Милан Милошевић ● Ивана Ђорђевић ● Бојана Митић ● Милан Стојановић ● Ана Димитријевић
НАЦИОНАЛНА ИСТОРИЈА ОД XII-XV ВЕКА -СКРИПТАСКРИПТА-
1
ПИТАЊА ИЗ ПОЛИТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ
2
1. Проглашење краљевства; краљевства ;
Немања се повукао са престола 1196. нарушивши право примогенитуре тиме што је оставио престо свом средњем сину Стефану , а не најстаријем Вукану, Вукану, који је владао Зетом. Зетом. Стефан Првовенчани као зет византијског цара Алексија III Анђела од таста добија титулу севастократора. севастократора. Наступа криза у земљи, земљи, па се Стефан ослања на Византију, Византију, а Вукан на Угарску. Угарску. По доласку Иноћентија III на папски престо, престо, Стефан први пут тражи краљевску круну (1198/9). Папа је био вољан да то учини, учини, али је тај чин спречила интервенција угарског краља Емерика. Емерика. Вукан је преко приморских градова имао везу с папом и представљао се као заштитник католичанства. католичанства. Од Иноћентија је такође тражио краљевску круну јер се већ називао краљем откако му је Немања дао на управу приморске земље («краљ («краљ Далмације и Дукље»). Дукље»). Папа му је услишио жељу, жељу, па шаље палиј за барског надбискупа, надбискупа, да би овај могао да изврши чин крунисања. крунисања. Одржан је Одржан је сабор. сабор. Први сукоб међу браћом избија 1200/1. када Стефан тера своју жену Евдокију, Евдокију, а Вукан га том приликом осуђује. осуђује. Већ 1202. Вукан упада у Србију са угарским краљем Емериком, Емериком, одакле тера Стефана и преузима управу над свим српским земљама као велики жупан. жупан. То изазива реакцију угарских непријатеља, непријатеља, босанског бана Кулина и бугарског цара Калојана . У лето 1203. Калојан упада с Куманима у Србију и запоседа нишку област. област. Вукан је ослабљен и стичу се услови да се Стефан врати, врати, а Вуканову позицију слаби и смрт краља Емерика (1204). Крајем 1204. папски легати крунишу Калојана у Трнову краљевском круном. круном. Стефан је у Србији изгледа постепено преузимао власт и поново загосподарио читавом државом до 1204/5. Ситуација је status quo ante bellum – Стефан је велики жупан, жупан, а Вукан удеони кнез. кнез. Трећи брат, брат, Сава, Сава, успео је да измири браћу над моштима њиховог оца. оца. Након пада Цариграда (1204), Стефан се окреће Венецији, Венецији, тако да се та сарадња крунише браком између њега и Ане Дандоло, Дандоло, унуке млетачког дужда Енрика Дандола (1207/8). Стефан поново тражи титулу краља од папе 1217. и овај пут је добија, добија, уз помоћ Венеције. Венеције. По Доментијану, Доментијану, Сава шаље свог ученика Методија, Методија, пореклом из Дукље, Дукље, који доноси из Рима круну (венац). венац). Теодосије касније тврди да је Сава крунисао Стефана тек 1221. на сабору у Жичи руком Јована Претече, Претече, пошто је претходно (1219) постао архиепископ. архиепископ. Реакција Угарске, Угарске, која од 1204. «полаже « полаже» » право на српску круну (због помоћи је Вукан признао Емерику титулу rex Serbiae) је закаснила због бављења угарског краља Андрије II у крсташком походу, походу, па он тек 1220. напада Србију, Србију, али тада Сава дипломатским путем успева да сузбије угарски напад. напад. Склањањем Угарске као противника, противника, Србији је Србији је коначно признат статус краљевине. краљевине. 2. Краљ Радослав (1227-1233)
престолу, као најстарији син, син, наследио свога оца Стефана Радослав је на престолу, Првовенчаног. Првовенчаног. Он је био син из брака са Евдокијом. Евдокијом. У то време, време, на јужним српским границама је ојачао епирски деспот Теодор I Анђео. Он је за кратко време запосео Македонију, Македонију, Тесалију и Тракију, Тракију, Скопље (1220), а од Латина је преотео и Солун (1224). У Солуну се прогласио за цара, цара, а крунисао га је охридски архиепископ Димитрије Хоматијан. Хоматијан. Стефан Првовенчани је Првовенчани је желео да са њим успостави пријатељске односе, односе, па је па је Радослава оженио Аном, ћерком Теодора I ( 1219/20). Радослав је тако двоструко потпао под грчки утицај, утицај, што је и одредило његову политику. политику. Свом имену је додао византијско царско презиме Дука, Дука, ковао је новац са грчким натписом, натписом, на повељама се потписивао на грчком. грчком. За канонска питања се обраћао охридском архиепископу Димитрију, Димитрију, противнику
3
аутокефалности српске цркве, цркве, притом заобилазећи свог стрица Саву, Саву, који се жестоко увредио због тога. тога. Радослав је својим поступцима навукао гнев српске властеле и цркве. цркве. Након пораза Теодора Анђела у бици код Клокотнице (1230), Радослав је изгубио моћног савезника. савезника. То је То је после неког времена искористила српска властела и збацила га с власти крајем 1233., а на престо довела његовог брата Владислава, Владислава, који је пак био под бугарским утицајем. утицајем. Радослав је Радослав је са женом отишао у Дубровник, Дубровник, одакле је тражио помоћ за повратак на престо, престо, а затим у Драч из истог разлога. разлога. Ту га је напустила жена, жена, па се необављена посла враћа у Србију, Србију, где га је Сава замонашио као монаха Јована. Јована. Сахрањен је Сахрањен је у Студеници. Студеници. 3. Краљ Владислав (1234-1243)
Након победе на Клокотници, Клокотници, Бугарска постаје најмоћнија држава на Балкану. Балкану. Из тог разлога тог разлога српска властела настоји да успостави добре односе са моћним суседом, суседом, па се договара брак између Владислава и Белославе, ћерке бугарског цара Јована II Асена. Асена. Архиепископ Сава га крунише за краља, краља, али незадовољан приликама у земљи одлази у посету светим местима, местима, а управу над црквом оставља Арсенију. Арсенију. При повратку, повратку, свратио је на двор бугарског цара у Трнову, где је изненада умро (1236). Јован II Асен га сахрањује у Трнову, Трнову, а након годину дана његов синовац Владислав преноси његове мошти у Милешеву. Милешеву. Владислав је био принуђен да решава проблеме настале на западним границама државе. државе. Са Дубровником је дошло до неспоразума око пружања уточишта збаченом Радославу, Радославу, а тињао је тињао је и сукоб Дубровачке и Барске архиепископије. архиепископије. Закључен је Закључен је посебан уговор (1235), али односи Владислава и Дубровника нису били добри. добри. Дошло је и до сукоба с Угарском. Угарском. Херцег Коломан је успешно ратовао успешно ратовао против босанских јеретика босанских јеретика,, али је освојио и део Захумља, Захумља, које је држао кнез Тољен, син великога кнеза Мирослава. Мирослава. Још од времена Стефана Немање, Немање, Захумље се сматрало саставним делом Србије, Србије, па је Владислав с војском прошао кроз Захумље и избио на Цетину (1237), где је обновио сарадњу са Сплитом потписавши уговор. уговор. Након смрти кнеза Тољена, Тољена, на власт у Захумљу је дошао Андрија, Андрија, најмлађи Мирослављев син, син, који је уживао потпуну подршку Владислава. Владислава. Међутим, Међутим, дошло је дошло је до догађаја који су ослабили положај краља Владислава. Владислава. 1241. је умро његов моћни таст, таст, Јован II Асен. Дошло је и до провале Монгола, Монгола, који су прогонили угарског краља Белу IV све до Јадрана. Јадрана. Опседали су Трогир и Сплит, Сплит, затим Дубровник, Дубровник, а у Србији: Србији: Котор, Котор, Свач и Дриваст. Дриваст. Почетком 1242. преко Србије и Бугарске су дошли до Црног мора, мора, где су се задржали. задржали. Бугарска је опустошена и приморана да плаћа данак (1241-1246), па је постала монголски вазал. вазал. Све то је утицало да са српског престола буде свргнут Владислав, Владислав, а на његово место буде доведен његов најмлађи брат, брат, Урош, Урош, син Стефана и Ане Дандоло. Дандоло. 4. Краљ Урош I (1243-1276)
Долазак Уроша I на власт означава својеврсну прекретницу у историји српске средњевековне државе. државе. Србији више није потребно туторство моћних суседа, суседа, већ је српска властела та која ће кројити спољну политику државе. државе. Односи Уроша и Владислава били су одлично сређени, сређени, тако да је Србија била лишена трзавица на унутрашњем плану. плану. Од суседа више нико није био јак да би угрожавао српску самосталност јер су Угарска и Бугарска још увек осећале последице монголске најезде, најезде, Латинско царство је било неспособно за неку већу акцију, акцију, док су се Никеја и Епир међусобно сатирали. сатирали. Ипак, Ипак, Угарска и Никеја јачају, јачају, али то чини и Србија, Србија, пре свега
4
економски, економски, захваљујући развоју рударства и трговине. трговине. Рударство развијају Саси, Саси, а трговину Дубровчани. Дубровчани. Односи између Уроша I и Дубровника били су пријатељски. пријатељски. Дубровник је према српском краљу имао 3 дажбине: дажбине: 1. Светодмитарски доходак – 1000 дуката → трговачке повластице Дубровчанима 2. кумерк солски – 1/10 прихода од трговине сољу 3. могориш – накнада – накнада за винограде у дубровачком залеђу Ови приходи, приходи, као и они од рударства ( урбура), урбура), омогућавали су Урошу увођење најамничке војске и јачање централне власти. власти. Међутим, Међутим, долази до погоршања односа Уроша и Дубровника због црквених питања. питања. Избио је сукоб између Барске и Дубровачке архиепископије око јурисдикције над католицима у српској држави. држави. Барска архиепископија је имала под собом бискупије у Скадру, Скадру, Дривасту, Дривасту, Сарду, Сарду, Пилоту и Свачу, Свачу, а повељама из 1089. и 1120. јој 1120. јој је је потврђена и јурисдикција над католицима у Зети, Зети, Рашкој, Рашкој, Травунији и Босни. Босни. До времена краља Владислава папска курија је била на страни барске архиепископије, архиепископије, али је под утицајем Венеције којој је био потчињен Дубровник, Дубровник, она стала на дубровачку страну. страну. Папа Иноћентије је 1247. донео одлуку да се барска архиепископија стави под јурисдикцију дубровачке. дубровачке. То Урош није желео да дозволи јер би тако центар окупљања католика у његовој држави остао изван граница Србије. Србије. Вођена је дипломатска борба и барска архиепископија је сачувала своју аутономију. аутономију. Урош је припретио Дубровнику војном акцијом 1252., али је дошло до примирја. примирја. Међутим, Међутим, Дубровник је потражио савезника у бугарском цару Михајлу Асену, који се заносио мишљу да освоји Србију, Србију, па је дошло до споразума (1253). Дубровник је Дубровник је желео уклањање Уроша и територијално проширење. проширење. Бугарска војска је продрла све до манастира Св. Св. Петра и Павла на Лиму, Лиму , код Бијелог Поља, Поља, али то није нимало уздрмало Србију. Србију. Овом дубровачкодубровачко-бугарском савезу се прикључио и хумски кнез Радослав, угарски вазал, вазал, али је након неуспеха склоњен и у Захумљу је успостављена директна Урошева управа. управа. Дубровчани су схватили узалудност акције, акције, па је склопљен мир 1254., а 1255. су Дубровчани одустали од спора са Баром. Баром. Урош је желео проширење на север, север, али се Угарска брзо опоравила од монголске најезде под Белом IV тако да је пропао план о избијању граница на Саву и Дунав. Дунав. Бела IV је нешто пре 1254. формирао Мачванску бановину , на челу са Ростиславом ког је Бела оженио својом ћерком. ћерком. У то време Михаиловичем , одбеглим руским кнезом ког је је бугарски цар Михајло Асен искористио прилике настале смрћу никејског цара Јована Ватаца (1254), па је освајао његове територије у Македонији и Албанији. Албанији. То се није допало Ватацовом наследнику, наследнику, Теодору II Ласкарису , па је дошло до рата, рата, и Асен је био принуђен на мир (1256). У том рату је Србија на неки начин била савезник Никеје, Никеје, због рата са Бугарском, Бугарском, док је Бугарска преко родбинских веза са Ростиславом Михаиловичем била савезник Угарске, Угарске, па је Урош морао бити обазрив. обазрив. Убрзо након склопљеног мира, мира, Михајло Асен је убијен, убијен, а на бугарски престо долази Константин Немањићима, тако да с те стране се Србија ослобађа Тих, који је у крвном сродству са Немањићима, притиска. притиска. Урош прекида лабаву сарадњу са Никејом и прелази на страну Епира и деспота Михајла II Анђела, Анђела, коме шаље одред од 1000 ратника. ратника. Овај одред заузима Скопље и опседа Прилеп, Прилеп, који касније заузимају Епирци. Епирци . Умире никејски цар Теодор II Ласкарис (1258), али на несрећу Србије и Епира, Епира, на власт долази прослављени војсковођа Урош, можда и под утицајем Угарске, Угарске, прелази на његову страну, страну, јер Михајло Палеолог. Урош, српске трупе ратују на угарској страни против чешког краља Пшемисла II Отакара (1260), а тих година Урош сарађује са Михајлом VIII Палеологом. Палеологом.
5
Угарски утицај преовладава у Србији, Србији, а и Урош жени свог сина Драгутина унуком Беле IV, Каталином . У Угарској долази до сукоба између Стефана V, Каталининог оца, оца, и Беле IV око престола, престола, што жели да искористи Урош и ослободи се угарског притиска. притиска. Са својом војском 1267/8. напада Мачванску бановину и заузима велики део територије, територије, али долази до одговора Угарске која шаље велику војску и у бици побеђује краља Уроша и притом га заробљава. заробљава. Обавезује се да ће бити угарски вазал и да ће препустити Драгутину половину територије на управу (1268). Угарска оснива бановину у Браничеву и Кучеву (1272), али се ту убрзо осамостаљују великаши Дрман и Куделин. Куделин. Након обнове Византије (1261), Урош је настојао да учврсти везе са византијским царем Михајлом VIII Палеологом, Палеологом, који је имао исте амбиције. амбиције. Требало је да дође до брака Милутина и Ане, цареве ћерке. ћерке. У Византији се веровало да ће Милутин наследити престо. престо. Међутим, Међутим, византијском посланству на српском двору се није допао начин живота, живота, сматравши га недостојним једне византијске принцезе. принцезе. Додатно су ситуацију закомпликовале информације да ће после пораза у Мачви Драгутин наследити престо. престо. Од свадбе се одустало, одустало, па је Урош решио да савезника потражи у најљућем противнику Византије у том тренутку, тренутку, сицилијанском краљу Карлу Анжујском . Михајло VIII је тада настојао да оспори аутокефалност српске цркве, цркве, а папи је обећао прелазак у католичанство у замену за подршку у борби против Карла Анжујског. Анжујског. До преласка у католичанство је дошло на сабору у Лиону (1274), где је Михајло поново тражио укидање аутокефалности српске цркве, цркве, али без успеха. успеха. Урош је подигао манастир Сопоћане, Сопоћане, а помагао је и Хиландар. Хиландар. Након смрти архиепископа Арсенија, Арсенија, на његово место је поставио Саву II (Предислава), Предислава), свог брата. брата. Након Савине смрти изабран је Данило I, али је убрзо смењен, смењен, па је на његово место доведен Јоаникије I. Урош је ушао у сукоб са «младим краљем» краљем» Драгутином, Драгутином, који је који је уз помоћ Угарске тражио посебан део државе на управу. управу. Урош је то одбио, одбио, па је млади краљ Драгутин отишао по помоћ у Угарску, Угарску, одакле се вратио и победио оца «у земљи званој Гацко». Гацко». После пораза, пораза, Урош се 1276. повукао с престола и отишао у Захумље, Захумље, где се и замонашио. замонашио. Заједно са њим је њим је у прогонство отишао и Јоаникије. Јоаникије. 5. Краљица Јелена (1230-1314)
Дошла је из породице Анжујаца. Анжујаца. За време владавине њеног мужа, мужа, краља Уроша, Уроша, била је била је заштитница католика. католика. У српским земљама је земљама је градила задужбине Градац на Ибру (1270), где је и сахрањена, сахрањена, као и манастир Светог Николе у Скадру, где је и замонашена, замонашена, а такође је такође је обновила манастир Светог Сергија и Влаха на Бојани . У ратовима Србије и Дубровника је била наклоњена Дубровчанима и трудила се да зараћене стране помири. помири . 1267/8. издаје акт дубровачким трговцима којим им обећава заштиту, заштиту, надокнаду штете, штете, и да ће их што пре известити о акцијама српског краља. краља. У браку са Урошем има Драгутина и Милутина, Милутина, као и Стефана и ћерку Брнчу који су спорни. спорни. После доласка на престо Драгутина (1276), она му опрашта начин на који је дошао на власт, власт, благосиља га, га, а он јој заузврат даје део територије (Зету, Зету, Приморје, Приморје, Травунију без Требиња, Требиња, и део Косова). Косова). Основала је прву женску школу у Србији, Србији, која се налазила у Брњацима , престоници њене области, области, у којој су сиромашне девојке училе вез, вез, писменост и музику. музику. Поред двора у Брњацима имала је и град Јелач на Рогозни. Рогозни. Књиге је преписивала на двору. двору. Замонашила се у цркви Св. Св. Николе у Скадру, Скадру, где је где је и умрла (1314). Проглашена је Проглашена је за светицу (1317), а архиепископ Данило II јој пише житије као првој краљици светици. светици.
6
6. Краљ Драгутин (1276-1282) до краја XIII века
Долазак краља Драгутина на власт није наишао на одобравање властеле и цркве због начина на који је дошао на власт. власт. Он је настојао да стекне присталице и одобровољи властелу, властелу, али није имао превише успеха. успеха. Државу је поделио на 3 дела: дела: краљицикраљици-мајци Јелени, Јелени, брату Милутину, Милутину, а највећи део је оставио за себе. себе. Богато је даривао Хиландар и друге манастире, манастире, али му то није поправило положај јер је био под великим угарским утицајем. утицајем. То није одговарало интересима српске властеле која је желела даље ширење на југ, југ, али због угарскоугарско-византијског савеза то није било могуће. могуће. Србија је стајала по страни током напада Карла Анжујског на Византију, Византију, а било је тек понеких пљачкашких упада, упада, као нпр. нпр. до Сера (1280). Ситуација се променила кад је Запад стао на страну Карла Анжујског, Анжујског, па је он 1281. почео да ствара снажну антивизантијску коалицију, коалицију, којој је хтела да приђе и српска властела. властела. Византијска дипломатија је дипломатија је учинила своје, своје, тако да су грчки агенти успели да изазову општи устанак у срцу Карлове државе, државе, на Сицилији, Сицилији, познатији као «Сицилијанско вечерње» вечерње» (1282), тако да је Карло Анжујски тако избачен из свих комбинација. комбинација. Србија је на Балкану остала усамљена, усамљена, па је Византија желела да јој диктира услове. услове. Византијска војска је дошла до Липљана, Липљана, што је што је у Србији изазвало пометњу. пометњу. Ипак, Ипак, дошло је дошло је до неочекиваног обрта. обрта. 7. Дежевски споразум (1282)
Приликом једног лова код града Јелеча , Драгутин је пао с коња и доживео тежак прелом ноге, ноге, због ког дуже време не би био способан да управља државом. државом. У то време је време је на њега био и притисак властеле велики, велики, па му је овај догађај послужио да мирно власт пренесе на млађег брата Милутина. Милутина. До споразума је дошло на државном сабору у Дежеву 1282. Он је Он је свом брату пренео ознаке краљевске власти. власти. Дошло је до договора о наслеђивању престола, престола, па је Милутина на престолу требало да наследи неко од Драгутинових синова: синова: старији Урошиц или млађи Владислав. Владислав. Драгутин је на управу добио и посебну област, област, која је обухватала жупу Дабар (око Прибоја на Лиму), Лиму), жупу Моравицу (крај око Ариља), Ариља), као и територију северно од Западне Мораве са Рудником, Рудником, све до угарске границе. границе. Од Угарске је као вазал добио Мачву, Мачву, Београд, Београд, а у Босни Усору и Соли (1284). Тај део ће се касније код Угара називати «Краљевина Србија», Србија», док је Милутинов део државе «Краљевина Рашка». Рашка». Значај споразума је долазак експонента ратоборне струје српске властеле на престо, престо, чиме ће отпочети период експанзије српске државе на југ на југ.. 8. Освајања краља Милутина 1282-1284.
Србија је пред крај владавине краља Драгутина била спремна да се придружи противницима Византије, Византије, које је предводио Карло I Анжујски, Анжујски, краљ обеју Сицилија, Сицилија, али је све његове планове омео византијски цар Михајло VIII Палеолог. Палеолог. Он је вештом дипломатијом подстакао устанак на Сицилији (Сицилијанско вечерње, вечерње, 31.март 31.март 1282.), тако да је да је Карло Анжујски изгубио власт на овом великом острву. острву. За разлику од њега, њега, нови српски краљ Милутин је одмах по доласку на власт кренуо у офанзиву ка византијским територијама. територијама. У снажном нападу током 1282., српске трупе су заузеле Полог, Скопље, Овче Поље, Злетово и Пијанец. Византија се није мирила са овим губитком, губитком, па је кренула у припреме за рат. рат. Изненада, Изненада, у јеку припрема, припрема, умро је умро је цар Михајло VIII (11.12.1282). Нови цар, цар, Андроник II (1282-1328), није могао да прекине припреме, припреме, па је зато неспреман ушао у сукоб. сукоб. Његове трупе су продрле до Призрена и Липљана (1283), али су овде заустављене и разбијене. разбијене. Милутин је одлучио
7
да брзо пренесе ратне операције на византијску територију, територију, а у помоћ је позвао и брата Драгутина. Драгутина. Њихове снаге су опустошиле околину Сера, долину Струме, и стигле до Атоса и избиле на Егејско море. море . Ту су браћа заједно прославила Божић (25.12.1283.), а одатле, одатле, после успешног похода се вратила у Србију. Србију. Милутин је, је, међутим, међутим, током 1284. предузео још предузео још један један поход, поход , па је па је освојио Дебар, Кичево и Пореч, односно крајеве између Треске и Црног Дрима. Дрима. На тај начин је скоро цела северна и средња Македонија била у његовим рукама. рукама. Исте године је Милутин упао у Тесалију и опустошио је. је. Ово су за Србију била велика освајања, освајања, тако да после мира из 1299. Србији припада све северно од линије ОхридОхрид-ПрилепПрилеп-Штип. Штип. 9. Спољна политика краља Милутина од 1284-1299.
Спољну политику краља Милутина у периоду од 1284-1299.године 1284-1299.године карактеришу односи са Бугарима, Бугарима, Татарима и Византијом. Византијом. У областима које је након Дежевског споразума (1282) држао краљ Драгутин, Драгутин, на североистоку земље, земље, почеле су да се компликују прилике након што су Татари под каном Ногајем продирали у Бугарску, Бугарску, која се распала на више самосталних области. области. Једну од њих су држали бугарски великаши Дрман и Куделин, а која је која је обухватала цело Браничево, Браничево, долину Млаве, Млаве, са седиштем у граду Ждрелу на Млави. Млави. Њихови одреди су упадали у Драгутинове области, области, и он је сам покушавао да их сузбије, сузбије, али у томе није успео, успео, па је у помоћ морао позвати свог брата, брата, краља Милутина. Милутина. Удруженим снагама, снагама, браћа су успела да протерају Дрмана и Куделина, Куделина, и да запоседну њихове крајеве (1291). Њихова акција је изазвала реакцију видинског кнеза Шишмана, који је сматрао да су његови интереси угрожени, угрожени, па је у помоћ позвао Татаре. Татаре. БугарскоБугарско-татарски одреди су извршили дубок продор у Србију, Србију, и стигли су чак до Пећи, али су ту претрпели пораз. пораз. Милутин је сада одлучио да зада одлучујући ударац Бугарима, Бугарима, па је потукао њихову војску, војску, стигао до Видина и освојио га, га, натеравши Шишмана у бекство преко Дунава. Дунава. Ипак, Ипак, увидевши опасност и од Бугара и од Татара, Татара, Милутин је решио да се нагоди са Шишманом, Шишманом, па га је га је оженио ћерком свог жупана Драгоша, Драгоша, а Шишмановог сина Михајла својом ћерком Аном. Аном. На овај начин је Шишман у неку руку постао вазал краља Милутина, Милутина, што се није допало кану Ногају, Ногају, који је почео да врши припреме за упад у Србију. Србију. Милутин је Милутин је проценио да би Србија имала велике штете од татарског пустошења, пустошења, па је па је покушао да се нагоди са каном Ногајем, Ногајем, у чему је чему је успео, успео, пославши му дарове, дарове, као и свог сина Стефана и одређени број властеле као таоце на двор, двор, на коме су они остали све до Ногајеве смрти (1299). У периоду од 1284-1299. Милутин није имао великих освајања према Византији, Византији, већ су се борбе свеле на погранично четовање, четовање, које је исцрпљавало византијске снаге. снаге. Након што је Милутин освојио Драч и северну Албанију (1296), Византија се одлучила на већи поход против Србије. Србије. Цар Андроник II је II је послао на српску границу 1297. велике снаге на челу са, са, у то време најспособнијим византијским војсковођом, војсковођом, Михајлом пораз. Неуспех офанзиве приморао је Андроника да Главасом, које су претрпеле пораз. потражи мирно решење мирно решење,, а са тим је тим је био сагласан и сам Милутин. Милутин. Ипак, Ипак, за мирно решење мирно решење није била и српска властела, властела, која је која је сматрала да треба наставити освајања ка југу, југу, као ни краљ Драгутин, Драгутин, краљицакраљица-мајка Јелена, Јелена, а ни суседне Бугарска и Епир. Епир. Преговори су се отегли (1297-1299), а Милутинов захтев је био склапање брака између њега и неке византијске принцезе. принцезе. Андроник је Андроник је на то пристао и у први мах понудио руку понудио руку своје сестре Евдокије, Евдокије, али до брака није дошло, дошло, па је византијски цар био принуђен да понуди руку своје малолетне ћерке Симониде, која је имала по некима 6, а по некима 8 година. година. Милутин је Милутин је пристао, пристао, тако да је да је мировни уговор склопљен (1299), а Милутин је Милутин је као мираз добио све освојене територије северно од линије ОхридОхрид-ПрилепПрилеп-Штип. Штип.
8
10. Бракови краља Милутина
Краљ Милутин се женио 4 пута: пута: Јелена, ћерка господара Тесалије (1282-1283) Јелисавета, свастика краља Драгутина (1283-1284) Tертера (1284-1299) Ана Тертер, ћерка бугарског цара Георгија I Tертера Симонида , ћерка византијског цара Андроника II (1299-1321) • • • •
11. Грађански рат између Милутина и Драгутина
Успостављање мира и савезничких односа између краља Милутина и цара Андроника II, највише је погодило интересе краља Драгутина, Драгутина, а додатни разлог за сукоб је Милутиново неприхватање одредаба Дежевског споразума по коме би након Милутинове смрти на власт дошли Драгутинови потомци. потомци. Он се још 1299. спремао да нападне брата, брата, али се то није десило, десило, можда и због присуства византијске помоћне војске. војске. Ипак, Ипак, рат између Милутина и Драгутина је почео 1301.године. године. Рат који је започео на северу, северу, проширио се и на западне границе Милутинове државе. државе. Дубровчани су, су, уз помоћ млетачке флоте, флоте, војске из Задра и Хрватске, Хрватске, напали Котор, Котор, али их је Милутин врло брзо приморао на мир. мир. Платили су откуп заробљеника од 4000 перпера и заостали «српски доходак», доходак», и тек након тога им је Милутин издао повељу (1302) којом им је им је потврдио трговачке повластице у Србији. Србији. Теже сукобе је Милутин имао са Хрватима, Хрватима, којима је тада владао бан Павле Он је учвршћивао своју власт у Хрватској и Далмацији, Далмацији, а потом и Шубић Брибирски . Он је у знатним деловима Босне. Босне. За бана Босне је поставио свог брата Младена I, који је настојао да из Босне истисне бана Стефана I Котроманића. Котроманића. У томе није успео, успео, пошто је пошто је изгубио живот у борбама са босанским јеретицима (1304). Бан Павле Шубић је настојао да загосподари Хумском земљом, земљом, у чему је имао одређене успехе, успехе, пошто су његови одреди продрли све до Оногошта (Никшића). Никшића). У периоду од 1303-1306. се као господар Захумља помиње кнез Константин из породице цетинских кнезова, кнезова, касније познатих као Нелипчића. Нелипчића. У ратовањима између Милутина и бана Павла је заробљен син бана Павла, Павла, Младен II Брибирски. Брибирски. Сходно томе, томе, дошло је до непосредног сусрета између краља Милутина и бана Павла током 1305/6.године, године, где се преговарало о ослобађању Младена II, али и о Захумљу. Захумљу. Коначан исход је да је Младен ослобођен, ослобођен, а да је Милутин учврстио своју власт у Захумљу. Захумљу. Милутин је успешно ратовао и на севеним границама, границама, па је од Драгутина преотео Рудник. Рудник. Драгутин није имао снаге за рат на два фронта, фронта, пошто се уплео и у династичке борбе у Угарској, Угарској, заносећи се тиме да на угарски престо доведе свог сина Владислава, Владислава, који је по мајци Кателини био Арпадовић, Арпадовић, па је ушао у сукоб са делом угарског племства, племства, као и са новим краљем Карлом Робертом. Робертом. Милутин је био ипак у тешком положају, положају, пошто је са свих страна био окружен непријатељима, непријатељима, а и велики део српске властеле му је окренуо леђа у једном периоду борбе против Драгутина. Драгутина. Желео је да смањи притисак са Запада, Запада, и тако се у једном тренутку приближио папи и титуларном латинском цару Карлу од Валоа. Требало је да дође до брака између Зорице, Зорице , Милутинове ћерке, ћерке, и сина Карла од Валоа, Валоа, а поведени су и преговори са папом око преласка Милутина и целе земље у католичанство. католичанство. Од свега тога није било ништа, ништа, јер када су папски легати дошли, дошли, он се изговарао да не може да прихвати сједињење са римском са римском црквом у страху од брата и мајке, мајке, што никако није било тачно. тачно. У исто време док су вођени преговори са папом и Карлом од Валоа, Валоа, Милутин је Милутин је одржавао добре односе са двором у Цариграду, Цариграду, посебно са таштом Ирином, која је
9
ћерки и зету слала богате дарове. дарове. Док је она то чинила, чинила, Турци су запоседали Малу Азију, Азију, а избила је избила је и побуна најамника Каталанаца. Каталанаца. И Милутин је Милутин је имао своје најамнике, најамнике, који му умало нису дошли главе приликом једне побуне, побуне , коју је ипак успео угушити. угушити. Драгутин је био у још незавиднијем положају, положају, јер је осим са братом био у сукобу и са Карлом Робертом, Робертом, угарским краљем, краљем, па је посредством свештенства дошло до мира међу браћом 1311. или најкасније 1312. године. године. Према споразуму, споразуму, утврђене су старе границе међу браћом, браћом, према којима Драгутину припадају Мачва («онострани («онострани Срем»), Срем»), Браничево, Браничево, Усора и Соли, Соли, а Милутину све територије јужније од тога. тога. Да браћа тесно сарађују, сарађују, види се већ 1313., када сузбијају напад хрватског бана Младена II Брибирског. Брибирског. 12. Односи краља Милутина са Византијом од 1299-1321.
У овом периоду можемо говорити о релативно добрим односима између Милутина и Византије. Византије. Почетак XIV века за односе Србије и Византије није био обећавајући. обећавајући. Обе државе су се налазиле у великим унутрашњим проблемима: проблемима: у Србији је буктао грађански рат између Милутина и Драгутина, Драгутина, док су Византију потресале побуне каталанских најамника (1305-1311), а узнемиравала је узнемиравала је и претња која је која је долазила од титуларног латинског цара Карла од Валоа, Валоа, који се спремао да освоји Цариград. Цариград. Милутин се у то време налазио у тешком положају јер га је у грађанском рату напустио већи део властеле, властеле, а и Драгутин је био, био, преко родбинских веза у Угарској, Угарској, блискији са Западом и папом. папом. То је Милутин настојао да промени, промени, па се, се, на уштрб односа са Византијом, Византијом, повезао са Карлом од Валоа, Валоа, пославши му посланство 1306. године, године, које је склопило савез према коме би Милутин помогао Карлу у настојању да сруши Византију, Византију, и не би примао Карлове непријатеље. непријатеље. Карло је Милутину признао области између Прилепа и Просека, Просека, Овче Поље, Поље, кичевску област до Охрида, Охрида, и област од Дебра до реке Мат у Албанији. Албанији. Предвиђено је да Милутин уда ћерку за Карловог сина, сина, као и да заједно са својим народом пређе у католичанство. католичанство. Ипак, Ипак, до остварења ових планова није дошло јер дошло јер је је Карло напустио своје планове у вези са Цариградом. Цариградом. Милутин се после краћих непријатељстава поново приближио Византији, Византији, пославши јој војну помоћ у виду 2000 коњаника на челу са Новаком Гребостреком у борби против Турака (1313), који је који је помогао у протеривању Турака из Галипоља, Галипоља, као и у борбама у Малој Азији. Азији. 13. Устанак Стефана Дечанског
Након мира који је закључен међу браћом, браћом, Милутином и Драгутином, Драгутином, изгледа да су поново оснажене одредбе Дежевског споразума везане за наслеђивање престола. престола. Поново су у предности били Драгутинови синови, синови, Урошиц и Владислав. Ово није одговарало Милутиновом сину, сину, Стефану , који се током грађанског рата осећао сигурним, сигурним, јер се у том периоду сматрало да ће он наследити престо од оца. оца. Стефан је добио територије краљице Јелене, Јелене, и учврстио се у Зети и Требињу. Требињу. Решио је да дигне устанак против оца, оца, а за то је имао и подршку властеле. властеле. Ипак, Ипак, војну иницијативу је имао Милутин, Милутин, који је са војском кренуо у зетску област. област. Стефан се повукао на десну обалу Бојане, Бојане, па је дошло до преговора о помирењу. помирењу. Милутин није сину опростио овај потез, потез, па га је га је свезао и послао у Скопље на ослепљење, ослепљење, чиме је требало да Стефан буде елиминисан из свих комбинација око престола и трајно онеспособљен за вршење дужности. дужности. Ипак, Ипак, Стефан није био потпуно ослепљен, ослепљен, али је то успешно крио. крио. Из Скопља је пребачен у Цариград на чување Андронику II, тасту краља Милутина, Милутина,
10
заједно са женом и два малолетна сина, сина, Душаном и Душицом. Душицом. Ова побуна се збила највероватније у првој половини 1314. 14. Грађански ратови након смрти краља Милутина
Дугогодишња владавина краља Милутина се завршила неочекивано. неочекивано. Милутин се тешко разболео, разболео, док је агонија трајала дуго, дуго, а притом је изгубио моћ говора. говора. Милутин је изгледа за наследника одредио свог сина Константина (1319), за ког се не зна година рођења година рођења ни брак из кога је кога је потекао. потекао. Ипак, Ипак, ни Стефан у Цариграду није седео скрштених руку. руку. На наговор светогорских монаха, монаха, а уз помоћ епископа Данила и архиепископа Никодима , Милутин је дозволио Стефану да се врати у Србију (1320) и дао му жупу Будимљу на издржавање. издржавање. Овакав сплет околности је довео до слабљења централне власти, власти, тако да је дошло до нереда у држави и међусобног сукоба властеле. властеле. Милутин је умро 29.X 1321., а у хаосу који је који је настао је и безбедност погребне поворке која је која је преносила Милутиново тело из Неродимља у манастир Бањску дошла у питање. питање. Ипак, Ипак, архиепископ Данило је успео да је сачува, сачува, тако да је Милутин сахрањен у миру. миру. Потегло се питање наследника српског престола, престола, а постојала су три главна претендента на то место: место: Константин и Стефан, Милутинови синови, синови, и Владислав, Драгутинов син. син. Није познат ток борби између Стефана и Константина, Константина, али је сасвим сигурно да је Стефан однео победу до краја 1321., јер је 6.1.1322 . крунисан за краља као Стефан Урош III. Значајну подршку је имао од званичне српске цркве, цркве, као и већег дела властеле, властеле, што му је омогућило да из целе ситуације изађе као победник. победник. Ипак, Ипак, изван његове власти су остале области које су некада припадале краљу Драгутину, Драгутину, а сада његовом сину, сину, Владиславу II. Односи између Стефана Дечанског и Владислава су у почетку били мирољубиви, мирољубиви, али је али је у јесен 1323. дошло до рата до рата између њих због Рудника . Дубровачки трговци у Руднику, Руднику, на челу са Менчетом Менчетићем, Менчетићем, су давали Владиславу неке поклоне и пружали му подршку, подршку, а када је крајем 1323. Стефан Дечански освојио Рудник, Рудник, они су се са Владислављевим присталицама затворили у рудничку тврђаву Островицу. Островицу. Стефан је захтевао од Дубровника да своје трговце наговори да тврђаву предају краљу, краљу, док су дубровачке власти тврдиле да са тим немају ништа, ништа, тако да је дошло до прекида трговине између Србије и Дубровника. Дубровника. После преговора (1324), у које је била укључена и Венеција, Венеција, краљ је попустио и пустио дубровачке трговце, трговце, а Дубровчани су дозволили да се роба шаље у залеђе, залеђе, па је такво стање верификовано повељом Стефана Дечанског Дубровчанима (1326). 15. Владавина Стефана Дечанског
Борбе које су вођене међу претендентима на престо су ослабиле утицај краљевске власти у пограничним областима. областима. Неки властелини су почели самовољно да се понашају и да иступају самостално. самостално. Најдаље у томе су отишла 4 брата Бранивојевића, која су се учврстила у Стону и Пељешцу. Пељешцу. Одатле су ширили власт на исток до дубровачких граница, граница, а на запад до Неретве, Неретве, а и преко ње. ње. Опседали су и град Имотски (1322), борећи се на страни Венеције, Венеције, а против свргнутог дужда Бајамонте Тијепола, Тијепола, који је добио подршку Младена II Брибирског, Брибирског, а затим и Стјепана II Котроманића, Котроманића, који се уз помоћ Угарске ослободио врховне власти брибирских кнежева, кнежева, а 1324. освојио Усору и Соли и тако постао најмоћнији сусед Србије на западу. западу. Бранивојевићи су дошли у сукоб и са Дубровником и са баном Стјепаном II, а од стране српских власти су сматрани за одметнике, одметнике, тако да је 1326. дошло до заједничке офанзиве Дубровчана и Стјепана II, па је моћ Бранивојевића скршена, скршена, али
11
је то по српску државу оставило последице. последице. Територије Бранивојевића су подељене тако што је босански бан запосео пределе између Цетине и Неретве (Крајину), Крајину), док су Дубровчани заузели Стон и Пељешац. Пељешац. Дубровчани су покушали да поклонима озаконе ово освајање, освајање, али Стефан Дечански није прихватио њихове предлоге, предлоге, тако да је дошло до заоштравања односа, односа, и септембра 1327. је избио рат, рат, који је који је трајао око годину дана. дана. Српска војска је напала дубровачку градску територију и заузела Стон и Пељешац, Пељешац, а такође и отерала стоку, стоку, док су дубровачке галије онемогућиле упловљавање у српску луку Котор. Котор. До споразума је дошло 1328., тако да је Пељешац припао Србији, Србији, а Дубровчанима је враћена стока, стока, као и неки дугови. дугови. Територија коју је заузео босански бан никада није враћена Србији, Србији, па се он од 1326. називао господарем Захумља, Захумља, а привремено је проширио власт и на жупе Загорје и Невесиње. Невесиње. Од тог времена се нижу његови напади на пограничне крајеве немањићке државе, државе, тако да је опустошио и седиште дабарске епископије, епископије, манастир Св. Св.Николе у Бањи. Бањи. У Полимљу је одред на челу са «младим краљем» краљем» Душаном око 1328. ратовао против бана Стјепана II; када је под њим погинуо коњ, коњ, а он је једва сачувао живу главу. главу. Од тог периода су престали напади на Србију од стране Босне. Босне. Стефан је био везан за Андроника II још из доба цариградског изгнанства. изгнанства. На почетку владавине није имао проблеме с те стране, стране, јер су се 1322. Андроник II и Андроник III помирили, помирили, па није био принуђен да стаје на било чију страну у византијском грађанском рату грађанском рату.. Након смрти жене Теодоре, Теодоре, Стефан је Стефан је покушао да жену нађе на Западу и тако се повеже са њиховим владарским кућама. кућама. Избор је пао на Бланку , ћерку тарентског кнеза Филипа, тако да је свадба требало да буде у Скадру (1323). Ипак, Ипак, до тог брака није дошло, дошло, јер је Филип, Филип, као ревносни католик, католик, тражио да се српски владар и црква потчине римском потчине римском папи, папи, што није било реално било реално.. Тада се Стефан Урош III окренуо византијској царској породици, породици, и оженио се Маријом Палеолог, ћерком намесника Солуна, Солуна, Јована Палеолога, Палеолога, а брак је склопљен у првој половини Међутим, тај брак је убрзо довео до тешкоћа у односима српског краља и 1324. Међутим, византијског цара јер је Стефанов таст, таст, Јован Палеолог, желео да у подељеном царству себи обезбеди део, део, па је прешао на двор свог зета и од њега затражио помоћ у остваривању својих циљева. циљева. Они су заједно пустошили суседне византијске области, области, али Јован није успео да наметне своју власт градовима. градовима. Андроник II је успео некако да га умири, умири, доделивши му титулу ћесара, ћесара, али је али је овај напрасно умро на српском двору. двору. У то време је већ дошло до обнављања борби између Андроника II и Дечански, док је на страни Андроника III. На страну старог цара се сврстао Стефан Дечански, младог цара био бугарски цар Михаило, Михаило, коме је коме је обећана помоћ у борби против српског краља и велика новчана награда. награда. У новембру 1327. су отпочела отворена непријатељства. непријатељства. Српске савезничке трупе предводио је Хреља, у то време најугледнији српски војсковођа, војсковођа, и оне су боравиле између Сера и Солуна. Солуна. Вође странке старога цара: цара: деспот Димитрије , протовестијар Андроник Палеолог и Михајло гложили, што је млади цар, цар, Андроник III искористио, искористио, и уз Асан, су се међусобно гложили, помоћ својих присталица тајно ушао у Солун и загосподарио градом (децембар 1327). Млади цар је добио упориште у Македонији, Македонији, а брзо су му се предали Воден, Костур и Охрид, тако да су српске трупе остале опкољене у Серу, заједно са присталицама старог цара, цара, које су једине наде полагале у српску војску, војску, и наговарали су српског краља да уђе у сукоб. сукоб. Стефан Урош III је III је то одбио, одбио, позивајући се на то да је да је већ послао помоћне трупе, трупе, а и на то да неће улазити у сукоб са младим царем све док га овај не нападне. нападне. Присталицама старог цара је дао више могућности: могућности: да пошаље посланство младом цару са молбом да им опрости, опрости, да их пошаље бугарском цару Михајлу који би их проследио у Цариград, Цариград, да их отпреми у Венецију, Венецију, одакле би бродом били превезени у Цариград, Цариград, или да их распореди у тврђаве Прилеп, Прилеп, Просек и Струмицу, Струмицу, и да ту
12
сачекају крај грађанског рата, рата, што су они и прихватили. прихватили. У близини Цариграда је потучена војска старога цара, цара, али му је изненадно у помоћ притекао бугарски цар Михајло, Михајло, који је прешао на његову страну. страну. Ипак, Ипак, када се Андроник III приближио Цариграду, Цариграду, успео је да натера Михајла да се повуче, повуче , чиме је последња нада за Aндроника II нестала. нестала. У мају 1328. је Андроник Млађи завладао Цариградом, Цариградом, а Андроник Старији је Старији је био принуђен да се повуче и замонаши. замонаши. После краткотрајног сукоба 1328. између Андроника III и бугарског цара Михајла, Михајла, дошло је до примирја и склапања савеза упереног против српског краља. краља. Српска војска је војска је опседала Охрид током 1329., али је али је на вест о доласку Андроника III са војском изненада дигла опсаду. опсаду. Византијски и бугарски цар су се договорили у пролеће 1330. године да већ у лето нападну српског краља заједничким снагама. снагама. Византијски цар је повео своју војску у Македонију, Македонију, где је освојио неколико мањих градова који су били под влашћу српског краља, краља, али се није удаљавао из Пелагоније. Пелагоније. Бугарска је извршила велике припреме за рат, рат, па су јој у помоћ дошли и влашки и татарски одреди, одреди, тако да се њена војска процењује на 15.000 људи. људи. Стефан Дечански је Дечански је био обавештен о припремама својих непријатеља, непријатеља, па је решио да се сукоби прво с бугарском, бугарском, а затим и са византијском војском. војском. Пошто је очекивао бугарску војску, војску, са својом војском је дошао у ДобричМораву, да би спречио Добрич-поље, на ушћу Топлице у Мораву, евентуални напад из правца Ниша. Ниша. Међутим, Међутим, бугарска војска је кренула ка изворишту реке Струме, Струме , и пустошила крајеве око Велбужда (дан. дан. Ћустендила) Ћустендила) и Землна . То је натерало српску војску да јој крене у сусрет, сусрет, како би онемогућила дубље упаде на српску територију, територију, па се српска војска утврдила око реке Каменче , северно од Велбужда. Велбужда. Долазак велике српске војске изненадио је Бугаре, Бугаре, а поготово снажан налет српских одреда (28.7.1330.) који је који је помео бугарску војску. војску. У српским одредима је одредима је било и доста најамника, најамника, поготово Шпанаца. Шпанаца. Паника у бугарској војсци је настала кад је стигла вест да је бугарски цар Михајло рањен и заробљен. заробљен. У бици код Велбужда се посебно истакао одред под командом «младог краља» краља» Душана. Душана. После битке, битке, Стефан Дечански је о победи обавестио краљицу и архиепископа, архиепископа, а затим ушао у Бугарску водећи са собом угледне бугарске заробљенике да би му предали градове и државу. државу. Прошао је предео звани Мрака и у месту Извори се састао са изасланицима брата погинулог цара Михајла, Михајла, Белаура , који су му нудили да преузме власт над Бугарском. Бугарском. Он је то делимично искористио поставивши на бугарски престо свог сестрића Ивана Стефана , који је кратко остао на власти (1330-1331). Стефан Дечански је планирао да се сада обрачуна са Андроником III, који се, се, међутим, међутим, повукао из Македоније и почео да осваја градове свог дојучерашњег савезника, савезника, покојног бугарског цара Михајла. Михајла. То је То је Стефану олакшало посао, посао, па је од Византије преотео «многе земље и градове» градове» ( Велес, Велес, Просек, Просек, Штип, Штип, Чрешће, Чрешће, Добрун). Након победе над Бугарском и Византијом, Византијом, Стефан Урош III се окренуо завршетку градње своје задужбине, задужбине, Дечана , па је па је у ту сврху издао и прву повељу Дечанима (лета 1330). Ипак, Ипак, након успешног завршетка ратовања са спољним непријатељима, непријатељима, у Србији је избио грађански рат између оца и сина, сина, Стефана и Душана. Душана. Непознати су узроци избијања овог сукоба, сукоба, мада је мада је највероватније да је да је главну улогу имала властела, властела, незадовољна делимичним резултатом војног успеха против Бугарске и Византије, Византије, али и жеља Душана да себи обезбеди власт. власт. Дубровчани су имали преговарачку улогу, улогу, и до примирја је дошло априла 1331., али је трајало само 3 месеца. месеца. Стефан је позвао Душана да дође на његов двор, двор, али се Душан тога бојао и био је спреман да побегне ван земље. земље. Ипак, Ипак, под притиском властеле, властеле, Душан је кренуо малом војском на оца, оца, и изненадно га опколио на Стефановом двору у Неродимљу (августа 1331.). Стефан Дечански је побегао у тврђаву Петрич, али су Душану остали двор и ризница, ризница, па га је он опет опколио у Петричу и присилио на предају. предају. Стефан је Стефан је био пребачен у тамницу у
13
Звечан, где је под нејасним околностима изгубио живот (11.11.1331.). Душан је за краља крунисан на другом двору, двору, у Сврчину, 8/21.септембра 8/21.септембра 1331., на сабору племства и свештенства. свештенства. 16. Стефан Душан до споразума са Кантакузином
Очекивања властеле након преузимања престола од стране Душана било је надирање ка југу, југу, на рачун византијских области. области. Међутим, Међутим, пре тога, тога, Душан је морао да среди нека спољна и унутрашња политичка питања. питања. У Бугарској је са престола смакнут просрпски оријентисани Иван Стефан, Стефан, и на власт доведен Иван Александар (1331-1371). Душан је желео добре односе са Бугарском да би имао одрешене руке према Византији, Византији, тако да је пријатељство учвршћено склапањем брака између Душана и Јелене, Јелене, сестре бугарског цара. цара. У пролеће 1332. у Зети је избила побуна незадовољних великаша на челу са Богојем , али је Душан врло брзо угушио. угушио. На западним границама, границама, Душан је морао да реши проблеме настале са Дубровником и босанским баном Стјепаном II Котроманићем. Котроманићем. После слома Бранивојевића, Бранивојевића, Дубровчани су запосели Стон и Пељешац, Пељешац, али их је у војној акцији Стефан Дечански повратио. повратио. Међутим, Међутим, Дубровачка република Дубровачка република је је трајно желела да запоседне те крајеве, крајеве, па је уз помоћ утицајних људи на Душановом двору успела да издејствује повељу (22.1.1333., у Пологу) којом Душан уступа цело приморје од Стона до Дубровника, Дубровника, као и острво Посредњицу на ушћу Неретве, Неретве, за једнократну за једнократну накнаду од 8.000 перпера, перпера, као и обавезу плаћања накнаде од 500 перпера годишње српским краљевима убудуће, убудуће, и омогућавања слободног богослужења православном становништву. становништву. Сличну повељу Дубровчани добијају и од босанског бана, бана, обавезујући се на годишњи трибут од 500 перпера. перпера. Дубровчани су, су, пак, пак, били посредници у сређивању српскосрпско-босанских односа. односа. Непосредно по преузимању власти (1332), Душан је почео са четовањем по пограничним областима Византије, Византије, па је пустошио пределе источне Македоније, Македоније, од Струмице до Егејског мора. мора . Задржао је град Струмицу и околне градиће. градиће. Изненада, Изненада, у Србију је пребегао истакнути византијски великаш Сиргијан . Током грађанских ратова између Андроника II и Андроника III, Сиргијан је играо истакнуту улогу. улогу. На почетку рата (1321-22), био је на страни младог цара, цара, али је због сукоба са Јованом Кантакузином, Кантакузином, још једним истакнутим младим великашем на страни Андроника III, прешао на страну старог цара. цара. Када су цареви склопили примирје (1322), Сиргијан је ухваћен и бачен у тамницу на доживотну робију, робију, одакле га је 1328. избавио баш Јован Кантакузин. Кантакузин. Сиргијан је за време тешке болести цара Андроника III (1329), опет на иницијативу великог доместика Јована Кантакузина, Кантакузина, постављен за намесника западних крајева са седиштем у Солуну. Солуну. Ту се он зближио са мајком цара Андроника III, Ритом Ксенијом, Ксенијом, која га је, је, вођена мржњом према заједничком непријатељу, непријатељу, Јовану Кантакузину, Кантакузину, усинила и одредила за свог наследника, наследника, обећавши му у посед град Солун. Солун. Ипак, Ипак, након изненадне смрти царице (1333), Сиргијан је остао без заштите. заштите. Он је прво пребегао у ђеновљанску Галату, Галату, али се ту, ту, врло близу Андрониковом двору, двору, није осећао довољно сигурно, сигурно, па је пребегао на млетачку Еубеју, Еубеју, одакле је тражио опрост од цара и додељивање поседа у Македонији, Македонији, на рубу царства. царства. Пошто је његов захтев одбијен, одбијен, упутио се у Албанију, Албанију, одакле је пребегао на српски двор (1333). Душану је овакав извор информација и човек од угледа изузетно добродошао, добродошао, тако да је уз Сиргијанову помоћ кренуо у офанзиву према Византији. Византији. У први мах (1334), заузети су Прилеп, Охрид и Костур, а планови Душана су били да освоји Солун. Солун. Византијски цар је увидео да заправо највећа опасност вреба од самог Сиргијана, Сиргијана, па је организовао атентат на њега док су српске снаге опседале Солун. То је омело Душанове планове, планове, а и сам Андроник III лично је лично је дошао у Солун да га брани, брани, тако да је да је
14
Душан одустао од опсаде. опсаде. Још један од разлога прекида опсаде је и претња која се појавила на северним границама Србије, Србије, од стране угарског краља Карла Роберта . Дошло је до преговора између Душана и Андроника (26.8.1334.), а најважнија одредба је била померање српских граница на југ, југ, тако да су у границама српске државе били Прилеп, Прилеп, Охрид и Струмица. Струмица. Угарска је за време Карла Роберта поново отварала своје аспирације јужно од Саве и Дунава. Дунава. Карло Роберт је још 1319. заузео неке области у северној Србији (Београд, Београд, Мачву и Колубару), Колубару), а док је док је Душан ратовао Душан ратовао на југу, југу, угарске трупе су упале у северни део Србије (крај 1334.-почетак .-почетак 1335). Пошто је потписан споразум између Душана и Андроника, Андроника, Душан је Душан је кренуо лично у одбрану својих територија. територија. Брз долазак српских трупа је трупа је изненадио Угре, Угре, па када је Душан већ био код Жиче, Угри су почели масовно да беже преко Саве, Саве, при чему се велики број војника удавио. удавио. Душан је то искористио и преотео Мачву. Мачву. У овом рату на страни угарског краља био је и босански бан Стјепан II Котроманић, Котроманић, чији су великаши из Захумља, Захумља, Ружир и Милтен Драживојевић , након угарског пораза прешли српском краљу. краљу. Ратовали се и наредних година (1338-39), када Карло Роберт има чак и заштиту папске курије у борби са «шизматицима». шизматицима». Српске трупе су изгледа прелазиле Саву и бориле се против Угара у Срему. Срему. Борбу Карла Роберта и тежње ка освајањима на југу наставља и његов син Лајош I (1342-1381), али без успеха. успеха. У међувремену су се у Византији стабилизовале прилике, прилике, па је Андроник III 1336. заузео Тесалију . Исте године су се Душан и Андроник срели у Радовишту на Струмици, Струмици, и сусрет је трајао недељу дана. дана. Том приликом су се упознали и Душан и Јован Кантакузин, Кантакузин, каснији савезници, савезници, па непријатељи. непријатељи. 17. Стефан Душан са Кантакузином
Мирни односи између Србије и Византије су трајали све до изненадне смрти цара Андроника III 1341. Престо је требало да припадне малолетном Јовану V, у чије име би владало регентство, регентство, у сарадњи са царицом мајком, мајком, Аном Савојском. Савојском. Душан је стрпљиво пратио вести из Цариграда, Цариграда, и у лето 1341. је кренуо ка околини Солуна, Солуна, али је посредством изасланства цариградске владе на челу са Јованом Кантакузином дошло до примирја и преузимања ранијих преузимања ранијих обавеза. обавеза. Ипак, Ипак, у Византији је дошло до промене прилика. прилика. Велики доместик Јован цара, Кантакузин , најутицајнији човек у Царству и најближи сарадник покојног цара, очекивао је да ће место регента припасти њему. њему. До тога није дошло, дошло, јер се створила опозиција коју су предводили велики дукс Алексије Апокавк, цариградски патријарх Јован Калекас, и царица Ана Савојска. Јован Кантакузин се повукао у тврђаву Дидимотику и тамо прогласио за цара (октобра 1341). То је означило почетак новог грађанског рата у Византији. Византији. Јован Кантакузин је био представник крупне аристократије, аристократије, што је његовим противницима дало шансу да против њега окупе широке народне масе. масе. У Тракији и Солуну масе устају против њега (1342), и он решава он решава да помоћ потражи у Србији. Србији. Посланике које је отпремио Душану су ухапсиле трупе Алексија Апокавка, Апокавка, тако да је лично био принуђен да крене у Србију по помоћ, помоћ, рачунавши на своје пријатељство са Душаном. Душаном. Упутио се долином Вардара, Вардара, боравио у Просеку, Просеку, одакле је наставио даље, даље, и у близини Велеса се сусрео са једним од Душанових најмоћнијих великаша, великаша, Јованом Оливером, који је одмах пожурио да обавести Душана о Кантакузиновом доласку. доласку. Душан је у то време био негде на Морави, Морави, где је испраћао жену Јелену, Јелену, која је ишла у посету брату, брату, бугарском цару Ивану Александру. Александру. На вест о Кантакузиновом доласку, доласку, обоје су се вратили. вратили.
