Suzavanje Prostora Za Poricanje - Uticaj MKTJ Na SRbiju - Diana Orentliher

CENTAR ZA TRANZICIONE PROCESE

By Diane F. Orentlicher

SUŽAVANJE PROSTORA ZA PORICANJE Uticaj Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju na Srbiju

Shrinking the Space for Denial: THE IMPACT OF THE ICTY IN SERBIA

Dajana F. Orentliher

CENTER FOR TRANSITIONAL PROCESSES nasl-monta.indd 1 Process CyanProcess CyanProcess MagentaProcess MagentaProcess YellowProcess YellowProcess Black

04/07/2008 22:50:13

Centar za tranzicione procese, Beograd Inicijativa za pravdu Instituta za otvoreno društvo

Sužavanje prostora za poricanje UTICAJ MEĐUNARODNOG KRIVIČNOG TRIBUNALA ZA BIVŠU JUGOSLAVIJU NA SRBIJU

Dajana F. Orentliher

Maj 2008

DAJANA F. ORENTLIHER Sužavanje prostora za poricanje: Uticaj Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju na Srbiju Copyright © 2008 by the Open Society Institute. Sva prava zadržana. IZDAVAČ: Centar za tranzicione procese, Beograd, jul 2008. ZA IZDAVAČA: Jasna Šarčević–Janković PREVODIOCI: Nevena Đorđević, Vladimir Petrović, Ana Toskić OBLIKOVANJE I SLOG: Ivan Hrašovec ŠTAMPA: ATC, Belgrade TIRAŽ: 500 Ovu publikaciju podržala je Inicijativa za pravdu Instituta za otvoreno društvo Zahvaljujemo se na podršci.

Sadržaj Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 I. Uvod i sažetak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 II. Odnos Srbije prema MKTJ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 A. UVOD . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 B. PREGLED ODNOSA SRBIJE SA MKTJ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36 III. Merila uspešnog uticaja na Srbiju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57 A. OMOGUĆAVANJE PROCESUIRANJA SVIREPIH ZLOČINA; KRAJ POLITIKE NEKAŽNJIVOSTI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 58 B. SUOČAVANJE SA PROŠLOŠĆU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .60 C. POMIRENJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 62 D. UKLANJANJE ZLOČINACA IZ REGIONA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 63 E. JAČANJE VLADAVINE PRAVA PODSTICANJEM LOKANOG PRAVOSUĐA U PROCESIMA ZA RATNE ZLOČINE . . . . . . . . .64 IV. Jačanje vladavine prava unapređenjem lokalnog pravosuđa u procesuiranju ratnih zločina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67 A. OSNIVANJE VEĆA ZA RATNE ZLOČINE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 67 1. Uloga MKTJ u formiranju Veća za ratne zločine . . . . . . .68 2. Uticaj MKTJ na rad Veća za ratne zločine . . . . . . . . . . . 73 a) Transfer dokaza . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .74 b) Transfer znanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .76 B. PROCENA USPEŠNOSTI VEĆA ZA RATNE ZLOČINE . . . . . . . . . . . . .80 V. Suočavanje s prošlošću. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 93 A. PRIZNAVANJE—I PORICANJE—ZLOČINA KOJE SU POČINILI SRBI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .94 B. ČINIOCI KOJI DELIMIČNO MOGU DA OBJASNE REZULTATE ANKETA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96

VI. Činioci u vezi sa rezultatima rada . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105 A. ŠIRENJE INFORMACIJA (AUTRIČ) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 105 B. INTERAKCIJA IZMEĐU TUŽIOCA MKTJ I SRPSKIH ORGANA VLASTI . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111 C. OSTALI ČINIOCI KOJI ODREĐUJU UTICAJ MKTJ . . . . . . . . . . . . . 114 1. Video snimci: „zid poricanja ... počeo je da puca“ . . . . . 115 2. Suđenje Slobodanu Miloševiću . . . . . . . . . . . . . . . . 118 a) Očekivanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 118 b) Nepredviđeni efekti . . . . . . . . . . . . . . . (i) Suđenje je „započelo traljavo“ . . . . . (ii) Zvučna retorika . . . . . . . . . . . . . (iii) „Njegova ideologija je inkorporirana u samoj optužnici“ . . . . . . . . . . . (iv) Poruka o Miloševićevom suđenju. . .

. . . 119 . . . 120 . . . 122 . . . 125 . . . 130

c) „A onda je nastupio taj tragični rasplet“ . . . . . . 131 D. NEDOSLEDNOST MKTJ NA RELACIJI OPTUŽNICA—PRESUDA . . . . . . 135 1. Presuda Oriću; Ostale presude izrečene okrivljenima nesrpske nacionalnosti . . . . . . . . . . . . 136 2. Slučaj Haradinaj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 137 E. DUGOTRAJNI PRITVOR I BESKONAČNA SUĐENJA . . . . . . . . . . . . . 143 F. ZAKLJUČNE OPSERVACIJE . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 146 Izjave zahvalnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149

Predgovor

Petnaest godina od osnivanja Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, pokret za ostvarivanje pravde na međunarodnom nivou, nakon užasnih zločina, doživeo je velike pomake. Jedini period u kojem su učinjeni slični pomaci dogodio se neposredno nakon neviđenih zločina Drugog svetskog rata. Ovi su pokolji doveli do osnivanja međunarodnih krivičnih tribunala u Nirnbergu i Tokiju, razvoja koncepta zločina protiv čovečnosti i usvajanja Konvencije o genocidu, 1948. i Ženevskih konvencija 1949. godine. U tom periodu je, međutim, napredak ubrzo zaustavljen izbijanjem Hladnog rata. Danas izgleda moguće da će se napredak iz poslednjih petnaest godina nastaviti u vremenu pred nama. Ako se to i dogodi, prva polovina dvadesetprvog veka možda neće biti tako krvava kao užasna druga polovina dvadesetog. Međutim, informacije o uticaju međunarodne pravde koje su nam do sada bile dostupne bile su oskudne. Znamo da su različiti međunarodni krivični tribunali optužili preko 250 uglavnom visoko rangiranih pojedinaca iz deset zemalja. Značajna većina je uhapšena i suđeno im je, a veliki broj je i osuđen i sada je na odsluženju zatvorske kazne. Takođe znamo da je razvoj međunarodne pravde uticao na nacionalne pravne sisteme, kako u smislu usvajanja novina ostvarenih u međunarodnom krivičnom pravu, tako i u njihovoj spremnosti da procesuiraju visoke zvaničnike pod njihovom nadležnošću, optužene za činjenje gnusnih zločina. U mnogim od ovih slučajeva, bivši zvaničnici koji su dugo bili nedodirljivi nedavno su izvedeni pred lice pravde nacionalnih sudova. Ovo je veoma značajna, ali nedovoljno primetna posledica napretka međunarodne pravde. Do sada su, međutim, u velikoj meri nedostajali sistematski podaci i analiza efekata međunarodne pravde u zemlji koja je bila središte nastojanja da se kazne odgovorni za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid. Kako su u toj zemlji viđena nastojanja za ostvarenjem pravde? Kakve je promene ovaj napor uzrokovao? Šta su njegove prednosti, a šta nedostaci? Ovo su pitanja dotaknuta u preciznoj i temeljnoj studiji Dijane Orentliher o uticaju Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju na Srbiju.

Profesorka Orentliher je vodeći naučnik i stručnjak u polju međunarodne pravde od vremena stvaranja MKTJ pre petnaest godina, i svakako je bila jedna od onih čija su razmišljanja i pisanja o odgovornosti za zločine iz prošlosti stvorila osnove za osnivanje MKTJ. Inicijativi za pravdu Otvorenog društva predstavlja čast što ima mogućnost da podrži istraživanje profesorke Orentliher i, kao njegov rezultat, objavi ovu inovativnu studiju. ARIJE NEJER, predsednik Instituta za otvoreno društvo i predsedavajući Inicijative za pravdu Instituta za otvoreno društvo, 28. april 2008.

11

I. Uvod i sažetak Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je pre petnaestak godina otvorio eru tribunala za ratne zločine formiranjem Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju (MKTJ). U to vreme, nasilje na etničkoj osnovi bilo je u punom zamahu u Bosni i Hercegovini, a mediji su istovremeno prenosili slike onoga što se uobičajeno naziva “najgorim pokoljem u Evropi od Drugog svetskog rata”. U takvom kontekstu, ad hoc potez Saveta bezbednosti se mnogima činio očajničkim, spontanim i neadekvatnim: Izgledalo je da je Savet bezbednosti, nesklon da preduzme aktivnije korake kako bi se etničko nasilje zaustavilo u korenu, stvaranjem Suda prao svoju savest.1 Međutim, uprkos neslavnom početku, MKTJ je pobudio velike nade i predanost među onima koji su verovali da je moguće makar se delimično iskupiti za neuspeh sveta da zaustavi etničku klanicu u srcu Evrope. Iako su okolnosti koje su dovele do osnivanja MKTJ pobuđivale određenu dozu skepticizma, Tribunal se, uprkos tome, činio važnim samim po sebi: njegovom aktivnošću moglo se autoritativnom pravnom reakcijom odgovoriti na opako nasilje, eufemistički nazvano “etničkim čišćenjem“. Kreatori masovnih zločina bi ipak snosili odgovornost, MKTJ bi mogao čak sprečiti buduće zločine na Balkanu,2 a njegova bi aktivnost poslala poruku za budućnost da će se, ukoliko se ovakvi zločini ponove, odgovorni naći pred licem pravde. Na međunarodnom nivou, predanost koju je MKTJ pobudio pokazala se i širokom i dubokom. Oživljavanje tribunala nirnberškog tipa, koje je dugo izgledalo neverovatno, postalo je ubrzo ako ne rutinski, ono bar normalan odgovor na krvave zločine. Od 1994. godine, Ujedinjene nacije su osnovale, ili združeno uspostavile, sudove koji se bave zločinima počinjenim u Ruandi, Sijera Leoneu, Istočnom Timoru, Kosovu, Kambodži i Libanu. Sa radom je

1 U prvom godišnjem izveštaju o radu MKTJ koji je njegov tadašnji predsednik, sudija Antonio Kaseze, podneo Savetu bezbednosti, razmotrene su okolnosti u kojima je nastao Tribunal: „Potpuno odsustvo napretka ka smirivanju regiona i potreba da se međunarodnoj zajednici pokaže da Ujedinjene nacije neće stajati po strani dok se hiljade ljudi brutalno muče i masakriraju, motivisali su Savet bezbednosti da stvori plan za osnivanje MKTJ“. Prvi godišnji izveštaj MKTJ, UN Doc. A/49/342; S/1994/1007, ¶ 7, 29. avgust 1994. 2 U rezoluciji o osnivanju MKTJ, Savet bezbednosti je izrazio uverenje da „će osnivanje međunarodnog tribunala i procesuiranje lica odgovornih za ... kršenje međunarodnog humanitarnog prava doprineti da se takva kršenja zaustave i na odgovarajući način obeštete” Rezolucija Saveta bezbednosti 827, preambula (1993).

12

2002. otpočeo je i stalni Međunarodni krivični sud, čiji je Statut do marta 2008. prihvatilo 105 država. Budući da ovaj razvoj označava sve veću posvećenost međunarodnim krivičnim sudovima, pojavila se i sve šira debata o njihovoj efikasnosti. Neki se pitaju da li su međunarodni tribunali postigli ciljeve kojima su se nadale njihove pristalice; drugi preispituju njihove troškove.3 Međutim, uz par izuzetaka4, jedva da je bilo pokušaja da se proceni njihov istinski učinak, mimo opšteprihvaćenog, značajnog doprinosa utvrđivanju okvira međunarodnog krivičnog prava.5 Javna debata o dostignućima međunarodnih krivičnih tribunala prečesto je bila bazirana na neproverenim pretpostavkama. U takvom kontekstu, Inicijativa za pravdu Instituta za otvoreno društvo smatra veoma važnim da ljudi uključeni u rad međunarodnih tribunala, bili oni profesionalci, donatori ili donosioci odluka, uvećaju razumevanje o učinku koji su savremeni sudovi za ratne zločine ostvarili na područjima direktno zahvaćenim njihovim radom. Nadamo se da će ovaj izveštaj doprineti značajnim uvidima u tom pravcu i podstaći slična istraživanja uticaja međunarodnih tribunala u onim zemljama koje su u najvećem obimu predmet njihovog rada. Odlučili smo se da se fokusiramo na MKTJ iz dva razloga. Pre svega, on postoji duže nego bilo koji drugi međunarodni krivični sud i stoga ima za sobom bogato iskustvo.6 Drugi razlog proizilazi iz naše svesti da je uticaj svakog 3 Videti: Ralf Zaklin, “Neuspesi međunarodnih ad hoc tribunala,” 2 Journal of International Criminal Justice 541, at 543 (2004); Helena Cobban, “Razmislite dobro: međunarodni sudovi,” Forin Polisi, 8. maj 2006. Dobro utemeljen odgovor zamerkama da je međunarodna pravda preskupa, videti: Dejvid Vipman, “Cena međunarodne pravde,” 100 American Journal of International Law 861 (2006). 4 Videti: Patris K. Mekmahon & Dejvid P. Forsajt, “Uticaj MKTJ na Srbiju: pravosudni romantizam u susretu sa politikom,” 30 Human Rights Quarterly 412 (2008). 5 U pogledu MKTJ, studije su se uglavnom fokusirale na indirektne aspekte uticaja Tribunala, poput važne studije koja proučava uticaj na žrtve koje svedoče u MKTJ: Erik Stover, Svedoci: ratni zločini i obećanje pravde u Hagu (Univ. of Pennsylvania, 2005). Berklijev centar za ljudska prava proučavao je stavove prema MKTJ među pravnicima u Bosni i Hercegovini: “Pravda, odgovornost i rekonstrukcija društva: studija zasnovana na razgovorima sa sudijama i tužiocima u BiH,” Centar za ljudska prava, Kalifornijski Berkli univerzitet, maj 2000. Druga studija ovog centra istražila je ulogu MKTJ I MKTR u rekonstrukciji društva nakon masovnih pokolja; Erik Stover i Harvi M. Vajnstajn,Moj sused, moj neprijatel; pravda i društvena zajednica nakon masovnih zločina (Cambridge University, 2004). Videti: Džejms Mirnik, “Pravda i mir? Uticaj Međunarodnog krivičnog tribunala na društveni mir u Bosni,” 42 Journal of Peace Research 271 (2005). 6 Drugi po redu formirani sud je Međunarodni krivični tribunal za Ruandu, osnovan novembra

13

međunarodnog suda veoma vezan za kontekst. Stoga se čine opasnim pokušaji da se donesu opšti zaključci o uticaju međunarodnih krivičnih sudova na osnovu iskustva samo jednog od njih. U svetlu toga, a i imajući u vidu da MKTJ ima nadležnost za zločine počinjene u nekoliko zemalja (nekada jugoslovenskim republikama),7 ispitivanje uticaja MKTJ doprinosi izbegavanju mogućih neispravnih ishoda proučavanja suda ustanovljenong za samo jednu zemlju, poput Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu ili Specijalnog suda za Sijera Leone. Ovaj izveštaj sadrži nalaze o uticaju MKTJ na Srbiju, dok će se docniji izveštaji baviti njegovim uticajem na Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku.

MKTJ i Srbija Kako društvo odgovara na rad međunarodnog tribunala zavisi od brojnih okolnosti, koje uključuju, ali nipošto nisu ograničene samo na pravnu delatnost suda. Kao što tvrdi jedan autor, „način na koji se narodi i vlade razračunavaju sa prošlošću“, uključujući zločine iz prošlosti koje procesuira međunarodni tribunal, „jako zavisi od specifičnosti konteksta“.88 Procena učinka međunarodnog suda tako je na neki način i procena načina na koji su institucije reagovale na svaki od tih „specifičnih konteksta“ značajnih za njihov rad. Što se Srbije tiče, MKTJ se susreo sa specifičnim izazovom u zemlji u kojoj su političku kulturu poslednjih godina u velikoj meri oblikovali nacionalistički lideri koji su se opirali radu tribunala i koji su javno osuđivali sud kao antisrpski instrument zapadnih sila. Za prvih sedam godina rada Tribunala, Saveznu Republiku Jugoslaviju vodio je Slobodan Milošević, čovek kojem će docnije biti suđeno za ulogu u podsticanju nasilja u koje je Balkan zapao devedesetih. Stoga ne iznenađuje što je Miloševićeva Srbija bila nepopustljivo 1994. 7 Savet bezbednosti je poverio MKTJ nadležnost nad “licima koja su odgovorna za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjenih na teritoriji bivše Jugoslavije od 1. januara 1991. do dana koji odredi Savet bezbednosti.“ Rezolucija Saveta bezbednosti 827 ¶2 (1993)— podvukla autorka. Kada je rezolucija usvojena, “teritorija bivše Jugoslavije” se sastojala od pet država koje su do tada sačinjavale Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju: Savezne Republike Jugoslavije (koju su činile Srbija sa Kosovom i Crnom Gorom), Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Slovenije. Juna 2006, Crna Gora je postala nezavisna država, a februara 2008. Kosovo je proglasilo nezavisnost od Srbije. 8 Gunar Tajsen, “Između priznanja i neznanja: kako su se južnoafrički belci suočili sa nasleđem aparthejda,” Centar za proučavanje nasilja i pomirenja, dostupno na http://www.csvr.org.za/ papers/papgt2.htm.

14

neprijateljska prema MKTJ, i što je srpskim građanima servirana stalna porcija antihaškog otrova. Miloševićev neposredni naslednik, Vojislav Koštunica9, nastavio je tu antihašku poziciju i naišao na široku podršku u populaciji u kojoj su nacionalisti ostali moćna politička snaga. Ovo naravno nije potpuna slika—u političkom pejzažu posle Miloševića nalaze se i reformski lideri koji podržavaju saradnju sa MKTJ i koji su ostvarili značajan napredak u tom pogledu. Međutim, puna saradnja nije dostignuta.10 Izazov sa kojim se MKTJ susretao u Srbiji složenijim čini i činjenica da je ova zemlja u velikoj meri bila pošteđena direktnog susreta sa nasiljem za koje se sudi u Hagu.11 Kao što je u intervjuu naglasila novinarka iz Srbije: „Za razumevanje (srpskog stava prema MKTJ) važno je razumeti da mi nemamo žrtve, sem izbeglica. Srbi ne znaju kako izgleda biti žrtva.“12 Manji broj građana Srbije je, međutim, posvećen ideji dostizanja pravde za žrtve koje su pretrpele nasilje devedesetih. Niko od njih ne veruje da je MKTJ jedina, pa ni osnovna instanca za ostvarenje pravde, i niko od njih ne veruje da je aktivnost Haškog tribunala bila bez mane. Ti građani su, međutim, insistirali na saradnji Srbije sa MKTJ, često se izlažući riziku. Njihove su pobude različite (ispitaćemo ih u drugom poglavlju), ali se mogu sažeti u principijelnu poziciju da građani Srbije moraju priznati da su užasni zločini počinjeni u njihovo ime i da oni nisu bili opravdani. Bez MKTJ, smatraju oni, Srbija se ne bi suočila sa odgovornošću svojih lidera za užasne zločine koji su se dogodili na Balkanu devedesetih. Sa MKTJ, obezbeđena je određena mera odgovornosti.

9 Koštunica je nasledio Miloševića kao predsednik Savezne Republike Jugoslavije, a u martu 2004. je postao premijer Srbije. Vlada u kojoj je Koštunica bio premijer pala je marta 2008, od kada je on tehnički premijer. U vreme zaključenja ovog izveštaja, Srbija još nije formirala novu vladu nakon parlamentarnih izbora održanih 11.maja 2008. 10 Kao što se konstatuje u nastavku teksta, Srbija je dugo bila utočište za Ratka Mladića, koga je MKTJ dva puta optužio za zločin genocida. 11 Iz razloga objašnjenih u drugom poglavlju, pod pojmom “Srbija” u ovom poglavlju ne podrazumeva se Kosovo, gde su počinjeni neki od zločina koji se procesuiraju u Hagu. 12 Intervju sa Antonelom Rihom, Beograd, 27.novembar 2006.

15

Uticaj: definisanje i procena Da bi se ocenio uticaj MKTJ bilo je neophodno identifikovati relevantne oblike uticaja koji bi bili predmet istraživanja. Kako je navedeno niže, identifikovali smo nekoliko kategorija uticaja u Srbiji i drugde u bivšoj Jugoslaviji kojima se rukovodi ovo istraživanje, a koje odražavaju kako početno opravdanje za stvaranje MKTJ, tako i ciljeve koji se uglavnom pripisuju Tribunalu od strane pristalica međunarodne pravde, ali i od strane samog Tribunala.

UTICAJ NA ŽRTVE Javna procena tribunala za ratne zločine je retko ili samo površno ispitivala pitanje njegovog uticaja na žrtve.13 Žrtve su, međutim, jedan od najvažnijih elemenata međunarodnih krivičnih sudova.14 Iako se ovo često previđa sa drugih strana, Savet bezbednosti je to implicitno prepoznao kada je MKTJ ustanovljen, smatrajući da će aktivnost Tribunala obezbediti ne samo da se krvavi zločini „zaustave“ već i da oni budu „efektivno obeštećeni.“15

13 Među izuzecima je već pomenuta studija Erika Stovera o uticaju MKTJ na žrtve koje svedoče. Videti takođe: Sanja Kutnjak Ivković, “Pravda Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju,” 37 Stanford Journal of International Law 255 (2001), u kojem se ispituju stavovi žrtava prema MKTJ. 14 Sudski procesi mogu uticati na žrtve na hiljadu načina, od kojih neki nisu očigledni. Žrtve koje su svedočile pred MKTJ često kažu da je glavni razlog zbog koga su odlučile da svedoče uverenje da je to njihova moralna dužnost, što nije na zavodovaljvajući način obrađeno u literaturi o tranizicionoj pravdi. Intervju sa Vendi Lobvajn, 7. mart 2007, Hag. (Gospođa Lobvajn je bila šef Službe za žrtve i svedoke MKTJ). Istraživanja sprovedena u američkom kontekstu sugerišu da svedočenje može imati značajan uticaj na samospoznaju žrtava, kao i na odnos okruženja prema žrtvama. Istraživanja navode na zaključak da procesuiranje zločina značajno doprinosi samopoštovanju žrtava, kao i većem poštovanju društva prema njima. Videti: Dženifer Kenvorti Bilc, “Uticaj zločina i kazne na društvene stavove” (doktorska teza, 2006). Teško je saznati da li su, i u kom stepenu, ovi nalazi primenjivi na zemlju poput Bosne i Hercegovine, u kojoj su etničke napetosti vidljive i trinaest godina nakon završetka rata. U zajednicama u kojima različite etničke zajednice žive u neposrednoj blizini, žrtve koje su svedočile pred MKTJ mogu biti izložene opasnosti po povratku u svoje okruženje, posebno ako rođaci osumnjičenih protiv kojih svedoče žive u njihovoj neposrednoj blizini. Videti : Erik Stover, Žrtve: zločini i obećanje pravde (Univerzitet Pensilvanija, 2005), šesto poglavlje. 15 Rezolucija Saveta bezbednosti 827, preambula (1993).

16

Sa izuzetkom jednog suđenja koje je sada u toku, nijedan od postupaka u MKTJ se nije bavio zločina počinjenim u samoj Srbiji.16 Budući da ovaj izveštaj tretira uticaj MKTJ na Srbiju, samo se kratko i indirektno osvrće na njegov uticaj na žrtve. Ovim se ipak ne sme zanemariti važnost koju Tribunal ima za one koji su trpeli zločine koje većina nas teško da može da i da zamisli. Naše istraživanje u Bosni, koje će biti predmet posebnog izveštaja, jasno navodi da je MKTJ bio važan velikom broju Bošnjaka—koji su pretrpeli najveći broj zločina za koje je haški tužilac podigao optužnice—čak i ukoliko Tribunal nije ispunio njihova očekivanja. Dok su neke od izrečenih kazni iznenadile Bošnjake kao nepristojno male, neke presude su donele osećanje pravde, ne uvek neophodno prisutno u procenama aktivnosti Tribunala. Na primer, mnoge Sarajlije su bile zadovoljne doživotnom kaznom optuženom Stanislavu Galiću, za njegovu ulogu u opsadi Sarajeva.17 Iz njihovog ugla, ova presuda je poštovala njihove patnje i pomogla da se povrati moralna ravnoteža koja je na zastrašujući način ostavljena po strani. Mnogi Bošnjaci su osetili sličan vid potvrde i odlukom MKTJ u ranijem slučaju da je masakr nad Muslimana u Srebrenici iz jula 1996. predstavljao genocid.18 Kako nam je rekao jedan Bošnjak, (i kako su se mnogi izrazili na sličan način), „nalaz da je ono što se desilo u Srebrenici bilo genocid je najvažnije dostignuće, a to se nikada ne bi dogodilo bez MKTJ.“19 Nasuprot tome, neuspeh Tribunala da zaključi da se genocid desio na drugim mestima u Bosni je izvor razočarenja za mnoge žrtve. I dok se često primećuje da se mnoge žrtve teško suočavaju sa svojim bolom, rad MKTJ je doprineo da se neke od njih osnaže. Jedan od naših bosanskih sagovornika primetio je, na primer, da su „presude MKTJ stvorile novu vrstu svesti kod žena koje su korišćene kao sredstvo ratovanja. One su postale vidljive, personalizovane i prepoznate kao žrtve. Ovo im 16 Gotovo 80% optužnica koje je podiglo Tužilaštvo MKTJ odnosilo se na zločine počinjene u Bosni i Hercegovini, 13,7% na zločine u Hrvatskoj, 9,9% na zločine na Kosovu i 1,2% na zločine u Makedoniji. Ovi procenti predstavljaju ukupan broj lica optuženih za zločine na tim teritorijama. Ukoliko se optuženi terete za zločine počinjene na više od jedne teritorije, uključili smo ih u svaku. 17 Pretresno veće MKTJ je osudilo Galića na 2 godine zatvora u decembru 2003. Žalbeno veće je 30. novembra 2006. ovu presudu zamenilo doživotnom kaznom zatvora. Jedan istraživač Inicijative za pravdu bio je u Sarajevu u vreme kad je objavljena presuda Žalbenog veća 18 U pitanju je bio predmet Tužilac protiv Radislava Krstića. Optuženi je konačno osuđen za podsticanje i pomaganje genocida u Srebrenici. 19 Intervju sa Dobrilom Govedaricom, Sarajevo, 30.novembar 2006.

17

je omogućilo da postanu aktivnije“20 u oblastima poput ostvarivanja njihovih prava na građanske beneficije. Koliko god bila važna, pravda koju neke žrtve nalaze u Hagu rizikuje da bude potisnuta jednim ogromnim neuspehom: dva čoveka koji simbolišu patnje Bošnjaka—Ratko Mladić i Radovan Karadžić—ostaju na slobodi već trinaest godina nakon što su dva puta optuženi za genocid. Jedna od naših sarajevskih sagovornica je sumirala ono što smo čuli od mnogih u Bosni: MKTJ je učino „toliko toga dobrog, ali je u senci Karadžića i Mladića“. Budući da su dva osumnjičena tako dugo izmicali pravdi, ona kaže da „mnogi obični ljudi (u Bosni) ne mogu da vide dobre stvari koje je MKTJ uradio.“21 Ako je nekažnjavanje Karadžića i Mladića radikalno umanjilo pozitivan uticaj MKTJ na žrtve u Bosni, dva begunca imaju drugačije mesto u našoj proceni uticaja MKTJ na Srbiju. Za Srbiju se zna da je dugo bila utočište obojici i veruje se da se u njoj i dalje pruža zaštita Mladiću, čime se i dalje krši Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, a kako je presudio Međunarodni sud pravde.22 Kako objašnjavamo u drugom poglavlju, neprestana podrška koju Srbija daje Mladiću je barometar njene demokratske zrelosti i prepreka za njenu punu integraciju u globalnu zajednicu kojoj najveći broj građana Srbije želi da pripada.

UTICAJ NA POČINIOCE: ODVRAĆANJE Uglavnom se smatra da je glavna mera efikasnosti međunarodnog suda njegov efekat na počinioce. Ova široka kategorija učinka može imati nekoliko vidova, od kojih je najočigledniji efekat odvraćanja. Kako to je ranije primećeno, zaustavljanje daljeg nasilja u bivšoj Jugoslaviji je bilo glavni razlog kojim je Savet bezbednosti objašnjavao odluku da osnuje MKTJ. Kao što je tadašnji predsednik MKTJ primetio u prvom godišnjem izveštaju o radu Savetu bezbednosti UN: „Jedan od glavnih ciljeva Saveta bezbednosti (pri uspostavljanju MKTJ) bio je da uspostavi sudski postupak sposoban da odvrati strane u sukobu od daljeg činjenja zločina. Nadalo se da bi privođenjem pravdi optuženih za masakre i slična nečuvena kršenja međunarodnog humanitarnog prava, i vojnici i civili bili obeshrabreni

20 Intervju sa Jasnom Bakšić Muftić, Sarajevo, 30.novembar 2006. 21 Id. 22 Videti: Slučaj primene Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore), Presuda, ¶¶ 448, 465, 26. februar 2007.

18 za činjenje daljih zverstava. Ukratko, Tribunal je bio zamišljen kao moćno sredstvo odvraćanja svih strana od učestvovanja u nehumanim delima.“23

Oni koji podržavaju međunarodne sudove za ratne zločine su se, još šire, nadali da će njihove aktivnosti sprečiti buduća nedela i van specifičnog konteksta u kojem su formirani posebni tribunali.24 Iako smo tražili informacije koje bi mogle da bace svetlo na pitanja da li je i u kojoj meri Tribunal ostvario svoje ciljeve odvraćanja, naposletku ne verujemo da bismo dosegli značajne zaključke na osnovu podataka koji su nam do ovog momenta dostupni. Veliki broj naših srpskih sagovornika, kao i drugih izvora, uveren je da je MKTJ imao važne elemente odvraćanja. Ali ovi pogledi, koji uglavnom proizilaze iz anegdotskih informacija, ne pružaju zadovoljavajući osnov čak ni za provizorne zaključke. Stoga, sa izuzetkom ovih kratkih opservacija, ovaj izveštaj ne dotiče aspekt odvraćanja, izuzev indirektno, kroz razmatranje različitih načina na koje je aktivnost Tribunala doprinela jačanju kapaciteta Srbije da procesuira ratne zločine u zemlji, i u širem smislu, u razvejavanju kulture nekažnjivosti. Dok ne verujemo da možemo doseći pouzdane zaključke o efektu odvraćanja MKTJ, neke činjenice su nam poznate sa sa otrežnjujućom pouzdanošću: kao što se često primećuje, osnivanje MKTJ nije po sebi zaustavilo pokolje na Balkanu. Genocid u Srebrenici 1995. dogodio se dve godine nakon osnivanja MKTJ, dok su se zlodela na Kosovu desila tokom 1998—1999. godine. Na isti način, međutim, ne verujemo da se nastavljanjem zlodela nakon stvaranja MKTJ, kako neki sugerišu, završava priča o tome da li međunarodni tribunali mogu ostvariti efekat odvraćanja, pa ni priča o tome da li je MKTJ odvratio neke od zločina koji bi bili počinjeni da nije bilo njegovog delovanja.25 Genocid u Srebrenici, jula 1995, dogodio se u vreme kada je MKTJ bio još institucionalno nedozreo—do tada je tužilac optužio samo četrnaest 23 Godišnji izveštaj MKTJ, UN Doc. A/49/342; S/1994/1007, ¶ 13, 29. avgust 1994. 24 Sudija MKTJ Volfgang Šomburg se osvrnuo na pitanje odvraćanja izrazivši “uverenje da će u budućnosti,” zahvaljujući savremenim međunarodnim tribunalima, potencijalni počinioci biti odvraćeni od vršenja zločina. Primećujući da se među vođama koji su podsticali zločine nalaze „veoma inteligentni ljudi”, on veruje da će “kada se suoče sa dilemom da li da čine zločine, imati u vidu rizik od presude koja bi ih odvela u zatvor.” Intervju sa sudijom Volfgangom Šomburgom, Hag, 5. mart 2007. 25 Vidi Patris K. Mekmahon i Dejvid P. Forsajt, “Uticaj MKTJ na Srbiju: pravosudni romantizam u susretu sa politikom,” 30 Human Rights Quarterly 412, str. 417 (2008) (kratkoročni uticaj MKTJ na raspad jugoslovenske države bio je očigledan i poražavajući: niti je zaustavio, niti sprečio nasilje)

19

osumnjičenih26 . Još važnije, u to vreme je MKTJ bio usporavan nemogućnošću da dođe do onih koje je Tužilaštvo optužilo.27 U vreme kada se dogodio genocid u Srebrenici, MKTJ je imao samo jednog osumnjičenog, nisko rangiranog čuvara logora po imenu Dušan Tadić, u pritvoru.28 Možda je jednako važno što je MKTJ dobio pritvor nad Tadićem od Nemačke—što je okolnost koja nije davala mnogo razloga za strah od hapšenja ljudima u bivšoj Jugoslaviji, dokle god ostanu na Balkanu. Situacija se promenila, ali nedovoljno, do vremena kada je nasilje na Kosovu eskaliralo 1989. U godišnjem izveštaju o radu MKTJ iz 1997, tadašnji predsednik Kaseze je primetio da mandat Tribunala u „zaustavljanju“ međunarodnih zločina, „još nije ostvaren na zadovoljavajući način, budući da je najveći broj optuženih osoba i dalje na slobodi, na kojoj ignorišu optužnice, delujući nekažnjivo.“29 Dve godine docnije, u godišnjem izveštaju Tribunala koji je obuhvatao period kada su zločini na Kosovu bili u punom zamahu, primećeno je da je 35 javno optuženih i dalje u bekstvu,30 a među njima Ratko Mladić i Radovan Karadžić, do tada dva puta optuženi za genocid i druga nedela. Oni koji su verovali da je MKTJ imao ulogu u odvraćanju primećuju da na Balkanu nakon hapšenja bivšeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića nije bilo takvih zlodela kakva su počinjena na Kosovu, iako je Srbija u tom periodu doživela dalje teritorijalne gubitke—pri kojima su se ranije dešavali masovni zločini tokom devedesetih. Poslednjih godina, Crna Gora se odvojila od Srbije na miran način, dok Deklaracija o nezavisnosti Kosova iz februara 2008. nije dovela do masovnog nasilja, uprkos jakoj srpskoj vezanosti za Kosovo i snažnom suprotstavljanju srpskih lidera secesiji.31 Međutim, iako bi se moglo zaključiti da je ovo primer uticaja odvraćanja suda koji je konačno pokazao kapacitet da izvede pred lice pravde visoko rangirane počinioce, faktori 26 Tužilac je podigao prvu optužnicu u novembru 1994, osam meseci pre genocida u Srebrenici 27 Sam MKTJ nema mogućnosti da uhapsi osumnjičene, te očekuje da to učine konkretne države. 28 Tadić je uhapšen u Nemačkoj. MKTJ je zahtevao od Nemačke da joj izruči Tadića, koji je postao prvi optuženi kome se sudi u Hagu. On je prebačen u Hag u aprilu 1995, tri meseca pre genocida u Srebrenici. 29 Četvrti godišnji izveštaj o radu MKTJ, UN Doc. A/52/375; S/1997/729, ¶¶ 4–5 (18. septembar 1997). 30 Šesti godišnji izveštaj o radu MKTJ, UN Doc. A/54/187; S/1999/846, ¶ 5 (25. avgust 1999). 31 Iako su srpski lideri provocirali nasilne proteste protiv nezavisnosti Kosova. Videti: Den Bilefski, “Nekoliko desetina stradalih u okršaju Srba sa kosovskom mirovnom misijom,” Njujork Tajms, 18. mart 2008. Secesija Kosova nije izazvala isti nivo nasilja kao onaj koji je pratio raspad Jugoslavije.

20

koji su doprineli ovom razvoju su previše komplikovani da bi omogućili jasan zaključak.32

UTICAJ NA POČINIOCE: UKLANJANJE IZ SRPSKE POLITIKE Ako nije moguće utvrditi ulogu koju je MKTJ imao u odvraćanju, drugi aspekti njegovog učinka u pogledu počinilaca su jasni. Rečima srpskog novinara Dejana Anastasijevića, MKTJ je makar uspeo da „fizički ukloni neke od najgorih zločinaca“33 iz regiona. Opisujući značaj ove uloge Tribunala, „koju eksperti često previđaju“, Anastasijević je primetio da, kada se imaju u vidu srpski lideri izručeni Hagu, uključujući bivšeg predsednika Slobodana Miloševića, „dobro je da oni nisu ovde, na svim nivoima.“34 Srbi koji su posvećeni demokratskom razvoju veruju da je sposobnost MKTJ da procesuira Miloševića bila ključna u olakšavanju srpske tranzicije ka demokratski izabranoj vlasti. Iz ugla postmiloševićevske vlasti, po nekim bivšim zvaničnicima koju su služili u toj administraciji, „uklanjanje Miloševića je bilo nešto što se moralo uraditi da bi se napravio naredni korak u našem procesu demokratizacije. On bi bio nepodnošljiv teret (da mu je bilo suđeno) za srpsko pravosuđe.“35 Sa tim se slaže i srpski novinar Filip Švarm, koji dodaje: da vodeći ratni zločinci nisu bili procesuirani, veruje Švarm „mi bismo imali za vođe mafijaške oligarhe.“36 Ovo ne znači da je, bez Miloševića i drugih političkih lidera, Srbija evoluirala u dinamičnu demokratiju. Antiliberalni nacionalisti i dalje igraju važnu i otrovnu ulogu u srpskoj politici.

32 Na primer, vojna intervencija NATO pakta 1999. godine sa ciljem da okonča srpsku represiju nad kosovskim Albancima možda je mnogo jači faktor odvraćanja nego što je to rad MKTJ 33 Intervju sa Dejanom Anastasijevićem, Beograd 20. novembra 2006. 34 Id. 35 Intervju sa Dušanom Protićem, Beograd 23. novembar 2006. 36 Intervju sa Filipom Švarmom, Beograd 24. novembar 2006. Zapravo nema debate ni u Srbiji ni van nje o nivou do kog je MKTJ, odnosno insistiranje zapada na srpskoj saradnji sa Tribunalom, zaustavilo napredak te zemlje ka demokratizaciji. Ovo se pitanje razmatra u II poglavlju, iako ne predstavlja glavno polje našeg ispitivanja.

21

Vršenje pravde; kraj politike nekažnjivosti Među različitim ciljevima koji se pominju u rezoluciji kojom je Savet bezbednosti osnovao MKTJ, jedan se izdvaja zbog svoje očigledne jednostavnosti: ključni cilj MKTJ je „ostvarenje pravde spram osoba koje su odgovorne“ za ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog prava koja su se tada odvijala.37 Čitajući rezoluciju iz 1993, nije teško uvrstiti ovu nameru u šire ciljeve Saveta bezbednosti—zaustavljanje daljeg konflikta, omogućavanje efikasnog obeštećenja i, još ambicioznije, doprinos ponovnom ustanovljavanju održavanja mira. 38 Ipak je za srpske građane koji podržavaju MKTJ intervjuisane u ovom izveštaju omogućavanje procesuiranja odgovornih za zlodela počinjena tokom devedesetih jedan od centralnih ciljeva koje MKTJ treba da ostvari. Dok se njihova objašnjenja razlikuju, naši sagovornici u Srbiji koji insistiraju na ovoj tački naglašavaju podrivajuće efekte neuspeha u obezbeđivanju pravde, i nemaju sumnje da bi bez MKTJ preovladala potpuna atmosfera nekažnjivosti. Rečima srpskog novinara Filipa Švarma, „Jednostavno je. Da nema Haškog tribunala, niko nikada ne bi doveo pred sud počinioce ovih zločina.“39 Kao što primećuje srpski pravnik, ekspert za ljudska prava Bogdan Ivanišević: „Poruka (bi bila) da svako može raditi šta god hoće jer je u takvoj poziciji, i to je to. Takva vrsta poruke bi bila katastrofalna. MKTJ je sprečio da se to desi.“40 Iz ugla Andreja Nosova, iz Inicijative mladih za ljudska prava, posebno je procesuiranje Slobodana Miloševića demonstriralo da „nema nikoga ko može narediti ubistva i ostati nekažnjen“.41

37 Rezolucija Saveta bezbednosti 827, preambula (1993) Ovo podseća na jedan od glavnih razloga zbog kojih je formiran nirnberški sud: da se obezbedi “pravedna odšteta za neke od najbrutalnijih zločina” koje su nacisti počinili tokom Drugog svetskog rata. Izveštaj Roberta Džeksona Predsedniku, 7. avgust, 1945, citiran u: Dejvid Koen, “Tranziciona pravda u podeljenoj Nemačkoj nakon 1945.” 38 Rezolucija Saveta bezbednosti. 827, preambula (1993) 39 Intervju sa Filipom Švarmom, Beograd, 24 Novembar 2006. 40 Telefonski intervju sa Bogdanom Ivaniševićem, 3.novembar 2006 41 Intervju sa Andrejem Nosovim, Beograd 23. novembar 2006. Ovo stanovište je u saglasnosti sa “Temeljnim dostignućima” navedenim na veb stranici MKTJ pod naslovom “Pomeranje od nekažnjivosti prema odgovornosti”: Pozivanjem pojedinaca na odgovornost bez obzira na njihov položaj, Međunarodni tribunal je svojim delovanjem okončao tradiciju nekažnjavanja za ratne zločine, posebno onih lica koja su bila na najvišim pozicijama, ali i ostalih koji su počinili teške zločine. “ http://www.un.org/icty/glance–e/index.htm. (nezvanični dokument)

22

Ipak, niko od naših sagovornika nije smatrao da je Tribunal dosegao potpuni uspeh u borbi protiv nekažnjivosti u Srbiji. Sa još nedeformisanim bezbednosnim strukturama, Srbija ostaje u ranoj fazi političke tranzicije.

Obrazovna uloga: „Suočavanje sa prošlošću“ Mnogi građani Srbije koji podržavaju MKTJ veruju da je jedan od najvažnijih pokazatelja njegovog uspeha edukacija javnosti u Srbiji o zlodelima, a posebno o zločinima koje su počinili njihovi politički lideri.42 Kao što kaže Ana Miljanić, Tribunal bi ostvario značajan uspeh ukoliko bi se „ljudi vremenom sećali stvari koje su postale deo javnog znanja radom MKTJ.“43 Prihvatajući da su činjenice utvrđene u Hagu značajne, pristalice MKTJ u Srbiji veruju da je njihovo utvrđivanje prvi korak ka prihvatanju srpske odgovornosti za zločine i njihovu jasnu osudu. U tom smislu, MKTJ još uvek nije postigao preveliki uspeh, premda je postavio osnove za buduće razumevanje zločina koje su počinili srpski lideri. Istraživanja javnog mnenja poslednjih godina pokazuju da veliki deo građana Srbije još nije ubeđen da su Srbi počinili većinu zločina tokom raspada Jugoslavije, ili nisu voljni da kažu ono što znaju.44 Ne čini nam se da trenutni raspoloživi podaci omogućavaju da se izvuče pouzdani zaključak o razlozima ovakvih rezultata, ali ima nekoliko mogućnosti koje su tome mogle doprineti. Jedna je da je široko nepoverenje prema MKTJ među građanima Srbije moralo potkopati mogućnost Tribunala da odigra edukativnu ulogu u Srbiji. Mnogi Srbi vide MKTJ pre kao „instrument (antisrpske) moći“45 nego kao nepristrasan sud pravde. Iako mnogi Srbi u anketama kažu da znaju malo o MKTJ, otprilike dve trećine njih ga smatra pristrasnim spram Srba. U tome oni slede rukovodstvo srpskih političara, počevši od Slobodana Miloševića pa do Vojislava Koštunice, koji su demonizovali MKTJ. 42 Videti: Poglavlje III.B. I ovo podseća na glavne razloge posleratnih suđenja nacističkim zločincima. Kako piše Dejvid Koen, Međunarodni vojni sud „je imao nameru da nemačkom narodu približi zločine počinjene u njihovo ime“ Dejvid Koen, „Tranziciona pravda u podeljenoj Nemačkoj“, str..3. Neki Srbi koji načelno podržavaju ovaj stav ipak smatraju da su haški tužioci i sudije s vremena na vreme umeli da odlutaju predaleko u zonu istoričara. Videti poglavlje VI. 43 Intervju sa Anom Miljanić, Beograd 22. novembar 2007. 44 Ove su ankete komentarisane u petom poglavlju. 45 Intervju sa Ljiljanom Smajlović, Beograd, 24. novembar 2006.

23

Čak su i oni lideri koji podržavaju srpsku saradnju sa MKTJ najvećim delom objasnili svoj stav pragmatičkim pozicijama, radije no principima: Puna saradnja je cena za ulazak u Evropsku uniju, kažu oni. Tek neznatna manjina političara smatra da bi Srbija morala da sarađuje iz moralnih, a ne pragmatičnih razloga. Još jedan faktor svakako ojačava istrajnu „kulturu poricanja“.46 “Kada imate brata ili muža“ koji su učestvovali u konfliktima gde su se desila zlodela, „ne mislite o njima kao o nekome ko bi potegao nož na dete“, smatra Jadranka Jelinčić. „Iz veoma ličnih razloga ne možete da promenite okvir u kojem razmišljate.“47 Slični sentimenti dovode mnoge Srbe koji učestvuju u anketama u situaciju da poriču sopstvena uverenja. Vojin Dimitrijević, čiji je Beogradski centar za ljudska prava kosponzorisao nekoliko takvih anketa, tvrdi: „Pitanje je da li zaista ne znate ili odbijate da saznate.“48 Iz ugla srpskog advokata Ivana Jankovića, u situaciji nakon zločina velikih razmera, većina teško da može da ne zna šta se desilo, ali „često poriče to saznanje“.49 Pored ostalih, i Janković primećuje da su dokazi izvedeni u Hagu značajno „suzili javni prostor“50 u kojem političari mogu kredibilno poricati ključne činjenice o ozloglašenim masakrima. Dugo su nacionalistički lideri tvrdili da je broj ljudi ubijenih u Srebrenici jula 1995. daleko manji od pravog, svaljujući odgovornost za smrti na konflikte među Muslimanima. Bogdan Ivanišević primećuje da su „danas ljudi koji to govore na marginama … ima neuporedivo manje izvrtanja prošlosti.“51 Iz ugla novinarke Ljiljane Smajlović, „nije pitanje da li je MKTJ obrazovao ljude; saznali smo mnogo više o ratnim zločinima… i funkcionisanju vlasti iznutra nego što bismo ikada saznali—pa i o kriminalnim aspektima režima.“52 Ona veruje da „su dokazi Tribunala mnogo više prihvaćeni sada“ nego tokom ranijeg perioda. Kao rezultat „onoga što smo saznali o Haškom tribunalu“, javnost sada „prihvata da su Srbi počinili ogromne zločine“, uključujući masakr u Srebrenici. Jadranka Jelinčić tvrdi slično: „Veoma je teško poricati danas da

46 Intervju sa Jadrankom Jelinčić, Beograd, 24. novembar 2006. 47 Id. 48 Intervju sa Vojinom Dimitrijevićem,. Beograd, 28. novembar 2006. 49 Intervju sa Ivanom Jankovićem, Beograd 24. novembar 2006. 50 Id. 51 Telefonski intervju sa Bogodanom Ivaniševićem, 2.novembar 2006. 52 Intervju sa Ljiljanom Smajlovič, Beograd, 24 novembar 2006.

24

su se neke stvari dogodile i da je za njih odgovorna i kulturna elita“. 53 Ipak, Jelinčić primećuje da ovo znanje „ne znači nužno da ljudi žale“ zbog zločina koje ne mogu više kredibilno poricati.54

Uticaj na vladavinu prava: proicesuiranje ratnih zločina pred nacionalnim sudom Ključna pretpostavka za osnivanje MKTJ bila je ta da su lokalni sudovi u bivšoj Jugoslaviji nemoćni da izvedu počinioce zločina pred lice pravde, ili da im se taj zadatak ne može poveriti—tako je bilo u slučaju Srbije, u velikoj meri zbog toga što su zločini koje su počinili ili odobrili Srbi uživali punu nekažnjivost.55 I tako iznenađuje činjenica da je jedno od najočiglednijih dostignuća MKTJ u Srbiji njegova uloga u podsticanju stvaranja nacionalnog suda za ratne zločine i pomoć da se ovaj sud osposobi da profesionalno funkcioniše. Jula 2003. godine srpski parlament je doneo zakon koji je omogućio stvaranje Veća za ratne zločine (u daljem tekstu: VRZ), specijalizovane komponente Okružnog suda u Beogradu sa jurisdikcijom nad nekoliko međunarodnih prekršaja, uključujući one poverene jurisdikciji MKTJ. Svako koga smo intervjuisali u Srbiji veruje da ovakav sud ne bi mogao da funkcioniše u Srbiji pre političke tranzicije koja je dovela do pada Miloševića i veruje da VRZ ne bi postojalo da nije bilo MKTJ „ili bar da ne bi postojalo sada“.56 Iako MKTJ nije igrao direktnu ulogu u stvaranju srpskog VRZ, reformsko krilo postmiloševićeske vlasti je videlo Haški tribunal, rečima jednog od članova te vlade, kao „veoma koristan“ u stvaranju političkog prostora za Srbiju da se nosi sa „teretom ratnih zločina u svim njegovim aspektima.“57 Portpa53 Intervju sa Jadrankom Jelinčić, Beograd, 24. novembar 2006. 54 Id. 55 Ova pretpostavka je ilustrovana u godišnjem izveštaju o radu MKTJ Savetu bezbednosti, u kojem je Antonio Kaseze upozorio da: “međunarodna zajednica mora … ostati budna spram mogućih opasnih predloga iz Savezne Republike Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) i Republike Srpske, naime, da se sudi licima koja je već optužio Tribunal, te da se time izbegne njihova predaja Tribunalu. Takav manevar bi, poput aveti suda u Lajpcigu 1920–22, ugrozio primat Tribunala, i bio u suprotnosti sa rezolucijama Saveta bezbednosti, kao i sa Dejtonskim mirovnim sporazumom. Lajpciška suđenja su bacila tešku senku na ceo ovaj vek štiteći nekažnjivost, koja je sušta antiteza idealu međunarodne pravde kome teži Tribunal.“ 56 Intervju s Natašom Kandić, Beograd, 27. novembar 2006. 57 Intervju sa Dušanom Protićem, Beograd , 23. novembar 2006.

25

rol srpskog Tužilaštva za ratne zločine takođe veruje da je MKTJ otvorio put za VRZ. On smatra da je „Haški tribunal bio neophodnost trenutka“ tokom Miloševićeve ere, budući da srpski sudovi nisu pokazivali volju da procesuiraju ratne zločine. „Verujem da je upravo kroz Haški tribunal pokrenut proces suočavanja sa prošlošću u zemljama bivše Jugoslavije.“58 U drugim, manje očiglednim načinima, MKTJ je obezbedio dalje podsticaje za Srbiju da uspostavi kredibilan sud za ratne zločine. Krajem avgusta 2003, Savet bezbednosti UN je usvojio „izlaznu strategiju“ koju je 2002. predložio predsednik Suda, u skladu sa kojom je Tribunal trebalo da privodi kraju svoju aktivnost sve do završetka svog rada, 2010. godine59 Da bi se postigao taj rok, MKTJ bi morao da prosleđuje slučajeve u kojima su optuženi počinioci nižeg ranga na nacionalne sudove. Nacionalni sudovi bi morali da dosegnu osnovne standarde pravičnog postupka kako bi bili sposobni da prihvate slučajeve prosleđene iz Haga. U ovom kontekstu srpska vlast, koja se dugo zalagala da se osumnjičenim Srbima sudi u Srbiji, imala je jak podsticaj da stvori kredibilan sud za ratne zločine. Jednom kada je VRZ počelo sa radom, MKTJ je obezbedio dalje podsticaje za srpske sudove da rade profesionalno. Iako iskreno zabrinut tendencijom da se ratni zločinci u Srbiji smatraju nacionalnim herojima, srpski tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, je takođe želeo da „pokaže da nacionalni sudovi mogu da se nose sa ovakvim slučajevima.“60 On smatra da činjenica da je srpskim optuženicima suđeno pred međunarodnim tribunalom predstavlja tešku kritiku srpskog pravosuđa. Za Vukčevića i druge srpske zvaničnike, postizanje nacionalne kompetentnosti u ovoj zoni je pitanje profesionalnog i nacionalnog ponosa. Od svog osnivanja, VRZ je na više načina imalo oslonac u MKTJ. Ključno, kada MKTJ prosleđuje slučajeve Srbiji, time, po rečima dobro informisanog posmatrača, obezbeđuje „obilje dokaza“ koji su se pokazali ključnim za rani razvoj VRZ.61 Zvaničnici MKTJ su, štaviše, pomogli obuku tužilaca za ratne zločine, sudija i osoblja i na različite načine su prenosili „primere dobre prakse“, po rečima predsednika VRZ Siniše Važića.62 58 Intervju sa Brunom Vekarićem, Beograd, 21. novembar 2006. 59 Rezolucija Saveta bezbednosti 1503 (2003) 60 Intervju sa Vladimirom Vukčevićem, 21. novembar 2006. 61 Ovo se pre svega desilo u kontekstu onih predmeta prebačenih iz MKTJ koje su tužioci istražili, ali nisu podigli optužnice, budući da je Tribunal prestao da podiže nove optužnice. 62 Intervju sa Sinišom Važićem, Beograd, 21. novembar 2006.

