Univerzitet u Beogradu Filozofski Fakultet Odeljenje za pedagogiju i andragogiju Predmet: Vanškolska pedagogija
Seminarski rad
VASPITNO-OBRAZOVNI UTICAJ MEDIJA
Profesor: Doc. dr Radovan Antonijević
Student: Nevena Mitranić Br. indeksa: PE 10/2
Beograd, 2012 SADRŽAJ
UVOD
2
U eri intenzivnog razvoja tehnologije, nepovratno se menja i način informisanja, komunikacije i provođenja slobodnog vremena, čime u prvi plan sve više dolaze sredstva masovnog komuniciranja, od svojih starijih, čak možda i zastarelijih oblika – štampe i radija, pa do i tek kako aktuelnih i sve uticajnijih – televizije i interneta. Bez obzira na lične afinitete koje gajimo prema modernim sredstvima komunikacije i informisanja, prinuđeni smo da ih pratimo i da se služimo njima, kako ne bismo ostali odsečeni od sveta. Stoga, logično je da veliki deo svog vremena poklanjamo medijima, a time i da mediji znatno utiču na stavove i ponašanje, kako odraslih, tako i dece. Iako je uticaj medija nešto što bi bilo interesantno i značajno proučavati na nivou cele ljudske populacije, naučnici, pa i obični ljudi, češće ga razmatraju u kontekstu opasnosti po decu, jer se osnovano sumnja da su ona, kao neiskusnija, naivnija ili jednostavno sklonija da budu zaslepljena snažnim senzacijama koje mediji nude, podložnija za negativne medijske uticaje. Međutim, ako već prihvatimo činjenicu da se putem filma, televizije, interneta ili štampe može tako brzo i snažno delovati na decu, ne smemo se fokusirati samo na mogućnosti negativnog delovanja, već moramo razmotriti mogućnost da se jednakim intenzitetom i sa jednakim uspehom putem medija ostvare pozitivni, vaspitno-obrazovni uticaji na detetove stavove i ponašanje. Svrha ovog rada je da, baveći se ponaosob nekim od najzastupljenijih i najuticajnijih medija danas, razmotri postojeće stavove o mogućnostima da se putem medija vaspitno-obrazovno deluje na decu, ili makar stavove o postojanju štetnog uticaja medija i mogućnostima da se potencijalni negativni efekti spreče. Zarad preglednosti rada i jednostavnosti pristupa problemu, uticaj medija biće razmatran kroz tri celine, koje predstavljaju tri trenutno najuticajnija oblika medija: televizija, u okviru koje ćemo razmotriti i filmove, zatim računari i informacione tehnologije i naposletku štampa. Pri tom će svaki pomenuti medij biti razmatran prvo u kontekstu negativnog uticaja, jer se uviđanjem i smanjivanjem potencijalne štetnosti može doprineti vaspitno-obrazovnom efektu, da bi se potom nešto pažnje poklonilo njegovim vaspitno-obrazovnim mogućnostima.
TELEVIZIJA
3
„Svaka televizija je obrazovna televizija. Pitanje je samo: čemu podučava?“
Nikolas Džonson Televizija se s pravom tretira kao najuticajniji medij. Postala je toliko zastupljena u svakodnevnom životu da je često autori koji o njoj pišu sarkastično nazivaju „novim članom uže familije“. Većina porodičnih okupljanja propraćena je upaljenim televizorom, večeri zajedničkog opuštanja svode se na gledanje filma, a po nekim istraživanjima, u područjima gradske sredine jedna od tri porodice koristi televiziju kao pozadinu većine aktivnosti. Kada se tome doda činjenica da su roditelji sve više okupirani obavezama, te upaljenim televizorom skreću detetovu pažnju dok obavljaju svoje poslove, razumljiva su istraživanja koja pokazuju da prosečno dete do svoje osamnaeste godine više vremena posveti gledanju televizije nego i jednoj drugoj aktivnosti. Na razmatranje zastupljenosti televizije u životu deteta uglavnom se nadovezuju negativni komentari, puni više ili manje opravdanih strahova od štetnih uticaja. Najčešće se spominje uticaj televizije na nasilno ponašanje. Brojna istraživanja bavila su se ovim pitanjem i utvrdila da nasilni sadržaji na televiziji dovode do smanjenja empatije kod deteta, povećane tolerancije na nasilna ponašanja i do viđenja sveta kao agresivnog i surovog, zbog čega se na sve probleme svakodnevnice jednako agresivno mora i reagovati. Na