UNIVERZITET U NOVOM SADU FILOZOFSKI FAKULTET ODSEK ZA SOCIOLOGIJU
Seminarski rad za predmet "Sociologija ideologije" Doktorske akademske studije sociologije
POLITIČKE IDEOLOGIJE, POLITIČKO DELANJE I PROBLEM LIBERALNO-KONZERVATIVNOG KONTINUUMA
Student:
Aleksandar Tomašević
Novi Sad, Jun 2017
POLITIČKE IDEOLOGIJE, POLITIČKO DELANJE I PROBLEM LIBERALNOKONZERVATIVNOG KONTINUUMA
Apstrakt: U radu se problematizuje odnos između političkih ideologija i političkog delanja, kao i implikacije tog odnosa na konvencionalno shvatanje dimenzije liberalno-
konzervativno u politici i društvenim naukama. Polazeći od pretpostavke da rudimentarni oblici političkih ideologija postoje i u predmodernim društvima kao i da se mogu posmatrati na sličan način kao i fragmentarne, partikularne ideologije današnjih
postideoloških društava, u radu se prikazuje jednostavno određenje osnovne forme političkog delanja, koje se može definisati kao proces diferencijacije između (političkih) prijatelja i neprij atelja. Iako prost, ovaj proces tokom vremena proizvodi neuređenu,
kompleksnu mrežu političkih alijansi i koalicija, a partikularne političke ideologije imaju funkciju društvene ontologije koja daje smisao i parcijalno uređuje političko polje u onoj meri u kojoj inicira dalje svrsishodn o i smisleno političko delanje. Pregledom
najznačajnijih studija političkih ideologija u prethodnih pedeset godina u radu se proverava hipoteza da jednostavne skale poput kontinuuma liberalno-konzervativno ne opisuju adekvatno političku i ideološku stvarnost. U zaključku rada se razmatra n ekoliko
ključnih argumenata koji potvrđuju ovu hipotezu. Na kraju, na osnovu iznetih nedostataka jednodimenzionalnih i višedimenzionalnih skala, predlaže se drugačiji pristup istraživanju fluidnih i heterogenih političkih ideologija savremenih društava. Ključne reči: političke ideologije, skala liberalno -konzervativno, političko delanje,
strukture stavova, ideološka heterogenost
1
POLITIČKE IDEOLOGIJE, POLITIČKO DELANJE I PROBLEM LIBERALNOKONZERVATIVNOG KONTINUUMA
Apstrakt: U radu se problematizuje odnos između političkih ideologija i političkog delanja, kao i implikacije tog odnosa na konvencionalno shvatanje dimenzije liberalno-
konzervativno u politici i društvenim naukama. Polazeći od pretpostavke da rudimentarni oblici političkih ideologija postoje i u predmodernim društvima kao i da se mogu posmatrati na sličan način kao i fragmentarne, partikularne ideologije današnjih
postideoloških društava, u radu se prikazuje jednostavno određenje osnovne forme političkog delanja, koje se može definisati kao proces diferencijacije između (političkih) prijatelja i neprij atelja. Iako prost, ovaj proces tokom vremena proizvodi neuređenu,
kompleksnu mrežu političkih alijansi i koalicija, a partikularne političke ideologije imaju funkciju društvene ontologije koja daje smisao i parcijalno uređuje političko polje u onoj meri u kojoj inicira dalje svrsishodn o i smisleno političko delanje. Pregledom
najznačajnijih studija političkih ideologija u prethodnih pedeset godina u radu se proverava hipoteza da jednostavne skale poput kontinuuma liberalno-konzervativno ne opisuju adekvatno političku i ideološku stvarnost. U zaključku rada se razmatra n ekoliko
ključnih argumenata koji potvrđuju ovu hipotezu. Na kraju, na osnovu iznetih nedostataka jednodimenzionalnih i višedimenzionalnih skala, predlaže se drugačiji pristup istraživanju fluidnih i heterogenih političkih ideologija savremenih društava. Ključne reči: političke ideologije, skala liberalno -konzervativno, političko delanje,
strukture stavova, ideološka heterogenost
1
Sadržaj
Uvod .................................................................................................................................................................... 3
Politička ideologija i političko delanje ....................................................... ............................................ 6 Problem opisa ideologije na kontinuumu liberalno-konzervativno ........................................ 11 Filip Konvers i Mičigenski model .............................................................. ............................... 12 12 Pamela Konover i Stenli Feldman ............................................................. ............................... 18
Problem političke sofistikacije .................................................................................................. 22 25 Diskusija i zaključak ................................................................................................................ .................... 25 Literatura .............................................................................. .............................................................. ............ 28
2
Uvod Pojam ideologije je jedan od centralnih pojmova sociologije , još od vremena
njenog konstituisanja u 19. veku. Na disciplinarnom nivou, ideologija postaje najveća i najintrigantnija tema sociologije znanja, da bi kasnije svojom kompleksnošću i relevantnošću zaslužila i posebnu discipli nu – sociologiju ideologije (vidi Marinković i Ristić, 2013: 53-69). No, sociologija nije zadržala epistemološki monopol nad ovim pojmom, te se tokom 20. veka javljaju i različite istraživačke paradigme o ideologiji unutar političkih nauka i psihologije. Međutim, kako ni unutar sociologije ne postoji jedinstveno teorijsko određenje ideologije, tako i u drugim društvenim nauka srećemo različite definicije i tipologije ideologije. Škorić i Kišjuhas (2014) govore o vrlo važnoj distinkciji između makro i mikro ideologija. Dok makro ideologijama odgovaraju "vel iki" ideološki projekti rođeni mahom u Evropi u periodu od 18. do 20. veka , u savremenom društvu autori vide rast ideoloških politika, odnosno mikro ideologija, koje se nekada svode i na politiku kampanja, odnosno
političkih akcija posvećenih konkretnim pitanjima ili specifičnim temama (Škorić i Kišjuhas, 2014: 29). Upravo je pojam mikro ideologije na neki način "istrgnut" iz ruku sociologije i prepušten je izrazito empirijskim istraživanjima u političkim na ukama i političkoj psihologiji. Ključna odlika ovog tipa ideologija u poređenju sa totalnim ili makro ideologijama, odražava se u činjenici da "parcijalne, fragmentarne ili molekularne ideologije imaju manje holistički pogled na društvo i društvenu promenu i pokušavaju da poprave konkretne probleme ili nevolje bez žrtvovanja trenutnih generacija u ime nekog budućeg cilja" (Škorić i Kišjuhas, 2014: 30). Dakle, za razliku od totalne ideologije koja pre svega
određuje samu stvarnost (kao i način na koji je opažamo i mislimo o njoj), odnosno ima snažnu ontološku funkciju, partikularne ideologije nastoje da urede jedan deo stvarnosti u onoj meri u kojoj je to potrebno za iniciranje i kontrolu smislenog i svrsishodnog
društvenog delanja. Predmet ovog rada je poseban tip partikularnih ideologija – političke ideologije.
Političke ideologije predstavljaju jasno vidljive i značajne skupove idejnih elemenata na političkom polju. Politički akteri promovišu, menjanju i distribuiraju političke ideologije, pri čemu jasno označavaju svoje protivnike koristeći ideološke simbole i tako na diskurzivan način vrše prepoznavanje i tumačenje ideologija drugih. Prateći pristup
3
američkog sociologa Džona Levija Martina, pokušaćemo da istražimo ". . . prirodu ove ideologije – one koji akteri naizgled sporazumno razvijaju i koriste u uređivanju njihovih
političkih privrženosti" (Martin , 2015: 11). Dakle, posmatramo pojam političke ideologije kao analitički i empirijski neodvojiv od pojma političkog delanja. Kao što i političko delovanje, organizovanje i udruživanje nisu jednostavni i linearni fenomeni, već reflektuju brojne heterogenosti i protivrečnosti društvenih sistema, kao i klasnih, ekonomskih i kulturnih interesa, tako i političke ideologije konstituišu jedan kompleksan idejni pros tor u kojem je izuzetno teško, ako ne i nemoguće, pronaći jasne i definitivne demarkacione linije. Tako Škorić i Kišjuhas ističu da konkretne političke ideologije nisu nužno sačinjene od međusobno isključivih sistema ideja, što implicira da one nisu sasvim zatvoreni, niti potpuno koherentni idejni sistemi, te je ovakvo stanovište često u suprotnosti sa restriktivnim, "monističkim" stanovištem (Škorić i Kišjuhas, 2014: 17).
Ako prihvatimo pretpostavku o suštinskoj povezanosti političkog delanja i političkih ideologija, onda se opravdano nameće pitanje o istorijskoj genezi tog odnosa. Marinković i Ristić napominju da se ideologija u konstrukcionističkoj perspektivi u svom totalnom, makro obliku javlja sa usponom prosvetiteljstva u Evropi. Politika je, zapravo, mnogo starija od ideolgije. Ona seže do antičkih i verovatno
još i predantičkih vremena . . . Ali za ta društva se ne može reći da poseduju ideologije ili ideološku politiku, koliko god sociolozi bili skloni da (pogrešno) pretpostavljaju da je ideologija stara koliko i politika . . . Naravno, neke rudimentarne forme ideologije svakako su postojale, posebno u razdoblju
starogrčke reformske politike Pizistrata, Klistena ili Solona. Ali čak i u političkom smislu, a ne samo rudimentarno-ideološkom, njihova politika je imala drugačija
značenja nego sve moderne makijavelističke politike (Marinković i Ristić, 2013: 61).