26

Pored direktnog transfera ekspertize i dokaza iz Haga u Beograd, nekoliko naših sagovornika u Srbiji veruje da je MKTJ dao srpskom sudu inspirativni model pravičnog postupka. Iako je kritična prema mnogim aspektima MKTJ, novinarka Ljiljana Smajlović veruje da je Tribunal „naučio javnost da se optuženima garantuju prava, što je pozitivan uticaj.“63 To sve ne znači da je MKTJ pomogao da se stvori sud koji predstavlja institucionalni trijumf nad uvreženom nekažnjivošću. Od svog nastanka, VRZ je bilo nemoćno da dosegne visokorangirane osumnjičene, što je propust koji njegovi zvaničnici priznaju. Sem toga, presuda u slučaju iz aprila 2007, koji je izazvao veliko interesovanje, pokazala je odlučnost suda da zatamni odgovornost Srbije za pogubljenje u blizini Srebrenice 1995, što je dovelo u pitanje poverenje koje su do tada lokalne organizacije za promociju ljudskih prava imale u sudije.64 Čak i presude koje u celini izgledaju pravedne moraju da prođu oštru proveru pred Vrhovnim sudom u kojem dominiraju sudije iz Miloševićevog perioda koje rutinski pronalaze propuste u presudama nižeg nivoa. Tako je i proces ostvarenja pravde povodom zlodela iz perioda devedesetih, kao i drugi aspekti uticaja MKTJ na Srbiju, nekompletan, ali se, uprkos tome, poslednjih godina primećuje napredak.

Pomirenje Jedno od najproblematičnijih pitanja u polju tranzicione pravde65 jeste da li bi suđenja trebalo ili mogu da doprinesu društvenom pomirenju nakon strahovitih zločina.66 Varijacije na tu temu su od značaja za MKTJ, čije je stvaranje 63 Intervju sa Ljiljanom Smajlović, Beograd, 24. novembar 2006. 64 Detalji ovog slučaja opisani su u Poglavlju IV C. 65 Pojam tranzicione pravde u ovom izveštaju odnosi se na niz mera, uključujući sudske procese, komisije za istinu, reparacije, lustracije i druge oblike institucionalnih reformi, koje se koriste da bi se dotaklo pitanje kršenja ljudskih prava u kontekstu tranzicije u nekoj zemlji, i to najčešće u kontekstu okončanja oružanog sukoba i političke tranzicije ka demokratiji, nakon perioda sistematskih kršenja. Videti: Izveštaj generalnog sekretara o vladavini prava i tranzicionoj pravdi u konfliktnim i postkonfliktnim društvima, UN Doc. S/2004/616, ¶ 8, u kojem se tranziciona pravda definiše kao “procesi i mehanizmi vezani za pokušaje društva da se suoči sa nasleđem velikih povreda iz prošlosti, da bi se obezbedila odgovornost, izvršila pravda i postiglo pomirenje”) 66 Vidi Lorel E. Flečer i Harvi Vajnstajn, “Nasilje i obnova društva: još jedan osvrt na značaj pravde u procesu pomirenja,” 24 Human Rights Quarterly 573, str. 601 (avgust 2002). (“Pretpostavka da će pozivanje na odgovornost pojedinaca odgovornih za zločine umanjiti bol,

27

delimično opravdavano pretpostavkom da će „u posebnim okolnostima u bivšoj Jugoslaviji“, stvaranje i delovanje Tribunala pomoći ne samo „zaustavljanju“ etničkog nasilja, već će i „doprineti uspostavljanju i održanju mira“.67 Započinjući ovu studiju, nismo očekivali da će se naši sagovornici na Balkanu posvetiti naročito ovom rezonovanju. Međutim, i u Srbiji i u Bosni smo naišli na osobe koje podržavaju rad MKTJ, posebno naglašavajući ulogu koju nepristrasni pravni pristup može imati u doprinosu trajnom pomirenju. Taj termin najčešće koriste da bi označili odsustvo nasilja između nacionalnih grupa na Balkanu u budućnosti. Sećajući se kako je bivši predsednik Milošević sa drugim nacionalističkim liderima manipulisao prošlošću da bi podstakao etničko nasilje devedesetih, naši srpski sagovornici koji su na ovome insistirali, poput jednog analitičara, smatraju da se „prošlošću se uvek može manipulisati... ako nema pravde“. „Otvara se veliki prostor za manipulaciju, kao što se dogodilo posle Drugog svetskog rata. Stvaraju se različite istoriografije.“ Međutim, „jednom kada pravna instanca donese presudu, postoji čvrsto tle (za diskusiju).“68 Po samoj svojoj prirodi, tvrdnje da će postupci pred MKTJ služiti interesima dugoročnog pomirenja ne mogu biti proverene sada.69 Međutim, istorija Jugoslavije u dvadesetom veku daje neke osnove za ovu tvrdnju: iako su jugoslovenske etničke grupe počinile masovne zločine jedne protiv drugih tokom Drugog svetskog rata, vođa zemlje, Josip Broz Tito, „je mahom odustao od suđenja za ratne zločine poput onih koje su Saveznici sproveli u Nirnbergu.“70 Zahvaljujući tome, nacionalistički lideri u bivšoj Jugoslaviji bili su u mogućnosti omogućiti završetak ... i podstaći društvenu izgradnju precenjuje potencijalni doprinos suđenja.“) 67 Rezolucija Saveta bezbednosti 827, preambula (1993). Teško je tačno znati u kojoj je meri ovo opravdanje zaista odražavalo stav članova SB o odnosu između pravde i mira. Po relevantnim pravilima Povelje UN, Savet bezbednosti je morao da opravda stvaranje MKTJ kao meru da se očuva ili povrati mir. Rezolucija o formiranju MKTJ ne pominje reč „pomirenje“, nasuprot rezoluciji usvojenoj u novembru 1994, kojom je uspostavljen tribunal za Ruandu. Videti: Rezolucija Saveta bezbednosti 955, premabula (1994), koja izražava uverenje Saveta bezbednosti da „u posebnim okolnostima u Ruandi, procesuiranje lica odgovornih za ozbiljna kršenja međunarodnog humanitarnog prava ... doprinose procesu nacionalnog pomirenja, uspostavljanja i očuvanja mira“) 68 Intervju sa Filipom Ejdusom, Beograd, 23. novembar 2006. 69 U svakom slučaju, uverenje da procesuiranje predstavlja osnovu za pomirenje i sprečava ponavljanje konflikta počiva na pretpostavci da pravo eliminiše neke rizične faktore konflikta, a ne da predstavlja gvozdenu branu nasilju. 70 Arieh Najer, Ratni zločini: nasilje, genocid, teror i borba za pravdu, str. 5 (izd. Times Books, 1998).

28

da zarone u duboki rezervoar latentnih međuetničkih strahova da bi izazvali nasilje tokom devedesetih.

Faktori vezani za učinak Mogućnost pozitivnog uticaja MKTJ na Srbiju je duboko ograničena faktorima koji su van kontrole suda, uključujući pre svega ukorenjeno i glasno protivljenje ključnih srpskih lidera i trajni uticaj srpskih bezbednosnih snaga, kao i njihovih političkih saveznika,71 koji su umešani u zločine devedesetih. Ali, iako MKTJ nije stvorio ove uslove, neophodno je zapitati se da li je učinio sve što je moguće da minimizira njihovo štetno dejstvo. U poslednjem poglavlju ovog izveštaja identifikujemo nekoliko faktora koje kontrolišu Tribunal i države koje ga podržavaju, koji su možda nepotrebno ograničili pozitivna dostignuća Tribunala. Pre svega, Tribunal u celosti nikada nije na dovoljan način prihvatio važnost efikasne komunikacije sa zajednicama koje su najviše zahvaćene njegovom delatnošću. Neprestani izazov za Tribunal je da obezbedi da njegov rad bude shvaćen u državama širom Balkana koje su udaljene preko 2.000 kilometara od njegovog sedišta u Hagu. Zaista je neverovatno da MKTJ nije čak ni prevodio presude na jezike koji se govore u bivšoj Jugoslaviji sve do 1999, i da nije izdao svoje prvo saopštenje za javnost na srpskom sve do 2000–te godine. Time je polje za interpretacije ostavljeno Slobodanu Miloševiću i drugim antihaškim nacionalistima u prvom i ključnom periodu rada suda. Tribunal je 1999. sa zakašnjenjem uspostavio „Outreach“ program (program za komunikaciju sa širom javnošću—prim.prev.), ali kao što je primetio nekadašnji radnik ove službe, „mnogo je teže razgraditi već uspostavljene predrasude i propagandu nego što bi bilo da se počelo od tačnog i blagovremenog informisanja o Tribunalu.“72 Naravno, pitanje je da li bi MKTJ i tako prevladao neistine o svom radu koje je posebno iznosio Miloševićev režim, ali bi se njihova snaga mogla umanjiti, a temeljni napor ka outreach–u je mogao biti posebno efikasan u periodu političke tranzicije posle Miloševića.

71 I izvan Srbije, učinak MKTJ je bio ograničen nedoslednom podrškom njegovih ključnih saveznika u traganju za beguncima i njihovom izvođenju pred lice pravde. 72 FIDH, „Prava žrtava pred Međunarodnim krivičnim sudom,“ Poglavlje III: Autrič, str. 8. (citirana izjava Olge Kavran)

29

Pozitivan učinak Tribunala je takođe umanjen pogrešnim koracima u njegovoj aktivnosti kao pravne institucije, koji su bili posebno vidljivi u ranijim godinama. Uz faktore koji leže van kontrole Tribunala, loše vođenje slučajeva i možda previše ambiciozne optužnice doveli su do velikih odlaganja između hapšenja i suđenja i do nepotrebnog odugovlačenja suđenja. (Poslednjih je godina MKTJ imao uspeha u rešavanju nekih od ovih pitanja). Dalje, nedovoljan uspeh osoblja MKTJ i zvaničnika da se upute adekvatno u balkanska pitanja bio je često evidentan i štetan. Završetak čuvenog dugog suđenja bivšem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću pred MKTJ bez presude, usled smrti optuženog, predstavljao je posebno oštar udarac onima koji su u Srbiji podržavali rad Tribunala, koji su se nadali da će presuda u ovom slučaju imati ključnu ulogu u rasvetljavanju uloge srpskih vođa i državnih institucija u podržavanju masakra devedesetih. Sa tako visokim očekivanjima, Miloševićeva smrt je pogodila one u Srbiji koji su podržavali MKTJ kao „katastrofalna za Tribunal“. „Apsolutno katastrofalna. Nisu završili posao.“73 Čak i tako, neki od dokaza iznetih tokom suđenja Miloševiću, imali su pokretački uticaj na srpsko javno mnenje. Posebno je snimak pogubljenja u blizini Srebrenice iz 1995, koji je prikazan na Miloševićevom suđenju i emitovan više puta na srpskoj televiziji, „pokidao veo tajnosti i poricanja o operacijama srpske vojske u Bosni i Hercegovini tokom rata 1992—95.“, izveštava „Vašington Post“.74 Protokom vremena, drugi dokazi izneti tokom tog maratonskog suđenja će možda imati svoje mesto u javnoj sferi priznavanja i razračunavanja.

Posao generacija Petnaest godina pošto je Savet bezbednosti osnovao MKTJ, postoje bogati izvori na osnovu kojih se može proceniti uticaj Tribunala na zemlje koje su najviše zahvaćene njegovom delatnošću, kao i za identifikovanje faktora vezanih za njegov učinak koji su unapredili postizanje ciljeva MKTJ ili umanjili njegovu sposobnost da ih ostvari. Ovaj izveštaj daje tek pregled aktivnosti MKTJ do sada, ali ne ide dalje od toga: kako nas uči nemačko iskustvo posle Nirnberga, 73 Intervju sa Ivanom Jankovićem, Beograd, 24. novembar 2006. 74 Danijel Vilijams, “Nakon upornog traganja jedne srpske aktivistkinje, video snimak Srebrenice konačno pred očima javnosti,” Vašington Post, 25. jun 2005.

30

učinak međunarodnog krivičnog tribunala je posao generacija, koji se menja kroz vreme pod uticajem hiljada faktora. Naravno, čak i u periodu koji ovaj izveštaj pokriva, izazovi, dostignuća i razočarenja MKTJ–ovom aktivnošću u Srbiji su se značajno menjali. To po sebi ukazuje na važnost „učenja lekcija“ iz iskustva MKTJ tokom njegovih prvih petnaest godina: prepoznavanjem da se okolnosti koje su dovele do stvaranja međunarodnog krivičnog suda neumitno menjaju protokom vremena, podstiču se oni na kojima je glavna odgovornost za razvijanje politike suda da periodično procene da li promena okolnosti iziskuje nove strategije, poput potrage za većim angažmanom sa lokalnim vlastima sa ciljem ojačavanja lokalnih kapaciteta za procesuiranje ratnih zločina. Na isti način, na petnaestu godišnjicu osnivanja MKTJ, korisno je podsetiti se svega što je već postignuto. Ne samo u očima onih koji ga podržavaju u Srbiji, „Haški tribunal je dokazao da ne može sve biti legalizovano.“75

75 Intervju sa Filipom Švarmom, Beograd, 24. Novembar 2006.

33

II. Odnos Srbije prema MKTJ76 A. Uvod Iako su dve trećine osumnjičenih od strane MKTJ etnički Srbi77, građani Srbije predstavljaju malu grupu—samo 13 procenata—optuženika Tribunala.78 Od njih su svi sem jednog optuženi isključivo za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Makedoniji i na Kosovu.79 Tako je, opisujući način na koji mnogi Srbi doživljavaju zločine koji su procesuirani u Hagu, jedan srpski posmatrač rekao: „Sve je to nekako bilo van Srbije“80 (Kao i većina naših sagovornika u Srbiji, i ovaj izvor ne uključuje Kosovo kada govori o Srbiji).81

76 Današnja Republika Srbija je bila dominantna republika u državi koja se dugo raspadala, gotovo tokom celog perioda obuhvaćenog ovim istraživanjem. U vreme kada je MKTJ ustanovljen, Srbija je bila jedna od republika Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), države koju su činile Srbija i Crna Gora—jedine dve republike koje nisu tokom ranih devedesetih stekle nezavisnost od nekadašnje države sastavljene od 6 republika, Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ). U februaru 2003. SRJ je postala konfederalna država, sa novim imenom—Srbija i Crna Gora (SCG). U junu 2006. godine, Crna Gora stiče nezavisnost, pa i Srbija takođe postaje država. U ovom poglavlju uglavnom koristimo onaj naziv koji je bio u upotrebi tokom perioda o kome govorimo. Tako, kada govorimo o događajima iz perioda Miloševićeve vladavine, uglavnom koristimo nazive “SRJ” i “bivša Jugoslavija”, osim ukoliko ne govorimo o republici Srbiji. 77 109 od ukupno 161 optuženika MKTJ (67.7%) bili su Srbi; takođe, od 66 osuđenih do početka maja 2008, 44 su bili Srbi. 78 Dvadeset jedan od 161 optuženih pred MKTJ su državljani Srbije 79 Jedini izuzetak je Vojislav Šešelj, koji je optužen za zločine počinjene u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i u Vojvodini. Šešeljevo suđenje je počelo 7. novembra 2007. 80 Intervju sa Srđanom Bogosavljevićem, Beograd, 21. novembar 2006. 81 Kada je upitan o ovoj karakterizaciji, g. Bogosavljević je rekao da Srbi, uključujući i njega, koriste reči „Srbija“ i „Kosovo“ drugačije u zavisnosti od konteksta i dodao: „Nemojte mi reći da Kosovo nije u Srbiji.“ Intervju sa Srđanom Bogosavljevićem, Beograd, 5. jun 2007. Kosovo je proglasilo nezavisnost od Srbije 17. februara 2008. Videti: Piter Fin, “Kosovo proglasilo nezavisnost,” Vašington Post, 18. februar 2008. Do tada je Kosovo pravno bilo srpska pokrajina (što je još uvek stav srpskih vlasti), ali su njime upravljale Ujedinjene nacije od vojne intervencije NATO 1999. kojom se nastojao zaustaviti srpski represivni odgovor na separatistički pokret etničke albanske većine na Kosovu. Nakon tranzicionog perioda administriranja misije Evropske unije, očekuje se puna nezavisnost Kosova. Videti: Nikolas Vud, “Nezavisnost Kosova izgleda sve bliža,” Njujork Tajms, 2. oktobar 2007; Den Bilefski, “SAD i Nemačka planiraju da priznaju Kosovo,” Njujork Tajms, 11. januar 2008.

34

Uprkos tome, srpski lideri su igrali ključnu ulogu u nasilju koje je dovelo do stvaranja MKTJ, i Srbija je bila duboko zahvaćena aktivnošću MKTJ kao i nasleđem nasilja koje je povod njegovim optužnicama. U momentu njegove smrti u martu 2006, bivšem vođi ove zemlje, Slobodanu Miloševiću, suđeno je u Hagu pod optužnicama koje su proizilazile iz nasilja počinjenih na Kosovu, u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Slučaj Tužilaštva protiv Miloševića je smestio bivšeg srpskog vođu u epicentar nasilja koje je divljalo u bivšoj Jugoslaviji najvećim delom devedesetih godina. Dok je tužilac nastojao da ustanovi krivičnu odgovornost optuženog, dokazi izneti na Miloševićevom suđenju otkrili su opšte strukture podrške Beograda snagama bosanskih i hrvatskih Srba, koje su činile zlodela tokom sukoba u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, ali i institucionalnu odgovornost za zverstva koja su počinile srpske snage na Kosovu82. Tako, iako Srbija nije bila tužena pred MKTJ83, optužba je u slučaju Miloševića rasvetlila činjenice koje su uključivale političku odgovornost države za zločine za koje se teretio njen bivši lider. Predmeti koji su sada u toku u Hagu, verovatno će dovesti vezu između Beograda i srpskih snaga u Bosni i Hrvatskoj u još veći fokus84. Odnos Srbije sa drugim državama bio je, štaviše, u velikoj meri određen njenom saradnjom sa MKTJ. Najbitnije u tom smislu je da je Evropska unija (EU) poslednjih godina dovela u vezu članstvo Srbije u Uniji sa transferom Hagu generala Ratka Mladića85, bosanskog Srbina koji je tražen po osnovu optužbe za genocid, i drugih optužbi, od 1995. godine86. Poznato je da je Mladić živeo u Srbiji duže vreme nakon optuženja87 i da je primao penziju od Vojske 82 Videti: Hjuman Rajts Voč, “Odmeravanje težine dokaza: iskustva suđenja Miloševiću,” decembar 2006. 83 Sama država je međutim strana u odvojenom pravnom procesu u Hagu. U slučaju pred Međunarodnim sudom pravde koji je pokrenut 1993, Bosna i Hercegovina je optužila Jugoslaviju (Srbiju i Crnu Goru) za pravnu odgovornost za genocid. Videti: Hjuman Rajts Voč, “Odmeravanje težine dokaza: iskustva suđenja Miloševiću,” decembar 2006. 84 Na primer, nakon nekoliko odlaganja zbog lošeg zdravlja optuženih, haško suđenje dvojici optuženih koji su bili na visokim položajima srpske Državne bezbednosti, Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću, počelo je 28. aprila 2008. po optužbama za zločine u Hrvatskoj i Bosni. 85 Kao što je ranije primećeno, stav EU po pitanju ove obaveze vremenom je izgubio na snazi. 86 Mladić je zajedno sa Radovanom Karadžićem dva puta optužen za genocid i druge optužbe tokom 1995. 87 Videti: “Srpskim vođama je bilo poznato Mladićevo prebivalište’,” Asošijeted Pres, 28. novembar 2006. Srpski neuspeh u hapšenju i izručenju Mladića smatra se kršenjem Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida u presudi Međunarodnog suda pravde od februara 2007. Videti: Slučaj primene Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore), Presuda, ¶¶ 448, 465, 471(6), 26. februar,

35

Jugoslavije—koju je 2002. godine odobrio tadašnji predsednik (kasnije premijer) Vojislav Koštunica—sve do decembra 2005.88 Bar doskora, pregovori između MKTJ i Beograda povodom transfera preostalih osumnjičenih iz Srbije, uključujući i Miloševića, bili su burni, čak i kada su rezultirali prebacivanjem ili predajom optuženih Hagu. Tako je i sa pregovorima u vezi dokumenata koje traži MKTJ. Iako neuspeh Srbije da ispuni svoje obaveze i potpuno sarađuje sa MKTJ teško da je jedina prepreka njenom punom prijemu u međunarodnu zajednicu, njegov značaj za odnose Srbije i zapadnih zemalja neminovno oblikuje i komplikuje stavove mnogih Srba prema Tribunalu i njegovom radu. Pokušali smo da, do mere u kojoj je to moguće, uvidimo kako ova veza deluje na pitanje uticaja MKTJ u Srbiji, uopšte. Kako ćemo detaljnije objasniti u daljem tekstu, ova veza ima direktan i značajan efekat u više vidova: ona je donela presudan podsticaj Srbiji da osigura da lica optužena pred MKTJ budu prebačena u pritvor Tribunala. Zaista, ova veza je ključni element srpske popustljivosti prema MKTJ. Sa gledišta građana Srbije koji podržavaju MKTJ, transfer osumnjičenih Hagu ima šire korisne efekte, među njima i uklanjanje opasnih pojedinaca sa srpske političke scene i reafirmaciju suštinskih vrednosti koje su deformisane tokom Miloševićeve vladavine. Drugi se, međutim, pitaju da li su, naizgled bezbrojni, zahtevi zapadnih zemalja za saradnju sa Haškim Tribunalom ponekad kontraproduktivni, dajući osnov za oporavak ultranacionalista89 i trošeći suviše demokratske energije Srbije.90 (Mnogi građani Srbije, kako ćemo kasnije objasniti, ne krive MKTJ već državne lidere da raspaljuju antihaške emocije ultranacionalista, u nadi da će osigurati njihove 2007. 88 “Srpski premijer Koštunica 2002. potpisao rešenje o penzionisanju Ratka Mladića,” Agencija Frans Pres, 20. februar 2006. Prema nekim izveštajima, drugi najtraženiji haški optuženik, Radovan Karadžić, možda je donedavno bio, ili je još uvek u Beogradu. Videti: Kristijan Jenings, “Sramna srpska prošlost krije se u Beogradu,” The Scotsman (Edinburgh), 31. maj 2007. 89 U skladu sa tim, mnogi smatraju da su optužnice koje je tužilac MKTJ podigao protiv nekoliko jugoslovenskih generala neposredno uoči predsedničkih izbora krajem 2003, doprinele snažnoj podršci ultranacionalističkom kandidatu, koji je dobio najveći broj glasova. Iako je izborni rezultat bio poništen zbog nedovoljne izlaznosti, smatralo se da su optužnice doprinele padu reformske vlade Zorana Živkovića. Videti: Tim Džuda, “Pravda u magli,” New York Review of Books, 15 januar 2004. 90 Opisujući kumulativno dejstvo frustracije u srpskom društvu, profesor Radmila Nakarada konstatuje da se srpski odnos prema Hagu “neprestano definiše kao nedostatak saradnje, što je vrlo neprijatno ako se ima u vidu da je do sada izručeno 30 lica iz vrha bivšeg režima, da je poslata dokumentacija poslata i arhivi otvoreni. A onda se kaže ‘vi ne sarađujete’. Intervju sa Radmilom Nakaradom, Beograd, 24. novembar 2006.

36

glasove i, još dalje, da drže Srbiju zaglibljenu u beskorisnim bitkama, umesto da unapređuju njen razvoj.) U tim okvirima, prethodno pitanje koje oblikuje naše shvatanje značaja „uticaja MKTJ“ u kontekstu post–Miloševićeve Srbije, je: „Kako odnos Srbije sa MKTJ utiče na opšti proces demokratizacije u zemlji?“ Ovo bez namere da sugerišemo da bi unapređenje demokratije trebalo da bude cilj međunarodnih krivičnih sudova, osim u bitnom aspektu da je unapređenje vladavine prava kamen temeljac demokratske vladavine. Ali smo smatrali da je bitno specifični kontekst Srbije uskladiti sa uzajamnim dejstvom između MKTJ i procesa demokratizacije i stabilizacije u Srbiji. Posebno smo pokušali da uvidimo kako događaji u Hagu i u vezi sa MKTJ utiču na snagu ultranacionalističkih grupacija čiji članovi podržavaju optužene i osuđene ratne zločince, sa jedne strane, i proreformskih struktura u Srbiji, sa druge strane. Naša analiza se u ovom poglavlju osvrće na to pitanje kada je ono relevantno, ali nije nužno njime vođena. Kao osnov analize uticaja MKTJ u Srbiji, najpre ćemo dati sažet pregled odnosa Tribunala sa Srbijom.

B. Pregled odnosa Srbije sa MKTJ Odnos Srbije sa MKTJ je znatno složeniji nego što povremeni konzument dnevnih medija može da pretpostavi, u dobrom delu i zbog toga što je sama država od osnivanja Tribunala prošla kroz temeljne promene, uključujući i značajno umanjenje njene teritorije i populacije. U postojeće svrhe, korisno je podeliti ovaj odnos u dve ključne faze. Prva obuhvata prvih sedam godina postojanja MKTJ, kada je Slobodan Milošević bio predsednik zemlje čija se teritorija neprestano umanjivala, ili njene dominantne republike91. Do trenutka kada je Savet bezbednosti UN odlučio da ustanovi Tribunal, maja 1993. godine92, jugoslovenska vojska i paramilitarne snage bile su uključene u obimne ratove u bivšim jugoslovenskim 91 Milošević je postao predsednik Predsedništva Srbije, dominantne jugoslovenske republike, krajem 1989, na kojoj funkciji je reizabran. Po donošenju novog srpskog ustava, Milošević je izabran za predsednika Srbije 1990. i reizabran 1992. U aprilu 1992, SFRJ je prekomponovana u SRJ, nakon proglašenja nezavisnosti Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. U julu 1997, nakon ustavnih promena kojima su mnoge ingerencije prenete sa srpskog na jugoslovenski nivo, Milošević je izabran za predsednika SRJ; na tom položaju je bio u vreme podizanja optužnice 1999. 92 Rezolucija Saveta bezbednosti 827 (25. maj 1993); UN Doc. S/RES/827 (1993).

37

republikama, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, koje su priznate kao nezavisne države 1992. godine. Beograd je osudio aktivnost Saveta bezbednosti na ustanovljavanju Tribunala, opisujući ga kao samo još jednu antisrpsku meru sveta koji je stao na stranu neprijatelja Srbije u sukobima ranih devedesetih. Milošević je odbijao da sarađuje sa MKTJ, odbacujući njegov legitimitet93. S početka postojanja Tribunala, i narednih sedam godina, građani Srbije bili su izloženi antihaškoj propagandi koju je sprovodila njihova vlade. Kako je novinar Mirko Klarin uočio, …ne sme se zaboraviti činjenica da su u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni do 2000. vlast držali pojedinci i političke elite koji su bili pod istragom—a u slučaju Srbije i optuženi—od strane haškog Tužilaštva. Jasno je da ni najmanje nije bilo u njihovom interesu da javnost u njihovim zemljama stekne pravu sliku o misiji i delovanju Tribunala. Takođe se ne sme zaboraviti da su svo to vreme do 2000. najuticajniji mediji bili pod potpunom kontrolom uredničkih grupa koje su u prethodnoj deceniji bile „istaknute“ u pripremi terena za rat i ratne zločine, a kasnije u njihovom pravdanju ili skrivanju u ime „viših“ interesa. 94

Ovaj period ostavio je trajni uticaj na odnos Srbije sa MKTJ i na stavove građana Srbije po pitanju odgovornosti za zlodela koja su počinili njihovi lideri i građani sami, ili pak sa njihovim zločinačkim učešćem.95 Kako su mnogi od naših sagovornika iz Srbije naglasili, u domenu u kome bi rad MKTJ trebalo da služi u obrazovne svrhe96, na njegovu mogućnost da to zaista i čini su duboko uticale trajne posledice propagande Miloševićeve ere, predstavljajući Srbe kao ugroženu nacionalnu grupu koja se bori za opstanak u ratovima devedesetih97 i, tokom poslednjih sedam godina njegove vladavine, kao žrtve onoga što je Milošević nazivao Tribunalovom „genocidnom“ kampanjom protiv Srba. 98 93 Urpkos tome što se on, kao jedan od potpisnika Dejtonskog mirovnog ugovora kojim je okončan rat u Bosni, obavezao na „punu saradnju“ sa MKTJ. Videti: Načelni okvir Sdporazuma o miru u Bosni i Hercegovini, Aneks IA, čl. X. Tokom Miloševićeve vladavine, SRJ je Hagu izručila samo jednog optuženog, Dražena Erdemovića, bosanskog Hrvata koji je ratovao na strani bosanskih Srba; u intervjuu koji je pre hašpšenja dao za ABC News, Erdemović je opisao svoje učešće u masakru u Srebrenici. 94 Intervju Jasne Šarčević sa Mirkom Klarinom , “Sistematsko otežavanje poricanja,” Pravda u tranziciji (Specijalno izdanje, septembar. 2006), str. 136. 95 Videti: Fond za humanitarno pravo, “Izveštaj o tranzicionoj pravdi: Srbija, Crna Gora i Kosovo, 1999–2005,” str. 4. 96 Videti poglavlje I 97 Videti: Article 19 & International Centre against Censorship,Falsifikovanje rata: mediji u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Poglavlje 3 (maj 1994). 98 Rodžer Koen, “Milošević sam sebe zastupa na današnjem izjašnjavanju o krivici,” Njujork Tajms, 3. jul 2001.

38

Kada je u maju 1999. Tužilac MKTJ podigao optužnicu protiv Slobodana Miloševića za događaje u vezi sa Kosovom—objavljenoj kada je rat oko Kosova između NATO i SRJ bio u punom zamahu—bilo je lako za mnoge Srbe da poveruju u ono što je Milošević uporno tvrdio: da je MKTJ oruđe antisrpskih zapadnih sila ili, kako je to jedan posmatrač izneo, „instrument moći“.99 (Zapravo, ključni faktor koji je doveo do neodložnog podizanja prve optužnice protiv Miloševića, bila je želja tadašnje tužiteljke Luiz Arbur da pomogne da se okončaju zlodela na Kosovu u datom momentu i njena briga da bi Milošević mogao izbeći gonjenje ukoliko ona brzo ne reaguje.)100 Tek krajem 2001.— znatno nakon što je Milošević 1999. optužen za događaje u vezi Kosova koji su se odigrali iste godine—Tužilac MKTJ izneo je dodatne optužbe protiv Miloševića koje su se odnosile na dela počinjena godinama ranije u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj101. Čak i oni građani Srbije koji podržavaju Tribunal ističu da ovakav sled događaja osnažuje stanovište mnogih Srba da je MKTJ u suštini politička institucija. Zašto, najzad, ukoliko je Tužilac MKTJ imao optužujuće dokaze da je Milošević snosio krivičnu odgovornost za zlodela počinjena u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj tokom ranih pa do sredine devedesetih, nije bio optužen za ova dela sve do njegove optužnice za kasnije zločine na Kosovu? Kako ćemo kasnije obrazložiti, Milošević je tokom svog suđenja eksploatisao antihaške sumnje izazvane ovim sledom. Drugi period započinje 5. oktobra 2000, kada je Milošević smenjen sa vlasti, suočavajući se sa masovnim protestima nakon što je opovrgao rezultate predsedničkih izbora održanih 24. septembra 2000, koje je i izgubio. Demokratski izabranu koalicionu vladu sastavljenu od 18 stranaka koja je nasledila Miloševića, Demokratsku opoziciju Srbije (DOS), vodili su predsednik Jugoslavije (kasnije premijer) Vojislav Koštunica, nacionalista koji je dugo video MKTJ kao antisrpsku instituciju i povredu suvereniteta Srbije102, i prozapadno 99 Intervju sa Ljiljanom Smajlović, Beograd, 24 novembar 2006. 100 Videti: Poglavlje VI.C.2.b.ii u nastavku. Većina Srba je veoma dobro upoznata sa tužiteljkinim stavom, ali, kao što je jedan od njih primetio, „niko ne veruje u to što Arburova priča.” Intervju sa Ljiljanom Smajlović, Beograd, 24. novembar 2006. 101 Videti: Poglavlje VI.C.2.b.ii. 102 Videti: R. Džefri Smit, “Test za Koštunicu: izručenje Srba optuženih za ratne zločine,“ Vašington Post, 21. januar 2001. Na dan Miloševićevog odlaska sa vlasti, Koštunica je opisao Hag kao “političku instituciju” koja “zapravo … i nije sud.” Osvrćući se na brojna pitanja o izručenju Miloševića, Koštunica je rekao “moj odgovor je jasno ne.” Intervju na RTS–u, 5. oktobar 2000.

39

orijentisani Zoran Đinđić, koji je bio premijer Srbije (dominantne republike države koja je proizišla iz Jugoslavije) u periodu od 25. januara 2001. do 12. marta 2003, kada je ubijen103. Kao što je često isticano, jedinstvo DOS–a u nastojanju da Miloševića smeni sa vlasti prikrilo je brojne razlike unutar koalicije, uključujući i bitno različite stavove o procesuiranju ratnih zločina. Ove razlike postale su očigledne ubrzo nakon što je DOS došao na vlast104. Iako će Đinđić zauvek biti upamćen kao srpski lider koji je izručio Miloševića MKTJ–u 2001. godine, s početka su oba lidera koalicione vlade bila protiv toga105, i zalagali se da se Miloševiću sudi pred domaćim sudovima.106 Ali dok je Koštunica ostao neprijateljski orijentisan prema Tribunalu, Đinđić je postao zagovornik Miloševićeve predaje.107 Suočavajući se sa mogućnošću da izgubi direktnu pomoć kao i podršku SAD za finansiranje od strane međunarodnih institucija ukoliko Srbija ne preda Miloševića108, čak je i Koštunica, mimo svoje volje, pristao na predaju u smislu da bi taj potez bio „manje zlo u odnosu na ono što bi se moglo dogoditi zemlji ukoliko se to ne učini“.109 Ali, Koštunica je insistirao da svako izručenje bude u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom. 110 Imajući u vidu konferenciju zapadnih donatora sazvanu kako bi se pomoglo obnavljanju bivše Jugoslavije—i suočavajući se sa mogućnošću da tu 103 Uprkos činjenici da je MKTJ protiv njega podigao optužnicu u aprilu 1999, Milan Milutinović je i dalje ostao na funkciji predsednika Srbije, na koju je izabran u decembru 1997, i koju je obavljao do januara 2003, kada se predao Hagu. Koštuničina Demokratska stranka Srbije izašla je iz vlade 17. avgusta 2001. Nakon vanrednih parlamentarnih izbora u decembru 2003, Koštunica je formirao novu, manjinsku vladu uz podršku SPS–a. 104 Videti: “Srbija ponovo na raskrsnici,” Specijalni izveštaj 128 str. 7, Institut SAD za mir, novembar 2004. 105 Videti: Stiven Erlanger, “Novi srpski lider obećao brze pomake,” Njujork Tajms, 5. decembar 2000. 106 Videti: Karlota Gal, “Miloševiću preti hapšenje i suđenje u Srbiji,” Njujork Tajms, 9. februar 2001. 107 Videti: R. Džefri Smit, “Srpske vlasti predale Miloševića Tribunalu za ratne zločine,” Vašington Post, 29. jun 2001. 108 Videti: Stiven Erlanger, “SAD uslovile pomoć Beogradu hapšenjem Miloševića,” Njujork Tajms, 10. mart 2001. 109 Karlota Gal, “Beograd započeo postupak Miloševićevog izručenja Hagu,” Njujork Tajms, 26. jun 2001. Videti takođe: R. Džefri Smit, “Beograd uložio zahtev pravosudnim organima za ekstradiciju Miloševića,” Vašington Post, 26. jun 2001; R. Džefri Smit, “Jugoslavija se sprema da izruči Miloševića,” Vašington Post, 24. jun 2001. 110 Videti: R. Džefri Smit, “Ekstradicija izazvala razdor u Beogradu,” Vašington Post, 30. jun 2001.

40

konferenciju bojkotuju SAD111– jugoslovenska vlada započela je uspostavljanje pravnih osnova za izručenje Miloševića. U međuvremenu je bivši lider priveden i optužen na osnovu domaćeg zakonodavstva za korupciju i zloupotrebu položaja, 1. aprila 2001. godine. Ne slučajno, ovo hapšenje desilo se samo dan nakon krajnjeg roka koji je Kongres odredio za potvrđivanje pomoći od strane tadašnjeg predsednika SAD, Bila Klintona. Preduslov za prenos finansijskih sredstava namenjenih SRJ bio je da zemlja sarađuje sa MKTJ i da je ispunila nekoliko drugih kriterijuma.112 Krajem juna 2001, sudije Ustavnog suda Jugoslavije koje je imenovao Milošević blokirale su odluku vlade kojom se odobrava njegovo izručenje Hagu. Đinđić nije priznao ovaj potez Suda113 , i organizovao je izručenje Miloševića Hagu, a da o tome nije obavestio Koštunicu. 114 Odmah posle izručenja, Srbija je nagrađena obećanom sumom od 1.28 milijarde dolara na donatorskoj konferenciji Zapadnih zemalja115. U skladu sa preovlađujućim političkim okruženjem, Đinđić nije smatrao da je mudro da opravdava svoju akciju pozivajući se na principe pravde116. Umesto toga, nastojao je da obezbedi podršku javnosti na pragmatičnim osnovama—izručenje Miloševića bilo je ključ ekonomskog napretka Srbije i njenih integracija sa Zapadom. „Našoj zemlji je mesto u međunarodnoj zajed-

111 SAD su uslovile svoje učešće spremnošću Jugoslavije da ostvari saradnju sa Haškim tribunalom na konkretnim pitanjima. Videti: Karlota Gal, “Beograd započeo postupak izručenja Miloševića Hagu,” Njujork Tajms, 26. jun 2001; R. Džefri Smit, “Yugoslavia se sprema da izruči Miloševića,” Vašington Post, 24. jun 2001. 112 Foreign Operations Export Financing and Related Programs, Fiscal Year 2001, P.L. 106–249, § 594(a), (c), 114 Stat. 1900, 1900A–60 (2000). 113 Đinđić je opravdavao legalnost ove akcije članom 135(2) srpskog Ustava iz 1990 u kojem je pisalo:“Kada se aktima organa federacije ili aktima organa druge republike, protivno pravima i dužnostima koje ona ima po Ustavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, narušava ravnopravnost Republike Srbije ili se na drugi način ugrožavaju njeni interesi, a pri tome nije obezbeđena kompenzacija, republički organi donose akte radi zaštite interesa Republike Srbije.“ 114 Marliz Sajmons i Karlota Gal, “Milošević predat Tribunalu UN radi suđenja za ratni zločin,” Njujork Tajms, 29. jun 2001. 115 Videti: Marliz Sajmons, “Tribunal za ratne zločine proširio optužnicu protiv Miloševića,” Njujork Tajms, 30. jun 2000. 116 Đinđić je međtim nastojao da pripremi javnost za Miloševićevo izručenje Hagu saopštenjem o masovnim grobnicama, “u kojima jeako je rečeno, nalaze tela koja su tokom rata na Kosovu srpske snage bezbednosti prevozile na različita mesta u Srbiji.” R. Džefri Smit, “Srpske vlasti predale Miloševića Tribunalu za ratne zločine,” Vašington Postt, 30. jun 2000.

41

nici,“ izjavio je Đinđić nakon izručenja Miloševića Hagu. Akcija vlade izvedena je, kako je objasnio, „ne zbog naših roditelja, već zbog naše dece.“117 Godinama kasnije, građani Srbije i drugi koji podržavaju rad MKTJ često pominju Đinđićevo oslanjanje na pragmatične, a ne moralne, argumente za izručenje Miloševića Hagu, kao bi objasnili prepreke koje moraju biti prevaziđene u obezbeđivanju srpske podrške za proces suočavanja koji se odvija u Hagu. Po mišljenju mnogih građana Srbije koji podržavaju ova krivična gonjenja (i koji, u tom smislu, podržavaju i saradnju sa MKTJ), Đinđić je otišao najdalje koliko je to bilo politički moguće kako bi opravdao svoj, već dovoljno kontroverzan, korak. Po njihovom mišljenju, činjenica da čak ni Đinđić nije dao moralnu dimenziju saradnji sa Tribunalom potvrđuje da je kultura nekažnjivosti, utemeljena tokom Miloševićevog vremena, veoma postojana. Drugi žale što Đinđić nije otišao dalje, obrazlažući da „lideri treba da prednjače“. „Oni trebaju da ugrabe momenat.“118 Bez obzira da li je Đinđić mogao uspešno da unapredi moralne osnove za saradnju sa Hagom, kao što je to učinio sa pragmatičnim, činjenica da on i ostali srpski lideri u tome umnogome nisu uspeli umnožila je izazove MKTJ–a u Srbiji. Srpski lideri koji se protive Tribunalu nisu bili ni malo suzdržani. Osuđujući izručenje Miloševića Hagu, tadašnji predsednik Koštunica uporedio je Đinđićev akt sa „bespravnim i naprasitim delima“ Miloševićevog režima, i upozorio: „Takve mere ugrožavaju našu zemlju, njene građane, kao i narušeni mir u našem regionu.“119 Ali, dok je izručenje Miloševića izazvalo krizu unutar vladajuće koalicije,120 ono ipak nije dovelo do posledica na koje je Koštunica upozoravao. Kako je jedan posmatrač naveo, „Koštunica nije bio zadovoljan, ali je u datom momentu Đinđić imao političku moć da izruči Miloševića.“121 Zapravo, mnogi građani Srbije duž širokog političkog spektra, primili su izručenje Miloševića sa izvesnim osećanjem olakšanja. 122 117 Id. 118 Poverljivi intervju 119 Marliz Sajmons i Karlota Gal, “Milošević predat Tribunalu UN radi suđenja za ratni zločin,” Njujork Tajms, 29. jun 2001. 120 Videti: R. Džefri Smit, “Ekstradicija izazvala razdor u Beogradu,” Vašington Postt, 30. jun 2001. 121 Intervju sa Natašom Kandić, 27. novembar 2006. 122 Videti: Ian Fišer, “Srbija podeljena po pitanju izručenja Miloševića,” Njujork Tajms, 30. januar 2001. Zaključak ovog medijskog izveštaja potkrepljuju naši intervjui u Srbiji šest godina kasnije.

42

Odgovor javnosti Srbije na izručenje Miloševića—demonstracije protiv akcije izručenja bile su relativno male i jedva destabilizujuće—obeležio je prekretnicu u spremnosti Srbije da pristane na, ako još uvek ne i potpuno prihvati, postupak utvrđivanja odgovornosti koji se odvija u Hagu. Po mišljenju jednog od članova Đinđićeve vlade, „pre izručenja Miloševića, postojao je otpor u nekim delovima vlade da se sa tim suoči“. „Nakon izručenja, uvideli smo da se to ipak može učiniti, i da se, u očima javnosti, može učiniti još mnogo više.“123 Međutim, trebalo je skoro godinu dana da Srbija ostvari dalji značajan napredak u saradnji sa MKTJ. Aprila 2002, Savezni parlament doneo je zakon o saradnji sa Tribunalom, kojim je ustanovljen i Nacionalni savet za saradnju, nadležan da koordinira odgovore vlade na zahteve MKTJ–a.124 Nedugo posle, šest optuženika se predalo MKTJ–u. 125 Mnogi od tih transfera i predaja bili su podstaknuti godišnjim rokovima koji su povezivali pomoć SAD namenjenu Srbiji za datu godinu sa ispunjenjem kriterijuma od strane Srbije, uključujući i saradnju sa MKTJ. Izveštaj Kongresnog istraživačkog servisa (Congressional Research Service— CRS) na sledeći način sažima uticaj uslova godišnje pomoći SAD na saradnju Srbije u periodu 2001–05: Po dolasku na vlast demokratskih snaga u Srbiji, krajem 2000, saradnju Srbije sa MKTJ svake godine obeležio je sličan model: Srbija izruči nekoliko optuženika Tribunalu neposredno pred ili, uglavnom, par nedelja posle roka za potvrđivanje. Administracija daje odobrenje, kako joj to nalaže zakon, i zahteva od Srbije da učini više. Međutim, od tog momenta saradnja Srbije se usporava, a srpski lideri tvrde da političke i pravne prepreke otežavaju dalje napore. Međutim, izručenje 123 Intervju sa Dušanom Protićem, Beograd, 23. novembar 2006. Ivan Janković, srpski advokat, veruje da je Miloševićevo izručenje imalo “veliku simboličku važnost, jer se srpska vlast na taj način jasno ogradila od Miloševića i svega što je on predstavljao. Intervju sa Ivanom Jankovićem, Beograd, 24. novembar 2006. 124 Iako je sa jedne strane uspostavljao osnov za saradnju, ovaj zakon je takođe sprečavao Srbiju da izručuje svoje državljane koje je optužio MKTJ. Videti: Hjuman Rajts Voč, “Jugoslavija: Zakon o saradnji neadekvatan,” 12. april 2002. Kao što je ranije napomenuto, ovaj aspekt zakona iz aprila 2002. promenjen je 2003. 125 Videti: Stiven Vorel, “Uslovi pomoći SAD Srbiji,” CRS Report for Congress, Order Code RS21686, str. 2–3, od 21. jula 2005. U svom izveštaju Generalnoj skupštini i Savetu bezbednosti UN iz 2002, predsednik MKTJ je izvestio da je u periodu od 1. avgusta 2001. do 31. jula 2002. godine, u Tribunal stiglo 9 optuženih lica iz Savezne Republike Jugoslavije; od tog broja, njih šest je došlo dobrovoljno. UN Doc. A/57/379; S/2002/985, ¶ 227. Neki od onih koje je SRJ predala bili su bosanski Srbi koji su živeli u Srbiji.

43 još nekih optuženih sledi kako se naredni rok za odobrenje pomoći približava, i tako dalje.126

Kako izveštaj CRS–a navodi, značajnije demonstracije saradnje Srbije sa MKTJ nerado su činjene, čak i dok je Đinđić bio premijer. Iako je za to odgovorno više faktora, neki od njih su posebno značajni za našu analizu. Prvo, veliki procenat biračkog tela u Srbiji čine nacionalisti tzv. tvrde struje, koji se snažno protive progonu lidera i građana Srbije za ratne zločine. 127 Kako ni jedna politička partija u post–Miloševićevom periodu nije imala podršku apsolutne većine populacije, svaka izabrana vlada brinula je o nezadovoljstvu značajnog dela javnosti. Tako, čak i tokom perioda u kom je premijer Koštunica bio relativno kooperativan prema MKTJ, svoju saradnju je uobličio tako da ona odgovara i srpskim nacionalistima. Dalje, „dobar deo“ trajnog otpora velikog broja Srba prema predajama MKTJ–u „proizilazi iz popularnosti samih optuženika za ratne zločine.“128 Treći aspekt, koji odbijanje srpskih vlasti da potpuno sarađuju sa MKTJ čini još složenijim, je njihova zabrinutost da bi dokazi izneti u krivičnim postupcima u Hagu mogli povećati slabost Srbije u predmetu za genocid, pokrenut protiv Srbije i Crne Gore 1993. pred još jednim međunarodnim sudom u Hagu, Međunarodnim sudom pravde (the International Court of Justice—ICJ), a koji je presuđen tek u februaru 2007. 129

126 Stiven Vorel, “Uslovi pomoći SAD Srbiji,” CRS Report for Congress, Order Code RS21686, p. 2, updated July 21, 2005. 127 Videti: “Srbija ponovo na raskrsnici,” United States Institute for Peace, Specijalni izveštaj br. 128, novembar 2004. 128 Id., str. 11. Čak i nakon početka suđenja pred MKTJ, Vojislav Šešelj je bio nosilac liste kandidata ultranacionalističke Srpske radikalne stranke na parlamentarnim izborima zakazanim za maj 2008. Videti: „ Lider optužen za ratne zločine na čelu liste ultranacionalista za parlamentarne izbore,” Asošijeted Pres, 26. mart 2008. 129 Diskutabilna je činjenica da Međunarodni sud pravde nije zahtevao od Srbije da dostavi neredigovane primerke dokumenata koje je tražila Bosna. Ove dokumente Srbija je dostavila MKTJ–u, pod uslovom da oni delovi za koje je Srbija smatrala da mogu ugroziti njen položaj u predmetu za genocid pred Međunarodnim sudom pravde budu izdvojeni iz javnih zapisnika. Videti: Marliz Sajmons, “Sud odlučio o genocidu u korist Srbije bez celovitog uvida u ratnu arhivu,” Njujork Tajms, 9. april 2007.

44

Četvrti i ključni faktor neuspeha Srbije da potpuno sarađuje sa MKTJ je otpor državnih bezbednosnih službi.130 Iako je načinjen izvestan napredak u reformi ovih službi u vreme Đinđićeve vlade131, one su u najvećem delu ostale nepromenjene i izvan demokratske kontrole—one su struktura koja je opstala. 132 Ove snage su bile snažno motivisane da se protive saradnji sa MKTJ:133 Korumpirane snage bezbednosti i policije radile su zajedno sa kriminalnim grupama čiji članovi su igrali značajnu ulogu u zlodelima počinjenim tokom sukoba devedesetih. 134 Neko vreme je čak i reformski orijentisani Đinđić izabrao da “živi u neprijatnoj koegzistenciji sa bezbednosnim strukturama,”135 za čije demontiranje nova vlada još uvek nije verovala da ima snage. Đinđić je imao druge razloge da trpi jednog od mnogobrojnih ozloglašenih kriminalaca podzemlja, Milorada (“Legiju”) Ulemeka, 136 bivšeg komandanta snaga specijalne policije, čija je zloglasna Jedinica za specijalne operacije srpske tajne policije, poznata kao 130 Pored ostalih, predsednik Srbije Boris Tadić pripisao je neuspeh Srbije da uhapsi Ratka Mladića nedovoljnoj reformi srpske policije i bezbednosnih službi. Videti: Daglas Hamilton, “Predsednik Srbije tvrdi da premijer koči koalicioni dogovor,” Rojters, 4. maj 2007. 131 Na primer, odmah po imenovanju na mesto premijera, Đinđić je izdejstvovao ostavku Radomira Markovića, šefa bezbednosne službe koji je smatran “jednom od najstrašnijih ličnosti Miloševićevog režima, čovekom koga su političari optuživali kao nalogodavca političkih ubistava” Karlota Gal, “Reformista se dokazao kao energični predsednik vlade,” Njujork Tajms, 26. januar 2001. Neposredno nakon toga, Marković je uhapšen na osnovu optužbi za ubistvo. Videti: R. Džefri Smit, “Bivši šef srpske obaveštajne službe uhapšen zbog optužbi za ubistva,” Vašington Post, 25. februar 2001; Karlota Gal, “Srpski tužioci počeli obračun sa Miloševićem,” Njujork Tajms, 1. mart 2001. 132 Videti: Dejan Anastasijević, “Srpski birači okrenuli leđa nacionalistima,” Tajm Magazin onlajn, dostupno na http://www.time.com/time/world/article/0,8599,1739295,00.html (Citat sa sajta: „Da bi haški begunac Mladić bio uhapšen, neophodno je očistiti i drastično reformisati strukture srpskog bezbednosnog sektora—policije, obaveštajnih agencija i vojske”). Tokom kratkotrajnog reformskog uzleta, koji je okončan ubistvom Đinđića, „najviši funkcioneri policije i državne bezbednosti bili su smenjeni, ali nije došlo do reorganizacije”. “Srbija ponovo na raskršću,” United States Institute of Peace, Specijalni izveštaj 128, str. 13, novembar 2004. 133 Videti: Tanja Nikolić–Đaković, “Još uvek smo taoci tajnih službi”, Blic, 15. april 2007, preneo BBC Worldwide Monitoring, 19. april 2007; “Beogradski dnevni list napada Državnu bezbednost,” RTV B92 Vesti (Beograd), 10. oktobar 2006. (rezime izveštaja Blica). 134 Prema izveštaju beogradskog Fonda za humanitarno pravo, objavljenom krajem 2006, “delovi policijskih i vojnih bezbednosnih agencija, privrženi nekadašnjoj ideji da je podrška haškim optuženicima u nacionalnom interesu Srbije, imaju značajnu ulogu u zaštiti optuženih pred MKTJ.” Fond za humanitarno pravo, “Političke elite u Srbiji ne pokazuju odgovornost prema nasleđu prošlosti,” 11. decembar 2006. 135 Lora Silber, “Srbija izgubila vođu, ali i mnogo više od toga” Njujork Tajms, 14. mart 2003. 136 U nekim tekstovima se navodi prezime “Luković” umesto Ulemek.

