Skoric - Sociologija nauke

MARKO ŠKORIĆ

SOCIOLOGIJA NAUKE MERTONOVSKI I KONSTRUKTIVISTIČKI PROGRAMI

IZDAVAČKA KNJIŽARNICA ZORANA STOJANOVIĆA SREMSKI KARLOVCI • NOVI SAD 2010

I. OSNOVNI EPISTEMOLOŠKO-METODOLOŠKI PROBLEMI I SPOROVI U SOCIOLOGIJI (NAUKE) Početkom 1955. godine u Filadelfiji je održana konferencija o istoriji, filozofiji i sociologiji nauke (Shryock 1955). Sam po sebi ovaj događaj ne predstavlja neku bitnu prekretnicu u istoriji ovih disciplina, ali je podesan za povlačenje paralele sa današnjom situacijom koja se nakon pola veka u ovim intelektualnim poljima nije značajnije promenila. Najpoznatiji učesnici ovog skupa bili su: Barber, Karnap, Koen, Fajgl, Frank, Merton, Nejgel, Ogbern i Parsons1. Barberov (1955) rad govori o tome da je sociologija nauke slabo upražnjavana grana sociologije, iako su se njome ba1

Jedno od pitanja koje se postavljalo na ovoj konferenciji bilo je i pitanje opravdanosti postojanja filozofije, istorije i sociologije nauke. Smatramo da je kritika nekih naučnika povodom ovog pitanja (npr. Vajnberg 1992/1997) preterana i neodrživa. Filozofija nauke je potrebna nauci, ali možemo se složiti sa Vajnbergom da ona možda nije potrebna naučnicima kao individuama. Na konferenciji se govorilo i o problemu fragmentacije naučnih disciplina koja danas predstavlja i društveni problem (Margenau 1955). Alpert (1955: 333) je istakao klasični problem finansiranja nauka i „efektnu integraciju prirodnih i društvenih nauka koja će povećati doprinos svih nauka državnom zdravlju, prosperitetu, blagostanju i odbrani.” Frank (1955) takođe zagovara nužnost postojanja svih ovih disciplina, ali insistira na njihovom boljem finansiranju. Iako su i ovo veoma bitni problemi, naša interesovanja vezana su prvenstveno za teorijske i epistemološke aspekte sociologije nauke.

5

vila i velika imena poput Veblena, Ogberna, Sorokina, Parsonsa i Mertona1. Međutim, brojnost sociologa nauke možda i nije bila toliko mala ako se sociolozima dodaju teoretičari koji su izučavali društvene aspekte nauke, a koji ne pripadaju striktno sociologiji. Barber je mislio na dve knjige koje su se tada pojavile. Knjiga Knapa (psiholog) i Gudriha (biolog), Origins of American Scientists, govori o društvenoj klasi, ekonomiji i religijskom poreklu američkih prirodnih naučnika, gde se obrađuje i njihova socijalizacija2. Zatim, to je i knjiga Gilispija, Genesis and Geology, koja govori o odnosu religije i nauke u Engleskoj u prvoj polovini 19. veka. Barber ističe da je nauka socijalna aktivnost i da je zato podložna proučavanjima društvenih nauka kao i bilo koja druga ljudska aktivnost. Na pitanje kako sociologija nauke uopšte može da bude od koristi za nauku, odgovor je sledeći: „[S]ociologija nauke nastoji da ustanovi što specifičnije i preciznije društvene uslove pod kojima nauka čini maksimalni progres”. (str. 340; u originalu kurzivom) Istorija nauke je specijalizovani oblik istorije koji se bavi izučavanjem „nastanka, rasta i uticaja naučnih ideja, tehnika i znanja – i na same sebe i u odnosu sa glavnim tokovima kulture i materijalne civilizacije.” (Cohen 1955: 343) Mnogi radovi iz sociologije nauke povezani su sa istorijom nauke, gde je najpoznatiji primer Mertonova analiza nauke, tehnologije i društva u 17. veku u Engleskoj (Merton 1938a, b). Takođe, izuzetno su važni radovi Cilsela i Barbera (npr. Zilsel 1942b; Barber 1952/1962). Dingl (Dingle 1955: 348) se ne slaže sa Barberom oko određenja predmeta sociologije nauke, jer je nauka predmet istorije i filozofije nauke, dok je predmet sociologije nauke za njega naučnik. Istorija i filozofija nauke zavise od sadržaja same nauke, odnosno od stvarnog znanja do kojih dolaze naučnici. Ako bi se pokazalo, recimo, da je teorija relativiteta pogrešna, to bi imalo 1

Vidi npr. Veblen 1906; Ogburn and Thomas 1922; Sorokin 1957/2002; Parsons 1937/1949. 2 Pod socijalizacijom se podrazumeva prihvatanje normi i vrednosti naučnog istraživanja.

6

velikog uticaja na prve dve discipline, ali ne i na sociologiju nauke koja proučava odnos između naučnika i društvenog okruženja. Interesantan je Dinglov stav da bi istoriju naučnih ideja i otkrića trebalo razdvojiti od društvenih uslova pod kojima su one nastale. Naučne ideje za njega ne zavise od društvenih ili bilo kojih drugih okolnosti, i zato je moguće napisati istoriju nauke koja bi u potpunosti bila internalistička (str. 349). Ova podela nije zadovoljavajuća, jer danas postoji i psihologija nauke koja se pretežno bavi naučnikom kao agensom. Na osnovu pregleda radova sa ovog skupa možemo da vidimo da su se u poslednjih pedesetak godina iskristalisale relativno srodne naučne discipline: istorija, filozofija, sociologija i psihologija nauke (o kojoj se na pomenutom skupu nije govorilo, ali vidi Feist and Gorman 1998). Razmatranje isključivo jedne od njih nije moguće bez osvrtanja na saznanja ostalih, iako osnovni predmet našeg interesovanja predstavlja sociologija. Nije potrebno posebno isticati razlike i velike sličnosti između sociologije nauke i sociologije znanja, gde bi sociologija znanja bila opštija sociološka disciplina koja izučava znanje uopšte, a ne samo naučno znanje. Sociologija znanja se prvenstveno bavi zavisnošću znanja od društvene pozicije i epistemološkim implikacijama ove povezanosti (Merton 1937b)1. Ako se sociologija znanja bavi odnosom između ljudske misli i socijalnog konteksta u kojem ona nastaje (Berger and Luckmann 1967), onda se sociologija nauke bavi analizom socijalnog konteksta naučne misli2. Dugo vremena sociolozi nauke insisti1 Merton u ovom radu nudi prikaz razvoja klasične sociologije znanja, a naročito se osvrće na radove Šelera i Manhajma. Nešto kasnije, Gitler (Gittler 1940) takođe vidi sociologiju znanja kao preteču novije sociologije nauke i govori o uticaju Vebera, Šelera i Manhajma. Brojne reference koje se tiču sociologije znanja ovom prilikom su izostavljene jer nisu direktno povezane sa problematikom koja će biti analizirana (vidi i Milić 1984 za neke odnose i razlike između ove dve sociološke discipline). 2 Izuzetno je problematično pitanje znanja. Šta se podrazumeva pod znanjem? Da li je svako verovanje znanje? Od odgovora na ova pitanja zavisi i shvatanje sociologije znanja, odnosno opravdanost samog imena ove discipline. Neophodan uslov znanja je istina, a pored istine neophodno je i verovanje. Ipak, istinito verovanje nije dovoljno da bismo ga nazvali znanjem u užem smislu, kada znamo da je nešto istinito. Da bi istinito verovanje bilo znanje, ono mora

7

rali su na tome da se nauka razlikuje od drugih oblika mišljenja upravo po imunosti od društvene determinisanosti. To znači da naukom rukovodi razum, a ne, recimo, tradicija, tako da je ona u stanju da izbegne uticaj „nelogičkih” društvenih sila. Zato klasična sociologija nauke razlikuje nauku kao sistem ideja i nauku kao socijalni sistem (King 1971). Nauka kao sistem ideja rukovodi se unutrašnjom logikom, a na nauku kao socijalni sistem utiču nelogičke društvene sile. Zadatak sociologije nauke bio je da se bavi naukom u ovom drugom smislu, naukom kao socijalnom aktivnošću. Kasnije su ova odsečna razdvajanja internih i eksternih aspekata nauke dovedena u pitanje, tako da danas nema mnogo ekstremnih internalista koji bi tvrdili da se nauka može analizirati kao u potpunosti autonomni sistem. Sociologija nauke se prema Gitleru razlikuje od filozofije i istorije nauke jer pokušava da posmatra nauku u „svetlu društvene situacije.” (Gittler 1940: 352) On pravi podelu same sociologije nauke na sociologiju naučnog znanja, sociologiju naučnika, sociologiju naučnih institucija i sociologiju primenjene nauke. Ova podela nije zaživela u kasnijim radovima iz ove oblasti, ali svakako je interesantna. Još jedna podela jeste ona koju nudi Sal Restivo (1981b; vidi i 1981a). On razlikuje tri glavne perspektive koje razmatraju epistemološku relevantnost sociologije nauke: jaki program, evolucionu epistemologiju (tj. umereni program) i metaistraživanje (tj. slabi program). Ben-Dejvid (Ben-David 1971) deli osnovne pristupe u sociologiji nauke na interakcijske i institucionalne. Interakcijski pristup bavi se izučavanjem ponašanja naučnika, a institucionalni vezuje nauku za određene varijable. Primeri tih varijabli su naučna uloga, tj. njena definicija u različitim društvima i vremenima, veličina i struktura naučnih organizacija, ideologija itd. Među ovim pristupima postoji i preklapanje. Izbor između njih zavisi da bude opravdano verovanje. Goldman (1986) smatra da znanje u sebi mora da sadrži kauzalni faktor. Da li je verovanje istinito zavisi od toga zbog čega se poseduje neko verovanje. U pitanju su psihološki procesi koji izazivaju (tj. uzrokuju) neko verovanje. U skladu sa filozofskim shvatanjem istine kao „istinitog opravdanog verovanja” sociologija znanja postaje možda neadekvatan naziv za ovu disciplinu, jer bi adekvatniji naziv bio „sociologija verovanja”. Ipak, zbog ustaljenosti i raširenosti naziva „sociologija znanja” koristimo ovaj termin.

8

od problema koji se istražuje. Na ovaj način Ben-Dejvid dolazi do četiri pristupa, jer je na ove dve ravni moguće govoriti o proučavanju naučne delatnosti i o pojmovnoj i logičkoj strukturi nauke. Uopšteno posmatrano, interakcijski pristup bavi se tumačenjem ponašanja naučnika, a institucionalni polazi od sadržaja nauke. Od tridesetih do sedamdesetih godina prošlog veka u sociologiji nauke suvereno je dominirala mertonovska sociologija nauke. Jedno od suštinskih obeležja te paradigme jesu procesi evaluacije u nauci. Ono čime se Mertonov program ne bavi, a što je bila jedna od glavnih inspiracija kasnijih „izazivača” ove paradigme, jesu društveni problemi unutar same nauke i problemi vrednosti, ideologije i objektivnosti u nauci. Tako je njegov program često proglašavan za nekritičku apologiju nauke kao privilegovanog sistema znanja1. Ben-Dejvid, kao veoma bitan predstavnik klasične tradicije, na sledeći način definiše sociologiju nauke i njene postulate. Sociologija nauke se bavi društvenim uslovima i uticajima na nauku i društvenim strukturama i procesima naučne aktivnosti. Nauka je kulturna tradicija, očuvana i prenošena sa generacije na generaciju, delimično jer se vrednuje zbog nje same, a delimično zbog svojih širokih tehnoloških aplikacija. Njena najspecifičnija karakteristika jeste to što je osnovna svrha njenih negovatelja, naučnika, da promene tradiciju kroz otkrića. Ovo nosi određene sličnosti sa svrhom modernih umetnika i pisaca. Međutim, inovacije u umetnosti i književnosti su propraćene neslaganjem i konfliktom, jer nema eksplicitnih kriterijuma i prihvaćenih procedura da determinišu da li je inovacija poboljšanje ili pogoršanje postojeće tradicije. Iako naučni kriterijumi i procedure nisu ni savršeno jasni, niti u potpunosti stabilni, oni su još uvek daleko 1 Restivo govori o Kunu kao veoma bitnom uticaju na dalji razvoj sociologije nauke, ali njegovu „revoluciju” proglašava mitom (1981b: 25; vidi i Restivo 1983), jer se ni po čemu značajnom ne razlikuje od Mertonovog pristupa. Kao centralnu dogmu mita o Kunovoj revoluciji Restivo vidi ubeđenje da je njegova paradigma radikalna alternativa Mertonovoj sociologiji nauke, o čemu su govorili mnogi konstruktivisti.

9

superiorniji u odnosu na kriterijume koji se koriste u evaluaciji drugih kulturnih produkata. Relativno objektivna, konsenzusna evaluacija otkrića čini nauku ekstremnim slučajem institucionalno regulisane kulturne promene. [Ben-David and Sullivan 1975: 203]

Ovaj citat predstavlja suštinu mertonovske, tj. klasične sociologije nauke. Pokušaćemo da pokažemo razlike i sličnosti između klasične i konstruktivističke sociologije nauke ukazivanjem na međusobne prednosti i slabosti, ali prvo je potrebno prikazati nekoliko metodoloških pitanja koja se tiču same prirode nauke, a time i sociologije nauke (vidi i Zuckerman 1988b). Teorije o nauci koje su bile aktuelne u Evropi i Severnoj Americi polovinom 20. veka poticale su isključivo od prosvetiteljstva 18. veka, perioda kada su brojni segmenti naučne revolucije 17. veka inkorporirani u jedan opšti pogled na svet. U tom periodu nastali su pojmovi prirodnog zakona, naučne istine i naučne racionalnosti. Oni su bili povezani racionalnim ubeđenjem da su istinski prirodni zakoni uopšte mogući i dostupni ljudima. Uprkos devetnaestovekovnoj romantičarskoj reakciji na nauku, prosvetiteljska slika nauke dominirala je sve do polovine 20. veka. Zato i ne čudi što su osnivači logičkog pozitivizma smatrali sebe za deo „drugog prosvetiteljstva”. Može se reći da su tokom istorije mnoga društva bila izložena borbi između moći, proizvodnje i verovanja (Holton 1993) ili nauke, proizvodnje i tehnike (Dobrov 1966/1969), a sama nauka je naročito interesantan teren na kojem se ove borbe iskazuju, jer su ona i na njoj zasnovana tehnologija imale izuzetan uticaj na pomenute trijade. Od početka 17. veka možemo govoriti o dva shvatanja nauke (Holton 1993): bejkonovskom („nauka kao svemoć”) i njutnovskom („nauka kao sveznanje”)1. Naučnici tada nisu bili toliko zainteresovani za pojedine naučne poduhvate već im je glavni cilj bila supstitucija čitavog „prednaučnog” sistema 1

„Osnovna nauka” se identifikuje sa Njutnom, „primenjena” sa Bejkonom, dok se na osnovu rekonstrukcije raznih aktivnosti Tomasa Džefersona može razlikovati i treći način upražnjavanja nauke, „džefersonski”. U pitanju je postavljanje istraživanja u oblast u kojoj postoji naučno neznanje koje leži u osnovi nekog socijalnog problema (Holton 1993).

10

verovanja. Tokom 19. veka nauka je postala sekularizovana, ali i sve ambicioznija. Tako je došlo do učestalosti progresističkih teorija, od kojih je možda najpoznatija Kontova teorija socijalne evolucije o tri stupnja (Comte 1830–42/1896), prema kojoj je zapadna civilizacija dostigla stupanj nauke, prevazilazeći stupnjeve mita i religije. Ove spekulacije danas se ne uzimaju za ozbiljno, jer smo svedoci da živimo u svetu u kojem su sva tri „stupnja” pomešana u jedan izuzetno složen sistem. Romantičari su u 19. veku kao „pakleno trojstvo” (Holton 1993) videli Bejkona, Loka i Njutna i zato je sasvim razumljivo tadašnje cvetanje mesmerizma, frenologije, raznih oblika spiritualizma itd. Danas takođe postoje grupe koje nauku doživljavaju kao negativnu pojavu, pretnju društvu, i koje osporavaju njenu privilegovanost kao sistema znanja. Problem sa klasifikacijom ovih grupa jeste u tome što se one međusobno znatno razlikuju. Neke se fokusiraju na epistemičke tvrdnje nauke, druge na efekte nauke preko tehnologije, a neke opet zagovaraju povratak romantičarskim predmodernim verzijama nauke1. Zato je njihov jedini zajednički imenilac protivljenje (današnjoj) nauci kao takvoj i on se zove antinauka. Bez obzira na to kako bismo pokušali da definišemo kulturu, moramo se složiti sa konstatacijom da se kulturni sistem društva sastoji iz brojnih podsistema, od kojih svaki ima određeni stepen autonomije, ali je istovremeno i u međusobnoj zavisnosti sa drugim podsistemima (vidi npr. Parsons 1951; Barber 1998)2. Većina podsistema, poput religije, nauke, umetnosti, vremenom su postali deo akademskih programa koji izučavaju određene zajednice kulturnih specijalista. Od velikih podsistema jedino ideologija nema izričitu akademsku specijalizaciju, iako se provlači kroz sve pomenute podsisteme. Za naše interesovanje najvažnije su nauka i ideologija. Njihov odnos, kao i bilo koji odnos kulturnih podsistema, može biti i pozitivan i negativan. Postoje ideologije 1 Interesantno poglavlje o Kitsovom otporu prema Njutnovom „raščaravanju” duge, tj. redukciji poezije duge na prizmatične boje i romantičarskoj reakciji na nauku uopšte napisao je (Dawkins 1998). 2 Zato možemo reći da je „[nauka] relativno izolovan informacioni sistem.” (Dobrov 1966/1969: 21)

11

koje podržavaju nauku, ali i one koje je dovode u pitanje. Nauka nekad pruža potporu određenoj ideologiji, a nekad joj protivreči. Moderni univerzitet je postao mesto gde se danas odvijaju glavni procesi podučavanja, održavanja i novog stvaranja kulturnih tradicija društva (najšire shvaćenih). Usmerićemo pažnju samo na dve glavne funkcije modernih univerziteta: podučavanje nauci i objektivnosti i odnos prema vrednostima i sa njima povezanim ideologijama. Na univerzitetima preovladava zapadna racionalistička tradicija koja može da ima različite oblike, ali uvek poseduje istu osnovu. Možemo je sumirati na osnovu njenih šest osnovnih obeležja (Barber 1998: 113–114): (1) Stvarnost postoji nezavisno od ljudskih predstava. Ovo je osnovna postavka realizma i same zapadne racionalističke tradicije i to shvatanje ne negira postojanje određenih delova stvarnosti koji su socijalne konstrukcije. (2) Najmanje jedna od funkcija jezika jeste da omogući komunikaciju preko značenja. Često se ta komunikacija odnosi na objekte i stanja koji postoje u svetu nezavisno od samog jezika. (3) Istina je stvar tačnosti predstava (tj. reprezentacija). (4) Znanje je objektivno i ono ne zavisi od subjektivnih stavova i osećanja. Objektivna istina ili neistina u potpunosti su nezavisne od motiva, moralnosti, pola/roda, rase, etničke pripadnosti itd. (5) Logika i racionalnost obezbeđuju standarde validnosti i proverljivosti, iako počivaju na prethodno datim skupovima aksioma, pretpostavki, ciljeva itd. (6) Intelektualni standardi su objektivni i predstavljaju intersubjektivno validne kriterijume intelektualnih postignuća. Spomenute grupe koje dovode u sumnju i kritikuju nauku najčešće insistiraju na tome da nauka kao institucija ne postiže objektivnost. Da li je onda naučna objektivnost mit ili stvarnost? Da li je realizam kao kognitivna orijentacija moguć i održiv? Ova pitanja su od izuzetnog značaja jer od određivanja prema njima zavisi čitava delatnost naučnika. Barber govori o realizmu kao nasleđu zapadne tradicije. Ovom prilikom nema potrebe detaljnije ulaziti u problematiku realizma. Dovoljno je reći da je za realizam nauka manje ili više

12

uspešna u otkrivanju stvari onakvih kakve one jesu. Cilj nauke bi tako bio da otkrije istinu o svetu, jer naučne teorije mogu da budu istinite ili lažne i one zavise od dokaza koji je potkrepljuju1. Uspešna odbrana realizma omogućila bi uspešno osporavanje (radikalnog) socijalnog konstruktivizma u sociologiji nauke. Socijalni konstruktivizam je antirealistička orijentacija, odnosno jedna od antirealističkih orijentacija, jer postoji i instrumentalizam, koji ne naglašava istinitost neke teorije već njenu empirijsku adekvatnost. Realizam u sebi inkorporira objektivnost, što je slučaj i sa teorijama instrumentalista i verifikacionista. Po tome se oni razlikuju od konstruktivista. U izvesnom smislu možemo reći da je neko objektivan ukoliko prihvata ili odbacuje teoriju na osnovu dostupnih dokaza, a ne na osnovu socijalnih ili drugih faktora. Nauka je delatnost u kojoj se opovrgavanja shvataju veoma ozbiljno i ona su sastavni deo naučnog napretka (Popper 1963)2. Istorija nauke svedoči o brojnim pogrešnim počecima: ptolomejskoj astronomiji, flogistonskoj hemiji, kaloričkoj teoriji toplote, konceptu etra, lamarkovskoj teoriji nasleđivanja itd. Svaka od ovih teorija je u određenom vremenu služila svrsi, ali je prevaziđena putem opovrgavanja. Bitnost opovrgavanja nauku razlikuje od drugih socijalnih institucija i ona nije samo jedan vid religije, odnosno vere u znanje. Ovo netačno poređenje pada i na primeru posvećenosti. Naučnici dopuštaju mogućnost da je teorija u koju veruju pogrešna i da će možda jednog dana biti zamenjena novom, tačnijom. Fizičar može da napusti „verovanje” u savremenu fiziku, a da i dalje ostane fizičar, dok sveštenik ne može da napusti religiju i da i dalje ostane (posvećeni) sveštenik. Posvećenost je vrlina u religiji, ali greh u nauci. Ovo ne znači da su naučnici indiferentni prema svojim „verovanjima”, ali ukazuje na fundamentalnu dogmatsku posvećenost koja postoji u religiji i (relativnu) kognitivnu fleksibilnost koja karakteriše nauku kao instituciju. 1

Ovo ne isključuje mogućnost da teorija, uprkos tome što je svi dokazi podržavaju, bude lažna. 2 Iz ovog ne sledi da je Poperov falsifikacionizam u potpunosti zadovoljavajući.

13

Epistemološki relativizam nije u potpunosti pogrešan, jer sadrži u sebi zrno istine. Naučno istraživanje kreće od pretpostavke da su stavovi u principu opovrgljivi i podložni ispravkama (Bunge 1992). U nauci se prećutno zauzima stav metodološkog (ili umerenog) skepticizma, ali on nije identičan sistematskom (ili radikalnom) skepticizmu. Sumnja se samo onda kada postoji logički ili empirijski razlog za sumnju, a ne u sve oko nas. Tačno je da je naše znanje o svetu samo parcijalno, ali to ne znači da ono ne može da dostigne status istine. Pokušaćemo da prikažemo nekoliko osnovnih problema oko kojih postoji neslaganje unutar disciplina koje izučavaju nauku. U pitanju je problem statusa sociologije kao nauke, problemi internalizma/eksternalizma, vrednosti i ideologije, kao i raznolikost značenja termina „naturalizam”. Prikaz koji sledi pretežno je deskriptivnog karaktera, odnosno neka vrsta intelektualnog mapiranja, jer će se u radu određene dileme detaljnije razrađivati. Namera je bila da se preko prikaza raznih nesuglasica i nerešenih dilema ukaže na vitalnost discipline i njen potencijalni razvoj.

1. Sociologija (nauke) kao nauka [R]aspad odnosa između nauke i kulture i istovremeno povlačenje nauke u čisto tehničku sferu obično je podržan od strane prividnog i dvosmislenog argumenta da nauka jeste, i mora da bude, etički neutralna. U svom najtrivijalnijem i individualističkom smislu, da naučnici ne mare na koji način će se eksperimenti završiti, ovo je jasno netačno; gotovo svi aktivni naučnici manje ili više strastveno se nadaju da će biti u stanju da dokažu ili opovrgnu neku određenu teoriju na kojoj rade. Međutim, to je irelevantno za funkciju nauke kao kulturne sile. Daleko je važnije da naučnici budu spremni da će se njihove sopstvene teorije pokazati kao pogrešne. Nauka kao celina sigurno ne može da dopusti da rasuđivanje o činjenicama bude iskrivljeno od strane ideja o tome šta bi trebalo da bude istinito ili šta možemo da se nadamo da će biti tačno. [Waddington 1941/1948: 30]

U knjizi Problematics of Sociology Smelser (1997) sociologiju deli na osnovu nekoliko kriterijuma. Po svom osnovnom

14

predmetu i obimu proučavanja sociologija se može podeliti na: mikro (koja uključuje analizu osobe i lične interakcije), mezo (koja se bavi strukturalnim fenomenima, ali ispod nivoa društva, poput formalnih grupa, organizacija, društvenih pokreta i nekim aspektima institucija), makro (koja izučava nivo čitavog društva) i globalnu (obrađuje multidruštvene aspekte). S druge strane, u pogledu tradicije sociologije iskristalisale su se tri orijentacije: naučna, humanistička i artistička. Naučna orijentacija fokusira se na prirodne zakone i „logički zatvorene teorijske orijentacije” (str. 3), na kauzalnu, čak i determinističku analizu, zauzima objektivni i neevaluativni stav ka subjektu proučavanja, primat daje empirijskim istraživanjima i merenju itd. Humanistička orijentacija fokusira se na ljude kao bića, brine o situaciji u kojoj se ljudi nalaze (uključujući zalaganje za ljudsko blagostanje, pravdu, jednakost, za eliminaciju patnje itd.), ne suzdržava se od preskriptivnih stavova i evaluacije i zainteresovana je za značenjske sisteme koji konstituišu kulturu. Artistička orijentacija je ona koja preferira artistički stav prema subjektu istraživanja i naglašava primenu znanja, ali često se preklapa sa humanističkom orijentacijom povodom pitanja poboljšanja društva, naglašavanja fenomenologije i individualnog značenja i kvalitativnih analiza. Naučna orijentacija svoje neposredne korene ima u Kontovom pozitivizmu (Comte 1830–42/1896). Danas je jasno da njegov veći deo nije održiv, ali to ne znači da je bezvredan. Landberg (Lundberg 1939) je u prvoj polovini 20. veka smatrao da su sledeće pozitivističke pretpostavke ostale kao prihvatljive: (1) Svi fenomeni su podložni invarijabilnim prirodnim zakonima. Zadatak sociologije je da otkrije te zakone i da ih svede na najmanji mogući broj. Početkom 20. veka veliki broj sociologa zagovarao je ovo stanovište. Danas preovladava antipozitivistička filozofija nauke i mnogi naučnici smatraju da je naučno orijentisana sociologija zastarelo intelektualno shvatanje. (2) Nauke među sobom nisu veoma različite i njihovo jedinstvo je moguće postići preko metoda.

15

(3) Pozitivna filozofija je jedino racionalno sredstvo pomoću kojeg možemo da istražimo logičke zakone ljudskog uma, koje do njene pojave nije bilo moguće istražiti. Nešto pre Landberga, Ogbern (Ogburn 1930) je nauku grubo definisao kao otkriće novog znanja. Na osnovu ove definicije on govori o tri prepreke razvoju naučnosti u društvenim naukama. Prva je intelektualizam, koji je neka vrsta učenjaštva koje se razlikuje od nauke. Izraz intelektualizma je elaboracija ideja koje ne moraju da budu (i retko kada jesu) odraz znanja koje bismo nazvali naučnim. Ideje intelektualaca su produkt mašte ili asocijacije prethodnih ideja i iskustava. U pitanju su interpretacije. Druga prepreka jeste ideja da je cilj nauke u kontroli ili ovladavanju, a ne u stvaranju boljeg sveta, promovisanju pravde ili širenju znanja. Jedan od njenih primarnih ciljeva jeste savladavanje najboljih procedura i njihova upotreba pri otkrivanju novih znanja. Treća prepreka potiče od akcije i rezultata, jer društvene nauke moraju da propisuju delovanje na osnovu aproksimacija, tj. emocija i predrasuda. Makajver (MacIver 1933) je govorio o shvatanjima sociologije kao prirodne nauke. U vreme kada je pisao pomenuti rad, koncepciju sociologije kao prirodne nauke mogao je da kontrastira samo sa organicističkim i pozitivističkim naivnim teorijama koje su bile „bleda refleksija biologije.” (str. 25) Interakcije između prirodnih i društvenih nauka nisu uvek bile ujednačene i taj odnos je istorijski promenljiv, ponekad i suviše pojednostavljen i naivan, a ponekad veoma zanimljiv i koristan (vidi Cohen 1994). Makajver objašnjava razlike između fizičkih i socijalnih procesa i s pravom ukazuje na teškoće i kompleksnost sa kojima se društvene nauke susreću. Kauzalnost je u socijalnom svetu daleko slabije uočljiva, jer postoji problem „motivisanosti” socijalnog sveta. Pored isticanja motivisanosti aktera, Makajver tvrdi da „[i]nterpretacija socijalnih fenomena nije nikad [nešto] više od aproksimacije.” (MacIver 1933: 35) Kompletna objašnjenja u društvenim naukama ostaju nedostižna jer „nema mehaničkog metoda za otkrivanje socijalne kauzalnosti.” (str. 35) Poput poperovske priče o (navodnom) rešenju Hjumovog problema indukcije preko falsifikacionizma, Makajver zastupa tezu da u društvenim naukama nema kompletnih verifikacija, jer je moguće doći samo

16

do delimično potvrđenih hipoteza. Kompletna verifikacija ostvariva je samo preko pojednostavljene verzije indukcije. Nažalost, Makajver zaključuje da je u sociologiji presudna osobina „disciplinovane imaginacije” (str. 35), a ne težnja ka rigoroznijim metodama i modelima. Danas možda Landbergov i Kontov pozitivizam deluju isuviše optimistično i poletno, međutim, ako neke stavove donekle redefinišemo i uklopimo u naturalističku filozofiju, dobija se interesantan okvir za naučno orijentisanu sociologiju. Pre iznošenja određenih pretpostavki naturalizma, prikazaćemo ukratko dve novije apologije naučne orijentacije u sociologiji koje potiču od Kolinsa (Collins 1989) i Bungea (Bunge 1991, 1992). Bunge je svoju kritiku prvenstveno uperio protiv „nove sociologije nauke”, ali na osnovu nje može mnogo toga da se primeni i na određene struje u sociologiji uopšte.

1.1. Antinauka u sociologiji Jedan od Kolinsovih saradnika, Ben-Dejvid, 1973. godine (Ben-David 1973) eksplicitno je izneo zamerku svojim kolegama zbog veoma neradog posvećivanja pažnje filozofskim osnovama sociologije. Jedan veoma važan pokušaj, koji Ben-Dejvid komentariše, potiče od Roberta Fridrihsa (Friedrichs 1970/1972). Zaključak Fridrihsove studije iz domena sociologije sociologije jeste da sociologija ima potencijala da postane objektivna nauka. O tome je pisao i Homans (1967), boreći se protiv negativnih kritika naučno orijentisane sociologije. Jedan od najradikalnijih poduhvata formulacije naučne sociologije potiče od Voltera Volasa (Wallace 1983), koji želi da prikaže sociologiju kao prirodnu nauku, jer smatra da ona to i može da bude. Ovom prilikom dovoljno je samo ukazati na odbrane naučno orijentisane sociologije, dok se specifičnosti pristupa ovih autora mogu zanemariti. Kolins je bio „primoran” da usled sve većeg uspona antinaučnog raspoloženja u sociologiji brani njene naučne potencijale. Najčešće prigovore objektivnosti sociologije on (Collins 1989) grupiše na sledeći način: (1) sociologija nije uspela da proizvede validna saznanja, odnosno zakonite generalizacije; (2) determi-

17

nistički zakoni ne postoje jer se društveno delovanje sastoji od situacionih interpretacija zasnovanih na ljudskoj subjektivnosti, refleksivnosti i kreativnosti; (3) ljudi žive u svetu diskursa, tako da je društvo samo vrsta teksta koji čitamo na različite načine i u različito vreme; (4) ova pozicija često se povezuje sa istoricizmom1, 1 Značenje termina „istorizam” i „istoricizam” nije u potpunosti jasno. Termin „istoricizam” potiče od nemačke reči „Historismus” i prvi put se javlja krajem 18. veka. U ostale evropske jezike (francuski, italijanski, engleski, španski itd.) uveden je početkom prošlog veka. U nemačkom jeziku njegova upotreba nikad nije bila jasno definisana i zato je korišćen u raznim kontekstima, gde je većina značenja bila negativne konotacije. Najopštije gledano, korišćen je za koncepciju istorije i društva nastalu u istorijskoj školi koja se bavila pravom i ekonomijom. Karl Menger je koristio termin kako bi kritikovao redukciju ekonomske teorije na ekonomsku istoriju. Huserl je nekoliko decenija kasnije tvrdio da su istoricizam i naturalizam dve paralelne forme mišljenja koje su redukovale filozofiju na pogled na svet. U ranom 20. veku autori poput Trelča ili Kročea koristili su ga pretežno za pokrete i teorijske pristupe koji su pripadali prethodećim stolećima. Ova upotreba termina, da se odnosi na nešto u prošlosti, objašnjava njegovu višeznačnost (Rossi 2001): (1) koncepcija istorije koja je karakteristična za nemačku istorijsku školu; (2) pozicija (obično veoma različitih) autora, poput Diltaja, Zimela, Trelča i donekle Vebera; (3) koncepcija istorije koja se nalazi kod Hegela ili Marksa (što je Poperova upotreba termina); (4) spekulativna tradicija koja ide do Vikoa i Hegela i dolazi do autora poput Kročea (upotreba koja je karakteristična za Italiju). Sve do perioda između dva rata termin je pretežno imao negativne konotacije. Danas „istoricizam” najčešće označava shvatanje o jedinstvenosti svake istorijske epohe, što bi značilo da svaka istorijska situacija ili period mogu da se razumeju samo sami iz sebe. U engleskom je termin „historism” daleko manje u upotrebi, kao i u nemačkom termin „Historizismus”. Početkom veka u američkoj sociologiji upotrebljavan je možda i češće nego „istoricizam”, ali sredinom 20. veka situacija se obrnula. „Historism” je adekvatniji prevod nemačkog originalnog termina „Historismus”, ali „historicism” je preovladao ili zato što zvuči „prirodnije” na engleskom ili zato što liči na italijanski ekvivalent „storicismo” koji je bio poznat preko Kročeove upotrebe (Rossi 2001). Zato se „istorizam” danas najčešće podrazumeva pod pojmom „istoricizam” koji je preovladao u engleskom (makar za sada). Izuzetak je npr. Mancovo shvatanje ove distinkcije (pod Poperovim uticajem): „Mislioci koji su verovali da su promene nasumične zovu se istoristi; a oni koji veruju da su promene determinisane razvojnim zakonom zovu se istoricisti.” (Munz 1984/1987: 347) Poper termin „istorizam” koristi za preovladavajuću upotrebu termina „istoricizam” (npr. Popper 1945/1947). Za njega je istoricizam shvatanje

18

tvrdnjom da postoje samo istorijske partikularnosti, a ne opšti zakoni koji bi se mogli primeniti na sva vremena i na sva mesta; (5) i konačno, postoje određene tehničke kritike naučnih metoda i metateorije, naročito one koje se tiču koncepcije kauzalnosti. S druge strane, Bunge (1991) kritički razmatra novu sociologiju nauke, kako naziva relativističke postmertonovske orijentacije (tu spadaju prvenstveno konstruktivističke i postmodernističke varijante). Zaista, veoma je teško naći zajednički imenilac svim varijacijama u sociologiji nauke, tako da Bunge svoju kritiku sprovodi preko sledećih tema: (1) eksternalizma (teza da je konceptualni sadržaj determinisan socijalnim kontekstom); (2) konstruktivizma (ideja da subjekt koji istražuje konstruiše ne samo svoje objašnjenje činjenica, već i same činjenice ili čak i čitav svet); (3) relativizma (teza da nema objektivnih i univerzalnih istina); (4) pragmatizma (naglašavanje akcije i interakcije nauštrb ideja i izjednačavanje nauke sa tehnologijom); (5) ordinarizma (teza da naučno znanje nema specijalni epistemološki status, tako da se ne razlikuje od ideologije, pseudonauke ili antinauke); (6) prihvatanja zastarelih psiholoških doktrina (poput biheviorizma ili psihoanalize) i (7) zamene pozitivizma, racionalizma, i drugih klasičnih da se istorija rukovodi zakonima koje istoričari pokušavaju da predvide i time se znatno razlikuje od doktrine razumevanja. Poperova distinkcija služi tome da se napravi razlika između dve vrste shvatanja koja zagovaraju tezu da je objašnjenje u istorijskim i društvenim naukama drugačije od razumevanja fizičkog sveta. Tako bi „nenaturalistički istoricizam” predstavljao uobičajeno shvatanje istoricizma, a „naturalistički istoricizam” npr. teorije Hegela, Konta i Marksa, u kojima je pogrešno predstavljena priroda naučnog predviđanja zbog tvrdnji da je moguće predvideti istorijske promene. Zato je Marksova netačna predviđanja o kolapsu kapitalizma Poper nazvao „nenaučnim proročanstvima” (Rossi 2001). Poperova kritika glasi da je ljudska istorija jedinstven istorijski proces i da ga je logički nemoguće objasniti preko traganja za univerzalnim zakonima. Moguće je da postoje uočljivi i objašnjivi trendovi, ali trendovi nisu zakoni (vidi Popper 1945/1947). U skorije vreme, u određenim krugovima upotreba termina „istoricizam” koja je postala uobičajena i dominantna jeste ona koja mu pripisuje odlike relativizma, ali u ovom smislu se predstavlja na afirmativan i programski način od strane zagovornika. To je slučaj prvenstveno u SAD i dogodio se u književnim studijama, a proširio se na kulturne i društvene nauke. Po osnovnoj orijentaciji blizak je postmodernizmu i tiče se radikalnog odbacivanja „objektivnog” istorijskog znanja. To se objašnjava preko specifičnosti istorijskih činjenica i istoričnosti same istorijske spoznaje (Rossi 2001).

19

filozofija za brojne nenaučne ili antinaučne filozofije (lingvističku filozofiju, fenomenologiju, egzistencijalizam, hermeneutiku, „kritičku teoriju”, poststrukturalizam i dekonstrukcionizam). Autor tvrdi da ovih sedam postulata ukazuje na nemogućnost razumevanja nauke od strane nove sociologije nauke. „Njihovi pozitivni doprinosi nauci o nauci blede u poređenju sa velikim regresijama koje su nametnuli sociologiji nauke tokom poslednjih godina.” (str. 525) Jedna od najpoznatijih metodoloških odbrana nove sociologije nauke jeste Šejpinov tekst (Shapin 1982).

1.2. Zakonite generalizacije i (in)determinizam Na najopštijem nivou Bungeova kritika je komplementarna Kolinsovoj. Kolins intelektualno opravdanje svoje teze o mogućnosti naučne sociologije vrši preko demonstracije opštih eksplanatornih principa, a oni se mogu organizovati u modele osnovnih procesa koji generišu socijalni svet. Nešto slično je pokušao da formuliše i Homans (1961/1974), tragajući za elementarnim oblicima socijalnog ponašanja. Kolins navodi određene primere iz mikro i makrosociologije. Mikrosociologija je tokom ovih decenija otkrila određene zakonitosti društvenog života, naročito u domenu socijalne psihologije. Koreni ovih zakonitosti mogu se pratiti od Zimela, preko Levina, Aša, Hajdera, Tiboa i Kelija, Tverskog i Kanemana itd. Svi ovi autori (i mnogi drugi) došli su do izuzetno interesantnih zakonitosti u ljudskom društvenom i kognitivnom životu. Kolinsova lista zakona do kojih je došla sociologija prilično je ubedljiva. Nije dugačka, ali pokazuje suštinu, da sociologija treba da teži da bude naučno orijentisana, jer je to moguće. Etnometodologija, koja pretežno nije naučno orijentisana, takođe je doprinela rasvetljavanju određenih pravilnosti društvenog života. Sa potpuno drugačijih teorijskih pozicija od, recimo, Tverskog i Kanemana (Tversky and Kahneman 1974), Garfinkel (1967) i njegovi sledbenici pokazali su da individue nisu u stanju da se racionalno izbore sa kompleksnošću sveta oko sebe. Zadržavajući u sebi pozitivističku (tj. naturalističku) osnovu,

20

naučno orijentisana sociologija može da inkorporira i neke stavove etnometodologa. Determinističko objašnjenje u društvenim naukama najčešće se kritikuje preko konstatacije da se društveno delanje sastoji iz situacione interpretacije, subjektivnosti, refleksivnosti i emergencije. Ovo jeste tačno, ali ne sledi da društveni svet nije deterministički ili da nije podložan kauzalnim analizama, koje je moguće izvesti preko okvira interakcije koji omogućava razumevanje subjektivnosti, a predstavlja jednu vrstu objektivnih društvenih regularnosti. Akteri mogu da se menjaju, ali mnoge situacije društvenog života formalno nadilaze svoje individualne sadržaje (Simmel 1950; Kelley et al. 2003). Ako se refleksivnost konsekventno primeni na konstruktiviste, njihova objašnjenja socijalnih konstrukcija postaju jednako (in)validna konstrukcija ili produkt ekstranaučnih interesa. Još jedna zamerka o indeterminizmu može da se predstavi preko Tomasove teoreme (Thomas and Thomas 1928). Ono što se često zaboravlja jeste da i sama definicija situacije mora odnekud da crpi sopstvenu definiciju, odnosno neki determinizam. Indeterminizam mikrointerakcija najčešće je posledica toga što akteri sa izvesnošću poznaju samo sopstvene namere, želje i ciljeve (o tome svedoči problem fundamentalne greške atribucije; vidi Kelley 1979). Verovanje u indeterminizam ovde je nusprodukt individualnog redukcionizma. Postoji i problem samoobistinjujućeg proročanstva (Merton 1948b), ali poznavanje nekog principa ne znači da smo uvek u stanju da mu kontriramo. Često se upućuju prigovori kako poznavanje principa na kojima počivaju svakodnevne interakcije uništava uzbuđenje koje ostali ljudi doživljavaju spontano. To nije tačno, jer su društveni procesi često daleko snažniji od trenutne refleksivnosti (Collins 1989).

1.3. Objektivnost/subjektivnost i emička/etička perspektiva Kada se govori o prirodnim i društvenim naukama, najčešće se ukazuje na kontrast koji kod njih postoji između objektivnog i subjektivnog. S jedne strane, ova dihotomija može da predstavlja kontrast između unutrašnjih mentalnih fenomena i

21

drugih tipova fenomena. U ovom smislu društvene nauke jesu subjektivne. Ipak, najčešće se ne misli na subjektivnost u psihološkom smislu, već na to da istraživanja i rezultati društvenih nauka nisu objektivni. Sa ovim stavom blisko je povezana i teza da vrednosti utiču na istraživanja u društvenim naukama. S druge strane, pomenuta dihotomija može da se razmatra ontološki i epistemološki. U ontološkom smislu iskaz je objektivan ako je istina nezavisna od nas. U epistemološkom smislu osoba je objektivna ukoliko prihvata stav na osnovu zdravog razuma i dokaza. U suprotnom slučaju verovanje te osobe je subjektivno. Socijalni konstruktivisti su najčešće subjektivisti i u ontološkom i u epistemološkom smislu. Sama po sebi, objektivnost ne implicira sigurnu istinu. Pre kopernikanskog obrta ljudi su bili objektivni u svom verovanju da je Zemlja centar univerzuma, jer su mnogi dokazi upućivali na to. Nešto može biti ontološki subjektivno, a epistemološki objektivno. Foks (Fox 1994) pravi razliku između eliminativnog i odobravajućeg relativizma i relativnih i relacionih tvrdnji. Eliminativni relativizmi obično su inkonzistentni i inkoherentni. Kada govorimo o veličini nekog objekta možemo to da činimo relativno i relaciono. Ako se kaže da je nešto „malo” bez pozivanja na standard komparacije, u pitanju je relativna tvrdnja. Ona postaje relaciona ako je standard komparacije eksplicitan. Za Foksa je nešto objektivno ako ljudi mogu da se racionalno slože oko toga, odnosno, ukoliko prihvatanje neke tvrdnje ne uključuje arbitrarnost. Braun (Brown 2001: 103) na sledeći način predstavlja razlikovanje ontološkog, epistemološkog, objektivnog i subjektivnog verovanja: OBJEKTIVNO Ontologija

Voda je H2O (to je činjenica o nezavisnoj prirodi).

Epistemologija

Verovanje da je voda H2O (zasnovano je na standardnim dokazima iz hemije).

22

SUBJEKTIVNO Voda je bezukusna (činjenica zasnovana na nama, a ne na nezavisnoj prirodi). Verovanje da je voda lekovita tečnost (može da proističe, npr., iz nekih religijskih ideja).

Nije na odmet da se navede jedan primer u kojem je korisno tražiti rešenje problema objektivnosti u istraživanjima društvenih nauka. Radi se o značaju distinkcije emički/etički koja je prvenstveno karakteristična za lingvistiku i antropologiju, ali za koju se pokazalo da može da bude od pomoći i u sociologiji (vidi Škorić 2004b). Ova distinkcija se u antropologiji danas najčešće vezuje za kulturni materijalizam, odnosno za Marvina Harisa, a u lingvistici za Keneta Pajka (Pike 1954/1967; Harris 1976, 1979/2001). Kulturni materijalizam je posebno interesantna antropološka intelektualna struja jer, za razliku od danas preovladavajućih trendova u antropologiji i sociologiji, njegova epistemologija je striktno naučna, odnosno teži da bude što više naučna u klasičnom pozitivističkom smislu. Zadržaćemo se samo na analizi emičkog i etičkog, odnosno njihovom značaju u proučavanju subjektivnosti/ objektivnosti naučnog znanja. Na pitanje da li je neki teorijski konstrukt emički ili etički odgovor možemo dati na osnovu toga „da li on opisuje događaje, entitete ili odnose čiji fizički lokus je u glavama društvenih aktera ili u toku ponašanja.” (Harris 1976: 335) Ovde nastaju problemi, jer ne možemo uvek da znamo ove podatke, ali suština je u isticanju da se u ovoj distinkciji mogu potražiti neki odgovori na pitanje da li je moguća (naučna) objektivnost, pre svega u antropologiji, ali i u razmatranju insajderskog i autsajderskog znanja. Možemo postaviti pitanje, koje i Haris postavlja: da li je uopšte nužna distinkcija emičko/etičko, ako već možemo napraviti distinkciju između mentalnih i bihevioralnih događaja? Odgovor je „da”, jer o obema ovim perspektivama ponašanja mogu da govore i akter i posmatrač, tako da dobijamo četvorostruku podelu ponašanja i novi način za njihovo klasifikovanje – bihevioralno-emička perspektiva, bihevioralno-etička, mentalno-emička i mentalnoetička. Značaj ovih distinkcija za opis i kroskulturno poređenje možemo videti ako shvatimo da su emičke jedinice kulturno specifične, a etičke kroskulturno validne. Kulturni materijalisti kulturu ne shvataju samo kao domen čistih ideja, već ona prema njihovim ubeđenjima obuhvata i obrasce mišljenja i ponašanja. Ono što je možda najspecifičnije

23

za Harisa jeste da se ponašanje „ne posmatra kao emanacija misli; već se misao tretira kao emanacija ponašanja.” (str. 344) Sa etičkog stanovišta univerzum značenja, svrha, ciljeva, motivacija itd. ne nalazi se u glavama aktera, već u porukama koje oni šalju. Emičko značenje se nalazi u glavama aktera, a etička značenja unutar poruka u govornim činovima ili uopšte u bihevioralnim događajima. Najjednostavnija kritika koja se može uputiti ovoj distinkciji jeste da je etičko samo emičko posmatrača i ništa više. Ovo je ozbiljan problem, jer niko više ne može da porekne upliv vrednosti, nekih pozadinskih pretpostavki ili iskustava u naučno istraživanje. Ako shvatimo da bihevioralni tok ne postoji samo u glavama posmatrača, onda ovaj prigovor nije validan (za detaljniji prikaz kontroverze oko emičke i etičke distinkcije vidi Feleppa 1986). Suština rasprava oko insajdera i autsajdera (Merton 1972), odnosno emičke i etičke perspektive, nalazi se u shvatanju objektivnosti. Klasična sociologija nauke nije dovodila u pitanje objektivnost naučnog saznanja i bila je pod velikim uticajem pozitivističkih struja u sociologiji, shvaćenih kao orijentacije koje su zagovarale mogućnost otkrivanja zakona u sociologiji. Shvatanje objektivnosti naučnog znanja veoma je bitna demarkaciona linija klasične i konstruktivističke sociologije nauke, iako se najveći broj podela ne zasniva na ovom kriterijumu.

1.4. Individualizam, holizam i sistemizam Edvard Šils (Shils 1982, 1986) je bio među najvatrenijim kritičarima relativističkih orijentacija u sociologiji, smatrajući da posao sociologa nije da ustanovi (in)validnost znanja institucija koje proučava, jer to pripada naučnicima i samim istraživačima. On insistira na tome da sociolog znanja (tj. nauke) mora da prizna mogućnost postizanja validnog znanja. Dostupnost validnog znanja mora da bude postulat sociologije znanja. Negiranje tog postulata predstavlja negaciju njene mogućnosti kao discipline. Ako je validno znanje moguće, onda sledi da kriterijumi validnosti leže u usklađivanju prema određenim pravilima. Ta pravila trebalo bi da važe za čitavu naučnu zajednicu, ali ne zbog nekakvog pukog

24

konsenzusa, već zbog racionalnog prihvatanja procedura koje nam omogućavaju dolazak do opštih istina. Nije ispravno gledište po kojem su praktične potrebe zajednice ontološki primarne u odnosu na pravila, već je obrnut slučaj – zajednica postoji zato što su njeni pripadnici posvećeni poštovanju određenih pravila (Shils 1982). Suština je u tome da validnost mora da se posmatra prvenstveno kao kognitivan problem, ne zanemarujući i njegovu socijalnu komponentu. Šils je dotakao problematiku individualizma i holizma u nauci. U svim naukama postoji metodološki sukob između ove dve (ontološki i metodološki) suprotstavljene strategije. Holisti favorizuju makro-mikro, odnosno, makroredukcionistički pristup. S druge strane, individualisti primenjuju mikro-makro ili mikroredukcionistički pristup. Metodološke verzije mikrosociološkog individualizma ne negiraju realnu egzistenciju makrostruktura, ali insistiraju na tome da naučno objašnjenje mora da pođe od elementarnih jedinica analize. To stanovište je metodološki individualizam. Ontološka verzija individualizma makrofenomene smatra reifikacijama, i to je ontološki individualizam (vidi Fuchs 1989). Jedno od rešenja ovih dilema je u sistemičkom pristupu (Bunge 2000). Sistemisti prihvataju neke redukcije kao legitimne, ali naglašavaju ograničenja redukcije preko činjenica da se socijalni sistemi sastoje od individua i da su individualne akcije rezultat i uslova društvenog okruženja. Na terenu sociologije nauke marksisti su holisti, iako Marks i Engels nisu Darvina ili Rikarda smatrali pukim zagovornicima buržoazije, niti su tvrdili da su njihove ideje nastale pod uticajem materijalne infrastrukture. Što se tiče kasnijih marksista, poput Bernala, oni su bili još manje holistički nastrojeni od Marksa i Engelsa, jer nisu negirali individualnu kreativnost, niti su tvrdili da svaki naučni poduhvat ima socijalni sadržaj. Naglašavali su uticaj socijalnog konteksta, ali su pravili razliku u odnosu na sadržaj. Mertonovci bi po Bungeovoj klasifikaciji bili sistemisti, jer se bave individualnim agensima u nauci, tj. naučnicima, ali govore i o naučnoj zajednici koja je, recimo, formulisala naučni etos ili koja predstavlja određeno skladište znanja.

25

Nakon mertonovaca sociologija nauke je, osim etnometodološke orijentacije, pretežno holistički orijentisana. Filozofska osnova etnometodologije je fenomenološka, subjektivistička i individualistička i odbacuje epistemološki realizam. Nepotrebno je objašnjavati zbog čega intelektualna struja koja ni ne pokušava da bude objektivna pri opisivanju stvarnosti nije naučna, makar se tako i proklamovala, što je opet nonsens. Etnometodolozi su eksternalisti, jer posmatraju naučnike, ali oni su metodološki eksternalisti, a ne ontološki (Bunge 1991). Holizam ne može da se izbori sa preprekama koje se tiču individue kao agensa (Rosenberg 1995). Verovanje je mentalni proces ili stanje, tako da ga može formirati, držati, menjati, napuštati samo individua, odnosno mozak. Atribucija verovanja socijalnim grupama ne sme da se shvati bukvalno. „Društvena grupa X veruje Y” znači „Svi (ili većina) pripadnika X veruje Y”. Ovo je jedna od validnih pretpostavki metodološkog individualizma. Individualizam nije imao mnogo uticaja u sociologiji nauke jer minimizira ili ignoriše samo postojanje socijalnih sistema, npr. naučnih zajednica, kojima pripada individualni naučnik. Za objašnjenje ponašanja naučnika ovo je od krucijalnog značaja. Takođe, ne zadovoljava ni holizam, jer minimizira ili negira individualnu inicijativu, kreativnost, sumnju, radoznalost, strast itd. Obe strategije su jednostrane. Zato Bunge (1991, 2000) govori o ispravnosti sistemičkog pristupa. Jedino tako se može govoriti o validnom kombinovanju načina na koji se ljudi udružuju kako bi stvorili ili razorili socijalne sisteme i načina na koji oni funkcionišu i stupaju u interakciju u društvu kao sistemu. Individualizam se fokusira na sastav društvenih sistema, a holizam na njihovu strukturu. Odatle i potiče njihova neadekvatnost, jer sve individue jesu povezane, ali isto tako nema povezanosti bez odnosa. Sistemizam je metodološka strategija koja uzima u obzir da su svi entiteti ili sistemi ili delovi sistema, ali isto tako ne beži od očiglednih emergentnih svojstava sistema koja su „nešto više” od zbira konstituentnih delova.

26

1.5. Ostali non sequitur argumenti protiv pronaučne sociologije Povodom prigovora istorista dovoljno je reći da nije tačno da ne postoje eksplanatorni principi koji su univerzalni tokom istorije, niti da se istorija može shvatiti bez određenih teorija. Ono što stoji u istorističkim argumentima jeste postojanje istorijskih singularnosti, ali one ne negiraju zakone, već samo stvaraju kondicionalne situacije („Revolucija može da se dogodi samo ako postoji država” validan je istorijski zakon). Prigovori koji se tiču diskurzivnosti društva mogu veoma lako da se opovrgnu ukazivanjem da je moguća (i realna) akumulacija objektivnog znanja o svetu oko nas. Ovo je metodološka strategija tipična za poststrukturaliste i dekonstrukcioniste i ona po svojim krajnjim konsekvencama vodi u ekstremni relativizam. Ukoliko nema nezavisne stvarnosti, odnosno, ukoliko je svet oko nas socijalni konstrukt i ako su činjenice samo tvrdnje koje izgovaramo, onda se podrazumeva da nema objektivne istine, a time se i naučna istraživanja dovode u pitanje. Ovaj princip je dobro poznat u istoriji nauke i nalazi se u formulaciji veritas temporis filia, ali je prilično bezopasan. Mnogobrojnost simultanih ili sukcesivnih, međusobno isključivih teorija o određenim domenima činjenica samo dokazuju da naučno istraživanje ne garantuje trenutnu, kompletnu i definitivnu istinu, a ne da nauka ne može do nje da dođe. Naučni progres u ovom smislu zaista postoji. Primedbe relativista da naučno znanje biva iskrivljeno određenim materijalnim i/ili ideološkim interesima i da zato ne može da se dođe do objektivnog znanja jesu primer genetičke pogreške, čiji poseban slučaj jeste i argumentum ad hominem. Relativisti previđaju činjenicu da hipoteza može da bude tačna bez obzira na njeno poreklo, ali, isto tako, da bude pogrešna uprkos svim najčasnijim namerama. Tačnost ideje nije u logičkoj povezanosti sa njenim poreklom i upotrebom, kao što ni ciljevi i motivi radi kojih se traga za znanjem ne utiču na njegovu validnost. Tom Botomor (Bottomore 1956) je svojevremeno argumentima eksternalista pobijao relativizam, govoreći u recenziji Manhajmove knjige da, ukoliko su sve tvrdnje egzistencijalno

27

determinisane, „onda i ova sama tvrdnja, ako je istinita, ne može da bude apsolutno istinita, već je egzistencijalno determinisana.” (str. 56) Ovaj snažan argument je, izgleda, nepremostiva prepreka relativističkim strujama u nauci uopšte i pomenut je kao varijacija ad hominem argumenta. Ovom tvrdnjom Botomor se unapred obračunao sa četvrtom tezom jakog programa, tezom da objašnjenje mora da bude primenljivo i na samu sociologiju (nauke). Pripadnici nove sociologije nauke (misli se pretežno na konstruktiviste) ne definišu pojam istine, ali ni greške, kao devijacije od istine. Zato se u njihovim tekstovima često može naći zagovaranje teze koja je slična argumentu batine u logici – „onaj koji ima moć uvek je u pravu”. Tako dolazimo u situaciju u kojoj kontroverza ne može da bude završena uz pomoć logike, jer nema objektivne istine. Završetak kontroverze ne događa se zbog striktno naučnih argumenata, jer nema ključnih dokaza, ključnih eksperimenata, logičkih dokaza itd. koji bi bili ubedljivi za sve strane koje učestvuju u naučnoj kontroverzi. Tako se nauka pretvara u politizaciju interesa (Bunge 1992). Što se tiče napada na uzročnost, ni on ne stoji u svojim radikalnim verzijama, jer nam kauzalnost daje mehanizme uz čiju pomoć možemo da analiziramo procese koji se odvijaju pod određenim okolnostima i koji govore o tome kada možemo da očekujemo određene ishode. U društvenim naukama uzrok je samo metafora za određeni skup uslova koji proizvode određene ishode (Collins 1989). Na osnovu dosadašnjih prigovora može se govoriti o dve vrste antipozitivizma (Bunge 1992) – prosvetljenom i opskurantističkom. Prosvetljeni je onaj koji napada slabosti pozitivizma i koji pokušava da prevaziđe njegova ograničenja, a opskurantistički kritikuje ono što je najbolje nasleđe pozitivizma: veličanje nauke i matematike, konceptualnu jasnost i formalnost, zahtev za proverljivošću, odnosno testiranjima itd. Sličnu podelu nudi i Braun (Brown 2001), insistirajući na razlici između nihilističkog i naturalističkog krila socijalnog konstruktivizma. Nihilističke struje mišljenja su one koje crpe svoje kognitivne resurse od postmodernih teoretičara (najšire shvaćenih). Njihovi „doprinosi” sociologiji (nauke) daleko su manje značajni od doprinosa naturalističkog

28

krila konstruktivizma, tako da će o nihilistima biti reči samo usputno. Bungeova i Braunova podela se ne podudaraju. Bunge u opskurantističku struju stavlja veliki broj društvenih naučnika, jer smatra da epistemološki konstruktivizam i relativizam impliciraju konvencionalizam i instrumentalizam. Najčešća kombinacija koju zastupaju pripadnici postmertonovskih relativističkih struja jeste ona između socijalnog konvencionalizma i radikalnog instrumentalizma (ili pragmatizma). Zato se (naučno) znanje tretira kao nešto što je socijalna konvencija koja je i korisna za određenu zajednicu. Problem sa ovim tvrdnjama je u tome što se zanemaruje činjenica da je testiranje hipoteze put ka utvrđivanju njihove istinitosti, bez obzira na genezu, upotrebnu vrednost ili kredibilitet. Hipoteza koja je dokazana ili koja izdrži test opovrgljivosti biva proglašena pro tempore istinitom i tek tada se otvara za dalje rasprave o njoj samoj ili o njenoj eventualnoj primeni. „Ukratko, istina prethodi ’socijalnoj konvenciji’, a ne obrnuto.” (Bunge 1992: 54) Problem sa ekstremnim pragmatizmom je u tome što on minimizira ulogu teorije i što značenje identifikuje sa operacionalnošću, a istinu sa efikasnošću. Što se tiče samog konstruktivizma kao intelektualne orijentacije, epistemološki konstruktivizam je donekle prihvatljiv, ali ne i ontološki. Empirijski koncepti su „opterećeni” teorijski, ali to ne podrazumeva napuštanje distinkcije između činjenice i teorije, što mnogi konstruktivisti propagiraju. Može da se prihvati tvrdnja da razlika između posmatranja i teorije nije apsolutna ili da je stvar stepena i da se zadrži distinkcija činjenice i teorije, jer ovo prvo je epistemološka distinkcija (tiče se samo znanja), a drugo ontološka (tiče se stvarnosti kao celine). Drugim rečima, može se tvrditi da naučno posmatranje objektivnih (oslobođenih od teorije) činjenica uključuje (neke) teorijske koncepte, a da se stvari ne poistovećuju sa konstruktima ili obrnuto. Mnogi sociološki pojmovi, poput društvene strukture, jesu teorijski, ali isto tako, poznato je da su sva moderna društva objektivno stratifikovana. U ovom slučaju, koji je prihvatljiv, konstrukti (koncepti, hipoteze i teorije) jesu konstruisani, ali činjenice o stratifikaciji nisu konstruisane, što neki konstruktivisti

29

žele da pokažu. Postulirani identitet koji subjektivisti pripisuju činjenicama i teorijama nije validan. Konstruktivističke analize bivaju ozbiljno dovedene u pitanje kada se naučnici analiziraju kao pripadnici bilo koje od socijalnih institucija, što se može videti iz njihovih najpoznatijih analiza. Ipak, najveći problem je sa autorima koji tvrde da je realnost posledica naučnog istraživanja, a ne uzrok. Ordinarizam je shvatanje koje nauku posmatra kao „bilo koju” ili „jednu od” socijalnih konstrukcija i institucija. Posledice ovakvog shvatanja imale su tokom skorije istorije izuzetno opasne i ozbiljne društvene implikacije, jer su u ovakvom shvatanju nauke kreacionisti pronašli „intelektualistička” opravdanja za nivelaciju nauke sa bilo kojim sistemom znanja. Naučne kontroverze u svetlu ordinarizma postaju puko pregovaranje i nadmudrivanje naučnika. U skladu sa ovim argumentom, Votson i Krik su tokom svog rada „samo” uspešnije pregovarali sa Rozalind Frenklin i Lajnusom Polingom ili ne znajući ili ne mareći za to što su pokušavali da otkriju strukturu hereditarnog materijala. Još jedna konsekvenca ordinarizma koja se nadovezuje na već rečeno jeste situacija u kojoj sociolozi nauke objavljuju knjige o raznim uskostručnim kontroverzama iz matematike, biologije, hemije itd., a nemaju potrebne kvalifikacije na osnovu kojih bi mogli da razumeju teoriju kojom se bave1. Nenaučnost svojih tvrdnji (neki) konstruktivisti demonstriraju na još jedan interesantan način. U skladu sa sopstvenim kriterijumima, konstruktivista bi trebalo da prizna postojanje Piltdaunskog čoveka u prvoj polovini 20. veka jer je naučna zajednica objektivno verovala u njegovo postojanje. Isto tako, trebalo bi pretpostaviti da DNK nije postojala sve do 1953. godine. Nezainteresovanost teoretičara za razlikovanje nauke i pseudonauke treba da se shvati kao teorijski, ali i praktično katastrofalna. (Filozofska) plitkost ovakvih shvatanja se podrazumeva.

1 Ovo ipak ne važi za sve sociologe i istoričare nauke, jer neki od njih poseduju kvalifikacije za probleme o kojima pišu.