Dakle, možemo opravdano pretpostaviti da je sadržaj rudimentarnih ideologija bio prvenstveno politički u antičkom periodu. U antičkoj misli je društveno gotovo uvek impliciralo političko, odnosno postojanje relativno uređenog političkog prostora. No, kakav god da je bio sadržaj antičkih političkih ideologija, na analitičkom nivou su one gotovo neuporedive sa velikim ideološkim projektima 19. i 20. v eka. Međutim, slična neuporedivost javlja se i između istih tih ideoloških projekta i fragmentarnog ideološkog polja savremenih društava, koja se često nazivaju i "postideološkim". Prema Škoriću i
4
Kišjuhasu, postideološka društva su ona u kojima su molekularne ili "tanke" ideologije istaknutije nego u ideološkim društvima 19. i 20. veka. Autori takođe ističu da "[k]riza ideologije jeste realna karakteristika savremene politike" (Škorić i Kišjuhas, 2014: 33), te da se ova kriza se može protumačiti kao posledica fragmentacije, odnosno situacije u kojoj su ranije sile kolektivnog političkog delanja (klasa, nacija i sl.) izgubile na značaju kao politički agens. Izneti argumenti govore u prilog tezi da je u savremenim društvima (kao i u predmodern im društvima) teško govoriti o konzistentnim ideološkim granicama,
blokovskim podelama i jednoznačnim oznakama tipičnim za nekadašnja ideološka društva koja su prošla kroz niz radikalnih transformacija u periodu od kraja II Svetskog rata do pada Berlinskog zida. Samim tim, postavlja se pitanje opravdanosti i
(epistemološke) korisnosti najčešće i najrasprostranjenije deskriptivne mere za opis ideoloških karakteristika nekog političkog polja – ideološkog kontinuuma liberalnokonzervativno (odnosno levo-desno). Stoga je centralni problem ovog rada razmatranje odnosa između političkih
ideologija i političkog delanja u savremenim društvima, kao i implikacije tog odnosa za naše shvatanje skale liberalno-konzervativno. Osnovna hipoteza ovog rada je da ta skala (u svom osnovnom obliku, kao i u raznim modifikovanim oblicima) više ne predstavlja
tačan i pouzdan opis političkih ideologija, odnosno da ne može da obuhvati u dovoljnoj meri kompleksnost i heterogenost savremenih partikularnih političkih ideologija. Da bi smo ocenili status ove polazne hipoteze, prvo ćemo na jedan bazičan i jasan
način opisati odnos između političkog delanja i političke ideologije, koji je primenjiv na različita (zapadna) društva u raznim periodima njihovog razvoja. Nakon toga, pregledom empirijskih studija iz raznih društvenih nauka (sociologije, političkih nauka i psihologije)
u razmaku od više od pedeset godina, pokušaćemo da pokažemo neodrživost i nepouzdanost kontinuuma liberalno-konzervativno. Na kraju, u zaključku rada
pokušaćemo da povežemo koncept ideološke heterogenosti sa dinamičkim konceptom političkog delanja i da na osnovu toga skiciramo moguće nacrte empirijskih istraživanja političke ideologije koji potencijalno mogu rešiti trenutne teorijske i metodološke probleme.
5
Politička ideologija i političko delanje Analizu odnosa političkog delanja i političke ideologije započinjemo pozivajući se na argumente ranije pomenutog američkog sociologa, Džona Levija Martina. On svoj koncept ideologije gradi polazeći od ideje o "zauzimanju strane", odnosno o priklanjanju jednoj političkoj opciji. Prihvatanje neke političke opcije dovodi do prihvatanja nekog
oblika ideologije, najčešće po principu "uzmi ili ostavi". Međutim, o snovno pitanje time postaje: zašto i kako se ljudi opredeljuju za neku stranu (Martin 2015: 17). Prilikom
konkretnijeg određenja ideologije, Martin je blizak Marksovim i Engelsovim idejama u onoj formi u kojoj su one iznete u čuvenom delu Nemačka ideologija (Marx and Engels, 1846/1998). U tom periodu njihove misli, Marks i Engels su smatrali da ideologija predstavlja organizovana uverenja na visokom nivou apstrakcije, te da može obuhvatiti moralnost,
religiju, metafiziku, politiku, pravo i druge oblasti društvenog života. Iako ne poseduju sva uverenja elemente ideologije, ona koja to jesu predstavljaju idealizovane, univerzalizovane i nezavisne iz raze stvarnih društvenih (i klasnih) odnosa (Marx and Engels, 1846/1998: 68-70). Samim tim, ideologija predstavlja generalizaciju društvenih odnosa, te je ona njihov idealni oblik, viđen iz relacione perspektive određenog položaja unutar ovog skupa odnosa. Martin ne prihvata u potpunosti ovaj koncept ideologije, već tvrdi da se, kada su u pitanju specifično političke ideologije, pojmovi poput klase i
društvenih odnosa moraju zameniti konkretnijim pojmom političkih odnosa, odnosno relacija unutar datog političkog polja (Martin, 2015: 17). Pri tome, na pojmovnom nivou on govori o "polju" na sličan način kao Burdije (Bourdieu, 1979/1984), što znači da definicija političke ideologije i njene uloge unutar političkog polja mora biti endogena, što od istraživača zahteva upotrebu istih onih koncepata kojima se sami akteri rukovode u stvarnosti. To takođe implicira i da je odnos između bilo koje idejne proizvodnje i
društvene strukture specifičan u zavisnosti od položaja u određenom polju. Samim tim, malo je verovatno da je politička ideologija u odnosu sa opštom klasnom pozicijom, osim u slučaju da u tom odnosu ne posreduje privrženost određenoj političkoj opciji, najčešće političkoj partiji. Kako bi smo mogli da shvatimo kakve koncepte politički akteri koriste u
stvarnosti, moramo razumeti suštinu političkog delanja, što nas potom vodi ka jednom realističnom konceptu ideologije. Suština političkog delanja, prema Martinu, jeste
6
formiranje mreža saveznika u cilju iniciranja političke borbe usmerene ka protivnicima. Kraće, suština političkog delanja svodi se na definisanje i sprovođenje distinkcije između prijatelja i neprijatelja (Martin, 2015: 17- 18). Ovakvo određenje primenljivo je na celokupnu ljudsku političku istoriju i na osnovnom nivou dobro opisuje različite oblike
političkog organizovanja i angažmana. Pored toga, ova Martinova ideja poklapa sa donekle nekonvencionalnim opisom političkog delanja u grčkom polisu koji je dala teoretičarka politike Hana Arent. Prema njenom shvatanju (Arendt, 1958/2013) , političko delanje u grčkom polisu odnosilo se na govor na otvorenom prostoru. Ovaj govor je bio bitan za politički život
upravo zato što je omogućavao ubeđivanje drugih. Pri tome, oduvek je bilo važno kome se govori i koga ubeđujemo. Samim tim, govor je predstavljao fundamentalni akt
političkog, a samim tim i društvenog života. Arent napominje da je reč "društveno" rimska po poreklu i nema ekvivalent u grčkom jeziku i misli. Ipak, latinska upotreba reči societas je prvobitno imala jasno, ali ograničeno, političko značenje; označavala je alijansu između ljudi koja ima određenu svrhu, kao što se ljudi organizuju da bi vladali drugima ili da bi
počinili zločin. Kapacitet za političku organizaciju bio je distinktivna karakteristika ljudi prema antičkoj misli i predstavljao je suštinski drugačiji vid udruživanja od prirodnog, čiji centri su bili dom (oikiri) i porodica (Arendt, 1958/2013: 23-24). Osnivanje gradova država je omogućilo ljudima da provedu čitave svoje živote u političkom domenu kroz delanje i govor. Stav da ove dve ljudske sposobnosti pripadaju
zajedno i da imaju uzvišen status u odnosu na ostale prisutan je i u predsokratovskoj misli.
Iskustvo polisa, koji se nazivao najpričljivijim od svih političkih tela, a kasnije i u političkoj filozofiji koju je iznedrio, delanje i govor su sve više postajali nezavisni aktovi. Naglasak se prebacio sa delanja na govor i to na govor kao način ubeđivanja, a ne kao jedinstveno ljudski način odgovaranja. Biti političan, živeti u polisu, značilo je da se sve odlučivalo kroz reči i ubeđivanje, a ne kroz primenu sile i nasilje (Arendt, 1958/2013: 24).
Slično tome, Martin tvrdi da bez obzira na Platonov pokušaj da pretvori politiku u primenu apstraktnih principa dobrog, ona je uvek zahte vala pažljivu kultivaciju ključne grupe sledbenika, kao i prihvatanje činjenice da se neki ljudi nikada ne mogu ubediti da
pređu na našu stranu. Čak i u neorganizovanoj, plebiscitarnoj demokratiji, nije potrebno ubediti sve ljude, već samo nekolicinu bitnih ljudi, dovoljno da druga strana bude 7
onemogućena da sprovede svoj politički plan. "Može se reći da kada koristimo politiku da napunimo sopstvene džepove, mi zapravo učestvujemo u korupciji. Ali kada napunimo džepove naših prijatelja - i to ne samo bliskih prijatelja, već izričito političkih prijatelja to onda jeste politika" (Martin, 2015: 18-19; kurziv dodat).