žalost, nasilni sadržaji čine 85% filmova koji se svakodnevno prikazuju, a kada se tome doda nasilje prikazano kroz izveštaje u vestima ili kroz muzičke spotove i reklame, jasno je da je agresija dominantno raspoloženje koje emituju mali ekrani. Treba skrenuti pažnju i na filmske akcione heroje kakve deca najčešće postavljaju za svoje idole. Često brutalni, surovi, sa ružnim rečima na usnama i prstom na obaraču, Terminator, Rambo i cela armija „opasnih momaka“ predstavlja katalizator u buđenju detetove želje da nasilje sa ekrana, putem imitacije, prenese u realan život. Međutim, ne reaguje svako dete isto na nasilne sadržaje, niti će jedno dete reagovati isto na različito „upakovano“ nasilje. Pored brojnih faktora koji deluju na detetovu podložnost uticaju televizijskog nasilja, važno je napomenuti faktor nagrade i kazne u prikazanom sadržaju. Naime, manje su šanse da će dete usvojiti nasilno ponašanje, ukoliko je u filmu prikazano da je nasilnik za isto kažnjen. Zatim, faktor opravdanosti ukazuje da će dete pre primiti određeni model agresivnog ponašanja ukoliko je u filmu prikazan kao jedini izlaz iz date situacije, kao pravedan, vrednosno pozitivan, jednom rečju – opravdan. Socijalni 4
kontekst je još jedan od bitnih faktora. Deca iz defavorizovanih socijalnih slojeva, u kojima se nasilje provlači kroz svakodnevne porodične i susedske odnose, biće podložnija usvajanju agresivnih modela. Ovim se dolazi i do faktora frustracije, koji ukazuje da će deca koja su za nešto uskraćena, sputana i time frustrirana, a takva su najčešće deca iz nižih socijalnih slojeva, pre doživeti nasilje na ekranu kao mogućnost izlaza iz nepovoljne situacije, mogućnost oslobađanja od frustracije. Neki autori, naročito pristalice kultivacione teorije čiji je tvorac Gerbner, mnogo većom opasnošću od negativnog dejstva na detetovo ponašanje ipak smatraju mogućnost televizije da promeni stavove i sistem vrednosti deteta. Često se kao opasnost spominje moguće negativno dejstvo na stavove o rasama, polovima i društvenim slojevima. Naime, televizijski programi ispoljavaju sklonost da konstantno određene etničke grupe prikazuju kroz iskrivljenu sliku, stvarajući time kod deteta zablude da će na primer, crnci nužno biti nasilnici ili komedijaši, dok će azijati biti ekstremno inteligentni i nedruštveni. Osim ovakvih potencijalnih dejstava na detetovu psihu, televizija je zabrinjavajuć faktor i u kontekstu zdravlja i intelektualnih sposobnosti. Svi električni aparati odašilju elektromagnetna zračenja opasna po naše zdravlje. U odnosu na druge aparate, televizor je po dete opasniji samim tim što se mnogo vremena provodi na meti njegovih zraka. Lekari ukazuju na podatak da što je organizam mlađi, veće je štetno dejstvo nejonizujućeg zračenja, koje među potencijalne štetne efekte ubraja i sterilitet kod muškaraca i rak dojke kod žena. Osim toga, dugotrajno gledanje televizije loše utiče na vid, a kako dete ne može toliko dugo ostati u pravilnom sedećem položaju, vremenom se loše držanje tela može odraziti na kičmeni stub mališana. Pa ipak, najčešće se kao najveća opasnost po zdravlje navodi fizička pasivnost u koju televizija postavlja dete. Konstantno provođenje vremena u zatvorenom prostoru, bez mnogo kretanja, osim što nosi veliki rizik od gojaznosti – tim pre što svako, bio dete ili odrasla osoba, voli uz dobar film nešto i da gricne, već dovodi i do neotpornosti na respiratorne infekcije. Smanjena fizička aktivnost može se loše odraziti i na telesno-kinestetičku inteligenciju, koja se odlikuje upravo sposobnošću da se izrazimo koristeći svoje telo i kroz dobro koordinisane pokrete. Međutim, po inteligenciju je opasnija mentalna pasivnost koju televizija izaziva. Kako čak i najbolji programi za decu pružaju već gotove, izmaštane svetove, sputava se aktivna misao mališana i guši se njihova kreativnost. Istraživači Singer i Singer sa univerziteta Jejl, ispitujući uticaj televizije 5
