UNIVERZITET U NIŠU
FAKULTET ZAŠTITE NA RADU Predmet: Sociologija
SEMINARSKI RAD -
Ekološki problemi i savremeno društvo –
Profesor:
Student:
Vesna Miltojević
Dragana Dinić Br. Indeksa 06111
Niš, 2006.
Uvod
Shvatanja u odnosu društva i čovekove sredine, tačnije društva i prirode, u prošlosti su u uskoj vezi, i proizašla su iz odnosa društva i prirode tačnije održavaju, u manjoj ili većoj meri. Ekološki problemi postoje i u našem gradu, samo što ih mi zanemarujemo i mislimo da nisu veliki iako jesu.
Kao imperativ vremena traži se iznalaženje mogućnosti za rešavanje ekoloških problema. U iznalaženju tih mogućnosti, treba, kako se ukazuje, razjasniti i često „pojednostavljeno tumačenje ekološke problematike, po kojim kritika upućena sadašnjem razvojnom modelu isključivo plod određene sklonosti“.
Shvatanja o odnosu društva i prirode i rešavanju ekoloških problema
Socijalna ekologija kao posebna sociologija za svoj predmet ima i proučavanje odnosa društva prema čovekovoj životnoj sredini. O odnosu društva prema čovekovoj prirodnoj (životnoj) sredini i interakciji koja postoji između čoveka i njegove prirodne sredine, postojali su, i postoje, različita shvatanja. Shvatanja o odnosu čoveka (i društva) i prirodne sredine koja su postojala u nerazvijenim ljudskim sredinama mogu se svstati u dve grupe.
Po jednima priroda je nedokučiva čoveku i čovek je osuđen na večnu i neravnopravnu borbu, borbu sa njom. Po drugim shvatanjima, koja su proizilazila iz nemoći čoveka prema prirodi, čovek je deo prirode i svoju sreću može ostvariti samo u harmoniji sa njom prilagođavajući joj se.
Antička i srednjovekovna shvatanja o odnosu društva i prirode
U starom veku kod sofista srećemo shvatanja da je čovek subjekat a priroda (pasivna materija) objekat kome čovek nameće svoju volju kao subjekat.
Aristotel je smatrao da je dobro za čoveka onaj cilj kome i sama priroda teži.
Shvatanja antički grčke filozofije o istovetnosti bića, duha i govora, o jedinstvu fizičkog i duhovnog (u stvari o jedinstvu čoveka i njegove okoline) kasnijim razvojem filozofije postaju predmet šireg razmatranja.
Antička i srednjovekovna shvatanja o odnosu društva i prirode
Tako u Bibliji piše da je Bog načinio čoveka prema svojoj zamisli i odredio mu da gospodari njegovim (božijim) stvorenjem a čovek je božiji zastupnik, i sve stvari na zemlji treba da služe onima koji rade u Božiju slavu i za njegovu moć.
Hrišćanska shvatanja o odnosu čoveka i prirode koja su imala značajan uticaj na stvaranje zapadne kulture, suprotna su religiznim idolima ne – zapadnog sveta.
Ekološka kriza i mogućnosti njenog rešavanja
Do nastanka čoveka i njegovog delatnog odnosa prema prirodi u živom svetu, vladala je uzajamna harmonična povezanost i zavisnost, na način da se može reći da je postojala ekološka harmonija. Sa pojavom čoveka otpočinje proces narušavanja ekološke harmonije, ekološke ravnoteže.
Ekološka kriza koja se ispoljava u „narušavanju uravnoteženosti uslova i uticaja“ u čovekovoj sredini, nastala je, najopštija, kao posledica čovekovog „mentaliteta eksploatacije“ u odnosu na prirodu naglog rasta, tehnologije, širenja industrijalizacije i porasta broja stanovnika.
Ekološka kriza i mogućnosti njenog rešavanja
Prirodni resursi se dele u dve grupe: obnovljive i neobnovljive.
U grupi obnovljivih resursa spadaju životinjski svet, itd.
šumski kompleksi, biljni i
prirodni resursi su oni čije su količine ograničene i koji se ne mogu obnavljati. U neobnovljive (i ograničene) prirodne resurse spadaju rezerve fosilnih goriva i ograničene rezerve ležišta metala.