Ovakvo shvatanje antičke politike nije ograničeno samo na Grčku u doba polisa, već neke elemente možemo uočiti i u Rimu. Primere za ovakvo shvatanje politike možemo pronaći u najpoznatijem delu o političkim kampanjama antičkog vremena, De petitione consulatus (nekada se naziva i Commentariolum Petitionis), koje je najverovatnije napisao
Kvint Tulije Ciceron u formi pamfleta ili nešto dužeg pisma s vom bratu Marku Tuliju1. U ovom delu, autor nudi niz praktičnih saveta kako uspešno obaviti političku kampanju i pridobiti neophodan broj glasova. Politička aktivnost tokom izbora se može podeliti na
dve aktivnosti: osigurati podršku svojih prijatelja i pridobiti podršku javnosti. Podršku prijatelja ćeš dobiti zahvaljujući blagoj naravi, uslugama, starim vezama, dostupnosti i prirodnom šarmu. Međutim, kada su izbori u pitanju moraćeš da
misliš o prijateljstvu kao široj kategoriji od one u svakodnevnom životu. Za kandidata, prijatelj je bilo ko ko mu pokazuje dobru volju ili traži njegovu družbu . . . Napravi razliku između onih ljudi koji deluju značajno ali nemaju stvarnu moć, pa su čak i često nepopularni unutar svoje grupe. Ako napraviš razliku između korisnih i beskorisnih ljudi u bilo kojoj organizaciji, spasićeš sebe od investiranja vremena i resursa u ljude koji će ti biti od malo koristi (Cicero and Freeman, 2012: 27, 39).
Dakle, suština političkog delanja prema ovom uputstvu jeste u pronalaženju moćnih prijatelja i pridobijanju njihove podrške. U samom tekstu se govori vrlo malo o političkim idejama i njihov značaj je sekundaran u odnosu na proces formiranja koalicije. Međutim naglašava se uloga političkih obećanja, datim prijateljima i narodu i sugeriše se da kandidat treba da daje što više obećanja (sem ako su u suprotnosti sa njegovim moralnim obligacijama) pravim prijateljima i potencijalnim prijateljima, bez obzira kakva
je mogućnost da se ta obećanja ostvare nakon izbora. "Naposletku, ako političar obećava samo ono što može da ispuni, on neće imati puno prijatelja . . . Ako prekršiš obećanje, ishod je neizvestan i broj povređenih ljudi je mali. Ali, ako odbiješ da nešto obećaš,
Mnoge studije osporavaju Ciceronovo autorstvo ovog teksta. Henderson smatra da specifične fraze korišćene u samom tekstu, kao i opis nekih političkih događaja ne odgovaraju periodu u kojem je Kvint Tulije živeo (vidi Henderson, 1950). No, iako je problem autorstva sporan, tekst se smatra autentičnim i 1
pripada poznom periodu Rimske republike.
8
rezultat je izvestan i proizvodi momentalni bes kod velikog broja glasača" (Cicero and Freeman, 2012: 70).
Cilj ovakvo shvaćenog retoričkog političkog delanja u antici ni po čemu nije mnogo drugačiji od savremenog političkog delanja, s tim što su principi političkog udruživanja i iniciranja kolektivne akcije mnogo kompleksniji od ovih rudimentarnih formi. No,
osnovni cilj i dalje ostaje isti. Zato sledimo Martinov zaključak da je cilj političkog delanja formiranje alijansa između prijatelja, dok je ključni put ka trijumfu uspešno privoljevanje
prijatelja naših protivnika na našu stranu. Samim tim, politički odnosi su proizvod političkog delanja - oni su mreže savezništva i rivalstva, prijateljstva i neprijatelj stva i čine jezgro svih političkih podela jednog društva (Martin 2015: 19). Dalje, bilo koja politička partija može se shvatiti kao amalgam različitih interesnih grupa ili kao proizvod srastanja različitih savezništva. Logika ovakvog amalgama je samo parcijalno konzistentna jer je "ekvivalentna putovanju brodom koji se konstantno menja i renovira - neki delovi su stari i više se ne mogu koristiti, ali nisu još uvek promenjeni, dok su neki drugi sasvim novi, iako se slabo uklapaju sa starim delovima, od njih se
očekuje da budu oslonac strukture u budućnosti" (Martin, 2015: 25). Međutim, različiti pogled na strukturu političkih odnosa imaju političke elite i "obični" građani. Građanima najčešće nije poznat čak ni mali deo tih mreža političkog savezništva, niti njihove biografije, interesi i želje. Samim tim, građanin je suočen sa fundamentalnim političkim pitanjem, ko su moji saveznici? Kada izaberemo političku opciju, prema Martinovom mišljenju, često prihvatamo i mrežu savezništva koja dolazi sa tom opcijom. No, nije nužno tačno da svi politički akteri prihvataju takav "paket",
međutim u onoj meri u kojoj to prihvataju oni bivaju legitimizovani kao politički akteri te opcije. "Američki demokrata koji prizna da je ograničavanje prodaje vatrenog oružja neustavno, republikanac koji priznaje da je protivljenje pravu na abortus neustavno,
postaće manje impresivni borci za sopstvenu stranu u odnosu na one koji nemaju takve sumnje" (Martin, 2015: 27).
Činjenica da po litički akteri poseduju neki oblik političke ideolog ije, implicira da poseduju neku vrstu delimično koherentne teorije o tome šta definiše i ujedinjuje njihovu stranu - a Martin tvrdi da je takva teorija ništa drugo do idealizovana, univerzalizovana i nezavisna reprezentacija strukture političkih odnosa i konstelacije političkih interesa. Na
ovaj način, ideologija pruža građanima mehanizam za donošenje izbora po pitanju konkretnih političkih i društvenih problema.
9
Dakle, politička ideologija za Martina predstavlja rudimentarni oblik društvene kognicije – "ona nam pomaže da shvatim u kom odnosu stojimo prema drugima u nekoj
implicitnoj društvenoj formaciji " (Martin and Desmond, 2010: 2). Ovako opisana politička ideologija ima direktne i opažljive posledice na političko ponašanje i političke izbore građana, te ju je moguće i empirijski istražiti i opisati. Ova mogućnost ipak nije sasvim realizovana i tokom prošlog veka iskristalisalo se nekoliko glavni h problema empirijskog istraživanja ideologije.
Prvi problem tiče se načina kako istraživati mehanizam uticaja ideologije na političke izbore i ponašanje. Takozvani "model racionalnog glasača" pokazao se kao teorijski i metodološki naivan. Prema ovo modelu, birači koriste konzis tentne apstraktne ideološke principe kako bi izveli stavove o mnogobrojnim političkim problemima (uz pomoć činjeničnog političkog znanja) i na kraju donose odluke koje će dovesti do realizacije njihovih (ideološki i klasno determinisanih) interesa (Martin, 2015: 13; vidi i Sniderman et al., 1991: 65-67). Gotovo sva empirijska istraživanja političkih ideologija o
kojima ćemo govoriti su opovrgl a neke od pretpostavki ovog modela. Drugi problem ogleda se u činjenici da hiper -konzistentnost političkih stavova kod ideološki profilisanih građana nije praćena istim nivoom konzistentnosti po pitanju fundamentalnih vrednosti. Na primer, građani koji su protiv odvajanja crkve od države kada je u pitanju njihova religija, nemaju problema da se zalažu za vrednost koja promoviše odvajanje crkve od države kada je u pitanju druga religija. Slična situacija je
zabeležena prilikom istraživanja stavova građana SAD po pitanju dva politička pokreta "Čajanka" i "Okupirajmo Volstrit" (Crawford and Xhambazi , 2013), gde simpatizeri jednog pokreta podržavaju vrednost slobodnog prava na protest kada je u pitanju njihov pokret, dok istu vrednost osporavaju članovima drugog pokreta.
Treći problem je delimično povezan sa prvim i tiče se činjenične osnove procesa formiranja mišljenja. Kao što vrednosti nisu dobra polazna tačka ovog procesa, tako ni (činjenično) znanje ne igra onu ulogu za koju se najčešće pretpostavlja da ima. Problem političkog znanja, tačnije političkih informacija tiče se našeg znanja o tome šta politički akteri obećavaju da će uraditi, šta će zapravo uraditi i kakav će biti ishod njihovog obećanog političkog delanja. Čak i kada bi birači znali tačno šta će određen kandidat uraditi u prvih 100 dana mandata, kompleksnost društvene stvarnosti onemogućava nam da predvidimo da li će ishod tih poteza biti u našu korist, te je ovako uprošćen model
racionalnog glasača koji na osnovu svog znanja o političkom životu donosi racionalne
10
odluke neodrživ (Martin, 2015: 14). Odnos između ideologije i informacija biće dalje problematizovan kada budemo govorili o problemu političke sofistikacije i ideološkog
mišljenja. Svi ovi problemi su suštinski povezani sa pitanjem ideološke heterogenosti i opravdanosti liberalno-konzervativnog kontinuuma o kojem smo govorili. Martin smatra da ako posmatramo ovaj kontinuum kao suštinski politizovan, odnosno orijentisan
prema političkom sukobu, onda možemo reći da je "znanje" koje dolazi sa političkom ideologijom najbolji metod za dalju elaboraciju ove politizacije. Ljudi ne veruju samo u one stvari koje najlakše i najbrže utkaju put realizaciji njihovih interesa, već "ideologija
navodi ljude da u svet utkaju ontologije koje utiču na njihova mišljenja na takav način da se favorizuju saveznici u odnosu na protivnike" (Martin, 2015: 28). Heterogenost i kompleksnost ove politizacije ključ je za razumevanje opravdanosti kontinuuma liberalno-konzervativno kako u dvopartijskim, tako i u
višepartijskim političkim sistemima. Ako prihvatimo pretpostavku da jezgro svake politike počiva na deljenju svih političkih aktera na prijatelje i neprijatelje, onda ideološki
diverzitet proističe iz složenosti i zamršenosti odnosa unutar bilo koje date političke arene. Na osnovu pregleda najznačajnijih empirijskih studija ideologije i povezanih struktura uverenja i stavova, pokazaćemo kako je bipolarnost ideoloških skala (ili kvadripolarnost u slučaju dvodimenzionalnih skala) ključna slaba tačka ovih opisnih instrumenata, te da je za valjano sociološko istraživanje političkih ideologija neophodno
fokusirati se na drugačije pokazatelje. Problem opisa ideologije na kontinuumu liberalno-konzervativno
Kao što smo rekli, iako političari, filozofi i društveni naučnici često diskutuju o politici kao da je ona organizovana preko jedne dimenzije (liberalno-konzervativno ili levo-desno; vidi Gerber et al., 2010) istraživanja političkih ideologija u poslednjih 50 godina ukazala su na nedostatke ovakve konceptualizacije, tvrdeći da ona nije u stanju da
opiše važne aspekte ideologije i da ignoriše heterogenost u shvatanju političkog sukoba. Građani često usvajaju ideološke identifikacije zbog simboličkih razloga (Conover and Feldman 1981) i mogu pridavati različita značenja jednodimenzionalnom kontinuumu u odnosu na konkretne društvene politike (Zumbrunnen an d Gangl 2008). Takođe, ovakav rezultat nije pokazan samo u anketnim istraživanjima, već su ga potvrdile i studije
11
zasnovane na dubinskim intervjuima i kvalitativnoj metodologiji (Feldman 2003: 477; Feldman and Johnston; 2014: 338).