na spontanu igru predškolaca, pokazali su da gledanje kvalitetnih obrazovnih programa može podstaći maštu manje kreativne dece, dok će kod onih predškolaca čija je kreativnost već bila na visokom nivou doći do pada maštovitosti. Takođe zabrinjavaju rezultati ankete objavljene u magazinu „People“, koji pokazuju da većina dece koja mnogo vremena provodi pred televizorom kasnije u životu može imati ozbiljne probleme sa koncentracijom, impulsivnim ponašanjem i zbunjenošću. Prekomerno gledanje televizije može se negativno odraziti i na lingvističke sposobnosti. Imajući u vidu činjenicu da televizija pruža jednostrani vid komunikacije, u kom dete ćuti, i da je pri tom vokabular na njoj zastupljen na prilično niskom nivou, ne začuđuje činjenica da, ako obratimo pažnju na govor male dece, često ćemo primetiti da je jako siromašan rečima, a pun neartikulisanih glasova i ratnih pokliča kakvi se često čuju u crtanim filmovima i na reklamama. Mada svi nabrojani potencijalni negativni efekti stoje, izuzetno je bitno imati u vidu da do njih dolazi u slučajevima nekontrolisanog, prekomernog gledanja televizije. Dakle, kao i sve druge stvari na svetu, televizija može biti „dobar sluga“ ukoliko je pripitomimo, ali je „rđav gospodar“ ako potpuno ispustimo kontrolu nad njom. Svi ovi negativni efekti mogu biti predupređeni samo svešću roditelja i njihovim angažovanjem. Osim što roditelj treba da ograniči vreme koje će dete provesti pred televizorom, treba i da izvrši odabir kanala i emisija koje dete može da gleda. Tokom porodičnih okupljanja roditelji ne treba da pale televizor, već da vreme iskoriste kvalitetno, u druženju i razgovoru sa svojim detetom. Ukoliko se dete ipak susretne sa nekim neprimerenim ili njemu nerazumljivim televizijskim sadržajem, roditelj je tu da objasni o čemu se radi, da je to samo veštačka, televizijska situacija i da li je prikazano ponašanje dobro ili loše. Time ne samo da će se sprečiti potencijalni štetni uticaj, već naizgled negativan sadržaj može biti upotrebljen u vaspitne svrhe. Televizija pruža velike vaspitno-obrazovne mogućnosti ako se njome koristimo na pravi način. Prvenstveno su u takvu svrhu i stvoreni brojni informativni i kulturno-obrazovni programi, dečje emisije, dokumentarni filmovi, pa čak i celi televizijski kanali namenjeni kulturnom uzdizanju i informisanju – poput „Discovery“ kanala ili „Nacionalne geografije“. Dokazano je da emisije ovakve namene mogu imati pozitivan uticaj na decu – naime, deca koja su gledala dečje obrazovne emisije bolje čitaju i imaju izraženije verbalne sposobnosti od dece koja su samo gledala crtane filmove i programe namenjene odraslima. Takođe, televizija, kao naivna
6
zabava koja ne zahteva posebnu aktivnost, može služiti i kao oslobođenje od stresa, deci podjednako kao i odraslima. Šta više, kada bismo posmatrali filmsku formu i televiziju uopšte kao širok spektar mogućnosti da se izrazimo na različite, mnogo svežije i upečatljivije načine nego i jednim drugim putem, uvideli bismo da su mogućnosti upotrebe televizije u vaspitno-obrazovne svrhe velike. Samim tim što je televizija najprivlačniji i najzastupljeniji medij, logično je da će deci biti bliska i primamljiva, te kao takva odlična i kao sredstvo prenošenja vaspitno-obrazovnih poruka. Putem nje mogu se upoznati različite države i kulture sa svim njihovim specifičnostima, te time i razviti kod deteta tolerancija na različitosti– na primer, deca koja gledaju programe koji govore o međurasnim i međuetničkim odnosima povećavaju sposobnost da sarađuju sa drugima i stiču pozitivnije stavove vezane za rasne i etničke grupe. Zatim, televizija je i prenosilac informacija i znanja i kao takva može se upotrebiti čak i kao nastavno sredstvo. Jedan od skorijih primera upotrebe filma kao mogućnosti modernizacije nastave jeste i projekat „Slobodna zona Junior“, uspostavljen sa namerom da kroz vannastavne aktivnosti pruži osnovcima i srednjoškolcima priliku