15
До сусрета њих двојице је дошло на Душановом двору у Паунима код Приштине, Приштине, јула 1342. Отпочели су преговоре о борби против регентства против регентства Ане Савојске, Савојске, који нису ишли лако, лако, с обзиром на то да Душан није хтео да без икакве користи улази у рат, рат, па је тражио све области западно од Христопоља (Кавале), Кавале), или бар западно од Солуна. Солуна. Јован Кантакузин, Кантакузин, иако је дошао по помоћ, помоћ, хтео је да до ње дође са што мање уступака, уступака, па је Душанове предлоге одбио. одбио. Изгледа да је одлучујућу улогу у преговорима имала краљица Јелена, Јелена, а од великаша Јован Оливер, Оливер, тако да је Душан пристао на савез, савез, а Јован Кантакузин је као таоца морао да остави сина Манојла, Манојла, који би био ожењен ћерком Јована Оливера. Оливера. Пао је договор да свако од савезника задржи оно што буде освојио у рату. рату. Пре договора, договора, потегло се и питање Хреље, моћног великаша чија се територија простирала источно од Вардара до Мелника на југу. југу. Хреља се био одметнуо од Душана и признао власт Андроника III, али када је избио грађански рат, рат, стао је на страну Јована Кантакузина. Кантакузина. Како су Кантакузина многе присталице напустиле, напустиле, тако је то учинио и Хреља. Хреља. Усред преговора између Душана и Кантакузина, Кантакузина, дошли су Хрељини изасланици који су носили поруку да Хреља жели да се врати под власт краља Душана. Душана. Душан је Душан је тражио и да се ова тачка унесе у споразум, споразум, што је што је Кантакузин уз негодовање прихватио. прихватио. Циљ прве заједничке акције био је град Сер, важан и велики град недалеко од Струме, Струме, одакле је Јован Кантакузин требало да настави ка Дидимотици, Дидимотици, где се налазила његова жена. жена. У поход на Сер је Јован Кантакузин кренуо са српским одредима на челу са Јованом Оливером и војводом Вратком. Овај напад ( јесен 1342) је био неуспешан јер је војску захватила епидемија дизентерије, дизентерије, при чему је помрло 1500 ратника. ратника. У међувремену је велики дукс Алексије Апокавк послао лађе и војску у Христопољ да би препречио пут Кантакузину ка Дидимотици. Дидимотици. Ни други напад на Сер (1343) није био ништа успешнији. успешнији. У исто време, време, Душан је водио успешне походе у Кроју, Валону, Валону, Берат и Канину, тако да је Албанији, Албанији, па је па је освојио градове Кроју, да је под његову власт дошла читава Албанија без Драча. Драча. Други правац освајања ишао је ка Воден, Костур и Хлерин. Македонији, Македонији, па су освојени Воден, У међувремену, међувремену, царица Ана Савојска је слала у тајности изасланства у Србију, Србију, са намером да наговори Душана да јој преда Кантакузина, Кантакузина, нудећи му све области западно од Христопоља изузев града Солуна, Солуна, као и брак између њене ћерке и Душановог сина Уроша, Уроша, али је али је све ове предлоге Душан одбио. одбио. Ипак, Ипак, у Цариграду нису губили наду да ће до разбијања савеза између Душана и Кантакузина доћи, доћи, па је Алексије Апокавк крајем 1342. преко изасланика уговорио састанак са Душаном у Амфипољу (Христопољу). Христопољу). Душан је Душан је обавестио Кантакузина о овом састанку, састанку, на шта је шта је овај дао пристанак, пристанак, али до састанка није дошло, дошло, јер је у међувремену умро Хреља, Хреља, посредник у овим преговорима, преговорима, тако да се Душан вратио и освојио Хрељине градове Апокавк је отишао у Цариград. Цариград. Струмицу и Мелник, а Алексије Апокавк је Прилике су се за Јована Кантакузина изненада побољшале крајем 1342. када му је дошло изасланство великаша из Тесалије који су желели да га признају за цара. цара. Кантакузин је то прихватио, прихватио, што му је дало велико упориште у самој Византији, Византији, тако да му савез са Душаном на неки начин није био потребан. потребан. Непотребност савеза је увиђао и сам Душан, Душан, јер су му на неки начин биле везане руке за даље освајање византијских територија. територија. Њихов савез се распао када је у пролеће 1343. Јован Кантакузин заузео Бер, коју је коју је опседао и краљ Душан. Душан. После ракида савеза између Душана и Јована Кантакузина, Кантакузина, свако је нашао нове савезнике. савезнике. Душан је обновио преговоре са цариградском владом, владом, тако да је склопио савез са Аном Савојском и Алексијем Апокавком, Апокавком, који је требало да буде утврђен женидбом Душановог сина и Анине ћерке. ћерке. Јован Кантакузин је савезника потражио у селџучком емиру Умуру (крајем 1343), с којим је намеравао да освоји Солун, Солун, а затим
16
крене ка Тракији, Тракији, а придружио им се и локални великаш Момчило. Момчило. Турци, Турци, међутим, међутим, нису могли дуго ратовати дуго ратовати у Европи, Европи , па су хтели да се укрцају на бродове, бродове, и отплове ка Малој Азији, Азији, али их је изненада напала хришћанска флота и уништила бродове. бродове. Остао им је једино копнени пут преко Тракије ка Хелеспонту (Дарданелима). Дарданелима). За то је сазнао Душан, Душан, па је послао одред својих коњаника на челу са Прељубом с намером да их пресретне, пресретне, тако да је да је дошло до битке код Стефанијане , близу Струмског залива (маја битку, али је њен значај био веома 1344). Турци су успели лукавством да добију ову битку, мали. мали. Положај Јована Кантакузина још увек није био сигуран, сигуран, поготово зато што је Алексије Апокавк окупио велику војску и продро до Хераклеје у Тракији, Тракији, што је нагнало Момчила , господара Родопа, Родопа, да се опет окрене цариградском регентству цариградском регентству,, које му је доделило титулу деспота. деспота. Зато је Кантакузин био принуђен да тражи помоћ (1345) од свог савезника Умура, Умура, који му је послао војску од 20.000 коњаника. коњаника. Ова војска се сукобила код Перитеориона ( јуна 1345) са деспотом Момчилом, Момчилом, који је погинуо у борби, борби, а његови поседи су припали Јовану Кантакузину. Кантакузину. 18. Проглашење Царства
Почетком лета 1345. краљ Душан је намеравао да настави са освајањем византијских градова, градова, па се тако поново окренуо Серу, Серу, ког је држао под опсадом. опсадом. Јован Кантакузин је, је, после слома деспота Момчила, Момчила, знатно ојачао и желео је да среди прилике у европском делу Царства, Царства, пре него што крене на Цариград. Цариград. Послао је изасланике Душану са поруком да дигне опсаду Сера, Сера, или ће бити принуђен да интервенише са Селџуцима. Селџуцима. Међутим, Међутим, Јовану Кантакузину се изненада указала прилика да освоји власт у Цариграду, Цариграду, јер је Алексије Апокавк, Апокавк, велики дукс и најмоћнији човек престонице, престонице, убијен (11.6.1345), што је изазвало метеже у Цариграду. Цариграду. Јован Кантакузин се двоумио зато што је желео с једне стране да учврсти положај у Македонији и заузме Сер, Сер, а с друге стране је био велики улог у игри, игри, у виду освајања власти у Цариграду. Цариграду. Одлучио је да крене на Цариград, Цариград, док су се његови савезници Селџуци вратили у Малу Азију да решавају своје унутрашње проблеме. проблеме. У међувремену се странка присталица покојног Апокавка добро организовала, организовала, тако да је план о заузимању Цариграда пропао. пропао. За то време, време, Душан је заузео Сер (25.9.1345.) и цела источна Македонија, Македонија, све до кланаца источно од Христопоља, Христопоља, тако да је и Света Гора дошла под власт српског краља. краља. Велики успех за Душана је представљало и освајање Бера (1345). Ово је, је, несумњиво, несумњиво, био велики успех за српску државу, државу, а Света Гора, Гора, центар источноправославног монаштва је монаштва је признала власт српског краља, краља, и то је то је био први пут да Света Гора признаје за владара неког ко није византијски цар, цар, а пружила је и огромну идеолошку подршку српској власти у новоосвојеним византијским територијама. територијама. Заузврат, Заузврат, Душан је новембра 1345. издао општу хрисовуљу светогорским манастирима којом потврђује раније повластице светогорским манастирима и додаје им нове. нове. У то време је у Византији била уврежена идеја о могућности постојања само једног царства на Земљи, Земљи, а то је била управо она, она, тако да у теорији није могло постојати друго царство осим ње. ње. Ипак, Ипак, пракса је била нешто другачија, другачија, јер је још 800. у Риму Карло Велики проглашен за цара Западног Римског царства, царства, а 917. је на Истоку и бугарски владар Симеон добио царску титулу, титулу , и то из руку цариградског патријарха. патријарха. Прелазак из ранга краљевства у ранг царства за немањићку државу је био велики корак. корак. Ипак, Ипак, након освајања знатних делова Византијског царства, царства, Душан је сматрао да је време да себе окити царском титулом, титулом, а до тада је себе називао краљем или «честником Грком честником Грком / грчким грчким странама», странама», што је што је био својеврстан корак ка царској титули. титули. Одлука о проглашењу за цара је донета вероватно још пре освајања Сера, Сера, а споразум
17
са светогорским Протатом («општа («општа хрисовуља») хрисовуља») је Душана утврдио у тој намери, намери, тако да је Душан проглашен за цара Срба и Грка у Серу у периоду између новембра 1345. и јануара 1346., а можда баш и на Божић. Царску титулу требало је добити из руку патријарха, патријарха, на Западу од папе, папе, а на Истоку од цариградског патријарха. патријарха. Како Душан није могао да рачуна на тако нешто ни од једног, једног, ни од другог, другог, прибегло се једином могућем решењу. решењу. Српски архиепископ Јоаникије је, је, уз подршку Српске и Охридске архиепископије, архиепископије, као и Бугарске патријаршије, патријаршије, на сабору епископа уздигнут на ранг патријарха. патријарха. Сада су се стекли услови да крунисање царском титулом и миропомазање обави патријарх, патријарх, па је сазван државни сабор у Скопљу, Скопљу, на Ускрс, Ускрс, 16.априла 16.априла 1346., на коме је Душан и званично крунисан царском титулом, а царску круну је круну је примио из руку из руку српског и трновског патријарха, патријарха, Јоаникија и Симеона, Симеона, а добио је и благослов светогорског свештенства. свештенства. Душанову царску титулу признали су Венеција и Дубровник, Дубровник, и у неку руку Босна, Босна, док на Западу његова царска титула није призната. призната. На државном сабору је дошло и до формалне, формалне, али не и суштинске поделе српске државе. државе. Предели од Дунава до Скопља припали су Душановом сину, сину, сада краљу Урошу, Урошу, док је он за себе задржао пределе јужно од Скопља, Скопља, практично новоосвојене крајеве српске државе. државе. У пракси, пракси, Душан је имао сву власт на целокупној територији. територији. Са закашњењем је стигла реакција Цариграда, Цариграда, па је тек за владе Јована Кантакузина (1347-1354) дошло до реакције од стране цариградске патријаршије. патријаршије. На притисак Кантакузина, Кантакузина, патријарх Калист је 1350. изопштио српског владара, владара, патријарха и цело свештенство из заједнице православних хришћана. хришћана. Ипак, Ипак, Душан је ову реакцију неутралисао приближивши се легитимном византијском цару Јовану V, ког је називао «преузвишеним царем Ромеја» Ромеја» и својим «синовцем», синовцем», што је овај и прихватио и истом мером узвраћао Душану. Душану. Проглашењем за цара, цара, Душан је преузео и византијску титулатуру, титулатуру, па је својим великашима почео додељивати највише византијске титуле: титуле: деспота, деспота, севастократора и кесара. кесара. Титуле деспота добили су Душанов брат по оцу, оцу, Симеон – Синиша, и брат царице Јелене, Јелене, Јован Асен, док је 1349. деспотско достојанство добио и Јован Оливер. Титулу деспота носио је и Иваниш, са поседима у Топлици, Топлици, али се не зна у каквим је он родбинским везама био са царском породицом. породицом. Титулу севастократора била је додељена Дејану , мужу Душанове сестре Јевдокије, Јевдокије, а припадала је још и Бранковића, и Јовану Оливеру пре него што је Бранку Младеновићу, оцу Вука Бранковића, постао деспот. деспот. Титулу кесара носили су Гргур Голубић, војвода Прељуб, као и Војихна. Стицање највиших титула зависило је од степена сродства са царском породицом. породицом. Деспот Симеон је управљао Епиром, Епиром, док је деспот Јован Асен држао поседе у Албанији. Албанији. Кесар Прељуб је дошао за намесника Тесалије, Тесалије, док је кесар Војихна био намесник у Драми. Драми. Деспот Јован Оливер је Оливер је држао Овче поље са Злетовом, Злетовом, а севастократор Дејан је управљао крајевима око Велбужда и Куманова, Куманова, док је севастократор Бранко Младеновић држао Охрид са околином. околином. 19. Освајања након проглашења Царства
У Византији је Византији је дошло до обрта, обрта, и почетком фебруара 1347., Јован Кантакузин је Кантакузин је ушао у Цариград. Цариград. Постављен је за својеврсног регента младом цару Јовану V Палеологу, Палеологу, али је већ маја исте године крунисан за цара, цара, а Јован V постаје његов зет, зет, тако да у Византији преузима главну реч. реч. Он ступа у родбинске односе и са својим старим савезницима, савезницима, Селџуцима, Селџуцима, удајући своју кћер за Умуровог сина, сина, Орхана. Орхана. Настојавши да среди прилике у Византији, Византији, он покушава дипломатским путем да од Душана поврати изгубљене градове, градове, на шта Душан није ни помишљао, помишљао, тако да су се
18
сва изасланства из Србије враћала без резултата. резултата. Тада Јован у помоћ позива Селџуке, Селџуке, који шаљу 10.000 војника, војника, а на њихово чело Кантакузин ставља своје синове, синове, па они упадају у област Мигдонију , око Христопоља, Христопоља, и ту убијају и заробљавају много људи. људи. Турци се након тога (1348) преко Хелеспонта враћају у Малу Азију, Азију, а Кантакузин шаље ново посланство, посланство, које наравно остаје без успеха. успеха. Кантакузин окупља војску у Тракији и у помоћ позива Умура, Умура, али овај није могао да му се одазове бавећи се одбраном Смирне од латинских галија, галија, тако да Кантакузин одустаје од похода. похода. Јован Кантакузин након тога бива суочен са могућношћу побуне сина Матије, Матије, који је који је тражио одређену област за себе, себе, па му Јован даје област између Христопоља и Дидимотике. Дидимотике. Цар Душан и царица Јелена су у то време (1347/8.) боравили на Светој Гори, Гори , богато обдарујући манастире, манастире, а пре свега зато што је Европом у то време харала куга. куга. Од куге је умро и способни намесник Епира и Тесалије, Тесалије, севастократор Јован Анђео, што је што је навело Душана да пошаље војску у те области, области, тако да су Епир и Тесалија пали под српску власт пре новембра 1348. У Тесалији је Душан за намесника поставио кесара Прељуба, Прељуба, са седиштем у Трикали, Трикали, док је у Епиру намесник постао деспот Симеон (Синиша), Синиша), са седиштем у Арти. Арти. Деспот Јован Комнин Асен је држао јужну Албанију, Албанију, а седиште му је му је било у Валони. Валони. Након Душанових освајања у Епиру и Тесалији, Тесалији, Јовану Кантакузину је остао Цариград са околином и Тракија. Тракија. Душан је знао да Цариград не може освојити без подршке са мора, мора , па се обратио Венецији за помоћ, помоћ, али она није била заинтересована, заинтересована, јер је јер је у то време ратовала време ратовала са највећим супарником, супарником, Ђеновом. Ђеновом. Откако је босански бан Стјепан II Котроманић заузео Крајину између Цетине и Неретве, Неретве, као и већи део Захумља, Захумља, односи између Србије и Босне су били лоши. лоши. Венеција је настојала да помири завађене стране посредством својих посланика. посланика. Цар Душан је тражио од бана да врати заузете територије, територије, и тражио арбитражу, арбитражу, што је Стјепан II одбијао. одбијао. Пошто је цар Душан био заузет приликама на југу земље, земље, пристао је на потписивање трогодишњег примирја (1346). Негде пред истек примирја (1349), бан Стјепан је намеравао да изгради тврђаву у Хуму, Хуму, на ушћу Неретве, Неретве, и тражио од Венеције гаранције да ће штитити с мора њену изградњу. изградњу. Венеција се с тим није слагала, слагала, и тражила је од бана прекид градње, градње, због односа са Душаном. Душаном. По истеку примирја, примирја, трупе Стјепана II су продрле чак у Конавле и опустошиле цареве поданике. поданике. После неуспешних преговора током 1350., Душан се спремио за војни поход ка западу, западу, па је у октобру продро у Захумље , прешао Неретву и упутио се даље ка Цетини и Крки. Крки. У Трогиру и Шибенику су очекивали долазак српског цара и спремили су дарове, дарове, а један од циљева похода била је и помоћ коју је Душан хтео да пружи сестри Јелени, Јелени, која се удала за Младена III Брибирског, Брибирског, који је пак умро током епидемије куге, куге, док је Јелена настојала да обезбеди владавину свом сину, сину, Младену IV, због претњи Венеције и Угарске. Угарске. Док је Душан напредовао према Крки, Крки, стигле су му неповољне вести о побунама у Македонији, Македонији, па се он окренуо и похитао назад. назад. Војска коју је оставио у Захумљу била је малобројна, малобројна, тако да је босански бан Стјепан II успео да га поново заузме. заузме. У међувремену, међувремену, Јован VI Кантакузин је решио да поврати изгубљене византијске области у Македонији. Македонији. Уз помоћ Турака освојио је Солун, Солун, као и Бер (Верију) Верију) и Воден (Едесу), Едесу), и друге мање градове. градове. Кренуо је ка југу, југу, према Тесалији, Тесалији, и освојио два града, града, али Сервију, која чува улаз у Тесалију, Тесалију, одбранио је кесар Прељуб. Прељуб. Душан је похитао назад ипак због догађаја у Скопљу, Скопљу, где су Кантакузинове присталице толико ојачале, ојачале, да су тражиле предају града. града. Ипак, Ипак, када је цар Душан стигао, стигао, све се брзо смирило. смирило. Дошло је Дошло је и до преговора између Душана и Кантакузина, Кантакузина, у близини Солуна, Солуна, али безуспешних. безуспешних. Кантакузин се повукао у Солун, Солун, а Душан је Душан је поново освојио изгубљене градове. градове. У Солуну је Солуну је боравио и млади цар Јован V Палеолог, Палеолог, који је који је
19
био у некој врсти притвора. притвора. Душан му је понудио новчану и оружану помоћ, помоћ, а чак се говорило и о браку Јована V и Душанове свастике, свастике, иако је млади цар већ био Кантакузинов зет. зет. Јован Кантакузин је то био осујетио, осујетио, а у Византији је опет букнуо грађански рат грађански рат.. 20. Сукоб Стефана Душана с Турцима и преговори с папом
Сукобљене стране у Византији нису имале довољно војника, војника, па су их потражили у суседним земљама. земљама. На страни Јована VI Кантакузина били су османски Турци емира Орхана, Орхана, док се Јован V Палеолог ослањао на војску српског цара, цара, кога је и признао у међувремену, међувремену, али као цара Србије, Србије, а и бугарски цар Иван Александар је послао један одред. одред. Зараћене војске су се изненада среле код Дидимотике у Тракији, Тракији, ујесен 1352., а бугарски одред се повукао у тврђаву, тврђаву, док су на бојишту остали само српски одреди, одреди, вишеструко бројчано слабији, слабији, и доживели тежак пораз. пораз. Јован Кантакузин је однео победу, победу, а као награду Турцима дао им је да се настане у тврђави Цимпе (ант. ант.Херсон) Херсон) на Галипољском полуострву, полуострву, док су они, они, након земљотреса 1354. који је који је погодио Галипољ, Галипољ, без проблема ушли и запосели ову веома важну тврђаву, тврђаву, што је догађај од светскосветско-историјског значаја, значаја, који, који, међутим, међутим, у то време није довољно испраћен, испраћен, нити му је му је придат значај који заслужује. заслужује. Цар Душан није превидео опасност која прети од Турака, Турака, и решио је решио је да потражи помоћ на Западу, Западу, пре свега од папе Иноћентија VI. Преко изасланика му се обратио (1354) и изразио спремност да га призна за врховног поглавара хришћанске цркве. цркве. Ово није било тешко Душану да изјави, изјави, с обзиром да је екскомунициран од стране васељенског патријарха (1350) из православне заједнице. заједнице. Цар Душан је посебно изразио жељу да га папа именује «капетаном» капетаном» (заповедником (заповедником)) у борби против Турака. Турака. Ово је у Авињону, Авињону, где је тада столовао папа, папа, примљено са задовољством, задовољством, те је папа отпремио мисионаре са писмима за цара и његове најближе сараднике (1355). Ипак, Ипак, од планираног рата с Tурцима није било ништа, ништа, а ни Душан није прихватио католичанство, католичанство, ако је икад на то озбиљно и помишљао. помишљао. Усред преговора с папом, папом, ajoш I, па је већ у јуну 1354. био у северне српске границе напао је угарски краљ Лajoш Београду, Београду, што је приморало Душана да дође у Брусницу под Рудником (дан. дан. Горњи Милановац), Милановац), августа 1354. Нису познате појединости о борбама, борбама, али је угарска војска морала да се повуче, повуче, наводно због заразе. заразе. Угарска је угрожавала и млетачке поседе у Далмацији, Далмацији, као и поседе Душанове сестре Јелене, Јелене, удовице Младена III Брибирског, Брибирског, па су Србија и Венеција успоставиле војну сарадњу на подручју Далмације. Далмације. Душан је сестри послао у помоћ војску да одбрани градове Клис и Скрадин; у Клис је ушао витез Палман са немачким најамницима, најамницима, док је у Скрадин ушао челник Ђураш Србије, нису били у могућности да одрже свој Илијић. Како су били одвојени од Србије, положај, положај, па је Ђураш предао Скрадин јануара 1356. Млечанима, Млечанима, док се Палман држао у Клису до марта 1356. У међувремену, међувремену, цар Душан је изненадно умро, 20.децембра 20.децембра 1355. 21. Делатност Симеона – Синише – Синише и Јована Комнин Асена после Душанове смрти
Почетком 1356. у борби са Албанцима, Албанцима, погинуо је кесар Прељуб, намесник Тесалије. Тесалије. То је искористио деспот Нићифор II Орсини, син последњег господара Тесалије пре Душанових освајања, освајања, и заузео Тесалију, Тесалију, а затим и Епир, Епир, одакле је одакле је прогнао тамошњег намесника, намесника, Душановог полубрата деспота Симеона – Синишу. Синишу. Симеон је скупио војску и освојио Костур, где се прогласио за цара Срба, Срба, Грка и Арбанаса . Ово је Ово је био узурпаторски чин, чин, јер је јер је за цара већ унапред био одређен, одређен, а и већ проглашен
20
почетком 1356. Душанов једини син Урош. У Србији је постојао појам савладарства, савладарства, али је савладар имао титулу краља, краља, што је Урош имао у току Душанове владавине. владавине. Међутим, Међутим, својим чином, чином, Симеон је директно устао против изабраног цара и до сукоба је морало доћи. доћи. Уз Уроша је била скоро сва српска властела, властела, док је Симеона помагао деспот Јован Асен, Асен, господар јужне Албаније. Албаније. Симеон и Урош су се сукобили код Скадра (1358), и Симеон је доживео тежак пораз, пораз, тако да је морао да се одрекне српског престола, престола, па је па је као «цар» цар» владао само Костуром и околином. околином. Међутим, Међутим, указала му се добра прилика након погибије деспота Нићифора II у бици на Ахелоју (1359), против побуњених Албанаца. Албанаца. Пошто ни српска ни византијска централна власт нису реаговале, реаговале, Симеон је постао господар Тесалије и Епира, Епира, тако да су се ове области тада и дефинитивно издвојиле из састава српске државе. државе. Костур је предао Радославу Водена, с ким се ородио, ородио, док је за своју престоницу Хлапену, намеснику Бера и Водена, изабрао Трикалу. Трикалу. Добро је прихваћен од локалне властеле, властеле, с обзиром да је у родбинским везама био и са српском и са византијском владарском породицом. породицом. За савладара је изабрао свог сина Јована Уроша. Успостављена је и византијска хијерархија, хијерархија, тако да је Симеон своје истакнуте великаше наградио титулама великог дукса, дукса, деспота и севастократора. севастократора. У Епиру је његова власт слабила, слабила, пошто је албанска властела искористила победу над Нићифором II, па је Симеону у западном делу државе припала само Јањина у коју је полао зета Тому Прељубовића . Црквена организација остала је остала је иста, иста, али наравно, наравно, без икаквог утицаја српске патријаршије. патријаршије. Јован Комнин Aсен, брат царице Јелене, Јелене, добио је деспотску титулу од цара Душана, Душана, а поверена му је тада новоосвојена област у Албанији. Албанији. Он је испољавао самовољу још за Душанова живота, живота, правећи проблеме млетачким трговцима, трговцима, чија је држава била у добрим односима са Србијом, Србијом, али га је штитила сестра, сестра, царица Јелена. Јелена. Млечани су га ипак приволели на сарадњу, сарадњу, тако да је 1353. посто њихов грађанин, грађанин, али дубљи односи су дошли тек за време Урошеве владавине. владавине. Када се надвила опасност над његовом територијом и када му је страдао град Берат, Јован Асен је сматрао да ће уз помоћ Венеције сачувати своје интересе. интересе. Како је Како је његова сестра била далеко, далеко, у Серу, Серу, а цар Урош још даље, даље, морао је да се ослони на првог суседа, суседа, деспота Симеона, Симеона, узурпатора. узурпатора. Страх од рестаурације византијске власти у виду деспота Нићифора II нагнао је Јована да помоћ потражи у Венецији, Венецији, која је ширила свој утицај у приморским градовима. градовима. Пре него што је што је постао самостални обласни господар, господар, крај око Канине и Валоне је Валоне је неприметно издвојен из српске државе. државе. 22. Владавина цара Уроша
У Зети се појавио као господар властелин Жарко, и почео исказивати самовољу, самовољу, али је 1357. присиљен на послушност. послушност. Намесник Бера и Водена, Радослав Хлапен, почео је стварати своју самосталну област (1360/1). Царица Јелена почиње самостално да управља Сером и околном облашћу, облашћу, па ту ствара свој двор и локалну управу. управу. На западним границама Царства све више израња област кнеза Војислава, који са братом Алтоманом држи области између Рудника и Дрине на северу, северу, Дубровника и Боке на југу, југу, а на истоку до долине Ибра, Ибра, држећи и град Звечан. Звечан. Војислав је заправо био господар старе Рашке и Требиња , али лојалан цару Урошу. Урошу. Ипак, Ипак, и Војислав је настојао да своје област прошири, прошири, па је у том циљу напао Дубровник, желећи да заузме Стон и Пељешац. Пељешац. Изговор за напад је напад је нашао у признању угарског краља од стране Дубровника (Задарски мир, Србије. мир, 1358), тада непријатеља Србије. Његов аргумент је да је он кнез хумски и да му зато те области припадају, припадају, а да је Дубровник добио Стон и Пељешац у баштину, баштину, која је била условљена «вером», вером», па пошто «вере» вере» више нема, нема, баштина се одузима. одузима. Он је кренуо у поход (1361) и
21
опустошио области око Дубровника, Дубровника, али није успео да заузме сам град. град. На његову страну је страну је стао град Котор, Котор, али не и други српски великаши, великаши, не видевши корист у свему томе. томе. Дубровчани су кренули у дипломатску акцију, акцију, јер су због велике штете желели мир. мир. Обратили су се цару Урошу, Урошу , царици Јелени, Јелени, патријарху Сави, Сави, Вукашину Мрњавчевићу, Мрњавчевићу, и тада ставилцу на Урошевом двору, двору, а касније кнезу Лазару. Лазару. Мир је закључен августа 1362. у Оногошту (Никшићу). Никшићу). Овај догађај је догађај је показао разједињеност показао разједињеност српске властеле, властеле, а Војислав је ојачао свој утицај, утицај, па га је цар Урош називао «братом», братом», због његове моћи. моћи. Ипак, Ипак, Урош је остао без моћног заштитника када је Војислав Војиновић умро септембра 1363. Његова се област распала област распала.. Након смрти кнеза Војислава, Војислава, цар Урош је потпао под утицај српских велможа који су владали у «грчким земљама». земљама». Радослав Хлапен је држао Бер и Воден са околином. околином. Кесар Војихна је држао велику област између Беласице и Пангејске планине са центром у Драми, Драми, и на исток до долине реке Месте. Месте. Севастократор Дејан, Душанов зет, зет, а касније његови синови, синови, деспот Јован Драгаш и господин Константин , господарили су жупом Жеглигово и крајевима око Горње Струме, Струме , заједно са градом Велбуждом. Велбуждом. Севастократор Влатко, отац тада малолетног кесара Угљеше, Угљеше, држао је Славиште, Славиште, а касније је уз помоћ краља Вукашина запосео Прешево, Прешево, Врање и Иногоште. Иногоште. 23. Мрњавчевићи
Најмоћнији у «грчким земљама» земљама» постала су браћа, браћа, Вукашин и Угљеша Мрчавчевић . Оба брата су започела политичку каријеру за владе Стефана Душана. Душана. Угљеша је био његов намесник у Требињу и Конавлима (1346), а Вукашин жупан у Прилепу (1350). После Душанове смрти, смрти, обојица су направила још успешнију каријеру. каријеру. Угљеша је постао велики војвода у Серској области, области, где се оженио Јеленом (Јефимијом), Јефимијом), ћерком кесара Војихне, Војихне, господара Драме. Драме. Он ће полако истиснути царицу Јелену уз помоћ свог таста. таста. Вукашинов успон је мање познат, познат, али је он за време цара Уроша убрзо постао једна од најутицајнијих личности. личности. Његов син Марко се оженио Јеленом, Јеленом, ћерком Радослава Хлапена, Хлапена, па су и по тој линији Мрњавчевићи постали сродници Немањића. Немањића. Они су настојали да се родбинским везама повежу са осталом крупном властелом, властелом, па је једна од њихових сестара, сестара, Јелена, удата за Радоњу, Радоњу, најстаријег сина севастократора Бранка Младеновића, Младеновића, господара Охрида. Охрида. Вукашин је своју ћерку Оливеру удао за Ђурађа Балшића, Балшића, па је тако учврстио савез са господарима Зете. Зете. Створен је савез српске властеле на чијем је челу стајао Вукашин. Вукашин. Неспособном цару Урошу није остало ништа друго него да се помири са новонасталом ситуацијом, ситуацијом, тако да је августа или септембра 1365. Вукашин крунисан за краља, и Урошевог савладара. савладара. Угљеша је Угљеша је као краљев брат добио титулу деспота. деспота. Са наглим успоном краља Вукашина и деспота Угљеше, Угљеше, чији су се поседи налазили у «царству», царству», нису били сагласни господари из «краљевства», краљевства», матичних српских земаља. земаља. Из тих разлога, разлога, властела из «краљевства» краљевства» се окупила око једва пунолетног жупана Николе Алтомановића, сина жупана Алтомана и синовца кнеза Војислава Војиновића. Војиновића. Прва обавештења о њему су из 1367. када се о њему говорило као о господару свих Војислављевих земаља. земаља. Убрзо је на његову страну стао и Санко Захумљу, који је до тада био потчињен Милтеновић , најмоћнији властелин у Захумљу, босанском бану Твртку. Твртку. Против оваквог покушаја обнове државе српских жупана устали су: су: бан Твртко, Твртко, Дубровник, Дубровник, Балшићи, Балшићи, краљ Вукашин, Вукашин, а на крају и кнез Лазар. Лазар. У почетку су односи између Николе Алтомановића и кнеза Лазара Хребељановића , који се учврстио у Поморављу, Поморављу, били пријатељски. пријатељски. Они су на своју страну придобили и цара Уроша, Уроша, па је дошло до поделе међу властелом, властелом, на присталице цара Уроша и
22
краља Вукашина. Вукашина. Између супротстављених страна је страна је дошло до битке на Косову (1369) у којој су Никола Алтомановић и цар Урош претрпели пораз, пораз, па је тиме заустављена експанзија младог жупана Николе ка Косову. Косову. Изгледа да му Лазар није пружио потребну подршку, подршку, па је међу њима дошло до сукоба, сукоба, а кнез Лазар је 1370. запосео Рудник. Битком на Косову (1369) је цар Урош потпуно потиснут са власти, власти, а краљ Вукашин га више и не помиње као владара. владара. Он је кренуо ка успостављању нове династије која би заменила Немањиће, Немањиће, а то су били Мрњавчевићи. Мрњавчевићи. Из тих разлога, разлога, Вукашинов син Марко званично добија титулу «младог краља», краља», и тиме је утврђен редослед наслеђивања престола. престола. Цара Уроша је Уроша је требало да наследи краљ Вукашин, Вукашин, док би њега наследио млади краљ Марко. Марко. Све се то није могло остварити све док је матичне српске земље држао жупан Никола Алтомановић. Алтомановић. Направљен је Направљен је план о нападу на жупанове земље, земље, у ком би поред Вукашина учествовали Балшићи и Дубровник. Дубровник. План је почео да се делимично остварује, остварује, али се од свега одустало јер је деспот Угљеша позвао краља Вукашина да заједно крену у рат против Турака. Турака. 24. Маричка битка и њен значај
Деспот Угљеша је постао господар града Сера и Серске области 1365. То је била једна од најзначајнијих обласи у оквирима Српског царства. царства. На истоку је обухватала долину Месте, Месте, на западу полуострво Халкидики са Светом Гором, Гором, као и долину доњег тока Вардара, Вардара, а на северу је ишла до градова Струмице и Мелника, Мелника, где се додиривала са Вукашиновом облашћу, облашћу, која је обухватала најзначајније градове: градове: Призрен, Призрен, Скопље и Прилеп. Прилеп. Области Мрњавчевића, Мрњавчевића, посматране као целина, целина, биле су најзначајније у Српском царству. царству. У периоду учвршћивања Мрњавчевића, Мрњавчевића, османски Турци су полако продирали у унутрашњост Балкана. Балкана. Из Галипоља, Галипоља, које су запосели 1354. кренули су на запад, запад, у долину реке Марице. Марице. Освојили су Дидимотику (1360), Једрене (1362) и Пловдив (1363), и почели масовно да насељавају заузете области, области, тако да су се на широком фронту граничили са Угљешиним поседима. поседима. Сукоби су били неизбежни, неизбежни, па се деспот Угљеша припремао за велики рат. рат. Затражио је помоћ од Византије, Византије, и признао јурисдикцију Цариградске патријаршије на својој територији. територији. Ипак, Ипак, једино је од свог брата могао очекивати праву помоћ, помоћ, док су остали српски великаши остали по страни. страни. Турски упади су постали све несноснији, несноснији, па су Вукашин и Угљеша одлучили да протерају Турке из Европе. Европе. Одлука је донета почетком 1371., али је офанзива кренула тек у септембру. септембру. Удружене снаге Вукашина и Угљеше су продрле у долину Марице и дошле до места Черномен, нешто западније од Једрена. Једрена. У прилично нејасним околностима, околностима, дошло је до битке, битке, 26.септембра 26.септембра 1371., у којој је српска војска доживела катастрофалан пораз, пораз, док су оба Мрњавчевића, Мрњавчевића, деспот Угљеша и краљ Вукашин, Вукашин, погинули. погинули. Византинци су искористили ову српску катастрофу и запосели Угљешине области. области. Вукашинова област се свела на територије западно од Вардара, Вардара, где су владали његови синови, синови, Марко и Андрејаш. У западним деловима Угљешине области су се осамосталила браћа Драгаш, Драгаш, деспот Јован и господин Константин. Константин. Балшићи су владали у Зети, Зети, жупан Никола Алтомановић у својим областима, областима, кнез Лазар у Поморављу, Поморављу, док је на Косову власт преузео господин Вук Бранковић, син севастократора Бранка Младеновића. Младеновића. После катастрофе на Марици, Марици, смрт последњег српског цара Уроша је остала на маргинама догађаја (2/4.12.1371).
23
25. Кнез Лазар Хребељановић
У северним крајевима некадашње државе Немањића настала је најснажнија феудална област, област, којом је управљао кнез Лазар Хребељановић. Хребељановић. Он је рођен 1329. у Брда, а његов отац Прибац је био царски логотет. логотет. Сам Лазар је Прилепцу код Новог Брда, био ставилац на двору српских царева. царева. У први план је избио тек након погибије Мрњавчевића и слома Николе Алтомановића. Алтомановића. Тада је проширио своју област која је обухватала два најзначајнија рударска средишта средњевековне Србије – Ново – Ново Брдо и Рудник. Рудник. С обзиром на приходе, приходе, био је у могућности да богато обдарује манастире, манастире, гради нове, нове, утврђује градове, градове, тако да је веома брзо стекао подршку српске цркве, цркве, која је била пресудна у његовом успону. успону. На његову иницијативу, иницијативу, долази до помирења српске и цариградске патријаршије (1375). Уздизање кнеза Лазара почело је на неки начин крахом жупана Николе Алтомановића (1373). Никола се замерио угарском краљу Лајошу склапајући савез са Балшићима и Венецијом око Дубровника, Дубровника, Котора и Драча, Драча, који су признавали власт угарског краља. краља. Млечани су Балшићима обећали Котор и Драч, Драч, а Николи Алтомановићу Стон и Пељешац. Пељешац. Угарска се осетила угроженом, угроженом, па је на свог бившег савезника Николу дигла босанског бана Твртка и свог новог вазала, вазала, кнеза Лазара. Лазара. Лајош је својим савезницима упутио војну помоћ, помоћ, и њихове удружене снаге су напале област Алтомановића, Алтомановића, тако да је да је Никола у Ужицу ухваћен и ослепљен (1373), а његове земље су подељене. подељене. Угарска је у Лазару добила новог савезника, савезника, а Лазар и његови сродници Мусићи, Мусићи, као и Вук Бранковић, Бранковић, запосели су северне и источне области Алтомановића, Алтомановића, од Рудника до Косова. Косова. Лазареве обавезе према Лајошу спречавале су га да се шири на север, север, јер су тим областима владали угарски вазали Растислалићи. Растислалићи. Лазар је морао да угуши буну неких феудалаца у новоосвојеним крајевима, крајевима, док му је остатак феудалаца био веран, веран, а неки од њих су били и у сродству с њим, њим, као Мусићи, који су владали око Копаоника, Копаоника, јер је Лазарева сестра Драгана била удата за челника Мусу. Вук Бранковић, господар Koсова Koсова,, био је био је Лазарев зет за ћерку Мару. Лазарева експанзија на север креће 1379., када од Радича Бранковића Растислалића преотима Кучево и Браничево. Не зна се да ли ово чини с одобрењем угарског краља, краља, а после смрти Лајоша I (1382), опседа Голубац и Београд , али безуспешно, безуспешно, мада се ипак учвршћује на десној обали Саве и Дунава. Дунава. У свом највећем обиму, обиму, његова држава се простире од изворишта Јужне Мораве до Дунава, Дунава, Саве и Дрине. Дрине. Лазар је држао цело Поморавље и најзначајније градове у њему (Ниш, Ниш, Крушевац, Крушевац, Ужице), Ужице), као и рударске центре Ново Брдо и Рудник. Рудник. Српска црква је црква је у њему видела легитимног наследника Немањића, Немањића, тако да му је признала титулу «самодршца свих Срба» Срба» и додала му немањићко владарско име Стефан. Стефан. Иако је имао црквену подршку, подршку, није дошло до уједињења земаља у «породичном савезу»: савезу»: Поморавља под Лазаром, Лазаром, Косова под његовим зетом Вуком, Вуком, и Зете под његовим другим зетом Ђурађем II Страцимировићем Балшићем. Балшићем. Даље учвршћивање Лазареве власти су онемогућили Турци. Турци. Први сукоб између српске и турске војске догодио се на Дубравници код Параћина (1381), када су турски пљачкашки одред сузбили Цреп и Витомир, феудалци кнеза Лазара. Лазара. После пар година затишја, затишја, турски султан Мурат је Мурат је лично повео војску, војску, која се са војском кнеза Лазара сусрела на Плочнику (1386) у Топлици, Топлици, али је изгледа сукоб већих размера избегнут. избегнут. Лазар се у међувремену умешао и у династичке сукобе у Угарској, Угарској, заједно са баном Твртком. Твртком. Одбијао је да буде угарски вазал и помагао је противнике Жигмунда Луксембуршког. Луксембуршког. Међутим, Међутим, пре косовске битке се измирио с угарским краљем и обновио вазалне обавезе. обавезе. Посредник у преговорима је био још био још један један од Лазаревих зетова, зетова, мачвански бан Никола Горјански Млађи.
24
26. Балшићи
Већ првих година после Душанове смрти царска власт није могла да се супротстави властели. властели. Још 1361. су се јавила три представника до тада анонимне породице, породице, три Балшина сина: сина: Страцимир , Ђурађ и Балша II – Балшићи, Балшићи, који су до тада као жупани држали Бар и Будву. Њихов циљ је, је, као и већине властеле, властеле, био проширење територија, територија, па су савезнике потражили у Дубровчанима, Дубровчанима, чији су грађани постали (1361), Млечанима (постали грађани 1362), и међу албанском властелом. властелом. Нису се либили ни од сарадње с папом. папом. За време другог напада Војислава Војиновића на Дубровник, Дубровник, Балшићи су као дубровачки савезници ушли у борбу за Котор и солане у Боки. Боки. И када је успостављен мир у Оногошту (1362), они су наставили ратовање, ратовање, и заузели пределе од Траста до Улциња, а нешто касније је касније је под њиховом влашћу и Скадар. Ако су до 1366. и били под царском влашћу, влашћу, тада су се од ње отргли. отргли. Млечани су тражили да се заплене бродови које су Балшићи градили, градили, али су се споразумели с њима. њима. Упорне борбе за Котор завршене су неуспехом. неуспехом. Иако су 1368. напустили православље да би добили помоћ од папе, папе, до тога није дошло јер се папа заузимао за Котор. Котор. Ни Млечани нису могли да га заузму јер су се Задарским миром на то обавезали, обавезали, али су издејствовали мир, мир, и Балшићи су им платили одштету, одштету, а Котор је 1371. признао власт угарског краља. краља. Исте године, године, заједно са краљем Вукашином, Вукашином, Балшићи су се припремали да крену против Николе Алтомановића, Алтомановића, који је који је био у сукобу и са баном Твртком и кнезом Лазаром, Лазаром, и да прошире своје поседе. поседе. Иако је Вукашин дошао до Скадра, Скадра, био је принуђен да се врати због сукоба с Турцима. Турцима. Када је након Маричке битке дошло до отимања о Вукашинове територије, територије, Балшићи су заузели Призрен. Када су две године касније бан Твртко и кнез Лазар делили територије Николе Алтомановића, Алтомановића, Ђурађ Балшић је заузео његове земље на југу: југу: Драчевицу, Драчевицу , Конавле и Требиње . Тако су Балшићи успели да за релативно кратко време заузму територије од Дубровника до Призрена. Призрена. Сем тога, тога, Балша II је женидбом (1372) добио у Албанији Валону, Валону, Берат и Химару, а у ратовима са Карлом Топијом су заузели и знатне поседе у северној Албанији. Албанији. Међутим, Међутим, власт Балшића на новоосвојеним поседима је била краткотрајна. краткотрајна. Драчевица, Драчевица, Требиње и Конавле су остале у саставу области Балшића све до 1377. када су се побуниле и потчиниле босанском бану Твртку. Твртку. Призрен је, је, након смрти Ђурађа Балшића (1378) запосео Вук Бранковић, Бранковић, господар Косова. Косова. Пошто је Страцимир раније умро, умро, облашћу је управљао Балша II. У планинским областима између Котора и Будве је ојачао Радич Црнојевић, локални велможа. велможа. И са босанске стране је дошло до притиска, притиска, када је Котор затражио од Твртка заштиту од Дубровчана, Дубровчана, а угарски двор предао Котор Босни (1385). Те године је године је ипак Балша II поразио босанску војску у Зети, Зети, па је па је дошло до мира. мира . краткотрајно, јер је Балша II je успео да загосподари Драчом (1385), али краткотрајно, погинуо у борби са Турцима на Саурском пољу код Берата . Драчом је завладао Карло Топија, Топија, градове у Албанији је Албанији је задржала Балшина удовица, удовица, а Зету његов синовац, синовац, Ђурађ II Страцимировић (1385-1403).
25
27. Косовска битка и њен значај
За одлучан сукоб с Турцима кнез Лазар је окупио најближе рођаке и савезнике, савезнике, што није било тешко. тешко. Вук Бранковић, Бранковић, господар Косова и Скопља, Скопља, и сам је био угрожен, угрожен, а краљ Твртко је очекивао одмазду, одмазду, пошто је један турски одред претрпео тежак пораз код Билеће (1388). Ђурађ Страцимировић је тада био на турској страни и није учествовао у предстојећем боју. боју. Султан Мурат је окупио снаге из азијских и европских делова Османског царства, царства, а са њим су били и синови Бајазит и Јакуб. Свакако да су султану помагали и неки од хришћанских вазала. вазала. Турска војска је преко области Константина Драгаша јун 1389.) дошло до одсудне битке у којој дошла на Косово, где је где је на Видовдан (15/28. јун су оба владара, владара, и султан Мурат и кнез Лазар, Лазар, изгубила живот. живот. Овај догађај је међу савременицима снажно одјекнуо. одјекнуо. Најстарији извор потиче 12 дана после сукоба, сукоба, и то су вести руског монаха Игњатија који пише о пометњи која је настала у Османском царству јер су допрле вести о погибији оба владара. владара. Твртко, босански краљ, краљ, у својим писмима из августа и октобра, октобра, које је упутио Трогиру и Фиренци, Фиренци, говори о својој великој победи, победи, иако он лично није учествовао, учествовао, већ је послао одред под вођством Влатка Вуковића. Вуковића. Млечани у својим изразима саучешћа османском двору због Муратове погибије наводе нејасне вести, вести, али сам стил писања не наводи на османску победу. победу. У Паризу пре октобра 1389., Филип Мезијер пише да је Мурат потпуно побеђен, побеђен, и да је да је заједно са сином погинуо у боју. боју. Византијски ретор Византијски ретор Димитрије Кидон у писмима Манојлу II жали због слабости Византије да протера Турке после њиховог пораза. пораза. Извори из каснијих година ипак у друкчијем светлу говоре о бици, бици, прихвтајући реалност, реалност, која је била таква да су обострани губици били огромни, огромни, али да је то ипак било поразно за ону слабију и малобројнију страну, страну, а то је српска. српска. Зато су Лазареви наследници били принуђени да признају новог султана Бајазита за свог господара, господара, прихватајући вазалну обавезу. обавезу. То је То је непосредна последица косовске битке. битке. 28. Вук Бранковић
Јачање Вукашина Мрњавчевића је за веома кратко време узело толиког маха да га је цар Урош на крају крунисао за краља (1365) чиме је он (Вукашин) Вукашин) постао царев савладар. савладар. Некако од тог доба, доба, вероватно под налетом оснажених Мрњавчевића, Мрњавчевића, Бранковићи су морали да се повуку од Охрида ка косовској Дреници . По свему судећи севастократор Бранко је био већ мртав, мртав, а његови синови Гргур и Вук (Радоња је већ био у Хиландару), Хиландару), немајући снаге да се супротставе морали су да одступе. одступе. До тога времена и Лазар Хребељановић (будући Вуков таст) таст) је боравио на двору цара Уроша са дворском титулом ставиоца, ставиоца, али од времена Вукашиновог крунисања он одлази са двора, двора, и попут осталих почиње да формира своју област (од тада носи и титулу кнеза). кнеза). У то време он око себе окупља све већи број властеле и почиње да ствара свој круг поверљивих и поузданих људи. људи. То је То је време када је када је сигурно дошао и у ближе контакте са Бранковићима, Бранковићима, а посебно Вуком којег је којег је могао и да ближе упозна. упозна. Утисак је сигурно био повољан јер негде око 1371. године Вук се жени кнежевом ћерком Милицом, што њихов дотадашњи политички и војни савез претвара у много поузданији политичкополитичко-породични савез. савез. Један ненадан и трагичан догађај одједном им скида опасност од Мрњавчевића и отвара им нагло могућност за даљење јачање. јачање. То је То је била катастрофа српске војске на Марици (1371.) коју су водили Вукашин и Угљеша. Угљеша. Ова моћна армија бива од Турака тако страшно потучена да су до краја оба Мрњавчевића погинула. погинула.
26
Нестанак Мрњавчевића је искориштен за ширење територија и даље јачање кнеза Лазара и Вука Бранковића. Бранковића. Но и ово јачање било је тек ограничено јер тада се испречио у то време најмоћнији српски великаш, великаш, жупан Никола Алтомановић. Алтомановић. Са Вуком Бранковићем жупан Никола је Никола је био у блиској рођачкој блиској рођачкој вези јер вези јер је је жупанова мати Бранку), односно била је Ратослава била рођена сестра Вуковом оцу (севастократору Бранку), Вукова тетка. тетка. Но, Но, ти рођачки односи нису помогли да се њихови међусобни односи изгладе па је током 1373. године удружена војска кнеза Лазара, Лазара, Вука Бранковића, Бранковића, потпомогнута четама које је које је послао босански бан Твртко и угарски краљ Лајош, Лајош, напала на жупана и веома брзо га савладала. савладала. Вук Бранковић је у власт добио највећи део Косова, Косова, што је касније још више увећао тиме када је од Балшића преотео Призрен и околину. околину. Сада је Вук контролисао управо срж оних српских земаља које су биле у оквиру Немањића, Немањића, практично средишњи део некадашње српске државе. државе. Биле су то богате области са мноштвом задужбина и других културних споменика. споменика. Након свега овога апсолутно најмоћнији владар у Србији је био кнез Лазар, Лазар, а што је потврђено нешто касније када је уз Вукову помоћ кнез преузео и области Радича Бранковића (Браничево). Браничево). Могуће је да би даљње јачање кнежево до краја завршило и његовим крунисањем за српскога владара (мада је он то у својој суштини био) био) да се изненада није појавила турска опасност. опасност. Појава Турака за кнеза није било никакво изненађење јер је он још од раније са њима имао сукоба. сукоба. Најпре су његова властела Цреп и Витомир код Параћина зауставила један пљачкашки турски одред, одред, а сам кнез је предводио војску када су Турци сузбијени код Плочника (1386.). Да Турци неће одустати видело се 1388. године када је Влатко Вуковић, Вуковић, војвода краља Твртка, Твртка, код Билећа разбио једну јачу турску формацију. формацију. Но, Но, ово су тек била проигравања за оно што је наилазило. наилазило. У лето 1389. године једна велика турска војска вођена лично султаном Муратом и са његова два сина Бајазитом и Јакубом кренула је на Србију. Србију. Прве на удару налазиле су се земље Вука Бранковића на Косову и он одмах од кнеза затражи помоћ. помоћ. У то време Вук је држао заиста велику област под контролом и она је обухватала Косово и Метохију , југоистоку. Не оклевајући много кнез део Полимља и Рашке области, области, и Скопље на југоистоку. сакупи једну доста моћну армију потпомогнуту одредом босанског краља Твртка којег је предводио војвода Влатко Вуковић. Вуковић. На жалост изостала је помоћ Марка Мрњавчевића и браће Драгаша који су у то доба били турски вазали и могуће је (не и сигурно) сигурно) чак да су се они налазили у турској војсци (неки Драгашеви одреди сигурно). сигурно). Други зет кнеза Лазара, Лазара, Ђурађ Страцимировић, Страцимировић, није помогао таста, таста, али по свему судећи ни Турке већ је већ је посматрао са стране шта се збива. збива. У времену непосредно пред битку свакако најјачи српски великаш био је кнез Лазар, Лазар, а за њим одмах Вук Бранковић (изузимајући ту Балшиће). Балшиће). Предосећајући турски напад кнез је још неколико година раније вршио припреме за надолазећи удар. удар. Најјача узданица био је био је свакако Вук Бранковић, Бранковић, а до краја ће се показати да је да је он (Вук) Вук) био заправо једини који је из све снаге стао уз кнеза. кнеза. Што се тиче самих припрема за битку са Турцима сигурно је да је Вук био најзаинтересованији од свих да се Турцима пружи отпор будући да су његове земље биле најугроженије и прве на удару. удару. Коначно, Коначно, на Косову којим је он владао, владао, одржала се и одлучујућа битка. битка. Вероватно да је и он могао, могао, попут браће Драгаша и Марка Мрњавчевића да прихвати вазалске обавезе према Турцима и на тај начин да избегне све неприлике са њима. њима. Недуго након Косовске битке Бајазит је морао да жури у Једрене не би ли тамо учврстио власт јер је било много оних који нису одобравали то што је он ликвидирао Јакуба. Јакуба. За то време у Србији се поставило питање ко ће бити наследник кнеза Лазара. Лазара. У то време кнежеви синови, синови, Стефан и Вук, били су малолетни и нису могли никако да наследе његово место. место. С друге стране, стране, било је сасвим неоубичајено да власт врши
27
кнегиња Милица и да је синовима преда онда када они постану пунолетни. пунолетни. Стога је било сасвим за очекивати да се за новог вођу у Србији истури њен најмоћнији великаш, великаш, а то је био тада Вук Бранковић. Бранковић. Слично је мислио и угарски краљ када је само три недеље након Косовске битке послао свога моћног великаша Николу Горјанског код Вука Бранковића на преговоре. преговоре. Било је очигледно да Угари сматрају Вука за новога владара у Србији. Србији. Садржај ових преговора се не зна, зна, али се може претпоставити да је угарски краљ желео да Србију задржи као вазала и да се тада о томе разговарало томе разговарало.. Очигледно да су Угари мислили да је да је власт над Србијом смрћу кнеза Лазара исклизнула из ове породице. породице. Можда је и упад Угара у Србију у јесен 1389. године био у вези са овим преговорима. преговорима. Ипак, Ипак, кнегиња Милица се на крају показала као много спретнија но што је то тада можда изгледало Угарима и Вуку. Вуку. Осетивши да би је Вук уз помоћ Угара могао надјачати и узети јој власт у Србији, Србији, она је ступила у контакт са Турцима и успела да са њима оствари споразум. споразум. Током 1390. године уз помоћ турских одреда Угари су истиснути из Србије. Србије. Баш те године (1390.) била је одлучена ова краткотрајна неизвесност око тога ко ће владати Србијом и то у потпуну корист куће Лазаревића. Лазаревића. Нема вести о томе да ли је ли је Вук учествовао у борбама удружених турских одреда и оних које је скупила кнегиња Милица, Милица, али од тада је и његов политички правац сасвим другачији од онога који су наметали из куће Лазаревића. Лазаревића. Његова идеја је била да се Турцима пружа отпор и није пристајао на било какве преговоре. преговоре. Своју политику отпора према Турцима доследно је доследно је спроводио све до 1392. године када је коначно и он морао да попусти пред њиховим сталним нападима. нападима. Пристао је Пристао је да буде турски вазал те да, да, осим плаћања данка, данка, даје Турцима и помоћне војне одреде. одреде. Ипак, Ипак, своје вазалне обавезе испуњавао је и више него траљаво тако да није познато да је осим плаћања новчаног данка и једну другу обавезу (поготово ону са слањем војних одреда) одреда) извршавао. извршавао. Његов отпор је постао потпуно отворен онда када је дочуо да се на Турке припрема једна крсташка војска удружене Европе коју води угарски краљ Жигмунд. Жигмунд. У томе моменту је изгледало као да се његова политика пружања оружаног отпора Турцима показује као исправна. исправна. Крсташи су имали тек почетног успеха, успеха, али код Никопоља (25. септембар 1396. године) године) доживљавају тежак пораз. пораз. У турској војсци се нарочито истакао војни одред који је који је,, као вазал, вазал, водио кнез Стефан Лазаревић и чија је чија је интервенција изгледа већ изгубљену битку за Турке преокренула у њихову корист. корист. Након битке одлучио је султан Бајазит да се обрачуна са непослушним вазалима, вазалима, а на првом месту са Вуком Бранковићем. Бранковићем. На неки начин је успео да ухвати Вука и да га баци у тамницу у којој је којој је Вук и умро дана 6. октобра 1397. године. године. 29. K нез нез Стефан Лазаревић
После Косовског боја Турци нису покорили Србију. Србију. Бајазит је понудио удовици књегињи Милици и малолетном наследнику престола Стефану вазални однос. однос. Они су га прихватили пошто је северној граници претила опасност од угарског краља Жигмунда који наставља Лајошеву политику према Србији и настоји да учврсти своју власт у Мачви и обезбеди посед северних српских области. области. Милица је морала да прихвати вазални однос и због тога што су земљу пратиле унутрашње борбе пошто је господар Косова Вук Бранковић, Бранковић, у нади да ће учврстити свој положај у Србији, Србији, затражио помоћ од краља Жигмунда који му је обећао да ће му пружити помоћ, помоћ, па наставља отпор из Приштине против Турака. Турака. Милица шаље у харем Бајазита ћерку Оливеру и преузима обавезу да ће њени синови Стефан и Вук ићи на поклоњење Бајазиту и да српске трупе као помоћна војска учествују у турским походима. походима. Наметнут је Србији и годишњи данак који је доцније износио 40 000 дуката. дуката. Турска посада је
28
ушла у Голубац, Голубац, утврђени град на Дунаву (Ђердап) Ђердап) и у неколико важнијих градова. градова. Тиме су Турци себи обезбедили путеве за рат против Угарске. Угарске. Од тада су Срби са Турцима ратовали Турцима ратовали на северу Србије против угарских трупа које углавном нису постигле никакве успехе ни 1392. г. када су продрле у област Браничева. Браничева. Вук Бранковић није могао да добије никакву помоћ од краља Жигмунда па је и он препуштен сам себи морао да се покори Бајазиту, Бајазиту, да се обавеже на годишњи данак и пусти турске чиновнике у своје градове и 1392. уступи Скопље које постаје седиште турског санџакбега. санџакбега. Идуће године Бајазит је покорио Трновску Бугарску и створио базу за даљу борбу против угарских вазалних држава (Видинска Бугарска, Бугарска, Влашка и Добруџа) Добруџа) као и саме Угарске. Угарске. У време учвршћења турских позиција на Балкану, Балкану, крајем 1392. и у току 1393. кнез Стефан Лазаревић постао је пунолетан и узео је власт у Србији, Србији, а књегиња Милица се закалуђерила и узела име Јевгенија и повукла се у манастир. манастир. Према Константину Филозофу, Филозофу, Стефан је био образован са књижевном склоношћу, склоношћу, леп, леп, снажан и добар беседник. беседник. Улаже одмах напор да обнови опустошену земљу, земљу, али своју политику морао је да потчини турској политици као њихов вазал и да учествује у њиховим ратним њиховим ратним походима. походима. Није учествовао у освајању Грчке, Грчке, али је заједно са краљем Марком и Константином Дејановићем био са Турцима у борби против влашког војводе Јована Мирче, Мирче, коме је дошао у помоћ краљ Жигмунд и где су Турци у бици на Ровинама пораз. У боју су погинули краљ Марко и Константин Дејановић. Дејановић. 1395. претрпели пораз. Константин Филозоф каже да је Стефан морао учествовати ''не ''не и са вољом а оно по нужди''. нужди''. Ова победа над Турцима имала је велики одјек на западу, западу, па је следеће године када је стигао позив за помоћ из Цариграда, Цариграда, окупила се велика војска под командом краља Жигмунда у којој је било доста Француза, Француза, Немаца и Енглеза, Енглеза, и пошла против Турака. Турака. Недисциплиновану крсташку војску победио је Бајазит код Никопоља (Бугарска на Дунаву) Дунаву) 1396. захваљујући нарочито активношћу трупа кнеза Стефана Лазаревића. Лазаревића. Победу код Никопоља Бајазит није искористио за даља освајања Угарске него учвршћење турског положаја према новоосвојеним земљама. земљама. Област Дејановића после битке на Ровинама претворена је у Ћустендилски санџак, санџак, а после Никопољске битке уклонио је и видинског краља Страцимира и створио Видинску ливу као упориште за даљу борбу против Угарске, Угарске, Влашке, Влашке, Србије и Босне. Босне. Област краља Марка припојио је турској територији. територији. Непоузданом Вуку Бранковићу, Бранковићу, који се изгледа није одазвао његовом позиву да учествује са својим трупама, трупама, одузео је одузео је већи део његове територије и дао кнезу Стефану Лазаревићу, Лазаревићу, а њега одвео у ропство у Малу Азију где је где је убрзо умро. умро. И поред појединачних неуспеха турске војске, војске, доба Бајазита I обележено је великим турским освајањима све до великог пораза од Монгола 1402. код Ангоре (Анкара). Анкара). Међутим, Међутим, овај пораз је пре, пре, одраз унутрашњих сукоба у самој Турској а не слабости и моћи државе. државе. Бајазит је Бајазит је настојао сузбити моћ и јачање појединих војних команданата и окружних војних феудалаца и њихово потчињавање централној власти. власти. Незадовољни малоазијски емири, емири, протерани из својих бејлуха окупили су се око монголског освајача Тимурленка) који је 20 година вршио освајања у Персији и Индији. Индији. Он је Тамерлана (Тимурленка) са војском провалио у Малу Азију. Азију. До битке је дошло код Ангоре 28. јула 1402. године. године. Уз Бајазита су се борили и његови вазали Стефан и Вук Лазаревић и Ђурађ и Гргур Бранковић. Бранковић. Турска војска је била страшно потучена а Бајазит заробљен и одведен у ропство. ропство. Стефан је Стефан је три пута покушавао са својом војском да га ослободи али није успео. успео. Турска власт у Малој Азији била је у расулу јер је Тамерлан обновио
29
малоазијске бејлухе. бејлухе. Једино је остао нетакнут европски део Турске куда је похитао престолонаследник Сулејман да се учврсти на престолу. престолу. После Ангорске битке почео је у Турској период унутрашњих борби између централне власти и феудалаца и устанака покорених народа. народа. Султану је Султану је било потребно доста времена док је док је ове побуне угушио и учврстио своју власт. власт. 30. Добијање деспотске титуле
После битке код Ангоре (1402) створени су услови да се искористе неприлике у Турској. Турској. Гргур Бранковић је заробљен, заробљен, а касније ослобођен, ослобођен, док је Оливера, Оливера, Лазарева кћи, кћи, пуштена из харема. харема. Српски кнежеви су се после битке у Србију враћали преко Византије. Византије. Августа 1402. је Јован VII Палеолог свечано дочекао Стефана Лазаревића у Цариграду, доделивши му том приликом титулу деспота. деспота. Поведени су преговори о женидби Стефана са Јеленом, блиском рођаком Јована Палеолога, Палеолога, ћерком господара Лезбоса, Лезбоса, што је нешто касније и остварено. остварено. Добијање деспотске титуле био је видљиви знак зближавања Србије и Византије, Византије, чији је заједнички непријатељ било Османско царство. царство. Примањем деспотске титуле Стефан прихвата идеју о супрематији византијског цара. цара. Називајући себе у повељама «самодржавним деспотом», деспотом», Стефан наглашава самосталност Србије. Србије. Савезништво Србије и Византије је било потврђено 1410. године, године, након битке Стефана, иако је он био на код Космидиона , када је цар Манојло II свечано примио Стефана, страни Мусе, Мусе, а Манојло на страни Сулејмана у грађанском рату између Бајазитових синова. синова. Том приликом је приликом је Манојло потврдио деспотску титулу Стефану. Стефану. 31. Рат Лазаревића и Бранковића
Тешко унутрашње стање у Турској искористио је и кнез Стефан да се ослободи вазалног односа према Турској. Турској. Грци су на повратку из Ангоре одушевљено дочекали у Цариграду кнеза Стефана. Стефана. Византијски цар му је доделио титулу прву после царске, царске, деспота. деспота. Од овог времена Србија се у XV веку назива Деспотовином. Деспотовином. Цар му је дао бродове те се са војском пребацио до Зете а одатле заједно са војском свога зета Ђурађа Балшића Страцимировића иде пут Србије. Србије. Његов сестрић Ђурађ Бранковић , у жељи да поправи свој положај у Србији нагињао је везама са Сулејманом , па га је деспот Стефан још у Цариграду бацио у затвор код Византинаца. Византинаца. Међутим, Међутим, Ђурађ је успео да побегне из затвора султану Сулејману и када су се Стефан и Вук враћали из Зете у Србију дочекали су их на Косову, Косову, близу Липљана на Трипољу Сулејманове и Ђурђеве трупе у намери да им пресеку повратак у Србију. Србију. Захваљујући помоћи свога зета Ђурађа Страцимировића, Страцимировића, господара Зете, Зете, Стефан је однео победу. победу. У боју је рањен Ђурађ Страцимировић који касније умире од последица рањавања последица рањавања.. Убрзо долази до сукоба између браће Стефана и Вука. Вука. Вук бежи код султана Сулејмана. Сулејмана. Сулејман је склопио уговор о миру крајем 1402. године у Галипољу са Византијом, Византијом, Млечанима и Ђеновом, Ђеновом, родовским витезовима и херцегом острва Накса који су имали поседе и интересе на Леванту, Леванту, а за деспота Стефана и даље је предвиђао вазални однос према Турској. Турској. Тај уговор и сукоби у земљи определили су Стефана да прихвати споразум са краљем Жигмундом крајем 1403. по коме је деспоту признат посед Мачве и Београда који је био порушен још за време борби између кнеза Лазара и Жигмунда, Жигмунда, с тим да буде вазал угарског краља. краља. Због несређених односа у самој Угарској, Угарској, краљу Жигмунду је Жигмунду је било стало до савеза са моћним господаром Србије. Србије.
30
Стефан је узео Београд за своју престоницу и уложио велике напоре да се град обнови и развије. развије. Обновљени Београд представљао је јаку тврђаву с двоструким зидовима и пет утврђених кула, кула, од којих су три биле на брду а две на Дунаву. Дунаву. Између ове две на Дунаву налазило се ланцима заштићено пристаниште. пристаниште. Град је бранила артиљерија и најамничка војска. војска. Изван града налазило се подграђе где су живели трговци и занатлије. занатлије. Подигао је Подигао је цркву и болницу и настојао да се што већи број Срба ту насели. насели. Деспот Стефан склапа мир са султаном Сулејманом и Бранковићима. Бранковићима. За овај уговор био је и краљ Жигмунд. Жигмунд. Сулејман, Сулејман, бојећи се Тамерлана, Тамерлана, је желео мир на Балкану. Балкану. Убрзо долази до сукоба око престола Сулејмана и његове браће Мусе и Мехмеда . Ово је и ишло на руку деспоту Стефану да учврсти своју власт. власт. И поред склопљеног мира између деспота Стефана и Бранковића и даље су међу њима били затегнути односи. односи. За овај мир и даље се залагала књегиња Милица. Милица. После смрти књегиње Милице 1405. избио је сукоб између Стефана и Вука. Вука. Вук је захтевао поделу земље чему се Стефан одлучно супротставио. супротставио. Вук бежи код султана Сулејмана и од њега тражи помоћ коју добија и у два маха турске трупе продиру до Београда пустошећи и пљачкајући земљу. земљу. Деспот Стефан је био приморан да 1409. уступи брату Вуку на управу јужни део земље где је као и Бранковићи владао признавајући турску власт. власт. Не зна се граница између Стефанове и Вукове области. области. Када је Муса са војском из Мале Азије продро на Балкан уз њега су били Лазаревићи и Бранковићи који им је дао велика обећања. обећања. Уочи одлучне битке између Мусе и Сулејмана која се одиграла 10. Цариграда, Вук напушта јуна 1410. код тврђаве Космидиона на Златном рогу близу Цариграда, Мусу, Мусу, а Бранковићи одмах после пораза Мусе. Мусе. После ове издаје Вука и Гргура који су покушали да се врате у Србију били су ухваћени од Мусиних присталица и убијени. убијени. Идуће године султан Сулејман погинуо је у једној бици тако да је сада Муса постао једини господар у европском делу Турске, Турске, али је убрзо дошао у сукоб са братом Мехмедом који је водио борбу за успостављање јаке централне власти у Турској. Турској. Муса се ослањао на војнике из балканских области - акинџије у својој војсци који су били спремни да ове борбе искористе за ослобођење од феудалног угњетавања, угњетавања, па га нападају сви балкански савезницисавезници-кнезови и феудалци који су добијали велика обећања о ослобађању великих обавеза према владару од Мехмеда. Мехмеда. Стефан је оценио да му прети велика опасност од Мусе, Мусе, па се све више окреће ка Жигмунду. Жигмунду. И Жигмунд је желео придобити Стефана и на тај начин заштитити своје јужне границе од Турака. Турака. Да би га што више везао за себе дао му је велике поседе у Угарској и рудник Сребреницу у Босни. Босни. Стефан је прешао на страну Мехмеда и постао вођа покрета против Мусе и окупио око себе владаре и феудалце који су пред заједничком опасношћу заборавили на међусобне размирице међусобне размирице и сукобе. сукобе. Њима су пришли и санџакбегови Скопља и Ћустендила. Ћустендила. Измирио се и са сестрићем Ђурађом Бранковићем који је такође напустио Мусу. Мусу. Њима се придружио и босански војвода Сандаљ Хранић и краљ Жигмунд. Жигмунд. Мусине трупе често су проваљивале у Србију коју су пљачкале и пустошиле. пустошиле. Највећи пустош су начиниле 1413. када су у његовој војсци остали само акинџије, акинџије, пљачкашки део војске. војске. Деспотова војска била је потучена на Врбници, а његова четири утврђена града око Ниша и Алексинца (Соколац код Алексинца, Алексинца, Сврљиг, Болван и Алексинца) су заузета а њихово становништво заробљено или побијено. побијено. Липовац код Алексинца) На одлучан отпор наишли су Турци код Сталаћа. Одбрана Сталаћа опевана је у народној песми ''Смрт ''Смрт војводе Пријезде'' Пријезде'' и служила је као узор храбрости младим поколењима. поколењима. На Стефанове позиве одазвао се и принц Мехмед са азијским трупама. трупама. Заобилазним путем Мехмедове трупе стигле су у Крушевац где су их чекале деспотове
31
трупе, трупе, Сандаљеве и угарске. угарске. Оне су све биле стављене под врховну команду Ђурађа Бранковића. Бранковића. До сукоба је дошло код Чаморла под Витошом у Бугарској 1413. Мусине трупе су претрпеле пораз. пораз. Помажући Мехмеда I да учврсти централну власт за учињену помоћ, помоћ, деспот је од Мехмеда добио град Копријан код Ниша, Ниша, покрајину Знепоље (област око данашње српскосрпско-бугарске границе) границе) и неке друге пределе. пределе. Да би задржао добре односе са Мехмедом I (1413-1421) и његовим сином Муратом II (1421-1451) морао је да пристане на извесне уступке и да прихвати вазални однос, однос, плаћање данка и слање помоћних трупа. трупа. Захваљујући овоме Србија је 14 година живела у миру што се одразило на економскоекономско-културном развитку културном развитку земље. земље. 32. Стефан Лазаревић и Угарска
После косовске битке Србија се нашла стешњена између Турске на југу и Угарске на северу. северу. Само пар месеци после битке краљ Жигмунд (1387-1437) је лично предводио поход на Србију. Србију. Тај напад је пресудно утицао да Србија склопи мир са Турцима и прихвати вазалне обавезе. обавезе. Рат са Угарском се наставио на обалама Саве, Саве, у Шумадији, Шумадији, у Браничеву и Поморављу. Поморављу. Угарске трупе су упадале 1390, 1391. и 1392. године. године. До првих српскосрпско-угарских преговора дошло у сенци турске победе код Никопоља, Никопоља, међутим преговори пропадају због противљења дела српске властеле и султана Бајазита. Бајазита. Због веза са угарским двором априла 1398. кнегиња Милица је Милица је ишла у дипломатску мисију на Порту, Порту, пар месеци касније сам Стефан је морао ићи да изглади неспоразуме са султаном. султаном. Међутим, Међутим, после битке код Ангоре 1402. и догађаја у Угарској 1401-3. (тешке ( тешке династичке борбе) борбе) ситуација се драматично мења. мења. Иницијатива за преговоре потекла је из Будима, Будима, јер је јер је Жигмунд тражио савезнике ван Угарске. Угарске. Угарска делегација са Пипом Спаном на челу наишла је на добар пријем и уговор је убрзо склопљен (крајем 1403.). Уговором Стефан се обавезао на вазалне обавезе према Жигмунду, Жигмунду, а заузврат је могао рачунати на војну помоћ. помоћ. Поред тога Стефан добија Мачву и Београд , који изграђује у наредном периоду у снажну тврђаву и јак привредни центар. центар. Непосредно после ангорске битке Србија је добила и Голубац, па је тако српска граница на Дунаву напокон била безбедна. безбедна. Упоредо са тим дешавањима, дешавањима, центар државе се премешта у Подунавље где ће се налазити последње престонице. престонице. Савез са Угарском пружио је пружио је прилику Стефану да уклони турски утицај у својим земљама и учврсти свој положај у земљи уздрман сукобом са Бранковићима. Бранковићима. Краљ Жигмунд је посвећивао велику пажњу збивањима у Босни и Србији. Србији. Од 1404. до 1408. Жигмунд је често слао походе на Босну, Босну, али без успеха до битке на Добору где је извршио покољ босанске властеле. властеле. Исте године Жигмунд оснива ред Змаја, где истакнуто место заузима деспот Стефан. Стефан. Стефан се налази у најужем кругу властеле на Жигмундовом двору. двору. Крајем 1408. године избија устанак Вука Лазаревића који заједно са Бранковићима и Турцима упада почетком 1409. у Србију пустошећи све пред собом. собом. Угарска шаље помоћ деспоту, деспоту, прво одред са Пипом Спаном, Спаном, а затим и сам Жигмунд. Жигмунд. После дуге и исцрпљујуће борбе, борбе, деспот је био принуђен да уступи део земље брату Вуку. Вуку. У наредним годинама, годинама, сарадња Угарске и Србије се продубљује, продубљује, јер Србија представља главну препреку да Турци уђу у Паонску низију. низију. Жигмунд 1411. зове Стефана на двор где је постигнут споразум. споразум. Одредбе нису сачуване, сачуване, али савременици кажу да је Стефан прихватио вазалне обавезе према Жигмунду док је за узврат добио многе поседе по Угарској, Угарској, највероватније је исте године добио и Сребреницу. Сребреницу. 1412. одржан је велики турнир у Будиму поводом измирења Жигмунда и пољског краља, краља, Стефан је Стефан је био присутан заједно са једним са једним српским владиком. владиком.
