Naš svet knjiga
~0~
Naš svet knjiga
III Deo serijala Dobri stari dečaci
PREVOD I OBRADA Naš svet kNjiga
~1~
Naš svet knjiga
“Mama, moraćemo da te pitamo nekoliko pitanja.” Sa kim ona priča? Čekaj... ko je ona dođavola? Napela sam mozak, pokušavajući da shvatim šta se dođavola dešava. Milion pitanja počelo je da se pojavljuje u mojim mislima, od čega mi je bilo teško da se fokusiram na ženu ispred mene. “Mama, možeš li mi reći šta se desilo večeras?” Nakrivila sam glavu u stranu, gledajući bledo u ženu obučenu u crno odelo i ozbiljnim očima. “Ja sam detektiv Monro, a ovo je oficir Parkins.” Moj pogled je prešao sa nje na njega u nekoliko sekundi. O čemu oni pričaju? “Obri,” rekao je. “Da li me se sećaš?” Samo sam zurila u njega ne govoreći ni reč. Pokušavajući da se saberem. “Možeš li nam reći šta se desilo sinoć?” Detektivka Monro se oglasila, privlačeći moju pažnju na nju. “Ovde smo da ti pomognemo,” rekla je. Da mi pomognu? Šta se dođavola dešava? Njihove impozantne figure lebdele su iznad mene, kao da su vile iz bajki. “Obri,” coknuo je, iznenada krećući rukom ka meni. Ja sam se instiktivno cimnula, odmičući se što sam dalje mogla, to je bila reakcija koja mi je bila sasvim prirodna. Napravio je grimasu i povukao ruku nazad. “Neću te povrediti. Bezbedna si. Ovde smo da ti pomognemo,” ponovio je. Suzila sam oči na njega, a onda na nju, pokušavajući da ih ocenim. “Da li znaš gde si?” pitala me je za zabrinutošću u glasu. Pogledala sam po sobi, moje oči nisu znale gde prvo da gledaju. Bila sam pogubljena. “U bolnici si,” rekla je kao da mi čita misli. “Mi ti ne možemo pomoći ako ne budeš pričala sa nama. Da li to razumeš? Treba mi da makar klimneš.” “NE... NE... NE... Ja mrzim bolnice, mrzim bolnice,” govorila sam mahnito mlateći glavom. ~2~
Naš svet knjiga Podigla je ruke ispred sebe u gestu predaje. “Džeremi Montgameri,” coknula je. Ja sam se cimnula unazad, bukvalno čupajući infuziju iz moje ruke, privlačeći kolena do tela. I dalje sam divlje mlatila glavom napred nazad. “Ne, ne, ne, ne,” ponavljala sam iznova i iznova, ljuljajući se napred nazad. Pokušavajući da utešim samu sebe kao što sam radila bezbroj puta pre ovog. “Obri,” rekao je dotičući me. Odgurnula sam njegovu ruku, pokrivajući uši rukama. “Ne! Ne! Ne! Ne!” vikala sam najglasnije što sam mogla. “Šta vi radite ovde?” neko je rekao, zbog čega sam pokrila svoje uši još jače. Spustila sam glavu u krilo skupivši se poput lopte. “Ja sam zaduženi doktor i niko vam nije dao dozvolu da uđete ovde!” Vikala je ponovo. Ruke su me dodirivale svuda i to svuda od jednom, izazivajući da se borim jače. Bol je strujao kroz celo moje telo, u glavi mi je tutnjilo, a vid mi se zamutio. “Ona je u šoku. Gubite se napolje odmah! Ne pomažete nimalo.” “Pokušavali smo da joj pomognemo. Imamo detektiva iza rešetaka i muškarca koji...” “Neee!” plakala sam. “Ne... ne... ne... ne...” jecala sam, telo mi se treslo nekontrolisano do tačke bola. “Izlazite napolje odmah!” naredila je. “Obri, Obri slatkice, moraš ostati sa mnom. Moraš da se smiriš,” rekla je žena u belom mantilu. Izgleda mi tako poznato, da li je poznajem? Odgurnula sam njihove ruke od sebe, smanjujući stisak nada mnom. I od jednom ništa mi nije bilo blizu i ništa me nije dodirivalo. “Ne dodiruj me! Nemoj me jebeno dodirivati!” vrištala sam, nasilno bacakajući svoje telo okolo. Izazivajući si još više bola. Zvukovi mašina su se čuli svuda oko mene. “Nemoj me jebeno dodirivati!” ponovila sam, vičući kao jebeni ubica. “Zgrabi joj noge!” neko je zahtevao iznad mene. “Pomozi mi da joj uhvatim ruke.” Njihove ruke bile su svuda, pokušavajući da me sputaju, da me vežu, pokušavajući da me savladaju. ~3~
Naš svet knjiga “Ne! Ne! Ne! Ne!” vrištala sam sa svakim atomom snage, ali bili su mnogo jači od mene. Uvek su bili jači od mene. “Molim vas... molim vas... molim vas...” plakala sam kao beba, emocije su me obuzele, pretvarajući me u ništa drugo do mora očaja i usamljenosti. “Shhh... Shhh...” govorili su i odmah sam zamislila Dilanovo lice, Dilanov glas. Instiktivno sam stavila ruku preko srca, upijajući njihove reči. “Shhh.... Shhh...” Moje telo bilo je mlitavo, teško, dok me je toplota počela obuzimati sve od glave pa sve do stopala. “Shhh... spavaj. Zatvori oči i spavaj Obri...” čula sam ih napokon kako govore poput eha u daljini. Zatresla sam glavom, očajnički pokušavajući da ostanem budna. Nisam se mogla boriti. Nikad nisam ni mogla. Zatvorila sam oči protiv svoje volje, pozdravljajući tamu. Tišinu. Uvek tupa. Uvek sama. Uvek uplašena. Potajno sam se molila da se nikada ne probudim. Da umrem. Znajući u svom srcu... Da nisam te sreće.
Ušao sam u Aleksin restoran kao čovek sa jebenom misijom. “Dođavola čoveče šta ti se desilo?” moj prijatelj Džejkob je pitao, gledajući u moju krvavu usnu, zatvoreno oko i rasečenu obrvu. “Loš dan na poslu,” jednostavno sam rekao, grabeći pivo sa šanka. “Ne seri,” bilo je sve što je rekao. “Sretan rođendan.” Povukao sam njegovu devojku Lili u zagrljaj. “Hvala, da li si OK? Da ti donesem nešto?” pogledala me je. Briga je bila vidljiva svuda po njenom licu. “Ne zamaraj se oko mene. Dobro sam. To dolazi sa poslom.” “Okej.” ~4~
Naš svet knjiga Porodica i prijatelji su se okupili da proslave dvadeset peti rođendan od Lili, mlađe sestre mog najboljeg prijatelja Lukasa. Svi su bili jebeno sretni, a nije bilo povoda da se bude sretan. Bar ne za mene. Nikad za mene. Nije trebalo mnogo da čujem Austina kako viče. “Šta koji kurac?” Svi su se okrenuli, prateći pravac njegovog pogleda. Svi sem mene. Tri policajca su ušla unutra, idući ka nama. Sedeo sam za stolom pored Džejkoba i Lili, ispijajući pivo kao da se ništa ne dešava, kao da moj život upravo nije otišao dođavola, kao da mi to apsolutno ništa ne znači. “Detektive McGraw, mrzimo što moramo...” “Samo jebeno to uradite,” prekinuo sam ga, ustajući i gledajući u njih. Ostatak se za mene odigrao kao usporeni snimak i verujte mi da sam mogao to ubrzati, ubrzao bi. “Dilan McGraw, imate pravo da ne progovorite. Bilo šta što kažete može biti upotrebljeno protiv vas na sudu. Imate pravo na advokata. Ako ne možete da si priuštite jednog, biće vam dodeljen. Da li razumete vaša prava koja sam vam upravo pročitao? Sa tim pravima izrečenim da li imate nešto da mi kažete?” Klimnuo sam i Džejkob koji je bio advokat odmah je skočio u akciju kao što sam i mislio da hoće. “Šta se dešava?” pitao je. “Dilane, ne govori ni reč bez mog prisustva. Da li me razumeš? Ne otvaraj svoja usta ni pokoju cenu.” Klimnuo sam opet. Stavili su mi lisice i izveli me iz restorana dok su sve oči bile uprte u mene. Pokazali su mi zadnji deo policijskog automobila u koji sam ja stavio toliko ljudi pre, previše jebenih puta da ne mogu ni da izbrojim. Ironija mi nije izmakla. Uzeli su mi otiske prstiju, slikali me, skinuli i pretresli pre nego što su me strpali u ćeliju gde ću sačekati Džejkoba da se pojavi. Udahnuo sam duboko, sedeći na klupi naslonjen na zid. Ceo moj život prolazio mi je pred očima kao jebeni film koji nisam mogao da pauziram. Čuo sam korake niz hodnik i nisam morao ni da se zapitam čiji su. “Hajde, tvoj advokat hoće da popriča sa tobom.” ~5~
Naš svet knjiga Stavio mi je lisice opet i poveo me niz hodnik do sobe sa velikim stolom i stolicama. Džejkob je sedeo na drugom kraju stola, baš kao što sam i pretpostavio da hoće. Seo sam nasuprot njega, većinom zato što nisam želeo da hodam toliko da bi mu bio bliže. Bio sam iscrpljen i ne mislim fizički. Zatvorili su vrata i ostavili nas nasamo. Nijedno od nas nije progovorilo tako jebeno dugo. Samo smo nekako zurili jedno u drugo, čekajući da vidimo ko će načiniti prvi korak. Uzdahnuo sam, naslanjajući se nazad u stolicu, pokušavajući da se opustim sa jebenim lisicama na svojim zglobovima. “Isuse Hriste, McGraw, u šta si se uvalio?” Nisam rekao ni reč, niti sam se jebeno pomakao. “Šta? Samo ćeš sedeti tu i zuriti u mene celu noć?” “Nemam šta da kažem.” “Prestani sa sranjima,” viknuo je. “Šta želiš od mene, Džejkobe? Jebenu priču pred spavanje?” Nagnuo se nad sto sa rukama ispred njega. “Slušaj me, tvrdoglav si skot. Moraš da počneš da pričaš i to jebeno brzo. Zbog optužbi sa kojima se susrećeš biće bolje da počneš moliti Isusa da se pojavi i izbavi te iz ovoga. Sada, moraš da mi kažeš šta se desilo da bi ja mogao da uradim svoj posao i spasim tvoje dupe pre nego postaneš nečija kučka u zatvoru. Da li me razumeš?” Zabacio sam glavu u stranu i rekao mu samouvereno, “Gde? Gde želiš da počnem?” Nije odustao, ali nisam ni očekivao da hoće. “Od početka Dilane, počni od jebenog početka.”
~6~
Naš svet knjiga
“Takav si jebeni seronja!” I eto me, vičem na tipa kojeg znam samo po reputaciji, ispred škole na parkingu pored njegovog Džipa. Obe pesnice su mi bile stisnute pored tela dok sam pokušavala da ostanem mirna, da potisnem želju da prekinem da se ponašam kao dama kakvom sam bila odgajana, ali nije tako bilo s obzirom na moja dela u tom trenutku. Neprijatan bes prema njemu obuzeo mi je celo telo, borila sam se sa porivom da ga udarim posred njegovih prokletih usta. Dilan McGraw Samo njegovo ime me obara dole. Mrzela sam tipove kao što je on. Nisam znala mnogo o njemu, ali činjenica je bila da nisam ni morala. Momci kao on su svi isti, sve i jedan. Ponašaju se kao da su zgodni do panja i kao da poseduju mesto na koje zakorače. Sa tim svojim moja-govna-nesmrde stavom. Oni znaju kako da iskoriste taj muški osmeh od kog iskaču jamice na obrazima na pravi način da dođu do devojčinih gaćica. Takođe umeju to i sa svojim odmerenim dodirima, proračunatom romantikom ili jadnim frazama koje su toliko glupe, naivne devojke šire svoje noge na to brže nego što mogu i da zamislim. “Otvori se sezame.” Bila sam prezasićena. Svega toga. Čula sam dovoljno da znam da treba da se klonim Dilana McGraw i njegove usrane pojave. Bila sam tek nekoliko meseci u svojoj završnoj godini nove srednje škole, ali njegova reputacija ga je pratila. Di je bila jedina devojka koja mi je prišla prvog dana škole, brzo smo postali prijatelji. Ona je bila slatka, zabavna i nevina devojka. Kada mi je rekla da izlazi sa Dilanom McGraw, ćutala sam. Ako sam ja bila svesna njegove reputacije bila je i ona sigurno. Pogotovo jer su oboje odrasli na Oak Islandu. Morali bi ste živeti pod kamenom da ne znate da ništa dobro ne može doći od tog momka. ~7~
Naš svet knjiga Glasine su bile svuda. Dilan se okrenuo od svog Džipa sa samouvereno podignutom obrvom, sužavajući pogled na mene. Stojao je sa ničim sem tim svojim prenapadnim cerekom. Bio je to prvi put da sam bila u blizini momka koji je odisao seksom. Isijavao je iz njega, imao je taj svoj seksi stav, a nije se ni trudio. Polako sam polizala usne, usne su mi od jednom postale suve. Osećala sam se kao da sam pod činima. Njegov pogled odmah je zapratio pokret mog jezika, i ja sam se refleksno odmakla korak unazad, prekrštajući ruke preko grudi da ostanem mirna. Zatresla sam glavom, prekorevajući samu sebe što sam poklekla pod tim njegovim prirodnim šarmom koji me je načisto obuzeo. “Ti si seronja,” ponovila sam. Prekrstio je ruke preko grudi lice mu se nije ni namrštilo. Pakleno sam se trudila da ignorišem njegov stav i to koliko je visok, mišići su mu se napeli dok se naginjao na svoj auto sa jednom nogom prebačenom preko druge. Ponosan i samouveren kao i uvek. Parking je bio prazan. Svi su otišli kući. Svi osim mene. Morala sam da slušam Di kako plače ceo sat u svom autu zbog Dilana i toga kako ju je iskoristio. Kako su imali seks nekoliko puta i kako sad ne želi ništa da ima sa njom, kako ju je odbacio kao i mnoge druge devojke pre nje. Tretirajući ih kao da su istrošene. Jebi ih i odjebi ih bio je njegov stil. Seronja. Nakon što se napokon smirila i odvezla, počela sam da hodam ka svojoj kući, ali onda sam videla Dilana kako ubacuje telefon u policu svog Džipa. Ne znam šta me je obuzelo. Samo sam krenula ka njemu i rekla prvu stvar koja mi je pala na pamet. Nikada mu nisam bila tako blizu pre. Nikada ga nisam čak ni pogledala niti mu rekla i jednu reč sve do tog momenta. “Kako si to mogao da uradiš Di? Ona nije zaslužila tvoja sranja. Ona je fina devojka. Nije kao ostale devojke na koje si navikao, OK? Duguješ joj izvinjenje.” Naredila sam. Nacerio se. Jebeno se nacerio. “Da li ti je ovo zabavno? Da li voliš da povređuješ devojke? Koliko recki treba da imaš na svom krevetu Dilane? Treba ti još par novih?” Ugrizao je svoju usnu na najšarmantniji i najmagičniji način, pa je bio moj red da podignem obrvu. Mrzela sam što je pokušavao da upotrebi taj svoj šarm na meni. ~8~
Naš svet knjiga “Šta? Samo ćeš stojati tu i ćutati? To je baš zrelo, seronjo.” Coknuo je. “Nisam ja taj koji ima nervni slom, zar ne?” napokon mi se obratio drskim, ali mirnim tonom. Glas mu je bio dubok, dublji nego što sam očekivala, sa malo peskovitosti u sebi. Bio je to prvi put da sam ga čula, i lagala bih kad bih rekla sa me nije uhvatio nespremnu. Sve oko njega jeste. Mislila sam da znam šta mogu da očekujem kada sam mu prišla, ali dokazalo se da sam pogrešila. Što mi nije imalo nikakvog smisla. Ja sam trebala da imam prednost ne on. Oči su mi se raširile od šoka. “Ovo nije nervni slom, seronjo. Ovo je prozivanje tebe za nešto što je učinilo tvoje usrano ponašanje. Suzdrži se tog svog jebenog ponosa, izvini se Di i nećemo imati problema.” Oči su mu počele lutati po mom telu, počevši od nožnih prstiju, preko mojih grudi, sve do očiju. Izraz mu je bio težak za pročitati, i to me je samo još više zbunilo. Mislila sam da sam spremna. Mislila sam da znam sve što treba da se zna o njemu. Mislila sam mnogo stvari, ali shvatiću uskoro da nisam imala ni predstavu u šta se upuštam. Bila je jedna stvar da misliš da nešto znaš, da pretpostavljaš, ali kada se nađete licem u lice, kada gleda samo u tebe, stvari se menjaju. To može da promeni sve. Način na koji su njegove oči palile moje izazivajući vatru duboko u meni. Nije gledao mene. Gledao je u mene. A to nisam očekivala. Na to nisam bila spremna. Njegova stvarnost bila je intenzivnija nego što sam pretpostavljala da će biti, nikada nisam želela da budem jedna od tih devojaka. Pogotovo ne sada. Neprijatna tišina napokon je razbijena kad je progovorio arogantnim tonom “Problema sa tobom?” postavio je pitanje sa velikim osmehom i zabacio glavu, odmeravajući me opet. Gledala sam kako polako odmerava svaki milimetar mog tela, od čega sam se osetila izloženo. Zagrizao je donju usnu opet kad je nanjušio ono što sam ja osećala. “Da, to sam rekla.” Zaključali smo poglede. “Rizikovaću,” odgovorio mi je arogantnim tonom. “Oh moj bože! Takav si jebeni seronja.” “Draga, mislim da si to već istakla.” “Samo ponavljam činjenice. Koje ti ne poričeš.” ~9~
Naš svet knjiga “Dra…” “Prestani me zvati tako.” Odmakao se od svog Džipa i krenuo ka meni sa takvom namerom da sam je osetila skroz u kostima sa svakim njegovim narednim korakom. Stao je odmah ispred mene, približavajući svoje lice odmah ispred mog. “Draga,” izazivao je. “Ne znam tvoje ime, iako Luda kučka sasvim odgovara, mislio sam da ćeš Draga više ceniti.” Nasmejao se prekidajući gruboću svojih reči. Nešto u načinu na koji me je gledao činilo je da se osećam još neprijatnije nego što sam se već osećala, ako je to uopšte moguće. Nikada pre nisam bila toliko zbunjena u blizini momka. Shvatila sam tada i tu da je Dilan McGraw drugačiji, samo nisam znala u kom smislu, bar ne još. Osetila sam svoj gard raste više i više kako su sekunde među nama prolazile. “Mislim ako ćemo iskreno, nisam ja taj koji je prišao tebi, zar ne?” Nisam rekla ništa, jer iskreno šta sam mogla da kažem na to? Moj napad je bio spontan. Samo sam želela da ispravim Dijinu situaciju i njegovo ponašanje uništilo je moj momenat. Skot. “Nisam ni mislio,” dodao je kao da mi čita misli. “Nazvala si me jebenim seronjom više puta nego što mogu da izbrojim u pet minuta, a ja još uvek ne mogu da razumem šta sam pogrešio? Pokušaj opet.” “Već sam ti rekla. Ono što si uradio Di, iskoristio si je.” On je zatresao glavom sužavajući oči na mene. “Iskoristio sam je? Ne sećam se da je tako bilo. Ja bih prvo proverio priču pre nego počnem izigravati sudiju, srce.” “ Neverovatno, pokušaćeš da porekneš?” Ne znam koliko smo dugo stojali mirni ali on se iznenada nagnuo napred, smanjujući razdaljinu među nama i to me je vratilo u stvarnost. “Mislim da se nismo propisno upoznali,” dodao je. Obraz mu je češao moj, lice mu se pomeralo blizu mog uha. Osetila sam njegov dah na svom vratu. “Mirišeš lepo,” šapnuo je, nežno okrznuvši usnama osetljivo područje odmah ispod mog uha. Trnci su prošli celim mojim telom. Srce mi je ubrzalo, oduzimajući mi dah zbog seronje ispred mene. “Šta dođavola?” prsnula sam, grubo ga grunuvši po njegovim čvrstim grudima. Nije se ni cimnuo. ~ 10 ~
Naš svet knjiga “Šta zamišljaš ko si ti dođavola? Ne možeš samo da ideš i njuškaš devojke.” “Verujem da upravo jesam.” “Znači tako to funkcioniše Dilane? Ja bi trebala da ti raširim noge sada pošto si mi se nametnuo? Baš kao i svaka druga devojka?” coknula sam, dajući mu do znanja da me nije uplašio. “Samo da znaš jednu stvar… nisam impresionirana. Ti si dečak koji pokušava da bude muškarac, a čak nisi ni dobar u tome.” On se cimnuo, “Nemaš ideju, šećeru, za šta sam sve sposoban. Kako bi bilo da ti pokažem koliki muškarac umem biti? Imam baš ovde nešto za ta lepa mala prljava usta koja misle da znaju sve.” Gestikulirao je ka svom kurcu. “Ti ljigavi kučkin…” njegov prst pritisnuo je moje usne, ućutkujući me, i jedva sam odolela porivu da ga ugrizem. “Oko za oko, draga, bolje bi ti bilo da to upamtiš.” Pažljivo je sklonio pramen kose koji je padao niz moj obraz. “Dao sam ti kompliment, bilo bi lepo da kažeš hvala.” A onda se okrenuo i seo u svoj Džip. Bila sam otpuštena.
“Vauuu!” Džejkob je viknuo kraj mene dok sam ja ubacivao Džip u rikverc. “Neko je upravo sažvakan i jebeno ispljunut,” smejao se, udarajući rukama iznova i iznova veselo. “Dođavola dao bi brdo love da to vidim opet, buraz!” “Jebeno začepi,” prsnuo sam. “Šta je pičku razljutilo ovaj put? Dva put? Dođavola, ovo je novi rekord za tebe.” On prosto nije znao kad da prestane, i to je oduvek bio problem sa Džejkobom. “Ko je ona uopšte? Da li je nova ovde? Možda bi ja trebao da ti pokažem kako se to radi, jebaču. Označavam današnji dan kao onaj kada je prvi put Dilan jebeni McGraw omanuo u rešavanju problema.” Džejkob je bio moj drugar iz detinjstva. Bio mi je više poput brata. Znam da će otrčati i sve ispričati Lukasu i Austinu čim izađe iz Džipa. Znao sam ~ 11 ~
Naš svet knjiga ove momke od rođenja, naši roditelji su bili najbolji prijatelji pre nego što smo mi i rođeni. Oni koriste svaku priliku da me zajebavaju, kao i ja njih. A ovo im daje savršen povod. Nadam se da će Mrvica biti u blizini da ih zaustavi pre nego što se susretnu sa mojim pesnicama. Mrvica je bila Aleksandra, Aleks skraćeno. Ona je bila lepak koji je držao sve dobre stare dečake na okupu od kako smo bili deca. Ona je bila mlađa od nas dve godine, ali to nikada ne bi ste primetili. Ona je bila mudrija od svih nas zajedno. Bila je prava dama, jedina pored moje mame koju sam ikad upoznao. Ta riba sa parkinga je bila u pravu za jednu stvar… Bio sam seronja, zaslužio sam to, i za to nije bilo izgovora. Nije bilo razloga da pokušam to da poreknem. Prihvatio sam titulu jako davno. Govorio sam ono što mislim nisam ništa uvijao u slatki najlon. Nebitno da li će to povrediti nečija osećanja ili ne, to je bio njihov problem, ne moj. Život je bio jebeno prekratak da bih se pretvarao da sam neko ko nisam. Sada, da li sam iskorišćavao devojke? Jebeno NE. One su znale u šta se upuštaju. Moja reputacija me je pratila svuda. Zbog toga sam i imao više pičaka. Vidite, devojke su volele loše momke. One za koje su mislile da mogu da ih promene, izazove, one koji uvek krše pravila, koji menjaju igru. A ne one po kojima su pravljene bajke, šarmantnog princa sa kojim će imati ‘sretni do kraja života’ kraj, koji će te oboriti sa nogu i odvesti u zalazak sunca, gledati te duboko u oči ili tako neko sranje. Gluposti Sve do poslednje. Imao sam šesnaest. Moji roditelji su mi tek kupili novi Džip. Dolazim iz kuće gde se roditelji vole i daju sve za mene. Imao sam grupu dečaka koji su mi kao braća. Nije mi trebala devojka da me voli. Nije mi trebala devojka da očekuje stvari od mene. Samo mi je trebala da se moj kurac igra sa njom, jer najbolji deo svega bio sam napaljen kao jebeni konj. Sada ako bi ste bili u mojim cipelama, da li bi se skrasili sa jednom devojkom? Da tako sam i mislio. Radio sam ono što bi i svaki normalni tinejdžer radio. Jedina razlika je što ja nisam bio suptilan oko toga. Zašto kriti? To bi samo stvaralo problem. ~ 12 ~
Naš svet knjiga Kraj priče. Ali da stranac, Zgodan-kao-sam pakao stranac, mene proziva je potpuno nova teritorija za mene. Ipak eto me, izgubljen u mislima zbog nje. Osim što nisam mislio o njoj napaljeno, figurativno rečeno kao inače kad moj kurac stoji uspravno sa punom pažnjom. Bilo je to zbog načina na koji mi je prišla bez straha, e to mi je privuklo pažnju. Imala je jebena jaja da me prozove za moja sranja. Ono što mi ljudi koje poznajem ceo svoj život uglavnom pričaju iza leđa, ona je imala petlju i rekla mi pravo u lice. Iskrenost. Momak poput mene je to umeo da ceni, ipak sam zbog toga bio označen kao seronja. Nije da nisam uživao gledajući njene pune roze usne kako se stiskaju svaki put kad je pokušala da sakrije činjenicu da imam efekat na nju. Išao bi toliko daleko da mogu slobodno da kažem da je i ona uticala na mene takođe. Previše adolescentnih godina sam proveo drkajući kurac na žene baš poput nje u plejboj magazinima. Njena plava kosa savršeno je padala na njene velike sise. Pokušavala je da ih sakrije sa skromno isečenom majicom koja je uradila upravo suprotno. Stojala je čvrsto i gledala jebeno pravo u mene, nateravši me da pogledam u njene svetlo zelene oči koje su u sebi imale primese braonskog. Ni jednom nije sklonila ili spustila svoj intenzivni pogled sa mog. Mirisala je predobro da bi se to ignorisalo. Med i vanila pomešani zajedno. Moje omiljeno. Devojke su bile paradoks kontradiktornosti. Njen stav je vrištao da me mrzi, ali njeno telo, njenom telu sam se itekako svideo. Što me je samo navelo da poželim da je upoznam još bolje. Voleo sam izazove isto koliko i svaki drugi muškarac. “Sredila te je, nije li?” Džejkob je pitao, povlačeći me iz misli. “Pa, neka sam proklet. Nikada nisam pomislio da ću dočekati ovaj dan. Neko se probio kroz tvoj ledeni oklop…” “Džejkobe, prestani da gledaš sve te Diznijeve filmove sa Lili ili ću morati da počnem da ti kupujem tampone. Zaista bih mrzeo da moram da udarim devojku po faci.” Coknuo sam. Možda sam pogodio u centar, pominjući Lili. Ona je bila Lukasova mlađa sestra i bila je sedam godina mlađa od nas. Kunem se da je devojka bila živa vatra. Bila je dete, mlada, imala je samo devet godina i očajnički zaljubljena u Džejkoba. Bila je zaljubljena u njega ceo svoj život. Džejkob međutim je bio ~ 13 ~
Naš svet knjiga ravnodušan na to. Bilo je u njegovoj način da se odbrani od male devojčice sa kikicama pred njim. Ista mala devojčica koja će se jednog dana pretvoriti u ženu baš pred našim očima i bukvalno uhvatiti Džejkoba za muda. U narednim godinama, biće to kao da Lukasa i Aleks gledamo iznova, istorija će se ponavljati, a karma će zakucati Džejkoba u jebena usta. “Njeno ime je Obri,” rekao je niotkud. “Šta?” pogledao sam ga, stajući ispred restorana Aleksinih roditelja gde smo trebali da se sretnemo sa ostatkom dečaka i Mrvicom. “Čuo si me,” nacerio se kao budala. “Obri Ovens da budem precizan, tako kaže Kajla.” Pokazao mi je poruku. “Oh, ona je završna godina, sveže meso baš kao što ti voliš seronjo. Preselila se iz Kalifornije sa mamom ili tako nešto. Da li želiš da ti nabavim i njenu adresu? Možda bi mogli da počešljate jedno drugom kosu.” Coknuo sam. Svi su me zajebavali, jer mi je kosa bila odmah iznad ramena, pogotovo moja mama. Imao sam dugu kosu od kako se sećam. Bila se svetla, ali je postajala bela tokom leta od surfovanja i konstantnog boravka na suncu i u slanoj vodi. “Imam i previše pičaka i sam, Džejkobe, što ne mogu da kažem i za tebe.” “Šta da kažem? Imam visoke standard. Ne idem okolo i jebem sve što ima rupu. Uzgred reci svojoj mami da sam je pozdravio.” “Ne pre nego što ti kažeš svojoj sestri Amandi da je ona najbolja sa kojom sam ikad bio, bolesni skote.” “Pogodak, drkadžijo, pogodak.” Lukas i Austin su već surfovali do vremena kada smo stigli u restoran. Aleks je sedela za stolom sa sveskama ispred sebe, u petak popodne bilo je normalno da je vidite kako radi svoj domaći kao dobra devojka kakva je i bila. Bila je veoma bistra. Svi mi dečaci bili smo poput braće od različitih majki. Aleks nije bila drugačija, ali nije bilo šanse da kažemo da ona nije jedna od dečaka. Ona nam je bila kao mlađa sestra. Svi smo je pazili, čak i kad nismo trebali. Stare navike teško umiru, to se i pokazalo kad smo svi mi gurali nos tamo gde mu nije bilo mesto. Džejkob i ja smo definitivno bili najbliži, s obzirom da smo bili najstariji i da je naš karakter donekle bio najsličniji. Ponašali smo se kao da posedujemo prokletu plažu i naš mali grad. A u našim mislim i jesmo. ~ 14 ~
Naš svet knjiga Lukas je bio nekoliko meseci mlađi od nas, ali nikada to ne bi ste zaključili od pogleda na njega. Ako bi ste momku rekli ne on bi to uradio čisto vama u inat. Tvrdoglav, uporan i temperamentan zbog čega će se svako zamisliti dva puta pre nego ga pređe. To nas nije zaustavilo da ga zajebavamo pošto smo i mi svi pomalo bili poput njega, odrastanje zajedno pomoglo nam je da donekle upadnemo u isti obrazac, naši personalitet uklapali su se jedan u drugi hteli mi to ili ne. Aleks je bila osuđena da bude jedna od nas čim je ispala iz maminog stomaka. Izašla je vrišteći i udarajući, sa silom koja je bila rekordna. Pakao bi se pre zaledio pre nego što bi se ona ponašala kao devojka što je i bila. Tek pre godinu ili dve je ona počela da nosi haljine i da se šminka. Pre toga se oblačila isto kao i mi, molila je mamu da joj kupuje muške šorceve i široke majice da bi se uklopila sa nama. I kao i Lukasa zadirkivali smo je svaki put. Mrzela je da je zovu devojkom, ili da je tretiraju kao jednu. Iako je bila zgodna, imala je nokte, mi smo je takvom napravili, i bolje verujte da smo bili prezaštitnički prema njoj. Uprkos njenoj naravi, mislio sam kad sam rekao da je Aleks dama. Ona nikada nije psovala, nije izlazila na žurke sa nama, bila je pristojna sa svima, čak iako mi nismo gotovili te osobe. Ona nikada nije želela da se uključi u tračarenje ili školske drame kao većina devojaka, držala se sama za sebe ili se družila sa nama. Osim što nije bila baš bistra u biranju momaka. Svi smo to znali pre nego što se čak i desilo. Glavom i bradom…Lukas i Aleks kao Bo i Mrvica. Te dve glave uvek su delile tu specijalnu vezu koja nije uključivala sve nas ostale. Bili su odvojeni, ali i dalje deo nas. Ignorisali smo to godinama, mislili smo da je najbolje da tome damo malo vremena. Mislili smo svi da će magično nestati ili tako neko sranje. Sve do dana kada više nismo mogli da sklanjamo pogled. Kada se to sranje oborilo na nas kao jebeni uragan, i to je uticalo na sve nas i na naše živote kao što nisam ni verovao da je moguće. Austin je bio najmlađi od nas, godinu mlađi od Lukasa da budem precizan. Bio je problem sa velikim P, u svakom smislu te reči. On je bio stari dobri dečak sa divljom stranom. Što je stariji postajao gori je bio, i tu niko od nas nije mogao ništa. Nije bilo na nama da pokušavamo da sastavimo delove. On je bio van jebene kontrole. Džejkob je krenuo ka plaži govoreći da treba da se satane sa nekim, verovatno nekom novom pičkom od koje pokušava da dobije deo. Krenuo sam ka Mrvici. ~ 15 ~
Naš svet knjiga “Hej,” pozdravila me je. Povukao sam stolicu okrenuo je i seo unatraške. “Na čemu radiš?” “Algebra,” uzdahnula je. “Uf, sranje tvoja najgora tema.” Gledala me je, divljih očiju i zbunjena. “Mislim da su mi se oči ukrstile od pokušavanja da shvatim te formule.” Klimnuo sam joj. “Samo napred, slatka devojko.” Nasmejala se, odgurnuvši stolicu da mi napravi mesta da sednem pored nje. Uzeo sam njenu algebra i bacio pogled na lekciju koju radi. Brojevi i statistika uvek mi je najbolje išla u školi. Bilo mi je lako da se setim formula i pravila. Brojevi su ostajali konstantni. Uzeo sam olovku u pokušaju da joj objasnim lakši način da zapamti šablon. “Vidiš ovde je tvoj problem Mrvice. Tvoj redosled operacija je pogrešan. Moraš da radiš zagrade pre množenja ili ćeš napraviti haos. “Oh, uvek to zaboravim. Tako mi je teško da sve radim redom i zapamtim šta ide prvo.” Uzeo sam joj olovku opet. “Zapamti ovako: zagrade, komponente, množenje, podela, dodavanje i oduzimanje. Zdravo krenite molim vas, putem dobrote i odvažnosti… Ako zapamtiš tu frazu uvek ćeš se sećati pravila.” Klimnula je, gledajući u ono što sam upravo napisao. Šaputajući, “Zdravo krenite molim vas, putem dobrote i odvažnosti.” Pogledala je prema meni. “Super shvatila sam.” “Znao sam da hoćeš draga, ti si pametnica.” “OK, a šta je sa ovim?” Sedeo sam tu sledeći sat, objašnjavajući joj brojeve, i ta sranja, i prosto se smejao. Pomagao sam joj sa svime što je trebala. Nije trebalo nikad mnogo da Aleks pohvata ono što sam joj objašnjavao. Rekao sam vam da je bistra. Devojka je mogla da shvati bilo šta, na više načina od jednom. Kada sam ustao da odem do dečaka, nisam očekivao da ću podići pogled i susresti se direkt oči u oči sa mojom sudbinom i najverovatnije devojkom koja je jednina uspela da me smiri.
~ 16 ~
Naš svet knjiga
Moja mama nije bila svesna činjenice da ja svaki dan idem peške kući iz škole. Nije morala da brine o meni više nego što je već brinula. Trebala sam da se vraćam kući školskim busom, ali buka i umišljena deca bila su previše za mene da podnesem. Mrzela sam to. Šetnja je bila moj mir, prilika da razbistrim svoj um od haosa svuda oko mene dok slušam svoju plej listu. Volela sam da se izgubim u pesmama, dopuštajući da me odnesu negde drugde, bilo gde sem ovde. U Kaliforniji imali smo ustaljenu rutinu koja sad nije postojala. Moja mama bi me ostavila u školi, a tata bi me pokupio svaki dan. Ponekad bi posle išli na sladoled ili šolju kafe, kad sam postala starija. Nedostajalo mi je to sa njim. Nedostajali su mi naši razgovori, i najviše od svega nedostajao mi je smeh na njegove jadne šale. Bio je odličan otac. To mi je bilo jasno još od kako sam bila dete. Moja mama nas je podigla i premestila preko cele države kada je odlučila da nam treba drugačije okruženje i sveži početak.. Ne mogu je kriviti ne nakon onoga što joj je otac učinio. Tako sam ja završila u Oak Islandu, u severnoj Karolini. Našem novom domu. Moja mama nikada nije loše pričala o ocu iako je imala puno pravo na to. Nikada nije uputila ni jednu negativnu reč o njemu u mom prisustvu, ni jednom. Poštovala sam je jako zbog toga, ne izaberu svi roditelji teži put kao moja mama. Videla sam bol u njenim očima... Uvek je bio tu. Progonio me. Ali na kraju dana, on je i dalje bio moj otac i ja sam ga volela. Kupila nam je slatku kuću u finom susedstvu koji me je podsećao na Pleasantville. Oak Island je bio mali gradić na obali sa seoskim izgledom. Brzo sam naučila da ovde svi poznaju sve. Potajno sam nekako to volela, to je proširivalo porodičnost na neki način. Totalno suprotno od LA, gde su se svi držali sebe, mareći samo za svoj novac i izgled. ~ 17 ~
Naš svet knjiga Moja mama je bila medicinski šef odeljka na urgentnom tamo u bolnici u Kaliforniji. Vodila je ceo odeljak urgentnog. Kad je odlučila da se preselimo, prijatelj prijatelja imao je neke veze i imala je sreće da dobije isti posao u bolnici u Sauth Portu, susednom gradu. Radila je mnogo sati i ludačke smene baš kao i u Kaliforniji. Jedva da sam je i viđala. Bila sam sama u novom gradu daleko od svog doma. Mnoge stvari su se promenile. Ali su mnoge i ostale iste. Moj tata je radio od kuće prepravljao je kompjuterske softvere za telekomunikacijsku kompaniju. Radio je za njih tek nekoliko godina od kako se vratio na fakultet i dobio diplomu. Rekao je da želi bolje za sebe, ali sam se često pitala da li je to zbog toga što je moja mama bila finansijer u porodici. Pitala sam se da li se osećao nekorisno. Većinu svog života, tata je bio taj koji je uvek bio kući. On me je podigao zajedno sa maminom sestrom, Selest, dok je moja mama radila da bi nam sve obezbedila. To nikad nije bio problem. Sve dok jednog dana nije postao. Provodili smo mnogo vremena zajedno, ali na žalost on je takođe imao mnogo više vremena da jadikuje nad činjenicom da je obično samo on kući. Bilo je mnogo situacija u kojima je on morao da bude i mama i tata pošto je moja mama radila do besvesti u toj bolnici. Bilo je slučajeva kad moj tata jednostavno nije bio dovoljan. Moja prva menstruacija, moj prvi sudar, moj prvi poljubac, spremanje za moj prvi sastanak, stvari koje jedino druga žena može da razume. Tada je moja tetka uskakala, krpeći rupe koje je pravila njena sestra. Moja tetka Selest je bila za mene poput mame i dalje je. Videla sam bol na maminom licu kada bi joj pričala o nečemu čega je ona trebala da bude deo, o nečemu čemu je trebala svedočiti. Bila je to uspomena koju bi trebale da imaju samo majka i ćerka, gradeći vezu roditelja i deteta. Mada me je uvek slušala. Pretpostavljam da je to bilo njeno pravilo. Mogla sam čuti tugu u njenom glasu kada bi moja tetka ili tata pričali o milion situacija kojima je ona trebala prisustvovati, ali nije. Ništa se zaista nije promenilo. Ona je živela i disala za svoj posao, uvek je govorila da voli da pomaže ljudima, da joj to daje svrhu da živi. Nisam je mogla kriviti. Provela je godine ~ 18 ~
Naš svet knjiga u školi, i pola svog života provela je sa glavom zagnjurenom u knjizi. Jednostavno to je bila ona. Moja tetka mi je često govorila kako joj je moja mama nedostajala u njenom detinjstvu, tinejdžerskim godinama, koledžu i svim ostalim stvarima zbog škole, medicina je bila u njenoj krvi, dobila je svoju prvu medicinsku opremu za svoj šesti rođendan i nije ju skidala sa glave. Negde sam jednom pročitala da se doktori jednostavno rode, da se oni ne stvaraju. Ja nikada ništa nisam želela, otvorila bih samo usta i već sledeći dan to imala. Odrastajući uvek sam imala najbolje igračke, najbolju odeću, najbolje sve. To nije bilo po očevoj volji. Uvek se svađao sa njom kako me razmazuje previše. Da treba da zaradim stvari, a ne da mi se samo kupe kad god nešto poželim. Nikada nisam razumela kako nađe vremena da mi kupi sve što zatražim, kad je jedva nalazila vremena da večera sa nama ili pogleda film. Nije ni znala da bi radije menjala svaku tu skupu igračku za sat sa njom. Mislila sam da će sa selidbom stvari biti nekako drugačije, da će možda napraviti vremena za nas. Nisam imala nikoga ovde. Ali sam se jako prevarila. Počela je da radi dan nakon što smo stigli u Oak Island, ipak je meni ostalo da raspakujem većinu. Iako sam bila zgrožena svim tim kutijama dobro mi je došla distrakcija. Mamini prekovremeni sati su počeli da me sustižu, bila sam usamljena, samo što ovaj put nisam imala svog tatu ili tetku u blizini. Koliko god se ona trudila da to sakrije znam da ju je naša trenutna situacija pogodila jače nego što želi da prizna. Teret je samo pridodao da se još više baci u posao, više nego pre. Što je bio još jedan od razloga zahvalnosti na mom drugarstvu sa Di, provodila sam većinu vremena u njenoj kući sa njenom porodicom. Prihvatili su me kao da sam njihova. Mislim da su se njeni roditelji sažalili na mene kada su shvatili da sam većinu vremena sama. Možda su pretpostavili da se moja mama bori kao samohrani roditelj kome je potreban posao da bi nas prehranila, jer ja nikada nisam ulazila u detalje njene pozicije u bolnici. Bila sam sama sa svojim mislima, očajnički pokušavajući da ignorišem svoje osećaje za Dilana. Nisam mogla da poverujem da je imao petlje da mi samo okrene leđa i prekine našu raspravu, jer je on tako smatrao da treba. Arogantni seronja Cela situacija je bila poput predstave. Bila sam toliko zaokupljena raspravom da nisam ni primetila da je neko sa njim u Džipu i da nas gleda ~ 19 ~
Naš svet knjiga kako se svađamo sve dok Dilan nije isparkirao svoj auto sa parkinga pa sam tada čula drugi glas jasno i glasno. Odmah sam osetila ponos što je neko svedočio tome kako ga je nokautirala devojka u par koraka. Ne bi bila iznenađena da mi neko kaže da sam ja prva devojka koja je to uradila. Samo to mi je dalo satisfakciju. Bilo bi to uobičajeno za momka poput njega. Koji se šeta po školi kao da poseduje prokleto mesto, sa sigurnim korakom i svojom glupom dugom plavom kosom koja mu je savršeno pristajala uz lice, kao da je neka vrsta grčkog boga ili tako nešto. Bio je mnogo viši od mene, njegove prodorne oči bile su prošarane zelenim i mislim da su se zaista isticale kad bi nosio zeleno. Nije da sam ga zamišljala na bilo koji način. Bio je građen kao muškarac. Definitivno je svakog mogao da prevari da je stariji nego što zaista jeste. Morala sam da zaustavim sve misli koje sam imala o njemu, otresla sam ih pre nego što me obuzmu opet. Tada sam shvatila da sam izgubljena. Pogledala sam okolo u potrazi za znakom, ali sam umesto toga videla restoran na plaži. Odlučila sam da uđem i pitam za pravac i možda uzmem nešto za piće ili jelo kad sam već tu. Čim sam ušla, osetila sam toplu, dobrodošlu atmosferu. Restoran je bio prelep i domaćinski sa otvorenim pogledom na plažu. Sve što ste morali da uradite je da odete do terase i vaši bi prsti bili u pesku. Bilo je stolova svuda. Miris hrane obuzeo je moja čula, čineći da mi stomak zakrči. Znala sam tada i tu da će ovo biti moje omiljeno mesto za jelo. Hostesa je rekla da mogu sama da se smestim, pa sam odlučila da odem iza i sednem na terasu gde ću moći da uživam u toplom, slanom vazduhu koji dolazi sa okeana kada sam se naprasno zaustavila. Dilan. Prevrnula sam očima kada sam primetila da je sa devojkom. Kreten. Upravo sam ga prozvala za sve njegove gluposti, a on je već sedeo sa drugom devojkom. Zatresla sam glavom u gađenju, ali je to gađenje brzo zamenjeno radoznalošću. Ova devojka nije izgledala kao uobičajen njegov tip bila je mršava bar sam tako čula. Nije se uklapala u kalup. Naša škola je bila mala dovoljno da bih znala sve učenike, makar samo iz prolaza. Ona je izgledala nevino i slatko da bi joj se on sviđao. Odolela sam porivu da odem do devojke i kažem joj da ga se kloni, da je on samo nevolja. Da će je odbaciti kao da je jučerašnje smeće kad dobije ono što želi. Ali nisam. Nisam mogla. ~ 20 ~
Naš svet knjiga Samo sam stajala nepomično, zureći u njih bez da sam i shvatala da to radim. Pomagao joj je oko domaćeg. Sada to se nije uklapalo u Dilana o kom sam slušala. Bio je strpljiv u objašnjavanju. Izgledali su kao da se poznaju ceo život. Znala sam da to ne može biti njegova sestra, nisu ličili nimalo, ali ju je gledao kao da jeste. A ono što me je najviše šokiralo da je gledao u nju sa toliko ljubavi i obožavanja. Čak i poštovanjem. Što je bilo totalno drugačije od momka koji je danas stojao preda mnom, od momka sa kojim sam se suočila na parkingu i napala ga za njegove podlosti. Ne znam, koliko sam dugo stajala i gledala ih. Upijajući svaki njihov osmeh. Izgledali su tako sretno, bezbrižno. Iznenada je pogledao gore, kao da je osetio moje prisustvo u prostoriji. Naše oči su se spojile i na trenutak, videla sam brigu kako je prošla kroz njegove oči. Međutim nestala je brzo nakon što se pojavila. Šta god to bilo navelo me je da se zapitam u vezi mojih ubeđenja oko njega.. Njegov pogled naterao me je da ja moj sklonim, prekidajući konekciju koju smo imali nekoliko sekundi. Otišla sam do stola na drugoj strani restorana, trebajući da se sklonim od njega. Naručila sam piće i hranu, pa počela da se igram sa svojim telefonom, kada sam osetila da je neko čučnuo pored mene. Eto ga, balansira na nožnim prstima, samo nekoliko centimetara od mog lica, u celoj svojoj slavi. Po prvi put učinio me je nervoznom. “Uhodiš me sada?” pitao me je sa cerekom. Odolela sam porivu da se nasmejem. “Nisam ja ta koja čuči, zar ne?” Nacerio se, snažnije, izbacujući svoje rupice u prvi plan. Vilica mu je bila ukočena i u očima je imao taj sjaj zabavljenosti. “Pa srce, ti si kraljica, a ja sam seronja, kao što si pokazala ranije, pa mi se čini da sam upravo onde gde i pripadam.” “Ko je devojka?” izletelo mi je niotkud. Reči su izletele iz mojih usta pre nego što je moj mozak obradio ono što sam pitala. Nasmejao se, njegovi beli zubi presijavali su se na suncu. “Ljubomorna?” “Samo sanjaj, druškane. Ja nisam jedan od tvojih minionsa.” “To nisi,” rekao je sa tvrdim glasom. “Šta želiš uopšte? Želiš da te prozovem za još tvojih sranja?” iznenada sam pitala, ignorišući njegovu poslednju rečenicu. “Zar momak ne može prosto da se javi prijatelju?” “Sada smo prijatelji? Kada se to desilo? Čak mi se i ne sviđaš.” Suzio je oči na mene kao da me proziva za blef. ~ 21 ~
Naš svet knjiga “To zaista boli, dušo.” Rekao je sa mrštenjem, držeći se rukom preko srca dramatično. “Pun si toga.” “A ti si prelepa“ rekao je, ne posustajući. Nisam mogla da se ne nasmejem. “Znači ovako to ide huh? Ne znam da li bi trebala da budem uvređena ili polaskana što mi se već nabacuješ. Sat nije prošao od kako sam te sažvakala i ispljunula, a ti se već vraćaš na konja?” coknula sam, iskoristivši rečenicu koju je upotrebio njegov prijatelj u autu. Zakikotao se, zaigran zvuk sišao je sa njegovih usana. “Ako moram da biram uzeo bih merdevine.” “Pa hvala bogu da ne biraš.” Polako je klimnuo. “Ovako ćeš znači ti igrati? Optuživati me iako se trudim da budem džentlmen ovde, iako me ta tvoja drska usta teraju na razne ludosti, dušo.” “Džentlmen?” pogledala sam okolo, pretvarajući se kao da ima još nekog ovde. Možda bi trebao da pokušaš na drugi način, jer sve radiš pogrešno.” Rekla sam sa vidnim šokom na licu. Zatresao je glavom, zasenjujući me tim dečačkim osmehom prekidajući razgovor kao što je uradio i ranije. “Kao i uvek bilo mi je zadovoljstvo.” I sa tim je rečima ustao i otišao. Bila sam otpuštena opet.
“Tamo ima slobodno mesto“ rekao je Austin pokazivajući na prazno mesto za parking na travi. Prazno tlo pored Inine kuće pretvorilo se u naše privatno parking mesto, izgledalo je kao da mala kola preovlađuju. Od mercedesa do honde. Naš mali grad bio je suprotnost svega, ali ne bi ste to primetili od pogleda na našu grupu. Bila je subota veče i Ina je pravila žurku u kući svojih roditelja. Njeni roditelji su često bili van grada, putovali su po svetu i dopuštali nekom drugom da odgaja njihovo dete. To je bila lepota života u malom gradu, svi su znali sve, i tračevi su se širili kao divlja vatra. Pokušavali smo da ne obraćamo pažnju na to, ali bilo je teško ignorisati svačiji prljavi veš kada je bio očit da ga svi vidimo. ~ 22 ~
Naš svet knjiga Kao i svaka disfunkcionalna porodica mi smo se brinuli za svoj. Inina kuća bila je jebeno ogromna i najbolji deo bila je lokacija. Privatno tlo blizu plaže, gde je bilo toliko razmaka među kućama, policija nikada nije dolazila zbog ometanja mira. Bilo je savršeno mesto da se izgubimo i ne marimo za posledice. Njeni roditelji za to nikada nisu saznali ili ih jednostavno nije bilo briga. Svi su partijali pored bazena gde se muzika čula sa ogromnog stereo uređaja. Kasnije u noć žurka će se premestiti na plažu uz vatru. Bio sam iznenađen da smo našli slobodno mesto večeras. Obično moramo da parkiramo dole niz ulicu i pešačimo do kuće. Bilo je skoro sedam kada smo dečaci i ja stigli do plaže. Naravno, Aleks je bila kući, nije htela da ide sa nama. Mogao sam se kladiti da se ni Lukas neće dugo zadržati, smisliće neki jadan izgovor da napusti žurku i ode do njene kuće. Nikada nije ostajao na više nego na jednom piću. Pičkica Vreme kao da je letelo na tim žurkama. Pre nego što bi i shvatio bio bih tamo satima, pijuckajući i zezajući se sa svima. “Pa... moj je red na šansu sa čuvenim Dilanom McGrawom?” Kloi je rekla bar sam mislio da se zove Kloi. Lica i imena su mi se nikako stapala iz nekog razloga. “Pričali su mi o tvojim sposobnostima. Kada ću dobiti priliku da ti ja pokažem svoje?” pitala je. Nasmejao sam se divlje. “Zašto me ne bi prosvetlila o tome šta si čula? Uživam u dobrom pričama za laku noć.” Izazivao sam znajući da će moje reči imati efekat na nju. Udahnula je duboko pokušavajući da odigra svoju ulogu. “Ja samo govorim ono što su mi rekli, pravi si ženskaroš, znaš sa ženskim...” podigla je obrve. “Srcem.” Zasisao sam donju usnu i suzio oči, puštajući ih da lutaju po njenoj kosi koja je bila dovoljno duga da je lepo povučem dok se budem zabadao u nju od pozadi. U njeno našminkano lice, dole u njene savršene sise koje će sasvim lepo stajati u moj dlan. Biće sasvim dobra večeras. “Idem u šetnju. Da li bi… come? Jer bi ja zaista voleo da vidim kako come...?”(Različito značenje ista reč kretanje svršavanje) Ništa me nije više uzbuđivalo od devojačke reakcije na moj dodir. Klimnula je, pokušavajući da ne izgleda lakom, ali je pala u svojim pokušajima. Nagnuo sam se napred, moje usne bile su blizu njenog uha. ~ 23 ~
Naš svet knjiga “Uostalom, sve što si čula,” šapnuo sam, povlačeći svoje usne po njenom vratu, moj fascinantni pokret koji je terao devojke da rumene, ali je pokušala da održi kontrolu. “Ja sam takođe i seronja,” dodao sam, ljubeći istu tačku od koje su joj gaće vlažile, a srce ubrzalo, znao sam da ću dobiti reakciju koju sam hteo. Palilo je na svakoj devojci. Osim Obri. Ispružio sam ruku i ona me je pratila, uplićući svoje prste sa mojim. Šetali smo sa rukom u ruci dok sam je vodio na zapušteni deo plaže koji mi je bio itekako poznat. Ali sam stao kao ukopan kad sam je video. Mi o đavolu... Obri...
~ 24 ~
Naš svet knjiga
Bilo je nečega u načinu na koji je sedela u pesku, gledala je u vodu sa kosom koja joj se vijorila na laganom povetarcu. Pogled na nju bukvalno mi je oduzeo dah. To mi se nikada pre nije desilo, da se ja zainteresujem za drugo ljudsko biće, a da to nisu moji prijatelji ili porodica, pogotovo za neku ribu koju sam tek upoznao. Imao sam samo dva razgovora sa ovom devojkom, a ipak zatekao sam se potpuno opčinjen slikom nje kako sedi preda mnom. Kao da se pojavila ni odakle. Tako obuzimajuća. Trepereća... Tako stvarna. Bila je kao mistično stvorenje koje me je vodilo ka uništenju. U tom momentu, u toj sekundi, nije čak postojao ni izbor da se napravi. Po prvi put u svom kratkom životu poželeo sam da oduvam šansu da smočim kurac zarad samo jednog malog razgovora, i to me nije začudilo ni najmanja. Zatekao sam se kako gravitiram ka njoj. Pre nego što sam i registrovao šta se dešava, povukao sam svoju ruku od plavuše koja je bila spremna da raširi svoje noge za mene kao i mnoge devojke pre nje. Pogledao sam je. “Moram da idem, srce.” Cimnula je glavom unazad, gledajući u pravcu mog pogleda, shvatanje ju je brzo udarilo posred face. “Ti si sero...” “Verujem da sam te na to upozorio srce,” jednostavno sam rekao dok sam odlazio od nje prema Obri. Svi bezobrazni komentari od iza mene bili su mi trivijalni. Nije bio prvi put da me neko vređa, a sigurno neće biti ni poslednji. Kako sam se približavao shvatio sam da plače. Osećaj radoznalosti obuzeo je moja čula, ali nije bilo samo to. Nepoznata emocija od toga da želim da saznam njen razlog zbog kojeg je plakala me je još više obuzeo. Moja stopala u pesku prekinula su njeno plakanje, odmah je prestala i pogledala u mene, brišući oči, kamuflirajući svoj stres pre nego da ga prizna. Coknula je i ustala da ode kada sam je uhvatio za zglob, zaustavljajući je i iz nekog razloga dopustila mi je to. ~ 25 ~
Naš svet knjiga “Šta nije u redu?” pitao sam sa iskrenošću u svom glasu, iznenadivši nas oboje. “Nije tvoja stvar, McGraw.” Lice joj se namrštilo. “Videla sam te kako izlaziš sa jednom svojom kandidatkinjom. Verovatno bi trebao da se vratiš i utvrdiš posao. Mrzim da budem razlog zbog kog tvoj kurac neće biti nakvašen večeras.” Glas joj je bio ispunjen sa miksom besa i tuge. Da li je ljubomorna? Njen odgovor je zaboleo malo, ali me nije šokirao. Bili smo stranci, jedva me je poznavala. Znala je samo one grozne stvari koje je čula o meni. Ne mogu je kriviti, jer ne želi da mi se otvori. Ako ništa, drago mi je da joj je prvi instinkt to da se zaštiti od seronje poput mene. U tom trenutku, sve što sam želeo je da se probijem kroz njen ledeni stav i srušim makar deo njenog zida. Najviše od svega, želeo sam da je vidim kako se smeje. Želeo sam da me pusti unutra. “Ako si želela da visiš sa mnom, sve što je trebalo je da pitaš, ili baciš jedno molim te čisto iz dobrih manira, iako uživam u uhodinim tendencijama.” Nasmešila se. “Zadovoljiću se tim osmehom.” Nisam obraćao pažnju na nju i seo sam na pesak upravo tamo odakle je ona malo pre ustala. “Znaš, rođen sam i odgajan u ovom gradu. Zapravo u bolnici u Saut Portu.” Cimnuo sam se, hvatajući samog sebe nespremnog. Nikada se nikom nisam otvorio. “Ova plaža sadrži mnogo uspomena za mene. Ovde sam jahao svoj prvi talas...” klimnuo sam ka vodi. “Na dasci sam prvi put bio sa svojih šest, baš na ovom istom mestu sam prvi put pao sa daske imao sam osam. Sam sam bio kriv, jer sam bio mali kreten koji je želeo da se dokaže mojim dečacima. Uleteo sam u talas koji me je neočekivano bacio u nešto poput mašine za veš, ne znajući kada će se sve završiti da se spasiš. Bio sam jako uplašen. Nisam znao gde je dole gde je gore. Mislio sam da ću se udaviti. Dođavola.” opsovao sam tresući glavom. Nikada to nisam priznao nikome. “Dečaci su bili prestravljeni zbog mene, videlo se to na njihovim licima. Sećam se da sam otvorio oči i video Mrvicu kako plače po prvi put, kada me je voda izbacila na obau.” “Mrvica?” pitala je, napokon progovorivši, sedajući pored mene. “Ne draga,” okrenuo sam se ka njoj. “Tvoj je red.”
~ 26 ~
Naš svet knjiga
Došla sam na plažu da budem sama. Našla sam mesto blizu stena, sedela sam i gledala zalazak sunca za horizont. Nebo je uvek bacalo prelep odsjaj na vodu. Sve prelepe boje stapale su se u jednu stvarajući noć od dana. Majka priroda bila je umetnica. Sedeći tu slušala sam kako se talasi udaraju od stene i to me je uvuklo u umirujuću rutinu, koja mi je donela mir. Okean je bio moje sretno mesto. Bilo je to jedna od stvari koja mi je nedostajala u vezi doma. Živeli smo blizu od plaže, ali ovde u Oak Islandu morala sam da dođem kolima. Bio je to još jedan od razloga zašto sam jedva čekala da dobijem dozvolu. Gledanje u talase podsetilo me je na oca, bio je surfer. Tako ga je moja mama zapravo i upoznala. Navikla je da mi govori najbolje priče kako je želeo da je impresionira i onda usrao. Ali ona je cenila napore. Biti usamljen je najteže za progutati. Nedostajala mi je Kalifornija. Nedostajala mi je kuća u kojoj sam odrasla i prijatelji koje sam znala od detinjstva. Nedostajao mi je sve, svaki miris, zvuk. Živela sam tamo ceo svoj život. Dom. Poznavanje svega. Komfor. Najviše od svega, nedostajali su mi moja tetka i moj tata. U treptaju oka, noć je pala. Zvezde su sijale iznad mene, osvetljavajući tamu neba sa mesecom koji bio poput sijalice. Okean je donosio blago prohladan vazduh. Zagrlila sam kolena blizu svog tela u utešnom gestu, trudeći se da si stvorim bar neku toplotu. Sedela sam tu sama misleći o tome koliko se moj život promenio u tako kratko vreme. Nisam ni primetila da sam počela da plačem, prolivala sam suze zbog svega, zbog ničega. Talas emocija me je obuzeo, simbolizirajući talase koji su se nalazili ispred mene, kotrljajući se jedan za drugim. Pogledala sam ka žurci koja je delovala tako daleko, a ipak tako blizu. Uhvatila sam McGrawa kako radi na svom još jednom uspešnom osvajanju. Sve što mi je padalo na pamet je da je on muška kurva. Prevrnula sam očima i pogledala dalje od onoga što je upravo trebalo da se desi.
~ 27 ~
Naš svet knjiga Sekundu kasnije čula sam šuškanje u pesku pored mene. Odmah sam spojila oči sa njim i ustala da odem. Brišući suze, on je poslednja stvar koja mi je sada trebala. Samo što nije bio. Zgrabio mi je zglob da me zaustavi i seo tamo gde sam ja malo pre sedela, nakon što me je nasmejao sa svojim bezuspešnim flertovanjem, nisam mogla da odem sve i da sam htela. A nisam želela. Slušala sam ga kako opisuje svoje detinjstvo sa istim primesama žudnje koje sam i ja osećala za svoje rodno mesto. Iskrenost u njegovom tonu uhvatila me je nespremnu, terajući me da se osećam kao jedina osoba sa kojom je ikada podelio te uspomene. Po prvi put od kako smo se doselili u Oak Island, nisam se osećala usamljeno. Šokiralo me je što je to bilo zbog momka za kog sam uveravala sebe da treba da ga se klonim. Ironija mi nije izmakla. “Mrvica?” prekinula sam ga, sedajući pored njega. Pitala sam se da li je to devojka iz restorana koju sam videla sa njim dan pre. “Ne draga,” okrenuo se ka meni i pogledao me. “Tvoj red.” Zurila sam u oči momka koji je bio šetajući paradoks kontradiktornosti. Videla sam stranu njega koju nije pokazao nikom, i nisam imala ideju zašto... Sve što sam znala je da mi se sviđalo. Želela sam više. Trebala sam više. Nešto duboko u meni govorilo mi je da mogu da mu verujem. Bila sam prva koja je prekinula kontakt očima, pogledala sam napred ka okeanu i pokušala da umirim emocije koje su me preplavljivale, razmatrala sam da li ću zaista da uradim ovo. Mogla sam i dalje osetiti njegov pogled na svom licu, bušilo je rupu u mojoj koži, i deo mene je znao da je i on to osetio. Efekat koji je imao na mene. Udahnuvši duboko, otvorila sam usta i zamumlala, “Usamljena sam,” dovoljno glasno da me on čuje. Obrve su mi se podigle, bila sam iznenađena što sam to uopšte rekla. Napokon sam svoju istinu priznala naglas. “Mama i ja smo se preselili iz Kalifornije nekoliko nedelja pre početka škole. Nisam imala zaista vremena da ocenim ozbiljnost situacije. Mislim da sam bila u stanju šoka od vesti u vezi naše iznenadne selidbe da nisam ni pomislila da će se moj život promeniti.” Napravila sam pauzu, trebajući sekund da saberem misli i razmislim o onome što upravo želim da kažem. ~ 28 ~
Naš svet knjiga O onome što zaista nikome nisam rekla čak ni najbližem prijatelju kada me je pitao zašto se selim. “Moj tata je kriv za razvod. Želela bih da ga mrzim, pokušala sam da ga mrzim, ali ne mogu. Osećala sam se tako bespomoćno što nisam znala na čijoj strani da budem ili šta treba da radim. Moj svet se pokidao, jer je moj tata odlučio da ne može više. Ipak i dalje ga volim. Osetila sam kao da sam u sredini oluje, ne znajući kojim putem je izlaz. Morala sam da biram stranu i na kraju, ostala sam tako da sedim ovde i da mi nedostaje otac. Isti čovek koji je pokidao moj život u komadiće, ali ne mogu ga kriviti, jer moja mama je radila non-stop. Više manje je bio samohrani roditelj, imali smo sreće da imamo moju tetku Selest, koja bi uskakala i pomogla nam koliko god je to moguće. Komično je koliko sestre mogu biti drugačije. Moja mama je šef odeljenja, tamo u Kaliforniji bila je šef medicine i vodila je urgentni. Sada vodi urgentni u bolnici u Saut Portu. Onoj u kojoj si ti zapravo rođen.” Nasmejala sam se pokušavajući da razbijem tenziju koja se osećala u vazduhu. Njegov pogled nije popuštao. Samo je sedeo strpljivo slušajući svaku moju reč, ne prekidajući me. Instiktivno sam pogledala dole kada sam osetila kako njegova ruka polako preklapa moju u pesku. Bio je to utešni gest, možda da mi pokaže da mu je stalo. Mali deo mene... Stresao se po prvi put u mesecima. Stvarna konekcija ostvarena sa drugim ljudskim bićem. Sa momkom koji me čak nije ni znao. “Sama sam mnogo. Više nego što bi devojka mojih godina trebala da bude. Moja mama radi više nego što je radila u Kaliforniji. Ponekad mislim da joj je lakše ako me ne gleda. Podsećam je previše na čoveka koji joj je slomio srce. Crta mog oca na mom licu podseća je na njega svaki dan i kad god me pogleda.” Moje oči su i dalje bile fiksirane na njegovu ruku koja nije puštala moju. U tami, naše ruke su bile jedno, stapale su se jedna u drugoj. Njegovi grubi, veliki prsti bili su tako utešni dok su se odmarali preko mojih da sam želela da okrenem ruku i osetim ih. Tada je on posegnuo i nežno pomilovao moj obraz prstima druge ruke... Da li sam ovo umislila? Da li mi se desilo ovo? ...njegovi prsti su se pomerili i sklonili kosu koja mi je padala na lice. Ova jednostavna a ipak značajna gesta bila je prva pukotina na zidu koji sam sagradila oko njega. ~ 29 ~
Naš svet knjiga Njegovi prsti pomilovali su opet moj obraz, i ja sam nervozno polizala usne, gledajući u njega kroz trepavice. “Sranja se dešavaju.” Bilo je sve što je rekao. Ništa oštroumno, ništa emocionalno, ništa s ljubavlju samo “Sranja se dešavaju.” “Ti stvaraš život Obri, a ne on tebe.” I u tom momentu, bila je to prava stvar da je kaže. Upravo sam to i trebala da čujem. Ni u najluđim snovima nisam mislila da će doći sa usana momka kojeg sam morala najviše da se klonim.
~ 30 ~
Naš svet knjiga
Nekoliko nedelja je prošlo od noći na plaži sa Obri. Naši putevi su se stalno ukrštali, ali naša komunikacija nije bila ni blizu kao te noći. Bilo je flertovanja sa dozom zaigranosti. Mislio sam na nju više nego što sam trebao, što je bilo zabavno, jer nisam imao ideju ko je ona dok me nije prozvala seronjom na parkingu. Uspomena nje kako mi se suprotstavlja taj dan izazvao bi mi osmeh svaki put kad bi pomislio na to. Što je bilo više nego što sam želeo i da priznam. “Jesi spreman?” Austin je pitao dolazeći do mog ormarića. Klimnuo sam, ubacujući svoj poslednji udžbenik. Božićni raspust je zvanično bio pred nama, dve nedelje ničega sem surfovanja i devojaka. “Jebeno požuri. Kolin me čeka u restoranu Mrvicinih roditelja.” “Kolin?” pitao sam, zatvarajući ormarić. “Ko je jebena Kolin.” “Da li me ti to prozivaš?” podigao je obrve izazivački. Nisam mogao, a da se ne nasmejem. “Samo pazim na tebe, brate,” rekao sam. “Ne trebaš mi da paziš na mene, Dilane. Umem to jebeno i sam.” Podigao sam ruke u vazduh u znaku predaje, odmičući se od njega. Austin je imao jedva petnaest, a već je imao svoje runde u školi i van nje. Sranje, nije da sam neki poštenjak, ali bar sam bio oprezan. Nešto mi govori da se Austinu živo jebe sve dok mu je kurac mokar. Poslednje što mu treba je da napumpa neku tamo nasumičnu. Imao je ceo život pred sobom. Kupovao sam mu kondome kad god sam mogao, ali što smo stariji postajali, više bi mi govorio da gledam svoja prokleta posla. “Da li si spreman ili da odem tražiti pičke u blizini?” “Isuse smiri se, skoro sam gotov.” “Zar nije ono devojka koju pokušavaš opaliti?” “Šta?” okrenuo sam se u pravcu njegovog pogleda. Obri je bila naslonjena na svoj ormarić sa Kajlom, zvezdom odbrane, koji je stoja ispred nje. Iskrckao sam vrat i pročistio grlo, telo mi je iznenada postalo kruto. “Spreman.” ~ 31 ~
Naš svet knjiga Austin se nacerio, tresući glavom, znajući tačno šta sam mislio. Obri i ja smo zaključali oči pre nego što sam gurnuo svojim telom Kajla ka ormariću i zaputio se ka parkingu da odem. Njene oči su se raširile u neverici, ali je takođe bilo i nagoveštaja zabavljenosti u tim lepim zelenim očima. “Šta koji kurac?” Kajl je zarežao, okrećući se ka meni. Nasmejao sam se. “Ah, čoveče, nisam te video.” On je lagano klimnuo glavom, ponašanje mu se drastično promenilo od kurčevitog do poniznog. “Bez brige čoveče.” Pogledao je u Obri, odmičući se. “Vidimo se.” Pičkica. Ona se lagano nasmejala, iznenađena što je Kajl otišao tako brzo. Nadrnadana pogledala me je. “Da li si ozbiljan?” Slegnuo sam ramenima. “Nisam ja taj koji je pobegao sa kurcem podvijenim među nogama, zar ne? Ja sam ozbiljan kao šuga. Hoćeš da me dodirneš? Da se uveriš da ne sanjaš?” Uzdahnula je, prekrštajući ruke preko grudi, izbacujući svoje vruće sise u prvi plan. Skoro ih nisam primetio. Skoro. “Ne, ti si prosto onaj koji ga proganja.” “Semantika,” tvrdio sam. Austin je gledao od mene do nje sa zadovoljnim izgledom lica zbog kog sam želeo da ga s pucam šakom. “Voleo bih da ostanem ovde i gledam ovu predigru među vama, ali moram negde da budem. Pa učinite mi uslugu, ili ugovorite posao ili se jebeno pokrenite.” Nasmejao je. “Molim vas.” Ona je pocrvenela, pocrvenela je sve od nosa preko obraza. Odmahnuo sam glavom, ignorišući svog napornog prijatelja. “Ta nijansa crvene ti lepo stoji,” rekao sam zadirkujućim tonom. “Ne zameri mom prijatelju Austinu. On baš i nije neki džentlmen.” Coknula je “A da li si ti?” “Samo sa tobom draga.” “Prosto moraš od svega da praviš šalu zar ne?” “Šta da kažem lepotice? Izvlačiš najbolje iz mene.” Nasmejala se, zapravo nasmejala ovaj put, sklanjajući kosu iza uha. Instiktivno sam posegao i uhvatio pramen, dopuštajući svojim prstima da ~ 32 ~
Naš svet knjiga osete kožu na njenom obrazu. Utonula je u moj dodir na sekundu pre nego što sam se odmakao. “Videćemo se,” uzdahnuo sam tiho govoreći iste reči kao i Kajl. Odlazeći od nje... Iako nisam želeo. Proveo sam ostatak dana na plaži sa dečacima i Aleks kao i svaki drugi dan. Trudio sam se kao đavo da mi misli ne lutaju nazad ka Obri i tom jebenom seronji koji joj se nabacivao ranije tog dana bez uspeha. Tako je kako je. Kao i obično zbog božićnog raspusta dečaci i ja smo ceo raspust provodili na plaži i restoranu Aleksinih roditelja. Oak Island postajao je hladan tokom zime, ali ta godina je bila iznenađujuće topla. Voda je bila hladna, ali sve dok ste nosili odelo bilo je OK. Surfovanje, upijanje sunca i druženje. Opuštanje je upravo ono što mi je trebalo. Viđao sam Obri tu i tamo, ali je uvek bila sa onom jebenom Di... Bar mislim da se tako zvala. Očigledno, ja sam je zajebao, pa sam držao distancu. Poslednje što mi treba je da neka riba odlepi i počne da izvodi sranja pred Obri. Nikada je više nisam video sa Kajlom, ali priča se po plaži da je nova devojka u gradu izašla na nekoliko sudara tokom raspusta. Ko se zapravo zabavlja u srednjoj školi? Nisam mogao da verujem da se momci mojih godina zapravo zabavljaju, idu na sudare i to sve. Kakva gomila pičkica. Obri je bila okružena drkadžijama, jer su namirisali svežu krv. Ma dajte nisu oni hteli da izlaze sa njom, hteli su da je jebu. Ja sam bar iskren. Tada sam shvatio da imam problem da doprem do Obri kao i svi. Zovite me kako hoćete, ljubomornim glupim, prezirao sam to. Ali šta da radim u vezi toga? Držao sam distancu, slušajući šta ljudi pričaju o njoj, gledajući je iz daleka, i boreći se da zapravo uradim nešto povodom toga. Kada bi je neki drkadžija dotakao ugrizao bi svoj jezik. Kada bi se nasmejala u pravcu nekog drugog moka a da to nisam ja, stisnuo bih pesnice. Kada bih čuo drkadžije kako pričaju o njoj, škripao bih zubima i otišao odatle. ~ 33 ~
Naš svet knjiga Poriv da budem posesivan bio je svuda oko mene. Davio sam se u njemu. Postao sam jedan od onih klišea, momak poput onih sa kojima sam se sprdao. Postao sam jebena pičkica preko noći. Jedva sam znao ovu devojku, a ipak nisam mogao da prestanem misliti o njoj. Obuzela me je na način na koji nisam znao da je moguće. Božićni raspust brzo je prošao. Nova godina uvek je značila nove časove i rasporede, ali nisam se mogao žaliti. Obri i ja smo sada delili istu prijavnu učionicu pošto su razredi bili pomešani samim tim dobio sam trideset minuta početkom dana da je vidim. Sedela je nekoliko klupa ispred mene. Mogao sam gledati svaki njen pokret. Kako je uvijala kosu kad bi bila duboko u mislima. Ili kako bi grizla olovku kad je mislila da je niko ne gleda. Njena prokleta odeća koja je isticala sva prava mesta bilo je moje prokletstvo. Bila je jebeno prelepa. A nije se čak ni potrudila. Nikada nije zaista shvatila kakav je uticaj imala na mene kroz godine. Ili možda jeste. Nikada nismo imali pravi razgovor jedno sa drugim. T noći na plaži bio je prvi put da sam pričao sa bilo kojom devojkom, a da nije Aleks. Koliko god sam se trudio da zaboravim tu noć. Nisam mogao. Nikada nisam imao devojku, nikad nisam želeo devojku, i sve ove emocionalne gluposti sa obri su me jako plašile. Pa sam uradio ono što sam najbolje znao. Pokazao sam Obri pravog sebe. Ovog puta uradiću pravu stvar. Neću povrediti još jednu devojku, bar ne onu koja je bitna. Radije ću da me mrzi pošto ne mogu da se klonim nje. Bilo je kasno poslepodne. Škola je bila gotova za taj dan i većina učenika je otišla kući. Profesori su bili u svojim učionicama, zahvalni što je dan gotov i spremajući se za vikend pred nama. “Tko znači?” okrenuo sam se prema Bristolinom uhu, prekrivši je svojim telom. Njen ormarić bio je odmah do Obrinog. Možda sam Bristol odabrao namerno. Možda i nisam. Ko je jebeno znao šta sam mislio? Sve što sam znao je da njeno telo protisnuto uz moje nije imalo nikakav uticaj tamo dole. Kurac mi se nije ni cimnuo, jebač nije želeo da sarađuje. To me je ljutilo više nego išta. Trudio sam se jače, namerno gurajući svoj kurac ka njenom maci, noge su joj više manje bile obmotane oko mene. Osetio sam Obri čim je prošla iza ~ 34 ~
Naš svet knjiga mene. Osetio sam rupu koju je bušila na mojim leđima, ciljajući u prazno mesto gde mi je srce trebalo biti. Nastavio sam svoju malu predstavu, odmičući korak dalje. Ruke su mi počele lutati po njenom telu, stiskajući joj sise, izazivajući da zastenje. Obri je našla svoj put do ormarića. I dalje sam osetio njen pogled tada i sada dok se Bristol topila u mojim rukama i primala sve što sam joj nudio, što nije bilo iznenađenje. Čuo sam glasno udaranje ormarića i pogledao sam odakle je došlo. Obri se zagledala pravo u moje oči, odmeravajući me od glave do pete. Nije odstupila, ali nisam ni očekivao da hoće. Mogao sam je pročitati kao otvorenu knjigu, i to nije imalo jebenog smisla. Konekcija koju smo delili. Bili smo tako mladi, ali ništa od toga nije bilo bitno. Ne kada bi me pogledala tako. Izgledalo je kao da krije svoje emocije od svih, osim preda mnom. Zašto? Pogledala je između mene i nje, skoro kao da je znala šta radim od samog početka, mislio sam ako me vidi sa nekom drugom, ako je povredim, da ću je lakše zaboraviti i nastaviti dalje. Ali nije... Samo je sve otežalo. Šta jebeno nije uredu sa mnom? Ja sam igrao igre. Ja sam dobijao mečeve. Izmišljao pravila. Nisam navikao da nemam kontrolu. Nisam navikao da osećam nešto osim osećaja dok se moje telo trlja od neku nasumičnu ribu i utapa u njenu toplotu. Nisam imao emocija, držao sam ih pod ključem ali ova devojka je izgleda imala ključ, praveći haos u meni. Bristol se zakikotala, odvlačeći me od mojih misli da je pogledam. “Dilane, uvalićeš nas u nevolje.” Zavrtela je kukovima, pritiskajući svoju macu jače uz moj kurac koji je i dalje odbijao da reaguje. Sve što sam osetio je... Zabrinutost. Svo vreme koje bi proveo u ćaskanju sa ribama zamišljao bih Obrino lice, i iz nekog sjebanog razloga, to mi je prijalo. ~ 35 ~
Naš svet knjiga “Hej, gde si otišao?” cvrkutala mi je na uvo, mazeći moj vrat svojim nosom. Pročistio sam grlo, pogledavši nazad ka Obri koja je otišla. Odmakao sam se od nje. Žudnja za Obri postala je preplavljujuća. Ispunjavala je prazninu gde je bilo srce sa glupostima koje nisam želeo niti trebao. Pogledom sam pratio suptilno mahanje Obrinih bokova dok je išla ka parkingu. Ranac koji je imala preko ramena izgledao je teže od nje. Hodala je brzo i to namerno. Očigledno je želela da pobegne od mene. “Šta se upravo desilo?” Bristol je cvrkutala pokušavajući da obmota svoje ruke oko mog vrata. Odgurnuo sam ih. “Draga, očaj ti ne stoji lepo.” Ona se cimnula unazad, uvređeno. “Završio sam ovde,” rekao sam. Ovo je bio drugi put da sam otišao od sigurice radi Obri. Moja reakcija na nju bila mi je nepoznata teritorija, neizdržive emocije su me preuzele, i nisam bio siguran da li želim da ih zaustavim. Bio sam jebeno siguran da se nisam puno trudio da ih pobedim, to je prokleto bilo sigurno. Energija je preuzela celo moje telo kada bi ona bila u mojoj blizini, i ja sam to želeo. Seo sam u svoj Džip i počeo da vozim, idući nigde naročito ili sam tako govorio sebi dok nisam video Obri kako šeta na suprotnoj strani puta. “Nastavi voziti McGraw, nastavi jebeno voziti auto, ti pičkice,” pogledao sam se sam sa sobom u retrovizoru. Nije bilo argumenta koji bi joj izrekao. Izbor nikad nije bio moj. “Jebem ti,” vikao sam, radeći oštro polukružno. Kola su zaškripala kao luda pri kočenju, nisam znao šta radim niti gde da idem. Na taj zvuk Obri se ukopala na mesti. Okrenula se videla kakav sam haos izazvao. Ni sekundu kasnije stao sam pored nje. “Ulazi.”