da na kreativan način izraze svoje stavove i da pri tom, u sklopu nastave građanskog vaspitanja, podstakne razvoj svesti mladih o ljudskim pravima, vrednostima, slobodi, odgovornosti. Ovaj projekat podeljen je u dva programa: „Film kao dodatno nastavno sredstvo“ i „Kamp angažovanog dokumentarnog filma za srednjoškolce“. Prvi program sprovodi se u okviru nastave građanskog vaspitanja i podrazumeva kombinovanje različitih, programom predloženih obrazovnih filmova, koji su odabrani tako da mladima budu bliski, lako razumljivi i pre svega interesantni, sa diskusijama i radionicama, a sve to na teme koje su za osnovce i srednjoškolce relevantne. Program „Kamp angažovanog dokumentarnog filma za srednjoškolce“ podrazumeva vannastavnu aktivnost koja se organizuje za izabrane učenike, sa ciljem da ih upozna sa značajem društvenog aktivizma i mogućnošću da se putem filmske forme iskažu i ostvare ciljevi koje on postavlja. U prvom delu ovog programa deca se upoznaju sa procesom izrade filma, od pisanja scenarija, pa do montaže, kamere i zvuka, dok u drugom delu imaju priliku da osmisle i razrade sopstvene ideje za društveno angažovani film. Dakle, osim što se putem ovog medija deca mogu obrazovati, ona se takođe obrazuju i za pravilno korišćenje i razumevanje datog medija i sadržaja koje on pruža, odnosno – stiču takozvanu medijsku pismenost. Time 7
se unapređuju njihove intelektualne, socijalne i kreativne sposobnosti, a pri tom se i sprečavaju mnogi od ranije nabrojanih potencijalnih
negativnih uticaja,
prouzrokovanih mahom lošim i nekritičkim tumačenjem poruka koje dolaze sa televizijskih ekrana i filmskog platna.
RAČUNARI I INFORMACIONE TEHNOLOGIJE 8
„Računari su beskorisni. Oni daju samo odgovore.“
Pablo Pikaso Iz godine u godinu, sve je manje domaćinstava u kojima računar nije postao sastavni deo svakodnevnice. Dostupnost računara deci utoliko je veća kada imamo u vidu intenzivan razvoj tehnologije koji je doveo do toga da su računari sada toliko jednostavni da i trogodišnje dete može lako naučiti da upali računar, pokrene određeni program i aktivno učestvuje u njemu. Iako je televizija i dalje na vodećoj poziciji po vremenu koje joj deca svakodnevno poklanjaju, računari, a naročito igrice i internet, ne zaostaju mnogo. Na žalost, kao i po pitanju televizije, kada se razmatra odnos deteta prema računaru i uticaj koji računar vrši na dete, uglavnom se u prvi plan ističu štetni efekti. Negativne posledice koje informacione tehnologije mogu imati po fizički razvoj deteta uglavnom su iste kao i kod posledica prekomernog gledanja televizije, i svode se na nerazvijenost mišića i muskulatorne promene, gojaznost, bolesti očiju, probleme izazvane zračenjem i fotosenzitivnu osetljivost, koja kod genetski predisponiranih osoba može dovesti do epileptičnih napada. Za većinu navedenih posledica, recept za lečenje bio bi jednostavan – uspostavljanje roditeljske kontrole nad vremenom koje se provodi za računarom i podsticanje deteta da svoje slobodno vreme provodi i u drugačijim aktivnostima, koje podrazumevaju veće fizičko angažovanje i boravak na svežem vazduhu. Ukoliko se računar ne dovede u socijalni kontekst, njegova upotreba može dovesti i do smetnji u socio-emocionalnom razvoju. Socijalna izolacija, umanjena samodisciplina i motivacija i emocionalna odvojenost od sredine neki su od problema koji zabrinjavaju roditelje i nastavnike, ali se i u ovom slučaju kao najveći problem postavlja potencijalni uticaj računara na porast agresivnosti kod dece. Nasilne video igre i razni web-sajtovi puni nemoralnih sadržaja mogu izazvati kod deteta želju za imitiranjem, otupelost na nasilje i osećanja drugih, kao i pogrešnu sliku o svetu kao nasilnom, nemilosrdnom mestu. Što se tiče negativnih uticaja na kognitivni razvoj, računar se mahom optužuje za gušenje dečje kreativnosti i sposobnosti za maštanje, kao i za probleme sa koncentracijom i smanjenje strpljivosti za rad i učenje.