45

Crvene beretke137, igrala značajnu ulogu u ratnim zločinima počinjenim u Bosni, a potom na Kosovu. 138 Đinđić je verovao da je Legija, preusmeravajući svoju odanost sa Miloševića na Đinđića 2000. godine, odigrao ključnu ulogu u omogućavanju mirne promene vlasti.139 Štaviše, Legija je, navodno, “odigrao vodeću ulogu u hapšenju Miloševića, marta 2001. … prema Đinđićevim instrukcijama.”140 Takođe, s obzirom da je Koštunica kontrolisao podršku vojske, Đinđić se, navodno, oslanjao na bivšu tajnu policiju, kao protivtežu Koštuničinoj vojnoj bazi moći.141 Međutim, od 2003, Đinđić se okrenuo protiv Legije i organizovane kriminalne grupe kojoj je on pripadao, Zemunskog klana.142 Dvanaestog marta 2003. godine, Đinđićev kabinet planirao je da potpiše naloge za hapšenje Legije i ostalih vođa njegovog klana.143 Tog dana izvršen je atentat na Đinđića. Sumnja je odmah usmerena na Legiju i Zemunski klan. Tri i po godine dugo suđenje Legiji i ostalim osumnjičenima za atentat na Đinđića, rezultiralo je osudom dvanaest saoptuženih, uključujući i Legiju, 23. maja 2007.144 Srpski tužilac tvrdio je da su optuženi želeli da spreče Đinđića da ostvari napredak u svojoj kampanji protiv organizovanog kriminala, da osiguraju da ni jedan ratni zločinac više ne bude poslat u Hag145, i da vrate tvrdokorne nacionaliste na vlast. 146 137 Videti: Miša Gleni, “Đinđićeva smrt,” New York Review of Books, 17. jul 2003, str. 32. 138 Prema Gleniju, budući da ih je 1994. formirao Milošević, Crvene beretke “delovale su kao paravojne ubice u Bosni i na Kosovu; kao smrtonosni odred unutar Srbije; kao predstavnici organizovanih kriminalnih grupa unutar srpske države;” i kao instruktori makedonskom pandanu Crvenim beretkama. Id. 139 Videti: id, str. 33; videti takođe: Denijel Simpson, „Atentat na srpskog premijera i reformatora,” Njujork Tajms, 13. mart 2003. 140 Majkl Dobs, „Smrt srpskog premijera izazvala razdor u rukovodećoj alijansi,” Vašington Post, 14. mart 2003. Videti takođe: Stiven Erlanger, „Da li je srpski lider previše revnosno izvršavao obavezu prema zapadu?,” Njujork Tajms, 16. mart 2003. 141 Videti: Majkl Dobs, „Smrt srpskog premijera izazvala razdor u rukovodećoj alijansi,” Vašington Post, 14. mart 2003. 142 Videti: Gleni, „Đinđićeva smrt,” New York Review of Books, 17. jul 2003, str. 34. 143 Videti: Simpson, „Atentat na srpskog premijera i reformatora,” Njujork Tajms, 13. mart 2003. 144 Videti: Dušan Stojanović, „Šef srpske policije, još 11 osumnjičenih za atentat srpskog premijera 2003,” Asošijeted Pres, 23. maj 2007. 145 Videti: Daglas Hamilton, „Srpski tužilac izneo užasne dokaze na suđenju za atentat,” Rojters, 22. novembar 2006. 146 Videti: Eli Corci, „Nakon presude Đinđićevim ubicama neka pitanja će ostati bez odgovora,” Rojters, 22. maj 2007. U svojoj presudi, srpski sud “naveo je da je 12 (optuženih) planiralo ubistvo Đinđića kako bi zaustavili njegove prozapadne reforme, vratili MIloševićeve saveznike na vlast i zaustavili dalje izručenje ratnih zločinaca MKTJ–u.” „Srpski sud osudio 12 lica

46

Atentat je izazvao debatu o eventualnom prevelikom pritisku kojem zapadne zemlje izložile Đinđića, kako bi izručio ratne zločince Hagu147 (neposredno pre atentata, jedan beogradski list izvestio je da će MKTJ podići optužnicu protiv Legije148, kog, zapravo, MKTJ nije ni optužio do momenta isteka roka predviđenog za okončanje svih istraga, krajem 2004).149 Međutim, iako se građani Srbije sa tim ne slažu,150 kratkoročni uticaj atentata na Đinđića je nesumnjiv: šok javnosti pokrenuo je period značajne političke reforme, koja je obuhvatala krah organizovanog kriminala i obnavljanje saradnje sa MKTJ. Sumirajući razvoj događaja u ovom period, Međunarodna krizna grupa navodi: Odmah nakon ubistva (Đinđića), ostvarena je posvećenost javnosti saradnji sa Haškim tribunalom; započeto je stavljanje vojske pod civilnu kontrolu; razmontirana je najistaknutija kriminalna grupa i delovi paralelnih bezbednosnih struktura Miloševićevog doba; razrešeno je nekoliko desetina značajnih ubistava, od kojih mnoga datiraju iz vremena prethodnog diktatora; nova zajednica Srbije i Crne Gore primljena je u Savet Evrope. Sve to trebalo je da se dogodi ubrzo nakon pada Miloševića, oktobra 2000, ali su plan reformi blokirale nacionalističke snage oko bivšeg predsednika Vojislava Koštunice, do februara 2003.151

Lideri koji su se ranije ustručavali da insistiraju na saradnji sa MKTJ, sada su se za nju zalagali. Kako je objasnio jedan komentator “tragična smrt Zorana Đinđića dala je post–Miloševićevoj vlasti neku vrstu društvenog konsenzusa da se bavi i suoči sa ratnim zločinima.”152 Tokom ovog perioda, vladajuća koaza učešće u atentatu na premijera,” Asošijeted Pres, 23. maj 2007. 147 Videti: Stiven Erlanger, „Da li je srpski lider previše revnosno izvršavao obavezu prema zapadu?,” Njujork Tajms, 16. mart 2003. 148 Intervju sa Antonelom Rihom, Beograd, 17. novembar 2006. 149 Legija se, međutim, plašio da Tužilaštvo MKTJ vodi istragu protiv njega. Intervju sa sudijom Radmilom Dragičević–Dičić, 21. novembar 2006; Intervju sa Antonelom Rihom, Beograd, 27. novembar 2006. Videti takođe: „Legija u strahu od Haga”, RTV B92 (Beograd), 27. mart 2007. Iako su atentatori na Đinđića izjavili da su delovali kako bi sprečili slanje svojih drugova u Hag, neki smatraju da je njihov osnovni motiv bio „da spreče Đinđićev obračun sa organizovanim kriminalom.” Intervju sa Ivanom Jovanovićem, Beograd, 6. jun 2007. 150 Protiveći se stavu da su zapadne vlade vršile preveliki pritisak na Đinđića u pogledu saradnje sa MKTJ i tako ometale demokratsku tranziciju vlasti u Beogradu, neki građani Srbije tvrde da je „stvarni problem” bio taj što rukovodstvo, uklučujući Đinđića, nije na vreme delovalo u smislu uspešnijeg suzbijanja organizovanog kriminala, čime je omogućilo „pregrupisanje elemenata uključenih u kriminal.” 151 Međunarodna krizna grupa, „Reforme u Srbiji ponovo posustale,” Europe Report br.145, str. 1, 17. jul 2003, dostupno na http://www.crisisgroup.org/library/documents/report_archive/ A401049_17072003.pdf. 152 Milanka Šaponja–Hadžić, „Izveštaj iz regiona: Srbi konačno podržali saradnju sa Hagom,” IWPR’s Tribunal Update br. 314, 29. maj 2003.

47

licija iskoristila je svoja privremena vanredna ovlašćenja153 da izmeni Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom iz 2002, koji je ranije sprečavao Srbiju da izruči svoje državljane optužene od MKTJ nakon njegovog proglašenja. 154 U periodu od četiri meseca posle atentata na Đinđića, četiri optuženika iz Srbije predali su se MKTJ–u; petog su uhapsile vlasti Srbije i Crne Gore i prebacile u Hag.155 Te predaje i hapšenja izražavale su približavanje interesa Haga i Beograda: ispostavilo se da su mnogi od onih koje su srpske vlasti tražile zbog učešća u organizovanom kriminalu “učestvovali u različitim vidovima paramilitarnih formacija, ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti. Za neke se ispostavilo da su stvarni učinioci nepojmljivo gnusnih zločina.”156 Istraživanja javnog mnjenja pokazala su da je, prvi put nakon osnivanja MKTJ–a, većinski deo javnosti u Srbiji podržavao saradnju sa Tribunalom.157 Takođe, tokom tog perioda, Skupština Srbije usvojila je zakone, potekle iz Đinđićeve vlade, kojim se osnivaju specijalizovani sudovi za organizovani kriminal, odnosno za ratne zločine—tim pitanjem bavićemo se u Poglavlju IV. Međutim, taj nalet reformskog žara bio je kratkotrajan158 i antihaška Srpska radikalna stranka osvojila je najveći broj mesta na parlamentarnim izborima 2003.159 Saradnja srpskih vlasti sa MKTJ je usporena, što je dovelo do suspenzije pomoći SAD.160 153 Vanredno stanje proglašeno je nakon atentata na Đinđića. Videti: Denijel Simpson: „Srbija oplakuje premijera, policija uhapsila 56 osumnjičenih,” Njujork Tajms, !4. mart 2003. 154 Videti: Deseti godišnji izveštaj MKTJ, ¶ 243, UN Doc. A/58/297; S/2003/829. 155 Videti: UN Doc. A/58/297; S/2003/829, ¶ 232. Tokom ovog perioda, na mestu premijera bio je Đinđićev saradnik Zoran Živković. 156 Miloš Vasić, „Patrioti po vokaciji, kriminalci iz ubeđenja: operacija ’Sablja’ razotkrila suprotstavljene interese MKTJ i srpskog pravosuđa,“ Transitions Online (Prag), 15. maj 2003, dostupno na: http://www.tol.cz/look/BRR/article/tpl?IdLanguage=1&IdPublication=9&NrIssue=1&NrSec tion=2&NrArticle=9502. 157 Videti: Milanka Šaponja–Hadžić, „Izveštaj iz regiona: Srbi konačno podržali saradnju sa Hagom,” IWPR’s Tribunal Update br. 314, 29. maj 2003. 158 Sumirajući razvoj događaja, u martu 2004. Međunarodna krizna grupa navodi: „U pravosuđu, policiji, vojsci i ostalim ključnim institucijama, strukture i pojedinci iz doba Miloševića ostali su netaknuti. Mediji i pravosuđe u Srbiji danas su manje nezavisni nego pre dve godine. Brojne obaveštajne službe očigedno su još uvek van kontrole…” Međunarodna krizna grupa, „Preokret u Srbiji,” Jurop Riport br. 154, str. ii, 26. mart 2004. 159 Sa 27,33% glasova, Srpska radikalna stranka bila je najveći pobednik izbora u decembru 2003. Videti; „Srbija ponovo na raskrsnici,” Institut SAD za mir, Specijalni izveštaj br. 128, str. 8, novembar 2004. Kao što je prethodno navedeno, pojedini posmatrači kritikovali su Tužilaštvo MKTJ što je podiglo optužnice protiv nekoliko srpskih visokih oficira neposredno pred ove izbore. 160 Bušova administracija nije mogla da konstatuje da je Srbija ispunila uslove za dobijanje

48

Međutim, počev od kraja 2004, vlada je ponovo osnažila svoje napore za izručenje optuženika Haškom tribunalu u formi dobrovoljnih predaja. Do tada je Boris Tadić, reformski kandidat Demokratske stranke, već izabran za predsednika Srbije na izborima održanim 27. juna 2004. Međutim, dok je Tadić s početka svog mandata podržavao saradnju sa MKTJ,161 postao je “predsednik duboko disfunkcionalne države, vođene manjinskom vladom zasnovanom na klimavoj koaliciji,”162 sa antihaškim Koštunicom koji je bio na značajno moćnijem mestu premijera i koji je kontrolisao ključne bezbednosne strukture.163 Tako bi mnogo bitniji faktor talasa saradnje krajem 2004. i početkom 2005. mogla biti želja srpskih vlasti da obezbede ponovno uspostavljanje pomoći SAD i potencijalnih dobiti u okviru procesa prijema koje je obećala Evropska unija. U izveštaju Savetu bezbednosti UN–a 13. juna 2005, tadašnja tužiteljka MKTJ–a Karla del Ponte opisala je “značajnu promenu” u saradnji Srbije. Pristup svedocima i dokumentima je “stalno napredovao,” i Srbija je izručila 14 optuženih Tribunalu od decembra 2004.164 Ali je saradnja vlade izvršena pod kontroverznim uslovima: srpske vlasti obezbedile su novčane nagrade za one koji se “dobrovoljno” predaju, kao i “prigodne materijalne naknade za njihove porodice” dok je javno veličala kao patriote i heroje one koji su se predali.165 planirane finansijske pomoći u dogovorenom roku, odnosno do 31. marta 2004. Tako je suspendovana pomoć od 16 miliona dolara, koja je bila namenjena Srbiji za tu godinu. Videti: Stiven Vorel, „Uslovi pomoći SAD Srbiji,” CRS Report for Congress, Order Code RS21686, str. 3, ažurirano 21. jula 2005. 161 Videti: Boris Tadić, „Srbija kreće ispočetka,” Vašington Post, 24. jul 2004. 162 „Srbija ponovo na raskrsnici,” Institut SAD za mir, Specijalni izveštaj br. 128, str. 5, novembar 2004. 163 Videti: Međunarodna krizna grupa: „Srbija: nova vlada se udaljava od Evrope,” str. 8, Europe Briefing br. 46, Beograd/Brisel, 31. maj 2007. 164 Videti: „Srbija ponovo na raskrsnici,” Institut SAD za mir, Specijalni izveštaj br. 128, str. 5, novembar 2004. 165 Videti: Nordland, „Penzije za patriote,” Njusvik, 25. jun 2005; Fond za humanitarno pravo, „Izveštaj o tranzicionoj pravdi: Srbija, Crna Gora i Kosovo, 1999–2005,” str. 9. Skupština Srbije usvojila je zakon kojim se obezbeđuju primanja i sudski troškovi optuženima, kao i kompenzacije njihovim porodicama. Id. Iako je primena zakona suspendovana do rešenja pitanja pravne osnovanosti, nastavila se politika vlade koja je težila podsticanju dobrovoljnih predaja haških optuženika umesto njihovom hapšenju. Videti: „Srpski premijer finansira predaje haških optuženika tajkunskim novcem,” hrvatska novinska agencija HINA, 27. mart 2005. Prema rečima bivšeg ministra pravde Srbije, finansiranjepredaja uglavnom se vršilo „novcem pribavljenim kroz institucionalno reketiranje biznismena i tajkuna povezanih sa kriminalom.” Id.

49

(Međutim, kako navodi jedan posmatrač, “bilo je i “dobrovoljnih predaja” u kojima su se pojedinci pojavljivali u pidžamama i sa selotejpom.166). Kritike ovakvog pristupa kažu da je on, iako je vlada sarađivala sa Tribunalom kroz podsticanje optuženih na predaju, “osnažio predstavu javnosti o “nepravičnom” sudu.”167 Štaviše, Srbija nije uspela da uhapsi i izruči dvojicu najtraženijih optuženika, koji su po dva puta optuženi za genocid 1995. godine. Kako smo ranije naveli, za jednog od njih—Ratka Mladića—zna se da se krio u Srbiji najveći deo perioda od optuženja, dobijajući penziju do decembra 2005. S obzirom da se često navodi da se Mladić još uvek krije u Srbiji, napori da se ostvari puna saradnja Srbije sa MKTJ usmereni su na njegovo hapšenje. Međutim, skorašnji izveštaji nagoveštavaju da bi i drugi najtraženiji haški begunac, bivši lider bosanskih Srba Radovan Karadžić, mogao biti u Srbiji168 i da je najverovatnije bio u Srbiji još od optužnice, 1995.169 U intervju datom državnoj televiziji Bosne i Hercgovine sredinom decembra 2007, glavni zamenik Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini, Rafi Gregorian izjavio je da su i Karadžić i Mladić “u Srbiji, i da premijer Srbije Vojislav Koštunica može da reši pitanje njihovog hapšenja jednim telefonskim pozivom.”170 166 Poverljivi intervju 167 Fond za humanitarno pravo, „Izveštaj o tranzicionoj pravdi: Srbija, Crna Gora i Kosovo, 1999–2005,” str. 9. 168 Kristijan Dženings, „Sramna srpska prošlost krije se u Beogradu,” The Scotsman (Edinburg), 31. maj 2007. Videti takođe: „Srpski tužilac tvrdi: Mladić je u Srbiji,” RTV B92 Vesti, 25. decembar 2007. (citat izjave srpskog tužioca za ratne zločine u kojoj izražava uverenje da je Mladić u Srbiji i da „oseća da je Radovan Karadžić takođe u regionu”). Pored Mladića i Karadžića, veruje se da je još jedan haški optuženik—Goran Hadžić—u Srbiji ili „u dometu vlasti u Srbiji”, prema rečima Tužioca MKTJ Serža Bramerca. Izveštaj tužioca MKTJ Serža Bramerca Savetu bezbednosti u skladu sa stavom 6 Rezolucije 1534 Saveta bezbednosti (2004), UN Doc. S/2008/326, Aneks II, ¶ 25. (Bramercova izjava odnosila se na četvoricu optuženika za koje se veruje da su u domašaju srpskih vlasti; kao što je u daljem tekstu navedeno, četvrti, Stojan Župljanin, uhapšen je u Srbiji u junu 2008.). 169 Videti: „Del Ponteova tvrdi da su srpske vlasti 2006. pregovarale sa Mladićem o njegovoj predaji,” hrvatska novinska agencija HINA, 25. decembar 2007. (Agencija izveštava da je tadašnja tužiteljka MKTJ Karla del Ponte izjavila da njeno Tužilaštvo zna da je Mladić 2004. bio u Beogradu.). 170 „Karadžić i Mladić telefonom obavešteni da im se sprema hapšenje, tvrdi američki diplomata,” Dojče Pres Agentur, 18. decembar 2007. U svom izveštaju Savetu bezbednosti UN krajem maja 2008, tužilac MKTJ Serž Bramerc rekao je da se preostala četiri haška optuženika— uključujući Karadžića i Mladića—nalaze u domašaju srpskih vlasti. Ubrzo nakon što je Bramerc podneo ovaj izveštaj, jedan od najtraženijih optuženika, Stojan Župljanin, uhapšen je pet kilometara od centra Beograda, što je navelo i Bramercovu predstavnicu za odnose sa

50

Koštuničina praksa obezbeđivanja “dobrovoljnih predaja” preostalih optuženika deo je šire politike koju je on nazvao “dvostranom saradnjom” između Haga i Beograda.171 Pozivajući na ovakav pristup pri stupanju na dužnost premijera, marta 2004, Koštunica je naglasio da će ostali elementi “dvostranog” odnosa na kome će insistirati uključiti spremnost MKTJ da odobri privremeno puštanje na slobodu optuženih iz Srbije, uz garancije srpske vlade da će se optuženi pojaviti na sudu kada im počnu suđenja,172 i ustupanje predmeta od strane MKTJ lokalnim sudovima u Srbiji.173 U praksi, kao što ćemo dalje objasniti, još jedan bitan element “dvostranog” odnosa koji se razvio između Haga i Beograda uključio je i stavljanje na raspolaganje podataka srpskim tužiocima za ratne zločine.174 U maju 2005, Evropska unija započela je pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa Beogradom, kao uvodom u proces prijema. 175 Ali ova runda saradnje, kao i one pre nje, bila je kratkotrajna. “Od momenta kada su pregovori počeli, Srbija je zaustavila saradnju sa Tribunalom,” navode Garet

medijima da izjavi kako ovo hapšenje „potvrđuje ono što tužilac odavno tvrdi, a to je da su preostali optuženici u dometu Srbije.” Nidžara Ahmetašević, „Hapšenje Župljanina praćeno oduševljenjem i sumnjom,” Bolkan Insajt, 12. jun 2008. 171 Videti: „Tvrd stav Koštunice prema saradnji sa Hagom,” Vesti RTV B92, mart, 2004. „Hapšenja haških optuženika ne dolaze u obzir, izjavljuju vladini zvaničnici,” Vesti B92, 17. januar 2005. Koštuničina politika „dvosmerne saradnje,” iako često ocenjivana kao implicitno neprijateljska prema MKTJ (ili, u najmanju ruku, uslovno spremna na saradnju), u praksi je često bila od obostrane koristi. U periodu istinske saradnje Srbije sa MKTJ, glavni tužilac je hvalio „recipročnu saradnju Haga i Beograda. „Hag dao zeleno svetlo za približavanje Srbije EU,” Rojters, 29. septembar 2005. 172 Videti: Erik Janson, „Srpski premijer poziva na dijalog o ratnim zločinima,” Fajnenšel Tajms, 8. april 2004. 173 Videti: „Saradnja Beograda i Haga mora da bude dvosmerna,“ Ministarstvo spoljnih poslova SCG, 10. decembar 2004, dostupno na http://www.mfa.gov.yu/Policy/Multilaterala/UN/ activities_e/icty/111202_e.html. 174 Videti: Poglavlje IV.B 175 Videti: „Hag dao zeleno svetlo za približavanje Srbije EU,” Rojters, 9. septembar 2005.

51

Evans i Džejms Lajen. 176 Stoga je 3. maja 2006. EU suspendovala pregovore o SSP sa Srbijom, s obzirom na njen neuspeh u saradnji sa MKTJ.177 Proteklo je još godinu dana pre no što je Srbija preduzela značajnije korake kako bi obnovila svoju saradnju sa MKTJ. Potom, ubrzo posle formiranja nove vlade, posle mesecima dugih složenih pregovora, odnos između Beograda i Haga je unapređen. 178 Početkom juna 2007, tužiteljka MKTJ Karla del Ponte posetila je Beograd. Po prvi put, do njene posete došlo je na poziv vlade. Manje od nedelju dana pre posete, vlasti u Beogradu i Republici Srpskoj (srpskom entitetu u Bosni i Hercegovini) sprovele su uspešno zajedničku akciju hapšenja trećeg najtraženijeg haškog begunca, Zdravka Tolimira 179 (iako su srpske vlasti prikrile stvarni stepen svog učešća u hapšenju Tolimira.180) Ubrzo potom, EU je nastavila pregovore sa Srbijom. 181

176 Tačnije: „Ni jedno hapšenje ili prebacivanje nije više izvršeno; dokumenti su uglavnom bili nedostupni ili nepristupačni; svedoke je bilo teško pronaći.” Garet Evans i Džejms Lajon, „Bez Mladića nema pregovora,” Internešenel Herald Tribjun, 21. mart 2007. Štaviše, Srbija je, zajedno sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom, krajem novembra 2006. primljena u predčlanstvo Partnerstva za mir Severnoatlantskog Pakta, navodno zbog pretpostavke da će to osnažiti proreformske snage u Srbiji pred parlamentarne izbore, a u kontekstu priprema međunarodne zajednice za odluku o budućem statusu Kosova. Videti: „Srbija pred vratima Partnerstva za mir kao mamac za neopredeljene, tvrdi jedan diplomata,” Asošijeted Pres, 3. decembar 2006; Brajan Nolton i Helen Kuper, “Pismo iz Srbije navelo SAD da ukinu zabranu prijema u NATO,” Internešenel Herald Tribjun, 1. decembar 2006. 177 Videti: „Molimo prijem u vaš klub; ponovo se postavlja pitanje budućnosti Balkana u Evropskoj uniji,” Ikonomist, 6. maj 2006, str. 52. 178 Prema jednoj oceni, predsednik Tadić pristao je da Koštunica ostane na mestu premijera ukoliko, zauzvrat, pristane da sarađuje sa MKTJ. Videti: Nikolas Vud, „Nova runda pregovora EU sa Srbijom,” Internešenel Herald Tribjun, 8. jun 2007. 179 Videti: Merdijana Sadović, „Bosanski Srbi pomažu u hvatanju Mladića,” IWPR Tribunal Update, br. 504, 1. jun 2007. Kako navodi Ikonomist, policija je u Beogradu “upala u [Tolimirov] stan i iznela ga u vreći, na osnovu nekih izveštaja, a potom ga sprovela do srpskog dela Bosne, gde je i zvanično bio uhapšen. Na taj način je srpski premijer Vojislav Koštunica dokazao da nije izneverio svoje principe.” „Zločini i prekršaji,” Iconomist, str. 60, 9. jun 2007. 180 Srpske vlasti izjavile su da su vlasti Republike Srpske uhapsile Tolimira u Bosni, blizu granice sa Srbijom, dok Tolimir tvrdi da je uhapšen u Beogradu, i prebačen u Bosnu. Videti: Aleksandra Hadson, „Srbin osumnjičen za ratne zločine kaže da njegovo hapšenje predstavlja povredu ljudskih prava,” Rojters, 4. jun 2007. 181 Odmah nakon hapšenja Tolimira, komesar za proširenje EU Oli Ren istakao je da bi pregovori o SSP između EU i Beograda mogli uskoro biti nastavljeni. Sara Gudman, „Da li hapšenje Tolimira predstavlja dokaz obnovljene saradnje?,” Izveštaj Instituta za rat i mir, 1. jun 2007. 7. juna 2007, EU je potvrdila da će obnoviti pregovore o SSP sa Srbijom. Videti: Nikolas Vud, “Nova runda pregovora EU sa Srbijom,” Internešenel Herald Tribjun, 8. jun 2007.

52

Del Ponte je označila svoju posetu Srbiji juna 2007. kao najbolju posetu koju imala “za osam godina” kao tužilac MKTJ, delom i zbog toga što joj se činilo da će vlada konačno uhapsiti Ratka Mladića, “u roku od nekoliko meseci.”182 Nekoliko nedelja posle te posete Srbiji, srpske vlasti su, navodno delujući na osnovu obaveštajnih informacija osoblja MKTJ, odigrale ključnu ulogu u izvođenju hapšenja još jednog optuženika MKTJ, Vlastimira Đorđevića, koji je pronađen u Crnoj Gori. 183 Oktobra 2007, Srbija je ponudila nagradu u iznosu od milion evra (oko 1.4 miliona dolara) za informacije koje bi dovele do hapšenja Mladića.184 Ali, kako se primakao kraj 2007—kao i mandat g–đe Del Ponte kao tužioca MKTJ—Srbija ipak nije ostvarila napredak u svom obećanju da će uhapsiti Mladića. I pored toga, EU je parafirala SSP sa Srbijom, 7. novembra 2007. Narednih meseci, bilo je spekulacija da bi EU mogla da ponudi Srbiji i potpisivanje Sporazuma krajem 2008, uz mogućnost da ubrza put Srbiji ka članstvu185 (aspekt koji se odnosi na ostale zemlje regiona čiji je napredak u postupku SSP bio ili jeste uslovljen ispunjenjem kriterijuma, koji su se sada u slučaju Srbije činili felksibilnijim). Do januara 2008, Holandija i Belgija bile su jedine zemlje članice EU spremne da otvoreno tvrde da neće podržati potpisivanje SSP sa Srbijom dok Mladić ne bude uhapšen. Pod pritiskom ostalih zemalja članica koje su želele da ubrzaju potpisivanje SSP sa Srbijom, te dve nepopustvljive zemlje pristale na kompromis: 7. februara 2008. EU je ponudila Srbiji paket olakšica kako bi pokazala svoju dobru volju i nameru da se u budućnosti približi potpisivanju SSP–a sa Srbijom. 186 Iako su procene tih događaja bile složene, bitan faktor bila je želja velikog broja evropskih vlada da pruže Srbiji podsticaj da prihvati neminovnu nezavi182 Id. 183 Srpske obaveštajne službe navodno su pomogle u lociranju Đorđevića, za koga su srpski mediji ranije navodili da se krije u Rusiji. Srpske i crnogorske vlasti su se sporile oko toga koliko je ovaj begunac boravio u Crnoj Gori. Videti: BBC Monitoring European, 21. jun 2007, „Srpska novinska agencija predviđa da će nova vlada trajati šest meseci,” Izvor: Beta, Beograd, 21. jun 2007; Daglas Hamilton, “Razmena optužbi nakon iznenadnog hapšenja srpskog begunca,” Rojters, 18 jun 2007. 184 Videti: „Srbija nudi nagradu od 1,4 miliona dolara za informaciju o odbeglom generalu,” Njujork Tajms , 13. oktobar 2007. 185 Videti: „Sukob u EU oko kosovskog pitanja,” Dojče Pres Agentur, 14. decembar 2007. Članice EU su podeljene u vezi sa odobrenjem da Srbija potpiše SSP a da prethodno ne uhapsi Mladića. Videti: Ingrid Melander i Mark Džon, „EU pristala da pošalje misiju na Kosovo,” Rojters, 13. decembar 2007. 186 “ „Danska: lopta je sada u srpskom dvorištu,” Agencija Frans Pres, 30. januar 2008.

53

snost Kosova, u momentu kada su dugotrajni pregovori o statusu te teritorije bili iscrpljeni, bez dostignutog rešenja. 187 (Kosovo je proglasilo nezavisnost 17. februara 2008, aktom koji je Srbija najoštrije osudila.188) Još važniji faktor u datom trenutku bila je želja EU da osnaži umerenijeg predsedničkog kandidata Borisa Tadića na predstojećem drugom krugu izbora u februaru 2008, nakon što je kandidat ekstremne desnice dobio većinu u prethodnom krugu. 189 Iako je Tadić ponovo izabran za predsednika,190 premijer Koštunica je odmah naglasio da Srbija neće potpisati sporazum koji je EU ponudila, koji je video kao taktiku za podsticanje pristanka Srbije na nezavisnost Kosova. 191 Duboko podeljena, srpska vlada pala je u martu 2008, a parlamentarni izbori zakazani su za 11. maj 2008.192 U susret izborima, članice EU postigle su još jedan kompromis kojim su omogućile predsedniku Srbije da potpiše SSP, 29. aprila 2008, uz uslov da neće doći do njegove primene do okončanja izbora, i tek nakon što Evropski savet proceni da je Srbija ispunila u potpunosti svoje obaveze saradnje sa MKTJ.193 Moguće je da je strategija EU doprinela izbornom rezultatu proreformske stranke predsednika Tadića. 194 Ali, novinar Dejan Anastasijević navodi da “to 187 Kako bi sprečila najgori mogući scenario od strane Srbije u slučaju da Kosovo proglasi nezavisnot, izveštaji su, u decembru 2007, ukazivali da je „Brislel dao zeleno svetlo da Srbija potpiše SSP i tako dobije status zemlje–kandidata EU” u januaru 2008, čak i ako Srbija ne uspe da uhapsi Mladića. 188 Videti: Den Bilefski, „Srbija revoltirana kosovskim proglašenjem nezavisnosti,” Njujork Tajms, 18. februar 2008. 189 Videti: „EU nudi novi sporazum Srbiji,” Bolkan Insajt, 30. januar 2008. 190 Videti: Den Bilefski, „Prozapadni kandidat pobedio u drugom krugu predsedničkih izbora,” Njujork Tajms, 4. februar 2008. 191 Videti: Den Bilefski, „Razdor oko približavanja EU izazvao političku krizu u Srbiji,” Njujork Tajms, 6. februar 2008. 192 Videti: „Vreme izbora: vlada se povlači, na vidiku novi izbori,” Ikonomist, 13. mart 2008. 193 Videti: „Tadić putuje u Luksmburg na potpisivanje SSP,” RTV B92 Vesti, 9. april 2008; Sajmon Dženings, „Sporazum EU i Srbije praćen kontroverznim izjavama,” IWPR’s ICTY—Tribunal Update br. 550, 9. maj 2008. 194 Iako su predizborna istraživanja pokazivala da je nacionalistička Srpska radikalna stranka imala prednost nad drugim strankama, dobila je samo 29% glasova na dan izbora, dok je stranka predsednika Borisa Tadića osvojila približno 39%. Videti: „Nacionalistički orijentisani premijer se udružuje sa radikalima,” Rojters, 14. maj 2008; Predsednik Tadić ima 90 dana da pokuša da formira novu vladu. Videti: „Zaokret ka zapadu,“ Njujork Tajms, 12. maj 2008. Tokom postizbornih pregovora, Srbija je uhapsila i predala MKTJ jednog od četvorice preostalih begunaca, Stojana Župljanina, koji je pronađen na oko 5 kilometara od Beograda. Videti:Ivana Šekuralac i Dina Kiriakidu, „Srbija uhapsila glavnog begunca—bosanskog Srbina optuženog za ratne zločine,” Rojters, 11. jun 2008. Neki analitičari navode da je hapšenje

54

nije jedini podsticaj koji je trenutno potreban Srbiji; suviše duhova prošlosti još uvek progone zemlju. Begunac Ratko Mladić, optužen za genocid nad bosanskim Muslimanima u Srebrenici, mora biti uhapšen i izručen Hagu.”195

*** Iako se odnos Srbije i MKTJ značajno promenio od Miloševićevog doba, i prošao nekoliko faza od tada, dva modela su ostala nepromenjena: prvo, saradnja Srbije sa MKTJ, u vidu hapšenja i dostavljanja dokumenata, bila je samo odgovor na intenzivne pritiske zapadnih vlada. Drugo, dok su saradnju sa MKTJ podržavali građani Srbije koji čine proreformski deo političkog spektra, nedostaje političko vođstvo koje bi podržavalo saradnju na moralnim osnovama, ne posmatrajući je samo kao preduslov za okončanje izolacije Srbije od Zapada. Kako je pravnica za ljudska prava Biljana Kovačević—Vučo primetila, “nema jasne poruke” u pogledu principa na kojima se zasniva saradnja sa MKTJ, čak i među onima koji podržavaju saradnju. 196 I pored načelnog napretka u saradnji Srbije u poređenju sa ranijim godinama rada Tribunala, ocena iz 2004. godine releventna je i danas: Srbiji tek predstoji “postizanje nacionalnog konsenzusa o tumačenju i razmatranju posledica sopstvene prošlosti”197– i u okviru toga, o saradnji sa Haškim tribunalom.198

Župljanina „mogući pokazatelj da je proevropska koalicija najverovatnije ishod pregovora o vladi koji traju već mesec dana.” Id. 195 Dejan Anastasijević, „Srpski glasači okrenuli leđa nacionalistima,” Tajm Magazin Onlajn, 12. maj 2008, dostupno na: http://www.time.com/time/world/article/0,8599,1739295,00.html 196 Intervju sa Biljanom Kovačević—Vučo, Beograd, 6. jun 2007. 197 „Srbija ponovo na raskrsnici,” Institut SAD za mir, Specijalni izveštaj br. 128, str.1, novembar 2004. 198 U svojoj završnoj proceni saradnje Srbije, pre odlaska sa funkcije krajem 2007, tadašnja Tužiteljka MKTJ Karla del Ponte zaključila je da „iako su srpske vlasti potvrđivale privrženost punoj saradnji sa mojom kancelarijom, ne postoji jasna smernica, niti jasan plan potrage za beguncima, nema jasnih tragova niti znakova da su učinjeni ozbiljni napori da se begunci uhapse.“

57

III. Merila uspešnog uticaja na Srbiju Na učinak bilo kog međunarodnog krivičnog suda utiču lokalni akteri, a taj je faktor bio od presudnog značaja u Srbiji. Prethodno dati pregled odnosa Srbije sa MKTJ naglašava poglede jedne veoma važne kategorije lokalnih aktera— javnih zvaničnika, čiji su stavovi prema Tribunalu bili kompleksni i raznovrsni, nikada entuzijastični, a kod nekih i otvoreno neprijateljski. Kao što je već primećeno, svojevremeno je otpor vlasti prema saradnji bio dobrim delom uzrokovan željom izabranih zvaničnika da ne antagoniziraju delove srpskog društva koji su veoma suprotstavljeni procesuiranju ratnih zločina u kojima su Srbi osumnjičeni, a čija je podrška bila neophodna da bi se formirala vlada. Docnije procenjujemo kako su stavovi tih aktera predstavljali izazov za mogućnost MKTJ–a da postigne svoje ciljeve u Srbiji, kao i šta je uradio MKTJ da bi se suočio sa ovim izazovom. Nasuprot akterima koji su bili neprijateljski ili indiferentni prema MKTJ, manjina srpskih građana je podržavala sud i pritiskala vlasti da ispune svoje obaveze prema Haškom tribunalu.199 Taj segment srpskog društva nije manje monolitan u podršci MKTJ no što su drugi Srbi u svojoj ambivalentnosti ili protivljenju. Neki sa entuzijazmom prihvataju Tribunal i kada priznaju propuste u njegovom funkcionisanju; za mnoge druge, ti propusti su veoma bitni, ali i dalje podržavaju suštinsku misiju MKTJ.200 Dok je naše razumevanje pozitivnog „uticaja MKTJ“ (drugim rečima, uspešnosti Tribunala) u Srbiji bilo zasnovano na intervjuima sa mnogim Srbima, pogledi onih koji u osnovi podržavaju Tribunal bili su posebno instruktivni u tom pogledu.201 Kao što će biti očigledno, u nekim instancama su pokazatelji pozitivnog uticaja identifikovani u pojmovima koji takođe sadrže i sud o meri u kojoj je 199 Istraživanja javnog mnjenja obavljena 2003, 2004, 2005. i 2006. pokazuju da je, sa izuzetkom 2005. godine, konstantni broj od 15% Srba smatrao da zemlja treba da sarađuje sa Tribunalom da bi se „dosegla pravda“ (2005. godine ovo mišljenje je delilo 17% ispitanih). Dok je većina podržavala saradnju iz pragmatičnih razloga—da bi se izbegle nove sankcije i omogućila integracija zemlje u međunarodnu zajednicu. Videti: Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, Beograski centar za ljudska prava, Stratidžik marketing, Stavovi prema domaćem pravosudju za ratne zločine i Haškom tribunalu.“ str. 29, decembar 2006. 200 Kritika rada Tribunala obrađena je u Poglavlju VI. 201 Iz očiglednih razloga, bili smo u boljoj poziciji da čujemo mišljenja o pozitivnom uticaju od Srba koji u osnovi podržavaju Tribunal, čak i kada su kritični ili razočarani njegovom aktivnošću u nekim pogledima, nego od Srba koji su u osnovi protiv Tribunala.

58

MKTJ ostvario svoje ciljeve. Tako nekoliko delova ovog poglavlja (posebno delovi A, C i D) odražavaju neku vrstu procene naših sagovornika, kao i njihovo lociranje pokazatelja uspešnosti uticaja MKTJ. U pogledu drugih pokazatelja, poput uticaja MKTJ na lokalno procesuiranje ratnih zločina i na prepoznavanje političke odgovornosti za zločine iz prošlosti u srpskom društvu, odlažemo do daljnjeg našu procenu mere u kojoj je MKTJ ostvario te ciljeve.202

A. Omogućavanje procesuiranja svirepih zločina; kraj politike nekažnjivosti Za mnoge od naših srpskih sagovornika koji podržavaju MKTJ, glavna svrha Tribunala je jednostavno u omogućavanju da se odgovorni za zverske zločine kazne. Ponekad ne veruju da bi se tako nešto desilo bez MKTJ.203 Rečima jednog od naših sagovornika u Srbiji, koje izražavaju mišljenje mnogih: „da nema Haga, ne bi bilo ni suđenja, ni ratnih zločina.“204 Nekoliko sudija u MKTJ ispoljavaju slična razmišljanja, izražavajući svoje poglede da je kažnjavanje počinilaca, a posebno onih na kojima je ključna odgovornost za zločine počinjene tokom sukoba devedesetih, jedan od glavnih ciljeva, ako ne i jedini zadatak Tribunala. Upitan da pojasni svoje razumevanje ciljeva MKTJ, sudija Fausto Pokar, sadašnji predsednik Tribunala, je odgovorio: „Čini mi se da je MKTJ–u povereno procesuiranje i održavanje suđenja za glavne počinioce … i to je jedini zadatak.“205 Iako je Savet bezbednosti mogao imati i druge ciljeve, poput podsticanja „mira, stabilnosti i pomirenja“, nastavio je on, sam Tribunal ne može delovati kao da ima „politički mandat.“206 Njegov kolega u MKTJ, sudija Teodor Meron, izrazio je slično mišljenje. Po njemu, „glavni cilj međunarodnih tribunala je da donese pravdu i kazni za zlodela.“207 Za neke od naših srpskih sagovornika koji su insistirali na tome, u aktivnosti MKTJ važna je poruka koja se šalje—da u će budućnosti takvi krvavi 202 Videti poglavlja III i IV. 203 Objašnjenja stavova izloženih u ovom odeljku naglašavala su i druga opravdanja za kazne, uključujući odvraćanje i ekspresivne funkcije kazne. 204 Intervju sa Svetlanom Logar, Beograd, 21. novembar 2006. Neki naši sagovornici su rekli sledeće: “Jednostavno, da nema Haga, niko nikada ne bi priveo pravdi nikoga ko je počinio ove zločine.” Intervju sa Filipom Švarmom, 24. novembar 2006. 205 Intervju sa sudijom Faustom Pokarom, Hag, 5. mart 2007. 206 Id. 207 Intervju sa sudijom Teodorom Meronom, Hag, 6. mart 2007.

59

zločini imati posledice. Novinar Filip Švarm poentira: „Haški tribunal je demonstrirao da ne može sve biti legalizovano.“208 Nekoliko intervjuisanih sudija MKTJ misli slično. Teodor Meron smatra da je „okončanje nekažnjivosti za užasne zločine (počinjene u bivšoj Jugoslaviji) uvek bio glavni cilj. I dodaje: „Taj cilj je u velikoj meri postignut.“209 Sudija Volfgang Šomburg drži da je „kulturi nekažnjivosti došao kraj samim postojanjem Tribunala“,210 i smatra da je MKTJ po prvi put u istoriji ispunio u zoni odgovornosti obećanje sadržano u članu 14. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima da će „sve osobe biti jednake pred sudovima i tribunalima. Nema više nedodirljivih.“211 Srpski zastupnik ljudskih prava Bogdan Ivanišević takođe veruje da je MKTJ pomogao da se okonča nekažnjivost u Srbiji, i naglasio šta bi se, po njemu, desilo da MKTJ nije osnovan. Uveren je da ne bi bilo procesuiranja za ratne zločine u Srbiji da nema MKTJ, insistirao je da je njegov rad „važan po sebi, zbog pravde“. „Zato što bi, u suprotnom, poruka bila da neko može da radi šta hoće samo zbog toga što je u mogućnosti, i to je to. Takva vrsta poruke bi bila katastrofalna. MKTJ je sprečio da do toga dođe.“212 Drugi stručnjak iz oblasti ljudskih prava, Andrej Nosov, posebno je naglasio važnost suđenja bivšem jugoslovenskom vođi Slobodanu Miloševiću. Time je, po njemu, Haški tribunal pomogao srpskoj javnosti da shvati „da nema nikoga ko može narediti ubistva i ostati nekažnjen.“213 Goran Svilanović, ministar spoljnih poslova u Đinđićevoj vladi i koji je rukovodio državnim savetom za koordinaciju sa MKTJ, uveren je da Milošević „nikada ne bi bio procesuiran ovde“, tj. u Srbiji, da nije prebačen u Hag. Svilanović je upozorio na pristup koji je fokusiran samo na suđenje individuama, kojim se gube širi ciljevi tužilaštva. „Načelno, ja sam mislio da je (MKTJ) tu ne samo da bi doveo nekoliko desetina ljudi u zatvor već da postoji ideja iza.“, rekao nam je.214 Po njemu, ideja „iza Tribunala“ je da optužbe treba da pomognu 208 Intervju sa Filipom Švarmom, Beograd 24. novembar 2006. 209 Intervju sa sudijom Teodorom Meronom, Hag, 6.mart 2007. Sudija Meron je naznačio da, ukoliko MKTJ na duge staze bude uspešno kažnjavao nasilje, „to će imati efekat odvraćanja“ ali nije bio siguran da li će se to desiti kratkoročno. 210 Intervju sa sudijom Volfgangom Šomburgom, Hag, 5.mart 2007 211 Komunikacija e-mailom sa sudijom Volfgangom Šomburgom, 24. april 2008. 212 Telefonski intervju sa Bogdanom Ivaniševićem. 3. novembar 2006. 213 Intervju sa Andrejem Nosovim, Beograd, 23. novembar 2006. 214 Intervju sa Goranom Svilanovićem, Beograd, 20. novembar 2006. Kao što ćemo kasnije konstatovati, Svilanović veruje da je insistiranje Tribunala na izručenju optuženih umanjilo njegov potencijal da omogući šire suočavanje sa prošlošću u Srbiji, videti Poglavlje VI, VI.B

60

i inspirišu srpsko društvo da „diskutuje o zločinima“ i potvrdi „da se ovo nikada više neće desiti“.215 Novinar Dejan Anastasijević je naglasio duboki korozivni uticaj koji nesposobnost u kažnjavanju ratnih zločina ima: „Kada se zločin desi i ostane nekažnjen, otvara se rupa u društvenom tkivu, kao rupa na čarapi. Ako se ona ne dira, širi se na sve strane … jer ako je u redu da ubijete ili silujete ljudsko biće jer je žrtva deo zajednice koju vidite kao neprijatelja, gde onda povlačite liniju?“216

Anastasijević se prisetio slučaja u kojem se diler droge branio na osnovu toga da je distribuirao heroin da bi se „osvetio“ NATO–u za bombardovanje Srbije 1999. Anastasijević je sumirao njegove tvrdnje: „Oni su nam dali bombe, a mi njihovoj deci drogu“, i primetio: „Jednom kada se zločin pravda patriotskim razlozima, time možete pravdati sve. Ako se ratni zločini ne procesuiraju odmah, stvara se atmosfera nekažnjivosti koja se širi na čitavo društvo.“217

B. Suočavanje sa prošlošću Mnogi građani Srbije koje smo intervjuisali su duboko privrženi principu da srpsko društvo u celini mora priznati zločine koji su počinjeni u njegovo ime. Ti Srbi veruju da MKTJ u ovom procesu igra ključnu ulogu. (Niko, doduše, ne veruje da Tribunal igra jedinu, ili čak glavnu ulogu u podsticanju procesa nacionalnog suočavanja). Prvi korak napred prema širokom priznavanju koji ovi građani traže je javno znanje. Tako jedna od naših sagovornica, Ana Miljanić, smatra da bi mera uspeha MKTJ postojala kada bi se „ljudi vremenom sećali stvari koje su postale deo javnog znanja radom MKTJ.“218 Po njoj, povezan sa tim je i cilj da „se promoviše moralna poruka, koliko god to bilo teško … Ono za šta su ljudi mislili da je dosadno postaje ključno, a to je glavni princip međunarodne pravde— pitanje nekažnjivosti i komandne odgovornosti.“219

215 Id. Ova Svilanovićeva zapažanja relevantna su i za temu sledećeg odeljka, „Suočavanje sa prošlošću.“ 216 Intervju sa Dejanom Anastasijevićem, Beograd, 20. novembar 2006. 217 Id. 218 Intervju sa Anom Miljanić, Beograd, 22. novembar 2007. 219 Id.

61

Objašnjavajući zašto misle da je za njihove sugrađane važno da prihvate činjenice utvrđene u Hagu, neki srpski građani koji podržavaju MKTJ povezuju ovaj tip priznanja sa demokratskom tranzicijom Srbije. Fond za humanitarno pravo, vodeća nevladina organizacija za ljudska prava u Srbiji, smatra da „srpski politički sistem … može doći do demokratske kulture samo ukoliko se stvori prostor za sećanje na „prošlost“ i ako se veruje da je saradnja sa Hagom ključna komponenta ovog procesa.“220 To ne znači da Srbi koji veruju da je važno suočiti se sa prošlošću bez razlike podržavaju MKTJ iz tog razloga. Dvadesetdevet posto učesnika ankete iz decembra 2006. kaže da su mislili da je važno „suočiti se sa istinom i prihvatiti naš deo odgovornosti“221 za zločine, a samo 15 procenata je smatralo da bi Srbija trebalo da sarađuje sa MKTJ da bi „postigla pravdu.“222 Ipak, u našim intervjuima Srbi koji podržavaju saradnju sa MKTJ iz principijelnih, a ne pragmatskih razloga često navode kao svoje razloge doprinos MKTJ procesu suočavanja sa prošlošću u Srbiji. Ivan Janković, advokat koji je okarakterisao ulogu MKTJ kao „veoma važnu“, objasnio je da ona naglašava kapacitet Srbije da funkcioniše kao zrela demokratija: „Ako nije informisana, javnost neće biti svesna zločina (što je nužno) da bi donosili tačne izbore kao građani.“223 Ipak, kao što smo ranije primetili, neki od naših sagovornika smatraju da su tužioci i sudije MKTJ zašli preduboko u oblast istoričara.224 U meri u kojoj građani Srbije koji podržavaju MKTJ vide jednu od najvažnijih uloga MKTJ da uvećava znanja javnosti i osudu zločina Miloševićevog perioda, najveći izazovi Tribunalu dolaze upravo iz delova srpskog društva koje treba tek ubediti. U poslednjem poglavlju dotičemo efikasnost Tribunala u odgovoru na te izazove, i meru u kojoj je srpsko društvo priznalo nebranjive zločine počinjene u njegovo ime.225 220 Fond za humanitarno pravo, “Izveštaj o tranzicionoj pravdi: Srbija, Crna Gora i Kosovo, 1999–2005,” str. 6. Ova organizacija povezuje srpsku saradnju sa Hagom sa hapšenjem optuženih u svrhu „izgradnje srpske demokratske budućnosti bazirane na zakonu i ljudskim pravima”. Fond za humanitarno pravo, „Političke elite u Srbiji ne pokazuju odgovornost prema nasleđu prošlosti,” 11. decembar 2006. 221 Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, Beograski centar za ljudska prava, Stratidžik marketing, Stavovi prema domaćem pravosudju za ratne zločine i Haškom tribunalu.“str. 29, decembar 2006. 222 Id., str.29. 223 Intervju sa Ivanom Jankovićem, Beograd, 24. novembar 2006. 224 VidetiI Poglavlje VI.C.2.iii. 225 Nivo do koga su Srbi prihvatili odgovornost za zločine koje su počinili Srbi obrađeno je u

62

C. Pomirenje Značajan broj intervjuisanih koji podržavaju MKTJ smatra da je njegov rad ključan za dugoročno pomirenje226 i stabilnost, iako na kratak rok može imati i „negativne efekte na stabilizaciju“.227 Sećajući se kako je bivši predsednik Milošević sa drugim nacionalističkim liderima manipulisao prošlošću da bi podstakao etničko nasilje devedesetih, oni misle da se „ako nema pravde, prošlošću uvek može manipulisati … Otvara se veliki prostor za manipulaciju, kao što se desilo nakon Drugog svetskog rata. Stvaraju se različite istoriografije.“ Međutim, „jednom kada pravna instanca donese presudu, postoji čvrsto tle (za diskusiju).“228 Ali pitali smo, zašto bi MKTJ igrao ovu ulogu? Aktivista ljudskih prava Andrej Nosov je kratko odgovorio: „Nema boljeg“.229 Kao što je primećeno, mnogi sagovornici u Srbiji veruju da bi, da MKTJ nije osnovan, pravno suočavanje sa zločinima iz devedesetih izostalo u Srbiji, makar „za dugo vreme“.230 Kako smatra Nosov, bez pravde ne može biti trajnog mira.231 Po samoj svojoj prirodi, tvrdnje da će postupci pred MKTJ služiti interesima dugoročnog pomirenja ne mogu biti proverene sada.232 Međutim, istorija Jugoslavije u dvadesetom veku daje neke osnove za ovu tvrdnju: iako su jugoslovenske etničke grupe počinile masovne zločine jedne protiv drugih tokom Drugog svetskog rata, vođa zemlje, Josip Broz Tito, „je mahom odustao od suđenja za ratne zločine poput onih koje su Saveznici sproveli u Nirnbergu.“233 Poglavlju V, a u Poglavlju VI.A i B razmotreno je li je MKTJ učinio sve što je mogao da bi odoleo antihaškim strujama u srpskog društvu i rukovodstvu. 226 Kao što je pomenuto, pomirenje ima puno značenja koja se „retko ekspliciraju” Oskar N.T. Toms, Džejms Ron i Roland Paris, „Efekti mehanizama tranzicione pravde,“ str. 26, april 2008. Videti takođe: Erik Stover i Harvi M. Vajnstajn, Moj sused, moj neprijatelj: pravda i društvo nakon masovnih zločina, str. 4–5 (Cambridge University Press, 2004). Ovde ne želimo da definišemo pomirenje, već samo da razjasnimo kako oni koji rade na njemu razumeju taj termin. Jedno ključno implicitno značenje ove reči kod Srba jeste sprečavanje novog etničkog sukoba. 227 Intervju sa Filipom Ejdusom, Beograd, 23. novembar 2006. 228 Id. 229 Intervju sa Andrejem Nosovim, Beograd, 24. novembar 2006. 230 Intervju sa Dejanom Anastasijevićem, Beograd, 20. novembar 2006. 231 Intervju sa Andrejem Nosovim, Beograd, 24. novembar 2006. 232 U svakom slučaju, uverenje da procesuiranje predstavlja osnovu za pomirenje u smislu odsustva ponavljanja konflikta počiva na pretpostavci da pravo eliminiše neke faktore rizika sukoba, a ne da predstavlja gvozdenu branu nasilju. 233 Arije Nejer, „Ratni zločini: nasilje, genocid, teror i borba za pravdu,“ str. 5 (Times Books, 1998).