32
Деспот Стефан није имао деце, деце, а како је дуже боловао желео је да за живота регулише питање наследника. наследника. Сазвао је сабор у Сребреници у мају 1426. па је пред властелом и свештенством прогласио за свога наследника сестрића Ђурђа Бранковића. Бранковића. Однос са Мађарима утврдио је у мају 1426. на састанку са краљем Жигмундом у Тати. Ту је одлучено да ће Ђурађ као наследник Стефана прихватити вазални однос према мађарском краљу и предати му Мачву, Мачву, Београд и Голубац. Голубац. Деспот Стефан умро је умро је 1427. за време лова близу Крагујевца. Крагујевца.
33. Стефан Лазаревић и Зета
После смрти Балше III 1421. Зета је припојена Деспотовини. Деспотовини. Стефан наставља рат са Млечанима око приморских градова у Зети који се завршио миром 1423. по коме су Млечани задржали Скадар, Скадар, Љеш, Љеш, Улцињ и област Паштровића. Паштровића. Деспотовина се пружа од Саве и Дунава до зетског приморја, приморја, а на истоку до тимочке области а на југу до гребена Шар планине и Скопске Црне Горе. Горе . 34. Владавина Ђурађа Бранковића до првог пада Деспотовине
Деспот Стефан није имао деце, деце, а како је дуже боловао, боловао, желео је да за живота регулише питање наследника. наследника. Сазвао је сабор у Сребреници у мају 1426., па је пред властелом и свештенством прогласио за свога наследника Ђурђа Бранковића. Бранковића. Однос са Мађарима је утврдио на састанку са краљем Жигмундом у Тати. Тати. Ту је одлучено да ће Ђурађ као наследник Стефана прихватити вазалну обавезу према Угарској и предати му Мачву, Мачву, Београд и Голубац. Голубац. Деспот Стефан је умро 1427. приликом лова, лова, у близини данашњег Младеновца. Младеновца. Када је ступио на престо, престо, Ђурађ Бранковић је био зрео човек. човек. Био је васпитан у византијском духу, духу, и ожењен Гркињом, Гркињом, Ирином (Јерином) Јерином) Кантакузин . Био је добро упућен у војне, војне, дипломатске и финансијске послове. послове. Ђурађ је од свих српских владара био у најбољим односима са Дубровчанима. Дубровчанима. Борбе са Турцима су почеле 1425., али им деспот Стефан није дочекао крај. крај. Турци освајају Ниш и Крушевац (1426), а своју главну мету, мету, Ново Брдо, опседају кроз читаву бране. Према споразуму у Тати, Тати, Ђурађ предаје 1427., али га Срби уз помоћ Дубровчана бране. Београд Угрима. Угрима. Предаја Голупца није извршена јер извршена јер је је командант града Јеремија тражио висок откуп. откуп. После неуспеле дипломатске акције Ђурђа, Ђурђа, Јеремија предаје град Турцима. Турцима. Противно споразуму у Тати, Тати, Ђурађ задржава Мачву. Мачву. Београд је након пада Голупца постао значајна тврђава. тврђава. Око Голупца се воде борбе (1428), али долази до мира између Турака и Угара. Угара. Жигмунд гради утврђење наспрам Голупца. Голупца. Срби такође потписују мир с Турцима, Турцима, па се Ђурађ обавезује да плати харач који је већи од Лазаревог, Лазаревог, и помоћ у војсци, војсци, као и да обезбеди да Угри не пролазе преко његове територије. територије. Границе Деспотовине у то време биле су следеће: следеће: на северу Дунав, Дунав, без Београда; Београда; на истоку од Голупца који је у турским рукама турским рукама,, Сталаћ, Сталаћ, Копријан (на ушћу Топлице у Ј. Мораву), Мораву), Лесковац до Новог Брда; Брда; на југу од Новог Брда преко Призрена, Призрена, Дримом до Скадра (у млетачким рукама) рукама) и Дриваста; Дриваста; на западу Бар, Бар, Будва и Котор, Котор, затим линијом КоторКотор-Сјеница, Сјеница, па онда долином Лима до Добруна, Добруна, преко Сребренице, Сребренице, и долином Дрине до Саве (Зворник и Теочак од 1433. у српским рукама српским рукама). ). Утврђени градови Крушевац и Ниш су били турске базе за продоре у Србију и Угарску. Угарску. Предајом Београда Угрима, Угрима, као и падом Голупца, Голупца, Ниша и Крушевца у турске руке, руке, Ђурађ остаје без највећих добро утврђених градова. градова. Он одлучује да зида нову
33
престоницу, престоницу, Смедерево, близу ушћа Велике Мораве у Дунав, Дунав, за шта тражи дозволу султана. султана. Јован VIII потврђује деспотско достојанство Ђурађу (1429). Ђурађ Бранковић је од деспота Стефана добио Зету на управу још 1426., али када долази на чело Деспотовине, Деспотовине, Зета му измиче контроли. контроли. Осамостаљују се великаши из породице Црнојевића, а чак се у једном тренутку јавља и наследник Балшића, Балшића, Стефан Балшић Ипак, деспот је деспот је повратио утицај у Зети до 1430. Марамонте (1429). Ипак, Када Турци заузму Солун (1430), српски двор бива преплављен Грцима. Грцима. Ђурађ им је наклоњен због своје жене Јерине. Јерине. Њен брат, брат, Тома Кантакузин , има велики утицај на двору; двору; главни је главни је при изградњи Смедеревске тврђаве и главнокомандујући одбрамбене војске. војске. У спору око Конавала између Дубровника и Твртка II (1430), Ђурађ стаје на страну Дубровника и наноси тежак ударац Твртку. Твртку. Мир је склопљен 1432. Ђурађ се Дрине, заузевши Зворник и Теочак , стварајући тиме 1433. проширио с оне стране Дрине, залеђе Сребреници. Сребреници. Деспот је водио офанзивну политику према Босни, Босни, а помирљиву према Венецији, Венецији, с којом решава којом решава последње спорове око Зете. Зете. 1432. истиче трогодишњи мир између Угарске и Турске, Турске, тако да је нови рат на помолу. помолу. Ђурађ покушава да се спасе женидбеним везама. везама. У Угарској удаје ћерку Катарину за најбогатијег човека Угарске, Угарске, Урлиха Цељског , а другу ћерку Мару за Мурата II, коме шаље велики мираз и уступа Топлицу и Дубочицу . На вест о Муратовој лажној смрти избија устанак у Албанији (1433), али Ђурађ остаје веран султану, султану, и држи се вазалних обавеза чак и када Жигмунд уђе у тај рат (1435). На сабору у Братислави (1435), Србија је укључена у систем одбране јужних угарских граница. граница. У угарскоугарско-турским ратовима 1435-37 . Србија је поштеђена, поштеђена, јер су борбе вођене ван њених граница. граница. Краљ Жигмунд умире 1437., а на престо долази Алберт Хабзбуршки . Та промена на престолу је испровоцирала Мурата II, тако да он креће једном војском на Угарску, Угарску, а другом на Србију јер му се Ђурађ замерио 1437. при угарском нападу на српске територије под османском влашћу. влашћу. Ђурађ покушава да ситним територијалним уступцима смири новонастали сукоб, сукоб, али већ следеће године султан Мурат лично окупља војску у поход на Србију, Србију, те стиже под Смедерево које опседа три месеца. месеца. Ђурађ је побегао у Угарску, Угарску, а Смедерево су бранили његов син Гргур и Тома Кантакузин. Кантакузин. Ипак, Ипак, Смедерево се предаје 18.августа 18.августа 1439. 35. Обнова Деспотовине
По паду Смедерева, Смедерева, Ђурађ покушава да покрене напад на Турску уз помоћ Угарске и краља Алберта. Алберта. Алберт умире 1439., па је Ђурађ приморан да се нагоди с Турцима. Турцима. Предаје им Смедерево, Смедерево, а заузврат добија некадашње области Бранковића, Бранковића, уз вазалну обавезу. обавезу. Ђурађ се умешао у борбу за угарски престо, престо, желећи да Лазара Бранковића ожени Албертовом удовицом Елизабетом, Елизабетом, али је покушај неуспео, неуспео, па је изгубио половину својих поседа у Угарској. Угарској. Одатле бежи у Зету и покушава да организује ослобођење Деспотовине. Деспотовине. Османлије му због тога уцењују главу, главу, па из Зете бежи у Дубровник, Дубровник, где остаје три и по месеца. месеца. Гргур и Стефан не успевају да побегну, побегну, па су ухваћени, ухваћени, одведени у Цариград и ослепљени. ослепљени. Ново Брдо тада пада први пут (1441), те Ђурађ губи целу Деспотовину. Деспотовину. Турци замерају Дубровчанима због пружања гостопримства Ђурђу. Ђурђу. Он се поново повезује с Угарима, Угарима, и одлучио је да се приклони Млечани, Владиславу. По његовом одласку у Угарску за Зету се боре Стефан Вукчић и Млечани, а Ђурађ подржава Млечане, Млечане, који након завршетка борби (1443) држе територије од
34
Котора до Бојане. Бојане. Ђурађ је радио на смиривању ситуације у Угарској, Угарској, која је била потресена раздором брака између Владислава и Елизабете. Елизабете. Измирио се са краљем због чега му више нису одузимани поседи у Угарској. Угарској. Почетком 1443. је одржан сабор у Будиму, на коме је на залагање кардинала Ћезаринија , Јаноша Хуњадија и Ђурађа Бранковића одлучено да се крене у поход против Османлија још истог лета, лета, јер је Турска била у тешком положају због рата са Караманом. Караманом. Под командом младог краља Владислава, Јаноша Хуњадија и српског деспота, деспота, здружена војска је у рану јесен 1443. прешла Дунав код Београда и ушла у Србију. Србију. Продирали су на југ на југ долином Мораве и са Турцима су се сукобили код Болвана (Бовна), Бовна), 3.11.1443., и однели победу над султаном. султаном. Потукли су турску војску и преко Ниша и Пирота дошли до Софије. Ту су привремено заустављени, заустављени, али надиру даље на исток и долазе до Пловдива. Због зиме одлучују да се врате, врате, а код Софије долази до још до још једног сукоба с Турцима где излазе као победници. победници. Између Пирота и Ниша наносе још један пораз Турцима (2.1.1444.). Ђурађ моли угарског краља да презиме на територији Србије, Србије, па да у пролеће крену у нови поход, поход, али изморени крсташи не прихватају предлог и настављају за Угарску, Угарску, а Ђурађ иде заједно с њима. њима. Успешан поход утицао је на поробљене народе. народе. Избија устанак у Новом Брду (1444), а Ђурађ заузима и Сребреницу , коју је коју је босански краљ Томаш преотео од Турака. Турака. Султан жели мир, мир, као и то да Деспотовину врати Ђурђу. Ђурђу. Ипак, Ипак, било је спорно питање Голупца, Голупца, ког Турци држе још од 1427. Због ситуације у Караману, Караману, султан Мурат II пристаје на десетогодишњи мир и захтеве српскосрпско-угарског посланства, посланства, па је јула 1444. потписан споразум којим султан деспоту враћа 24 града, града, међу њима и Голубац, Голубац, уз деспотову вазалну обавезу. обавезу. Област Бранковића долази под двоструку, двоструку, српскосрпско-турску управу. управу. 36. Ђурађ Бранковић и Угарска
Ђурађ Бранковић је Бранковић је био двоструки вазал. вазал. Али, Али, обавезе које су му наметали Турци биле су многобројне, многобројне, тако да му нису остављале простора за испуњење вазалних обавеза према Угарима. Угарима. Када је Када је 1433. избио устанак у Албанији, Албанији, Ђурађ се одазвао позиву султана. султана. Деспот није изменио свој однос према султану ни када се у ратовање умешао угарски краљ Жигмунд, Жигмунд, који је који је 1435. албанским устаницима послао помоћ. помоћ . Иако су два владара, владара, Жигмунд и Мурат, Мурат, на сабору у Базелу (1433) разменили љубазне поруке, поруке, на јужним угарским границама се стално страховало од турских упада. упада. Мурат II није желео да се одрекне врховне власти над Влашком, Влашком, Бугарском, Бугарском, Босном и Албанијом, Албанијом, па се зато Жигмунд измирио са Млечанима и спремао за рат. рат. Осигурао је своју јужну границу, границу, а у тај јак војни систем је укључио и Србију, Србију, Босну, Босну, Влашку и Молдавију. Молдавију. Јужну границу је границу је поделио на 5 одбрамбених округа, округа, које је које је требало да чува 3 врсте војске: војске: краљевска, краљевска, великашка и жупанијска. жупанијска. Нашироко замишљене Жигмундове планове за одбрану прихватио је прихватио је сабор у Братислави (1435), на коме је коме је поред босанског краља Твртка II био и деспот Ђурађ. Ђурађ. Он је Он је имао важно место у одбрани јер одбрани јер је је био владар Србије и најмоћнији барон јужне Угарске. Угарске. Све ове припреме нису остале без турског одговора; одговора; Турци су почели са упадима у Банат и Ердељ. Ердељ. У угарскоугарско-турском рату 1435-37. Србија је била поштеђена јер су борбе вођене ван њених граница, граница, али је део српског народа сигурно био увучен у ратовање. ратовање. У Деспотовини је османлијски притисак био све јачи све јачи.. Деспот је Деспот је после сабора у Братислави био више окренут Угарској, Угарској, али је знајући Турке и њихову силу, силу, остао веран Порти и није предузимао никакву заједничку војну акцију са Угарима. Угарима.
35
Временом, Временом, земља деспота Ђурђа постаје поприште ратовања. ратовања. У походу против Турака (1437), Жигмундовом војском командује Јован Марцалија . Жигмунд је Жигмунд је наредио продор у Турску, Турску, али да се не улази у Деспотовину, Деспотовину, што је била и Ђурђева жеља. жеља. Угари брзо напредују и долазе до Сталаћа, где пале турске лађе, лађе, а затим до Крушевца ког такође спаљују. спаљују. Затим се војска пребацила у Деспотовину иако јој иако јој је то било забрањено. забрањено. На Годоминском пољу код Смедерева Угри односе победу, победу, а Жигмунд шаље извештаје свуда по Европи о победи над Турцима. Турцима. Иако је сам поход трајао једва недељу дана, дана, он је оставио тешке последице у Србији. Србији. Угри су спалили и опљачкали крајеве кроз које су прошли. прошли. Сам поход Угара се није могао оправдати на Порти и зато се деспот Ђурађ замерио Турцима. Турцима. Без обзира што се није слагао с угарским упадима, упадима, уследила је казна, казна, па су Турци почели да харају и пале по Србији, Србији, тако да је српски народ двоструко испаштао, испаштао, иако није имао директне везе са походом. походом. Пошто није могао да се супротстави Мурату, Мурату, деспот се нагодио с њим уступивши му град Браничево. Угарски краљ Жигмунд умире 1437. 37. Владавина Ђурађа Бранковића од обнове Деспотовине до пада Новог Брда
Иако је Србија након обнове била опљачкана, опљачкана, многи градови порушени, порушени, а становништво проређено, проређено, Ђурађ је ипак постигао велики успех и повратио државу у већем обиму него кад ју кад ју је је био напустио. напустио. Након склопљеног мира, мира , деспот Ђурађ није могао мирно да влада, влада, пошто је угарски краљ Владислав одбацио мир и спремао се за рат. рат. Пошто је познавао прилике у западном свету, свету, а и снагу Турске, Турске, Ђурађ је био против нових сукоба. сукоба. Септембра 1444. Угари нападају Османско царство заобилазећи Србију. Србију. Долази до велике битке код Варне (10.11.1444.), где је Мурат II сатро крсташе. крсташе. Погинуо је краљ Владислав, Владислав, као и кардинал Ћезарини, Ћезарини, док се Јанош Хуњади спасао бекством. бекством. Убрзо након битке, битке, Мурат се повукао с престола, престола, а на власт је власт је дошао Мехмед Освајач. Када је 1444. добио од Турака Деспотовину, Деспотовину, Ђурађ није имао под својом влашћу оне делове које су запосели други господари, господари, па је желео да их поврати. поврати. Октобра 1444. долази до споразума са Стефаном Вукчићем и склапања савеза. савеза. Војвода враћа деспоту Горњу Зету, Бар, Зету, Медун и Соко. Млечани не желе да му врате Бар, Будву и Дриваст. Дриваст. Када је Када је Млечане 1447. напао Ђурађ Кастриот Скендербег , веровало се да му је новчано помогао деспот Ђурађ. Ђурађ. Он то није могао да искористи јер је био заузет око Сребренице. Сребренице. Сребреница је била важан рудник којим је деспот господарио пре 1439., али је 1444. није добио јер ју је од Турака преотео босански краљ Стефан Томаш. Томаш. Деспот је успео да је поседне накратко 1445., али је већ идуће године поново била у поседу босанског краља. краља. Почели су преговори око рудничких прихода, прихода, па су деспот и краљ делили приход од царине, царине, ковали новац, новац, али обојица оваквим стањем нису били задовољни. задовољни. Турци су 1448. провалили у Босну (сматра се по наговору деспота), деспота), а касније је дошло и до рата. рата. Тома Кантакузин је потукао босанску војску, војску, па је деспот поново заузео целу област до Вишеграда, Вишеграда, а помогао му је и Стефан Вукчић. Вукчић. Упркос победи, победи, Сребреница је Сребреница је остала спорна. спорна. Мурат II се враћа на престо и напада морејског деспота Константина који је почео са ширењем на рачун на рачун Портиних вазала. вазала. Ђурађ је Ђурађ је свог јединог свог јединог Палеолога, који је неослепљеног сина, сина, Лазара , оженио ћерком Константина Палеолога који је Лазару послао знаке деспотског достојанства. достојанства. 1448. је умро Јован VIII Палеолог, Палеолог, а на престо долази Константин XI Палеолог Драгаш, син Јелене Драгаш, Драгаш, па су српски и византијски двор још двор још више родбински више родбински повезани. повезани.
36
У међувремену, међувремену, на угарски престо долази Ладислав Посмрче , стар неколико година, година, који не може да влада, влада, а у први план избија Јанош Хуњади. Он жели освету за пораз код Варне, Варне, па за то тражи помоћ од Ђурђа који га одбија, одбија, правдајући се мировним споразумом са Портом. Портом. Хуњади не одустаје, одустаје, пљачка Србију, Србију, а до битке с Турцима долази 17.10.1448. на Косову , у којој побеђују Турци. Турци. Хуњади бежи кроз Србију, Србију, али га деспот хвата и заробљава. заробљава. Угари га откупљују уз обећање да ако дође до новог рата неће пустошити српске земље, земље, платиће деспоту 100.000 дуката на име штете и даће Хуњадијевог сина Ладислава као залог до исплате дуга. дуга. У Босни од 1449. Стефан Вукчић носи титулу « херцега од Св.Саве», Саве», јер је у Милешеви која је под његовом управом сахрањен Св. Св.Сава. Сава. Долази до спора између њега и деспота око Сребренице, Сребренице, па Ђурађ уз помоћ Турака осваја Сребреницу (1451). Са Млечанима долази до сукоба од Драча до Бара и Улциња. Улциња. Деспот не успева да учини ништа ни војно ни дипломатски. дипломатски. После пораза на Косову Угарска не ратује више с Турском. Турском. Хуњади је заузет борбама с присталицама краља Ладислава. Ладислава. Угарска и Турска желе мир, мир, а Ђурађ се намеће као посредник. посредник. Потписује се седмогодишње примирје. примирје. За то време Србија и Влашка плаћају половину харача, харача, док Босна плаћа пун износ, износ, уз опроштај претходних дугова. дугова. Дозвољава се слободна трговина Турцима на деспотовој територији, територији, а деспот одређује места где могу и угарски трговци долазити да тргују. тргују. Долази до обостраног неприхватања планова између Угарске и Србије, Србије, па се односи заоштравају. заоштравају. Папа ослобађа Хуњадија одредби Смедеревског споразума (1450), а Хуњади заузима Ђурђеве поседе у Угарској и протерује српске чиновнике. чиновнике. Ипак, Ипак, долази до приближавања између Србије и Турске, Турске, све до смрти Мурата II (1451), када на османски престо долази Мехмед II Освајач (1451-81). 38. Пад Деспотовине
После смрти деспота Ђурђа дошло је до борбе међу српском властелом, властелом, а на првом месту између чланова деспотове породице. породице. Деспотовина је била исцрпљена сталним борбама како са Турцима или борбом између Турака и Угарске која се водила на њеној територији. територији. Појавила се масовна глад и куга. куга. Ђурђа је Ђурђа је наследио син Лазар. Он је 15. октобра 1457. склопио уговор о миру са Мехмедом II и обавезао се на уобичајени данак. данак. За склапање мира залагао се и челник Михаило Анђелковић ступајући у договоре са својим братом Махмудом који је који је био румелијски беглербег. беглербег. Махмуд је као дечак био заробљен 1427. бежећи из Новог Брда. Брда. Турци су га одвели у ропство где је примио ислам и напредовао као војсковођа. војсковођа. Лазар је са својим присталицама био у лошим односима – Угарском, Угарском, која често упада у Деспотовину и пљачка је. је. Ови великаши на челу са Михаилом Анђелковићем били су туркофили. туркофили. Лазар је убрзо умро 20. јануара 1458. До сукоба у породици нарочито ће доћи после смрти деспотице Јерине, Јерине, маја исте године. године. Тада беже ка Турцима Гргур, Гргур, султанија Мара и Тома Кантакузин. Кантакузин. Лазар није имао мушке деце па га је наследила ћерка Јелена (Јелача) Јелача) у чије име управља намесништво - Лазарева удовица Јелена, Јелена, Стефан слепи као губернатор и Михаило Анђелковић, Анђелковић, велики војвода. војвода. Јелена и Стефан више су нагињали Мађарима, Мађарима, а Михаило Анђелковић Турцима. Турцима. Босански краљ Томаш заузима Сребреницу и 11 тврђава у околини. околини. Он жели да наследи деспота Лазара путем женидбених веза тј. тј. удајом Јелаче за његовог сина Стефана. Стефана. Тада се пронео глас да ће Угарска заузети Смедерево па је члан регентства Михаило пустио у град субашу са једним турским одредом који су на улазним вратима истакли турску заставу. заставу. Против Турака истицала се угрофилска група која је побила Турке а Анђелковића затворила. затворила. Они прогласе за деспота Слепог Стефана 31. марта 1459. који
37
обећава уступке мађарском краљу Матији Корвину (1458-1490), сину Јанка Хуњадија. Хуњадија. Из Турске са турском војском стиже слепи Гргур. Махмуд Анђелковић успео је да заузме целу Деспотовину сем Смедерева. Смедерева. Да би се спасила Деспотовина успешно су завршени разговори о удаји Јелаче за Стефана Томашевића, Томашевића, босанског престолонаследника. престолонаследника. Краљ Томаш признао је признао је угарску власт с тим да они бране и штите Босну и признају краљевића Стефана за наследника Деспотовине, Деспотовине, што је краљ Матија Корвин прихватио. прихватио. У Смедерево долази Стефан са својим стрицем војводом Радивојем. Ни њихов долазак није спасио Деспотовину јер је султан одредио санџакбега, санџакбега, кадије и субаше. субаше. Турска војска је војска је опколила Смедерево. Смедерево. Обећана помоћ није добијена од Угарске. Угарске. Војвода Радивоје оценивши да не може одбранити Смедерево, Смедерево, ступа у преговоре са Турцима о предаји Смедерева с тим да му се омогући слободан одлазак са Босанцима. Босанцима. Турци су ово прихватили и ушли у Смедерево без борбе 20. 6. 1459. и то је то је био крај Деспотовине. Иако су Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић успели да ојачају централну власт, власт, окупе српске снаге, снаге, дајући дуг и жилав отпор Турцима, стални ратови исцрпљивали су њену економску моћ. моћ. Ђурађеви наследници остали су већином без прихода. прихода. Земља је опустошена, опустошена, рудници и тргови заузети или порушени. порушени. Феудална класа заузета међусобним расправама и борбама, борбама, гледала је своје моменталне интересе доводећи на тај начин земљу у расуло поједини српски великаши уклапају се у турски феудални систем, систем, успели су да спасе своје поседе, поседе, појединачно, појединачно, али већином само привремено. привремено. Турци су и физички уништили већину српског племства што је довело до пропасти српског феудалног друштва. друштва. Са падом Деспотовине и пропашћу њене феудалне класе разбијена класе разбијена је је и њена управна организација. организација. Црква је донекле наставила традиције старе државе држећи се старих српских закона. закона. Турци су укинули Српску патријаршију и подредили је Цариградској. Цариградској. Престао је да се окупља велики црквени сабор. сабор. Многе епископије дуго су остале упражњене, упражњене, јер су бивши епископи убијени или утекли испред Турака. Турака. 39. Сеобе Срба у Угарску у првој половини XV века
Испред турских освајања и пустошења један део народа повлачи се испред Турака на север у Угарску и пут приморја пре свега ка градовима. градовима. Већ крајем XV века кренуле су толике масе сиротиње у Дубровник, Дубровник, па дубровачка влада решава да их пребаци бродовима у Апулију (Италија). Италија). И касније овај прилив се наставио у Дубровник где долазе појединачне породице. породице. Још за време Деспотовине многи Срби пресељавали су се у Банат, Банат, Срем и Бачку. Бачку. После пада Деспотовине пресељавање је било масовно. масовно. Док је постојала Деспотовина Угаари су на њу гледали као на заштитни бедем од турског надирања. надирања. После пада Деспотовине било им је у интересу да Срби пређу у Јужну Угарску и као шајкаши служе у дунавској флотили и да као војска бране њихове јужне границе. границе. Приликом сваког угарског упада у Деспотовину војска се повлачила са масом Срба. Срба. Прешли су у Угарску и неки српски великаши којима су Мађари обећали и дали поседе. поседе. Срби се усељавају у Срем и крајеве између Тамиша, Тамиша, Мориша и Тисе па су тим крајевима дали српско етничко обележје, обележје, а сами су се Угари пред турским налетима повлачили на север Угарске. Угарске. Да Да је је пресељење Срба у Мађарску било масовно види се из писма краља Матије Корвина у коме каже да се од 1479-1483. преселило у Јужну Угарску 200 000 Срба. Срба. Овај нам податак говори да је пресељавање Срба у Угарску током XV века било у великом обиму и са одобравањем угарских власти. власти. Ова сеоба настављена је настављена је и током XVI века. века. Да Да је је ово пресељавање Срба преко Саве и Дунава било велико говоре подаци путописаца који су пролазили Србијом у XVI веку, веку, који кажу да
38
је слабо насељена, насељена, необрађена и пуста. пуста. Долази и до присилног пресељавања Срба на исток од стране Турака. Турака. Тако су 1467. насилно пресељени становници Новог Брда у близини Цариграда, Цариграда, а и после пада Београда његови становници пресељени су близу Цариграда где су новом насељу дали име Београд које и данас постоји. постоји. У освојене области Турци насељавају Турке и Цигане. Цигане.
39
ПИТАЊА ИЗ ДРУШТВЕНЕ ИСТОРИЈЕ
40
1.Добијање 1.Добијање аутокефалности; аутокефалности ;
Почетком 13. века односи у источној цркви се компликују падом Цариграда (1204). Србија се ослања на знатно јачи знатно јачи запад је запад је више нема Византије. Византије. Врхунац такве политике је добијање краљевске круне из Рима (1217), чиме Србија добија политичку самосталност, самосталност, али је у верском погледу још увек била потчињена Охридској архиепископији. архиепископији. Растко (Сава), најмлађи син Стефана Немање, Немање, је 1191. напустио управу над Захумљем и замонашио се на Светој Гори у манастиру Старом Русику, а затим одлази у Ватопед где дочекује оца. оца. Заједно са оцем, оцем, у мисији код византијског цара Алексија III успева да добије напуштени манастир Хиландар , који уз помоћ Стефана Првовенчаног обнавља 1199. Обновљени манастир Хиландар је темељ на коме ће се створити независна српска црква, црква, поставши центар српске духовности. духовности. Савин став о прозападној политици Стефана Првовенчаног је био нејасан. нејасан. Убрзо пошто Стефан добија краљевску круну, круну , Сава одлази на Свету Гору, Гору, а касније путује у Никеју . Не знају се детаљи о околностима у којима је српска црква добила аутокефалност (1219) од никејског цара Теодора Ласкариса и патријарха Манојла Харитопула. Посебним актом српским архијерејима се даје право да сами бирају и хиротонишу свог архиепископа. архиепископа. За првог архиепископа цар и патријарх су хиротонисали Саву на Цвети 1219. године. године. Сава је Сава је одмах приступио организацији српске цркве. цркве. По повратку са Свете Горе прво свраћа у Солун, Солун, где у манастиру Филокал прикупља грађу за Номоканон , који је који је највероватније ту и настао (1220). Монахе из Хиландара поставља за епископе у Жичи. Жичи. За постојање архиепископије потребне су 2 митрополије, митрополије, док митрополију чине 3 епископије. епископије. У том моменту Сава има само епископију у Расу, па бива принуђен да формира више епископија на српском државном простору. простору. Ствара нове епископије у Зети (седиште на Превлаци) Превлаци) и Захумљу (седиште у цркви Св. Св.Михајла у Стону). Стону). Постојале су следеће епископије: епископије: – седиште архиепископије и посебна дијецеза; дијецеза; Жичка – седиште – у Стону; Стону; Хумска – у – на Превлаци; Превлаци; Зетска – на Хвостанска; Будимљанска ; Дабарска ; Моравичка ; Топличка ; Рашка; Призренска ; Липљанска ; Латинске дијецезе нису укидане, укидане, већ су само потиснуте. потиснуте. На истоку се грчки епископи замењују Србима. Србима. Таква политика Саву доводи у сукоб са Охридском архиепископијом, архиепископијом, односно са Димитријем Хоматијаном . Он је одговорио оштрим протестом, протестом, истичући права своје цркве у чијој се области налазе српске земље. земље. То је остало без одјека, одјека, с обзиром да су српску аутокефалну цркву признале источне патријаршије (Јерусалим, Јерусалим, Антиохија, Антиохија, Александрија). Александрија). • • • • • • • • • • •
41
2. Акти на којима почива аутокефалност СПЦ
Три стуба на којима почива српска православна црква су: су: Крмчија Св. Св.Саве, Синодик православља и синорламе. имовинско-правних докумената којима се Синорламе су низ управних аката и имовинскоодређују границе епархија и епархијског поседа, поседа, али се ти документи нису сачували. сачували. значаја, није сачуван, сачуван, али је навођен у Синодик православља је од канонског значаја, другим делима. делима. Донешен је у Жичи 1221. Пун назив је Чин обновљења свете истините вере православне. православне. Чин представља српску редакцију синодика православља. православља. Тим актом је утврђена ортодоксија српске цркве, цркве, како у позитивном излагању основних догмата вере, вере, тако и у осуди разних јеретичких учења актуелних на балканском простору (богумилство). богумилство). Овим Чином Сава је настојао да српску цркву обезбеди од свих типова хетеродоксије – верског – верског застрањивања. застрањивања. Православност Цркве имала је да буде утврђена «саборним» саборним» функционисањем целе црквене организације. организације. Велику улогу у томе осим епископа имало је и парохијско свештенство, свештенство, које је имало да носи главни терет мисије ширења хришћанства. хришћанства. Сава уводи протопопове, протопопове, опуномоћене изасланике епископа са мисионарским, мисионарским, административноадминистративно-фискалним, фискалним, а касније и духовничким дужностима. дужностима. 3. Номоканон (Крмчија Светог Саве) Саве)
црквеног, канонског и световног права. права. Настао је Номоканон представља зборник црквеног, у Византији у VI веку, веку, а коначни облик добија са Фотијем (883). Први словенски превод Номоканона настао је у Бугарској крајем IX века. века. Сачуван је у руском, руском, Јефремовом рукопису Јефремовом рукопису.. Пре фотијевске редакције, редакције, Номоканон је без тумачења. тумачења. Савин Номоканон садржи тумачења, тумачења, а коришћени су и другачији извори. извори. Сава први користи и Аристина и Јована Зонару , византијске канонисте, канонисте, при чему Зонари даје предност. предност. У законском делу даје предност Прохирону над Епанагогом. Епанагогом. У целини је искоришћен зборник Јована Схоластика. Због оригиналног избора извора у свом делу, делу, Крмчија се не може сматрати изворном српском редакцијом српском редакцијом,, већ самосталном кодификацијом византијског права измењеног зарад потреба српске аутокефалне цркве. цркве. Њоме је уклоњено све што је оспоравало и угрожавало аутокефалност. аутокефалност. Сава се залаже за начело синфоније, синфоније, партнерског односа цркве и државе. државе. Уноси тезу о супрематији канонског права, права, као и тезу о потчињености владара законима. законима. Владар има строго условљену законодавну и управну власт. власт. Држава нема право мешања у црквене ствари (избор епископа), епископа), док црква има право моралног надзора над владаром. владаром. Црква ужива широке судске имунитете, имунитете, али има активан однос према државној управи. управи. Епископ има право интервенције у корист сиромаха и неправедно прогоњених. прогоњених. Оваквом кодификацијом, кодификацијом, која почива на грчкогрчко- римском правном систему, систему, Сава је Србију уврстио у круг европске и медитеранске цивилизације. цивилизације. Номоканон је најважнији од 3 стуба на којима почива СПЦ. СПЦ. 4. Жичка хрисовуља
Манастир Жичу је саградио Стефан Првовенчани уз помоћ брата Саве. Саве. Оснивачка повеља је издата 1219. и није сачувана, сачувана, али је текст из ње (можда у изводима) изводима) записан на зиду манастира. манастира.
42
Стефан је Стефан је нешто касније (1224-1227) издао нову повељу која допуњује претходну и која такође није сачувана. сачувана. Данас на зидовима имамо натписе из XIV века који су доста оштећени. оштећени. Највећи део текста чине дарови: дарови: разни предмети и дарована села. села. На крају текста налазе се законске одредбе: одредбе: дворски протопоп нема права над оним што припада жичкој припада жичкој цркви да се половина свих дажбина од попова , влаха , поповског бира даје цркви да се било ко од архиепископових људи не може позвати код краља без краљевог печата На другом натпису стоји значајна одредба да сви будући краљеви и црквени поглавари морају бити крунисани у Жичи. Жичи. Законодавни текст, текст, који заузима највећи део овог натписа, натписа, регулише питања имовине и живота на манастирским поседима. поседима. Најзанимљивији део је део је о брачном законодавству где се регулишу се регулишу питања брачне заједнице, заједнице, питање развода и брачних сметњи. сметњи. Брак се не може раставити без судског поступка код надлежних власти, власти, када за то постоје законом предвиђени разлози. разлози. Ако се то не испоштује, испоштује, следе казне по сталешком принципу. принципу . Муж је крив ако пусти жену, жену, жена је жена је крива ако остави мужа, мужа, а крива могу бити и трећа лица. лица. Натпис се завршава санкцијом за онога ко дира манастирску имовину. имовину. У Жичкој хрисовуљи имамо попис краљевских манастира: манастира: Хиландар, Студеница, манастир Св. Св. Ђорђа у Расу, ман. ман. Св. Св. Богородице Градачке Св. Стефана у Бањској , Св. Св. (Страцимиров Градац). Касније то постају и манастири Св. Арханђела и Жича. • • •
5. Споразум краља Милутина и Карла VI Валоа
Због упада Турака у Малу Азију и проблема са Каталанцима, Каталанцима, Византија је била ослабљена и није могла да помаже Милутина у борби са Драгутином, Драгутином, па се он окреће Западу и папи. папи. Удајом унуке латинског цара Балдуина II за Карла VI Валоа, брата Филипа Лепог, Лепог, оживели су планови на западу за обнављање Латинског царства. царства. Карло преговара са Каталанцима и Млечанима. Млечанима. Милутинова мајка, мајка, Јелена Анжујска, Анжујска, је рођака Карла Валоа. Валоа. Милутин шаље посланство Карлу ради преговора о савезу (1303), а такође и папи Бенедикту XI; децембра 1303. добија одговор од папе у којем овај очекује да се Милутин врати у окриље католичанства. католичанства. 1305. долази до смене на папском престолу, престолу, али политика према Истоку остаје иста и почињу припреме за рат за рат за обнављање Латинског царства. царства. Филип Тарентски осваја Драч (1305), а следеће године склапа савез са Милутином. Милутином. Овај савез чине Карло VI Валоа, Валоа, Филип Тарентски, Тарентски, млетачки дужд, дужд, а прихвата га и папа Климент V који шаље писмо у Италију с наредбом да се подигне рат против шизматика у Византији како би њоме завладао Карло VI. Споразум између Милутина и Карла VI Валоа склопљен је 1308. Милутинови разлози за склапање уговора су били следећи: следећи: страх да не буде нападнут после Византије као шизматик и царски рођак, рођак, као и жеља да спречи евентуалну помоћ Драгутину с којим је у рату, рату, а кога помаже угарски двор, двор, који је пак блиско везан за папу. папу. Уговор садржи: садржи: •
•
признавање освајања краљу Милутину ( територије територије признате 1299. доласком Симониде ); Дечанског за Милутиновог наследника; признавање Стефана Уроша III Дечанског наследника;
43
склапање брака између Милутинове ћерке из брака са Јелисаветом , Зорице , за Карла Млађег , сина Карла VI (у случају да до овога не дође, дође, остале одредбе се поштују); поштују); Милутин добија 5000 златника годишње (у пракси то није било стварно, стварно, то је приход који је убиран са спорних територија, територија, које је Карло «поклонио» поклонио» Милутину); Милутину); војну сарадњу и помоћ између савезника , а Милутин не сме да прима Карлове непријатеље и даје им уточиште им уточиште;; Цео уговор је био условљен примањем католичанства. католичанства. Ово је први сачувани међународни уговор Рашке, Рашке, и једини уговор (одредба о миразу) миразу) који даје ближе податке о култури живљења на српском двору. двору. Карло Валоа је у уговору видео могућност за српску неутралност при његовом освајању Цариграда. Цариграда. Овај уговор није довео до прекида српскосрпско-византијских односа. односа. Међутим, Међутим, Карло ускоро одустаје од својих претензија на Истоку из више разлога: разлога: због смрти своје жене, жене, Катарине Куртене, Куртене, преко које је био претендент на латински престо, престо, због сукоба Венеције и папе, папе, као и борби за немачки престо. престо. До реализације уговора никада није дошло. дошло. •
•
•
6. Удава Удава је установа права која се јавља од времена краља Милутина у изворима, изворима, али постоји од раније. раније. Стојан Новаковић је сматрао да она представља самовласно хапшење за дуг. дуг. Сима Ћирковић је на основу других докумената утврдио да је то казна без суда, суда, унапред одређена глоба за одређени преступ од које је приход ишао владару или цркви. цркви. Удава се забрањује Душановим закоником као поступак против суда. суда. Дубровчани захтевају да се за њихове грађане забрани удава јер удава јер би у том случају морали ићи пред суд, суд, а иначе су врло рано врло рано издејствовали свој имунитет пред судом. судом. 7. Жупа Жупа код Срба у средњем веку означава територијалнотериторијално-друштвену формацију, формацију, мању или већу географску целину која се налази у котлини или долини речног слива, слива, заштићена висинским рељефом и повољном климом, климом, добро настањена и култивисана. култивисана. Реч потиче још из старог индоевропског језика и означава добро брањено и заклоњено заједничко склониште. склониште. У српском језику, језику, жупа значи осунчани предео са обрадивом земљом, земљом, природно заклоњен од ветра и хладноће, хладноће, погодан за земљорадњу и виноградарство. виноградарство. У српским изворима се жупа јавља тек у 13. веку (1205. повеља Дубровчанима, Дубровчанима, хрисовуља). Највећи број имена је имена је словенског или прабалканског порекла. порекла. 1220. Жичка хрисовуља). Називане су по речним долинама (Белица, Белица, Лугомир, Лугомир, Морава, Морава, Расина), Расина), понекад подељене на горњу и доњу, доњу, према току реке и нагибу тла (Ибар, Ибар, Лепеница, Лепеница, Полог, Полог, Лаб). Лаб). Подела је могла бити и по изразитим облицима рељефа (Црна стена), стена), или по утврђеним градским центрима (Призренска, Призренска, Рашка жупа, жупа, Звечан, Звечан, Брвеник), Брвеник), као и по обласним именима (Левач, Левач, Загрлата, Загрлата, Конавли). Конавли). Жупа је према српским средњевековним законима предстаљала истовремено и земљиште и становнике жупе – жупљане – жупљане,, који су били различити од градског или влашког становништва, становништва, и били су јасно разликовани као седелачко, седелачко, ратарско становништво. становништво. У том смислу жупа је била правно тело са колективним правима и обавезама. обавезама.
44
Основно заједничко право жупљана било је једнако право на пашу. Жупски пашњаци су били колективно власништво једне жупе, жупе, и по закону су жупљани могли напасати стоку само на свом пашњаку. пашњаку. Основна жупска обавеза била је жупска приплата или оброк – обезбеђивање смештаја или исхране за владара и његову пратњу. пратњу. Један од терета жупског становништва била је и приселица – надокнада за штету коју би путник претрпео у једном селу, селу, али је али је у Душановом законику она преусмерена на појединца. појединца. Највећи број чланова Душановог законика који се односи на жупе утврђује колективну кривичну одговорност. одговорност. Представници локалне власти у жупи око 1300. године били су жупски кнез и жупски судија који су се старали о убирању пореза и извршењу других обавеза. обавеза. Српски владар, владар, као врховни господар земље, земље, могао је могао је своју властелу да обдари како појединим селима у жупи, жупи, тако и целом жупом. жупом. За увођење у посед жупе плаћала се одређена такса – издава, и то службенику који се називао пристав , по 3 перпера за свако село у жупи. жупи. За баштинску хрисовуљу коју је у име цара састављао логотет, логотет, плаћало се по 30 перпера за свако село, село, док је док је дијаку (писару) писару) ишло 6 перпера. перпера. Власт у жупи је жупи је била организована по угледу на владарев двор, двор, па је па је властелин који је држао жупу имао своје управне службенике – владалце . Они жупљани чија је жупа имала град као центар и који су приликом опсада били приморани да се склоне у град, град, имали су обавезу да поправљају град (градозиданије и градобљуденије). градобљуденије). За време Деспотовине, Деспотовине, управа је централизована поделом на власти, власти, у које су претворене и одређене жупе. жупе. У турско време, време, оно што означава жупу добија назив вилајет. вилајет. 8. Брак
У средњем веку синоним за данашњи појам «склопити брак» брак» је: је: « женити се» се» (за мушкарца) мушкарца) и «( о ) мужити се» (за жену), жену), као и «венчати се». се». Примањем хришћанства, хришћанства, а нарочито након оснивања Српске архиепископије, архиепископије, брак постепено прелази у надлежност цркве. цркве. Најзначајнији документ који регулише брак у то време је Жичка хрисовуља , а касније Душанов законик , који црквени брак проглашава обавезним. обавезним. Најважнији елементи црквеног брака су благословеније , које је које је давао епископ, епископ, и венчаније, које је обављао локални парох. парох. Венчаније је прехришћански елемент, елемент, тзв. тзв. коронација – стављање венца на главу младенаца, младенаца, и означавао је означавао је радост радост и свечаност. свечаност. Основна правила о венчању код Срба: Срба: узраст младенаца, младенаца, склапање брака изван сродства, сродства, склапање брака унутар исте вере, вере, место склапања брака, брака, забрана венчања током 4 велика годишња поста (као и средом и петком), петком), венчање након литургије – преузета су из Номоканона. Номоканона. Друштвени оквири склапања брака регулишу забране и сметње, сметње, али не и позитивна правила. правила. Крвно сродство је свакако била препрека за склапање брака, брака, али о томе нема помена у изворима, изворима, зато што је припадало домену обичајног права. права. Члан 28. Жичке хрисовуље једини говори о забрани брака међу сродницима по тазбини, тазбини, тј. тј. о забрани сорората (брака између мужа и његове свастике). свастике). Вероватно је Вероватно је овај случај ушао у закон јер је био најчешћи пример кршења правила. правила. Ова ситуација се двоструко кажњавала: кажњавала: црквеноцрквено-канонски (поништавање брака) брака) и световно (плаћање глобе). глобе). Сталешка ендогамија је била присутна у средњем веку. веку. Прописивала је брак између припадника истог сталежа, сталежа, док се мешање сталежа није толерисало: толерисало: Србин (меропах) меропах)
45
се није могау женити у влахе, влахе, а ако би то учинио, учинио, жена би била преведена у меропхе. меропхе. Феудални господар је господар је тако штитио друштвену равнотежу друштвену равнотежу и свој положај. положај. Верска ендогамија је била прописана највишим државним актом, актом, чланом 9. Душановог законика. законика. Ако би полуверац ( римокатолик) римокатолик) узео православку за жену, жену, морао би да промени веру. веру. Супротна ситуација се очигледно подразумевала. подразумевала. У погледу имовинских односа, односа, жена је жена је могла имати «добитак», добитак», лично имање којим је којим је располагала. располагала. У случају да остави мужа, мужа, то имање се могло одузети. одузети. О разводу брака има доста података. података. Мада закон јасно каже да се брак склопљен Божјим законом не може раставити, раставити, ипак је развода било. било. Ако до њега дође, дође, морао је бити вођен судски поступак. поступак. Самоиницијативни развод брака био је кажњаван (у стоци) стоци) према сталешком положају преступника. преступника. Била су кажњавана и трећа лица, лица, ако би отели жену од мужа. мужа. Жена се, се, у складу са патријархалним схватањима, схватањима, кажњавала теже од мужа. мужа. Временом, Временом, законодавац се против традиционалног «пуштања жене» жене» супротставио забраном другог брака, брака, па је другобрачни муж кажњаван. кажњаван. Све ово је важило махом за више слојеве. слојеве. 9. Двор српских владара
У периоду од XII-XV века стално је стално је долазило до промена престонице. престонице. Више извора о дворовима српских владара имамо од владавине Стефана Немање. Немање. Први двор је двор је двор великих жупана у Расу, по ком ће и земља добити име. име. У домаћим изворима град Рас се веома ретко помиње, помиње, а никад као престоница, престоница, већ обично у ужем смислу као жупа или као континентални део немањићке државе. државе. После 1217. Србија је имала други двор који се није могао локализовати. локализовати. Пахимер тврди да су приликом удаје Ане Комнине за Радослава културне разлике биле велики проблем, проблем, као и сиромашан и прост двор. двор. Тада на српском двору имамо старе титуле: титуле: жупан, жупан, кнез, кнез, слуга, слуга, челник, челник, додајући понекад атрибут «вели» вели» (велики). велики). Тепчија и казнац су били у извесном смислу специјализовани, специјализовани, и старали су се о краљевским добрима и финансијама. финансијама. Тек касније се појављује протовестијар са истим надлежностима. надлежностима. Писари дворске канцеларије (дијаци , логотети) логотети) јављају се тек за време Стефана Дечанског . У XIV веку искрсавају места која се изричито називају «двор краљевства», краљевства», тамо се одржавају земаљски сабори, сабори, примају посланства, посланства, издају повеље. повеље. Милутин има 4 густо збијене резиденције: резиденције: Пауни, Неродимља , Сврчин и Штимља. У то време имамо и друге резиденције: резиденције: код Скадра, Скадра, Призрена, Призрена, Скопља. Скопља. Метохит види другачије Милутинов двор од Пахимера. Пахимера. По њему, њему, он одише раскошем одише раскошем,, као и Милутинова одећа, одећа, копира се Византија, Византија, што је што је по њему простачки и сулудо. сулудо. Чак и када постане царевина, царевина, Србија нема сталан двордвор-престоницу, престоницу, већ се она мења пратећи владара. владара. Са узимањем царске титуле повећан је утицај грчке културе, културе, преузимане су титуле и функције, функције, неке су превођене, превођене, а неке не (ставилац, ставилац, псар, псар, соколар...). соколар...). Последњи владар који је боравио и издавао повеље у комплексу ПауниПауниСврчинСврчин-Неродимља био је био је цар Урош. Урош. Кнез Лазар није био искључиво везан за Крушевац , који представља престоницу касносредњевековног типа, типа, где је резиденција владара део градског насеља. насеља. Стефан насеља, прави утврђени град Лазаревић од Београда , угарског пограничног насеља, подграђем, подграђем, са развијеним привредним и културним животом. животом. Стефанов наследник, наследник, Ђурађ Бранковић, враћа Београд Угарској 1427., и гради нову тврђаву Смедерево (1428-30). Заједно са двором подиже и градско насеље, насеље, које се може поредити са Дубровником, Дубровником, а грађено је по цариградским узорима. узорима. Београд и Смедерево постају седишта централне власти и културног живота. живота.
46
10. Музички инструменти
Аерофони (дувачки) – дуги и кратки рог, рог, олифант, олифант, бусине (претеча трубе), трубе), флаута (права и попречна, попречна, двострука), двострука), шалмај, шалмај, гајде Идиофони – тасови – тасови,, кротала Мембранофони (ударачки ) – таламбаси – таламбаси,, бубњеви Кордиофони (гудачки) – виеле (фидуле), фидуле), лаута, лаута, гусле, гусле, псалтерион, псалтерион, харфа (ангуларна и троугласта) троугласта)
11. Храна
Храна је Храна је била биљног и животињског порекла. порекла. Међу биљном, најзначајнији је хлеб . Добијао се од житарица, житарица, као што су пшеница, пшеница, јечам, јечам, просо, просо, раж, раж, овас. овас. Најбољи је био пшенични, пшенични, али се правио и од других житарица. житарица. Самлевено просо се кувало са водом или млеком и правила се каша. каша. Хлеб се месио као погача или с квасом, квасом, тј. тј. од киселог теста. теста. Поред хлеба и погаче, погаче, јавља се и двопек. двопек. Биљног порекла су још су још и поврће и воће. воће. Поврће се назива заједничким именом зеље. У њега спадају купус, купус, црни и бели лук, лук, ротква, ротква, репа, репа, тиква, тиква, бостан. бостан. Лук и ротква су називани љуто зеље. Од махунарки су највише гајени сочиво или лећа, лећа, боб, боб, грашак, грашак, чак и мак и пиринач. пиринач. Србија је била богата воћем. воћем. Ораха је највише било у Метохији, Метохији, а у призренском крају је било много дудињака, дудињака, јер се ту гајила свилена буба. буба. У Србији су гајене шљиве, шљиве, јабуке, јабуке, крушке, крушке, трешње, трешње, вишње. вишње. У Приморју се гаје лимун, лимун, поморанџа, поморанџа, нар, нар, бадем, бадем, лешник, лешник, смоква. смоква. Воће се јело се јело свеже и сушено. сушено. Од хране животињског порекла, порекла, на првом месту је месо. Највише се јело свињско и овчје, овчје, а затим говеђе, говеђе, живинско, живинско, козје, козје, бивоље. бивоље. Као монополски производ, производ, на трговима је било «краљево месо», месо», па тек онда осталих продаваца. продаваца. Велики власници стоке су управо били владар и велика властела, властела, који су имали професионалне сточаре. сточаре. После меса, меса, најзначајнија намирница животињског порекла био је сир. У документима се појављује као сир и сирење, сирење, с тим што је сир био у колутима, колутима, а сирење у мешинама. мешинама. На нарочитој цени су били влашки сиреви јер су могли дуже да стоје. стоје. До развоја рударства, рударства, сир је сир је био један био један од најважнијих српских извозних производа. производа. Одређену ставку у исхрани чинила је и риба. Коришћена је и морска и речна – морска – морска више у јужним, јужним, а речна у северним крајевима. крајевима. Манастири су били велики потрошачи рибе због поста. поста. Храна се припремала на масти, масти, лоју и маслиновом уљу. уљу. Уље се називало масло. масло. Маслина је највише било у околини Бара, Бара, а у мешинама је уље транспортовано у унутрашњост. унутрашњост. Један од најважнијих прехрамбених производа била је и со. Она се допремала из Приморја где су биле бројне солане. солане. Србија се махом снабдевала сољу на тргу Св. Св. Срђа. Со је Со је коришћена и из Босне, Босне, када је када је Драгутин добио област Соли (Тузлу). Тузлу). Доста су коришћени зачини, зачини, у Србији највише бибер и шафран. шафран. Од слаткиша је слаткиша је најраспрострањенији био мед. мед. Касније је Касније је коришћен и шећер, шећер, али је али је због своје скупоће био редак био редак.. Главни оброк, оброк, ручак, ручак, назива се обед. У средњевековним изворима се јасно разликују варено, варено, кувано јело кувано јело,, од сировог, сировог, свежег. свежег.
12. Одећа
47
13. Обућа
Занатском израдом обуће бавили су се цревљари, цревљари, ц'нгари, нгари, а затим и шустери. шустери. Помињу се у Сребреници, Сребреници, Зворнику, Зворнику, Приштини, Приштини, Јањеву, Јањеву, Трепчи, Трепчи , Вучитрну, Вучитрну, Нишу, Нишу, Голупцу. Голупцу. Обућари су били лоцирани ван градских зидина због смрада коже и опасности од пожара. пожара. Обућа се израђивала од јареће, јареће, овчје, овчје, воловске коже која је могла бити штављена или нештављена, нештављена, а правила се и од текстила. текстила. Разликује се обућа мушкараца и жена, жена, мада је било и истих типова. типова. У Србији је ношено више типова обуће: обуће: опанци, опанци, сандале, сандале, ципеле, ципеле, чизме, чизме, нануле, нануле, окроји, окроји, околице, околице, калиге, калиге, калце. калце. 14. 171. и 172. члан Душановог законика
171. Још заповеди царство ми: ми: ако пише писмо царство ми, ми, или из срџбе, срџбе, или из љубави, љубави, или из милости за некога, некога, а то писмо разара законик, законик, није по правди и закону како пише законик, законик, судије томе писму да не верују, верују, него да суде и врше како је по правди. правди. 172. Све судије да суде по законику, законику, право, право, како пише у законику, законику, а не да суде по страху од царства ми. ми. У допуни Законика из 1354. (135-201. члан) члан) се наглашава друштвена равноправност, равноправност, једнакост свих покрајина пред судовима, судовима, што јача борба против злочинаца и нарочита пажња према суду и ауторитету судија и закона. закона. У ова два члана се наводи: наводи: да је свака царска наредба која није у складу са законом чл.171), и да сваки судија мора да суди ништавна, ништавна, те судија не треба да је спроводи (чл.171 само по законику, законику, а не по страху од цара (чл.172 чл.172). Ове одредбе показују високу правничку свест, свест, у духу најбољих начела римско римско-византијског права. права. Никола Радојчић је доказао да су ове одредбе позајмљене из византијских новела (царских наредби) наредби) 12.века 12.века.. Нагласимо да је из бескрајног обима византијског права, права, често противречног, противречног, цар Душан умео да извуче најбоља и најлепша начела, начела, да их присвоји и да им кратку и одлучну форму, форму, много јаснију много јаснију него што је што је развучена развучена реторика реторика византијских новела. новела. 15. Однос судске и управне власти у Душановом законику 16. Резервати судски
Резервати судски се баве споровима и преступима који су сматрани најтежим и за које је право суђења за себе задржавао владар. владар. Они се другачије називају и «царски су: дугови », а то су: велеиздаја («невера («невера») ») вражда , крв ) убиство, рањавање или сакаћење ( вражда помагање при бекству зависних сељака или отрока («провод («провод», », «прејем људски прејем људски») ») право својине над робом («чељадин («чељадин») ») или коњем владически») отмица властелинке (« разбој владически») пожари и паљевине спорови око земље проневера плена у војном логору
48
Владар није могао стићи да лично учествује у сваком спору, спору, па је давао овлашћења својим судијама или властели да то учине. учине. Битно је да је задржао право за себе да по потреби може лично да решава спор. спор. У време Деспотовине «судију дворског » мења «велики судија», судија», а у унутрашњости војвода. војвода. Владарев суд је временом постао највиши државни суд који штити поданике од самовоље властеле. властеле. 17. Суд и суђење
До Душановог законика није било јединственог било јединственог уређеног судства, судства, судили су владари, владари, црква и властела. властела. Душанов законик предвиђа царске судије , одређује им поступак, поступак, штити их, их, и прокламује њихову потпуну независност. независност. Владар је врховни судија, судија, а локалне судије су жупани, жупани, као и севасти и кефалије. кефалије. Од доношења Душановог законика, законика, судство се раздваја од управе, управе, судије су посебан, посебан, независан орган, орган, али у пракси имамо локалне органе власти који суде. суде. У доба Деспотовине имамо 3 вида суђења: суђења:
челник суди у спору монаха војвода суди у градовима и властима кнез и пургари, пургари, као и цариници, цариници, суде у рудницима и трговима. трговима.
Судски поступак почиње позивом на суд. Првобитно је Првобитно је позивање вршио сам тужилац. тужилац. У Жичкој хрисовуљи (1220) имамо одредбу да је за позивање на суд потребан краљев печат. У Скопској повељи (1300) за позив на суд је потребна «књига тужилац, али у царска ». Душанов законик регулише да позив на суд може извршити тужилац, присуству пристава који то потврђује књигом (ако се ради о великој властели) властели) или печатом (остале категорије). категорије). Није било позивања у случају да је кривац ухваћен на делу. делу. Ако окривљени не би дошао на суд проглашавао би се кривим и плаћао би глобу («престој («престој»). »). Ако тужилац не дође на суд, суд, губи парницу. парницу. Странке у спору се називају парци и долазе лично на суд. суд. 18. Аутономија приморских комуна
Приморски градови су имали своје посебне судове и судије, судије, биране на годину дана, дана, налик италијанским градовима. градовима. Которско судство је судство је било потпуно одвојено од државног судства у Србији и искључена је свака интервенција државних власти или владара на територији Котора. Котора. У Которски статут је 1301. унета одредба да се забрањује обраћање владаревом суду под претњом казне. казне. Што се тиче Будве и њеног Статута, Статута, и она има као и Котор аутономно судство на територији комуне. комуне. За разлику од Котора, Котора, прекршаји који се тичу резервата судских могу ићи пред владарев суд. суд. 19. Мешовити судови •
Станак – од давнина наслеђен гранични суд, састављен од судија које су у једнаком броју именовале обе стране , а који је који је радио по процедури установљеној традицијом. традицијом. Решавао је све врсте спорова, од малих парница појединаца, појединаца, становника граничног појаса, појаса, до великих сукоба око територија у којима су
49
•
•
учествовале државне власти. власти. Станак се прво јавља у спору са Хумом, Хумом, затим Дубровником (најдуже), најдуже), а тек онда са Босном. Босном. Мешовита порота – врста мешовитог суда, суда, слична станку и спору око међа, међа, а основна разлика је што се она могла одржати било где, док се станак увек одржавао на одређеном месту. месту. Разлика између мешовите пороте и спора око међа је међа је што су се у спору око међа могла појавити лица из различитих сталежа, сталежа, док то у мешовитој пороти није могло. могло. Разлика у односу на доказну пороту је та што у доказној пороти само једна страна одређује поротнике, поротнике, и што доказна порота има улогу доказног средства, средства, док је мешовита врста суда која расправља спор. Мешовиту пороту је увео краљ Милутин (Врхлабска повеља), повеља), а помиње се и у члановима 123. и 153. Душановог законика, законика, као и у дубровачким повељама краљева Милутина и Стефана Дечанског, Дечанског, царева Душана и Уроша, Уроша, и кнеза Лазара. Лазара. Суђење око међе – најбитнија разлика је у томе што су поротници могли бити припадници различитих сталежа. То наводи на закључак да је спор око међе старија структура од мешовите пороте, пороте, тј. тј. од закона краља Милутина (за његове владе долази до «затварања» затварања» сталежа). сталежа). Значај решавања спорова око сеоских међа лежи у чињеници да је то не само спор око обрадиве земље, земље, већ и око одговорности, одговорности, јер је село било одговорно за све што се догоди на његовој територији. територији. Међе падају у резерват краљевог суда. суда. За њихово решавање шаље се пристав који у име државе организује пороту. пороту . По питању међа важе принципи застарелости (око 30 година). година). За чланове пороте (сведоке) сведоке) узимају се старији угледни сељаци, сељаци, који памте границе од старина, старина, те се зато они називају стариници . Парница око међе решава се исказом заклетих сведока (заклиње их свештеник у одежди) одежди) који после свечане заклетве иду на одређене међе, међе, и њихов исказ је од пресудног значаја, значаја, те власти имају само да констатују правоваљаност тог исказа. исказа. Суђење око међе се јавља у члановима 79. и 80. ДЗ, ДЗ, и у седам повеља Стефана Дечанског и цара Душана. Душана.