30

2. Kognitivni internalizam, socijalni kontekstualizam i prezentizam Nema više bilo kakve priče o „internim” i „eksternim” aspektima nauke. Naučne ideje, organizacije i procesi sada se jasno vide od strane svih istraživača kao podsistemi koji su međupovezani sa drugim socijalnim i kulturnim podsistemima u društvu. [Barber 1987: 132]

O razumevanju rada iz neke istorijske epohe postoje dva međusobno suprotstavljena shvatanja. Prema jednom, koje najčešće prihvataju istoričari ideja, za razumevanje je najvažniji kontekst religijskih, političkih i ekonomskih faktora koji određuju pravo značenje teksta i koji nude ultimni okvir za njegovo razumevanje. Prema drugoj ortodoksiji, za razumevanje teksta najvažnija je njegova autonomija i moguće je zanemariti potrebu za rekonstrukcijom totalnog konteksta. Nijedna nije zadovoljavajuća (vidi Skinner 1969). Grubo gledano, ova razlika odgovara razlici između internalizma i eksternalizma koja je za sociologiju nauke od posebnog značaja. Nauka je u određenom smislu socijalni produkt, što verovatno niko ne osporava u postkunovskoj filozofiji nauke, međutim, da li je moguće da je njen sadržaj u izvesnom stepenu oblikovan socijalnim interesima. Na koji način racionalnost nauke može (ukoliko može) da transcendira partikularno društvo iz kojeg potiče? Istoričari nauke, a potom i filozofi i sociolozi, dugo vremena su kao veoma važan problem razmatrali značaj faktora prilikom promene teorije. Jedan od glavnih zadataka bio je da se utvrdi da li su ti faktori interni ili eksterni. Internim su se smatrali oni koji ograničavaju posmatranje, teorijski sadržaj kojim započinje istraživanje ili eksperimentalna aparatura. Eksterni su bili oni faktori koji se odnose na aktivnosti naučnika kao pripadnika širih kulturnih krugova i mogu se objasniti socijalnim ili ekonomskim uslovima koji dominiraju u datoj kulturi ili čak i individualnopsihološki sklop aktera, tj. naučnika. Zato su internalisti dugo vremena mislili da na racionalni razvoj teorije utiču samo interni faktori, a eksternalisti da na teorijski razvoj utiču najčešće eko-

31

nomski, religijski i tehnološki faktori. Nijedna strana nije govorila o tome da je teorijski sadržaj determinisan na ove načine. Ovakva teza javlja se sa konstruktivistima. Ako se osvrnemo na rad teoretičara koji su pokušavali da pronađu apsolutne internalističke kriterijume demarkacije u nauci, možemo videti da su se svi oni tokom vremena pokazali kao nezadovoljavajući. To je dovelo do nastanka teorija koje predstavljaju drugu krajnost i koje su propagirale odlučujući uticaj socijalnih kriterijuma, gde bi čitava nauka mogla da se tumači kao zavisna od spoljašnjih uslova. Sociologija nauke danas često zapada u ekstremni eksternalizam tvrdnjama da kontekst determiniše sadržaj ili da između njih i nema razlika, jer eksterni uticaji dominiraju ili čak determinišu sadržaj naučnih teorija. Zbog izraza „socijalni kontekst”, „determiniše” i „konstituiše”, moguće su različite interpretacije eksternalističke teze. Internalisti se fokusiraju na razvoj naučnih ideja i teorija i prate njihovu internu logiku i stepen potkrepljenosti (Richards 1987). Grubo rečeno, oni istorijske tranzicije ideja posmatraju platonistički, razmatrajući logičke forme ideja i dokaza, a zanemaruju njihov psihološki i socijalni sadržaj. S druge strane, eksternalisti naučne ideje smeštaju u ljudski svet, gde psihološki i socijalni interesi igraju određenu ulogu. Problem sa internalizmom je u tome što su ideje same po sebi kauzalno impotentne (vidi npr. Kornblith 1988), dok problem eksternalizma leži u tome što se nauka objašnjava kao i bilo koji drugi kulturni artefakt, a to spada u argument ordinarizma. Eksternalizam pada na tu quoque argumentu, kada socijalna determinisanost mora da se primeni i na njegove zagovornike. Bunge (1991) klasifikuje eksternalizam na umereni (slabi) i radikalni (jaki), koji imaju svoje podvarijante (lokalnu i globalnu). Umereni eksternalizam (UE) kao svoj postulat ima stav da je znanje socijalno uslovljeno: UE1 (lokalni): „Naučna zajednica utiče na rad svojih pripadnika”. UE2 (globalni): „Društvo kao celina utiče na rad individualnih naučnika”. Radikalni eksternalizam (RE) insistira na tome da je znanje socijalno po svom karakteru:

32

RE1 (lokalni): „Naučna zajednica emanira ili konstruiše naučne ideje, jer sve one imaju socijalni sadržaj”. RE2 (globalni): „Društvo kao celina emanira ili konstruiše naučne ideje”. Nema razlika između unutrašnjosti i spoljašnjosti, mikro i makro dimenzije, konteksta i sadržaja, diskursa i prakse itd. UE1 naučnu zajednicu shvata kao autoregulativni entitet koji sam za sebe postavlja svoj plan i rešava svoje probleme. Suštinski se ova teza ne razlikuje mnogo od internalizma. Razlika između UE1 i UE2 je u tome što, za razliku od tradicionalnog ekstremnog internalizma koji je individualistički, UE2 želi da pokaže da individualni naučnici ne delaju po sopstvenom nahođenju, već da kao pripadnici svoje naučne zajednice poštuju određene norme i standarde tog okruženja i tragaju za priznanjem od strane savremenika. U velikoj meri sociolozi nauke koji pripadaju mertonovskoj tradiciji prihvataju UE1 koji je sličan internalističkim idejama da naučno istraživanje ima sopstvena pravila i standarde. Radikalni eksternalizam (RE) jeste teza da je znanje socijalno po svom sadržaju, kao i po poreklu. Problem sa ovim teorijama jeste u tome što još uvek nije otkriveno delovanje društvene strukture izučavanjem, recimo, Maksvelovih jednačina ili misaonih eksperimenata. Konstruktivisti su se bavili analizama teorija (zašto je neka prihvaćena, odnosno odbačena), eksperimenata (zašto je određena praksa prihvaćena, odnosno odbačena) i raznim drugim obeležjima nauke, ali nikad misaonim eksperimentima, jer oni počivaju na manipulaciji koncepata koja ostaje van njihovog dometa. RE1 insistira na tome da su sve nauke i njihovi predmeti bukvalno stvoreni od strane odgovarajuće naučne zajednice. Klasičan primer ovog shvatanja je Flekova knjiga (Fleck 1935/1979), u kojoj se verovatno prvi put govori o sociogenezi medicinske misli. RE1 ipak pravi razliku između „unutra i spolja” i nije konstruktivistički pristup u striktnom smislu. RE2 ne traži ove granice, jer se u tim teorijama kontekst i sadržaj mešaju, te nauka postaje politika koja se vodi drugim sredstvima. Ovo shvatanje je neodrživo, jer činjenica da je sadržaj pod uticajem konteksta ne dokazuje da ih je nemoguće razaznati, pošto samo različiti

33

entiteti mogu da stupaju u interakciju. Sociologu nauke sadržaj bi trebalo da bude centralna referentna tačka, a društvo, tj. kontekst, periferna. Radikalni eksternalisti centar i periferiju posmatraju zajedno i naučne ideje tumače kao da proizilaze iz ove čudne mešavine, koja je veoma zgodan trik kako bi se izbegle rasprave o tehničkim detaljima određenih teorija. Činjenica da stvaranje konstrukata zahteva učenje od drugih i komunikaciju sa drugima ne podrazumeva da su ovi konstrukti društvene činjenice. Koji bi bio društveni sadržaj formule hemijske reakcije? O tome ekstremni eksternalisti ne govore. U filozofiji je dugo vremena bila naglašavana distinkcija između opravdanja teorije i otkrića teorije, što je bilo zasnovano na ubeđenju da su u pitanju dva suštinski različita procesa. Smatralo se da je proces opravdanja moguće podvrgnuti određenim kriterijumima, dok logika naučnog otkrića ne postoji, odnosno ne podleže nikakvim pravilima. Takođe, na opravdanje je bilo moguće primeniti apriorne logičke analize, a proces otkrića moguće je opisati samo aposteriorno. Na ovim kriterijumima često se pravila razlika između filozofije nauke, s jedne strane, i sociologije, psihologije i istorije nauke, s druge. Ukoliko proces otkrića ne podleže striktnim logičkim analizama, onda on za filozofiju nije ni zanimljiv. Opravdanja teorija smatrana su oslobođenim od kontekstualnih faktora, koji su od izuzetnog značaja za proces otkrića. Nova saznanja doneo je sa sobom naturalistički preokret u filozofiji nauke (vidi Paller 1986; Callebaut 1993). Može se postaviti pitanje da li su se promene naučnih teorija u prošlosti (deskriptivni momenat) odvijale na način koji je potreban da bi se postigli naučni ciljevi (normativni momenat). Filozofija nauke se bavi normativnim aspektom, a istorija nauke deskriptivnim. Naturalistički preokret govori o odbacivanju tvrdnje da je ispravan filozofski metod apriorna konceptualna analiza. Jasno je da filozofska pitanja ne mogu da imaju odgovor nezavisno od deskriptivnih, istorijskih pitanja. Nivoi istorije i filozofije nauke su različiti nivoi opštosti, jer između njih nema velike razlike. Suština opovrgavanja zahteva za apriornim pravilima za opravdanje teorije dovela je do sloma distinkcije između konteksta

34

otkrića i konteksta opravdanja. Sada imamo situaciju u kojoj je dozvoljena mogućnost da kontekstualni faktori utiču i na opravdanje. Koja je onda analiza otkrića moguća? Najbolje je da se opravdanje i otkriće posmatraju kao delovi jednog opštijeg procesa, razvoja teorije. Lakatoš (Lakatos 1970) je među prvima pisao o tome da su i eksterne analize potrebne, jer ljudi nisu u potpunosti racionalni, tako da su eksterni faktori potrebni za analizu iracionalnih aspekata promene teorija. Međutim, naturalističko proučavanje nauke ne vidi ovu grubu podelu na eksternalizam i internalizam kao bukvalno tačnu (Jarvie 1984; Paller 1986). Nije uvek moguće napraviti odsečnu razliku između ove dve vrste faktora. Ta razlika je održiva samo na analitičkom nivou, jer se eksternalizmu ne može osporiti tačno zapažanje da naučnici ne žive u socijalnom vakuumu, ali se i te kako može osporiti shvatanje o uplivu eksternalističkih faktora u sadržaj teorije koji dovodi do ekstremnih relativističkih teorija. Danas čist internalizam verovatno i nema pristalica, tako da ostaju dve mogućnosti (Shapere 1986): ili nema internih faktora koji rukovode naučnim razvojem nezavisno od nenaučnih faktora („jaka teza”) ili postoje interni faktori, ali oni nisu sami po sebi dovoljni da bi objasnili naučni progres i moraju im se dodati eksterni faktori prilikom objašnjenja („slaba teza”) (vidi i Turner 1986). Razlika između eksternih i internih faktora nije razlika koja postoji od začetka nauke, već je Šapir vidi kao proizvod istorijsko-naučnog razvoja. Na samim počecima veliku ulogu je igrala intuicija, metode su bile jednostavne, holističke, u velikoj meri su korišćena gruba analoška objašnjenja itd. Tokom istorije ovi uticaji su bili isprepleteni i često teški za odsečno odvajanje. Ono što je evidentno jeste da se taj proces može okarakterisati kao proces internalizacije, gde je nauka sticala sve veću autonomiju od eksternih uticaja. Proces internalizacije odvijao se oslanjanjem na neku vrstu pozadinskih verovanja koja su opstala zbog uspeha pri objašnjavanju svojih domena. Dostizanje nivoa internalizacije u nauci bilo je kontingentno, a ne logički nužno. Veliki apologeta naučne objektivnosti i naučnog znanja, Bernard Dejvis (Davis 1975/1986, 1983/1986), pravi razliku izme-

35

đu tri različite upotrebe reči „nauka”: „nauka kao skup aktivnosti” (koje su ispunjene vrednostima), „nauka kao metodologija” (čiji je cilj postizanje što veće objektivnosti) i „nauka kao skup (telo) znanja” (koja su rezultat kumulativnih primena metodologije)1. Očigledno je da aktivnosti naučnika u velikoj meri zavise od subjektivnih faktora. U pitanju su vrednosni izbori problema istraživanja, resursi i motivi određenog društva u kojem naučnik radi itd. Metodologija nauke je daleko objektivnija, ali je isto tako pod uticajem nekih trendova u naučnoj zajednici. Telo ili skup naučnih znanja je nešto sasvim drugačije. Nakon brojnih verifikacija ono korespondira sa stvarnošću daleko pouzdanije od bilo kojeg drugog oblika znanja koje čovek poseduje. Naravno, u nauci su i greške česte, ali vremenom bivaju eliminisane, naročito uz pomoć kritike naučne zajednice i verifikacije. Kao što je Šapir govorio o internalizaciji tokom istorije, Dejvisove distinkcije mogu da se posmatraju kao mikro-internalizacije, koje se odnose na mnoge naučne teorije i njihovu genezu, a ne samo na nauku kao instituciju. Stiven Šejpin (Shapin 1982), u sigurno najpoznatijem konstruktivističkom prikazu istorije sociologije nauke, brani konstruktivizam od kritičara koji smatraju da je sociologija naučnog znanja jednaka studijama koje izučavaju ulogu spoljašnjih makrosocioloških faktora poput društvene klase. Ipak, on pravi logičku grešku kada kaže da sociologija nauke ne bi bila moguća ako bi naučne teorije bile determinisane prirodom: „Ako su naučne reprezentacije jednostavno determinisane prirodom stvarnosti, onda ne bi bilo moguće ponuditi sociološka objašnjenja produkcije i evaluacije naučnog znanja.” (str. 159) Tačno je da danas verovatno nema više naivnih realista i pozitivista u izvornom smislu, jer su činjenice o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti naučnih objašnjenja i važnost teorije u činjeničnim stavovima danas široko prihvaćene, ali to ne implicira da je sociologija znanja (tj. nauke) 1

Ziman (1968) pominje razlike između (1) nauke kao tela znanja, (2) nauke kao onog što naučnici rade i (3) nauke kao socijalne institucije. Za njega nauka mora da bude javna i „konsensibilna”. To su njene najopštije karakteristike, jer za razliku od prava, filozofije i tehnologije, nauka teži konsenzusu. Međutim, nauka je nešto više od konsenzusa.

36

izgrađena na shvatanjima o slučajnostima koje utiču na produkciju i evaluaciju naučnih objašnjenja. Verovatno najekstremnija verzija eksternalizma je ona o socijalnoj produkciji činjenica: „Pošto se ’eksperimentalni uslovi’ ne mogu razdvojiti od posvećenosti zajednica koje uokviruju i ocenjuju eksperimente, nema mogućnosti da se izbegne sociološko objašnjenje produkcije činjenica pozivanjem na bezlična pravila eksperimentalne procedure.” (str. 162) Problem ovakvih shvatanja je negiranje kauzalne uloge spoljašnjeg sveta. Zapravo, nema nikakve razlike između spoljašnjosti i unutrašnjosti. Nije sporno da stvarnost prolazi razne procese filtracije kroz znanja naučne zajedinice, ali na osnovu toga je apsurdno tvrditi da stvarnost samim tim nema neposrednu relevantnost na sadržaj naučnih teorija. Ako se već realnosti, logici ili nekim impersonalnim kriterijumima eksperimentalnih metoda odriče presudni značaj za konačne sudove naučnika, zbog čega bi kauzalni primat imali socijalni interesi. Čime su oni izazvani i šta im daje nadmoć? O tome Šejpin ne govori. Za njega, zadatak empirijske sociologije znanja jeste da pokaže „istorijski slučajne veze između znanja i interesa raznih društvenih grupa u njihovim intelektualnim i socijalnim okruženjima.” (str. 164) Već je bilo govora o krajnjim konsekvencama ovakvog shvatanja. Makmalin (McMullin 1984) nudi interesantnu distinkciju preko koje ćemo govoriti i o vrednostima u nauci, a koja je u vezi sa internim, tj. eksternim faktorima u nauci. Epistemički faktori za jednog naučnika ne moraju da budu epistemički u analizi istoričara nauke. Oni su konstitutivni faktori teorija koje stvaraju naučnici, ali sa stanovišta naučnika. Njihova svrha je da posluže kao garancije za tvrdnje koje imaju pretenziju da budu istinite i one su opravdanje određenih tvrdnji. Nije retko slučaj da i sam naučnik nije u potpunosti siguran iz kojih razloga veruje u neku teoriju ili zbog čega dolazi do određenih zaključaka. „[E]pistemički faktor je onaj koji naučnik uzima kao prikladan deo argumenta koji on ili ona iznosi.” (str. 129) Ostali faktori koji utiču na pomenute ishode vode se kao neepistemički.

37

Problem sa tradicionalnom distinkcijom je u tome što sve ono što istoričar nauke smatra da nije interno biva shvaćeno kao eksterno. Pomenuta distinkcija potiče i od želje da se filozofska i teološka shvatanja naučnika tretiraju kao vrednosti, tj. izražavanja preferencija koje se objašnjavaju sociopsihološkim, a ne kognitivnim terminima. Tako Ernst Majer (Mayr 1982) podseća da koncepcija scala naturae potiče iz filozofije, a izvršila je veliki uticaj na predarvinističku biologiju, iako je Aristotel ovu koncepciju razvio na osnovu empirijskih posmatranja organizama. Takođe, platonistički esencijalizam potiče iz filozofije, dok je njegovo opovrgavanje od strane Darvina bilo pod uticajem internih naučnih faktora, odnosno, posmatranja odgajivača životinja i taksonoma. Ovo samo pokazuje da je problem eksternalizma još kompleksniji nego što to deluje na prvi pogled. Eksterni faktori u odnosu na neku disciplinu nisu samo religijski, filozofski, kulturni, politički itd., već njihovo poreklo može da leži i u drugim naukama. Zato se njihovo delovanje može posmatrati na dva nivoa. Mogu da utiču na sveukupni nivo naučne aktivnosti na datom mestu u određeno vreme ili mogu da utiču na određene naučne teorije. Usled nerazdvajanja ovih nivoa delovanja često je dolazilo do nerazumevanja u sporovima oko internalizma i eksternalizma. Makmalin govori i o dvema vrstama racionalnosti kod naučnika i istoričara nauke. Racionalnost određene epizode iz istorije nauke može se (re)konstruisati na dva različita načina. Zadatak istoričara nauke može da bude otkriće normi koje su zaista rukovodile naučnika tokom neke epizode, što je obično veoma teško. Razlog tome je što naučnici često ne ekspliciraju principe i norme kojima su se rukovodili. Kada to i učine, ne znači da u tome ne greše. Kako bismo otkrili implicitnu racionalnost nekog naučnog rada moramo da obratimo pažnju na to koji epistemički faktori su zaista uticali na naučnika. S druge strane, istoričar nauke može da se fokusira na one istorijske faktore za koje mu se čini da konstituišu deo istraživanja i da inputiraju racionalnost naučniku i njegovom istraživanju. To je inputirana racionalnost (McMullin 1984).

38

S obzirom na to da objavljeni naučni rad često nije realna slika čitavog procesa otkrića, istoričar nauke gubi dragoceni materijal ako je to njegov jedini izvor. Rol-Hansen (Roll-Hansen 1972) je po ovom pitanju kritikovao česte greške redukcionističke istoriografije, o čemu je govorio i Makmalin. Redukcionistička istoriografija ocenjuje prošla naučna postignuća relativno u odnosu na trenutnu nauku, a ne relativno u odnosu na tada savremene (naučne) alternative i time još više „pročišćava” istorijski materijal, što dovodi do još nejasnije slike. Na ovaj način se i naučne kontroverze ublažavaju, kao da su nenaučnog karaktera, tj. da su rezultat nekih spoljašnjih pritisaka, najčešće socijalnih i političkih. Istoriografski redukcionizam je pisanje istorije nauke kao kumulativnog procesa koji rezultira u našem trenutnom telu znanja. Potrebno je praviti razliku između filozofskog i metodološkog (anti)redukcionizma. Filozofska pozicija tiče se dugotrajnog razvoja koji je ograničen uslovima mogućnosti, a metodološka pozicija se bavi strategijom koju treba upotrebiti u trenutnom istraživanju. Ovo nisu suprotstavljene pozicije. Rol-Hansen navodi da su Imanuel Kant i Klod Bernar bili filozofski antiredukcionisti, ali metodološki redukcionisti (str. 348). Kant je uviđao ograničenja analize živih organizama samo fizičkim metodama, ali istovremeno je insistirao na tome da tu analizu treba vršiti koliko god je moguće bliže fizičkoj, jer samo fizičke nauke donose pravo naučno saznanje. Bernar je svoj rad zasnivao na eksperimentalnoj nauci koja je za cilj imala da hemijski objasni biološke fenomene, ali on je istovremeno uviđao granice takve metode (Bernard 1865/1957). Naučnik može da prihvati kao tvrdo jezgro svog istraživačkog programa heuristički princip za koji ne veruje da je istinit u bukvalnom smislu. S druge strane, mnogi filozofski redukcionisti dopuštaju da antiredukcionistički (ili makar neredukcionistički) istraživački programi imaju veliku heurističku vrednost, jer pripremaju put i način za buduće redukcije. Sociologija, filozofija i istorija nauke moraju da pronađu načine za izbegavanje istoriografskog redukcionizma koji vrši evaluacije naučnih doprinosa preko istine i greške, gde se ovi termini definišu preko trenutnog naučnog znanja.

39

U svim ovim analizama postoji opasnost od zapadanja u neke vidove prezentizma, koji je veoma ozbiljan problem disciplina koje izučavaju nauku. Baterfild je uveo termin „vigovska interpretacija istorije” kako bi obeležio tendenciju mnogih istoričara da uzimaju stranu protestanata i vigovaca, hvale revolucije koje su se pokazale kao uspešne, naglašavaju određene principe progresa u prošlosti i proizvode priču koja predstavlja glorifikaciju sadašnjosti. Ovakve tendencije u istoriji nauke najjasnije je iskazao Stiven Braš (Brush 1974). Istoričari nauke često prosuđuju ranije doprinose naučnika na osnovu modernih teorija. Na taj način prošlost se tumači u odnosu na sadašnjost, ne uzima se u obzir vremenski kontekst i šire okolnosti u kojima su raniji naučnici stvarali. Istoričari, kako su prikazani u istorijskim tekstovima, mogu slobodno da se kreću u prošlosti, poseduju znanje budućnosti, imaju sposobnost da vide okruženje u koje nisu (i nikada neće biti) uključeni, imaju pristup motivima aktera i (poput boga) su sveznajući i svevideći, u mogućnosti da prosuđuju šta je dobro i loše. [Latour and Woolgar 1979/1986: 107]

Određeni oblici prezentizma su nepoželjni u nauci i moguće ih je eliminisati, a neki su nužni i legitimni. Hal (Hull 1979: 4) razlikuje tri oblika prezentizma: učitavanje (1) današnjih značenja, (2) principa razmišljanja i (3) empirijskog znanja u ranije periode. U sva tri slučaja znanje o trenutnom jeziku, logici i nauci nužno je za istraživanje prošlosti i razmatranje rezultata nauke. Ovi principi prvenstveno važe za istoriju nauke, ali verovatno i za istoriju uopšte. Tako je, na primer, Lamark skovao reč „biologija” 1802. godine. Neki istoričari nauke smatraju da je usled toga besmisleno naučnike pre njega nazivati biolozima. Slučaj je sličan i sa Hjuelom i rečju „naučnik”. Međutim, jaz između, recimo, Pastera i Lamarka veći je nego između Lamarka i Aristotela i zato nije jasno od kakvog je značaja to što ćemo odbiti da Aristotela nazovemo „biologom”, pogotovo ako je jasno da današnja upotreba ove reči odstupa od Lamarkove upotrebe. Darvin u Poreklu vrsta nije koristio reč „evolucija”, jer je u to vreme ona označavala ono što danas nazivamo ontogenetičkim razvojem. Da li to znači da

40

Darvin nije evolucionista? Ako je upotreba sopstvenog jezika pri pisanju o prošlosti prezentizam, onda je prezentizam u istoriografiji neophodan. Jedan način da se relativnost značenja izbegne, tj. ublaži, jeste da se skrene pažnja na relevantne razlike koje postoje između nekadašnjih i trenutnih upotreba. Drugi je da se upotrebi originalni termin, ali uz objašnjenje šta je nekada zaista značio. Ako bismo u potpunosti odbacili prezentizam, nije jasno kako bi se Darvinova shvatanja o nasleđivanju mogla objasniti bez upotrebe anahronih termina, poput „genotipa” i „fenotipa”. Isto tako, ne treba ni preterivati sa analogijama (i upadati u razne oblike adumbracionizma) i reći da je Darvinova zamisao o gemulama slična današnjem konceptu gena. Pisanje istorije zahteva „prevod” ili sa jednog jezika na drugi ili sa jednog stadijuma jezika na drugi, u istorijskom smislu. Potrebna je i interpretacija originalnog teksta ili značenja. Problem takođe postoji i sa relativnošću istine. U izvesnom smislu, verovanja ljudi koji žive u određenom društvu u neku ruku zaista definišu njihovu stvarnost, ali ne treba zaboraviti da se i ta stvarnost na razne načine nama nameće, nezavisno od naših verovanja. Nužno je praviti razliku između verovanja i racionalno opravdanog verovanja. Ako se vratimo problemu internalizma i eksternalizma, možemo vrlo lako da uočimo da se recipročni uticaj društva i nauke najčešće ne uzima u obzir u dovoljnoj meri. Mnogo je tekstova napisano o uticajima kulture ili društva na nauku, ali malo je onih koji su se bavili problematikom uticaja nauke na kulturu. Na početku Naučne revolucije nastali su novi (naučni) pogledi na svet koji su kasnije doveli i do uspona scijentizma, odnosno, nekritičke adoracije nauke. Dauni (Downey 1967) zamera dotadašnjoj sociologiji nauke da nije bila u stanju da se bori sa ovim tipom društvene promene. Priča o jednostranoj determinisanosti dovela je do ubeđenja da je nauka ono što jeste samo zbog svoje interne strukture. Naučnu revoluciju Dauni ne smatra toliko naučnom koliko socijalnom, koja je usledila zbog nauke. On razlikuje tri teorije o efektima nauke na društvo. Prva teorija (zamene) izlaže moguć-

41

nost da će interne vrednosti nauke polako zameniti mnoge (ako ne i sve) tradicionalne vrednosti društva. Ovo je verovatno nerealno očekivati, jer su i same vrednosti naučnog etosa idealno tipske, a ne uvek realne. Druga teorija (destrukcije) tiče se shvatanja efekata nauke na kulturu i na gradualnu destrukciju kulture od strane nauke. Pošto je nauka po ovom ubeđenju vrednosno neutralna, ona je u društvu stvorila vrednosni vakuum i uništila (tj. uništava) tradicionalne vrednosti. Treća teorija (akomodacije) jeste ona koja promoviše stav da nauka može da se asimilira u kulturu. Najpoznatiji primer akomodacije sigurno je povezan sa Darvinovom teorijom koja je uklopljena u društvo u kojem dominira hrišćanska teologija (što ne implicira da su hrišćanski i darvinistički pogled na svet komplementarni, a kamoli epistemički fuzibilni!). Gruba podela na internalizam i eksternalizam nije više održiva, jer je nauka socijalni proces, a priznavanje eksternih uticaja na njen razvoj ne podrazumeva relativizam (iako mu otvara mnoge mogućnosti). Dejvisova (Davis 1975/1986) distinkcija govori da je u razmatranju objektivnosti nauke i u potrazi za epistemološkim garantom naučnog znanja nužno uzeti u obzir i socijalnu strukturu nauke, a to nije isto što i Šejpinovo (Shapin 1982) naglašavanje socijalnih interesa. Ona govori i o internalizmu i eksternalizmu, na sličan način kao i Šapirova teza o internalizaciji (Shapere 1986). Partikularno poreklo naučne ideje ne mora da bude prepreka njenom univerzalnom važenju. Ova problematika blisko je povezana i sa vrednostima u nauci.

3. Vrednosti Mnogi naučnici ne vole ideju da su njihove vrednosti društvene, pošto o sebi vole da misle kao o pukim individuama i kreatorima sopstvene sudbine. [Rose 1956: 6; kurziv u originalu]

U mnogim udžbenicima o prirodi društvenih nauka kao osnovna razlika između njihove „zaostalosti” i „naprednosti” prirodnih nauka navodi se njihov odnos prema vrednostima. Za dublje razumevanje ove problematike potrebno je razumeti razliku između činjenica i evaluacija, odnosno, između deskripcije i

42

preskripcije. Situacija postaje još komplikovanija ako se zna da postoji i stanovište po kojem ova razlika zapravo i ne postoji, jer društvena nauka navodno uvek raspravlja o vrednostima. Vrednosno neutralni stavovi su oni koji su deskriptivni, odnosno neutralni po pitanju kako bi stvari trebalo da izgledaju. Normativni, evaluativni, odnosno vrednosno obojen stav jeste onaj koji izražava vrednosti ili vrši evaluaciju činjenica. Strana koja negira da vrednosni stavovi mogu da budu deo nauke ističe kako su moralna rasuđivanja izraz emocija, ukusa ili subjektivnih preferencija. Kao jedan dokaz za ovu tvrdnju najčešće se koristi činjenica da ljudi mogu da se slažu oko činjenica, ali ne i oko njihovih moralnih konsekvenci. Drugi dokaz tiče se moralnog relativizma koji je posledica kulturno (ili čak potkulturno) specifičnih obrazaca. Ako nema istinitosti ili lažnosti u pogledu vrednosti, onda se ova rasuđivanja i ne mogu računati kao znanje. Naučnici dve istinite ili dve pogrešne tvrdnje ne vrednuju jednako. Mnogi pokušaji da se pronađu apsolutne epistemičke vrednosti propali su jer je jedina vrednost koja je zajednička veće vrednovanje istine u odnosu na grešku, iako se danas i sam pojam istine često dovodi u pitanje. Naučnici očigledno imaju i neke druge interese osim interesa da budu u pravu. U samom procesu donošenja odluka agensi (u ovom slučaju naučnici) imaju za cilj da zadovolje neke svoje interese, ciljeve ili vrednosti. U ovom modelu vrednost je „relativna evaluacija ishoda.” (Giere 1988: 144; kurziv u originalu) Potencijalne naučne interese generišu kognitivni resursi. U kognitivne resurse ne spada samo intelektualna familijarnost sa nekim modelima, već i sposobnost da se sa tim modelima radi, da se oni primenjuju na nove slučajeve, da se koriste na neki nov način itd. (str. 213–4). S obzirom na to da uticaj kognitivnih resursa nije jedini u nauci, moramo se osvrnuti i na problem vrednosti. Kada govorimo o vrednostima u nauci, locus classicus je svakako Veber (Weber 1946). Prema njegovoj teoriji, izbor problema je uvek „vrednosno relevantan” ili „vrednosno obojen”. Nema apsolutno objektivnih naučnih analiza kulture ili društvenih fenomena i nema nepremostivog jaza između procedura prirodnog i

43

društvenog naučnika, već se oni razlikuju po svojim kognitivnim namerama i projektima objašnjenja. Veber je tvrdio da naše znanje o prirodi uvek mora biti, i jeste spoljašnje. Mi samo možemo da posmatramo spoljašnje procese i događaje i da beležimo njihovu uniformnost. Međutim, ljudskoj akciji možemo da pripišemo motive interpretacijom delanja i reči. Ovim metodom Veber se suprotstavlja i pozitivistima i istoricistima. Ljudsko delanje mora da se razume dopiranjem do subjektivnog značenja koje ljudi pripisuju sopstvenom ponašanju i ponašanju drugih i na taj način subjektivni aspekti delovanja postaju podložni analizi. Zato Veber sociologiju definiše kao nauku koja za cilj ima razumevanje socijalnog ponašanja, kako bi uspela da objasni njegove uzroke, tok i posledice. Vrednosna orijentacija nema veze sa vrednosnim sudovima jer ona „determiniše pitanja koja postavljamo stvarnosti.” (Freund 1966/1968: 52) Tako je ona arbitrarni momenat koji prethodi istraživanju, odnosno, preduslovni kriterijum (princip) selekcije. Frojnd insistira na tome da Veber preko vrednosne orijentacije kao subjektivnog faktora ne negira mogućnost sticanja objektivnog znanja. Za Parsonsa, vrednosna neutralnost takođe znači da nauka ne mora biti ograničena vrednostima određene istorijske kulture. Isto tako označava slobodu da se vrednosti nauke ostvaruju uprkos postojanju vrednosti koje ili protivreče ili su irelevantne za naučno istraživanje (Parsons 1965/1967). Prvo važno pitanje koje Veber (Weber 1946) razmatra tiče se standarda selekcije elemenata iz svakodnevnog iskustva koji su bitni za društvene nauke, jer je selekcija nužni logički preduslov znanja, koji se razlikuje od sirovog iskustva. Odgovor leži u interesima naučnika, ali u svojoj interpretaciji Veber nije uvek jasan, tako da je to metodološka teškoća njegovog stanovišta. Interesi kod izučavanja prirodnih fenomena fokusirani su na apstraktnu opštost, a ne konkretnu individualnost (Parsons 1937/1949: 592) i stoga je cilj prirodnih nauka formulacija sistema univerzalno primenljivih opštih zakona. Interesi kod proučavanja ljudi nisu u apstraktnoj opštosti, već u individualnoj unikatnosti. „Čovek ne voli ’ženu’, već određenu ženu; ne interesuju ga ’slike’, već određene slike.” (str. 592) Zato Veber pravi metodološku

44

distinkciju između dve grupe nauka, jer društvene nauke moraju i da razumeju individualnost. Parsons izvor ljudskog interesa u proučavanju prirodnih fenomena vidi u kontroli. Otkrivanje opštih zakona omogućava kontrolisanje prirode i njeno stavljanje u službu ljudskih ciljeva. Osim interesa radi kontrole, prirodni fenomeni su kao objekti nauke indiferentni u odnosu na ljudske vrednosti. S druge strane, ljudi, njihove akcije i kulturna dostignuća predstavljaju otelotvorenje vrednosti prema kojima ljudi zauzimaju vrednosni stav. Upravo vrednosna relevantnost konstituiše kriterijum selekcije za empirijski materijal društvenih nauka, kako je već rečeno. U posthumno objavljenom radu Parsons (1989) je vrednosti definisao kao normativne koncepcije poželjnog. Referentni sistem vrednosti je društveni sistem. „Društveni vrednosni sistem se, dakle, sastoji od kompleksa normativnih kulturnih obrazaca koji definišu poželjna stanja, uključujući smerove promene datog društvenog sistema.” (str. 577) Vrednost uključuje aktera ili sistem kao aktera, situaciju i skup odnosa između njih, što se zove „orijentacijom” (sa stanovišta aktera). U tom smislu vrednost predstavlja kategoriju odnosa između aktera ili sistema i situacije, što znači da ona nije njihov atribut nezavisno od drugog elementa. Tu se Parsons razlikuje od Vebera, koji je vrednosti locirao prvenstveno u jedinicu delovanja. Ukoliko je jedinica delanja individua, onda je vrednost subjektivna. Druga varijanta lociranja vrednosti je u samom objektu ili situaciji. Parsons objekte ne posmatra kao vrednosti, jer su vrednosti osobenosti procesa evaluacije, koji predstavlja uspostavljanje odnosa sa akterom ili skupom aktera. Berdžes (Burgess 1954) je kao holista isto govorio o primatu grupnih vrednosti nad individualnim vrednostima, usled njihovog ontološkog prioriteta, i smatrao ih je ključnim za razumevanje motivacije ljudskih akcija. Ljudsko ponašanje je svojim najvećim delom reakcija na „grupne definicije ponašanja, kao odobrenog ili neodobrenog, ispravnog ili pogrešnog, dobrog ili lošeg, prikladnog ili neprikladnog, lepog ili ružnog, bezgrešnog ili grešnog, svetog ili sekularnog, moralnog ili sebičnog.” (str. 16) Smatrao je da se one mogu objektivno izučavati, a zadatak sociologa je da brani određene vrednosti, poput slobode mišljenja,

45

podučavanja i istraživanja. Navedeni citat je parafraza „definicije situacije” za koju je Berdžes tvrdio da je odraz i izraz vrednosti na osnovu kojih se deluje. Guldner (Gouldner 1962) želi da opovrgne „Veberov mit” o mogućnosti društvenih nauka da budu vrednosno neutralne. On to čini kao sociolog, a ne kao logičar, što znači da verovanje u vrednosno neutralnu sociologiju posmatra kao ideologiju određene radne grupe, a u ovom slučaju to su sociolozi. „Da li verovanje u vrednosno neutralnu sociologiju znači da sociolozi ne mogu ili da ne bi trebalo da čine vrednosne procene koje se tiču stvari van sfere njihove tehničke kompetentnosti?” (str. 200) Da li to verovanje znači da sociolozi ne moraju da brinu o moralnim implikacijama svog rada? Da li sociolozi smeju iz činjenica da izvlače vrednosti? Guldner s pravom ukazuje na to da su odgovori na ova pitanja različiti kod ljudi koji se zalažu za vrednosnu neutralnost sociologije. Njegova teza je da se shvatanje o vrednosno neutralnoj sociologiji održalo i zbog određenih ličnih, ali i institucionalnih potreba. Na institucionalnom nivou ovo shvatanje je bilo korisno prilikom održavanja autonomije modernih univerziteta, naročito društvenih nauka. Tragajući za Veberovim motivima kod uspostavljanja paradigme vrednosno neutralne nauke, Guldner ih pronalazi u Veberovoj želji da „uspostavi modus vivendi među akademicima čija su se politička shvatanja često intenzivno osećala i bila u nasilnoj opoziciji.” (str. 202) U takvim društvenim okolnostima doktrina o vrednosnoj neutralnosti bila je neka vrsta akademskog primirja i Guldner priznaje da je ova doktrina ipak doprinela „intelektualnom rastu i emancipaciji naše [tj. sociološke] delatnosti.” (str. 203) S druge strane, Veberova lična motivacija proističe iz pokušaja da se napravi kompromis između „dve najdublje tradicije zapadne misli, razuma i vere . . . između znanja i osećanja, između klasicizma i romantizma, između glave i srca.” (str. 212–3) Guldner tvrdi da Veber ni sam nije verovao u konačno razrešenje ovog konflikta i da je tragao za pomirenjem koje bi omogućilo da obe strane dominiraju u različitim sferama života. Naslov Guldnerovog rada otkriva nam njegovo shvatanje vrednosne neutralnosti.

46

Zbog ovog dubokog (i navodno nerazrešivog) dualizma i njegovih implikacija, sociologija oslobođena vrednosti je Minotaur. Na Guldnerov rad se nakon nekoliko godina gotovo direktno nastavlja Grej (Gray 1968), koji insistira na tome da je stav o vrednosnoj neutralnosti posledica želje unutar sociologije da ona bude naučna. Navodeći zaista brojne primere klasičnih dela sociologije on zaključuje da je vrednosna pozicija ili eksplicitno iznesena u tim delima ili implicitno sadržana (str. 178). Zato vrednosno neutralne težnje naziva licemernim i neprimerenim. Kultgen (1970) ističe da za sociologe nije pitanje da li da budu oslobođeni od vrednosti ili da se njima rukovode, već da li da se rukovode vrednostima koje su intrinzične ili ekstrinzične sociologiji. Intrinzični motiv bilo koje nauke je da se ona dovede do savršenstva i zato je zahtev za vrednosnom neutralnošću zapravo ideologija koja skriva poziv da se naučnici rukovode intrinzičnim vrednostima. Petnaestak godina nakon objavljivanja Guldnerovog rada, Džordž Homans (1978a, b; vidi i Boulding 1978; Meehan 1978 kao odgovore na Homansovu kritiku) je napisao najpoznatiju kritiku Guldnerovog rada. On Guldnerovu interpretaciju uloge vrednosti u nauci vidi kao štetnu za sociologiju, ali i za nauku uopšte. Veber nije postavio pitanje da li sociologija može/treba da bude oslobođena od vrednosti, već na koji način ona to može da postigne. To su sasvim različita pitanja. Pod pojmom vrednosti Homans shvata bilo koju preferenciju koju određena osoba ima prema nečemu, u odnosu na makar jednu alternativu. Primena društvene nauke podrazumeva raspravu o vrednostima, jer su i sami ciljevi društvenog delanja vrednosti. Pored ciljeva i sredstava za njihovo postizanje one uključuju i vrednosne sudove, jer moralno neprihvatljiva sredstva mogu da budu praktično efikasna. Vrednosti društvenih naučnika Homans deli na dve grupe: vrednosti koje se tiču čisto intelektualnih karakteristika disciplina društvenih nauka i vrednosti koje se tiču onoga što leži izvan njihovih intelektualnih karateristika, kao što su političke vrednosti. Nije ih uvek moguće razdvajati. Čisto intelektualne vrednosti su one o pitanju zaista značajnih vrsta istraživanja, empirijskih i teorijskih, iako interne intelektualne vrednosti

47

često bivaju pomešane sa eksternim političkim vrednostima. Tako je intelektualno pitanje o mikro i makrosociologiji i političko, jer se obično smatra da su makro pitanja od veće političke važnosti. Homans čak naglašava da bi jako voleo „kada neki ljudi ne bi prerano donosili zaključke da su vrednosti političke, pre nego što su se prvo uverili da nisu intelektualne!” (str. 532) On zablude mnogih društvenih naučnika da sociologija ne može da dođe do istine deli na dve grupe. Prva je ona koju naziva „Arhimedovom pogreškom”, aludirajući na Arhimedovu rečenicu o mogućnosti pomeranja Zemlje dovoljno velikom polugom i osloncem. U društvenim naukama ovaj argument se odnosi na kulturni determinizam i epistemološki perspektivizam i u njemu naročito dolazi do izražaja Homansov metodološki individualizam sa čijeg stanovišta se mogu napasti kulturno-holističke teorije. Osnovne propozicije društvene nauke su propozicije o osobama, a ne o društvima i kulturama (Homans 1967: 35–75). Drugi tip teorija ima sličnosti sa Hajzenbergovim principom ili sa onim što je Merton nazvao „samoobistinjujućim proročanstvom” (Merton 1948b). Ovo je shvatanje da društveni naučnik svojim aktivnostima nužno menja procese koje izučava. O ovim problemima i mogućnostima prevazilaženja bilo je reči. Nejgel (Nagel 1979/1994: 571) navodi četiri grupe razloga zbog kojih se najčešće veruje da istraživanje društvenih naučnika ne može biti vrednosno neutralno: (1) izbor (selekciju) problema; (2) uslovljenost sadržaja zaključaka; (3) identifikaciju činjenica i (4) (pr)ocenu dokaza. Razlozi u prvom smislu su oni o kojima je najviše pisao Veber. Prema ovom shvatanju, naučnik se bavi samo onim problemima kojima on pripisuje izvesni kulturni značaj. To znači da je vrednosna orijentacija inherentna samom izboru istraživanja. Veber se zalagao za društvenu nauku oslobođenu od vrednosti u kojoj bi naučnici trebalo da razumeju vrednosti koje postoje u delovanju ljudi ili u institucijama koje istražuju. Njihov posao nije da odobravaju ili poriču te vrednosti, akcije ili institucije. Kultura je za Vebera vrednosni pojam, jer je ljudi povezuju sa vrednosnim idejama. Nejgel smatra da nije jasno zbog čega bi izbor predmeta istraživanja bio važan samo za društvene nauke i ističe da nema razlike među naukama po pitanju izbora

48

problema. Jasno je da selekcija problema nije, tj. ne mora da bude prepreka objektivnosti. Druga grupa razloga tiče se uplitanja sopstvenih vrednosnih koncepcija u same zaključke istraživanja u društvenim naukama. Ovo je na prvi pogled još ozbiljnija prepreka objektivnosti društvenih nauka, međutim, nauka je socijalna aktivnost u kojoj postoje izvesni transpersonalni kriterijumi proveravanja rezultata, kritike, poboljšanja, usavršavanja rezultata itd. Na duge staze individualne vrednosne koncepcije bivaju odstranjene iz teorije, čija objektivnost nije umanjena individualnim vrednosnim poreklom. Treća grupa razloga naglašava da je distinkcija između činjenica i vrednosti neodrživa kada je u pitanju analiza ljudskog ponašanja, jer su u kontekstu svesnog i svrhovitog ponašanja vrednosne procene neraskidivo povezane sa činjeničnim stavovima. Ova navodna korelacija nije nužno tačna. Što se tiče četvrte grupe razloga, pomenućemo samo najradikalniju verziju po kojoj postoji nužna logička povezanost između socijalne perspektive istraživača i njegovih istraživačkih standarda. Ova pozicija danas je karakteristična pretežno za postmoderne i feminističke teoretičar(k)e i nju Nejgel naziva „samoporažavajućim skeptičkim relativizmom.” (str. 582) Ona je danas najpopularnija. Na najopštijem nivou analize vrednosti možemo govoriti o (1) neposrednim, intrinzičnim i nezavisnim i (2) posrednim, instrumentalnim i zavisnim vrednostima (Bush 1918)1. Vezano za nauku, do sada se implicitno govorilo o epistemičkim i neepistemičkim vrednostima. Ovu distinkciju je uveo Makmalin (McMullin 1982) i ona se u literaturi najčešće koristi2. Često se 1 Buš takođe pravi razliku između dve vrste situacija: kauzalnih i vrednosnih, koje uključuju prisutnost nekih interesa ili inklinacija subjekta. Zaista, društvene vrednosti su elementi našeg iskustva na osnovu kojih donosimo neke odluke, a iskustvo je psihička akcija. Stoga i ne čude mnogobrojne idealističke teorije vrednosti sa početka prošlog veka (npr. Hayes 1913), po kojima vrednost može da postoji samo u svesti. 2 Makmalin prvo govori o emocionalnim vrednostima čija stvarnost „leži u osećanjima subjekta, a ne prvenstveno u karakteristikama objekta.” (McMullin 1982: 5) To znači da razlike u vrednostima nastaju u skladu sa

49

smatralo da je istina kao vrednost prisutna u nauci. Prema klasičnim teorijama, ona je uvek bila cilj čitave nauke, jer se za razliku od ostalih vrednosti smatralo da ona nema ničeg ličnog u sebi, već da predstavlja nekakvu reificiranu objektivnost. Ipak, u novijoj filozofiji nauke istina je kao konstitutivni deo nauke dovedena u pitanje. Prilikom odabira neke teorije možemo da govorimo o epistemičkim procenama koje ne pridaju nikakvu vrednost teorijskim alternativama, osim verovatnoće ili njene plodnosti. Ali ako se radi o teoriji i njenoj praktičnoj primeni, onda u igru ulaze i procene eventualno različitih ishoda teorija. Prediktivna preciznost, interna koherentnost, eksterna konzistentnost, ujedinjujuća moć, plodnost i jednostavnost jesu neke od epistemičkih vrednosti i pretpostavlja se da je njihov zadatak da promovišu istinoliki karakter nauke1. Epistemička vrednost je ona za koju imamo razlog da verujemo da će, ako se ostvaruje, pomoći u sticanju takvog znanja. Neepistemičke su one vrednosti iz domena politike, morala, društva, religije itd. „Ova lista je dugačka koliko i lista mogućih ljudskih ciljeva.” (str. 19) Ponekad ih je teško razdvojiti od epistemičkih. Ovo je naročito uočljivo u feminističkim shvatanjima i borbi protiv teze neutralnosti, odnosno teze da vrednosna ocenjivanja nemaju legitimnu ulogu prilikom opravdanja empirijskih teorija (vidi Intemann 2001). To je teza irelevantnosti koju treba razumeti kao tvrdnju „da moralne ili druge socijalne vrednosti nisu relevantne za opravdanje deskriptivnih tvrdnji.” (str. S507) Kod razmatranja Nejgelovih kritika verovanja da društveni naučnici nisu u stanju da dođu do vrednosno neutralnog razlikama u stavu ili emocionalnoj reakciji kod određenih subjekata. U ovom smislu vrednosno rasuđivanje postaje stvar emocionalnih reakcija. Međutim, reč „rasuđivanje” je zbunjujuća jer upućuje na neki kognitivni akt, na neku vrstu merenja, odnosno (pr)ocenjivanja. „Osobenost ili skup osobenosti može se računati kao vrednost za entitet neke određene vrste, jer je poželjan za entitet te vrste.” (str. 5) 1 Kao što se može videti, istine nema na ovom spisku vrednosti. Makmalin ističe da epistemičke vrednosti promovišu istinolikost nauke, kao „najpouzdanijeg znanja, nama dostupnom, o svetu koji želimo da razumemo.” (McMullin 1982: 18) To znači da je istina, u neku ruku, vrednost drugog reda koja delimično determiniše šta se vodi kao epistemička vrednost prvog reda.

50

znanja pomenuli smo identifikaciju činjenica. Poslednjih godina postalo je jasno da je distinkcija između činjenica i vrednosti prilično pojednostavljeno posmatranje uloge vrednosti u nauci. Zato je Makmalinova distinkcija korisna. Nauka je socijalna delatnost i stoga problemu epistemičkih i neepistemičkih vrednosti (ili konstitutivnih i kontekstualnih; vidi Longino 1983 i Rooney 1992) mora da se posveti ozbiljna pažnja. Uticaj neepistemičkih vrednosti postoji, ali je pitanje da li on (i koliko) utiče na interni razvoj nauke, tj. naučnog znanja, ali i društvene politike1. Ako bi se ispostavilo da one igraju značajnu ulogu u kognitivnom razvoju nauke ili same naučne racionalnosti, stvorila bi se potreba da redefinišemo objektivnost i racionalnost nauke na način koji bi se znatno razlikovao od tradicionalnih artikulacija vrednosne neutralnosti. Naučni metod je pun pravila, normativnih stavova, koji izražavaju epistemičke vrednosti. Na prvi pogled čini se da je razlika između epistemičkih i neepistemičkih vrednosti u tome što su samo ove prve povezane sa naukom, ali nije tako, što smo videli na primeru internalizma i eksternalizma u nauci. Veoma je jednostavno konstruisati neepistemičke norme koje su u vezi sa naučnom praksom (npr. „Nemoj nanositi bol životinjama nad kojima vršiš istraživanje”). Ove vrednosti nisu deo naučnog metoda u užem smislu, koji se tiče odnosa teorija sa dokazima. Govoreći o paradigmi za sociologiju znanja i „egzistencijalnoj osnovi mentalne produkcije”, Merton (1945/1973: 12) je locira u društvenu i kulturnu osnovu. U društvenu osnovu spadaju: društvena pozicija, klasa, generacijska pripadnost, zaposlenje, način proizvodnje, grupna struktura, „istorijska situacija”, interesi, društvo itd. U kulturnu spadaju: vrednosti, etos, klima mišljenja, tip kulture, mentalitet itd.2 Iz ovoga jasno sledi da vrednosti imaju 1

U nauci je evidentan induktivni rizik (Douglas 2000), tj. rizik od greške. Ako i postoje uverenja da neepistemičke vrednosti nemaju veću ulogu u samoj nauci (što je danas malo verovatno), one definitivno treba da imaju svoje mesto u razmatranjima neepistemičkih konsekvenci mogućih grešaka. Nauka je praksa koja se odvija u određenom vremenu i u određenom prostoru, a čija se dostignuća veoma često odražavaju na svakodnevni život. 2 Pojam „mentalitet” navodi sam Merton i verovatno bi adekvatnije bilo staviti ga pod navodnike, jer je u pitanju jedan od najslabijih (u eksplana-

51

veliku ulogu u nauci. Pitanje koje je otvoreno za debatu jeste samo količina njihovog uticaja u nauci i koje vrednosti imaju najveći uticaj. Pozitivističke teorije insistiraju na tome da vrednosti određuju pravac politike finansiranja istraživanja, a ne i sadržaj teorija. U praksi nije tako lako napraviti distinkciju između pravca i sadržaja. Zato je izuzetno korisna Dejvisova (Davis 1975/1986) podela na „nauku kao skup aktivnosti”, „nauku kao metodologiju” i „nauku kao telo znanja”, koja veoma jasno govori o mogućnosti postizanja objektivnosti naučnih teorija, bez obzira na njihovo partikularno poreklo. Radner (Rudner 1953) takođe zaključuje da naučnici donose vrednosne stavove prilikom bavljenja naukom i zagovara nužnost uspostavljanja neke vrste nauke o etici kako bi „progres [nauke] ka objektivnosti bio kontinuiran.” (str. 6) Pošto takva nauka prema njegovoj proceni neće biti moguća još duže vremena, on naglašava da bi ona trebalo da obuhvati „refleksivnu samosvest naučnika prilikom donošenja vrednosnih stavova koje on mora doneti.” (str. 6) Vrednosni sudovi su nužni, jer se nijedna hipoteza u nauci ne može u potpunosti potvrditi. Zato naučnici donose odluke o tome da li su dokazi dovoljno jaki za prihvatanje neke hipoteze. Ovakvim stavom Radner otvara mogućnost upliva nekognitivnih interesa u nauku1. Vrednosti možemo definisati i kao „strukture moralne preferencije” (Barber 1998: 39, 115) koje postoje u svim društvima i navode aktere da donose odluke prilikom raznih izbora sa kojima se suočavaju. U svakodnevnom životu pojedinac je izložen dilemama u izboru između različitih struktura preferencije i one utiču na delovanje na svim društvenim nivoima. Neke su hijerartornom smislu) i najnejasnijih pojmova koji se koriste u društvenim naukama. 1 Kritikujući Radnera, Džefri (Jeffrey 1956) se zalaže za hipotezu da procesom vrednovanja naučnici ne prihvataju niti odbijaju hipoteze. Radner drži da je zadatak naučnika da odbaci ili prihvati hipotezu na način koji bi maksimizirao, npr., dobrobit njegove zajednice, dok Džefri zaključuje da, ukoliko naučnik zaista želi da maksimizira dobrobit, on treba da se suzdrži od prihvatanja ili odbacivanja hipoteza, jer ne postoji mogućnost da optimizira svaku odluku koja može biti doneta na osnovu te hipoteze. Zato je Džefrijev zaključak da nije posao naučnika kao naučnika da prihvata ili odbacuje hipoteze. Ova teza je slična onoj o induktivnom riziku (Douglas 2000).

52

hizovane i sastoje se iz opštijih vrednosti i specifičnijih normi. Norme su specifične aplikacije opštijih vrednosti1. Slično definisanje Barberovom ponudio je mnogo ranije i Torndajk (Thorndike 1936). Torndajkova aksiologija je naturalistička, jer je za njega naučno izučavanje vrednosti moguće ako su one deo prirodnog sveta, što je suprotno dugoj tradiciji u filozofiji. Preko karakterizacije vrednosti možemo zaključiti nešto i o njegovom shvatanju odnosa nauke i socijalne politike. Torndajk insistira na tome da je nauka kompetentna da govori o vrednostima i da je u stanju da rezonovanje o vrednostima poboljša. On pravi razliku između rasuđivanja o vrednostima i rasuđivanja o činjenicama, gde je rasuđivanje o vrednostima samo jedna vrsta rasuđivanja o činjenicama. Rasuđivanje o vrednostima tiče se posledica (delanja svesnog bića). „Ako pojavljivanje X nema uticaja na zadovoljstvo ili nezadovoljstvo nekoga u sadašnjosti ili budućnosti, X nema vrednost, nije ni dobro ni loše, poželjno ili nepoželjno. Vrednosti su funkcije preferencija.” (str. 2) Poput Barbera, Torndajk zapaža da se vrednosti javljaju kada se u životu javljaju određeni oblici preferencija. „One očigledno prethode učenju i znanju, koji rade pretežno u njihovu korist”. (str. 2)2 Još jednu formulaciju nudi i Rouz (Rose 1956: 5): Organizacija ponašanja sa pravcem i svrhom mora biti naučena. Učenje se može javiti slučajnim uslovlja1 Razmatrajući problematiku deskripitvnosti i normativnosti u kontekstu naturalističke filozofije, Gir (Giere 2001: 57) pravi razliku između kategoričkih i kondicionalnih normi. Kategoričke norme nesvesno propisuju ili zabranjuju delovanje. One imaju oblik: „Uradi ovo” ili „Nemoj ovo da uradiš”. Kondicionalne norme su one koje nauka zahteva i one imaju sledeći oblik: „Ako želiš da postigneš X, uradi Y”. 2 Interesantan je i Torndajkov pokušaj da obradi apsolutne vrednosti. To su: istina, lepota i razvoj ili usavršavanje ljudskih moći. „Istina, u smislu onih ideja o stvarnosti koje sa njom korespondiraju, omogućava nam da je predvidimo i omogućava nam da se adaptiramo na nju i na želje koje možemo zadovoljiti njome, jeste čisto dobro . . . Sve što je u suštinskom konfliktu sa njom je loše.” (Thorndike 1936: 3) Istinu mogu posedovati mnogi ljudi i sticati je na razne načine koji ne ometaju niti umanjuju istu tu vrednost kod drugih ljudi. Mnoge druge vrednosti su ekskluzivne ili posesivne, u smislu da njihovo zadovoljenje automatski uključuje i deprivaciju drugih. Kao veliki pobornik nauke i borac za istinu Torndajk ispravno tvrdi da je deterministički svet nauke najmanje fatalistički svet koji je moguć (str. 7).

53

vanjem ili čisto individualnim pokušajem i greškom, ali njegov veći deo javlja se kroz razne psihološke mehanizme, reakcijom na očekivanja drugih ljudi koji već nose kulturu. Vrednosti, zajedno sa „značenjima”, jesu komponente ove kulture i individua u razvoju uči ove vrednosti u interakciji sa drugima.

Vrednosti su u najvećoj meri društvene po poreklu i one usmeravaju ponašanje i njegovu organizaciju. Veliki broj nije eksplicitan niti svesno artikulisan. Treći zaključak je da individua može da internalizuje oprečne vrednosti. Ovo je moguće upravo zbog njihovog implicitnog karaktera, ali i zbog činjenice da čovek nije isključivo racionalno i logičko biće1. Četvrta karakteristika vrednosti jeste to da one mogu imati različite uticaje na ponašanje. Mogu biti visoko prinudnog karaktera, ali i jedva primetnog uticaja. Možda zato mnogi naučnici smatraju da u njihovom radu vrednosti nemaju veliki uticaj, jer na njih deluju slabije i implicitne vrednosti tokom dugog vremenskog perioda. Naučni metod ostavlja izvestan prostor u kojem do izražaja mogu da dođu arbitrarni izbori naučnika: problem istraživanja, ograničenost broja hipoteza od kojih se kreće, pojmovi koji se koriste prilikom formulacije hipoteza i problema, tehnike istraživanja i oblik zaključka (str. 9–11). Zaključak je da nauka nikad ne može da bude oslobođena od vrednosti, već da mora u sebi da 1 Racionalno empirijsko ponašanje postoji u izvesnoj meri u svim ljudskim društvima. Međutim, vrednost racionalnosti podrazumeva nešto više od pukog ponašanja. Ona se odnosi na moralno odobrenu, ali prvenstveno institucionalizovanu preferenciju ka racionalnoj praksi u mnogim oblastima društva. „Vrednost racionalnosti rezultira u kritičkom pristupu svim fenomenima ljudske egzistencije u pokušaju da se oni redukuju na sve konzistentnije, uređene i generalizovane oblike razumevanja.” (Barber 1998: 116; vidi takođe i Barber 1952/1962: 96–97) Kao vrednost, opozit racionalnosti je tradicionalizam, kao dominantna vrednost u predmodernim društvima, iako u izvesnoj meri postoji i u modernom društvu. Tradicionalizam vrednuje sve što postoji po sopstvenim kriterijumima, ali samo zato što je nešto „oduvek” postojalo i zato što je bilo moralno odobravano od strane predaka. U takvom vrednosnom režimu nema podrške za kulturnu kritiku u smislu racionalne konzistentnosti i generalizacije. Jednostavno rečeno, moderni svet vrednuje i opravdava ulogu razuma, a umanjuje vrednost i kritikuje pravilo običaja i rituala (vidi Škorić 2008).

54

sadrži kulturne i individualne izbore. Rouz pretpostavlja da je kulturna varijabla važnija. Jedan od najpoznatijih teoretičara vrednosti, Klakhon, zalagao se za njihovo objektivno izučavanje, kao i Torndajk. „Ljudi se ne rukovode samo situacionim pritiscima; njih takođe vuku i idealizovani ciljevi postavljeni od strane njihove kulture.” (Kluckhohn 1949: 217) Shvatanje da nauka nema veze sa vrednostima Klakhon poistovećuje sa intelektualnim folklorom koji je bio toliko štetan po ljudske živote. „Ako će razmatranje vrednosti biti ekskluzivno vlasništvo religije i humanističkih disciplina, naučno razumevanje ljudskog iskustva je nemoguće.” (str. 217)1 Vrednosti su društvene činjenice o kojima se može govoriti neutralno i Klakhon tvrdi da se naučna osnova vrednosti može otkriti (vidi i Kroeber 1949)2. Tako on (Kluckhohn 1958) navodi četiri glavna pristupa problemu vrednosti: (1) Platonistički, koji vrednosti vidi kao večne objekte.

1

Prevod termina „humanities”, koji je opšteprihvaćen, a istovremeno i adekvatan, ne postoji. Problem je u tome što sve varijante prevoda na srpski u sebi sadrže reč „nauke”. Nemački termin „Geisteswissenschaften” ima sufiks kao i „Naturwissenschaften”, dok u engleskom tog sufiksa nema. Jedna varijanta prevoda (najčešća) jeste „humanističke nauke”, druga „humanitarne” (u prevodu knjige Dobrov 1966/1969: 83n1), treća „kulturnoistorijske nauke” (Milić 1995: 157n44). Ono oko čega nema dileme jeste da je prevod „humanitarne nauke” u potpunosti neadekvatan, dok je greška trećeg prevoda u reči „nauke” i u tome što je pojam „kulturnoistorijski” nejasan ili isuviše udaljen od originalnog značenja. Zato je ovde ponuđena alternativa u vidu sintagme „humanističke discipline”, dok bi možda interesantna alternativa bila „humanistika”. Humanističke discipline karakteriše kvalitativno proučavanje čoveka i zbog toga je nemoguće uspostavljanje paradigme koja bi ih definisala, tako da je reč „nauke” nepotreban. Uobičajeno je da se u ove discipline ubrajaju: književna kritika, muzika, religija i razne umetnosti. Često se i arheologija, kulturne studije i istorija ubrajaju u ovaj korpus, iako je adekvatnije posmatrati ih kao društvene nauke. Poseban problem tiče se filozofije koja se najčešće definiše kao humanistička. Međutim, naturalistički orijentisana filozofija, koja u sebi inkorporira razna saznanja prirodnih i društvenih nauka nije samo puka humanistička disciplina, indiferentna prema naučnim (sa)znanjima. 2 Parsons je u svojoj koncepciji vrednosti u velikoj meri pratio Klakhona. Ističući kako svaki socijalni sistem ima osnovne vrednosti, Parsons (1959/1967: 143) ih definiše kao „koncepcije poželjnog”, odnosno kao definicije smerova akcije koji su definisani u kulturi.

55

(2) Subjektivistički, što je pozicija radikalnog etičkog relativizma (vidi Kluckhohn 1955). (3) Pristup koji je tipičan za marksiste, logičke pozitiviste i lingvističke filozofe koji rasuđivanje o vrednostima vide kao puke emocionalne ili verbalne tvrdnje koje nemaju veze sa kategorijama istinitosti ili lažnosti. (4) Naturalistički pristup, koji insistira na tome da su vrednosti podložne istim metodama istraživanja i kanonima validnosti koji se primenjuju na sve oblike empirijskog znanja. Tokom poslednja dva veka u zapadnom svetu je došlo do razdvajanja prirode i vrednosti, što je otelotvoreno u dihotomiji Naturwissenschaften i Geisteswissenschaften, tj. u ubeđenju da se nauka bavi samo činjenicama, a religija i humanističke discipline vrednostima. Koreni se nalaze u 19. veku i konfliktu između nauke i religije. Rezultati nauke (pre svega paleontologije, geologije, arheologije i biologije) jasno su doveli u pitanje kognitivni autoritet Biblije, ostavljajući mesta za njeno eventualno simboličko značenje. Organizovana religija je još uvek imala dosta snage i autoriteta da ponudi naučnicima neku vrstu kompromisa. Nauci je priznat primat u izučavanju prirode i sveta koji nije ljudski, a problemi vrednosti i morala proglašeni su ultra vires scientiae. Braun (Brown 2001) razmatra tri načina na koja se vrednosti prepliću sa naukom: (1) Postoje vrednosti koje rukovode samim naučnim istraživanjem. (2) Određena naučna praksa uvek je ukorenjena u određenoj kulturi, tako da vrednosti u nauku ulaze i tim individualnim putem, preko samih naučnika, svesno ili nesvesno. (3) Neke vrednosti nastaju iz nauke i iz nje mogu biti distribuirane i inkorporirane u kulturu i društvo. S druge strane, postoje i vrednosti koje bivaju dovedene u pitanje od strane nauke. On govori o četiri rivalska stava prema pitanju nekognitivnih vrednosti u samom sadržaju nauke (Brown 2001: 199): (1) u nauci nema kognitivnih vrednosti na delu; (2) celokupna nauka je impregnirana nekognitivnim vrednostima i nema objektivne razlike između dobre i loše nauke; (3) nekognitivne vrednosti ponekad igraju ulogu u nauci, ali one neizbežno

56

dovode do loše nauke, jer je dobra nauka oslobođena od nekognitivnih vrednosti; (4) postoji važna razlika između dobre i loše nauke, iako su obe prožete nekognitivnim vrednostima. Prva teza je izuzetno naivna. Malo je verovatno da postoje naučnici koji u nju veruju1. Druga je tipična za socijalne konstruktiviste. Svuda su prisutne nekognitivne vrednosti i interesi i zato i nema objektivnosti. Preostala dva shvatanja su veoma interesantna. Treće je blisko naučnoj ortodoksiji i ono dopušta postojanje „loše nauke” koja je obično posledica intelektualne korupcije. Primer je Lisenko, koji je proizvodio „lošu nauku” pod uticajem ideologije. Naravno, čak i „dobra nauka” može da dovede do štetnih društvenih posledica (npr. istraživanja iz nuklearne fizike i naknadno pravljenje i bacanje atomske bombe). Četvrto shvatanje vrednosti ide dalje od trećeg i karakteristično je za veliki deo feminističke filozofije nauke. S jedne strane, ono naglašava da u naukama postoji obilje nekognitivnih vrednosti, ali s druge strane želi da izbegne nihilizam i relativizam. Prema ovom shvatanju, još uvek postoji prava objektivnost u naučnom donošenju odluka – neke teorije zaista jesu naučno uspešnije od drugih. Jedan od najvažnijih, ali i najviše zapostavljenih aspekata feminističke kritike nauke je normativni aspekt – želja za promenom nauke nabolje2. Na kraju ovih razmatranja potrebno je istaći da je već i sam zahtev za vrednosno neutralnom naukom vrednosno ispu1 „Nauka i naučnici mogu da postoje samo u društvenom miljeu i oni su, dakle, neizbežno pod uticajem istorijskih, socijalnih i kulturnih događaja i obrazaca.” (Shapiro 1959: 662) 2 Opširnije o problemu vrednosti u sociologiji piše Spejts (Spates 1983), koji prati istoriju pojma vrednosti od 19. veka do danas i posebno istražuje uticaj Parsonsovih spisa o vrednostima. Džensen (Jensen 1941) pravi kratak istorijski pregled o odnosima naučnika prema ljudskim vrednostima. Razmatra slučajeve Bejkona, Kondorsea, Spensera, Volasa, Mila i Konta. Sveobuhvatnija teorija o vrednostima uopšte morala bi da obuhvati mnoge pravce istraživanja i da razjasni njihov uticaj na celokupnu ljudsku egzistenciju. Herskovic je govorio o vrednostima u kulturi (Herskovits 1942), kritikujući, pre svega, čestu praksu karakterisanja kultura kao „viših” i „nižih”. Takođe, morali bismo da ispitamo i psihološku osnovu vrednosti (ali na drugačiji način nego što je to učinio Pikard [Picard 1920]), odnosno ljudsku mentalnu arhitekturu i njen odnos prema vrednostima.

57

njen stav. Razlikovanje činjeničnih stavova i vrednosnih stavova je stari problem filozofije. Vrednosni stavovi izražavaju određene norme i klasično filozofsko shvatanje, koje postoji od Hjuma, jeste da „trebalo bi da” nije izvodljivo iz „jeste”. Ovaj problem naročito je bitan u etici, jer su činjenični stavovi proverljivi, dok to nije slučaj sa vrednosnim stavovima1. Zaključak ovog kratkog pregleda odnosa između nauke i vrednosti jeste da vrednosti nisu prepreka objektivnoj nauci, o čemu je najjasnije govorio Klakhon (Kluckhohn 1949) po pitanju njihovog istraživanja, a Homans (1978a, b) za domen sociologije. Cilj sociologije treba da bude kauzalno objašnjenje društvenih pojava i veoma su korisne dve teze Šapira (Shapere 1986) i Dejvisa (Davis 1975/1986) koje govore o procesu internalizacije, odnosno o filtraciji neepistemičkih faktora tokom naučnog razvoja. Verovatno najveća zabluda mnogih naučnika jeste da su vrednosti domen u kojem religija ima više toga da ponudi u odnosu na nauku. Naturalistička sociologija posmatra vrednosti kao deo prirodnog sveta i nema razloga za pretpostavke o opravdanom kognitivnom autoritetu religije u bilo kojem domenu egzistencije, a time i u vrednosnom, jer su vrednosti deo ljudskog sveta podložnog naučnom proučavanju.

4. Ideologija [N]eolisenkoistička politizacija nauke, i od strane levice i od desnice, verovatno će rasti kako biologija sve više utiče na naše živote – otkrivajući tajne o našim genima i našem mozgu, preoblikujući sliku o našem poreklu i našoj prirodi i dodajući nove dimenzije našem razumevanju socijalnog ponašanja. Kada ideološki posvećeni naučnici pokušaju da potisnu ovo znanje oni ugrožavaju mnogo toga, jer bez ideala objektivnosti nauka gubi svoju snagu. [Davis 1983/1986: 130; kurziv dodat] 1

Klasičan primer kritike naturalističke pogreške izneo je Mur (Moore 1903/1988), ali smatramo da tako formulisana pogreška nije nepremostiva prepreka (evolucionoj) etici.

58

Veliki broj pristalica nove sociologije nauke prihvata tezu da nauka i tehnologija imaju određeni ideološki sadržaj ili čak da su u pitanju ideologije kapitalizma. Moderna nauka i tehnologija jesu koevoluirale sa kapitalizmom i zaključuje se da ideologija ima upliv u društvene nauke. Međutim, korisnost nauke ne mora da bude ništa manja u nekim drugačijim društvima. Nauka može da se koristi u političke svrhe, dobronamerno i zlonamerno, što nije sporno, ali to može samo da bude argument koji bi išao u prilog tezi da je nauka intrinzično ideološki neutralna. Poput vrednosti i normi, i ideologije nastaju iz potrebe da se suočimo sa mnogim izborima u svakodnevnom životu. Izbori koje akteri čine moraju da budu opravdani, a izbori koji se odbacuju moraju da budu kritikovani i predstavljeni kao manje vredni ili negativni. Ta opravdanja i kritike jesu ideologije koje takođe postoje na svim nivoima društvenog života. Posmatrano čisto intelektualno, ideologija nije ni dobra ni loša, i zato predstavlja standardnu sociološku varijablu. Možemo je definisati ne preko sadržaja, već preko funkcije koju vrši, u vidu opravdanja ili kritike određenih vrednosti ili normi. Problemi nastaju kada shvatimo da razlika između ideologije i nauke nije baš uvek najjasnija. „Nauka postaje ideologija kada se na njoj gradi odobravanje ili neodobravanje vrednosti.” (Barber 1998: 49)1 Diskusije o ideologiji spadaju u dva široka domena: ideologija u znanju i ideologija u politici. Ovom prilikom interesantniji je prvi slučaj, odnosno pitanje da li je, i u kojoj meri, čovekovo znanje ideološki uslovljeno i/ili iskrivljeno. U drugom slučaju zanimalo bi nas da li je ideologija osnovna osobenost politike, i ako je tako, šta ona objašnjava. U nauci se ideologija kontrastira istini i validnom znanju uopšte, a u drugom nas ne zanima istinolikost, već funkcionalna vrednost ideologije. U prvom slučaju pod ideologijom podrazumevamo ideološku doktrinu (i ekvivalente), a u drugom ukazujemo na ideološki mentalitet (tj. ideologizam) (Sartori 1969: 398).

1 U drugoj polovini 20. veka, sigurno najpoznatiji primer kritikovanja neke naučne teorije pretežno na ideološkom planu jeste sociobiologija.

59

Možemo se složiti sa Šulceom (Schulze 1969) da nam je potrebna neka vrsta univerzalne definicije ideologije koja bi mogla da se primeni na sve tipove sistema verovanja. Tako ona predstavlja obrazac verovanja koja su zajednička drugim individuama i/ili grupi, koja se smatraju visoko relevantnim za grupu i individuu, koja su sposobna da generišu visoku posvećenost i koja služe da opravdaju i generišu posebne vrednosti, norme, stavove i ponašanje grupe i njenih pripadnika. [str. 73]

Drugim rečima, ideologija je obrazac verovanja koja karakterišu razni stepeni posvećenosti, bez obzira na tip sadržaja. Šulce pristupe ideologiji deli na sociološke i socijalno-psihološke. Sociološki pristup karakteriše naglašavanje vrste sadržaja, odnosno najčešće kvalitativni pristup. Socijalno-psihološki karakteriše pretežno razmatranje ideologije na individualnom planu. Na sličan način može se govoriti o ideologiji kao sadržanoj u temeljnom pogledu na svet koji u sebi sadrži ontologiju i skup vrednosti (Sharpe 1974: 55 i Sharpe 1976). Ideologija i u ovom slučaju na izvestan način spaja sociologiju i psihologiju. S jedne strane, ona ima uticaj na formiranje ličnosti i na sazrevanje, a s druge igra ulogu u definisanju grupe, jer organizuje ličnost tako što joj nudi određene uloge. I konačno, ako je povezana sa slikom o sebi, onda postaje i regulativni element tokom sazrevanja (Sharpe 1974). Gotovo sve rasprave o ideologiji ističu univerzalnu ljudsku potrebu za njom. Neka vrsta kosmoloških ideologija postoji verovatno u svim društvima. One su obično otelotvorene u sistemima verovanja koji se uče putem socijalizacije, procesima podučavanja i prihvatanja partikularne ideologije. Pored dovoljno obrađivanog kosmološkog značenja, ideologija ima i određene sociopsihološke funkcije u svakodnevnom životu. Ona je argument, izvučen iz pogleda na svet ili socijalne paradigme, koji grupa ljudi svrhovito koristi kako bi opravdala sopstvene akcije. Drugim rečima, i pogled na svet i socijalna paradigma mogu da se pretvore u ideologiju od strane ljudi koji ih svesno koriste kako bi opravdali sopstvene akcije. Ideologija je

60

uži pojam od sistema verovanja. Konflikt oko toga šta konstituiše paradigmu na osnovu koje bi trebalo voditi određenu akciju i procenjivati je kao razumnu, dobru ili pogrešnu, često se tumači kao neki oblik političkog procesa (vidi npr. Barnes 1969; Olsen et al. 1992). Razlog za prihvatanje i promovisanje ideologije jeste da se objasni, opravda i legitimiše nečije delanje i/ili cilj. Zato se ona sastoji iz verovanja, sistema verovanja i vrednosti. Termin „socijalna paradigma” (Olsen et al. 1992) koristi se za perceptivnu i kognitivnu orijentaciju koju komunikaciona zajednica koristi kako bi interpretirala i objasnila određene aspekte socijalnog života koji su za nju važni. Ona je više ograničena od pogleda na svet, na dva važna načina. Prvo, ona je zajednička samo ograničenom broju ljudi i nije nužno da je prihvate svi ili većina pripadnika društva. Zato se ovi ljudi zovu „komunikacionom zajednicom”, što je analogno naučnoj zajednici kojoj je zajednička naučna paradigma. U komunikacionoj zajednici postoji komunikacija koja stvara socijalnu paradigmu. Drugo, socijalna paradigma se odnosi samo na određene aspekte života, a ne na totalitet socijalne egzistencije. Ti aspekti su teme koje se posebno tiču komunikacione zajednice i zato su predmet komunikacije. Paradigme obezbeđuju okvir značenja unutar kojeg „činjenice” i iskustva stiču značenje i mogu biti interpretirane. One poseduju i normativnu, a ne samo kognitivnu dimenziju, ukazujući kako na ono što jeste, tako i na ono što bi trebalo da bude. Socijalna paradigma je na izvestan način „mini pogled na svet”, karakterističan za komunikacionu zajednicu. Ljudi stvaraju ideologije i proglašavaju ih „očiglednom istinom” iz tri osnovna razloga: obezbeđivanja značenja, pojednostavljenja egzistencije i stvaranja sigurnosti. Ove funkcije odnose se i na poglede na svet i na socijalne paradigme, ali manje eksplicitno. Adekvatna ideologija pružiće razumevanje značenja svih vrsta društvenih događaja, aktivnosti i trendova koji se inače čine nerazumljivim. Ona ove događaje, aktivnosti i trendove postavlja u referentni okvir koji im pripisuje značenje i transformiše veliku kompleksnost društvenog života. Verovanje nije ni mišljenje o nečemu, ali nije ni ideja. Mišljenja uključuju i karakterišu efemerne i površinske nivoe diskur-

61

sa i sasvim lako se mogu ostaviti po strani, u skladu sa sistemom verovanja. S druge strane, o idejama se misli i one pripadaju više nekoj samosvesnoj dimenziji diskursa, razmišljanju i teoretisanju. U verovanja se jednostavno veruje; ona se (najčešće) ne istražuju i ne preispituju. S obzirom na to da niko ne može da izbegne oslanjanje na kognitivni autoritet, razlike moraju da počivaju na tome kako se autoriteti biraju i kako se ocenjuju informacije koje nam stižu od strane kognitivnog autoriteta. Na osnovu ovoga Rokič (Rokeach 1960a) pravi razliku između otvorenog i zatvorenog sistema verovanja. Otvoreni um (koji poseduje otvoren sistem verovanja) je onaj koji omogućuje individui da primi, oceni i da deluje na osnovu relevantnih informacija, ali po intrinzičnim osobenostima same informacije. Zatvoreni um je kognitivno stanje u kojem osoba ne razlikuje suštinsku informaciju od informacije o izvoru. Odnosno, ovakav um nije u stanju da informaciju sagleda po intrinzičnim kriterijumima. Ovo je slično pozivanju na apsolutni autoritet, jer nema mogućnosti da se autoritet bira niti da se proverava njegova autoritativnost1. Ideološka zatvorenost nije nužno loša sama po sebi, niti je pragmatična otvorenost dobra. Ovo može da se proceni na osnovu date situacije. Suština je da ideologija ne može istovremeno da želi intelektualni i praktični primat (Sartori 1969). Uprošćeno gledajući, ideološki mentalitet može se svesti na zatvorenu kognitivnu strukturu, dok se kognitivna zatvorenost definiše kao stanje dogmatske impermeabilnosti, i za dokaze i za argumente. Suprotno tome, pragmatički mentalitet se pojednostavljeno identifikuje sa otvorenom kognitivnom strukturom, dok se kognitivna otvorenost definiše kao stanje mentalne permeabilnosti (str. 403). Ova analiza je pojednostavljena jer razmatra samo kognitivnu dimenziju, dok verovanja i sistemi verovanja variraju, ne samo po kognitivnoj liniji, već i po emocionalnoj. U odnosu na kognitivnu dimenziju sistem verovanja može da bude otvoren i zatvoren. U odnosu na emocionalnu verovanja mogu biti intenzivna ili slaba

1 Kod rasprave o ideologiji korisno je setiti se i Rokičeve distinkcije na „ideološku strukturu” i „ideološki sadržaj”. (Rokeach 1960b: 125–129)

62

i mogu se osećati jakim ili slabim intenzitetom (Rokeach 1960a; Sartori 1969). Sada se može napraviti shema (Sartori 1969: 404) po kojoj kognitivni status može da bude zatvoren (nije podložan ni dokazima ni argumentima) ili otvoren (podložan je dokazima i/ ili argumentima). Emocionalni status može u oba slučaja da bude slab i jak. Kombinacije su sledeće: (1) Zatvoreni kognitivni status koji se snažno oseća. Ova kombinacija zove se fiksiranom. (2) Zatvoreni kognitivni status, ali koji se oseća u slaboj meri. Ovi elementi zovu se neelastičnim. (3) Otvoreni kognitivni status koji se snažno oseća. Ovi elementi zovu se čvrstim. (4) Otvoreni elementi koji se slabo osećaju predstavljaju fleksibilnu kombinaciju. Sartori (str. 405) na sledeći način definiše ideologiju. Ona je sistem verovanja zasnovan na i) fiksiranim elementima koje karakterišu ii) snažni afekti i iii) zatvorena kognitivna struktura. [Pragmatizam je], suprotno tome, sistem verovanja zasnovan na i) fleksibilnim elementima kojeg karakterišu ii) slabi afekti i iii) otvorena kognitivna struktura.