63

Nekoliko održanih suđenja u posleratnoj Jugoslaviji bila su kontroverzna, a njihovi kritičari su verovali da je Titov pravi motiv u dva najveća takva suđenja ućutkivanje političkih protivnika komunističkog režima.234 Zahvaljujući tome, nacionalistički lideri u bivšoj Jugoslaviji su bili u mogućnosti da zarone u duboki rezervoar latentnih međuetničkih strahova da bi izazvali nasilje tokom devedesetih.

D. Uklanjanje zločinaca iz regiona Kao što su mnogi naši sagovornici rekli, prerano je za davanje konačne procene uticaja MKTJ. Ipak, neki primećuju da je Tribunal već uspeo makar delimično da „fizički ukloni neke od najgorih zločinaca“235 iz regije. Opisujući važnost ove uloge Tribunala, „koju eksperti često previđaju“, Anastasijević je primetio da, kada se imaju u vidu srpski lideri izručeni Hagu, uključujući bivšeg predsednika Slobodana Miloševića, „dobro je da oni nisu ovde, na svim nivoima.“236 Anastasijević tvrdi da je optužnica protiv Miloševića iz 1999. pomogla srpsku tranziciju do demokratski izabrane vlade naredne godine.237 Drugi srpski novinar Filip Švarm veruje da, da vodeći ratni zločinci nisu bili procesuirani, „mi bismo imali za vođe mafijaške oligarhe.“238 Sa osmatračnice postmiloševićevskih vlasti, po jednom od bivših zvaničnika Đinđićeve vlade, Dušanu Protiću, „uklanjanje Miloševića je bilo nešto što se moralo uraditi da bi se napravio naredni korak u našem procesu demokratizacije. On bi bio nepodnošljiv teret (da mu je suđeno) za srpsko pravosuđe. Vlada je verovatno osetila da … ga u Hagu mogu podneti, a mi ne možemo.“239 Već je pomenuto da je bivši ministar spoljnih poslova Goran Svilanović, koji je rukovodio pregovorima srpske vlade sa MKTJ tokom Đinđićevog perioda, smatrao: „da Milošević nije izručen, nikada ne bi bio procesuiran ovde“.240 234 Id, 115–1166. 235 Intervju sa Dejanom Anastasijevićem, Beograd, 20.novembar 2006. 236 Id. 237 Id. 238 Intervju sa Filipom Švarmom, Beograd, 24. novembar 2006. Zapravo nema debate ni u Srbiji ni van nje o nivou do kog je MKTJ , ili zapadno insistiranje na srpskoj saradnji sa Tribunalom, zaustavilo progres zemlje ka demokratizaciji. Ovo se pitanje tretira u Poglavlju II, iako ne predstavlja glavno polje našeg ispitivanja. 239 Intervju sa Dušanom Protićem, Beograd, 23. novembar 2006. 240 Intervju sa Goranom Svilanovićem, Beograd, 20. novembar 2006. Kao što konstatujemo

64

Ne slažu se svi. Profesorka Radmila Nakarada veruje da bi „da je Milošević ostao, verovatno bio suđen ovde“. „U vazduhu se moglo osetiti uverenje da je ono što je radio bilo veoma bolno za njegove građane.“241 Drugi, međutim, naglašavaju rizike na koje je Protić aludirao. Antonela Riha tvrdi da „mnogi kažu da je Miloševića trebalo suditi u Beogradu. „Da se to desilo, hiljade bi bile pred sudnicom. To bi bila zbrka. Ispao bi još veći heroj da mu se sudilo ovde.“242 Opisujući Đinđićevu odluku da izruči Miloševića u MKTJ kao „možda najvažniju odluku“ pokojnog premijera, Riha je dodala „on je možda bio u kavezu, ali se nikada nije znalo kada će izaći.“243 Dok mnogi građani Srbije veruju da njihova zemlja još ne može da izdrži najkontroverznije slučajeve ratnih zločina, među njima ima razlika oko tumačenja koji od tih slučajeva pripadaju Hagu. Ana Miljanić se pita da li je trenutno suđenje jednom visokorangiranom srpskom optuženiku u MKTJ, vođi Srpske radikalne stranke Vojislavu Šešelju, uvećalo njegov rejting: „Ako vam se sudi u Hagu, to znači da ste posebni.“ Miljanićeva smatra da je „to pomoglo mistifikaciji (Šešelja)“.244 Smatrajući „da Šešeljev slučaj tako pripada Beogradu“, Miljanić doduše smatra da ga lokalno „Veće za ratne zločine nije htelo optuženog ovde“245. (I zaista, srpski Tužilac za ratne zločine nam je rekao da smatra da bi suđenje Šešelju u Beogradu imalo destabilizujući efekat).246

E. Jačanje vladavine prava podsticanjem lokanog pravosuđa u procesima za ratne zločine Kao što detaljno ispitujemo dalje, naši sagovornici u Srbiji smatraju MKTJ delimično uspešnim do sada u ostvarenju nekih od ovih ciljeva. Ali kada se govori o drugoj dimenziji uticaja—jačanju srpskih lokalnih kapaciteta za procesuiranje ratnih zločina, gotovo svi srpski sagovornici, uključujući one koji su u naj-

kasnije, Svilanović veruje da je insistiranje Tribunala na izručenju optuženih umanjilo njegov potencijal da stvori osnov za šire suočavanje sa prošlošću u Srbiji, videti: Poglavlje IV, VI.B 241 Intervju sa Radmilom Nakaradom, Beograd, 24. novembar 2006. 242 Intervju sa Antonelom Rihom, 27. novembar 2006. 243 Id. 244 Intervju sa Anom Miljanić. Beograd, 22. novembar 2006. 245 Id. 246 Videti: Poglavlje IV.C

65

boljem slučaju ambivalentni prema Tribunalu, smatraju njegov uticaj u ovom polju značajnim. Gotovo svi koje smo intervjuisali su pohvalili ulogu MKTJ u osnivanju Veća za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu 2003, i jačanje njegovih kapaciteta da istražuje i procesuira ratne zločine. Primetno je da i oni koji su inače veoma kritični prema MKTJ smatraju da Tribunal zaslužuje značajnu pohvalu za ovaj razvoj; neki tvrde da bi, da je MKTJ postigao samo ovo, to i dalje predstavljalo značajan doprinos.247 Važan po sebi, taj razvoj je uticao na druge aspekte uticaja MKTJ koji se razmatraju u ovom izveštaju. Stoga ovo pitanje tretiramo prvo u sledećem poglavlju.

247 Ovi intervjui su vođeni pre donošenja presude Veća za ratne zločine u slučaju Škorpioni aprila 2007. Kako dole navodimo, lokalni aktivisti za ljudska prava i drugi posmatrači bili su veoma kritični prema ovoj presudi.

67

IV. Jačanje vladavine prava unapređenjem lokalnog pravosuđa u procesuiranju ratnih zločina Među razlozima svoje odluke da formira MKTJ, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija nije čak ni pomenuo jačanje kapaciteta lokalnih sudova.248 Zaista, jedan od osnovnih razloga za osnivanje Tribunala bio je upravo taj što nije postojalo poverenje u sposobnost lokalnih sudova da nepristrasno (ili čak uopšte) procesuiraju ratne zločine. Zbog toga predstavlja pravo iznenađenje činjenica da jedno od najznačajnijih i najpriznatijih (iako ograničenih) dostignuća MKTJ u Srbiji upravo leži u njegovoj zasluzi za stvaranje lokalnog suda za ratne zločine i pomoć u osposobljavanju tog suda da funkcioniše na profesionalan način.

A. Osnivanje Veća za ratne zločine Uporedo sa posebnim većem zaduženim za organizovani kriminal, Veće za ratne zločine formirano je kao specijalizovani deo Okružnog suda u Beogradu. Veće za ratne zločine osnovano je zahvaljujući zakonu koji je stupio na snagu 1. jula 2003.249 godine. Na osnovu istog zakona ustanovljena je i funkcija tužioca za ratne zločine,250 kao i specijalna jedinica za otkrivanje ratnih zločina u sastavu MUP–a Srbije.251 Ovim zakonom je Veću za ratne zločine dato isključivo ovlašćenje da procesuira ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i zločine genocida počinjene nakon stupanja na snagu ovog zakona. Zakon je takođe predvideo da drugi srpski sudovi koji su ranije započeli procesuiranje takvih predmeta treba da završe započete postupke.252 U skladu sa ovim zakonom, Narodna skupština je u julu 2003. godine izabrala253 Vladimira Vukčevića, tadašnjeg zamenika javnog tužioca Republike Srbije, za tužioca za ratne zločine.

248 Međutim, danas se na vebsajtu MKTJ navodi i »Jačanje vladavine prava« kao jedna od pet kategorija uspeha MKTJ. Videti: http://www.un.org/icty/glance–e/index–t.htm. 249 Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, Službeni glasnik Republike Srbije, br. 67/2003, 1. jul 2003. Ovaj zakon je stupio na snagu 9. jula 2003. 250 Id., čl. 4. 251 Id, čl. 8. 252 Id., čl. 21 253 Id., čl. 5.

68

Veće za ratne zločine počelo je sa radom u oktobru 2003,254 a prvo suđenje je počelo u martu 2004.

1. ULOGA MKTJ U FORMIRANJU VEĆA ZA RATNE ZLOČINE Za razliku od Veća za ratne zločine BiH, koje je formirano uz direktno učešće MKTJ,255 Tribunal nije imao nikakvu formalnu ulogu u nastanku Veća i Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije.256 Takođe treba reći da tužilac za ratne zločine „ne smatra da je haški tribunal imao bilo kakve veze sa osnivanjem (njegovog) tužilaštva.257 Naprotiv, rekao nam je, „Nakon demokratskih promena u našoj zemlji, nova demokratska vlast želela je da raskrsti i sa organizovanim kriminalom i sa ratnim zločinima.“258 Svi sa kojima smo razgovarali na ovu temu dele Vukčevićevo uverenje da je promena vlasti nakon Miloševićevog pada bila od ključne važnosti za formiranje Veća za ratne zločine. Međutim, u velikom delu srpske javnosti još uvek vlada uvreženo mišljenje da Veće za ratne zločine „ne bi postojalo da

254 Međunarodni centar za tranzicionu pravdu, »Srbija i Crna Gora: ključni momenti u oblasti tranzicione pravde,« str. 5 (oktobar 2004). 255 Rezolucija SB kojom se podržava izlazna strategija MKTJ konstatuje da je „jačanje nacionalnih pravosuđa“ „od ključne važnosti“ za implementaciju izlazne strategije, ali takođe naglašava i potrebu „za hitnim uspostavljanjem ... i što skorijim početkom rada specijalnog veća u okviru Državnog suda Bosne i Hercegovine ... nakon čega bi predmeti MKTJ protiv optuženih srednjeg i nižeg ranga prelazili u nadležnost“ novoformiranog veća u BiH, a ne u nadležnost srpskih sudova. Rez. SB 1503, preambula (2003). Ulogu MKTJ u osnivanju Veća za ratne zločine BiH opisao je i analizirao Vilijam V. Burki–Vajt, „Uticaj međunarodnih krivičnih tribunala na domaćem terenu: Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju i osnivanje Državnog suda Bosne i Hercegovine“ (2007), dostupno na http://Isr.nellco.org/ upenn/wps/papers/185. 256 Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju obezbedila je značajnu tehničku pomoć srpskoj vladi za potrebe Veća za ratne zločine. Videti Mark S. Elis, „Suočavanje sa sopstvenom prošlošću: u Srbiji formiran novi ratni sud za procesuiranje ratnih zločina,“ 22 Berkley Journal of International Law 165 (2004). 257 Intervju sa Vladimirom Vukčevićem, Beograd, 21. novembar 2006. 258 Id. Vukčević je verovatno govorio o Đinđićevoj vladi, koja je inicirala planove za formiranje Veća za ratne zločine. Kao što je konstatovano u nastavku, do trenutka osnivanja Veća za ratne zločine—nakon atentata na Đinđića—srpska vlada je promenila stav i počela da ispoljava antagonistički odnos prema tom veću.

69

nema MKTJ,259 barem ne u ovom trenutku.“260 Kao što je ranije rečeno, mnogi naši sagovornici veruju da bez postojanja MKTJ „niko nikada ne bi procesuirao nijednog učinioca ratnih zločina.“261 Prema ovom shvatanju, MKTJ je obezbedio kontekst u kome je Srbiji omogućeno da preuzme ozbiljnu ulogu u procesuiranju zlodela koja su obeležila devedesete godine 20. veka. Dušan Protić, koji je bio na dužnosti zamenika ministra pravde u Đinđićevoj vladi, objasnio je stav njegove vlade prema temi procesuiranja ratnih zločina i pomoći koju je MKTJ dao u tom smislu. U vezi sa stavom prema procesuiranju ratnih zločina, Protić pominje dva ključna razloga koji su motivisali njegovu vladu da se bavi ratnim zločinima koje su počinili Srbi: “Zaista smo smatrali da je to naša sramota, nešto što moramo da isteramo na čistinu.“262 Pored toga, Đinđićev tim je verovao da je „bavljenje ovim problemom od značaja za namere Srbije da se integriše sa Zapadom.“263 Međutim, kada je vlada počela svoj mandat, nastavlja Protić, „svi smo bili svesni da je naš pravosudni sistem na staklenim nogama i nesposoban da se bavi tako ozbiljnim temama, te je zbog toga vladalo uverenje da je neophodno formirati specijalizovane pravosudne institucije koje bi se bavile ovim oblicima kriminala ... i koncentrisati raspoložive kapacitete isključivo u tom smeru.“264 U tom periodu je ministar pravde SCG Vladan Batić inicirao planove za formiranje specijalizovanih sudova koji će se baviti organizovanim kriminalom i ratnim zločinima.265 U takvom ambijentu, kaže Protić, vlada je smatrala da MKTJ može da bude „od velike koristi“, odnosno da pomogne u stvaranju

259 Intervju sa Natašom Kandić, Beograd, 27. novembar 2006. Novinarka Antonela Riha zaključuje: „U tome se ogleda glavni uticaj Haga. Da nema Haga, ne bi bilo ni Veća za ratne zločine.“ Intervju sa Antonelom Rihom, Beograd, 27. novembar 2006. 260 Intervju sa Radmilom Nakaradom, Beograd, 24. novembar 2006. Novinarka Ljiljana Smajlović kazala nam je da misli da bi „ovde postojalo veće za ratne zločine“ čak i da Milošević nije izručen haškom tribunalu, ali je dodala da je „praćenje tih suđenja (u Hagu) možda pomoglo da ideja o Veću za ratne zločine ovde postane prihvatljivija.“ Intervju sa Ljiljanom Smajlović, Beograd, 24. novembar 2006. 261 Intervju sa Filipom Švarmom, Beograd, 24. novembar 2006. 262 Intervju sa Dušanom Protićem, Beograd, 23. novembar 2006. 263 Id. Filip Švarm iznosi slično mišljenje: „Osnivanjem specijalnog suda pokazali smo da i mi činimo deo međunarodne zajednice.“ Intervju sa Filipom Švarmom, Beograd, 24. novembar 2006. Kako je konstatovao jedan posmatrač, „nova vlada je domaća suđenja shvatila kao priliku da se popravi imidž (Srbije) u međunarodnoj zajednici i ovlastila pravosuđe kao nosioca te promene.“ Intervju sa Ivanom Jovanovićem, Beograd, 22. novembar 2006. 264 Intervju sa Dušanom Protićem, Beograd, 23. novembar 2006. 265 Intervju sa Ivanom Jovanovićem, Beograd, 22. novembar 2006.

70

političkog prostora u kome bi Srbiji bilo moguće da se uhvati u koštac sa „teretom ratnih zločina u svim njegovim dimenzijama.“266 Prema mišljenju Ivana Jovanovića, nacionalnog pravnog savetnika u OEBS–u, inicijativa Đinđićeve vlade bila je izraz „iskrene namere da se postavi temelj jednog boljeg društva koje neće počivati na laži o ratnim zločinima. Postojala je istinska volja da se ustanovi istina, da se Srbi koji su počinili ratne zločine suoče sa pravdom upravo pred srpskim sudovima, da se dostigne viši nivo odgovornosti i samokritičnosti kroz procesuiranje ratnih zločina.“267 Međutim, smena političke elite nije se odigrala u meri koja bi bila dovoljna da omogući vladi da za Đinđićevog života ostvari planove vezane za procesuiranje ratnih zločina pred domaćim pravosuđem.268 Zahvaljujući spletu drugih interesa i događaja, konačno su stvoreni uslovi za formiranje Veća za ratne zločine, uprkos neprekidnom protivljenju iz redova ekstremnih nacionalista. Za početak, ubistvo Zorana Đinđića u martu 2003. dalo je odlučujući podsticaj za usvajanje zakona o formiranju Veća za ratne zločine.269 Taj zakon je usvojen u toku perioda reformističkog kursa nakon Đinđićevog ubistva.270 Čak i u takvom relativno povoljnom ambijentu, očigledno je bila neophodna podrška inostranih vlada i međunarodnih organizacija da bi se doneo zakon o osnivanju Veća za ratne zločine.271 Međutim, Veće za ratne zločine i dalje se suočavalo sa neodobravanjem koje je dolazilo iz nekih delova vlade i iz srpske javnosti.272 Batićev naslednik na mestu ministra pravde, Zoran Stojković, otvoreno se suprotstavljao posto266 Intervju sa Dušanom Protićem, Beograd, 23. novembar 2006. 267 Intervju sa Ivanom Jovanovićem, Beograd, 22. novembar 2006. 268 Id. 269 Intervju sa Dušanom Protićem, Beograd, 23. novembar 2006. 270 Videti gore, Poglavlje II.B. 271 Prema nekim izvorima, neposredno pre atantata na Đinđića, vlada SAD i OEBS podsticali su srpsku vladu da donese zakon o ratnim zločinima i zakon o organizovanom kriminalu. Pr. Intervju sa Brunom Vekarićem, Beograd, 21. novembar 2006. Fond za humanitarno pravo (FHP) smatra da su međunarodni pritisci u velikoj meri doprineli osnivanju Veća za ratne zločine. Videti „FHP: Saopštenje za medije o ratnim zločinima u Srbiji,“ jul 2006. („Pod pritiscima međunarodne zajednice i u direktnoj vezi sa obavezom države da reaguje pravnim instrumentima na ratne zločine počinjene u nedavnoj prošlosti, Republika Srbija je usvojila zakone na osnovu kojih su formirane specijalne institucije za procesuiranje ratnih zločina.“). 272 Kada je Koštunica stupio na mesto premijera, njegova vlada je navodno takođe bila i protiv specijalnog veća za organizovani kriminal, ali je kasnije povukla pretnje da će ukinuti taj sud. Videti: „Na probi: energičan početak novog suda za organizovani kriminal,“ Ikonomist, 21. maj 2005, str. 56.

71

janju Veća za ratne zločine i u jednom trenutku je čak zahtevao smenu tužioca.273 Opisujući političku atmosferu u trenutku kada je stupao na dužnost, Vukčević je rekao jednom novinaru: „U to vreme nije bilo političke volje niti saglasnosti o potrebi procesuiranja ratnih zločina, to je sasvim sigurno. Bilo je upravo suprotno: bilo je otpora, u javnosti je još uvek vladalo uverenje da su Srbi bili napadnuti, da smo mi vodili odbrambeni rat i da su svi oni koji su u tom ratu učestvovali pravi patrioti.“274

Sećajući se tog perioda, Vukčević nam je rekao da mu je, u trenutku kada je počeo da obavlja dužnost tužioca za ratne zločine, bila neophodna „pomoć međunarodne zajednice, jer sam se ovde suočavao sa velikim otporom iz struktura izvršne vlasti.“275 U takvom ambijentu, pojedini delovi vlade SCG, kao i srpska javnost, zalagali su se za procesuiranje pred lokalnim sudovima iz razloga koji imaju direktne veze sa MKTJ. U trenutku kada je MKTJ započeo implementaciju izlazne strategije, u okviru koje je jedna od ključnih komponenti podrazumevala prebacivanje nekih nezavršenih predmeta u nadležnost lokalnih sudova, Državna Zajednica Srbije i Crne Gore se nadala da će Tribunal proslediti predmete protiv optuženih Srba njenim sudovima. Međutim, Tribunal je bio spreman da to učini jedino pod uslovom da ima poverenja u pravičnost tih sudova.276 Premijer Koštunica je takođe nastojao da uveri Tribunal da Srbija može da procesuira pojedine haške optuženike koji još uvek nisu bili prebačeni u Hag. Slična osećanja verovatno su utrla put ka promenjenom raspoloženju srpske javnosti, koja je počela da prihvata ideju o procesuiranju ratnih zločina 273 Intervju sa Vladimirom Vukčevićem, Beograd, 21. novembar 2006; intervju sa Brunom Vekarićem, Beograd, 21. novembar 2006. Spor između vlade i Vukčevića nastao je oko pokušaja MKTJ da dobije četvoricu bivših visokih srpskih zvaničnika osumnjičenih za ratne zločine. Koštuničina vlada, koja je tražila da se tim osumnjičenima sudi u Srbiji, prema Vukčevićevim rečima pokušala je da ga smeni kada je on javno odbio da podrži takav stav vlade. Zahvaljujući intervenciji i podršci međunarodne zajednice, Vukčevićeva smena je sprečena. Intervju sa Vladimirom Vukčevićem, Beograd, 21. novembar 2006. 274 „Poverenje je ključ saradnje,“ intervju Tatjane Tagirov sa Vladimirom Vukčevićem, Pravda u tranziciji, str. 56 (Specijalno izdanje, septembar 2006.) 275 Intervju sa Vladimirom Vukčevićem, Beograd, 21. novembar 2006. Vukčević nam je kazao da je u to vreme dobio podršku od MKTJ i, što je još važnije, od ambasade SAD u Beogradu. Id. 276 Odredbom Pravila o postupku i dokazima MKTJ kojom se uređuje prosleđivanje optužnica MKTJ u nadležnost lokalnih sudova izričito je predviđeno da takvi transferi predmeta mogu da se izvrše jedino pošto se pretresno veće MKTJ uveri da će „optuženi imati pravično suđenje.“ Pravila o postupku i dokazima, MKTJ, Pravilo 11bis (B).

72

pred domaćim pravosuđem. Prema rezultatima jednog istraživanja javnog mnjenja sprovedenog krajem 2004, iako je samo 57% anketiranih Srba verovalo da su srpski sudovi spremni da procesuiraju predmete ratnih zločina,277 čak 71% ispitanika je smatralo da bi bilo bolje da se takvi postupci vode pred domaćim sudovima nego u Hagu.278 Na taj način je antihaško raspoloženje možda doprinelo pomirljivijem stavu prema domaćim suđenjima za ratne zločine nego što bi to bio slučaj da MKTJ nije postojao. Kada je Veće za ratne zločine počelo da radi, MKTJ je obezbedio dodatnu motivaciju za novouspostavljeni sud da demonstrira svoj kredibilitet: pošto se radilo o „profesionalnoj časti,“ neki delovi vladajuće strukture „želeli su da pokažu da su u stanju da efikasno procesuiraju ratne zločince.“279 Ovo je samo po sebi bilo ključni (ali ne i jedini) faktor koji je motivisao tužioca Vukčevića da prihvati funkiciju tužioca za ratne zločine uprkos deficitu političke podrške sa kojim se suočavao na početku svog mandata.280 Činjenica da se srpskim ratnim zločincima sudi pred jednim međunarodnim sudom, po Vukčevićevom mišljenju, svrstava Srbiju u istu ravan sa ratom opustošenim zemljama čiji su pravosudni sistemi, prema njegovom uverenju, daleko manje razvijeni.281 Dakle, iako opterećen činjenicom da njegovi sunarodnici smatraju ratne zločince herojima,282 Vukčević je prihvatio dužnost tužioca za ratne 277 Od ukupnog broja obuhvaćenog navedenim procentom, na pitanje da li su srpski sudovi spremni da procesuiraju ratne zločine, 24% je odgovorilo „apsolutno da,“ dok je 33% na isto pitanje odgovorilo „uglavnom da.“ Videti: Istraživanje Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Beogradskog centra za ljudska prava i agencije Stratidžik Marketing, „Javno mnjenje u Srbiji: stavovi o domaćim organima za procesuiranje ratnih zločina i o haškom tribunalu,“ str. 48, decembar 2006. Dok je 57% ispitanih izjavilo da smatraju da je srpsko pravosuđe spremno da procesuira ratne zločine, samo 47% je odgovorilo da smatraju da Tužilaštvo za ratne zločine „ima snage da pokrene sve postupke za ratne zločine.“ Id., str. 51. 278 Id., str. 48–49. 279 Poverljivi intervju. 280 Videti „Poverenje je ključ saradnje,“ intervju Tatjane Tagirov sa Vladimirom Vukčevićem, Pravda u tranziciji, str. 56–57 (Specijalno izdanje, septembar 2006.). 281 Intervju sa Vladimirom Vukčevićem, Beograd, novembar 2006; videti takođe: „Poverenje je ključ saradnje,“ intervju Tatjane Tagirov sa Vladimirom Vukčevićem, Pravda u tranziciji, str. 56–57 (Specijalno izdanje, septembar 2006.). 282 Govoreći o Vukčevićevim motivima, jedan posmatrač je rekao da iz tužiočeve perspektive „Izjave da je dobro sve što se činilo u ime Srbije, pa makar to bio i ratni zločin, nisu ništa drugo nego obično licemerje.“ Poverljivi intervju. Po mišljenju drugog poverljivog izvora, Vukčević gleda na ratne zločince kao na „ljudski otpad kome je mesto iza rešetaka.“ Poverljivi intervju.

73

zločine i zbog toga što je želeo „da dokaže da domaći sudovi mogu da rade te predmete,“283 kao i „zbog činjenice da je jedina alternativa domaćim suđenjima haški tribunal.“284 Pored ovih konkretnih načina na koje je MKTJ podstakao srpsko pravosuđe da počne da se bavi predmetima ratnih zločina, možda je najznačajniji doprinos Tribunala bio u tome što je inicirao proces pravnog promišljanja ove teme u vremenu u kome je procesuiranje pred lokalnim pravosuđem u Srbiji još uvek bilo nemoguće. Bruno Vekarić, portparol tužioca za ratne zločine i bivši član Đinđićeve vlade, sažeo je ulogu MKTJ u procesima pred domaćim sudovima na sledeći način: „Haški tribunal je predstavljao neophodnost u vreme Miloševićevog režima (jer nije postojala volja da se procesuiraju ratni zločini u domaćim sudovima). Ja sam uveren da je upravo zahvaljujući haškom tribunalu iniciran proces suočavanja sa prošlošću u zemljama bivše Jugoslavije.“285

Sudija Siniša Važić, predsednik Veća za ratne zločine, opisuje MKTJ kao „embrion“ iz koga je nastao njegov sud. On objašnjava: „Svi smo učili (od MKTJ), i kada je reč o samoj ideji, i kada je reč o njenoj praktičnoj primeni.“286

2. UTICAJ MKTJ NA RAD VEĆA ZA RATNE ZLOČINE Ako je Tribunal bio „embrion“ iz koga se razvilo Veće za ratne zločine, transfer znanja (“know how“) i drugih resursa izvršio je značajni uticaj na praktični rad novoformirane institucije.287 Iako se ovi doprinosi ostvaruju na čitav niz načina, najvažnija pomoć se opaža na polju obuke i ustupanja dokaza. 283 Intervju sa Vladimirom Vukčevićem, Beograd, 21. novembar 2006. 284 „Poverenje je ključ saradnje,“ intervju Tatjane Tagirov sa Vladimirom Vukčevićem, Pravda u tranziciji, str. 56 (Specijalno izdanje, septembar 2006.). 285 Intervju sa Brunom Vekarićem, Beograd, 21. novembar 2006. 286 Intervju sa Sinišom Važićem, Beograd, 21. novembar 2006. 287 Pored različitih oblika javnog angažovanja navedenih u nastavku ovog teksta, predstavnici MKTJ su bili učesnici okruglog stola u organizaciji Misije OEBSa u Srbiji i Crnoj Gori održanog 2003. godine, na kome je razmatran predlog zakona o osnivanju Veća za ratne zločine. Tom prilikom su predstavnici MKTJ dali detaljne komentare na pomenuti predlog. Intervju sa Ivanom Jovanovićem, Beogr17. novembra 2006, Pretresno veće MKTJ je donelo odluku da Srbiji prosledi predmet Vladimira Kovačevića, protiv koga je Tribunal podigao optužnicu u vezi sa granatiranjem Dubrovnika 1991. Videti: Tužilac protiv Vladimira Kovačevića, predmet br. IT–01–42/2–I, Odluka o transferu predmeta shodno Pravilu 11bis, 17. novembar 2006. Zbog psihičkih problema, smatralo se da Kovačević verovatno neće biti u stanju da učestvuje u

74

A) TRANSFER DOKAZA Prema Pravilu 11bis Pravila o postupku i dokazima MKTJ, Tribunal može da nacionalnim sudovima prosleđuje predmete protiv osumnjičenih nižeg i srednjeg ranga protiv kojih je Hag podigao optužnice, ali nije počeo suđenje. MKTJ je ustupio Srbiji samo jedan predmet prema Pravilu 11bis, i to protiv optuženog koji je prethodno pušten na privremenu slobodu i vraćen u Srbiju zbog zdravstvenih problema psihičke prirode.288 Činjenica da Tribunal nije prosledio Srbiji ni jedan drugi predmet može se, između ostalog, objasniti načelnom sklonošću MKTJ da prosleđuje pojedine predmete onim državama u kojima su izvršeni konkretni zločini.289 U skladu sa takvom politikom, MKTJ je prema Pravilu 11bis ustupio nekoliko predmeta, i to uglavnom BiH, a u jednom slučaju i Hrvatskoj. Ali, kao što primećuje jedan posmatrač, „ovo ne treba da nas navede da izgubimo iz vida ono što je stvarno učinjeno: transfer obilja informacija o premetima koji još nisu optuženi.“290 MKTJ je ustupio Srbiji najmanje dva velika predmeta u istražnoj fazi, ali bez haške optužnice. U okviru transfera ovih predmeta, tadašnja glavna tužiteljka MKTJ Karla Del Ponte ustupila je svom beogradskom kolegi dokaze koje je njeno tužilaštvo prikupilo u toku svog istražnog postupka.291 Tužilaštvo za ratne zločine takođe ima pristup bazi podataka Tužilaštva MKTJ, koja je, prema Vukčevićevim rečima, „znatno olakšala naš rad.“292 Transuđenju. Asošijeted Pres navodi: „Srpski tužilac je rekao da se Kovačević nalazi na lečenju na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu i da će stručnjaci proceniti njegovu eventualnu sposobnost da učestvuje u suđenju u nekom budućem trenutku.“ „Srpski tužilac za ratne zločine optužio bivšeg oficira za granatiranje Dubrovnika 1991,“ Asošijeted Pres, 30. jul 2007. ad, 22. novembar 2006; imejl komunikacija sa Ivanom Jovanovićem, 7. maj 2008. 288 17. novembra 2006, Pretresno veće MKTJ je donelo odluku da Srbiji prosledi predmet Vladimira Kovačevića, protiv koga je Tribunal podigao optužnicu u vezi sa granatiranjem Dubrovnika 1991. Videti: Tužilac protiv Vladimira Kovačevića, predmet br. IT–01–42/2–I, Odluka o transferu predmeta shodno Pravilu 11bis, 17. novembar 2006. Zbog psihičkih problema, smatralo se da Kovačević verovatno neće biti u stanju da učestvuje u suđenju. Asošijeted Pres navodi: „Srpski tužilac je rekao da se Kovačević nalazi na lečenju na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu i da će stručnjaci proceniti njegovu eventualnu sposobnost da učestvuje u suđenju u nekom budućem trenutku.“ „Srpski tužilac za ratne zločine optužio bivšeg oficira za granatiranje Dubrovnika 1991,“ Asošijeted Pres, 30. jul 2007. 289 Intervju sa Dejvidom Tolbertom, Hag, 5. mart 2007. 290 Poverljivi intervju. 291 Intervju sa Vladimirom Vukčevićem, Beograd, 21. novembar 2006. 292 Id. Pored navedenog, prema amandmanu na Pravila o postupku i dokazima MKTJ,

75

sfer informacija sada može da se obavlja u dva smera: u jednom izveštaju Savetu bezbednosti UN iz maja 2008, tužilac MKTJ Serž Bramerc navodi da je srpski tužilac za ratne zločine dostavio „dokazni materijal koji je njegovo tužilaštvo prikupilo sopstvenim radom, a koji je prezentiran na aktuelnim suđenjima pred Većem za ratne zločine u Beogradu.“293 U skladu sa jednim amandmanom (iz decembra 2004.) na zakon o formiranju Veća za ratne zločine, dokazi koje je prikupio MKTJ mogu „nakon transfera tih dokaza, biti korišćeni kao dokazi u krivičnom postupku pred Većem za ratne zločine.294 Po mišljenju pravnog savetnika OEBSa Ivana Jovanovića, „to je bio jedan od najvažnijih pomaka u srpskom pravosudnom sistemu.“ Praktična korist od ovog amandmana leži u činjenici da srpski tužioci „neće morati da gube vreme ukoliko već postoje dobri gotovi dokazi“ do kojih su svojim radom došli haški istražitelji.295 Iako još uvek nije jasno „u kojoj meri dokazi MKTJ mogu da se koriste i u onim predmetima koji ne podležu Pravilu 11bis,296 dobro obavešteni posmatrači veruju da su dokazi dobijeni od haškog tužilaštva bili od presudnog značaja u vreme kada je Tužilaštvo za ratne zločine tek počinjalo da istražuje neke događaje, naročito u svetlu činjenice da srpska policija nije baš bila raspoložena da pomaže tužiocu.297 usvojenom u julu 2007, lokalne vlasti mogu da se direktno obraćaju MKTJ sa zahtevom za pristup zaštićenom materijalu. Po rečima predsednika MKTJ Fausta Pokara, „konkretna svrha ovog amandmana jeste unapređenje pravosudne saradnje između Međunarodnog tribunala i domaćih sudova u regionu bivše Jugoslavije.“ Procena i izveštaj sudije Fausta Pokara, predsednika MKTJ, upućen Savetu bezbednosti UN u skladu sa stavom 6 Rezolucije SB 1534 (2004), UN. Doc. S/2008/326, Aneks I, ¶40. Sudija Pokar je takođe „imenovao posebno veće nadležno za razmatranje zahteva za pristup poverljivom materijalu u već okončanim predmetima.“ Id. 293 Izveštaj Serža Bramerca, tužioca MKTJ, pred Savetom bezbednosti UN u skladu sa stavom 6 Rezolucije SB 1534 (2004), UN Doc. S/2008/326, Aneks II, ¶23. 294 Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, čl. 14a. 295 Intervju sa Ivanom Jovanovićem, Beograd, 22. novembar 2006. 296 Hjuman Rajts Voč, „Nezavršeni posao: Srpsko veće za ratne zločine,“ str. 24, jun 2007. Početkom maja 2008. još uvek nema odluke koja bi razrešila ovu nedoumicu. Imejl komunikacija sa Ivanom Jovanovićem, 9. maj 2008. 297 npr. Intervju sa Natašom Kandić, Beograd, 27. novembar 2006. Prema izveštaju Fonda za humanitarno pravo, iako je postmiloševićevska vlast „podržala domaća suđenja za ratne zločine, ... ubrzo je postalo jasno da (policija) nije voljna da svoja saznanja o učiniocima ratnih zločina podeli sa tužiocima, pre svega zbog toga što su mnogi od tih učinilaca bili pripadnici policije.“ Fond za humanitarno pravo, „Izveštaj: Podučavanje i pravno zastupanje žrtava i svedoka: model podrške—izveštaj o implementaciji projekta,“ 21. februar 2007.

76

Iako Vukčević razumljivo naglašava da je njegovo tužilaštvo daleko sposobnije da se bavi istragama od Tužilaštva MKTJ,298 on je u jednom intervjuu iz novembra 2006. konstatovao da srpski organi do nedavno nisu imali pristup dokazima u susednim zemljama gde su se zločini dogodili, pa je zato MKTJ pribavio te dokaze za potrebe srpskog tužilaštva, koje nije moglo da do njih dođe na direktni način.299 Ukratko, MKTJ je obezbedio čvrste dokaze koje je Tužilaštvo za ratne zločine zatim „prisvojilo“ i ugradilo u svoje prve predmete. Nataša Kandić, koja tesno sarađuje i sa MKTJ i sa Većem za ratne zločine, veruje da je arhivski materijal dobijen od MKTJ obezbedio ključne dokaze u domaćim predmetima, ali i doprineo odlučnosti lokalnih tužilaca da istraju na ovom poslu. Po njenom mišljenju, lokalni tužioci su „bili uplašeni, ali suočeni sa dokaznim materijalom, oni su kazali (sebi): ’Užasno je to što su Srbi činili’.“ To ih je motivisalo da prevaziđu osećanje straha i da nastave sa istraživanjem.300 Pored drugih oblika saradnje, ovaj vid razmene informacija podstakao je onaj proces koji Kandićeva naziva „partnerstvom“ u odnosima dva suda za ratne zločine.301 Tužilac, predsednik, ostali funkcioneri Veća za ratne zločine, kao i obavešteni posmatrači, procenjuju da između MKTJ i Veća za ratne zločine postoji „sjajna saradnja“. U svetlu gotovo otvorenog antagonizma koji već duže od jedne decenije postoji između Haga i Beograda, ovakva situacija sama po sebi predstavlja napredak vredan pažnje.

B) TRANSFER ZNANJA Po mišljenju mnogih naših sagovornika, MKTJ je dao isto toliko značajan doprinos Veću za ratne zločine kroz transfer stručnog znanja i modela pravičnog postupka. MKTJ je učestvovao u programima obuke za srpske tužioce i sudije koji se bave ratnim zločinima. Mnoge od tih programa organizova-

298 Na primer, Tužilaštvo MKTJ je identifikovalo četiri osumnjičena u predmetu Zvornik pre nego što je ovaj predmet prebačen u nadležnost Veća za ratne zločine; Vukčevićevo tužilaštvo je identifikovalo još četiri, a zatim proširilo istragu do obima koji je obuhvatio više stotina potencijalnih žrtava. Intervjui sa Vladimirom Vukčevićem, Beograd, 21. novembar 2006; sa Brunom Vekarićem, 28. novembar 2006; i sa Natašom Kandić, Beograd, 27. novembar 2006. 299 Intervju sa Vladimirom Vukčevićem, Beograd, 21. novembar 2006. 300 Intervju sa Natašom Kandić, 27. novembar 2006. 301 Id.

77

le su druge institucije i vlade,302 a neki programi su organizovani i u samom Tribunalu. Prema rečima predsednika Veća za ratne zločine Siniše Važića, do novembra 2006.303 svaki sudija u Veću za ratne zločine posetio je Hag dva ili tri puta. Programi obuke su se odnosili na aspekte materijalnog prava u okviru međunarodnog humanitarnog prava, kao što su Ženevske konvencije iz 1949, načela komandne odgovornosti i drugi oblici krivične odgovornosti.304 I Važić i još jedan sudija sa kojim smo razgovarali opisali su ove programe obuke kao veoma korisne. (U jednom izveštaju Međunarodnog centra za tranzicionu pravdu konstatuje se ipak da je u dva pisana dokumenta koja je Veće za ratne zločine objavilo do avgusta 2007. navededno kako „Veće nije imalo nikakve koristi od doktrine MKTJ kada je reč o pitanjima iz oblasti materijalnog prava“).305 Za razliku od napred navedenog, tužilac za ratne zločine govorio je o programima obuke u kojima je učestvovalo osoblje MKTJ, kao i o drugim susretima sa tužiocima MKTJ, uglavnom sa neskrivenim omalovažavanjem. Ponosan na ono što on smatra superiornom stručnošću koju poseduju on i njegov tim, Vukčević je izjavio da je njegovo prvo iskustvo sa haškim tužiocima bilo „šokantno, jer oni nisu imali pojma o dometima naše stručnosti.“306 Po njegovom mišljenju, „iz načina na koji su razgovarali sa nama videlo se da ne veruju da mi znamo bilo šta o različitim pravnim doktrinama, kao što je komandna odgovornost.“307 Međutim, Vukčević je priznao da su neki seminari kojima su prisustvovali on i njegovi saradnici „bili relativno uspešni i korisni.“308 Aleksandra Milenov, koja je četiri godine radila kao predstavnik Sekretarijata MKTJ u Beogradu, ima drugačiji utisak. Konstatujući da pojedini beogradski tužioci nikada nisu putovali u inostranstvo pre odlaska u Hag radi učešća na programima obuke, ona zaključuje da je njihova profesionalna interakcija sa kolegama iz MKTJ „učinila čuda za jačanje samopouzdanja lokalnih tužilaca.“309 302 Između ostalih, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, Program razvoja UN, Fond za humanitarno pravo i vlada SAD 303 Intervju sa sudijom Sinišom Važićem, Beograd, 21. novembar 2006. 304 Intervju sa Ivanom Jovanovićem, Beograd, 22. novembar 2006. 305 Bogdan Ivanišević, „Uprkos okolnostima—krivični postupci za ratne zločine u Republici Srbiji,“ str. 25 (2007), Međunarodni centar za tranzicionu pravdu. 306 Intervju sa Vladimirom Vukčevićem, Beograd, 21. novembar 2006. 307 Id. 308 Id. 309 Intervju sa Aleksandrom Milenov, Beograd, 23. novembar 2006.

78

Možda je najopipljivija manifestacija transfera znanja iz MKTJ stigla u obliku procesnih inovacija koje su uvedene u Srbiji, a koje su inspirisane praksom MKTJ. Opisujući uticaj haškog postupka na lokalne zakone o ratnim zločinima, sudija Važić kaže: „Preuzeli smo mnoge odredbe od MKTJ, kao što je ona o korišćenju video linka, čime se omogućuje svedocima koji žive u drugim državama, a koji se ne usuđuju ili nisu u mogućnosti da lično dođu, da svedoče u Srbiji sa udaljenosti;310 preuzeli smo i odredbu o zvučnim zapisima i transkriptima suđenja.311 Ostali doprinosi MKTJ, kaže Važić, odnose se na transfer „veština, znanja i tehničke opreme“—ovo poslednje pre svega podrazumeva kompjuterizaciju prostora u kome funkcioniše Veće za ratne zločine.312 Prema rečima jednog drugog sudije Okružnog suda u Beogradu, naročito je bio koristan program koji je MKTJ organizovao na temu unapređenja istražiteljskih veština i upućivanja sudija u „sudijske tehnike“ vezane za korišćenje dokaza ili postupanje sa svedocima.313 Mnogi sagovornici su izdvojili kao najznačajniju korist model i obuku koju je MKTJ organizovao na temu odnosa prema svedocima u postupcima za ratne zločine. Ivana Ramić, portparol Okružnog suda u Beogradu i Veća za ratne zločine, rekla nam je da je njen sud „došao na ideju da osnuje“ sopstvenu jedinicu za podršku žrtvama i svedocima nakon konferencije u Sarajevu koju je organizovala Jedinica MKTJ za podršku žrtvama i svedocima.314 Ova sagovornica ističe da „postoji veoma dobra saradnja sa Jedinicom MKTJ za podršku žrtvama i svedocima.“315 Pripadnici srpske jedinice bili su na obuci u MKTJ.316 310 Ipak, Nataša Kandić, koja je zastupala žrtve u predmetima pred Većem za ratne zločine, ne misli da je upotreba video linka „najbolje što smo preuzeli od MKTJ.“ „Ako hoćete da se glas žrtava čuje dovoljno glasno, morate da ih dovedete u sudnicu.“ Intervju sa Natašom Kandić, Beograd, 27. novembar 2006. 311 Intervju sa sudijom Sinišom Važićem, Beograd, 21. novembar 2006. 312 Prostor je tehnički opremljen po ugledu na MKTJ, ali je opremanje finansirala vlada SAD 313 Sudija Radmila Dragičević–Dičić, Beograd, 21. novembar 2006. Sudija Dragičević–Dičić je član Veća za organizovani kriminal, ali je učestvovala u osnivanju Veća za ratne zločine. 314 Intervju sa Ivanom Ramić, Beograd, 21. novembar 2006. Jedinica Veća za ratne zločine je osnovana sredstvima Vlade SAD Id. 315 Id. 316 Hjuman Rajts Voč, „Nezavršeni posao: Veće za ratne zločine Republike Srbije,“ str. 8, jun 2007. Predlog Zakona o državnim organima i procesuiranju zločina protiv međunarodnog humanitarnog prava, koji će, ukoliko bude usvojen, zameniti Zakon o osnivanju Veća za ratne zločine, sadrži jednu odredbu (čl. 13) koja predviđa „osnivanje Jedinice za pomoć

79

Pored direktnog transfera znanja na relaciji Hag–Beograd, nekoliko naših sagovornika ističe da je MKTJ poslužio kao inspiracija srpskim sudovima da vode pravične postupke. Nataša Kandić, koja je u Hagu organizovala neke programe obuke za sudije Veća za ratne zločine, veruje da su se srpske sudije vratile kući sa naučenom lekcijom o sudijskoj nezavisnosti. „Ranije“, kaže ona, „bilo je uobičajeno da vidite sudije i tužioce kako diskutuju o predmetima. Sada to više ne možete da vidite.“ Ona ovu promenu pripisuje činjenici da su se, boraveći u poseti MKTJ, srpske sudije uverile koliko se tamo sudije nalaze daleko od tužilaca.317 Iako je u mnogim aspektima veoma kritična prema MKTJ, Ljiljana Smajlović, srpska novinarka koja je izveštavala iz Haga, veruje da je upravo od Tribunala „javnost naučila koja prava imaju optuženi, što je veoma dobro.“318 Pošto se navikla na haške procesne garancije, naročito dok je izveštavala sa suđenja Miloševiću, Smajlovićeva nam je kazala da je bila „zaprepašćena različitošću“ srpskih sudova kada je po povratku kući pratila jedno važno suđenje. Opisujući ovaj aspekt postupka pred MKTJ kao „lekciju iz građanskog obrazovanja“, Smajlovićeva konstatuje: „Sada se čini nezamislivo da se reči ne snimaju“ na domaćim suđenjima i opisuje primenu prakse MKTJ pred Većem za ratne zločine kao „fantastičnu.“319 U širem smislu, kaže Smajlovićeva, „naš um se izoštrio kroz praćenje postupaka u Hagu—naučili smo nešto novo.“320 Ivan Janković, advokat, predviđa da će MKTJ imati „još jedan blagotvorni efekat“ na sudske postuke u Srbiji. Konstatujući da sada već postoji značajan broj srpskih advokata koji su branili klijente u Hagu, Janković veruje da su mnogi od njih „mnogo naučili od Tribunala (mada, doduše, ima dosta i takvih koji nisu ništa naučili), a to iskustvo ima dugoročne efekte. Mi ćemo biti svedoci primene tog iskustva u domaćim sudskim postupcima koji nemaju nikakve veze sa ratnim zločinima. Taj efekat prelivanja iskustva zaista je od kritične važnosti.“321 i podršku žrtvama i svedocima.“ Prema pomenutoj odredbi, ova jedinica je “zadužena za pružanje psihološke, socijalne, finansijske, pravne, medicinske i druge pomoći žrtvama.“ Ona upućuje žrtve i svedoke u rad (Odeljenja za zločine protiv međunarodnog humanitarnog prava) u toku krivičnog postupka, kao i u njihova prava, te na druge načine pomaže ovim licima.“ 317 Intervju sa Natašom Kandić, Beograd, 27. novembar 2006. 318 Intervju sa Ljiljanom Smajlović, Beograd, 24. novembar 2006. 319 Id. 320 Id. 321 Intervju sa Ivanom Jankovićem, Beograd, 24. novembar 2006. Efekat prelivanja iskustva koji predviđa Janković još uvek se ne opaža u smislu značajnijeg učešća u predmetima Veća za

80

Neki naši sagovornici konstatuju da se taj efekat prelivanja opaža na širem planu. Sonja Prostran, sudija Drugog opštinskog suda u Beogradu, kaže da su procesne inovacije inspirisane praksom MKTJ, od mera zaštite svedoka pa do statusnih konferencija, ne samo počele da se primenjuju pred Većem za ratne zločine, nego su i „implementirane u novom srpskom zakonu o krivičnom postupku.“322

B. Procena uspešnosti Veća za ratne zločine Ovo nije mesto za sveobuhvatnu evaluaciju rada Veća za ratne zločine,323 ali je preliminarni pregled njegovog učinka neophodan za procenu prirode uticaja koji je MKTJ izvršio na procesuiranje ratnih zločina pred lokalnim pravosuđem. Iako je, kao što ćemo kasnije objasniti, dosadašnji učinak Veća za ratne zločine šarolik, on predstavlja nastavak onog razvojnog procesa koji je započeo nakon promene vlasti 2000. godine i napredak u odnosu na period pre 2000. Do trenutka kada je Veće za ratne zločine počelo da radi, sudovi SRJ su procesuirali samo mali broj predmeta ratnih zločina počinjenih tokom sukoba devedesetih godina prošlog veka,324 i u tim postupcima se po pravilu sudilo „običnim vojnicima ili nižim oficirima.“325 Oni koje bi sud proglasio krivim po pravilu ratne zločine onih advokata koji su branili optužene pred MKTJ. Po mišljenju Međunarodnog centra za tranzicionu pravdu, „Srpski advokati koji su stekli iskustvo braneći klijente pred MKTJ retko učestvuju na suđenjima u Beogradu zbog neprekidne zauzetosti suđenjima u Hagu i zbog relativno male zarade na suđenjima kod kuće.“ Bogdan Ivanišević, „Uprkos okolnostima—krivični postupci za ratne zločine u Republici Srbiji,“ str.35 (2007), Međunarodni centar za tranzicionu pravdu. 322 Intervju sa sudijom Sonjom Prostran, Beograd, 7. jun 2007. 323 Hjuman Rajts Voč objavio je ocenu rada Veća za ratne zločine u junu 2007, pod naslovom „Nezavršeni posao: Veće za ratne zločine Republike Srbije,“ a Međunarodni centar za tranzicionu pravdu je procenu na istu temu dao u februaru 2008, pod naslovom „Uprkos okolnostima—krivični postupci za ratne zločine u Republici Srbiji.“ 324 Videti: Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, Misija u Srbiji i Crnoj Gori, „Ratni zločini pred domaćim sudovima,“ str. 9–10 (oktobar 2003); Međunarodni centar za tranzicionu pravdu, „Srbija i Crna Gora: najvažniji momenti tranzicione pravde,“ str. 5 (oktobar 2004). Prema izveštaju Fonda za humanitarno pravo, „do trenutka promene vlasti u oktobru 2000, samo je jedno suđenje za ratne zločine u Srbiji okončano pravosnažnom presudom.“ Fond za humanitarno pravo, „Izveštaj o tranzicionoj pravdi: Srbija, Crna Gora i Kosovo, 1999–2005,“ str. 31. 325 Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, Misija u Srbiji i Crnoj Gori, „Ratni zločini

81

bi dobijali vrlo blage kazne.326 Opisujući sudske postupke u doba Miloševića, beogradski Fond za humanitarno pravo izveštava: „U Srbiji je bilo nezamislivo da zločini protiv nesrba budu procesuirani na profesionalan i nepristrasan način.“327 Dušan Protić, koji je bio zamenik ministra pravde u Đinđićevoj vladi, opisao je predmete iz Miloševićeve ere na sledeći način: „Ti postupci su bili potpuni promašaj, i nisu ispunili ničija očekivanja.“328 Ovaj obrazac počeo je da se menja za vreme vlade Đinđić–Koštunica. Dva postupka pred Okružnim sudom u Beogradu koja su započeta nakon Miloševićevog pada okončana su osuđujućim presudama i izricanjem maksimalnih vremenskih kazni, što je bio nedvosmisleni znak jačanja kapaciteta SCG da kredibilno procesuira ratne zločine.329 Ali ovi predmeti su takođe pokazali da i dalje nema pune političke volje da se sudi onima koji su bili najodgovorniji za ratne zločine.330 Štaviše, Vrhovni sud je ukinuo presude u oba slučaja, da bi nakon ponovnog suđenja potvrdio te iste presude. Slična ograničenja i dalje se opažaju u radu Veća za ratne zločine, koje još uvek nije sudilo nikome od onih koji su bili na višim položajima. Mnogi među našim srpskim sagovornicima konstatovali su da tužilac za ratne zločine radi u skučenom političkom prostoru,331 što ga sprečava da dopre „do samog vrha komandnog lanca.“332 Nevladine organizacije su kritikovale tužioca za ratne zločine ne samo zbog toga što ograničava optužnice na učinioce nižeg ranga, već i zbog toga što u formulaciji svojih optužnica i izvođenju dokaza na glavnom pretresu zamagljuje veze između dela okrivljenih i politike državnih institucija.333 Kao što pred domaćim sudovima,“ str. 47 (oktobar 2003). 326 Intervju sa Ivanom Jovanovićem, Beograd, 22. novembar 2006. 327 Fond za humanitarno pravo, „Izveštaj o tranzicionoj pravdi: Srbija, Crna Gora i Kosovo, 1999–2005,“ str. 31. 328 Intervju sa Dušanom Protićem, Beograd, 23. novembar 2006. 329 Videti: Fond za humanitarno pravo, „Izveštaj o tranzicionoj pravdi: Srbija, Crna Gora i Kosovo, 1999–2005,“ str. 31–32. Jedan od ovih predmeta poznat je pod nazivom Sjeverin, jer je 16 žrtava bilo iz Sjeverina (iako su ubijeni u bosanskom gradu Višegradu); drugi predmet je poznat pod nazivom Podujevo, jer su se ubistva i ranjavanja žrtava dogodila u mestu Podujevu na Kosovu. 330 Id., str. 32. 331 Npr. Poverljivi intervjui; Intervju sa Dušanom Protićem, Beograd, 23. novembar 2006; Intervju sa Natašom Kandić, 27. novembar 2006. 332 Poverljivi intervju. 333 Videti Dokumenta, Fond za humanitarno pravo i Istraživačko–dokumentacioni centar, „Tranziciona pravda u postjugoslovenskim državama: izveštaj za 2006,“ str. 14; Bogdan Ivanišević, „Uprkos okolnostima—krivični postupci za ratne zločine u Republici Srbiji,“ str.