20. Закон о пороти Порота је стара словенска институција, институција, наслеђена из далеке прошлости, прошлости, која се вишеструко примењивала на преласку из 12. у 13. век. век. Она је имала кључно место у традиционалном начину суђења по обичајном праву. праву. Суштина пороте је да је окривљени морао да се закуне са још са још једним једним одређеним бројем људи «поротника » или «суротника » да није крив за дело за које је оптужен. оптужен. Уколико се сви поротници закуну, закуну, он би био ослобођен, ослобођен, а ако само један одбије, одбије, оптужени би био осуђен. осуђен. Реч «порота» порота » означава заклињање и сам чин заклетве. заклетве. Познат је Познат је случај у Котору (1270) око ктиторства сркве Св. Св.Луке, Луке, када су сви пунолетни мушкарци морали да се закуну. закуну. Први помен именовања поротника је у ДЗ, ДЗ, а опширније у повељи цара Душана (8.9.1349). Не помиње се само именовање поротника, поротника, а кад се придода члан 145. ДЗ, ДЗ, јасно је јасно је да свака страна себи именује поротнике. поротнике. Постојала је Постојала је и казна за несавесне поротнике: поротнике: • да се из те куће нико не удаје и не жени; жени; • да плати 1000 перпера; перпера; • да му се никад више не верује; верује; Спискове је Спискове је највероватније водио нотар. нотар. Постоје и две врсте пороте: пороте: – имамо је је у Скопској хрисовуљи. хрисовуљи. Служи као доказно средство. средство. Среће се у доказна – имамо • ДЗ у члановима 106,132,154., као и у повељи 1279. Оптужени именује 6, 12, или 24 сведока који се заклињу и ослобађају га кривице; кривице;
50
•
мешовита – свака страна именује свог судију. судију. Налазимо је у свим повељама Дубровчанима, Дубровчанима, у 153.члану 153.члану ДЗ, ДЗ, Врхлабској повељи краља Милутина. Милутина. Образује се колегијум који треба да реши да реши спор уз поштовање правног система људи који долазе у државу Немањића. Немањића. На пресуду мешовите пороте није било жалбе. жалбе. Саси су се брже уклопили у српско друштво, друштво, па је мешовита порота уведена пре за њих него за Дубровчане. Дубровчане. Што се закона о пороти тиче, тиче, донешен је донешен је одједном, одједном, јединствен је јединствен је,, а свуда стоји да је то закон «светог краља», краља», а не множине или двојине. двојине. Овај акт је донет на државном сабору, сабору, верује се 1316.године, године, пошто се не зна тачан датум доношења. доношења.
21. Закон о вражди
рањавање. У 8.књизи 8.књизи Вражда је новчана накнада која се плаћа за убиство и рањавање. Дубровачког статута се говори о вражди, вражди, када је када је неки Србин убио Дубровчанина, Дубровчанина, па су Дубровчани захтевали смртну казну, казну, а Срби вражду. вражду. Смртна казна је постојала код Срба, Срба, али не за убиство. убиство. За вражду је надлежан владарев суд. суд. Краљ Милутин је забранио да се суди удавом (скраћеним судским поступком), поступком), већ судом (ако већ није дошло до мешовите пороте). пороте). Износ вражде је вражде је 500 перпера (или 500 оваца, оваца, 25 кобила). кобила). Оружана пљачка (гуса) је најтеже кривично дело. дело. Такође, Такође, ко опсује оца, оца, мајку или Бога, Бога, следила му је му је смртна казна. казна. За вражду није било пороте. пороте . Приход од 500 перпера који плаћа убица иде држави. држави. Половина вражде ишла је наводачији , особи која каже ко је убио или видео убиство, убиство, а сведоци и поротници су добијали 2 динара за сведочење. сведочење. Овај закон је настао записивањем обичајног права. права. Записан је у Дубровачком статуту, статуту, као договор између Милутина и Дубровчана. Дубровчана. То је обичајно право које је постало међународни закон. закон. 22. Политичка идеја краља Милутина
За тражење царске круне била су потребна 4 предуслова: предуслова:
порфирогенитно порекло круна територија патријарх који обавља крунисање
Милутин је потицао од светородне лозе Немањића, Немањића, али сам није имао порфирогенитно порекло. порекло. Ипак, Ипак, његова жена Симонида јесте, јесте, тако да је испуњавао тај услов. услов. Андроника II у Скопској хрисовуљи назива «заистинским оцем», оцем», а Симонидиног брата «заистинским братом», братом», тако да атрибут «заистински» заистински» означава сродство које није крвно. крвно. ЦарицаЦарица-мајка Ирина је требало да пошаље круну, круну, тј. тј. царске инсигније: инсигније: капу украшену бисерима и драгим камењем, камењем, и синадион – капу – капу деспотског достојанства. достојанства. Од 1299. држи територије на југу добијене Симонидиним миразом, миразом, од 1316. држи територије брата Драгутина, Драгутина, док га хрватски кнежеви Шубићи признају за владара. владара. За постојање патријаршије потребне су 2 архиепископије, архиепископије, а Милутин има само једну само једну,, и зато гради 42 манастира. манастира. За добијање царске круне потребни су сагласност византијског цара и цариградског патријарха, патријарха, па Симонида иде у дипломатску мисију оцу. оцу.
51
Милутин доноси нове законе, законе, што је што је право цара. цара. Користи царске печате, печате, као и царско црвено мастило. мастило. На портретима је приказан у царској одори, одори, а на фресци у Жичи стоји директно између Бога и људи, људи, док на фресци у Грачаници он и Симонида примају знаке власти с неба. неба. Његова наредба се назива «царска књига», а у званичну титулу уводи атрибут «самодржац ». На почетку Грачаничке повеље се каже «Цар царева, царева, господар господара...», господара...», што је што је уобичајени почетак византијских повеља. повеља. 23. Долазак Саса и рударство у XIII веку
Рударство је од средине XIII века у Србији знатно економски ојачало. ојачало. Раније, Раније, рударски радови, радови, извођени су на примитиван начин те рударство није могло играти значајнију улогу у привредном животу земље. земље. Доласом Саса, Саса, искусних рудара, рудара, почиње интензивнија експлоатација рудног блага. блага. Њих су позвали српски владари. владари. Први познатији рударски центар у Рашкој био је Брсково (Мојковац) Мојковац) који је нарочито напредовао у другој половини XIII века. века. После је Брсково почело опадати па је напуштено 1433. г. Дубровчани наводе Брсково као један као један од тргова где трговци више не свраћају. свраћају. Саси обнављају рудник на планини Рудник који су Римљани експлоатисали. експлоатисали. Овај рудник највећи успон постиже у првој половини XIV века. века. Рударска активност се преноси на богату рударску област Копаоник. Копаоник. 1303. године помињу се рудници на планини Рогозни, Рогозни, Трепчи и Ајвалији (Грачаница). Грачаница). Двадесетих година XIV века јавља века јавља се Ново Брдо које убрзо постаје најважније рударско најважније рударско и трговачко место у Србији. Србији. Помињу се и мања рударска места у Плани, Плани, Остраци, Остраци, Копорићу, Копорићу , Јањеву, Јањеву, Ковачима, Ковачима, Ливађу, Ливађу, Запланини, Запланини, Беласици, Беласици, Глуховици. Глуховици. По једном опису из 1308. године Србија обилује сребром, сребром, оловом и гвожђем и краљ има 7 рудника сребра. сребра. Значајнија рударска подручја су у Кучеву и Подрињу. Подрињу. Средином XIV века било је познато рударско насеље у близини данашњег Мајданпека, Мајданпека, а у Подрињу према Босанској Сребреници 60-их 60-их година XIV века развија века развија се рудник се рудник Црнча, Црнча, а нешто касније на овом подручју јављају подручју јављају се рудници се рудници Крупањ, Крупањ, Зајача и Бохорина. Бохорина. Саси су били стручни рудари и њихов број није никада био велики. велики. Грубе рударске послове обављало је зависно домаће становништво из околних села. села. Нема података који би нам објаснили положај рудара и њихову технику рада по рудницима. рудницима. Рударска технологија била је немачка, немачка, као шахт (окно, окно, отвор), отвор), шталне (ходници, ходници, хоризонти), хоризонти), цимрови (подупирачи). подупирачи). Руда се помоћу хорна извлачила на површину људском снагом или ако је из веће дубине помоћу рата (точка) точка) који су окретали коњи. коњи. Руда је затим испирана у ''плакаоници ''плакаоници'''' да би се одстранила нечистоћа, нечистоћа, и топљена у ''колу ''колу'''' у коме су се налазиле пећи. пећи. Обезбеђење рудара било је доста примитивно и често је често је долазило до несрећа о којима има помена у нашим летописима. летописима. Врховно власништво над рудницима припадало је владару. владару. Он је од извађене руде узимао један део, део, урбару, урбару, коју је прикупљао урбар. урбар. Колико је урбара износила у Србији нема о томе подаака али се претпоставља да се кретала од једне од једне осмине до једне до једне дванаестине као у осталим суседним земљама. земљама. Појединци или дружине које би добиле концесију да ваде руду били су потпуни власници својих окана. окана. Власници су могли бити и странци. странци. Има доста података да су Дубровчани били власници рудника и слободно њима располажу, располажу, продају их, их, залажу и завештавају их тестаментом. тестаментом. Нема о томе података колико су феудалци на чијим се имањима налазе рудници учествовали у експлоатацији. експлоатацији. Осим урбаре владар је имао и друге приходе који су настали развојем рударства. рударства. Рударски центри постали су тргови чије је царине издавао под закуп. закуп. Осим тога његово регално право било је и ковање новца. новца. Најважнији метал било је сребро а понегде као у Новом Брду са извесним
52
процентом злата (гама, гама, галско сребро), сребро), олово, олово, бакар, бакар, рудник Железник и Црнча и гвожђе које се није извозило него је него је служило за домаће потребе. потребе. 24. Рударство у XIV веку 25. Значај Врхлабске, Врхлабске, Скопске, Скопске , Светостефанске и Грачаничке повеље краља Милутина
Врхлабска повеља (1302) До тада је тада је Милутин Дубровнику потврђивао права и привилегије, привилегије, а сада је сада је он тај који даје «милост». милост». Потврдио је неке одредбе из претходних повеља: повеља: слободу кретања, кретања, питање царине, царине, винограда, винограда, права у Руднику. Руднику. Забрањује зидање и чување града, града, удаву, удаву, војску, војску, куповину меса на силу од становништва (обавеза да купе краљево месо), месо), као и продају на силу скерлета, скерлета, меда и брашна. брашна. Спор између Дубровчана и Србина решава суд ког чине 1 Србин и 1 Дубровчанин, Дубровчанин, и на његово решење нема права жалбе. жалбе. Обавезан је Обавезан је одлазак пред владара у случају «царских дугова». дугова». Скопска повеља (1300) Садржи одредбе које описују правни положај зависних категорија становништва, становништва, као и властеле према манастирима. манастирима. У њој су норме разбацане норме разбацане..
Светостефанска повеља (1313-1316) Садржи 2 одељка: одељка: Закон Србљем – уређује – уређује обавезе земљорадника – уређује обавезе влаха Закон Влахом – уређује Далеко обимнији од Закона Св. Св. Симеона и Св. Св. Саве чијих одредби нема у Светостефанској повељи. повељи. Грачаничка повеља (1320/1) Садржи Стари српски закон («Закон («Закон Старим Србљем») Србљем») који је који је из времена Закона Св. Св. Симеона и Св. Св. Саве и у коме је коме је записано обичајно право. право. 26. Сабор и његова улога у српској држави
Сабор је Сабор је стара словенска институција. институција. Ствар је Ствар је од највећег друштвеног и политичког значаја, значаја, на њему се доносе најважније државне и црквене одлуке, одлуке, као што су издавање повеља, повеља, уступање престола, престола, одређивање наследника, наследника, избор црквених поглавара. поглавара. Право присуства на сабору имају: имају: владар са члановима породице, породице, велика и мала властела, властела, као и више свештенство. свештенство. Сабор сазива само владар. владар. У Босни се сабор назива још назива још и станак, станак, русаг, русаг, или «сва Босна», Босна», и он је он је сталешки орган. орган. У Србији касније и за време обласних господара задржава свој значај и сазива се на државном нивоу, нивоу, а не на нивоу области обласних господара. господара. Од цара Уроша губи на значају и решава махом само црквена питања. питања.
53
27. Пуна и Скраћена Синтагма
Код Срба очуване 2 варијанте Синтагме Матије Властара: Властара: Пуна и Скраћена. Скраћена. Пуна је старија од Скраћене. Скраћене. Синтагму је написао монах Матија Властар у Солуну (1335). О њој су писали Флорински, Флорински, Новаковић, Новаковић, Соловјев и Торицин. Торицин. Издата је само једном, једном, од стране Стојана Новаковића. Новаковића. Пуна Синтагма се састоји из 24 дела. дела. Они се даље деле на главе којих има укупно 303, и то на основу грчког алфабета, алфабета, по прописима о предмету који почињу одређеним словом. словом. Канони имају предност у односу на грађанске законе. законе. Матија Властар се користио коментарима Јована Зонаре (поч. поч. XII в.) и Теодора Валсамона (крај XII в.). Властар се не позива на изворе и не прави разлику прави разлику између извора и тумачења. тумачења. Постоје 2 редакције грчког оригинала: оригинала: цариградска и охридска. охридска. Стојан Новаковић сматра да је да је Синтагма писана по налогу Патријаршије, Патријаршије, а на српски преведена 1347/8. Соловјев сматра да се Душан упознао са садржајем Синтагме пре опсаде Сера и током боравка на Светој Гори, Гори , и да је да је лично издао наредбу да се преведе и скрати. скрати. Преводилац се држао оригинала и преводио по редоследу у њему, њему, а такође је такође је преводио и реч по реч по реч,, па превод губи смисао. смисао. Властарева Синтагма истиче идеју свемоћи византијског владара, владара, његовог политичког и духовног доминијума. доминијума. Њоме се одбија признавање и српске и бугарске црквене аутокефалије и одриче право било ког другог народа да свој државноправни ранг уздигне на степен царства. царства. Тиме се у својој оригиналној редакцији Синтагма директно супротставила интересима српске цркве и државе, државе, а посебно интересима српског царства. царства. Оваква Синтагма није ушла у састав Душановог законодавства. законодавства. У српски правни систем ушла је једна нарочита редакција Синтагме које нема у грчким рукописима. рукописима. То је оригинална српска ревизија начињена на основу превода охридске редакције Синтагме. Синтагме. Та "скраћена Синтагма" Синтагма" очишћена је од свих сувише византофилских правних одредаба и тумачења, тумачења, од већине црквених прописа и била је погоднија за коришћење у световним судовима, судовима, чему је и била намењена. намењена. Осим ових општих црквених правила, правила, сведених на четвртину укупно преузетог текста Синтагме, Синтагме, ревизијом су изостављене и све одредбе које немају законску санкцију, санкцију, остављени су готово без промена сви закони византијских царева који су у грчким земљама, земљама, у "Романији", Романији", одавно важили као закон, закон, а у Србији до тада били познати преко Номоканона светог Саве. Саве. Скраћена Синтагма је ушла у све зборнике Душановог законодавства, законодавства, уз сам Законик и уз Јустинијанов закон. закон. Новаковић издаје 1907. Крушедолски рукопис Синтагме, Синтагме, где тамнијим словима означава онај текст који је који је чинио Скраћену Синтагму. Синтагму. 28. Јустинијанов законик
У Душановом законику важно место заузима тзв. тзв. Закон Јустинијанов, Јустинијанов, који представља компилацију византијских световних закона, закона, претежно у области аграрних односа. односа. Добар део је део је узет из Земљорадничког закона (крај XII-поч XII-поч.. XIII в.), а остатак из Василика, Василика, Прохирона и Еклоге. Еклоге. Представља оригиналну компилацију и самостални подухват српских правника пре цара Душана, Душана, када је један такав избор византијских аграрних закона важио и у српским аграрним односима. односима. Постоји кратка и проширена верзија, верзија, а кратка има 33 члана. члана. Увек се јавља уз Душанов законик. законик. 29. Владарске титуле српских владарa владарa
54
30. Појам светородности
Када су Словени у IX веку примали хришћанство, хришћанство, имали су проблем јер су примали већ изграђену религију изграђену религију у којој нису имали никаквог удела. удела. Један од начина уклапања у хришћанску екумену био је стварање светородних династија и сопствених култова владара. владара. Први такав култ на српском простору био је култ Јована Владимира. Владимира. Култ се преноси на политичку сферу, сферу, па тако само изданци светородне лозе имају «од Бога дано» дано» право да владају. владају. Упоредо са премештањем политичког центра из Дукље у Рашку јавља се потреба за новом светородном династијом, династијом, и то је то је династија Немањића, Немањића, која је која је започета Стефаном Немањом. Немањом. Светородни статус Немањића подржала је српска црква чији су они велики заштитници. заштитници. Након Косовске битке се ствара култ Св. Св. Кнеза Лазара, Лазара, и тако долази до треће светородне династије, династије, Лазаревића. Лазаревића. Била је условљена сукобом са Браковићима, Браковићима, али СПЦ стаје на њену страну. страну. Према календару који пише монах Расо де ла Калист, Калист, који живи на територији Сера у време краја Душанове владавине, владавине, за постојање светородне династије је довољно да оснивач буде светац. светац. 31. Значај Дубровника у привреди средњевековне Србије
Дубровник заузима главно место у трговини Србије са страним земљама. земљама. Они су успели да сузбију трговину страних трговаца држећи трговину у својим рукама. рукама. Трговина са страним земљама и увозна и извозна ишла је углавном преко Дубровника. Дубровника. Они при главним трговачким центрима оснивају своје насеобине где су одржавали свој начин живота. живота. Настојали су добити што повољније уговоре о трговини са српским владарима проширујући постепено своја права. права. Од Стефана Немање па до пада Деспотовине српски владари закључивали су трговачке уговоре или пак потврђивали претходне. претходне. Уговором о миру са Дубровником 1186. г. Немања је дао Дубровнику потпуну слободу трговине у својој земљи. земљи. У XIII и XIV веку упоредо са развитком трговачких односа привилегије Дубровника су се стално повећавале. повећавале. Стефан Првовенчани око 1220. године осигурао им је слободно кретање по целој земљи, земљи, обезбедио их од сваке неправде и насиља, насиља, регулисао њихове судске односе са Србима и потврдио им право продаје вина и меда на брсковском тргу. тргу . Краљ Урош им дозвољава да са својом робом могу проћи и у другу земљу и потврђује им раније привилегије. привилегије. Успоставио је обавезно судско поравнање између њих самих и између Срба и Дубровчана, Дубровчана, обезбедио тиме да ће им надокнадити штету ако настане од војске. војске. Краљ Милутин 1282. г. потврдио је Дубровнику раније повластице а после рата с Дубровником 1308. г. трговачки уговор, уговор, знатно проширивши њихове повластице. повластице. По овом уговору њихову робу нико силом није могао узети, узети, а у случају штете на путу, путу, накнаду штете има да плати оближње село, село, или држава. држава. Нико их силом није могао натерати да купују стоку док се на тргу владарева стока не прода. прода. У односу на повериоце имали су велике повластице. повластице. Нико их у Србији није могао затворити ради накнаде дуга (удава) удава) нити им је за дуг могао кућу печатити. печатити. Царину су плаћали тамо где робу продају. продају. Од војне службе као и од зидања и чувања тврђава били су ослобођени. ослобођени. У случају спора са Србином судио им је мешовити суд састављен од судије Србина и Дубровчанина, Дубровчанина, само за тешка кривична дела издаје, издаје, убиства, убиства, тешке телесне повреде, повреде, одвођења зависног човека судио им је искључиво владарев син. син. За кривице које би учинио његов ''ђетић ''ђетић'''' Дубровчани нису били одговорни. одговорни. Услед честих
55
оштећења робе оштећења робе настале приликом превоза или на трговима, трговима, Стефан Дечански је Дечански је 1326. г. обавезао жупу да надокнади штету, штету, или у крајњем случају, случају, штету је надокнађивала државна благајна. благајна. Цар Душан је проширио повластице Дубровчанима. Дубровчанима. Он им је 1332. г. дао право да без икакве сметње купују жито по селима и градовима Србије. Србије. Не само Дубровчанима него и домаћим трговцима није се смела правити никаква сметња под претњом казне од 500 перпера. перпера. Две године касније потврђује Дубровчанима све повластице на свим трговима и панађурима у Србији. Србији. У повељи се изричито наглашава да нико у земљи, земљи, био кнез, кнез, властелин или владар не сме од дубровачких трговаца узети силом робу без трговине, трговине, па чак и владар је владар је морао да плаћа ону цену коју плаћају други људи. људи. Повељом од 1349. г. Дубровчани проширују своје повластице. повластице. Заштићени су од свих штета. штета. Уколико би Дубровчанину неко силом узео робу држава би му плаћала штету, штету, а кривца кажњавала. кажњавала. Трговцима који су ишли у друге земље преко Србије обезбеђен је слободан пролаз с тим да не носе оружје и тргују с њим. њим. Дубровчани који су долазили или одлазили из Требиња били су ослобођени плаћања царине на друмовима и скелама, скелама, а на осталим местима где се плаћала царина плаћали су по старим обичајима. обичајима. Остављен им је, је, у случају рата између Србије и Дубровника, Дубровника, рок од 6 месеци да се са својом имовином склоне из земље. земље. Све ове повластице потврдио је цар Урош. Урош. 32. Структура себарског сталежа
Најбројнији слој становништва чине работници, работници, људи који учествују у производњи различитих добара. добара. По својим правима и обавезама они се међусобно разликују. разликују. До разлика долази услед делатности којима се баве, баве, а онда и због права и обавеза према владару, владару, држави, држави, цркви и властели. властели. Највећи број становника бавио се земљорадњом. земљорадњом. Најбројнија категорија земљорадника били су меропси, меропси, који су били потчињени господарима властелинства на чијој су се територији налазили. налазили. Сваки меропах имао је имао је властити део земљишта који је као баштина могао бити наследан, наследан, али је за његово коришћење дуговао различите дажбине и послове, послове, и то: то: цркви, цркви, властелину и владару. владару. Обавезе према цркви биле су најмање, најмање, и сводиле су се на «бир духовни». духовни». Њега су чинили 1 мерица жита или 2 динара, динара, 2 јагњеће кожице и одређена количина ланених влакана за пређу. пређу. Обавезе према владару биле су бројније. бројније. За војне потребе имали су обавезу поправке или зидања града или утврђења. утврђења. Од времена краља Милутина плаћао се и основни државни порез «соће», соће», који је који је износио 1 перперу од 12 динара (1/2 дуката) дуката) или 1 кабао жита (око 62 kg). Када је Када је владар пролазио, пролазио, меропси су обезбеђивали храну – «оброк «оброк» » за владара и пратњу, пратњу, а «позоб» позоб» за коње, коње, што је важило и за случај проласка страних посланика или владаревих чиновника. чиновника. Давали су и ванредну помоћ када би владар женио сина или зидао двор. двор. Обавезе према господарима властелинства, властелинства, било према властелину или цркви, цркви, биле су најмногобројније. најмногобројније. На црквеним поседима меропси су имали обавезу да обраде 9 «мати» мати» земље (84 ара), ара), да је засеју житарицама и обаве све послове од сетве до жетве. жетве. У току године морали су да 3 дана припремају сено за господара. господара. По потреби су довозили огрев и луч за осветљење. осветљење. На захтев су учествовали у лову и риболову. риболову. Доносили су житарице за справљање пива, пива, а ако су имали кошнице 1/10 је ишла властелину. властелину. По Душановом законику, законику, меропах је меропах је 2 дана у недељи радио недељи радио за властелина. властелина.
56
Сокалници су имали за трећину мање обавезе у производњи житарица, житарица, али су зато имали веће обавезе у транспорту за потребе манастира и грађевинарству. грађевинарству. Мајстори и занатлије имали сличне обавезе као и сокалници, сокалници, с тим што су они радили оно за шта су били стручни. стручни. «Придворци» Придворци» су имали сличне обавезе, обавезе, а живели су у близини властелиновог двора. двора. По обавезама, обавезама, меропсима су најближи били «отроци», отроци», који су по потреби сељени на другу локацију. локацију. Радом оптерећени слој земљорадника били су и « ратаји», ратаји», који су имали обавезу да ору манастирска имања за одређену надокнаду. надокнаду. Бројну групу зависног становништва чинили су власи – сточари, сточари, којима је то било основно занимање. занимање. Такође су имали обавезе према цркви, цркви, владару и властелину. властелину. Цркви су давали по 2 јагњеће кожице по домаћинству. домаћинству. Обавезе према владару су испуњавали у групама од по 50 домаћинстава («клетиште («клетиште»). »). У фискалном смислу, смислу, оваква група клетишта могла је могла је да се назове катун, катун, али су прави катуни имали мање или више од 50 домаћинстава. домаћинстава. Сваке 2. године је катун давао по 1 коња или 30 перпера. перпера. Власи не представљају јединствену представљају јединствену групу, групу, већ се и они деле на групе: групе: Војници – чување – чување и напасање коња, коња, одбрана манастира – чување,, напасање и стрижење оваца на манастирском поседу Ћелатори – чување Покленици – давали – давали властелину 1/10 од стоке, стоке, а «мали десетак» десетак» су биле радне биле радне обавезе (превоз соли из Приморја) Приморја) и данци (2 овце и јагње) јагње) «убоги власи» власи» - прерађивање вуне и израда вунених производа 33. Писменост и образовање
По доласку Словена на Балкан немамо изворе који потврђују њихову писменост сем Црнорисца Храбра који наводи да Словени пишу цртама и резама. резама. Ипак, Ипак, с обзиром да његово казивање потиче из X века и није потврђено, потврђено, не може се користити као ослонац. ослонац. Тек су примањем хришћанства и прихватањем Ћириловог и Методијевог писма прилагођеном Словенима створени услови за културни развој, развој, где би се могле отворити школе и ширити писменост. писменост. Срби су христијанизацијом били захваћени у другој половини IX века када се око 870. међу владарским именима налазе хришћанска имена Петар и Стефан. Стефан. Услови за културни развитак Срба су се изменили стварањем државе Стефана Немање и великом реорганизацијом цркве коју је коју је након 1219. извршио Сава. Сава. У Савино време центри образовања и писмености били су манастири. манастири. Чак и припадници најнижег сталежа, сталежа, меропси и сокалници, сокалници, ако би изучили писменост могли су постати припадници свештеничког сталежа. сталежа. Црквена реформа XIII века доводи до културног уздизања Срба, Срба, па се јавља већа потреба за писаним књигама. књигама. Сава даје да се преводе и преписују текстови потребни за редован црквени живот. живот. Делима Немањиних синова, синова, Саве и Стефана, Стефана, почиње средњевековна српска књижевност. књижевност. Потребу за људима са макар најосновнијим образовањем осим цркве је имала и државна администрација. администрација. Од XIII века као важан културни фактор се јављају градови у којима буја пословни живот који захтева писменост. писменост. У граду је граду је писменост на вишем нивоу него у селима. селима. Од XIII века је века је број писмених људи све већи. већи. После Душанове смрти дворови обласних господара угледају се на владарски двор и тиме непосредно утичу на уздизање културног нивоа. нивоа. После доласка Турака, Турака, услови за развој писмености постају тешки. тешки. У Деспотовини наилазимо на култ образованости и учености који претходни периоди нису познавали. познавали.
57
Кроз читав период средњевековне Србије била су заступљена училишта, училишта, где су и богати и сиромашни могли слати своју децу да стичу писменост. писменост. О узрасту деце која се шаљу на учење немамо података, података, то су одређивали сами родитељи, родитељи, а и деца. деца. По Јустинијановом законику, законику, деца треба да почну школовање у 7.години 7.години.. Константин Филозоф каже да деца у периоду отрока треба да крену у школу (између 15-22). Учитељ је Учитељ је децу прихватао током целе године, године, само уз договор са родитељима. родитељима. Знање у групи је групи је било неуједначено, неуједначено, што због узраста, узраста, што због непостојања званичног поласка у школу. школу. Писало се руком се руком.. Имамо 2 типа писма: писма: једно које је имало правилне и сталне облике и служило је за преписивање књига писање, било је пуно друго је било слободније и омогућавало брже писање, скраћеница и служило је служило је за писање пословних докумената Азбука има 38 слова (24 грчка+14 грчка+14 створених), створених), а нема утврђеног правописа. правописа. Ученици се служе дашчицама, дашчицама, повоштеним плочицама које су се по потреби могле брисати и поново употребљавати. употребљавати. Медицинско образовање је стицано у манастирима, манастирима, где су се преводили грчки рукописи из којих су се лекари обучавали. обучавали. Музичко образовање је такође било на завидном нивоу, нивоу, а црквено појање је појање је било развијено било развијено.. 34. Успон градова у другој половини XIV и почетком XV века
Градови су се у Србији брзо развијали. развијали. Један путопис из 1308. г. забележио је забележио је да у њој и нема градова већ доста тврђава и већих насеља од 300 до 400 дрвених кућа неутврђених и без зидина. зидина. То су били тргови који су се развијали око рудника. рудника. Првобитно су били насељени странцима - Сасима, Сасима, Дубровчанима или становницима из старих приморских градова под Рашком, Рашком, највише Которани. Которани. Сви они, они, осим Саса, Саса, били су један привремени елемент које су довели послови у те тргове односно градове. градове. Јачањем ових места у привредне центре жупе или области постепено расте и број домаћег грађанског елемента који није успео да потпуно потисне и замени странце. странце. Уређење тргова није нам познато у појединостима, појединостима, али као образац послужило је послужило је уређење сеоских колонија у Угарској одакле су у Србију Саси дошли. дошли. На челу је стајао кнез као представник централне власти. власти. Ако је уз тргове постојала и тврђава са њом је заповедао кефалија. кефалија. Градске послове на челу са кнезом водио је водио је један један одбор од 18 људи тзв. тзв. ''пургара ''пургара'''' који су вршили судску власт. власт. Одбор су вероватно бирали становници тргова - градова. градова. У Брскову се поред кнеза помиње и цео ''народ ''народ'''' који заједнички упућује једно писмо Дубровнику. Дубровнику. Странци, Странци, углавном Дубровчани, Дубровчани, имали су по градовима посебан положај. положај. Међусобне спорове решавали су пред свјим представницима власти. власти. Странци нису учествовали у вођењу градских послова. послова. Појединци су могли бити закупци царина или вршити функције кнеза, кнеза, али су тада били представници владареве власти. власти. Од старих градова у унутрашњости били су познати као трговачки центри Београд и Ниш, Ниш, али они нису били трајно у саставу Немањићке државе. државе. Извесну улогу у трговима са Угарском играло је Браничево које је крајем XIII века укључено у састав српске државе. државе. У њему се помињу угарски трговци већ у XII веку када је још припадало Византији. Византији. Преко Браничева увозила се со из Угарске а као складиште соли помиње се и град Болван (Бован код Алексинца) Алексинца) из кога је 1395. г. књегиња Милица одредила да се даје манастиру Св. Св. Пантелејмону на Светој Гори 500 ''крушаца ''крушаца'''' соли годишње. годишње. Међу најзначајније старе градове помиње се и Призрен, Призрен, познат као седиште
58
епископије већ од почетка XI века. века. Под Стефаном Првовенчаним Призрен је Призрен је дошао под српску власт и Св. Св. Сава је место грчког епископа поставио српског епископа. епископа. Кад је почело распадање српске државе Призрен је неко време био под влашћу краља Вукашина затим Балшића и Вука Бранковића. Бранковића. Налазио се на најкраћем путу који је долином Дрима и Бојане повезивао Србију са приморјем. приморјем. Призрен је био један од важнијих трговачких центара у Србији а највећи успон достигао је за време првих седам деценија XIV века. века. У њему се налазила врло бројна и активна дубровачка колонија. колонија. 1382. г. одредила је дубровачка влада да њен конзул у Србији има стално седиште у Призрену. Призрену. Дубровчани су молили два пута али безуспешно цара Душана да им повери, повери, ради обезбеђења њихове трговине, трговине, чување призренске тврђаве. тврђаве. Они су били обични закупци његове царине. царине. Сами Призренци бавили су се врло активно трговином. трговином. У Дубровачким архивима они се често спомињу више него становници ма ког другог града из унутрашњости Србије. Србије. Највише пословних веза са Дубровчанима имао је Богдан Кризма који је постао протовестијар краља Вукашина. Вукашина. У Призрену Вукашин је имао своју ковницу новца и сачуван је новац са натписом ''Призрен ''Призрен''. ''. Распадом српске државе, државе, нарочито појавом Турака, Турака, а касније и освајањем града, града, почиње брзо опадање Призрена као трговачког центра. центра. У записима Дубровчана из 1333. г. каже се да њихови трговци не залазе више тамо и да је да је град изгубио ранији изгубио ранији значај. значај. Међу трговима изван рударских насеља важна је била Приштина у којој је био један од двораца Немањића. Немањића. Она је касније била главни град Бранковића. Бранковића. Њен значај као трговачког града условила је близина рударских насеља (Трепча, Трепча, Јањево, Јањево, Ново Брдо, Брдо, Ајвалија). Ајвалија). Њен највећи процват поклапа се са развојем ових рударских насеља. насеља. У њој су се одржавале и витешке игре. игре. Сличну улогу али мањег значаја имао је и Вучитрн. Вучитрн. У Полимљу се у другој половини XIV века од када је када је Брсково почело да опада уздиже Пријепоље. Пријепоље. У Македонији важнији трговачки центри били су Охрид, Охрид, Скопље, Скопље, Прилеп, Прилеп, Кроја, Кроја, Јањина и Сер којима Душан потврђује повластице које су имали али нису успели да изграде аутономије какве су имали приморски градови. градови. На челу града налазио се кефалија кога владар поставља и ''добри ''добри људи'' људи'' представници богаташа. богаташа. У доба Стефана Немање у састав Србије улази више приморских градова који су раније су раније били под Зетом: Зетом: Котор, Котор, Будва, Будва, Бар, Бар, Улцињ, Улцињ, Скадар, Скадар, Цавтат, Цавтат, Стон. Стон. У ово доба словенски живаљ је већ апсорбовао тј. тј. асимилирао старинце Романе. Романе. Као и остали стари градови на Јадрану и ови су уживали велику аутономију и имали своје посебне статуте (сачувани су статути Котора и Будве). Будве). Становништво у њима се диференцирало на градску властелу и обичне грађане (занатлије, занатлије, трговце и др). др). Било је и робова. робова. Градови су имали обично и нешто земље ближе граду. граду. Најпознатија је била которска територија која је од краља Милутина добила жупу Грбаљ 1307. г. а од краља Душана неке крајеве у северозападном делу Боке (Бијела Крушевица, Крушевица, Леденице). Леденице). Сељачко становништво састојало се делом од слободних сељака а делом од кметова. кметова. На челу града био је кнез, кнез, обично не од домаћих људи, људи, кога је постављао владар као свога представника. представника. Сви грађани сачињавали су народну скупштину која је доносила законске прописе и бирала градске чиновнике. чиновнике. Јачањем властеле скупштина се све више потискује и врховна власт прелази на аристократска већа - Велико веће у које улази сва пунолетна властела, властела, Веће умољених (не свуда) свуда) и Мало веће. веће. Прелаз на чисто аристократску управу није свуда прошао без потреса па и буна. буна. Котор је био један од најзначајнијих српских приморских градова. градова. Немања је у њему имао дворац. дворац. Остао је под Србијом до 1371. Град је задржао своје аутономно уређење које се развијало и код већине осталих приморских градова у правцу аристократске општине. општине. На челу управе налазио се кнез кога је постављао владар. владар. Он обично није био Которанин. Которанин. Сви грађани улазили су у народну скупштину која је
59
првобитно имала власт, власт, али постепено, постепено, јачањем властеле, властеле, губила је свој значај коју је постепено потисло Велико веће, веће, у које је улазила искључиво властела. властела. Ова еволуција довршена је потпуно 1361. г. када је властела преузела и преуредила градску управу потпуно у аристократском духу. духу. Ускоро је устројено веће умољених од 12 чланова 1372. г. поред Малог већа које је већ раније постојало. постојало. Потискивање пучана (народа) народа) није ишло без тешкоћа и трзавица. трзавица. Дошло је до отвореног сукоба у коме су пучани прогнали властелу и узели сву власт у своје руке. руке. Узнемирени овим догађајима, догађајима, Дубровчани и поред постојећег супарништва, супарништва, помогли су властели Котора да угуши ову буну и дође на власт. власт. У економском животу Србије Котор је играо врло важну улогу. улогу. Имао је предност као српски град, град, над Дубровчанима у трговини, трговини, тим пре што се његова трговина слободно развијала слободно развијала и Которани као становници Србије налазили су се по свим трговима у унутрашњости земље. земље. Они су и фактички били једини конкуренти Дубровчанима које су постепено потискивали у трговини. трговини. Поједини Которани налазили су се и на високим државним положајима као за време цара Душана када је Никола Бућа постао протовестијар. протовестијар. Испадањем из састава Србије 1372. Котор постепено губи свој ранији свој ранији утицај у животу Србије јер Србије јер се налази под Балшићима, Балшићима, а од 1385. под краљем Твртком. Твртком. У Котору се продавала со. со. Бар је ушао у састав српске државе кад и Котор. Котор. Био је значајан као седиште католичке надбискупије. надбискупије. Остао је у саставу Србије до пада Уроша кад њиме владају Балшићи. Балшићи. Његов унутрашњи развој мало нам је познат, познат, али је углавном ишао истим путем као и остали приморски градови. градови. Није сачуван статут града. града. И овде градом управља кнез кога поставља владар, владар, са народном скупштином коју у XIV веку потискује Велико веће постепено претворено у орган властеле. властеле. Од 1372. организује своју власт што је доводило до дубоких борби између ње и пучана. пучана. Још у XIV веку један млетачки извор говори о ''старој ''старој неугашивој мржњи'' мржњи'' између ове две класе. класе. Економска делатност Бара била је углавном ограничена на приморје и ближу околину. околину. У унутрашњости било је појединачних трговаца из Бара. Бара. Бар је био обавезан да плаћа владару 100 перпера годишње тзв. тзв. ''акростих ''акростих''. ''. Повељом манастира Св. Св. Архангела, Архангела, цар Душан је Душан је заменио овај акростих обавезом да дају његовој задужбини сваке године по 10 товара ''масла ''масла'''' (маслиново (маслиново уље). уље). Улцињ, Улцињ, по свом значају одговарао је Бару. Бару. Становништво се углавном бавило трговином на мору и рибарством. рибарством. Података о уређењу града има мало. мало. Претпоставља се да је било слично Бару. Бару. Покушај властеле да узме власт није успела тако да је народна скупштина остала врховни орган градске власти. власти. У Улцињу јe јe била престоница Вукановог сина краља Ђорђа. Ђорђа. Крајем XIII века припадало је Марији, Марији, сестри краљице Јелене а за време цара Уроша његовој мајци Јелени. Јелени. Будва је била најмањи град од свих приморских градова у Немањићкој држави, држави, али нам је њено уређење релативно доста познато, познато, пошто је сачуван статут града, града, настао у време цара Душана. Душана. У односу на Котор њена управа као аутономне општине била је много скученија. скученија. Владар је постављао кнеза који није морао стално боравити у граду. граду. Остале чиновнике и чланове Малог већа бирало је на годину дана Велико веће састављено од пунолетне властеле (у статуту се не помиње народна скупштина). скупштина). Судка аутономија била је ограничена. ограничена. ''Господин ''Господин цар'' цар'' задржао је за свој суд случајеве невере, невере, убиства, убиства, спорове о робовима или крађи и убиству коња. коња. Будва је по статуту била обавезна да даје цару 100 перпера годишње и да помаже у рату са 50 бораца, бораца, али само у области између Скадра и Котора и то у случају ако цар лично учествује. учествује. Са падом Зете под Србију доспевају Скадар и неколико мањих градова из његове околине: околине: Дриваст, Дриваст, Дањ, Дањ, Балез, Балез, Сард, Сард, Сапа (сви данас у Албанији) Албанији) и Свач, Свач, седишта мањих католичких бискупија. бискупија. Уређење ових градова није нам познато у појединостима. појединостима. Поред ових
60
градова развио се трг на Бојани код бенедиктинског манастира Св. Св. Срђа и Влаха у значајну полазну и завршну трговачку станицу од приморја преко Скадра долином Дрима за Призрен и даље за унутрашњост Србије. Србије. Он је играо сличну улогу као трг Дријева у долини Неретве преко кога је ишла трговина за унутрашњост Босне. Босне. До трга Бојаном долазе бродови, бродови, а одатле се формирају каравани. каравани. Ту се одржавају панађури а у њему је и складиште соли. соли. Владари су додељивали манастирима извесну количину соли. соли. Краљ Милутин даје манастиру Бањској 100 судова соли годишње. годишње. Стефан Дечански даје манастиру Дечани 200 каблова соли годишње. годишње. Св. Св. Срђ био је једно од четири места где се могла продавати од Бојане до Неретве (Св. Св. Срђ, Срђ, Котор, Котор, Дубровник и Дријева). Дријева). Трг највећи успон постиже у XIV веку. веку. Са распадом српског царства трг постепено опада а доласком Турака скоро престаје да постоји као трговачки центар. центар. 35. Царска идеја Стефана Душана
По доласку на власт 1331. Душан није одмах посегао за царском круном. круном. Све до 1343. његова титула је једноставна, једноставна, «Стефан краљ» краљ» или «краљ свих српских и поморских земаља», земаља», којој након освајања у Македонији додаје и «чесник Грком». Грком». Уношење грчких земаља у титулу значило је почетак царских претензија. претензија. Коначна одлука је донешена након освајања Сера (1345), када својој титули додаје «господар 5/6 Романије». Романије». Пре него што се и коначно прогласио за цара, цара, морао је да обави неопходне унутар и спољноспољно-политичне припреме. припреме. На унутрашњем плану је очекивао отпор Свете Горе и грчког племства. племства. Племство је што милом, милом, што силом придобио, придобио, док се са Светом Гором споразумео уз помоћ логотета Хрса. Хрса. Закључен је уговор (новембра 1345) по коме се Душану признају права на Светој Гори, Гори, али права византијског цара остају нетакнута. нетакнута. На Божић, Божић, 25.12.1345. у Серу се прогласио за цара «Србљем и Грком». Грком». Цара је Цара је морао крунисати патријарх, патријарх, а пошто није то могао очекивати од цариградског патријарха или римског папе, папе, решио је да српског архиепископа уздигне на ранг на ранг патријарха, патријарха, у чему су му помогли српски и охридски архиепископ, архиепископ, као и бугарски патријарх. патријарх. На Ускрс, Ускрс, 16.4.1346. у Скопљу се Душан крунисао за цара, цара, а круну је примио од српског и бугарског патријарха. патријарха. Душанову царску титулу признали су Венеција, Венеција, Бугарска и Дубровник, Дубровник, док је Босна није оспоравала, оспоравала, али је омаловажавала, омаловажавала, називајући Душана « рашким царем». царем». Титулу нису признали папа и римско римско-немачки цар, цар, као ни Угарска и Византија. Византија. Цариградски патријарх Калист је Калист је 1350. бацио проклетство на Душана и српску цркву и изопштио их из православне заједнице. заједнице. То је учињено из политичких разлога, разлога, али је Душан успео да то неутралише приближивши се легитимном цару Јовану V Палеологу, Палеологу, ког назива «синовцем», синовцем», и пружа му помоћ у борби са Јованом VI Кантакузином. Кантакузином. Јован V назива Душана «преузвишеним царем Србије» Србије» и «вољеним стрицем» стрицем» и тиме обеснажује чин цариградског патријарха. патријарха. У српским исправама царска титулатура користи етничке одреднице, одреднице, па се Душан потписује као «цар Србљем и Грком». Грком». У грчким исправама се користи територијални принцип, принцип, па се потписује као «цар и самодржац Србије и Романије». Романије». Пошто је Душан цар, цар, сина Уроша крунише за краља, краља, и тада дели државу на две целине: целине: Старе земље – од Јадрана до Дунава и на југ до Скопља представља краљевство и даје га Урошу Грчке земље – представља – представља царство и задржава га за себе. себе. У пракси он има суверену власт над читавом територијом. територијом.
61
Дао је себи «царско право», право», па тако издаје законик, законик, по угледу на Јустинијана и Константина. Константина. 36. Православна црква у српским државама средњег века
Први трајнији талас христијанизације долази за време Василија I у IX веку, веку, али се не зна одакле су стигли мисионари, мисионари, нити чија је била и коме је припадала црквена организација на територији Србије. Србије. На простору Самуилове државе 1018. настаје Охридска архиепископија, архиепископија, која је садржала рашку епископију и све територије до Саве и Дунава. Дунава. Епископија у Расу се сматра српском епископијом, епископијом, иако не покрива читав државни простор. простор. Приморје је било под утицај латинских бискупија. бискупија. У XII веку долази до премештања државног центра из Дукље у Рашку. Рашку. Читав тај период рашки жупани воде борбе против Византије, Византије, иако је црквена организација на њиховој територији и даље потчињена Охридској архиепископији. архиепископији. Владавина Немање и Стефана Првовенчаног представља важну прекретницу у црквеном развитку Срба јер се тада српска држава коначно везала за источну црквену традицију. традицију. Не може се рећи шта је утицало да православна црква превагне, превагне, али је то вероватно било због порекла владарске породице и веза са Светом Гором. Гором. Прихватањем православних црквених традиција није измењена ситуација у српским земљама, земљама, нити је нити је прекинута веза са латинским црквеним средиштима. средиштима. Два Немањина сина, сина, Стефан и Вукан, Вукан, су стопама дукљанских краљева тесно сарађивали са Римом. Римом. Најзначајнији резултат тога је Стефаново крунисање за краља 1217. Политичку самосталност није пратила и црквена јер је црква и даље била потчињена другим центрима. центрима. То се мења када 1219. Србија добија аутокефалну архиепископију која ће обухватити земље под влашћу краља Стефана. Стефана. Први архиепископ, архиепископ, Сава, Сава, је одмах извршио неопходну организацију цркве, цркве, основао нове епископије чија су седишта углавном у манастирима, манастирима, а седиште архиепископа је у Жичи. Жичи. Оснивањем нових епископија је омогућено да већина становништва буде обухваћена најосновнијим црквеним обредима. обредима. Та нова црквена организација је успела да веже области са различитом традицијом и помогне у њиховом стапању у нову државу. државу. Преко владалаца светитеља и њихових култова историја српске државе је постала саставни део црквене традиције, традиције, па је зато српска црква била чувар државних и политичких традиција и делила судбину државе. државе. Душановим освајањима цела Охридска архиепископија је ушла у састав српске државе, државе, док је док је на западу захумска епископија 1326. разорена од стране босанског бана, бана, док је док је стонска епископија у исто време замрла. замрла. Однос према католичком свету се јављао у 2 вида: вида: као однос према папству и однос према католичким поданицима у српским земљама. земљама. Политичке прилике су наводиле српске владаре на преговоре о унији (Милутин, Милутин, а касније и Душан). Душан). На унутрашњем плану нису тежили измени црквених прилика у «латинским местима», местима», која су обично седишта бискупија. бискупија. Краљеви су наступали као заштитници католичких поданика, поданика, па је тако краљ Урош I подупирао Баране у спору са Дубровником око надбискупије. надбискупије. Од средине XIII века јављају се католичке цркве и заједнице у унутрашњости, унутрашњости, које чине Саси и приморски трговци. трговци. Имали су пуну слободу вероисповести. вероисповести. За време Душана се ситуација заоштрава, заоштрава, али им ни тада нису била угрожена основна права. права. У српској држави, држави, црквена и државна сфера нису биле раздвојене, раздвојене, нити је долазило до сукоба међу њима. њима. Заједницу верника у држави у «братској слози» слози» воде
62
краљ и архиепископ. архиепископ. Братска сарадња је остала идеал, идеал, али је у стварности црква била под великим утицајем владара, владара, као и у Византији. Византији. Осим владара, владара, световњаци су били искључени из црквених послова. послова. Црква је деловала на политички живот, живот, учествовала на саборима, саборима, имала значајну улогу у судству (порота се заклињала пред клером). клером). Црква је Црква је имала искључиво право уређивања брачних односа. односа. Вернике је Вернике је подстицала на давање милостиње, милостиње, али је али је и сама помагала убогима. убогима. Највиши црквени редови су попуњавани из редова властеле, властеле, док су монаси и пароси долазили из свих слојева. слојева. Када зависан човек стекне образовање и постане поп, поп, његова зависност према господару не престаје, престаје, већ се ублажава. ублажава. Господар је дужан да му обезбеди «три њиве законите», законите», али сва земља преко тога је била оптерећена работом. работом. 37. Новац
Ковање новца у првој половини XIII века било је мало, мало, тек доласком Саса експлоатација рудног експлоатација рудног блага узела је узела је маха. маха. Сачувана су свега три комада бакарног новца краља Радосава (1227-1234) и један сребрни новац. новац. Постоји новац са натписом ''Стефан ''Стефан Владислав'' Владислав'' који је који је ковао краљ Владислав (1234-1243). За време краља Уроша кован је новац у већем обиму и служио је као платно средство и ван граница Србије. Србије. Развој рударства условио је отварање ковница новца, новца, израђује се ковани новац грош и динар. динар. Прва ковница новца била је у Брскову, Брскову, затим Руднику, Руднику, Новом Брду, Брду, Плани. Плани. Било је Било је ковница и у градовима ближе рудника ближе рудника.. Право ковање новца давали су владари под закуп. закуп. У ковници новца у Брскову радили су млетачки златари који су изгледа донели калупе па је тај први српски новац био сличан по облику и тежини млетачком због чега су Млечани оптужили Уроша да фалсификује њихов новац. новац. Закуп су користили не само стручни ковачи него и трговци махом Дубровчани. Дубровчани. Поред њих било је и златара по селима и градовима који су бесправно ковали новац што је уносило пометњу у оптицају новца јер су били слабог квалитета. квалитета. Душанов законик забранио је златарима да станују ван града. града. Село у коме би се нашао златар имало се по казни раселити казни раселити а златар да се спали. спали. Ако би се у граду нашао златар који би тајно ковао новац осуђен би био на казну спаљивања а владар је имао право да од града наплати глобу (чл. чл. 168, 169, 170). У Србији се ковао сребрни новац. новац. Кован је прво према млетачком сребрењаку а касније кује се у више типова нарочито у XIV веку. веку. Ове замене типова новца биле су уносан посао за владара. владара. 38. Војска
За организацију и развој српске средњевековне војске била су пресудна два утицаја: утицаја: старо словенско наслеђе од пре доласка на Балкан и укључивање у систем феудалних држава, држава, при чему је најважнији био пример војне организације суседне Византије, Византије, као и западноевропски утицај преко приморја, приморја, а касније из Угарске. Угарске. Племенском војском је војском је управљао жупан са титулом војводе. војводе. Срби су у очима суседа важили за храбар и ратоборан народ са којим није лако излазила на крај ни Византија. Византија. Цамблак каже да су Срби војничким силама превазилазили друге народе, народе, док Димитрије Кидон каже да су српске трупе најбоље кад ратују кад ратују у својој земљи и да не воле ратовати воле ратовати у далеким земљама. земљама. У доба Немањића, Немањића, војска добија устаљени организациони облик, облик, па се дели на пешадију и коњицу, коњицу , с тим што одлучујућу улогу сада игра тешко оклопљена коњица. коњица. У погледу унутрашње организације се напушта декадни систем (подела војске на челу са
63
војводама, војводама, тисућницима, тисућницима, сатницима, сатницима, петидесетницима и десетницима), десетницима), који је присутан у време Стефана Немање. Немање. Војска се организује на феудима који су у зависности од величине организовали војне јединице. јединице. Баштиници и пронијари су имали обавезу да на позив владара опреме одређени број војника са свог поседа. поседа. Изван овог система је система је најамничка војска. војска. Војска у српском развијеном феудализму се може поделити условно на баштинску, баштинску, пронијарску (од времена појаве проније у Србији) Србији) и најамничку. најамничку. Овој подели треба додати и крајишку и заманичку војску, војску, које су карактеристичне за Деспотовину. Деспотовину. Још један важан род су помоћни одреди који су се бринули о снабдевању, снабдевању, наоружању, наоружању, исхрани. исхрани. Војску су чинила 2 социјална слоја: слоја: крупна властела са својом пратњом, пратњом, ситном властелом, властелом, чинили су најелитнији део војске, војске, тешко наоружану и оклопљену коњицу, коњицу , док су наоружани зависни сељаци и Власи чинили најбројнији део војске: војске: пешадију, пешадију, стрелце и помоћне одреде. одреде. Баштинска војска је војска је чинила основу и највећи део војног потенцијала Србије, Србије, јер је баштинска својина над земљом преовлађивала. преовлађивала. По Душановом закону, закону, баштиници нису имали других обавеза сем да дају соће (основни порез) порез) и врше војну службу. службу. Ова обавеза није падала само на властелина лично, лично, већ и на његове потчињене властеличиће и зависне сељаке који су сносили највећи терет, терет, зато што су морали да обезбеде опремање војника, војника, а и да сами учествују у рату. рату. Властелин је био дужан да иде у рат кад га владар позове, позове, а ако то не учини бива лишен живота и поседа. поседа. Издаја, Издаја, «невера» невера» спада међу 3 најтежа кривична дела и спада у резервате судске. судске. За њу се ишло пред владарев суд и одузимала се баштина. баштина. Види се да у Србији није постојала стална војска и да се она сазивала по потреби. потреби. Главнина баштинске војске је имала војну обавезу од 1-3 месеца, месеца, јер послови на пољу нису могли да чекају. чекају. Властела је проводила живот у рату и на витешким турнирима. турнирима. Црква и њени поседи су били ослобођени војне обавезе у доба Немањића, Немањића, али се у доба Деспотовине ситуација мења. мења. Црквени поседи су били ослобођени војне обавезе сем у 3 случаја: случаја: кад владар сам предводи војску у поход, поход, кад се скупља крајишка војска, војска, и у случају потечице, потечице, тј. тј. потере за разбојницима за разбојницима.. Странци нису имали војну обавезу, обавезу, пре свега Дубровчани, Дубровчани, али се у време кнеза Лазара ситуација мења, мења, пошто Дубровчана који имају некретнине и баштину у Србији има пуно, пуно, тако да они имају обавезу градозиданија и градобљуденија, градобљуденија, тј. тј. обавезу чувања и одржавања града. града. Пронијарска војска је војска која је прикупљана с пронија. пронија. Услов за добијање проније била је војна служба владару. владару. Пронија за разлику од баштине није била наследна, наследна, тако да је основна обавеза пронијара верност и војна служба владару. владару. Систем пронија се шири од времена краља Милутина, Милутина, а посебно за време цара Душана, Душана, а задржао се и у доба Деспотовине, Деспотовине, када се чак пронијарски поседи ојачавају у односу на баштинске. баштинске. Најамничка војска је била једина стална војска којом је владар располагао, располагао, и која је чинила његову телесну стражу. стражу. Плаћана је директно из владареве благајне. благајне. Она је била релативно малобројна, малобројна, али најбоље увежбана и опремљена. опремљена. У српским средњевековним изворима је срећемо још у периоду Стефана Немање, Немање, када његова браћа у бици код Пантина користе Грке, Грке, Фруге (Французе), Французе), Турке и др. др. За време Милутина нарочито имамо појаву најамничке војске, војске, па су ту Кумани, Кумани, Турци, Турци, украјински Татари, Татари, Осети са Кавказа, Кавказа, и истакнути ратници са Запада. Запада. Користи их и Стефан Дечански у бици код Велбужда када у војсци има Шпанце. Шпанце. Душан као најамнике користи Немце, Немце, па му је на челу гарде витез Палман, Палман, као и Турке. Турке. У доба Деспотовине као најамници се појављују Угари, Угари, Италијани и Турци. Турци.
64
Заманичка или крајишка војска је карактеристична за период Деспотовине, Деспотовине, и то је заправо била општа мобилизација. мобилизација. Тада војску предводи лично деспот и она се бори у пограничним областима, областима, крајиштима. крајиштима. Крајишку војску предводе војводе крајишници. крајишници. Наоружање српске војске је уобичајено за средњи век (копље, копље, лук, лук, мач, мач, оклоп, оклоп, самострел, самострел, панцир). панцир). На врху система командовања налазио се владар, владар, и лично је ишао у рат у врло важним сукобима. сукобима. За мање операције, операције, на челу војске биле су војводе, војводе, које су по рангу одмах иза владара. владара. Оне имају апсолутну војновојно-судску власт. власт. Војводе и велике војводе се јављају и у доба Деспотовине, Деспотовине, када имамо и војводу војске (замена за великог војводу). војводу). Специјална задужења имају војводе крајишници. крајишници. 39. Органи управе у XIII веку
Почетком XIII се не разликују поједина дворска звања, звања, већ се сви дворски службеници називају владалци двора краљева. краљева. Временом се дворско особље диференцира и почињу се разликовати посебна звања. звања. Развојем државе се развија и систем функција. функција. Међу најстаријим звањима у централној државној управи налазе се казнац и тепчија. тепчија. Казнац се помиње од XII века као највиши ранг. ранг. Поверено му је прикупљање државних прихода и спровођење фискалне политике. политике. О тепчији има мало података, података, али је вероватно бринуо о владаревом земљишном фонду и личном поседу. поседу. Војвода је Војвода је било високо војно звање стечено у рату, рату, али је задржавано и у миру. миру. Војна функција је функција је била и функција челника или великог челника, челника, који поред војних има и цивилна овлашћења, овлашћења, борави на двору и брине о заштити владара. владара. Висока дворска звања, звања, која су поверавана угледној српској властели, властели, била су слуга, слуга, велики слуга и ставилац, ставилац, и они су бринули о набавци намирница за двор. двор. Важно дворско звање било је и звање логотета или великог логотета, логотета, који је био шеф дворске канцеларије. канцеларије. Њему подређени били су дијаци (писари). писари). Поред централних, централних, постоје и локални органи власти. власти. Локални чиновници у XIII веку називају се владалци. владалци. Појединачно се помињу севаст и кнез. кнез. Крајем XIII века, века, након Милутинових освајања, освајања, јавља се звање кефалије градског, градског, преузето из Византије. Византије. Он је главни представник локалне власти у граду и стоји на челу свих цивилних послова у граду, граду, тргу или рударском или рударском насељу. насељу. Поред државних службеника, службеника, владар је велможама додељивао управу у областима, областима, «државама». државама». У локалној управи нижи ранг од велможа имају жупани појединих жупа. жупа. Били су дужни да одржавају поредак у жупи, жупи, руководили су цивилним пословима, пословима, а поготово судским, судским, па се називају и судије. судије. Посебна врста «држава» држава» била су крајишта, крајишта, на челу са властелином крајишником. крајишником. Крајишници су имали обавезу да бране државу од упада туђе војске или разбојника или разбојника.. 40. Органи управе у XIV веку
Већ у XIV веку на двору је много више властеле са ранијим називима и дужностима. дужностима. Ту су пре свега звана војна: војна: велики војвода, војвода, војвода, војвода, велики жупан, жупан, велики слуга, слуга, велики челник, челник, велики тепчија (заповедник владареве телесне гарде). гарде). На челу владареве дворске канцеларије био је казнац, казнац, који носи и византијско звање протовестијар. протовестијар. Управник двора звао се двородржица. двородржица. На челу дворске канцеларије био је логотет а у канцеларији су радили преписивачи повеља - дијаци. дијаци. У једној повељи дворска властела носи заједнички назив слуге што изражава њихов вазални положај
65
према владару. владару. Са проглашењем царства јављају се нове титуле, титуле, византијског порекла, порекла, деспот, деспот, севастократор, севастократор, ћесар које је које је цар давао у јужним освојеним областима. областима. 41. Државна управа у доба Деспотовине
Деспотовина је Деспотовина је прекинула све везе с традицијама српског царства. царства. Њени владари од 1402. г. носе титулу деспота, деспота, али постепеним учвршћењем централне власти постали су врло моћни. моћни. У деспотовим рукама деспотовим рукама били су војска, војска, судство, судство, државна управа и спољна политика. политика. До 1402. г. деспот Стефан је живео у Крушевцу, Крушевцу, Јагодини, Јагодини, Приштини и Новом Брду, Брду, а после 1402. г. пресељава свој двор у Београд. Београд. У доба деспота Стефана унутрашња управа била је реорганизована. реорганизована. Према подацима које даје К. Филозоф управљање двором било је извођено из централне управе. управе. Централну управу делио је у три струке: струке: 1. Унутрашње послове којима су управљали челници над којима се налазио велики челник; челник; 2. Војне послове на челу са војводом или великим војводом и 3. Спољне послове којима је управљао логотет (канцелар) канцелар) у чијој је надлежности осим спољних послова био надзор над црквама и правосуђем. правосуђем. Деспотова телесна стража била је у склопу унутрашњих послова. послова. За време деспота Ђурђа одвојене су из унутрашњих послова као посебан ''чин ''чин'''' финансије на челу са ''протовестијаром ''протовестијаром'''' кога је временом заменио ''челник ''челник ризнички''. ризнички''. Поред ових великих чинова налазимо на деспотовом двору судију дворског и ''двородржицу ''двородржицу'''' (управник двора). двора). Ситне чиновнике чинили су дијаци (писари), писари), глобари (наплаћивали казне), казне), десечари (скупљачи десетка). десетка). О унутрашњем територијалном уређењу знамо да се сада место жупа јавља ''власт ''власт'', '', мада се старо име у народу и даље задржало. задржало. Пограничним областима које су војнички биле организоване управљао је ''војвода ''војвода крајиштни''. крајиштни''. Велика властела називала се ''војводама ''војводама'''' којом се титулом означавала и његова улога у организацији одбране земље. земље. Поред стајаће војске у рат је позивана и стара феудална војска. војска. Језгро војске чинила је коњицакоњица-тешки оклопници. оклопници. Војска се све више наоружава ватреним оружјем, оружјем, на првом месту опсадном артиљеријом. артиљеријом. 42. Двор и култура у босанској држави
Владар Босне носи титулу бана и у нормалним приликама признаје власт угарског краља. краља. Као и други владари, владари, и он има више боравишта. боравишта. Главно владарско боравиште била је Сутјеска, Сутјеска, где је у XIV веку фрањевачки манастир добио име Банов Двор. Двор. Забележен је и под именом Трстивница и Бела Селишта. Селишта. У краљевској повељи из 1419. Сутјеска је означена као «стоно мјесто». мјесто». У њеној близини се налазио Бобовац, Бобовац, где се чувала краљевска круна. круна. Код тврђаве Високо налазило се место Миле (Милодраж), Милодраж), где се окупљао босански станак. станак. Ширењем државе и формирањем области осамостаљених феудалаца јавља се и већи број значајних дворова у Босни. Босни. Јајце, Јајце, које је које је почетком 15. века основао Хрвоје Вукчић, Вукчић, је било стоно место од 1416. када је дошло у краљевске руке. руке. У Хуму је Благај са двором Бишћем био седиште Косача, Косача, а они су имали још неколико дворова (Соко над ушћем Пиве и Таре, Таре, Самобор у Подрињу, Подрињу, Нови у Драчевици – Херцег – Херцег Нови). Нови). Породици Павловића је Павловића је била везана за град Борач. Борач. У Босни је Босни је за живот двора прелом настао крунисањем Твртка I за краља (1377). Тада су дворанима са титулама жупана, жупана, казнаца, казнаца, тепчије, тепчије, војводе, војводе, додати они са титулама преузетим са српског двора: двора: ставилац, ставилац, протовестијар, протовестијар, логотет. логотет. Дворски персонал је касније укључивао и дворског кнеза, кнеза, као и великог кнеза босанског. босанског.