Sistemi verovanja mogu da budu u različitim odnosima. Neki elementi mogu da budu zajednički za više sistema verovanja. S druge strane, oni elementi koji razlikuju jedan sistem verovanja od drugog jesu distinktivni elementi. Možemo pretpostaviti i da postoje elementi koji su centralni za neki sistem verovanja. Na osnovu distinkcije između fiksiranih, čvrstih i fleksibilnih elemenata verovanja možemo napraviti razliku između tri tipična obrasca međusobnih odnosa sistema verovanja i grupa koje veruju (str. 409): (1) Ako su distinktivni elementi fiksirani (tj. zatvoreni, i u koje se snažno veruje), dva sistema verovanja su inkompatibilna ili međusobno isključiva, i odnosi između korespondirajućih grupa koje veruju biće neizostavno konfliktni. Pomirenje nije moguće, ali intenzitet i obim konflikta mogu da variraju u velikoj meri.

63

(2) Ako su distinktivni elementi fleksibilni (tj. otvoreni, i u koje se slabo veruje), dva sistema verovanja su koalescentna ili fuzibilna. Odnos između tih grupa je konsenzualan i moguća je kooperacija. Što je manje distinktivnih elemenata, to je moguća i verovatnija veća konvergencija. (3) Ako su distinktivni elementi čvrsti (tj. otvoreni, ali se u njih snažno veruje), dva sistema verovanja su kompatibilna, tj. sposobna za mirnu koegzistenciju, dok će odnosi između korespondirajućih grupa biti pogodbenog tipa. Moguća su međusobna prilagođavanja. Koegzistencija je lakša ako ima manje distinktivnih elemenata. U suštini, politički konflikt (nezavisno od ekonomskog konflikta ili konflikta interesa) u velikoj meri zavisi od toga koji distinktivni elementi su distribuirani i kako. Rokič (Rokeach 1960c) je pokušao da shvati otvoreni i zatvoreni um preko odnosa koji postoje između ličnosti, ideologije i kognitivnog funkcionisanja. Kod čoveka on vidi opštu tendenciju da se ljudi klasifikuju preko njihovih verovanja i ta klasifikacija je (prema njegovom mišljenju) verovatno najjača. Ona je kontinuirana, a ne dihotomna. Čovek organizuje svet ideja i ljudi preko kongruencije verovanja, tako da se čak i inkongruentna verovanja usklađuju sa onim kongruentnim, o čemu govori Festindžerova teorija kognitivne disonance, koja predstavlja jedan od najpopularnijih pojmova socijalne psihologije. Ona se javlja kada nastane nesklad između mentalne predikcije i diskrepantnog ponašanja ili afekta (izuzetno je zanimljiva studija koja govori o konkretnom slučaju kognitivne disonance, Festinger et al. 1956). Teoretičar od kojeg se u sociologiji najčešće kreće kod rasprava o ideologiji jeste Manhajm1. Manhajm (Mannheim 1936) je razlikovao partikularni, totalni i opšti koncept ideologije. Partikularna ideologija konstituiše samo segment mišljenja oponenata, 1 Ne bi trebalo zanemariti uticaj Maksa Šelera i njegove tekstove o sociologiji znanja, ali svi Manhajmovi tekstovi su znatno ranije prevedeni na engleski i ostvarili su veći uticaj. Glavna razlika između ova dva autora jeste u tome što je Manhajm bio više sociološki orijentisan, od pretežno filozofski orijentisanog Šelera. Manhajmova sociologija je bila uticajnija i zbog otvorene konfrontacije sa marksizmom (Berger and Luckmann 1966: 22). O Marksovoj, Manhajmovoj, Dirkemovoj i Sorokinovoj sociologiji znanja vidi opširnije u radu (Merton 1945/1973).

64

totalna konstituiše celinu njihovog mišljenja, što je slično Marksovom pojmu lažne svesti, a opšta je karakteristična i za oponenta i za nas same. Pojmom opšte ideologije Manhajm naglašava da nijedna ljudska misao nije imuna na ideologizaciju od strane socijalnog konteksta. Jedini izuzeci su matematika i delovi prirodnih nauka1. Na ovaj način on je ideologiju izvukao iz uskog političkog konteksta i postavio je kao veoma važan epistemološki problem (vidi i Mannheim 1952)2. Kao što je rečeno, kada se u sociologiji govori o istini i ideologiji, obično se pod ideologijom podrazumeva pogrešna interpretacija istine ili stvarnosti. Međutim, istina i ideologija ne moraju da budu antitetične, jer ideologija nije nužno intrinzično iskrivljen, a samim tim i lažni sistem verovanja. Manhajm je želeo da izbegne iracionalne i relativističke implikacije svog shvatanja i zato je pokušao da razvije perspektivizam, odnosno relacionizam. Relativizam se javlja kada statičke koncepcije apsolutne istine zasnovane na neistorijskoj epistemologiji primenimo na dinamičan predmet interesovanja. Zato je njegov relacionizam pokušaj izbegavanja relativizma, jer validnost istorijskih kriterijuma znanja formuliše preko perspektive date situacije, tj. u odnosu prema društvenim okolnostima (Mullins 1979: 143). Relacionizam nije priznavanje presudnog i relativizirajućeg uticaja socioistorijskih okolnosti, već samo uvažavanje činjenice da se znanje uvek stiče i iskazuje sa neke društvene pozicije. Za Manhajma je samo inteligencija u stanju da izvede teorijsku integraciju raznih perspektiva, jer je sastavljena od ljudi iz raznih društvenih klasa i kod nje ne postoji jedinstveni klasni interes. Ovu tezu su kasnije s pravom osporavali konstruktivisti. 1

Danas je jedna od mnogih socioloških disciplina i sociologija matematike. Kao i sve druge nauke i matematika ima svoje socijalne korene, iako ne mora svaka sociologija matematike da bude ona koja će relativizovati to znanje (vidi Bloor 1976; Restivo 1982). Potrebno je praviti razliku između sociologije matematike i matematičke sociologije. Matematička sociologija je, uopšteno gledano, grana koja koristi matematičke modele u sociologiji. Postoji i časopis Mathematical Sociology. 2 Manhajm je govorio i o utopiji koja, poput ideologije, produkuje iskrivljenu sliku socijalne stvarnosti, ali za razliku od nje ima u sebi dinamizma da je transformiše.

65

Od klasika sociologije koji su se bavili sociologijom znanja, kojoj ovde ne možemo posvetiti više pažnje, Verner Stark (1958) je najbitniji predstavnik nakon Manhajma. Njegov fokus nije bio na ideologiji i kognitivnim distorzijama, već se kao glavni zadatak sociologije znanja proglašava sistematsko proučavanje društvenih uslova znanja. Tako glavni zadatak sociologije znanja prestaje da bude „sociologija greške”, a na njeno mesto dolazi „sociologija istine” (Berger and Luckmann 1966: 24). Stark je po pitanju odnosa ideja i njihovog socijalnog konteksta verovatno bliži Šeleru nego Manhajmu. On (Stark 1958) razlikuje ideologiju od sociologije znanja na sledeći način. Doktrina ideologije bavi se načinom mišljenja koji je „skrenuo” sa pravog kursa, a sociologija znanja izučava sve načine mišljenja, a naročito one koji „formiraju intelektualni okvir našeg celog pogleda na svet.” (str. 48–9) Ideologije su, dakle, „alternative istini.” (str. 80) Šumpeter (Schumpeter 1949) je pisao o uticaju ideologije na nauku, ali prvenstveno na ekonomiju, jer je smatrao da je tokom istorije ideologija na nju vršila najveći uticaj. [I]deologije nisu jednostavno laži; one su istiniti stavovi o onome što čovek misli da vidi . . . [S]ve . . . društvene grupe razvijaju protektivnu ideologiju koja nije ništa ako nije iskrena. Ex hypothesi mi nismo svesni naših racionalizacija – kako je onda moguće da ih prepoznamo i da se od njih odbranimo? [str. 349; kurziv u originalu]

On tvrdi da je sam naučni čin percepcije nekog skupa srodnih fenomena prednaučni akt. Prednaučnost ga ne čini predanalitičkim, jer naučnik mora da bude u stanju da određene činjenice prepozna kao relevantne. Ova mešavina percepcija i prednaučne analize može se označiti kao „vizija” ili „intuicija” (str. 350). Znamo da je naučno znanje kumulativno, što implicira da naša intuicija ipak ne kreće uvek od početka, već se nastavlja na prethodnike ili savremenike ili na izvesne ideje koje su trenutno u nekom društvu prisutne. U tim slučajevima naša vizija sadrži neke rezultate prethodnih naučnih analiza1. 1

66

„Spoznaja se razvija samo ako preživljava nestanak pojedinih

Kada se stigne do izgradnje modela, shvaćenih u najširem smislu, oni se sastoje iz odabira određene vrste činjenica, što ukazuje na prednaučnu vrednosnu orijentaciju istraživača. Iako se ne poziva na Veberove zaključke, Šumpeter izvor ideoloških iskrivljenja mišljenja vidi u početnoj viziji fenomena, za koje se opredeljujemo da će nam biti predmet istraživanja. [O]riginalna vizija jeste ideologija po prirodi i može da sadrži bilo koju količinu zabluda koje se mogu pratiti do čovekove društvene lokacije, do načina na koji on želi da vidi sebe ili svoju klasu ili grupu i protivnike njegove klase ili grupe. [str. 351; kurziv u originalu]

Parsons (1951; 1959/1967) je prvenstveno pisao o kolektivnoj, a ne ličnoj ideologiji u društvenom životu, dok se samo posredno bavio i ideologijom u nauci1. Zdrav razum nije nužno ideološki u ovom smislu, jer može da formuliše kondenzovane i pojednostavljene verzije znanja za koje se može pokazati da su naučno tačne. Parsons razlikuje dva osnovna problema koja su vezana za ideologiju. Jedan je problem objašnjenja izvora ideološke selekcije i distorzije, a drugi je problem konsekvenci za socijalni sistem koje nastaju prihvatanjem ideoloških verovanja (Parsons 1959/1967). „[P]roblem ideologije nastaje gde postoji diskrepancija između onog što se veruje i onog što može biti naučno tačno.” (str. 154; kurziv u originalu) Nauka i ideologija se analitički mogu razdvojiti. Naučno istraživanje i filozofsko teoretisanje za njega su tipovi akcije u kojima kognitivni interesi imaju neupitni primat (Parsons 1951). Praktične primene nauke imaju unapred zadat cilj, ali na instrumentalnom nivou kognitivni interesi imaju primat. Kada govorimo o ideologijama, jasno je da u njima kognitivni interesi nemaju primat, već da on pripada evaluacijama. Ideologija je „sistem verovanja koji je zajednički pripadnicima kolektiviteta. . .” (str. 349)2 Sistem verovanja sam po sebi umova ili generacija.” (Roszak 1969/1978: 159) 1 Kako sam Parsons kaže, njegovo shvatanje ideologije veoma je slično Starkovom. 2 Nešto kasnije (Parsons 1951: 354; kurziv u originalu) on ideologiju definiše kao „empirijski sistem verovanja koji je zajednički pripadnicima bilo kojeg kolektiviteta.”

67

ne konstituiše ideologiju. Sve dok se tiče samo interpretacije situacija preko relevantnosti postizanja nekog cilja, sistem verovanja je skup instrumentalnih verovanja. Da bi postao ideologija on mora da poseduje i dodatno obeležje, a to je postojanje nivoa evaluativne posvećenosti verovanju, što predstavlja aspekt pripadništva nekom kolektivu. Ideologija služi kao jedna od „primarnih osnova kognitivne legitimacije obrazaca vrednosne orijentacije.” (str. 351) Obrasci vrednosne orijentacije uvek konstituišu definicije situacije u smislu pravaca rešenja nekih dilema koje se tiču akcije. Poznato je da Parsons celokupnu ljudsku akciju posmatra kao sistem, odnosno „uređeni sistem komponenata koje su ukorenjene u fizičkom svetu i živom organizmu i koje su pod kontrolom kulturnih obrazaca i simbola.” (1959/1967: 140) Akcija se u analitičke svrhe može podeliti na četiri primarna podsistema: kulturni sistem, socijalni sistem, ličnost individue i bihevioralni organizam, koji su hijerarhijski navedeni. „Sveukupno ljudsko ponašanje je konkretno istovremeno kulturno, socijalno, psihološko i organsko.” (str. 141; kurziv u originalu) Za sociologiju znanja najvažnija su prva dva podsistema. Socijalni sistem je aspekt ljudske akcije koji je organizovan oko interakcije raznih ljudskih individua. Njegova struktura sastoji se od uređivanja odnosa individua i može se analizirati na četiri nivoa opštosti – individualnom, kolektivnom, i na nivou normi i vrednosti. Individue su sa svojim ulogama organizovane tako da konstituišu kolektive. I uloge i kolektivi su podložni uređenju i kontroli od strane normi, koje su diferencirane prema funkcijama ovih jedinica i njihovih situacija, i vrednosti, koje definišu poželjni tip sistema odnosa (str. 141). Svaki socijalni sistem sastoji se od uloga, organizovanih tako da sačinjavaju kolektivitete ili mnoge potkolektivitete. Svaka uloga i kolektivitet rukovođeni su normama i vrednostima, gde ove kategorije sačinjavaju diferencirane sisteme. S druge strane, kulturni sistem je organizovan oko obrazaca značenja objekata i ekspresija tih značenja kroz simbole i znakove. On takođe ima četiri osnovne strukturalne komponente: (1) obrasce empirijskih egzistencijalnih ideja koje definišu konceptualne sheme u kojima su empirijski objekti spoznati; (2)

68

obrasce ekspresivne simbolizacije koji definišu oblike i stilove u kojima su objekti simboličko predstavljeni ili kroz koje oni stiču i izražavaju emocionalno značenje; (3) obrasce evaluacije ili obrasce kroz koje se objekti procenjuju kao bolji ili lošiji; i (4) obrasce utemeljenja značenja ili načine orijentacije u svetu u kojem su sve glavne premise drugih komponenata kulture postavljene (Parsons 1951: 141–142)1. Iako u ideologiji kognitivni interesi nemaju primat, podrazumeva se da je verovanje u kognitivnu validnost funkcionalna nužnost sistema akcije. Upravo zato postoje mnoge veoma snažne i efikasne motivacije koje čoveka navode na kognitivna iskrivljenja. Jedan od elemenata društvene akcije jeste i pokušaj integracije kognitivnih vrednosti sa drugim elementima socijalnog sistema. Horton ideologiju upotrebljava u tri različita značenja: (1) kao bilo koju društveno determinisanu perspektivu; (2) kao misao koja se identifikuje sa postojećim društvenim okolnostima; (3) kao lažno i pogrešno mišljenje (1964: 300n22). Nakon pokušaja da razjasni različite vrednosti koje su uticale na rad Marksa i Dirkema i na njihove pojmove alijenacije i anomije, Horton kritikuje Poperov pokušaj (Popper 1945/1947) da objektivnost nauke u vrednosno neutralnoj sociologiji locira u standarde naučne zajednice, jer smatra da je u pitanju brkanje konsenzusa sa objektivnošću (Horton 1964: 295). Prema njegovom shvatanju, individualna kognitivna ograničenja mogu biti i kolektivna. „Nauka deluje unutar promenljivog konteksta subjektivnosti.” (str. 298) Sociologija znanja, po Hortonovom mišljenju, ne negira spoljašnju stvarnost, već samo jača ljudsku povezanost sa njom. Na tragu konstruktivističkih sociologija nekim autorima (npr. Leiss 1975) smeta trend koji je postojao tokom evolucije teoretisanja o ideologiji da se moderna nauka i tehnologija smatraju za ekskluzivne instrumente pomoću kojih je moguće ostvariti dominaciju nad prirodom. Nauka je po ovom modelu intrinzično ideološka i nije jedini model objektivnosti. Na sličan način Gijerin 1 Kulturni obrasci ne funkcionišu automatski kroz nekakvu samoaktualizaciju ili emanaciju, već kroz integraciju sa drugim komponentama akcije, pre svega kroz institucionalizaciju u socijalnom sistemu i internalizaciju od strane ličnosti.

69

(Gieryn 1983) govori o „graničnom radu”. On se javlja kada je cilj širenje autoriteta ili ekspertize u domene na koje pretenduju druge profesije, monopolizacija profesionalnog autoriteta i resursa koji bi isključili rivalske sisteme znanja kao autsajderske, amaterske, pseudonaučne itd., i kada je cilj zaštita autonomije profesionalnih aktivnosti, gde se često neuspesi naučnika pripisuju autsajderima (str. 791–2). Kao što možemo da vidimo, ova obeležja su osnovna obeležja profesionalizacije. Zato Gijerin i govori o profesionalnim ideologijama naučnika. Nešto kasnije on razmatra problem demarkacije, ali ga posmatra kao deo ideološkog projekta naučnika da svoj rad razlikuju od nenaučnog. Zato se fokusira na „granični rad” naučnika, tj. njihov doprinos instituciji nauke i njihovo konstruisanje društvene granice koja razdvaja nauku od neintelektualnih aktivnosti. Gijerin i unutrašnju podelu u nauci vidi kao ideološku, gde postoji ideološka demarkacija disciplina, specijalnosti ili teorijskih orijentacija unutar nje. „Ovaj rad nudi jedan izlaz iz naizgled beskrajnih debata o jedinstvenosti i superiornosti nauke među aktivnostima koje proizvode znanje.” (str. 792) Nauka je tako ideologija koja pokušava da opravda pokušaje naučnika da dostignu autoritet u borbi oko materijalnih resursa. Naučnici moraju da procenjuju relevantnost raznih faktora u istraživanjima i niko više ne poriče činjenicu da ideologija može da bude od izuzetnog značaja prilikom nekog istraživanja. Za eksperiment iz nuklearne fizike malo je verovatno da će pravac istraživanja zavisiti od pola ili nacionalnosti naučnika, dok ispitivanje IQ-a vrlo lako može zavisiti od rasne pripadnosti istraživača. Danas pouzdano znamo da emocionalni i kognitivni faktori i te kako utiču na tumačenje rezultata posmatranja (Koertge 1980: 348–9), ali se u ovom priznanju vrlo lako može preterati, kao što to čine neke novije struje u filozofiji i sociologiji nauke. Tokom istorije, nauka kao socijalna institucija, odnosno naučnici, razvili su razne metodološke instrumente koji smanjuju individualne predrasude i čine rezultate što je više moguće intersubjektivno proverljivim. Kritike koje dolaze od strane pripadnika konstruktivizma, postmodernizma i feminizma često preteruju u naglašavanju pristrasnosti u nauci ili ideološke obojenosti stavova samih nauč-

70

nika (Koertge 1986). Sa porastom ambicioznosti ovih kritika uvek opada njihova relevantnost. Kada feministkinje s pravom ukazuju na neke nedostatke tradicionalne epistemologije, na njene političke i filozofske dimenzije, te kritike mogu da budu ozbiljne i vredne pažnje. Razmatrajući te prigovore nauka povećava samokritičnost i ozbiljnije uzima u obzir razmatranje nekada neupitnih ideja o objektivnosti naučnog znanja. Međutim, kada počnu da se zalažu za formulaciju nekakve nove epistemologije koja bi bila suštinski drugačija od tradicionalne, „androcentričke”, ti stavovi često bivaju besmisleni ako se sprovedu do krajnjih konsekvenci. Tako se, recimo, može postaviti pitanje: koji bi bio ideološki sadržaj Euklidovih teorija? Ili: koji je to ideološki sadržaj uticao na konstataciju da je određeni hemijski element otrovan? Nauka može da se koristi u političke svrhe, i to dobronamerno i zlonamerno, što nije sporno, ali to može samo da bude argument koji bi išao u prilog tezi da je nauka intrinzično neutralna, što je rečeno na početku poglavlja. Problem sa novim sociolozima nauke jeste u tome što ne nude ubedljive dokaze o naučnim kontroverzama, odnosno o načinu njihovog razrešenja. Neke naučne kontroverze su rešavane (privremeno) političkom ili nekom drugačijom borbom ili su bile manje ili više ideološki obojene, ali na duge staze odlučuje naučna, a ne politička ekspertiza. Suđenja Galileju jesu bila politička i ideološka, ali to nije moglo da spreči širenje i prihvatanje njegove teorije. Ovo nije poricanje činjenice da ponekad ideološki i/ili politički faktori zaista imaju uticaja na tok kontroverze. Ali to nije uvek slučaj. Što je najzanimljivije, to nije slučaj sa „omiljenim” primerom konstruktivista, debatom između Pastera i Pušea oko spontane generacije. Filozofija igra ulogu u nekim naučnim kontroverzama, ali ne nužno i politika. Ako je i politika bitna, onda je to znak da u igri nije samo nauka, a ne da je ona intrinzično ideološki obojena. Razmatranje ovih pojmova, iako u kratkim crtama, bilo je značajno iz prostog razloga što su u pitanju veoma istaknute tačke sukoba između protagonista Naučnih ratova. Zaključak koji možemo da donesemo jeste da vrednosti igraju veliku ulogu u naučnom istraživanju, ali da njihov upliv nije prepreka objektivnosti naučnog (sa)znanja, što je standardni prigovor od strane današnjih antinaučnih trendova. Isto tako, i ideologije mogu da igraju veoma

71

istaknutu ulogu prilikom odabira neke teorije, ali njihov uticaj nije presudan na duge staze. Ideologija naučne revolucije je u skladu sa antiautoritarnošću, antitradicionalnošću i ona je proindividualistička (Campbell 1971/1988: 290). Sociologija nauke koja pretenduje da opravda svoje postojanje mora da prevaziđe dihotomije koje postoje između realizma i konstruktivizma, racionalizma i iracionalizma i objektivnosti i subjektivnosti. Svi ovi pojmovi imaju svoje mesto u nauci kao procesu saznavanja sveta, ali u trajnom naučnom znanju ima mesta samo za racionalne i objektivne teorije koje sve bolje korespondiraju sa realnošću. (Društvenom) naukom rukovodi jedna (ali ne i jedina) najviša naučna vrednost, a to je traganje za istinom, koja je uvek aproksimacija. Izjednačavanje nauke i ideologije ima svoje korene i u pragmatističkoj epistemologiji, prema kojoj je sve znanje „bilo šta što ljudi smatraju znanjem.” (Bloor 1976: 2) U skladu sa ovim principom simetrije sociolog bi trebalo da pruži jednak tretman svim teorijama, iako tako postaje nemoguće razlikovanje nauke od nenauke. Naučne istine ne važe samo za određene grupe, niti presudno zavise od konteksta. Ukoliko je neka ideja kontekstualno zavisna, onda nije u pitanju naučna istina. Ako je neko naučno stanovište prihvatljivo samo za neke društvene grupe, onda je u pitanju ideološki, a ne naučni stav. Partikularno poreklo naučne ideje mora da se univerzalizuje (ali ne samo radi zadovoljenja političkih i ideoloških interesa) unutar naučne zajednice, koja u datom istorijskom trenutku postaje njen garant.

5. Naturalizam Umesto da pokušaju da razviju temelj nauke u metafizici – vrstu „teologije nauke”, neki bi rekli – naturalizovani epistemolozi i filozofi nauke sebe zamišljaju kao demitologizatore i uklonitelje transcendentnog, ako ne i transcendentalnog. [Callebaut 1993: 2]

Naturalizam je metodološka orijentacija čiji se pripadnici zalažu za to da metode i znanja nauka, pre svega prirodnih, treba da rukovode epistemologijom i metafizikom (Rosenberg 2000:

72

9). Literatura o naturalizmu je izuzetno obimna (vidi bibliografiju u Callebaut 1993), a razlike među samim naturalistima prilično velike, tako da je ovom prilikom moguće naznačiti samo njegove osnovne obrise. Glavne postavke naturalizma su odbacivanje filozofije kao osnove nauke, naglašavanje posebnosti fizike kao najbolje zasnovanog ljudskog znanja i ukazivanje na relevantnost izvesnih naučnih teorija pri rešavanju određenih filozofskih problema (naročito darvinističke teorije prirodne selekcije). „Naturalizam kao filozofski pokret tvrdi da sve što postoji ili se događa u svetu jeste podložno objašnjenju metodama prirodnih nauka; on poriče da postoji ili da može išta da postoji što u principu leži van dometa naučnog objašnjenja.” (Callebaut 1993: xv) Razni epistemološki problemi zavise od aposteriornog rešenja, jer se napuštaju apriorni standardi evaluacije induktivnih strategija. Naturalisti su najčešće zagovornici progresizma, što argumente o neracionalnim, nekumulativnim i neprogresivnim karakteristikama nauke čini invalidnim. Bojd (Boyd 1980) progresistički argument naziva dijalektičkim. Novo teorijsko znanje dovodi do poboljšanja naučnog jezika i metodologije, a bolja metodologija dovodi do boljeg teorijskog znanja itd. Pošto su svi događaji u univerzumu, kao i bića u njemu prirodni, znanje o svim fenomenima je predmet naučnog proučavanja. U prirodi postoje regularnosti, jedinstvo i celina koja implicira objektivne zakone do kojih može da dođe samo naučno znanje. Ono što se smenjuje u nauci jesu teorije, a ne metodologija. U literaturi se naturalizam često brka sa materijalizmom, ali je mnogo širi od njega. Materijalizam u filozofiji označava shvatanja po kojima su sve činjenice (uključujući i ljudski um) kauzalno zavisne od fizičkih procesa ili čak i svodive na njih. Materijalizam je uvek naturalistički, ali ne važi nužno obrnuto. Naturalizam nema ontološke preferencije, odnosno nema unapred definisan stav prema određenim kategorijama stvarnosti: dualizmu/monizmu, ateizmu/teizmu, idealizmu/materijalizmu itd. Sve je to na opštem nivou u skladu sa naturalizmom, dok je stvarnost prirodna. To su jedina ograničenja. Zato naturalisti metafizici retko poklanjaju pažnju i tvrde da je priroda jedina stvarnost.

73

Prema naturalistički orijentisanoj epistemologiji, sve što radimo i sve što jesmo deo je prirodnog sveta, čije su osnovne delove opisale fizika i biologija. Mi smo produkt prirodne selekcije koja deluje bez svrhe ili cilja i zato je teorija evolucije jedan od najvažnijih postulata naturalizma, odnosno jedno od njegovih najjačih uporišta. Ona ima najveću naučnu relevantnost pri objašnjavanju čoveka i najbolje je zasnovana u naučnom smislu (vidi npr. Dawkins 1986). Takođe, darvinistička teorija se pokazala relevantnom pri rešavanju određenih filozofskih problema preko objašnjenja raznih procesa koji su „slepi” i mehanicistički (vidi npr. Škorić 2005 za darvinističko opovrgavanje kosmičke teleologije). Pitanje naturalizma u društvenim naukama veoma je kontroverzno i komplikovano. Ako su naturalisti teoretičari koji insistiraju na tome da je prirodan svet jedini koji postoji i da je jedini način da ga zaista razumemo preko upotrebe naučnih metoda prilikom izučavanja fenomena, onda je naučno znanje jedino znanje koje je validno. U ovom smislu veoma je sličan pozitivizmu i ponekad razlike nisu najjasnije, s tim što je naturalizam šira metodološka orijentacija. Početkom 20. veka dominirala je antinaturalistička filozofija na koju je najveći uticaj ostavio Frege, a kasnije i Vitgenštajn. Tek 30–ih i 40–ih godina dolazi do rasta popularnosti naturalizma. Tokom svoje istorije epistemologija je kao jedno od osnovnih pitanja imala opravdanje, koje je smatrano za normativni koncept. Epistemologija je isto tako smatrana normativnim istraživanjem, gde je glavni cilj bilo sistematsko izučavanje uslova opravdanog verovanja. Takva, fundacionalistička epistemologija, najjasniji izraz dobija sa Dekartom. Fundacionalizam je strategija koja objašnjava opravdanje preko identifikovanja skupa verovanja koja su „direktno” opravdana, dakle, bez pozivanja na neki derivacioni opravdani status od strane drugih verovanja. Zatim se objašnjava kako se druga verovanja mogu indirektno ili preko zaključivanja opravdati ukoliko su u određenom odnosu prema ovim već opravdanim verovanjima. Osnovna verovanja sačinjavaju osnovu dalje superstrukture neosnovnih verovanja, ali pitanje je i koja verovanja mogu da se opravdaju direktno (Kim 1988).

74

Za Dekarta je to verovanje bila činjenica da misleći subjekat egzistira. Opravdanje potiče od nemogućnosti sumnje u verovanje. Neosnovna verovanja nalaze opravdanje uz pomoć dedukcije, odnosno preko zaključivanja. Sve do 20. veka fundacionalistički program kartezijanskog mentalizma (verovanja u sopstvena mentalna stanja) bio je neprikosnoven. Ovu epistemološku strategiju osporava tek Kvajn u svojim najpoznatijim esejima u kojima se Dekartova izvesnost proglašava zabludom. Najpoznatiji Kvajnov rad je iz 1951. godine (Quine 1951) u kojem govori o dogmama empirizma i napada dve glavne postavke filozofije logičkog pozitivizma. U pitanju je distinkcija između analitičkih i sintetičkih istina, od kojih su prve one koje su utemeljene samo u značenju i nezavisne su od činjenica, a druge su zasnovane na činjenicama. Druga postavka o kojoj Kvajn raspravlja jeste redukcionizam, po kojem sve smislene izjave stiču značenje preko neke logičke konstrukcije termina koji se isključivo odnosi na neposredno iskustvo. Obe dogme su neosnovane i njihovo rešenje Kvajn nalazi u „zamagljivanju navodnih granica između spekulativne metafizike i prirodne nauke.” (str. 20) Konceptualna shema nauke je mehanizam za predviđanje budućih iskustava na osnovu prošlih iskustava. U epistemološkom smislu fizički objekti oko nas i razna mitska bića razlikuju se samo kvantitativno, a ne u kvalitativnom smislu. Sve te koncepcije imaju poreklo u kulturi oko nas. Taj mit o fizičkim objektima epistemološki je superioran ovom o mitskim bićima samo zato što preko njega možemo da stvorimo strukturu za razmatranje svakodnevnog iskustva. Kasnije će iz ovih stavova proizilaziti razne kritike naturalizma koje ga predstavljaju kao indiferentnog prema pitanju istinitosti ili lažnosti neke teorije. Herbert Fajgl (Feigl 1954, iako je ovaj rad izložen na jednom skupu 1951. godine) je govorio o naučnom metodu bez metafizičkih pretpostavki, odnosno da „nema filozofskih postulata nauke.” (str. 17) Naučni metod se može eksplicirati i opravdati bez pretpostavki o transcendentnosti i verovanja da postoje apriorne istine, nezavisno od podataka koje dobijamo posmatranjem. Kvajn (Quine 1951) je poput Fajgla insistirao na tome da ontološka pitanja spadaju u ravan pitanja prirodnih nauka.

75

Kasnije Kvajn (Quine 1957) govori o tome da nauka nije zamena za zdrav razum, već njegova ekstenzija, i predlaže da se pitanja o ideji naučne objektivnosti predaju psihologiji. Znanje, um i značenje deo su istog sveta i treba ih izučavati na isti empirijski način kao i u prirodnim naukama. Nema mesta apriornoj filozofiji (Quine 1953/1961, 1968). Kvajn je govorio o socijalnoj prirodi jezika, čiji razvoj zavisi od intersubjektivne referentnosti, i da nauka nikad nije dovoljno potkrepljena činjenicama našeg iskustva. To znači da validacija nauke nije moguća na osnovu čulnog iskustva, ukoliko se pod validacijom podrazumeva logička dedukcija. O tome i govori Dijem-Kvajnova teza. Epistemološki teret Kvajn prebacuje na psihologiju. Umesto validacije naučnog znanja potrebno je ispitati naš kognitivni kapacitet preko deskriptivne kauzalno-nomološke nauke. Najveći problem sa kojim se suočava naturalizam jeste distinkcija između opravdanja i uzročnosti. Opravdanje daje osnovu za istinitost verovanja, što naizgled nije slučaj sa uzročnošću. Opravdanje je logički odnos između dokaza i zaključka, a logika je stvar značenja. Bez pozivanja na a priori istine, „prvu filozofiju”, Tvorca itd. naturalizam može da se poziva samo na naučna saznanja i naučnu metodologiju. U negativnom smislu naturalizam se može definisati kao suprotnost supranaturalizmu, naročito religijskom. Naturalističko objašnjenje odbacuje sve a priori principe čije opravdanje mora da se pozove na nešto izvan ljudskog iskustva. Istorijski posmatrano, najvažniji egzemplar naturalističkog objašnjenja jeste pomenuto darvinističko objašnjenje porekla vrsta (Darwin 1859/1964). Pre Darvina postojala je duga tradicija prirodne teologije, gde je najjači argument za natprirodno biće bio argument iz stvaranja ili dizajna, naročito u Pejlijevoj formulaciji. Darvin nije tragao za dokazima protiv prirodne teologije, iako je bio svestan implikacija svoje teorije, već je ponudio alternativno objašnjenje sa direktnim dokazima koji su time podrivali autoritet teologije. Ovo je dobar primer metodološkog principa koji Gir (Giere 2001: 56) naziva „naturalističkim prioritetom”. Dostupnost naturalističkog objašnjenja čini nenaturalistička objašnjenja suvišnim. „Dostupno” objašnjenje je ono koje u odnosu na trenutno prihvaćenu naučnu

76

praksu jeste u dovoljnoj meri plauzibilno da bi se nešto što nije znatno drugačije na kraju pokazalo kao tačno. Naturalizam se susreće i sa problemom opravdanja epistemičkih normi i često mu se upućuju prigovori da nije u stanju da se bavi normativnim elementima života, jer se nauka obično smatra deskriptivnom praksom koja se ne bavi normativnošću. U svetlu naturalizma čovek je falični kognitivni sistem koji je produkt dugotrajnih evolucionih procesa. Ovo je veoma snažan argument iz kojeg se vidi potreba za uzimanjem u obzir psiholoških i bioloških kapaciteta i ograničenja. Apsihologizam koji preovladava u antinaturalističkoj filozofiji ovim biva ozbiljno osporen. Verovatno konačni udar apsihologizmu zadao je Čomski svojom recenzijom Skinerove knjige (Chomsky 1959). Nakon toga, i kasnijeg razvoja raznih teorija o urođenom znanju, kognitivna psihologija stiče legitimitet da raspravlja o epistemološkim problemima (vidi Goldman 1986; Kitcher 1992). Ljudska kognitivna arhitektura je u određenoj meri usklađena sa okruženjem. Načini klasifikacija moraju (grubo) da korespondiraju sa objektivnim regularnostima u prirodi, što važi i za produkciju reprezentacija, tj. predstava stvarnosti. Mozak je nasta(ja)o dugotrajnim delovanjem prirodne selekcije i on nije favorizovan radi naučnih poduhvata. Zato je razumno pretpostaviti da postoje razna filogenetska ograničenja koja nas sprečavaju da imamo u potpunosti precizne i tačne predstave stvarnosti. Kao što smo rekli, određena kompetentnost ljudskog mozga pri razvijanju predstava o stvarnosti mora da postoji (vidi Giere 1985 i Škorić 2004b, 2006a). Filozofska i sociološka teorija o nauci i sama mora da bude naučna teorija (Giere 1985, 1999, 2001). Zasnivanje filozofije i/ili sociologije nauke na logici i intuicijama ne može da bude uspešno. Teorija o nauci koja je isključivo filozofski autonomna, u antinaturalističkom smislu, nije više opravdana. Cilj istraživanja nauke jeste da se objasni šta je nauka i zbog čega je ona toliko uspešna. Ona može da bude normativna, ali normativnost mora da bude zasnovana na pouzdanim empirijski utemeljnim teorijama kako se nauka zaista upražnjava. Gir kao druge osobenosti teorije

77

o nauci navodi i reprezentacionalnost, kognitivnu i evolucionu orijentaciju. Problem naučnog realizma ovom prilikom nije od presudnog značaja, jer postoje mnoge verzije realizma (Boyd 1980). Epistemološki relevantna sociologija nauke realnost posmatra kao da prethodi mišljenju. Ta realnost, ili svet oko nas, ima prilično komplikovanu kauzalnu strukturu, čiji mnogi aspekti nisu dostupni našim čulima. Naučno znanje je ono koje se bavi domenima stvarnosti koje (ne) možemo posmatrati, što postiže preko procesa sukcesivne aproksimacije. Tokom vremena nauka inkorporira teorije koje sve tačnije objašnjavaju kauzalnu strukturu. Potrebno je razvi(ja)ti socijalno orijentisane epistemološke teorije koje bi bile u stanju da objasne i individualne i kolektivne procese spoznaje. Donald Kembel (Campbell 1984) insistira na tome da se naučna politika zasnuje na naturalističkoj sociološkoj/socijalnoj epistemologiji. Naturalizaciju epistemologije treba izvršiti makar zbog toga što je nauka do sada bila uspešna u poboljšanju sopstvenih verovanja. Ona pored toga mora da bude i sociološka i evoluciona. Epistemologije koje naglašavaju sociološki aspekt zovu se „socijalnim epistemologijama”1. Ono što one treba da postignu jesu zadovoljavajuća objašnjenja distribucije i diseminacije verovanja u zajednicama. Ljudi poseduju lične epistemičke ciljeve, gde subjekt pokušava da stekne istinita verovanja. S druge strane, postoje i impersonalni epistemički ciljevi koji pripadaju određenoj zajednici (Kitcher 1992). Kako zajednice individua distribuiraju kognitivne aktivnosti radi postizanja impersonalnih epistemičkih ciljeva? Tu zajednicu Kičer definiše preko skupa individua, distribucije verovanja među njima i skupa rivalskih kognitivnih objekata (hipoteza, teorija, istraživačkih programa, metoda itd.). U zajednicama može da postoji kognitivna uniformnost, ali i kognitivni diverzitet, koji dopušta podelu kognitivnog rada. 1

Iako se ovaj termin pretežno upotrebljava za novije varijante sociologije nauke i znanja, potrebno je podsetiti se da se i neki Mertonovi radovi mogu uvrstiti u socijalnu epistemologiju. Na jednom mestu (Merton 1972: 13) on eksplicitno i pominje ovaj termin. Pored ovog, veoma bitna dva rada su i (Merton 1936, 1948b).

78

Ljudi se međusobno razlikuju po kognitivnim inklinacijama, jer neki žude za novim idejama, kognitivnom heterodoksijom, a neki za kognitivnom ortodoksijom, u zavisnosti od ličnih preferencija, koje se između ostalog formiraju i preko prethodećih iskustava. Takođe, predmet socijalne epistemologije mogu da budu i pitanja o kognitivnom autoritetu, poverenju i kooperaciji. To znači da socijalna epistemologija treba da se razvija kao ekstenzija tradicionalnog naturalizma. U međuvremenu ostaje još nekoliko interesantnih metodoloških problema koji nisu rešeni. Neki društveni naučnici veruju da se predviđanje i interpretacija mogu pomiriti. Smatramo da je moguće doći do kauzalnih teorija ljudskog ponašanja i da je čovek u stanju da stvori modele, regularnosti, čak i zakone koji bi bili u stanju da nam pomognu da predvidimo ljudsko delanje. Ovo shvatanje je naturalističko jer se oslanja na saznanja i metode prirodnih nauka. Među najvećim protivnicima naturalizma, zagovornici interpretacije u izučavanju ljudskog ponašanja su idealisti, fenomenolozi, strukturalisti, etnometodolozi, hermeneutičari, postmodernisti i dekonstrukcionisti. Zato se ovo shvatanje može nazvati antinaturalizmom ili interpretativizmom. Interpretativna sociologija i antropologija svaku „naturalizaciju” društvenih činjenica vide kao „ideološku strategiju par excellance.” (Lutz 1986: 300) Čitav napredak naučne misli kroz istoriju može se posmatrati i kao napredak ka sve većoj prediktivnoj moći teorija i širem obimu objašnjenja. Taj napredak najviše duguje eliminaciji svrhe i značenja u prirodi. Zato je sada ljudsko ponašanje jedini bastion gde se objašnjenja pozivaju na svrhu, cilj, nameru i značenje. Malo ko spori shvatanje da, grubo gledano, prirodne nauke konstituišu jedan epistemički kontinuum. Pitanje je da li u njega mogu da se postave i društvene. Sama po sebi, upotreba metoda prirodnih nauka ne garantuje viši stepen naučnosti društvenih nauka. Ono što može da bude dobar indikator jeste cilj objašnjenja društvene nauke. Prototipski primer cilja istraživanja u prirodnim naukama jeste otkrivanje nekog prirodnog mehanizma koji objašnjava određeni skup fenomena i koji je moguće testirati. Do sada je bilo malo pokušaja da se stvori „prirodna društvena nauka” (iako danas postaju sve više uobičajeni; vidi

79

npr. Sperber 1996; Plotkin 2002). Postoji jedan veći problem, a to je činjenica da politika, pravo, religija, novac, umetnost itd. na prvi pogled nisu sastavni deo prirodnog sveta. Da li je onda uopšte moguća „naturalizacija” socijalne stvarnosti? Odgovor koji je u najvećoj meri zadovoljavajući jeste onaj koji naglašava značaj kognitivne nauke. Psihologija, naročito kognitivna, danas je u velikoj meri naturalizovana, a njena granična disciplina je sociologija. Pitanje o naturalizaciji mentalnih stvari ima dosta kompleksan, iako ne još uvek kompletan odgovor, ali taj odgovor danas je lakše dati nego onaj na pitanje kako je moguće naturalizovati društvene stvari u prirodi. Jedan od najrazvijenijih naturalističkih pristupa u društvenim naukama jeste epidemiologija reprezentacija (Sperber 1996), koji govori o tri moguća načina da se to učini. Mentalno se može u velikoj meri redukovati na neurološko, odnosno prirodno. Deskripcija mentalnih fenomena preko psihologije može da se redukuje na neurologiju. Drugi način je da se naturalizacija shvati slobodnije. Ako su mentalni fenomeni neurološki, odnosno prirodni, nije veliki problem što deskripcija preko psiholoških kategorija ne može da se translira u neurološke kategorije. To je neka vrsta minimalnog naturalizma, bez redukcionizma. Treći način naturalizacije mentalnih fenomena je putem rekonceptualizacije čitavog domena i eliminisanjem svih koncepata koji se ne odnose na prirodne fenomene, što je pozicija eliminativizma. Na sličan način moguće je naturalizovati domen socijalne stvarnosti, iako postoje određeni problemi. Prva mogućnost je redukcija socijalnog na prirodno, mada još uvek ne postoji u potpunosti razvijen i zadovoljavajući pokušaj totalne redukcije društvene nauke na prirodnu. Tako redukcija ostaje mogućnost, koja na ovom stadijumu razvijenosti nauke nije izvodljiva. Drugi način je da se naturalizacija opet shvati slobodnije i tako svaka osobenost socijalne stvari jeste osobenost prirodne stvari, bez obzira na eventualnu nesvodljivost sociologije na psihologiju. Treći način zagovara rekonceptualizaciju socijalnog domena. Možda su naše kategorizacije u društvenoj nauci pogrešne ili je odgovor u rekonceptualizaciji društvenih fenomena kao prirodnih.

80

Redukcija će verovatno ostati nemoguća, dok su liberalnije interepretacije naturalizacije prilično nejasne u pogledu društvenih nauka. Situacija je donekle jasnija u domenu kognitivnih fenomena. Zato kao najadekvatnija strategija ostaje rekonceptualizacija socijalnog domena. Cilj naturalističkih programa nije više Kontova „velika teorija”, odnosno fizika socijalnog sveta, već kompleks isprepletenih modela srednjeg obima. Ovo je samo skica mogućnosti primene naturalizma u sociologiji na razne domene i ukazivanje na nužnost naturalističkog pristupa ako se želi dostići epistemološki relevantna društvena nauka. Neki ambiciozniji pokušaji (npr. Wilson 1998) još uvek su preuranjeni, ali intelektualnom kooperacijom sociologije sa evolucionom biologijom i psihologijom, pre svega kognitivnom i socijalnom, može da se dostigne viši stepen naučnosti nego što sada postoji u sociologiji. Izučavanjem ljudskih predispozicija koje potiču od biologije, razmatranjem kognitivne i socijalne dimenzije individualnog ponašanja, sociologija je u stanju da ta saznanja postavi u širi društveni kontekst.

81

II. NASTANAK I EMANCIPACIJA SOCIOLOGIJE NAUKE Istorija može da se bavi naukom u dva smisla: preko sopstvene evolucije, koja se tiče progresa nauke u odnosu na saznavanje prirode i preko odnosa prema kulturi i društvu (Gillispie 1959). Nastanak sociologije nauke mora da se posmatra u društvenom i intelektualnom kontekstu, jer je odnos između nauke i društva istorijski promenljiva kategorija (za analizu ranih antinaučnih raspoloženja vidi Holton 1993, pogl. VI; za prikaz jakobinskog napada na nauku vidi Gillispie 1959). Širi kontekst podrazumeva analizu okolnosti koje su dominirale u Americi u 19. i 20. veku, jer je tamo sociologija nauke zvanično nastala. Analiza se istovremeno osvrće na antinaučne trendove koji su uticali na konstruktivističke orijentacije u sociologiji i kasnije na pojavu Naučnih ratova.

1. Zamisli o beskrajnoj nauci [D]o sredine 1960–ih godina nauka se pretežno posmatrala kao da je karakteriše jedinstveni skup rigoroznih standarda i sopstveni etos. Od tada sve veći broj ljudi koji izučavaju nauku tvrdi da je ovo mit, i naravno, u svom radu odbijaju da se povinuju tim standardima i tom etosu. Tako je rezultat potpuno grotes-

82

kna slika nauke. Ovaj rezultat sugeriše sledeće pouke: Ako želiš da naučiš nešto o nauci, počni od izučavanja nauke. Ignoriši filozofiju i ponovo ćeš izmisliti lošu filozofiju. Tamo gde sve prolazi, ništa ne prolazi dobro. [Bunge 1992: 73]

Za istoričare nauke izuzetno je zanimljiva činjenica da Amerika nije uspela da stvori „veliku naučnu tradiciju u devetnaestom veku.” (Cohen 1959: 666) Interesantno je da je tada u Evropi dolazilo do velikih otkrića, dok Amerikanci nisu imali predstavnike „velikih umova” tog doba, izuzimajući Frenklina i Gibsa i njihove doprinose fizici i Morija kao osnivača okeanografije. U gotovo svim drugim naukama Evropljani su dali daleko značajniji doprinos od Amerikanaca. S druge strane, poznato je da je u 19. veku Amerika po primeni naučnog znanja bila prva država na svetu. Na to su uticali industrijski rast američkog društva i početak modernog ratovanja u Građanskom ratu. Treba imati na umu da sve do kraja 19. veka tehnologija nije zavisila od primene „čiste nauke”, tj. otkrića novih naučnih principa. Problem razumevanja američke naučne stagnacije čini se težim ako znamo da je u 18. veku nauka „cvetala” u Americi. Nije bilo nikakvog antinaučnog raspoloženja koje bi sputavalo njen razvoj (Cohen 1959)1, ali postojalo je mnogo vannaučnih faktora koji su onemogućavali naučno istraživanje i potragu za znanjem, jer se teorijska nauka nije vrednovala radi samog znanja2. 1

Naučnici su se sve više zalagali za ubacivanje i što veću zastupljenost nauka u kurikulumu, jer su do tada preovladavali kursevi iz književnosti, grčkog, latinskog itd. Najpoznatiji su stavovi Hakslija (Huxley 1880/1957) koji se prvenstveno odnose na Englesku. 2 Koen postavlja i neka daleko interesantnija pitanja koja transcendiraju stanje nauke u Americi devetnaestog veka. Da li „proizvodnja” naučnika najvišeg ranga uopšte predstavlja indeks naučne kulture? Ne treba pominjati koliko malo danas znamo o „biologiji genija”, njegovom stvaranju i ekologiji, tako da ne postoji apsolutno pouzdan način da se govori o izostanku američkih naučnika devetnaestog veka, ali jedno je sigurno, iako nam ne otkriva mnogo toga, da su za stvaranje naučnika bitni i okruženje i biologija. O pitanju genija, tj. velikog čoveka (u nauci) biće reči kasnije.

83

U prvoj polovini 20. veka preovladavajuće shvatanje nauke bilo je ono koje je Kičer nazvao „Legendom” (Kitcher 1993). Legenda je shvatanje nauke koje nije jedinstveno, ali poseduje određena zajednička obeležja. Neki zagovornici su smatrali da je cilj nauke da otkrije konačnu istinu o svetu, a neki da se nauka bavi samo onim delom sveta koji ljudi mogu da posmatraju. Istina se vrednovala radi nje same, ali i radi moći koju neko otkriće može da obezbedi. Za ovaj period filozofije nauke tipično je i shvatanje o kumulativnosti nauke koje vodi ka Istini ili makar sve boljoj aproksimaciji Istine. Zaslužan za tu akumulaciju i progres bio je naučni metod. Uprkos velikim razilaženjima kada se govori o pravoj prirodi naučnog metoda, zajednički imenilac bili su kanoni evaluacije naučnih tvrdnji i teorija. Osnova poverenja u nauku bila je u objektivnosti i racionalnosti. Sigurno najpoznatije artikulacije Legende dolaze od strane pripadnika Bečkog kruga, Karnapa, Hempela, Rajhenbaha, Nejgela i Popera. Ovi autori su se razlikovali po mnogim postavkama, ali im je vera u progresivnost naučnog znanja bila zajednička1. Čolakov (Cholakov 2000) obrađuje tri slučaja snažnog pronaučnog raspoloženja koja se u određenoj meri poklapaju sa opadanjem uticaja pozitivizma: situaciju nakon Drugog svetskog rata u SAD, bivši SSSR i Nemačku pre Prvog svetskog rata. Ove periode on metaforično opisuje kao „nauka bez granica”, „nauka kao direktna produktivna sila” i „nauka kao zemlja mogućnosti”. Po završetku Drugog svetskog rata mnogi ljudi su počeli da veruju u beskrajan napredak naučnog znanja. Tako je 1956. godine nauka u SSSR proglašena direktnom produktivnom silom i malo koja država je imala toliko poverenja u nauku. U to vreme se zahuktavao hladni rat i mnogi naučnici su bili uključeni u procese stvaranja 1

Kičer (Kitcher 1993: 4n4) insistira na pravljenju razlike između dva pokreta koje sačinjavaju isti akteri. U pitanju su raniji, logički pozitivizam, koji je kao glavni filozofski problem isticao „kriterijum kognitivnog značaja” i u kojem je bio slabiji interes za bavljenje opštom metodologijom. Opadanjem interesovanja za problem demarkacije, tokom 40–ih i 50–ih godina, isti ovi naučnici i filozofi počeli su da se bave naučnim potvrđivanjima hipoteza, objašnjenjem i strukturom teorija. Ovaj period Kičer zove logičkim empirizmom. Ovde je izuzetno važan uticaj Popera, jer je on počeo da se bavi problemima koji su kasnije postali od centralnog značaja za logičke empiriste.

84

brojnih oružja. Tako je počela i antinaučna reakcija, usled bojazni da će se nauka i tehnologija kao ljudski proizvodi otrgnuti iz ruku svojih kreatora i naneti štetu čovečanstvu. Za analizu stanja u SAD bitno je razdoblje koje, grubo govoreći, obuhvata period između 1870. i 1970. godine. To je period tehnološkog optimizma i shvatanje nauke kao bezgranične. Završetkom Hladnog rata nauka se u SAD našla u zastarelom okruženju u kojem je nastalo raspoloženje pogodno za smanjenje finansiranja nauke i razočaranje prema nauci i samoj državi, usled neuspeha pri rešavanju bitnih društvenih problema poput rasizma, kriminala, narkomanije itd. „Nauka se nadmeće za fondove koji bi inače mogli biti usredsređeni direktno na same probleme.” (Byerly and Pielke 1995: 1531) Javnost je sve više očekivala rezultate naučnih istraživanja i opravdanje finansiranja. Pre Drugog svetskog rata politika vlade SAD bila je „doktrina korisnog znanja” (str. 1531), gde je eksplicitno podržavana samo nauka koja može da demonstrira efikasnost u odnosu na društveno poželjne ciljeve (odatle i pojava hemurgije)1. Nakon rata ekologija je promenjena „društvenim ugovorom” Vanevara Buša 1945. godine. Tada nastaje predlog novog odnosa između nauke i društva – „beskrajna nauka”, pa je tako novo naučno znanje postalo intrinzično korisno i nije više bilo potrebe da zadovolji kriterijum praktičnosti kako bi dobila finansijsku podršku2. 1 Prevod ovog termina bio bi „delovanje sredstvima hemije”. Hemurgija je bila deo programa naučnog i sociopolitičkog razvoja s ciljem da se poboljšaju američka privreda i ekonomija. Interesantan je podatak da projekat nije bio povezan sa državnom birokratijom niti sa vojnoindustrijskim kompleksom. Nastala je kasnih dvadesetih godina kada je američka poljoprivreda počela da pati od hiperprodukcije, ali nije ispunila očekivanja. 2 Goldberg (1992) je pokušao da pokaže kako je Vanevar Buš 1941. godine sam doneo odluku da se započne rad na projektu „Menhetn”. Formalno je projekat stavljen pod nadzor vojske u junu 1942. godine i obično se smatra da je sredinom 1941. godine već postojalo dovoljno eksperimentalnih dokaza da je moguće napraviti atomsko oružje. Međutim, Goldberg tvrdi da je Buš uspeo da stvori klimu u kojoj su ljudi počeli tako da misle. U jesen 1941. godine nije bilo ubedljivih laboratorijskih demonstracija separacije izotopa, nije postojalo dovoljno znanja o hemiji uranijuma i nije bilo dovoljno plutonijuma u čitavom svetu, a samim tim ni tehnike za njegovo odvajanje od uranijuma. Ovaj slučaj može da posluži i kao primer kako su istraživanja nakon Drugog svetskog rata pod pokroviteljstvom vlade SAD bila hijerarhijska, gde su prioritet imala ona koja su vršena u vojne svrhe.

85

Bajerli i Pilke (Byerly and Pielke 1995) smatraju da je današnji „društveni ugovor” američke nauke i društva prepreka promenama u naučnoj politici i zato govore o „ekološkoj krizi nauke”. „Ekologija nauke” je odnos vodećih svetskih naučnih institucija sa društvenim okruženjem. Nauka funkcioniše po „društvenom ugovoru” čija glavna funkcija jeste da oblikuje očekivanja nauke i društva. Nauka očekuje izvesnu samostalnost, a društvo koristi od nauke i njenog finansiranja. Suština „društvenog ugovora” je u sledećem: (1) naučni progres je postao suštinski sastojak nacionalnog blagostanja; (2) nauka obezbeđuje rezervoar znanja koji može da se primeni za državne potrebe; (3) nauka mora biti oslobođena od politike jer je ona stvar slobodnih umova i od njih treba da zavisi pravac istraživanja. Bušove metafore su u sebi krile i određene ideološke stavove. Samim tim što nauka akumulira znanje, nije više bilo bitno kako će se to znanje koristiti i ona nije više morala da pravda svoje finansiranje. Pomenuti Bušov manifest označava proces koji je otpočeo znatno ranije. Prethodeći uslovi razvoja u posleratnom periodu nalaze se u periodu između dva rata i to vreme je najbolji primer velikog poverenja u nauku i njene mogućnosti da reši društvene probleme. Iako je taj period ispunjen i Velikom depresijom, ipak je postojala proliferacija projekata koji su imali za zadatak da naciji donesu prosperitet putem naučnog otkrića. I zaista, tokom najgoreg perioda Depresije, 1933–1934. godine, organizovana je poznata izložba Vek progresa u Čikagu. Tamo je na najdirektniji način nekoliko miliona ljudi upoznato sa tehnološkim „čudima” koja su obećavala bolje vreme za čovečanstvo. Ta „svetlija budućnost” trebalo je da se realizuje primenom nauke na ekonomiju i svakodnevni život (Cholakov 2000). Naučne izložbe imaju dugu istoriju. Prva je organizovana u Kristal Palasu 1851. godine, a tridesetih godina prošlog veka one su stekle posebno značenje u industrijalizovanom svetu. Zadatak im je bio da ubede milione žrtava Velike depresije da će loša vremena biti prevaziđena „magijom” nauke. U isto vreme u SSSR, gde su naučne izložbe cvetale, harala je jednako jaka kriza u vidu posledica rapidne industrijalizacije. Jedna takva izložba u Moskvi postala je trajna sve do raspada SSSR.

86

Nauka nije bila ta koja je pomenute države izbavila iz ekonomskih problema. Stvarno restrukturiranje privrede dogodilo se tokom Drugog svetskog rata naporom nacija koje su bile u ratu. Tokom tog rata došlo je do primene glavnog otkrića iz veoma apstraktnog naučnog polja – atomske fizike. Sve do sredine tridesetih godina atomska fizika činila se isuviše apstraktnom i udaljenom od praktičnih aplikacija, čak i od strane nekih čuvenih naučnika, poput Radeforda. U SSSR naučnicima je jednostavno bilo zabranjeno da se bave atomskom fizikom. Umesto toga, bilo im je naređeno da se bave nekim praktičnijim istraživanjima. I pored svega, do početka Drugog svetskog rata nova otkrića su atomsku fiziku načinila veoma atraktivnim poljem istraživanja, što je rezultiralo atomskom bombom 1945. godine. Holinger (Hollinger 1995) u svojoj kulturno-programskoj analizi polazi od tekstova američkih intelektualaca tokom četrdesetih, pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka u kojima je ovaj naučno orijentisani kulturni program branjen. Zato je logična početna tačka Holingerove analize Merton, koji je pisao o odnosu demokratije i nauke (1942/1973). Pored Mertona, naučnici i intelektualci koji su oko 1945. godine bili uključeni u ove borbe u američkoj kulturi bili su: Džon Djui, Ernest Nejgel, Robert Makajver, Melvil Herskovic, Margaret Mid i drugi. To su bili pobornici demokratije i borci protiv fašizma, religijskih predrasuda, provincijalizma i totalitarizma. U to vreme su brojni američki katolički intelektualci počeli da govore o obaveznoj „ulozi religije u stvaranju vrednosti i o suštinskom doprinosu demokratiji, naročito od strane hrišćanske religije.” (Hollinger 1995: 442) Oni su nauku optuživali za rušenje sekularnih vrednosti. Holinger podseća da su mnogi američki katolički časopisi u najmanju ruku bili naklonjeni Musolinijevoj invaziji na Etiopiju (1935) i Franku u Španiji (1936). U Njujorku je Bertrandu Raselu oduzet fakultetski angažman na osnovu privatne tužbe katoličkog sudije, jer je Rasel bio „ateista i seksualni liberal”. Često se zaboravlja da je tadašnje poimanje „hrišćanske kulture” uključivalo u sebe i snažne „antisemitske barijere za zapošljavanje Jevreja

87

u višem obrazovanju, naročito u humanističkim disciplinama i društvenim naukama.” (str. 443)1 Veoma bitan događaj po završetku Drugog svetskog rata bio je objavljivanje „Crvene knjige” (General Education in a Free Society) na Harvardu, kojom je definisano američko visoko obrazovanje od 1945. i tokom šezdesetih godina. U ovom izveštaju nauka je identifikovana kao osnova „’duhovnih vrednosti’ demokratskog humanizma.” (str. 445) Tako je formulisan „naučni stav”, o kojem su ranije pisali ljudi poput Džejmsa i Djuia2. U to vreme (1946. godine) Džejms Konant je održao predavanja od kojih je kasnije nastala knjiga On Understanding Science (Conant 1947/1951), u kojoj je u istoriji nauke promovisan metod slučaja. Istorijski značaj ove knjige je daleko veći. Konant je govorio o sekularnoj kulturi i pokušavao da ubedi savremenike u to da je američkom društvu neophodna nauka kako bi se održale društvene vrednosti koje je hrišćanstvo propovedalo. Na pitanje zbog čega su ljudi u današnjem društvu izgubljeni, Konant je imao specifičan odgovor: ti ljudi nisu uspeli da asimiliraju nauku u kulturu. On (Conant 1944, 1948) je insistirao na tome da se o budućnosti 1

Rasel nije jedini koji je imao loše iskustvo zbog tadašnjeg stanja u SAD. U martu 1948. godine Edvard Kondon je od strane potkomiteta koji je istraživao „antiameričke” aktivnosti proglašen slabom karikom američke atomske bezbednosti. U pitanju je bila danas možda najpoznatija afera antikomunističkih maltretiranja američkih naučnika. Na osnovu studije slučaja Kondona Džesika Vong želi da ispita odnos između politike Hladnog rata, nauke i vlade SAD, odnosno kao posledicu toga da ispita reakciju američke naučne zajednice na antikomunizam (Wang 1992). 2 Maliken (Mulliken 1937) definiše „naučni stav” kao „stav u kojem je najveća vrednost povezana sa idejom objektivne istine.” (str. 66) Sa tom verom povezan je i temeljni skepticizam, jer je odavno poznato da nauka, tj. naučnici, mogu da (po)greše. U neku ruku, naučni stav je sličan intelektualnom stavu. „To je mentalno stanje koje se nikad ne realizuje u potpunosti u praksi. . .” (str. 66) U njemu su uvek prisutne i emocije. Najpoznatija knjiga pod naslovom Scientific Attitude potiče od Vodingtona (Waddington 1941/1948) i na momente podseća na neke Mertonove ideje o nauci i demokratiji iz istog perioda. Govoreći o racionalnosti u socijalnom svetu Alfred Šic je opisao naučnu aktivnost na sledeći način: „Naučna aktivnost kao socijalni fenomen je jedna stvar, specifični stav koji naučnik mora da prihvati prema problemu je drugi. Shvaćen kao čisto ljudska aktivnost naučni rad se razlikuje od ostalih ljudskih aktivnosti samo po činjenici da konstituiše arhetip za racionalnu interpretaciju i racionalnu akciju.” (Schuetz 1943: 134)

88

američke nauke može govoriti samo preko određenih pretpostavki o tome kako će SAD izgledati u naredne dve decenije. Napredak nauke podrazumeva slobodno društvo i slobodnog naučnika koji nije pod kontrolom državnog aparata. Konant je bio ubeđen da će Amerika biti slobodno društvo koje će uspeti da pobedi Nemačku i Japan u Drugom svetskom ratu1. Tokom pedesetih godina globalni kontekst američkih kulturnih borbi obezbedila su dešavanja u SSSR (Hollinger 1995). Dok je u SAD podrška nauke dolazila u najvećoj meri od strane privatnih ili državnih univerziteta, privatnih interesa ili velikih korporacija, u SSSR ta podrška je dolazila od strane države koja ju je i usmeravala u skladu sa državnim planovima i politikom. Haris (Harris 1959) smatra da je Rusija kaskala za Zapadnom Evropom po mnogo osnova. Prvo, Zapad je doživeo religijske revolucije u vidu reformacije i kontrareformacije (16. i 17. vek), ekonomsku revoluciju koja je otvorila vrata industrijskoj revoluciji (18. vek), političke revolucije ka demokratiji u Francuskoj i Americi (18. vek) i intelektualnu revoluciju u vidu prosvetiteljstva (18. vek). Ovi događaji su se u Evropi odvijali vekovima, dok su se u Rusiji dogodili za vreme jedne generacije, sa velikim zakašnjenjem i daleko većim intenzitetom. U SSSR oficijelna naučna doktrina postalo je načelo „nauka kao direktna produktivna sila” (1956. godine) i nauka je smatrana za ključni faktor ekonomskog uspeha. Mirski napominje da izgradnja SSSR-a ne bi bila moguća bez „razvijene naučne ekonomske osnove.” (Mirsky 1972: 281) Istraživanja o samoj nauci u početku su se kretala u okvirima organizacije naučnog rada, zajedno sa njegovim socijalnim i ekonomskim primenama. Početkom dvadesetih i tokom tridesetih godina prošlog veka istraživanja o nauci su u SSSR bila izuzetno stimulativna i veoma uticajna. Tako je nastala i „nauka o nauci” koja je trebalo da proučava samu nauku i da je usmerava. Začetak „nauke o nauci” može se locirati u Prag 1959. godine, gde je slavljena dvadesetogodišnjica knjige The Social Function of Science Džona Dezmonda Bernala. Sam 1 Konantovi tekstovi su izvršili veliki uticaj na sociologiju, filozofiju i istoriju nauke (Conant 1947/1951, 1948, 1954).

89

naziv „nauka o nauci” (naukovedenie) odabran je u junu 1966. godine na simpozijumu u Ljvovu1. Hemurgija u SAD nije ispunila očekivanja koja su za nju bila vezana, ali postojao je još jedan naučni program koji se pokazao kao veoma efikasan. U pitanju je nemačka hemija. Tokom prve trećine 20. veka Nemci su razvili tehnologije kako bi sintetizovali materijale koji su bili potrebni ekonomiji u ratu i u miru. Ovo je omogućilo državi da preživi doba imperijalizma i dva rata. U Nemačkoj je nauka viđena kao sredstvo ekonomskog progresa (Cholakov 2000). Hemija je vekovima bila vezana za nacionalne interese. Ova tradicija je počela sa Glauberom u 17. veku, a nastavila sa Libigom sredinom 19. veka. Libig je prigovarao nemačkoj hemiji da je isuviše „asocijalna”, odnosno isuviše teorijski nastrojena i nezainteresovana za potrebe društva. Nemačka je nedostatak kolonija i prirodnih resursa nadomestila hemijskom sintezom i postala gotovo sama sebi dovoljna u pogledu sirovina. Krajem 19. veka Adolf fon Bajer je uspeo da sintetiše indigo, što je dovelo do kolapsa britanskih plantaži indiga u Indiji. Industrija sintetičkih boja je delo Perkina iz Velike Britanije, ali je usavršena u Nemačkoj. Haber-Bošov proces sinteze nitrata prekinuo je zavisnost Nemačke od uvoza iz Čilea i obezbedio je municiju za Drugi svetski rat (Cholakov 2000). Kao što se može videti, kraj 19. veka predstavlja doba imperijalizma i svet je bio podeljen u borbi za resurse. Zbog toga ne čudi što su mnoge nacije svoje nade uložile u nauku i smatrale je za beskrajnu ili za direktnu produktivnu silu. U takvim okolnostima odvijao se razvoj istorije i sociologije nauke.

1 Dobrov (1966/1969) pruža dobru ilustraciju čime se nauka o nauci bavila: naučno-tehničkim progresom i uopšte razvojem nauke, naučnim kadrovima, problemima naučne organizacije rada naučnika, planiranjem razvoja nauke itd. On smatra da je vreme u kojem je pisao zrelo za rađanje nove discipline – opšteg poznavanja nauke (str. 203). U skladu sa tadašnjom doktrinom u SSSR-u autor knjigu započinje Bejkonovim rečima: „Nauka je – snaga!”