82

ćemo kasnije konstatovati, i presuda iz aprila 2007. godine u predmetu Škorpioni bila je predmet kritika u tom smislu, s tim što su kritike tada bile upućene predsednici sudskog veća. Rezultati istraživanja javnog mnjenja poklapaju se sa gledištima naših sagovornika u Srbiji. U jednoj anketi iz decembra 2006, samo četvrtina anketiranih je izrazila mišljenje da tužilac za ratne zločine deluje nezavisno od političkih pritisaka.334 Po mišljenju Bruna Vekarića, portparola tužioca za ratne zločine, „najžešći pritisci“ dolaze iz „političkog miljea, naročito od Srpske radikalne stranke (SRS), čiji bivši ili sadašnji članovi čine značajni deo optuženih za ratne zločine. Vekarić govori o čestim verbalnim napadima poslanika SRS u srpskom parlamentu.335 Štaviše, zbog „delikatnosti ove teme“, kako nam je Vekarić rekao u razgovoru koji smo vodili novembra 2006, i mnogi političari izvan SRS izbegavaju da javno podrže rad tužioca za ratne zločine.336 Jednom drugom prilikom Vekarić je priznao da primedbe u vezi sa dosadašnjim izostankom optužnica protiv lica koja su bila na visokim položajima „imaju osnova,“337 ali je pri tome naglasio da među onima koji su privedeni pravdi ima i takvih koji 10–11 (2007), Međunarodni centar za tranzicionu pravdu; Fond za humanitarno pravo, „Saopštenje za medije: FHP o suđenjima za ratne zločine u Srbiji,“ 26. jul 2006. Po mišljenju Nataše Kandić, izvršne direktorke Fonda, jedan od razloga zbog kojih državne institucije navodno instruiraju Vukčevića „da ne ide previsoko“ jeste nastojanje srpskih vlasti da prikriju dokaze koji bi teretili Srbiju u predmetu pred Međunarodnim sudom pravde (MSP), po tužbi Bosne iz 1993. godine zbog navodne odgovornosti Srbije za genocid. Intervju sa Natašom Kandić, Beograd, 27. novembar 2006. U februaru 2007, MSP je konačno doneo presudu u ovom predmetu, u kojoj konstatuje da nema dovoljno dokaza o zakonskoj odgovornosti srpske države za genocidno ponašanje u Srebrenici (ipak, ovaj sud je ustanovio da je Srbija prekršila Konvenciju o genocidu time što nije sprečila srebrenički genocid i omogućila kažnjavanje Ratka Mladića). Dokazi koje je Srbija odbila da stavi na uvid možda bi imali uticaja na ishod ove presude. Videti Marliz Sajmons, „Sud doneo odluku o Srbiji bez celovitog uvida u ratne arhive,“ Njujork Tajms, 9. april 2007. 334 Ovo predstavlja pad u odnosu na prethodne dve godine. Videti: Istraživanje Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Beogradskog centra za ljudska prava i agencije Stratidžik Marketing, „Javno mnjenje u Srbiji: stavovi prema domaćim pravosudnim organima za ratne zločine i haškom tribunalu,“ str. 51, decembar 2006. 335 Intervjui sa Brunom Vekarićem, Beograd, 21. novembar 2006, 28. novembar 2006. 336 Intervju sa Brunom Vekarićem, Beograd, 21. novembar 2006. Ovaj kliše se možda delimično promenio nakon formiranja nove vlade 2007. Samo nekoliko dana pošto je imenovan za ministra pravde, novi ministar je posetio Veće i Tužilaštvo za ratne zločine da bi izrazio punu podršku radu ovih institucija. Videti: Bogdan Ivanišević, „Uprkos okolnostima—krivični postupci za ratne zločine u Republici Srbiji,“ str. 2–3 (2007), Međunarodni centar za tranzicionu pravdu. 337 Intervju sa Brunom Vekarićem, Beograd, 28. novembar 2006.

83

su svojevremeno zauzimali relativno visoke položaje; Vekarić je tom prilikom obećao da će u budućnosti biti podizane optužnice i protiv lica višeg ranga.338 Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević kazao nam je da veruje da postoje „određene prepreke na koje bismo naišli ako bismo pokrenuli postupke protiv najviših zvaničnika—bili bismo izloženi velikom pritisku javnosti.“339 Vukčević spekuliše: „Verovatno bi 5.000 ljudi izašlo na demonstracije ako bi lider SRS, kome se sudi u Hagu, bio izveden pred Veće za ratne zločine.“ Ali, nastavlja Vukčević, osim mogućih sporadičnih izraza nezadovoljstva u delu javnosti sa kojima bi se suočio ako bi procesuirao Šešelja i Ratka Mladića, njegovo tužilaštvo danas više nije suočeno sa nepremostivim preprekama i pritiscima.340 Problematična je i činjenica da je Tužilaštvo za ratne zločine do sada procesuiralo relativno mali broj predmeta. Iako je, zahvaljujući radu Veća za ratne zločine, u Srbiji procesuirano više Srba osumnjičenih za ratne zločine protiv nesrba nego što je to bio slučaj u ranijim godinama, ukupni broj do danas pokrenutih postupaka nije naročito impresivan s obzirom na to da je reč o sudu koji se bavi isključivo zločinima ove vrste.341 338 Među optuženima u nekoliko predmeta nalaze se i trojica oficira srednjeg ranga: pomoćnik komandanta srpske žandarmerije, zamenik komandanta žandarmerije i komandant Škorpiona, „elitne jedinice srpske specijalne policije.“ Bogdan Ivanišević, „Uprkos okolnostima—krivični postupci za ratne zločine u Republici Srbiji,“ str. 2–3 (2007), Međunarodni centar za tranzicionu pravdu. Pored nezadovoljstva činjenicom da tužilac nije podigao ni jednu optružnicu protiv nekog oficira visokog ranga, u jednom izveštaju tri regionalne organizacije za ljudska prava ipak se dodaje da je „u tom smislu ostrvaren određeni napredak“ u jednom predmetu iz oktobra 2006. Dokumenta, Fond za humanitarno pravo i Istraživačko–dokumentacioni centar, „Tranziciona pravda u postjugoslovenskim državama: izveštaj za 2006,“ str. 14. 339 Intervju sa Vladimirom Vukčevićem, Beograd, 21. novembar 2006. 340 Id. Početkom aprila 2008, otkriven je plan atentata na Vukčevića i još dva lica. Portparol Tužilaštva za ratne zločine veruje da se pokušaj atentata pre može objasniti Vukčevićevom posebnom ulogom u traganju za haškim beguncima, nego njegovom ulogom u progonu osumnjičenih nižeg ranga pred Većem za ratne zločine. Videti: Ivana Šekularac, „Zavera protiv srpskog tužioca—službeni dokument,“ Rojters, 9. april 2008, na http://reuters.com/ article/latestCrisis/idUSL09483068. Slične pretnje su usledile nakon hapšenja Stojana Župljanina u junu 2008. Videti: „Nove pretnje srpskom tužiocu za ratne zločine,“ BalkanInsight. com, 17. jun 2008. 341 Prema podacima Tužilaštva za ratne zločine (TRZ) od 19. juna 2008, pred Većem za ratne zločine okončano je ukupno pet prvostepenih postupaka, dok je 20 suđenja sa ukupno 41 optuženim bilo u toku ili u pretkrivičnoj fazi. Imejl komunikacija, 19. jun 2008. (informacije pribavljene iz baze podataka TRZ). U junu 2008. okončan je prvostepeni postupak u jednom predmetu koji je TRZ dobilo od MKTJ u predoptužnoj fazi. Videti: „U Srbiji tri lica

84

Neki posmatrači konstatuju da su postupci vođeni pred Većem za ratne zločine inicirani prevashodno na temelju dokaza pribavljenih iz drugih izvora, među kojima treba pomenuti MKTJ, Fond za humanitarno pravo, kao i Tužilaštva BiH i Hrvatske;342 konačno, kada je reč o ratnom zločinu protiv trojice braće—državljana SAD, za koji su osumnjičeni neki oficiri srpske policije, dokazi su pribavljeni od ambasade SAD u Beogradu. Otvaranje kompleksnih predmeta na osnovu gotovih dokaza—barem u početnoj fazi—samo po sebi nije problematično. Kao što je ranije primećeno, jaki dokazi dobijeni od MKTJ možda su doprineli odlučnosti srpskog tužioca za ratne zločine da se ozbiljno uhvati u koštac sa prvim predmetima. Ipak, ukoliko bi ovakav obrazac rada ostao karakteristična praksa u procesuiranju ratnih zločina u Srbiji, takav model rada mogao bi da dovede do jednog sistemskog problema—presušivanja izvora na kojima se temelji mandat Veća za ratne zločine.343 Policijska istraga predstavlja još jednu značajnu smetnju. Kao što je ranije primećeno, zakonom o osnivanju Veća za ratne zločine peredviđeno je i formiranje specijalne jedinice MUPa za otkrivanje ratnih zločina, koja će „delovati po nalogu tužioca za ratne zločine.“344 Iz nekoliko izvora sa kojima smo razgovarali krajem 2006. godine, čuli smo da ova jedinica nije voljna da preuzme inicijativu u istraživanju ratnih zločina, već samo da deluje po izričitim nalozima tužioca za ratne zločine, pri čemu se bukvalno ograničava na naloge i ne preduzima ništa što bi prevazilazilo zadate okvire.345 Možda se u jednom periodu ključni razlog nedostatka njihove inicijative mogao pripisati činjenici da su prva dva šefa ove jedinice i sami bili umešani u ratne zločine, ili makar bili u neposrednoj vezi sa licima odgovornim za te zločine.346 Ivan Jovanović, čija osuđena na zatvorske kazne zbog ubistva muslimana,“ Rojters, 12. jun 2008. 342 Videti: Dokumenta, Fond za humanitarno pravo i Istraživačko–dokumentacioni centar, „Tranziciona pravda u postjugoslovenskim državama: izveštaj za 2006,“ str. 14; Bogdan Ivanišević, „Uprkos okolnostima—krivični postupci za ratne zločine u Republici Srbiji,“ str. 7–9 (2007), Međunarodni centar za tranzicionu pravdu. 343 Za detaljnije podatke videti: Bogdan Ivanišević, „Uprkos okolnostima—krivični postupci za ratne zločine u Republici Srbiji,“ str. 6–8 (2007), Međunarodni centar za tranzicionu pravdu; Kerolajn Toš i Aleksandar Roknić, „Političari koče suđenja za ratne zločine u Beogradu,“ IWPR Tribunal Update, 28. april 2008. 344 Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, čl. 8. 345 npr. Intervju sa Ivanom Jovanovićem, Beograd, 22. novembar 2006. 346 Ova dvojica ranijih rukovodilaca prebačena su na druge dužnosti ili penzionisana zbog protesta da krše ljudska prava. Videti : „Srpska vlada smenjuje šefa jedinice za ratne zločine,“ BBC Monitoring European, 8. februar 2006. (Izvor: Danas, Beograd, 8. februar 2006). (U članku se govori o tome kako je na zahtev tadašnje glavne tužiteljke MKTJ Karle Del Ponte srpska

85

organizacija (OEBS) posmatra suđenja pred Većem za ratne zločine, objašnjava problematičnost rada jedinice za otkrivanje ratnih zločina na sledeći način: „Pošto su ratne zločine na Kosovu uglavnom činili pripadnici regularnih snaga policije ili paravojne grupe pod kontrolom policije, to znači da jedinica MUP-a zadužena za istraživanje ratnih zločina radi protiv svojih kolega, što dovodi do blokade... Postoji tendencija da se težište pažnje stavlja na rad suda, ali sud je tek poslednja karika u lancu koji počinje od policije. Upravo je policija slaba, ako ne i najslabija karika u tom lancu.“347

Ipak, u ovom razgovoru koji smo vodili krajem 2006. godine, Jovanović je rekao i to da se „situacija ipak možda menja na bolje.“348 Kada smo ponovo razgovarali u junu 2007, Jovanović nam je rekao da veruje da „tužilac sada ima bolju kontrolu nad istražnom jedinicom nego na početku svog mandata.“349 Istom prilikom, Jovanović nam je rekao da ta jedinica sada pokazuje više inicijative.350 Po rečima jednog od zamenika tužioca za ratne zločine, sa kojim je Međunarodni centar za tranzicionu pravdu razgovarao u aprilu 2007, ova jedinica je „pružila značajnu pomoć u prikupljanju dokaza vezanih za jedan veliki ratni zločin na Kosovu.“ 351 Na drugom kraju lanca odgovornosti nalazi se Vrhovni sud Srbije, koji je u poslednjih nekoliko godina ukinuo većinu osuđujućih presuda za ratne zločine koje je imao prilike da preispita.352 Za razliku od sudija Veća za ratne zločine, vlada razrešila dužnosti Slobodana Borisavljevića, tadašnjeg šefa jedinice MUPa za otkrivanje ratnih zločina, „jer se verovalo da bi on mogao da opstruira operacije hapšenja haških begunaca koje je nedavno započeo tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević.“ Videti takođe: Fond za humanitarno pravo, „Od masovnih grobnica do srpskog MUPa,“ 24. februar 2006. (izveštaj o ulozi Danila Bulatovića, istražitelja i pripadnika jedinice za otkrivanje ratnih zločina, u prikrivanju srpskih zločina na Kosovu); Hjuman Rajts Voč, „Nezavršeni posao: Veće za ratne zločine Republike Srbije,“ str. 27, jun 2007. 347 Id. Videti takođe: Fond za humanitarno pravo, „Izveštaj o tranzicionoj pravdi: Srbija, Crna Gora i Kosovo, 1999–2005,“ str. 26. 348 Intervju sa Ivanom Jovanovićem, Beograd, 22. Novembar 2006. Predsednik Veća za ratne zločine opisuje „podršku policije“ kao „najveći problem u radu suda,“ iako pod tim podrazumeva nedovoljan broj policajaca zaduženih za otkrivanje ratnih zločina. Intervju sa Sinišom Važićem, Beograd, 21. novembar 2006. 349 Intervju sa Ivanom Jovanovićem, Beograd, 6. jun 2007. 350 Id. 351 Bogdan Ivanišević 352 U periodu do juna 2008, pred Vrhovnim sudom srbije je preispitao samo sedam presuda za ratne zločine, od kojih je četiri izreklo Veće za ratne zločine. Vrhovni sud je naložio ponovno suđenje u četiri slučaja. Imejl saopštenje iz Tužilaštva za ratne zločine, 19. jun 2008. Jedini slučaj u kome je Vrhovni sud ostavio netaknutu prvostepenu presudu Veća za ratne

86

o kojima Fond za humanitarno pravo govori afirmativno, hvaleći „njihovu očiglednu nepristrasnost, profesionalnost i privrženost zakonu“353 (mada, kao što ćemo videti kasnije, ovakva ocena datira iz vremena pre kontroverzne presude u predmetu Škorpioni), Vrhovni sud je na udaru kritike lokalnih i međunarodnih nevladinih organizacija, ali i drugih posmatrača. Nataša Kandić opisuje odnos Vrhovnog suda prema suđenjima za ratne zločine kao „politički“, i uverena je da sudije tog suda žele „da pokažu novim sudijama (iz Veća za ratne zločine) da neće biti lako suditi za ratne zločine.“354 Biljana Kovačević–Vučo, direktorka beogradskog Komiteta pravnika za ljudska prava, osporava razloge kojima Vrhovni sud objašnjava svoje odluke o poništenju presuda za ratne zločine kao loše argumentovane i neosnovane.355 Neki posmatrači veruju da se sklonost Vrhovnog suda da poništava presude za ratne zločine (kao i presude Specijalnog veća za organizovani kriminal) delimično može pripisati činjenici da su mnoge sudije tog suda postavljene u Miloševićevo vreme.356 Drugi spekulišu da bi još jedan razlog ovakvog ponašanja Vrhovnog suda mogao da bude taj što Vrhovni sud nije učestvovao u preliminarnim razgovorima o formiranju specijalnog veća.357 Ipak, ima i takvih koji smatraju da je to zločine odnosio se na pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova Antona Lekaja, osuđenog za silovanje i druge oblike zlostavljanja žrtava romske nacionalnosti na Kosovu u septembru 2006. Lekaj je osuđen na 13 godina zatvora; Vrhovni sud je potvrdio ovu presudu u aprilu 2007. U martu 2007, Vrhovni sud je potvrdio osuđujuću presudu za Milana Bulića, ali mu je smanjio kaznu sa osam na dve godine zatvora. Bogdan Ivanišević, „Uprkos okolnostima— krivični postupci za ratne zločine u Republici Srbiji,“ str. 4 n. 23 (2007), Međunarodni centar za tranzicionu pravdu. Vrhovni sud je odlučivao samo o još dve presude Veća za ratne zločine. U decembru 2006, ukinuo je presudu Veća za ratne zločine u predmetu Ovčara. Ponovno suđenje počelo je u martu 2007. U aprilu 2007, Vrhovni sud je ukinuo presudu u predmetu Radak. Videti id., str. 4 n. 24. 353 Fond za humanitarno pravo, „Saopštenje za medije: FHP o suđenjima za ratne zločine u Srbiji,“ 26. jul 2006. 354 Nikolas Vud, „Srpski predmeti za ratne zločine šetaju tamo–amo,“ Internešenel Herald Tribjun, 13. april 2007. 355 Videti id. Očiglednoj sklonosti Vrhovnog suda da ukida presude Veća za ratne zločine ide na ruku srpski zakon o krivičnom postupku. Po rečima predsednika Veća za ratne zločine Siniše Važića, „Veoma je jednostavno vratiti presudu Veću za ratne zločine.“ Intervju sa Sinišom Važićem, Beograd, 21. novembar 2006. 356 Od podataka o ukupnom sastavu Vrhovnog suda još je značajniji podatak da je četiri od ukupno pet sudija koji odlučuju o žalbama na presude Veća za ratne zločine postavljeno u vreme Miloševićeve vladavine. Hjuman Rajts Voč, “Nezavršeni posao: Veće za ratne zločine Republike Srbije,“ str. 31, jul 2007. 357 Intervju sa Bogdanom Ivaniševićem, Beograd, 5. jun 2007; Intervju sa Ivanom Jovanovićem,

87

insistiranje na različitosti stavova Vrhovnog suda i Veća za ratne zločine prenaglašeno.358 Možda je samo Vrhovni sud preterano obazriv, smatraju ovi posmatrači, kada je reč o veoma složenim predmetima, ili o predmetima u kojima su izrečene maksimalne kazne, pa radije vraća ove predmete na ponovno odlučivanje ako ima makar i najmanju sumnju u vezi sa nekim aspektima prvobitne presude.359 Ova ograničenja su krupna i uznemiravajuća. Ipak, čak i u takvim uslovima, učinak Veća za ratne zločine predstavlja pozitivni kontrast u odnosu na procesuiranje ratnih zločina u Miloševićevo doba. U periodu između 1996. i 2002. godine, u SRJ, odnosno SCG,360 pokrenuto je samo šest predmeta ratnih zločina. U prve tri godine svoga rada, Veće za ratne zločine je iniciralo isti broj postupaka,361 dok je znatno veći broj istraga trenutno u toku. Do kraja 2007. godine, u svim ovim predmetima sa jednim izuzetkom učinioci su bili Srbi, a žrtve pripadnici drugih etničkih grupa; takođe, u svim ovim predmetima izrečene su visoke kazne za učinioce. Dalje, iako je Vrhovni sud sklon da ukida prvostepene presude za ratne zločine, istovetne presude su po pravilu izricane i na ponovljenom suđenju, da bi potom u postupku po žalbi konačno bile potvrđene na Vrhovnom sudu—iako, šteta nastala ukidanjem prvostepenih presuda može izgledati ogromna u očima žrtava.362 Beograd, 6. jun 2007; Intervju sa sudijom Sonjom Prostran, Beograd, 7. jun 2007. 358 npr. Intervju sa Ivanom Jovanovićem, Beograd, 6. jun 2007. U svojoj neobjavljenoj oceni o odluci Vrhovnog suda u predmetu Ovčara—odluci koja je izazvala jednoglasnu osudu NVO—Misija OEBSa u Srbiji „sa pažnjom je pratila sve primedbe javnosti da je odluka Vrhovnog suda politički motivisana, ali njeni posmatrači koji su pratili suđenje ... nisu našli nikakav dokaz koji bi govoro u prilog takvim tvrdnjama.“ Misija je ipak konstatovala da bi se na „neke od razloga Vrhovnog suda mogle staviti zamerke u pravnom smislu,“ dok se neki drugi delovi ove kontroverzne odluke „odlikuju nedoslednošću.“ Misija OEBSa u Srbiji, Odeljenje za vladavinu prava i ljudska prava, „Pozadina suđenja u predmetu Ovčara,“ str. 3 (bez datuma). 359 Id. Kada Vrhovni sud vraća predmet Veću za ratne zločine na ponovno odlučivanje, Veće ne vodi ceo postupak ispočetka. Umesto toga, Veće po pravilu postupa samo u onim aspektima prvobitnog suđenja na koje je Vrhovni sud stavio zamerku. Prilikom odlučivanja o žalbi na presudu u ponovljenom suđenju, Vrhovni sud je po pravilu potvrđivao presude. 360 Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, Misija u Srbiji i Crnoj Gori, „Ratni zločini pred domaćim sudovima: posmatrači OEBSa i osposobljavanje domaćih sudova da procesuiraju ratne zločine,“ str. 8–9, oktobar 2003. 361 Videti Izveštaj ambasadora Hansa Ole Urstada, šefa Misije OEBSa u Srbiji i Crnoj Gori, Stalnom savetu, Beč, str. 4 (27. februar 2006). Kako se konstatuje, pre formiranja Veća za ratne zločine, Okružni sud u Beogradu vodio je dva velika postupka za ratne zločine u postmiloševićevskom periodu. 362 Rodbina žrtava, kao i organizacije žrtava koje su učestvovale ili pratile suđenje u predmetu

88

Krajem 2006. godine, uprkos svojoj opštepoznatoj sklonosti da kritikuje, Nataša Kandić je opisala suđenja pred Većem za ratne zločine kao „verovatno najbolja u regionu.“363 Prema jednoj preliminarnoj proceni Fonda za humanitarno pravo kojim rukovodi Kandićeva, „sudije Veća za ratne zločine su do sada pokazale visok nivo profesionalizma i značajno unapredile kvalitet suđenja za ratne zločine u poređenju sa prethodnim periodom.“364 U decembru 2006, Fond za humanitarno pravo je objavio sledeći izveštaj: „Sudije Veća za ratne zločine su privržene zakonu i pokazuju najviši stepen poštovanja za prava oštećenih i za prava okrivljenih. U toku svih dosadašnjih suđenja za ratne zločine, kao i u aktuelnim suđenjima dostupnim javnosti ... sudije su se rukovodile činjenicama i dokazima, nastojeći da rasvetle kontekst događaja i da na taj način upotpune sliku odgovornosti ili nevinosti optuženih.“365

Međutim, gospođa Kandić i ostali žestoko su kritikovali presudu izrečenu 10. aprila 2007, u predmetu otvorenom nakon objavljivanja video snimka ubistva grupe muslimana, koje su počinili Srbi u okolini Srebrenice u vreme genocidnog masakra koji se tamo odigrao. Dvojica od četiri okrivljena dobila su maksimalne kazne od po 20 godina, druga dvojica su osuđena na 13 i 5 godina, dok je peti optuženi oslobođen krivice.366 Iako je rodbina svedočila da su žrtve bile u Srebrenici do jula 1995, kada se genocid dogodio, i da su autobusom prevezeni do obližnjeg mesta na kome su likvidirani,367 predsednica sudskog veća je kazala da nije jasno da su ubijeni iz Srebrenice,368 niti da su oni žrtve genocida koji se tamo dogodio.369 Pišući da „najveće razočaranje u izrečenim Ovčara odbile su da učestvuju u ponovljenom suđenju nakon što je Vrhovni sud poništio prvostepenu presudu. Videti: Kerolajn Toš i Aleksandar Roknić, „Političari koče suđenja za ratne zločine u Beogradu,“ IWPR Tribunal Update, 28. april 2008. 363 Intervju sa Natašom Kandić, Beograd, 27. novembar 2006. Ovaj intervju je vođen pre nego što je Veće za ratne zločine izreklo presudu u predmetu Škorpioni. Videti nastavak. 364 Fond za humanitarno pravo, „Izveštaj o tranzicionoj pravdi: Srbija, Crna Gora i Kosovo, 1999–2005,“ str. 26. Videti takođe: Fond za humanitarno pravo, „Saopštenje za medije: FHP o suđenjima za ratne zločine u Srbiji,“ 26. jul 2006. (u izveštaju se navodi da se suđenja pred Većem za ratne zločine „odvijaju u tehnički besprekorni uslovima“). 365 Fond za humanitarno pravo „Političke elite u Srbiji ne pokazuju odgovornost prema nasleđu prošlosti,“ 11. decembar 2006. 366 Nikolas Vud, „Srpski sud osudio četvoricu učesnika srebreničkog pokolja,“ Njujork Tajms, 11. april 2007. 367 Videti: Emir Suljagić, „U znaku Škorpiona,“ Oslobođenje, 12. april 2007, reprint BBC Monitoring European, 17. april 2007. 368 Nikolas Vud, „Srpski sud osudio četvoricu učesnika srebreničkog pokolja,“ Njujork Tajms, 11. april 2007. 369 Videti: Dejan Anastasijević, „Cena istine u Srbiji,“ Tajm Magazin, 17. april 2007, dostupno na http://www.time.com/time/world/article/0,8599,1611396,00.html.

89

presudama predstavlja napor sudije da ... srpske vlasti oslobodi odgovornosti“, novinar Dejan Anastasijević izveštava da je sudija „opisala Škorpione kao neregularnu dobrovoljačku jedinicu, ostajući pri stavu da oni nisu bili ni u kakvoj vezi sa bilo kojim delom srpske vladajuće strukture, uprkos obilju dokaza da su oni bili sastavni deo Miloševićevih snaga bezbednosti.“370 Fond za humanitarno pravo osudio je presudu kao „odluku koja se ne zasniva na zakonu i činjenicama“ uz komentar: „Stiče se utisak da se sud rukovodio političkim, a ne pravnim razlozima nastojeći da prilagodi svoje stavove stavovima srpskih vlasti u pogledu odgovornosti za genocid izvršen u Srebrenici...“371 Kandićeva dalje kritikuje stav sudije u ovom predmetu kao „minimalistički, kažnjavajući samo one koji su mogli da budu dovedeni u direktnu vezu sa pucanjem prikazanim na video snimku, odbijajući pri tome da ide dalje u utvrđivanju krivične odgovornosti.“372 Iako je ova presuda pomutila njenu raniju, uglavnom pozitivnu ocenu rada sudija u Veću za ratne zločine, Kandićeva odaje priznanje Veću za domete koji nadilaze pojedinačne presude. Po rečima sudije beogradskog Okružnog suda Radmile Dragičević–Dičić, Veće za ratne zločine približava pravdu narodu“ i omogućuje Srbima „da se ovde suoče sa žrtvama iz Bosne.“373 To, po njenom uverenju, nije bilo moguće u predmetima procesuiranim u Hagu, delimično zbog toga što javnost gleda na suđenja važnim ličnostima kao na „nešto što je u funkciji politike... dok gledaju haška suđenja, ljudi vide samo politiku, a ne vide žrtve.“374 U razgovorima koji su prethodili razočaranju zbog dva izuzetno neprijatrna događaja—presudi Veća za ratne zločine u predmetu Škorpioni i ukidanju presude u predmetu Ovčara, koji je Vrhovni sud vratio Veću na ponovno suđenje, gospođa Kandić je istakla značaj učešća žrtava u postupcima pred Većem za ratne zločine. Kandićeva, koja je odigrala vodeću ulogu u podsticanju žrtava iz Bosne i Hercegovine da svedoče i koja ih je formalno zastupala pred Većem za ratne zločine,375 smatra da je „važno da se naše društvo suoči sa žrtvama, sa 370 Id. 371 „Fond za humanitarno pravo: Presuda Škorpionima politički motivisana,“ 12. april 2007. 372 Nikolas Vud: „Srpski sud osudio četvoricu učesnika srebreničkog pokolja,“ Njujork Tajms, 11. april 2007. U navedenom tekstu Tajms ne citira reči Nataše Kandič, nego parafrazira njen kritički komentar. 373 Intervju sa sudijom Radmlom Dragičević–Dičić, 21. novembar 2006. 374 Id. 375 Hjuman Rajts Voč navodi: „Bez intervencije Fonda za humanitarno pravo ... žrtve izvan Srbije verovatno nikada ne bi pristale na saradnju“ sa Većem za ratne zločine. Hjuman Rajts Voč,

90

tom ’drugom stranom’, jer mi ovde mislimo da su samo Srbi bili žrtve. Ova suđenja su prilika da se vidi i ono što smo mi činili drugima.“376 Pored toga što učešće žrtava u suđenjima pred Većem za ratne zločine može da doprinese procesu suočavanja Srbije sa užasima nedavne prošlosti, Kandićeva veruje da njihovo prisustvo može da posluži još jednom, podjednako važnom cilju – „priznavanju žrtava i njihovog dostojanstva.“377 Govoreći o masakru u Srebrenici u jednom intervjuu vođenom pre pomenute presude u predmetu Škorpioni, Kandićeva je objasnila: „Svi Bošnjaci znaju šta se dogodilo, ali ako vi želite da im pokažete da su vam porodice žrtava važne, to znači da srpsko društvo—država i njene institucije—treba da pozovu žrtve da svedoče pred srpskim sudovima i da na taj način povrate svoje dostojanstvo.“378 Drugi ističu da su efekti ove pojave kojoj je Kandičeva dala ključni podsticaj značajni za ceo region. Kada hrvatske ili bosanske žrtve svedoče u srpskim sudovima i osete da pravde ipak ima, to „doprinosi procesu pomirenja.“379 Nasuprot tome, kada su nade svedoka izneverene—kao što se to dogodilo kada je Vrhovni sud ukinuo presudu u predmetu Ovčara—to ruši kredibilitet celog Veća za ratne zločine.380 Nekolicina naših sagovornika primećuju da je procesuiranje ratnih zločina pred beogradskim sudom pomoglo „ukupnoj normalizaciji“ odnosa prema progonu ratnih zločina.381 Iako su suđenja pred Većem za ratne zločine često bila predmet verbalnih napada i pretnji od strane tvrdokornih nacionalista, postupci pred lokalnim sudovima se generalno doživljavaju kao daleko manje provokativni i kontroverzni od onih u Hagu.382 Srpska javnost je daleko otvorenija prema Veću za ratne zločine383—tj. spremnija da prihvati legitimitet nje„Nezavršeni posao: Veće za ratne zločine Republike Srbije,“ str. 7, jun 2007. Intervju sa Natašom Kandić, Beograd, 27. novembar 2006. Id. Id. Intervju sa Filipom Švarmom, Beograd, 24. novembar 2006. Ivan Jovanović, citat iz Kerolajn Toš i Aleksandar Roknić, „Političari koče suđenja za ratne zločine u Beogradu,“ IWPR Tribunal Update, 28. april 2008. 381 npr. Intervju sa Anom Miljanić, Beograd, 22. novembar 2006; Intervju sa sudijom Radmilom Dragičević–Dičić, 21. novembar 2006. 382 Intervju sa Ivanom Jovanovićem, Beograd, 22. novembar 2006. 383 Intervju sa Natašom Kandić, Beograd, 26. novembar 2006. Mišljenja naših srpskih sagovornika na ovu temu zasnivaju se na anketama javnog mnjenja sprovedenim u poslednjih nekoliko godina. U 2004, 2005. i 2006. godini, uglavnom konstantna većina od 69 do 71% anketiranih izražavala je uverenje da je bolje održavati suđenja za ratne zločine u Srbiji nego 376 377 378 379 380

91

govih suđenja, čak i kada se sudi onima koji bi bili smatrani „patriotama“ ili „herojima“ ukoliko bi im se sudilo u Hagu.384 Pa ipak, većina naših sagovornika, a naročito tužilac Vladimir Vukčević, smatra da beogradski sud ne bi bio u stanju da vodi postupke protiv visokih ličnosti bivšeg režima, kao što je na primer Ratko Mladić.385 Uostalom, kao što se to može zaključiti i iz presude u predmetu Škorpioni, postoje značajna ograničenja u tome dokle Veće za ratne zločine može ili hoće da ide, čak i onda kada se radi o učiniocima nižeg ranga. Konačno, blagotvorni nusproizvod rada Veća za ratne zločine—zajedno sa radom internacionalizovanog Veća za ratne zločine BiH i specijalizovanih veća za ratne zločine u Hrvatskoj—jeste unapređena saradnja među tužiocima za ratne zločine iz pomenutih zemalja. Iako je ova saradnja ograničena važećim zakonima sve tri pomenute države koji im ne dozvoljavaju da ekstradiraju svoje državljane,386 ona je ipak podstakla razmenu dokaza i druge vidove prekogranične komunikacije na temu procesuiranja ratnih zločina. Pored toga što doprinosi unapređenju kvaliteta postupaka za ratne zločine u zemljama koje dobijaju ključne dokaze od drugih država, saradnja tužilaca iz Srbije,

u Hagu. Videti: Istraživanje Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Beogradskog centra za ljudska prava i agencije Stratidžik Marketing, „Javno mnjenje un Srbiji: stavovi o domaćim pravosudnim organima za procesuiranje ratnih zločina i o haškom tribunalu,“ str. 49 (decembar 2006.). 384 Intervju sa Dejanom Anastasijevićem, Beograd, 20. novembar 2006; Intervju sa Jovanom Nicićem i Matom Majerom, Beograd, 20. novembar 2006. 385 Ipak, kao što je ranije konstatovano, naši sagovornici se ne slažu u potpunosti oko toga ko sve pripada kategoriji onih kojima treba suditi u Hagu. 386 Neka lica srpske nacionalnosti osumnjičena za zločine počinjene u Bosni i Hrvatskoj došla su u Srbiju kao izbeglice i u međuvremenu dobila srpsko državljanstvo. S obzirom na to da Srbija ne mođe da izručuje svoje državljane—što po novom Ustavu koji je stupio na snagu 2007. možda više neće predstavljati ograničenje—ova lica bi verovatno izbegla gonjenje, osim ukoliko ih ne bi optužila Srbija. Ali, s obzirom na činjenicu da su zločini za koje se takva lica sumnjiče izvršeni u drugim zemljama, saradnja sa tužiocima tih drugih zemalja često je od ključne važnosti za uspešno procesuiranje takvih osumnjičenih u Srbiji. Formalna i suštinska saradnja bolja je između Srbije i Hrvatske nego između Srbije i Bosne, jer Bosna smatra da zločini počinjeni na njenoj teritoriji treba da se procesuiraju u Bosni, a ne u Srbiji. Ipak, bosanski tužilac za ratne zločine sarađuje sa svojim srpskim kolegom na različite načine, što se između ostalog ogleda i u zajedničkom istraživanju zločina počinjenih u Zvorniku (Bosna). Videti: Nenad Radičević, „Balast ratnih zločina kao prepreka balkanskom pomirenju,“ Balkanska mreža za istraživanje i izveštavanje, 15. novembar 2007; Bogdan Ivanišević, „Uprkos okolnostima—krivični postupci za ratne zločine u Republici Srbiji,“ (2007), str. 30–31, Međunarodni centar za tranzicionu pravdu.

92

Hrvatske i Bosne već sama po sebi predstavlja bitan znak napretka u regionu kojim je do nedavno haralo etničko nasilje. Ukratko, gotovo svi naši sagovornici u Srbiji veruju da Veće za ratne zločine ne bi bilo osnovano da nije bilo MKTJ, kao i to da je MKTJ doprineo da Veće za ratne zločine radi efikasno koliko god je to moguće u još uvek osetljivom političkom ambijentu. Konačno, mnogi Srbi, među kojima je i srpski tužilac za ratne zločine, veruju da još uvek nema dovoljno političkog prostora u kome bi Veće za ratne zločine procesuiralo lica koja su, kao bivši visoki rukovodioci, najodgovorniji za počinjene zločine. Svi se slažu u zaključku da takvima treba da se sudi u Hagu.

93

V. Suočavanje s prošlošću Kao što smo ranije pomenuli, građani Srbije koji podržavaju MKTJ često naglašavaju potencijal tog suda da podstakne društveni proces „suočavanja sa prošlošću.“387 Za te građane, „suočavanje sa prošlošću“ znači priznanje najšire srpske javnosti da su srpske vođe, kao i drugi Srbi, uz podršku srpskih institucija činili užasne zločine u sukobima koji su devedesetih godina prošlog veka zahvatili BiH, Hrvatsku i Kosovo, kao i to da pomenuti zločini nisu bili učinjeni u samoodbrani. Možda više nego bilo koja druga dimenzija uticaja teme kojom se bavi ovo poglavlje, odgovor na pitanje da li je i u kojoj meri MKTJ doprineo širokom društvenom procesu suočavanja sa prošlošću može biti samo delimičan i privremen.388 Pre svega, MKTJ je samo jedan od mnogih činilaca koji utiču ili su uticali na proces suočavanja Srbije sa zločinima iz prošlosti. Lokalne nevladine organizacije odigrale su još značajniju ulogu u pritiscima na srpsko društvo da se suoči sa tim zločinima, pa se može još jednom konstatovati da je učinak MKTJ neminovna tema interpretacije čitavog niza domaćih aktera, od neprijateljski nastrojenih srpskih političkih vođa do blagonaklono raspoloženih nevladinih organizacija. Takođe je važno imati u vidu činjenicu da je proces suočavanja Srbije sa sopstvenom prošloću posao kojim će se verovatno baviti mnoge generacije.389 Srbija je i dalje zemlja u ranim stadijumima političke tranzicije, a žilavi uticaj neliberalnih nacionalističkih čiilaca i dalje osujećuje moć i volju ove zemlje da se suoči sa zločinima počinjenim u nedavnoj prošlosti. U takvom ambijentu, mi možemo da ponudimo tek ovlašna opažanja o dosadašnjem uticaju MKTJ u procesu sagledavanja činjenica o prošlim nedelima, kao i o uspešnosti tog međunarodnog suda u prevazilaženju krupnih izazova koji dominiraju političkom scenom Srbije.

387 Videti Poglavlje III.B. 388 Naravno, u jednom pogledu Tribunal je već ostvario veoma značajnu ulogu: podstakao je relativno kredibilna suđenja za ratne zločine u Srbiji, čime je dao zamah važnom procesu suočavanja sa zločinima iz prošlosti. Međutim, kao što je ranije konstatovano, jedna presuda Veća za ratne zločine iz aprila 2007. može da navede na zaključak da zakonsko priznavanje zločina prestaje tamo gde počinju dokazi o odgovornosti države za te zločine. 389 Nemački stavovi u vezi sa društvenom odgovornošću za zločine iz doba nacizma značajno su evoluirali tokom decenija. Videti: Gunar Tajsen, „Između priznanja i poricanja: kako su se južnoafrički belci suočili sa nasleđem aparthejda,“ Centar za proučavanje nasilja i pomirenja, dostupno na http://www.csvr.org.za/papers/papgt2.htm.

94

A. Priznavanje—i poricanje—zločina koje su počinili Srbi Iako veliku većinu haških predmeta čine zločini koje su počinili Srbi protiv pripadnika drugih etničkih grupa, ispitivanja javnog mnjenja sprovedena poslednjih godina pokazuju da većina srpskih građana ili još uvek nije shvatila da su Srbi vinovnici većine ratnih zločina390 počinjenih tokom devedesetih godina prošlog veka, ili pak ne žele da priznaju ono što znaju. U jednoj anketi iz avgusta 2004, 84% anketiranih Srba je kazalo da veruje da su Srbi imali najviše žrtava u ratovima vođenim od 1991. do 1995. godine na prostoru bivše Jugoslavije; 75% ispitanih je izjavilo da veruju da su Srbi počinili manje zločina nego Hrvati, Albanci i Muslimani, dok je samo 8% kazalo da su Srbi počinili najviše zločina u tom periodu.391 U aprilu 2005. godine, 81% ispitanih je izrazilo uverenje da je među žrtvama pomenutih sukoba bilo najviše Srba, dok je 5% odgovorilo da su Srbi odgovorni za većinu zločina.392 Ovi rezultati se poklapaju sa istraživanjima sprovedenim tokom poslednjih godina, koja pokazuju da znatan broj Srba dovodi u pitanje istinitost većine izveštaja o zločinima koje su počinili Srbi. Upravo suprotno, većina srpskih ispitanika generalno pokazuje veću spremnost da poveruje izveštajima o zločinima koje su počinili Hrvati, Bošnjaci i kosovski Albanci protiv Srba,393 ili da poveruju da su zločini počinjeni protiv Srba pravi ratni zločini, a ne neminovni događaji koji prate ratovanje.394 Ako je, kao što većina srpskih pristalica MKTJ veruje, ključni pokazatelj pozitivnog uticaja Tribunala upravo upoznavanje široke javnosti sa činjenicom da su srpski učinioci odgovorni za nedela tokom devedesetih, rezultati 390 Termin „ratni zločini“ ovde koristimo kao skraćenicu za međunarodne zločine počinjene tokom sukoba na Balkanu devedesetih godina 20. veka. Pod ovim zločinima takođe se podrazumevaju zločini protiv čovečnosti i genocid. 391 Videti: Anketa Beogradskog centra za ljudska prava i agencije Stratidžik Marketing, „Javno mnjenje u Srbiji: stavovi o nacionalnim pravosudnim institucijama za procesuiranje ratnih zločina i o MKTJ,“ avgust 2004. 392 Videti: Anketa Beogradskog centra za ljudska prava i agencije Stratidžik Marketing, „Javno mnjenje u Srbiji: stavovi o nacionalnim pravosudnim institucijama za procesuiranje ratnih zločina i o MKTJ,“ april 2005. 393 Videti: Istraživanje Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Beogradskog centra za ljudska prava i agencije Stratidžik Marketing, „Javno mnjenje u Srbiji: stavovi o nacionalnim pravosudnim institucijama za procesuiranje ratnih zločina i o haškom tribunalu,“ str. 24–26, decembar 2006. 394 Id., str. 27.

95

pomenutih anketa navode na zaključak da je dosadašnji rad Tribunala na podizanju kolektivne svesti dao veoma skromne rezultate. Ipak, najnoviji trendovi ukazuju na pojavu blagog porasta onih koji izražavaju spremnost da prihvate činjenicu da su za ključne događaje masovnih zločina odgovorni upravo srpski učinioci.395 Pod masovnim zločinima misli se na bombardovanje Sarajeva od strane srpskih oružanih snaga, kao i na srebrenički masakr iz jula 1995, u kome je stradalo između 7.000 i 8.000 Bošnjaka, a za koji su i MKTJ396 i Međunarodni sud pravde (MSP)397 potvrdili da predstavlja čin genocida. U anketama sprovedenim 2004. i 2006. godine, 68% ispitanih je izjavilo da su čuli da je mnogo sarajevskih civila stradalo od snajperske vatre. Iako je u anketi iz 2004. godine samo 57% ispitanih izjavilo da veruju u tačnost toga što su čuli (što ipak čini napredak u odnosu na 2001, kada je tek 50% kazalo da veruje u istinitost tih priča398), ispitivanja iz 2006. pokazuju da 60% veruje da su pomenuti navodi istiniti.399 U anketi sprovedenoj u decembru 2006. (dakle, pre nego što je MSP u februaru 2007. doneo odluku kojom potvrđuje da je masakr u Srebrenici bio čin genocida), 71% ispitanih je izjavilo da su čuli da je u Srebrenici pobijeno mnogo muslimana, ali je samo polovina od pomenutog procenta izjavila da veruje u istinitost tih priča.400 Iako je visoki procenat izražene neverice uznemiravajući, ipak se mora konstatovati da u odnosu na 2004.401 postoji blagi porast 395 Činjenica da je do određenih promena došlo svakako nam ne govori ništa o tome da li je MKTJ bio glavni ili isključivi kauzalni faktor takvog trenda. 396 Videti: Tužilac protiv Radoslava Krstića, predmet br. IT98–33–A, Odluka Žalbenog veća, ¶¶ 37, 39, 19. april 2004. 397 Videti slučaj primene Konvencije o prevenciji i kažnjavanju zločina genocida (Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore), Presuda, ¶297, 26. februar 2007. 398 Videti: Anketa Beogradskog centra za ljudska prava i agencije Stratidžik Marketing, „Javno mnjenje u Srbiji: stavovi o nacionalnim pravosudnim institucijama za procesuiranje ratnih zločina i o MKTJ,“ str.10, april 2005. 399 Videti: Istraživanje Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Beogradskog centra za ljudska prava i agencije Stratidžik Marketing, „Javno mnjenje u Srbiji: stavovi o nacionalnim pravosudnim institucijama za procesuiranje ratnih zločina i o haškom tribunalu,“ str. 24, decembar 2006. 400 Videti id. 401 Videti: „Anketa: 71% Srba čulo je za masakr u Srebrenici, a samo polovina veruje da se on stvarno dogodio,“ hrvatska novinska agencija HINA, 9. mart 2007. Videti takođe: Istraživanje Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Beogradskog centra za ljudska prava i agencije Stratidžik Marketing, „Javno mnjenje u Srbiji: stavovi o nacionalnim pravosudnim institucijama za procesuiranje ratnih zločina i o haškom tribunalu,“ str. 24, decembar 2006. (rezultati ovog istraživanja pokazuju da je 48% ispitanika 2004. godine odgovorilo da

96

onih koji su spremni da priznaju ključne činjenice o srebreničkom genocidu. Takođe, naročito je važno primetiti da se, iako rezultati anketa pokazuju skroman rast broja onih Srba koji veruju u istinitost izveštaja o srpskim zlodelima, istovremeno opaža pad broja onih koji veruju u istinitost navoda o nasilju protiv Srba počinjenom od strane OVK i hrvatskih snaga.402

B. Činioci koji delimično mogu da objasne rezultate anketa Ne smatramo da trenutno dostupni podaci pružaju osnovu za pouzdane zaključke o razlozima zbog kojih mnogi Srbi izražavaju nevericu ili sumnju u pogledu srpskih zlodela.403 Ipak, ovde ćemo konstatovati nekoliko činilaca koji su možda doprineli takvom rasprostranjenom stavu. Jedan od mogućih razloga mogao bi se objasniti činjenicom da nepoverenje Srba u MKTJ podriva sposobnost Tribunala da vrši edukativnu funkciju u Srbiji. U anketama sprovedenim 2003, 2004. i 2005. godine, 69% srpskih ispitanika izrazilo je nevericu u nepristrasnost MKTJ prema okrivljenim Srbima.404 Godine 2006, pomenuti odgovor je dalo 63% anketiranih.405 Ipak, većina ispitanih izjavljuje da zna veoma malo o MKTJ; 72% anketiranih 2005. izjavilo je da zna „malo“ ili „veoma veruju u ono što su čuli o masakriranju civila u Srebrenici, u odnosu na 50% koji su takav odgovor dali 2006.) 402 Na primer, na pitanje da li veruju izveštajima da su pripadnici hrvatske vojske i policije činili zločine protiv Srba 1995. u zapadnoj Slavoniji, 82% srpskih ispitanika je odgovorilo potvrdno 2004, dok je 2006. godine takav odgovor dalo samo 75% ispitanih. Na pitanje da li veruju izveštajima da su pripadnici OVK 1999. godine činili zločine na Kosovu, 80% ispitanih je 2005. godine odgovorilo potvrdno, a sledeće, 2006, potvrdni odgovor na isto pitanje dalo je 74% ispitanih. Videti: Istraživanje Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Beogradskog centra za ljudska prava i agencije Stratidžik Marketing, „Javno mnjenje u Srbiji: stavovi o nacionalnim pravosudnim institucijama za procesuiranje ratnih zločina i o haškom tribunalu,“ str. 24, decembar 2006. 403 Između ostalih razloga, rezultati ovde posmatrane ankete ne identifikuju izvore informacija koji su uticali na saznanja ispitanih o ključnim događajima. 404 Videti: Anketa Beogradskog centra za ljudska prava i agencije Stratidžik Marketing, „Javno mnjenje u Srbiji: stavovi o nacionalnim pravosudnim institucijama za procesuiranje ratnih zločina i o MKTJ,“ str. 18, april 2005. 405 Videti: Istraživanje Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Beogradskog centra za ljudska prava i agencije Stratidžik Marketing, „Javno mnjenje u Srbiji: stavovi o nacionalnim pravosudnim institucijama za procesuiranje ratnih zločina i o haškom tribunalu,“ str. 32, decembar 2006.