66
БОСНА
67
1. Бан Кулин
Последњи период византијске власти у Босни је потпуно непознат. непознат. Под византијским окриљем је своју владавину почео бан Кулин, који се у изворима јавља непосредно после смрти цара Манојла (1180). Иако је на власт дошао као византијски вазал, вазал, Кулин се услед измењених прилика сврстао уз непријатеље Византије. Византије. Угарска је Угарска је већ 1181. повратила део Хрватске, Хрватске, Славонију и Срем, Срем, а 1183. је угарска војска заједно са српским одредима упала на византијску територију, територију, заузела Браничево, Браничево, и пустошила све до Софије. Софије. Изгледа да је Кулин учествовао у овом походу, походу, јер се помиње да је пленио «Кучевско Загорје». Загорје». Крајем XII и почетком XIII века, века, угарски краљ је постао Кулинов врховни господар, господар, а његова зависност се огледала више у неким личним обавезама, обавезама, док је док је Босна очувала своју самосталност. самосталност. Бан Кулин је био у добрим односима са Дубровником, Дубровником, па из тог времена потиче заклетва Дубровчанима (1189) , према којој се Кулин обавезује да ће дубровачким трговцима давати «савет и помоћ», помоћ», дозволити им слободу кретања и да неће узимати никакве дажбине осим поклона (због тога вероватно настаје изрека «од Кулина бана до добријех дана», дана», јер се касније такве олакшице укидају Дубровчанима). Дубровчанима). Ова заклетва представља први у низу уговора Дубровника и Босне. Босне. Бан Кулин је и са Србијом био у добрим односима, односима, а са српском владарском породицом је био и у родбинским односима јер је његова сестра била удата за хумског кнеза Мирослава. Мирослава. Након смрти Мирослава, Мирослава, његова удовица се враћа у Босну код брата. брата. Подељеност и сукоби у Рашкој након смрти Стефана Немање су се пренели и на Босну. Босну. Вукан, Вукан, удеони кнез Зете, Зете, брат Стефана Првовенчаног, Првовенчаног, је оптужио бана Кулина код папе Иноћентија III да је са породицом прешао у јерес која се у то време раширила у Босни. Босни. Ова, Ова, као и друге оптужбе против Кулина, Кулина, нису могле остати без одјека у Риму, Риму, јер се папство борило против јереси у јужној Француској и Италији. Италији. Папа је наложио угарском краљу Емерику (1200), као врховном господару Босне, Босне, да искорени јерес, јерес, тако што ће и војно интервенисати у случају да Кулин не учини нешто против јеретика против јеретика.. Емерик се обратио Кулину и наредио му да протера јеретике и конфискује њихова имања. имања. Ипак, Ипак, Кулин је Кулин је сматрао све ове оптужбе неоснованим. неоснованим. Дошло је до погоршавања односа између Кулина и Емерика након што је уз помоћ угарског краља у Рашкој на место великог жупана доведен Вукан (1202). Кулин је тада кренуо да пустоши неку област Вуканове државе, државе, па је Емерик чак одустао од IV Крсташког рата да би средио прилике са Кулином. Кулином. Ипак, Ипак, посредством папске курије је дошло до сређивања односа између Босне и Угарске. Угарске. Кулин је у Рим послао делегацију (1202) у којој су сем неких осумњичених Босанаца били и сплитски надбискуп и дубровачки архиђакон, архиђакон, да би скинуо сумњу са себе због јереси. јереси. Ова делегација није имала ефекта јер ефекта јер је је папа у Босну упутио свог легата Ивана Казамарија , који је који је требало да испита Кулина и да свој суд о Кулиновој вери. вери. Папски легат је легат је постигао пун успех у Босни јер Босни јер је је дошло до изјаве босанских «крстјана» крстјана» на Билином пољу (1203) којом су они прихватили католичку цркву. цркву. Казамари је посредовао и у измирењу између бана и краља, краља, па је са собом у Угарску повео и Кулиновог сина и 2 истакнута «крстјанина», крстјанина», а Кулиновом сину је наметнута обавеза да плати глобу од 1000 марака сребра уколико буде свесно трпео јеретике у Босни. Босни. Ово је уједно и последње спомињање Кулина у изворима, изворима, а није познато колико је колико је још још Кулин владао. владао.
68
2. Сусрет хришћанске традиције и дуалистичке јереси дуалистичке јереси у Босни
Хришћанство на простору Босне има изузетно дугу традицију, традицију, а епископија је ту постојала у касноантичко доба и одржала се све до словенских освајања, освајања, када је њено деловање прекинуто. прекинуто. Обнављање хришћанске црквене организације након покрштавања Словена остаје непознато. непознато. С обзиром да су Босна и Рашка чиниле једну државу до друге половине X века, века, претпоставља се да је и црквена организација била заједничка. заједничка. Док источна црква не говори о постојању посебне црквене организације на српском етничком простору, простору , западна црква зна за јурисдикцију над regnum Servilliae, а то нарочито постаје актуелно кад се око јурисдикције боре приморска градска средишта, средишта, па се овај простор изједначава са Босном (regnum Servilliae quod est Bosna ). Рашка је потпала под утицај византијских епископија, епископија, док се Босна појављује као епископија на коју право полажу дубровачка, дубровачка, сплитка и барска надбискупија (XI век), век), а у XII веку босански бискуп бива подређен дубровачком надбискупу. надбискупу. Босанска бискупија се разликовала од своје метрополе и по свештенству и по обреду. обреду. Свештеници и бискупи су носили народна имена, имена, а за једног за једног бискупа се каже да није знао латински, латински, па се претпоставља да се служба вршила на словенском језику, језику, а и да се црквена организација у Босни држала источног обреда. обреда. Босанско монаштво је припадало реду припадало реду Св. Св. Василија, Василија, који се из Византије проширио и ван њених граница. граница. О верском животу у Босни до краја XII века се мало зна. зна. Владари су се држали сасвим коректно према цркви, цркви, а дизане су и црквене грађевине. грађевине. Последња је била можда она коју је коју је бан Кулин подигао близу Зенице и у којој је којој је насликан његов портрет. портрет. У Кулиново време је продро у Босну један нови религиозни елемент, елемент, чији је утицај на Босну даље био судбоносан. судбоносан. Био је то дуалистички јеретички покрет, покрет, који се у то време раширио по земљама Медитерана. Медитерана. Дуалисти су се од ортодоксног хришћанства одвојили у покушају да одговоре на питање о пореклу и природи зла. зла. Према њима, њима, Бог не може бити извор зла, зла, тако да се порекло мора тражити у видљивом материјалном свету, свету, тако да је душа која је вечна и трајна заробљеник материјалног, материјалног, тела. тела. Утицај на црквени живот Босне представљали су покрети богумила у Бугарској, Бугарској, Македонији и Византији, Византији, као и катара у Италији и Француској. Француској. Богумилски покрет је настао у Бугарској средином X века. Његови следбеници су настојали да зло избегну мирним, мирним, аскетским животом по узору на апостоле. апостоле. Богумили су осуђивали сјај цркава, цркава, свете тајне и богослужење, богослужење, а критиковали су и богату и моћну световну власт. власт. После пада Првог бугарског царства и Самуилове државе, државе, богумилство се раширило и у Византији. Византији. Под Комнинима је дошло до православне реакције и прогона богумила, богумила, али се њихово учење раширило учење раширило далеко ван граница Царства. Царства. Међу областима у којима је јерес ухватила корен, корен, најближе Босни биле су Србија и Далмација. Далмација. У изворима о Стефану Немањи имамо потврду о сабору који је сазван против јеретика против јеретика,, након кога је кога је дошло до њиховог прогона и кажњавања, кажњавања, али не можемо тачно хронолошки одредити када се то десило. десило. Сачувани су подаци о ширењу јереси ширењу јереси из Далмације, Далмације, где је где је још још 1185. један 1185. један локални сабор био узнемирен због јереси због јереси која се шири међу верницима. верницима. Вероватно се у Далмацији налазила дуалистичка ecclesia Sclavoniae која се налази у пописима јеретичких цркава, цркава, и која се век касније везује за Босну. Босну. Фра Анселмо из Алесандрије око 1270. пише да су ову ecclesia Sclavoniae основали далматински трговци који су јерес донели из Цариграда. Цариграда. Борба против јеретика је живнула кад је на место сплитског надбискупа дошао Италијан Бернард (1200) и услед његових прогона су се јеретици се јеретици повукли у Босну. Босну. Из деловања папског легата Казамарија настаје документ који нам даје известан увид у црквене прилике у Босни, Босни, али је он најнејаснији извор - изјава на Билином свештенства. Основно пољу (1203) , састављена на сабору папског легата и босанског свештенства.
69
питање је ко се састао са папским легатом. легатом. Казамари је Казамари је у свом писму из Угарске јављао Угарске јављао да је реч о мисији против бивших патарена из Босне, Босне, али се из саме изјаве то не може баш закључити. закључити. Сам Казамари од Босанаца није тражио да се одрекну јереси, јереси, већ да одустану од раскола од раскола и признају примат римске примат римске цркве и папе. папе. У тексту се наводе прваци оних људи који су на територији Босне уживали привилегију да се називају хришћанима, хришћанима, а из текста се не може извести закључак да су то припадници јерархије босанске бискупије чији су чланови називани «крстјанима». крстјанима». Реч је, је, изгледа, изгледа, о једној монашкој заједници. заједници. Сумњиво је било то искључиво резервисање имена «хришћани». хришћани». Сами јеретици су за себе резервисали назив «хришћани», хришћани», додајући му епитете «прави, прави, истински», истински», али су у XII веку и монаси источне цркве себе називали «хришћанима». хришћанима». Низ обавеза које су «хришћани» хришћани» преузели на себе изјавом на Билином пољу могу нас навести на помисао да се ради о јеретицима (поштовање олтара и крстова, крстова, Старог и Новог завета, завета, причешћа), причешћа), али постоје и аргументи који тој тези не иду у прилог (скретање пажње на поштовање поста које је које је код јеретика код јеретика стуб веровања, веровања, телесни додир човека и жене који је строго забрањен код дуалиста). дуалиста). Босански монаси очигледно нису били захваћени реформом, реформом, њихов начин аскезе је био стран западном монаштву, монаштву, а изгледа и да су у своје редове примали понеког јеретика. јеретика. Друго основно питање је однос између «крстјана» крстјана» и босанске католичке бискупије с једне, једне, и босанске јеретичке цркве с друге стране. стране. У тексту изјаве се говори о «крстјанима» крстјанима» монасима, монасима, о њиховом приору и магистру, магистру, а нема ни речи о босанском бискупу и свештенству, свештенству, тако да се Казамаријева истрага није односила на њих. њих. Такође, Такође, нема доказа да монаси с Билиног поља припадају јеретичкој босанској цркви, цркви, јер је изгледа реч о реду Св. Св. Василија који је због свог специфичног начина живота побуђивао сумњу у католичком свету. свету. 3. Крсташки походи против Босне и формирање Босанске цркве
Изјава на Билином пољу није погодила главне факторе који су одређивали судбину црквеног живота у Босни: Босни: босанску католичку бискупију (ecclesia Bosnensis), ни жаришта јереси. јереси. Казамари је напоменуо да је стање у босанској бискупији незадовољавајуће и да треба поставити неког «Латина» Латина» за бискупа, бискупа, а и због пространости Босну поделити на неколико дијецеза. дијецеза. Јерес се почетком XIII века раширила у Приморју, Приморју, па у Задру имамо јеретика међу племством, племством, а постоје информације о јеретицима у Хуму. Хуму. Јерес је продирала и у Босну, Босну, па се после дуже ћутње од 1221. опет јављају опет јављају оптужбе против Босанаца да примају и штите јеретике штите јеретике.. Од папе је послат легат Аконције са задатком да делује против Омишана, Омишана, гусара који су нападали приморске трговце, трговце, али је у међувремену добио нов налог да иступи против јеретика у Босни. Босни. Требало је да добије помоћ и од угарског двора и цркве, цркве, а и Дубровнику је наложено да изабере енергичног надбискупа за борбу против омишких гусара и босанских јеретика. јеретика. Од угарског двора није могао добити помоћ јер је у то време буктао сукоб између краља Андрије и властеле, властеле, који је резултирао Златном булом (1222), па је помоћ потражио од угарских црквених великодостојника. великодостојника. Након одласка папског легата, легата, иницијативу је преузео католички надбискуп Угрин, коме је краљ даровао Босну, Босну, Усору и Соли, Соли, а папа то булом потврдио (1225), са задатком да у њима искорени јерес. јерес. Угрин је обавезао господара Срема, Срема, Јована Анђела, да за 200 марака сребра крене у крсташки рат против Босне, Босне, али је овај оклевао у извршењу обавезе. обавезе. Вести о самој Босни овога доба су врло оскудне. оскудне. Непознато је ко је Кулина наследио на престолу. престолу. У годинама после Кулина се као бан јавља бан јавља неки Стефан, Стефан, који пак има сина Сибислава, Сибислава, кнеза Усоре, Усоре, ревносног католика. католика.
70
Није познат ток крсташких похода против Босне, Босне, али се закључује да је био успешан. успешан. Када се 1233. у изворима први пут среће бан Матеј Нинослав , он је угарски вазал и католик који се одриче јеретичких одриче јеретичких заблуда својих претходника. претходника. У овом периоду се босанска бискупија уопште не појављује у борби против јереси, јереси, чак се може рећи да је и сама под јеретичким утицајем, утицајем, јер у Рим стижу вести да је босански бискуп на то место дошао симонијом и уз помоћ јеретика, јеретика, да није знао у потпуности верске обреде, обреде, као ни латински језик, језик, а да је његов рођени брат истакнути вођа јеретика («херезијарх («херезијарх»). »). Папска курија тражи обавештења од калочког надбискупа и загребачког бискупа, бискупа, а шаље и легата, легата, Јована Пекорарија , бискупа Пренесте, Пренесте, који долази у Босну да испита босанског бискупа (1233). Нису уважена оправдања босанског бискупа, бискупа, тако да је он смењен, смењен, а на његово место доведен Немац, Немац, Јоханес Вилдесхаузен, доминиканац и борац против јереси. јереси. Босанска бискупија је изузета из надлежности Дубровачке надбискупије и потчињена је потчињена је директно Риму. Риму. Овај корак је корак је учињен у време када је када је бан Матеј Нинослав и сам учествовао у борби против јеретика, јеретика, због чега је наилазио на отпор дела босанског племства. племства. Нинослав се жалио папи и на властелу која по свом нахођењу даје и одузима жупе и градове, градове, што је одувек било у домену ингеренција босанског бана. бана. Папа тражи од угарског херцега обичаја. Матеј Нинослав се нашао у тешкој Коломана да обезбеди поштовање старих обичаја. ситуацији јер је с једне стране имао отпор властеле, властеле, а са друге угарске аспирације да Босну потпуно потчини угарској круни и сведе је на ниво угарских државних територија. територија. Сигурно је да је смењивање домаћег бискупа и постављање странца наишло на отпор у Босни. Босни. Угарска је то хтела да искористи, искористи, па је слала поново вести о ширењу јереси ван граница Босне, Босне, желећи да Босну потпуно потчини. потчини. Ове намере је потпуно открила даровница краља Андрије (1235) којом он Босну даје херцегу Коломану, Коломану, а коју потврђује папа. папа. Ова ситуација наводи бана Матеја Нинослава да пређе у други табор, табор, јер је у питању била државна самосталност. самосталност. У периоду између 1235-1238 . се у Босни воде борбе, борбе, а херцег Коломан јавља папи да је уништио јеретике у Босни (1238), и том приликом успева да освоји део Хума, Хума, област кнеза Тољена, Тољена, Мирослављевог сина. сина. Победа угарских крсташа, крсташа, иако непотпуна, непотпуна, ствара услове за енергичну реформу католичке цркве у Босни. Босни. Уместо Вилдесхаузена који се повукао, повукао, на место бискупа Понса. Стварају се услови за изградњу босанског долази угарски доминиканац Понса. католичке црквене организације у Босни каква је иначе постојала широм Европе. Европе. Изграђена је Изграђена је босанска стона црква у Брду, у жупи Врхбосни (1239). Бан Матеј Нинослав није учествовао у овим делатностима, делатностима, већ се повукао у један део своје државе, државе, где је и даље привлачио пажњу папства и крсташа. крсташа. Он са групом својих бољара одлази у Дубровник (1240), где као и Кулин полаже заклетву Дубровчанима, Дубровчанима, потврђујући им повластице. повластице. На Угарску се сручила татарска најезда (1241), што је Нинослав највероватније искористио да поврати власт у Босни. Босни. Ипак, Ипак, ово се одразило и на ситуацију у Далмацији. Далмацији. Када је Када је угарски краљ Бела IV био присиљен да бежи ка Јадрану, Јадрану, обрео се у Трогиру и Сплиту. Трогирани су се са много више пажње односили према краљу, краљу, па им је он даровао нека села на уштрб сплитске градске територије. територије. То изазива сукоб између ова два града (1243), у који се мешају и околни обласни господари, господари, а такође и бан Матеј Нинослав, Нинослав, који стаје на страну Сплита. Сплита. Сплићани су након пораза у једној поморској бици изгубили веру у своје могућности, могућности, па су бана поставили за свог градског кнеза, кнеза, који је довео босанску војску са којом су Сплићани пустошили трогирску област, област, а безуспешно опседали Трогир и Клис. Клис. Бела IV је након опоравка од татарских пустошења спровео акцију помоћи Трогиру, Трогиру, па је ка Трогиру послао хрватског бана Дионисија , а сам је кренуо на Босну. Босну. Сплит је био принуђен да склопи
71
мир, мир, а бан Матеј Нинослав се покорио Угарској (1244). У световну самосталност Босне се није дирало, дирало, али је бану наређено да среди црквене прилике у Босни. Босни. Бан је даровао цркви села широм Босне, Босне, а краљ је краљ је потврдио херцегу Коломану села Ђаково и Близну у Славонији, Славонији, која су припала босанској бискупији. бискупији. Ипак, Ипак, католичка босанска бискупија није добила најважнију подршку, подршку, а то је подршка становништва. становништва. Већ 1246. је калочки надбискуп, надбискуп, као и угарски краљ, краљ, желео да крене у крсташки поход, поход, а заједно су затражили од папе да се босанска бискупија изузме из јурисдикције дубровачког надбискупа и потчини калочком. калочком. Бан Матеј шаље доказе папи у Рим о свом искреном веровању, веровању, а папа обуставља акцију против бана, бана, већ само спроводи истрагу. истрагу. Непосредно после средине XIII века, века, католички бискуп више не борави у Босни, Босни, већ у Ђакову, селу у Славонији које је добио херцег Коломан и потчинио босанској бискупији. бискупији. Бискуп више не успева да се врати у Босну, Босну, па тако и католичанство губи сваки утицај. утицај. У исто време се стапају остаци старе бискупије са словенским богослужењем и босански јеретици, јеретици, те долази до стварања нове црквене организације, организације, познате као « Црква босанска». босанска». Ово име је само превод назива старе католичке бискупије, бискупије, ecclesiae Bosnensis , док је док је доктрина ове цркве дуалистичка. дуалистичка. Борба за очување босанске самосталности довела је «Цркву босанску» босанску» у положај бранитеља од угарске превласти, превласти, тако да је да је ова црква нашла заштитнике у племству и појединим владарима. владарима. 4. Угарска превласт
Околности под којима се завршава владавина бана Матеја Нинослава су остале потпуно непознате. непознате. Као владар после Нинослава јавља се Пријезда, његов рођак, рођак, који је са банском титулом помињан још у Нинослављево доба. доба. Он је био покоран краљу Бели IV, који му је му је заузврат дао жупу Новаке у Славонији (1255). Ипак, Ипак, у Босни је Босни је било још увек угарских противника, противника, па Бела још 1253. ратује против њих у Босни, Босни, изгледа успешно. успешно. Босна је Босна је поново потчињена Угарској, Угарској, али сада уз теже последице. последице. Босна је Босна је подељена и делови земље су дошли под власт различитих господара. господара. Уместо јединствене Босне Соли. Угарска је настојала да пограничне срећемо две бановине, бановине, Босну и Усору и Соли. области ефикасно реформише, реформише, те је приступила стварању нових бановина: бановина: Мачванске Браничевско -кучевске и Северинске . Оне су требале да (Срем, Срем, Мачва и Београд), Београд), Браничевскослуже одбрани граница, граница, али и угарским освајачким акцијама, акцијама, јер би биле полазне базе за походе. походе. Босна је била највише везана за суседну Мачванску бановину, бановину, чији су банови у одређеним периодима држали и делове Босне, Босне, па је први мачвански бан Ростислав Михаилович држао и Усору и Соли у Босни, Босни, док је док је у остатку Босне владао Пријезда са наследницима, наследницима, као угарски вазал. вазал. Након Ростислављеве смрти (1263), наслеђује га Ана-Агнеза која носи титулу «херцежице босанске» његова удовица Анабосанске» и «господарице Босне и Мачве». Мачве». На угарски престо ступа Ладислав IV Куманац (1272) , који Босну и Мачву не додељује неком од чланова краљевске породице, породице, већ настаје хаос, хаос, тако да исте године имамо 3 бановине: бановине: Босну, Босну, Усору и Соли, Соли, и Мачву, Мачву, којима управљају угарски великаши. великаши. Међутим, Међутим, у Босни и даље влада Пријезда, Пријезда, тако да угарски великаш Стефан, Стефан, бан Босне, Босне, има празну титулу. титулу. Ипак, Ипак, краљицакраљица-мајка Јелисавета добија северну Босну на управу (1274) чиме се сређују прилике. прилике. Јелисавета преузима обавезу о борби са јеретицима, јеретицима, али је али је непознато да ли је ли је испуњава. испуњава. До нових момената у историји Босне долази када српски краљ Драгутин добија на управу Усору и Соли (1284) од своје таште Јелисавете, Јелисавете, тако да влада Мачвом, Мачвом, Београдом, Београдом, као и Усором и Соли као «сремски краљ», краљ», пошто је морао раније да се
72
одрекне српског престола. престола. У самом почетку Драгутинове владавине долази до зближавања господара две одвојене босанске бановине. бановине. Склапа се брак измеђи Драгутинове ћерке Јелисавете и Пријездиног сина Стјепана I Котроманића (1284) , али то не доноси неку опипљиву корист у том тренутку јер не долази до борби против угарске власти, власти, која све више постаје формална због немогућности угарског краља да интервенише у вазалним земљама због сукоба на сопственој територији. територији. То омогућава јаку власт обласних господара која прети да наруши самосталност Босне. Босне. 5. Шубићи као господари Босне
Иако се борба међу великашима водила северно од Босне, Босне, у Славонији, Славонији, Босна је стајала на путу ширења брибирског кнеза Павла Шубића. Успон Шубића почиње из брибирске жупе, жупе, која је била њихова баштина, баштина, али су углед и утицај стекли вршећи кнежевску власт у далматинским градовима. градовима. Када је након смрти Ладислава IV Куманца (1290) дошло до расула у Угарској, Угарској, Павле Шубић је тада носио титулу приморског бана, бана, чиме се његова моћ простирала у Далмацији све до босанских граница. граница. У Угарској је Угарској је дошло до сукоба око престола, престола, па је па је за краља крунисан Андрија III, унук Андрије II, али је на угарски престо претендовала и кућа напуљских Анжујаца, Анжујаца, чији је кандидат био Карло Мартел, који је са кућом Арпадоваца био у сродству као и Драгутинов син Владислав. Владислав. Оба кандидата су настојала да Павла Шубића вежу за себе, себе, па су му доделили скоро читаву Хрватску, Хрватску, Приморску бановину и доживотно банско достојанство. достојанство. Пошто је у својим земљама постао сасвим независан, независан, Павле је желео да територију прошири, прошири, па је дошао ред на Босну. Босну. Павлу се потчинио кнез Доњих Краја, Краја, Хрватин Стјепанић , па се зато Павле називао и «господарем Босне». Босне». Све ово није могао мирно да посматра босански бан Стјепан I Котроманић , који је на влат дошао између 12871290. Павле Шубић је босанско банско достојанство доделио свом брату Младену I. Почетком XIV века се у Босни воде огорчене борбе. борбе. Младен I и Стјепан I се сукобљавају негде на Дрини (1302), али је али је непознат исход овог рата овог рата.. Шубићи користе и сукоб краља Драгутина и Милутина у Србији, Србији, те преко кнеза Константина Нелипчића владају у Хуму. Хуму. Помажу новом напуљском претенденту на угарски престо, престо, Карлу Роберту у борби против угарске властеле. властеле. Младен I је целу своју владавину провео у сламању отпора Босанаца, Босанаца, и у тој борби је изгубио живот (1304) од стране босанских јеретика. јеретика. Тек након тога су Шубићи стварно завладали Босном, Босном, па се Младен II, син Павла Шубића, Шубића, назива «господаром читаве Босне». Босне». Верном савезнику, савезнику, кнезу Хрватину Стјепанићу, Стјепанићу, су дате посебне привилегије, привилегије, а ишло се на то да се начини компромис са властелом, властелом, као и са породицом Котроманића. Котроманића. Након смрти Стјепана I у Босни су избиле смутње, смутње, па је па је његова породица протерана из Босне. Босне. Међутим, Међутим, удовица Стјепана I се вратила у Босну код Младена II, који је постао заштитник младог бана Стјепана II Котроманића , и ког поставља на бански престо (1314). 6. Oслобођење од превласти Шубића
Период врховне власти Шубића је Шубића је слабо познат. познат. Остављајући домаће банове из рода из рода Котроманића, Котроманића, они су поштовали самосталност Босне, Босне, али су банови били под њиховом контролом. контролом. Сигурно је Сигурно је да су чвршће повезали Босну са далматинским градовима, градовима, али је али је Босни онемогућено вођење спољне политике. политике. Тек након смрти бана Младена II (1322), Босна почиње да игра значајнију улогу у окружењу. окружењу.
73
Младен II се старао о Стјепану II Котроманићу, Котроманићу, па је настојао да га ожени ћерком корушког грофа (1319), али се испречило крвно сродство, сродство, те је Младен желео да издејствује пристанак папе за тај чин. чин. У то време крећу неприлике за Младена II. После пораза од српског краља Милутина у Хуму, Хуму, од њега су се почели одметати градови и великаши: великаши: Шибеник (1319) и Трогир , уз помоћ Венеције су створили савез за борбу против Младена; Младена; од великаша су га напуштали његови најистакнутији вазали: вазали: Курјаковићи из Крбаве, Крбаве, Стјепанићи из Доњих Краја, Краја, Миховиловићи из Ливна. Ливна. Најопаснији противник је противник је ипак био угарски краљ Карло Роберт . Карло Роберт је тежио да учврсти краљевску власт у Угарској по узору на Напуљску краљевину, краљевину, тако да је сукоб са ојачалом властелом био неминован: неминован: страдали су Гизинги у Славонији (1316), Матија Чак Матија Чак у западној Угарској и Словачкој, Словачкој, а на ред на ред су морали доћи и Шубићи, Шубићи, без обзира на своје заслуге при доласку Карла на престо. престо. Сукоб са Шибеником и Трогиром је Карло Роберт искористио за обрачун са Шубићима. Шубићима. Пре поласка у акцију, акцију, Карло је под своју непосредну власт узео Стјепана II Котроманића, Котроманића, кога је заједно са славонским баном Иваном Бабонежићем упутио у Хрватску. Хрватску. Када су они стигли у Шибеник и Трогир, Трогир, кренуле су војне акције против Младена II (1322). Младен се нашао у безизлазној ситуацији, ситуацији, тако да се предао Карлу Роберту и замолио за опроштај, опроштај, пошто је пре тога у бици близу Пољица поражен од славонског бана. бана. Карло Роберт га је га је бацио у тамницу и одузео му банско достојанство. достојанство. Босна је Босна је опет дошла под власт угарског краља. краља. У суседној Хрватској су се наставиле борбе међу великашима, великашима, а Стјепан II је био уплетен у њих. њих. Хрватски великаши су се окренули против угарског краља, краља, док је док је Стјепан остао веран Карлу Роберту, Роберту, а касније и његовом наследнику Лајошу. Лајошу. Међу хрватским великашима је великашима је дошло до сукоба између 2 струје: струје: на челу једне челу једне био је био је кнез Нелипац, господар Цетине, Цетине, а другу је другу је предводио Ђуро II Шубић, брибирски кнез. кнез. Стјепан II је стао на страну Ђура II, који је доживео пораз, пораз, па је Стјепан сам наставио борбу. борбу. У међувремену је постављен нови хрватски бан са задатком да покори великаше, великаше, а на његову страну стаје Стјепан II, па заједно опседају Книн. Книн. Током ових борби, борби, Стјепан придобија за себе Стјепаниће, Стјепаниће, тако да је да је загосподарио Доњим Крајима. Крајима. До 1326. је проширио власт над Крајином, Крајином, пределом између Неретве и Цетине, Цетине, а није познато када је завладао Завршјем, Завршјем, које чине Ливањско, Ливањско, Дувањско и Гламочко поље. поље. Ангажовање Босне у обарању Младена Шубића и борби међу хрватским великашима је великашима је резултирало резултирало значајним проширењем државних територија. територија. 7. Освајање Хума
У Србији је Србији је након смрти краља Милутина (1321) дошло до борби за престо у којима су учествовали Владислав, Владислав, син краља Драгутина, Драгутина, као и Стефан и Константин, Константин, синови краља Милутина. Милутина. Стјепан II Котроманић није могао да искористи ове сукобе јер је био окупиран дешавањима у Хрватској, Хрватској, али је али је зато настојао да касније искористи слабљење централне власти новог српског краља Стефана Дечанског и заузме део територија. територија. Од времена краља Драгутина, Драгутина, Мачванској бановини припадају Усора и Соли, Соли, али је непознато да ли оне припадају и његовом сину Владиславу II. Стјепан II се јавља као «господин Усоре и Соли» Соли» први пут 1324., када Владислав губитком Островице код Рудника губи и своје позиције у Србији. Србији. У ширењу према југу на рачун Србије, Србије, Стјепан иде стопама Шубића. Шубића. Током грађанских ратова Драгутина и Милутина, Милутина, Србија привремено губи Хум, Хум, где се као господар појављује Константин, Константин, рођак кнеза Нелипца. Нелипца. Хум је враћен у састав српске државе и одбрањен од Младена II 1318. Ипак, Ипак, након смрти краља Милутина и нових борби око престола, престола, у Хуму се осамостаљују браћа Бранивојевићи, Бранивојевићи, који проширују
74
своје поседе на рачун околне властеле, властеле, и угрожавају Дубровник и бана Стјепана. Стјепана. Долази до савеза Дубровчана и бана Стјепана (1326), који ратују који ратују против Бранивојевића. Бранивојевића. Српска држава их сматра одметницима и не пружа им помоћ, помоћ, тако да бивају поражени. поражени. Област Бранивојевића се пружала од Стона и Пељешца до долине Неретве, Неретве, тако да је након њиховог пораза дошло до поделе територија између Босне и Дубровника, Дубровника, па је долина Неретве све до ушћа припала босанском бану, бану, те је те је Босна по први пут избила на море. море. Након овог освајања, освајања, бан Стјепан II је својој титули додао и «господар хумски». хумски». Нашао се у ситуацији да има затегнуте односе са Србијом која није желела да се одрекне Хума, Хума, а као господар Хума настојао је да од Дубровника убире могориш (накнаду за винограде у залеђу) залеђу) који пак Дубровник није желео дупло да плаћа, плаћа, и Србији и Босни, Босни, већ је одлучио да плаћа само породици Дедића из Попова, Попова , која је одувек убирала тај намет. намет. Из тог разлога је дошло до спора са Дубровником и сазван је сазван је станак, станак, али Босанци на њега нису дошли, дошли, тако да је да је спор припао Дубровнику. Дубровнику. Међутим, Међутим, односи са Србијом су били од прворазредног значаја. значаја. Дубровник је настојао да се ослободи кнеза Витомира, Витомира, господара Требиња и Конавала, Конавала, па је па је Стјепана увукао у сукоб. сукоб. Стјепан је Стјепан је продро дубоко у српску територију и пустошио манастир Св. Св. Николе у Бањи, Бањи, седиште дабарског епископа, епископа, али га је ту у бици поразио млади краљ Душан (1329), те Стјепан више није водио офанзивне акције против Србије. Србије. Промена на српском престолу (1331) је довела до сређивања односа (1332), уз посредство Дубровника, Дубровника, који је касније добио потврду и од српског краља Душана и од босанског бана Стјепана о уступању територије од Стона до Дубровника, Дубровника, као и полуострва Пељешац и острва Посредњице на ушћу Неретве. Неретве. 8. Унутрашња консолидација босанске државе
Државна територија је представљала банову баштину којом је бан управљао са члановима своје најуже породице, породице, па су повеље сем бана потписивали и мајка и брат. брат. Банско достојанство је припадало једној породици од давнина. давнина. Банова власт је обједињавала земљу и људе на основу личне зависности јер не постоје сталне државне институције. институције. Бану су поданици дуговали «верну службу», службу», пре свега војну. војну. Стубови банске власти били су господари «племенштина» племенштина» или «племенитих баштина», баштина», другом речју властела, властела, која је активно учествовала у политичком животу Босне. Босне. «Племенштине «Племенштине» » нису биле нарочито простране, простране, а уживају их целе породице, породице, или чак шире родбинске заједнице, заједнице, па се властела у повељама редовно повељама редовно среће с «братијом». братијом». Припадници властеле, властеле, обично са титулом кнеза, кнеза, давали су из својих редова војне заповеднике, заповеднике, дворске достојанственике и жупане. жупане. Иако обавеза «верне службе» службе» представља безусловну оданост и послушност бану, бану, у пракси је било доста ограничења која су стварала равнотежу између властеле и бана. бана. Властели је била загарантована лична слобода и безбедност, безбедност, као и неприкосновеност «племенитих баштина» баштина» које нису могле бити одузете. одузете. Бан ове гаранције није господском», коју је могао погазити тек ако би потврђивао законима, законима, већ «вјером господском», властелин учини «невјеру», која подразумева одрицање послушности и «вјерне службе». службе». Сам бан није имао овлашћења да процени да ли је властелин учинио «невјеру», невјеру», већ би то чинило веће сачињено од 12 представника властеле, властеле, или јерархије «цркве босанске», босанске», које је које је доносило пресуду. пресуду. Властела је деловала на доношење важних одлука учешћем на државном сабору, сабору, који се први пут спомиње 1354. као «станак све земље све земље Босне Босне и Доњих Крајева Доњих Крајева и Загорја и хумске земље». Утицај сабора је зависио од односа снага између бана и властеле. властеле. Бан Стјепан II је настојао да земља коју је он даровао властели може да се врати бану и да
75
не може да се стопи са «племенштинама». племенштинама». Држање властеле у миру је омогућавано даровањем земаља, земаља, што је смањивало банов лични посед. посед. Приходи бана до половине XIV века су долазили од општих намета зависним сељацима, сељацима, јер се становништво Босне махом бавило сточарством и земљорадњом. земљорадњом. Ситуација се мења за време владе Стјепана II када се у Босни јавља рударство. рударство. Непознати су почеци рударства, рударства, али већ 1339. имамо податке о томе да се у босни тргује племенитим металима. металима. Сигурно је да су и у Босни, Босни, као и у Србији, Србији, Саси били ти који су покренули експлоатацију руда. руда. Почетак рударске производње у Босни пада у период несташице сребра у Европи, Европи, тако да то додатно утиче на развој трговине у Босни. Босни. Сада приморски трговци осим традиционалних производа из Босне извозе и племените метале, метале, а увозе далеко већу количину робе услед повећања платне способности Босанаца. Босанаца. Препород босанске привреде у првој половини XIV века доводи до формирања градских насеља у Босни, Босни, везаних за рударска насеља. насеља. Старији слој рударских насеља представљају градови: градови: Остружница, Остружница, Хвојница (Фојница), Фојница), Дежевице, Дежевице, Крешево, Крешево, Сребрница, Сребрница, Олово. Олово. Тргови у подножју градова временом добијају значај, значај, па имамо Подвисоки крај тврђаве Високо. Високо. У близини тргова и градова су дизана и утврђења, утврђења, па имамо Сребрник код Сребрнице и Оловац код Олова. Олова. Уређење градова потиче од Саса, Саса, који су чинили језгра рударских насеља и имали своју аутономију. аутономију. Њихова аутономна тела, тела, већа «пургара», пургара», била су органи власти у градовима, градовима, па се касније такво уређење шири и на градове који немају везе са рударским насељима. насељима. Уз градове у унутрашњости, унутрашњости, расте и значај трга Дријева у близини ушћа Неретве, Неретве, који под босанску власт долази по освајању Хума. Хума. Долази и до развоја фискалне политике за време бана Стјепана II. До његовог времена су Дубровчани били ослобођени сваког пореза, пореза, али је од 1326. Стјепан захтевао да му плаћају 10% од вредности сваке робе коју увезу у Босну. Босну. Вероватно је ово била «десештина», са којом се Дубровчани нису слагали. слагали. Стјепан II први кује босански новац, новац, који је који је имитација српског, српског, дубровачког и венецијанског новца. новца. Стјепан сигурно узима и урбуру, урбуру, која износи око 1/10 вредности руде, руде, коју вероватно као и царину, царину, даје у закуп страним трговцима. трговцима. Страни трговци су били битан фактор у привредном напретку Босне, Босне, па се настојало да им се обезбеде најповољнији услови. услови. После сређивања односа са Дубровчанима, Дубровчанима, бан је бан је издао повељу која представља закон з адубровачке трговце у Босни. Босни. Њоме се гарантује лична слобода и имовинска безбедност Дубровчана, Дубровчана, а уређује се и правни положај Дубровчана у Босни и начин решавања спорова са бановим људима. људима. При суђењу главну улогу игра порота, порота , па се уређује ко може бити поротник. поротник. «Осуд», Осуд», глоба код кривичних ствари, ствари, иде и у мешовитим споровима са Дубровчанима. Дубровчанима. Осим бановог суда не постоји стално и уређено судство, судство, као ни органи управе. управе. Владарска канцеларија је канцеларија је заметак једне заметак једне сталне институције, институције, и на њеном челу је челу је «дијак». Стални карактер и јасну улогу има функција казнаца, казнаца, који руководи финансијама, финансијама, а постоји и усорски казнац, казнац, који представља посебан положај Усоре у оквиру Босне. Босне. Имамо и усорског војводу паралелно са босанским војводом, војводом, чије звање има војни карактер. карактер. Над њима се налази велики војвода, војвода, што из функције прелази у титулу. титулу. О челницима и тепчијама се мало зна. зна. 9. Босанска црква и њене супарнице у крилу босанске државе
Цркви босанској су дуалисти дали своју доктрину чије основно језгро представља супротстављање 2 принципа: принципа: духовног и материјалног, материјалног, оличена у 2 божанства: божанства: богу светлости и богу таме. таме. Према овоме се види да је у Босни овладала радикална
76
дуалистичка струја, струја, радикалнија од ecclesiae Sclavoniae или бугарских богумила. богумила. Они одбацују Стари завет, завет, чије пророке сматрају ђаволима, ђаволима, а сам Стари завет «вером Јудином». Јудином». Људске душе су биле анђели које је ђаво затворио у телу након борбе с Богом, Богом, тако да су оне заробљеници тела. тела. По њима, њима, читав Христов живот је живот је био привидан, привидан, јер Христ није био отеловљен, отеловљен, није телесно јео телесно јео и пио, пио, па стога није ни страдао, страдао, ни умро, умро, ни васкрсао, васкрсао, нити се узнео на небо. небо. Према њиховом уверењу, уверењу, «црква Божја» Божја» се налазила код њих и њихов старешина је истински наследник Св. Св. Петра. Петра. Римска црква је црква је сматрана идолопоклоничком, идолопоклоничком, па је па је била проклета и «службеница Сотоне», Сотоне», а храмови су сматрани «синагогама Сотониним». Сотониним». Одбацивали су иконе, иконе, реликвије и крст, крст, а главни елеменат њиховог култа била је «молитва Божја», Божја», која је која је изговарана клечећи, клечећи, као и ломљење хлеба. хлеба. Централно место у верском животу босанских јеретика било је питање спасења. спасења. За њих нема устајања из мртвих, мртвих, ни чистилишта. чистилишта. Сваки грех је био смртан, смртан, а спектар грехова је проширен. проширен. Грех је била употреба хране животињског порекла, порекла, убијање животиња и разбијање јаја. јаја. Грех је био и сваки телесни додир мушкарца и жене, жене, па живот у браку није био ништа мање грешан од прељубе. прељубе. Одбацивали су свете тајне, тајне, поготово крштење водом и брак, брак, а уместо свега тога су примали «право Христово крштење» крштење» које једино доноси опроштај греха. греха. Крштење се вршило полагањем руке полагањем руке на главу и јеванђеља на груди верника. верника. Само онај ко је ко је примио крштење је био прави члан цркве. цркве. Управо је крштење било то које је раздвајало праве дуалисте од масе присталица. присталица. Прави «крстјани» крстјани» нису смели да греше и морали су се држати аскетских правила. правила. Употреба мрса – месне – месне и млечне хране, хране, била је довољна да обележи присталице «крстјана», крстјана», тако да су они називани «мрсни људи». људи». Босанска црква је имала своју јерархију. јерархију. Старешина цркве, цркве, који се сматрао за истинског Петровог наследника, наследника, носио је титулу « јепискупа цркве босанске», босанске», што је био његов службени назив, назив, иако је неформално називан «дједом». дједом». Епископска традиција је двострука: двострука: из старе ecclesiae Bosnensis, као и из дуалистичке средине, средине, јер су и они имали своје епископе. епископе. Други степен јерархије чинили су «гости» гости» о којима се мало зна, зна, а најнижи степен чине «старци», старци», чији назив потиче из источног монаштва, монаштва, и почетни је степен у успону на хијерархијској лествици. лествици. Чланови јерархије, јерархије, «поглавитији крстјани», крстјани», скупа су називани «стројници». стројници». Као и «дјед» дјед» добијали су уз име и атрибут «господин», господин», који је означавао уважавање. уважавање. Сигурно је већи део «стројника» стројника» живео по «хижама» хижама» које су биле центри црквеног живота у Босни. Босни. Тек почетком XV века они живе на дворовима босанске властеле. властеле. Чланови цркве су од својих верника тражили указивање поштовања, поштовања, које је понекад обичне људе и властелу која је која је прешла у католичанство доводило у неприлике. неприлике. Брак и брачни односи нису били предмет интересовања босанске цркве и налазили су се у сфери обичајног права. права. Као што нису познавали брак, брак, становници Босне нису били ни крштени, крштени, па су гледани споља, споља, из правоверних средина, средина, сматрани за невернике и пагане. пагане. Већ после првих освајања Стјепана II Котроманића, Котроманића, у састав босанске државе су ушле области са црквеном организацијом и верницима католичке и православне цркве. цркве. За босанску цркву је цркву је то био судбоносни преокрет јер преокрет јер је је престала да буде једина буде једина црквена организација на територији Босне. Босне. У доњем току Неретве живело је католичко становништво, становништво, док су у унутрашњости Хума живели православци. православци. Српска црква је мрзела босанске јеретике босанске јеретике и бацила је бацила је проклетство на њих. њих. Католичка црква је црква је реаговала реаговала тако што је желела да у Босну пошаље мисију која би преобратила јеретике и спроводила инквизицију, инквизицију, па је 1325. послат из Авињона фрањевац Фабијан. Фабијан. Ипак, Ипак, од ове мисије није било ништа јер ништа јер је дошло до трвења између фрањеваца и доминиканаца, доминиканаца, који су још раније спроводили борбу са јеретицима у Босни. Босни. Тек 1330. су фрањевци
77
добили искључиво право за инквизиторски рад инквизиторски рад у Босни. Босни. Проблем је Проблем је правила и босанска бискупија у Ђакову, Ђакову, где је папа требало да постави новог бискупа пошто је то било његово право, право, али он то није учинио, учинио, па је то прао себи дао угарски краљ поставивши неког лаика. лаика. Тада се мења папска политика према Босни. Босни. Нови папа Бенедикт XII је окривио бана Стјепана II за неуспех инквизиције у Босни, Босни, па је 1337. позвао околне хрватске великаше да нападну јеретичку Босну. Босну. Тада је на сцену ступио угарски краљ Карло Роберт који је унапред све великаше који би напали Босну прогласио за невернике и одметнике. одметнике. Карло Роберт је Роберт је показао интересовање за црквену ситуацију у Босни када је замолио фрањевачког генерала Герарда Еда који је сасвим другим послом боравио у Угарској да оде у Босну и испита црквене прилике (1339). Ед је у Босни врло лепо примљен, примљен, а бан је био веома заинтересован за обнову црквеног живота, живота, па је Ед закључио да нема разлога нема разлога за покретање крсташког похода против Босне. Босне. Ово је Ово је изгледа одредило даљу политику курије према Босни пошто се радило на постепеном преобраћењу становништва, становништва, док су насилни походи занемарени. занемарени. Негде између 13401342. је у Босни основана фрањевачка викарија с циљем да организује малу браћу која би ширила веру. веру. Тек након тога је дошло до подизања фрањевачких манастира, манастира, а први је изгледа био у Сутјесци, Сутјесци, босанском стоном месту. месту. Време учвршћивања фрањеваца се поклапа са развојем градова и тргова у Босни, Босни, где фрањевци и подижу прве и најзначајније манастире (Сутјеска, Сутјеска, Високо, Високо, Лашва, Лашва, Олово, Олово, Сребрница), Сребрница), а ишло им је на руку и то што су језгро тих градова чинили католици: католици: Саси и приморски трговци. трговци. Фрањевци су главну пажњу обраћали на обичне људе, људе, а не на јеретике на јеретике.. Босанска црква се нашла у незавидном положају. положају. Њена улога се свела на то да суди у споровима око «невјере», невјере», и на тај начин је остала чувар права властеле, властеле, тако да би се њеним евентуалним уклањањем опасно угрозила равнотежа угрозила равнотежа између властеле и владара. владара. 10. Босна и Србија средином XIV века
После уступања Стона Дубровнику, Дубровнику, вести о односима Босне и Србије су веома ретке. ретке. Сигурно се нешто догађа 1335/6. кад се војводе Милтен и Ружир Драживојевић прво појављују као поданици босанског бана, бана, а затим као људи српског краља. краља. У Венецији су се 1343. правиле комбинације у преговорима са босанским баном о склапању савеза са далматинским градовима у борби против угарског краља Лајоша I, у који би ушао и српски краљ, краљ, али до тога није дошло. дошло. Бан Стјепан II моли Венецију (1346) да посредује око мира са тада већ српским царем Душаном. Душаном. Душан је био расположен за пријатељске односе са босанским баном, баном, али је као услов за то постављао враћање Хума српској држави. држави. Био је спреман и за међународну арбитражу око Хума, Хума, с обавезом прихватања њених одлука, одлука, али то није одговарало босанском бану. бану. Због ситуације на југу, југу, Душану је одговарало и примирје од 2-3 године, године, што је изгледа и остварено, остварено, па 1347/8. немамо никаквих података о непријатељствима. непријатељствима. Међутим, Међутим, питање Хума постаје актуелно 1349. Бан Стјепан је решио да у Хуму изгради тврђаву крај мора, мора , па је молио Венецију да му својом флотом с мора пружи заштиту током градње. градње. То се косило са млетачким интересима у Приморју, Приморју, а и реметило је односе Босне и Србије. Србије. Стање се додатно погоршало када је босанска војска упала у српске области у Приморју и почела да их пустоши, пустоши, а Душан се уздржао од акције само због молби Венеције, Венеције, која се заузимала за босанског бана. бана. Цар Душан је Душан је изгледа решио изгледа решио да своје војне снаге упери ка Босни и да коначно реши коначно реши питање Хума. Хума. Над Босну се наднела опасност, опасност, па је бан опет тражио од Венеције да посредује за мир. мир. Млетачко посланство (1350) је остало без резултата, резултата, па је рат био неминован. неминован. Српска војска је упала у Босну и заузела Хум, Хум, као и град Нови на Неретви. Неретви.
78
Трогир и Шибеник су већ спремали посланства Душану јер се рачунало да ће доћи до Крке. Крке. Ипак, Ипак, дошло је до преокрета, преокрета, јер је на југу српске државе Кантакузин упао и почео да осваја неке градове у Македонији, Македонији, па је Душан био принуђен да окрене своју војску и пошаље је на југ, југ, док је у освојеним областима оставио само посаде у градовима. градовима. Босанска војска је лако изашла на крај са малобројним посадама и повратила је повратила је територије. територије. 11. Почетак владе бана Твртка
Стјепан II је пред крај владавине постао таст угарског краља Лајоша I кога је оженио својом ћерком Јелисаветом (1353), па је овим уздигнут ранг босанске банске породице. породице. Исте године умире Стјепан II, a из 3 брака није имао преживелих потомака, потомака, па је избор пао на његовог синовца Твртка, Твртка, који је тада имао 15 година. година. Банова мајка Јелена је 1354. отишла у Угарску да добије краљеву потврду о сагласности, сагласности, и кад се вратила сазвала је «станак све Босне, Босне, Доњих Крајева, Крајева, Загорја и хумске земље» земље» у Милама на ком је нови бан дао «вјеру господску» господску» властели и потврдио старе «племенштине». племенштине». Рођачке везе по мајчиној линији уплеле су Твртка у односе међу далматинским градовима, градовима, где се водио сукоб око наслеђа Младена III, тј. тј. градова Клиса и Скрадина. Скрадина. Он је са мајком и својом војском отишао у Дувно (1355), где је требало да преговара са вицебаном, вицебаном, чије је седиште било у Книну. Книну. Вицебан је уговарао примирје са Сплитом, Сплитом, Трогиром и Шибеником, Шибеником, а делио је и заоставштину брибирских Шубића. Шубића. Вицебан је посредовао у помирењу између Твртка и цетинског кнеза Иваниша Нелипчића, Нелипчића, па је договорено да Твртку припадну градови покојног Гргура Шубића. Шубића. Вицебан је желео помирење јер помирење јер су му били потребни савезници против Задра. Задра. Угарски краљ Лајош је водио још жешћу политику потискивања феудалне господе, господе, па је извршио ревизију свих права и поседа феудалаца. феудалаца. Све што је некада припадало краљу је узимао за себе. себе. Што се Босне тиче, тиче, Завршје је Завршје је припало краљу, краљу, а у жупи Ливно је извршено разграничење. разграничење. Што се тиче Хума, Хума, дошло је до компромиса, компромиса, па је Лајош добио територију западно од Неретве са тргом Дријева као мираз уз Јелисавету, Јелисавету, а банове Твртка и Вука је потврдио за босанске и усорске банове (1357). Лајош не одваја тек тако бановине Босну и Усору, Усору, јер је Босна наследни посед босанског бана, бана, док је управнике у Усори постављао угарски краљ, краљ, па ово на неки начин представља компензацију за Хум и Завршје. Завршје. Касније је Лајош себи потчинио и властелу из Доњих Краја (1357). Лајош је браћи Твртку и Вуку поставио још поставио још 2 услова: услова: да један од њих увек буде на угарском двору и да раде на истребљивању јереси у Босни. Босни. Што се јереси тиче, тиче, борба против јеретика и шизматика је постала актуелна у то време, време, а Лајош је желео да подстакне крсташки поход против шизматика у Србији, Србији, јер је јер је био у сукобу са Душаном, Душаном, а и српска црква је била екскомуницирана у то време. време. У црквеним круговима у Угарској су желели да се крене у крсташки рат против јеретика у Босни, Босни, али од тога није било ништа. ништа. 12. Босна у измењеној ситуацији на Балкану. Балкану . Рат с Угарском 1363.
У првим годинама Тврткове владавине је дошло до суштинских промена снага на Балкану. Балкану. Задарским миром (1358) је Венеција потпуно истиснута из Далмације, Далмације, где је успостављена чврста власт угарског краља. краља. На другој страни, страни, Српско царство је након Душанове смрти (1355) кренуло незадрживо да опада и да се из њега издвајају области феудалних господара, господара, које су појединачно биле слабије од босанске државе. државе. Прва таква
79
област у суседству Босне била је била је земља кнеза Војислава Војиновића, Војиновића, која се простирала од горњег Подриња до залеђа Дубровника. Дубровника. Војислав Војиновић је ушао у сукоб са Дубровником јер је Дубровник био на страни угарског краља, краља, с ким је Српско царство било у непријатељству и рату (1355) који се водио око Клиса и Скрадина, Скрадина, где су Угари опседали српску посаду у тим градовима. градовима. Војислав Војиновић је као хумски кнез напао и пустошио дубровачку градску територију, територију, а претио је и да ће од Дубровника одузети Стон, Стон, старо седиште хумских кнежева. кнежева. Дубровчани су затражили помоћ од угарског краља и хрватског и босанског бана, бана, али она није стигла. стигла. Дубровчани су се морали окренути својим суседима, суседима, обласним господарима, господарима, пре свега Балшићима и Санку Милтеновићу. Милтеновићу. У Твртковим односима с Угарском се већ нешто мења 1362, када је када је дошло до сукоба између хрватскохрватско-далматинског бана Николе и Твртковог властелина Санка Милтеновића, Милтеновића, па је у Николине руке пао Санков брат. брат. Очигледно да је ту већ постојао босанскобосанско-угарски сукоб о коме се мало зна. зна. Краљ Лајош скупља војску за поход у Босну (1363), и продире са севера у западну Босну, Босну, где опседа град Соко на Пливи без успеха и бива принуђен да се врати у Угарску. Угарску. Исте године шаље нову војску против Усоре која опседа град Сребрник, Сребрник, такође безуспешно, безуспешно, а тада нестаје и угарски велики државни печат у логору, логору, који је са собом носио краљев канцелар, канцелар, острогонски надбискуп Никола. Никола. 13. Збацивање Твртка и унутрашње борбе
Вести о Босни се проређују након успешне одбране (1363), па имамо вест да је Твртко са мајком и братом примљен за грађанина Венеције (1364), што је у том тренутку имало значаја можда само за млетачке трговце. трговце. У то време Босна постаје неповољно тле за стране трговце, трговце, јер имамо жалбе млетачких и дубровачких трговаца Твртку због поступака његових вазала. вазала. Изгледа да је дошло до процеса осамостаљивања властеле која је постала врло утицајна. утицајна. У таквој ситуацији дошло је дошло је до побуне властеле и Твртко је Твртко је збачен с престола (1366), па је па је био приморан да побегне из земље, земље, а на престо је доведен његов брат Вук, Вук, који је који је имао титулу «младог бана». бана». Посебну улогу у побуни властеле имала је имала је породица Дабишића. Дабишића. Твртко је Твртко је пребегао угарском краљу Лајошу, Лајошу, с ким је ким је изгледа врло брзо након сукоба средио односе. односе. Лајош му је пружио помоћ, помоћ, па се Твртко вратио у Босну и загосподарио једним делом земље, земље, Рамом. Рамом. Твртко је за себе везао одану властелу, властелу, па је Вукцу Хрватинићу доделио град Соко и жупу Пливу, Пливу, а имао је власт и у Хуму, Хуму, где је уз њега био Санко Милтеновић, Милтеновић, као и Усору. Усору. Његов брат Вук је држао источну Босну, Босну, где су владали Дабишићи, Дабишићи, и град Бобовац. Бобовац. Ипак, Ипак, од Твртка се одметнуо Санко Милтеновић. Милтеновић. Твртко је Твртко је кренуо у његове земље, земље, а тамо се налазио изгледа и Твртков брат Вук, Вук, кога је кога је он потискивао, потискивао, док на крају Вук није био принуђен да побегне у Дубровник. Дубровник. Дубровчани су позвали Твртка да дође у град, град, што је он прихватио. прихватио. Вук је наставио да сплеткари изван Босне, Босне, али без успеха, успеха, а Твртку је Твртку је поново пришао и Санко Милтеновић (1367), тако да је Твртко обновио власт над читавом Босном. Босном. Твртко се измирио с Вуком до 1374. 14. Ратови са Николом Алтомановићем и ширење босанске државе
Док се Твртко борио са братом и властелом, властелом, у Србији су се измениле прилике. прилике. Након смрти кнеза Војислава Војиновића (1363), његове земље је земље је почео да осваја његов синовац, синовац, господар Рудника, Рудника, Никола Алтомановић. Алтомановић. Твртко је био у добрим односима са
80
Војислављевом удовицом Гојиславом, Гојиславом, али није био у стању да јој помогне. помогне. Никола Алтомановић је привукао себи Санка Милтеновића, Милтеновића, који је након само годину дана поново издао Твртка (1368), па је па је Твртко кренуо с војском на њега и прогонио га све до дубровачких граница. граница. Из Дубровника је Санко још једном успео да стекне банову милост, милост, али више није играо значајнију улогу. улогу. Борбе са Санком су биле само део већег сукоба са жупаном Николом Алтомановићем, Алтомановићем, о ком не знамо никакве детаље, детаље, сем да су 1370. вођени преговори о миру који је који је склопљен, склопљен, а у који су желели да се укључе и Дубровчани, Дубровчани, али безуспешно, безуспешно, јер се Никола окренуо против њих. њих. Пошто од Босне није добио помоћ, помоћ , Дубровник се окренуо угарском краљу, краљу, као и бановима хрватскохрватско-далматинском и мачванском, мачванском, а преговарано је и са Ђурађом Балшићем и краљем Вукашином о савезу против Алтомановића. Алтомановића. Пошто се Никола према свим суседима понашао као према Твртку и Дубровнику, Дубровнику, навукао је гнев српске властеле. властеле. Већ 1371. му је претила опасност од упада војски краља Вукашина и Ђурађа Балшића, Балшића, али га је буквално спасила Маричка битка. битка. Он је након ње преотео Рудник од кнеза Лазара, Лазара, а око Призрена се сукобио са Ђурађом Балшићем. Балшићем. Међутим, Међутим, са Балшићем се договорио, договорио, па су желели да склопе савез са Венецијом око освајања Дубровника и Котора. Котора. На другој страни, страни, против њега су се окупљали угарски вазали: вазали: бан Твртко и кнез Лазар. Лазар. Кнез Лазар, Лазар, нови угарски вазал, вазал, заједно са босанским баном је добио помоћ од мачванског бана Николе Горјанског у виду 1000 коњаника, коњаника, па су заједно напали Николу Алтомановића. Алтомановића. Никола је био присиљен да се повлачи ка Приморју, Приморју, али се из околине Дубровника вратио у Ужице. Ужице. Ту га је опсео кнез Лазар и присилио на предају (1373), што је значило пропаст Николиних територија. територија. Кнез Лазар и бан Твртко су поделили Николине земље (« расап»), расап»), па је па је Твртко добио горње Подриње, Подриње, део Полимља са манастиром Милешевом и Гацко, Гацко, док је док је остатак узео Лазар. Лазар. Николином пропашћу се послужио и Ђурађ Балшић, Балшић, па је па је заузео Конавле, Конавле, Требиње и Драчевицу. Драчевицу. Овај рат је Босни донео знатно територијално проширење после дужег времена. времена. Заоштрили су се односи између Твртка и Балшића јер су они заузели оно што је требало припасти Твртку. Твртку. Твртко је изазвао побуну у Требињу против Балшића (1377) и заузео Требиње, Требиње, Конавле и Драчевицу. Драчевицу. 15. Твртково крунисање за краља
Српско Царство се после Маричке битке и смрти краља Вукашина, Вукашина, а исте године и цара Уроша (1371) дефинитивно распало на области обласних господара. господара. Међутим, Међутим, идеја о Српском царству је још увек била жива, жива, па је било питање ко се може појавити као обновитељ немањићких традиција. традиција. Већина обласних господара били су скоројевићи, скоројевићи, без високих дворских титула, титула, а и они који су их носили, носили, попут Дејановића и краља Марка, Марка, били су турски вазали. вазали. Босански бан Твртко имао је имао је много више услова од њих да се наметне као обновитељ државе, државе, јер је порекло по мајчиној линији водио од Немањића, Немањића, светородне лозе, лозе, пошто му је прадеда краљ Драгутин, Драгутин, а с друге стране је изданак босанске владарске лозе Котроманића, Котроманића, за коју се везује владавина Босном од њеног оснивања. оснивања. Разлог више били су пространи делови некадашње немањићке државе којима је којима је владао. владао. Уместо да српске земље просто присаједини својој држави, држави, он се одлучио на то да истовремено буде и српски краљ и да влада својим земљама. земљама. У то време је на његовом двору створена формулација о «сугубом», сугубом», «двоструком « двоструком венцу», венцу», коју је лансирао његов логотет Владоје који је дошао из Србије. Србије. «Сугуби венац» венац» би био симбол две земље којима Твртко влада – Босне – Босне,, којом његова породица влада од давнина, давнина, и Србије, Србије, којом
81
су владали његови прародитељи који су се преселили у «царство небеско». небеско». Видевши да је српска земља остала «без пастира», пастира», Твртко је Твртко је осетио потребу да дође у српску земљу и буде крунисан за краља. краља. Крунисање је вероватно обављено на Митровдан (26.10.) 1377. у манастиру Милешеви. Милешеви. Твртко је узео само краљевску, краљевску, а не царску титулу из разлога што она у то време није била омиљена међу Србима због раскола са цариградском црквом, црквом, а и због тога што није могао да има већу титулу од свог сениора, сениора, угарског краља. краља. Његова званична титула била је била је «краљ Србљем, Србљем, Босни и Поморју и Западним странама», странама», а свом имену је додао и српско краљевско име Стефан, Стефан, које су касније носили сви босански краљеви. краљеви. Важно је питање како су се према његовој титули односили српски обласни господари. господари. Сигурно је да су кнез Лазар и Вук Бранковић подржавали овај чин, чин, због добрих односа са Твртком, Твртком, док га Балшићи нису признавали из супротних разлога. разлога. Његову краљевску титулу признали су и Венеција и Дубровник, Дубровник, а очигледно је да и угарски краљ Лајош није имао ништа против, против, пошто му балкански крајеви нису више били у центру интересовања. интересовања. Као српски краљ, краљ, Твртко је настојао да у Бсону пресади дворска звања и службе, службе, као и церемонијал српског двора. двора. Уместо «надворног дијака» дијака» појављује се логотет као шеф краљевске канцеларије. канцеларије. Први логотет био је био је поменути Владоје. Владоје. Византијска титула протовестијара је преко Србије дошла у Босну и заменила казнаца на челу руководиоца челу руководиоца финансија. финансија. Први протовестијар био је поп Ратко из Дубровника, Дубровника, а касније су на ово место дошли представници породице Бућа из Котора, Котора , која је ову функцију обављала и на српском двору. двору. Са српског двора је двора је преузето и звање ставилца. ставилца. Још за време Твртка се видело да је његово владање над Србијом било само фиктивно. фиктивно. Још за живота је кнез Лазар владао самостално у својим областима, областима, као и Вук Бранковић, Бранковић, а касније су њихови наследници учинили исто, исто, па се тек деспот Стефан Лазаревић може назвати правим обновитељем српске државе. државе. Твртко, Твртко, а касније и његови наследници, наследници, били су само босански краљеви. краљеви. Босански владари нису могли задобити положај у Босни својом краљевском титулом какав су имали Немањићи у Србији јер за то нису имали подршку цркве која би их уздигла изнад остале властеле. властеле. Једина предност над властелом била је круна која је постала симбол државе и њеног јединства, јединства, независна од личности краља. краља. 16. Борба за учвршћивање на јадранској на јадранској обали
Након што је достигао свој максимум на источним границама, границама, Твртко је своје тежиште политике пренео на јадранску обалу. обалу. Политичке тешкоће првих година Тврткове владе нису ометале започети привредни развој. развој. Главни босански рудници (Фојница, Фојница, Крешево, Крешево, Олово, Олово, Сребрница) Сребрница) се у изворима јављају баш за време Твртка, Твртка, с тим што је што је Сребрница надмашивала све остале, остале, па је па је у њој и број дубровачких трговаца био и највећи. највећи. Дубровачки трговци су били власници рудника или неких његових делова. делова. Производи босанских рудника имали су одличну прођу, прођу, али је највећи проблем представљао транспорт. транспорт. Метали су ношени у Дубровник или Дријева, Дријева, одакле су даље транспортовани у Венецију и друге крајеве. крајеве. За транспорт до Дубровника и Дријева коришћени су власи «поносници», поносници», који су товарним животињама превозили робу превозили робу.. Остали производи босанске привреде нису имали прођу као руде као руде (кожа, кожа, восак, восак, месо, месо, стока), стока), мада су приморски градови на неки начин зависили од босанских намирница. намирница. Међутим, Међутим, долазило је око сукоба због цена, цена, јер су Босанци тражили повишење откупне цене. цене.