Ono što je još važnije jeste da ipak postoji nestalna i promenljiva korelacija između određenih političkih stavova i ideoloških identifikacija na jednodimenzionalnom kontinuumu. Ono što su podrobnije analize pokazale jeste sumnja u činjenicu da građani zaista koriste ideologiju za strukturiranje ovih stavova. Počevši od uticajne studije
američkog politikologa Filipa Konversa (Converse, 1964/2006), mnoga istraživanja (rađena u SAD, ali i u mnogim evropskim zemljama ) pokazale su slične rezultate. Na primer, Dalton (Dalton 2002) je pokazao da je samo 21% građana SAD i Velike Britanije
koristi ideološke koncepte prilikom različitih formi političke evaluacije. No, da bi smo dobili detaljniji uvid u kumulativnost ovih rezultata i snagu pomenutih argumenata, moramo krenuti od Konversove studije.
Filip Konvers i Mičigenski model
U svojim istraživanjima Konvers koristi termin "sistemi uverenja" umesto političke ideologije, smatrajući da je termin ideologija "ukaljan" jer u društvenim naukama ima previše različitih značenja. "Sistem uverenja definišemo kao konfiguraciju ideja i stavova kod koje su elementi povezani nekom vrstom ograničenja ili funkcionalne međuzavisnosti"
(Converse,
1964/2006:
3).
Pod
terminom
ograničenje
ili
međuzavisnost, Konvers podrazumeva verovatnoću da će individua posedovati neki stav, ideju ili uverenje, ako već prethodno poseduje neki drugi, povezani stav, ideju ili uverenje
Pri tome, on napominje da većina teorija ideologije u društvenim naukama sadrži manje ili više elaborirane pretpostavke o ovakvoj vrsti međuzavisnosti. U dinamičkom smislu, međuzavisnost se odnosi na verovatnoću da će promena u percipiranom statusu (istinitosti, poželjnosti i slično) jednog idejnog elementa psihički zahtevati, iz ugla društvenog aktera, neku vrstu promene u statusu ostalih idejnih elementa unutar konfiguracije. Šta je uzrok ovakve međuzavisnosti? Konvers navodi tri glavna izvora. Na prvom mestu su l ogički izvori. Unutar relativno malog broja sistema uverenja, neke međuzavisnosti mogu biti čisto logičke. Na primer, neko ne može verov ati
da vlada treba da poveća trošak, smanji budžetske prihode i da zadrži suficit na istom nivou, jer se takav ishod matematički i logički nemoguć (Converse, 1964/2006: 3) 2. Upotrebu atributa "logički" ovde treba prihvatiti sa oprezom. Konvers svakako ne aludira na pogrešnu pretpostavku da razmišljanje svih građana uvek i u svim prilikama podleže pravilima formalne logike. Imajući u vidu ogroman broj pristrasnosti i logičkih grešaka kojima smo svakodnevno izloženi termin 2
12
Elite upoznate sa celovitim oblicima sistema uverenja percipiraju ih kao logički
međuzavisne klastere ideja unutar kojih jedan deo nužno proizilazi iz drugog. Međutim, takva međuzavisnost je kvazi-logički zasnovana na pozivanju na neku vrhovnu vrednost ili stav prema čoveku i društvu kao što su priroda društvene pravde, društvene prome ne, "prirodnog prava" i slično. Ovu kvazi -logiku Konvers naziva psihološkim izvorom međuzavisnosti. Na kraju, Konvers govori i o društvenim izvorima. Pre svega, on navodi činjenicu da se konfiguracije idejnih elemenata javljaju istorijski i da njihova gene za ima uzroke u konfiguracijama interesa i informacija određenih delova društvene strukture. Međutim, ove konfiguracije su promenljive tokom vremena, a promene saveza, alijansi i koalicija između društvenih grupa utiču na rekonfiguraciju sistema uverenja. "Trezvenjački pokreti srednje klase u Americi, na primer, koji sada izgledaju logički u savezništvu sa republikanskom desnicom iz malih gradova, imala je važne saveze pre 80 godina sa urbanom levicom i oni su bili zasnovani na dobro utemeljenim i argumentovanim trezvenjačkim doktrinama" (Converse, 1964/2006 : 8). Drugim rečima, idejni elementi se ne grupišu samo zato što je to u interesu osobe koja ima određeni
status, već i zbog apstraktnijih i kvazi -logičkih razloga razvijenih iz relativno koherentnog pogleda na svet. Drugi izvor društvene međuzavisnosti potiče od dve proste činjenice o stvaranju i difuziji sistema uverenja. Pre svega, oblikovanje sistema uverenja u neku
logičnu celinu koja je prihvatljiva velikom broju ljudi je akt kreativne sinteze ko ja je karakteristična samo za mali procenat stanovništva, odnosno ne učestvuju svi u kreiranju ideologije. Drugo, u onoj meri u kojoj su idejni elementi društveno distribuirani iz tih
kreativnih izvora, u toj meri se oni prenose u "paketima" koji građani p ercipiraju kao "prirodne" celine, jer su predstavljene kao takve kroz politički diskurs. Osnovna Konversova teza je da ako se krećemo iz elitnih izvora sistema uverenja
niže na informacionoj skali, dolazimo do nekoliko važnih pojava koje treba objasniti. Pre svega, kontekstualno shvatanje standardnih političkih sistema uverenja brzo opada i ograničeno je na samo mali broj ljudi. "logički nemoguć" može se primeniti na one zaključke koji dovode do jasno razumljivog apsurda ili nerešive kognitivne disonance, što u politici i nije čest slučaj. Sličan problem srećemo i u sociologiji moralnosti , odnosno kod problema logičke konzistentnosti moralnih sistema, koji prilikom detaljnog ispitivanja mogu logički "implodirati", što nepobitno ukazuje na njihovo društveno poreklo (Friesen , 2015: 22). Interesantan je i stav sociologa Leslija Sklera koji je tvrdio da test integriteta moralnih sistema nije njihova logička koherentnost, već sposobnost društvene integracije, te da moralni život sadrži elemente koji su logički nemogući, ali sociološki (ili socio-logički) mogući, pa se samim tim osnovno istraživanje moralnosti svodi na istraživanje minimalnih uslova pod kojim je moguće da neko društvo, egzistira, preživljava i napreduje (Sklair, 1969: 230-231).
13
Umesto malobrojnih širokih sistema uverenja koji organizuju velike količine konkretnih informacija, srećemo proliferaciju klastera ideja između kojih ima veoma malo međuzavisnosti . . . [P]romene u sistemima uverenja o kojima govorimo nisu patologija ograničena na uzan i dezorijentisan donji sloj
lumpenproletarijata; one su neposredno relevantne za razumevanje većeg del a masovnog političkog ponašanja (Converse, 1964/2006: 10-11).
Dimenzije poput liberalno-konzervativnog kontinuuma su prema Konversu samo relativno efikasni okviri za organizaciju mnogih političkih opservacija. One se uveliko
koriste u masovnim medijama prilikom ambicioznijih objašnjenja političkog života i to na takav način da za osobe sa slabijim razumevanjem ovih dimenzija takva diskusija više zamagljuje, nego što rasvetljava prirodu političkih odnosa u nekom društvu. Međutim, Konvers je siguran da veliki deo javnosti reaguje i prepoznaje kategorije poput "liberalno" i "konzervativno". Pitanje na koje ne postoji izvestan odgovor je kakva značenja oni
pridaju tim kategorijama i kakva je distribucija različitih značenja u opštoj populaciji. Do odgovora na ovo pitanje Konvers je pokušao da dođe opsežnim empirijskim
istraživanjem, ali je njegova teorijska pretpostavka sugerisala da se ispod jednostavnog kontinuuma zapravo krije ideološka heterogenost. Ne poričemo postojanje entiteta koji bi se najbolje mogli nazvati "narodnim ideologijama", niti poričemo da se snažne diferencijacije u velikom broju užih vrednosti mogu naći među subkulturama manje obrazovanih ljudi. Ipak, za poznate sisteme uverenja koji, na osnovu svog istorijskog značaja, privlače
sofisticirane posmatrače, verovatno je da bi adekvatnije mapiranje . . . prikazalo zbrkani klaster piramida ili planinskih lana ca, sa oštrim demarkacio nim linijama i diferencijacijama u uverenjima od jednog elitnog vrha do drugog, ali i sa masama
koje čine osnovu piramida koje se preklapaju u velikoj meri, dovoljno da postaje nemoguće odlučiti gde se jedna piramida završava, a druga počinje (Converse, 1964/2006: 66).
