkivala je, mrdajući kukovima sporije i stabilnije. “ Biće bolje unutar tebe.” Zajedljivo se nasmejala i sklizala niz moje telo sve dok joj lice nije bilo pred mojim rajsferšlusom. Cereći se ka meni otkopčala je moje pantalone i spustila rajsferšlus, oslobađajući moj kurac i stavljajući ga u svoja nestrpljiva usta. Gledao sam je kako mi sisa kurac kao da želi nešto da dokaže, uživajući u senzaciji koja je zaposela moja jaja. Otvorila je kondom i stavila ga na vrh moje glave, rolajući ga dole laganim pokretom.
79
Naš svet knjiga Dokazujući ono što sam ja već znao, ona je koristila mene isto koliko sam i ja nju. Popela se na moje telo sporo, lebdeći iznad mene i čekajući moj sledeći korak. Nisam se povukao. Uhvatio sam svoj kurac i poveo ga ka njenom ulazu. Oči su mi se zatvorile dok sam spuštao njene kukove, dole niz svoju opremu, od čega su mi se leđa izvila i oči prevrnule. Osećaj je bio neverovatan, mnogo bolji nego njenih usana obmotanih oko mene. Sa zatvorenim očima bilo mi je lakše da se pretvaram da je ona neko drugi, iako sam znao da ona nije bila ona koja sam očajnički želeo da bude. Osetio sam njene usne na svom grlu, lizala je sisala svuda, pojačavajući osetljivost toga što su moja jaja uronila duboko po prvi put. Zastenjao sam glasno i jako. Zadihano pokušavajući da kontrolišem njen tempo dok me je jahala, to je shvatila kao znak da se kreće brže, hvatajući pozadinu mog vrata kao potporu. Želela je da je pogledam. Mogao sam da osetim njen pogled na svom licu. Zastenjala je glasnije i teže kad nisam otvorio oči, ljubeći moja usta, pozivajući me da ih otvorim. Ali nisam odmakao sam lice. To ju je podstaklo da me jaši jače i divljije, sve to uticalo je na nju da me jaše brže i da me sve više i više primiče orgazmu. Nisam se mogao suzdržavati više, bio je jebeno dobar osećaj. “Svršiću,” zarežao sam. “Pa svrši.” Svršio sam tako jebeno jako da sam video zvezde pred očima, telo mi je drhtalo nekontrolisano. Svaki deo mene se tresao. Moje grudi su se nadimale dok sam ležao i hvatao dah pokušavajući da umirim srce. Nakon ovog iskustva samo sam još više želeo Aleks. Nisam mogao da zamislim kako bi tek bilo sa njom. “Da li ćemo ponoviti ovo?” mumlala je odmarajući se iznad mene. Okrenuo sam je. “Jebeno da.” Drugi put trajao je duže nego prvi. Stejsi mi je rekla šta treba da joj radim da bi i ona svršila, što je bilo jebeno neverovatan osećaj na mom kurcu. Pokušavao sam da ne zamišljam Aleksino lice, ali bilo je besmisleno. Kada smo završili, vratili smo se u restoran, momci su i dalje igrali bilijar, cereći se kao jebeni idioti dok sam ulazio. “Dobro si se proveo?” Dilan je pitao sa podignutim obrvama i bezobraznim osmehom. Džejkob se nasmejao dok je gledao u telefon. “Nije loše očekivao sam da ćeš trajati mnogo manje.” 80
Naš svet knjiga Oni su predali Austinu dvadeseticu. “Da li me jebeno zajebavate?” rekao sam gledajući u Austina. “Šta? Zašto si ljut na mene? Ja sam onaj koji je navijao za tebe. Stoga, sam četrdeset dolara bogatiji.” Pokušao sam da se ne nasmejem dok sam tresao glavom i gledao po sobi. “Gde je Mrvica?” “Otišla je nakon što si otišao sa Stejsi, rekla je da se ne oseća dobro,” Džejkob je rekao slegnuvši ramenima proveravajući štap. “Ponudio sam joj da je otpratim kući, ali ona je rekla da želi da bude sama i takva sranja. Ne znam, nisam se nastavljao sa njom. Znaš kakva je ovih dana. Ne mogu da se nosim sa svim tim ženskim hormonskim sranjima. Poslaće mi poruku kad stigne kući, to je najvažnije.” Protrljao sam poleđinu svog vrata, osećajući napetost u mišićima odmah. “Da,” uzdahnuo sam sa suvim ustima i nemirnim srcem. Morao sam pobeći odavde. Mogao sam da osetim kako me panika obuzima. Koža mi se ježila i živci su mi bili na ivici. Morao sam da odem pre nego što odlepim i dečaci primete. Stejsi je rekla da je umorna pa sam je iskoristio kao izgovor da je odvedem kući. Vozio sam u magli nakon što sam je ostavio, parkirao sam svoj kamionet pored puta pre nego što sam i primetio gde sam. Moja stopala pomerala su se po sopstvenom nahođenju gore uz ulicu i do prilaza, zatim pred našu napuštenu kuću. Srce mi je palo. Upravo tada i upravu tu na zemlju poda mnom. Moj ceo svet izgledao je kao da se ruši dole oko mene u sekundi. Sve što sam mislio da imam pod kontrolom , sve u šta sam želeo da verujem, sve to... nestalo je. Video sam je. I znao. Nije bilo teško zbrojiti dva i dva. Ne znam kako je saznala, sve što je bilo važno je da je znala. Moja devojka braon očiju sedela je na našem ćebetu sa rukama obmotanim oko kolena, koja su držala njeno lice. Sitno telo koje sam obožavao toliko treslo se nekontrolisano, i pojačavalo plač iz sekunde u sekundu. Bio je to tako intiman momenat, a ne za deljenje sa nekim, pogotovo ne sa mnom. Aleks nije plakala. Gledao sam je kako jeca po prvi put u svom životu. Nisam nikad video nekog da tako plače, i to me je potreslo do srži, cepajući me celog i imao sam osećaj da umirem. Urezivao sam to u memoriju da bi mogao poneti u grob. 81
Naš svet knjiga Nije bilo nazad. Nije bilo brisanja. Nije bilo ispravki. Ono čemu sam svedočio mislim da će biti moje čistilište. Kad kod budem zatvorio oči videću nju kako se raspada preda mnom, razara pred mojim rođenim očima od čega nisam mogao ni da dišem. Nisam mogao da se pomerim. Noge su mi bile ukopane dok je ona nastavila da plače, jeca, nasilno udiše vazduh koji joj nije bilo lako udahnuti. Prihvatio sam sve, svaka suza koja je pala postala je deo mene. Cirkulisala je mojim venama i krvlju, beskrajno je tekla, praveći reku tuge i žalosti i mojih neispunjenih obećanja. Nije bilo ni kraja ni početka njenim vapajima, samo beskrajna ponavljanja, koja su bušila rupu na mestu gde je srce trebalo biti. Senka njenog drhtavog tela bacala je refleksiju na zidove ostavljajući trag žalosti za sobom. Mog... Njenog... Našeg... Odrastanjem u malom gradu čuli bi mnogo toga. Ljudi pričaju, priče teku, grad tračari. Slušaš mnogo toga. Naučiš mnogo. Turisti, meštani, pogotovo porodica dele mudrost i savete za koje smatramo da nam nikada neće trebati. Gomila gluposti. Oni kažu da imaš taj jedan momenat u životu gde su stvari mogle biti drugačije, taj jedan momenat koji promeni kurs tvog života ili pravac kojim trebaš krenuti. Taj jedan momenat koji bi mogao zauvek da promeni tebe i sve što bi ti želeo da bude istina, sve u šta si želeo da veruješ. Jedna jednostavna odluka može da promeni celu budućnost. Moj ceo svet. Sećaću se ovog momenta do kraja svog života. Ovo je momenat koji je promenio sve. Ovo je momenat u kom sam odlučio ići drugim smerom, drugim putem koji me je vodio do sopstvene propasti. Mog ličnog žaljenja. Trebao sam ući unutra. Trebao sam se izvinuti. Trebao sam je moliti za oproštaj. Trebao sam joj obećati da je nikad više neću povrediti. Trebao sam uraditi bilo šta da me opet gleda kao što me je gledala ceo naš život. Ali nisam. Nisam uradio ništa od toga. 82
Naš svet knjiga Baš ništa. Ničega nije bilo među nama. Ni reči. Ni dela. Bio sam kukavica i nisam mogao. Nisam je mogao videti takvu. Nisam je mogao pogledati u oči i znati da sam je povredio, da sam je razočarao. Da sam uništio njenu ljubav i izgubio njeno poštovanje. Dečak koji joj je obećao da je nikad neće povrediti. Dečak koji se kleo da će je uvek štititi. Dečak koji se zavetovao da neće dopustiti da joj se išta desi. Taj dečak bio sam ja. Ja sam bio razlog što je jecala. Ja sam bio razlog što je povređena. Ja sam bio razlog što je bila slomljena. Znala je istinu. Napokon je i mene stiglo. Uništio sam njene iluzije da sam ja njen. Uništio sam jedinu dobru stvar u životu. Devojka koja je posedovala moje srce je krvarila zbog mene na način koji nikada pre nisam video. Kuća nije više bila naše sigurno mesto. Ja sam doneo svoj uragan sa sobom... Nisam mogao da rizikujem da je izgubim zauvek ako uđem unutra i priznam joj svoju istinu. Neće me voleti više, neće me više gledati na isti način, i neće biti moja više. Moja devojka braon očiju. Devojka koju sam voleo ceo svoj život. Aleksandra. Dao sam joj jedinu utehu koju sam mogao u trenutku njenog očaja. Okrenuo sam se i otišao. Hodao sam dole niz ulicu do svog kamioneta. Upalio sam motor i odvezao svoju jadnu guzicu nazad kući. Istuširao sam se i ni jednom se nisam pogledao u ogledalo. Pravio sam se da se ništa nije promenilo. Da joj nisam izazvao bol, i da ona nije znala istinu. Da je nisam video kako jeca i plače. Da smo i dalje najbolji drugari, da je ona moja devojka i da sam ja njen dečko. Moja mrvica i njen Bo. Bilo je bolje od spoznaje... Da sam nas uništio.
83
Naš svet knjiga
Aleks “Da li si ok, dušo?” Mama je pitala ulazeći u moju sobu. “Mhmmm,” mumlala sam, ležeći na krevetu sa čaršavom povučenim do svog obraza. Nisam se pomerila od kad sam došla kući noć pre. “Nisi obučena Aleks.” “Ne osećam se dobro.” Opipala je moje čelo. “Nisi vruća.” Slegnula sam ramenima. Nisam ni osetila da se pomeram, jedva da sam osetila da pričam. “Šta se desilo sinoć? Videla sam tvoje lice kad si došla kući. Čula sam da plačeš celu noć, ali ostavila sam te na miru, jer znam da si želela malo privatnosti. Sad mi reci molim te.” Sela je pored mene, mazeći pozadinu moje glave. “Ne želim da pričam o tome mama, žao mi je.” Bila je uporna. “Da li je u vezi Lukasa?” Polako sam klimnula. “Dušo...” “Molim te, molim te ne teraj me da pričam o tome. Ne želim da plačem vište. Tako je kako je.” Ona je uzdahnula. “Znaš da će ti dečaci doći da te obiđu kad te ne budu videli na službi danas.” “Znam.” “I spremna si za to?” Klimnula sam ponovo. “Znam da boli sad Aleks. Veruj mi dušo, sećam se kakva sam ja bila u tvojim godinama. To je verovatno jedan od najtežih perioda u ženskom životu. Kada nisi u stanju da razumeš emocije koje tako snažno osećaš duboko u svom srcu. Biće bolje. Obećavam ti da se sve dešava sa razlogom, jednog dana ćeš razumeti koji je to razlog bio. Iako sada misliš da umireš.” Otvorila sam usta da nešto kažem. “Ti si tako mlada. Oboje ste,” dodala je, zaustavljajući me u tome da nešto kažem. “Da...”
84
Naš svet knjiga “Volim te Aleks, uvek ću biti ovde za tebe, čak i kad misliš da sam besna na tebe, ja sam uvek tvoja mama, i ništa što uradiš ili kažeš to ne može promeniti. Da li me razumeš?” “Razumem.” Nasmejala se. “Odmori se i istuširaj. Pokušaj nešto da pojedeš. Držaću dečake podalje koliko god budem mogla.” “Okej.” Poljubila je moju glavu i otišla iz sobe. Ne znam koliko sam dugo ostala tako, obmotana u svoje ništavilo. Suze su nestale. Isplakala sam ih sve. Ništa neće odneti ono što sam već znala i što sam mrzela više od svega. Radije bi da ne znam. Bilo je lakše za pretvaranje. Želela sam da ostanem tamo. Ustala sam istuširala se i obukla. Strpljivo čekajući dečake da stignu i daju mi performans života. Gde sam ja i dalje bila njegova Mrvica, a on moj Bo.
VOLI VAS NAš svet kNjiga
85
Naš svet knjiga
Poglavlje 10 Aleks Gledala sam ih sve kako izlaze iz Lukasovog kamioneta sa prozora svoje sobe, srce mi je brzo lupalo. Lukas je bio zadnji koji je napustio kamionet, kesa moje omiljene prodavnice slatkiša bila je u njegovim rukama. Izgledao je kao isti dečak kao uvek. I lagala bih kad bih rekla da nije smrdelo to da on kao ne zna. To da ne može da oseti da sam povređena. Kako je to glupo bilo? Udahnula sam duboko čim sam čula lupanje njihovih koraka do moje sobe, svaki je bio glasniji od prethodnog, čineći moje srce da lupa jače preskače i drhti. “Mogu ja ovo“ rekla sam sebi i namestila svoje opušteno lice. Čula sam kucanje na vratima. “Zašto kucaš na vrata?” Austin je rekao. “Ona je devojka ti jebeni idiotu,” Dilan je odgovorio iznervirano. Prevrnula sam svojim očima i malo se nasmejala. Malo je bol bio lakši. “Uđite,” rekla sam. Dilan je ušao prvi praćen Austinom i Džejkobom. “Rekao sam vam da se pravi,” Džejkob je objavio, sedajući pored mene, okrećući me ka sebi. “Ti varalice!” Dilan se popeo na podnožje mojeg kreveta, a Austin se naslonio uz uzglavlje. Lukasa nije bilo. “Zašto si lagala?” Džejkob je pitao, ljubeći vrh moje glave. “Nisam se osećala dobro.” “Izgledaš lepo. Devojke ne izgledaju lepo kada se ne osećaju dobro,” Dilan je rekao gledajući me sa sumnjom. “Ženski problemi,” rekla sam, znajući da će im od toga biti neugodno. “Uhu!” Džejkob se odmakao i naslonio na moj prozor. “Dovoljno si rekla.” “Gde je Lukas?” mumlala sam, kontrolišući drhtanje u svom glasu, gledajući u svoj krevet da bih izbegla njihove poglede. “Ko će jebeno znati,” Austin je rekao. “Bio je odmah iza mene.” 86
Naš svet knjiga “Napolju je jako toplo, hajde da ostanemo ovde i gledamo filmove ceo dan. Tvoja mama je rekla da možemo naručiti iz restorana klopu.” Džejkob je rekao, niko od njih nije obraćao pažnju na mene. “Mrvice,” Dilan me je pogledao kroz trepavice. “Hoćeš nam napraviti kokice i doneti nam nešto za piće“ bio je to zahtev više nego pitanje. Nasmejala sam se. “Naravno.” Čula sam ih kako se raspravljaju koji film ćemo gledati kad sam napuštala svoju sobu. Gledaćemo muški film bila ja tu ili ne. Ja sam brzo išla kroz kuću, nadajući se da neću naleteti na Lukasa. Brzo sam stavila kokice u mikro talasnu, i spremila još dvoje na pult. Dečaci su mogli pojesti... Sve.. “Trebaš pomoć?” trgla sam se kad sam čula njegov glas iza sebe, prosipajući sodu po pultu. “Sranje, izvini.” Brzo je zgrabio ubrus i obrisao ono što sam prosula. Zadržala sam pogled na pultu, sipajući ostatak pića, tiho se moleći da on ne čuje moje srce koje je lupalo kao ludo. Bilo je čudno što sam bila tako nervozna oko njega. Nije mi se to sviđalo. “Bez brige,” rekla sam, trudeći se da sačuvam svoj glas od pucanja. “Gde si bio? Uplašio si me.” “Doneo sam ti neke slatkiše,” ignorisao je moje pitanje i predao mi kesu. “Glazirane?” “Naravno.” Stidljivo sam se nasmejala, i dalje ne srećući njegov intenzivan pogled koji je palio moj hladan i suzdržan stav. Zašto me je gledao tako? Možda me je uvek gledao na taj način. “Umm, možeš pomoći sa pićem.” Stavila sam novo pakovanje kokica i okrenula taster na mikro talasnoj. “Aleks,” uhvatio je moj zglob, zaustavljajući me na mestu, koristio je moje ime koje je zvučalo tako neprirodno sa njegovih usana. Polako sam srela njegov pogled. “Da,” opušteno sam rekla, pretvarajući se da ne utiče na mene onoliko koliko je video da utiče. Njegove usne su se otvorile čekajući da kažu nešto, ali ništa nije izašlo. Izgledao je umorno, i to je samo upotpunilo istinu onoga što sam znala da je radio sinoć. 87
Naš svet knjiga Sa njom. Ja sam instiktivno povukla svoj zglob iz njegovog stiska. “Šta?” Nije ga šokirala. Moja reakcija, to me je zbunilo samo još više oko onoga što se dešavalo među nama. Nisam mogla da prepoznam pogled na njegovom licu. Izgledao je tužno i nisam razumela ni to, ali se brzo nasmejao, pokušavajući da sakrije činjenicu koju sam primetila. “Volim te Aleks,” šapnuo je kao da je trebao da ja to čujem. “Znaš to zar ne?” Spustila sam svoje obrve, osećajući se nekako neprijatno, stomak mi se stiskao i okretao. Nasmejao se slatko, pomislila sam na sekundu da sam videla nešto iza njegovih očiju. Ali isto tako brzo kao što se pojavilo to nešto je i nestalo. “Znam,” rekla sam jednostavno. On se odmakao, povređen, što mu nisam isto rekla. U tom momentu, nisam želela da popusti taj njegov upitni pogled. Želela sam da on bude povređen. Dva pogrešna ne čine ispravno, ali recite to nekom ko se osećao kao ja. Smejali bi vam se u facu. Zagrizao je svoju donju usnu razmišljajući šta da kaže. “Ona je samo devojka, Mrvice, samo jebena devojka.” Izdahnuo je, nikada nisam imala želju da ga udarim u facu kao u tom trenutku. Nisam čak znala ni šta da kažem ili kako da odgovorim na to. Mogla sam da vidim da mu se misli kovitlaju, i debatuju oko toga da li bi trebao da kaže ono što misli, ono što oseća. Mogla sam reći da mu je mnogo stvari na umu. Želela sam da ga pitam, iako sam znala da neću dobiti odgovore. Bio je to samo podsetnik onoga što sam već znala, u narednih nekoliko godina to je postala melodija moje omiljene pesme, koja je svirala iznova i iznova. Dečaci nikada nisu mislili o posledicama njihovih dela. Ponašali su se po čistom impulsu. Nikada ne razmišljajući o tome da bi nekoga na tom putu mogli povrediti. Nije samo Lukas bio takav. Nego svi oni. “Mrvice,” nežno je rekao. “Stejsi je samo devojka. Razumem. Ali šta sam ja Bo? Samo još jedna devojka?” On je brzo zatresao glavom. “Znaš da to nije istina.” “Znam li?” 88
Naš svet knjiga Zagledao se duboko u moje oči i rekao uvereno. “Ti si moja devojka braon očiju, uvek ćeš biti. Nikada te namerno neću povrediti. To je poslednja stvar koju želim da uradim, žao mi je ako te jesam povredio.” Pognula sam glavu nesposobna da gledam u dubinu njegove istine više. Bilo je previše zbunjujuće i bilo je emocionalni iscrpljujuće. Nisam želela više da igram ovu igru, nisam znala pravila, nisam imala pojma kako da pobedim. A ogroman deo mene mrzeo ga je zbog toga. Ali igraću igru do kraja. Iako je to značilo... Da ću izgubiti.
Lukas “Znam Bo, volim i ja tebe,” rekla je kao da joj je to izazivalo bol. Nije bilo nazad. Sve što je ostalo bilo je ići napred, nadajući se da ćemo moći da vratimo sve ono što smo imali u našoj napuštenoj kući. Ovo je dodalo ne odgovorena pitanja i nejasne emocije među nas, praveći put da jedan dan proključa i obeleži nas sa ranama koje možda nikada neće moći da zacele. *** Školska godina prošla je u treptaju oka, još jednom bio je letnji raspust. Aleksino poslednje leto pre nego što sa upiše u višu školu sa nama, idući ka svojim završnim godinama, Austin je bio već u završnoj godini, a Džejkob, Dilan i ja u juniorskoj godini. Aleks i ja smo polako, ali sigurno našli naš put u novu normalu. I dalje smo provodili svaki slobodan sekund u našoj napuštenoj kući, nakon nekoliko prokletih meseci isti pogled obožavanja koji je imala samo za mene našao je svoj put nazad u njene oči. Držao sam se dalje od Stejsi najbolje što sam mogao. Iako bi me uvek našla. Ni jebeni pauk ne bi mogao pobeći od nje, njena mreža je bila svuda oko mene iako ja to nisam tražio. Džejkob je opet bio singl, Austin je još uvek bio Austin, a Dilan iznenađujuće još uvek sa Obri. Ovo je bilo leto koje nas je promenilo sve. 89
Naš svet knjiga Aleks je imala četrnaest, uskoro je trebala napuniti petnaest. Ponekad kada bi je gledao preko sobe ostavila bi me bez daha. Ona se pretvorila u prelepu devojku, nije bilo ničega što je podsećalo da je devojčica. Nosila je malo više šminke, tu i tamo, njene trepavice bile su kao lažne, jer su bile jebeno predugačke, pune usne mnogo privlačnije sa sjajem koji je stavljala na njih. Počela je da nosi šorceve, kratke majčice, topiće bez rukava i bretela, pokazujući više kože, stomak, i noge koje sam ja želeo. Njena kosa bila je duga i padala je niz leđa ili neuredno bila vezana na vrh njene glave. Kada bi stojali blizu jedno drugog mogao sam osetiti višnjin cvet koji je stavljala na svoje usne, i trebala mi je sva snaga u meni da je ne poljubim, da potvrdim njene usne kao moje. Jedno veče družili smo se u njenoj sobi, dečaci su otišli i ostali smo samo ona i ja. Otišla je u kupatilo, a ja nisam znao šta me je spopalo, otišao sam do njenog ormara zgrabio svu njenu novu garderobu i počeo je bacati u korpu pored njenog stola. Vikala je na mene da gledam svoja posla. Ona je rasla sa ili bez mog odobravanja i da ja nisam njen tata da joj kažem šta sme, a šta ne sme da nosi. Nikada pre nije tako pričala sa mnom, to me je šokiralo više nego išta. Izbacila me je iz svoje sobe. Sledeći dan nosila je garderobu koja je toliko otkrivala da mi je došlo da je prebacim preko ramena i odnesem kući i zaključam je u sobu. Deo mene znao je da radi to namerno. Želela je da isprovocira neku vrstu emocije u meni, želeći da se osigura da sam primetio njenu promenu. Kada sam je prozvao za to, rekla je da želi da nađe svoj stil, svoj identitet, van nas dečaka. Ili neko takvo sranje, prestao sam da obraćam pažnju nakon što me je iznervirala time govoreći da ide da kupi bikini sa svojom mamom tog vikenda. Naše porodice bile su dobrostojeće, neću da zvučim nadmeno, ali niko od nas nije morao da radi, jednostavno je tako bilo. Aleks je odabrala da radi, pitala je svoje roditelje za posao konobarice u njihovom restoranu i oni su to odmah prihvatili. Opet, mi nismo diskutovali o tome. Čak ni kada smo bili u našoj napuštenoj kući. Kada sam je pitao zašto mi to nije pomenula, ona je rekla da joj je sišlo sa uma. Istina je bila da je znala da mi se to neće svideti nije želela da se svađa sa mnom. Imali smo dosta rasprava. Nisam razumeo zašto je želela da većinu leta provede radeći kad je mogla da se druži sa 90
Naš svet knjiga nama kao što je uvek i radila. To je bila poenta leta, da provedemo više vremena zajedno i da radimo šta nam je volja. Ona je odlučila da radi puno radno vreme, što je bilo četrdeset sati nedeljno, bukvalno je radila svaki dan, smene od po osam sati. Mi smo provodili većinu vremena surfovajući ili viseći u restoranu kad je ona radila. Vremenom imali smo osećaj kao da se ništa nije promenilo. Osim činjenice da je ona uzimala naše narudžbine i servirala nam hranu, uvek meni servirajući prvom, i lagao bih kad bih rekao da nisam voleo činjenicu da me je hranila. Ponekad čak i kad ne bih naručio. “Bolu me stopala.” Kukala je, ležući dole na ćebe i jastuke u našoj napuštenoj kući. Radila je smenu od osam sati i bilo je skoro devet sati, sledeća smena joj je bila uskoro. “Mogla bi odustati,” jednostavno sam rekao, cereći se i stavljajući njena stopala u moje krilo da ih izmasiram. Ona e nasmejala, “Ne.” Mrzela je kad joj se dodiruju stopala, golicalo ju je to. Ja ih nisam sklonio, “Da li se nešto zanimljivo desilo danas?” pitao sam. “Znao bi, proveo si ceo dan tamo,” rekla je zajedljivim tonom, pa sam zagolicao njena stopala. “Prestani!” trgnula se, smejući se. Ja sam se vratio tome da ih masiram, pripremajući se za sledeću etapu njenog oporavka. “Možda bi ti trebao da nađeš posao.” “Ne, ko bi me onda hranio?” Ona se nasmejala. “Ništa zanimljivo se nije desilo?” “Ne, ništa čega bi se setila, pitaj me opet kad ne budem ovoliko umorna.” Kukala je. “Radiš opet sutra?” “Zašto me to pitaš kad već znaš?” “To je to.” Pustio sam njena stopala i krenuo ka rebrima, gde sam znao da mrzi. Ona se cimala, vrištala i smejala u isto vreme, seo sam na njene butine i zgrabio njene zglobove smeštajući joj ih iznad glave. Cimnula se još koji put uzaludno, a onda je odustala, bilo joj je teško da se bori. Nasmejao sam se. Njen smeh bio je zarazan. Oboje smo se umirili i tada sam shvatio naš kompromitujući položaj, a po pogledu u njenim očima video sam da je i ona. 91
Naš svet knjiga Nasmejao sam se gledajući dole u nju ona je gledala u mene pogledom koji nisam baš razumeo. Bilo je emocija iza njenog pogleda i bio je to prvi put da sam iskreno video kako se njen gard spustio. Sklonio sam joj kosu tako da joj mogu videti lice. Radila mi je to stalno. Moja ruka prešla je preko njenog obraza i znao sam da jebeno šaljem pogrešnu poruku, dođavola nisam si mogao pomoći. Uhvatio sam pozadinu njenog vrata i podigao je ka meni, ona je došla bez opiranja. Usne su joj bile kao što sam se i sećao ako ne i jebeno bolje. Kušati nje višnja sjaj za usne učinilo je da mi kurac poskoči na način kao nikad pre. Znala je da mi je višnja omiljena, u tom momentu shvatio sam da je to radila zbog mene. Našao sam njen jezik pre nego što je ona našla moj. Ona je zastenjala u moja usta. Obe moje ruke spustile su se na strane njenog lica dok su njene našle moju kosu, povlačeći je. Usisao sam osećaj njenih mekanih usana koje su krasile njeno lice i koje sam obožavao. Pomerao sam ruku dole niz njeno telo, jebeno je bila božanstvena. Njena haljina se zadigla i butine su joj bile izložene, koža joj je bila nežna i mekana. Morao am prestati... Mi smo trebali prestati... Nisam želeo ništa više nego da nastavim. Želeo sam da budem sa njom, ali jebiga imala je jedva petnaest, nije moglo biti ovako. Nisam želeo da želja uništi sve što sam sa tolikim naporom vratio nazad. Naše usne istraživale su jedne druge kao da oboje sačuvamo uspomene koje ćemo nositi uz sebe, ne znajući kada će se šansa kao ova opet desiti. Voleo bih da mogu da objasnim ovaj intenzivan osećaj koji sam osetio sa njom u svojim rukama. Jedino što sam mogao da smislim bilo je ispravnost. Nisam imao druge reči za ono što je bilo u mom srcu. Ono što je uvek bilo tu. Preplavilo me je. Ovo je bio treći put da sam izgubio kontrolu i veliki deo mene želeo je da baci smernost u vazduh i jednostavno nastavi. Ali nisam. Uživao sam u senzaciji osećanja njenih usana na mojim po poslednji put pre nego što sam se odmakao, a ona zastenjala zbog gubitka. “Aleksandra,” izdahnuo sam, milimetar od njenih usana. Čelo mi je bilo na njenom, a ruke su mi bile smeštene odmah pored njenog lica. 92
Naš svet knjiga Ona je smesta otvorila oči. Bile su tamne i zbunjene. Bio je ovo prvi put da sam je pozvao po njenom punom imenu. “Lukase,” uzvratila je, privlačeći me ponovo. Nežno sam dotakao njene usne, trljajući moje od njene. “Molim te.” Molila je, glasa nežnog i napaljenog. Šta mi je to tražila? Da li uopšte zna? “Šta ti...?” Telefon joj je zazvonio, odbijajući mi, oboje smo skočili na zvuk dok je ona posezala za telefonom. “Mama,” javila se. “Da, znam, mama biću kući uskoro. U redu volim te,” prekinula je i naslonila se na zid očiju uprtih na drugi kraj sobe. Nijedno od nas nije reklo ništa. Naši intenzivni pogledi govorili su samo za sebe.
Aleks “Moram da idem.” Rekla sam razbijajući tišinu. On je klimnuo. “Odvešću te kući.” “Okej,”ustala sam prva, a on me je pratio. Vozili smo se u mrtvoj tišini nazad do moje kuće. Parkirao je kamionet, ali nije ugasio motor, dizel je i dalje vibrirao. Ili se možda to samo moje telo treslo? “Pokupiću te ujutru,” rekao je, razbijajući tišinu. “Ne moraš.” Većinom slučajeva on je bio taj koji me je kupio i vozio na posao. “Želim to.” “Vidimo se ujutru.” Otvorila sam vrata i pre nego što sam izašla zgrabio je moj lakat navodeći me da se okrenem ka njemu. “Slatki snovi,” nasmejao se očaravajuće. “Takođe.” Popela sam se stepenicama do vrata a onda do sobe. Pogledala sam kroz prozor, znajući da je i dalje tu. Kad je otišao vazduh oko mene se umirio, emocije i zbunjenost se obmotala oko mene preplavljujući me. 93
Naš svet knjiga Uragan je otišao. Osim što ovaj put... Odneo je i mene sa sobom.
voli vas Naš svet kNjiga
94
Naš svet knjiga
Poglavlje 11 Aleks Nekoliko nedelja je prošlo. Dečaci su surfovali, ali bilo je blizu vreme kada će se vratiti nazad. Gladni. Predala sam njihove porudžbine i otišla da se pobrinem za drugi sto koji je bio napolje u bašti. Amber je rekla da je bio sto za jednog, pa sam pažljivo stavila čašu vode, čips i salsu na tacnu i očima pažljivo posmatrala pomeranje čaše. Mrzela sam da koristim tu prokletu stvar. Ovaj put nije bio problem u tacni nego u mojim nespretnim nogama koje su se saplele i prevrnule čašu u mušterijino krilo. “Sranje, jako mi je žao.” Otrčala sam po još salveta, a kada sam se vratila on je ustao, brišući vodu sa svog surferskog šorca. Tek tada sam primetila koliko je bio visok, visok kao i moji dečaci. On se nagnuo nada mnom “U redu je nesreće se dešavaju.” Rekao je sedajući dole i pogledavši me prvi put. Činio se da je mojih godina, svetlo zelenih očiju plave kose i preplanule kože. Imao je rupice na oba obraza, primetila sam ih kada se nasmejao. Potpuna suprotnost Lukasu, ali sam ipak uočila da je veoma privlačan. Pocrvenela sam kada sam shvatila da nisam prestajala da buljim u njega, “Žao mi je,” povila sam glavu, čisteći nered sa stola sa salvetama, “Tvoj ručak ide na mene.” “To nije potrebno.” Glas mu je bio dubok, takođe kao kod dečaka. Kada je zadovoljni osmeh otkrio njegove rupice na obrazima, uhvatio me je nespremnu i pitao, “Kako se zoveš?” Glava mi se okrenula ka čistom mestu dok sam pokušavala da se saberem. Moje ime? Koje je? Mogla sam misliti samo na jedno, “Mrvica!” viknula sam bez razloga. Moj novi prijatelj se nasmejao, dok sam ja osećala kako mi gore obrazi, znala sam da je to video. “Mislim da je to tvoj nadimak. Pitao sam za ime ne nadimak.”
95
Naš svet knjiga Osetila sam kako crvena boja napušta moje obraze i ja sam se nasmejala. “Da, žao mi je svi me zovu Mrvica.” “Kol, Kol Hejs,” klimnuo je sa ispruženom rukom i šarmerskim osmehom čime je pokazao opet te rupice na obrazima. “Aleks, moje ime je Aleks,” govorila sam dok se moja mala ruka uklapala u njegovu. Mogla sam osetiti žuljeve na njegovim dlanovima od surfovanja i slane vode. Baš kao što su se osećali na Lukasovim rukama. Nepoznato rukovanje bila je lepa promena. Ne mogu se setiti kada sam se poslednji put sa nekim rukovala. Možda sa pastorom iz crkve, ali ova ruka bila je drugačija. Bilo je lepo. Dopustila sam svojoj ruci da bude u njegovoj dok mi je njegovo ime prelazilo preko jezika. “Aleks? Od čega je to skraćenica?” “Kako znaš da je skraćenica od nečega?” pitala sam sa rukom na kuku, i krpom u ruci, i dalje držeći njegovu ruku, ili je on držao moju? Mislim da smo oboje držali stisak. “Ti si prosto prelepa da bi imala ime dečaka.” Tada sam odmakla svoju ruku. Tada sam pokušala da budem opuštena, da sprečim svoje oči da se prošire, i da ne naboram nos, nadam se da nije to primetio. “Ta nijansa crvene ti zaista lepo pristaje,” rekao je sa zadirkujućim tonom. Nasmejala sam se, gledajući u njega kroz trepavice, “Aleksandra, Aleksandra Kolins.” Nasmejao se široko i divlje. Ozarilo mu se celo lice. “Pa vidiš to je prelepo ime, pristaje ti. Drago mi je što sam te upoznao, Aleksandra Kolins.” Klimnula sam, nesposobna da formiram reči da opišem šta mi je njegovo flertovanje činilo. “Odavde si?” Pitao je, naslanjajući se u stolici sa rukama opušteno smeštenim pored njega. “Da rođena i odgajana. Moji roditelji su zapravo vlasnici ovog mesta.” “Ja sam ovde na odmoru. Pa zapravo moji roditelji su upravo kupili kuću na plaži nekoliko metara dole niz put tako da ću biti ovde svako leto dok ne odem na koledž pretpostavljam.” “Znam,” izbacila sam, momentalno tresući glavom iznervirana mojim lošim sposobnostima za flertovanje. 96
Naš svet knjiga Oči su mu se raširile, iznenađeno, čineći moj stomak da zadrhti, a dlanovi oznoje. “Ne, mislim, znam da nisi odvade. Zapamtila bi te.” On se zadovoljno nasmejao. “Ne... ne na taj način... mislim... ovako generalno...” zastala sam. “Znaš zato što živim ovde... i ovo je mali grad... svi znaju sve... ne kao u uhodnom... ludom devojačkom stilu...” Uzdahnula sam zbog sopstvenog zapetljavanja. “Prestaću da pričam sad.” Rekla sam vidno osramoćena svojim brbljanjem. “Koliko imaš godina?” on je pitao zabavljeno. “Napuniću petnaest za nekoliko meseci. Ti?” “Ja ću napuniti šesnaest za nekoliko mesece. Završna godina?” “Biću. Starija godina.” “Nameravam biti,” rekao je iskreno, a onda je nakrivio glavu dok je očima skenirao moje telo. Po prvi put, osetila sam se kao centar nečijeg sveta, nekog osim mojih dečaka. Nasmejao se, “Volim nova upoznavanja.” “Ja takođe, drkadžijo,” Lukas je zabrundao iza mene, navodeći me da se okrenem tako brzo da sam mogla izazvati uragan. Trebala sam znati bolje, ali pretpostavljam da zaslužujem kaznu. Videla sam pogled u njegovim očima. Olujne oči stojale su pored mene, ali nisu bile uperene u mene. Bile su usmerene na Kola. Ovo neće biti prvi put, a verujte mi kad vam kažem da jebeno neće biti ni poslednji da on ima takav pogled. Stavio je ruke oko mojih ramena, privlačeći me svom telu. Momentalno sam stavila svoj dlan na njegove grudi da bi ga smirila. Obično je palilo, i po prvi put nije. “Bo,” nežno sam ga upozorila gledajući u njegove divlje oči. On se nacerio ne obraćajući pažnju na mene dok mu je pogled i dalje bio fokusiran na Kola. “Hajde da nešto razjasnimo da ne bi morali da krenemo pogrešnim stopama. Već si napravio seronju od sebe na dasci pre neki dan. Ali videvši da očito ne znaš pravilo o tome kad uhvatiš talas nekog drugog muškarca, nisam znao da ne znaš pravilo o tuđim devojkama.” Zastao je da pusti reči da potonu. “Jesmo li jasni?” izazivao je sa podignutom obrvom i zastrašujućim stavom. 97
Naš svet knjiga Ja sam udahnula duboko i zatresla glavom. Bila sam osramoćena više puta pre, ali ovo je definitivno bio šlag na torti. “Ona je tvoja devojka?” Kol je rekao bez trunke uplašenosti u glasu. “Upravo tako,” Dilan je dobacio, stajući pored Lukasa. Znala sam da Austin i Džejkob nisu daleko . “Aleks je ovde van domašaja,” Džejkob je dodao, ruku prekrštenih preko grudi, stajući pored mene. Vidite? Rekla sam vam. Nikada nisam više želela da me zemlja proguta kao te sekunde. Kol je ostao miran, pribran i neustrašiv. Nije odstupio ni malo, kunem se da je dečko imao smrtnu želju ili nešto tako. Niko se nije suprotstavljao mojim dečacima. Niko. On nije posustao. “Pa vidim da Aleksandra nije rekla da je zabranjena.” Podigao je obrvu. “Ili da je tvoja devojka.” Rekao je i gledao u Lukasa, koji je kunem se bio crven i spreman da preskoči preko stola i udari lika. Jedini razlog što to nije činio je taj što sam ja i dalje bila uz njegovo telo. Ne bi me pustio sve i da ja to želim. “Dok mi Aleksandra ne kaže drugačije, viđaću je okolo,” dodao je još jednom istaknuvši moje ime kao da je znao da Lukasa to nervira. Provocirao ga je. Nisam razumela tada šta se dešava osim normalne testosteronske borbe. Shvatila sam kasnije da je ovo mesto gde je povučena linije između Lukasa i Kola, i da je ta linija povučena da bi ja morala da izaberem stranu. Nisam. Nisam mogla. Provešću godine pokušavajući da ostanem u sredini, neutralna kod obojice. Bar sam mislila da to činim. Lukas nikada to nije video na taj način, video je to kao činjenicu da se uvek više naginjem ka Kolu. Odstupio je, ali ne pre nego što je dobacio bezobrazan pogled dečacima a meni jedan srceparajućI. Ako sam ga ja primetila, prokleto sam znala da su i dečaci takođe. Pogotovo Lukas. Kol je otišao, Austin je frknuo dok je ovaj prolazio pored njega. Gledala sam kako odlazi pažljivo, i bes je brzo zamenio moju sramotu koju sam osećala. Bila sam besna, i što je više vremena prolazilo vatra u meni je rasla, a osećala sam je prema dečacima. Posebno Lukasu. 98
Naš svet knjiga Ja sam ga odmah odgurnula. On se spotakao malo i pogledao me kao da sam luda. Olujne oči su sada bile uperene u mene. Nisam marila. Po prvi put, pustila sam emocije da izvuku najbolje iz mene i imaju da čuju šta ja mislim o svemu. “Šta ti misliš ko si ti?” Oči su im podivljale lica se izobličila od domino efekta zbunjenosti i šoka od moje pobune. “Ovo. Se završava. Sada. Da li me razumeš? Svi vi?” Besno sam stavila ruke na svoje kukove, što je samo još više pokazalo moj bes. “Mrvice,” Austin je mumlao. “Ne,” besno sam zatresla glavom. “Nemoj ti meni mrvice. Muka mi je od ovoga. Nema ni jednog dečaka u gradu koji sme da popriča sa mnom. Ni jedan! Svi vas se boje, i to nije fer. Kako se usuđujete da me osramotite tako pred njim?” Lukac je coknuo. “Ko jebeno mari za njega?” “Ja!” Njegove oči su se suzile na mene sa povređenošću i tugom. “Ja želim prijatelja, muškog prijatelja pored vas. Pored svih vas.” Pogledala sam svakog od njih, jednog za drugim. “Nije uradio ništa loše, bio je fin i prijateljski. Napuniću petnaest za koji mesec, a vi me i dalje tretirate kao da imam pet. Završila sam. Mogu doneti svoje odluke. Ne treba mi niko od vas da me čuva ili mi govori šta da radim.” Ispravila sam se stiskajući pesnice pored sebe. Lukas je primetio moje držanje, a Dilan je posegnuo za mnom. Odmakla sam se, stavljajući prst ispred sebe. “Ne, ne šalim se. Vi svi možete da radite šta vam je volja. Možete da izlazite. Možete da se ljubite. Možete čak i da se seksate! A ja ne smem ništa. Ja sam prihvatila da vi odrastate, i još uvek sam tu za vas kad me trebate. Ne idem nigde. Uvek ću biti vaša Mrvica, ali ne možete mi više ovo raditi. Nije fer.” Osetila sam kako mi glas puca, grlo mi se stezalo i suze su ispunile moje oči, pa sam ih treptanjem oterala, držeći ruke na grudima da se ne bi tresle. “U redu,” Džejkob je rekao. “Šta je u redu,” prsnula sam. “Razumem gde ovo vodi.” Objavio je pročistivši grlo kao da mu je bilo bolno da to kaže. 99
Naš svet knjiga “Ali. Mi smo te samo štitili, to je ono što smo uvek radili. Nismo imali loše namere. Dečaci su seronje i jebeno sranje. Da li razumeš to?” Ja sam slegnula ramenima, ne želeći da priznam da je u pravu. Umesto toga susrela sam Lukasov mržen pogled, nadajući se da će shvatiti da je on jedan od tih dečaka, i po izgledu njegovog lica rekla bi da je znao šta mislim. Džejkob je uvukao dubok udah i zakoračio ka meni. “Shvatam da želiš da odrasteš. Samo je malo teško to videti. Pratila si nas svuda od kako si prohodala, Okej?” “Nije važno.” “Jeste nama,” rekao je. “Mi ćemo te uvek štititi, to nam je u prirodi. Primićemo ovo k znanju to je najbolje što mogu da ti obećam, Mrvice.” Dilan je dodao gledajući u dečake pa u mene, “Sretna?” Uzdahnula sam poraženo “To je početak pretpostavljam.” Džejkob je poljubio vrh moje glave, Dilan me je snažno zagrlio, Austin je protrljao moja leđa. I sklonio kosu sa mojih leđa pre nego što su otišli unutra. Ostala sam sa Lukasom, koji se nije pomerio niti rekao ništa od kako je vikao da je meni stalo do Kola. Znajući da nema nikakve veze sa Kolom Bila je to činjenica da sam rekla da mi je stalo do nekog... Ko nije on.
Lukas Trebalo mi je da budem sam sa svojim mislima. Ovo se neće dobro završiti ako ne budem kontrolisao svoj bes koji sam osetio zato što se oko nje motao neki kreten koji se ponašao kao da poseduje okean. Jašući i otimajući talas drugog surfera. Nema mnogo pravila surfovanja, ali svako poštuje talas onog drugog. Prosto i jednostavno. Ne znam šta me je zaposelo da se ponašam tako. Da, znao sam.
100
Naš svet knjiga Iako ništa nije bilo kao što sam ja predvideo. Bio sam zaslepljen besom i panikom da ona flertuje sa nekim ko nisam ja. Urgentnost da je označim me je preplavila, zatekao sam se kako zakopavam nokte u svoje dlanove da se zaustavim od toga da istresem to sranje iz nje. Želeo sam da je podsetim da je ona moja. Nisam se mogao kontrolisati kao ni misli koje su se kovitlale mojom glavom. Ona je pripadala samo meni. Ma koliko to glupo zvučalo, ali tako sam se osećao. Nisam želeo da ona bude prijatelj sa nekim drugim momkom, reakciju koju je upravo izazvala na meni bila je totalna glupost. Nijedno od nas nije se usudilo da kaže nešto, znajući da ništa ne može odneti želju da je oslovim svojom. Aleks me je znala kao svoj dlan i obrnuto. Bio sam ljubomoran, a ona je bila uporna, sve emocije koje su vodile u katastrofu. “Reci mi Aleksandra da li ti se sviđa tvoj novi prijatelj?” cinično sam pitao. Obrve su joj se podile, šok na njenom prelepom licu bio je očigledan zbog čega sam skoro momentalno zažalio zbog svojih reči. “Mrv...” “Ne toliko koliko se tebi sviđa Stejsi.” Objavila je i skoro me oborila na dupe. “Ostavi Kola na miru jesi me čuo?” dodala je, ne prekidajući intenzivnost naših pogleda. “Ili šta?” izazivao sam je kroz stisnute zube. “Lukase,” Džejkob je dozvao iz restorana. Okrenuo sam se da ga pronađem dok nas je oboje odmeravao, gledajući nas oboje sa očima koje su shvatale mnogo više nego što sam ja želeo. “Hajde,” rekao je sa klimanjem ka vratima. Hladan vazduh ježio je moju zagrejanu kožu i hladio činjenicu da sam želeo nešto da udarim. Uglavnom Kola. Nisam se okrenuo. Samo sam otišao. Sve što sam postigao je dodavanje još jednog odlaska od Aleks.
101
Naš svet knjiga
Poglavlje 12 Lukas “Šta je jebeno to bilo?” Džejkob je pitao dok je grabio moju ruku, zaustavljajući me da ga pogledam kad smo bili napolju. Agresivno sam povuku svoju ruku. “Ne brini oko toga.” On se cimnuo nazad dok je naginjao glavu u jednu stranu i rekao samouvereno. “Svi smo besni Lukase, zašto se ne smiriš pre nego što uradiš nešto zbog čega ćeš žaliti kasnije.” “Šta ti hoćeš?” On nije odstupio ni malo. “Da li si ljubomoran Lukase?” “Ne,” Lagao sam sa samouverenim izrazom lica. “Izgleda tako, a koliko sam čuo jebeno je tako i zvučalo. Samo ću te podsetiti da je Aleks naša mlađa sestra. Upamtićeš to zar ne? Ona nije Stejsi.” “Ne seri.” “Onda ću se pretvarati da nisam video ono što pretpostavljam da jesam.” “Ne zajebavaj se sa mnom Džejkobe,” puko sam. On je podigao ruke u vazduh pred sobom u gestu predaje. “Mrvica je van dohvata, za sve nas. Pogotovo tebe.” Ja sam coknuo. “Šta jebeno to treba da znači?” rekao sam kroz stisnute zube. Pesnice su mi se stiskale pored tela, a mišići su mi se napinjali mogao sam da osetim kako mi se strpljenje gubi. Koristio sam sve u sebi da ne spustim ruke na najboljeg druga. Ali ovo nije bilo ni vreme ni mesto. Bile su potrebne godine da se Džejkob i ja oslobodimo misli koje smo imali iz potpuno drugačijih razloga. “Da li uopšte moraš to da me pitaš? Ti nisi dovoljno dobar za nju. Ti to znaš, a i ja to znam. Povredićeš je ako već i nisi.” Progutao sam pljuvačku koja se sakupljala u mojim ustima, pokušavajući da ne primim njegove reči k srcu, ali nisam si mogao pomoći. Sve što je rekao bila je istina. Povredio sam je na načine na koje sam obećao da nikad neću. Odmah je moje misli ispunila slika nje kako se raspada u napuštenoj kući koju smo zvali našim rajem. Bilo je kao da sam opet stojao
102
Naš svet knjiga tamo umesto pred Džejkobom. To prisećanje izazvalo je da osećam sramotu i grižu savest zbog toga što umem da budem smeće. Ili sam verovatno uvek. “Volim te Lukase. Ali ću ubiti boga u tebi ako ne vratiš svoj kurac nazad u pantalone i ne počneš da misliš glavom na jebenim ramenima. Jesam li jasan?” Naglasio je svoje reči klimanjem. Odlučio sam da ignorišem njegov pokušaj da smanji tenziju među nama. “Šta hoćeš?” Nisam se plašio Džejkoba. “Želiš da usmeriš svoj bes na nekog? Pa imam savršenog tipa za to.” Nacerio se divlje i udario me po ruci, i primakao me na svoje grudi u zagrljaj. “Hajde da nađemo momke.” Požurili smo nekoliko blokova dok nismo stigli Austina i Dilana. Ne samo njih, nego i Kola takođe. Oni su stojali pred njim, unosili su mu se u lice dok je on opušteno bio naslonjen na ogradu sa prekrštenim nogama i rukama na grudima. Nije nas se bojao, niti je bio preplašen. To mi je bilo jasno. Mi smo stali pored njih i našim telima opkolili smo Kola. Pomislili bi ste da smo imali klovnovske maske po njegovom izrazu lica. Nije bilo ni trunke brige u njegovim očima ili držanju, bio je hladan kao okeanska voda. Ovaj tip umeo se boriti. To je takođe bilo očito. “Izgleda da smo svi ovde loše počeli,” Džejkob je rekao autoritetnim tonom, prekidajući tišinu, ali ne i intenzivnost. Kol je zabacio glavu u stranu sa cerekom. “Oh da? Misliš ovo nije redovna dobrodošlica u ovim krajevima. Dođavola,” zadovoljno je rekao. Ja sam coknuo. Nisam si mogao pomoći. “Slatko,” zarežao sam i odmerio ga od glave do pete, spreman da udarim taj pametni jebeni cerek na njegovom licu. Shvatio je. Nikada nisam ni bio suptilan. On je zaigrano podigao obrvu. “Pokušavam da budem. Aleksandra izgleda misli tako,” iznenada je rekao samo sa namerom da me provocira. Da ga nisam jebeno mrzeo, protresao bi mu ruku. Dilan je položio dlan na moje rame, videvši da ne želim ništa sem da ga namlatim. A to mi ne bi podiglo pojene kod Aleks, tako da je to jedini razlog što sam miran. Ali ako nastavi da me izaziva neće mi jebeno ništa biti bitno. Aleks će mi kad tad oprostiti, a imaću priliku da unakazim njegovo jebeno dečačko lice. Hodao je po tankoj liniji i znao je to, deo mene shvatao je da mu je to i namera. Želeo je da ga udarim bilo kojim povodom. 103
Naš svet knjiga Kroz godine, Kol će pokazati da je pametniji nego što sam ikada zamišljao. “Ono što ovde Džejkob pokušava da kaže je da ćeš ti biti ovde samo tokom leta, pa ti toplo preporučujem da razmotriš gde ti je mesto.” Dilan je upozorio ne popuštajući snažan stisak na mom ramenu. “A gde je to?” kol je zaigrano odgovorio. “Ne zajebavaj se sa Mrvicom i mi se nećemo zajebavati sa tobom,” Austin je rekao, približavajući se njegovom licu. Kol se nasmejao i klimnuo. “Da li se jednostavno možemo slagati?” Sad je bio moj red da se nasmejem. “Hoćemo sve dok budeš znao gde ti je mesto. Ne zajebavaj se sa njom i neće biti problema.” “Huh,” on je uzdahnuo, sužavajući svoje oči i idući prema meni dok nismo bili samo na milimetar jedan od drugog. “A šta ako se ona bude jebala sa mnom? Šta onda?” šapnuo je blizu mog lica. “Kučkin sine.” Udario sam ga pre nego što je zadnja reč naputila moja usta on se sudario sa ogradom. “Hoćeš da pokušaš opet?” Zarežao sam dok su Dilan i Džejkob hvatali moje ruke. On je podigao svoje u vazduh i nasmejao se. “E ovo je jebena dobrodošlica,” vikao je. “Uz dužno poštovanje momci, shvatio sam potrudiću se da se ne jebem.” Napravio je pauzu, naglašavajući reči sa divljim pogledom u očima. “Sa Aleksandrom.” Spojio je ruke zajedno, a onda ih razmakao. “Sad ako me izvinete, Imam neke talase da uhvatim, i potrudiću se da vam i njih ne ukradem takođe.” I sa tim se okrenuo i otišao. “Bar ima jaja, dajem mu priznanje za to.” Austin je rekao. Ja sam besno otrgnuo ruke od Dilana i Džejkoba. “Jebeš njega,” rekao sam dovoljno glasno da me čuje. “Opusti se,” Dilan je coknuo. “Radije bi da ona bude sa nekim poput njega nego sa jebenom pičkicom koja neće umeti da je zaštiti.” Moje lice se namrštilo, a krv mi se sledila. “Da li si ozbiljan?” šištao sam. “U pravu je,” Austin je rekao. “Pusti ga. Zna šta ga čeka. Rekli smo šta smo imali. Saberi se i smiri.”
104
Naš svet knjiga Zatresao sam glavom svima njima. “Jebeno neverovatno.” Okrenuo sam se i otišao, ne zamarajući se da čujem još neko sranje koje će izaći iz njihovih usta. Smucao sam se okolo beznadežnih nekoliko sati, a onda sam završio na jedinom mestu gde sam se ikad osećao potpunim.
Aleks Bilo je rano kada mi se završila smena. Lukas nije bio parkiran pred restoranom kao i obično, i lagala bih kad bih rekla da me to nije razočaralo. Zaputila sam se ka jedinom mestu gde sam znala da ču ga naći. Ležao je na jastucima i bacao tenisku lopticu od zid pred njim. Njegov pogled ostao je na tom zadatku dok sam ja ulazila i sedala na ćebe pored njega, kunem se osetila sam kao da su prošli sati. Pokušala sam da ostanem strpljiva. Beznadežno sakupljajući reči. Činilo mi se kao da ih je premalo. Nisam više mogla podneti, moja frustracija radila je umesto mene. “Nećeš reči ništa?” pitala sam, prekidajući mrtvu tišinu. “Šta želiš da ti kažem Aleksandra,” Odgovorio je sa pogledom i dalje uprtim na lopticu. “Da se izviniš možda?” “Neću se izvinjavati što sam te štitio,” jednostavno je rekao još jednom bacajući glupu lopticu. “To nije fer.” On se borio da me ne pogleda. “Nikada nisam rekao da je život fer.” Coknula sam dok sam zabacivala glavu. “Tebi je sve tako lako.” “A šta bi to bilo? Činjenica što moram da te gledam kako rasteš, znajući da je samo pitanje vremena pre nego što zaista počneš da rasteš,” besno je rekao dok je naslanjao glavu na zid. Bacajući lopticu jače ovaj put. “Bo,” šapnula sam, nadajući se da ovaj razgovor ne ide tamo gde sam mislila da ide. “Ne znam šta želiš da mi kažeš. Ne znam šta želiš od mene da uradim,” rekla sam iskreno. Sve je bilo tako zbunjujuće. Tako preplavljujući. Želela sam da se vratim u vreme kad smo bili samo deca i gde ništa nije bilo važno sem
105
Naš svet knjiga igranja i smejanja. Uživanja u vremenu koje smo imali zajedno, pre nego što su emocije i osećanja preuzela i ništa više nije imalo smisla. Pre nego što smo počeli da rastemo. “Nije bitno šta ja želim, nego šta ti želiš.” rekao je, glas mu je bio slomljen i tih. To me je navelo da ga pogledam. “Šta sad to treba da znači?” “Znaš.” “Podseti me onda,” izazivala sam. “Ti samo želiš da čuješ kako izgovaram te reči Mrvice, neću jer ću onda morati da te zaključam u kuću. A oboje znamo da se to neće desiti.” Uzdahnula sam. “Bo, ja sam prihvatila da si ti odrastao. Prihvatila sam sve što si radio i dalje sam tvoja devojka braon očiju.” Bacio je loptu još par puta, razmišljajući o onome što sam rekla, sigurna sam. Pogledala sam po sobi iščekivajući njegove sledeće reči. “To je upravo to. Ja jebem, Mrvice.” Palo je to sa njegovih usana tako lagano, navodeći me da uzdahnem, iznenađeno. Nikada nije imao hrabrosti da mi to prizna, iz nekog razloga imala sam osećaj da zna da ja već znam. Inače nikada ne bi to spomenuo. “Ne marim za nikoga osim za tebe,” dodao je i dalje bacajući prokletu lopticu od zid. Taj je zvuk sad oslikavao otkucaje mog srca. Mrzela sam sve što je rekao zato što sam znala da to misli, a to me je samo još više zbunilo. Oko nas... Oko mene... “Ti nisi takva. Znam to, a znaš i ti. Zato kad vreme dođe, nećeš više biti moja devojka braon očiju. Bićeš njegova, i to je istina među nama.” Sedela sam sa otvorenim ustima, upijajući reči koje je rekao. Prolazile su mojim umom i stizale do srca gde će zauvek ostati. “Ti si dobra devojka Aleksandra. To te čini mojoj Mrvicom. Ti si umirenje moje oluje. Uvek će biti tako.” Napravio je pauzu da mu reči potonu. “Ti si moj spas.” Suze su pale niz moje oči, dole niz lice, i u baru emocija koja je sad bila među nama. Nisam mogla zaustaviti suze, i po prvi put nisam to ni želela. Zato sam rekla jedinu stvar koja je bila istinita. “Volim te Bo,” čula sam kako mi glas puca. On je udario glavom od zid, loptica nije više letela vazduhom, ali bila je čvrsto stisnuta u njegovom dlanu. Oči su mu izgledale kao da sam mu izazvala bol. To je samo još pojačalo moj plač. 106
Naš svet knjiga Onda je lopta poletela kroz vazduh, udarajući zid tako jako da je probila u hodnik. On je momentalno ustao i bio kod vrata u tri koraka, otvorio ih je i stao pre nego što je izašao. Sa povijenom glavom i tihim glasom rekao je. “Volim i ja tebe.” A onda je otišao. Samo dodajući još jedan u nizu... Svoj odlazak od mene... Lukas me je uvek tešio. Svojim rukama, rečima, izrazima, čak i kad me je povređivao. On je bio moj spas isto koliko i ja njegov. Ležala sam tamo ostatak večeri, zureći u rupu koju je napravio i pustila da me muzika uljuljka. Čekajući. Čula sam da su se vrata otvorila i zatvorila. Osetila sam njegovo prisustvo dok se sedao pored mene i nežno podigao moju glavu u njegovo krilo. Zatvorila sam oči dok je sa ljubavlju povlačio moju kosu. Nežno pevajući... Moja devojka braon očiju...
voli vas Naš svet kNjiga
107
Naš svet knjiga
Poglavlje 13 Aleks Gledala sam ga kako ulazi uglom svog oka. Prošlo je par dana od kako sam ga prvi put videla. Seo je napolje u baštu, a ja sam krenula tamo, sa menijem u rukama. Spustila sam ga na sto, a on se nasmejao nestašnim osmehom od čega mi se stomak zgrčio i dlanovi oznojili. “Dečaci te nisu uplašili, huh?” šalila sam se sa dozom zabavljenosti u svom glasu i rukama postavljenim na kukove. “Ja volim da živim život na ivici.” Naslonio se nazad u stolici i pogledao u mene sa pomalo zamagljenim pogledom. “Ti si previše lepa da bi te se klonio.” Crvena boja pojavila se u mojim obrazima, odmah me čineći da se osećam vrelom svuda. Ignorisala sam njegov komentar i pomerila čašu vode, zajedno sa čipsem i salsom sa svoje tacne na sto, ne srećući njegov fiksiran pogled na moje rumene obraze. “Stvarno moram da prestanem da crvenim u tvojoj blizini,” priznala sam, dodajući mu salvetu. “Molim te nemoj,” bilo je sve što je rekao. Nasmejala sam se i pogledala ga kroz trepavice. “Pa Aleksandra...” “Možeš me zvati Aleks.” “Mogu li sad?” Zadirkivao je. “Šta ako ne želim?” Podigla sam obrvu, pokušavajući da sakrijem osmeh na usnama. “Aleks je muško, ime a ti si devojka ne dečak.” Ja sam se zakikotala i bilo je čudno da to dolazi iz mog tela. Zvučala sam kao devojčica, a pokušavala sam da se pretvaram da ne volim to. “Uostalom, Aleksandra je prelepo ime i pristaje ti savršeno.” Klimnula sam dok sam stiskala usne, od čega je on nagnuo glavu u stranu. “Da li me to odmeravaš prelepa devojko?” “Vau,” izdahnula sam. “Ti baš flertuješ, huh? Da li ti to upali i tamo kući?” On se nasmejao, široko i divlje i prekrstio ruke na grudima. “Ne znam, da li mi deluje sad?” 108
Naš svet knjiga Ja sam se nasmejala. “Odakle si uostalom?” “Menjaš temu kada se stidiš i ignorišeš komplimente, dobro je to znati. Ja sam iz Kalifornije.” Namrštila sam se. “Dakle odatle surfovanje.” “Dakle ona kaže,” zadirkivao je opet. “Jesi li gotov?” Zatresao je glavom sa ponosnim izrazom lica. “Nisam ni počeo draga.” “Gde u Kaliforniji?” Videla sam da želi da me prozove za sve činjenice oko kojih je bio u pravu. “Sveta Barbara,” ali nije. “Jesi ikad bila tamo?” “Ne, nikada nisam nigde bila.” “Zaista?” “Da,” “Pa rečeno od nekoga ko je bio svugde, ima nešto da se kaže oko devojaka u malim gradovima.” Ja sam se cimnula sa smrknutim obrvama. “U najboljem mogućem smisli sam mislio,” dodao je hvatajući moju grimasu. “Ovo je prvi put da sam na Oak Island-u.” “Trebao bi da obiđeš pristanište ili um, svetionik.” “Trebala bi mi pokazati.” Brzo je odgovorio. “Izvini?” “Čula si me. Mislim ti si mi jedini prijatelj i sve to.” “U to mi je malo teško poverovati.” Rekla sam sa cerekom. Podigao je tri prsta. “Časna reč.” Nasmejala sam se. “Šta bi želeo da naručiš?” Zgrabio je meni, gledao ga nekoliko sekundi i pomerao svoju glavu sa strane na stranu dok se muzika čula sa zvučnika. “Uzeću jedan čizburger i pomfrit.” “Odmah dolazi.” “I uzeću tebe kao vodiča za ostatak dana.” Pogledala sam ga dok sam zapisivala njegovu porudžbinu na papir. “Radim svaki dan ove nedelje.” “Sledeće nedelje?” “Ne znam još,” lagala sam. “Da znaš. Ma hajde, ne teraj me da molim.” Suzila sam svoje oči na njega. 109
Naš svet knjiga “Nije sudar ako na to misliš. Ne da bi mi to smetala, nego jednostavno mislim da bi smo trebali da upoznamo jedno drugo pre nego što se zaljubiš u mene.” Oči su mi se raširile, a usta otvorila. “Videćeš,” jednostavno je rekao. Zatresla sam glavom, jer iskreno nisam imala pojma kako da odgovorim na to, nisam se ni htela pretvarati da sam znala. Okrenula sam se i ostavila ga da sedi kompletno raspižđena na činjenicu da je imao taj efekat na mene. Nisam ga mogla sakriti. Kol Hejs bio je nešto drugačije. Samo još nisam shvatila šta.
Lukas Sedeli smo unutra za našim uobičajenim stolom, direktno preko puta gde sam mogao da vidim Aleks. Gledao sam je kako priča sa Kolom, želeći da znam šta joj prolazi glavom. O čemu misli. Šta oseća. Šta želi. Pretpostavljam da ima neke veze da lepim dečkom koji je sedeo ispred nje. Ignorisao sam svoje misli i vratio pažnju na nju. Način na koji je crvenila. Na koji se smejala. Način na koji je stisla usne kad je nervozna. Kako se cimala u nazad kad se smejala, uvek se smejala celim telom, gledao sam kako ju je Kol često nasmejavao, kako je stavila svoje ruke na kukove želeći da naglasi svoj komentar i stav. Svi ti maniri činili su je onim što jeste, sve te male stvari koje sam toliko voleo kod nje, Kol je svedočio svemu tome i bio obuzet. Nije mogao pogledati u drugu stranu sve i da je želeo. A nije želeo. Bio je kompletno opčinjen našom Mrvicom, i želeo je da zna više. Želeo je da zna sve. Oboje su bili obmotani u ono drugo, nesvesni nikoga i ničega oko njih.