90

2. Uticaji marksizma, Manhajma, Hesena i Bernala [N]epoznavanje nauke znači neuspeh da se razumeju faktori koji su u osnovi ključnih događaja našeg vremena. Istorija poslednjih nekoliko godina trebalo je da nam pokaže da nije više stvar izbora, već apsolutno neophodno da se nauka razume, ceni i efektivno koristi. [Bernal 1945: 474]

Sociologija je pre Drugog svetskog rata u SAD bila institucionalno relativno dobro uspostavljena. Gotovo na svim vodećim univerzitetima postojali su departmani sociologije, iako je na dubljem nivou intelektualnog sadržaja i strukture same discipline bilo daleko manje jedinstva, što neki pripisuju „opštim obeležjima stanja misli o čoveku i društvu.” (Parsons and Barber 1948: 245) Isto tako, sociolozi kao profesionalna grupa nisu bili u povoljnoj poziciji, jer je u to doba „[p]sihologija . . . bila osnovni posrednik između bioloških nauka i polja socijalnog ponašanja.” (str. 246) Najuže povezana disciplina sa sociologijom nauke jeste istorija nauke. Ako se zna da je Sarton bio jedan od članova komisije za odbranu Mertonove doktorske disertacije i da ju je on prvi put i objavio, onda ne čudi rana povezanost i isprepletenost ove dve discipline i ljudi koji su se njima bavili. Rana sociologija nauke razvijala se u okviru filozofskih debata koje su se ticale prirode nauke i društvenih osnova znanja uopšte. Sve do sedamdesetih godina prošlog veka gotovo da je bila sinonimna sa mertonovskom paradigmom, što je već rečeno. Danas je sociologija nauke deo interdisciplinarnog polja koje se zove „socijalne studije nauke”, a veoma su uobičajene žestoke debate i oko filozofskih i metateorijskih problema. Nema nikakvih znakova da će se u skorije vreme pojaviti ujedinjena paradigma koja bi mogla da uredi danas izuzetno raznoliko polje, iako postoje određeni pokušaji da se napravi izvesna sinteza ovih orijentacija. Glavna obeležja sociologije nauke dugo su bili (i još uvek jesu) diverzitet i konflikt, što Kolins i Restivo (Collins and Restivo 1983: 185) tumače kao znak intelektualne vitalnosti i kao ključni faktor za budući razvoj discipline.

91

U vreme konstituisanja sociologije nauke dominantne kognitivne orijentacije bile su pozitivizam, marksizam i funkcionalizam, što ne isključuje eventualna međusobna preklapanja. Pozitivisti (najšire gledano) su teoretičari koji tvrde da se naučne činjenice tiču stvarnog spoljašnjeg sveta, da su samo u nekoj meri posredovane neinduktivnim logičkim i matematičkim oblicima znanja, i da ne zavise (makar ne u nekom značajnom obimu) od refleksija društvenih stvarnosti. Rani oblici opozicije pozitivizmu nalaze se kod Kanta i Hegela, iako je Kant svojom identifikacijom apriornih kategorija razumevanja želeo da uspostavi osnovu empirijske nauke. S druge strane, Hegel je bio jedan od prvih filozofa koji je izrazio otvoreno neprijateljski stav prema modernoj nauci, smatrajući nauku otuđenjem Duha od njegovog pravog lica. Njegova istorijski orijentisana kritika otvorila je put Marksovim materijalističkim argumentima da su ideje socijalno determinisane. Sasvim u protivstavu prema nemačkoj filozofiji, koja sa neba na zemlju silazi, ovde se sa zemlje nebu uzdiže. To jest ne polazi se od onoga što ljudi kažu, što sebi uobražavaju, sebi predstavljaju, niti od rečenih, mišljenih, uobraženih, predstavljenih ljudi, da bi se, pošavši od toga, došlo do realnih ljudi; polazi se od stvarno delatnih ljudi i njihovim stvarnim životnim procesom se takođe objašnjava razvitak ideoloških odraza i odjeka ovog životnog procesa. I mutne tvorevine u mozgu ljudi su nužni sublimati njihovog materijalnog životnog procesa koji se da empirijski konstatovati i sa svojim materijalnim pretpostavkama povezati. Moral, religija, metafizika i ostala ideologija, i njima odgovarajuće forme svesti gube time svaki dalji privid samosvojnosti. Nemaju oni istorije, nemaju razvitka, već ljudi koji razvijaju svoju materijalnu proizvodnju i svoje materijalno opštenje menjaju sa ovom svojom stvarnošću takođe i svoje mišljenje i proizvode svoga mišljenja. Svest ne određuje život, već život određuje svest. U prvom načinu gledanja polazi se od svesti kao žive individue, a u drugom načinu gledanja, koji odgovara stvarnom životu, polazi se

92

od samih stvarnih živih individua i na svest se gleda samo kao na njihovu svest. [Marks i Engels 1846/1964: 22–23; kurziv u originalu]

Marks je ideje određene epohe shvatao kao posledicu organizacije sredstava intelektualne produkcije. Njegov cilj bio je da preko materijalne osnove znanja pokaže da su ideje funkcije političkih ideologija. Najveći uticaj u sociologiji nauke marksizam je ostvario idejom da su oblici znanja direktne refleksije ekonomske organizacije ili interesa i pogleda na svet određenih društvenih klasa. U stratifikovanom društvu svi ljudi se rađaju u određenim klasama, čiji pripadnici imaju određene interese, vrednosti, verovanja, očekivanja itd. Pripadanje klasi utiče na pristup društvenog naučnika, ali to ne podrazumeva nepremostivost ovih početnih ograničenja, niti to da klasa misli kroz naučnika. Jednostavno, pogrešno je tvrditi da sve ideje bivaju stvorene iz ekonomske osnove društva. Postavlja se pitanje uticaja Marksa (i Engelsa) u sociologiji nauke, jer je njihova teza o socijalnoj uslovljenosti ideja prilično nejasna i nesistematična. Šta uopšte znači da društveno biće determiniše svest? Da li to znači da društvo kao celina izaziva mentalne procese ili da socijalna pozicija individue i ponašanje snažno utiču na način njenog mišljenja? Dvadesetih godina prošlog veka Šeler i Manhajm razmatrali su ideju da je znanje refleksija društvene strukture. Nijedan od njih dvojice nije bio marksista, ali su obojica bili pod uticajem intelektualne atmosfere u kojoj je marksizam bio veoma aktuelan. Manhajm (Mannheim 1936) se naročito suprotstavljao marksizmu i nekim relativističkim implikacijama marksističkih argumenata, jer on objektivnu istinu smatra produktom slobodne inteligencije. Matematika i nauka izlaze iz dometa sociološkog objašnjenja, jer predstavljaju čisto i samoevidentno znanje. U dotadašnjoj sociologiji znanja nije bilo većeg interesovanja za nauku i naučno znanje. Jedan od prvih autora koji su se zainteresovali i za tu stranu problema bio je Špengler. Špengler (Spengler 1918–22/1928) je poticao iz istog intelektualnog miljea, ali je govorio o matematici kao kulturnom produktu istorijskog etosa određenih civilizacija1. Njegovo mišljenje 1

Špengler (Spengler 1918–22/1928) je pisao o tome da „ne postoji,

93

nije imalo uticaja na sociologiju znanja, delimično i zato što ove ideje nije povezao sa određenim klasama ili institucijama. Ipak, izvršio je uticaj na pripadnike antinaučne orijentacije u sociologiji. Nekoliko godina nakon Manhajmovog dela (Mannheim 1936) marksisti počinju da ulaze na teritoriju same nauke. Jedan od prvih pokušaja, koji je svakako i najpoznatiji, jeste pokušaj Borisa Hesena (Hessen 1931/1980), koji je izvršio dosta veliki uticaj na Mertonove rane radove1. Tokom dvadesetih godina prošlog veka marksistički orijentisani istoričari nauke pokazivali su veoma malo interesovanja za čistu istoriju nauke. Glavna interesovanja bila su povezana sa epistemološkim dilemama moderne nauke, jer su pod uticajem Lenjina mnogi od njih pokušavali da ponude dijalektičko-materijalističku interpretaciju moderne revolucije u fizici (Vucinich 1982). Vučinić pokazuje kako su reakcije Sovjeta na Ajnštajnove teorije uvek u sebi imale poređenje sa dijalektičkim materijalizmom. Teorije su se na osnovu toga i procenjivale – u kojoj meri su usklađene sa ideologijom. Hesenov tekst predstavlja prvi sistematski pokušaj marksističke interpretacije naučne revolucije u 17. veku. Suština je u nastojanju da se pokaže kako su teorijske ideje Principia produkt Njutnovih pokušaja da pronađe sistematska rešenja za potrebe niti može da postoji, broj kao takav” (str. 59; u originalu kurzivom) i da zato imamo različite tipove matematike (indijsku, arapsku, klasičnu i zapadnu). Sve te različite matematike zavise od kulture u kojoj su ukorenjene: „Ne postoji matematika, već samo matematike” (str. 60; u originalu kurzivom) i zato je matematika umetnost (str. 62). 1 Posvetićemo pažnju i Hesenovoj biografiji iz dva razloga. Jedan je što nam ona dosta toga može reći o okolnostima u kojima je Hesen radio, a drugi je što Milić (1995) ističe kako mu ona nije bila dostupna (str. 82n75). Međutim, ova tvrdnja je u najmanju ruku čudna, jer već na sledećoj strani (str. 83) Milić kritikuje jednu analizu Hesenovih motiva za pisanje rada o Njutnu (Graham 1985) i tvrdi kako „u članku nisu navedeni pouzdani izvori za ovakvo tumačenje Hesenovih ličnih pobuda, te je tumačenje neubedljivo.” (Milić 1995: 83) U fusnoti (str. 83n81) on tačno navodi bibliografske podatke rada (Graham 1985), ali sasvim pouzdano se može utvrditi da taj rad nije čitan, jer se u njemu nalazi biografija Hesena. Što se tiče kritike da je tumačenje Grejema neubedljivo i da nije dovoljno potkrepljeno, ni ona ne stoji, niti se može uzeti u obzir kao relevantna, jer se ne nude nikakva kritička opovrgavanja, već puko odbacivanje i negiranje analize. Pitanje je koliko je suština tumačenja adekvatna, ali ne mogu se dovoditi u pitanje brojni izvori na koje se Grejem poziva.

94

tadašnje tehnologije. Hesenov rad je izazvao različite reakcije u SSSR, ali tamo se dugo godina niko nije ozbiljno bavio metodološkim i teorijskim aspektima njegovog rada. Rad je na engleskom štampan 1931. godine, u zbirci Drugog međunarodnog kongresa za istoriju nauke i tehnologije, održanog u Londonu. Na ruskom je rad štampan dve godine kasnije. Hesen je izabran za dopisnog člana Ruske akademije nauka 1933. godine, što je bila potvrda njegovog pionirskog rada iz marksističke istorije nauke. Tek 1934. godine u SSSR izlazi jedna kritika njegovog rada, gde mu se zamera na tome što je govorio o mehaničkim i formalnim vezama između Njutnovih teorijskih ideja i tadašnjih tehnoloških potreba i što nije analizirao procedure translacije tehničkih potreba u naučne probleme. Takođe, nema odgovora na pitanje koji su to uslovi i izbori od Njutna načinili vođu u novim oblastima susreta nauke i tehnologije (Vucinich 1982: 128). Hesen je rođen 1893. godine u jevrejskoj porodici srednje klase. U srednjoj školi ga je zainteresovala politika. Studirao je fiziku u Edinburgu 1913–14. godine i u Petrogradu tokom Prvog svetskog rata. Nakon Revolucije bio je vojnik u Crvenoj armiji, a kasnije je bio profesor fizike na univerzitetu u Moskvi. Tokom nekoliko poslednjih godina života radio je u Institutu za fiziku Akademije, gde je direktor bio Sergej Vavilov, budući predsednik Akademije i brat Nikolaja Vavilova, koji je kasnije bio u Londonu sa Hesenom (vidi Joravsky 1965; Kojevnikov 1996). Hesenovo pojavljivanje na skupu u Londonu bilo je atipično u odnosu na ono šta je radio u SSSR, jer on nije objavljivao radove o socijalnom kontekstu nauke, već se bavio odbranom teorije relativiteta i kvantne mehanike od vulgarnih marksističkih kritika (Graham 1985; Vucinich 1982). U tim radovima zagovarao je tezu da je moguće napraviti razliku između intelektualnog sadržaja teorije i socijalnog konteksta u kojem je ona proizvedena. Hesen je tada u SSSR imao političkih problema. Bio je marksista intelektualac iz postrevolucionarnog perioda, ali sada mu je pretila opasnost od nove generacije dogmatičara pod protekcijom Staljina. Umro je 1938. godine u zatvoru kao žrtva staljinističkog režima. U Londonu je na pomenutoj konferenciji prisustvovalo

95

osam Sovjeta, od kojih su svi osim dvojice završili na sličan način, uključujuči Buharina i Vavilova (Graham 1985: 708). Kada je Hesenova karijera uzimala zamaha, tokom ranih dvadesetih godina, politička i ekonomska kontrola bila je fleksibilnija od one koja je nastala ubrzo nakon povratka iz Londona. Fizičari u SSSR vodili su žestoke debate oko teorije relativiteta i kvantne mehanike. Kritike su dolazile od starijih fizičara koji nisu mogli/želeli da se prilagode novim teorijama i od strane radikalnih marksističkih ideologa koji su verovali da su obe teorije ispunjene idealističkom buržoaskom filozofijom. Teorija relativiteta je bila žestoko kritikovana, jer je Ajnštajn često pominjao uticaj Maha, koga je Lenjin često kritikovao u svojim delima (str. 710; vidi i Graham 1966; Feyerabend 1966). Dalja analiza ne zasniva se samo na činjenicama i Grejem nudi svoju interpretaciju Hesenovih motiva za pisanje rada o Njutnu. On zaključuje da je Hesen zapravo želeo da zaštiti marksizam preko odbrane teorije relativiteta. Njegova briga bila je zasnovana na pretpostavci o tačnosti teorije relativiteta. Ukoliko se negira njena uskladivost sa marksizmom, kako će onda marksizam moći da se odbrani od nje ukoliko se pokaže da je Ajnštajnova teorija tačna? Zato se zalagao za razdvajanje teorije i filozofskih interpretacija, čemu će se vratiti u svom radu o Njutnu. Hesen i njegovo shvatanje fizike kritikovani su na konferenciji o stanju sovjetske filozofije, koja je održana od 17. do 20. oktobra 1930. godine. On je bio prisutan, ali je u konačnoj pismenoj verziji konferencije dva puta cenzurisan – kada je govorio o teoriji relativiteta i o kvantnoj mehanici (Graham 1985: 712). Milićevo kritikovanje potkrepljenosti Grejemove analize nije održivo zbog činjenice da je Grejem u nekoliko navrata razgovarao sa Arnostom Kolmanom, filozofom nauke koji je u vreme održavanja konferencije u Londonu bio određen od strane Komunističke partije da bude predvodnik grupe Sovjeta. Rečeno mu je da posebno pazi na Buharina i Hesena, koji su navodno već ispoljavali ideološke „devijacije” i bili pod sumnjom. Odlazak u London bio je test za njihovu ideološku ortodoksiju. Četiri člana sovjetske delegacije (među njima su bili i Hesen, Buharin i Kolman) imala su naređenje od Politbiroa da

96

naglase marksizam u svojim izveštajima, dok je ostalim članovima, koji nisu bili u partiji (gde je spadao Vavilov), bila dopuštena veća sloboda u odabiru tema. Buharin se nije držao naređenja, Hesen jeste (str. 713). Nikolaj Buharin je održao govor „Teorija i praksa sa stanovišta dijalektičkog materijalizma.” Objasnio je kako se u sovjetskoj nauci odigrava revolucionarna unifikacija teorije i prakse koja će eliminisati jaz između intelektualnog i fizičkog rada. Ta unifikacija predstavlja ulazak masa u kulturnu arenu i transformaciju proleterijata iz objekta u subjekt kulture, a sve to je omogućio naučni metod. Glavni primer koji je Buharin naglašavao bila je poljoprivreda (Roll-Hansen 2005). Sa ovim informacijama na umu čitava konferencija, odnosno nastup Sovjeta, može da se sagleda u potpuno drugačijem svetlu nego što se to na prvi pogled čini. Naučnici koji nisu pripadali partiji zaista su manje ili nimalo pažnje posvećivali politici. U vreme kada je otišao u London Hesen je bio u teškoj situaciji i ovo je bila prilika da trasira svoju buduću karijeru. Kolman je kao naučnik, ali i čovek partije, bio zadovoljan Hesenovim radom u kojem nije bilo govora o teorijskoj matematici i fizici kao u njegovim prethodnim radovima. U izlaganju je veoma naglašena uloga prakse u određenju teorije. Hesen je poslušao Staljinove naredbe oko toga da se naglasi i uloga tehnologije. Njutnova teorija jeste apstraktna, ali njeno jezgro potiče od tehničkih problema nastalih u industriji i trgovini tokom 17. veka. U radu se na mnogim mestima poziva na Marksa, Engelsa i Lenjina (vidi Hessen 1931/1980). U ranijim radovima on je naglašavao logiku i filozofiju, a ne tehnologiju. Samo jedna stvar je zajednička radovima pisanim pre Londona i onom izloženom u Londonu, a to je razdvajanje vrednosti naučne teorije od ideološkog okvira u kojem se ona razvila (Graham 1985: 716). Po Grejemovom tumačenju, Hesen je imao dva cilja koja je želeo da postigne ovim radom. Prvi je bio da demonstrira sopstvenu marksističku ortodoksiju koju su mu mnogi kod kuće odavno osporavali. Drugi je bio da odbrani nauku od ideoloških iskrivljenja, isticanjem potrebe odvajanja Njutnovih dostignuća u fizici od ekonomskog poretka u kojem su ona nastala i filozofskih i religijskih zaključaka koje su Njutn

97

i mnogi njegovi savremenici izvlačili iz naučne teorije. Ako bi pokazao da ovo važi za Njutna, pretpostavljao je da će njegovi kritičari uvideti da to važi i za Ajnštajna. Kao što se Njutnova fizika razvila u merkantilističkoj Engleskoj, a niko od Sovjeta nije opovrgavao Njutna, tako su se teorije Bora i Ajnštajna razvile u imperijalističkoj Evropi, što bi možda moglo da natera mnoge kritičare da na objektivniji način sagledaju ove teorije. Implicitna poruka je, po mišljenju Grejema, bila: „Ono što vi radite Ajnštajnu i Boru, ja mogu da uradim Njutnu”1. Hesen je kritikovao Njutnova religijska uverenja, smatrajući da time ukazuje na odvojenost ideologije i fizike. Analizu koju je on sproveo na Njutnovim njegovi protivnici su sprovodili na Ajnštajnovim radovima. Međutim, on iz svoje socijalne analize Njutnovog rada nije izvlačio iste zaključke kao što su to protivnici u SSSR činili Ajnštajnu. „Hesen je želeo da napravi razliku između socijalnog porekla nauke i njene kognitivne vrednosti.” (str. 718) Smatrao je da svojim radom brani i Njutna i Ajnštajna, jer je lakše bilo ubediti protivnike da je Njutnova fizika tačna, iako je produkt buržoaske kulture, nego da je to i dalje pokušavao sa Ajnštajnom. Vučinić smatra da nesporno možemo da zaključimo dve stvari. Prvo, da je to i prvi i poslednji pokušaj objašnjenja razvoja nauke preko klasičnog marksizma, a drugo, da nijedan teoretičar na Zapadu nije pomišljao da u potpunosti odbaci Hesenove provokativne analize. Tokom naredne dve decenije istoričari nauke u SSSR-u su izbegavali pozivanja na njegov rad. Ona su počela tokom šezdesetih godina, ali samo usputno i tek 1978. godine u SSSR se pojavio rad koji ga je u potpunosti rehabilitovao (Vucinich 1982: 130). Danas teoretičari koji se bave Njutnovim radom njegove analize smatraju neadekvatnim. Za marksističke ideologe nauka koja se razvija u okvirima socijalističkih sistema dugo vremena je smatrana superiornom u odnosu na „kapitalističku” nauku. To je zato što kapitalizam 1 O poznatoj analizi društvenih korena Ajnštajnove teorije vidi (Feuer 1971a, b). Suština ovog poznatog teksta je u želji da se pokaže da jednom psihološki začeta teorija ne može u potpunosti da se objasni činjenicama i logikom, jer to nisu jedini kauzalni agensi u artikulaciji naučnih teorija.

98

eksploatiše naučnika i na loš način koristi naučna saznanja, dok socijalizam navodno obezbeđuje pun razvoj nauke. Snaga ovih ideoloških zabluda najbolje se ogleda u činjenici da su i nakon afere sa lisenkoizmom u SSSR-u preovladavala ekstremna eksternalistička objašnjenja naučnog razvoja. Tehnologija i ekonomija su i dalje smatrane za najvažnije faktore razvoja nauke (Josephson 1985). Grejem je pokušao da Borisu Hesenu uradi ono što je Hesen pokušao da uradi Njutnu, odnosno, da pokaže kako je njegov rad ukorenjen u politici i ekonomiji. Smatra da se Hesenov rad adekvatnije može razumeti kao rezultat njegove specifične i ugrožene situacije u SSSR-u nego kao model marksističke analize nauke, bilo vulgarne, bilo sofisticirane. Ovde nastaju problemi konstruktivističkih analiza u sociologiji nauke. Istorijski kontekst čitave priče ne može se osporiti, ali problematično je tumačenje Hesenovih motiva od strane Grejema. Sam Hesen o tome nikad nije govorio, tako da ne možemo da znamo u kojoj meri Grejemov rad ima veze sa pravim motivima Hesena. Što se tiče same tematike Hesenovog (Hessen 1931/1980) rada, u njemu se zagovara teza da je Njutnov rad bio pod velikim uticajem njegove (Njutnove) klase i vremena i da je njegov naučni rad pokušaj da se reše tehnološki problemi koje je nametnuo razvoj kapitalizma. U ovoj tezi ima istine, jer se Njutn bavio problemima koji nisu ni postojali pre modernog doba. Uspeh njegovog rada može se delimično objasniti njegovom korisnošću tehnologiji i ekspanziji kapitalističke industrije. U tehničkom pogledu rad je prilično neobičan po današnjim standardima, jer nema bibliografskih podataka. Milić (1995: 82n76) napominje da je nešto kasnije objavljeni rad na ruskom jeziku sadržao reference, ali koje nisu u neposrednoj vezi sa samim radom. Prema današnjim standardima Hesenov rad veći broj autora (npr. Hall 1963) tumači kao izraz vulgarnog marksizma, dok se Frojdental (Freudenthal 2005) ne slaže sa takvom ocenom i zalaže se za odmereniju kritiku. Hesenove analize ne ukazuju na to da Njutnovo naučno postignuće ima socijalni sadržaj. Teškoća njegovog objašnjenja leži i u činjenici da je Njutn jedini u svom vremenu kao pripadnik

99

određene klase došao do novih saznanja. Ili: zbog čega Njutn nije bio inženjer ako ga je toliko interesovala industrija (i njeni problemi)? I kako to da je ista klasa „proizvela” jednog Hobsa, ateistu, ali i Njutna, duboko religioznog čoveka? Sve ovo samo demonstrira da individualni mozak, kao i društvene grupe, utiče na (naučne) ideje. [I]ako su okolnosti dovele do porasta broja naučnika i tako ubrzale razvoj srodnih područja, nema nikakvih dokaza da su ove okolnosti znatno uticale na sadržaje naučnih ideja. Postoji čak i izvesna sumnja u jednostavan odnos između potražnje za određenim tipovima znanja u praktične svrhe i obima relevantne naučne aktivnosti u nekoj državi. Na primer, Španci i Portugalci, koji su bili među vodećim moreplovcima tokom perioda rasta nove astronomije, malo su doprineli razvoju te astronomije, dok su Poljaci i Nemci, delimično zarobljeni kopnom, igrali centralnu ulogu, jer su ideje Kopernika i Keplera postavile okvir za naučnu revoluciju. [Ben-David 1971: 12–13]

Na kasnije istraživače u SSSR-u veliki uticaj su izvršile publikacije Prajsa, ali naročito Bernala (1901–1971), koji je danas ostao upamćen kao najpoznatiji predstavnik marksizma u izučavanju nauke. Na njega je posebno uticala konferencija Društva za proučavanje istorije nauke i tehnologije na kojoj je učestvovao Hesen1. Moderna nauka je stvorena od strane istog pokreta koji je stvorio kapitalizam. Ona je snažno povezana sa idejama individualne inicijative i slobode mišljenja. Ipak, rezultat kombinacije naučne tehnike i kapitalističke ekonomije bio je stvaranje nacionalnih i nadnacionalnih monopola, u čijem rastu su stare individualističke metode industrije uglavnom nestale. Moderna nauka sa svojom skupom opremom, njena potreba za složenom organizacijom i njen blizak odnos 1 Hesenov rad nije izvršio veći uticaj u SSSR, ali jeste u Engleskoj. Uticao je na Bernala i Holdejna, dok je izazvao kritike Klarka i Baterfilda. Možda danas Hesenova analiza zaista deluje zastarelo, ali stavljena u kontekst kada je pisana, uzimajući u obzir velika imena na koja je uticala, ne može se reći da je u pitanju samo jedan „običan” rad. Ako se Hesenu ne odaje priznanje za rad u teorijskom smislu, u istorijskom se to ne može osporiti.

100

sa industrijom nisu se, zaista, čak ni pre rata slagali sa liberalnom idealističkom slikom. Nezavisni naučnici su uglavnom nestali. [Bernal 1945: 475]

Bernalov istorijski uticaj gotovo je nemoguće preceniti (vidi Teich 1990). On se bavio kristalografijom i njegov rad je u velikoj meri potpomogao otkriću strukture proteina, DNK i RNK. Jedan je od pionira molekularne biologije i mnoge njegove kolege pretpostavljaju da nije dobio Nobelovu nagradu samo zato što je bio militantni komunista (vidi Bunge 1992: 529). Bernal i njegovi saradnici bili su umereni marksisti u sociologiji nauke. Preciznije rečeno, oni i ne spadaju u sociologiju nauke, jer ih je interesovala istorija nauke i društvena politika nauke. Naglašavali su društvene uslove naučnog istraživanja, razne aktualne i potencijalne (zlo) upotrebe nauke, ali nisu tvrdili da matematika i prirodne nauke imaju društveni sadržaj. Interesovanja prvih istoričara nauke prvenstveno su bila praktična, a ne teorijska, jer ih je najviše brinula primena nauke (snažno su se protivili upotrebi atomske bombe). Interesantno je to što niko od Bernalovih saradnika nije bio društveni naučnik po osnovnom obrazovanju. Jedino je Nidam postao profesionalni istoričar nauke, dok je Prajs iz fizike ušao u sociologiju i istoriju nauke, ali njih dvojica i nisu bili ortodoksni marksisti. Nesporno je da je nevidljivi koledž oko Bernala proizveo mnogo interesantnih ideja koje su kasnije usvojene od strane sociologije nauke. „Za razliku od proponenata nove sociologije nauke, koji su najviše godinu dana provodili posećujući laboratoriju, ovo su bili priznati naučnici koji su znali o čemu pričaju ili pišu, iako su ponekad svoj rad posmatrali kroz optiku dijalektičkog i istorijskog materijalizma, prilično grube i zastarele filozofije.” (str. 529–30) Od marksističkih pokušaja danas su ostale samo neke opšte ideje, koje inače prihvataju svi oni koji izučavaju nauku, poput onih da naučnici ne rade u socijalnom vakuumu ili da je nauka veoma važna socijalna institucija sa važnom društvenom funkcijom. Bez obzira na današnji relativno slab uticaj, Bernal sigurno ostaje kao jedna od najvećih figura u proučavanju istorije nauke (Ravetz 1981). Razlog slabog uticaja najvećim delom potiče od njegove teorijske orijentacije, tj. marksizma. Problem sa mar-

101

ksističkim pristupom je u tome što on mora biti (pretežno) eksternalistički, gde je nauka neka vrsta epifenomena klasnih sukoba ili ekonomske superstrukture društva. Zato se možemo složiti sa ocenom da „ubedljiva marksistička istorija nauke još uvek ne postoji.” (Westfall 1981: 403) Rast naučnog znanja za marksiste ostaje permanentna prepreka. Barber (1952/1962: 57–58) po istom osnovu kritikuje marksistički pristup izučavanju nauke, zbog nedovoljnog naglašavanja reciprociteta između nauke i društva.

3. Sarton, Merton, Barber, Ben-Dejvid i Prajs Jednog dana pitao sam Mertona, „Profesore Merton, ako niko nije uradio adekvatan test DS i A [„Društvene strukture i anomije”], zašto ga Vi ne uradite sami ili u saradnji sa nekim drugim [implicitno: sa mnom]?” Mertonov odgovor me je pratio svih ovih 40 godina. Rekao je: „Stive, koliko ljudi je u stanju da radi empirijske testove; stotine ili hiljade? Koliko ljudi je sposobno da razvije teoriju – samo nekolicina. Testiranje ove teorije ne bi bilo vredno trošenja mog vremena [implicitno: možda bi bilo vredno trošenja tvog vremena jer ne možeš da pišeš teorijske radove kao što ja mogu]”. [S. Cole 2004: 835]

Nastanak sociologije nauke povezan je sa reakcijama na pomenuti marksistički program, a od naučnih disciplina, najuža povezanost postoji sa istorijom nauke. U to doba istorija nauke je sazrevala, a najveće zasluge za to pripadaju Džordžu Sartonu sa Harvarda i Linu Torndajku sa Kolumbije. Sartonov uticaj je posebno interesantan zbog lične i profesionalne povezanosti sa Mertonom. Formalno, istorija nauke počinje da se proučava na Harvardu od 1911. godine pod nadzorom Lorensa Hendersona (1878–1942), koji je bio hemičar po obrazovanju, a bavio se biohemijom, fizičkom hemijom, fiziologijom i sociologijom. Henderson je ubedio tadašnjeg dekana Harvarda, Lauela, da mu omogući da pored kursa iz biohemije drži i kurs iz istorije nauke. U to doba na Harvardu je Džozaja Rojs držao seminare iz filozofije

102

nauke, a postojao je i kurs iz istorije hemije koji je kod Teodora Ričardsa slušao Henderson, a kasnije i Džejms Konant. Henderson je bio impresioniran radom Džordža Sartona, Belgijanca, koji je u Briselu osnovao časopis Isis, tako da je na njegovu inicijativu Sartonu omogućeno da predaje dve godine na Harvardu. Nakon 1920. godine Sarton trajno napušta Belgiju i dolazi na Harvard. Pored pomenutih velikana istorije nauke, u to vreme su na Harvardu radili i Vajthed i Lavdžoj (Harvey 1999). Džordž Sarton (1884–1956) je rođen u Gentu, u Belgiji. Studirao je filozofiju, ali ju je ubrzo napustio („sa gađenjem”) kako bi se posvetio prirodnim naukama (Thackray and Merton 1972: 477). Studirao je i hemiju, kristalografiju, a potom i matematiku, koju je i doktorirao 1911. godine. Veliki intelektualni uticaj na njega ostvarili su Kont, Dijem i Pol Teneri. Nauku je video kao sistematizovano pozitivno znanje. „Sticanje i sistematizacija pozitivnog znanja je jedina ljudska aktivnost koja je istinski kumulativna i progresivna.” (Sarton, navedeno prema Cohen 1957: 292; u originalu kurzivom) Nakon neuspelih pokušaja da obezbedi finansiranje svojih (ekonomski neisplativih) poduhvata pisanja iz oblasti istorije nauke Sarton osniva časopis Isis. U septembru 1912. godine imao je obezbeđen patronat od strane Svantea Arenijusa, Emila Dirkema, Tomasa Hita, Žaka Loba, Vilhelma Ostvalda, Anrija Poenkarea, Vilijama Remzija i Dejvida Judžina Smita. Ono što je posebno interesantno jeste činjenica da je Sarton tada bio svršeni dvadesetosmogodišnji diplomac. Prvi broj časopisa izašao je 1913. godine. Sarton je znao latinski, grčki, arapski, francuski, engleski, nemački, holandski, italijanski, španski, portugalski, švedski i donekle turski, hebrejski i kineski jezik. Imao je asistente, ali je uglavnom radio sam. Posao asistenata bio je da rešavaju određene probleme oko oba časopisa (Isis i Osiris), da proveravaju greške u tekstovima i tačnost referenci, tako da im je ostajalo veoma malo vremena da rade za sebe (Cohen 1957). Prvi doktorand kod Sartona bio je Ajdin Sajli (1942. godine), a drugi, koji je bio jedan od najpoznatijih istoričara nauke, Bernard Koen (1947. godine). Neposredno pred smrt, u decembru 1955. godine, Sarton je od

103

strane Društva za istoriju nauke primio prvu medalju koja i danas nosi njegovo ime i njegov lik. Umro je 1956. godine. Paradoks Džordža Sartona je u tome što je gotovo sam uspeo da stvori infrastrukturu nove discipline, ali nije uspeo da obezbedi prepoznatljive intelektualne orijentacije, probleme i tehnike koje bi probudile interesovanja sledbenika. Pored ovih paradoksa, ironično je što je on utabao put Aleksandru Koareu, koji je izvršio ogroman uticaj na američku istoriju nauke kada su se u društvu stvorile okolnosti za potražnjom univerzitetskih profesora iz istorije nauke. I tako je umesto Sartona Koare, kao ne preterano dobar poznavalac eksperimentalne nauke, posvećeni platonista, protivnik svih vrsta pozitivizma, stvorio intelektualni smisao istoriji nauke koja je tada pronalazila svoj profesionalni identitet. Koareov rad je bio antitetičan Sartonovom, koji nije bio u stanju da svoj rad efikasno prenese i predstavi drugima. Sarton je stvarao elemente nove discipline, ali ne i metode za njihovo rešavanje (Merton 1985). U to doba Robert Merton započinje postdiplomske studije na Harvardu, gde su najveći uticaj na njega ostavili Sorokin, Sarton i Parsons. Tokom ovog perioda on se distancirao od levičarskih političkih uticaja koji su delovali na njega na samom početku intelektualnog razvoja. Marksove ideje su na Mertona uticale indirektno, jer se marksizam morao omekšati, odnosno, osloboditi radikalnih eksternalističkih postavki da kontekst determiniše sadržaj. Robert King Merton (1910–2003)1 je nesumnjivo jedan od najvećih sociologa 20. veka. Nakon njegove smrti u dva časopisa (Scientometrics i Social Studies of Science) objavljeno je nekoliko radova koji govore o ličnim (npr. J. R. Cole 2004; S. Cole 2004; Fox 2004; Garfield 2004a, b; Gieryn 2004a, b; Stigler 2004) i profesionalnim (S. Cole 2004; Cronin 2004; Hargens 2004; Richardson 2004; Stephan 2004; vidi i Hodges Persell 1984; Schultz 1

Pravo ime bilo mu je Mejer R. Školnik, koje sa 14 godina menja u Robert Merlin, jer je voleo da se bavi mađioničarskim trikovima. Na nagovor prijatelja prezime menja u Merton. Veći deo karijere proveo je na univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Njegov sin takođe se zove Robert Merton i dobio je Nobelovu nagradu iz ekonomije.

104

1995; Holton 2004) dimenzijama njegove ličnosti i uticaju koji je ostvario na sledbenike, sociologiju i nauku uopšte. On je prvi sociolog koji je primljen u prestižnu instituciju National Academy of Sciences. Merton je rođen u Filadelfiji kao sin siromašnih emigranata iz istočne Evrope. Diplomirao je filozofiju i sociologiju 1931. godine i na postdiplomske studije otišao je na Harvard. Naknadna stipendija omogućila mu je doktorske studije. Pored već pomenutih profesora, Sartona, Sorokina, Parsonsa i Hendersona, Merton je slušao i kurseve kod Vajtheda, Šumpetera, Konanta i Vilijama Vilera, koji je predavao komparativnu sociologiju životinja. Jedan od njegovih kolega postdiplomaca bio je i Kvajn. Najviše je čitao Konta, Marksa, Spensera, Dirkema, Tenisa, Vebera, Pareta, Veblena, ali i Maha, Karnapa i neopozitiviste (Storer 1973; Holton 2004). Najveći intelektualni uticaj na njega ostavio je Dirkem, naročito Samoubistvo (Durkheim 1897/2002), zbog empirijskog testa teorije. Pored toga, bila je to polazna osnova za Mertonova kasnija interesovanja za socijalnu strukturu i anomiju. Na Harvardu je nakon doktorata mogao da ostane samo privremeno, tako da je poslao na stotine pisama raznim koledžima. Jedino mu je Tulejn ponudio mesto, gde je nakon godinu dana postao i šef departmana. Dve godine kasnije odlazi na Kolumbiju, gde ostaje do kraja karijere. Tamo je „proizveo” mnogo sledbenika, od kojih je Harijet Zakerman bila i njegova druga supruga. Tri najvažnije doktorske disertacije iz sociologije nauke koje su napisane pod Mertonovim nadzorom bile su od Harijet Zakerman i braće Stivena i Džonatana Kola1. Intelektualni koreni Roberta Mertona sežu u tridesete godine prošlog veka, u doba Depresije. Tada u SAD veliki uticaj ostvaruju evropske intelektualne perspektive. U velikoj meri to je bila posledica dolaska velikog broja intelektualaca iz Nemačke, iako je bilo i drugih kanala koji su bili manje dramatični i indirektni. Merton pripada malom broju Amerikanaca koji su u 1 Dajana Krejn je diplomirala na Kolumbiji, doktorat je uradila na drugom mestu, ali i njen rad spada u domen mertonovske paradigme. Verovatno najpoznatiju knjigu iz klasične sociologije nauke iz ovog vremena napisao je Voren Hagstrom (1965) koji je radio na univerzitetu Viskonsin.

105

to vreme ozbiljno počeli da crpe inspiraciju od velikih evropskih sociologa (Coser and Nisbet 1975). On svakako nije prvi sociolog koji je posetio evropske univerzitete. Albion Smol je studirao sa Zimelom, a Vilijam Tomas, Robert Park, Vilijam Grejem Samner, Vilijam Džejms, kao generacija sociologa pre Mertona takođe su bili u Evropi i bili su upoznati sa evropskom intelektualnom tradicijom. Kod Mertona je ovaj uticaj uočljiviji, odnosno, on je za njega bio još više otvoren. Kozer i Nizbet skreću pažnju na Mertonovu disertaciju u kojoj se jasno čita evropski uticaj i poznavanje evropske sociološke misli, koja sve do kraja četrdesetih godina nije bila primetna u SAD. Kako je i sam Merton govorio, čak i da na Sorokinovim kursevima nije dobio ništa drugo (a dobio je mnogo toga) osim dugih spiskova evropske literature, to bi bilo dovoljno (str. 4). Pored Mertona, verovatno najpoznatiji sociolog koji je veoma temeljno upoznao širu američku sociološku javnost sa evropskom sociologijom bio je Parsons (vidi Parsons 1937/1949). Tokom tridesetih godina 20. veka došlo je do renesanse sociologije u SAD, a dva glavna centra nisu više bili Čikago i Mičigen, već Harvard i Kolumbija. Harvard je uspostavio sociologiju nešto pre nego što će Merton doći na univerzitet i postojala je velika disproporcija između reputacije Harvarda i sociologije na Harvardu. Po tadašnjim standardima Harvard je bio daleko iza Viskonsina, Mičigena, Čikaga i Severne Karoline. Slična je bila situacija i na Kolumbiji kada je Merton tamo otišao četrdesetih godina, ali sa suptilnim razlikama. Većina Mertonovih studenata: Guldner, bračni par Blau, bračni par Kozer, Lipset i mnogi drugi, bili su politički aktivniji nego studenti Harvarda iz perioda tridesetih godina. Ovi mladi, prvenstveno jevrejski intelektualci, sanjali su o pomeranju američke politike prema levici, u čemu su ih podržavali Robert Lind i Rajt Mils (Coser and Nisbet 1975). Mertonov širi uticaj u američkoj sociologiji počeo je da se oseća tek nakon Drugog svetskog rata, što je naročito bio slučaj na Berkliju. Na Berkliju nije bilo sociologije u strogom smislu reči sve do 1947. godine, kada je nekoliko mladih ljudi želelo da zasnuje sociologiju. Jedan od tih ljudi bio je i Robert Nizbet. Oni su pozvali Mertona da održi dva kursa 1948. godine i on je

106

pristao, uprkos tome što je Berkli po sociologiji postao poznat tek pedesetih godina. Ta dva kursa bila su o društvenoj strukturi i o gradu. Predavanja su bila izuzetno posećena od strane raznih mladih intelektualaca (sa ekonomije, političkih nauka, ali i sa antropologije) i tako je počela da raste reputacija Berklija po pitanju sociologije. U svojoj disertaciji (Merton 1938b) koju je odbranio 1935. godine Merton razvoj moderne nauke povezuje sa puritanskim etosom, gde se čitaju jasne antimarksističke implikacije. Sličnosti postoje u naglašavanju eksternih uticaja, gde nauka reflektuje ili je pod uticajem interesa etosa „autsajdera”. Razlika je u tome što Merton naglašava eksterni uticaj puritanizma, a marksisti kapitalizma. Emancipacija sociologije nauke počinje najpoznatijim Mertonovim radovima, naročito od njegove pomenute doktorske teze, koja je danas nesumnjivo naučni klasik ili kako Koen (Cohen 1988) kaže, „naučni klasik”, gde bi navodnici označavali da je to zaista mnogo hvaljena, ali retko čitana knjiga1. To je zbog toga što je Merton koristio mnogo kvantitativnih podataka, zatim, što je rad objavljen u časopisu čiji tiraž je bio veoma ograničen, i konačno, „problem” je i u samoj tematici. Merton je doktorat započeo 1933. godine i završio ga je dve godine kasnije (Merton 1970c). Nakon objavljivanja teze sama tematika je podrazumevala da će probuditi interes istoričara nauke, tada veoma malobrojne grupe ljudi. U to vreme (1935. godine) još uvek nisu postojale institucije koje su omogućavale sticanje doktorata iz istorije nauke. Ovo je postalo moguće tek 1936. godine na Harvardu (Cohen 1988: 572n2). Kada je 1938. godine rad u celini objavljen u časopisu Osiris (Merton 1938b), broj pretplatnika časopisa Isis u čitavom svetu iznosio je manje od pet stotina (o nastanku časopisa Isis vidi Sarton 1953). Osiris je osnovan tridesetih godina kako bi se 1 Makmalin (McMullin 1994) postavlja pitanje da li uopšte postoje naučni klasici, jer za razliku od literarnih klasika, klasici nauke se retko kad čitaju i konsultuju u svakodnevnoj naučnoj praksi. Međutim, možemo uslovno da podelimo naučne klasike na dve vrste: one koji artikulišu novu paradigmu i oni koji na najubedljiviji način razrađuju tu paradigmu. Mertonovi radovi bi po ovoj podeli spadali u artikulisanje paradigme nove sociološke discipline.

107

objavljivale publikacije koje su bile isuviše dugačke za Isis. Broj u kojem se nalazi Mertonov rad sadržao je uskostručne radove koji velikom broju naučnika nisu bili od koristi. Zato je specijalistički karakter Osiris-a kao posledicu imao još manju pretplatu. Do 1942. godine broj pretplatnika bio je manji od sto. Usled raznih spletova okolnosti broj 4 u kojem je štampan Mertonov rad ubrzo je postao nedostupan. U to vreme većina istoričara nauke bila je zainteresovana za srednjovekovnu nauku i za istoriju posebnih disciplina, poput matematike, astronomije, fizike, hemije, biologije, medicine itd. Broj ljudi zainteresovanih za nauku u 17. veku bez sumnje je bio ispod sto, od kojih je samo nekoliko njih bilo zainteresovano za religijski faktor u čitavoj problematici1. Slabo je poznato da naslov pod kojim je doktorska teza štampana nije originalni naslov. Ovu grešku napravio je čak i Norman Storer (1973: xv). Merton je sam prekucao čitavu disertaciju i tokom kucanja u znatnoj meri je menjao tekst, ali većina promena bila je stilskog karaktera. Originalni naslov je glasio: Sociological Aspects of Scientific Development in Seventeenth-Century England. Merton je zapravo želeo da njegova teza ima naslov sličan onom pod kojim je štampan, ali je komisija smatrala da je u pitanju isuviše ambiciozan naslov. Jedanaesto poglavlje je napisano specijalno za objavljivanje, jer nije bilo sadržano u disertaciji. Sorokin je kao mentor imao problema da sastavi komisiju za Mertonovu disertaciju (Merton 1985). Pored njega, komisiju su sačinjavali Parsons, koji tada još uvek nije bio poznat sociolog (dve godine pre objavljivanja The Structure of Social Action) i Karl Cimerman, ruralni sociolog kojeg je sa sobom doveo Sorokin sa univerziteta u Minesoti. Četvrti je bio Sarton. Ako se zna da je ovaj rad bio nedostupan i ako je jasno da pripada i istoriji i sociologiji nauke, što je za posledicu moglo da ima da ga odbace i jedni i drugi, i ako je evidentna ogromna količina kvantitavnih podataka, kako je onda ova publikacija ostvarila tako veliki uticaj. Koen ovo objašnjava činjenicom da 1

Sarton je pred objavljivanje predložio skraćivanje dela u kojem se govori o uticaju religije. Danas nam se ovo čini pomalo čudnim, jer je upravo taj deo postao najpoznatiji u čitavom tekstu. Merton nije pristao da ga skrati.

108

su se pojavile brojne recenzije. Jedan od recenzenata bio je i Džozef Nidam, što je za jednog mladog naučnika bila izuzetna čast. Interesantno je da, recimo, American Journal of Sociology nije objavio recenziju Mertonovog rada. Recenziju je trebalo da napiše Luis Virt, ali, kako je pisao Mertonu, njegov primerak je „nestao” (Cohen 1988: 579n27). Ljudi iz časopisa su od Mertona tražili da im pošalje drugu kopiju, što je on i učinio. Međutim, na recenziju je čekao 32 godine, sve dok disertacija nije objavljena kao knjiga, kada je čitav tekst postao lako dostupan (Merton 1970b). I pored toga što je ova knjiga danas jedan od najpoznatijih tekstova iz domena sociologije nauke, uspostavljanje discipline teklo je daleko teže nego što se to možda čini na prvi pogled. Kada je Barber napisao svoju knjigu Science and Social Order (1952. godine) sociologija nauke još uvek nije postojala kao specijalnost unutar sociologije (Barber 1987). Naravno, postojali su radovi i pre Barbera, ali ljudi koji su ih pisali (npr. Bernal ili Henderson) nisu bili sociolozi nauke, već pretežno prirodni naučnici koji su bili zainteresovani za probleme koji postoje na granici nauke i društva. Barberova knjiga je prva specijalizovana knjiga iz sociologije nauke (Merton 1952, 1957: 635n1; Barber 1987, 1996). Jedini profesionalni sociolog koji je pisao o nauci tokom tridesetih i četrdesetih godina bio je Merton, ali on nikad nije pisao sa osnovnim ciljem da uspostavi sociologiju nauke kao specijalnost. Njegov primarni interes uvek je bio razvoj društvene teorije, tako da i kada je pisao o nauci to je bilo iz interesa da razvije svoju teoriju o ulozi ideja ili kulture u društvenom sistemu i o posledicama tih ideja za stabilnost i/ili promenu tih sistema. Barber napominje kako su u vreme kada je Merton počeo da se bavi sociologijom nauke u sociologiji i istoriji nauke preovladavale materijalističke društvene teorije, da su ideje samo superstruktura, epifenomeni, a ne delimično nezavisne sile u društvu (Barber 1987). Zato je Mertonova disertacija važna i značajna u svom isticanju delimične nezavisnosti religijskih i normativnih ideja koje utiču na društveno delovanje. Barber je učestvovao u Drugom svetskom ratu i 1948. godine dobija svoju prvu profesuru. Namera mu je bila da predaje o razvoju i primeni Parsonsove teorije društvenog sistema. Sa

109

jednim svojim prijateljem razvija ideju da o tome napišu prvi tom u nizu, o empirijskim ilustracijama, komparativnom materijalu i modelima društva. Trebalo je da se pozabave i problemom stabilnosti i promene društvenih sistema. Nakon ovog prvog opšteg toma plan je bio da napišu još nekoliko knjiga o raznim podsistemima društva (Barber 1989: 629). Zbog ličnih razloga plan nije realizovan, iako je za prvi tom napisano sedam poglavlja. Barber se tada okrenuo drugom delu plana, da piše o podsistemima i odabrao je da piše o nauci. Pravi razvoj sociologija nauke kao specijalnost doživljava tek tokom sedamdesetih godina, kada se uspostavljaju međunarodne profesionalne asocijacije, žurnali, kada počinju da se organizuju konferencije itd. Slika je jasnija nakon podatka da je Američka sociološka asocijacija osnovala sekciju sociologije nauke tek 1988. godine. Kao i Merton pre njega, Barber nije imao nameru da uspostavlja sociologiju nauke, niti da piše o toj oblasti, već je želeo da pruži svoj doprinos teoriji o društvenim sistemima (Barber 1987, 2000). Pored Mertonovog uticaja u SAD sociologija nauke se razvijala u još tri nezavisne linije, ali koje su komplementarne Mertonovoj tradiciji. Te linije idu od Ben-Dejvida, Kuna i Prajsa. Džozef Ben-Dejvid (1920–1986) je rođen u Mađarskoj, a emigrirao je u Izrael kasnih pedesetih godina. Studirao je na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, kada tamo nije radio nijedan sociolog. Kurseve koji su imali naziv „sociologija” držao je Martin Buber. Kasnije je Ben-Dejvid radio i u Jerusalimu i u Čikagu kao profesor (Collins 1986). Bavio se raznim oblastima sociologije, tako da se njegova prva knjiga ticala poljoprivrednog planiranja i seoskih zajednica u Izraelu. Pored sociologije nauke ostao je upamćen i po sociologiji profesija, obrazovanja i politike. U nekoliko navrata na radovima iz sociologije nauke sarađivao je sa Rendalom Kolinsom i njegova najpoznatija knjiga iz ove oblasti je The Scientist’s Role in Society, koja je izašla 1971. godine. Ova relativno mala knjiga (u originalnom izdanju na svega dvestotinak stranica) nastajala je preko sedam godina, a nameravano je da bude kratki uvod u seriju Foundations of Modern Sociology.

110

Druga linija polazi od Kuna, o kojem će više reči biti u sledećem odeljku, jer je uobičajeno da se Kun klasifikuje prvenstveno kao filozof nauke. Treća linija išla je od Dereka Prajsa (1922–1983), Britanca, koji je profesionalnu karijeru proveo predajući na Jejlu (kratko je radio i u Singapuru). Ono što je interesantno za Prajsa jeste to što je najčešće radio sam, sa veoma malo saradnika, tako da iza sebe nije ostavio nikakvu školu, kao što je to učinio Merton. Imao je doktorate iz fizike i iz istorije nauke. Bavio se raznim oblastima (vidi Griffith 1983; Mackay 1984), a za nas je od najvećeg interesovanja nauka. Njegova najvažnija knjiga je Little Science, Big Science iz 1963. godine, gde su na briljantan način upotrebljene kvantitativne metode na proučavanje nauke. Veliki deo podataka Prajs je dobio preko Judžina Garfilda, osnivača Science Citation Index-a, što je dovelo do razvoja naukometrije.

4. Epistemološke antiteze i klasična filozofija nauke: Poper, Kun, Lakatoš i Fajerabend Sedeo sam pored Popera na ručku (ovo je bilo u Španiji 1984) i pitao sam ga, „Zbog čega ste tako strogi prema relativistima? Na kraju krajeva, Vi kažete ’Mi ne znamo, možemo samo da nagađamo’ i slažete se da su činjenice koje ’opovrgavaju’ teorije samo konvencije oko kojih se slažu naučnici koji rade u polju. Zašto ne prihvatite moju distinkciju između ’epistemološkog relativizma’ i ’ontološkog nihilizma’?” Poper mi je rekao svojim toplim, očinskim stavom, ali ipak mrtav ozbiljan: „Donalde, ako ste bilo koja vrsta relativiste, Vi ste moj neprijatelj.” Bio je to moj poslednji razgovor licem u lice sa njim. Avet relativizma za njega je bila toliko zastrašujuća. [Donald Kembel, u Callebaut 1993: 5]

Nakon pedesetih godina prošlog veka slika o „Legendi” počela je da se menja. Javila su se pitanja da li je uopšte Istina konačni cilj nauke. Da li se tokom istorije može uočiti kumulativnost naučnog znanja? U ovom pogledu, svakako najvažnija knjiga

111

bila je The Structure of Scientific Revolutions (Kuhn 1962/1970). Stvorena je atmosfera u kojoj je postalo moguće dovoditi u pitanje racionalnost, objektivnost i progres nauke. Kun je među prvima uočio da je nemoguće govoriti o nekim apsolutnim kriterijumima dobrog i ispravnog mišljenja u nauci koji bi važili za sve naučnike u svim vremenima. Takođe, on je govorio i o iskustvima konverzije u nauci, što su nakon njega mnogi iskoristili u druge svrhe i radikalizovali njegov stav. Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka tradicionalna sociologija nauke predala je primat novim istraživačkim programima koji su promovisali ideju da je nauka socijalno konstruisana ili da je nauka kao sistem znanja jednaka drugim sistemima znanja, npr. religiji ili magiji. Tako je naučna istina izgubila povlašćeni epistemički status i postala je samo jedan od mnogih sistema vere koji se (u potpunosti) može objasniti socijalnim faktorima. Teren za ovakve tvrdnje bio je pripremljen empirijskim studijama koje su navodno pokazivale da naučna praksa ne prati uvek naučne norme koje su predstavljale osnov tradicionalne sociologije nauke koju su zasnovali Merton i njegovi sledbenici. Novi sociološki pristupi su sadržaje znanja pretvorili u predmet socioloških analiza. Oni su se donekle suprotstavili i tradicionalnoj verziji sociologije znanja Manhajmovog tipa, prema kojoj su prirodne nauke izuzetak od pravila da je znanje pod uticajem socijalnih ideologija (Mannheim 1936). Poistovećivanje Kuna sa socijalnim konstruktivizmom i relativizmom nije neuobičajeno u literaturi, iako postoje autori koji „srozavanje” nauke i njene uloge u društvu lociraju u delima Karla Popera (vidi Theocharis and Psimopoulos 1987)! Tokom šezdesetih godina prošlog veka britanski budžet za nauku rastao je preko 10% svakih pet godina. U narednoj deceniji rast je nastavljen, ali nešto sporijim tokom. Do velikog obrta došlo je osamdesetih godina, kada je do 1985. godine budžet počeo da opada za preko 10% godišnje i Teokaris i Psimopulos su u to vreme predviđali da će se taj trend nastaviti tokom narednih godina. Njima je bilo jasno da je do ove situacije došlo usled uticaja mnogih faktora i da nisu u stanju da ih sve obrade, tako da se opredeljuju za identifikovanje jednog, ali najvažnijeg uzroka koji potiče iz same (filozofije) nauke. Ideje koje su najviše

112

oštetile nauku nazivaju „epistemološkim antitezama” (Theocharis and Psimopoulos 1987). Koren raspoloženja protiv nauke oni lociraju u 1919. godinu, kada je Poper počeo da kritikuje teorije Marksa, Frojda i Adlera, čiji sledbenici su u to doba sebe smatrali naučnicima. Problem je nastao kada je shvatio da nije u stanju da konkluzivno ukaže na pogrešnost ovih teorija i kada je uveo pojam opovrgljivosti kao ključnog elementa naučne teorije. Čini se da ovo optuživanje Popera nije adekvatno, jer je on imao veoma negativno mišljenje o tadašnjoj situaciji u naučnim studijama (Horgan 1992). Socijalni konstruktivizam je opisao kao hibris sociologa koji su želeli sebe da predstavljaju kao bitnije i važnije od prirodnih naučnika. Kao što je rekao i u svojoj autobiografiji (Popper 1974/2002), on je izričito tragao za epistemologijom koja bi, primenjena na društvo, dovela do politički poželjnih posledica (Popper 1945/1947). U tom smislu njegova ideja o pretpostavkama i pobijanjima (Popper 1963) ima direktne veze i paralele sa demokratskim idealima protiv totalitarizma. Iako je govorio o nemogućnosti dokazivanja neke naučne teorije, Poper je uvek bio jasan u svom ubeđenju da nauka jeste sve bolja aproksimacija istine. Kod pronaučnih aktivista nemamo sveobuhvatni pokušaj koji bi locirao začetnike antinaučnih pokreta, ali i trenutno najpopularnije propagatore (tu leži suštinska razlika između Teokarisa i Psimopulosa, s jedne strane, i Grosa i Levita s druge, o čemu će biti reči u kontekstu Naučnih ratova). Kompletna analiza verovatno ne bi mogla da ispusti iz vida ni Popera, ni Kuna, ali uz jasnu ogradu šta su ovi autori imali nameru da kažu, a šta im je naknadno pripisivano. Čitanje njihovih dela sasvim jasno pokazuje da oni nisu imali nameru da zagovaraju bilo kakav ontološki relativizam i iracionalizam, ali je evidentno da u neku ruku jesu bili inspiracija potonjim antinaučnim teoretičarima. Iz ovog jasno sledi da je sledeći „krivac” za Teokarisa i Psimopulosa bio Kun1 sa svojom tezom o naučnom establišmentu 1

Najviše pažnje biće posvećeno Kunu, gde ćemo najčešće njegovim rečima iz „Postskripta” pokušati da opovrgnemo legitimnost tumačenja njegovih ideja na konstruktivistički i relativistički način.

113

kao garantu naučnog znanja i kritikom shvatanja o kumulativnosti naučnog znanja1. Kunova najpoznatija knjiga pisana je kao doprinos ediciji International Encyclopedia of Unified Science, pokušaju Ota Nojrata da se još čvršće utemelji logički pozitivizam (Giere 1999: 246n5; Segerstråle 2000d: 96n21), iako predstavlja njegov kraj2. Paradigma je osnova istraživanja jer definiše koji su problemi interesantni za normalnu nauku, a koji nisu relevantni. Pre ili kasnije naučnici počinju da primenjuju paradigmu na zagonetke koje za nju nisu rešive. Tada nastaju anomalije i određena paradigma nakon izvesnog vremena zapada u krizu. Tokom krize iracionalni faktori igraju odlučujuću ulogu, jer logika i eksperiment nisu više dovoljni. Borba između paradigmi ne može se uvek rešiti argumentima, jer je za tako nešto najčešće potrebna konverzija, koja je individualna i koja ne zavisi uvek puno od dokaza. Logika nije dovoljno jaka da dovede do promene paradigme, jer su one međusobno logički nesamerljive. Ovde se (zaista) ne radi o iracionalizmu, već o verziji Dijem-Kvajnove teze3. Zato što insistiram da ono što naučnici dele nije dovoljno da se donese uniformna saglasnost oko takvih stvari, poput odabira rivalskih teorija ili distinkcija između obične anomalije i one koja izaziva krizu, mene povremeno optužuju za veličanje subjektivnosti, čak i iracionalnosti. [Kuhn 1962/1970: 186]

Kun se žalio na tumačenja svojih kritičara koji su nesamerljivost paradigmi tumačili kao indikator da se izbor teorije vrši „s razlozima koji su u krajnjoj liniji lični i subjektivni.” (str. 199) 1 „Zajednice ove vrste su jedinice koje je ova knjiga predstavila kao proizvođače i potvrđivače naučnog znanja. Paradigme su nešto što pripadnici takvih grupa dele.” (Kuhn 1962/1970: 178) 2 Pretpostavlja se da je Struktura ostvarila tako veliki uticaj, između ostalog i zbog toga što je morala da bude ograničenog obima. Verovatno bi temeljnija knjiga sa više tehničkih detalja bila slabije prihvaćena. 3 „[K]ada sam napisao tu knjigu [Strukturu naučnih revolucija] smatrao sam je u potpunosti internalističkom, što je ograničenje kojeg sam se zapravo pomalo i stideo. U uvodu sam se namučio da dokumentujem svoju svest o tome da uslovi u širem društvu zaista utiču na naučni napredak.” (Kuhn 1983: 26)

114

Za te stvarno donete odluke o promeni teorije odgovorna je, prema njegovim kritičarima, „neka vrste mistične apercepcije.” (str. 199) No, kako i sam Kun kaže, izbor teorije ne može se postaviti u oblik „koji bi u potpunosti bio nalik na logički ili matematički dokaz”. (str. 199) Nema neutralnog algoritma za odabir teorije, nema sistematske procedure odlučivanja koja bi, prikladno primenjena, morala da dovede sve individue u grupi do iste odluke. U ovom smislu zajednica specijalista, a ne njeni individualni pripadnici, donosi efektivnu odluku. [str. 200]

Nesamerljivost paradigmi najčešće se tumačila kao potvrda da nova paradigma može samo da zameni staru, a ne da je dopuni. Zato se Kunu pripisuje shvatanje da nauka nije kumulativna, već da se sastoji od smene revolucija kojima se menjaju pogledi na svet. Iz svega ovoga sledi da promena paradigme ne garantuje približavanje istini (vidi npr. Wade 1977). Kunova teorija je antipod Poperovom falsifikacionizmu, jer ističe da se teorije napuštaju samo kada se ponudi bolja alternativa, što je psihološki zaista adekvatnija teorija. Ipak, Kun je o naučnom razvoju i progresu rekao sledeće: [N]aučni razvoj [je], kao i biološki, jednosmeran i ireverzibilan proces. Naknadne naučne teorije su bolje od ranijih za rešavanje zagonetki, često u prilično različitim okruženjima na koja se primenjuju. To nije pozicija relativiste i ona prikazuje smisao u kojem sam ja ubeđeni vernik u naučni progres. [Kuhn 1962/1970: 206; kurziv dodat]

On je govorio o tome da u sledovanju teorija ne može da vidi „nikakav koherentan pravac ontološkog razvoja”. (str. 206) Tako je Njutnova mehanika poboljšanje u odnosu na Aristotelovu, a Ajnštajnova u odnosu na Njutnovu u raznim bitnim segmentima. Isto tako, u nekim drugim segmentima Ajnštajnova teorija je bliža Aristotelovoj nego što je bilo koja od ove dve bliska Njutnovoj. Povlačeći analogiju između nauke i (darvinističke) biološke evolucije Kun je napisao sledeće. „Sukcesivni stupnjevi u tom [naučnom] razvojnom procesu označeni su povećanjem arti-

115

kulacije i specijalizacije. I čitav proces mogao se dogoditi, kako mi sada pretpostavljamo da se dogodila biološka evolucija, bez pomoći nekog postavljenog cilja, trajno fiksirane naučne istine, čiji svaki stadijum u razvoju naučnog znanja je sve bolji primer.” (str. 172–173) Razvojni proces koji je opisan u ovom eseju bio je proces evolucije od primitivnih početaka – proces čije sukcesivne stupnjeve karakteriše sve detaljnije i suptilnije razumevanje prirode. Međutim, ništa od onoga što je rečeno ili što će biti rečeno ne čini ga procesom evolucije ka nečemu. Ta praznina je neizbežno uznemirila mnoge čitaoce. Mi smo svi duboko naviknuti da vidimo nauku kao takav poduhvat koji neprekidno vuče nekom cilju koji je unapred postavljen od strane prirode. [str. 170–171; kurziv u originalu]1

Kao što možemo videti, Kun se zalagao za ponovno oblikovanje naučne racionalnosti, a ne za neki radikalni raskid sa njom. Argumenti i dokazi su ti koji utiču na prihvatanje neke hipoteze od strane naučnika. On je samo uneo novinu, prema kojoj nema argumenata i dokaza koji bi mogli da ubede sve naučnike. Prema naknadnim i iskrivljenim tumačenjima, Kun je doveo u pitanje nauku kao paragon racionalnosti, gde su tokom perioda naučnih revolucija i promena disciplinarnih matrica, odnosno paradigmi, dozvoljeni i potpuno legitimni iracionalni elementi. Tako su konstruktivisti isticali iracionalnost naučnih konverzija i našli su opravdanje za ubacivanje socijalnih umesto filozofskih objašnjenja naučnih promena. Ne smemo zanemariti pitanje kakav je zaista bio Kunov stav u odnosu na očigledno dijametralno suprotna tumačenja njegovog rada. Koje tumačenje Kuna je legitimno? Ovo pitanje je od velikog značaja, jer mnogi konstruktivisti Kuna smatraju za gurua sociologije naučnog znanja. Iz brojnih izvora možemo 1 U srpskom (Beograd: Nolit, 1974, prevod Staniše Novakovića) i hrvatskom (Zagreb: Naklada Jesenski i Turk, 2002, prevod Mirne Zelić) prevodu Strukture kraj prve rečenice ovog citata završava se rečima „sve detaljnijim i suptilnijim razumevanjem nauke [znanosti]”. Međutim, u originalu se rečenica završava „sve detaljnijim i suptilnijim razumevanjem prirode”, što je veoma značajna razlika.

116

saznati da je Kunov stav nedvosmislen i sasvim jasan – on se protivio ekstremnim socijalnim interpretacijama svog rada, što je uglavnom izjavljivao u intervjuima (vidi Kuhn 1997/2000; Segerstråle 2000a, c, 2001). Ulika Segerstrole je početkom osamdesetih godina uradila intervju sa Kunom, za koji i sama kaže da je prošao „neočekivano loše” (Segerstråle 2001: 73) i da je Kun želeo nekoliko puta da ga prekine, ali da se predomislio zbog ličnog poznanstva. Autorka je tek kasnije saznala da je atmosfera tokom intervjua bila toliko loša jer Kun nije želeo da ima ikakve veze sa „Kunom” kakvog su predstavljali konstruktivisti i relativisti i kako ga je ona do tada doživljavala. Interesantno je pitanje krivice (ili „krivice”) Kuna, odnosno zbog čega se nije češće javno suprotstavljao pogrešnim/ iskrivljenim tumačenjima svog rada. To ne znači da bi takva strategija i urodila plodom, jer je bilo autora, poput Edvarda Vilsona, koji su mnogo godina ukazivali na ono šta su zaista želeli da kažu, a šta im je pripisivano ideološko-moralističkim čitanjem od strane „protivnika”. Na nekoliko mesta mogu se naći usputni, ali veoma jasni Kunovi komentari jakog programa. Za Strukturu naučnih revolucija autor (Kuhn 1997/2000: 307) eksplicitno kaže: „[R]ekao bih da to nije relativistička knjiga.” I zaista, pomenuti završetak knjige (Kuhn 1962/1970: 170–171) pokazuje da je Kun govorio o progresu preko analogije sa darvinističkom evolucijom, koju „niko nije shvatio ozbiljno. Ljudi su samo prolazili pored toga.” (Kuhn 1997/2000: 307; kurziv u originalu)1. Pažljivo čitanje Kuna pokazuje koliko je on zaista želeo da naglasi ulogu prirode u nauci, a ne da dopusti upliv raznih interesa kao presudan. Moć i interesi mogu da igraju ulogu u naučnom razvoju, ali to je samo veoma mali deo priče. Nešto ranije (Kuhn 1992/2000) možemo naći još jednu opasku o jakom programu: „Ja sam među onima koji tvrdnje jakog programa nalaze kao apsurdne: primer poludele dekonstrukcije”2. 1 „Naučni razvoj je kao darvinistička evolucija, proces rukovođen od nazad, a ne usmeren ka nekom fiksiranom cilju kojem se sve više približava.” (Kuhn 1992/2000: 115) 2 O teorijama interesa Kun je napisao jedan kratak, ali jasan komentar: „Interesi ostaju dominantan faktor koji zagovornici novog polja koriste u

117

(str. 110) Tokom devedesetih godina, pred kraj života, Kun je započeo rad na knjizi koju nije završio. Osnovne naznake te knjige nalaze se u radu „The road since Structure” (Kuhn 1990). U to doba Kuna je najviše interesovao problem nesamerljivosti preko koje je želeo da pokaže da nesamerljivost ne predstavlja opasnost naučnoj racionalnosti i njenoj osnovi u dokazima. Jednim delom ova knjiga trebalo je da predstavlja i obračun sa konstruktivistima1. Na osnovu svega rečenog, nema nikakve sumnje da Kun nije radikalni eksternalista kakvim su ga sociolozi naučnog znanja, tj. konstruktivisti često predstavljali. Njega su daleko više interesovale ideje od njihovih društvenih okolnosti2. O tome je pisao i Merton. [M]ora se naglasiti da su ideje u ovim diskusijama [o filozofiji nauke nakon Kuna] adaptirane, često u iskrivljenim verzijama od strane sociologa koji nalaze pomoć i utehu za svoj totalni relativizam i subjektivizam u onome što smatraju za Kunovu doktrinu, čak i Poperove i Lakatoševe doktrine . . . [M]ogu samo da objašnjenju, a interesi koje koriste ostaju prvenstveno socio-ekonomski. Za mene rezultat često deluje katastrofalno.” (Kuhn 1983: 30) Sledeća rečenica takođe reflektuje njegov stav prema sociologističkim interpretacijama teza nepristrasnosti i simetrije: „Na kraju krajeva, nameravano je da Struktura sugeriše da status znanja nikako nije redukovan kada se znanje vidi kao socijalno.” (str. 30) 1 Kun je svoje ideje samo u određenoj meri smatrao sociološki relevantnim. „Struktura je sociološka po tome što naglašava postojanje naučnih zajednica, insistira da se one posmatraju kao proizvođači specijalnog produkta, naučnog znanja, i sugeriše da se priroda tog produkta može razumeti preko onog što je specijalno u obuci i vrednostima tih grupa.” (Kuhn 1983: 28) Nešto kasnije on dodaje: „Ako je Struktura doprinos sociologiji nauke, onda je suština tog doprinosa promašena. . .” (str. 28) Latur je tačno shvatio Kunovu poruku. „On je papa crkve kojoj ne pripada. Kun je načinjen herojem discipline koja mu se uopšte ne dopada. Kada je primio Bernalovu nagradu 4S [The Society for the Social Studies of Science] on se istovremeno zahvaljivao Društvu za nagradu – bilo bi teško da je radio drugačije – i govorio da je sve to veliki nesporazum i da on uopšte nije za socijalnu istoriju.” (Latour, u Callebaut 1993: 59) 2 „Moji osnovni napori . . . bili su usmereni na ono što sam ponekad nazivao ’dinamičkim međuodnosima čistih ideja’. . .” (Kuhn 1983: 27)

118

tvrdim da ni samoopisujući Kun1 iz 1962, ni Kun2 iz ranih sedamdesetih, već samo rekonstruisani Kun3, poželjno zamišljen od strane subjektivističkih sociologa, može da omogući tu željenu autoritativnu podršku. Van toga zapažam samo da se Kunova skorašnja ponavljanja i ponavljanja meni čine da su u svojim sociološkim aspektima, kao što se evidentno i njemu čine, u skladu sa načinima strukturalne analize koja se tokom godina razvijala u sociologiji nauke. [Merton 1975/1976: 135–136]1

Teokaris i Psimopulos teške optužbe upućuju i Lakatošu, koji je zagovarao tezu da naučne teorije nisu ni dokazive ni opovrgljive (Lakatos 1970). On je bio pod uticajem Popera, Kuna i Kvajna, i za cilj je imao da poboljša Poperov falsifikacionizam, koji je opet bio zamišljen kao poboljšanje induktivizma. Lakatoš se slaže sa Poperom da je ključni problem metodologije problem demarkacije, koji je Poper rešavao preko opovrgljivosti. Pod uticajem Kuna on (Lakatoš) shvata da sve teorije imaju svoje anomalije, što znači da bi u skladu sa Poperovim falsifikacionizmom one mogle da budu opovrgnute i naknadno odbačene. Opovrgljivost je tako isuviše jak kriterijum demarkacije, a time i nezadovoljavajući. Nakon burnog (ličnog i profesionalnog) razlaza sa Poperom (vidi Watkins 1997) Lakatoš se okrenuo Dijem-Kvajnovoj tezi, u skladu sa kojom falsifikacija neke teorije uvek može da bude izbegnuta pozivanjem na pomoćne hipoteze. Tako je on uveo i varijaciju na Kunovu temu normalne nauke, gde je normalna nauka sukcesija teorija sa metodološkim pravilima. To su osnovni sastojci istraživačkog programa i upravo ta sukcesija teorija postala je kriterijum demarkacije između naučnog i pseudonaučnog. Lakatošev istraživački program sadrži tri komponente: tvrdo jezgro, zaštitni pojas i pomoćne hipoteze. On može biti progresivan ili degenerativan. Progresivan je kada uspešno predviđa nove fenomene i ovde se slaže sa Poperom oko sve bolje naučne aproksimacije istine. Možemo reći da je Lakatoš Poperovu meto1

Detaljnije o ličnom i profesionalnom odnosu Mertona i Kuna i pokušaju da se Kun prikaže u pravom svetlu, vidi Cole and Zuckerman 1975: 158–159; Merton 2004: 262–269.