82
Сви главни производи босанске привреде су се сливали према мору, мору , а на обали Јадрана били су и центри увоза босанске трговине. трговине. У увозу је главно место заузимала со, со, која је продавана на «кумерцима солским», солским», а Босни су најближи били Дубровник, Дубровник, Дријева и Котор. Котор. Босна је у Приморју имала само неколицину села сељака и рибара. рибара. Сва 3 трга била су под угарском влашћу, влашћу, тако да се није помишљало на њихово освајање. освајање. Далеко од јадранске од јадранске обале је обале је избио сукоб између старих ривала старих ривала,, Венеције и Ђенове, Ђенове, око острва Тенедоса у Егеју, Егеју, које је византијски цар Јован V уступио Млечанима (1378). У сукоб се умешала и Угарска на страни Ђенове, Ђенове, па је претила опасност да се сукоб пренесе на Далмацију. Далмацију. Дубровник је Дубровник је као угарски вазал и противник Венеције био на страни Ђенове. Ђенове. Ипак, Ипак, Венеција је на јадранској обали нашла слабу тачку, тачку, па је освојила Котор (1378), што је што је изазвало велики страх у Дубровнику. Дубровнику. Венеција се трудила да привуче босанског краља на своју страну, страну, па су се прошириле гласине да је дошло до савеза Твртка и Венеције. Венеције. Иако је Твртко нудио помоћ Дубровнику, Дубровнику, ови су то одбијали, одбијали, уздајући се у помоћ хрватскохрватско-далматинског бана. бана. Твртко је одржавао односе и са Котором. Котором. Криза око Котора се заоштрила 1378/9. када су у Дубровник приспеле ђеновљанске галије, галије, па је једна струја у Дубровнику желела коначно уништење Котора, Котора , али је ипак преовладала умерена струја јер су Которани тајно преговарали о збацивању млетачке власти и повратак под угарску круну. круну. Међутим, Међутим, Которани нису испунили обећање. обећање. Которани мењају оријентацију и почињу преговоре с краљем Твртком о потчињавању његовој власти, власти, што је Твртку било веома примамљиво пре свега због трговине, трговине, али се отвара проблем Дубровчана против којих би оваква Тврткова акција била уперена. уперена. Твртко тада блокира промет између Дубровника и залеђа, залеђа, што доводи Дубровник у ситуацију да гладује. гладује. Ипак, Ипак, након млетачког пораза код Пуле и приближавања ђеновљанских галија, галија, Которани одлучују да преговарају директно са угарским краљем, краљем, тако да збацују млетачку власт и покоравају се директно угарском краљу. краљу. Твртко је Твртко је,, разочаран, разочаран, подржавао млетачку посаду која се одржала у граду. граду. Дубровчани су били у страху када је краљ Твртко дошао са великом војском у близину градске територије, територије, али је та војска била намењена завођењу реда у суседној жупи. жупи. Твртко је 1379. био у походу на Зету, Зету, на територији Балшића, Балшића, али о овом походу не знамо ништа. ништа. Цела ситуација у Приморју се неповољно одразила на босанску привреду. привреду. Котор је био блокиран, блокиран, а Дубровник је био под забраном трговине са Босном. Босном. Неуспех око Котора и тешкоће у трговини навеле су Твртка да положи темељ новом граду, граду, у малом заливу у жупи Драчевици, Драчевици, близу ушћа реке Суторине, Суторине, коме је заувек остало име Нови (1382). Твртков план је план је био да се осим утврђења, утврђења, у његовом подграђу формира трг соли, соли, који би постао нови привредни центар источног Јадрана. Јадрана. Трговци из далматинских градова, градова, Которани, Которани, италијански трговци, трговци, видели су у новом тргу шансу за трговином сољу у већим количинама, количинама, па су нови трг прихватили у складу са својим интересима. интересима. Ипак, Ипак, реакција Дубровника је Дубровника је била сасвим друкчија јер друкчија јер је је сматрао да би му Нови био велика конкуренција и да би босански краљ сву трговину сољу могао да преусмери на тај трг. трг. Од давнина су «кумерци солски» солски» била 4 места: места: Дубровник, Дубровник, Дријева, Дријева, Котор и Свети Срђ на Бојани. Бојани. Дубровчани су подсећали Твртка на повељу из 1378. којом је он преузео обавезе српских владара према Дубровнику, Дубровнику, па су сматрали да то важи и за законе о трговима соли. соли. Такође су задржавали бродове натоварене сољу који су ишли ка Новом и откупљивали товар, товар, а слали су и посланике у далматинске градове да их обавесте да је овај трг нелегалан. нелегалан. Дошло је до затегнутих односа између Босне и Дубровника, Дубровника, па су Дубровчани преговарали са осталим далматинским градовима о савезу против Босне и Венеције. Венеције. Међутим, Међутим, Твртко је
83
попустио и децембра 1382. издао повељу којом забрањује трговину сољу у Новом у Драчевици. Драчевици. На ову одлуку је утицала и смрт краља Лајоша, Лајоша, па се Твртко надао да ће у тим тешким временима за Угарску испословати добијање тргова у Дријевима и Котору. Котору . Котор првобитно није долазио у обзир јер га је опседао Балша Балшић (1382/3). Што се тиче Дријева, Дријева, она су дошла под Тврткову власт, власт, али је непознато да ли пре или после смрти краља Лајоша. Лајоша. Твртко је Твртко је радио радио и на формирању флоте, флоте, па је па је наручио 3 лађе у Венецији (1383). Подигао је град Брштаник близу ушћа Неретве, Неретве, што показује да је Босна имала под контролом и доњи ток Неретве. Неретве. Током 1383. било је бурно у крајевима између Дубровника и Боке. Боке. Имамо само фрагментарне вести, вести, али је резултат да је Твртко истерао Балшину војску из својих жупа, жупа, потчинио касније Котор, Котор , добио угарску потврду и средио односе са Дубровником. Дубровником. Дријева и Котор су се коначно 1385. нашли у саставу Тврткове државе, државе, па Босна сада није имала само пусту и камениту обалу, обалу, већ 2 привредна центра. центра. 17. Борбе са Жигмундом Луксембуршким око Далмације и Хрватске
У Угарској је после дужих борби око престола на власт дошао Жигмунд Луксембуршки, Луксембуршки, син немачког цара Карла IV и муж младе краљице Марије, Марије, Лајошеве наследнице. наследнице. Борбе су се водиле између њега и Карла Драчког, Драчког, рођака Лајоша и напуљског краља. краља. Карло Драчки је по доласку у Угарску убијен, убијен, а касније су побуњеници на челу са породицом Хорват заробили краљицукраљицу-мајку Јелисавету и краљицу Марију, Марију, и затворили их у Новиграду на Јадрану (1386). Побуњеници су тражили да на престо дође Ладислав Напуљски, Напуљски, син Карла Драчког. Драчког. Жигмунд је Жигмунд је кренуо да ослободи своју жену из заробљеништва. заробљеништва. Венеција је стала на страну Жигмунда, Жигмунда, док се Твртко одлучио да стане на страну побуњених хрватских великаша. великаша. Посебно се истиче улога Вукца Хрватинића, Хрватинића, великог босанског војводе, војводе, који учествује у борбама побуњеника Иваниша и Палижне. Палижне. Откако је Жигмунд почео да ниже успехе ослободивши Марију из заробљеништва (1387) и потиснувши хрватске великаше, великаше, Твртко је сам наставио борбу. борбу. Тежиште борбе је пренео у Далмацију. Далмацију. Прво му се потчинио град Клис (1387), чиме је прекинуо комуникацију Сплиту, Сплиту , а босанске чете су пустошиле сплитску градску територију. територију. Ослобођена је Врана, Врана, седиште побуњеника Палижне, Палижне, а противници су затворени у Нину. Нину . Далматински градови су тражили помоћ од Жигмунда и он им је им је послао малобројну војску под вођством «губернатора Далмације и Хрватске», Хрватске», Ладислава Лошонца (1388), која је стигла под Задар. Задар. Ипак, Ипак, ова војска је била недовољна, недовољна, тако да су је Твртко и Палижна лако поразили. поразили. Далматинским градовима није остало ништа друго него да преговарају о предаји, предаји, али су они одуговлачили у нади да ће им се јавити нека помоћ, помоћ, па су од Твртка затражили да им омогући још једно посланство Жигмунду. Жигмунду. Он им је то дозволио и дао им рокове им рокове,, тако да је да је Сплит добио задњи рок задњи рок да се изјасни 15.6.1389., на дан Косовске битке. битке. 18. Први судари Босне са Турцима
Потчињавање Котора довело је довело је до сукоба с Балшом Балшићем, Балшићем, који је који је такође желео да освоји тај град. град. Штету од сукоба имали су трговци, трговци, па је Венеција посредовала око помирења Твртка и Балше (1385), али је то омела Балшина смрт, смрт, уместо кога на власт долази Ђурађ Страцимировић Балшић. Балшић. Тих година се све више јављају Турци као важан политички и војни фактор. фактор. Турци су предводили пљачкашке походе ка јадранској обали и ка северу. северу. Босну су на неки
84
начин од Турака штитиле земље српских обласних господара. господара. Међутим, Међутим, опасност од турског пустошења није мимоишла Босну, Босну, захваљујући Ђурађу Страцимировићу, Страцимировићу, на чији позив Турци проваљују у Босну у 2 наврата: наврата: 1386. и 1388. Турци су користили сукобе обласних господара тако што су ратовали на различитим странама и дозвољавали господарима да се максимално исцрпу у тим борбама. борбама. Почетком 1388. осећала се опасност од Турака. Турака. Дубровчани су због Турака слали посланство Ђурађу Страцимировићу, Страцимировићу, а Твртковим људима дозвољавали да се повлаче унутар градских зидина. зидина. У лето се у близини појавио и турски заповедник Шахин. Шахин. Босанци нису успели да задрже турску провалу све до Билеће, Билеће, где су се сукобили августа 1388. на челу са војводом Влатком Вуковићем са Турцима и нанели им пораз. пораз. Турска провала је изазвала промену у односима Твртка и Ђурађа Страцимировића, Страцимировића, па је па је посредством Дубровчана дошло до мира међу њима (1389). Други пут се Твртко сукобио с Турцима на Косову, Косову, 15/28.6.1389., када је послао војводу Влатка Вуковића у помоћ кнезу Лазару. Лазару. Твртко је био убеђен да је његова војска однела победу и о томе је обавештавао хришћанске државе, државе, а сачуван нам је само одговор Фиренце. Фиренце. Ипак, Ипак, Косовском битком је ионако само номинална власт Твртка над Србијом и дефинитивно срушена, срушена, иако се он сматрао победником јер је стајао на челу обновљеног српског краљевства. краљевства. 19. Твртко I као краљ Хрватске и Далмације
Далматински градови су одахнули када се босанска војска активирала на истоку, истоку, па више нису имали намеру да се предају. предају. Лоша околност по Твртка била је и та што је бан Лошонц појачао своје активости и чак освојио град Клис (1389). То је приморало Твртка да поново крене у акцију против далматинских градова и пустоши градске територије. територије. Прво је страдала територија Задра. Задра. Лошонц је напао Врану, Врану, седиште Иваниша Палижне, Палижне, а ту су се изгледа одиграле битке између супротстављених страна. страна. Победу је однела босанска војска, војска, а непријатељ се дао у бекство. бекство. Ускоро је повраћен Клис, Клис, па је па је Твртко могао поново да тражи потчињавање далматинских градова. градова. Већ се 1390. воде преговори о предаји градова, градова, па Иваниш Палижна преговара у Трогиру са Трогиранима и Сплићанима. Сплићанима. Градови одлучују да се предају, предају, а то чине и Шибеник, Шибеник, као и острва Брач, Брач, Хвар и Корчула. Корчула. Твртко је потврђивао права и привилегије градова из доба угарског краља Лајоша, Лајоша, а исте године им је у Сутјесци издао повеље. повеље. Сплиту је Сплиту је одредио границе са Клисом и Омишом. Омишом. Твртко се сматрао краљем Хрватске и Далмације, Далмације, а у његовој стварној власти била је Далмација без Задра, Задра, који је остао заједно са старим хрватским територијама у далматинском залеђу изван Твртковог домашаја. домашаја. Твртко је био и заштитник католичанства. католичанства. Уз банове Иваниша Хорвата и Иваниша Палижну, Палижну, имао је и свог «војводу краљевства хрватског», хрватског», Павла Клешића. Клешића. Твртко је желео да уз помоћ Венеције добије и Задар, Задар, а предложио је Венецији и стварање општег савеза, савеза, према коме би сваки непријатељ или пријатељ био заједнички. заједнички. Венеција је Венеција је овај предлог одбила јер одбила јер се косио са њеним интересима. интересима. Твртко је Твртко је ступио у преговоре са аустријским херцегом Албертом и очекивао се неки брак између Твртка и неког из аустријске херцешке породице (1390). Што се Жигмунда Луксембуршког тиче, тиче, с њим је њим је уз дубровачко посредовање дошло до преговора о миру, миру, али је али је Твртко умро током боравка угарског посланика на његовом двору (10.3.1391).
85
20. Слабљење босанске државе
Смрт краља Твртка (1391) је за Босну значила велики потрес, потрес, поготово зато што је дошло до наглог лабављења веза које су сједињавале велику државу. државу. У непознатим околностима на престо долази Дабиша, Дабиша, за кога није познато у каквом је сродству са Твртком. Твртком. Дабиша на почетку своје владе успева да сачува целовитост Босне. Босне. Против босанске власти у Далмацији одмах делују Дубровчани, Дубровчани, који саветују градовима да се врате под контролу угарског краља. краља. Претензије на Хрватску и Далмацију је почео показивати млади напуљски краљ Ладислав, Ладислав, који је средином 1391. за свог намесника у Угарској именовао Иваниша Хорвата, Хорвата, док је док је Хрвоја и Вука Вукчића именовао за банове хрватске и далматинске. далматинске. Најмање се осећа активност Жигмунда Луксембуршког. Луксембуршког. Он је Он је у почетку заузет борбама на другим странама, странама, а у јесен 1391. покушао је да нешто у Босни учини крсташким ратом, ратом, за који не знамо да ли је уопште вођен, вођен, а већ 1393. између Дабише и Жигмунда влада примирје. примирје. Босна успева да одбије и једну турску провалу 1392. На унутрашњем плану долази до осамостаљивања властеле, властеле, па Санковићи поново дижу главу након 20-ак 20-ак година. година. Одмах након смрти Твртка, Твртка, Санковићи уступају Дубровнику плодну жупу Конавле са тврђавом Соко, Соко, за шта им је им је обећано 1000 перпера годишњег данка, данка, као и увођење у дубровачко племство. племство. И Санковићи и Дубровник су се излагали опасности од реакције босанског сабора, сабора, па је у Дубровнику преовладало мишљење да треба од «све Босне» Босне» тражити потврду овог уступања. уступања. «Сва Босна» Босна» означава краља и државни сабор. сабор. Она реагује споро, споро, али одлучно. одлучно. У Конавле упадају војвода Влатко Вуковић и кнез Павле Раденовић, Раденовић, избацују Санковиће и деле жупу међу собом. собом. Самостално деловање властеле се огледа и на другим странама. странама. Вук Вукчић, Вукчић, који је који је у име напуљског краља заједно са братом Хрвојем добио банско достојанство, достојанство, тражи од Иваниша Палижне да преда своје градове Врану и Островицу Босни. Босни. Ускоро се приближава Задру који је лојалан краљу Жигмунду. Жигмунду. Његов брат Хрвоје ступа у тесне везе са краљем Жигмундом Луксембуршким и обећава му верну службу против сваког, сваког, сем против краља Дабише (1393). Очигледно је да је хрватско племство нагињало напуљском краљу Ладиславу, Ладиславу, док му босанско није било наклоњено, наклоњено, вероватно због става о Хрватској и Далмацији. Далмацији. Долази до сукоба Дабише и босанске властеле са вођама хрватског племства (1394). Неповољна ситуација и по једне и по друге била је припрема Жигмунда Луксембуршког за рат за рат у «доњим крајевима»: крајевима»: Славонији, Славонији, Хрватској, Хрватској, Далмацији и Босни. Босни. Жигмунд је искористио њихове сукобе да их сломи једног за другим. другим. Прво је истиснуо Хорвате из њиховог упоришта Добора, Добора, града у близини ушћа реке Босне, Босне, а затим их је заробио (1394). Стефан Дабиша се покорио Жигмунду у логору крај Добора, Добора, а није познато зашто се одлучио на овакав корак. корак. Дабиша се одрекао власти над Хрватском и Далмацијом и препустио је Жигмунду. Жигмунду. Такође, Такође, одлучено је да након Дабишине смрти престо припадне Жигмунду Луксембуршком. Луксембуршком. Краљ Дабиша је уврштен у ред угарских достојанственика, достојанственика, а добио је добио је титулу жупана Шомођске жупаније. жупаније. 21. Јеленино међувлашће (1395-1398)
Жеља краља Жигмунда да наследи босански престо показује да је Дабиша био у старијим годинама, годинама, а већ у јесен 1395. је умро. умро. Према обавези из Добора, Добора, Жигмунд је требало да наследи босанску круну и тиме Босну непосредно потчини себи. себи. Након Дабишине смрти је дошао у Срем, Срем, у близини босанске границе, границе, заједно са својим
86
великашима, великашима, и планирао да са њима и војском уђе у Босну. Босну. У Босни су изгледа постојале две струје од којих се једна сигурно залагала за испуњење обавеза. обавеза. Жигмунд се из Срема вратио у Будим да би се срео са братом Вацлавом са којим је преговарао о заједничком походу на Италију и обезбеђивање царске круне неком из луксембуршке династије. династије. Жигмунд је због сталног сукоба са властелом у Угарској и својим противкандидатом Ладиславом више полагао на царску круну, круну, него ли на босанску. босанску. Између босанске властеле и Жигмунда је дошло до компромиса, компромиса, па је излаз нађен у томе што Жигмунд није био крунисан за краља, краља, али то није био ни нико други, други, па је Дабишину владавину наставила његова удовица Јелена. Јелена. Да је њена владавина имала карактер интеррегнума, интеррегнума, види се из односа са Дубровником када није могла да продужи повластице дубровачким трговцима јер није имала овлашћења. овлашћења. За кратко време је Јелена добила супарника пошто се у околини Пожеге у Славонији појавио један појавио један племић који се издавао за босанског краља, краља, али је али је убрзо био убијен (1396). Босанска властела се мирила неко време са Јеленином владавином зато што је очувала стабилност споља, споља, а на унутрашњем плану дозволила властели самостално деловање. деловање. То је био најкрупнији корак ка стварању самосталних феудалних области. области. Када Јелена у једној повељи каже да је одлуку донела по савету са војводом Хрвојем (Вукчићем), Вукчићем), кнезом Павлом (Раденовићем), Раденовићем), војводом Сандаљем (Хранићем), Хранићем), тепчијом Баталом, Баталом, и осталом властелом, властелом, јасно је јасно је да они имају одлучујући утицај у држави. држави. Војвода Хрвоје Вукчић био је сигурно прва личност у Босни за време Јелене. Јелене. Дубровчани су се прво њему обратили за добијање територије Конавала, Конавала, али то није дало резултата, резултата, мада нам показује ко је први човек Босне тог времена. времена. Још за време Твртка је наследио титулу војводе, војводе, а већ у Дабишино време делује самостално везујући се прво за напуљски двор, двор, а затим за Жигмунда. Жигмунда. Господарио је жупама и градовима у Доњим Крајима. Крајима. Кнез Павле Раденовић је потицао из властеоског рода из источне Босне, Босне, а тек се његов отац Раден Јабланић први јавља у изворима. изворима. Када је заједно са Влатком Вуковићем освојио и поделио Конавле (1391), његов утицај се раширио све до морске обале, обале, па је ступио и у контакт са Дубровчанима. Дубровчанима. Њима је био важан због сигурности трговаца на путу за Србију, Србију, а и због тога што су Конавле могли добити једино уз његову сагласност. сагласност. Примили су га за свог грађанина (1397), а он даје заклетву којом обећава слободу и безбедност дубровачким трговцима. трговцима. Војвода Сандаљ Хранић је потицао из раније непознате породице Косача, Косача, којој је тек војвода Влатко Вуковић обезбедио војводско достојанство за време Твртка. Твртка. Сандаљ је од стрица наследио то достојанство, достојанство, али се активно јавља тек око 1395. Меша се у послове са Дубровчанима, Дубровчанима, од којих чак тражи исплату светодмитарског дохотка. дохотка. Најважнија је његова самостална политика према Зети, Зети, када је искористио сукоб Ђурађа Страцимировића и Радича Црнојевића да освоји Будву (1396). Успео је и Котору да се наметне за врховног господара, господара, због чега је чега је избило непријатељство између њега и Балшића. Балшића. У сукобу међу њима су посредовали Ђурђева жена, жена, кћи кнеза Лазара, Лазара, Јелена, Јелена, као и босанска краљица Јелена, Јелена, али без резултата. резултата. Сигурно је млади Сандаљ Хранић уживао подршку Хрвоја Вукчића, Вукчића, с којим се родбински повезао (1396), узевши Јелену, Јелену, кћи Вука, Вука, Хрвојевог брата за жену. жену. Тепчија Батало држи Лашву у централној и Сану у западној Босни, Босни, а његове области раздваја област Хрвоја Вукчића, Вукчића, с којим је Батало у сродству, сродству, пошто је ожењен његовом сестром. сестром. Звање тепчије је имао и за време краља Дабише, Дабише, као и за време Остоје. Остоје. Сем ових најмоћнијих властелина, властелина, осамостаљују се и мањи властелини. властелини. Око доње Неретве важну улогу имају Радивојевићи, Радивојевићи, који су верни краљици и контролишу простор око трга Дријева. Дријева. Веома самостално су деловали Николићи из Поповог Поља, Поља,
87
који су чак сами наметнули царине Дубровчанима. Дубровчанима. Уговоре с Дубровчанима кршио је кршио је и Сандаљ Хранић, Хранић, обновивши трг соли под Новим, Новим, а со је довожена и у Будву, Будву, такође нелегалан трг соли. соли. Мање су познате породице из унутрашњости Босне, Босне, где имамо Влатка Влађевића из источне Босне, Босне, као и Златоносовиће и Дињичиће у Подрињу. Подрињу. На путу ка потпуном осамостаљивању, осамостаљивању, властела је морала да води вишеструку борбу. борбу. Први корак било је узимање неких владарских права, права, као што је убирање царина, царина, што је био и најлакши корак. корак. Далеко тежа борба била је она са другом властелом која је која је гајила сличне амбиције. амбиције. Након пада Санковића, Санковића, Николићи покушавају да учине нешто више, више, али је њихова територија исувише мала, мала, па потпадају под власт Сандаља Хранића. Хранића. Слично је било и са Радивојевићима који су потпали под власт Косача, Косача, али су стално устајали против својих господара. господара. Влатко Влађевић је постао вазал Павла Раденовића. Раденовића. Тек када су најмоћнији господари потчинили оне мање, мање, и када су добили краљевске тргове и градове, градове, могло је доћи до потпуног осамостаљивања. осамостаљивања. Најбитнији корак било је потчињавање ситнијих великаша. великаша. Предност крупних господара биле су и титуле које су добијене још у време док су вршили власт у име краља. краља. Важан ослонац биле су жупе и градови који су добијани од «све Босне», Босне», то је био полазни ослонац њиховог успона. успона. Брачне везе играле су јаку улогу, улогу, тако да са Хрвојем Вукчићем имамо повезане Сандаља Хранића, Хранића, тепчију Батала и претка Златоносовића. Златоносовића. Ако се изузме активност Сандаља Хранића у Зети, Зети, Босна је била пасивна према суседима у то време. време. Привремену изолацију Босне прекинули су Турци. Турци. Након што је из својих земаља на Косову истиснут Вук Бранковић (1397), на Босну је упућена једна турска војска на челу са Бајазитовим синовима и кнезом Стефаном Лазаревићем. Лазаревићем. Ово је Ово је била највећа до тада турска војска послата на Босну, Босну, али ни она није имала неког успеха. успеха. Након тога, тога, Босна је била у добрим односима с Турцима, Турцима, док након Ангорске битке (1402) Турци се више деценијама и не појављују. појављују. Изгледа да је непосредно после турске провале дошло до неких сукоба у Босни, Босни, вероватно између краљице Јелене и Радича Санковића, Санковића, који је након афере око Конавала доспео тамнице. тамнице. Дубровчани су помагали Радичеву жену, жену, а 1398. је изненада Сандаљ Хранић затражио јемство затражио јемство за њега и он се нашао на слободи. слободи. На престо властела бира Остоју, Остоју, збацивши Јелену. Јелену. Остоја је био из рода Котроманића, Котроманића, али незнатног положаја. положаја. Вероватно је властелу у пучу предводио Хрвоје Вукчић, Вукчић, који се поново окренуо Ладиславу Напуљском, Напуљском, а изгледа да је сарађивао и с Турцима. Турцима. Јеленина странка је била у почетку јака, јака, али су уз њу на крају остали само Радивојевићи, Радивојевићи, који су се на крају измирили с Остојом. Остојом. Јелена се више није мешала у политички живот, живот, а вратила је вратила је и своје народно име Груба, Груба, мада се још се још понегде називала краљицом. краљицом. 22. БосанскоБосанско -угарски ратови
Збацивањем Остоје поставља се питање избора новог краља. краља. Босанци бирају за краља Твртка ИИ, ИИ, сина старог Твртка како се говорило, говорило, који је који је до тада био незапажен у босанској политици. политици. Преврат у Босни означио је прекретницу у односима са Жигмундовом Угарском. Угарском. Остоја одлази у Будим да моли за помоћ где се у потпуности везао за Жигмунда Луксембуршког, Луксембуршког, чиме се сукоб између ове две земље продубљује. продубљује. На Твртковој страни је страни је Ладислав Напуљски. Напуљски. Дубровчани покушавају да ублаже непријатељство, непријатељство, наравно због својих интереса али не успевају у томе јер угарски краљ јуна 1404. води рат против Босанаца. Босанаца. Угарску војску није предводио краљ већ мачвански бан Иван Моровићки који стиже до Бобовца, Бобовца, где се налазила Остојина посада, посада, а затим је другим одредом заузео град Сребреник у
88
Усори где се угарска војска одржала неколико година. година. Сукоб из 1404. није променио ништа битно у односу Босне и Угарске тако да се очекивало да ће се сукоби наставити. наставити. Жигмунд је имао подршку хрватских великаша, великаша, свој утицај је ширио склапањем родбинских веза са некима од њих. њих. Жигмунд је желео да херцега Хрвоја придобије на своју страну, страну, али он није намеравао да му се покори што користи Жигмунд и напада Хрвојеве области, области, заузима Бихаћ, Бихаћ, а нападан је и град Соко. Соко. Ни ово није променило Хрвојеву оријентацију као ни оријентацију краља ни босанских великаша, великаша, и даље су били на страни Ладислава Напуљског коме су послали посланство да им он потврди старе границе босанске, босанске, поготово према Угарској и он им је потврдио границе које је Босна имала у време бана Кулина. Кулина. 1406. Хрвоју је дао Прозор са Врхриком и град Зрињ, Зрињ, а Сандаљу Дрежник, Дрежник, Цетињ и Слуњ, Слуњ, Островицу и Скрадин, Скрадин, које је иначе било у рукама кнежева Зрињских, Зрињских, Сењских, Сењских, Крбавских или Иваниша Нелипчића који су били у Жигмундовом табору. табору. Те исте године Жигмунд поново напада Босну, Босну, у том походу пустоши већи део Босне и спаљује две куће краља Твртка. Твртка. Наредне 1407. Жигмунд борави у Славонији одакле припрема још један напад на Босну, Босну, ослањајући се на војску својих тамошњих великаша. великаша. На обали Саве диже низ утврђења. утврђења. Са једним одредом стиже до Бобовца, Бобовца, а један одред са ердељским војводама је стигао у област Врбаса али се не зна докле је докле је продро. продро. Жигмунд се изненада разболео изненада разболео и повукао почетком октобра преко Саве. Саве. После овог напада краљ Твртко и херцег Хрвоје су и даље држали далматинске градове у име Ладислава Напуљског, Напуљског, а Хрвоје је и даље био Ладислављев намесник у Далмацији. Далмацији. Босна тражи савезништво од Венеције обавезујући да ће да бране једна бране једна другу ако их неко нападне. нападне. Сандаљ, Сандаљ, Павле Раденовић, Раденовић, Ђурађ Радивојевић и његов брат су предложени да буду примљени за млетачке грађане. грађане. 1408. Жигмунд предузима још један поход на Босну, Босну, користећи иницијативу папе Гргура XII који позива цели хришћански свет у борби против Турака. Турака. Његова намера није била да се бори против Турака већ да покори « јеретичку» јеретичку» Босну. Босну. У овом походу је извршио прави покољ босанске властеле (њих 171 је 171 је бацио са зида Добора у Босну), Босну), али ни ова победа није донела никакве промене. промене. Јануара 1409. сплитски херцег Хрвоје мења своју оријентацију јер оријентацију јер Ладислав жели да прода своја права на Далмацију Млечанима и бојећи се да не изгуби своју власт над градовима и титулу намесника, намесника, Хрвоје се мири са Жигмундом. Жигмундом. Крајем 1409. свргнут је Твртко II,а II,а 1410. Жигмунд је Хрвоја поставио за вицекраља Босне. Босне. Односи између Хрвоја и Сандаља после 1409. постају непријатељски јер је Сандаљ био против Жигмунда. Жигмунда. Остоја поново долази на власт као штићеник Сандаља Хранића и Жигмундов противник. противник. Октобра 1410. Сандаљ, Сандаљ, Павле и други великаши пристају да крунишу Жигмунда за краља Босне. Босне. Ипак, Ипак, Сандаљ не жели да преда Островицу Жигмунду, Жигмунду, шта више преговара са Млечанима да им преда град, град, што и чини и добија 5000 дуката. дуката. 1411. Сандаљ напада Сребреницу, Сребреницу, али се убрзо мири са Жигмундом; Жигмундом; Дубровчани то користе да још једном затраже од Жигмунда Конавле и Драчевицу. Драчевицу. Жигмунд на крају признаје Остоју за краља. краља. Сандаљ постаје зет деспота Стефана оженивши се његовом сестром, сестром, удовицом Ђурђа Страцимировића Балшића. Балшића. Жигмунд 1411. Сребреницу даје деспоту Стефану. Стефану.
89
23. Јединство и подељеност Босне
Остоја је Остоја је још још за време прве владе имао контролу над Дријевима и Сребреницом, Сребреницом,а од 1403. и Оловом, Оловом, да би после његовог збацивања Сребреница и Дријева припала Хрвоју. Хрвоју.Затим је Затим је Сребреницу добила Србија, Србија, а Дријеву заузео Сандаљ Хранић. Хранић. Хрвоје је Хрвоје је господарио територијама од Сане до Неретве (Старе Доње крајеве, крајеве,Завршје и Крајину), Крајину), граничио се са земљама Сандаља Хранића и Иваниша Нелипчића. Нелипчића. После затварања Радича Станковића, Станковића, његове области дошле су под власт Сандаља Хранића који се шири до Поповог поља, поља, Коњица, Коњица, Невесиња, Невесиња, Дабра. Дабра. Павле Раденовић је господарио половином Конавла, Конавла, Требињем, Требињем, Врмом, Врмом, Билећом и Фатницом. Фатницом.Тако су Сандаљеве и Павлове земље биле измешане и сукобљавају се у 2. деценији XV века. века. Област Павла Раденовића се простирала од Добруна на истоку до Врхбосне на западу, западу, са центром у Борачу и Олову. Олову. Територија којом је којом је непосредно владао остала је остала је у средишту Босне. Босне. 24. Органи управе у Босни
Феудални господари су били самостални у својим областима, областима, сами су убирали царину и државни намет «дукат од огњишта» огњишта» које су убирали од становништва. становништва. Под влашћу феудалних господара је била властела која је живела на својим племенитим баштинама и служила оном ко загосподари жупом или облашћу; облашћу; најважнији међу њима су заповедници градских посада и жупски функционери тзв. тзв. «жупани» жупани» и «кнежеви». кнежеви». Надлежност жупана је жупана је брига о реду и безбедности на повереном земљишту, земљишту, спречавање бекства и пресељавања људи, људи, сакупљање војске и дажбина. дажбина. Средином XV века долази до промена у жупама у Приморју где су жупани потиснути кнежевима. кнежевима. Тада су жупани важили као заменици кнезова кад би ови отишли у рат. рат. Временом су се појавили фискални органи «дукатници» дукатници» који су утеривали основни намет и прогонили своје обвезнике чак на дубровачку територију. територију. Локалне властеоске породице (Николићи у Попову, Попову , Љубибратићи у Требињу) Требињу) имали су читава села својих зависних људи. људи. У судству се опажа удвајање јер се као судија, судија, поред обласног господара јављају и кнезови жупа и локална властела. властела. На локалном нивоу организовали су се «зборови» зборови» - скупштине становника жупе или мање области. области. Заповедници војних посада у тврђавама имали су искључиво војне функције, функције, били су чувари а не управљачи околне територије. територије. Једино су «кастелани» кастелани» тврђава уз градска насеља имали нека овлашћења у управи. управи. Краљеви су за своја боравишта бирали градове Сутјеску, Сутјеску, Високо и Бобовац, Бобовац, а касније и Јајце, Јајце, док су Павловићи држали Борач и Олово, Олово, а Косаче Благај, Благај, Самобор, Самобор, Соко и Нови. Нови. Херцег Хрвоје и његови наследници су пажњу посветили Јајцу. Јајцу. «Русаг босански» босански» је властела босанска окупљена на државном сабору; сабору; »Круна и Босна» Босна» је исто што и «краљ, краљ, господа и властела» властела» а све заједно представља босанску државу. државу. Државни сабор је после Тврткове смрти добио на значају, значају, сабор је бирао и збацивао владаре, владаре, учествовао у спољној политици, политици, расправљао о територијалним питањима. питањима. Краљеви су по поновном доласку на власт поново крунисани што је имало сакралну вредност .Средином XV века и српски деспот учествује на станку. станку.
90
25. Привредно и културно дозревање
Босна је од најранијих времена у привредном смислу окренута Јадрану, Јадрану, трговци долазе из Далмације и Дубровника. Дубровника. Нагло привредно опадање је почело средином XV века кад су Турци нагло пресекли промет са Приморјем како би рударску производњу Босне окренули себи. себи. Рударска производња Босне је најважнији елеменат привредног живота Босне и свој врхунац и достиже у првој половини XV века. века. Производња метала, метала, сребра и олова игра најважнију улогу у босанском привређивању сшо привлачи стране трговце да се насељавају и трајно бораве у градским насељима, насељима, у првом реду Дубровчане који су уживали управну и судску аутономију. аутономију. У циљу заштите својих прихода краљ Твртко за време своје друге владе завео «болање» болање» или жигосање сребра као доказ да је прошло кроз царину и да је наплаћен владаочев део. део. Пошто се из непознатих разлога после смрти Твртка I прекинуло ковање новца, новца, за време Твртка II ковање новца је обновљено. обновљено. Босанци и Дубровчани су ковали само сребрни новац док се у промету са далеким тржиштима тражио златни новац, новац, пре свега млетачки дукат. дукат. Била је актуелна и трговина воска, воска, меда, меда, сточарских производа који су и даље заузимали важно место у робном промету. промету. 26. Унутрашње борбе и почетак турског притиска
1412. обласни господари са Остојом и српским деспотом се налазе у Будиму где се измирују са Жигмундом. Жигмундом. 1413. Сандаљ Хранић ратује против Турака на страни деспота Стефана пошто му је зет; зет; заједно ратују против Бајазитовог сина Мусе у чему им се придружује Мусин брат Мехмед. Мехмед. У тој бици код Чаморлуа је погинуо Муса. Муса. Сандаљево одсуство користи Хрвоје да нападне његове области, области, а затим га Жигмунд проглашава за одметника и заједно са Сандаљем га напада јуна 1413. То користи Сплит и збацује Хрвојеву власт. власт. Брач, Брач,Хвар и Корчулу је Жигмунд уступио Дубровчанима, Дубровчанима, а поседе у Славонији дао хрватским великашима. великашима. Хрвоје тражи помоћ од Турака које увлачи у босанске унутрашње сукобе. сукобе. Почиње 2. период турског притиска (1. је био 1402.) Уз Твртка су били Твртко II Твртковић и Павле Раденовић. Раденовић. 1415. Угари нападају Хрвоја сакупивши велику војску да протерају Турке из Босне. Босне. Војска се сукобила у Лашви где је угарска војска поражена. поражена. После тога се Остоја мири са Хрвојем који напушта Жигмунда; Жигмунда; султан потврђује Остоју за краља Босне, Босне, а Твртко бива присиљен да се повуче. повуче. Тиме Угарска губи позиције у Босни и губи Усорску бановину 1411. Краљеви људи и Сандаљ убијају Павла Раденовића, Раденовића, који је био уз Твртка II, а његовог сина одводе у Бобовац где је требало да буде ослепљен. ослепљен. Павлове земље су подељене. подељене. Међутим, Међутим, Петар није био ослепљен, ослепљен, већ одведен у престоницу Раденовића, Раденовића, Борач. Борач. Заједничким снагама, снагама, Петар Павловић и његов брат Радослав у коалицији са Турцима 1415. пустоше Босну. Босну. Хрвоје умире 1416. Рат Павлових синова против Сандаља се наставља и 1416. када пустоше Сандаљеве области у Приморју чиме су избијали на дубровачке границе. границе. Поставља се питање Хрвојевог наследства. наследства. Он је имао сина Балшу али се он не примећује; примећује; његов прави наследник је синовац Ђурађ Војсалић и његови потомци али нису имали ни мали део Хрвојеве територије што користи краљ Остоја који се разводи од своје шене Кујаве и 1416. се жени Хрвојевом удовицом Јеленом, Јеленом, преко које је добио већи део Хрвојевих области; области; отада је Јајце под влашћу крунисаних Котроманића. Котроманића. Присаједињавање Хрвојевих земаља краљевој земљи јача земљи јача краљевску власт. власт.
91
1416. сазива се станак без краљевог присуства где је донета одлука о затварању краља Остоје и кнеза Драгише Дињичића због убиства кнеза Павла чиме је погазио «вјеру господску». господску». 1417. Остоја мења табор и стаје на страну Сандаљевих непријатеља. непријатеља. Користећи жеђ за осветом Павловића да сатре Сандаља ратује у Хуму где је потчинио хумску и крајинску властелу, властелу, заузима Сандаљев Благај. Благај. Последње акције краља Остоје се односе на забрану трговине робљем трговине робљем у Дријеви, Дријеви, он умире септембра 1418. За краља је изабран Стефан Остојић, Остојић, Остојин син, син, и уз њега остаје Петар Павловић. Павловић. Велики утицај на краља је вршио Дубровчанин Михаило Кабузић, Кабузић, некадашњи Хрвојев протовестијар који је био утцајнији од свих босанских великаша због чега Босанци негодују. негодују. Стефан убрзо затвара своју маћеху Јелену. Јелену. Сандаљ води преговоре са Дубровником о продаји свог дела Конавла тако да су Конавли уступљени уз годишњи трибут. трибут. Повељом Стефана Остојића потврђена је не само Сандаљева већ и Петрова половина Конавла и град Соко, Соко, уз накнаду од 500 перпера годишњег трибута краљу. краљу. 1420. У Босну је Босну је провалио скопски намесник Исак који убија Петра Павловића. Павловића. Твртко II је II је поново крунисан 1421., а Стефан Остојић умире 1422. 1421. измирење Радослава Павловића и Сандаља Хранића (Радослав се жени Теодором, Теодором, кћерком Вукца, Вукца, Сандаљевог брата). брата). Иначе, Иначе, станак је још 1415. донео одлуку о припајању Сребренице, Сребренице, тако да је Твртко искористио турски напад на Босну 1425. и опсео Сребреницу коју је деспот убрзо повратио. повратио. 1425. формални мир између босанског и угарског краља јер краља јер Жигмунд жели мир како би ратовао би ратовао против Турака. Турака. 1426. Турци нападају Босну, Босну, Твртко и властела не пружају отпор тако да Турци пустоше Усору и Сребреник. Сребреник. 1427. Твртко II издаје повељу којом се обавезује да ће Босна после његове смрти припасти Жигмундовом тасту Херману Цељском уколико не буде имао мушких потомака. потомака. Радослав Павловић и Сандаљ Хранић се томе противе. противе. Твртко II се жени Доротејом, Доротејом, кћерком Јована Горјанског, Горјанског, рођаком самог Жигмунда маја 1428. Поставља се нејасно верско питање Твртка II, али је али је негирао да је да је сизматик и јеретик; јеретик; осим тога, тога, потврду за брак је брак је тражио од самог папе Мартина V. Босански краљ и обласни господари постали су двоструки вазали: вазали: угарски и турски. турски. 27. Конаваоски рат и његове последице
Дубровник је годинама покушавао да да добије другу половину Конавла, Конавла, на шта Радослав коначно пристаје 1426. Притиснут финансијском кризом, кризом, продаје свој део за 13 000 дуката и 600 перпера годишњег дохотка (што је што је више него Сандаљев део). део). У почетку је Радослав иступао као дубровачки пријатељ, пријатељ, али већ с пролећа 1429. крећу несугласице јер су наводно неки дубровачки трговци њему остали дужни. дужни. Ипак за то није имао доказа, доказа, а није хтео да се парничи. парничи. Тражио је да му дубровачка влада исплати наводне дугове и у знаку истеривања правде, правде, октобра 1429. запленио је један трговачки караван са тканинама, тканинама, а на дубровачке жалбе је одговорио да ће да врати и тканине и повеље што је што је иначе значило прекид односа. односа. Наредне 1430. Радослав напада Дубровник, Дубровник, вржи упад у жупу Љуту у Конавлима и разбија дубровачки одред. одред. После напада, напада, Дубровчани траже помоћ на свим странама, странама, и код Жигмунда, Жигмунда, чији су били вазали, вазали, затим од Твртка и Сандаља Хранића. Хранића. Али, Али, Радослав је био турски вазал и уживао је султанову заштиту, заштиту,чија је одлука и била од кључног значаја при решавању овог сукоба. сукоба. Свакако да су у прво време Дубровчани
92
избегавали да се појаве на Порти да не би били потчињени плаћању харача и размишљају да склопе савез са Твртком и Сандаљем Хранићем о «куповини» куповини» Радослављевих земаља од султана за 70 000 дуката и да територију поделе међу собом. собом. Ипак, Ипак, султан је захтевао да пред њим изађу дубровачки и Радослављеви посланици да се утврди ко је у праву. праву. Радослав тврди да Конавле није продато Дубровчанима већ дато у залог. залог. Међутим Дубровчани су имали оригиналне повеље о куповини. куповини. 1431. угарски и турски посланик долазе у Дубровник како би предали Дубровнику Конавле, Конавле, што Дубровчани користе да наплате ратну штету од 60 000 дуката и те исте године султан одобрава да се Дубровчанима предају Врм, Врм, Требиње и тврђава Клобук. Клобук. Радослав у сарадњи са Твртком се заузима на Порти да султан опозове своју одлуку. одлуку. Дубровчани тада ступају у преговоре са Радославом и склапају мир 1432. на бази успостављања стања пре рата пре рата.. Добили су Конавле, Конавле, али не и накнаду штете. штете. 1432. за време сукоба са Дубровником долази до рата између Србије и Босне, Босне, између деспота Ђурђа и Твртка. Твртка. Дубровчани у јесен 1432. јављају Угарској да оба владаоца «на граници својих области чине један другом штету, штету,узнемиравају се и пакосте». пакосте». Рат се завршава поразом Босне 1433.а 1433. а деспоту су припали Усора, Усора, Зворник и Теочак. Теочак. На деспотовој страни је иначе био Сандаљ Хранић који је заједно са њим учествовао о «откупу» откупу» Твртових земаља. земаља. Радослав је испрва био на Твртковој страни, страни, а потом и на деспотовој. деспотовој. Те исте 1433. син бившег краља Остоје, Остоје, Радивој долази у Босну и подржавају га деспот Ђурађ, Ђурађ, Сандаљ Хранић и Радослав Павловић. Павловић. Притиснут, Притиснут, Твртко II се повлачи у Угарску. Угарску. 28. Борба за Сандаљево наслеђе
1435. умире Сандаљ Хранић. Хранић. Бивши краљ Твртко који се повукао у Угарску има подршку краља Жигмунда и помоћу њега жели да поврати Хум који је припадао Угарској за време краља Лајоша. Лајоша. Циљ је наравно био заузимање Дријевског трга са великом царином. царином. Жигмунд упућује Твртка и хрватске великаше да заузму Хумску земљу и сачувају је за угарску круну. круну. За Сандаљевог наследника изабран је његов синовац Стефан Вукчић који успева да очува огромно наслеђе готово нетакнуто и добре позиције. позиције. Желећи да сачува интегритет своје територије, територије, позива Турке у помоћ; помоћ; одред од 1500 војника стиже у Босну и заједничком акцијом протерују Угре из Хума. Хума. Након смрти Иваниша Нелипчића, Нелипчића, обласног господара у области Цетине, Цетине, Жигмунд жели да приграби његове земље и правог наследника Ивана Франкопана проглашава одметником. одметником. Међутим, Међутим, Стефан Вукчић склапа са Иваном савез против Жигмунда и заједно одбрањују Цетину. Цетину. Тиме је Стефан Вукчић Косача сасвим отклонио притисак на Хум. Хум. После тога он сређује односе са Жигмундом и добија потврду својих поседа; поседа; измирио се и са Твртком II. Дубровчани са њим обнављају уговоре, уговоре, а и Венеција је на њега пренела сва права и приходе које је које је раније раније уживао Сандаљ Хранић. Хранић. Најупорнији Стефанов непријатељ био је Радослав Павловић који је такође заинтересован за његове земље. земље. 1437.долази 1437. долази до сукоба између њих двојице, двојице, поготово што је Радослав изгубио наклоност Турака, Турака, а Стефан је Стефан је имао налог од Турака да заузме Требиње. Требиње. 1438.Стефан 1438.Стефан му одузима Требиње, Требиње, повратио град Јелеч у Подрињу који је Радослав приграбио након Сандаљеве смрти; смрти; опседао је и тврђаву Клобук у Врму, Врму , упориште Павловића. Павловића. Међутим, Међутим, Турци мењају страну, страну, мире се са Радославом, Радославом, тако да 1439. упадају у Босну и пустоше је, је, стижу чак до Јајца. Јајца. Стефанова земља није била похарана, похарана, али је Радославу морао да врати Требиње и све што је освојио. освојио. Павловићи и Косаче се мире 1439; Радослав се поново жени Стефановом сестром Теодором. Теодором.
93
Жигмунд умире 1437., а наслеђује га Алберт Аустријски (1437-1439). 1439. султан креће у освајање Деспотовине и овај подухват има за Босну озбиљне последице јер су босански вазали, вазали, међу њима и Стефан, Стефан, учествовали у пустошењу Србије. Србије. Турске успехе је најбезобзирније користио Стефан јер је, је, видевши да је након освајања Србије Зета остала одсечена, одсечена, желео је оствари његове некадашње амбиције и да је освоји. освоји. У тој својој замисли има подршку которског кнеза, кнеза, а и Стефана МарамонтеаМарамонтеа-Балшића. Балшића. Деспот Ђурађ долази у Зету у лето 1440, вођени су преговори о измирењу деспота са Стефаном посредством Дубровника, Дубровника, али до помирења није дошло. дошло. Стефан је на своју страну привукао браћу Црнојевиће и неког митрополита који од 1441. господари Будвом. Будвом. Деспот априла 1441. напушта Зету и одлази у Дубровник, Дубровник, али и њега ускоро напушта. напушта. Стефан септембра 1441. заузима Горњу Зету у чему му помаже Стефаница Црнојевић; Црнојевић; он од Стефана добија 5 катуна који трајно остају у његовим рукама његовим рукама.. Када је хтео да освоји Доњу Зету и њене градове сукобљава се са Венецијом која има интерес у приморским градовима, градовима, поготову у Котору. Котору . Радослав Павловић умире 1441. Стефан заузима тврђаву Клобук, Клобук, последње упориште Павловића на југу на југу.. Стефан 1442.заузима 1442.заузима Бар. Бар. 1443. умире Твртко II. 1443. на сабору који је одржан без учешћа и против воље Стефана Вукчића од стране босанских великаша за краља Босне изабран је Томаш, Томаш, син бившег краља Остоје. Остоје. Стефан заузима непријатељски став према Томашу и подржава ранијег претендента Радивоја. Радивоја. Иако су обојица били турски вазали нису могли да рачунају на турску помоћ јер су Турци у току «дуге војне» војне» 1444. претрпели пораз од деспота Ђурђа и Јанка Хуњадија. Хуњадија. На основу уговора између Твртка II и Хермана Цељског из 1427., Улрих Цељски полаже право на босанску круну, круну, а јуна 1444. Јанко Хуњади успева да издејствује код краља Владислава да призна Томаса за босанског краља, краља, а заузврат Томаш је Јанку дао годишњи данак од 3000 златника и помоћ и подршку у свакој ситуацији. ситуацији. Томашеви савезници у борби против Стефана су: су: Радослављев наследник, наследник, Иваниш Павловић Венеција Стефаница Црнојевић Радивојевићи Освајају Дријевски трг, трг, важно привредно средиште. средиште. Млечани освајају 1443. Бар, Бар, и Стефан након губитка позиција у Зети ступа у везу са Алфонсом Арагонским који влада Напуљском краљевином, краљевином, али је али је овај савез био од мањег значаја. значаја. Томаш постаје члан хришћанске коалиције угарског краља Владислава и 1444. заузима сребреничку тврђаву а тиме је српској Деспотовини преотео рударску варош. варош. За то време, време, Стефан Вукчић је уз турску помоћ запосео долину Неретве и повратио Дријеву у којој је потчинио Радивојевиће. Радивојевиће. Стефан Вукчић и деспот Ђурађ Бранковић октобра 1444. сређују своје односе, односе, Стефан му враћа Горњу Зету са Медуном и тада су склопили савез против Томаша и Венеције. Венеције. 1445. мир Венеције и Косаче. Косаче. 1445. деспот Ђурађ је Ђурађ је повратио Сребреницу. Сребреницу. Маја 1446. Томаш се жени кћерком Стефана Вукчића, Вукчића, Катарином, Катарином, и тада долази до измирења краља и најјачег обласног господара. господара. У јесен 1446 Босанци поново заузимају Сребреницу, Сребреницу, чиме је настављено дуготрајно српскосрпско-босанско гложење око богатог рударског центра. центра. Сукоб је овог пута решен компромисом, компромисом, да српски деспот и босански краљ деле приходе од сребреничке царине. царине. Кован је Кован је новац са ликом обојице, обојице, деспотовог са једне са једне и краљевог са друге стране. стране.
94
29. Католичка офанзива
Заузимање позиција од стране фрањеваца афирмише католичанство у Босни; Босни; босанска јеретичка црква средином XV века је у изолацији и има улогу у решавању спорова краља и властеле. властеле. Тако су се поједини «крстјани» крстјани» и други чланови хијерархије босанске цркве везали за дворове појединих обласних господара постајући у правом смислу дворјани. дворјани. По свему судећи, судећи, аскетски кодекс босанских «крстјана» крстјана» није повлачио за собом негативни став према земаљским добрима јер нема сумње да су «крстјани» крстјани» и други чланови хијерархије имали своје баштине и друга имања. имања. Изгледа да је имовина босанских патарена веома привлачила краља Томаша кад је започео са прогоном јеретика. јеретика. Међутим, Међутим, живећи на дворовима господара којима су служили као оруђе у политици, политици, неки од «крстјана» крстјана» и чланова хијерархије губе непристрасност која им се раније приписивала, приписивала, тако да нису више били арбитри над сукобима властеле и великаша, великаша, већ су активно учествовали у бурама и метежима. метежима. Твртко II подржава фрањевце и 1442. преко посланства у Риму се одрекао манихејства у име целе државе, државе, мада је он и од раније био католик. католик. Прелазак у католичанство делом је био условљен политичком ситуацијом у Босни, Босни, јер чим су феудалци ступили у контакт са околним феудалним светом, светом, сметала им је « јеретичка љага» љага» и с тим у вези се Хрвоје Вукчић спремао да пређе у католичанство 1403. како би остварио своје политичке амбиције. амбиције. 1433. базелски концил у свом покушају да уједини читаво хришћанство, хришћанство, тежио је тежио је да «манихеје и патарене у Босни« Босни« покатоличи, покатоличи, али ова акција није имала успеха. успеха. Томаш је Томаш је био члан хришћанске коалиције који покреће крсташки рат против Турака и он се изјашњавао као католик ван своје земље, земље, а у својој земљи је и даље указивао уобичајене почасти «крстјанима». крстјанима». Хрвојеви потомци, потомци, Ђурађ и Петар Војсалић су се изјашњавали као католици, католици, а у току понтификата Евгенија IV, Стефан Вукчић постаје католик, католик, међутим, међутим, њему се претило екскомуникацијом јер није развио никакву католичку активност у земљи. земљи. Католик је био и Радивој Остојић, Остојић, бивши претендент. претендент. Занимљива је оријентација Стефана Вукчића – и – и «херцега од Светога Саве» Саве» који узима православну титулу и 1454. подиже православну цркву у Горажду који је као свог « редовника» редовника» имао милешевског митрополита Давида и код цариградског патријарха важио је важио је за православца. православца. Са друге стране остао је остао је у вези са папством до краја живота, живота,а и сматран је сматран је за заштитника јеретика заштитника јеретика.. 1448. се обнављају сукоби између деспота Ђурђа и Стефана Вукчића тако да је турски напад захватио и Томашеву земљу, земљу, а пљачкашки одреди у Стефановој области су продрли до Дријева и спалили трг; трг; убрзо зараћене стране склапају мир, мир, а онда заједно ратују против Томаша 1448-1451. Средином септембра 1448. Тома Кантакузин, Кантакузин, деспотов шурак побеђује Томаша, Томаша, а деспот заузима Сребреницу, Сребреницу, али је неколико месеци касније Томаш поново заузео Сребреницу. Сребреницу. 1451. склапа се мир по ком је Сребреница припала Босни, Босни, а Стефан («велики («велики војвода русага војвода русага босанског») босанског») се проширио на рачун свог зета Томаша. Томаша. Што се тиче привредних мера, мера, Стефан већу пажњу посвећује промету соли, соли, издао је наређење Дуровчанима да његови власи не могу да долазе да купују со у Дубровнику. Дубровнику. Отворио је «кумерк солски» солски» у Суторини под Новим и тако активирао стару Тврткову тврђаву која није имала економски значај и претворио је у градско привредно седиште. седиште. Била је актуелна и производња вунених тканина - arte di lana, организована 1448. и била је активна до херцегове смрти. смрти. До тада је једино Дубровник имао ткачку мануфактуру. мануфактуру. Тканине су, су, после соли представљале најтраженију робу на балканском тржишту. тржишту.
95
1450. Дубровчани уводе потпуну забрану рада својих трговаца у херцеговој земљи што је херцега погодило и више пута је захтевао да се трговачки промет обнови, обнови, јер у својој земљи није имао способне снаге које би замениле дубровачке трговце; трговце; једино се управо херцег могао мерити са дубровачким пословним људима. људима. А дубровачки трговци неће у његову земљу због великих намета. намета. 1451. херцег напада Дубровник и тражи подршку од Порте и од Мехмеда II Освајача тражи дозволу да заузме Конавле, Конавле, а заузврат нуди повећање харача. харача. На страни Дубровника је Дубровника је Угарска, Угарска, а Дубровник наговара Томаша да ступи у савез са њима како би повратио територију коју је изгубио ,да уз помоћ Јанка Хуњадија освоји херцегову земљу, земљу, поготово Хум и Дријеву и да истера Турке из Ходидједа. Ходидједа. Јуна 1451. херцег је запосео жупу Конавле осим града Сокола и Цавтата, Цавтата, затим улази у жупу Жрновницу и ту преговара са Дубровчанима о примирју, примирју, на иницијативу Дубровчана како би га отерали са своје територије и припремили се за даље акције. акције. Склоплено је и усмено примирје 12. јула које је и писмено фиксирано, фиксирано, али херцегови људи и даље нису могли долазити у Дубровник. Дубровник.За Дубровчане рат је тек почео. почео. У заштиту Дубровника први је устао деспот Ђурађ Бранковић. Бранковић. Напуљска краљевина и Венеција су се држале неутрално. неутрално. Гроф Улрих II Цељски и Петар Павловић су били на херцеговој страни. страни. И херцегов син Владислав устаје против оца, оца, а на страну деспота и краља Томаша. Томаша. У међувремену обе стране крше привремено примирје, примирје, херцег поново опседа Конавле, Конавле, и чак долази до дубровачких зидина, зидина, али се убрзо повлачи. повлачи. Дубровчани предлажу да се херцегова земља откупи од султана од 150 000 дуката и 50 000 дуката везирима. везирима. За себе су Дубровчани тражили само Конавле, Конавле, Требиње, Требиње, Драчевицу и Врм, Врм, а остало да краљ Томаш и деспот поделе. поделе. Дубровчани предузимају поход на Конавле који је требало да захвати Драчевицу и Нови, Нови, али се завршио катастрофално по Дубровчане, Дубровчане, тако да се обе стране окрећу дипломатији. дипломатији. 1451. склопљен је мир између Турске и Угарске. Угарске. И херцегу је изричито забрањено да напада Дубровник и морао је морао је да врати Конавле. Конавле. Изгледало је Изгледало је да је да је рат рат завршен, завршен, али је али је херцег убрзо поново запосео Конавле. Конавле. Са друге стране 1452. избија побуна против херцега на челу са Владиславом у којој му помаже Иваниш Влатковић. Влатковић. Заузимају готово цели Хум осим Љубушког, Љубушког, а нешто је касније завладао њим. њим. Краљ Томаш и војвода Петар Павловић се придружују Владиславу, Владиславу, долазе у Хум како би се спојили са његовом војском и онда да заједно нападну херцегову територију. територију. Херцег је, је, увидевши да је у тешком положају, положају, прибегао дипломатији. дипломатији. Томаш је на крају одустао од похода на херцега и повукао се у Босну. Босну. 1453. Владислав и остала хумска властела склапају мир са херцегом да се врате под херцегову власт, власт, а да им он призна све земље и поседе, поседе, тако да су Дубровчани испали из ове дипломатске игре. игре. 1454. склопљен је и мир херцега са Дубровником, Дубровником, херцег се обавезао да ће царине бити на местима и у висини у којима су биле раније биле раније.. 30. Слом босанске државе
Након освајања Цариграда 1453., Мехмед Освa Освa јач тражи од деспота да му преда Смедерево и Голубац, Голубац, па се деспот и херцег коначно мире, мире , што је потврђено браком херцеговог сина Владислава и Ане Кантакузине, Кантакузине, рођаке деспотице Јерине. Јерине. Улрих II Цељски постаје хрватски бан. бан. 1456. султан припрема поход на Смедерево и Београд и захтева од Томаша, Томаша, херцега Стефана и војводе Петра Павловића поред много товара намирница и лично учествовање у походу што су они одбили. одбили. Још је Још је султан тражио од Томаша да му преда 4 своја града ( један је чувао прилаз у Далмацију, Далмацију, други у Угарску, Угарску, а још друга два у
96
срцу Босне.) Босне.) Краљ наслућује да султан хоће у потпуности да освоји Босну, Босну, тако да се краљ и херцег удружују, удружују, стављају на страну своје размирице своје размирице и траже помоћ са стране. стране. 1455. краљ Томаш је стављен под заштиту Свете столице, столице, док херцег обнавља уговор са Алфонсом Арагонским. Арагонским. Ипак, Ипак, турски поход на Србију 1456 се завршио поразом Турске, Турске, али привредни притисак на Босну је бивао све јачи, јачи, јер је дошло турско наређење о забрани извоза сребра из Босне, Босне, како би се сво сребро носило у султанову ковницу. ковницу. 1456. умире Јанко Хуњади од куге након одбране Београда, Београда, а крајем године умире и деспот Ђурађ Бранковић. Бранковић. 1457. Ђурђев син Лазар склапа мир са Мехмедом II под условом да држи још неосвојени део Деспотовине и да плаћа харач. харач. Краљ Томаш се ставља на чело хришћанске акције против Турака и преузима од папе крст и заставу - симболе крсташког покрета, покрета, чак у Босну долази папски легат Карвахал који му и предаје крст и заставу, заставу, али је али је било јасно било јасно да је да је Томаш преценио своје могућности и да из читавог подухвата неће ништа произаћи, произаћи, па је па је папа Каликст 1457 за «хришћанског капетана» капетана» прогласио СкендерСкендер-бега, бега,а на Томаша више није рачунао није рачунао.. 1457. Турци упадају у Босну и пустоше земље херцега Стефана, Стефана, и тада султан поново захтева 4 града од Томаша да му преда. преда. 1458. умире деспот Лазар што Томаш користи и заузима 11 градова које је до тада држао деспот у Подрињу, Подрињу, а међу њима и Сребреницу, Сребреницу, Зворник, Зворник, а можда и Теочак. Теочак. 1458. Турска проваљује у Босну, Босну, па је деспот, деспот, озбиљно притиснут склопио мир са султаном, султаном, платио му харач у износу од 9 000 дуката. дуката. У то време воде се преговори о браку Томашевог сина Стефана и кћерке покојног деспота Лазара у циљу да краљевом сину донесе у мираз слободне остатке Деспотовине. Деспотовине. О том браку Томаш преговара са угарским краљем Матијом Корвином у Сегедину који се сложио да се босански краљевић постави за српског деспота. деспота. 1459. Турци долазе пред Смедерево, Смедерево, тако да Стефан Томашевић и његов ујак Радивој Остојић предају град после само два месеца, месеца, под условом да се слободно повуку. повуку. На Босну је Босну је пала тешка љага издаје. издаје. Средином XV века почиње покрштавање босанског становништва од стране фрањеваца, фрањеваца, али и православаца, православаца, мада су фрањевци били фаворизовани. фаворизовани. На краљевом двору, двору, фрањевци и њихове старешине држе важне позиције. позиције. Краљ Томаш је издао наређење да се патарени морају покрстити или напустити његову земљу остављајући своју имовину. имовину. 1460. Турци заузимају североисточну Босну - Усора, Усора, Сребреница, Сребреница, Зворник и Теочак. Теочак. 1461. умире краљ Томаш, Томаш, претпоследњи Котроманић. Котроманић. Његов син, син, Стефан Томашевић се мири са херцегом Стефаном и тиме је тиме је ујединио босанске снаге. снаге. 1461. Стефан Томашевић је крунисан за краља од стране папског легата. легата. Угарски краљ је сматрао да је овим чином повређено право угарске круне и да је босански краљ недостојан папске милости због предаје Смедерева и харача који је који је платио султану. султану. 1462. Измирење Босне и Угарске (Стефана и Матије Корвина); Корвина); већ се тада знало да је донета одлука на Порти о освајању Босне. Босне. Краљ и херцег траже помоћ на све стране. стране. 1462. долази до сукоба између херцега и његовог сина Владислава који захтева половину очеве земље. земље. Владислав тражи помоћ од Турака који му пристижу у помоћ септембра 1462, али султан ипак повлачи своје трупе због појаве угарске војске на Дунаву. Дунаву. Султан уцењује херцега тражећи да му преда 3 града - Чачвину, Чачвину, Мичевац и Клобук (утврђења која омогућују прилаз Дубровнику и Далмацији); Далмацији); херцег је све то одбио јер је очекивао помоћ од угарског краља и краља Стефана. Стефана. Први напади Турака били су уперени против херцегове земље; земље; та војска је потукла херцега на реци Брезници и довела на власт Владислава. Владислава. На то се надовезао велики султанов поход у
97
мају 1463 на Босну. Босну. Султан дели своју војску на 3 дела; дела; једну је послао на Саву да спречи Матију Корвина да дође у помоћ, помоћ, са другом је кренуо у опсаду Бобовца, Бобовца, док је беглербеглер-бега МахмудМахмуд-пашу Анђелковића послао под Јајце где је најчешће била краљева резиденција. резиденција. Стефан се склонио у тврђаву Кључ, Кључ, где се убрзо предао и био погубљен. погубљен. Султан је том приликом освојио 117 градова, градова, а планирао је и да освоји и Дубровник и Далмацију, Далмацију, али се због оскудице хране Турци повлаче и одустају од похода. похода. У овом походу освојена је освојена је краљева земља и земља Павловића, Павловића, али не и херцега. херцега. Убрзо је Убрзо је херцег заједно са својим сином Владиславом и Влатком повратио своју земљу осим 3 града. града. 1463. папа Пије објављује крсташки рат по којем је Угарска требало да ратује на копну, копну, а Венеција на мору са својих поседа у Далмацији и Мореји. Мореји. Матија Корвин је желео и да обнови босанско краљевство. краљевство. 1463. Матија Корвин се састаје са херцегом и Владиславом код Јајца и тада угарски краљ заузима Јајце децембра 1463. Говорило се да је чак 60 земаља дошло под власт угарског краља, краља, а поуздано се зна да је сигурно Звечај. Звечај. Ипак је у султановим рукама остала средишња и источна Босна са рудницима са рудницима,, градовима и важним утврђењима. утврђењима. 1464. Турци упадају у Босну када је Махмуд паша Анђелковић започео дугу опсаду Јајца, Јајца, али кад се угарска војска приближила Јајцу султан је покушао још један јуриш који се завршио безуспешно, безуспешно, тако да су се Турци повукли. повукли. Тада Матија Корвин средиште борбе преноси на североисток Босне, Босне, заузима Сребреник и покушава да опседне Зворник, Зворник, али безуспешно, безуспешно, па се морао повући. повући. 1465. поново избија раздор у херцеговој породици, породици, свађу је и овог пута иницирао Владислав, Владислав, и ИсаИса-бег то користи да нападне херцегову земљу те исте године. године. Херцегу је после овог освајања остало нешто око доње Неретве и град Нови са Рисном и непосредном околином. околином. Владислав се са својом сестром Катарином, Катарином, бившом краљицом повлачи на дубровачко острво Мљет. Мљет. 1465. Мехмед II за вазалног краља у Босни поставља Матију, Матију, сина некадашњег претендента Радивоја Остојића како би освојио Јајце, Јајце, јер је јер је знао да без Јајца не може да освоји Босну. Босну. Насупрот томе, томе , Матија Корвин поставља само «губернатора Босне» Босне» и банове у Јајцу и Сребренику. Сребренику. Изгледа да се мала територија вазалног краља простирала у области Лашве и последњи пут се помиње 1471. Обнављање босанске краљевине од стране Мехмеда, Мехмеда, а не Матије Корвина је управо било због тога јер је босанска властела била незадовољна угарском политиком и полако је полако је прелазила на страну Турака. Турака. Херцег је у Новом проживљавао своје последње дане, дане, разболео се и умро 1466, а наследио га је млађи син Влатко, Влатко, док је Владислава потпуно заобишао. заобишао. Влатко је још деценију и по чувао остатке очеве земље која се у то доба називала Херцеговина. Херцеговина. Подржавала га је Венеција, Венеција, а био је у лошим односима са братом Владиславом и са породицом Влатковић. Влатковић. Непосредно после смрти херцега, херцега, Турци освајају Благај (омиљена резиденција Косача), Косача), а 1468.и 1468. и Кључ. Кључ. 1470. Влатко се мири са Турцима 1471. Турци освајају тврђаву Почитељ на Неретви, Неретви, где се угарска посада држала 6 година. година. 1470. Турци издвајају херцегову земљу из дотадашњег босанског санџака и оснивају посебни санџак у Фочи. Фочи. 1471. Матија Корвин обнавља босанско краљевство у оквирима који су били под његовом влашћу, влашћу, поставља великаша Николу Илочког за краља уз подршку угарског сабора. сабора. Никола је крунисан у Јајцу и владао је до 1477. За новог краља у Босни Турци постављају Матију Војсалића, Војсалића, Хрвојевог потомка, потомка, али се он окреће Угрима да би га и они признали, признали, што љути Турке и они опседају 6 градова овог турског вазалног краља кога Угари 1476. ослобађају. ослобађају. Није познато шта је даље било са његовим градовима, градовима, ни
98
са њим лично. лично. 1490. се иначе преговарало да ванбрачни Матијин син постане краљ Босне и Хрватске. Хрватске. Стефан, Стефан, брат Влатка Косаче постаје Ахмед Херцеговић. Херцеговић. А што се тиче Влатка, Влатка, потиснуо је Влатковиће из Неретве и Крајине, Крајине, измирио се са Дубровчанима, Дубровчанима, оженио се са Маргаретом Марцано, Марцано, унуком краља Алфонса, Алфонса, напуљског краља. краља. Измирио се са Владиславом који је дуже време боравио у Угарској и добио од краља Матије поседе у Славонији са градовима Великим и Малим Калником. Калником. 1481. султан Бајазит опсео Нови у којем су биле 2 куле: куле: горњу су држали Угри, Угри, а доњу, доњу, ближе мору херцег Влатко који убрзо одустаје од борбе, борбе, предаје кулу и са породицом одлази у Турску. Турску.