9
Međutim, kada se objektivno sagledaju izneseni strahovi, jasno je da računar sam po sebi ne može biti optužen ni za jednu od potencijalnih negativnih posledica – kriv je način na koji se računarom služimo. Ukoliko se nad vremenom provedenim za računarom uspostavi kontrola i ukoliko se pažljivo odaberu programi koji će se koristiti i konteksti u kojima će se računar upotrebljavati, moguće je od računara, baš kao i od televizora, stvoriti izvrsnog partnera u učenju i nastavi, s tim što informacione tehnologije imaju i određene prednosti u odnosu na televiziju – na primer, veća je sloboda u izboru i pristupu sadržajima, komunikacija je interaktivnog tipa, te je znatno veća aktivnost deteta, čime se provocira i njegova kreativnost, sposobnost rešavanja problema i istraživački duh. Treba spomenuti i da je, pored knjige, računar medij koji se najčešće dovodi u vezu sa učenjem, bilo da je u pitanju obrazovanje ili samoobrazovanje, kao i činjenicu da je kompjuterska tehnologija prva komunikaciona tehnologija, posle štampe, koja od samog početka iziskuje od korisnika barem minimum određenog tipa pismenosti – u ovom slučaju, informatičke pismenosti. Za svaki navedeni „sektor“ detetovog razvoja na koji informacione tehnologije mogu negativno delovati, postoje i mogućnosti za pozitivan uticaj. Čak i u kontekstu fizičkog razvoja, upotreba računara može doprineti koordinaciji pokreta oko-ruka, razvoju mišića šake, razvoju percepcije i, što je naročito značajno, boljem uključivanju dece sa fizičkim nedostacima u redovne vaspitno-obrazovne grupe. Ukoliko se prikladno koriste, računari mogu biti od velike pomoći u učenju deci sa smanjenom fleksibilnošću pažnje, često praćenom hiperaktivnošću – jednostavnije rečeno, deci oboleloj od takozvanog ADHD sindroma. Pošto se takva deca teško nose sa stvarima koje se odvijaju sporo, te im čitanje predstavlja problem, računar im pruža mogućnost da uče tempom i na način koji im znatno više odgovara. Osim toga, načinjeni su posebni softveri za trening pažnje dece koja imaju ADHD sindrom. Računari mogu biti i od velikog značaja za decu sa posebnim potrebama. Recimo, deca sa autizmom pokazuju izrazitu sklonost za rad na računaru – brzo uče da koriste računar i zahvaljujući njemu brže ovladavaju i učenjem govora i stranog jezika, razumevanjem socijalnih situacija i usvajanjem socijalnih veština, kao i učenjem raznih drugih sadržaja. Ukoliko se upotreba informacionih tehnologija u vaspitno-obrazovnoj ustanovi smesti u socijalni kontekst, recimo u neku vrstu timskog rada, ona može imati pozitivno dejstvo i na socijalni i emocionalni razvoj deteta. Putem različitih 10
aktivnosti u kojima se upotebljava računar, može se podstaći socijalna interakcija, razviti kooperativnost u igri i sposobnost za zajedničko rešavanje problema, te kroz takav timski rad učvrstiti osećaj samostalnosti i odgovornosti, saosećanje sa drugima i generalno sposobnost za razmenu mišljenja, osećanja i iskustava. Treba spomenuti i pojavu globalnih komunikacionih mreža, koje su u velikoj meri podstakle stupanje u kontakt i virtuelno druženje dece iz različitih društava i kultura, pomogle deci da upoznaju vršnjake sličnih stavova i interesovanja i nešto stidjlivijoj deci da se oslobode u razmeni mišljenja i iskustava sa drugima. Međutim, negativna strana globalnih komunikacionih mreža, na koju se mora skrenuti pažnja, jeste mogućnost lažnog predstavljanja sagovornika, zbog čega se mnoga deca i mladi mogu naći na meti pedofila, trgovaca belim robljem i slično. Stoga je neophodno da roditelji razgovaraju sa svojim detetom i upute ga u opasnosti koje na internetu vrebaju, te mu i objasne na koji način i s kakvom odgovornošću u pristupu može sprečiti tragične posledice stupajući u kontakt sa nepoznatim ljudima. Što se tiče kognitivnog razvoja, mogućnosti pozitivnog delovanja su očigledne, samo je potrebno odabrati adekvatne programe za rad sa decom. Iako su dečja pažnja, kreativnost i motivacija već bile razmatrane u kontekstu negativnih uticaja, pravilno odabranim softverima informacione tehnologije mogu i po njih imati podsticajno dejstvo. Računari pomažu da se kod deteta razvija logičko mišljenje i uviđanje uzročno-posledičnih odnosa, sposobnost klasifikacije i simboličkog predstavljanja,
donošenje odluka analizom i generalno sposobnost rešavanja
problema. Osim toga, računarima možemo biti zahvalni na intenzivnom podsticanju radoznalosti i istraživačkog duha kod dece današnjice, koja, na žalost, sve manje imaju priliku da te osobine razvijaju u svom svakodnevnom okruženju. U brojnim razvijenim zemljama, informacione tehnologije su zauzele izuzetno značajno mesto u radu sa decom predškolskog uzrasta, upravo zbog blagotvornog vaspitno-obrazovnog uticaja. Naime, računar je medij koji pruža mogućnost učenja aktiviranjem svih čula, kroz igru i interakciju, upravo na način koji deci tog uzrasta najviše odgovara. Primera radi, tako je u Engleskog razvoj higijenskih navika kod dece modernizovan primenom posebno izrađenog „Switch it! Hygiene“ programa.