Rezultate svog istraživanja Konvers je sa grupom politikologa i psihologa sa Univerziteta u Mičigenu priredio i objavio u prvoj kapitalnoj studiji o ponašanju birača u SAD, pod nazivom Američki glasač (Campbell et al., 1960). Ova knjiga je formulisala model
povezanosti ideologije i izbornog ponašanja poznatiji kao Mičigenski model, dok je baza podataka korišćena u istraživanju postala uzor za istraživanja na projektu Američkih
14
nacionalnih izbornih studija, čija metodologija predstavlja zlatni standard za istraživanj a političkih izbora širom sveta. U pomenutoj knjizi, autori kritikuju svoje p rethodnike u američkim politički m naukama zbog pretpostavke da kakav god uticaj događaji iz prošlosti (npr. biti nezaposlen pre petnaest godina) mogu imati na sadašnje događaje (glasati za
demokrate), taj uticaj mora biti vidljiv i merljiv u sadašnjosti u nekom obliku (npr. sumnja u republikansku ekonomsku politiku) u trenutku kada se istraživanje obavlja (npr. pre predsedničkih izbora). Oni predlažu alternat ivu, a to je merenje individualne partijske afilijacije u sadašnjosti, sa pretpostavkom da ovako izmerena veličina predstavlja rezultat mnogih događaja iz životne istorije neke individue koji su uticali na njegov ili njen stav prema partijskom političkom ž ivotu (Campbell et al., 1960: 193). Autori ove studije počinju svoje istraživanje od pretpostavke da se bilo koja
kognitivna struktura pod koju spada tematski širok sadržaj , mora sastojati od koncepata na visokom nivou apstrakcije. Jedna od najbitnijih i najčešćih takvih apstrakcija u prethodnim vekovima je koncept liberalno-konzervativnog kontinuuma, odnosno podela
na levu i desnu stranu političkog spektra. Međutim, oni ističu da "liberalna ili konzervativna pozicija ne opisuju same po sebi stav prema dometu državnog upravljanja ili intervencije u nekoj datoj oblasti" (Campbell et al., 1960: 194). Dakle, ovakav tip
oznake je izuzetno promenljiv kada označava konkretnu meru državne politike. Autori takođe ističu da u periodu u kojem ova studija nastaje tipična liberalna pozicija je ona koja se zalaže za veću kontrolu ekonomskog poretka od strane države, što je sasvim u suprotnosti sa pretpostavkama klasičnog liberalizma. To dalje implicira i da građani ne percipiraju jednu partiju kao "levu", a drugu kao "desnu" u smislu jasnih dihotomija. Umesto toga oni funkciju ovog kontinuuma vide kao
meru percepcije distance koja razdvaja različite partije ili političke pozicije, pri čemu s e ta distanca može povećavati ili smanjivati tokom vremena. Međutim, važniji zaključak jeste da način ove percepcije nije uniforman među građanima. Ne koriste svi građani podjednako iste apstraktne koncepte prilikom političkih evolucija, niti im pridaju identično značenje. Verovatno najpoznatiji zaključak ove studije je podela intervjuisanih i anketiranih ispitanika na četiri tipa i nekoliko podtipova. Zaključak ove studije o
distribuciji različitih tipova u opštoj populaciji i implikacije te distribucije p o konvencionalno shvatanje političke ideologije izazvalo je najviše kontroverzi u američkoj javnosti.
15
Tip A – Ideologija i stanovište blisko ideologiji. Prvi podtip tipa A čine građani čiji
odgovori u istraživanju izražavaju ideje o politici koje su konzistentne sa čistim ideološkim interpretacijama političkog ponašanja i političke promene. Drugi podtip su autori nazvali stanovištem bliskim ideologiji i pod njega spadaju građani koji samo delimično koriste ideološke koncepte prilikom opisa političke stvarn osti, ali ne na potpuno konzistent an način. Komentarišući tip A, autori kažu da je jasno da određen broj
građana jasno percipira fundamentalni liberalno -konzervativni kontinuum i da mogu da pozicije, programe i rešenja jasno pozicioniraju, kao i da prate promene stranaka, kandidata i programa tokom vremena na ovoj skali. Međutim, oni zaključuju i da ovi građani nisu nužno pronicljivi posmatrači političke stvarnosti. "Njihovi komentari nisu ni prefinjeni, ni stimulišući, niti kreativni. Ali, oni su uspeli da apsorbuju neke savremene ideološke apstrakcije i uspevaju da ih upotrebe u njihovim političkim evaluacijama" (Campbell et al., 1960: 227) Tip B – Grupna korist. U ovaj tip spadaju građani koji evaluiraju političke objekte u
skladu sa interesima društvenih grupa kojima pripadaju. Politička partija i kandidati su pozitivno ocenjeni ako podržavaju interese grupe kojima građani pripadaju, pri čemu je način na koji kandidat ili partija nameravaju da podrže ili omoguće ostvarenje interesa te grupe predmet ideolo škog tumačenja. U ovom tipu se takođe izdvajaju dva podtipa. Prvi
podtip čine oni građani koji politiku vide kao prostor nadmetanja grupnih interesa, gde se političke partije pozicioniraju u korist ili protiv neke druge. Međutim, drugi podtip čine građani koji ostvarenje grupnih interesa ne vide kao takmičenje, niti razvijaju političku diskusiju van okvira svoje grupe (Campbell et al., 1960: 234). Tip C – Dobra i loša vremena. Treći tip čine odgovori koji ne sadrže percepciju grupnih interesa, kao ni koherentnu strukturu ideja koja bi mogla biti bliska nekoj
ideologiji. Međutim, kod ovih ispitanika pojavljuju se polarizovani stavovi o kontroverznim društvenim problemima, od kojih su se pokazala kao najvažnija pitanja o Hladnom ratu i nuklearnoj bezbednosti. Sopstveno blagostanje, kao i ekonomski položaj
svoje porodice ovi ispitanici tumače postojanjem "dobrih" i "loših" vremena, pri čemu ne identifikuju uzročnike tih vremena, niti pokazuju ideološke diferencijacije prema njima (Campbell et al., 1960: 240). Tip D – Odsustvo spornih pitanja. Građani koji ne pokazuju stavove prema bitnim
spornim pitanja političkog života. Stavovi prema političkim partijama (partijski barometar) vođeni su moralističkim temama, a stavovi o kandidatima su vođeni njihovim
16
ličnim karakteristikama , kao što su iskrenost, harizma, religijske prakse ili porodični život (Campbell et al., 1960: 244). Tipovi i podtipovi
Učešće u uzorku 11,5%
Ideologija
Stanovište blisko ideologiji
2,5% 9% 42%
Grupni sukobi
14%
Unutargrupni interes
28% 24%
22,5%
Tabela 1 – Učešće različitih tipova ispitanika prema stupnju razvijenosti ideološkog mišljenja (preuzeto iz Campbell et al., 1960: 264)
U tabeli 1 možemo videti distribuciju pomenutih tipova u rezultatima istraživanja koje je Konvers sproveo zajedno sa Kempbelom i saradnicima. Ovaj rezultat predstavlja
jedan od prvih pouzdanih podataka o niskoj zastupljenosti rigidno shvaćenog ideološkog mišljenja u opštoj populaciji neke države. No, umesto zaključka o nestanku ili nevažnosti ideologije u savremenom društvu, pravi značaj ove studije je to što je ukazala da političke ideologije treba posmatrati na drugačiji način. Već ovde vidimo nedostatke dimenzije liberalno-konzervativno jer se njome upravlja veoma mali p rocenat građana. Kao
dominantan faktor koji strukturiše i organizuje političke stavove i uverenja ističe se grupna pripadnost. Pogrešno bi bilo zaključiti da pripadnost društvenim grupama, kao i grupni konflikt, nemaju u sebi ništa inherentno ideološko. Prateći Martinovu argumentaciju o kojoj smo govorili, upravo je pripadnost društvenoj grupi (bez obzira da li ona uključuje eksplicitno postavljene političke ciljeve ili ne) dominantan oblik
definisanja (političkih) prijatelja, te nužno mora biti i determinanta političke ideologije, shvaćene na nešto širi način.
17
Pamela Konover i Stenli Feldman
Kao što smo rekli, Konversova studija i knjiga Američki glasač inicirali su brojne studije političkih ideologija, pre svega u SAD. Prva takva studija, koja je otvoreno osporila opravdanost liberalno-konzervativnog kontinuuma delo je politikologa Herberta Vajsbera i Džerolda Raska iz 1970 godine. Oni tvrde da je jednodimenzionalni politički prostor samo jedna od mogućih teorijskih pretpostavki jer se može govoriti i o političkom
takmičenju u višedimenzionalnom prostoru, a napominju da je problem određenja broja dimenzija pre svega empirijski. Pri tome, veliki broj empirijskih studija (uključujući i
Konversova istraživanja) ukazuju na razmišljanje o političkim pitanjima u kontek stu više različitih dimenzija, dok slično važi i za evropski politički prostor (Weisber and Rusk, 1970: 1168). Ovi autori smatraju da postoje dva glavna antecedenta dimenzionalnosti procesa
političke evaluacije i to su partijska pripadnost i politička pitanja. Partije predstavljaju osnovni dimenzionalni antecedent, naročito u periodu slabog ideološkog fokusa jer postoje brojni politički sporovi, pri čemu partije ne moraju biti uvek na istim (ili suprotnim) stranama svake od debata, te se partije (i njihovi predstavnici) više evaluiraju holistički, no što se njihovi stavovi o određenim problemima diseciraju od strane javnosti. Samim tim, politička pripadnost glasača u određenoj meri određuje nj ihove pozicije na različitim ideološkim dimenzijama. Sa druge strane, kada u situacijama jakog ideološkog fokusa politički sporovi imaju snažniji uticaj od samih part ija, tada je verovatnije da će se
glasači pozicionirati na ideološkom polju u zavisnosti od od njihovog stava prema tom pitanju, čak i ukoliko je protivan stavu partije koju preferiraju. U periodima snažnog ideološkog fokusa može doći do ubrzanog uspona manjih partija ukoliko njihov stav rezonuje sa stavovima biračkog tela (Weisber and Rusk, 1970: 1185).