110
Naš svet knjiga Koliko god sam mrzeo da vidim kako ona flertuje sa nekim ko nisam ja, a verujte mi, jebeno sam to prezirao to. Nisam mogao da skinem svoje jebene oči sa nje. Moj pogled je bio fokusiran na nju i samo nju. Skoro da sam jedva i obratio pažnju na njega ili sam se bar tako trudio. Najluđa stvar je bila ta da sam je gledao sto puta, sranje možda i hiljadu. Često sam se pitao da li zna pola onoga što ja zaista osećam, moje oči mogle su osetiti njeno prisustvo svuda. Ja sam gravitirao ka njoj. Ona mi je bila kao magnet. Uvek je bilo tako, pogotovo kad smo bili deca. Vremenom to mi je postalo prirodno, da smo povezani vezom koju ni jedno od nas nije razumelo. Ali dok sam sedeo tu i upijao je, gledao svaki njen pokret, lagao bih kad bih rekao da se nisam zapitao oko veze koju smo imali. Da li je to sve bilo samo u mojoj glavi ili je bilo stvarno? Nisam mogao biti dugo oko njih, ljubomora koja me je obuzela bila je kao pakao. Govor tela među njima ubadao me je na drugom kraju prostorije. Želeo sam da odem tamo i kažem Kolu da odjebe. Moja posesivnost mogla se osetiti u celoj prostoriji. Bila je lepljiva i opipljiva, rasla je i preplavljivala me. Davio sam se u njoj. Nisam mogao da izustim ni reč niti sa sakupim svoje misli. Obuzimalo me je celog. Prolazila je kroz mene kao talas okeana, vukući me ispod sve dok više nisam mogao da dišem. Znam šta mi ona znači. Ali po prvi put sedeo sam i gledao je drugačijim očima. Bilo je to kao da se divim potpuno novoj osobi, nekom koga vidim po prvi put. Nisam shvatao kako je to uopšte bilo moguće, rasli smo jedno uz drugo ceo život. Kako to da sam tek sad primetio promenu između naše Mrvice i Aleksandre? Kako mi je toliko trebalo? Nije više bila mala devojčica sa repom koja nas je pratila svuda, ponavljajući sve što smo i mi radili. Oblačila se kao mi, ponašala se kao mi. Nije bilo bitno šta je ona, ona će uvek biti jedna od dečaka. Jedna od nas. Upravo pred našim očima, ratoborna, stidljiva, božanstvena devojka, ista ona koja bi te oborila na zemlju da je tako nazoveš, ponašala se kao prava devojka. Negde usput ona je skinula kožu Mrvice i promenila je sa svojom sopstvenom. Postala je Aleksandra. Nije trebala dečake ili mene. Mogla je da stoji sama i bude svoja osoba. Trebalo mi je da je vidim sa Kolom da bi shvatio i spoznao. 111
Naš svet knjiga Da je ona porasla. Koliko god da sam želeo da odem tamo i prekinem to nešto što je bilo između njih, nisam želeo da ometam njenu preobrazbu. Videvši kako se pretvara u nekog drugog, a opet ostaje ista, ako to ima smisla uopšte. Imala je isti efekat na njega kao što je imala na nas. Pogotovo mene. Video sam Džejkob pogled uglom svog oka, bio je to isti pogled koji sam i ja imao. Sve dok se nije vratila unutra naše oči bile su zaključane na njoj. Konekcija koju smo uvek delili našla je svoj put do naših tela, skoro kao da nas je razoružala. Njen zahvalan, skoro upitan pogled momentalno je prekrio njeno lice, što me je nateralo da spustim svoje oči na meni. Pa, normalno ja sam se ponašao da se to nikad nije desilo, a Džejkob da nije primetio ono što sam prokleto dobro znao da jeste. “Hej,” rekla je mirnim glasom kad je prišla stolu, “Dobri talasi danas huh? Bilo je vetrovito. Predala sam vaše porudžbine trebalo bi biti uskoro.” Klimnuo sam dok sam se igrao svojim telefonom. “Šta je kreten hteo?” “Budi fin,” upozorila je blagim tonom. Pogledao sam je i nasmejao se. “Ja sam uvek fin.” Uzvratila je osmeh, lice joj se opustilo. “Idem da proverim vaše porudžbine.” Jeli smo našu hranu i igrali bilijara pre nego što smo krenuli nazad. Talasi su postajali veći. “Idem u kupatilo. Stići ću vas ljudi,” rekao sam nakon što smo platili račune. Džejkob me je gledao par minuta, ali nije me prozvao za to, klimnuo je i krenuo za ostalima. Video sam je kako ide preko prostorije u hodnik. Moja stopala su se pomerila napred kao da sam povučen konopcem, i našao sam se kako je pratim do kupatila, bio sam zahvalan što je zavučen pozadi, jer sam je čekao. “Šta je hteo?” momentalno sam pitao, kad je izašla iz kupatila. Ona je ciknula stavljajući ruku na grudi. “Uplašio si me.” Posegao sam ka strani njenog lica pre nego što me razum i sumnja obuzmu, prsti su mi mazili njen obraz, zadenuo sam joj pramen kose iza uha. Usne su joj se razdvojile, a grudi podizale. “Izgledaš prelepo danas. Želeo sam to da ti kažem. Kosa ti postaje duža.” Bila je skoro do struka, nosila je beli džins šorc i top koji je otkrivao malo njenog stomaka kada je hodala. Restoran je odisao opuštenom 112
Naš svet knjiga atmosferom, tako da njeni roditelji nikada osoblju nisu nametnuli uniforme. Oblačili su se kako su hteli. “Hvala,” odgovorila je skoro bez daha. Želeo sam da znam da i ja takođe imam efekat na nju. Želeo sam da znam mnogo stvari. Sklonio sam svoju ruku i zavukao je u zadnji džep mog surferskog šorca. Pročistila je grlo. “Šta želiš?” “Oh da, kreten. Šta je jebeno on hteo?” izašlo je grublje nego što sam želeo da zvuči. Ona je zabacila glavu u stranu. “Želeo je da naruči hranu, ja sam konobarica sećaš se?” “Nisi njegovo ništa,” odlučno sam rekao. Ruka joj je našla put do kuka. “Ja sam restoranska konobarica, pa sam tako i njegova. Želeo je da naruči hranu. Znaš, razlog zašto ljudi dolaze u restorane, da bi jeli. Ja uzmem njihove porudžbine, dam ih kuvaru, i onda im donesem servirane. Uglavnom standardna procedura Bo, gledaš me kako to radim veće nedeljama.” vikala je, hvatajući me nespremnog. “Bolje smanji ton Mrvice“ Podigla je obrve, zakoračivši ka meni. “Ili šta?” Sve se desilo tako brzo, jedva sam imao vremena da registrujem ono što se desilo. Moje usne pomerale su dok su nam oči bile zaključane. Mogao sam da osetim dah sa njenih usana i miris sjaja za usne od višnje. I to mi je obuzelo sva čula. Stavio sam ruku na pozadinu njenog vrata i privukao je bliže sebi, dodir njenih grudi na mojim bio je preplavljujuća senzacija koja mi je odmah sjebala um. Sledeće što znam, njene meke pune usne bile su pritisnute uz moje. Njene usne lagano su se otvorile sa vrhom svog jezika ja sam lagano dotakao njene usne, prelazeći jezikom preko sjaja. Bilo je gotovo pre nego što je i počelo odmakao sam se, ali ne pre nego što sam još jednom po poslednji put tvrdio njena usta kao svoja i uživao u senzaciji koju mi je jedino ona izazivala. Naše oči otvorile su se u isto vreme, zamagljen pogled koji sam počeo da volim dosegao je duboko do njenih dubina povlačeći me za sobom. Siguran sam. “Kloni se kretena,” naredio sam, cereći se, moja ruka i dalje je bila na njenom vratu. “Osim ako ne želiš da te podsetim opet?” izazivao sam, nadajući se da će reći da. Ona je momentalno zatvorila svoje oči ne želeći da vidim njenu istinu. 113
Naš svet knjiga “Tako sam i mislio,” rekao sam, povlačeći je ka sebi i ljubeći vrh njene glave. “Vidimo se uskoro.” Znao sam jednu stvar sigurno. Igra je počela drkadžijo.
Aleks Gledala sam ga kako odlazi dok sam prstima prelazila po usnama koje je upravo poljubio. Lukas je uvek imao kontrolu, čak i kad nije. Mora da je video nešto što ga je potreslo dovoljno da me podseti šta smo mi jedno drugom. Stojala sam tu sa teškim udisajima i srcem koje udara divlje sve dok mi nije nestao iz vida. Šta je dođavola to bilo? Mislim da čak ni on nije znao. Otresla sam misli i emocije, trebajući da se vratim na posao, ali sam uzela par minuta da se saberem pre nego što se vratim za Kolov sto. “Jesi ok?” pitao je kada sam prišla stolu. “Da,” bilo je sve što sam mogla reći. “Jesi li sigurna? Crvena si.” Klimnula sam ne srećući njegove oči. “Pretpostavljam da imam takav efekat na tebe.” Te reči navele su me da ga pogledam, zbunjeno. “Šta?” “I ostavljam te bez reči.” Objavio je sa cerekom, izloživši rupice od kojih su mi se dlanovi oznojili. Nasmejala sam se, nisam si mogla pomoći. “Žao mi je što ti to moram reći, ovo nema nikakve veze sa tobom.” Stavio je ruku preko svog srca u dramatičnom gestu. “Ouć. Momak može da sanja, zar ne?” Nasmejala sam se, tresući glavom nastavljajući da čistim njegov sto. “Pa, u vezi sledeće nedelje. Kada da te pokupim?” “Nisam rekla da,” podsetila sam ga, ne srećući njegov molećiv pogled, ali sam ga osećala na sebi. “Nisi rekla ni ne.” 114
Naš svet knjiga Slegnula sam ramenima, udahnuvši duboko. “Pusti me da razmislim o tome.” “Sigurna si da želiš da razmišljaš o tome da se nas dvoje družimo. Navodiš me da pomislim da ti se ne sviđam.” Suzila sam svoje oči na njega on se nasmejao, dajući mu reakciju koju je želeo. “Sviđam ti se zar ne?” Nagnula sam glavu u stranu sa prodornim pogledom. On je podigao ruke u vazduh u znaku predaje. “Moram da čujem kako to govoriš ili se možda nikada neću oporaviti. Da li želiš to na svojoj savesti?” Prevrnula sam očima, grabeći tacnu smeštajući je na kuk. “Mislim da nema potrebe da ti neko hrani taj tvoj ego.” On je ispustio dubok smeh. Bio je to jedan od onih koji dolaze iz dubine vašeg stomaka, koji na kraju nađe put do vaših usana. “Dođavola, Aleksandra, samo me navodiš da padam na tebe više i više. Da li je to tvoj plan? Da me vidiš kako padam.” Ignorisala sam da opet. “Evo tvog računa.” Spustila sam ga pred njim i otišla unutra. Morala sam da se odmorim od Lukasa i Kola. Preplavili su me na način na koji nisam navikla, načine koje nisam razumela. Iz nekog razloga, znala sam da on nije tip koji često dobija odgovor ne. Nisam želela da ga navlačim. Do vremena kad sam se vratila za njegov sto on je otišao, i sve što je bilo tu je 20 dolara napojnice stavljena ispod računa. Na kojem je pisalo njegovo ime i broj telefona.
voli vas Naš svet kNjiga
115
Naš svet knjiga
Poglavlje 14 Aleks Čim mi je smena bila gotova izašla sam na vedro goreće nebo. Zadržala sam se i pogledala u horizont. Moje oči su se sa prelepih boja zalaska sunca pomerile na Lukasa, koji me je čekao kod parkiranog kamioneta. Moja stopala udarala su po drvenom doku sve dok mi se ruka nije smestila u njegovu. Dok mi je pomagao da se smestim u kamionet. “Hej,” promrmljala sam. “Kako je prošao ostatak smene?” pitao je pokrećući kamionet. “Prošla je brzo. Zašto se nisi vratio unutra?” Naše oči su se zaključale i zadovoljno pogled prekrio je njegovo lice. “Znaš ti zašto.” Zadržala sam njegov pogled na sekundu, pokušavajući da pročitam njegov zabavljeni izraz od kog je moje srce poskočilo. Ne želeći da prekinem mir koji nas je obavio, odlučila sam da okrenem glavu i gledam kroz prozor. Nekada je bilo bolje ne smetati oluji koja ga je pratila svuda. Vozili smo se nekoliko minuta pre nego što sam primetila da je promašio skretanje za moju kući, a onda i skretanje za napuštenu kuću. Napokon sam pitala, “Gde idemo?” “U Sout Port, jednostavno je rekao.” “U grad? Zašto?” Ignorisao je moje pitanje. “Da li nas dečaci tamo čekaju?” “Ne,” “Onda zašto mi idemo?” Pročistio je grlo kao da su mu usta odjednom postala suva. “Vodim te napolje,” rekao je, držeći volan čvrsto. “Ti i ja,” dodao je. “Šta je sa dečacima?” “Jebeš njih.” “Oh...” rekla sam i bila tiha nekoliko narednih minuta pre nego što sam rekla. “Kao na sastanak?” On se nasmejao dok mu je ruka dolazila na moju butinu, stisnuo je lagano. Ja sam vrisnula i nasmejala se. 116
Naš svet knjiga “Veži pojas,” naredio je, i dalje ne odgovarajući na moje pitanje. Nije bilo važno, jer sam već znala odgovor. Znala sam pre nego što sam i pitala. Stali smo pored Put-put golfa. Lukas je iskočio prvi, a onda je pomogao meni da izađem iz kamioneta kada sam otvorila vrata. “Hvala,” šapnula sam. Radio je ovo nekoliko puta, osim što ovaj put nije pustio moju ruku. Išla sam za njim dok je on vodio, psujući to koliko me je obuzimao. Uživala sam u osećaju njegove ruke na svojoj. Bila je tako meka u mojoj. Nadala sam se da možemo ostati u ovom trenutku zauvek i ne dopustiti da prođe. Potajno sam se molila da dobijemo šansu da budemo ovakvi. Uvek. Trudila sam se da ne mislim o stvarima koje nas čekaju kada se vratimo u Oak Island, među poznate i dečake. Živela sam u toj sekundi sa njim. Mogli smo prosto biti Lukas i Aleksandra, voleti društvo onog drugog i ne želeti da se ovo završi. Igrali smo dve runde Put-puta pobedio je oba puta. Mrzela sam da igram igre sa njim, nikad mi nije dozvolio da pobedim i to me je navodilo da se borim do samog kraja. Mislim da je radio to namerno, samo da bi video kako se ponašam neodoljivo. Njegove reči ne moje. Spustili smo se do plaže, držeći se za ruke sve dok nismo došli do prodavnice sa sladoledom. Naručio je dva od vanile, moja omiljena i dodao čokoladne mrvice, njegove omiljene. “Imam sitno u kamionetu,” rekao je devojci za pultom. “U redu je.” Posegla sam u džep i izvukla svoje napojnice. Dvadeset dolara palo je na pod, i palo baš na stranu da se idi Kolovo ime i broj, preteći da izgori sve pod sobom. Lukas i ja smo je oboje gledali kao da je zaražena, i od njegovog izraza lica stomak me je zaboleo, On se sagnuo, zgrabio dvadeset dolara i stavio je u svoj zadnji džep. Na sekundu zapitala sam se da li će mi je uopšte vratiti. Kada sam pogledala u njega videla sam odgovor na njegovom licu. Platila sam devojci i on je opet zgrbio moju ruku, ovaj put čvršće nego inače. Našao je osamljenu tačku na plaži gde smo mogli da uživamo u talasima i jedemo sladoled, iako mi je apetiti ispario. Sedeli smo jedno do drugog, naslonjeni rame uz rame. “Pitao me je da budem njegov vodič po gradu jedan dan,” rekla sam želeći da razbijem tenziju među nama. “Hoćeš li ići?” glas mu je bio neutralan. 117
Naš svet knjiga Bila sam iznenađena njegovim odgovorom. Očekivala sam mnogo gore. “Ne znam,” iskreno sam odgovorila. “Da li bi značilo kada bih ti rekao da ne želim da ideš?” Pogledala sam u stranu njegovog lica. “Da li mi govoriš to?” “Šta ako govorim?” Pognula sam glavu i zurila u svoj sladoled, počeo je da se topi i pada na pesak. “To nije fer.” “Da li ti se sviđa Aleks?” “Ne poznajem ga Lukase,” rekla sam, bacajući njegovo ime nazad na njega. “Da li želiš da ga upoznaš?” “Fin je,” rekla sam dovoljno glasno da me čuje.
Lukas Bilo je to kao nož u srce. “On je jebeni kreten,” rekao sam, sećajući se kako me je provocirao, i kojim rečima je to činio. “Ne poznaješ ga takođe. Nisi bio fin.” “Nije me briga kakav sam bio. Tip je jebeni kreten. Ne sviđa mi se, i veruj mi osećanja su obostrana.” “Kako to znaš?” Ako on nije pominjao našu raspravu onda neću ni ja. “Nisam mislio da lepe dečake kao on smatraš privlačnim.” Rekao sam, menjajući temu. Ona je uzdahnula. Mrzeo sam ova okolišanja među nama. Nisam znao kako da se izrazim rečima, a da je ne naljutim ili da dopustim da moja narav izvuče najbolje iz mene. “Da li si me izveo napolje zbog njega, Bo?” mumlala je, ne sklanjajući pogled sa svog sladoleda koji se topio. Uzeo sam ga i olizao okolo, čineći ga kao novim pa joj ga vratio. Ona se stidljivo nasmejala. “Hvala.” Momentalno ližući tu gde sam i ja upravo, od čega mi se kurac trgnuo. Bilo je to tako nevino, nije čak ni shvatala kakav bi to efekat moglo imati na mene. Što je samo potvrdilo da je ona još uvek tako jebeno mlada. Morao sam da prestanem da je gledam i 118
Naš svet knjiga otresem svoje misli, ali nisam želeo ni da odgovorim na njeno pitanje. Ne bi izašlo na pravi način. Istina je bila da je on imao neke veze sa tim, ali ne na način na koji bi ona pomislila. Ona je bila moja. Nisam je želeo deliti. Ne sa Kolom. Niti sa bilo kim. Kako da objasniš nešto što ni sam ne razumeš? “Izvodio si Stejsi napolje,” rekla je, odvlačeći me od mojih misli i navodeći me da je opet pogledam. “Ne ovako.” “Nego kako onda?” “Ona nije važna,” odlučno sam rekao. “Uvek to kažeš.” “Kad je istina.” Ona je uzdahnula pa otvorila usta da nešto kaže, ali ih je opet zatvorila. “Reci,” naredio sam ozbiljnim tonom. “Lepo je imati novog prijatelja.” Glava mi se cimnula unazad dok sam sužavao oči na nju. “Šta to sad treba da znači?” “Prosto znači da je lepo upoznavati nove ljude. Ja sam uvek imala vas dečake, i ponekad sam se osećala izostavljeno to je sve.” “Kada?” Ona je pognula glavu, gledajući u sladoled opet. “Dilan ima Obri, Džejkob je sa različitom devojkom uvek i da ne govorim o Austinu,” zastala je na sekundu, “Ti imaš...” “Tebe,” prekinuo sam je. “Ja imam tebe.” Napokon me je pogledala. “Imaš li?” Nisam se povukao. “Uvek.” Gledali smo jedno u drugo nekoliko minuta ni jedno od nas nije reklo ni reč, ali sam znao da je milion misli teklo našim glavama i da je bilo mnogo toga više što smo želeli da izrazimo. Kada si tako mlad, ne shvataš koliko je život kratak. Misliš da imaš svo vreme sveta da budeš sa onim kojeg ti srce želi, i da ćeš kad tad tamo stići. Da će se veza desiti. Jednog dana. Dve jednostavne reči značile su sve. 119
Naš svet knjiga U pozadini svog uma uvek sam mislio da će naše vreme doći, da je samo pitanje vremena. Kada budemo stariji, kada budemo razumeli ono koliko značimo jedno drugom, kada će naši roditelji razumeti, kada će dečaci moći razumeti. Kada... kada... kada... Naša veza bila je ispunjena sa kada, i možda jednog dana... Bilo je komplikovano. Bilo je u neredu. Bili smo to mi. Nisam je mogao imati na kratke staze, a nisam je mogao povesti ni na duge. Ništa nije bilo dovoljno. Dok smo odrastali, to je samo bilo i pre nego što smo znali, otišli smo od milion stvari da kažemo do ni jedne. Veza je postala skup besmislenih pitanja na koja nije bilo dovoljno odgovora. Kao što bi svaki šesnaestogodišnji dečak uradio, ja sam ignorisao upozorenja i bio je to prvi u moru mnogih drugih. Pa sam uradio jedinu stvar koja mi je bila prirodna, nadvio sam se nad nju zadrhtala je, zaustavio sam se pre nego što je sva moja težina pala na nju. Zagledao sam se u njene oči pre nego što sam poljubio njene obraze, bradu, čelo, a onda i vrh nosa. “Težak si,” nasmejala se, pokušavajući da se otme iz mog stiska. “Ne,” “Ne mogu da dišem.” “Zato što se smeješ. Zašto se smeješ ako ne možeš da dišeš?” zadirkivao sam je, pomerajući svoju ruku do njenih rebara. “Nemoj.” Upozorila je. “O čemu pričaš?” “Bo, povrediću te.” “Nećeš,” golicao samo je svakako. “Ovo je mučenje.” “Nije mučenje kad ti se sviđa.” Držao sam je i počeo golicati svuda dok nisam našao njenu slabu tačku, bilo je odmah iznad njenog kuka. Zabio sam prste i golicao, vrištala je, bacakala se, smejala sve u isto vreme. Njen smeh je bio jebeno zarazan i napokon sam popustio, prevrćući se na leđa smejući se. Ona je odmah počela dolaziti do daha, uzeo sam njenu ruku poljubio je i stavio na svoje grudi. Ležali smo u ugodnoj tišini dugo. “Bo...” 120
Naš svet knjiga “Hmm...” “Pokazaću Kolu...” “Shh, pusti nas samo da ležimo okej?” “Okej,” napola je šapnula. Morao sam da je pustim da odraste, ali to nije jebeno značilo da mi se to sviđalo.
Aleks Nekoliko dana je prošlo pre nego što sam videla Kola opet. Bio je obučen u pantalone i zakopčanom košuljom i kravatom dok je u restoran ulazio sa starijim čovekom koji je pretpostavljam bio njegov otac. Seli su za njegov uobičajeni sto napolju. “Hej,” pozdravila sam ga. Dao mi je jednostavno klimanje, a onda pogledao dole u meni. Što je bilo čudno, ali nisam rekla ništa povodom toga. “Želite li da čujete koji su naši specijaliteti?” pitala sam ih. “Nemam vremena da slušam o vašim specijalitetima. Uzećemo supu i salate, možete li samo požuriti nemam vremena za gubljenje.” Čovek je zahtevao. “Oh. Umm. Da. Da li bi ste želeli...” Bes se pojavio na njegovom licu kad me je pogledao. “Ne ne bih. Požuri i naruči ono što sam tražio.” Moje oči su se raširile pogledala sam u Kola koji je povio glavu od stida, ali nije rekao ništa. Ni jedne reči. Klimnula sam i krenula unutra da poručim. Ostatak ručka bio je takav. Kol nije sreo moje oči, a čovek sa njim bio je nepristojan i zao, iako mi je ostavio napojnicu od trideset dolara na obrok od dvadeset. Nekoliko sati kasnije kad sam videla Kola kako sedi napolje na svom uobičajenome mestu. Veliki deo mene nije hteo da ga primeti uopšte, niti da mu serviram jelo, ali odlučila sam se za drugačije. Čim je čuo da se vrata otvaraju podigao je pogled i zaključao pogled sa mojim. Stigla sam do njegovog stola. “Šta ti mogu doneti.” 121
Naš svet knjiga “Dugujem ti objašnjenje.” Zatresla sam glavom. “Ne duguješ mi ništa,” “Moj tata, on je, on... jebiga on je seronja.” Podigla sam obrve, iznenađenja njegovim stavom. “Moja mama je bolja, ali ne mnogo. Moji roditelji oni su samo uobraženi i samoživi. Tretiraju sve tako, nije ništa lično.” “Zašto...” “Zašto nisam rekao nešto?” prekinuo je. “To ništa ne bi promenilo, bolje je kad se to ignoriše.” Klimnula sam, ne znajući šta drugo da kažem. “Mislio sam kad sam ti rekao da nemam mnogo prijatelja, a one koje nazovi imam nisu vredni spominjanja. Moja porodica ima mnogo para i bio sam svuda, Aleksandra. Izgledaš mi zaista iskreno, zaista nisam nikad sreo nekog poput tebe. Nasmejala sam se. “Voleo bih kad bi bili prijatelji. Znam da mi treba jedan i nešto mi govori da i ti trebaš jednog, takođe.” “Volela bih to Kole.” “Dobro je.” “Pa, prihvatiću tvoju ponudu da ti pokažem okolinu. Mislim ako i dalje želiš da to uradim?” “Naravno.” “Slobodna sam sutra. Moj tata ima golf autić biće mnogo lakše sa njim nego da svuda okolo idemo peške.” “To zvuči savršeno.” Zapisala sam mu svoju adresu na parčetu papira, iscepala ga i predala mu. “To je moja adresa, nađimo se oko podne?” “Biću tamo.” “Sada šta ti mogu doneti?” On je ustao. “Dala si mi sve što sam želeo.” Stavio je parče papira u džep. Vidimo se sutra.” Gledala sam ga kako odlazi sa tugom. Osetila sam se loše zbog njega. Bilo je mnogo toga više u vezi Kola nego što je oko moglo videti, i znala sam onda i tamo. Da nam je to zajedničko. 122
Naš svet knjiga
Poglavlje 15 Aleks “Molim te nemoj me sramotiti“ ponovila sam kroz zube svom ocu. “Zašto bih te sramotio? Ja sam kul tata.” Pogledala sam ka mami koja se naslonila na kuhinjski pult, gledajući sa očajem u ono što je očito bilo ispisano na mom licu. “Mama...” Ona se nasmejala. “Aleks, ideš na svoj prvi sastanak...” “To nije sastanak,” prekinula sam je. Obrve su joj se suzile. “Samo ću mu pokazati okolinu.” Podigla je jednu obrvu. “Nije tako...” Branila sam se. Prekrstila je ruke preko grudi. “Kada te dečak puta da se družiš sa njim, značilo je sastanak u moje vreme. Šta je problem? Dozvoljeno ti je da izlaziš, srce, uskoro ćeš napuniti petnaest.” “Govori za sebe, Džejn, ja moram da se pobrinem da dečak zna da se ne sme zezati sa mojom ćerkom. Ovde je samo tokom leta. Znam za šta su takvi klinci zainteresovani.” Tata je objavio i naveo me da pognem glavu. “Molim te nemoj me sramotiti.” Ponovila sam. “Najtanijel...” On se okrenuo i pogledao u mamu. “Šta? Džejn, znaš da sam u pravu.” “Nije svaki dečak kao ti, dušo,” rekla je zadirkivajući ga, “Trebala bih nazvati dečake i reći im da...” “NE! Ne zovi dečake mama!” molila sam. Oči su mi se raširile kada sam čula kucanje na vratima. “I on je poranio, već mi se sviđa,” mama je rekla, geabeći tatu za ruku tako da bi ja mogla da odem i otvorim vrata umesto njega. Anksioznost me je stiskala više i više sa svakim korakom koji sam napravila ka vratima, samo je postalo još gore kada sam videla Lukasa kako stoji tu. “Šta ti radiš ovde,” odbrusila sam. On se nasmejao. “Pa ćao i tebi takođe.” 123
Naš svet knjiga “Ne, mislila sam nismo imali nikakve planove.” Pokušala sam da ignorišem njegov upitan pogled. “Od kada mi to pravimo planove?” “Baš.” “Šta se dešava sa tobom?” Nevoljno sam srela njegov pogled. “Ništa.” “Hoćeš li me pustiti unutra?” “Umm...” Osetila sam ruku svog oca kako ide preko mene i otvara vrata jače puštajući više vazduha da uđe unutra. “Aleks je samo nervozna da ću je osramotiti na njen prvi sastanak.” Lukas je podigao svoje obrve upitno. “Sastanak?” prebledeo je, i za trenutak zadržala sam njegov intenzivan pogled, ali nisam mogla više i pogledala sam u pod. Moj tata je nastavio. “Oni ne znaju za tvoj sastanak?” “Rekla sam ti da ovo nije sastanak.” Mumlala sam. “Da li znaš tog momka Kola?” tata je pitao Lukasa. Ja sam se odmakla, izbegavajući dalju raspravu tako što sam pobegla u sobu. Nije prošlo mnogo pre nego što sam čula tapkanje po hodniku zatim kucanje na vratima pre nego što su se otvorila. Zadržala sam pažnju na svojoj odeći, pretvarajući se da se i dalje dvoumim šta da obučem. Lukasove ruke prekrile su moje dok je izvlačio krem haljinu. “Volim ovu boju na tebi. Siguran sam da će i Kol, takođe.” Rekao je tonom koji nisam mogla da provalim. Nisam znala da li je to bilo saosećajno, a kada sam podigla svoje oči ka njemu, suzio je pogled. Borila sam se jako sa sobom, trudeći se da ne budem ja ta koja će skinuti fokus. Momentalni bes preplavio je njegov pogled dok je gledao u mene, zadržala sam njegov pogled. Nisam želela da se povučem. Ne ovaj put. Nešto u načinu na koji su njegove oči zurile u mene sa tim besnim pogledom učinilo je da me preplavi i počnem da osećam nešto. Nešto poznato, a ipak nisam znala tačno šta. Osećaj je bio nov. Onaj koji nisam mogla da objasnim niti da objasnim. Osetila sam se zadovoljno. Zahvalna što je ova vatra potekla zbog mene. Nisam razumela čudne vibracije među nama, ključala je do tačke neprijatnosti.
124
Naš svet knjiga Osećaj koji sam ja imala, ono što je on budio u meni i delio sa mnom, ono što mi je uvek činio. Niko nikad neće moći da objasni niti razume šta je to bilo. Kako se desilo. Niko nije mogao da mi učini ovo. Samo Lukas. Uvek Lukas. Niko drugi nije mogao da stvori ovaj osećaj. Ni meni. Ni njemu. Nama. Moj pogled se polako sklonio sa njega ka ormaru. Sa najviše mira koji sam mogla da ostvarim. A čak nisam znala ni zašto. Zašto sam se osećala ovako u ovom trenutku. “On je samo dečak Lukase,” bacila sam na njega ono što je on bacao na mene tako često. Nisam se trudila da budem zla ili možda i jesam, ali prepoznavanje mojih reči na njegovom licu otklonilo je moje sumnje. Oči su mu zablistale od besa i prepoznavanja. Zbog toga sam se osetila zadovoljno iz nekog razloga, nikad nisam želela da ga povredim. Bar sam mislila da nisam. Iako sam se u tom trenutku osetila fino, jer je on bio sa te druge strane reči, možda je po prvi put mogao da oseti kako je meni bilo u svim onim trenucima. “Mislio sam da to nije sastanak.” Prsnuo je ne cimajući se zbog besa koji je isijavao sa njegovog lica. Nije bilo mesta da ga zaobiđem, a on nije želeo da se pomeri ni milimetar. “Izvini me Bo, moram se presvući. Mislim da si u pravu u vezi haljine,” zajedljivo sam rekla, želeći da u njemu izazovem još više besa. Kako smo uvek od jedan stizali do deset u nano sekundi? Suzio je oči na mene. Videla sam iritaciju koju je ubrzo zamenio bes i zbunjenost. Niko od nas nije progovarao čini mi se minutima, ali je verovatno prošlo samo nekoliko sekundi. Kada je zvono na vratima zazvonilo pokušala sam da se provučem, ali me je on blokirao sa svojim velikim čvrstim telom njegove ruke preko grudi samo su naglasile njegov stav i pogled koji je imao na meni. “Nisi mi odgovorila na pitanje.” Već je znao odgovor, ali želeo je da čuje mene kako izgovaram te reči. Opet. I po prvi put nisam želela da mu dam to zadovoljstvo. 125
Naš svet knjiga “Čuo si me i prvi put i drugi.” Jednostavno sam rekla. On je nagnuo glavu u stranu. “Ovo je način na koji želiš da se igraš Aleksandra?” Nisam znala na šta je mislio, ali nisam mogla da ispitujem. “Moram da idem. Videćemo se posle, Lukase.” Odgurnula sam ga u stranu ramenom i prošla pored njega u kupatilo da obučem haljinu koju mi je predložio da obučem.
Lukas Stavio sam novčanicu od dvadeset dolara na njen krevet, samo što ova nije imala Kolov broj telefona na sebi. Bacio sam tu u jebeno smeće, iako je i bez nje ipak išla na “sastanak” sa kretenom. Znao sam šta pokušava da izvede, nisam mu verovao ni malo i mogao sam ga ubiti. Odlučio sam da izađem na zadnja vrata kroz kuhinju i pored bazena do zadnje kapije. Moj kamionet je bio parkiran na prednjim vratima, ali bar na ovaj način nisam morao da gledam u momkovo jebeno lepo lice. Stojao sam napolje u dvorištu, mestu koje je sadržao toliko uspomena iz mog detinjstva, i očajnički sam se trudio da ignorišem osećaje koji su se stvarali u mom stomaku. Čuo sam vrata kako se otvaraju i za sekundu pomislio sam da je Aleks izabrala mene umesto njega. Ali nije. “Da li si ok?” Aleksina mama je pitala, stajući pored mene, njene ruke bile su prekrštene preko grudi kao i moje. Osim što su njene bile radi utehe, a moje zbog agresivnih osećaja koji su se stvarali u meni. Nije bila moja krivica. Bio sam ljut na sebe i nikog drugog, ali bilo je lakše kriviti Aleks. Slegnuo sam ramenima, jer nisam znao šta da kažem. Ona se nežno nasmejala i podsetila me na Aleks, osim što mi to nije pružilo sigurnost koju sam trebao, to je bilo nešto što je samo ona mogla. “Videla sam Kola oko restorana par puta, čini se kao fin dečak,” iskreno je rekla. Znam šta je pokušavala da uradi, želela je da olakša moju brigu da će Aleks biti dobro zbrinuta, ali to je samo povećalo osećaj nesigurnosti u
126
Naš svet knjiga meni, jer sam počeo da shvatam da je možda bila u pravu. Nisam želeo da mi se svidi Kol, ni sada ni nikad. “Pojava ume da zavara.” Ona je razmatrala moje reči na sekund. “Znaš da smo svi odrasli zajedno, a onda smo i si dobili decu u slično vreme. Kada sam bila tvojih godina, mislila sam da sam zaljubljena u tvog tatu.” “Šta?” odgovorio sam, zapanjen. Moji roditelji mi to nikad nisu spomenuliOna se nasmejala, “Nemoj biti iznenađen Lukase. Video si tvog tatu. Tvoja mama i ja smo bili najbolje drugarice. Ona zna. Ali na kraju bolja žena je pobedila. Shvatila sam da je to bila samo dečija zaljubljenost, završila sam sa čovekom sa kojim sam trebala da budem.” Zatresao sam glavom, sa nevericom od onoga što je upravo podelila sa mnom. Nisam to očekivao. “Šta pokušavaš da kažeš?” “Da se sve dešava sa razlogom. Shvatićeš to kad porasteš.” “Zašto niko ne želi da Aleks i ja budemo zajedno.” Napokon sam pitao. Bilo je to prvi put da sam javno objavio da ostvari osećam nešto jače od prijateljstva za Aleks i njena mama nije se činila iznenađeno. Kao da je već znala i to me je više šokiralo nego činjenica da sam ja to izrekao naglas. “Mlad si, a ona je još mlađa. Verujem da će se sve srediti kada za to dođe vreme. U međuvremenu zabavi se, letu je skoro kraj.” Klimnuo sam, “da,” želeo sam da kažem više, ali to ne bi promenilo ništa, ne bi dokazalo ništa što već nije poznato. Za godine koje dolaze. Misliću da su naše majke najveća prepreka za nas da budemo zajedno, a tek kasnije shvatiću da je u stvari bilo potpuno drugačije. Ona se nasmejala. “Vidimo se kasnije, srce.” Poljubila me je u glavu i otišla, a sa mnom je ostala samo praznina koja me je pratila godinama. Uradio sam jedinu stvar koja mi je pomogla da zaboravim. Otišao sam da pokupim Stejsi.
127
Naš svet knjiga
Aleks “Tvoj tata je napet,” Kol je rekao dok nas je vozio autom za golf ka svetioniku. “Izvini zbog toga,” odgovorila sam, postiđeno. Lukasov kamionet je bio i dalje parkiran ispred moje kuće kada smo otišli, ali nisam ga videla dok smo silazili. “O čemu misliš ti tamo?” “Ni o čemu.” Podigao je obrvu. “Da li znaš da kada lažeš glas ti se menja. Nekako se snizi.” Već sam to znala. Lukas me je često na to podsećao. “Da li si uvek tako uviđajan?” Zadirkivala sam ga vraćajući pažnju na njega ponovo. “To je kletva.” “Oh da? A zašto?” “Uzgred, znam šta radiš. Samo u slučaju da nisi shvatila da sam svestan da pokušavaš promeniti temu.” Zabljesnuo me je svojim velikim osmehom koji mi je postao nekako poznat. “Moji roditelji su oboje radioholičari.” “Ha?” odgovorila sam ignorišući prvi deo onoga što je rekao. “Rade svo vreme, i to je jedan od razloga zašto su kupili kuću ovde. Pokušavaju da ostvare malo porodične povezanosti pre nego što odem na koledž.” “Ima smisla. Zašto Oak Island?” “Moja mama voli Severnu Karolinu. Navikla je da dolazi ovde za letnje raspuste kad je bila dete, prolazili su ovuda nekoliko puta pa su se njoj probudile uspomene.” “Ali ti si ovde prvi put?” On je klimnuo i nasmejao se. “Ali ne poslednji siguran sam.” Prevrnula sam očima, sedajući tako da mu mogu pružiti svoju pažnju. “Okej drugar, nova pravila.” “Oh jel?” “Da, ovo.” Pokazala sam prstom između njega i mene. “Ako želiš da potraje onda to flertovanje mora da se smanji.” “Koliko.” “Otprilike skroz.” “Ne mogu ti to obećati.” 128
Naš svet knjiga “Kole...” On se nasmejao podižući ruke kao da obećava, želela sam više nego išta da posegnem i dodirnem ih. Pocrvenela sam zbog te želje. “Volim kako izgovaraš moje ime.” Udarila sam ga po ruci. “Prekini.” On se nasmejao. “Aleksandra zašto želiš da prekinem? Dopadaš mi se. Bio sam poprilično otvoren u vezi toga. Kada se momku sviđa devojka, on flertuje sa njom. To nam je u genima. Ne znamo za drugačije.” “To je sranjce.” On se nasmejao “Sranjce? Šta se desilo sa sranje? Da li se tako govori u ovim delovima, draga?” “Draga? Sada znam da nisam sva fensi i iz Kalifornije poput tebe, ali znam da draga nije izraz koji se ovde koristi. Ko se sad pretvara?” On me je pogledao sa pokajanim pogledom. “Uhvatila si me. Može li ti išta promaći Huh? Pokušavam da te impresioniram, da li mi uspeva?” Zacerekala sam se nisam si mogla pomoći. “Ovde sam zar ne? Nekako je navodim da me zoveš draga, niko me nikad nije zvao tako.” “Poprilično sam siguran da ti niko nikad nije radio mnogo stvari,” oklevao je. “I reći ću ti nešto obožavam to.” “Da... da… da... samo vozi kazanova.” Pogledala sam napred. Stigli smo do svetionika. Kol je slikao, naterao me je da mu poziram za neke od njih. Obično ne volim da se slikam, ali sam uživala da budem u centru njegove pažnje. “Pogled odavde je neverovatan. To je moja druga omiljena stvar Oak Islanda.” Naslonio se na ogradu i ja sam ga pratila. “Skoro je smešno, dugo nisam bila ovde gore.” “To je šteta.” “Da,” rekla sam udišući svež vazduh i miris okeana. Povetarac je bio lepa promena u odnosu na toplo užareno leto. Zaboravila sam koliko volim da budem ovde gore. “Zar me nećeš pitati šta mi je prva omiljena stvar?” pitao je, pomerajući se malo bliže meni, izazivajući da njegov miris zaposedne moja čula. Bilo je teško da se ne okrenem i udahnem ga. “Ne znam, hoćeš li reći nešto zanimljivo ili ćeš flertovati? Ili ćeš biti iskren?” “Ja sam uvek iskren.” 129
Naš svet knjiga Pogledala sam ga zvanično i on je podigao tri prsta kao i prvi put kad smo se upoznali što me je nasmejalo. “Ti Aleksandra, ti si moja omiljena stvar u Oak Islandu.” Naše oči su se spojile po prvi put i nisam morala da sumnjam u njegove reči. Istina je bila ispisana svuda po njegovom licu.
voli vas Naš svet kNjiga
130
Naš svet knjiga
Poglavlje 16 Aleks “Pa reci mi nešto o tebi što niko drugi ne zna.” Pitao je. “Hmmm...” “Čak ni Lukas,” dodao je. “E pa to je teško, ne postoji ništa što Lukas ne zna.” “Teško mi je u to da poverujem.” “Zašto?” “Zato što si ovde sa mnom. To mi govori da ima mnogo stvari koje Lukas ne zna o tebi. Da zna, ti ne bi bila ovde.” Ja sam zatresla glavom. Nisam bila spremna da ga pustim tako, ne tako brzo. Mogu vam lagati i reći vam da je to zato što mu nisam verovala, ali nije tako. Kol je bio iskren dok su prolazile. Godina za godinom, naše prijateljstvo razviće se na način da će on zameniti Lukasa. Istina je bila... Nisam bila spremna da dozvolim to da se desi tako brzo. Slegnula sam ramenima i on je prihvatio tišinu i nije me pritiskao da mu dam više nego što već jesam. “Hajde da pričamo o tebi,” rekla sam, izazivajući ga da vidim da li će me pustiti unutra od samog starta ili ću morati da se za to potrudim vremenom. “Ja sam otvorena knjiga pitaj me bilo šta.” Pa eto mi odgovora na to. “Rekao si da nemaš prijatelja. Zašto?” “Počinješ sa velikim pitanjima ha?” “Možda.” “U redu“ Klimnuo je. “Prihvatam. Ova poslednja godina je moja prva godina u pravoj školi, pa doduše privatnoj. Pre toga, ja sam bio učen kod kuće. Moji roditelji su želeli da imam najbolje obrazovanje, pa nisam bio okružen svojim vršnjacima osim ako ne bi smo otišli na neku dobrotvornu zabavu ili neko drugo takvo sranje.” “To zvuči tužno.” “Mogao bi reći isto i za tebe.” 131
Naš svet knjiga Ja sam se odmakla u nazad. “Za mene? Ja imam dosta prijatelja.” “Imaš li? Jer sam ja samo sreo i video te sa četiri.” Moje oči pomerale su se svuda oko mene, razmatrajući ono što je rekao. “Rekao sam ti, mi smo sličniji nego što misliš. Nešto mi govori da to već znaš. Ili definitivno ne bi bila ovde.” Pogledala sam u stranu njegovog lica i zavukla se duboko u misli. “Kol.” Okrenuo se da me pogleda. “Mislim da mi se sviđa da mi budemo prijatelji.” “Ja znam da ću poželeti da mi budemo više.” Jednostavno je rekao. “Primljeno na znanje.” Rekla sam sa brzim klimanjem. “Gladna sam. Hajdemo na ručak.” Išao je odmah iza mene i znala sam da želi da me uhvati za ruku, mogla sam osetiti to. Mislim da sam ih zato zadržala prekrštene na grudima. Nisam želela da dozvolim sebi tu opciju. Ili njemu. Nije nam trebalo puno da stignemo do restorana mojih roditelja, pokazala sam mu još nekoliko mesta na putu do restorana i smejali smo se čitavo vreme, uživajući u našoj povezanosti nismo poneli ozbiljan razgovor sa svetionika sa nama. Videla sam ih čim sam ušla u restoran i trebala sam znati bolje. Ja sam to uradila sebi. Opet sam morala da se preispitam da li sam to radila namerno ili ne. Potajno sam želela da povredim Lukasa. “Mrvice,” Dilan je viknuo, mašući mi sa njihovog stola. Obri je sedela pored njega. Džejkob je bio odmah pored sa Mejsi devojkom sa kojom se počeo viđati. Preko puta njih bio je Austin i neka devojka koju nikad pre nisam videla, ali odmah pored Dilana sedeo je Lukas sa Stejsi koja je prisno bila obmotana oko njegove ruke. Kunem se da ga je stisla jače kad me je videla. “Hajde,” rekla sam Kolu, koji je odmah zgrabio moju ruku, vodeći put do njihovog stola. Gledala sam Lukasov pogled sa njega do naših spojenih ruku. Da budem potpuno iskrena, i ja sam bila šokirana takođe. Kol je znao sve bez i da sam morala da mu kažem, i to sam učila iz momenta u momenat. Ako je on mogao da vidi, a tek me je upoznao zašto onda nije mogao Lukas? 132
Naš svet knjiga “Hej,” rekla sam svima, sklanjajući oči sa Lukasa koji je palio rupu na mom profilu. “Vidi...vidi… vidi... pogledajte ovo, naša Mrvica je na svom prvom sastanku,” Džejkob je objavio, smejući se široko i divlje. “Nije...” Kol je obmotao svoju ruku oko mog ramena privlačeći me sebi. Moja ruka instiktivno je završila na njegovim grudima, dok je on ljubio vrh moje glave kao da ovo radimo čitav život. U tom momentu, osetila sam se iskreno voljeno, skoro kao da jedan od mojih dečaka radi sve to. Sviđao mi se osećaj koji mi je pružio, izazvao mi je konfor da sam sigurna od bilo koga kad sam sa njim. “Neće biti poslednji takođe.” Kol je rekao, povlačeći me od mojih misli i vratio me poražavanju Lukasa. Toliko sam znala. “U redu je Mrvice, mogu osetiti tvoju anksioznost odavde. Tvoja mama nas je već obavestila da budemo fini prema Kolu i o tome da ste na sastanku. Moram ti reći da sam povređen što mi sama nisi rekla.” Dilan je dramatično stavio ruku preko grudi. Obri ga je udarila po potiljku njegove glave. “Ostavi je na miru Dilane McGrov! Inače ćeš imati posla sa mnom, a oboje znamo da to ne želiš,” rekla je. Nisam mogla voleti Obri više nego što sam u toj sekundi. “Aleks, zašto nam se ne pridružite, pusti momke da upoznaju Kola,” dodala je. Dilan je nije ispravio, što mi je bilo čudno. Nikada nije dozvoljavao Obri da ima poslednju reč. Pitala sam se da li su se raspravljali oko ovoga već pre, znala sam da mi Obri uvek čuva leđa, ali nisam pretpostavljala koliko dok nismo postali stariji. “Možda drugi put, voleo bih da imam Aleks za sebe na našem prvom sastanku.” Kol joj je odgovorio, od čega su sve devojke za stolom uzdahnule. “Mislio sam da to nije sastanak,” Lukas je objavio niotkud. Sve oči pomerile su se na njega osim što su njegove gledale direktno u mene, pa sam se srela sa njegovim intenzivnim pogledom. Srce mi je ubrzalo, a usta osušila. Molila sam se da Kol ne oseti koliko mi se telo trese, ali kad me je stisnuo jače, shvatila sam da je osetio. “Bar si tako rekla jutros, dva puta, koliko se sećam,” Lukas je dodao, gledajući samo u mene iako je bilo namenjeno da Kol čuje. 133
Naš svet knjiga Nisam znala šta da kažem, i sve što sam želela da otkrijem samo bi osramotilo Kola i on je to znao. Uvek će među njima biti nadmetanje i rat. “Bo,” upozorila sam strogim glasom.
Lukas Nacerio sam se, znajući da nerviram Kola. “Samo ponavljam tvoje reči Mrvice. Ne želim da Kol stekne pogrešan utisak.” Tenzija među nama je bila previše za podneti i svi za stolom su je mogli osetiti. Po prvi put, živo mi se jebalo da li će dečaci posumnjati nešto. Ako je pomislio da može da laže i grli je preda mnom i očekuje da ga neću prozvati za to, onda on nije znao šta ga čeka. “Da li je ovo tvoja devojka Lukase?” Pitao je, smešeći se ka Stejsi. Drkadžija je ladno otišao tamo. Ona se nasmejala “Ćao, ja sam Stejsi, ne treba puno razmišljanja da bi se shvatilo šta mi osećamo jedno za drugo.” Poljubila je moje rame. Kol je klimnuo, zadovoljno. “Baš, drago mi je da sam te upoznao Stejsi.” Okrenuo se ka Aleks. “Mislim da si rekla da si gladna, hajde da te nahranimo, hoćemo li?” pogledao je nazad ka stolu. “Drago mi je da sam vas video opet sve.” “Vidimo se kasnije društvo,” Aleks je napola šapnula, odvedena od strane jebenog drkadžije. Želeo sam da udarim to nadmeno lepo lice i rešim ga se jednom za svagda. Niko nije ništa rekao o događaju. Kao da su sve već znali. Trudio sam se da ne gledam ostatak dana, ali nisam si mogao pomoći, moje oči bile su vučene u njihovom smeru. Svaki put kad bi je zgrabio ili dotakao želeo sam da ga povredim. Njegove ruke bile su na njoj konstantno, činilo mi se da je ona pokušavala da se odmakne od njega, ali je na kraju popustila. Sviđao joj je osećaj koji je imao nad njom i to me je najviše ubijalo. Znala je da sam ja tu. Da li je namerno želela da me povredi? Kao što sam joj ja radio sa Stejsi? U mom umu, odgovor je uvek bio ne, ali šta ako ona stvari vidi drugačije? Kako da ja to nisam primetio ranije? 134
Naš svet knjiga Nikada nisam video da neko ima takav uticaj na nju kao što je on imao, i mrzeo sam ga još više zbog toga. Bila je privučena njim i to lagano uklapanje koje su imali navelo je da osetim jebenu mučninu u stomaku. Nije joj bilo dozvoljeno da ima tu vrstu konekcije sa bilo kim sem sa mnom, jer u mom umu i srcu ja nisam bio ni sa kim sem sa njom, i uvek samo sa njom. Morala je to znati. Kako je mogla to da ne zna? Strpljivo sam čekao svoju priliku i tada jebeno neću zadržavati svoj jezik. Reći ću joj kako se osećam i šta želim. Dosta mi je igranja ove jebene igre gde mi mislimo o svima drugima, osim o onome što mi želimo. Nije me bilo briga za posledice mojih reči ili dela. Na kraju, ja ću je imati i to je jedino što mi je važno. Kada su otišli, ostao sam još malo, a onda odbacio Stejsi. Dajući im dovoljno vremena da je otprati kući i da ona ode u napuštenu kuću. Jednostavno sam znao da će biti tamo. Mora biti. To je bila poenta nas. Potrčao sam uz stepenice trema spreman da joj otvorim dušu i srce. Spreman da je uzmem u svoje ruke i kažem joj da je gotovo sa glupostima. Da je volim. Da sam uvek voleo nju. I da ću je uvek voleti. Kada sam otvorio vrata, to je napravilo glasan tresak od zid i kunem se da mi je srce ispalo od toga. Kolena su mi se skoro odsekla. Nije bila tu. Pogledao sam svuda i nije bilo traga da je uopšte bila u napuštenoj kući, nismo se čak ni mimoišli ili nešto tako, jednostavno nije ni dolazila ovde. Nisam mogao da pojmim kako je to čak i moguće, pogotovo nakon poslepodnevnog obračuna. Da li više nije marila? Da li mi je tako lako našla zamenu? Što sam više mislio o tome, to mi je više rastao bes. Uragan koji je živeo u meni je rastao, postajao je nestabilan i ne opraštajući. Uzeo me je pod svoje. Nisam ga mogao kontrolisati. Pomisao na njih zajedno i nju da ne mari za mene više divljao je u meni, do tačke ključanja od bola. Sati su prošli i dalje nije bilo ni traga od nje. Nije se žurila da me vidi kao što sam pretpostavio da hoće. Nisam joj bio u mislima. Kol je bio. Napokon sam eksplodirao. Pošto nisam mogao da ga udarim, udarao sam zid najjače što sam jebeno mogao. Kada sam povukao ruku, bolelo je 135
Naš svet knjiga jako. Otresao sam bol i lagao bih kad bih rekao da sam se osećao bolje. Nisam. Bilo je samo gore. Krv sa mojih zglobova je padala niz moju ruku, kasno sam čuo glasno stenjanje iza sebe. Nisam se morao okrenuti da bi znao ko je iza, ali jesam. Aleks se dala u akciju, zgrabila je peškir sa poda i obmotala moju ruku. “Oh moj bože Bo, o čemu si mislio?” mumlala je. Ja sam se cimnuo iz njenog stiska. Peklo je, od ogromne vatre u meni. Već su goreli plamenovi nije mi bio potreban benzin. Mora da ih je osetila. Opkolili su nas zajedno sa prezirom i očajem. Podigla je svoje zapanjene oči do mog lica. “Zašto te je jebeno briga?” “Šta?” šapnula je, odmičući se za korak. Trebao sam otići. Nisam trebao tako da pričam sa njom kao što sam nameravao, ali nisam si mogao pomoći. Želeo sam da povredim Kola, a pošto nisam mogao to da uradim, uradio sam sledeću najbolju stvar. Povredio sam nju. Želeo sam da zaboravim na jebeni sastanak pod svaku cenu. Nije bilo izgovora, drugog sem činjenice da sam bio mlad i glup. Imao sam mnogo vremena da mislim o njima, previše vremena da shvatim koliko ga jebeno mrzim. Previše vremena da se fokusiram da ona nije bila ovde, kad je trebala da bude, i previše jebenog vremena da ona nije bila ovde za mene. Za nas. Bila je sa njim. Gorelo je unutar mene i svuda oko nas. Mogao sam da vidim, osetim, udahnem. Gušio sam se u znanju da sam osetio kako mi ona izmiče, upravo tu iz mog stiska koji sam tržio tako čvrsto oko njenog srca. Bolelo je do same srži, od glave do stopala, ostavljajući ništa sem gubitka onoga što sam mislio da imamo. To me je navelo da verujem da stvari za koje sam se molio nisu istina, ali svaki put kada sam želeo da izrazim ono što sam osećao, ono što sam tako očajnički želeo, setio sam se njih kako se smeju, flertuju ispred mene i ja sam se davio u praznini bola i besa. Dodajući na to sve činjenicu. Da se nisam mogao iskaliti na Kolu. Nisam mogao ni zadržati u sebi. Nisam se mogao iskaliti na dečacima ili porodici. Sve što je ostalo bila je ona. 136
Naš svet knjiga Stojala je ispred mene gde je i pripadala, a sve što sam ja uradio bilo je da sam je još više odgurnuo. Na isti jebeni način na koji sam uvek to radio. Jednostavno je bilo previše. Nisam znao bolje. Ja sam reagovao i nastao je haos, toliko jebene konfuzije da nisam video kako treba. Nikada nisam želeo da kažem reči koje će je rasplakati. Ili možda jesam. Nisam znao. “Čula si me. Gde je Kol Aleksandra?” “Bo...” “Nemoj. Gde si bila?” Pognula je glavu. “ODGOVORI MI... Gde si jebeno bila? Ovde sam satima čekam te. Šta Aleks? Ja ti više nisam važan? Da li sam ja nebitan sad kad je Kol tu?” Zatresla je glavom, i dalje me ne gledajući. “To nije istina,” mumlala je, samo me još više ljutila. “Bar me pogledaj, dok me lažeš.” Ona je odmah podigla uplakan pogled sa vatrom koju nikad pre nisam video, i po prvi put nisam želeo da je utešim. Nisam želeo da joj olakšam brigu koja joj je bila očita na licu. Sve što sam želeo bilo je da je još povećam. “Da li si uradila to da me porediš? Jer ako si to želela uspela si.” “Nisam nikad želela da te povredim Lukase, znaš to. Iznerviran si i zao.” “Jebe mi se kakav sam. Znaš šta si uradila danas, a onda nisi bila tu kad si znala da ću čekati. Objasni to. Ko je sad zao a?” Ona se branila “To nije istina.” “Onda dokaži. Prestani se viđati sa njim.” Ona je zatresla glavom opet. “To nije fer. On je moj prijatelj.” “Čak ga i ne poznaješ.” Urlao sam. “Znam dovoljno. Ti imaš Stejsi...” “Jebeš nju.” “Već si to uradio!” siktala je na mene. “Da li si radio to danas, Bo? Huh? Da li si imao seks sa njom danas?” Suze su pale dole niz njeno prelepo lice i sad je bio moj red da pognem glavu. “U pravu. Ti možeš da imaš obe. Nije sve uvek u vezi tebe. Ja tebi nikad nisam rekla šta možeš ili šta ne možeš da radiš. Kako se usuđuješ da me 137
Naš svet knjiga navodiš da se osetim loše što imam prijatelja? Nisam radila ništa sa njim. Nismo se čak ni poljubili. Bio si toliko besan, Bo da se mogu kladiti da je prva stvar kad si otišao iz moje kuće bila ta da si jebao Stejsi! Kako je to fer prema meni? Kako će to ikada biti fer prema meni?” “Zašto što je jebeno ne volim, Aleks! Volim tebe!”
Aleks Odmakla sam se, “Onda imaš čudan način da to pokažeš.” Oči su mu se suzile sa još više besa koji je trebao da me uplaši, ali nije, bilo je upravo suprotno. Ako nije želeo to što je dobio onda nije ni trebao započinjati ovu igru sa mnom, neću popustiti pred tim njegovim pravilima. “Jebem nju! To je ono što radim, imam više jebenih emocija sa svojom rukom nego sa njom. Ona to zna. Nikada je nisam lagao, niti sam lagao tebi takođe. Ona je samo jebena devojka! Koliko puta treba da te podsetim na to?” “Da li misliš da mi je zbog toga lakše? Da to magično čini stvari boljim zato, jer je ne voliš niti mariš za nju? Ne Lukase to čini samo gore. Ne želim da izgubim svoje poštovanje prema tebi, ali kad kažeš takve stvari, gubim! Zvučiš kao muškarac, a moj najbolji prijatelj nije takav,” iskreno sam rekla. Osetila sam se tako dobro što sam napokon uspela to da kažem. To sam toliko dugo skrivala u sebi. “Žao mi je što ti moram reći Mrvice, ali ja sam muškarac. Znam da ti moji razlozi nisu dovoljni, ali to je sve što imam. Želim da prestaneš da ga viđaš. On je seronja i samo te koristi. Odlazi za par nedelja. Šta misliš da će raditi kad se vrati kući? Šta Aleksandra, misliš da će ti ostati veran? Pametnija si od toga.” Ja sam se nasmejala. “Ja nisam vredna toga, Lukase? Ja nisam vredna toga da mi neko ostane veran?” On je odahnuo. “Ne izvrći moje reči. Znaš da nisam mislio tako.” Ja sam zakoračila nazad, trebajući da pobegnem od njega. “Ne znam šta misliš više, možda nikad nisam ni znala. Za tvoju informaciju on je moj prijatelj. Ne želim da ga iskoristim kao što ti koristiš Stejsi. Ja nisam takva i nikada nisam mogla da pretpostavim da ćeš ti biti takav.” 138
Naš svet knjiga “To nije fer.” “Život nije fer.” Bacila sam njegove reči nazad na njega. Želela sam da odem i mislim da je to osetio, jer je zgrabio moj struk i privukao me bliže sebi. “Pusti me.” “Jebeno ne. Upravo si htela da pobegneš. Od čega bežiš Mrvice?” “Nerazuman si.” “Ne seri. Svestan sam da sam seronja, svestan sam da imam posebna pravila, svestan sam svega toga, ali mi se živo jebe. Ne mogu više da radim ovo sa tobom. Ovo napred nazad među nama je previše i gotov sam sa tim, tako da biraj, Aleks, izaberi stranu i jebeno ostani tamo.” “To nema smisla. On je moj prijatelj!” Privukao me je bliže dok nam lica nisu bila na milimetar jedno od drugog. “Šta sam ja?” pitao je bez dvoumljenja. Moja usta su se otvorila da kažu nešto, bilo šta, ali nisam mogla da nađem reči. Nisu izlazile iz mene kao što su ranije. On je zatresao glavom. “Ne teraj me da opet pitam,” upozorio je, kroz stisnute zube. “Ne znam šta želiš da ti kažem.” Rekla sam iskreno. “Želim istinu. Šta sam ti ja?” Trebala sam mu reći. Trebala sam razotkriti sve pred njim. To je moglo promeniti sve, ali povredilo me je što nije znao šta mi znači i da je uopšte morao to i da pita. Kako on nije mogao da vidi ono što je Kol video? Da li je bio slep? On zna da ga volim, govorili smo to jedno drugom stalno. Želela sam da budem sa njim, morao je to znati, takođe, zar ne? Krivila sam ga za toliko stvari koje su se desile među nama, i za mnoge stvari koje nisu. Da sam mu rekla, možda bi to promenilo toliko stvari koje se nisu desile među nama. Ali nisam. Bila sam iznervirana. Povređena. Zbunjena. Želela sam da ga povredim. Baš onako kako jesam. Bol je preplavljivao stvarnost. Da je pobedila na kraju. Uradila sam jedinu stvar koja mi je imala smisla, u tom momentu kad sam bila povučena emocijama skoro petnaestogodišnje devojke. Pogledala sam ga pravo u oči i rekla “Komplikovano je.” 139
Naš svet knjiga U deliću sekunde, svedočila sam emocijama koje su preplavile njegov pogled, a onda mu se gard podigao: reakcija koju nikad pre nisam videla odigravala se ispred mene i zid koji se digao da sam požalila zbog svojih reči gotovo momentalno. Volela bih da sam mogla da ih povučem, ali nisam mogla, i veliki deo mene nije ni želeo. Pokušavao je da razume, jer ja nisam. On je pustio moj struk, i ja sam se odmakla od njega. Podigao je svoj obraz i ispravio se ponosno i čvrsto. “Tako znači?” Ja sam klimnula. Nisam se mogla povući. Bilo je gotovo. Da jesam onda bi on pobedio, a bila sam iscrpljena od čekanja na njega svo vreme. Sve što sam želela da ovo bude je uzmi ili ostavi, ali umesto toga pretvorilo se u odmeravanje snaga. “Onda je to odgovor na sve,” jednostavno je rekao, od čega mi je telo zadrhtalo. Mogao je da vidi ako je to želeo, mogao je da vidi pored laži i fasade koju sam očajnički pokušavala da očuvam. Bar u mom umu je mogao, i to me je navelo da dovedem u pitanje iskrenost njegovog prijateljstva, o tome koliko me je zapravo poznavao, ili je gledao samo ono što je on želeo da vidi? Želela sam da ga pitam toliko stvari. Želela sam da znam šta misli, kako se oseća, želela sam da znam šta želi od mene... Bilo je zbunjujuće. Prosto i jednostavno. “Mi smo najbolji prijatelji Bo,” ja sam rekla, ali nisam sigurna kome. On je klimnuo, gledajući ka vratima. Mrzela sam što je očekivao da odem, ili je možda želeo da odem, a nije to mogao reći naglas. Slomilo mi je srce da sam mislila da više nikad neće biti oporavljeno. “Vidimo se sutra. Doći ćeš na ručak u restoran?” Sve što je uradio bilo je da je slegnuo ramenima od čega mi je bilo samo gore. “Okej,” napola sam šapnula. Ne znam kako se sve okrenulo i kako smo sa jednog mesta stigli na drugo. Nikada nisam razumela kako se to uvek dešavalo. Pretpostavljam da stare navike teško umiru. Pogledala sam ga poslednji put i okrenula se da odem. “Ja ću te odvesti, kasno je,” bilo je poslednje što mi je rekao.
140
Naš svet knjiga Dok smo se vozili, nisam mogla da odbacim osećaj da nikada više među nama neće biti isto. Iako me je odvezao kući, to me nije ni malo umirilo nad našom novonastalom situacijom. I shvatila sam da je ovo možda poslednji put da smo našli utočište u našoj napuštenoj kući.
voli vas Naš svet kNjiga
141
Naš svet knjiga
Poglavlje 17 Aleks Kol i ja provodili smo više vremena zajedno pre nego što je otišao kući, ali se pobrinuo da razmenimo svaki mogući kontakt. Pisao mi je stalno i u početku je bilo čudno. Ali nije mi trebalo mnogo da se naviknem na njegovo dobro jutro ili laku noć i sve između. Bili smo više nego zahvalni što je nova školska godina prolazila i što se tako brzo približilo leto. Kao da sam samo trepnula i ono je bilo tu. Mislila sam da će početi višu školu sa mojim dečacima biti isto, ali drugačije. Nešto se promenilo od kako su me videli sa Kolom, na neki način bio je to blagoslov, a na neki katastrofa, a to se odnosilo samo na Lukasa. Dečaci su i dalje bili zaštitnički, ali su popuštali vremenom. Nisu više pretili dečacima da ne smeju da pričaju sa mnom ili da mi priđu. Nisu čak više ni ludeli kada bih pričala sa nekim dečakom. Izgleda da su se pomirili sa činjenicom da sam odrasla i da mogu sama da donosim odluke na osnovu onoga što sam mislila da je ispravno za mene. Mislim da je to imalo veze sa tim što je Kol ušao u moj život, i to sam cenila najviše. Lukas, pa Lukas i ja, promenili smo se opet. Nikad ni u najluđim snovima nisam pretpostavljala da će naša veza biti onakva kakva je trenutno bila. Nakon one noći u našoj napuštenoj kući, on je počeo da se povlači od mene. Visio je sa Stejsi više. Zapravo, družio se sa mnogim devojkama više. Glasine po školi koje su kružile bile su da je opleo većinu devojaka. Bilo je to teško ignorisati s obzirom da mi je bilo pred licem svaki dan. Napunio je sedamnaest, a ja sam napunila petnaest, i odaljili smo se jedno od drugog na načine za koje nisam bila spremna. Dečaci su to primetili takođe, ali nikada ništa nisu rekli u vezi toga. Bar ne meni. Nismo bili u našoj napuštenoj kući od te noći. Ja sam se vraćala tamo par puta nakon posla i još par puta u normalno vreme, sa nadom da će me čekati tamo. Ali nije. Ni jednom. Napokon sam prestala da odlazim. Bilo je lakše tako. Na neki način, Kol je zamenio Lukasa u mom životu. Postali smo bliski. Pričali smo o svemu i svačemu. Kol je bio sladak i razuman. Nasmejavao 142
Naš svet knjiga me je sa svojim flertovanjem, koje sam počela da volim. Postalo je lepa distrakcija od toga da mi je nedostajao Bo. Sviđalo mi se da je neko predan meni na način na koji Lukas nikad nije bio. U pozadini mog uma, pitala sam se zašto. Devojke su volele takve stvari, i ja nisam bila ništa drugačija. Kol i ja bili smo samo prijatelji, iako je rekao da želi više. Nisam želela vezu na daljinu, a znala sam da ni on ne želi takođe, uprkos onome što je govorio. “Da li si dobro?” Obri je pitala dok sam gledala Lukasa kako ćaska sa nekom devojkom kod pretpostavljam njenog ormarića. Moj dečak je porastao takođe. Bio je veći, mišićaviji, ozbiljniji. Imao je taj šarm zbog kog su se devojke u školi bacale pod njegove noge. Nije to bilo ništa novo, ali po prvi put i on je skakao na njih, bukvalno. Nije bila samo Stejsi više. Stisla sam svoju svesku jače na grudima u utešnom gestu. “Da.” “On je muškarac, Aleks, on je samo muškarac.” Pogledala sam u nju iznenađeno. “Šta?” Ona se nasmešila. “Znam Aleks, znam već duže vreme.” Obrve su mi se zbunjeno podigle. “Znaš?” nežno sam rekla, ne verujući u ono što je podelila. “Naravno, teško je ne videti. Jednini razlog zašto je dečacima promaklo je, jer su tako odabrali. Ignorisali su ono što im je bilo pred licem. Dečaci nisu baš za to. Nikad nisu ni bili.” Odmakla sam se, zapanjena i postiđena u isto vreme. Kako sam se otkrila? “Ipak i dalje ne znam šta se tačno desilo među vama, ali očigledno je da je bilo loše. Jedva da i pričate jedno sa drugim, i ni jedno od vas ne uspostavlja kontakt očima. Trebao bi biti idiot da to ne primetiš.” “Da,” mumlala sam, udišući duboko razmatrajući da li da budem iskrena sa njom ili ne. “Volela bih da mogu da ti kažem šta se desilo među nama Obri, ali ni ja nemam predstavu.” Odlučila sam se da mogu biti iskrena i primetila sam da nije bila baš iznenađena. “Sve je jednostavno postalo komplikovano. Počelo je pre Kola, a onda se samo sve slomilo u deliće. Uvek je bio posesivan prema meni, svi dečaci su bili.” Ona je klimnula u slaganju. “Drugačije je sa Kolom, ne znam kako, ali jeste. Mi smo samo prijatelji, a on nije mogao da se nosi sa tim. Rekao mi je da biram, ali ja nisam 143
Naš svet knjiga razumela šta biram. Nije mi obećao ništa. Da mi je rekao da ćemo biti zajedno možda bi to promenilo stvari, ali i dalji ne verujem. Mrzim činjenicu da se on smuca okolo. Pogotovo, jer ja to njemu nikad nisam uradila. Pustila sam mu da radi šta god je hteo, čak i sa mnom...” Ona je uzdahnula, “Da li si?” “Ne samo smo se poljubili.” “Uhh,” izdahnula je. “ To bi bilo...” “Znam,” prekinula sam se, i znala sam. “Ova stvar među nama traje od kako smo bili deca, a onda se promenilo u nešto što ni jedno od nas nije razumelo, kao da je postalo veće od nas samih. Da li to ima smisla? Jer ja to ne razumem.” Ona se nasmejala, podrška je isijavala iz njenih očiju. “Volite jedno drugo, toliko znam.” “Mislila sam da ljubav treba da bude laka? Nije lako, nimalo. Mislim ti i Dilan činite da to izgleda tako lako.” Ona se nasmejala, tresući glavom. “Veruj mi Aleks, ništa nije lako u vezi naše veze. Znaš kakav je Dilan. Jebiga, verovatno ga znaš bolje nego ja. On je seronja.” Ja sam se nasmejala. “Ali je moj seronja,” dodala je. Moja ruka dotakla je ajkulin zub koji je bio oko mog vrata. Smisao njenih reči me je preplavio. “Daj mu vremena. Znam da dečaci imaju pune ruke posla sa njim, kako god. Ne sviđa im se, i znam da mu mnogo seru oko toga. Plus.” Zastala je. “Pričaš o Kolu konstantno, a taj dečko je prelep.” Namrštila sam se. “Dobar je on. Ne govori mu to, postaće samouvereniji nego što već jeste.” “Da li si uzbuđena što ćeš ga opet videti?” “Jesam. Bio je super prijatelj.” “Ništa više?” pitala je sa bezobraznim cerekom. Prevrnula sam očima. “Ne samo smo prijatelji.” “Hmm...” “Šta?” Slegnula je ramenima. “Ništa.” “Ne zvuči to kao ništa.” “Znam da Lukas radi ono što želi, i mislim da bi trebala i ti. To je sve.” Rekla je i slegnula opet ramenima. 144
Naš svet knjiga “Zašto misliš da ne radim već?” “Aleks...” Sa divljim očima sam klimnula. “Radim.” “Ako ti tako kažeš.” “Radim Obri,” raspravljala sam se. Ona je podigla ruke u vazduh kao da se predaje. “Slušaj, samo znaj da sam uvek tu za tebe. Ne bitno zbog čega. Neću te osuđivati, i neću reći Dilanu ili drugim dečacima takođe. Obećavam.” Pružila je svoj prst i ja sam se nasmejala uplićući moj sa njenim. “Hvala Obri. Nemaš predstavu koliko mi je to trebalo. Nisam bila u stanju ni sa kim da pričam o ovome.” “Čak ni sa Kolom?” “Ne, ali mislim da on zna.” “Da jedini koji ne znaju su izgleda tvoji dečaci.” Ja sam uzdahnula i pogledala ka Lukasu koji je sisao lice nekoj devojci. “Uhh! On je seronaja,” uzdahnula je. “Upravo.” Povezala je svoju ruku sa mojom, okrenula nas i povela ka vratima “Hajde, ne moraš da gledaš tu usranu predstavu koju on toliko očajnički želi da ti prikaže.” Dramatično je rekla. “Misliš?” Ona je klimnula glavom i pogledala me “Ne Lutko, ja znam. Imaš toliko toga da naučiš o dečacima Aleks, toliko mnogo.” Izjavila je. Možda je bila u pravu. I to je samo dodalo još jedan ubod koji sam osetila u svom srcu.