97

malo“ o organizaciji i načinu rada Tribunala (u anketi iz 2006, ovaj procenat je pao na 57).406 Svetlana Logar, zamenik direktora agencije Stratidžik Marketing—jedne od onih koje su sprovodile ova ispitivanja—veruje da bi stav srpske javnosti bio drugačiji kada bi ta javnost bila bolje obaveštena o suđenjima pred MKTJ. Međutim, ona i sama kaže: „Mi imamo na raspolaganju interpretacije, ali ne i činjenice.“407 Vraćajući se na temu koja se često provlačila u našim razgovorima, Logarova je primetila da je u Srbiji „politička elita ona snaga koja kreira imidž MKTJ.“408 „Ljudi nemaju poverenja u političare“, smatra Logarova, „ali ipak su prijemčivi za njihovu poruku da je MKTJ antisrpski sud.“409 Najotrovnija antihaška poruka stiže od Srpske radikalne stranke (SRS) i Socijalističke partije Srbije, danas male stranke na čijem je čelu svojevremeno bio Slobodan Milošević.410 Suprotstavljajući se njihovoj neprijateljskoj retorici i shvatanju da su haški optuženici srpski heroji,411 mali broj političara je javno podržao MKTJ sa argumentima koji direktno pozivaju na široku javnu osudu 406 Id., str. 10. 407 Intervju sa Svetlanom Logar, Beograd, 21. novembar 2006. Nejasno je na koji način bi dostupnost informacija MKTJ uticala na javno mnjenje prema njemu. Sa jedne strane, ankete sprovedene u 2003. i 2004. godini ukazuju na to da je mali procenat ispitanih (13% u 2003. i 19% u 2004.) promenio mišljenje o MKTJ na osnovu konkretnih postupaka koji se vode pred tim sudom, dok je značajna većina onih koji su izjavili da se njihovo mišljenje promenilo (71% u 2003. i 95% u 2004.) izjavila da se njihovo mišljenje promenilo u negativnom smislu. Videti: Anketa Beogradskog centra za ljudska prava i agencije Stratidžik Marketing, „Javno mnjenje u Srbiji: stavovi o nacionalnim pravosudnim institucijama za procesuiranje ratnih zločina i o MKTJ,“ avgust 2004. Međutim, rezultati ispitivanja ne otkrivaju da li su konkretna suđenja imala naročito snažan uticaj na ove promene. Možda je takođe relevantno mišljenje izvora koji neposredno prate rad MKTJ da publika na Balkanu po pravilu poklanja najviše pažnje onim suđenjima u kojima su okrivljeni njihovi sunarodnici. npr. Intervju sa Mirkom Klarinom, 9.mart 2007. („Narod je više zainteresovan za svoje zločince nego za svoje žrtve“). To može da navede na zaključak da su stavovi izraženi u rezultatima pomenutih anketa—po definiciji, stavovi onih koji su zapravo u toku sa suđenjima pred MKTJ—te da prevashodno odražavaju raspoloženje onih koji se identifikuju sa okrivljenima. 408 Intervju sa Svetlanom Logar, Beograd, 21. novembar 2006. 409 Id. 410 Karakteristične antihaške izjave predstavnika SRS u parlamentarnim debatama videti: Fond za humanitarno pravo, „Izveštaj o tranzicionoj pravdi: Srbija, Crna Gora i Kosovo, 1999– 2005,“ str. 13–16. 411 Videti: Dokumenta, Fond za humanitarno pravo i Istraživačko–dokumentacioni centar, „Tranziciona pravda u postjugoslovenskim državama: Izveštaj za 2006,“ str. 36 (navode se izjave poslanika—članova SRS u kojima se Ratko Mladić veliča kao „srpski heroj“ koji je „ušao u legendu“).

98

odgovornosti Srba okrivljenih za ratne zločine. Aludirajući na relativno jak uticaj SRS,412 direktor Stratidžik Marketinga Srđan Bogosavljević potvrđuje da se čak ni oni srpski političari koji podržavaju MKTJ ne usuđuju da se snažnoj antihaškoj retorici radikala suprotstave nudeći drugačije argumente, jer se plaše da bi takvim istupanjem izgubili glasove birača. 413 Zbog toga srpski lideri po pravilu opravdavaju saradnju sa haškim tribunalom pragmatičnim, a ne principijelnim razlozima; neki smatraju haške optuženike patriotama i herojima. Ipak, postoje i izuzeci: Čedomir Jovanović, lider opozicione Liberalno–demokratske partije, pozvao je Srbiju da se „suoči sa svojim istorijskim nasleđem“ iz etičkih, a ne pragmatičnih razloga.414 Ubrzo nakon formiranja nove vlade u Srbiji 2007, ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić je kazao da je njegova zemlja spremna da izruči haške begunce Ratka Mladića i Radovana Karadžića, i to „ne samo zato što je to naša međunarodna obaveza, već i zbog toga što je to naša moralna dužnost prema našim susedima.“415 Srpski predsednik Boris Tadić se izvinio građanima Bosne i Hrvatske za zločine počinjene tokom devedesetih godina u ime srpskog naroda i podržao je saradnju sa MKTJ.416 Međutim, političke vođe su se retko obraćale srpskoj javnosti sa „nedvosmisleno jasnom osudom onoga što se dogodilo,“417 i retko su takvu osudu dovodile u vezu sa saradnjom sa MKTJ. 412 Jedno istraživanje agencije Stratidžik Marketing iz avgusta 2005. pokazalo je da SRS ima podršku 37% javnosti. Videti: „Radikali i dalje na prvom mestu u Srbiji,“ Angus Reid Polls & Research, 22. avgust 2005, dostupno na http://www.angus–reid.com/polls/index.cfm/fuseaction/ viewItem/itemID/8614. Na izborima održanim u januaru 2007, SRS je dobila manje glasova nego što se očekivalo (28%). Uoči nacionalnih izbora zakazanih za 11. maj 2008, ankete su pokazale da SRS uživa podršku 34% birača, dok odmah posle nje, sa 34% podrške, sledi prozapadni blok na čelu sa Borisom Tadićem. Videti: Dušan Stojanović, „Srbi se suočavaju sa teškom predizbornom dilemom: prozapadni put ili alijansa sa Rusijom,“ Asošijeted Pres, 8. maj 2008. Ipak, na dan izbora, 39% birača glasalo je za stranku Borisa Tadića, dok je SRS dobila samo 29% glasova. „Nacionalistički orijentisani srpski premijer udružuje se sa radikalima,“ Rojters, 14. maj 2008. 413 Intervju sa Srđanom Bogosavljevićem, Beograd, 21. novembar 2006. 414 Intervju sa Anom Marijom Vojković, “Čedomir Jovanović,“ Javno, 16. april 2007, dostupno na http://www.javno.com/en/world/clanak.php?id=35470. Takođe, Vesna Pešić, jedna od vodećih ličnosti Liberalno-demokratskog bloka, kaže: „Srbija ne može da bude respektabilna država dok se ne postigne konsenzus oko činjenice da zločin mora da bude kažnjen i da se ne sme braniti u parlamentu.“ „Nacionalistički raspoloženi parlamentarci doneli Mladićeve postere na sednicu srpske skupštine,“ Asošijeted Pres, 25. maj 2007. 415 „Savet Evrope upozorava: Srbi osumnjičeni za ratne zločine moraju da se nađu pred krivičnim sudom UN,“ Asošijeted Pres, 24. maj 2007. 416 Videti: „Tadić: Moja dužnost je bila da se izvinim,“ RTV B92, Vesti, 25. jun 2007. 417 Telefonski intervju sa Bogdanom Ivaniševićem, 3. novembar 2006.

99

Govoreći o onome što naziva „veoma uvreženim negiranjem“ srpskih ratnih zločina među srpskim narodom, advokat za ljudska prava Bogdan Ivanišević smatra da je nemoguće saznati da li bi raspoloženje srpske javnosti bilo drugačije da je srpska politička elita zauzela drugačiji stav. „Ipak“, naglašava Ivanišević, „zdrav razum govori da bi takav drugačiji stav imao nekog uticaja. Naša uverenja uslovljena su uverenjima onih kojima verujemo.“418 Ispitivanja javnog mnjenja govore u prilog Ivaniševićevim pretpostavkama. Anketa sprovedena u decembru 2006. pokazala je da samo 15% ispitanih (dakle, isti procenat kao i u ispitivanjima iz 2003. i 2004.) podržava saradnju sa MKTJ zbog interesa pravde, dok većina podržava tu saradnju iz čisto pragmatičnih razloga koje često navode političari.419 Sami po sebi, ovi rezultati ne moraju da znače da onih 54% ispitanika koji su u decembru 2006. izjavili da podržavaju saradnju sa Hagom prevashodno iz pragmatičnih, a ne etičkih razloga, nisu u stanju da prihvate osuđujuće presude MKTJ kao osnovane. Antihaško raspoloženje, prema mišljenju prof. Radmile Nakarade, ne mora da bude u nužnoj vezi sa „totalnim poricanjem.“420 Međutim, rezultati pomenutih anketa govore u prilog pretpostavci da raspoloženje srpskih građana više zavisi od stavova lokalnih lidera nego od odluka MKTJ. Nekoliko drugih činilaca doprinose upornom odbijanju Srba da priznaju srpsku odgovornost za zločine devedesetih i da ih nedvosmisleno osude. Pre svega, gotovo svi zločini koji se procesuiraju pred MKTJ počinjeni su izvan teritorije uže Srbije (tj. Srbije bez Kosova). Iako mnogi Srbi iz Hrvatske koji su bili žrtve hrvatskih snaga sada žive u Srbiji, oni ne predstavljaju značajni faktor na srpskoj političkoj sceni.421 Tako u Srbiji ne postoji ni jedno veće udruženje žrta418 Id. 419 Videti: Istraživanje Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Beogradskog centra za ljudska prava i agencije Stratidžik Marketing, „Javno mnjenje u Srbiji: stavovi o nacionalnim pravosudnim institucijama za procesuiranje ratnih zločina i o haškom tribunalu,“ str. 29, decembar 2006. U anketi iz decembra 2006, 28% ispitanih je podržalo saradnju da bi se izbegle međunarodne sankcije; 26% je izjavilo da podržavaju saradnju jer ona predstavlja uslov za integraciju Srbije sa Evropskom unijom. Id. 420 Intervju sa Radmilom Nakaradom, Beogread, 24. novembar 2006. 421 Štaviše, ostaje potpuno nejasno da li bi se i u kojoj meri ova grupa suprotstavila antihaškim strujama kada bi imala jači uticaj na biračko telo. Savo Štrbac, koji Tribunalu godinama dostavlja dokaze o zločinima počinjenim protiv hrvatskih Srba, kaže da je, kao „veliki poštovalac MKTJ,“ razočaran odlukom toga suda da jedan konkretni predmet prosledi u nadležnost hrvatskog pravosuđa, a takođe kritikuje pristup lokalnih sudova za ratne zločine u Srbiji i Hrvatskoj. Sumirajući svoje mišljenje o MKTJ, Štrbac zaključuje: „MKTJ predstavlja manje od dva zla—čini manju štetu nego hrvatski sudovi.“ Intervju sa Savom Štrpcem,

100

va čiji bi politički glas i iskustvo činili protivtežu retorici nacionalnih vođa. Kao što je rekao jedan naš sagovornik, „Važno je razumeti da mi u Srbiji nemamo žrtve, imamo samo izbeglice. Srbi ne znaju šta znači biti žrtva.“422 Pored toga, Srbi kojima se sudi u Hagu, uključujući i Slobodana Miloševića, „nisu bili na ratištu. Zbog toga preovlađuje mišljenje da su oni u Hagu iz političkih razloga.“423 Refik Hodžić, koji je u vreme kada smo sa njim razgovarali bio v.d. šefa Službe MKTJ za medijsku i internet podršku,424 ima slično mišljenje. „Pošto u Srbiji nije bilo zločina, ljudi nisu zainteresovani da svakodnevno prate suđenja u Hagu.“425 Hodžić ističe razliku između situacije u Srbiji i one u Bosni, gde „ima mnogo Srba koji i dalje neće da priznaju počinjene zločine, ali su makar izloženi stalnim podsećanjima na užase koji su se dogodili u njihovoj zemlji.“426 U doglednoj budućnosti može se očekivati da će se, kako vreme bude proticalo, Srbi sve manje sećati onoga što su saznali o srpskim nedelima. Ispitivanja javnog mnjenja sprovedenih sa ciljem da se utvrdi da li su ispitanici čuli za najveće ratne zločine počinjene devedesetih godina ukazuju na činjenicu da su sećanja na te događaje izbledela u periodu između 2001. i 2005. godine (kao što je ranije istaknuto, ovaj generalni trend se opaža i kada je reč o zločinima koje su počinili Hrvati i muslimani, kao i u slučaju zločina čiji su vinovnici bili Srbi).427 Objašnjavajući pomenuti trend u jednom intervjuu iz novembra 2006, Srđan Bogosavljević, čija je agencija Stratidžik Marketing sprovodila ova ispitivanja u saradnji sa Beogradskim centrom za ljudska prava, konstatuje: „Te stvari su se dogodile pre trinaest ili četrnaest godina. Vreme prolazi, ljudi zaboravljaju.“428 Psihološka dinamika je takođe od značaja. Kao što Bogosavljević kaže, „Ljudi žele da zaborave taj deo svoje istorije.“429 Vojin Dimitrijević, čiji je BeoBeograd, 22. novembar 2006. Intervju sa Antonelom Rihom, Beograd, 27. novembar 2006. Id. Hodžić je kasnije obavljao dužnost portparola Sekretarijata i Veća MKTJ. Intervju sa Refikom Hodžićem, Hag, 17. novembar 2006. Id. Videti: Anketa Beogradskog centra za ljudska prava i agencije Stratidžik Marketing, „Javno mnjenje u Srbiji: stavovi o nacionalnim institucijama koje procesuraju ratne zločine i o MKTJ,“ str. 9, april 2005. Ovu konstataciju iznosi i Vojin Dimitrijević, čiji je Beogradski centar za ljudska prava jedan od sponzora ispitivanja javnog mnjenja sumiranih u ovom odeljku. Intervju sa Vojinom Dimitrijevićem, Beograd, 28. novembar 2006. 428 Intervju sa Srđanom Bogosavljevićem, Beograd, 21. novembar 2006. 429 Id. 422 423 424 425 426 427

101

gradski centar za ljudska prava bio jedan od sponzora pomenutih anketa, ima sličan komentar: „Pitanje je da li nešto stvarno ne znate, ili možda jednostavno ne želite da znate.“430 Advokat Ivan Janković veruje da, kada je reč o zločinima velikih razmera, ljudi ne mogu da ne znaju šta se dogodilo, ali „često negiraju da to znaju.“431 Nekolicina naših sagovornika veruje da duboko lični, kao i politički razlozi, idu na ruku „kulturi poricanja.“432 „Kada, na primer, imate brata ili muža koji je učestvovao u sukobima, „vi ne možete da razmišljate o njemu kao o nekome ko bi bio u stanju da izvadi nož na dete“, kaže Jadranka Jelinčić. „Iz veoma ličnih razloga, vi jednostavno ne možete da promenite šablon u kome razmišljate.“433 Ipak, mnogi smatraju da su dokazi koji su obelodanjeni u Hagu značajno „suzili javni prostor“434 u kome političke vođe mogu da uverljivo negiraju istinu o notornim zločinima. Veoma dugo su nacionalističke perjanice tvrdile da je broj žrtava ubijenih jula 1995. u Srebrenici daleko manji od stvarnog broja, pri čemu je znatni broj ubistava pripisivan internim muslimanskim obračunima. Po rečima Bogdana Ivaniševića, „Sada su u manjini oni koji tako govore... Sada su pokušaji krivotvorenja prošlosti daleko ređi.“435 Jadranka Jelinčić u velikoj meri deli ovo mišljenje: “Sada je veoma teško poricati da su se neke stvari dogodile i da su za te događaje bile odgovorne društvene elite.“436 Stoga, iako je MKTJ možda imao samo ograničeni uticaj na oblikovanje javne svesti i stavova, njegove presude i dokazi prezentirani u sudnici makar su smanjili prostor za direktno poricanje odgovornosti.“ Ipak, gospođa Jelinčić primećuje, svest o odgovornosti „ne mora nužno da znači da ljudi osećaju žaljenje“ zbog zločina koje više ne mogu da verodostojno negiraju.437 Naravno, bilo je i drugih izvora informacija o ratnim zločinima iz perioda devedesetih, i te informacije su nesumnjivo odigrale ulogu u suženju javnog prostora za poricanje zločina.438 Ipak, mnogi naši sagovornici su uvereni da 430 Intervju sa Vojinom Dimitrijevićem, Beograd, 28. novembar 2006. 431 Intervju sa Ivanom Jankovićem, Beograd, 24. novembar 2006. 432 Intervju sa Jadrankom Jelinčić, Beograd, 24. novembar 2006. 433 Id. 434 Intervju sa Ivanom Jankovićem, Beograd, 24. novembar 2006. 435 Telefonski intervju sa Bogdanom Ivaniševićem, 3. novembar 2006. 436 Intervju sa Jadrankom Jelinčić, Beograd, 24. novembar 2006. 437 Id. 438 Na primer, Vlada Republike Srpske, koja predstavlja srpski entitet u Bosni i Hercegovini, objavila je 2004. godine izveštaj u kome priznaje srpsku odgovornost za masakr u

102

je MKTJ odigrao značajnu ulogu u tom pogledu. Kako kaže novinarka Ljiljana Smajlović, „Nema sumnje da je MKTJ edukovao javnost; saznali smo više o ratnim zločinima..., kao i o nevidljivim spregama unutar vlasti za koje nikada ne bismo saznali, stekli smo uvid u kriminalne aspekte tadašnjeg režima.“439 Smajlovićeva veruje da je “javnost sada spremnija da prihvati otkrića Tribunala nego što je to bio slučaj u ranijim periodima. Zahvaljujući onome što smo saznali u Hagu, javnost sada prihvata činjenicu da su Srbi počinili ogromne zločine, među kojima je i masakr u Srebrenici.“ Ipak, primećuje naša sagovornica, „posle petnaest godina propagande teško je promeniti mišljenje javnosti. Vi možete da kažete za nekoga da je počinio ratni zločin i ljudi će to primiti na znanje, ali neće se osetiti odgovornim što nisu izašli na ulicu da protestuju protiv toga440—drugim rečima, ljudi smatraju da ne snose političku odgovornost zbog toga što se nisu pobunili protiv zločina koje su počinile njihove vođe.“ Kao i mnogi drugi, Smajlovićeva veruje da je „MKTJ ipak postavio čvrste i trajne temelje na kojima lokalne organizacije kao što su udruženja pravnika mogu da ostvare jedan širi edukativni projekat.“441 Sonja Stojanović, izvršni direktor beogradskog Centra za civilno–vojne odnose, veruje da je MKTJ „uspeo da sakupi informacije i arhivsku građu koja će sprečiti buduću mitologizaciju prošlosti. Za svakog budućeg istraživača, dokazi koje je prikupio MKTJ biće od ključne važnosti, bez obzira na kojoj se strani nalazi.“442 „Ali nažalost,“ dodaje naša sagovornica, „srpsko društvo je još uvek suviše frustrirano da bi bilo spremno da se već danas suoči sa tim informacijama.“443

Srebrenici. Videti: Nikolas Vud, „Bosanski Srbi priznali odgovornost za masakr 7.000 ljudi,“ Njujork Tajms, 12. jun 2004. Ovaj izveštaj je usledio nakon jednog ranijeg izveštaja kojim pokušavaju da se prikriju razmere pokolja; povodom prvog od pomenutih izveštaja, lord Pedi Ešdaun, koji je tada obavljao dužnost visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu, smenio je dvojicu visokih zvaničnika RS zbog opstrukcije rada Komisije za Srebrenicu. Videti: Den Sakson, „Izvoženje pravde: Jugoslavija,“ 4 Journal of Human Rights 559, str. 562 (2005). 439 Intervju sa Ljiljanom Smajlović, Beograd, 24. novembar 2006. 440 Id. 441 Id. 442 Intervju sa Sonjom Stojanović, Beograd, 23. novembar 2006. 443 Id.

105

VI. Činioci u vezi sa rezultatima rada Kao što smo naglasili u prethodnom odeljku, teškoće kojima je opterećena srpska politička scena imaju ograničavajuće dejstvo na napore MKTJ da pomogne srpskoj javnosti u sagledavanju proporcija zločina počinjenih u njeno ime. Sada ćemo težište naše pažnje pomeriti na pitanje da li su faktori koji zavise od MKTJ unapredili ili umanjili potencijal Tribunala da izvrši pozitivan uticaj u Srbiji.

A. Širenje informacija (autrič) Ako su srpska politička elita i mediji odigrali vodeću ulogu u oblikovanju raspoloženja javnosti prema MKTJ, postavlja se pitanje da li je Tribunal dovoljno učinio da se suprotstavi iskrivljenoj predstavi o sebi i da pomogne srpskoj javnosti da razume načela kojima se ovaj sud rukovodi u procesuiranju svojih predmeta. Kada je reč o prvih pet godina efektivnog postojanja Tribunala,444 odgovor na prethodno pitanje je kategorično negativan. Zanimljivo je primetiti da se do 1999. godine Tribunal nije čak trudio ni da prevodi svoje presude i druge dokumente na jezike bivše Jugoslavije. Ovaj sud je izdao prvo saopštenje za javnost tek 2000. godine. Takođe, Tribunal nije čak ni pokušao da „skrati komplikovane i često predugačke pravne diskurse (tj. svoje odluke i presude), te da ih svede na format koji bi bio razumljiviji običnom građaninu.“445 Pored ovih početničkih propusta u relativno neposrednoj komunikaciji sa javnošću, Tribunal se nekoliko godina praktično nije ni najmanje trudio da se suprotstavi antihaškoj poruci Slobodana Miloševića i jugoslovenskih medija, koji su često bili u funkciji njegovog megafona, kao ni da uspostavi bilo kakvu komunikaciju sa jugoslovenskom javnošću u afirmativnom smislu te reči. Ideja o komunikaciji sa etničkim zajednicama bivše Jugoslavije navodno „nije bila po volji nekih zvaničnika MKTJ, koji su smatrali da komunikacija sa javno-

444 Iako je formalno osnovan 1993. godine, MKTJ je tek 1994. počeo da radi sa punim kapacitetom. 445 Lal C. Vora i Jon Cina, „Autrič program,“ Poglavlje 40, izd. Ričard Mej, Essays on ICTY Procedure and Evidence in Honour of Gabrielle Kirk McDonald, str. 550 (Kluwer, 2000).

106

šću nije u nadležnosti suda.“446 Rezultat takve politike najbolje je opisala tadašnja predsednica MKTJ Gabrijela Kirk Mekdonald u jednom svom izveštaju iz 1999. godine: „Tribunal ima vrlo negativnu reputaciju u širokim slojevima naroda bivše Jugoslavije. Rad ove institucije često se politizuje i koristi u propagandne svrhe od strane njenih protivnika, koji tvrde da Tribunal kažnjava isključivo pripadnike upravo njihovog naroda (sic!), kao i da zlostavlja pritvorena lica. Širom regiona, na Tribunal se često gleda kao na instituciju koja je udaljena i odvojena od naroda i... gotovo da nema informacija o njegovom radu. Vladajuće garniture koje ne priznaju ili ne žele da sarađuju sa MKTJ ekspolatišu takvo raspoloženje, na taj način osujećujući napore u pravcu pomirenja i ometajući rad Tužilštva MKTJ. To naročito štetno deluje na uspešnost Tribunala.“447

Te godine je sudija Mekdonald pokrenula autrič program, koji je omogućio Tribunalu da sam sebe predstavlja u javnosti zemalja bivše Jugoslavije.448 Cilj novog programa, po njenim rečima, „biće širenje informacija o radu Tribunala i borba protiv efekata pogrešnih percepcija i informacija.“449 U to vreme, svedoči Olga Kavran, bivša saradnica autrič programa, izazovi sa kojima se suočavao MKTJ već su se dodatno iskomplikovali činjenicom da je domen informisanja o aktivnostima MKTJ bio godinama prepušten nacionalističkim liderima koji su bili neprijateljski nastrojeni prema ovoj međunarodnoj instituciji. 446 Viktor Peskin, „Pridobijanje Ruande: obećanja i promašaji autrič programa Međunarodnog krivičnog tribunala za Ruandu,“ 3 Journal of International Criminal Justice 950, str. 953 (2005). 447 Šesti godišnji izveštaj (o MKTJ), UN Doc. A/54/187; S/1999/846, ¶ 148 (1999). 448 Iako je i ranije bilo nekoliko preliminarnih inicijativa, autrič program je počeo da funkcioniše u oktobru 1999. Videti: Lal K. Vora i Jon Cina, „Autrič program,“ Poglavlje 40, izd. Ričard Mej, Essays on ICTY Procedure and Evidence in Honour of Gabrielle Kirk McDonald, str. 550 (Kluwer, 2000). 449 Id., ¶ 150. Videti takođe: Saopštenje za medije MKTJ, 16. mart 1999, na http://www.un.org/ icty/latest–e/ndex.htm; Dejvid Tolbert, „Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju: nepredviđeni uspesi i predvidljive manjkavosti,“ 26 Fletcher Forum of World Affairs 5, str. 11 (2002). Neposredno pred promociju autrič programa, sudija Mekdonald je objasnila suštinska načela njegove primene: „Važno je da ljudi u bivšoj Jugoslaviji razumeju naš tribunal, da veruju u njegovu pravičnost, da veruju u pravičnost sudija koje donose odluke, da nemamo kontroverzne interese, da se naše odluke zasnivaju na dokazima izvedenim u toku suđenja, koja podrazumevaju veoma aktivno učešće branilaca okrivljenih, kao i da nije reč o prostoj prezentaciji dokaza koje tužilac iznosi pred sudiju da bi ih sudija prihvatio. Naš je cilj da doprinesemo pomirenju, ali naše odluke, sviđalo se to vama ili ne, same po sebi ne mogu doneti pomirenje ukoliko ne postoji vera u pravičnost ovog tribunala, vera u pravičnost sudija. Upravo zbog toga sam ja toliko zainteresovana za autrič, ili, kako ja to nazivam, „projekat osvešćivanja.“ Kiti Felde, „Gabrijela Kirk Mekdonald: od ljudskih prava do ratnih zločina, pionir u promociji vladavine prava,“ intervju listu Los Anđeles Tajms, 7. februar 1999.

107

Kavranova konstatuje: „Bilo je daleko teže promeniti već uvreženo mišljenje nastalo kao rezultat dugogodišnje negativne propagande, nego da su od samog početka bile dostupne pouzdane i aktuelne informacije o radu MKTJ.“450 Ipak, neki posmatrači sumnjaju da bi ranije uspostavljanje autrič projekta moglo da bude od značajnije koristi, kada se ima u vidu snaga nacionalističkih lidera i neprijateljski stav lokalnih medija prema MKTJ, kao i činjenica da je „interakcija Tribunala sa srpskim društvom nužno bila posredna, odnosno da je bila podložna (re)interpretaciji srpskih vlasti i lokalnih medija.451 Mirko Klarin, osnivač i direktor novinske agencije koja iz Haga izveštava o suđenjima Tribunala, uveren je da bi „rezultati bili isti i da je MKTJ od prvog dana izdavao saopštenja za javnost na lokalnim jezicima, i da je autrič program funkcionisao od samog početka, jer se stavovi lokalnih društvenih zajednica prevashodno formiraju po diktatu lokalnih političkih elita i njima podređenih medija.“452 Istraživač javnog mnjenja Svetlana Logar smatra da bi „promene u odnosu Tribunala prema srpskoj javnosti dale samo marginalne efekte.“453 Iako se mnogi posmatrači slažu da „do promene mora da dođe sa političkog vrha,“454 neki naši sagovornici u Srbiji izrazili su uverenje da bi „blagovremeni i agresivniji autrič program455 mogao da ublaži neprijateljsko raspoloženje prema MKTJ“ (iako se to verovatno ne bi dogodilo u promiloševićevskim slojevima društva, koji istrajavaju u svojoj nepomirljivosti prema Hagu). Neki posmatrači, kao i pojedini zvaničnici MKTJ, naročito su kritični prema činjnici da Tribunal nije iskoristio priliku da se približi srpskoj javnosti u vreme političkog otvaranja Srbije pod vladom Zorana Đinđića.456 Kada se uzme u obzir da aktivisti autrič programa MKTJ u Hagu i Srbiji raspolažu ograničenim budžetom, može se konstatovati da su oni, uprkos skromnim sredstvima, postigli impresivne rezultate. Govoreći o autrič programu u Srbiji, jedan srpski posmatrač primećuje: „Oni sjajno rade svoj posao, ali ih nema dovoljno.“457

450 FIDH, Prava žrtava pred MSP, Poglavlje III: autrič, str. 8 (citat Olga Kavran). 451 Imejl komunikacija sa Bogdanom Ivaniševićem, 2. April 2008. 452 Intervju Jasne Šarćević–Janković sa Mirkom Klarinom, „Sistematične tečkoće za poricanje,“ Pravda u tranziciji (Specijalno izdanje septembar 2006) str. 136. 453 Intervju sa Svetlanom Logar, Beograd, 20. novembar 2006. 454 Intervju sa Ivanom Jovanovićem, Beograd, 20. novembar 2006. 455 Id. 456 npr. Intervju sa Andrejem Nosovim, Beograd, 23. novembar 2006; Poverljivi intervjui. 457 Intervju sa Ivanom Jovanovićem, Beograd, 22. novembar 2006.

108

Beogradski tim autrič programa MKTJ čine jedan iskusni profesionalac i jedan asistent. Ali, pored dužnosti vezanih za sprovođenje autrič programa, taj iskusni profesionalac obavlja i druge poslove: on je predstavnik Sekretarijata MKTJ u Srbiji, što podrazumeva široki raspon aktivnosti, između ostalog saradnju sa ambasadama i međunarodnim organizacijama u smislu podrške radu Veća za ratne zločine, kao i posredovanje u komunikaciji između MKTJ i Veća za ratne zločine.458 U takvoj situaciji, budžetska sredstva kojima raspolaže beogradski autrič tim „pokrivaju njihove plate, ali ne i projekte.“459 U tako ograničenom prostoru delovanja, Aleksandra Milenov, koja je do septembra 2007. bila na dužnosti oficira za vezu u beogradskoj kancelariji MKTJ, uspevala je da se odazove svim zahtevima medija koji su joj se obraćali za komentare i intervjue, što je značilo da je javnost imala prilike da, u okviru priloga lokalnih medija o MKTJ, čuje i izjave predstavnika samog Tribunala. „Na taj način“, konstatuje Milenov, „nema više one tišine koja je dolazila iz Tribunala, i koja je nešto najgore što je Tribunal mogao da pošalje.“460 Ali, uverava nas Milenov, „iako se MKTJ uvek oglašavao u srpskim medijima kada bi mu za to bila pružena šansa, gotovo da nema nikakvog prostora za razvoj projekata, za proaktivnu ulogu autrič programa u uslovima ograničenih budžetskih i ljudskih resursa.“461 Pa ipak, po rečima Milenove, „autrič projekti su nepresušni, i mogli bi neprekidno da se realizuju kada bi za njih postojala odgovarajuća sredstva.“462 Od svog osnivanja, autrič program funkcioniše kao vanbudžetska komponenta, što znači da on mora da se finansira sredstvima iz spoljnih izvora.463 Po mišljenju mnogih koji su upoznati sa ovim programom, pomenuta činjenica ukazuje na nedovoljnu zainteresovanost Tribunala za autrič projekte, što

458 Intervjui sa Aleksandrom Milenov, Beograd, 22. novembar 2006. i 7. jun 2007. U vreme ovih intervjua, Aleksandra Milenov je bila na dužnosti višeg saradnika autrič programa u Beogradu. Trenutno se na ovoj dužnosti nalazi Matijas Helman, koji je neposredno pre dolaska u Beograd bio na dužnosti saradnika autrič programa MKTJ u Sarajevu. 459 Intervju sa Aleksandrom Milenov, Beograd, 22. novembar 2006. 460 Id. 461 Id. 462 Id. 463 U troku prve godine svog postojanja, autrič program se finansirao iz dobrovoljnih priloga vlada četiri države i jedne privatne fondacije. Videti: Lal K. Vora i Jon Cina, „Autrič program,“ Poglavlje 40, izd. Ričard Mej, Essays on ICTY Procedure and Evidence in Honour of Gabrielle Kirk McDonald, str. 550 (Kluwer, 2000). Od 2004. godine do danas, finansiranje autrič programa je „u potpunosti preuzela Evropska komisija.“ „Autrič program MKTJ“, dostupan na http://www.un.org/icty/bhs/frames/outreach.htm.

109

bitno otežava rad autrič tima.464 Kao što je konstatovao jedan bivši saradnik ovog programa, „Autrič funkcioniše kao nevladina organizacija, koja jedva sastavlja kraj sa krajem.“465 Nezadovoljstvo zbog izostanka institucionalne podrške autrič programu navelo je Refika Hodžića da 2004. napusti posao u MKTJ.466 (Hodžić se kasnije vratio u MKTJ, gde je sve do nedavno radio na mestu v.d. direktora autrič i veb službe.) Bez sredstava za realizaciju autrič programa, Aleksandra Milenov je za vreme svog mandata u Srbiji sa zadovoljstvom prihvatila mogućnost da učestvuje u inicijativama lokalnih NVO, čiji je cilj edukacija javnosti o radu MKTJ. Na primer, Milenov je, zajedno sa nekolicinom predstavnika MKTJ iz Haga, učestvovala na beogradskoj konferenciji u organizaciji Fonda za humanitarno pravo, posvećenoj zločinima koje su u Prijedoru počinili Srbi kojima se kasnije sudilo u Hagu. Iste večeri, na televizijskim vestima je emitovan prilog o ovoj konferenciji.467 Dok je bila na dužnosti oficira za vezu u beogradskoj kancelariji MKTJ, Milenov je takođe učestvovala u čitavom nizu inovativnih programa koje je osmislila Inicijativa mladih za ljudska prava, nevladina organizacija osnovana 2003. godine, čiji je cilj okupljanje mladih ljudi u Srbiji i promocija drugačijih stavova u sledećoj generaciji lidera. Po rečima osnivača ove organizacije, „Inicijativa mladih za ljudska prava nastala je kao odgovor na srpsko negiranje ratnih zločina, naročito među mladima.“468 Milenov je uverena da ovakve inicijative menjaju društvene stavove. Govoreći o programima ove organizacije u kojima su učestvovale žrtve nedavnih sukoba—mladi sa Kosova i iz Bosne—Milenov naglašava da je bila svedok 464 Po rečima jednog savetnika Tužilaštva MKTJ, u trenutku kada je predsednica MKTJ Gabrijela Kirk Mekdonald osnovala autrič program, već je bilo prekasno da se on ubaci u budžet planiran za tu godinu. Intervju sa Antonom Nikiforovim, specijalnim savetnikom tužioca za političke poslove, Hag, 5. mart 2007. U narednim godinama ništa nije učinjeno da se troškovi autrič programa uključe u budžet MKTJ jer, seća se Nikiforov, „smatralo se da je to izgubljena bitka.“ Id. Jedan drugi izvor smatra da je autrič program vanbudžetska stavka, jer nije predviđen rezolucijom Saveta bezbednosti o osnivanju Tribunala. Poverljivi intervju. 465 Poverljivi intervju. 466 Intervju sa Refikom Hodžićem, Hag, 17. novembar 2006. 467 U okviru programa „prevazilaženja raskola“, autrič program MKTJ je organizovao slične aktivnosti u Bosni. Međutim, za razliku od gore opisanog programa, program prevazilaženja raskola sprovodi se na području gde su se dogodili zločini koje procesuira MKTJ. Ovi programi mogu da se sprovode tek nakon što Žalbeno veće MKTJ donese konačnu odluku u predmetima na koje se odnose pojedinačni projekti u okviru programa prevazilaženja raskola; Sekretarijat MKTJ izbegava da komentariše predmete koji su još uvek u toku. 468 Intervju sa Andrejem Nosovim, Beograd, 23. novembar 2006.

110

transformacije koja se odigrala u roku od samo tri sata. Na početku programa, na pitanje šta misle o MKTJ, većina mladih koji su sedeli u publici odgovorila je da je to jedna antisrpska institucija. Nakon što su saznali neke pojedinosti o radu Tribunala , uključujući i činjenice o njegovom radu u korist srpskih žrtava, i pošto su čuli žrtve, svoje vršnjake koji su govorili o onome što su doživeli, „tonovi su počeli da se menjaju... njihovi stavovi su dovedeni u sumnju... Oni više ne optužuju, oni traže informacije.“469 Andrej Nosov, osnivač i izvršni direktor Inicijative, opisuje efekat edukativnih programa svoje organizacije na sličan način. Govoreći o 500 ljudi koji su učestvovali u radionicama Aleksandre Milenov, Nosov kaže: „“Sada su oni drugačiji ljudi.“470 Po završetku jednog programa održanog u Čačku, gradu koji predstavlja uporište ekstremne nacionalističke Srpske radikalne stranke, jedna mlada žena je bila toliko dirnuta svedočenjem jedne od žrtava, da je skinula majicu sa amblemom SRS i izvinila se prisutnim žrtvama.471 Nosov je ubeđen da su nakon učešća na sličnim sastancima, mlade žene poput ove „spremne i sposobne da ubede druge da se oslobode predrasuda.“472 Oni koji su učestvovali u ovakvim programima, tvrdi Nosov, sada redovno posećuju sajt MKTJ.473 Kao što primećuje Aleksandra Milenov, njeno učešće u programima lokalnih NVO imalo je još jedan pozitivan sporedni efekat: ono je omogućilo da MKTJ da svoj doprinos u jačanju domaćih kapaciteta.474 Njene kolege iz autrič programa u Hagu takođe veruju da je saradnja sa lokalnim NVO značajna sama po sebi, jer doprinosi neposrednijem odnosu lokalnih zajednica prema radu MKTJ.475 Ipak, Milenova, Nosov i mnogi drugi veruju da MKTJ mora da populariše svoj rad kroz intenzivnije učešće u radionicama poput pomenute. „Efekti 469 Intervju sa Aleksandrom Milenov, Beograd, 22. novembar 2006. 470 Intervju sa Andrejem Nosovim, Beograd, 23. novembar 2006. 471 Id. 472 Id. 473 Id. Iskustva posleratne Nemačke navode na zaključak da izmenjeni stavovi postmiloševićevske generacije mogu biti od ključnog značaja za dugoročni napredak Srbije kao demokratskog društva. Ankete sprovedene nekoliko decenija nakon holokausta pokazuju da je „želja da se prošlost potisne u zaborav mnogo izraženija među pripadnicima starijih generacija (Nemaca), koji su bili neposredni svedoci (nacističke) diktature.“ Za razliku od njih, Nemci rođeni posle Drugog svetskog rata spremniji su da prihvate odgovornost za nacističke zločine i da usvoje vrednosti utemeljene u načelima ljudskih prava. Gunar Tajsen, „Između priznanja i poricanja: kako su se južnoafrički belci suočili sa nasleđem aparthejda,“ Centar za proučavanje nasilja i pomirenja, dostupno na http://www.csvr.org.za/papers/papgt2.htm. 474 Intervju sa Aleksandrom Milenov, Beograd, 22. novembar 2006. 475 Intervju sa Refikom Hodžićem i Olgom Kavran, Hag, 17. novembar 2006.

111

radionica traju još dugo nakon završetka programa, ali bi oni mogli da budu i znatno veći kada bi te inicijative bile učestalije.“476

B. Interakcija između tužioca MKTJ i srpskih organa vlasti Među ekspertima za temu međunarodnih krivičnih tribunala, „autrič“ je postao lozinka za interakciju između takvih tribunala i onih društvenih zajednica koje su pod najdirektnijim uticajem njihovog rada. Međutim, autrič program MKTJ predstavlja samo deo javne prezentacije MKTJ u Srbiji. Kao program Sekretarijata MKTJ, autrič ne predstavlja samo Tužilaštvo Tribunala. Ali u Srbiji, upravo se to tužilaštvo doživljava kao vrhunski autoritet.477 Od najranijih godina MKTJ, njegov tužilac (i u nešto manjoj meri njegov predsednik) vršili su aktivni pritisak na srpske vlasti da predaju haške optuženike i dokumentaciju neophodnu za rad Tribunala. Karla Del Ponte, koja je punih osam godina (do kraja 2007.) obavljala dužnost glavnog tužioca, u toku svog mandata je 20 puta posetila Beograd „kako bi privolela Srbiju da izruči osumnjičene“, zbog čega je stekla nadimak ’Novi Gestapo’.478 Del Ponteova je takođe vršila agresivni uticaj na Evropsku uniju da natera Srbiju da izruči Ratka Mladića MKTJ. Ona se tek pred kraj svog mandata donekle odrekla tog agresivnog metoda, kada je postalo očigledno da Evropska unija mora da ublaži svoje uslovljavanje prema Srbiji u vezi sa njenim približavanjem ovoj organizaciji. Uporedo sa antihaškom retorikom domaćih političara, ova upadljiva nastojanja Del Ponteove su značajno doprinela oblikovanju predstave o MKTJ u očima većine Srba. Istraživač javnog mnjenja Srđan Bogosavljević svedoči:“Sa jedne strane, haški tribunal je ovde uvek doživljavan kao pretnja; sa druge strane, politički lideri su ga demonizovali.“479 Goran Svilanović, koji je u vreme Đinđićeve vlade bio na funkciji srpskog ministra inostranih poslova i predstavljao Srbiju u pregovorima sa MKTJ, 476 Intervju sa Aleksandrom Milenov, Beograd, 22. novembar 2006. 477 Iako ima portparola u Hagu i osoblje zaposleno u kancelarijama u regionu, Tužilaštvo MKTJ nema portparola na Balkanu. 478 Ema Tomason i Eli Corci, „Odlazak Del Ponteove praćen pomešanim osećanjima,“ Rojters, 12. decembar 2007. Sadašnji tužilac Serž Bramerc prvi put je posetio Beograd u svojstvu tužioca MKTJ sredinom aprila 2008. 479 Intervju sa Srđanom Bogosavljevićem, Beograd, 20. novembar 2006.

112

smatra da je neumorno insistiranje Haga na predajama išlo na štetu razumevanja jedne dublje poruke—da „to nikada više ne sme da se ponovi.“480 „Smisao Tribunala,“ smatra Svilanović, „trebalo bi da bude da pomogne srpskom narodu da prihvati razgovor o počinjenim zločinima.“ Umesto toga, nastavlja Svilanović, „MKTJ je bio samo instrument za hapšenje desetina okrivljenih—i ništa više od toga.“481 Ipak, Svilanović konstatuje da su neumorni pritisci Del Ponteove bili od ključnog značaja za realizaciju transfera haških optuženika: „Da nije bilo nje, polovina optuženih bi i sada bila na slobodi.“482 Pored toga, naš sagovornik ne okleva da prizna da je vlada u kojoj je on bio ministar „apsolutno propustila priliku da ukaže narodu na značaj suočavanja sa prošlošću i osude ratnih zločina počinjenih pod srpskim rukovodstvom.“483 Ipak, on je uveren da je Tribunal u komunikaciji sa srpskim vlastima, isključivim insistiranjem na predajama radio na štetu sopstvenog interesa, jer je propustio da naglasi širi smisao i vrednost svoga rada. „Tribunal nam nije pomogao ... sada partneri u demokratskoj vladi jedino razmišljaju o tome kako da što pre predaju Ratka Mladića i time uklone prepreke na putu prema evropskim integracijama.“484 Sonja Biserko, vođa Helsinškog odbora u Srbiji, glavnu krivicu za „komercijalizaciju Tribunala“ pripisuje domaćim političarima, a ne samom MKTJ. Pod komercijalizacijom ona podrazumeva plasiranje srpskoj javnosti priče o saradnji sa Tribunalom kao o ceni koju vredi platiti u zamenu za članstvo u EU.485 Ipak, ona smatra da bi i sama Evropska unija „trebalo da saradnju sa Hagom predstavi kao moralnu obavezu, a ne da naglašava vezu između saradnje sa MKTJ i članstva u EU486 ... Ipak je potrebaan makar minimum etičkih obzira.“487 Biljana Kovačević–Vučo, direktorka beogradskog Komiteta pravnika za ljudska prava, deli ovo mišljenje. Opisujući razgovore između haškog tužilaštva i srpskih vlasti kao „trgovinu na crno“, ona strepi da bi ti razgovori mogli da zvuče kao obična „politička igra.“488

480 Intervju sa Goranom Svilanovićem, Beograd, 20. novembar 2006. 481 Id. 482 Id. 483 Id. 484 Id. 485 Intervju sa Sonjom Biserko, Beograd, 23. novembar 2006. 486 Id. 487 Id. 488 Intervju sa Biljanom Kovačević–Vučo, Beograd, 6. jun 2007.

113

Mnoge pristalice MKTJ smatraju da su neumorni pritisci haškog tužilaštva, u kombinaciji sa uslovljavanjem iz SAD, a u poslednje vreme i iz EU, odigrali ključnu ulogu u srpskim predajama (sa čime se, kao što je reanije napomenuto, slaže i Svilanović). Apelovanje na interes Srbije da preda haške begunce („ako želite da uđete u Evropsku uniju, morate da ostvarite punu saradnju sa MKTJ“) verovatno su bili delotvorniji nego što bi to bilo apelovanje na moralnu svest. Sa tog stanovišta, kada Srbija konačno uhapsi i preda preostale optužene i kada MKTJ najzad bude u stanju da okonča svoj mandat, haška suđenja kao opštije lekcije o pravdi biće u neskladu sa prilozima snimljenim tokom poseta haških zvaničnika Srbiji—što naročito važi za okruženje gde antihaška retorika ima tako snažan odjek u medijima. Pojedinci osporavaju mišljenje da je bivša tužiteljka MKTJ na bilo koji način kriva za žilavi otpor Srbije po pitanju saradnje, primećujući da tužiteljka ne bi imala razloga za uporno insistiranje na saradnji da su srpske vlasti u potpunosti ispunile svoje obaveze prema MKTJ. Iako su i hrvatske vlasti pružale otpor Hagu kada je reč o hapšenju njihovih optuženih sunarodnika koji su nekada zauzimali najviše položaje, Hrvatska je konačno omogućila da ti begunci budu izručeni Hagu. Ipak, u kontaktima sa našim sagovornicima mi smo insistirali na pitanju da li bi dugoročni ciljevi MKTJ bili adekvatnije ostvareni kada bi javni pozivi na saradnju bili delikatnije intonirani, odnosno kada bi, umesto insistiranja na koristi koju će Srbija imati od te saradnje, doslednije izražavali suštinska načela na kojima se temelji MKTJ. Napori autrič programa MKTJ da prenesu poruku o pravdi mogu da budu uspešni samo ukoliko visoki zvaničnici MKTJ prilikom poseta Srbiji tu istu poruku ne intoniraju na previše agresivan način. Naravno, to ne znači da MKTJ snosi glavnu odgovornost za nespremnost Srbije da prizna zločine koji su vršeni u njeno ime i da ih osudi; takođe, MKTJ nije glavni krivac za iskrivljenu sliku o ulozi zvaničnika MKTJ, koja se plasira u domaćim medijima.

114

C. Ostali činioci koji određuju uticaj MKTJ Želeći da utvrdimo da li i na koji način specifični aspekti sudijske i tužilačke efikasnosti MKTJ utiču na njegovu percepciju u Srbiji, pokušali smo da identifikujemo „prelomne trenutke“ u radu Tribunala u kojima je on najbolje uspevao da ostvari svoje ciljeve—odnosno da utvrdi odgovornost osumnjičenih, kao i one trenutke u kojima njegova efikasnost nije bila u skladu sa očekivanim standardima. Iz istog razloga, pokušali smo da prepoznamo karakteristične obrasce u radu MKTJ koji su, u pozitivnom ili negativnom smislu, uticali na njegov imidž u Srbiji. Kao što ćemo objasniti u nastavku, jedan od najvažnijih „prodora“ u novijoj istoriji MKTJ odigrao se u kontekstu suđenja Slobodanu Miloševiću, kada su tužioci prikazali video snimak egzekucije koju su izvršili pripadnici jedne srpske jedinice nad grupom muslimana u Srebrenici. Ovaj snimak je šokirao srpsku javnost i u velikoj meri utišao glasove koji su negirali srpsku odgovornost za srebrenički masakr u julu 1995. Nasuprot tome, javni prenos suđenja Miloševiću—za koji su pristalice MKTJ u Srbiji verovale da će konačno osvestiti srpsku javnost u pogledu uloge njihove države u zločinima devedesetih— imao je upravo obrnuti učinak: osvetlio je ono što su mnogi Srbi doživeli kao „sjajni nastup“ Slobodana Miloševića. Miloševićeva smrt, koja je nastupila pre nego što je njegovo maratonsko suđenje privedeno kraju, raspršila je nade u preokret raspoloženja srpske javnosti prema Tribunalu. Još neki obrasci delovanja MKTJ imali su poguban uticaj na ugled ove institucije u Srbiji, i shodno tome, na njenu sposobnost da ostvari edukativnu ulogu u srpskoj javnosti. Među ovim negativnim obrascima treba pomenuti dugačke periode pretkrivičnog pritvora, srazmerno blage kazne za osuđene muslimane, kao i odluku Tribunala da dozvoli jednom od najistaknutijih okrivljenih kosovskih Albanaca da učestvuje u političkom životu dok čeka na početak suđenja.