Drugim rečima, Vajsber i Rask govore o dinamičkom konceptu političke ideologije, prema kojem u različitim društvenim situacijama ideološki sadržaj može biti određen
različitim faktorima. Partijska pripadnost, kao najviše izraženi oblik političke grupne pripadnosti prisutan je kao faktor i kod Konversa, međutim njegov primat u determinaciji ideoloških struktura može biti osporen u situacijama kada je društvo politički
polarizovano na osnovu jednog ili više ključnih pitanja. U takvim situacijama moguće s u u i hibridne političke ideologije, odnosno netipične strukture uverenja, što znači da preko jednodimenzionalne skale nećemo moći da opišemo potpuni ideološki diverzitet.
18
Ovakva linija istraživanja produbljena je i proširena tokom osamdesetih godina prošlog veka, pre svega u radovima Pamele Konover i Stenlija Feldmana. Sumirajući istraživanja ideoloških orijentacija tokom sedamdesetih godina prošlog veka, ovi autori podsećaju da je njihov opšti zaključak da iako veći deo javnosti ne razume u potpunosti ideološke pojmove, onako kako se oni tradicionalno konceptualizuju, ove oznake i sa njima povezane samo- identifikacije imaju značajan uticaj na političko opažanje i
ponašanje građana. Međutim, ono što nije objašnjeno jeste dinamika procesa kojim identifikacije utiču na odlučivanje. Samim tim, potrebno je u potpunosti istražiti spektar značenja koje različite ideološke kategorije mogu imati za određene podgrupe stanovništva, što implicira i sprovođenje sveobuhvatnih i tem eljnih empirijskih istraživanja (Conover and Feldman, 1981: 617). Konover i Feldman osvrću se i na tada aktuelnu ekstenziju liberalnokonzervativnog kontinuuma koja podrazumeva dvodimenzionalni ideološki prostor gde
se pored ekonomske dimenzije uvodi i društvena, te se, na primer, pravi razlika između društvenog (ili kulturnog) liberalizma i ekonomskog liberalizma. Prema shvatanju ovih autora, problem sa ovom modifikacijom, ali i sa svim sličnim pokušajima, jeste što
zadržavaju pretpostavku o bipolarnosti. "[I] jednodimenzionalne i dvodimenzionalne konceptualizacije pretpostavljaju da je po određenoj dimenziji značenja liberalna perspektiva jednostavno suprotstavljena konzervativnoj. Samim tim, za liberale i konzervativce se smatra da dele isti opažajni okvir; sve što ih razlikuje jeste njihov pogled sa suprotne strane polja" (Conover and Feldman, 1981: 619). Pretpostavka o
zajedničkom okviru značenja, odnosno zajedničke podloge za opažanje i interpretaciju političke stvarnosti, čini mogućim proces poređenja i evaluacije kandidata, problema, partija i drugih političkih objekat a, pri čemu je ideološka identifikacija početna tačka tog procesa. Međutim, autori pokazuju u svom radu da većina glasača nije u stanju da napravi
tačne evaluacije kandidata i političkih problema koristeći se liberalno -konzervativnim kontinuumom. Oni objašnjavaju ovakvo stanje pogrešnom pretpostavkom većine prethodnih studija da je značenje ideoloških pojmova nužno strukturirano na
dimenzionalan način. Umesto toga, oni prihvataju Kerlingerovu
(Kerlinger, 1972) ideju o
kriterijumskim označiteljima. Psiholog Fred Kerlinger smatra da se stavovi razlikuju preko njihovih označitelja ili fokusa. Označitelji koji su kriterijumski ili centralni za jedan stav, mogu biti potpuno irelevantni za drugi. Samim tim, liberalno nije samo suprotnost
19
konzervativnom, to jest ova dva pojma nisu krajnje tačke jedinstvenog kontinuuma, već
konstituišu relativno posebne sisteme stavova zasnovane na različiti m kriterijumskim označiteljima (Kerlinger, 1972: 627). Na osnovu ovih zapažanju, Konover i Feldman pretpostavljaju da je evaluativno značenje ideoloških oznaka najsnažnije povezano sa ideološkim samoodređenjem. Samim tim, identifikacija sa ideološkom oznakom dovodi se u vezu sa pozitivnom evaluacijom te oznake. Međutim, postavlja se važno pitanje smera kauzalnosti ov og odnosa. Ukoliko se ideološko samoodređenje posmatra kao čin društvene ka tegorizacije,
onda bi razumno bilo pretpostaviti da samoodređenje utiče na pozitivnu evaluaciju neke ideološke oznake sa kojom se identifikujemo. Međutim, ukoliko se samoidentifikacija objašnjava kao izraz grupne svesti, odnosno kao deklarisana lojalnost nekoj društvenoj grupi, onda bi pozitivna evaluacija neke ideološke grupe uticala na moguću identifikaciju individue sa istom. Autori smatraju da je adekvatniji drugi pristup i oslanjaju se na
pretpostavku da ideološko samoodređenje oslikava psihološku vezanost sa određenu političku grupu. Njihova empirijska analiza potvrdila je ovu pretpostavku i na osnovu rezultata oni su zaključili da evaluacije imaju snažan uticaj na samoodređenje i posreduju
svim drugim uticajima koji različita politička pitanja i simboli imaju na samoidentifikaciju. Pored toga, najvažniji zaključak jeste odsustvo bilo kakve snažne negativne korelacije između evaluacija liberala i konzervativaca, što upućuje na zaključak o neadekvatnosti bipolarnih ideoloških koncepcija. "Dakle, naša analiza ukazuje da upotreba ideoloških oznaka od strane javnosti predstavlja više uprošćavanje nego distorziju stvarnosti, kao i da ideološke identifikacije predstavljaju više simboličku nego problemsku vezu sa političkim svetom" (Conover and Feldman, 1981: 644). Nešto kasnije, isti autori su potvrdili ove zaključke i prošili ideju kriterijumskih označitelja na pojmovne sheme organizacije političkih informacija. Nije više dovoljno tragati za elementima proste liberalno -konzervativne strukture; umesto toga, kao istraživači mi moramo prepoznati da postoje različite,
često nepovezane, perspektive o politici. Određenje prirode ovih perspektiva i istraživanje njihovih uticaja na političku percepciju predstavlja značajnu i izazovnu istraživačku agendu za budućnost (Conover and Feldman, 1984: 121).
Ovako definisanu istraživačku agendu Stenli Feldman je nastavio sam i do najvažnijih rezultata je došao prilikom istraživanja problema koji je definisao Konvers. Naime, iako je problem političke evaluacije (koji prethodi identifikaciji) delimično rešen, 20
nedostaje opis tačnog mehanizma preko kojeg građani dolaze do stavova po brojnim partikularnim političkim pitanjima. Samim tim, "znamo više o tome kako ljudi ne razmišljaju o politici, nego o tome kako to čine" (Feldman, 1988: 416). Feldman smatra da su stavovi i uverenja organizovani u koherentne strukture od
strane političkih elita koje su potom ponuđene javnosti. Što su ljudi više izloženi ovim strukturama i što ih bolje razumeju, to je verovatnije da će njihova uveren ja biti sistematično organizovana. Međutim, čak i da prihvatimo pretpostavku da su elite izvor organizovanih političkih idejnih struktura, ostaje pitanj e kako i zašto ih mase prihvataju i kako čine odabir između dve ili više opcija. U svom radu Feldman nakon empirijske analize dolazi do zaključka da krucijalnu ulogu u ovom procesu ima mali broj ključnih vrednosti i stavova koje predstavljaju početnu tačku procesa političke evaluacije. Međutim, to ne implicira da postoji sveobuhvatna logika organizacije poli tičkih informacija, niti da lanac rezonovanja nužno ide o apstraktnog ka konkretnom. Ključne vrednosti o kojima Feldman govori (kao što su: individualizam, društvena jednakost itd.) važe samo unutar određenih domena, odnosno grupe političkih pitanja (ekono mija, spoljna politika, evaluacija pojedinih kandidata i slično) i u tim slučajevima njihova važnost za (pozitivan ili negativan) ishod valuacije je veća u odnosu na partijsku ili ideološku afilijaciju (Feldman, 1988: 417). U pogledu mogućnosti za političko rezonovanje u smeru od apstraktnog ka konkretnom, Feldmanovi zaključci pokazuju više optimizma od Konversovih. Feldman je pokazao da za ovaj proces nije neophodna sveobuhvatna pojmovna shema, sa visokim
nivoom konzistentnosti, kako bi se na ideološki način objasnila politička stvarnost. Umesto toga, dovoljan je mali broj ključnih, relativno nezavisnih i domenski lokalizovanih tvrdih stavova, odnosno principa, kako bi građani mogli da iz njih izvode prefe rencije i konkretnije stavove o brojnim političkim pitanjima. Ove principe građani preuzimaju od političkih elita, najčešće preko članstva u društvenim grupama koje imaju "prijateljski" odnos sa nekim delom elite.