Lukas Znao sam da me gleda iz daleka. Uvek je gledala iz daljine. Bilo mi je tako lakše da se ponašam na način na koji jesam. Loš. Bio je to miks toga da sam bio napaljen, zbunjen, besan i bez srca. Ne prema Aleks nego situaciju u kojoj smo bili. Ne lažem. Jebeno sam mrzeo Kola. 145
Naš svet knjiga Možda je stvar bila u slamanju srca. Stvari nisu više bile iste nakon što smo napustili našu kuću. Bilo je to kraj igre. Kraj sranjima. Kraj napred nazad među nama. Morao sam ponovo da osetim kontrolu, pa sam radio jedino što sam mogao. Odmakao sam se od nje. Stvari su tako bile lakše. Nisam morao da gledam nju i Kola kako se zbližavaju, ali gledati u drugu stranu sigurno nije otklonilo bol koji sam osećao. Prezirao sam ga. Mrzeo sam ga više nego ikad. On mi ju je uzeo, mislio sam da se to nikad neće desiti. Dečaci me nikad nisu prozvali na činjenicu da sam od seksa sa Stejsi prešao na seks sa svakom devojkom koja bi mi raširila noge. A verujte mi širile su. To je uklonilo empatiju koju sam osećao u svom srcu. Prazninu koja se stvarala, jer nisam imao nju. “Mirišeš lepo,” mumlao sam kod Salestinog vrata svojim usnama. Ona se zakikotala. Uvek su se kikotale. Viša škola prošla je brzo i moja reputacija je isto tako rasla. Nisam se nikada zbog toga osetio loše. Znale su šta sam želeo i poprilično su se bacale na mene. Nisam imao veze, znale su to takođe. “Šta radiš večeras?” pitao sam, spuštajući nežan poljubac na tačku ispod njenog uha. Zastenjala je “Šta god želiš.” Nasmejao sam se uz njenu kožu. “Dobro je želim tebe.” Povukao sam se tako da su moje usne srele njene. Imala je ukus višnje, što me je momentalno navelo da pomislim na Aleks. Nisam se mogao pomaći od nje i ogromni deo mene nije ni želeo. Izbočina u mojim pantalonama je rasla od ukusa sjaja za usne, ali ne ove devojke. Bio je petak i kraj dana, nastavnici su želeli da odu odavde brže nego studenti. Možda ću upasti u nevolju, jer sisam njen jezik na školskoj imovini, što se dešavalo i ranije. Mnogo. “Hajde,” šapnuo sam joj uz usne, zgrabio njenu ruku i povukao je sa sobom. Video sam da Aleks i Obri šetaju jedna do druge nekoliko koraka ispred nas, i lagao bih kad bih rekao da me nije ubijalo što ne šetam ja pored nje umesto Obri. 146
Naš svet knjiga Ali to je bilo neko drugo vreme. Mi nismo bili više tamo. Šetao sam brže namerno, i osetio sam kako Aleksine oči gore rupu na mojim leđima dok smo sedali u moj kamionet. Selesta je uskočila unutra i ja sam je pratio. Trudio sam se da ne gledam u tužan izraz na Aleksinom licu dok sam se odvozio odatle. Otišli smo do njene kuće i bacili se odmah na posao čim smo ušli u njenu sobu. Dobra stvar je bila da joj roditelji nisu bili tu. Šutnuo sam vrata nogom i uzeo je u naručje. Smestio sam svoje telo nad njeno, počeli smo da se vatamo na njenom krevetu, Što će brzo dovesti do toga da joj skinem brus i gaćice i meni da skinem majicu. Sisao sam njene grudi preko tankog materijala sa stenjanjem, što me je navelo da pitam. “Da li je ovo ok?” zastenjao sam, pitajući je pitanje. Nisam bio totalni seronja. “Da...” Njen grudnjak je bio skinut, i nežno sam se bacio na njene grudi, lizao sam joj bradavice pre nego što sam je usisao u svoja usta, od čega se izvila na krevetu. Moje ruke krenule su ka ivici njenih gaćica. “A ovo?” pitao sam, gledajući u nju, bacajući se na njenu drugu bradavicu. Ona je klimnula, nesposobna da kaže reči, dok je lizala svoje usne od slasne muke kroz koju sam je proveo. “Tako si jebeno mokra,” izdahnuo sam, smeštajući svoje telo nad njom i ubacujući svoj jezik u njena usta. “Igraj se sa mnom.” Rekla je uz moje usne, i ja sam uradio upravo to. Stimulisao sam njen klitoris, dlanom, spremajući je pre nego što sam zavukao svoj srednji prst u nju, odupirući se porivu da se ne zabijem u nju kurcem. “Da li je dobar osećaj?” “Da,” prela je. Jebao sam je prstima dok mi se nije predala, kako joj se klimaks približavao. “Imaš li kondom?” pitala je kroz šapat. Glava joj se zabacila unazad dok su joj se kukovi jebeno nabijali na moje prste. Nisam morao biti pitan dva puta. 147
Naš svet knjiga Svršila je jako i brzo, baš kao što sam i želeo. Namestio sam se ne zamarajući se da skinem pantalone skroz. Prevrnuo sam nas tako da ona bude gore i jaše me. Lagano se spustila na moj kurac. “Jebote.” Zarežao sam, jako iz grla, hvatajući je za kukove i nameštajući je onako kako sam želeo. Stavila je ruke na moja grudi i sviđao mi se osećaj njene težine na mojim rebrima. Tako joj je bilo lakše da jaše moj kurac. “Jebiga to je dobro,” stenjao sam, od čega se nasmejala. Ugrizla je donju usnu, zatvorio sam oči. Nije mi trebalo mnogo da zamislim nekog drugog. Ne moram vam govoriti koga to. Nije to bio prvi put. Baš kao i uvek ja sam zamenio sliku onoga ko je bio na meni sa nekim drugim, nekim ko nije bio sa mnom. Pomisao na to uvek je bila previše da podnesem. Oslobađalo je primaran poriv da želim da je izjebem iz svog sistema, i srca. Momentalno sam otvorio oči i pogledao u pravu sliku pred sobom. Bilo je lako. “Gde si otišao?” Zatresao sam glavom, prevrnuo sam nas da je jebem jače i odlučnije. “Ne brini oko toga dušo?” Poljubio sam je samo da oseti nešto sem onoga što se zaista dešavalo u meni. Podesio sam njene noge pod ugao. Pokušavao sam da udarim slatku tačku svojim kurcem. I to ih je uvek navodilo da svrše vodeći i mene sa njima. Tresla se i pulsirala, dok je njena maca stiskala moj kurac kao rukavica, prodro sam u nju još par puta. Našli smo naše olakšanje zajedno, padajući na nju. Sa telom koje se treslo, i jajima koja su bila prazna, odlučio sam da ostatak poslepodneva provedem Umotan unutar njene mace.
voli vas Naš svet kNjiga
148
Naš svet knjiga
Poglavlje osamnaest Lukas Aleksin posao u restoranu trebao je da bude samo tokom letnjeg raspusta, ali mi smo bili na više od pola školske godine, a ona je i dalje radila tamo. Nisam siguran zašto jeste, ali sam pretpostavio da ima neke veze sa mnom. Bar sam se nadao da ima. Ja sam počeo da tražim koledž na koji ću se prijaviti. Nakon mnogo razmišljanja i ozbiljnog razmatranja, odlučio sam da želim da odem iz Oak Islanda i Severne Karoline generalno. Nisam forsirao da se nešto promeni između mene i Aleks. Pretpostavljao sam da će biti lakše ako ne budem morao da je viđam svaki dan. Znao sam da se ona i Kol zbližavaju, jer su dečaci pričali o tome. Iz nekog jebenog nepoznatog razloga i njima je počeo da se sviđa takođe. Shvatio sam da je samo pitanje vremena kada će početi da se zabavljaju. Ja sigurno neću stajati i gledati kako se to dešava. Još jedna godina i mogu da odjebem odavde, daleko od činjenice da bi oni mogli završiti zajedno. Počeo sam da tražim koledže sa dečacima za našim uobičajenim stolom, iako sam pokušao da izbegnem situacije gde smo mi blizu jedno drugog. Očekivao sam da će me dečaci prozvati za to, ali nisu. Krivio sam nas kako smo zauzeti sopstvenim životima i odlukama gde ćemo da idemo na koledž koji se brzo približavao. “Hej,” Aleks je rekla svima nama, ali nisam mogao da podignem pogled sa kataloga da je pogledam, Bilo je previše i bilo je ispisano svuda po mom licu. Osetio sam njene oči na meni. Možda ona nije imala taj problem. Bolelo je svakako. “Naručila sam vaše uobičajeno“ dodala je. “Ne zamaraj se sa mnom. Nisam gladan,” odgovorio sam, okrećući stranu i ne obraćajući pažnju. Nije rekla ništa, ali nije ni moral. Već sam znao šta je mislila. Znao sam da zna da volim kad me hrani, rekao sam joj to više nego jedan put. Kad 149
Naš svet knjiga sam čuo njene korake kako se odmiči podigao sam glavu i pogledao pravo u Obri, koja je sedela preko puta mene mršteći se. Podigao sam obrvu i zabacio glavu u stranu, ona mi je uzvratila kao da zna. Ja sam odmah pogledao u dečake, uplašen da i oni zure u mene na isti način kao ona, ali nisu. Zaključao sam oči sa Obri dok je ona tresla glavom za ne, prećutno odgovarajući na moje pitanje. “Idem do kupatila,” rekla je Dilanu, ali je to zapravo bilo za mene. Sačekao sam nekoliko minuta, razmatrajući šta da radim. Na kraju, moja radoznalost je preovladala razum, i ja sam je pratio do hodnika. “Prestani da budeš seronja prema njoj,” Obri je rekla iz mene. Krila se iza crnog zida kod govornice. Niko nas nije mogao videti osim ako ne dođe da koristi telefon. “O čemu jebeno pričaš?” pitao sam odmičući se unazad. “Znaš o čemu pričam. Prestani da budeš seronja bez jebenog razloga, Lukase. Zar ne shvataš da je gubiš više dok radiš to? Guraš je u Kolove ruke, jebeni idiotu.” Vikala mi je u lice. Moje oči su se raširile, nikada nije pričala sa mnom tako. Kad razmislim malo o tome, nikada je nisam čuo da ni sa kim priča tako, čak ni Dilanom. “Znam, okej? Nisam glupa, i Aleks nije morala da mi kaže. Znam otprilike od kako sam počela da se zabavljam sa Dilanom.” “Da li Dilan...” “Ne, niko od njih ne zna. Mada znam kako bi se osećao zbog toga. Pomenula sam par puta nasumično, a on je bacio neka sranja tada na mene. Govorio je nešto da bi to bio incest i neka takva sranja. Ne znam. Svađala sam se sa njim par puta, jer sam bila ljuta što se uopšte tako oseća. Blizu sam dečaka dovoljno da znam da se oni isto ne bi složili sa tim pogotovo Džejkob. Ne smem čak ni da pomenem tvoje ime na taj način bez da se naljute. On misli da ona zaslužuje šarmantnog princa, a ti svakako nisi on.” Prekrstila je ruke na grudima i odmeravala me od glave do pete. “Ali sad kad se ponašaš kao kreten, nekako se slažem sa njim. Ne bi je tretirao tako da je voliš kao što znam da je voliš.” Coknuo sam. “Ne pričaj o stvarima o kojima nemaš pojma Obri.” “Nemam? Zaista? Sve je to počelo nakon što se Kol pojavio. Izgubio si svoja sranja negde usput i sada ne pričate, ti si postao kompletna muška kurva i to je odvratno. Aleks čak ni ne izlazi sa njim.” Naglasila je udaranjem stopala od zemlju. 150
Naš svet knjiga “Oni su samo prijatelji. Gleda te godinama kako jebeš Stejsi, a sada te gleda kako jebeš pola ženske populacije u školi. Kako je to fer prema njoj?” “Obri,” upozorio sam. Trenirala je moje živce. “Nemoj ti meni Obri! Seronja si, a ona to ne zaslužuje! Navijam za vas ljudi, zaista je tako. Ali što se više ponašaš tako, ja sve više želim da bude sa Kolom, a čak ga i ne znam Lukase. Znam tebe!” Uperila je prstom u moje grudi. “I Lukas kojeg znam ne bi se ponašao tako, kako se ti ponašaš. Saberi svoja sranja ili ćeš se ukopati dublje u rupu iz koje nećeš moći da nađeš izlaz.” Udahnula je duboko, navodeći sebe da se okrene i ode. Stoja sam tamo kompletno zapanjen dve sekunde. Znam kako su se dečaci osećali, ali saznanje kako se ona osećala me je šokiralo. Da li smo bili toliko očiti? Pomislio sam na proteklih nekoliko meseci, kako je sve što je rekla istina. U pozadini mog uma znao sam je tako. Otišao sam nazad do stola sa teškim srcem ispunjenim krivnjom. Aleks je spustila porudžbine za sve nas. Kada sam ja sedao ona je krenula da ode. “Predomislio sam se.” Ona je zastala kao ukopana, okrećući se da me pogleda. Iznenađeni pogled bio je očit na njenom licu kada je shvatila sa sam je pogledao. Ne sećam se kada sam poslednji put zaista pogledao u nju. Kosa joj je bila duža, svetlija od sunca. Nosila je više šminke, više nego što sam ja ikada video na noj. Izgledala je starije na neki način, usne su joj i dalje bile sjajne i lepljive od sjaja, baš kao što ih se i sećam. Odmah sam se setio njihovog ukusa. Izgledala je tužno, i tek tada sam shvatio koliko je Obri u stvari bila u pravu. “Uzeću uobičajeno, Aleksandra.” Bio je to prvi put da sam je nazvao tako u normalnoj situaciji. Ona je nekako uspela da poraste tokom školske godine, koja je još malo bila gotova. Moja Mrvica je nestala... Mada iako me je nerviralo . Takođe sam shvatio da je moja devojka braon očiju i dalje tu. To je bilo jasno kao dan.
151
Naš svet knjiga
Aleks Ja sam se lagano nasmejala. “Odmah stiže.” Nisam mislila dva puta o tome. Nisam želela da probudim svoje nade da bi one samo opet pale u razočarenju. Nisam očekivala da se bilo šta promeni među nama samo zato što je on naručio obrok od mene. Možda je samo pokušavao da bude prijatan ili kolegijalan. Dečaci su otišli, ali on je ostao okolo dok mi se smena nije završila. “Kako si stizala kući?” pitao me je i ja sam pogledala u njega nakon što sam otkucala svoju karticu. “Biciklom, ponekad bi me dečaci povezli ili roditelji,” stidljivo sam odgovorila, pognuvši glavu ne znajući kako da se osećam prijatno u sopstvenoj koži. “Mogu te ja odvesti kući. Stavićemo bicikli nazad u moj kamionet.” Razmišljala sam o tome na sekundu. “Umm, ne moraš.” “Želim.” Tada sam pogledala u njega. “Zašto sad?” odbrusila sam. Napravio je grimasu, bila je brza, ali videla sam je. “Možemo li početi ispočetka?” “Ne želim da počinjem ispočetka, Bo.” Obrve su mu se skupile oko nosa, samo što ovaj put nije pokušao to da sakrije. “Ignorisao si me mesecima. Mislim školska godina je skoro gotova, a ti si meni rekao možda šačicu reči i to samo kada su dečaci bili tu, tako da znam da to nije bilo zbog mene.” Slegnuo je ramenima nežno. “I dalje si borbena devojka kao i uvek, vidim.” Nisam odustala. “Da li si mislio da ću se promeniti? Da li sam trebala?” “Ne znam Aleksandra, zaista ne znam.” “Zašto me uporno zoveš tako?” “To je tvoje ime.” “Ne za tebe.” Glava mu se nagla u stranu dok je jednu ruku dizao u odbrani. Oči su mu lutale po meni, a onda me je pogledao. Izraz na njegovom licu otkrivale su kako se osećao, kao i njegove reči. “Samo za Kola onda?” zarežao je blago. 152
Naš svet knjiga Nisam želela da igram ovu igru sa njim. Radije bi da me nastavi ignorisati nego da me povređuje namerno. “Ne treba mi prevoz. Hvala u svakom slučaju. Pretpostavljam da se možeš vratiti na kolosek i nastaviti da me ignorišeš.” “Da li je to ono što želiš?” njegov stav se opet promenio, i kunem se da nas je zapljusnuo vetar iako smo bili unutra, i znala sam da to nije moguće. Ja sam zakoračila unazad, da odem. “Bo ne bi morao to da me pita. Kada ga nađeš, obavesti me.” Okrenula sam se ne videći njegov izraz lica i otišla. Bilo je lakše da odem. Ostavljajući uragan iza sebe. *** “Planiram da te kidnapujem celo leto. Svesna si toga, zar ne?” Kol je rekao preko telefona. Ja sam se nasmejala. Ponavljao je to dosta u poslednjih par dana i nikada mi nije postajalo dosadno. I dalje me je nasmejavalo. On me je uvek zasmejavao. “Mislila sam da je svrha kidnapovanja da ne govoriš nikom o tome.” “Ovo je drugačija vrsta, treba mi tvoj pristanak draga.” Prevrnula sam očima iako mi se i dalje stiskalo u stomaku kad bi me nazvao tako. “Kako god.” “Aleksandra, da li je to oklevanje što čujem u tvom glasu? Nemoj se pretvarati da nisi uzbuđena što ćeš me videti, znam da jesi.” “Oh, znaš li? Kako to?” “Osetim. Imam moći kad si ti u pitanju. Ti si stvorena za mene.” Zatresla sam glavu, zabavljeno. “Bože, ležiš na tankom večeras, huh? Da li ti je dosadno Kole?” pitala sam prevrćući se na stomak i laktove, stavljajući telefon na spiker. On je coknuo. “Oh, Ležim na nečemu...” “KOLE!” pocrvenela sam. Iz nekog razloga znala sam da se okrenuo na leđa možda zbog promene njegovog glasa, bio je teži. Pustio je dubok smeh. “Sviđaš mi se Aleksandra. Kada se muškarcu sviđa devojka on obraća pažnju na sitne stvari, a ti, draga, si laka za pročitati. Koliko god se 153
Naš svet knjiga pretvaraš da ne osećaš ništa prema meni, znam istinu i jednog dana ću ti je dokazati. Ne idem nikamo, i čekaću koliko god treba.” Nasmejala sam se nisam si mogla pomoći. “Znaš li šta će biti prva stvar koju ću uraditi kad te vidim?” “Flertovati sa mnom?” zadirkivala sam. “To je druga. Prva će biti da ću te povući u svoje ruke i okretati te u krug sve dok mi ne kažeš da stanem. Hoćeš li mi reći da stanem Aleksandra?” uzdahnuo je. Moje srce je udaralo teško u grudima, prevrnula sam se na leđa u neku nezgodnu poziciju. Oči su mi pale na njega na mom noćnom ormariću uokvirenog u crni ram. Slika od Lukasa i mene bila mi je pred facom. “Kada slećeš?” pitala sam, menjajući temu. Morala sam. “U dva posle podne i to već znaš.” Napravio je pauzu kao da razmatra šta da kaže. Ako je bila jedna stvar koju sam znala o Kolu, to je bilo da je uvek govorio ono što misli, bez obzira na sve. “Šta je odnelo tvoju sreću, draga? Mogu čuti u tvom glasu.” Ponekad sam mrzela što je toliko uviđajan. “Da li je Lukas?” U proteklih nekoliko meseci, počela sam da mu se otvaram. Rekla sam mu koliko god sam mogla o Lukasu i meni. Uvek je slušao, nikada ne govoreći ništa loše o njemu. Ne bih mu dopustila i da je pokušao. “Nešto tako,” jednostavno sam rekla “U redu sam. “Ne koliko je meni poznato.” Zakikotala sam. Volela sam što sam bila u stanju da sa ozbiljnog razgovora odem u lagane i vedre sa njim. Nikada nije bilo tako sa Lukasom. “Zaista mi je drago što sam te upoznala Kole.” “Dobro je znači vidimo se sutra?” Klimnula sam iako ne može da me vidi. “Slećeš u dva sata, videćemo se u dva i četrdeset pet minuta kod svetionika. Poneću ručak i osmeh.” “Obećavaš?” “Iz svega srca.” “Slatki snovi draga, i pod tim mislim na sebe.” “Laku noć Kole,” zakikotala sam se. Instiktivno sam zgrabila sliku Lukasa i mene sa mog noćnog ormarića dok sam prekidala vezu. Pričali smo kada smo bili oko dečaka. I rekao bi 154
Naš svet knjiga ćao kad bi prošao pored mene u hodniku. Ali to je otprilike bilo sve. Škola će biti gotova za dve nedelje i ništa se zaista nije promenilo među nama. Mrzela sam to. Mrzela sam to mnogo. Najgori deo bio je što nisam mogla ništa da uradim i to popravim. Njegove navike zavođenja po hodniku su umrle ili ih je možda krio od mene. Tiho sam se nadala da to ima neke veze sa mnom, i onoga što sam mu rekla. Možda je to napravilo promenu u njegovom ponašanju. Nisam se nadala, ali neću zadržavati dah takođe. S vremena na vreme, kunem se da sam mogla osetiti njegove oči na sebi ili je to možda bila samo moja želja. Lagala bih kad bih rekla da mi nije bilo lakše odvući pažnju od svega toga sa Kolom. Sve sa njim bilo je lako. Zaista sam volela to kod njega. Kol je bio lepa promena od uragana koji je uvek okruživao Lukasa. Volela bih kad bih mogla reći da su moja osećanja za njega izbledela, da sam se probudila jedno jutro i da njih nije bilo. Da su nestale kao vetar. Nisu. Počela sam da se pitam da li će ikad moja osećanja nestati, i da budem iskrena nisam bila spremna da me napuste. Nekako su postala deo mene. On je bio urezan. Ubrizgan negde duboko u mom srcu. Svaki dan bilo je malo lakše imati ga oko sebe, ali bilo je situacija poput ove kada je moje srce fizički žudilo za njim toliko da mi je bilo teško da dišem. Stavila sam slušalicu na telefonu pre nego što sam i shvatila, a onda sam čula njegov glas. “Aleksandra?” javio se. Što je samo dodavalo so na moju otvorenu ranu kad je izgovorio moje puno ime. Što je bio potpuno drugačiji osećaj nego kad Kol to radi. Tada sam to volela. “Hej,” izdahnula sam. “Da li si ok?” Tišina. “Nisi me zvala dugo,” dodao je, glas mu je pucao. Još tišine. “Da li si tu?” “Da...” počela sam da paničim. Nisam bila spremna na bilo kakav stav koji se spremao baciti na mene. Nisam znala šta da kažem. “Žao mi je što sam zvala. Žao mi je što ti smetam.” Krenula sam da prekinem. “Meni nije,” izjavio je i naveo me da sklonim prst sa tipke. “Hoćeš li da se družimo sutra? Nedostaješ mi,” napravio je pauzu, puštajući da mu reči potonu. “Nedostaje mi ono naše,” coknuo je, zatičući me nespremnu. 155
Naš svet knjiga “Mogao bih te pokupiti. Našoj napuštenoj kući verovatno nedostajemo.” Nasmejao se pokušavajući da prekine tenziju. Iako sam čula napetost u njegovom glasu. “Mogu te pokupiti oko dva?” Srce mi je palo. “Mrvice?” Tako je počelo zajedno sa mojom nadom da će se stvari promeniti. “Molim te. Žao mi je znaš da jeste. Znaš to zar ne?” “Sreda.” Izdahnula sam sa srcem u grlu. “Možeš me pokupiti na poslu.” Odmah sam primetila da mu je disanje postalo teže, dublje. Oklevao je nekoliko trenutaka. Pričanje sa Kolom preko telefona mesecima me je podsetilo koliko možeš naučiti o osobi samo iz razgovora preko telefona. “Zašto ne sutra?” “Bo,” molila sam. Nisam mu želela reći. “Zašto. Ne. Sutra?” Zahtevao je, naglašavajući svaku reč. “Kol stiže u grad sutra i obećala sam mu...” Uzdahnuo je sa gađenjem, odsecajući me. “Tako znači? Pa samo izvoli Aleksandra, ne želim te zadržavati da te Kol čeka ili nešto tako. Vidim koliko ti je važan.” “To nije...” “JA... nisam proveo vreme sa tobom mesecima. Mesecima. Jebiga,” udahnuo je. “Znaš šta? Jebe mi se. Lepo se provedi.” “Bo....” poziv se prekinuo. I po prvi put sam osetila da je to ugušilo naše prijateljstvo.
voli vas Naš svet kNjiga
156
Naš svet knjiga
Poglavlje 19 Lukas Kada sam video njeno ime na telefonu, pomislio sam da je možda nešto promenjeno i da možemo naći put nazad jedno do drugog. Ja sam jebeni idiot. Kol. Uvek je bio jebeni Kol. Nisam bio više prvi u njenom životu, nije mi mogla jasnije to reći sve i da je htela. Bilo je očito. “Da li si dobro?” Stejsi je pitala povlačeći me iz misli šetajući ka meni. Nasmejao sam joj se i privukao je bliže. “Sada jesam.” Nakon što me je Obri napala to poslepodne, odlučio sam da se promenim. Bar kad je Aleks pored mene. Nisam izvodio svoja osvajanja pred njim. Takođe nisam paradirao sa svim tim macama koje su se bacale preda mnom. Čak nisam ni pokušavao da kresnem tako često. Ako se desi, desi se. Nisam to tražio kao pre. Devojke su i dalje pričale o meni, ali bar nije morala da bude izložena tome kao pre. Što je više vremena prolazilo naša udaljenost postajala je veća. Nisam znao ko je ona više, i nisam imao koga drugog da krivim do samog sebe. Imali smo tendenciju da povređujemo one koje volimo. Morao sam to naučiti na teži način. Kol se zvanično vraćao u grad ovo leto. Videću ih zajedno svuda. Jedini način da to izbegnem je da se zaključam u svoju sobu na celo leto. Razmišljao sam da to uradim jednom ili dva puta, neću lagati. Ova sledeća godina biće poslednje leto pre nego odem na koledž. Prijavio sam se na nekoliko van naše države i već sam primio nekoliko pisama sa natpisom ’čestitamo primljeni ste’. Ali nisam odgovorio ni na jedno od njih još uvek. Rekao sam svima da još uvek nisam odabrao ni jedan, jer imam veliki izbor. Zapravo, sve se vrtelo oko nje. Svaki put kad pomislim da je neću viđati, bilo mi je teško da dišem. Bilo je mnogo lakše razmišljati o odlasku kada se izvuče tigar, iako je to bila potpuno drugačija priča. “O čemu misliš ti tamo?” Stejsi je šaputala uz moj vrat sa rukama koje je pomerila na moj kurac. Sedeli smo na krevetu koji je bio namešten u mom 157
Naš svet knjiga kamionetu za žurku u šumi, svako ko je bio neko bio je tu, uključujući i dečake. Aleks nikada nije dolazila na te stvari iako su je dečaci molili da se pridruži. Ona bi uvek odgovarala ’ Ne, to nije moj fah.’ Ona je bila dobra devojka, uvek je bila. Molio sam se da takva i ostane. To je bila jedna od stvari koju sam kod nje voleo najviše. Odmakao sam se od Stejsi, trebajući malo prostora zbog misli koje su mi se vrzmale po glavi. “Šta? Ja nisam dovoljno dobra za tebe? Hmm? Sada kad pola škole ludi za tobom?” Prevrnuo sam očima. “Kako god. Nemam vremena za ovo sranje.” Skočio sam sa kreveta u svom kamionetu. “Lukase! Koji kurac?” Zakoračio sam ka njoj, usana blizu njenih. “Nemoj,” upozorio sam je. Ona je besno suzila svoje oči na mene. “Ideš da vidiš Mrvicu?” coknula je zajedljivim tonom. “Oh, da ona ima pametnije stvari da radi koje ne uključuju tebe. Zašto bi kad ima nekog ko izgleda kao Kol pored sebe?” suzila je svoje obrve kad je videla da njene reči dopiru do mene, iako sam se trudio to da prikrijem. Nisam mogao, nikad nisam mogao kad je u pitanju Aleks. “Možda bi mogla da odem i igram se sa Kolom. Ako je on dovoljno dobar za nju, oda će jebeno sigurno biti dovoljno dobar za mene.” Ja sam se zlobno nasmejao. “Bog zna, da ako budem morao da biram između tebe i Aleks zapravo neću morati da biram.” Ona se nasmejala, zvuk je dopirao sve do mojih kostiju. Ništa me nije moglo pripremiti na njene sledeće reči. “Ti si jebeni idiot. Šta misliš da si radio sve ove godine,” napravila je pauzu da se njene reči slegnu. “Bo?” Odmakao sam se kao da me je udarila. Istina njenih reči izbile su vazduh iz mene. “Šta? Misliš da nisi? Jebena budalo. Žao mi je što ti ja to moram reći, ali, Lukase birao si mene umesto Aleks godinama. Jebiga.” šmrknula je. “A ove poslednje godine, izabrao si svaku drugu devojku, sem nje. Zato siđi sa svog oblaka, jedini koji ju je povređivao si ti.” Stajao sam zaleđen. “To nije istina.” Mumlao sam kroz zube, jedva verući sebi. Ona se glasno nasmejala zabacujući glavu unazad. Smejala mi se zato što je znala isto koliko i ja da su moje reči laž. 158
Naš svet knjiga “Ja nisam zlikovac u ovoj priči Lukase. Ti si.” Ja sam se instiktivno sklonio od nje, ali bilo je kasno. Zlobnost njenih reči doprela je do mene. Uhvatio sam ivicu svog kamioneta da se pridržim. Nije mi pomoglo. Stejsine reči izazvale su domino efekat uspomena i grešaka koje su me pogodile kao bumerang. Svaki put kad sam otišao sa njom. Svaki put kad me je ona videla sa njom. Svaki put kad sam joj rekao da je ona samo devojka. Svaki izgovor. Svako objašnjenje. Svaka lažGušila me je, povređivala me na način na koji je pretpostavljam povređivala i nju. Bilo mi je teško da se pomerim. Po prvi put. Bio sam ošamaren posred lica sopstvenim uraganom. Vetar se okrenuo protiv mene i nisam mu se čak ni suprotstavio. Pustio sam ga da preuzme. Zaslužio sam sve. “Bila bi glupa da izabere tebe umesto Kola.” Pogledao sam je kroz suze. “Jebeno se skloni od mene.” Naredio sam sa mržnjom u očima. Ona se nasmejala, široko i glasno. “Istina boli, zar ne?” i sa tim se okrenula i otišla. Ne znam koliko sam dugo stojao i razmatrao to što mi je upravo rekla. Sve je nekako bilo izmešano zajedno, izazivajući tonu žaljenja. Pre nego što sam znao bio sam pred našom napuštenom kućom, zureći u rupu u zidu koju sam napravio. Nisam se vratio ovamo sve od te noći. Odgurnuo sam je kao i svoja osećanja. Do kraja dana, otišao sam potpuno sam i nisam imao nikog da krivim sem sebe.
Aleks Leto je bilo u punom zamahu i nisam mogla verovati da je već pola leta prošlo. Izgledalo je kao da smo juče izašli na školska vrata u susret letu. Kao i uvek restoran je bio pun i radio je punom parom. Bilo je samo dva meseca godišnje kada je Oak Island bio u jeku sezone i pretrpan turistima. 159
Naš svet knjiga Kol je proveo većinu vremena surfovajući dok sam ja radila, zajedno sa dečacima. Lukas je takođe visio okolo mnogo više nego što sam navikla. Bilo je kao da sam imala starog Boa opet. Toliko sam se navikla da ga vidim kako surfa sa dečacima da sam počela da poručujem i za njega bez da on mora da mi kaže. Uvek bi susreo moje oči kada bi ušao. Lukas je pokušavao da priča sa mnom bar nekoliko puta u toku dana, pitajući me kako sam, kako mi je prošao dan, da li mi treba nešto. Ne znam šta je izazvalo tu promenu za 180 stepeni u njegovom ophođenju prema meni, ali sam cenila to bez obzira na povod. Devojke su i dalje ludile za njim, on je bio magnet za suprotan pol, ali on nije obraćao pažnju na njih. Nisam videla da se druži ni sa kim sem dečacima. Ponekad bih ga uhvatila kako priča sa Obri, uvek je izgledalo kao da su u nekoj ozbiljnoj raspravi, ali nikad u blizini dečaka. To se dešavalo samo ako bi bili sami. Bilo je par situacija kada sam želela Obri da pitam u vezi toga, ali sam odlučila da ne pitam. Nisam želela da ljuljam brod. Nismo više bili Mrvica i Bo, ali bar nismo bili posvađani više. “Hej,” Lukas je pozdravio, drmajući me ramenom i povlačeći me iz mojih misli. Ja sam drmnula njega nazad. “Nisam te videla da si tu.” Stojali smo u pesku, odakle sam ih uvek gledala kako surfuju. Kol nije bio dobar kao Lukas, ali nije puno ni zaostajao. Lukas je oduvek bio najbolji surfer među dečacima i oni su to znali. “Da li imaš vremena da sedneš malo?” Pogledala sam ga i nasmejala se. “Imam.” Uzvratio je moj osmeh i klimnuo ka pesku pre nego što je seo. Pratila sam ga. Oboje smo sedeli sa podignutim kolenima i rukama oko njih, jedno do drugog. Naša ramena su se dodirivala i ja sam odmah osetila toplinu u svom telu. “Kako ti prolazi dan?” pitao je, gledajući u okean. Pitala sam se da li gleda u Kola. “Dobro, zauzeto.” “Ipak ti voliš zauzeto.” Nežno sam klimnula. “Volim. Kako tvoje leto prolazi?” “Ništa uzbudljivo se ne dešava.” “Znam, ovde si svaki dan.” Rekla sam i porumenela čim su te reči izašle iz mojih usta. 160
Naš svet knjiga Pogledavši u mene sa žaljenjem nasmešio se i klimnuo. “Da jesam.” Jednostavno je rekao. “Pa da li si uzbuđen što uskoro puniš osamnaest?” pitala sam menjajući temu. “Pretpostavljam. Jesi ti uzbuđena što puniš šesnaest?” pitao je, bacajući moje pitanje nazad na mene. “Uzbuđena sam što ću voziti. Biće lepo što neću morati da čekam na nekog da me vozika okolo, Nekako mi je dosadio bicikli.” “Ja bi mogao... mislim... ja... hmm...” mumlao je. “Ti bi mogao šta?” nikada nisam bila strpljiva. “Ja bih mogao da te vozim na i sa posla? Znaš, kao što sam i pre.” “Zašto? Zašto sad?” On je uzdahnuo. “I vraćamo se opet na isto.” Zatresla sam glavom, borbeno. “Šta očekuješ od mene? Volela bih da mogu samo da pustim stvari i da magično nastavimo tamo gde smo stali, ali nisam tako napravljena Lukase. Znaš to. Moram da znam zašto sad? Ne razumem kako možeš od ignorisanja da dođeš do toga da mi nudiš vožnju, i da ne očekuješ da dovodim u pitanje tvoj tajming.” On je šutao pesak okolo svojim stopalima. Radio je to kad je bio nervozan. “Ne znam šta želiš da ti kažem, Aleksandra. Zaista ne znam.” Ignorisala sam kako normalno moje puno ime zvuči sa njegovih usana. Ignorisala sam to kako me je navelo da se osećam, jer da nisam, ne bi bila u stanju da završim razgovor. Završio bi se onako kako se uvek završi. Loše. “Reci mi istinu,” bilo je sve što sam rekla. Pogledao je u okean opet, kao da mu je bilo bolno da me pogleda i kaže ono što je pokušavao da sakrije tako dugo. “Sve je postalo tako zbunjujuće. Jednog dana sam se probudio i više nisam bio dete, ali ti jesi. Znao sam da je među nama razlika samo dve godine, ali to je previše dok si ti bila tako mlada. Možda nisi u stanju da to razumeš, ali ja sam se tako osećao.” “Nisam dete više.” On je napravio grimasu, ramena su mu se pognula napred. Oči su se zatvorile i udahnuo je duboko, skupljajući misli onoga što je želeo da mi kaže. “Znam. Promaklo mi je kada si odrasla. Ili možda i nije. Video sam da se to dešava i nije bilo važno, jer nisam mogao da se izborim sa tim. Ti si želela ono što smo i svi mi, da imaš iskustva. Znao sam te ceo život i bilo mi je teško da te vidim kao nešto drugo sem moje devojke braon očiju.” 161
Naš svet knjiga “Ja sam..” “Nisi,” rekao je nežno me prekidajući. “Nisi već duže vreme.” “To nije fer.” “Nikada nisam rekao da je život fer.” Mrzela sam kad mi to kaže. Sada više nego ikad, ali pustila sam ga da nastavi sa onim što je morao da kaže. Ako se sprema da mi se otvori, neću ga sputavati u tome. “Neću ti lagati, vidim te ponekad i nemam ideju ko si više. Mislim ti si i dalje moja Mrvica, ali u isto vreme nisi. Ne znam da li to ima smisla, ali bilo je mnogo lakše kad nisam morao da te gledam. Jebeno sam mrzeo to, bilo je na neki način lakše, ali na neki i teže.” “Da li ne želiš da odrastem?” “Nikada zaista nisam mislio o tome. Kada je počelo da se dešava bilo je kao da mi je nož zaboden u srce, i dalje je tako. Žao mi je što nemam bolje objašnjenje. To je sve što imam.” “Pa šta sad? Šta će se sad desiti?” On je slegnuo ramenima i dalje me ne gledajući, iako je osetio moj intenzivan pogled na svom licu. Kao da se bojao ako išta više kaže da će to narušiti mir koji smo ostvarili među nama. “Kol i ja smo prijatelji. Samo smo prijatelji.” Zatekla sam sebe kako govorim. Vilica mu se zatresla. “Za sad. Kol će te uvek imati na način na koji ja neću moći. Tu nema istorije. Nema tereta. Novo je i neopterećeno. Mi imamo toliko mnogo tereta postavljeno među nas da ja ne znam kako da ga uklonim.” Napokon je pogledao u mene sa tužnim osmehom koji mislim da sam imala i sama. “Da li ti znaš?” Povila sam glavu. Nisam znala. “Da,” dodao je. Sedeli smo tako u tišini ne znam koliko dugo. Ovo je bilo najviše što smo pričali jedno sa drugim za celu godinu. I dalje je ostalo toliko toga neizrečenog među nama. Koliko dugo će stvari ostati ovakve? “Volim te Bo.” On je posegao i uhvatio moju ruku, primičući je do svojih usana i nežno je poljubio moje zglobove. “Volim te mrvice.” Nisam znala šta nam budućnost sprema. 162
Naš svet knjiga Ali u tom trenutku nisam marila. Trudili smo se da nađemo naš put ponovo i to je jedino što je bilo važno.
voli vas Naš SVET KNJIGA
163
Naš svet knjiga
Poglavlje 20 Lukas Leto je skoro gotovo. Nakon našeg razgovora na plaži, odvozio sam Aleks par puta kući sa posla. To nam je pomoglo. Želeo sam tako očajnički da je odvedem u našu napuštanu kuću. Deo mene je znao da i ona to želi. Bio sam prestravljen da će nas ako odemo tamo naša komplikovana veza pratiti. Nisam želeo da uništim bilo koji napredak koji smo postigli. Naše prijateljstvo nije bilo ni blizu onoga što samo navikli da bude, ali bilo je nešto za sad. Ona i Kol provodili su dosta vremena zajedno. Viđao sam ih svuda. Moje oči pokušavale su da gravitiraju ka njoj, čak i kad sam ih molio da to ne rade. Ja nikada nisam pričao sa njim, iako dečaci jesu. Ručali smo sa njim nekoliko puta i ja sam bio fin. Ne zbog njega. Zbog nje. Proveo sam jutro svađajući se sa svojim roditeljima oko činjenice da još uvek nisam izabrao koledž. Ako ne odgovorim uskoro, izgubiću priliku da se prijavim. Završio sam na Vilmington univerzitetu. Da li je to loše? Ne znam... Do vremena kada sam stigao na plažu, prošao je ručak. Video sam dečake čim sam spustio svoju dasku na pesak. Bili su tamo već satima. Aleks je bila u bašti restorana sa Kolom koji je stojao pred njom, zarobivši je svojim rukama iza zid. Izgledala je tako malo, u poređenju sa njim. Izgledala je potpuno opušteno u svojoj koži. Po Kolovom govoru tela, bilo je očigledno šta on želi. Nju. Rekao je nešto što je ozarilo celo njeno lice, isto onako kao što je nekad zbog mene. Odsjaj njenog sjaja za usne reflektovao se od sunca, čineći njena usta još primamljivijim i sjajnijim. Zgrabio sam svoju dasku tako jebeno jako da su mi zglobovi pobeleli. Ljubomora je brzo eskalirala kroz moje celo telo kao odgovor. On možda ima dosta stvari koje ja ne mogu da se poredim sa njim, ali ja imam jednu stvar koju on nikada neće imati. 164
Naš svet knjiga Bila je prvo moja. Mora da sam napravio buku dok sam podizao dasku, jer su se naše oči spojile uprkos udaljenosti među nama. Kol je brzo pratio njen pogled. Suzio je oči na mene, ali se oporavio poprilično brzo i privukao njeno lice svom da ga opet pogleda palcem i kažiprstom. Stego sam svoju dasku idući ka okeanu. Mogu istresti svoju frustraciju na talasima, zaveslao sam nekoliko metara i našao miran deo kao i uvek. Ništa se nije moglo porediti sa osećajem koji sam imao dok sam u vodi sa veštinama koje su se usavršavale godinama. Dok sam hvatao svoj prvi talas, video sam nalickanog dečka uglom svog oka, vesla da me preseče. Jahao sam talas što je bliže moguće njemu, napravio nagli okret u levo i poprskao ga najjače što sam mogao. Naravno da sam ga poremetio od čega je on pao u talas, a ja sam nastavio da ga jašem. Kreten je to uradio namerno. Toliko sam bio siguran. “Šta je jebeno tvoj problem?” vikao sam veslajući ka njegovoj dasci. “Ne možeš da se izboriš sa malo zdrave konkurencije Lukas? Već sam ti ukrao devojku, pa pretpostavljam da nisi.” “Jebi se!” režao sam. “Ohh, osetljiva tema.” Okrenuo sam se da ga pogledam dok smo oboje veslali van talasa da se odmorimo. “Ne uopšte, koliko vidim vas dvoje ste samo drugovi. Bar me Aleks na to uporno podseća,” zajedljivo sam rekao. On je suzio svoje oči na mene i nije odstupio. “Ja sam joj bar nešto. Ne mogu to reći za tebe“ Ja sam se cimnuo unazad i on je to video. Cereći se rekao je. “Vreme je da te neko postavi na svoje mesto, ne marim ako ću ja biti taj čovek. Izaberi talas. Ja ću ga pratiti. Izabraću drugi pa ćemo videti ko zaista jaše bolje.” Video sam da je besan što sam ga poprskao i naterao da padne sa talasa. Zatresao sam svojom glavom u neverici. “Jebeš to. To je opasno, puno je surfera danas.” Pokušao sam da ga urazumim gledajući okolo nas. On se namrštio ne gledajući okolo uopšte. “Oduvek sam znao da si pičkica, nije ni čudo što je Aleksandra došla meni.” Ja sam coknuo sa gađenjem ne odstupajući. “Ja idem prvi.” On se nasmejao, i veliki osmeh pokazao se na njegovoj glupoj faci koju sam želeo da prebijem. “Povedi, Bo,” izazivao je divljim očima. 165
Naš svet knjiga Uzeo sam nekoliko minuta pre nego što sam odabrao talas i klimnuo ka njemu. Nije posustao, odmah je krenuo da vesla ka njemu. Oboje smo jahali talas perfektno kao najiskusniji surferi, osim što me je u poslednjoj sekundi on odsekao opet. Shvatio sam tada i tu da igra prljavo. Išli smo napred nazad par puta, svaki talas bio je veći od prethodnog. Pošto sam znao da igra prljavo držao sam svoju udaljenost da ne bi prišao blizu i odseče me opet. Nije trebalo dugo drugim surferima da shvate šta radimo pa su zaveslali na svom putu iz okeana. Pre nego što smo znali, bili smo samo nas dvoje. Pogledao sam ka plaži i video publiku kako se okupila. Bili smo predaleko da bi videli da li je Aleks među njima, ali nešto u mom stomaku govorilo mi je da jeste. To mi je samo pojačalo odlučnost da učinim da Kol izgleda kao seronja koji sam znao da jeste. Igrali smo to napred nazad činilo mi se kao večnost i nijedno od nas nije posustajalo. Talasi su postajali veći i teži. Oblaci su krenuli da se formiraju nad našim glavama. Kiša se bližila brzo, sa jakim vetrom koji je samo još više uznemiravao vodu. Kol se okrenuo i klimnuo ka talasu trebala mi je sekunda da shvatim šta predlaže. Mora da je video moju užasnutost. “Aww! Ma daj, Lukase, ako ja mogu možeš i ti.” “Ti si lud. Talasi su previše grubi. Previše je opasno.” “Ne seri. To je poenta. Ko bude zajahao talas ispod nanosa taj će se kloniti Aleks.” Zatresao sam glavom. “Ne slažem se sa tim.” “Uplašen si da ćeš izgubiti? Hajde, znam da želiš da odem. Odstupiću ako pobediš.” “Toliko malo ti znači?” On se nasmejao. “Znam da neću izgubiti. Toliko mnogo mi znači. Možeš li i ti isto reći?” Znao sam u pozadini svog uma da je to loša ideja. Takođe sam znao da ja neću odstupiti čak i ako izgubim, iako on to nije morao da zna. Ako je postojala šansa da pobedim i to navede Kola da odbije od nje, onda ću je jebeno iskoristiti. Zabacio sam glavu u stranu, a onda mu klimnuo da povede put. I jeste. Srce mi je tuklo kao ludo sa svakim talasom koji smo vozili. U deliću 166
Naš svet knjiga sekunde vetar se pojačao. Voda talasa prskala nam je pravo u oči, čineći mnogo teže da stignemo do naše destinacije. Jednom kad smo stigli, moja koža je već bila oštećena od vetra i kiše koji su nemilosrdno udarali od moje meso. Bio sam spreman da odjebem iz vode. Po pogledu na Kola i on je bio takođe. “Prvi koji stigne ispod talasa.” Podsetio je. Sve što sam uradio u odgovoru bilo je klimanje glavom. Usne su mi bile ispucane i suve. Odmeravao sam talas pokušavajući da nađem najbolju tačku za prodor. Oboje smo uspeli da uhvatimo talas, Ali Kol je bio u boljoj poziciji. Nisam dopustio da me to pokoleba u onome što sam morao da uradim, iako sam znao da bi mogao najebati. Dok sam se približavao pristaništu odmeravao sam kako najbolje da prođem između stubova U poslednjoj sekundi on namerno usporava i staje ostavljajući mene da nemam gde da odem. Pokušao sam da siđem sa talasa, ali uhvatio sam deo doka na izlasku, moje desno stopalo zahvatilo je školjke. Momentalni bol me je probo, peklo je kao pakao. Nisam imao vremena da osmotrim koliko loše je moje stopalo, jer sam morao da odjebem sa talasa i opasnosti pre sledećeg naleta talasa koji će me podvući pod dok. Skočio sam na svoju dasku, koristeći svu snagu da veslam na svom putu napolje od ispod pristaništa i pustim da me voda odvuče nazad. Kad sam stigao do obale svi su potrčali ka meni da mi pomognu. Dok je panika i haos bila svuda oko mene, sve što sam ja želeo je da se jebeno onesvestim od bola u svom stopalu. Jedva sam dočekao da dođem na pesak i prevrnem se na leđa, očajno pokušavajući da dođem do daha i iskuliram bol i vatru koja se pružala od mog stopala pa gore celim mojim telom. “Oh moj bože! O čemu si jebeno mislio Lukase?” Džejkob je vikao, klečeći pored mene stavljajući moju glavu u svoje krilo. Ostatak dečaka okupili su se oko mene, ali nisam video jedinu osobu koju sam želeo. Aleks. “Da li si izgubio jebeni razum? Imaš li ideju koliko je to opasno bilo? Isuse Hriste Lukase, mogao si poginuti.” Dilan je vikao, podižući moje stopalo, koje je sad bilo prekriveno krvlju. “Ja sam doktor,” jedan čovek je rekao pomerajući u stranu Austina i Dilana. Hvala bogu 167
Naš svet knjiga Nakon što je proverio moje stopalo, pozvao je 911 tvrdeći da trebam šavove. Dilan je stigao da ode po lekove za bolove u restoran. Progutao sam ih bez vode. Publika se razišla nakon nekoliko minuta i tada sam video Kola kako se nadvija nad mene, gledajući dole zabrinuto i sa krivicom preko celog svog lica. Ni sekundu kasnije video sam Kola kako je naglo povučen i bačen u pesak, njegovo veliko telo palo je u plićak. Odmah sam se okrenuo da vidim šta se dešava. “Da li me jebeno zajebavaš?” Aleks je vikala na njega sa rukama ispred sebe. Nikada je pre nisam video tako ljutu. Trebalo mi je nekoliko momenata da shvatim da je ona bila ta koja ga je oborila. “Draga...” “Nemoj ti meni draga. Videla sam te Kol! Videla sam kako ga provociraš. Znaš! Znao si šta će uraditi! Zašto? Zašto si ga provocirao na nešto što ga je moglo ubiti!” “To nije...” “Nisam glupa. Ti si glup! Ti si stao ispred njega i on je morao da skoči na svoju dasku da te izbegne ili bi udario u pristanište! Oh moj bože, Kole! Kako si mogao?” gutala je suze koje su klizile niz njeno prelepo lice. Pogledao sam u Kola koji je podigao svoje ruke ispred sebe u predaji po prvi put osetio sam se loše zbog tog lika. Ne znam zašto jesam, jednostavno je bilo tako. Ljubav te natera da činiš lude stvari. Pretpostavljam da je deo mene znao da je on voli, i to je pobedilo na kraju. “Mrvice,” dozvao sam i ona se odmah okrenula, njen bes sad je bio usmeren na mene. Što nisam očekivao. “Ti!” pokazala je u mene pojačala ton. “Nemoj ti meni Mrvice! Zašto si ga slušao? Zašto si bio toliko glup da dovedeš sebe u opasnost? Šta imaš da mu dokazuješ? Ništa! Ni jednu jebenu stvar Lukase!” udarala je stopalima, telo joj se treslo. “Mogao si poginuti. Zar ne shvataš to? Mogao si umreti, a ja bi morala to da gledam. Kako si mi to mogao uraditi?” Ja sam se odmakao, moje oči su se ispunile suzama. “Žao mi je,” bilo je sve što sam rekao. Obrisala je lice poleđinom dlana. Znam da je mrzela da plače i to što je doživela slom pred ljudima skoro me je ubilo. “Uvek to kažeš! To je jedino što uvek kažeš i ništa ne promeniš! Ni sitnicu! Dosta mi je tvojih izvinjenja koja ne znače ništa. Nikada ne misliš 168
Naš svet knjiga na mene! Ne mariš o onome šta ja mislim ili želim“ Uvek je sve u vezi tebe!” Njene reči sekle su me sekle i pekle tako da su moja stopala u poređenju sa tim bila sitnica. “Bila je to samo muška stvar. Glupa muška stvar,” mumlao sam, gledajući u Kola koji je izgleda bio zadivljen, jer ga nisam odao. Ona je zakoračila unazad i gledala čas u jednog čas u drugog. “Kao tvoje, ’Ona je samo devojka’ stvar?” coknula je frustrirano, besno tresući glavom. “Vas dvojica možete imati jedno drugo.” “Aleks,” dozvao sam dok je ona bežala od nas. Obri je brzo pojurila za njom. Koli i ja smo samo zurili jedno u drugo pre nego što je njena mama iskočila od nigde. Nisam čak ni primetio da je tamo. Video sam razočarenje preko celog njenog lica, što me je navelo da se osećam kao još veće smeće nego što sam se osećao. “Lukase Brodi Rajder,” dozvala je besno. “Ne znam šta se desilo tamo, ali znam da je moja ćerka umirala od brige svo vreme. Isuse Lukase, nikada je nisam videla takvu.” Uzdahnula je, a ja sam pognuo glavu. Stid je bio prevelik da ga podnesem. “Tako sam razočarana u tebe. Tako razočarana.” predala mi je telefon. “Moraš pozvati mamu. Ambulanta kola stižu uskoro.” Zgrabio sam telefon nisam bio u stanju ni da je pogledam. Pritisnuo sam dugme za pozivanje zazvonilo je tri puta pre nego što se javila. Znam jer sam brojao. “Hej,” rekla je. “Mama,” rekao sam glasom koji nisam prepoznavao. Uteha njenog glasa bacila me je na kolena i ja sam odlepio. Naravno da je od toga i ona odlepila. “Lukase, dušo, jesi li to ti?” “mama, u nevolji sam.” “Kako misliš u nevolji si? Šta si uradio?” “Udario sam u dok sa svojom daskom,” objasnio sam sa ničim sem kajanjem u svom glasu. “Zašto si bio ispod doga sa svojom daskom?” “Ne znam“ slegnuo sam ramenima iako me nije mogla videti. “Žao mi je.” 169
Naš svet knjiga “Lukase, gde si?” “Na plaži, pored restorana. Ambulanta je na putu.” “Ambulanta?” vrisnula je. “Šta se dešava? Oh moj bože Lukase, nije važno, krećem.” Prekinula je. Predao sam telefon nazad Aleksinoj mami i dalje ne srećući njen pogled. “Kol, ti treba da nazoveš svoje roditelje.” Predala mu je telefon, a ja sam video strah u njegovim očima. “Ne mora da zove svoje roditelje.” Oboje su me pogledali, šokirani. “Ja sam povređen on nije,” jednostavno sam rekao. “Lukase i on mora da bude kažnjen za svoje postupke. Oboje morate.” “Biću dobro. Nema potrebe da oboje upadnemo u nevolju.” Ona je klimnula sa razumevanjem. “Okej. Idem da sačekam tvoju mamu ispred.” Otišla je i dečaci su se odmah nadvili nad Kola, koji se i dalje nije pomerio ni centa. “Bolje bi ti bilo da se jebeno kloniš Aleks,” Džejkob je upozorio, spreman da napadne ako treba. “Ostavite ga na miru.” Svi su pogledali u mene. “Ne možeš biti ozbiljan?” Dilan je objavio. “Jesam. Ostavite ga na miru, to je među nama. Dajte nam minut pre nego što moja mama stigne ovde i budem kažnjen do kraja svog života.” Oni su se svi okrenuli i otišli na moj zahtev. “Čoveče, cenim...” “Začepi.” Prekinuo sam ga, hvatajući ga nespremnog. “Ne sviđaš mi se, ja se tebi ne sviđam. To je očigledno. Nisam uradio ovo zbog tebe. Uradio sam zbog Aleks. Ma koliko to mrzeo, treba te u svom životu. Ti si njen prijatelj na način na koji ja nikada neću biti. Bar ne sad.” “Volim je Lukase.” Klimnuo sam. “I ja isto. Mrzim što si u njenoj blizini. Mrzim što se oslanja na tebe i ne govorim da volim što si pored nje, veruj mi kad ti kažem da mi se jebeno ne sviđaš, ali ko zna kada ću ja opet biti u prilici da vidim svetlost dana. Tako da vodi računa o njoj ovo leto.” “Imaš moju reč.” “Sada mi se skloni sa jebenih očiju pre nego što se predomislim.” 170
Naš svet knjiga Stojao je gledajući u mene sa jednom rukom iza svog vrata, trljao je napetost i krivicu koja ga je preplavila. “Lukase... ja nisam... mislim... vodio me je čist adrenalin. Nikada nisam mislio... mislim...” napravio je pauzu, pokušavajući da nađe reči koje će mi reći. Kad je napokon izdahnuo. “Žao mi je.” Klimnuo sam opet i čekao da ode. Sedeo sam tu razmišljajući. Ne o Kolu, ili o bolu u kom sam bio, ili o tome koliko sam problema izazvao. Nego o tome kako je sve što je Aleks rekla bila istina. Nisam dao Kolu odobrenje da bude sa njom. Nikada to ne bih uradio, ali po prvi put mislio sam o onome što ona treba, a upravo sada. Ona treba Kola. Kraj priče.
voli vas Naš svet kNjiga
171
Naš svet knjiga
Poglavlje 21 Aleks Stojala sam sa strane sa srcem u grlu. Nikada nisam bila toliko uplašena pre. Znala sam da kad je Kol krenuo da se vrati u okean da će se nešto loše desiti. Osetila sam. Nikada nisam pomislila da će on biti neko ko izaziva. Činio mi se zrelije od toga. Dok sam gledala kako ide pravo ka Lukasu čim mu je daska dotakla vodu bilo je kao da gledam sudar vozova da se odvija direktno ispred mojih očiju. Nisam mogla da sklonim pogled, iako mi je sve u glavi govorilo da to uradim. Sve se odigravalo usporeno, svaka sekunda gora od naredne. Gledala sam kako se bore za moju pažnju, a sad ga gledam kako se bori za moju ljubav. Kako su stvari postale ovako komplikovane? Nikada nisam pomislila da ću Kola navesti na to. Uvek sam bila iskrena sa njim. Bili smo prijatelji. On je bio ono što mi je trebao ove godine. Nisam morala da ga delim. Nisam morala da se svađam sa njim, nisam mu morala ništa objašnjavati. Bilo je lako. To je bila lepota svega. Dok sam ga gledala kako provocira Lukasa na način na koji sam znala da on neće moći odbiti, osetila sam se kao da sam omanula. Nisam mogla da održim ni jednog muškarca u svom životu van haosa. I to me je navelo da se zapitam da li sam uragan ja, a ne Lukas. Što su više izazivali jedno drugo, vetar se pojačavao oko mene. Kao da je univerzum oslikavao ono kako sam se osećala. Dečaci su izleteli iz vode i dotrčali pravo do mene. U sekundi nisam morala da se zapitam da li su oni znali. Dokazali su mi to. Opkolili su me kao da sam staklena lutka koja će se slomiti. Svako od njih me je uveravao da će sve biti U redu, ali u srcu sam znala. Da neće. Srce mi je potonula kad sam videla da veslaju ka pristaništu, ništa dobro nije moglo izaći iz toga. Kunem se da sam prestala disati u momentu kad je Lukas skočio sa svoje daske da izbegne Kola ili još gore stub pristaništa. Ceo moj život bljesnuo mi je pred očima. Život bez ljubavi. 172
Naš svet knjiga Život bez sreće. Život bez Lukasa. Iskoristila sam sve u sebi da ne potrčim ka njemu. Bila sam prestravljena da se on neće vratiti, da će ga ogromni talasi povući sa sobom ispod i da ga nikad više neću videti. To bi bio kraj priče. Kada čak nisam ni osetila kako bi izgledalo započeti je. Bila sam oduzeta dok sam gledala kako vesla ka obali. Dečaci su potrčali ka njemu i ja sam trebala, ali nisam mogla, moja stopala nisu mogla da se pomere sa mesta u pesku gde sam stojala. Postojala je velika verovatnoća da ću pasti ako se pomerim. Upravo tada i tu naoči svima. Kada sam čula doktora kako govori da će mu trebati šivenje i da je hitna pozvana to je samo dodalo brigu i povređenost koja se osećala svuda oko mene. Čuvši dečake kako viču na njega da je mogao poginuti, da je to bilo jako opasno, o čemu je mislio... To je oživelo sve moje fleševe straha u treptaju oka. Sve me je pogodilo odjednom. Sve emocije koje sam osećala godinama probudile su se i srušile se na mene, pogotovo ono što mu je talas uradio. Bilo je to jedno za drugim. Prišla sam im. On je ležao pokušavajući da uhvati dah i smiri svoje otkucaje srca. Osećala sam se isto kao i on. Nikada se nisam osetila tako izloženom. Kao u tom momentu. Mrzela sam ga. Zbog svega što me je naterao da prođem svega što sam doživela zbog njega i svega što još nisam... Kad je moj pogled uhvatio Kola, nagnutog nad Lukasom zabrinuto, i sa osećajem krivice ispisanim svuda preko njegovog lica. Jednostavno sam reagovala. Pustila sam da me emocije preuzmu i reagujem spram njih. Veliko telo palo je u pesak kad sam ga povukla preuzeta osećajima da nikada više neću videti Lukasa. Reči su same silazile sa mojih usana, jedna po jedna, i nisam imala kontrolu nad njima. Silazile su sa usana jedna za drugom zajedno sa suzama koje su padale. Nerviralo me je što sam doživela slom pred mojim dečacima, i gomilom ljudi koji su se okupili na plaži, a da nisam ni primetila. To je samo nadodalo bol koji sam osećala. 173
Naš svet knjiga Rekla sam šta sam imala obojici i otišla. Bilo je borba ili suze, a kad je borba prošla došle su suze. Pobegla sam kao uplašena mala devojčica, jer su me tako naveli da se osećam. “Mrvice uspori,” Obri je vikala iza mene. Odmah sam zastala, zakopana u mestu. Ona se spotakla skoro padajući preko mene. “Nemoj me zvati tako.” Ja sam odbrusila. Oči su joj se proširile bila je zbunjena. “Aleks,” gušila se u tužnim očima i zabrinutog lica. “Zašto mi je to morao uraditi, Obri? Zašto?” kukala sam slomljenog srca na milion delova. “Oh, Aleks, dođi ovamo.” Povukla me je u čvrst zagrljaj i ja sam se prepustila. Bilo je lepo imati neku utehu za promenu. “Oni su samo jebeno glupi dečaci. To je sve. Nikada nisu hteli da te povrede.” Ja sam snažno zatresla glavom, sveže suze padale su niz moje lice. “To nije istina! Lukas me povređuje stalno. Da li će to ikada prestati Obri? Kada će biti dosta?” prsla sam. “Oh, mrvice,” mumlala je. “Molim te nemoj me zvati više tako, jako me boli kad me tako zoveš.” Ona je trljala moja leđa, pokušavajući da me uteši. “Ššš... U redu je, gotovo je. On je dobro, Lukas je dobro.” “Nije važno, ništa se neće promeniti. Ni jedna stvar. Mrzim Kola zbog onoga što mu je uradio. Mrzim ga tako mnogo sada. Mrzim obojicu.” “Znam imaš svo pravo na to. Ali proći će, obećavam.” “Ja se ne osećam tako,” povila sam se dok je povređenost preuzela moje grudi i celo telo. Nisam mogla prestati plakati, telo mi se treslo od suza. Mrzela sam to više od svega. Obri me je samo pustila da plačem onoliko koliko mi je to trebalo. Kad sam napokon otvorila svoje oči, podigla ih, zaključala sam pogled sa Kolom. Koji je izgledao upravo onako kako sam se ja osećala. Odmakla sam se od Obri koja je provukla prste kroz moju kosu, da je skloni sa mog lica. Njene obrve su se skupile, usne stegle kad je srela moje oči, pratila je moj pogled koji je bio na Kolu. Gledala je napred nazad među nama dok sam ja klimala glavom, dajući joj tiho odobrenje da ode. Ona je poslušala, 174
Naš svet knjiga ali pre toga poljubila me je u glavu i upozorila Kola svojim besnim pogledom da ga posmatra. A onda je otišla. Stojali smo tamo gledajući jedno u drugo ne znam koliko dugo. Vreme je izgledalo kao da stoji. “Zajebao sam,” rekao je, prekidajući tišinu. “Zajebao sam zaista gadno. Žao mi je, Aleksandra.” Nisam se pomerila nisam rekla ni reč. Samo sam nekako stojala i gledala ga, pokušavajući da prihvatim njegovo iskreno izvinjenje koje je više zvučalo kao skup reči od bilo čega drugog. Kad je shvatio da neće dobiti ono što treba od mene, zakoračio je unapred, a ja sam zakoračila unazad. Pognuo je glavu u razumevanju. “Voleo bi da mogu da ti kažem zašto sam to uradio, ali ne znam odgovor na to,” nekako je mumlao. Videla sam kako mu se grudi podižu od dubokog udaha, kao da je po prvi put udahnuo. “Da, znam. Lažem. Ne želim da te lažem više.” Uzeo je par dubokih udaha i onda podigao svoje tužne oči ka meni. Da nisam bila besna na njega, verovatno bi mi ga bilo žao. “Sviđaš mi se mnogo, to ti ne može biti iznenađenje. Govorim ti to stalno. Ne pričaš o Lukasu, ali vidim kako ga gledaš. Gledaš u njega onako kako ja gledam u tebe. Vidim to svo vreme.” Uzdahnuo je, poraženo. “Prso sam. Mrzim što te on ima, a ja ne. Mrzim što te on tretira tako kako te tretira, a ti i dalje ideš za njim. Mrzim što čak i ne znam na čemu smo. I mrzim najviše od svega što možda nikada nećemo saznati da li ova stvar među nama možda mogla uspeti.” Tišina. “Draga, žao mi je. Izmakao sam kontroli. Jedna stvar vodila je drugoj i razvijala se velikom brzinom. Pre nego što sam i znao on je skakao sa svoje daske u okean. Osetio sam se užasno, ali nije bilo ničega što sam mogao da uradim da promenim ono što sam uradio. Sve što mogu je da ti se izvinim, i nadam se da ćeš mi poverovati. Nikada nisam želeo da te povredim, i znam da negde duboko u sebi ti to znaš.” Još tišine. Uzdahnuo je i povio ramena unapred. “Znam da osećaš nešto za mene, ali ne želiš da se prepustiš tome. Deo mene razume, a drugi onaj povređeni deo nerazume. Šta treba da uradim? Uradiću sve.” Moj izraz bio je čvrst. “Kloni me se Kol.” 175
Naš svet knjiga On je nasilno zatresao glavom, zakoračivši opet ka meni, samo što se ovaj put ja nisam odmakla. “Ne misliš tako. Ljuta si i zaslužujem to, ali znam da ne misliš to.” Naterala sam sebe da udahnem, jer je moje srce tako bolelo. Rekla sam uverljivo. “Trebam malo prostora od obojice. Moraš to poštovati.” “Koliko dugo?” “Da li je bitno?” “Jeste meni.” Prekrstila sam ruke preko grudi i nadala sam se da će to učiniti da izgledam kao da imam više samopouzdanja. Iako sam bila sigurna da ne izgledam. Svaki deo mog tela bio je napet i bolan, bilo je teško osetiti bila šta od bola koji su mi obojica izazvali. “Tako mi je jebeno žao. Molim te veruj mi,” kukao je kao da mi je čitao misli. Oči su mu se zacaklile a usne stegle dok je to govorio. Nisam mogla odustati od svog stava “Povredio si me,” jednostavno sam rekla, pokušavajući da ostanem jaka. On se cimnuo i zatvorio oči. “Znam.” “Kako ti mogu verovati da to nećeš uraditi opet?” čim su reči sišle sa mojih usana srce mi je stalo u čekanju na njegov odgovor. “Ne mogu ti obećati da neću zajebati opet. Nisam savršen i neću ti lagati govoreći ti da jesam.” Nisam imala mnogo vremena da razmotrim njegove reči, jer je moju pažnju privukla Lukasova mama koja je išla iza dva zdravstvena radnika koja su pridržavala Lukasa, svaki sa jedne njegove strane. Sigurna sam da je odbio da ga stave na nosila. On je zastao kad me je video. Osetila sam onaj fizički osećaj koji se uvek osetio među nama. Naša konekcija je uvek bila takva. Za razliku od Kola koji je morao da mi kaže da mu je žao i da se kaje, Lukasa sam osetila. Bio je to deo mene. Mi smo bili deo jedno drugog. Koliko god me je zbunjenost preplavio, pružao mi je konfor koji sam trebala u tom momentu. Njegove nežne bejbi plave oči bile su mirne, njegov uragan je nestao. Nervozno sam pogledala okolo, jer je njegovo prisustvo izazvalo u meni ono što sam toliko očajno pokušavala da sakrijem. Dečaci su zurili u nas. Svi su zurili u nas. 176
Naš svet knjiga Dok sam ja stajala u centru mog postojanja i plakala nad otvorenim ranama kojima će trebati godine da zarastu, kod oboje. Volela bih da vam kažem da će se stvari promeniti nakon ovog. Ali nisu. Ovo je bio početak našeg kraja. Samo što to neće biti Lukasova krivica. Biće moja.
voli vas Naš svet kNjiga
177
Naš svet knjiga
Poglavlje 22 Lukas “Mama, rekao sam ti da mi je žao! Koliko puta moram to da ponovim?” “Momče, ne podiži svoj glas na mene.” Povio sam glavu. “Da gospođo.” “Koliko puta moram da te pokrivam, Lukase? Moram da lažem tvog oca opet,” istakla je. Ovo je bio prvi put da je progovorila sa mnom u protekla tri dana. Jedva da mi je rekla i reč na putu do bolnice. Šesnaest šavova kasnije i lekareve dijagnoze, moja stopala bila su poprilično sjebana. Imao sam štake koje jedva da sam koristio, jer se nisam pomerao iz svog kreveta. Bol je bio skoro nepodnošljiv, ali lekovi protiv bolova su pomagali. Mrzeo sam da ih uzimam. Učinili bi da se onesvestim, kad bi se osvestio bio bi sjeban, ali bukvalno. Morao sam menjati zavoje jednom dnevno i nisam smeo da se oslanjam na njih nekoliko nedelja, nije da sam mario pošto sam svakako bio kažnjen do kraja leta. Mama nije rekla mom tati šta se desilo, rekla mu je samo da sam skliznuo sa daske i da su mi stopala udarila od kamen. On mi je održao predavanje koje je kunem se trajalo pet sati, ali nisam mario. Bio sam toliko nakljukan lekovima za bolove da mi je bilo kao da gledam crtani uživo. Moja mama kaže da nije rekla tati istinu, jer nije želela da on brine oko još jedne stvari. Nisam siguran šta je pod tim mislila, ali nisam ni pitao. Uvek smo imali posebnu vezu. Krila je stvari od mog tate nekoliko puta. Ovo nije bio prvi put, i siguran sam da neće biti poslednji. Nakon što sam joj objasnio šta se tačno desilo između Kola i mene, i zašto sam se uopšte i povredio. Prestala je da priča sa mnom. Izvinio sam joj se svaki put kad je menjala moje zavoje, što ju je samo još više ljutilo. Jedva je mogla i da me pogleda dok ih je menjala. Donosila mi je hranu, vodu i lekove. Opet jedva me pogledavši. Ne mogu reći da je bila zla prema meni, ali me svakako nije pazila i mazila kao što sam mislio da hoće.