119

dologiju okrenuo naopačke. Za falsifikacionističku metodologiju najvažnija su bila opovrgavanja, dok su potvrde bile nevažne. Lakatoš na osnovu Dijem-Kvajnove teze zagovara važnost i značaj konfirmacija, dok se opovrgavanja ne računaju kao bitna i odlučujuća. Na kraju je apsolutno očekivan i napad Teokarisa i Psimopulosa na Fajerabenda i njegove stavove da bilo koja tvrdnja može biti naučna i njegov princip da je u nauci sve dozvoljeno. Fajerabend tvrdi da nauka nije posledica primene racionalnog metoda. Ukoliko i možemo da govorimo o naučnom progresu, to je zato što određeni naučnici krše sve racionalne principe i usvajaju moto „sve je dozvoljeno”. Na taj način došlo je do povećanja broja teorija, ali one međusobno nisu konzistentne. Progres u nauci (ako uopšte postoji) posledica je kompetitivnih pritisaka koji postoje između određenih teorija, čime uspeh u nauci nije više presudno vezan za argumentaciju i racionalne elemente, već za mešavinu retorike i propagande. Čitava nauka je u suštini anarhistički poduhvat, a „teorijski anarhizam je humanitarniji i verovatnije će podstaći progres nego njegove alternative zakona-i-reda.” (Feyerabend 1975: 17; u originalu kurzivom) Pošto nema istinitih teorija, svim teorijama se mora pružiti jednak tretman. Tako bi astrologija trebalo da ima isti tretman kao i astronomija (vidi takođe Broad 1979)1. „[I]stina je da pojave kao što su telekineza i akupunktura mogu biti na kraju apsorbovane u korpus nauke i na taj način nazvane ’naučnim.’” (Feyerabend 1974/1985: 357) Kunu su pripisivane i tvrdnje o važnosti iracionalnih faktora u genezi naučne teorije, poput istorijskog konteksta i psihologije individue. Neki čitaoci su osetili da sam pokušavao da zasnujem nauku na individualnim intuicijama koje nisu podložne analizi, a ne na logici i zakonu. Međutim, ta 1

Fajerabend je verovatno jedini filozof na ovoj „crnoj listi” koji je bio zadovoljan što se na njoj našao. Stoga i ne čudi njegova tvrdnja da su naučnici „u svakom pogledu isti kao drevni zabavljači, poput pripovedača mitova, trubadura i dvorskih luda.” (Horgan 1993: 37) On istinu shvata kao „retorički termin”, normalnu nauku kao bajku, Poperovu teoriju kao „mali oblak toplog vazduha u pozitivističkoj šoljici”, Kunovu teoriju kao sociopolitički model nauke, „primenjivu na organizovani kriminal” itd. (str. 37).

120

interpretacija je na pogrešnom putu u dva suštinska aspekta. Prvo, ako uopšte govorim o intuicijama, one nisu individualne. One su, zapravo, proverena i zajednička svojina pripadnika uspešne grupe, a početnik ih stiče kroz obuku kao deo svoje pripreme za članstvo u grupi. Drugo, one u principu nisu nepodložne analizi. [Kuhn 1962/1970: 191]

Fajerabend ide korak dalje. Za njega je „normalna nauka” bajka u kojoj prestiž, moć, starost i polemika utvrđuju ishod konstantne borbe između kompetitivnih teorija i teoretičara. Ovo je posledica uverenja da nema teorije koja može da obuhvati sve činjenice iz svog domena. Zato se protivrečne činjenice često zanemaruju od strane naučnika ili se izbegava njihovo razmatranje. „Ne postoji ’naučna metodologija’ koja bi se mogla upotrebiti da odvoji nauku od svega ostalog. Nauka je samo jedna od mnogih ideologija koje pokreću društvo, i treba da bude tretirana kao takva. . .” (Feyerabend 1974/1985: 358; kurziv u originalu) [Z]nanost je mnogo bliža mitu nego što je filozofija znanosti pripravna znanosti. Ona je jedna od mnogih formi mišljenja koju je čovjek razvio i ne nužno najbolja. Napadna je, bučna, drska, ali je inherentno superiornija samo za one koji su se već odlučili u korist određene ideologije ili koji su je prihvatili a da nikad nisu ispitali njezine prednosti i njezina ograničenja. [Feyerabend 1975/1985: 287; u originalu kurzivom]

U pokušaju da zaštiti društvo od nauke Fajerabend nauku proglašava za ideologiju i preporučuje da se sve ideologije posmatraju „kao bajke koje imaju da kažu mnogo interesantnih stvari, ali koje u sebi takođe sadrže i gnusne laži ili kao etičke propise koji mogu biti korisna praktična pravila, ali su kobni kada se slede doslovno.” (str. 351) On obrazovanju zamera što deci servira naučne „činjenice”, jer time nauka postaje „isto tako opresivna kao one ideologije protiv kojih se nekad borila.” (str. 352) Teokaris i Psimopulos (Theocharis and Psimopoulos 1987) ovakve stavove prema nauci smatraju izuzetno opasnim i za samu nauku, ali i za društvo u celini. Rizici koji se javljaju su sledeći (str. 597): (1) intelektualni bankrot može da izazove

121

finansijski bankrot društva; (2) epistemološki anarhizam može da izazove društveni anarhizam; i (3) epistemološki relativizam, kritika i nihilizam mogu da izazovu haos, konfuziju i stagnaciju u nauci. Autori se uprkos ovakvoj situaciji nadaju da „na duge staze jedna stvar prolazi – objektivna istina.” (str. 596) Oni su ukazali na jedan način razmišljanja o opasnosti koja preti nauci, povezujući finansijsku situaciju nauke sa širenjem antinaučnih raspoloženja. Ovaj stav nije uobičajen za američke protivnike antinauke, jer su mnogi od njih (npr. Gros i Vajnberg) poricali da njihove motivacije proizilaze iz problema finansiranja. Amerikanci su pretežno govorili o antinauci u akademskim okvirima, želeći da na taj način spreče širenje antinaučnih raspoloženja kritikovanjem samih izvora. Ovom problemu vratićemo se kada bude bilo reči o Naučnim ratovima. Priču oko nastanka i razvoja sociologije nauke završavamo delom o direktnim insipiracijama i uzorima konstruktivističkih sociologa, ali van klasične sociologije i filozofije.

5. Socijalne i kognitivne okolnosti nastanka i razvoja postmodernizma i studija nauke i tehnologije Kuhnove ideje su zanimljive ali, avaj, one su suviše neodređene da bi podstakle ma šta drugo sem mnoštva praznih priča. Ako mi ne verujete, pogledajte literaturu. Nikada ranije toliko mnogo uljeza i nestručnjaka nije prodrlo u literaturu iz filozofije nauke. Kuhn je ohrabrio ljude koji nemaju predstavu ni o tome kako kamen pada na zemlju da sa sigurnošću govore o naučnom metodu. [Feyerabend 1974/1985: 356]

Šezdesetih godina prošlog veka nastale su prve temeljne opozicije nauci od strane „kontrakulturnih” pokreta, inspirisanih Rožakom (Roszak 1969/1978), Markuzeom (1964/1989) i drugima. Rožak je jasno istakao opoziciju „tehnokratiji”, naučnim ekspertima i korenu svega toga – „objektivnoj svesti”. [O]bjektivna svijest uopće nije neka vrsta konačnog, transkulturnog razvoja, čija se uvjerljivost izvodi iz toga što je ona u jedinstvenom dodiru s istinom.

122

Prije se radi o tome da je ona, kao i mitologija, svojevrsna tvorevina u koju neko društvo u datoj historijskoj situaciji ugrađuje svoj osjećaj za smisleno i vrijedno. I nju, kao i mitologiju, mogu prevladati i dovesti u pitanje kulturni pokreti koji smisao i vrijednost nalaze drugdje. [Roszak 1969/1978: 159; kurziv u originalu]

Ove kritike nisu uticale na društvenu poziciju nauke. Naučni rast je nastavljen i tako je u posleratnoj Americi nauka privremeno dobila rat za univerzalizam. Ali šta je bilo sa tradicionalnim nosiocima kulture, humanistima? Problematika razvoja sociologije nauke, ali i analiza Naučnih ratova ne može se u potpunosti sagledati bez podsećanja na debatu o „dve kulture” koja je bila aktuelna polovinom 20. veka. Čarls Snou je 1959. godine izazvao žestoke polemike svojom knjigom The Two Cultures (Snow 1959/1964). Suština koju je želeo da istakne jeste da u okviru nauke postoje naučna i literarna kultura koje imaju malo toga zajedničkog i da je nužna reforma obrazovanja koja bi ispravila ove greške. Snou je naučnu kulturu (statistički) identifikovao sa levicom, a humaniste sa desnicom1. Izrazio je uverenje da je naučna kultura u stanju da se mnogo bolje suoči sa socijalnim problemima. Iako postoje određene paralele sa današnjim Naučnim ratovima, daleko su bitnije razlike. On je kao primarnu brigu isticao kulturni značaj nauke, dok je danas primaran problem objektivnost nauke i kulturni značaj. Objektivnost nije bila sporna tema u vreme pisanja Dve kulture. Snou je bio propagator nauke koja je tada bila u senci humanističkih disciplina, dok je danas situacija obrnuta. I, kao što smo već napomenuli, Snou je naučnike smatrao levičarima, a humaniste desničarima, dok su Gros i Levit tokom Naučnih ratova glavnim neprijateljima nauke smatrali upravo levičare iz humanističkih disciplina i društvenih nauka. Ukoliko postoji jedna posebno izrazita karakteristika novog radikalizma, onda je to razlika između njega i radikalizma prethodne generacije u odnosu na 1 „[S]tatistički gledano . . . nešto više naučnika je na strani levice. . .” (Snow 1959/1964: 10)

123

znanost i tehnologiju. Starijim kolektivističkim ideologijama, što su pristajale uz vrednotu industrijskog razvoja na isti način kao i kapitalistički klasni neprijatelj, nije bila jasna povezanost između totalitarne kontrole i znanosti. Na znanost se gotovo beziznimno gledalo kao na nesumnjivo društveno dobro, jer se ona u popularnom mišljenju počela usko povezivati (premda često ne na sasvim jasan način) s tehnologijskim progresom koji je obećavao sigurnost i obilje. [Roszak 1969/1978: 153]

Ono što je Snou zamerao humanistima nije samo nepoznavanje drugog zakona termodinamike1. Njegove optužbe nisu bile prvenstveno kognitivne, već moralne prirode. On im je zamerao što propagiraju mitologiju krvi i istorije, dok naučnici propagiraju humanu i demokratsku orijentaciju. Snouove optužbe su bile prilično oštre. Humanisti su morali da uzvrate i ubrzo su počeli da se pozivaju na imena, poput Kuna i Fukoa (Segerstråle 2000e). Sada je red došao na humaniste da kažu naučnicima da je nauka daleko od oslobađajuće racionalnosti, već da je pre ograničena preovladavajućom dogmom ili da predstavlja opresivni fukoovski sistem „znanja-moći”. Ukoliko je zaista tako, onda su zapravo humanisti ti koji su pravi predstavnici slobode i demokratije, a ne naučnici. U svetlu ovih događaja trenutne kritike nauke od strane humanista možemo razumeti kao njihov zakasneli protivnapad na posleratnu kulturnu hegemoniju (prirodnih) nauka. Isto tako, Gros, Levit i drugi mogu se shvatiti kao da reaguju upravo na ove protivnapade od strane humanista. Postoji još jedan bitan faktor u Naučnim ratovima, a to su (fundamentalističke) hrišćanske crkve, naročito kreacionistički pokret. Ovi konzervativni hrišćani u poslednje vreme pozivaju se na Kuna i Fukoa. Za njih su ovi teoretičari zgodni jer se mogu koristiti kao „dokaz” „protiv epistemološkog autoriteta nauke i za kognitivni legitimitet Biblije.” (Hollinger 1995: 453; kurziv dodat) 1

„[V]eliko zdanje moderne fizike raste, a većina najumnijih ljudi zapadnog sveta ima u nju onoliko uvida koliko bi imali njihovi neolitski preci.” (Snow 1959/1964: 15)

124

Jedno je sigurno, a to je da su sredinom 20. veka i pronaučni i antinaučni stavovi bili zasnovani na veri u svemoć nauke. Kao što smo već rekli, u to vreme se u filozofiji i sociologiji sve češće javljaju relativističke teorije koje počinju da dovode u pitanje sposobnost nauke da dođe do istine. Najradikalniji predstavnici novih istraživačkih programa (koji su očigledno u znantnoj meri iskrivljavali Kunove postavke) – jakog programa Edinburške grupe, empirijskog programa relativizma Harija Kolinsa ili teorije aktera i mreže Latura – isticali su da su i same naučne činjenice socijalno konstruisane. Ono što je alarmantno u ovim pokušajima radikalnih tumačenja jeste to što tako (naučne) činjenice postaju više stvar konvencije ili kontekstualnih faktora nego inherentne naučne i objektivne nužnosti. Ove tvrdnje imale su implikacije i za tradicionalnu istoriju nauke. Ukoliko nema validnog naučnog opravdanja za odabir jedne teorije u odnosu na drugu, onda na snagu stupaju socijalni uticaji kao razlozi uspešnosti određene teorije. Naučna shvatanja se ovim redukuju na socijalne i političke interese. Postalo je jasno da internalistički pristupi nauci nisu dovoljni i da je neophodno uzeti u obzir interakciju socijalnih i naučnih faktora u određenom istorijskom vremenu, ali puka redukcija naučnog znanja na politiku i moć je u najmanju ruku isto toliko apsurdna. Konstruktivisti su i u zaleđini i najapstraktnijih naučnih ideja, nekako videli figuriranje socijalnih ili ličnih interesa. Potrebno je skrenuti pažnju na poznat rad o nauci u „postnormalnom” dobu koji je objavljen pre nego što su Naučni ratovi zvanično počeli (Funtovicz and Ravetz 1993). Autori zapažaju da je nauka nekad shvatana kao da napreduje po pitanju izvesnosti znanja i kontrole prirodnog sveta, što je shvatanje koje se uklapa u Kičerovu sliku „Legende” (Kitcher 1993). Termin „postnormalan” je kontrastiran terminu „postmoderan”. Danas se postnormalna nauka bavi neizvesnostima, tj. pitanjima socijalne politike, okruženja, vrednosti itd. i u njoj su vrednosti eksplicirane, a ne samo pretpostavljene. Ona je prilagođena novom dobu. Stare dihotomije vrednosti/činjenice bivaju prevaziđene i brišu se granice između znanja i neznanja. „Nauka koja je prikladna za ove nove uslove biće zasnovana na pretpostavkama o nepredvidivosti, nekomplet-

125

noj kontroli i pluralnosti legitimnih perspektiva.” (Funtovicz and Ravetz 1993: 739) Naučne rasprave više ne mogu da se posmatraju kao formalizovane dedukcije, već kao interaktivni dijalog i nauka mora da inkorporira istorijsku dimenziju, da uključuje refleksije o prošlosti čovečanstva i njegovu budućnost. Autori razlikuju istraživanja na osnovu ciljeva. Primenjena nauka je „orijentisana prema misiji”, profesionalno konsultovanje je „orijentisano prema klijentima”, a postnormalna nauka je „orijentisana prema problemima”. Tradicionalna osnovna ili čista nauka motivisana je „radoznalošću”. Postnormalna nauka je ona u kojoj objektivnost nije moguća i u kojoj su predviđanje i kontrola ograničeni, i gde društvo i politika moraju da igraju ključnu ulogu. Ovakvo shvatanje proizašlo je iz ubeđenja da je nauka uvek pod uticajem osnovnih problema društva. Postnormalna nauka je jedina koja može da obezbedi put ka demokratizaciji nauke i da bude odgovor trenutnim tendencijama postmodernista. To je, prema mišljenju autora, jedina prikladna nauka u današnjoj situaciji, jer fenomen postmoderne izaziva fragmentaciju na svim nivoima društva, uključujući i ideološki i socijalni (str. 755). Dok su studije nauke vremenom sve više išle u konstruktivističkom pravcu, kulturne i ženske studije, nezavisno jedne od drugih, takođe su odabrale nauku za jedan od primarnih objekata analize. U centru pažnje bila je supremacija zapadnjačko-muškog uticaja u nauci, odnosno ubeđenje da je nauka mogla i drugačije da izgleda bez ovih uticaja1. Pod uticajem francuskog postmodernizma, literarna kritika je počela da tretira nauku kao jedan od mnogih „tekstova” koje treba „dekonstruisati” (vidi npr. Gross and 1 Ne možemo se detaljnije baviti feminističkim kritikama tradicionalne filozofije nauke jer je naš predmet interesovanja prvenstveno sociologija naučnog znanja. Osnovno obeležje feminizma je isticanje razlike koja (navodno) postoji između biološki determinisanog pola i kulturno determinisanog roda. Na osnovu ove razlike obično se kao lajtmotiv provlači tema da bi nauka verovatno izgledala drugačije da je produkt ženskog roda (vidi npr. [Keller 1995], koja piše o rodu i nauci, tj. o istorijatu ovih ideja, i [Kohlstedt 1995] koja govori o ženama u istoriji nauke). Kritiku feminizma kao jalove epistemologije izvodi (Koertge 1995), koja ne negira značaj borbe za ženska prava sa početka 20. veka, ali se protivi ekstremnim tvrdnjama o navodnoj androcentričnosti nauke.

126

Levitt 1994/1998, pogl. IV)1. Time je ponovo dovedena u pitanje nauka kao racionalna praksa, a promovisano je shvatanje nauke kao moći. Zajedničko za naučne studije i nove postmodernističke humanističke studije bilo je uskraćivanje povlašćenog epistemičkog statusa nauci. Za sada je dovoljno samo da označimo suštinske razlike između mertonovske i konstruktivističke sociologije nauke (vidi i Zuckerman 1988b). Za klasičnu sociologiju nauke od izuzetnog je značaja ono što sami naučnici govore o svojim naučnim ubeđenjima, dok su konstruktivisti sebe videli kao neku vrstu „psihoanalitičara” naučnika, tvrdeći da pronalaze „prave” motive, kojih sami naučnici često nisu svesni. Krivicu za ovakvo stanje snose i sami naučnici koji dugo vremena nisu marili za ovakve („nasilne”) pokušaje analize njihovog rada. Zato i ne čude brojni komentari raznih naučnika da do pojave knjige Grosa i Levita najčešće nisu ni znali šta se događa po departmanima društvenih nauka, dok ima i onih koji smatraju da su do tada naučnici „ignorisali levičarske antinaučne polemike.” (Parsons 1995: 44) Kao što je to za očekivati u svakom sukobu širih razmera, Naučni ratovi su doveli do polarizacije učesnika i do nastanka manje ili više labavih koalicija. Na jednoj strani nalaze se pronaučni aktivisti, odnosno pretežno akademski „tradicionalisti” iz raznih polja, a s druge strane naučne i društvene grupe koje su Gros i Levit otvoreno optužili za promovisanje antinauke, za koje se najčešće koriste termini poput „konstruktivista” ili „postmodernista”. Oni su tako spojili postmoderne humaniste sa socijalnim konstruktivistima, grupe koje zapravo imaju različite intelektualne korene, ali nisu jedini koji su zarad lakše kritike načinili ovu generalizaciju (vidi takođe i Koertge 1998a) i gde se konstruktivizam obrađuje kao jedna vrsta postmodernih teorija2.

1

Danas je poznat „postmoderni generator” na internetu koji nasumično „stvara” semantički ispravne, ali apsolutno besmislene tekstove, koji često liče na „ozbiljne” postmoderne tekstove. Naslovi „radova” koje smo dobili glasili su: „The textual paradigm of narrative and objectivism” i „Marxism, modernism and the material paradigm of consensus”. 2 Kritiku ovakvih tendencija iznosi (Collins 1999b).

127

Kada govori o „kulturnoj levici” Serl (Searle 1990) ističe da je u pitanju pogrešno definisan termin, jer u sebe uključuje mnoga različita shvatanja i stanovišta. U nju se svrstavaju radikali iz šezdesetih godina, feministkinje, dekonstrukcionisti, marksisti, ljudi koji su aktivni u „gej” i „etničkim” studijama, i ljudi leve političke orijentacije koji rade na univerzitetima. Postoje i neka opšta mesta ovih teoretičara, a to je pozivanje na „subverzivno čitanje”, „hegemonički diskurs”, „rušenje tradicionalnih logocentričnih hijerarhija” itd. Mnogi pripadnici kulturne levice smatraju da je primarna funkcija podučavanja humanističkih kurseva politička, tj. da je najveća vrednost humanističkih disciplina u tome što su one sredstvo za postizanje socijalne transformacije. Serl analizira tadašnju literaturu koja govori o krizi američkog obrazovanja i zaključuje da te knjige isuviše često imaju „histeričan” ton u sebi i da situacija nije toliko katastrofalna koliko je ponekad „blesava”. Kao primer „blesavog fenomena” u američkom obrazovanju on navodi širenje poststrukturalističke literarne teorije. Iako je pojam Naučnih ratova novijeg datuma, postoje naučnici koji tvrde da su ratovi otpočeli pre tri do četiri decenije, usponom konstruktivističke paradigme u naučnim studijama i usponom postmodernizma u humanističkim disciplinama. Sa ovog stanovišta Naučni ratovi su samo (zakasnela) reakcija naučnika. Ne treba izgubiti iz vida da je unutar samih studija nauke i tehnologije postojala intelektualna opozicija socijalnom konstruktivizmu, iako je prva temeljna sociološka kritika usledila tek 1992. godine (vidi Cole 1992). Konstruktivističke ideje su svoju dominaciju započele iz Evrope sedamdesetih godina, kada grupa evropskih sociologa prihvata relativističku epistemološku poziciju. U narednih desetak godina njihov broj je naglo porastao i oni su zauzeli dominantnu poziciju unutar sociologije nauke. „Iako neki vole da negiraju ovu dominaciju, jer ideološki ne vole sebe da vide kao moćnu elitu, njihova kontrola svih glavnih asocijacija i specijalizovanih žurnala jasna je svakome ko učestvuje u polju [sociologije nauke].” (Cole 1996: 274)1 1 Socijalni konstruktivizam Kol vidi ne kao puki intelektualni pokret, već kao interesnu grupu koja pokušava da monopolizuje nagrade za

128

Na pojavu i popularnost socijalnog konstruktivizma uticaj su imale i šire društvene okolnosti. Tokom šezdesetih godina mnogo mladih ljudi je ušlo u sociologiju, od kojih je većina bila neomarksistički nastrojena, tako da su dominantnu orijentaciju u sociologiji, mertonovski funkcionalizam, smatrali politički konzervativnom. Sve do Kolove knjige, kritike konstruktivizma najmanje su pisali sami sociolozi. Laudan, Gir, Hal, Braš, Radvik, Galison i Kun pre su bili filozofi i istoričari nauke. Tek 1982. godine Tomas Gijerin, Mertonov student, objavio je kritiku relativističko-konstruktivističkih sociologija nauke, ali je naglasio da sve glavne postavke konstruktivizma mogu da se nađu kod samog Mertona, što nije tačno (Gieryn 1982). Nešto kasnije Gijerin je prešao u konstruktivistički tabor. Uprkos veoma šarolikim teorijskim pozicijama feministkinja, marksista, etnometodologa, dekonstrukcionista, sociologa naučnog znanja, kritičkih teoretičara, Noreta Kertge (Koertge 1998b: 3–4) pronalazi njihova zajednička ubeđenja i shvatanja: (1) Svaki aspekt onoga što mi nazivamo naukom (uključujući i njene rezultate i sam sadržaj) oblikuje se i moguće ga je razumeti samo uz pomoć njegovog lokalnog i istorijsko-kulturnog konteksta. (2) Zato se produkti naučnog istraživanja, tzv. „prirodni zakoni”, moraju posmatrati kao socijalne konstrukcije čija validnost zavisi od konsenzusa „stručnjaka”, kao što bi legitimitet državnika trebalo da zavisi od volje njegovog naroda. (3) Iz ovog sledi da nauka nema poseban epistemički autoritet, već predstavlja „jednu od mnogih priča”. Ako nauka u svoje pripadnike. U poznatoj publikaciji Handbook of Science and Technology Studies koju je objavilo Društvo za socijalno izučavanje nauke nema poglavlja o socijalnoj stratifikaciji u nauci, iako je o socijalnoj stratifikaciji objavljeno najviše radova u časopisima poput American Sociological Review. U početku se govorilo kako nije bilo zainteresovanih da o tome pišu, ali kada se Stiven Kol dobrovoljno javio, nikad nije pozvan (Cole 1996: 274). Kolova knjiga (Cole 1992) je od strane konstruktivista dobila izuzetno negativne recenzije. Međutim, zaista je čudno što na „njihovom terenu”, u žurnalima Social Studies of Science i Science, Technology, and Human Values nije ni bilo recenzije. Zato je vrlo moguće da veliki broj sociologa nauke i ne zna da se takva knjiga uopšte i pojavila.

129

nekom društvu kojim slučajem ima privilegovani status, trebalo bi je razotkriti i pokazati kako ona nije stožer objektivnog znanja. (4) Naučne tvrdnje najbolje je oceniti kroz političku evaluaciju, jer naučni dokazi nikad nisu konkluzivni i otvoreni su za razna „pregovaranja”. Suštinsko pitanje je u čijem je interesu da određena naučna tvrdnja bude prihvaćena kao istinita. (5) Sasvim je „logičan” i sledeći stav da je nauka samo politika koja se vodi drugim sredstvima, jer je i ona oblikovana ideološkim ciljevima moćnih elita. (6) Na globalnom planu proizilazi da evropska nauka ne može da bude „bolja”, tj. objektivnija od neke druge nauke. Tradicionalna nauka je na istoj ravni u traganju za istinom sa raznim etnonaukama. (7) Zato ne možemo govoriti o naučnom progresu u nekom evropskom smislu. Nauka je svojim izumima i teorijama mnogo toga doprinela negativnim i opresivnim aspektima društva. (8) Pošto u nauci nema objektivnosti i s obzirom na to da nije moguće iz nje tako lako izbaciti ideološku crtu, javlja se potreba za ubacivanjem „progresivnih političkih ideja” u nauku, za naglašavanjem njene „emancipatorske dimenzije” i „odbrane potlačenih”. Pojam koji se često naglašava i promoviše u postmodernim teorijama jeste „refleksivnost”, preko koje se promoviše moralnost i politička superiornost u odnosu na tradicionalne naučne pristupe u kojima „nezainteresovanost ”, „univerzalizam” i „empirizam” imaju veliku ulogu. Ono što je očigledno jeste da je potkulturu postmodernizma teško locirati precizno. Najrasprostranjenija je u okviru humanističkih disciplina, iako je došlo i do ekspanzije u društvenim naukama i nije moguće postaviti je samo u okvir jedne discipline. Nesporno je da postmodernizam ima sve veću moć na univerzitetima, najčešće insistirajući na tome da je deo intelektualne levice. Zato kritičari često greškom poistovećuju levicu sa postmodernizmom, tj. poststrukturalizmom (upor. Epstein 1997/2000). Intelektualni koreni postmodernizma sežu u šezdesete godine prošlog veka i vezuju se za Fukoa, Deridu, Lakana, Liotara i druge autore koji su bili povezani sa tadašnjim radikalizmom.

130

U SAD je postmodernizam „ušao” kasnih sedamdesetih godina i početkom osamdesetih, ali na nekoliko koloseka odjednom. Tako je, recimo, Fuko svojom teorijom o socijalnoj konstrukciji seksualnosti uticao na mnoge feministkinje i homoseksualne aktiviste. Promenom težišta analize, sa makrostrukture na mikrostrukturne odnose svakodnevnog života, on je omogućio i poststrukturalističke analize ideologije, društvenih odnosa i kulture uopšte. Takođe, Fukoovo shvatanje moći države kao permanentno represivne imalo je uticaja na marginalizovane grupe mladih ljudi, žena, raznih manjina i ljudi homoseksualne orijentacije (Fuko 1966/1971, 1969/1998). Subjektivnost je za Fukoa produkt igre moći čija pravila malo ko razume. Ideja moći može se objasniti kao „sinteza istine (kao referentne tačke), diskursa (kao sistema intelektualne organizacije) i moći (kao difuzije diskursa u društvu kroz institucije).” (Delanty 1997: 106) Jezik je koekstenzivan sa moći i zato moć dolazi sa svih strana. Termini „poststrukturalizam” i „postmodernizam” prilično su nejasni ako pokušamo da shvatimo koja su njihova osnovna obeležja1. Kao poststrukturalisti najčešće se navode Fuko, Lakan (1966/1983) i Derida, a kao postmodernisti Liotar (1979/1988) i Bodrijar (npr. 1985/1991). Kako bismo na najlakši način shvatili na šta se misli kada se govori o ovim intelektualnim strujama, moramo uzeti u obzir stanje na francuskim akademskim institucijama tokom šezdesetih godina prošlog veka (vidi npr. Delanty 1997). Strukturalizam je bio dominantna orijentacija u antropologiji, istoriji ideja, književnosti, kulturnim studijama, psihoanalizi i sociologiji. Zajedničko ovim strujama bilo je (pre)naglašavanje struktura, a zanemarivanje delajućih aktera. Osnova analize prestaje da bude individualni akter, već strukture koje generišu kulturna 1

Međutim, to ne znači da ih treba posmatrati kao sinonime (upor. Grassie 1997: 86). Koncept postmodernizma upućuje na evolucionu shemu za razumevanje i interpretaciju kulturnih fenomena preko tri idealna tipa: klasičnog perioda, modernog i postmodernog. Svoju primenu ovaj pojam je našao u literarnoj, artističkoj i arhitektonskoj kritici i vremenom mu je značenje postalo iskrivljeno i nejasno primenom na razne sfere ljudske egzistencije (Funtowicz and Ravetz 1992).

131

značenja, ponekad čak i same aktere. Na izvestan način ova strategija može se posmatrati kao samo jedan od mnogih pokušaja „decentralizacije” ljudi. Galilej je pokazao da Zemlja nije centar univerzuma, Darvin da čovečanstvo nije centralni događaj evolucije, Marks da ljudi nisu centar svog društva, a Frojd da individue nisu puki akteri, već produkti nesvesnih želja (Benton and Craib 2001: 161)1. Najvažniji uticaj na poststrukturaliste izvršile su lingvističke ideje Sosira. Jezik kojim govorimo postoji pre nas i nakon naše smrti on nastavlja da postoji, što znači da individue nemaju uticaja na njegovu osnovnu strukturu. Sosir je referentnost jezika video kao neku vrstu konvencije (1915/1996). Tako značenje postaje definisano ne eksternim objektima na koje se odnosi, već svojim vezama sa drugim znacima. Fuko je znanje izjednačio sa moći, a Derida (Derrida 1967/1976) je isticao da treba vršiti dekonstrukciju tekstova kako bismo došli do u njima skrivenih dimenzija moći2. On je kritikovao „logocentrizam”, tj. metafiziku fonetskog pisma (str. 9) i zalagao se za napuštanje reči „racionalitet”3. Tako je i sama nauka počela da se tretira kao tekst koji je moguće (i poželjno) dekonstruisati. Paralelno sa ovim odvijao se i procvat pozicionih epistemologija raznih grupacija, gde su sve one mogle da razvijaju sopstvene partikularne istine. Sada možemo videti zašto su neki 1

Nema potrebe da ulazimo dublje u ove tvrdnje, jer je jasno da sve ove teorije danas nemaju jednak naučni status (npr. Darvinova, Marksova i Frojdova; vidi Škorić 2004a za problematiku incesta, gde darvinistička objašnjenja nude daleko adekvatnije rešenje problema od psihoanalitičkih). 2 Fuks i Vord (Fuchs and Ward 1994) razlikuju dva oblika dekonstrukcije: radikalnu dekonstrukciju , koja je retkost, i umerenu. Radikalna se javlja u vremenima duboke krize i neobično snažnog skepticizma među intelektualcima. Umerena je na delu kada se u kompetitivnim i neprijateljski nastrojenim društvenim poljima jave konflikti oko znanja. Dekonstrukcija je skeptična prema univerzalnim osnovama moderne kulture: racionalnosti, emancipaciji, autonomiji i progresu i javlja se najčešće u poljima čiji „način proizvodnje je semiotički i čiji glavni način komunikacije je konverzacija.” (str. 481) 3 „Sve metafizičke odredbe istine . . . jesu više ili manje neposredno neodvojive od logosa ili razuma mišljenog u porijeklu logosa. . .” (Derrida 1967/1976: 19)

132

naučnici bili zabrinuti za privilegovani epistemički status nauke, jer ona je sve više počela da se shvata kao samo jedan od mogućih načina saznanja1. Poststrukturalistička teorija naglašava nestabilnost, fluks, fragmentaciju i dovodi u pitanje validnost tvrdnji o istini. Ona se poklopila sa sve prisutnijim temama u pop kulturi, kao što su odsutnost ukorenjenosti u prošlosti i osećaj besmisla. Jedan način da razumemo postmodernizam jeste da ga uslovno podelimo na „jaku” i „slabu” verziju (Epstein 1997/2000). Prema jakoj verziji, nešto poput istine ne postoji, postoje samo tvrdnje o istini. Nema nekog epistemološkog garanta, tako da sve te tvrdnje imaju istu težinu. Retko ko bi se suprotstavio tvrdnji da je naša percepcija 1

Kako Kolins i Pinč kažu u svojoj poznatoj knjizi The Golem: What Everyone should Know about Science, „[i]stina o prirodnom svetu [je] ono što moćni veruju da je istina o prirodnom svetu.” (Collins and Pinch; navedeno prema Mermin 1996a: 12) Nauka tako postaje način konstruisanja konsenzusa među istraživačima, ali kako Mermin kaže, „[s]laganje se ne postiže samo zato što su naučnici tako jako dobri u slaganju da se slože.” (str. 13) U pitanju je neka vrsta ograničenja koje nam nameće sama priroda. U sledećem radu Mermin (1996b) je kritikovao Kolinsovo i Pinčovo (socijalno) objašnjenje Majklson-Morlijevih eksperimenata. Verovatno najveće iskrivljavanje činjenica jeste pozivanje dvojice sociologa na pokušaj Dejtona Milera da opovrgne teoriju relativiteta. Kolins i Pinč navode činjenicu da je Miler nagrađen nagradom AAAS (American Association for the Advancement of Science), što bi implicitno značilo da je opovrgavanje bilo uspešno i priznato. Međutim, Mermin navodi kontekst i značaj nagrade – nagrada nije imala nikakve veze sa teorijom relativiteta, već je bila dodeljena Mileru za najbolji govor na godišnjem skupu AAAS. Suština Kolinsovog i Pinčovog argumenta je u želji da dokažu da eksperimenti ne igraju presudnu ulogu u utvrđivanju istinitosti neke teorije, već da sve zavisi od toga u šta su ljudi spremni da veruju. Gotfrid i Vilson (Gottfried and Wilson 1997) takođe govore o ovom primeru i naglašavaju da je godinu dana nakon Milerovih eksperimenata, 1926. godine, izvršen eksperiment koji je imao za cilj da testira upravo Milerove navode i koji se uopšte nisu slagali sa njegovim rezultatima. Takođe, u svojoj analizi Kolins i Pinč prestaju da navode istraživanja povezana sa teorijom relativiteta koja su vršena u drugoj polovini 20. veka, što stvara utisak kao da se teorija relativiteta danas drži na staklenim nogama. Holton (1969) na daleko ozbiljniji način razmatra Majklsonove eksperimente i govori o zabludi o bliskoj genetičkoj povezanosti između njegovih eksperimenata i naknadnih Ajnštajnovih hrabrih teorijskih generalizacija. Specijalna teorija relativiteta nije nastala direktno iz generalizacije Majklsonovog eksperimenta. Dokumentacija koja ovo potkrepljuje zaista je pozamašna, i u pitanju su mnogi primarni i sekundarni izvori.

133

realnosti posredovana, međutim, ono sa čim se ne možemo složiti jeste logička greška koja sledi iz ove premise, a to je da sve tvrdnje imaju jednaku istinitosnu vrednost. Interesantno je da se jaka pozicija postmodernizma retko kad otvoreno i konsekventno zastupa u literaturi. Na ovakve argumente najčešće se može naići na konferencijama, seminarima i u privatnim razgovorima (Epstein 1997/2000). Evidentno je da se mora napraviti razlika između postmodernizma i konstruktivizma. Kritičari poput Grosa i Levita ne mare mnogo za ove razlike i najčešće poistovećuju ove intelektualne orijentacije, što je pogrešno. Verovatno je u pitanju već pomenuta strategija upotrebljavanja što opštijeg i sveobuhvatnijeg termina čijom kritikom bi se omogućila i kritika svih partikularnih pristupa i orijentacija. Kada postmodernisti i razni tipovi pozicionih epistemologa (npr. feministkinje) govore da je nauka socijalno ili kulturno konstruisana, njih prvenstveno interesuju vrednosti i ideologija (Segerstråle 2000c: 9). Tako neke feministkinje čitavu objektivnost u nauci vide kao deo „muške zavere”. Ovo bi značilo da teorijski okvir nužno implicira određenu ideološku poziciju. Ovakvo shvatanje nauku poistovećuje sa politikom, jer se gube svi eksterni parametri koji bi presudili između suprotstavljenih paradigmi. S druge strane, za sociologe naučnog znanja vrednosti i ideologije nisu od primarnog interesa. Njih najviše interesuje epistemologija i kritika tradicionalnog racionalističkog modela nauke (Segerstråle 2000c: 9). Njihova briga je bila da pokažu kako socijalni faktori utiču na produkciju znanja i oni sebe vide kao epistemološke radikale. Kada govorimo o vrednostima i ideologiji, česte su bile kritike da se sociologija naučnog znanja ne bavi dovoljno ovim temama (vidi, npr. specijalni broj časopisa Social Studies of Science iz maja 1996, koji se bavi politikom sociologije naučnog znanja) ili što se ne bavi važnim problemima koji postoje u oblasti nauke i tehnologije (vidi npr. Bauer 2000). Neke od ranih publikacija Edinburške škole, odnosno njenih osnivača, zaista su se bavile društvenim interesima i njihovom povezanošću sa društvenim klasama. Te analize nisu bile samo sociološke, bez

134

političkih konotacija (vidi npr. MacKenzie 1978). Iako začetnici ove škole nisu bili politički zainteresovani za osnovu (naučnog) znanja, njihovi sledbenici su svoju misiju svakako shvatali kao intelektualno-političku. Dok je tradicionalna sociologija znanja pitala kako i u kojoj meri „socijalni faktori” mogu da utiču na produkte uma, SNZ [sociologija naučnog znanja] je želela da pokaže da je znanje konstitutivno socijalno i tako je postavila fundamentalna pitanja o zdravo za gotovo uzimanim podelama između „socijalnih protiv kognitivnih ili prirodnih faktora.” [Shapin 1995: 289]

Studije nauke i tehnologije potiču od nekoliko različitih inicijativa. U Velikoj Britaniji direktna preteča je Džon Bernal, čija su lična marksistička ubeđenja uticala na sam pokret. U SAD, sličan pokret, ali bez marksističkih ubeđenja i nakon Drugog svetskog rata, doveo je do osnivanja časopisa Bulletin of the Atomic Scientists. Unutar humanističke orijentacije takođe postoje najmanje dva izvora. Jedan je intelektualne prirode i potiče od Kunovog argumenta za realističkim, istorijski zasnovanim filozofskim razumevanjem nauke. Drugi istovremeni izvor Bauer (2000) locira u studentskim protestima šezdesetih godina koji su se uglavnom okrenuli kritici nauke i proglasili je glavnim krivcem za određene aspekte tehnološkog društva. Tako su se pojavili brojni univerzitetski kursevi koji su se bavili odnosom između nauke i društva. Neki današnji programi studija proučavanja nauke i tehnologije potiču od ovih kurseva. Možemo zaključiti da studije nauke i tehnologije postoje iz nekoliko razloga koji nisu nužno povezani. Akronim STS koji se koristi u literaturi, stoji i za „Science and Technology Studies” (proširenje „Science Studies” ili „Social Studies of Science”) i „Science, Technology, and Society”, određenih interdisciplinarnih programa koji su razvijeni sedamdesetih godina prošlog veka, od kojih su neki još uvek u opticaju. Ovaj drugi tip STS bio je naročito od interesa i za naučnike i inženjere, dok su ezoterične akademske rasprave današnjih studija nauke i tehnologije („Science and Technology Studies”) imale otuđujući

135

efekat na mnoge STS entuzijaste. O istoriji i promeni prirode „Studija nauke i tehnologije” detaljnije piše Bauer (2000). Termin „sociologija naučnog znanja” okupljao je razne socijalno konstruktivističke i relativističke škole. Vodeća konstruktivistička škola koja je zastupala tzv. jaki program nastala je u Edinburgu iz Jedinice za proučavanje nauke koja je nastala kako bi „humanizovala” naučnike i inženjere, čiji prvi rukovodilac je bio Dejvid Edž. Mnogi slični kursevi studija nauke i tehnologije uvedeni su na tehnološki orijentisanim univerzitetima oko 1970. godine i u SAD i u Velikoj Britaniji. Kako se ispostavilo, istraživanja u nekima od ovih „jedinica”, naročito u Edinburgu, kasnije su sve više postajala epistemološka i izgubila su orijentaciju ka odnosima nauke i društva, što je bilo po planu prvobitne ideje (vidi Segerstråle 2000c). U Britaniji je veoma uticajan bio i program iz istorije nauke i socijalnih studija nauke na univerzitetu u Saseksu pod rukovodstvom Roja Maklauda, ali i izučavanje naučne politike Kristofera Frimana (Storer 1973). Maklaud i Edž su 1971. godine postali urednici časopisa Science Studies, žurnala koji se specijalizovao za istraživanje socijalnih i istorijskih dimenzija nauke i tehnologije. Taj žurnal je nekoliko godina kasnije promenio ime u Social Studies of Science (od 1975. godine) i predstavlja najvažniji časopis u domenu sociologije nauke. Kolins (Collins 1983) je pisao o britanskim uticajima, o prvim autorima konstruktivističke orijentacije. U njegovoj analizi je izostavljen uticaj marksizma i Dejvida Edža. Šest autora o kojima govori mogu da se podele na dve grupe. Tako dolazimo do Barnsa, Blura i Kolinsa koji su relativisti, i Malkeja, Vajtlija i Dolbija koji po ovom pitanju nisu uvek bili najjasniji. Prva trojica su doživeli najviše napada i kritika. Njihov rad nije nastao kao opozicija tradicionalnoj sociologiji nauke, već iz sasvim drugih filozofskih i antropoloških korena. Druga trojica su započeli svoj rad kao opozicija mertonovcima jer su na postdiplomskim studijama bili u SAD (vidi i Collins 1996). Kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih godina u Evropi se pojavilo nekoliko radova koji su napadali standardnu sociologiju nauke. Zato se često misli da je glavna motivacija autora bila kritika tradicionalnog modela. Kolins zato želi da pokaže

136

da je glavno obeležje tih radova bila relativističko-simetrička sociologija naučnog znanja, koja svoje poreklo nema u reakciji na mertonovsku orijentaciju. Odnos između sociologije nauke i sociologije naučnog znanja time nije evolutivan, već „kognitivno tangencijalan,” sa primesom „akademskog antagonizma.” (Collins 1983: 271) Programsko prihvatanje relativizma znači da mora da se traga za objašnjenjem sadržaja naučnog znanja koliko god je moguće preko socijalnog. Racionalnost (šta god to znači) mora da igra malu ulogu u objašnjenju kako nam se svet predstavlja kako se predstavlja. Stoga bi verovanja koja se čine manje racionalnim trebalo objasniti na isti način kao ona koja se čine više racionalnim. Relativizam je tako transliran u simetriju i nepristrasnost, da koristimo Blurove termine. Blurov rad je eksplicitno pokazao Vitgenštajnovu relevantnost za program. Barns je naširoko pisao o irelevantnosti pojma racionalnosti, uvodeći debate unutar antropologije u proučavanje nauke. U kasnijem radu Barns i Lo su pokazali da Lakatoševa analiza teorije polihedrona može da se shvati kao da otkriva “indeksične kvalitete”, čak i matematičkih ekspresija. Stoga, ako bi se matematika mogla analizirati etnometodološki, etnometodologija ima uticaj na sociologiju naučnog znanja i matematika je pravi deo njenog predmeta. Lo je takođe zahtevao interpretativnu sociologiju nauke u radu koji je napisao sa Frenčom. Vitgenštajnove ideje i fenomenološke/etnometodološke ideje su korišćene s moje strane u analizi naučnog rada na laserima i detekciji gravitacione radijacije. Široki interpretativni pristup je prihvaćen od strane Vulgara u njegovoj diskusiji problema otkrića. Tako su svi glavni sastojci bili pomešani u tortu do sredine sedamdesetih. [str. 272–273; kurziv u originalu]

Ne bi trebalo zanemariti ni uticaje Kuna, Fleka, Polanjija i Raveca (str. 273n6). O Kunu je bilo reči, a o zakasnelom uticaja Fleka i uticaju fenomenologije i etnometodologije govorićemo u okviru konstruktivizma. Socijalne studije nauke i tehnologije mogu se naći i pod imenom „kulturne studije naučnog znanja” (Rouse 1993) ili „soci-

137

jalne i kulturne studije nauke” (Labinger 1995). Termin „kultura” odabran je zbog svoje heterogenosti, jer može da uključuje i materijalnu kulturu, kao i socijalne prakse, lingvističke tradicije ili konstituisanje identiteta, zajednica, solidarnosti itd. Suštinsko obeležje kulturnih studija jeste da se ne priznaje „epistemička autonomija onome što se trenutno prihvata kao naučno znanje.” (Rouse 1993: 60) Koreni leže u konstruktivizmu, ali za razliku od konstruktivizma ova tradicija negira bila kakvu eksplanatornu moć po pitanju naučnog znanja. Socijalni konstruktivizam se najčešće zalaže za objašnjenje i u najvećem broju slučajeva kritikuje kulturni autoritet prirodnih nauka, ali ne kritikuje toliko naučnu praksu. Kulturne studije imaju za cilj da učestvuju u konstruisanju autoritativnog znanja o svetu, ali preko kritike naučne prakse stvaranja značenja. Veterani socijalnih studija nauke i tehnologije poput Henrija Bauera (npr. 2000) konstantno naglašavaju da socijalne studije nauke treba da napuste epistemologiju i da se vrate svojoj prvobitnoj misiji, a to su povezanost nauke i tehnologije i društveni problemi koji iz te povezanosti nastaju. Ziman (2000) takođe zagovara povratak sociološkoj analizi ovih problema i napuštanje epistemoloških ambicija. Barber (2000) tvrdi da je jaki program imao određeni pozitivni uticaj, ali da je došlo vreme da se on prevaziđe kako bi sociologija nauke mogla da napreduje. Fuler (Fuller 2000) insistira na tome da Naučni ratovi nisu ratovi između dve kulture samo zato što su delovi obe kulture umešane u sukobe. On želi da pokaže da ne postoji istorijska veza između studija nauke i tehnologije i postmodernog humanizma, o čemu smo i govorili. Studije nauke i tehnologije nisu beznačajan pokušaj sociologa. Ipak, potrebno je ukazati na to da postoji i nekonstruktivistička alternativa. Možda najveći problem skorašnjih razvoja u sociologiji naučnog znanja nije taj što sociolozi ne (po)znaju nauku, već to što uopšte ne vide potrebu za dijalogom sa objektima svojih proučavanja. Zato je potrebna sociologija naučnog znanja koja bi vratila naučnika u priču oko epistemologije. Sociologija nauke mora uzeti u obzir i ono što sami naučnici kojima se ona bavi imaju da kažu o nauci i otkrićima.

138

Na kraju možemo konstatovati da se ekologija nauke u SAD tokom devedesetih promenila. Klintonova administracija se okrenula promovisanju praktičnog znanja nauke što je dovelo do promene odnosa finansiranja i nauke. Janovski i Braun (Janowski and Brown 1993) govore o njenom pokušaju da poboljša industrijsku kompetitivnost, jer će „rušenje barijera između vlade i industrije, između osnovnog istraživanja i razvoja tehnologije, biti profitabilno za sve: istraživače na univerzitetima, veliki i mali biznis, čak i za državne laboratorije.” (str. 7) Ekonomska vizija Klintonove administracije je, kako autori navode, interakcionistička i kooperacionistička, jer je zagovarala partnerski odnos između vlade i industrije. Bajerli i Pilke smatraju da održivost nauke zavisi od dva povezana spoljašnja uslova koje nauka treba da zadovolji: da bude sposobna za postizanje nekih društvenih i demokratskih ciljeva i da osvoji trajnu političku podršku (Byerly and Pielke 1995). Interni naučni standardi se podrazumevaju. U sledećem delu biće predstavljena mertonov(sk)a/klasična sociologija nauke. Pošto takav poduhvat nije moguće izvesti u potpunosti, zamisao je da se ta paradigma predstavi preko Mertonovih najvažnijih ideja na koje su se kasnije razni autori nadovezivali. Autori koji će se najčešće pominjati jesu njegovi najznačajniji nastavljači i/ili sledbenici: Bernard Barber, Stiven i Džonatan Kol, Harijet Zakerman, Voren Hagstrom, Dajana Krejn, Džozef Ben-Dejvid i Derek Prajs.

139

III. MERTONOV(SKI) PROGRAM SOCIOLOGIJE NAUKE Najveća zasluga Mertona u sociologiji nauke jeste to što je stvorio njen pojmovni okvir i aparaturu čime je (in)direktno uticao na razne pravce unutar nje. Mertonov program je prvi koji je omogućio izučavanje institucionalnog okruženja nauke, naučnih normi, kulturnih vrednosti, njihov odnos prema nauci itd. „Izazivači” mertonov(sk)e paradigme, konstruktivistički predstavnici sociologije naučnog znanja, insistiraju na tome da je ona ipak izneverila očekivanja. Kritike klasične sociologije nauke mogu da se grupišu u dve kategorije (Knorr Cetina 1991): one koje napadaju njenu normativnu ili funkcionalističku orijentaciju i one koje kritikuju nedostatak istraživanja suštine naučnog znanja i naučnog rada. Analizu mertonovskog programa sociologije nauke započećemo Mertonovim radovima koji su nastali sredinom tridesetih godina prošlog veka. U tom periodu najznačajnija je njegova doktorska teza, iako ona nije ostavila veći uticaj na sociologiju nauke ako se poredi sa radovima koji su nastali tokom pedesetih godina i kasnije (izuzetak je rad o normativnoj strukturi nauke iz 1942. godine). Kako i sam kaže u predgovoru (Merton 1938b: 360), adekvatniji naslov njegove doktorske teze bio bi Neki sociološki relevantni aspekti određenih faza razvoja nauke u 17. veku. Merton se na samom početku ograđuje da nije u pitanju istorija

140

nauke, tehnologije i društva u sedamnaestom veku. Suština koju je želeo da istakne bila je u sociološkim implikacijama koje su često zapostavljane prilikom analiza nauke i u markiranju kulturnih korena moderne nauke koji se nalaze u dominantnim kulturnim vrednostima datog perioda. Pre doktorske disertacije Merton je objavio nekoliko radova koji su sa istorijskog stanovišta bitni za nastanak sociologije nauke (Merton 1935, 1937a, b, 1938a). U domen sociologije znanja i nauke spadaju i dve saradnje sa Sorokinom (Sorokin and Merton 1935, 1937)1. U ovim radovima Merton je pisao da su predmeti naučnog istraživanja determinisani i socijalnim i čisto naučnim faktorima (Merton 1935). Nauka je socijalni produkt i veliki deo njenih istraživanja jeste pod uticajem socijalnih faktora. Međutim, kada neki problem postane evidentan tada istraživanje može vrlo lako da postane nezavisno od društvenih sila. On ovom prilikom citira Hesenov rad (Hessen 1931/1980) na koji će se u svojim ranim radovima često pozivati (Merton 1935: 542n1)2. Iz iste godine datira i saradnja sa njegovim mentorom, Sorokinom, koja govori o arapskom intelektualnom razvoju. Koristeći se Sartonovim podacima autori su kvantitavnom metodom pokušali da prikažu komparativni značaj doprinosa arapskih naučnika (Sorokin and Merton 1935). Nešto kasnije (1937a) Merton je govorio o odnosu između gustine populacije i stope naučnog i tehnološkog napretka. Iste godine objavljuje i prikaz sociologije znanja (1937b). U drugom radu sa Sorokinom (Sorokin and Merton 1937) sprovodi se veoma interesantna metodološka i funkcionalna analiza društvenog vremena. Ova problematika spada u sociologiju znanja jer se istražuje razlika između astronomskog i društvenog vremena, sa zaključkom da „[s]istem vremena varira sa društvenom strukturom.” (str. 621) 1 Iz ovog perioda izuzetno je interesantan i uticajan rad (Merton 1936), ali on nije u vezi sa sociologijom nauke. 2 Na nekim mestima Merton je jasno isticao kako je njegova interpretacija pod velikim uticajem Borisa Hesena (npr. Merton 1938b: 566n8), ali se ograđivao od Hesenove materijalističke perspektive.

141

Možda najpoznatiji Mertonov rad iz sociologije znanja jeste rad o insajderima i autsajderima. Osnovna teza Manhajmove (Mannheim 1936, 1952) sociologije znanja je da postoje načini mišljenja koji se ne mogu adekvatno razumeti sve dotle dok njihovo društveno poreklo ostaje nejasno. Tako bi zadatak sociologije znanja bio da otkrije odnose koji postoje između znanja i društvene egzistencije. Merton (1972) je kao stari problem sociologije znanja istakao diferencijalni pristup društvenih grupa i slojeva određenim tipovima znanja. Jaki oblik ove tvrdnje u sebi sadrži epistemološki princip prema kojem u svakom momentu u istoriji određene grupe imaju monopolistički pristup određenim vrstama znanja. Slabiji oblik, u empirijskom obliku, jeste tvrdnja da neke grupe imaju privilegovani pristup. Sve grupe imaju pristup, ali za neke je on rizičniji i teže ostvariv (str. 11)1. Ekstremni „insajderizam” dovodi do grupnog metodološkog solipsizma i u ovom slučaju svaka grupa ima monopol nad znanjem o sebi. Zato Merton nudi strukturalno objašnjenje insajdera i autsajdera. „[I]nsajderi su pripadnici određenih grupa i kolektiviteta ili oni koji poseduju određene društvene statuse; autsajderi su oni koji nisu pripadnici.” (str. 21) Na ovaj način izbegava se grupni solipsizam, jer se ove kategorije definišu strukturalno. U skladu sa ovom definicijom svi ljudi pripadaju i insajderima i autsajderima.

1. Mertonova teza i Cilselova teza U svojoj knjizi o ulozi religije u podsticanju sedamnaestovekovne engleske nauke . . . Merton koristi fusnotu da bi objasnio kako je njegovo istraživanje povoljnih veza između puritanizma i rane moderne nauke bilo inspirisano još jednom fusnotom, u autoritativnoj Prote1 Interesantan je rad Filipsa (Phillips 1974) u kojem on pokušava da pokaže da je za sociologiju znanja pored priznatog uticaja Manhajma i Mertona bitan i rad Milsa, iako on (Mills 1939, 1940) u ovoj oblasti nije ostvario veći uticaj. Nakon Manhajma nastavile su se polemike o mogućnostima sociologije znanja da zameni/komplementira epistemologiju (vidi Coombs 1966), što je veoma interesantno pitanje koje je i danas aktuelno.

142

stantskoj etici i duhu kapitalizma Maksa Vebera . . . Zamislite: dve obične fusnote dovode do možda najtrajnije i najviše raspravljane teorije u istoriji nauke, eponimizirane kao „Mertonova teza”. [Gieryn 2004: 861]

Za uspostavljanje klasične sociologije nauke najvažnija su tri Mertonova rada koja iz štampe izlaze između 1936. i 1938. godine (1936/1968, 1938a, b), a među njima je daleko najpoznatija i najznačajnija doktorska disertacija. Osnovni problem Mertonove doktorske teze su kulturne vrednosti i njihov uticaj na nauku. Kao jedna od ekspresija kulturnih vrednosti religija je u 17. veku bila dominantna. Religija koja je inkorporirala tadašnje dominantne kulturne vrednosti, po Mertonovom mišljenju, bila je puritanistička. Prema nekim procenama, u 17. veku bilo je oko 180 protestantskih sekti (Merton 1938b: 416), ali interesantno je da su se one međusobno razlikovale po pitanjima crkvenih ceremonija, eklezijastičke organizacije i ezoterične teologije, dok su prihvatale zajedničke vrednosti i imale isti religijski etos. Sve one poštovale su „identični nukleus religijskih i etičkih ubeđenja.” (str. 416) Veber (Weber 1905/1930) je pre Mertona govorio o postojanju stimulativnog efekta protestantskog etosa na kapitalizam. Koliko god ova Veberova studija bila kontroverzna, ono što svakako možemo da prihvatimo kao činjenicu jeste da slične etičke maksime mogu da koreliraju sa potpuno različitim dogmatskim osnovama. Tako može da se govori o suštinskoj uniformnosti socijalnih implikacija raznih protestantskih dogmi i zato je vredan i naporan rad postao neka vrsta praktične doktrine, bez obzira na razlike u tome da li su neke sekte propovedale doktrinu o predestinaciji ili o ličnom opravdanju kroz naporan rad. Ipak, Merton i Veber se razlikuju po svojim analizama. Veber analizira prvu polovinu sedamnaestog veka, Merton drugu. Veber je više naglašavao protestantski asketizam koji je bio posledica njegovog interesovanja u proučavanju spasenja, dok je Merton više govorio o kulturnim motivacijama. Veber govori o puritanizmu kako bi pokazao i njegov uticaj na određene klase ljudi, dok se Merton time ne bavi. Veberova teza ne dotiče period u kojem je protestantska etika postala deo socijalnog utilitarizma,

143

koji je bio posledica „duha kapitalizma”, dok Mertonova teza tu započinje. Veber nije govorio (osim usputno) o tezi da je protestantski asketizam imao veze sa nastankom nauke (Abraham 1983)1. Puritanistički etos je bio pretežno utilitaristički, gde se znanje vrednovalo u skladu sa svojom korisnošću. Uprkos postojećoj korelaciji sa religijom, ne znači da su mnoga važna otkrića posledica religijskih uticaja na nauku. „Određena otkrića i izumi pripadaju internoj istoriji nauke i u velikoj meri su nezavisni od faktora koji nisu čisto naučni.” (Merton 1938b: 434) Od kulturnih faktora u mnogome zavisi receptivnost naučnih dostignuća u određenom vremenskom periodu ili njihova primena. Merton je naglašavao ulogu ideja u usmeravanju akcije u određene kanale. Dominantan sistem ideja je taj koji determiniše izbor između alternativnih načina akcije koji su jednako kompatibilni sa osnovnim sentimentima. Bez tog navođenja i usmeravanja nelogičke akcije bi unutar granica vrednosnog sistema postale nasumične. [str. 450; kurziv u originalu]

Odnos između nauke i ekonomskih potreba je dvojak. Direktan u smislu da se određena naučna istraživanja namerno sprovode radi utilitarnih ciljeva, i indirektan u onoj meri u kojoj određeni predmeti zbog svoje tehnološke važnosti jesu dovoljno naglašavani kako bi bili odabrani za proučavanje, iako naučnici ne moraju nužno da budu svesni njihovog praktičnog značaja. Zato treba biti oprezan sa objašnjenjem uticaja ekonomije na nauku. On nije tako jednostavan kako možda deluje na prvi pogled. 1 Radi korektnosti treba napomenuti da Merton nije jedini koji je govorio o ovoj kontroverznoj povezanosti. O ovom problemu pisali su, npr. Doroti Stimson (1935), Džons (Jones 1939) i Torner (Thorner 1952). Džons analizira pismo puritanaca koje datira iz 1659. godine u kojem se zahteva potpuno ukidanje starih obrazovnih kanona i da se uz pomoć fondova uspostavi u suštini novi koledž koji bi najviše pažnje posvećivao „eksperimentalnoj filozofiji”. Torner je analizirao Sorokinove podatke (Sorokin 1957/2002) i zaključio da je ipak postojao uticaj protestantizma na nastanak moderne nauke. Najviše pažnje posvećeno je Mertonu jer je njegova analiza ipak najtemeljnija i najuticajnija u sociologiji (nauke).

144

Nauka je pre 17. veka bila slabo razvijena delatnost i zato je analiza ekonomskih uslova i uticaja na nauku pre tog perioda besmislena. Tek u drugoj polovini 17. veka možemo da opazimo potražnju za naukom i rast ekonomskih ulaganja u nauku. Zato ne čudi činjenica da je nauka cvetala u razvijenim zemljama. Međutim, to je nužan, ali ne i dovoljan uslov razvoja nauke. Razlike u bogatstvu između najbogatijih zemalja ne mogu da objasne njihov diferencijalni naučni doprinos. Do sredine 17. veka naučni centar je bila Italija, da bi se on tada premestio u Englesku. Oko 1800. godine naučni centar postaje Pariz, a najuglednija naučna organizacija Académie des Sciences (osnovana 1666. godine). Četiri decenije kasnije naučno središte postaje Nemačka, dok u 19. veku primat preuzimaju SAD, a Engleska dolazi na drugo mesto (Ben-David 1971:15). Svi ovi podaci ne pokazuju neku bitnu korelaciju između naučnog napretka i ekonomskog napretka. [I]ako društva mogu da ubrzaju ili uspore naučni rast, pružajući ili uskraćujući podršku nauci ili njenim određenim delovima, ona mogu relativno malo toga da učine po pitanju usmeravanja njenog toka. Ovaj tok je determinisan konceptualnim idejama nauke i individualnom kreativnošću – a oni slede sopstvene zakone, ne prihvatajući ni naređenja ni mito. [str. 12]

Merton ukratko raspravlja o nekim temama koje su danas sasvim uobičajene za sociologiju nauke, a o nekima je kasnije i sam detaljnije pisao. Na primer, govori o relativnom značaju intrinzičnih i ekstrinzičnih faktora za utvrđivanje prioriteta naučnih istraživanja. Ovo je staro pitanje nauke i Merton navodi dva ekstremna shvatanja (1938b: 558): (1) shvatanje da nauka nema sopstvenu autonomiju i da je njen napredak gotovo isključivo ishod eksternih pritisaka, od kojih je verovatno najznačajniji ekonomski; i (2) shvatanje da je naučnik osoba u potpunosti izolovana od socijalnog sveta i da je njegov interes istraživanja utvrđen unutrašnjom logikom nauke. Jasno je da se odgovor na ovo pitanje ne može naći ni na jednoj od suprotstavljenih strana i zato je zadatak sociologije nauke da utvrdi relativne doprinose ove dve ekstremne teorije. U

145

Mertonovo vreme bilo kakav pokušaj sveobuhvatne sociološke teorije naučnog razvoja bio je preuranjen (vidi str. 567), jer u obzir moramo da uzmemo tri reda socioloških fenomena: (1) društvo (odnosi se na obrasce interakcije između osoba, naročito ako se one posmatraju kao ishod prirodnih želja i uslova); (2) civilizaciju (sastoji se od tela empirijskog i naučnog znanja i skupa tehničkih sredstava za kontrolisanje čoveka i prirode [to su nauka i tehnologija]); (3) kulturu (sastoji se iz sheme vrednosti, normativnih principa i ideala koji služe da definišu dobro i zlo, dopušteno i zabranjeno, lepo i ružno, sveto i profano). Civilizacija i kultura prožimaju društvo, ali su teorijski odvojeni od njega. Mertonova teorija postala je poznata pod nazivom „Mertonova teza” (vidi Shapin 1988b). Ona se najčešće predstavlja kao zagovaranje kauzalne veze između vrednosti asketskog protestantizma i onih koje se povezuju sa modernom naukom (Merton 1936/1968, 1938b). Najviše reakcija i kritika Merton je dobio povodom ove teze i zato ćemo se prvenstveno fokusirati na nju. On je procenio (Merton 1970c) da se od svakih deset recenzija i kritika njegove disertacije devet bavi odnosom puritanizma i institucionalizacije nauke, iako je on sam više prostora posvetio drugim uticajima i povezanostima. Razlog za ovu asimetriju leži verovatno u tome što se veza između puritanizma i nauke shvata kao „idealistička” interpretacija istorije, a povezanost ekonomije, vojnih potreba i nauke kao „materijalistička” (Merton 1939/1968). Nelson (1972) pretpostavlja da je to zbog toga što je argumentacija o ekonomiji i vojnom uticaju već bila obrađivana (iako ne tako duboko i temeljno). Problematika „velikog čoveka” i pitanje kreativnosti od značaja su za istraživanje eksternih uticaja na naučnike i tom problemu posebna pažnja biće posvećena kasnije. Merton je u svojoj doktorskoj disertaciji želeo da ispita da li je rani asketski protestantizam pomogao da se motivišu i kanališu aktivnosti ljudi u pravcu eksperimentalne nauke. Na opštijem nivou suština je bila da se pokaže da nauka, kao i bilo koja druga društvena institucija, mora biti podržana od strane vrednosti grupe ukoliko je cilj njen razvoj. Zato se može postaviti pitanje da li je paradoksalno što je nauka kao racionalna aktivnost utemeljena na neracionalnim

146

vrednostima. Merton zastupa tezu da je puritanska etika kao idealno-tipska ekspresija vrednosnih stavova u osnovi protestantizma i da predstavlja važan element koji je doprineo kultivisanju nauke. Kako bi se razumeo izuzetno kompleksan odnos između religije i nauke potrebno je znanje raznih istorijskih trendova, jer nauka i religija nisu večni i nepromenljivi entiteti, već variraju u određenim epohama na određenim prostorima. Nesporno je da je od svih religija hrišćanstvo bilo u najbližoj vezi sa razvojem nauke. Mertonova teza nije jedina teza koja se bavi(la) objašnjenjem nastanka nauke. S obzirom na to da je ova tema danas više interesantna istoričarima nego sociolozima nauke, obradićemo samo slučajeve Mertona i Cilsela1. Merton je puritanistički etos shvatio kao onaj koji je veličao razum i racionalnost (iako postoje kritike ovakve karakterizacije puritanizma; vidi Kearney 1973). Tako se vremenom razvio pozitivni stav prema aktivnostima koje zahtevaju konstantnu aplikaciju „rigoroznog mišljenja.” (Merton 1936/1968: 633) Za razliku od srednjovekovnog racionalizma puritanski je komplementaran empirizmu. Merton ostavlja mogućnost da puritanski etos nije direktno uticao na naučni metod, već da je u pitanju paralelni istorijski razvoj. Nastanak veza između nauke i religije bio je verovatno indirektan i nenameravan. Nije postojao naučni entuzijazam per se. Luter je u najboljem slučaju bio indiferentan, a u najgorem neprijateljski raspoložen prema nauci. Kalvin je bio ambivalentan, dodeljujući praktičnom intelektu određenu vrlinu, ali daleko manju od one koju je smatrao da poseduje znanje putem otkrovenja. Ipak, Merton je promovisao ideju po kojoj je religijska etika koja je potekla od Kalvina promovisala stanje uma i vrednosnu orijentaciju koja je podstakla razvoj prirodne nauke.

1 Pitanje nastanka nauke i naučne revolucije danas je više domen istorije nauke. Autori koji su se bavili ovom problematikom su brojni, sa manje ili više uticajnim teorijama. Najpoznatije su sledeće: Kunova teza, Smitova teza, Šejpinova, Hojkasova, Vajtova, Lindbergova, Vestfalova, Mandrouova, teza Elizabet Ajzenštajn, Jejtsova teza, Popkinova, Nidamova, Koareova, Baterfildova, Bartova, Krombijeva (ili teza kontinuiteta), Dijemova i dr.