~ 36 ~
Naš svet knjiga
Iskreno sam se nasmejala, razmišljajući da li da sednem u njegov Džip ili ne. Trebala bi nastaviti šetati, ali način na koji me je gledao, sa toliko... Očaja. Zbunjenosti. Žudnje. Nateralo me je da se zapitam. Koliko puta ću morati da ga vidim kako pokušava da se uvuče u ženske pantalone pre nego shvatim u svojoj glavi da momak nije dobar? “Ulazi,” ponovio je zahtevnim tonom. Posegao je za konzolom i otvorio mi vrata. Otvoren dlan mu je bio ispružen izazivajući me da ga prihvatim. Pogledala sam od njegove ruke do vrata i ponovo u njega, uzdahnuvši. Nešto u vezi njegovog pogleda navelo me je da se predam. Bacila sam ranac na zadnje sedište. Noga mi je stala na prag kola, a ruka mi se spustila na njegovu. Ušla sam lagano, jer mi je Dilan pomogao da se popnem. Pogledao je iza sebe, pregledavajući saobraćaj, “veži pojas,” bilo je sve što je rekao, držeći pogled ispred sebe na putu, ne govoreći ni reč. Neprijatna tišina plutala je među nama, pojačavajući moju nesigurnost da ovo nije bila dobra ideja. Ne bi trebala biti u njegovom džipu. Ne bi trebala pričati sa njim. Ne bi trebala osećati ništa za njega osim onoga što bi trebala. Ono što je bilo dobro za mene. Mislim da je osetio da želim da nešto kaže. Bilo šta. Osim toga upalio je radio. Bill Withers “Ain’t no Sunshine” ispunilo je moja čula, šokirajući me do kraja, bez sumnje. Pre nego što sam otvorila usta da ga zezam za to, stavio je prst na moje usne i rekao. “Nemoj.” Zaključali smo poglede na nekoliko sekundi, ali je brzo prekinuo konekciju. Odlučila sam da gledam kroz prozor, bilo je lakše tako, da se pretvaram da ovaj mali gest nije ništa značio. Ni za jedno od nas. Slušala sam pesmu, pokušavajući kao đavo da se ne unesem mnogo u nju, dok je on lupkao prstima od volan u ritmu muzike. Kada imaš petnaest ~ 37 ~
Naš svet knjiga osećaš sve toliko strastvenije, tako dublje, kao da gori sve oko tebe ostavljajući iza sebe tragove pepela blizu tvog srca. Sve izgleda mnogo stvarnije. Možda je zbog hormona, ili je možda zbog mene, očajnički sam želela konekciju sa nekim. U tom momentu, sedenje pored njega sa ničim sem svojim mislima i laganom pesmom osetila sam kao da mi pokazuje deo sebe onoga ko je zapravo bio. Ostavljajući me da se pitam zašto, zašto sada ogoleva stranu sebe za koju niko nije znao, verovatno čak ni on. Nešto mi je govorilo da je ova njegova gesta njegov način da kaže da ume i drugačije. Samo je pitanje hoću li je prihvatiti? Već sam znala da nema prijatelje sem dečaka i te devojke Mrvice, ali koji god da su bili razlozi... Sviđala sam mu se. Vozili smo se u tišini, izgubljeni u mislima koje su bile razbacane po našim umovima. Kada se zaustavio na mom prilazu, shvatila sam da mu nikada nisam rekla gde stanujem. “Mnogo uhodiš?” zadirkivala sam, nisam mogla da odolim kad se parkirao ispred moje kuće. Vidno je duboko udahnuo pa ugasio kola. Ne želeći da ikakvi zvuci prekidaju ono što je imao da kaže pre nego izgubi hrabrost, ali nije posustao. Namestio se na sedištu i pogledao me duboko u oči, tražeći nešto što nisam mogla da odredim šta je. Rat mu se odigravao u očima. Postao je proklet. Unutrašnja bitka vodila se u njemu između onoga što je ispravno, a šta nije, u vezi onoga što je celi vreme bilo ispred njega. Ja... Ozbiljan izraz na njegovom licu okupirao me je na način na koji nisam nikad pre osetila. Što je samo pojačalo teške emocije koje su se stvarale među nama. Onda je priznao. “Mnogo mislim o tebi, draga. Da li ti ikada misliš na mene?” I samo tako... Direktno. Bez uvijanja. Naučila sam još ranije da kod njega nema sive površine samo crno ili belo. Išao je pravo na stvar, bilo je da ili ne. Nikada možda. Nikada nešto između. ~ 38 ~
Naš svet knjiga Ludo je to da sam zagrebala sam vrh ledenog brega kad je on u pitanju, i kao Titanik brzo je tonuo. Pa, sam se borila da li da odgovorim, jer nisam mogla da kažem ono što sam zaista mislila. Ono što sam zaista želela. I ti se meni sviđaš. “Hoćeš li izaći sa mnom?” nastavio je, osetivši moje dvoumljenje. Nisam znala šta mi je više smetalo, činjenica da mi je čitao misli, ili činjenica da sam ja mogla pročitati njegove. Iz svega što sam čula o njemu u školi, znala sam jedno sigurno, ja sam bila definitivno prva devojka koju je pozvao na sudar. Izabrao me je u moru drugih devojaka. Ta jednostavna činjenica preplavila me je više nego što je smela. Zanemarila sam činjenicu da se njegovo pitanje ponavljalo u meni, zatresla sam glavom za ne. Uplašila sam se da će odgovor biti drugačiji ako otvorim usta, jer na kraju dana nisam mu verovala. Suprotstavio se, posežući za pramenom moje kose, “Neću moliti. Takođe neću pitati opet, lepotice.” Po drugi put u roku od minute cenila sam njegovu iskrenost. “Predlažem dogovor,” izazvala sam ga nagnuo je glavu u stranu, uznemiren mojim predlogom. “Zadrži kurac u pantalonama mesec dana pa ćemo onda videti za taj izlazak.” On se nasmejao glasno iz grla, odjekivalo je svuda oko nas. “Mora da se zajebavaš sa mnom? Znaš ko sam ja?” “Znam.” Otvorila sam vrata da izađem, pauzirajući radi uticaja. “Ali takođe znam da zaslužujem daleko mnogo više od onoga što si voljan da mi daš.” Izašla sam iz Džipa i uzela svoj ranac sa zadnjeg sedišta. “Hvala za vožnju.” Otišla sam ne okrenuvši se. Ostavljajući ga sa svojim uslovima, potajno se nadajući da će ih ispoštovati, ali nisam bila dovoljno glupa da poverujem da hoće.
“Pakao se zvanično zaledio dame i gospodo!” Lukas je vikao po plaži dovoljno glasno da dečaci i Aleks čuju. “Jebeno začepi.” Zarežao sam. ~ 39 ~
Naš svet knjiga Digao je ruke u vazduh. “Izvini? Šta je to bilo? Možeš li reći još jednom? Mislim da te nisam dobro čuo prvi put.” Aleks ga je povukla za majicu. “Bo, ostavi ga na miru. Zao si.” “Da Bo,” coknuo sam. “Zao si.” Rekao sam visokofrekventnim tonom. “Ma daj, Mrvice, ovo je istorijsko. Jebeni univerzum se zaledio, svinje lete svuda iznad nas!” Džejkob je dodao, povlačeći Aleks do sebe. Austin se prevrtao u pesku, smejući se na sav glas. “Ti jedni seronjo! Dosta je!” vikao sam svima njima, osim Aleks, povlačeći je ispred sebe da blokiram primedbe mojih takozvanih dečaka. “Prvo sam mislio da se povlačiš od svih nas, onda sam mislio da pokušavaš da pokažeš Mrvici da nisi u stvari toliki seronja kao što jesi, ali sada, jebiga sada shvatam da je to sve zbog nove devojke.” Lukas se nasmejao testirajući moje prokleto strpljenje. “I čujte ovo ne bilo koje devojke, nego nove devojke. One na koju još niko nije stavio svoje ruke. Što može značiti samo jednu stvar McGraw, ne voliš da deliš.” Dodao je, nateravši me da shvatim da je možda u pravu. Da li mi se zato sviđala? “Sat otkucava... tik tak! Zar nisi sam shvatio tu malu činjenicu?” Džejkob je rekao vraćajući me iz misli. Aleks je srela moje oči u sekundi pre nego što sam pogledao nazad u dečake, uspravila se i stavila ruke na kukove. “Dosta, idioti. Zašto je bitno zbog čega mu se sviđa? Bitno je da mu se sviđa neko. Ako znate šta je dobro za sve vas ostavićete ga na miru,” upozorila ih je i voleo sam je zbog toga još više. “Mrvice, budimo ozbiljni, svi znamo da Dilan pokazuje sve svoje osobine kad si ti u blizini. Zar ćeš zaista da porekneš da nisi ni malo iznenađena činjenicom da je poslednji put kad je bio bez devojke na svojim kukovima bilo u osnovnoj školi?” Austin je izjavio. “Iako je i tada upadao u nevolje, jer je ljubio devojke po hodniku. Ovo je isti momak koji je kupio plejboj magazin u trećem razredu i otvorio ga pred nastavnikom pa mu ga je ona uzela i pozvala njegove roditelje.” Odlučio sam da prihvatim Obrin izazov, želeo sam da provedem vreme sa njom i ono što je rekla u kolima me je pogodilo, zaista jeste zaslužila bolje od onoga što sam imao da joj ponudim. Prošlo je nekoliko nedelja od kako me je izazvala, i uspeo sam da ga zadržim u pantalonama. “Koliko je prošlo, McGraw, tri, četri nedelje? Kako ti je ruka drugar?” Džejkob je zadirkivao, oslikavajući svoje reči pesnicom. ~ 40 ~
Naš svet knjiga Mrvica je pogledala u pesak, gledajući svuda ispod nje, nežno crvena boja pojavila se na njenim obrazima. Pogledao sam u dečake koji su klimnuli u razumevanju. Svi smo poštovali Aleks više od toga da se ovaj razgovor nastavi u njenoj blizini. Zgrabio sam joj ruku. “Hajde Mrvice, idemo od ovih drkadžija. Moje nevine uši ne mogu više ovo podneti.” Nasmejala se, idući iza mene. Svi smo krenuli ka restoranu njenih roditelja na klopu. Baš kad smo ušli na staklena vrata, Lukas me je lupio po grudima. “Mi o đavolu, nije li to tvoja devojka, McGraw?” Tamo pred mojim očima bila je ona... Obri. Sa jebenim tipom. Naravno, dečaci su se smejali, a Aleks mi je ohrabrujući stisnula ruku. Obri je pogledala u našem pravcu i oči su nam se našle u deliću sekunde. Iskoristio sam sve u sebi da ne odem tamo i obavestim je o svom prisustvu. Iz poštovanja prema Aleksinim roditeljima, obuzdao sam se. Bili su mi kao roditelji, i nije im trebalo nevolja. “Hajde da sednemo, gladna sam,” Aleks je rekla, vodeći nas do stola u ćošku. Znam da je to uradila za moje dobro. Svi su naručili hranu sem mene, apetiti mi je iznenada nestao. Izvukao sam mobilni i stavio ga na sto. Čekajući. Bilo je to sve što sam mogao. Morao sam da sedim tu i izdržim njegov proždrljiv pogled na njenom telu, očima, a njegovi nemarni dodiri naveli su me da poželim da mu slomim prste. Naše oči spojile su se nekoliko puta, bilo je kao da to radi namerno, da bi mogla da vidi moju reakciju, ali zašto? Nisam mogao da budem u njihovoj blizini više, puknuo bih. Ljubomora me je preplavila. Video sam je kako ustaje i odlazi u hodnik. Pre nego što sam shvatio šta radim stopala su mi se pomakla i pomerala se kao da su na konopcima koje je ona pomerala. Našao sam se kako je pratim u toalet. Bio sam zahvalan što je bio zavučen u zadnji deo restorana, jer sam je čekao. “Pokušavaš da me napraviš ljubomornim, srce?” Vrisnula je stavljajući ruku preko srca. “Isuse! Da li želiš da me udari srčani napad?” Digao sam obrvu, naslanjajući se na zid sa rukama preko grudi. Oči su joj pratile svaki moj pokret. ~ 41 ~
Naš svet knjiga “Ne, samo pokušavam da te navedem da vrištiš... kako god mogu, ali vidiš, imam dogovor sa jednom plavušom da ga držim u svojim pantalonama.” Nacerila se. “Bar jedno od nas se drži ove nagodbe,” iznenada sam rekao. Slegnula je ramenima. “Ne sećam se da smo napravili dogovor koji se tiče mene.” “Tako znači?” “Prokleto je tako.” Klimnuo sam sužavajući oči na nju. “Dozvoli da ti onda osvežim pamćenje.” “Samo izvoli.” Brecnula se. Coknuo sam. “Jesi li sigurna da imaš vremena?” “Šta to treba da znači?” Odmakao sam se od zida i prišao joj. “Oh, pa znaš, tvoj partner je tamo. Ne želim da on čeka.” Povukao sam pramen njene kose. “Dečko bi se sigurno izgubio bez tvojih sisa pred svojim nosom.” Oslobađajući joj pramen kose nastavio sam sa napadom, dodirujući joj ključnu kost. “Bog zna da nije gledao nigde drugde.” Odgurnula mi je ruku. “Ti si seronja.” “Nikad nisam ni tvrdio drugačije.” “Idem sada.” “Niko te ne zaustavlja draga.” Njene oči su se raširile u šoku, čineći da joj te prelepe smaragdne oči sjaje dok gledaju u moje. Povukao sam joj opet pramen kose. “Ali da si zaista želela da odeš, već bi otišla.” Njene grudi su se nadimale, očito sam dopirao do nje. “Ono što želiš i ono što ćeš dobiti su dve različite stvari šećeru.” Posegao sam za njenim licem, moji zglobovi mazili su njeno lice, zabacujući zalutali pramen iza njenog uha. Usne su joj se razdvojile. “Bio sam dobar dečak i igrao sam po tvojim pravilima.” Polako sam pomerio prste do njenih usana. “Gledanje tebe ovih proteklih nekoliko nedelja nije mi baš pomoglo, dušo znam da uživaš u tome da me gledaš kako se mučim sa plavim jajima ovih dana. Vidim kakve poglede bacaš u mom pravcu i kako mi bacaš te male slatke osmehe kad vidiš da sam odbio još jednu devojku.” Sa prstom sam mazio njenu donju usnu nekoliko sekundi, ona se promeškoljila i ja sam odmah povukao ruku stavljajući je u džep svog šorca. Terajući je da joj nedostaje moj dodir. ~ 42 ~
Naš svet knjiga Pročistila je grlo, tresući glavom. “Znam,” rekla je iz čista mira. Digao sam obrve. “Nijedna devojka nije plakala u WC-u nedeljama.” Coknuo sam. “Dakle, čestitam McGraw, zaista imaš samokontrolu.” “I...?” “Ima još?” izazivala je zabacujući glavu u stranu. “Ne kopaj dušo, možda ti se neće svideti ono što nađeš.” Dramatično je uzdahnula. “Nastavi još jednu nedelju, možda to ukloni moje sumnje, i dalje nisam impresionirana.” Odmakla se. Gledajući unazad i rekla. “Uzgred, ovo je samo stari porodični prijatelj, ostaje kod nas nekoliko dana, kao brat mi je. Ali hvala na tvojoj prijateljskoj zabrinutosti.” Otišla je, ostavljajući me sa ničim sem plavim jajima još jednu nedelju.
~ 43 ~
Naš svet knjiga
Telefon mi je zavibrirao sa porukom od broja koji nisam prepoznala. Sutra. Pokupiću te u osam. Obri: Ko je to? Tvoj princ na belom konju. Nasmejala sam se. Ovo je mogao bit jedini seronja kojeg sam znala. Obri: Neću imati seks sa tobom, McGraw. Dilan: Dobro je, jer neće ni jedan drugi. Celo telo mi se treslo od smeha dok sam kucala. Obri: Smešan si večeras. Dilan: Takođe sam šarmantan. Prevrnula sam očima. Obri: Nisam rekla da na sastanak. Dilan: Nisam ni pitao. Pokupiću te u osam. Počela sam da kucam ne. Dilan: Molim te. Naravno da je znao šta mislim. Obri: Vau. Dilan McGraw kaže molim te. Drago mi je da imam dokaz. Dilan: Obuci nešto žuto. Izgledaš lepo u žutom. Nacerila sam se iznenadnoj promeni teme. Dilan: Vidimo se sutra. Udahnula sam duboko. Obri: Nemoj me navesti da zažalim. Dilane. Dilan: Primljeno na znanje šećeru. Obri: Laku noć. Bacila sam telefon na noćni ormarić i pala na krevet, gledajući u plafon. U šta sam se upravo dođavola uvalila? Okretala sam se i prevrtala celu noć, nisam mogla da zaspim. Um mi je bio preplavljen sa šta ako. Probudila sam se ranije puštajući um da se odmori malo. Trebajući da razbistrim glavu, odlučila sam da odem na trčanje. Navikla sam da trčim po Kaliforniji. Bila je to jedna od mojih omiljenih stvari. Nisam trčala ni jednom od kako sam se preselila u Oak Island. Moje patike za trčanje bile su u donjoj kutiji, zajedno sa venčanim slikama mojih roditelja. ~ 44 ~
Naš svet knjiga Izgledali su tako sretno i zaljubljeno. Probudila sam se jednu noć nakon što se moj tata odselio na zvuk plakanja. Našla sam mamu na kuhinjskom podu kako jeca. Grlila je knjigu čvrsto na grudima, zeleni obod knjige bila je savršena podloga za njenu belu venčanicu. Nisam prekidala njen nervni slom, sve što sam uradila je da sam je gledala sa suzama u očima baš kao i njenim. Svaka od njih bila je od bola koji joj je moj otac izazvao, nama. Njegova odluka nije uništila samo njihov brak. Nego je uništila i naš dom. Našu porodicu. Napokon se podigla sa poda i otišla u kupatilo, bacajući knjigu u smeće. Sačekala sam dok nije otišla pa otišla da vidim šta je bacila. Bio je to njihov album sa venčanja. Pogledala sam svaku sliku, iz nekog razloga sam dodirivala njihova lica. Kada sam čula buku da dopire iz pravca njene sobe, instiktivno sam pokidala nekoliko slika i sakrila ih u svojoj sobi pre nego što me je uhvatila. Trčala sam brže. Jače. Sa više odlučnosti. Stopala su mi udarala brže sa svakom uspomenom sa svakim korakom, šaljući slatku bol celim mojim telom. Srce mi je udaralo u grudima, terajući krv da struji mojim telom i čini me živom. U glavi mi se počelo vrteti i vid mi se zamaglio. Divlje disanje postalo sve brže i jače. U ušima mi je krenulo zujiti. Morala sam usporiti pre nego što se onesvestim, ali nisam mogla. Adrenalin je kolao mojim krvotokom i obuzeo me. Napokon noge su me izdale, zbog čega sam pala na travu, hiperventirala sam zatvorivši oči, jašući talas euforije koji je samo trčanje mogao da napravi. Zašto li sam ikad prestala da radim ovo? Udisala sam i izdisala, disanje mi se iz minuta u minut smirivalo. Ustala sam na ruke i kolena i istegla vrat i leđa“Nisi mogla da dočekaš da me vidiš, huh?” Oh, ne... “Nisi morala da trčiš dovde, srce. Naš sastanak je u osam uveče, ne osam ujutru.” Nevoljno sam otvorila oči. Dilan je sedeo na stepenicama svog ulaza, laktovima naslonjen na kolenima. “Ne zavaravaj se McGraw.” ~ 45 ~
Naš svet knjiga Nacerio se, odmeravajući me očima. “Hladno ti je šećeru?” Podigla sam obrve. “Šta?” Klimnuo je ka mojim grudima, i ja sam pogledala dole. Sranje. Moj žuti sportski grudnjak bio je natopljen znojem i bradavice su bile u prvom planu. “Zaista volim tu boju na tebi, dušo.” “Ućuti. Znaš da si pravi gospodin ne bi to istakao. Hajde da dodamo svinja na listu uvreda, Dilane.” “Ne mogu si pomoći srce, gledaju pravo u mene.” Instiktivno sam prekrstila ruke preko grudi, crveneći. “Sada je ta crvena moja druga omiljena boja na tebi.” Šapnuo je ustajući. I ja sam ustala, gledajući svuda osim u njega pokušavajući da izbegnem njegov pogled. Boca vode se pojavila pred mojim licem. Stidljivo sam je pogledala, spajajući oči sa njegovim. Posegla sam da uzmem vodu koju je ponudio. Naši prsti su se lagano okrznuli čak i više nego što sam želela, ali nismo želeli da ih odvojimo takođeProgutala sam, povlačeći je jače na svoju stranu. Njegovo lice nije posustajalo kao ni njegov stisak. “Hvala,” rekla sam i on ju je odmah pustio. Seronja. Nacerio se, uzimajući pramen moje kose. “Šta je sa tobom i diranjem moje kose?” Zakoračio je unazad, izazivajući me da ga pogledam opet. Okrenuo se da ode uz stepenice, kompletno me ignorišući. “Nisi mi odgovorio na pitanje!” viknula sam. “Vidimo se večeras.” Bilo je sve što je rekao. Šetala sam celim putem do kuće. Ne trebajući da trčim ni od čeg taj put.
Zakucao sam na Obrina vrata pet minuta pre osam. Aleks kaže da treba da stignem ranije ako želim da dokažem da sam ozbiljno. “Ti mora da si Dilan,” starija žena me je pozdravila, otvarajući vrata. Pretpostavio sam da je to Obrina mama pošto je izgledala kao starija verzija ~ 46 ~
Naš svet knjiga nje. Kažu da se ćerke pretvaraju u svoje majke i ako je to istina. Jebeno odobravam. Nasmejao sam se. “Drago mi je da vas upoznam. Gospođo. Ovi.. gospođo.” Sranje. Njeni roditelji su razvedeni, i nisam imao predstavu kako joj se mama devojački prezivala. Mora da je primetila ne tako suptilnu pauzu, jer je suzila oči na mene, zabacujući glavu u stranu. “Obri ti je rekla...” bio je njen red da okleva. Lagano se nasmejala, menjajući temu brzo tresući glavom. “Možeš me zvati Džejn.” Šta je to bilo? Sklonila se u stranu da uđem u predsoblje. “Ovo je za vas,” predao sam joj cveće. “Za mene?” nasmejala se iskreno ovaj put. Odmah sam osetio olakšanje. “Naravno, mame zaslužuju cveće takođe. Ovo je za Obri.” Rekao sam. “O pa hvala mnogo, Dilane. Ovo je veoma slatko od tebe.” “Nije problem gospođo.” “Gospođo? Rekla sam ti da me zoveš Džejn. “Uz dužno poštovanje, gospođo, cenim to, ali nisam tako odgojen. Ja sam samo dobri stari seoski dečak. Ovde na Oak Islandu, mi cenimo starije.” Video sam da je impresionirana sa mnom. Iskreno nisam se folirao. Možda jesam bio seronja, ali imao sam manire. Mama me je odgojila kako treba. Ona bi mi otkinula jaja kad bi samo videla da ne poštujem starije. “Obri je skoro spremna, trebala bi sići za minut. Možemo je sačekati ovde u dnevnoj sobi.” Klimnuo sam i pratio je. Čuo sam muziku kako svira, ali nisam prepoznao odakle dolazi. Mora da je iz Obrine sobe. Umetnička dela visila su na žutim zidovima. TV bio je na sredini sobe na modernom drvenom elementu. Kauč je bio ispred njega i izgledao je poput onih u koje možeš utonuti ne poželevši nikad da ustaneš sa njega. Soba je bila svetla i puna prozora koji su gledali u dvorište. Njihova kuća bila je slatka i prijatna, slično mojoj. “Da li bi nešto popio?” ljubazno je pitala. “Ne hvala, gospođo, u redu sam.” Krenuo sam ka njihovom kaminu, na kojem su bile slike od Obri i ja sam želeo da zavirim u njeno detinjstvo. Bilo mi je čudno da nema ni jedne slike ~ 47 ~
Naš svet knjiga nje i njene majke, ali ima bar deset sa nekom drugom ženom koja je ličila kao da je u srodstvu sa njenom mamom. Pretpostavio sam da je to tetka koju je pominjala. Bila je samo jedna slika nje i njenog oca. Bili su na plaži praveći zamak od peska, izgledali su sretno. Video sam ljubav i privrženost u očima njenog oca samo sa te slike. Ako sam i pomislio da je slična majci to je sve odmah nestalo, jer pri pogledu na sliku Obri je bila preslikana na oca. Što me je podsetilo na onu noć na plaži kad je Obri podelila sa mnom da misli da njena mama puno radi, jer je boli kad samo i pogleda u nju. Malena je sigurno u pravu oko toga. “Bila je veoma lepa devojčica,” rekla je u prošlom vremenu, izvlačeći me iz uspomena na onu noć. “I dalje jeste,” iskreno sam rekao, okrećući se da je pogledam. Snažno je klimnula, gledajući u sliku njih dvoje iza mene, sa žudnjom u očima. Bilo je kratko, ali video sam to. “Raskomoti se, sedi.” Prišao sam stolici pored prozora i seo. “Kako vam se sviđa u Oak Islandu, čini mi se da ste se lepo smestili.” Rekao sam razgledajući sobu. “Volela bih da mogu da preuzmem zasluge, ali bojim se da je Obri zaslužna za sve ovo.” Gestikulirala je rukom po prostoru. Klimnuo sam sa razumevanjem. Obri je bila ta koja je smestila te slike nje i oca na kamin kao i slike te žene koja nije bila njena mama. “Drago mi je da napokon upoznajem nekog od Obrinih prijatelja.” Izdahnula je. “Kaže da vi delite prijavnu učionicu. Ti si na drugoj godini, zar ne?” “Tako je.” “Iako mi nije rekla kako ste se upoznali, pretpostavljam da je bilo u školi?” Klimnuo sam u odgovoru. “Obri mi je rekla da trčanje ovde ne počinje do leta. Da li i ti trčiš?” “Ne ja surfujem.” Čim su reči izašle iz mojih usta zažalio sam. Lice joj se izmenilo. Nešto što sam rekao doprelo je duboko u nju. Video sam toliko povređenosti u njenim očima. Nisam mogao, a da ne poželim da učinim nešto da se oseća bolje. Osetio sam konekciju sa njom na način na koji nisam uspeo da objasnim ili razumem. Možda zato što je Obrina mama. ~ 48 ~
Naš svet knjiga “Ne mogu dočekati da vidim Obri kako trči na leto. Video sam nagoveštaj toga jutros. Brza je. Sigurna sam da će pobediti na svim takmičenjima. Naš trkački tim je osvojio nagrade prošle godine.” Rekao sam, menjajući temu. Klimnula je, znajući šta činim i ceneći to. “Obri mora da voli to što surfuješ. Navikla je da ide sa ocem. Zapravo je prilično dobra u tome. Njene tata joj je kupio dasku kad je imala pet. Uneo ju je u vodu pre nego što je čak i propuzala, obožava plažu.” Bilo je jasno kao dan. Ova žena je i dalje bila zaljubljena u svog bivšeg muža. Zato ju je pomen surfovanja toliko poremetilo. “Dobro je to znati. Moraću je odvesti na surfovanje. Možda bi ste vi voleli doći da gledate?” “To bi bilo sjajno,” rekla je sa vidno ozarenim licem. “Da li ste stigli da odete do plaže? Oak Island je poznat po svojim plažama. Imamo tone turista tokom leta, jedino tada u toku godine možete videti prepune plaže, ljudi dolaze sa svih strana sveta. Ostatak vremena su tu samo lokalni. Možda mogu pokazati vama i Obri okolinu jednom? Kladim se da bi joj se svidelo da... provede vremena sa vama i to sve.” Zastao sam. Nema šanse da njena mama ne želi da provede vreme sa njom. Mogao sam to videti po njenom licu koje bi se razvedrilo svaki put kad bih je spomenuo. Ali takođe je bilo kajanja na njenom licu i krivice u njenom glasu. Ako postoji išta čime bi to mogao ispraviti učiniću to. Nekada ljudi moraju da vide svetlo pre nego što izađu iz tame. “To bi bilo divno Dilane. Mogla bi te uzeti za reč povodom toga kasnije.” “Nema problema, gospođi. Biće mi čast, dve lepe devojke pod mojom rukom... ne mogu dobiti bolji dan.” Nasmejala se. “Drago mi je da Obri ima prijatelja kao ti ovde. Da li si siguran da ne želiš ništa da popiješ? Moram da se spremim za posao, ali mi je jako drago što sam te upoznala,” rekla je sa entuzijazmom istim kao i prvi put. “Ja…” “Hej,” Obri me je prekinula, ulazeći u sobu, iznenađeno. “Mama, nisam znala da si još uvek ovde. Mislila sam da moraš na posao?” “Moram.” Pogledala je na sat. “Zapravo ću zakasniti. Samo sam želela da upoznam tvog prijatelja.”
~ 49 ~
Naš svet knjiga Obri je nervozno pogledala u mene, a ja sam podigao obrve. “Izgledaš prelepo prijateljice.” Nacerio sam se, upijajući njenu žutu haljinu koju sam znao da će obući za mene. Obe su mi se nasmejale, ali kada su se okrenule i pogledale jedna u drugu osetio sam napetost između njih, i ubijalo me je što vidim Obri kako se bori sa emocijama. Pogotovo pošto to nikada nije radila sa mnom. Mada, bio sam tužan zbog njih, bio sam sretan što sam uspeo da vidim ranjivost među njima. Dobio sam dublji uvid u Obrin život, naučivši nešto novo. “Pa deco zabavite se. Obri molim te dođi kući do jedanaest, okej? Doći ću kući ranije da nam napravim doručak,” rekla je sa setom u glasu. Klimnula je dok se njena mama naginjala do njenog uha da joj šapne “sviđa mi se,” načuo sam šta je rekla dok je Obri spojila oči sa mojim. “Bilo mi je drago da te upoznam Dilane. Možda sledeći put možemo da isplaniramo taj dan?” “Možete računati na to.” Rekao sam, pogleda i dalje fiksiranog na Obri. Njena mama se izvinula i odlazeći da se spremi za smeni, ostavljajući mene i Obri same u dnevnoj sobi. “Da li si sprema?” pitao sam, zabacujući glavom ka ulaznim vratima. Klimnula je u odgovoru, malo ometena onim što joj je mama rekla pre nego što je napustila sobu. “Posle tebe šećeru.” Osmeh se razvukao po njenom lepom licu kada je shvatila da držim cveće u krilu. “Da li je to za mene?” “Ne, ne kupujem cveće prijateljima,” rekao sam sa osmehom. Uzela je cveće iz moje ruke i rekla “Hvala,” ne zamarajući se da pohvali moje napore. Nakon što je stavila cveće u vazu zgrabio sam njenu ruku, pomagajući joj da siđe niz stepenice kad smo izašli iz kuće. “Hej, zaista mi je žao zbog mame, nisam mislila da će biti tu. O čemu je pričala ona? Kakav dan?” Moji prsti su očešali njene kada sam posegao da joj otvorim vrata, namerno se trudeći da budem džentlmen. Još jedan savet od Aleks. Osmeh na njenim usnama rekao mi je da ona zna šta radim. Nije komentarisala, ali ~ 50 ~
Naš svet knjiga sam se nadao da će napori biti cenjeni. Zatvorio sam vrata sa istim osmehom kakav je ona dala meni. Uskočio sam na vozačevo mesto i upalio motor, razmišljajući o onome što me je pitala. Trznula se kada sam pomerio ruku do nje i uhvatio joj bradu. Gledao sam joj usne kako se razdvajaju i jezik kako ih kvasi, očekivajući poljubac koji neće dobiti. Odlagala je reakciju na pitanje koje je sama postavila. “Tvoja mama te voli.” Oči su joj se raširile, nije očekivala da ću to reći. “Ali samo da budemo na čisto, draga, ovo je izlazak i mi nismo prijatelji.” Takođe nije očekivala ni da ću ovo reći.
~ 51 ~
Naš svet knjiga
“Zašto smo u marini?” pitala sam zatvarajući vrata. Čekao me je sa druge strane svog Džipa, pružajući mi ruku kada sam mu se približila. Nakrivila sam glavu u stranu, podižući obrvu, ne prihvatajući ruku dok ne odgovori na moje pitanje. “Da nađemo jebenu sirenu, hajde,” prsnuo je sa nestrpljivim licem. Trudila sam se da zadržim svoj zabavljeni izraz za sebe dok me je povlačio ka sebi. Hodali smo s rukom u ruci niz dok, prolazeći brod za brodom. Kada smo stigli do kraja brodova, krenuo je preko ograde na jedrilicu koja je imala ćebe rašireno preko palubi. Bila sam pažljiva sa preskakanjem ograde dok nas je vodio napred. “Vau,” bilo je sve što sam uspela da kažem dok sam se polako okretala u krug, upijajući svoje okruženje. Sunce je zašlo, a zvezde su sijale i odbijale se od vodu. Pogledala sam ćebe i korpu za piknik koja je bila savršeno postavljena na sredinu ćebeta. “Da li svaku devojku dovodiš ovde? Nije ni čudno što tako puno jebeš,” zezala sam gledajući njegov krut izraz. “Da raspravimo jednu stvar.” Stavio je prst ispod moje brade da me natera da ga pogledam. Provirila sam kroz trepavice, nervozno čekajući šta će reći sledeće. “Nikada pre nisam doveo devojku ovde.” Stidljivo sam se nasmejala, njegove reči ugrejale su mi srce. Osećajući se jadno zbog onog sranja što sam rekla pre. “Ali na onaj brod tamo,” pokazao je glavom iza mene i ja sam se okrenula da vidim “Obično koristim taj.” Dodao je prirodnim tonom. Psovala sam sa vidno otvorenim ustima. “Koji si ti seronja!” Nasmejao se široko i glasno. “Oh, moj bože! Zapravo si me navukao. Takav si kreten McGraw!” Nasmejao se jače, glava mu je pala unazad. Tesao je ceo brod. “Nikada se ne smejem ako zaista ne mislim tako,” priznao je ni odakle. Spustila sam obrve zbunjena promenom događaja. Instiktivno sam gledala u improvizovani piknik koji je napravio za nas... Za mene. ~ 52 ~
Naš svet knjiga “U stvari, ne radim ništa osim ako to jebeno ne želim. Nije mi bitno ko si ti,” rekao je sa južnjačkim naglaskom, prolazeći rukom kroz svoju dugu kosu. Primetila sam da njegov dah izlazi jače kad govori nešto što zaista misli. Kad je bio strastven ili odlučan da istakne nešto što zaista želi da kaže. Polizala sam usne, pažljivo slušajući sve što ima da podeli. Srce mi je lupalo brže sa svakom njegovom rečju. “Od kako sam te upoznao, smejem se više, i zatičem sebe da radim razna sranja koja nisam nikad pre.” “Kako to radiš?” Upitno je podigao obrvu. “Kako možeš da me činiš jako ljutom, a oda učiniš da to brzo nestane kao da besa nije ni bilo?” “To je prokletstvo dušo, imam takav uticaj na devojke.” Zatresla sam glavom. “Koja je tvoja omiljena boja?” “Roza,” odgovorila sam zbunjena. Izgleda da je pun iznenađenja. “Hrana?” “Pileća krilca i pica. Kuda ovo vodi?” “Film?” nastavio je ignorišući moje pitanje. “Sveci protiv mafije.” Nacerio se, iznenađen mojim odgovorom. “Volim seronje junake,” iskreno sam rekla. Nasmejao se široko i divlje, znajući da mislim o više stvari od jednom “Najlepša uspomena iz detinjstva?” Namrštila sam se, ali sam se brzo oporavila i jednostavno rekla “Surfovanje.” “Poslednje pitanje, šta je tvoja najveća slabost? Šta mrziš?” “To je lako, mrzim kad me golicaju. Ne mogu to jebeno podneti.” “Misliš ovako?” Sve se desilo tako brzo, nisam ni znala šta mi dolazi. Njegove ruke su bile obmotane oko mene pre nego sam i uspela reći zadnju reč, prekrivao me je svojim tvrdim i čvrstim telom. Zavapila sam. “Dilane...” upozorila sam. “Pusti me! Ne želim više da se igram sa tobom,” svađala sam se boreći se sa njim. Brod se jače zaljuljao, prateći moje uzaludne pokušaje da pobegnem od njegovog čvrstog stiska. Voda je udarala jače od zid broda, oponašajući ono što sam želela da uradim sa njim u tom trenutku. ~ 53 ~
Naš svet knjiga “Oh stvarno, gde si najgolicljivija? Ovde?” Počela sam da cičim i histerično da se smejem. Telo mi se snažno treslo dok me je golicao svuda. Nalazeći moje slabe tačke skoro momentalno, odmah ispod mojih rebara. Stresla sam se padajući na zemlju sa njim preko sebe. Samo što nije stao, to mu je samo dalo još više prednosti da radi ono što je želeo... Da me muči. “Prestani!” vrisnula sam, udarajući ga. “Draga, sad nije vreme da se pretvaraš da ne voliš moje ruke na sebi.” “McGraw! Mislim...” “Misliš šta? Šećeru?” pitao je zaustavljajući svoj napad sa licem na nekoliko milimetara od mog. “Reci mi šta si mislila?” izazivao je, primičući lice još bliže. Nikada nisam želela da me neko poljubi više nego u tom trenutku tada i tu. Gledala sam kako mu se usne pomeraju. Gledala sam kako mu je kosa lelujala na vetru, zaklanjajući mi lice. Gledala sam kako mu se ruke pomeraju gore dole, oslikavajući moje kao da su jedno. Posebno sam gledala način na koji me je gledao. Niko me nikad nije gledao tako pre njega. Želela sam to da zapamtim. Da uzmem deo njega i ponesem ga kući sa sobom. Kada je sklonio kosu sa lica nije rekao ni reč. Oči su govorile umesto njega. Način na koji su uticale na moj um i srce bilo je jako, ali tako stvarno. Emocija... Mogla sam je dodirnuti... Osetiti je... Okusiti je... Bila je svuda oko mene. Prožimala me. “U nevolji si, McGraw. U takvoj si jebenoj nevolji,” mumlala sam dovoljno glasno da me čuje. “Dušo,” zastenjao je, stavljajući svoje čelo na moje. “Nemaš jebenog pojma.” Želeo je da me poljubi. Po pogledu na njegovom licu, znala sam da zna da i ja želim da me poljubi. Ali uradio je nešto što me je iznenadilo više nego išta. ~ 54 ~
Naš svet knjiga Ustao je. Prekinuo je snažnu konekciju koja nas je oboje držala nekoliko minuta. Pročistila sam grlo ustajući pored njega. Pretvarajući se da me nije povredila njegova reakcija. “Jesi gladna?” pitao je, odlazeći do korpe za piknik, prekidajući napetost među nama. Klimnula sam glavom, jer nisam bila u stanju da nađem glas. Dodao mi je sendvič pre nego što se zaputio ka ivici proda i seo sa nogama da mu vise ka vodi. Gledala sam ga sa daljine da ne primeti. Što je bilo čudno, jer je izgledalo kao da on sve primećuje. Stari bluz ispunio je tišinu. Prvih nekoliko taktova opisivalo je čoveka koji je bežao, krio se, a onda bežao da se sakrije opet, ne znajući šta devojka od njega želi da on uradi. Nisam mogla, a da se ne nasmejem. Smejala sam se tako jako da me je zabolelo lice. Pokušavao je opet nešto da mi kaže. Puštajući muziku da izrazi ono što on nije mogao sam. Pazila sam na svaku reč, dok me nisu udarile, a onda sam osetila potrebu da budem blizu njega. Bliže nego što već jesam, i sa tim sam mislila na više stvari od jedne. Skinula sam sandale i došla do ivice čamca gde je Dilan sedeo, puštajući moja stopala da se prepuste muzici i toploj okeanskoj vodi. Prsti su mu udarali u ritmu muzike od stranu broda, a ja sam stavila svoju ruku blizu njegove. “Voliš bluz?” pitala sam povlačeći ga iz misli. Klimnuo je gledajući u stanu mog lica. Nije trebalo mnogo da njegova ruka pronađe moju, i lagano je mazi u ritmu muzike. Trnci su prošli kroz mene iako nije bilo hladno. “Ko je to?” pitala sam radoznalo. Zaista mi se sviđao glas ovog muškarca. Radio mi je nešto. “Jimmy Reed. Da li ti se sviđa?” “Veoma. Koje je ime pesme?” Pogledao je nazad u vodu, oklevajući da li da mi odgovori na pitanje, kao da je razmišljao da li da mi kaže ili ne. Kada se iznenada okrenuo i naslonio se blizu mog uha a onda je šapnuo, “Dušo, šta želiš da uradim.”
~ 55 ~
Naš svet knjiga
Nasmešila se i taj je osmeh obasjao celo njeno lice. Obasjalo je ceo brod. Odmakao sam se opet pogledavši u vodu. “Volim bluz. Od kako sam bio dete. Pretpostavljam da za to mogu okriviti tatu, jer ju je non-stop puštao dok sam odrastao. Ne mogu ti reći koliko mnogo puta sam ušao, a da su moji roditelji lagano igrali uz nju. Kao da je to jedina muzika koju osetiš u krvi, vibrira i krvari u tvom telu. Možeš ceniti bol sa svakom notom kao da ti pričaju priču svog života. Bilo ona dobra ili loša, nije važno. Jednostavno se tako desi.” Njeni prsti pronašli su moje u vodi. “Tvoji roditelji su i dalje u braku?” “Sretnom.” Pogledao sam je i poseo u svoje krilo. “Da li je tvoj tata seronja kao ti?” nasmejala se, gurkajući moje rame. “Ja sam jedinstven šećeru. Naginjući se napred, ljuljala je nogama napred nazad zajedno sa strujom. “Znači tako,” Kikotala se i bio je to najlepši zvuk koji sam ikada čuo. “Da li si blizak sa svojim roditeljima?” “Koliko god sin to može biti sa šesnaest.” Zagrizo sam usnu uplićući svoju nogu sa njenom. “Da li znaju za sve tvoje vannastavne aktivnosti?” Pogledala me je sa osmehom u svojim očima. “Šta je ovo dvadeset pitanja?” zadirkivao sam. “Oh, McGraw, ti možeš dobiti svoja pitanja, a ja svoja ne mogu?” “Nisam ni postavljao pitanja, šećeru. Ali vratimo se na tvoje pitanje, ko misliš da mi je dao prvi kondom?” Podigla je obrve, iznenađeno. Obrazi su joj porumeneli nežno crvenom bojom. “Takođe volim i rok. I Kantri muziku,” rekao sam menjajući temu. Nisam želeo da pričam o sebi više. Već sam znao sve o tom drkadžiji želeo sam da znam sve o njoj, samo njoj. Coknula je. “Ti si samo dobar dečko, zar ne Dilane McGraw?” zadirkivala je.
~ 56 ~
Naš svet knjiga “Ti si prosto najlepša stvar zar ne?” uzeo sam krajeve njene kose ignorišući njeno pitanje. Pocrvenela je opet. “Ta crvena je sigurno postala moja omiljena boja, bebice.” “Umeš biti veoma šarmantan kad želiš.” “Ne, samo si me uhvatila na dobro veče.” Udarila me je u rame, još malo mi se približivši. Sedeli smo u ugodnoj tišini dok su nam se noge dodirivale svako malo u vodi. Mogao bih ostati u tom trenutku sa njom zauvek. Bilo je savršeno. Sa muzikom, brodom koji se lagano ljulja i mesecom koji je sijao iznad nas, nešto mi je došlo. Ustao sam povukao je sa sobom. Uzeo sam jednu njenu ruku i prebacio je preko ramena, a zatim drugu i stavio je blizu srca. Zgrabio sam je za struk i privukao je bliže. Njeno lice oslikavalo je toliko emocija u sekundi, i obraćao sam pažnju na sve i jednu. Njihali smo se u ritmu muzike dok sam ja pevušio. Stavila je svoje lice na moje grudi i znao sam šta pokušava da uradi, ali nije bilo važno, jer sam već osetio sve što je želela da sakrije. “Želiš nešto da znaš, McGraw?” šapnula mi je na uvo. “Želim da znam sve dušo.” Nije bila uhvaćena nespremna mojom izjavom i iskreno, nisam ni ja. “Nisam toliko usamljena kad sam sa tobom,” rekla je. Nije bilo ništa smešnog u njenoj izjavi. Čak ni malo. Pogledao sam dole u nju, a ona je gledala u mene. Imala je taj povređeni pogled na licu, i ja sam se pitao da li i ja imam isti izraz dok smo nastavili da se krećemo. “Mojoj mami se sviđaš. Ne dozvoli da ti to udari u glavu. Jedva da je i upoznala moje prijatelje. Čak ni kući u Kaliforniji. Ona je moja mama i volim je, ali moja tetka Selest je nosila njene cipele skoro ceo moj život.” To mi je objasnilo misteriju žene sa slike, pomislio sam u sebi. “Ona je sestra moje mame, nije mogla imati dece. Ne znam da li je to bilo namerno ili ne, ali nekako je mene odgojila kao svoju. Radila je stvari koje moja mama nije mogla. Nedostaje mi jako isto koliko i otac. Promumljala je. Neočekivano sam je okrenuo, naginjući je, hvatajući je nespremnu moj nos je dodirivao njen. Želeo sam da joj olakšam tugu pa sam rekao. “Život je jednostavan dušo, ali nije lak.” ~ 57 ~
Naš svet knjiga
~ 58 ~
Naš svet knjiga
Prišao je jedan mesec. Jedan mesec izlaženja sa Obri. Tri meseca od kad sam je upoznao. Preko dva meseca bez seksa. Držao sam joj ruku, uvrtao joj kosu, ljubio lice i slušao sam sve što je izašlo sa tih njenih usana kao da mi je govorila najveću tajnu sveta. Nisam je poljubio. Nisam čak ni pokušao da je poljubim. Biti oko nje bilo mi je dosta. Biti sposoban da budem sa nekim, zaista biti sa njim na nivou koji nije samo fizički, bilo je nešto što nikada pre nisam iskusio. Nešto što nikada nisam imao. Bio sam zvanično skinut sa pičke i nosioc verovatno najplavljih jaja poznate jebenom čoveku. Nisam razumeo ništa od toga, potreba da budem pored ove devojke bacala me je sa litice. Svaki budni momenat mislio sam na ovu devojku. Kada ću je sledeći put videti, pričati sa njom, držati je... Lista je bila beskrajna. Naša konekcija bila je vatrena i zapaljiva, nismo morali da radimo na tome. Nije bila teret ili borba biti pored nje kao što je bilo sa drugim devojkama. Naviko sam da mi dosadi devojka iste minute kad seks prestane, jebao sam ih i ostavljao i kretao na sledeću. Ali ne i sa Obri, sve sa njom bilo je lako. Praćeno lakoćom, razgovorom, skromnošću, i prijateljstvom. Skrivenim osmesima koji mi je davala kad je mislila da je ne gledam. Bila je savršena. Ušla je u moj život kao razaranje, uništila je sve na svom putu i povukla me sa sobom. Ne sećam se kada sam zadnji put udahnuo vazduh, uzeo drugi, a da sam se borio sa njenim privlačenjem. Njena plima bila je jaka i vukla me je jače svaki put kad bi bio sa njom. Bio sam izgubljen u talasima svega što je imala da mi ponudi. Nikada nisam očekivao da padnem na nju. Nikada pre nisam gledao nikog, ali eto je, devojka sa takvom silom, takvom privlačnošću. Bio sam jebeno pun energije da nikada nisam imao šanse. Bar ne još... ~ 59 ~
Naš svet knjiga Svaki put rekao bih sebi da je danas taj dan. Dan kada ću napraviti svoj korak, dan kada ću je poljubiti, kada ću je dodirnuti, dan kada ću se pomaknuti sa ove PG-13 gluposti ili šta god je dođavola to bilo među nama. Da ću joj pokazati ko sam ja zaista, šta imam da joj ponudim, ono što sam davao mnogim devojkama... Ali nisam. Samo tek tako. Dilan McGraw nije mogao da završi posao. Nije bilo mesta za možda ili možda da, bilo je mrtvo ne i nikada pre nisam bio sretniji. Radovao sam se našem sledećem susretu, razgovoru, sledećem putu kada ću moći da vidim njen osmeh ili je nasmejem, ali sam i dalje voleo da je ljutim, da je raspizdim i vidim taj besan temperament što je više moguće, dakle postao sam kompletna jebena pičkica. Vraćao sam joj se, želeći još. Želeći sve. Niko ili ništa mi nije smeo stati na put. Voleo bih da vidim da neko jebeno pokuša. Počeo sam da je vodim u društvo dečaka i Aleks pre nekoliko nedelja. Aleks ju je odmah zavolela. Slagale su se kao dve kule u pesku. Dečaci su je prihvatili raširenih ruku, ali to ih nije sprečilo da me zezaju. Baš smo završili surfovanje. Bilo je vetrovito svaki dan u proteklih par dana i čovek bi se zaklao da će biti oluja. “Moja tetka treba da zove uskoro, a ja sam zaboravila telefon kući. Moram da idem.” Obri je rekla, dolazeći sa Aleks pored sebe. Zabio sam svoju dasku u pesak i protresao kosom. “McGraw!” Obri je ciknula, blokirajući vodu dok se Mrvica kikotala. Nacerio sam se, povlačeći pramen njene kose. “Nemoj se pretvarati da ti se ne sviđa kad te činim vlažnom dušo.” Nasmejala se. “Takav si kreten.” “Odvešću te kući,” pogledao sam u Aleks. “Pobrini se da Lukas ne ode opet u vodu kada oluja udari. Vidim mu u očima, razmišlja o tome.” Prevrnula je očima. “Naravno da razmišlja.” “Hajde,” uzeo sam njenu ruku i poveo je po restoranu Aleksinih roditelja, stavio sam svoju dasku u zadnju sobu. Ostavljali smo tamo naše daske od malena, bilo je lakše nego nosati ih svuda. Mislim da naše porodice cene što i dalje surfujemo blizu restorana za svaki slučaj. Surfovanje je bilo isto kao i ~ 60 ~
Naš svet knjiga da skačete bez padobrana, morate poštovati majku prirodu jer vas ona može ubiti ako je ne poštujete. Otvorio sam vrata da Obri uđe, zatvarajući ih i prelazeći na vozačevu stranu. Uzeo sam svoj suvi šorc i otvorio vrata, ističući svoju slavu golog tela dok sam se presvlačio. Nije me bilo briga ako Obri može da vidi. Da budem iskren, želeo sam da vidi. Gledao sam Obri uglom svog oka, dok je ona mene gledala uglom svog. “Možeš gledati, srce, nije on stidljiv.” Pocrvenela je, nasmejavši me. Nije mi trebalo mnogo da nas dovedem do njene kuće, živela je nekoliko blokova od plaže. “Mogu li koristiti tvoje kupatilo?” “Svakako.” Pratio sam je unutra, upijajući njihanje njenih kukova dok je šetala. Dođavola, voleo sam njeno dupe. “Dole niz hodnik, prva vrta s leva,” rekla je. “Mogu li ti nešto doneti? Slatki čaj?” “Ne, u redu sam hvala, dušo. Odmah se vraćam.” Otišao sam niz hodnik do kupatila, obavio sam svoje i vratio se nazad u dnevnu sobu zatičući je kako sedi na kauču sa nogama ispod sebe. Bila je prokleto prelepa. “Hoćeš da gledamo film? Moja tetka će uskoro zvati, ali možemo gledati posle ako želiš da ostaneš.” “Sami smo?” izdahnuo sam iznenađen sobom. Pogledala je po sobi, zbunjeno, pa sam se osetio kao jebeni idiot. “Umm, da. Moja mama radi skoro uvek.” Šmrknula je, sa trzajem u očima koji sam itekako prepoznavao. Nisam čak morao ni da razmislim. Nije bilo šanse. “Možda neki drugo put.” “Oh...” izdahnula je, češući glavu. “Moraš negde biti ili nešto?” “Ili nešto…” izbegavao sam kontakt očima sa njom da ne bi prozrela moja sranja. “Dobro, OK. Pretpostavljam da ćemo se videti onda,” nervozno je rekla. “Nazvaću te kasnije.” Pokušao sam da je uverim, krećući ka ulaznim vratima kao pičkica koja sam iznenada poslao, ne zamarajući se da se okrenem i pogledam je u oči. “Dilane.” ~ 61 ~
Naš svet knjiga Zastao sam kao ukopan, znajući tačno šta će pitati. Okrenuo sam se da je pogledam, dajući joj upitan pogled. Bez obzira šta će prokleto reći to neće promeniti moje mišljenje. Toliko sam znao. Stajala je pored kamina, lepša nego ikad, njena ranjivost bila je vidljiva svuda oko nje i meni je od jednom bilo teško da dišem. “Izlazimo, znaš... skoro mesec ili tako nešto,” mumlala je. “Mislim... da li... Ja mislim... znaš...” “Samo jebeno reci Obri,” prekinuo sam je grublje nego što sam želeo. Udahnula je duboko, iznervirana tonom kojim sam joj odgovorio, ali sumnja je bila prevelika da je podnese. “Zar ti se ne sviđam?” Nisam bio iznenađen time što je želela da zna. Znala je ko sam bio, moju reputaciju sa devojkama. Postala je moja najgora noćna mora preko noći. Otvorio sam usta da kažem nešto, ali po prvi put u životu nisam znao šta da kažem. “U redu je ako ti se ne sviđam i ako želiš da budemo samo drugovi. Mogla bi se navići na to. Zaista mi se sviđa Mrvica i dečaci. Svi su zaista fini prema meni i prihvatili su me. Mrzela bih da to izgubim ako ti se ne sviđam više... više od prijatelja. Mislim, znam da nisam poput devojaka na koje si navikao, pretpostavljam... da bi to bilo teško pustiti ili tako nešto...” Pustio sam je da mumla, pogotovo jer je izgledala kao neko ko treba da to izbaci iz sebe. Deo mene, seratorski deo mene, mislio je da izgleda jebeno prelepo tako izloženo, pa sam je pustio da nastavi sa svojim malim monologom. Da je neka druga devojka to uradila ja bi pobegao od nje i zalupio joj vrata u lice, ali ne sa njom, ona je bila drugačija. Nikad sa njom. “Draga,” rekao sam prebrzo, nespreman za ono što ću upravo priznati. “Odlazim samo, jer mi se sviđaš.” “Šta...” Sa tim sam otvorio vrata i otišao. Vozao sam se okolo ne znam koliko dugo, slušajući “Uzbuđenje je nestalo” od B.B.Kinga na repitu. Upijajući melodiju u um kao da sam ja neko kome te stihove peva. Bio je mrak do vremena kada sam stigao u restoran. Seo sam na plažu umesto da odem i suočim se sa dečacima i njihovim zajebancijama. Oluja je došla i prošla, ali vetar je ostao. Prijao mi je hladan vetar sa okeana. Pesak je bio ~ 62 ~
Naš svet knjiga mokar i tvrd ispod mene, ali nisam obraćao pažnju, imao sam previše toga na umu. “Hej,” Aleks je rekla, sedajući pored mene. Stavila je ćebe oko nas. “Razbolećeš se ovde. Po oblacima rekla bi da će kiša opet.” “Malo kiše nije nikome naškodilo.” Nastavio sam da zurim u noć dok je ona gledala u moj profil. “Šta nije u redu?” “Ništa oko bi trebala tvoja pametna glavica da brine.” Mirovala je nekoliko sekundi, a onda se naslonila na moju ruku i stavila glavu na moje rame. “Sećaš se kada su dečaci napokon dopustili da se popnem u kućicu na drvetu? Kada sam našla tvoj prljavi magazin?” pocrvenela je govoreći poslednji deo. Nasmejao sam se, “Da.” “Prvi put kad sam videla Obri pomislila sam da izgleda baš kao te devojke. Pomislila sam da je kompletno razmažena, ili da je glupa kao kamen... znaš, obično si voleo taj tip,” zadirkivala je, nasmejavši me. “Ali nije. Svidela mi se momentalno. Bila je toliko slatka i prizemna. Znam te ceo život, nikada nisam videla da gledaš nekog kao što gledaš nju Dilane.” Okrenuo sam se prema njoj po prvi put, upijajući sve što govori. “Tvoje lice se ozari kao u onom filmu koji ste stalno ismevali. Volim da te vidim sa nekim kome se i ti zaista sviđaš. Te druge devojke su te samo koristile. Bio si im igra isto koliko i one tebi. Znaš to zar ne?” pitala je, ton joj je bio odlučan. Lagano sam klimnuo, lice mi je bilo iznenada ozbiljno. “U redu je upoznati nekog pre nego što spavaš sa njim Dilane.” “Šta ti jebeno znaš o spavanju sa nekim, Mrvice?” zarežao sam cimnuvši se iznenađeno. “Nop. Nema šanse. Nećeš glumiti preda mnom. Znam ja ko si ti. Znam ko ste svi. Nemojmo se pretvarati okej? Ne sada. Van dečaka, uvek si bio onaj koji se krio preda mnom. Nisam dozvolila da me to zamara. Znaš li zašto? Jer me voliš. Voliš me dovoljno da me poštuješ.” Povukao sam kosu sa svog lica, držeći je nazad na poleđini svog vrata u frustriranom gestu. “Poštuješ i nju takođe.” Zaključali smo oči. ~ 63 ~
Naš svet knjiga “Poštuješ je dovoljno da je ne poljubiš. Da je ne dodirneš... da nemaš ništa sa njom što bi probudilo ono što misliš da si ti, Dilane McGraw. Možda si otresit i nemaran, jer te ne zanimaju osećanja drugih ljudi, ali si i dalje dobar momak. Mi svi znamo to, pogotovo ja.” “Kako ti...” “Rekla mi je.” “Šta?” suzio sam oči na nju sa intenzivnim pogledom. “Šta ti je rekla?” “Rekla mi je ono što sam već znala. Što smo oduvek znali. Imaš srce, ali se i dalje pretvaraš da ne znaš za to.” Zatresao sam glavom, puštajući težak dah da pobegne. Napokon glasno priznajući sebi. “Ne želim da je povredim. Povređena je dovoljno. Ali takođe ne mogu da se odaljim od nje, Mrvice. Pa pretpostavljam da ću je uzeti na bilo koji način mogu.” Ona je ustala, nadvijajući se nada mnom. “Zašto ne pustiš da Obri odluči o tome?” rekla mi je. “Šta ako grešiš Mrvice? Šta ako grešiš u vezi mene?” Čučala je ispred mene, stavljajući svoje ruke na moje lice i rekla uvereno. “Ne grešim.”
“Žao mi je dušo, zapela sam na sastanku. Znam da sam trebala da te zovem još pre sat. Kako si? Kako je sve?” moja tetka Selest je pitala čim sam se javila. “Bez brige. Dobro sam. Kako si ti?” pitala sam pokušavajući da sakrijem svoju laž. “Mala, nemoj ni pokušati to da izvedeš na meni. Znam te mnogo bolje od toga. Šta nije u redu? Šta se dešava? Koga moram da prebijem? Da li je tvoja mama? Srce znaš...” “Nije mama,” prekinula sam je. Ustala sam sa kauča i utišala TV i počela da šetam po sobi. Znala sam da će ovo biti dugačak razgovor. “Oh... u vezi dečaka je?” rekla je sa razumevanjem. Zatresla sam glavom iako nije mogla da me vidi. “Kako si znala?” “Oh dušo, psstt, u životu ili su naše mame ili muškarci. Sada, hajde, reci svojoj omiljenoj tetki šta se dešava?” ~ 64 ~
Naš svet knjiga “Volela bih kad bih znala,” mumlala sam ulazeći u kuhinju da uzmem sodu iz frižidera. “Počni od početka.” Udahnula sam duboko. “On je seronja,” nasmejala sam se. “Oh srce, svi su. Taj deo mi je poznat. Polje da to prihvatiš sada nego kasnije, kada bude bolelo jače. Hajde nastavi.” “Ne mislim on je pravi seronja, tetka. Koristi devojke, spava sa svakom, a onda ih šutne. On je prost, okrutan i uobražen.” “Upravo si opisala mojih poslednjih par momaka. Jel ti sad lakše?” Obe smo se nasmejale. Znam da je pokušavala da me nasmeje. Uzela sam gutljaj sode i nastavila da opisujem Dilana. “Ali je takođe čudan, na misteriozan način. Ima toliko mnogo više u vezi njega što drugi ljudi ne vide. On kaže sve što treba da čujem u nekoliko reči. Iskren je, hrabar i nije dvosmislen ni malo. Kaže ono što treba da kaže. On je najrealnija osoba koju sam upoznala.” “Onda gde je problem srce?” pitala je ne razumevši problem. “Mislim da mu se ne sviđam.” “Kako misliš? Šta tu ima da se ne sviđa?” “Zajedno smo mesec dana i ništa se nije desilo. Drži mi ruku, otvara mi vrata i ljubi mi čelo. Priča sa mnom stalno, bilo u školi ili preko telefona ili mi piše. Tetka Selest, mislim da sam u prijateljskoj zoni ili tako nešto.” Rekla sam zbunjeno. “Kao prvo, pošto nije u vezi mene, popustiću ti nad činjenicom da izlaziš sa dečkom mesec dana, a da ja tek sad saznajem. Na to ćemo se vratiti kasnije.” Zakikotala sam se. Uvek zna pravu stvar da mi kaže, da me nasmeje i da se osetim bolje. “Srce, definitivno mu se sviđaš prosto i jednostavno, u to nemam sumnje.” “Zašto onda ne pokušava ništa? Spavao je sa svim što ima rupu, ali mene čak nije ni poljubio. Nije čak ni pokušao. Trebao bi znati do sada da želim to!” objasnila sam, obrađivajući sve opet, kao što sam radila od kako je otišao. “Šalje pomešane signale i ja ga prozovem za to. Sve što mi na to kaže je Ja odlazim zato što mi se sviđaš. Šta dođavola to uopšte znači? Nije mi dopustio ni da pitam pre nego što je otišao.” “Iz tvoje kuće?” “Da.” ~ 65 ~
Naš svet knjiga “Mama ti radi?” “Znaš da radi. Ona uvek radi.” “Oh srce, on je čuvar.” “Šta?” pitala sam zbunjena njenim odgovorom. “Da skratim priču... ne može da zadrži svog momka u gaćama. Nikad i nije, jel tako? Poštuje te dovoljno da ne dozvoli sebi da mu momak izađe iz gaća. Razumeš?” “To nema smisla.” Jednostavno sam rekla. “To je zato što ti na to gledaš kao hormonalni tinejdžer. Uzmi korak u nazad. Drugačija si dušo. On to zna.” “Oh...” “Eto ti uvid u mušku psihu. Nema na čemu!” nasmejala se. “Vidi srce, moram da idem. Radimo na ovoj kampanji i moj šef mi riba dupe. Imaću sastanke celu noć, pa se čujemo sutra. Doći ću ti u posetu uskoro kad se ovo završi za nekoliko nedelja.” “Okej. Volim te. Hvala što si me saslušala.” “Ja sam uvek tu. Bez obzira na sve, znaš to. Volim i ja tebe. Reci mami da sam je pozdravila. Čujemo se.” “Ćao.” Prekinula sam, i ni sekundu kasnije zvono na vratima je zazvonio. Nisam imala vremena ni da sumiram ono što mi je tetka upravo rekla. Pogledala sam dole i videla da je skoro deset sati. Krenula sam ka vratima. “Ko je?” pitala sam. “Tvoj princ na belom konju.” Nasmejala sam se sa zbunjenim izrazom na licu. Otvorila sam vrati i rekla, “Da li si zabor...” Vazduh je bio izbačen iz mene od udara Dilanovih usana na mojim. Nije oklevao, razdvojio je usne, izazivajući me da ga pratim i ja jesam. Njegove ruke bile su na mom licu, gurajući me unutra dok nisam osetila stepenice. Moje telo je palo na njih sa Dilanom na meni. Želeo me je. Trebao me je. Obuzimao me je. Bio je to najstrašniji, ali i najoslobađajući momenat koji sam ikad osetila. Kao da sam stojala na ivici provalije, gledajući dole, spremna da skočim. Ne zamarajući se da li će ispod mene biti zemlja ili voda. Bila sam spremna da skočim. ~ 66 ~
Naš svet knjiga Sa njim. Moj um je bio preplavljen mislima i emocijama koje nisam mogla da kontrolišem ili razumem. Bile su kao ogroman uragan nedelja čekanja i čežnje da osetim njegove usne na mojim. Stavila sam ruke oko njegovog vrata dok me je gurao jače na stepenice, ljubeći me dublje, jače i odlučnije. Nikada pre nisam bila tako poljubljena. Strast je isijavala iz njega. Nisam čak ni znala da poljubac može da bude takav sem u filmovima. Nešto mi je reklo da nije ni on znao. Grudi su mi se podizale brže i brže sa svakim prodorom njegovog jezika u mojim ustima. Sa svakim udahom koji sam uzela, sa svakim dodirom njegovih prstiju po mom licu, sa svakim stenjanjem koje je dolazilo sa njegovih usana, sa svakim otkucajem srca koje sam osetila uz moje, sa svakim... sa svakim... sa svakim... Osetila sam ga malo jače. Nisam to zamišljala. Uvećavao je svaki ugriz, svaki momenat, svaki osećaj i emociju puta deset. Bila sam nemoćna u njegovim rukama. Mogao me je kalupiti, graditi me i prevrtati kako je hteo. U tom momentu dopustila bi mu to. Iznenada me je podigao sa stepenica i poneo kroz hodnik do dnevne sobe, nežno me polegnuvši na kauč. Njegovo telo bilo je iznad mog, naše usne se nisu razdvojile. Nastavile su da se pomeraju zajedno kao da su slepljene jedne uz druge. Bilo je nestvarno, ali tako jebeno stvarno... Poljubio me je poslednji put, puštajući da njegove usne napuste moje na sekund. Odmah sam osetila gubitak kada je spustio svoje čelo na moje. Jedva sam mogla da čujem njegovo teško disanje od udaraca naših srca. Ona su preuzela sve. Njegova kosa padala je na moje lice isto kao i onda na brodu. Znala sam tada i tu da će to biti moja omiljena stvar ikada. Osećala sam kao da smo u našem malom svetu, okruženi niči sem osećajima jedno za drugo. Gde ništa drugo nije važno. Niko nije važan... Sklonio je kosu sa mog lica i ja sam očajnički želela da uzvratim uslugu, ali nisam. Želela sam da ostanem izgubljena u njegovim očima u tom trenutku, da zamrznem način na koji me je gledao, osećaj njegovog tela nad mojim, način na koji je privlačio svaki deo mog tela kao da mu pripada. Nisam želela da se to završi. ~ 67 ~
Naš svet knjiga Sa njegovim rukama na mom licu, poljubio me je opet, sporije, ukusnije ovaj put, manje napadno i očajno, ali sa istom strašću. Kada se odmakao, stresla sam se od njegovog glasnog masivnog režanja. Imala sam osećaj kao da ću početi vrištati zbog gubitka njegovih usana. Da će odzvanjati od zidove, naći način do naših srca gde ćemo zauvek pratiti ovaj trenutak. Pogledao me je poslednji put i spustio se do mog uha. “Ti ćeš me razneti,” šapnuo je trljajući usnama moju ključnu kost izazivajući mi trnce svuda. “I ja ću ti to dopustiti.”
~ 68 ~
Naš svet knjiga
Nekoliko meseci je prošlo i leto je napokon tu. Dilan i ja smo zvanično zajedno, provodimo svaku sekundu koju možemo jedno s drugim. Izgleda da učimo nešto novo o onom drugom sa svakim danom. Bilo je zanimljivo otkrivati slojeve koji su činili Dilana McGrawa. Šta ga čini sretnim, šta ga tera na osmeh, šta ga zasmejava. Moj lični favorit... Šta ga ljuti, što je bilo poprilično svega. Dečko je imao temperament dvogodišnjaka, otkrila sam šta voli, šta toleriše i šta bi ga navelo da jebeno odlepi. Aleks je bila njegova Ahilova peta i osetila sam se loše, jer devojka nije smela da se zaljubi pošto bi dečaci odmah otpisali njenu simpatiju kao šupka. Ne prihvatajući ga nikad kao svojeg. Dečaci su više bili kao braća, a ne kao prijatelji. Nikada pre nisam videla vezu kao njihovu. Bratstvo. Bili su dopuna jedni drugima, i često sam se osećala da se zabavljam pomalo sa svima njima zbog načina na koji su se ponašali kada su svi bili zajedno. Njihovi roditelji su bili uzor po kom su se ponašali, što sam shvatila još na prvom sastanku kad smo plesali pod zvezdama na jedrenjaku njegovih roditelja. Momenti koje je podelio sa mnom kako ih je gledao kako igraju uz bluz su nas okruživali tu noć. Onda sam tu bila ja... Dilan je bio poput Džekija i Hajda. Ponašao se na jedan način kada smo mi sami, a drugačije kada ima ljudi. Nisam marila ko je. Onaj ledeni zid bi se odmah podizao kao da je on sam benzin koji zapaljuje plamen. Ali kada smo bili sami, bio je veoma šarmantan. Voleo je da se mazi sa mnom, i da se ja igram sa njegovom kosom. Poprilično je voleo sve što je uključivalo moje ruke na njemu. Bio je neverovatno bistar, znao je razne činjenice i pomalo o svemu i svačemu. Uživao je da gleda vesti, Diskoveri i Histori kanal, govorio je da je dobro znati šta se dešava po svetu, da bude spreman. Mrzeo je neočekivano, morao je da ima kontrolu. ~ 69 ~
Naš svet knjiga Otac ga je učio kako da koristi pištolj prvi put kad je imao pet. Rekao je da bi radije da Dilan zna šta je to i koju pištolj moć ima, i da bude oprezan mali dečak i da se ne povredi. Dilan je mogao da nacilja sa tim svojim plavim okom na sto metara, a da ne trepne okom. Kada sam mu rekla da me pištolji plaše, on je jednostavno rekao, “Najbolji način da se zaustavi loš momak je sa dobrim momkom koji ima pištolj.” Što sam više bila oko njega, to sam više želela da budem sa njim. Zbog njega sam se osećala sigurno, i po prvi put posle dugo vremena nisam bila usamljena. Negde sam pročitala da se neki ljudi rode usamljeni, da je to njihov gen kao boja kose ili boja očiju, nešto što ne možemo kontrolisati. Nešto što ne možemo razumeti. Jednostavno je tu. Često sam se osećala kao jedna od tih osoba rođena da budem usamljena u životu. Ali sa McGraw u blizini, anksioznost koju sam osećala duboko u kostima godinama, je nestala kao da je nikad nije ni bilo. “Gde idemo?” pitala sam dok smo se vozili iz Oak Islanda. “Na mesec,” rekao je mrtav ozbiljan. Voleo je da me iznenađuje. Donoseći mi cveće svake nedelje dok je sve ostalo postao deo rutine. Kada bi ga prozvala za to on bi rekao “Volim da te vidim kako se smeješ.” “Sout Port.” “Zašto idemo u grad?” “Zašto je nebo plavo draga?” Posegao je i uzeo moju ruku, stavljajući je u svoje krilo. Svaki put kada bi smo bili u džipu moja ruka bi bila na njegovoj butini. Mazio bi prstima gornji deo mog dlana ili bi ponekad tapkao po njemu u ritmu muzike. Njegova ruka je uvek bila na meni na ovaj ili onaj način. Ponekad je to bilo suptilno, njegova ruka na mojoj stolici, mazio bi mi rame palcem. Ili kada smo u dubokoj diskusiji, igrao bi se krajevima moje kose, slušajući svaku reč koja izlazi iz mojih usta. Ili bi slikao slike po mojoj ruci prstima i puštao me da pogodim šta crta, navodeći me da mi nedostaje njegov dodir kada nismo zajedno. Dečaci su voleli da igraju bilijar u restoranu Aleksinih roditelja. Aleks i ja bi sedeli i gledali, smejući je njihovim suludim raspravama ko će kome isprašiti guzicu. Dilan bi stajao pored i čekao svoj red, mazeći moj vrat, na pregibu kod ključne kosti. Često bih uhvatila dečake kako gledaju ka nama sa zabavljenim izrazom na licu. ~ 70 ~
Naš svet knjiga Aleks nikada nije bila iznenađena sa pažnjom koju mi je pružao. Ona i ja postale smo dobre prijateljice odmah. Nikada nisam osećala da je godinu mlađa od mene. Ako išta izgledala je starije sa svojih četrnaest. “Da li me kidnapuješ?” našalila sam se, gledajući u njega. “Ne mogu kidnapovati voljnog.” Vozili smo se četrdeset i pet minuta do izlaska iz Oak Islanda. “Idemo na drugu plažu? Znaš da ima jedna dalje od naših kuća zar ne?” šalila sam se. “Tamo se ne može surfovati.” “Videla sam te kako surfuješ skoro svaki dan od kako smo se upoznali.” Ignorisao me je sve dok nije završio sa plaćanjem parkinga i izašao iz Džipa na parkingu plaže. “Ja mogu da surfujem bilo gde,” arogantno je rekao. “Ti sa druge strane ne možeš. Talasi su manje intenzivni ovde. Ne želim da se povrediš dušo.” “Ja ću da surfujem?” pitala sam onda se okrenula. “Čak nemam ni dasku. Ostavila sam je u Kaliforniji.” “Možemo ti iznajmiti novu,” jednostavno je rekao. “Dilane, nisam surfovala jako dugo, mislim da ovo nije dobra ideja.” “To je kao bicikli, dušo, nikada ne zaboravljaš.” “Jesi li video sebe kako surfuješ u skorije vreme? Ti umeš da jašeš.” On se nacerio. “Volim kad mi govoriš prljave stvari.” Prevrnula sam očima, mršteći se. “Mislila sam da neću biti u stanju da te pratim.” “Ići ću polako. Znam da vi devojke volite polako.” “Kako god.” Otvorila sam vrata i on je uhvatio moj zglob pre nego što sam mogla da odem. “Znam da si navikla da radiš ovo sa svojim tatom šećeru. Ne želim nikoga da izbrišem. Samo sam mislio da možemo da se zabavimo zajedno radeći nešto što oboje volimo.” To. To je razlog zašto sam pala na momka koji je sedeo pored mene. Uvek je znao šta osećam, šta ne osećam, šta želim da osećam. Kao da je imao šesto čulo kada sam ja u pitanju. Bio je neverovatno predvidljiv. Navikla sam da verujem da sam samo ja u pitanju, ali što smo stariji postajali, i što sam više bila sa njim, shvatila sam da je takav sa svakim. Ništa nisi mogao sakriti od njega. Kada si mislio da jesi... To je bilo samo zato što bi ti on dozvolio. ~ 71 ~
Naš svet knjiga Uzdahnula sam “Dobro.” Naslonio se na svom mestu i dalje me ne puštajući. “Imam ceo dan draga.” Udahnula sam duboko, sarkastično dišući sa lažnim osmehom. “Ne mogu dočekati, jako sam uzbuđena.” Uhvatio me je nespretnu i privukao me ka sebi, podižući me da mu sednem u krilo. Poljubio je vrh mog nosa i povukao kraj moje kose. “Pričaj sa mnom.” Tek tako. Znala sam da me neće pustiti dok to ne uradim. Njegove oči su se suzile kao i svaki put kad je želeo da sazna nešto o meni. Dilan je bio jedan od najnestrpljivijih ljudi koje sam znala, osim kada sam trebala da mu se otvorim. Tada bi čekao do kraja vremena da bi saznao ono što želi od mene. Ne bi me pustio dok ne sazna. Bio je nemilosrdan kad je bilo u pitanju nešto što je želeo, pogotovo sa mnom. Ponekad sam osetila da je naša veza nešto više od jednostavnog biti zajedno, od klasičnog dečko i devojka su u vezi situacije. Ono što smo mi imali nije bila tipična srednjoškolska romansa. Bila je mnogo dublja od toga. Bila je takva od samog početka, i što smo duže bili zajedno, više sam shvatala da samo želi da me upozna. Celu mene. “Pričaj sa mnom,” ponovio je nežnim glasom. Mazeći mi ruku u utešnom gestu. Pogledala sam dole u svoje krilo ne želeći da on vidi moju slabost. Znala sam da on želi da ga gledam u oči. To je bila druga stvar sa McGrawom... Želeo je da vidi istinu koju je većina ljudi želela da ignoriše. Borila sam se kao đavo da se izborim sa osećajem koji me je držao od kako smo se preselili ovde. Da spustim zid koji sam sagradila tako visoko, tako jako za svakog osim njega. Nikada nisam razumela zašto je on izuzetak. Naučila sam da provodim sate razmišljajući o konekciji koju smo imali, o intenzitetu nje, o načinu na koji me je gledao, načinu na koji mi je pričao, načinu na koji je slušao, svaki moj osmeh, smeh. Svaku reč koja je pala sa njegovih usana. Nebitno koliko je bila velika ili mala. Bila je tu. Urezivala se u moje srce gde niko nikad nije mogao ni da priđe. Nije da ja to nisam dopustila. ~ 72 ~
Naš svet knjiga Obmotala sam ruke oko stomaka pokušavajući da se zadržim na okupu kad mu budem govorila nešto što nisam nikom rekla. Čak ni svojoj tetki. Naravno da je znala pošto joj je moja mama rekla, ali sam provela dane zaključana u svojoj sobi, držeći ruke preko ušiju da ugušim zvuke tog dana u mojim mislima. Nisam želela to da oživim opet. Jednom je bilo dosta. Pa kad sam otvorila usta da kažem “Moj tata imao je roditeljski sa profesorima u mojoj školi jednog dana.” Šokirala sam sebe zbog onoga što sam voljno krenula da poverim muškarcu koji me je rasturio. “Osim što je ovog naročitog dana moja mama bila sa njim.” Zagrizla sam usnu, pokušavajući da održim glas mirnim. Već znajući da nema svrhe, slom će se desiti. Slomiću se u rukama dečka koji mi se zaista sviđao. Opustila sam ruke, spuštajući ih na kraj majice par trenutaka pre nego što sam uspela da nastavim. Moj um trčao je maraton, nije mogao da nađe prave reči da izrazi koliko mi je mnogo to značilo. “Sećam se da sam bila toliko sretna. Bila sam toliko sretna da sam mogla zaplakati Dilane,” prisećala sam se tresući svojom glavom, skoro osećajući tu sreću opet. “Nisam brinula o ocenama, uvek sam bila dobar učenik, ali sam bila uzbuđena što je moja mama po prvi put da čuje kako profesori pričaju o meni. Bila sam ponosna na svoja ostvarenja i znala sam da će i ona možda biti.” Oči su me pekle od suza koje su pretile da izađu na površinu. Odgurnula sam ih, kao i prethodnih godina. Dilan je bio toliko pažljiv dok je sklanjao kosu sa mog lica i mazio mi obraz palcem. Tiho mi govoreći da je u redu da nastavim. “Kada smo moji roditelji i ja seli u auto, bila sam toliko zahvalna što su oboje tu. Koliko je jebeno to glupo?” zajecala sam ne mogavši više da se suzdržim. Uspomena me je držala zatočenom toliko dugo, da me je preplavila. Moje emocije su divljale. “Dođi ovamo.” Privukao me je bliže, dopuštajući me da se topim na njegovim grudima. Trljajući mi leđa i šaputajući, “Šššš“ u moje uvo. Dopustio mi je da plačem i oslobodim se tereta koji sam nosila od tog dana. “Nije glupo dušo, nije glupo uopšte. To je snažni deo tebe.” ~ 73 ~
Naš svet knjiga Sela sam, lickajući usne, ne zamarajući se da obrišem suze. “Zagrlila sam moju mamu. Mislim zagrlila sam je tako snažno po prvi put u tako dugo vremena. Želela sam da zna da mi je značilo to što je bila tu sa mojim tatom. Što je pokazala interes za moj život, osim što je samo slušala o tome od mog tate ili tetke.” Šmrknula sam dok je Dilan hvatao još jednu suzu koja je pala niz moj obraz. “Nadala sam se da ako joj pokažem koliko mi to znači, da će se onda možda to dešavati češće, znaš, kao da će shvatiti važnost za mene oko toga da se ona uključi u moj život, i stvari kao što je škola.” Zatresla sam glavom tužno. “Nikada joj to nisam rekla, možda sam i trebala, možda bi to nešto promenilo.” Znala sam duboko u srcu da ne bi. Napravila sam pauzu trebajući minut da udahnem duboko. Zatvorila sam oči i kunem se da sam mogla da vidim izraz njenog lica kad sam joj skočila u ruke. To će zauvek biti urezano u moj um, to je bila uspomena koju nikada neću pustiti. Niko mi ne bi mogao to oduzeti, iako me je bolelo srce svaki put kad bi pomislila na to. “Iz škole svi smo otišli na sladoled u poslastičarnicu. Istu onu u koju me je tata vodio kada smo bili samo mi. Volela sam što je pokušavao da je uključi u našu rutinu nakon škole. Da joj pokaže šta smo radili zajedno.” Izdahnula sam duboko primetivši da držim dah, polizala sam svoje suve usne i obrisala suze sa lica. Maskara mi se razmazala svuda. “Vraćajući se do auta, zastala sam kao ukopana kada sam primetila da su naše daske na krovu. Uzbuđeno sam pogledala u tatu i on je samo klimnuo. Potvrđujući ono što sam već znala. Vodili su me na plažu. Dan još nije bio gotov.” Pogledala sam kroz prozor sa pogledom punim žudnje, gledajući u sve te sretne porodice na plaži, samo se sećajući da ja to nisam imala. Da nikad i nisam. “Jahala sam talas, za talasom. Kunem se kao da je univerzum znao. Talasi su dolazili u paru od dva ili tri, šireći se na svakih par minuta. Bili su to lepi čisti talasi. To mi je tako olakšalo da veslam, jer mi ništa nije smetalo i vetar je bio miran i čist.” Prisećala sam se, stvarajući slike, kao da je juče bilo i kao da sam još tamo. Mogla sam da osetim slanoću u vazduhu i osetim toplotu sunca na svojoj koži. “Znam draga, ništa nije poput toga,” rekao je sa razumevanjem. ~ 74 ~
Naš svet knjiga Moja uspomena je uticala na njega takođe. “Talas mi je bio iznad glave, pet do osam stopa. Da bi bio u stanju da jašeš čist talas sa licem dole bilo je kao da si slepljen sa zemljom. Snaga koja me je gurala kroz njega bila je neverovatna. Uzbuđenje da izađeš iz njega iznova i iznova, da uhvatiš sledeći veliki talas sa tatom pored sebe bilo je neverovatno. Da me moja mama gleda sa plaže bilo je još neverovatnije. Jahali smo talase ceo dan, napred i nazad ne mareći za svet. Jurili smo kroz pesak i vodu i smejali se. Sve što sam želela je da impresioniram mamu, misleći da ako to uradim da će dolaziti na plažu sa nama stalno. Da ćemo biti jedna od onih porodica za kakvu sam se molila svaku noć.” Zaustavila sam se da saberem misli, pokušavajući da suzdržim emocije, ali bilo je nemoguće. Bila sam fizički tu, ali moj um se odjavio. Bila sam tu... Ali nisam.