11
ŠTAMPA „Čovek koji ne čita ništa bolje je obrazovan od čoveka koji ne čita ništa osim novina.“
Tomas Džeferson Bez obzira na brojna dostignuća moderne tehnologije koja su donela nove, neupooredivno atraktivnije i brže načine informisanja, štampa kao medij ne gubi na značaju i aktuelnosti. To bi se moglo objasniti dubokim poštovanjem koje se oduvek pridavalo pisanoj reči, zatim osobinom štampe da pruža raznovrsne i opširne informacije u vrlo ograničenoj i jednostavnoj formi, kao i činjenicom da je štampa najdostupniji medij, koji ima sposobnost da dopre čak i tamo gde savremene informacione tehnologije, pa možda čak ni dostignuća koja podrazumevamo, poput struje, još uvek nisu doprle. Međutim, usled preterane komercijalizacije savremene štampe, uticaj ovog medija na decu ponovo se češće kritikuje kao negativan nego kao pozitivan. Osnovnim problemom smatra se potenciranje senzacionalizma u štampi, čime se većina vesti svodi na crnu hroniku i izveštaje o „prljavim“ stranama čovečanstva, ili „voajerske“ vesti o zvezdama diskutabilnog morala, propraćene paparacozanimljivostima i nedoličnim fotografijama. Čak i u dnevnim novinama koje najčešće smatramo ozbiljnim, kakav je recimo „Blic“, mogu se naći fotografije golišavih žena, koje nisu tu kako bi propratile ili ilustrovale neku vest, već samo da bi izazvale seksualne fantazije i privukle mušku populaciju. Problem se javlja kada uvidimo činjenicu da su takve novine deci uvek dostupne, jer ih mnogi roditelji svakodnevno kupuju i ne kriju od svog deteta, ne doživljavajući ih kao štetne. Briga mnogih je da će se, svakodnevnim izlaganjem takvom nemoralu u štampi, oslabiti i moral samog deteta, da će dete usvojiti pogrešan sistem vrednosti ili da će doći do podizanja praga tolerancije na različita „prljava“ i nedolična ponašanja. Još jedna od poražavajućih činjenica koja ukazuje na neprimerenost štampe deci jeste sama slika o detetu koja se putem novina šalje. Naime, većina dnevnih novina kroz svoje vesti spominje dete uglavnom u kontekstu pasivnog, bespomoćnog, beslovesnog bića, koje treba zaštititi jer nije u mogućnosti da bilo šta učini kako bi popravilo svoj položaj. Takvom slikom odraslima se implicitno stavlja do znanja da je dete dragocenost koju treba čuvati u zlatnom kavezu jer ovo nije svet za njega, da ono
12
time nema pravo da bira, da odlučuje, da se išta pita. Tako se i samoj deci onemogućava uvid u mogućnost da preuzmu bilo kakvu inicijativu, da se sopstvenim aktivnostima izbore za svoju sigurnu sadašnjost i lepšu budućnost, već se, naprotiv, podstiče dečja pasivnost i nezainteresovano prepuštanje „sigurnoj ruci odraslog“. Poseban problem predstavljaju savremeni listovi namenjeni deci i omladini. Među mladim naraštajima, popularnost gube časopisi poput „Politikinog zabavnika“ ili „Nacionalne geografije“, dok se čak i mnogim dobrim primerima dečjih novina, poput „Tik-tak“-a izgubio trag. Na njihovo mesto dolaze novine poput časopisa „Bravo“, „OK“ i „Bravo Girl“, bez ikakvog vaspitno-obrazovnog sadržaja, koje se svode na tračarenje, zabavu i isprazne „savete“. Čitalačka publika ovih listova sve je mlađa, a teme kojima se oni bave sve nepriličnije, površnije, sve ograničenije na brigu o izgledu i seksu. S jedne strane, postavljajući nerealne ideale lepote na pijedestal, ovi časopisi bude nezadovoljstvo vlastitim izgledom, ali i veliku fokusiranost na materijalno i ogorčenost finansijskom situacijom