178
Naš svet knjiga “Da nisi bio toliko nesmotren i takmičarskog duha sa Kolom, ne bi imao zbog čega da se izvinjavaš, Lukase.” Uzdahnuo sam, iznerviran. “Svestan sam toga, mama, hvala ti mnogo što si me podsetila.” Njene oči su momentalno podivljale, stisnula je vilicu. “Žao mi je,” instiktivno sam rekao. Izraz joj je smekšao dok je sedala pored mene na kauč. Biti u istoj poziciji na krevetu već tri dana nekako me je počelo depresirati. Rekla mi je da će mi pomoći da odem do dnevne sobe, ali da prvo moram da se istuširam. Rekla je da mirišem užasno i to je došlo od moje mame koja je jedva i bila sa mnom. Raspravljao sam se sa njom da mi ne treba pomoć, prevrnula je očima na mene. Ignorisala je moje bunjenje, postavila je stolicu pod tuš, tako da bi mogao da sedim i ne brinem o tome da ću opteretiti stopala ili ih pokvasiti. Zadržao sam bokserice dok me je prala. Kad je pokušala da posegne u bokserice i opere me tamo odbio sam. Tvrdila je da to nije ništa što pre nije videla, podsećajući me da mi je ona menjala pelene. Bio sam odrastao dečak sad i to se prosto nije moglo dešavati. Uzdahnula je, zatresla glavom i okrenula mi leđa, dok sam ja prao svoja jaja i kurac. Onda mi je pomogla da izađem iz kupatila nazad u svoju sobu. Trebalo mi je oko sat vremena da pokušam da skinem bokserice i obučem nove. Opet, pokušala je da asistira i ja sam opet morao da je podsetim da nemam više pet godina. Dosadilo joj je da čeka pa me je ostavila samog sve dok nisam bio gotov. Dozvao sam je da mi pomogne da obučem ostatak garderobe. Jer je to za mene samog bila nemoguća misija. “Šta te je zaposelo da uradiš nešto tako opasno Lukase? Da li imaš ideju koliko je mnogo gore moglo biti? Mogao si ostati paralizovan, mogao si poginuti, Uf! Svaki put kad pomislim šta te je taj dečak isprovocirao da uradiš, poželim da pozovem njegove roditelje da ga nauče pameti.” Naslonio sam se na jastuk, lek je napokon počinjao delovati. “Lukase! Da li me slušaš?” “Mhmmm,” mumlao sam, pogledavši u nju da joj to dokažem. “Zašto mi ne daš da zovem njegove roditelje? Nije fer da samo ti patiš zbog onog što je on prouzrokovao.” “Znam.” “Ne, ne znaš. Ili bi mi dozvolio da ih pozovem.” Izjavila je prekrštajući ruke preko grudi. 179
Naš svet knjiga “Besmisleno je, gotovo je.” “Ako ti tako kažeš. Da li si pričao sa Aleks?” “Znaš da nisam.” Ona se zlobno nasmešila. “Predomisliće se.” “Nisam baš siguran u to.” Ona je pomazila moj obraz. “Srce, sve ovo joj je teško, takođe. Oboje ste toliko mladi i mrzim što ovo govorim, ali možda je i bolje ovako. Bar za sad.” Povukao sam se od njene ruke. “Zašto svi uporno to govore?” “Lukase!” upozorila je, nervoznog glasa. “Ozbiljan sam, nisam dete više.” Suzila je oči na mene. “U redu,” klimnuo sam. “I dalje sam glup, ali nisam dete. Imaću osamnaest za nekoliko nedelja, a ona će imati šesnaest. Zar ne misliš da smo dovoljno stari da sami odlučimo šta je ispravno za nas?” Ona je odmah zatresla glavom. “Ne ne mislim. Žao mi je, Lukase.” Povio sam glavu, poražen. Zgrabila je moju bradu palcem i srednjim prstom nateravši me da je pogledam. “Imaš toliko mnogo još života da proživiš. Ovo je tvoja poslednja godina u srednjoj školi. Aleks ima još dve godine nakon što ti završiš. Da li misliš da bi bilo fer prema njoj da počneš nešto sa njom, a onda odeš? Da li misliš da je fer da se već obavežete jedno prema drugom? Trebao bi da si slobodan da radiš šta god ti je volja pre nego što se skrasiš sa nekim.” Dodala je na šta sam se ja cimnuo. “Nemam ništa protiv Aleks. Volim je kao da je moja. Ako vas dvoje završite zajedno, ja ću biti najsretnija mama na svetu. Samo prosto želim da budeš siguran. Oboje da budete.” Znam da je pričala sa Aleksinom mamom. Nisam morao da je pitam da mi to potvrdi. “Veruj mi. Udaljenost može da uništi najjaču vezu i mrzela bi da se to desi vama samo zato što si uskočio u nešto tako mlad pre nego što si čak i iskusio sve što život ima da ti ponudi. Da li me razumeš?” Ne Ali klimnuo sam za da. Osetio sam da je znala da lažem, pa sam joj dao polu osmeh u nadi da će ovoj raspravi biti kraj. Lili je ušla u sobu, naglašavajući da je gladna. Mama je ustala sa kauča da nam napravi neki ručak, a ja sam zatvorio oči. 180
Naš svet knjiga Lili me je udarila u grudi. “Ouć!” otvorio sam oči, stavljajući dlan na mesto gde me je udarila. “Zbog čega to?” “Jer si idiot,” jednostavno je rekla. “Zašto?” “Znaš ti zašto...” Zabacio sam glavu u stranu. “Da li možeš prestati pričati u šiframa? Jer očito ne razumem.” Prevrnula je očima i zatresla glavom. “Znam da je voliš i znam da ona voli tebe, takođe.” Sedeo sam u čudu i buljio u svoju jedanaest godina staru sestru. Po prvi put činila mi se starije nego što je zaista bila, podsetila me je na Aleks kad je bila njenih godina. “Lili, previše si mudra za svoje godine.” Ponosno se nasmejala. “Da,” Nasmejao sam se. “Ne sviđa mi se Kol. Izgleda previše kao Ken, a ja sam sigurna da je Ken gej. Aleks baš i ne izgleda kao Barbi. Treba joj neko ko izgleda kao Džijadžoj. Ti nekako izgledaš kao on, pa joj bolje pristaješ.” I tako odleti teorija o tome da deluje starije. “To totalno nema smisla.” Udarila me je opet. “Prestani me udarati.” “Onda me ne trebaš navoditi da te udaram.” “Oh moj bože Lili, moraš da odeš. Podsećaš me previše na Aleks, a ja zaista ne mogu sad da mislim o njoj.” “To je zato što si glup dečak. Kad bi joj samo rekao da je voliš i da želiš da budeš sa njom...Vola.” naglasila je sa raširenim rukama u vazduhu. “Problem rešen.” “Ima mnogo tu toga više od toga mala.” “Ne ne ljubav je laka. Ti je činiš teškom.” Postoje situacije poput ove kad bih voleo da ima taj njen optimizam. Uvek je bila takva. Od kad se sećam, moja mlađa sestra uvek je u čašu gledala kao napola punu radije nego napola praznu. “Jednog dana ja ću se zaljubiti i on će me ludo voleti. Štitiće me i tući se za mene. Neće mariti šta drugi misle, jer neće biti glup kao ti. Bićemo 181
Naš svet knjiga sretni, jer sve što ti treba je ljubav. Moraš ozbiljno to naučiti Lukase.” Uzdahnula je. “Samo kažem.” Coknuo sam. “Zaista se nadam tome, Lili, ako on ne bude takav ima da mu isprašim dupe.” Njene oči su se raširile onda se nasmejala sa rukom preko usana na moje proste reči. “Sada, idi. Hoću da dremnem.” Nagnula se i poljubila moje čelo. Zatvorio sam oči i pokušao da se prepustim lekovima. Kada jesam. Sanjao sam nju.
Aleks Prošlo je tri nedelje od Lukasove nesreće, a ja i dalje nisam prozborila ni reč sa njim. Znala sam kako je zbog Lili koja me je obaveštavala. Škola počinje za nekoliko nedelja, pa sam se utapala u radu i molila roditelje da mi daju dodatne smene u restoranu. Kol je dolazio svaki dan. Surfovao je ručao i često čekao da završim smenu da bi mogao da priča sa mnom par minuta pre nego odem kući. I dalje sam bila ljuta na njega, ali svaki dan bilo je sve manje i manje, ka obojici. “Pušta se novi film u bioskopu.” Kol je rekao dok sam čistila njegov sto. “Oh jel?” “Da. Mislio sam možda bi želela da ideš sa mnom? Šta kažeš?” “Nekako sam umorna Kole. Stopala me ubijaju, i zaista želim da se samo okupam i gledam TV.” Klimnuo je, s razumevanjem. “Mogao bih iznajmiti film pa bi mogli gledati zajedno.” Pogledala sam ga kroz trepavice. Imao je jedan od onih osmeha opet, onaj sa istaknutim rupicama na obrazima. “Nikada ne odustaješ zar ne?” rekla sam zadirkivajući ga. “Nije mi to u prirodi.” “Ne znam Kole.” 182
Naš svet knjiga “To je samo film. Sedeću na drugom kauču, nećeš morati ni da me dodiruješ, ni da me gledaš ili pričaš sa mnom.” Nasmejala sam se, “u čemu je onda poenta?” “Da budem blizu tebe.” Nasmejala sam se opet. “I dalje govoriš samo ispravne stvari, koliko vidim.” “Uhvatila si me na moj dobar dan.” Zabacila sam glavu u stranu i stavila ruku na kuk. “Da li ikad imaš loš?” “Svaki dan u protekle tri nedelje bio je loš dan.” Instiktivno sam zakoračila unazad, postavljajući razmak između nas. “Samo nisam sigurna da sam spremna na sve to. Žao mi je.” “Zaslužio sam. Idem za dve nedelje, i voleo bih da provedem više vremena sa tobom pre nego odem.” “Vratićeš se.” Rekla sam. “Hoću, ali to ne znači da neću želeti da te vidim pre nego odem.” “Možda,” izdahnula sam, ne prihvatajući, ali ne odbijajući. “Okej?” Klimnuo je dok je ustajao. Mislim da je želeo da ode pre nego što se predomislim. “Vidimo se sutra.” Rekao je. Gledala sam ga kako odlazi i krenula ka dečacima i Obri. “Još nešto pre nego što se odjavim?” pitala sam ih. “Izgledaš umorno Mrvice,” Džejkob je primetio. On nikada nije krio ono što misli. “I jesam umorna. Bio je ovo dug dan.” “Da li je to jedini razlog?” Dilan je dodao gledajući me u oči, a moje su odmah otišle na Obri. Koja je izgledala nervozno koliko sam i mislila da hoće. “Da li bi trebao da postoji drugi?” izazivala sam, trebajući da čujem odgovor na moje pitanje. “Da li si pričala sa Lukasom?” Austin je pitao, privlačeći moju pažnju na njega. “Ne.” Njegove obrve su se podigle ozbiljno, ali ipak radoznalo pogledao je u dečake pre nego što je rekao. “Možda bi trebala.” 183
Naš svet knjiga Nisam odstupila. “Kako je on?” “Nemoj se pretvarati kao da ne znaš,” Džejkob je rekao gledajući pravo u mene. Stavila sam ruku na kuk, oslanjajući svu težinu na njega. “Šta to treba da znači?” “Ti reci nama.” Dilan je rekao. “Dečaci!” Obri je viknula, ali niko se nije okrenuo da je pogleda. Njihovi intenzivni pogledi bili su upereni na mene. Osetila sam se kao da sam na nekom ispitivanju. Svaki pokret koji sam napravila ili rekla nešto bilo je posmatrano. “Prekini je mučiti.” Obri je viknula, zauzimajući se za mene. Ali čak ni ja nisam odstupila od njihovih pogleda. “Gledaj svoja posla bebo.” Dilan je naredio milim glasom koji nikad pre nisam čula. “Dali smo ti nedelje, Mrvice, a nisi rekla ni reč. Da li ima nešto što treba da nam kažeš? Ili mi treba da nastavimo da pretpostavljamo?” Dilan je objavio. “Znaš kako kažu za ljude koji pretpostavljaju,” zašištala sam, mogla sam da osetim Obrin osmeh iza mene. To mi je dalo snagu koju sam trebala da nastavim i iz nekog razloga, osetila sam da je to znala. Džejkob je ustao i ostatak ga je pratio, njihova velika tela nadvila su se na moje malo. “Saberi se. Čuješ li me?” Džejkob je nagoveštavao nešto, ali nisam mogla da tvrdim. Klimnula sam iako nisam bila sigurna da sam razumela. “Jasno i glasno.” “Dobro, dok to budeš radila, nazovi Lukasa. On treba prijatelja.” Austin je implicirao, naglašavajući zadnju reč. “Ima vas dečake.” Jednostavno sam rekla. “On. Treba tebe. Kao Prijatelja.” Dilan je viknuo takođe naglašavajući poslednju reč. Povukao me je ka sebi sa rukom na pozadini mog vrata i poljubio vrh moje glave mumlajući. “Nemoj nas više nikad lagati.” Podigla sam lice da ga pogledam, ali bilo je kasno, već se okrenuo da ode. Džejkob me je zagrlio sledeći, snažno oko struka, a Austin ga je pratio. Krenuli su za Dilanom ka stolu za bilijar. Okrenula sam se ka Obri kada su se dovoljno odmakli. “Šta je to dođavola bilo?” pitala sam iznenađena onim što se desilo upravo. 184
Naš svet knjiga “Volela bih da ti mogu reći. Dilan je ljut na mene od nesreće, a ja čak ništa nisam ni uradila. Kunem se da on zna da ja znam ili tako nešto. Namirisao je to na meni.” “Da li su pričali sa Lukasom?” “Mislim da jesu, a možda i nisu. Ne znam. Čudno je. Očito je da znaju da se nešto dešava. Mislim da su povređeni, jer su tek sad saznali. Nisam sigurna, veoma je konfuzno.” Progutala sam pljuvačku koja se stvorila u mojim ustima. “Šta da radim?” “Jebi me ako znam.” Slegnula sam ramenima gledajući zajedno sa njom ka njima. “Valjda nisam ni primećivala da se ponašaju čudno prema meni. Bila sam previše obuzeta poslom i pokušavajući da ignorišem sve oko sebe. Da li je to loše?” “Nije dobro. Možda da popričaš sa Lukasom i vidiš gde će te to odvesti. Sve što znam je da su se oni distancirali od njega.” Moje oči su se proširile. “Stvarno?” “Da.” “Ne želim to. Ne želim da izazovem razdor među njima. Nikada.” Klimnula je. “Znam da ne želiš, ali ti si uvek bila lepak koji ih je držao zajedno, Aleks znaš to zar ne?” Nisam znala. I zbog toga sam se osećala gore. Dok sam gledala opet ka svojim dobrim starim dečacima, bio je to prvi put da sam shvatila da nismo samo u pitanju ja i Lukas, a možda nikada nismo ni bili? Uključivalo je sve nas na neki način. Nisam nikada želela da stanem među njih i znala sam šta moram uraditi. Iako me je i sama pomisao na to. Skoro ubila.
voli vas Naš svet kNjiga
185
Naš svet knjiga
Poglavlje 23 Lukas Prošao je mesec od nesreće i napokon sam se pomerao okolo bez štaka. Ne dugo, ali ipak je to bio napredak. Kada sam čuo zvono pomislio sam da su dečaci. Oni nisu dolazili često od nesreće. Pretpostavljao sam da su samo zauzeti letom. Nisam ih krivio što nisu želeli da se druže sa bogaljem koji nije mogao da izađe iz kuće. Mama mi nije bila tu, a tata je radio. Kada sam čuo kucanje na vratima svoje sobe, shvatio sam da nisu dečaci, jer oni ne bi samo ušli. Ostala je samo jedna osoba. “Lili odlazi! Neću se opet igrati barbika sa tobom, uradio sam to samo jednom.” Vrata su se otvorila i Aleks je ušla smejući se kao budala. Nisam je video od nesreće. Nosila je beli top sa crnim šorcem. Njena kosa bila je vezana na vrhu glave u neurednu punđu sa pramenovima koji su neuredno padali na njeno lice. Znao sam da to nije uradila namerno, verovatno je spavala sa takvom kosom i nije se ujutru zamarala oko toga. Njena suncem obljubljena koža i njen sjajni sjaj za usne odmah su uradili nešto sa mojim kurcem, što me je navelo da zgrabim jastuk i pokrijem ga. “Barbike?” zadirkivala je zabacujući glavu i podižući obrve. “Nikada se nisi igrao barbika sa mnom,” zakikotala se, i osetio sam se neverovatno, jer opet čujem njen prelepi smeh. Moj dan se momentalno promenio od lošeg u savršen. “Nisi imala barbike, ali jesi se igrala džijadžojaca sa mnom,” rekao sam, upijajući njen osmeh. “To je zato, jer je on bacao stvari okolo, a barbike nisu, barbike su glupe.” “U moju odbranu Lili me je uhvatila u trenutku slabosti. Bio sam usamljen, a lekovi za bolove te teraju da radiš čudne stvari,” izrekao sam šalu da bi zadržao trenutak našeg lepog raspoloženja, ali kada je njen osmeh nestao i kad je povila glavu, znao sam da sam sjebao.
186
Naš svet knjiga “Nisam usamljen više, ti si sad ovde,” uverio sam je, nadajući se da ću opet videti taj osmeh koji je obasjavao celo njeno lice. Nežno se nasmejala, to nije bilo ono što sam želeo da vidim, ali i dalje je bilo prelepo. “Kako se osećaš?” pitala je prilazeći mi. Klimnuo sam ka mestu na prednjem delu svog kreveta. Povukao sam se unazad naslanjajući leđa na uzglavlje da joj napravim više mesta. Popela se i legla poprečno sa rukom pod svojom glavom, uvek je ležala tako. Zagrejalo je moje srce što se i dalje oseća opušteno pored mene, iako nismo pričali mesec dana i da nismo bili onde gde smo navikli da budemo. “Ja sam dobro. Bolje sam sad.” Rekao sam opet. Nisam želeo da posumnja da ne volim što je ovde. Jer bila je tamo gde je pripadala. “Izgledaš bolje. Mislim ne da znam kako si izgledao pre, ali Lili...” “Lili?” prekinuo sam je. Njeni obrazi su porumeneli dok je gledala dole u moj pokrivač. Počela je odmah da se igra sa njim što mi je otkrilo da je nervozna. “Oh... pa... Lili me je obaveštavala o svemu.” Slegnula je ramenima. “Nije to velika stvar ili nešto. Bila sam zabrinuta za tebe.” Da je moja sestra bila u sobi oborio bi je na zemlju i izljubio. Zabeležio sam u glavi da uradim nešto lepo kasnije za nju, iako to znači da ću se morati igrati jebenih Barbika. “Koliko često si pričala sa Lili?” pitao sam. Ona je opet ramenima. “Dovoljno često.” “Što je?” dodao sam, trebajući još informacija od onih što mi je dala. “Svaki dan.” Oči su mi se raširile od šoka i nisam mogao da izbegnem ljubav i nadu koja se širila celim mojim telom, ostavljajući trag žudnje i nemoći. Pre nego što sam i promislio o svemu uhvatio sam je za struk i povukao ka sebi, Došla je bez opiranja. Bacio sam jastuk i postavio je u svoje krilo sa nogama koje su opkoračavale moj struk, to nije pomoglo mom stimulisanom kurcu obuzet njom, ali živo mi se jebalo. Želeo sam je držati. Pa i jesam.
187
Naš svet knjiga Obmotao sam svoje ruke oko njenog malog tela. Iz prva je bila nemirna u mom naručju nesigurna od toga šta da radi, ali nije joj trebalo puno da omekša i obmota ruke oko mene, položi glavu na moje rame i udahne me. Ljubio sam vrh njene glave kao što sam radio bezbroj puta. Bilo je toliko mnogo puta da sam prestao i brojati. “Bože osećaj je jebeno neverovatan.” Zastenjao sam, udišući njen šampon i losion za sunčanje. “I meni.” Rekla je. Koliko god da nisam želeo da je odmaknem od sebe, jesam. Pogledao sam u njene prelepe oči i pitao. “Šta nije U redu?” moje srce je poskočilo i malo ubrzalo. Zabrinutost i briga bile su očigledne u mom glasu. Ona se nasmejala, onim osmehom koji bi ozario celo njeno lice. “Sretna sam,” izdahnula je. Suzila je pogled, i ja sam ga prepoznao. Moja devojka braon očiju sedela je u mom krilu, smeštena u mojim rukama, i ja si nisam mogao pomoći. Znao sam da postoje milje barijera među nama, znao sam da imamo svaku prepreku pod suncem pred nama, znao sam da bi moglo biti pogrešno, ali jebi ga, osetio sam da je ovo tako ispravno. Značila mi je sve. Zgrabio sam obe strane njenog lica, smanjujući razmak među nama. Nagnuo sam se i poljubio je. Na početku je bilo nevino, ali nakon nekoliko sekundi otvorila je usne i počela da ih pomera. Njene usne postale su zahtevnije u potrazi da im odgovorim i ja sam to i učinio, što me je nateralo da zastenjem na njenim usnama. Imala je ukus višnjinog soka i višnjinog sjaja za usne. Nisam je se mogao zasititi. Topilo mi je srce što je i dalje pila sok od višnja i nosila sjaj sa ukusom višnje, oduvek mi je bio omiljeni i ona je to znala. Jezik joj je bio mek poput svile. Nisam je ljubio tako jebeno dugo, bilo je kao da sam bio uspavam od poslednjeg puta kad sam imao njene usne uz moje. Počeo sam da se naginjem napred. Želeo sam da osetim njeno telo uz moje. U sekundi bio sam nad njom, ruka mi je krenula putovanje. Počeo sam od njene kose i putovao niz njeno lice. Ona se uvijala i stenjala poda mnom, podstičući me da idem dalje. Moja ruka pomerila se do njenih grudi mogao sam osetiti njene bradavice kroz lagani materijal majice i topa ispod nje. Ona je gurnula svoje grudi jače pod moju ruku i ja sam je momentalno uhvatio jače, što mi je izazvalo još jedno stenjanje. Bio je to prvi put da sam je osetio na takav način. Nesvesno sam trljao svoj nabrekli kurac od njenu macu. Moj tanak sportski šorc i njen učinilo je 188
Naš svet knjiga lakim da osetimo trenje među nama, osećao sam se tako jebeno neverovatno da sam uradio to ponovo. Pratila me je i ubrzo je počela da se trlja od mene. Ljubio sam je sa svom strašću i glađu izgladnelog čoveka. Ona je susrela svako guranje i češanje koje sam joj dao. Moja ruka pomerila se pod njenu majicu i znao sam da moram da stanem, ali nisam si jebeno mogao pomoći. Želeo sam ovo tako jebeno jako da sam pustio da me obuzme. Prvo sam je mazio preko njenog topa, ali nije mi trebalo mnogo da povučem materijal u stranu i pipnem njene tople nabrekle grudi, koje su bile neverovatne pod mojim prstima i u mom dlanu. Sve u vezi Aleks bilo je neverovatno. Nije bitno sa koliko sam devojaka bio ništa nije bilo ni blizu ovoga. Njoj. Uzbuđivala me je na način na koji nisam mislio da je moguće. Emocije i ljubav koju sam osećao za nju učinilo je sve mnogo stvarnijim i kompletnijim. Naši pokreti postali su jači i urgentniji s obzirom da smo oboje težili ka nečemu. Kada sam pomerio njenu majicu i poljupcima krenuo putem ka njenim grudima, njena leđa su se izvila i podigla sa kreveta. Kukovi su joj se pomerali brže uz moj kurac zatim ponavljali taj pokret. Otvorio sam oči da je pogledam. Očajnički sam želeo da vidim njene grudi. Obuhvatio sam ih opet i pristajale su savršeno u mojim dlanovima. Njene krem bradavice bile su prave veličine. Nekako su me prosto prizivale da ih uzmem u usta. Pa jesam. Tek tada sam zaista primetio koliko joj je koža topla i kako su se njeni kukovi pomerali uz moje. Sisao sam njenu bradavicu malo jače i ona me je nagradila sa glasnim stenjanjem koji me je naterao da je pogledam kroz poluzatvorene oči. Njene usne su bile razdvojene, lice crveno, grudi su joj se podizale i spuštale brzo dok je stiskala moj jorgan. Sranje. Ja sam momentalno stao i odmakao se od nje. “Šta nije U redu?” rekla je bez daha, ali se nije pomerala. “Jebiga,” viknuo sam povlačeći kosu sa lica i držeći je rukama. Ona se momentalno sledila, kao da ju je polila kofa hladne vode. Namestila je svoj top i povukla majicu, zatvorila je oči jako kao da joj je bilo bolno da me gleda. 189
Naš svet knjiga “Šta?” nežno je rekla. “Mrvice,” izdahnuo sam. “Da li ne valjam?” “Jebeno ne,” rekao sam previše piskavo. “To nema nikakve veze sa tim. Bila si previše dobra.” Ona je razmatrala to što sam rekao nekoliko sekundi. “Pa da li si. Osetila sam kao da moje telo...” “Znam,” odsekao sam je. Nisam bio u stanju da čujem kako govori da je umalo svršila. Da sam je ja umalo naveo da svrši. Ja sam jebeni seronja.
Aleks Napokon sam otvorila oči uprkos svemu. Nisam ga mogla pogledati previše me je bilo sramota. Ništa nije bilo ni blizu nečemu što mi se desilo pre. Bilo je kao da nemam nikakvu kontrolu nad telom, i bila sam blizu da se raspem. Šta je to bilo? Bio je to prvi put da sam osetila njegovu muškost. Sama pomisao na to palila je moju kožu, dodajući samo nove plamenove u moju već ključalu krv. Izazivajući male elektricitete dole, gde su se naša najsvetliji delovi upravo sreli. Osetila sam neki nepoznati osećaj među nogama. Povremeno pulsiranje na neistraženom mestu. A takođe mogu da kažem da je i on osetio. Tvrdoća koju je prislonio uz mene bila je očita. “Žao mi je,” čula sam ga kako kaže. “Zbog čega se izvinjavaš?” “Zato što je tako jebeno pogrešno ovo što sam upravo uradio. Nikada te ne bi tako iskoristio. Znaš to zar ne?” Klimnula sam. Znala sam. “Potrebno je dvoje za tango Lukase.” “Da, ali ja sam ga započeo.” To me je navelo da sednem i pogledam ga. Kosa mu je bila u haosu koža crvena svuda. Njegove oči su me cimnule najviše. Izgledale su isto 190
Naš svet knjiga kao onog dana na plaži kad smo bili deca. Izgledale su isto nakon svakog intimnog momenta koji smo imali od tada. Moje srce je poskočilo. On me je želeo. “Šta da sam ja počela?” izdahnula sam na iznenađenje za oboje. “Šta si rekla?” “Čuo si me“ “Mrvice, ti nikada to ne bi uradila,” odmah je rekao. “Ti nisi takva.” Moje lice se spustilo. “Zašto uvek radiš to?” Zatresao je glavom zbunjeno. “Radim šta?” “To,” ustala sam i stala ispred njega. “Stavljaš me na stalak i tretiraš kao lutku! Možeš me dodirnuti, želim da me dodirneš. Nisam dete više. Želim da iskusim stvari i želim da to bude sa tobom. Uskoro ću imati šesnaest i jedino si me ti poljubio, uvek si bio samo ti.” Vilica mu se stisla. “Nisam na to mislio.” “Onda šta? Na šta si mislio?” On je uzdahnuo, povlačeći kosu unazad opet. Od toga su njegove ruke izgledale veće. Ono među mojim nogama opet se probudilo. “Samo sam mislio. Ti si drugačija i ja volim to kod tebe. To je sve. Nisi kao druge devojke.” “Ali ti želiš te devojke.” Siktala sam. “Ne.” Sklonio je pramen moje kose sa lica i zadenuo ga iza uha. Taj jednostavan dodir naveo me je da se topim u njegovim rukama. “Želim te.” Rekao je tiho. Bila sam bez reči i po pogledu na njegovom licu on je to znao. “Moraš to znati, Mrvice. Sve što sam ikad želeo si ti. Ne marim ni za jednu drugu, ništa se ne može porediti sa onim što osetim kad sam sa tobom. Ili sa tim kako je tvoja koža prijala mojoj, ili kako ja živim da vidim tvoje lice dok se ozaruje zbog mene. Samo ti nevina, nežna, devojka,” naglasio je divljih očiju. “Ko ja bi me oborila na guzicu ako bi je tako nazvao. Ista ona koja je rasla pored mene pred mojim očima i koja je porasla u najlepšu devojku koju sam ikad video. Jebeno te volim,” zastao je da njegove reči potonu. “Volim te tada, volim te sada, volim te zauvek.” “Bo,” Upila sam sve što je upravo podelio sa mnom. Svaku i poslednju reč. Bile su kao bodeži koji su napadale moju već osetljivu kožu, pogotovo moje srce. Sve u mom telu vrištalo je ’da uradi to.’ Jelo me je iznutra. Teret je bilo 191
Naš svet knjiga znanje da ako se upustim u to među nama, da će to biti glavni razdor među svima nama. Setila sam se razgovora u restoranu kao da je bio juče. Možda da nisam znala, možda da me nisu upozorili. Možda da nisam znala da bi to što bi smo ja i Lukas bili zajedno izazvalo da se svi raspadnemo, možda bi onda sve moglo biti drugačije. Ali jesu me upozorili. Bio je to moj momenat jasnoće, nisam imala dovoljno snage da izazovem još bola dečacima nego što već jesam. Koji već jesmo. Navela sam Boa da kaže stvari koje sam toliko želela da čujem od njega. Trebala sam to zbog sebe. “Žao mi je što su stvari izmakle kontroli, ali morao sam te dodirnuti, morao sam te osetiti pod sobom. Želeo sam da znam svaki deo tebe Aleksandra. Želeo sam taj svaki deo da ga upamtim. Ali to nije način na koji se to trebalo desiti i zbog toga se izvinjavam. Na kraju dana, ne marim za nikog ili ništa sem tebe.” “Ne misliš tako.” “Mislim. Dečaci, moji roditelji...” Odmakla sam se od njega i odmah osetila gubitak. “Ne Lukase, nikad ne bih mogla. Ne želim.” Mumlala sam. “Mislim. Ne mogu. Nikad ne bih stala između tebe i...” “O čemu pričaš?” zakoračio je ka meni. “Kad si poslednji put video dečake?” Njegove oči pomerale su se svuda po sobi, a onda se nervozno nasmejao. “Sad kad razmislim o tome mislim da su prošle nedelje.” “Oni znaju.” “Znaju?” rekao je. “To je razlog, jer nisu bili oko tebe. I mene su tretirali drugačije takođe. Obri kaže...” “Obri? Znaš za Obri?” “Da. A ti?” Nije morao ništa da mi kaže mogla sam to videti po izrazu njegovog lica. Sad je sve imalo smisla. Pogotovo delovi kada sam Lukasa i Obri hvatala u ozbiljnim razgovorima. “Ne misliš...” 192
Naš svet knjiga Zatresla sam glavom. “Ona nikad ne bi. Ali u pravu je. Ne sviđa im se to, i ja bi mogla biti razlog što si ih ti izgubio. To bi me ubilo.” “Aleks...” “Pusti me da završim molim te.” On je klimnuo, dopuštajući mi da nastavim ono što sam planirala da mu kažem. “Ceo svoj život, sve što sam znala bio si ti i dečaci. Nisam marila ni za koga sem vas, mojih dečaka. Ti si mi uvek značio nešto više, ali to ne umanjuje činjenicu da mi i oni znače takođe. Volim vas sve. Vi ste delovi mene. Shvatila sam da je ovo između tebe i mene izazvalo razdor među nama.” Udahnula sam duboko hrabreći sebe da nastavim. “Ne mogu biti uzrok razdora između tebe i dečaka. Baš kao što ti ne možeš biti razlog razdora između njih i mene. Znače mi previše i znam da znače i tebi. Povio je glavu znajući da sam u pravu. “Vi dečaci ste moja porodica, moje srce i duša, Bo. Nema Aleks bez ijednog od vas. Molim te reci mi da sam u pravu, trebam to da čujem Bo.” “Ne mogu Aleks,” mumlao je dovoljno glasno da ga jedva čujem. “U pozadini uma znam da si u pravu.” Izdahnuo je sa toliko emocija u očima da me je umalo bacio na kolena. “Ali u svom srcu, u svom srcu ne marim. Mrzim sebe zbog toga, jer bih trebao mariti uvek sam bio sebični seronja, a način na koji marim za tebe, a ne marim za njih, to i dokazuje. To je najiskrenije što mogu.” Nisam mislila da je moguće osećati se slomljenije nego što već jesam. Ali pogrešila sam. Sve što je on želeo je da bude sa mnom. Ja sam to želela više nego išta, ali nisam to mogla uraditi svojim dečacima. Nisam bila stvorena takva, i lagala bih kad bih rekla da nije bolelo kao pakao što Lukas jeste. U isto vreme pružalo mi je zadovoljstvo što bi tako lako odustao od njih zbog mene. Bez razmišljanja. Bilo je praćeno sirovom emocijom koja je preplavila bilo koju drugu reakciju u mom srcu. Što me je navelo da osetim kao da ga ne volim dovoljno, to je samo po sebi bilo grubo buđenje. “Prekasno je za nas Lukase,” šapnula sam i osetila kako mi se srce lomi na milion delova. Uvek ću se sećati ovog momenta kao svog prvog puta. 193
Naš svet knjiga Da ja sam... Namerno otišla od Lukasa.
VOli vas Naš svet kNjiga
194
Naš svet knjiga
Poglavlje 24 Lukas Kažu da vreme leči sve rane. To je jebeno sranje. Školska godina je skoro gotova, bilo mi je teško za poverovati da ću se za nekoliko kratkih nedelja morati preseliti iz Oak Islanda. Najvažnije preseliću se od Aleks. Dečaci i ja odlazimo, osim Austina, koji i dalje ima još jednu godinu škole pre nego ode. Odlučio sam se za Ohajo. Imaju sjajan program za inženjerstvo. A ja sam oduvek imao strast ka zidanju, još kao dete. Džejkob i Dilan su se takođe primljeni pa im nije trebalo dugo da se ukrcaju. Naši roditelji potrošili su čitavo malo bogatstvo na tutorstvo, ali mislim da im je samo laknulo, jer ćemo svi zajedno biti u apartmanu na kampusu. Ne u kući bratstva u koju smo namerili da se prijavimo. Dilan je bio uznemiren što ostavlja Obri pošto je ona bila isti razred kao i Austin. Mislim da mu je smetalo to što se ona činila onako opuštena sa svim tim, ali mi on nikad nije ništa rekao oko toga. Rekao mi je da će pokušati vezu na daljinu neko vreme pa će videti kako će to ispasti. Činila se kao da je previše razumna. Mogao sam reći da je voli. Verovatno ju je voleo isto koliko sam ja voleo Aleks. Lagao bih kad bih rekao da mi nije smetalo što se Aleks nije pobunila oko mog odlaska. Iz nekog razloga znao sam da bi se devojka sa kojom sam rastao pobunila. Verovatno je želela da ne stvara svađu sa odlaskom svih nas. Ali previše se toga desilo. Odavno smo to prevazišli sad. Džejkob nije izlazio ni sa kim, zapravo nikada i nije izlazio sa nikim, pa pretpostavljam da je za njega bilo lakše. Dok smo mi odrastali Džejkob je i dalje ostajao samac, mislim izlazio je sa devojkama, ali ništa od toga nije bilo ozbiljno. Govorio je da mu je savršeno tako kako jeste, i nikada ga nisam pritiskao za više informacija nego što je bio voljan podeliti. Odrastajući, Austin je mrzeo što je mlađi od nas. Mislim da je znao da će ovaj dan kad tad doći, mi odlazimo na koledž zajedno pre njega. Bio je mnogo poput Aleks po tom pitanju. Veoma inicijalan i uvek je težio da 195
Naš svet knjiga bude jedan od dečaka. Tešilo me je što će on i dalje biti tu da pazi na nju još jednu godinu i da neće biti usamljena. Po prvi put, budućnost je za nas bila nepoznata. Nikada nisam pomislio da će nam putevi biti toliko nejasni kao što su sada, pretpostavljam da će se vremenom samo pogoršati. Sa svakim od nas koji kreće drugačijim putem i kreće u različitom smeru koji nas možda nikada neće vratiti nazad u Oak Island. Nisam to želeo da kažem mojoj devojci braon očiju, odlučio sam da poslušam njen savet i proširim svoje horizonte. Pogotovo pošto se ništa nije promenilo među nama nakon što sam otvorio svoje srce pred Aleks. Bar ne na način na koji sam želeo. Postali smo prijatelji opet, ali nismo se vraćali u našu napuštenu kuću godinama. Ona je sadržala previše uspomena za oboje i bilo nam je lakše sve staviti pod tepih. Trebalo nam je nekoliko meseci da se naviknemo na ovo novo prijateljstvo koje smo razvili. Bili smo isti, ali drugačiji.... Neću da pokušavam razumeti nešto od toga. Ona je opet bila u mom životu i to mi je bilo dovoljno. Mislim da smo svi bili spremni da probamo nešto novo i drugačije. Pretpostavljam da bi se moglo reći da su se stvari vratile u normalu. Sa svima nama. “Oh moj bože hoćeš li prestati da pišeš Kolu samo na sekundu,” prsnuo sam. Aleks je spustila telefon u džep i nasmejala mi se. “Nisam pisala Kolu, hvala lepo.” “Kako da ne.” Oh, da i jebeni Kol nije otišao. “Sviđa mi se siva posteljina, izgleda bolje nego crna.” Izjavila je, uzimajući crnu posteljinu iz moje ruke i grabeći sivu. Nagovorila me je da idem u kupovinu za apartman. Odlazimo nakon četvrtog jula, a to je bilo samo za tri nedelje. Nisam puno razmišljao oko toga šta će mi trebati. Nisam morao. Aleks je uradila to za mene. Mogao sam to sranje odraditi u Ohaju, nisam želeo da vucaram više stvari nego što moram, ali to je nju činilo sretnom pa sam zato uradio. Jer to je jedino važno. “Po poslednji put ne zanima me, Mrvice. Uzmi šta hoćeš. Ja sam završio“ “Tek smo stigli, vidiš li ovu listu?” postavila je papir ispred mog lica. 196
Naš svet knjiga “Precrtala sam samo dve stvari od šezdeset i jedne sa spiska.” Obavestila me je pretpostavljajući da me to zanima. “O moj bože umreću ovde.” Prevrnula je očima. “Bo, uzela sam slobodno sa posla zbog ovoga.” “Dobro je i ovako radiš previše.” Nacerio sam joj se. “Mislila sam da voliš kad te hranim.” Nasmejao sam se. “ Da. Kad hraniš mene.” Nisam morao da kažem njegovo ime da bi shvatila na koga impliciram. Podsećala me je veoma često da su ona i Kol i dalje samo prijatelji. Verovao sam joj, jer koji sam drugi izbor imao? “Zašto ti i Obri niste mogle ovo uraditi?” Ona je uzdahnula. “Obri je teško zbog svega ovoga.” Šetali smo šoping centrom dok je ona ubacivala još sranja u moju korpu. Da li je iskreno mislila da ću brisati prašinu? “Na šta misliš? Dilan je rekao da je ona u redu sa svim.” Ona je slegnula ramenima, zgrabio sam metlu i praška koji je uzela i vratio ga na policu. “Ne,” naredio sam, požurivši iz dela za čišćenje. Ona je stavila istu metlu i praška koje sam joj upravo uzeo iz ruku nazad u kolica, kompletno me oduvavši velikim osmehom na licu. Vidite rekao sam da se sve vratilo u normalu. “Aleks,” upozorio sam. “Šta?” Zatresao sam glavom. “Ništa.” Stavila je ruku na kuk, zatresla glavom i pogledala pravo u mene. Trebaće ti metla i praško, znam koliko ste vi dečaci neuredni. Ne želim da moram to da kupujem kad vam budem dolazila u posetu.” Voleo sam to što je već planirala da nam dođe u posetu, a još nismo ni otišli, pa sam odustao od pametnih komentara koje sam zaista želeo da kažem. “Ne mogu da verujem da me vi dečaci napuštate za tri nedelje.” Rekla je nežno ne sretajući moje oči. “Ne napuštamo te.” “Znam.” “Dolazićemo stalno. Ohajo nije tako daleko.” “Daleko je deset sati vožnje.” 197
Naš svet knjiga Gurnuo sam je ramenom dok smo hodali jedno do drugog. “Vidi iz svih vežbi koje možeš da dobiješ za vožnju, možda ću prestati da se bojim za svoj život kad sednem u kola sa tobom.” Lupila je moje grudi i prešla u sledeći red. Nesvesno sam pogledao u brojeve iznad naših glava, tri. Koliko jebenih redova ima ova radnja?” “Ja sam savestan vozač,” izjavila je, odvlačeći me od mojih misli. “Ne ti si zastrašujući.” “Kako znaš. Nikad mi nisi dao da vozim tvoj kamionet.” “To je zato što jedva možeš da vidiš preko volana, kad sam ti prvi put dao udarila si u stub i udubila mi haubu.” Ona je coknula i uvređeno stavila ruku na grudi. “Taj se stub pojavio ni odakle.” “Baš... To se inače dešava stalno stubovi samo iskaču ni odakle sranje non-stop slušam o tome na vestima.” Suzila je oči na mene i ja sam se nasmejao. “Vozio sam se u tvom autu dovoljno da znam da ti ne možeš da voziš vredna sranja.” “Tek sam dobila taj auto.” “Upravo.” Rekao sam divljih očiju. Njeni roditelji kupili su joj belu Hondu pre nekoliko nedelja. Mislili su da sačekaju malo da napuni skoro sedamnaest pre nego joj kupe prvi auto i tako joj daju više vremena za vežbu. Da će tako možda razviti neki veći osećaj za vožnju. Ali nije. Ostali smo u radnji naredna tri sata. Podvukao sam crtu kad je pokušala da kupi jastuke za kauč i moj krevet. Pokušala je da bude kul kad je dodala nekoliko svojih potrepština za koje sam znao da su samo za nju. Nisam je prozvao zbog toga, jer nisam želeo da ih izvadi ili da se oseti kao da nije pozvana i dobrodošla. Koliko god se trudila da se pretvara da je uzbuđena zbog nas, znao sam da je duboko u sebi uplašena zbog nove promene u našim kratkim životima. Ne samo sa mnom ovaj put. Nego sa svima nama. Želeo sam da je razuverim i kažem joj da će sve biti u redu i da joj kažem bilo šta što će umanjiti njenu brigu. Osim što ovaj put nisam želeo da joj lažem, laži su i stvorile ovaj komplikovani haos. Stvari su se opet menjale. 198
Naš svet knjiga Bilo je neizbežno, baš kao što su se dani menjali, a vreme nastavljalo da ide u napred. Ali nikada nisam sanjao da će diploma tome biti kriva.
Aleks Mrzela sam što smo odrastali. Mrzela sam što nam je ostalo još mnogo toga da prerastemo. Mrzela sam što me napuštaju. Mrzela sam što sam imala osećaj kao da me ostavljaju iza sebe. Ostajemo samo ja i Austin još godinu dana. Onda ću biti sama, čak će i Obri otići. Mrzela sam to više nego išta. Pokušavala sam da se pretvaram da mi to ne smeta. Da nisam gubila san zbog toga ili da nisam non-stop mislila na to. Ali kad sam bila sama sa svojim mislima i kad me ništa nije ometalo, nije bilo bega od svega. Stvarnost bi me brzo preplavila. Ja jesam imala ne-zavisnu vezu sa mojim dečacima, i još uvek nisam shvatila da li je to dobro ili loše. Uvek sam želela da budem sa njima. Jednostavno je tako bilo. Kao dete ne shvataš koliko mnogo komplikacija može da donese veza poput ove naše i oko odluka koje moraš doneti. Pogotovo kad svako odlazi na svoju stranu. Što je još jedna stvar o kojoj nikad nisam razmišljala. Odlazak. Moja završna godina se bližila i došlo je vreme da i sama razmislim o budućnosti. Mojoj budućnosti. Šta želim da radim u životu i gde da idem. Roditelji su mi rekli da će mi platiti bilo koji koledž da odaberem, iako ću lako dobiti školarinu, jer sam bila dobar učenik. Dobijala sam počasne uloge od kako znam za sebe. Nisam se morala zamarati oko prijema. Mogla sam upasti bilo gde. Tu je bila najveća razlika između mene i mojih dečaka. Ja nisam želela da odem.
199
Naš svet knjiga Volela sam Oak Island. Za mene je to bio dom. Pretpostavljam da sam se nadala da ćemo svi upisati Vilington univerzitet i porasti i ostariti ovde kao naši roditelji. Kada su mi dečaci rekli da odlaze, jer žele da žive u velikom gradu i rade nove stvari, želela sam da vičem na njih kao kad smo bili deca, oni bi mi onda rekli nešto što mi nema smisla pa zato nisam vikala. Ne bi bilo fer da im to uradim. Morala sam da ih pustim da odrastu, baš kao što uvek i jesam. Moja mama mi je uvek govorila da su dečaci drugačiji od devojaka. Da smo mi stvorene drugačije nikada to nisam prihvatila kao istinu sve dok mi tako olako nisu rekli da odlaze. Reči su klizile niz njihove usne kao talasi okeana. Pretvarala sam se da sam sretna, uzbuđena novim vestima. Moji dečaci su me dobro znali, pa kad su me privukli u snažan stisak moje oči počele su suziti. Što sam starija bila to mi je bilo sve teže da zadržim svoje emocije. Da ih držim sakrivene kao što sam radila kad sam bila dete. Pretpostavljam da sam se zaista pretvorila u devojku negde usput. Lukas je provodio više vremena sa mnom i znala sam da je to u korist oboje. On će nedostajati meni isto koliko i ja njemu. To se nije dovodilo u pitanje. Odgovor je već bio ugraviran u naša srva. Nisam znala koliko će to trajati, pa sam pretpostavila da možda neću ni znati čak i ako se završi. Počela sam misliti o budućnosti i koliko će se toga promeniti. Čim je misao ljubavi sa drugim ljudima dospela u moj um ja sam ih otresla. Radije bi da budem iznenađena nego da očekujem nešto. Bilo je lakše tako. Ili sam bar tako mislila. “O čemu razmišljaš?” Lukas je pitao dok smo gledali film sa njegovog kreveta. “Gledam film.” “O čemu se radi?” Pogled sam sa televizora sklonila na njega. “Hih?” “Film, Mrvice? O čemu je?” gunđao je. “Oh, “ nasmejala sam se. “Da li je film previše pametan za tebe Bo? Treba li da ti objasnim da bi razumeo?” zadirkivala sam ga. “Misliš da će to upaliti kod mene? Daj mi malo priznanja Aleks. O čemu si mislila?” 200
Naš svet knjiga “Zašto je bitno?” Okrenuo se da me pogleda. Intenzitet njegovog pogleda naveo me je da povučem noge do grudi i obmotam ruke oko kolena radi podrške. “Ne mogu ovo opet da radim sa tobom.” Reko je sa poznatim glasom “Ne mogu da te izgubim opet Aleks, ne želim. Nije bitno šta se desi između nas, ti ćeš biti u mom životu i nije mi bitno ako je to samo i kao najbolji prijatelj. Znaj da ću iskoristiti bilo šta mi se pruži. Zato, molim te reci mi o čemu misliš, jer mogu ti garantovati da ću ti odgovoriti na svako pitanje sa ne.” Oštrina njegovih reči me je šokirala. Negde usput moj dečak je takođe porastao. U muškarca. Nije više bio dečak u kojeg sam bila zaljubljena. “Bojim se,” napola sam šapnula, i po pogledu na njegovom licu znam da nije očekivao da ću to reći. “Bojim se da ćeš se odseliti i zaboraviti me. Bojim se da svi hoćete. Bojim se da više ništa neće biti isto kao kad smo bili deca. Bojim se, jer nemam ideju šta želim da radim u svom životu.” Napravila sam pauzu. “Ali najviše, bojim se da ćemo porasti i da se naši putevi možda nikad više neće ukrstiti u istom pravcu Bo. Bilo nam je suđeno da ostanemo u ovom prijateljstvu koje volim tako jako, koje želim celim svojim srcem. Sa usponima i padovima koji su nas napravili kao Bo i Mrvicu. Šta ako je to sve što smo ikad imali?” On je upio sve i jednu reč kao da je njegova omiljena pesma, uzeo je moje lice među dlanove i zagledao se duboko u moje oči. “Rekao sam ti da će svaki odgovor biti ne,” Jednostavno je rekao sa toplim pogledom u očima pre nego što se nagnuo i poljubio vrh mog nosa. Želela sam da se sećam ovoga zauvek. Jer ono što se desilo sledeće... Želela sam da zaboravim zauvek.
voli vas Naš svet kNjiga
201
Naš svet knjiga
Poglavlje 25 Aleks Četvrti je jul. Southport je bio sledeći grad na autoputu 211 koji je bio zatvoren svake godine zbog festivala četvrtog Jula. Od 1972 preko 40,000 turista i meštana okupljali su se i uživali u danima festivala. Obično je to bio moj omiljeni dan u godini. Ali ne ove godine. Ove godine, moji dečaci odlazili su narednog dana. “Aleks, srce, šta radiš ovde? Zašto nisi na festivalu?” Mama je pitala dok sam ja čistila svoj poslednji sto. “Radim“ jednostavno sam rekla. “Aleks, ne treba da radiš. Propuštaš zabavu, propuštaš svoje dečake. Odlaze sutra.” “Ne podsećaj me.” “Oh, dušo,” uzdahnula je dok je grabila moju ruku, navodeći me da sednem sa njom. “O tome se radi?” Slegnula sam ramenima, jer nisam znala šta da kažem. “Vraćaće se svakog praznika i ponekim vikendima, takođe. Ti ćeš ih posećivati kad god budeš mogla. Obećavam.” “Baš.” “Oh, Aleks, ponekad poželim da smo bili malo pažljiviji sa tobom i tim dečacima.” To je privuklo moju pažnju i navelo me da je pogledam. “Šta?” “Tako si vezana za njih. Ponekad se brinem da li je to zdravo za tebe.” “Dobro sam. Samo sam tužna, to je sve. Odlaze sutra i ne želim da im upropastim poslednji dan ovde.” “Znaš da to nije istina. Da li imaš ideju koliko puta je Lukas puta zvao restoran preklinjući me da te pustim sa posla? Zašto si im rekla da te mi teramo da radiš? To nije ni blizu istine.” “Bilo je lakše tako. Da nisam oni bi sedeli ovde umesto da uživaju u poslednjem danu na ostrvu.” 202
Naš svet knjiga “Lakše za koga?” Pognula sam glavu. “Ne moram ti reći, ali znaš da si tako mlada. Svi ste. Srce, vaši životi su morali da se razdvoje u nekom trenutku, ali to ne znači da nećete biti u životima jedni drugih.” “Kako znaš to?” “To dolazi sa godinama.” “Ja nemam taj osećaj.” “Samo mi veruj, Aleks, bar jednom, obećavam. Tvoje srce je ovde, što je istina za sve vas. Ponekad je potrebno da odeš da bi shvatio odakle si. Da znaš gde pripadaš.” Obmotala je svoje ruke oko mojih ramena i primakla me bliže. “Volim te, ali ako ne odeš odavde odmah. Otpustiću te.” Nasmejala sam se. “Sada idi!” odgurnula me je sa klupe, nasmejala se i otišla. Otišla sam do kupatila i presvukla se u kupaći ispod haljine. Pustila sam kosu i stavila malo maskare, rumenila, i sjaja za usne. Nakon pet minuta osećala sam se bolje oko izgleda i izašla sam iz restorana. Kol je sedeo na klupi na kojoj smo upravo sedeli moja mama i ja. Nisam provodila mnogo vremena sa njim od kako je stigao na ostrvo. Pružala sam Lukasu i mojim dečacima svoju punu pažnju. Kol se nikad nije žalio oko toga, znao je da oni odlaze. I dalje smo pričali telefonom i pisali poruke svo vreme. Bio je tu za mene kao što je uvek bio. Incident od prošlog leta je bio zaboravljen. Dečaci će uvek biti dečaci. “Šta radiš ove?” Nacerio se, njegove rupice bile su u prvom planu. “Da li je to način da se kaže zdravo, Draga?” “Zdravo. Šta ti radiš ovde?” ja sam frknula on je coknuo i stao ispred mene. “Čekao sam te.” Zabacila sam glavu u stranu. “Čuo sam da na plaži ima žurka povodom festivala, a videći da je festival skoro gotov i da uskoro zalazi sunce, pretpostavio sa da žurka upravo postaje dobra.” Zatresla sam glavom zbunjena. “Ja nisam baš za taj tip žurki, Kol.” 203
Naš svet knjiga “Svestan sam toga, ali sad sam ja ovde. Zar ne želiš da steknem potpun utisak iskustva četvrtog Jula?” “Festival je iskustvo.” “Ti si iskustvo. Jebeš festival.” Nasmejala sam se crveneći. Dečko je imao smisla sa rečima i one su me i dalje terale da crvenim kao prvi put kad sam pričala sa njim. Klimnula sam. “Dobro.” “Super. Moj auto je ispred.” Vozili smo se u tišini dok sam ja pokušala da ignorišem nelagodni osećaj onoga što nas je čekao. Lukas.
Lukas “Šta ti radiš ovde?” Pitao sam Aleks koja je bila sa lepotanom pored sebe. “ Mislio sam da radiš?” Ona je šokirano pogledala od mene ka njemu iako su moje oči bile fokusirane samo na nju. “Oh, bila sam, ali moja mama je rekla da odem i družim se. Nije bilo ljudi pa je rekla da odem ranije.” Znao sam da je to bila gomila gluposti. Bio je četvrti Jul, njihov najzauzetiji dan u toku godine. “Zašto me nisi zvala? Došao bi po tebe.” “Oh...pa... Kol je već bio tu i on je želeo da dođe, pa sam došla sa njim. Mislim... znala sam da ćeš ti biti ovde...” rekla je, nervozno. “Tako znači?” klimnuo sam, premeštajući svoj pogled sa nje na njega. “Hvala, Kole,” rekao sam sa divljim osmehom. Poslednja stvar koju sam hteo je da provedem poslednju noć na ostrvu sa ovim jebenim kretenom. “ Zaista cenim što si doveo Mrvicu, ali sad sam ja ovde pa možeš da odeš.” “Ostajem“ objavio je. “Naravno da ostaješ.” Zgrabio sam Aleksinu ruku i okrenuo sa, sa njim odmah iza nas. Ona se približila blizu mog uha i šapnula. “Budi fin, Bo.”
204
Naš svet knjiga Proveo sam nekoliko sledećih sati sa njom pored sebe i sa njim pored nje. Želeo sam više nego išta da budem sam sa njom. Čim bi se njena smena završila ona bi izašla na parking, a ja bi je čekao u svom kamionetu. Mrzeo sam što je Kol stigao do nje pre i što je moj plan otišao dođavola. Uzeo sam gutljaj svog pića, a onda ga je Aleks uzela iz moje ruke. “Šta to radiš?” Ona je lagano slegla ramenima “Želim da probam.” “Mrvice...” “Lukas,” Kol me je prekinuo. “Pustije da proba jebeno piće. Nije dete.” Podigao sam obrve na njega ne odustajući. “Ne seri. Osim što bi joj radije napravio novo, ona ne pije, a moje je poprilično jako.” Aleks se namrštila i stisnula usne, dokazujući moju poentu. “Ja ću joj napraviti novo,” on je objavio. “Hej!” Aleks je viknula. “Napraviću sama sebi jedno,” rekla je pre nego što je otišla od obojice sa mojim pićem i dalje u svojoj ruci. “Ona nije mala devojčica, Lukase. Problem je što je ti i dalje vidiš kao takvu. Možda ćeš vremenom to shvatiti.” Drkadžija. Okrenuo sam se da ga pogledam, nekoliko centimetara od njegovog lica. “Ko će me navesti da to shvatim, Kole? Ti?” “Samo kažem, brate.” “Ja nisam tvoj brat. Ja nisam tvoj prijatelj. Čak mi se jebeno i ne sviđaš! Problem je što ti ne umeš da gledaš svoja jebena posla. Nemaš nikakve veze sa ovim. Znam Aleks kao svoj dlan. Ona ne pije. Samo pazim na nju. Potpuno sam svestan da ona nije više devojčica,” coknuo sam, odmeravajući ga. “A kada je njeno telo bilo ispod mog, moj kurac je takođe bio itekako svestan toga.” On se odmakao, zapanjen. Nasmejao sam se, naginjući glavu u stranu sa cerekom. “Pretpostavljam da ti Aleksandra ne govori baš sve? Zar niste toliko bliski, huh Brate?” “Lukase!” Džejkob je viknuo pre nego je ovaj uspeo da odgovori. “Dođi ovamo, da igraš jebeni pivski pong! Gubim, jer jebeni Dilan ne ume da igra.” Pogledao sam Kola poslednji put imao je neodređen izgled na licu, nisam mogao da odredim da li je ljut ili razočaran. Pretpostavljam da je bio oba. Otišao sam do dečaka igrali smo nekoliko rundi pivskog ponga pokušavajući da uživamo u našoj poslednjoj noći ovde. Moja pažnja nikada 205
Naš svet knjiga nije napuštala Aleks. Nisam čak ni video šta dolazi, desilo se tako brzo. Pogledao sam okolo i nije je bilo. Moj telefon zazvonio je sa porukom, Obrino lice preplavilo je moj ekran. Otvorio sam poruku. Obri: Trebam te odmah! Mi smo kod pristaništa. Potrčao sam kao đavo, ne zamarajući se da nekom nešto kažem ili objasnim. Dok sam trčao, milion misli preplavio je moje misli i u sekundi kad sam video Aleks savijenu sa Kolom koji je držao njenu kosu, svaka od njih bila je potvrđena. On je podigao pogled kad je čuo moje brze korake u pesku i odmakao se od nje kao da je znao. “Slušaj čoveče, nije ono što mis....” Moja pesnica srela je njegovo lice pre nego što je uspeo da završi rečenicu. Glava mu je poletela unazad, noseći pola njegovog tela sa njim. Spotakao se, i zatresao glavom. “Ovako ćemo znači?” Kol je pitao, pljucajući krv na pesak. “Dođavola da! Došlo je vreme drkadžijo. Čekao sam ovo tako dugo.” Napao sam, udarajući svojim telom od njegov torzo, bacajući ga u pesak. Pripremio se za napad i uzvratio. Valjali smo se u pesku nekoliko minuta, svako od nas pokušavao je da udari onog drugog. “Ti jebeni kučkin sine!” Udario sam ga, “Pustio si je da se napije!” udario sam ga opet. “Zašto, Kole? Da je iskoristiš?” udario sam ga dvaput. “O čemu jebeno pričaš?” vikao je, zamahivajući za još jedan udarac. “Lukas prestani!” Obri je viknula pokušavajući da nas razdvoji. “Ovo ne pomaže nimalo! Aleks te treba.” Svaka besna kost u mom telu zastala je momentalno. Oboje smo disali teško, slatki znoj prekrivao je naša tela. Skočio sam, odvajajući se od njega, pljujući krv na pesak pod svojim stopalima. Ludački pogled u mojim očima upozoravao ga je da stane. Tada sam video Aleks. Ona je bila presavijena, povraćajući u pesak, jedna ruka bila je na njenom stomaku. Kol više nije bio u mom vidokrugu. Jebalo mi se za njega. Obrisao sam krv sa svoje donje usne i otišao do nje. Otišao sam do Aleks. “Isuse, Mrvice, šta si pila? Malo pre sam te video.” “Šta god je jebeno bilo u punču. Udarilo je ni odakle.” Obri je odgovorila. Pogledao sam u Kola dok sam trljao Aleksina leđa. “Jebeno sam ti rekao da ona ne pije. Zašto si joj jebeno dozvolio da toliko popije?” “Rekla mi je da je u redu.” 206
Naš svet knjiga Želeo sam da nastavim da vičem na njega, ali sve je dokazivalo na to da je on ne poznaje. Po pogledom na njegovom licu znao sam da je i on to jebeno napokon shvatio. “Koliko je sati?” Pitao sam Obri. Pogledala je u telefon. “Skoro jedanaest.” “Sranje, ona ne sme ovakva kući.” “Ne... osećam... se... baš... dobro... Bo.” Aleks je mumlala, naslanjajući svoje malo telo na moje grudi i krijući svoje lice u mom vratu. “Ti... Mirišeš... tako... dobro...” Nasmejao sam se, nisam si mogao pomoći, iako pijana ona je isto mirisala prelepo, i dalje je bila božanstvena za mene. “Ne brini oko toga. Pozvala je roditelje, pre nekako i rekla da će prespavati kod mene.” Uzdahnuo sam uz olakšanje i poljubio je u glavu. “Ja ću se pobrinuti za nju,” Kol je rekao. “Dođavola hoćeš,” zarežao sam, ustajući sa Aleks u svojim rukama. Pogledao sam u Obri. “Hvala ti.” Ona je klimnula. “Ne spominji. Samo je odvedi pre nego što dečaci vide tebe i nju.” “Da li ćeš mi bar poslati poruku da mi kažeš da li je ok?” Kol je kukao iza nas dok sam odlazio. “Ona je dobro. Smatraj to tvojom porukom, drkadžijo.” Nežno sam smestio Aleks u kamionet i vezao joj pojas. “Bebo šta si uradila?” mumlao sa, sklanjajući joj kosu sa lica, gledajući da li je i nju ispovraćala. Bilo je samo po njenoj odeći i morao sam to skinuti sa nje. Seo sam u kamionet i pogledao se u ogledalo. Nije bilo puno štete, moja usna je pomalo natečena, ali ne puno da bi Aleks primetila. Udahnuo sam duboko i odvezao nas na jedino mesto gde sam se ikad osećao kao kod kuće. U našu napuštenu kuću.