Međutim, Feldmanov zaključak je našao na o sporavanje onog dela politikologa koji su smatrali da ovakav model ne uzima u razmatranje ključni faktor – političku sofistikaciju, odnosno diferencijaciju po pitanju političkog znanja građana.
21
Problem političke sofistikacije
Odnos između Feldmanovog modela opštih principa i političke sofistikacije problematizovao je u nekoliko navrata američki politikolog Pol Goren. Slično Feldmanu, Goren smatra da "upotrebna apstraktnih principa omogućava ljudima da razumeju i
organizuju širok spektar političkih informa cija, kojima u suprotnom ne bi mogli da upravljaju" (Goren, 2001: 160). Pored toga, on ističe da su početna tačka tog procesa
opšta deskriptivna uverenja o ljudskoj prirodi i društvu, kao i da svako od njih ima ograničen domen primene. Ono što je Goren istraživao u svom radu jeste odnos uticaja ovih ključnih vrednosti i uverenja, sa jedne strane, i političkog znanja, odnosno ekspertize, sa druge strane. "Politička ekspertiza može se definisati kao sposobnost da se koristi organizovano političko znanje skladišteno u dugoročnom pamćenju za obradu političkih informacija" (Goren 2001: 161). Građani koji poseduju visok nivo ekspertize u stanju su da brže obrađuju političke informacije i poseduju veliku bazu činjeničnog i asocijativnog političkog znanja koje omogućava shvatanje i obradu ovih informacija. Oni bez ekspertize ne prate pomno politička zbivanja, imaju veoma ograničenu bazu znanja i nisu toliko vični obradi političkih informacija. Dakle, fundamentalna hipoteza modela političke ekspertize, odnosno sofistikacije je da ovi pojmovi ekspertiza uslovljavaju odnos između opštih principa i preferenci ja (vidi Luskin, 1987). Što su građani više sofisticirani, to više njihova politička pozicija
zavisi od njihovih apstraktnih uverenja i vrednosti. Pošto većina građan a nije dobro upoznata sa javnim poslovima, ovaj model predviđa da nesofisticirani deo biračkog tela
ne koristi ključne principe kako bi došao do konkretnih pozicija U svojoj studiji Goren je došao do zaključka da podaci pružaju parcijalnu podršku i Feldmanovom modelu i modelu ekspertize Model ekspertize ispravno predviđa da ona
povećava oslanjanje na ključne principe, ali greši kada predviđa da građani bez ekspertize nisu u stanju da rezonuju na ovakav način. Goren smatra da su ovi rezultati značajni za razumevanje uloge građana u demokratskim političkim sistemima. Većina istraživanja u
drugoj polovini XX veka pokazala su da obični građani ne zadovoljavaju normativne standardne demokratskog građanstva. Politikolozi se često ne slažu oko sposobnosti ljudi da prevaziđu političku apatiju i neznanje kako bi došli do smislenih političkih sudova.
Neki sociolozi i politikolozi tvrde da građani mogu prevazići nedostatak političkog znanja primenom heurističkih principa za dolaženje do preferencija i izbora (kao što su ključne 22
vrednosti i stavovi), dok drugi smatraju da je uloga ovih heuristika preuveličana. Gorenovo istraživanje ide u prilog prvoj tezi jer se pokazalo da nedostatak političke ekspertize ne sprečava apstraktno rezonovanje kod građana (Goren, 2001: 162 -175). U kasnijoj studiji, Goren je još jednom podvrgnuo testu tezu o političkoj sofistikaciji i došao je do još jedne potvrde da ona ne posreduje u velikoj meri u procesu formiranja političkih preferencija. Drugim rečima, nezavisno od količine političkog znanja koje građani poseduju, oni mogu poći od jasnih principa u određenim domenima
politike i iz njih dedukovati različite konkretne stavove o tekućim pitanjima tih domena. Dok većina ljudi ne zasniva svoje preferencije na osnovu liberalno -konzervativnih uverenja, pri čemu ne znaju previše o politici da bi imali kristalno jasne stavove po
svakom pitanju, oni se oslanjaju na mali broj ključnih principa na osnovu kojih konstruiš u svoje političke preferencije (Goren, 2004: 463). Primere ovakvog načina formiranj a stavova srećemo i izvan domena politike, odnosno on je uobičajen u drugim aspektima društvenog života (posao, obrazovanje, religija itd.), pa se sasvim efikasno može primeniti za političke probleme kada dođe do potrebe za tim. Gorenovo empirijsko istraživanje iz 2004. godine potvrdilo potvrdilo ovu hipotezu i to u pet različitih specifičnih političkih domena. Unutar svakog domena identifikovani su opšti principi kojima se građani rukovode. Ovi principi prevazilaze partijsku identifikaci ju i samoodređenje na jednodimenzionalnom ideološkom kontinuumu (Goren, 2004: 473). Ukratko, građanima nije potrebno znanje svih ideoloških oznaka i simbola, niti upoznatost sa čitavim ideološkim diskursom. Na osnovu nekoliko principa iz svakog domena (do kojih se dolazi putem socijalizacije ili članstvom u interesnim društvenim
grupama), svi građani mogu izvoditi preferencije i činiti političke izbore. Pri tome, to ne znači da je svaki oblik političkog znanja irelevantan za politički proces. Naime, sociolozi Džon Levi Martin i Met Dezmond smatraju da upravo ti opšti ideološki principi predstavljaju jedan oblik političkog znanja. Tačnije, Martin i Dezmond prave razliku između dva tipa političkog znanja. Prvi se odnosi na znanje građana o političkom sistemu - za šta se zalažu određene stranke, kako su se politički akteri ponašali u prošlosti i slično (politička sofistikacija). Drugi tip se odnosi na "uverenja o prirodi sveta", što bi predstavljalo neki vid društvene ontologije.
Na analitičkom nivou moguće je napraviti razliku između ove dve kategorije znanja, međutim politički akteri nisu uvek u stanju da sa velikom preciznošću urade isto. Drugim rečima, akteri mogu tretirati sopstvena mišljenja o tome kako svet funkcioniše kao
23
znanje. Prema ovim autorima , veći deo onoga što nazivamo političkom ideologijom
sastoji se iz takvog znanja. Što je politička sofistikacija veća to i veza između ideologije i ontologije postaje jača zato što razumemo koja ontološka tvrđenja su u konkretnom političkom polju povezana sa kojim političkim programima. (Martin and Desmond, 2010: 8). Kao primer, oni navodi tvrđenje "odgoj je ključni faktor koji determiniše inteligenciju deteta". Bez obzi ra da li je ovo tvrđenje tačno oni i dalje može imati
društvenu funkciju znanja. Do sada nije tačno utvrđeno koliko geni utiču na inteligenciju, a koliko odgoj, pa čak ne postoji ni univerzalno prihvaćena definicija "inteligencije", ali ljudi i dalje mogu subjektivno imati čvrsto znanje po ovom pitanju. Postoji uzajamna, povratna veza između ova dva tipa znanja. Politička sofistikacija omogućava razvoj društvenih ontologija koje posreduju u procesu donošenja odluka. Pri tome, veće političko znanje ne povećava nužno ideološku ostrašćenost, već samo omogućava bolji pregled političkog polja. Ideološki sofisticirane individue će ređe koristiti kompleksno
rezonovanje prilikom formiranja mišljenja o nekom pitanju, zato što već poseduju organizaciju sveta koja im omogućava da bez puno truda, preko procesa asocijacije dolaze do mišljenja o partikularnim problemima (Martin and Desmond, 2010: 9). Martin i Dezmond smatraju da je ovakav stav u suprotnosti sa konvencionalnim
stavom u političkim naukama da sofisticirane individue ne moraju da oslanjaju na društvene ontologije ili stereotipe prilikom odlučivanja. Međutim, Gorenova istraživanja su pokazala da se dešava upravo obrnuto: što je nivo političke sofistikacije veći, to
potencijalni stereotipi imaju jači uticaj na proces odlučivanja i formiranja mišljenja. Rezultati Martinovog i Dezmondovog istraživanja ukazali na važnu činjenicu:
građani sa većim političkim znanjem smatraju da bolje poznaju svet od ostalih, čak i kada je njihovo znanje pogrešno. Drugim rečima, politički i ideološki sofisticirane individue poseduju sopstvenu konstrukciju sveta koja korespondi ra sa njihovim političkim
opredeljenjem i oštro je suprotstavljena konstrukciji protivnika. Na osnovu toga, autori zaključuju da političke ideologije nisu toliko "pogled na svet", koliko predstavljaju "popunjavanje sveta". Individue sa visokim poznavanjem politike i ideološkom afilijacijom pokazuju hiper-konzistentnost stavova i uverenja ne zato što razumeju
društveno-političko okruženje bolje od drugih, te su u stanju da primene svoje dobro artikulisane vrednosti, već zato što su u stanju da bolje "osmisle" ili konstruišu svet u svetlu tih vrednosti (Martin and Desmond, 2010: 20-21).
24
Društvene ontologije su ključni deo kulture koja nije ni idiosinkratična niti univerzalna i varijacije u našim odgovorima na identične situacije i podsticaje se možda najbolje objašnjavaju razlikama u ovim ontologijama: šta su, koliko ih imamo i našim odbijanjem da ih napustimo u svetlu empirijskih izazova (Martin and Desmond, 2010: 22).