porodice, jer kao sastavni deo lepote ističu izuzetno skupo oblačenje, nedostižno većini mladih. S druge strane, propagirajući neprirodno zrela seksualna ponašanja u mladim uzrastima, ovakvi časopisi podstiču prerano i nepromišljeno stupanje u seksualne odnose i u ljubavne veze uopšte. Dodatan problem predstavlja jezik, pun anglicizama i žargona, kojim se autori ovog časopisa služe i koji polako dovodi do otuđenja mladih ne samo od ispravnog načina govora, već i od njihovog maternjeg jezika uopšte. Očigledno je da štampa, uprkos svemu, ima i tek može razviti vaspitnoobrazovni značaj. Njena pozitivna svojstva i iz njih proistekle mogućnosti slične su ranije spominjanim medijima. Sama forma u kojoj štampa izlaže sadržaj omogućava deci da brojne informacije usvajaju spontano, nesvesno, u vremenu koje njima samima odgovara. Deci se nude brojne mogućnosti da kroz štampu, bilo dečje listove, školske listove ili na određenim konkursima listova za odrasle, izraze svoje stvaralačke talente i time se ne toliko podstiče koliko odaje priznanje kreativnosti i sposobnostima deteta, što je takođe od ne malog značaja. Osim navedenog, za razliku od prethodno spominjanih medija, štampa se takođe može iskoristiti i kako bi se kod dece podstakle i razvijale čitalačke navike i uopšte sposobnost razumevanja i kritičkog analiziranja pročitanog, što je značajno za sve nauke i sve mnoge oblasti života. Štampa se, uz malo mašte, može valjano iskoristiti i u samom nastavnom radu, bez da se pri tom ograničimo na stručne časopise. Bilo da se primenjuju na časovima 13
redovne ili dodatne nastave, sadržaji iz novina mogu se upotrebiti za sticanje dodatnih informacija, za obogaćivanje i aktuelizovanje nastavnog programa, kao materijal za učenički samostalni rad, projekte i prezentacije, ali i kao materijal za kreativno izražavanje – recimo, pravljenje kolaža od slika iz časopisa na času likovnog. U domenu štampe kao medija valjalo bi spomenuti i strip, kao specifičan oblik objedinjenja slike i reči. Naime, strip nikada nije bio ozbiljnije razmatran kao obrazovni sadržaj, naročito u skorije vreme kada gubi na svojoj aktuelnosti među mladima. Čak je i u periodu popularnosti stripa jedino razmatranje vaspitnog potencijala ovog medija bilo u negativnom kontekstu. Predvodnik tadašnjih protivnika stripa bio je psihijatar Frederik Verthajm, koji je u svojoj knjizi „Zavođenje nevinih“ kritikovao strip zbog loših modela ponašanja koje nudi. Akcioni heroji, idoli svakog obožavatelja stripa, pri tom su razmatrani sa jednakom osudom kojom se danas posmatraju agresivni filmski junaci. Postoje, naravno, i oni koji misle drugačije i koji ističu da glavni akteri mnogih stripova mogu predstavljati pozitivan model i, na primer, pomoći deci da razviju osećaj za pravdu. U 21. veku, javlja se potreba za ponovnim razmatranjem stripa kao obrazovnog materijala, te na temeljima te ideje nastaje program „Commics in the classrom“, kao pokušaj da se upotrebom kvalitetnih, nagrađivanih, prvenstveno kratkih stripova deci približe i ilustruju određeni segmenti nastavnog gradiva. Pretpostavka je da će stripovi podstaći motivaciju dece, učiniti časove zanimljivijim, ali i poboljšati samo memorisanje gradiva. Prva ispitivanja uspešnosti ovog programa pokazala su da se učenicima dopada ovakav način rada i da su, zahvaljujući stripovima, stekli i razvili bitne sposobnosti u domenu čitanja, pisanja i mišljenja.