Aleks “Mmmm,” zastenjala sam kada sam osetila nešto tvrdo ispod sebe. Otvorila sam oči i videla Lukasa iznad mene. 207
Naš svet knjiga “Sranje. Nisam želeo da te probudim.” Nasmejala sam se iako sam se osećala odvratno. “Žedna sam.” On mi je predao bocu vode. Bila je hladna. Popila sam pola u dva gutljaja dok sam pogledavala oko sebe. Sve mi se krenulo okretati. “Gde smo?” Pitala sam, zatvarajući oči. “Naše mesto,” jednostavno je rekao, grabeći vodu i uzimajući nekoliko gutljaja. “Kako se osećaš?” “Zanimljivo,” rekla sam. “Pijana si.” Ljuljala sam se. “Nee, uh,” da smo stajali verovatno bi pala. Odlučila sam da legnem, jer je pod bio najsigurniji. “Šta to smrdi?” “Ti,” nasmejao se, podižući moju majicu ka meni. “Treba mi pomoć. Hoćeš li mi pomoći? On je klimnuo, podižući me. Stavila sam odmah svoje ruke na njegove grudi.. “Opa, reci podu da prestane da se pomera.” On se nasmejao opet. Celo telo mu je vibriralo. Bio je tako dobar, da sam obmotala svoje ruke oko njegovog torza. “Mirišeš lepo i osećaj je lep. Ostaću ovde... mmm... kej...” “Moram da te presvučem pre nego što opet legneš.” “U tvoje ruke?” “Naravno.” Nasmejala sam se u njegovu majicu. “Mmm kej.” Stisnula sam ga još jednom, a onda se odmakla, ljuljajući se. Zatvorila sam oči i podigla ruke iznad glave, on je povukao moju haljinu. Kada sam čula kako šišti otvorila sam oči i zatekla ga kako me gleda sa požudom i željom. Bila sam pijana, ali to sam mogla da vidim jasno kao dan. Ne znam šta me je obuzelo. Bili smo na našem mestu, našoj kući, našem bezbednom raju. Daleko od svih i svega. Daleko od laži i istina. Daleko od iščekivanja i nesigurnosti. Daleko od svega... To me je podstaklo dovoljno da znam šta želim. Njega. Zakoračila sam ka njemu, a on je zakoračio unazad, mlateći glavom kao da je znao. “nemoj,” upozorio je, tonom kojeg sam se sećala tako jasno. 208
Naš svet knjiga Zakoračila sam opet, samo što sam ovaj put posegla i otkopčala svoj gornji deo bikinija. “Aleks,” zagrcnuo se i gledao me na način koji nikad pre nisam videla. “Odlaziš sutra,” izjavila sam, skidajući svoj gornji deo, a onda i donji, puštajući ga da padne dole. Stojala sam pred njim i gledala taj intenzivni pogled. Gola. Ranjiva. Izložena. Šapnula sam. “Vodi ljubav sa mnom. Tvoja sam. Uvek sam bila tvoja.” Videla sam pogled čistog straha i zbunjenosti koji se reflektovao iz njegovog pogleda dok me je gledao. Osim što nije gledao u moje golo telo kao što sam pretpostavljala da hoće. Njegove oči nisu se pomerale sa mojih. Bile su povezane zajedno zbog onoga što su značile moje reči i zbog onog što sam želela. Ono što sam trebala. Sve se desilo tako brzo nakon toga. Bio je nada mnom u jednom pokretu, grubo je zgrabio moj vrat i zaposeo moje usne u najsirovijem i strastvenijem poljupcu... Mog celog života.
voli vas Naš svet kNjiga
209
Naš svet knjiga
Poglavlje 26 Aleks Moji dečaci su otišli. Lukas je otišao. Iako je Austin ostao. Veliki deo mene je otišao takođe. Moja nevinost. Moje devičanstvo. Mrvica je otišla sa dečacima. Devojka braon očiju sa mojim Bo. Oni su otišli juče, i jedva sam se mogla pogledati u ogledalo danas. Nije bilo nazad za mene. Već sam se osećala izgubljeno i usamljeno bez njih, bez njega. Nisam mogla da verujem da sam izgubila devičanstvo na taj način, nisam mogla da verujem da sam mu se predala tako lako. Nisam mogla da verujem da je nema. Kao ni njih. Kao njega. Aleks... Aleksandra... ona je ostala. Sa izborom koji sam napravila... Sa krivicom koju sam osećala. Sa povređenošću koju sam izazvala... Sa žaljenjem... Koja će me zauvek progoniti.
Lukas “Šta koji kurac čoveče?” Džejkob je brundao. “Izađi sa nama.” “Dobro sam,” rekao sam sa kauča prebacivajući kanale. “Da li me jebeno zajebavaš? Isuse Hriste, Lukase, ovde smo oko skoro četri meseca sve što radiš je da gledaš TV i ideš na časove.” Slegnuo sam ramenima. Udahnuo je duboko, nagnuo se i isključio televizor. 210
Naš svet knjiga “Šta koji kurac?” zarežao sam. “Upravo! Koji kurac?” ponovio je sa rukama u vazduhu. “Šta je tvoj problem čoveče? Ne želiš ništa da radiš. Mi smo na koledžu! U Bratstvu! Ribe bacaju svoje mace na nas, a da ih čak i ne pogledaš! Šta je tvoj problem?” “Upravo sada? Ti,” rekao sam, ne zabavljeno. “Šta se desilo Lukasu iz srednje škole? Onom koji je jebao svaku devojku koja bi mu raširila noge?” “Prevazišao sam to.” “Ne seri.” Seo sam, tresući glavom. “Šta želiš od mene? Ne mešam se u tvoje poslove. Da li ti govorim da ne ideš napolje i da ne dovodiš kući nasumično birane devojke svako veče? Ne! Gledam svoja prokleta posla, upravo jebeno kako bi i ti trebao.” “Bar neko jebe ovde. Između Dilanovog kukanja svuda okolo i tvog...” Pokazao je prstom na mene. “Ko jebeno zna čega, ja punim sobu, ovo je trebala da bude najbolja godina naših života.” Ja sam se arogantno nasmejao sa divljim pogledom. “Žao mi je što nisam stekao takav utisak.” On je suzio oči na mene i prekrstio ruke na grudima. “Radi se o Aleks zar ne?” “Ne pričaj o sranjima o kojima ne znaš ništa.” Coknuo sam. “I meni nedostaje takođe. Svima nam nedostaje.” Želeo sam reći da je za mene drugačije. Želeo sam da kažem da on to ne može razumeti. Želeo sam da kažem da je volim. Želeo sam da kažem dosta stvari. Najviše želeo sam da mu kažem da jebeno začepi. Videćeš je za nekoliko nedelja, ići ćemo kući za raspust dana zahvalnosti.” Ništa nije važno više. Oboje smo živeli dva različita života sad, njeni strahovi su se ostvarili i postali naša realnost. “Misliš da ona sedi i jadikuje za tobom?” Nadam se. “Kada si se poslednji put čuo sa njom?” “Pre nekoliko nedelja,” mumlao sam. Nismo pričali često. Bilo je lakše tako. “I šta?” dodao je. 211
Naš svet knjiga “Rekla je da je dobro.” I po prvi put sam joj poverovao. “Koliko često ti pričaš sa njom?” pitao sam ga. On je slegnuo ramenima i zatresao glavom. “Nekoliko puta nedeljno.” Jauć. Pokušao sam da se pretvaram da to nije bolelo kao đavo. “Lukase znam da ti i ona imate...” “Nemoj.” Upozorio sam, nespreman da čujem šta ima da kaže. On je zatresao glavom onda je zabacio u stranu. “Nemoj šta? Šta ne bi trebao da kažem?” “Ono što znamo svo vreme?” Oboje smo zurili jedno u drugo vreme je izgledalo kao da stoji. “Volim te Lukase, zaista te volim. Ti si moja porodica. Ona nam je kao mlađa sestra, uvek je bila. Da li trebam da te podsećam na to?” rekao je tonom koji nisam jebeno cenio. Nagnuo sam se napred, stavio laktove na kolena. “Misliš više nego što već jesi?” Izazivao sam ga. On se cimnuo unazad. “To nije...” “Nije?” prekinuo sam. “Ne nije.” “Mogao si me pratiti.” “Šta, Lukase? Misliš da si dovoljno dobar za nju? Misliš da nismo videli kese ispod njenih očiju? Kako te je gledala preko prostorije svaki put kad si izvodio svoju pičkica predstavi pred svima. Misliš da je to ljubav? Siguran sam kao đavo da nije. Ona je dobra devojka, uvek je bila. Ona ne treba tvoja sranja, takođe ih i ne zaslužuje.” Sedeo sam bez reči. Nisam mogao da oformim reči koje sam želeo da izrazim. One ne bi ništa promenile. Šeta je već načinjena. On je klimnuo, znajući da me je uhvatio. “Upravo.” Bacio sam poslednji pogled na njega, naslonio se nazad na kauč, i uključio TV.
Aleks “Hej,” Austin je rekao iza mene, i krenula sam se da ga pogledam. “Hej,” 212
Naš svet knjiga Seo je dole pored mene ma klupu pored doka. “Šta radiš ovde sama?” “Ne znam, ponekad dođem ovde da mislim.” Nisam videla Lukasa ni dečake od božićnog raspusta. Dolaze kući za prolećni raspust za nekoliko nedelja, samo što je to raspust na koledžu ne i srednjoj školi. Tako da ko zna koliko ću vremena moći da provedem sa njima. Bila sam uzbuđena svakako. Nismo pričali o onome što se desilo pre nego što je otišao na koledž. Ni jednu reč. Bilo je kao da se nije ni desilo, osim što se u mojoj glavi to ponavljalo kao pokvarena ploča. Očigledno on nije imao isti problem, ali da mu dam malu prednost, Lukas je uvek odlično sakrivao ono o čemu misli preda mnom. Nadam se da je i sad to slučaj. “Oko Lukasa?” Momentalno sam ga pogledala, zapanjena i zatečena. On se uvereno nasmejao dok je podizao obrvu sa razumevanjem na licu. “U redu je mrvice, ja nisam Džejkob ili Dilan. Sve što želim je da budeš sretna sa Lukasom, Kolom, sranje čak i sa ribom ako je to tvoje opredeljenje.” Ja sam se zakikotala “Nisu ribe.” On se nasmejao. “Čovek može da sanja, zar ne.” Nacerila sam se, udarajući ga ramenom. “Koliko dugo znaš?” “Dovoljno dugo.” Klimnula sam sa razumevanjem dok sam se opet okretala ka vodi. “Dečaci...” “Znam. U svemu oni samo paze na tebe. To je ono što smo uvek radili. Nije ništa iz loše namere.” “Znam.” “Mislim da ne znaš, znam te Aleks. Znam te isto toliko dugo kao što znam i njih. Ti i Lukas ste uvek imali posebnu vezu. Kada sam bio dete, ponekad bi bio ljubomoran na to, ne zato što sam želeo tebe na taj način, ti si mi kao mlađa sestra i to važi za sve nas. Osim što ste ti i Lukas upotpunjavali jedno drugo. Balansirala si među nama na način na koji smo i mi uvek balansirali, ali imala si svoju posebnu dinamiku.” Klimnula sam sa razumevanjem. Imala sam osećaj kao da želi da mi kaže više i nisam želela da ga prekidam. 213
Naš svet knjiga “Uvek sam se osećao kao čudak među ostalim dečacima, bio sam najmlađi. Pretpostavljam da sam zato sve radio tako ekstremno. Trebao sam nekako da to nadoknadim ili nešto tako.” “Austin,” mumlala sam, potpuno iznenađena i zatečena. “Nisam znala da si se tako osećao.” “Dobar sam u sakrivanju stvari. Imamo to zajedničko. Dečaci me nikad nisu naveli da se osećam kao da manje vredim. Ali ipak jesam. Znaš Lukas mi je uvek govorio da smo ti i ja jako slični, a ja nikada nisam razumeo šta to znači dok nisu otišli.” Napravio je pauzu, razmišljajući šta da mi kaže. “Oboje smo želeli da budemo jedan od dečaka.” Pogledala sam u stranu njegovog lica. “Nikada nisam mislila tako o tebi. Ni jednom.” “A ja nisam nikad mislio tako o tebi, ali to ne menja činjenicu da si se i ti osećala tako, zar ne?” “Ne,” napola sam šapnula. On se tužno nasmejao i pognuo glavu na nekoliko sekundi, pogledavši me nazad kad je bio spreman. “Maturiram za nekoliko meseci.” “Tri meseca.” Izjavila sam. Znam, jer sam brojala dane kada ću zaista ostati sama. Sat je otkucavao u mojoj glavi. Pogledao me je sa osmehom, i to je olakšalo brigu na mom licu. “Nedostajaću ti mrvice?” “Uvek,” rekla sam, a oči su me zapekle. Obmotao je ruku oko mog ramena i povukao me na svoje grudi, ljubeći vrh moje glave i zadržao usne tamo. “Uvek ću biti tu za tebe, nije važno gde sam. Uvek ću se brinuti o tebi, i uvek ću te voleti. Ti si moja Mrvica,” rekao je glasom koji je pucao. Šmrknula sam. “I ja ću takođe.” “Jednog dana nećemo brinuti o tome šta dečaci misle o nama ili o tome šta radimo. Jednog dana bićemo ekstremno sretni.” Želela sam reći da ja jesam sretna, ali nisam želela da lažem. Slomilo mi je srce što se sve ove godine tako osećao, a da ja nisam imala predstavu o tome. Da li su dečaci? “Pa... subota je veče i Čarli organizuje onu svoju žurku. Idemo.” Zahtevao je, ustajući i pružajući mi ruku. “Ne.” Zatresao je glavom pre nego što sam uspela da odgovorim. 214
Naš svet knjiga “Ne želim da čujem glupe izgovore oko toga. Zabavićeš se sa mnom. Pićeš. Igraćeš. Partijaćeš. To je jebeno naređenje.” Nasmejala sam se i prevrnula očima. “Okej.” Proveli smo nekoliko narednih sati uživajući u večeri. Bio je to prvi put od kako se sećam da sam se zaista izgubila i iskusila kako je biti tinejdžer u srednjoj školi. Smejala sam se. Pila. Igrala. Radila sam sve što mi je Austin naredio da radim. Volela sam ga još više nego što jesam zbog toga. Nisam ni mislila da je to čak i moguće. “Prestani da ideš tako brzo,” spoticala sam se držeći Austinovu ruku. “Prestani da hodaš tako sporo.” Odgovorio je, pomalo me cimajući. “Ubrzaj tu svoju guzicu!” neko je vikao iza nas. “Gde idemo?” pitala sam zaboravivši šta mi je rekao. “Policija dolazi žurka je prijavljena.” “Oh, da...” nasmejala sam se. Otvorio mi je vrata kola i zatvorio ih kada sam se smestila unutra. Uskočio je na vozačevo mesto, ubacujući ga u brzinu, moje telo se na trenutak cimnulo napred. “Upali muziku,” čula sam ga da govori. Imala sam poteškoće da stisnem dugme, pogled mi je bio po duplan. “Mrvice, pijana si,” smejao se zajedno sa mnom. “Volim ovu pesmu!” rekla sam čim sam našla stanicu koju sam želela. Počela sam da igram na svom sedištu, dok je Austin gledao napred i držao volan, igrajući zajedno sa mnom. Stali smo na crveno svetlo ili je možda bio stop znak. Naslonila sam se nazad na svoje sedište i pijano ga pogledala “Volim te Austine. Volim te tako jako,” Pogledao je u mene. “Ja tebe volim više. Uvek ću paziti na tebe nemoj to jebeno zaboraviti. Sada stavi svoj jebeni pojas.” “Oh, da.” Traljavo sam zgrabila pojas iznad svoje glave dok se auto opet pokrenuo. “Neće da se ukopča.” Smejala sam se. “Evo.” Uzeo ga je iz moje ruke. “Uhvati volan.” “Mmm. Kej.” Pokušala sam da ga držim, ali put mi se nekako pomerao. “Austine, mislim da ne bi trebala da radim ovo.” “Skoro sam završio.” 215
Naš svet knjiga Pogledala sam dole na sekundu. Ili sam bar mislila tako. “Ti treba da staviš svoj pojas takođe.” Upozorila sam ga. “Gotovo.” Nasmejala sam se i pogledala napred, dok je on opet grabio volan. Vratila sam se igranju i on je. “Austine, pičkice možeš li voziti brže od toga?” auto pored nas je zatrubio. Okrenula sam se da vidim ko je to. “Ako nas provozam kroz šumu ti plaćaš sva piva.” “Može“ Austin je viknuo. “Ne mislim...” “Hej koje je bilo pravilo.?” Podsetio me je sa osmehom na licu, izgledao je tako sretno. I dalje sam bila povređena od razgovora koji smo imali ranije, ali nisam želela da budim njegove proklete duhove. Ako se on osećao makar malo kao što sam se ja osećala godinama, onda je zaslužio ovo isto koliko i ja. “Da se zabavim.” Rekla sam. Pojačao je radio, i auto je ubrzao. Igrala sam, pokušavajući da se pretvaram da nisam osetila kako auto počinje da udara u travu i zemlju, čineći da moje telo poskakuje okolo. Čekala sam nekoliko minuta pre nego što sam se uhvatila za instrument tablu, pokušavajući da zadržim svoje telo mirnim od napada i rupa oko nas. “Uspori.” Napokon sam viknula. “Skoro smo tamo!” Moj stomak se stegao, nisam se zabavljala više. Bila sam uplašena, tako da sam ugasila muziku. “Ideš previše brzo.” “Opusti se dobro smo.” Nisam se osećala dobro. Nisam se osećala dobro. Panika me je obuzela i ogromna knedla u grlu davala mi je poteškoću da dišem. Plitko sam udisala i izdisala, grudi su mi se podizale i spuštale brzo dok sam gledala u naše tamno i zamagljeno okruženje. Auto je osvetljavao tek nekoliko stopa ispred nas, čineći teškim da vidiš šta je sledeće. Austin je krivudao desno levo, i na sekundu sam pomislila da je izgubio kontrolu nad auto, ali kad sam videla čistinu ispred nas napokon sam ispustila uzdah olakšanja. Osim što je bilo prekasno. Drvo je ležalo pred nama nekoliko stopa napred, verovatno ostatak od nekog od prethodnih uragana. 216
Naš svet knjiga “AUSTINEN!” vrištala sam. To je odzvanjalo celim autom dok je on pogledao u mene sa žaljenjem u očima i tugom preko celog svog zgodnog lica. Nagazio je na kočnicu, ali bilo je prekasno. Bili smo u božijim rukama sad. Instiktivno sam postavila ruke preko lica da si obezbedim lažnu utehu da ćemo biti u redu. Kunem se u sve sveto da sam osetila Austinove ruke pritisnute oko mojih grudi koje su pokušavale da me zadrže. Izbori... Svi su ih imali. Dobre. Loše. Ispravne. Pogrešne. U momentu kada sam čula naš auto kako je udario u drvo moj život se zauvek promenio... Kao i nesreća, moj život je bio na krivudavom kursu izbora i ja sam morala da izaberem. Ja sam stavila svoj pojas. On nije. Čim sam shvatila to. Sve je... postalo... crno...
217
Naš svet knjiga
Poglavlje 27 Lukas Sedeo sam zabačene glave na stolici, nogu raširenih ispred sebe i ruku prekrštenih na grudima. “Srce moraš da odeš kući i odmoriš se,” mama je rekla. “Ne odlazim.” Odgovorio sam zatvorenih očiju. “Lukase, oni ne znaju kada će se probuditi,” podsetila me je. “Čuo sam doktora.” “Lu...” “Mama,” raspravljao sam se, sužavajući svoje oči na nju. Uzdahnula je i klimnula. “Idem po malo kafe, da li želiš nešto.” Zatresao sam glavom za ne. Nagnula se i poljubila me u čelo, šapućući. “Biće ona ok.” Neću verovati u to dok ne otvori oči i ne pogleda me. Dilan i Džejkob su išli od sobe gde je bio Austin pa do ove u kojoj je Aleks. Prošla su tri dana i nijedno od njih se još nije probudilo. Austin je bio u mnogo gorem stanju od Aleks. On je izleteo kroz šoferšajbnu. Doktori su ga stavili u medicinsku komu nakon operacije na mozgu sa nadom da će to pomoći da otok spadne. Pretrpeo je povrede glave, imao je nekoliko slomljenih rebara, opekotine i nekoliko dubokih posekotina na licu i grudima od stakla. Aleksin mozak bio je natečen od udarca od staklo. Nije joj trebala operacija, jer se polako vraćao u normalu. Njena povreda nije bila teška kao Austinova, ali i dalje je bila u komi. Doktori su rekli da će se probuditi. Samo moramo biti strpljivi. Imala je četri šava na čelu i dva na usni. Pretrpela je manje posekotine svuda po licu, rukama i telu. Imala je modrice svuda, zajedno sa nekoliko slomljenih rebara. Njen nivo alkohola je bio 0,16 dok je Austinom bio 0,92, doktori su rekli da su srećni što su živi. Bila je to sad samo igra čekanja. Moje telo bilo je iscrpljeno, ali mozak nije prestajao da vrti, nisam mogao da spavam sve i da sam želeo. Pamtiću poziv na telefon od mame do kraja svog života, poput noćne more iz koje se ne mogu probuditi.
218
Naš svet knjiga “Aleks je povređena. Ona je na urgentnom. Doktori kažu... Austin je na operaciji. Pili su i on je udario u drvo. Prebačeni su u hitnu sobu... moraš doći kući...” Dilan i Džejkob su čuli vesti pre nego što sam završio razgovor sa mamom pa smo došli prvim sledećim letom. Ljudi pričaju o iskustvima izvan svog tela. Vidiš to svuda, na vestima u neposrednoj blizini. Nekako se to čini nestvarnim sve dok se ne desi tebi. Pomerio sam se na auto pilot sa mozgom, morao sam samo da stignem do nje. Morao sam je videti, držati, i pričati sa njim. Osećao sam se da ako budem sve će biti u redu. Sve dok smo zajedno. Kada sam je video, prekrivenu modricama, zatvorenih očiju, sa cevima koje su bile posvuda i zvukom aparata koji je bio preglasan, taj prizor će me zauvek progoniti, želeo sam da se slomim. Želeo sam da zamenim mesta sa njom. Želeo sam da je nateram da se probudi. Jedini deo u mozgu koji sam zadržao je onaj koji mi je govorio da je ona jaka. Da će se boriti. Bez obzira na sve, ona će se povratiti. Čvrsto sam se držao za to. Svi smo. Ono što je oduvalo moj um je da je Austin bio pijan. Ona nikad nije pila, bilo je to skroz van njenog karaktera. Nešto mora da se desilo i mrzeo sam što nisam znao šta. Bio sam besan na Austina što je seo za volan, a pio je. Trebao je biti pametniji, i donekle sam ga držao odgovornim što je Aleks i bila u ovom stanju. Trudio sam se đavolski da ne usmerim svoj bes ka njemu, ali nisam si mogao pomoći. On je trebao da brine o njoj. O čemu je jebeno dođavola mislio? “Hej,” Džejkob je šapnuo, ulazeći u njenu sobu i idući prema meni. “Bio si da vidiš Austina u skorije vreme?” “Juče.” “Lukase...” “Nemoj,” prsnuo sam. “Svi smo besni na njega, ali sranja se dešavaju. Nikada ne bi doveo Aleksin život u opasnost ili svoj namerno. Bio je glup i nesmotren, plaća cenu sad za to.” Pogledao je ka Aleksinom krevetu, mašine su je okruživale sa zvukovima koji su nam govorili da je živa. Što je bilo ironično, jer me je ta buka bila navela da shvatim ozbiljnost situacije. Bar sam se ja tako osećao. “I ona,” dodao sam, navodeći ga da se okrene ka meni. 219
Naš svet knjiga Jedva je klimnuo što je praćeno teškim dubokim udahom. Znao je da sam u pravu samo nije mogao priznati. “Ideš kući da spavaš? “pitao je. “Ideš li ti?” pitao sam. Klimnuo je opet sa razumevanjem, stavljajući ruku u džepove farmerica, naslonio se na zid i prebacio stopalo preko stopala. Čekajući... To je bilo sve što smo radili. Moja mama je ušla sa Aleksinom mamom i Lili pored sebe. Imala je trinaest sad i toliko me je podsećala na Aleks u njenim godinama. Oblačila se kao ona, stavljala šminku kao ona, bila je svađalica kao ona. Mrvica je bila njen heroj, i ja nisam mogao biti sretniji da je pratila ičije druge korake do njenih. “Hej mala,” Džejkob je rekao. Lili je obmotala ruke njegovog struka, dok ju je on povlačio bliže sebi. Stavio joj je svoju kapu na glavu. Uvek ju je krala od njega, a sad joj je on stavio tu kapu da bi se osećala bolje. “Ćao,” nežno je rekla. Nasmejao sam joj se kada me je pogledala. “Da li si dobro Lukase?” pitala je sa brigom i zabrinutošću vidljivom po celom njenom licu. “Bio sam i bolje.” Pognula je glavu sa saosećanjem, nije bilo važno šta joj kažem. Moja mlađa sestra bila je pronicljiva kao i Aleks. “Lili je iscrpljena. Možeš li je odvesti kući?” mama je pitala povlačeći me iz misli. “Ne mogu ostaviti Dženu,” mama je šapnula kao da je nije želela ometati, iako nije obraćala pažnju na nas. Sedela je pored Aleks i držala je za ruku. Koliko god da nisam želeo da se odvojim od Aleks, znao sam da će želeti da ima moju mamu pored sebe sad, bile su kao sestre, trebala ju je. Bio sam na putu da otvorim usta i kažem nešto, ali me je Džejkob pretekao. “Ja ću je odvesti kući,” rekao je. “Jesi siguran? Robert je na telefonu i on neće da ode dok se nešto ne desi sa Aleks ili Austinom. Da li bi ti smetalo da ostaneš? Lili ume da bude...” “Mama,” lili ju je prekinula, postiđeno. 220
Naš svet knjiga Ja sam odmah shvatio oko čega se postidela. Džejkob je bio tu kad su joj se menjale pelene. Povukao se od nje pre nego što sam uspeo i da promislim i sagnuo se prema njoj. “U redu je mala, to je više u moju korist. Ne volim da spavam sam u praznoj kući.” Ona se nacerila, znajući da je lagao, ali je cenila to. “Hvala ti,” mama je mumlala. Pogledao je u nju, Lili mi je prišla i zagrlila me. Mama je poljubila vrh njene glave, Lili je obmotala svoje ruke oko Džejkoba dok su izlazili iz sobe zajedno. Nagnuo sam se nazad u stolicu i zatvorio oči. Imao sam blagu glavobolju od manjka sna. Nisam znao kada sam se onesvestio. Mislim da sam bio malo priseban malo ne, ali kad sam polako otvorio oči da oteram san zatekao sam Aleks kako zuri u mene. Instiktivno sam skočio sa stolice i bio pored nje u dva koraka, zgrabio sam njenu ruku i ljubio je svuda. “Mrvice, oh moj bože! Budna si.” Naše oči su se zaključale, oboje smo pokušavali da se fokusiramo i sve upijemo. “Vode,” mumlala je, odvlačeći me od moje potrebe da je pitam milion i jedno pitanje. Poljubio sam njenu ruku još jednom i potrčao ka vratima otvarajući vrata. “Trebam doktora, budna je!” Vikao sam mojoj mami, Džejn i doktoru koji je stojao kod sobe za sestre. Rekao sam im da je tražila vode, dok su prilazili sobi. Stojao sam pozadi dopuštajući im više prostora, iako sam želeo da budem pored nje i držim je za ruku. Doktor je prišao da proveri sve njene vitalne znake i pitao je razna pitanja. Nastavio je da je ispituje pitanja na koja nije znala odgovore, a onda se opet onesvestila. Nisam dobio šansu da pričam sa njom pre nego što se onesvestila opet. Doktor je rekao da je to normalno za pacijente u komi i da će se njeno sećanje s vremenom vratiti. Bili su to najduža četri sata u mom životu, ali sam napokon udahnuo sa olakšanjem, jer će biti dobro. Pa sam ponovo seo u svoju stolicu. I opet... Čekao.
221
Naš svet knjiga
Aleks Hvala bogu što sam se opet isključila, bila sam slaba čim sam se probudila. Ceo tim me je pregledavao uključujući i neurologa koji je me je posmatrao kao čudaka. Nisam se sećala ničega. Bilo je ludo kako tvoj mozak može tako, samo sa pocrni nekoliko sati tvog života. Možda je bila dobra stvar što se ne sećam. Kada se Austin probudio tri dana pre, činio se daleko više dezorijentisan i zbunjen nego ja, ali doktori su rekli da je to normalno, pošto je on bio u komi nedelju dana i pošto se oporavljao od operacije. Imaće neke trajne ožiljke. Zadržaće ga još nekoliko nedelja, i mogu vam reći da mu je bilo dosta da je bio spreman ići kući isto koliko i ja. Njega su čekali meseci oporavka i rehabilitacije. Ja sam bila jedna od prvih koja ga je videla kad se probudio iako je rekao da se ne seća ničega, način na koji me je gledao govorio mi je drugačije. Nisam ga prozvala za to, ali kad je pitao sve da nam daju nekoliko minuta, na Lukasovo nezadovoljstvo, on me je zagrlio i samo počeo da plače. Tada sam znala da sam bila u pravu. Ponavljala sam iznova i iznova da nije njegova krivica, i da nije važno. Bili smo živi, i volela sam ga bez obzira na sve. Njegov slom govorio je za sebe, nije slušao ništa od moje utehe koju sam želela da mu pružim. Plakao je glasno. Pustila sam ga da plače koliko mu je bilo potrebno. Izgledao je bolje kad je završio. Rekla sam mu da će devojke da polude zbog njegovih ožiljaka, jer će izgledati kao opasan momak sa ožiljcima da to i dokaže. Videla sam olakšanje u njegovim očima, ali nije se mogao nasmejati. Pitao me je čega se sećam i rekla sam mu da se ne sećam nesreće. Izvinuo se nekoliko puta, govoreći da me nikada ne bi doveo u opasnost i ja sam to znala. Nije morao to da kaže naglas. Podsećala sam ga na to stalno. Lukas se nije pomerao od mene od kako sam se probudila. Morao se vratiti u školu, ali rekao je da je pričao sa svim profesorima i da oni znaju šta se dešava. “Neću sedeti u tome,” rekla sam gledajući u Lukasa iza invalidskih kolica. “Zašto si toliko tvrdoglava?” “Ne trebaju mi mogu šetati.” 222
Naš svet knjiga “Doktor...” “Ne zanima me šta je doktor rekao, Lukase, samo želim da odem odavde. Ne želim nikad više da vidim bolnicu.” “Da... tu nas je dvoje.” “Idem da se pozdravim sa Austinom. Hajde.” “U redu sam.” “Zašto ga namerno izbegavaš?” nije bio suptilan oko toga pa sam odmah primetila, kao da je želeo da i Austin to zna. “Nisam, pozdravio sam se sa njim sinoć.” “Lažeš! Nisi se pomerao od mene.” “Neću se svađati sa tobom Mrvice.” Nežno sam podigla svoju ruku do njegovih grudi, ne želeći da mu pokažem da sam u bolovima i da me rebra i dalje bole. “Super, jer ni ja nemam nameru da se svađam sa tobom, ideš sa mnom.” “Aleks,” upozorio je. “Znam zašto se ponašaš ovako. Nisam glupa.” On se nasmejao, podižući svoju ruku preko moje na svojim grudima. “Bila je to nesreća.” “Nesreća koju je on izazvao.” “On nije rekao drvetu da se pojavi niotkud, Lukase.” Zatresao je glavom sa jakim širokim cerekom. “Ne, u pravu si, nije uradio to. Samo je vozio pijan ko letva i vozio auto kroz šumu. To zvuči mnogo bolje.” “To nije fer.” “Reci to policiji, Aleks, jer je on u dubokim govnima, čim ga otpuste iz bolnice. Biće sretan ako ikada opet bude vozio pre dvadeset prve.” “Upravo, Bo, već plaća za svoje loše procene. Ja sam sela u auto, nije me on naterao,” “Ne mogu si pomoći. Da ti se nešto gore desilo...” “Ali nije. Dobro sam. Biću dobro.” Raspravljala sam se. “Reci to tvojim ožiljcima i svojim rebrima Aleks.” Prevrnula sam očima i stavila ruku na kuk, mali osmeh prešao je preko njegovih usana, ali ga je brzo sakrio. “Mogu ti pokazati hiljade ožiljaka od perioda mog odrastanja sa vama dečacima. Zato molim te pokušaj nešto drugo, jer taj slabi izgovor ne deluje na mene. Zar mi nisi jednom rekao da su ožiljci super i da svaki priča svoju priču?” podsetila sam ga, zabacujući glavu u stranu. 223
Naš svet knjiga “Mrvice, plakala si kao beba, a tada si dobijala svoje prvo šivenje. Morao sam ti reći nešto.” Napola se smejao. “Ideš sa mnom da se pozdraviš. Nasmejaćeš mu se i zagrlićeš ga. Takođe ćeš biti fin sa njim kad ga otpuste. Vratićeš se u normalu sa njim, a ako to ne uradiš, biću ekstremno razočarana.” “Aleks...” “Uradi to zbog mene.” Udahnuo je duboko, zakoračio u stranu i pogledao ka vratima, dopuštajući da pobedim, ali ko zna koliko dugo. Stvari su bile čudne između Lukasa i Austina. Bio je svestan da je Lukas besan na njega, jer je bio toliko nesmotren i da krivi njega za nesreću. Nisam mogla da prestanem misliti na to šta mi je rekao pored pristaništa pre žurke. Bili smo jako slični. Dečaci su proveli nekoliko sledećih dana sa mnom, ali Dilan i Džejkob su morali da se vrate u školu. Nisam mogla da se nosim sa svom trojicom dok su visili nada mnom, pa sam uz pomoć njihovih roditelja morali su da se vrate. Lukas sa druge strane nije mario za ono što su mu roditelji govorili ili ja. Uvek je radio ono što je želeo. Ostao je tokom vikenda. Kada sam upalila svoj telefon i kompjuter imala sam hiljade poruka i mejlova od Kola. Moja mama je rekla da je umro od brige, i da je želeo da dođe sledećim letom, ali mu je ona rekla da neće pomoći mom oporavku što će još jedna osoba čekati okolo. Obaveštavala ga je redovno i to ga je izgleda umirilo. Lukas je ušao u moju sobu mumlajući nešto ispod daha kad je video da zovem Kola. Rekla sam mu šta se desilo, pokušavajući da održim mir nad situacijom. Rekao je da je želeo da uzme sledeći let i dođe da me vidi, ali da se predomislio kada sam mu rekla da sam u redu i da ćemo se videti na leto. Poslao je nenormalno mnogo ruža, čokolade, i velikog Snupija, što je bio moj omiljeni crtani iz detinjstva, bila sam iznenađena da je to zapamtio iz našeg jednog razgovora. Lukas je bacio Snupija u zadnji ugao mog ormara, govoreći da nema dovoljno mesta za njega. Onda je izneo ruže iz moje sobe, govoreći da jak miris nije dobar za moj oporavak, sve to bilo je propraćeno bacanjem čokolade, jer nisam volela ni jedan od tih ukusa svakako. Pustila sam ga da bude po njegovom. Nisam želela da se svađam sa njim. Koliko god sam govorila svima da sam u redu, nisam bila. Bila sam iscrpljena i emocionalno isisana, jer sam imala sve pred mojom facom non-stop u proteklih nekoliko dana. 224
Naš svet knjiga Imala sam osećaj da me mama nikada neće više pustiti iz kuće, a da mi tata neće dozvoliti u skorije vreme da vozim. Ili bar da budem sa nekim u autu. Naši roditelji bili su najbolji prijatelji. Bili su svi iznervirani i razočarani u Austina zbog nesreće, ali bili smo mladi i oni su se sećali kako je to, bar su tako govorili. “Da li želiš da ti nešto donesem?” Lukas je pitao po deseti put. “Ne. Ono što želim je da ti prestaneš da me dadiljaš. Kada ono ideš?” zadirkivala sam, znajući da ide sutra ujutru i potajno sam žalila zbog toga. “Znam da sereš“ podsetio me je kao da mi je čitao misli i ja sam se cimnula na tu pomisao. Pogledala sam u njega dok smo ležali na mom krevetu. “Hvala što si bio ovde.” “Gde bi drugde bio?” rekao je kao pitanje, mada nije bilo. Ja sam malo zastala. “Sećaš se kad smo bili deca pa smo smišljali slike na osnovu nekog teksta.” “Sećam se mnogo stvari.” “Da, tvoji glupi dinosaurusi su uvek pojeli moje zeke. Nisam razumela zašto su tvoje slike uvek bile tako agresivne.” Bio je tih nekoliko sekundi i tišina me je ispunila. Onda je napokon rekao. “Nikada nisam bio toliko uplašen u celom svom životu Mrvice. Nisam čak mislio ni da je to moguće.” Moje oči pale su na moje grudi od težine njegovih reči. Znala sam da je ovaj razgovor neizbežan, ali što je više vremena prolazilo ja sam mislila, ne, ja sam se nadala da se neće desiti. Bila sam izgubljena u uraganu koji nas je opkolio konstantno. Izbegavala sam ga koliko god je to bilo moguće. Nisam želela da čujem kako se on osećao. Bolelo je previše. Želela sam da se pretvaram da se ništa nije desilo, da svo žaljenje, borbe i osećaje gurnem pod tepih. “Mislim da ne bi bio u stanju da...” “Dobro sam,” mirno sam rekla, ali nije bilo bitno. Mogla sam da osetim njegov intenzivan pogled na sebi, osetila sam ga po celom telu, pumpo je zajedno sa mojom krvlju i cirkulacijom. “Ne bi bio u stanju da živim bez tebe Aleks.” “Ne govori takve stvari Bo,” mumlala sam dovoljno glasno da me jedva čuje. “To je istina.” 225
Naš svet knjiga “Trudim se kao đavo da ne budem ljut na Austina, ali ne mogu si pomoći. Žao mi je Mrvice. Trebaće vremena da prevaziđem to.” “Nije on kriv,” podsetila sam ga opet. “Ja to ne vidim tako. Nisi ti ona koja je gledala tvoje telo koje je izgledalo beživotno. Nisi ti ta koja je zamišljala život bez tebe. Nisi ti ta koja se molila ko zna kome da te pusti da budeš dobro i da mi te ne uzme.” Tišina. Mogla sam čuti svoje glasno srce i kunem se mogao je i on takođe“Ne mogu ti obećati da će sve biti u redu između Austina i mene, ali mogu ti reći da ću pokušati.” Moje oči su zasuzile od onoga što je objavio i bilo mi je teško da dišem, moja slomljena rebra samo su to još više otežavala. Nije pričao o nesreći. Moj um bio je preplavljen sa milion slika od te noći u našoj napuštenoj kući i svega što se tamo desilo. Zatvorila sam oči, pokušavajući da blokiram slike koje su se stvarale u mom umu konstantno. Želeći da mogu da to zaboravim kao što sam i nesreću. Dala bih sve da se to desi. Nisam želela da pričam o tome. Ne sad. “Nisam nikada mislio da te povredim, žao mi je ja...” “Lukase,” prekinula sam. “Hajde da to zaboravimo okej? Ne mogu to sada.” To je vodilo do milion pitanja na koja nisam želela nikad da odgovorim. Ni sada ni nikad. “Želim samo da znaš da ta noć, meni je značila sve. Nisam želeo da se osećaš tako, nisam želeo da...” “Molim te,” sela sam, pomerajući se što dalje od njega, nadajući se da će distanca među nama imati efekat na njega isto kao i na mene. Susrećući njegove oči u kojima nije bilo ničeg neiskrenog ponovila sam. “Molim te.” Obrve su mu se spustile dok je sužavao oči na mene. “Zašto?” pitao je, instiktivno ustajući. “Ne sad.” Rekla sam. “Ne razumem. Pokušavam da ti kažem da nisam želeo...” Stavila sam ruke preko ušiju kao dete i gledala dole u zemlju, blokirajući uspomene koje su prerasle u moju svakodnevnicu. “Molim te Lukase, preklinjem te. Ne sada!” zajecala gubeći kontrolu nad tome da ostanem mirna. On me je odmah privukao u svoj snažni, utešni zagrljaj, njegove ruke uljuljkivale su me u sigurnost koju sam očajnički trebala. 226
Naš svet knjiga Stisla sam ga jako koliko god sam mogla, sputana svojim slomljenim rebrima, pokušavala sam da mu dam isto osiguranje kao što je on davao meni. “Okej, nisam želeo da te uznemirim,” šaputao je, ljubeći vrh moje glave. “Volim te.” Udahnula sam njegove reči. Bila sam prestravljena da nikada više nećemo gledati jedno drugo na isti način. Bila sam prestravljena da on mene neće smatrati istom. Bila sam prestravljena da će otkriti istinu. Bila sam prestravljena da čujem kako govori... Mrzim te. Zato nismo mogli da pričamo o toj noći.
voli vas Naš svet kNjiga
227
Naš svet knjiga
Poglavlje 28 Aleks Austin je ozdravio i bio je na putu za potpuni oporavak. Završio je tako što je krenuo u letnju školu, jer je propustio dosta dana od nesreće. Dozvolili su mu da maturira, ali on nije mogao manje mariti. Uradio je to zbog svih drugih, uključujući i mene. Postao je bleda slika života i stvari koje su ga činile sretnim. Pomislila sam da kad je primljen u Ohajo kod dečaka da bi to moglo razvedriti njegov duh, ali nije. Čak ni malo. Sudija ga je osudio za vožnju pod alkoholom i oduzeo mu dozvolu na godinu dana, a na vrhu svega morao je da obavlja društveno koristan rad, što je samo pridodalo njegovom usamljeničkom ponašanju. Obri je primljena na Univerzitet u Kaliforniji, bila sam sretna zbog nje. Uvek je bila zainteresovana za dizajn i modu. Rekla je da njen tata živi tamo, ali da nisu baš bliski, nadala se da će to biti novi početak za oboje. Nikada nije govorila ništa za Dilana i to što on nije bio faktor u njenoj odluci me je brinulo. Kada je raskinula sa njim nekoliko nedelja pre nego je otišla u Kaliforniju znala sam da sam bila u pravu. On nije podneo raskid baš najbolje i to je ublaženo objašnjenje. Razorio je celu sobu u stanu, bacio svaku uspomenu od nje u svom životu. Izgledalo je kao da je uragan tuda prošao. Ironija mi nije promakla. Nikad pre ga nisam videla besnog, to mi je slomilo srce. Kada je napokon pričao sa mnom o tome, rekao je da je ona postala čudna. Da nije bila svoja celo leto. Da nisu bili intimni, nije mu dozvoljavala da je drži više, jedva da je i pričala sa njim, čak i kada su bili sami. Rekao je da je video šta dolazi i da to vodi ka velikoj svađi. Ali onda su imali seks i pomislio je da će sve biti ok. Raskinula je sa njim sledeći dan. Rekao joj je da mogu sve ispraviti, da će uraditi sve da je ne izgubi, ali ona nije marila. U njenom umu ona je odlučila. Bila sam iznenađena što je toliko podelio sa mnom. Naravno, moja odanost bila je sa Dilanom, iako je
228
Naš svet knjiga on želeo da održim svoje prijateljstvo sa Obri. Znao je da mi je ona važna. Volela sam ga zbog toga malo više. Džejkob je bio onaj stari Džejkob. Samac i spreman za varijante. Bio je ženskaroš. Provela sam leto sa svima njima, uključujući i Kola. Bio je mnogo više oko dečaka. Koliko god da je to Lukas mrzeo, po prvi put je to poštovao. Leto je prošlo brzo i pre nego što sam znala, oni su otišli. Škola je počela i bila sam maturant, prijavljivala se na koleže i spremala se za budućnost. Punila sam osamnaest i dečaci su došli na moj rođendan, pošto je slučajno padao na subotu. Odveli su me u Klub. Mrzela sam to. Ja nisam bila tip devojke koja se oblači u oskudnu garderobu i ceri se svim nasumično odabranim muškarcima po celu noć. Dečaci to ne bi dozvolili i da sam htela to da radim, međutim svakako nisam ni imala želju za tim. Shvatila sam tada i odmah da izlasci po klubovima nije moja stvar. Bila je to usamljena školska godina za mene. Zadržala sam to za sebe, radila sam puno, zabola nos u knjigu i družila se sa Lili. Bilo je lepo imati mali deo Lukasa blizu, iako Lili nije bila ni slična svom bratu. Bili su kao dan i noć. Ona je bila iznad svojih četrnaestih godina. Bilo je dana kada sam zaboravljala koliko je zaista stara, ona je postala moja najbolja drugarica zbog toga. I dalje sam pričala sa Obri, ostale smo bliske, ali nismo pričale o Dilanu. Ona nije pitala ja nisam govorila. Matura se brzo približavala što je vodilo ka diplomi, a nisam imala ideju koji koledž da upišem. Kol je otišao na Univerzitet Kalifornija kao i Obri rekli su da su naletali jedno na drugo par puta. Kol se prijavio u bratstvo Pike, a Obri u sestrinstvo Tri-Del pa su se kretali u sličnim krugovima. Oboje su me preklinjali da im dođem u posetu tako da bi se zaljubila u Kaliforniju i upisala univerzitet sa njima, uvek sam pronalazila izgovore. Istina je bila... Ja sam se prijavila i bila primljena na UCLA Niko to nije znao čak ni moji roditelji. Razni tipovi su me pitali da idem sa njima na maturu, odbila sam sve i jednog. Odlučila sam da ne želim da idem i nisam se zamarala da kupujem karte. Nešto me je sputavalo od toga da odem i uživam u toj specijalnoj noći svoje završne godine. Nešto je nedostajalo. Kada sam otvorila svoja ulazna vrata, videla sam ga kako stoji u smokingu sa prekrštenim rukama. Lukas... 229
Naš svet knjiga
Lukas Moja mlađa sestra postala je moj špijun, obaveštavala me je u vezi Aleks. Šta je radila šta nije. Postale su zaista bliske i ove poslednje godine svo slobodno vreme provodile su zajedno. Voleo sam to. Ako je sa Lili bar sam znao da nije sa nekim drugim drkadžijom. Iako to baš i nije bilo važno. Aleks je privlačila pažnju. Bila je kao magnet za muškarce i to je bilo neverovatno, proveo sam većinu njenog osamnaestog rođendana boreći se sa muškarcima u klubu. Njena nevinost i prirodna lepota bila je kao lepak. Mogli su namirisati to miljama daleko. Lili mi je rekla da ona ne ide na maturu, jer je ne oseća. Znao sam da je to gomila gluposti. Aleks je pričala o toj glupoj noći još od kako smo bili deca. Zvala je to doživljajem i uspomenom za ceo život. Nazvao sam njenu mamu i pitao je da nam kupi karte, nateravši je da mi obeća da joj neće reći ni reč oko toga. Ja sam se pobrinuo za ostalo. Ova godina je bila teška za nju. Nije mi trebala Lili da mi to kaže, već sam to znao. Bila je teška i za mene takođe. Mrzeo sam što je sama. Mrzeo sam što sam je ja ostavio samu. Njena mama je bila više nego voljna da mi pomogne. Sve u korist da Aleks ima prelepu uspomenu od svoje zadnje godine srednje škole. Iznajmio sam smoking koji je slagao sa njenom belom, lepršavom haljinom koja joj je dosezala do zglobova. Kupila ju je kad je imala šesnaest govoreći mi da je za posebne prilike, i dalje se sećam njenih obraza koji su crveneli kad je to rekla. Nije bila haljina za maturu, ali to je bila ona. Dečak u srcu. Ne bi želela da nosi ništa što liči na one smešne maturske haljine. To nije bio njen stil. Imao sam celu noć isplaniranu, ništa fensi i skupo. Ona je bila u fazonu malih stvari i znao sam to još od detinjstva. Pogled na njenom licu bio je vredan milion dolara kad je otvorila vrata. To je sve što mi je bilo potrebno. “Bo,” rekla je iznenađeno. “Izgledaš, oh moj bože, izgledaš neverovatno. Šta radiš ovde?” “Iznajmio sam smoking da bi zakucao na vrata devojke, samo da vidim izraz njenog lica.” 230
Naš svet knjiga Ona se nasmejala, a ja sam nastavio. “Ovde sam da te odvedem na maturu.” Sa divljim suznim očima ona je rekla “Šta? Nemam šta da obučem. Nemam čak ni karte.” Pogledala je dole u sebe. “Mislim pogledaj me. U haosu sam.” “Gledam. Savršena si. Obuci svoju haljinu.” Gledala me je kroz trepavice rumenih obraza. “Znaš koju.” Podigla je obrvu, razmatrajući ono što sam rekao. “Sve ostalo sam sredio.” Nasmejala se široko i pre nego što sam trepnuo potrčala je uz stepenice. Čekao sam u dnevnoj sobi, gledajući slike. Bio sam na svakoj od njih, zajedno sa dečacima. Zvuk nekoga ko je pročistio grlo navelo me je da se okrenem. Njen tata je stojao tu, visok i neustrašiv. Nikada mi nije tako pristupio. Pretpostavio sam da će početi sa “maturskim razgovorom” ne diraj moju ćerku, vrati je u normalno vreme, nemoj da piješ, budi odgovoran, i tako dalje. “Hej, Nejt.” Pozdravio sam. Oslovljavali smo se imenima od kako smo bili deca. “Kako je u školi sine?” pitao je, predajući mi vodu. “Super. Napokon hvatam zalet u svemu.” “Dobro je. Sedi Lukase, voleo bih da popričam sa tobom minutu.” “Svakako,” izdahnuo sam sedajući pored njega okrećući se i dajući mu moju punu pažnju. “Znam te jako dugo, ceo tvoj život da budem precizan. Ne mogu da verujem koliko je brzo vreme prošlo.” Klimnuo sam, slušajući njegove reči, mentalno bodreći sebe. “Alek nije još uvek izabrala koledž, da li si znao to?” Klimnuo sam opet, osim što sam ovaj put bodrio sebe za ono što sledi. Neće biti ono što sam pretpostavio, biće mnogo gore. Promeniće kurs cele noći i svega što je trebalo da se desi posle. Kažu da se sve dešava sa razlogom, da nam je suđeno da iskusimo razne izazove kroz život. Da su neizbežni. Već isplanirani. Ako je to istina, onda će ovo biti početak našeg kraja. Ono što se desilo sledeće... Zauvek je promenilo pravac našeg života. 231
Naš svet knjiga “Govorili smo joj da mora da odluči uskoro inače će ići na Vilmington. Ne želimo to za nju. Mora da iskusi nove stvari da odraste. Lukase bila je ovo veoma teška godina za nju, prvo nesreća, onda Austinov odlazak, nije bila svoja. Da nije bilo tvoje sestre, verovatno se ne bi družila ni sa kim. Ne moram ti govoriti zašto se osećala toliko blisko sa Lili, zar ne?” Postavio sam laktove na kolena i pognuo glavu. Znam. Znam sve. “Znaš Aleks isto dobro kao mi. Ona je tvrdoglava i teška. Nije važno koliko puta smo pokušavali da pričamo sa njom. Nije nas želela slušati. Proveli smo celu školsku godinu pokušavajući da dopremo do nje, ali ništa. Nije važno šta smo rekli ona je uvek radila šta je htela. Da li si znao da se prijavila i da je primljena na Ohajo?” Zatresao sam glavom. Nisam znao. “Nisam ni mislio. Bilo je teško za njenu mamu i mene da je gledamo ove godine. Bolelo bi svakog roditelja da gleda svoje dete kako pati od nečega nad čim ti ne možeš imati kontrolu.” JA sam čvrsto zatvorio svoje oči, knedla se podizala u mom grlu, progutao sam je. Nisam bio ljut na njega. Nisam bio ljut na Aleks. Bio sam ljut na sebe. Ništa ne bi promenilo ono što je očekivao od mene da uradim. Nije bilo važno. Znao sam šta moram da uradim iako je to bila sušta suprotnost od onoga što sam želeo. Bio je u pravu, nisam mogao ignorisati činjenice. Da. Je. Bio. U pravu. “Osim tebe Lukase, ti imaš kontrolu nad tim. Ti si naša poslednja nada.” Njegove reči su napravile ruglo od mene i znao sam. Grlo me je peklo od uništenja koje je nadolazilo. “Znam da voliš Aleks, znam da si zaljubljen u nju. Ne bi sedeo ovde da to nije tako. Zato, znam da ćeš uraditi pravu stvar i pustiti je da nađe svoj sopstveni put. Ne da prati tvoj. Da li me razumeš sine?” Lagano sam klimnuo, suze su punile moje oči. Ostavio sam ih zatvorenim, zadržavao sam emocije. “Možda jednog dana, ko zna gde će te život odneti, ali sada nije pravo vreme. Oboje imate mnogo toga da uradite da odrastete. Ona mora da pronađe sebe i prestane da bude tvoja Mrvica. Želim da moja ćerka bude nezavisna i da donosi svoje izbore u zavisnosti od toga šta je ispravno za nju, a ne može to sa tobom u blizini, znaš to Lukase zar ne?”
232
Naš svet knjiga Nesvesno sam klimnuo opet, nisam bio u stanju da izgovorim reči ili čak povezanu misao. Moj uragan me je napokon progutao, obmotavajući me haosom i istinom. Osim što ovaj put, neću poneti Aleks sa sobom. Ja ću je osloboditi. “Ti si mi kao sin, i Džejn i ja te volimo, ali želimo ono što je u najboljem interesu za našu ćerku. Nadam se da razumeš to.” Rekao je, a onda stavio ruku na moje rame, ostavljajući ožiljak koji nije uključivao nju. “Možda noćas mogu da se zatvore jedna vrata, a otvore druga za nju Lukase, Za nju...” rekao je dok sam za zabadao nokte u sofu. Čuo sam udaranje štikli na drvenom podu i momentalno ustao, okrenuo sam se i obrisao lice. Nikad nisam video da izgleda lepše. Haljina joj je pristajala upravo onako kako sam zamišljao, opušteno, ali je ipak uspela da izgleda zapanjujuće. Kosa joj je padala nemarno niz lice i leđa. Izgledala je kao da je sad izašla iz salona. Šminka joj je bila umerena naglašavala je njenu savršenost, prirodnost, mogao sam da namirišem sjaj od višnje preko sobe. Blistala je. “Aleks.” Rekao sam dok se ona stidljivo smešila. Njena mama nas je slikala i načinila našu poslednju sliku kada ćemo biti zajedno i sretni. Zabeležio sam u umu da tražim jednu i za sebe. Ovo će biti noć početka za nju i kraja za mene.
Aleks “Hajde,” stavio je svoj dlan na moja leđa, šireći toplotu kroz celo moje telo. Poveo me je ka vratima i ka svom kamionetu. Pokušala sam da se popnem na stepenik, ali moje štikle mi nisu to dozvoljavale. Njegova ruka posegla je da mi pomogne, Ali sam je ignorisala. Umesto doga sam se sagnula i glasno uzdahnula iznervirano. Otvorila sam torbu i izvadila svoje sandale na trotoar, bacajući štikle na zadnje sedište kamioneta. Čula sam ga kako mi se smeje i susrela njegov pogled .”Šta? Mama me je naterala da ih obučem. Mrzim te stvari. Glupe su.”
233
Naš svet knjiga On se nasmejao opet, klimajući u slaganju. Uskočila sam u kamionet, zatvarajući vrata za sobom. Vozili smo se u tišini na igranku. Pre nego što sam znala, ulazili smo kroz vrata banketne sale na moju maturu. Dekoracija je bila svuda i činila se kao da se prostire miljama, kao i ljudi. Nije bilo mesta gde nije bilo balona, konfeta, neke vrste dekoracije. Slikali smo se za tradicionalnu matursku sliku, ali nisam stigla da je vidim, jer ju je Lukas odmah uzeo i stavio u džep svog sakoa. Zgrabio je moju ruku i nisam sa opirala pratila sam ga u baletsku salu. Družili smo se kao i uvek, smejali i uživali u društvu jedno drugog, Austin je bio u pravu mi smo upotpunjavali jedno drugo. Imali smo sopstvenu dinamiku. Uvek jesmo i uvek hoćemo. Kada je Lukas rekao da mora do kupatila, naslonila sam se na zid i divila sve svima koji su izgledali tako sretno i zaljubljeno. Pitala sam se da li i mi izgledamo tako drugima koji nas posmatraju sa strane. Nisam mogla, a da se ne zapitam da li je ovo početak za nas. Moje pitanje je dobilo odgovor kada sam čula taktove pesme Van Morrisona kroz zvučnik. Pogledala sam okolo i videla ga. Stojao je sa kiselim osmehom na licu, čekajući me da dođem na podijum. Nisam morala da postavljam pitanje znala sam da je on tražio od DJ-a da pusti ovo. Jer on nikada ne bi puštao Devojku Braon Očiju na srednjoškolskoj maturi. Gledao je pravo u mene svo vreme, okretao me je u krugove, držao me tako blizu ritmu njegovog srca, ali raspoloženje se promenilo drastično kada je počela pesma Ostani pored mene od Ben.E Kinga. Nije odstupio. Povukao me je bliže u svoj snažan, mišićav stisak, sve dok savršeno nisam bila uklopljena u njegovo telo. Stavio je moje ruke oko svog vrata, kao da je želeo da smanji sav prostor među nama, a onda su se njegove ruke obmotale oko mene, dokazujući moju poentu. Naslonila sam glavu na njegove grudi, a on je svoj obraz stavio na vrh moje glave, nežno me njišući u ritmu. Bio je negde pred kraj pesme kada je nešto postalo drugačije. On je postao drugačiji. I onda me je udarilo. Nežno sam zatvorila oči i jedna suza je pala niz moje lice. Ovo nije bio novi početak za nas. Bio je kraj. On se opraštao... 234
Naš svet knjiga
Poglavlje 29 Aleks Kada smo se vratili u kamionet jednostavno sam znala gde idemo. Parkirao je kamionet na prilazu, nežno predenje dizel motora prožimalo je naša tela. Zurila sam u kuću koja je sadržala toliko mnogo uspomena iz mog detinjstva i odrastanja. Nisam više bila dete. Bila sam odrasla. Žena. “Ne moraš me dovoditi ovde da bi raskinuo sa mnom, Bo. Mi čak i nismo zajedno.” Izjavila sam, ne skidajući pogled sa kuće koja je činila moje detinjstvo. “Gde ideš na koledž Aleks?” pitao je toliko mirnim glasom da me je plašio. “Ne znam.” “Sereš.” Naslonila sam glavu na naslon. “Mislila sam da idem u Ohajo...” “Zašto?” prekinuo me je, držeći se za volan tako čvrsto da su mu zglobovi pobeleli. “Kako misliš zašto? Znaš da želim da budem sa vama dečacima. Pomislila sam da bi mogli biti...” “Ne,” oštro je rekao zbog čega sam se odmah okrenula da ga pogledam. “Ne,” ponovio je zbunjeno. “Ne?” ponovila sam za njim zbunjeno. “Ne ideš tamo zbog dečaka. Ideš tamo zbog mene.” “Zašto je to bitno?” “Bitno je jako. Bitnije je nego što bi trebalo biti. Pratiš me Aleks.” “Pa šta ako pratim.” Pustio je volan i pognuo glavu u porazu. Želela sam da otpuzim u njegovo krilo i učinim da sve nestane, baš kao što sam radila kad smo bili deca, a on je bio tužan. “Ne možeš me pratiti.” Izdahnuo je. Nisam želela više da ga utešim sada sam želela da vrištim na njega. “Ne možeš mi govoriti šta da radim!”
235
Naš svet knjiga Coknuo je “To je sve što sam oduvek radio, Aleks, celo naš život ja sam ti govorio šta da nosiš, s kim da pričaš, šta da radiš ima toga još. Ne mogu to više da radim. Nije fer prema tebi.” Ja sam zatresla glavom. “Ne misliš tako.” “Ali mislim. Treba da iskusiš svoj život van mene, van dečaka. Dođavola čak i van ovog ostrva Aleks.” “Ne želim to nije ono što ja želim. Želim da budem sa tobom, sa svima vama. Zašto mi radiš ovo?” pitala sam, glas mi je pucao dok sam brisala suze koje su polako počele da se spuštaju niz moje lice. Zatvorio je oči kao da je pokušavao da učini da nestanem. Neću mu dati to zadovoljstvo. “Ti si kukavica! Bar me pogledaj dok mi slamaš srce Lukase! Bar mi to daj!” Zatvorio je oči jače. “Ne mogu.” Nežno je rekao. “Zašto sada? Nakon toliko vremena! Zašto sad? Duguješ mi to!” suze su padale niz moje lice, nisam marila. Nosila sam ih sa ponosom. “Nisam dobar za tebe.” Zajecala sam, vid mi se toliko zamaglio da nisam videla ispred sebe. Grudi su mi se stezale toliko da sam pomislila da nikad više neću disati. “Mislila sam da me voliš. Rekao si da me voliš.” “I volim. Zato i radim sve ovo,” progutao je. “Pa me kidaš na pola. Sve ove godine sve što si radio bilo je da si me kidao. Zašto?” Plakala sam. “Zašto?” Vrisnula sam i gledala svuda po kamionetu. “Sebičan sam,” jednostavno je rekao i cimnuo se povređen. Zajecala sam, plakala sam tako jako da sam imala osećaj da suze nikad neće stati. Da moj bol nikad neće nestati. Nisam prepoznavala dečaka koji je sedeo ispred mene povijene glave i preplavljen užasom. On nije bio moj Bo. Bo ne bi dozvolio da plačem. Bo ne bi dozvolio da osećam ništa drugo do ljubavi. Bo mi ne bi slomio srce, i imao distanciranost u pogledu kao što je sad imao. Terajući me da krvarim kroz suze i očaj i žalim za prošlošću koja nikad neće biti budućnost, za obećanjem koje se nikad neće ostvariti. Laži. I još Laži. Hiperventilirala sam, pogledavši ga još jednom pre nego što sam pogledala kroz prozor sa ogromnom rupom u sebi. Praznina se prostirala 236
Naš svet knjiga od mog srca pa po celom teli, čineći me da se osećam slomljenom i zaista samom. Nisam imala šta više da kažem, ništa mi nije ostalo da uradim. Ne znam koliko smo sedeli tako, oboje izgubljeni u mislima kad je ubacio kamionet u brzinu i odveo me kući. Šapnuo je “Volim te. Volim te više nego što volim sebe, i zato radim ovo. To je za tebe, Aleksandra. Sve zbog tebe.” Slomio mi je srce... opet. Otvorila sam vrata kamioneta i zalupila u njegovo lice. Ja sam slomila... Njegovo.