147

Vrednosna orijentacija ove vrste, jednom uspostavljena, razvija određeni stepen funkcionalne autonomije, tako da je orijentacija ka upražnjavanju nauke mogla da opstane nakon što se otrgnula od svojih originalnih teoloških korena. Ovaj obrazac ne mora da se svesno oseća od strane samih naučnika. Takođe, vidljiva interakcija institucija nauke i religije može da zamagli slabije vidljivu, indirektnu, i možda njihovu značajniju povezanost. Nauka je stekla društveni prestiž jer je tada bila raširena vrednost utilitarnosti, što je posledica uticaja protestantizma. Puritanizam za Mertona predstavlja religijsko uplitanje u ponovno oblikovanje ovog sveta, ali naročito kako bi on bio koristan za društvo. Glavne ideje koje su figurirale kao objašnjenja za naučnu revoluciju jesu: osnivanje Grešam koledža1, uloga trgovaca i manuelnih radnika, Bejkonove ideje i intelektualni značaj puritanizma i građanskog rata. Grešam koledž (osnivač je bio ser Tomas Grešam u Londonu 1597. godine, čija kuća se nalazila u centru koledža) često zauzima „strategijsku poziciju u raspravi.” (Kearney 1964: 86) U pitanju je institucija kojom nisu dominirali crkveni kanoni i crkvene institucije, već je bila pod kontrolom trgovaca i pružala je obrazovanje trgovcima i obučenim radnicima. Na osnovu rečenog ne treba bez rezervi zaključiti da je u pitanju koledž koji je suštinski bio naučno orijentisan. U njemu su se izučavali predmeti kao i na dotadašnjim koledžima: pitanje božanstva, pravo i fizika, a na početnim godinama: umetnosti, muzika, retorika, geometrija i astronomija. Ne možemo definitivno zaključiti da se Grešam u znatnoj meri razlikovao od ostalih tadašnjih univerziteta. To nije neko veliko odstupanje u obrazovanju od tadašnjeg modela, ali svakako jeste reorganizacija akademske kulture u okruženju Londona, gde je veliki značaj bio dodeljen praktičnim potrebama. Što se tiče teze o ulozi trgovaca i manuelnih radnika u razvoju naučnih ideja, njena suština bi se ogledala u njihovoj odlučujućoj društvenoj motivacionoj sili. Da li je to tačno? Kerni procenjuje da je broj naučnika u Engleskoj između 1550. i 1700. godine bio oko 600, 1

Pored Grešam koledža ne sme se zanemariti ni Emanuel koledž u Kembridžu koji je 1585. godine osnovao ser Volter Mildmej (vidi Stimson 1935).

148

što je po današnjim merilima izuzetno malo, iako je i taj procenat naučnika u društvu bio veći nego ikada do tada. Zaključak je da nijedan trgovac nije na direktan način doprineo razvoju nauke, koja se tada nije videla kao utilitarna, već pre kao „maštovita aktivnost.” (str. 94) Ovaj deo argumenta posebno je obradio Cilsel. Šire društvene okolnosti sigurno su odigrale veoma važnu ulogu. Ratovi koje je Engleska vodila u sedamnaestom veku bili su uvek na tuđem tlu, što joj je dalo veliku prednost u odnosu na ostale države tog perioda. Pre Građanskog rata tokom četrdeset godina vladao je mir, strahote Inkvizicije nisu se reflektovale na engleske eminentne mislioce, postojale su individualna bezbednost i nezavisnost mišljenja i nisu se osećale posledice Tridesetogodišnjeg rata. Termin „puritanizam” javlja se oko 1559. godine za vreme Elizabetine vladavine i za prvog lidera ovog pokreta smatra se Tomas Kartrajt (Stimson 1935). Sve do Građanskog rata puritanizam je bio jedinstven i homogen, da bi se u tom periodu cepao na grupe koje su birale između crkve i sopstvenih ličnih ubeđenja. Puritanci tog doba pre su naglašavali ulogu razuma u religiji nego emocionalno iskustvo religije. Tokom 1640–ih godina kombinacija religijskog entuzijazma i utilitarizma izrodila je grupu poznatu pod nazivom Nevidljivi koledž. Ta grupa je prethodila osnivanju Kraljevskog društva (za detalje oko Kraljevskog društva vidi npr. Stimson 1935; Merton 1938: 441, 473; Webster 1967), iako se često govori o tome da je još jedna grupa izvršila uticaj na njegov nastanak. U pitanju je grupa koja je formirana u Oksfordu tokom 1650–ih godina, sastavljena pretežno od izuzetnih matematičara, a ne eksperimentatora, koji su bili protiv puritanizma. Razlika između Nevidljivog koledža i Oksfordske grupe može se uočiti ako posmatramo Bojlov prelazak u Oksford, kako je postajao sve posvećeniji nauci. Kerol (Carroll 1954) smatra da nema dokaza da je Nevidljivi koledž bio „organizovana naučna grupa.” (str. 430–431) Nesporno je da su osnivači bili u najvećoj meri protestanti, ali pitanje je da li je Merton bio u pravu kada je to povezao sa ideološkim afinitetom prema nauci. Jezgro Kraljevskog društva činili su mladi ljudi koji su održavali nedeljne sastanke u Londonu 1645. godine kako bi raz-

149

govarali o novim naučnim otkrićima i filozofiji. Danas nam je poznato deset imena: Vilkins, Godard, Glison, Skarboro, Merit, Hak, Volis, Foster, Ent i Bojl (Stimson 1935). Od ovih deset ljudi koji su nam danas poznati kao pripadnici Nevidljivog koledža samo je Skarboro nesumnjivo bio rojalista. Šestorica su nesumnjivo bili puritanci i parlamentarci, a za dvojicu nema pouzdanih dokaza. Do 1663. godine lista članova sadržala je 119 ljudi. O svima njima danas znamo veoma malo. O tridesetdvojici nema nikakvih informacija, a o devetnaestorici ne možemo da znamo ništa o političkim preferencijama i obrazovanju. Od ostalih znamo da su četrdesetdvojica bili puritanskog obrazovanja ili da su bili parlamentarci ili i jedno i drugo, a da je samo dvadesetšest pojedinaca sigurno pre 1660. godine pripadalo rojalistima. Ako se od ukupnog broja oduzmu nepoznati, dobija se podatak da je gotovo polovina njih, tj. četrdesetdvojica od preostalih osamdesetsedam, bila puritanskog porekla (Stimson 1935). Građanski rat u tom periodu često se tumači i kao borba između rivalskih škola u astronomiji, između parlamentaraca (heliocentrista) i rojalista (ptolomejaca). Međutim, parlamentarci nisu bili ništa više naučno nastrojeni od rojalista. Shvatanje o bitnosti građanskog rata u Engleskoj isuviše je usko, jer isključuje ostatak Evrope iz šire slike. Sa ovom kritikom slaže se i Hil (Hill 1964), da sociološka analiza nastanka nauke mora da obuhvati čitavu Evropu, a ne samo Englesku (str. 88). Rab ide toliko daleko da kaže da su Mertonovi zaključci u najboljem slučaju sumnjivi. On čak tvrdi da je Mertonov rad u „određenoj meri irelevantan” (Rabb 1965: 114) kada se radi o širem kontekstu odnosa između protestantizma i nauke. „U priči o razvoju nauke, dakle, religija je od perifernog značaja.” (str. 126) Prema njegovom tumačenju ovog problema, ključni period ovih razmatranja jeste onaj pre 1640. godine, o kojem se jako malo govorilo. On je zamerao Mertonu što nije pravio razliku između protestantizma i katoličanstva, već između anglikanizma i puritanizma. Kerol takođe (Carroll 1954) ističe da Merton često brka protestantizam sa puritanizmom. Hol (Hall 1963) upozorava da Merton nije govorio o uticaju puritanske teologije, već o puritanskom duhu. Problem sa

150

Mertonovom tezom je što se na ovaj način isključuje razmatranje medicinskih nauka u 16. veku u Italiji, ali i uspeh jedne grupe ljudi u Francuskoj (Gasendi, Dekart, Paskal i drugi), nekoliko godina pre osnivanja Kraljevskog društva. Hol govori i kako je socioekonomska interpretacija naučne revolucije kao produkta nastajućeg kapitalizma i merkantilističkog militarizma u svojim tvrdim oblicima nestala. Njeni pogrešni zaključci „počivali su na defektnoj logici i pogrešnoj psihologiji. . .” (str. 9) Situacija je daleko komplikovanija da bi jednostavne generalizacije bile moguće. Istoričari nauke su tokom šezdesetih godina došli do obrnutog zaključka: „[D]ruštveni oblici ne dominiraju umom; već, na duge staze, um determiniše društvene oblike.” (str. 10) Kao što se lako može primetiti, prema mnogim autorima nema jasne direktne veze između puritanizma i nauke (ali postoje i pozitivne kritike Mertonovog rada; npr. Jones 1940). Hil kaže da „nauka nije proizvod protestantizma ili puritanizma: i nauka i protestantizam su odjednom nastali iz promene u kojoj su urbane i industrijske vrednosti zamenile one koje su prikladnije za pretežno agrarno društvo.” (Hill 1964: 89) Prema Kerniju (Kearney 1964), ovo ne mora nužno da isključi teorije o odnosu između religijskog radikalizma i naučnog otkrića. Sasvim je moguće da su kritički stavovi prema religijskim autoritetima stvorili klimu koja je predisponirala neke ljude da budu jednako kritički nastrojeni i prema tadašnjim naučnim dogmama. Nema direktne veze između ekonomije i naučnog razvoja, jer tadašnja naučna otkrića nisu imala praktičnu primenu. Merton najviše govori o utilitarnoj i praktičnoj nauci, iako znamo da je to doba u kojem je cvetala matematičko-apstraktna nauka (Conant 1947/1951). Kerni (Kearney 1964) nudi samo nagoveštaj da ni ovo ne mora nužno da isključi uticaj društvene promene koja se manifestovala u tome što je došlo do akumulacije bogatstva koje je omogućilo nekim ljudima da imaju daleko više slobodnog vremena nego što je do tada to bilo moguće. Ovakva društvena promena nije objašnjiva samo ekonomskim faktorima. Jedna temeljna kritika Mertonove teze naglašava pogrešnost njegovih zaključaka o pozitivnom odnosu normativne strukture nauke i nemačkog pijetizma (Becker 1984, 1992). Beker

151

želi da pokaže kako je Mertonov prikaz uticaja pijetizma na nauku iskrivljen i da su reakcije pijetista često bile usmerene protiv institucionalnih normi nauke. Ono što se dovodi u pitanje jesu Mertonovi sekundarni izvori vezani za interpretaciju vrednosnog sistema pijetizma, što za krajnju posledicu ima temeljno preispitivanje i odnosa između protestantizma i nauke. Beker (1992) obrađuje primer Fridriha Etingera1, odnosno njegovu „religijskomističnu” koncepciju nauke koja propoveda važnost osećanja, intuicije, ulogu božanstva i kvalitativni pristup prirodi. Preko ovog primera Beker pokazuje koliko je pijetizam zapravo bio udaljen od moderne nauke. Mertonovo isticanje pijetističkog utilitarizma i empirizma kao vrednosti koje su odredile stav pijetizma prema nauci predstavlja isuviše usko gledanje na pijetistički vrednosni sistem. Potrebno je detaljnije prikazati razvoj pijetističkih vrednosti i verovanja između 1650. i 1750. godine. U tom periodu naročito su važna dva međupovezana faktora: odnos pokreta prema luteranskoj crkvi i njegova reakcija na duh prosvetiteljstva (Becker 1984: 1066). U ovom periodu uticaj pijetizma je bio jak, ali je odnos prema racionalnosti i nauci bio konfliktan i protivrečan, a ne samo podržavajući. Naglašavanje aktivne i praktične religioznosti jeste omogućilo proklamovanje utilitarizma i racionalnog životnog uređenja, ali mistični elementi, koji su isto bili prisutni, slabili su podržavajući odnos prema nauci. Pod uticajem duha prosvetiteljstva i sukoba s njim pijetizam je usvojio prvenstveno neprijateljski stav prema nauci i naglasio primarnost religijske vere i osećanja u odnosu na znanje i na intelektualnu aktivnost uopšte. Što se tiče obrazovanja, nauka jeste imala mesto u kurikulumu pijetističkih obrazovnih institucija, ali Beker insistira da je njeno mesto bilo potčinjeno i sekundarno (str. 1072). U 18. veku njihova podrška nauci bila je izuzetno ograničena. Mertonove identifikacije postojanja snažne kauzalne veze između pijetizma i nauke u 18. veku u Nemačkoj nisu potkrepljene dokazima (str. 1081). 1

152

Teolog iz 18. veka.

Merton (1984) u svom odgovoru na mnoge od ovih kritika, a prvenstveno na Bekerov rad, svoju tezu svrstava među Feniks fenomene. U nauci on označava kontinuirano vraćanje teorija ili teorijski izvedenih hipoteza, poput Dirkemovog Samoubistva ili Veberove teze o ulozi asketskog protestantizma u nastanku modernog kapitalizma, iako su one s vremena na vreme bivale (navodno) opovrgnute (str. 1092)1. Merton govori o Veberovim beleškama na koje se Beker poziva i smatra da nekoliko usputnih (Veberovih) rečenica nije dovoljno za donošenje konačnih sudova o Veberovom stavu prema problemu kojim se kasnije on (Merton) pozabavio. Zaključak koji može da se izvuče iz ove kontroverze o uticaju religije na nauku je sledeći: nije sporno da je puritanizam religijski pokret koji je veliki deo svojih karakteristika crpeo iz tih religijskih ubeđenja i da je jedan od njegovih ciljeva bila reformacija, ali ne i destrukcija crkve. U teološkom smislu oni su kalvinisti koji su naglašavali unutrašnje delovanje Duha. U epistemološkom smislu oni nisu bili racionalisti, iako je racionalizam zadržan u religijskoj sferi i bio je potčinjen veri i empirizmu. Tako čitava kontroverza može da se svede na sedam osnovnih vrednosti, tj. pitanja da li postoji nešto inherentno religijskoj ideologiji zbog čega su ljudi prihvatali modernu naučnu misao (Greaves 1969): (1) utilitarni duh; (2) briga za dobrobit društva; (3) vera u progres; (4) opozicija autoritarizmu i korespondirajuće verovanje u slobodno istraživanje; (5) opozicija sholasticizmu; (6) naglašavanje sistematskog, disciplinovanog rada; (7) uzdanje u empirijski metod. Puritanci jesu potencirali znanje koje je utilitarno, ali to ne znači nužno da isto to važi i za naučnike tog doba. Pitanje je i da li je „utilitarno” isto za naučnika i za puritanca. Najverovatnije nije, jer je za naučnika znanje utilitarno ako je primenljivo na tehnološke probleme, a puritanci su najviše vrednovali znanje koje je utilitarno u metafizičkoj sferi, koje je povezano sa Bogom. Priroda puritanizma je metafizička, dok je naučni utilitarizam (ako 1 Suština ovog fenomena ukazuje nam na značaj kontroverzi u rastu naučnog znanja. Šire o ovome vidi (Merton 1961).

153

je uopšte kao takav i postojao) bio prvenstveno materijalistički. Nisu svi tadašnji naučnici bili motivisani utilitarnim idealima, jer velika većina klasičnih naučnih eksperimenata nije bila utilitarna. Paskal, Kepler, Galilej, Dekart, Harvi i Njutn nisu bili puritanci i njihovi glavni motivi bili su intelektualne prirode. Što se tiče brige za dobrobit društva, Merton ju je naglašavao i kod puritanaca i kod naučnika. Zbog svoje utilitarnosti nauka je mogla da doprinese toj dobrobiti, što je dovelo do situacije da bude promovisana zbog opšteg interesa. Ovde se Merton takođe može kritikovati, jer su naučnici bili uključeni u promovisanje materijalnog stanja, a puritanci duhovnog, koje je imalo malo ili nimalo veze sa naukom, naučnim znanjem i tehnološkim napretkom. U pogledu vere u progres bitan momenat predstavlja Bejkonova misao. Ne može se opravdati shvatanje da su i naučnici i puritanci bili pod uticajem Bejkona, jer bi to trebalo da implicira puritansko odobravanje nauke zbog njene utilitarne vrednosti. Za ovo ne postoje dovoljno ubedljivi razlozi. Njihova filozofija je deterministička, gde je ostavljeno veoma malo prostora za budući progres. Koncept progresa nije igrao nikakvu ulogu u njihovom viđenju sveta, jer su oni kraj istorije u svojoj eshatologiji i soteriologiji shvatali kao apokaliptični događaj. Sa takvim religijskim doktrinama jasno je da se naučnici i puritanci nisu jednako zalagali za kritički duh i otpor autoritetu. Nisu se svi naučnici toga doba borili protiv religijskih autoriteta, a mnogi od njih bili su duboko religiozni, poput Njutna. Po pitanju sholasticizma često se govori o zajedničkom protivljenju naučnika i puritanaca. Tako bi sledeća pretpostavka bila da je puritanizam potpomogao prihvatanje i širenje naučnih ideja. Ovaj skok u zaključivanju je izuzetno velik. Puritanci nisu imali simpatija za sholastiku, ali njihovo viđenje univerzuma bilo je i te kako obojeno sholastičkim idejama. Naučnici i puritanci nisu kritikovali sholasticizam iz istih razloga. Slična je situacija i sa promovisanjem sistematskog, disciplinovanog, metodičkog rada. Ciljevi su im bili drugačiji. Naučnici su radili kako bi došli do novih otkrića, usled intelektualne radoznalosti, usled želje da se dođe do boljeg društva i boljih

154

uslova za život, a puritanci kako bi činili dobra dela iz religijskih poriva, najčešće usled psihološke kompulsivnosti. Merton je naglašavao da je eksperimentalni duh protestantizma i puritanizma bio faktor koji je potpomogao u prihvatanju i razvoju nove empirijski zasnovane nauke. On se ogradio tvrdnjom da možda i nema direktne veze između ovih činjenica, već da je moguće da su u pitanju paralelni razvoji. Sličnu tezu izneo je i Morgan (1979; vidi i Schaffer 1988). Puritanci su davali prednost razumu u odnosu na autoritet, međutim, taj eksperimentalizam ne može da se interpretira kao nešto što je dovelo do rasta eksperimentalne filozofije. Puritanski razum bio je samo sredstvo za propagiranje vere. Što se tiče filozofskih uverenja koja su (navodno) delili naučnici i puritanci, u pitanju su: (1) vera u nepromenljive zakone i/ili predestinaciju; (2) opozicija hijerarhizmu (heliocentrični sistem ruši kosmičku hijerarhiju, a Harvi je srušio hijerarhiju tela); (3) vera u pluralnost svetova (Greaves 1969). Grejvs navodi pokušaje da se teološka doktrina o predestinaciji prikaže kao priprema za filozofiju mehaničkog determinizma. Kod Mertona, s druge strane, postoje naznake da su nepromenljivi zakoni postali deo opšteg intelektualnog miljea kao rezultat uticaja i naučnika i puritanaca. Ta veza je postojala, ali bila je indirektna. Verovatno je da nema ničeg inherentnog u puritanizmu što bi moglo da inicira razvoj moderne nauke. Možda je najveći značaj Mertonove teze (komplementarnosti) u tome što je pokazala da puritanizam nije bio prepreka razvoju nauke. Za Mertonovu analizu Gijerin (Gieryn 1988) kaže da u sebi sadrži „postulat institucionalne diferencijacije”, koja za cilj ima da analizira društvo preko institucija, u ovom slučaju, nauke i religije. Institucionalizacija je funkcionalna diferencijacija društva u manje ili više nezavisne podsisteme koji (opet manje ili više) zadovoljavaju određene društvene potrebe (str. 583)1. Ona podrazumeva najmanje četiri istorijska razvoja: 1 Zakerman i Merton su institucionalizaciju definisali na sledeći način. „[I]nstitucionalizacija je nešto više od puke promene vrednosti; ona takođe uključuje njihovu inkorporaciju u autoritativno definisane uloge.” (Zuckerman and Merton 1971/1973: 467)

155

(1) Ponašanje unutar određenih institucija postaje sve više specijalizovano, odnosno specifično za određenu institucionalnu sferu. (2) Povećavanjem institucionalne autonomije pretpostavlja se veća interna kontrola nad evaluacijom, nagradama i kaznama ponašanja unutar neke sfere. (3) Institucije legitimišu svoje aktivnosti na sve više autoreferencijalan način, opravdavajući sebe uz pomoć sopstvenih vrednosti i ciljeva, a ne preko vrednosti i ciljeva drugih institucija. (4) Institucije sve više postaju samostalne i postavljaju svoje ciljeve i međusobno se udaljavaju. Preko pojma institucionalne diferencijacije Gijerin pravi razliku između početaka sociologije nauke i trenda koji je postojao tokom sedamdesetih godina prošlog veka. U pitanju su dva perioda institucionalizacije, raniji i kasniji. Mertonova teza je, smatra Gijerin, morala da bude eksternalistička, jer je tada institucija nauke imala veoma malo funkcionalne autonomije, tako da se njene aktivnosti nisu mogle odvojiti od vrednosti i ciljeva drugih socijalnih institucija. To objašnjava internalističku sociologiju nauke koju su početkom sedamdesetih upražnjavali Mertonovi sledbenici i učenici. Internalističko proučavanje nagrada i sistema evaluacije u okvirima današnje naučne zajednice omogućeno je nakon tri veka institucionalizacije tokom kojih je nauka postala autoreferencijalna i u mnogim svojim aktivnostima autonomna (iako nikad u potpunosti autonomna). Gijerin želi da pokaže kako je razlikovanje „ranog” i „poznog” Mertona posledica istorijskog stupnja institucionalizacije nauke, a ne nekih teorijskih ili metodoloških principa. Pored institucionalne diferencijacije Gijerin govori i o institucionalnoj konstrukciji. Na taj način institucije prestaju da budu objektivne društvene činjenice i postaju socijalne konstrukcije, u smislu da njihove definicije, odnosi, vrednosti i ciljevi bivaju definisani tokom pregovaranja od strane običnih ljudi u običnim situacijama. Tako je definisanje omogućeno interpretativnom fleksibilnošću. Institucionalna diferencijacija na ovaj

156

način postaje „retoričko postignuće” (str. 589) sa posledicama koje su daleko veće od retoričkih. S druge strane, Ben-Dejvid (Ben-David 1971:75) pod „institucionalizacijom” podrazumeva (1) prihvatanje određene aktivnosti od strane društva, kao važne društvene funkcije koja se vrednuje radi sebe same; (2) postojanje normi koje regulišu ponašanje u datom polju aktivnosti, na način koji je konzistentan sa ostvarivanjem njenih ciljeva i autonomijom u odnosu na ostale aktivnosti; i konačno, (3) neke adaptacije društvenih normi u ostalim poljima aktivnosti na norme tih aktivnosti. Društvena institucija je aktivnost koja je na taj način institucionalizovana.

U nauci se pod institucionalizacijom podrazumeva priznavanje egzaktnog i empirijskog istraživanja kao metode koja dovodi do novih znanja koja se razlikuju od znanja koje potiče od tradicije, otkrovenja ili pukih spekulacija. Jedino su u Engleskoj institucionalizovane norme bile prilagođene potrebama samostalne naučne delatnosti. Razvoj nauke je u Engleskoj od samih početaka bio vezan za verski pluralizam i društvene promene. Pitanje ekonomskog uticaja vremenom je postalo daleko manje interesantno nego tridesetih godina prošlog veka. Pored Mertona, iz tog doba najuticajniji sociolog nauke koji se bavio sličnom problematikom bio je Edgar Cilsel (1891–1944). Njegova osnovna teza bila je da je nauka nastala uz pomoć novih ideja i ambicija iz raznih veština koje su „ubacivane” u nauku. Pridavao je veći uticaj ekonomiji od Mertona. Cilsel je izbegao u Englesku, a zatim u SAD, i tokom tog izbeglištva napisao je nekoliko radova o poreklu moderne nauke koji danas sačinjavaju Cilselovu tezu. Ukratko rečeno, teza objašnjava da je moderna nauka nastala kada su društvene barijere između tri stratuma intelektualaca (univerzitetskih radnika, humanista i najboljih manuelnih radnika) srušene usled rasta kapitalizma i da su tako njihovi intelektualni kapaciteti transformisani u kulturni poduhvat, tj. nauku. Najpoznatiji rad na ovu temu jeste onaj u kojem Cilsel govori o sociološkim korenima

157

nauke. U ostalim radovima pretežno se trudio da dokaže svoju tezu i da je potkrepi. U Ameriku je iz Nemačke stigao (što se zna na osnovu njegova dva pisma upućena Džordžu Sartonu 1939. godine) sa dva nedovršena rukopisa, od kojih je jedan bio o sociološkim korenima nauke, a drugi o prirodnim i istorijskim zakonima (Krohn and Raven 2000)1. Cilselova prva knjiga, The Application Problem (1916), pokušava da reši problem primenjivanja statistike na „iracionalnu prirodu”. Želeo je da reši problem velikih brojeva u prirodi, odnosno da objasni zbog čega je on uopšte primenljiv na prirodu. Kako je matematička racionalna aparatura uopšte primenljiva na nejasnu i iracionalnu prirodu? Ovaj problem je nazvao „problemom aplikacije” i preko njega je došao do zaključka da postoje opšti filozofski problemi koji su zajednički za sve nauke, ali koje ne može da reši nijedna posebna nauka. Nije se slagao sa pripadnicima Bečkog kruga i logičkog pozitivizma koji su ovakve probleme smatrali metafizičkim. Tvrdio je da filozofija ne treba da bude odvojena od empirijskih nauka. Zamerao im je na apstraktnom pisanju, smatrajući da im nedostaju empirijska istraživanja, ali sa većinom ideja logičkog empirizma se slagao. U svojoj drugoj knjizi, On the Development of the Concept of Genius (1926), predstavio je sociološku analizu kulta genija koja je postojala tokom renesansnog humanizma i za koju je smatrao da još uvek dominira i njegovim vremenom. Zbog ove knjige nije dobio mesto na Bečkom univerzitetu, jer su kritičari smatrali da knjiga nije filozofska. Uprkos tome što ga je to koštalo univerzitetske karijere, odbio je da priloži nekakav drugi tekst, koji bi bio „više” filozofski. Njegov projekat o socijalnom poreklu moderne nauke imao je za cilj da na kauzalni način objasni kako je koncept zakona počeo da dominira našim razumevanjem prirode i da pronađe razloge iz kojih se on slabije (ili nimalo) koristi u humanističkim disciplinama. Insistirao je na tome da nema smislenih prepreka da se to čini. Mehanicistički pogled na svet mora da sadrži tri osnovne pretpostavke: (a) diferencijaciju stvarnosti na stvarni 1

158

Svi biografski podaci preuzeti su iz ovog rada.

svet mehaničkih zakona i svet pojavnih fenomena; (b) redukciju svih empirijskih zakona na mehaničke zakone; (c) introspektivnu psihologiju znanja. Borio se protiv socioloških škola koje promovišu shvatanje da pojam „društvenog zakona” treba zameniti pojmovima „razumevanja”, „empatije”, „celine”, „entelehije” i „vrednosti”. To su holističke teorije o stvarnosti čija epistemologija nije zasnovana na psihologiji. Cilsel je ove intelektualne struje nazvao „pobunom protiv kauzalnosti.” (str. 931) Smatrao je da je u društvenim naukama moguće doći do statističke koncepcije zakona i da sociologija treba da bude naturalistička. Da bi potvrdio ovo shvatanje on je sproveo istraživanje o sociološkim korenima nauke. Analizu o sociološkim korenima nauke počinjemo Cilselovim radom (Zilsel 1941) o Vilijamu Gilbertu, koji je pored svog poznatog naučnog doprinosa bio i lekar kraljice Elizabete i zagovornik kopernikanske teorije. Gilbertova knjiga De Magnete pojavila se 1600. godine, šest godina pre Galilejeve prve publikacije i pet godina pre Bejkonove knjige The Advancement of Learning. Cilsel tvrdi da je u pitanju prva knjiga pisana od strane akademski obrazovanog učenjaka koja se bavi prirodnom naukom, a koja je u potpunosti zasnovana na posmatranju i eksperimentu. Zato Cilsel želi da pronađe izvore Gilbertovog naučnog metoda. Ne treba misliti da je Gilbertovo delo u mnogome slično današnjim naučnim delima, jer ono predstavlja kombinaciju modernih, metafizičkih, sholastičkih i animističkih elemenata. U skladu sa trendom svog vremena (i u poređenju sa nešto kasnije objavljenim Galilejevim spisima) Gilbertov rad je pretežno kvalitativne prirode. Jedini izuzetak predstavljaju proračuni i merenja koji se tiču problema povezanih sa navigacijom. Gilbert je bio izuzetno kritički nastrojen i nije se oslanjao na autoritet, tako da se uvek trudio da sam testira tvrdnje drugih ljudi. Sujeverje je odbacio u velikoj meri, naročito kada je razotkrivao drevne priče da dijamanti i luk uništavaju magnetizam ili da magnet može da detektuje nedostatak vere kod žena, da može da otvori bravu, da su električno i magnetičko privlačenje posledica „simpatije” itd. Napadao je alhemiju, i to žestoko, ali je verovao u horoskop bez obzira na to što je astrološku teoriju o

159

korespondenciji između metala i planeta nazivao „suludom”, jer su prema njegovom mišljenju metali, a naročito gvožđe suština Zemlje, te ne mogu da zavise od zvezda. Filozofija koju je zastupao bila je vitalistička (Zilsel 1941). Interesantno je da njegov animizam i neoplatonizam (a sholasticizam i astrologija u manjoj meri) koji su prisutni u knjizi predstavljaju samo „emocionalnu pozadinu njegovog mišljenja i ne utiču na empirijski sadržaj njegove nauke.” (str. 6)1 Cilsel (str. 19) se ne bavi detaljno problematikom prioriteta u naučnim otkrićima, ali ukazuje na to da je Gilbert u svom delu na nekoliko mesta pomenuo Roberta Normana i da skriva uticaj Normanovih ideja. Norman nije bio obrazovan čovek poput Gilberta, jer je bio proizvođač kompasa, ali njih dvojica su imali mnogo toga zajedničkog. Obojica su eksperimentalni pristup vrednovali više od puke teorije. Razlike su uočljive u Normanovom verovanju u Paracelzusove teorije koje je Gilbert kritikovao i u religioznosti koja je kod Normana daleko više izražena. Ipak, ne razlikuju se mnogo po naučnom stavu i tu leži suština Cilselovog argumenta. On poreklo Gilbertovog eksperimentalnog metoda i otpor prema autoritetu vidi ne u klasičnoj ili tada modernoj literaturi, već poreklo takvih stavova locira kod rudara, livničara, navigatora i proizvođača instrumenata tog doba. Ovakvom analizom Gilbertu se umanjuje originalnost ukazivanjem na uticaj Normana koji je danas u potpunosti zaboravljen, ali ova „nepravda” umanjuje se ukoliko se nastanak i razvoj nauke analiziraju kao sociološki procesi. Jedna od knjiga koju Cilsel navodi kao dokaz za ovakve analize jeste Mertonov doktorat (str. 25n35). Nakon ove veoma interesantne epizode iz istorije nauke možemo da uopštimo Cilselovu tezu i da je primenimo na nastanak moderne nauke. Cilsel (Zilsel 1942b) jednu od najradikalnijih promena u organizaciji ljudskog života vidi u prelasku sa feudalizma na kapitalizam. „Zaboravlja se koliko je čudesno to što je nauka 1

„[A]strološki prevaranti su bili uvek bogato nagrađivani. I tako, dok je pravo naučno istraživanje stimulisano samo s vremena na vreme, za astrološkim spekulacijama postojala je stalna potražnja.” (Ben-David 1971: 25)

160

uopšte i nastala, a naročito u određenom periodu i pod posebnim sociološkim uslovima.” (str. 544) Nastanak ranog kapitalizma povezan je sa promenom u okruženju, ali i sa nosiocima kulture. U feudalnom društvu centri kulture bili su dvorovi i ruralni manastiri, dok je u ranom kapitalizmu kultura premeštena u gradove. Cilsel tvrdi da je nauka mogla da nastane samo među građanima, a ne među sveštenstvom ili vitezovima. Krajem srednjeg veka došlo je do rapidnog progresa tehnologije i tehnoloških izuma, što je za posledicu imalo slabljenje magijskog i razvoj kauzalnog mišljenja1. Nauka je mogla u potpunosti da počne da se razvija u modernoj zapadnoj civilizaciji jer je kapitalizam bio zasnovan na slobodnom radu. U to vreme bilo je sve manje robova i oni nisu proizvodili, već su bili neka vrsta luksuznog poseda. U feudalnom uređenju individua je bila okružena tradicijom grupe kojoj je pripadala i ta pripadnost nije mogla lako da se menja. U ranom kapitalizmu ekonomski uspeh zavisio je od individue i njenih sposobnosti. Ekonomska kompeticija nije bila poznata u srednjem veku. U ranom kapitalizmu se javlja racionalnost jer je postojala potreba da se vrši sve više kalkulacija, merenja, beleženja itd. Ekonomska kompeticija delom je zaslužna za slabljenje gildi i opadanje kolektivizma. Upravo je promocija 1

Kauzalno mišljenje ovde treba da se shvati u kontekstu naučnog mišljenja, a ne u smislu da sa kapitalizmom nastaje kauzalno mišljenje, tj. da pre kapitalizma postoji neka vrsta „prelogičkog” mišljenja. Jer, kako i sam Cilsel kaže, na sjajan način izbegavajući zamke individualizma i holizma: „Čovek je socijalno biće. Izgleda da ima sklonosti da interpretira prirodu, ne samo u skladu sa potrebama, već i preko obrasca društva.” (Zilsel 1942a: 279; kurziv dodat) Pitanje slabljenja magijskog mišljenja može se dovesti u pitanje kada se govori o 17. veku. Džon Mejnard Kejns je 1936. godine na aukciji kupio izvesne Njutnove rukopise u kojima je sadržano oko tri miliona reči koje sačinjavaju veliki deo Njutnovih alhemičarskih, teoloških i hronoloških radova. Raniji Njutnovi biografi su ove podatke smatrali sramotom, tako da su oni zbog prećutkivanja ostali nedovoljno poznati naučnoj javnosti. Kejns je stoga zapisao sledeće: „Njutn nije bio prvi iz doba razuma. On je bio poslednji od mađioničara, poslednji od Vavilonaca i Sumera, poslednji veliki um koji je gledao vidljivi i intelektualni svet istim očima kao oni koji su počeli da grade naše intelektualno nasleđe nešto manje od pre 10000 godina.” (Keynes, prema Munby 1952: 42) U klasičnoj studiji iz istorije nauke Lin Torndajk (Thorndike 1905) nam pokazuje koliko je razvoj nauke bio intimno povezan sa magijom i astrologijom.

161

individualizma bila veoma bitna za razvoj naučnog mišljenja, jer bez kritičkog mišljenja nauka nije moguća. Cilsel govori o tome da kritički naučni duh nije poznat u društvima bez ekonomske kompeticije. Kao što je kasnije naglašavao (Zilsel 1945), u nauci su individualističke tendencije bile ublažene naučnom kooperacijom. Na primeru Gilberta (Zilsel 1941) uočljivo je da u srednjovekovnoj nauci nije bilo kvantitativnog metoda, a Cilsel ga prvenstveno vezuje za brojanje i računanje koje je sveprisutno u kapitalističkoj ekonomiji. Tako je razvoj matematike povezao sa napretkom racionalnosti u tehnologiji i ekonomiji (Zilsel 1942b: 547). Međutim, racionalna čistoća . . . tehnološke tradicije nije bila dovoljna da posluži kao osnova za nastanak nauke. Na duge staze, arhitektura i građevinarstvo su daleko manje doprinele rastu naučnog znanja nego astronomija ili medicina, uprkos činjenici da su ove druge dve bile beznadežno upletene u teologiju i magiju, s jedne strane, i lažne doktrine s druge. [Ben-David 1971: 26]

Pored opštih i poznatih karakteristika kapitalizma, sociološko razumevanje ovog razvoja mora da uzme u obzir i tri stratuma intelektualne aktivnosti u periodu između 1300–1600. godine. U pitanju su univerziteti, humanizam i manuelni rad. Iz Mertonovog rada o sličnoj problematici (Merton 1938b), i kritika koje su mu upućivane, poznato je da je na tadašnjim univerzitetima preovladavala teologija sa sholasticizmom. Racionalnost je bila promovisana, ali u okvirima i pomoću metoda sholastike. U to vreme došlo je do raspada gildi i mnogi radnici su počeli da se bave posmatranjima prirodnih fenomena i eksperimentima, mada je malo toga poznato o njihovim intelektualnim interesovanjima. Pošto nisu imali obrazovanja, osim onog praktičnog u radionicama, njihova posmatranja i eksperimenti nisu bili metodički. Prvi predstavnici sekularnog učenja javljaju se u 14. veku u italijanskim gradovima. To nisu bili naučnici, već sekretari i zvaničnici gradova, prinčeva i pape. Oni predstavljaju očeve humanizma koji odlikuje racionalnost, ali njihove metode su drugačije od naučnih. Humanisti su razvili metode naučne filologije, ali zanemarivali su kauzalno istraživanje, nisu poznavali fizičke

162

zakone i kvantitativni pristup (Zilsel 1942b). Pored univerzitetskih učenjaka i humanista, zanatlije, pomorci, graditelji brodova, stolari, livničari i rudari radili su na unapređivanju tehnologije. S obzirom na to da je većina njih bila nepismena, danas ne znamo njihova imena. U njihovim redovima bilo je nekoliko grupa koje su za svoj rad morale da poseduju određena znanja, što je podrazumevalo bolje obrazovanje. Među najboljim zanatlijama najznačajniji su bili umetnici, a pored njih bitni su i doktori i hirurzi, koji su tada veoma često sarađivali sa njima, naročito zbog zainteresovanosti za anatomiju. Ben-Dejvid upozorava da se uloga lekara ne sme preceniti. Lekari su bili glavni izvor tradicije empirijskog istraživanja i interesovanja prirodnih nauka, sve do sedamnaestog (a u izvesnoj meri čak i do devetnaestog) veka. Ipak, ovi doprinosi naukama uopšte imali su malo efekta na medicinsku praksu ili teoriju. Profesionalna tradicija u medicini bila je konzervativna i doktrinarna. Profesija kao celina bila je veoma oprezna i skeptična prema inovacijama, dok je čuvala i branila besmislene tradicije. Dakle, dok je medicinski rad bio važan izvor individua sa predispozicijom da se bave nekom naukom, medicinska zajednica nije stvorila društvene uslove za nastanak naučne tradicije koju je sistematski razvila profesija. [Ben-David 1971: 26–27]1

Navigatori su oformili veze sa matematičarima, astronomima i kosmografima i objavljivali su publikacije o navigaciji. I konačno, bitni su i proizvođači navigacijskih i muzičkih instrumenata. Svi oni su prethodnica modernoj eksperimentalnoj nauci, bez obzira na to što ih naučnici nisu smatrali respektabilnim par1

Ben-Dejvid se u nekoliko navrata bavio medicinom i njenom istorijom (Ben-David 1960a, b; Aran and Ben-David 1968). Razlike u „produktivnosti” medicinskih nauka u Francuskoj, Nemačkoj, Britaniji i SAD od 1800. do 1925. godine on objašnjava preko raznih stepena kompetitivnosti koji su preovladavali u akademskim sistemima ovih zemalja. Nemački i američki sistem bili su kompetitivni, jer su bili decentralizovani, dok francuski i britanski nisu bili kompetitivni. Kompeticija se odnosi na situaciju u kojoj nijedna institucija sama po sebi nije u stanju da uspostavi standarde za sistem institucija unutar kojeg su ljudi relativno slobodni da se kreću sa jednog mesta na drugo.

163

tnerima. Najbolje zanatlije su, dakle, preteče naučnika, ali sami nisu naučnici. Dve komponente naučnog metoda još uvek su bile razdvojene pre 1600 – metodička obuka intelekta bila je čuvana za učene ljude više klase, za univerzitetske učenjake i humaniste; eksperimentisanje i posmatranje ostavljeni su više ili manje plebejskim radnicima. [Zilsel 1942b: 553]

Od antike do 17. veka postojala je jasna linija koja je razdvajala „liberalne” i „mehaničke” umetnosti. U pitanju je razlika između umetnosti za koje su bile potrebne glava i jezik, i one za koje su bile potrebne samo ruke. Jasno je da su ove druge ostavljane ljudima iz nižih klasa. Prezir prema manuelnom radu isključi(va)o je eksperiment iz nauke (Zilsel 1941). Međutim, predrasude prema manuelnom radu nisu sprečavale alhemičare da eksperimentišu. Alhemiju su upražnjavali i pripadnici viših klasa kao hobi, iako nijedan respektabilan učenjak kao predstavnik liberalnih umetnosti nije sebi dozvoljavao upotrebu metoda mehaničkih umetnosti. Nešto drugačiji je slučaj italijanskih zanatlija iz 15. veka koji su imali aspiracija ka višim društvenim nivoima. Oni su konstantno naglašavali da je manuelnom radu neophodna matematika, što je trebalo da ukazuje na njihovu povezanost sa naukom. Zato je koristan primer Gilberta kojeg Cilsel smatra prvim učenjakom koji se usudio da prihvati eksperimentalni metod od najboljih zanatlija i da te rezultate predstavi učenoj javnosti. To je njegovo istorijsko postignuće. Nekoliko godina kasnije njegov primer su sledili i Bejkon, koji je velike izumitelje i navigatore cenio više od učenjaka svog doba, i Galilej, koji je krenuo od vojnog inženjeringa. Sa nastankom nauke Cilsel smatra da je nastao i koncept fizičkog zakona, sredinom 17. veka (Zilsel 1942a). Korene ovog koncepta on locira u Bibliju i Corpus Juris, jer je božanstvo koje postavlja zakone centralna ideja judaizma (ove ideje nema, npr. u egipatskoj religiji). Bog je stvorio svet, moralne i ritualne norme, a tako verovatno i određene karakteristike prirodnog (tj. fizičkog) sveta. Empirijska pozadina biblijskih ideja o zakonu verovatno potiče od posmatranja i zaključaka da u prirodi postoje izvesna

164

trajna obeležja. Njihova ideja je bila „emocionalne prirode”, da priroda mora da se ponaša kako se ponaša, jer je tako propisao bog. Koncept „moranja” postoji i u modernom fizičkom zakonu. Kod Grka se takođe javlja ideja da su fizički procesi pod rukovodstvom bogova. Progresom racionalizma ovakve interpretacije prirode su prestale, tako da se kroz antičko doba ova koncepcija javlja, ali ona je sporadična, odnosno nije sveprisutna. Metafora o zakonu može da se ilustruje preko termina „astronomija”. Nauka o nebu ne bi mogla da bude nazvana tim imenom da nije bilo ideje o poretku i regularnosti nebeskih kretanja koja liče na ljudske zakone. Taj termin upotrebljava Aristofan (5. vek p. n. e.), ali ne i Aristotel, Arhimed, Polibije i Hiparh. Oni koriste termin „astrologija”. Determinističke ideje bile su poznate u antici, ali tada je češće korišćena koncepcija logos nego nomos, i više je korišćena u vezi sa razumom nego sa zakonom univerzuma. Preovladavalo je emocionalno i mitsko objašnjenje, a ne naučno i iskustveno (str. 253). Tek sa Dekartom jasno se javlja koncept prirodnog zakona koji svoj najpoznatiji izraz dobija u Njutnovim delima. Ovaj događaj se odigrao u Francuskoj, a Cilsel to tumači time što je to bila zemlja centralizovanog apsolutizma. „[D]oktrina univerzalnih prirodnih zakona božanskog porekla moguća je jedino u državi sa racionalnim statutarnim zakonom i u potpunosti razdvojenim centralnim suverenitetom.” (str. 279) Cilsel na neki način zaokružuje priču oko nastanka moderne nauke preko rada o genezi koncepta naučnog progresa (Zilsel 1945). Ideal naučnog progresa uključuje sledeće ideje: (1) shvatanje da naučno znanje nastaje postepeno kroz doprinose mnogih generacija koje ispravljaju greške prethodnika; (2) verovanje da taj proces nikad nije završen; i (3) ubeđenje da doprinos ovom razvoju jeste cilj istinskih naučnika. Za nastanak ideala naučnog progresa nužno je bilo slabljenje autoriteta Biblije, crkve i sholastike, zatim Aristotela i antike, ali to nisu bili dovoljni uslovi, tako da i ovaj ideal mora da se postavi u prikazanu sociološku analizu. Cilsel samo usputno govori o kooperaciji kao bitnom preduslovu razvoja nauke, ali bitno je napomenuti da ona nije postojala kod humanista, čiji profesionalni ideali nisu sa njom tako

165

lako pomirljivi. Ona potiče iz radnih uslova koji su postojali kod srednjovekovnih zanatlija1. Konačnu ocenu ovih teza teško je doneti i za tako nešto potrebna su još mnoga istraživanja. Razrešenje debate oko Mertonove teze moralo bi da objasni da li je u Engleskoj postojala neka antinaučna sila koju je puritanizam premostio ili Engleze nije interesovala nauka sve do pojave puritanizma. Negativni rezultati jedne studije (Mulligan 1973) pokazuju da je nauka više bila u korelaciji sa opadanjem uloge religije u društvu nego sa puritanizmom. Rab (Rabb 1965) je smatrao da nije puritanizam započeo naučne inovacije, već sva četiri faktora zajedno: promene u politici, religiji, obrazovanju i samoj nauci. Postavlja se pitanje: da li je moguće sprovesti analizu koja bi bila u stanju da ponudi ovako kompleksno objašnjenje? Za sada još uvek nemamo odgovor. S obzirom na to da je Mertonova teza iz domena istorijske sociologije, ona se kao i sve druge iz ovog domena mora smatrati provizornom i otvorenom za kritiku u svetlu eventualnih novih dokaza. Suština Mertonove teze jeste da se nauka razvija u društvima u kojima se naučna aktivnost visoko ceni. U Engleskoj 17. veka nauka je imala veoma dobar položaj i on je pokušao da pokaže da je situacija bila takva zbog puritanizma koji je podržavao naučna istraživanja. Postavlja se pitanje: da li je za sociologiju zaista bitno da istraži (navodni) uticaj protestantizma ili, što je slučaj sa Cilselovom tezom, da objasni interakcije između raznih slojeva društva? Verovatno nije. Za opštu sociološku teoriju daleko je važnije to da li je nastanak nauke u raznim vremenima i na raznim mestima bio u korelaciji sa vrednosnim sistemom društva, a ne sa religijom ili zanatlijama. Umesto nekoliko decenija detaljisanja oko Mertonove i Cilselove teze kritičari su mogli da razmotre ovu opštiju tezu. Kod razmatranja uticaja varijabli na količinu naučnog znanja koje je proizvedeno u određenom društvu u određenom vremenu sociolozi su koristili dva opšta objašnjenja naučnog na1

Hagstrom (1965: 111) je kasnije isticao da je etos nauke individualistički i kompetitivan, jer gde god dominira individualizam ima i kompeticije, ali se tako otvara i mogućnost kooperacije.

166

pretka: kulturno i strukturalno (Cole 1992). Kulturno objašnjenje posmatra izbor nauke kao karijere kao funkciju vrednosnog sistema društva. Neka društva zbog svoje kulture veću vrednost daju naučnim i tehnološkim aktivnostima nego druga društva. Najbolji primer ove vrste je Mertonova teza. Većina sociologa nauke, uključujući i Mertona, makar implicitno pretpostavlja da količina potencijalnog naučnog talenta ne varira od društva do društva, niti tokom vremena. Razvoj nauke u nekom društvu zavisi od njegove sposobnosti da kanališe postojeće talente u nauku. Strukturalno objašnjenje naučnog napretka vidi broj talentovanih ljudi u nauci kao posledicu strukture mogućnosti. Ako u nauci ima više zanimanja, to će više ljudi ulaziti u nauku (Ben-David 1971). Na kraju može da se konstatuje da još uvek ne postoji apsolutno prihvatljiva teza koja bi bez većih nedostataka objasnila nastanak moderne nauke. Ovo je pitanje na koje još uvek nemamo konačan odgovor. Iako je ovo danas prvenstveno domen istorije nauke, Mertonov i Cilselov doprinos jeste među prvim i najznačajnijim pokušajima sociologa da objasne sociološke faktore nastanka moderne nauke. U ovim tezama sadržani su mnogi problemi koji su kasnije inkorporirani u sociologiju nauke.

2. Normativna struktura nauke i sociološka ambivalencija Kada je Lok bio na vrhuncu svoje slave naučnici su tvrdili da su do svojih rezultata došli preko Lokovog empirizma, iako nisu ni najmanje promenili svoj pristup nakon čitanja Loka. Pre nekoliko godina, kada je Karl Poper bio izuzetno popularan među naučnicima, suprotstavljene škole taksonoma isticale su jedna drugoj da su istinski sledbenici Popera. U vreme kada je Darvin radio, indukcija (ili ono za šta se verovalo da je indukcija) imala je veliki prestiž i u skladu s tim Darvin je svečano objavio da je pratio „pravi bejkonovski metod”, dok je zapravo njegov hipotetičko-deduktivni metod bio sve samo ne induktivizam. [Mayr 1982: 850]

Merton je ostvario najveći uticaj svojom idejom o normativnoj strukturi nauke. Koliko god ova ideja bila hvaljena ili

167

kritikovana, ona ostaje jedan od centralnih pojmova njegove sociologije nauke. Najpoznatiju formulaciju ova teorija je doživela za vreme Drugog svetskog rata. Ideja da su nauka i demokratija čvrsto povezani nije bila nova1. Tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka nastale su okolnosti u kojima je bilo nužno braniti ovu ideju. Naročito se u SAD i Engleskoj insistiralo na tome da je nauka izraz demokratske političke kulture i da autonomija nauke u velikoj meri zavisi i od snage demokratije. Merton je tada bio mladi sociolog i 1942. godine objavio je pomenuti rad pod nazivom „A note on science and democracy”. On je tokom narednih decenija štampan pod različitim naslovima, a najpoznatiji je svakako onaj pod kojim je objavljen u knjizi The Sociology of Science (1973): „The normative structure of science”, iako su u njemu prisutne neke (male) izmene u odnosu na originalni rad iz 1942. godine. U pitanju je tekst koji spada među najviše citirane u sociologiji nauke. Njegov uticaj danas u najvećoj meri potiče od problematike o naučnom etosu, a ne od pitanja povezanosti nauke i demokratije. Mertonovim normama se mnogo toga zamera(lo), ali jedno je sigurno. Većina sociologa nauke svoje formulacije vrednosti u naučnom istraživanju zasnovala je upravo na njima ili protiv njih. Ono što je zanimljivo jeste to da se vremenom izgubilo interesovanje za odnos ovih vrednosti i demokratije. Kao što je Mertonova doktorska teza izazvala više polemika o uticaju religije na nastanak moderne nauke, a ne o uticaju drugih okolnosti, tako je i ovaj rad izazvao više polemika o naučnom etosu nego o odnosu nauke i demokratije. Glavni izuzetak je Barberova knjiga iz 1952. 1

O ovom problemu u Mertonovo vreme, i pre njega, pisali su npr. (Cattell 1938) i (Edel 1944). Katelov tekst je transkript govora održanog 1912. godine. U njemu se govori o uticaju nauke na demokratiju tokom istorije (od Stare Grčke, preko 11. veka i prvih univerziteta u Italiji) i zaključuje da bez nauke ne bi bilo ni demokratije. Ono što je omogućilo današnju demokratiju jeste primena nauke na poljoprivredu, trgovinu i umetnosti. Međutim, kao nedostatak naše civilizacije autor navodi situaciju u kojoj je nauka povećala sredstva proizvodnje van naših moći za pravednom distribucijom. Edel (1944) s pravom ističe da je pitanje odnosa nauke i demokratije društveno, a ne samo teorijsko, jer odgovor na njega determiniše društvenu politiku u poljima morala, obrazovanja i politike.

168

godine (Barber 1952/1962)1. Tematika odnosa između demokratije i nauke odjednom je postala ili naivna ili neinteresantna. Kako je sociološko proučavanje nauke postajalo sve popularnije i razvijenije to je Mertonova formulacija naučnog etosa postajala sve udaljenija od prakse da se nauka i demokratija povezuju. Merton je i sam jedan od „krivaca”. Prvobitni naslov rada prvi put je promenio u „Science and democratic social structure” i pod tim nazivom se pojavio u prvom izdanju Social Structure and Social Theory 1949. godine (1942/1968). Reč „demokratija” je povučena iz naslova 1973. godine kada se ovaj tekst pojavio u knjizi The Sociology of Science, pod najpoznatijim naslovom. Rad je originalno napisan za časopis Journal of Political and Legal Sociology čiji urednik je bio Žorž Gurvič i koji je izlazio tokom narednih pet godina. U broju u kojem se pojavio i Mertonov tekst objavljeni su radovi Roberta Makajvera, Karla Levelina, Dejvida Rismana, Talkota Parsonsa, Kingslija Dejvisa i jedna recenzija koju je pisao Levi-Stros. Merton prvi put eksplicitno govori o etosu nauke u radu „Science and the social order” (1938a)2. Etos se odnosi na emocionalno obojene komplekse pravila, propisa, verovanja, vrednosti i pretpostavki koje važe za naučnika (str. 327n16). Naučnik je tako u svojoj tehničkoj aktivnosti „bezlična” individua, ali on u svoj rad ulaže ogromne emocionalne investicije koje definišu te norme. Društvena stabilnost nauke može se obezbediti samo ako postoje adekvatne odbrane od promena koje nameću vannaučni faktori. Eliminisanjem sentimenta čiste nauke „nauka postaje podložna direktnoj kontroli drugih institucionalnih agensâ i njeno mesto u društvu postaje sve više neizvesno.” (str. 328–329) Čista nauka je, dakle, odbrana protiv invazije normi koje ograničavaju potencijalni napredak nauke kao socijalne aktivnosti. Veoma je bitan i tehnološki aspekt nauke, jer kako Merton zapaža, „[s]premnost da se prihvati autoritet nauke počiva u znatnoj meri na njenoj svakodnevnoj demonstraciji moći.” (str. 329) Zaključak 1

Jedan od retkih novijih izuzetaka je npr. (Chubin 1985). U prvobitnoj formulaciji etos sačinjavaju sledeće norme: intelektualno poštenje, integritet, organizovani skepticizam, nezainteresovanost i bezličnost (Merton 1938a). 2

169

koji se nameće jeste da je Merton ideju o naučnom etosu razvio tokom eksplicitnog razmatranja odnosa nacizma prema nauci. Taj trend je nastavljen i u radu „Note on science and democracy” koji sadrži i nekoliko pasusa rada iz 1938. godine. Naučni etos je kompleks vrednosti i normi za koje se veruje da ih naučnici poštuju. Merton je želeo da zasnuje komparativno proučavanje institucionalne strukture nauke i smatrao je da je pronašao osnov za provizornu tvrdnju da je razvoj nauke najbolji u demokratskom poretku, jer je on integrisan sa etosom nauke. Zato je u ovom kratkom radu (koji je morao biti prilagođen zahtevima uredništva) primarno interesovanje usmereno, ne na naučne metode, već na određena pravila koja su u osnovi i tih (tehničkih) metoda. Tako etos moderne nauke sačinjavaju četiri skupa institucionalnih imperativa: univerzalizam, „komunizam”, nezainteresovanost i organizovani skepticizam. Sve ovo ne znači da je nauka ograničena samo na demokratske režime, već samo da je njen napredak najlakše obezbediti u demokratskom uređenju. Odatle i sledi prva norma koju naučnici (navodno) poštuju, a to je univerzalizam, kojoj Merton posvećuje najviše pažnje i koju direktno kontrastira nacizmu. U vreme pisanja ovog teksta briga o normi univerzalizma bila je vitalna u borbi protiv fašizma, dok je nekoliko decenija nakon pisanja postala isto toliko trivijalna (Hollinger 1983: 4). Još jedna poznata antifašistička knjiga iz tog vremena pripada Vodingtonu (Waddington 1941/1948) koji je takođe govorio o etosu, ali na jedan difuzan način, zagovarajući tezu da je nacizam nepomirljiv sa „naučnim temperamentom”. Merton u prvoj verziji svog rada nije govorio o SSSR, ali kasnije verzije sadrže dve fusnote u kojima se Staljinov režim poredi sa Hitlerovim po pitanju norme univerzalizma u nauci. Time je želeo da potkrepi svoju tvrdnju da je nauka tokom istorije u najvećoj meri „cvetala” u demokratskim periodima. Kada je rad štampan 1957. godine u drugom izdanju knjige Social Theory and Social Structure, Merton je dodao još jednu fusnotu koja se održala i u kasnijem izdanju iz 1968. godine, ali koja je izmenjena 1973. godine. Govoreći o univerzalizmu Merton je isticao kako je institucija nauke deo veće društvene strukture sa kojom nije uvek

170

integrisana (1942/1968: 607). Kada se šira kultura suprotstavlja univerzalizmu etos nauke se ozbiljno dovodi u pitanje. U ratnim vremenima univerzalizam često biva potisnut i na njegovo mesto dolazi etnocentrički partikularizam. Na ovom mestu dodata je fusnota (str. 607n4a). Ona se bavi stanjem u SSSR koji je već 1948. godine počeo da naglašava nacionalizam, odnosno da zagovara „nacionalnu nauku”. Sledeća rečenica glasi: „Pre ili kasnije, kompetitivne tvrdnje o validnosti rešavaju se univerzalističkim činjenicama prirode koje su konsonantne sa jednom, a ne sa drugom teorijom.” Ona je promenjena 1973. godine (1942/1973: 271n6) i glasi: „Pre ili kasnije, kompetitivne tvrdnje o validnosti rešavaju se univerzalističkim kriterijumima.” Tvrdnje o istini, bez obzira na to koji je njihov izvor, treba da budu izložene „prethodno uspostavljenim bezličnim kriterijumima” (Merton 1942/1973: 270; u originalu kurzivom) koji moraju da budu konsonantni sa posmatranjima prethodno potvrđenog znanja. Prihvatanje nekog znanja u nauci kao istinitog ne zavisi (tj. ne bi trebalo da zavisi) od nekakvih ličnih ili društvenih osobenosti naučnika ili uticaja na njega, jer je ono transpersonalno. Zato objektivnost naučnog znanja mora da prevaziđe sve oblike partikularizma. „[I]mperativ univerzalizma je ukorenjen duboko u bezlični karakter nauke.” (str. 270) Jedna od najvažnijih stvari koje je sociologija nauke pokazala jeste da je institucija nauke samo jedan relativno izolovani i nezavisni deo društva, ali između nauke kao dela sistema i čitavog društvenog sistema može da postoji neusklađenost. S obzirom na to da smo pomenuli istorijske okolnosti pisanja ovog rada, jasno je da je Merton pre svega mislio na Nemačku koja je svojim negiranjem univerzalizma u nauci dovela u pitanje i samu naučnu praksu. Merton kritikuje ovakve tendencije na sledeći način. Prvo, kulturni kontekst bilo koje nacije može da predisponira naučnike da se bave određenim problemima, čime se bavila i njegova doktorska disertacija. Ova tvrdnja je odavno poznata u sociologiji. Drugo, kriterijum validnosti naučnog znanja nije „stvar nacionalnog ukusa i kulture.” (Merton 1942/1968: 608n4) Rasprava o ostale tri norme nije u tolikoj meri povezana sa nacizmom i problemom demokratije. Normu komunizma (koji

171

neki autori [npr. Barber 1952/1962] kasnije nazivaju „komunalizmom”) Merton je povezao sa društvima u kojima postoje mogućnosti za slobodnu diskusiju i otvorenu komunikaciju. Antiteza ovoj normi je tajnost, jer komunizam podrazumeva verovanje u zajedničko posedovanje rezultata nauke. U potencijalnom konfliktu sa ovom normom jeste definicija tehnologije kao privatnog vlasništva u kapitalističkoj ekonomiji. Zato Merton ističe da naučnici ili zagovaraju neki oblik socijalizma ili patentiraju svoje radove kako bi obezbedili njihovu javnu upotrebu. U najširem smislu ova norma govori o tome da su naučna dostignuća produkt društvene saradnje i da su deo društvene zajednice. Prava kojima raspolaže naučnik koji je nešto otkrio u znatnoj meri su ograničena. Eponimički zakon samo odaje priznanje pronalazaču koji unošenjem otkrića u naučni fond ostavlja sebi „samo” priznanje i čast. Eponimija je, dakle, samo mnemonički mehanizam koji odaje počast, a ne garantuje neko ekskluzivno pravo na pronalazak. Rasprave oko prioriteta ne dovode u pitanje status naučnog znanja kao zajedničkog „vlasništva”. Merton zanemaruje činjenicu da u nauci postoji tajnost, naročito za vreme istraživanja (vidi Hull 1985; McMullin 1985). Zatim, tu je i problem nevidljivih koledža koji potencijalno mogu da naruše ideju komun(al)izma u nauci. Oni su selektivni i zatvoreni, što za posledicu može da ima nedostatak adekvatnog sistema kontrole tehničkih normi nauke (vidi i Price and deB. Beaver 1966)1. Institucija nauke ima sopstveni sistem nagrada u vidu eponimičkih zakona, naučnih nagrada i istorijske pozicije. Ne smemo zaboraviti ni uticaj ekstrinzičnih nagrada na naučnike. Sasvim je moguće da etika uspeha koja karakteriše čitavo društvo može da neutrališe ezoterične norme nauke. Suština ovih zapažanja je da Mertonove norme možda i nisu (više) adekvatne da pruže opis stvarnog ponašanja (današnjih) naučnika (vidi Rothman 1972 i Wunderlich 1974). Međutim, Merton pod ovom normom 1

Mertonu je, naravno, jasno da u nauci postoje i tajnost i nevidljivi koledži, ali u svojim analizama etosa nauke tim činjenicama ne poklanja dovoljno pažnje.

172

ne podrazumeva lične ili individualne motive, već institucionalni atribut, što je i rečeno. O javnoj dimenziji nauke govori i norma nezainteresovanosti koja se odnosi na javni i testabilni karakter nauke i zahteva upliv savremenika u ocenjivanje nekog znanja. Zato je Merton i govorio kako u istoriji nauke skoro i da nema prevara. Individue i interesne grupe na ovaj način bivaju sprečene da nametnu društvu neku istinu od koje bi imali koristi. Zloupotrebe ove norme bile su očigledne u nacističkoj Nemačkoj i SSSR. Ni ovde se ne misli na lične i individualne motive naučnika, već na institucionalni (ali i metodološki) atribut. Nezainteresovanost se ne sme izjednačiti sa altruizmom, niti zainteresovano delovanje sa egoizmom. Poistovećivanje ovih pojmova dovelo bi do brkanja institucionalnog i motivacionog nivoa analize. Nema zadovoljavajućih dokaza koji bi ukazivali na to da su naučnici ljudi koji poseduju visoki moralni integritet. Zahtev za nezainteresovanošću takođe ima čvrstu osnovu i u javnosti. Organizovani skepticizam odnosi se na zauzimanje skeptičkog stava prema stvarnosti i domenima svetog. Sistematski ili organizovani skepticizam nauci služi kako bi se zaštitila od prevara. Ključno u ovoj normi je isticanje čisto naučnih kriterijuma prilikom prihvatanja neke teorije. U praksi često postoji otpor dokazima koji su „naučni” po svim kriterijumima, ali koji se razlikuju od konvencionalnih metoda naučnog mišljenja ili koji potiču od nepoznatih naučnika, tj. „naučnika”. Etička neutralnost kao deo skepticizma ističe da istraživanja treba sprovoditi bez obzira na osetljivost predmeta istraživanja. Ipak, u praksi postoje domeni istraživanja na koje naučnici gledaju sa prezirom (što je lako uočljivo na primerima Artura Džensena ili Edvarda Vilsona). Barber (1952/1962) pod uticajem Mertona navodi šest glavnih tema koje su od suštinskog značaja za razumevanje društvenih aspekata nauke: (1) univerzalnost ljudske racionalnosti; (2) kontinuitet evolucije nauke; (3) varijabilnost nivoa aktivnosti i postignuća nauke kroz istoriju; (4) važnost mnogih raznih socijalnih uticaja na razvoj nauke; (5) relativnu autonomiju nauke kao jedne komponente društva; (6) recipročni uticaj između nauke i drugih komponenti društvenog sistema.

173

Racionalnost je ljudska univerzalija jer postoji bez obzira na svest o postojanju logičkih kanona i od krucijalnog je značaja za nastanak nauke koja je po svojoj prirodi u velikoj meri kontraintuitivna (vidi npr. Wolpert 1992). Za nastanak nauke potrebno je primeniti racionalnu misao na empirijski način, jer nauka mora da bude racionalna i empirijska. To se u istoriji prvi put dogodilo u Staroj Grčkoj. Nove naučne ideje koje protivreče zdravom razumu vremenom bivaju inkorporirane u naučno znanje, a kasnije i u sistem obrazovanja i ljudi se na njih navikavaju, iako mnogi i dalje ne razumeju stvarne mehanizme, recimo, delovanja gravitacije, čije delovanje na daljinu je protivrečno intuitivnom razumevanju. Kako je Mah rekao: „neobična nerazumljivost je postala obična nerazumljivost.” (navedeno prema Barber 1952/1962: 49) Mnogi misle da je empirijska racionalnost moderna pojava, iako nema nekog radikalnog istorijskog diskontinuiteta. Nove nauke i nova saznanja zasnivaju se na prethodećim i taj proces postoji već par hiljada godina, bez nepremostivog jaza. Ovo ne znači da sva naučna postignuća imaju obaveznu vezu sa prethodećim znanjima, ali obično je tako. Sa ovim u vezi je i treća tema. Četvrta i peta tema tiču se starih iluzija o potpunoj „čistoći” nauke, ali sa napomenom da određeni interni razvoj nauke postoji. Iz ovog jasno sledi i recipročnost nauke i drugih podsistema društva. Sva društva tokom istorije imala su sopstvene vrednosti. Barber kao osobenosti modernog društva vidi: racionalnost, utilitarnost, univerzalizam, individualizam i progres (ili meliorizam) (Barber 1952/1962). Kongruencija racionalnosti sa naukom je očigledna. Ne misli se na racionalnost koja postoji u svim društvima, već na vrednost racionalnosti koja predstavlja moralno, emocionalno institucionalizovano odobravanje ove prakse u raznim društvenim delatnostima. To odobravanje rezultira u kritičkom pristupu prema svim fenomenima ljudske egzistencije kako bi se postiglo sve konzistentnije, uređeno i uopšteno razumevanje sveta oko nas. Postojanje ove vrednosti u nauci je najevidentnije, ali Barber naglašava da su i ekonomske aktivnosti u modernim društvima moguće usled difuzije ove vrednosti u populaciji.

174

Što se tiče utilitarizma, Barber insistira na tome da se određene konotacije ovog pojma ne podrazumevaju u smislu u kojem on koristi ovaj termin. On misli na zainteresovanost modernog čoveka za dešavanja u prirodnom svetu koji nas okružuje, pre nego za neke mistične natprirodne procese. To znači da i ova vrednost povoljno utiče na nauku i njen razvoj. U ovom smislu moderna racionalnost razlikuje se od racionalnosti srednjeg veka, jer se primenjuje na empirijske fenomene svakodnevnog života. I univerzalizam u znatnoj meri ide u prilog razvoju nauke, iako jednim delom potiče i od hrišćanske vere u bratstvo svih ljudi. U nauci se ova vrednost ogleda u činjenici da neko može da se bavi naukom bez obzira na poreklo, rasu, pol itd., ali pod uslovom da je sprovedena do kraja. Takođe, ona označava činjenicu da nema „američke” ili „sovjetske” nauke koje bi se zbog svog porekla razlikovale (iako su se tokom istorije javljale takve ideje). Pod individualizmom Barber podrazumeva moralnu preferenciju individualnoj savesti, a ne ka organizovanom autoritetu. U tom smislu očigledan je kontinuitet sa naukom koja prezire eksterno nametnute dogme1. Vrednost progresa ili meliorizma takođe ima svoje korene u hrišćanskom perfekcionizmu i protestantskom aktivizmu, kao i veći broj prethodnih vrednosti. Ne misli se na unilinearni, teleološki progres, već na kumulativni. Na kraju postaje evidentno da Barber oslikava vrstu „idealno tipskog” društvenog sistema kulturnih vrednosti i društvenih struktura koji bi bio u stanju da na najbolji način omogući povoljne uslove za razvoj nauke i njenog progresa. Pored ovih vrednosti taj sistem bi trebalo da poseduje i društvene strukture visoko specijalizovane podele rada, otvoreni klasni i neautoritarni politički sistem (str. 108). Uočljivo je da se Barberova lista vrednosti donekle razlikuje od Mertonove. Barber govori o emocionalnoj neutralnosti kao vrednosti preko koje naučnici dostižu vrednost racionalno1

Hagstrom (1965: 105) je takođe govorio o normi nezavisnosti koja se veoma ceni u nauci. Ona podrazumeva da je naučnik u stanju sasvim slobodno da bira predmet istraživanja. Od njega se očekuje da slobodno bira i metode i tehnike koje će primeniti na problem i pretpostavlja se da je slobodan i u evaluaciji rezultata.