Neobnovljivi
Ekološka kriza i mogućnosti njenog rešavanja
Zagađivanje prirodne sredine vrše kvalitativni i kvantitativni zagađivači. Kvantitativni zagađivači su supstance koje čovek ne stvara koje postoje u prirodnoj sredini ali koje čovek oslobađa u znatno većim količinama, tako da one u tim količinama dovode do narušavanja ekološke ravnoteže. Kvalitativni zagađivači su supstance koje proizvodi čovek – sintetičke supstance. One negativno utiču na živa bića, pa i na čoveka, protiv njih čovekov organizam nema odbrambene moći.
Ekološka kriza i mogućnosti njenog rešavanja
Odnos čoveka i prirode, koji se danas izražava i u raznim modalitetima ekološke krize predstavlja globalan problem čovečanstva a samim tim i ekološka kriza ima globalni karakter.
Ekološki problemi se izražavaju preko narušavanja „uravnoteženosti uslova i uticaja“ u čovekovoj sredini i traže rešavanje na globalnom planu.
Budući da ekološki problemi imaju globalan karakter, pa iako se oni ispoljavaju na različite načine u pojedinim zemljama, njihovo uspešno rešavanje zahteva bilateralnu, multilateralnu i međunarodnu saradnju.
Ekološka kultura i njen značaj za rešavanje problema u funkcionisanju sistema „društvo - priroda“
Kultura predstavlja ukupnost sistema delatnosti koji obezbeđuju život čoveka.
Kultura je proces i rezultat duhovne proizvodnje koja
obezbeđuje formiranje, održavanje i uvođenje normi vrednosti, značenja i znanja, ovaplođuje ih u likove različitih oblika kulture (religiju, nauku, umetnost). Kultura je nerazdvojno
povezana smišljanjem i delanjem čoveka.
Očuvanje kulturne sredine jednako je važno kao i očuvanje životne sredine, jer priroda je neophodna za čovekov biološki život, a kulturna sredina za njegov duhovni život i unutrašnji mir. Zato se smatra da je „odnos prirode i društva odnos dve kulture“. Obe su rezultat istorijskog razvitka.
Ekološka kultura i njen značaj za rešavanje problema u funkcionisanju sistema „društvo - priroda“
Odnos čoveka prema prirodi uslovljen je pogledom na svet i čini osnov ekološke kulture, a determinisan je vrednosnim stavovima pojedinaca, društva i čovečanstva. Glavna paradigma novog pogleda na svet je činjenica da ljudi ne egzistiraju na Zemlji radi sebe samih. Oni su dužni da pravilno sagledaju svoje mesto i ulogu u svetu koji ih okružuje, da postaju sve entitete koji postoje nezavisno od njihove volje i
ispunjavaju određenu biosfernu funkciju.
Ekološka kultura i njen značaj za rešavanje problema u funkcionisanju sistema „društvo - priroda“
Ekološka kultura određuje se kao način sagledavanja socioprirodnog razvitka društva koji obezbeđuje očuvanje i poboljšanje životne sredine.
Kulturu možemo odrediti kao deo opšte kulture koji determiniše odnose čoveka / društva prema životnoj sredini shvaćenoj kao ukupnost prirodnih i društvenih elemenata.
Za njen nastanak neophodne su promene u vrednosnim
sistemima pojedinaca i društva, kvalitativne promene u društvenoj svesti i formiranje ekološke svesti i ekološke etike u cilju harmonizacije odnosa društva i prirode, ali i u samom društvu što dovodi do poboljšanja kvaliteta života.
Zaključak Ekološka
kultura bi, imala da doprinese preporodu, obnavljanju razrušenog reda u prirodnoj društvenoj komponenti životne sredine. Ostvarenje ovako definisanog cilja podrazumeva, pre svega, promene u duhovnoj kulturi. Formiranje ekološke kulture na svim nivoima zahteva izgradnju i postojanje ekološke svesti i ekološke etike, čiji nasatanak ponajviše povezan sa promenama u obrazovanju i vaspitanju savremenog društva. tema nam govori o ekološkim problemima i o tome kako ih savladati i živeti sa njima i o savremenom društvu, kakvo je bilo a kakvo je danas. Govori još i o ekološkoj krizi i o ekološkoj kulturi. Ova
HVALA NA PAŽNJI!