Lukas Dečaci su otišli kući na leto. Ja sam ostao iza i prisustvovao letnjim semestrima. Nije bilo doma za mene, srušio sam kuću kao veliki zli vuk što sam se i osećao da sam. Odgurnuo sam je od sebe, i mrzeo sam se zbog toga. Nije zaslužila to. Lili mi je rekla da je odlučila da se prijavi na UCLA u Kaliforniju. Rekao sam joj da treba da nađe svoj put, ne da stavi trideset tri sata i 2,260,7 milja između nas. Stavljajući razdaljinu jebenog ekvatora između nas. Pretpostavljam da Obri i ona dele stan. Dilan nije trepnuo ni okom kad mi je to govorio. Koliko god se pretvarao da mu ne nedostaje, znao sam da sere. Postao je seronja prema ženama, potpuni kreten. Pomislili bi ste da će žene odbiti zbog toga, ali naprotiv bilo je potpuno suprotno, postajale su kao užareno kamenje. Konstantno su želele više i više njegove pažnje koju nije bio voljan da pruži. Austin se vraća sa dečacima na kraju leta, osim što neće živeti sa nama. Odlučio je da živi u domu. Podsvesno sam znao da sam ja razlog tome. Stvari su ostale zategnute među nama, da budem iskren bilo me je baš briga za to. Previše drugih stvar bilo mi je na umu. Sedeo sam pred televizorom kao što sam radio toliko mnogo vikenda pre, jedva gledajući sportski dnevnik od onoga što mi se konstantno vrtelo po mozgu. Moj uragan me nije napustio. To je bila sena da je platim... 237
Naš svet knjiga Što sam je pustio. Telefon mi je zazvonio tatino lice pojavilo se na mom ekranu, pritisnuo sam ignore i pustio da ode na govornu poštu, ali odmah je počeo ponovo da zvoni. “Tata nisam raspoložen...” “Lukase,” rekao je tamnim i zabrinutim glasom. Seo sam uspravno na kauču. “Šta se dešava?” “Moraš odmah da dođeš kući.” “Da li je sve u redu?” “Ne želim da raspravljamo o tome preko telefona, ali moraš odmah da dođeš kući sine.” Rekao je sa očajem u glasu. “Odmah krećem.” Zgrabio sam ručnu torbu i zaputio se ka aerodromu, uzimajući sledeći let, koji je srećom bio za samo nekoliko sati. Uzeo sam taksi do kuće i uleteo na prednja vrata, srce mi je bilo u grlu od hitnosti da odmah dođem kući. “Mama, Tata! Stigao sam gde ste?” vikao sam i krenuo ka dnevnoj sobi i zatekao mamu kako leži na tatinim grudima. Koji je bio preplavljen emocijama dok ju je držao u rukama. Glava mi je pulsirala u ritmu mog srca, počeo sam da se znojim. “Šta nije u redu?” pitao sam, prestravljen odgovorom koji ću čuti. Moja mama obrisala je suze sa lica i ustala da me zagrli. “Žao mi je što si morao da dođeš kući ovako, bebo.” Čim sam osetio njene ruke oko sebe, stegao sam je malo jače. Koža joj je bila klizava i topla. “U redu je, šta se dešava?” Ona je poljubila moj obraz i uzela mi ruku, navodeći me da sednem pored nje na kauč, Tata se pomerio da mi napravi mesta. “U redu, društvo, sad ste me zvanično jako uplašili. Šta se dešava?” “Lukase, tvoja mama... tvoja mama...” uzdahnuo je, pokušavajući da uzme dovoljno vazduha. “Našli su joj čvor na dojci.” Protrljao je usta kao da su te reči bile prljave dok su silazile sa njegovih usana. “Otišla je doktoru i uradili su joj Biopsiju...” Ustao sam. “Lukasa,” čuo sam mamu kako govori. Odzvanjalo je kroz čitavo moje telo i vibriralo u mojoj srži. “Srce, biću ok. Da li me slušaš, Lukase?” 238
Naš svet knjiga “Koji stadijum?” zatekao sam sebe kako pitam. Pogledali su jedno u drugo pre nego što su pogledali u mene ponovo. “Lukase,” mama je rekla. “Koji stadijum, mama?” Pognula je glavu. “Trećem.” “Kao baka? Koliko se dugo borila sa tim?” raspravljao sam, pesnica stisnutih uz telo. “Četri godine.” Odgovorila je, gledajući svuda po sobi, osim u mene. Klimnuo sam, sećajući se koliko je bilo bolno gledati je kako umire. Kako polako rak uzima svaki deo nje, malo po malo, centimetar po centimetar, dok nije postala neprepoznatljiva. Delio sam sve sa njom, njen duh, njenu volju, njen život. Zatresao sam glavom, ne želeći da vidim istu sliku sa mojom mamom. Spoticao sam se. Bilo je neprijatno. “Srce, ja nisam moja mama, i ja ću se boriti sve dok budem mogla. Obećavam ti to.” Pogledao sam je. “Da li Lili zna.” “Ne,” “Da li iko zna?” “Ne želela sam prvo da se mi smirimo. Imamo vremena pre nego što budem morala da kažem svima.” Klimnuo sam. “Lukase...” “Ne mogu mama,” zajecao sam. “Ne mogu.” Odmakao sam se i potrčao prema vratima. Sprintao sam koliko god sam brzo mogao. “Rak.” Bila je to reč koju sam iznova i iznova ponavljao u svojoj glavi, pravila je krug iznova i iznova. “Rak...” Probijao sam se kroz vazduh, moj uragan je bio pored mene, sa zvukovima vedra koji su zavijali svuda oko mene. “Rak...” Noge su mi se spoticale. “Rak...” Srce je tuklo jako u mojim grudima. “Rak...” 239
Naš svet knjiga Osetio sam kako me telo boli. “Rak...” Potrčao sam brže. “Rak...” Da li ja to povraćam? Obrisao sam usta i odmakao se od žbunja, plačući, jecajući, i udišući vazduh koji mi je bio uskraćen. Kako se ovo jebeno može dešavati? Moram da pričam sa Aleks. Želim Aleks. Oh, bože zašto? Nisam siguran koliko sam stojao samo i plakao. Mislim da je prošlo poprilično pre nego što sam obrisao suze koje su ostavile u meni samo prazninu, nisam se mogao pomeriti, nisam ništa osećao, bio sam prazan. Stojao sam tamo u mraku na mestu koje je bilo naše. Video sam senke pored prozora, onda ništa. Tama. Penjao sam se nogu pred nogu stepenicama. Zastao sam kao ukopan kad sam je video. Njih. Kol i Aleks. Ljube se. On na njoj. U našoj napuštenoj kući. Sve što sam voleo. Je nestalo.
voli vas Naš svet kNjiga
240
Naš svet knjiga
Poglavlje 30 Aleks Šetali smo niz plažu. “Draga,” Kol je mumlao, sklanjajući mi kosu sa lica. “Hmm...” “Nisi svoja celo leto. Zar ne želiš da ideš na UCLA?” “Šta?” zastala sam i pogledala ga. Susreo je moj pogled, prišao mi bliže. “Zar ne želiš da napustiš Oak Island?” “Šta te je navelo to da kažeš?” “Izgleda kao da čekaš nešto. Ili nekog,” iskreno je dodao. “Trebam da odem.” “Ok, ali to i dalje nije odgovor na moje pitanje.” “Ovo je moj dom, naravno da će mi nedostajati, Kole.” “Shvatam, Aleksandra, zaista shvatam, ali vratićeš se, Oak Island ne ide nigde.” Meni nije tako izgledalo. “Znam te četri godine, to je dug period. Ima stvari koje su se desile među nama, a o kojima nikada nismo pričali. Poštovao sam to, jer je to bilo ono što ti je potrebno“ “Znam.” Šapnula sam. “Draga, volim te.” Posegao je za mojom rukom, i ja sam udahnula dah koji nisam ni znala da zadržavam. “To ti ne može biti novost. Znam da deo tebe voli mene takođe. Možda ne veliki deo, ali bar neki nano deo.” Poljubio mi je ruku. “Želim da te upoznam. Želim da znam svaki deo tebe, ali se kriješ od mene. Odlaziš u Kaliforniju sa mnom, to mora nešto da znači. Izabrala si da budeš blizu mene sa razlogom, zar nije tako?” Nisam znala da li je u pravu ili ne, ali sam klimnula glavom svakako. “Možeš li da podeliš nešto sa mnom? Nešto što niko ne zna?” Odmah sam pogledala iza njega i on je pratio moj pogled. “U šta gledaš draga?” Udahnula sam isprekidano i duboko i rekla. “Želiš da me upoznaš Kole?” 241
Naš svet knjiga Okrenuo se ka mom licu opet. “Više nego išta.” Klimnula sam ka kući iza njega i on me je pratio po pesku do napuštene kuće koja je čuvala sve moje tajne. Pratio me je unutra, upalila sam sveće koje su osvetljavale sobu, kreirajući nežno osvetljenje realnosti onoga što sam uradila. Dovela sam Kola u našu kuću. Lukasovu i moju. Našu... Morala sam da sednem zbog nelagodnosti u stomaku. Zbog savesti koja mi je govorila da je ovo pogrešno. Da ja grešim. Seo je pored mene, malo preblizu za moj ukus, ali nisam rekla ništa. “Šta ti ova kuća znači?” pitao je. “Sve,” jednostavno sam rekla. Klimnuo je sa razumevanjem. “Želim ovde da stvorim nove uspomene sa tobom.” Zgrabio je moj obraz prstima, pomazio moju usnu i onda me poljubio. Isprva je bilo meko kao da ispituje granice. Lagano sam razdvojila usne i on je to shvatio kao otvoren poziv da polako ugura jezik u moja usta. Imao je ukus minta i nečega što nisam baš mogla da razaznam. Nije imao ukus kao Lukas, a on je jednini drugi dečak kojeg sam ikada poljubila. Nije bilo loše, sjajno se ljubio, ali on nije bio Lukas. Ništa se ne može porediti sa njim. Bila sam zbunjena i preplavljena, ali nisam ga zaustavila kad je produbio poljubac, uplićući svoj jezik sa mojim u hitnosti koja je objašnjavala koliko dugo je čekao ovaj momenat. Što je dovelo do izliva uspomena. Njegova ruka je uhvatila poleđinu mog vrata, nežno me gurajući nazad na ćebe i jastuk. Stavila sam ruke na njegove grudi, ali to ga nije zaustavilo dok je smeštao svoje telo na moje. Nastavila sam sa svim. Pustila sam ga da me ljubi. Pustila sam ga da me opkoli. Pustila sam ga da pomisli da sam njegova. Izgledalo je kao da je previše vremena prošlo pre nego sam mu dozvolila da ima svoj trenutak sa mnom. Pokušala sam. Kunem se da sam pokušala, ali nisam mogla. Ne sada. Ne tu. Ne ovako. Ja sam ga snažno odgurnula od sebe i ustala. “Žao mi je Kole, zaista mi je žao, ali ne mogu ovo.” Otvorila sam vrata i potrčala niz stepenice, promašujući poslednji stepenik i padajući pravo na svoje lice. 242
Naš svet knjiga “Sranje!” vikao je, trčeći niz stepenice iza mene. “Draga, šta ti bi da tako pobegneš od mene?” podigao me je, zašištala sam sam kad sam ustala sa poderanim kolenom. “Dođi ovamo.” Stavio je moju ruku iza svog vrata i podigao me u svoje ruke, noseći me dole niz plažu kao da sam pero negde gde ima više svetlosti. “Zaista mi je žao Kole, nisam te trebala odvesti tamo. Ne znam zašto jesam, ti ne zaslužuješ to.” “Koleno ti krvari,” podsetio me je dok me je spuštao na pesak. “Dobro sam. Da li me slušaš.” “Slušam.” Sklonio je pramen kose sa mog lica. “Ne idem nigde.” Pogledala sam dole u svoje povređeno koleno, još jedan ožiljak koji pridodajem u svoje uspomene, i ne pričam o svom kolenu.
Lukas “Još jedno,” naručio sam, udarajući od šank. “Lukase, mogu upasti u nevolje, jer te služim.” Stejsi me je obavestila. “Kao da te zabole ako upadneš u nevolju. Pij sa mnom. Kupiću ti sva pića koja želiš, i daću ti lepu napojnicu kad završimo.” Ona se nacerila, grabeći još jednu malu čašu za sebe i sipala je tekilu u obe čaše. “Imaš sreće što sam tek dobila ovaj posao, Lukase Rajderu.” “Punim dvadeset-jednu za par nedelja koga je jebeno briga. Ovo je pust bar i retko ko dolazi ovde.” “Istina.” U sekundi kada sam video Kola kako leži na Aleks, otišao sam odakle u treptaju sekunde. Ako će se jebati, ja sigurno to neću gledati. Otišao sam do ulice i uhvatio taksi rekavši vozaču da me odveze do najbližeg bara. Zovite to sudbinom. Zovite to slučajnošću. Nameštaljkom. Kada sam video Stejsi iza šanka, znao sam da me je vozač dovezao na pravo mesto. Nisam je video niti pričao sa njom od prošlog leta. Čak je i 243
Naš svet knjiga tada bilo kratko i bez svrhe. Nismo se jebali godinama, ali dok sam je gledao u njenom malom teksas miniću i uskom topu koji je njene grudi izbacivao u prvi plan svaki put kad se nagnula nad šank, lagao bih kad bih rekao da mi se kurac nije pomerio sa pažnjom sećajući se osećaja njene mace oko sebe. “Šta ima novo?” pitao sam, gledajući u njene sise, upravo kao što je i želela da radim. Nagnula se napred, stiskajući ih zajedno jače sa svojim rukama dok je oslanjala laktove na šank. “Sve po starom. Sigurna sam da veliki koledž momak kao ti ima mnogo više priča od devojke iz malog grada poput mene.” Predela je. “Nikada nije bilo ničeg u tebi što je govorilo da si iz malog grada Stejsi.” Nasmešila se i njene oči su se raširile. Nisam to mislio kao kompliment, ali ona je to očito tako shvatila. “Gde je Mrvica?” Popio sam svoj šut, siktajući dok je tekila žarila niz moje grudi i stomak. Jaka vatra alkohola obuhvatila je moj stomak i zapalila moje raspoloženje, iako mi nije za to trebao podsticaj. “Bolna tema?” Udario sam čašicom od šank želeći još jedno piće. Ona se nasmejala, sipajući mi još jedno. “Ovaj put nisi pila sa mnom, već sam tri ispred tebe,” obavestio sam je, menjajući temu. Kucnula je svoju čašu sa mojom i oboje smo ispili. Ovaj put šut je sišao mnogo lakše niz grlo i stomak, zagrejavajući me. “Zar ona nije sa Kolom?” napravila je grimasu, izdišući piće. “Vidiš, ta stvar oko tebe, Stejsi, je da ne znaš kada treba jebeno da odstupiš.” “Ohhhh.” COKNULA JE. “Mora da je gadno. Njih dvoje se druže celo leto, kao dva dela slagalice. Ja zaista ne vidim u čemu je tolika frka oko toga, ti si daleko vreliji od njega. Nikada nisam razumela šta si video u Aleksandri, ona je...” “Nemoj.” Prsnuo sam. Slegnula je ramenima, zlobno se smeškajući dok je punila još dva šuta. “Uvek si je posmatrao u boljem svetlu. Izgleda da se neke stvari nikad ne menjaju.” 244
Naš svet knjiga “Nisam ovde da pričam o Aleks.” “Onda zašto si ovde?” “Da se pojebem.” “Sa mnom?” “Zašto ne?” Stisnula je usne i kucnula naše čašice opet. “Za stare dane onda?” rekla je pre nego što je ispila. “Peče dobro.” Promumlala je. Proveli smo nekoliko narednih sati ispijajući šuteve. Bio sam daleko od toga da jebem. Jedva sam video dva koraka ispred sebe. Što sam duže bio sa Stejsi to sam više trebao da osetim kako ona zamenjuje rupu u mojim grudima gde je bilo srce. Praktično se nasadila u moje krilo, osim što joj je guzica bila na šanku, a ja na stolici među njenim nogama. Gledao sam zamagljenim očima kako stavlja šut među svoje siše, nameštajući dobar ugao tela dok mi je još više širila svoje noge. Posegla je za solju. “Želiš da probaš šut sa tela?” pitala je lizajući usne. Jebiga. Pogledao sam po baru i klimnuo, glava mi je poletela unazad čim sam ustao. Bili smo sami. Bar sam mislio da jesmo. Bio sam toliko pijan da mi se jebalo ako nekom priređujemo šou. Stavila je srednji prst blizu mojih usana. “Sisaj.” Zgrabio sam njen dlan i polako zasisao njen prst dok je ona grizla donju usnu od čega mi je kurac poskočio. Povukla ga je i umočila duboko u so, stavila je so na svoj spoj sisa. “Spreman?” pitala je. Nagnuo sam se napred polizao so sa njenih sisa blago sisajući onda sam uzeo tekilu u dva pokreta. Zabacila je glavu u stranu i podigla obrvu, provocirajući me. Ako je bila jedina stvar koju je Stejsi umela da radi dobro, bilo je to da se jebe. Zastao sam nekoliko sekundi i divio se pogledu. Ona je zavodljivo lizala usne i počela da vrti kukovima napred nazad, kao da jaše moj kurac. Nagnuo sam se napred skoro je rušeći sa šanka. Njeno telo bilo je pod savršenim uglom dok sam se smeštao među njene noge. Pogledala je u moj abdomen i zastenjala. To je bilo dovoljno da izgubim kontrolu. Gurno sam sve stolice u stranu i grubo zgrabio njene kukove, spuštajući je dole na svoj kurac, laktovi su joj i dalje bili na baru i oni su držali nešto njene težine dok 245
Naš svet knjiga sam ja pridržavao ostalo. Njene oči gledale su u moje i znao sam da želi da je poljubim. Bio sam sjeban. Nije mi bilo bitno. Želeo sam da osetim bilo šta drugo od onoga što već jesam. Spojio sam svoje čelo sa njenim, razmatrajući da li ću zaista da uradim ovo sa njom. Njene usne dotakle su moje sa nežnim potiskom i to je bio moj odgovor. Gurnuo sam jezik u njena usta, koji je plesao ples potrebe i želje. Sve među nama išlo je napred nazad, davali smo jedno drugom ono što je onaj drugi želeo. Vukla je moju kosu, a ja sam povukao njenu, tako da nagne glavu u nazad i ogoli mi svoj vrat. Udahnuo sam poznati Stejsin miris, i dalje sam ga se sećao iz srednje škole, mrzeo sam ga tada isto koliko ga mrzim i sad. Prelazio sam nosom od njene vilice pa sve do ključne kosti, ostavljajući trag želje iza sebe. Brzo sam našao svoj put do njenih grudi. Bradavice su joj bile tvrde, čekale su me da ih uzmem u usta. Zasisao sam i lagano gricnuo jednu dok je moja ruka obrađivala drugu. Njeno disanje je ubrzavalo kao i moje. Zastenjao sam i otkopčao zip na farmericama. Tvrdi kurac ispao mi je kroz otvor. Pomerio sam njene gaćice u stranu, ne zamarajući se da skinem njenu odeću, i sa jednim snažnim potiskom bio sam duboko u njoj. Zastenjali smo oboje i ja sam nastavio dalje. Držao sam je za kukove i jebao sam je brzo jako i odlučno. Nisam išao polako sa njom, bio sam sirov. Sve što sam želeo je da svršim. Moja ruka otišla je do njenog dupeta da uđem dublje i zahtevnije. Podigao sam je sa šanka, ona je obmotala svoje ruke oko mog vrata dok sam ja nastavio da se zabijam u nju. Bila je čvrsto obmotana oko mog tela. Spojila je svoje čelo sa mojim, terajući me da zatvorim svoje oči, nisam je mogao gledati tako. Nisam želeo da se povežem sa njom. Ovo je bilo bez emocija za mene, baš kao što je uvek i bilo među nama. U narednoj sekundi oboje smo usisavali vazduh. Stenjanje nam je postalo glasnije i teže, oboje izdišući sladak miris alkohola. Za minut ni jedno od nas nije moglo podneti više. Oboje smo svršili, zajedno. Jako... I čak u mojoj pijanoj fazi... Video sam Aleksino lice. 246
Naš svet knjiga
Poglavlje 31 Aleks “Hej,” Lukas me je pozdravio dok je ulazio na moja prednja vrata. “Hej,” odgovorila sam, uhvaćena nespremna, jer je došao na moj oproštajni roštilj. “Čula sam da si u gradu.” Klimnuo je. “Ovde sam nekoliko nedelja.” “A ipak je ovo prvi put da te vidim,” iznenada sam rekla, zažalivši odmah. “To nije fer.” “Mogu to podneti.” Nežno sam se nasmejala, pokušavajući da osvetlim raspoloženje. “Dečaci su pozadi.” “I Kol?” pitao je pomalo mrzovoljno. “Da.” “Naravno...” “Šta to treba da znači?” Zatresao je svojom glavom. “Ništa Aleks.” Podigla sam obrve od čega mi se lice namrštilo. “Ne zvuči mi tako.” “Da li je uživao u tebi?” Ja sam se cimnula. “Šta?” Coknuo je, pokušavajući da pokrije svoju obazrivost. “Samo sam mislio da li ste vas dvoje imali dobro leto? Koliko sam video bilo je to dosta novih stvari za tebe. Ideš na sva mesta na koja si navikla da ideš sa mnom.” Nisam razumela na šta implicira. “Isti smo kao što smo i uvek bili,” objasnila sam. “Jel tako?” coknuo je izazivačkim tonom. “Pretpostavljam da onda trebam da proverim svoje oči.” “Lukase šta ti...” “Draga, burgeri su spremni,” Kol je objavio, ulazeći iz zadnjeg dvorišta. “Lukase,” Zabrundao je. “Lepo od tebe što si se napokon pojavio.” “Nisam dobio poziv,” Lukas je objavio, gledajući samo u mene.
247
Naš svet knjiga Kol je stao pored mene sa rukama u džepovima. “Od kada treba pozivnica za najbolje prijatelje.” Dodao je. “Kol...” “Aleksandra odlazi sutra sa mnom,” prekinuo me je. Zatvorila sam oči tresući glavom na sekundu. “I mojim roditeljima,” objasnila sam. “Tako znači?” Lukas je naglasio opet. “Njen stan je zapravo veoma fin, Lukas, nije daleko od mene. Možda možeš nekad da dođeš u posetu. Siguran sam da bi Aleks volela da ti pokaže mesta koja ja planiram da pokažem njoj.” Gledala sam u njega i njegov nevin pogled, kojima je isticao te rupice koje sam obično volela, ali u ovom trenutku sam želela da ga opalim. “Šta draga? Samo sam prijateljski nastrojen, zar nisi to želela?” “Jebe mi se da li si prijateljski nastrojen ili ne Kole, to ne menja jebenu činjenicu da mi se ne sviđaš.” “Lukase!” zarežala sam, gledajući ga divljim očima. “Oh,” izdahnuo je sa podignutom obrvom. “Za Kola te baš briga, o moj, kako su se stvari promenile.” Udahnula sam duboko i pogledala u Kola. “Možeš li nam dati minut?” “Naravno.” Poljubio je vrh moje glave i klimnuo ka Lukasu. “Uvek mi je zadovoljstvo.” “Šta je tvoj problem?” pitala sam ga čim sam čula vrata kako se zatvaraju. Slegnuo je ramenima. “Ništa draga.” “Bo, znaš da telefon radi sa obe strane. Nisam te čula celo leto. Pojaviš se na mojoj dodeli diplome i jedva pričaš sa mnom tokom večere i onda odeš odmah naredan dan. Očekuješ da te pozovem na moju oproštajnu zabavu? Da li si ozbiljan?” “U pravu si... žao mi je. Nadam se da si imala fino leto i sve što si očekivala od svog prvog...” oklevao je, na moju zbunjenost. “Prvog dana u Kaliforniji,” mumlao je, ali znam da nije želeo to da kaže. “Gde si bio, dečaci kažu da su te jedva viđali.” “Okolo.” “Lili kaže...” “Možda je vreme da prestaneš da pričaš sa mojom mlađom sestrom o meni.” 248
Naš svet knjiga “Šta je tvoj problem?” svađala sam se. “Zašto pričaš sa mnom tako?” “Samo kažem, Aleks, ideš na koledž. Veliki grad. Nova iskustva, neke si verovatno već iskusila ovde.” “Lukase na šta impliciraš?” “Ovo nije ni vreme ni mesto.” “Oh, sad nije? Uvek moram da hodam po liniji sa tobom, zar ne? Guraš me u stranu kada poželiš, ali sam ovde kada me trebaš. Ja sam kao tvoja lična igračka.” “Bolje moja nego njegova.” Uzdahnula sam. “Jebiga,” ispalio je. “Žao mi je.” Zakoračio je, a ja sam se odmakla. “Nisam... nisam mislio to.” Posegao je za mnom, nateravši me da se odmaknem još. “Da li si zato došao ovde Lukase, da me povrediš? Nisi me povredio dosta? Ja sam tvoja lična vreća za udaranje takođe?” “Mrvice...” “Ne!” prekinula sam ga sa podignutom rukom ispred sebe. “Nemoj me zvati tako. Samo idi, Lukase. Samo idi odmah. To i ovako radiš najbolje.” Sada je bio njegov red da zakorači unazad. “To je ono što želiš?” zadirkivao je kao da je znao da ne mislim to i mrzila sam ga još više zbog toga. “Da.” Klimnuo je, odmičući se. “Lepo se provedi u školi.” Jedva sam mu dala šansu da dovrši rečenicu pre nego što sam se okrenula. I otišla.
Lukas Moj telefon je zvonio hiljadu puta u poslednjih nekoliko dana i ja sam ih ignorisao, stizale su poruke koje sam brisao bez da ih pročitam. Radio sam istu stvar poslednjih nekoliko dana. “Isuse Hriste Lukase, ugasi jebeni telefon ako ne želiš da odgovoriš.” Dilan je zarežao. 249
Naš svet knjiga Jesam, bacajući ga na stočić za kafu i naslanjajući se na kauč. Igrali smo Halo, na Xboksu. “Ko te jebeno stalno zove?” “Niko važan. “Očigledno ne njima, koga si sjebao?” “Nikog.” “Gluposti. To je definitivno napadanje neke besne pice, mogu da namirišem to.” Coknuo sam. “Kako bi bilo da se sabereš i igraš jebenu igru.” Igrali smo nekoliko sati. Bilo je lako biti usisan u igru i zaboraviti sve drugo što se dešavalo oko nas. Dilan je imao svoje lične demone, kao i ja. Gledao sam televizor do kasno u noć, Dilan je otišao u krevet, a Džejkob je bio bog zna gde. Počeo sam da kunjam gledajući sportski program kada se začulo blago kucanje na vratima. Pogledao sam u sat na DVD-u, bilo je rano jutro. “Sačekajte,” viknuo sam otvarajući vrata. “Šta jebeno ti radiš ovde?” rekao sam gledajući u Stejsi. “Pokušavala sam da te dobijem danima Lukase! Danima!” “Shhh... stišaj svoj glas,” šapnuo sam, grabeći njenu ruku i uvlačeći je u stan, a onda u moju sobu. “Pričaj,” naredio sam, zatvarajući vrata za sobom. Ona se okrenula da me pogleda. “Isuse, neću dobiti ni jebeno zdravo.” Prekrstio sam ruke na grudima i naslonio se na vrata. “Jebanje je nekako više tvoj fazon. Da li si zato ovde?” Coknula je. “Ne laskaj sebi Lukase. Vozila sam ceo dan.” Posegla je u svoju tašnu i izvadila nešto što je ličilo na štapić. “Zato sam ovde.” Podigao sam obrve, tresući glavom u nerazumevanju dok mi je bacala štapić pred noge. Pogledao sam dole u zemlju i srce mi je ispalo kada sam shvatio šta je. Jasno kao dan sam pročitao. Trudna. “Kako da znam da je moje?” momentalno sam krenuo da se svađam, ne skidajući oči sa malenog predmeta koji je pretio drastično da promeni moju budućnost u treptaju oka. “Ti si jedina osoba sa kojom nisam koristila kondom. Ili se ne sećaš da se nisi zamarao da ga staviš?” “Jebiga.” Izdahnuo sam. “Upravo.” 250
Naš svet knjiga Seo sam dole na ivicu kreveta sa laktovima na kolenima, držeći glavu u rukama. Momentalno sam dobio glavobolju. “Šta ćeš da radiš?” “Da li pitaš ili govoriš?” “Pitam.” “Ne znam.” Koliko god nisam želeo da se ovo dešava. Bila je to greška, nesreća. Ali to nije menjalo činjenicu da je ona trudna, verovatno sa mojim detetom. Nisam mogao ignorisati to. Prihvatio bi to muški ako bi morao. “Ne verujem u abortuse Stejsi, i ne bi mogao da živim znajući da je moje dete tamo negde sa nekom drugom porodicom kada sam ja savršeno sposoban da ga podižem,” rekao sam, instiktivno zatvarajući oči od ozbiljnosti svojih reči. “Naravno ako je moje.” “Tvoje je.” “Onda će test očinstva to dokazati.” Bili smo tihi bog zna koliko dugo. Mogla je biti sekunda ili sati, ko jebeno zna. “Da li si to uradila namerno.” Morao sam da znam. “Da li si uradila ovo da me zarobiš?” “Ti si onaj koji je ušao u moj bar Lukase. Ti si onaj koji je zaboravio da stavi kondom.” “Jedva da sam mogao jebeno i da uđem u taksi, Stejsi! Jedva da se sećam svega.” Glava mi je pulsirala, a puls ubrzavao. “Znaš, možemo ovo uraditi zajedno. Mogli bismo biti roditelji ovom...” “Nemoj da si se jebeno usudila da kažeš. Da se nisi jebeno usudila da pomisliš na to. Nikada nismo bili ništa više od onoga što si znala da jesmo Stejsi, nemoj se pretvarati da je ovo nešto više nego što zaista jeste.” “To je savršena priča da ispričamo našem detetu jednog dana. Misliš li da bi to trebali da stavimo u bejbi spomenar?” “Ako.” Ustao sam i pogledao je. “Ako. Je moje. Odradiću svoj deo u ovoj sjebanoj situaciji. Biču otac mom detetu bez obzira da li mi se sviđa majka ili ne.” Želeo sam da joj kažem da je to zato što je drolja, zato što je kurva, zato što je širila bilo kom muškarcu koji ju je pogledao, to je ono u čemu je bila dobra i ona je to znala. Ali ugrizao sam jezik, odoleo sam porivu da je tretiram kao popustljivu kučku kakva je bila. Znao sam da je postojao skriven motiv. Nije bila ni upola sjebana kao ja. Nije popila ni upola kao ja. Uradila je ovo namerno, a ja sam bio glup da jebeno upadnem u njenu 251
Naš svet knjiga zamku, ali ako je beba moja... onda je ona majka mog deteta, i nisam mogao da dozvolim sebi da kažem ono što sam zaista želeo. Ne bi bilo ispravno. “Koliko si daleko odmakla?” “Doktor kaže da sam sedma nedelja, da će se beba roditi 9tog Aprila Činilo se tako daleko, a ipak tako blizu, septembar je počeo. “Kada ti je sledeći termin kod lekara?” “Za mesec.” Klimnuo sam. “Biću tamo.” Nasmejala se. “Želim test očinstva što pre je moguće. Da li me razumeš?” Napravila je grimasu, nežno govoreći, “Nazvaću ordinaciju sutra.” Klimnuo sam. Pokušala je da otvori vrata moje sobe da ode, ali sam ih ja zatvorio. “Ne ideš nigde. Kasno je. Trudna si. Možeš spavati u mom krevetu, ja ću spavati na kauči.” Uzeo sam svoj jastuk i ćebe iz ormana, momentalno primetivši da je to ćebe koje je Aleks izabrala da koristi kad dođe. Jebiga... Aleks. Realnost me je udarila kao tona cigala, kao da se pod izmakao ispod mene. Usisavajući me u rupu bez dna. “Znaš da je krevet dovoljno velik za oboje,” rekla je, gledajući u moj profil i povlačeći me iz mog žaljenja. Zgrabio sam joj ruku. “Nema jebene šanse. Naspavaj se Stejsi, čeka te duga vožnja sutra.” I sa tim sam otišao. Odvezao sam se do najbližeg bara da se izborim sa svojim emocijama i mislima. U sekundi kad sam video pozitivan test na trudnoću poželeo sam da to bude Aleks. Slika nje kako mi pokazuje test za trudnoću sa našim detetom ispunila je moje misli. Bilo je to instiktivno i neoprostivo. Mrzeo sam što ona nije majka mog deteta. Mrzeo sam što sam napravio bebu sa nekim drugim, nekim ko nije ona, nekim koga nisam voleo i jedva sam podnosio. Ja sam jebeni seronja. Ne bi mogao da mrzim sebe više sve da sam i hteo. Nije bilo nazad od toga, samo napred. Biću tata. Imaću bebu. 252
Naš svet knjiga Nisam spavao ni malo te noći. Ni jebene minute. Zurio sam u plafona, osmišljavajući slike u vezi teksta. Video sam zeke svuda. Znao sam da najgore tek dolazi. Aleks mi ovo neće nikada oprostiti. Nema šanse ni u paklu. Bilo je samo pitanje vremena pre nego sazna i ode iz mog života. Zauvek.
Aleks Moj telefon je zazvonio i Lilino lice se pojavilo. “Ćao, to si ti.” Nasmejala sam se čekajući da odgovori. “Ćao ja sam.” “Aleks, o moj bože! Žao mi je, kako si? Da li si ok. Moj brat je tako jebeno glup. Znaš da je ne voli. Znaš da je to greška. Ona je zla i kladim se da je to uradila namerno. Kladim se da je planirala ovo godinama. Ufff! Mrzim je. Mrzim je tako jako!” “Koga, Lili smiri se. O čemu pričaš?” “O bebi. Ne mogu da verujem biću tetka kučkine bebe. To si trebala biti ti, Aleks, trebala si biti ti!” Zatresla sam glavom zbunjena. “Šta beba? O čemu pričaš?” Tišina. “Lili?” Tišina. Pogledala sam u telefon i dalje je bila na linije. “Da li si tu?” Tišina. “Lili, da li me čuješ? Ne čujem te. Da li si tu?” “Ti ne znaš?” šapnula je tako tiho da sam je jedva čula. “Ne znam šta? Šta se dešava?” “Oh, neee...” “Plašiš me. Da li je sve u redu?” “Tko mi je žao Aleks, mislila sam da ti je rekao. Ne mogu da verujem da ti nije rekao. Ja sam saznala danas, ali rekao je roditeljima pre nedelju dana. Pokušavali su da nađu najbolji način da mi kažu. Pomislila sam da znaš. Prvo sam nazvala tebe. Nisam čak ni zvala njega da se izvičem na njega. Ali veruj mi, jebeno ću vikati na njega. Sada još više.” Mumlala je. 253
Naš svet knjiga Sela sam dole na ivicu svog kreveta, jedva podnoseći ono što govori. “Lili....” rekla sam. “Oh, Aleks.” “Šta to govoriš?” mumlala sam, oči su mi se punile suzama. “Bila je to nesreća. Nije želeo to. Ne voli je. Znaš to. Vama je suđeno da budete zajedno. Vi ste srodne duše! Ti si njegova srodna duša. Molim te! Ne gubi veru u to. Ovo ne menja ništa.” Stvorila se smirenost u meni koja mi je poručivala lažnu iluziju da će sve biti u redu. “Reci to... moram da čujem kako to govoriš.” “Stejsi...” Moja ruka poletela je do mojih grudi pokušavajući da zadrži ono što je ostalo od mog slomljenog srca. “Stejsi je trudna, Aleks.” Nikada nisam ni pomislila da bol može biti ovoliki. Pomislila sam da sam iskusila svaku vrstu bola koja je moguća kad dolazi od Lukasa, ali ništa nije bilo kao ovo. Ništa se nije moglo porediti sa ovim. Ništa me nije pripremilo na ovo. Ni. Jedna. Stvar. “Da li je njegovo?” “Znaš da ti testovi umeju da pogreše. Ponekad pogreše, nije hiljadu posto siguran. Čitala sam to na internetu. Želiš da ti pošaljem link?” “Da li je njegovo?” “Da,” mumlala je, dovoljno glasno da je čujem, odzvanjalo je preko telefona. Nisam mogla da zaustavim suze koje su padale niz moje lice, jedna za drugom. Nije bilo ni početka ni kraja mojim suzama. Nisam mogla da dišem, nisam mogla da se pomerim, nisam mogla da mislim. “Aleks da li si tu?” Bio je moj red da budem tiha. “On te voli. Voli te tako jako. Ti si njegova srodna duša i on je tvoja. Moraš da veruješ u to. Svi to znaju. Zato ga je uhvatila u klopku. Ona je kao luda veštica iz čarobnjaka iz oza. On je ne voli. Ona to zna. Hoćeš li da je pretučem? Isprašiću joj dupe nakon što se beba rodi, Aleks? Molim te reci nešto.” “Moram da idem.” 254
Naš svet knjiga “Aleks, Aleks,” vikala je dok mi je ruka padala u krilo i dok sam stiskala dugme za prekidanje poziva. Gledajući u sliku Lukasa i mene koja mi je bila na ekranu. Zurila sam u nju dok mi je u umu odzvanjala reč trudna u glavi. Ruka mi je poletela i bacila telefon preko sobe. Gledala sam kako leti u vazduhu i zaustavlja se kad se udara od zid. Sedela sam i zurila u jednu tačku, a onda pogledala po sobi. Bile su slike nas svuda, prisustvo koje mi je on davao, uspomene svuda, od njih mi je pripalo muka. Bilo je previše. Previše stvarno. Preplavilo me je i obuzelo. Bolelo me je i uništavalo. Kao ogromna oštrica koja je rezala moje srce. Reagovala sam se. Skočila sam sa kreveta i pustila svoj bes, ljutnju i ludost da preuzme. Otišla sam od toga da ne osetim ništa do toga da osetim povređenost, bol, i tugu. Bila je to tempirana bomba koja je čekala da eksplodira. Bila sam glasna, opasna, haotična. Porušila sam sve oko sebe, kao uragan koji se kovitlao okolo, nemilosrdan i neoprostiv. Isplivale su emocije koje nisam znala da postoje, emocije koje niko nikad ne bi trebalo da iskusi. Osetila sam da mi je teško da dišem, svaka suza, svaka uspomena, sve što mi je ikad rekao, i sve što mi je ikad obećao. Bile su to sve laži. Laži. Sve laži su se nizale u mom umu i nastavljale se, a ja sam se gurala kroz njih. Nisam mogla da nastavim sa agonijom, uništila me je. Uvlačila me je duboko pod zemlju, gde nije bilo nikog sem mene. Same. Koračala sam po sobi, noge su mi se spoticale gde god sam stala, ostavljajući samo uništenje za sobom. Bacala sam slike, vaze, bacala sam sve što sam mogla da nađem. Suze su mi bile ispunjene samo suzama. Telo mi je bilo ispunjeno samo mržnjom i mojom željom da se raspadnem. “Mrzim te! Mrzim te!” vikala sam, pričajući sama sa sobom, Ponavljala sam to iznova i iznova puštajući da potonu i postanu deo mene. Čineći me da zaista poverujem u to, da shvatim da je ovome zaista kraj. 255
Naš svet knjiga “Isuse Hriste Aleks,” Obri je vikala, ulećući u moju sobu, “Šta se dešava?” “Boli, Boli, Obri, boli tako jako!” pala sam na zemlju, a ona je poletela za mnom. “Šta? Šta boli? Da li si Ok?” paničila je pokušavajući da me uteši dok sam sedela na kolenima sa telom presavijenim napred. “Pokušavam da ne umrem... Samo pokušavam da ne umrem.” Plakala sam velike, ogromne ružne suze. Povukla je moju glavu u krilo i obmotala moje ruke oko svog struka. “Ne mogu da dišem, Obri. Osećam kao da ne mogu da dišem.” Jecala sam glasno. “Shhhhh... U redu je Aleks.... U redu je ovde sam.” Tešila me je, dok je i njen glas pucao. Kolapsirala sam u njenom krilu. Što sam više plakala, to sam više shvatala da nema više... Njegove devojke braon očiju...
voli vas Naš svet kNjiga
256
Naš svet knjiga
Poglavlje 32 Lukas Kada sam čuo kucanje na vratima znao sam. Nazovite to intuicijom. Šestim čulom. Nazovite to jebenim predosećajem. Nije me bilo briga. Znao sam da kada otvorim vrata da će Aleks stojati tamo. Slomljena. Povređena. Uništena. Sve zbog mene. Udahnuo sam duboko, zahvalan što nema nikog kući sem mene. Ovo neće biti lepo, čak ni malo. Kada sam otvorio vrata zatekao sam je da stoji pred vratima kao da nije spavala celu noć, nisam ništa više želeo nego da je uzmem u svoje ruke. Da je utešim na bilo koji način mogu, osim što ona nikada više neće tražiti spas u meni. Ja sam bio njeno uništenje. “Da li je istina?” momentalno je pitala, i ja sam pognuo glavu. “Da li je to jebena istina?” vikala je. Momentalno sam pogledao u nju. Nikada za dvadeset jednu godinu nisam čuo Aleks da psuje. Ni jednom. Zateturao sam se par koraka u nazad od napada njenih reči. “Ne bi bila ovde da nije.” Zatresla je glavom i ušla unutra, zalupivši vrata iza sebe. “Oh, ne Lukase Rajderu, nećeš se izvući tako lako. Reći ćeš mi to! Pogledaćeš me u oči i reći mi!” vrištala je dovoljno glasno da polomi staklo. Polizao sam svoje usne, usta su mi od jednom bila suva. Sa teškim srcem i krivicom u glasu rekao sam, “Da istina je. Stejsi je trudna i ja ću biti tata. Test očinstva je to dokazao.” “Da li će ga zadržati?” Bio sam šokiran što me uopšte to i pita. “Aleks znaš da ja nikad... Da.” “Da li ćeš je oženiti?” oči su joj se ispunile suzama, bacivši me na kolena..
257
Naš svet knjiga “Nikad, nismo zajedno, to je bila nesreća. Pomoći ću joj da podigne bebu, to je sve.” “Kažeš kao da je to tako lako.” “Zajebao sam.” “To je ono što ti uvek radiš Lukase. Ti si jedan veliki zajeb.” Odmakao sam se, povređen. “Trebao sam te, Mrvice. Trebao sam te tako jebeno jako. Hoćeš da upireš prstom zašto ne počnemo tu.” Obrisala je suze uvređeno i suzila oči na mene. “Vau. Moja je krivica što ne možeš da zadržiš kurac u pantalonama? Oh, ne, dozvoli da ispravim to. Ne možeš da zadržiš kurac u pantalonama sa svima osim sa mnom. Sa mnom možeš.” “Ne.” Pokazao sam na nju. “To nije jebeno fer.” “Fer? Želiš da pričaš o onome što je fer! Vodio si me od kako sam jebeno prohodala, Lukase. Razvlačio si me sve dok ti napokon nisam rekla šta želim i šta trebam, dok te nisam molila da vodiš ljubav sa mnom, da mi pokažeš ono što si mi govorio tako dugo. Bukvalno sam se bacila na tebe. Šta si ti radio? Hmm? Poljubio si me pogledao duboko u oči i rekao mi da ne možeš. Odbio si me i naveo me da se osećam kao budala, kao dete! Upravo onako kako me i ti vidiš!” “Da li se jebeno šališ? Dete? Misliš da te vidim kao dete? Isuse Hriste Aleks, jebeno dotakni moj kurac i on će ti dokazati da te ne vidim kao dete.” “Malo je kasno za to.” Rekla je zajedljivo. Sklonio sam kosu sa svog lica i držao je sa strane moje glave. Želeći da je počupam. “Zašto ona Lukase? Od svih ljudi, zašto ona?” “Rekao sam ti. Bila je to nesreća. Bio sam pijan da sam se jedva i sećao bilo čega,” coknuo je zgađen sam sobom. “Trebao sam te, a kada sam te našao...” zakoračio sam ka njoj tačno ispred njenog lica i bio sam iznenađen što nije odstupila. “Kada sam te našao, bila si u našoj kući sa njim.” Oči su joj podivljale, a disanje ubrzalo kad je shvatila o čemu pričam. “Tako je, video sam te. Video sam te kako se spremaš da izgubiš nevinost sa Kolom u našoj kući. Na istom mestu gde sam ti ja rekao da ti je ne mogu oduzeti. Znam da sam seronja Aleks, znam da sam sebičan jebeni gad, znam da sam ti radio neka poprilično gadna sranja, ali dođavola nisam mogao da vodim ljubav sa tobom i onda te ostavim. Odlazio sam 258
Naš svet knjiga sledećeg dana. Bila si pijana za ljubav božiju. Nisam želeo da ti prvi put bude takav. Zar misliš da bih mogao živeti sa sobom nakon što ti uradim takvo nešto?” napravio sam pauzu pustivši moje reči da potonu. “Mislim o toj noći stalno. Svaki... Jebeni... Dan... “Zastao sam zato što te volim. Jebao sam sve ostala zato što ih ne volim.” Zatresla je glavom sa pogledom na licu koji nikad pre nisam video. “Nisam, Lukase. Nisam mogla. Da, odvela sam ga tamo, ali nisam spavala sa njim. Poljubili smo se i ja sam ga zaustavila. Zapravo sam pobegla iz kuće i pala na lice.” Nasmejao sam se. Nisam si mogao pomoći. Jebeno sam se nasmejao. Srce mi je oživelo od vesti da to nije uradila sa njim. “Znam da ovo ne bi trebalo da me čini sretnim, u trenutnoj situaciji, ali sranje, Mrvice, ali ja sam presrećan što nisi bila sa njim. Što si i dalje...” Napravila je grimasu i nije se trudila da je sakrije. “Bo...” Zatresao sam glavom u neverici. “NE,” Naše oči su se spojile. “Bila sam toliko iznervirana što si me odbio. Nisam to videla na taj način. Nisi mi rekao ništa od toga. Sve što si rekao je da ne možeš to da uradiš. Da sam pijana i da trebam da odspavam, da nisam u pravom stanju uma i da ne znam šta tražim. Jedva da smo pričali idućeg jutra. Poljubio si me za rastanak i otišao. To je bilo sve.” Mogao sam videti da joj se cela noć prepliće pred očima, terajući me da je proživim još jednom. “Nakon što si otišao, nakon što ste vi dečaci otišli, otišla sam na posao i Kol je bio u restoranu. Nakon što mi se smena završila, otišli smo do njegove kuće. Njegovih roditelja nije bilo.” Zatvorio sam oči, jer nisam bio u stanju da čujem ostatak, ali sam takođe morao da znam. “Bili smo u njegovoj sobi. Čak ne znam ni kako se desilo. Jedne sekunde smo pričali, već sledeće smo se ljubilo. Jedna stvar vodila je drugoj, prosto se desilo,” rekla je sa žaljenjem u glasu koji je bio očit. “Da li je znao?” pitao sam, otvorivši oči. “Da li je znao da si devica?” “Shvatio je pre nego što se zaista desilo.” “Kol nije jebeno glup kao što sam mislio.” 259
Naš svet knjiga
Aleks Obrve su mi se suzile. “Povezana si sa njim, Aleksandra. Na način, na koji ja nikad neću biti i on to zna. Zna to svo vreme.” “Nisam želela da to bude on. Želela sam da budeš ti.” Nije rekao ništa, ali nije ni morao, njegov izraz govorio je umesto njega. “Zašto si me trebao?” “Šta?” “Tu noć. Rekao si da si me trebao. Zašto?” Gledao je svuda po sobi osim u mene, a kad je shvatio da sam primetila ponovo me je pogledao. “Nije važno. Ništa neće promeniti. Koliko kod to želeo.” Jednostavno je rekao, sklanjajući mi kosu sa lica sa tužnim osmehom. “Bićeš otac. Imaćeš bebu. Vau,” izdahnula sam. “Znala sam da će ovaj dan doći, samo što sam zamišljala da ću ja biti ta koja će nositi tu bebu.” Pomazio je moj obraz zamišljajući to i jedna suza pala je niz njegovo lice. “Ne mogu...” rekla sam glasa koji puca od onoga što se spremam reći. “Ne mogu da radim ovo više. Ljubav ne bi trebala ovoliko da boli. Sve što si ikada radio je da si me komplikovao.” Objavila sam sto uništenog izraza na licu, bodreći sebe da uradim ono što se upravo spremam da uradim. Dotakla sam svoju ogrlicu ajkulinog zuba, držeći je među prstima nekoliko sekundi da zapamtim osećaj koji sam imala dok mi je bila na vratu. Nisam je skidala od kako mi ju je poklonio za jedanaesti rođendan, sama uspomena na to me je umalo bacila na kolena. Grubo sam je skinula sa svog vrata pre nego što sam i razmislila o onome što radim. Njegove oči pratile su tužno pokret moje ruke dok sam smeštala ogrlicu u njegov džep, koji je bio uz njegovo srce. Dozvolila sam svojoj ruci da se zadrži tamo nekoliko trenutaka, želeći da zapamtim osećaj njega pod mojom rukom dok mu srce ubrzano lupa, kao i moje. Uvek su bili povezani jedno sa drugim. Vreme, žaljenje, laži, greške, nesporazumi, nije to učinilo manje istinom. Pogledala sam ga poslednji put, želeći da zapamtim njega baš ovako, i udahnula sam vazduh koji nisam ni znala da zadržavam.
260
Naš svet knjiga “Gotova sam Bo,” ponovila sam dok je još suza padalo niz njegovo zgodno slomljeno lice. Po prvi put... Znao je. Da je ono što sam rekla... Istina...
Lukas “Dođavola, druže, da li si siguran da želiš ovo?” Dilan je pitao dok sam pakovao svoju poslednju stvar. “Koji drugi izbor imam?” “Ne moraš da se vraćaš kući Lukase. Mislim da, trudna je, ali možeš da završiš godinu. Tvoj sin neće biti rođen do Aprila, sad je Januar.” Upravo se vratio sa božićnog raspusta. Ja sam otišao kući na Božić i odmah se vratio da se pakujem i sredim sve ovde. “Prosto nema smisla, čoveče. Moram da idem. Sa mamom koja je bolesna, i Stejsi koja je trudna to je jedina ispravna stvar.” “Jebiga...” seo je na ivicu mog kreveta. “Džejkob je jedva tu, a Austin se useljava. Izbačen je iz doma, i mislim da se izgubio. Da li si ga video na Kegger? Bio je na nečemu, to nije bila samo trava i piće kao što tvrdi.” “To je njegov problem.” “Pada iz gotovo svih predmeta. Nikada ne ide na predavanja.” “Opet. To je njegov problem. Ne tvoj. Tako je kako je.” “Da li si pričao sa Stejsi? Da li zna da se vraćaš i prebacuješ na Vilmigton?” “Većinu zna.” “Mora da je sretna, dobila je šta je htela.” “Ona je mama mog deteta, Dilane.” “Što je i razlog zašto ne govorim ono što zaista želim.” Zakopčao sam kofer, stavljajući ga na pod. “Kako ti je mama?” “Počeće prvu rundu hemoterapije sledeći mesec. Dobro je koliko god može to biti. Voleo bih da mogu da kažem isto za tatu i Lili.” 261
Naš svet knjiga “Da, Mrvica mi je rekla.” Pogledao sam u njega. “Aleks? Ona zna?” “Naravno da zna.” “Ko joj je rekao?” “Tvoji roditelji na raspustu za dan zahvalnosti. Došla je kući sa Kolom.” “Kolom?” zarežao sam. “Da, nije podnela vesti baš dobro. Zapravo mi je bilo drago što je on sa njom.” Nisam išao kući za raspust, trebao sam da sredim sva svoja dokumenta za školski premeštaj. “Da li su oni zajedno?” “Ne koliko ja znam, ali se preselila u Kaliforniju, Lukase. Misliš da je to uradila iz sprdnje? Siguran sam da on ima neke veze sa tim. Ne bi bio iznenađen ako se ispostavi da su zajedno. On je oko nje godinama, kao jadno malo kuče koje je prati svuda. Bar se dokazao.” “Jebeš njega.” Zarežao sam. Zatresao je glavom. “Ona zaslužuje da bude sretna Lukase. Zaslužuje to više nego iko. Ako je on čini sretnom, onda je to sve što mi je važno.” “Ja sam je mogao učiniti sr...” zaustavio sam se da ne kažem ono što sam želeo. “Nisi mogao. Nikad i nisi.” Rekao je, već znajući šta želim da kažem. Bio je u pravu, nisam imao šta više da kažem nakon toga. Izneo sam svoj kofer iz sobe i stavio ga kod ulaznih vrata. “Vraćaš se kući na prolećni raspust?” “Mislim da dečaci i ja idemo u Kaliforniju. Aleks nas je molila da dođemo i posetimo je.” “Obri?” Slegnuo je ramenima. “Ona je samo devojka koju sam bio naviknut da jebem.” Obrve su mi se suzile, ali sam brzo sklonio iznenađen izraz sa lica “Vidimo se.” Potapšao sam ga po leđima. “Čuvaj se, brate.” “Čujemo se uskoro.” Vozio sam kamionet i celim putem slušao Devojku braon očiju.
262
Naš svet knjiga
Aleks “Sačekaj, šta? Ispravi se za mene.” “Kole to nema smisla,” smejala sam se sa Obri. “Oh, nema smisla? Pokazaću ti smisao.” Povukao je moja stopala sa poda, povlačeći me ka sebi da me golica svuda po rebrima i ispod ruku. Ja sam se bacakala, vrištala, udarala sve u isto vreme. On je napokon prestao sa napadom sa ponosnim izrazom lica prevrnula sam očima i pogledala ga dok je on ljubio vrh moje glave. “Naručiću picu. Penelopa?” pitao je. “Da,” jednostavno sam rekla dok je izlazio iz sobe. “Fin je.” Obri je rekla. Sela sam i naslonila se na stočić za kafu, gde su bile rasute naše sveske i knjige. Učili smo za ispit koji je bio za nekoliko dana. “Zna da volim Penelopa picu!” “Nisam na to mislila. Lepo je videti te nasmejanu opet Aleks.” Pognula sam glavu, gledajući u svesku. “Ozbiljna sam. Znam da je ovo bila teška godina za tebe.” “Da.” Bilo je sve što sam rekla. “Da li si pričala sa njim? Da li si pričala sa Lukasom?” Zatresla sam glavom za ne. “Tako je verovatno i najbolje. Kako je njegova mama?” “Bori se.” Klimnula je sa razumevanjem. “Lili... Lili je... ona je zaista loše.” Rekla sam. “Znaš kakva je ona, toliko slobodnog duha, srećna mala devojčica. Ima petnaest trebala bi da luduje za dečacima, ali joj život to ne dozvoljava. Njen život se iznenada promenio. Mislim da je to ubilo nešto njenog duha.” “Lili je borac. Ona je mnogo kao Lukas u tom smisli. Ipak je to crta Rajdera.” “Moja mama... Mislim moji roditelji generalno. Ne nose se dobro sa tim takođe. Pretpostavljam da mene još uvek nije pogodilo. Mislim znam da je bolesna, ali nisam tamo da gledam dok se to dešava. Ovde sam i osećam se veoma krivom zbog toga.” Rekli su mi za prolećni raspust i čim jesu. Imala sam osećaj krivice, jer sam znala da je Lukas krenuo to da mi kaže one noći kad me je zatekao sa 263
Naš svet knjiga Kolom u našoj napuštenoj kući. Pogotovo nakon što mi to nije rekao u stanu tokom našeg poslednjeg razgovora. Nije želeo da mi dodaje i taj bol na onaj koji sam već osećala, znao je da ću kad tad saznati. “Tvoje prisustvo tamo ništa ne bi promenilo Aleks. Tvoji roditelji žele te ovde. Rekli su ti to nekoliko puta.” “Znam to. Ali ona mi je kao mama.” Izdahnula sam. “Ne mogu da zamislim život bez nje. Niti želim ikad da ga zamišljam.” “Biće ona ok. Moraš samo da imaš vere.” “Imam, trudim se.” “U redu je da budeš sretna. Mrzim što to govorim, jer znaš da ću uvek biti pre za Lukasa. Ali Kol je ok lik. Očito te voli. Mislim da deo tebe voli njega, takođe. Moraš da nastaviš dalje. Lukas jeste.” Moj um je procesirao ono što je rekla znala sam da je u pravu. “On je dobar momak i ja ga volim Obri. Samo ne znam da li sam zaljubljena u njega.” “Pa, nikada nećeš saznati ako ne pokušaš i ne vidiš to. Držiš ga u prijateljskoj kutiji možda je vreme da ga pustiš odatle. Mislim izgubila si nevinost sa njim. To mora nešto da znači.” Pre nego što sam odgovorila Kol je ušao u dnevnu sobu pljeskajući glasno rukama. Od tog zvuka je Obri poskočila. “Ja sam spreman da osvojim fiziku, ko je sa mnom?” Obe smo zurile u njega kao da je lud. “U redu,” rekao je ozbiljnog lica. “Niko“ Proveli smo ostatak večeri smejući se, učeći i jedući previše pice. Kol je prespavao na našem kauču i po prvi put umalo sam mu rekla da dođe i spava u mom krevetu. Sa mnom.
voli vas Naš svet kNjiga
264
Naš svet knjiga
Poglavlje 33 Aleks Dečaci dolaze za nekoliko dana da me posete u Kaliforniju tokom prolećnog raspusta. Kupila sam par dušeka na naduvavanje nakon što sam pitala Obri da li je ok da ostanu kod nas. Rekla je da joj to ne smeta i da je u redu. Dilan je rekao isto. Nisam razumela ni jedno od njih, nakon ovog putovanja razumeću je još manje. “Da li ćeš mi pomoći da počistim ili ćeš samo sedeti tu i igrati x-boks?” pitala sam Kola koji se nije pomerao sa kauča. “Znala sam da ti nisam trebala dozvoliti da to doneseš ovde.” “Draga, dečaci dolaze i bićeš više nego zahvalna kad se ne budu ubili od dosade, jer neće imati šta da rade. Veruj mi, oni ne žele da gledaju tvoje Slatke male lažljivce i vampirske Dnevnike.” Zatresla sam glavom. “To definitivno nisam ja, to je Obri. Mrzim to isto koliko i ti. Moderna familija i Porodičan čovek je više moj stil.” “I zato te volim draga,” rekao je dok je skakao po kauču ubijajući ljude. Govorio je to stalno sad, kao da je to što mi je rekao da je bio zaljubljen u mene na plaži otvorilo vrata da mi to govori kad god je poželeo. Lagala bih ako bih rekla da mi nije grejalo srce svaki put kad bi čula tu izjavu sa njegovih usana. Razmišljala sam o nama mnogo od poslednjeg razgovora sa Obri, ali još uvek nisam skupila hrabrosti da mu kažem ono što želim. “Šta razmišljaš ti tamo?” “Kako znaš da razmišljam?” “Zato što se igraš sa navlakom od jastuka, a to radiš samo kada si nervozna.” Nasmejala sam se, smejući se sebi. Nije me čak ni pogledao, a znao je šta radim, što je olakšalo anksioznost oko onoga oko čega sam želela da popričamo. “Moramo da pričamo.” “Tri reči koje svaki muškarac voli da čuje.” “Kole...”
265
Naš svet knjiga “Okej.” Pritisnuo je sačuvaj na igrici i spustio džojstik na stočić za kafu, okrećući se ka meni. Premestila sam se sa stolice do kauča, sela sam pored njega sa nogama ispod sebe. “Šta se dešava?” Udahnula sam duboko. “Razmišljala sam.” “Oko?” “Nas.” Nacerio se, rupice su mu se odmah ocrtale. “Šta u vezi nas?” “Mislila sam da bi možda mogli da se družimo i te stvari.” “Radimo to stalno.” “Mislila sam... na drugi način da se družimo. Mislim da izlazimo i tako to.” On se zakikotao, “Da li me ti to zoveš na sastanak, draga?” “Kole,” ciknula sam postiđeno i prekrila lice rukama. Nasmejao se, ali ovaj put mnogo jače i glasnije “Prestani,” naredio je, povlačeći moje ruke dole, ali ne puštajući ih. “Reci mi.” “Upravo jesam.” “Zašto si toliko stidljiva?” “Ne znam devojke ne bi trebale da pozivaju momke na sastanak Kol.” “Ah, pa onda mi dozvoli da to ispravim. Aleksandra da li bi mi učinila čast da izađeš sa mnom na sastanak?” Namrštila sam se. “I onda da mi dozvoliš da se vratim u tvoj stan i vatam se sa tobom na kauči?” dodao je. Zakikotala sam se. “Možda.” “Možda? Huh draga, nisam imao ideju da želiš da idemo tako brzo, Nisam siguran da li sam spreman na to.” “Najozbiljnije, želim da počnem ispočetka. Znam da ti je možda teško da razumeš, pogotovo jer smo već bili intimni, ali to je ono što trebam. Ne želim da pričam o prošlosti, želim da izlazimo i vidimo gde će nas to odvesti. Možeš li to?” Promislio je o tome na sekundu pre nego što mi je odgovorio. “Možemo li da pričamo o tome sad? A onda nikad više?” Klimnula sam. Dugovala sam mu to. 266
Naš svet knjiga “Ta noć, mi je značila sve, i dalje mi znači. Znam da se nije desila pod najboljim okolnostima i deo mene se oseća usrano, jer sam te iskoristio. Voleo bih kad bih mogao da ti kažem da mi je žao, ali nije. Čak ni najmanje, neću ti lagati draga. Zabavljao sam se i bio sa drugim devojkama, ali nikad ništa ozbiljno. Uvek si bila ti.” Progutala sam pljuvačku koja se sakupljala u mojim ustima, srce mi je lupalo ludo od divljenja i obožavanja koje je uvek gajio za mene. “Volim te. Zaljubljen sam u tebe. Znam to od kako si mi prvi put rekla bukvalno da jedem govna.” Nasmejala sam se isto kao i on. “Ali nisam glup, znam da radiš ovo, nastavljaš dalje zbog Lukasa.” Povila sam glavu on je stavio srednji prst pod moju bradu i podigao moj pogled opet ka njemu. “I nije mi važno. Uzeću te na koji god način mogu, iako znam da sam ti drugi izbor. Njegov je gubitak, a moj dobitak.” “Ja te volim Kol, i zato želim da vidim gde ovo vodi.” “Želim da te poljubim tako jako jebeno sad,” zarežao je. Nisam se premišljala. Nagnula sam se ka njemu i poljubila g. Usne su mu bile meke i nežne. Kada je njegov jezik naveo moje usne da se otvore za njega, otvorila sam ih osećajući Kolovu slatkoću. Samo Kolovu. Naš poljubac postao je težak i toksičan. Osetila sam ga svuda, iako me nije dodirivao to me navelo da želim više. Nikada nisam imala taj osećaj ni za koga sem Lukasa, i po prvi put nije me plašio. Nisam želela da ga odgurnem. Nisam se osećala loše. Nisam trebala da prestanem. Dok se naša povezanost povećavala, shvatila sam po prvi put da postoji ljubav van Lukasa, i bila sam spremna da to iskusim. Sa Kolom.
Lukas Bio je prolećni raspust i znao sam da su dečaci u Kaliforniji sa Aleks. Mrzeo sam što nisam tamo sa njima. Ljubomora koja je rasla unutar mene bila je dovoljna da me izludi. Uposlio sam se pomaganjem mojoj mami i 267
Naš svet knjiga Stejsi. Spremao sam se za sina koji je trebao da dođe za nekoliko nedelja, moj život nije delovao realno. Bilo je kao da živim u životu nekog drugog, jedva sam se prepoznavao u ogledalu. Iznajmio sam stan blizu kuće mojih roditelja koji je gledao na vodu. Počeo sam da radim u građevinskoj kompaniji koja je bila otvorena još pre mog rođenja, a moj tata je znao vlasnika. Imao sam malo manje od godine do mature i diplome od inženjeringa. Nisam znao šta želim da radim sa njim. Pomislio sam da je građevina dobar početak. “Zdravo!” mama je viknula sa mojih ulaznih vrata. “Ovde sam,” viknuo sam, čujući njene korake po drvenom podu. “Wau, pogledaj ovo,” rekla je ulazeći u sobu za bebu. “Mnogo toga si uradio.” Ustao sam i pogledao okolo sa njom. “Nemam ništa pametnije da radim, a on će brzo doći.” “Zaista volim ove boje Lukase, braon sa nežno plavom.” Okrečio sam zidove u svetlo plavo, a uz njenu pomoć izradio sam tamno braon nameštaj. Za nekog tako malog zaista mu treba mnogo stvari. Zabava za bebu pomogla je Stejsi da dobije dosta stvari, a moja mama je pomogla da se sastave, većina ljudi je znala našu situaciju i kupovali duplo od svega. Imao sam sreće da nisam morao mnogo toga da kupim. Nisam imao srca da pošaljem Aleks pozivnicu. Rekao sam mami to, što je ona razumela. To nije sprečilo Aleks da pošalje poklon, mora da je saznala od dečaka ili njenih roditelja. Čestitka je glasila ’za Lukasa od Aleks’ ali kada sam otvorio poklon skoro me je pokidao napola. Bila je to zvečka sa surferskom daskom, ista ona koju sam imao još od kako sam bio dete. Mora da je naručila da se izradi ručno, zajedno sam natpisom beba Bo i ajkulinim zubom u nastavku kao glodalicom. Znao sam da nije zlonamerno to je bila Mrvica. Pokušavala je da da mom sinu deo naših najlepših uspomena. Želela je da on ima deo nas i nisam je mogao voleti više sve da sam i želeo. Moja mama je stiskala zvečku prstima. “Ovo je zaista pažljivo od nje. Uložila je puno truda i pažnje u ovo.” “Znam šta radiš.” Objavio sam. “A šta to?” “Pokušavaš da impliciraš da misli na mene. Da ona ne bi uložila toliko truda i misli u poklon da ne misli.” Slegnula je ramenima. “To si ti rekao ne ja.” 268
Naš svet knjiga “Znaš, ne razumem te. Godinama si mi govorila da ne smemo da budemo zajedno, a onda pomisliš nešto tako. Kontradiktorna si mama.” Ona se tužno nasmejala i odmah sam se osetio loše. “Nisam to pokušavala da uradim, bar ne namerno. Bolesna sam Lukase. Jako sam bolesna.” Marama oko njene glave je to i pokazivala. “Naučiš da gledaš na stvari drugačije kada ti se u životu desi takva promena. Napravila sam greške i zbog njih mi je žao.” “Šta hoćeš da kažeš?” “Kažem da se sranja dešavaju. Znam da si sada na raskršću života, ali to ne menja godine uspomena i ljubavi koje ste vas dvoje podelili. Niko vam to ne može oduzeti. Ni Stejsi, ni tvoj sin. Ni dečaci ni Kol. I pogotovo ne ja.” Stala je ispred mene i položila ruku na moje srce. “Sve je to ovde.” I sa tim gestom poljubila me je u čelo, a onda otišla. Izvukao sam njenu ogrlicu iz košulje. Moja mama je u pravu. Samo što je to sada sve što jeste. Uspomena.