175

sti, iako je i emocionalna uključenost u nauci od velikog značaja prilikom donošenja raznih odluka tokom istraživanja ili naučnog rada uopšte. U primeni tih tehnika racionalnosti od naučnika se zahteva emocionalna neutralnost. Zatim, tu je i univerzalizam kao druga vrednost koja je direktno povezana sa moralnošću u liberalnom društvu. Na mesto komunizma dolazi komunalizam, gde se razlikuju liberalno društvo i nauka. Dok liberalno društvo vrednuje privatno vlasništvo, u nauci su ta prava redukovana na minimum u vidu kredita (tj. zasluge) koji se zaslužuje prilikom otkrića. Nezainteresovanost je blisko povezana i sa komunalizmom. Ovaj moralni obrazac se razlikuje u nauci u odnosu na ostatak društva, gde se retko kad može govoriti o nezainteresovanosti, što ne znači da ona ne postoji u vidu očekivanja da se učini nešto dobro za zajednicu. Od svih normi najviše pažnje zaslužuje detaljnija analiza univerzalizma preko procesa evaluacije. Potrebno je dati odgovor na (naizgled) paradoksalna pitanja. Kako je moguće da agregacije partikularističkih odluka dovedu do racionalnih i univerzalističkih ishoda u sistemu? Kako nepravde nanesene individuama mogu da konstituišu socijalni sistem sa visokim stepenom pravde? Merton je kasnije pisao o tome da prilikom objavljivanja radova postoji mešavina univerzalizma i partikularizma. Radovi poznatijih naučnika šalju se manjem broju recenzenata, dobijaju lakše i brže saglasnost i ređe bivaju odbijeni. Ova vrsta elitizma ne znači da je na delu smanjenje naučnih kriterijuma za poznatije naučnike, jer je frekvencija odbijanja nezadovoljavajućih radova jednaka, bez obzira na reputaciju (Zuckerman and Merton 1971/1973). Na evaluaciju naučnih doprinosa utiču tri vrste faktora: kognitivne karakteristike doprinosa, socijalne karakteristike samih naučnika čiji je doprinos i delovanje socijalnih procesa poput intelektualnog autoriteta (Cole 1992). U nauci postoji kompleksna interakcija između kognitivnih faktora (dokaza, modela, teorija) i partikularističkih socijalnih procesa. Analitički ih je često moguće razdvojiti i na taj način analizirati. Ako nauku analiziramo na mikro nivoima, zaista se čini da partikularistički procesi dominiraju. Uzrok tome jeste i činjenica da je za većinu naučnih doprinosa veoma teško utvrditi u kolikoj meri

176

se podudaraju sa empirijskim svetom oko nas. Na to ukazuje i teza o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti naučnih teorija. Konstruktivisti su u pravu kada kažu da nema načina da se objektivno oceni većina doprinosa koji se stvaraju na istraživačkom frontu. Ukoliko nema unapred utvrđenih objektivnih kriterijuma to znači da su evaluacije znanja sa istraživačkog fronta inherentno subjektivne, a time i partikularističke. Na koji način se partikularistički kriterijumi primenjuju? Kao što je slučaj sa većinom problema u sociologiji nauke, i o ovom postoje oprečna mišljenja. Rotman se slaže sa Mertonom da je jedan od ciljeva moderne nauke svakako „esktenzija validnog, potvrđenog znanja.” (Rothman 1972: 102) Takođe, tačno je da se taj cilj postiže uz pomoć određenih vrednosti i normi. Zato i definiše naučno znanje kao „znanje koje je prikupljeno i organizovano u skladu sa četiri tehničke norme – empirijskom validnošću, logičkom jasnošću, logičkom konzistentnošću stavova i opštošću principa.” (str. 102) Prema njegovom mišljenju ove tehničke norme ne garantuju nužno ispunjenje ciljeva koje nauka ima. Tragovi naučnog etosa mogu se naći još u 17. veku, što Rotman ne osporava, ali mu smeta insistiranje da isti takav etos važi za današnje naučnike. Zato on nudi dokaze koji bi pokazali da se devijacije u odnosu na idealno tipski model naučnog etosa događaju daleko češće nego što se to obično misli. Jedno je idealno tipska analiza, a sasvim drugo realnost. U praksi stvari izgledaju drugačije, što zaista jeste evidentno kada se pogleda finansiranje istraživanja. Elitizam i partikularizam imaju veliki uticaj na nejednaku distribuciju resursa. Tako Rotman navodi podatak da je u SAD 1965. godine 25% državnog novca od ukupnog novca za finansiranje nauke otišlo istraživačima sa deset univerziteta. Iako stoji i zaključak da su na tim boljim univerzitetima bolji stručnjaci, ne može se ni u potpunosti negirati činjenica da u ovoj priči veliku ulogu imaju i lični faktori i institucionalna povezanost sa državnim aparatom1. 1 Alen (Allen 1960) je razmotrio oko 6000 kompetitivnih aplikacija za istraživačke fondove tokom 1959. godine iz oblasti medicine i biologije. Od ovog broja, oko 2000 aplikacija nije odobreno od strane tridesetak savetnika, odnosno naučnika koji sa tehničke strane razmatraju aplikacije.

177

Još neka istraživanja pokazuju da se alokacija zasluga ne odvija uvek po univerzalističkim principima (Heffner 1979). U SAD mnoge žene iz prirodnih nauka na postdoktorskim studijama pretežno bivaju samo ispomoć muškarcima (Reskin 1976). Možda je moguće izvući zaključak (koji i autorka izvodi) da žene koje se bave naukom rade u sistemu u kojem se njima alociraju relativno nepoželjne pozicije, bez obzira na njihovu produktivnost i kvalitet. Čak i kada bivaju potpisane kao koautori žene ostaju subordinirane. Zato mnoge feministkinje postavljaju pitanje u kolikoj meri je nauka zaista onakva kakvu je Merton predstavlja. Veliki kritičar Mertonove sociologije nauke, Malkej (Mulkay 1976), želeo je da pokaže kako naučna istraživanja generišu naučne elite. Naučne elite postoje jer najvažnije nagrade naučne zajednice bivaju distribuirane na nejednak način, a društvene veze među privilegovanim pripadnicima daleko su jače nego veze sa drugim pripadnicima. Dva osnovna kriterijuma za definisanje (naučne) elite jesu specijalna kontrola nad ograničenim resursima i postojanje mreže socijalnih odnosa koji ih povezuju. Sledeća dva kriterijuma tiču se sposobnosti i mogućnosti da se kontrolišu ili usmeravaju aktivnosti drugih i posedovanja znatnog uticaja za dalje regrutovanje elite (str. 446–447). Iz ovog sledi pretpostavka da se elite grupišu u određenim centrima. Formiranje intelektualnih centara posledica je raznih društvenih procesa, poput selektivnog angažovanja kadrova. Sasvim je logično da bolji univerziteti „stvaraju” bolje stručnjake i Malkej navodi podatke da su u Velikoj Britaniji „Oksbridž” koledži 1967/68. godine dobili jednu sedminu svih univerzitetskih istraživačkih fondova i ugovora, iako zapošljavaju samo jednu dvanaestinu ukupnog akademskog osoblja (str. 451). Zaključak bi bio da pripadnici prestižnih naučnih centara imaju koristi, ne samo od nejednake alokacije priznanja i nagrada, već i od „diferencijalne distribucije mogućnosti da upražnjavaju visoko kvalitetni rad.” (str. 452; u originalu kurzivom) Dajana Krejn je na osnovu svojih istraživanja zaključila da klasno poreklo utiče na najviše nivoe obrazovanja (Crane 1969b; za kritiku vidi Gaston et al. 1976). Postoji i slaba povezanost izme-

178

đu rangiranja doktorata i ranga departmana koji zapošljavaju tog doktoranda, ali veća je verovatnoća da će postdiplomci sa visoko rangiranih fakulteta upravo biti angažovani od strane prestižnih fakulteta. Među mlađim naučnicima se prestiž doktorata, a ne kvalitet rada u prošlosti uzima kao indikator predviđanja budućeg rada od strane ljudi koji ih zapošljavaju (Crane 1971). To znači da naučnici na prestižnijim univerzitetima osvajaju više priznanja od ostalih naučnika. Dajana Krejn (Crane 1965; vidi i Hagstrom 1971) je želela da odgovori na pitanje da li je naučna produktivnost i priznanje naučniku u potpunosti rezultat njegovog ličnog postignuća ili na sve to utiče i okruženje u kojem naučnik radi. Radila je sa 150 naučnika sa tri različita univerziteta i rezultati ukazuju na to da su diplomci prestižnijih univerziteta kasnije u karijeri ipak bili produktivniji od ostalih. Kao što ćemo videti, ovo ne mora da se kosi sa normom univerzalizma. Pored navedenih kritika univerzalizma u nauci (vidi i Travis and Collins 1991 koji govore o kognitivnom partikularizmu i njegovom uticaju na recenziranje od strane savremenika), potrebno je skrenuti pažnju i na veoma interesantne odbrane ove norme, koje prihvataju postojanje i partikularizma i univerzalizma u nauci. Neke druge studije (vidi Cole 1992) su pokazale da nenaučni statusi naučnika (poput religije ili rase) najčešće ne igraju bitnu ulogu pri evaluaciji naučnog rada. Partikularizam zasnovan na naučnim vezama (npr. prestiž departmana na kojem je naučnik zaposlen) može da ima određeni, iako veoma mali uticaj. Šta je onda sa mrežnim vezama naučnika koje su zasnovane na ličnim, socijalnim i kognitivnim faktorima? One de facto utiču na način na koji se neki doprinos procenjuje. Kako je onda moguće da su klasične studije iz sociologije nauke zanemarivale ove faktore, kada je svima već poznato da je ova vrsta partikularizma na delu u nauci (vidi Cole 1992 i Long and Fox 1995)? Partikularistički kriterijumi mogu da se podele u dve grupe: nenaučni statusi naučnika (starost, religija, pol, rasa itd.) i naučne afilijacije naučnika (rang departmana na kojem su stekli doktorat, rang departmana na kojem trenutno rade, broj dobijenih priznanja itd.) (Cole 1992; vidi i Hull 1990).

179

Često se pretpostavlja da žene nemaju jednaku priliku da uđu u nauku i neka istraživanja to (navodno) potvrđuju. Ova teza je zasnovana na „pogrešci o nejednakoj proporciji” koja pretpostavlja da je samo jednaka proporcija muškaraca i žena dokaz protiv polne diskriminacije. Ishod se uzima kao dokaz za proces. Diskriminacija može da objasni neke procese u nauci, ali sama po sebi ne objašnjava mnogo. Preko pogrešnih interpretacija ishoda kao indikatora procesa pogreška o nejednakoj proporciji nameće kauzalni model sa jednom varijablom koji razmatra samo prilike i mogućnosti kao mogući uzrok slabije zastupljenosti žena i manjina u nauci. Empirijska istraživanja u SAD pokazuju da muškarci i žene ipak imaju (pod)jednake šanse u nauci (vidi Cole 1992). Stratifikacijske analize nauke ukazuju na to da postoje dve glavne determinante za dobijanje naučnog priznanja – izvođenje uloge i proces akumulativne prednosti, o kojoj će biti reči preko analize Matejevog efekta. Ona se odnosi na činjenicu da kada je naučnik jednom nagrađen, postoji veća šansa da će biti nagrađen i u budućnosti bez obzira na indikatore izvođenja uloge. Kada bi nauka bila isključivo univerzalistička, tj. kada bi sistem nagrađivanja bio u potpunosti univerzalistički, jedini kriterijum za dodeljivanje nagrada bio bi izvođenje uloge. Delovanje akumulativne prednosti je devijacija od tog ideala. Da li je ova „devijacija” loša po nauku zavisi od odgovora na sledeće pitanje. Da li je pomenuti proces ishod nejednake distribucije talenta koji se skuplja u prestižnim centrima ili je talenat rezultat nejednake distribucije resursa? Ako akumulativna prednost služi alokaciji više resursa najtalentovanijim naučnicima, to možda nije fer prema nekim individuama, ali je svakako dobro za napredak nauke uopšte. S druge strane, ukoliko akumulativna prednost izaziva nepravednu alokaciju resursa među naučnicima koji ne mogu da ih iskoriste na najbolji način, onda je to štetno za sveukupni napredak znanja. Na osnovu primera Velikovskog videćemo da postoje određeni problemi sa definisanjem univerzalizma i partikularizma. Da li je partikularizam na delu kada verujemo da je određena teorijska orijentacija pogrešna? Na koji način je moguće povući liniju između evaluacija zasnovanih na legitimnim („objektivnim”)

180

kognitivnim kriterijumima i onih zasnovanih na nelegitimnim kriterijumima? Po ovom pitanju izuzetno je bitna konstruktivistička i relativistička kritika Mertonovog etosa (npr. King 1971 i Mulkay 1969). Suština ovih kritika je u sledećem. Kritičari tvrde da je empirijski veoma lako dokazati kako etos nije tačan i realan, jer Mertonove norme ne rukovode naučnim istraživanjima. Još važnije je što se može pokazati da nema impersonalnih kriterijuma evaluacije. Tako evaluacija u relativističkim sociologijama postaje isključivo subjektivna, zasnovana na sopstvenim intelektualnim interesima i perspektivi. I treće, relativisti ističu da se naučni napredak ne odvija na racionalan način, da pozitivistička slika nauke nije tačna, ali smatraju da to dokazuje kako norme nauke nisu nužno garant za razvoj same nauke. Ako se ove relativističke primedbe sprovedu do krajnjih konsekvenci, postavlja se pitanje zbog čega se rad nekih ljudi u nauci smatra boljim, a nekih drugih lošijim. Većina naučnih teorija biva ignorisana ili je nivo empirijske potkrepljenosti toliko mali da je veoma teško formirati konsenzus o vrednosti kognitivnog doprinosa. Zbog nedostatka konsenzusa razni socijalni procesi utiču na evaluaciju i zato je u izvesnim slučajevima bitna i promocija rada, teorije, hipoteze, čak i bitnija od pukih kognitivnih osobenosti. Zaključak je da će naučnici koji su sposobniji u manipulisanju ovim nekognitivnim procesima biti uspešniji po pitanju karijere i da univerzalizam u ovim ranim stadijumima evaluacije nije ni moguć. Nauka, kao i bilo koja druga institucija, zavisi i od razmene ličnih usluga (Hagstrom 1965). Zato je u nauci veoma teško ubediti naučnike da pišu negativne evaluacije o radu svojih kolega. Takođe, što je veća socijalna mreža nekog naučnika, to je veća verovatnoća da će on u budućnosti dobiti određena priznanja i nagrade. Da li se ove činjenice nužno moraju svrstati u partikularizam? Da, ali samo u smislu da se primenjuju subjektivni kriterijumi koji se ne mogu dokazati (ili opovrgnuti) kao (in)validni. Dakle, pitanje nije više da li partikularalizam postoji, već koje su socijalne osnove partikularističkih evaluacija.

181

Neformalna komunikacija u nauci je veoma razvijena i na nju se mogu primeniti modeli „snage slabih veza” (Granovetter 1973, 1983) i „strukturalnih rupa” (Burt 2004)1. U jednoj socijalnoj mreži naučnika mogu da postoje razne lične veze između evaluatora i onih koji bivaju evaluirani. Što su te veze jače to je veća šansa da će uticati na ishod evaluacije. Procesi evaluacije mogu da budu otvoreni ili zatvoreni. Ako se neki konkurs, dodela nagrada, fondova itd. odvija tajno, to je veća šansa da će partikularizam veza biti na delu. Bitno je i pitanje oskudnosti nagrada. Što su nagrade oskudnije, to je više verovatno da će na njih uticati partikularizam. Takođe, važno je i pitanje jasnosti kriterijuma evaluacije. Što su kriterijumi nejasniji ili što manje konsenzusa postoji oko kriterijuma, to je veća šansa za delovanje partikularizma i mrežnih veza. Partikularizam, koji zaista deluje demorališuće ako se ovako predstavi, može da se zasniva na kognitivnim evaluacijama, ali i na nekognitivnim uticajima ličnih valenci i mrežnih veza. S obzirom na to da prirodu ne možemo da spoznamo direktno, partikularizam je inherentan nauci, jer tumačenja prirode nužno moraju da sadrže subjektivne elemente. Reći da bi naučnici trebalo da budu objektivni prilikom evaluacija rada drugih naučnika, što su govorili normativni filozofi nauke, verovatno nije delotvorno. Napredak nauke je ponekad i ubrzan upravo ovim subjektivnim elementima. Univerzalizam i poštenje su „dobri” načini distribuiranja nagrada jer se uklapaju u naš opšti vrednosni sistem, a ne zato što je empirijski pokazano da je to najadekvatniji način na koji će naučno znanje moći da napreduje. Kada budemo govorili o Orteginoj hipotezi i Lotkinom zakonu videćemo da samo mali broj naučnika doprinosi rastu naučnog znanja, tako da dodeljivanje nagrada na partikularistički način ima veoma malo šanse da na neki ozbiljan način utiče na budućnost nauke. Možemo da zaključimo da je nauka često blizu univerzalističkog ideala, a da tamo gde od njega odstupa postoje razne kompenzacije, naročito ona u vidu delovanja akumulativne prednosti. Akumulativna prednost 1

182

O mikrosociološkoj dimenziji ovih pojmova vidi Škorić 2006b.

ne narušava normu univerzalizma ako su oni sa akumuliranom prednošću zaista i bolji naučnici (Price 1976b). I Džonatan Kol (Cole 1989) zagovara tezu da distinkcija između univerzalizma, kako on deluje na institucionalnom nivou, tj. na nivou socijalnog sistema nauke, i partikularizma na individualnom nivou analize najčešće nije adekvatna. Kao i u mnogim drugim socijalnim institucijama, u nauci otkrivamo da postoji prilična količina univerzalizma na agregatnom nivou analize, a da je situacija nešto drugačija na nivou individua. Merton nije tvrdio da je univerzalizam nepromenljivo stanje u nauci, jer su veoma dobro poznati istorijski primeri ili čak i istorijski periodi kada nauka nije sledila univerzalističke principe. Na pozicije u akademskim institucijama tokom istorije često su uticale etnička pripadnost, pol, starost itd. Međutim, empirijske studije koje je podstakao Merton svojim radovima ipak su utvrdile da je ovaj ideal u nauci bio u velikoj meri ostvaren. Ono što su ova istraživanja zapostavljala bilo je kombinovanje uticaja institucionalnog nivoa sa individualnim. Moglo bi se reći da je postojala „ekološka pogreška”, tj. situacija u kojoj su se istraživali agregatni ishodi i na osnovu njih se zaključivalo o procesima na individualnom nivou (Cole 1989). Danas je situacija nešto drugačija. Došlo se do zaključka da nauka kao institucija poseduje mehanizme koji sortiraju individue na osnovu njihovih sposobnosti i potencijala, odnosno da je u stanju da odvoji one koji produkuju bolji rad od ostalih. Tako postoje grupe koje su (grubo gledano) raspoređene na osnovu univerzalističkih kriterijuma. U tom inicijalnom sortiranju sistem primenjuje univerzalističke kriterijume. Greške se javljaju u ovom procesu evaluacije, ali odluke se donose na osnovu standarda koji su racionalni za razvoj naučnog polja i primenjuju se na univerzalistički način. Isključivanje i umanjivanje šansi ne vrši se na osnovu faktora poput pola, rase, etničke pripadnosti, religije itd. Kol tvrdi da izbori oko najprestižnijih pozicija i nagrada zavise od partikularističkih, koliko i univerzalističkih kriterijuma. Za to postoje najmanje tri razloga: (1) Sa stanovišta socijalnog sistema, odnosno u smislu brzine i kvaliteta naučnog progresa, nema puno veze kakav je

183

izbor. Sistem ne trpi štetu zbog partikularističkog izbora. Taj izbor često deluje kao univerzalistički jer su aplikanti veoma blizu po raznim kvalitetima. (2) Činjenica je da je u nekim situacijama nemoguće napraviti izbor među aplikantima samo na osnovu univerzalističkih kriterijuma. (3) Vrlo lako može da se desi da oni koji moraju da naprave izbor oko aplikanata moraju da biraju među ljudima koje poznaju, koji su im manje ili više simpatični, kojima duguju razne usluge itd. U tim slučajevima nije isključeno zaobilaženje univerzalističkih kriterijuma radi veće koristi, npr. finansijske, u pogledu institucionalnih ciljeva. Na kraju analize normativne strukture nauke ostaje da razmotrimo dve pomenute ozbiljne kritike. King (1971) vrši jednu interesantnu analizu u kojoj prikazuje Mertonov pokušaj da pomiri antiracionalističko i racionalističko shvatanje nauke preko funkcionalističkog pristupa sociologiji nauke, koji u svojoj osnovi ima analogiju između nauke i ekonomske aktivnosti. Nauka je tako „rad”, naučnici su radnici, a naučne ideje produkti naučnog rada, tj. roba. U skladu sa tim King socijalni sistem nauke kod Mertona posmatra kao sistem produkcije i diseminacije naučnih ideja u kojem veza između upražnjavanja nauke i znanja koje se produkuje ostaje ekstrinzična. Zato se mertonovska sociologija nauke ne bavi socijalnom determinacijom naučnih ideja. Druga i treća kritika slede iz Kingovog čitanja Kuna kao antipoda Mertonu. On kritikuje mertonovsko posmatranje nauke kao sistema u kom preovladavaju asocijalne logičke procedure i promovisanje konkretnih, diskretnih i lokalnih tradicija koje se prema njegovom mišljenju ne mogu racionalizovati. Kunova teza po Kingovom tumačenju odabir naučne teorije vidi pre kao odabir političke filozofije ili religije, a ne odabir ekonomskog produkta, kako to naglašava mertonovska struja. Kao što se može videti iz ova tri prigovora, glavna primedba koja se upućuje Mertonu jeste njegova pozitivistička orijentacija u sociologiji nauke (jer King Mertona vidi kao antiracionalistu u njegovoj teoriji akcije) koja ga je sprečila da realnije sagleda socijalni karakter nauke. Pozitivisti naučne ideje posmatraju kao

184

„moralno i socijalno neutralne stvari, kao objekte ili robu, a ne stanja ili stavove uma.” (str. 9) S druge strane, funkcionalističke inklinacije su Mertonu otežale raspravu o formiranju, lomu i reformisanju konsenzusa. Njegova sociologija nauke pretežno se bavi održanjem konsenzusa. Opravdanje posmatranja nauke kao normativne tradicije King vidi u širim društvenim okolnostima koje su razumljive za tridesete godine prošlog veka. Mertonova analiza naučnog etosa zanemaruje ključnu dimenziju socijalne pozicije naučnika. Autoritet naučnika, bilo intelektualni, bilo socijalni, potiče i od tvrdnje o posedovanju znanja i kapaciteta da se tom znanju doda novo znanje, a ne samo od pukog poštovanja određenih vrednosti. Nešto ranije, Malkej (Mulkay 1969) je izneo i kritiku Mertonove normativne strukture preko koje ćemo prikazati i stvarni primer kršenja univerzalizma u nauci. Malkej termin „kultura” koristi za sferu kognitivnih simbola u nauci, tj. naučne teorije, konceptualne sheme, metodologiju i tehnike zaključivanja. U tom pogledu kultura nauke je prilično drugačija od društvene strukture nauke. U radu se prvenstveno bavi kulturnim razvojem koji prethodi strukturalnoj promeni i analiza se ne odnosi na nauku pre sedamnaestog veka1. Nauka po Mertonovom shvatanju kao jedan od najvažnijih ciljeva ima ekstenziju potvrđenog znanja (1942/1973) koja je moguća preko naučnih normi, odnosno tehničkih preskripcija. On je kasnije (Merton 1957) dodao i normu originalnosti koja sa Barberovom (1952/1962) dopunom norme individualnosti daje potpuniju sliku naučnog etosa koju Malkej kritikuje. Najveća primedba koju Malkej upućuje Mertonu i Barberu je to što nije bilo adekvatnih studija koje bi empirijski potvrdile da su ove norme karakteristične za nauku i naučnike. Malkejov rezon je sledeći. Ako su ove norme zajedničke u celoj nauci, kako se onda može objasniti brz i kontinuiran rast prirodnih nauka preko pukog poštovanja normi. Verovatno je adekvatnije istražiti specifična obeležja znanja prirodnih nauka jer, po Malkeju, njih 1

Interesantan je i tekst (Lavine 1942) koji spada u domen sociologije znanja i koji sadrži mnoge interesantne reference iz klasične sociologije znanja, a koji govori o sociološkoj analizi kognitivnih normi.

185

od ostatka naučne zajednice pre razdvaja priroda njihovog znanja nego moralne norme. Nauka je tako podeljena u specijalizovane zajednice koje karakterišu ne neke posebne društvene norme, već pre posvećenost određenim specijalizovanim znanjima. Pitanje je zaista da li poštovanje Mertonovih normi ima odlučujući uticaj na produktivnost, a kamoli na originalnost rada. S druge strane, konformizam može da bude naučno funkcionalan na nivou individue (vidi Cohen 1952; Barber 1961). U skladu sa svojom orijentacijom Malkej zamera funkcionalistima što se nikad ne bave znanjem u suštinskom smislu. Potvrđeno znanje nastaje preko Mertonovih normi, ali funkcionalisti nikad ne istražuju produkt tih socijalnih procesa, što se podudara sa Kingovom kritikom (1971). Još jedna zamerka tiče se negiranja mogućnosti bilo kakvog odnosa između znanja i tehnika, s jedne strane, i strukture uloga i društvenih normi, s druge. I zaista, mertonovci ne nude jasno objašnjenje zbog čega je to tako. Zato Malkej želi da pokaže kako naučna teorija i metodološka pravila deluju kao dominantni izvor normativne kontrole u nauci (Mulkay 1969). On to čini preko najradikalnijeg slučaja metodološkog i socijalnog „nekonformizma” u skorijoj istoriji nauke, a to je pomenuti slučaj Imanuela Velikovskog. Analiza rada Velikovskog može da bude epistemološki indiferentna (što je izuzetno nepoželjno, a što čine [Mulkay 1969] i [Dolby 1975], ne zanimajući se za to da li su ideje Velikovskog tačne ili ne, niti im je cilj da utvrde da li one zadovoljavaju standarde nauke), ali osvrnućemo se i na neke tehničke detalje njegovih teorija. Slučaj Velikovski zaista nudi jednu interesantnu situaciju koja se tiče normativne strukture nauke. On je ponudio teoriju (vidi npr. Velikovski 1950/1982) koja narušava poznate zakone mehanike. Sa njegovog stanovišta uočljivo je „buntovništvo” prema uvreženim naučnim normama. Posledica ovog buntovništva je odbijanje mnogih ozbiljnih i priznatih naučnika da se na bilo koji način uopšte i pozabave njegovim teorijama. Takvo tretiranje Velikovskog povlači za sobom narušavanje normi univerzalizma i organizovanog skepticizma. Ne donose se sudovi o radu autora, već je u pitanju ad hominem argumentacija. Pored toga, njegovim

186

idejama nije pružen pravedan tretman, u smislu da su nepristrasno ponuđene na naučno tržište ideja. Time je narušeno i pravilo komun(al)izma. Diseminacija njegovih teorija bila je ograničena ili pristrasno kritikovana (vidi Mulkay 1969; Dolby 1975). Čitajući tekstove Velikovskog u potpunosti je jasno da je u pitanju obična pseudonaučna teorija, zasnovana na (pra)starim istorijskim dokumentima i legendama. Najpoznatija teorija jeste ona prema kojoj je velika kometa izbačena sa Jupitera zamalo udarila Zemlju, ali je postala planeta Venera, a kasnije su njeni delovi postali Mesec i Mars. Osim što su ove teorije bile u suprotnosti sa tadašnjim saznanjima, nije postojao nikakav kauzalni mehanizam u teoriji koji bi bio u stanju da objasni ove „događaje”. Ono što je ipak tačno jeste da su prve reakcije na teorije Velikovskog bile zasnovane ne na evaluaciji njegovih argumenata, već na nestandardnim argumentima, kada se uporede sa tadašnjim znanjima. Neko je morao biti u pravu: ili Velikovski ili naučna zajednica. Velikovski je aprila 1952. godine pokušao da odgovori svojim kritičarima na zasedanju American Philosophical Society, govoreći o „neortodoksijama” moderne nauke. Iako je njegov argument saslušan i kasnije se o njemu raspravljalo, zahtev da se njegovo izlaganje štampa u časopisu Proceedings sa kritikama njegovog rada je odbijen. Naučnici su veoma žustro osuđivali i izdavača knjige Worlds in Collision, kuću Macmillan Company, čak i sa pretnjama da će bojkotovati njihove naučne udžbenike. Ovakvo ponašanje zaista narušava razne, ako ne i sve norme koje je opisao Merton. Interesantan je i slučaj Gordona Atvotera koji je otpušten sa pozicije kuratora u Hejdenskom planetarijumu i sa pozicije predsednika institucije Department of Astronomy at the American Museum of Natural History. Njegov „greh” je bio dvojak. On je bio jedan od ljudi koji su preporučili da se knjiga Velikovskog štampa, a pokušao je da prezentuje program u planetarijumu koji bi prikazao događaje onako kako ih je Velikovski opisao (Mulkay 1969). Zato Malkej zaključuje sledeće: „Originalnost je nesumnjivo vrednovana od strane naučnika, ali originalnost koja ostaje unutar granica koje su nametnute postojećim ’stilom mišljenja.’”

187

(str. 34) Zato se može učiniti da Mertonove norme postoje više na mentalnom nego na bihevioralnom nivou, jer bi po funkcionalističkoj teoriji naučnici trebalo da reaguju protiv opisanih osuda Velikovskog, što se nije dogodilo. Sve ovo ukazuje na to da su teorijske i metodološke norme važnije od Mertonovih socijalnih normi, makar kada su u pitanju radikalne inovacije. Otpor prema idejama Velikovskog Malkej objašnjava preko redukcije kognitivne disonance (vidi Boring 1964)1. Bauer (1984) se ne slaže sa zaključcima da se teorije Velikovskog mogu posmatrati nezavisno od njihove naučne relevantnosti. Ako ostavimo po strani razne teorije o problemu demarkacije nauke od pseudonauke, još uvek možemo da osporimo kredibilitet Velikovskog. Njegove (pseudonaučne) teorije se „bave” astronomijom, geologijom i fizikom. Ni u jednoj od ovih oblasti on ne poseduje bilo kakve stručne kvalifikacije, nikad se nije bavio naučnim radom u nekim obrazovnim institucijama, nikad nije objavio rad iz ovih oblasti u tehničkim časopisima, i nikad nije pripadao nijednom nevidljivom koledžu u ovim oblastima. Ideja o naučniku „usamljeniku” danas je u potpunosti neodrživa (Gardner 1950)2. Na osnovu ovih činjenica Bauer (1984) smatra da ga ne možemo ni nazvati naučnikom. Dalje, on sasvim jasno ukazuje na činjenicu da Velikovski nije imao ni osnovna znanja iz pomenutih oblasti. Kao i svi socijalni statusi i grupna pripadništva, status naučnika nije stvar neke vrste autoproklamacije, već socijalne definicije i askripcije. Naučnik se ne postaje pukom proklamacijom, jer taj status mora da bude potvrđen i validan od strane statusnih sudija. Kriterijumi za status naučnika najčešće su sticanje određenog obrazovanja (stečena akademska zvanja) i izvođenje uloge (tj. iskustvo) (Zuckerman and Merton 1972/1973). 1 U svojoj oštroj kritici funkcionalizma Malkej ipak nije u pravu kada kaže da mertonovci tvrde da znanje biva automatski akumulirano kao posledica poštovanja normi. 2 Ova ideja može da se nazove i „Kropotkinovom tezom” (Feuer 1971a), jer je Kropotkin govorio o tome da u nauci doprinosi potiču pretežno od „autsajdera”, tj. ljudi sa margina institucionalne nauke ili od onih koji su bili finansijski nezavisni od nauke.

188

Gruenberger (Gruenberger 1964; vidi i Lafleur 1951) nudi neka opšta pravila na osnovu kojih možemo da razlikujemo nauku od pseudonauke, iako ovo nisu dovoljni i neophodni uslovi: javna proverljivost (nasuprot „objavljenoj” istini), prediktivnost teorije, kontrolisani eksperimenti, Okamova oštrica, plodnost, autoritet, sposobnost komuniciranja sa drugima, skromnost, otvorenost ka novim saznanjima i teorijama, Fultonov non sequitur (koji predstavlja negativan test), paranoja (koja je takođe negativan test jer prevaranti i pseudonaučnici često tvrde da ih „ceo svet mrzi” i da protiv njih postoji neka zavera), „kompleks dolara” (kao još jedan negativni test, gde su prevaranti najčešće u ekstazi zbog svog „revolucionarnog” otkrića) i opsednutost statistikom (pseudonaučna literatura drži se verovatnoće da novčić bačen 1000 puta ipak ne mora da padne 500 puta na glavu, a 500 puta na pismo, i iz toga izvlače razne zaključke). Gruenberger rangira ove uslove i ne pridaje svim uslovima jednak značaj, ali ističe da se prevare često mogu otkriti preko njih. Pregled literature o normativnoj strukturi nauke pokazuje da u sociologiji nauke još dugo neće biti postignut konsenzus po pitanju univerzalizma. Ono što je najvažniji doprinos svih ovih neslaganja svakako jeste usvajanje činjenice da u nauci često postoji i partikularizam. Ostaje samo da se utvrdi da li je njegovo delovanje (ne)opravdano kada se posmatra nauka kao institucija. Radi kompletnije slike o naučnim normama potrebno je ovoj analizi dodati i analizu (naučne) ambivalencije preko koje je Merton želeo još temeljnije da razjasni problem naučnih normi. Dvadesetak godina nakon rada o normativnoj strukturi nauke Merton je sa Elinor Barber objavio rad o sociološkoj ambivalenciji (Merton and Barber 1963/1976) koji može da se komplementira problematici (ne)poštovanja normi u naučnom radu. Termin „ambivalencija” autori pripisuju Blojleru, koji ga je u nauku uveo 1910. godine i napravio razliku između tri vrste ambivalencije: emocionalne (ili afektivne), koja nastaje kada neki objekt izaziva istovremeno i pozitivna i negativna osećanja; voluntarne (ili konativne), koja se javlja kada konfliktne želje otežavaju ili onemogućavaju odlučivanje o delovanju, i intelektualne (ili kognitivne), koja je posledica kontradiktornih ideja individue

189

(str. 4). Kao što se može videti, pažnja je posvećena psihološkim aspektima ambivalencije, što je dominiralo upotrebama ovog pojma nakon Blojlera1. Sociološki orijentisana analiza ambivalencije mora da se fokusira na njenu izgradnju u strukturi društvenih statusa i uloga. Na taj način ona nije suprotstavljena psihološkoj ambivalenciji, već joj je komplementarna. Ako se psihološka analiza fokusira prvenstveno na ličnost, onda je domen sociologije struktura, odnosno ambivalencija inherentna društvenim pozicijama. Sociološka ambivalencija se odnosi na „nepomirljiva normativna očekivanja stavova, verovanja i ponašanja, dodeljenih statusu (tj. društvenoj poziciji) ili skupu statusa u društvu.” (str. 6) To bi bila ambivalencija u širem smislu. U užem smislu ona se odnosi na normativna očekivanja, inkorporirana u jednoj ulozi ili jednom društvenom statusu. U ovoj definiciji nema razmatranja osećanja individua, već se radi o društvenoj definiciji uloga i statusa. Merton i Barberova razlikuju šest tipova sociološke ambivalencije: (1) U najužem smislu, u pitanju je ona sa konfliktnim normativnim očekivanjima koja su društveno definisana za određenu društvenu ulogu i koja je povezana sa određenim društvenim statusom. (2) Ona koja postoji kod konflikta statusa unutar statusnog skupa (tj. skupa društvenih pozicija koje zauzimaju individue). (3) Ambivalencija koju nalazimo u konfliktu između nekoliko uloga povezanih sa određenim statusom. (4) Postoji i ambivalencija koja je posledica kontradiktornih kulturnih vrednosti koje zagovaraju pripadnici društva. (5) Ona se može javiti i u slučaju diskrepancije između kulturno propisanih vrednosti i društveno strukturiranih načina za ostvarivanje aspiracija, što rezultira u kontradikciji između kulturne strukture i društvene strukture. (6) Poslednji tip ambivalencije javlja se kod ljudi koji su živeli u dva ili više društava, tako da su priznavali različite skupove vrednosti. 1 Donekle sličan pojmu ambivalencije jeste pojam kognitivne disonance o kojem Boring (1964) govori u okvirima nauke.

190

Iz perspektive sociološke ambivalencije društvena uloga je „dinamična organizacija normi i kontranormi. . .” (str. 17; u originalu kurzivom) Potencijalno konfliktne norme ugrađene su u društvenu definiciju uloga koje obezbeđuju „normativno prihvatljive promene ponašanja kako se menja stanje društvenog odnosa.” (str.19) Ovaj koncept Merton kasnije primenjuje i na naučnike (Merton 1963/1973, 1976b). Sve institucije, pa i nauka, u sebi sadrže „potencijalno konfliktne parove normi.” (Merton 1963/1976: 33) U nauci postoji nekoliko institucionalno definisanih parova normi koji generišu potencijalnu inkonzistentnost unutar svakog para (str. 33–34): – Naučnik mora da bude spreman da novo znanje što pre učini dostupnim svojim savremenicima. Ali, on istovremeno mora da izbegava prerano objavljivanje rada. – Naučnik ne bi trebalo sebi da dozvoli da bude žrtva intelektualne mode, odnosno ideja koje nastaju s vremena na vreme i ubrzo nestaju. Ali, on mora da bude fleksibilan, receptivan prema novim, potencijalno obećavajućim idejama. – Novo naučno znanje trebalo bi da bude cenjeno od strane savremenika. Ali, naučnik bi trebalo da radi bez obzira na uvažavanje od strane ostalih savremenika. – Naučnik ne bi trebalo da iznosi tvrdnje o novim znanjima sve dok ona nisu u potpunosti dokazana. Ali, on bi trebalo da brani svoje nove ideje i pronalaske, bez obzira na to koliko je jaka opozicija. – Naučnik bi trebalo da učini sve napore da spozna rad svojih prethodnika i savremenika u datoj oblasti. Ali, previše čitanja i prevelika erudicija samo ometaju kreativan rad. – Naučnik bi trebalo da poklanja veliku pažnju detaljima. Ali, on mora da izbegava preteranu pedantnost. – Naučno znanje je univerzalno i ono pripada čitavom čovečanstvu. Ali, svako naučno otkriće donosi čast naciji čiji pripadnik ga je učinio. – Naučnik bi trebalo da prepozna obavezu da obučava nove generacije naučnika. Ali, ne sme da dozvoli da obučavanje novih kadrova stane na put sopstvenoj kreativnosti.

191

– Za mlade naučnike nema srećnijih okolnosti od onih u kojima ih obučava veliki poznavalac date oblasti. Ali, oni moraju da postanu samosvesni naučnici, da propituju sopstvenu autonomiju i da ne ostanu u senci velikih naučnika. U pogledu ambivalencije najpoznatije su kritike Stivena Braša (Brush 1974) i Jana Mitrofa (Mitroff 1972, 1974; Mitroff and Mason 1974). „Postoji samo jedna utvrđena dogma u nauci – da naučnici ne prihvataju slepo utvrđene dogme.” (Brush 1974: 1165) Braš postavlja pitanje: koje su posledice po izučavanje istorije nauke ako shvatimo da mnogi naučnici nisu poštovali norme? Istinski model istorije nauke možda i nije dobar za studente ako bi se prikazalo mnogo slučajeva nepoštovanja naučnog etosa. Mitrof je pisao o subjektivnoj strani nauke, priznajući veoma komplikovan odnos između subjektivnih i objektivnih elemenata. Objektivnost je prema njegovom shvatanju rezultat žestokih konfrontacija između naučnika koji su na razne načine pristrasni, odnosno „neobjektivni”, i zato o njoj govori kao o mitu. Naučnici uslovno mogu da se označe kao „konvergenti” i „divergenti”, a na osnovu toga mogu da se podele po njihovim ličnostima. Konvergenti više vole rad na dobro definisanim problemima za koje postoji jedno, „najbolje” rešenje. Divergenti se pretežno bave nejasnim i/ili loše definisanim problemima za koje postoje mnogi mogući pristupi. Konvergenti su analitičari, fokusirani na delove, a divergenti su sintetičari i orijentisani na celinu (Mitroff 1972; Mitroff and Mason 1974). Na osnovu ovakvih stavova jasno je da Mitrof i Merton nemaju mnogo zajedničkih shvatanja o epistemologiji. Mertonova normativna struktura ne dopušta postizanje naučne objektivnosti preko iracionalnih i subjektivnih faktora (Merton 1976b). Mitrof preko svojih shvatanja o subjektivnosti u nauci (Mitroff 1974) govori o normama i kontranormama u nauci. Socijalne institucije reflektuju skupove normi koje su potencijalno u konfliktu, gde se slaže sa Mertonom. Međutim, on normu univerzalizma vidi kao ukorenjenu u impersonalnom karakteru nauke, a njenu kontranormu u personalnom karakteru nauke. Merton (1942/1973) je o univerzalizmu govorio da je duboko ukorenjen u impersonalni karakter nauke, a Barber (1952/1962) je to činio govoreći o emocionalnoj neutralnosti na-

192

učnika. Koreni ovog shvatanja idu veoma duboko u prošlost, ali u prošlom veku sigurno najpoznatiji proponent ovog shvatanja bio je Poper (Popper 1935/2002). Suprotstavljajući se Poperu, Polanji (npr. Polanyi 1945) je smatrao da je nauka bitno lična delatnost. Mitrof smatra da ovakve tvrdnje ne treba nužno brkati sa subjektivizmom. Racionalnost nauke je posledica personalnih i impersonalnih faktora. U tome se i sastoji sociološka ambivalencija koja se tiče nauke. Ako postoje ozbiljni razlozi za pretpostavke da u nauci postoje norme univerzalnosti i emocionalne neutralnosti, onda postoje i razlozi da se pretpostavi postojanje kontranormi partikularizma i emocionalne posvećenosti. Zapravo, Mitrof tvrdi da sve norme imaju i svoje kontranorme. I jedne i druge ne deluju jednako u svim situacijama. Ne može se sa sigurnošću reći da li su neke uvek dominantne, jer verovatno i dominantnost zavisi od konteksta (Mitroff 1974)1. Norme Kontranorme Vera u moralnu vrlinu racionalnosti. Vera u moralnu vrlinu racionalnosti i neracionalnosti. Emocionalna neutralnost kao instru- Emocionalna posvećenost kao instrumentalni uslov za postizanje racio- mentalni uslov za postizanje racionalnalnosti. nosti. Univerzalizam, koji se ogleda u prihvatanju ili odbijanju tvrdnji ukoliko one zavise od ličnih ili socijalnih atributa protagoniste. Objektivnost isključuje partikularizam, jer je imperativ univerzalizma duboko ukorenjen u impersonalni karakter nauke.

Partikularizam, koji se ogleda u prihvatanju ili odbijanju tvrdnji upravo zbog toga što ih neki određeni naučnik iznosi. Socijalne i psihološke karakteristike naučnika su važni faktori koji utiču na njegovo ocenjivanje rada drugih naučnika i na ocenjivanje njegovog rada. Imperativ partikularizma duboko je ukorenjen u personalni karakter nauke.

1 Formalno gledano, razlikovanje normi i kontranormi je nepotrebno, jer su i kontranorme norme.

193

Komunizam se odnosi na raspolaganje prava na određeno znanje, gde se naučnicima priznaje samo zasluga za prioritet otkrića. Antiteza ovoj normi je tajnost, jer komunizam zavisi od otvorene komunikacije među naučnicima.

Usamljenost se odnosi na pojavu kada se prava na otkriće proširuju da uključe i protektivnu kontrolu nad otkrićem. Tajnost tako postaje nužni moralni čin.

Nezainteresovanost se odnosi na očekivanja savremenika da naučnik sopstvene interese zadovoljava preko služenja naučnoj zajednici.

Zainteresovanost se odnosi na očekivanja bliskih kolega da sopstvene interese zadovoljava služeći sopstvenim interesima i interesima nevidljivih koledža kojim pripada.

Organizovani skepticizam se odnosi na obavezu naučnika da kritikuju druge ako smatraju da su u pitanju greške. Doprinos bilo kojeg naučnika ne sme se dogmatski prihvatiti, tako da naučnik mora da sumnja i u svoja otkrića i u otkrića drugih.

Organizovani dogmatizam se odnosi na pojavu da naučnik mora da veruje u sopstvena otkrića, dok sumnja u otkrića drugih.

Zaključak nakon Mitrofove kritike Mertona i Mertonovog odgovora je sledeći: „Mehanizmi društvene kontrole u nauci funkcionišu na opštem nivou u skladu sa institucionalnim normama, uprkos individualnim devijacijama.” (Ben-David and Sullivan 1975: 207) Subjektivna strana nauke koju Mitrof opisuje ne bi mogla da opstane na institucionalnom planu o čemu smo govorili kod problema univerzalizma. Što se tiče psihološkog dela Mertonovih normi i ambivalencija, njih je obradio Mahoni (Mahoney 1979). Idealni naučnik trebalo bi da poseduje sledeće atribute i da poštuje sledeće norme: (1) objektivnost i emocionalnu neutralnost; (2) racionalnost (koja je omogućena superiornim veštinama mišljenja); (3) otvorenost (suzdržavanje od donošenja odluka i spremnost da se promeni mišljenje); (4) superiornu inteligenciju; (5) integritet pri sakupljanju podataka i njihovom predstavljanju; (6) komunalnost (otvoreno i kooperativno deljenje znanja). U domenu objektivnosti danas znamo da su percepcije naučnika u velikoj meri pod uticajem teorije u koju veruju. Teorija određuje šta može da se posmatra i zato su u nauci veoma česte

194

greške. Greškama prilikom percepcije već dugo vremena bavi se psihologija (npr. Churchman 1966). Naučnici imaju određene osobine, naročito intelektualne, koje ih često razlikuju od „običnih ljudi”, ali to ne znači da je njihovo mišljenje uvek logički konzistentno. Kao i svi drugi ljudi i oni su u stanju da zastupaju oprečna mišljenja ili da zauzimaju stavove koji su međusobno inkonzistentni. Kognitivna disonanca najčešće se stvara na nesvesnom nivou, ali čovek je može biti svestan. Ona se rešava promenom ponašanja, promenom spoznaje, potiskivanjem, ignorisanjem disonance ili racionalizacijom i iskrivljavanjem spoznaje (Boring 1964). Emocionalnu neutralnost isticao je i Mitrof. Jedna od najpoznatijih knjiga koja je neka vrsta autobiografije iz domena sociologije i psihologije nauke (Watson 1968/2001) izazvala je velike polemike i negodovanja u naučnim krugovima, jer zaista dovodi u pitanje ovaj idealno-tipski naučni kodeks1. Racionalnost nauke relativno lako može da se odbrani (Davis 1975/1986), što nije slučaj sa individualnim naučnikom i njegovom racionalnošću. Praksa takođe osporava i ideal otvorenosti. Naučnici često gotovo dogmatski veruju u određene teorije i neće tako lako da prihvate neke druge. Verovatno najpoznatiji udarac otvorenosti i spremnost da se menja mišljenje prilikom susreta sa konkluzivnim dokazima koji osporavaju teoriju zadao je Lakatoš (Lakatos 1970). Jednostavno rečeno, on je smatrao da naučnici retko kada bivaju ubeđeni dokazima koji se suprotstavljaju teoriji koju zastupaju. Umesto promene mišljenja, obično se nailazi na reinterpretaciju originalne teorije, često sa ad hoc modifikacijama. Ovo je ujedno i suština Dijem-Kvajnove teze da bilo koja teorija može biti spasena od opovrgavanja internim izmenama i prilagođavanjima. Često se mogu čuti zaključci da su 1

Votsonova knjiga, čiji je radni naslov bio Honest Jim, svojevremeno je izazvala pravi skandal u naučnom svetu i postala je bestseler i klasik. Frensis Krik je bio toliko besan da je tada započeo (ali i prekinuo) rad na knjizi The Loose Screw koja je trebalo da predstavlja odgovor na Votsonovu verziju događaja. Časopis Nature je odustao od pokušaja (nakon dvanaest odbijanja!) da recenziju napiše molekularni biolog (Davis 1982/1986). Mnoge recenzije su bile negativne i neozbiljne (vidi Stent 1968 kao recenziju sedam recenzija Votsonove knjige, a Medawar 1968 kao najadekvatniju od tih) i u njima je jasno uočljiv Rašomonov efekat.

195

najeminentniji naučnici najviše dogmatski raspoloženi i nefleksibilni. Zato i ne čudi široka rasprostranjenost Plankovog principa kod filozofa i sociologa nauke, koji ćemo pokušati da osporimo. Po pitanju superiorne inteligencije nema ozbiljnih istraživanja koja potvrđuju uzročnu vezu između IQ-a i kvaliteta naučnih radova, ali jedno je sigurno, a to je da je Ortegina hipoteza o značaju osrednjih naučnika opovrgnuta (Cole and Cole 1972). Zakerman (Zuckerman 1967) je pokazala nakon istraživanja nobelovaca da su u produkciji naučnih dela motivisanost i istrajnost u najmanju ruku jednako važni kao i inteligencija. Integritet naučnika je verovatno još jedan mit o kojem se često piše. Osim Votsonovog prikaza kontroverze oko DNK (Watson 1968/2001), u kojem su naučnici prikazani kao „obična” ljudska bića, danas znamo da su i mnoga velika imena nauke u većoj ili manjoj meri varala. U prvu grupu naučnika, koji su u znatnoj meri nameštali svoje rezultate ili varali, spadaju Siril Bart i Kamerer, a postoje indicije da su donekle svoje rezultate nameštali Ptolomej, Galilej, Njutn i Mendel, koji spadaju u drugu, daleko brojniju grupu naučnika (vidi Mahoney 1979 i Broad 1981). O pitanju komunalnosti bilo je reči, i tu je najčešći prigovor onaj koji upućuje na evidentno postojanje sumnjičavosti i tajnovitosti u nauci. Koliko god da su Mertonove norme (bile) kritikovane, one ostaju veoma snažan eksplanatorni mehanizam raznih pojava u nauci. Potrebno je samo veoma jasno naglasiti da on nije pisao o normama koje naučnici slepo poštuju, već ih je smatrao idealima prema kojima naučnici osećaju ambivalenciju. Preko detaljnije analize Matejevog efekta videćemo još primera koji se tiču sistema nagrađivanja u nauci.

3. Matejev efekat, obliteracija putem inkorporacije i sistem(i) nagrađivanja u nauci Mislim da Merton nikad nije verovao da je teorija [Matejev efekat] pogrešna – već pre da je postojala neka greška u mom radu. Zapravo, Merton i drugi su počeli da citiraju moj rad kao ponudu za potkrepljujuće dokaze za Matejev

196

efekat. Ovo veoma jasno pokazuje da socijalni kontekst u kojem je rad smešten ima snažne efekte na to kako je interpretiran. Matejev efekat je zgodna sociološka teorija. Prvo, pokazuje kako se [manje poznati naučnici] iskorišćavaju u sistemu i da im se ne odaju zaslužena priznanja. Ovo je konzistentno sa kontinuiranom potragom sociologije za žrtvama radi njihove odbrane. Drugo, ona pokazuje kako su socijalne karakteristike, u ovom slučaju eminentnost, važnije ili jednako važne kao i kognitivni sadržaj u evaluaciji novog rada. I tako, imamo rad koji autor percipira kao da pokazuje jednu stvar (da Matejev efekat objašnjava veoma malo ili nimalo varijacija pri prihvatanju novog rada), a biva citiran kako bi podržao potpuno suprotne zaključke. Ovo je veoma slično procesu koji Latur opisuje za socijalno pregovaranje naučnog značenja. [S. Cole 2004: 840–841]

Harijet Zakerman je 1967. godine objavila rad u kojem se bavila nobelovcima, odnosno obrascima njihove produktivnosti, saradnje i autorstva. Ona je intervjuisala 41 od tadašnjih 55 dobitnika Nobelove nagrade koji su živeli u Americi i nazvala ih je ultraelitom, odnosno elitom unutar elite (za sve detalje i metodološke prepreke koje su se javljale tokom izrade ovog rada vidi Zuckerman 1967, 1972). Iste godine i Stiven i Džonatan Kol (Cole and Cole 1967) objavljuju rad o naučnoj produktivnosti i priznanju koji spada u domen sistema nagrađivanja u nauci. Oni su izučavali odnos između kvaliteta i kvantiteta objavljivanja na grupi od 120 univerzitetskih fizičara. Nešto slično pre njih radio je Melcer (Meltzer 1949) sa naučnicima iz društvenih nauka. Kolovi dele fizičare na četiri grupe u odnosu na objavljivanje svojih radova: (1) prolifični (tj. plodni) autori (objavljuju mnogo značajnih radova); (2) tihi autori (objavljuju malo radova, koji su pretežno nebitni); (3) masovni proizvođači (objavljuju mnogo radova koji ostavljaju mali ili nikakav uticaj); (4) perfekcionisti (objavljuju malo, ali ostvaruju veliki uticaj na svoju disciplinu)1. 1 Problem kvantiteta i kvaliteta publikacija je veoma interesantan. Melcer (Meltzer 1949) tvrdi da se produktivnost često ocenjuje samo na osnovu kvaliteta radova, što je dovelo do čestih kritika i blagog prezira ljudi koji često

197

Ovo su aproksimacije na osnovu kojih možemo da analiziramo priznanje određenih naučnika u sistemu nagrađivanja u nauci. Tri najvažnija oblika priznanja su počasne nagrade, gde je Nobelova najcenjenija, zatim zaposlenje na najprestižnijim univerzitetima i poznatost (tj. vidljivost) u naučnoj zajednici. Kvalitet radova se izgleda više boduje na boljim univerzitetima, dok se na onim manje priznatim često kao indikator nečijeg rada uzima kvantitet1. Vrednost ovih radova (pored nesporne naučne vrednosti) bila je i u intelektualnom podsticaju na Mertona. On je godinu dana kasnije (Merton 1968d) priznao da je rad Harijet Zakerman i Kolovih uticao na formulaciju ideje o Matejevom efektu, jednom od problema koji se tiču društvene stratifikacije u nauci2. Ovaj rad tiče se određenih psiholoških procesa koji utiču na alokaciju nagrada među naučnicima za njihove doprinose. Ta alokacija utiče na tok ideja i pronalaske kroz komunikacijske mreže nauke3. Zakerman i Kolovi su shvatili da su naučnici koji dobijaju priznanje za svoj rad na početku karijere produktivniji u kasnijem radu od onih koji ga ne dobijaju za svoje rane radove. U nauci je Nobelova nagrada dovela do fenomena „četrdeset prve stolice”. Poznato je da ima naučnika koji po svim kriterijumima zaslužuju objavljuju. Hipoteza može da se obrne i da bude u najmanju ruku jednako teorijski održiva. Produktivnost se, čini se, ipak češće meri kvantitetom, što naučnike koji pažljivo i temeljno pišu (bitne) radove stavlja u podređeni položaj. 1 Merton (1968d) navodi termin koji bi se mogao prevesti kao „svrab za objavljivanjem”: Insanibile scribendi cacoethes. 2 Kasnije je Merton objašnjavao zbog čega Matejev efekat možda i nije adekvatan termin za pojave koje je želeo time da označi (Merton 1988: 609n7). Jedan kratki komentar iz časopisa Science (Geilker 1968) ima za cilj da pokaže kako se Matejeve reči mogu naći i kod Marka i Luke, a pošto je Marko bez sumnje prvi pisao, onda bi bilo logičnije da se ovaj efekat zove po Marku. Ali ako se uzme u obzir da sva trojica zapravo citiraju reči Isusa, onda bi ovaj efekat mogao da se zove i „Isusov efekat”. Sa feminističke strane ima predloga da se ovaj efekat nazove „Harijetin efekat”, jer je Merton na osnovu njenih podataka formulisao hipotezu (Rossiter 1993: 334). Autorka zamera Mertonu što je svoja istraživanja pretežno zasnovao na prvom delu Matejeve izreke, da će oni koji imaju mnogo imati još više, a da je zanemario drugi deo, što autorka pokušava da pokaže na primeru zapostavljenosti žena u istoriji nauke i uzima primer Matilde Gejdž. Ipak, ovaj efekat se i danas zove po Mateju. 3 Merton je ovu temu kumulativne prednosti dotakao još 1942. godine (Merton 1942/1973), ali njena artikulacija je usledila tek 1968.

198

ovu nagradu, a da je nikad nisu dobili. Francuska Akademija je davno odlučila da treba da ima četrdeset članova, što je često dovodilo do zanemarivanja ljudi poput Dekarta, Paskala, Molijera, Rusoa, Sen-Simona, Flobera, Zole i Prusta (Merton 1968d). U stratifikacijskom sistemu zasluga u nauci poznat je i fenomen „efekta zupčanika”. U pitanju je slučaj kada naučnik na početku karijere zaista ostvari izuzetan doprinos nauci, a kasnije njegov status u nauci ne opada. „Jednom nobelovac, uvek nobelovac.” (str. 57) Na osnovu intervjua Harijet Zakerman Merton je uvideo da naučnici odaju veće priznanje već poznatim naučnicima. To se događa najčešće u dva slučaja (str. 57): u slučaju saradnje dva ili više naučnika i u slučaju nezavisnih otkrića do kojih su došli naučnici različitog ranga. Ponekad ova činjenica može da se pretvori i u dobit za mlađe i/ili manje poznate autore. Kada oni kasnije u svojoj karijeri dođu do izuzetno značajnih rezultata, njihov prethodni rad biva priznat retroaktivno. Dakle, mlađi i manje poznati autori možda jesu zapostavljeni, ali samo na početku karijere. Sistem nagrađivanja nauke naknadno će ih nagraditi ako nastave sa dobrim i značajnim radom. To je što se tiče pogrešnog alociranja kredita (zasluga) u slučajevima rada na kojem radi više naučnika. Situacija je slična po pitanju nezavisnih otkrića i njihove povezanosti sa različitim naučnim statusom. Već poznati naučnici dobijaju više priznanja, a oni manje poznati ostaju fusnota u tekstovima. Ako posmatramo nauku kao sistem komunikacije onda su uočljive još neke posledice ovog efekta. Zato Merton zaključuje da će „naučni doprinos biti uočljiviji u zajednici naučnika kada ga uvede naučnik višeg ranga, nego kada je uveden od strane onog koji još uvek nije ostvario značajan doprinos.” (str. 59) Posledica koja proizilazi iz ovakvog stanja je dvojaka. U jednom slučaju Matejev efekat je disfunkcionalan sa stanovišta sistema nagrađivanja u nauci, ali i za karijeru manje poznatih i/ili mladih naučnika. S druge strane, ovo je veoma pozitivan efekat za sistem komunikacije kada su u pitanju saradnje manje poznatih i više poznatih naučnika, jer na ovaj način neko otkriće biva uočljivije u naučnoj zajednici. Ovo nam ukazuje na to da društveni sistem

199

nauke istovremeno može biti i disfunkcionalan i funkcionalan. To su potvrdili i Kolovi, da viši rang naučnika podrazumeva veće privlačenje pažnje od strane naučne zajednice. Zato su govorili o „vidljivosti” naučnika (Cole and Cole 1967), analizirajući neke aspekte procesa komunikacije u nauci. Preduslovi za visoku vidljivost su: kvalitet rada koji se meri citiranošću, stručne nagrade koje autor dobije, prestižnost univerziteta (ili departmana) na kojem autor radi i specijalnost autora. Na vidljivost ne utiče kvantitet rada, starost, niti redosled autora u zajedničkim radovima. Kao što neki naučnici jesu vidljivi, odnosno poseduju visoku vidljivost, tako ih drugi vide, odnosno poseduju svest o tome. Zaključak je da komunikacioni sistem u nauci jeste efikasan. Postoje individualni i kontekstualni faktori vidljivosti. Razlika između vidljivosti i svesnosti je razlika slična onoj između aktivnog i pasivnog. Vidljivost naučnog istraživanja može se posmatrati kao kontinuum – na jednom kraju su fizičari koji nikad nisu objavili nijedan rad, a na drugom fizičari čiji su radovi svima poznati. (1) Kvantitet vs. kvalitet objavljivanja. Kvantitet je u korelaciji sa vidljivošću, ali ni blizu koliko kvalitet. Zaključak je da ako fizičar objavi visoko kvalitetne radove nema veze da li je njegova bibliografija kratka ili dugačka. To znači da puko objavljivanje radova ne utiče na vidljivost. (2) Počasne nagrade. Ovde je u pitanju formalno priznanje za nečiji rad. Nobelova nagrada daje najveći doprinos vidljivosti. (3) Rang departmana na kojem fizičar radi. U efikasnom sistemu komunikacije ne bi trebalo da postoji veza između visokog kvaliteta rada i mesta na kojem je on napisan. Visoka korelacija između vidljivosti i ranga departmana ima veze sa koncentracijom fizičara koji su stvorili visoko kvalitetne radove na prestižnim departmanima (ovo je uvidela i Crane 1965). Testirajući razne mogućnosti Kolovi (Cole and Cole 1967) su uvek nalazili da je rang departmana imao nezavisni uticaj na vidljivost. (4) Specijalnost. U nauci, kao i u većini drugih institucija, određene aktivnosti imaju veći prestiž od ostalih. Tako je i u

200

fizici. Fizičari iz manje priznatih specijalnosti koji imaju veoma zapažene radove imaju sličnu vidljivost kao i osrednji naučnici iz „vrućih” specijalnosti. (5) Starost. Zaključak je da starost ne igra ulogu kod naučnika koji kao mladi objave veoma uticajan rad. Vidljivost opada u starosti ako naučnikov bitan rad padne u zaborav, a ne usledi adekvatna zamena. (6) Saradnja. Zakerman (Zuckerman 1967) je utvrdila da nobelovci redosled autora ne smatraju bitnim. Izgleda da je redosled bitniji autorima radova nego onima koji ih čitaju, jer on nema mnogo uticaja na vidljivost. Redosled imena možda ima malo uticaja na vidljivost, ali to ne isključuje njegov značaj za pripisivanje zasluga za određeni rad. Sledeće pitanje jeste: koje su posledice za naučnike sa različitim stepenom vidljivosti? Da li vidljivost utiče na šanse dobijanja određenih fondova, stipendija itd.? Da li to znači da će budući radovi biti lakše objavljivani? Kako sve to utiče na karijeru i akademsku mobilnost? Svesnost se ovde definiše kao osobenost socijalnih karakteristika individue, radnog okruženja i upoznatosti sa radom drugih naučnika. Naučnik koji ima visoku svesnost je onaj koji ima određene lične atribute ili se nalazi na poziciji koja mu omogućava da ima veliko znanje o stanju u svom polju interesovanja. U izuzetno efikasnom komunikacionom sistemu ne bi trebalo da postoji mnogo strukturalnih osnova svesnosti, jer bi pristup znanju trebalo da bude jednak, bez obzira na lične ili kontekstualne karakteristike. Međutim, u nauci postoje varijable koje mogu da utiču na „svesnost”. Ona varira u manjoj meri od vidljivosti. Sa svesnošću su najviše povezane starost i profesionalni rang. Visoku svest donosi, ne toliko akumulacija godina iskustva, koliko dostizanje profesionalne zrelosti, tj. visoki akademski rang. Profesori su u mogućnosti da nadgledaju mnoge radove mlađih ljudi, da ocenjuju projekte, da budu urednici žurnala itd. Čitanje najeminentnijih časopisa i starost (tj. zrelost) donose sa sobom najveću svesnost. Najmanje svesnosti poseduju mladi naučnici koji ne čitaju prestižne časopise. Konačni zaključak jeste da je vidljivost u svim segmentima zajednice jednaka (Cole and Cole 1968).

201

Matejev efekat nam ukazuje na činjenicu da je nauka javna institucija koja nije sastavljena samo od privatnih i subjektivnih iskustava naučnika. Naučni rad može biti ličan, ali mora se odvijati njegova difuzija kako bi otkriće postalo deo javne nauke. To znači da je nužna komunikacija, jer naučni doprinos podrazumeva usavršavanje zajedničkog fonda znanja. „Na kraju, dakle, nauka je društveno zajedničko i društveno validirano telo znanja.” (Merton 1968d: 59) Zbog toga je prilikom razmatranja razvoja nauke neophodno i razumevanje društvenih i psiholoških mehanizama koji utiču na usvajanje ili otpor novim dostignućima. Matejev efekat može biti od koristi i u situaciji kada dođe do više istovremenih otkrića. Opet je u pitanju disfunkcionalnost za eventualno manje poznatog autora, ali za nauku kao instituciju ovo je izuzetno važan mehanizam akumulacije novih znanja1. Merton upozorava da je rad priznatih i vrhunskih naučnika sam po sebi često percipiran kao da poseduje veliku naučnu vrednost. To je sociopsihološka osnova komunikacijske funkcije Matejevog efekta i u pitanju je poseban slučaj „samoobistinjujućeg proročanstva” (Merton 1948b). Kao i ostala samoobistinjujuća proročanstva i ovo može da bude disfunkcionalno. „Kada se Matejev efekat, dakle, transformiše u idol autoriteta, on narušava normu univerzalnosti otelotvorenu u instituciji nauke i ograničava napredak znanja.” (Merton 1968d: 62) U praksi mi ne znamo ništa o tome koliko često se radovi odbijaju jer su pisani od strane nepoznatih autora, i slično. Taj deo priče ostaje na nivou anegdota i tračeva. Najdetaljniju analizu Matejevog efekta Merton je izvršio na problemu Tomasove teoreme (Merton 1995). U pitanju je tekst koji objašnjava i opravdava odavanje priznanja samo Vilijamu, a ne i Doroti Tomas za formulaciju definicije situacije (Thomas and Thomas 1928). Interesantno je što Tomas nije prvi koji je formu1 Goldston (Goldstone 1979) nudi deduktivno objašnjenje ovog efekta na osnovu opštih propozicija o ponašanju individua. Time se individualističko objašnjenje kontrastira Mertonovom funkcionalističkom. Suština je da Matejev efekat može da se posmatra šire nego što to čini Merton i da tako postaje efekat koji je moguće objasniti na osnovu načina na koji individue reaguju na stimulanse dok tragaju za nagradama.

202

lisao ovakvu teoremu. Epiktet je rekao da ono što uzbuđuje ljude i njima smeta nisu dela, već mišljenja i maštanja o delima. Šopenhauer je rekao da nije suština u tome kakve su stvari objektivno i stvarno, već kakve su one za nas i za naš način gledanja na njih, jer nas one tek tada čine srećnim ili nesrećnim (Merton 1995). Džordž Herbert Mid je Tomasov savremenik koji je na veoma sličan način formulisao maksimu poput Tomasove, iako su te dve formulacije doživele potpuno različite kognitivne sudbine. Mid (Mead 1936) u drugom poglavlju svoje knjige o Kantu kao filozofu revolucije razmatra Kantov stav prema vrednostima i zaključuje da je istina vredna „samo u zajednici gde ona ima univerzalnu prihvaćenost.” (str. 29) Takođe, „[a]ko se stvar ne prepoznaje kao istinita, onda ona ne funkcioniše kao istinita u zajednici. Ljudi moraju da je prepoznaju ako žele da deluju na nju.” (str. 29) S druge strane, Vilijam Tomas (Thomas 1923: 42–43) je govorio da determinisanost delanja ne dolazi više „isključivo od spoljašnjih izvora, već je locirano unutar samog organizma.” Tada prvi put i pominje definiciju situacije, od koje zavisi ne samo konkretno ponašanje individue, već čitava životna politika i ličnost individue. Ona je od izuzetne važnosti za formiranje socijalne ličnosti i karaktera. Eksplicitna forumulacija teoreme nalazi se u 13. poglavlju knjige koju je Vilijam Tomas pisao sa Doroti Tomas (Thomas and Thomas 1928), koje nosi naziv „The methodology of behavior study” (str. 553–576). Čuvena rečenica se nalazi na 572. strani i glasi: „Ako ljudi definišu situacije kao stvarne, one su stvarne po svojim posledicama.” Problematika i konsekvence ove hipoteze ili „teoreme”, za sociologiju su izuzetne, ali ovom prilikom interesuje nas samo njena povezanost sa Matejevim efektom1. 1

Još jedna slična varijacija ove teoreme nalazi se u radu (Lundberg 1939: 49) i ona glasi: „O značenju fenomena mora se zaključivati na osnovu ponašanja ljudi prema bilo čemu što podstiče njihovo ponašanje, bez obzira na to da li su taj stimulans ljudi u uniformama, izrezbarene slike u kamenu, totemske motke ili reči. Objektivnost fenomena se postulira na osnovu stepena u kojem se posmatrači slažu u svojim reakcijama.” Midova teorema nije bila zapažena kada je formulisana, što važi i za Tomasovu. Merton temeljno analizira čitavu epizodu oko ove teoreme i uočava da se ona u prvim recenzijama nije pominjala. On pretpostavlja da je naučnoj

203

Kod Tomasove teoreme najčešće se javlja i fenomen „obliteracije putem inkorporacije u transmisiju znanja”. U pitanju je posebna varijanta eponimije, jer obično isključuje i/ili autora i/ili originalni izvor. To je neplanirani socijalni mehanizam u kojem korisnici (dakle i prenosioci) određenog dela znanja bivaju u tolikoj meri upoznati sa poreklom tog znanja, te pretpostavljaju da je isti slučaj i sa čitaocima. Ovo je obično slučaj sa epigramima. Tamo gde nema eponimije izostavljeni su i autor i originalno delo (npr. „Znanje je moć” od Bejkona), dok u eponimičkim zakonima obično biva izostavljeno delo (npr. Bojlov zakon). Obliteracija putem inkorporacije može da objasni izostajanje citiranja samo teoreme, ali ne i činjenicu da je samo Tomasu pripisivano autorstvo zajedničke knjige (što spada u fenomene parcijalnog citiranja koji u nauci nisu retki). Fenomen obliteracije drugačije se zove i „fenomen palimpsesta” ili „anatopički sindrom” (Merton 1965/1993, 1968c; Garfield 1975), i on u velikoj meri utiče na citiranost otkrića koja su izuzetno brzo apsorbovana u telo znanja, tako da (isuviše brzo) postaju institucionalizovana. Često se događa da se određena ideja pripisuje autorima kod kojih se prvi put naiđe na tu ideju. Još češći je slučaj da je određeni autor jednostavno usvojio ili donekle revidirao već postojeću ideju za koju najčešće zna od koga potiče. Prenosioci određenih ideja kojima je originalni izvor poznat mogu da pretpostave da je i drugim ljudima poznat izvor i tako se stvara situacija da se originalni izvor ne navodi, makar i zbog toga da se ne potcenjuju čitaoci. I konačno, pretraga referenci za svaki problem često ume da bude izuzetno iscrpljujuća, što otežava rad. javnosti prvi na nju skrenuo pažnju Kimbal Jang 1930. godine u udžbeniku iz socijalne psihologije. Merton dalje ulazi u trag greškama prilikom citiranja rečenice iz knjige Tomasovih, u delima Hauarda Bekera i Vilarda Volera. Bekerova greška se odnosila na pogrešnu bibliografsku referencu, a Volerova na pogrešno citiran tekst. Merton je u svom ranom tekstu (1938a) ovu teoremu nazvao „sociološkom teoremom V. I. Tomasa”, a veoma je interesantno što u svom radu iz 1995. sam sebe pogrešno citira (Merton 1995: 384). Njegov citat u ovom tekstu upućuje na 333. stranu teksta iz 1938, ali se citat nalazi na 331. i 332. strani. U tekstu iz 1938. godine nema direktne reference koja bi upućivala na zajedničku knjigu Doroti i Vilijama Tomasa. Naknadne analize citiranosti pokazuju da je najveći broj autora citirao medijatorne izvore, najčešće Mertona (Merton 1995).