~ 75 ~
Naš svet knjiga
“Sunce je zalazilo dok sam ja sedela na svojoj dasci i gledala u horizont. Kalifornijski zalazak... Ništa nije bilo poput njega. Nebo je bilo išarano krvavo crvenom, ljubičastom i narandžastom, sve te boje stapale su se u jednu, spremajući se da urone u vodu i donesu nam noć. Preostala sunčeva svetlost sijala je nad vodim. Bilo je tako mirno. Nisam želela da se dan završi. Bio je to jedan od najboljih dana u mom životu.” Plakala sam, gušila se, želeći da progutam, da potisnem uspomene i sećanja. “Jahala sam naš poslednji talas sa suzama koje su padale niz moje lice. Tuga zbog toga što se dan završava bila je ogromna. Mrzela sam što se tako osećam. Želela sam da započnem ceo dan ispočetka. Da ga stavim na stalno ponavljanje, pa da mogu da ga pustim kad god poželim. Kada sam zgrabila dasku da se vratim na plažu do mame ona se smejala. Sretno.” Jecala sam ne želeći da pređem na sledeći deo. Slomiće me. “Imati nju kao deo porodice, da zapravo imamo porodicu, da radimo normalne stvari i provodimo vreme zajedno, bilo je sve što sam oduvek želela. Bila je to porodica koju sam tako očajnički želela.” Nisam bila u stanju da obrišem suze sa lica padale su tako brzo, tako jako, tako neoprostive, kao slavina koju nisam mogla da ugasim. Kunem se da je mogao da oseti moj bol, osećaj je bio opipljiv svuda oko nas. Obuzimajući me iznova i iznova opet, Džip je počeo da me davi, od čega mi je bilo teško da dišem. Prostor se zatvarao oko mene i nisam mogla da se omerim, gušila sam se u sopstvenoj bedi. Pluća su me stezala kao da nema ništa u njima, kao da je vazduh nestao, i nisam znala da li će se ikad vratiti. Vid mi se pomutio i zvukovi su postali distancirani. Srce mi je odzvanjalo u ušima. Morala sam da nastavim, da proguram i baš kad sam pomislila da ne mogu... Dilan je uzeo moju ruku i stavio je preko svog srca. Bilo je tako stabilno. Tako čvrsto. Tako sigurno. “Udahni Obri, oseti moje srce. Oseti moje disanje. Samo diši.” ~ 76 ~
Naš svet knjiga Gledao je kako se sve odvija, ali je bio spreman da me gleda i dopusti mi da se raspadanjem u njegovim rukama. Kao staklena čaša upravo pred njegovim očima. Nadala sam se da će možda jednom nekad biti u stanju da me sastavi opet. Usisala sam vazduh koji mi nije bio dozvoljen da ga uzmem, naslanjajući svoje čelo na njegove grudi. Bilo je sve ovo previše. Proživljavati sve iznova iako znaš da će sve i dalje biti isto. Da se ništa neće promeniti. Ni jedna jebena stvar. Bol... Povređenost... Gubitak... Osećaj mog srca ponovo se slomio. Trljao je poleđinu mog vrata i mogla sam da osetim kako ljubi vrh moje glave šaputajući “šššš...” iznova i iznova. “Dušo, ne moraš...” “Sedeli smo tamo čini mi se zauvek, ali nije bilo ni približno dovoljno,” prekinula sam ga trebajući da izbacim to iz sebe. Trebajući da kažem nekom. Trebajući da kažem njemu. Trebajući da zna da sam slomljena. “Lagala sam te, jebeno sam te lagala,” nekontrolisano sam lupila, vid mi se zamutio grlo mi se stegnulo, postajući tako suvo, tako iskidano na milion komada. “Tako sam jebeno glupa Dilane. Tako jebeno glupa. Nisam primetila da moj tata jedva da je i progovorio i reč ceo dan,” jecala sam tresući se na njegovim grudima. Želela sam da udarim nešto, bilo šta, da se zadržim od raspada emocija koja me je povlačila dole sa sobom, dublje i dublje. Stisnuo mi je ruku privlačeći me jače uz svoje srce, ohrabrivajući me da nastavim. “Tu smo mi bili jedna velika sretna jebena porodica,” jecala sam uz njegove grudi dok mu je druga ruka bila čvrsto oko mene. “Otišli smo kući i večerali, a moja mama, moja mama... ona je upijala svu moju sreću, radost uzbuđenje za buduće mogućnosti. Otišla sam tu noć u krevet sretna i zadovoljna. Sledeće jutro me je tata odveo u školu... poljubio ~ 77 ~
Naš svet knjiga me je i zagrlio, govoreći mi da me voli i kunem se... kunem se Dilane, da sam ga ćula kako šapuće da mu je žao.” Progutala sam jako, gutajući jecaje. “Mama me je pokupila iz škole. Bilo je kao da su zamenili mesta, ali bila je tako tužna. Ni nalik ženi od dana pre. Ni jedan trag od prethodnog dana se nije video na njoj. Na putu do kuće tišina je ispunila auto. Moja mama je gledala pravo napred i bila je jako zabrinuta. Nešto ju je jelo, nešto što mi nije mogla reći. Nešto što će promeniti ostatak naših života. Kurs naše budućnosti. Nešto što nisam ni pretpostavila da sledi. Kada smo stigli kući, sve tatine stvari... su nestale. Kada sam pogledala u mamu, znala sam. Moj tata ju je ostavio. Ne samo nju, ostavio je i mene, takođe. Ostavio nas je. Moji roditelji su se razvodili. Lagala sam te... samo se spakovao i otišao bez nekog objašnjenja. Samo tako. Bilo je to tako okrutno, Dilane!” vikala sam kao da nije sedeo pored mene kao da nije mogao da me čuje, i kao da će to nešto promeniti. Kao da će to vratiti vreme i da će to nešto promeniti. Kao da će odneti bol i rupu koja je ostala u mom srce. Pokušala sam da odmaknem glavu, ali mi nije dozvolio. Držao me je čvrsto na svom srcu. Koje se ni na sekund nije ubrzalo. Bilo je tako stabilno, tako sigurno, tako mirno. Tako Dilan. Zatresla sam glavom na njegovim grudima umesto odmicanja, osećajući kao da mi koža gori, kao da je u vatri, koja se širila od unutra ka napolje. Slamala sam se sa njegovim snažnim rukama oko sebe. Privlačile su me sa konforom koji nisam mogla da osetim, koji nisam želela da osetim. Koji sam osetila da ne zaslužujem. “Zašto? Zašto mi je dao nadu i pustio me da vidim kako bi moglo da bude, da bi samo onda sve to oteo od mene? Zašto mi je to oduzeo? Zašto bi me povredio tako? Zašto Dilane, molim te reci mi zašto? Zašto nas je povredio tako?” gušila sam se, velike ružne suze padale su jače. Bile su nemilosrdne, svaka od njih. Plakala sam tako prokleto jako da sam hiperventilirala. Nikada pre nisam plakala tako pre u životu. Nisam mogla, nisam sebi to dopuštala, jer sam znala, znala sam da neću biti u stanju da prestanem. Da će me obuzeti. I jeste. Raspadala sam se u rukama momka koji mi se sviđao. U rukama momka sa kojim sam želela neku budućnost i zato sam se osetila samo još gore. To ~ 78 ~
Naš svet knjiga je dodalo još suza na moje uspomene od tog dana koji sam želela da zaboravim. Ali sam znala da nikad neću.
Bila je u mom krilu i raspadala se pred mojim očima. Zagrlio sam je čvrsto pokušavajući da zadržim na mestu ono što je ostalo od nje. Tešio sam je na jedini način na koji sam znao. Držao sam je čvrsto koliko god sam mogao, želeći da nas stopim u jednu osobu, da uzmem njen bol. Nisam dopuštao njenoj ruci da napusti moje srce, nadajući se da će mirni otkucaji smiriti i nju. Šaputao sam joj utešne reči na uvo mojim umilim tonom osiguravajući joj sigurnost. Neki osećaj nečega. Bilo čega. Negde sam jednom pročitao da to pomaže ljudima u nevolji. Da im pomaže da ublaži njihovu agoniju, njihovu tugu, patnju. Bio je to prirodni način tela da pronađe stabilnost, udobnost da pronađe nadu. Slamala mi je srce. Plakala je sve jače. Skoro previše za podneti. Osetio sam se tako bespomoćno. Njeno prelepo lice bilo je ispunjeno sa toliko očaja i tuge da je to izazivalo fizičke reakcije kod mene. Bol koju sam osećao u srcu bila mi je toliko strana i nepoznata. Bilo je izvan mojih očekivanja. Bio sam izgubljen. U tom momentu sam mrzeo njenog oca zbog nje. Odmakao sam kosu sa njenog lica. Napokon me je pogledala sa ogromnim praznim pogledom. I to mi je pokidalo srce još malo. Nije ništa ostalo od jake devojke koju sam poznavao proteklih nekoliko meseca. Nisam prepoznavao devojku pred sobom. Bilo je toliko mnogo toga što sam želeo da joj kažem, što sam želeo da uradim. Želeo sam da uradim sve, ali sam osetio kao da ne mogu da uradim ništa. Bila je povređena na način na koji nisam ni mislio da je moguće. Taj osećaj urezao se duboko u moje jezgro, na mesto za koje nisam ni znao da postoji u ~ 79 ~
Naš svet knjiga meni. Ona je bila zatvorena u svom umu, držala se uspomena koje je očajnički želela da zaboravi. Ja sam želeo da je nasmejem. Ubio bih za njen osmeh, znajući da to neće ništa promeniti. Dopustila mi je da vidim deo nje koji nije pokazala nikom. Topla svetlost na njenu nevinost je nestala, povređivajući me na način na koji nisam znao kako da ga popravim. Gledati nekog do koga mi je stalo kako pati nije bilo samo bolno bilo je razarajuće. Moje telo nije prepoznavalo sve te senzacije koje je ona izazivala u meni. Nikada nisam razumeo koncept nečijeg tuđeg bola, kako se taj neko osećao, koliko je oštećene mogao nositi samo jedan dan koji je mogao da promeni sve. Kako život može da se promeni, a nekoliko reči u nekoliko sekundi, nekoliko momenata koje toliko želiš mogu da unište sve i da to nikada ne možeš da promeniš. Nikada ne bi ste mogli razumeti ako to ne vidite. I to bi vas ubijalo više nego što možete i da zamislite, više nego što ste i spremni. Kako je moguće osetiti toliku povezanost sa nekom osobom? Kako možete da osetite sve što oseća ta druga osoba i sve kroz šta prolazi? Ali ne iskusiti to iz prve ruke. Jednostavno ste povređeni. jer je i ta osoba povređena. Naučio sam tada da je najteži deo gledanja nekog do koga vam je stalo kako plače i kroz šta prolazi u stvari u tome što vas čini bespomoćnim da mu pomognete. Svi pate. Svi prolaze kroz sranja. Neki kroz veća nego drugi. Ponekad se osećate izvan kontrole, ali ono što sam video tog dana, tog trenutka, nam je pomoglo da oformimo još jaču povezanost ma koliko to sebično zvučalo. Bio sam sretan. Želeo sam to sa njom. I znao sam to sa šesnaest godina. “Dušo, šššš... pogledaj me.” Šaputao sam joj dok je držala ruku na mom srcu. “Oseti moje srce. Oseti me celog. Da li razumeš? Da li možeš da uradiš to za mene?” Ona je slegnula ramenima. “Ne draga, oseti me,” uveravao sam je postavljajući svoju ruku preko njene na mom srcu. Udaralo je jako i brzo sa svakom sekundom i svakim trenutkom među nama. “Oseti me...” ponovio sam, gurajući naše ruke prema mom srcu. ~ 80 ~
Naš svet knjiga Njene oči su se proširile u prepoznatljivom intenzitetu koji nikad pre nisam video. Sjaj u njenim očima probijao se kroz svu tugu i očaj, kroz sve stvari koje su je jele. Sve što nije mogla da promeni sve i da je htela. Uspomene su je učinile onakvom kakva jeste. Usamljenikom. “Slušaj me, jer ovo ću reći samo jednom.” Progutala je jako još je suza palo niz njene obraze, srce joj je malo usporilo, oslikavajući ritam mog. “Nikada nisam razumeo ono što ću ti sad reći sve do sada. Sve do baš ovog momenta.” Ona je zagrizla donju usnu i zagledala se u dubinu moje duše dok sam govorio. “Što je ljubav dublja, to je dublji bol.”
~ 81 ~
Naš svet knjiga
“Jesi li spremna draga?” Dilan je pitao ležeći na mom krevetu sa rukama iza glave. Gledao je neku borilačku emisiju koja me je užasno smorila. Nekoliko meseci je prošlo od incidenta na plaži. Onaj koji sam se trudila da zaboravim i na moje iznenađenje, Dilan to nikad više nije spomenuo. Svi naši rođendani su došli i prošli. Dečaci su imali sedamnaest, austin i ja šesnaest, a Mrvica petnaest. Po prvi put u dugo vremena osetila sam se kao da pripadam porodici opet, i volela sam to više nego išta. Leto je bilo u punom zamahu i dečaci su surfovali sada više nego ikad, ali nisam marila jer sam mogla da provedem više vremena sa Mrvicom. Počela je da radi u restoranu svojih roditelja pre nekoliko nedelja. Rekla je da želi nešto da radi, i da će to biti dobro za prijavu za koledž. Počela je srednju školu sa nama i svi smo počeli misliti o koledžu. To je bila laž. Znala sam šta je zaista želela da radi. “Skoro,” odgovorila sam, pokušavala sam da shvatim šta da obučem. “Isuse Hriste šećeru, obuci jebeno nešto na sebe izgledaćeš božanstveno svakako.” Nasmejala sam se, stavljajući ruke na kukove. “Reci to opet i ovaj put reci molim te.” “Poljubi me u dupe,” nacerio se. “Molim te.” Nasmejala sam se, prevrćući očima. Pogledala sam nazad u orman, pomerajući ofingere napred nazad, ništa mi specijalno nije zapalo za oko. “Da li aleks radi danas?” okrenula sam se ka njemu sa pitanjem. “Da.” “Podseti me da je pitam da ide sa mnom u šoping. Treba mi nešto nove odeće.” Dilan je okrenuo očima i zatresao glavom ka mom prepunom ormaru. “Neću reći ni jebenu reč na to. Dečaci se nalaze sa nama uskoro. Ako ubrzaš to svoje lepo dupe, možda i stignemo tamo danas.” “Sigurna sam da je Lukas već tamo,” komentarisala sam ignorišući njegovu upadicu. ~ 82 ~
Naš svet knjiga To je bio prosto Dilan. Strpljenje nije bilo njegovo srednje ime. Ignorisala sam većinu stvari koja bi sišla sa njegovih usana. Bio je seronja. Osim što je sad bio moj seronja. “Šta je jebeno to trebalo da znači?” prsnuo je tonom koji nisam baš cenila, što me je navelo da se okrenem i pogledam ga. Nagnula sam glavu u stranu i podigla upitno obrvu. “Verujem da sam ti postavio pitanje, draga.” “Nisam mislila ništa pod tim, McGraw.” Oklevala sam nekoliko sekundi razmišljala sam da li zaista želim da idem tamo. I jesam. “Ali šta ako i jesam?” izazivala sam. “Nemoj pričati o stvarima o kojima ne znaš dušo.” “Nisam ja ona koja ne zna,” mumlala sam ispod daha okrećući se ka svom ormaru opet. “Šta je to sad bilo?” “Ništa.” “Da... tako sam i mislio.” Udahnula sam duboko, iznervirana. “Znaš, ponekad se dešavaju stvari u životu koje ne možeš da kontrolišeš, Dilane. Sve što ostaje je da ih prihvatiš, želeo ti to ili ne.” Čula sam dubok udah i znala sam da seda. “Pa, srce, bolje da obučeš svoje pantalone za odrasle ako ćeš da bacaš takve nejasne teorije.” “Ja nisam nejasna,” branila sam se. “Ti samo želiš da pretpostaviš da jesam, a znaš šta kažu o ljudima koji pretpostavljaju sranja, Dilane McGraw.” “Pa jebi me. To je prošlo glatko kao špric.” “E vidiš to je sad nejasna pretpostavka,” podmuklo sam rekla užasnutim tonom. “Prokleto, draga.” Ustao je i prišao mi sav samouveren, predatorski pogled u njegovim očima bio je kao da se sprema da ubije. Nisam primetila kada se njegovo veliko mišićavo telo nadvilo nad mene i pritisnulo me uza zid, zatvarajući me rukama oko mog lica. Sva moja odlučnost je nestala kada se nagnuo napred, ljubeći moj obraz, polako se pomerajući do mog uha, što je poslalo trnce do moje kičme. Njegov topao dah grejao mi je kožu, izazivajući u meni razne osećaje. Imamo me je upravo gde me želeo. Ranjivu. ~ 83 ~
Naš svet knjiga Srce mi je udaralo, stomak mi se zgrčio, a usne razdvojile. Mrzela sam ovo. Ne, nisam. Znao je tačno šta radi kad je rekao. “Ako tražiš borbu malena devojčice, onda sam ja čovek za tebe.” Nagnuo je glavu u stranu i zakoračio ka meni, nije trebalo mnogo da njegove usne budu blizu mojih. Mada, povukao me je bliže sebi i ponjuškao mi vrat, ako ništa drugo bar sam bila mirna. Pročistila sam grlo, pokušavajući da umirim glas. “Samo sam želela da kažem da za nekog ko je posmatrač, ignorišeš nešto što je ispred tvog lica.” Odmerio me je. “Ti si jedina pred mojim licem.” Zarežao je, milimetar od mojih usana. “Šta ćeš uraditi povodom toga, hm?” dodao je. Gurnula sam njegove grudi što sam jače mogla, ali nije se pomerio ni milimetar. Seronja. Iznenada me je uhvatio za ruke i podigao ih iznad moje glave. Držao ih je čvrsto. Nisam imala kuda da idem. Jedva sam se mogla i pomeriti. Bila sam u njegovoj milosti i koliko god da me je to ljutilo takođe me je i palilo na način na koji nikad pre nisam iskusila. Šta koji đavo? “Zato što sam mogao da mislim na mnogo stvari šta bi radio sa tim tvojim slatkim prljavim ustima koje su znale da pokrenu svako moje dugme.” “Ja...” “Da li sam rekao da možeš da pričaš?” Oči su mi se raširile, usta otvorila. “Ko dođavola zamišljaš da si? Neće ovako ići McGraw.” Oči su mu se proširile, potamnele su. “Ili šta? Šta ćeš da uradiš šećeru? Jer nisam ja onaj koji je pričvršćen za zid zar ne?” Cimala sam svojim telom, pokušavajući da se otrgnem, ali čim sam osetila njegove prste kako se upliću u moju kosu smrzla sam se. “Dušo ti ne ideš nigde osim ako ja to ne poželim.” Nežno je uhvatio prednji deo mog vrata, palac i srednji prst opipavali su moj puls koji je divljao samo od njegovog dodira. Bezobrazno se nasmejao kad je shvatio koliko utiče na mene. Preselio je ruku sa vrata na unutrašnju stranu moje butine i krenuo da miluje golu kožu. Dilan me nikad pre nije tako dodirnuo. Jedva smo se i ljubili. Nisam prepoznavala momka pre mene, i to me je oduševljavalo više nego što je ~ 84 ~
Naš svet knjiga trebalo. Progutala sam pljuvačku što se sakupljala u mojim ustima. Disanje mi se ubrzalo, pokazivajući mu baš koliko utiče na mene. “Da li te uzbuđuje da budeš u mojoj milosti, draga?” Stegnula sam butine. Čak i način na koji je pričao bio mi je nov i nepoznat. To nije bio moj Dilan, to je bio Dilan o kom su sve devojke pričale, a žudele posle. Primakao se bliže mom jezgru, a ja sam odolela porivu da zajecam. “Šta nije u redu, malena? Nema duhovitog povratka? Nema seksi odgovora? Pametnih usta? Gde je moja teška devojka? Huh? Nije toliko teška kad su moje ruke blizu njene mace, zar ne?” Usisala sam vazduh, zapanjena onim što je rekao. Nastavio je svoju nežnu torturu još nekoliko sekundi, uživajući u osećaju moje kože na svojim zlobnim prstima. Približavajući se bliže tamo gde sam želela da me dodirne najviše. Na isto mesto koje su njegove prljave usne upravo rekle. Mrzela sam tu reč, ali ne bi ste pomislili to po načinu na koji sam očajnički želela da mi kaže to opet. Kao da mi je čitao misli, nagnuo je glavu u stranu, mameći me sa onim što je želeo da uradi. Mogla sam da vidim, da osetim njegovu borbu. Borio se sa nečim dubljim od onoga što sam mogla da razumem. “Znam da želiš da te dodirnem, dušo,” napravio je pauzu puštajući da mu reči potonu. “Ali ono što sam planirao da uradim i ono što želim da uradim su dve različite stvari.” Odmakao se i poneo toplotu sa sobom. Bilo je to kao da me je polila kofa hladne vode. Okrenuo se da ode, ali je stao u zadnjoj sekundi i pogledao u mene. “Samo da budemo na čistom... ne ignorišem ništa. Aleks je predobra za Lukasa, ona zaslužuje bolje.” Otvorila sam usta da nešto kažem. “Da, draga, itekako sam jebeno svestan da si i ti jebeno previše dobra za mene i da zaslužuješ bolje takođe.”
Ne možete me kriviti za ono ko sam bio. Ko sam sad~ 85 ~
Naš svet knjiga Želeo sam da je dodirnem tako jebeno jako. Da me je fizički bolelo suzdržavanje. Kurac mi se stego, a jaja su želela da se zakopaju duboko u njenu macu. Nisam pokušavao da igram igru ili toplo hladno, ali dođavola nisam si mogao pomoći. Njena prljava usta su me prva privukla. To se nije promenilo samo zato što je sada bila moja. Nisam radio puno osim što sam dodirivao njenu kosu . Prošlo je devet meseci od kako smo se upoznali. Šest meseci od kako sam poslednji put nekog jebao. Pet meseci od kako smo počeli da izlazimo. Verujte mi... želeo sam je. Želeo sam je tako jako da nisam video ispravno. Iskoristio sam sve u sebi da ne utvrdim svaki milimetar njene krem kože upravo tada i tu. Da se ne izgubim u njenom telu satima od jednom, sve dok ne zaboravim gde je kraj a gde početak. Osim što, nisam iskušavao sebe. Nikada nisam dao sebi šansu da se uvučem u njene gaćice. Jedva smo se i ljubili. Čak i tada nisam dozvolio sebi da pređem granicu. Ja sam patio od najgoreg slučaja plavih jaja svaki put kad bih bio sa njom. To je posvećenost. I verujte mi, znam za Lukasova i Aleksina osećanja jedno za drugo još od kako smo prohodali. Baš kao što sam znao da je Obri devica. Ona je takođe bila neiskusna za sve što se dešavalo između nas, ali nije to razlog zašto sam se suzdržavao. Ako ništa drugo njeno neiskustvo me je jebeno dovodilo do ludila. Jednostavna pomisao da je učinim svojom, da budem prvi koji će ući u nju, me je izluđivala bez povratka. Aleks je bila u pravu. Poštovao sam je. To me je najviše šokiralo. Nije bilo teško držati kurac u pantalonama kao što sam mislio da će biti, ali kada bi mi odgovarala... jebi me ako to nije dovodilo moj kurac izvan kontrole. Ja sam samo čovek. Muškarac koji je naviko da dobije šta želi bez suzdržavanja. Morao sam da izađem iz njene sobe i odem u kupatilo pre nego što uradim nešto što ću požaliti. Ona nije bila spremna. Toliko sam znao. Pljusnuvši hladnu vodu sebi u lice pogledao sam se u ogledalo. “Isuse Hriste, McGraw saberi se.” ~ 86 ~
Naš svet knjiga Celom vožnjom do restorana Aleksinih roditelja Obri mi nije rekla ni reč. Kad sam posegao za njenom rukom ona ju je odmah otela od mene. Kunem se u sve što mi je sveto da sam umalo zaustavio Džip pored puta. Ali sam nastavio da vozim. Bila je van auta pre nego što sam završio parkiranje, lupajući vratima iza sebe, žureći u restoran. Ne zamarajući se ni na sekundu oko mene. Mrvica je gledala u Obri pa u mene čim smo ušli, znalački izraz na njenom licu bio je očit. Zakoračila je ka meni, a ja sam instiktivno zatresao glavom za ne. Istrešću svoj bes na pogrešnoj devojci ako mi se jebeno približi, a Aleks nije to zaslužila. Nisam siguran ni da je Obri takođe to zaslužila. Uradio sam jedinu stvar koju sam mogao pre nego flipnem. Zgrabio sam dasku i otišao da istresem svoju frustraciju u vodi.
~ 87 ~
Naš svet knjiga
“Mrzim ga!” Aleks je uzdahnula gledajući ka okeanu gde je Dilan upravo nestao. Pratila sam njen zabrinut pogled, samo što su moje oči bile ispunjene besom. “Šta se desilo?” “Dilan se desio.” “Obri...” “Ne mrvice, ne moraš da ga braniš, a da ne znaš činjenice. Bože on je takav seronja!” Oči su joj se proširile i ja sam zažalila zbog reči, čim su sišle sa mojih usana. Lili, Lukasova mlađa sestra stojala je odmah pored Aleks. Ona je imala samo deset, ali počela je da prati mrvicu svuda. Znala sam i zašto to Lili radi takođe. Ali to je bila skroz druga priča u koju nisam želela da se upuštam. “Da, ti znaš da jeste Aleks!” pokazala sam na obe. “Obe znate to!” “Šta je uradio?” Lili je pitala. Ona je bila najslađa devojka koja će porasti i biti ista kao Aleks. Bože kako sam pogrešila. Dođavola ne, nije. Ponekad sam mislila da je Lili bila gora od mene. “Šta nije uradio? Hajde da počnemo od toga!” svađala sam se. “Smiri se,” Aleks je rekla, njen ton bio je ispunjen brigom. “Reci mi šta se desilo?” Udahnula sam duboko, izbacujući sav vazduh iz pluća pre nego što sam počeka. “Visili smo u mojoj sobi. Spremala sam se da dođemo ovde i rekla sam...” zaustavila sam se. Aleks mi nikad nije rekla u vezi nje i Lukasa, ali nije ni morala. Bilo je očigledno. Nisam želela da je teram da mi kaže nešto na šta nije spremna da ja čujem od njem. “To nije važno.” Dodala sam. “On je samo... bože... on je... jebiga čak ne umem ni da objasnim.” Pogledala sam u Lili. “Žao mi je malena Lili. Nisam trebala da koristim te reči.” “Zašto?” Slegnula je ramenima. “Dečaci to rade stalno.” ~ 88 ~
Naš svet knjiga Nasmešila sam se, a Aleks je zatresla glavom. “Ne razumem ga ponekad. Zadaje mi udarce. Obično je to dobra stvar. Danas nije bila.” “Ima taj dečak u školi zove se Adam,” Lili je rekla niotkud, iznenađujući nas obe. “Nije mi se sviđao Adam. Bio je zao prema meni. Vukao bi mi kosu, gađao bi me kuglicama, uzimao mi je rozi marker iako sam mu rekla da mi je to omiljena boja.” Aleks i ja smo obe gledale jedna u drugu, a onda u Lili. “Rekla sam mami za njega. Ona je samo rekla da je to zato što se sviđam Adamu. Da dečaci ne znaju kako da se iskažu, pa napadaju da privuku tvoju pažnju. Dilan i Džejkob su me pokupili iz škole jednog dana i rekli mi da sačekam u kolima. Čekala sam jako dugo. Sledeći dan Adam je bio fin prema meni. U stvari nije bio zao od tada nikad više.” Aleks i ja smo se nasmejale. Taj jadni dečak sigurno nije ni znao šta ga čeka. “Ono što pokušavam da kažem da je Dilan zao, jer mu se sviđaš Obri. Ali samo on može da bude zao, jer ako neko drugi pokuša on će mu naprašiti dupe. Izabrala bi pre Dilana naspram Adama bilo koji dan.” “Šta, Lili, Kako...” Mumlala sam “Vidi... vidi... vidi... nije li to moja tako nazovi najbolja drugarica,” čula sam glas iza sebe. Glava mi se okrenula i našla se licem u lice sa veoma ljutom Di. Nisam se družila sa njom tako često od kako sam počela da izlazim sa Dilanom. Uvek bi govorila da je zauzeta. Videla sam kako je gledala Dilana u hodnicima. Kad god bi pokušala da pričam sa njom o nama, ona bi me oduvala. Nije bilo ništa više što sam mogla da uradim. Nije mi dala šansu da joj objasnim sebe. Nikada nisam želela da je povredim. Nije kao da su Dilan i ona bili u vezi. Nisam prekršila neki ženski kod. Otišla sam da se založim za nju i spustim ga na mesto. Nikada mi nije zahvalila za to. “Kakav je osećaj biti njegova nova kurva?” prsnula je bez imalo kajanja na svom licu. “Izvini?” cimnula sam se unazad kao da me je ošamarila. “Oh, ma daj Obri, ne možeš misliti da mu se zaista sviđaš. Mislila sam da si pametnija od toga. Zar ne vidiš da te jebeno iskorištava? Čim se predaš on će te šutnuti i nastaviti ka sledećoj. Takav je on. Misliš da imaš zlatnu pičku ili nešto što će ga promeniti?” ~ 89 ~
Naš svet knjiga “Ti ne znaš...” “Oh, znam! Šta misliš zašto više ne mogu ni da pričam sa tobom? Zato jer znam! Znam šta će ti uraditi, i nikada nisam verovala da si toliko jebeno glupa da padneš na to!” “Misliš glupa kao ti? Šta te više ljuti Di? Činjenica da je spavao sa tobom i onda te šutnuo? Ili činjenica da sa mnom nije spavao, a još je sa mnom?” “Devojko, traćiš mi vreme. Mislila sam da si mi prijatelj Obri.” “Ja jesam tvoj prijatelj,” jednostavno sam rekla, ne dopuštajući da njene uvrede ili reči dopru do mene. Bila je povređena, shvatala sam to. “I zbog toga ne govorim sva sranja koja želim da ti kažem, kao što ti govoriš meni. Nisam uradila ništa pogrešno! Ovo što ti radiš sada, radiš jer si ljubomorna! Ljubomorna si jer ja imam ono što ti želiš.” “Bože Obri, sa prijateljima poput tebe, kome trebaju neprijatelji?” “Di, nikada nisam želela da te povredim. Pokušavala sam mesecima da ti objasnim. Ne mogu ništa u tome što mu se sviđam, što se sviđamo jedno drugom. Neću sigurno pravdati svoju vezu tebi. Ne dugujem ti ništa. Izgleda da si zaboravila da sam otišla da se svađam sa njim zbog tebe. Zato otiđi pre nego što kažem nešto zbog čega ću zažaliti. Ili pre nego što me jebeno raspizdiš.” “Šta ti je dođavola rekao?” ignorisala je moje upozorenje. “Da si ti njegova jedina, da si najlepša stvar koju je ikad video ili čekaj, shvatam, da može da ti pomogne da zaboraviš svoj bol? Zar ne? Jadna mala nova devojko. Sve što želiš da čuješ, umotano u veliki crveni balon.” Besno sam zatresla glavom, a Aleks je uhvatila moj ručni zglob, ali sam ga otrgnula. “Ne poznaješ ga. Ne znaš ništa!” vrištala sam puštajući je da izvuče najgore iz mene. “Ne ti si ta koja ne zna ništa.” Zakoračila je ka meni, na samo par milimetara od mog lica, odmeravajući me. Coknula je sa gađenjem. “On je baš kao i tvoj tata, Obri. Napustiće te bez i jednog objašnjena ili pozdrava!” Moja ruka poletela je ka njenom licu pre nego što je i rekla zadnju reč, ali je neko uvideo moju nameru i zgrabio mi ruku u vazduhu. Pre nego što sam uspela da se okrenem i vidim ko me je zaustavio, Dilan je stao ispre mene, sklanjajući me iza njega. Zabacio je glavu u stranu, i mogla sam bukvalno da osetim bes kako isijava iz njega. “Bolje da odjebeš, Di, jel tako? To je tvoje ime?” rekao je zgađenog glasa dok sam ja gledala u njih sa srcem u grlu. ~ 90 ~
Naš svet knjiga “Eto vidiš... koliko mi značiš.” Usta su mi se otvorila dok sam nervozno gledala oko sebe. Dečaci su stajali sa strane sa izrazima lica koje nikad pre nisam videla na njima. Čekali su. Aleksin izraz oslikavao je moj dok je Lili stojala sa zadovoljnim izrazom i najvećim cerekom koji sam ikad videla. Biće poznata po njemu jednog dana. “Sada, udovoljiću ti da ti kažem, draga, da je razlika između tebe i Obri u tome što mi je do nje stalo, ona je moja devojka. Ti... ti sa druge strane, bila si samo komad dupeta koji sam šljapkao. I to ne baš dobar ako ćemo iskreno.” Napravio je pauzu dopuštajući da mu reči potonu. “Što je iznenađenje, jer sam video da daješ svakom ko ti da malo pažnje,” doveo je do suza, ali nije posustao. “Ne bi znao, jedva da sam te jebeno i pogledao i tvoje noge su bile raširene.” Osetila sam se loše zbog nje. Znam da ne bi trebala, ali jesam. Otvorila sam usta da kažem nešto, a ona me je odsekla. “Kako je ona imalo drugačija od mene? Znaš da ćeš uzeti od nje ono što želiš i onda je ostaviti. Zar ti to nije u krvi Dilane... zar nisi takav. Ona će biti ovde gde i ja za nekoliko meseci. Kažu da devojke uglavnom biraju muškarce kao što je njihov tata. Pa, to mora da je istina.” Ona nije odustajala. Uvredljive reči samo su padale jedna za drugom. Jedina stvar koju je rekla, a da je tačna je da sam glupa. Glupa sam što sam mislila da je moj najbolji prijatelj. On se nasmejao široko, ne iznenađen njenim odgovorom. “Spomeni njenog tatu opet i neću je zaustaviti u tome da te prebije.” “Koju igru igraš Dilane?” “To bi značilo da ja ne znam šta radim, ali znam. Tako da ne igram nikakvu igru. Ovo je tvoje prvo i poslednje upozorenje. Zajebavaj se sa Obri još jednom i onda ću ti zaista dati razlog da plačeš.” “Pa, neka sam prokleta, nisi li ti njen vitez u sjajnom oklopu? Ti si nešto poput modernog heroja. Ne mogu da dočekam dan kada će ona zaplakati, a ja biti tu da pokupim njene ostatke.” Kombinacija besa i povređenosti isijavala je iz nje u talasima, ali McGraw je surfovao na svakom. Ironija mi nije promakla. “Draga jedini razlog zbog kog će ona plakati je sreća.”
~ 91 ~
Naš svet knjiga Prišao joj je, svaki korak bio je spor i proračunat. Svaki je bio stabilniji od drugog, njegova ubeđenost nije poklekla. Nije mario ko će videti. On je bio čovek opsednut srcem u rukavu i ja sam čekala, držeći dah. “Vidiš, moraš da znaš da je volim. Da sam toliko zaljubljen u nju da kad se zajebavaš sa njom zajebavaš se sa mnom.” Tek tako. Reči su pale sa njegovih usana prvi put u lice devojke koja nisam bila ja. “Sad, plači usput jer smo završili ovde.” I sa tim se okrenuo i otišao ostavljajući je da stoji bez i najmanje krivice. Čula sam kako mi Lili šapuće na uvo. “Rekla sam ti,” pre nego što je Dilan došao do mene sa samouverenošću koju nisam mogla da prepoznam. “Jesi li u redu šećeru...” Samo sam ga hladno gledala.
Šta koji kurac?” režao sam, stežući vilicu, gledajući samo u Obri. Polako se odmakla sa rukom u vazduhu. “Nemoj me pratiti, McGraw,” rekla je iznerviranim tonom. “Mora da me zajebavaš,” vikao sam “Ozbiljna sam.” Zatresla je glavom, njeno telo se treslo sa svakim njenim korakom kojim se udaljavala od mene. “Odlazim odavde.” Pogledala me je još jednom i otišla. Pogledao sam prema plaži po prvi put. Svi su stajali okolo sa raširenim očima, zaleđeni. “Šou je jebeno završen,” vikao sam na publiku, pogledavši na dečake koji su se cerili kao jebene budale. “Recite samo jednu jebenu reč, jednu jebenu reč i prebiću vas.” Upozorio sam ih sa pesnicama stisnutim sa strane. Mogao sam videti u njihovim očima, želeli su da se smeju i zajebavaju me, ali su jednostavno su samo slegnuli ramenima ne prekidajući kontakt očima. Okrenuo sam se i Aleks me je uhvatila za ruku. “Ja ne mislim...” Pogledao sam je, govoreći joj da sada nije pravo vreme. Pustila me je odmah, zakoračivši unazad. “Okej.” ~ 92 ~
Naš svet knjiga Seo sam u Džip i krenuo da vozim pre nego što sam i zatvorio vrata. Jurcajući preko parkinga i dole niz ulicu sve dok je nisam ugledao. Hodala je sa rukama prekrštenim preko grudi, njen raspizden stav još uvek je poprilično bio aktivan. Zaustavio sam se pored nje. “Ulazi.” Viknuo sam. Pogledala me je, iznenađeno. “Ne!” “Nemoj čačkati mečku šećeru.” Prevrnula je očima zabacila je glavu unazad i vrisnula. “Jebi se.” Lagano sam se nacerio, momentalno stiskajući gas i penjući se na pešački prelaz da joj preprečim put. Krenula je ka parku, ali ja sam iskočio iz auta pre nego što je i shvatila šta se dešava. Siguran sam da nikad pre nisam video taj pogled na njenom licu. Gledala je okolo da vidi kuda može da pobegne. Bio sam ispred nje u tri koraka. Licem u lice. Išla je unazad sve dok se nije sudarila sa mojim džipom. Nemajući kuda da ide. Stavljajući ruke pored njene glave, rekao sam kroz stisnute zube. “Šta je jebeno tvoj problem?” nadvijajući se nad njeno maleno telo. “Ti!” pokazala je na mene, a ja se nisam ni trgnuo što ju je navelo da opet ponovi. “Ti si moj problem. Sada mi se skloni sa prokletog puta.” Mogao sam videti u njenim očima, bila je jebeno ljuta. Nisam znao šta sam dođavola uradio da je naljutim tako jako. Jebeno sam je branio i ovo mi je hvala. “Mrzim te! Mrzim te tako jako upravo sada! Ti si seronja, Dilane McGraw! Ti si jebeni seronja.” Ja sam se cimnuo unazad, vetar je zatalasao moju kosu. Iskoristila je distrakciju kao priliku da pobegne od mene. “Ne mogu da verujem da si to uradio! Ne mogu da verujem da si to uradio meni!” Coknuo sam. “Uradio bih to opet.” “Naravno da bi! To si ti! Ne misliš ni jedne jebene sekunde o meni. Ni jedne! Sada odlazi!” “Jebi se, ne idem nigde. Da si zaista želela da odeš... otišla bi. Ne zamarajući me svojim glupostima.” Zažalio sam svoje reči čim sam ih rekao, ali misliti pre nego što nešto kažem nikada nije bila moja stvar. Čisto i jasno vrisnula je. “Ti seronjo!” Udarajući me u lice. ~ 93 ~
Naš svet knjiga Zakoračio sam ka njoj i ona se odmakla, opet sam držao njene ruke ispred nje. “Da, ja sam jebeno seronja, ali pre ću umreti nego se izvinuti što sam te branio. Da li me razumeš.” “Takav si kreten. Toliko si zaslepljen svojim usranim ponosom da čak i ne vidiš! Čak i ne shvataš!” “Moj ponos? Srce, to su teške reči. Bolje razmisli o tome da se odmakneš i pogledaš sa kim razgovaraš.” Spustila je ruke i zakoračila ka meni. “Znam tačno sa kim razgovaram i jebe mi se. Ne mogu da verujem da si to uradio!” rekla je sa istim besom. “Rekao mi po prvi put, po prvi put McGraw, da me voliš i to onom smeću od Di. Kako si mi mogao to uraditi? Kako si me mogao tako povrediti, seronjo?” Uhvatio sam njen dlan koji je krenuo da me udari opet. “Pustio sam te da me udariš jednom, draga, neće se desiti opet.” Očajnički je pokušavala da otme ruku, ali sam iskoristio tu priliku da je privučem sebi. Izgubila je ravnotežu i pala napred. Njena slobodna ruka pala je na moje grudi, dajući joj prednost. Primakao sam je sebi. “Opusti se.” Sranje. Nisam čak ni shvatao to. Bio sam toliko zauzet oko toga da pokažem kučki gde joj je mesto da nisam ni primetio da sam te reči prvi put izgovorio tada. Nisam ni pomislio o tome. “Ne možeš raditi ovo! Ne možeš me savladavati svaki put kada želiš da bude po tvom! Nije fer, McGraw,” Vikala je, odvlačeći me od mojih misli. “Na tvoju nesreću jebe mi se tačno.” “Nagnuo sam je unazad, stavljajući joj ruku preko usta, osećajući da će vrištati. Podigao sam je uza svoj Džip ne pomerajući ruku sa njenih usana.. Disanje joj se ubrzalo, a grudi su joj se podizale sve brže i brže. “Tako si jebeno lepa da me boli i da te gledam ponekad.” Njene oči su se raširile, ne očekivajući ono što sam joj upravo rekao. “Nećeš pričati,” zatresao sam glavom. “Saslušaćeš svaku reč koju imam da ti kažem.” Klimnula je, pa sam nežno pomerio ruku sa njenih usana. Morao sam da objasnim, znam da je to jedini način da mi ikad oprosti. Progutala je jako ali nije rekla ni reč. ~ 94 ~
Naš svet knjiga “Ne znam šta se desilo tamo, ali iskreno baš me i briga. Gledao sam svoju devojku...” “Ti si surfovao,” prekinula me je. “Moje oči su uvek na tebi draga. Uvek znam gde si.” Zagrizla je usnu, iznenađena mojim objašnjenjem. “Ali ako me prekineš još jednom. Neću imati drugog izbora nego da prekrijem ta lepa usta.” Suzila je oči na mene ne govoreći ni reč, iako nije ni morala, njene oči govorile su glasno i jasno. “Jebao sam devojke Obri, tonu njih,” jednostavno sam rekao, hvatajući je nespremnu. “To je sve što sam ikad radio. Zbog toga sam se osećao dobro. To me je činilo sretnim. Olakšavalo mi je stvari. Koristio sam devojke, ali hoćeš nešto da znaš, šećeru i one su koristile mene takođe. Bilo je to uzajamno. Došao sam iz sretnog doma, moji roditelji stvarno vole jedno drugo, ali ja sam uvek bežao od ljubavi. Radio sam normalne dečačke gluposti. Shvataš me?” Nije se pomerila, njene oči bile su uprte u moje lice, čekajući šta ću sledeće da kažem. “Video sam Lukasa i Aleks... jebi me...” izdahnuo sam. “Moja dva najbolja prijatelja vodila su tu bitku od kako su bili deca. Pre nego što sam čak i znao šta to znači. Vidim Lili. I znam da je i ti vidiš takođe. Džejkob neće ni pretpostaviti šta će mu se desiti. Ona će ga udariti kao jebeni kamion.” Izraz na njenom licu je omekšao i to mi je dalo elan da nastavim. “Sve je jebeno u neredu, tako jebeno komplikovano, tako jebeno zabranjeno. Nisam želeo ništa da radim u vezi toga. Ni na jednu jebenu sekundu. Za razliku od Austina, koji nema predstavku ko je on, šta je to različito između njega i mene, ja znam. Ja znam da sam ja seronja. Ne pretvaram se da sam nešto što nisam, draga. Ne moram da se pretvaram niti to želim. Nisam imao vremena za ta sranja. Nikada nisam povredio devojku, a ako one žele da tvrde da jesam onda je to samo zato što im je tako lakše, lakše je da krive nekog drugog nego da se pogledaju u prokleto ogledalo i shvate šta su one zaista.” Namrštila se, tužno. “Ne šećeru, ovo nije da bi me ti žalila. Voleo sam to da radim. Seks, jebanje i biti sa nekim je najbliže što sam dozvolio sebi da se prepustim. Bio sam zavisni. Moja zavisnost. Osetiti drugo telo uz svoje. Pa, nema ništa ~ 95 ~
Naš svet knjiga poput toga. Radio sam ono zbog čega sam se osećao dobro. Bez rezerve. Bez vezivanja. Bez nepotrebnih gluposti.” Video sam da želi nešto da kaže, ali potreba da zna šta imam da kažem bila je mnogo jača od toga da me prekine. “Po prvi put bebo, po prvi put u životu neko je imao muda da mi se suprotstavi. To mi se nikada pre nije desilo. Pogotovo ne od devojke. Jebeno prezgodne devojke,” dodao sam cereći se. Ona je sakrila osmeh. “Pa, nakon godina gledanja mojih dečaka kako se bore sa emocijama ili sa ko zna čim još. Svo to sranje od kog sam bežao, stajalo mi je ispred nosa i želeo sam to.” Napravio sam pauzu, gledajući je duboko u oči. “Želeo sam tebe.” Njene usne su se razdvojile i kunem se da sam osetio, kako joj srce kuca uz moje grudi. “Osim, što znam, bebo. Znam da si previše dobra za mene. Znam da prvi put kad budemo imali seks, vodili ljubav. To će značiti nešto i možda, nadam se da će me to učiniti boljim čovekom. Da ćeš ti...” povukao sam kraj njene kose. “Da ćeš me ti učiniti boljim čovekom.” Ona se cimnula unazad. “Oh, moj bože.” Izdahnula je duboko. “Volim te Obri. Jebeno te volim i nije me briga ko zna.” Njene oči napunile su se suzama i ja sam se primakao njenom uhu i zastenjao, “Ja. Te. VOLIM.”
~ 96 ~
Naš svet knjiga
“Šta želiš da gledaš?” Pitao sam je sa njenog kreveta. Grabeći je za struk povlačeći je ka sebi. Poletela je lagano kao da je perce. Podigao sam je i poseo je u moje krilo da joj noge budu oko mog struka. Podigla je prst do svojih usana i zamumlala. Moj kurac se trgnuo. Od kako sam joj rekao da je volim, naša vatanja postala su usijanija i teža. Svaki put bi se povukao, prekidajući da to ne ode dalje, mogao sam da vidim da joj simpatija raste sve jače i jače. Iako me nije prozivala za to. Leto je skoro bilo gotovo i prošlo je skoro mesec dana od kako sam joj rekao da je volim. Ona je još uvek morala da kaže meni. Moja želja da čujem nju kako ona govori te reči rasla je iz minute u minut. Znam da me voli, vidi se svuda po njenom prelepom licu. Pogotovo kad je u mojim rukama, što je često u zadnje vreme. Ali trebao sam da čujem kako to kaže naglas, da kruniše našu ljubav i to koliko smo daleko stigli. “Zašto se pretvarati da gledamo film McGraw? Zar nismo malo prestari za pretvaranje? Znaš šta će se desiti?” “Tako znači? Podseti me onda?” “Da gospodine.” Poljubila me je uz vilicu pomerajući se dole na moj vrat. Njena mama nikad nije kući. Uvek radi. Nije bilo svrhe ne otpadati kod nje u sobi. Ili na njenom krevetu. Sami. Rekao sam joj da je volim. Nije da sam jebeno svetac. Obmotao sam svoje ruke oko njenog struka, zavlačeći ih pod njenu majicu da osetim njenu meku kožu na prstima. Pomerao sam ih gore dole, sve dok mi prsti nisu stigli do njenog grudnjaka. “Bože, dušo ti si jebeno neverovatna,” zastenjao sam joj na uvo, prateći njene korake i ljubeći je po vratu. ~ 97 ~
Naš svet knjiga Vrtela je svojim kukovima na mom kurcu u znak odobravanja, zabacujući glavu unazad da mi obezbedi pristup svojoj kremastoj mekoj koži. Moja usta su se pomerala sa njenog vrata do ključne kosti polako uživajući u toploti koju je njeno telo isijavalo uz mene. Postala je toplija sa svakim dodirom mog jezika ili dodirom na njenoj koži. Spojio sam svoj nos sa njenim i ona me je pogledala duboko u oči. Znao sam taj pogled. Želela me je. Zgrabio sam njeno lice, zatvarajući distancu među nama, spajajući naše usne zajedno. Naši jezici vodili su sopstven ples, istraživajući jedan drugi. Zagrizao sam njenu donju usnu, od čega je zastenjala. Njena usta su bila tako jebeno savršena i mogao sam ih zamisliti oko svog kurca. Ljubljenje Obri bilo je kao da sam se vratio kući. Kao da sam okusio raj po prvi put i kao da znaš da nikada više nećeš naći nešto poput toga. Ona je bila jedinstvena. Moja. Ništa među nama nije počelo nevino. Uvek smo imali to nešto, nešto što ni jedno od nas nije umelo da objasni niti da razume. Nešto što ni jedno od nas nije moglo da kontroliše. Elektricitet... Konekcija... Intenzitet... Sve to je konstantno bilo tu. Čučeći i čekajući da jedno od nas napravi prvi korak. Sve što smo morali je da pogledamo jedno drugo i vatromet bi počeo kao da je jebeni četvrti jul. Njene usne su se razdvojile, uvukao sam jezik unutra istraživajući. Kada je zastenjala, njen miris je bio svuda oko nas, obuzimajući moju želju da je osetim obmotanu oko mene. Nije trebalo mnogo da se njene usne krenu kretati uz moje, zahtevajući odgovor od mene. Jezik joj je bio mek poput svile. Kao jebena ekstaza umotana u jedno. Nagnuo sam se napred. Spuštajući je na njena leđa. Želeo sam da osetim njeno telo poda mnom. Čim sam bio iznad nje, ruka mi je počela istraživanje. Počela je u njenoj kosi, povlačeći je sve do kraja, što sam znao da je obožavala da joj radim. Preselio sam se na njen vrat privlačeći je još malo ka sebi, da je poljubim jače, brže i sa više odlučnosti. Njen dah je postao ubrzan, njen miris napaljenosti postao je jači, pojačavajući moju potrebu da nastavim i uzmem ono što želim toliko dugo. ~ 98 ~
Naš svet knjiga Ono što znam da mi pripada. Uvijala se i stenjala je poda mnom, podsticajući me da nastavim. Da istražim koliko daleko ovo zaista može da ide. Ruka mi se pomerila na njenu sisu, mogao sam da osetim njene bradavice kako se probijaju kroz tanak materijal njenog brusa i majice. Gurnula je svoje grudi ka mojoj ruci. Ja sam je odmah zgrabio jače, nagradila me je još jednim stenjanjem. Najbolji zvuk na svetu. Zastenjao sam i ja koji put tu i tamo, ali ovo mi više nije bilo dovoljno. Ne sada. Ne kada sam osećao sve ovo. Protrljao sam svoj kurac uz njenu macu. Moj tanki šorc je samo olakšao da osetimo trenje među nama. Osećao sam se tako jebeno fantastično da sam uradio to opet. Ona me je pratila i ubrzo je počela da se trlja od mene. “Jebiga, šećeru,” stenjao sam uz njena otvorena usta. Moj kurac je bio krut do tačke bola. Ruka mi se pomerila ispod njene majice, stiskajući njene grudi, koje su se topile pod mojim dodirom. Gurnuo sam korpe u stranu i obuhvatio joj bradavice rukama, osećajući njihovu čvrstoću. Odolevajući porivu da se nagnem dole i zasisam ih usnama. “Molim te.... nemoj stati... molim te...” molila je. Njeni kukovi su se pomerali brže uz moj kurac sa mnogo više trenja nego pre. Osetio sam kako joj se ruka spušta između nas i obuhvata moj kurac preko šorca. Bio sam previše unesen u momenat da bi je zaustavio. Mazila me je ustaljenim ritmom svojom neiskusnom rukom, budeći strah koji se nakupljao u meni. Poljubio sam je poslednji put i bukvalno je odmakao od sebe, ostavljajući je sa istom potrebom kao što je bila i u mom šorcu. “Mora da me zajebavaš? Molim te reci mi da se šališ?” “Moja jaja su poprilično plava da počinju da liče na grupu plavi mesec, draga.” Uhvatio sam svoj kurac dok sam šetao po sobi. “Pitaš me da li se šalim?” Ona je sela, nameštajući svoj grudnjak i spuštajući majicu. “Nisam ja ta koja je stala, McGraw. Koliko puta ćeš mi uraditi ovo? Zajedno smo sedam meseci. Sedam jebenih meseci. Da li je do mene? Ne mislim da je do mene, po načinu na koji si ukrućen.” Bukvalno je gestikulirala ka mom kurcu. Seo sam na stolicu i protrljao svoje slepoočnice u želji da smirim svoju migrenu koja je vila ogromna. Podigao sam glavu i pogledao je pravo u oči, a onda rekao “Ti si devica.” ~ 99 ~
Naš svet knjiga
Uzdahnula sam, braneći se. “Pa šta i ako jesam?” “To nije problem.” Nije se pomerio, lice mu je ostalo neutralno bez emocija, i počela sam da se pitam da li je čuo ono što sam rekla. Kada se nagnuo napred i postavio laktove na kolena, oči su mu bile toliko zakopane u moje kao da me je prozivao za blef ne rekavši ni reč. “Pa šta onda? Šta je problem?” Tišina. “Hoćeš li samo sedeti tu? Sav miran bez ijedne reči?” Bilo je nešto animalistički u tome kako je gledao u mene. Skoro kao lav koji je vrebao plen, odmeravajući me očima i svojim unutrašnjim strahovima. To je počelo da me čini nervoznom. “Šta želiš, McGraw?” “Samo ono što mi možeš dati. Daješ mi ono što želim i ja ti želim dati ono što ti treba. Želim te, ali želim te celu, tvoje srce, tvoje telo, tvoju dušu. Ja sam ceo unutra.” Jednostavno je rekao ne oklevajući ni na sekund. Podigla sam obrve, pogled mi je odlutao, pokušavajući da shvatim na šta je mislio. “Oh...” Nacerio se. “Pa, sretna ja.” Pokušala sam da oponašam njegov akcenat i zvučim kao on. “Tako se kaže, zar ne?” Suzio je oči na mene sa seksi osmehom koji samo Dilan može da izvede. “Hmm...” namerno sam rekla zabavljeno. “Ja samo ne znam da li ti to možeš da uradiš. Znaš kako kažu McGraw, ne kupuj auto pre nego što ga isprobaš. A šta si mi ti ponudio do sada.” Opušteno sam slegnula ramenima. “Pa, i ne mnogo.” On je polako, namerno klimnuo. “Tako znači?” “Mmm hmmm... Samo sam realna. Znam koliko voliš iskrenost. Bog zna da ne znaš kad treba da ućutiš.” Znam da sam testirala njegove granice. Bockala sam medveda, provocirala ga namerno, ali ovo je bila borba snage u kojoj nisam nameravala da izgubim.
~ 100 ~
Naš svet knjiga “Mislim, samo da smo načisto,” bacila sam njegove reči na njega. Iste reči koje je on meni ponavljao toliko puta. Ona se nagnuo nazad u stolicu, šireći noge, stolica je izgledala tako mala pod njim. Laktove je stavio na rukohvate dok je palcem prelazio preko usana. Posmatrajući. “Mislim da osećam nešto za tebe. Verovatno te dve male reči koje želiš da čuješ, ali seks i... znaš... predigra i to sve, su takođe bitne stvari. Ja sam neiskusna pa pritisak tebi ne bi trebao da prestavlja problem. Jer budimo realni, dečaci se samo hvališu, a skoro nikad ne ostvare to što trebaju.” Napravila sam pauzu puštajući da mi reči potonu. “A s obzirom kako si glasan bio u svom seksualnom izražavanju...” pogledala sam ga upitno, puštajući da upije ono što govorim. “Ne verujem da tu imaš puno šta da pokažeš.” Suzdržavala sam osmeh koji bi odzvanjao celom sobom. Njegove oči bile su tamne i odlučne. “Mislim da je vreme da staviš novac tu gde su ti usta,” dodala sam. Zatresao je glavom sa iznerviranim izrazom i rekao. “Ne.” “U redu.” Ustala sam spremna da ga ostavim. “Sedi dole,” naredio je. Prepoznavala sam taj ton. Zaledila sam se iste sekunde, stojeći u mestu sa leđima okrenutim ka njemu. Uloge su upravo promenjene. “Neću reći opet,” upozorio je kroz stisnute zube. Bila sam nemilosrdna, grudi su mi se teško podizale. “Šta ako ne želim?” “Nisam pitao da li želiš, zar ne?” “Da li ćeš...” “Sedi dole,” naredio je opet, ovog puta mnogo grubljim glasom. Razmatrala sam da ga ne poslušam, da stisnem njegove dugmiće još malo, ali izraz na njegovom licu mi je govorio da sam dosegla njegove granice. Bio je kod mog lica u tri koraka, čim je osetio moje dvoumljenje, nadvio se nada mnom od čega su mi klecala kolena i natapalo u gaćama. Zabacio je glavu u stranu, tihi zahtev da poslušam njegovo uputstvo sa pogledom koji je vrištao da mi je ovo poslednja šansa da učinim tako. Pa i jesam. Ne zato što sam želela, nego zato što sam želela da saznam šta će uraditi sledeće. Moja radoznalost je bila prevelika i seronja je to jebeno znao. Gledao me je nekoliko sekundi, možda i minuta, vreme jednostavno kao da je stajalo. Srce mi je bilo u grlu, a puls mi je divljao telom. McGraw bio je ~ 101 ~
Naš svet knjiga miran, hladan i sabran, nije pokazivao ni jednu emociju. Nikada nisam razumela kako to radi, uvek je imao kontrolu svojih emocija, manipulisao je ljudima da rade ono što on želi bez i da se puno trudio. Bilo je kao da što je više zeznuta i zategnuta situacija on ima više kontrole. To se godinama pokazalo i više nego korisno. “Lezi,” zahtevao je niotkud. “Zašto?” izdahnula. “Draga, kada ti budem postavio pitanje znaćeš. Sada lezi.” Progutala sam jako i polegla svoje telo na dušek koji mi je iznenada bio mnogo mekši. Plahte su bile hladne na moju toplu kožu. Naše oči ostale su povezane dok je on posmatrao svaki moj pokret, kao da je pokušavao sve to da ugravira u sećanje. Povukao je moj pamučni šorc dole, milimetar po milimetar, razmatrajući da li da to uradi polako. Pre nego što je svoje telo smestio na moje, polako pomerajući svoje usne uz moju vruću kožu, šaljući trnce svuda. Budeći nešto u meni što je bilo zakopano duboko po prvi put. Radio je na svom putu gore od mojih butina, podižući moju majicu sa svakim poljupcem svojih usana uz moj torzo, pa strane gde su rebra. Pronalazeći put do mojih grudi, a onda i vrata, noseći moju majicu sa njim. Ostavio me je izloženu više nego ikad samo u gaćicama i grudnjaku. Njegov predatorski pogled nikada nije napuštao moj dok je nastavio da osvaja moje telo. Stajući samo kad smo bili licem u lice, a njegovo telo potpuno nad mojim. Sa svojim nosom usmerenim na moj. Mazio se uz moj obraz, bradu i polagano uz moje usne, nežno ih lickajući. “Tako je dobro?” izdahnuo je, nežno mi lickajući usne, pojačavajući moju potrebu za njegovim poljupcem. Klimnula sam, jer nisam bila u stanju da odgovorim, izgubljena u osećaju zvanom Dilan. “Da li želiš da te dodirujem?” rekao je između poljubaca. Udahnula sam vazduh, a on se nasmejao uz moja usta sa svojim prsima na strani mog lica. “Reci mi,” požurivao me je ne prestajući da muči svojim usnama moje. “Znaš li kakav je osećaj pustiti se? Mmmm...” stenjao je, gledajući svoje prste kako se pomeraju od mog obraza do mog ramena, spuštajući mi bretelu grudnjaka dole niz ruku. Ostavljajući malene poljupce usput. Skinuo mi je grudnjak jednim laganim pokretom, sise su mi bile izložene i spremne za njega. ~ 102 ~
Naš svet knjiga “Znaš li šta ti mogu uraditi, dušo? Kako mogu da učinim da se osećaš?” nastavio je mazeći moje bradavice, a onda ih je uvukao u svoje usne. “Da li želiš to? Da li želiš da te nateram da svršiš?” Stenjala sam u odgovoru, a njegove oči su se pomerale po mojim usnama. “Gde, dušo, gde želiš da te dodirujem?” zabacio je glavu u stranu i dalje ne pomerajući svoje usne od mojih. “Gde?” spustio je prst niz moj stomak, zavlačeći ga u moje gaćice. Već skoro da nisam svršila, a nije me ni dodirnuo još. Još jedno stenjanje mi je pobeglo sa usana u iščekivanju onoga što će uraditi sledeće. “Ovde?” rekao je dodirujući moje nabore. Nisam rekla ni reč. Jedva da sam mogla i disati. Mazio me je svuda osim tamo gde sam ga želela najviše. “Ili...” pritisnuo je prst uz moj klitoris. “Ovde?” Glasno sam zajecala, što mu je izmamilo osmeh koji nije želeo ni da sakrije. Zgrabila sam ga za vrat, nisam mogla podneti više, to kako se igrao sa mojim klitorisom. “Osećaj je dobar zar ne?” podrugljivo je pitao, dok sam ja pokušavala da držim oči otvorene. “Da,” napokon sam zajecala. Uvukao je prst između mojih usmina, sve do otvora, pa nazad do mog klitoris. Mogla sam da osetim kako sve više vlažim i mahinalno sam okrenula svoje lice u njegov vrat od sramote. “Volim što si jebeno toliko vlažna. Ne mogu da dočekam da te okusim draga,” režao je kao da mi je čitao misli. Nastavio je svoje mučenje još nekoliko sekundi, uživajući u tome kako moja vlažnost natapa njegove prste. A onda je uvukao svoj prst u moj otvor, zaječala sam opet, a on je u isto vreme gurnuo svoj jezik u moja usta. Uzimajući oba ukusa od mene, i to kako je moje telo bilo kompletno njegovo. Topila sam se uz njega, uz njegov dodir, uzimala sam sve što mi je davao i želela sam više. “Oh, moj bože, baš tu.” Stenjala sam uz njegove usne, kada su mu prsti dodirnuli tačku duboko u meni. Ubacio je još jedan prst dok je obrađivao moju macu, uvlačeći ih i izvlačeći ustaljenim ritmom od kog sam vrištala. Kompletno u njegovoj milosti. “Baš tu?” stenjao je, gurajući jače prste od čega sam izvila leđa što mu je olakšalo da mi zasisa bradavicu. ~ 103 ~
Naš svet knjiga Moje telo je bilo vrelo svuda i imala sam nelagodnu potrebu da se desi nešto što će odneti ovo što mi je telo proizvodilo. Kada sam osetila kako njegov palac obrađuje moj klitoris dok su mu prsti ulazili i izlazili iz mene mislila sam da ću umreti. Tada i tu. “Želim da svršiš, dušo, želim da svršiš tako jako da stisneš moje prste.” Zvuk njegovih prljavih reči učinili su da mi pička pulsira. Kada je sklonio prste, ja sam odmah osetila njihovo odsustvo. Nisam stigla ni da obradim tu činjenicu, a njegovi prsti su opet bili unutra kao da nikad nisu ni izlazili. “Znaš šta još želim dušo?” poljubio me je i mnogo više vreline je bilo u njegovim očima. “Šta želim više nego išta?” poljubio me je opet. “Da mi kažeš ono što trebam da čujem.” Trljao je jače i brže, moje usne su se razdvojile. “Sve dok to ne učiniš. Nećeš dobiti ono što trebaš.” A onda je skot prestao.
Ustao sam se i nagnuo se da uhvatim njene zglobove. Režala je dok sam je vukao ka sebi sve dok nije bila na ivici kreveta. Njene oči su bile zatvorene. Opušteno sam kleknuo dole na zemlju među njene noge, hvatajući ivicu njenih gaća. Spustio sam ih dole, ne skidajući oči sa njenog prelepog lica, grudi su joj se podizale i padale sa svakim mojim pokretom i dodirom niz njene noge. Podigao sam njene mokre gaćice do lica, i udahnuo njihov slatki miris, onda sam ih bacio u stranu kad sam bio gotov. Poštovao sam svaki jebeni deo njegov tela sa očima po prvi put, upijajući njenu lepotu u golotinji. Počeo sam od njenih roze obraza, pa niz njene savršene, crvene, ukrućene sise koje su izgledale još bolje odavde gde sam bio. Zatim tamo gde sam želeo da gledam najviše. Njenu macu. Njene noge bile su raširene. Njena maca bila u najlepšoj najsavršenijoj roze boji. Disanje joj je bilo teško i duboko, a koža je bila topla. Slatkasto znojnog mesa. Njen klitoris je bio toliko izložen da sam mogao da vidim svetlo crveni čvor odavde. Odsijavala je ranjivošću i željom za svršavanjem koji joj nisam dozvolio. Miris njenog uzbuđenja bio je svuda oko mene, obuzimao me. ~ 104 ~
Naš svet knjiga “Sad nije vreme da budeš stidljiva šećeru. Znam kakav je osećaj tvoje mace kad treba da svrši i kako ti se lice crveni, a disanje postaje teško,” izazivao sam stavljajući njene noge na moja ramena. Poljubio sam joj koleno, radeći na putu dole, polako do mesta gde me je trebala najviše. Disanje joj je postajalo isprekidano što sam se više približavao njenom središtu, zadirkivao sam nežno središte, a ona je u odgovoru zastenjala. Lizao sam predeo okolo da bi popravio stvar. Pogledao sam ka njoj sa predatorskim pogledom polizivajući svoje usne pre nego krenem dole. Poljubio sam joj usmine gde je imala malo dlaka, mekane kao svila. “Jebeno volim što imaš dlake na svojoj pičkici, draga. Ne želim malenu devojčicu.” Površno sam poljubio njen klitoris, odolevajući prokletom porivu da je oližem toliko da je očistim. Stenjala je i zabacila glavu unazad. Nasmejao sam se u sebi dok je ona pripajala kukovima za krevet, tiho me moleći da nastavim. “Oh, veruj mi dušo i ja to želim.” Nežno sam joj polizao usminu. Upravo na način na koji je i želela da uradim. Baš kako je volela. “Oh moj bože,” kukala je jecala. “Jedva sam te polizao, a noge su ti već natopljene. To je ono što želiš draga? Da pojedem tvoju pičkicu?” “Molim te,” molila je. “Ovde?” mumlao sam usisavajući njen klitoris u usta, uživajući u ukusu nje na nekoliko sekundi. Njene noge su se stezale oko mene. Stao sam opet, sedajući na pete. Ona me je odmah pogledala, obeznanjena i nervozna. “Oh moj bože.” Vrisnula je u frustraciji, ali i sa potrebom. “Ne možeš mi to raditi!” “Verujem da upravo jesam.” Njena glava je pala nazad dok sam ja puzao uz njeno golo telo da joj se približim licu. “Osećaš to?” pitao sam uz njene usne, ljubeći ih. “Osetiš li to?” poljubio sam je opet. “To si ti.” Njene oči su se raširile. Šokirana mojim prljavim rečima. “To je zavisnost. Ukus tebe, osećaj tebe, ljubav prema tebi. Lud sam za tobom. Ti si moja.” ~ 105 ~
Naš svet knjiga Jedna suza skotrljala se niz njeno lice. “Samo smo ja i ti draga, ne idem nigde i veruj mi ne ideš ni ti.” Rekao sam posesivnim tonom. “Ja sam tvoj.” Još jedna suza je pala i ja sam je poljupcem uklonio. “Obećavaš?” “Uvek.” Napokon se nasmejala i šapnula. “Volim te.”
~ 106 ~
Naš svet knjiga
Bili smo na polovini nove školske godine. Lukas i Aleks jedva da su rekli dve reči jedno drugom i to se dešavalo samo kada smo svi zajedno. Nešto se desilo među njima. Kol Hejs je uspeo nešto nezamislivo. Doneo je razdor između njih i Lukas je morao da se bori za svoje bogatstvo. Mrvica je konačno priznala šta se dešava između nje i Lukasa već godinama. Od kako smo bili deca. Pokušala sam da prozovem Lukasa za njegovo usrano ponašanje, što je uleteo u McGroowe stare cipele i krenuo za svim što ima puls. Postojala je ogromna zavada između njih i mrzela sam da vidim kako se Aleksino srce lomi zbog toga. Lukas, pa Lukas me je samo ljutio. Svi smo bili mladi i glupi, ali malo od nas je znalo da će oni provesti godine igrajući ovu igru mačke i miša. Dečaci takođe nisu pomagali situaciji. Dilan se pomalo pomirio sa tim, mislim da je to zato što sam ja uticala na njega koliko god sam mogla. Iako to baš i nije mnogo. Džejkob, pa on je bio druga priča. On je najverovatnije bio najveći faktor što su njih dvoje ostali na suprotnim stranama ograde, boreći se sa osećanjima za koja smo svi znali da postoje. I sve je postajalo teže s vremenom. Osim, kada je Lili bila u blizini. Pokušala sam da ne obraćam pažnju na to samo zato što je ona i dalje bila mala devojčica. Austin, generalno sam zaista brinula za tog momka. Bilo je teško ne brinuti. Bilo je dana kad bi kunem se pogledao u Dilana sa ljubomorom u očima. Ne zato što on ima osećanja za mene, nego zato što je on želeo intimnost i povezanost koja dolazi uz vezu. Nije žudeo za seksom, nekom emocionalnom povezanošću. Ponekad sam imala osećaj da je usamljen isto kao što sam i ja bila pre nego sam upoznala Dilana. Možda je i on rođen takav takođe. Bilo mi ga je žao. Nisam mogla da zamislim da stojim u sobi punoj ljudi koji me vole, a da i dalje budem usamljena. “Jesi li spremna, draga?” Dilan je pitao prilazeći mi od nazad kod mog ormarića. ~ 107 ~
Naš svet knjiga “Zavisi,” zakikotala sam se dok mi je on golicao vrat. “Hoćeš mi dopustiti da vozim tvoj džip?” On se nasmejao i okrenuo me ka sebi. “Nema jebene šanse.” Namrštila sam se. “Zašto? Imam dozvolu. Bio si tamo kad sam položila. Sećaš se, nisi prestajao da flertuješ sa mojom tetkom.” Moja tetka Selest je stvarno zavolela Dilana. Ne mogu je krivite. Očarao ju je u potpunosti. Nikada nije imala šanse. McGraw je jedva ustao u zoru, njegove reči, ne moje, da bi prisustvovao tom svetom i važnom događaju u mom životu. Bila sam veoma uzbuđena da imam dve najbitnije osobe u mom životu pored sebe taj dan iako sam potajno priželjkivala da i moja mama jeste. Ona je trebala da me odveze to jutro na polaganje, ali su je zvali sa urgentnog zbog nekog nesrećnog sudara. Slagala bih kad bih rekla da se nisam razočarala i da se nisam jako trudila da sakrijem svoje razočarenje od oboje. Dilan i ja smo subotom uvek gledali crtaće, znajući da je to moja jedna od omiljenih stvari. Kada mi je zvono zazvonilo pet sati kasnije i kad je moja tetka stajala na pragu sa velikim divljim osmehom na licu, jer je došla da me odvede da uzmem svoju dozvolu, skočila sam joj u naručje. Mislila sam da ju je moja mama zvala kao što je radila toliko puta dok smo živeli u Kaliforniji da popuni njene rupe. Ali nije. Dilan je uzeo moj telefon bez da sam shvatila kada sam otišla da plačem u kupatilo nekoliko minuta. Nazvao je moju tetku i ona je bila na sledećem letu. Nisam mogla više da ga volim nego u tom trenutku i propisno sam mu zahvalila za to kasnije. I dalje nismo imali seks, ali jesmo sve ostalo. Ne znam kako je odolevao porivu. Bili smo blizu nekoliko puta, ali on nikada nije dozvolio da to ode dalje od zezancije. Rekao je da nisam još spremna i možda je bio u pravu. “Šećeru, to je samo moj južnjački šarm.” Poljubio me je. “Molim te! Mogu li molim te da vozim Džip? Kako ću ikad naučiti da budem dobar vozač ako nemam na čemu da vežbam?” Moja mama je rekla da ne mogu dobiti auto dok ne steknem još iskustva, što je bilo zanimljivo od nje da kaže, jer nije nikada bila tu da me poduči tom iskustvu. “Oh znaš koliko volim kad me moliš.” ~ 108 ~
Naš svet knjiga Nasmejala sam je. “Hej ljudi jeste li spremni?” Aleks je prekinula razgovor držeći knjige na grudima. “Jap, McGraw će me pustiti da vozim. Ključeve molim.” Rekla sam. Aleks se smrknula gledajući između nas. Izvadio je ključeve ispred sebe, ali ih je cimnuo od moje ruke kad sam pokušala da ih uzmem. “Šta ja dobijam?” pitao je arogantno, uvijajući kraj koje kose. “Hvala.” Zabacio je glavu u stranu, čekajući. Aleks je pocrvenela i sklonila pogled u stranu. Zakoračila sam ka njemu, penjući se na prste, da mu šapnem na uvo. “Radiću sve one stvari koje voliš.” Pomazio je nosom moj vrat i obraz, a onda zamumlao. “Koje stvari?” Uzdahnula sam. “Samo želiš da prosto to kažem.” “A ipak i dalje čekam.” Približila sam se njegovom uhu. “Pričaću ti prljave stvari dok me budeš obrađivao dole.” “Dok ja budem radio šta?” Suzila sam oči na njega, a on se nacerio. “Dok budeš lizao moju macu.” I tek tako dao mi je ključeve.