99
ИЗВОРИ И ЖИТИЈА
100
1.
Свети Сава
Улогу зачетника осамостаљене српске књижевности XIII века има Свети Сава, Сава, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, Немање, творац и први архиепископ самосталне српске цркве (око 1175-1235). Још као младић Растко он је напустио управу Хумском облашћу, облашћу, вероватно 1191, и у Светој Гори примио монашки чин. чин. Сава је примио расу у Старом Русику, Русику, а замонашен је у Ватопеду, Ватопеду, где је где је 1197. године дочекао оца, оца, тада већ монаха и схимонаха Симеона. Симеона. Са очевим ауторитетом и духовним угледом што га је сам за кратко време стекао на Атосу, Атосу, Сава је у намери да заснује српску обитељ у Светој Гори тражио и добио од византијског цара Алексија III Анђела (1195-1203) у Цариграду 1198. године златопечатни сигилиј, сигилиј, а нешто касније и хрисовуљу којом се запустели манастирчић Хиландар ставља под управу Симеона и Саве као потпуно самоуправни, самоуправни, независни манастир. манастир. После смрти Симеонове 1199. године Сава је Сава је неко време у обновљеном, обновљеном, српском Хиландару, Хиландару, окупљајући братство. братство. После пада Цариграда и успостављања Латинског царства 1204, он се вратио у Србију са очевим моштима, моштима, измирио браћу Стефана и Вукана и остао у Студеници као архимандрит све до 1217. Тада поново одлази у Свету Гору, Гору, можда поводом Стефановог крунисања латинском круном. круном. У Никеји 1219. године добија чин архиепископа и статус аутокефалности за српску цркву. цркву. Организацију српске цркве извео одмах по повратку из Никеје и Солуна, Солуна, 1220, на саборима српске земље и цркве, цркве, потискујући грчке и латинске епископе и померајући границе источне сфере на запад; запад; тиме је био омогућен и виши ступањ интеграције српског народа на основама источноисточно-православне оријентације. оријентације. Сукоб са охридском архиепископијом поводом добијања аутокефалности у Никеји, Никеји, исте године, године, није добио тежину раскола; раскола; превазиђен је широком дипломатском акцијом Светог Саве на међународном црквеном плану - на путовањима Савиним у Свету земљу и посетама источним патријаршијама (1229-30, 1234-35). Организација цркве у Србији са припојеним подручјима постављена је постављена је на сасвим нове основе. основе. Развијена је делатност великих манастира; манастира; старање о мисионарском раду стављено је у дужност протопоповима. протопоповима. Правно уређење српске цркве је конституисано зборником нове, нове, самосталне Савине компилације, компилације, Номоканоном или Крмчијом; Крмчијом; са овом кодификацијом византијског права Србија већ на почетку XIII века добија кодекс чврстога правног поретка и постаје правна држава, држава, у коју је уграђено богато наслеђе грчкогрчко- римског права. права. Свети Сава је на тај начин више но било чим другим учинио Србију земљом европске и медитеранске цивилизације. цивилизације. Нарочити значај имало је Савино старање о православности цркве и народа у строго византијском, византијском, ортодоксном духу. духу. Монаштво је усмерено светогорским путем. путем. Старање о монаштву показује се као једна од главних Савиних преокупација на путовањима по Истоку 1229. и 1234. године. године. Већ за Немање, Немање, до 1196 (као ( као године његове абдикације), абдикације), подигнуто је доста манастира у долини Лима, Лима, Ибра, Ибра, Топлице и Мораве: Мораве: Св. Св. Петра и Павла (Бијело Поље), Поље), Бистрица, Бистрица, Кончул, Кончул , Ђурђеви Ступови, Ступови, Студеница, Студеница, Свети Никола код Куршумлије и Богородица Топличка. Топличка. Међу овим манастирима било је и женских. женских. Из ранијег периода наслеђени су такође неки манастири: манастири: Стара Павлица на Ибру, Ибру, Свети Никола у Дабру и Свети Ђорђе у Дабру, Дабру, Ариље и Градац Ибарски (Богородица Градачка). Градачка). То значи да је монашка традиција у српским земљама постојала још у XI и XII веку, веку, па и раније. раније. На другој страни, страни, Хиландар, Хиландар, ван српског политичког и етничког подручја, подручја, носилац је и покретач светосавске реформе и организације монаштва у Срба. Срба. Немањини синови подижу до 1243. године и нове манастире: манастире: Жича, Жича, Хвосно, Хвосно, Пећ; Пећ; у овај последњи манастир биће
101
премештено и седиште архиепископије после провале Монгола и првог спаљивања Жиче (1284). Осим тога, тога, Будимља одн. одн. Ђурђеви Стубови у долини Лима, Лима, Морача, Морача, а у Приморју Врањина, Врањина, Превлака (Арханђел) Арханђел) и Богородица Стонска. Стонска. Свети Сава је умро 14. јануара 1235. (или (или 1236) године у Трнову (Бугарска), Бугарска), на повратку са другог ходочашћа у Свету земљу. земљу. Уочи тога путовања, путовања, 1234. повукао се са архиепископског престола у корист свог ученика Арсенија. Арсенија. Мошти Савине, Савине, сахрањене најпре у цркви Четрдесет цркви Четрдесет мученика у Трнову, Трнову , пренете су око 1237. године у Милешеву, Милешеву, задужбину краља Владислава (око 1234-1243). У Свету Гору је Сава отишао већ писмен и формиран на делима ранохришћанске, ранохришћанске, византијске и старословенске књижевности. књижевности. Његови биографи истичу нарочиту заокупљеност Растка Немањиног књигом, књигом, и то свакако није само опште место житија. житија. Однос Светог Саве према књижевности огледа се и у његовим манастирским уставима (типицима), типицима), где је читању књига и библиотеци дато важно место у духовном животу монаха, монаха, а можда још више - у саставу првих српских библиотека, библиотека, које се бар донекле могу реконструисати могу реконструисати,, каква је каква је библиотека манастира Хиландара, Хиландара, основана када и манастир, манастир, 1198. године. године. Прва су Савина дела посвећена испосничком и манастирском животу: животу: Карејски типик и Хиландарски типик. типик. По својој природи то су црквеноправна дела. дела. Карејски типик је у основи превод са некога стандардног грчког пустињачког, пустињачког, скитског типика. типика. Тај скитски устав је постао образац српском пустињачком или еремитском монаштву и ван Свете Горе. Горе. Одликује се тиме што тежњу за усамљеношћу, усамљеношћу, за правим пустињаштвом, пустињаштвом, коригује удруживањем двојице или тројице монаха. монаха. По томе уставу, уставу, усамљеник се постаје не само по сопственој жељи, жељи, него и одлуком читавог манастирског сабора, сабора, пошто се процене способности кандидата за тако строг монашки подвиг. подвиг. Овај се, се, пак, пак, састоји у скоро непрекидном посту и молитви, молитви, мада не и у апсолутној изолацији. изолацији. Сава је Карејску ћелију подигао у средишту Свете Горе одмах после подизања Хиландара, Хиландара, управо ради таквога условног и духовног плодног осамљивања. осамљивања. Црквицу у њој посветио је свом монашком патрону, патрону, преподобном Сави Јерусалимском (Освећеном). Освећеном). Повлачио се у ту ћелију више пута, пута, а у Србији је по обрасцу те "исихастирије" исихастирије" подигао Студеничку испосницу. испосницу. Типик или устав ("уставац ("уставац", ", како га још га још зове) зове) Сава је Сава је написао за Карејску ћелију 1199. године. године. Хиландарски типик, из исте године (1199), али после Карејског, Карејског, намењен је Хиландару, Хиландару, а састављен као превод и адаптација уводног дела грчког Евергетидског типика из Цариграда. Цариграда. Он је превео само неке делове; делове; није узео тзв. тзв. синаксар, синаксар, у коме је распоред и правило богослужења током године, године, већ само уводни део или "пролог", пролог", са прописима за устројство и живот манастира; манастира; па и ту није превео све главе, главе, већ само неке (истина, истина, већи део), део), додајући са своје стране нове и друкчије одредбе прилагођене потребама Хиландара. Хиландара. У сваком случају, случају, то је у овој Савиној верзији први типик једнога великог српског општежића, општежића, по коме ће се управљати углавном и други српски манастири: манастири: са мањим прилагођавањем, прилагођавањем, Сава је исти типик прописао и манастиру Студеници 1208. године: године: то је Студенички типик. типик. Хиландарски типик садржи прописе за духовни живот у манастиру и организацију разноврсних служби манастирске заједнице, заједнице, општежића. општежића. Киновијски (општежитељни) општежитељни) манастири организовани су као чврста заједница духовног живота и материјалног привређивања, привређивања, без личне својине и на принципу безусловне послушности и строге поделе рада. рада. Манастиром управља игуман са широким овлашћењима, овлашћењима, али у договору са сабором стараца. стараца. Свака функција је у манастиру "служба" служба" и сваки рад "послушање", послушање", па ни власт игумана није могла да буде неограничена. неограничена. Поред дужности да се о свему договара са старцима, старцима, игуман се морао ослањати и на друге манастирске функционере: функционере: економа, економа, еклисијарха, еклисијарха, дохијара и др. др. Игумане већих манастира бираће потом краљ и архиепископ заједно, заједно, из чега проистиче
102
не само висок друштвени углед овог звања него и статус монаштва и манастира у средњовековној Србији, Србији, какав је какав је изградио Свети Сава и организационо поставио својим типиком. типиком. Сви су монаси морали строго поштовати своја три завета - девичанства, девичанства, сиромаштва и послушности. послушности. Истицано је и начело братске љубави. љубави. Међусобни односи су били под духовним и дисциплинираним надзором игумана односно духовника, духовника, при чему се нарочито настојало да се однегује дух љубави и помоћи. помоћи. Старање о болеснима довело је и у српским манастирима до стварања првих правих, правих, мада затворених болница. болница. Црквеноправним делима припада у пуном смислу речи Савина кодификација номоканонског права, права, Крмчија . То је зборник државних ("грађанских ("грађанских") ") закона и црквених правила или канона, канона, са тумачењима чувених византијских канониста, канониста, која су и сама била својеврсни извор права. права. Као и византијски номоканони, номоканони, са тумачењима или без тумачења, тумачења, и српска светосавска Крмчија је представљала капитални извор и споменик права; права; у средњовековној српској држави, држави, то је извор првог реда као "божанско право"; право"; тек после тога долази, долази, на пример, пример, законодавство српских владара укључујући и Законик цара Стефана Душана. Душана. Крмчија је у својој коначној форми настала трудом Светог Саве у Солуну 1220. године, године, на повратку из Никеје у Србију и ради организовања нове аутокефалне српске архиепископије. архиепископије. Савина је иницијатива и старање око израде ове компилације, компилације, а превод је вероватно дело разних аутора, аутора, и старијих и Сави савремених. савремених. Битно је, је, међутим, међутим, да је избор ове Крмчије јединствен: јединствен: нема га у сачуваној грчкој рукописној грчкој рукописној традицији. традицији. Литургичке прописе садржи Устав за држање псалтира, који је Сава превео са грчког, грчког, или је и овде, овде, као у случају номоканонског зборника, зборника, био само покретач и организатор па и надзорник превођења. превођења. Писмо игуману Спиридону, упућено са једног од два Савина путовања у Свету земљу, земљу, вероватније са другог. другог. То је прво дело епистоларног жанра које се сачувало у старој српској књижевности. књижевности. У Хиландарском типику је Кратко житије светог Симеона Немање , оснивача (ктитора) ктитора) манастира Хиландара, Хиландара, које се ограничило само на историјат Симеоновог доласка у Свету Гору и сажето казивање о његовој смрти. смрти. Текст је састављен одмах после смрти св. св. Симеона, Симеона, 1199. или 1200. године. године. По своме жанру, жанру, ово кратко житије је житије је само једна житијна белешка, белешка, којом се фиксира дан "спомена светог". светог". Развијено житије Свети Сава пише тек у уводу Студентског типика, типика, у Студеници 1208. године. године. Житије светог Симеона писано је као ктиторско житије оснивача Студенице, Студенице, по свим правилима овога жанра византијске књижевности. књижевности. Житије је Житије је један један од основних прозних жанрова у Византији назива се још се још и "хагиографија", хагиографија", животопис светога. светога. Житије светог Симеона од Светог Саве
Усредсређен на монашки лик Симеонов, Симеонов, Сава је стварне биографске податке из живота Немањиног подредио идеји одрицања од престола, престола, моћи и величине у овом свету ради небеског царства. царства. Симеон је приказан као драматичан пример одрицања, одрицања, основне јеванђелске поуке и темеља сваке, сваке, а поготову монашке духовности. духовности. Стога је и уобичајени реторски увод у Савином житијном делу спојио елементе биографске предисторије (освајања, освајања, тековине Немање владара) владара) са елементима реторичне похвале светоме, светоме, чија се величина гради на противречности самоодрицања. самоодрицања. Тек за овом похвалом следи казивање о монашким подвизима Симеоновим и о његовој смрти. смрти. То је То је главни биографски део Житија, Житија, који се не завршава похвалом већ молитвом Савином. Савином. Врлина је Савиног Житија светог Симеона непосредно и једноставно, једноставно, одмерено причање без развијене реторичности, реторичности, у коме се препознаје блиски сведок и пратилац, пратилац,
103
учесник у животним збивањима Симеона Немање, Немање, Немањин син. син. Опис Симеонове смрти, смрти, сав у смењивању слике и дијалога, дијалога, уздржан и узбуђен у исти мах, мах, спада у најлепше странице старе српске књижевности. књижевности. Житије светог Симеона има и своје књижевне изворе. изворе. Вероватно је да је Сава прави аутор Немањине оснивачке Хиландарске повеље из 1198. године;(16) године;(16) "аутобиографски" аутобиографски" елементи повеље имали су своје место и у генези Савиног житија. житија. Још важнију и непосреднију улогу одиграла је друга Хиландарска повеља, повеља, Стефана Немањића из 1200-02. године, године, чију је чију је композиционокомпозиционо-биографску и реторску схему Сава искористио за конструкцију свога житија. житија. Стефан је у аренги и нарацији ове повеље, повеље, чији је чији је оригинал и данас у Хиландару, Хиландару, изложио живот првога хиландарског ктитора, ктитора, св. св. Симеона, Симеона, у историјском и алегоријском светлу, светлу, на изузетно песнички начин. начин. У првом плану су светогорски дани св. св. Симеона. Симеона. Савина Служба светом Симеону припада по свим својим особинама византијском песничком жанру службе и има све главне елементе те развијене структуре. структуре. У целини служи литургијском култу (не простој "глорификацији") глорификацији") св. св. Симеона. Симеона. Не зна се тачно када је Служба састављена. састављена. Ако је тачно казивање Доментијана, Доментијана, Сава је ову службу саставио делимично још у Хиландару 1200. године, године, о првом годишњем помену светога. светога. С обзиром на "студеничке" студеничке" мотиве, мотиве, мора се ипак помишљати на то да је она коначно састављена тек по повратку Савином у Студеницу око 1207. године. године. У сваком случају, случају, Служба светом Симеону је прво српско књижевно дело овог жанра. жанра. Њоме започиње низ литургијских целина у којима је мотивисан и формиран култ светих владара династије Немањића и светитеља српске аутокефалне цркве. цркве. Житије Св. Симеона Пошто је Немања обновио, обновио, проширио и учврстио дедовину, дедовину, владао је 37 година. година. Сазидао је манастире: манастире: у Топлици - Св. Св. Николе и Св. Св. Богородице, Богородице, затим Св. Св. Георгија у Расу (Ђурђеви ступови) ступови) и Св. Св. Богородице Добротворке (Евергетиде) Евергетиде) – Студеницу – Студеницу.. Био је велики пријатељ са византијским царем Алексијем III Анђелом (Сава га грешком назива Комнин), Комнин), са којим договара брак између свог сина Стефана и Алексијеве кћери (Евдокије), Евдокије), а Стефану оставља престо у наслеђе. наслеђе. Након 37 година владавине, владавине, Немања је Немања је осетио потребу да се повуче и посвети Богу, Богу, па је сазвао државни сабор (1196). На сабору Немања говори о очувању православне вере и нападу туђина на његову земљу, земљу, и моли сабор да му допусти повлачење, повлачење, а народ га моли да остане. остане. Он бира Стефана Немању (Првовенчаног) Првовенчаног) за наследника, наследника, и од њега захтева бригу о црквеним лицима. лицима. Старијег сина, сина, Вукана, Вукана, поставља за великог кнеза и даје му Зету на управу. управу. Браћи оставља у аманет да живе у братској љубави, љубави, или ће их оружје уништити. уништити. Када је Када је сишао с власти, власти, Немања је Немања је оставио жену и децу, децу, а Сава напомиње како је како је Немања имао само један само један брак, брак, желећи да га прикаже као смерног владара. владара. Немања је Немања је на Благовештење (25.3.1196.) примио монашку ризу и добио име Симеон, Симеон, а његова жена Ана постаје монахиња Анастасија. Анастасија. Немања одлази у Студеницу, Студеницу, а Ана у цркву Св. Св. Богородице у Расу. Расу. Симеон је имао 3 сина. сина. Сава о себи говори у 3.лицу 3.лицу,, преузимајући библијски мотив из приче о блудном сину, сину, и само накратко говори у 1.лицу 1.лицу када каже да је отишао далеко у страну земљу. земљу. Због њега Симеон жели одлазак на Свету Гору. Гору. Долази до 2.сабора 2.сабора након којег Симеон одлази на Свету Гору (8.10.1197.), а у Студеници за игумана оставља Дионисија јеромонаха Дионисија јеромонаха.. На Свету Гору стиже 2.11.1197. и усељава се у Ватопед, Ватопед, где налази Саву. Саву.
104
Од Алексија III је измолио пусто место да сагради манастир на Светој Гори и са собом узео Саву, Саву, са којим се усељава. усељава. Симеон на Светој Гори остаје годину и 5 месеци. месеци. Сава не наводи име Хиландар, Хиландар, већ само назив места, места, Милеје, Милеје, где Симеон налази разваљен манастир који обнавља и подиже. подиже. Скупио је довољно монаха и на њихово чело ставио Методија. Методија. Симеон ту остаје 8 месеци, месеци, а притом и богато обдарује остале светогорске манастире. манастире. 7.2.1199. Симеон почиње да осећа слабост и позива Саву, Саву, а већ следећег дана позива духовне оце и старце да остану крај њега до његове смрти и певају црквене песме. песме. Након 3 дана, дана, Сава је, је, увидевши да се Симеону ближи крај, крај, од оца затражио последњи благослов за синове. синове. Симеон понавља причу о братској љубави међу браћом, браћом, а ако неко одступи од тога жели му гнев Божји. Божји. 12.2.1199. Симеон је, је, осетивши скори тренутак смрти, смрти, затражио икону Богородице, Богородице, као и да му се простре рогозина простре рогозина на земљу где би легао са каменом испод главе. главе. У поноћ се утишао, утишао, док му се у једном тренутку лице није озарило када је изустио «Хвалите Бога...», Бога...», након чега је испустио душу. душу. Окупило се мноштво монаха из многих народа: народа: појали су Грци, Грци, Иверци (Грузијци), Грузијци), Руси, Руси, Бугари, Бугари, а затим и Срби. Срби. Сава је у Хиландару у почетку био са Методијем и 14 монаха, монаха, а манастир се увећавао и богатио се, се, па је па је дошао до броја од 90 монаха. монаха. Након 8 година (питање је од када Сава рачуна 8 година, година, од доласка Симеона или од тренутка позива да са моштима дође у Србију) Србију) су настали метежи у том крају, крају, јер су Латини освојили Цариград (1204), а упадају и на Свету Гору (1205). Пошто су у Србији чули за метеже, метеже, Сави стиже посланство да пренесе мошти Симеона у Србију, Србију, по жељи његове браће, браће, Стефана и Вукана. Вукана. Сава не спомиње грађански рат у Србији. Србији. Симеоново тело је и после 8 година било цело и неповређено када су га извадили из гроба, гроба, и Сава га кроз метеже носи у Србију. Србију. Стиже у Хвосно, Хвосно, где долазе Стефан и Вукан са властелом и Симеонове мошти носе у Студеницу, Студеницу, где их сахрањују 19.2.1207. Симеон се родио у Зети, Зети, у Рибници (мисли се на жупу), жупу), где је примио свето крштење по католичком обреду јер у то време у Зети није било других свештеника. свештеника. У цркви Св. Св. Апостола у Расу је био други пут помазан. помазан. Његово тело је 2 пута сахрањено, сахрањено, па Сава налази светачка својства у томе. томе. Симеон је Симеон је завладао у 46.години 46.години,, владао је владао је 37, а 3 године је био монах, монах, што износи 86 година живота. живота. Умро је 12.2.1200., што представља грешку, грешку, и треба да стоји 1199.
105
2.
Стефан Првовенчани
Велики жупан од 1196-1217 и краљ од 1217-1227 први по реду, реду, па отуда и назив Првовенчани, Првовенчани, заједно са оцем и братом представља прву познату генерацију писаца. писаца. Хиландарском повељом (1198), која је једним делом аутобиографија , а другим делом правни акт, акт, Немања започиње писање о себи. себи. Стефан се са своја два дела – Хиландарска повеља (1200-1202) и Живот светог Симеона (1208-1216) надовезао ; први његов текст понавља садржај и идеје прве Хиландарске повеље, али је обогаћен аутобиографским детаљима, детаљима, док је у свом другом делу фиксирао људске, људске, владарске и светачке особине свога оца. оца.Највећи број Стефанових дела су правног карактера (њих 5) : 1. Хиландарска повеља (1200-1202) 2. Повеља о пријатељству и трговини са Дубровником (1215) 3. Повеље манастиру Жича око 1219. и 1224-1227 4. Повеља манастиру свете Богородице на Мљету (1220) 5. Житије светог Симеона (1208-1216)
Хиландарска повеља (1200-1202) Издата манастиру Хиландар да потврди постојеће поседе дароване још од оснивача Немање и региструје оне чији је чији је дародавац Стефан. Стефан. Житије светог Симеона (1208-1216)
Има за циљ да прослави Немању као српског светитељасветитеља-писано за потребе култа. култа. Стефан преузима идеју власти коју је Немања изнео у Хиландарској повељи; повељи; а то је да га је Господ поствио за великог жупана као и што је и његовим прецима раније дао на управу српске земље. земље. Ипак, Ипак, Стефан мора да употпуни ову идеју, идеју, не само да је Немања по Божјој вољи владар, владар, већ и владар који треба да постане светитељ, светитељ, а да би показао да је Немања то и постао , морао је морао је да састави и описе тих његових чуда. чуда. Из тог разлога тог разлога се угледа на описе чуда светог Димитрија, Димитрија, заштитника Солуна. Солуна. Стефан приступа систематском описивању изградње Немањиних манастира( манастира(опис изградње Ђурђевих Ступова): Ступова): 1. на почетку говори о мотивацији за изградњу (из захвалности за помоћ у невољи) невољи) 2. затим говори о почетку градње 3. о називу црквецркве- храм светог и преславног мученика Христова Ђорђа 4. о завршетку радова завршетку радова 5. о опремаеиу и украшавању цркве 6. о регулисању живота у самом манастируманастиру- односно доношењу типика Сличан опис градње се запажа код изградње манастира светог Николе и манастира свете Богородице у Топлици, Топлици, док за изградњу Студенице и Хиландара постоје већа одступања од основног модела. модела. Побуде за изградњу Студенице су шире изложене него што је то уобичајено; уобичајено; Наводно је Немања обузет страхом од страшног суда и жели да му Богородица на том суду буде заступница, заступница, он се заветује да ће подићи манастир посвећен њој и да ће се ту и замонашити. замонашити. Стефан систематски описује Немањине ратне подвиге (опис Немањиних освајања у 7.поглављу 7.поглављу и опис битке код Пантина у 5. поглављу) поглављу) .Следе и описи чуда, чуда, чудесних
106
догађаја и исцељења која прошимају читаво дело ( спасавање из заробљеништва уз помоћ светог Ђорђа, Ђорђа, затим победа у бици код Пантина, Пантина, ...) У делу су описана два Немањина значајна сабора ( један на коме осуђује богумиле и други на ком се одриче престола). престола). Помиње се и светогорски сабор, сабор, тј. тј. сви монаси Свете Горе на челу са протом који дочекује Немању и који га испраћа у вечни живот. живот. Стефан говори о Немањином рођењу под необичним околностима; околностима; каже да се Немања родио док су његови родитељи били у изгнанству у Дукљи што употпуњује сликом двоструког крштења, крштења, најпре од латинских свештеника у Рибници, Рибници, а затим и од стране православних свештеника у цркви св. св. Петра и Павла у Расу. Расу. Говори и о почетку Немањине власти која се одвија под драматичним околностима (нападају га браћа и затварају, затварају, он се ослобађа оружаним сукобом успева да их победи). победи). Повеља Дубровнику Повеља Дубровнику о пријатељству и трговини
Издата је између 1215-1217,оригинал 1215-1217,оригинал се на пергаменту чува у Државном архиву у Дубровнику. Дубровнику. То је кратак текст којим велики жупан Стефан Немањић гарантује Дубровчанима да под одређеним околностима могу да тргују слободно, слободно, без икаквих ограничења и безбедно на територји његове државе. државе. То је законски акт којим се регулишу трговински односи. односи. Издавач повеље се обавезује да ће Дубровчанима изручити њиховог непријатеља уколико пребегне на територију српске државе. државе. ово је већ обрађено у питању Жичка хрисовуља). хрисовуља). Повеље манастиру Повеље манастиру Жича (ово је Повеља манастиру Повеља манастиру Свете Богородице на Мљету на Мљету Издата око 1220. Манастир је подигнут крајем XII или почетком XIII века за бенедиктинце који потичу из манастира Свете Марије, Марије, у Пулсану у Италији. Италији. Црква је посвећена Богородици Благодатељници, Благодатељници, као што је то случај са манастиром Студеницом. Студеницом. У манастирској повељи у свечаном уводном делу, делу, њен састављач Стефан Немањић говори о томе како је њега Бог изабрао да буде наследник престола и над осталом браћом га тиме узвисио, узвисио, али о овоме такође напомиње и у својој Хиландарској повељи. повељи. У Мљетској повељи истиче да се угледао на свога родитеља у погледу ревносног служења Богу; Богу; у повељи се налази микропохвала Богу, Богу, којом се истиче његово човекољубље. човекољубље.
Житије Св. Симеона Стефан у уводу говори о «милосрђу Божјем» Божјем» и ђаволу. ђаволу. Бог је својим милосрђем неке изабрао за свеце, свеце, некима је дао венце (круне), круне), а трећима је дао да буду земаљски господари, господари, међу којима је његов «хранилац» хранилац» Симеон (хранилац је израз који потврђује крвно сродство). сродство). Стефан говори свештенству, свештенству, које градира, градира, као и властели, властели, сталежу коме и сам припада, припада, тако да на основу овога можемо закључити да је ово дело читано пред државним сабором, сабором, могуће за дан Симеонове смрти или неки други важан догађај. догађај. Стефан прича о томе како је како је слушао о томе како је како је у Рашкој, Рашкој, као и Дукљи, Дукљи, Далмацији и Травунији био велики метеж и како су његовом деди браћа отела земљу, земљу, те се он повукао у своје родно место, место, Дукљу. Дукљу. Ту је рођен Симеон, Симеон, «сакупилац и обновилац» обновилац» земаља свога «отачаства», отачаства», у месту званом Рибница. Рибница. Примио је латинско крштење јер није било других свештеника, свештеника, а кад се његов отац вратио у Рас, Рас, примио је крштење у цркви Св. Св. Апостола у Расу. Расу.
107
Када је одрастао до младићства («отрок («отрок», », од 15-22. године), године), примио је део државе на управу: управу: Ибар, Ибар, Топлицу, Топлицу, Расину и Реке. Реке. Када је о њему чуо византијски цар Манојло (Комнин) Комнин) приближивши се нишком крају, крају, желео је да га види, види, па је послао по њега. њега. Симеон је похитао цару. цару . Манојло га је одликовао царским достојанством («царски («царски сан») сан») и дао му је жупу Дубочицу на управу, управу, да он и његови потомци лично управљају њоме. њоме. У Топлици је почео да зида манастир Св. Св. Богородице, Богородице, на ушћу реке Косанице, Косанице, коме даје права и успоставља монашку заједницу. заједницу. Манастир предаје својој жени Ани да се стара о њему и монахињама. монахињама. Почео је Почео је да зида и храм Св. Св. Николе у Топлици, Топлици, на ушћу реке Бањске (код Куршумлије). Куршумлије). Тада, Тада, на ђавољи подстицај, подстицај, његова браћа долазе да га «ожалосте», ожалосте», и питају га шта то ради без договора с њима. њима. Он им мирно одговара. одговара. Завршио је и храм Св. Св. Николе, Николе, и дао му права. права. Браћа се договарају против њега, њега, па га Тихомир, Тихомир , велики жупан, жупан, позива, позива, и браћа га хапсе и стављају у пећину. пећину. Он се ту моли Богу и Св. Св. Ђорђу, Ђорђу, коме обећава да ће саградити храм ако га избави из пећине, пећине, што Св. Св. Ђорђе и чини, чини, па му Симеон зида Ђурђеве ступове. ступове. Бог га извлачи из пећине и доводи на престо отачаства. отачаства. Он одбија браћу и протерује их ван земље, земље, а они у Византији добијају помоћ и прикупљају најамничку војску састављену од Фруга (Француза) Француза) и Турака (Угара?), Угара?), и упадају у земљу све до места Пантин (1168). Симеон се налазио у близини Звечана, Звечана, па долази до велике битке у којој односи победу, победу, а један од браће (Тихомир) Тихомир) се дави у реци. реци. Симеон се враћа у своју државу на престо. престо. Један од војника долази да га обавести да се његовом земљом шири јерес (богумилство). богумилство). Симеон сазива сабор, сабор, где прво позива свештенство, свештенство, а затим властелу. властелу. Да би описао јерес, јерес, Стефан користи лик Арија. Арија. Док на сабору траје препирка међу властелом, властелом, долази жена чији је муж јеретик и позива Симеона у борбу против јереси. јереси. На сабору долази до осуде јереси, јереси, а Симеон шаље војску на јеретике састављену од властеле, властеле, па је један део јеретика спаљен, спаљен, другима је одузета земља, земља, а трећи су прогнани из државе. државе. Њиховом вођи одсеца језик, језик, пали његове књиге и протерује га из земље, земље, чиме је чиме је сасвим искоренио јерес искоренио јерес.. У Цариграду устаје цар Андроник I Комнин, Комнин , који квари мир са Симеоном. Симеоном. Симеон са угарским краљем (Белом III) долази до Средца (Софије), Софије), ког руши и пустоши. пустоши. Пошто се Бела III вратио у Угарску, Угарску, Симеон напада и осваја: осваја: Перник, Перник, Стоб, Стоб , Велбужд, Велбужд, Землн, Землн, Житомитски, Житомитски, Скопље, Скопље, Лешки у Доњем Пологу, Пологу, Градац, Градац, Призрен, Призрен, Ниш, Ниш, Сврљиг, Сврљиг, Равно (Ћуприју) Ћуприју) и Козли. Козли. Додао је својој земљи област Ниша, Ниша, Липљан, Липљан, Мораву, Мораву, Врање, Врање, призренску област и оба Полога. Полога. Повратио је Дукљу и Далмацију, Далмацију, «отачаство и рођење своје», своје», које је «насиљем држао грчки народ», народ», и градове: градове: Дањ, Дањ, Сард, Сард, Дриваст, Дриваст, Свач, Свач, Улцињ, Улцињ, Бар и Котор, Котор, где је пренео свој двор и јединог га сачувао, сачувао, док је док је све остале градове порушио и «истребио грчко име». име». Гради храм Пресвете Богородице Добротворке – Студеницу. Студеницу. Шаље дарове Цркви Господњој у Јерусалиму, Јерусалиму, црквама Светог Петра и Павла у Риму, Риму , Св. Св. Николе у Барију, Барију, Св. Св. Богородице Евергетиде у Цариграду, Цариграду, Св. Св. Димитрија у Солуну. Солуну. Гради храм Св. Св. Михајла у Скопљу и Св. Св. Пантелејмона у Нишу. Нишу. Стефан говори о Савином бекству на Свету Гору и потери за њим. њим. Симеон сазива сабор на коме проглашава повлачење с престола у корист Стефана (који о себи говори у 3.лицу 3.лицу)) да би се замонашио. замонашио. Добија име Симеон, Симеон, а његова жена Ана постаје Анастасија. Анастасија. Симеон одлази у Студеницу где је живео с монасима, монасима, а одатле одлази на Свету Гору, Гору , у Ватопед. Ватопед. Дочекује га светогорско монаштво, монаштво, а он богато дарује светогорске манастире. манастире. Нашавши запуштени манастир Хиландар, Хиландар, Симеон од Стефана тражи средства да подигну манастир. манастир. Методије из Србије доноси све што је потребно за довршетак
108
манастира. манастира. Симеон и Сава су дуго времена боравили у манастиру све док се Симеон није разболео није разболео и умро. умро . Симеон је Симеон је браћи Стефану и Вукану оставио аманет да живе у миру и без метежа. метежа. Стефан криви Вукана да је оставио заповести свога оца, оца, јер доводи странце (угарску војску) војску) у земљу коју му одузима и пустоши. пустоши. Стефан уз Божју и Симеонову помоћ побеђује. побеђује. Стефан моли Саву да донесе Симеонове мошти, мошти, што Сава чини и Симеона сахрањују у Студеници. Студеници. Стефан говори о Симеоновим чудима: чудима: Из његове раке његове раке је је потекло миро Човек обузет бесом долази на Симеонов гроб с молбом да га избави и добија исцељење Богаљ коме су прогорела колена и «жиле» жиле» и који је ходао на рукама бива исцељен (Доментијан и Теодосије ово чудо приписују Сави) Сави) Бугарски цар Борило напада Стефана са својим зетом, зетом, латинским царом Хенрихом Фландријским (1213); Стефан их чека код Ниша и призива Симеона у помоћ, помоћ, па се непријатељи дају у бег убијајући се међусобно двор, а Бугарски одметник Стрез бежи од брата Борила на Стефанов двор, Стефан га поставља у Просеку; Просеку; Стрез се одмеће и од Стефана, Стефана, који шаље Саву, Саву, али Стрез одбија послушност; послушност; Стрез бива прободен ножем, ножем, што Стефан приписује Симеону Србију, па У Драчу је устао царски рођак Михајло и кренуо у напад на Србију, осваја Скадар; Скадар; Стефан му одговара да је то његова очевина, очевина, али Михајло за то не мари; мари; Стефан опет добија помоћ од Симеона јер један слуга пробада Михајла ножем Угарски краљ Андрија и латински цар Хенрих Фландријски склапају савез да нападну Србију, Србију, и подижу војске које је требало да се сретну у Нишу, Нишу, а Стефана позивају на састанак; састанак; Стефан одлази на Симеонов гроб тражећи помоћ, помоћ, а из Симеоновог гроба потиче миро; миро ; Стефан тражи благослов од Саве да крене против Андрије, Андрије, али изненада стиже угарско посланство са пријатељским порукама; порукама; Стефан и Андрија се сусрећу на граници Србије, Србије, у Равном, Равном, и сусрет траје 12 дана; дана; латински цар на састанку у Нишу тражи део територије, територије, али не добија, добија, а Стефан му затвара излаз из своје државе, државе, док Андрију пушта да се врати у Угарску. Угарску.
109
3.
Доментијан
Ни у црквеном, црквеном, ни у световном друштву нема висок положај. положај. Своје прво и главно дело посвећује светом Сави који није био влдалац већ управљач цркве, цркве, први српски архиепископ, архиепископ, за разлику од своја два претходника Саве и Стефана који пишу о великом жупану и монаху, монаху , Симеону Немањи. Немањи. Његов спис настаје у религиозном расположењу и у мистичној атмосфери, атмосфери,а не у рационалистичкој. Он је моралист, моралист,тумач монархијске религије и носилац патриотске мисли и његов основни циљ није историографски већ глорификаторски. глорификаторски. Порекло Доментијана, Доментијана, као ни његово световно име и презиме и породица у којој је којој је рођен рођен су непознати, непознати, и за разлику за разлику од Саве и Стефана Првовенчаног нерадо уноси у своје списе своје аутобиографске податке сматрајући да обичном јеромонаху не приличи да о себи говори онолико колико то чине владарева деца. деца. Ипак, Ипак, сматра се да је да је рођен рођен после 1200. , прву годину монашког живота проводи у архиепископској Жичи, Жичи, а потом одлази на Свту гору где остаје до смрти ; иако је био веома цењен и на двору и међу светогорским монасима није заузимао место у врху црквене хијерархије (можда је то један од доказа да није потицао из племићке породице). породице). Био је ученик архиепископа Саве Ι кога је пратио на његовом путу на Истоку, Истоку, хиландарска браћа су га бирала за свог духовника, духовника, краљ Урош Ι му поручио животописе Саве и Симеона. Симеона. Своје прво дело Живот св . Саве писао је у Светој Гори, Гори , у Кареји, Кареји, у испосници Савиној, Савиној,где се живело по прописима Карејског устава (служење у цркви, цркви,молитва и читање Псалтира за дан и ноћ). ноћ). Доментијан је са великом вољом састављао своје прво делодело-због Савине личности коју је толико поштовао и искрено јој се дивио, дивио,а и писао је у ћелији коју је Сава основао. основао.За тај посао га је одабрао сам краљ Урош, Урош,вероватно иницијативом свога брата, брата, архиепископа Саве ΙΙ који је био Доментијанов сабрат у Хиландару. Хиландару. По бечком рукопису ово дело је настало 1242., а по лењинградском 1253. Својим обимом, обимом, Живот св . Саве надмашује све српске средњевековне животописе - то је опсежно хагиографско дело. дело. У њему се не износе само догађаји из живота једне једне знамените историјске личности, личности,него се излаже читава једна црквена и државна идеологија. идеологија. Друго своје књижевно дело, дело, Живот св . Симеона, Дометијан је писао у брдима више манастира Хиландара, Хиландара, у пиргу Преображења Спасова где је живео са Теодором Граматиком, Граматиком, а то је уствари будући монах Теодосије, Теодосије, писац новог, новог, не мање доброг Живота св . Саве и непоновљеног Живота св . Петра Коришког. Немањину биографију је такође саставио жељи краља Уроша, Уроша,а написао је 1264. за време владавине виз. виз. цара Михаила ПалеологаПалеолога- « у треће лето када цар узе Цариград од Латина». Латина». Тада је Тада је на челу српске цркве био Сава ΙΙ , већ поменути краљев брат, брат, који је који је од хумског епископа постао архиепископ. архиепископ. Живот св . Симеона није толико значајно дело као Живот св . Саве , јер личност великог жупана Немање који се замонашио пред крај живота није њему била фасцинантна личност као личност св. св. Саве, Саве, који је са двора одбегао у монахе као младић и постао први српски архиепископ; архиепископ; Доментијана мање занимају ратовања, ратовања, дипломатски преговори и политичке интриге. интриге. Али то не значи да је Доментијаново друго дело слабије од првог, првог, већ се о Немањи није имало ништа ново да се каже јер су о њему већ писали његови синови, синови, чак је за своје друго дело, дело, Житије 438 редака.. У овом Доментијановом св . Симеона , узео из списа Стефана Првовенчаног 438 редака делу нема нових историјских података, података, али има нових идеја, идеја, нових тумачења догађаја и нових схватања Немањине личности. личности. Датуме и географска места који су важни за Саву и Стефана , изоставља или их своди на најмању могућу меру. меру. Најречитије и најдуже поглавље у Доментијановом Животу св . Симеона јесте дитирампска похвала св. св. Симеону, Симеону, а најузбудљивији опис није опис неког Немањиног ратног Немањиног ратног подвига, подвига, већ глади
110
која је настала у Србији после сукоба браће Вукана и Стефана. Стефана. Не користи Савино житије св. св. Симеона, Симеона, иако му је му је било познато и доступно, доступно, већ користи Стефоново житије који такође глорификује Стефана Немању као светитеља и чудотворца; чудотворца; чак четвртину свога дела Доментијан посвећује Немањиним чудима. чудима. И идејно и у титулама доментијан изједначује Стефана Немању са византијским царевима и ставља их у ред светских владалаца; владалаца; кроз Доментијана не говори историјска истина, истина, већ државна потреба да се глорификује српски владар и кућа Немањића. Немањића. Доментијаново дело садржи целу једну идеологију државе и власти и ниједа српски средњевековни извор нам не пружа толико обавештења о идеји световне власти и владару, владару, о пореклу и легитимности краљевске власти, власти, о благослову који отац даје наследнику, наследнику, о значењу крста у биткама, биткама, о односу владаоца према цркви и свештенству, свештенству, о значају светитељских чуда. чуда. Он не говори много о Немањиним ратовима, ратовима, нити наводи поименце градове које је Немања освојио као што то чини Стефан Првовенчани , већ приступа величању Немањине личности упоређујући га са старозаветним личностима (као што је праотац Ноје други обновитељ света, света, тако је и Немања обновитељ српског отачаства). отачаства). Када говори о сукобу са браћом, браћом, жели да одбрани Немању од могућег прекора да је неком преотео власт, власт, својим излагањем жели да покаже да Немања није незаконито узео престо великог жупана, жупана, твдећи да су се у бици код Пантина у редовима Немањине војске борили анђели и св. св. Ђорђе и да је Немања победио браћу «силом Божјом и молитвама пресвете Богородице». Богородице». Доментијан више слави Немању зато што је у српским земљама учврстио православље, православље, него што је ујединио српске земље и ојачао државу. државу. Доментијан тврди да је Симеон Немања канонизован за светитеља и из његове раке потекло миро у Хиландару, Хиландару, а не како Првовенчани каже у Студеници. Студеници. Глорификовање св. св. Саве није ништа мање од глорификовања св. св. Симеона. Симеона. Сава није живео другачије од других монаха, монаха, напротив, напротив, давао им је пример, пример, био је «зрцало својој братији», братији», био им је узор. узор. Са поносом прича о Савиним путовањима по Истоку, Истоку, и каже да је Сава куда год да је отишао примљен са највећим почастима (на цариградском двору, двору, у Никеји, Никеји, код јерусалимског патријарха, патријарха,код александријског патријарха). патријарха). На свом путу по Светој Земљи, Земљи, Сава је у Јерусалиму више пута посетио патријарха Анастасија с којим је водио разговоре о реформи црквених закона. закона. На молбу брата Стефана преговарао је са мађарским краљем, краљем,који је спремао поход на Србију, Србију, и тамо је примљен са највећим почастима, почастима, а наводно га је убедио да одустане од напада на Србију и превео у православље. православље. По Доментијану, Доментијану, Саву нису поштовали хришћански владари и патријарси; патријарси; на његовом путу по Истоку, Истоку, са највећим почастима дочекао га је и вавилонски султан, султан, иако је био паганин, паганин, а затим и египатски султан. султан. Сава је Сава је по Доментијану раван Доментијану раван старозаветном пророку Мојсију, Мојсију, па чак и већи. већи. Још док је док је био жив, жив, Сава је по Доментијану био чудотворац (лечио болесне, болесне, утишао буру на мору поут Христа и св. св. Николе, Николе, васкрсавао мртве...). мртве...). Сава није умро као сви други обични људи, људи, његова смрт се описује и илуструје на фрескама као Богородичина смрт; смрт; већа почаст се Сави није могла дати од давања сличности са Богородицом. Богородицом. Пореди Саву, Саву, Стефана, Стефана, и Симеона са светом Тројицом. Тројицом. Поноси се тиме што је Хиландар на Светој Гори српски манастир раван византијским царским манастирима и што су српски краљеви у сродству са византијским царевима, царевима, а српски архиепископ у пријатељству са васељенским патријархом. патријархом. Доментијан не помиње ниједну краљицу нити принцезу, принцезу, изузев Немањине жене Ане, Ане, и то због тога што се замонашила, замонашила, о световним стварима говори из религијских из религијских побуда, побуда, историјске догађаје објашњава етички и теолошки и када говори о Немањином животу, животу, више прича о њему као монаху нео као владарувладару- Немања је за њега на првом месту светитељ и чудотворац. чудотворац. Српску државо он назива «велико краљевство од почетка». почетка». О Радославу говори само да га је Сава крунисао и оженио, оженио, а о Владиславу да је лишио земље старијег брата. брата. Доментијан говори и о сукобу између
111
Стефана и Вукана, Вукана, о томе како је Вукан удруживши се са непријатељима напао Стефана да му отме престо. престо. Када су туђини протерани наступила је глад, глад, која је по њему била већа катастрофа од грађанског рата у Србији. Србији. Доментијан ненамерно открива и неке тамне стране манастирског света. света. (о негостољубивим монасима на Светој Гори, Гори, о незахвалном ватопедском игуману који се не одазива Савиној жељи да подигне Хиландар, Хиландар, о монасима који се удружују са разбојницима и пљачкају манастир Каракал, Каракал, и разбојници опљачкане ствари продају другом светогорском манастиру, манастиру, лаври св. св. Анастасија). Анастасија). - У Доментијановом житију св. св. Симеона коришћена је Похвала кнезу Владимиру од кијевског митрополита Илариона. Илариона. - Централни догађај у животу св. св. Саве је сабор у Жичи на коме су постављени српски архиепископи и где су у великом говору наведени сви општи, општи, битни елементи Синодика православља. православља. Доментијан са дубоким емоцијама говори о Савиној смрти и о томе како је са највећим почастима сахрањен у манастиру Четрдесет мученика у Трнову и како су његове мошти неколико година касније пренете у Милешеву инцијативом његовог синовца Владислава, Владислава, који се и заузео код свог таста Јована Асена да се Савине мошти пренесу у Владислављеву задужбину. задужбину.
112
4.
Теодосије
Време живота и рада Теодосија Хиландарца се може сместити у крај ΧΙΙΙ и прве деценије ΧΙV ΧΙV века, века, он је писац епохе краља Милутина (1282-1321). Његово најзначајније дело је Житије св . Саве. У српској редакцији постоји 30 сачуваних рукописа Теодосијевог житија св. св. Саве. Саве. Сматра се да је то дело «сказао» сказао» Доментијан, Доментијан, а да га је Теодосије записао. записао. Према томе, томе, Доментијан је саопштио садржај животописа, животописа, тј. тј. испричао живот св. св. Саве, Саве, а Теодосије то записао. записао. У уводу свог житија Теодосије напомиње да је у свом раду користио писане изворе које су за собом оставили Савини ученици, ученици, а имао је при руци и аутентично Доментијаново житије из 1243., тако да се претпоставља да је Теодосије уствари написао Житије св. св. Саве кao прераду Доментијановог текста користећи се њиме као подлогом, подлогом, али му то свакако није био једини извор. извор. Сматра се да је дело настало пре 1336. када Теодосијево житије преписује Теодул, Теодул, познато име хиландарскохиландарско-карејске писарске и књижевне радионице, радионице, касније постаје игуман Хиландара (1347), али је тај рукопис изгубљен. изгубљен. Сматра се да је дело настало пре 1292., када су Жичу спалили Кумани, Кумани, зато што Теодосије говори о Жичи која је у његово доба још увек онаква каква је била по свом подизању. подизању. Први пут се помиње у Милутиновој повељи Карејској ћелији из 1318. али се односи на време пре издавања повеље, повеље, тј. тј. на 1316. на списку од 25 монаха, монаха, он се помиње на 8. месту као «старац поп кир Теодосије», Теодосије», а угледни назив «кир» кир» на властеоско порекло носиоца. носиоца. Помиње се и у повељи краља Стефана Дечанског из 1327. где се помиње као «духовник краљевства ми башта пирга морского кир Теодосије». Теодосије». Башта - старословенска реч и значи отац, отац, духовник, духовник, духовни отац. отац. Ова дужност мнастирског дховника се даје најстаријим и најискуснијим јеромонасима, јеромонасима, представља највећу част и заузима прво место иза игумана. игумана. Ако је Теодосије био духовник у «пиргу морскоме», морскоме», то је заправо Пирг Светог Василија на мору код Хиландарског пристаништа, пристаништа, који је краљ Милутин обновио почетком четрнаестог века, века, и ако је уз то био духовник српског краља, краља, то значи да је он личност блиска српском двору и да је житије св. св. Саве можда и писао по жељи Двора, Двора, тј. тј. краља Милутина као раније Доментијан по жељи краља Уроша. Уроша. На положају пирга морскога је до 1329. осим житија св. св. Саве, Саве, сачувана су и два култна састава : Житије Петра Коришког Служба Петру Коришком Најстарији препис овог житија датира из ΧVI века, века, дело је настало непосредно после смрти Петра Кo ришког, ришког, а Теодосије je ради упознавања живота Петра Коришког ишао у Србију, Србију, посетио Петрову испосницу код села Корише изнад Призрена где је прибележио казивања тада још тада још живих Петрових ученика. ученика. Теодосије Хиландарац је Хиландарац је написао 2 житија, житија, 3 службе, службе, 15 канона и једну похвалу. похвалу. . Хагиографском жанру припадају Житије св . Саве Житије Петра Коришког . Химнографском жанру припрдају Служба Петру Коришком , Служба светом Симеону и служба светом Сави и Осмогласни канони , затим Ин канон Симеону и Сави гласа четвртог : Канон заједнички Христу и Симеону и Сави . Енкомијастичном жанру треба придружити Похвалу Симеону и Сави . Житије св. св. Саве је његово најзначајније дело чији је увод преузет из Житија св . му је он Саве Јерусалимског Саве Јерусалимског , и у уводу истиче свој однос према Доментијану и каже да му је испричао житије, житије, да користи писане изворе мада не наовди које, које, као и да житије пише по налогу свештеног сабора манастира Хиландар. Хиландар. Карактеристика овог чисто хагиографског списа је у његовој историчности или реализму и захваљујући томе представља прворазредан историјски извор. извор. (хагиографија настоји да буде историографија у којој су реалним збивањима дата дубља духовна значења); значења);
113
Трезвенији је од Доментијана кога одликује свечана реторичност, реторичност, док Теодосија одликује експресивно причање. причање. Разлика између Службе Петра Коришког и Житије Петра Коришког је та што служба представља испевано житијежитије- појана хагиографија. хагиографија. Друге две сложене службе , Служба Светом Симеону и Службу Светом Сави Теодосије пише крајем првве деценије XIV века које убрзо мењају претходне службе XIII века. века. Канон заједнички Христу и Симеону и Сави је химнографска целина која изражава Теодосијеву идеју «свештене двојице» двојице» химнично здружену са самим Христом, Христом, који је који је прави извор њихове светости. светости. Разлика између Доментијана и Теодосија је Теодосија је та што Доментијан дивинизује Саву, Саву, сматра да је пре рођења преодређен, преодређен, упоређујући Растка са васкрслим Христом, Христом, а то се најбоље види у примеру Растковог пострига. пострига. Теодосије ову сцену описује скромно и стварно, стварно, за њега је Растко «младић бодра ока» ока» и не подиже га у равнобожје, равнобожје, а Доментијан тројицу првих Немањића упоређује са Светом Тројицом и да је Сава био «прво рођен прво рођен светим Духом», Духом», а да су Стефан и Немања «уподобљени Оцу и Сину». Сину ».
114
5.
Данило II
Књижевни одраз политичког, политичког, културног и црквеног живота раног XIV века јесте века јесте најсложеније дело српске средњевековне књижевности, књижевности, Животи краљева и аутору, архиепископа српских (Данилов зборник) зборник), назван по свом главном аутору, архиепископу Данилу (1324-1337). Обухвата владавину Немањића од Радослава до првих година Душанове владавине (1227-1335), као и црквене поглаваре од Арсенија до патријарха Јефрема (1233-1375). Мада је већина Живота у облику хагиографије, хагиографије, многа подсећају на хронике. хронике. Најмање 4 писца су радила на овом зборнику у дугом временском периоду: периоду: скоро сви Животи сви Животи су написани између 1317-1340, када је када је Зборник састављен, састављен, а 2 додатка су убачена касније, касније, последњи 1375. Творац већине главних биографија: биографија: Уроша, Уроша, Јелене, Јелене, Драгутина, Драгутина, Милутина, Милутина, Арсенија, Арсенија, Јевстатија I, и можда Јоаникија, Јоаникија, био је архиепископ Данило II, познат и као Данило Пећки. Пећки. Мало се зна о његовом пореклу и младости. младости. У историјским изворима се не спомиње док није постао игуман Хиландара. Хиландара. Његов отац је изгледа био на двору Јелене Анжујске у Пилоту. Пилоту. По датумима његових каснијих делатности можемо закључити да је рођен око 1270. Данило је желео да се образује упркос противљењу родитеља, родитеља, па се након образовања прикључио Милутиновом двору. двору. Данило се замонашио попут Саве, Саве, када се једном приликом одвојио од Милутинове пратње и отишао у манастир Св. Св. Николе у Кончулу на Ибру, Ибру, где је пострижен и дато му је име Данило око 1300. Данило је напустио манастир у Кончулу око 1304. на захтев архиепископа Јевстатија II и краља Милутина, Милутина, и отишао у Пећ, Пећ, где га Јевстатије производи у презвитера и прикључује га својој пратњи. пратњи. Изабран је за игумана Хиландара 1306/7. на сабору који је који је одржан у Србији, Србији, а који су сазвали Јевстатије и Милутин. Милутин. Време Даниловог игумановања било је време великог духовног немира и сталних ратних недаћа на Светој Гори. Гори. Међу манастирским братством Свете Горе оживео је посебан облик источног мистицизма, мистицизма, исихазам, исихазам, нарочито подстакнут доласком Григорија Синаита, Синаита, једним од његових ватрених поборника. поборника. Суштина исихазма је у приближавању Богу преко извесних радњи, радњи, као што су контемплација (мисаоно посматрање), посматрање), пост и молитва, молитва, уз ћутање (esihia=тишина (esihia=тишина). ). Између 1307-1310. је дошло до напада од стране Каталанаца, Каталанаца, западних најамника, најамника, који више нису били у служби византијског цара Андроника II. Данилов биограф описује Данилову улогу у одбрани Хиландара, Хиландара, као и одлазак у Скопље по помоћ од Милутина. Милутина. Каталанци нису успели да освоје Хиландар и 1310. одлазе ка Византији. Византији. Данило убрзо одлази из Хиландара и посвећује се самотњачком подвизивању у Кареји, Кареји, у испосници коју је основао Сава. Сава. Последњи пут се као игуман Хиландара помиње маја 1310, а његов наследник Никодим 1312. Следећих неколико година Данило проводи наизменично у Хиландару и Кареји, Кареји, као и на административним дужностима у Србији. Србији. Прва већа дужност била му је брига о краљевској ризници у Бањској, Бањској, где је постављен за епископа. епископа. Ту је водио рачуна и о изградњи Милутинове гробне цркве. цркве. Сматра се да је Данило боравио у Бањској од 1313-1315/6. када се вратио на Свету Гору, Гору , с намером да оде на ходочашће у Јерусалим. Јерусалим. Данило је отишао у Пећ пре смрти архиепископа Саве III (26.7.1316.), с уверењем да ће га наследити. наследити. Међутим, Међутим, до тога није дошло због сукоба племства, племства, па је па је на крају изабран Никодим (1317). Данило је након тога изабран за епископа Хума, Хума, где су се у то време водиле борбе за његову одбрану од Младена II Шубића и Стјепана II K отроманића, отроманића, који га је на крају (1326) освојио. освојио. Не зна се када је када је тачно сишао са епископског трона у Хуму, Хуму, али је сигурно да је док је био на том положају написао животе краљице Јелене и краља Драгутина. Драгутина. Као епископ Хума је Данило присуствовао Милутиновој смрти и сахрани, сахрани,
115
као и крунисању Стефана Дечанског за краља (1322). Напустио је положај епископа Хума и вратио се у Свету Гору. Гору . Након Никодимове смрти (1324), Данило је изабран за архиепископа. архиепископа. Добро је сарађивао са Стефаном Дечанским, Дечанским, коме је и помогао при повратку из Цариграда. Цариграда. Надгледао је изградњу Бањске и Дечана, Дечана, а у Пећи је саградио цркве Св. Св. Николе и Св. Св. Богородице Одигитрије. Одигитрије. Умро је 19.12.1337. Написао је 5 житија – Уроша – Уроша,, Драгутина, Драгутина, Јелене, Јелене, Арсенија и Јевстатија I, и 2 службе – Арсенију и Јевстатију I. Сваки рад је написан одвојено, одвојено, без намере да се повезују у једно дело, дело, што се види на основу стила, стила, садржине и односа аутора према предмету. предмету. Живот краљице Јелене је много ближи хагиографији него што су то Животи Драгутина и Милутина, Милутина, јер је више реторства и молитви. молитви. Живот Драгутина онемогућава стварање било каквог култа након Драгутинове смрти јер се забрањује отварање гроба, гроба, док је Живот Милутина више витешки подухват него живот светитеља. светитеља. Живот краљице Јелене је написао вероватно под утицајем стварања култа, култа, убрзо након њене смрти (1314). Он описује пренос тела и смештање у ковчег у цркви, цркви, догађај из 1317. Ово житије је најканонскије од свих владарских житија које је Данило написао. написао. У њему се налазе општа места из живота: живота: рођење, рођење, монашки завет, завет, добра дела, дела, смрт и чуда. чуда. Данило не наводи ко су били Јеленини родитељи, родитељи, само каже да су били Латини и властела. властела. Ништа се не говори о њеним подухватима док је Урош био краљ, краљ, нити о њеном јавном животу након његове смрти. смрти. Само се укратко помиње Урошева предаја круне Драгутину. Драгутину. Од многоих њених задужбина се помиње само Градац, Градац, православни манастир, манастир, док се католички заобилазе. заобилазе. Главни политички догађај који се одражава у Животу краљице Јелене је грађански рат између Драгутина и Милутина, Милутина, и борбе њихових наследника око престола. престола. Данилов став се састоји у потреби за помирењем и братском љубављу између Драгутина и Милутина. Милутина. Он кроз лик Јелене шаље поруку о измирењу, измирењу, у виду њеног савета синовима који су они послушали. послушали. Ипак, Ипак, пре смрти до помирења није дошло, дошло, јер Драгутин не долази на сахрану мајке већ само шаље властелу. властелу. Тек се након смрти и посете мајчином гробу срео са Милутином у Паунима где је дошло до измирења. измирења. Помирење је додатно учвршћено заједнићком посетом Симониде и Каталине Јеленином гробу. гробу. Оригинална верзија Живота краља Драгутина коју је Данило написао није онаква како данас стоји у Зборнику, Зборнику, и претрпела је бар 2 промене. промене. Прва промена је интерполација или поновно писање краја Живота краља Драгутина, Драгутина, нарочито дела који говори о Даниловој мисији код њега. њега. То се може закључити по томе што се Данило помиње у 3. лицу. лицу. Друга промена је обимнија: обимнија: настављач, настављач, који је вероватно саставио Зборник, Зборник, поделио је поделио је првобитни Живот краља Драгутина у Живот краља Уроша и Живот краља Драгутина, Драгутина, додајући и једном и другом реторски другом реторски увод. увод. Тешко је предложити датирање Живота краља Драгутина. Драгутина. Историчари сматрају да је Драгутин намеравао да опозове одредбе Дежевског споразума у корист Милутинових наследника, наследника, тако да имамо наредбу да се његово тело не вади из земље и у случају неке Божје благодети, благодети, чиме је требало да се потврди прелазак круне у наследство Милутинових синова. синова. То је посебно постало актуелно између 1320-1324, а нарочито након Милутинове смрти (1321), па све до доласка Стефана Дечанског на престо (1322). Међутим, Међутим, ништа мање актуелно није било ни почетком Душанове владавине, владавине, због његовог дивљења Милутину, Милутину, тако да настанак дела може доћи у обзир и у раним 30-им 30-им годинама XIV века. века. Дело је написано да задовољи потребе цркве, цркве, можда за манастирско братство Ђурђевих Ступова где је Драгутин био сахрањен. сахрањен. И поред описа историјских догађаја (венчања, венчања, отимања круне, круне, Драгутинове абдикације), абдикације), Живот краља Драгутина је Драгутина је прича о
116
човеку који је који је грешио према свом оцу (оправдано), оправдано), који је који је због тога био кажњен падом са коња под Јелечом и који се покајао живећи побожно. побожно. После Стефана Немање и Саве, Саве, највећи број дела средњевековне књижевности био је био је посвећен Милутину. Милутину. Најраније дело је дело је његова тзв. тзв. Аутобиографија која се налази у његовој повељи о улијарима (1317), коју је вероватно написао Данило. Данило. Ово дело је било извор не само за Живот краља Милутина, Милутина, већ и за Службу краљу Милутину и Пролошко житије краља Милутина. Милутина. Живот краља Милутина има најсложенији развој од свих житија у Зборнику. Зборнику. Састоји се од 5 тематских целина: целина: војни подухвати пре 1299. добра дела – подизање – подизање и обнављање цркава војни подухвати од 1311-1312. градња Бањске погреб. смрт и погреб. Два описа војних похода се ослањају на повеље, повеље, којима је Данило додао само реторске уводе и закључке. закључке. Данило набраја и описује Милутинове подухвате на подизању и обнови цркава. цркава. Што се тиче последње 2 целине, целине, сигурно је да им Данило није дао данашњи облик јер у 4. целини имамо Данила како надгледа изградњу Бањске и помиње се у 3. лицу. лицу. Касније промене су везане за причу о побуни Стефана Дечанског, Дечанског, његовом ослепљивању и слању за Цариград. Цариград. Опште прихваћено мишљење је да је Данило написао Живот краља Милутина 1324. да пружи подршку Милутиновом култу. култу. Милутинова чуда се догађају «у трећој години од његова престављења» престављења» (1324), а и сам Данило те године добија титулу архиепископа, архиепископа, тако да вероватно нема времена да пише. пише. Св. Арсенија и Службу Св. Св. Арсенију , које треба Данило још пише Живот Св. повезати са градњом цркве Св. Св. Богородице Одигитрије у Пећи, Пећи, чији је чији је Данило ктитор, ктитор, а чија је капела посвећена Св. Св. Арсенију. Арсенију. Написао је и Живот Св. Св. Јевстатија и Службу Св. Св. Јевстатију, али није познато из којих побуда. побуда. Од житија обухваћених Зборником, Зборником, само је ауторство над Животом Св. спорно. Данило наводи у осталим Св. Јоаникија спорно. житијима да је да је он аутор, аутор, али се његово име нигде не спомиње у Животу Св. Св. Јоаникија. Јоаникија.