115

1. VIDEO SNIMCI: „ZID PORICANJA ... POČEO JE DA PUCA“489 Vizuelne predstave su odigrale značajnu ulogu u pokušajima da se srpskoj javnosti približi rad MKTJ. Povremeno prikazivanje delova suđenja pred MKTJ privuklo je Pažnju gledalaca u Srbiji i promenilo njihovu percepciju događaja iz nedavne prošlosti, unapređujući kolektivnu svest o počinjenim zločinima.490 Najpoznatiji primer kojim se može ilustrovati ova pojava dogodio se u junu 2005. godine, kada su u toku suđenja Slobodanu Miloševiću491 tužioci MKTJ prikazali video snimak pogubljenja šestorice bošnjačkih muslimana, od kojih su dvojica imala samo po 17 godina. Vinovnici ovog zločina bili su pripadnici srpske paravojne jedinice poznate pod nazivom Škorpioni.492 Žrtve, koje su bile izložene podsmesima i poniženjima pre nego što su ubijene, odvedene su za vreme genocida 2005. iz Srebrenice u obližnje Trnovo, gde je nad njima izvršena egzekucija. Ovaj video snimak načinio je jedan pripadnik Škorpiona. Potresen pričama dece koja su pred beogradskim sudom svedočila u jednom predmetu ratnog zločina, jedan drugi pripadnik Škorpiona obavestio je još 2003. godine Natašu Kandić o postojanju pomenutog snimka, ali nije znao da joj kaže kod koga se taj snimak nalazi. Gospođa Kandić je uporno nastojala da pronađe snimak, ali prošle su pune dve godine pre nego što joj je pošlo za rukom da pribavi jednu kopiju. Zatim je napravila po jedan primerak za tužioce MKTJ i za srpskog tužioca za ratne zločine. Jedan dan nakon što je prikazan u Hagu, ovaj snimak je prikazan i na srpskoj televiziji, a zatim je „neprekidno emitovan na televizijskim stanicama širom Balkana.“493 Komentarišući reakciju javnosti u Srbiji, Vašington Post je pisao 489 Beri Vud, „Srbi polako počinju da se suočavaju sa srebreničkim masakrom,“ VOA, 13. jul 2005. (Naslov ovog odeljka je parafraza procene srpskog izdavača i medijskog analitičara Bratislava Grubačića u vezi sa uticajem opisanog video snimka Škorpiona na javno mnjenje u Srbiji.) 490 Ipak, mala je verovatnoća da video snimci mogu sami po sebi da doprinesu ciljevima MKTJ. Kao što ćemo konstatovati u nastavku, prenos Miloševićevog suđenja u Srbiji je proizveo neočekivano negativne efekte. 491 Mada je bio prikazan u toku unakrsnog ispitivanja svedoka od strane tužioca, video snimak Škorpiona nije bio formalno prihvaćen kao dokaz. Videti: Hjuman Rajts Voč, „Odmeravanje težine dokaza: iskustva sa suđenja Slobodanu Miloševiću,“ str. 14 (decembar 2006). 492 Ovaj video snimak je načinio jedan pripadnik Škorpiona. Prema izjavi jednog bivšeg tužioca MKTJ, jedan tužilac i jedan istražitelj MKTJ došli su do originalnog snimka u septembru 2004. 493 Nikolas Vud, „Snimak na kome se vidi kako srpska policija ubija šestoricu srebreničkih

116

da je emitovanje tog video snimka na lokalnim TV stanicama „strglo veo tajnovitosti i negiranja srpskih vojnih operacija u Bosni tokom rata 1992–95... više nije bilo moguće tvrditi ono što su Srbi godinama tvrdili—da su priče o zverstvima samo bošnjačko–muslimanska propaganda koju su dodatno predimenzionirali inventivni inostrani dopisnici.“494 U jednom članku objavljenom u Njujork Tajmsu neko vreme nakon emitovanja videa, primećeno je da je „video snimak u Srbiji delovao kao prekretnica, jer su obični građani prvi put imali prilike da iz prve ruke vide dokaze o umešanosti srpskih snaga bezbednosti u srebreničkom pokolju.“495 Kada je video prikazan, premijer Koštunica, koji se ranije odnosio prema optuženim ratnim zločincima kao prema patriotama, nedvosmisleno je osudio njihove zločine i objavio da su učinioci odmah uhapšeni, nakon čega im je suđeno u Beogradu.496 U zemlji koja je i danas duboko podeljena po pitanju ratnih zločina, zverstva Škorpiona prikazana na video snimku naišla su na jednodušnu osudu „širom političkog spektra.“497 Iako je video snimak Škorpiona proizveo snažne efekte, bilo bi preterano reći da je njegovo prikazivanje transformisalo stavove srpske javnosti. U jednom ispitivanju javnog mnjenja neposredno nakon prikazivanja snimka, jedna trećina anketiranih je kazala da smatra da je taj video montiran.498 Ipak, iako su nacionalistički nastrojeni političari prvobitno osporavali autentičnost tog snimka, oni su „veoma brzo revidirali svoj stav“499 priznajući da je reč o autentičnom snimku, ali su istovremeno i uzvratili prikazivanjem „užasnog video snimka u kome Bošnjaci ubijaju Srbe“, želeći da dokažu da „i među Bošnjacima ima zločinaca.“500

muslimana potresa Balkan,“ Njujork Tajms, 12. jun 2005. 494 Danijel Vilijams, „Nakon upornog traganja jedne srpske aktivistkinje, video snimak iz Srebrenice konačno pred očima javnosti,“ Vašington Post, 25. jun 2005. 495 Nikolas Vud, „Srpski sud osudio četvoricu vinovnika srebreničkog masakra,“ Njujork Tajms, 10. april 2007. 496 Videti: Beti Bilandžić, „Srbi zgroženi video snimkom iz Srebrenice,“ Rojters, 3. jun 2005. Kao što je ranije pomenuto, presude izrečene na kraju ovog suđenja revoltirale su borce za ljudska prava u Srbiji i izvan nje. Videti Poglavlje IV.B. 497 Tim Džuda, „Srbija nastoji da se suoči sa istinom o Srebrenici,“ na http://www.crimesofwar. org/news–srebrenica2.html. 498 Videti: Beti Kempšror, „Srpska javnost podeljena pred užasnim video snimkom,“ Kriščen Sajens Monitor, 15. jun 2005. 499 Intervju sa Srđanom Bogosavljevićem, Beograd, 6. jun 2007. 500 Intervju sa Svetlanom Logar, Beograd, 20. novembar 2006.

117

Uprkos dvosmislenim reakcijama javnosti, mnogi Srbi ipak veruju da je video snimak Škorpiona duboko izmenio kolektivnu predstavu o događajima devedesetih, a naročito o masakru u Srebrenici. Uporedo sa proticanjem vremena u kome je, kao što smo ranije pomenuli, svest javnosti o ratnim užasima počela da bledi, video snimak srebreničkog zločina podstakao je (makar i u skromnoj meri) spremnost srpskog društva da prihvati činjenicu o zločinima koji su se dogodili u Srebrenici.501 Nekolicina naših sagovornika u Srbiji pominje i druge video snimke prikazane u toku haških suđenja, kao i dokumentarne filmove prikazane na TV B92, koji su imali značajan, iako možda ograničen, uticaj na preoblikovanje kolektivne svesti. Sa stanovišta činjenice da je jedan od glavnih ciljeva haških suđenja upravo edukacija javnosti o pravoj prirodi počinjenih zločina, gore opisana zapažanja navode na zaključak da su snažno sredstvo za ostvarenje tog cilja upravo dokumentarni video snimci koji, pored toga što predstavljaju pravno relevantan dokazni materijal, ostavljaju upečatljive tragove u emocijama ljudi. Ankete sprovedene u Nemačkoj 1979, nakon emitovanja televizijske serije o holokaustu koja je izazvala veliko interesovanje publike, samo potvrđuju ovaj zaključak. Pomenuta serija je „pokazala da televizija može da izvrši presudni uticaj i da posluži kao jedan od najmoćnijih instrumenata u preoblikovanju stavova javnosti.“502 Međutim, ankete sprovedene osam godina nakon prikazivanja pomenute serije upućuju na zaključak da su „efekti TV emisija po svoj prilici kratkoročni, naročito u onim društvenim sredinama u kojima postoji jak otpor prema ideji moralne odgovornosti za zločine iz prošlosti.“503

501 Videti Poglavlje V.A. 502 Pre emitovanja serije o holokaustu, 45% anketiranih Nemaca je smatralo da Nemačka „ima moralnu obavezu da plati odštetu“ preživelim žrtvama holokausta. Među onima koji su pratili pomenutu seriju, ovaj procenat je porastao na 54. Videti: Gunar Tajsen, Poglavlje 2: „Istraživanje javnog mnjenja u Zapadnoj Nemačkoj o potrebi suočavanja sa prošlošću,“ u „Između priznanja i poricanja: kako su se južnoafrički belci suočili sa nasleđem aparthejda,“ Centar za proučavanje nasilja i pomirenja, dostupno na http://www.csvr.org.za/papers/ papgt2.htm. 503 Id.

118

2. SUĐENJE SLOBODANU MILOŠEVIĆU Ni jedan proces pred Haškim tribunalom nije u Srbiji praćen sa takvom pažnjom kao što je to bio slučaj sa suđenjem bivšem jugoslovenskom vođi Slobodanu Miloševiću, koje je počelo 12. februara 2002, a završilo se bez konačne presude kada je Milošević preminuo 11 marta 2006.504 S obzirom na ogromno interesovanje javnosti za ovaj slučaj,505 suđenje Miloševiću je odigralo značajnu ulogu u formiranju preovlađujućeg raspoloženja srpske javnosti prema MKTJ, kao i stavova prema procesu utvrđivanja odgovornosti koji se odvija u Hagu. Kao što je već pomenuto, uprkos činjenici da je ovo suđenje naglo prekinuto i da je izostala konačna presuda, suđenje Slobodanu Miloševiću bilo je značajno iz nekoliko razloga. Dokazi izvedeni na sudu, među kojima je i sada dobro poznati video snimak „Škorpiona“, žestoko su uzdrmali srpsko javno mnjenje, a kolektivno poricanje srpske umešanosti u zločine počinjene tokom devedesetih godina prošlog veka počelo je da erodira. Štaviše, sama činjenica da se Miloševiću sudilo bila je dovoljna da odagna pomisao o nekažnjivosti, tako prisutnu u godinama njegove vladavine. Konačno je prevladalo saznanje da „niko ko je naređivao ubistva ne može ostati nekažnjen.“506 Ipak, način na koji je ovaj postupak vođen i okončan izneverio je nade onih Srba koji podržavaju rad haškog tribunala. U nastavku ovog teksta—fokusirajući se na neke aspekte suđenja Miloševiću i na procese koje je to suđenje pokrenulo među srpskim posmatračima—pokušaćemo da objasnimo zašto su upravo ti aspekti ključno odredili značaj i tok samog suđenja.

A) OČEKIVANJA Oni Srbi koji podržavaju proces suočavanja sa krivičnom odgovornošću pred Međunarodnim tribunalom u Hagu nadali su se da će suđenje Miloševiću predstavljati „prelomni trenutak“ u radu Tribunala, odnosno da će, pored Miloševog ličnog učešća, ovo suđenje baciti svetlo i na ulogu državnih organa u ratnim zločinima devedesetih.507 Dok je direktna umešanost Beograda u 504 Ovaj predmet je zvanično okončan 14. marta 2006. 505 Videti: „Srbija prikovana za televizijski prenos suđenja,“ Radio B92, Vesti za 18. februar 2002. 506 Intervju sa Andrejem Nosovim, Beograd, 23. novembar 2006. 507 Ovaj predmet je predstavljao najsloženiji postupak kojim se bavio MKTJ, jer je u kontekstu

119

rat na Kosovu od samog početka bila očigledna (većina neposrednih učinilaca zločina obuhvaćenih kosovskom optužnicom bili su pripadnici srpske policije), dokazi izvedeni u toku suđenja Miloševiću verovatno bi naknadno otvorili put novim saznanjima o ulozi Beograda u podršci srpskim snagama u Bosni i Hrvatskoj, kao i o njegovoj umešanosti u srebrenički genocid 1995.508 Da su optužbe protiv Miloševića konačno dokazane, konačna presuda bi sama po sebi značila da su državne institucije bile umešane u zločine počinjene devedesetih godina na Balkanu. Takav ishod suđenja mogao bi da posluži kao valjana osnova za preoblikovanje javnog mnjenja u širokim slojevima srpskog društva. Takođe, ovo suđenje bi omogućilo Srbima da se suoče sa dokazima o užasnim nedelima, kao i o ličnoj odgovornosti njihovog dugogodišnjeg vođe za ta nedela.509 Naravno, mnogi Srbi bi i dalje ostali lojalni Miloševiću i njegovoj politici, bez obzira na sve neoborive dokaze o njegovoj krivici. Ipak, „neki bi možda i promenili mišljenje“510 pred snagom dokaza da je, na primer, Milošević unapred znao za pokolj u Srebrenici.

B) NEPREDVIĐENI EFEKTI Dokazi izvedeni u toku suđenja Slobodanu Miloševiću možda će vremenom makar donekle opravdati izneverena očekivanja. Naučnoistraživačke i nevladine organizacije su svojim radom započele dugotrajni proces koji će jednoga dana verovatno dovesti do ponovnog suočavanja sa izvedenim dokazima u vansudskom kontekstu, sa ciljem izvlačenja kolektivne pouke za budućnost. tog predmeta Tribunal prvi put ispitivao zločine počinjene za vreme sukoba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Videti: Hjuman Rajts Voč, „Odmeravanje težine dokaza: iskustva sa suđenja Slobodanu Miloševiću,“ str. 2 (decembar 2006). Zbog toga je, pored pojedinačnih i manje poznatih zločina, ovaj postupak imao potencijal da rasvetli i generalni šablon „etničkog čišćenja“ u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. 508 Videti id. Kao što je ranije konstatovano, i MKTJ i Međunarodni sud pravde su presudili da je srebrenički masakr iz 1995. bio genocid. Videti: Tužilac protiv Radislava Krstića, predmet br. IT–98–33–A, Presuda po žalbi, ¶ 37 (19. april 2004); Predmet u vezi sa primenom Konvencije o prevenciji i kažnjavanju zločina genocida (Bosna i Hercegovina protiv Srbije i Crne Gore), Presuda, ¶ 297 (26. februar 2007). 509 Više od 35% učesnika u anketi sprovedenoj neposredno nakon početka suđenja „izjavili su da veruju da će to suđenje konačno razrešiti dilemu ko je kriv, odnosno da će se konačno nedvosmisleno utvrditi da krivicu snose Milošević i njegovi saradnici, a ne ceo srpski narod.“ „Srbija prikovana za TV prenos suđenja,“ Radio B92, Vesti za 18. februar 2002. 510 Intervju sa Antonelom Rihom, Beograd, 27. novembar 2006.

120

Pored toga, suđenja koja još uvek traju u Hagu možda će biti okončana presudama koje će makar delimično kompenzovati izostanak rezultata u postupku protiv Miloševića, i osvetliti veze između Beograda i srpskih formacija koje su delovale na području Hrvatske i Bosne i Hercegovine.511 Ipak, sa kratkoročnog stanovišta, sledbenici MKTJ u Srbiji duboko su razočarani Miloševićevim suđenjem. Iako su brojni aspekti samog suđenja—pre svega njegova dužina—u velikoj meri doprineli tom osećanju razočaranosti, najčešće i najveće zamerke Srba odnose se na konfuzni početak i nedorečeni završetak ovog postupka.

(i) Suđenje je „započelo traljavo“512 Mnogo puta je konstatovano da su istraživanja javnog mnjenja u Srbiji zabeležila izuzetan rast popularnosti bivšeg predsednika na početku suđenja513 (nešto ređe se mogla čuti preciznija konstatacija da je „Miloševićeva popularnost porasla na početku saslušanja“, dok samo suđenje „nije imalo trajne efekte“ na njegovu popularnost514). Ključni razlog ovog prolaznog skoka Miloševićeve popularnosti može se objasniti njegovim nastupom na suđenju (uprkos njegovom upornom insistiranju na tvrdnji da on ne priznaje Tribunal). Većina Srba je, makar u prvima nedeljama Miloševićevog suđenja, bila prikovana ispred TV ekrana,515 što je Miloševiću obezbedilo medijsku promociju i priliku da se direktno obrati srpskoj javnosti, za koju je znao da pomno prati 511 Među ostalim slučajevima u kojima su već utvrđene kriminalne veze između Miloševića i okrivljenih za zločine u Bosni i Hrvatskoj, videti na pr. Tužilac protiv Milana Martića, predmet br. IT–95–11–T, Presuda ¶ 446, 12. jun 2007, kojom je ustanovljeno da je okrivljeni (bosanski Srbin osuđen za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti u Hrvatskoj) učestvovao u zajedničkom zločinačkom poduhvatu sa Miloševićem i ostalima, uključujući i bosanske Srbe. 512 Intervju sa Sonjom Stojanović, Beograd, 23. novembar 2006. 513 Videti: Vojin Dimitrijević, „Pravda mora da bude zadovoljena, i mora da se vidi da je zadovoljena: suđenje Slobodanu Miloševiću,“ str. 2 (2002). Prema jednom izvoru, pre početka suđenja, „Milošević je nakon odlaska sa vlasti imao konstantnu podršku između 15 i 20% biračkog tela.“ Džošua Kucera, „Predstava o Miloševiću kao mučeniku pripada prošlosti,“ Skotland on Sandej, 10. februar 2002, na http://www.scotsman.com (izveštaj o rezultatima ankete koju je sprovela agencija Medium). 514 Intervju sa Svetlanom Logar, Beograd, 20. novembar 2006. Po mišljenju Srđana Bogosavljevića, čija agencija sprovodi ispitivanja javnog mnjenja, u godinama koje su prethodile početku suđenja, podrška Miloševiću se kretala između 16 i 17%; na samom početku suđenja, podrška Miloševiću je porasla na 20–22%. Intervju sa Srđanom Bogosavljevićem, Beograd, 20. novembar 2006. 515 Videti: „Srbija prikovana za prenos suđenja,“ Radio B92, Vesti za 18. februar 2002.

121

prenos suđenja. Naši sagovornici u Srbiji često su navodili neke aspekte Miloševićevog suđenja koji su, po njihovom mišljenju, omogućili optuženom da efektno iskoristi situaciju u kojoj se našao, čime je kompromitovao edukativni potencijal ovog suđenja. Pre svega, u postupku koji je od početka ličio na direktni obračun između Miloševića i njegovih progonitelja, bezbroj puta je došlo do izražaja ono što je jedan novinar definisao kao predsednikovo „superiorno poznavanje“516 kontekstualno relevantnih činjenica, kao i verovatne reakcije srpske javnosti dok prati tok suđenja.517 Milošević je svojim nastupom samo pojačao prezir velikog dela srpske javnosti prema haškom tribunalu i pružio priliku demoralisanom srpskom društvu da „navija“ za njega dok prati sudski okršaj ispred TV ekrana. Opisujući utisak koji je Milošević ostavio prvih dana suđenja, analitičar javnog mnjenja Srđan Bogosavljević konstatuje: „Stvarno je bio dobar ... Čak i oni koji ga mrze morali su da priznaju da se uspešno brani.“518 Govoreći o neadekvatnim pokušajima haških tužilaca da predvide reakcije srpske javnosti na suđenje Miloševiću, nekoliko naših sagovornika naveli su kao karakterističan primer odluku Tužilaštva da pozove Mahmuta Bakalija, kosovskog Albanca „sklonog neumerenim životnim navikama“519 kao prvog svedoka optužbe.520 Vojin Dimitrijević, koji opisuje Bakalijevo svedočenje kao „veoma loš početak“521 Miloševićevog suđenja, to objašnjava na sledeći način: Prvi svedok je bio katastrofalan: Mahmut Bakali, kosovski Albanac i bivši komunistički funkcioner, koga još uvek pamte kao bonvivana i Titovog satrapa na Kosovu. Ovaj smušeni čovek, koji sebe smatra intelektualcem, sada je tvrdio kako mu je oduvek bilo jasno da u Jugoslaviji nema života za kosovske Albance, što je bilo u direktnoj kontradikciji sa komunističkim projektom kome je služio. On je bio lak plen za Miloševića, koji ga je kao od šale podsetio na sve njegove nedoslednosti.522 516 Intervju sa Ljiljanom Smajlović, Beograd, 24. novembar 2006. 517 Pored superiornog poznavanja činjenica zahvaljujući svom poreklu i funkciji, Milošević je tokom suđenja dobijao iscrpna obaveštenja iz Srbije, što mu je pomoglo da uspešno sprovodi unakrsno ispitivanje svedoka. 518 Intervju sa Srđanom Bogosavljevićem, Beograd, 20. novembar 2006. 519 Intervju sa Vojinom Dimitrijevićem, Beograd, 28. novembar 2006. 520 Prema pisanju Njujork Tajmsa, optužba je pozvala Bakalija za svedoka „zbog toga što je on izjavio da je još u početku upozoravao Miloševića da njegove snage sprovode nasilje nad kosovskim civilima“—što je preduslov za utvrđivanje komandne odgovornosti za zločine navedene u optužnici. Ian Fišer, „Taktička veština ratobornog Miloševića dolazi do izražaja u sudnici,“ Njujork Tajms, 20. februar 2002. 521 Intervju sa Vojinom Dimitrijevićem, Beograd, 28. novembar 2006. 522 Vojin Dimitrijević, „Pravda mora da bude zadovoljena, i mora da se vidi da je zadovoljena,“ str. 2–3 (2002).

122

Naravno, svaki svedok može da minira postupak, a pojedini primeri koje navode naši sagovornici želeći da ilustruju neupućenost zvaničnika MKTJ u neke lokalne specifičnosti, na primer greške tužioca u izgovaranju imena, možda više govore o njihovoj spremnosti da kritikuju, a manje o ozbiljnim propustima optužbe. Međutim, svi se slažu da je nastup optužbe u prvim danima Miloševićevog suđenja—dakle, u vreme kada je najveći broj Srba pratio proces—predstavljao potpuni promašaj. Šire posmatrano, mnogi naši sagovornici u Srbiji i u Hagu smatraju da se nepovoljno mišljenje srpske javnosti o haškim suđenjima može objasniti činjenicom da sudije i tužioci pokazuju zaprepašćujući nivo nepoznavanja aktuelnih prilika u Srbiji i novije srpske istorije. Štetni efekti takve situacije možda su naročito izraženi upravo u Srbiji: u jednom drugom kontekstu, novinarka Ljiljana Smajlović konstatuje da su „Srbi veoma pronicljiv narod“; kao postkomunističko društvo sklono tumačenju simbola, Srbi se „trude iz sve snage“ da razumeju događaje koji ih dotiču.523 Kao što ćemo videti u sledećem odeljku, Milošević je odlično poznavao mentalitet srpske publike i to znanje je često veoma efektno koristio.

(ii) Zvučna retorika Fundamentalna strategija koju je Milošević primenjivao u svoju odbranu zasnivala se na njegovoj tvrdnji da se protiv njega vodi politički montiran proces. Kritikujući MKTJ, za koji je uporno ponavljao da predstavlja instrument zapadnih sila,524 Milošević je „pretvorio sudnicu u svoju političku govornicu“.525 Obraćajući se pre svega svojoj publici u Srbiji,526 Milošević je svoju odbranu sračunato usmerio na pojačavanje već postojećeg i široko rasprostranjenog srpskog nepoverenja prema Tribunalu. Njegova retorika u toku suđenja snažno je odjeknula među Srbima. Odgovarajući na optužbe da su snage pod njegovom komandom počinile međunarodne zločine protiv kosovskih Albanaca, okrivljeni je insistirao na tvrdnji da su snage Severnoatlantskog pakta (NATO) odgovorne za stradanje 523 Intervju sa Ljiljanom Smajlović, Beograd, 24. novembar 2006. Ova opservacija je načinjena u kontekstu odluke Đinđićeve vlade da izruči Miloševića Hagu pod pritiskom pretnji američke vlade da će ukinuti finansijsku pomoć Srbiji. Videti Poglavlje II. 524 „Suđenje Miloševiću,“ Ikonomist, 15. februar 2002. 525 Ian Fišer i Marliz Sajmons, „Milošević počeo odbranu prkosno optužujući NATO, a optužbe UN nazvao ’lažima’,“ Njujork Tajms, 15. februar 2002. 526 Videti id.

123

civila u toku 178–dnevnog rata na Kosovu, i tu tvrdnju je uverljivo potkrepio užasnim video snimcima žrtava NATO bombardovanja.527 Prema pisanju lista Ikonomist, u svom uvodnom izlaganju, Milošević je opisao svoje suđenje kao „okean laži koji su smutile zapadne sile u nastojanju da opravdaju NATO agresiju protiv Srbije u toku rata na Kosovu“.528 Iako su te tvrdnje mnogim posmatračima izvan Srbije zvučale kao preterivanje, one su snažno odjeknule u svesti većine Srba, koji su se živo sećali da je Milošević optužen za zločine koje je navodno počinio 1999. na Kosovu, i to upravo u vreme kada su Srbi bili neposredno izloženi NATO napadima.529 Dalje, navodi tužioca o Miloševićevoj odgovornosti u kontekstu kosovskog sukoba omogućili su Miloševiću da eksploatiše svoju nepresušnu temu—sumnje u objektivnost Tribunala koji nije podizao optužnicu protiv njega sve do napada NATO snaga na njegovu zemlju. Kao što je ranije konstatovano, uprkos činjenici da su se navodi okasnele optužnice protiv Miloševića odnosili na zločine počinjene početkom devedesetih u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, MKTJ je podigao prvu optužnicu protiv Miloševića tek u maju 1999, dakle u vreme kada je njegova zemlja bila u ratu sa NATO snagama. Ova koincidencija ima veoma rečito značenje u svesti srpskog naroda. Novinar Filip Švarm primećuje: „Milošević je otišao u Hag tek kada je izgubio rat protiv NATO–a.“530 Kada je podignuta prva optužnica protiv Miloševića, koja ga je teretila samo za događaje na Kosovu, a ne i za zločine počinjene u Hrvatskoj i Bosni nekoliko godina ranije, Srbi su zaključili da je MKTJ „instrument sile“, a ne institucija međunarodne pravde.531 Iz Tribunala je stigao makar delimičan odgovor na pitanja u vezi sa redosledom podizanja optužnica: 27. maja 1999, najavlujući prvu optužnicu protiv Miloševića i još četvorice optuženih, tadašnja haška tužiteljka Luiz Arbur pozvala se na svoju „dužnost da reaguje na događaje neposredno nakon njihovog dešavanja“, te da će u tom smislu njeno tužilaštvo podići optužnicu za

527 Videti id. 528 „Suđenje Miloševiću,“ Ikonomist, 15. februar 2002. 529 Konstatujući da se tokom NATO bombardovanja „ceo narod osećao kao žrtva,“ novinarka Antonela Riha kaže da je „običnim ljudima“ bilo teško da prihvate navode optužnice prema kojima je Milošević „kriv za ratne zločine“ protiv onih koje su sve vreme doživljavali kao „neprijatelje Srbije.“ Intervju sa Antonelom Rihom, Beograd, 27. novembar 2006. 530 Intervju sa Filipom Švarmom, Beograd, 24. novembar 2006. Iako je rat još uvek trajao u trenutku kada je podignuta optužnica protiv Miloševića, on je izručen Hagu tek nekoliko meseci nakon završetka rata, odnosno nakon promene vlasti u Srbiji. 531 Intervju sa Ljiljanom Smajlović, Beograd, 24. novembar 2006.

124

događaje koji su se odigrali „od početka ove godine“.532 Podizanjem kosovske optužnice u vreme dok je još uvek vođena istraga za neke ranije zločine, tužiteljka se nadala da će pomoći razrešavanju krize koja je i dalje trajala.533 Štaviše, negirajući „glasine da je požurila sa optužnicom kako bi sprečila eventualne pokušaje zapadnih posrednika da Miloševiću i njegovim najbližim saradnicima ponude imunitet .... ako bi oni za uzvrat potpisali plan za okončanje kosovskog rata“, Luiz Arbur je objasnila da je jedan od razloga njene žurbe bio i taj što se plašila da bi optuženici „mogli da se nađu faktički izvan domašaja zakona—drugim rečima, da jednostavno nestanu.“534 U Srbiji se i danas često može čuti pitanje—zašto Haško tužilaštvo tako dugo nije imalo dovoljno dokaza za zločine počinjene između 1991. i 1995. u Hrvatskoj i Bosni, ili tačnije, kako je moguće da su dokazi pribavljeni tek 2001, kada je Milošević optužen za te zločine?535 Delimični odgovor na ovo pitanje dao je Klint Vilijamson, koji je zajedno sa tužiteljkom MKTJ Nensi Paterson vodio istragu o događajima na Kosovu. Iako je Haško tužilaštvo „naravno sve vreme ispitivalo ulogu Miloševića u Bosni i Hrvatskoj“,536 objašnjava ambasador Vilijamson, „tužilaštvo je moralo da savlada i jednu ključnu prepreku koja u slučaju Kosova nije postojala—naime, trebalo je dokazati da je Milošević zakonski odgovoran za nedela počinjena od strane snaga koje formalno nisu bile pod njegovom komandom. Sve do Miloševićevog silaska sa vlasti, insajderi koji bi svojim svedočenjem mogli da pomognu haškom tužilaštvu da savlada pomenutu prepreku uglavnom nisu želeli da iznose dokaze protiv njega.“537 Ostaje nejasno da li je aško tužilaštvo uložilo dovoljno napora da nagovori insajdere da svedoče pre nego što se Milošević našao u zatvoru. Prema rečima jednog od bivših tužilaca koji su radili na Miloševićevom predmetu, sve do 1999. ili 2000. godine, nastojanja da se ispita odgovornost bivšeg predsednika za zločine počinjene u Bosni i Hrvatskoj, ali i za one počinjene na Kosovu, bila su rasplinuta i „opterećena birokratskom letargijom“. Ipak, konstatuje ovaj 532 Saopštenje za medije, „Izjava tužiteljke MKTJ Luiz Arbur,“ 27. maj 1999. 533 Intervju sa ambasadorom Klintom Vilijamsonom, Vašington D.C., 31. maj 2007. 534 Čarls Truhart, „Srpske vođe prozvane u haškoj optužnici: Milošević i četiri saradnika optuženi za ratne zločine na Kosovu,“ Internešenel Herald Tribjun, 28. maj 1999. 535 Milošević je prvi put optužen 8. oktobra 2001. za zločine počinjene u Hrvatskoj, a 22. novembra 2001. i za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini. 536 Intervju sa ambasadorom Klintom Vilijamsonom, Vašington D.C., 31. maj 2007. (U vreme kada je ovaj intervju vođen i objavljen, Vilijamson je bio putujući ambasador SAD za pitanja ratnih zločina, a pre toga je bio funkcioner u Tužilaštvu MKTJ.) 537 Id.

125

izvor, „bitni svedoci“ su sami počeli da se javljaju čim je Milošević dospeo iza haških rešetaka.538 Osim činjenice da se prva optužnica protiv Miloševića pojavila tek kada je on ušao u rat protiv NATO koalicije, mnogi smatraju da je bila greška što je MKTJ započeo posupak protiv Miloševića upravo optužbama za kosovske zločine.539 (Istini za volju, tužiteljka nije želela da otvori postupak protiv Miloševića optužbama za Kosovo, ali su to od nje zahtevali Pretresno i Žalbeno veće MKTJ.540) Često pominjana činjenica da Kosovo u istorijskom pamćenju Srba predstavlja kolevku njihovog nacionalnog identiteta omogućila je Miloševiću da igra na kartu srpskog nacionalizma, istovremeno podsećajući svoje sunarodnilke pred TV ekranima koliko su propatili pod bombama NATO–a za vreme rata na Kosovu.541 Opisujući dinamiku suđenja, bivši srpski ministar spoljnih poslova Goran Svilanović je rekao: „ (Optužba) je krenula od Kosova, pa je Milošević lako mogao da parira. Svaki put kada bi tužilac pomenuo reč „Kosovo“, Milošević bi uzvratio „NATO bombardovanje“.542 Pored podsećanja na njihova sopstvena stradanja za vreme rata na Kosovu, Srbi su otvaranje postupka protiv Miloševića upravo kosovskom optužnicom možda razumeli kao još jedan dokaz da se Miloševiću sudi samo zbog toga što je ratovao protiv NATO–a.

(iii) „Njegova ideologija je inkorporirana u samoj optužnici“543 Nekolicina naših sagovornika u Srbiji izrazila je uverenje da su tužioci MKTJ pogrešili što su formulisali optužnicu na način koji, po njihovom mišljenju, otvara prostor za politizaciju njegovog slučaja. Novinar Dejan Anastasijević veruje da je tužiteljka napravila „stratešku grešku“ kada je „Miloševićevu ideologiju ... inkorporirala u optužnicu.“544 Po njegovom mišljenju, ključna 538 Poverljivi intervju. 539 Oni koji ne dele ovo mišljenje kao razlog svog neslaganja uglavnom navode činjenicu da su postojali relativno jaki dokazi protiv Miloševića u vezi sa zločinima na Kosovu. Kao što je napred navedeno, Milošević je komandovao snagama srpske policije koje su bile umešane u pomenute zločine, dok za njegov odnos prema snagama koje su vršile zločine u Bosni i Hrvatskoj ne postoje tako snažni dokazi. 540 Videti: Hjuman Rajts Voč, „Odmeravanje težine dokaza: iskustva sa suđenja Slobodanu Miloševiću,“ str. 12, decembar 2006. 541 Videti: Denijel Simpson, „Miloševićevo suđenje kod većine Srba izaziva cinizam,“ Njujork Tajms, 9. avgust 2002. 542 Intervju sa Goranom Svilanovićem, Beograd, 20. novembar 2006. 543 Intervju sa Dejanom Anastasijevićem, Beograd, 20. novembar 2006. 544 Id.

126

greška je načinjena „raščlanjavanjem istorijskih procesa sa ciljem da se dođe do jasno iznijansirane slike o tome kako i zašto se dogodilo ono što se dogodilo“, kada je istorija „tema koju treba prepustiti akademicima.“545 „Ova greška“, smatra Anastasijević, „poslužila je kao platforma Miloševiću za beskonačne debate u kojima je optužba često ostajala bez argumenata.“546 Anastasijević izvlači uopšteni zaključak iz ovog iskustva. Konstatujući da ima onih koji veruju da je istorijska uloga MKTJ da utvrdi „istorijsku istinu“,547 Anastasijević primećuje da „ni jedan sud na svetu ne treba da ima ambiciju da otkriva istorijsku istinu. Sudovi treba da otkrivaju činjenice i da na osnovu otkrivenih činjenica utvrđuju krivicu okrivljenih.“548

545 Id. 546 Id. 547 Jedna stranica vebsajta MKTJ označena kao „nezvanični dokument“ nudi određene argumente u prilog mišljenju da dometi MKTJ doprinose rasvetljavanju istorijskih činjenica. Pod naslovom „Ključni dometi Tribunala“ i podnaslovom „Utvrđivanje činjenica“ navedeno je sledeće: • Sa napretkom rada MKTJ sve jasnije se opažaju značajni elementi istorijskih činjenica vezanih za sukobe na području bivše Jugoslavije, koji su obeležili devedesete godine prošlog veka. Činjenice koje su ranije bile sporne sada imaju svoje nesumnjivo uporište u presudama Tribunala. • Suđenjima pred MKTJ obuhvaćeni su zločini i incidenti koji su se tokom sukoba devedesetih godina dešavali na celom području bivše Jugoslavije. • Činjenica da su mnogi optuženi priznali krivicu takođe je doprinela utvrđivanju istine. U nagodbi o priznanju krivice, Dragan Obrenović je pružio dragocene vojne podatke iz prve ruke i pokazao spremnost za saradnju koja prevazilazi granice definisane nagodbom. Na završetku suđenja Obrenović je rekao: „U Bosni, komšija je više nego rod. U Bosni je ispijanje kafe sa komšijom pravi ritual, a mi smo se toga običaja odrekli ii zaboravili ga. Izgubili smo se u mržnji i nasilju. I u tom vrtlogu nesreće i užasa dogodio se užas Srebrenice.“ „Ja ću biti srećan ako ovo moje svedočenje pomogne porodicama žrtava, ako na ovaj način mogu da ih poštedim ponovnog svedočenja i ponovnog preživljavanja bola i patnje. Želim da svojim svedočenjem pomognem da se taj užas nikada ne ponovi, ni u Bosni, niti na bilo kom drugom mestu u svetu.“ • Utvrđivanje određenih činjenica izvan razumne sumnje predstavlja ključni činilac u borbi protiv poricanja i pokušaja revizionizma. • Danas više niko ne može da ospori činjenicu da su se zločini počinjeni na području Bratunca, Brčkog, Čelebića, Dubrovnika, Foče, Prijedora, Sarajeva, Srebrenice, Zvornika i drugih mesta zaista dogodili. Sa okončanjem novih suđenja otkrivaće se i druge činjenice vezane za ova i druga mesta stradanja na području bivše Jugoslavije. Videti sajt: http://www.un.org/icty/glance–e/index.htm. 548 Intervju sa Dejanom Anastasijevićem, Beograd, 20. novembar 2006.

127

Anastasijevićevo mišljenje deli i njegov kolega Filip Švarm. „Kada se sudi članovima mafije, na primer, tužilac se neće upuštati u razmatranje okolnosti u kojima je mafija nastala“, kaže Švarm. On smatra da je Tužilaštvo MKTJ zalutalo u sferu „sociopolitičkih kontemplacija“, koje „podrivaju legitimitet MKTJ.“549 Po njegovom mišljenju, optužnica protiv Miloševića bila je koncipirana na način koji je omogućio optuženom da „govori u ime istorije“. Kada je Milošević to činio, kaže Švarm, „... ostavljao je dobar utisak. Međutim, kredit koji je na taj način sticao (političkim tumačenjem istorijskog konteksta) bio bi narušen svaki put kada bi se u sudnici suočio sa stvarnim žrtvama.“550 Razumljivo je zbog čega neki aspekti optužbe mogu izgledati srpskoj javnosti kao nesuvislo zadiranje u sferu istorijsko–političkih kontemplacija. U nastojanju da zločine za koje tereti Miloševića stavi u istorijski kontekst, kao i da prividno nepovezane epizode nasilja objasni kao deo jednog koherentnog plana, uvodne reči tužilaca MKTJ ponekad su se oslanjale na opštepoznate tvrdnje o srpskom nacionalizmu. U svedočenja nekolicine istoričara takođe je bilo aluzija na ovu temu. U vezi sa prethodnim opservacijama neophodno je napomenuti da je rad velikih tribunala za ratne zločine po svojoj prirodi upućen na pronalaženje činjenica za koje se ponekad može činiti da zalaze u sferu istorije (uzgred, osvrtanje na istorijske činjenice možda je i neminovno u situaciji kada je okrivljeni bivši politički vođa). Zbog toga je veoma teško načelno odrediti granicu do koje je zalaženje u istorijski kontekst opravdano, a iza koje ono postaje suvišno. Čitav niz ranijih presuda za najveće ratne zločine, uključujući one koje je izrekao Međunarodni vojni tribunal u Nirnbergu, kao i presudu Adolfu Ajhmanu pred Okružnim sudom u Izraelu, obiluje brojnim i ekstenzivnim osvrtima na istorijske prilike u kojima su se konkretni zločini dodgodili. U velikom broju slučajeva (iako ne isključivo), upravo su se tužioci pozivali na relevantne istorijske činjenice koje samo prividno izlaze iz domena pravosuđa. Na primer, savezničke optužbe za zločine protiv mira, koje su predstavljale centralnu tačku nirnberških procesa protiv najvećih nacističkih ratnih zločinaca, zahtevale su da Međunarodni vojni tribunal utvrdi istorijske okolnosti 549 Intervju sa Filipom Švarmom, Beograd, 24. novembar 2006. 550 Id. Neki naši sagovornici u Srbiji kritikovali su optužnice protiv Miloševića, kao i ponašanje tužilaca u toku suđenja. Na primer, bivši ministar Goran Svilanović smatra da u navodima optužbe preovlađuje „princip kolektiviteta“. Po njegovom shvtanju, „(Miloševićeva) optužnica bila je podignuta protiv srpskog nacionalizma.“ Intervju sa Goranom Svilanovićem, Beograd, 20. novembar 2006.

128

u kojima se Nemačka pripremala za agresiju. U pojedinim delovima presuda nirnberškog tribunala opširno se obrazlažu istorijske okolnosti koje su u velikoj meri doprinele sagledavanju činjenica na kojima se zasnivaju konačne odluke ovog suda.551 Na sličan način, presude MKTJ često nude uvid u istorijske okolnosti koje su predstavljale činjenični osnov za pojedine odluke ovog tribunala. Izlažući svoj stav o meri do koje MKTJ treba da uzima u obzir istorijske okolnosti ratnih zločina koje procesuira, predsednik MKTJ Fausto Pokar kaže da, na izvestan način, rasprostranjenost pojedinih zločina—koja već sama po sebi potencijalno predstavlja element zločina protiv čovečnosti552—„po prirodi stvari podrazumeva da se presude za takve zločine donekle mogu razumeti i kao istorijski zapis o onome što se dogodilo“. Međutim, dodaje Pokar, sudija treba da „ulazi u istorijski kontekst samo u onoj meri u kojoj je to neophodno sa stanovišta predmeta kojim se bavi. Konačno, mi nismo istoričari.“553 Pokušavajući da izađe na kraj sa pitanjem do koje mere je primereno osvrtati se na istorijske činjenice u suđenju za ratne zločine kao što je bio proces protiv Adolfa Ajhmana,554 Okružni sud u Izraelu je odlučio da svoj rad strogo ograniči na „istraživanje istinitosti navoda optužbe protiv okrivljenog kome se sudi ... Sve ono što je neophodno za rasvetljavanje konkretnog slučaja i za postizanje svrhe suđenja ... mora da se detaljno ispita u toku postupka, a sve ono što nije u službi rasvetljavanja slučaja mora da bude isključeno iz postupka.“555

551 Na primer, iako je Međunarodni vojni tribunal ograničio svoju vremensku nadležnost na zločine protiv čovečnosti počinjene od 1939. nadalje, njegovo preispitivanje progona nemačkih Jevreja u periodu pre 1939. rasvetlilo je namere koje su dovele do zločina počinjenih nakon 1939. 552 Prema pravosudnoj doktrini MKTJ, element krivičnog dela zločina protiv čovečnosti sadržan je u činjenici da su određene radnje izvršene u kontekstu šireg ili sistematskog napada na civilno stanovništvo. Videti, na pr. Tužilac protiv Duška Tadića, predmet br. IT–94–I–T, Mišljenje i Presuda, ¶¶ 644–648, 7. maj 1997. 553 Intervju sa sudijom Faustom Pokarom, Hag, 5. mart 2007. Sudija Teodor Meron konstatovao je da se u prvim godinama MKTJ osećala tenzija između onih „koji su smatrali da suđenja treba da se bave pravnim aspektima, i onih koji su smatrali da suđenja treba da pruže potpuniji istorijski osvrt, kao što to čine komisije za utvrđivanje istine.“ Intervju sa sudijom Teodorom Meronom, Hag, 6. mart 2007. i imejl komunikacija, 4. maj 2008. 554 Izraelski okružni sud konstatovao je da u Izraelu postoji želja da sud, „u granicama ovog suđenja, pruži celoviti i iscrpni istorijski osvrt na katastrofalne događaje“ koji su „zadesili jevrejski narod za vreme“ Drugog svetskog rata. Izraelski državni tužilac protiv Ajhmana, Presuda Okružnog suda u Izraelu, ¶ 1, 12. decembar 1961. 555 Id., ¶ 2.

129

Iako sa profesionalnog stanovišta postoji čvrsta pravna osnova u mnogim postupcima i odlukama haških tužilaca, neki posmatrači u Srbiji smatraju da su takve odluke i postupci prevashodno politički motivisani. Kao dobar primer u tom smislu može da posluži svedočenje Veslija Klarka, bivšeg vrhovnog komandanta NATO–a, u decembru 2003. Opisujući reakcije koje je Klarkovo svedočenje izazvalo u Srbiji, novinar Filip Švarm kaže: „On je bio politička figura, pa je Srbima bilo teško da poveruju da on ima bilo kakva konkretna saznanja o ratnim zločinima. Pored toga, Srbi imaju veoma nepovoljno mišljenje o njemu, pa su se pitali šta on uopšte traži na suđenju.“556 Međutim, Klarkovo svedočenje je bilo izuzetno relevantno sa stanovišta ključnih elemenata optužbe protiv Miloševića. Na primer, general Klark je svedočio o razgovorima koje je vodio sa Miloševićem, kada mu je Milošević nedvosmisleno nagovestio da je predvideo srebrenički masakr;557 Klark je takođe govorio i o susretima u toku kojih je Milošević tvrdio da ima velikog uticaja na bosanske Srbe koji su izvršili taj zločin, kao i mnoge druge.558 Konačno, Klark je obelodanio i razgovore sa Miloševićem tokom kojih je ustanovio da je Milošević znao za neka druga nedela koja je svojim uticajem mogao da spreči.559 Ovo svedočenje je bilo od ključne važnosti za dokazivanje navoda optužbe protiv Miloševića. Mnogi naši sagovornici u Srbiji smatraju da rad svakog međunarodnog suda neizbežno i inherentno sadrži političku dimenziju. To prisustvo političkog elementa naročito se opaža u situaciji kada je okrivljeni bivši predsednik države. Štaviše, primećuje novinarka Ljiljana Smajlović, „javnost nije nepristrasna. Svako čuje ono što želi da čuje.“560 U situacijama kada dokazi od ključnog značaja prete da naruše percepciju o legitimnosti suda, ti problemi se najlakše prevazilaze kroz strategiju javnog informisanja. Činjenica da čak i neki nezavisni srpski posmatrači doživljavaju Klarkovo svedočenje kao problematično ukazuje na to koliko je važno, u ovom slučaju kao i u drugim aspektima 556 Intervju sa Filipom Švarmom, Beograd, 24. novembar 2006. 557 Ovi dokazi bi pomogli da se utvrdi postojanje mentalnog elementa neophodnog za utvrđivanje Miloševićeve odgovornosti za zločine počinjene u Srebrenici. 558 Ovo svedočenje bi pomoglo da se utvrdi da je Milošević „vršio znatan uticaj na“ bosanske Srbe koji su planirali i izvršili srebrenički genocid, kao i druge zločine navedene u optužnici po teoriji krivične odgovornosti na koju se optužnica poziva. 559 Ovo bi takođe doprinelo da se utvrdi postojanje neophodnog mentalnog elementa u pojedinim zločinima. 560 Intervju sa Ljiljanom Smajlović, Beograd, 24. novembar 2006.

130

rada MKTJ, neprekidno voditi računa o uticaju toka suđenja na najširu publiku, i u tom smislu neprekidno raditi na unapređenju komunikacije sa javnošću.

(iv) Poruka o Miloševićevom suđenju Ne mogu se svi problemi vezani za Miloševićevo suđenje pripisati isključivo odlukama i postupcima Haga. Kao i u drugim oblastima delovanja Tribunala, stav srpske javnosti o ovom suđenju u velikoj meri su oblikovali domaći akteri. Oni koji su u tome imali naročito značajnu ulogu bili su ili neprijateljski raspoloženi prema Hagu, ili nedovoljno sposobni da efektno iskoriste ovaj proces kao instrument za upoznavanje javnosti sa dokazima prezentiranim na sudu. U prvim, ključnim danima suđenja, političke vođe u Srbiji omogućile su javnosti da preko lokalnih medija prati Miloševićevu ispraznu retoriku koja je odjekivala sudnicom. Tek što je tužiteljka završila svoju uvodnu reč, tadašnji srpski predsednik (i potonji premijer) Vojislav Koštunica uputio je lavinu javnih kritika na njen račun. Bi–Bi–Si izveštava da je Koštunica uvodno obraćanje Del Ponteove prokomentarisao sledećim rečima: „Pozivajući se na istorijske događaje sa početka 20. veka, tužiteljka je došla u kontradikciju sa sopstvenom tvrdnjom da se sudi pojedincima, a ne celom srpskom narodu.“561 Govoreći o „tvrdnji optužbe da se radi o suđenju jednom čoveku, a ne svim Srbima i da ne postoji kolektivna krivica, već samo individualna,“ Koštunica je primetio da ta tvrdnja „zvuči prilično nategnuto.“562 Nezavisni srpski mediji nisu bili u stanju da pruže efektan odgovor na antihaške interpretacije—i insinuacije—vezane za Miloševićevo suđenje. Kada je reč o nezavisnoj televizijskoj stanici B92, može se konstatovati da ona nije bila na nivou svojih proklamovanih opredeljenja. Smatrajući da će prenos suđenja Miloševiću sam po sebi „pokazati šta je on radio“ i, u opštijem smislu, omogućiti Srbima „da saznaju šta se dogodilo“563, B92 je uživo prenosio suđenje zahvaljujući finansijskim sredstvima dobijenim iz različitih izvora, uključujući i 561 BBC World, „Koštunica kritikuje suđenje Miloševiću,“ 19. februar 2002. 562 Id. Čak i tadašnji premijer Zoran Đinđić, koji je uprkos Koštuničinom protivljenju predao Miloševića Tribunalu, na samom početku je okarakterisao suđenje kao običan „cirkus“. „Srpski premijer tvrdi: suđenje Miloševiću je običan cirkus,“ agencija Frans Pres, 23. februar 2002. Đinđić je kazao novinaru da je „loš nastup optužbe još više narušio problematični kredibilitet MKTJ u Srbiji.“ Tim Džuda, „Srbija: suđenje Miloševiću šokiralo liberale,“ Institut za izveštavanje o ratu i miru, 28. februar 2002. 563 Intervju sa Antonelom Rihom, Beograd, 27. novembar 2006.

131

MKTJ. „Međutim,“ seća se jedan novinar B92, „to se nije dogodilo.“564 Umesto očekivanog efekta, „suđenje je počelo veoma loše“565 sa stanovišta Srba, ali i po mišljenju onih koji su se nadali da će ovaj proces omogućiti srpskom narodu da stekne uvid u zločine koji se stavljaju na teret njihovom bivšem predsedniku. Televizijski prenos suđenja, naročito u početku, „imao je potpuno suprotno dejstvo“ od onoga koje su očekivali urednici B92.566 Odnoseći se prema suđenju kao da se radi o nekom sportskom nadmetanju, mediji su ga prenosili na način koji su smatrali najatraktivnijim sa stanovišta najšire publike. Prema rečima novinara Filipa Švarma, „Ljudi su pratili suđenje kao da gledaju fudbalsku utakmicu“567 Većina gledalaca je smatrala da je Milošević daleko impresivniji od svojih tužilaca. Navodno, čak su i komentatori B92 bili skloni da povlađuju utiscima svoje publike „hvaleći njegovu pravničku veštinu“568—kako primećuje jedan posmatrač—umesto, kako ističe jedna od pristalica MKTJ u Srbiji—da dovedu eksperte koji bi umeli da objasne pravni značaj postupka i dokaza.569

C) „A ONDA JE NASTUPIO TAJ TRAGIČNI RASPLET“ 570 Zbog čitavog niza razloga, uključujući prekide suđenja zbog lošeg zdravstvenog stanja okrivljenog, kao i veliki broj optužbi protiv njega,571 te „loše vođenje postupka od strane sudija ... koji nisu uspevali da kontrolišu ni tok suđenja, niti ponašanje okrivljenog,“572 ovaj proces se razvlačio godinama—tačnije, trajao je dva puta duže nego što je to prvobitno bilo predviđeno.573 Srbi, 564 Id. 565 Id. 566 Id. 567 Intervju sa Filipom Švarmom, Beograd, 24. novembar 2006. 568 Intervju sa Sonjom Biserko, Beograd, 23. novembar 2006. 569 npr. Intervju sa Natašom Kandić, 27. novembar 2006. (u kome sagovornica priznaje da „B92 nije uspeo da pronađe zaista stručne analitičare koji bi umeli da objasne postupke i činjenice“). 570 Intervju sa Anom Miljanić, Beograd, 22. novembar 2006. 571 Tužilaštvo MKTJ pokušalo je da dokaže 66 tačaka optužbe protiv Miloševića. Iako je suđenje znatno produženo usled čestih prekida zbog lošeg zdravstvenog stanja okrivljenog, mnogi smatraju (a jedan posmatrač je to i rekao) da je „tužiteljka mogla da izostavi veći deo optužbi i na taj način znatno doprinese efikasnosti postupka.“ Ema Tomason i Eli Corci, „Odlazak Del Ponteove praćen pomešanim osećanjima,“ Rojters, 12. decembar 2007. (citirana izjava profesora međunarodnog prava Jana Vutersa). 572 Saopštenje bivšeg tužioca MKTJ Aleksa Vajtinga, 28. februar 2008. 573 Videti: Ian Fišer, „Vlast je navela Miloševića na zločin, tvrde tužioci na početku suđenja,“

132

kao i mnogi posmatrači izvan Srbije, smatraju da je „efikasnost (MKTJ) bila ispod svake kritike; suđenje se oteglo unedogled.“574 Ipak, pristalice MKTJ u Srbiji nadale su se da će iskupljenje za sve slabosti i nedostatke ovog postupka stići u vidu konačne presude Tribunala. Kao što smo ranije konstatovali, mnogi Srbi koji veruju da njihova zemlja mora da se suoči i do kraja obračuna sa zločinima iz Miloševićevoga doba, očekivali su da će suđenje Miloševiću predstavljati krunu tog bolnog procesa. Pristalice suočavanja sa prošlošću nadale su se da će zahvaljujući ubedljivim dokazima o umešanosti državnih institucija u zločine koji su devedesetih godina harali Balkanom, suđenje Miloševiću označiti kraj ere poricanja i nekažnjivosti u Srbiji. „To suđenje,“ kaže Ana Miljanić, „trebalo je da predstavlja stožer delovanja MKTJ.“575 U svetlu pomenutih očekivanja, mnogi Srbi veruju da je Miloševićeva smrt, koja je nastupila samo nekoliko nedelja pre očekivanog kraja ovog maratonskog suđenja,576 „predstavljala fijasko Tribunala, koji se suočio sa užasnom istinom da je glavni posao ostao nezavršen.“577 Govoreći o uticaju Miloševićeve smrti na rad Tribunala, analitičar javnog mnjenja Srđan Bogosavljević konstatuje: „Očekivani efekti Miloševićevog suđenja na javno mnjenje bili su osujećeni njegovom smrću. Umro je nevin. Da je njegova krivica dokazana, mi bismo mogli da se konačno oslobodimo tog mučnog tereta i da krenemo u susret saradnji sa Evropskom unijom.“578 Filip Švarm, kao i nekolicina drugih posmatrača, smatra da je Milošević svojim odlaskom pre izrečene presude zadao težak udarac samom Tribunalu. Bez Miloševića, kaže Švarm, MKTJ je ostao „bez svoga Hamleta.“ Odnosno, „predstava se nastavlja, ali više nema glavne ličnosti.“579 Advokat Ivan Janković koristi drugačiju pozorišnu metaforu da bi izrazio isto mišljenje. Podsećajući na činjenicu da je Miloševićeva smrt nastupila upravo u trenutku kada je počela da se sagledava završnica misije Tribuna-

Njujork Tajms, 12. februar 2002 (Fišer navodi da je na početku suđenja najavljeno da se „očekuje da će suđenje trajati dve godine.“) 574 Intervju sa Srđanom Bogosavljevićem, Beograd, 20. novembar 2006. 575 Intervju sa Anom Miljanić, Beograd, 22. novembar 2006. 576 Videti: Marliz Sajmons i Gregori Krauč, „Milošević nađen mrtav u ćeliji, saopštili zvaničnici UN,“ Njujork Tajms, 12. mart 2006. 577 Intervju sa Ivanom Jankovićem, Beograd, 24. novembar 2006. 578 Intervju sa Srđanom Bogosavljevićem, Beograd, 20. novembar 2006. 579 Intervju sa Filipom Švarmom, Beograd, 24. novembar 2006.