Obri je bila brza kao sam vrag. Devojka je bila brza poput munje. Mislio sam da trči brzo kad sam je video u svojoj ulici kako trči, ali to nije bilo ništa. Rekla je da je bila nervozna da proba da trči u trkačkom timu, jer nije trčala mesecima i da je provodila mesece u kondicionim treninzima pre trkačke sezone u Kaliforniji. Pojavio sam se pred njenom kućom jedno jutro kad je sunce jedva izašlo i njena mama se tek vratila sa posla. Rekao sam joj da pokušavam da vratim Obri u formu za stazu, pošto su trke bile na samo mesec daleko. Ona se nasmejala, tapkajući me po ramenu i rekla mi je da sam ja dobar momak i nastavila je sa tim da me je pitala šta želim za doručak. Obri je bila uspavana kada sam ušao u njenu sobu. Bilo je ~ 109 ~
Naš svet knjiga hladno to jutro, a ona je izgledala tako toplo i meko u svom krevetu. Upuzao sam se iza nje i obmotao svoje smrznute ruke oko njenog struka, privlačeći je ka sebi. Ona je ciknula tako glasno da sam pomislio kako će probuditi komšije. Rekla je da sam seronja i pokušala me odmaknuti, što me je navelo da je samo zagrlim još snažnije. Ali ona je ustala. I ja sam ispustio osećaj nje pod rukama. Vreme je brzo prolazilo. Bio je februar i Obri je bila dobra u trkačkoj sezoni. Nije imala problem da se uklopi u tim. Naše jutarnje trčanje se isplatilo, postigla je dobre rezultate odmah. Bila je izabrana za državni šampionat tog vikenda, a njena tetka nije mogla da doleti na šampionat. Obri je rekla da neće zamarati svoju mamu da dođe, znala je da je zauzeta. Ja sam znao pravi razlog. Nije želela da bude razočarana. Tim je vežbao uglavnom do kasno većinu dana. Ponekad sam sedeo i gledao. A nekada sam otišao da surfujem sa momcima, ali uvek sam se vraćao da je pokupim. Kupio sam je i iz škole svaki dan. Ušao sam u sobu za sestre u bolnici. “Zdravo, mogu li vam pomoći?” recepcionerka je pitala “Zdravo, tražim doktorku Ovens.” “Oh, imate sreće.” Pogledala je ka ekranu kompjutera. “Upravo je izašla sa operacije. U svojoj je kancelariji. Idite kroz ta dupla vrata u urgentni.” Pokazala je niz hodnik. “Kada stignete do lifta popnite se na četvrti sprat. Njena soba je 479.” “Hvala vam.” Krenuo sam ka kancelariji, zastajući na minut pre nego što sam zakucao na vrata.” “Uđite,” nasmejala se kad me je videla. “Dilane kakvo iznenađenje da li je Obri OK?” zabrinula se. “Da i ne,” iskreno sam rekao. Stavila je ruku preko srca i izdahnula. “Sedi.” I jesam, gledajući po kancelariji. Imala je slike od Obri svuda, ja sam se odmah zapitao da li je Obri znala za to. “Pa šta sam uradila da zaslužim čast da dobijem ovu iznenadnu posetu?” Nasmejao sam se. “Ne znam da li znate da je Obri dogurala do državnog u trčanju.” ~ 110 ~
Naš svet knjiga Naslonila se na stolicu, njena sreća bila je očita, ali je brzo izbledela. “ Ne.” Zatresla je glavom. “Ja nisam... nije mi rekla.” “Da ona...” “Teže je ostati u toku i znati šta se dešava sa njom sad kad smo ovde,” prekinula me je iz čista mira. “U Kaliforniji sam znala sve. Njen tata ili tetka su me obaveštavali o svemu. Ponekad je i Obri, ali uglavnom ne.” Nastavila je. “Treba vas,” rekao sam. “Uz dužno poštovanje gospođo.” Dodao sam. Ona je nervozno klimnula. “Znam.” Uplitala je prstima nekoliko sekundi. “Ne znam zašto ti ovo govorim, ali ti si dobar momak. Sviđaš mi se Dilane. Moja ćerka je sretna. Nisam je videla sretnu jako dugo. Pretpostavljam, ne znam, možda se zato ne brinem za nju, koliko bi trebalo. Pošto znam da ima tebe. Hvala ti što si je uzeo pod svoje okrilje.” “Zadovoljstvo mi je.” Jednostavno sam rekao. Ona je klimnula. “Teško je biti samohrani roditelj, verovatno sam usrana u tom poslu, huh?” “Ja...” Podigla je ruku u vazduh da me prekine. “Nemoj odgovoriti na to,” napravila je pauzu. “Ja sam uvek bila ona koja je pridonosila. To je bila moja uloga. Obri nikada nije želela ništa. Nije bilo važno šta je u pitanju i koliko je bilo teško to nabaviti, bilo je njeno. Njen otac i ja smo se često svađali oko toga. Jedini razlog zbog kog joj nisam kupila auto je, jer se bojim,” priznala je naglas izgleda po prvi put. “Prestravljena sam da će joj se nešto desiti. Ona je moj ceo svet, Dilane. Moj razlog za življenje. Volim je. Volim je više nego išta na svetu. Molim te znaj to.” “Znam, kao i Obri.” “Zaista si dobar momak. Vidi kako lažeš da bi se osećala bolje.” Pogledala je dole u svoje krilo, misleći o onome što će reći. “Teško je biti njena mama na način na koji me ona treba. To nije izgovor. Kunem se da nije. Ja prosto ne znam kako. Govorim sebi svaki dan kad se pogledam u ogledalo. Kažem danas će biti taj dan. Neću raditi toliko mnogo. Upoznaću svoju ćerku. Biću tu za nju. Radiću sve one stvari koje znam da treba. Sve te stvari koje i ja želim.” Njene oči su zasuzile. “Ali ne mogu. Ne znam kako, uplašena sam da je ne izgubim. Izneverila sam svoj brak, mog muža i ne znam da li bi mogla da ~ 111 ~
Naš svet knjiga podnesem da izneverim nju takođe.” Suza je pala iz njenog oka, ali ju je brzo obrisala. Evo, ovde sedi žena koju jedva i poznajem, osim u prolazi, a upravo sada deli sa mnom svoje najdublje najcrnje strahove. “Ja nisam onaj koji sudi, gospođo. Volim vašu ćerku. Volim je jako. Nisam znao da takva ljubav uopšte postoji. Mrzim da je vidim tužnu ili uznemirenu. Zato sam ovde došao. Znam da bi zaista volela da vi budete na tom takmičenju sutra. Da sedite na tribinama i bodrite je.” Ona je klimnula. “Počinje u sedam ujutru i verovatno ćemo posle ići na ručak. To neće popraviti sve, ali bar je početak.” “Da li ti je pričala o...” “Da gospođo jeste.” “I mislila sam da je tako.” Ustala je i ja sam je pratio, isprativši me do vrata. U poslednjoj sekundi sam se okrenuo da je pogledam. “Znate, sve što ste rekli sad meni trebali bi ste reći i njoj, jer sam sto posto siguran da bi volela to da čuje.” Klimnula je opet. “Nadam se da ćemo se videti sutra. Želim vam prijatan ostatak dana gospođo.” Okrenuo sam se i otišao ne gledajući nazad. “Dilane!” viknula je kad sam već bio blizu lifta i ja sam pogledao u njenom pravcu. “Hvala ti.”
“Šta ako ne pobedim,” pitala sam dok se on parkirao na parking naše škole. “Onda nećeš pobediti.” “To je bilo najgore ohrabrenje ikada. Užasan si.” “Osvojićeš nekad, a nekad izgubiti šećeru. Sve što je važno je da pokušaš.” “Trebao si sa tim početi.” Nasmejao se i povukao kraj moje kose. ~ 112 ~
Naš svet knjiga Zagrejavala sam se na stazi, spremajući se za veliki dan. Trema je brzo nestala Aleks i dečaci su svi došli i seli na svoja mesta. Neću lagati bila sam nervozna. Želela sam da pobedim. Da dokažem sebi da sam i dalje ona devojka kao i onda kući, i da iako je moj otac otišao to ne mora da definiše ono ko sam ja. Da mogu da budem sretna opet. Ovde na Oak Islandu sa Dilanom i svojim novim prijateljima koji su brzo postali moja porodica. Nisam se više osećala slomljeno ili usamljeno, mogla sam imati novi početak. Kada sam čula vibrirajući zvuk koji je označio da će prva runda još malo početi i da se škole spreme, pogledala sam gore ka tribinama. Našla sam Aleks i dečake, ali nije bilo ni traga od Dilana. Tražila sam ga u publici. Nije mi trebalo mnogo isticao se sa svojom dugom plavom kosom i svojom velikom zategnutom konstitucijom. Išao je ka nekome sa rukama podignutim rukama u vazduh i ja sam pratila njegov pogled. Moja mama. Ona nikada nije bila ni na jednom takmičenju. Ni na jednom. A evo je sada ide ka momku koji je upravo postigao da ga volim još malo jače.
~ 113 ~
Naš svet knjiga
“Samo još jedna slika,” Obrina mama je zahtevala na moje neodobravanje, ali sam igrao, biti fin sa njom. Bila je to prva matura njene ćerke, trudila se. “Mama imaš oko hiljadu slika već. Ako napraviš još jednu nećemo stići na Dilanovu maturu.” “Znam srce, samo još jedna. Osmeh. Oh ma daj Dilane, nasmej se!” “Smejem se,” režao sam, nesposoban da podnesem više, jebeno lice me je bolelo od tolikog smeha. “OK, OK, gotovi smo. Izgledate jako lepo.” Povukla je Obri u zagrljaj i poljubila je u glavu. Sve od kako je bila na trci pre tri meseca njena mama je počela ranije da dolazi sa posla i da se više uključuje u Obrin život. Ne znam kako je to sredila sa bolnicom, ali bila je kući bar dve noći nedeljno. Trebale su zajedničko vreme, da obnove svoju vezu. Da se povežu i ta sranja. Obri je bila sretna i na kraju dana to je jedino što je bilo važno. “Moram da idem na posao. Budite pažljivi i zabavite se! Zvaću te kasnije.” Poljubila joj je glavu još jednom, a onda mi se nasmejala. “Pazi na moju ćerku. “Uvek.” Kada je napokon izašla na vrata otišao sam do Obri. Izgledala je jebeno božanstveno. Nikad je pre nisam video više zadivljujuću. Bila je u svetlo žutoj uskoj haljini koja je savršeno bila pripojena uz njeno telo, stezala ju je na svim pravim mestima, podsećajući me koliko sam jebene proklete sreće imao. Kosa joj je bila pokupljena i pričvršćena blizu leve strane lica. Nikada je nisam video da nosi toliko šminke, ali ipak je bila savršeno nanesena. Crni alajner je toliko isticao njene zelene oči. Oduzimala je dah. “Kako da držim ruke k sebi kada ti izgledaš tako jebeno jestivo, draga?” pomazio sam joj lice vrhovima prstiju. “To je poenta McGraw.” Pogledao sam duboko u njene oči. “Volim te. Samo želim da znaš to.” ~ 114 ~
Naš svet knjiga Ona se ozarila sa suzama u očima, sa pogledom koji mi je bio nov i nepoznat. “Volim i ja tebe.” Slušanje tih reči mi nikada neće dosaditi. Uhvatio sam je za vrat i privukao sebi poljubivši te njene roze pune usne. “Hajde da te pokažemo šećeru.” Matura je bila takav kliše, od grafita do balona. Nije bilo mesta gde banketska sala nije bila prekrivena konfetama, mašnama ili sličnom dekoracijom. Obri je pokušala da nas ubaci na spisak onih tradicionalnih maturskih slika i ja sam pristao, jer joj te to izazvalo osmeh, iako sam imao želju da kamermana šutnem u dupe. Nisam bio baš nešto za igranje u prostoriji punoj ljudi koji jedva i da mi se sviđaju, ali kada je počela pesma. “Sa tobom ili bez tebe,” od U2, zgrabio sam Obrinu ruku i poveo je na balkon gde smo bili samo nas dvoje. Okretao sam je u krug, a onda privukao svom telu, gde je savršeno pristajala u mom stisku. Podigao sam joj ruke da ih smesti oko mog vrata, ne želeći prostora među nama. Naslonila je svoj obraz na moje grudi, a ja sam svoj obraz spustio na vrh njene glave, nežno se njihajući uz taktove pesme koja je postala naša te noći. Taj trenutak sa njom postao mi je jedan od omiljenih. Otišli smo ubrzo nakon što smo otplesali još jednu pesmu. Trebali smo da krenemo ka Ianu da se sretnemo sa momcima, pošto ni jedno od njih pičkica nije otišlo na maturu. Što ih zasigurno nije sprečilo da odu na žurku. Jedini razlog zašto sam ja otišao je taj, jer kad sam spomenuo maturu Obri lice joj se ozarilo i sijalo je kao božićna jelka. “Sranje, zaboravila sam telefon kući. Mama je možda zvala. Ne želim da brine. Da li možeš da svratiš do moje kuće pre nego odemo do Iana?” “Provalio sam te draga, uvek zaboraviš telefon kući.” Njena usta su se otvorila. “Bolje zatvori ta lepa usta da ti ne bi nešto gurnuo u njih.” Zatresla je glavom. “Vau ti skačeš od nule do hiljadu u sekundi.” Nasmejao sam se. “To je deo mog šarma.” Zgrabio sam joj ruku i prineo je usnama. “Deo je tvog nečega.” Nacerila se dok sam ja ljubio njen dlan i postavljao je u krilo. Vozili smo se ostatak puta do njene kuće u tišini. Pratio sam je u kuću i otišao do kupatila i uzeo bocu vode iz kuhinje, dok je ona tražila svoj telefon. ~ 115 ~
Naš svet knjiga “Dilane!” Obri je vikala iz sobe sa sprata. “Treba mi tvoja pomoć oko nečega!” Krenuo sam stepenicama u njenu sobu, zakopavajući se u mestu. Ono što sam video umalo me je oborilo na guzicu.
Nisam bila nervozna. Ni najmanje. Skinula sam haljinu i okačila je na vešalicu, puštajući kosu da pada u nežnim talasima svuda po mom licu. Moje gaćice i grudnjak su bile sledeće, bacila sam ih na pod pored svog kreveta. Povukla sam pokrivač unazad i otkrila bele plahte, jedva pokrivajući sebe pre nego što sam pozvala Dilana gore. Nikada neću zaboraviti pogled na njegovom licu kada je ušao u sobu.. Biće to uspomena koju ću poneti sa sobom u grob. Naslonio je rame na moj dovratak, prekrštajući ruke preko grudi zabacujući glavu u stranu. “Jel vreme za spavanje, bebo?” Nasmejala sam se. “Zašto ne dođeš ovde i sam to proveriš. Sačuvala sam ti najbolje mesto.” Rekla sam lupkajući krevet. Odgurnuo se od dovratak, polako skidajući svoj sako, a onda i kravatu bacajući ih na stolicu u uglu moje sobe. Došao je do mene u četri neprocenjiva i proračunata koraka. Svaki je bio alarmantniji od prethodnog. Nagnuo se napred, dopuzao ka meni na sredinu kreveta. “Da li treba da te ušuškam draga?” “Spavanje nije ono što sam imala na umu,” prela sam zavodničkim tonom. “Tako znači?” izdahnuo je. Ja sam odlučno klimnula, nežno mu ljubeći usne. “Nema više priče, samo budi sa mnom. Samo ti i ja, jel tako?” “Uvek,” izdahnuo je između poljubaca. “Dodirni me, molim te.” Želela sam da ga osetim svuda. “Gde?” stenjao je uz moje usne. Stavila sam svoju ruku preko njegovog srca. “Ovde.” ~ 116 ~
Naš svet knjiga Režao je dok je otvarao usta, gurajući jezik među moje usne. Obrađivajući ih na način da se moje noge instiktivno obmotaju oko njegovog struka, ruke su brzo išle za njima radeći isto oko njegovog vrata. Uhvatio je poleđinu mog vrata, privlačeći me bliže, a ipak nedovoljno blizu. Želela sam da budem jedno sa njim. Da ne bude razmaka među nama. Usne su mu se stapale sa mojim nežno me ljubeći, sa obožavanjem, uživanjem. Upijajući svaki dodir, svaki prodor jezika, svaki pokret njegovog jezika uz moj. Kao da sam pravljena za njega. Samo za njega. Odmakao se malo i naslonio svoje čelo na moje i pogledao me u oči. To me je ogolilo na način na koji nisam verovala da je moguć. Bila je glad u njegovom pogledu koju nisam mogla da dokučim, nije me čak ni dodirnuo, a već sam ga osetila svuda po sebi. Oboje smo se tresli, disanje je ogledalo ono drugo, naša srca udarala su jače i jače jedno uz drugo. Tako intenzivno. Tako obuzimajuće. Tako razarajuće. U toj sekundi, u tom minutu, u tom satu... želela sam ga. Želela sam njegov dodir, poljubac, želela sam njegov ukus, sve njegove pokrete, svo njegovo obožavanje i ljubav, svu njegovu odanost, smeh, sve njegovo. Svaki i poslednji deo... Njega. Posegla sam za njegovom košuljom, otkopčavajući mu dugmad skidajući mu je i on mi je dozvolio. Dodirnula sam puls na njegovom vratu, pa dole do njegovog srca, spuštajući ruku sve dok nisam stigla do njegovog kaiša. Toplota i elektricitet njegove kože činila je da se uzbudim još više. Taj osećaj nikada neće ostariti. Postao je jedan od mojih omiljenih osećaja. Osećaj koji je jedino on umeo da mi da. Zastenjala sam kad je uhvatio moju ruku da me zaustavi. “Da li si sigurna?” zadihano me je pitao, moj omiljeni zvuk na svetu. Pre nego što sam mogla da ga uverim, da mu kažem ono što osećam duboko u srcu, da mu kažem koliko mi on znači, koliko želim da to bude on i samo on, koliko želim da on bude moj. Da me poseduje. On je promumlao uz moje usne. “Šećeru, jednom kad počnem neće biti povratka, neću stati sve dok ne istražim i najmanji milimetar tvog tela... sve ~ 117 ~
Naš svet knjiga dok se ne usadim tako duboko u tvoje srce da nećeš biti u stanju nikada odatle da me izbaciš. I nećeš moći da me zbaciš sa svoje kože.” Sa divljim očima progutala sam. “Obećavaš?” “Uvek.” Pustio mi je ruku i ja sam mu otkopčala kaiš, sledeći je bio njegov rajsferšlus. Pre nego što sam i mogla da ga dodirnem onako kako sam zaista želela, gde sam priželjkivala da ga dodirnem od sekunde kad sam ga videla u crnom smokingu, on je odgurnuo moju ruku “Ovo nije u vezi mene. Ovo je u vezi tebe.” Njegov pogled me je zapalio, srce mi umalo nije puklo. Volela sam da me gleda tako. Znajući da nikada neću želeti da me gleda drugačije, taj me je pogled terao da mislim da smo jedino dvoje ljudi na svetu, kao da sam ja jedina devojka na svetu. On je imao moje srce u svojim rukama, da radi s njim šta mu je volja. Znala sam tada i tu da neću nikada biti u stanju da budem bez njega. Polizao je usne i nagnuo se da me poljubi. Čim je njegov jezik dodirnuo moj, to je okrenuto u njegov lični trenutak, njegovu kreaciju, njegov svet. Njegovo telo guralo je moje unazad, gurajući me na dušek. Noge su mi se raširile i on se smestio između njih, spuštajući svu svoju težinu na svoje ruke koje su okupirale moje lice. Soba je bila prozračna, ali mogla sam da ga osetim svuda od jednom. “Tako si jebeno prelepa Obri. Tako prokleto prelepa.” Stenjao je ljubeći mi vrat i još niže do bradavice. Usisao ju je u usta, a druga mu je ruka stegnula moju drugu sisu, ostavljajući me željnu pod njim. Zadovoljstvo je jurišalo mojim telom, leđa su mi se odigla od kreveta, želeći još i on je poslušao. Mogla sam da osetim njegovu erekciju kod mog mokrog središta i on je namerno pomerio kukovima, trljajući ga uz moju mačkicu, šaljući neverovatne trnce celim mojim telom, Usisala sam svoju donju usnu da zatisnem jecaj koji umalo nije pobegao. “Draga želim da praviš jebenu buku koliko je moguće, da li me razumeš?” Zastenjala sam glasno u odgovor i on me je nagradio laganim pokretom svoje ruke preko mog klitorisa. Manipulisao je mojim nervima nekoliko minuta dok mi se noge nisu krenule tresti i nisam mogla više da držim oči otvorenim. On je pronašao svoj put niz moje telo, gurajući prste u moj otvoren i sisajući mi klitoris ~ 118 ~
Naš svet knjiga Moje ruke su odmah poletele u njegovu kosu, zarežao je s uživanjem. Nisam mogla više podneti, soba se okretala disanje mi je postalo ispresecano. “Hmmm.... ah... mmmm.” Stenjala sam. Sledeće što znam, ljubio me je i osetila sam sebe svuda po njegovim usnama. Bilo je to toliko napaljujuće koliko je bilo i sirovo. Znao je moje telo bolje od mene, provodio je sate i sate istraživajući ga sve dok nije zapamtio sve i jednu krivulju. Čula sam neki zvuk i otvorila sam oči da bi videla kako otvara kondom i skida bokserica. Gledala sam ga sa divljenjem dok je natezao svoj veliki tvrdi kurac, jedva uspevajući da savlada potrebu za mnom pre nego što je opet bio na meni. Poljubio me je opet, dajući mi upravo ono što sam želela stavio je vrh svog kurca na moj ulaz. “Volim te,” šapnuo je između poljubaca “Volim i ja tebe. Više nego išta.” Mumlala sam ne prekidajući naš poljubac i pogled. Pomerila sam kukovima, nemo mu govoreći da nastavi. On se i dalje nije pomerao i ja sam počela da brinem, ali onda sam osetila njegovu ruku kako ide ka mom klitorisu i opustila se. Njegovi prsti igrali su se sa mojim jezgrom i sekundu kasnije on je počeo polako da ulazi u mene. Senzacija njegovih prstiju na mom klitorisu eliminisala je neprijatnost od njegovog prodora. Bila sam gotova. Nema povratka od njega. Bila sam njegova. Baš kao što sam i želela.
“Jesi dobro?” stenjao je uz moje usne. “Hmm.” “Tako si jebeno uska, tako prokleto dobra. Tvoja maca je pravljena samo za mene, bebo.” Ništa ne može da se poredi niti čak ni blizu sa ovim što sam osetio sa Obri, ovaj osećaj koji je samo ona budila u meni. Ovo je bilo mnogo više od samo seksa, mnogo više od sva tela koja se spajaju, više od bilo čega što sam ikad pre iskusio. ~ 119 ~
Naš svet knjiga Ovo je bila ona. Moja. Strpljivo sam se pomerao napred milimetar po milimetar polako je šireći i pripremajući sa obožavanjem kao što je i zaslužila, kao što sam žudeo jako dugo. Njeno telo bilo je moje da radim sa njim šta mi je volja, a moje srce je bilo njeno zauzvrat. Njena leđa su se izdigla. “Skoro sam tu, dušo.” Prodro sam još malo. “Volim te,” podsetio sam je, želeći da joj pružim malo utehe. “Mmmm,” bilo je sve što je odgovorila. Uzeo sam momenat kad sam napokon ceo bio u njoj, da sačuvam taj osećaj, ne prestajući sa stimulacijom mojih prstiju na njenom klitorisu. “Otvori oči. Pusti me da ti vidim oči.” I jeste. “To je moja devojka.” Pomerio sam prste brže, polako se pomerajući unutra i napolje. Bila je toliko jebeno uska, toliko mokra i toliko jebeno savršena. Poljubio sam je, želeći da svojim usnama označim njene. Prstima sam pomazio njen obraz i ona se nasmejala. Poljubio sam joj vrh nosa prodirajući malo brže. “Osetiš me u sebi?” stenjao sam joj u usta. “Osetiš li to?” prodirao sam jače, obrađujući joj klitoris sa svakim udarom mojih kukova. Namestio sam kolena još malo više i upleo njene noge sa mojim. Njeno disanje je ubrzalo i znam da sam pogodio njenu slatku tačku iz tog ugla. Nežno sam uhvatio pozadinu njenog vrata ne dajući joj da skloni pogled sa mog. Moje čelo bilo je iznad njenog dok su nam disanja bila ujednačena, praćena ritmom onog drugog, a onda sam primakao njena usta svojima i prodro unutra jezikom. Moji prodori postajali su jači i siroviji, njeno telo odgovaralo je na sve što sam imao da joj dam. Na sve što sam uzimao... ona je polagala pravo na mene, takođe. Naša tela su se pomerala kao da smo stvoreni jedno za drugo. Njene oči su se ispunile zadovoljstvom, ali i bolom takođe. Ja sam odmah nasrnuo na njene grudi nesposoban da je se zasiti, a njeno disanje postalo je isprekidano. “Dilane,” izdahnula je i kunem se da mi je kurac još više očvrsnuo. Vratio sam se do njenog lica usne su nam bile razdvojene dok smo oboje stenjali od užitka, nisam bio u stanju da kontrolišem misli koje su se kovitlale u mojoj glavi. Očajnički sam pokušavao da upijem svaki poslednji osećaj ~ 120 ~
Naš svet knjiga senzacije sa naše kože, osetio sam kako počinjem da se raspadam i ona me je pratila. “Volim te,” ponavljala je iznova i iznova, svršavajući na moj kurac i vodeći mene pravo sa sobom. Stresao sam se od olakšanja i strastveno joj poljubio usne još jednom. Uzvratila je na svaku emociju koju sam joj pružao. Ostali smo tako ne znam ni ja koliko dugo. Ljubio sam je svuda po licu, vratu, grudima pre nego što sam ustao i otišao do kupatila. Upalio sam vodu, a kada sam se vratio bila je na istom mestu gde sam je ostavio sijajući sa sjajem koji nikad pre nisam video. Uhvatio sam je i povukao ka sebi, a ona je zastenjala u odgovoru. “Šta to radiš?” “Brinem se o onome što je moje.” Poneo sam je pod tuš i uradio upravo to.
~ 121 ~
Naš svet knjiga
Volela bih kad bih vam mogla reći da su stvari postale bolje. Volela bih da vam mogu reći da se ništa nije promenilo među nama. Volela bih da mogu da vam kažem mnogo stvari. Ali ne mogu. Ne smem. Nikada nisam zažalila zbog odluke da Dilanu dam svoju nevinost. Nikada nisam zažalila što sam ga upoznala ili bila sa njim, nikada nisam zažalila zbog nečega što se desilo među nama, ni na sekund. Bez žaljenja. Volela sam ga. Volim ga. Ta noć kada smo vodili ljubav promenila je tako mnogo stvari koje nisam ni očekivala da se promene. Stvari koje nisam ni pomislila da je moguće da se promene, a to sigurno nisam razmotrila ni na sekundu. Da to može promeniti sve. Svaki osmeh. Svaku šalu. Svaki dodir. Svako volim te. Po prvi put u svom životu sam shvatila kako je zaista se dati nekome. Da otvoriš srce na mogućnost ljubavi i svega što dolazi uz to. Sve te stvari koje ispunjavaju prazninu između. Dobro. Loše. Ljubav... Prošlo je par dana od kako smo vodili ljubav, a mene su i dalje nosili osećaji zadovoljstva. Kasno jedne noći kada sam bila sama, nepoznati zvuk me je probudio iz dubokog sna. Pratila sam zvuk niz stepenice i zatekla mamu kako plače do te tačke da nije mogla da diše. “Mama?” dozvala sam je kao kad sam bila dete, stajući na hodniku koji je vodio u trpezariju. ~ 122 ~
Naš svet knjiga Ona je momentalno obrisala lice, pokušavajući da sakrije uočljive znakove njenog sloma. Nije bilo svrhe maskara joj je curila u potocima niz lice. Ništa nije moglo da ukloni pogled na jaku ženu koja se lomila u komade pred mojim očima. “Dobro sam srce, idi u krevet.” Rekla je između jecaja. “Šta radiš kući? Zar ne bi trebala biti u bolnici?” Zatresla je glavom. “Obri, idi u svoju sobu molim te. Dobro sam.” “Ne odlazim dok mi ne kažeš šta nije u redu,” zakoračila sam bliže, ne odustajući. Tada sam primetila bocu vina na stolu. Moja mama nikada nije pila, a sada je bilo očito da je pijana. “Tata... da li je tata OK?” pitala sam, sa suzama koje su počele da se skupljaju u mojim očima, um mi je podivljao. Ona se odmah slomila, jecajući. Telo joj se treslo tako jako, prišla sam joj i obgrlila je rukama, držeći je čvrsto kao da život ovisi o tome. Tresla se još jače. Shvatila sam da joj je teško da diše od jačine njenog plača. Nikada to neću zaboraviti sve i da pokušam kako sam držala svoju majku dok se ona raspadala u mojim rukama. “Shhh... u redu je mama. Oseti me.... prati moj glas. Biće sve OK,” uveravala sam je sa tonom koji je Dilan koristio sa mnom onog dana kad sam mu rekla istinu. Nežno sam joj mazila kosu, ljuljajući nas napred nazad, očajnički želeći da joj pružim utehu. “Ne nije Obri, nikada neće biti OK! Žao mi je. Žao mi je što sam uništila sve! Sve je moja krivica.” Jecala je. “U redu je mama, samo pokušaj da se smiriš molim te.” Molila sam i jecala sa njom. “Ne mogu! Molim te oprosti mi! Preklinjem te, molim te oprosti mi!” “Naravno da hoću,” odgovorila sam sa suzama koje su padala niz moje lice, nisam mogla više da ih zadržavam. “Šta se dešava? Plašiš me. Molim te reci mi šta se dešava?” “Volela bih da mogu da sve ispravim. Da mogu da vratim vreme i sve popravim, ali ne mogu. Nikada neću moći. Ostavio me je i tu nema povratka. Ništa se više ne može promeniti. “Tata? Mama on je otiš...” “Ja sam ga sputavala, Obri! Želeo je da uradi toliko toga u svom životu, a ja sam ga samo sputavala u njegovim snovima i radila ono što ja želim. Nikada mu nisam dala izbor. Ni jednom. Uvek je sve bilo u vezi mene. Bila ~ 123 ~
Naš svet knjiga sam sebična, Obri. Volela sam ga tako jako, a on je žrtvovao sve zbog mene. Videla sam to u njegovim očima. Želeo je više od života, više od onoga što ja mogu da mu pružim, ali nisam marila. Naterala sam ga da izabere mene!” ona je nekontrolisano zajecala. “Bili smo tako jebeno mladi, nisam znala bolje. Mislila sam da naša ljubav može da se izbori sa svime, ali sam pogrešila. On je odustao od svega zbog mene, ali je rekao da to želi. Uverio me je da želi. Trebala sam da znam. Ja samo nikada nisam pomislila da ćemo doći do ove tačke.” “Mama, ja...” “Udaljavao se, Obri. Kada sam to shvatila, pokušala sam da ispravim. Zašto misliš da se vratio u školu? Mislila sam ako bude radio nešto što voli, da će to srediti stvari, ali je samo postalo gore. Naša dinamika se promenila. Nisam više bila snabdevač i nisam znala kako to da podelim sa njim. Osećala sam se kao da u njegovim očima ja ne radim dobar posao, kao da obmanjujem u tome. Bilo je to previše za podneti. Sve što smo radili bilo je da smo se svađali svo vreme. Nisam znala kako to da ispravim, nisam znala kako da budem žena ili majka, nisam znala ništa više.” Odmakla sam se od nje trebajući da je pogledam u oči. Izgledala je slomljeno, tako usamljeno, iako sam bila tu sa njom. “Mama, ti nisi uradila...” Kažu da se sve dešava sa razlogom. Da tvoj život može da se promeni u sekundi, u jednom momentu i da ne možeš to da predvidiš. Nema spremanja za to. Nema bitke da u njoj pobediš. Ja sam mislila da je ovo moj momenat. Nisam mogla više pogrešiti. “Jesam, Obri. Izneverila sam sve. I dalje izneveravam. Radila sam svoju smenu u bolnici kad sam primila papire. Tvoj tata je zatražio razvod. Gotovo je.” Ta noć promenila je sve za mene. Nije bilo povratka. Samo ići napred. Držala sam maminu ruku dok se nije onesvestila od iscrpljenosti i plača. Ostala sam tu celu noć žaleći nad njenim greškama. Napokon sam je smestila u krevet kad je sunce izašlo. Nikada nisam rekla Dilanu da je otac želeo razvod. Moja mama i ja nikada više nismo pričali o tome takođe. Nije bilo svrhe, šteta je bila načinjena. Za nas obe. ~ 124 ~
Naš svet knjiga Leto je proletelo. Trepnula sam i Dilan je bio maturant na završnoj godini srednje škole. Prijavio se na nekoliko koledža svuda po državi i primljen je na većinu njih. Pitao me je za mišljenje svaki put, šta ja mislim, šta ja želim, gde treba da ide, šta je najbolje za nas. Bila je to konstanta koja se ponavljala iznova i iznova. Svaki mesec postao je svaka nedelja i uskoro je postalo rutinsko pitanje. Svaki put kad bi me pitao moje srce se slamalo malo više, vrištalo je na mene da mu kažem ono što trebam. Istinu. Osim što nikad nisam. Nisam mogla. Nasmejala bi se i rekla mu da izabere sam za sebe, da ja ne mogu da donosim odluke umesto njega. Što nas je vodilo samo do sve više svađa. Svađali smo se mnogo više oko malih stvari, jer nismo mogli da se svađamo oko te velike. Nisam mogla da uvedem slona u sobu. To da me ostavlja. Kao što je moj tata ostavio moju mama. Kao što je tata mene ostavio. Neću napraviti istu grešku kao moja mama. Neću ga sputavati, iako sam želela da ga pitam da ostane... Da li bi? Bila sam toliko uplašena da saznam odgovor. Možda ne ode danas ili sutra, ali jednog dana hoće i krug će se ponoviti. Znam da se pitate zašto mu jednostavno nisam to rekla. Zašto jednostavno nisam mogla da otvorim svoja usta i budem iskrena sa njim. Da mu kažem šta osećam, svaku nesigurnost koja je gorela duboko u mojim kostima, toliko da je izazivalo bol, zašto mu ne kažem šta se stvarno dešava. Vidite ljubav je prelepa stvar. Nosi vas do visina sve dok ne stignete do vrha da nemate više gde osim dole. Imala sam samo sedamnaest, ali osetila sam se mnogo starije. Zrelo uprkos svojim godinama. Uvek sam bila takva, morala sam da odrastam brzo i uglavnom sama. Ne shvatate koliko detinjstvo utiče na osobu koja postajete, na osobu koja jeste. Koliko uspomene mogu da protresu tvoj život, tvoja osećanja i najvažnije tvoju ljubav. Borba između stvari koje bi promenili, ali ne želimo, naspram stvari koje treba da promenimo, a ne znamo kako. Bila sam prestravljena da mu kažem šta trebam, jer bi me ostavio svakako. Samo što bi ono neizbežno bilo odloženo, kao da pomeram tajem ~ 125 ~
Naš svet knjiga na bombi smeštenoj u centru mog srca čekajući da pukne i slomi me. Dani, meseci, godine približavanja njemu, građenja života sa njim, zbog čega? Na kraju ta ljubav koju ima za mene, za nas, okrenuće se u ogorčenost što sam ga zadržavala, što ga nisam pustila da prati svoje snove i ciljeve. Naša ljubav umrla bi kao biljaka koja provede godine i godine žudeći za brigom i ljubavlju. Nisam mogla to da uradim. Radije bi da me napusti sada. Nego da me mrzi kasnije. Postala bi moja majka. Nije bilo jebene šanse da prolazim kroz to. Jednom je bilo dovoljno. Dvaput bi bilo nepodnošljivo. Ja takođe nisam mogla da odem od njega. Volela bi ga sve dok on ne ode, jer svakako... Ja gubim... “Šta radiš?” pitao je, naginjući se dok sam ja sedala u njegovo krilo sa telefonom u ruci. Upravo smo završili vođenje ljubavi. Radimo to sada mnogo češće. Bilo je to jedino doba kad je moj um prestao da se okreće i kad sam dopustila sebi da samo osećam. Da budem sa njim. Nosila sam grudnjak i gaćice a on je bio samo u boksericama. “Slikam te,” rekla sam, gledajući sa obožavanjem u njegove oči. U oči koje sam želela da zapamtim. “Zašto?” pitao je, hvatajući moj struk i mazeći me prstima po stomaku. “Za svaki slučaj,” jednostavno sam rekla tonom koji sam jedva prepoznavala. On je primetio to momentalno. Bilo je malo toga što Dilan nije primećivao i obično bi me prozvao za to, što bi nas vodilo ka svađi. Iznenadila sam se kad nas je iznenada umesto toga okrenuo, zarobivši me svojim telom i dižući moje ruke iznad glave baš kao što sam volela. Nadvio se nad mene i pogledao me duboko u oči, a onda rekao. “Probaj da odeš.”
Sve se jebeno promenilo. ~ 126 ~
Naš svet knjiga Ironija mi nije promakla. Došao sam od nebitnog seksa sa svakom devojkom, do vođenja ljubavi sa jedinom devojkom koja mi je značila sve, a ipak je sve otišlo dođavola. Nisam mogao da uhvatim vazduh. Da sam znao da će seks promeniti stvari među nama nikada ne bi bio intiman sa njom. Imao sam osamnaest i trebao sam da maturiram. Sve što sam želeo je da čujem tu malu reč. Ostani. Svađali smo se, raspravljali smo se dosta. Oko ničega. Oko svačega. Gurao sam je i gurao, a ipak nije mogla da kaže ono što sam zaista trebao da čujem. Istinu. “Pitaj me da ostanem. Molim te samo me jebeno pitaj da ostanem.” Ponos je bio jedna jebena moćna stvar, pogotovo za čoveka poput mene. “Pa čula sam da su Lukas i Džejkob primljeni na Ohajo,” Obri je rekla dok smo sedeli na plaži. Ona je bila ušuškana pod mojom rukom, glava joj je odmarala na mom ramenu, a ja sam je mazio baš onako kako je volela. “Mmmm hmmm,” jednostavno sam odgovorio, pokušavajući da izbegnem još jednu svađu sa njom. “Kada si planirao da mi kažeš da si i ti primljen takođe?” “Od kada te je briga gde ja idem?” retorički sam odgovorio. Pokušala je da se odmakne od mene, ali sam je stisnuo jače. “Zar ne možemo samo da sedimo ovde i uživamo u večeri, Bri?” Počeo sam da je zovem Bre mnogo češće nego šećeru ili dušo. Nije govorila ništa, ali nije ni morala. “Da li želiš da idem u Ohajo?” “Želim da ideš tamo gde želiš. Rekla sam ti...” “Ne seri, jebeno sam to upamtio do sada,” prsnuo sam. Uzdahnula je i ja sam je pogledao. “Izvini, OK?” poljubio sam vrh njene glave. “Mislila sam da želiš da budeš sa svojim dečacima, Dilane. To je sve. Mislim nikada nisi napuštao ovaj grad. Ohajo se čini kao sjajna prilika da iskusiš nove stvari.” “Da iskusim šta tačno? Šta misliš da mi nedostaje i da treba da vidim, Bri?”
~ 127 ~
Naš svet knjiga Slegnula je ramenima ljuteći me još jače. Radila je to mnogo, počela bi raspravu, a nikada je ne bi završila, ostavljajući me da se osećam kao seronja što sam želeo da je završimo. “Šta se dešava u tom tvom prelepom umu?” Pogledala me je sa poraženošću u očima. “Šta želiš da radiš u svom životu Dilane? Maturiraćeš za nekoliko meseci, a već si propustio nekoliko rokova za prijavu na koledž. Šta čekaš.” “Možda želim da ostanem ovde. Zar bi to bilo toliko loše?” napokon sam rekao. “To nije ono što želiš,” rekla je tonom koji nisam cenio. Grubo sam povukao svoju ruku i odmah mi je nedostajala. “Isuse Hriste Bri, dosta više sa polovičnim odgovorima, muka mi je od tog sranja.” Ona je ustala nadvijajući se nad mene. Stavio sam ruke na svoja kolena, gledajući u vodu. “Samo idi! Idi u Ohajo! To je ono što želiš. Nemoj ostajati ovde zbog mene! Znaš da ne želiš to.” Njena bosa stopala koračala su po pesku nervozno, a njene oči gledale su svuda osim u mene. Iznenada sam klimnuo. “Jebeno je zabavno kako si prokleto ubeđena u ono što ja želim, ali nemaš jebenog pojma šta ja zapravo želim.” “Šta to treba da znači?” viknula je, bacajući ruke u vazduh. “Ništa. Jebeno zaboravi.” Krv je počela da mi ključa. Nisam mogao da podnesem više ovakve razgovore sa njim. “Šta? Sada nisam vredna rasprave? Gde je moj dečko seronja Dilan? Huh? Kada se pretvorio u toliku prokletu pičkicu?” Ustao sam tako brzo da nije ni videla šta dolazi i stao tačno ispred njenog lica. Prekrstila je ruke preko grudi, podigla je obrvu izazivački. “Ako se zajebavaš sa bikom srce, dobićeš rogove. Želiš to opet da pokušaš?” upozorio sam je uzimajući još jedan korak ka njoj. “Za boga miloga, samo idi u Ohajo, Dilane. Idi i budi sa svojim dečacima. Ostavi me ovde. Možemo imati vezu na daljinu i videti šta se dešava, okej? To je ono što ja želim. To je ono što ti trebaš,” rekla je prirodnim tonom, šokirajući me totalno. Sila njenih reči, navela me je da zakoračim unazad. “Tako znači?” pitao sam. ~ 128 ~
Naš svet knjiga “Da tako je, McGraw,” uperila je prst u moje grudi, odgurnuvši me unazad. Moja glava se cimnula unazad, zapanjen i oduvan po prvi put, “Obećavaš?” izletelo je niotkud. Podigla je glavu, znajući da ako kaže pogrešno to znači kraj. Daljina bi bila načinjena sa ili bez mog pristanka. Zakoračila je ka meni, njen intenzivan pogled nije napušta moj kad je šapnula. “Uvek.”
~ 129 ~
Naš svet knjiga
Bila je to usamljenička školska godina za mene. Moj svet nije više bio isti imala sam osećaj kao da se provlačim kroz dane. Moji roditelji su sada bili zvanično razvedeni. Viđala sam mamu manje nego pre. Utapala se u poslu da zaleči rane na srcu. Pričala sam tu i tamo sa ocem. Pokušavao je da bude više uključen u moj život, ali nije bilo isto. Ništa nije. Dilan, Džejkob i Lukas su bili u školi u Oak Islandu iskušavali su fakultetski život, a Aleks je prolazila kroz lična sranja, isto kao i Austin. Školska godina je skoro bila gotova i Dilana sam videla možda tri puta. Svaka poseta je bila samo nekoliko dana duga. Došao je za svoj devetnaesti rođendan, za moj osamnaesti rođendan, a onda za praznike. Pričali smo preko telefona skoro svaki dan, ali razgovori su bili kratki. Poruke su postale naš normalni način komuniciranja. Prijavila sam se na nekoliko fakulteta uključujući i Ohajo i na moje iznenađenje sam primljena. Još uvek nisam rekla Dilanu tu informaciju. Nisam želela da pomisli da sam se prijavila tamo zbog njega ili da ga pritiskam da mi se obaveže. Naša veza se promenila, kao i većina veza na daljinu. Nisam znala kako više da pričam sa njim ili sam možda znala, ali sam se samo plašila. Provodila sam većinu vremena sama u razmišljanju, razmatrajući i iscrtavajući sve što je oko mene. Bila sam šokirana kad je Aleks poslala poruku da ide na Karlinu žurku sa Austinom. Nikada nije volela da partija. Zapravo poslednja na koju je otišla završila se tako što je ona povratila. Morala sam da je pokrivam kod dečaka dok Lukas nije došao i odveo je negde. Ostala sam kući da gledam televiziju do kasno to veče. Kad mi je telefon zazvonio budeći me iz dubokog sna, shvatila sam da je rano jutro. “Halo,” javila sam se pospano. “Obri,” moja mama je bila zabrinuta preko telefona. Ja sam odmah sela. “Mama šta nije u redu?” “Srce, taksi je na putu da dođe da te pokupi, OK? Reći ću ti šta se dešava kad stigneš ovde.” ~ 130 ~
Naš svet knjiga “Šta? Ne!” Paničarila sam, skakajući sa kauča. “Reci mi odmah, šta se dešava? Da li je sve OK?” Linija je bila tiha mogla sam čuti njeno disanje. Uzdahnula je. “Ne mogu da odem i dođem sama da te pokupim. Trebao bi stići za nekoliko minuta. Dođi na kliniku.” “Kliniku? Šta se dešava? Samo mi reci molim te. Da li si ti OK?” srce mi je udaralo kao bubanj u grudima. “Ja sam dobro. Tvoj tata je dobro. Vidimo se uskoro.” A onda je prekinula. Stajala sam šokirana slušajući tišinu sa druge stane. Um mi je divljao, pokušavajući da uhvati nešto, bilo šta. Potrčala sam uz stepenica, jer sam zaspala na kauču. Oprala sam zube i obukla duks i farmerice. Do trenutka kad sam bila gotova taksista je čekao ispred mojih vrata. Sela sam pozadi sa srcem u grlu tokom cele vožnje do bolnice. Ono što je trebalo trajati par minuta izgledalo je kao sat. Proletela sam kroz vrata klinike. “Gde je moja mama?” vikala sam na recepcionerku koja me je gledala sa simpatijom. Šta se jebeno dešava? “Obri.” Mama je viknula iza mene. Potrčala sam do nje. “Šta se dešava? Samo si mi spustila slušalicu.” Pogledala je svuda okolo, a onda u mene. “Srce, sinoć...”protrljala je čelo, a onda slepoočnice. “Desila se nesreća. Austin i Aleks su imali nesreću.” Oči su mi se razgoračile. “Oh, moj bože,” izdahnula sam. “Molim te nemoj mi reći...” nisam mogla završiti rečenicu. Srce mi je bilo slomljeno u milion delova, jedino sam mogla misliti na najgore. “Živi su, ali su u gadnom stanju.” Objasnila je. “Da li će oni...” zajecala sam, suze su padale niz moje lice. “Austin je u mnogo gorem stanju od Aleks, on je izleteo kroz šoferšajbnu. Morali smo da ga stavimo u medicinsku komu nakon što smo operisali njegov mozak što se nadam da će pomoći sa krvarenjem. Pretrpeo je nekoliko povreda glave, srce, sa nekoliko polomljenih rebra, opekotina i dubokih posekotina na licu i grudima, jer je proleteo kroz staklo. Trebaće dosta terapije, ali nije nemoguće.” Ruka mi je poletela do usana, oči su me pekle od suza. “A Aleks?” pitala sam dok mi je glas pucao. ~ 131 ~
Naš svet knjiga “Aleksin mozak je otečen, jer je udarila glavom od prozor, ali nije trebala operaciju, trebalo bi samo da splasne. Ali je i dalje u komi iz koje će se probuditi. Samo moramo biti strpljivi, povrede glave su veoma ozbiljne i oboje moraju biti pod budnim nadzorom neko vreme. Morala je dobiti nekoliko šavova na čelu i usni. Osim toga, imala je nekoliko lakših posekotina na licu, njenoj ruci i telu. Ima modrice svuda, zajedno sa nekoliko slomljenih rebara. Govorim ti sve ovo, jer ne želim da budeš iznenađena kad ih vidiš.” Upozorila je. Zatresla sam glavom u neverici za ono što se dešava. “Ne razumem. Kako se ovo desilo, mama?” “Austin je vozio pijan i sleteo među drveće. Nivo alkohola mu je bio 0,92, a Aleksin 0,16. Sretni su što su živi. Sve je sad samo igra čekanja. Najbolji doktori brinu o njima.” “Da li dečaci...” “Da,” prekinula me je. Nisam znala šta je više bolelo. To što u mi se prijatelji borili za život ili činjenica da me Dilan nije čak ni nazvao. On očigledno nije trebao da budem ovde i pružim mu podršku, a to je bilo najteže za progutati. “Lukas je u Aleksinoj sobi. Nije izlazio od nje, a Dilan i Džejkob se šetaju od sobe do sobe. Mislim da su sada svi u Aleksinoj sobi.” “Da li je Lukasin tata...” “Da dr. Rajder je ovde. Njegova žena je odvela Aleksinu i Austinovu mamu po kafu. Oni su u sobi 702.” Klimnula sam. “Hajde odvešću te do tamo.” Klimnula sam opet nesposobna da izustim ni reč. Jedva sam osetila kad je obmotala svoju ruku oko mene i povela me ka Aleksinoj sobi. Dečaci nisu ni primetili da stojimo na vratima. Lukas je sedeo na stolici u ćošku, Džejkob je bio naslonjen na zid, a Dilan je sedeo pored nje držeći je za ruku. Zaplakala sam jače, videvši njih rastrgane i moju najbolju drugaricu kako leži na bolničkom krevetu, jedva prepoznatljivu. Nisam mogla ni da zamislim kako je Austin izgledao. Oni su svi pogledali u mom pravcu kad su čuli moje jecaje, Dilan nije ni trepnuo, jer sam ja tu. “Jako mi je žao,” zajecala sam ne znajući šta drugo da kažem. “Biće ona dobro,” Lukas je rekao izmorenim tonom, nisam znala da li je pokušavao da uveri mene ili sebe. ~ 132 ~
Naš svet knjiga “Naravno da hoće,” odgovorila sam, sklapajući ruke oko svog torza, trudeći se maksimalno da ostanem pribrana. “Idem da proverim Austina, srce, odmah se vraćam. Pričaj sa Aleks, može te čuti iako nije budna,” mama je rekla pokušavajući da probije tenziju u sobi. “Okej,”odgovorila sam, ali sam i dalje stojala na dovratku. Ona je otišla, a ja sam samo stojala tu kao da sam autsajder ne izgledajući više kao jedna od njih. Zapitala sam se šta im je Dilan rekao, šta znaju. Dilan je ustao, klimajući ka meni da dođem i sednem. Progurala sam jako, moje srce kucalo je brže sa svakim korakom. Gestikulirao je ka stolici ne prekidajući kontakt očiju sa mnom. Nije probao da me zagrli ili poljubi, ništa od onoga što sam očekivala da će uraditi. Sela sam gledajući u devojku koju sam smatrala svojom sestrom, odmah sam osetila krivicu što nisam brinula o njoj. Jedva da smo progovorili cele školske godine. Ona me je verovatno trebala tokom ove godine i sigurno je bila usamljena isto koliko i ja, a ipak sam je odbacila. Bila sam toliko izgubljena u svom umu i problemima da nisam marila za njene. Pomisao da možda nikada neću moći da pričam sa njom, da nešto loše može da se desi, bilo je previše da podnesem i ja sam se slomila. Moje telo me je izdalo i pala sam pored nje. “Žao mi je Aleks. Jako mi je žao što nisam bila bolji prijatelj.” Jecala sam držeći joj ruku čvrsto. “Obećavam da ću ti to nadoknaditi. Molim te samo mi daj šansu,” plakala sam tako jako u njenu ruku. Telo mi se nekontrolisano treslo. Tada sam osetila Dilanove snažne ruke kako se naslanjaju na moja ramena, masirajući mi napete mišiće. Nisam osetila njegove ruke na sebi jako dugo. Nisam mogla da se setim kada smo poslednji put vodili ljubav. “Biće ona dobro šećeru.” Nisam takođe mogla da se setim poslednji put kada me je nazvao tako i zbog toga sam samo jače zaplakala. “Obećavaš?” mumlala sam dovoljno glasno da me čuje. On je čučnuo dole pored mene i šapnuo, “Uvek” u moje uho. Ne znam koliko sam dugo sedela tako. Sa svojim rukama obmotanim oko nje i sa njegovim rukama obmotanim oko mene. Možda su bile sekunde ili sati. Vreme jednostavno nije teklo i od tog trenutka znala sam da mrzim bolnice. Nikada više nisam želela da vidim jednu. Ništa dobro ne izlazi iz ~ 133 ~
Naš svet knjiga njih. Nisam imala ideju kako moja mama može da bude ovde svakodnevno. Kako je izabrala ovo pre nego porodicu. Kada je Aleksina mama ušla u sobu, prepustila sam joj stolicu. Zagrlila sam je jako pre nego što je sela dole i uzela njenu ruku baš kao što smo Dilan i ja. “Odvešću je da vidi Austina.” Dilan je ispružio ruku ispred mene čekajući da ga pratim i prođem kroz vrata. Oni su klimnuli gledajući napred nazad između nas. “Drago mi je da sam vas videla društvo. Nedostajali ste mi,” rekla sam ni odakle trebajući da oni to čuju. Džejkob me je povukao u zagrljaj i poljubio vrh moj glave, Lukas je uradio isto. Osetila sam se kao u stara vremena, ali pod užasnim okolnostima. “On nije toliko jak kao što se prikazuje Obri,” Lukas je šapnuo na moje uho, hvatajući me nespremnu. “Treba te sada više nego išta. Nemoj se zajebavati sa njim ako on nije ono što želiš.” Šta je to trebalo da znači? Povukla sam se, ali naše su se oči zaključale, on se nasmejao i poljubio moje čelo. Dilan je zgrabio moju ruku, a ja sam pogledala u pod nesposobna da se suočim sa njim nakon onoga što mi je Lukas rekao. Dilan me je odveo u Austinovu sobu nisam imala isti slom kao sa Aleks. Njegova mama bila je u sobi i ja sam želela da ostanem jaka zbog nje iako me je unutra sve bolelo. Moja mama je otišla kući da se odmori za iduću smenu. Kada se vratila na posao, bilo je kasno u noć i zatekla me je na istom mestu gde sam bila i kad je otišla. Sedela sam u čekaonici čekajući neke promene. Neke vesti. Imala sam osećaj da svima ulazim u osobni prostor, dečacima, njihovim roditeljima i osoblju. Mislila sam da će biti lakše ako budem sedela u čekaonici da ima ne budem na putu. Dilan je izašao nekoliko puta da me obiđe, ali nikada nije ostajao dugo, nisam ni očekivala to od njega. Jedva da je rekao više od nekoliko reči i koliko god sam se trudila da to ne uzimam lično, nisam mogla. Što me je navelo da se osećam samo još gore. Trebala bi misliti na svoje prijatelje, ali evo me ovde mislim na svoju vezu. Dokazujući koliko sam sebična. Ipak sam ja bila ćerka svoje majke. ~ 134 ~
Naš svet knjiga
Uzeli smo prvi let čim su naši roditelji pozvali. Niko od nas nije uzeo odeću. Mislio sam na Obri svo vreme. Želeo sam da je nazovem i kažem joj da je trebam, ali svaki put kad bi krenuo da okrenem njen broj, zaustavio bi se. Znam da će njena mama pozvati i da će se na kraju pojaviti. Stvari su među nama bile napete. Nisam čak više znao gde smo. Sve što sam želeo je da moji prijatelji budu dobro. Nisam trebao još problema sem onih koji su već bili prisutni dok su moji prijatelji ležali u komi i borili se za svoj život. Bio sam toliko besan na Austina, da nisam video pravo. Pa svi smo. Sve što smo mu ikada tražili je da zaštiti Mrvicu. Tako je to jednostavno bilo. Svako od nas mu je rekao da treba da je čuva, dok smo mi na koledžu. Gledao je u nas ozbiljnim očima i zakleo se da hoće. Nisam mogao da kažem kako sam se osećao, jer bi to samo izazvalo da Lukas uđe u njegovu sobu i ubije ga. Džejkob i ja držali smo usta zatvorena, znajući da ništa među nama neće više biti isto nakon ovoga. Pogotovo ako... Odgurnuo sam tu misao iz svog uma pre nego što sam je oformio do kraja. Prestravljen da će me obuzeti i da ću onda ja biti taj koji će ući u Austinovu sobu. Mada iako je Džejkob bio najstariji sa nekoliko meseci, ja sam se uvek osećao da sam ja. Ti dečaci i Aleks, bili su moj život. Kad bih mogao da menjam mesta sa njima, ne bi se premišljao. Ne bi postavljao pitanja. Nisam mogao, a da se ne osećam odgovornim za oboje dok su se borili za život. Izašao sam iz Aleksine sobe trebajući malo vazduha. Počeo sam skoro da ludim u bolnici, a prošlo je tek dva dana od nesreće. “Srce, trebala bi otići kući da se malo odmoriš i naspavaš. Obećavam da ću poslati taksi po tebe rano ujutru.” Obrina mama joj je govorila dok sam im prilazio sa leđa zastajući u hodniku da ih slušam. “Ne želim da odem.” “Obri...” “Ne razumeš. Šta ako odem, a nešto se desi, huh? Šta ako ne stignem da se oprostim. Ne mogu to opet mama. Ne mogu da dozvolim da me neko opet ostavi, a da ja ne stignem da se pozdravim. Bila sam tamo, preživela
~ 135 ~
Naš svet knjiga sam to već jednom, sećaš se? Ne mogu to opet. Molim te ne teraj me da ih ostavljam.” Jecala je, nijedno od njih nije znalo da stojim tu. Nisam se odmakao. Bio sam prikovan za pod koji kao da je tonuo poda mnom. “Oh, srce,” mama se sažalila. “Zar to...” “Molim te pusti me da ostanem. Bar dok se nešto ne desi, mogu da se oprostim ovaj put. Oni me neće ostaviti.” Bila je na rubu histerije. Sav vazduh bio je izbijen iz mog tela. Shvatanje me je udarilo jače nego malj. Zar je zato želela da odem, radije je želela da odem pod njenim uslovima. Takav sam jebeni idiot. “Ništa im se neće desiti. Izvući će se, srce. Pogledaj me, obećavam ti. Lično brinem o njima i znam da će biti dobro.” Povukla ju je u svoje ruke i Obri se vidno istopila u majčinim rukama dok joj je ona ljubila glavu. “Bebo, tvoj tata te nije ostavio. Ostavio je mene. Razveo se od mene. Ne tebe, nikad tebe. Moraš to razumeti. Tako mi je žao što mi je trebalo ovako puno da ti to kažem. On te voli više nego išta na ovom svetu.” Njena mama je rekla držeći je u rukama tako da može videti istinu u njenim očima. “Ne čini mi se tako,” Obri je mumlala. “Ne osećam se tako već jako dugo.” “Oh, srce, daj mu šansu. U redu? Ja ću biti tu za tebe. Stvari će se promeniti. Obećavam ti. Nemaš ideju kako sam se osećala kada su tvoji prijatelji stigli ovde. Bože, Obri, nisam čak znala ni da li si sa njima. Kunem se da sam pomislila da ćeš ti ući na sledećim nosilima. Moj ceo svet mi je prošao pred očima. Izboriće se, jer ću uraditi sve što je u mojoj moći da to ostvarim.” Poljubila joj je glavu opet. Gledanje tako intimnog momenta među njima biće nešto što ću pamtiti do groba. Njena ranjivost u tom momentu vratila me je na trenutak kada sam se zaljubio u nju. Nazad u vreme koje nisam znao da mi nedostaje do sada, nazad u vreme kada je moj život izgledao kompletno zbog nje. Sve zbog nje. Stvari su postale mnogo jasnije za mene sada i iskoristio sam sve u sebi da ne otrčim do nje i kažem joj koliko je volim. Kako ću sve ispraviti, koliko sam mnogo mislio o njoj, sanjao o njoj, kako sam se prazno osećao, jer ona nije sa mnom. Kako sam mnogo puta razmišljao da se prebacim na ~ 136 ~
Naš svet knjiga Wilmington samo da bih joj opet bio blizu, samo da opet svaki dan mogu da vidim njen osmeh. Da joj kažem kako je lepa, čak i kad je slomljena. Da joj obećam da je nikada neću ostaviti, da je ona moja. “Možeš ostati...” njena mama bila je u sred rečenice kada sam im prišao. “Ja ću je odvesti kući gospođo,” prekinuo sam ih, obe su odmah obrisale svoje lice. “Ne moraš da...” Obri je krenula da govori, ali sam je ja prekinuo. “Šećeru, vodim te kući.” Dao sam joj pogled koji joj je poručivao da nema rasprave oko ovoga. Obmotao sam ruke oko nje i poveo je sa sobom. Njena mama išla iza nas sa obožavanjem se smešeći. “Odmorite se, u redu? Ja ću paziti na sve, tvoji prijatelji biće sasvim dobro.” Uveravala nas je oboje. “Hvala mama.” Lupila je moje rame nekoliko puta, a onda se okrenula i krenula ka Aleksinoj sobi, ostavljajući mene i Obri same u čekaonici. “Ne moraš me nositi kući. Znam da želiš da ostaneš ovde.” Pogledala me je, sa suzama u očima. Povukao sam kraj njene kose, ne mogu da se setim kada sam poslednji put to uradio. “Dilane šta...” stavio sam prst na njene usne da je ućutkam. “Ne ovde,” zgrabio sam njenu ruku. “Hajde.” Šetali smo sa rukom u ruci do kola mojih roditelja koji je bio parkiran ispred. Odvezli smo se u tišini oboje uronjeni u svoje misli. Kada smo stigli do njene kuce, ona je otišla pravo u svoju sobu. Ja sam je pratio nakon što sam se umio i napravio neke sendviče. Znam da ni jedno od nas nije jelo ceo dan. Kada sam ušao u sobu ona je sedela na sredini kreveta sa grudima povučenim na svoje grudi. Iscrpljenost je bila očita na njenom licu. “Čuo si šta sam rekla zar ne?” pitala je, prekidajući tišinu među nama. Spustio sam tanjire na noćni stočić i seo na ivicu kreveta, odolevajući porivu da je privučem sebi. “Nije važno.” Pogledala me je. “Nije?” “Ne,” jednostavno sam rekao. “A zašto to?” pitala je ne zabavljeno. “Zato što sam sada ovde.” ~ 137 ~
Naš svet knjiga “Zbog Austina i Aleks. Nisi ovde zbog mene. Nisi bio ovde zbog mene cele godine.” Izdahnula je. Njen glas bio je ispunjen besom i bolom. “Znam šta pokušavaš da uradiš draga i neću nasesti na to. Ne ovaj put. Nikad više.” Morala je to da utuvi u svoju lepu glavicu. Nema više jebenih igrica. “Ti prosto znaš sve, zar ne McGraw?” “Kada si ti u pitanju, znam,” rekao sam. Coknula je. “Ne želim te ovde, ne trebam te ovde. Možeš da ideš.” Bila je puna sranja, ali nisam je prozvao za to. “Ne idem ja nigde.”
Nisam mogla više podneti. Zidovi su se rušili oko mene, moje emocije su me gušile i spaljivale živu. Upuzala sam se uz krevet, telo me je izdavalo. “Ne mogu više ovo,” zajecala sam po ko zna koji put tog dana. “Molim te samo idi, Dilane, samo idi jer neću biti u stanju da preživim to kasnije.” Telo mi se treslo. Moja istina je isijavala svuda oko mene. Dilanove ruke su me obgrlile, polegnuvši me na svoje grudi. Suze su padale niz moje lice. Osetila sam se tako dobro što me drži, što sam osetila njegovu ljubav i odanost, što sam osetila sve što sam se očajnički trudila da odgurnem poslednje godine. Tek tada sam najzad pukla. Plakala sam kao beba. Velike, ružne suze. Stavio je moju ruku na svoje srce. Smireno. Ustaljeno. Sigurno. Dilanovo. “Šhhh... Oseti moje srce. Šhhhh....” ponavljao je. Spustila sam svoje lice blizu ruke koja je bila na njegovom srcu, želeći da osetim njegovu ljubav kako udara na moj obraz. “Volim te i ne idem nigde.” Poljubio me je u vrh glave. “Samo ti i ja.” ~ 138 ~
Naš svet knjiga “Obećavaš?” zatekla sam sebe kako pitam. Nije oklevao. “Uvek.”
~ 139 ~
Naš svet knjiga
“Da li si spakovana?” Dilan me je pitao preko telefona. Nasmejala sam se. “Rekla sam ti oko hiljadu puta do sada.” Kunem se da je on ponešto čuo samo selektivno ponekad. “Znam kakva si sa odećom. Sve što ja trebam je taj mali slatki osmeh, veš. To sranje je dobra stvar takođe.” Nasmejala sam se glasno. “Biće hladno noću. Idemo na planinu,” podsetila sam ga. Prišla sam mom ormanu i izvukla donji veš koji sam imala, i zavukla ga na dno torbe. “Šećeru, pusti mene da brinem o tome kako ću te ugrejati noću,” uveravao me je. Prošla su tri meseca od nesreće. Austin i Aleks su se izvukli, hvala bogu. Sudija je osudio Austina na društveno koristan rad i oduzeli su mu dozvolu na godinu dana. I dalje je išao na terapije i pio tablete za bolove kao da su bombone. Načula sam Dilana i njega kako se svađaju oko toga pre nedelju dana, ali nikada ništa nije rekao direktno o tome. Zvanično sam maturirala srednju školu i odlučila da se upišem na Ohajo Stejt univerzitet sa Dilanom i dečacima pošto je i Austin primljen takođe. Planirala sam da kažem Dilanu za vreme odmora koji je on planirao skoro mesec dana. Rekao je da trebamo svež početak od godine u paklu i nisam se mogla više složiti sa njim. Moja mama je održala reč, tu noć u bolnici bila je prelazna tačka u našoj vezi. Ona je počela ponovo više da se uključuje u moj život, baš kao što je radila i pre nego što ju je moj tata iznenadio sa zahtevom za razvod. Kada sam joj rekla da želim da idem u Ohajo Stejt da bi bila sa Dilanom, bila je jako uzbuđena zbog mene. Češće sam pričala i sa svojim ocem sada, bar nekoliko puta nedeljno. Izgledao je sretno iz nekog razloga, a ja sam bila zadovoljna zbog toga. Ponovo sam u duši osećala mir, zahvaljujući Dilanu. “Kada imamo let?” zastala sam i okrenula se po sobi da se osiguram da ništa nisam zaboravila. ~ 140 ~
Naš svet knjiga “Šest ujutru. Zato dolazim da prenoćim. Moramo krenuti u četri ujutru da bi stigli na vreme na aerodrom.” “Oh, zato dolaziš da prenoćiš?” Zadirkivala sam ga. “Baš zato, ti perverzna. Stići ću kasno noću. Idem prvo da obiđem Austina pre nego krenemo,” rekao je sa brigom u glasu. “Da li nešto nije u redu sa njim?” coknula sam, nadajući se da će mi napokon reći šta se zaista dešava. “Draga, voleo bih kad bih znao. Vidimo se uskoro. Volim te.” “Volim i ja tebe.” Prekinula sam i pala na krevet. Hladna posteljina odmah se osetila na mojoj toploj koži. Ležala sam tako i zurila u plafon, razmišljajući o mogućnostima koje nam predstoje i po prvi put nisam se uplašila, jer su one uključivale Dilana.
“Šta koji kurac čoveče?” svađao sam se, grabeći praznu bocu sa Austinovog noćnog stočića. “Ovo sranje si dopunio pre samo dve nedelje. Želiš da znaš kako znam? Ja sam te jebeno vozio do apoteke da ih preuzmeš.” Prevrnuo je svojim očima kao devojčica. “Šta hoćeš da ti kažem? Jebeno me boli čoveče.” “Ne, ono što ti radiš je da se igraš sa vatrom. Pročitaj upozorenje seronjo. Uzimaju se dve tablete dnevno za bolove. Ne mešaju se sa alkoholom, a jebeno ga mogu namirisati ovde.” “Kada si dođavola postao moj tata, McGraw? Isuse Hriste, ponašaš se kao da nikada pre nisi pušio travu. Šta si ti sada, predobar za to jer si postao prokleta pičkica? Pokušaj možda da se izvučeš malo iz Obrinog dupeta dovoljno dugo...” “Reci tako nešto o Obri opet, Austine i neću oklevati da te jebeno napucam. Ne marim koliko si urađen.” “Šta jebeno hoćeš? Šta je sa ovom ’samo reci ne’ kampanjom za drogu? Šta ćeš uraditi sledeće Dilane, spržićeš me kao jaje i reći da tako moj mozak izgleda na drogama?” “Smanji tablete za bolove. To sranje izaziva ovisnost.” Upozorio sam ga. “Kao i pička, ali nikada nisam čuo da se žališ.” ~ 141 ~
Naš svet knjiga Pogledao sam ga poslednji put i otišao, znajući da ovo nije kraj. Bio je to samo početak. Odvezao sam se do Obrine kuće kasnije te večeri. Uhvatio sam koji talas nakon posete Austinu, trebajući da raščistim mozak pre nego vidim Obri. Nisam želeo da moja iznenadna promena raspoloženja uništi njeno uzbuđenje oko odmora. Stvari su među nama bile odlične. Bolje nego odlične zapravo, i nisam želeo da ništa ili niko uništi to. Sleteli smo blizu devet sledećeg jutra. Iznajmio sam auto i odvezao nas do naše kolibe za tu nedelju u Pigion šumi, koja je postala poznata kao centar zabave. Što smo visočije bili to je pogled bio lepši. Obri je bila uzbuđena da vidi staze blizu kolibe na kojima će moći da trči. “Vau, McGraw,” uzdahnula je gledajući po kolibi. Kamin je bio upaljen, i bilo je hrane na pultu koju sam naručio da nam dopreme. Nisam želeo da je delim ni sa kim celu nedelju, čak ni za kupovinu. Potrošio sam malo bogatstvo da dobijem kolibu koja je na samom rubu planine. Jedva sam potrošio išta od fonda za koledž koji su moji roditelji uplaćivali od kako sam se rodio. Trošio sam većinu na stan koji sam delio sa Džejkobom i Lukasom. Koliba je oduzimala dah imala je veliki otvoreni deo koji je imao stepenice koje su vodile gore do glavnog dela. Kuhinja je bila smeštena odmah ispod sa velikim pultom i barskim stolicama, slika kako jebem Obri baš tu na pultu prošla mi je umom. “Peni, za tvoje misli. McGraw?” nacerila se dok sam je ja podizao na pult primičući je ka ivici. “Radije ću ti pokazati,” zarežao sam u njeno uho. Spustio sam se na kolena, skidajući joj gaćice i uradio upravo to. Proveli smo nekoliko narednih dana u kolibi samo uživajući jedno u drugom. Imali smo ličnu đakuzi kadu koju smo krstili nekoliko puta. Bili smo skroz sami, nikoga nije bilo u miljama okolo. Namerno sam tražio da nam dopreme hranu da ne bi morali nigde da idemo, imao sam Obri i hranu, šta mi je više trebalo? Četvrtog dana rekla je da bi trebali da radimo nešto drugo osim da jedemo ili se seksamo. Želela je da malo ide u razgledanje, da prošeta po centru i obiđe male radnje da bi mogla da kupi sitnice svima. Odveo sam je do grada i vozili smo se na lorelkosteru ceo dan, vrištali smo i smejali se jedno drugom. Bukvalno sam prebacio Obri preko ramena za nekoliko vožnji, jer je odbijala da ide sa mnom na njih. Ostali smo tu dok se park nije ~ 142 ~
Naš svet knjiga zatvorio, a onda sam je vratio nazad u kolibu gde sam se iskupljivao što sam ’bio seronja.’ Sledeći dan smo uglavnom proveli u krevetu, ali pošto sam joj obećao da ću je odvesti do centra da kupuje, morao sam da dignem guzicu iako sam želeo da ceo dan provedem u njoj. Odlučili smo da kupujemo u turističkoj zoni i onda odemo negde na večeru i prodavnicu pića. “Moja mama bi volela ovo!” objavila je uzimajući minđuše iz četvrte radnje. “Misliš li da bi se i Mrvici svidele?” podigla je druge minđuše do svog uveta. “Draga, da li si ikada videla Aleks da nosi nakit?” Ona je slegnula ramenima. “Upravo treba mnogo više od jednostavne ogrlice ajkulinog zuba koju nosi stalno. Mislim da nisam videla da ju je ikada skinula. Kupiću ih.” Otišla je do sledećeg izloga, prelazeći prstima preko antikvarske kutijice za nakit sa prepoznavanjem u očima. “Moja mama je imala ovakvu. Moj tata joj je poklonio kada su počeli da izlaze. Izgledala je baš kao i ova. Sećam se kada sam bila mala da sam sedela i gledala je kako se sprema za posao, izvlačeći sve male svetlucave stvari iz svoje kutije. Moj tata bi joj kupio komad nakita svake godine za godišnjicu i sakrivao bi u njenu kutiju za nakit. Ona bi se pretvarala da je to iznenađenje svaki put kada bi je otvorila sledeće jutro.” Nasmešila se. “To je jedna od najlepših uspomena koju imam iz detinjstva. Nije sve bilo uvek loše.” Otvorila je poklopac i roze balerina je oživela, praveći krugove uz laganu muziku. “To je Za Elizu, od Betovena.” Rekla je naglas, odgovarajući na pitanje iz moje glave. “Kada su stvari postale loše i jedno od njih nije više bilo tu tako često, ja bi otišla u njenu sobu i ponela njenu kutiju za nakit sa sobom u sobu. Slušala bi pesmu sve dok ne bih zaspala. Iz nekog razloga ona mi je pomagala da se ne osećam usamljeno.” Oči su mi se raširile iznenađen sam bio njenim priznanjem. Ona je nervozno pogledala u mene, zatvarajući kutiju i vraćajući je na policu. Nasmejala se. “Pa mislim da su ove pobednice,” objavila je menjajući temu podižući minđuše. Povukao sam kraj njene kose i poljubio je u vrh nosa. “Mislim da su te savršene.” ~ 143 ~
Naš svet knjiga Platio sam dok je ona otišla u kupatilo. Znao sam da je trebala minutu da bude sama. Obri bi neočekivano imala te ranjive trenutke, a ja sam imao osećaj kao da ih ponovo proživljavam sa njom. Baš kao što bi brzo došli tako bi ih brzo i uklonila nazad pod tepih, koji je čuvao sve njene uspomene i osećaje. Čim je izašla iz kupatila bila je moja devojka opet. Baš kao što sam i znao da će biti. Našli smo mali bar koji je služio hranu i puštao uživo karaoke. Sedeli smo na večeri nekoliko narednih sati i uživali u društvu onog drugog. Naručio sam nam piće, a konobarica nas nije proverila. Ja sam imao dvadeset uskoro, a ona devetnaest, ali su mi često govorili da izgledam starije. Uzeli smo taksi tu noć, jer smo planirali popiti koje piće, Nije mi trebalo mnogo da shvatim da alkohol savladava Obri. Nikada je pre nisam video pijanu i to je bilo jebeno zabavno. To me je navelo samo da se još više zaljubim u nju, ako je to čak i moguće. “Šećeru, pijana si.” Zatresla je glavom i zatvorila oči sa preslatkim osmehom na licu. “Jok,” kikotala se, zbog čega sam se i ja nasmejao. “Stalno gledaš u telefon. Očekuješ li poziv?” “Tako nekako.” “Oh! Da li ljubav tvog života zove?” nacerila se podižući obrve. “Ne draga, ona sedi tačno ispred mene.” Ona se nasmejala, široko i divlje i kunem se da je njen osmeh osvetlio celu sobu. “Pa ja očekujem poziv od mog tate,” rekla je ispijajući piće. “Tako znači?” dao sam joj upitni pogled. “Mmmm hmmm...” rekla je stisnuvši usne. “Odsutan je zbog posla i nisam se čula sa njim nekoliko dana. Pretpostavljam da mu je tetka rekla da smo na odmoru pa mi je poslao poruku danas da će pokušati da me nazove uskoro.” Klimnuo sam. “Moram da idem do toaleta.” Ustala je i počela da se udaljava. “Odmah se vraćam,” rekla je preko ramena. Zgrabio sam joj struk i okrenuo je ka meni. Ciknula je kada sam sudario svoje usne sa njenim radi poljupca. Bila je toliko jebeno neodoljiva tada toliko da nismo bili u punom baru, uzeo bi je tada i tu na jebenom stolu. “Sada možeš da ideš u kupatilo.” Rekao sam joj. ~ 144 ~
Naš svet knjiga Prevrnula je očima, ljubeći me opet. Ona se pomalo zadržala i taman sam krenuo da je potražim kada se pesma ’napokon’ začula sa zvučnika. Nasmejao sam se, jer sam poznavao svoju devojku. Pogledao sam ka bini i tu je bila, lepša nego jebeno ikad sa mikrofonom u ruci. Njihala je svoje telo na najseksiji način koji sam ikada video. Kurac mi se cimnuo. Taktovi muzike su krenuli, a ona je pomerala svojim kukovima, povlačeći svoju kosu sa vrata dok je njihala kukovima brže. Pesma se nastavljala, a ona je spuštala ruku sa svoje kose niz vrat pa do njenih grudi, a onda dole po njenom telu. Pevala je, dodirujući svoje telo baš kao što sam ja želeo da radim. Zatresao sam svojom glavom za ne i ona je razumela moje tiho upozorenje, postižući najvišu notu. Nisam imao predstavu da tako lepo peva. Prišla mi je, polako, terajući me da čekam. Zadirkivajući me usput, njene ruke dodirivale su njeno telo. Izvodeći prljavi ples, ni jednom ne ispuštajući ni jedan stih pesme. Kada mi je napokon prišla, spustila je svoje telo uz moje grudi u ritmu mužike. Pomerala se da sedne u moje krilo i provokativno je vrtela kukovima po mom već tvrdom kurcu. Lizala je svoje usne kad je osetila moju potrebu za njom. Ja sam zagrizao svoju donju usnu i raširio noge, znajući da nas svi gledaju i da će nas verovatno izbaciti iz bara, ali u tom trenutku nije me bilo briga. Moja devojka mi je bila u krilu želeći da mi priušti seksi ples pred gomilom stranaca, ko sam bio ja da joj oduzmem to zadovoljstvo. Izvila je leđa i pomerala kukove kao da me jebe dok se kraj pesme bližio onda je uzela moju ruku da dotakne svoju sisu, a onda struk, trljajući svoje telo od moje svo vreme. Nisam mogao podneti više uhvatio sam je za kosu i primakao njeno lice svom dok je pevala zadnje reči pesme. Čim je predstava bila gotova uvukao sam svoj jezik duboko u njena usta, sisajući joj donju usnu da joj pokažem kome pripada i to da ne mogu da je se zasitim. Ceo bar je tapšao i klicao. Obri je sišla sa mog krila u upijala aplauz sa svoj seksi performans. Zatražio sam račun i jebeno smo otišli odatle.