Aleks “Znači ti i Kol Huh?” Austin je pitao sa raširenim očima. Bili smo na zabavi Kolovog bratskog društva. Dilan je bio sa nekom ribom, kompletno ignorišući Obri kao kreten. Jedva da su rekli nekoliko reči jedno drugom za svo vreme koliko su ovde, a idu sutra. Koliko god je pokušavala da sakrije, videla sam da joj smeta svaki put kada mu je druga riba visila oko vrata. Nije bio baš fin prema njima, i oduvalo mi je um što su i pored toga letele za njim. Devojke su čudne. Džejkob je bio na telefonu konstantno pisajući nekome. Izlazio je iz sobe da se javi na poziv i ne bi se vraćao unutra neko vreme pretpostavila sam da je sa nekim, ali nisam razumela zašto je bio tako tajanstven oko toga. A ipak je flertovao i radio bog zna šta sa svim tim devojkama dok je ovde. Tko da i ako je sa nekim to nije ozbiljno. Pokušala sam da ga pitam jedne noći, ali me je oduvao menjajući temu. Niko nije pomenuo Lukasa. Ni jednom. Ni najmanje. Pretpostavljam da smo uveli novu politiku, ne pitaj ne pričaj. 269
Naš svet knjiga Austin, pa Austin je bio u neredu. Pio je svaki dan. Partijao je svaku noć. Većinu noći nije dolazio u stan da bude sa nama. Međutim izostali su i Dilan i Džejkob, ali to je bilo samo na noć ili dve. “Na čemu si Austine?” sela sam na haubu svog auta i gledala u njega preda mnom. “Samo trava, mrvice, opusti se. Zvučiš kao dečaci.” “Zabrinuta sam za tebe.” Coknula sam. “Nemoj biti, dobro sam. Sada ti i Kol? Jebeš ga?” Zarežala sam “Isuse Austine,” Prevrnuo je očima. “Ma hajde Aleks, nismo deca više. Znam da... ovlažiš.” zajedljivo je rekao. Skočila sam sa kola i krenula da odem od njega. Zgrabio je moju ruku malo prejako. “Oh moj bože stani! Šalim se. Smiri se.” “Pusti mi ruku.” I jeste. “Lažeš. Na čemu si?” “Ekstazi.” “Zašto?” “Zašto ne Aleks! Živiš samo jednom. Jebeno moraš da ga učiniš dobrim, zar ne?” “Austine,” mumlala sam pokušavajući da ga uhvatim. “Ne, ne gledaj me tako. Zabavljam se.” Razočarano sam ga pogledala. “Jebi ga, odo ja odavde.” “Austine,” viknula sam za njim, ali nije slušao. Otišao je. Kada sam rekla dečacima kasnije te večeri, rekli su da nisu iznenađeni i da su pokušavali da pričaju sa njim nekoliko puta, ali da mu nije stalo. Moramo ga pustiti da nađe sam svoj put, ma koliko mrzeli to. “Tako je, kako je“ Džejkob je rekao, opet sledećeg jutra dok smo sedeli na tremu i kad sam pokušala da pričam sa njim. Još jednom sam probala da pričam sa njim nisam razumela zašto oni nisu zabrinuti isto koliko i ja. Pretpostavljam da su oni mislili da je to normalna muška stvar, ali meni to nije izgledalo tako. I trebaće godine svima da shvate da sam ja ipak bila u pravu. “Da li si video iz koje je sobe Dilan izašao jutros?” pitala sam sa divljim osmehom, želeći da poboljšam atmosferu, 270
Naš svet knjiga “Ne?” odgovorio je dižući obrve i cereći se. Ja sam klimnula. “Šta? Jedva da su rekli dve reči jedno drugom.” Slegnula sam ramenima. “Znam, ali definitivno je spavao u njenoj sobi sinoć.” “Dilan i Obri? Misliš da su...?” “Ne znam, Obri je nekako bila glasna.” Nasmejao se glasno. “Tanki zidovi,” kružila sam u vazduhu svojim prstom. “Šta sa tobom Mrvice? Da li si ti bila glasna?” “Ne!” “Dobro je! Neka jebeno tako ostane,” naredio je sa opasnim licem. Prevrnula sam očima i zatresla glavom. “Kol i ti Huh? Nisam iznenađen. Video sam suptilne poglede koje ste slali jedno drugom i kako uhvati tvoju ruku kada misli da niko ne gleda. Možda sam video i kako je legao na tebe nekoliko puta kad je mislio da ste sami.” Pocrvenela sam. “Ok je, sviđa mi se. Dobar je prema tebi i to je sve što sam ikad želeo.” “Znam.” “Da li si sretna?” pitao je. “S obzirom na okolnosti. Znaš Lukasova mama, Lukas...” “Izgledaš sretno,” prekinuo je moju izjavu. “Ostalo će doći na svoje mesto jedno po jedno.” “Šta je sa tobom?” “Šta sa mnom?” “Ko je devojka?” Napravio je grimasu bilo je brzo, ali videla sam. “Ne znam o čemu pričaš.” “Ohhh,” ustala sam na noge da naglasim svoj stav. “Sviđa ti se neko i to ti se sviđa jako! Da nije tako rekao bi mi! Oh moj bože, tako sam uzbuđena! Ko je ona? Da li je poznajem?” “Mrvice,” upozorio je. “Oh, ma hajde, reci mi! Neću reći nikom, kunem se, molim te!” molila sam, pljeskajući rukama radosno. “Nije tako.” “Ahhh, voliš je!” 271
Naš svet knjiga “Isuse Hriste, šta koji kurac?” “Voliš!” “Aleks, puštaš da ti um divlja. Nisam ni sa kim.” “Laž.” “Ne volim nikog.” “Laž.” “Singl sam.” “Laž.” “Nema nikakve devojke.” “Laž.” “Prestani,” zahtevao je ustajući. Popustila sam “U redu. Saznaću svakako, a kad saznam, imaću dokaz. Nisam neka glupa devojka kao one sa kojima si navikao da izlaziš. One koje dovodiš s vremena na vreme. Ne mogu čak ni da razgovaram sa njima, jer su toliko glupe da mi to čak nije ni zabavno.” Objavila sam. Ignorisao me je i ušao u kući, dokazujući da sam u pravu. Uskoro ću naučiti koliko sam u pravu bila.
voli vas Naš svet kNjiga 272
Naš svet knjiga
Poglavlje 34 Aleks “Sretan rođendan ti, sretan rođendan ti, sretan rođendan ti dragi Mejsone sretan rođendan ti!” svi su pevali, a on je uzbuđeno pljeskao svojim slatkim malim rukama sa velikim osmehom na licu. Bila je to žurka za njegov prvi rođendan. Nisam je mogla propustiti, iako sam jedva pričala sa njegovim ocem. Mejson je bio isti Lukas, nije nimalo ličio na svoju majku, Hvala bogu na tome. Nisam viđala Mejsona puno, možda par puta tokom poslednje godine kada sam otišla u posetu. Lukasova mama mi je poslala nekoliko slika od njega u kostimu za noć veštica i svojoj prvoj božićnoj kombinaciji, nikad joj to nisam tražila, ali joj takođe nisam rekla ni da prestane. Videla sam Lukasa nekoliko puta i pričali smo manje od toga, bilo je lakše tako. Malo po malo počelo je da boli sve manje i manje. Kol i ja smo i dalje bili zajedno. Skoro da nikada se nismo odvajali jedno od drugog. Ostajala sam u njegovom stanu većinu noći ili je on ostajao u mom. Bila sam sretna. Mislila sam da to neće nikad biti moguće bez Lukasa. Pretpostavljam da sam nekako izrasla u Aleksandru, i ostavila Mrvicu za sobom. Oboje smo. Lukas više nije bio Bo. Nisam prepoznavala muškarca ispred sebe. Uskoro će napuniti dvadeset tri godine, ali je delovao mnogo starije, pretpostavljam da ga je očinstvo učinilo takvim. On je voleo i obožavao svog sina. Nisam morala dugo biti tu da bih to shvatila, svi su to videli. Kada nije bio sa njim, dečaci su govorili da je većinu vremena provodio radeći, napredovajući u svom poslu. Otvorio je građevinsku kompaniju koja je radila na stambenim i poslovnim gradnjama. Uposlio je nekoliko radnika, ali je i dalje prljao svoje ruke. To me nije iznenadilo, pošto je uvek gradio nešto dok smo bili deca. Njegove lego kockice bile su uvek sve uposlene bilo ih je svuda čak i po dvorištu, njegova mama je morala stalno kupovati nove da bi imao dovoljno da gradi. Stejsi je takođe izgledala starije, više zrelo i odraslo. Pokušala sam da ne obraćam previše pažnju na nju, ali si nisam mogla pomoći, izgledala je kao 273
Naš svet knjiga da je sjajna mama i možda je na neki način ovo bio blagoslov za nju. Moja mama je rekla da su uradili neverovatnu stvar u zajedničkom odgajanju, nije bilo tako prvih par meseci, ali tokom vremena su se uvežbali. Mejson je izgledao kao zaista sretna beba, a na kraju to je jedino bilo važno. Austin je napustio koledž nakon par meseci nakon što su me posetili. Niko nije pričao sa njim niti ga video. Dobijala sam razglednice svako malo sa različitim poštanskim markicama iz celog sveta. Umirivalo me je što bar znam da je u redu. Njegovi roditelji su na početku bili uništeni, ali svi smo znali da se nešto promenilo u njemu nakon nesreće, na načine na koje niko nije mogao da razume. Nije ništa ostalo sem nade za boljim i molitva da će na kraju ipak naći svoj put kući. Dilan je počeo sa policijskom akademijom. Želeo je da se pridruži specijalnim jedinicama, što nije bilo iznenađenje nikom. Dečko je uvek bio takav. Pristajalo je njegovoj ličnosti morao je da odseče svoju kosu i znam da ga je to ljutilo više od svega. Obri je počela da izlazi sa nekim likom pod imenom Džeremi. Mrzela sam ga, bio je seronja i nije baš bio fin prema njoj. I dalje smo delile stan, a on je bio najveći razlog što sam većinu noći provodila kod Kola. Bila je moja juniorska godina na koledžu dok su ona i Kol bio na seniorskoj. Počela je da stažira u modnoj kompaniji pod nazivom trendovi i volela je to. Mislim da je samo bila usamljena i da joj je Džeremi ispunio tu prazninu, što smo bili stariji to je ona postajala usamljenija i povučenija. Nisam znala šta se promenilo. Pokušala sam da pričam o Džeremiju, ali ućutkala bi me govoreći da ne dobijaju svi svog šarmantnog princa. Nakon toga gledala sam svoja posla. Džejkob je bio u pravnoj školi, što me opet nije iznenadilo. Voleo je rasprave i uvek je mislio da je u pravu. Kol je bio u istom brodu kao Džejkob, priključiće se pravnoj školi čim se ova godina završi, prateći korake svojih roditelja, koji su me inače mrzeli. Bila sam mala gradska devojka u njihovim očima i njihov je sin zasluživao bolje. Načula sam njegovu mamu kako priča o meni na telefonu jednu noć kada smo bili na večeri i time potvrdila moja uverenja. Kol me je uveravao da oni nisu voleli ni jednu devojku sa kojom je bio. Da su oni nadmeni i da njemu nije važno šta oni misle, da me voli. Istina je bila da mi je to ipak smetalo. Prijavila sam se na odsek sa novcem i finansijama. Nisam znala šta želim da radim u svom životu i pomislila sam da sa tom diplomom mogu raditi bilo šta. 274
Naš svet knjiga Lukasova mama je i dalje bila bolesna, ali se borila. Svaki put kad bih je videla izgledala je gore od prošlog puta iako je uvek imala osmeh na licu. Znala sam da nije takva bila isključivo i prvenstveno zbog svojih, jednostavno je bila takva osoba. “Da li želiš da ga držiš Aleks?” Stejsi me je pitala zatičući me potpuno nespremnu. Iznenađeni izraz na mom licu podstakao je da nastavi. “Gledaš u njega ceo dan. U redu je ako želiš da ga držiš, mislim da bi voleo to.” Ovo je bilo najviše što mi je Stejsi ikada rekla. Klimnula sam umesto odgovora. Nisam mogla da nađem prave reči da izrazim koliko sam zapravo želela da ga držim, a da ne zvuči kao da sam preplavljena zbunjenošću kako sam se i osećala. Pretpostavljam da smo svi odrasli, uključujući i Stejsi. Njen gest me je iznenadio, shvatila sam da je prerasla u zrelu ženu koja napokon stavlja druge ispred sebe. Nikada nisam ni pomislila da će se to desiti. “Izgleda baš kao Lukas, zar ne?” Klimnula sam opet, grleći Mejsona svojim telom dok je on spuštao svoju glavu na moje rame. Nisam si mogla pomoći. Spustila sam svoj nos u njegovu kosu i udahnula bebin miris. “Nije fer, da ga ja nosim devet meseci, a on izađe i izgleda isto kao Lukas.” Pomazila je njegovu glavu. “Sviđaš mu se. Obično ne voli nove ljude,” nežno se nasmejala. “Možda može da oseti tvoju povezanost sa Lukasom.” Slušala sam njene reči i pogledala dole u njega, upijajući osećaj njega dok leži na mojim grudima. Nije bolelo kao što sam uvek pretpostavljala da hoće, zato sam se i držala na distanci od njega. Zavolela sam ga momentalno. “Ako želiš da ga vidiš opet, sve što moraš je da pitaš. Mislim možeš da svratiš uvek, takođe, kada si u gradu. Da budem iskrena, bilo bi lepo da imam društvo. Nemam mnogo prijatelja, pogotovo nakon što sam ga rodila,” nasmejala se. “Oduzima svo moje vreme, ali ne smeta mi.” Sa ljubavlju se nasmejala njemu, a onda me pogledala. To je pomoglo da se umanji moja zbunjenost. “Umm, da, zapravo bi volela to. Mislim ako je ok.” “Naravno. Lepo je videti te, Aleks. Mislim Kol je uvek izgledao kao fin momak, sretna sam zbog tebe.” Bio je to trenutak kada sam spojila oči sa Lukasom preko puta sobe. “Jeste.” Jednostavno sam rekla ljuljajući Mejsona u rukama dok me je 275
Naš svet knjiga Lukas prodorno gledao. Izraz na njegovom licu bio je dovoljan da me baci na kolena. Znala sam šta je mislio. Nije mi morao reći. Njegov izraz je vrištao iako je bio odaljen od mene, a i shvatanje toga takođe je bilo ispisano svuda po njegovom licu. “Da li bi ga uspavala? Iscrpljen je.” Pogledala sam u nju, “Volela bih to.” “U redu super. Možeš ga poleći u Lukasovu staru sobu, stvari i igračke su mu tamo.” “Okej.” Kada sam pogledala ponovo ka Lukasu, nestao je. Brzo sam preletela pogledom po sobi, ali nije ga bilo nigde. Stejsi je poljubila Mejsona u glavu pre nego što sam ga odvela gore u Lukasovu sobu. Nisam mislila ni o jednom od njih, samo sam želela da uživam u bebi Bo. “Vidiš li ovu sobu Mejs? Ovo je soba gde smo tvoj tata i ja obično visili. Sadrži toliko uspomena, možda ti ih jednog dana ispričam.” Mumlala sam njegovom uspavanom telu i nisam želela da ga pustim iz ruku. “Nadam se da hoćeš u suprotnom, ja ću mu reći. Ko zna možda i on jednog dana bude imao svoju devojku braon očiju.” Okrenula sam se da ga pogledam čim sam čula njegov glas. Naslonio se na dovratak, jedne noge preko druge ruku prekrštenih preko grudi. “Kakav otac takav sin, Huh?” nasmešila sam se. “Mogu tome da se nadam.” “Izgledaš dobro, Lukase. Kratka kosa ti pristaje, imaš taj piratski fazon.” “Ti izgledaš prelepo,” glas mu je bio iskren i imao je čežnju u očima. Nije se čak ni trudio da prikrije to. “Hvala. Uskoro ću napuniti dvadeset jednu, starim.” Odgovorila sam, želeći da osvetlim raspoloženje. “Hoćeš li ti da ga uspavaš?” Zatresao je glavom. “Uživam jako u tome da te gledam kako ga držiš.” Nisam znala šta da kažem pa nisam rekla ništa. “Kako je Kol?” pitao je na način da podseti sebe da više nisam njegova. “On je odlično. Voleo bi da je ovde, ali je morao da ostane u Kaliforniji završni ispit mu se približava. Želi da upadne na Brukli.” “A ti?” Slegnula sam ramenima. “Nisam baš sigurna još uvek.” “Da li planiraš da ostaneš na zapadnoj obali?” 276
Naš svet knjiga “Valjda. Mislim nismo još baš pričali o budućnosti, znaš, predpostavljam da puštamo sve da ide svojim tokom.” “Koliko ste ozbiljni vas dvoje?” “Wow, šta je ovo ispitivanje?” izdahnula sam nervozno. “Kako si ti? Lili kaže da ti posao ide super.” Klimnuo je i to je bilo sve. “Viđaš se sa nekim?” Zatresao je glavom za ne. “Pa, znaš da još uvek imaš vremena za to. Žene vole muškarce sa bebama pa...” “Ne zanima me to, izgubio sam moju devojku davno,” napokon je rekao. “Dobro...” okrenula sam se ka krevecu. “Pa, sad ću ga spustiti rekla sam Lili da ću doći da se malo držim sa njom pre nego odem. Moram malo da svratim i do svojih roditelja. Moj avion poleće večeras.” Rekla sam nežno spuštajući Mejsona u krevetac. Krenula sam da odem, ali je on stojao ispred mene, namerno mi ne ostavljajući mesta da prođem pored njega. “Bilo je lepo videti te.” Ja sam momentalno pogledala u zemlju, nervozno se igrajući svojom majicom. “Takođe.” “Izgledaš dobro, odraslo. Uvek sam voleo tvoju dugu kosu, drago mi je što je nisi odsekla.” Klimnula sam, udišući njegov miris. Kombinovan sa Mejsonovim, bilo je to dovoljno da učini da mi se srce krene topiti, a telo zagrevati da sam morala zatvoriti oči. Mrzela sam što i dalje ima taj uticaj na mene, kao da mi je čitao misli povukao me je u zagrljaj, čineći me da se zaledim od tog kontakta, ostavljajući ruke pored sebe. “Žao mi je Aleks. Tako mi je žao zbog svega što sam ti priredio. Svega što sam ikada uradio. Nemam izgovora za to, ali moram da se izvinim. Bilo je toliko puta da sam podigao telefon da te pozovem ili sam samo zurio u ekran. Ne mogu ništa od toga da vratim, iako volim svog sina. Ne bih moga da zamislim svoj život bez njega. Žao mi je međutim što sam tebe povredio usput, znam da to nije dovoljno.” Poljubio je vrh moje glave kao što je radio uvek. Deo mene je čekao ovaj momenat. Želela sam ga. Trebala. Evo me ovde sa njegovim rukama oko mene i to nije učinilo stvari ništa manje 277
Naš svet knjiga komplikovanim. Moja osećanja prema njemu se nisu promenila. I počela sam da mislim da nikad i neće. “Volim te. Uvek sam te voleo.” Mumlao je tako tiho da sam ga jedva čula. “Znam...” i znala sam. Odmakla sam se od njega, ali ga nisam pogledala u oči dok se odmicao od mene. Prošla sam kroz vrata polako iako mi je sve u mom telu govorilo da poletim. “Sve se dešava sa razlogom Bo,” rekla sam izlazeći iz sobe, šapućući. “Uvek ću te voleti, takođe.” Ne dovoljno glasno da on čuje. Otišla sam do kupatila, trebajući da se umijem hladnom vodom. Dobro sam se pogledala u ogledalu. Osećala sam se krivom zbog svojih osećaja prema Lukasu. Mislila sam da će ona nestati ali nisu, a to nije umanjilo moju ljubav prema Kolu. Lukas je bio moja prošlost. Kol je bio moja budućnost. Prosto i jednostavno. Udahnula sam duboko, gledajući kroz hodnik da se uverim da je Lukas otišao pre nego što sam krenula ka Lilinoj sobi. Ništa me nije moglo pripremiti na ono što sam videla kada sam otvorila vrata. Lili i Džejkob. Džejkob i Lili. Ljube se...
voli vas Naš svet kNjiga
278
Naš svet knjiga
Poglavlje 35 Aleks “Sranje“ psovala sam širom otvorenih usta. Oni su se momentalno odmakli jedno od drugog sa rukama u vazduhu. “Oh moj bože! Lukas će te ubiti. Ubiće te i sakriti tvoje telo. Ja ću znati za to i biću saučesnik.” Bila sam zapanjena. “Šššš...” Džejkob me je ućutkivao, povlačeći me unutra i zatvarajući vrata za mnom. “Nije kao što misliš.” “Nije kao što mislim? Zar nisam upravo ušla u sobu dok si ljubio Lukasovu mlađu sestru? Njegovu šesnaestogodišnju sestru! Oh moj bože, Džejkobe ti imaš dvadeset tri ! Mogao si ići na Jeil. Molim te reči mi da vi muškarci to radite!” Šššš... smiri se neko će te čuti.” Ućutkivao me je opet. “Oko toga se ti brineš?” “Aleks volim ga,” Lili me je smirivala hvatajući moju ruku da se okrenem ka njoj. “Oduvek sam ga volela.” “Lilijan prestani to da govoriš. Ne znaš šta pričaš. Čak ne znaš ni šta to znači.” Naredio je zahtevnim tonom kao da to nije prvi put da čuje te reči. “I ti mene voliš takođe! Samo ne smeš da kažeš naglas,” odgovorila je spremna na bitku. Ovo je sve bilo previše za mene. Morala sam da sednem pre nego me noge izdaju. “Prestani, ozbiljan sam,” upozorio ju je očajnim glasom. “Šta da prestanem? Da govorim istinu? Ne bi me ljubio da me ne voliš. Koga briga za godine, to je samo jebeni broj.” “Pazi na jezik.” Ukorio je sa prstom podignutim ispred nje. “Jebi se! Nisi mi tata. Nisam dete.” “Onda se prestani ponašati kao jedno.” “Oh moj bože.” Stvarnost me je pogodila. “Ona je devojka, zar ne? Ona od prošlog prolećnog raspusta? Isuse, koliko ovo traje?” pitala sam, očiju otvorenih gledajući od jednog do drugog. “Ništa. Se. Ne. Dešava,” Džejkob je izdahnuo.
279
Naš svet knjiga “Prestani to da govoriš.” Lili je udarila pesnicom od sebe, gledajući od njega ka meni. “Zašto nas gledaš tako? Ti bi najbolje od svih trebala da razumeš ovo.” Momentalno sam ustala. “Ja?” svađala sam se. “Šta ja imam sa bilo čim?” “Ti!” pokazala je prstom u mene “Ti voliš mog brata, moj brat voli tebe. Volite jedno drugo od kako ste bili deca. Jedini razlog zašto niste zajedno je zato što su svi drugi nisu gledali svoja jebena posla i jednostavno vas pustili. Misliš da si pročišćena ili tako nešto. To je tako jebeno glupo.” “Lilijan, pazi na jebena usta.” Džejkob je viknuo. “Oh moj bože, jebi se! Da li ćeš stojati tu i pretvarati se da nisi jedan od glavnih razloga što oni nisu zajedno? Ti si gurao nos u njihova posla od samog početka. Ti i svi ostali. Gotova sam. To je glupo. Oni vole jedno drugo, baš kao što se i mi volimo! Osim što ti ne možeš da pređeš preko činjenice da sam Lukasova sestra. Koga briga? Mene nije, a ne bi trebalo ni tebe da je.” Zatresla sam glavom zakoračivši unazad. “Ti bi najviše od svih trebala da razumeš kako je to, Aleks. Molim te nemoj stajati tu i biti puna predrasuda, godine su samo broj. Odrasla sam sa tim dečacima isto koliko i ti. Nije kao da je dovoljno star da mi bude tata, to bi bilo odvratno.” “Lili, to je protiv zakona.” Rekla sam. “Jebeš zakon.” Opsovala je. Džejkob je bio pored nje u dva koraka. “Neću ti govoriti opet, pazi na svoj jebeni rečnik.” Ona je podigla ruke u vazduh. “Znaš šta, vas dvoje možete ostati ovde i upijati svu ovu negativnu energiju. Ja neću stojati sa strane i dopustiti joj da utiče na mene. Znam da ćeš doći da me nađeš, Džejkobe, jer me VOLIŠ! Zato hajde da vidimo ko je u pravu, a ko ne. Garantujem ti da neću čekati dugo da me potražiš,” okrenula se i otišla. Sela sam opet, spuštajući laktove na kolena i stavljajući glavu u ruke. Nijedno od nas nije reklo ni reč jako dugo. Moja glava bila je prazna u misli su mi se vraćala sećanja nje kako mu skida sa glave kapu za bejzbol, sve dok jednog dana nije počeo da joj je stavlja sam. Bila je to tako minijaturna gesta, ali za njih je izgleda bila značajna. “Ne znam kako se desilo Aleks. Kunem se bogom ne znam. Jedne sekunde imala je pet godina trčala je okolo sa kikicama, a narednog je 280
Naš svet knjiga imala šesnaest. Trudio sam se. Trudio sam se opasno da ignorišem to. Da ignorišem nju, ali znaš Lili, ona radi šta želi, baš kao i njen brat. Nakon tvoje nesreće, počela je da mi se otvara i pustio sam je, jer je bila dete i trebala je prijatelja. Voleo sam da budem oko nje, podsećala me je jako na tebe. Nisam jebeno znao.” Uzdahnuo je. “Da li si?” “Jebeno ne. Samo smo se ljubili i to zvuči mnogo gore nego što jeste. Poljubili smo se nekoliko puta i nije počelo sve do njenog šesnaestog rođendana. Kunem se bogom ta devojka je kao tornado i nisam moga da odolim, a da ne budem uvučen u njega.” Podigla sam oči, oduvana njegovom tugom, bila je tako bliska mojoj i Lukasovoj. “Ja sam tek napunio dvadeset tri, a ona će uskoro imati sedamnaest. Znam da to ne čini situaciju ni malo boljom, znam da nije ispravno. Jebiga, Mrvice, ona ne greši. Mislim da sam zaljubljen u nju, koliko je to sjebano?” Gledala sam ga kako šeta po sobi dok napokon nije stao i seo na drvenu stolicu, gledajući u mene nagnut napred oslonjen na svoje noge. “Nemam predstavu šta da kažem,” nežno sam rekla. “Žao mi je, Aleks. Sve ove godine, sve što sam radio je... mislim... sa Lukasom i tobom... ja samo. Jebiga... Ovo je moja jebena karma.” Otvorila sam usta da kažem nešto, ali ništa nije izašlo. “Znam, ne moraš to da kažeš. Znam.” “Da li iko zna?” “Naravno da ne.” “Šta radiš u njenoj sobi? Znaš da je Lukas mogao da uđe na ova vrata. Imaš li ideju koliko će te gadno pretući zbog ovoga? Oh moj bože Džejkobe ubiće te.” Pognuo je pogled i uperio ga u zemlju, trljao je kosu napred nazad kao da želi da je počupa. “Znam. Nemaš pojma koliko noći sam ostao budan zbog toga. Moram da se sklonim od nje. To je jedan od razloga zašto sam se prijavio za pravnu školu tako daleko. Moram da stavim distancu među nas.” “Da li ona zna?” Zatresao je glavom. “Oh, čoveče.” “Sam sam napravio svoj krevet i sad moram da legnem u njega. Ovo je jedina stvar koja će moći da ispravi situaciju.” 281
Naš svet knjiga “Mrzeće te.” “Tako je kako je, ne mogu je i dalje navlačiti ovako. Šaljem joj pomešane signale stalno, ali ne mogu si pomoći. Ne mogu ni objasniti takođe.” “Ne moraš. Razumem.” “Mrvice, nikada nije bilo zbog tebe. Bilo je zbog Lukasa. Niko od nas nije mislio da je on pravi za tebe. Ti si zasluživala, ti zaslužuješ nekog kao Kol.” “Nije važno više. Sve je u prošlosti.” “Žao mi je. Žao mi je ako sam ikada uradio nešto nesvesno što ti je prouzrokovalo bol. Volim te.” Klimnula sam. “Znam. Sve se dešava sa razlogom,” zatekla sam sebe kako opet to govorim. “Nećeš reći...” “Obećavam... ali to ne umanjuje ozbiljnost svega... saznaće se kad tad, ja ću tvrditi da ništa nisam znala. Pretvaraću se da sam iznenađena kao i svi drugi.” On se nasmejao i ustao. “Idem sad...” “Idi...” Kada je otišao, shvatila sam da je Lili bila u pravu. Nije mu trebalo puno da krene za njom. Dokazujući time da je on u stvari voli. Nakon svega.
Lukas “Tata idem sa tovom na posao, dobjo?” “Hmm, mislim da si i dalje previše mali, druže.” “Nisam mali.” “Ne nisi mali. Ti si veliki dečak sada. Mama je na putu ovde. Oh! Mislim da je to ona na vratima.” “Mamaaa!” vikao je trčeći malim nogama do vrata. “Mejs!” upozorio sam ga, dolazeći za njim. “Znam, znam. Ko je?” pitao je kroz vrata. “Ja sam bebo,” Stejsi je rekla sa druge stane. 282
Naš svet knjiga “Mama je,” klimnuo je ka meni u fazonu ’jesam ti rekao.’ Pomogao sam mu da otvori vrata i on je skočio u njene ruke. “Oh, mali čoveče, postao si težak, neću biti u stanju da te nosim uskoro.” “Mamaa,” nasmejao se uz njen vrat, od čega smo se oboje nasmejali. “Okej, okej, nosiću te koliko god budeš želeo.” “Uđi.” “Tvoj stan je uvek tako čist Lukase,” “Pomaže kada imaš spremačicu.” “Samo ti možeš da kažeš nešto tako, a da zvuči seksi.” Spustila je Mejsona i on je otrčao ka svojoj sobi. Znam da želi da joj pokaže sliku koju je nacrtao ranije tog dana. “Hoćeš nešto da popiješ?” “Svakako, uzeću vodu hvala što si ponudio.” “Vodu?” pitao sam podignutih obrva. “Šta se desilo sa devojkom koja ispija pivo koju sam poznavao?” “Dobila je bebu i odrasla.” Predao sam joj flašicu vode, uzimajući jednu i za sebe. Izašli smo na terasu dok se sunce spuštalo iza horizonta, što je uvek davalo prelep panoramin pogled preko vode. “Ovaj pogled je neprocenjiv i oduzima dah. Bilo je lepo, mirno leto. Još uvek jedva mogu da poverujem da Mejson ima tri godine. Tko je brzo porastao.” Klimnuo sam sa razumevanjem. Nije se mnogo promenilo u protekle dve godine. Moja kompanija je napredovala brzo. Iznajmio sam skladište u Portu gde smo napravili nekoliko kuhinja i kupatila za naše potencijalne kupce, moj menadžer je uradio fantastičan posao i vodio je stvari tako lako tako da sam ja i dalje mogao da uprljam svoje ruke. Imao sam nekoliko projekata i dosta radnika, ali nisam mogao da sedim iza stola duže od nekoliko sati, a da ne poludim. Ja sam pripadao terenu i mislim da su moji radnici cenili to veoma kod mene. Jedina stvar koja se zaista promenila tokom ove dve godine je zdravlje moje mame. Bilo je gore sa svakim narednim danom. Mrzela je bolnice i odbijala je da bude stacionirana u jednu. Moj tata je unajmio nekoliko sestara koje su pomagale kad je on morao da ide na posao, brinule su se o noj. Meni je bilo sve teže da to ispratim, koliko god sam se trudio da ignorišem. Znali smo da joj se kraj bliži. 283
Naš svet knjiga Aleks se nije vratila kući nakon mature na koledžu. Poslednje što sam čuo od Džejkoba je da su ona i Kol počeli da žive zajedno. Iznajmili su kuću na plaži u Kaliforniji, blizu Bruklija, pravne škole u koju se on prijavio. Video sam je nekoliko puta tu i tamo, ali smo razmenili samo nekoliko reči, ništa više od uljudnog ćaskanja. Izgledala je sretno. Bila je sretna. Džejkob se prijavio na Stantford pravnu školu u Kaliforniji, takođe, tako da je viđao Aleks često bar je tako rekao. Nije dolazio kući mnogo. Škola i njegovo stažiranje oduzimalo mu je dosta vremena. Bio je u vezi sa devojkom pod imenom Bet koju još nisam upoznao. Mislim da je razmišljao o tome da je dovede kući tokom praznika u toku nekoliko sledećih meseci. Dilan se priključio specijalnim jedinicama i nalazili smo se svake druge nedelje da pucamo u štit. Imao je neke devojke s vremena na vreme, ali ništa ozbiljno, mislim da mu je posao oduzimao dosta vremena i da je to upravo i hteo. Sad Austin, niko ga nije video niti pričao sa njim godinama, osim njegovih roditelja koji bi s vremena na vreme dobili telefonski poziv. “O čemu misliš tamo?” Stejsi me je pitala gurkajući me ramenom. “Ničemu posebnom.” “Kada si poslednji put surfovao Lukase?” “Hmm,” pogledao sam u nju. “Surfovanje? Kada si poslednji put jahao talase?” “Oh,” trebao mi je minut da razmislim. “Bože pre dosta godina verovatno.” “Brineš me, između posla, Mejsona i tvoje mame, ne radiš ništa drugo. Nije to zdravo. Kada si poslednji put uradio nešto za sebe?” “Proveo sam većinu svog života misleći o sebi i to me nije dovelo nigde. Verovatno je bila dobra stvar što sam uzeo korak unazad od toga.” “Možda korak unazad, a ne milju.” “Mogu isto reći i za tebe.” “Da... u vezi toga... Ja uh... nekako se viđam sa nekim.” “Zaista?” pitao sam uzimajući korak unazad. “Novo je. Došao je u ordinaciju na terapiju. On je novi fudbalski trener u srednjoj školi, preselio se ovde sa Floride.”
284
Naš svet knjiga Nakon što je Stejsi rodila Mejsona, ona se vratila u školu i postala asistent sportskog terapeuta. Rekla je da želi da uradi nešto za sebe, za svoj život, za Mejsona. On je to trebao isto kao i ona. Moj tata joj je pomogao da nađe posao uz pomoć prijatelja. Jedva sam je prepoznavao, promenila se mnogo. “Fin je, ali ne želim da se radujem previše. Za svaki slučaj.” “Razumem.” “Znaš, nekako sam mislila da ćemo završiti zajedno.” Pogledao sam je sa upozorenjem “Stejsi...” “Znam. Ne kažem to, jer i dalje očekujem nešto, ali veliki deo mene je želeo da se to desi. Nadam se da me nećeš mrzeti zbog onog što ću ti sada reći. Te noći u baru, želela sam da budem sa tobom. Znala sam da si pijan, znala sam da si povređen.” Pognula je glavu. “Nisam bila toliko pijana. Volela bih da ti mogu reći da žalim, da mi je žao što sam te uhvatila u klopku, ali nije. Čak ni najmanje i to me možda čini užasnom osobom, ali Mejson me je spasio. Ne bi ga se odrekla nizašta na svetu.” Pogledao sam nazad ka vodi, razmišljajući šta da joj kažem. Nisam bio iznenađen onim što mi je priznala. Nije morala to ni da mi kaže, jer sam to već znao. Znao sam od momenta kada sam video test. Ipak nisam verovao da će mi ikad to priznati. Pretpostavljam da je to pokazivalo koliko je i ona zaista odrasla. Bila je u pravu u vezi Mejsona on je jeste spasio, a na neki način spasio je i mene takođe. On je zaustavio moj uragan, ili ga je možda samo umirio pred oluju. Šta god oluja može doneti, on je zaustavio haos oko mene, i za to ću joj uvek biti zahvalan. “Znaš da poznajemo jedno drugo od sedmog razreda? Deset godina. Mogu iskreno reći da sam te video u tvom najgorem i najboljem izdanju. Ti si neverovatna majka. Mejson je sretan što te ima. Delimo dosta uspomena, neke su bolje od drugih, ali nisi ista osoba od pre nekoliko godina. Stalo mi je do tebe Stejsi i to ne samo, jer si majka mog deteta.” Podigla je pogled, stavljajući ruke na ogradu i upijala je isti pogled kao i ja. “Ako ti išta znači, bila sam baš sjebana tada, koristila sam svoje telo da dobijem pažnju i Isuse dobijala sam je. Dok sam odrastala mislila sam da sam zaljubljena u tebe, a sada shvatam da sam ja jedino želela da imam ono što si ti imao sa Aleks. Ono što je ona imala sa svima vama. Žao mi je što sam ti to sjebala.” “Potrebno je dvoje za tango. I jebiga igrali smo tango.” 285
Naš svet knjiga Ona se nasmejala. “Bili smo zaista dobri u tome.” Nasmejao sam se sa njom “Da jesmo.” “Da li ti nedostaje?” Nisam oklevao “Svaki dan.” “Kladim se da i ti njoj nedostaješ. Ne gleda u njega kao što gleda u tebe. Na način na koji i dalje gleda u tebe. Znaš da stalno šalje Mejsonu poklone.” “Šta?” “Da. Ona hmm, svrati svaki put kad je u gradu. Došla je sa Kolom jedan put i mogu reći da mu se nije svidelo što je došla da vidi tvog sina. Nije dopustila da je to uznemiri.” “Kada je to bilo?” “Prošli put kad je bila u gradu.” “Zašto mi nisi rekla?” “Zamolila me je da ti ne kažem.” Moje obrve su se podigle, potpuno me je uhvatila nespremnog. “Tvoja mama joj je slala slike neprestano, Lukase i to radi od njegovog rođenja.” Moja usta su se otvorila. “Moja mama... ona nikad...” moj um nije mogao da obradi emocije koje su se stvarale u meni. “Mejson je stvarno voli, ali sad moram da ga vodim kući, na kupanje ne želim da ispadne iz svoje rutine.” “Okej.” Ispratio sam ih do kola, mahajući Mejsonu i ljubeći ga za pozdrav. Te noći kada sam legao u krevet mislio sam o tome što mi je Stejsi rekla. Želeo sam da budem sretan, ali nešto u mom srcu mi nije to dozvoljavao i uskoro ću saznati šta je to bilo.
voli vas Naš SVET KNJIGA 286
Naš svet knjiga
Poglavlje 36 Aleks “Oh moj bože“ stenjala sam, gužvajući posteljinu rukama. “Mmm...” Kol je mumlao usana prislonjenih uz moje jezgro. Kada sam osetila njegov prst kako ulazi u moj otvor, leđa su mi se izvila sa kreveta i oči su mu se prevrnule. Pomerao je svoj prst duboko u meni, pogađajući slatku tačku koja me je dovodila do ivice. Stenjala sam od orgazma dok je on poljupcima prelazio po mom telu. “ Jebeno volim tvoj ukus,” režao je pre nego je zaposeo moja usta. “Draga, želim da te osetim.” Posegla sam za kondomom koji je bio pored mene. “Kole,” cvilila sam “Molim te.” “Aleksandra, ne treba nam to. Paziću. Samo ovaj put.” Otvorila sam kondom i stavila ga na njega, rolajući ga po njegovom kurcu. “Uh,” Zastenjao je na moja usta. “To je jebeno varanje.” Nije odustao, preklopio me je svojim telom i lagano kliznuo unutra, zbog čega sam ja zastenjala. “Jebiga... tako si dobra. Kako si tako dobra, bio sam u tebi sinoć? Stvorena si za mene draga.” Zgrabio je moju kosu na pozadini mog vrata i privukao me ka svojim usnama. Prvo me je lizao, zadirkivao svojim jezikom po rubu usana. Moj jezik je pronašao njegov i naš se poljubac brzo pretvorio u strastven. Pomerao se po svom akordu, uzimao šta mu treba. Nije prekidao kontakt dok je prstima prelazio preko mog obraza pa dole do bradavica. U isto vreme drugu je ruku držao mirno na mom vrtu. Onda je podigao laktove pored moje glave i prekrio me celim svojim telom, i momentalno počeo da mi ljubi vrat i grudi. Ja sam počela da trljam kukovima i on me je pratio, grabeći moje kukove terajući me da mu se još više raširim i dočekam ga. “Da li je tako dobro?” režao je, vraćajući se ka mojim usnama. “Znaš da jeste...” Moje ruke su ga obgrlile dok je bio nagnut nad mojim telom, želela sam da osetim njegovu težinu na sebi. Naslonio je svoje čelo na moje usne su 287
Naš svet knjiga nam usporile, ali i dalje su dodirivale jedne druge, pokušavale su da osete sve i jednu senzaciju osećaje dodira kože o kožu. On je oslonio celu težinu na koleno i iskoristio drugo da pojača potisak u mene. “Reci mi da je to dobro,” zahtevao je, blizu svog svršavanja kao što sam i ja bila. “Da... bože da...” zatresla sam glavom svršavajući vodeći i njega preko ivice sa mnom. Ljubio me je svuda po licu kao i svaki put kada bi bili gotovi. Poljubio mi je usne još jednom pre nego što je sklonio svoju težinu sa mene. Ja sam odmah zgrabila čaršav kad je ustao i pomerio se. “Zašto uvek radiš to?” pitao je navlačeći Šorc. “Radim šta?” “To. Pokrivaš se. Mrzim što te moram razočarati, ali video sam te golu mnogo puta.” Ja sam pocrvenela. “Nema veze pokrivaj se koliko hoćeš, sve dok ja mogu da vidim to tvoje prelepo lice kako crveni.” “Kole,” sakrila sam se pod čaršav, prevrćući se na stranu i prekrivajući glavu rukom. Legao je pored mene podupirući glavu rukom. “Razmišljao sam.” “To je opasno.” Nacerio se. “Radim u advokatskoj firmi mojih roditelja već nekoliko meseci i znaš koliko to prezirem. Verovatno isto koliko i ti tvoj posao.” “Ja ne prezirem svoj posao.” Počela sam da radim u marketinškoj kompaniji, ali nije to ono što mi je baš tačno odgovaralo. Nisam bila baš dobra u tome da stojim pred ljudima i objašnjavam im svoje prezentacije. “Ja ga samo ne volim baš puno.” “Znaš kako me moji roditelji izluđuju.” “Mmmm hmmm...” njegovi roditelji me i dalje mrze, mislim sada čak i više nego pre. “Pa sam smislio plan.” “Kao petogodišnji plan?” “Nekako. Samo što je više dvogodišnji plan.” “Okej.” “Mislio sam da bi možda mogao da otvorim svoju firmu sa tri lika koja su maturirala najbolje u mojoj klasi sa mnom. Oni su pametni, zaista pametni, rade u najboljim pravnim firmama od kako smo maturirali pre nekoliko meseci. Mislim da bi to bila sjajna prilika za mene, za nas.” 288
Naš svet knjiga “Da, zvuči super, šta ja imam sa tim?” “Pa imaš diplomu iz finansija i poslovanja, mislio sam da bi možda mogla da nam vodiš knjige u kancelariji. Kao kancelarijski menadžer, crtica finansijski koordinator crtica moj seks rob.” Nasmejala sam se. “Ne znam, Kole. Mislim da nije to tako dobra ideja. Mislim mi da radimo zajedno?” “Imam još jednu ideju. Zapravo ovu volim više od prve.” “Okej?” “Znam da smo i dalje mladi. Ja imam tek dvadeset četri, a ti dvadeset tri, ali šta ako bi postala gospođa Hejs i ja te napumpam sa decom? Mislio sam možda četvoro ili petoro? Ja sam jedinac, ti si jedinica uvek sam želeo veliku porodicu.” Oči su mi se raširile i ja sam sela. “Šta?” pitala sam zapanjeno. Posegao je u svoj džep i izvukao malu kutijicu iz tifanija. “Oh moj bože.” “Želim ovo da uradim jako dugo, Aleksandra. Imam ovaj prsten skoro godinu dana, kupio sam ga kada smo se uselili zajedno. Čekao sam pravi trenutak.” Otvorio je kutijicu sa najvećim dijamantom koji sam ikada videla koji se presijavao pod svetlom sunca. “Kole...” Spustio se na koleno i sve o čemu sam ja mislila da sam gola i da me prosi sa prstenom koji nisam ja. Mora da je bio najmanje tri karata, i u to se nisu uračunavali dijamanti koji su bili okolo njega i na sredini. Ja nikada nisam nosila nakit. “Kole...” “Aleksandra Kolins, volim te. Da li bi mi učinila čast i postala moja žena? Da li ćeš se udati za mene draga?” Pogledala sam sa prstena ka njemu, pa opet u prsten. Moj um je bio veliki nered. Nisam znala šta da kažem, nisam znala šta da radim. Zar ne bi trebala jednostavno da znam? Zar ne bi trebala momentalno da kažem da? Zar nije to ono što svaka devojka želi? Srce mi je udaralo brzo, bubnjalo mi je u glavi, od čega sam osetila vrtoglavicu. “Ja ne...” Oči su mu se raširile, zabrinutost se odmah videla na njegovom licu. “Ja...” polizala sam usne usta su mi odjednom bila suva. “Ja...” zamucala sam još jednom. 289
Naš svet knjiga “Volim te“ rekao je sa pogledom punim ljubavi i obožavanja i ja sam poklekla. Bio je dobar čovek... Uvek je bio tu za mene... Voli me... Nikada me neće povrediti... Biću sigurna sa njim... Uvek i zauvek. Tako da sam zatvorila svoje oči i rekla. “Da.” Osim što kad sam to uradila... Zašto sam videla Lukasovo lice?
Lukas “Sretan Božić,” Mejson je govorio svima čim smo ušli na vrata. Bila je mamina ideja da se okupimo za božićno veče. Želela je da svi budemo tu, i pod svim mislim na sve. Stejsi je otišla u kuću svog momka da provede veče sa njegovom porodicom. Mislim da stvari među njima postaju ozbiljne i jako sam sretan zbog nje. Lili je primljena na nekoliko koledža, dobila je par stipendija zbog svog talenta za muziku. Odlučila je da upiše Vilmington da bi bila bliže mami i Mejsonu. I dalje je živela u kući, iako ju je moja mama molila da ode u dom tako da bi mogla iskusiti malo koledž života. Ona je to kategorično odbijala, govoreći da je potrebna u kući. “Znaš da Aleks dolazi zar ne?” Lili me je podsetila opet. “Da. Rekla si mi to više nego jednom. Takođe sam svestan da dolazi sa Kolom. Da li si zaboravila na njega?” “Kamo sreće.” Prevrnula je očima. “Mislio sam da voliš Kola.” “Volim, na način na koji volim povrće, samo zato što je dobro za tebe ne znači da je ukus odličan.” Zatresao sam glavom. “Odakle ispadaju ta poređenja.” “Pametnija sam od tebe.” Zakikotao sam se. 290
Naš svet knjiga “Takođe dolazi sa Obri i njenim novim dečkom Džeremijem.” “A ja sam mislio da će večeras biti dosadno. Pitam se zašto li sam to uopšte pomislio.” Ušli smo u foajeu u istom trenutku kada su se otvorila ulazna vrata i Mejson je uskočio u Aleksine ruke. “Hej Mejs!” pozdravila ga je. “Nedostajao si mi.” On je obmotao svoje ruke oko njenog vrata i ona ga je privukla blizu svog tela, ljuljajući ga sa jedne na drugu stranu. To mi je zagrejalo srce, videvši kako naša veza nije uticala na njenu ljubav prema mom sinu. Shvatanje toga navelo me je da je volim još više, ako je to uopšte moguće. “Hej,” rekla je kad je videla da buljim u njih. “Sretan Božić.” Tada sam primetio da njene duge kose više nema. Nije više padala niz njena leđa. Bila je kraća nego ikada pre, malo preko ramena i prekrivala joj je lice. “Odsekla si kosu?” Ona se stidljivo nasmejala, klimajući. “Sretan Božić.” Nije puštala Mejsona. Ušla je unutra, zajedno sa Kolom pored sebe. Činio se arogantnim kao i uvek i ja sam želeo da ga udarim po faci i skinem mu osmeh sa lica. Neke stvari se nikada ne menjaju. Moja želja da ga povredim i dalje je bila prisutna. Obri je ušla sledeća sa pretpostavljam Džeremijem. Svi smo razmenili pozdrave, samo što Aleks nisam zagrlio i poljubio u obraz kao što sam Obri. Nisam mogao. Ne bih je nikad više pustio da jesam. Uostalom, držala je mog sina blizu mesta oko svog vrata gde joj je nekada ležala ogrlica. Ironija mi nije promakla. Nisam trebao da je zagrlim da bih je osetio. Već je držala ceo moj svet u svojim rukama. Noć je proticala normalno, jeli smo, pili i Kol nije ispuštao Aleks iz vida. Kad je sat otkucao ponoć svi su slavili i želeli želje. Odlučio sam da budem veliki čovek i protresem Kolovu ruku. “Sretan Božić Kole, nadam se da će ti godina doneti puno sreće.” Čestitao sam, očekivajući da vrati isto. On se zajedljivo nasmejao sa tim glupim rupicama na licu. “Oh, bila je ovo neverovatna godina i biće još neverovatnija, Aleksandra je već to ostvarila.” 291
Naš svet knjiga Sve je stalo. Sve. Moje disanje je stalo, kunem se bogom da je i moje srce stalo, samo na sekund. Panika je ispunila moje telo, moj um, moju dušu u trenutku kad mi je srce ponovo počelo kucati. Brzo i glasno u grudima. Aleks je pogledala u njega, očiju širom otvorenih punih straha. “Kole,” rekla je upozoravajućim tonom. Ona je pročistila grlo i pogledom ga molila da prestane. On to nije čak ni shvatio. Nije ju mogao pročitati uopšte, ne kao ja. “Složili smo se Kole. Obećao si.” Dodala je sa očajem u glasu. Kol se nasmejao sa obožavanjem prema Aleks. Mojoj Aleks. Isprva je bilo kao film. Kada znaš da će se nešto loše desiti, i svesnost toga što dolazi još jače od mogućnosti da to zaustaviš. Nisam to mogao zaustaviti. Nisam mogao zaustaviti ovo. Njegova ruka zadenula je kosu iza njenog uha, i prešla prstima lagano niz njen obraz. “Draga, da li je pogrešno što želim da podelim sretnu vest sa našom porodicom i prijateljima.” Brza grimasa je preplavila njeno lice. Bila je suptilna, ali sam je ja primetio. Primetio sam sve. Cela soba bila je ispunjena nekom kosmičkom energijom. Znam da su svi tu, da nisu tu samo Kol, Aleks i ja, iako sam se tako osećao. Osetio sam se kao da smo sami njih dvoje i ja. Nisam želeo da budu oni i ja. Želeo sam da bude samo ona i ja. Jebeš njega. Pokušao sam da progutam pljuvačku, onu koja me je učinila da izgledam kao uplašeni dečak kad sam pitao. “Kakvu vest?” Moje oči bile su na Kolu i kunem se da se on bezobrazno nacerio. Oči su mu pregledavale svuda po sobi smejući se sa svojim belim zubima. Zubima koje sam želeo da proguta nakon što mu ih izbijem svojom pesnicom. Čim su se moje oči spustile na nju, bilo je gotovo. Nisam morao da razmišljam da bih znao šta je u pitanju. Kol je podigao šampanjac u jednoj ruci i viljušku u drugoj. 292
Naš svet knjiga Metal je udario u staklo, čineći zvuk zvonca. “Izvinite. Hej! Mogu li dobiti vašu pažnju, molim vas?” Cela soba se utišala i sve su se oči okrenule ka Kolu. Sve sem mojih. Moje su ostale prikovane na Aleks. Njene su ostale prikovane uz moje. Ovaj trans bio je drugačiji od svega što sam iskusio pre. Igrali smo ovaj ples očima od kako se sećam. Ali ovaj je bio definitivno drugačiji. Ovaj će boleti jako. Ovaj će biti uništenje. Kol je zahvalio svima u sobi što su se utišali i počeo svoj govor. “Ja želim da počnem sa tim da će Aleksandra verovatno biti ljuta na mene što govorim novosti. Nije želela da oduzmemo veče kada smo svi zajedno našom vešću, ali Aleksandra, uvek misli na druge.” Posegao je za njom, obmotao je svoju ruku oko njenog ramena i privukao je blizu svog tela. Bio sam skoro siguran da mi je poslala tužan osmeh, ali možda sam to umislio. Naše oči su ostale zaključane, niko ni ništa nikada to neće prekinuti među nama. Ja sam imao to. Pripadalo mi je. Znao sam u sekundi kada su reči pale sa njegovih usana da će to biti to. Naša staklena kuća zatvoriće se za nama. Poslednji prozor biće zatvoren zauvek. Uragan će stati, neće više praviti haos u našim dušama. “Aleksandra i ja ćemo se venčati.” I samo tako bio sam presečen napola. Ona i ja. Ona i on. Kol i Aleksandra. Osim što je to takođe preseklo... Moje srce na pola. Proveo sam ostatak večeri izbegavajući je. Izbegavajući sve. Bio sam kao tempirana bomba, što sam više gledao svoju porodicu i prijatelje kako se raduju i čestitaju im to sam imao veći osećaj da ću jebeno eksplodirati. Aleks je znala, zato se držala podalje od mene. Nije me mogla pogledati. Nije mogla pričati sa mnom. Ništa. 293
Naš svet knjiga Kada su odlazili nije čak ni podigla pogled da se pozdravi, ali je pokazala poentu uzevši Mejsona u čvrst zagrljaj duže nego što je bilo potrebno i ljubila vrh njegove glave. Kol je protresao moju ruku sa cerekom na licu kučkinog sina kakav je i bio. Džeremi je izašao iz kuće prateći Obri, koja je izgledala kao da je plakala kad se pozdravila. Pogledao sam u Dilana zbog odgovora. Njegov iznervirani izraz je odzvanjao, ali je brzo otišao nakon toga pa nisam uspeo da ga pitam šta se desilo. Lili je jedva progovorila pet reči celu noć, što uopšte nije bilo nalik njoj. Volela je da bude u centru pažnje. Nisam mnogo pažnje obraćao na Džejkoba i osetio sam se loše što nisam stigao da upoznam njegovu devojku, Bet. Izgledala je fino iz onoga što sam mogao da primetim. Proveo sam veče u svojoj staroj sobi. Želeo sam da se osetim blisko njoj, nama. Bacakao sam se i okretao celu noć, nisam mogao da zaspim od reči “Aleksandra i ja ćemo se venčati.” Koje su se stalno ponavljale u mojoj glavi kao pokvarena ploča. Svaki put kad bih zatvorio oči, zamišljao sam je u venčanici, kako ide ka oltaru i govori “Da,” čoveku koji nisam bio ja. Pokušao sam da blokiram te slike u umu i mislim na uspomene koje smo imali zajedno. Nije pomoglo. Postao sam besan, oluja je nadolazila i mogao sam da osetim uragan u sebi kako se sprema da eksplodira. Pre nego što sam i znao, sunce je izašlo i ja sam bio van kreveta, tuširao se i oblačio. Otišao sam na plažu da popijem kafu i koliko god sam se trudio da ignorišem vetar i haos oko mene, nisam mogao. Zatekao sam se kako zakoračujem na trem naše napuštene kuće. Zaustavljajući se kao ukopan kad sam video... Aleks.
voli vas Naš svet kNjiga
294
Naš svet knjiga
Poglavlje 37 Lukas Gledala je u rupu u zidu koju nikad nisam sredio kad sam ušao, zatvarajući vrata za sobom i naslanjajući se na njih. Potajno sam se molio da će me ona zadržati kada bude sve rečeno i učinjeno i kada se budem raspadao. Nije se okrenula kad je nežno rekla, “Nekako sam volela da mislim da je Stejsi... onda Kol... onda moja selidba... ili je bila matura... ili selidba... a onda na kraju Mejson.” Mumlala je dok sam se ja trudio da shvatim šta želi da kaže. “Mislila sam da su te stvari izazvale kraj među nama. Svaka od tih, promenila je moje mišljenje o tome šta je promenilo naš životni tok. Svaka neočekivana situacija, ali nije Lukase, nije bila ni jedna od tih.” Gledao sam u rupu premotavajući tu noć u svojoj glavi. “Ta noć kada si napravio ovu rupu u zidu, to je bio početak našeg kraja. I dalje je tu da nas podseti.” Napravila je pauzu da njene reči potonu. Nisam mogao, a da ne pomislim kako je u pravu. T noć promenila je sve za nas i ako nisam to znao do sada, sad sam znao. “Mrzim,” oklevala je, razmatrajući ono što će reći. “Mrzim što je Kol uradio ono sinoć, vratili smo se u apartman i svađali se. Verovatno je to jedna od naših najvećih svađa. Spavala sam na kauči jedva progovorivši sa njim i dve reči jutros. Nije bilo kao što je tvrdio, hteo je da te povredi.” “Oduvek sam znao da je Kol seronja, Aleks. Iznenađen sam da ti je trebalo toliko da to vidiš.” Ona se odmah okrenula da me pogleda. Njene oči bile su crvene i natečene kao da je plakala celu noć. Morao sam da upotrebim sve unutar sebe da ne odem do nje. Da je utešim. Da je držim. “Ne tako.” Zatresla je glavom. “To je bilo okrutno. Nikad me pre nije koristio za svoj ponos. Povredio me je. Učinio je da naša veridba postane spektakl, igra.” 295
Naš svet knjiga “Igra u kojoj je on pobedio.” “ Ja nisam nagrada Lukase.” “Onda ti ne vidiš ono što mi vidimo,” jednostavno sam rekao. “Zašto si uvek tako prelepa da me je bukvalno boli da te gledam?” Dah joj je zastao. “Da li si sretna? Da li si sretna sa njim?” morao sam da znam. Klimnula je. “Da li je dobar prema tebi?” Klimnula je opet, lice joj je tugovalo. Zatresao sam glavom u neverici. “Isuse Hriste, Aleks ti se bukvalno udaješ za prvog tipa koji je obratio pažnju na tebe.” Ona je napravila grimasu od čega sam momentalno zažalio zbog reči. Krenuo sam da se izvinim kad me je prekinula sa glasom koji je pucao. “Da je to istina, Lukase, onda bi se udavala za tebe.” Cimnuo sam se kao da me je pogodila. “Da li si zato odsekla svoju kosu? Jer mi ne pripadaš više?” “Pitao me je da se udam za njega i rekla sam da. Otišla sam do salona sledeći dan i odsekla svoju kosu donirala sam je pacijentima obolelim od raka. Može biti njihova sreća.” Gledao sam u veliki svetleći prsten na njenoj ruci. “Gde je kamen bio sinoć?” “Sakrila sam ga, samo sam ga okrenula, tako da dijamant bude unutar mog dlana.” “Da li ti je mogao kupiti veći kamen? To čak nisi ti, Aleks. Ti nisi nosila nakit u svom životu. Udaćeš se za čoveka koji ne zna čak ni koji prsten si ti?” Pogledala je dole u prsten. “Ovo je prelep prsten Lukase.” “ Kičast je. Ti si nagrada za njega. Takođe je i bloker kurčeva, jer jedino nesiguran čovek kupuje ženi tu vrstu dijamanta.” Pogledala je u mene kroz trepavice. “Devojke vole dijamante.” “Ne ti,” jednostavno sam rekao namoravši ništa više da kažem.
296
Naš svet knjiga
Aleks “On me voli i ja volim...” “Ti voliš ideju o njemu. Voliš što je pristupačan. Voliš što je uvek bio tu, kao jebeno kuče koje kad nahraniš neće da ode.” Zakoračio je ka meni i ja sam odmah zakoračila unazad. Što ga je nateralo da odmah stane. “Plašiš me se?” “Naravno da ne.” “Zašto mi onda ne dozvoljavaš da te dotaknem? To je zato što je sve što sam rekao istina? I čim stavim svoje ruke na tebe znaćeš kome zaista pripadaš?” “To nije fer.” “Nikad nisam rekao da je život fer.” “Mrzim što svaki put to kažeš.” “To ne čini ništa manje sve ovo istinom, jer da jeste ti bi bila majka mog sina i taj prsten na tvom prstu bio bi moj.” Moje grudi su se podizale i spuštale zbog reči koje su silazile sa njegovih usana. “Pusti me da te dodirnem Aleks. Pusti me da ti dokažem da je sve što govorim istina.” Prišao mi je, ali ovaj put sam to očekivala tako da kad sam leđima udarila od zid on me je odmah ogrado svojim rukama. Njegovo lice bilo je na nekoliko milimetara od mog, osetila sam ga svuda. Sve od jednom, njegov miris, njegovo telo, njegove oči, njegove usne, iako me jedino dodirivao svojim rukama. “Reci mi da odem Aleks. Reci mi da odem. Reci mi da me ne voliš. Reci mi da ne poželiš svake noći da sam ja pored tebe u tom krevetu i da sam ja taj pored kog se budiš svako jutro. Reci mi da svaki put kad držiš mog sina ne zamišljaš da je on tvoj. Naš. Reci mi da ne želiš sve ovo i kunem se da ću te zauvek ostaviti na miru. Pustiću te da se udaš za Kola da živite sretno do kraja života. Kunem se u sina da ću otići odavde i znati da nisi više moja devojka braon očiju.” “Lukase,” upozorila sam glasom koji nisam prepoznavala. “Zovi me onako kako zaista želiš.” spustio je svoje čelo na moje, primičući svoje ruke bliže mom licu. “Zovi me Bo,” režao je tonom od kog mi se stomak stegao i telo zagrejalo. Njegove usne bile su blizu mojih toliko 297
Naš svet knjiga da sam osetila njegov dah. Kao da me je zadirkivao polizao je svoje usne, polako, provocirajući me. Dokazujući mi da je u pravu. Zatvorila sam oči. Morala sam. Saznanje je bilo previše teško da si priznam i znala sam da bi mi mogao to videti u očima. Poznavao me je. “Bo,” rekla sam, daha izjednačenog sa njegovim. “Molim te...” “Moliš me šta bebo?” odgovorio je kao da stoji na ivici. Čekajući da kažem magične reči koje će nas oboje osloboditi. Osim ne na način na koji se on nadao. “Udajem se. Verena sam za drugog muškarca. Došla sam ovde danas da zatvorim vrata za nama ne da otvorim nova.” Bila je to kao kofa hladne vode koju sam prosula niz njegovo telo, odmah se odmakao od mene. Osetila sam momentalni gubitak, njegove ljubavi. Šteta je bila načinjena, i pogled na njegovom licu me je navela da se zapitam šta sam to upravo uradila. Da li sam napravila dobar izbor? Nisam mogla povrediti Kola. Volim ga. Zar ne? Zakoračila sam prema njemu, ali je sad bio njegov red da odstupi od mene. “Lukase...” Tužno se nasmejao. “Nemam koga da krivim sem sebe. Možda je bolji čovek pobedio i na kraju svega, sve dok si ti sretna to je jedino što je meni bitno.” Prisilila sam suze da ne počnu da padaju. Nisam želela da plačem. Trebala sam biti sretna. Kol me čini sretnom. Zašto se onda osećam kao da umirem? “Ništa nije ostalo da se kaže. Želim ti svu sreću sveta, Aleksandra. Zaslužuješ više nego iko drugi koga poznajem. Ja ću te uvek, uvek jebeno voleti. Niko mi to ne može oduzeti, čak ni ti.” Trepnula sam da oteram suze. Nisam ih više mogla suzdržavati. “Čestitam.” Pogledao me je poslednji put i otišao. Okrenula sam se da pogledam rupu u zidu. Ogledala se sa onom u mom srcu.