133

la, on kaže: „Pozornica je ostala prazna, i to se dogodilo na najgluplji mogući način.“580 Po Švarmovom mišljenju, Miloševićeva smrt bez presude znači da će se ubuduće „o Miloševiću govoriti kao o političaru“, a ne kao o ratnom zločincu koga je stigla zaslužena kazna. I da je bilo presude, dodaje Švarm, „ona bi se tumačila politički“, odnosno, posmatrala bi se kroz prizmu politike. „Ali, Milošević bi makar bio osuđen, i vremenom bi postalo jasnije zbog čega mu se sudilo... Svaka presuda ima svoje obrazloženje, pa bi i u ovom slučaju takvo obrazloženje dalo odgovore na mnoga pitanja... Ovako smo ostali bez presude. Pravnici neće moći da raspravljaju o Miloševiću, ali zato političari svakako hoće.“581 Janković opisuje šta ovaj gubitak predstavlja sa stanovišta pravnih načela i pravde u širem smislu. Pravilno zapažajući da je Milošević bio jedini visoki srpski funkcioner kome je Tribunal stavljao na teret krivičnu odgovornost za genocid u vezi sa srebreničkim masakrom 1995, Janković zaključuje da je uspostavljanje pravne veze između srebreničkog genocida i srpskih državnih institucija bilo moguće jedino dokazivanjem krivice „visokih srpskih zvaničnika.“582 Bez dokazane Miloševićeve krivice biće nemoguće uspostaviti takvu vezu, primetio je Janković predviđajući ishod postupka po tužbi BiH za genocid, koji se u vreme našeg razgovora vodio protiv Srbije pred Međunarodnim sudom pravde, a koji je u međuvremenu okončan. Bez mogućnosti da Milošević bude osuđen, rekao je tada Janković, „“ta važna karika u postupku pred Međunarodnim sudom pravde nepovratno je izgubljena.“583 Ukratko, presuda Miloševiću obezbedila bi neophodni temelj za celovito pravno sagledavanje dimenzija zločina kakve Evropa ne pamti od vremena Drugog svetskog rata. Miloševićevom smrću istorija je ostala trajno lišena mogućnosti celovitog tumačenja tih užasnih događaja. U svesti mnogih Srba, činjenica da je Milošević umro pod okriljem Tribunala samo dodatno narušava kredibilitet ove institucije,584 naročito kada se ima u vidu da je, pred sam kraj Miloševićevog života, MKTJ odbio njegovu mo-

580 581 582 583

Intervju sa Ivanom Jankovićem, Beograd, 24. novembar 2006. Intervju sa Filipom Švarmom, Beograd, 24. novembar 2006. Intervju sa Ivanom Jankovićem, Beograd, 24. novembar 2006. Id. Oslanjajući se u velikoj meri na presedane MKTJ, MSP je u svojoj presudi od februara 2007. zaključio da je srebrenički masakr 1995. predstavljao genocid, ali da se ne može dokazati odgovornost Srbije za podršku, odnosno saučesništvo u genocidu. 584 Intervju sa Ivanom Jankovićem, Beograd, 24. novembar 2006.

134

lbu da mu se odobri lečenje izvan Holandije.585 Čak i ako je javnost generalno odbijala tvrdnje Miloševićeve porodice i pristalica da je upravo MKTJ odgovoran za njegovu smrt,586 „vladalo je uverenje da mu MKTJ nije obezbedio neophodnu zaštitu.“587 Ipak, oni koji podržavaju proces suočavanja sa istorijskom odgovornošću koji se odvija u Hagu ne mogu se oteti utisku da bi Milošević možda i dočekao presudu, samo da je Tribunal radio efikasnije.588 Iz nekih prethodno iznetih opservacija jasno se može zaključiti da oni koji se osećaju prevarenim zbog Miloševićeve smrti implicitno izražavaju svoju veru u snagu presuda haškog tribunala. Konkretno, oni veruju da bi osuđujuća presuda Miloševiću promenila tok svesti većine Srba koji su ranije bili skloni da osporavaju legitimitet ovog suda, iako bi nesporno bilo i takvih koji bi svaku osuđujuću presudu bezrezervno okarakterisali kao čin jedne političke tvorevine. Naravno, ne treba isključiti mogućnost da će dugoročni efekti Miloševićeve smrti biti manje štetni od kratkoročnih efekata. Po mišljenju Vojina Dimitrijevića, „kada se stvari slegnu, efekti Miloševićeve smrti biće gotovo zanemarljivi.“589 Ima i onih koji smatraju da se šteta nastala njegovom smrću može nadoknaditi. Međutim, da li će ta šteta biti nadoknađena zavisi isključivo od načina na koji će Tribunal okončati preostale predmete, kao i od određenih inicijativa izvan Tribunala. Inicijativa mladih za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo i druge organizacije nastoje da sačuvaju za istoriju obilje dokaza—uglavnom nes585 Videti: Marliz Sajmons i Gregori Krauč, „Milošević nađen mrtav u ćeliji, saopštili zvaničnici UN,“ Njujork Tajms, 12. mart 2006. Spekulisalo se da je Milošević sam doprineo svojoj smrti manipulišući sa lekovima za srce, možda u pokušaju da izdejstvuje odobrenje MKTJ za lečenje u Rusiji. Videti: Denijel Vilijams i Moli Mur, „Možda je Milošević uzimao štetne lekove; izjave toksikologa idu u prilog ovoj spekulaciji; privatna sahrana planirana u Beogradu,“ Vašington Post, 14. mart 2006; Marliz Sajmons, „Veštačenje otvara sumnju da je Miloševićeva smrt rezultat manipulacije sa lekovima: da li je srpski lider pokušao da lažira bolest?“ Njujork Tajms, 14. mart 2006. 586 Videti: Moli Mur i Denijel Vilijams, „Milošević nađen mrtav u ćeliji: suđenje za genocid bez konačne presude,“ Vašington Post, 12. mart 2006. 587 Intervju sa Ljiljanom Smajlović, Beograd, 24. novembar 2006. Ovo uverenje je možda delimično podstaknuto činjenicom da je Milan Babić (Srbin iz Hrvatske koji je priznao krivicu za zločine za koje ga je optužio MKTJ i u drugim slučajevima sarađivao sa Tribunalom) izvršio samoubistvo u ćeliji nepune dve nedelje pre Miloševićeve smrti. 588 Po mišljenju Bogdana Ivaniševića, da je Milošević dočekao presudu, javno mnjenje u Srbiji bi verovatno prešlo preko gore pomenutih grešaka u postupku, kao i preko činjenice da je suđenje toliko dugo trajalo. Intervju sa Bogdanom Ivaniševićem, Beograd, 5. jun 2007. 589 Intervju sa Vojinom Dimitrijevićem, Beograd, 28. novembar 2006.

135

pornih—koji su prikupljeni tokom suđenja Miloševiću. Kao što su istoričari istraživali dokaze izvedene u nirnberškim procesima, tako će možda i dokazi izvedeni u postupku protiv Miloševića biti dragoceni izvor istorijskih saznanja o ratnim zločinima počinjenim u vreme njegovog režima. Razmišljajući o eventualnoj realizaciji interaktivne izložbe koja bi krenula iz Beograda i kružila po gradovima širom regiona, aktivisti pomenutih nevladinih organizacija veruju da bi na taj način doprineli „prekidu kontinuiteta etnički ostrašćenih tumačenja“ sukoba koji su obeležili devedesete godine prošlog veka.590

D. Nedoslednost MKTJ na relaciji optužnica – presuda Suština zategnutih odnosa između MKTJ i srpske javnosti može se objasniti nečim što na trenutke izgleda kao nerazrešivi paradoks. Ubeđeni da je MKTJ osnovan upravo sa ciljem da se kazni srpski narod, mnogi Srbi nalaze potvrdu za takvo uverenje u činjenici da većinu haških optuženika čine upravo njihovi sunarodnici. Analitičar Sonja Stojanović to komentariše na sledeći način: „Reč je o prostoj matematici: Koliko je Srba kažnjeno? Na koliko su godina osuđeni?“ (Iako većinu haških optuženika čine Srbi iz Bosne, Srbi iz matice se ne osvrću na tu razliku kada ocenjuju stepen objektivnosti Tribunala.) Odgovarajući na ove kritike, tužioci MKTJ, kao i nezavisni posmatrači, objašnjavaju da Srbi čine većinu optuženih zbog toga što oni ujedno čine srazmernu većinu među počiniocima najtežih zločina u konfliktima devedesetih. Sa druge strane, upravo ovakvo objašnjenje MKTJ za Srbe predstavlja samo još jedan dokaz neobjektivnosti tog suda. U takvom ambijentu, način na koji je MKTJ nedavno okončao dva predmeta zločina počinjenih protiv Srba dodatno je učvrstio Srbe u uverenju o izrazito antisrpskoj orijentaciji Tribunala.

590 Intervju sa Aleksandrom Milenov, Beograd, 7. jun 2007.

136

1. PRESUDA ORIĆU; OSTALE PRESUDE IZREČENE OKRIVLJENIMA NESRPSKE NACIONALNOSTI Dana 30. juna 2006, Naseru Oriću, bivšem komandantu srebreničke teritorijalne odbrane i jednom od deset Bošnjaka protiv kojih je tužilaštvo MKTJ podiglo optužnice, izrečena je kazna zatvora od dve godine. Orić je proglašen krivim zbog toga što krajem 1992. i početkom 1993. godine nije sprečio ubistva i surovo postupanje prema srpskim zarobljenicima, dok je po svim ostalim tačkama optužnice oslobođen odgovornosti. S obzirom na to da je Orić do trenutka izricanja presude već proveo tri godine u pritvoru—dakle, godinu dana duže od kazne koja mu je određena— on je odmah pušten na slobodu, zbog čega su mnogi brzopleto zaključili da ga je sud potpuno oslobodio krivične odgovornosti. Nažalost, predsednik Predsedništva BiH, inače bošnjačke nacionalnosti, samo je pojačao takav utisak pozdravljajući odluku MKTJ kao dokaz Orićeve nevinosti. „Sada je svima postalo jasno ko je branio nenaoružane civile, a ko je činio zločine,“ izjavio je Sulejman Tihić.591 Predsednik Srbije Boris Tadić drugačije je prokomentarisao odluku Tribunala: „Sitni kradljivci se kažnjavaju sa dve godine zatvora, i zbog toga je skandalozno da neko ko je počinio ratni zločin dobije tako blagu kaznu.“592 Zvaničnici Tribunala su smatrali da bi bilo neprimereno da odgovaraju na komentare i pokušaju da ublaže izrečene kritike u trenutku dok je postupak još u toku, odnosno pre pravosnažnosti presude Oriću. U međuvremenu, objašnjava nam jedan od zvaničnika Tužilaštva MKTJ, u trenutku kada Sudsko veće objavi neku kontroverznu presudu, „Nama su potpuno vezane ruke. Dok slušamo presudu, čini nam se da prolazimo kroz beskonačni tunel... Ne možemo da učinimo ništa pre konačne presude.“593 Aktuelni tužilac MKTJ, kao i njegova prethodnica, ipak su bili slobodni da primete da „presuda Oriću svakako neće razuveriti Srbe u njihovom ubeđenju da je MKTJ antisrpski sud; u najmanju ruku, ovako niska kazna pre će osujetiti nego što će ubrzati proces bošnjačko–srpskog pomirenja.“594 591 Lider bosanskih muslimana pozdravlja hašku presudu Oriću,“ BBC Worldwide Monitoring, 30. jun 2006. (preuzeto od novinske agencije Federacije BiH, Sarajevo). 592 „Haška presuda Oriću apsolutno skandalozna, izjavio srpski predsednik,“ BBC Worldwide Monitoring, 30. jun 2006. (preuzeto od srpske novinske agencije FoNet, Beograd). 593 Intervju sa Antonom Nikiforovim, Hag, 5. mart 2007. Po rečima Nikiforova, ovo je ujedno i stav Tužilaštva MKTJ. 594 Mark B. Harmon i Fergal Gejnor, „Blage kazne za surove zločine,“ 5 Journal of International Criminal Justice 683, str. 685 n.7 (2007).

137

Ovo nije bio prvi slučaj u kome je MKTJ izrekao nisku kaznu nekom Bošnjaku osuđenom za ratni zločin.595 Tako je 15. marta 2006. Sudsko veće MKTJ oslobodilo dvojicu komandanata bošnjačke vojske, Envera Hadžihasanovića i Amira Kuburu, većine optužbi, i odredilo im kazne od pet, odnosno dve i po godine zatvora zbog toga što nisu sprečili ratne zločine protiv hrvatskih i srpskih civila u centralnoj Bosni. (U žalbenom postupku, Hadžihasanovićeva kazna je smanjena na tri i po, a Kuburina na dve godine.596) Većina onih sa kojima smo u novembru 2006. razgovarali u Srbiji nepovoljno je reagovala na tada aktuelnu presudu Oriću. Govoreći o komentarima svojih sunarodnika na ovu presudu, Radmila Nakarada primećuje: „Za one koji su već bili kritički raspoloženi prema Tribunalu, ova odluka je predstavljala kap u prepunoj čaši.“597 Tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević navodi presudu Naseru Oriću kao dokaz da je MKTJ „nesposoban... takoreći, amaterski sud.“598

2. SLUČAJ HARADINAJ Teško bi bilo osporiti opravdanost srpskog nezadovoljstva načinom na koji je MKTJ vodio postupak protiv Ramuša Haradinaja, koji je zajedno sa još dvojicom komandanata Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) optužen za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti počinjene 1999. godine na Kosovu protiv Srba i pripadnika drugih nacionalnosti. U svojoj presudi od 3. aprila 2008, Sudsko veće MKTJ oslobodilo je Haradinaja i još jednog okrivljenog svih optužbi, dok je treći okrivljeni proglašen krivim i osuđen na šest godina zatvora.599 Pored ove presude, koja je razumljivo izazvala buru protesta u Srbiji, treba ima-

595 MKTJ je i okrivljenima srpske nacionalnosti izricao kazne koje su, prema opštem uverenju, bile suviše blage. Videti id. U našem predstojećem izveštaju o uticaju MKTJ u Bosni biće reči o uticaju ove generalne kaznene politike MKTJ na stavove bosanske javnosti prema Tribunalu. 596 Videti: Saopštenje MKTJ za medije, „Žalbe Hadžihasanovića i Kubure samo delimično uvažene,“ 22. april 2008, dostupno na http://www.un.org/icty/pressreal/2008/pr1240e.htm. 597 Intervju sa Radmilom Nakaradom, Beograd, 24. novembar 2006. 598 Intervju sa Vladimirom Vukčevićem, Beograd, 21. novembar 2006. 599 Tužilaštvo MKTJ namerava da uloži žalbu protiv oslobađajuće presude Haradinaju. „Tužilaštvo UN će se žaliti na oslobađajuću presudu bivšem kosovskom premijeru Haradinaju,“ Asošijeted Pres, 1. maj 2008.

138

ti u vidu da je odnos MKTJ prema Haradinaju još pre suđenja izazvao duboko ogorčenje među Srbima. Haradinaju, koji je nakon intervencije NATO–a 1999. godine postao predsednik vlade kosovskih Albanaca, bio je—kao i mnogim drugim optuženicima MKTJ—odobren privremeni boravak na slobodi do početka suđenja. Međutim, on je navodno bio „jedini haški optuženik koji je pušten na slobodu da bi se bavio politikom.“600 Iako je u početku Haradinaju bilo dozvoljeno da „samo u ograničenom obimu učestvuje u aktivnostima svoje stranke,“601 Sudsko veće MKTJ mu je u oktobru 2005. godine ukinulo prvobitnu zabranu javnog političkog delovanja. Istovremeno, Tribunal je ovlastio Misiju UN na Kosovu (UNMIK)—koja je Haradinaja smatrala ključnim faktorom srpsko–albanskog pomirenja na Kosovu—da od slučaja do slučaja odlučuje da li će dozvoliti ili zabraniti Haradinajevo učešće u javnom životu: ... Optuženi može, po odobrenju UNMIK–a i na lični zahtev u svakom pojedinačnom slučaju, da se pojavljuje u javnosti i da učestvuje u političkom životu u onoj meri koju UNMIK smatra primerenom sa stanovišta pozitivnog razvoja političko–bezbednosne situacije na Kosovu. ... Sudsko veće zahteva da UNMIK preuzme odgovornost u smislu odobravanja, odnosno zabrane pomenutih aktivnosti optuženog u zavisnosti od konkretne situacije, te da, shodno Odluci o privremenom puštanju na slobodu, o takvim eventualnim aktivnostima optuženog podnosi dvonedeljne izveštaje Sudskom veću. UNMIK je takođe u obavezi da u svojim izveštajima predoči eventualne buduće aktivnosti optuženog, ukoliko u datom trenutku raspolaže nekim zahtevom optuženog u tom smislu.602

„Odluka Sudskog veća da Haradinaju ukine prvobitnu zabranu političkog delovanja,“ piše Tim Džuda, „dobila je podršku Misije UN na Kosovu, kao i di-

600 Nikolas Vud, „Suđenje za ratni zločin na Kosovu podelilo zapad i tužioce,“ Njujork Tajms, 8. april 2007. Međutim, jedan bivši službenik MKTJ konstatuje da su Haradinaju u toku privremenog boravka na slobodi bila propisana izuzetno stroga ograničenja, podsećajući da se optuženima privremeno puštenim na slobodu po pravilu ne propisujju ograničenja u pogledu njihovih eventualnih političkih aktivnosti. Poverljiva imejl komunikacija, 18. jul 2007. 601 Tim Džuda, „Bura oko bivšeg premijera okrivljenog za ratne zločine,“ Obzerver (Velika Britanija), 30. oktobar 2005. 602 Tužilac protiv Ramuša Haradinaja i ostalih, predmet br. IT–04–84–PT, Odluka o Predlogu odbrane Ramuša Haradinaja za preispitivanje uslova privremenog boravka na slobodi odobrenog 6. juna 2005, ¶¶ 1–2, 12. oktobar 2005.

139

plomatskog kora,“ jer je vladalo uverenje da bi Haradinaj mogao da odigra konstruktivnu ulogu u pregovorima o budućem statusu Kosova.603 Tužiteljka MKTJ Karla Del Ponte žalila se na odluku Sudskog veća iz oktobra 2005, uz obrazloženje da bi „stalno prisustvo optuženog u medijima imalo uznemirujuće dejstvo na žrtve i svedoke“, te da postoji velika verovatnoća da bi takva situacija „proizvela strah među žrtvama i svedocima.“604 Dana 10. marta 2007, Žalbeno veće MKTJ je preinačilo odluku Sudskog veća nametanjem dodatnih restrikcija UNMIK–u,605 ali ne ukidajući dozvolu Haradinaju da učestvuje u javnom političkom životu Kosova tokom privremenog boravka na slobodi.606 Nakon sudskog rešenja iz oktobra 2005, svedoči Tim Džuda, odluka da se Haradinaju dozvoli učeešće u političkom životu Kosova „obesnažila je pokušaje Tribunala da stekne reputaciju nepristrasne institucije. Srpske vođe su konstatovale da je takva odluka samo potvrdila ono što su oni oduvek znali—da taj sud radi u korist njihove štete.“607 Jedan viši savetnik i portparol predsednika 603 Tim Džuda, „Bura oko bivšeg premijera okrivljenog za ratne zločine,“ Obzerver (Velika Britanija), 30. oktobar 2005. Kada je u junu 2005. Haradinaju odobren privremeni izlazak na slobodu, bilo mu je dozvoljeno „samo ograničeno političko delovanje u okviru njegove stranke,“ id. 604 Id. 605 Žalbeno veće je donelo sledeću odluku: Prvo, svaki zahtev upućen UNMIKu od strane optuženog mora istovremeno biti prosleđen i Tužilaštvu. Drugo, svaki takav zahtev mora biti podnet najmanje 48 sati pre predložene aktivnosti, kako bi se Tužilaštvu ostavilo dovoljno vremena za odgovor. Treće, u vezi sa svakim zahtevom optuženog Tužilaštvo ima pravo da UNMIKu dostavi mišljenje koje neće biti duže od 400 reči, a UNMIK mora takvo mišljenje Tužilaštva da uzme u obzir pre nego što pristupi odlučivanju o svakom konkretnom zahtevu optuženog. Četvrto, svaka dozvola koju UNMIK izda optuženom mora (1) da sadrži argumentovano objašnjenje razloga zbog kojih je izdata, (2) da bude dostavljena i Tužilaštvu, i (3) da obema stranama bude prosleđena najmanje četiri sata pre planirane aktivnosti. Konačno, ... izveštaji koje UNMIK bude dostavljao Sudskom veću moraju da sadrže argumentovano objašnjenje razloga na kojima UNMIK zasniva svaku konkretnu odluku kojom odobrava zahtev optuženog. Tužilac protiv Haradinaja i ostalih, predmet br. IT–04–84–AR65.1, Odluka o izmeni uslova privremenog puštanja na slobodu Ramuša Haradinaja, ¶ 103, 10. mart 2007. (citati izostavljeni). 606 U toku prekida rada MKTJ za vreme letnje pauze 2007, Haradinaju nije bio dozvoljen privremeni boravak na slobodi. Sudije MKTJ su zaključile da bi njegov boravak na slobodi mogao pojačati „atmosferu straha“ koja je pratila ovaj predmet. „Bivši kosovski premijer kome se sudi za ratne zločine preko leta ostaje u zatvoru,“ Asošijeted Pres, 20. jul 2007. Međutim, Haradinaj je bio jedan od 12 optuženika MKTJ koji su privremeno pušteni na slobodu u toku zimske pauze 2007–2008. 607 Tim Džuda, „Bura oko bivšeg premijera okrivljenog za ratne zločine,“ Obzerver (Velika Britanija), 30. oktobar 2005.

140

Borisa Tadića, koji podržava saradnju sa Tribunalom, izjavio je: „Mi smatramo da je ta odluka nečuvena. Taj neuravnoteženi odnos prema optuženicima različitih nacionalnosti šalje veoma lošu poruku i Srbima i Albancima.“608 U razgovorima koje smo godinu dana kasnije vodili u Srbiji, negativno raspoloženje u vezi sa ovom kontroverznom odlukom Tribunala i dalje je bilo veoma snažno. Pri tome je od naročitog značaja bila činjenica da nisu samo antihaške struje kritikovale problematični odnos MKTJ prema Haradinaju. Sudija Radmila Dragičević–Dičić opisuje odluku da se Haradinaju dozvoli političko delovanje kao „loš potez“ koji je ugrozio reputaciju Tribunala i išao na ruku „mračnim silama.“609 Nataša Kandić, koja je verovatno najdosledniji zagovornik MKTJ u Srbiji, kaže da je „veoma teško objasniti zbog čega je Haradinaju dozvoljeno da se oglašava u javnosti.“610 Aktivista za ljudska prava Andrej Nosov deli mišljenje većine da je tretman Tribunala prema Haradinaju „veoma loš“ za ugled samog Tribunala i dodaje da pomenuti postupak odražava potpunu nesposobnost ovog suda da shvati posledice takvih odluka na odnose u regionu.611 Činjenica da je pomenuta odluka dobila podršku iz političkih i diplomatskih krugova još više je osnažila uvreženo uverenje u srpskoj javnosti da je Tribunal ne samo pristrasna, već i duboko politizovana institucija. Novinarka Ljiljana Smajlović svedoči: „Kada su Srbi videli kako Haradinaj daje intervjue na televiziji nakon što je Tribunal prihvatio argumente o njegovom kapacitetu da doprinese razrešenju kosovske krize, setili su se da se i Milošević svojevremeno našao u sličnoj situaciji: godinu dana bio je koljač; zatim je bio mirotvorac, da bi konačno bio okvalifikovan kao balkanski kasapin.“612 Advokat za pitanja ljudskih prava Bogdan Ivanišević takođe smatra da je Tribunal pogrešio u Haradinajevom slučaju, kako zbog ranije pomenutih razloga, tako i zbog uticaja njegove privremene slobode na svedoke. Po njegovom mišljenju, Tribunal je postupio neodgovorno, i to ne samo sa stanovišta predvidljivih posledica u Srbiji, nego i zbog logičnog očekivanja da će takav postupak prema Haradinaju obeshrabriti potencijalne svedoke, koji bi u drugačijim okolnostima bili spremni da svedoče protiv njega.“613 Odluka da se 608 Id. 609 Intervju sa sudijom Radmilom Dragičević–Dičić, Beograd, 21. novembar 2006. 610 Intervju sa Natašom Kandić, 27. novembar 2006. 611 Intervju sa Andrejem Nosovim, Beograd, 23. novembar 2006. 612 Intervju sa Ljiljanom Smajlović, Beograd, 24. novembar 2006. 613 Imejl komunikacija sa Bogdanom Ivaniševićem, 4. april 2008.

141

Haradinaju odobri privremeni boravak na slobodi, po Ivaniševićevom mišljenju, nikada ne bi bila donesena, ili bi makar bila opozvana, da je Tribunal znao—kao što je morao da zna—da je pojedince povezane sa ovim slučajem gutao mrak, bez obzira na to što Tribunal nije mogao da sa sigurnošću utvrdi ulogu Haradinaja u njihovim stradanjima.“614 U toku suđenja Haradinaju i drugoj dvojici optuženih, koje je počelo 5. marta 2007, Sudsko veće (prema sopstvenom priznanju) „suočavalo se sa znatnim teškoćama pokušavajući da obezbedi svedočenje brojnih očevidaca. Mnogi su navodili strah kao glavni razlog zbog koga ne žele da svedoče.“615 Od samog početka suđenja Haradinaju, tužiteljka je izražavala strepnju zbog načina na koji će se zastrašivanje svedoka odraziti na njenu mogućnost da dokaže dela za koja tereti optuženog. 616 Oslobađanje Haradinaja i još jednog okrivljenog presudom od 3. aprila 2008, koje je makar delimično moguće pripisati strahu svedoka da svedoče protiv njega,617 izazvalo je žestoke osude srpskih zvaničnika.618 Predsednik Koštunica je okarakterisao ovu presudu kao „mračnu odluku“ kojom je MKTJ još jednom dokazao „da služenje pravdi očigledno nije razlog njegovog postojanja.“619 Zamenik premijera Božidar Đelić ovo oslobađanje je opisao kao „skandalozno“ i kao „sumrak međunarodne pravde,“ a srpski tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević rekao je da „ova presuda pokazuje da je Tribunal zreo za penziju.“620 614 Id. Po mišljenju Njujork Tajmsa, „glavni svedok optužbe, Tahir Zemaj, kao i njegov sin i bratanac, ubijeni su iz vatrenog oružja u toku istrage“ u predmetu Haradinaj. „Dve nedelje pred početak suđenja, svedok Kjutim Beriša je preminuo od posledica zadobijenog udarca kada je jedan automobil naleteo na njega.“ Nikolas Vud, „Suđenje za ratni zločin na Kosovu podelilo zapad i tužioce,“ Njujork Tajms, 8. april 2007. 615 Sudsko veće, Saopštenje za medije: „Rezime presude u predmetu Haradinaj i ostali,“ 3. april 2008. videti takođe Presudu u predmetu Tužilac protiv Haradinaja i ostalih, predmet br. IT–04 –84–T, ¶¶ 22–28, 3. april 2008. 616 Videti: Merdijana Sadović i Aleksandar Roknić, „Oslobađajuća presuda za bivšeg kosovskog premijera izazvala buru nezadovoljstva u Srbiji,“ IWPR’s Tribunal Update No. 545, 4. april 2008. 617 Agencija Sens Njuz, koja svakodnevno prati suđenja pred MKTJ, izveštava da je „nespretni tim tužilaca takođe doprineo ishodu“ suđenja Haradinaju. „Zbog čega optužba nije uspela da dokaže ono što ’svi znaju’,“ Sens Njuz, 7. april 2008, dostupno na http://www.sense–agency. com/en/stream.php?sta=3&pid=11099&kat=3. 618 Treći okrivljeni, Ljahi Brahimaj, koji je proglašen je krivim za ratni zločin surovog postupanja i zlostavljanja, osuđen je na šest godina zatvora. 619 „Zvaničnici: Skandalozno ruganje pravdi,“ Vesti RTV B92 (Beograd), 3. april 2008. 620 Id.

142

Nakon oslobađanja Fatmira Ljimaja, takođe komandanta OVK, kao i jednog njegovog saradnika i saoptuženog u istom predmetu, u novembru 2005, te nakon presude izrečene Oriću, Srbi su presudu Haradinaju doživeli kao šamar Tribunala, koji ili ne želi, ili se dovoljno ne trudi da uspešno procesuira zločine protiv pripadnika srpskog naroda. Uz konstataciju da „većina protivnika MKTJ u Srbiji neopravdano žestoko napada taj sud, advokat za ljudska prava Bogdan Ivanišević ipak smatra da su njihove kritike „možda delimično opravdane.“621 Izražavajući istu zabrinutost kao i nekolicina naših prethodnih sagovornika koji u načelu podržavaju rad MKTJ, Ivanišević objašnjava: Analiza svih petnaest godina postojanja Tribunala verovatno bi dovela do zaključka da je njegovo tužilaštvo uložilo više energije i ljudskog potencijala u istraživanje zločina koje su počinili Srbi, nego u istraživanje onih zločina koji su počinjeni protiv Srba. (Na primer, za života bivšeg hrvatskog predsednika Franje Tuđmana trebalo je sprovesti ozbiljnu istragu o njegovoj ulozi u sukobima devedesetih, ali to ipak nikada nije učinjeno.) Verujem da je ovaj nejednaki odnos tužilaštva moguće razumeti—kao što bi, recimo, posle Drugog svetskog rata bilo moguće razumeti zbog čega neutralni nirnberški sud oseća potrebu da se više bavi nacističkim zločinima nego zločinima počinjenim protiv Nemaca. Pa ipak, od haškog tužilaštva bi se očekivao viši stepen profesionalizma.622

621 Imejl komunikacija sa Bogdanom Ivaniševićem, 4. april 2008. 622 Id. Treba napomenuti da je nakon Tuđmanove smrti tadašnja tužiteljka MKTJ Karla Del Ponte izjavila da je u trenutku Tuđmanove smrti istraga protiv njega bila u toku. U tom smislu se Ivaniševićevo zapažanje verovatno odnosi na kvalitet istrage.

143

E. Dugotrajni pritvor i beskonačna suđenja Reputacija MKTJ u Srbiji dodatno je narušena činjenicom da pojedini optuženici neverovatno dugo čekaju na suđenje, i to često, mada svakako ne uvek, ostajući u pritvoru sve vreme od trenutka lišavanja slobode. A zatim sledi suđenje, koje takođe po pravilu traje veoma dugo. Mnogi Srbi će vam spremno odgovoriti koliko dugo su pojedini okrivljeni, bivši zvaničnici najvišeg ranga, proveli u pritvorskoj jedinici Tribunala čekajući na početak suđenja: vođa bosanskih Srba Momčilo Krajišnik čekao je na suđenje gotovo četiri godine nakon hapšenja, da bi se potom i samo suđenje razvlačilo duže od dve godine;623 suđenje vođi Srpske radikalne stranke Vojislavu Šešelju počelo je tek četiri i po godine nakon njegove predaje,624 a bivši srpski predsednik Milan Milutinović je nakon predaje proveo tri i po godine u pritvoru očekujući početak suđenja.625 Po mišljenju sudije Okružnog suda u Beogradu Radmile Dragičević–Dičić, pored toga što se stiče utisak da „Tribunal nije baš efikasan“, kao i da „nije dovoljno pripremljen“, neizbežno se nameće i zaključak da je taj sud „u raskoraku sa svim međunarodnim standardima,“ što antihaškom lobiju daje povoda za još bespoštednije kritike.626 Sudija Siniša Važić, predsednik Okružnog suda u Beogradu, slaže se sa ovakvim mišljenjem i dodaje: „Nedovoljna efikasnost MKTJ, koja se ogleda u beskonačnom iščekivanju suđenja, daje povoda drugoj strani (tj. antihaški raspoloženim nacionalistima) da kažu—pa na šta to liči, to je sramota da neko četiri godine čeka da mu počne suđenje.“627 Srpska javnost, smatra Važić, nema razumevanja za takve situacije.628 Izražavajući slično mišljenje, novinarka Antonela Riha dodaje: „Čak i seljaci znaju da nije dobro kada se suđenje toliko otegne.“629 Njen kolega Filip Švarm smatra da u situaciji kada na suđenje čak i jednom tako ozloglašenom ratnom zločincu kakav je Momčilo Krajišnik treba čekati godinama, edukativna uloga MKTJ neminovno gubi na značaju: „U iščekivanju početka suđenja, javnost je već zaboravila ko je taj Momčilo Krajišnik.“630 623 Krajišnik je uhapšen 3. aprila 2000. Suđenje mu je počelo 3. februara 2004, a okončalo se 31. avgusta 2006. 624 Šešelj se predao 23. februara 2003, a suđenje mu je počelo 7. novembra 2007. 625 Milutinović se predao 20. januara 2003, a suđenje mu je počelo 10. jula 2006. 626 Intervju sa sudijom Radmilom Dragičević–Dičić, Beograd, 21. novembar 2006. 627 Intervju sa sudijom Sinišom Važićem, Beograd, 21. novembar 2006. 628 Id. 629 Intervju sa Antonelom Rihom, Beograd, 27. novembar 2006. 630 Intervju sa Filipom Švarmom, Beograd, 24. novembar 2006.

144

Kada je okrivljeni neka poznata ličnost iz političkog života Srbije, efekat može da bude potpuno obrnut, ali isto toliko štetan. Po Švarmovom mišljenju, činjenica da je srpski nacionalista Vojislav Šešelj proveo četiri godine u pritvoru čekajući na početak suđenja “omogućila je Srpskoj radikalnoj stranci da ga proglasi za heroja, za žrtvu jednog proameričkog suda.“ Konstatujući da postoje i drugi razlozi zbog kojih je Srpska radikalna stranka dobila najveći broj glasova na prethodnim izborima, Švarm ipak naglašava da je Šešeljev beskonačni boravak u pritvoru, u iščekivanju suđenja čiji se početak godinama nije nazirao, svakako doprineo njegovoj popularnosti. „Da mu je ranije suđeno i presuđeno, popularnost Srpske radikalne stranke počela bi da opada,“ veruje Švarm.631 Zvaničnici MKTJ priznaju da predugo trajanje pritvora i suđenja u slučaju pojedinih optuženih predstavlja veliki problem za koji Tribunal snosi makar delimičnu odgovornost (mada, kako je primetio bivši tužilac MKTJ Aleks Vajting, ponekad okrivljeni i sami doprinose tom odugovlačenju.“632). Tribunal je preduzimao najrazličitije mere u nastojanju da prevaziđe pomenuti problem, iako zvaničnici MKTJ ponekad imaju različita gledišta o ključnim uzrocima pomenutog problema. Pojedine sudije smatraju da ključni problem leži u velikom broju optužnica koje podiže Tužilaštvo. Od 1999. godine do danas, sudije su nekoliko puta dopunjavale Pravila MKTJ o postupku i dokazima, kako bi ustanovili što veći repertoar pravnih instrumenata pomoću kojih bi bili u stanju da kontrolišu dužinu suđenja: između ostalih mera, uvedena su ograničenja u pogledu broja svedoka optužbe, kao i vremena za izvođenje dokaza, a Tužilaštvu je preporučeno da smanji broj tačaka optužbe u svojim optužnicama.633 Po mišljenju Dejvida Tolberta, koji je bio na dužnosti zamenika tužioca od avgusta 2004. do marta 2008, sticaj čitavog niza okolnosti doprineo je 631 Id. Na poslednjim izborima održanim 11. maja 2008, Srpska radikalna stranka, iako druga po broju glasova, daleko je zaostala iza pobednika. 632 Saopštenje Aleksa Vajtinga, 18. februar 2008. U jednom predmetu koji je procesuirao Vajting, okrivljeni Milan Martić “svaki čas je tražio odlaganje, istovremeno negodujući što sud pravi tako duge prekide.” 633 Videti: Pravila MKTJ o postupku i dokazima, Pravilo 73bis. Dejvid Tolbert, koji je, kao što je ovde ranije pomenuto, bio na dužnosti zamenika tužioca od avgusta 2004. do marta 2008, smatra da se nekim ograničenjima sadržanim u ovoj odredbi zadire u nezavisnost tužioca. Na primer, umesto što određuje tužiocu koliko svedoka može da pozove, pretkrivično veće bi trebalo da “tužiocu ograniči vreme, a da tužilac sam odluči kako će to vreme iskoristiti.” Intervju sa Dejvidom Tolbertom, Hag, 6. mart 2007.

145

maratonskom toku pojedinih suđenja. Glavni razlog, smatra Tolbert, leži u neefikasnom vođenju pretkrivičnog postupka. „Kada je reč o veoma složenim predmetima,“ objašnjava Tolbert, „glavni cilj je da se u toku prertkrivičnog postupka teme koje će biti predmet glavnog pretresa svedu na razumnu suštinu. Strane treba privoleti da postignu saglasnost u pogledu određenih činjenica i spiska svedoka pre početka glavnog pretresa, čime bi se značajno skratilo njegovo trajanje.“634 Nažalost, to se nije dogodilo u onoj meri koja bi bila poželjna ili moguća—delimično i zbog toga što odbrana „odbija svaki dogovor o suženju tema u pretkrivičnom postupku,“ primećuje jedan bivši tužilac MKTJ.635 Drugi važan činilac, smatra isti sagovornik, jeste taj što predsedavajućim sudijama često nedostaje iskustvo rada u sudnici (reč je o onima koji su dospeli na tu funkciju kao eksperti za međunarodno pravo). Nedovoljna kompetencija mnogih branilaca—naročito onih sa Balkana i naročito u prvim godinama rada MKTJ—takođe je, po Tolbertovom mišljenju, uticala na usporavanje postupka. „Neki od njih nisu znali kako se sprovodi unakrsno ispitivanje, niti kako se postiže nagodba o priznanju krivice“ seća se ovaj sagovornik i dodaje: „Makar u jednom od prvih predmeta nespremnost advokata znatno je uticala na produženje postupka.“636 Neodgovarajuće postupanje Tužilaštva takođe je doprinelo odugovlačenjima koja su se mogla izbeći, spremno priznaje Tolbert. „Deo problema može se objasniti činjenicom da su pravnici loši menadžeri.“637 Zastupnici Tužilaštva na glavnom pretresu „nisu bili birani po kriterijumu menadžerskih sposobnosti,“638 konstatuje Tolbert. Štaviše, u prvoj polovini života Tribunala istrage su vodili istražitelji, a ne iskusni pravnici, što je imalo za posledicu nedovoljno efikasnu pripremu glavnog pretresa. Štaviše, iako su pojedini vrhunski stručnjaci nesporno doprineli kvalitetu rada Tribunala, zaposleni u ovom sudu takođe znaju da na ključne rukovodeće pozicije nisu uvek dolazili ljudi sa odgovarajućim profesionalnim kvalifikacijama. Tolbert konstatuje da se slabosti Tribunala mogu objasniti još jednim razlogom: “U prvih osam godina svoga rada, dok je broj predmeta u njegovoj 634 Id. Po Tolbertovom mišljenju, glavni razlog nedovoljno efikasnostog vođenja pretkrivičnog postupka jeste taj što pretkrivični i krivični postupak ne vode iste sudije. Zbog toga sudije u pretkrivičnom postupku nisu neposredno motivisane da donose odluke koje bi kanalisale tok glavnog pretresa. 635 Korespondencija sa Aleksom Vajtingom, 18. februar 2008. 636 Intervju sa Dejvidom Tolbertom, Hag, 6. mart 2007. 637 Id. 638 Id.

146

nadležnosti još uvek bio mali, MKTJ je nekako izlazio na kraj sa njima. A zatim, 2001, suočio se sa pravom poplavom novih predmeta.”639 MKTJ se sporo prilagođavao iznenadnoj eksploziji optuženika u pritvoru, a “nezadovoljavajući sistem rukovođenja” koji je bio ranije uspostavljen morao je da se suoči sa velikim brojem optuženika koji su pristizali u Hag.640 Bivši tužilac MKTJ Aleks Vajting se slaže sa ovom konstatacijom: “Kada je nastupila ta poplava, Tužilaštvo je počelo da se ponaša u skladu sa vanrednim stanjem: u nedostatku odgovarajućih sredstava za blagovremeni rad na hrpi premeta u početnim fazama, koncentrisalo se samo na one predmete koji ulaze u fazu glavnog pretresa.“641 Naravno, za razliku od većine “običnih” predmeta kao što je, recimo, slučaj klasičnog ubistva, predmeti kojima se bave međunarodni sudovi za ratne zločine sami po sebi su veoma složeni, što neizbežno utiče na dužinu suđenja. Iako se sa ovom činjenicom se slažu i tužioci izvan Tribunala,642 ona ne oslobađa MKTJ obaveze da deluje u skladu sa izazovima svog mandata na najefikasniji mogući način.

F. Zaključne opservacije Uprkos manjkavostima koje su razmotrene u ovom poglavlju, MKTJ je dobio brojne i zaslužene pohvale za pravična suđenja u izuzetno teškim uslovima.643 Srpska intelektualna javnost, uključujući i kritički raspoložene posmatrače, impresionirana je doslednošću Tribunala u poštovanju načela pravičnosti. Zahvaljujući toj činjenici, možda će presude MKTJ u budućnosti postaviti čvrste temelje za šire javno prihvatanje činjenica koje danas još uvek nailaze na osporavanja. Ipak, manjkavosti nastale kao posledica određenih pogrešnih klišea koje je moguće izbeći, kao što je predugo trajanje pritvora i suđenja, nepotrebno narušavaju ugled Tribunala u Srbiji. Kredibilitet Tribunala dodatno se kompromituje u situacijama kada tužioci i sudije pokazuju nedopustivo nizak nivo poznavanja regiona čije zločine procesuiraju već duže od petnaest godina. 639 640 641 642 643

Id. Id. Korespondencija sa Aleksom Vajtingom, 18. februar 2008. Poverljivi intervjui. Videti na pr. Dejvid Vipman, “Cena međunarodne pravde,” 100 American Journal of International Law 861, str. 878–879 (2006).

147

Ova slabost naročito dolazi do izražaja u toku suđenja, ali se povremeno opaža i u radu tužilaca—konkretno, u neadekvatnom izboru lica i predmeta krivičnog gonjenja. Pored navedenog, čak i u situacijama kada se uspešno odvija, dinamika rada Tribunala je bila i ostala podložna nedopustivim manipulacijama nacionalističkih vođa. U prvim godinama svoga postojanja, Tribunal je doživeo potpuni neuspeh u suočavanju sa pomenutim problemima. Iako je u međuvremenu ostvario delimični napredak u tom smislu, MKTJ još uvek nije dostigao optimalni stepen efikasnosti. Naravno, ne treba izgubiti iz vida tenziju koja postoji između svesti suda o reakcijama domaće javnosti i njegove institucionalne obaveze da služi pravdi u konkretnom slučaju kojim se bavi. Na tu tenziju su nam, uostalom, skrenule pažnju i sudije sa kojima smo razgovarali u Hagu. U tom kontekstu, predsednik MKTJ Fausto Pokar zaključuje: “Kada Tribunal sudi konkretnom okrivljenom, njegov imperativ jeste da primenjuje neutralna načela pravde i da se njima rukovodi. Nas ne treba da zanima ništa drugo—recimo, da li će i na koji način naša presuda uticati na proces pomirenja.”644 Sa druge strane, podjednako je važna i činjenica da neutralna pravda koja stiže sa mesta udaljenog 2.000 kilometara od mesta zločina ne može da bude dovoljno rečita sama po sebi. Ukoliko se Tribunal ne potrudi da na odgovarajući način približi javnosti suštinu i smisao svoga rada, neki će možda jedva dočekati da tu prazninu ispune zlonamernim interpretacijama njegovih nesumnjivih rezultata.

644 Intervju sa sudijom Faustom Pokarom, Hag, 5. mart 2007.

149

Izjave zahvalnosti Dajana Orentliher, profesorka međunarodnog prava i specijalna savetnica Inicijative za pravdu Otvorenog društva, pisala je ovaj izveštaj u periodu od 2007. do 2008. godine. Osnovu autorkinog rada čini čitav niz različitih izvora, koji su navedeni u integralnom tekstu. Među najznačajnijim izvorima svakako treba pomenuti razgovore koje je autorka vodila prilikom svojih poseta Srbiji u novembru 2006. i junu 2007. godine, u okviru studijskog odsustva sa Vašingtonskog pravnog koledža Američkog univerziteta.645 Autorka posebnu zahvalnost duguje Fondu za otvoreno društvo u Srbiji, njegovoj izvršnoj direktorki Jadranki Jelenčić i koordinatoru Programa vladavine prava Mihajlu Čolaku, za dragocenu pomoć u organizaciji intervjua koje je prof. Orentliher vodila tokom svoje dve posete Beogradu. U Institutu za otvoreno društvo, dragocene smernice i pomoć pružili su Beka Vučo, regionalna direktorka, i Ivan Levi, saradnik programa za Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Kosovo, Makedoniju i Srbiju. U novembru 2006. i u martu 2007. godine, prof. Orentliher je razgovarala sa zvaničnicima i službenicima MKTJ i Međunarodnog krivičnog suda u Hagu. Njenim istraživačkim radom takođe su obuhvaćeni razgovori koje je u različitim prilikama i na različitim mestima vodila sa bivšim tužiocima i sudijama, koji su sa njom nesebično podelili svoje vreme i iskustva. Na samom početku ovog istraživačkog projekta, dve nevladine organizacije—Berklijev centar za ljudska prava i Međunarodni centar za tranzicionu pravdu (ICTJ)—svojim relevantnim sugestijama dale su značajni doprinos njegovoj uspešnoj realizaciji. Konkretno, Erik Stover i Harvi Vajnstajn iz Berklijevog centra, kao i Kejtlin Rajger i Bogdan Ivanišević iz ICTJ, obezbedili su važne podatke u početnim fazama projekta. Od početka do kraja rada na ovom izveštaju, ICTJ se u nebrojenim situacijama dokazao kao dragoceni i nezamenjivi 645 Izbor naših sagovornika u Srbiji sačinjen je na osnovu nekoliko kriterijuma, a pre svega neposrednog znanja i stručne kompetencije. Svi naši sagovornici u Srbiji odgovarali su na standardni upitnik. Iako u okviru samog istraživanja nisu vršena ispitivanja javnog mnjenja po metodi slučajnog uzorka, korišćeni su podaci pojedinih agencija za ispitivanje javnog mnjenja u cilju boljeg razumevanja onih tema za koje je stav javnosti od relevantnog značaja. Pored navedenog, obavljeni su intervjui i sa troje predstavnika organizacija koje su sprovele pomenute ankete, koji su nam objasnili značaj dobijenih rezultata.

150

saradnik. Kristijan Devo i Šami Brenan bili su odlični pomoćnici u realizaciji projekta. Autorkinu iskrenu zahvalnost takođe zaslužuju Keli Askin, Nina Bang– Jensen, Morton Halperin, Bogdan Ivanišević, Ivan Jovanović, Aleksandra Milenov, Kejtlin Rajger, Aleks Vajting, Robert Varenik i Erik Vit, koji su redigovali preliminarne verzije i pojedine delove ovog izveštaja. Konačno, realizacija ovog izveštaja ne bi bila moguća bez pomoći koju su pružile sledeće institucije: Vlada Kanade, koja je finansirala početne faze ovog istraživačkog rada; Institut za otvoreno društvo, koji je finansirao putne troškove u početnim fazama istraživanja; i naravno, Vašingtonski pravni koledž, koji je pomogao i svesrdno podržao istraživački rad Dajane Orentliher za vreme njenog studijskog odsustva 2006–2007.

Inicijativa za pravdu, operativni program Instituta za otvoreno društvo, zastupa pravne reforme zasnovane na zaštiti ljudskih prava i doprinosi razvoju pravosudnih kapaciteta otvorenih društava širom sveta. Kroz pravne postupke i zastupanje, tehničku pomoć i širenje znanja, Inicijativa za pravdu teži napretku u oblastima krivičnog prava na nacionalnom nivou, međunarodne pravde, slobodnog pristupa informacijama i slobode izražavanja, građanstva i jednakosti. Njene kancelarije su u Abudži, Londonu, Njujorku i Vašingtonu. Inicijativom za pravdu upravlja Odbor u kojem se nalaze Arije Nejer (predsednik), Haloka Bejani, Maja Daruvala, Entoni Lester, Dženi S. Martinez, Huan E. Mendez, Viktor Osiacki, Herman Švarc, Kristofer E. Stoun, Abdul Težan-Kol i Patricija M. Vald. (Dajana Orentliher je na odsustvu od avgusta 2007. do avgusta 2008.) U timu su i Robert O. Varenik, izvršni direktor, Dajana Orentliher, specijalni savetnik, Zaza Namoradze, direktor kancelarije u Budimpešti, Keli Askin, viši pravni ekspert za međunarodno pravo, Dejvid Beri, viši ekspert za komunikacije, Sandra Koliver, viši pravni ekspert za jednakost i građanstvo, Kejti Maneli, administrativni direktor, Čidi Odinkalu, viši pravni ekspert za Afriku, i Martin Šentajh, viši pravni ekspert za nacionalno krivično pravo. (Džejms Goldston, izvršni direktor, je na odsustvu od avgusta 2007. do avgusta 2008.)

ABUJA Plot 1266/No.32 Amazon Street Maitama, Abuja, Nigeria tel. +234 9 413-3771 fax. +234 9 413-3772

BUDIMPEŠTA Oktober 6. u. 12 H-1051 Budapest, Hungary tel. +36 1 327-3100 fax. +36 1 327-3103

NJUJORK 400 West 59th Street New York, NY 10019 USA tel. +1 212-548-0157 fax. +1 212-548-4662

LONDON Cambridge House 100 Cambridge Grove Hammersmith London W6-0LE United Kingdom tel. +44 207 031 0200 fax. +44 207 031 0201

VAŠINGOTN 1120 19th Street, N.W, 8th Floor. Washington, DC 20036 USA tel. +1 202 721 5600 fax. +1 202 530 0128

e–mail: [email protected] www. justiceinitiative.org