117
6.
Данилови настављачи (Данилов Ученик, Ученик, други настављачи Зборника) Зборника )
Материјал за неку врсту историје династије Немањића и српске цркве је већ постојао – житија – житија Св. Св. Симеона од Св. Св. Саве и Стефана Првовенчаног, Првовенчаног, житија Св. Св. Саве од Доментијана и Теодосија, Теодосија, као и Данилова житија Драгутина, Драгутина, Јелене, Јелене, Милутина, Милутина, Арсенија и Јевстатија I. Остало је само да се дела Данила и његовог Ученика повежу у једну целину да би се одредио оквир за Душанова постигнућа, постигнућа, која је која је требало довести у везу са Милутином, Милутином, а посредно и са Немањом. Немањом. Што се тиче Зборника, Зборника, постоје многа питања: питања: колико је било писаца? писаца? по чијем налогу је писано? писано? када су и где извршене измене? измене? Јасно је да је крај Даниловог писања морао бити 1337, када је када је он умро. умро. Житија Драгутина и Милутина су подлегла изменама вероватно због састављања Зборника. Зборника. Крај сваког од њих је преправљан и преписиван да би се расветлила Данилова улога у догађајима из живота двојице краљева. краљева. Данило о самом себи пише у 1. лицу, лицу, док се на крају ових житија јавља у 3. лицу, лицу, што јасно говори о постојању више аутора. аутора. Када се наводе црквене титуле: титуле: «преподобни» преподобни» за игумана, игумана, «свеосвећени» свеосвећени» за епископа и «преосвећени» преосвећени» за архиепископа, архиепископа, долази до грешака које настају услед тога што житија пишу различите особе, особе, па тако у Драгутиновом житију се Данило наводи као «преосвећени», преосвећени», архиепископ, архиепископ, што није тачно, тачно, док се у Милутиновом житију тачно наводи као «свеосвећени», свеосвећени», епископ (Бањске и Хума). Хума). Један од писаца би могао бити тзв. тзв. Ученик Данилов, Данилов, који је написао житије Данила, Данила, као и вероватно житија Дечанског и Душана. Душана. Учеником се назива јер самог себе описује као слугу Даниловог, Даниловог, и ученика. ученика. Има наговештаја да је Ученик био монах у Хиландару током Даниловог игумановања за време напада Каталанаца (1307-1310), због описа догађаја који писцу делује веома блиско. блиско. Ако је Ученик преписивао завршетак житија или Драгутиновог или Милутиновог, Милутиновог, измене је измене је извршио онда само на крају Милутиновог житија, житија, јер тачно наводи Данилове титуле. титуле. Измена завршног дела Драгутиновог житија је настала пре састављања зборника, зборника, што се може утврдити тако што је крај исти и у интегралној верзији Житија краља Драгутина, Драгутина, и у каснијој верзији када је ово житије подељено на житија краља Уроша и краља Драгутина. Драгутина. Код Милутиновог житија је осим измене завршетка житија убачена и прича о побуни Стефана Дечанског, Дечанског, његовом ослепљивању и прогонству у Цариград. Цариград. Крај приче, приче, о повратку Дечанског у Србију, Србију, је убачен на крај житија Стефана Дечанског. Дечанског. Данилов Ученик је написао житије Данила II, и вероватно житија Дечанског и Душана. Душана. Пре него што је Зборник састављен, састављен, један од настављача је изменио крај Драгутиновог житија, житија, док је други (можда Ученик) Ученик) изменио крај Милутиновог житија. житија. При састављању Зборника су настале неке измене и додати су одређени делови: делови: дописивани су кратки делови о архиепископима (Сави II, Данилу I, Јакову, Јакову, Јевстатију II, Сави III и Никодиму), Никодиму), састављани су уводи, уводи, раздвојено је Житије краља Драгутина на Урошево и Драгутиново, Драгутиново, и убачена су позивања житија једних на друга из самог зборника. зборника. Писање Даниловог Ученика смештено је у период непосредно после Данилове смрти (1337). Јасно је да је Данилово житије Ученик писао након Данилове смрти, смрти, док је датирање житија Дечанског и Душана условљено претпоставком да их је писао Ученик. Ученик. Датирање процеса састављања у 1340. годину се наслућује на основу 2 чињенице: чињенице: било је урађено након завршетка Даниловог житија, житија, а пре Душановог проглашења за цара. цара. Ученик је Данилово житије написао након Данилове смрти (19.12.1337). Има наговештаја да се многи у српској цркви нису слагали са избором новог архиепископа
118
Јоаникија, Јоаникија, Даниловог наследника, наследника, који је био логотет на Душановом двору и никада није био ни епископ ни игуман. игуман. Житије Стефана Дечанског је било написано у вези са успостављањем култа његове личности. личности. Душан оца први пут назива свецем у повељи манастиру Св. Св. Петра и Павла на Лиму 1343, док касније житије Стефана Дечанског од Григорија Цамблака говори да се чуда која се приписују његовим моштима дешавају 7 година након његове смрти (1338). На основу тога се може закључити да Дечански није проглашен за свеца пре 1339, док је док је његово житије могло настати у периоду од 1339-1343, што је што је време кад је Ученик написао и Данилово житије. житије. питања. Сигурно је да је написано Житије Душаново нам доноси друга тешка питања. пре Душанове смрти (1355), јер би у противном описало све догађаје из његовог живита. живита. У Душановом житију су описани само његово крунисање и сукоби са Андроником III и Карлом Робертом, Робертом, што значи да су то догађаји до 1335. Душан се никада не наводи као цар, цар, што јасно што јасно показује да је да је житије настало пре 1345. Данилов Зборник је, је, према општеприхваћеном мишљењу састављен око 1340, бар када је реч о садашњем облику. облику. Поред тога што су појединачна житија писана из литургијских разлога, разлога, ипак се може доћи до закључка да су састављање Зборника иницирали неки други разлози: разлози: Душанова жеља и потреба за стварањем историје династије и цркве која би подржавала његове политичке циљеве, циљеве, али и реакција високог свештенства на избор Јоаникија за архиепископа. архиепископа. Душан се сматра покретачем састављања зборника јер се он приказује у склопу династије Немањића, Немањића, што се види при самом уводу у Зборник, Зборник, када се набрајају Немања, Немања, Стефан и Сава, Сава, чијих житија у зборнику нема. нема. Душанова улога се више везује за Милутина, Милутина, деду, деду, него за Стефана Дечанског, Дечанског, његовог оца. оца. Душанов утицај треба тражити и у убацивању приче о побуни Дечанског, Дечанског, што је што је требало да оправда оно што је што је Душан касније урадио свом оцу. оцу. Друга централна фигура је Данило. Данило. У првобитној верзији се Зборник завршавао његовим житијем. житијем. Ученик врши измене у житијима Драгутина, Драгутина, Милутина и Дечанског да би приказао Данилову улогу у догађајима тог доба, доба, а све се то чини што из дубоког поштовања према Данилу, Данилу, што и због отпора према новоизабраном архиепископу Јоаникију. Јоаникију.
119
7.
Григорије Цамблак
Потиче из угледне влашке породице, породице, чији највећи број чланова живео у Трнову, Трнову, престоници Бугарске, Бугарске, где је иначе рођен, рођен, добивши на крштењу име Гаврило. Гаврило. Његов стриц Кипријан био је кијевски митрополит ои врло уфледан писац старе руске књижевности, књижевности, коме ће Цамблак касније посветити једно од најбољих својих текстова, текстова, Похвално слово Кипријану. У периоду око 1379. је био ученик бугарског реформатора језика и књижевности, књижевности, патријарха Јевтимија. Јевтимија. Замонашио се са 20 година у трновском манастиру, манастиру, потом одлази на Свету Гору где налази уточиште у лаври св. св. Анастасија и бугарском Зографском манастиру. манастиру. 1393. Трново , а и већи део бугарске државе је пао под турску власт и он је морао да се одрекне повратка у родни град. град. Не зна се где је Цамблак провео последње године XIV века, века, неке претпоставке се везују за Студијски мнастир у Цариграду или чак за Молдавију, Молдавију, али је извесно да у Србију долази 1402. кда је кда је Стефан Лазаревић добио деспотску титулу, титулу, јер је јер је деспот иначе радо иначе радо примао умне и образоване људе. људе. Не одлази на деспотов двор као што ће то касније урадити други знаменити пребег из Бугарске, Бугарске, деспотов биограф, биограф, Константин Филозоф, Филозоф, већ одлази у Дечане који се налази на периферији Стефанове државе. државе. Један од ралога што одлази баш у Дечане је тај што су тамо као и у Пећкој патријаршији бугарски бегунци налазили уточиште управо због тога што се крајем XIV на патријаршијском трону налазио Бугарин, Бугарин, Јеврем. Јеврем. Стефан је иначе водио посебну бригу о дечанима, дечанима, заједно са мајком, мајком, књегињом Милицом. Милицом. Природа око Дечана је слична оној у Трнову због чега има сличности у опису природе у Похвалном слову патријарху Јевтимију и у Житију Стефана Дечанског . Манастирска братија га бира за игумана манастира, манастира, што сазнајемо из наслова Житија Стефана Дечанског . Иако се дуго сматрало да је у Србији боравио до 1406. упутивши се у Русију да на митрополитском престолу у Кијеву наследи свог стрица Кипријана који је те године и умро, умро, та претпоставка је одбачена јер се није поуздано знало да ли је наследио свога стрица на позицији митрополита, митрополита, па је извеснија претпоставка да је у Дечанима боравио до 1409. Нису познати ралози због којих напушта Србију, Србију, вероватно несигурно балканско тло после ангорске битке. битке. Одлази у Молдавију, Молдавију, у манастир Њамац на реци Сучави ; ту Цамблак пише на словенском Живот светог Јована Новог Сучавског , а одатле одлази у тек формираној католичкој пољскопољско-литавској држави где се приклонио католичком кнезу Витовту (остао је при својим верским убеђењима) убеђењима) . 1415. на скупу епископа изабран је за кијевског митрополита упркос противљењу руског митрополита Фотија који Цамблака сматра искљученим и проклетим. проклетим. Као Витовтов изасланик учествовао је на сабору у Констанци 1415, на овом католичком скупу где је осуђен чешки родољуб, родољуб, Јан Хус, Хус, мада није присуствовао егзекуцији. егзекуцији. Био је следбеник јевтимијеве трновске школе, школе, чији је циљ био да се језик и литература врате на рану на рану хришћанску словенску епоху, епоху, на време Ћирила и Методија . Умире крајем 1419. или почетком 1420., али се не зна где је где је сахрањен. сахрањен. Написао је Написао је::
Житије Стефана Дечанског Службу Стефану Дечанском Слово о преносу моштију свете Петке у Србију
Анонимни Данилов ученик који је деценију после смрти Стефана Дечанског написао његов животопис, животопис, коме су свакако биле познате околности које су довеле до краљеве смрти, смрти, али је прави узрок смрти свесно прећутао јер није хтео да актуелног владара, владара, Душана, Душана, његовог сина да оптужи за смрт. смрт. Данилов ученик је ово дело писао пре канонизације Стефана Дечанског, Дечанског, тако да га је он видео само као световног
120
владара, владара, и његово дело заправо има особине историјског списа у ком доминира опис једног догађајадогађаја-битке на Велбужду. Велбужду. Док код Даниловог ученика доминира историјска истина, истина, Цамблаково дело је класично светачко житије настало да се чита у манастиру у ком почивају светитељске мошти. мошти. Дело анонимног Даниловог ученика није настало као самостални спис, спис, већ га је он начинио саставним делом зборника Живота краљева и архиепископа српских , чију је основу поставио архиепископ Данило II , звани Пећки. Пећки. Најважнији догађаји из живота Стефана Дечанског у Даниловом зборнику јесте Стефанова побуна против оца и његово ослепљивање, ослепљивање, док Цамблаков циљ је стварање лика краља – мученика, мученика, што се види када описује Стефаново ослепљење ; тада радикално мења историјску истину наводећи да а за његову трагедију није крив његов отац Милутин , већ млада Стефанова маћеха Симонида. Симонида. Стефан се у Цамблаковом делу пореди са библијским Јовом, Јовом, кога страдање прати кроз цео живот. живот. Јер иако је Милутин кривац за ослепљење, ослепљење, ни Цамблак, Цамблак, а ни Данило Пећки за то не осуђују Милутина како је по средњевековним схватањима он као владар реализатор Божје воље на земљи. земљи. Данило је Данило је на страни Милутина правдајући драконске мере Милтинове према свом сину кривцу. кривцу. А и Цамблак кривца проналази у Симониди, Симониди, што је свакако сасвим нереално, нереално, али Милутина наравно није смео за то да осуди. осуди. Цамблак уплиће Стефана у исихастичке распре исихастичке распре које су се заправо догодиле деценију после његове смрти, смрти, а то ради то ради са циљем да потврди колико је Стефан био не само правоверан већ и теолошки образован да схвати праву хришћанску истину. истину. Цамблак даље говори о томе да му је свети Никола Мирликијски вратио очињи вид, вид, чиме се по Цамблаку испољава Божја наклоност према принцу - страдалнику, страдалнику, а убрзо потом стиже помиловање од оца и Стефан се враћа у своју земљу, земљу, а његов повратак је повратак је пропраћен сузама и кајањем очевим чиме је на неки начин улажена штета која му је нанета. нанета. Говори и о рату који је Стефанов полубрат Константин започео против њега, њега, користећи тај догађај да покаже како је његов јунак и дање изложен неправди и страдањима, страдањима, и о том сукобу не говори ништа одређено сем да је да је Стефан изашао као победник, победник, што је што је опет по њему знак Божје милости. милости. Цаблак га описује као мученика без икакаве мане, мане, чак и да је безгрешан , што историјски није тачно ( амбиција да влада га је довела до побуне против оца која је могла из темеља да уздрма егзистенцију српске државе; државе; свиреп обрачун са братом Константоном) Константоном) , тако да Цамблаково дело никако не може да служи као историјски извор, извор, али у литерарном смислу његово дело спада у значајна остварења српске књижевности. књижевности. Служба Стефану Дечанском
Друго Цамблаково дело посвећено ктитору манастира Дечани је служба истом светитељу (служба као литерарна врста у средњевековној књижевности била је текст врло сложеног садржаја, садржаја, састављен од псалама, псалама, паримија, паримија, стихира и такав текст певан је у црквама). црквама). Настало је да би задовољио друге потребе у односу на житије што условљава другачији избор догађаја из Стефановог живота, живота, а самим тим њихово другачије вредновање и објашњење. објашњење. Дело је настало 1405, шездесет година од Стефанове канонизације у светитеља. светитеља. Своје друго дело другачије је конципирао, конципирао, и у првом плану су заслуге Стефана Дечанског за хришћанство, хришћанство, док су друге епизоде из његовог живота изостављене. изостављене. Из овог записа сазнајемо да је 1329. Стефан упутио свог сина Душана са војском у западне делове своје државе да се бори против босанских јеретика, јеретика, о чему нема података у Житију; у служби ова епизода је епизода је од битног значаја јер значаја јер представља Стефана правоверног браниоца, браниоца, браниоца хришћанске вере попут његових претходника. претходника.
121
8.
Константин Филозоф
Константин Филозоф (око 1380 - после 1431) је био бугарски средњевековни књижевник и филозоф који је најпознатији као писац Житија деспота Стефана Лазаревића и Сказања изложеног о писменима. писменима. После пропасти Бугарске 1393, Константин Филозоф је прешао у Србију, Србију, којом је владао деспот Стефан Лазаревић. Лазаревић. Константин је нашао уточиште на деспотовом двору, двору, јер и је сам деспот Стефан био књижевник и велики заштитник књижевности. књижевности. Ту је Константин развио велику књижевну делатност, делатност, био деспотов библиотекар, библиотекар, писао правописна упутства и руководио радом на превођењу и преписивању књига. књига. Тада је постојала чувена школа ресавских преводника, преводника, којој је Константин био идеолог и реформатор. реформатор. Од њега су остала Слово о правопису и Живот деспота Стефана Лазаревића. У првом делу разлаже начела своје реформе језика и правописа. правописа. Ту, Ту, углавном, углавном, осуђује уношење елемената народног говора у старословенски језик и недоследну употребу грчких слова. слова. По обиму, обиму, Живот и дела господина деспота Стефана спада у најимпозантнија дела српске средњевековне књижевности, књижевности, заједно са Доментијановим и Теодосијевим житијима Св. Св. Саве. Саве. Један је од најсадржајнијих по броју личности, личности, историјским чињеницама, чињеницама, топографским белешкама. белешкама. Сав је у опису реалног живота и навођењу догађаја чији је чији је сам Константин сведок. сведок. Константин пре него што крене да описује деспота Стефана, Стефана, даје опис његових земаља и становништва. становништва. Указује на материјално богатство Србије, Србије, на њене реке, реке, руднике, руднике, природна богатства, богатства, упозорава да је утврђена високим планинама и јаким градовима. градовима. Као познавалац географије, географије, даје тачне податке о рекама, рекама, местима и крајевима, крајевима, па и о страним земљама. земљама. Када описује народ, народ, истиче његове врлине, врлине, мада вероватно даје слику какви би Срби требало да буду, буду, али нико као он не пише тако похвално о српском народу. народу. Након описа земље и народа, народа, Константин даје слику деспота Стефана као владара. владара. Стефанов портрет није оптерећен хагиографским и легендарним елементима, елементима, већ је потпуно реалистично описан, описан, као ниједан владар до тада. тада. На првом месту, месту, Стефан је витез и ратник, ратник, и Константин га највише хвали због војничких врлина. врлина. Говори о витешким подвизима деспота у бици код Ангоре, Ангоре, када је 3 пута покушао у борби да ослободи заробљеног султана Бајазита. Бајазита. На сабору у Будиму деспот производи угарске великаше у витезове, витезове, а један од његових великаша побеђује на витешком турниру. турниру. Нико као Константин не слави витешки живот и он је једини писац који говори о витештву. витештву. Друга битна црта Стефанове личности је његова просвећеност, просвећеност, Стефан је Стефан је уметник, уметник, ретор, ретор, и сем што је што је храбар је храбар је и просвећен. просвећен. Нико сем Константина не ставља у исту раван исту раван војничке и интелектуалне способности једног способности једног владара. владара. Константин се прво зауставља на деспотовом пореклу. пореклу. По њему, њему, деспот Стефан потиче од истог рода као и Константин Велики, Велики, чија се сестра Констанца удала у Далмацији за Србина Ликинија, Ликинија, од кога потичу Немањићи из чијег рода потиче и његова мајка кнегиња Милица, Милица, па тако Константин Стефана повезује са чак 2 светородне лозе, лозе, првог хришћанског цара Константина и српске светородне лозе Немањића. Немањића. То је То је требало да покаже и старину и углед Стефанове лозе. лозе. Када говори о Лазару, Лазару, Константин ставља 2 његова дела на прво место: место: помирење српске и грчке цркве и супротстављање Турцима на Косову. Косову . Лазара нигде не назива свецем већ само благочастивим кнезом. кнезом. О Косовској бици говори конкретно и на нов начин. начин. Каже да су у први мах побеђивали Срби, Срби, али да је затим Бајазитова интервенција изазвала победу Турака. Турака. Први у нашој књижевности говори о подвигу
122
Милоша Обилића коме не наводи име. име. Констатује промене у државном животу након битке и каже да је кнегиња Милица у опасности од Угара одлучила са се мири с Турцима, Турцима, и да је по савету патријарха и сабора послала најмлађу ћерку Бајазиту за жену. жену. Више него о биткама код Никопоља и на Ровинама говори о бици код Ангоре, Ангоре, јер је јер је она и била пресудна по даљу каријеру деспота Стефана. Стефана. Не описује сам ток битке, битке, већ слика личности главних актера битке: битке: Тамерлана и Бајазита. Бајазита. Стефана ставља у други план, план, али описује његове покушаје да ослободи Бајазита. Бајазита. Константин о личностима пише црноцрно-бело, бело, па о онима на чијој је страни пише све најбоље, најбоље, док о противнику говори све најгоре. најгоре. Презире Турке и колико год пише о њима то је то је у негативном светлу. светлу. Причајући о деспоту Стефану, Стефану, он говори о низу других личности: личности: о кнезу Лазару и кнегињи Милици, Милици, о Стефановом брату Вуку, Вуку, о његовим сестрићима Лазару и Ђурђу, Ђурђу, о византијском цару Манојлу II, о султану Бајазиту, Бајазиту, Муси и Сулејману, Сулејману, о Тамерлану. Тамерлану. Говори о низу великих битака: битака: на Косову, Косову, на Ровинама, Ровинама, код Никопоља, Никопоља, код Ангоре. Ангоре. Колико је дело биографија деспота Стефана, Стефана, толико је и хроника тог времена. времена. Међу новинама које Константин уводи је и паралелно причање о догађајима у суседним земљама – Турској – Турској,, Бугарској и Угарској пре свега. свега. Историјска наука потврђује готово све Константинове наводе и његово дело је значајан извор. извор. Ретко бележи датуме, датуме, али су они углавном тачни: тачни: Косовска битка (15.6.1389), зидање Ресаве (1407), погубљење Лазара Бранковића (11.7.1410). Понекад и греши, греши, као код битке код Ангоре, Ангоре, коју смешта у 1403. При исписивању страних имена је попут наших старих биографа и даје им неки свој печат (Сулејман= Сулејман=Имусулман, Имусулман, Гатилузи= Гатилузи=Катеолуз). Катеолуз). Тежи да остави утисак обавештености и о оним војним походима у којима није учествовао. учествовао. При опису српске земље, земље, људи и владара његов циљ је глорификација, глорификација, а не апсолутна истина, истина, али све у оквиру историјских чињеница. чињеница. Он има и похвалне речи за деспота Ђурђа. Ђурђа . Сем што је што је хроничар и биограф, биограф, он је он је и психолог и социолог. социолог. Времена у којима живи описује као страшна, страшна, али са савршеном мирноћом и без патетике. патетике. Иако није Србин пореклом, пореклом, Константин је изузетан патриота у писању, писању, не мањи од писаца епохе Немањића. Немањића. Он сем што хвали земљу, земљу, владара и људе, људе, одваја и појам српске нације од државе тако што каже да је Стефан повратио неке крајеве који су се некада називали српским, српским, док за Београд каже да иако лежи у српској земљи, земљи, налази се «на срцу или плећима земље угарске». угарске».
123
9.
Душанов законик
Након Душановог проглашења за цара (1345) и крунисања (1346), дошло је и до законодавне делатности која је која је сматрана дужношћу царева. царева. Законодавна делатност цара Душана је требало да потврди његово право на царску круну и моћ његовог царства, царства, које није желело да заостане за својим византијским узором. узором. Разлози за доношење Законика били су многобројни, многобројни, пре свега правни и политички. политички. Требало је учврстити власт у знатно проширеној држави и изједначити право за све народе који су сада потпали под српску власт: власт: Србе, Србе, Грке, Грке, Албанце. Албанце. Душаново законодавство је било и уједињење правног поретка у држави. држави. Рад на Законику је почео сигурно након проглашења и крунисања Душана за цара, цара, а пре званичног проглашења Законика у Скопљу 1349. Вероватно је била формирана законодавна комисија која је имала бројне тешкоће јер је морала сем српског писаног и обичајног права одлично да познаје и византијско законодавство, законодавство, као и прилике у земљи. земљи. Законик је Законик је 1354. допуњен новим одредбама. одредбама. ДржавноДржавно-правно уређење
Утицај Византије на развој друштвених односа у Србији је посебно значајан у области права. права. Први писани правни извор византијског порекла који је ушао у српско средњевековно право је Номоканон патријарха Фотија, Фотија, који је Св. Св. Сава превео и прилагодио српској аутокефалној цркви (1220). Осим црквених канона, канона, у Номоканону је био садржан и читав Прохирон, Прохирон, као и део Јустинијанових новела, новела, оно што је називано «градским законом». законом». Номоканон је и у Душаново време био значајан у српском правном систему. систему. У то време су се и у Византији појавили нови правни зборници. зборници. Пре свега је значајна Синтагма Матије Властара, солунског монаха и канонисте, канонисте, који је 1335. написао овај номоканонски зборник црквеног и световног права. права. Сви прописи су у грчком оригиналу груписани у 24 «састава « састава», », поређани према словима грчког алфабета. алфабета. У оквиру сваког састава налазе се прописи о предмету чији назив почиње одређеним словом (укупно 303). Матија Властар користи коментаре Јована Зонаре (почетак XII века) века) и Теодора Валсамона (1169-1177), чија канонска тумачења леже у основи овог зборника. зборника. Властар не прави разлику између текста канона и његовог тумачења, тумачења, па тако коментари добијају законску снагу. снагу. Синтагма истиче идеју свемоћи византијског владара. владара. Њоме се одбија признавање и српске и бугарске црквене аутокефалности и одриче се право било ког народа да своју државу уздигне на степен царства, царства, што се директно коси са тежњама српске државе и цркве. цркве. Оваква Синтагма није ушла у састав Душановог законика, законика, већ је већ је ушла једна ушла једна посебна редакција посебна редакција,, српска ревизија српска ревизија начињена на основу охридског превода Синтагме. Синтагме. «Скраћена Синтагма» Синтагма» је очишћена од византофилских правних одредби и тумачења, тумачења, као и већине црквених прописа. прописа. Ревизијом су изостављене и све оне одредбе које немају законску санкцију, санкцију, а остављени су сви они закони византијских царева који су и до тада важили у грчким земљама, земљама, а били су познати у Србији преко Крмчије Св. Св. Саве. Саве. Ова «Скраћена Синтагма» Синтагма» је ушла у све зборнике Душановог законодавства, законодавства, уз сам Законик и Јустинијанов закон. закон. закона, претежно у Јустинијанов закон је компилација византијских световних закона, области аграрних односа. односа. Текст овог закона је делимично преузет из Земљорадничког закона (VII-VIII век), век), а затим из Василика, Василика, Прохирона и Еклоге. Еклоге. И ова компилација је непозната у грчким рукописима и представља самостално дело српских правника. правника. Јустинијанов закон је закон је такође ушао у све зборнике Душановог законодавства. законодавства.
124
Сам Душанов законик је настао у време потпуно развијених феудалних односа. односа. Појединачни правни прописи и Номоканон нису били довољни, довољни, тако да се приступило ширем законодавном раду законодавном раду.. Посебну целину представља први део Законика из 1349, који садржи 135 чланова, чланова, а допуњен је допуњен је 1354. У првој групи систематизованих чланова налазе се одредбе о цркви. цркви. Утврђена су судска права цркве, цркве, општа обавеза црквеног брака, брака, предвиђене су санкције за ширење католичанства и јереси. јереси. Држава штити цркву, цркву, а црква својим деловањем даје пун легитимитет државној власти, власти, а то тзв. тзв. начело синфоније је синфоније је преузето из Византије. Византије. У другој групи чланова се налазе права и обавезе властеле и сељака. сељака. С обзиром да Законик регулише сталешке односе, односе, могао би се назвати «уставом» уставом» средњевековне Србије. Србије. Положај владара у односу на властелу, властелу, положај црквене и световне властеле у односу на становништво, становништво, њихова права и обавезе, обавезе, као и облици феудалне својине, својине, сачињавају значајан део Законика. Законика. Владар Владар је био врховни војсковођа, војсковођа, као и врховни носилац судске власти. власти. Као такав, такав, издвојио је неке случајеве из надлежности других судова и потчинио их свом суду. суду. Био је господар целокупне територије своје државе, државе, као и целокупног становништва. становништва. Део својинских права преносио је на световну и црквену властелу, властелу, и неке институције, институције, пре свега манастире. манастире. Један део својинских права припадао је зависном становништву. становништву. Задржавао је право да властели одузме имања у одређеним случајевима као што је издаја. издаја. Одређени земљишни фонд је увек био у власништву владара, владара, из кога је он феудалцима делио поседе и проније, проније, као и поклоне црквама и манастирима. манастирима. У тај фонд је улазила и пронијарска земља и сва конфискована имања. имања. Између владара и његових феудалаца је постојало стално супарништво. супарништво. Владар је желео јаку централну власт, власт, а властела је желела увећање своје моћи и поседа. поседа. Да би обуздао властелу, властелу, владар је морао имати јаку најамничку војску која је била ослонац његове моћи. моћи. Сабори Сабори су стара установа, установа, а први пут се спомињу још крајем XII века, века, мада сигурно потичу из још ранијег периода. периода. Сабор се састојао из свештенства, свештенства, властеле, властеле, владара и његове породице. породице. Сазивао га је сам владар ради доношења најважнијих одлука. одлука. Сабор се сазивао писменом наредбом, наредбом, приликом владаревог крунисања или абдикације, абдикације, приликом приказивања савладара, савладара, приликом постављања новог архиепископа или оснивања нових епископија, епископија, а понекад и приликом оснивања нових манастира. манастира. Сабор је Сабор је био феудална, феудална, а не народна установа. установа. Однос државе и цркве Црква у Србији је била увек уз владара и помагала његову борбу против властеле. властеле. Када је добила аутокефалност, аутокефалност, њен углед је знатно порастао. порастао. Заједно са државом је државом је јачала јачала и развила се до ранга до ранга патријаршије 1346. Сам Душанов законик када почиње о вери и цркви говори о недостатку толеранције према јереси и католичанству. католичанству. Дубровчани и Саси слободно исповедају своју веру, веру, али се одредбе упућују православном становништву. становништву. Законик налаже да се по градовима и трговима поставе протопопови да одврате становништво од католичке
125
вере, вере, јер је јер је ту њихов утицај био најјачи. најјачи. Законик се бори против ширења католичанства и тиме што забрањује бракове између православаца и католика. католика. Дужност православног цара је да брани православље и да га ојача, ојача, што Душан као наследник православних царева и чини. чини. Синфонија између државе и цркве је преузета из Византије, Византије, па је цар заштитник патријарха, патријарха, а патријарх његов саветник. саветник. Држава је прогањала јеретике, јеретике, а црква изопштавала бунтовнике. бунтовнике. Црквени обред крунисања није била само формалност, формалност, што је што је знао и Душан, Душан, па је па је морао да обезбеди подршку српског и бугарског свештенства, свештенства, као и грчког свештенства у новоосвојеним територијама и монаха Свете Горе за своје крунисање. крунисање. Тек је Тек је цар кога крунише патријарх могао бити легитиман. легитиман. Црква је била и велики феудалац, феудалац, са најбројнијим поседима. поседима. Њена имања су имала веће повластице од властелинских, властелинских, и на њима нема обавезе велике и мале работе мале работе.. Црква је уживала и велики судски имунитет, имунитет, па је имала право да суди за извесне ствари које спадају у надлежност црквених судова, судова, као и у свим споровима који се тичу свештенства и зависног становништва на њеним имањима. имањима. Властела Властела је чинила моћан повлашћени сталеж. сталеж. У Законику се помиње велика и мала властела. властела. Њена моћ се заснива на земљишним поседима – баштинама, баштинама, којом је властелин слободно располагао. располагао. Могао је продати, продати, дати у мираз или поклонити. поклонити. Баштина је била наследна. наследна. Владар је могао одузети само у специјалним случајевима, случајевима, као што је нпр. нпр. издаја. издаја. Властелин је заузврат имао одређене обавезе према држави: држави: плаћао је годишњи порез «соће» соће» и давао је војну службу. службу. Други тип феудалног поседа била је пронија која се давала за војну службу, службу, али није била наследна, наследна, бар у почетку. почетку. Њу пронијар није могао отуђити као што је што је властелин могао да учини с баштином. баштином. Зависно становништво Законик целокупно становништво дели на 2 најбројније категорије: категорије: властелу, властелу, као господаре земље, земље, и на себре, себре, земљораднике. земљораднике. Целокупно невластеоско становништво у Србији носило је носило је назив себри. У сталеж себара улазили су: су: меропси – феудално – феудално зависни земљорадници, земљорадници, власи – феудално – феудално зависни сточари, сточари, феудално зависне сеоске занатлије и сокалници, сокалници, отроци – средњевековни робови, робови, и један део сеоских попова. попова. Становници градова, градова, трговци и занатлије, занатлије, нису улазили у сталеж себара, себара, већ су чинили посебну групу становништва. становништва. Меропси су били зависни земљорадници, земљорадници, који живе и раде на поседима властеле, властеле, цркве и цара, цара, и имају веома много сличности са византијским парицима. парицима. У Србији су до доношења Законика меропси имали различите обавезе зависно од поседа. поседа. Законик није повећао њихове обавезе, обавезе, него је само потвдио дотадашње стање. стање. За Србију је карактеристична радна феудална обавеза, обавеза, тако да из Византије не успева да продре утицај новчане феудалне ренте. ренте. Бројни ратови и болести су стално смањивали број радне снаге, снаге, па су феудалци очигледно насилно преводили меропхе с туђих поседа, поседа, што је што је Законик настојао да спречи. спречи. Властела је Властела је настојала да исцрпи меропхе, меропхе, па је Законик желео да осујети те злоупотребе. злоупотребе. Поред основних обавеза, обавеза, меропси су имали и обавезу поправљања градских зидина, зидина, чувања страже на путевима и примања на стан и храну цара и његове пратње. пратње. Када би меропах испунио све ове обавезе, обавезе, могао је потпуно да располаже да располаже земљом – да – да је је прода, прода, поклони, поклони, да у мираз, мираз, али уз обавезу да онај ко прими земљу преузме и обавезе над њом. њом.
126
Власи су били сточари и њихов положај је бољи од положаја меропаха. меропаха. Законик не регулише детаљно обавезе влаха, влаха, али су оне утврђене обичајним правом. правом. Власи су живели номадским животом, животом, а почели су да се настањују у сточарским селима. селима. Отроци, средњевековни робови, робови, су могли бити продати, продати, остављени у наслеђе, наслеђе, али нису могли бити дати у мираз или продати нехришћанину. нехришћанину. У неким селима они живе заједно са меропсима. меропсима. Законику. У Србији има сеоских занатлија по Занатлије и трговци се помињу у Законику. којима читава села добијају имена. имена. У време развоја рударства нарочито се развило златарство. златарство. Златари нису могли боравити ван градова у којима се кује новац, новац, и ако би ковали новац без дозволе, дозволе, били би кажњавани спаљивањем. спаљивањем. Трговци су били махом странци, странци, и то највише Дубровчани, Дубровчани, и уживали су посебне повластице. повластице. представљају специфичну категорију становништва, становништва, и Сокалници највероватније представљају послугу на великим имањима, имањима, раде углавном кухињске послове, послове, а касније добијају и друге дужности. дужности.
Градско становништво Градови у Србији су били различити и по постанку, постанку, и по важности и по величини. величини. У унутрашњости су се развијали градови као утврђена места, места, око којих су се развијали тргови на које су долазили трговци из Србије, Србије, Дубровника и Венеције. Венеције. Средњевековни рудници су имали својеврсна градска насеља у својој близини. близини. Ту су махом живели Саси који су имали повластице. повластице. Новоосвојени грчки градови су имали посебан положај, положај, те њима Законик потврђује постојеће повластице, повластице, а чак ни сам цар није овлашћен да те повластице измени. измени. Грчки градови су имали велику градску традицију и нису се могли поредити са градовима у Србији. Србији. Приморски градови се не помињу у Законику, Законику, иако је њихов значај велики. велики. Сви ти градови (Дриваст, Дриваст, Скадар, Скадар, Улцињ, Улцињ, Бар, Бар, Будва, Будва, Котор) Котор) имају своје статуте, статуте, тако да њима царева потврда аутономије није потребна. потребна. Њихова аутономија је искључивала сваку могућност мешања централне власти. власти. Грађанско право
Одредбе из грађанског права су у Законику веома малобројне, малобројне, али их има доста у Синтагми и Јустинијановом закону. закону. Чланови у Законику који регулишу одредбе из грађанског права су разбацане су разбацане и поређане без икаквог система. система. Стварно право се појављује у само 2 правне установе – својини – својини и залози. залози. Својина је била подељена феудална својина: својина: цар је имао апсолутну власт над земљом, земљом, додељивао је као баштину феудалцу, феудалцу, или зависном сељаку на обрађивање. обрађивање. Законик потврђује неприкосновеност властелинских баштина и допушта слободу располагања. располагања. Када је у питању земља зависног сељака, сељака, слобода располагања је ограничена тиме да на њој мора бити « работник». работник». Залога је давана као јемство као јемство за враћање дуга. дуга. Законик оставља могућност откупа заложене ствари без обзира на рок на рок.. Облигационо право није развијено у Душановој држави јер преовладава натурална привреда и неразвијеност робно неразвијеност робно--новчаних односа. односа. Више ових одредаба има у Синтагми и Јустинијановом закону. закону.
127
Купопродаја је сигурно постојала у Душановој држави, држави, али нам нису сачувани уговори. уговори. Посебан вид је вид је купопродаја плена, плена, и она се помиње у Законику. Законику. баштину. Поклон се помиње у 2 члана Законика који регулишу властелинску баштину. Најчешћи су били поклони цркви, цркви, и давани су са посебном наменом. наменом. Манастири и цркве су били дужни да од тих средстава деле милостињу, милостињу, воде бригу о сиромашнима, сиромашнима, као и болницама унутар манастира. манастира. је још увек постојала, постојала, али је али је њен обим био незнатан. незнатан. Остава се помиње Размена је још на само једном само једном месту, месту, гада гостионичар одговара за ствари путника. путника.
Брачно право се налазило у домену црквеног права, права, али је у Законику било неколико чланова који су штитили интересе православне цркве. цркве. Забрањује се склапање брака без црквеног обреда, обреда, као и склапање брака са припадником друге вере. вере. Наследно право је недовољно регулисано и њиме се бави само неколико чланова. чланова. Имање властелина након смрти наслеђује потомство до 7. или 8. степена, степена, али се не ограничава само на мушко потомство. потомство. На селу је било много породица које су живеле у задругама, задругама, тако да се проблем наслеђивања није могао појавити. појавити. Било је и инокосних (малобројних, малобројних, изван задруга) задруга) породица, породица, али се и њихова имовина могла наслеђивати, наслеђивати, под условом да ће и наследник бити « работник» работник» на земљи. земљи. Ипак, Ипак, иако у Законику нема већег броја чланова који регулишу наследно и брачно право, право, има их довољно у Скраћеној Синтагми где чине трећину одредби. одредби. Кривично право
Велики део Законика је посвећен кривичном праву. праву. Уводи се нови термин за кривично дело – «сагрешеније», сагрешеније», што показује да се тим прекршајем крше закони државе или морална начела. начела. У кривичном праву највише до изражаја долази сталешка разлика. разлика. За иста кривична дела се припадници различитих сталежа различито кажњавају, кажњавају, а нарочита је разлика између властелинског и себарског сталежа. сталежа. Ипак, Ипак, некада је и у оквиру истог сталежа предвиђена различита казна, казна, зависно од богатства и моћи. моћи. Постоје и кривична дела за која је предвиђена иста казна за све сталеже, сталеже, а то су обично тешка кривична дела (убиство мајке, мајке, оца, оца, брата, брата, детета, детета, затим дела против цркве, цркве, за убиство свештеника, свештеника, за паљевину, паљевину, бављење магијом, магијом, разбојништво). разбојништво). индивидуална, мада за нека Кривична одговорност је по Законику углавном индивидуална, дела постоји и колективна кривична одговорност. одговорност. Ако властелин почини неверу, неверу, плаћа цела кућа. кућа. Колективна одговорност се најчешће предвиђа за село. село. намере, а не исхода. исхода. Овај појам детаљније Виност (кривица) кривица) се гледа на основу намере, обрађује Синтагма, Синтагма, а у Законику има неколико чланова у којима се прави разлика између умишљаја и нехата. нехата. Урачунљивост се не помиње у Законику, Законику, али је има у Синтагми. Синтагми. Законик предвиђа дело извршено у пијаном стању, стању, али се пијанство у том случају узима као отежавајућа околност. околност. Казне према Законику предвиђа и извршава држава, држава, тако да се замењује обичајно право. право. Вражда, Вражда, накнада за убиство и стара институција обичајног права, права, се модификује, модификује, па тако злочинац не плаћа новчану накнаду породици убијеног, убијеног, већ држави. држави. Некада се казна уместо новцем плаћала стоком. стоком. Главна сврха казне је одмазда, одмазда, а јавно извршавање сурових телесних казни је служило као превенција. превенција. Поправљање кривца није била дужност државе, државе, већ је већ је црква ту улогу преузимала на себе. себе. Законик је из византијског права узео све казне сакаћења сем кастрације. кастрације. Сакаћење је вршено тако да се сакатио онај део тела којим је извршено кривично дело. дело. Овај тип казне је примењиван и на властелу и на себре. себре. Ипак, Ипак, ако би кривично дело
128
било учињено између припадника два сталежа, сталежа, виши би плаћао само новчану накнаду, накнаду, а себри би се сакатили. сакатили. Батинање се као казна користи за све поданике сем велике властеле. властеле. Смуђење косе и браде је било само за себре. себре. Жигосање се вршило меропаху који би побегао од властелина. властелина. Прогонство се предвиђа у случају да католик узме православку за жену, жену, а не промени веру, веру, или ако се нађе јеретик који живи међу хришћанима. хришћанима. Вражда се предвиђала у разним случајевима: случајевима: за вађење људи из гробова, гробова, за убиство себра од стране властелина, властелина, за напад на трговце. трговце. Поред вражде је вражде је постојала и глоба , која се плаћала у новцу или стоци. стоци. Конфискација имовине се користи за кажњавање невере, невере, за кажњавање онога ко је ко је осрамотио судију, судију, док се селу конфискује сва имовина ако се у њему нађе разбојник. разбојник. Смртна казна је преузета из Византије и предвиђа се за низ кривичних дела: дела: ако себар силује (отме) отме ) властелинку, властелинку, ако неко убије свештеника, свештеника, ако неко убије крвног сродника, сродника, ако сруши цркву у рату, рату, за разбојника ако буде ухваћен на делу. делу. Лишење слободе се не помиње у Законику, Законику, осим за пијаницу који треба да се баци у тамницу. тамницу. Ипак, Ипак, тамнице су постојале на царским, царским, властелинским и црквеним поседима. поседима. Организација судова
Судска огранизација у Србији није била јединствена. јединствена. Постојало је неколико врста судова, судова, зависно од категорија становништва и врста кривичних дела. дела. Чланови 171. и 172. Душановог законика истичу принцип законитости и налажу судијама да суде по правди и закону, закону, а не по страху од цара. цара. Уколико је упутство из царевог писма у супротности са законом, законом, требало је требало је обавезно поступити по закону. закону. Овај принцип је принцип је дошао из Византије након припајања новоосвојених грчких крајева Србији. Србији. Црквени суд је постојао као самостална и независна институција. институција. Дошао је у Србију из Византије. Византије. Црква суди у споровима свештенства за сва кривична дела. дела. Пред црквеним судом су одговарали и сви православци за тзв. тзв. «духовне дугове». дугове». Казна је могла да буде и изопштавање из цркве. цркве. Надлежност цркве се протезала и на брачне и наследне спорове. спорове. Црква има право суђења зависном становништву на својим имањима. имањима. Из надлежности црквеног суда изузети су «царски дугови». дугови». Спорови око земље су у надлежности државног суда. суда. О постојању властелинских судова нема никаквих директних података у Законику, Законику, али има индиректних. индиректних. Помиње се «суд господарев», господарев», на властелинским имањима има тамница, тамница, властелин има права да суди отроку за сва дела сем «царских дугова». дугова». Закоником су установљени државни судови. судови. У целој земљи су по областима распоређене државне судије, судије, којима Законик штити достојанство и обезбеђује услове рада. рада. Државни судови су били надлежни за све спорове световне властеле и њихова кривична дела, дела, затим за спорове око имања властелина и цркве, цркве, за спорове зависног становништва насељеног на држвном имању и њихова кривична дела и за кривична дела градског становништва у унутрашњости Србије. Србије. Зависном становништву са властелинских имања се судило за «царске дугове». дугове». Законик штити и становништво од евентуалне самовоље државних судија. судија. Постојао је и суд на самом царевом двору који је судио властели која живи на двору. двору. Овај суд може да исправи неправде нанесене било коме, коме, осим властелинским отроцима. отроцима. У оквиру Царства било је било је градова са различитим статусом, статусом, што се одражава и на уређење судова. судова. Приморски градови су имали сопствену судску организацију предвиђену својим статутима. статутима. Котор не дозвољава ни најмању повреду аутономије и предвиђа казну за сваког грађанина који би се обратио суду у Србији. Србији. Будвански статут
129
је мало блажи, блажи, па за дела из домена «царских дугова» дугова» дозвољава суђење пред државним судом. судом. Дубровчани своје спорове решавају у Дубровнику или пред својим конзулом у Србији, Србији, док је српскосрпско-дубровачке спорове решавао мешовити суд – станак. станак. У грчким градовима је остављена постојећа судска организација. организација. Постоје и мешовити судови који суде у споровима грађана своје и околних жупа. жупа. У рударским градовима су живели Саси, Саси, као рударски стручњаци, стручњаци, затим Дубровчани и Которани као трговци, трговци, и Срби. Срби. Саси су вероватно имали аутономију, аутономију, а међусобне спорове са Србима решавали су мешовити судови. судови. Вероватно су постојали и рударски судови који су решавали рударске спорове. спорове. Судски поступак
У Србији није било поделе између кривичног и грађанског поступка као у Византији. Византији. Поступак је Поступак је углавном био исти и покретала га је га је оштећена страна. страна. Позивање на суд Позивање на суд се, се, према Законику, Законику, вржи од стране тужиоца у присуству државног органа, органа, пристава . Велики властелин се позива друкчије од осталих, осталих, «писмом « писмом судијиним», судијиним», док се остали позивају с печатом, печатом, и не може се звати ноћу. ноћу. Сваки војник се по повратку из рата може одморити 3 недеље и онда јавити на суд. суд. Удата жена није могла бити позивана без мужа. мужа. Недолазак тужиоца је туженог ослобађао одговорности. одговорности. Ако тужени не би дошао, дошао, плаћао би казну – «престој». престој». У неким случајевима је могао ићи заступник, заступник, код породичних задруга неко из куће. куће. Доказна средства У Законику су предвиђена следећа доказна средства: средства: обличеније, обличеније, свод, свод, сведоци, сведоци, исправе, исправе, заклетва странака, странака, клетвеници, клетвеници, Божји суд и признање. признање. Обличеније значи хватање кривца на делу и био је био је значајан доказ. доказ. Свод је ушао у Законик из обичајног права и употребљавао се када је у питању била крађа стоке. стоке. У Законику ниједан члан не говори о сведоцима , јер је то питање регулисано у Синтагми, Синтагми, па нема потребе за понављањем. понављањем. Исправе су доказно средство у виду повеља, повеља, даровница и других докумената. докумената. употребљавала, и није била регулисана Закоником, Закоником, већ Заклетва странака се употребљавала, Синтагмом. Синтагмом. који, за разлику од сведока, сведока, не говоре о ономе што су Клетвеници су људи који, видели или чули, чули, већ заклетвама подржавају исказе странака. странака. Ово је Ово је било често доказно средство, средство, па када би се за нечији исказ изјаснило више клетвеника, клетвеника, сматран је истинитим. истинитим. Божји суд се састојао у томе што се оптужени подвргавао неким нарочитим операцијама опасним по живот, живот, па ако би из њих изашао читав, читав, сматрао се невиним. невиним. У нашем праву су познати котао и железо. железо. У котао вреле воде се стављао комад усијаног гвожђа или камен, камен, па ако би се оптужени опекао, опекао, сматрао се кривим. кривим. Што се железа тиче, тиче, оптужени би пред вратима цркве морао узети усијано железо и однети га до олтара, олтара, и ако би се опекао, опекао, сматран је сматран је кривим. кривим. Признање се не помиње у Законику, Законику, али се претпоставља да се ово средство употребљавало. употребљавало. Након признања се није ни тражио други доказ. доказ.
130
Доношење пресуде Пресуда треба да се заснива на закону, закону, било Душановом законику, законику, било на другим правним одредбама или обичајном праву. праву. Законик сваком даје могућност да путем суда дође до правде. правде. Законик уводи обавезну писану пресуду, пресуду, и то у 2 примерка. примерка. Извршење пресуде За извршење пресуде је пресуде је био задужен пристав, пристав, који је који је био дужан да са собом носи писану пресуду и да се строго придржава ње. ње. Уколико то не би учинио, учинио, био би строго кажњен. кажњен. У случају да није у стању да изврши пресуду због опирања, опирања, обратио би се локалним властима да то учине место њега. њега.
131
10.
Закон о рудницима деспота Стефана
После Другог светског рата амбасадор у Бечу је купио ћирилични рукопис Закона о рудницима деспота Стефана Лазаревића. Лазаревића. Године 1959. он је овај рукопис поклонио САНУ. САНУ. Академија пак је пак је издавање рукописа издавање рукописа поверила Николи Радојчићу. Радојчићу. Закон о рудницима је рудницима је донет 1412. године у Никодиму. Никодиму. Састоји се из: из: Уводне речи Уводне речи деспотове Правног текста везаног за рударство за рударство (52 члана) члана) Извода из Статута Новог Брда (23 члана) члана) Завршне речи Завршне речи деспотове За постојање Статута Новог Брда знало се и пре проналаска Закона о рудницима. рудницима. Наиме, Наиме, помиње су у једном тестаменту из 1434. године. године. Најстарији препис рукописа потиче из друге половине XVI века. века. Турски текст тзв. тзв. Саског закона Саског закона превео је превео је на српскосрпско-хрватски Фехим Спахо. Спахо. Латински текст пак настао је 1683. године у Ћипровцу, Ћипровцу, у западној Бугарској, Бугарској, а чува се у библиотеци у Сплиту. Сплиту . Садржина Закона о рудницима је специфична и доста уска. уска. Регулише најбитнија питања рударске питања рударске производње: производње: експлоатација руде експлоатација руде права и обавезе работника обавезе работника права и обавезе удеоничара права и обавезе хутмана, хутмана, надзорника окна
132
11.
Константин Михаиловић
Рођен је неку годину пре 1435. у Островици, Островици, градићу у близини напредног рударског града Новог Брда. Брда. Имао је двојицу браће, браће, вероватно млађе. млађе. Родитеље ниједном не спомиње па се претпоставља да је рано остао без њих, њих, сасвим могуће у покољу који је уследио након турског заузећа града 1444. Могуће је да потиче из породице рудара породице рудара и да је да је и сам добио нека знања у овом послу а скоро је скоро је сигурно да није био племенитог рода племенитог рода и да није имао никаквог образовања. образовања. Први податак који даје о себи је да је 1453. био у одреду Јакше Брежичића, Брежичића, родоначелника породице Јакшића, Јакшића, одреду који је деспот Ђурађ био обавезан да шаље свом сизерену, сизерену, турском султану у помоћ. помоћ. Иако је султан Мехмед најавио поход на Караманију у Малој Азији ускоро се дознало да се иде на Цариград. Цариград. Српски одред учествовао је, је, иако преко своје воље, воље, у опсади и заузећу Цариграда. Цариграда. Након овога Михаиловић се вратио у Србију, Србију, у Ново Брдо. Брдо. Већ следеће године дошао је ред на Србију да искуси намере Мехмеда Освајача. Освајача. Србија је нападнута а 1455. након дуге опсаде предало се и само Ново Брдо, Брдо, други по значају град у држави. држави. Султан је наредио да се најугледнији људи погубе, погубе, жене је разделио својим војницима а младиће, младиће, међу њима и Константина, Константина, повео на дуг пут у дубину Царства да их претвори у јаничаре. јаничаре. Током пута Константин је Константин је покушао да побегне али је поштеђен уз јемство његове браће да неће више покушавати ништа слично. слично. Доведен је у престоницу Једрене и био на некој нама непознатој дужности одакле је имао увид у дешавања на двору. двору. Пратио је султанове већ од наредне године походе али је али је вероватно да још увек није начињен јаничарем начињен јаничарем већ је већ је био при комори или неким другим помоћним трупама. трупама. 1456. иде са султановом војску у опсаду Београда где је гледао велики турски пораз. пораз. Могуће је да је захваљујући својим знањима о рударству Михаиловић био на задацима рушења и минирања градских зидина. зидина. 1458-60. прати османску војску у покоравању Пелопонеза. Пелопонеза. 1459. је са султаном у походу на Трапезунт, Трапезунт, који нам у својој књизи приказује као изузетно тежак. тежак. Учествује и у походу против УзунУзун-Хасана у којем је дошао скроз до Еуфрата. Еуфрата. Сада већ јаничар са искуством, искуством, Михаиловић је учествовао у походу против влашког војводе Влада Цепеша у којем се истакао при преласку Дунава и одбрани мостобрана зашта је добио личну слободу (могао је своју имовину после смрти оставити коме хоће, хоће, иначе је иначе је она припадала султану). султану). Уследили су походи на Митилену и на Албанију где су покорени сви кнезови осим Скендербега. Скендербега. Чини се да Михаиловић у овим дешавањима није присуствовао на бојишту. бојишту. У једној посети своме брату који је постао чувар зграде царске благајне случајно је начуо да се у потаји спрема поход на Босну, Босну, који краља Стефана Томашевића треба да затекне неспремног. неспремног. Михаиловић је отишао босанским посланицима који су тада боравили на султановом двору и покушао да их упозори. упозори. Подозриви према непознатом јаничару нису му веровали иако их је он уверавао да им то све говори " јер сам ја сам ја исто тако хришћанин као и ви". ви". 1463. султан је султан је кренуо на Босну, Босну, брзо освојио Бобовац, Бобовац, Јајце и Кључ, Кључ, у којем се граду склонио и сам краљ босански, босански, који је ту и погубљен. погубљен. Након освојења, освојења, Михаиловићу је поверена јединица од 40 јаничара са којима је требао да чува град Звечај на Врбасу. Врбасу. Но, Но, одмах по повлачењу турске војске продре у Босну угарски краљ Матија Корвин који успе да поврати цео северосеверо-западни део Босне заједно са Јајцем. Јајцем. Михаиловић и његова посада држали су се добро док након пада Јајца нису стигла појачања а онда су се морали предати. предати. Иако је спроведен у заточеништво и водан кроз градове као заробљеник, заробљеник, Михаиловић ипак тврди да му је било мило што се "вратио из
133
тамнице међу хришћане". хришћане". Ипак, Ипак, због претрпљених понижења којима је био изложен остаће вечно озлојеђен према Угарима. Угарима. Претпоставља се да се сужањства спасио уз помоћ Дмитра Јакшића и да ја потом некако напустио Угарску и отишао у Пољску. Пољску. Са одређеном сигурношћу може се тврдити да је у Пољској био од 1468/69. Пољска ће постати његова нова домовина и у њој ће провести остатак свога живота. живота. Једни даљи податак о његовом животу, животу, а и тај је несигуран, несигуран, је да је можда био у посланству које је наговарало краља Француске Шарла VIII да покрене поход на Турску. Турску. Није познато када је када је умро. умро. Књигу касније прозвану "Јаничарове успомене" успомене" а чији би најприближнији назив (према најстаријем тексту) тексту) био "Летопис о турској управи", управи", Константин Михаиловић писао је негде између 1497-1501. Посветио га је тадашњем краљу Пољске Јану Олбрахту у намери да га осоколи на нове борбе са Турцима. Турцима. Дело је вероватно врло скоро постало читано и умножавано па су настале и многе грешке и глосе, глосе, између осталог је Константин замењен са његовим оцем па се доцније среће као "Михаило Константин( Константин(овић)". овић)". 1565. књига је штампана на чешком језику и то као "Турска хроника" хроника" (што је постао други назив за дело) дело) те је постала још популарнија. популарнија.Затим је потонуло у таму векова и било поново објављено тек 1828. године на пољском језику. језику. На српски је српски је његово дело превео 1865. године Јанко Шафарик према чешком издању. издању. Дело има предговор и 49 поглавља. поглавља. У главама 1-7 говори о исламу, исламу, муслиманским народинма, народинма, обичајима, обичајима, обредима. обредима. Осма глава говори о турском изврдавању задате речи. речи. У главама 9-14 приказује се турска историја до преласка у Европу. Европу. Поглавља 15-17. говоре о српској историји од Милутина до деспота Стефана. Стефана. Главе 18. и 19. говоре о турским ратовањима на другим странама а затим се од 20. до 24. поново враћа ратовањима Турака у Европи (деспот Ђурађ, Ђурађ, Јанош Хуњади). Хуњади). Од 25. главе у којој почиње историја Мехмеда Освајача Константин говори и о својој личности и догађајима у којима је учествовао. учествовао. У глави 34. он бива заробљен у Босни и напушта Турску. Турску. 35-39. глава говоре овлаш о даљој турској историји а затим се од 4048. прелази на опис турске војне и административне организације. организације. Последња глава је његово обраћање угарском и пољском краљу да уједине снаге у савезу против Турака. Турака. Његово дело има јасну намену: намену: да покаже и објасни Турке, Турке, њихову државу и војску и да обрати пажњу на њихове слабости које се само из непознавања не искоришћавају. искоришћавају. Иако Турке не воли увек је спреман да истакне предности њихове организације, организације, тактике, тактике, војне мудрости. мудрости. Изузетно га боли што хришћани ратују много међусобно а не против Турака који једну који једну за једном за једном покоравају хришћанске државе. државе. Већина његових причања о историји не потичу из књига и извора већ из прича и народних предања, предања, тј. тј. онога што је он могао усменим путем дознати. дознати. Историјска тачност, тачност, уосталом, уосталом, и није циљ његовог списа - он жели да на примерима подучи. подучи. У свом делу оставио је и мали преглед српске историје. историје. Сећа се краља Дечанског о којем има само речи пуне хвале. хвале. О његовом сину Душану говори као о славољубивом и грешном човеку. човеку. Његово највеће поштовање заслужио је заслужио је кнез Лазар. Лазар. "Јаничарове успомене" успомене" немају неку велику литерарну вредност мада се по неким деловима текста може видети да је на аутора знатно утицао десетерачки стих који наравно није могао да заживи у пољском језику. језику. Његов стил није висок или углађен, углађен, он покушава само да пренесе поруку, поруку , да остави своја сазнања хришћанима. хришћанима. Ипак, Ипак, на моменте његов живи стил постаје изузетно пластичан и заокупљајући. заокупљајући. У поређењима је врло вешт и скоро песнички сликовит. сликовит. Не треба посебно истицати да је дело највредније као историјски извор. извор.
134