Diskusija i zaključak Na osnovu prezentovanog pregleda empirijskih istraživanja možemo sumirati ključne argumente koji se odnose na status postavljene hipoteze ovog rada. Pre svega, Konversov doprinos je u tome što je eksplicitno pokazao da uže shvatanje političkih ideologija, ono koje se prikazuje na osnovu kontinuuma liberalno-konzervativno, nije
održivo. Mali procenat opšte populacije je u stanju da konzistentno rasuđuje koristeći kategorije na osnovu kojih je ovaj kontinuum konstruisan. Nekada nedovoljno naglašen doprinos Konversovog rada, kao i cele studije Američki glasač , ogleda se u isticanju
činjenice da postoje različiti modalitete ideološkog razmišljanja i da su neki kompleksniji od drugih. Građani koji o politici sude na osnovu kategorije koje su determinisane njihovim članstvom u grupi (i interesima koji proizilaze iz tog članstva), kao i oni građani
koji se pre svega rukovode glavnim determinantama političke polarizacije u datoj društveno-političkoj situaciji, takođe razmišljaju ideološki, samo su njihove političke ideologije fluidnije i ne mogu se uvek dobro opisati pomoću jednodimenzionalne skale.
Istraživanja Konoverove i Feldmana su još više rasvetlila mehanizam političke evaulacije u odnosu na Konversove zaključke. Ključ shvatanja procesa političkog razmišljanja i izbora leži u postojanju malog broja apstraktnih principa (kao što su jednakost šansi, državni intervencionizam, militarizam i slično) iz kojih svi ideološki tipovi građana mogu izvlačiti konkretne preferencije (podrška određenom kandidatu, predlogu zakona, konkretnoj meri državne politike i slično). Samo neke od ovih
konfiguracija ideoloških principa mogu se pozicionirati ispravno na jednodimenzionalnoj ili dvodimenzionalnoj ideološkoj skali. Međutim, ukupan broj permutacija i varijacija različitih konfiguracija je prevelik za pozicioniranje na bilo kojoj skali, naročito ako se ti isti principi mogu rangirati po važnosti, centralnosti i delotvornosti. Šta više , ovakav princip hijerarhije principa i vrednosti sasvim je suprotan simplifikaciji liberalnokonzervativnog kontinuuma koja počiva na pretpostavci od bipolarnosti, odnosno
postojanju konstantno udaljenih političkih polova.
25
Problem političke sofistikacije u Gorenovim istraživanjima je takođe relevantan za reprezentaciju političkih ideologija na jednodimenzionalnoj skali. Visok nivo političke sofistikacije građana približavanja njihovu strukturalnu organizaciju političkih uver enja kontinuumu liberalno-konzervativno. U tome pomaže uloga masovnih medija i javnog
diskursa uopšte, koji na različite reproduk uju jednodimenzionalno shvatanje ideologije. Na kraju, sa Gorenovom tezom slaže se i Džon Levi Martin, na osnovu čijeg shvatanja odnosa političkog delanja i političke ideologije smo i definisali osnovnu hipotezu ovog rada. Pored toga, Martin ističe važnost političkih i društvenih afilijacija koje predstavljaju osnov transmisija osnovnih ideoloških principa i uverenja. Politička sofistikacija određuje u kojoj meri se takav ideološki sadržaj manifestuje kao koherentna društvena ontologija, a u kojoj meri ostavlja prostor za "praznine" u objašnjenju političke stvarnosti.
Te praznine ostavljaju prostore za različite permutacije i modifikacije ideoloških elemenata, čiji proizvod je ideološka heterogenost koja je jednostavno nevidljiva na kontinuumu liberalno-konzervativno.
Na osnovu ovih argumenata možemo potvrditi našu polaznu hipotezu. Samim tim, postavlja se opravdano pitanje kako najbolje opisati heterogenost političkih ideologija u savremenim društvima? Pokazali smo da ograničenjem istraživanja ideologije na samo određenje građana na jednodimenzionalnoj skali, istraživači zapravo zamagljuju smislene varijacije u strukturnim odnosima između bioloških, psiholoških i društvenih faktora i njihove uloge kao determinanti političkih sistema uverenja. Međutim problem je i u tome što se tradicionalno merenje ideologije putem samoodređenja pokazalo kao valjan prediktor političkog ponašanja, naročito kada su u pitanju izbori. Dakle, prateći Feldmana i Džonstona možemo postaviti pitanje: "[a]ko uverenja građana nisu precizno opisana preko jedne dimenzije, zašto pronalazimo tako robustne asocijacije između ove mere i drugih političkih varijabli?" (Feldman and Johnston, 2014: 340). Ova kontradiktornost može razrešiti razmatranjem heterogenosti značenja koja
građani daju kontinuumu levo-desno. Ljudi se mogu voditi ovom dimenzijom prilikom njihovog političkog delanja, ali se pri tome mogu razlikovati po načinu na koji razumeju ovu dimenziju u svetlu konkretne politike. Dok neki građani shvataju liberalizam i konzervativizam u svetlu društvenih problema, drugi ih mogu shvatati u svetlu
ekonomskih, a treći mogu obe kategorije problema svrstati pod jedinstvenu ideološku kategorizaciju ili pak sasvim ignorisati ovu ideološku dimenziju.
26
Nedavno su dva sociologa, Andrej Bautilajn i Stiven Vajzi, objavili rad pod nazivom
"Analiza mreža uverenja: relacioni pristup razumevanju strukture stavova" (Boutyline and Vaisey, 2016). U ovom radu autori nude potpuno novi pristup proučavanju ide oloških struktura zasnovanih na analizi mreža. Prihvatajući slične argumente kao one koje smo ovde predstavili, autori smatraju da je neophodno otkriti diverzitet različitih ideološki h struktura stavova i uverenja kako bi se na adekvatan način opisala heterogenost savremenih političkih ideologija. Oslanjajući se na primene analize mreža u sociologiji, oni tvrde da savremeni politikološki i psihološki pristupi istraživanju struktura stavova nisu validni jer se pre svega oslanjaju na primenu faktorskih analiza. To znači da se relacioni aranžman ključnih principa uprošćava i svodi na jednostavnu faktorsku strukturu. Stavovi o konkretnim političkim problemima tumače se kao izraz faktorskih varijabli (individualizam, nacionalizam, rasizam i slično) koje su često nerigorozno ili arbitrarno izvedene iz postoje ćeg teorijskog korpusa (za više o problemu faktorske
analize u društvenim naukama vidi Cramer et al., 2012). Pri tome, faktori se između sebe posmatraju kao jednaki ili se uspostavlja nekakva vrsta fiksne hijerarhije faktora, koja na
sličan način može prikriti ideološku heterogenost kao i neke vrste višedimenzionalnih skala.
Umesto takvog pristupa, pristup prema kojem se politički stavovi i uverenja različite opštosti i iz različitih domena grupišu u mreže, odnosno g rafove prema nekoj meri sličnosti u varijacijama unutar čitave populacije omogućavaju nam uvid u neku vrstu
kognitivne ideološke mape. Unutar ovakve mape mogu se identifikovati različite podstrukture i ideološke klase građana u zavisnosti od njihove političke afilijacije, obrazovanja, političke sofistikacije, klase, nacije i drugih društvenih faktora. Na taj način, sociološko istraživanje političkih ideologija može da transcendira uprošćene skale, poput kontinuuma liberalno-konzervativno i da se usresredi na izučavanje fluidnih i heterogenih ideoloških mreža.
27
Literatura Arendt, H. (1958/2013). The Human Condition. Chicago: University of Chicago Press. Bourdieu, P. (1979/1984). Distinction: A Social Critique of the Judgment of Taste . Cambridge: Harvard University Press. Boutyline, A. and S. Vaisey (2016). Belief network analysis: a relational approach to understanding the structure of attitudes. American Journal of Sociology 122 (5): 13711447. Campbell, A., P. E. Converse, W. E. Miller and D. E. Stokes (1964). The American Voter . New York: John Wiley and Sons. Cicero, Q. T. and P. Freeman (2012). How to Win an Election. Princeton: Princeton University Press. Conover, P. J. and S. Feldman (1981). The origins and meaning of liberal/conservative self-identifications. American Journal of Political Science 25 (4): 617645. Conover, P. J. and S. Feldman (1984). How people organize the political world: a schematic model. American Journal of Political Science 28 (1): 95-126. Converse, P. E. (1964/2006). The nature of belief systems in mass publics. Critical Review 18 (1-3): 1-74. Cramer, A. O. J, S. Van Der Sluis, A. Noordhof, M. Wichers, N. Geschwind, S. H. Aggen, K. S. Knedler and D. Borsboom (2012). Dimensions of normal personality as networks in search of equilibrium. European Journal of Personality 26 (4): 414-431. Crawford, J. T. and E. Xhambazi (2015). Predicting political biases against the Occupy Wall Street and Tea Party movements. Political Psychology 31 (1): 111-121. Dalton, R. J. (2002). Citizen politics. New York: Chatham House. Feldman, S. (1988). Structure and consistency in public opinion: the role of core beliefs and values. American Journal of Political Science 32 (2): 416-440. Feldman, S. (2003). Values, ideology and the structure of political attitudes. In: D. O. Sears, L. Huddy and R. Jervis (eds.). Oxford Handbook of Political Psychology . Oxford: Oxford University Press, pp. 477-508, Feldman, S. and C. Johnston (2014). Understanding the determinants of political ideology: implications for structural complexity. Political Psychology 35 (3): 337-358.
28