14
ZAKLJUČAK U životu današnje dece mediji zauzimaju znatno važnije mesto nego u životima njihovih predaka, a kako se svet brzo i nezaustavljivo razvija, donoseći sve veći broj informacija koje moramo znati, vesti koje moramo propratiti i kontakata koje moramo održati bez obzira na sve veću udaljenost među ljudima, očigledno je da mediji u svetlu sutrašnjice mogu biti samo još značajniji nego što su danas. Posmatrajući aktuelne trendove, možemo naslutiti i da će se veći deo obrazovne aktivnosti u budućnosti odvijati upravo posredstvom probranih medijskih oblika. Stoga, deca se moraju obrazovati za pravilnu upotrebu medija, podrazumevajući time i tehničku osposobljenost ali i sposobnost kritičkog analiziranja i primanja poruka koje oni šalju. Osim medija kao predmeta obrazovanja, kroz ovaj rad nastojala sam da ukažem i na značaj i ulogu medija kao sredstva putem kog se obrazuje. Kako su savremeni mediji bliski deci, nažalost mnogo bliskiji nego knjiga, razumljivo je da će, ako ne odmah stvoriti motivaciju, barem smanjiti otpor prema učenju. Takođe, oni pružaju brojne mogućnosti da se proces učenja osavremeni i time učini mnogo zanimljivijim i primamljivijim. Kao jedan od najjasnijih odraza tendencija savremene civilizacije, mediji mogu vaspitanju pomoći da isprati i odgovori na aktuelne potrebe ljudskog društva. Očekivano je da se mediji mogu zloupotrebiti, pa time i negativno uticati na decu, ali opasnost zlupotrebe obrazovnih sadržaja uvek je postojala i uvek će postojati. Jedini način da se protiv nje borimo jeste da ostanemo zainteresovani za sadržaje sa kojim deca dolaze u kontakt i da, ukoliko je neophodno, uspostavimo kontrolu nad njima, bilo da je u pitanju televizijska emisija, časopis, ili knjiga.
15
KORIŠĆENA LITERATURA Comics in education, preuzeto 19. oktobra http://en.wikipedia.org/wiki/Comics_in_education
2012.
godine
sa
Čemu televizija uči decu? (2011), preuzeto 18. oktobra 2012. godine sa http://www.er.rs/forum/index.php?topic=960.0 Dete i računar u porodici i dečjem vrtiću (2008), preuzeto 18. oktobra 2012. godine sa http://deteiracunar.blogspot.com/ Dobar i loš uticaj televizije na dete, preuzeto 18. oktobra 2012. godine sa http://www.yumama.com/dete/vaspitanje/4850-dobar-i-los-uticaj-televizije-nadete.html Dokumentarci u školama: sada i ovde (2012), preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa http://www.b92.net/kultura/intervjui.php?nav_category=1081&nav_id=578858 Frederic Werthaim, preuzeto 19. http://en.wikipedia.org/wiki/Fredric_Wertham
oktobra
2012.
godine
sa
Maryland comic book initiative (2008), preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa http://www .marylandpublicschools.org/MSDE /programs /recognition partnerships/md-comic-book.htm Mediji za decu kao promoteri stila života, preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa http://5sazvezdicom.medijskestudije.org/index.php? option=com_content&view=article&id=190:mediji-za-decu-kao-promoteri-stilaivota&catid=43:nauni-rad&Itemid=61 Slobodna zona Junior (2012), preuzeto 19. http://www.freezonebelgrade.org/sz_junior/
oktobra 2012. godine sa
Trnavac, N. I J. Đorđević (2007): Pedagogija. Beograd: Naučna knjiga. Uticaj televizije na decu (2012), preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa http ://www.vrticiportal .com /roditeljstvo -i- vaspitanje/dete -i- televizija-stetan -uticaj televizije - na - decu .html Uticaj medija na vaspitanje djece (2011), preuzeto 19. oktobra 2012. godine sa http ://durmitor .wordpress .com /2011/05/17/ uticaj -medija-na -vaspitanje-djece/ Vaspitanje nije u modi (2009), preuzeto 18. oktobra 2012. godine sa http :// www .novosti .rs /vesti /naslovna /aktuelno .69. html :243568- Vaspitanje - nije - u modi
Zindović-Vukadinović, G. (1997): Medijska pismenost: teorija i praksa, Zbornik 29 Instituta za pedagoška istraživanja (244-259). Beograd: Institut za pedagoška istraživanja 16
Zindović-Vukadinović, G. (1998): Deca, mediji i nasilje, Zbornik 30 Instituta za pedagoška istraživanja (108-123). Beograd: Institut za pedagoška istraživanja Živjeti strip (2012), preuzeto 19. oktobra http://www.stripvesti.com/arhiva/sv-138.htm#kartica
2012.
godine
sa
17