Iskreno nisam znala šta me je obuzelo. Nikada nisam volela da budem u centru pažnje, ali kada sam izašla iz kupatila imala sam žestok poriv da ga ~ 145 ~
Naš svet knjiga navedem da me želi na način koji nikad pre nisam, želela sam ja da budem inicijator. Kada sam ušla u bar, videla sam devojku koja je upravo silazila sa bine. Tada sam znala da želim da mu priredim predstavu. Čim sam videla izbor pesama, setila sam se njegove ljubavi prema bluzu. Nikada neću zaboraviti njegovo lice dok sam pevala i igrala za njega, kao da bar nije bio pun ljudi koji su gledali svaki moj pokret. To se uvek dešavalo kada smo zajedno. Sve i svako jednostavno bi izbledelo i ništa drugo ne bi bilo bitno sem nas. Taksi nas je odveo do kolibe bilo je zanimljivo. Jadni taksista mora da je uživao u predstavi dok sam ja bila u Dilanovom krilu, žestoko se vatajući sa njim. Dilan mu je bacio novac pre nego što me je poneo do kolibe sa mojim nogama stisnutim oko njegovog struka i rukama oko njegovog vrata. “Želim te,” stenjala sam mu u uvo, ljubeći ga niz vrat. Čim su njegove usne dotakle moje on je zastenjao, razdvajajući ih. Njegove ruke bile su svuda po meni. Nije mogao da odluči gde će me pre dodirnuti. Izvijala sam se na svaki njegov dodir u senzaciji osećaja koju mi je davao. Uživala sam u onome što sam znala da sledi. Dilan je uvek bio taj koji je imao kontrolu, ali sa predstavom koju sam izvela za njega i alkoholom u njegovom sistemu uspela sam da ga dovedem do tačke da je izgubi. Baš kao što sam je i ja gubila kada sam sa njim. Posegla sam za njegovim pojasem, a on je odmah pomerio svoje kukove uz moje ruke dok sam ja otkopčavala dugme i rajsferšlus. Nisam mogla da ih skinem dovoljno brzo. Izvukla sam njegov debeli dugi kurac i agresivno ga trljala gore dole dok je on otvarao vrata. Zalupivši ih za nama, a onda je mene zapucao uz vrata. To je trebalo da me iznenadi, ali nije. On je pocepao moju bluzu, dugmići su leteli svuda i pali na pod. Moj grudnjak je bio skinut u sekundi. Osetila sam njegovu snažnu, ruku kako stiska moju sisu, a usnama je uvlačio i sisao drugu bradavicu. Leđa su mi se izvila, zbog čega sam morala da se uhvatim za njegov vrat. Primakla sam ga bliže, a ipak nije bio dovoljno blizu. Zastenjala sam kada je spustio moje noge na pod, ali nisam osetila gubitak njegovog dodira dugo. Opet me je grubo gurnuo uz vrata, skidajući moju suknju i gaćice usput. Nisam čak imala vremena ni da trepnem pre nego što je njegov jezik napao moje sokove, zadirkujući moj ulaz. ~ 146 ~
Naš svet knjiga “Jebiga,” jecala sam dok sam nameštala svoju butinu na njegovo rame. Moje ruke su bile u njegovoj kosi, sklanjajući mu je sa lica da bi mogla da gledam. Volela sam da gledam kada je njegovo lice zagnjureno među mojim nogama. Na onom mestu gde me je samo on dodirivao. Kao da mi je čitao misli on je otvorio oči i pogledao me dok je usisavao moj klitoris u svoja usta, brzo pomerajući glavu sa jedne na drugu stanu i lizajući me gore dole. “Ah!” vikala sam pokušavajući da dođem do daha. Grudi su mi postale teške sa svakim njegovim nasrtajem. Njegove usne su me bukvalno jele, kao da sam ja njegov jebeni omiljen obrok u toku dana. Gledala sam ga kako gura dva prsta u mene od čega su mi se noge zatresle, što ga je samo navelo da mi prste gura još brže kao i da ubrza lizanje. Primicao me je ivici mog olakšanja, Spremala sam se da doživim najintenzivniji orgazam u svom životu. Kroz zamagljene oči, videla sam kako počinje da nateže svoj kurac i to je bilo moje uništenje. Svršila sam tako jebeno jako da sam videla zvezde. Nisam imala ni sekundu da se oporavim pre nego što me je podigao, zabijajući me uz vrata i ulazeći duboko u mene od jednom, brzim potiskom. “Jebiga,” zastenjao je uz moje usne. “Tako me jebeno izluđuješ,” bilo je poslednje što je rekao pre nego što je počeo polako da ulazi i izlazi iz mene. Upijajući trenutak. “Uzmi me kako želiš,” rekla sam lizajući usne i mazeći mu leđa. “Jebi me,” šapnula sam bliže njegovom uvetu zavodničkim tonom. Nisam morala da mu kažem dvaput. Nikada nije bio grub sa mnom, uvek smo vodili ljubav, ali želela sam da me poseduje. Da me slomi na svaki mogući način. Mentalno. Emocionalno. Seksualno. “Nagni se nazad,” naredio je. Poslušala sam ga. Stavio je jednu ruku oko mog grla, a drugu ruku na moj kuk, stežući jako. Stvarajući ugodan pritisak za oboje. Znala sam da će ostati tragovi po mom telu kada završimo, ali nisam marila. Želela sam ih. Sve do jednog. On me je nasilnički i brzo cimao da skačem po njegovom kurcu dok se on zakucavao u mene sopstvenim pokretima. Nikada nisam uspela da ga ~ 147 ~
Naš svet knjiga osetim tako duboko i taj bol izmešan za zadovoljstvom bio je dovoljan da me povede do tačke sa koje nema povratka. Udahnula sam. “Tvoj kurac je tako jebeno velik. Svršiću jako.” On je režao i stisnuo moje kukove jače, ništa ga nije uzbuđivalo više od prljavih reči sa mojih usana. Podesio je moje telo pod ugao u kom sam imala osećaj da ću pasti. “Imam te.” Rekao je, čitajući govor mog tela. Klimnula sam, a onda se on opet zabio u mene, samo što je ovaj put njegov kurac udario onu slatku tački. “Jebiga...” rekli smo zajedno dok je on grubo prodirao u mene, držeći moje kukove i težinu mog tela svo vreme. Moje stenjanje postajalo je sve glasnije i glasnije što sam se više približavala orgazmu. “Oh moj bože Dilane, svršiću tako jako. Svršiću tako jebeno jako. Molim te.... molim te... pusti me da svršim.” Nabijao se u mene brže i jače, nemilosrdno prodirajući u mene, jaja su mu se sudarala uz mene. “Tako je bebo... steži moj kurac svojom uskom pičkicom. Ne mogu te se zasititi, želim te jebeno iscediti.” Udarajući zvuk naše kože odjekivala je u sobu. “Da… da… da…” stenjala sam. Telo mi se zatreslo izbacujući me iz balansa zbog intenziteta orgazma koji je jedini Dilan mogao da mi priušti. Niko nikada neće biti u stanju da me dodirne kao on, a to sam znala od prvog trenutka kada je stavio svoje ruke na mene. Ja sam bila njegova. Nije prestao, ruke su mu se pomerile na moja ramena dok je nastavio da se zabija u mene. Pokušala sam da ga ispratim jedva se oporavivši od prvog orgazma kad me je strefio sledeći. “Jebeno da... čini to... čini to...” režao je. “Nastavi da svršavaš po mom kurcu.” Pala sam napred na njegov vrat. On je zarežao duboko iz grudi dok smo oboje svršavali zajedno. Disali smo teško pokušavajući da umirimo naša srca dok je on spuštao poljupce svuda po mom licu, i dalje ne izlazeći iz mene. “Jebeno te volim. Jebeno te toliko volim, Obri. Ja sam tvoj.” ~ 148 ~
Naš svet knjiga “Obećavaš?” Pogledao me je duboko u oči i rekao sa uverenošću. “Uvek.”
~ 149 ~
Naš svet knjiga
Probudio sam se sledeće jutro sa Obri u svojim rukama i znao sam tada i tu da ne želim nikada da se budim bez nje pored sebe. Stegnuo sam je jače i poljubio joj glavu. “Mogla bi se navići da se ovako budim McGraw.” Nasmejao sam se, ona je mislila isto kao i ja. “Pa, pretpostavljam da je dobra stvar što ću biti u Ohajo Stejtu sa tobom pa su nam šanse da se budimo ovako svako jutro velike,” objavila je niotkud. Seo sam, povukavši nju sa sobom. “Šta?” Ona se nacerila i slegnula ramenima. “Čekala sam pravi trenutak da ti kažem da sam primljena na Ohajo Stejt. Prijavila sam se pre par meseci kada smo...” zatresla je glavom. “Kada sam te... odguravala od sebe. Žao mi je zbog toga, McGraw. Nikada se nisam izvinila za to...” Stavio sam prst na njene usne, ućutkavajući je. “Draga, to je u prošlosti. Nisam onaj koji kuka nad onim što ni jedno od nas ne može da promeni. Ovde sam sada i to je sve što je važno,” rekao sam, mazeći joj obraz. Klimnula je, bacajući ruke oko mene. Stisnuo sam je bliže svom telu i tek tada sam primetio modricu na njenim leđima. “Sranje.” Ona se odmah povukla od mene i ja sam video modricu na njenom kuku, vratu i neke otiske na grudima. “Jebiga,” režao sam, upijajući crno ljubičaste tragove koje sam joj napravio. “Šećeru, zašto mi nisi rekla da te povređujem?” “Šta?” pogledala je dole u sebe i nasmejala se. “Želela sam to.” Pogledala je nazad u mene. “Želela sam te. Mislim da smo i ti i ja poprilično uživali u tome. Plus ja modrice dobijam lako. Samo smo imali malo grublji seks, previše razmišljaš o tome.” Povukao sam joj kosu sa lica i držao je ušuškanu na vratu. “Nisam trebao toliko da pijem.” Rekao sam prisećajući se kako sam sjebao. “Dilane, molim te ne radi to. Ja sam to želela. Ja sam to tražila. I svidelo mi se.” ~ 150 ~
Naš svet knjiga “Draga nismo koristili kondom,” rekao sam treskajući glavom. Njene oči su se raširile, ali su se brzo vratile u normalu. “U redu je.” Nasmejala se. “Nisam u ovulaciji.” “A kako to znaš?” “Imam aplikaciju na telefonu koja mi govori takve stvari, ali možda bi trebala početi piti pilule, Huh?” nervozno je pitala. “Ne moraš to raditi zbog mene.” “Znam. Želim to zbog mene. Zbog nas. Pretpostavljam da nisam ni shvatala da seks bez barijera izgleda skroz drugačije. Želim to da nastavim. Želim da te osetim celog, svaki put sa ničim među nama.” Pocrvenela je grickajući usnu i pokrivajući grudi sa čaršafom. Povukao sam kraj njene kose. “Nikada pre nisam bio sirov.” “Stvarno?” Zatresao sam glavom za ne. “Testiran sam takođe. Pre nego što smo bili zajedno. Želeo sam da se uverim...” Oborila me je na krevet ljubeći me svuda po licu. “Volim te, volim te, volim te!” ponavljala je i ja sam je okrenuo. “Sada, daj mi tu mačkicu ovamo šećeru, jaši mi lice. Vreme je za doručak.” I to sam radio ostatak jutra. Bilo je poslepodne kada smo napokon napustili krevet. Istuširali smo se zajedno i ručali. Naš sinoćni i jutarnji seks dobro nas je izgladneo. “Izguglala sam stazu i mislila sam da možda idemo na trčanje. Želim da se prijavim za tim u Ohajo Stejtu i treba mi sva moguća vežba.” “Šta god ti želiš.” jednostavno sam rekao čačkajući telefon. “Vau, mogla bi se navići da to govoriš.” Nasmejao sam se spuštajući telefon na pult. “To je takođe privatna staza svi idu na Cades Cove Loop or The Ramsey Cascades stazu, pa bi možda mogli... znaš.” Dizala je svoje obrve na mene. “Draga, buljiću u tvoje dupe tokom trčanja svo vreme dok budemo trčali. Šta ti misliš?” Skočila je dole sa barske stolice i krenula ka našoj sobi. Obuo sam svoje patike i zgrabio dve flašice vode iz frižidera. Obri je izašla u žutom sportskom grudnjaku i belom pamučnom šorcu, njena kosa je bila vezana u rep na vrhu glave. “Spreman?” pitala je, hvatajući me kako je odmeravam. “Predvodi put, lepotice,” rekao sam, odmeravajući joj dupe. ~ 151 ~
Naš svet knjiga Uzela je moju ruku i otvorila vrata, ali sam se zaustavio kada sam čuo telefon kako zvoni u mom džepu. “Sranje.” Javio sam se. “Hej daj mi sekund.” Stavio sam ruku preko mikrofona. “Moram se javiti,” dao sam joj pogled izvinjenja. “Oh, OK.” Počela je da se vraća u kolibu. “Samo idi, ja ću te stići draga.” “Jesi siguran?” “Da, to je staza koju smo videli kada smo dolazili ovde, zar ne?” Klimnula je. “Da to je ravna staza neće ti biti teško da me nađeš, ali da li si siguran? Mogu te sačekati.” “Ne u redu je idi ti,” rekao sam. “OK.” Poljubio sam je i ona se okrenula da ode i taman je trebala da zatvori vrata za sobom. “Šećeru.” Ona je stala gledajući nazad dok sam ja skidao svoju majicu i bacio je ka njoj. “Obuci jebenu odeću.” Ona se osmehnula, a onda i glasno počela da se smeje dok je oblačila moju majicu. “Biću odmah iza tebe.” “Obećavaš?” zadirkivala je. “Uvek.” Poslala je poljubac u vazduh, a onda je otišla. Pogledao sam u svoj telefon sa olakšanjem. “Pokušavam te dobiti nedeljama. Tako mi je drago da si mi napokon uzvratio poziv.”
Moje uši su bile okupirane, Dilanova plejlista je svirala u mojim ušima, a flaša vode bila mi je pored nogu dok sam se istezala nekoliko minuta. Tek tada sam shvatila koliko sam zaista napeta. Nasmejala sam se za sebe, prisećajući se svega što se desilo prošle noći i ovog jutra. Treperav osećaj u mom stomaku i dalje je bio prisutan. Otresla sam osećaje dok sam džogirala niz stazu da zagrejem telo pre nego što krenem da trčim. Nisam mogla da si ~ 152 ~
Naš svet knjiga pomognem da ne mislim na Dilana i koliko ga volim. Koliko je naša veza nežna i snažna sada. Kao one o kojima ste čitali u knjigama ili gledali u filmovima. Kao one od kojih su pravljene bajke. Nikada pre nisam bila sretnija u svom životu, i to je sve bilo zbog njega. On me je promenio na više načina nego što sam mislila da je moguće. Emocije, osećanja, odanost, obožavanje i ljubav. Ja sam živela i disala zbog njega. I to je bilo stvarno. Iskreno. Obuzimajuće. Mislila sam o njemu kad sam bila sama i mislila sam na njega i kad sam ležala u njegovim rukama. Nije bilo važno gde sam, uvek sam želela da budem blizu njega. Nikada ništa nije bilo dovoljno. Sama pomisao da ću se uskoro seliti i da ćemo biti zajedno svaki dan kao pre bilo je sve što sam želela i trebala. Trebala sam nekog da me voli. Baš kao što me je on voleo. Napokon sam ga našla, ili je možda on našao mene, ali važno je samo to da je usamljenost nestala, kao da je nikada nije ni bilo. Trčala sam brže, moje telo se navikavalo na mir i brži pokret mojih udova. Sa svakim korakom osećala sam se slobodnije od demona koji su me progonili. Od tuge koju sam uvek osećala kao da me vreba iza ćoška, spremna da me obori. Zatvorila sam oči na nekoliko sekundi želeći da zapamtim ovaj momenat. Da ga sahranim u mom umu i svom srcu. Posrnula sam skoro gubeći ravnotežu kada su me snažne ruke uhvatile. “Isuse McGraw, uplašio si me.” Nasmejala sam se srce mi je lupalo kao ludo od trčanja i njegovim iznenadnim napadom. Udahnula sam par puta polako čekajući da kaže nešto dok sam skidala slušalice. Tišina. “Dilane?” Nervozno sam rekla pokušavajući da se okrenem. “Ovde nema Dilana bebo,” duboki glas je rekao. Glas koji nisam prepoznavala. Miris viskija je obuzeo moja čula i panika me je obuzela. Srce mi je momentalno potonulo, odmah sam pomislila na serijske ubice i počela se otimati. Coknuo je uz moje uvo, pribijajući me bliže na svoje grudi. ~ 153 ~
Naš svet knjiga “Daj sve od sebe kučko. Niko te jebeno ne može čuti ovde,” režao je besnim tonom od kog mi se krv sledila. “Volim da ih nateram da vrište.” Dodao je. Glas mu je delovao neobično i mogla sam čuti akcenat. “Ne!” vrisnula sam, patetično pokušavajući da ga odgurnem od svog tela, bacakajući se i vrišteći iz svega glasa. “Dilane, Dilane!” ponavljala sam iznova i iznova, nadajući se da će me čuti i doći da me spasi od ovog pakla. “Ne, Ne, Ne!” vikala sam bezuspešno, a on se smejao. Skot se jebeno smejao. Telo mu se treslo uz moje. Borila sam se jače. Borila sam se tako jebeno jako, pokušavajući da se oslobodim od monstruma koji se spremao da mi oduzme život. Moja stopala udarila su od njegova, izazivajući da se njegove ruke samo malo olabave davajući mi iluziju slobode. Spotakla sam se napred i udarila kolenima od pod u pokušaju da pobegnem, pokušaju da otrčim ka svojoj sreći. Dilanu. Nisam bila dovoljno brza. “Gde misliš da si pošla?” Podigao me je u vazduh kao da sam pero, a onda me bacio licem od zemlju. Bol je odmah obuzeo moje telo. Grcnula sam od iznenadnog gubitka vazduha, ni vetar mi nije pomogao kad je on svu svoju težinu prislonio od moja leđa. Usisavala sam vazduh koji mi nije dopušten da uzmem dok je on vukao moju kosu, vukući moju glavu toliko nazad da sam zajecala od bola. Vid mi je pocrneo i videla sam bele tačke. “Molim te, molim te nemoj me povrediti,” uz jecaje sam govorila. Moleći da me pusti. Povukao je moj vrat jače i kunem se da sam mislila da mi je počupao svu kosu. “Molim te,” sadistički je ponovio. “Oh bebo, želim da moliš. Želim da me moliš da jebeno stanem. To samo učvršćuje moj kurac za tu slatku pičkicu koju ću pocepati na pola.” Protrljao je kukovima uz moje dupe nekoliko puta. Trljajući svoj već tvrd kurac od mene. Mogla sam ga osetiti svuda, njegove prljave ruke su me prljale. Povraća je ispunila moje grlo. Povraća sa kojom sam se borila da ne izađe napolje. Odmah sam počela da gutam. Suze su padale niz moje lice, usne su mi se tresle, a zubi škljocali. ~ 154 ~
Naš svet knjiga “Molim te, ne radi ovo! Molim te, molim te ne radi to,” jecala sam i ponavljala iznova i iznova. “Jebeno začepi! Uživaćeš u onome što ti spremam, a ako ne, uradiću to opet!” Ispljunuo je u moje lice i zalupio mojom glavom od prašinu, trljajući je levo desno kao da želi da mi utrlja lice u nju. Prašina, lišće i šljunak na zemlji derao je moje lice. Mogla sam osetiti svaki i najmanji kamen koji mu se zabio u obraz. Plakala sam jače i vrištala glasnije, mlatarajući nogama. Vrištala sam dok mi glas nije pukao i dok mi se usta nisu osušila. Grlo me je peklo i zvučala sam tako tiho. Povukao je moju ruku nazad, podižući je jače na mojim leđima, a ja sam zaplakala u agoniji. “Nemoj se jebeno pomerati. Slomiću ti prokletu ruku. Ali bebo, možeš probati da mi se odupreš. To će me samo naterati da te jebem jače.” Pustio je moju kosu i polako spustio svoju ruku niz moj struk. “Ne! Ne! Ne! Molim te, Molim te, nemoj me povrediti! MOLIM TE!” jecala sam i molila preklinjala. Suze su mi bile toliko intenzivne, obuzimajuće da nisam više mogla ni da vidim. Nisam mogla da dišem, nisam mogla da se pomeram. “Preklinjem te nemoj raditi ovo! Daću ti šta god želiš samo me nemoj povrediti!” molila sam neumorno čoveka koji sam znala da će mi naneti bol. Povukao mi je majicu preko glave, očiju i nosa samo su mi usta ostala slobodna. Oduzeo mi je sva čula i ostavio me je samo sa Dilanovim mirisom. Slušalice su mi sada bliže licu, Dilanova plejlista bila je moj jedini saputnik dok mi je duša pretila biti uništena. Jedva sam mogla čuti. “Nema mog sunašca.” “Mmmm...” zarežao je od čega sam se stresla. “Tako jebeno bolje.” Dodirivao me je duž leđa svojim prljavim rukama, polako pronalazeći svoj put niz moj struk, svlačeći mi šorc od čega sam ciknula. “Hajde da vidimo dobre stvari hoćemo li?” Jecala sam, gutajući svoje suze dok je on pritiskao ruke uz moje kukove, gubo kidajući moj šorc i gaće. “Ne!” vrisnula sam, bacakajući se i boreći se sa svom snagom koju sam imala. Njegova ruka koja me je držala je popustila malo i ja sam se odgurnula da potrčim. Na sekundu on me je pustio da pomislim da imam šansu, na ~ 155 ~
Naš svet knjiga momenat sam pomislila da je ova noćna mora da se završi. Podigla sam se na kolena i ruke, stopala su mi se ukopavala u zemlju da ustanem. “Zašto bežiš? Zabava tek počinje,” rekao je hvatajući moj članak, zbog čega sam pala licem nazad na zemlju. Povukao me je nazad ka njemu. Stomak mi je bio izgreban i umrljan u prašinu. Igrao se sa mnom, ja sam bila njegov plen. Borila sam se jače kad sam čula povlačenje rajsferšlusa, ali nije bilo svrhe. Bio je prejak za mene. Nikada nisam imala šanse i shvatanje toga me je udario, on me je grubo okrenuo na leđa i tako jako me udario preko lica da mi je odmah potekla krv. Nije posustao, udario me je u stomak i rebra, dok nije više ni malo snage ostalo u meni, i dok nisam želela jedino da umrem. Nikada nisam verovala da je moguće trpeti toliki bol. Kada mi je obuzdao ruke kravatom, znala sam da me ništa neće spasiti. Moje umiruće telo ležalo je u bazenu moje lične bede dok me je on silovao. Čula sam nešto što je zvučalo kao oštrica i ja sam odmah počela opet da se borim sa njim. “Ne, Ne, Ne! Molim te!” molila sam u agoniji. Telo mi je polako otkazivalo, duša mi je umirala, sve dok me je on silovao iznova i iznova opet. Osetila sam nož uz svoje grlo i zatvorila sam oči, misleći da je ovo momenat u kom ću umreti. Umreću gledajući Dilanovu majicu utopljena u njegov miris sa majice koju mi je dao sa toliko ljubavi da bi me zaštitio, slušajući muziku koju je on voleo i koja me je navela da se zaljubim u njega. Pocepao je centar mog sportskog grudnjaka, ostavljajući me izloženiju nego ikad pre. Nož je klizio niz moje grudi sa svakim udarom njegovog struka, a onda me je opet udario u stomak. Glava mi je ležala u prašini, i osetila sam kako se njegovo telo penje na moje pre nego što me ubije kompletno. Zabijajući se u mene tako jako da mi se telo cimalo od bola od njegovih udara. Ovo se ne dešava, ovo se ne dešava, Dilan će me spasiti. On će me spasiti. “Jebiga, bolja si nego što sam mislio da ćeš biti,” režao je uz moje lice stežući moj vrat dok je drugom rukom stiskao moj kuk, na suprotnoj strani gde je Dilanova ruka bila sinoć. Siktala sam za vazduh, za suze, za glas, ali ništa nije izašlo. Bol je bio preplavljujući, prejak. Jecala sam u agoniji sa svakim njegovim grubim prodorom. Gurao se unutra napolje. Blokirala sam njegov glas i sranja koja su izlazila iz njegovih usana o tome kako je moja pička uska, savršena, njegova. Zatvorila sam oči i tiho molila boga da me ubije, da umrem i da ~ 156 ~
Naš svet knjiga odnese za sobom bol koju sam osećala u svom telu. Bol među mojim nogama i svakom mišiću, modrice koje su bile po celom mom telu i mom srcu gde je Dilan bio. Ugasila sam se, odjavila se. Obri je bila mrtva. Sve što je ostalo je devojka koju siluju. Ništa više neće biti isto nakon ovog. Ništa. Osetila sam kako svršava duboko u mene. U tom trenutku sam izgubila svoju veru u Boga, nisam imala nade, nije bilo svetla na kraju tunela. Ne za mene. Nikad više. Stresao se od olakšanja, stanjujući, dok sam ja odolevala porivu da povratim. Meke suze padale su iz mojih očiju, natapale su Dilanovu majicu. Seo je i navukao pantalone zvuk njegovog rajsferšlusa će me zauvek progoniti. Držala sam lice po strani vid mi je i dalje bio blokiran majicom. Svaki put kad bih trepnula sretna uspomena došla bi mi, a onda bila grubo oduzeta od mene, jedna po jedna. Videla sam svoju mamu, mog tatu, Dilana, dečake, Aleks, a onda je došla samo tama. Usamljenost se javila kao da nikada nije ni odlazila, kao da moj um nije mogao da se seti kada je poslednji put bio sretan, jer je nikad više neću osetiti. “Mnogo bolje nego što sam mislio da će biti.” Bacio je nešto što je izgledalo kao moja poderana odeća na moje grudi. “Nemoj se pretvarati da ti se nije svidelo, ti prljava kurvo. Vidim te jebene modrice na tebi. Devojčica voli grubo, zar ne?” coknuo je, bacajući prašinu na mene. A tada sam umrla još malo više. Udario me je još jednom u stomak poslednji put i ja sam se instiktivno savila u stranu, držeći se za struk, još jednom boreći se za vazduh. “Do sledećeg puta, ti mala zadirkivačice kurca.” Grcala sam za svojim sledećim udisajem. Prinela sam svoja kolena gore ležući u fetus položaju, tresući se i iznenada se smrzavajući. Sklonila sam Dilanovu majicu sa lica, stavljajući je na mene, pokušavajući da se utoplim, da se utešim, koliko god je to moguće. Nisam osetila ništa. Bila sam prazna. ~ 157 ~
Naš svet knjiga Čak ni Dilanov miris nije mogao da me uteši niti lagani zvuk bluza koji nikada više neću podneti da slušam. Ne znam koliko sam dugo ostala tu, smrznuta slomljena, sama sa ničim sem očajem i zatvorenim očima želeći da se nikad više ne probudim. Kada sam čula poznati glas kako me doziva. “Ne!” Tek tada sam shvatila... Da će i Dilan umreti takođe...
~ 158 ~
Naš svet knjiga
Nisam očekivao da ostanem na telefonu tako dugo. Razgovor koji nije trebao da potraje duže od pet minuta odužio se na skoro sat. Kada sam pogledao na sat, shvatio sam da je Obri već trebala da se vrati do sada. Dlake na mojim rukama su se nakostrešile i neki užasan predosećaj me je spopao. Otrčao sam u sobu zgrabio prvu majicu koju sam našao. Prebacujući je preko glave potrčao sam ka vratima. Nisam čak ni zaključao za sobom. Samo sam izleteo noge su mi se pomerale po sopstvenom akordu. Što mi je više trebalo da je nađem, to sam gore trnce u stomaku osećao. Uskoro uhvatila me je panika i hitnost da je vidim. Trčao sam brže, stopala su mi udarala od prašinu brže i brže, lagan bol širio se mojim mišićima i srce mi je brže udaralo u grudima. Što sam joj se više približavao sve sam je više osetio svuda oko mene. Morala je biti blizu. Strah je rastao u meni sve više i više čineći skoro nemogućim da ostanem miran. Nisam je smeo pustiti samu, nisam trebao da joj kažem da ide bez mene. Nisam se trebao javiti na prokleti poziv. Krivica me je obuzimala slala je slike u moj um jednu za drugom, usađujući u mene strah i paniku da joj se nešto užasno desilo i da sam ja to dopustio. Staza je počela da se završava što me je navelo da usporim svoje korake. Znao sam da moram biti blizu, kunem se da sam je mogao čuti. Baš pred kraj staze video sam Obrine patike za trčanje i njene bele gaćice kako leže u prljavštini. Ništa me nije moglo pripremiti na ono što sam video sledeće. Ništa. Sekundu pre nego što sam stigao do njenog neprepoznatljivog golog tela, čuo sam je kako jeca u bolovima. Neko je komotno mogao da zabije kolac u moje srce tada i tu. Neki jebač je ostavio ljubav mog jebenog života da leži na zemlji kao komad smeća izbačenog iz kuće kao da je beznačajno. Čim sam je video, znao sam da stvari neće biti iste. Naša veza. Naša ljubav. Naša budućnost. ~ 159 ~
Naš svet knjiga Moja devojka. Ležala je u prljavštini slomljena. Njena nekada bleda koža bila je prekrivena modricama. Njeno lice bilo je puno posekotina, a njene prelepe oči sada su bile prazne. Suze su klizile niz njene obraze dok se neprestano ljuljala sa kukama ispred sebe. Vrisnuo sam “NE!!”potrčao sam što sam brže mogao, padajući na kolena pre nego što sam i stigao do nje. Ignorišući bol u kolenima od šljunka pod njima. Trgnula se, pokušavajući da pobegne od mene. Od mene... “Ne, ne, ne...” ponavljala je drhtavim glasom koji nikada pre nisam čuo. “Dušo ja sam.” Namrštila se kao da ju je bolelo da me čuje kako to govorim. “Isuse Hriste, tako mi je žao dušo,” jaukao sam i kukao ne znajući gde da je dodirnem, kako da je držim, utešim. Morao sam je odmah odvesti u bolnicu. Sa drhtavim rukama sam izvukao telefon birajući 911. “Šta to radiš?” jednostavno je rekla glasom ispunjenim emocijama. “Zovem pomoć šećeru.” Posegao sam da je dodirnem, ali kada sam joj prišao ona se opet cimnula kao ranjeno dete. “Molim te nemoj zvati nikog. Molim te.” Molila je glasom koji je slamao moje jebeno srce više nego što je već bilo. Spustio sam telefon pored mene i stavio ruke ispred sebe tako da ih može videti. “Šećeru, neću te povrediti. Da li me razumeš? Sad si sigurna, ja sam ovde,” jadikovao sam nad njom. Zatvorila je oči i jedna suza pala je niz njen modri obraz. “Bebo,” mumlao sam glasa slomljenog sa očima koje su se punile suzama. “Bebo, molim te dozvoli mi da te dodirnem, to sam ja Obri, ja sam.” Još suza se slilo niz njeno prelepo lice i ja sam ih nežno obrisao, ali se i dalje trzala od mog dodira. Ja sam bio blizu plača i slamanja, ali sam uložio sav trud u sebi da se ne raspadnem. Morao sam da ostanem jak zbog nje. Zbog nas. “Molim te dušo, otvori oči i pogledaj me, vidi da sam to ja.” Moji zidovi su pali. Uzeo sam njene krvave ruke koje su bile vezane zajedno i nežno ih spustio na svoje srce. “Oseti me Obri.” ~ 160 ~
Naš svet knjiga Odmah je povukla svoje ruke od mene i zastenjala od bola. Upijao sam sve modrice, otiske prstiju na njenom vratu i rukama. Morao sam da zatvorim oči na minut pre nego što spustim pogled dole do njenog struka, već sam znao šta ću naći. Otvorio sam oči i video sam tragove sasušene krvi na njenim butinama i tragove na njenim nogama i oderanim kolenima. Pognuo sam glavu u takvom stidu i kajanju, udarilo me je jače od bilo čega na svetu. “Ne, ne, ne... šta ti je to uradio bebo? Šta je jebeno uradio mojoj devojci?” jecao sam pokušavajući da dođem do daha. “Žao mi je Obri, tako mi je žao,” grcao sam sa glavom pognutom nad njenim telom. Lice mi je bilo iscrtano ničim sem krivicom. Seo sam povlačeći svoju majicu preko glave. “Dići ću te da sedneš tako da ti mogu ovo obući, a onda ću te odneti do bolnice da se pomoću doktora uverimo da nije...” “NEE!” vrisnula je otvarajući oči. “Nema jebene bolnice. Ne želim da idem! Molim te, Molim te, nemoj me terati. Preklinjem te...” “Shhh...”šaputao sam mazeći njeno lice vrhovima prstiju. “Shhh... ali ću te ipak podići obući i nositi OK? Možemo otići do kabine i ja ću te pregledati. U redu?” Nije odgovorila, ali njeno ćutanje shvatio sam kao da. Zajecala je od bola kad sam je podigao, brzo sam obukao svoju majicu preko njene glave i spustio joj niz telo. Kravata mi nije dozvoljavala da provučem njene ruke kroz rukave. Okrenula se od mene kao da joj je moj miris bio bolan. “Poneću te sad, u redu. Možemo ići sporo koliko god ti je potrebno, bebo.” “Samo jebeno to uradi,” rekla je grubim tonom. Podigao sam je u ruke kao da je beba, bio sam pažljiv da je ne povredim. Plakala je celim putem nazad do kolibe. Svaka suza koja je pala niz njeno lice urezivala se u moju dušu. Sve do poslednje. Otvorio sam vrata, trudeći se da ne napravim nagle pokrete koji će joj izazvati još bola. Zgrabio sam makaze sa pulta i nežno je polegao na krevet. Presekao sam kravatu, sa mukom u jebenom stomaku celo vreme. Momentalno je pobegla od mene što je dalje mogla kad je čula njihovo ~ 161 ~
Naš svet knjiga škljocanje, iako je to pridodavalo još više agonije njenom i ovako slomljenom telu. “Dušo,” šaputao sam, sedajući na ivicu kreveta, posežući za njom. Podigla je ruke ispred sebe u vazduh zaustavljajući me. “Molim te samo idi,” mumlala je, jedva dovoljno glasno da je čujem. “Gde da idem, draga? Gde jebeno želiš da odem? Neću te ostaviti ovakvu.” Pogledala je pravo u mene po prvi put od kako sam je našao mrtvim očima. Trunke ljubavi nije ostalo tu za mene. “Dalje, dalje od mene,” rekla je kroz stisnute zube. Jako sam zatresao glavom, stiskajući pesnice pored sebe. “Ne mogu to da uradim. Obri, pusti me da te odvedem u bolnicu. Mogu te pregledati i možemo uhvatiti tog tipa. Nešto se može...” “Ne,” vrisnula je. “Zar ne vidiš Dilane? Kasno je, šteta je već učinjena. Već sam mrtva.” “Oh, moj bože nemoj govoriti takva sranja.” Stavio sam ruku preko srca, pokušavajući da ostanem pribran. Ustao sam sa kreveta i šetao napred nazad, ne želeći ništa jače od toga da mi dopusti da je držim, da joj pokažem da ima života u njoj još uvek. Najviše od svega, želeo sam da odnesem sve što joj je jebeni kreten uradio. “Bebo, ovde si,” plakao sam gurajući ruke u kosu. “Upravo si jebeno preda mnom. Nisi mrtva, ovde si jebeno sa mnom,” svađao sam se udarajući se pesnicom po srcu. “Samo idi. Ne želim te ovde. Molim te samo idi!” telo joj se treslo od besa. “Ako mi ne dozvoljavaš da dovedem pomoć, onda mi molim te dozvoli da te pogledam. Pusti me da se uverim...” “Otpuzala je do kraja kreveta, telo ju je skoro izdalo. Posegao sam još jednom da joj pomognem, ali je ona odgurnula moju ruku. Polako je ustala, provlačeći ruke kroz rukave i uhvatila se za rebra, a onda se oslonila na uzglavlje. Zakoračio sam ka njoj. “Pusti me da ti pom...” “Isuse Hriste!” viknula je zaustavljajući me kao ukopanog. Spojili smo oči. “Pogledaj me, Dilane! Jebeno me pogledaj! Šta još oni mogu da učine za mene? Ništa! Šta ti možeš da učiniš za mene? Jebeno ništa! Šteta je već ~ 162 ~
Naš svet knjiga učinjena! Ne možeš mi pomoći! Ne možeš me spasiti! Jebeno si malo zakasnio.” Ja sam odmah odstupio kao da me je udarila. Sveže suze pale su iz njenih očiju, i trebalo mi je sva snaga da ne padnem na kolena pred njom i molim je za oproštaj. “Sada odlazi.” Vrisnula je iz sve snage, cimajući se opet zbog bola u rebrima, bio sam siguran da su slomljena. Stajao sam tu, prikovan za prokleti pod koji je pucao poda mnom. Nije bilo povratka od ovog. Bio je potreban jedan telefonski poziv da mi oduzme svu moju sreću, da mi oduzme devojku. Ironija mi nije promakla. “ODLAZI...” Pala je na pod u porazu i ljuljala se napred nazad. Raspala se, a ovaj put ja nisam mogao da sastavim delove. Zatresao sam glavom, pognuo je u porazu i izašao iz sobe. Čuo sam vrata kako su se zalupila nekoliko minuta kasnije dok sam šetao po dnevnoj sobi, prolazeći rukama kroz kosu ne želeći ništa jače od toga da je iščupam. Izgubio sam se. Nisam znao šta da radim. Nisam znao šta da kažem. Nisam znao ni jednu stvar kako da ovo rešim. Kako da se pobrinem za nju. Kada sam čuo vodu kako teče, panika mi se uvukla u kosti. Prala je sve dokaze. “Šta koji kurac Obri?” opsovao sam glasno za sebe, gledajući u plafon. Tiho se moleći bogu da je ovo noćna mora i da ću se uskoro probuditi ili nešto. Bilo šta... Ali onda se desilo nešto suprotno. Čuo sam njene jecaje, svaki od njih urezao se u moje srce, moju dušu, moj um. Kao da sam ja bio taj koji je plakao. Što sam duže stajao tu, to su jecaji postajali glasniji. “Molim te bože,” jecao sam, gledajući opet u plafon. “Molim te... pomozi mi, pomozi njoj. Pomozi... preklinjem te.” Nisam bio baš religiozan čovek, ali sam verovao u moć molitve. Ali u tom momentu prodao bi dušu đavolu ako bi to značilo da će odneti od nje svu bol, da će poništiti sve što se desilo, kao i uspomene na taj dan. ~ 163 ~
Naš svet knjiga Nisam više mogao podneti. Utrčao sam u sobu, polako idući ka kupatilu kao da idem ka svom pogubljenju. Na neki način sam i išao. Sa svakim korakom srce mi je udaralo jače, krvarilo je jače. Uhvatio sam kvaku, naslanjajući svoje čelo na vrata nekoliko sekundi. Moleći se još jednom da me ne odgurne. Udahnuo sam duboko i polako otvorio vrata. Stomak mi se stegnuo. Srce mi je bilo u grlu dok se povraća podizala, ali sam je progutao. Staklena vrata tuša bila su toliko zamagljena da me je para odmah udarila, kao da nije mogla da pusti dovoljno vrelu vodu. Koža joj je bila crvena, što je samo još više istaklo njene modrice po stomaku, rukama i nogama. Sedela je na sredini tuša sa nogama povučenim ka grudima i rukama obmotanim oko njih. Lice joj je bilo ušuškano između, jecala je tako jako, da joj se celo telo nekontrolisano treslo. Uspomena na nju ovakvu će me zauvek progoniti. Neće proći ni jedan dan da je ne vidim ovakvu. Kako se raspada preda mnom. Ni jedan dan. Nisam se zamarao da skinem šorc ni patike. Otvorio sam staklena vrata dok ona nije prestajala da jeca, ako ništa plakala je još jače. Pristupio sam joj pažljivo, prestravljen da će me odgurnuti, ali ne bi mario ako to i uradi. Morao sam je držati, pomoći joj, morao sam uraditi nešto. Seo sam iza nje šireći noge oko njenog tela. Nežno sam dotakao njena leđa vrhovima prstiju, gde je bilo još modrica i posekotina, momentalno sam zatvorio oči prisećajući se da sam joj neke od ovih ja zadao prošlu noć. Zatresao sam glavom, osećajući ništa sem gađenja prema sebi. Njeno telo se streslo kad me je osetila, ali nisam stao. Nisam mogao. Moji prsti pomerali su se do njenog boka, stomaka i dole do nogu. Želeo sam da upijem sve povrede i bol koje je osećala. Želeo sam da upamtim da sam joj ja ovo uradio. Da sam ja bio razlog što je silovana. Da sam ja razlog što moje devojke nije više bilo. Sve ovo je bila potpuno moja krivica. Udahnuo sam vazduh, grudi su mi se tresle od jecaja. Ona je u tom trenutku histerično plakala. Obmotao sam svoje ruke oko nje, pritiskajući je na svoje grudi i ona mi je to dopustila. Čim je bila u mojim rukama, slomio sam se. ~ 164 ~
Naš svet knjiga “Tako mi je žao, bebo... Tako mi je jebeno žao... molim te... molim te... uradiću sve da mi oprostiš... molim te...” Jaukao sam u sopstvenoj bedi. “Tako mi je jebeno žao...” Nisam znao ko je više plakao. Vrela voda slivala se niz nas kao da je prala greške koje nikada neću moći da popravim. Stvari koje nikada neću moći da popravim, koje nikada neću moći da zaboravim Ostali smo tako sve dok voda nije postala ledena i dok njena koža nije počela da plavi. Ugasio sam vodu i podigao je u svoje ruke uzimajući peškir da je ogrnem. Odneo sam je u sobu pomerio sam ćebe i čaršav pre nego što sam je nežno spustio ispod njih. Nije se pomerila ni milimetar, samo je zurila u plafon kom sam se i ja molio, minut možda i sat pre, pitao sam se da li je i ona radila isto to. Skinuo sam svoj šorc uzeo par suvih bokserica. Seo sam na ivicu kreveta, gledajući je još nekoliko sekundi. Polako sam povukao peškir i onda se odmah zaledila, držeći ruke preko svog torza. “Ššš...” šaputao sam, stavljajući njenu ruku preko mog srca. “Ššššš... oseti me šećeru, oseti moje srce kako kuca za tebe.” Stavio sam svoju ruku preko njene i nežno je milovao. Zatvorila je oči, ali se i dalje nije opustila. Polako sam sklonio peškir ne puštajući njenu ruku. Njeno lice palo je u stranu čim je peškir bio skroz pao sa nje. Ruka mi je odmah poletela do usana. Moja tuga brzo je prerasla u bes. Nije bilo mesta na njenom torzu gde nije bila plavo crna, kao da su čizme bile isprintane svuda po njenom stomaku. Pao sam, držeći se jednom rukom za drugu stranu njenog struka. Slamajući se nad svojom devojkom koja je već bila slomljena. Sa škripom zuba, poljubio sam njen modri obraz, vrat, njene grudi, njen struk, njene zglobove, svako mesto gde sam video trag, dodirnuo sam svojim usnama. Njeno telo ostalo je ukočeno, ali me nije zaustavila. Uzeo sam šta mi se pružilo. Ali dok sam stigao do njenog struka ja sam se tresao, zatvorio sam oči da skupim hrabrost da pogledam u predeo koji više nije bio moj. “Molim te nemoj,” jecala je, čitajući mi misli. “Bebo, moram da se uverim da si dobro. Neću te dodirnuti,” rekao sam u agoniji ne želeći da gledam, ali sam morao. Ona je coknula, usisavajući vazduh, dok sam joj širio noge i otvarao oči. Odoleo sam porivu da slomim nešto kada dam video modrice po ~ 165 ~
Naš svet knjiga unutrašnjosti njenih butina i natečenom prevoju. Bila je malena kapljica krvi na njenom ulazu, morao sam da sklonim pogled nesposoban da kontrolišem bes i kajanje koje me je peklo unutra. Prevrnula se na stranu, skupljajući svoje telo u fetusni položaj. Podigao sam se i dopuzao ispred nje uzimajući je u ruke. Njeno lice je sada bilo na milimetar od mog, a njene oči bile su tamne, prazne, bezdušne i mrtve. “Volim te. Volim te tako jebeno jako,” jecao sam trebajući da čuje kako joj to govorim. Samo je trepnula bez emocija. “Žao mi je, tako mi je žao, žao mi je...” ponavljao sam iznova i iznova kao pokvarena ploča, ljubeći je svuda po licu. Ušuškala je svoje lice u moj vrat i zaplakala. Ležao sam pored nje pokušavajući da je utešim, znajući da nije važno. Ona nije bila jedina koja je umrla tu noć. Ja sam umro takođe...
~ 166 ~
Naš svet knjiga
Nisam spavala ni jedne sekunde te noći. Jedva se sećam da sam zatvorila oči. Svaki put kad jesam odvelo me je pravo u momenat kada je moj život brutalno oduzet od mene. Kada sam umrla. Mislila sam da sam povređena taj dan, ali bol sledećeg jutra bila je nepodnošljiva. Nije postojalo ni jedno mesto na mom telu koje me nije bolelo i koje je više bilo moje. Bila sam stranac u sopstvenoj koži. Dilan me je držao celu noć, odbijajući da me pusti. Volela bih da vam mogu reći da mi je to pružilo utehu, ili me navelo da se osećam sigurnom, voljenom, zabrinutom. Ali nije. Bilo mi je muka u stomaku od toga. Njegovog mirisa. Odolela sam porivu da ga odgurnem i povraćam celu noć. Od sekunde kad je dotakao svaku moju modricu pod tušem, do načina na koji je ljubio svaku od njih u krevetu, do minute kad je pogledao među moje noge. Pozlilo mi je. Pustila sam ga da me drži, jer šta sam drugo mogla? Nisam ga krivila. Ali nisam ni mogla pogledati u njega takođe. Sve što sam volela u vezi njega je otrgnuto od mene, njegov dodir, njegove usne, njegovu muziku, njegov miris. Njegovu ljubav. Svaki put kad bih pogledala u njega sve što bih osetila je gađenje, gađenje prema čoveku koji nije uradio ništa osim me voleo. Stresao se malo kada sam se odmakla od njega zagrizla sam usnu da zadržim bol i ne dozvolim jecaju da pobegne sa mojih usana da ga ne bih probudila. Nisam želela da ga probudim. Nisam čak ni želela da budem blizu njega sada. Ne znam koliko je sati bilo kada sam odustala od pretvaranja da spavam. Cimnula sam se čim su moje noge dotakle pod, držeći se za rebra koja su definitivno bila slomljena. Ustala sam na nekoliko sekundi, dišući kroz ~ 167 ~
Naš svet knjiga agoniju koja je obuzimala moje telo koje više nisam prepoznavala. Polako sam otišla do kupatila, pokušavajući da ne napravim ni zvuk. Želela sam da budem sama, inače sam mrzela da budem sama. Želela sam i trebala sam još jedno tuširanje. Da skinem sa sebe osećaj koji je prekrivao celo moje telo. I dalje sam ga mogla namirisati. I dalje sam ga mogla čuti. Mogla sam ga jebeno i dalje osetiti svuda po sebi. Kada sam napokon stigla u kupatilo, proverila sam da li sam zatvorila vrata za sobom. Nije bilo šanse da dozvolim Dilanu da me opet drži. Jednom je bilo dovoljno. Zaplakala sam na tu misao. Naslonila sam se na komodu, potpuno gola i sama. Očajnički pokušavajući da održim svoje telo koje je izgleda pretilo da me izda. Pogledala sam se u ogledalo i nisam prepoznavala devojku koja me je gledala nazad iz njega. Njene oči bile su krvave, upijene i potpuno prazne. Njeni obrazi imali su modrice odmah na ivice. Podigla sam ruku do njega i setila se kako me je udario preko lica. Njen vrat imao je otiske prstiju i modrice. Nije bilo ni malo boje kože na njenim grudima, rebrima i stomakusve je bilo ljubičasto, plavo i crno. Pipnula sam trag čizme na mom stomaku i stresla glavom, zatvarajući oči da blokiram uspomenu njega kako me udara pre nego što me je ostavio da umrem. Moje ruke išle su ka mojim pregibima kao da ih je stranac povlačio, zašištala sam od bola pre nego što sam čak i stigla do svoje preponske kosti. Moj pogled nije napuštao ogledalo dok sam upijala svaki milimetar svoj slomljenog tela. Polako se okrećući da vidim svoja leđa. Stresla sam se od gađenja kada sam se setila koliko sam želela da me Dilan označi noć pre. Da ostavi modrice na meni. Da me učini svojom. Da li sam ja tražila ovo? Da li sam ja ovo sama sebi donela? Dilanova obeležja su se stopila sa njegovima i ja nisam mogla da ih prepoznam. Nisam znala koje sam tražila, a koje nisam. Nisam ništa više znala. Bila sam crna rupa ničega. Okrenula sam se ka tušu, nameštajući ga na najvreliju moguću temperaturu, ušla sam unutra, pozdravljajući toplotu. Nadajući se da će spaliti moju označenu kožu, da će sprati osećaj njegovih ruku svuda po meni, njegovog tela na mom. Pritiska koji sam znala da nikada neće nestati, bez obzira koliko se trudila, koliko to želela. ~ 168 ~
Naš svet knjiga Moj um je podivljao. Nisam mogla da ga sprečim, slika za slikom mog brutalnog napada igrao je ispred mene. Bila sam kao hrčak na točku nemajući gde da odem. Krug za krugom bez kraja na vidiku. Čula sam stiskanje kvake, a onda lupanje na vratima. “Draga,” rekao je dok sam ja stiskala ruke na zid kabine, oslanjajući svoje čelo na pločice. “Bebo molim te,” preklinjao je, navodeći me da se stresem na prostu reč bebo. Zatvorila sam oči i sve što sam mogla da vidim je on. Kukavica koja se krila iza anonimnosti, monstrum koji me je pokidao psihički i ubio svaki moj deo, A sve što sam mogla namirisati je Dilan. Pala sam, povraćajući pravo u odvod. “Sranje Obri, otvori prokleta vrata,” vikao je. Povratila sam opet, držeći rebra koja su bolela. Protestvovala na moja dela. “Ugh,” ispustila sam, povraćajući još. Pljunula sam brišući usta rukom dok sam klizala dole. “Obri, molim te, Molim te ne radi ovo!” molio je, udarajući na vrata. Instiktivno sam stavila ruke preko ušiju, gaseći njegov glas, pojačavajući svoj sopstveni. Tresla sam glavom levo desno. “Ostavi me na miru! Molim te samo me ostavi na miru!” vrištala sam dok mi glas nije otupeo. Lupanje na vratima je prestalo. Samo što je ono u mom umu tek počelo.
Ostali smo par dodatnih dana, dajući Obri malo vremena pre nego što se vratimo kući. Ne mogu vam reći koliko se puta istuširala, ostajala bi tamo satima, dok sam ja sedeo ispred čekajući da priča sa mnom, da me pogleda, da primeti da sam ja u jebenoj sobi. Ali ona nije primetila. Nije podigla svoj pogled do mog. ~ 169 ~
Naš svet knjiga Nije spavala u našoj sobi. Nije želela da mi bude ni blizu. Ona se ili tuširala ili ležala u sobi u koju sam je odneo kad sam je našao. Vrata su ostala zatvorena i zaključana. Pokucao bih da joj kažem da sam joj ostavio hranu ispred vrata, ali vratio bih se satima kasnije, a hrana bi ostajala netaknuta ispred vrata. Dani su prolazili bez da se išta promeni, bez napretka, ništa. Odlazio sam na spavanje svaku noć moleći se da mi dođe, da se uvuče u moj krevet i dozvoli mi da je držim. Da joj kažem koliko je volim i koliko mi je žao. Kako ću provesti ostatak života nadoknađujući joj. Držao sam se za nadu da će nakon malo vremena ona popustiti i pustiti me unutra. Jedva sam spavao, budeći se u čistoj panici prisećajući se kako sam je našao beživotnu i svega što se desilo posle. Njene mrtve oči i slomljeno telo bila je jedina slika koju sam sada video od nje. Moje devojke više nije bilo. Probudio sam se jedno jutro, teturav kao đavo pogledao sam na sat i video da je skoro podne. Otresao sam pospanost, iznenađen da sam uopšte spavao do tad. Besane noći su me slomile i mora da me je sve sustiglo. Seo sam na ivicu kreveta, naginjući se napred stavljajući laktove na kolena. Provukao sam prste kroz kosu, povlačeći je sa lica i držeći je na vratu. Sedeo sam tako razmišljajući šta bih mogao da uradim da taj dan učinim drugačijim od ostalih. Odustao sam nakon nekoliko minuta. Obukao sam šorc i krenuo do kuhinje da napravim doručak, iako sam znao da ga Obri neće pojesti. Zakopao sam se u mestu kada sam video da su vrata njene sobe otvorena. Odmah sam potrčao ka njima u nadi da će me pustiti da je vidim. Da me je čekala. Kada sam ušao u sobu bila je prazna, njen krevet bio je namešten kao da nije ni spavala u njemu. Otvorio sam vrata od kupatila i nije je bilo. “Obri?” dozivao sam po kući kao lud. “Šta koji kurac?” Izašao sam iz kuće i pregledao okolinu dozivajući njeno ime još malo. Iznajmljeni auto još uvek je bio parkiran u travi. Otišao sam u njenu sobu i video da njenog kofera nema. Otvorio sam ladice i video da je njena odeća takođe nestala. Okretao sam se u krug tražeći nešto bilo šta, provlačeći ruke kroz kosu, spreman da je otkinem. “Isuse Hriste,” mumlao sam za sebe. Otišla je bez pozdrava. ~ 170 ~
Naš svet knjiga Zvao sam je na njen telefon i on je odmah otišao na govornu poštu. Pisao sam joj nekoliko puta i nisam dobio odgovor. Čekao sam satima, umirao od brige. Kako je mogla uraditi ovo, nakon svega? Naš let je trebao da bude sledeće poslepodne, ali nije mogla da čeka ni dan da pobegne od mene. Proveo sam ceo dan pokušavajući da je nazovem i slao sam joj poruke iznova i iznova, napokon odustajući oko devet. Nazvao sam njenu mamu. “Hej, srce,” rekla je. “Da li si i ti iscrpljen kao i Obri?” Uzeo sam uzdah olakšanja. “Nešto tako.” Nasmejala se. “Dobro ste se proveli, huh? Obri izgleda kao da nije spavala danima.” Klimnuo sam iako me nije mogla videti. “To je bio popriličan pad. Volela bih da si me nazvao da mi kažeš. Nisam baš sretna što sam ostavljena u mraku.” “Pad?” pitao sam zbunjen. Morao dam da sednem. “Obri mi je rekla kako ste trčali kroz šumu i kako je ona pala i skotrljala se sa brda. Izgleda tako pretučeno, Dilane, ali mi je rekla da si se ti brinuo o njoj i da je otišla do bolnice na pregled. Shvatam da niste želeli da brinem.” Odmah mi je bilo muka u jebenom stomaku. “Dilane? Mili jesi tu?” “Da, žao mi je, gospođo.” Pročistio sam grlo, glas mi je pucao. “Oh, u redu je. Znam da nikada ne bi dozvolio da se nešto desi našoj devojčici. Znam da je sigurna sa tobom. Razumem da se nesreće dešavaju, samo molim te sledeći put me obavesti, da se ne bi iznenadila kada vidim svoju ćerku kako ulazi sa modricama i posekotinama na svom telu.” “Mmm hmmm...” bilo je sve što sam mogao da kažem. “Da li si dobro? Obri kaže da se ne oseća dobro. U svojoj je sobi ceo dan u krevetu. Jedva je dotakla ručak i večeru. Da li ste pokupili neki virus?” “Možda” jednostavno sam rekao. “Pa, ozdravi, u redu? Znam da Obri ne može da izdrži više od par sati da te ne vidi,” nasmejala se. “Da gospođo.” “Da li je postojao razlog zašto si zvao?” “Umm... da.” Zatresao sam glavom. “Obri se ne javlja na telefon. Samo sam želeo da se uverim da je dobro.” “Avvv Dilane. Ti si san svake majke za njenu ćerku. Reći ću joj da si zvao.” ~ 171 ~
Naš svet knjiga “Hvala vam i prijatno veče.” “Tebi takođe.” Prekinuo sam sa njenom mamom. Laknulo mi je, što sam saznao da nije pala mrtva negde. Moj bes je uzeo najbolje od mene. Uzeo sam telefon i bacio ga od zid. Gledao sam kako se slama kao što se moje srce slomilo. Otišao sam kući sledeće poslepodne. Odvezao sam se do njene kuće čim mi je avion sleteo. Jedva da sam i parkirao svoj džip pre nego što sam otvorio vrata da izađem. Popeo sam se na njen trem u tri koraka i zakucao na vrata, ali niko nije odgovarao. Znao sam da je njena mama sigurno na poslu. Odmakao sam se za korak i pogledao ka prozoru njene sobe, bilo je mračno i nije se ništa moglo videti. Znao sam da je bila unutra. Mogao sam je osetiti. “Draga, molim te...” viknuo sam, moleći se da me čuje i otvori ulazna vrata. Ali nije. Sedeo sam na tremu sa leđima naslonjenim na njena ulazna vrata, kucajući svakih pet minuta. Shvatio sam da neće odgovoriti, ali sam se nadao da će bar čuti da sam ovde, da je i dalje čekam i da će je to uveriti da ne idem nigde, bez obzira na sve. Zatresao sam glavom nekoliko puta posežući za telefonom koji sam zamenio to jutro i na koji mi je stigla poruka. Molim te ostavi me na miru. Nisam morao da se zapitam od koga je. Odgovorio sam. Nikad. Prestala mi je pisati. To je bila poslednja poruka koju mi je napisala, i vratio sam se kući sat kasnije. Dani su prošli da je nisam video, da nisam pričao sa njom, a onda su se dani pretvorili u nedelje. Nije da nisam pokušavao. Jebeno sam ludeo i ništa nisam mogao da uradim po tom pitanju. Ni jednu jebenu stvar. Sve što sam mogao je da čekam. Da se molim. “Hej,” Aleks je rekla sedajući pored mene u restoranu njenih roditelja. “Zašto ne surfuješ sa dečacima?” Dala mi je zabrinut pogled. Nije bilo uobičajeno za mene da ne surfujem, ali nije mi bilo ni do čega u poslednje vreme. ~ 172 ~
Naš svet knjiga Slegnuo sam ramenima, gledajući u daljinu. “Da li si OK?” Slegnuo sam ramenima opet. Podigla je moju ruku, stavljajući je oko svog tankog tela i naslonila glavu na moje rame. Ostali smo tako u tišini neko vreme. “Prvi put kada ste vi dečaci počeli da dovodite devojke, mrzela sam svaku od njih. Mislila sam da me zamenjujete sa sisama i plavom kosom.” Zakikotao sam se, i taj je zvuk tako lagano i prirodno skliznuo sa mojih usana ne sećam se kada sam se poslednji put nasmejao. “Znaš nikada se tako nisam osećala sa Obri. Ni jednom. Zavolela sam je momentalno. Ona mi je kao sestra koju nikad nisam imala, posle Lili naravno.” Klimnuo sam, primičući je bliže sebi. “Možda ne razumem šta vi dečaci radite.” Znam da je mislila na Lukasa, ali nisam je prozvao za to. “Ali na kraju dana, vi ste deo mene, svaki od vas. Veza kao ta ne može nikada biti slomljena.” Pogledao sam u nju, shvatajući šta je želela da kaže i ona se nasmejala. Uhvatio sam nekog uglom svog oka i tada sam je video. Obri. Odmah sam ostao. Naše oči su se pronašla preko cele prostorije, kao da me je osetila. Po prvi put od kako sam je upoznao nisam je mogao pročitati. Nisam znao šta misli, šta oseća, šta želi ili treba. To me je plašilo više nego išta. Zakoračio sam ka njoj, a ona je zakoračila unazad klimajući glavom za ne. Lice mi se smrklo, zbunjenost je brzo obuzela celo moje telo. Nagnuo sam glavu u stranu širom raširenih očiju ne verujući šta jebeno gledam, šta se jebeno dešava. Pogledala me je još jednom i okrenula se da ode. Preleteo sam preko prostorije i grubo je uhvatio za ruku kad sam je sustigao. Nisam razmišljao pre nego što sam delovao. Ona se trgnula telo joj se ukrutilo, pustio sam njenu ruku kao da me je opekla. Zatvorila je oči snažno, grleći svoj torzo blago se tresući. “Sranje,” instiktivno sam se povukao nazad. “Nisam mislio, draga, žao mi je.” Zagrizla je usnu blago klimajući. “Ali kako možeš tek tako pobeći od mene?” ~ 173 ~
Naš svet knjiga Zakoračila je unazad trebajući da se odmakne od mene, kao da sam je gušio. “Šta dođavola?” zakoračio sam ka njoj opet, a ona je iznenada otvorila oči. “Molim te Dilane, samo mi daj malo prostora, Okej?” odmakla se od mene opet. “Isuse Hriste šećeru, ne možeš čak ni da mi budeš blizu? Vidi znam šta se desilo...” “Ne znaš ti ništa.” Prosiktala je sa pogledom punim mržnje. Stajao sam šokiran, ne prepoznajući devojku koja je stajala preda mnom. Njene modrice i posekotine su nestale, ali i ona je nestala. “Ovde sam samo, jer je moja mama želela večeru iz ovog restorana. Da je bilo do mene nikada više ne bi napustila svoju sobu, ali ne mogu tako. Sada mogu li?” frknula je. Ja sam se trgnuo. “Sa kim misliš da razgovaraš Obri?” Ona se okrenula idući ka maminom autu. Otvorila je vrata i u zadnjoj sekundi se okrenula i pogledala me. “Niko,” odgovorila je. “Niko više.” Sela je u auto i otišla, odnoseći moje srce sa sobom. Ostavljajući me da stojim tu. Da umrem.
“Hvala na pomoći tetka Selest,” rekla sam na telefon. “Čujemo se uskoro.” Prekinula sam. Sedamdeset i šest dana. Deset nedelja. Dva meseca. Od kako sam prestala prepoznavati devojku u ogledalu. Ona se nije smejala. Ona se nije kikotala. Ona je jedva pričala. Ona se jedva pomerala. Odraz koji me je sačekao svaki put bilo je samo telo. Nije bilo duše, nije bilo života, samo ljuštura nekada živog bića. ~ 174 ~
Naš svet knjiga “Volim te,” mumlala sam toliko tiho da sam se jedva i čula. “Volim te,” ponovila sam malo glasnije. “Volim te” Vrištala sam naglašavajući svaku reč. Posegla sam za svojim srcem, ali se ništa nije promenilo, otkucaji su i dalje ostali neutralni, potpuno operisani od emocija. Života. Ustala sam tako brzo da sam srušila stolicu, udarajući pesnicom u ogledalo najjače što sam mogla. Smrskali se svuda oko moje ruke. Parčići stakla zabadali su se u moju kožu. Opet ništa. “Mrzim te!” Udarila sam opet, staklo je pucalo jače. “Jebeno te mrzim!” vikala sam udarajući pesnicom u ogledalo iznova i iznova. Vrišteći iz dubine pluća. “Jebeno te mrzim! Mrzim te! Da li me čuješ! Mrzim te.” Dilan je uleteo u moju sobu niotkud, grabeći me čvrsto oko zgloba. Pretesno. Prejako. Previše. “Šta jebeno to radiš?” vikao je tako blizu mog lica. Zatvorila sam oči, držeći dah zbog njegovog mirisa koji je bio svuda oko mene. “Šta to...” “Ne! Ne! Ne” siktala sam grubo povlačeći svoju ruku, tresući glavom. On je obmotao svoje ruke oko mene, ušuškavajući me u njegov miris i nisam mogla da dišem, nisam se mogla pomeriti. Gušila sam se, utapajući se sve dublje u svoj očaj u uspomene koje su me progonile kada sam bila budna, ali i kad sam pokušala da spavam. Stisnuo me je jače i pritisnuo moje telo uz njegovo, mogla sam ga osetiti svuda i to odjednom. “Nemoj me jebeno dodirivati!” Vrištala sam kao jebeni ubica, gurajući ga najjače što sam mogla i njegova su leđa udarila u zid. Nisam odustala. “JEBI SE! Mrzim te! Mrzim te!” ponavljala sam, udarajući ga po licu. Pokušao je da blokira moje udarce ali sam ja udarila jače. “Obri jebeno se smiri,” rekao je samo me još više ljuteći. To je bilo to. Nisam više mogla podneti. “Mrzim te! Mrzim te! Mrzim te tako jebeno jako!” vrištala sam udarajući ga kad je pokušao da mi se približi. “Mrzim te! Mrzim te!” Oči su mi se punile suzama, a telo mi se treslo dok se raspadalo. ~ 175 ~
Naš svet knjiga “Mrzim te, mrzim te!” vikala sam, pričajući sebi. Ponavljala sam iznova i iznova puštajući da te reči utonu u moje pore, mozak i krv puštajući im da postanu deo mene. Čineći me da zaista u to poverujem, da zaista poverujem da je ovo kraj. Nije bilo nade za mene. Za nas. Pala sam na zemlju, povlačeći i njega sa sobom dok sam sedela na kolenima sa telom koje me je izdalo. “Ne mogu da dišem Dilane. Jebeno ne mogu da dišem,” jecala sam. “Osećam se kao da umirem. Osećam se kao da umirem svaki dan. Želim da nestane! Ali nikada neće nestati. Ne mogu da dišem!” Povukao me je u svoje krilo i ja sam mu dopustila, očajnički pokušavajući da blokiram njegov miris koji me je obuzimao celu. “Shhh... u redu je šećeru.... u redu je, ja sam ovde.” Tešio me je, glas mi je pucao. Doživela sam kolaps u njegovim rukama, emocionalni, fizički, psihički i mentalni. Bila sam tu, ali nisam bila. Stavio je moju ruku preko svog srca. “Oseti me, Obri, oseti moje srce. Pokušala sam, zaista sam pokušala, ali nisam mogla da osetim ništa jer sam znala... Da je i on slomljen takođe.