298
Naš svet knjiga
Lukas Nikada nisam očekivao da me neće pozvati na svoju veridbu. Samo nisam očekivao da će se desiti tako brzo. Šest meseci je proletelo. Nisam verovao sve dok nisam video sa mojim očima. Koliko sam jebeno bio glup? Video sam moju mamu kako joj pomaže oko veridbe. Video sam pozivnicu za veridbu držao je u rukama. Video sam datum. Video sam njihova imena. Video sam ih kako ulaze u restoran njenih roditelja zajedno, nju u beloj haljini, prisno obmotana oko njega. Video sam sve. Tek tada sam zaista poverovao. Tek tada mi se sve činilo realnim. Nakon toga sve se okrenulo nagore. Kažu da ti bog ne daje više nego što možeš da podneseš, kažu da nakon kiše dođe duga. Kažu da se sve dešava u broju tri. Rak. Moj sin. Aleks se verila. Mislio sam da je to kraj, ali nije bio. Svaki dan nakon veridbe mojoj mami je bivalo sve gore, prošla su tri meseca. Više nije bilo greški. Nije bilo nade. Umirala je. Doktor je rekao da ima još nekoliko nedelja života, više manje. Moj tata je zvao par kolega da preuzmu njegove poslove. Zatvorio je svoju firmu na neko vreme. Rekao je da želi svaki trenutak da provede sa svojom ženom. Moja mlađa sestra bila je više nego uništena. Uvek je bila tako pozitivna, pažljiva, pravila je limunade bez limuna i sva ta sranja. Imati nju u rukama dok je preživljavala slom nakon što nam je doktor saopštio novosti da je gotovo, da su uradili sve što su mogli. Sve to bilo je užasno i jednino što sam mogao je da je probam utešiti. Oni su nas obavestili isto kao i milion drugih porodica pre nas, kao da je to nešto uobičajeno, zapamtio sam svaku i poslednju reč. Svaki i najmanji detalj. Ostao sam jak, jer su svi oko mene uključujući i mog oca koji nikad pre nije plakao, doživeli slom. Zvuk očaja klizio je niz njihove usne i zbog toga 299
Naš svet knjiga želeo sam i sam da se slomim. Moja mama držala je tatu u rukama, kao što je mene držala milion puta dok sam bio dete, govorila je reči utehe koje su bile samo gomila gluposti. Ništa neće biti ok nakon ovoga. Ni. Jedna. Jebena. Stvar. Nisam plakao. Nisam dozvolio onome što sam osećao da ispliva na površinu. Nisam smeo da dopustim da me obuzme. Jer da jesam nikada ne bi bio u stanju da se zaustavim. Raspao bih se i nikad se više ne bih sastavio, pa sam nastavio da guram dalje. Koncentrisao se na posao, Mejsona, i moju mamu. Ignorisao sam sve što se rušilo oko mene. Moja porodica. Moja vera. Moja ljubav. Postao sam božija lična dvorska luda. Bar sam se tako osećao. “Mama,” mumlao sam, stojeći na vratima njene sobe. Bilo je teško gledati je sa zatvorenim očima, a ne pomisliti da je otišla. Izgledala je odsutno. Nije više bila ona žena koju sam prepoznavao kao svoju majku, sve što je ostalo bila je bolest koja ju je odvodila. “Bebo,” mumlala je kao da je boli dok priča. Mašine oko nje su se oglasile i samo mi potvrdile da je to istina. Seo sam na ivicu kreveta i uhvatio joj ruku. Ne znam šta me je spopalo, možda je to činjenica da znao da je ovo možda poslednji put da pričam sa njom, možda činjenica da sam znao da mi je potrebno da se oprostim, ili je možda jebena činjenica da sam znao da joj je kraj blizu. Nagnuo sam se i stavio svoju glavu na njeno jedva kucajuće srce i zajecao kao beba. Jecao sam iznova i iznova. Moje grudi i grlo je peklo. Hiperventilarao sam, udisao vazduh koji mi nije bio omogućen. Ona je trljala moja leđa, ni jednom ne pokušavajući da prekine moje emocije. “Ne znam kako ću živeti bez tebe. Ne znam hoću li biti u stanju da nastavim... molim te... molim te... bože. Ne oduzimaj mi je,” kukao sam u tuzi koja me je preuzela. “Nikada te neću ostaviti Lukase. Uvek ću biti tu za tebe. Samo zato što me ne vidiš ne znači da nisam tu.” “Nije fer. Nije fer što se ovo dešava.” Slinio sam čini mi se satima. Vreme je stajalo. Svaka sekunda koja je prošla bila je jedna manje koju imam sa njom i to me je ubijalo više nego išta. “Sve će biti ok. Znam da sada ne izgleda tako. Znam da neće izgledati tako kad odem, ali obećavam ti, kunem i se da će sve biti ok.” 300
Naš svet knjiga Šmrcnuo sam, sedajući i brišući suze. “Volim te, volim te od trenutka kad sam saznala da sam trudna sa tobom. Živeo si u meni devet meseci, Lukase, veza koju imamo je neraskidiva. Ja čujem otkucaje tvog srca unutar sebe i to ne može da se slomi.” Klimnuo sam, jer nisam imao reči kojima bih opisao koliko je volim. Stavila je ruku na moj obraz. “Slušaj me, jer ću biti stanju ovo samo jednom da kažem. Tvoja veza sa Aleks je isto toliko jasna.” “Mama,” pokušao sam da odmaknem svoje lice, ali držala me je čvrsto svojom hladnom rukom. “Sve se dešava sa razlogom i kunem se da to što ja umirem ima višu svrhu. Da li me razumeš?” Klimnuo sam iako nisam bio siguran da razumem. “Moraš da budeš jak, za svog oca i sestru. Oni nisu jaki kao ti. Moraš biti moj veliki Lukas.” Nije me zvala tako još od kako sam bio dete i ta izjava me je skoro slomila opet. “Obećaj mi da ćeš uraditi to za mene.” “Obećavam.” “Obećaj mi da ćeš pokušati da ne tuguješ i da ćeš nastaviti sa svojim životom. Da ćeš biti sretan, jer znaš da ću uvek biti sa tobom.” “Obećavam.” “Obećaj mi da ćeš prihvatiti drugu ženu koja dođe u očev život. Zatresao sam glavom. “Ne moj mi tražiti to.” Ona je udahnula duboko i rekla. “Možda je tvom ocu suđeno da ima dve srodne duše. Ne želim da bude sam. Molim te Lukase, reci mi da ćeš mi učiniti to.” “Okej, uradiću to zbog tebe.” “Tako sam ponosna na tebe, i na to kakav si čovek postao. Volim te tako jako, tako jako.” “I ja volim tebe.” Povukla me je u snažan zagrljaj. Grlilo sam je koliko god sam dugo mogao. Za svaku uspomenu, za svako obećanje, i za svaku uspomenu koju će propustiti. Kada sam se omakao, gledala je iza mene, i ja sam se okrenuo da ispratim njen pogled. Aleks je stojala na vratima sa rukama na grudima, izgled čiste tuge i žaljenja ocrtavao joj se na licu. Sveže suze su padale. Izgledala je malo, tako 301
Naš svet knjiga delikatno, i krhko. Podsetila me je na devojčicu koja je nekad bila. Ne dvadeset trogodišnja odrasla žena koja je trenutno. “Došla sam najbrže što sam mogla. Žao mi je što nisam mogla ranije. “Da li je Kol sa tobom?” mama je pitala, ali nešto mi je govorilo da je već to znala. Ona je zatresla glavom. “On je tek otvorio firmu i nije mogao da uzme slobodno, želeo je...” Vrdala je i prepoznao sam to lice odmah, upravo zato je i prekinula da govori. Nije želela da shvatim... Da laže.
voli vas Naš svet kNjiga
302
Naš svet knjiga
Poglavlje 38 Aleks “Nije ni važno tu sam.” Mirno sam rekla, očajnički pokušavajući da održim svoje najbolje pokersko lice. Nijedno od nas nije reklo ni reč dok smo prolazili jedno pored drugog. “Ostaviću vas same.” Zatvorio je vrata za sobom, a ja sam ostala ukopana tu gde sam stajala. Bila sam uplašena da ću je slomiti. Nisam mogla da prepoznam ženu pred sobom, videla sam je samo pre par meseci na svojoj veridbi. “Sedi, srce, nećeš me povrediti.” Sela sam, stavljajući svoju ruku preko njene. “Jako sam sretna što si došla da se oprostiš od mene.” “Molim te ne govori to,” kukala sam. “U redu je Aleks. Ne bojim se umiranja. Idem na bolje mesto sa voljenima koji me tamo čekaju. Zbog tebe i ostalih sam tužna. Voljenih koje ostavljam za sobom.” “Ne mogu da verujem da se ovo dešava.” Oči su mi se punile svežim suzama. “Toliko toga se desilo u ovih proteklih par godina, toliko promena. Kada mi je tvoja mama rekla da je trudna sa tobom, plakala sam. Pokušavali su da ostane trudna i pre nego što sam ja ostala trudna sa Lukasom. Robert joj je radio ultra zvuk da vidi jesi li dečak ili devojčica. Lukas je strpljivo sedeo u mom krilu, a možeš zamisliti koliko mu je bilo teško, dečak nikad nije mirovao.” Ja sam se blago nasmejala, obožavala sam priču koju mi je pričala. “Kad je Robert uradio ultrazvuk, kleo se da si dečak, pa smo odmah počeli da biramo imena za tebe. U momentu kad smo saznali da si devojčica u bolnici, odmah sledećeg dana tvoja mama i ja počeli smo da planiramo tvoje i Lukasovo venčanje. Isplanirali smo svaki detalj. Čak i koliko dece bi trebali da imate. Provodile smo sate i sate planirajući vašu zajedničku budućnost i voleli smo svaku sekundu toga.” Moje obrve su se podigle zbunjeno. “Ne razumem. Obe ste bile toliko istrajne da nas dvoje ne budemo zajedno. Zašto mi govoriš ovo sad?” 303
Naš svet knjiga “Napravila sam grešku. Mi smo napravili grešku. Žalim zbog jako malo stvari u svom životu, bila sam srećna da dobijem u životu sve što sam želela. Ne dopuštanje tebi i Lukasu da sami odlučite šta je ispravno za vas je definitivno nešto zbog čega najviše žalim. Kada budeš majka Aleks, razumećeš da ona jedino želi ono što je najbolje za njeno dete. Želiš da oni vide i iskuse sve što mogu. Misliš da znaš šta je najbolje za njih. To ide sa titulom biti roditelj. Ali ja ne znam sve, niko ne zna. Poslednjih nekoliko godina bile su jako teške za tebe, jako teške za njega, i ne mogu si pomoći, a da se ne osećam odgovornom za to. Obe se tako osećamo.” “I moja mama?” “Da. Želela je da ima ovaj razgovor sa tobom i ja sam pomislila da je bolje da to uradim ja. Neću ti reći da se ne trebaš udati Aleks, ako si sretna, ako zaista iskreno voliš tog momka onda nije važno šta ja govorim, tvoje srce govoriće za sebe. “Da...” pognula sam glavu. “Ali, trebam nešto od tebe.” Odmah sam podigla pogled ka njoj. “Bilo šta.” “Trebam da mi obećaš da ćeš uvek biti tu za Lukasa. Treba da mi obećaš da ćeš uvek paziti na mog dečaka. On nije dovoljno jak kao što se pretvara da jeste. Tvrdoglav to jeste.” Nasmejale smo se. “Ti dečaci Aleks, ne samo Luksa, oni su tvoji. Svaki od njih otišao je odvojenim putem, i takođe se osećam odgovornom i za to. Da nismo stali između tebe i Lukasa...” “Ne,” prekinula sam je znajući šta hoće da kaže. Ona se tužno nasmejala. “Bez obzira da li ti znaš ovo ili ne, Mrvice, ti si lepak koji ih je uvek držao na okupu, ti si sidro koje ih je držalo, a mi smo to znali još od kako ste bili deca.” Suze su spale niz moje lice upijala sam svaku njenu reč. Značile su mi sve, svaka od njih. “Moji dobri stari dečaci.” Pogledala me je sa takvom ljubavlju i obožavanjem u očima iako je bila bolesna, iako je umirala. Želela sam da je zapamtim baš takvu. “Volim te, i obećavam ti da ću uvek paziti na njega. Bez obzira na sve, on je i dalje moj najbolji prijatelj. Uvek i zauvek.” “Hvala ti. Mogu da umrem sretna znajući da će moj dečak biti zbrinut. To je ono što svaka majka želi.” 304
Naš svet knjiga Obrisala je moje suze i poljubila mi čelo. Sedela sam još malo sa njom, a onda je rekla da mora da odmori. Mislila sam o svemu što mi je rekla i slušala njeno lagano disanje, voleći to što je izgledala mnogo mirnije nego što je izgledala kada sam ušla. Nije odnelo bol moj osećala sam ga u srcu, jer sam znala da je ovo moj poslednji put kada ću biti sa njom. Trudila sam se jako da sve zadržim u sebi, ali nisam mogla. Legla sam dole pored nje i nežno zaplakala. Zbog nje. Zbog Lukasa. Zbog prošlosti koju ne možemo promeniti, i zbog budućnosti u kojoj nisam znala šta mi je suđeno.
Lukas Moja mama umrla je par dana nakon toga, ali ne pre nego što se oprostila sa svima nama. Džejkobom, Dilanom, njihovim roditeljima i Lili. Austin je bio jedini sa kojim nije uspela da se oprosti. Lagao bih kad bih rekao da ga nisam mrzeo zbog toga još više. Dani su prolazili ljudi su dolazili i odlazili iz mog doma. Bila je to kuća u kojoj sam odrastao, koja je sad bila tako hladna i prazna. Bilo je bezbroj emocija i tuge u pripremi dana koji sam želeo da se završi. Sati su delovali duže. Nisam imao ideju koji je dan bio. Nastavio sam da budem odsutan, hladan i van domašaja. Nisam dopustio sebi da se prestanem kretati, bojao sam se. Ako prestanem da se pomeram, slomiću se. Nisam prepoznavao ništa, ni kuću u kojoj sam odrastao ni uspomene koje su bile svuda, kretao sam se na auto pilotu, pokušavajući da izbegnem sve što je bilo blizu mog srca. Jednostavno sam morao da proguram dan. Moja jedina briga bila je moja mlađa sestra Lili. Tog dana kad je mama umrli, držao sam je u rukama sve dok nije ostala bez suza, dok psihički nije izmorila i onesvestila od suza. Prvi put kada je Mejson uleteo u kuću tražeći baku skoro sam se raspao. Pokušao sam da mu objasnim da je baka na nebu. Da je ona u raju sa anđelima. Nije čuo ni reč što sam rekao, i dalje ju je tražio svaki put kad bi ušao u kući. Odlučili smo da je najbolje da ne prisustvuje pogrebu i 305
Naš svet knjiga sahrani, pa ga je Stejsi ostavila sa svojom mamom, dok je ona prisustvovala sahrani. Nije mi rekla mnogo, samo da joj je drago što je Aleks tu. Stajao sam pred ogledalom i pokušavao da zavežem kravatu, zureći u svoje lice, tražeći nešto, bilo šta. Nije bilo ničega. Bio sam tako prazan, ipak bol je bio neopisiv. “Izgledaš lepo.” Video sam Aleks u refleksiji na ogledalu i okrenuo se. “Nikada nisi znao da vežeš kravatu, Lukase,” rekla je vezujući mi kravatu. Njene ruke odmarale su se na mojim grudima dok se blago smejala. “Jesi li dobro?” pitala je, pridružujući se drugima koji su mi postavili isto pitanje milion puta. Uložio sam sav napor da se ne bacim na pod, i upadnem u stanje iz kog neću izaći. Klimnuo sam, jer nisam znao šta drugo da kažem ili uradim. “Ovde sam. Biću ovde za tebe ako...” “Aleksandra,” Kol ju je dozvao sa vrata. “Tu si, tražim te svuda celo jutro.” Okrenula se da ga pogleda. “Znao bi gde sam da si stigao ranije.” Prsnula je. Bio sam iznenađen njenim odabirom reči i reakcijom, ali imao sam previše sranja u svojoj glavi da bi odreagovao na to. “Došao sam najbrže što sam mogao.” Poljubio ju je u čelo gledajući u mene. “Žao mi je zbog tvog gubitka, Lukase. Ako ima nešto što mi možemo da uradimo, molim te reci nam.” Klimnuo sam, ništa ne govoreći. “Mi.” Nije morao ništa više da mi dokazuje, dokaz je bio na njenom prstu. “Hvala,” bilo je sve što sam uspeo da kažem. “Da li si spremna draga? Auto mi je ispred.” “Ja idem sa mojim roditeljima i njegovim tatom.” “I Lukasom?” “Da. Svi idemo zajedno na sahranu.” “ Mislio sam...” “Kao što sam rekla, znao bi sve da si stigao ranije jutros. Umrla je pre pet dana. Sećaš se kako sam kukala sa druge strane telefona. Sećaš se zar ne?” Njegovo lice napravilo je grimasu koja nije izgledala prirodno. “Ići ću i ja sa vama.” 306
Naš svet knjiga “Nema više mesta u terencu, Kole. Nisam znala kad stižeš. Sećaš se rekao si mi da možda nećeš stići. Nešto oko firme, zar se ne sećaš?” govorila je sa tvrdoćom u glasu. Zurili su jedno u drugo nekoliko minuta. Oboje su imali nešto u svojim očima što mi se činilo poznatim, a opet neprepoznatim. Njena mama nas je dozvala i nisam više razmišljao o tome. Aleks je sedela pored mene u terencu. Bili smo u drugom vozilu iza onog koji je vozio moju mamu. Jedva da sam treptao tokom cele vožnje gledao sam dole u moje ruke, kad je Aleks uzela jednu i stavila je u svoje krilo. Na groblju nisam se mogao naterati da uđem u sobu i oprostim se sa njom. Pokušao sam. Trudio sam se jako. Zaista jesam. Nisam želeo da je pamtim kako leži u sanduku. Nisam se jebeno mogao nositi sa tim. Ostao sam da sedim pozadi sa Aleks pored sebe. Bila je sa mnom ceo dan. Ne znam gde je Kol bio i iskreno nije me bilo briga. Lili je pevala i svirala ’ovo malo mog svetla’ na groblju, pesmu koju nam je mama pevala od kako smo bili deca. Osetio sam usamljenu suzu kako pada niz moj obraz dok sam gledao kako sanduk spuštaju u zemlju. Pustio sam da mi um primi ono što se dešava. Pustio sam da mi um i telo postanu crni kao i to mesto na koje je spuštaju. Moja majka nije bila tu. Aleks nije bila tu. Kada se sahrana završila svi su opet izjavili saučešće i ja sam se pravio kao da mi je stalo do toga što govore iako mi se živo jebalo. Bio sam izvan sebe. Baš kad sam hteo sa odem nešto mi je privuklo pažnju ili bolje reći neko. Austin. Jedna ruža bila je polegnuta na njen grob. Ramena su mu bila pognuta, a lice mu je bilo zagnjureno u ruke. Nisam znao koliko sam ga posmatrao, minut, možda deset. Jedna minuta bila je ista svih ovih dana. Sve su se razvlačile u istu. Svaka od njih je jebeno bila ista onoj prethodnoj. Pored njega je stajala devojka nije ličila ni jednoj koju sam video pre, nosila je crnu do kolena suknju sa istom tako crnom majicom. Rukavi su joj bili zavrnuti pa sam mogao da vidim tetovaže koje je imala na podlakticama. Njena kosa bila je tamna sa nijansama ljubičaste rekao bih da je na obrvi, nosu i donjoj usni imala minđušu. 307
Naš svet knjiga Ko je jebeno to? Austin je ustao i naše su se oči spojile. Bio je prekriven tetovažama. Izgledao je starije, viši i mnogo grublje nego što ga se sećam. Nije više bio dečak kakav je bio kad je otišao nisam ga video pet godina, jedva da sam prepoznavao čoveka koji je stojao ispred mene. Aleks je otišla do njega i on ju je povukao u zagrljaj podižući je sa zemlje i ljuljajući je sa jedne na drugu stranu. Kad ju je spustio dole na zemlju opet, ona se rukovala sa devojkom koja je stojala pored njega. Aleks je izgledala tako sitno u poređenju sa njom, ali to je bilo zbog toga, jer je devojka nosila urnebesno visoke štikle, dok je Aleks bila u sandalama. Prišli su mi, zaustavljajući se samo na nekoliko koraka. “Hej, čoveče, žao mi je što nisam stigao ranije. Žao mi je što nisam stigao da se oprostim,” Austin je rekao, ali nisam znao da li je to rekao da meni olakša ili sebi. Klimnuo sam da ne bi rekao ono što sam zaista želeo da kažem. “Bila je neverovatna žena, i kao majka svima nama Lukase. Volim je jako i nedostajaće mi svaki dan.” “Voliš je tako jako da se tek sada pojavljuješ,” prsnuo sam, od čega se cimnuo. Aleks me nije zaustavila pretpostavljam pošto je ovo bila sahrana moje majke da mi je bilo dozvoljeno da prsnem. “Ovo je Brigs, Brigs ovo je Lukas.” Austin nas je upoznao, stavljajući svoju ruku preko njenih leđa. “Čula sam toliko toga o tebi,” dodala je smešeći se. Nakit u njenoj usni odbijao je zrake sunca. Pretpostavljam da joj je i jezik izbušen takođe. Želeo sam da kažem ja nisam čuo jebeno ništa o tebi, ali ovo nije bilo ni mesto ni vreme. Plus nije bila njena krivica što je Austin odlučio da ode. Sreli smo ostatak dečaka u restoranu Aleksinih roditelja gde su svi išli nakon sahrane, pošto je moja mama naterala tatu da joj obeća da će napraviti zabavu nakon njene sahrane. Želela je da svi slave njen život, ne da oplakuju njenu smrt. Stojao sam na plaži sa rukama u džepovima, zureći u zalazak sunca koji je oslikavao da noć dolazi. Sutra će biti novi dan. Još jedan dan bez mame. Još jedan dan bez moje devojke braon očiju. 308
Naš svet knjiga “Bože, kada smo poslednji put bili ovako zajedno?” Aleks je pitala odvlačeći me od mojih misli i navela me je da se okrenem da je pogledam. “Pet godina,” Austin je dodao, dolazeći iza nje. Dilan i Džejkob su ga pratili. Svi smo bili zajedno, svako od nas imao je svoje demone. “Prošlo je jebeno puno,” Džejkob je rekao, privlačeći Aleks do sebe. “Isuse, pogledaj te klince kako surfuju. Izgleda kao da smo juče to bili mi,” Dilan je dodao, gledajući ka vodi sa tugom u očima. “Kako smo dopustili da prođe pet godina, a da ne budemo zajedno? Provodili smo svaku sekundu jedno sa drugim.” “Znam,” Aleks je izdahnula. “Ne mogu vam opisati koliko mi nedostajete momci. Bože... Austine tako je lepo videti te,” pomerila se od Džejkoba ka njemu, obmotavajući svoje ruke oko njegovog struka. Poljubio joj je teme. “Lepo je biti kući.” “Kako se držiš?” Džejkob je pitao. Slegnuo sam ramenima. Nisam imao ništa da kažem. Ne više. “Ako ti treba nešto, mi smo ovde.” Dodao je. “Ja ću krenuti.” “Da li...” “Želim da budem sam,” prekinuo sam Aleks, pokušavajući da odem pre neo vidim zabrinuti izraz koji sam znao da će biti na njenom licu.
Aleks Gledali smo ga kako odlazi niz plažu. Nogavice su mu bile zavrnute, a cipele u rukama. Znala sam gde ide i trebala mi je sva snaga da ne krenem za njim. “Kako se zaista drži?” Austin je pitao, stežući me jače kao da je osetio da mi je do potrebno. “Ne znam.” “Ne brini Mrvice prebrodiće on to.” Džejkob i Dilan krenuli su unutra nekoliko minuta kasnije sedela sam sa Austinom, diveći se okeanu. Talasi su bili mirni i to me je iznenadilo, obično su bili nemirni u ovo doba godine. “Zar nećeš vikati na mene?” 309
Naš svet knjiga Zatresla sam glavom. “Mislim da si previše star da bi se vikalo na tebe.” On se nasmejao “To te nije zaustavljalo pre.” “Gde si bio?” “Svuda. Spomeni i ja sam bio tamo.” “Kako?” “Radio sam razne poslove, ali video sam svet, Aleks. Video sam njegovo najbolje i najgore. Upoznao sam neverovatne ljude i neke zaista usrane. Nisam znao, nisam imao predstavu da je toliko bolesna. Moji roditelji su mi nedavno rekli da ima rak. Nameravao sam da nazovem Lukasa, ali da li bi to zaista išta promenilo? Naše prijateljstvo je umrlo onog dana kad sam te skoro ubio.” Cimnula sam se na njegove reči. Mrzela sam što i dalje oseća rane koje su bile na njegovom telu pre toliko godina. “Ponekad pregledam vesti o Oak ostrvu preko mreže. Slučajno sam ih opet uzeo. Nisam pregledavao novine skoro godinu dana. Probudio sam se to jutro sa nekim nelagodnim osećajem. Pokušao sam da ga ignorišem, ali nije nestajao. Otišao sam online i tu je bila, naslovna strana i sve. Žena doktora Rajdera bla, bla, bla... trebalo je da ona umre da bi se ja vratio kući.” Sve se dešava sa razlogom. “Da li ostaješ?” “Neko vreme.” “Ko je devojka?” On se nasmejao. “To je Brigs. Upoznao sam je u Njujorku pre oko godinu i po.” “Čini se kao... hardkor.” On se nasmejao. “Laje više nego što ujeda.” “Da li je voliš?” “Nju je teško ne voleti.” “Znači problem je.” “Nemaš pojma koliko.” “Aleksandra,” Kol je vikao sa doka. “Bolje da krenem,” ustala sam čisteći pesak sa sebe. “Nemoj bežati Mrvice. Ja sam to radio pet godina i zaista nema mesta kao što je kuća.” Rekao je ni odakle. “Austine...” 310
Naš svet knjiga “Taj prsten na tvom prstu sija mnogo više nego što ti sijaš.” Pogledala sam ga. “Da li ga voliš?” Klimnula sam, jer nisam mogla reći. Zašto nisam mogla reći? “Šta je sa Lukasom?” “Austine,” upozorila sam. “Znaš šta sam naučio ovih proteklih godina? Naučio sam da ne možeš živeti svoj život za sve druge. Možeš se pretvarati da si neko ko nisi. Nije važno ako to niko ne razume, na kraju dana ti si sretan dođavola sa svima ostalima. Živeo sam svoj život za dečake, za tebe, za svoje roditelje. Nikada nisam bio zaista sretan, Aleks. Mislio sam da jesam, ali duboko u sebi sam znao... zato sam otišao. Putovao sam svetom da pronađem sebe i završio sam opet tamo gde sam počeo. Sve što osećam je zadovoljstvo. Sreća.” Zatresao je glavom. “Ja znam gde je tvoja sreća, a znam i da ti znaš.” Pogledala sam prema Kolu dok sam upijala Austinove reči. Stajao je tamo čekao me, i nisam mogla, a da ne pomislim koliko dugo radi to? Čeka. “Sećaš se kako sam rekao svima, čak i tebi da se ne sećam nesreće?” Zamrzla sam se, vraćajući pogled na njega. “Lagao sam. Sećam se svega. Sećam se svake sitnice. Skoro sam te ubio.” Nagnula sa se napred da sednem na svoja stopala ispred njega, nasmešila sam se sa ljubavlju i zgrabila njegovo lice. “Ne Austine. Rekao si mi da stavim pojas i kada nisam mogla, ti si to uradio umesto mene. Baš pre nego što smo se zakucali u to drvo ti si stavio svoju ruku na moje grudi, pritisnuo moje telo uz sedište najjače što si mogao. Zadržao si me, iako ti nisi imao na sebi pojas. Iako si znao da ja imam svoj. To je za tebe bilo instiktivno. Ti si me spasao.” Njegove oči zasijale su se u prihvatanju. “Sećaš se.” Nacerila sam se. “I ja sam dobra u čuvanju tajni takođe“ “Zašto?” “Nije trebalo niko više da te mrzi više nego što si mrzeo sam sebe.” Njegove usne su se razdvojile da kažu nešto, ali sam ih ućutkala. “Ti si mrzeo sebe... Dobrodošao kući Austine.” I sa tim poljubila sam ožiljak na njegovoj obrvi i otišla.
311
Naš svet knjiga
Poglavlje 39 Aleks Kol se vratio prvim letom za Kaliforniju sledećeg dana, a ja sam odlučila da ostanem još par dana, na njegovo neodobravanje. Nisam videla Lukasa od sahrane. Prošlo je četri dana kada sam zakucala na njegova vrata. Znala sam da je kući, jer je kamionet bio parkiran ispred. “Lukase?” pokucala sam, otvarajući vrata i zatvarajući ih za sobom. Polako sam ušla unutra gledajući slike na zidovima. Ja sam bila na nekoliko njih, bili su i dečaci, Mejson i naše porodice. Nasmejala sam se kad sam videla sliku koju sam mu dala za njegov trinaesti rođendan i opet kad sam videla onu sa moje mature. “Hej,” pozdravila sam dok sam ulazila u dnevni boravak, bio mi je leđima okrenut dok je sedeo na tremu. Uzeo je gutljaj piva, spuštajući ga opet u svoje krilo. “Lili je rekla da te nije videla od sahrane, zabrinuta je. Dala mi je tvoju adresu nakon što sam joj rekla da ću doći da te obiđem.” “Nisam dete, Aleks. Ne treba da me čuvaš.” “Znam to. I ja sam zabrinuta za tebe takođe.” Uzeo je još jedan gutljaj piva, spustio ga na sto i ušao unutra. Izgledao je kao da nije spavao danima. “Šta radiš ovde?” rekao je ravnim tonom. “Upravo sam ti rekla. Zabrinuta sam za tebe i želela sam da se uverim da si ok.” Seo je na ivicu kauča. “Kako si ti?” “Ne brini za mene kako si ti?” Izdahnuo je vazduh. Njegov izraz mi je govorio da bi ja to već trebala da znam. Da treba da znam šta dolazi, šta će reći, ali nisam znala. Nikada nisam ni pomislila da će doći do ovoga, ili možda i jesam samo sam to ignorisala. Počistila pod tepih koji je krio naše istine. “Zabrinut sam za tebe od kako si se rodila. Kako očekuješ da jednostavno prekinem sa tim? Želiš da samo to ugasim, ugasim kao prekidačem?” Nisam odgovorila rečima, samo očima. Nisam mogla odgovoriti na pitanje kao što ni Lukas nije mogao da ugasi svoju brigu za mene. Njegove 312
Naš svet knjiga oči držale su moje i primetila sam lagano klimanje njegove glave. Unutrašnja borba bila je očita na njegovom licu. “Šta radiš ovde Aleks?” Nisam znala šta da odgovorim na to takođe. “Već sam ti rekla, volim te, Lukase. Zašto pričaš sa mnom kao da mi nisi i dalje najbolji prijatelj?” Napravio je grimasu, ali ju je sakrio brzo. “Idi kući, Aleks. Treba da ideš kući.” “Ja jesam kući.” “Ne nisi. Tvoja kuća nije ovde više. Ne u ovom gradu. Ne u našoj napuštenoj kući. Ne ovde sa mnom.” Zakoračila sam unazad, trebajući prostora među nama, iako samo već bili poprilično udaljeni jedno od drugog. “Zašto pokušavaš da me povrediš?” “Po prvi put pokušavam upravo suprotno. Sve što sam ikad radio je povređivao te, sa rečima, sa delima. Ne mogu to više. Moram da te pustim.” “Šta?” zacvilila sam, zbunjena i uplašena. Zašto sam se osećala uplašeno? “Ovo,” pokazao je rukom među nas. “Što radimo od kako smo deca.” “Lukase,” zagrcnula sam se, očajnički želeći da stane sa onim što je krenuo da kaže, ali znala sam da neće. “Idi kući Aleks. Idi kući kod svog verenika. Idi kući u Kaliforniju. To je tvoja kuća sada. Ja sam tvoja prošlost i moraš me pustiti. Kol je tvoja budućnost. On je tvoj prioritet sad. Prestani brinuti za mene. Ja nisam više tvoja briga. Kol jeste. On će biti tvoj muž, vreme je da staviš njega na prvo mesto.” “Nije to ono što radim. Volim Kola, ali ti ćeš mi uvek biti najbolji prijatelj Bo.” “Ne možeš imati oboje. Nije fer prema njemu, prema tebi, prema meni. Ne mogu da nastavim biti sebičan više. Ne pokušavam da te povredim Aleks. Kunem se. Obećavam ti. Pokušavam da te pustim da se možeš udati za čoveka kojeg voliš, da možeš graditi budućnost u sreći. Ne u tuzi. Ne u haosu. Ne u uraganu. Ne više u meni.” Udahnula sam duboko pokušavajući da ostanem mirna uma, mirna srca. “Idi kući Aleks, molim te. Idi kući Kolu. Ti si njegova. Ne moja.” Želela sam da se svađam sa njim. Želela sam da mu kažem da to nije istina. Njegove reči su me uništavale, ali ne zato što nisu bile istinite. 313
Naš svet knjiga Ubijale su me, jer su bile istinite svaka od njih. Mislila sam o nama kako se godinama igramo te igre napred nazad, istina, laži, tajne, jedna za drugom. Što je izazvalo domino efekat zbunjenosti, povređenosti, boli i tuge. Ljubavi i mržnje. Volela sam Lukasa, ali je isto tako bilo trenutaka kad sam ga mrzela. Zbog onoga što je uradio i onoga što nije, ali kad sam zamišljala svoj život sa Kolom nikada nisam videla svoj život bez Lukasa u njemu. Nikada nisam razmišljala da izgovorivši njemu “Da,” ja govorim zbogom svojoj prošlosti. Zbogom uspomenama, ljubavi, najboljem prijatelju celog mog života. Jedinom čoveku kojeg sam ikad volela. “Da,” je bio kraj Lukasa i početak Kola. Kako to nisam shvatila ranije? Nisam mogla da nateram sebe da to kažem, pa sam se samo okrenula. Da odem kući. *** “Halo, ja sam.” Lili je rekla u svom standardnom pozdravu. “Halo ti si!” odgovorila sam svojim. “Kako si? Kako je u Nešvilu?” “Najbolja odluka koju sam ikad napravila.” Lili je napustila koledž nakon mamine sahrane ostala je u Oak Islandu nekoliko nedelja i onda bukvalno spakovala kofere i otišla u Tenesi. Godine pevanja i sviranja gitare su se isplatile, dobila je posao barmena i jednog dana kada su čuli njeno neobavezno pevanje dobila je posao zabavljača dve noći nedeljno. “Da li si pričala sa...” “Ne. Promenila sam broj sećaš se? Neće pitati Lukasa za njega, a tebe sam već naterala da se zakuneš da mu nećeš reći. Nije kao da je...” “Pitao je.” “Oh...” Bila je tiha nekoliko sekundi. “Oh dobro. Taj brod je otplovio na Kariba i ne misli da se vraća. Ko je Džejkob?” “Lili...” “Šta? On je kreten koji je doveo devojku na našu Božićnu proslavu i šepurio se njom pred mojim licem. Onda je slučajno pokušao da bude moj najbolji prijatelj na maminoj sahrani.” “Zašto si onda imala seks sa njim?” 314
Naš svet knjiga Ona je uzdahnula. “Rekla sam ti to kao tajnu. I to nije trebalo nikad biti spomenuto. Kako bi bilo da ispereš svoja usta sapunom. Bio je to momenat slabosti. Ne sviđa mi se više.” Prevrnula sam očima, klimajući glavom. “Ne želim da pričam o njemu više. Zapravo... ne želim da pričam o njemu nikad više. Hajde da ga pošaljemo na ostrvo gde devojke šalju sve svoje greške.” Zakikotala sam, čuvši je kako to govori sa stavom zamislila sam je kako joj se glava okreće. “Hajde da pričamo o tvom venčanju! Kada ćeš dođavola početi da ga planiraš? Prošlo je šest meseci od kako mi je mama umrla. Mislim da je možda vreme da se vratiš na put i ubrzaš malo stvari. Ona bi želela da budeš sretna.” “Znam.” “Kako je Kol?” “Radi puno. Ima trenutno četri slučaja na kojima radi, pa i ne provodim baš puno vremena sa njim.” “Znači nije se puno toga promenilo od kako smo pričali pre par nedelja.” “Ne zapravo.” “Zašto se ne pojaviš u njegovoj kancelariji gola?” “Oh moj bože.” “Šta, ne mislim baš gola, gola, to bi bilo čudno. Mislila sam na to da nosiš kaput, a ispod budeš gola. Momci vole to. Samo kažem.” “Bilo bi lakše kad bih imala posao, onda mi ne bi bilo dosadno ceo dan dok ga čekam da dođe kući.” Nakon što me je Kol zaprosio rekao mi je da bih trebala da dam otkaz i pokušam da nađem nešto što bih zaista volela da radim. Pomagala sam mu da sredi neke papire u kancelariji, ali nije bilo tamo puno posla za mene. Spomenula sam mu da sam počela da tražim posao i po pogledu na njegovom licu znam da mu se to nije svidelo. Rekao je da voli kad sam kući, čekajući ga, i kad jednom dobijemo bebu... zaustavila sam ga nakon toga. “Da li si pričala sa mojim bratom?” “Znaš da nisam.”
315
Naš svet knjiga “Da, pretpostavljam da je tako najbolje, tata kaže da je posvećen Mejsonu, kompaniji i kući koju je kupio, izgleda kao da uvek nešto popravlja.” “Kuća?” moj srce je stalo. Ne bi on... da li bi? “Da.” “Koja kuća?” “Otkud ja jebeno znam. Neka kuća na obali u Oak Islandu, pretpostavljam da je bila napuštena godinama čim je završila na aukciji. On ju je kupio i sredio.” Morala sam da sednem. Noge me nisu držale više. “Oh moj bože.” “Oh sranje. Moram da idem. Zakasniću na posao. Čujemo se uskoro. Volim te.” “Lili, čekaj, Lili!” vikala sam u slušalicu, ali se veza već prekinula. Pogledala sam po sobi i pozvala mamu. “Hej dušo.” “Mama!” viknula sam nesposobna da kontrolišem svoje emocije. “Šta? Oh moj bože šta se dešava? Da li si ok?” “Dobro sam. Lukas je kupio kuću?” “Umm, da šta? Zato me zoveš?” “Da. Ne. Mislim... ne znam. Gde je ta kuća? Da li si je videla? Kad ju je kupio? Da li živi tamo? Da li je njegova ili planira da je proda?” pitala sam sve u jednom dahu. “Hou, srce uspori, smiri se.” “Mama molim te reci mi.” “Okej, umm kuća je pored vode. Bila je napuštena godinama. Stavili su je na aukciju. Došao je ceo grad. Mislim bar se sedamnaest ljudi borilo za nju to jutro. Tvoj tata kaže da je platio previše za tu nekretninu, ali znaš njega on uvek uradio ono što on želi.” “Svetog mu sranja.” Izdahnula sam sa rukom na grudima. “Aleksandra Mari Kolins.” Opomenula me je. “Da li živi tamo?” pitala sam, ne obraćajući pažnju na njeno opominjanje. “Mama, da li?” “Srce, naravno da živi. Zašto bi kupio kuću u kojoj ne bi živeo? Živi tamo. Živi tamo već nekoliko nedelja. Šta se dešava? Ne razumem. To je samo kuća, Aleks.” “Ne mama. To nije samo kuća. Ona je mnogo više od toga. Moram da idem.” 316
Naš svet knjiga “Aleks...” Prekinula sam tačno u trenutku kad je Kol ušao na vrata. “Hej draga,” Sa divljim očima zurila sam u zid ispred sebe. Nisam se mogla pomeriti. Jedva da sam mogla i disati. Koncentrisala sam se samo na to da dišem. “Da li je sve u redu?” mislim da je seo pored mene. “Aleksandra?” “Kol...” šapnula sam glasom koji nisam prepoznavala. “Zašto želiš da me oženiš?” pitala sam, trebajući da znam. Još uvek ga nisam pogledala. Bilo je lakše da zurim u zid pred sobom. “Kakvo je to pitanje? Volim te.” “Znam to.” “Zašto me onda pitaš?” “To je jednostavno pitanje, zar ne misliš tako?” “Dao sam ti moj odgovor. Volim te, to je sve draga.” “Okej, zašto me onda voliš?” “Da li je sve u redu? Počinješ da me plašiš.” “Kol, molim te samo mi odgovori na pitanje. Zašto me voliš?” “Ja... Ja.. ne... Isuse... Aleksandra. Volim te, eto zašto.” Pogledala sam dole u svoj prsten. “Da li znaš da ja ne nosim nakit?” “Naravno da nosiš. Ogrlica. Nikada je nisi skidala.” Zatvorila sam svoje oči. Morala sam. “Ne nosim je godinama.” “Šta?” pogledao je u moj vrat tražeći je. “Pa jebiga. Zašto je to bitno?” mumlao je. “Pitaću te poslednji put i molim te, molim te budi iskren sa mnom. Zašto želiš da me oženiš Kole?” “Čekao sam tako dugo na tebe. Mislim znaš to. TI si moja.” “Ja sam tvoja nagrada.” Mumlala sam dovoljno glasno da čuje. “Nisam to rekao.” “Nisi ni morao.” On je odmah ustao, nadvio se nada mnom. “Šta koji kurac? Da li me testiraš? Šta je ovo?” “Šta ako ne želim da prestanem da radim? Šta ako ne želim da ostanem kući i budem mama?” “Aleksandra, zašto praviš problem? Želim da živiš kao kraljica. Obezbedio sam te da možeš da brineš o kući. To su naša pravila. Odrastao sam u kući gde su moji roditelji samo radili. Ne želim to za svoje dete.” 317
Naš svet knjiga Pogledala sam ga. “Moje?” “Znaš na šta sam mislio.” Zabacila sam glavu u stranu i suzila pogled. “Šta? Isuse Hriste, pustio sam te da žališ ovde mesecima. Nisam ti prebacivao činjenicu da tuguješ za mamom koja nije čak ni tvoja. Nismo još izabrali ni datum za venčanje, i jedva da i pričamo jedno sa drugim. A onda dođem kući ovom sranju? Da li me zajebavaš!” “Vau, Kole.” “Ona nije tvoja mama. U redu je biti tužan, ali tvoja mama je još uvek živa, mislim daj.” Zagnjurila sam glavu u ruke. “Ona mi je bila poput majke. Ne mogu da verujem da si upravo to rekao.” “Draga....” “Ne zovi me tako. Ne sada.” “Volim te. Sada smo zajedno. Želim da nastavimo sa našim životima. Želim da te oženim, želim da imamo decu, želim...” “Šta je sa onim što ja želim?” “Mislio sam da i ti to želiš, takođe.” “Ta noć, Kol. Ta noć kad smo imali seks prvi put. Da li si znao?” “Znao šta?” “Da li si znao da sam devica?” “Naravno da sam znao.” “Ne, ne u trenutku kada se desilo. Pričam o danu pre ili mesecu pre. Da li si znao pre nego što si me uzeo u svojoj sobi da sam devica?” On je slegnuo i ja sam dobila svoj odgovor. “Nije važno. Imam te. Mi ćemo se venčati. To ne menjan ništa. Ja sam pobedio. Moja si.” Seo je dole pored mene, mazeći mi obraz. “Zar ne?” Pogledala sam ga, znajući šta treba da uradim. “Ne mogu se udati za tebe Kol.” “Šta?” “Žao mi je. Žao mi je zbog svega. Ali ne mogu se udati za tebe. Nikada nisam ni trebala reći da. Nikada nisam ni trebala otići sa tobom u tvoju kuću. Trebala sam otići... ne mogu promeniti prošlost, jedino što mogu promeniti je budućnost, i ja ne mogu da se udam za tebe.” On je zatresao glavom. “Ne misliš tako.” “Mislim. Nikada nisam bila odlučnija oko nečega više u svom životu. “Volim te.” 318
Naš svet knjiga “Znam, ali da li je to zato što si zaljubljen u mene?” “Ne razumem razliku.” Ja sam se tužno nasmejala. “Razumećeš jednog dana kad sretneš pravu osobu. Ja nisam ona Kole. Ti misliš da jesam, ali veruj mi, prepoznaćeš jednog dana razliku.” “Zbog njega, zar ne?” pitao je sa grubošću u svom glasu. Pognula sam glavu. “Žao mi je.” “Ne mogu da verujem da radiš ovo. Proveo sam godine čekajući te. Prateći te kao izgubljeno kuče. Sedeći sa strane. Stanje.” Uzdahnuo je. “Želim da te mrzim. Želi da te mrzim tako jebeno jako sada, ali ne mogu. Sve ove godine, od kako smo bili deca, znao sam. Ne gledaš me kao što gledaš njega. Ne smeješ mi se kao što se smeješ njemu. Mislio sam... mislio sam da to nije važno. Da ćeš naučiti da me voliš, i svaki put kad si mi to rekla, kunem se ja sam se trudio da poverujem. Osim što taj pogled u tvojim očima, onaj koji je za njega, ja nikada nisam dobio ni mrvicu toga. Ni jednom.” Suze su pale niz moje lice. “Žao mi je,” ponavljala sam jedinu stvar koja je bila istina. “Nikada nisam razumeo vašu vezu, konekciju koju imate. To za mene nema smisla. Ni malo. Mislio sam da ću biti bolji čovek za tebe, znajući duboko u svom srcu da neću. Koliko je to jebeno sjebano? Borio sam se za tebe, znajući da nikada neću pobediti. Znajući da trošim svoje vreme, ali nisam mario. Želeo sam da te imam na bilo koji način sam mogao. Ne znam da li je to ljubav ili jebena glupost.” Ustao je, otišao do prozora, a ja sam ostala gde sam bila. Nije bilo ničega što bi mogla da uradim da ga utešim. Da ispravim to što sam ga povredila. Mrzela sam što sam ga navodila. Nije bilo fer prema njemu, ništa od ovoga nije. “Nikada nisam želela da te povredim Kole. Kunem se u svoj život da nikada nisam želela da ti izazovem bol. Ne mogu ti opisati koliko mi je žao što sam te povredila. Nisi to zaslužio. Bio si jako dobar prema meni, prijatelj kojeg sam trebala. Volim te, stvarno te volim, mislim to. Ali na kraju dana... moram da uradim ono što mi srce govori da je ispravno, a to nismo mi. Pamtiću svaki momenat koji smo proveli zajedno. Obećavam ti to.” Bili smo tihi neko vreme. Okrenuo se da me pogleda sa pogledom koji nikad pre nisam videla. “Oboje smo krivi. Pretpostavljam da je to jedan od 319
Naš svet knjiga razloga, zašto sam se utapao u posao. Nisi me gledala isto od sahrane, i pretpostavljam da sam se zato držao na distanci. Deo mene je osetio ono što dolazi. Jednostavno sam rešio da to ignorišem, misleći da će nestati. Nije moglo, ipak nije moglo nestati.” “Ne znam šta da kažem.” “Ništa nije ostalo da se kaže. Premestiću svoje stvari u gostinsku sobu dok ne shvatiš stvari.” Došao je ispred mene i seo na svoje pete, brišući suze sa mog lica. Oboje smo znali. Da je ovo zaista bio... Kraj... *** Pozvala sam roditelje sledeći dan da ih obavestim šta se desilo sa Kolom i sa mnom. Nisu bili iznenađeni. Rekla sam im da se vraćam kući čim sve rešim. Razgovor je vodio do promene koja je mogla uticati i na njih i na mene. Želeli su da putuju, vide različita mesta i jednostavno uživaju jedno u drugom. Pitala sam ih da kupim restoran, ali su oni insistirali da mi ga jednostavno daju. Bio je to moj dom. Restoran, plaža, dečaci i naša napuštena kuća koju je sad Lukas učinio svojom. On nije znao da sam se vratila. Sve do sad.
voli vas Naš svet kNjiga
320
Naš svet knjiga
Poglavlje 40 Lukas Četri meseca su prošla od kako sam kupio našu napuštenu kuću. Napokon je bila gotova. Sredio sam dosta, ali bilo je delova koje sam ostavio iste. I dalje je izgledala kao naša, osim što je bila modernija. Uradio sam sve sam i na neki način je to bila terapija za mene. Da pustim. Kombinovao sam svoj život sa njom i moj život bez nje. Prošlost i sadašnjost, moja budućnost bila je nepoznata. Sedeo sam na klupi sobe koja je gledala na vodu. Počeo sam opet da surfujem, obično pred zoru trebajući tišinu koja bi me okružila rano ujutru. Bilo je lepo biti sam sa mojim mislima, iako sam bio sam većinu vremena, pogotovo sad kad je moja mlađa sestra otišla. Uvek sam je osećao blizu sebe, iako smo bili hiljadama milja udaljeni. Njeno prisustvo me je okruživalo, pogotovo kad bi bio u vodi. Kuća je tome pridodala, možda je to jedan od razloga što sam je kupio. Želeo sam je blizu. Džejkob se vratio u Kaliforniju, Austin se vratio u Njujork, a Dilan je bio obuzet poslom. Sve što sam imao je Mejson. Stejsi je bila verena za fudbalskog trenera i ja sam bio presretan zbog nje. Mejson ga je voleo i to je sve što mi je bilo važno. Sve je izgledalo kao da se vratilo u normali ili u nešto približno normali. “Peni za tvoje misli?” poznati glas rekao je iza mene. Odmah ustao, okrenuo se da je pogledam. Izgledala je lepše nego ikad, kosa joj je opet narasla, negde do sredine leđa. Nosila je nežnu žutu suknju koja je lagano padala niz njeno telo, stopala su joj bila bosa. Naslonila se na dovratak, ruke je prekrstila preko grudi. “Šta radiš ovde?” “Mislim da bih ja tebe trebala da pitam isto pitanje. Preselila sam se nazad nekoliko nedelja pre.” “Išao sam u restoran tvojih roditelja…” “Ja sam im rekla da ti ne govore. Dečaci ni ne znaju da sam se vratila. “Da li Kol…” 321
Naš svet knjiga Prekinula me je sa klimanjem glave za ne. “Raskinuli smo pre mesec dana.” “Zašto?” “Bilo je pogrešno da se verim sa njim. Nikada nisam trebala reći da, ali sad je sve dobro. Mi smo u redu, s obzirom da smo mirno raskinuli. Ne pričam sa njim, oboje tako preferiramo.” “Da li si ok?” momentalno sam pitao. Ona se nasmejala. “Uvek zabrinut za mene. Bolje sam nego što sam ikad bila u poslednje vreme. Da li si znao da moji roditelji prodaju restoran?” “Ne.” i nisam. “Da… nakon što je tvoja mama… oni su odlučili da je vreme za penziju. Žele da putuju, uživaju u ostatku svog života.” “To ima smisla.” “I ja sam to pomislila, zato sam ga kupila. Pa ne zaista, zapravo su mi ga dali.” “Zašto bi ti…” “To je dom. Ovo je moj dom Lukase. Uvek je bio. Nikada nisam želela da odem kao vi dečaci, ali sam zahvalna što jesam. To mi je dalo šansu da shvatim da ovde pripadam.” Klimnuo sam sa razumevanjem. “Zašto si kupio ovu kuću?” “Iz istog razloga zašto si ti kupila restoran. Za mene je ona dom. Uvek je bila. Nisam mogao da dopustim da je neko drugi ima. Ona je moja.” “Ona je naša,” ispravila sam ga. “Kupio si je za mene.” “Aleks…” “Zašto me voliš Bo?” Cimnuo sam se. “Šta?” “Čuo si me.” Moja stopala pomerala su se po sopstvenom akordu, zaustavljajući se kada sam joj bio dovoljno blizu da je dodirnem. Ali nisam. Miris njenog višnjinog sjaja bilo je dovoljno da me uteši da kažem. “Još od kako smo bili deca ti si bila prvo i poslednje na šta sam mislio svaki dan svog života. Znam sve o tebi, tvoje oči, tvoje osmeh, tvoj šašav personalitet koji ne trpi sranja od nikog, uključujući i mene. Ležao bih budan svake noći, jer si mi nedostajala, ima ta ogromna rupa u mom srcu gde si inače ti bila i ne marim, jer me ona podseća na tebe. Volim te, jer te trebam. Volim te, jer 322
Naš svet knjiga nema mene bez tebe. Volim te, jer ne mogu da prestanem da te volim, i lagao bih kad bih rekao da sam pokušao.” Zgrabio sam njeno lice i ona se opustila u mojim rukama. “Ti si moja devojka braon očiju.” Njene usne su se razdvojile i ja sam palcem prešao preko njene donje usne. “Neću ti reći da je uvek bilo lako, jer nije, ali ti si uvek bila vredna toga. Znam da sam rekao ovo pre, ali ne mogu to reći dovoljno puta. Žao mi je Mrvice. Žao mi je zbog svega što sam ti priredio… Stejsi, te devojke u srednjoj školi, sranje sa Kolom, Mejson… mislim da sam sve rekao?” našalio sam se i ona se nasmejala. “Žao mi je što sam te ikada rasplakao. Žao mi je za svu bol koju sam stavio u tvoje savršeno srce. Žao mi je što sam te ikad naveo da pomisliš da ti ne pripadam. Bio sam tvoj svake sekunde, svakog dana našeg dvadeset šestogodišnjeg života. Žao mi je zbog svih sranja koje sam uradio ili ti rekao. Mrzim sebe zbog toga. Nisi to zaslužila. Ne mogu ti se dovoljno izviniti. Tako mi je jebeno žao zbog svega.” Šapnuo sam, naslanjajući svoje čelo na njeno. “Želim tako jebeno jako sad da te poljubim.” Stavio sam svoje ruke oko njenog vrata i ona mi je dopustila. Pogledao sam duboko u njene oči i video isti intenzivan pogled koji je zurio u mene. Moje grudi su narasle i oživljavale sa svakim narednim udahom, njeno srce je izgledalo kao da kuca za mene i samo mene. Znao sam to. Poveo sam njene usne da sretnu moje i poljubio je. Odgovarala je svakom kucanju, svakom pokretu, svakom osećaju i emociji puta deset. Zemlja je prestala da se okreće i vreme se zaustavilo. Sa mojim rukama na njenom licu, poljubio sam je opet, sporije, delikatnije odlučnije, manje uplašeno i očajno, ali sa istim intenzitetom i strašću. “Želim te,” stenjala je. “Mrvice,” zarežao sam, tvrdeći njene usne opet. “Ako ne budeš vodio ljubav sa mnom povrediću te.” Nasmejao sam se uz njene usne, pomerajući ruke sa njenog lica niz telo, grabeći njeno dupe primičući je svom struku. Obmotala je svoje noge oko mog torza, poljubila me je dublje i zahtevnije to nikada nisam očekivao od Mrvice. Poneo sam je nežno do svog kreveta, spuštajući svoje telo na njeno. Počeo sam nevino, ali brzo se pretvorilo u nešto više očajnički. Naše ruke počele su da lutaju po telu onog drugog, nisu bile u stanju da odluče 323
Naš svet knjiga gde pre žele da dodirnu. Kada je njena mala delikatna ruka stegla moj kurac zastenjala je. “Jebiga,” Zarežao sam, pomerajući je gore prema uzglavlju dok me je ona mazila gore dole i zatvorila šaku oko moje opreme. Odmakao sam se i pomogao joj da skine haljinu. Moje usne su odmah otišle do njenih bradavica i zasisale ih sve dok nisu bile tvrde kao kamen. “Nemoj stati.,” mumlala je, povlačeći moje bokserice dole, a ja sam iskoristio stopala da ih svučem ostatak puta dole. Šutnuo sam ih kada su bile na mojim zglobovima, a onda sam skinuo svoju majicu. “Bo,” napola je šapnula, grabeći ogrlicu ajkulinog zuba koja je bila na mom vratu. “Jedini put kad sam je skinuo bila je tvoja veridba.” A onda me je napala. Prevrnula me je i bila na meni. Ljubila me je kao da joj život ovisi od toga. Moja ruka našla je njenu macu i ona se cedila. “Tako si mokra. Ko je ova žena u mojim rukama?” Tako je porasla, pretvorila se u vilu koja je činila da se moja jaja stežu. Koliko god me je bolelo što nisam ja bio prvi sa kojim je bila, nije mi bilo važno, ja sam uvek bio u njenom srcu i ona je bila u mom. Ona se nasmejala na moja usta, znajući šta mislim. A to je dokazivalo moju poentu, zgrabila je svoje gaćice i povukla ih dole, pomogao sam joj da ih skine, a onda sam se vratio i protrljao joj klitoris. Nisam mogao da verujem da je napokon dodirujem, tvrdim je i činim je svojom. Njeni kukovi su se pomerali na mojoj ruci i ja sam nas okrenuo. Želeo sam da upijem osećaj nje i da je gledam kako svršava. Njeni prsti dotakli su moju ogrlicu kad sam počeo da se pomeram brze od njenu vrućinu. “Da, bebo, baš tako daj mi. Daj mi ono što želim.” Ljubio sam je po jagodicama, upijajući njeno rumenilo, svako stenjanje sa njenih usana, svaki drhtaj koji se oteo od njenog tela. “Reci mi…” grizao sam njenu donju usnu. “Volim te. Volim te Bo.” Njeno telo se steglo tako jebeno jako, a onda se oslobodila sa glasnom dugim stenjanjem. Odmah stavio svoje lice među njene noge, morao sam je okusiti. “Oh bože.” Njene noge stiskale su se oko mog lica kad sam osetio njene ruke u svojoj kosi, držala me je blizu njenog jezgra, skoro sam svršio odmah i tu. Sisao sam, lizao i upijao je sve dok nije molila i preklinjala da vodim ljubav sa njom. 324
Naš svet knjiga Moj um je divljao dok sam poljupcima dolazio do njenog lica. “Treba mi kondom. Nemam nijedan.” Zastenjao sam, stavljajući svoje čelo na njeno ne želeći da stamen ni na sekund. “Da li si čist? Da li si se testirao?” pitala je gledajući me u oči. “Naravno, nisam imao seks veoma dugo, Mrvice. Nisam imao seks od Mejsona. Tada sam jedini put to radio bez kondoma.” “Vau,” uzdahnula je i iz prve sam mislio da je to zato što sam priznao da nisam bio intiman ni sa kim fodinama, ali onda je rekla. “Nećeš trajati dugo uopšte.” Nasmejao sam se i taj osmeh dopreo je duboko iz mog stomaka. Zatresao sam ceo krevet svojim smehom. “Nikada nisam radila to bez kondoma. Mislim ipak sam se testirala. Ali ja nikada…” Nije mi trebalo da čujem ostatak pre nego što sam opet poljubio njene usne. “Ne mogu da uradim ovo. Ne ovako.” “Molim te reci mi da se šališ, jer sad zaista nije vreme.” Spustio sam nežan poljubac na njene usne, sa ljubavlju gledajući u njene oči. Bilo je sad ili nikad. “Udaj se za mene.” Ona se nasmešila, trljajući svoj nos od moj. “Da li me to pitaš zato što znaš da nećeš izdržati dugo pa želiš da zapečatiš dogovor?” “Ti malo govno.” Zagolicao sam je, smejući se ona se bacakala. “Naravno! Da! Da milion puta Da,” vrištala je napola se smejući. Zastao sam da ona uhvati dah dok sam skidao ogrlicu sa svog vrata i stavio je na njen. Pogledala je dole u nju oči su joj se punile suzama. “ Sad je tamo gde pripada.” “Uvek je bila tu, Mrvice.” Uhvatio sam njene noge i namestio ih pod pravi ugao, savijajući joj kolena tako da su joj stopala bila na mom dupetu i momentalno prodro u nju. “Oh bože.” Izdahnula je držeći oči otvorenim iako znam da su želele da se zatvore. “Ti si tako jebeno uska, tako si jebeno savršena.” Ovo nije bilo ono što sam zamišljao da će biti naš prvi put. Nisam mogao da ne volim činjenicu da smo se voleli i da se ništa nije promenilo ništa među nama. Da smo radili to godinama, naša konekcija, naša veza i naša ljubav osećala bi se svuda oko nas i dalje.
325
Naš svet knjiga Zgrabila je poleđinu mog vrata i poljubila me sa toliko strasti i snage. Prodirao sam malo po malo, sve dok napokon nisam bio ceo u njoj, zaustavio sam se da uživam u senzaciji zvanoj Aleks. Osećaju nje. Ukusu nje. Mirisu nje. Nje. Aleks. Mrvice. Moje. Protreslo me je to što sam napokon bio u njoj. “Zašto si stao?” pitala je ljubeći me svuda po licu. “ Želeo sam ovo toliko dugo. Samo želim da zapamtim, upijam na sekundu. Nikada nisam osetio ništa slično ovome. Tebi. Nama.” “Ni ja.” Bio sam u njoj, na njoj i nije mi bilo dosta. Ni blizu dosta. Želeo sam više. Trebao sam više.” “Gde si?” pitala je. Stavio sam svoju ruku preko njenog srca. “Ovde sam.” Zatvorila je oči i nasmejala se. Poljubili smo se i ona je pomerila svoje kukove, ja sam prihvatio njen predlog i nastavio da prodirem. Pomerila je noge tako da su bile obmotane na donjem delu mojih leđa. Primicala me je bliže sebi, osećala se isto kao i ja, i kunem se da sam mogao da čujem naša srca kako udaraju istim ritmom. Podigao sam se na laktove pored njenih ramena, moje ruke nisu se pomerale sa njenog lica. Moj prsti mazili su njene obraze dok su njene bile oko mog vrata. Ljubili smo se svo vreme, nismo bili u stanju da se zasitimo jedno drugog. Činilo se kao da su sati prišli ceo svet je zastao. Postojali smo samo nas dvoje. I nisam želeo da odem. Naslonio sam čelo na njeno nisam čak morao ni da joj kažem da otvori oči i pogleda me. Već su bile otvorene, gledala me je sa emocijama, divljenjem i ljubavlju prema meni. Naše usne su se razdvojile, ali su se i dalje dodirivale nežno, pokušavale su da osete svaku emociju i senzaciju naša tela koja su postali jedno. Kunem se da je lupanje naših srca odzvanjalo zidovima. Osetio sam 326
Naš svet knjiga kako se raspadam i Aleks je bila upravo tu sa mnom, čekali smo da nam se um rasprši u zajedničkom užitku. Stavio sam svu svoju težinu na desno koleno i iskoristio drugo za još prodora unutar i napolje. Pomerala je svoje ruke po mojim leđima, držala me je čvrsto, čineći da moj kurac bude duboko u njoj. “Volim te, volim te, volim te,” stenjala je uzastopno, svršavajući oko mog kurca i vodeće mene sa sobom. Stresao sam se s olakšanjem i poljubio je strastveno. “Bo…” “Da bebo,” zastenjao sam između poljubaca. “Upravo si svršio u mene. “Mmmm hmmm…” “Nismo koristili kondom.” “Mhmmm.” “Nisi ga izvukao.” “Mhmmm…” “Ne znam da li si svestan ovoga, ali tako se prave bebe.” Povukao sam se i nacerio. “Nazvao sam svog sina Mejsona po tebi.” “Oči su joj se raširile bila je zbunjena. “Mrvice… Mejson Jar,” objasnio sam, izazivajući je da se nasmeje. “Čekam ovo jako dugo. Mejson treba rođaka. Hajde da pokušamo opet.” I jesmo. Celu noć.
VOLI VAS NAš svet kNjiga 327
Naš svet knjiga
Epilog Aleks “Ahhh!” Beba Bo je plakala kroz bebi monitor. Lukas se prevrnuo na leđa. “Nikada više neću kresnuti.” Nasmejala sam se, legajući na njega. “On je samo tri meseca star. Stejsi je rekla da je Mejson počeo da spava celu noć negde oko tri meseca.” “Stejsi laže. Mejson nije prespavao noć sve dok nije imao oko godinu dana. Uostalom nisam mario za Mejsona. Tada nisam imao malenu savršenu ženicu u krevetu pored sebe. Uneo bih ga u svoj krevet da spava sa mnom.” “Možda bi trebali pustiti bebu Bo...” “Nema šanse. Ja već ne mogu da te imam nasamo.” “Onda si možda treba da prestaneš da pokušavaš da me napumpaš.” Venčali smo se mesec dana nakon što me je zaprosio. Bila je to mala ceremonija u našoj kući, dečaci, Lili, Obri i naši roditelji. To je sve što nam je trebalo. Trebalo mi je dve godine da ostanem trudna, nije da nismo pokušavali. Skoro sam sigurna da je Lukas prve godine gotovo živeo u meni, govoreći da mora da nadoknadi izgubljeno vreme. Nismo dopustili da nas razočaraju negativni štapići testova za trudnoću koji su se smenjivali iz meseca u mesec. To je Lukasovo dete. Doći će kad ono bude htelo. Otišli smo da posetimo Lili na njen dvadeset drugi rođendan i Lukas me je napio likerom od jagode. I dalje se ne sećam da smo bili intimni, ali kune se da je bilo super za oboje. Šest nedelja kasnije ja sam bila trudna, pa smo se vratili iz Tenise. Lili je volela da kaže da je ona razlog zašto je beba Bo začeta. Nazvali smo ga Bo Savan Rajder, njegovo srednje ime je skraćeno od Savana po njegovoj mami. Moja trudnoća bila je normalna. Bez komplikacija, ali po načinu na koji me je Luksa tretirao pomislili bi ste da imam rizičnu trudnoću. Nije mi dopustio ništa da radim, čak mi je kupovao majice na kojima je pisalo “Ako me nisi ti stavio ovde, ne diraj me.” Moja mama se i dalje smeje oko toga. Rekla je da je bilo zabavno to kako me je štitio, ali ja sam mislila da je bol u guzici. 328
Naš svet knjiga Gledala sam sa vrata kako Lukas drži bebu Bo u svojim rukama, ljulja ga da ga uspava. “Volim te jako drugar, iako si takav kvariša seks zabava.” “Lukase,” šapnula sam. “Šhhh... Zaspao je i ne razume ni reč što govorim, ali bili bi super kad bi razumeo.” Zatresla sam glavom. “Neverovatno.” Nežno ga je spustio u kolevku, a onda je ponovo pogledao u mene sa zlobnim cerekom. “Trči.” Ja sam ciknula i počela trčati. *** Ugostitelji su stigli ranije sledećeg jutra. Priređivali smo zabavu u našoj kući. Dečaci su napokon svi bili kući i želela sam to da proslavim. Trebale su godine da dođemo do ovde tačke. Džejkob se vratio pre nekoliko meseci, Austin pre nekoliko nedelja. Kada smo im rekli da smo se verili očekivala sam više reakcija od njih, pogotovo nakon svega što smo prošli zbog njih tokom godina. Više smo reakcije dobili od njih kada smo im rekli da smo trudni. Obri je verovatno bila najviše uzbuđena zbog moje trudnoće, odmah nakon Lili naravno. Obri se preselila nazad na Oak Island ubrzo nakon što sam i ja. Ne mogu ni da opišem šta su sve moji prijatelji prošli, lomi mi srce kad samo pomislim na to. “Mrvice,” Lukas me je pozvao iz sobe. “Šta?” “Lili je stigla.” Videla sam je kako ulazi na prednja vrata, Džejkob je bio odmah iza nje. Zatresla sam glavom kada sam videla da nosi Džejkobovu bejzbol kapu. Nije ju nosila godinama. Kada je shvatila da sam ja to primetila nasmejala se i namignula. “Hej mlađa sestrice.” Lukas ju je dočekao, povlačeći je u čvrst zagrljaj. “Džejkobe stigli ste u isto vreme?” “Nešto tako.” Gledala sam napred nazad među njima, ali sakrila sam to brzo kad je Lukas stao pored mene, primičući me svom telu. “Zaista nije fer da izgledaš tako, Aleks, a tek si se porodila. Kako je to čak i moguće?” 329
Naš svet knjiga Nasmejala sam se znam da je pokušavala da skrene pažnju sa nje i Džejkoba. I ja sam zaigrala igru. Nije trebalo mnogo da svi stignu. Uživali smo smejali se i stvarali nove uspomene koje će trajati ceo život. Ja sam pogledala u svoju porodicu i prijatelje, držala sam svog sina u rukama i sa svojim drugim sinom ne tako daleko. Slike našeg detinjstva projektovale su se na zidu i u našim umovima. Imala sam sve svoje dobre stare dečake pored sebe pod istim krovom. Bili smo kući. Napokon svi smo bili kući. “ Da li si umorna?” Lukas me je pitao, ljubeći mi vrat dok sam legala u krevet. “Iscrpljena sam. Bio je to dug dan. Ipak obožavala sam ga.” “Znam da jesi. Video sam suze u tvojim očima na kraju.” “Čekala sam jako dugo na ovo. Mislim, nikada nisam pomislila da će te ti i Austin pričati opet.” “On je moj brat, Mrvice. Volim ga i kad ga mrzim.” “Znam. Samo sam sretna što su se svi vratili. Sada se svi mogu oženiti i imati svoju decu koja će moći zajedno da rastu kao i mi.” On se zakikotao. “Volim te.” Njegove ruke zavlačile su se pod moje gaćice. “Da li pokušavaš da kresneš upravo sada?” “Šta me je odalo?” zadirkivao me je. “Lukase tvoja sestra je ovde. Ona je u našoj gostinskoj sobi.” “Pa onda moraš biti tiha, plus beba Bo će se probuditi i ona će se pobrinuti za njega. Sad me pusti unutra.” “Oh moj bože“ “Znam ja sam savršen.” I bio je, svršila sam svuda po njegovoj ruci nekoliko minuta kasnije što je vodilo do toga da smo vodili ljubav celu noć. *** “Mmm,” stenjala sam, nameštajući se u njegovom zagrljaju sledećeg jutra. “Koliko je sati?” “Rano, sunce je jedva izašlo, Beba Bo će uskoro biti gladna.” “Tabala bih otići po njega.” “U redu je ja ću ga doneti. Znam da voliš da leži između nas ujutru.” Nasmejala sam se. 330
Naš svet knjiga “Moram da probudim svoju mlađu sestru. Rekla je da mora da bude negde rano.” Ja sam mumlala “Mmm kej...” Poljubio mi je čelo i ja sam ga gledala kako odlazi, razmišljajući kako sam sretna što napokon imam sve što želim. Pogledala sam u plafon i svuda sam videla zeke, čekala sam Lukasa da se vrati u sobu pa da možemo igrati našu igru iz detinjstva koju smo igrali s vremena na vreme. Trebalo mu je više nego obično taman sam se spremila da krenem za njim kad sam ga čula kako viče. “IMA DA TE JEBENO UBIJEM!” Uspravila sam se na krevetu sa raskolačenim očima. Džejkob...
Dragi naš očekujte drugi deo o Džejkobu i Lili
voli vas Naš svet kNjiga
331
Naš svet knjiga
332