~ 176 ~
Naš svet knjiga
Leto je skoro bilo gotovo. Morao sam otići nazad u Ohajo za par dana. Ko zna, možda daljina bude dobra da razbistrim glavu. Nisam video niti sam pričao sa Obri od onog sloma u njenoj sobi pre par nedelja. Samo sam bio zahvalan što sam se setio da njena mama drži sakriven ključ ispod jedne saksije cveća. Nisam mogao ni da zamislim šta bi Obri učinila sebi da je nisam čuo čim sam stao ispred njenih vrata. Taj dan bila je poslednja komunikacija među nama. Nije odgovarala na moje pozive, niti mi odgovorila na jednu poruku, odbijala je da me vidi. Bio sam ili potpuno odbijen od njene mame ili ignorisan kada bih zakucao na vrata. Kao da je nestala sa lica zemlje. Reči nisu mogle da opišu koliko sam bio iznenađen kada mi je to jutro poslala poruku, želeći da se sastane sa mnom na plaži. Skočio sam u Džip sa ogromnom nadom u svom srcu. Sedela je pored vode, plačući. Na tačno istom mestu gde sam je zatekao kada sam prvi put pričao sa njom na žurci. Bila je mršavija, bleđa i beživotna, ali Bože i dalje je bila jebeno prelepa, toliko lepa da je oduzimala dah. Njena kosa bila je puštena i vijorila se na laganom povetarcu, bio je to jedini deo nje koji se pomerao sa lakoćom. Nosila je moju omiljenu žutu haljinu. Mogao sam videti da joj je neudobno u sopstvenoj koži. Hodao sam polako što sam joj se više približavao. Poslednje što sam želeo je da se uplaši. Cimnula se malo kada sam seo pored nje, naša ramena su se jedva dodirivala, ali na moje iznenađenje nije se odmakla. Toplota koja je obično isijavala iz nje je nestala. Bila je hladna. Mrtva-hladna, izgubljena u svom umu. Video sam kako je bolno stisnula svoje oči i progutala jako dva puta pre nego što ih je opet otvorila i pogledala ka okeanu. Bio je vedar letnji dan napolju. Nije bilo oblaka na vidiku. Nebo je bilo mirno sa nežnim bojama plave miljama daleko, bez kraja na vidiku. Nežno pljuskanje okeana u miris vode se širio svuda oko nas. Nisam mogao zamisliti slikovitiji dan. Moja devojka je sedela pored mene, osim što to nije bila moja Obri, ova osoba je bila uljez. ~ 177 ~
Naš svet knjiga Iznenada se naslonila na moje rame, hvatajući me nespremnog. Iz prve sam mislio da se moj um poigrava sa mnom. Kada se nagnula ka meni još malo odoleo sam želji da je povučem ka sebi, da stavim svoju ruku oko nje i ušuškam je pod svoje ruke kao što je volela. Nisam morao puno da se borim, jer je to uradila sama. Pomerila je moju ruku, obmotavajući je oko svog tela. Tela koje više nisam prepoznavao. Tela koje više nije bilo moje. Odmarajući svoju glavu na mom ramenu, ona je prislonila svoje telo na moje. Osetio sam da je uzela tri duboka drhtava udaha pre nogo što se opustila pored mene. Ja sam se jebeno nasmejao. Nasmejao sam se tako jako po prvi put u mesecima, napokon sposoban da dišem. Stisnuo sam je bliže sebi, ljubeći vrh njene glave. Dopustila mi je, ukočivši se samo malo pre nego što se opet opustila. Ostali smo tako u tišini ostatak poslepodneva, gledajući kako se svet smenjuje oko nas kao da smo mi jedini u njemu. Svetle boje neba počele su da naglašavaju sumrak, poprimajući narandžastu i crvenu boju. Zalazak na Oak Islandu uvek je bio i te kakav prizor. Pre nego što se pojavila panika da će ovo naše vreme da se završi i da će ona opet da me odgurne, ona je ustala, nadvijajući se nada mnom. Pogledala me je sa izrazom koji nisam mogao da dokučim. Ispružila je svoju ruku ispred mene. “Idemo,” jednostavno je rekla. Uzeo sam njenu ruku i ustao, povela nas je po plaži još nekoliko minuta. Gledao sam kako se pomerala, način na koje se njeno telo njihalo sa svakim njenim korakom, mirisao sam kako joj kosa miriše na povetarcu, osećao njenu meku kožu naspram mog grubog dlana. Ne obraćajući pažnju na to gde nas vodi. Stigli smo do kuće koja je izgleda bila napuštena. Povela nas je uza stepenice pored praznog bazena, otvarajući staklena vrata kuće koja su jedva stojala, ostavljena da trunu napuštena daleko od svih domova u Oak Islandu. Kada sam se okrenu video sam ćebad, jastuke, vodu i hranu kako leži dole u praznom prostoru. Neko je ovo koristio kao svoje. Iz prve sam pomislio da su možda skitnice, ali stvari su bile previše fine za ljude koji su živeli na ulicama. Pogledala je po sobi upijajući naše okruženje i dalje ne puštajući moju ruku. Njene oči opet su pronašle moje. “Kako si našla ovo mesto?” pitao sam je. ~ 178 ~
Naš svet knjiga “Aleks.” “Kakve veze...” Stavila je prst na moje usne. “Shhh...” Nagnuo sam glavu u stranu zbunjen. “Shhh...” ponovila je, zakoračivši ka meni bez da se strese po prvi put u zadnjih nekoliko meseci. Pogledala je duboko u moje oči, tražeći nešto u mom pogledu. Tražeći neku potvrdu od toga ko sam bio, ili možda od toga ko je ona bila kad je bila sa mnom. Nikad je nisam video da me gleda tako pre. Žudeći. Koristeći prst koji je već bio na mojim usnama počela je da ga pomera levo desno. Razdvajajući moje usne da oseti moj dah. Nisam je zaustavio, pustio sam je da radi šta je želela, što je trebala u nadi da će to vratiti moju devojku. Polako je počela da pomera svoj prst do ivice mog lica, mazeći moju vilicu od jedne strane ka drugoj. Pomerajući ga do obraza, onda do ivice mog nosa pa gore do čela. Samo dodirujući nežno moju kožu, pamteći moje lice. Vratila se do usana, ponavljajući krug još jednom. Naše oči ostale su povezane svo vreme. Polizala je svoje usne dok je prstom sa mog obraza krenula niz moj vrat, zastajući da opipa moje grlo svojim palcem. Našla je svoj put dole do mojih grudi, prekidajući očni kontakt, fokusirala se na moje srce, stiskajući svoje prste oko njega, grubo me dodirujući. Šaljući trnce koji su zatresli moje jezgro. Kada je napokon položila ceo dlan preko mog srca, video sam da se blagi osmeh pojavljuje na njenim usnama. Bio je brz, ali sam ga video. Ona je spojila naše leve ruke i podigla ih do njenog srca. Pritiskajući svojim prstima moje da ih držim u mestu. Udaralo je sto na sat, ništa se nije moglo uporediti sa mojim mirnim otkucajima. Pogledala je u moje oči i videla da gledam pravo u nju. Promenile su se od onoga što sam video samo par sekunda pre. Čekao sam njen sledeći pokret, osećajući njene brze otkucaje uz moj dlan. Pogledala je dole u moje usne i nastavila od mesta gde je njena ruka bila na mojim grudima. Udahnuvši duboko, zakoračila mi je bliže, ne ostavljajući prostora među nama. Sklonila je svoju ruku sa moje na svom srcu i pomerila je na moje lice, povlačeći krajeve moje kose kao što sam ja radio njoj toliko mnogo puta. Zadenula je moju kosu iza uva i zaključala pogled sa mojim. Njena ruka spustila se na moj vrat gde mi je kucavica stajala i napokon se ponovo nasmejala. ~ 179 ~
Naš svet knjiga Stajući na prste sa očima povezanim sa mojim, nagnula se i spustila svoje usne na moje. Nisam imao vremena da registrujem šta se desilo pre nego što je ona razdvojila svoje usne, navodeći mene da učinim isto. I ja jesam. Cenio sam svaku sekundu u toku kojih su se naše usne pomerale jedne uz druge kao da su pravljene jedne za druge, naše usne spajale su se sa pažnjom. Nisam je poljubio mesecima. Nisam razumeo iznenadnu promenu, ali bio sam svejedno zahvalan na njoj. Kada je iznenada prestala, odoleo sam porivu da zajecam dok sam otvarao oči. Zatekao sam je kako i dalje zuri u mene kao da nije zatvarala svoje oči dok smo se ljubili. Gledao sam je kao se spušta dole ispred mene, povlačeći me za sobom. Pratio sam je do ćebeta gde je legla, vodeći mene da legnem na nju. Njen izraz mi je govorio da ne postavljam pitanja. Polako sam legao na nju, opreznih poteza. Tek tada sam primetio da je njena ruka i dalje na mojim grudima, iznad mog srca. Nije ju pomerala. Smestio sam svoje ruke pored njenog lica i počeo da spuštam svoje telo na njeno. Njeno srce je drastično ubrzalo i kunem se da je odjekivalo sobom. Odmakao sam se i seo na svoje pete. “Šećeru, ovo nije dobra ideja,” rekao sam iskreno. Ona je razmatrala moje reči nekoliko sekundi a onda je sela sa mnom, njeno lice bilo je prazno od bilo kakvih emocija. Posegla je za rubom svoje haljine i počela je povlačiti gore ne skidajući pogled sa mog. Podigao sam svoje obrve i mrdao glavom za ne, ali ona je i dalje nastavljala da je povlači. Zgrabio sam njene zglobove zaustavljajući je. “Obri,” coknuo sam. “Ne moramo raditi ovo. Ovo nije oni što želim.” Smanjio sam stisak. Ona je suzila svoje oči na mene, a onda šapnula. “Volim te. Samo ti i ja, jel tako?” njen glas je bio ispunjen sa toliko tuge, toliko bola. Klimnuo sam sa toliko emocija koje su kolale mojim telom da nisam mogao da progovorim. “Obećavaš?” dodala je. “Uvek.” Njene oči su se otopile pre nego što je podigla svoju haljinu preko glave i ostala samo u gaćicama. Otkrivajući svoje nekad zaobljeno telo koje je sada bilo mnogo mršavije. Bez obzira kako je izgledala, ja sam je i dalje voleo ~ 180 ~
Naš svet knjiga jebeno jako. Pogledao sam u njene oči, jer me je fizički bolelo da se prisetim zašto je njeno telo sada izgledalo ovako, nisam želeo da izgubim ovaj momenat za koji sam se molio da će nas odvesti do mnogih drugih. Pogledala je u moje telo nemo mi tražeći da skinem svoju odeću, i ja sam poslušao pošto je očito to želela. U tom momentu dao bih joj bilo šta što je njeno malo srce želelo. Kada sam bio skroz skinut dopuzala je do mene, smeštajući se među moje noge stavljajući svoju ruku na moje srce opet, ljubeći me tako nežno. Nisam znao šta da radim sa svojim rukama, nisam znao šta je okej, a šta ne, ali ona mora da je osetila moje sumnje, jer me je gurnula da legnem sa rukom koja je bila preko mog srca. Držao sam oči zatvorenim celo vreme, prestravljen da ako ih otvorim ovo ništa neće biti istina nego samo sam. Ostali smo tako ne znam koliko dugo mogao sam da osetim kako njene misli vode rat u njenom umu, ali sam onda osetio kako opkoračuje moj struk, prekidajući poljubac odmarajući svoje čelo na mom. “Molim te otvori svoje oči, pogledaj me,” mumlala je tako tiho da sam je jedva čuo. Odmah sam otvorio svoje oči i ono što sam video umalo je jebeno slomilo moje srce. Oči su joj bile ispunjene suzama koje su bile moja propast, nisam više mogao podneti. Uzeo sam njeno lice. “Šećeru, pogledaj me. Ne moramo raditi ovo,” izdahnuo sam uz njene usne. “Trebam te. Trebam te da učiniš ovo boljim. Trebam te da učiniš da sve nestane. Trebam te da ga obrišeš sa mog tela,” šaputala glas joj je pucao. “Oseti me. Dodirni me.” Jedna suza pala je iz njenog oka. “Gde?” pitao sam. Pritisnula je svoju ruku na mom srcu kao i one noći kad mi je dala svoju nevinost. “Ovde.” Poljubio sam njene usne, njene obraze, vrh njenog nosa, svuda po licu dok sam lagano pomerao svoju ruku sa njenog lica do njenog vrata. “Reci mi ako želiš da prestanem,” upozorio sam je i ona je klimnula, spojio sam svoje usne sa njenim, naše oči i dalje su bile otvorene. Klizio sam niz njenu nežnu kožu, mazeći prstima njenu golu kožu. Njena ruka se odmah ukočila na mom srcu kada sam stigao do njene preponske kosti. Njen izraz mi je govorio da nastavim, pa i jesam. ~ 181 ~
Naš svet knjiga Nežno sam pritisnu dlan uz njen procep, ostajući izvan gaćica. Njeno telo se odmah zaključalo. “Volim te, dušo, volim te tako jebeno jako,” govorio sam između poljubaca. “Moj život je počeo do dana kad sam te upoznao Obri. Da li se sećaš te snažne sa mnom-nema-zajebavanja devojke?” mumlao sam, gledajući je duboko u oči. Klimnula je, odmarajući svoje čelo na mom dok sam ja polako pomerao svoju ruku napred nazad, mazeći je onako kako sam navikao. Kako sam znao da voli. Želeći da vratim sve te emocije između nas. “Da li znaš šta sam prvo primetio kod tebe?” Ona je udahnula vazduh, moj dodir je stizao do nje. “Način na koji voliš, ljubavi, kako štitiš ljude do kojih ti je stalo. Znao sam odmah da želim da i mene voliš tako.” Ona se nasmešila, njena napeta ruka na mom srcu se opustila dok sam ja svojom rukom trljao njen klitoris malo brže, malo jače, njena vlažnost provukla se do mojih prstiju. Moje srce je zaigralo. “Znao sam da će taj smešak, taj osmeh, te oči da budu moj kraj. Da nikad neću biti u stanju da ih se zasitim.” Dotakao sam njene usne i one su se razdvojile, moje uporno trljanje vidno joj je prijalo. “Ti si sve što sam oduvek želeo, a nisam znao da trebam,” izdahnuo sam dok je ona udisala. Bilo je to kao da dišemo jedno za drugo. “Bože Obri, nemaš pojma koliko si mi nedostajala, koliko te volim.” Moje reči dopirale su do nje takođe. Leđa su joj se blago izvila. “Ja sam tvoj,” šaputao sam joj na uvo dok sam je uzimao u usta. Bila je gotova. “Ah,” zastenjala je u moja usta, njeno telo se treslo, izazivajući mi osmeh. “Eto je moja devojka,” stenjao sam sklanjajući joj gaćice u stranu. Namestio sam se na njen ulaz i ona me je pratila, spuštajući se na moj kurac. “Idi sporo koliko god ti treba, ne idem ja nigde,” rekao sam voleći osećaj nje obmotane oko mene, trudio sam se kao vrag da se ne izgubim u njoj. Trebao je momenat da budem skroz u njoj, pazeći na njen izraz lica i govor njenog tela. Kao što uvek jesam, ali ovaj put je bilo drugačije. Zaslepljujuće i obuzimajuće. Sve ili ništa. ~ 182 ~
Naš svet knjiga Pomazio sam joj vrat i ona je prihvatila moj dodir sa nežnim stenjanjem sa njenih usana. “Isuse šećeru, volim te tako jako. Provešću ostatak svog života vodeći računa o tebi, voleći te. Moraš to znati. Šta god se desi. Ja sam ovde, ne odlazim. U ovome smo zajedno, samo ti i ja.” Zatvorio sam oči i ljubio je svuda po licu opet upijajući ovaj dragoceni momenat među nama. “Žao mi je, tako mi je jebeno žao Dilane.” Jecala je, padajući na moje grudi, zaustavljajući svoje pokrete. “Shhh... Shhhh...” obmotao sam svoje ruke oko nje, želeći da joj dam utehu koju je trebala u mojim rukama. “Obri. Ja sam onaj kojem je jebeno žao. Obećavam ti da ću provesti ostatak svog života nadoknađujući ti to. Možemo otići na terapiju. Ne zanima me samo dok smo zajedno. Da li me razumeš? Da i me čuješ?” Obrisao sam sve njene suze i poljubio svaki milimetar njenog lica dok sam smeštao svoje telo skroz na njeno kao što sam znao da voli, mazeći obraze koji su bili crveni i topli. Moj torzo dotakao je njene grudi i moje noge prirodno su se upetljale sa njenim. “Da li je ovo OK?” morao sam pitati. “Bože, samo želim da te držim. Samo želim da te volim,” šaputao sam, gledajući u njene oči. “Obećavam ti da ću sve učiniti boljim. Zajedno ćemo se vratiti u Ohajo samo ti i ja.” Trebao sam da me razume koliko mi je značilo to da me opet pusti unutra, i da mi da još jednu šansu, da nama da šansu. “Šta nije u redu?” pitao sam čitajući njen izraz. Tražeći po njenom licu odgovor. Zatresla je glavom i zatvorila svoje oči dok je stiskala moja leđa jače, kao da je pokušavala da nas stopi u jednu osobu. Poljubila me je i shvatio sam to kao ne izgovorenu molbu da se pomeram unutra nje. Voleo sam da je osetim obmotanu oko mene, milimetar po milimetar polako obožavajući je kao što je i zaslužila. Želeći da oteram uspomene na ruke onog jebača na njoj, i da je podsetim da sam ovo ja. Da smo ovo mi. Svaki put kada sam se pomerio u njoj ona je mogla osetiti masu mog tela u pokretu, kako je prekriva malo po malo. Nežno sam je ljubio, uzimajući vremena sa svaki prodor svog jezika koji sam uplitao sa njenim. Upijajući prelep osećaj mojih usana dok tvrde njene. Gurao sam se napred nazad pre nego što sam se odmakao trebajući da joj vidim oči. ~ 183 ~
Naš svet knjiga Voleo sam da vidim svaku emociju i osetim je kroz njen pogled, oslikavale su svaki osećaj koji se pojavljivao i u mom srcu. U priznanje koje nikada nisam razumeo, ali nije bilo važno jer je bilo tu. Bilo je za mene. Samo za mene. Uvek sam bio u skladu sa njenim očima i u tom trenutku bile su neopisive, ali nije bilo važno jer sam bio u njoj. Bili smo zajedno i to jedino što je bilo važno. Ostalo će doći s vremenom. Moj palac trljao je njen obraz i ljubio sam je polako prodirajući malo brže, “Volim te. Volim te tako jako. Hvala ti šećeru, hvala ti što si mi se vratila.” Ona nikada zaista nije razumela šta mi je to značilo, ali provešću ostatak svog života dokazujući joj da jeste. Moje čelo bilo je na njenom dok smo hvatali dah, pokušavajući da steknemo ustaljeni ritam. Kada su njeni prsti dotakli moje lice, nestalo mi je reči. Zgrabio sam njen vrat i privukao njene usne svojim, gurajući svoj jezik u njena nestrpljiva usta. Nešto me je obuzelo, ovaj poriv koji se nikad pre nije desio sa njom pre naš je poljubac pretvorio u strastveni, kompletno se odigravao po sopstvenom akordu. Bilo je nečeg agoničnog u načinu na koji smo vodili ljubav. Očajnički i pusto. Žurno i zahtevno. Obuzimajuće. Oboje smo davali što je drugo trebalo. Nismo se moglo zasititi jedno drugog, oboje smo želeli više. Želeći sve. Naša tela su se pomerala kao da smo stvoreni jedno za drugo. Nije bilo ni jednog od naših demona u sobi. Samo mi. Po prvi put u nekoliko meseci. Naša usta su se sudarala i oboje smo disali teško, nesposobni da kontrolišemo misli koje su pravile haos u našoj duši. Očajnički smo pokušavali da operemo sve dodirima kože od kožu. Stresao sam se u olakšanju i strastveno poljubio njene usne još jednom. Ona je uzvratila i primila sve što sam joj davao. Nije bilo suzdržavanja, nisam mogao dovoljno da zahvalim bogu na tome. ~ 184 ~
Naš svet knjiga “Moja devojka,” stenjao sam između poljubaca. “Tako te jako volim, bebo.” Grubo je povukla svoje lice od mog dodira okrećući glavu u stranu. “Skini se sa mene,” prsnula je hladnim glasom, od čega sam se cimnuo unazad kao da me je udarila. Kao da me je neko maljem udario u stomak. “Šta?” “Skini se jebeno sa mene.” Prosiktala je kroz stisnute zube dok joj se telo odmah počelo cimati. Kada se nisam pomerio dovoljno brzo ona me je odgurnula svojim rukama izvlačeći se od ispod mene. Ostavljajući me zaleđenog na zemlji, da zurim u mesto gde smo upravo vodili ljubav. Bacila je moju odeću na mene. “Oblači se. Ne mogu da podnesem da te gledam jebeno golog.” Šta se upravo jebeno desilo? Seo sam zapanjen i gledao kako oblači svoju haljinu. Pogledala me je kao da sam jebeni idiot kada se i dalje nisam pomerao, pa sam ustao i obukao svoje farmerice, ne zamarajući se majicom. Zakoračio sam ka njoj. “Dušo, šta...” Ona se nacerila, odmičući se od mene. “Jebiga!” frknula je ispruživši svoje ruke ispred sebe. “Nemoj me zvati tako! Nemoj me nikad više zvati tako!” Otvorio sam usta da kažem nešto bilo šta. “Ne, nemoj jebeno pričati. Gotovo je! Jebeno je gotovo Dilane. Muka mi je samo da budem blizu tebe. Gotovi smo! Da li me razumeš? Gotovi!” vrištala je histerično. “Mora da se zajebavaš sa mnom? Ovo je šala, zar ne?” posegao sam za njom, ali je ona udarila moju ruku od sebe. “Ne,” nasilno je zatresla glavom. “Želiš da znaš šta je šala? Da smo mi vodili ljubav i da sam ja nekim čudom izlečena. Kada sam zapravo, svo vreme molila boga da ne povratim, jer me tvoj miris dovodi do mučnine,” pljunula je od čega sam zakoračio unazad. “Znam šta radiš. Znam šta jebeno radim. I neću ti dozvoliti da me jebeno odgurneš! Ne nakon ovoga.” Svađao sam se pokazujući prstom na nju. “Dobro, onda ja odlazim.” Okrenula se, ali nije bila dovoljno brza. Zgrabio sam joj zglob, držeći je na mestu ispred sebe. “Ne ideš nigde. Ne dok ja ne kažem da možeš i draga... neću reći.” ~ 185 ~
Naš svet knjiga “Jebi se!” zarežala je i otela svoju ruku iz moje. “Ne znaš ti ništa! Ni jednu jebenu stvar. Moraš da odeš! Šta još treba da ti kažem! Ne želim te ovde! Idi u Ohajo! Ostavi me na miru.” Vrištala je taj zadnji deo. “Ne idem nigde. Jebeno te volim Obri.” Trgnula se kao da je boli da to čuje. “JA.TE.VOLIM.” Naglasio sam svaku reč, trebajući da razume, trebajući da to dopre do nje. Coknula je. “Šta želiš, McGraw? Ovo nije bilo vođenje ljubavi, ovo nije bilo moje vraćanje tebi. Ovo je bilo to da si ti jebao mene.” “Prekini.” Zarežao sam, postajući divlji. “Šta da prekinem? Istinu? Dilane ovo je bilo zbogom, ništa više. Odlazim u Kaliforniju! Ne idem sa tobom! Mi nemamo budućnost. Tako da izbaci to iz glave.” “Bri.” Rekao sam “Ne moraš da radiš ovo. Znam dušo, u redu je. Pusti me da budem tu za tebe. Ne idem nigde.” Molio sam je. “Muka mi je od tvog mirisa! Ovo je sve tvoja jebena krivica! Pustio si me da idem sama! Pustio si da me siluju! Pustio si me da jebeno umrem tog dana!” Okrenula se od mene i krenula ka vratima. Bio sam iza nje u jednom koraku, zgrabio je za ramena i okrenuo je ka meni, sklanjajući kosu sa njenog lica da je pogledam duboko u oči. Rekao sam uvereno. “Molim te, molim te nemoj raditi ovo! Molim te nemoj jebeno ovo raditi!” raspravljao sam se, hodajući po ivici. “Ne moraš ovo da radiš, Molim te!” “Pusti me! Da li me čuješ?” Pustio sam je i ona je odmah počela da šeta po sobi. Kada sam čuo zveckanje njenih ključeva nisam mislio dvaput samo sam reagovao. Spremala se da odnese ceo moj život sa sobom. Bacio sam se na kolena ispred nje i obmotao svoje ruke oko njenog struka, držeći je što bliže sam mogao. Strana mog lica bila je na njenom stomaku. “Molim te, nemoj to raditi. Jebeno te preklinjem na kolenima, molim te!” Mogao sam da osetim kako joj odlučnost puca i nisam mogao više podneti. Zaplakao sam. Zajecao sam po prvi put od kako sam je našao golu na stazi. “Moje ruke su vezane, Obri. Zar nije to ono što si želela? Mene na kolenima, mene na prokletim kolenima, da te čekam! Pa evo me, molim te ~ 186 ~
Naš svet knjiga da ne radiš ovo,” plakao sam kao novorođenče. “Tako mi je jebeno žao, dušo! Nisam te spasio tada, ali molim te pusti me da to uradim sad.” Nije odustala. “Ne volim te više. Ne mogu da te volim nakon onoga što se desilo, preteško je. Ja jednostavno ne mogu. Moja ljubav je umrla tog dana kad i ja. Ljubav nije trebala da boli ovoliko.” Zatresao sam glavom. “Niko nije rekao da je ljubav laka.” Nije odustajala. “Da... ali niko nije rekao ni da će biti ovako teška.” Oklevao sam nekoliko sekundi, tiho se moleći da će odgovoriti ono što sam mislio. “Obećavaš?” pitao sam jednom rečju koja će odneti sve od mene. “Uvek,” rekla je kao da ona ne znači ništa kada je značila sve. Napokon sam razumeo. Pokušala je jebeno da me izbaci iz svog srca. A ja ću provesti ostatak svog života... Pokušavajući jebeno nju da izbacim iz svog.
Moje srce je bilo slomljeno, ležalo je na podu pored njegovog. Ovo je bio jedini način da me ostavi na miru. Jedini način da me pusti. Znala sam da ako ga uverim da i dalje imamo šanse, da ako mu dam nadu, ako mu dozvolim da me dodirne, ako mu dozvolim da me voli, oseti moje srce i posegne u moju dušu... da mi onda nikada neće oprostiti što sam ga slomila odmah nakon toga. Osim što se nisam pretvarala. I ja sam vodila ljubav sa njim takođe. Sve što je rekao bila je istina, sve do poslednje reči. Skoro nisam uspela da završim sa svim, skoro se umalo nisam izvinila zbog onoga što sam planirala da uradim i raspala se na njegovim grudima. Kao da je iznenada sve nestalo i sve što je ostalo bila je naša ljubav. Ona koju sam toliko očajnički želela nazad, toliko jako, toliko intenzivno. Ali kada sam osetila njegove snažne ruke oko sebe, i njegov miris od kog mi je pripalo muka u stomaku, shvatila sam da nije ništa važno više, ništa nikada neće biti. Ja nisam više bila ta devojka. Ona u koju se zaljubio. Nje nije bilo. Ona je umrla onog dana kada me je našao slomljenu na stazi u šumi. Morala sam da ga oslobodim. Nije zaslužio ovo. ~ 187 ~
Naš svet knjiga Mene. Ovo što je ostalo od mene. Zabola sam svoje nokte u dlanove što sam jače mogla da ne pokleknem pred svakim njegovim obećanjem koje mi je dao, svakoj i poslednjoj reči koja je pala sa njegovih usana. Nisam više mogla ovo. Morala sam to završiti, znajući da sve će biti potrebno je par malih reči. Progutala sam jako i sa najhladnijim odlučnijim glasom rekla sam “Ne volim te više. Ne mogu da te volim nakon onoga što se desilo, preteško je. Ja jednostavno ne mogu. Moja ljubav je umrla tog dana kad i ja.” Suze su pale niz moje lice, jedna za drugom. Čekajući da on odgovori ono što sam već znala da se sprema. Naš kraj. “Obećavaš?” jednostavno je zajecao. Zatvorila sam oči i setila se onog dana. Njegovih ruku... Njegovih usana... Njegovih prodora... I šapnula “Uvek.” Zakucavajući poslednji ekser u kovčeg. Odgurnula sam ga kao da mi se gadi i znala sam da će to osetiti. Krenula sam ka vratima, pogledavši još jedan poslednji put iza sebe i videla ga na rukama i kolenima, povijene glave u porazu, kao što sam i ja povila svoju. Nikada nisam planirala da kažem sve one reči pune mržnje. Nisam mislila da je išta njegova krivica. Ni jedne sekunde. Samo sam dolivala ulje na vatru naše sad već gotove ljubavi. Želela sam jedan poslednji put sa njim, planirala sam da slomim njegovo srce svojim odlaskom, morala sam da vidim nas slobodne jedno od drugog, postali smo toksični. Ali kad me je nazvao bebo... Dilan bi nestao i pojavio se bezlični čovek ispred mene. Dva muškarca stopila bi se u jednog i silovatelj bi preovladao. Ostavila sam ga tamo, slomljenog. Znajući da me nikad više neće gledati isto. Znajući da ono što smo imali sada je gotovo. Znajući da sada i on to zna. Mrzeće me i sama pomisao na to, moje telo dovodi do ivice bola. Došla sam do maminog auta, nema, promrzla i sama. ~ 188 ~
Naš svet knjiga Vozila sam ceo put do kuće u magli onoga što radim. Parkirala sam auto na prilazi, uzela dubok udah pre nego što sam se okrenula da vidim šta je na suvozačevom sedištu. I onda... Sam se jebeno slomila. Jecala sam satima, danima, mesecima. Godinama što su dolazile. Gledajući u jedinu ljubav koju sam ikada poznavala, koja mi je poklonila istu kutiju za nakit kao onu koju sam imala da se ne osećam usamljeno, jer je znao da hoću...
~ 189 ~
Naš svet knjiga
Bio sam na pola puta moje juniorske godine na koledžu. Nisam video ili pričao sa Obri skoro dve protekle godine. Voleo bih kad bih mogao da joj kažem da sam joj oprostio, ali bi lagao. Videću je za samo nekoliko sati, pošto smo obećali Mrvici da ćemo joj doći u posetu za prolećnog raspusta. Ona i Obri su delili stan u Kaliforniji, obe su bile na UCLA. I dalje su ostale bliske. Nisam dopustio da Aleks bude upetljana u naše gluposti, to nije imalo nikakve veze sa njom. Ona je bila na pola puta svoje početne godine koledža, a Obri je bila na svojoj drugoj godini. Znam da nas Aleks sada treba više nego ikad pošto prolazi kroz težak period s obzirom da je Lukas napumpao neku. Postaće tata za nekoliko kratkih meseci. Još jedna bomba je bačena na nas Lukasova mama je u trećoj fazi raka dojke. Svi smo tu vest primili teško, ali to je bio jebeni život. “Šta je to?” pitala je, povlačeći me iz misli ušuškana blizu mog tela sa jednom rukom na mojim grudima i nogom prebačenom preko moje. “Jebeno te se ne tiče.” Nasmejao sam se, pokušavajući da umanjim udarac svog direktnog odgovora. Stavljajući lanac sa ključem nazad na stočić. Topila se u mojim rukama baš onako kako sam i mislio da hoće, žene su bile toliko predvidljive. Nije bilo važno da li sam rekao nešto bilo šta. Bilo je važno samo kako je bilo rečeno. Sa osmehom, uvek sa osmehom. “Hoću li te videti večeras?” pitala je pokušavajući svoje telo približiti mom. “Vrlo malo verovatno,” odgovorio sam otvoreno. “Zar ti neću nedostajati?” pokazivala je prstom u moje grudi. Ona je bila ćerka mog profesora. Sreo sam je par puta u prolazu i svaki put kad me je videla, jebala me je očima. Prolećni raspust je zvanično počeo juče, a ja sam odlučio da ga počnem sa praskom. Profesor je bio kreten, uvek mi je stiskao jaja zbog svega i svačega, pa sam odlučio da ih gurnem njegovoj ćerci u usta. “Verovatno nećeš,” nasmejao sam se opet lagano se odmičući od nje. ~ 190 ~
Naš svet knjiga Ova pičkica je bila previše navučena na moje lizanje. Ako sam išta mrzeo kod žena to je bila njihova potreba. Nije bio potreban neki poseban kvalitet za to i verujte mi, muškarci to nisu jebeno voleli. Pogotovo muškarac kao ja. “Kada ću te videti opet?” Slegnuo sam ramenima uznemiren konstantnim pitanjima i smaranjem. Ova devojka nije mogla da shvati prokleti znak. Nije mi smetalo da budem seronja. Zapravo, preferirao sam to. “Draga, da li ti izgledam kao tip muškarca koji obećava?” Oči su joj se raširile u šoku. Ustao sam sa kreveta. Zabavio sam se i sad je bilo vreme da krenem. Obukao sam svoje farmerice, zakopčao ih i uskočio u svoje sandale, ne skidajući svoje oči sa njenih. “Super smo se proveli, ali budimo iskreni jedno s drugim, ja nisam prvi kog si dovela kući.” Slegnuo sam ramenima i pokazao glavom ka njoj. “I budimo iskreni, neću biti poslednji,” coknuo sam. Njene obrve su se suzile od čega su joj oči bile još manje. “Ti si jebeni seronja!” vikala je. Žensko raspoloženje se menjalo brze nego gaće. “Ja kažem samo ono što vidim.” Počeo sam sa velikim osmehom. Bar je bila zabavljena. “Jebi se.” Režala je. Klimnuo sam. “Uradio sam to. Dva puta da budem precizan, ali ako bi morao da nabrajam koliko sam te puta naveo da svršiš rekao bih da je blizu pet... možda šest.” Vilica joj je pala. Sagnuo sam se da podignem svoju majicu i podigao obrvu. “Nemoj držati ta slatka mala usta otvorenim osim ako ne želiš da zasisaš nešto. Ili to možda planiraš? Da li želiš da jeben tvoje lice? Jer sve što treba da kažeš je molim te.” Coknuo sam. Ona je udahnula zgađeno. “Neverovatan si. Nisam toliko očajna,” izazivala je, i to je odmah ukrutilo moj kurac. “Tako znači?” nagnuo sam glavu u stranu i suzio svoje oči, grickajući svoju donju usnu. Prišao sam ivici kreveta i njene oči su me pratile. Nagnuo sam se napred i zgrabio njene članke povlačeći je ka sebi. Ona je uzdahnula kad je posteljina ~ 191 ~
Naš svet knjiga pala sa njenog golog tela. Lagano sam masirao njena stopala dok sam ih spuštao na zemlju. Podigla se na laktove dok su joj se grudi podizale i pratila je svaki moj pokret. Znala je šta se spremam da uradim. Želela je to. Zbog čega me je verovatno i provocirala. Žena kao ona je svakako znala šta želi od muškarca poput mene, zato je i želela da me jebe uostalom. Što su se stvari više menjale, to su u stvari ostajale iste. Zadovoljstvo je bila moćna stvar. “Pa, reci mi opet? Šta si ono govorila? Hmmm...” izazivao sam šireći njene noge na moja ramena. Ljubio sam je od kolena sve do dole, polako. “Nešto u vezi toga kako nisi očajna?” ponovio sam čekajući da upije reči. Njeno disanje se ubrzalo kada sam stigao do unutrašnje strane butine. Polako sam ugrizao meko meso i ona je zajecala u odgovoru. Lizao sam i ljubio područje da bude bolje. Pogledao sam ka njoj, pobrinuvši se da poližem svoje usne pre nego što sam se spustio tamo gde me je želela najviše. Na njenoj maci. Ljubio sam njen osetljiv deo, bila je obrijana i cenio sam napor iako mi dlake nisu smetale mnogo. Pička je pička. “Da li je dobar osećaj?” provocirao sam ljubeći njen klitoris koji je i dalje bio natečen od naše prethodne ture. Zajecala je i glava joj je pala unazad. Tiho sam se nasmejao dok je kukovima stiskala krevet, bila je to tiha molba da nastavim dalje. “Jer...” nežno sam nastavio lizanje. Baš onako kako je želela. Baš kao što je volela. “Ovde gde ja ližem...” mumlao sam usisavajući njen klitoris u usta, uživajući u njenom ukusu na nekoliko sekundi dok su se njene noge stiskale oko mene. “Mogu osetiti...” dodao sam gurajući svoj jezik u njen otvor, gurajući ga unutra napolje nekoliko puta pre nego što sam ga iznenada pomakao. Odmah je pogledala u mene, uznemirena zbog gubitka. Klimnuo sam ka njoj. “Očaj je svuda oko tebe,” zajedljivo sam rekao, šaljući poljubac u vazduhu i ustajući. Okrenuo sam se uzeo svoje ključeve i krenuo ka vratima. “Oh moj bože!” vrištala je isfrustrirano, ali i željno. Bila je kao zagrejana kučka. Želela je da se prema njoj ponašam kao seksi igrački. Sve su to želele. ~ 192 ~
Naš svet knjiga Okrenuo sam se i nasmejao. “Ne bog, Dilan,” rekao sam okrećući se ka njoj poslednji put i odjebao odatle. Žene vrlo brzo mogu postati nasilne. Seo sam u auto i pojurio kao da bežim iz pakla, stižući u stan na vreme da se sredim pre našeg leta ovo poslepodne. Nije živela daleko od kampusa, tata je želeo da bude u blizini. Ušao sam u apartman koji sam i dalje delio sa Džejkobom, osim što je Austin bio naš novi cimer od kako je Lukas otišao nazad u Oak Island. Želeo je da bude blizu i pomogne u odgajanju sina, Mejsona. Ni jednom ga nisam prozvao zbog toga. Plus je želeo da pomogne sa mamom i Lili, koja je sada imala šesnaest godina i bila je mlada žena sa kojom Džejkob nije mogao prestati igrati tu mačka-miš igru. Bilo je samo pitanje vremena kada neće moći više da zadrži svoj kurac van njenih gaćica. Uprkos mojim ne tako suptilnim upozorenjima. “Ti si takav seronja.” Mi o đavolu, Džejkob. Digao sam ruke u vazduh. “Šta sam dođavola sad uradio? Tek sam stigao.” Njegov prijatelj Troj je sedeo na kauču sa svojom devojkom pored sebe. Nikada nisam rekao Džejkobu da mi je prišla prošli put kad su bili ovde. Kada su on i Troj otišli da kupe još piva, pustio sam je da mi popuši kurac. Bilo me je briga, ako Troj ne vidi kakva je drolja bila, onda bi to bio njegov problem ne moj. Bar je nisam jebao, iako me je molila za to. Austin je ležao na drugom kauču i izgledao je urađeno. Bog zna šta je sada uzimao. Nikada više nije bio isti nakon automobilske nesreće i svi smo to videli, pogotovo ja. Džejkob me je pratio do sobe. “Kako je bilo sinoć?” Nasmejao sam se. “Znaš da će ti se to verovatno vratiti i oboriti te na guzicu, zar ne? Mislim jebao si profesorovu ćerku. To je poprilično glup potez, čak i za tebe.” Slegnuo sam ramenima. “Ne brinem oko toga.” I nisam. “Naravno, da ne brineš. Jel bar bilo vredno svega?” “Ništa vredno pomena.” Zakopčao sam svoju torbu. Nasmejao se. “Takav si seronja. Nemam predstavu kako dobijaš toliko pički koliko dobijaš, svi znaju da si kreten.” “Eto baš zato. Jebe mi se šta ljudi misle, pogotovo žene.” “Gori si nego što si bio u srednjoj školi. Svestan si toga zar ne? Zar koledž ne bi trebalo da nešto promeni u tebi?” ~ 193 ~
Naš svet knjiga Coknuo je. “Promenilo je nešto samo i dalje ne znam šta je to.” Seo je na ivicu kreveta. “Spakovan si?” “Mmm Hmm.” “Znači spreman si za ovu nedelju? Znaš da će Aleks razumeti ako ne dođeš. Siguran si...” “Siguran sam.” Klimnuo je sa razumevanjem. “Znaš da ovo verovatno neće ništa promeniti, ali Obri je bila u redu da odsednemo u njihovom stanu. Mrvica je čak rekla da je nekako uzbuđena.” Suzio sam oči i coknuo. “U pravu si ništa to neće promeniti. Koliko puta moram jebeno da ti kažem, Džejkobe? Ona je samo bila devojka koju sam navikao da jebem.” On je uzdahnuo ne verujući u moje poker lice. Jedva da sam i sam verovao u sranja koja sam rekao o njoj. Nije bilo važno koliko sam žena pojebao posle nje. Uvek. Ali uvek. Bih. Video. Njeno. Lice.
Njihov avion je sleteo pre četrdeset pet minuta. Biće ovde uskoro. Okretala sam se i prevrtala celu noć. Nisam mogla da zaspim pa i da mi je od toga zavisio život, nije da sam i pre spavala nešto bolje. Ne sećam se kada sam u zadnje vreme prespavala više od tri ili četri sata, ili da se nisam probudila iz noćne more. Gledala sam po dnevnoj sobi čekajući. Aleks je bila u svojoj sobi sa Kolom. Da isti onaj Kol koji je Lukasu napravio pakao od života u toku srednje škole, taj Kol je sada nju grejao noću. Nisam je mogla kriviti. Lukas je sjebao kraljevski. Ona je samo nastavila dalje sa svojim životom. Trebalo joj je devetnaest skoro dvadeset godina da to uradi. Sviđao mi se Kol. Bio je dobar prema njoj. Ali on nije bio Lukas, i ja sam to znala isto kao i ona. “U redu draga,” Kol je rekao ulazeći u dnevnu sobu. Ja bi se uvek stresla kada bi čula taj nadimak. ~ 194 ~
Naš svet knjiga “Videćemo se kasnije.” Poljubio ju je. “Vidimo se Obri.” Klimnuo je ka meni i otišao. “Kol nije želeo da se sprijatelji sa dečacima pre nego ode?” zadirkivala sam, sedajući na kauč povlačeći noge ispod sebe. Aleks je bila puna razumevanja oko njihovoga dolaska. Ona je već znala da sam jebeno izbezumljena, a da to i ne spomene. “Teško,” coknula je sedajući isto kao i ja samo na stolicu. “Uzgred, dečaci baš i ne znaju da smo Kol i ja” oklevala je nekoliko sekundi, razmatrajući da li da kaže. “Izlazimo.” Nasmejala sam se. “ Hmm... zašto to Mrvice?” Ona je nagnula glavu u stranu, podignutih obrva. “Da li je to treća ili četvrta garderoba koju si promenila do sada.” Odmerila me je očima od glave do pete. Prestala sam se smejati. “Samo se šalim. Sigurna sam da će Dilan primetiti šta god da obučeš Obri.” “Aleks, Dilan i ja nismo pričali skoro dve godine. To je jedini razlog zbog kod sam bila nervozna. Ne pridaj tome veliki značaj,” rekla sam polu iznervirano. “Ne želim da se svađam OK? Volim vas oboje, ali nikada neću razumeti zašto ste vas dvoje raskinuli. Nisi bila ni sa kim od kako ste raskinuli Obri, jedva da si napuštala stan, pa očito ne nastavljaš dalje sa razlogom. Zašto se ne zapitaš zašto je to tako?” Zatresla sam glavom. “Mrvice nemoj pričati o stvarima koje ne znaš.” “Onda mi reci.” Izazivala je spuštajući ruku na svoj kuk. Upravo sam se spremala nešto da kažem kada se začulo kucanje na vratima. Srce mi je potonulo u pete. Aleks je pogledala u moje bledo lice, ali nije rekla ništa. Ustala je i otišla do vrata. Svaki korak koji je napravila osetila sam da lomi moju odlučnost. Ne mogu ja ovo. Ustala sam sa kauča i krenula ka svojoj sobi, ali nisam bila dovoljno brza. Otvorila je vrata i ja sam zastala kao ukopana. “Mrvice!” Džejkob je pozdravio ona je ciknula i on ju je podigao od zemlje. Srce mi je skoro iskočilo iz grudi, iskočilo iz sobe. Soba je počela da se smanjuje oko mene. Čvrsto sam zatvorila oči, pokušavajući da umirim disanje. Koža mi je bila hladna i mirna, mislila sam da sam prevazišla to, sledeći glas koji sam čula bio je od Austina, čekala sam Dilanov. ~ 195 ~
Naš svet knjiga Kao da mi čita misli Aleks je pitala “Gde je Dilan?” “Oh,” Džejkob je mumlao. “Umm... on je morao da sredi neka sranja ili tako nešto, biće ovde kasnije.” Ja sam se momentalno okrenula, spajajući oči sa Džejkobom. Austin ga je lagano lupio u stomak,. “Zašto lažeš? Mrvica, znaš kakav je Dilan, ima po jednu pičku u svakom gradu. Otišao je sa nekom ribom koju je pokupio na aerodromu, doći će kada završi sa njom.” Džejkobovo lice se namrštilo, a ramena se opustila. Zatvorio je oči na nekoliko sekundi tresući glavom. Progutala sam pljuvačku iz grla i na silu se nasmejala. “Neke stvari se nikada ne promene, Huh?” Austin je pogledao ka meni kao da je tek sada shvatio da sam tu i žaljenje je bilo vidljivo na celom njegovom licu. “Sranje, Obri, Nisam...” “Kakav vam je bio let?” Prekinula sam Austina, ne želeći ništa jače od toga da promenim temu. Brzo su se svi prebacili, ali su neko vreme gledali u mene sa sažaljenjem. Mrzela sam sebe malo više. “Bio je odličan.” Džejkob je rekao povlačeći me u zagrljaj. Mrzela sam da me dodiruju, ali pustila sam ga jer šta sam drugo mogla? Austin je bio sledeći. Oboje su zadržali svoje ruke oko mene previše dugo. Što me je samo navelo da želim opet da se tuširam. “Pa,” izdahnula sam, pokušavajući da umirim svoje živce od njihovih ruku oko mene. “Šta ste vi momci planirali?” “Ja sam mislila da im pokažem okolinu.” Aleks je rekla. “Hoćeš i ti?” Zatresla sam glavom. “Ne imam da učim. Ispiti nam se bliže. Vi se lepo provedite. Videćemo se kasnije.” Aleks je klimnula i ja sam otišla u svoju sobu. Poslednje što sam želela je da vidim njihove izraze na licu, jednom je bilo dosta. Još jednom sam se istuširala i presvukla se u pamučni šorc i majicu. Malo odeće sam nosila samo onda kada sam bila sama i sigurna u svom prostoru. Bacila sam glupu žutu haljinu u ormar i ostala da učim ceo dan zaključana u svojoj sobi. Namrštila sam se pogledavši da je jedan ujutru i da nisam čula nikoga da je ušao. Stomak mi se oglasio pa sam spustila telefon i ustala da odem do kuhinje i uzmem nešto da jedem. Pregledavala sam po policama odlučujući šta da uzmem da jedem kada sam čula vrata kako se otvaraju. ~ 196 ~
Naš svet knjiga “Mrvice znaš li gde su moje žitarice?” pitala sam, penjući se na prste tražeći ih iza. “I dalje jedeš Amajliju?” Zaledila sam se. Dilan. Osetila sam ga kako dolazi iza mene, njegov miris se mešao sa nekim ženskim parfemom. Disanje mi je stalo kad je njegova toplota dotakla moja gola leđa, oči su mi pale na njegove snažne ruke koje su se spustile na kuhinjski pult. Zašto je imao ovaj uticaj na mene, još uvek? Posegao je od iza mene, dodirujući moje rame da dohvati žitarice i spustio ih je ispred mog lica. Nagnuo se blizu mog uha, dah mu je udarao jednu stranu mog vrata izazivajući trnce u mom celom telu. Coknuo je kad je video da su mi se dlake na rukama naježile. “Nisam znao da ćemo imati pidžama žurku, dušo.” Polako je prešao prstom po mojoj ruci gde su dlake bile nakostrešene. “Iako, uvek sam preferirao kada si spavala gola.” Režao je šaljući taj zvuk duboko u moj stomak. Bože nisam se osećala tako veoma dugo. Ulazna vrata su se otvorila i on se odmakao od mene brzo noseći moje žitarice sa njim. Okrenula sam se i naše su se oči odmah pronašle. Zagrizao je svoju donju usnu i odmerio me, čineći da se osećam golom. Dođavola, izgledao je dobro. Kosa mu je bila plavlja nego što se sećam, i vezana na vrhu njegove glave. Oči su mu bile nežna boja meda, sa nežnim sjajem. Nosio je usku belu majicu koja je pristajala savršeno njegovim izdefinisanim rukama koje su bile još veće nego što ih se sećam. Moj dečak je porastao. Bio je čovek sada, očaravajuće zgodan čovek, na grub način. Nasmejao se uzimajući moje žitarice u svoja usta, namerno lizajući usne kada je shvatio da ga gledam. “Dilane!” Aleks je rekla razbijajući naš napet trenutak. Spustio je moje žitarice na pult odmah pored sebe i podigao je sa zemlje. Žudela sam da isto uradi i meni. Nakon svega. I dalje sam ga volela. ~ 197 ~
Naš svet knjiga I dalje sam ga volela tako jako. Nije skinuo svoje oči sa mene dok je držao Aleks u svojim rukama. Pitala sam se da li se iste misli motaju i po njegovoj glavi. “Mrvice, vidi tebe odrasla si,” rekao je dok ju je odmeravao. “Kažeš to svaki put kad me vidiš.” Kikotala se, gledajući ka meni. “Vidim da ste prekinuti.” Suzio je oči ka meni, čekajući da mu nešto kažem. “Hej, McGraw,” bilo je sve što sam uspela da izgovorim. Cimnuo se odmičući se od pulta sa žitaricama u svojim rukama, zastajući kad je bio odmah ispred mene. Stisnula sam pult, noge su mi bile slabe. Nagnuo je glavu u stranu, povlačeći kraj moje kose. Nagnuo se kao da će poljubiti moj obraz. “Sećam se vremena kada si tako jako stiskala moj kurac,” režao je gestikulirajući na moje ruke koje su stiskale pult. Cimnula sam odmičući se, nisam primećivala da ga stiskam tako jako. Pustila sam pult i toplota je obuzela moje obraze. Predao mi je moje žitarice popuštajući stisak na njima, oponašajući stisak koji je on i dalje imao na mom srcu. Ostavio me je da stojim u šoku. Po prvi put u nekoliko godina, nisam imala predstavu ko je on više.
~ 198 ~
Naš svet knjiga
Bili smo u Kaliforniji skoro nedelju dana i ostao nam je još jedan dan. Nisam video ili pričao sa Obri od one noći u kuhinji. Izbegavao sam je kao kugu. Što se mene ticalo nije ostalo ništa što bih imao da joj kažem. “Ti si takav seronja.” Džejkob je objavio. Nasmejao sam se. “Zašto, na šta misliš?” pitao sam sa najpametnijim tonom, povlačeći neku nasumičnu ribu ka sebi. “Koliko devojaka planiraš da pojebeš dok smo ovde? Da li želiš da prođeš celu sestrinsku kuću ili samo namerno nerviraš Obri?” Nasmejao sam se. “Ovo nema nikakve veze sa njom.” “Ima svake veze sa njom. Ona gleda u tebe upravo sada. I povređenost na njenom licu me boli, Dilane, a ja nemam ništa sa tim.” Prevrnuo sam očima. “Trebala je o tome misliti pre nego što me je ostavila.” “Zašto ne popričaš sa njom? Možda da je saslušaš?” “To bi impliciralo da mi je jebeno stalo do nje.” “Povukao sam drugu devojku na moju drugu stranu, i Džejkob je zatresao glavom, odlazeći od mene. Bili smo na Kolovoj žurci bratstva, koliko god je Aleks pokušavala da sakrije, znao sam da su ona i Kol zajedno. Uhvatio sam poglede koje su davali jedno drugom kada su mislili da ih ne gledamo. Nisam razumeo zašto pokušava to da sakrije od nas. Nije mi bilo bitno sa kim izlazi sve dok je sretna, a izgledalo je da je Kol tretira dobro. Noć je doživela zaokret nagore kada je Aleks dotrčala do Džejkoba da mu kaže da je Austin na ekstaziju. Nisam se ni najmanje iznenadio. Dečko je imao želju za smrti. Nakon što smo ga Džejkob i ja našli u parku i pokušali mu pomoći to je samo dovelo do toga da naše prijateljstvo ode dođavola. Sranja su rečena i nikada neće moći biti povučena, moje razočarenje na oboje i Džejkoba i Austina bilo je dovoljno da me dovede do dna boce sa rumom. Uzeo sam gutljaj iz boce i krenuo dole ka plaži. Tamna tečnost je pekla delikatno. Želeo sam da zaboravim. Želeo sam da se pretvaram kao da se zadnji sat nije dogodio. Završio sam na plaži malo dalje od stana i znao sam da je to zbog Obri. ~ 199 ~
Naš svet knjiga Ona je obožavala plažu. Želeo sam da zamislim da nisam video njeno prokleto lice preda mnom, isto lice koje sam očajnički pokušavao da zaboravim tokom godine. Sve to, svaku uspomenu emociju koja me je udarala u facu, iznova i iznova. Proganjajući me. Terajući me da se osećam kao smeće koje sam i znao da jesam. Nisam želeo da osećam ništa. Nisam želeo da se sećam ičega. Nisam želeo da znam bilo šta. Imao sam osećaj kao da sve ponove proživljavam-silovanje, njeno raskidanje, propast mog života i naše ljubavi. Pogodilo me je kao tona cigala, i nisam mogao da dišem. Gušio sam se. Moj adrenalin pumpao je kroz moje biće, mogao sam da osetim znoj kako curi niz moje slepoočnice. Ušao sam u vodu, boca je bila do pola gotova. Bio sam tup, uvek sam bio tup. Osim kada sam jebao žene. “Znaš da unutra ima ajkula, zar ne?” Okrenuo sam se i video brinetu kako stoji i tek tako sve je nestalo. Mogao sam disati. “Ne seri, stvarno?” Nasmejala se. “Zar se ne bojiš ajkula?” “Ajkule ne dolaze u plićak, draga.” Odmerio sam njenu figuru, mali struk i velike sise. Nosila je haljinicu preko bikinija, lagan pristup. “Znam, ali zašto rizikovati? Sve se može desiti.” “Sve?” nasmejao sam se. Pocrvenela je. “Zar nije malo kasno da sama šetaš plažom?” “Nisam sama ti si ovde,” uveravala me je. “Upravo.” “Moje ime je...” “Ne zanima me koje ti je ime,” prekinuo sam je idući ka njoj. “Pa, ja znam tvoje ime, Dilane,” rekla se. “I to bi trebalo da me impresionira?” Oči su joj se raširile. “Tvoje usne.” Posegao sam i palcem prelazio preko njene donje usne. “One već to rade.” Disanje joj se ubrzalo. “Voleo bih da vidim šta još umeju.” Gurnuo sam palac u njena slatka usta. “A ti?” pitao sam uvereno. ~ 200 ~
Naš svet knjiga Zasisala je moj palac kao prokleti profesionalac i posegla za mojim kaišem otkopčavajući ga. “Dobra devojka,” rekao sam i izvadio palac iz njenih usana da bih je uhvatio za vrati i privukao bliže sebi. “Izvuci moj kurac napolje,” režao sam na nju i koža joj se odmah ugrejala pod mojom kožom, nežno sam ljubio njen vrat, upijajući njen sladak miris losiona za sunčanje. Prepoznao sam devojku, ona je bila jedna od devojaka iz sestrinstva ili tako nešto. Sva lica su se stapala u jedno, sva sem jednog. Nisam znao njeno ime i nije me bilo briga, nisam lagao u vezi toga. Ako me je pratila ovamo to je sigurno značilo da želi nešto od mene. A ja sam nju želeo na kolenima. Radila je kao što joj je rečeno drhtavim rukama. “Drkaj ga, jače,” naredio sam dok sam nastavio da ljubim njene grudi, osiguravajući da se moja kosa pada na njih tokom tog puta, žene su to volele. “Ovako?” izdahnula je. Zastenjao sam dok mi je lice bilo zagnjureno u njene sise. “Da...” Bila je toliko poslušna i to me je najviše nerviralo kod žena. Nagnuo sam njenu glavu unazad i ona je zastenjala, povukao sam je na kolena. Sklonila je svoju ruku i ja sam sam uhvatio svoj kurac drkajući pred njenom facom dok je ona pogledavala ka meni. Kada je shvatila šta radim oči su joj se raširile kao da nikada nije videla muškarca kako sam drka. Ili je to bilo zbog veličine mog kurca. Kako bilo to me je palilo. Pogledao sam dole u nju. “Neće se isisati sam, srce,” požurivao sam je. Nije joj trebalo reći dva puta, i njene meke mokre tople usne su me uzele. Nastavio sam da se natežem sam dok je ona uzimala krunicu mog kurca, a zatim je počela da spušta usne niz moj kurac. “Dublje.” Zahtevao sam. Devojka je pratila upute, ali pošto me nije primila duboko koliko sam želeo ja sam to uradio umesto nje. Zagrcnula se kada sam osetio pozadinu njenog grla, zarežao sam, a ona ovlažila. “Spusti gaćice stavi ruku na sebe i igraj se sa sobom. Želim da gledam kako svršavaš.”
~ 201 ~
Naš svet knjiga Opet pratila je moje naredbe savršeno, igrajući se svojim klitorisom, polako iz prve a onda brže i zahtevnije. Ja sam držao njeno lice pomerajući joj glavu onako kako sam ja želeo. Njena ruka me je opet obuhvatila i ja sam brzo pronašao ritam od kog sam zabacio glavu unazad. “Dobra devojka, tako dobra devojka.” Stenjao sam, gledajući u mesec. Misleći na nekog drugog dok sam jebao njena usta. Uživao sam u dodiru njenih usana, ali bio sam jako pijan. Neću svršiti. Kada sam pogledao opet dole u nju ona nije bila ona koju sam želeo da vidim dole i to me je ljutilo. Grubo sam se pomakao od njenih usta, spremajući kurac nazad u svoje pantalone. “Šta dođavola?” prsla je. “Ja bi tebi trebao da postavim isto pitanje, draga, sa takvim usnama mislio sam da ćeš biti jebeni profesionalac.” Okrenuo sam se i ostavio je da viče iza mene. Do vremena kada sam stigao u stan, moja pijanost je i dalje bila prisutna, ali počeo sam se trezniti. Iskoristio sam ključ koji mi je Aleks dala znajući da niko neće biti kući. Još uvek je bilo rano po koledžskim standardima. Bilo je totalno mračno kada sam ušao unutra. Mora da sam bocu negde ostavio pošto više nije bila u mojoj ruci. Krenuo sam ka Aleksinoj sobi želeći da se onesvestim na njenom krevetu dok ne stigne kući. Otvorio sam vrata i Obri se štrecnula, okrećući se ka meni da me pogleda sa rukama preko njenih golih grudi. Odmah sam se nasmejao. Stiskajući kvaku. Nagnuo sam glavu u stranu upijajući njeno prelepo jebeno telo koje je izgledalo poput Obri koju sam poznavao. Moja devojka. “Isuse Hriste, McGraw, zar ti ne kucaš?” “Nije to ništa što već nisam video pre šećeru.” Prevrnula je očima. “Pijan si.” “Ti si prelepa.” Izgledala je šokirano. “Da li si poludeo sa mozgom? Zatvori prokleta vrata.” “Pa, neka sam proklet draga, ne moraš me pitati dva puta.” Zatvorio sam vrata, naslanjajući leđa na njih sa rukama preko grudi. “Mislila sam da izađeš napolje,” rekla je. “Ali ja zaista želim unutra,” uveravao sam je odmeravajući njeno telo. ~ 202 ~
Naš svet knjiga “Odvratan si. Koliko je devojaka spavalo u tvom krevetu protekle dve godine, McGraw? Još bolje, sa koliko si devojaka spavao u prošloj nedelji?” Zajedljivo sam se nasmejao. “Bri, izgubila si pravo da pitaš u vezi mog kreveta kada si odlučila da ti ne budeš u njemu.” Ona se cimnula iznenađeno. “Izlazi napolje.” Podigao sam obrve. “Istina boli zar ne?” “TI si takav...” “Ukrala si moje srce i nikada mi ga nisi vratila.” Oči su joj se raširile. Uzdahnuo sam, prilazeći krevetu da sednem uz jastuke na uzglavlju. Odolevao sam izazovu nekoliko sekundi pre nego što sam stavio ruku preko očiju dopuštajući joj da se obuče. Nisam znao koliko sam tako sedeo, a onda sam osetio da se krevet ulegao pored mene. “To nije fer,” rekla je niotkud. Pomerio sam ruku i povukao svoju kosu, gledajući je po strance. “Za koga?” Nosila je pamučni šorc i top manji od onog koji je nosila one noći kad sam je video. Njena plava kosa je bila duža, dosezala joj je do struka. Njene svetlo zelene oči su još uvek imale moć da me bace na kolena sa samo jednim pogledom. Nije nosila šminku, ali nikada je nije ni trebala, ona je uvek obarala sa nogu svojom prirodnom lepotom. Žene sa kojima sam spavao nisu joj bile ni blizu. Izgledala je starije, i mrzeo sam činjenicu da sam propustio to vreme sa njom. Bilo je nešto u njenim očima što mi je govorilo da mi želi reći toliko toga, i sedeo bih tu do kraja života kada bih znao da će je to navesti da mi se otvori. Prošlost je i dalje vrebala iza ćoška kao jebena senka koju nikada neću moći da oteram. Sve što sam želeo je neko mesto gde nas ona neće više progoniti. Gde neće biti odmah tu da nas obuzme. Slomila mi je srce, a ipak evo me ovde i bio sam voljan dozvoliti joj da to uradio opet. Pomazila je moj obraz s zglobom svog delikatnog prsta kao da je znala šta osećam, šta mislim, šta želim. Naslonio sam se uz njenu ruku i naslonio se na uzglavlje. Koristio sam je kao jastuk dok se njena druga ruka igrala mojom kosom sklanjajući je sa mog lica. ~ 203 ~
Naš svet knjiga “Ne mogu da verujem da si ostavio kosu ovako,” mumlala je kao da je boli što to izgovara. “Volela si je,” jednostavno sam rekao istinu. Moje lice se okrenulo ka njenom dlanu i lagano sam ga poljubio, očekujući da je povuče od mene kao one noći kada me je ostavila na kolenima, da je molim da ostane. Pošto nije, polako sam spuštao nežno poljupce uz njenu ruku, trljajući usnama napred nazad da uživam u osećaju njene kože na mojim usnama. Bila je tako meka. Tako topla. Stigao sam do njenog ramena i pomerio sam joj kosu na drugu stranu njenog vrata, ne prestajući sa pažnjom koju sam pružao njenoj koži. Mogao sam osetiti efekat koji sam imao na nju i nije me još uvek zaustavila. “Dilane,” tiho je rekla, telo joj se treslo. Srce mi je stalo. “Molim šećeru?” približavao sam se njenom vratu. “Moraš da staneš.” “Ne ne moram.” Grudi su joj se podizale dok su se moje usne približavale njenim usnama. “Ne možemo raditi ovo.” “Da možemo.” Uzeo sam njeno lice okrećući njene usne ka svojim i ona mi je dopustila. Oči su joj se čvrsto zatvorile, i mirisala je kao ono što sam oduvek želeo. “Tko si jebeno prelepa.” Režao sam, očajnički želeći da uzmem ono što sam trebao da bude moje. Njene usne su se razdvojile dok sam ih primicao svojim. Od mirisa i osećaja nje mi se vrtelo, i sve što sam želeo je da je poljubim. Bio je to tako nevin gest, tako prosta želja. Želeo sam da zapamtim ovaj momenat i držim se za njega koliko god budem mogao. Želeo sam da je se sećam baš ovakve. Zbog mene. Moje. “Znam da će te jedan deo mene zauvek čekati. I želim da te mrzim zbog toga, ali ne mogu.” Mumlao sam primičući se njenim usnama. Glava joj se tresla u nemogućnosti da pronađe reči. “Poljubiću te sada.” Polizala je usne očekivajući da to uradim. ~ 204 ~
Naš svet knjiga “Uništila si me za svaku drugu ženu, Obri, za sve i jednu.” Zatekao sam se kako joj to govorim. Ona je odmah otvorila oči i pogledala me pravo u moje. “Obećavaš?” Nisam oklevao. Ni na jednu jebenu sekundu. “Uvek.” Ulazna vrata su se otvorila i to je delovalo kao kofa hladne vode na nju. Skočila je i odmakla se od mene kad je čula to. “Moraš da odeš,” naredila je. Nije bila gotova sa slamanjem moga srca.
“To nije ono što želiš,” rekao je. “Ti ne znaš šta ja želim, McGraw.” “Tu grešiš, draga, ja uvek znam. Ako nisi znala.” Držala sam bradu visoko, ne dopuštajući da me njegova istina omete. “Jednog dana ćeš se pronaći i poželećeš da nisi.” “Šta želiš od mene?” izdahnula sam. “Sve,” jednostavno je rekao. “Ali sada zadovoljiću se da te samo držim.” Zatresla sam glavu za ne, uplašena da ako otvorim usta moj odgovor neće biti isti. “Pusti me da te držim, samo večeras. Sutra se vrati tome da se pretvaraš kako me ne voliš.” “Dilane...” “Spavaću na pokrivaću kao dobar dečak.” “Ne mogu...” “Pokušaj.” Znam šta sam sebi radila, ali uspomene su me već uhvatila, i želela sam tako očajno da osetim nešto sem ove pustoši koja je živela u meni. Čak ako je to samo na jednu noć. Povukla sam pokrivač i uvukla se pod njega, okrećući se od lica pored kojeg nisam mogla podneti da ležim i čekala. Ugasio je svetlo i tama je odmah počela da me obuzima. Nikada nisam spavala bes svetla. Krenula sam da otvorim usta i kažem mu da ne mogu ovo. Bez obzira koliko sam to želela. Kada sam osetila njegovu ruku oko sebe, samo njegovu ruku. Nije me privukao sebi, nije me pomerio sa mesta gde sam legla, nije se ušuškao bliže ~ 205 ~
Naš svet knjiga meni. Sve što je uradio je to da je položio ruku preko mog stomaka kao da je znao da je to najviše što mogu podneti, i mislim da sam se zaljubila u njega iznova. Ali mnogo toga se desilo. Stvari koje nisam mogla da zaboravim. Greške koje nisam mogla da ispravim. Žaljenja koja nisam mogla da povučem. Zatvorila sam oči i na moje iznenađenje nije mi trebalo mnogo da krenem tonuti u san. Osim što pre nego što sam zaspala, čula sam ga kako šapuće. “Volim te, uvek ću te voleti.” Spavala sam celu noć po prvi put od onog dana kada sam umrla sa čovekom koji je obećavao da me može spasiti.
~ 206 ~
Naš svet knjiga
“Dobro, znam tetka Selest,” Lagala sam. “Da li jedeš? Spavaš? Vodiš računa o sebi?” “Mmm hmmm...” “Obri” coknula je “Kako je ona? Da li je dobro?” pitala sam ni odakle. “Naravno da jeste. Rekla bih ti da nije.” Klimnula sam iako me nije mogla videti. “Moram da prekinem, Džeremi je na putu. Čujemo se uskoro.” “Zovi mamu u redu?” “Hoću.” “Volim te medena.” “I ja tebe.” Prekinula sam. Bila mi je poslednja godina upravo sam trebala da diplomiram sa diplomom iz mode za nekoliko nedelja. Nisam imala pojma šta ću raditi sa njom. Biće potpuno uzaludna. Ulazna vrata su se otvorila sa teskom. “Obri, gde si jebeno?” Poskočila sam sa kreveta. “Drago mi je da te vidim Džeremi,” Aleks ga je pozdravila dok sam ja žurila iz sobe. Odmah se nasmejao, njegov stav se promenio drastično od onog muškarca koji je ušao kroz moja ulazna vrata. “Aleks,” coknuo je. “Nisam video tvoj auto napolju.” “Ostavila sam ga kod Kola. Dobacio me je jutros i sad me čeka ispred.” “Hej dušo,” rekao je povlačeći me uz sebe. Poljubio me je, a onda pogledao opet u Aleks. Upoznala sam Džeremija na jednoj žurci Kolovog bratstva na početku školske godine. Završio pre tri godine kao potpredsednik bratstva kao i njegov otac pre njega i tako dalje. Njegova porodica je bila visokog profila, i bili su generacija za generacijom političara. Radio je kod oca, vodio je njegovu kancelariju za potrebe kampanja. ~ 207 ~
Naš svet knjiga Mrzeo je to. Putovao je svo vreme, i svaki put bi se vraćao u gorem stanju nego što je otišao. “Obri mogu li popričati sa tobom sekund? Nasamo?” Klimnula sam gledajući ka Džeremiju. Besno me je gledao pre nego što se sam opozvao u moju sobu. Aleks me je zgrabila za ruku, povlačeći me u kuhinju, dalje od moje sobe. “Šta radiš sa njim Obri? On je kreten.” “Pa i Dilan je,” jednostavno sam rekla, odmah zažalivši zbog reči. Nisu bili ni slični. Nimalo. Aleks je zatresla glavom, razočarana što sam ih uopšte uporedila. Mrzela sam se još više zbog toga, iako nije bilo više mesta za to. Nisam videla niti sam pričala sa Dilanom od noći kad je spavao sa svojim rukama oko mene. Poslednji put kad sam prespavala noć pre skoro dve godine, mnogo se toga promenilo, ali opet ne dovoljno. “Dilan nije...” “Znam, Mrvice, ne znam zašto sam to rekla.” “Zašto si ovo radiš? Nema smisla da budeš sa njim kad znaš da Dilan...” “Ne dobijaju svi svoje sretno do kraja života, Aleks,” besno sam rekla. Ona je zakoračila unazad. “Šta ti se desilo Obri?” “Odrasla sam.” “Pusti me...” “Gledaj svoja posla, to je ono što trebaš. Ne možeš me spasiti kao što nisi mogla spasiti ni Lukasa.” Ona se cimnula povređeno. “Žao mi je nisam mislila tako.” “Ne, Obri, mislim da jesi.” Sa tim se okrenula i otišla. Udahnula sam duboko i sram me je preplavio. Okrenula sam se i otišla ka svojoj sobi pre nego što sam i zakoračila unutra Džeremijev dlan me je opalio preko lica tako jebeno jako da sam pala na zemlju. “T glupa kučko!” režao je nadvijajući se nada mnom dok sam se ja držala za obraz. Volela bih kad bih vam mogla reći da me je Džeremi mazio i razmazio, da sam se zaljubila u njega i njegovu šarmantnost. Da nisam znala da je monstrum. Da me je prevario, naveo da poverujem u nešto što ranije nije ~ 208 ~
Naš svet knjiga pokazivao. Ali nije uradio ništa od toga. Znala sam u šta se upuštam. Znala sam kakva je osoba i kakvi demoni sede na njegovom ramenu. Čekajući me. Znala sam sve. Od našeg prvog razgovora do našeg prvog izlaska do prvog puta kad je stavio svoje ruke na mene. Znala sam na šta je sposoban i želela sam to. Tražila sam to. Ti momenti kada su njegove pesnice govorile ili kada su njegove usne prosipale prljave i odvratne uvrede bili su jedini momenti kada bi povređenost nestala iz mog srca. Ona koja je bila urezana u moju dušu. Ona koja je obuzimala moje telo i um. Svaki. Jebeni. Dan. Bila bi prazna za tih dragocenih par minuta. Pozdravljala sam taj osećaj bola koji mi je nanosio, iako je trajao samo par minuta. Ono je uklanjalo uspomene osobe koja sam postala. “Jebeno me pogledaj.” I jesam. “Nisi me branila pred svojom glupom prijateljicom? Kakva si ti to devojka? Smeće jedno! Nisi nizašta jedino što vredi je ta pička među tvojim nogama.” Udario me je u stomak i ja sam jauknula u bolu, cerekajući se histerično. “Jebeno ustani, ti jadni izgovoru za devojku!” Udahnula sam držeći se za stomak. “JEBENO USTANI OBRI! Ne želiš da ja to učinim za tebe!” Sela sam sa rukama na kolenima, dišući kroz bol. “Obri neću ti govoriti opet,” upozorio je kroz stisnute zube. Prosiktala sam kroz neugodnost, jedva stojeći na nogama presavijena. Gledala sam kroz bele tačke, a on je stisnuo moju bradu. “Dilan je bolji do mene, huh? On te i dalje čeka, zar ne?” Tišina. “Odgovori mi.” “Ne,” jednostavno sam rekla. “Reci mi da me voliš.” “Volim te,” šapnula sam sa nedostatkom emocija u svom glasu. “Reci mi da znaš da si bezvredno smeće. Da sam bolji od njega, reci mi da sam bolji od tvog Dilana, i da si sretna što me imaš.” ~ 209 ~
Naš svet knjiga Mogla sam podneti udaranje, psihičko zlostavljanje. Bilo je to blago u poređenju sa bolom koji sam osetila u sebi. Kao nož koji je rezao moje već povređeno telo. Bol koji je bio mnogo intenzivniji od onog što su mi njegove ruke činile. “Pogledaj me u oči i reci kao da to jebeno misliš. Ako ne kažeš povređivaću te sve dok me ne uveriš u to.” Progutala sam jako, stiskajući svoja rebra gde me je upravo udario tako jako, a ipak je bilo ništa u poređenju sa boli koje su mi izazivale reči izgovorene mojim usnama. Svaka laž koja je pala sa mojih usana. Pogledala sam duboko u njegove oči i promumlala, “Ja sam bezvredno smeće.” Oči su mu se raširile, mogla sam videti da su mu moje reči bile kao droga pa sam oklevala nekoliko sekundi. “Bolji si od njega i ja sam sretna što te imam.” “Bolji od koga Obri? Od koga sam bolji?” Stisnula sam rebra jače, opijena bolom koji sam želela od svojih rebara. “Bolji si od Dilana,” rekla sam suzdržavajući suze i glas od pucanja. On se iznenada nasmejao. “Ko te voli dušo?” “Ti.” Pustio je moj obraz i potapšao svoj kao i svaki put nakon što bi me udario. Poljubila sam ga. “Znaš da te volim, dušo?” Klimnula sam. “Reci mi da znaš.” “Znam da me voliš.” “Samo ja, dušo, samo ja.” Povukao me je u naručje, obmota je ruke oko mene. “Radim ovo zbog tebe. Ja sam ono što zaslužuješ.” Kad bi samo znao koliko ima istine u njegovim rečima.
“Dolazim! Sačekaj!” Vikao sam, obmotavajući peškir oko struka. Otvorio sam vrata i moja mama je stojala ispred njih. Nasmejao sam se. “Zdravo.” Prevrnula je očima “Dilane, zovem te celo jutro.” ~ 210 ~
Naš svet knjiga Klimnuo sam zakoračivši u stranu da je pustim unutra. “I ignorisao sam te celo jutro, ali bar si ovaj put kucala, mnogo bolje nego prošli put.” Zatresla je glavom. “Pa, mislim da hvatanje mog sina kako ima seks sa nekim, jednom sasvim dovoljno.” Nasmejao sam se, naslanjajući se na vrata prekrštajući ruke na grudima. “Oh, ma hajde mama, to je bilo samo jednom.” Šalio sam se. “Ne podsećaj me, Dilane,” rekla je svađalački. “Avvv mama, videla si me golog i pre. Ne crveni.” Zadirkivao sam. “Nije to oko tvoje viršlice dušo, navikla sam da ti menjam pelene, potpuno sam svesna kako to izgleda. To je zbog činjenice da sam ga videla u ustima neke devojke i to me je dočekalo nespremnu.” Nasmejao sam podižući obrve zabavljeno. “Viršlice?” rekao sam uz smeh. “Samo ti možeš da ga nazoveš viršlica, mama, i uostalom bila je dobra devojka progutala je.” Njeno lice se namrštilo, podižući ruku na usne signalizirajući povraćanje. “Dosta Dilane, nemoj misliti da ne znam šta radiš. Pokušavaš da me ometeš od onoga zbog čega sam došla. Ne želim da čujem izgovore. Ima da ideš.” “Imam planove,” uverio sam je ne morajući da postavljam pitanje. “Otkaži ih.” Odgurnuo sam se od vrata idući ka mojoj kuhinji sa njom iza sebe. “Neću se svađati sa tobom danas mama.” “Dobro je, pošto nemam nameru da se svađam. Ima da ideš.” Naredila je opet. Zgrabio sam dve vode iz frižidera i predao joj jednu. “Nisam dete, ne možeš mi narediti ništa više.” Izvukla je stolicu i sela na nju. “Da mogu.” Rekla je spremna da poklopi svaku moju rečenicu. “Šta?” pitao sam, zainteresovan za njen odgovor. “Važan si Lukasovoj mami. Znaš da ti je ta žena bila kao druga majka.” “Oh, pa hvala ti na ovom uterivanju krivice. Misija kompletna. Vidimo se tamo,” nervozno sam rekao. “Dilane, nemoj pričati sa mnom tim tonom.” Uhvatio sam pozadinu svog vrata, iznerviran. “Treba ti šišanje. Kako bi bilo da ti jedno zakažem? Dragi zar ne želiš da skratiš kosu? Predugačka je. Jedino devojke imaju takvo dugu kosu, srce, ne želiš da izgledaš kao devojka, zar ne?” ~ 211 ~
Naš svet knjiga “To mi nikad nije bio problem. Nikada mi nije predstavljala problem da dobijem pičke, mama ako te to brine.” “Dilane!” Zakoračila je ka meni. Stavio sam ruke ispred sebe u predaji. “Šta? Ti si počela.” Stavila je ruku na čelo i udahnula duboko. “Oh moj bože ne popuštaš mi ni malo. Kosa ti je prerasla ramena i da li si ikada čuo za brijač? Tvoje lice, prekrivaš svoje prelepo lice sa tom bradom.” “Opet, ja nikada nisam...” “Dosta. Ne želim opet da slušam o tvojim lošim načinima. Znam da si u policiji i da treba da budeš unapređen u detektiva ovde na Oak Islandu,” zvučala je ponosno iako je pokušavala da me kritikuje. “Samo nakon tri godine rada u stanici nakon koledža,” dodala je sa ponosom u glasu, zakoračivši ka meni opet kao da će me zagrliti, ali me je umesto toga šljapila po glavi. “Uzgred nije me briga da li imaš dvadeset šest ili pet. Ne smeš tako pričati sa mnom kao da sam ti drugar sa koledža. Odgojila sam te bolje od toga, Dilane Antoni McGraw, jesi me čuo?” Protrljao sam glavu na mestu gde me je upravo udarila. “Da gospođo.” “Znam srce, znam da će Obri biti tu sa svojim dečkom. Znam da su prošle godine od kako si je zadnji put video. Znam da je i dalje...” Uzdahnuo sam i sklopio oči. Ona je znala da mrzim da mi se to spominje, ali je znala da neću raspravljati sa njim. Nisam o tome raspravljao ni sa kim. Ljupko se nasmejala, kao da mi čita misli. “Nisam zato ovde. Značilo bi Lukasovoj mami mnogo ako bi bio tu za nju za Božićnu zabavu. Želi nas sve zajedno. Ne znamo šta će se desiti Dilane. Stanje joj se pogoršava, znam da vidiš to. Ovo je možda njen poslednji...” zaustavila se nesposobna da završi rečenicu. “Znam mama. Biću tamo.” Ustala je i prišla mi. “Hvala ti srce. Sve će biti u redu. Videćeš.” Tiho sam se nadao da je u pravu.
~ 212 ~
Naš svet knjiga
Sedela sam pred ogledalom zureći u ženu ispred mene. “Volim te,” šapnula sam jedva uspevajući da se čujem naspram melodije koja je dolazila iz moje kutije za nakit. One koju mi je Dilan ostavio u mom autu pre toliko godina. Držala sam se za to, za jedinu stvar koja mi je ostala od njega. Od nas. Njena trepavice su bile duge i prekrivene maskarom. Njene oči bile su našminkane u zeleno sa tankim crnim alajnerom. Svaki milimetar njenog lica bio je prekriven korektorom, puderom i puderom u prahu. Rumenilo je bilo poprskano po njenim obrazima. Usne su joj bile jarko crvene. Njena duga plava kosa bila je sa desne strane njenog lica, šnala u njenoj dugoj kosi odgovarala je boji njenih usana. Njena crvena bluza i crna suknja grlila je njene obline. Sve to je uokvirila sa crnim štiklama. Izgledala je tako besprekorno, tako lepo, tako jebeno savršeno, baš kao što je i želela. Sve je bilo pod konac. Niko ne bi pomislio da je ova žena slomljena. Niko ne bi prepoznao te modrice ispod sve te šminke po njenom licu i telu. Niko neće znati da je provela sate usavršavajući taj svoj savršeni izgled tako da bi ljudi pomislili da je sretna. Da je voljena i pažena. Moja porodica i prijatelji neće prepoznati laž koja se nalazi ispod sve ove fasade. Čak ni čovek koji je naneo sve te modrice neće ih primetiti. “Volim te,” ponovila sam očajnički želeći da poverujem u to, ali sam znala da nikad neću. Pogledala sam još jednom u ženu koja je zurila u mene iz ogledala, a onda sam spustila svoj pogled do ogrlice oko mog vrata. Prsti su dodirnuli srebrno srce koje je ležalo na mojim grudima. Na njemu je bilo ugravirano dve reči UVEK i OBEĆAVAM. Trebale su mi godine da otvorim kutiju za nakit koju mi je Dilan dao. Prvi put kad me je Džeremi udario nisam plakala, nisam kukala, nisam pustila ni zvuk. Otišla sam kući i zgrabila kutiju za nakit koju sam držala skrivenu u dnu mog ormara gde sam sklonila moju istinu. Sela sam za toaletni stočić gledajući u ogledalu modrice na obrazu i dalje ne osećajući ništa.
~ 213 ~
Naš svet knjiga Sa drhtavim prstima otvorila sam kutiju. Muzika i nežna balerina obučena u belu kutu, koja je bila u pozi piruete je oživela. Tada sam shvatila da je komad nakita bio sakriven u njoj. Tek tada... Sam se isplakala duboko iz srca.
~ 214 ~
Naš svet knjiga
Svi smo bili kod Lukasove mame na Božićnoj zabavi. Dobri stari dečaci su svi opet bili na okupu, sa izuzetkom Austina. On je otišao nakon posete za letnji raspust. Aleks mi je rekla da svi dobijaju razglednice od njega često, ali niko ne zna gde je ili šta je naumio. Svi su brinuli non-stop. Gledala sam izdaleka neku nasumičnu devojku koju nisam poznavala kako flertuje sa Dilanom. Ona to čak nije ni prikrivala. Bila je no-stop na njemu i naravno McGraw je uživao u njenoj pažnji. Nije trepnuo ni okom što sam ja u istoj sobi. Nikada nije propuštao priliku da smoči svoj kurac, i sigurna sam da je to sad bilo i češće s obzirom da je bio neka vrsta gradskog heroja. Ovo je trebalo da bude porodično okupljanje. Bio je to jedini razlog zašto sam došla. Aleks me je naterala na to, da vidimo Lukasovu mamu kojoj je bilo sve gore i gore, jer možda je ovo bio njen poslednji Božić. Ona mi je rekla da bi joj značilo da budem tamo. Slomilo mi se srce kada sam je videla u tom stanju. Odmah sam se osetila loše zbog Lukasa i Lili i onoga što se očigledno spremalo. Bilo je samo pitanje vremena. Dilan i ja smo stajali na suprotnim stranama sobe celo veče, iako nije bilo važno, mogla sam ga osetiti svuda. Nije bilo to samo to veče. Bilo je to stalno. Nismo se približili jedno drugom celo veče, ali to me nije sprečilo da gledam njegovu magiju nad devojkom koja je padala na njega prokleto prebrzo i prejako. Dilan nije pogledao u mom smeru ni jednom. On nije ni obratio pažnju na moje prisustvo. Tiho sam se nadala da je to zbog Džeremija. Nije se pomerao od mene, igrao je svoju ulogu savršenog, zaljubljenog dečka. Usavršio je tu glumu u zadnje tri godine. Živeli smo zajedno u Kaliforniji, i na osnovu posmatrača sa strane mi smo imali savršen život. Moj dečko je vodio računa o meni i ja nisam morala ni da radim. Bila sam pažena žena, a on mi je obezbeđivao sve što mi treba. Neki bi čak rekli da me je razmazio. ~ 215 ~
Naš svet knjiga Osim što kada bi došao kući noću nakon celodnevnog nošenja sa njegovim ocem, ja sam bila ona koja je dobijala modrice. Ja sam bila ona koja je plaćala cenu nesrećnog života koji je on vodio. Ja sam bila kriva zbog žrtve koju je on morao da podnosi, da bi on mogao obezbediti idealan život za nas Za mene. Znala sam da se Dilan vratio na Oak Island nakon diplomiranja u Ohajo Stejtu, Aleks mi je to rekla u prolazu. Njegov ceo život je bio tu. Nisam bila iznenađena kada se pridružio policiji i napredovao veoma brzi. Takav je on bio. Uvek tako odlučan. Duboko u sebi znala sam da izbor njegove karijere ima veze sa tim što mene nije uspeo da spase pre toliko godina. Možda mu je palo na pamet da bi me mogao spasiti negde drugde. Džeremi se izvinuo, govoreći da mora da telefonira. Kada god bi to uradio trebalo bi mu dosta da se vrati. Mogao bi na vezi biti njegov otac ili neka devojka sa kojom je spavao kada ja nisam u blizini. Našla sam gaćice nakon jednog njegovog poslovnog puta kada sam mu prala veš. Što je bio moj posao, ja sam vodila računa o njemu i pokućanstvu. Uvek morajući da mu udovoljim, čekajući njegove pesnice i stopala. Ako nisam uradila nešto što je očekivao, na način koji je bio dobar za mene, naterao bi me da platim. Nazivao ih je naučnim lekcijama. Čekala sam ga tu noć sa gaćicama u krilu. Pogledao me je i uzeo gaćice sa mog krila. “Hvala ti dušo, tražila ih je.” To je bio kraj rasprave, a nije ni počela. Opalio me je preko lica sledeće jutro, prigovarajući mi da sam jebeno naporna. Kada je Dilan krenuo ka garaži, moja stopala su se pomerila po sopstvenom akordu kao da me je nevidljiva nit vukla. Pre nego što sam i znala ja sam zatvarala vrata za sobom, zvuk ga je naveo da se okrene i pogledao me, zapravo me pogledao. Nismo bili licem u lice četri godine. Nedostajale su mi njegove oči na meni. Dečak kojeg sam nekada znala nestao je, ali čovek u kojeg sam i dalje bila zaljubljena bio je tu, stajao je ispred mene zgodniji nego ikad i gledao me. Njegova kosa je bila skupljena u mušku punđu, njegova građa je bila šira, više definirana, čineći da žudim da ga imam kraj sebe da me drži. Da obmota svoje ruke oko mene i nikada me ne pusti. Više nego išta. Želela sam da uzme moju ruku i pritisne je na svoje srce i šapne mi da ga osetim. ~ 216 ~
Naš svet knjiga Otvorila sam usta da nešto kažem, bilo šta, ali nisam znala gde da počnem. Bilo je tako mnogo za reći, toliko mnogo za objasniti i toliko sam se puta morala izvinuti, ali nije bilo svrhe. Po pogledu na njegovom licu znala sam da oseća isto, ili sam možda ja to umislila. Bila sam sleđenja pred njim, zamišljajući kakav bi mi život bio. Godine uspomena, grešaka i žaljenja se sručilo na mene. Težina svega toga me je gušila. Po prvi put kada sam ga upoznala. Naš prvi razgovor na plaži. Naš prvi sastanak. Naš prvi poljubac. Prvi put kada mi je rekao da me voli. Prvi put kada smo nakon toga vodili ljubav. Naša ljubav... Koja nam je oduzeta tako brzo, tako nasilno, tako nepravedno. Oči su mi se punile suzama, usne su mi se tresle, i ono malo duše koja mi je ostala tokom godina sada se slomila. Srce mi je počelo drhtati na uspomenu onog dana, dana koji je bio kraj naše budućnosti. Pustila sam kvaku i krenula ka njemu, gledao je svaki moj korak kao da mu se ceo njegov svet ponovo vraćao. I nisam mogla više podneti. Preplavila me je želja koja je bila neopisiva. Ne znam šta me je spopalo, ali čim sam stigla do njega, nisam dvaput pomislila. Spustila sam svoju ruku na njegovo srce. Bilo je stabilno, mirno koje je udaralo samo za mene, kao da nije prošlo vreme među nama. Stojali smo tamo ko zna koliko zarobljeni u svoje misli, upijajući naše želje. Sa intenzivnim pogledom on je pomerio svoju ruku, mislila sam da će je staviti na moje srce, ponoviti moje delo. Ali nije. Umesto toga pomerio ju je do moje jagodice i nežno mazio, trgnula sam kad je krenuo da briše moju šminku, pokret tako neočekivan da me je pomerio iz moje komforne zone. Odmah sam zatvorila oči preplašena njegovog dela, od onoga što će videti. Moje istine. Udahnuo je vazduh i zarežao duboko iz pluća. “Jebeno ću ga ubiti,” rekao je sa agonijom u glasu. Odmah sam otvorila oči i pogled na njegovo lice me je umalo bacilo na kolena. ~ 217 ~
Naš svet knjiga Ironija mi nije promakla. “Koliko dugo Obri?” “Dilane ja...” “Koliko jebeno dugo Obri?” ponovio je dubljim glasom. “Ne razumeš,” pravdala sam se. “Imaš pet sekundi da me uveriš da razumem ili ću ući unutra i jebeno ga ubiti što je spustio svoje ruke na tebe.” Besno je govorio. “NE mešaj se McGraw.” Zatresao je glavom, razumevajući moju jednostavnu izjavu. “Isuse Hriste Bri, OK si sa ovim? Želiš ovo?” Spustila sam glavu u sramu. “Nemaš ideju.” Odmakao se od mene sklanjajući moju ruku sa njegovog srca. Trebao mi je sav trud da ne zgrabim njegovu ruku i stavim je preko svog srca da bi mogao da vidi šta mi radi. Nisam želela da izgubim njegovu ljubav, njegovu toplotu, njegovu utehu. “Zašto? Zašto radiš ovo nakon svega Bri? Znaš da sam jebeno još uvek ovde. Baš ovde, nisam ja onaj koji je otišao. Nisam ja onaj koji je pobegao od naše ljubavi. Još uvek te jebeno volim! Volim te tako prokleto jako. Ne mogu čak ni da dišem kada pomislim o svim ovim godinama koje nismo proveli zajedno, Obri.” “Molim te nemoj...” “Zašto?” Vikao je, od čega sam poskočila. “Znaš ti zašto,” rekla sam iako to nisam mislila. Nisam mu moga reći istinu. “JEBENO NEVEROVATNO. Kriviš mene za taj dan, a ipak si sa čovekom koji te jebeno povređuje. Mora da me jebeno zajebavaš Bri.” Počeo se šetati što me je činilo još nervoznijom. Nisam znala šta da kažem, pa nisam rekla ništa. “Ne mogu te čak ni pogledati sada. Da li imaš ideju koliko me to ubija? Nisam te video četiri godine, četri proklete godine, a i dalje si ti prva i poslednja na koju pomislim svaki jebeni dan. To me podseća na ono što sam izgubio.” Suze su pale niz moje lice. Njegove reči bile su kao mač, izazivajući mi bol tugu. “Ne mogu da ti kažem koliko mi je jebeno žao Bri. Kako moram da živim sa činjenicom da sam te pustio da ideš sama. Da sam dopustio tom kurvinom ~ 218 ~
Naš svet knjiga sinu da mi oduzme ono što je moje. Ono što mi je jebeno pripadalo. Ja sam onaj koji je sve to dopustio Bri, ja sam omanuo u zaštiti tebe!” udario se u grudi. “Mrzim sebe zbog onoga što ti se desilo. Moram da živim sa krivicom i bez tebe ostatak mog života.” Oklevao je puštajući da mu se reči slegnu. “Da li me kažnjavaš Bri? Da li je to ono što radiš? Pokušavaš da mi iščupaš jebeno srce... opet? Jer ako pokušavaš uspeva ti.” “Ne,” šapnula sam tiho. On se primakao mom uvetu i šapnuo. “Zašto onda imam jebeno takav osećaj?” rekao je kroz stisnute zube. Njegov topao dah zadržao se tu nekoliko sekundi, šaljući trnce kroz mene. Volela sam i mrzela efekat koji je i dalje imao na mene. Onda se okrenuo i otišao od mene, zalupivši vratima iza sebe. Cela garaža se zatresla, a ja sam poskočila. Stajala sam tamo, čekajući. Nije trebalo mnogo da moja kazna stigne.
Otišao sam u kupatilo bilo mi je muka u stomaku. Aleks mi je rekla više puta da se Obri promenila od kako je sa Džeremijem. Mislio sam da je pravi razlog za to silovanje, da je napokon to prebolela. Nisam mogao više pogrešiti. Kada sam je video tu noć i dalje prelepa da je oduzimala dah, ali to nije bila ona. Nije bilo bitno koliko ju je puta Džeremi pomazio, šapnuo joj na uvo, pokazao joj bilo kakvu naklonost ili ljubav. Ona bi pritisnula nokte u dlanove i oči bi joj se spustile na zemlju. Iz prve sam mislio da umišljam, ali kada joj je opušteno stisnuo ruku, a ona se cimnula u bolu morao sam da napustim sobu. Potvrda mojih sumnji je bila previše za podneti. Jebeno bi ga ubio da nisam otišao. Nikada nisam očekivao da će me pratiti do garaže. Nisam pomislio da će ona to sve priznati. Nisam ni zamišljao da će se moja noćna mora odigrati pred mojim jebenim očima i da neću moći po tom pitanju da uradim ništa. Ostavio sam je pre nego izgubim živce i istresem se na pogrešnoj osobi.
~ 219 ~
Naš svet knjiga Ostao sam u kupatilu koliko je god trebalo da se jebeno smirim, spreman da se vratim u garažu i odem odavde sa njom. Čak iako je to značilo da je moram prebaciti preko ramena da bi je odveo od tog seronje zvani dečko. Čim sam izašao, čuo sam nešto što je zvučalo kao vikanje, ali nisam mogao da razaznam šta se priča od glasne muzike iz kuće. Adrenalin me je obuzeo dok sam potrčao najbrže što sam mogao u garažu. “Zatvori jebena usta mala devojčice,” Džeremi je urlao. “Jebi se!” Lili je viknula nazad i srce mi je potonulo u pete. Otvorio sam vrata zaustavljajući Džeremija usred akcije. Krenuo je ka Lili. Ona je bila na zemlji sa Obri u svojim rukama, koja je bila prebijena i valjala se u bolu. To me je podsetilo na ono kada sam je našao na stazi za trčanje. Uspomene su se samo nizale, jedna po jedna obuzimajući me. Zatvorio sam vrata iza sebe. Niko mi neće uzeti šansu da ovoj jebenog kretena isprebijam pre nego što ga privedem i zaključam. Bes me je obuzeo i ja sam ga pozdravio, zapucao sam se u njega celim svojim telom, oboje smo pali na zemlju. Rvali smo se nekoliko sekundi, ali nije bio dovoljno snažan za mene. “Molim te... molim te... prestani.” Obri je molila ne znam koga. Udario sam ga u grudi i pičkica je odmah blokirala svoje lice. Udarao sam ga sve jedno, čupajući ga za kosu udarao sam mu glavu toliko jebeno jako. “Ti smeće jedno!” Vikao sam udarajući ga gde god sam mogao, iznova i iznova. “Voliš da tučeš žene, kretenu!” Udarao sam ga bez prekidanja, udarajući mu glavom od pod. “Lili, ubiće ga,” Obri je rekla. “Koga briga, povređivao te je,” Lili je odgovorila, samo me ljuteći jače, jer je ona morala da je brani od drkadžije koji je ležao poda mnom. “Dobro sam. Molim te Dilane stani!” Obri je preklinjala. “Ti si bolesni kreten,” ignorisao sam je, moje pesnice su ga udarale svuda po licu. “Molim te Dilane... Ako si me ikada voleo molim te stani!” Vrisnula je u čistom očaju. Ja sam odmah stao, ustajući i pljuvajući mu po licu. Ono što se desilo sledeće me je šokiralo. Nas oboje i Lili i mene. Obri je otišla do njega. Otišla je do Džeremija. Izabrala je njega umesto mene. ~ 220 ~
Naš svet knjiga Po prvi put u svom kratkom životu imao sam osećaj kao da sam primio metak u srce. “Šta to radiš?” Siktao sam, povukavši je za ruku. Ona se grubo otela iz mog stiska. “Gledaj svoja jebena posla! Odlazi,” naredila je, njeni demoni su isplivali na površinu, nije bilo ni traga onoj ženi sa kojim sam malopre bio. “Da li si jebeno poludela? Jebeno ustani Obri! Privodim to jebeno smeće.” Zgrabio sam telefon iz džepa, ali mi ga je ona izbila iz ruke, izazivajući da se ekran sudari sa podom. “Šta jebeno nije u redu sa tobom? Zašto ga braniš?” svađao sam se. “Znaš ti zašto. Odlazi. Odlazi odmah.” “Ne možeš biti ozbiljna,” zatresao sam glavom. “Misliš li da ću te stvarno ostaviti sa njim? Odaj mi malo priznanja Obri.” Ona je jebeno sišla sa uma. “Ako ne odeš Dilane, kunem ti se da ti nikada...” oklevala je, ali sam ja razumeo njeno upozorenje. Ona mi je to želela baciti u lice, sada? Krivila je mene za ono što se desilo i tome nije bilo popravke. Koliko god sam želeo, koliko god sam se molio nisam moga to da popravim. “Jebeno neverovatno. Ja te volim. I dalje te jebeno volim, a ti si ovde i braniš to smeće?” Progutala je jako i njena odlučnost je pucala. “Pretpostavljam da te zaista nikada nisam ni poznavao,” gurkao sam je dalje. Zatvorila je oči. Mogao sam osetiti njen bol i na distanci od nje. Pogledao sam je još jednom pre nego što sam šutnuo Džeremija još jednom u stomak, gledajući ga sa gađenjem. “Zapamti moje reči, drkadžijo, jednog dana ću te jebeno ubiti,” prsnuo sam jedva se suzdržavajući da uradim to upravo tada i tu. Zgrabio sam Lilinu ruku i povukao je kroz bočna vrata. Otimala se čim smo bili na nekoliko koraka dalje. “Šta to radiš? Ne možemo je ostaviti tamo. Moramo reći nekome. Moraš ga uhapsiti. Vrati se tamo Dilane.” Postajala je histerična. Stisnuo sam zube. “Nemam izbora.” “Zašto.” “Lili samo se pretvaraj da večeras ništa nisi videla. Da li me razumeš? Zbog mene. Uradi ovo zbog mene,” molio sam, gledajući je u oči. ~ 221 ~
Naš svet knjiga “Ne možeš mi to tražiti.” “Ja ne pitam,” lagano sam je upozorio. “Dilane ja...” “Lili, znaš da te volim. Nemoj me terati da to kažem. Oboje znamo o čemu pričam. Ja sam držao svoja usta zatvorena, sad je vreme da vratiš uslugu.” Ona se cimnula, znajući na šta impliciram, na Džejkobovu i njenu tajnu vezu ili šta god da to jebeno rade svima iza leđa nekoliko poslednjih godina. Poslednja stvar koju je želela je da Lukas sazna ili neko drugi naravno. Klimnuo sam osećajući se loše i poljubio sam joj čelo. Nisam ostao da vidim zbunjenost i povređenost na njenom licu. Imao sam previše misli i emocija trenutno na grbači da sam jebeno jedva video korak ispred sebe. Otišao sam pravo do bara i uzeo četri šuta burbona, jedan za drugim. Pozdravljajući toplotu koju je ostavljao na svom putu. Popio sam pića i izašao u zadnje dvorište. Trebalo mi je vremena da se saberem sam sa sobom pre nego budem u nečijem društvu. Ali do vremena kada sam se vratio nazad, Obri i Džeremi su odlazili. Pozdravili su se i ja sam gledao svaki njen korak dok je odlazila, moleći se da će se okrenuli i potrčati u moje ruke. Nadajući se da ću prepoznati u njoj ženu koju sam navikao u njoj da vidim ali. Ništa...
~ 222 ~
Naš svet knjiga
Nije trebalo mnogo da se desi ono neizbežno. Skoro godinu dana posle Lukasova mama je bila na umoru okružena svojim voljenim. Porodica i prijatelji bili su tu da se oproste. Pokušao sam da budem tu za Lukasa i Lili. Video sam da se on jedva drži, a ona se nije odvajala od mame. Nije da sam mogao da krivim i jedno od njih. Ja sam se nosio sa stvarima drugačije, oduvek sam. Još uvek me je čekalo posle podne kada će biti moje vreme sa njom. Da se oprostim od žene koja mi je bila kao majka. Ja sam uvek bio najjači među dečacima. To je bila moja uloga od detinjstva, ali osetio sam sve sem toga kada sam ušao u njenu sobu da se oprostim. Ništa me nije moglo pripremiti na emocije koje su lomile moje telo, srce i um. “Dilan-jebeni-McGraw,” rekla je nasmejavši me. Vraćajući me u dan kada mi je oprala usta sapunom u mojoj osmoj godini nakon što me je čula da reč jebeni govorim dečacima. Nasmejala se s ljubavlju, tapkajući mesto na krevetu pored sebe. Udahnuo sam duboko, upijajući njeno krhko telo koje se spremalo da se oprosti sa mnom. “Uvek si bio tako dobar dečak, a sada si još bolji čovek.” “Da...” “Znaš Dilane ponekad se u životu dešavaju neke stvari koje ne možeš kontrolisati. Koje ne razumemo. Ali nije bitno, jer je i dalje sranje,” psovala je pokušavajući pričati kao ja. Zakikotao sam se. Nikad pre nije pričala tako sa mnom, ali znam da je samo pokušavala da me opusti i nasmeje tokom našeg opraštanja. “Ti si bio prvi dečak koji je počeo da pravi probleme, počeo da psuje, zadirkuje devojke, bio si prvi u svemu. Takođe si bio prvi da preuzmeš krivicu i kad nije bila tvoje, braneći dečake kada su trebali da budu odbranjeni, branio si Aleks iako ti to nikad nije tražila. A pogledaj se sada dušo, ti si detektiv za narkotike. Da li imaš predstavu koliko sam ponosna na tebe? Nikada nisam brinula za tebe Dilane. Od svih dečaka, ti si me ~ 223 ~
Naš svet knjiga najmanje brinuo. Znam da ćeš se uvek voditi svojim srcem, koliko god to pokušavao da prikriješ ženama.” Zatresla je glavom. “To nisi ti. To je onaj ko misliš da treba da budeš. Kao sada, želiš da plačeš. Želiš da se slomiš tako jako, ali ne želiš jer si jak. Uvek si bio tako prokleto jak za sve druge, iako si povređen iznutra.” Progutao sam jako. “Postoji vreme i mesto za sve. Ponekad treba više da se desi, ali to ne znači da nikad neće doći. To samo znači da će značiti mnogo više kada napokon dođe.” Klimnuo sam upijajući njene reči. “Gledaću te iz raja, smešeći se i obožavajući te, jer niko to ne zaslužuje više nego ti.” Zagrizao sam usnu, očiju punih suza. “Molila sam se sinoć. Molila sam se posle jako puno vremena, Dilane. Za strpljenje, snagu, i hrabrost. Za ljubav. Ne za mene... ne bojim se umiranja. Prestravljena sam zbog onoga što ostavljam za sobom. Moju decu, vas dečake, moje prijatelje i ljubav mog života. Vi će te patiti. Ja idem na bolje mesto moje je vreme, ali to ne znači da me nećete osetiti.” Stavila je svoju ruku na moje srce. “Ovde.” Pogledao sam dole u njenu ruku, izgubljen u onome što mi je govorila. “Ne moram da ti govorim da paziš na moju decu. Znam da hoćeš. Radiš to ceo život.” Trepnuo sam da oteram suze, ne sposoban da ih zadržim više. “Dilan-jebeni-McGraw, volim te i jednog dana ćeš i ti voleti sebe opet.” Nagnuo sam se i zagrlio je nesposoban da nešto kažeš. Sledećih nekoliko dana kao da je proletelo, ali ipak je išlo sporo. Svi smo čekali ono što se očekivalo. Njeno srce je počelo da je izdaje jedno veče, i bilo je vreme da se njihov tata odluči da ugasi mašine koje su je držale živim. Bol je bio neopisiv. Mogli smo svi videti u njenim očima, želela je da ode, ali se držala za nas. Nakon što je odlučio da je vreme da je preda u božije ruke, ušao je u njenu sobu. Stajao sam sa Lili u svojim rukama, a Lukas je sedeo pored mene. Njihov tata se sagnuo do nje, uzeo njenu ruku u svoju. Ona je možda rekla par reči tog dana. Pogledao ju je sa suzama u očima i žaljenjem zbog onoga što je upravo krenuo da uradi. Molio je, “Molim te, reci mi da me voliš, molim te, bebo, reci mi da me voliš.” ~ 224 ~
Naš svet knjiga Ona je ponosno otvorila svoje teške usne i šapnula. “Volim te.” On joj je onda poljubio čelo i zaplakao. “Dobro je, jer i ja volim tebe.” Ja sam tada svedočio jednom od najlepših, najbolnijih momenata u mom životu. Tada sam se slomio. Zbog ljubavi za kojom sam žudeo, ljubavlju baš takvom, koju sam shvatio da možda nikada neću imati.
“Glupa jebena kučko.” Udario me je preko lica tako jako da sam videla zvezde. “Jebiga! Mrzim ovaj jebeni grad. Zašto? Zašto sam te poslušao i preselio se ovde? U jebeni Oak Island?” Preselili smo se ovde pre četri godine kada su se Aleks i Lukas venčali. Džeremi me nije puštao na miru od tada. Jedini razlog zašto se složio da se preseli je taj što nije morao da se nosi sa ocem toliko. Nažalost, to mu se odbilo od glavu, a samim tim i meni. Putovao je s vremena na vreme nazad u Kaliforniju i ko zna gde još. Imali smo tu “ne pitaj me, ne pitam te” politiku. Osim kad sam bila ja u pitanju. To je bila skroz druga priča. Morala sam da ga pitam ili da mu kažem sve ili bi platila za to. Lukas i Aleks su se venčali skoro godinu nakon što je njegova mama izgubila bitku sa kancerom. Nakon svega što su prošli našli su svoj put jedno do drugog, i bila sam sretna zbog njih. Bili su suđeni jedno drugom. Otišla sam na bdenje i sahranu, ali Dilan i ja nismo progovorili ni reč. On je bio u tolikom bolu, a ja nisam mogla ništa uraditi za njega. Ne više. Poslednji put sam ga videla za Lilin dvadeset treći rođendan u Nešvilu, ali istina je bila da je Dilan pokušavao godinama da priča sa mnom i pomogne mi. Uvek je slao mejlove koje sam morala da brišem iz straha da ih Džeremi ne pročita, pokušavao je da nazove iako se ja nikada nisam javila, uvek je nudio pomoć, listu skloništa i načina da pomognem sebi. Uvek sam ga ignorisala. Lili se samo jedan dan odselila u muzički grad u Nešvilu. Živela je tamo od kako joj je mama umrla. Radila je u baru kao zabavljačica. Što me nije ~ 225 ~
Naš svet knjiga iznenadilo, Lili je uvek pevala njen talenat je bio neverovatan. Na moje iznenađenje Džeremi je rekao da možemo da idemo, ali trebala sam znati bolje. Nikada ništa nije radio zbog mene, iako je tvrdio da sve radi upravo zbog mene. Kasnili smo na let pošto je on bio mamuran od noći pre. Pa je naravno krivio mene za to. Vrištao je na mene kao ludak što ga nisam probudila ranije, što mu nisam dala ipobrufen noć pre. Dođavola, krivio me je i zbog gustog saobraćaja. Aleks i Lukas su postali sumnjičavi. Živela sam deset minuta od njih, a jedva da smo se i viđali. To je jedan od razloga zašto se Džeremi složio da idemo uopšte. Ja kao i svaka glupa žena poskočila sam na priliku da ga opet vidim. Dilana. Što je bilo džabe s obzirom da nismo ni progovorili. Džeremi me nije ispuštao iz vida duže od nekoliko sekundi, čineći nemogućim da popričam sa bilo kim. Lili me je pratila u toalet da bi popričale. Ono što je rekla zauvek će me progoniti. “Ne dobijaju svi svoje sretne krajeve Lili.” Bacila sam papir u kantu i pogledala se opet u ogledalo, brišući krv sa usne. Još jedna povreda od Džeremija jer ne obraćam dovoljno pažnje na njega. “Grešiš, Obri,” rekla je dok je prala ruke pored mene. Pogledala sam je kroz ogledalo. “Ne možeš više biti u zabludi. Nadam se da dok to shvatiš... neće biti prekasno,” rekla je uvereno. Nije vrdala. Nikad nije. Čuvši nju da to govori bilo mi je teško progutati. I dalje mi je bilo teško progutati godinu dana kasnije. Na kraju dana nisam znala zašto smo otišli. Bila je to velika greška. Put nije bio potpuno usran za sve. Nakon tri godine pokušavanja, Aleks je napokon ostala trudna te nedelje. Nisam mogla biti sretnija zbog njih. Njen blagosloveni odmor je bio i moj lični pakao. Podarili su Aleksinom pastorku Mejsonu brata, pre tri meseca i nazvali ga Bo, njen nadimak za Lukasa kada su bili deca. Na dan kada je on rođen ja sam se spremala da odem u bolnicu, ali je Džeremi to prekinuo. Udario me je tako jako u stomak. Provela sam ceo dan u krevetu od posledica što on nije bio sretan kako sam mu napravila doručak. Krivio je mene, jer sam navodno bila u žurbi da odem u bolnicu. Aleks je bila toliko povređena, jer nisam bila tamo sa njom. Jedva da je propričala sa mnom naredna tri meseca. Nisam je mogla kriviti, bila sam ~ 226 ~
Naš svet knjiga grozan prijatelj. Kada smo dobili pozivnicu poštom za zabavu kod Aleks i Lukasa povodom Bo-ovog rođenja, i toga što su se Džejkob i Austin ponovo preselili nazad u Oak Island, bila sam sretna što me je i dalje uključivala u svoj život. “Isuse Hriste, bebo, jedva sam te dotakao,” Džeremi je rekao, podižući svoju ruku do mog lica. Trgnula sam se kada mi je pomazio obraz. “Obuci se da idemo na tu glupu zabavu. Zar ne vidiš koliko te volim? Niko te ne voli kao ja. Niko.” Povraća se podigla u moje grlo. Klimnula sam dok je on postavljao svoj obraz da ga poljubim. Što i jesam, odolevajući porivu da mu uzvratim. Što se u poslednje vreme često dešavalo.
“Isuse Hriste, čoveče. Ako je želiš tako jako samo joj to jebeno reci,” Džejkob se svađao. Pogledao sam u njega. “O čemu to jebeno pričaš?” pitao sam, znajući jako dobro o čemu priča, ali želeo sam da on to kaže. “Gledaš u Džeremija kao da si spreman da ga ubiješ. Oni su zajedno godinama, buraz, ne znam ni da li imaš šansi više, ali nećeš znati ako ne probaš.” Nagnuo sam glavu u stranu sa cerekom. “Oh,” coknuo sam. “Znači sada kada si trajno vezan za Lilinu mačkicu, ekspert si za veze, zar ne?” zezao sam uz smeh. On se cimnuo, zapanjen da sam ga prozvao za nešto što ni sam nije znao. “Ja sam detektiv Džejkobe, meni je posao da čitam ljude. Moraš to zapamtiti?” “Koliko dugo znaš?” “Od kako je imala deset?” Nasmejao sam se opet. “Oduvek sam znao da voliš male devojčice, trebao sam uhapsiti tvoju jadnu guzicu,” nasmejao sam se udarajući ga u rame. Coknuo je. “Ti si takav seronja.” Nasmejao sam se jače, nisam si mogao pomoći. “Biti u vezi učinilo te mekim, Džejkobe. Da li sada moram da brinem i o tvojim osećanjima? ~ 227 ~
Naš svet knjiga Takođe? Awww, mrzim da rasplačem svog najboljeg prijatelja. Da li vi sedite jedno iza drugog i pletete kosu jedno drugom?” “Ovo dolazi od čoveka koji ima kosu do ramena od malih nogu? Koji je pušta kao jebena pičkica. Hih?” Slegnuo sam ramenima. “Ti si ono što jedeš.” “Ali ukus je tako dobar,” odgovorio je i ja sam kucnuo svoje pivo od njegovo. “Kliše, drkadžijo, kliše. Kada ćeš reći Lukasu?” “Uskoro.” “Dobra stvar je što si advokat, Džejkobe, jer će ti trebati kada pokuša da te ubije.” Udahnuo je duboko. “A ti?” “A ja šta?” “Ti si OK sa tim?” “Koji drugi izbor imam? Volim tu devojku. Od kako je bila dete i nervirala me svojom gitarom od rane zore.” Klimnuo je, smejući se. “Nemoj je povrediti opet. Lepo je videti kada se smeje.” Gestikulirao sam ka Lili koja se kikotala sa Mrvicom i izgledala jako sretno. Sklopili su oči preko cele sobe. “Volim je Dilane. Volim je više nego išta. Uvek i jesam.” “Ne seri. Da Lukas nije toliko zapucan za Mrvicu od kako je prohodao, i on bi to primetio, takođe. Ali reći ću ti nešto.” Pogledao me je. “Povredi je opet i ja ću biti odmah pored Lukasa kada te bude lomio od batina, jesam li jasan?” “Kristalno.” Tapnuo sam ga po leđima. “Drago mi je da smo popričali buraz.” Nije bilo važno koliko sam puta bio u kući i dalje sam se osećao kao da nikada nisam otišao, dok sam gledao u tačku na kojoj sam klečao i molio Obri da ne odlazi. Spojili smo oči preko sobe. Kao da misli na isto što i ja. “JA odlazim,” Austin je rekao trljajući nos. “Šta to radiš čoveče?” Prevrnuo je očima. “Nećemo opet sa tim sranjem. Jebeno me pusti.” ~ 228 ~
Naš svet knjiga “Obriši svoj nos malo bolje sledeći put i možda te neću pitati.” Pognuo je glavu, šmrknuo i obrisao nos opet. “Gubi mi se iz jebenog vidokruga pre nego što te ne uhapsim,” upozorio sam. Udahnuo je duboko kao da želi nešto da kaže, ali je u poslednjoj sekundi promenio mišljenje, okrenuo se i otišao. Nisam više mogao podneti. Morao sam otići odatle. Otišao sam da radim. Tek sam dobio ovaj tajni zadatak i odlučio sam da je sad pravo vreme da ga počnem. Sedeo sam u autu ispred nekog usranog bara na drugoj strani grada, čekajući da vidim da li se bilo šta tu dešava. Sedeo sam tu od devet, a prošlo je dva ujutru kada sam odjednom video Obri kako se tetura iz bara. “Šta koji kurac?” rekao sam sam sebi, izlazeći iz auta i prateći je niz ulicu. “DA li si potpuno sišla sa uma?” vikao sam iza nje. Ona je odmah stala. “Šta ti radiš ovde u ovo doba sama.” Okrenula se licem ka meni. “Pokušavam da zaboravim,” jednostavno je rekla. “A šta tačno pokušavaš da zaboraviš?” “Tebe, McGraw. Provela sam poslednjih deset godina svog života u pokušaju da te zaboravim.” “Onda nas je dvoje u tome, draga.” “Baš, zato što si proveo toliko mnogo vremena misleći na mene,” prsnula je. “Hajde da nešto raščistimo Bri, tražila si mi da gledam svoja posla i iako se to kosi sa svom u šta verujem i sa svom mojim principima, ja sam odstupio, nadajući se da ćeš jednog dana da se probudiš. Nadao sam se da će ti mejlovi i telefonski pozivi da ti daju snagu koju trebaš da izađeš iz te toksične veze. Pusti me da te pitam nešto, Obri, koliko zaista znaš o svom dečku? Osim činjenice da voli da te koristi kao vreću za udaranje?” Ona se cimnula unazad. “Šta? Misliš da ne znam? Misliš da sam popio tu celu priču kako je on dobar prema tebi? Kako si navodno ponosna na svoj perfektni život? Ma hajde Bri, znaš me bolje od toga.” “Ne poznajem te uopšte. Ne više.” Vikala je, odguravajući me. Zgrabio sam je za zglob, zaustavljajući da ne ode. “Tako znači?” Klimnula je ne odustajući. ~ 229 ~
Naš svet knjiga “Nisam ja taj koji je otišao sa tim kučkinim sinom one noći iz garaže Nisam ja taj koji je tebi okrenuo leđa, iznova i iznova. Ja sam bio onaj koji je pokušavao da ti pomogne četri godine! Isuse Hriste, Obri, ja sam bio tvoje jebeno kuče, čekajući sa podvijenim repom deset jebenih godina. Nakon te noći nisam mogao više. Ta napred nazad cimanja koja si radila kao da sam jebena pičkica i završio sam.” Uneo sam joj se u lice, adrenalin mi je pumpao jako. Njene grudi su bile teške. “Ali samo zato što me ne možeš videti ne znači da ne znam sve o tebi. Na kraju dana, ja ću uvek biti tu i paziti na tebe. Ne znam kako drugačije. Pa me pusti da te opet pitam... šta znaš o svom dečku.” Otvorila je usta, ali ih je brzo zatvorila. “To sam i mislio. Da li si znala da je optužen za silovanje na koledžu i da je njegov tatica platio tonu novca da njegova sranja nestanu? Zašto misliš da trpi sva ta sranja od svog oca? Tatica ga drži u šaci.” “Lažeš.” Zatresla je glavom. Ne verujući u ono što je vidljivo po celom njenom prelepom licu. Coknuo sam “Voleo bih da je tako draga. Evo jedne dobre, da li si znala da ima pičku u svakom jebenom gradu koji poseti?” Cimnula se. “Oh, znači svesna si toga, a i dalje si sa njim.” Zatresao sam glavom. “Deset godina Obri, deset jebenih godina svog života si provela uzalud. Znam da misliš da si umrla one noći na stazi, ali ne šećeru, polako ubijaš sebe svaki jebeni dan od tada. Kakav je osećaj? Huh? Za šta tačno kažnjavaš sebe? Ja sam onaj koji je zajebao, ne ti.” Oči su joj se proširile. Gurao sam malo jače, centimetar po centimetar dok se tresla. “Držao sam se po strani, jer nisam više mogao da gledam kako povređuješ sebe znajući da tebe baš briga. Zašto ga braniš? On ti nije ništa. Nije bitno koliko šminke naneseš, Bri, ožiljci su tu i ne govorim o masnicama i posekotinama. Treba ti pomoć i ja ti ne mogu pomoći osim ako mi ne dozvoliš i ne budeš voljna da sama sebi pomogneš.” Bilo je vreme da budem muškarac kakav treba da budem da vratim Obri. Učiniću je mojom opet, ne bitno koja je cena. Reči su nam uvek nekako nedostajale i možda joj je trebalo psihičko podsećanje. Morao sam da je podsetim šta smo navikli da delimo. Našu ljubav. ~ 230 ~
Naš svet knjiga Koristiću sva moguća sredstva koja mogu. “Kada je bio poslednji put da si bila dodirnuta Obri?” “Šta?” odgovorila je odmičući se. “Poljubljena, voljena? Kada te je poslednji put naveo da svršiš?” Suzila je obrve.” Ne možeš pričati sa mnom tako. Šta jebeno misliš ko si ti, McGraw?” Nacerio sam se. “Tako dugo, huh?” “Neću voditi ovu raspravu sa tobom.” “Super i ovako mi se ne priča.” Odmerio sam je od glave do pete. “Pusti me da ti dam ono što ti treba,” napravio sam pauzu da joj se reči slegnu onda zarežao. “Pusti me da uradim to kako treba, kao u dobra stara vremena. Pusti me da izjebem njega iz tebe.” “Šta?” “Da li sam zamuckivao?” “Ne možeš samo doći ovde i...” “I šta? Reci mi draga, šta ne mogu?” “Dilane molim te...” Bio sam pored nje u tri koraka, a njena leđa su bila pribijena uza zid. Povukao sam kraj njene kose i stavio je zajedno sa svojom rukom iza njenog vrata pre nego što je i shvatila šta dolazi. “Okej, samo zato što si tako jebeno lepo pitala,” izdahnuo sam. I poljubio je. Po prvi put u jebenih deset godina, poljubio sam ženu koja je pripadala meni. I nije me zaustavila. Mazio sam joj obraz vrhom prsta i zadenuo ostatak kose iza njenog uha. Moj dodir ju je naveo da se strese. Jednostavna gesta učinila je da joj se usne razdvoje. “Jebiga Obri,” mumlao sam između poljubaca. “Reci mi da stanem, odgurni me, reci mi da odem. Ako nastavim da te ljubim, i osećam te ovako uz mene neću biti u stanju nikad više da te pustim.” Otvorila je oči i pogledala duboko u moje. “Obećavaš?” “Uvek.” Nežno sam klizio svojim prstom niz njen vrat. Polako spuštajući prste na njeno srce, brzo je disala od čega su joj se grudi dizale i spuštale u razmaku od nekoliko sekundi. Naše su se oči još jednom spojile i po prvi put u ko zna koliko napokon sam video ono za čim sam žudeo danju i noću. Moju devojku. ~ 231 ~
Naš svet knjiga Njene oči su mi pokazale sve ono što sam očajnički želeo da čujem. Da mi kaže. Kada se moja ruka spustila na njeno srce udaralo je tako jako. Povukao sam je bliže sebi da je poljubim u vrat. “Volim te,” šapnuo sam blizu njenih usana osećajući nek dah na mojim. “Znam, oduvek sam to znala,” mumlala je mazeći svojim usnama moje. Nasmejao sam se uz njih. “Šta želiš šećeru. Da ću ti šta god jebeno želiš. Samo reci, tvoj sam.” “Ti. Dodirni me. Molim te, dodirni me.” Opet je zavladala tišina. Mazio sam je po vratu, palac i srednji prst bili su mi na njenom pulsu. “Ja znam kako se osećaš kad svršiš, šećeru, znam kako ti lice pocrveni. Znam da prestaneš disati baš pre nego ti se maca počne stiskati tako jako oko mojih prstiju.” Zagrizao sam joj donju usnu, a onda je nežno poljubio. “Znam kakvog si ukusa.” Progutala je pljuvačku koja se skupljala u njenim usnama. Njeno disanje postalo je isprekidano, pokazujući mi da sam dopreo do nje. Pomerio sam svoju ruku sa njenog vrata do unutrašnje strane butine, pomerajući njene gaćice u stranu dodirujući joj meko središte. “Ali najvažnije, znam kakav je osećaj biti u tebi.” Uzdahnula je kada su se moji prsti očešali od nju onako kako sam znao da voli. Stiskala je usne dok sam se ja igrao njenim klitorisom, čineći je mokrom. “I ne govorim o ovome.” Gurnuo sam dva prsta u nju i stisnuo ruku preko njenog srca. “Ovde.” Zabacila je glavu unazad i poljubila me, nežno ispočetka, ispitujući osećaj mojih usana na njenim. Način na koji su njene usne tvrdile moje govorilo mi je da želi da nastavim, da nastavim uzimati ono što je i dalje moje. Čak i nakon svih ovih godina. Upijao sam oba, i ukus i osećaj nje, kako je njeno telo savršeno pristajalo ispod mog, i kako se topila u mojim rukama, uzimajući sve što sam joj davao i želela je više. Želela je sve. “Da li me želiš?” šaputao sam joj na uho, dok sam nastavljao napad na njen vrat. “Da li želiš da te nateram da svršiš?” Tišina. “Reci mi...” zahtevao sam, gurajući prste dublje u njeno slatko jezgro. ~ 232 ~
Naš svet knjiga Stenjala je. “Baš tu.” “Gde?” coknuo sam i nagnuo glavu u stranu, ne razdvajajući naše usne. “Ovde?” “Da...” “Reci mi.” “Želim te,” napokon je rekla, ulazeći jezikom u moja usta dok su se njeni zidovi stiskali oko mojih prstiju što je bila bliža kraju. “Oh moj bože,” stenjala je. “Šta? Moj bože šta šećeru?” Njene oči su se okrenule u glavu a noge su joj klecale. Odmah sam pomerio prste i ona je zajecala izgubljeno. Poljubio sam je poslednji put, polako se odmičući od nje. Pratila je sve dok nije mogla više, otvorila je oči sa upitnim pogledom. “Nećeš dobiti moju ljubav opet sve dok ne budeš potpuno moja.” Oči su joj se raširile u šoku. “Ja sam uvek tu za tebe. Bez obzira na sve, ja sam uvek jebeno ovde. Kada budeš spremna da kreneš napred, nazovi me.” Povukao sam joj kraj kose a onda je ostavio samu u ulici. Koliko god me je to ubijalo morao sam joj pokazati grubu ljubav. Sve što sam mogao je da se nadam da je dovoljno.
“Gde si jebeno bila?” Džeremi je vikao čim sam ušla na vrata. Nasilno sam stresla glavu stiskajući zube. “Šta ti radiš ovde?” “Šta ja radim ovde? Ovo je moja jebena kuća!” vikao je, prilazeći mi. Nisam se sklonila. Zgrabio mi je kosu tako jako da sam pomislila kako će je počupati. Uneo mi se u facu. Bio je pun besa. Nikada ga nisam videla tako ljutog. “Ti jebena kurvo,” vikao je. “Mirišeš na mušku kolonjsku. Ti glupa droljo!” Pustio je moju kosu, ali mu nije trebalo mnogo pre nego što me je udario u stomak. Prevrnula sam se preko od bola, ali to ga nije zaustavilo. Udario me je preko lica pa sam pala na zemlju.
~ 233 ~
Naš svet knjiga “Nakon svega što sam uradio za tebe!” udarao me je u stomak i ja sam napokon vrisnula. Što ga je samo razljutilo da me udari opet., i tada sam čula kako mi rebra pucaju pod njegovom čizmom. Mrzela sam te jebene čizme. Udahnula sam za vazduh, trudeći se da zaštitim telo rukama. Uhvatio me za kosu i vrat i moje ruke su refleksno otišle za njegovim, vukući njegove prste. Vukao me je za kosu do kuhinje. Noge su mi se vukle za mnom, pokušavajući da uspostave kontrolu da ustanem. Nisam znala da li sam plakala ili vrištala. Nisam čak znala kako ću preživeti ovo. “Pogledaj kuhinju! Pogledaj jebenu kuhinju.” Udario mi je glavom od frižider i kunem se da sam videla zvezdice. Bledo se sećam da me je vukao po celoj sobi. “Ništa ne možeš uraditi jebeno kako treba! Kašike su tamo gde bi trebale biti viljuške, stavila si plastično i keramičko posuđe zajedno u jednu pregradu! Zašto jebeno kupujem fine stvari ako ih ne znaš držati urednim!? Da li si toliko jebeno glupa? Odgovori mi, jebena kučko.” Udario me je opet. “Žao mi je,” šaputala sam dovoljno tiho da me može ipak čuti. Zgrabio me je za okovratnik bluze i udario preko obraza, lice mi je poletelo unazad tako jako da sam mislila da mi je slomio vrat. “Pogledaj me! Jebeno me pogledaj ti nesposobna kurvo!” “Ne mogu!” jecala sam nesposobna da se pomerim. Pustio me je i moje mlitavo telo je palo na pod još jednom. Sagnuo se skroz do mog lica. “Dođem kući ranije zbog tebe. Radim sve za tebe i ovako mi ti vraćaš. Šireći svoje noge koje, Obri? Dilanu? Tom smeću koje te ne voli. Ja sam jedini muškarac koji te voli, tvoj tata čak jebeno ne mari za tebe.” “Zašto me povređuješ?” izdahnula sam između jecaja, morajući da znam. “Zašto me povređuješ tako mnogo?” glas mi je bio poput šapata. Jedva sam i disala, a ne pričala. “Zato što te jebeno volim. Eto zašto.” Sledeće čega se sećam udario me je preko face. Sve je postalo crno.
~ 234 ~
Naš svet knjiga
“Bože Obri, bila sam toliko zauzeta sa Žizel, da nisam čak ni shvatala šta se dešava sa tobom. Nisam imala predstavu kroz šta prolaziš sa Džeremijem. Kako nisam to primetila?” “Dobro sam čuvala tu tajnu, tetka Selest, ali ne mogu više.” Mislila sam o Dilanu na celom putu do kuće tu noć. O onome što je rekao, kako me je dodirivao, kako su njegove ruke i reči uticale na mene, na sve to. Nisam bila dodirnuta tako godinama. Poslednji muškarac koji me je doveo do orgazma bio je Dilan. Džeremi nikad nije išao polako sa mnom. Ni jednom nije pazio na moje potrebe. U svakom aspektu naše veze. Sve što je Dilan rekao bio je u pravu i znala sam da krivi sebe što prezirem svoj život i da mu je previše za podneti. Nisam znala zašto povređujem sebe više. Ništa nije imalo smisla. Svi su krenuli napred. Uključujući i Dilana. Činjenica da je i on krenuo napred me je šokirao do srži. Pretpostavljam da sam uvek mislila da će on biti tu, čekajući. Saznanje da je gotov sa mnom bilo je najviše što sam mogla podneti. Dilan je bio u pravu trebala sam pomoć. Kada sam se probudila sledeće jutro u lokvi svoje krvi, bio je poziv za buđenje koji sam trebala. Džeremija nije bilo nigde na vidiku naredna četri dana. On će me ubiti. A ja ću ga pustiti. Trebale su mi nedelje da se oporavim od batine koje sam dobila te noći. Prošlo je malo više od šest meseci od kako sam krenula kod terapeuta iza njegovih leđa. Napokon sam skupila hrabrosti da se zauzmem za sebe. Krenula sam na kurs za samoodbranu, i večeras kada je pokušao da me udari ja sam refleksno to blokirala, skoro ga obarajući na zemlju. Nije rekao ni reč. Bilo je to kao da sam ga udarila preko face po prvi put i čekala sam napad koji nije došao. Samo je otišao. “Obri, doleteću prvim letom.” Tetka je rekla. ~ 235 ~
Naš svet knjiga Nisam znala zašto sam joj rekla. Bila sam uplašena i samo sam želela sa nekim da pričam. Da me neko sasluša za promenu. “Ne,” rekla sam odlučno. “Ne želim Žizel u blizini Džeremija. Dobro sam. Srediću ovo. Obećavam.” “Srce, ne možeš očekivati da samo sedim ovde ne znajući da li si OK.” “Zovem te odmah ujutru. Pusti me samo da sve sama osmislim, okej? Pokušaću sama da sredim sve.” “Obri, možeš doći ovamo. Možeš uvek ići kod mame takođe.” “Znam. Ja samo moram sama ovo da rešim sama u redu? Molim te razumi me.” “Dobro, to ne znači da se slažem. Niti da mi se ovo imalo sviđa. Ako mi se ne javiš ujutru zovem policiju. Da li me razumeš?” Klimnula sam iako me nije mogla videti. “Obri?” “Da.” “Volim te. Ovde sam. Nije bitno koje je doba.” “Znam.” Udahnula je duboko i prekinula. Gledala sam po dnevnoj sobi dok je nervoza ispunjavala moj stomak. Odlučila sam da skuvam sebi čaj da se smirim, razmišljajući da li da zovem Dilana ili ne. Znala sam da će doći zbog mene, ali bila sam iskrena kada sam rekla da želim sama ovo da rešim. Bilo mi je muka od osećaja slabosti i nemanja kontrole. Morala sam pomoći sebi, spasiti sebe i prestati očekivati da to drugi urade za mene. Pila sam čaj, razmišljajući da li da se zaključam u gostinsku sobu ili ne. Ako bude želeo da me povredi, uradio bi to kad je imao prilike. Ne bi samo otišao kao što jeste. Nije imalo smisla. Razmatrala sam šta je najbolje da uradim čini mi se doveka sve dok nisam mogla više podneti i odlučila sam da se zaključam u sobu. Biću sigurnija tako. Krenula sam ka gostinjskoj sobi i stresla se kada sam osetila njegove ruke oko mene. Nisam ga čak ni čula kad je ušao na ulazna vrata. Toliko loših uspomena sručilo se na mene. Onaj dan koji sam mrzela počeo me je usisavati. “Džeremi,” uzdahnula sam, srce mi je udaralo. Miris viskija me je obuzeo kao da sam se kupala u njemu. Odolela sam porivu da povratim. ~ 236 ~
Naš svet knjiga “Nema sunca kada ona ode,” pevao je uz moje uvo, njihajući kukovima iza mene. Mogla sam osetiti njegovu erekciju kako me bode u donji deo leđa, Srce mi je stalo. “Džeremi, šta ti...” “Shhh... Shhh...” šaputao je, telo mi se umirilo. “Nema priče. Završio sam sa slušanjem tvojih prokletih usana. Znači misliš da me možeš ostaviti?” okrenuo me je da ga pogledam, i nastavio da se njiše u ritmu nepostojeće muzike. “Nikada nisam to rekla. Ja ne...” “Jebeno začepi!” vikao je blizu mog lica, od čega sam poskočila. “U redu je dušo, neću te povrediti. ’Nema sunca kad ona ode. Nije toplo kad nje nema.’“ Okrenuo me je i grubo povukao na svoje grudi, naša tela su se približila jedno drugom u sporom plesu. Nikada ga nisam videla tako pijanog pre. Iznenada me je pustio. “Okreni se. Ne mogu podneti pogled na tvoje prokleto lice sada.” Polako sam se pomerala na drhtavim nogama. Gledao je svaki moj pokret. Osetila sam njegove ruke kako idu po mojim butinama, polako radeći na svom putu nagore. Pevajući mi reči pesme. Naglo je stao i razmakao ih. Stojeći tu i dalje sam mogla osetiti njegov pogled na mojoj glavi. Nisam znala koliko je vremena prošlo pre nego sam pogledala iza i zatekla njegov predatorski pogled na meni. Odmah sam se okrenula i počela trčati koliko god sam brzo mogla. “Gde ideš? Zabava je tek počela!” nasmejao se grabeći me za članke. Pala sam licem na stepenice, ali nisam odustala, nisam mogla. Preokrenula sam se i šutnula ga u stomak. Jedva da se i cimnuo, čineći moj beg nemogućim. Oči su mu se ozarile kao prokleto božićno drvo. Zgrabio mi je članke opet vukući me ka sebi, udarajući moje telo od stepenice. Vrištala sam i ritala se kao da je jebeni ubica. “Vidi, vidi, šta imamo ovde, neko je bio zauzeta mala pička!” režao je ošamarivši me preko lica kidajući mi odeću. “Ne! Ne! Ne!” nasilno sam tresla glavom. “Dušo, neću te jebeno moliti,” režao je tapkajući me po obrazu da ga pogledam. Oči u oči sa čistim zlom u njegovim i strahom u mojim. Pljunuo je po mom licu i razmazao kao da me označava. ~ 237 ~
Naš svet knjiga “Ti si moja! Jebeno si moja! Da li me čuješ, ti mala kurvo? Niko mene ne ostavlja, jebeno to utuvi u svoju usranu glavu.” Zgrabio mi je ramena podigao me, a zatim udario mojom glavom od stepenice. Vid mi je prebledeo. Kada je nasilno stavio svoju ruku na moje grlo, oči su mi se raširile. Čista panika me je obuzela dok je kidao moju suknju i gaćice, stiskajući mi grlo jače kada sam pokušala da pružim otpor. Džeremi je uvek bio skot, ali nikada nije pokušao da me siluje. Zatvorila sam oči. Preživljavajući prvi put kada sam mislila da sam umrla. Nisam mogla to opet. Neću preživeti ovaj put. Kao da mi je čitao misli, skinuo je ruku sa mog grla. Udahnula sam par puta, pokušavajući da vratim pritisak u svoja pluća. “Otvori oči. Otvori svoje proklete oči.” I jesam, zubi su mi škripali telo mi se treslo. Pobednički je spustio svoju ruku sa mog grla do stomaka. “Ne moraš raditi ovo,” molila sam tonom koji nisam prepoznavala. Bilo je kao da sam tu, ali nisam bila. Gledala sam sve u magli ispred sebe kao da sam doživljavala ’Iskustvo svog duha izvan svog tela’ Nagnuo je glavu u stranu i suzio pijane oči na mene. “Ne moram?” Zatresla sam glavom, pokušavajući da oformim reči. “Ne, ne moraš.” “A zašto to.” “Zato što me voliš,” podsetila sam ga nadajući se da će mi to obezbediti malo milosti. “Mmmm...” režao je od čega sam se odmah zaledila. “Šta je sa tobom, Obri, da li ti voliš mene? Ili me samo koristiš kao mala jebena kurva kakva jesi?” Oterala sam suze. “Naravno da te volim.” Nasmejao se i na nekoliko sekundi sam pomislila da će sve biti OK, na momenat sam pomislila da je noćna mora gotova. Pogrešila sam. Tek je počela. Nagnuo se napred. Celo njegovo telo bilo je na meni. Čula sam kako otkopčava rajsferšlus i tada sam mentalno otišla. Moj um me je štitio od onoga što se spremalo. Moje lice palo je na stranu, dok su mi suze padale. Moje telo se cimnulo kada je prodro u moj suv otvor. Ivica stepenica derala mi je leđa izazivajući mi samo još više bola. ~ 238 ~
Naš svet knjiga “Jebiga, bolja si nego što sam zamišljao,” režao je uz moje lice. Disala sam između prodore. Ulazio je i izlazio iz mene nekoliko minuta, svaki proder bio je gori od prethodnog. Kada se nisam borila, počeo me je jebati jače. Prodori su postali skoro nepodnošljivi, ali nisam mu htela dati zadovoljstvo. Ne ovaj put. “Jebeno vrišti!” zahtevao je stisnute vilice. Nisam rekla ništa, nisam se čak ni pomerila. “Želim da čujem kako jebeno plačeš! Jebeno me preklinji da stanem.” Tišina. Udario me je i ja sam odmah osetila ukus krvi. “Šta koji kurac?” siktao je udarajući me opet. Kada nisam pustila ni zvuka, on se zabijao u mene sa više žestine i siline. “Nisi ni za šta, ti smeće.” Prodro je još par puta, a onda se neočekivano izvukao. Gledajući u mene sa gađenjem na licu. Onda se iznenada cimnuo. “Ti si moja. Nikada te neću pustiti da me ostaviš! Da li me razumeš? MOJA SI!” Spustio se na moje grudi i primakao se mom licu, smejući se dok je zaključavao svoje pantalone. “Nemoj se pretvarati da ti se nije sviđalo, ti prljava kurvo. Znam da voliš grubo. Sada mi se jebeno gubi s očiju.” Grubo me je povukao sa stepenica, bacajući me od zid. Spotakla sam se, noge su mi bile teške, a pičkica osetljiva. Nije mi trebalo biti rečeno dvaput. Potrčala sam uz stepenice, blokirajući ono što sam već znala u dubini svog srca.
Kažu da kada voliš nekog možeš da ga osetiš iako je miljama daleko. Probudio sam se iz dubokog sna te noći, sedajući pravo u svom krevetu, zadihan. Odmah sam zgrabio mobilni sa noćnog stočića. Nije bilo propuštenih poziva. Bacio sam prekrivač sa sebe. Koža mi je gorela, a srce ~ 239 ~
Naš svet knjiga udaralo brzo. Otišao sam do kuhinje da uzmem bocu vode i probam se jebeno smiriti. Uzeo sam dva gutljaja kada mi je privezak na ključevima privukao pažnju. Jako sam se trudio da oteram nelagodu koju sam osećao u svom stomaku. Legao sam nazad u krevet i zurio u plafon čini mi se ceo život. Mora da sam se onesvestio negde u toku noći. Probudio sam se sledeće jutro sa priveskom čvrsto stisnutim u mojoj ruci i nisam mogao da se setim da sam ga poneo sa sobom. Proveo sam celo jutro u svojoj kancelariji, pretvarajući se da jebeno radim, jer sve što sam u stvari radio je mislio na Obri. Brojao sam sate do Liline zabave za dvadeset peti rođendan tu večer, trebajući malo distrakcije od osećaja kojih nisam mogao da se otresem. Bio sam na putu kući da se presvučem za zabavu u Aleksinom restoranu. Kada mi je telefon zazvonio, kunem se da sam jednostavno znao. Znao sam da se nešto užasno desilo. “Obri,” javio sam se praveći oštro skretanje u ulicu prema njenoj kući. “Žao mi je. Tako mi je jebeno žao Dilane....” jecala je u telefon. “Smiri se draga. Gde si?” “Kući,” šmrcala je, jedva izgovarajući reči. “Na putu sam. Biću tu za pet minuta. Samo izdrži šećeru, u redu?” “Okej,” plakala je. “Obri, draga, ne plači. Dolazim po tebe.” “Toga se i bojim Dilane, žao mi je, moraš to znati. Molim te, molim te, oprosti mi.” “Šećeru, nemam šta da ti oprostim. Volim te. Uvek ću te voleti.” “I ja volim tebe, Nikada nisam prestala. Kunem se nikad nisam jebeno prestala,” plakala je. Srce mi se istopilo, čekao sam skoro jedanaest prokletih godina da je čujem kako to opet govori. “Molim te, oprosti mi. Molim te... Obećaj mi... bez obzira na sve da ćeš mi oprostiti...” “Uvek, Obri, uvek.” Jecala je u telefon kao da ju je bolelo da to čuje i nisam razumeo. “Draga, nema mene bez tebe. Da li razumeš to?” Zajecala je jače. “Gde je moja devojka, huh? Gde je moja čvrsta devojka? Moraš da udahneš par puta, kroz nos i izbaci na usta.” ~ 240 ~
Naš svet knjiga “Ne znam više. Provela sam ovu zadnju godinu pokušavajući da je nađem.” “U redu je, naći ćemo je zajedno. Samo ti i ja, samo mi,” odgovorio sam, trebajući da doprem do nje. Stao sam na njen prilaz, otvorio vrata pre nego što sam i parkirao kola, potrčao sam ka ulaznim vratima, sa treskom ih otvorivši sa njom i dalje na telefonu. “Obri!” vikao sam u hodniku. “Obri gde si?” pitao sam u preko telefona. “U gostinjskoj sobi u ormanu.” Vratio sam telefon nazad u džep i izvukao pištolj iz futrole samo za slučaj da je drkadžija još uvek tu negde. Potrčao sam do prvih vrata koja su bila zatvorena. Nije bila tamo. “Obri?” vikao sam trčeći uz stepenice, preskakujući tri od jednom. “Obri! Odgovori mi, draga.” Čuo sam jecaje iz jedne sobe i kada sam krenuo da otvorim vrata bila su zaključana. Plakala je glasnije i glasnije, nisam dva puta promislio. Odmakao sam korak i razvalio vrata. Pojurio sam ka ormaru, otvarajući ga. Ono što sam video skoro me bacilo na kolena. Bila je u ćošku sa kolenima na grudima, ruke su joj ih obmotavale. Kutija za nakit koju sam joj dao bila joj je u krilu, sa muzikom da svira. Držala je nož tako čvrsto da su joj prsti pobeleli. “Isuse Hriste,” Izdahnuo sam, gledajući u modrice po njenom licu, poderanu usnu i levo oko skoro zatvoreno od otoka. Nije me pogledala ni jednom, samo je histerično plakala. Sklonio sam pištolj i stavio ruke ispred sebe, prestravljen da ću je uplašiti. Bila je u šoku. “Draga, to sam ja, Dilan. Da li me čuješ?” kleko sam dole pored nje, grabeći njenu ruku na moje iznenađenje dopustila mi je. Stavio sam je preko mog srca. “Oseti me, Obri. Oseti moje srce. Oseti kako udara za tebe.” Usisala je vazduh i okrenula se da me pogleda kao da je tek tada shvatila da sam tu sa njom. “Dilane?” jecala je, usne su joj se tresle i trebalo mi je sve u meni da ne zaplačem tu sa njom. “Da šećeru, ja sam.” “Stvarno si ovde?” ~ 241 ~
Naš svet knjiga “Gde bi drugde bio?” zatresao sam glavom. “Žao mi je... Tako mi je žao.” “Šššš... Šššš...” tešio sam je uzimajući nož iz njene ruke spuštajući ga polako pored mene. “Ti si moja devojka. Uvek si bila moja devojka,” uveravao sam je povlačeći kraj njene kose dole niz obraz. Naslonila se u moju ruku i tada sam primetio da nosi ogrlicu koju sam joj ostavio u kutiji za nakit toliko godina pre. Ozario sam se malo iako mi se srce kidalo što sam je video u ovakvom stanju. “Draga, podići ću te u redu? Opraćemo te i spakovati ti nešto odeće. Pa te vodim kući.” “Kući?” gledala je u moje oči izgubljeno. Klimnuo sam. “Mojoj kući, tamo gde i pripadaš. Samo ti i ja. Ja ću te zaštititi.” “Okej,” klimnula je. Podigao sam je kao bebu i spustio je na pult u kupatilu, okrećući vodu da pokvasim peškir. Nežno sam ga prislonio uz njeno lice i ona se cimnula na kontakt. Njena ruka nije napuštala moje srce i po prvi put u svom životu sam zapravo morao da se koncentrišem da ostane mirno zbog nje. Bes i adrenalin je pumpao kroz moje vene do granice sa bolom. “Ovde sam sada, pobrinuću se za sve, ne brini.” Klimnula je kao da mi veruje. Podigao sam je opet, noseći je u svojim rukama. Odneo sam je u njenu sobu, spustio je na krevet i ona je odmah ustala. Nisam morao da se zapitam zašto. “Draga.” Privukao sam njenu pažnju na mene. “Možeš li mi pomoći da ti spakujemo nešto stvari? Brže ćemo otići odavde ako mi pomogneš.” Zatresla je glavom za ne. “Imam sve što mi je potrebno.” Rekla je stiskajući kutiju za nakit bliže sebi. I Stiskajući ogrlicu drugom rukom još jače. Nasmejao sam se po prvi put tog dana, zakoračio sam ka njoj kada su se ulazna vrata otvorila sa treskom. Ona se zaledila. “Obri, pogledaj me u oči sada. Neću mu dopustiti da te povredi.” Stavio sam je iza sebe, dok se spoticala niz stepenice. ~ 242 ~
Naš svet knjiga Zatresla je glavom kada je on ušao u sobu nezadovoljan što sam ja tu. “Ti jebena kurvo. Znao sam da se jebeš s njim meni iza leđa.” Optužio me je, a Obri je vrisnula, pomerivši se gurnuo me je uz komodu. Staklo je padalo svuda. Udario me je u lice, a onda u stomak. Zarežao sam gurajući ga u zid tako jako da je proleteo u hodnik. “Ja nisam Obri, drkadžijo!” udario sam ga u lice nekoliko puta, a onda u stomak. “Nije tako jebeno lepo kao kad udaraš ženu zar ne?” režao sam udarajući ga u rebra i on se previo od bola. Gurnuo sam ga na zemlju, šutirajući ga nekoliko puta pre nego što sam se napokon odmakao. Obrisao sam krv sa usana pozadinom dlana. Pogledao sam u Obri koja je stajala u ćošku sobe sa tamnim očima da nisam mogao da pronađem u njima onu svetlo zelenu boju. “Draga,” zakoračio sam ka njoj. Džeremi se nasmejao, ustajući uza zid, spreman da skroz ustane. Držao se za stomak. “Ti si sa ovim smećem?” pljunuo je krv na pod. “Sa čovekom koji te nije zaštitio. Sa čovekom koji te je pustio da ideš skroz sama.” “Začepi,” zarežao sam, spremajući se da ga udarim opet. Nisam želeo ništa više nego da ubijem ovog drkadžiju. Obri je zatresla glavom. “Ne, ne, ne...” jecala je stavljajući ruke preko ušiju kao da je znala šta će reći. Šta se jebeno dešavalo? “Bar... moja je ljubav došla uz to... a moji usamljenički dani su gotovi...” pevao je i ja sam se cimnuo nazad shvatanje me je udario tako jako. “Bože kako sam te voleo tada. Bila si tako prokleto lepa. Svi u tom baru su želeli da te jebu. Tada i tu. Kakav čovek pušta ženu da provocira muškarce tako kao jebena kurva? Pretpostavke? Ja ću ti reći, onaj koji zna upravo kakva su ti.” “Molim te... molim te... prestani.” Obri je jecala raspadajući se po sobi. Osetio sam kako mi opet klizi. “Oh, sada želiš da me moliš,” zajedljivo se nasmejao. “Pratio sam te kući tu noć. Gledao sam kako je jebeš uz vrata. Izvukao sam svoj kurac i drkao ga na vas svo vreme. Drolja je volela grubo i tada sam znao. Znao sam da je moja.” Noć mi je igrala pred očima. Svaka sekunda te noći odigravala se ispred mene. ~ 243 ~
Naš svet knjiga “Čekao sam. Čekao sam dok nisam imao svoju šansu. Nije trebalo mnogo,” nasmejao se pokvareno. “Nema sunca gde je nema...” pevao je opet. “Gledao sam je kako trči i nisam mogao dočekati priliku da je uhvatim. Ona je mislila za mene da si ti.” Sadistički se nasmejao. “Mada sam to razjasnio veoma brzo. Vidiš... Dilane, naterao sam je da te jebeno mrzi. To je bio jedini način da je zaista učinim mojom. Stavio sam joj tvoju majicu preko lica dok sam je jebao na sve načine te nedelje. Mirisala je ništa sem tebe dok sam je silovao i zabijao se u njenu jebeno usku pičku koje se i dalje ne mogu zasiti.” Nisam mogao da dišem. Nisam jebeno mogao da dišem. Svo to vreme... sve te jebene godine. Zato mi se nije mogla približiti. Nije mogla podneti moj miris. Ja sam je vraćao u taj trenutak. Zatvorio sam oči, preživljavajući dan iznova. Slike nje kako leži slomljena, pretučena... mrtva. Kao da nije prošao ni dan. “Molim te Džeremi... molim te jebeno prestani...” Obri je molila, plačući. Otišao sam do nje i ona je sklonila svoje ruke od mene. “Oh Dilane, kakva si ti budala u stvari,” coknuo je, zaustavljajući me u mestu. “Ne!” Obri je vrisnula dovoljno glasno da razbije staklo “Vidiš, nikada nisam zaboravio na devojku koja mi je ukrala srce, bez obzira koliko bi drugih devojaka silovao, uvek sam video Obrino lice. Njena pička je tako jebeno zavisna, huh? Kao da je stvorena samo za seks.” “Začepi,” krenuo sam ka njemu, a on je podigao ruke u vazduh. “Beba?” rekao je. “Zašto mu ne kažeš za Žizel?” slegnuo je ramenima. “Možda treba da čuje od tebe. Ne mogu da dočekam da vidim mržnju u njegovim očima. Hajde draga, pocepaj čoveku jebeno srce.” Pogledao sam nazad ka Obri i njeno lice je pobelelo. “Žizel?” Ona je divlje zatresla glavom. “Žao mi je... tako mi je jebeno žao Dilane... molim te, molim te oprosti mi... molim te pusti me da objasnim... molim te...” odmah je počela iznova da jeca. Džeremi je uzdahnuo, privlačeći moju pažnju opet na njega. “Obri je jebeni lažov. Nije mi trebalo mnogo da je nađem. Kada mi je prvi put dozvolila da je jebem primetio sam da ima mali ožiljak.” “Začepi, jebeno začepi,” vikala je van kontrole. ~ 244 ~
Naš svet knjiga “Hoćeš da pogađaš gde je. Još bolje, zašto ne pogledaš i sam?” gestikulirao je ka njenom donjem stomaku. Njeno telo se treslo dok su se moje noge pomerale po sopstvenom akordu. “I život je kao pesma... oh... bar... smo u raju...” nastavio je da peva. “Molim te... molim te...” preklinjala je dok sam ja povlačio njen šorc dole. “Oh moj bože,” izdahnuo sam u neverici. “Jer si moja... na kraju...” Džeremi je zakreštao. “Odrekla se tvoje ćerke iako je saznala da nije moja.” Zapamtiću sledećih nekoliko sekundi ceo svoj život. Sve se završilo sa... BANG.
~ 245 ~
Naš svet knjiga
Šest godina kasnije Šetao sam ka kapijama pakla. Momci i Aleks su me svi čekali sa druge strane ograde, dok sam ja prolazio pored zatvorskih zidova koji sam zvao domom poslednjih šest godina. Trebao sam odležati sedam godina zbog ubistva Džeremija Montgamerija, ali pušten sam nakon šest godina zbog dobrog vladanja. Svi su izgledali tako prokleto sretni što me vide. Stisnuo sam zube da budem u stanju to da istrpim. Nije bilo ničega zbog čega bih bio uzbuđen. Ni jedne jebene stvari. “Dilan,” Aleks je ciknula, bacajući ruke oko mog vrata. “Tako sam sretna što si napolje. Nedostajao si mi tako jako.” Jecala je. Nisam je zagrlio nazad. Zgrabio sam njene ruke i sklonio ih od svog vrata. Ona se zaledila, odmah smešeći se kad sam ih spustio. Uvek saosećajna kao i uvek. Samo što me je ovaj put bolelo dupe. Momci nisu obraćali pažnju na nju. Svi su bili toliko uzbuđeni što smo svi opet zajedno. Ja? Želeo sam da pobegnem odavde što je pre moguće. I nisam mislio na zatvor. “Idemo,” rekao sam ne zamarajući se da zagrlim momke. Otvorio sam vrata i ušao u terenac. Bio sam oduševljen što nije auto i što ne moram da budem blizu nikog. Nakon što deliš ćeliju sa tri druga tipa koja žele da te jebu svaki mogući put kad mogu, počneš da ceniš osobni prostor. “Kakav je osećaj biti napolju brate?” Austin je pitao udarajući me u grudi dok je vozio. Nisam se cimnuo. “Definitivno će mi nedostajati silovanje guzica svuda oko mene i hrana. Siguran sam da ćeš jednog dana i sam to iskusiti iz prave ruke... brate.” Nije progovorio više. Zatvorio sam oči, naslonio se na naslon već mrzeći ono što tek dolazi.
~ 246 ~
Naš svet knjiga
Držala sam pozivnicu u drhtavim rukama. “Obri, prešla si tako velik put. Jako sam ponosna na tebe.” Dr. Vekler je rekla. Ona je bila terapeut kod koga sam dolazila poslednjih sedam godina. “Ne bi te pozvali na Dilanovu zabavu dobrodošlice da on nije želeo da dođeš.” “Njegova mama me je pozvala. Ne Dilan.” “Sigurna sam da zna.” Slegnula sam ramenima. “Ne znam to. Nisam ga videla od suđenja.” Otišla sam da ga posetim jedanom mesečno u proteklih šest godina i odbio je posetu svaki put. Nije želeo ništa sa mnom. Nisam ga mogla kriviti, ali i dalje me je bolelo. “Obri, nisi ista osoba više. Slomljena žena koja mi je došla davno je nestala, srce. Ona nije čak ni u istoj vasioni kao ti. Ti si jaka, nezavisna i najbitnije naučila si ponovo da voliš sebe. Možeš prevazići sve i jesi.” Udahnula sam duboko. “Znam.” I znala sam. “Znači ideš?” Klimnula sam. “Da.” “Super. Ne mogu da dočekam da čujem o tome sledeće nedelje.” Odvezla sam se kući sa teškim srcem. Znala sam šta se sprema. Bilo je očito. Tokom meseci njegovog suđenja i posle nakon osude sve što sam čula i pročitala je kako detektiv Dilan McGraw sada iza rešetaka, jer je ubio Džeremija Montgamerija, sina visoko cenjenog političara Bila Montgamerija. Nije bilo ni jednog policijskog izveštaja od mog tako reći navodnog pretrpljenog zlostavljanja od strane njega. Džejkob je rekao da ima sreće što je detektiv i da je dosta puta spasao nekome život inače bi dobio skoro dvadeset godina i više, ali je nagodbom uspeo dobiti samo deset. Nije bilo važno koliko sam puta pokušavala da mu pišem, sva moja pisma su vraćena ne otpakovana. Sačuvala sam ih u nadi da će mi jednog dana oprostiti i pročitati ih. Slavlje od njegovog otpuštanja slavilo se u kući njegove mame sutra poslepodne. Moraću da odem u tu kuću koja je čuvala toliko mojih lepih uspomena iz detinjstva. Tada me je udarilo u lice. ~ 247 ~
Naš svet knjiga Ja ću ići. Bilo je vreme da se suočim sa svojim demonima. Najveći deo njih sam već prevazišla, pogotovo onaj koji mi se smejao kad je otvorio vrata suvozača. “Hej, srce, kako je bilo u školi?” “Hej, mama,” Poljubila me je u obraz. Bila je najslađa devojka sa oštrim jezikom, baš kao njen tata. Nakon one noći kada me je Džeremi ostavio u kuhinji da umrem, počela sam da posećujem dr. Vekler, rekla sam joj da mi je najveće žaljenje što sam okrenula leđa našoj ćerci. Moja tetka Selest došla je da me vidi nekoliko nedelja posle silovanja, devet da budem precizna. Nisam joj mogla lagati. Uvek je bila predusretljiva kad sam ja bila u pitanju, čineći skoro nemogućim da nešto sakrijem od nje. Slomila sam se jedne noći i sve joj rekla. Držala me je u rukama svo vreme, tešeći me na jedini način na koji je umela. Sledeće jutro otišla je u ordinaciju moje majke u bolnici da joj kaže sve što sam ja njoj rekla, jer je znala da nema šanse da opet to ispričam nekom. Moja mama je plakala satima. Onda su me obe odvele do laboratorije da me testiraju na sve moguće viruse. Osim što je uradila još jedan test koji nisam čak ni razmatrala kao mogućnost. Nekoliko dana kasnije saznale smo da sam trudna. Imala sa devetnaest i bila sam napumpana, ali pitanje je bilo čiju bebu nosim. Dilanovu ili od mog silovatelja. Odbila sam da kažem nekom, što su moja mama i tetka razumele. Dva dana nakon što su moja mama i tetka Selest odlučile da odem iz Oak Islanda i provedem svoju trudnoću živeći sa tetkom. Upisala sam se na lokalni fakultet blizu njene kuće, lažući svima sam sam na UCLA. Sledećeg dana nakon odluke i planova koji su doneti, Dilan me je zatekao u mojoj sobi kako imam po terapeutu nervni slom. “U školi je bilo sjajno. Pa, kada ću upoznati svog tatu?” pitala je sa mesta pored mene tako uzbuđena. Još jedna od Dilanovih osobina sa kojom sam se nosila proteklih šest godina, njegova ćerka nije okolišala. Govorila je šta je mislila i mislila ono što je govorila. “Srce, rekla sam ti. Moram ja prva da ga vidim.” ~ 248 ~
Naš svet knjiga Prevrnula je očima. “To je glupo. Ja sam mu ćerka i ja sam super dopadljiva i mazna.” Raspravljala se. “Zavoleće me momentalno.” Nasmejala sam se. Bila je takođe samouverena kao on. Žizel je znala sve šta mi se desilo. Moja tetka Selest nikada nije ništa krila od nje. Uvek sam znala šta se dešava u njenom životu. Samo nisam želela da se mešam sve dok je nisam uzela nazad kad je imala deset. Prvi put sam upoznala Žizel samo par meseci pre nego što se vratila meni u Oak Island. Našu ćerku volela sam jako, baš kao i njenog oca. Oprostila mi je govoreći da je čekala taj trenutak ceo svoj život, i da je znala u svom srcu da ću ja naći svoj put nazad ka njoj. Da pripadamo jedna drugoj. “Zašto ja ne mogu da idem na zabavu?” pitala je. “Baka i Deka su me pozvali takođe. Rekli su mi, mama, uostalom moje ime je na pozivnici, što po svemu sudeći znači da treba da budem tamo.” “Mila, obećavam. Pusti me da ga prva ja vidim, a onda ćeš ga ti upoznati.” Popustila je sa razočaranošću po svom licu. “U pravu si” Pogledala je u mene dok sam parkirala auto na naš prilaz. “Ti si ekstra dopadljiva i mazna. Tvoj tata će se odmah zaljubiti u tebe.” Nasmejala se. Iste oči boje meda topile su mi srce, baš kao što su i oči njenog tate radile. “Dobro, ali ponesi moju sliku, za svaki slučaj. Znaš, da zapečati stvar ili tako nešto.” Klimnula sam, tiho želeći da imam njenu samouverenost.
“Šta jebeno ti radiš ovde?” režao sam, gledajući u ženu koju sam jedva poznavao. Nisam želeo ovu zabavu. Što se mene ticalo nije bilo šta slaviti, zahvaljujući kučki koja je stajala ispred mene. Probudio sam se u svojoj dečačkoj sobi. Imao sam trideset sedam godina živeo sam sa svojim roditeljima. Nisam čak mogao ni da iznajmim svoj stan, bio sam zlikovac koji je tek izašao iz zatvora. ~ 249 ~
Naš svet knjiga Bio sam napolju na tremu, trebajući malo vazduha pre ove jebene zabave, koju nikada nisam tražio ili želeo, pogotovo kada sam video nju. “Neću te jebeno pitati opet Bri, šta jebeno radiš ovde?” Gledala je svuda po otvorenom prostoru osim u mene. “Ja... Ja sam pozvana,” rekla je. “Došla sam ranije da pomognem da se sve postavi i nadam se popričam sa tobom.” “Mora da se jebeno šališ sa mnom? Imaš poprilično velika muda, zar ne. Ko jebeno...” “Ja... ne... ja samo...” Nagnuo sam se ka njoj. “Nemoj me jebeno prekidati! Da se nisi usudila jebeno me prekidati,” vikao sam. Zatresla je glavom. “Samo pokušavam da objasnim. Ako bi mi dao...” “Ako bi ti dao šta? Šta još treba da ti dam? Moj jebeni život? Oh, ne, već si mi to uzela u više jebenih navrata.” “Dlane ja...” Stavio sam prst preko njenih usana, utkivajući je. Završio sam sa slušanjem njenih prokletih usana i bolnih izgovora. Pičkica McGraw je nestao. Zakucao sam njegovo dupe za pod one noći kad sam saznao da je jebeni lažov. Sve što sam ikada osećao za nju nestalo je u deliću sekunde kao da nikada nije postojalo. “Ne želim te ovde. Da li me razumeš? Sam pogled na tebe čini mi muku u stomaku. Proveo sam polovinu svog jebenog života voleći te, i izgubio sam sve u deliću sekunde zbog tebe. Sve! Moju karijeru, moju slobodu i moju ćerku. Uzela si mi sve šanse da budem otac krijući je od mene deset jebenih godina. Što se mene tiče umrla si onog dana kada i Džeremi.” Zajecala je. Kažu da te osveta ne čini da se osećaš bolje. Pa to je bila laž. Osećao sam se jebeno neverovatno. “Nikada te nisam zaboravio, iako ću provesti ostatak svog života pokušavajući.” Oči su joj se punile suzama. Video sam njene suze toliko jebenih puta da su se utapale u moru suza. “Da li zato nisi pročitao ni jedno moje pismo? Ili mi dopustio da te posetim u zatvoru?” “Ne Bri, nije zato.” Primakao sam se blizu njenih usana i njeno disanje je postalo isprekidano. ~ 250 ~
Naš svet knjiga Rekao sam uvereno. “Onog dana pretvorila si se u devojku koju sam samo navikao da jebem.” Ona se odmakla. Njena kula od čaša je pukla kad je počela bežati od mene. Držao sam čekić čvrsto u rukama spreman ga upotrebiti opet ako je potrebno. “Dilane Antoni McGraw,” mama je viknula iza mene. Okrenuo sam gledajući je dok je išla ka meni. “Nemoj čak ni pokušati mama. Nemoj čak ni pokušati da ideš jebeno tamo sa mnom.” “Oh, moj bože tako te se stidim sada, ne mogu te čak ni gledati.” “Dobro je,” puko sam. “Onda okreni svoju guzicu da ne bi trošila vreme sa tim jebenim...” Njena ruka podigla se u vazduh, konektovala se sa mojim licem pre nego što sam čak i rekao poslednju reč. “Oh, Dilane, ne marim da li si tek pušten ili ne. Ne zanima me šta si video. Ne marim kroz šta si prošao ili marim za onog što trenutno misliš da si postao. Ali ako ikada...” izdahnula je kroz stisnute zube, stiskajući ruku koja je sudarila sa mojim obrazom. “Ikada, podigneš svoj glas ili mi se obratiš tako opet, dečko, neću oklevati da te podsetim sa kim pričaš. Da li me razumeš? Ili treba da te podsetim opet?” “Da gospođo,” rekao sam trljajući svoj obraz. “Oh moj bože. Gde je moj dečak? Gde je moj sin? Jer nisam ga videla od kako je ušao na ova vrata juče poslepodne. Ja sam odgojila boljeg muškarca od ovog.” “Da gospođo. Odgojila si tako prokleto dobro, ali sam ipak na kraju završio u zatvoru.” Zatresla je glavom. “Čiji je to izbor bio? Tvoj! Ničiji više nego tvoj. Ta devojka je prošla kroz dovoljno toga i ona ne treba tvoja sranja nakon svega. Ona je neverovatna majka toj mladoj devojci.” Cimnuo sam se nazad. “Šta?” “Čuo si me.” “Očito ne dovoljno dobro.” “Ona ima Žizel. Ima je poslednjih šest godina, i nije radila ništa nego nas uključila u njen život. Znam svoju unuku zbog nje. Ta devojka je ista ti, i do pre nekoliko minuta, bila sam ponosna na tu činjenicu.” “Ja... ja nisam...” zamucao sam. ~ 251 ~
Naš svet knjiga “Sada, saberi se pre nego što gosti stignu. Oni koji su toliko uzbuđeni što si napokon kući. Izvadi taj štap iz svog dupeta i pronađi mog sina. Kada ga nađeš, neka on nađe mene.” Okrenula se ulazeći unutra. “Isuse Hriste, šest godina, mama! Šest prokletih godina. Nisi mi mogla reći kada si mi dolazila u posetu! Nisi mi mogla reći da Obri ima Žizel, da je odgaja. Proveo sam proteklih šest godina ne misleći ni našta drugo sem na svoju ćerku! Niko nije imao hrabrosti da mi to kaže!” vikao sam zaustavljajući je i nateravši je da se okrene. “Šta dobro bi to uradilo? Bio si iza rešetaka. Poslednje što sam želela je da ti izazovem još bola. Znaš kao i ja da to što ne viđaš Žizel i što ne možeš da je zagrliš ne bi donelo ništa dobro, to bi te rastrgalo. Dođavola, možda da si prihvatio Obrinu poseti ili pročitao njena pisma, ona bi ti rekla. Da sam znala ovo...” gestikulirala je ka meni. “Popustila bi, veruj mi Dilane rekla bi ti. Tvoja mrzovoljnost dok si bio unutra je bila nepodnošljiva i ja nikada nisam zaustavljala nekog da te vidi. Ali sad si napolje. Vreme je da se sabereš obučeš gaće velikog dečaka i suočiš se sa činjenicom da je sada ovo tvoj život. Nadam se da Dilan kojeg ja poznajem, dečak kojeg sam odgojila da ima manire i poštuje drugo, i dalje čuči tu negde ispod te figure i da želi da postigne nešto od svog života, umesto da otera sve svojim sopstvenim stavom.” “Ne znam kako, mama...” iskreno sam rekao. “Onda bolje to shvati pre nego što zaista izgubiš one koje i ti i ja prokleto znamo da još uvek jako voliš.”
~ 252 ~
Naš svet knjiga
Bio sam više izgubljen sada nego pre tri nedelja kada sam pušten iz pakla. Nikada nisam pomislio da će povratak u stvarni svet biti težak i tolika drastična promena. Nisam znao gde je gore, a gde je dole više. Otišao sam u šetnju da probam raščistiti misli i završio sam na mestu gde su moje uspomene iz detinjstva, kod Aleksinog restorana na plaži. Možda ipak treba da pričam sa Aleks. Krenuo sam ka restoranu po prvi put posle šest godina, naleteći na veoma trudnu Lili. “Hej,” pozdravila me, idući ka meni, trljajući stomak. Klimnuo sam. “Zagrlila bih te, ali sam poprilično sigurna da gajim kauboja u stomaku, i on bi te drage volje šutnuo. Klimnuo sam opet. “Da li si postao mutav tokom godina, Dilane?” nagnula je glavu u stranu. Zatresao sam glavom. “Ne, samo nemam mnogo toga da kažem, valjda.” “Pa, onda si došao na pogrešno mesto. Deca surfuju, Aleks je onde ako želiš...” “Deca?” prekinuo sam je. Oči su joj se raširile. “Umm... Da. Sranje. Usrala sam..” “Lili?” dao sam joj upitan pogled, pitajući se šta mi ne govori. Uzdahnula je. “Vidiš, deca su prijatelji. Pa... znaš, svi su zajedno i te stvari. Obožavaju surfovanje. Mislim Žizel je samo godinu dana starija od Mejsona, i oni su kao dva dela slagalice.” “Žizel? Ona je ovde?” pokazao sam prema plaži. Srce mi je počelo jače udarati. Ćerka koju nisam upoznao je tu negde.” “Pa, da. Ali ako te neko pita nisam ti ja to rekla, nisi me ni video, okej?” Otišao sam pre nego što je završila rečenicu, hodajući ka plaži. “Dilane,” Aleks je dozvala, stajući ispred mene. “Šta radiš ovde?” “Zar mi sad treba pozivnica?” prsnuo sam. “Ne. Naravno. Ja samo umm...” Pogledala je ka vodi. “Moja ćerka je tamo,” rekao sam, završavajući rečenicu umesto nje. Klimnula je. “Izlazila je par puta napolje, možda ste se mimoišli. Njena kosa je skoro bela od sunca i soli. Ona je prelepa Dilane.” ~ 253 ~
Naš svet knjiga Ugledao sam svoju devojku po prvu put u šesnaest godina, očajnički odolevajući porivu da potrčim ka njoj u vodu i zagrlim je i kažem joj koliko je volim. “Da li Obri...” “Jebeš nju.” Odsekao sam je. “Dilane nisi fer.” Posegla je da dodirne moje rame u utešnom gestu. Trgnuo sam se, ne skidajući oči sa moje ćerke koja je već posedovala moje srce. “Mrvice, da li ti izgledam kao da sam raspoložen za zajebanciju upravo sada.” Stavila je ruku na kuk i nagnula glavu u stranu. “Dilane Antoni McGraw, moraš da uzmeš korak unazad i shvatiš da ja nisam kao dečaci i da ja neću trpeti tvoja sranja. Bolji si od ovoga. Obri je prošla kroz pakao...” “A šta je sa mnom, Aleks, kroz šta sam ja prošao?” odgovorio sam. “Znam. Veruj mi. Ali Obri nije radila ništa do pokušavala da se iskupi kod tebe i svih koje je povredila. Trebalo joj je mnogo vremena da stigne do ove tačke u svom životu. Prešla je tako velik put, i neću dopustiti da joj to uništiš.” “Pa, neka sam proklet, Mrvice. Ja sam mislio da si moj prijatelj.” “Znaš da jesam. Ali ako joj ne oprostiš Dilane, onda nećete biti u stanju da nastavite dalje. Obri je provela deset godina svog života nesposobna da oprosti sebi i to ne vodi nigde. To je začaran krug koji morate prekinuti. Za svačije dobro, pogotovo za dobrobit tvoje ćerke.” “Ona nema nikakve veze sa ovim.” “Ona ima svakakve veze sa ovim. Izgubila je deset godina sa svojom majkom i šesnaest godina sa svojim ocem. Zar ne misliš da ta devojka zaslužuje da se njeni roditelji prekinu svađati? Da ne gleda kako njen tata mrzi njenu mamu? Da li misliš da je to fer prema njoj?” vikala je pokazujući na Žizel. Cimnuo sam se unazad, otvarajući usta da kažem nešto, ali sam ih odmah zatvorio. “Upravo,” jednostavno je rekla govoreći umesto mene. “Mrvice, nisam kao ti. Ne mogu oprostiti i zaboraviti tako lako.” “Dilane, zar ne misliš da to ne znam? Lukas me je proveo kroz pakao, ali na kraju dana oduvek sam znala da me voli. Nikada to nisam dovodila u pitanje. Oprostila sam, jer nisam mogla da živim bez njega. Nakon svog tog ~ 254 ~
Naš svet knjiga vremena, nakon svega što ste vi momci prošli. Zar me najiskrenije možeš pogledati u oči i reći da možeš da živiš bez nje?” “Ja ne znam ko sam više, Aleks. Ja. Od svih ljudi ti moraš znati koliko mi je to teško. Izgubio sam sve. Sve što mi je ikada značilo nestalo je zbog nje. Ne znam kako da nastavim dalje od činjenice da mi je uništila život u deliću sekunde.” Smrkla se. “Dilane i ona je izgubila sve, takođe. Zar ne vidiš to? Moraš joj dati šansu da objasni. Duguješ joj bar toliko.” “Ne dugujem ja njoj jebeno ništa. Ni jednu jebenu stvar Mrvice.” “Vidiš tu grešiš. Ona je majka tvog deteta. Duguješ joj sve.” Stajao sam tu šokiran. Nikada nisam mislio o tome na taj način. Pre nego što sam mogao da nastavim raspravu osetio sam kako nam neko prilazi, nisam morao ni da se zapitam ko je. Okrenuo sam se i našao se licem u lice sa svojoj ćerkom po prvi put u šesnaest godina. Zapravo sam jebeno zastenjao pri pogledu na nju. Bila je prelepa, baš kao i njena majka, osim što je imala moje oči. Imala je pegice na licu i svetlo plavu kosu od sunca. Nosila je crni bikini koji bi ja spalio i ne bi dao da ga ikad više nosi. Bila je obdarena kao njena majka. Nervozno se nasmejala. “Verovatno ne znaš ko sam...” “Znam ko si ti dušo,” prekinuo sam povlačeći krajeve njene kose. Pocrvenela je. “Mama je govorila da si navikao to njoj da radiš. Rekla mi je sve o tebi. Sve o vašoj ljubavi i vezi. Kako ste se upoznali i šta ste prošli. Kako si uvek bio tu za nju. Kako si je mnogo voleo i kako si je čuvao. Kako te je mnogo volela. Rekla mi je da sam ista ti! Pretpostavljam da sam gledala u tvoju sliku koju ima jedno milion puta. Želela sam da te upoznam mnogo pre. Ali mama me nikad nije puštala da te posetim, jer je rekla da ne želiš da me upoznaš pod tim okolnostima. Da nisi želeo da te vidim takvog. Ali mi je rekla da si uvek pričao o meni. Da me voliš jako i da ne možeš da dočekaš da me napokon upoznaš. Svađala sam se sa njom svaki put kada je išla da te poseti. Tako sam sretna sada! Rekla mi je da nisi došao da me vidiš, jer čekaš savršenu priliku. Znam da to verovatno nije ova, i znam da sam mokra od okeana, ali mogu li te zagrliti? Molim te.” Trepnuo sam da oteram suze i pročistio sam grlo. “Voleo bih to više nego išta na svetu.” Skočila je u moje ruke i po prvi put u šest godina zapravo sam iskreno zagrlio nekog. Zatvorio sam oči i grlio je tako čvrsto, pokušavajući da ostanem pribran. Nisam mogao verovati da joj je Obri lagala. Nisam verovao ~ 255 ~
Naš svet knjiga da me je uključila u Žizelin život sve ove godine kao da sam sa njima. Što je učinilo da se na tih par reči moje srce malo otopi za nju. Čak iako možda nije bilo tu da se topi. Žizel se prva odmakla, i ja sam odoleo porivu da je povučem nazad u zagrljaj i nikad je više ne pustim. Spojio sam pogled sa Obri kada sam otvorio oči. Ona je grlila svoje telo u utešnom gestu, sa suzama u očima. Tada sam je prvi put zapravo pogledao i primetio sam da nije ostarila ni dana, ako ništa izgledala je mlađe. Nosila je svetlo žutu haljinu koja je obavijala njeno telo na svim pravim mestima, i nakon toliko godina žuta je i dalje bila moja omiljena boja na njoj. Njena plava kosa je bila duga i do struka. Bila je svetlija nego što je se sećam. To mi je govorilo koliko je vremena provodila na plaži. “Mama!” Žizel je rekla grleći je i gledajući nazad ka meni. Naše oči nisu napuštale jedno drugo. “Može li tata doći kod nas na večeru?” pitala je odmah vraćajući moju pažnju na nju. “Oh, mislim... mogu li te zvati tata? Da li je to u redu?” pogledala je u mene, čekajući moj odgovor sa ničim osim ljubavlju u svojim očima. Njena mama me je tako oduvek gledala. “Dušo, bila bi mi čast.” “Dobro,” klimnula je. “Sada, zvanično možemo napokon biti porodica!” rekla je sretno, skakajući gore dole. “Žizel,” Obri ju je prekinula. “Šta? Rekla si mi sama da si i dalje zaljubljena u njega.” Nasmejao sam se i činilo mi se tako neobično od mene. Nisam mogao da se setim kada sam se poslednji put nasmejao. “Žizel, idi po svoje stvari. Odmah!” Namrštila se. “Zašto? Ja samo ponavljam ono što si mi ti govorila poslednjih šest godina.” “Žizel, neću ti govoriti još jednom.” “Dobro. Tata, možeš li je malo urazumiti?” pitala je prevrćući očima pre nego što je otišla. Ona je definitivno bila moje dete. Skoro mi je bilo žao Obri što je morala da se nosi sa malim-ja. Obri je izgledala iznervirano, a Aleks nije mogla da skloni ogroman osmeh sa svog lica. Ona čak to nije pokušavala ni da sakrije. “ Idem, ostaviću vas dvoje malo same,” rekla je i otišla. Obri je zatresla glavom dok sam ja krenuo ka njoj sve dok nismo bili licem u lice, samo nekoliko centimetara razdvojeni. ~ 256 ~
Naš svet knjiga “Žao mi je. Žizel nema filter. Ne misli pre nego progovori. Želiš da pogađaš na koga joj je to?” Nasmejao sam se glasno. Ne sećam se ni kada sam to poslednji put uradio. “Nisam znala da ćeš biti ovde,” rekla je. “Oboje nas je. Nekako sam samo stigao ovde.” “Oh,” “Drago mi je da jesam.” Rekao sam, klimajući ka Žizel. Nervozno je polizala usne, prekrštajući ruke preko grudi. Nateravši me da pogledam dole u njene grudi koje su sada gurale ogrlicu koju sam joj poklonio pre toliko godina. Nežno rumenilo preko njenog lica reklo mi je da je shvatila gde gledam. Pogledao sam je u oči. Progutala je jako, borio sam se jako sa željom da povučem kraj njene kose. “Lagala si joj,” rekao sam, prekidajući tišinu između nas. Ona je napravila grimasu, verovatno misleći da ću je napasti opet. “Hvala ti,” dodao sam. Ona se odmah opustila. “Možeš je viđati kad god želiš, McGraw. Možemo srediti nešto da je upoznaš. Iako ono što vidiš to i dobijaš sa njom. Imate mnogo više zajedničkog nego što možeš i zamisliti. “Želim da podelimo starateljstvo.”
Cimnula sam se nazad. “Šta?” “Čula si me.” “Dilane ne moramo raditi to. Neću je držati podalje od tebe.” “Želim da bude zvanično. Legalno. Dokumentovano. Ne verujem ti. Siguran sam da razumeš zašto.” Bilo je to kao da baca bombu za bombom na moju glavu. Ne dajući mi priliku da nađem zaklon. “Takođe želim da nosi moje prezime. Ona je moja koliko i tvoja. Želim...” “Već je sređeno,” prsnula sam prekidajući ga. Suzio je oči ka meni u neverici. “Pokazaću ti papirologiju koju sam popunila kada sam je uzimala nazad. Ona nosi tvoje prezime poslednjih šest godina, McGraw. Želela sam da zna ~ 257 ~
Naš svet knjiga čija je. Što je i razlog zašto zna sve o tebi. Osim što joj nisam rekla jednu stvar.” Nagnuo je glavu u stranu. “Koliki si jebeni seronja.” Okrenula sam se da krenem unutra kad je zgrabio moju ruku zaustavljajući me. Sam dodir njegove ruke naterao je moj stomak da zadrhti i srce da podivlja. Pogledala sam ga kroz trepavice. Mogla sam videti da vodi unutarnju bitku kako da odgovori na to. Kako da se nosi sa mnom. To je bilo najteže za progutati. “Ja ću biti u njenom životu. Što takođe znači da ću biti u tvom. Navikni se na to, jer ovaj seronja ne ide nigde.” Zasiktao je. Pokušala sam da povučem svoju ruku, ali mi nije dopustio. “Šta ti se desilo?” pitala sam morajući da znam. Posegao je i dodirnuo obećavam privezak koji je visio sa mog vrata. Na sekundu sam mislila da će ga pokidati. “Ti Obri. Ti si mi se desila.” Sa tim me je pustio. Ostavljajući me sa stiskom koji je i dalje imao na mom srcu,
~ 258 ~
Naš svet knjiga
Prošlo je šest meseci od kako sam pušten iz zatvora. Nekoliko dana nakon plaže, Džejkob je pripremio svu papirologiju da mi delimo starateljstvo nad Žizel. Nakon što smo potpisali papire ispisao sam Obri ček za alimentaciju da pokrije poslednjih šest godina. Borila se sa mnom, tvrdeći da ne želi i da joj ne treba. Napokon smo se složili nedelju dana posle. Otvorili smo poseban račun u banci i tamo stavili sam novac za Žizel. Na mesto gde sam mogao uplaćivati alimentaciju i da onda ona to iskoristi kad ode na koledž. Bio sam pristojan prema Obri, ali da budem potpuno iskren pričali smo samo o Žizel. I prokleto mi je to odgovaralo. Od kako je Lukas postao poslodavac mogao mi je srediti neku kuću blizu Obri u Saut Portu. Želeo sam da ostanem blizu Žizel. Imala je dve sobe, i dva kupatila bila je moderno uređena. Imao sam ogroman zadnji trem sa bazenom i pozamašnu kuhinju. Žizel je odmah počela dekorisati svoju sobu kupujući nameštaj čim sam dobio ključeve. Moja devojčica je volela ljubičasto. Proveli smo ceo vikend bojeći njenu sobu i kupovali nameštaj za njenu sobu i sve ostale. Uvek sam bio dobar u štednji para i u pametnom ulaganju koje su mi i dalje donosile novac iako sam bio u zatvoru. Nisam morao raditi narednih nekoliko godina, pa mi je to dozvolilo da vratim svoj život na neki put, a da ne brinem o finansijama. Imao sam Žizel svaki drugi vikend i jedan dan tokom nedelje. Obri i ja smo imali praznike sa njom, koje ćemo menjati svake godine. Žizel će ostajati kod mene svako leto. Obri je bila u pravu oko jedne strane. Moja ćerka je bila ista ja. Snažna, divlja, tvrdoglava kao magarac i govorila je šta misli ne mareći za osećanja drugih. Bila je savršena u mojim očima. Sedela je na kauču u momentu kada sam se vratio iz radnje. “Draga, možeš li mi pomoći sa namirnicama?” ~ 259 ~
Naš svet knjiga Ustala je i krenula ka garaži bez da mi kaže i reč, što joj nije ni nalik. “Izvini što sam zakasnio. Bila je gužva u saobraćaju, ali kupio sam sve što voliš.” Klimnula je ulazeći nazad u kuhinju. Zgrabio sam joj ruku, zaustavljajući je. Očito ju je nešto mučilo. “Pričaj sa mnom.” Slegnula je ramenima. “Žizel,” coknuo sam. “Sklanjala sam naš veš dok te nije bilo.” “Okej...” pustio sam joj ruku i naslonio se na pult. “Samo sam želela da uradim nešto lepo za tebe.” Povukao sam kraj njene kose, pokušavajući da je nasmejem. Uglavnom je palilo, ali ne i danas. “Šta nije uredu...” “Dobro sam!” viknula mi je u lice. Otišla je u garažu, ostavljajući me da stojim tu zapanjen ovom situacijom. Nikada se nije tako ponašala prema meni. Kunem se jednog jutra se probudila kao da je plakala celu noć. Obratio sam više pažnje na nju u sledećih par dana, nazivajući je i pisajući joj više poruka nego inače i većinu njih je iskulirala. “Hej, šta ima?” Obri se javila na telefon. “Hej kako si?” “Ja sam dobro, upravo sam se vratila sa posla.” Obri se vratila u školu da dobije diplomu. Sada je pomagala ženama koje su prošle kroz slične situacije kao ona. Govorila je da joj je to pomoglo u njenom paklu. “Kakve su stvari tu?” pitao sam hvatajući je nespremnu. “Na šta misliš?” “Sa Žizel. Kako se ponaša sa tobom?” “Mislim pretpostavljam da je bila malo napeta poslednjih dana, ali to je normalno Dilane. Ona je tinejdžerka.” “Mislim da ima malo više od toga. Oduvala me je, i to mi se jebeno nije svidelo.” “Hmm...” “Reci.” “Pričaću sa Žizel. Videću da li mogu da izvučem nešto od nje. Bolje?” “Mnogo.” ~ 260 ~
Naš svet knjiga “Bože, McGraw. Uvek mi je zadovoljstvo,” zvučala je kao stara Obri koju sam nekada voleo, a onda mi je spustila. Nalazio sam se sa Džejkobom na piću u Mrvičinom restoranu kasnije tu noć. Lili je i dalje bila zabavljač tu, a Džejkob je samo bio pičkica koji je čekao da ona završi smenu i da je vodi kući. “Kako je mali čovek kod kuće?” pitao sam. “Iscrpljujuće,” Džejkob je odgovorio, skidajući čep sa svog piva. Klimnuo sam ka onome što je radio. “Dođavola Džejkobe zar je toliko prošlo? Seksualno si isfrustriran, huh?” Coknuo je. “Seronjo. Moj seksualni život je dobro. Što ne bi mogao da kažem za tvoj. Nisam video puno pičaka oko tebe od kako si izašao. Ima smisla. Verovatno je taticu teško zameniti.” Nacerio sam se. “Džejkobe, gledaš previše filmova. Tatica ne postoji, ali Jolanda, moja nadzornica. Pretpostavljam da je to u pitanju.” “Hoćeš da ti nabacim koju, buraz?” Uzeo sam nekoliko gutljaja piva. “Ne brini za mene, Džejkobe. Nemam problem da pronađem pičku. Kako znaš da se ne viđam sa nekim upravo sada i samo ne želim da je tvoja jadna guzica upozna dok ne budem siguran da želim da je zadržim.” “Kako je Žizel?” pitao je, ignorišući me. “Prolazi kroz neke hormonalne gluposti koje ja očito ne razumem. Klimnuo je “A Obri?” Slegnuo sam. “Ne pitam, ne marim.” Spustio sam pivo na sto. “Dakle, ako bi se viđala sa nekim ti bi bio OK sa tim?” Odgurnuo sam osećaj koje su mi zadale njegove reći odmah sakrivajući emocije u meni. “Džejkobe, briga me kome ona širi noge sada. Taj brod je otplovio jako davno. Bio tamo, jebao to.” Oči su mu se suzile. “Možda bi želeo da preispitaš to da popričaš sa njom, seronjo, ona je razlog što si izašao četri godine ranije.” Cimnuo sam se kao da me je udario. “O čemu jebeno to pričaš?” rekao sam malo preglasno. Udahnuo je duboko, tresući glavom. “Ništa, zaboravi da sam išta rekao.” “Đavola hoću.” “Slušaj, nije moje da ti kažem.” “Nije tvoje kao šta, prijatelja ili mog advokata?” Suzio je oči. “Njenog prijatelja.” ~ 261 ~
Naš svet knjiga Polako sam klimnuo. “Pretpostavljam da su se neke stvari promenile. “Ili su neke ostale iste. Igrao si ovu ulogu poslednjih šest godina, Dilane. Možda je pomalo zastarela. Postaješ otrcan.” “Jedino što vidim da je ovde staro i otrcano si ti, ali biti pičkica čini to od muškarca.” “Nisam ja onaj koji kući ide sam, kurčino.” Ustao je. “Želiš da znaš istinu toliko jako onda pitaj nju. Ali pripremi se da pojedeš svoje reči koje si joj rekao ili čak i pomislio.” I sa tim je otišao.
“Hej, medena,” rekla sam ulazeći u Žizelinu sobu. Ležala je na krevetu i čitala. “Hej,” rekla je sedajući tapkajući da sednem pored nje. “Dobra priča?” “Mmmm hmmm.” “Kako je u školi?” pitala sam gledajući je. “Dobro.” “Tvoji prijatelji?” “Isto.” “Mejson?” Pocrvenela je slegnuvši ramenima. Bilo je očito obema i Aleks i meni da Mejson i ona privlače jedno drugo. Nikada se nisu razdvajali od kako su se upoznali. Nisam je mogla kriviti, bio je šarmantan kao i Lukas. Nismo se mešali, ali ako nešto treba da se desi među njima, mi smo više nego OK sa tim. “Dakle, jesi li zbog Mejsona tako tiha?” Zatresla je glavom, igrajući se pertlom svog rozog topa. “Tata kaže da si ga ignorisala.” Slegnula je opet. “Medena, moraš mi dati više od toga.” Udahnula je duboko razmatrajući da li da mi kaže ili ne. “Sklanjala sam njegov veš pre neki dan. Želela sam da uradim nešto lepo za njega.” “Okej...” “Nisam preturala, mislim ne bukvalno.” ~ 262 ~
Naš svet knjiga Nasmejala sam se, čekajući da mi kaže kako je našla kondome ili neke prljave magazine. Ono što je bilo potpuno tipično za Dilana. Ništa me nije moglo pripremiti za ono što mi je rekla. Ništa. “Našla sam crnu, plišanu kutijicu za prsten u uglu njegove fioke.” Sva krv nestala mi je iz lica. Krv mi se sledila. “Nisam čak ni primetila da se viđa sa nekim, a ti?” Zatresla sam glavom nesposobna da kažem ni reč. Moj um se raspršio, pokušavajući da se sakupi. “Pretpostavljam... ne znam. Samo sam se nadala da će te vi naći put jedno do drugog. Kao što su ujka Lukas i ujna Aleks i čak i ujak Džejkob i ujna Lili.” I ja sam mislila takođe... Zaustavila sam suze koje su tako očajnički želele na površinu. Morala sam biti jaka zbog nje, iako sam želela da se slomim i mrzela sam sebe zbog toga i njega što nam ovo radi. Za sve sam ovo ja kriva... “Žao mi je mama,” zajecala je trzajući me iz moje zaleđenosti. Povukla sam je u ruke, spuštajući njenu glavu u svoje krilo da je mazim po kosi. “Nemaš zbog čega da žališ, medena. Normalno je da deca žele da njihovi roditelji budu zajedno,” rekla sam, pokušavajući da održim glas mirnim. Šmrcnula je, suze su padale niz njeno lice. “Ali ti ga i dalje voliš.” “Žizel...” “Govorila si mi to non-stop dok ga nije bilo. Samo zato što nisi rekla od kako je izašao ne znači da se nešto promenilo.” “Uvek će deo mene voleti tvog oca. To se nikada neće promeniti, čak iako on bude sa nekim ili ja,” objasnila sam, pazeći na reči koje su izlazile iz mojih usta. “Tako sam ljuta na njega. Ljuta sam jer mi nije dozvolio ni da je upoznam. Kao da moje mišljenje nije čak ni bitno.” “Medena, sigurna sam da nije to. Sigurna sam da samo čeka pogodan trenutak.” “Ne postoji pravi trenutak da mi slomi srce mama,” jecala je. “Tako si mlada. Mnogo toga još ne razumeš.” “Šta ako me mrzi i ona ga odvoji od mene? Ne želim da ga izgubim opet kad sam ga tek dobila nazad.” ~ 263 ~
Naš svet knjiga Obrisala sam suze sa njenog lica. “To se nikada neće desiti. On je tvoj tata, i to je veza koju niko nikada neće moći prekinuti.” “Obećavaš?” Zatvorila sam oči. Prisećajući se svakog puta kada sam to rekla Dilanu. Svaka i poslednja uspomena me je udarila jako. Ostavljajući me da se davim u moru ničega osim grešaka i žaljena. “Uvek,” šapnula sam dovoljno glasno da me čuje. “Žao mi je mama. Žao mi je što nisi dobila svoj srećan kraj,” jecala je zbog mene. Uzimajući mi reči iz usta. Provela sam noć sa njenom glavom u krilu tešući je na jedini način na koji sam umela. Ostavila sam je da plače koliko je trebala, pustila sam je da plače za mene, jer sam znala da ako ja počnem da plačem za sebe... Nikada neću prestati. Provela sam celu noć tugujući za gubitkom nečeg što nikada nisam imala. Naša ljubav nestala je pre mnogo godina. Nakon svakog ne odgovorenog pisma koje je vraćeno, nakon svakog puta kada me nije pustio da ga vidim, svake nade, želje, svako možda okrenulo se u nikad. Nestalo je u vazduhu. Žizel se napokon onesvestila izmorena suzama i sledeće jutro obavila sam telefonski poziv koji me je držao budnom celu noć. “Moramo da pričamo,” rekla sam. “Da moramo,” Dilan je odgovorio. “Da li si zauzet nečim večeras?” prsnula sam, žaleći zbog svojih reči čim sam ih izgovorila. Bio je tih dugo, i želela sam da pozabodem eksere u njega samo da mi kaže da se ženi ženom koja nisam ja. “Svrati oko osam.” “Okej” izdahnula sam. “Vidimo se večeras.” Prekinula sam pre nego kaže išta drugo. Prestravljena da će se predomisliti i da neću moći da mu kažem zbogom nasamo. Poslednji put. Pokucala sam na njegova vrata tačno u osam i kunem se da je deo mene očekivao da je neka žena tamo takođe. Da će nas upoznati. Kada je viknu da uđem, tako sam i uradila. Nisam mogla disati tokom brojanja koraka do kuhinje. ~ 264 ~
Naš svet knjiga Znam zašto sam brojala. To je bio jedini način da se ne onesvestim od emocija koje nisam mogla kontrolisati. Sedeo je na barskoj stolici za kuhinjskim pultom, papirologija je bila raštrkana ispred njega. “Hej...” “Da li bi molim te mogla da mi objasniš kako je moja kazna smanjena?” pitao je ne skidajući pogled sa papira ispred sebe. “Šta?” pitala sam. Oči su nam se srele. “Nisam pokušao da pronađem posao, nisam želeo niti sam imao želju da se pravdam drugima zašto sam osuđivan i objašnjavam im sranje od svog života. Prema Džejkobu trebam tebe da pitam zašto sam izašao napolje četri godine ranije. Strpljenje mi nikad nije bila jača strana, pogotovo kad dolazi od tvojih gluposti. Uzeo sam svoje papire i video da je osuda povučena. Pa, hoćeš li mi jebeno reći kako je to moguće? Ili moram da izgubim ono jebeno malo strpljenja što imam sa tobom i nateram te da mi kažeš.” “Dilane ja sam pokušavala...” “Nisi ti pokušavala ništa. Želiš da znaš kako znam? Jer i dalje jebeno ne znam istinu.” Viknuo je nateravši me da poskočim. “Da li si ozbiljan? Pokušavala sam proteklih šest godina da pričam sa tobom. Pokušavajući da te vidim. Pokušavajući da objasnim. Šest jebenih godina!” vrištala sam iz dubine pluća. Bio je kod mene u tri koraka, prevrnuvši stolicu. Uneo mi se u lice pre nego što sam i videla šta dolazi. “Da li ti izgledam kao na neko na koga treba da se viče? Da li ti ličim na nekog sa kim se treba zajebavati? Da li zaista želiš da počnemo sa brojevima, Bri, kako bi bilo da počnemo sa brojem deset! Deset godina koliko sam te čekao! Deset godina od kako si me ostavila na prokletim kolenima i okrenula mi leđa! Deset godina pakla!!! Zbog čega? Zbog ničeg! Zbog jebenih laži! Deset godina si me lagala! Držala me podalje od moje ćerke!” Vikao je u moje lice. “To nije...” “Oh, taj broj nije dovoljno dobar za tebe? Šta kažeš onda na šesnaest, huh? Da li je taj broj bolji? Šesnaest godina odvojen od svog deteta.” Zatresla sam glavom ne znajući šta da kažem da ovo popravim. Da ga urazumim. ~ 265 ~
Naš svet knjiga “I dalje broj ne odgovara šta kažeš na šest i deset?” Primakao se tako blizu mom licu da sam fizički osetila njegovu mržnju prema sebi. Oči su mi zasuzile, srce mi je počelo ubrzano lupati od onoga što je upravo rekao. Nisam mislila da ću moći ovo da preživim. Zakoračila sam unazad a on napred. “Šest godina sam bio iza rešetaka!” Još jedan korak. “Šest godina daleko od moje ćerke.” Još jedan korak. “Šest godina daleko od moje porodice i prijatelja.” Još dva koraka. Moja leđa su udarila u zid, i ja sam instiktivno stavila ruke na njegove grudi. Moj levi dlan preko njegovog srca po prvi put je udaralo brzo kao i moje. Primakao se blizu mojih usana i rekao uvereno. “Šest godina u zatvoru zbog tebe, za zločin koji NISAM počinio.”
~ 266 ~
Naš svet knjiga
“Nikada ti to nisam tražila,” mumlala je. “Nisi ni morala. Kada si uzela taj pištolj iz moje futrole i upucala Džeremija pravo u jebenu glavu napravila si tu odluku umesto mene.” “Dilane... ja... bože, jedva da se i sećam tog dana. Znala sam da je to bio Džeremi još pre nego što je on ušao u sobu taj dan. Isuse Hriste, Dilane, silovao me je noć pre. Tada sam shvatila, ali je to vešto skrivao svo vreme. Morala sam da proživljavam tu noćnu moru iznova i iznova. Zašto dođavola misliš da si me našao u ormaru sa nožem?” Cimnuo sam se unazad zapanjen. “Pokušala sam ti reći. Provela sam šest godina pokušavajući da ti kažem istinu. Sve se desilo tako brzo. Jedan minut bila sam u ormaru moleći se da mi taj dan bude poslednji. U sledećoj ti si bio tu, onda ste se potukli, i... jebiga... čuti ga kako priča o tom danu. O silovanju. Kao da je to samo loša priča pred spavanje, ja samo... bože, čak i ne znam. Ne mogu čak ni da objasnim šta se odvijalo u mojoj glavi kada sam povukla okidač. Imala sam trenutak slabosti, i nisam mu želela dopustiti da i ovaj put pobedi. Nisam mogla. Bilo je kao da sam opet tamo, na stazi, pokidana na delove. Nisam čak mogla ni da sakupim svoje misli pre nego ti je rekao za Žizel.” Odmakao sam se od nje, povlačeći svoju kosu sa lica, držeći je tako na pozadini svog vrata. Ona je nastavila. “Visila sam na veoma tankoj niti u tom trenutku, i sasvim iznenada sam pukla. Nisam zastala ni za sekundu da promislim o posledicama. Sve što sam želela je da ga ućutkam. Da prestane da jebeno priča. Da ga zaustavim u konstantnom uništavanju mog života. Ti si izvukao pištolj iz moje ruke tako jebeno brzo, da nisam čak ni shvatila šta sam upravo uradila. Sve što se sećam je da mi govoriš da ne kažem ni reč dok Džejkob ne dođe. Jebiga... Dilane, gledala sam kako čistiš pištolj. Videla sam kako stavljaš svoje otiske na njega. Svedočila sam tvom nameštanju svega, kako mažeš svoju odeću njegovom krvlju i ni tada mi nije kliknulo da je mrtav.” Zatresla je glavom u neverici. Agonija je bila očita po celom njenom prelepom licu. Kao da je proživljavala taj dan iznova. ~ 267 ~
Naš svet knjiga “Stajala sam tamo i gledala kako krv teče iz njegovog tela, prestravljena da ako sklonim pogled on možda ustane i povredi me opet. Ne bi ni dva puta pomislio, on bi okončao moj život. Odveo si me u kuhinju i poseo na stolicu i kunem se da se tada sve odigravalo usporeno nakon toga. Uzeo si telefon i pozvao policiju rekao si mi da samo kažem “Pomozite” i onda si prekinuo. Taj momenat kada si mi rekao da kažem policiji da si u Aleksinom restoranu i ni reči više sve to je bilo nekako u magli. Progutao sam jako. Povraća se dizala u mom grlu. “Odveli su me u bolnicu. Sećam se da su mi postavljali pitanja, sve što sam ja želela je da odem kod tebe. Da te nađem. Ali ti si već nestao. Samo si me ostavio tamo i nisam razumela zašto.” Suze su padale iz njenih očiju. “Probudila sam se sledeće poslepodne i Džejkob je već bio tu. Bio je celo jutro pored mog bolničkog kreveta. Rekao mi je da si uhapšen zbog ubistva Džeremija. Rekao mi je da si ti priznao ubistvo. Rekao mi je da je proveo celu noć sa tobom i da si mu iznova i iznova govorio kako si ti to uradio. Kunem se na nekoliko momenata sam i pomislila da je u pravu. Mislila sam da govori istinu.” “Obri...” “Ali onda sam se setila, cela scena mi se odigrala ispred očiju. Rekla sam Džejkobu da lažeš da bi me zaštitio i da sam ja to uradila. Da sam ja povukla obarač. Rekao mi je da već zna istinu. Napokon je priznao da si mu rekao sve, ali da to nije važno jer si ti sve namestio i da držim usta zatvorenim. Da si ga naterao da obeća da će se pobrinuti da ja nikad ne kažem istinu. Uradila sam šta si želeo. Nisi me čak ni pogledao tokom suđenja, i morala sam iskoristiti svu snagu da ne vrisnem sudiji da sam to bila ja! Da sam ga ja ubila!” vikala je, idući ka meni bio je moj red da zakoračim unazad. “Nisi mi dozvolio da te vidim. Nisi mi dao priliku da objasnim. Jebeno me mrziš zbog onoga što sam ti uradila! Što sam te lagala! Kada je sve što sam radila bilo ono što si ti tražio od mene i držala usta zatvorenim. Zašto si preuzeo krivicu za mene? Molim te reci mi zašto?” jecala je nekontrolisano. “Obri, bila si u šoku kada sam stigao tamo. Jebiga, bila si u šoku svo vreme. Pogotovo nakon što si povukla okidač. Celo jebeno vreme si ponavljala ’Žizel, Žizel, Žizel kako ću je sada uzeti? Šta sam to uradila?’ pitao sam te gde je ona? Gde je naša ćerka? Sve što si rekla bilo je da je kod tvoje tetke Selest. Nisam morao biti genije da zbrojim dva i dva.” “To ne objašnjava ništa.” ~ 268 ~
Naš svet knjiga “Rekao sam ti da verujem u tebe. Znao sam da ćeš pronaći pomoć. Znao sam da si počela viđati terapeuta. Kada si me nazvala, očekivao sam to. Čekao sam Isuse, Obri... otišao sam u zatvor, jer sam mislio da je samo pitanje vremena kada ćeš uzeti Žizel nazad, pogotovo jer je bila kod tvoje tetke. Ona je trebala majku. Trebala je tebe. Pa, nisam imao baš izbora.” Oči su joj se proširile kad je shvatila. “Uradio sam to zbog nje, moje ćerke, nikog drugog.” “Tvoja porodica zna istinu. Rekla sam im istinu. Moja porodica, dečaci, Aleks. Svi znaju da si nevin.” Klimnuo sam. “Znam, ali to ne menja ništa. To mi neće vratiti sve ono što sam izgubio zbog tebe. Uništila si mi život, a sve što sam ja ikada pokušavao je da spasim tvoj.” “Zar misliš da to ne znam? Zar misliš da me to ne ubija? Volim te. Da li si me čuo? Jebeno te volim.” Zatvorio sam oči. Morao sam. Neću dozvoliti da vidi moju istinu. Nije ju zaslužila. Ne sada. “Otišla sam do Džeremijevog tate.” Odmah sam ih otvorio, gledajući je. Nije posustala. “Bila sam očajna. Nisi želeo da me vidiš. Nisi pročitao moja pisma. Prošlo je skoro šest godina, i nisam više mogla da se nosim činjenicom da ti je ostalo još četri godine. Jedno poslepodne Žizel i ja smo otišli do kuće tvoje majke u posetu. Otišla sam u tvoju sobu da bar na par minuta budem bliže tebi. Da te osetim. Legla sam na tvoj krevet i mirisao je kao ti. Navikla sam da mrzim taj miris. Odolela sam tome i u sledećem trenutku želela sam se utopiti u njemu. Ležala sam tamo ne znam koliko dugo, tugujući za tobom. Kada sam ustala otišla sam do tvog ormara da ponesem sa sobom jednu tvoju majicu. Da ponesem sa sobom nešto tvoje, ali tada sam se setila da držiš sve svoje majice u fioci, pa sam otišla da nađem jednu. Izvukla sam ih napolje da izaberem najbolju i tada sam videla zatvorenu torbu i u njoj je bila majica koju si mi dao onaj dan kad sam silovana. Podigla sam je i moj šorc prekriven krvlju od tog dana.” Zatresla je glavom pokušavajući se izvući iz loše uspomene. “Sačuvao sam ih u slučaju da odlučiš pronaći ga. Nadao sam se da ćeš se predomisliti i da možda čuvanjem odeće uspemo da pronađemo drkadžiju koji je oduzeo ono što je pripadalo meni.” Klimnula je u razumevanju. “Odnela sam ih pravo kod Džejkoba pitajući ga da li može nešto da uradi sa tim, da pronađe neki uzorak DNK koji bi ~ 269 ~
Naš svet knjiga pokazao da je Džeremi bio nasilničko đubre. Bilo kakav dokaz da umanjimo tvoju kaznu. Rekao mi je ne. Čak mi je rekao da ni u paklu to ne bi bilo održivo na sudu.” Suzio sam obrve ne prateći sve to. “Lupala sam glavom par dana. Morala sam uraditi nešto. Probudila sam se jedno jutro, zgrabila odeću, spakovala kofer i uhvatila sledeći let za Kaliforniju. Pojavila sam se u kući Džeremijevih roditelja i bacila odeću na sto njegovog tate,” nasmešila se. “Nije trepnuo ni okom, Dilane. Setila sam se da si mi rekao kako je bio optuživan za silovanje tokom koledža i da je njegov tata morao povući neke veze. Rekla sam mu to i da ako te ne oslobodi zatvora, ja ću podići optužbu. Da ću otići kod svakog ko želi da sluša i da ću izneti sav njegov prljav veš javno na televiziji i svakom magazinu kojeg se dokopam. Da neću stati dok se istina ne bude saznala. On se spremao za izbore. Takav skandal bi mu uništio celu karijeru i on je to znao.” Udahnula je duboko, hodajući gore dole dok mi priča priču. “Rekla sam Džejkobu šta sam uradila, a ti si osam nedelja kasnije pušten iz zatvora. Tvoj dosije je bio očišćen to je bio još jedan od mojih uslova da držim usta zatvorenim. Ti si sačuvao odeću da me spasiš, McGraw, ali je na kraju ona spasila tebe.”
“Pokušavala sam ti to reći od kako si pušten iz zatvora, ali jedva da si progovorio dve reči sa mnom, a da se nisu odnosile na Žizel. Znala sam da ćeš shvatiti jednom kada budeš pokušao da konkurišeš za posao. Znala sam da kada to dođe da ćeš zahtevati odgovore od Džejkoba i da će te on uputiti na mene.” “Isuse Hriste,” zastenjao je preplavljen svime što sam mu otkrila. “Pa šta Obri? Šta želiš sada? Hvala? Da li to tražiš? Ili želiš možda da opet kleknem na kolena?” besno je odgovorio. “To ne menja ništa. Donela si odluku da sakriješ moju ćerku od mene. Moje dete! To ne mogu da zaboravim. Ni jednom me nisi pitala šta ja želim. Propustio sam šesnaest godina njenog života i zbog čega? Nakon svega što sam uradio za tebe, nakon deset godina pokušavanja da te spasim tvoj ličnog uništenja, tako si mi se odužila? Znaš. Jebeno znaš da bi je ja odgojio. Da bi bio tu za nju sa tobom ili bez tebe. Bez ~ 270 ~
Naš svet knjiga pogovora. Imala si milion prilika da mi kažeš istinu! Milion jebenih prilika da mi kažeš da imam dete! Ali ništa! Ni jebene reči!” vrištao je, hodajući sobom i povlačeći kosu kao da je želi pokidati. “Navikla sam da želim da je mrtva.” Viknula sam istinu. Koja me je progonila od kako sam saznala da sam trudna. Zaustavio se kao ukopan i pogledao me sa izrazom koji sam videla pre. Ispunjen čistom mržnjom da sam je mogla opipati. “Tog dana kada sam saznala da sam trudna, želela sam ga ubiti. Želela sam da abortiram. Nisam želela ništa od te greške u sebe, bio je to konstantni podsetnik na silovanje. Isplakala sam dušu u dva cela dana pokušavajući da ubedim mamu i tetku da mi to dozvole. Ali nisu. Rekle su mi da ne znam da li je njegovo.” “Ne pomaže ti ovo, baš ovde draga. Sada mi kažeš da su i one znale svo vreme takođe? Kako to da me bar tvoja mama nije obavestila? Mogao sam...” “Isuse Dilane! Šta si mislio da se dešavalo kada si me pronašao u mojoj sobi? Šta si mislio da radim, udarajući pesnicama u staklo? Šta si mislio da ću uraditi da nisi ušao kada jesi?” Cimnuo se, bilo je brzo, ali sam videla to. “Upravo. Nisam mogla biti blizu tebe. Onog dana u napuštenoj kući nisi ti jedini bio ostavljen na prokletim kolenima McGraw! I ja sam takođe! Bila sam poslednjih šesnaest godina!” Grudi su mu otežale. “Otišla sam da živim sa tetkom celu trudnoću. Trebala sam dati bebu na usvajanje. Kunem se u Žizelin život da sam mislila da je njegovo. Ni sekunde nisam pomislila da bi moglo biti tvoje. Ni jedne!” zatresla sam glavom, mrzeći sledeću stvar koju sam se spremala priznat naglas po prvi put. “Mislila sam da monstrum raste u meni, i nisam ti jebeno mogla reći...” zajecala sam glas mi je pucao. “Koliko sam puta samo naudila sebi. Padajući niz stepenice, stežući kaiš jače...” zatvorila sam oči, sram me je jeo živu. “Želela sam da umre. Želela sam tako jebeno jako da umre, da nisam mogla disati. Stalno sam se molila da umrem ili da samo nestanem. Koliko je to sjebano? Svo vreme trudnoće mislila sam na njega. Njegove ruke na sebi, njegovo telo preko mog, njegov glas u mom uvetu. Svaki jebeni dan prolazila sam kroz silovanje iznova i iznova. Bila sam sigurna da je dete njegovo, i nisam dozvolila nikom da mi kaže kako grešim. Nisam nikog slušala. Mrzela sam stvar koja je rasla u meni. Bilo je dana kada ne bi jela, kada nisam ~ 271 ~
Naš svet knjiga uzimala svoje vitamine, kada bi namerno izostala sa pregleda, u nadi da će umreti.” Plakala sam nesposobna da zaustavim suze. “Napokon moja tetka je preuzela na sebe sve i naterala me da jedem i izguram trudnoću. Bukvalno me je vukla u kola na preglede, pobrinula se da jedem svaki dan, i da uzimam vitamine. Jedva da me je ispuštala iz vida da odem u kupatilo, u strahu šta bi mogla uraditi. Odlazila sam u krevet i budila se u lokvi krvi između mojih nogu. Čak sam pomislila da dopustim da tako umre iako je to značilo da ću i ja umreti sa njim. Oči su mu proširile. “Ali nisam mogla to uraditi. Probudila sam je i ona me je odmah odvela na urgentno. Bila sam na četri nedelje od termina za porod, i morali su da urade hitan carski rez jer sam puno krvarila. Pretpostavljam da se moj trud isplatio. Sve se desilo tako brzo. Izvadili su je napolje i sve čega se sećam je da sam čula njen plač pre nego što sam se onesvestila. Nisam čak znala ni pol. Nisam ni marila da saznam. Rekli su da je njeno srce bilo u šoku, a onda su je odneli. Nisam marila. Ostavili su me sa mojom tetkom i praznim mislima. Moja mama još nije stigla, pa je moja tetka morala ući unutra. Ležala sam tamo, i dalje se nadajući da neće preživeti.” “Isuse Bri,” izdahnuo je. “Sledeće jutro sam se probudila sa mojom mamom pored kreveta plačući. Moja tetka je takođe plakala. Pomislila sam da će mi reći kako je dete mrtvo. Da nisu ništa mogli uraditi, i da nije preživela.” Udahnula sam duboko. “Sestra je unela invalidska kolica i znala sam šta pokušavaju da urade. Rekla sam im da je neću zadržati. Rekla sam im da neću da je vidim. Da je ne želim. Da su me one naterale na ovo. Rekla sam im da ih mrzim,” uvukla sam vazduh nesposobna da ga uzmem. “Naterale su me na to, gurajući me u kolica, gurajući me u sobu punu inkubatora.” Obrisala sam lice. “Nisu mi čak morali ni reći gde je. Znala sam čim sam ušla u sobu. Izgledala je baš kao ti McGraw,” zastala sam puštajući reči da se slegnu. “Tada sam shvatila da sam umalo ubila našu bebu.”
Suze su pale iz mojih očiju. ~ 272 ~
Naš svet knjiga “Mislila sam da mrzim sebe pre, ali ne može se ni porediti sa onim što sam osetila za sebe u toj sekundi. Progurali su me ka njoj, bila je tako malena,” jecala je, terajući me da i ja to proživljavam sa njom. Osećao sam se kao da sam tamo. “Imala je cevčice prikačene svuda, bila je preslatka. Pustili su me da provučem ruku unutra. Dotakla sam njenu meku kožu. Osetila sam je po prvi put. Zavolela sam je momentalno, ali je nisam zaslužila. Ona je bila tu zbog mene. Moja mama je rekla kako će mi pomoći da je odgojim, da ti trebamo reći da ćeš ti biti tu za mene. Za nas. Da ćeš mi pomoći na bilo koji način, duboko u sebi sam znala da je u pravu, ali bila sam sjebana Dilane. Nisam je mogla odgojiti nakon svega što sam uradila, nakon svega što sam osetila, nakon svega za šta sam se molila. Moja tetka je rekla da će je ona uzeti, da samo treba da prepustim njoj starateljstvo. Obećala mi je da ako se ikad predomislim ona će mi je vratiti, da će biti moja samo ako potražim pomoć i izborim se sa traumom.” Klimnuo sam u razumevanju, tiho je moleći da nastavi. “Nisam dva puta promislila o tome. Dala sam je nekom za koga sam znala da će je paziti. Moja tetka je nikad nije lagala, Žizel je uvek znala šta se desilo, i uvek sam znala sve o njoj, samo nisam bila sa njom. Zašto misliš da sam završila sa Džeremijem?” Shvatanje me je udarilo kao zid od cigli. “Kažnjavala si sebe što si odustala od našeg deteta,” odgovorio sam, mlateći glavom u neverici. “Zar ne misliš da sam to zaslužila? Nakon onog što sam želela, nakon onoga za šta sam se molila?” “Ne znam više šta da mislim.” Iskreno sam rekao, srce mi se cepalo na pola. Nervozno je coknula. “Pa, to sam pokušavala da ti kažem poslednjih šest godina, i da si mi dozvolio posetu ili pročitao moja pisma, znao bi.” Pogledao sam u plafon, emotivno uzdahnuo, a onda pogledao opet u nju. “Hajde,” rekao sam, a onda krenuo ka hodniku. Pratila me je do kuhinje dodao sam joj pivo, ispijajući moje u dva gutljaja. Odmah sam otvorio novo. Izvinula se da ode to kupatila, a ja sam seo na barsku stolicu, presavijen sa rukama u kosi. Novonastala glavobolja bila je dobrodošla kao distrakcija od bola koji sam osećao u svom srcu. “Pretpostavljam da je dobra stvar što nastavljaš dalje McGraw,” Rekla je ulazeći nazad u kuhinju. ~ 273 ~
Naš svet knjiga “Možda je ovo bio korak koji mi je trebao da i ja nastavim dalje od tebe. Da nastavim dalje od nas. Nema više tajni ili laži. Nema više demona u senkama. Oboje smo sada slobodni.” Pogledao sam je. “Nastavio dalje?” pitao sam zbunjeno. “Žizel.” Protrljala je čelo, naslanjajući se na kuhinjski pult ispred mene. “Zato je bila nervozna i čudna sa tobom. U stvari sam zapravo zbog toga i došla da pričamo. Našla je prsten.” Cimnuo sam se zapanjen. “Kada si planirao da joj kažeš? Mislim nije da je važno, ali voleli bi je upoznati. Znam da je Žizel zaista povređena što je saznala na taj način. Pokušala sam da joj objasnim da si verovatno tražio...” “Tvoj je,” jednostavno sam rekao, hvatajući je nespremnu. “Šta?” pogledala me je zbunjeno i povređeno. “Tvoj je Obri, prsten, tvoj je.” Suzila je oči. “Ne razumem. Kada...” “Pa, jebiga. Mogao bi i ja sve izbaciti na videlo, huh? Zašto jebeno da ne.” Slegnuo sam. “Dilane šta ti...” “Hteo sam te pitati da se udaš za mene.” “Oh moj bože, ne, molim te reci mi...” “Da draga, kada smo otišli u kolibu. Planirao sam te zaprositi, sve sam isplanirao. Jedini razlog zašto nisam, je taj jer nisam mogao doći do tvog oca. Pokušavao sam nedeljama, ostavljajući mu poruke, pisajući mu mejlove da moram da popričam sa njim. Zato sam cele nedelje proveravao svoj telefon. Nadao sam se da će se javiti.” Njeno lice je prebledelo kao da će joj pozliti. Već je znala šta ću sledeće reći. “Zvao je kada smo krenuli na trčanje. To je bio razlog zašto sam ti rekao da ideš sama. Nisam želeo da načuješ razgovor. Trebao sam malo privatnosti da mogu da mu zatražim tvoju ruku.” Sveže suze pale su niz njeno lice. Suzdržavao sam se svim silama da je ne povučem u svoje ruke i kažem joj kako je i dalje volim. “Da li iskreno misliš da bi te pustio samu Bri? Znaš me. Moram da živim sa tim žaljenjem ceo svoj život. Nisam mislio da će poziv toliko potrajati. Deset minuta plafon, pa sam te pustio da odeš. Tvoj tata je bio jako uzbuđen i nije mogao prestati sa pričom. Upućujući me u svoj život, dajući mi savete, ironično, s obzirom da je njegov brak propao, ali jebiga... pokušavao sam biti ~ 274 ~
Naš svet knjiga pristojan. Poslednja stvar koju sam želeo je da se zamerim svom budućem tastu. Mislio sam na tebe svo vreme. Čim sam prekinuo shvatio sam da je prošao skoro ceo sat i da se ti još nisi vratila. Jebeno sam znao. Znao sam da ti se nešto desilo. Mogao sam to osetiti. Najgore od svega je što sam ja to dozvolio.” Zastao sam puštajući da se moje reči slegnu, a onda rekao uverljivo. “Sve što sam želeo je budućnost sa tobom, i jedna loša odluka me je toga koštala.”
~ 275 ~
Naš svet knjiga
Godina je prošla od one noći prosvetljenja u njegovoj kući. Nije mnogo šta ostalo da se kaže nakon toga. Isterali smo naše demone i istina je napokon bila rečena. Oboje smo bili emocionalno ispražnjeni, i u tom trenutku smo se složili da trebamo malo prostora jedno od drugog. Da odmorimo od godina žaljenja koje ni jedno od nas nije moglo promeniti. Dilan je rekao Žizel o prstenu sledeći put kada je otišla kod njega na vikend. Nije mogla da dočeka da mi ispriča sve o tome kada je došla kući nekoliko dana kasnije. Govorila je kako je bila u pravu kako me on i dalje voli. Da smo suđeni jedno drugom. Da ne bi čuvao toliko dugo prsten da mu ne značim i da ne želi biti sa mnom. Ja sam toliko očajnički želela da joj verujem, ali toliko toga se desilo. Slomili smo jedno drugo više puta nego što se može izbrojati. Objasnila sam joj da je ponekad bolje za dvoje ljudi da odu jedno od drugog nego da nastave da se povređuju međusobno. Uverila sam je da ćemo je mi uvek voleti i da ćemo biti brižni roditelji do kraja njenog života. Nisam je umirila, ako ništa samo sam je još više razljutila. Rekla je da ja ne znam o čemu pričam i da će naša ljubav prebroditi sve. Da je to već dokazala više puta. Da ćemo mi naći put nazad jedno drugom. Gde i pripadamo. Mnogo se promenilo od te noći. Dilan je bio bolji prema meni sada, pa na njegov svojstven Dilanov način. Družili smo se sa momcima i Aleks, ponekad sam se osetila kao u stara dobra vremena, osim kada nismo bili zajedno. Bili smo prijatelji. Bilo je lepo imati ga u svom životu opet, iako to nije bilo na način na koji sam se nadala. Izlaženje je bilo mnogo teže nego što sam zamišljala. Otišla sam na nekoliko izlazaka, ali ni jedan mi nije privukao pažnju. Mrvica kaže da Dilan ne izlazi više. Da nije videla ženu u njegovoj blizini, takođe. Meni je malo bilo teško da verujem u to. On nije moga dugo bez neke ~ 276 ~
Naš svet knjiga zanimacije za svoj kurac. Mislim da je pokušavala da me drži u neznanju o njegovom seksualnom životu. “Mama misliš li da izgledam OK?” Klimnula sam gledajući Žizel u ogledalo. Bila je obučena u plavu matursku haljinu. “Medena oduzimaš dah koliko si lepa,” rekla sam dok sam joj uzimala ruku da se okrene za mene. “Šta to jebeno nosiš?” Dilan je zarežao, na šta sam ja zatresla glavom. Žizel i ja smo se obe okrenule i zatekle ga naslonjenog na dovratak na njegov McGraw način. Nakon svih tih godina gaćice su mi i dalje vlažile od samog pogleda na njega. Njegove ruke prekrštene preko grudi, jedna noga prebačena preko druge sa onim najvećim cerekom na licu. Muškarac ume da bude uvek seksi iako je u većini vremena toliko seronja. Počeo je da se oseća više i više kao kod kuće, nije kucao na vrata kad je ulazio, ostajao je na večeri i kada nije pitan. Čak je i prespavao nekoliko puta u gostinjskoj sobi. Žizel je uvek bila sa nama. Tek možda par puta sa smo bili sami bez momaka i Aleks. “Oh moj bože, zar ti se ne sviđa?” Žizel se snuždila. Suzila sam pogled na njega. Mišljenje njenog tate je bilo veoma važno. Ona ga je motala oko svog prsta i znala je to. “Gde je ostatak nje?” pitao je, odmeravajući je od glave do pete. Pratila je njegov pogled. “Na šta misliš?” rekla je šireći haljinu, njihajući se s jedne na drugu stranu za njega. “Mislim...” pokazao je ka njenim grudima. “Šta je sa ovim?” Zatvorila sam oči tiho se smejući. “One se zovu sise, tata.” Morala sam da se okrenem da sakrijem smeh. Ona će mu zadati srčani napad. “Ne seri. Zašto su one napolju?” Pogledala je u njega kao da mu je izrasla treća glava. “Ne mogu baš mnogo da učinim oko toga. Nasledila sam ih od mame. Ti bi to najbolje trebao da znaš, videla sam te kako buljiš u njih svo vreme.” Zagrcnula sam se, pa pročistila grlo. “Žizel...” “Ne sviđa mi se ovo. Ne sviđa mi se ovo ni malo.” Odgurnuo se od vrata i otišao. Njene oči su se raširile. ~ 277 ~
Naš svet knjiga “Medena, znaš tvog tatu, on samo... pa... on je samo seronja.” “Pričaj mi o tome. Preplašio je Mejsona u vezi večeras. Upozorio ga je da ako ne bude znaš ti šta držao u gaćama on će mu ga lično odseći.” Nisam bila iznenađena, čak sam to nekako i očekivala od Dilana. “Podseti ga da je on već bio u zatvoru zbog ubistva pa ako me povredi na bilo koji način on će se sastati sa svojim zatvorskim drugarom da se on ’pobrine za njega’. Mama ko je Buba?” Prsnula sam u smeh. Ona nije bila zabavljena. “Pusti me da popričam sa njim? Okej ti se lepo provedi večeras.” Krenula sam dole niz stepenice ka kuhinji. Dilan je bio naslonjen na pult sa pivom u ruci i još jednom praznom bocom pored sebe. “Dilane...” “Nemoj jebeno ni započinjati Bri,” upozorio je. “Ona ima sedamnaest i ide sa Mejsonom. Znaš Mejson, sin tvog najboljeg druga Lukasa?” “Upravo. Da li se sećaš kakav je Lukas bio u Mejsonovim godinama?” Zagrizla sam usnu. “A kakav sam tek ja bio?” Oči su mi se raširile. O sranje “Pa da li treba da nastavim?” odgurnuo se od pulta i stao ispred mene. “Šta se desilo nakon moje mature?” pitao je, dižući obrve. “Oh, moj bože! Ona neće...” “Idem da joj kažem,” rekao je preko ramena dok je odlazio. Zgrabila sam mu ruku “Šalim se! Stani. Ona je u redu. Ja joj verujem. Verujem Mejsonu. On je dobar prema njoj. I seti se da je i Lukas bio dobar prema Mrvici, vi ste dečaci uništili sve za njih.” “Diskutabilno.” Nasmejala sam se. “Pustićeš je da odraste. Ona maturira sledeće godine. Ko zna gde će otići na koledž.” “Dobro. Onda mi daj još jedno,” jednostavno je reko skoro me bacajući na dupe. “Šta...” Zvono na ulaznim vratima se oglasilo i ja sam poskočila. Dilan nije trepnuo okom. Zurio je u moj stisak na njegovoj ruci i ja sam instiktivno pustila. “Idem da... vrata... ummm... da to,” mucala sam odlazeći da otvorim vrata. ~ 278 ~
Naš svet knjiga Slikala sam mnoštvo slika moje devojčice i Mejsona. To me je vratilo u vreme kada je nas moja mama slikala. Zabeležila sam u glavi da posle to ispričam Žizel. Dilan se mrštio u uglu sobe, bukvalno bušeći rupe na Mejsonu svo vreme. Jadan dečko nije imao šansu. Poljubili smo Žizel za pozdrav i rekli joj da se lepo provede. Zadržavala sam suze dok sam ih gledala kako sedaju u limuzinu i odvoze se. Ušla sam nazad u dnevnu sobu i McGraw se odomaćio, sedeo je na mom kauču sa pivom u jednoj ruci i daljinskim u drugoj. Srce mi je udaralo jače sa svakim korakom koji sam napravila, u poslednjoj sekundi odlučila sam da sednem u stolicu. Noge sam podvukla ispod sebe i zurila u TV, osećajući njegov intenzivan pogled na sebi. Pogledala sam u njega. Obrve su mu se podigle dok se cerio kao budala. “Zašto tako daleko?” pitao je, tapkajući mesto pored sebe. “Ne grizem dušo.” Udahnula sam isprekidano, uzimajući si vremena dok sam prilazila kauču pre nego što sam sela pored njega. Posegao je i povukao moju kosu. Nije to uradio godinama. “Nosiš žuto zbog mene?” pitao je, igrajući se bretelom moje haljine. Zatresla sam glavom za ne. “Tako znači?” Njegova ruka se polako pomerala prema mom obrazu, i ja sam odolela porivu da utonem u njegov dodir. “Šta se ovde dešava?” izdahnula sam, trebajući da znam. On se nasmejao bez odgovora, klizio je prstima sa mog lica do vrata. Dodirujući privezak na ogrlici koju mi je poklonio. “Da li pokušavaš da kresneš? Da li se o tome radi?” Obrve su mu se suzile, a pogled postao predatorski. “Ti i ja oboje znamo da ja nemam problem da pronađem pičku, šećeru.” Takođe me nije tako nazvao godinama, i dalje je to kod mene budilo određene emocije. “Znaš da sam kupio tu ogrlicu kao tvoj svadbeni poklon. Stavio sam je u tvoju kutiju za nakit, ali sam želeo da je nosiš do oltara.” Usne su mi se razdvojile i progutala sam jako. “Napravio sam tu ogrlicu kada sam kupio i prsten.” Pustio je moju ogrlicu, i skoro sam zacvilila od nedostatka njegovog dodira. Posegao je u svoj džep i izvadio svoje ključeve. Skinuo je privezak i ~ 279 ~
Naš svet knjiga ključeve bacio na noćni stočić. Videla sam niz brojeva i mesto gde je falilo srce, kao da mu je nedostajao deo. “I ovo sam napravio isti dan. To su koordinati na plaži pored Ianove kuće. Mesta na plaži gde sam shvatio da mi ti pripadaš.” Primakao je privezak mom lančiću i stavio moje srce u prazno mesto na njegovom privesku. Savršeno je odgovaralo. “Vidiš, draga, uvek si imala moje srce i ja ću uvek biti tvoja kuća.” “Dilane...” “Ja sam tvoje meko mesto da padneš na njega.” Vazduh je postao težak među nama i bilo mi je teško da dišem, ne znajući gde ide sa ovim. Nada... “Nakon što je Žizel rođena tetka me je pitala kako želim da joj dam ime. Da ima bar deo mene, deo nas iako nismo sa njom.” Suzio je oči na mene ne razumevajući šta hoću da kažem. “Žizel znači Obećanje.” On se cimnuo. “Pa to objašnjava mnogo, zar ne?” Klimnula sam. “Dala mi je pisma.” Cimnula sam se nazad samo da bi me on povukao nazad za poleđinu mog vrata. “Ja sam joj to tražio. Pročitao sam sve do jednog. Reč po reč. Nisam stao dok ih nisam pročitao sve. Svaki put kad bi stražar došao da mi kaže da si tu, ja sam već znao. Osetio sam te. Veliki deo mene nije želeo da me vidiš takvog. Nisam želeo da vidiš u kakvog sam se čoveka pretvorio. Čoveka kojeg sam i sam jedva prepoznavao. Namerno sam započinjao tuče da bi me stavili u samicu gde ne bi morao da budem u prisustvu drugih i gde bi se mogao izgubiti u svojim mislima. Uspomenama na tebe.” Nasmejao je, njegov palac je mazio moj vrat. “Trebao sam znati bolje kad su mi rekli da izlazim ranije zbog dobrog ponašanja, jer sam bio sve sem dobar.” Pogledao je duboko u moje oči nekoliko sekundi, razmatrajući šta da kaže kao da sam ja od svile. Pa kad je rekao, “mrzeo sam te.” Osetila sam kako se sve u meni raspada. ~ 280 ~
Naš svet knjiga “Ali najvažnije... mrzeo sam te, jer nisam mogao da te prestanem voleti.” Ona se vidno opustila. “Ova poslednja godina protekla je u potrazi samog sebe. Po prvi put u svom životu bio sam izgubljen. Pokušao sam da nađem tog čoveka. Čoveka kog si upoznala. Kog si volela. Onog koji je bio pravljen samo za tebe. Nisam ga mogao naći. Što sam više tražio, teže je bilo prihvatiti da je možda zauvek nestao. Što smo više vremena provodili zajedno, ja sam se počeo smešiti, počeo sam se osećati živim ponovo. Tada sam shvatio da i ti mene možeš spasiti takođe.” Ona se napokon opustila u mom dodiru. Žudeo sam da je osetim. Želeo sam da mi da šta god može. “Nisam ti mogao oprostiti šećeru, sve dok nisam mogao oprostiti sebi” iskreno sam rekao. Ona je zatvorila oči, upijajući moje reči kao da ih želi zapamtiti zauvek. Kao da je želela zapamtiti ovaj trenutak do kraja svog života. Primakao sam se blizu njenih usana, odolevajući želji da ih poljubim, porivu da je opet učinim svojom. “Volim te Obri,” izdahnuo sam uz njene usne. “Nikada nisam ni prestao da te volim. Ja pripadam tebi. Samo ti i ja. Ti si moja devojka.” Ona nije oklevala. “Obećavaš?” Nasmejao sam je uz njene usne nežno ih dodirnuvši. Poljubio sam je polako, želeći da sačuvam ovaj momenat baš kao i ona. “Uvek,” promumlao sam razdvajajući usne, izazivajući i nju da uradi isto. I jeste. Poljubili smo se po prvi put, čini mi se nakon večnosti. Grudi su mi se podizale sa svakim udahom koji sam uzeo. Stavio sam svoju ruku preko njenog srca i osetio kako udara za mene. Jedino za mene. Kao da nikad nije ni stalo. Sa rukama na njenom licu, poljubio sam je opet. Polako, više delikatno i odlučnije ovaj put. Manje platonski i više očajnički, ali u isto vreme intenzivno i strastveno. “Dilane,” rekla je.
~ 281 ~
Naš svet knjiga Zagrizao sam njenu donju usnu i podigao je da ustane sa mnom. Obmotala je svoje noge oko mog struka. Želeo sam svoje vreme sa njom. Da zapamtim svaki njen milimetar. Laži i žaljenja su nestala i jedino što je ostalo smo mi. Nisam mogao prestati ljubiti je. Ni na jednu prokletu sekundu. Prislonio sam je uza zid i njene oči su se odmah proširile. Moje ruke su polako dodirnule njene butine. Oči su joj bile drugačije, a opet video sam takve toliko puta pre. Gledali smo jednom drugom u oči dok sam ja tvrdio njene usne na način na koji sam želeo. Njeno disanje je otežalo i ja sam čekao reči koje nisu došle. Odmakao sam se od nje, stavljajući malo prostora među nas. Njene oči su se proširile, znajući šta ću uraditi sledeće. Pomerio sam svoju ruku sasvim polako dole do njenog mekog jezgra, osećajući njenu natopljenost kroz gaćice po svojim prstima. Nastavio sam sa svojim putem oko njenog klitorisa, dodiri su mi postali malo zahtevniji i uporniji. Njene noge su se počele tresti, oči su joj se zatvorile i glava joj je pala unazad uza zid. “Ne zatvaraj oči,” naredio sam. Gledala je kroz zamagljen pogled dok sam ja manipulisao njenim nervima. “Šta draga?” zadirkivao sam trljajući brže i jače. Zajecala je tako jako da je zatreslo celo njeno telo. Svršila je sa takvom silom. Nikada to nisam pre iskusio. “Tako dugo, huh?” Nasmejala se i dalje drhteći. “Seronjo.” “Želim da te jebem uz ovaj zid.” Oči su joj se zapalile, slušajući svaku moju prljavu reč koje su uvek imale uticaj na nju. “Nakon što svršim tako duboko u tebi, nema šanse u paklu da nećemo praviti bebu na drugom zidu.” Zarežao sam, grickajući njenu donju usnu. “onda... odvešću te u našu sobu i voditi ljubav sa tobom celu noć, jer šećeru nisam imao seks u poslednjih proteklih osam godina. Neću imati milosti u tome da te opet načinim svojom.”
“Lažeš,” rekla sam. ~ 282 ~
Naš svet knjiga Oči su mu se zacaklile i znala sam da govori istinu. Kada je prevukao svoj kurac po mom ulazu svršila sam još jednom, bukvalno me je kidao na pola sa tim iščekivanjem. “Isuse Dilane, samo me jebi već jednom,” molila sam želeći da osetim njegov tvrdi kurac u sebi. “Ahh...” prekrio je svojim usnama moje dok je polako prodirao u mene. Dajući mi upravo ono što sam tražila. Moja leđa su udarala od zid i on je stavio svoje ruke ispod mene. Držeći me blizu. Moje noge bile su oko njegovog struka, a ruke oko njegovog vrata. Zastao je u meni, samo me držeći i ljubeći. Zaljuljala sam kukovima, pokušavajući ga navesti da se kreće, jer nisam mogla da izdržim ove osećaje i emocije koje su se stvarale u meni ta senzacija bila je neverovatna. Sa svakim poljupcem i prodorom on je pronalazio svoj put dublje u moje srce. Zgrabio je moje lice i pogledao me duboko u oči. Tražio je nešto. Znala sam da samo ja imam odgovor na pitanje koje je tražio. Zadržala sam njegov pogled dok je on istraživao moj. Bilo je kao da međusobno jedno drugom vraćamo krv u vene, nismo postojali jedno bez drugog. Ne skidajući oči sa mojih počeo se pomerati, polako, sa ljubavlju i strašću. Njegova ruka dohvatila je moj vrat i polako je krenula dole. Bio je to pokret tako poznat. Uvek je želeo da oseti moj puls pod svojim prstima. Ja sam uradila ono što je meni bilo prirodno stavila sam svoju ruku preko njegovog srca čineći da on zareži od kontakta. Zajecala sam i mačkica mi je zapulsirala. Počeo je da pumpa jače i moj abdomen žudeo je za olakšanjem. “Jebiga šećeru... Imaš li ideju šta mi radiš? Reci mi... reci mi o čemu misliš. Reci mi šta se dešava u tom tvom prelepom umu?” “Svršiću,” izdahnula sam, misleći kako je želeo da pričam prljavo sa njim. Nastavio je da udara u istu tačku, agresivnije nego pre. “Da li me osetiš u sebi?” “Da,” stenjala sam. “Daj mi ono što trebam Bri,” šaputao je. “Reci mi ono što moram da čujem.” Zajecala sam, zatvarajući oči i kriveći leđa. “Pusti me da vidim tvoje oči.” Otvorila sam ih i pogledala duboko u njegove. Mogla sam osetiti da je i on blizu, jer su njegovi prodori postali brži. ~ 283 ~
Naš svet knjiga “Jebeno te volim,” režao je, vodeći me sa sobom preko ivice. Tada sam vrisnula. “I ja volim tebe.” Odneo me je u krevet i ispunio svoje obećanje. Duboko u svom srcu znala sam da će uvek biti tako.
~ 284 ~
Naš svet knjiga
“Ko god je rekao da su bebe iscrpljujuće nije se šalio.” Lili je slegnula ramenima “Starija si sada.” Moja usta su se otvorila. “Starija! Mislim starija si sad.” Nije trebalo dugo Dilanu-da ostvari svoju reč-i napumpa me. Ne znam da li smo začeli uza zid ili sledeći mesec kad je u suštini živeo u meni. Nazvali smo je Konstansa, što je značilo uvek. Bila sam u rizičnoj trudnoći zbog mojih godina, ali hvala bogu nije bilo komplikacija. Što je samo navelo Dilana da želi još. Pričali smo da se venčamo nekoliko puta tokom moje trudnoće, ali iskreno, čekali smo toliko dugo, i poslednje što sam želela je da do oltara dođem sa velikim stomakom. Konstansa je imala skoro pet meseci i nije bilo prosidbe niti prstena na mojoj ruci. Žizel je krenula na Vilmigton koledž, jer je želela da ostane blizu Mejsona, koji je bio godina mlađi od nje. Zvanično su počeli da se zabavljaju na poprilično Dilanovo neodobravanje, ali je bar i dalje živela sa nama u kući, pa je odobrio to. Rekao je da voli da ima sve svoje devojke pod krovom. Zbog toga je bolje spavao te noći. Kupili smo kuću uskoro nakon što sam zatrudnela, odmah pored plaže. Bukvalno sam živeli odmah pored Lukasa i Aleks, i to je takođe navelo Žizel da ostane kući. Naravno, to nije rekla svom tati. “Kako je moja devojka?” čula sam ga u bebi monitoru, a Lili i ja smo se nasmejale jedna drugoj. “Tati si jako nedostajala danas. Nemojmo reći mami da sam te probudio.” Zatresla sam glavom. “Džejkob je radio to sa Rajlijem i Kristianom. Navikni se na to. Oni ne razumeju da ne bi trebao buditi uspavanu bebu.” Ni sekundu kasnije čili smo njeno plakanje. “Rekla sam ti.” Dodala je. “Pustiću te na miru. Zabavi se sa tim.” Coknula sam. Dilan je upravo došao sa posla. Ponovo je primljen u policiju, koliko god sam brinula za njega, znala sam da je to deo njega. Obećao je da neće uzimati teške slučaje sada kada je bio Detektiv III. Pa tako ~ 285 ~
Naš svet knjiga da to i nije bilo tako loše. Bio je kući svake noći na večeri i vikendom. Uveravao me je da je većinu vremena proveo u kancelariji. Prijavio se za taj izveštaj pre nekoliko meseci, i mogla sam reći da ga je to sputavalo. “Oh, uzgred. Da li si videla Austina skoro?” “Da svratio je pre nekoliko dana,” odgovorila sam. “Okej.” “Zašto?” “Džejkob je pomenuo nešto u vezi njega i Brigs da su zvanično raskinuli.” “Oni su zajedno i raskidali su godinama. Prestala sam da ih pratim pre mnogo godina. Klimnula je. “Dobra poenta. Vidimo se kasnije. Poljubi Žizel od mene i reci joj da je volim.” Lili me je zagrlila i otišla. “Shhh... šhhh... bebo, oseti moje srce. Oseti tatino srce. Šhhhh...” Samo tako je utihnula na nekoliko sekundi i prestala je plakati. “Neverovatno,” rekla sam sebi i krenula ka sobi. Prestala sam raditi kada sam ostala trudna što je navelo Dilana da se vrati u policiju opet. Želela sam da ostanem kući zbog Konstanse i budem mama kakva nikada nisam bila sa Žizel. Ona je bila sjajna starija sestra i ukrcala se na brod da joj Dilan podari još sestara. Moj doktor je rekao da žene sada rađaju i u pedesetim i da moje trideset devete nisu tako strašne. Dala bih Dilanu šta god bi poželeo. Ako bi želeo kuću punu devojaka, ko sam ja da mu to zabranim. Nakon svega što je uradio za mene. Dugovala sam mu... Nama. Toliko. “Tata te jako voli devojčice, ali ako nastaviš plakati svake noći i ne dozvoliš mi da imam vreme sa tvojom mamom, onda kako ću ti napraviti sestru?” Nasmejala sam se. Dilan je bio prvi muškarac koji nije mario da li će dobiti dečaka. Rekao je da želi da ostane glava porodice i zaštiti ono što je njegovo, i da je on i više nego dovoljno muškarac da se stara o svojim devojkama. Namestila sam svoj najlepši osmeh u ogledalu, napokon sretna što me je pogledao. Dotakla sam ogrlicu, uzdahnula uzbuđeno. Skinula sam minđuše ~ 286 ~
Naš svet knjiga i ubacila ih u kutiju za nakit. Betoven mi je odmah ispunio čula. Stavila sam ih na njihovo uobičajeno mesto, ali nešto je već bilo tamo. Pogledala sam i srce mi je stalo. “Oh moj bože.” “To nije odgovor kojem sam se nadao šećeru.” Spojili smo oči kroz ogledalo. “Da li je to...” “Šta ti misliš?” prišao mi je i podigao prsten koji je sijao od svetla u dnevnoj sobi. “Ja čekam.” Nagnula sam glavu u stranu. “Pa i ja.” Izazivala sam ga. On se nasmejao, spuštajući se na koleno i gledajući me duboko u oči. “Udaj se za mene.” To nije bilo pitanje. Bacila sam ga na zemlju zbog toga.
Nije bilo mesta na Obrinom telu koje nisam poljubio, dotakao ili zasisao. Nije ostalo ni jedno stenjanje, režanje ili volim te da mi kaže nakon što sam vodio ljubav sa njom onako kako je volela. Imao sam sve što sam voleo. Sve što sam se ikad nadao. Nije bilo bitno koliko mi je trebalo da to postignem, jer je jedino bilo važno da smo tu. Zajedno. Zauvek. “Mmmm...” zastenjala je, oči su joj se otvorile dok sam ja lizao njenu macu sledeće jutro. “Isuse McGraw, kako si se već vratio?” “Želim još jednu devojčicu,” jednostavno je rekao. Nasmejala se široko. “Misliš li da mi to možeš uraditi?” pitao sam, usisavajući njen klitoris u usta, pomerajući glavu u stranu. “Hmmm...” mumlao sam. “Pitaj svoje dečake,” rekla je u odbranu mom svršavanju. Gricnuo sam je i ona je zaječala. ~ 287 ~
Naš svet knjiga “Moji dečaci su dobro, draga.” Gurnuo sam dva prsta u njenu toplu, mokru macu i ona se bacila nazad na krevet. Dodirnuo sam njenu slatku tačku i jebao je usnama. “Da li je dobar osećaj?” Njeno disanje se ubrzalo, a noge tresle. “Šta?” radio sam na njoj brže i jače. Njene noge su se stisnule tako jako oko moje glave dok je svršavala po mojoj faci. Usisao sam njen ukus na jeziku, progutao sam sve njene sokove kao da je ona moja omiljena hrana. Poljubio sam joj klitoris još jednom i krenuo ka njenom telu, zaustavljajući se kada sam bio iznad nje. Zarobio sam je rukama i namestio svoj kurac na njen ulaz. Nikada nisam bio u stanju da se zasitim njene slatke, slatke mace. Moje... Prodro sam u nju jednim slatkim potezom. Njene oči su se prevrnule. Poljubio sam je niz vrat pa sve do njenih grudi. Srce joj je udaralo uz moje. Tamo gde je i pripadalo. “Da li me osećaš u sebi?” stenjao sam uz njene usne. “Da.” “Daj mi još jednu devojčicu.” Nasmejala se. Zabio sam se u nju, gurajući svoj jezik u nju. “Bože, šećeru, jebeno te volim.” “Obećavaš?” “Uvek.” “I ja volim tebe.” “Dokaži.” Podesio sam svoje noge pod drugi ugao, podižući njene u zrak. Naše usne su se pomerale grubo dok sam ja uzimao ono što je moje. Oboje smo stenjali snažno, očajnički upijajući svaku senzaciju dodira kože uz kožu. Osetio sam da se počinjem raspadati i ona je bila tu odmah sa mnom. Svršio sam duboko u nju, njena maca se stiskala oko mene tako jebeno jako. Poljubio sam je poslednji put i pogledao je duboko u oči. “Eto moje devojke.” Ona se nasmejala i objavila. “Trudna sam.” ~ 288 ~
Naš svet knjiga
Trudila sam se da nađem pravo vreme da mu kažem, i to se činilo kao pravo vreme. “Da li se zajebavaš sa mnom?” Zatresla sam glavom za ne. “Saznala sam pre tri dana.” “Pa sranje draga, izgleda da imaš malo vremena da isplaniraš venčanje. Nema šanse da čekam još jednih devet meseci.” Nasmejala sam se klimajući. Kao da nas je čula Konstansa se začula na bebi monitoru. “Idem ja kod nje.” Poljubio me je još jednom, prevrćući se da mogu da ustanem. Udarajući mi guzu dok sam oblačila svoje donje rublje. “Hej devojčice.” Pozdravila sam je podižući je iz krevetića da je uljuljkam u svojim rukama, noseći je ka kuhinji. “Rekla sam Dilanu novosti i veoma je uzbuđen.” Nasmejala se kao da razume šta govorim. Spremila sam njenu flašicu za nekoliko minuta, pričajući joj kao da me razume šta joj govorim. “Hajde da te polegnemo kod tate tako da mama može da spremni doručak pre nego on i tvoja sestra postanu ne tako fine osobe. Znaš da oni postanu besni kada su gladni.” Ušla sam u sobu Dilan je izgledao kao da je video duha na svom telefonu koji je čvrsto stiskao u ruci da je pobelela. Ni nalik muškarcu kojeg sam videla pre nekoliko minuta. “Oh moj bože!” prošla sam pored njega sedajući da nahranim Konstansu. Nije rekao ni reč, zurio je ispred sebe kao da se raspada. “Dilane šta nije u redu? Plašiš me!” Odmah se trgnuo iz toga, gledajući u mene pa u bebu. Pomazio joj je vrat kao da mora da oseti njenu meku kožu da se smiri od onoga što se spremao da kaže. “Dilane reci mi,” rekla sam nesposobna da kontrolišem svoje živce koji su bili na ivici zbog osećaja koji se stvarao u mom stomaku. “Brigs, je upravo zvala,” šapnuo je tako tiho da sam ga jedva čula. “Okej...” gušila sam se, anksioznost me je obuzela od čekanja da mi kaže šta se dešava. Udahnuo je duboko i oklevao nekoliko sekundi pre nego je rekao... ~ 289 ~
Naš svet knjiga “Austin. On je na urgentnom u teškom stanju. Predozirao se sinoć i ne znaju da li će se izvući.”
Hvala našoj dragoj Dei na još jednoj divnoj priči i na predivnom prevodu, čekamo priču o Austinu i Brigs. Voli te NSK
~ 290 ~