204

Premalo referenci takođe može da stvori probleme i za čitaoca i za autora. Funkcija citiranja je ista kao i funkcija rada – da obezbedi čitaocu informacije koje on (najčešće) ne poseduje. I zato veliki broj naučnika neće citirati „opštepoznate” dokumente, jer postoji pretpostavka da je čitalac upoznat sa njima. Obliteracija je verovatno jedan od najvećih komplimenata koji naučna zajednica može da da autoru čiji rad se inkorporira u fond „opšteg znanja”. Ona ukazuje na suštinski doprinos nekoj disciplini koji naučnici uzimaju zdravo za gotovo ili tacitno, tj. prećutno. Nakon izuzetno iscrpnih analiza Merton želi da ubedi čitaoce (i to vrlo ubedljivo) da njegovo imenovanje teoreme nije posledica ni seksizma u nauci, ni Matejevog efekta. Njemu je Doroti Tomas potvrdila da je teoremu smislio Vilijam Tomas. Merton je tokom godina saznao da to nije bio jedini put da je Tomas upotrebio „teoremu”. To je naknadno učinio još dva puta u samostalnim tekstovima (za detaljniji opis vidi Merton 1995)1. Očigledno je da je Merton prvi put formulisao Matejev efekat na osnovu podataka Harijet Zakerman, ali osim tih podataka nije bilo konkretnih empirijskih podataka koji bi potvrdili tačnost čitave teoreme. Za to su se pobrinuli Mertonovi učenici i sledbenici. Zakerman je već 1968. godine (Zuckerman 1968) na posredan način govorila o Matejevom efektu. Ona zapaža da je naučni rad sve kompleksniji i da je posledica toga redukcija vidljivosti individualne uloge naučnika. Sve više ima radova sa nekoliko autora. Oko 80% radova iz hemije (što je četiri puta više nego pre jednog veka), 60% radova iz fizike i 40% radova iz biologije delo je više autora. U društvenim naukama i humanističkim disciplinama taj procenat je 1. Problem kod radova sa više autora je u redosledu imena. Simbolički gledano, redosled imena je adaptivni mehanizam koji potpomaže alokaciju odgovornosti i zasluga među saradnicima. Postoje tri osnovna obrasca sređivanja redosleda prezimena autora: (1) A, B, C (cilj je da se održi jednakost doprinosa autora); (2) Z, A, B, C ili X, Y, Z, A (ističe se vidljivost jednog ili više autora); (3) nasumični alfabetni 1

Doroti Tomas prezivala se Tomas pre braka sa Vilijamom. Uzeli su se kada je on imao 71, a ona 34 godine, što je bilo sedam godina nakon pisanja knjige Child in America u kojoj je teorema prvi put eksplicitno formulisana.

205

obrazac (naglašava se vidljivost prvog autora). Naučnici često nisu indiferentni prema redosledu kako su navedeni u referencama, tako da se čini da je Merton izgleda bio na pravom tragu. Razlike između naučnika u produktivnosti mogu se objasniti na dva načina. Prvi je poznat pod nazivom „sveta iskra”, a drugi kao „akumulativna prednost” (Allison and Stewart 1974). Prva hipoteza se zasniva na supstancijalnim, predeterminisanim razlikama među naučnicima u njihovoj sposobnosti i motivaciji da upražnjavaju kreativni naučni rad. Sa stanovišta sociologije interesantnija je druga hipoteza. Akumulacija prednosti javlja se usled raznih socijalnih mehanizama, gde produktivni naučnici na duge staze bivaju još produktivniji, dok oni manje produktivni bivaju još manje produktivni. Ova hipoteza (akumulativne prednosti) predstavlja generalizaciju Matejevog efekta koja uključuje i produktivnost, pored odavanja priznanja. Potrebno je imati na umu da ove dve hipoteze nisu logički isključive. Malo ko bi negirao da se naučnici razlikuju po svojim produktivnim kapacitetima i da su te razlike u mnogome determinisane pre početka naučne karijere. Ova hipoteza ipak ne uspeva da odgovori na ključno pitanje – da li je ispravno pretpostaviti da je naučna sposobnost distribuirana nejednako kao publikacije? Pošto su naučnici relativno mala grupa ljudi, relativno rigorozno odabrana, logično je pretpostaviti da su njihove sposobnosti, relevantne za nauku, relativno homogeno distribuirane. Ipak, u praksi je naučna produktivnost distribuirana nejednako, a mere intelektualne sposobnosti uvek pokazuju slabe korelacije sa produktivnošću (str. 597). Glavna implikacija akumulativne prednosti je da distribucija produktivnosti postaje sve više nejednaka kako naučnici stare. Ovo su autori potvrdili da važi za hemiju, matematiku i fiziku, ali ne i za biologiju. Povećanje nejednakosti ima veze sa promenljivom distribucijom vremena koje je provedeno u istraživanju. Potvrđena je još jedna implikacija, a to je da povezanost između produktivnosti, resursa i poštovanja raste sa brojem godina. Anomalija u biologiji može se objasniti relativno slabim konsenzusom i slabom komunikacijom, što onemogućava efikasnu alokaciju nagrada i resursa u skladu sa zaslugama. Nešto kasnije Alison je ponovo pokušao da potvrdi hipotezu kumulativ-

206

ne prednosti (Allison et al. 1982; vidi i Pao 1986; za metodološku kritiku ovog pristupa vidi Faia 1975). Barbara Reskin (1977) je vršila istraživanje na hemičarima, njihovim predoktorskim studijama, ranoj produktivnosti, priznanju i produktivnosti na kraju prve postdoktorske decenije. Zaključak istraživanja je da rana produktivnost hemičara i priznanje od strane kolega nemaju direktnog uticaja na dekadu produktivnosti, ali snaga njihovih efekata varira, jer je rana produktivnost važnija za one koji su zaposleni na univerzitetima. Ona je uvidela da postoji razlika između hemičara koji rade u akademskim institucijama i onih koji rade na drugim mestima. Ono što je veoma interesantno jeste da je jedan od Mertonovih inspiratora, Stiven Kol, u svojim kasnijim radovima kritikovao Matejev efekat. Kol (S. Cole 1970) generalizuje koncept i primenjuje ga na čitav naučni rad. Ukoliko Matejev efekat postoji, trebalo bi da se manifestuje prilikom recepcije naučnih postignuća jednake ili približne vrednosti. Recepcija će zavisiti od lokacije autora u stratifikacijskom sistemu. Na osnovu podataka Kol je uvideo da vrhunski radovi napisani od strane naučnika visokog ranga nisu podložni intenzivnijoj difuziji od vrhunskih radova niže rangiranih naučnika. Međutim, manje kvalitetni radovi od strane visoko rangiranih naučnika dobijaju više pažnje od radova istog kvaliteta koje pišu slabije rangirani naučnici. Čini se da nezasluženi autoritet ne igra toliko veliku ulogu kako je Merton smatrao. Na duge staze izgleda da odlučuje sam kvalitet radova, a ne rangiranost autora koja može da ima ulogu neposredno nakon objavljivanja. Kol je zaključio da najveći neepistemički autoritet imaju institucije i departmani na kojima naučnici rade. Čak i kada je broj citiranosti dva rada jednak, departman na kojem radi naučnik ima efekta na vidljivost. Od dva naučnika koja imaju jednak broj citiranosti (što je „objektivan” indikator izvođenja uloge), onaj koji je lociran u prestižnijem departmanu biće percipiran kao da produkuje vredniji rad (što je subjektivna procena izvođenja uloge) (Cole 1992: 196). Nakon istraživanja aplikacija za određene fondove i stipendije (Cole 1992) Kolovi zaključci su da karakteristike kandi-

207

data veoma malo utiču na ocenu projekata. Ocenjivanje raznih projekata najbolje može da objasni hipoteza ljubomore. Recenzenti projekata su daleko stroži kada ocenjuju predloge i aplikacije koji dolaze od strane kolega iz prestižnih departmana. Stroži su prema ljudima koje percipiraju kao konkurenciju. Izgleda da statusne karakteristike naučnika igraju malu ulogu, u svakom slučaju manju nego što je to Merton pretpostavljao. Problematika Matejevog efekta, koju je Merton formulisao pre četiri decenije, i danas je ostala aktuelna (vidi Strevens 2006) i neposredno se tiče već analizirane norme univerzalizma u nauci. Značaj Mertonove formulacije bio je u podsticaju i intelektualnoj stimulaciji njegovih sledbenika i kritičara da se izučava (pogrešna) alokacija priznanja u nauci. Matejev efekat predstavlja i deo još jednog šireg problema, a to je pitanje nagrađivanja u nauci. Glavno pitanje je ko ima kontrolu nad sistemom nagrađivanja. Postoje različiti standardi za evaluaciju inovacija, kada se ocenjuje u kojoj meri one zadovoljavaju trenutne kognitivne i tehničke norme. Prikazaćemo dva modela, od kojih prvi (De Grazia 1963) predstavlja neku vrstu implicitnog napada na mertonovske norme, pominjanog u primeru Velikovskog. Modeli recepcije u nauci prema De Graciji su sledeći: (1) Racionalistički model sistema recepcije jeste onaj kojeg naučnici zovu naučnim metodom. Nekada se smatralo da je prihvatanje u korpus naučnog znanja isključivo zavisilo od ovog faktora. Njegov cilj su istina, prosvetljenje, znanje ili jednostavno rečeno, nauka. Pretpostavlja čistoću nauke u kojoj preovladavaju efikasne logičko-empirijske operacije. Nekognitivnim faktorima se negira značaj i podrazumeva se neometano postizanje naučne objektivnosti. U ovom modelu najveću važnost imaju pravila objavljivanja, čitanja pre objavljivanja, recenzije, testiranje teorija i poštenje i čast u oceni teorija, ocena rada od strane specijalista, otvorena diskusija, zanemarivanje popularnosti određene teorije u širim, vannaučnim okvirima, shvatanje da je nepreciznost mana naučnog rada i odbijanje donošenja sudova na osnovu autoriteta. Ovaj model podrazumeva postojanje racionalnih standarda koji impliciraju da postoji objektivni pokušaj da se utvrdi da li ino-

208

vativni rad zadovoljava trenutne kognitivne i tehničke norme. U ovom idealno tipskom obliku danas verovatno nema pristalica, ali je najbliži Mertonovoj zamisli o univerzalističkom sistemu nagrađivanja u nauci. (2) Model neodređenosti pretpostavlja nasumičnu apsorpciju i/ili odbijanje unutar nauke. Obrazac naučnog rasta postaje prepoznatljiv nakon velikog broja slučajnosti. Istinitost nije kriterijum inkorporacije u telo naučnog znanja, jer „istina” o stvarnosti ima iste šanse da bude apsorbovana/odbačena kao i neistina, tako da ona prestaje da bude kriterijum relevantnosti. Ovaj model ne smatra da istina ne postoji, već da ona nije garant da će teorije biti prihvaćene. Nema propisanih naučnih procedura, nema pravila o objavljivanju radova (prihvatanje i odbijanje radova je neka vrsta mističnog procesa), znanja ulaze u telo nauke putem poznanstava, popularnosti, slučajno, gotovo anarhički itd. (3) Model moći je treći sistem recepcije i u njemu se naglašava nauka kao sredstvo očuvanja ili uvećanja moći i prestiža vladajuće grupe. Nauka je hijerarhijski organizovana „u ime racionalističkog mita.” (str. 59) Znanje se evaluira na osnovu interesa moći. (4) Dogmatski model ima osobinu da odbija inovacije, tako da se one prihvataju samo u onoj meri u kojoj su saglasne sa preovladavajućim teorijama i normama. Na kraju De Gracija zaključuje da neprihvatanje teorija Imanuela Velikovskog može najbolje da se objasni preko drugog, trećeg i četvrtog modela. Dajana Krejn je pisala o sistemima nagrađivanja u umetnosti, nauci i religiji (Crane 1976). U tim kulturnim institucijama inovacije su regularna pojava, tako da su sistemi za evaluaciju inovacija neophodni za alokaciju nagrada. Autorka smatra da su elementi sistema nagrađivanja slični u sva tri institucionalna sistema. Ona ne želi da kaže da su inovacije u nauci, umetnostima i religiji slične po obliku, sadržaju ili nameri, već samo koristi isti model za opis kulturnih inovacija, uvažavajući činjenicu da parametri mogu da se razlikuju. Tako možemo identifikovati četiri kulturna sistema nagrađivanja (str. 721): (1) Nezavisni sistemi nagrađivanja su oni u kojima se kulturne inovacije proizvode za publiku koju čine „srodni” inovatori.

209

U tom slučaju sami inovatori postavljaju kognitivne i tehničke norme i alociraju simboličke i materijalne nagrade. Kao primeri za ove sisteme mogu se uzeti osnovna nauka i teologija. (2) Polunezavisni sistemi nagrađivanja su oni u kojima inovatori postavljaju norme za inovativni rad i alociraju simboličke nagrade, ali materijalne nagrade bivaju alocirane od strane potrošača, preduzetnika ili birokrata. Primer je avangardna umetnost, gde inovatori postavljaju norme, kritičari, radeći u bliskoj vezi sa njima alociraju simboličke nagrade, a potrošači alociraju materijalne nagrade. U nekim oblastima osnovne nauke materijalne nagrade sve više bivaju alocirane od strane vladinih birokrata. (3) Potkulturni sistemi nagrađivanja su oni u kojima su kulturne inovacije proizvedene za publiku koja predstavlja određenu potkulturu. Jedan primer je etnička potkultura koja je zasnovana na raznim socijalnim karakteristikama koje je čine relativno trajnom i kohezivnom. Drugi tip potkulturnog sistema nagrađivanja nastaje jer njegovi pripadnici dele skup značenja, odnosno interpretaciju egzistencije u određenoj tački vremena. Ove potkulture se formiraju kako bi podržale izražavanje određenih tipova stavova, vrednosti i socijalnih tenzija, a onda nestaju. Treći tip je generacijska potkultura. One se obično javljaju među mladim pripadnicima društva, nestaju kako pripadnici stare i postaju apsorbovane u druge potkulture. Inovatori postavljaju norme u potkulturnim sistemima nagrađivanja, ali potrošači alociraju simboličke i materijalne nagrade. Neki primeri ovog tipa sistema nagrađivanja su džez muzika, religijske sekte i „radikalna” nauka. (4) Heterokulturni sistemi nagrađivanja su oni u kojima kulturne inovacije bivaju proizvedene za heterogenu publiku, sastavljenu od raznih potkultura. Ovo je situacija u kojoj preduzetnici ili birokrate postavljaju norme za inovativni rad, potrošači alociraju simboličke nagrade, a preduzetnici ili birokrate alociraju materijalne nagrade. U ovu kategoriju spadaju umetnički programi masovnih medija i tehnologija. Ovaj tip kulturne forme je „parazitski”, jer posuđuje inovacije od drugih tipova ukoliko „čuvari” smatraju da će ove inovacije zainteresovati brojniju publiku. Novi stilovi inovacija često bivaju proizvedeni u drugim

210

tipovima sistema nagrađivanja i ako su uspešni bivaju preuzeti od strane preduzetnika u heterokulturne sisteme. Za ove sisteme karakteristično je to što materijalne nagrade preovladavaju u odnosu na simboličke nagrade. Takođe, činjenica je da sam inovator ostaje relativno nebitan i nemoćan. Ovde je zajednica inovatora bukvalno nepostojeća, jer je svako veoma lako zamenljiv. Kao što se može videti, sistemi nagrađivanja se razlikuju u pogledu kohezivnosti odnosa između inovatora i njihove kontrole nad resursima za proizvodnju, predstavljanje i distribuiranje inovacija. S druge strane, ovi faktori utiču na količinu kontrole koju su inovatori u stanju da iskažu u sistemu nagrađivanja. Koji faktori utiču na prirodu inovacija koje bivaju proizvedene u ovim sistemima nagrađivanja? Pod kojim uslovima se inovacije proizvedene u ovim sistemima nagrađivanja mogu okarakterisati preko varijeteta i/ili kontinuiteta? Varijetet se odnosi na diverzitet tipova ili stilova inovacija koje su dopuštene unutar istog sistema nagrađivanja, na šta ukazuju brojni razni skupovi kognitivnih i tehničkih normi za inovacije. Kontinuitet se odnosi na obim u kojem se naknadne inovacije grade na prethodnim, unutar istog skupa kognitivnih i tehničkih normi. Da bi i varijetet i kontinuitet bili prisutni u sistemu nagrađivanja, moraju da deluju sledeći uslovi: mora da postoji balans između dostupnosti materijalnih resursa povezanih sa brojnim inovacijama, kako bi svaki inovator imao dobre šanse da bude nagrađen, i simboličke nagrade bi trebalo da budu jednako važne u sistemu nagrađivanja, kao i materijalne nagrade. Ukoliko dostupnost materijalnih nagrada opada, dogmatski standardi ili standardi moći verovatno će zameniti racionalne standarde za evaluaciju inovacija, što dovodi do kontinuiteta bez varijeteta. Ako simboličke nagrade postanu manje važne od materijalnih, racionalni standardi će verovatno biti zamenjeni neodređenim standardima, što opet dovodi do varijeteta bez kontinuiteta i do anomičke situacije u čitavom sistemu. Ako preovlada varijetet ili kontinuitet, taj sistem će verovatno biti nestabilan (Crane 1976). Moguće je da dođe do promene u pomenutim sistemima. Važna su dva faktora: relativna kontrola nad resursima za proizvodnju, prikazivanje i distribuciju inovacija od strane inovatora, kada se uporedi sa birokratama i preduzetnicima; i promene u

211

mogućnostima za formiranje društvenih zajednica inovatora. Dominantni trend u modernim društvima je promena nezavisnih, polu-nezavisnih i potkulturnih sistema u heterokulturne sisteme, a ne obrnuto. Ovo ukazuje na sve veću moć organizacija koje mogu da uzmu pod kontrolu resurse za proizvodnju, distribuciju ili prikazivanje inovacija i da se mešaju sa spontanim formiranjem zajednica inovatora. Ovaj trend se izgleda odvija u sve tri institucije (Crane 1976). Na osnovu pregleda teorija o univerzalizmu u nauci, Matejevom efektu i o sistemu nagrađivanja u nauci proizlazi nekoliko zaključaka. Potrebno je praviti razliku između univerzalizma na individualnom i institucionalnom nivou, jer je jedino na taj način moguće adekvatno govoriti o ovom problemu. Nauka na duge staze (šta god to značilo) predstavlja autokorektivni mehanizam, gde se partikularizam na individualnom nivou vrlo lako može nadomestiti univerzalizmom na institucionalnom planu. Što se tiče sistema nagrađivanja u nauci, verovatno nijedan ne važi u svojoj idealno tipskoj varijanti, jer je nauka kao institucija vremenski promenljiva, tako da su mogući periodi u kojima se norma univerzalizma krši u većoj ili manjoj meri. Omiljeni primer relativista, Velikovski, ne može da se smatra adekvatnim, jer je neozbiljno kritikovati normativnu strukturu nauke sa epistemički indiferentnim stavom. Kako bi se mogao doneti konačan sud o Matejevom efektu, kao veoma interesantnom konceptu za istraživanje akumulativne prednosti, on mora da izdrži još rigoroznija empirijska istraživanja koja je započeo Stiven Kol sa zaključkom da nema eksplanatornu moć koju mu je pripisivao Merton.

4. Višestruka otkrića, spor oko prioriteta i problem naučne prevare Potraga za prestižom može izazvati konflikt između ciljeva nauke i ciljeva naučnika. [Reif 1961: 1957]

Jedan od najpoznatijih i najuticajnijih Mertonovih radova jeste rad iz 1957. godine o prioritetu naučnih otkrića, koji je ujedno bio i njegov predsednički govor pred Američkom sociološkom

212

asocijacijom (Merton 1957, a kasnije se vraća ovoj temi u radu Merton 1970a). On nije prvi koji je pisao o ovom problemu i u svom obraćanju (Merton 1957: 647n42) se poziva i na rani Boringov rad koji se bavi problemom originalnosti u nauci. Boring (1927) je pisao o tome da se nove misli ne javljaju ili da jako retko nastaju, i da je u nauci prisutna evolucija, a ne nastanak novih misli. Sa takvim shvatanjem naučne evolucije „očevi” i „osnivači” neke naučne discipline najčešće postaju „sinovi” i „promoteri”. Naučna istina, prema njegovom mišljenju, mora da nastaje preko kontroverzi (Boring 1929/1978). Ideje nastaju kao rezultat individualnog mišljenja koje je, kao i tok naučne misli, gradualno. Formulator ideja ili osnivač obično nije onaj koji artikuliše teoriju, već je to neki drugi čovek koji zbog svoje ličnosti ili zbog određenog vremenskog trenutka poseduje kapacitet da privuče pažnju (Boring and Boring 1948). Tek kasnije istoričari nauke otkrivaju da su „originalni” osnivači samo preformulisali ili artikulisali već postojeće ideje. Zato je neophodno razmotriti i mehanizme privlačenja pažnje javnosti, o čemu je bilo reči kod analize partikularizma1. Hal (Hull 1988: 358) smatra da upravo trka za zaslugama ima najmanje tri posledice: surovo nadmetanje gde samo prvi dobija sve zasluge, što dovodi do poznatih sporova oko prioriteta i izaziva trku za objavljivanjem, koje nekad biva preuranjeno. Ideja da je priznanje u nauci od velikog značaja za naučnike sasvim je logična, jer je ono važno za sve društvene institucije. Vilijam 1 Boring (1952) je pisao i o validaciji naučnih verovanja, zagovarajući jednu vrstu socijalne epistemologije. On insistira na tome da postoje različite vrste istine. Apsolutna istina nije dostupna nauci, jer ne postoji epistemološki garant naučnog znanja. Ono što odlučuje o istinitosti naučnog znanja je budućnost koja ih revidira. Krajnja konsekvenca je da postoji i budućnost budućnosti, i onda postaje jasno zbog čega nema apsolutne istine. „Naučna istina je, dakle, obično istina na osnovu sporazuma, socijalna vrsta istine. Ova vrsta istine jednostavno je verovanje ili prihvatanje.” (str. 535; kurziv u originalu) Objektivnost se postiže nekom vrstom apsolutnog konsenzusa i neko vreme naučna istina je zaista objektivna i univerzalna. Ovo bi značilo da se u nauci smenjuju periodi ortodoksije i heterodoksije. Boring uvodi i pojam „praktične istine” koja postoji jer je funkcionalna. Takođe je interesantno da on u ovom radu na dva mesta spominje prepirke u nauci kao da su one delovi „malih naučnih ratova” koji se vode između zagovornika nepomirljivih verovanja o naučnom znanju.

213

Tomas (Thomas 1923) je priznanje shvatio kao jednu od „četiri čovekove želje”. On nervni sistem vidi samo kao „opšti mehanizam za delovanje.” (str. 4) Sa tim nervnim mehanizmom korespondiraju četiri želje, odnosno „sile koje nas teraju na delanje” (str. 4): (1) želja za novim iskustvom; (2) želja za bezbednošću; (3) želja za reakcijom (prilikom interakcija sa drugim ljudima); (4) želja za priznanjem, koja se ogleda u borbi „ljudi za poziciju u njihovoj društvenoj grupi. . .” (str. 31) Merton pokušava da pokaže irelevantnost isključivo psiholoških analiza borbe za zaslugama, jer smatra da je ta potreba posledica same institucije nauke, odnosno njene prirode. Originalnost je izuzetno važna vrednost u nauci i zato se priznanje toliko ceni, jer nakon nekog otkrića naučniku ostaje „samo” priznanje. Njegov doprinos postaje javno dobro, tj. javno znanje (Ziman 1968). Merton pokazuje koliko je zaista bitna trka za eponimičkim zakonima (Merton 1957: 642–644), jer je eponimija najtrajnije i verovatno najprestižnije priznanje koje je institucionalizovano u nauci1. O etosu nauke je bilo reči, tako da je ovom prilikom dovoljno reći da Merton najviše pažnje posvećuje skromnosti, koja se ogleda u vidu odavanja priznanja znanju svojih prethodnika. Jedna od najpoznatijih formulacija ove vrline pripisuje se Njutnu: „Ako sam ja video dalje, to je zato što sam stajao na ramenima džinova.” (Njutn, u Koyre 1952: 315)2 Kako Merton (1957: 648) 1 Detaljnija istraživanja o eponimiji mogla bi mnogo toga da kažu o samoj nauci, sistemu nagrađivanja i rastu naučnog saznanja. Ako posmatramo stanje u nauci u poslednjih nekoliko decenija, sve je manje zakona koji su nazvani po naučniku koji ih je otkrio (deB. Beaver 1976). Razlog tome je možda manja želja za eponimijom od strane naučnika, što je malo verovatno, ili je u pitanju povećanje saradnje u nauci, što dovodi do otežanog odavanja priznanja pojedinačnim naučnicima. Prvo polje koje je prikazalo devijacije u odnosu na tradicionalni eponimijski rast jeste hemija, koja je poznata po kolaboracionim radovima. I zaista, eponimički zakoni u hemiji prestaju krajem 19. veka. 2 Poznata rečenica se greškom često smatra Njutnovom, koji ju je upotrebio u svom pismu Huku. U knjizi Anatomy of Melancholy (1621) Robert Barton (1577–1640) je napisao: „Iako je bilo mnogo starih džinova u fizici i filozofiji, slažem se sa Didakusom Stelom [Didacus Stella], Patuljak koji stoji na ramenima džina može videti dalje nego sam džin; mogu lako dodati, menjam i vidim dalje nego moji prethodnici . . .” Didakus Stela je bio španski egzegeta

214

zapaža, naučno znanje „nije bogatije ili siromašnije ako se zasluge daju tamo gde zasluge pripadaju. . .” Ipak, od konstantnog nepravednog alociranja naučnog kredita, odnosno naučnih zasluga, „patile” bi nauka kao institucija i individualni naučnici. Tako se naučnici često nalaze u nelagodnoj situaciji kada treba da se opredele između skromnosti i originalnosti. „Velika skromnost može dovesti do poštovanja, ali velika originalnost obećava večnu slavu.” (str. 649) Društvena organizacija nauke alocira počasti na (pravo ime mu je bilo Dijego de Estela; 1524–1578). Bartonova referenca je verovatno preuzeta iz Dijegovog dela koje je Sarton naveo kao In sacrosanctum Evangelium Lucae enarratio. Njutn ju je možda preuzeo od Bartona čija pomenuta knjiga je u vreme pisanja Njutna Huku (1676) doživela osmo izdanje (Sarton 1935, vidi takođe i Koyre 1952: 315n20). Ovo objašnjenje nam omogućava da shvatimo kako je ova rečenica opstala u sedamnaestom veku. Međutim, ona je daleko starija. Sarton je pokazao da se suština te rečenice može pratiti sve do Bernarda od Šartrea koji je umro 1126. godine i u čijoj se knjizi Metalogicon ona nalazi. Dublji značaj ove ideje jeste u tome što ona iskazuje veru u progres nauke, što je uglavnom povezivano sa modernim dobom, a smatralo se izuzetkom za srednji vek i antiku. Okenden (Ockenden 1935) je ovu izreku pronašao i kod Aleksandera Nekama i locirao je u period između 1150. i 1200. godine. Takođe, on upućuje na još nekoliko varijacija ove rečenice iz raznih vremenskih perioda. Ono što je interesantnije od pomenutih malo poznatih imena svakako je rečenica u knjizi poslovica koju je uredio Džordž Herbert. Štampana je 1640. godine i glasi: „Patuljak na ramenima džina vidi dalje od obojice.” Merton je kasnije čitavu knjigu posvetio ovoj rečenici i razotkrio neke zablude vezane za nju. Kao prvo, možemo saznati da je pravi naslov Steline knjige vekovima citiran pogrešno. On zapravo glasi In sacrosanctum Jesu Christi Domini nostri Evangelium secundum Lucam enarrationum. Ovo nam ukazuje na činjenicu da je i veliki Džordž Sarton bez provere samo prepisao Bartonovu referencu, iako se u pozivanju na nju ogradio i rekao da ona „verovatno” potiče od Stele. Verovatno je najinteresantnije da ni ovde nije kraj iznenađenjima na koje je Merton naišao. Našavši Stelinu knjigu on je uvideo da je Barton ovu rečenicu citirao van konteksta, čak i pogrešno (za sjajne analize vidi Merton 1965/1993, 1993). Merton na kraju knjige navodi 46 autora iz istorije kod kojih se ona može naći. U sociologiji nauke interesantne su dve verzije čuvene rečenice, od kojih jedna potiče od Stivena Kola (Cole 1992: 218). Komentarišući socijalnu stratifikaciju nauke Kol je rekao sledeće: „[D]ivovi nauke stoje ne na ramenima planine patuljaka, već na ramenima nekoliko drugih divova.” Druga verzija potiče od Gijerina (Gieryn 1988: 593) i označava njegovo udaljavanje od mertonovske sociologije nauke. „Nije uvek slučaj da neko vidi dalje jer stoji na ramenima divova. Ponekad gledamo u suprotnom smeru, ali ramena i dalje mnogo pomažu.”

215

način koji teži da umanji institucionalno naglašavanje skromnosti. Međutim, ni preterana skromnost nije korisna za razvoj nauke. Zbog ovoga se i događaju velike debate oko prioriteta otkrića. Kompeticija se javlja kada dva ili više naučnika ili grupe naučnika tragaju za istom nagradom, tj. prioritetom i priznanjem za neko otkriće, a kada samo jedan ili jedna grupa može da ih dobije. Oni ne moraju uvek da budu svesni postojanja svojih takmaca. S druge strane, kod saradnje postoji svest o zajedničkom cilju. Svaki naučnik ima veliku brigu da ne bude ili da nije anticipiran. Za nadmetanje je potrebna neka vrsta konsenzusa oko relativne važnosti naučnih problema, ali i situacija gde su mnogi naučnici u stanju da reše te probleme. Ona jača kako slaganje oko relativne važnosti problema raste i kako raste broj specijalista koji su u stanju da reše problem. Treći faktor je stepen preciznosti koja se može postići, koji utiče na „surovost” kompeticije. U pitanju je stepen poverenja koji specijalisti imaju u rezultate i kompeticija je oštrija ukoliko raste poverenje u određene rezultate (Hagstrom 1965). Zaključak je da intenzitet i prisutnost kompeticije varira u različitim naukama. Ona je najprisutnija u fizici, umerena u hemiji i molekularnoj biologiji, a relativno niska u formalnim naukama. U matematici je kompeticija relativno odsutna jer ne postoji slaganje oko važnosti određenih problema. S druge strane, ona je „najsurovija” u formalnim naukama, manja u fizici, a najmanja u molekularnoj biologiji (Hagstrom 1965). Surovost se smanjuje kada je poželjna replikacija rezultata i kada akumulacija rezultata tokom dugog perioda postane važnija od spektakularnih otkrića. Društvene nauke (sa izuzetkom ekonomije i psihologije) u velikoj meri spajaju trenutnu teoriju sa sopstvenom istorijom, daleko više od prirodnih nauka. Problem sociologije je u njenom neuspehu da razlikuje istoriju i sistematiku sopstvene teorije, što se jasno očitava pri pokušaju istoričara ideja da objasne kontinuitet ideja (Merton 1968c: 8). Ovu problematiku Merton je sa zadivljujućom minucioznošću obradio u svojoj omiljenoj knjizi On the Shoulders of Giants (1965/1993; 1993). Činjenica je da

216

su anticipacije veoma česte u nauci, ali pitanje je kada to one zaista jesu, a kada ih konstruiše istoričar. Nauka ima izuzetno kompleksnu istoriju, jer u njoj istovremeno egzistiraju i intelektualni kontinuitet i diskontinuitet, što dodatno komplikuje njenu istorijsku rekonstrukciju. Kada se radi o borbi oko prioriteta Merton pravi veoma korisne distinkcije (1968c). Nezavisna otkrića su u pitanju onda kada naučnici dođu do istog otkrića nezavisno jedan od drugog. Simultana su u pitanju onda kada se dogode u razmaku od nekoliko godina. Kada su ta otkrića razdvojena dužim vremenskim periodima radi se o ponovnim otkrićima, gde je ono ranije prethodeće otkriće. Kriterijume za utvrđivanje višestrukih otkrića nije jednostavno utvrditi. Pitanje je koliko sličnosti je potrebno da bi se govorilo o „identičnosti”. Ovaj kriterijum je daleko teže uspostaviti u društvenim naukama, gde su formulacije često daleko slobodnije nego u prirodnim naukama1. Nauka se pretežno razvija akumulacijom znanja, bez obzira na povremene kvantne skokove koje je Kun nazvao „revolucijama”. Ova činjenica sa sobom nosi i pretpostavku da je većina novih ideja zapravo anticipirana ili adumbrirana ranije. Anticipacije se odnose na određeni stepen sličnosti ranijih i naknadnih formulacija, ali se razlikuju po implikacijama koje se iz njih izvode. Adumbracije se odnose na još manje sličnosti, gde su ranije formulacije samo prethodnica kasnijih otkrića ili ideja, gde gotovo da nema istih implikacija (Merton 1968c). Adumbracionistički kredo je sledeći (str. 22): „Otkriće nije istinito. Ako je istinito, nije novo. Ako je novo i istinito, nije značajno.” Možda bi mogla da posluži i izreka: „Nihil est sub solle novum”. U humanističkim disciplinama čak postoji i termin „Quellenforscher” za osobe koje tragaju za izvorima ideja, što ukazuje na to koliko je naučnicima zaista stalo da utvrde ko je nešto prvi otkrio2. 1 Interesantno je da se Merton (1968c: 10n18) poziva i na rad Branislava Petronijevića o višestrukim otkrićima, iako njegovo prezime navodi pogrešno (i u referenci i u indeksu imena), kao „Petrovievics”. Objavljeni rad u Isis-u o Darvinu i Volasu (kao i sve druge radove na engleskom) Petronijević je potpisivao kao „Petronievics” (vidi Petronievics 1925). 2 Edvard Hol je u antropologiji termin „adumbracija” koristio u drugom kontekstu, dajući mu i drugačiji smisao. Za njega su adumbracije „one

217

Poput Mertona, Ziman (1968) opšti princip odavanja priznanja za prioritetna otkrića vidi kao sasvim opravdan. Kao osnovu naučnog rada on vidi ideje i otkrića, a osobenosti naučnog znanja su sloboda i komunizam. Nije jasno zbog čega Ziman o ovim dimenzijama govori preko odsustva autorskih prava i patenata, kada to jednostavno nije tačno. Nije tačno ni da su samo alhemičari čuvali svoja znanja (odnosno, najčešće „znanja”) jedni od drugih, kada to čine i naučnici. Istina je da naučno znanje vremenom postaje javna stvar (ili, kako glasi naslov Zimanove knjige Public Knowledge, koji je opet varijacija Polanjijevog naslova Personal Knowledge), ali dok traje proces otkrića, rešavanje nekog problema, stvaranje i kontempliranje neke teorije ne podrazumeva da i tada postoje komun(al)izam i javnost (vidi Hull 1985; McMullin 1985; Chubin 1985). Činjenica je da se u nauci najviše pažnje posvećuje novim otkrićima, a ne podučavanju studenata, pisanju recenzija, ponovnom vršenju već poznatih eksperimenata itd. „[N]aučna zajednica je voluntarna asocijacija individua, posvećenih transcendentalnom cilju – napretku znanja.” (Ziman 1968: 96) Kontinuirana prezervacija principa nagrađivanja samo originalnih doprinosa po Zimanu ukazuje na vitalnost ovog cilja. Kao što smo videli, zahtev za priznanjem ima svoj psihološki koren, dok naglašavanje originalnosti postoji na institucionalnom planu. Priznanje je simbol dobro obavljenog posla, što ukazuje na to da nauka kao socijalna institucija intrinzično naglašava potrebu za originalnošću. Poznato je i da se borbe oko prioriteta ne odvijaju samo na individualnom planu, jer ima mnogo internacionalnih sporova oko prioriteta. Sigurno najveće priznanje jeste eponimija, a najčešće se vezuje za osnivače nauke, neke nove grane ili za ljude koji su nekoj disciplini dali oblik. Eponimija može da bude i „obrnuta”, kada neki autori (poput Ariindikacije koje prethode ili okružuju formalne komunikacije koje omogućavaju organizmima da učestvuju u zajedničkoj razmeni i evaluaciji skrivenih informacija o tome šta mogu da očekuju jedan od drugog.” (Hall 1964: 154) Njihovo odsustvo u komunikaciji bi je onemogućilo. Pored toga, one su povezane i sa teritorijom, tj. ličnim prostorom, javljaju se na raznim nivoima i imaju proksemičke implikacije.

218

stotela ili Euklida) stiču „duplu besmrtnost” (Merton 1957: 643) za originalnu disciplinu, ali i njene naknadne antipode. Usled konstantnog (pre)naglašavanja originalnosti, odnosno težnje da se prvi stigne do nekog cilja, u ovom slučaju otkrića, teorije, zakona itd., u nauci dolazi do tzv. devijantnog ponašanja. Ekstremni oblik devijantnog ponašanja u nauci predstavlja prevara, preko koje se želi steći zasluga za originalno otkriće. Merton smatra da je u istoriji nauke bilo veoma malo potpunih prevara, iako je tačna procena nemoguća. Na jednom ekstremu su podmetanja i falsifikovanja podataka, što je naročito karakteristično za pseudonauke i podmetanje lažnih podataka radi sticanja slave i/ili novca. Pored prevare može se govoriti i o plagijatorstvu. Kasnije su Mertonu mnogi zamerali na insistiranju da „[p]ostoje velike razlike između društvene strukture nauke i drugih društvenih struktura u kojima je devijantnost česta.” (str. 658) Ove zamerke su opravdane. Kao pojava, prevara je u nauci retko kad predmet posebnog interesovanja naučnika, ali to ne znači da je ona nebitna ili izuzetno retka i zanemarljiva. Jedan od prvih autora koji se bavio naučnom prevarom bio je Čarls Bebidž, ali njegova motivacija nije bila naučna. Govoreći o normama nauke, a posebno o nezainteresovanosti, Merton je isticao apsolutnu odsutnost prevare u nauci kada se uporedi sa drugim sferama aktivnosti (Merton 1942/1973). Nešto kasnije (1957) on je prevaru shvatao, kako je već rečeno, kao ekstremni oblik devijantnog ponašanja u nauci. Prevara je, dakle, jedna od strategija da se stekne i zaradi naučna zasluga za neko originalno otkriće. Nakon kratke analize nekoliko poznatih naučnih prevara Merton kao jedan od glavnih uzroka pribegavanju prevari vidi kompeticiju među naučnicima. U skladu sa svojom funkcionalističkom orijentacijom on je u nauci video retko pribegavanje izmišljanju podataka, dok je kao čestu pojavu isticao svađe ili rasprave oko prioriteta nekog otkrića. Hal (Hull 1988) takođe tvrdi da je laganje, tj. publikovanje nameštenih rezultata daleko ređa pojava od krađe, u smislu prećutkivanja tuđih zasluga. Košland (Koshland 1987) isto kao i Merton smatra da je broj prevara u nauci manji nego u drugim poljima ljudske delatno-

219

sti, ali ne zbog nekakve moralnosti samih naučnika, već zbog kumulativne prirode nauke koja neizbežno dovodi do „isplivavanja” grešaka ili prevara. Vajt (White 1987) se ne slaže sa Košlandom i iznosi mišljenje da preko 10% svih objavljenih radova sadrži neke vidove prevare, poput zanemarivanja negativnih rezultata (sa stanovišta eksperimenta ili istraživanja), citiranja radova koji navodno potkrepljuju problem koji se razmatra, statističkih analiza koje se ne razmatraju detaljno i jasno itd. Problem ove tvrdnje je u zanemarivanju razlike između svesne i nesvesne obmane. Hagstrom (1965) se slaže sa Mertonom i njegovom procenom da su prevare retka pojava u nauci, s tim što tvrdi da se one najčešće javljaju u perifernim oblastima istraživanja, gde se pokušaji replikacije ređe dešavaju. On skreće pažnju na bitnost tajnosti u nauci koja se danas javlja najčešće zbog straha da se ne bude anticipiran ili preduhitren. Još jedan razlog za tajnost leži u želji da se bude što sigurniji u validnost sopstvenih ideja, gde je Darvinov slučaj sigurno najpoznatiji primer iz istorije nauke. Danas se često prvo štampaju apstrakti koji omogućavaju lakše rešavanje sporova oko prioriteta. Harijet Zakerman (Zuckerman 1984) je naučne norme ponašanja podelila na kognitivne i socijalne/moralne. Kognitivne norme su zajednička očekivanja koja se tiču naučnog istraživanja i naučne prakse, dok se ove druge odnose na međusobni odnos naučnika u radu. Njen zaključak je da sistem društvene kontrole u nauci nije dovoljno razvijen kada se uporedi sa sistemima kontrole koje možemo naći u medicini ili pravnom sistemu i da malo toga znamo o prevarama u nauci sa empirijske strane. Voren Šmaus (Schmaus 1983, 1984) se više fokusirao na etičke implikacije prevare u nauci kao celovitom sistemu znanja. Zakerman je govorila najviše o oblicima, izvorima, učestalosti i mogućim konsekvencama koje prevare mogu da imaju na razvoj naučnog znanja. Šmaus ima za cilj da pokaže nužnost razlikovanja svesne ili nesvesne prevare u nauci, jer reč prevara upućuje na svesno delovanje, dok je nesvesna prevara stvar nemara ili slučajnosti (vidi Feigenbaum and Levy 1996). Ova razlika je veoma bitna. (Svesna) prevara je najteži oblik narušavanja naučnih principa, jer ona urušava same temelje poverenja na kojima se gradi

220

nauka (vidi takođe i Committee on the Conduct of Science 1989). Ono oko čega se njih dvoje slažu jeste da su namere manje važne u odnosu na posledice koje mogu proizvesti pogrešni rezultati (vidi i Stewart and Feder 1987; Braunwald 1987)1. Kada govori o 1 Iz novijeg perioda u literaturi su često obrađivani „slučaj Darsi” sa Harvarda 1981. godine (Culliton 1983), povlačenje rada iz imunologije harvardskih naučnika (Culliton 1986, 1987; rad u kojem se nalaze namešteni rezultati je Milanese et al. 1986a, a izvinjenje naučnoj javnosti se nalazi u Milanese et al. 1986b), „slučaj Slatski” iz San Dijega (Marshall 1986), a postoje i slučajevi u kojima je Kongres optužio naučnike za prevare jer su pronevereni određeni fondovi (Anderson 1988a, b). Samo tokom 1980. godine otkrivene su četiri prevare iz biomedicinskih istraživanja (Broad 1981). Danas su već klasični primeri o radu Kamerera (Zirkle 1954), slučaj „Piltdaunskog čoveka”, prevare koja je trajala preko 40 godina, i primer nameštanja rezultata istraživanja IQ-a od strane Sirila Barta (vidi npr. Burt 1959). Piltdaunska prevara je verovatno najduže opstala u nauci. Brojne knjige i radovi pisani su kako bi se razjasnila misterija pravog počinioca. Čarls Doson je kao arheolog amater 1908. godine počeo sa piltdaunskim arheološkim iskopavanjima. Nakon godinu dana (1909) upoznaje Tejara de Šardena. U februaru 1912. godine Doson kontaktira Artura Smita Vudvarda kako bi mu pokazao fragmente iskopane lobanje i u junu iste godine Doson, Šarden i Vudvard formiraju tim (u kojem je bio i Grafton Eliot Smit) koji pronalazi još ostataka. Šarden je 1913. godine pronašao zub koji se smatrao ključnim dokazom u čitavoj aferi, jer je jedino preko njega bilo moguće dokazati povezanost lobanje i vilice. „Otkrića” su se desila između 1912. i 1915. godine (Doson je preminuo 1916. godine), a raskrinkavanje prevare dogodilo se između 1953. i 1955 (jedan od prvih radova o prevari bio je Straus 1954). Za počiniocima se traga od 1955. do danas. Među optuženima najčešće se navode Čarls Doson, Tejar de Šarden, ser Artur Kit, ser Konan Dojl, Grafton Eliot Smit i još neki ljudi manje poznati nauci. Najviše dokaza za optužbu nalazi se na strani prve trojice, naročito Kita, koji je možda imao najviše interesa u čitavoj situaciji (Campbell 1991; Tobias 1992). Kit je između 1925. i 1947. godine bio najžešći protivnik hipoteze o hominidskom statusu Australopitekusa, jer je to ugrožavalo poziciju Piltdaunskog čoveka (Keith 1914). Dosona optužuje Langdon (1991) i negira dokaze da je u prevaru morao biti uključen i profesionalac. Sama prevara je prema njegovom mišljenju izvedena prilično aljkavo. Govoreći o otkriću i značaju Pekinškog čoveka, Grafton Eliot Smit je imao samo reči hvale za tada najstarije poznate „primitivne pripadnike ljudske porodice” (Elliott Smith 1931: 193), Pitekantropusa i Eoantropusa, tj. Piltdaunskog čoveka, ali najmanje ima dokaza koji bi njega optužili. Jedan od razloga što je prevara opstala toliko dugo godina, iako je bilo skeptičnih naučnika još u doba kada su prvi ostaci pronađeni, sigurno je i frustriranost britanske naučne javnosti zbog činjenice da su arheolozi u Francuskoj i Nemačkoj pronalazili fosilne ostatke, dok u Britaniji kao najvećoj imperiji ostataka nije bilo. Preko Piltdaunskog čoveka Britanija bi postala kolevka ljudskog roda i verovatno je jedan deo naučne javnosti bio opčinjen

221

naučnicima i njihovom etosu Šmausu je jasno da u javnosti preovladava slika o naučnicima kao ljudima koji „nezainteresovano” tragaju za istinom. Zato pokušava da pokaže kako rast nauke ne zavisi od specijalnih moralnih normi na osnovu kojih se naučnici suzdržavaju od delanja u sopstvenom interesu. Kada naučnici vrše prevare, to je jednostavno prevara, a ne kršenje nekog posebnog moralnog pravila. Oni nisu drugačiji od ostalih ljudi. Ako bismo želeli da na opštem nivou razmatramo naučnu prevaru, moramo pronaći neophodne uslove koji su uvek u njoj prisutni. Tako možemo reći da se naučna prevara sastoji iz tri komponente (List 1985). Mora postojati najmanje jedna osoba koja je prevarena, medijum preko kojeg se vrši prevara (rad, tabela, fosilni ostaci itd.) i model bez kojeg se prevara ne bi shvatila ozbiljno. Preko modela se prevara prihvata kao „prava stvar”1. List smatra da je evoluciona teorija naučne prevare ta koja na najbolji način može da objasni fenomen prevare, „baš kao što organska evolucija objašnjava mimikriju.” (str. 27) Prema evolucionoj teoriji naučne promene ideje preživljavaju ili se odbacuju usled svojih sposobnosti da opstanu u neprekidnom procesu selekcije u nauci. U čitavom kompleksu selekcije i varijacija prevara može biti adaptivna strategija maksimizacije profesionalnog ugleda i uspeha. Ona može biti posledica radnih okolnosti nekih naučnika (gde se računa i pritisak da se konstantno objavljuju radovi), tako da može doći do pokušaja plagijatorstva rezultata drugih ili fabrikovanja nepostojećih rezultata i eksperimenata. tom činjenicom, što je umanjilo kritičko sagledavanje dokaza. Kenet Oukli je bio ključan čovek koji je razotkrio prevaru. Prva lobanja je bila ljudska, stara oko 620 godina, druga takođe (bio je pronađen i drugi primerak koji je „ubedio” mnoge skeptike). Vilica je pripadala orangutanu i bila je stara oko 500 godina. Zubi koji su pronađeni pripadali su slonu, nilskom konju i šimpanzi. Na raznim listama nalazi se preko 15 imena mogućih učesnika prevare, ali je najverovatnije da pravi počinilac (ili počinioci) nikad neće biti otkriven(i). 1 Najpoznatiji primeri metodologije prevare najčešće se nazivaju „doterivanje” i „kuvanje”. Doterivanje se sastoji iz ublažavanja i izjednačavanja numeričkh podataka (dodavanjem lažnih brojeva), dok se kuvanje odnosi na odabir samo onih slučajeva koji potvrđuju nečiju hipotezu. „Čista prevara” je ona u kojoj se podaci u potpunosti izmišljaju.

222

Tako se izdvajaju dva stanovišta sa kojih se može posmatrati prevara. Stanovište prema kojem je prevara devijacija i stanovište prema kojem je prevara strategija koja vodi (lakšem) uspehu. List (str. 28) je posmatra kao „evoluiranu strategiju za opstanak u određenim vrstama kompetitivnih situacija” i tvrdi da striktniji standardi u naučnoj praksi ne mogu da dovedu do iščezavanja prevara, jer novi standardi rađaju nove modele za nove vrste prevara (upor. Norman 1984). Striktnija nauka stvara sofisticiranije prevare. On tvrdi da u tom pravcu ne možemo tražiti rešenje za suzbijanje prevare. I konačno, postoji i ekonomska teorija naučne prevare (Wible 1992). Ona polazi od dve kategorije lošeg ponašanja naučnika: neuspeha replikacije i prevare. Tako prevara predstavlja „namerno kršenje naučnog principa radi lične materijalne dobiti i profesionalnog napredovanja.” (str. 5) Neuspeh replikacije javlja se kod onih rezultata koji ne mogu da budu ponovljeni usled određenih aspekata uobičajenog naučnog istraživanja. Prvi razlog je najčešće to što je vremena malo, a drugi što je nagrada daleko veća za inovaciju nego za puku replikaciju inovacije1. Uobičajeno je da naučnici alociraju svoje vreme na (za njih) vrednija istraživanja ili probleme. Zato ne čude pokušaji da se naučnici prilikom optužbe često pozivaju na neuspeh replikacije. Kako bi objasnio ovo često pozivanje naučnika na neuspeh replikacije Vibl pravi varijaciju Bekerovog modela alokacije vremena (Becker 1965), koji se tiče alokacije vremena između dva zanimanja. Vibl govori o realokaciji vremena između dve aktivnosti unutar istog zanimanja, što je u ovom slučaju nauka. 1

Hagstrom (1965: 11) naglašava da se rukopisi za koje naučnici dobijaju finansijsku dobit, poput udžbenika ili naučno-popularne literature, rangiraju daleko ispod originalnih naučnih doprinosa, a ponekad se na to gleda i sa prezirom. Ovo je slična situacija onoj kod evaluacije originalnog doprinosa i puke replikacije rezultata. Međutim, situacija o kojoj Hagstrom govori verovatno se donekle izmenila u poslednjih tridesetak godina. Naučno-popularna literatura vremenom je stekla veći kredibilitet i nisu retki autori koji pored izuzetnih stručnih naučnih doprinosa preko svojih popularnih publikacija (zarađuju daleko više novca, ali i) javnosti približavaju nauku. Dovoljno je samo navesti nekoliko imena iz evolucione biologije: Dokins, Guld, Vilson, Pinker, Dajmond, Mark Ridli, Met Ridli i drugi.

223

Suština analize leži u tome da replikacija iscrpljuje više vremena od inovacije, jer zahteva sistematske pokušaje da se sačuvaju svi podaci svih važnih koraka u istraživanju. Ove zadatke naučnici najčešće ostavljaju asistentima i saradnicima čiji rad obično nije striktno nadgledan. Model alokacije vremena koji se tiče neuspeha replikacije posmatra naučnike kao posvećene svom poslu, ali oni zbog pritiska i manjka vremena i velike kompeticije postaju nesmotreni. Prevara je nešto sasvim suprotno. U prevari naučnici svesno varaju, a stvaraju utisak konformiranja etosu nauke. Naučna prevara mora da zadovolji sve standarde regularnih naučnih radova. U ovom slučaju veliku ulogu igraju i reference koje (navodno) potkrepljuju tvrdnje iz faličnog rada. Sa metodološke strane posmatrano, nekad je zaista teško uočiti prevaru. Pomenuta replikacija u društvenim naukama najčešće nije ni moguća, dok i u prirodnim ona direktno ukazuje samo na to da se rezultati ne podudaraju, a ne nužno da je u pitanju prevara. Ona je upotrebljiva tek na duge staze. Činjenica je da u nauci veliku ulogu igra (profesionalno) poverenje, o čemu se zaista malo pisalo. Na prvi pogled znanje i poverenje deluju kao da su u protivrečnom odnosu, jer poverenje podrazumeva da postoji makar delić vere u nekoga (vidi npr. Rempel et al. 1985). Džon Hardvig (Hardwig 1991) insistira na tezi da je u epistemološkom pogledu danas poverenje daleko važnije od empirijskih podataka ili logičkih argumenata, jer su oni dostupni upravo na osnovu poverenja. Očigledno je da u drugoj polovini 20. veka preovladava trend ka sve većem broju radova u časopisima koji su delo više autora, kao i to da moderna nauka sve više zavisi od istraživačkih timova, a ne pojedinaca. Sve veći udeo u naučnom znanju ima kooperativnost. „Međutim, epistemička kooperacija moguća je samo na osnovu oslanjanja na svedočenje drugih . . . Konsekventno tome, veći deo naučnog znanja počiva na moralnom i epistemičkom karakteru naučnika.” (str. 706) Najkraće rečeno, epistemička zavisnost (tj. dependencija) postoji jer je „intelekt isuviše mali, a život isuviše kratak.” (Hardwig 1985: 335) Problem poverenja i epistemičke zavisnosti u velikoj meri se preklapa sa problemom intelektualnih autoriteta.

224

Racionalnost se nekada ogleda u tome da ni ne pokušamo da mislimo za sebe, već da se pozovemo na autoritet ili eksperta date oblasti. Epistemička autoritarnost je u neku ruku esencijalni sastojak ljudskog znanja, dok se time u pitanje dovodi i epistemički individualizam. Ovakvi zaključci ne negiraju objektivnost i validnost naučnog znanja, već samo ukazuju da je taj teren istraživanja daleko klizaviji nego što se to na prvi pogled čini ili ako u glavi imamo sliku naučnika u „belim rukavicama” koji slepo poštuju naučni etos. Što se više vrednuju eksterne nagrade, prevare će u nauci biti učestalije. Institucije mogu da utiču na eksterne nagrade, poput uticaja i autoriteta naučnika, ali ne mogu da utiču na interne nagrade koje naučnici mogu steći kao plod svog rada. Shvatanje prevare kao vrste devijacije vidi nauku kao sistem pravila, s jedne, i sistem nagrada i kazni koje utiču na ponašanje naučnika, s druge strane. Ovo shvatanje suštinski je tačno, ali takvo stanje u nauci jednostavno iznuđuje prevare. Ovo postaje jasno kada shvatimo dve stvari (List 1985: 31): da se prevare javljaju u periodima intenzivne kompeticije za eksterne nagrade i da se one ne javljaju tamo gde ta kompeticija nije prisutna. Sama kompeticija nije kriva za pojavu prevara, jer je ona u nauci nužna. Probleme stvaraju nagrade koje su rezultat kompeticije. „Suština je što se interne nagrade ne mogu dostići varanjem, dok je to moguće za eksterne.” (str. 31) Devijantno shvatanje naučne prevare je pogrešno. Postojanje kognitivnih i moralnih normi nije zadovoljavajuće da bi se objasnila evoluciona strategija pribegavanja prevari radi postizanja raznih standarda i zahteva koji stoje pred naučnicima prilikom nadmetanja za eksterne nagrade, a nagradni sistem nauke prvenstveno je zasnovan na eksternim nagradama. Sve ovo nam govori da bi prevara kao strategija pokušaja dobijanja eksternih nagrada verovatno mogla biti eliminisana, samo ako bi norme nauke bile ukorenjene u vrlinama naučnika, što je malo verovatno da će se dogoditi. Prevara nije devijacija, već reakcija na kompetitivni pritisak. Sistem eksternih nagrada je logičan ishod moći naučnih institucija koje zahtevaju nekakvu kontrolu ponašanja naučnika. Jedina sredstva koja je moguće koristiti u tu svrhu su eksterne

225

nagrade. Devijantno shvatanje prevare predstavlja nauku kao sastavljenu od jedinstvene naučne institucije, što nije tačno. Unutar svih grana nauke postoje institucije u nadmetanju i naučnici u nadmetanju. Zato se možemo složiti sa Halom (Hull 1985: 4) kada kaže da „[o]bjektivnost koja je toliko važna za nauku nije toliko objektivnost individualnih naučnika, koliko objektivnost naučne zajednice.” Pitanja prevare u nauci i borbe oko prioriteta povlače za sobom još mnoga pitanja. Jedno od njih je svakako pomenuto pitanje otvorenosti i tajnosti u nauci. Makmalin (McMullin 1985) predstavlja istorijsku analizu ovog problema, dok Hal (Hull 1985, 1988) vrši teorijsku analizu. Otvorenost i tajnost mogu se smatrati naučnim kognitivnim strategijama, gde svaka ima svoje prednosti, ali i mane. Krađa je slučaj kada jedan naučnik tuđi rad predstavlja kao svoj, a laganje i prevara su slučajevi kada naučnik izmišlja rezultate. Kao što je rečeno, ova dva tipa „devijacija” različito se kažnjavaju. Krađa se u principu blaže kažnjava, jer najviše škodi onom ko je sprovodi, dok je sasvim suprotno sa lažiranjem podataka i laganjem, zbog potencijalnih negativnih posledica na sve naučnike koji koriste lažirane rezultate. Tako možemo postaviti pitanje o kompetitivnosti u nauci. Da li je kompetitivnost slučajni produkt nauke ili intrinzični deo njene organizacione strukture? Verovatno je i jedno i drugo razvijano simultano tokom istorije, odnosno, nauka se verovatno odvija negde između kompeticije i kooperacije, što Merton nije u dovoljnoj meri naglašavao1. Danas je u nauci daleko teže da prođu 1

Dobro su poznata dva primera iz novije istorije nauke gde su razni autori potpisali fiktivan lik kao autora, što govori o naučnoj kooperativnosti i zanemarivanju sopstvenih interesa. Tokom zime 1934/35. godine grupa mladih matematičara u Francuskoj odlučila je da objavi tekst enciklopedijskih razmera iz matematičke analize, jer su bili nezadovoljni tadašnjim tekstovima. Oni su izabrali jednog „autora” koji bi predstavljao svih deset ljudi. U pitanju je bio francuski general Šarl Burbaki (1816–1897) i po njemu je fiktivni autor dobio prezime. Ime Nikolas je izmišljeno. Do 1968. godine ova knjiga (čiji je „autor” bio Nikolas Burbaki) se veoma dobro prodavala. Ono što je posebno interesantno jeste da su se do tada već mnogi autori promenili. Ljudi koji su se koristili ovom knjigom morali su da citiraju „autora”, iako se vrlo brzo saznalo da je u pitanju stvarna grupa autora i izmišljeni potpisnik. Ovaj primer otkriva daleko više od puke anegdote, jer na osnovu ovog prvoklasnog rada možemo re-

226

radovi i stavovi koji nisu potkrepljeni, a naučnik se nalazi u situaciji koja ga tera da bude i kooperativan i kompetitivan. Ukoliko želi zasluge od strane naučne zajednice on se mora pozivati na druge autore kako bi potkrepio svoje stavove. Time on i drugima odaje priznanje. Nauka je efikasna jer upravo u njoj često koincidiraju ciljevi individua koji je upražnjavaju i ciljevi društva, tj. grupe. Ovo koincidiranje ne treba uzeti zdravo za gotovo. Sukobi između vrednosti nauke i individualnog naučnika ogledaju se u dilemama između refleksije i produkcije, opreznog i brzog rada, komunikacije i tajnosti, istraživanja i podučavanja (Reif 1961; Merton 1963/1976, 1976b). Ne smemo zaboraviti da pored priznanja koje autor dobija za svoj rad treba da postoji i autorska odgovornost. Problem sa sve učestalijim radovima sa mnogo autora nastaje kod pokušaja pripisivanja odgovornosti. Anonimnost umanjuje šanse za zaslugama, ali i opasnosti od preuzimanja odgovornosti. „Naučni doprinosi nisu kognitivni atomi koji se mogu procenjivati u izolaciji. Znanje identiteta autora rada može biti veoma važno za njegovu objektivnu evaluaciju.” (Hull 1985: 10) Hagstrom (1965: 140) jasno naglašava da praksa da naučne tekstove piše više autora otežava socijalnu kontrolu naučne zajednice, jer nije redak slučaj da se na radove potpisuju i ljudi koji nisu na njima radili. Ne zauzimaju svi naučnici iste pozicije u društvenoj strukturi, iz čega sledi da postoje razlike u pristupu mogućnostima za naučno postignuće. Individualne razlike u kapacitetu se podrazumevaju. Kako bismo temeljnije razumeli anomične alnije da govorimo o individualnoj kompetitivnosti u nauci. Nažalost, malo toga znamo o ovoj grupi autora. Šta bi se događalo da su imali drugačija mišljenja? Kako su njihovi radovi prolazili kada su objavljivani odvojeno (za detalje vidi Hull 1988)? Postoji još jedan poznat primer „skrivanja” iza nepostojećeg autora, ovog puta Isidora Nabija (ponekad spelovanog kao Isidore, a nekad Isadore), po imenu fizičara i nobelovca Isidora Rabija. U pitanju je grupa od pet izuzetnih evolucionih biologa (Robert Makartur, Ričard Levins, Ričard Luontin, Lorens Slobodkin i Edvard Vilson) koji su u svojoj mladosti smatrali da je nauka isuviše kompetitivna i da bi mnogo bolje funkcionisala kada bi bila više kooperativna (detaljni prikaz epizode u vezi sa Nabijem i debate oko sociobiologije koja je izuzetno interesantna sa stanovišta sociologije nauke vrši Segerstråle 2000a: 184–188).

227

pojave u društvenoj strukturi nauke (poput prevare), potrebno je razmotriti različite pritiske koji deluju na naučnike u različitim pozicijama u društvenoj strukturi. Iako pojam anomije nije tipičan za sociologiju nauke (važan izuzetak je Merton 1997), Merton je i ovom problemu posvetio dosta pažnje, ali prvenstveno u svojoj opštoj sociološkoj teoriji (Merton 1949/1968, 1968b). Najkraće rečeno, Merton anomiju shvata kao stanje koje se javlja kada u društvu dođe do inkonzistentnosti između institucionalizovanih sredstava i prihvaćenih ciljeva. Hagstrom (1964) se bavio problemom anomije, želeći da je operacionalizuje i da objasni njenu pojavu u nauci i njene posledice po samu nauku i naučnike. On je definiše kao neku vrstu patologije podele rada u društvu, tj. dezorganizaciju društva ili dela društva u kojem bi odgovarajuća osnova solidarnosti trebalo da bude organska solidarnost (str. 186). Nauka ne može biti integrisana isključivo na osnovu zajedničkih verovanja. Solidarnost naučne zajednice obično se održava osećanjima međuzavisnosti, kada specijalizovani naučnici međusobno razmenjuju ideje. Tako bi anomija u nauci predstavljala slom svih sistema razmene informacija i odavanja počasti, što nije lako za operacionalizaciju, jer grupe mogu vrlo lako da postanu anomične ukoliko se u njima javi nepoverenje. Specijalnosti nesigurnog statusa mogu vrlo lako da budu anomične. Ako specijalnost nema svoj identitet, pripadnici će biti rasuti bez jasne identifikacije sa njom (Hagstrom 1965: 234). Hagstrom (1964) zaključuje da postoji razlika između solidarnosti/anomije u matematici i u sociologiji. Matematika ima relativno visoku mehaničku solidarnost (zajednička verovanja), ali slabu organsku solidarnost (anomija). Sociologija ima relativno višu organsku solidarnost, ali slabiju mehaničku solidarnost (odsustvo zajedničkih verovanja). Zato sociologiju karakterišu razna suprotstavljena mišljenja i u njoj preovladava teorijski disenzus. O ovom problemu detaljnije ćemo govoriti preko stepena kodifikacije različitih nauka. Na kraju samo treba skrenuti pažnju na to da temeljne analize nauke otvaraju mnoge probleme koji se tiču funkcionisanja nauke, ali istovremeno nude i realniju sliku o tome kakva

228

nauka jeste, a ne samo kakva bi trebalo da bude. Postojanje naučnih prevara ne znači da ne postoje nikakve norme u nauci. „Kao i druge društvene institucije, institucija nauke ima sopstvene karakteristične vrednosti, norme i organizaciju.” (Merton 1957: 659) Ostaje samo da se ispita u kojoj meri su one internalizovane, koliko su snažne, kada dolazi do njihovog sloma, zbog čega, i kako sve to utiče na nauku kao društvenu instituciju.

5. Sociološka koncepcija (naučnog) genija, (naučna) kreativnost i naučni konzervativizam [N]aučno istraživanje je društvena aktivnost. Tehnologija, umetnost i religija su možda mogući za Robinzona Krusoa, ali pravo i nauka nisu. [Ziman 1968: 10]

Veoma važan Mertonov rad tiče se višestrukih i singularnih otkrića (Merton 1961) i u njemu se traga za odgovorima na dva pitanja – ono o otkrićima, ali i na pitanje o geniju, tj. čoveku koji dolazi do otkrića. Na prvi pogled možda deluje čudno Mertonova tvrdnja da u istoriji nauke izuzetak predstavljaju otkrića koja su učinjena samo jedanput. Štaviše, ta otkrića zahtevaju posebna objašnjenja, a ne ona višestruka, i singularna otkrića se najadekvatnije mogu tretirati kao potencijalna višestruka (za kritiku ove ideje vidi Stokes 1986). Dve tradicionalno suprotstavljene teorije naučnog razvoja tiču se pokušaja objašnjenja uloge čoveka koji dolazi do otkrića. Merton se zalaže za sociološko, a ne psihološko objašnjenje. On ne spori nijednu stranu argumenta, jer je razumljivo da je za nastanak nekog otkrića najčešće potrebna interakcija biološko-psiholoških i environmentalnih faktora, i zato insistira na sociološkoj koncepciji naučnog genija. Na ovaj način koncipiran, genije je onaj čovek „čiji rad će na kraju biti ponovo otkriven.” (Merton 1961: 484) Genije tako postaje funkcionalni ekvivalent brojnim naučnicima sa manje ili više talenta. I zaista, najveći naučnici često su bili uključeni u višestruka otkrića (a time i u rasprave o prioritetu).

229

Prilikom razmatranja naučne revolucije u 17. veku teoretičari su svoja objašnjenja zasnivali na tri mogućnosti. Objašnjenje preko individualnog naučnog genija (pretežno objašnjenja istoričara), preko evolutivnog karaktera naučnog znanja ili što je pretežno slučaj sa sociolozima, objašnjenje preko značaja neposrednog društvenog okruženja (Merton 1938b). Određena „količina” genijalnosti neophodna je za neke poduhvate koje mi danas posmatramo kao delove naučne revolucije, međutim, preterano naglašavanje genijalnosti podrazumeva da je naučna revolucija nepredvidiva i teško objašnjiva (vidi Kearney 1964, 1965). Teorije o „velikom čoveku” u društvenim naukama nisu nove. Sredinom 19. veka Karlajl (Carlyle 1841/1872) je pisao o „herojima”, dok je Edvin Boring smatrao da „[t]eorija o velikom čoveku ne može da bude pogrešna. Ona izražava isuviše očiglednu istinu o društvu.” (1950: 339) Situacija je ipak daleko komplikovanija od ove konstatacije. Boring pravi razliku između personalističkog i naturalističkog shvatanja genija, za koja je moguće da budu i protivrečna i komplementarna. Personalističko shvatanje čoveka vidi kao potpuno slobodnog agensa, dok je naturalističko donekle šire i može da inkorporira ovo prvo, jer posmatra genija ne samo kao prethodnika novina, već i kao konsekvencu njemu prethodećih zbivanja. Naturalističko shvatanje time negira misteriju i pokazuje preduslove genijalnosti. Boring je pokušao da nađe sinkretističko objašnjenje. „Personalistički argument bio je da veličina čoveka determiniše veličinu otkrića. Naturalistički argument obrće kauzalni red; veličina otkrića je ta koja determiniše veličinu pronalazača.” (str. 341) U oba slučaja „veliki ljudi” dolaze do velikih otkrića. Karlajlova objašnjenja su personalistička, a verovatno najpoznatiji rad koji zagovara tačnost teorije o velikom čoveku je Džejmsov tekst (James 1880), dok je najpoznatija kritika takvog stava Kroberov tekst (Kroeber 1917). Kroberovu argumentaciju je kasnije prihvatio Lesli Vajt (White 1949/2005) i ona spada u domen kulturnog determinizma. Džejms svoj tekst počinje čuđenjem što do tada nikom nije palo na pamet da postoji paralela između činjenica socijalne evolucije i mentalnog rasta rase, s jedne, i Darvinove teorije evolu-

230

cije, s druge strane (James 1880). „Uzroci stvaranja velikog čoveka leže u sferi, u potpunosti nedostupnoj socijalnom filozofu. On jednostavno mora da prihvati genije kao podatke, kao što Darvin prihvata svoje spontane varijacije.” (str. 445) Džejms je bio svestan uticaja okruženja, tako da govori (str. 448) kako je socijalna evolucija rezultat interakcije dva nezavisna faktora, individue i društvenog okruženja. Individua poseduje određene fiziološke i intra-socijalne atribute, dok okruženje ima „zadatak” da ih prihvati ili odbaci. Oba faktora su značajna za promenu, jer individua daje impuls, a zajednica ga ili prihvata ili odbacuje. Njegova teorija nije toliko jednostrana što su mu pripisivali kasniji kritičari. Evoluciono shvatanje istorije ne može da negira vitalni značaj individualne inicijative, jer se time zapada u „orijentalni fatalizam”. Godinu dana kasnije Fisk (1881) hvali analogiju genija sa Darvinovim spontanim varijacijama i genije posmatra kao sociološke varijacije, a i biološke i sociološke varijacije su odstupanje od proseka. Takođe smatra da socijalna filozofija nije u stanju da objasni genija. Fisk i Alen (Allen 1881) „našu rasu” vide kao progresivnu, jer rasama pridaju određeni karakter i osobine. Ne slažu se po pitanju Džejmsove analogije, tako da Alen ukazuje na njenu pogrešnost. Od klasičnih sociologa Kuli je posvetio pažnju ovoj temi, i to dosta temeljno (Cooley 1897). Genijalnost je za njega nešto sa čime se čovek rađa, neka vrsta sklonosti ka velikim postignućima, a slava je priznanje veličine od strane drugih ljudi. Između genijalnosti i slave nalazi se delovanje društva na individuu (obrazovanje, šanse, razni uticaji itd.). Produkcija genija je tako funkcija „rase”, a dodeljivanje slave je funkcija istorije. Reakcije na ova mišljenja u sociologiji potiču od Vilijama Ogberna i Doroti Tomas (Ogburn and Thomas 1922), koji su raspravljali o neizbežnosti otkrića i na osnovu 148 slučajeva nezavisnih otkrića i izuma zaključili su da određene inovacije postaju bukvalno neizbežne, tako što određeno znanje biva akumulirano u kulturnom nasleđu i tako što socijalni razvoj usmerava pažnju istraživača ka određenim problemima. Autori se pozivaju na Krobera (Kroeber 1917) koji zaključuje da su otkrića posledica dva

231

faktora: mentalne sposobnosti i postojećeg statusa neke kulture. Ne računajući slučajna otkrića, Ogbern i Tomas pretpostavljaju da su izumitelji ljudi koji su mentalno obdareni, ali skreću pažnju na to da sposobnost može da varira tokom vremena i određenih vremenskih perioda. Ako govorimo o urođenoj sposobnosti, a ne o onoj koja je rezultat vežbanja i obrazovanja, onda je sledeći primer veoma ilustrativan. „Bilo koji srednjoškolac danas zna bolje matematiku od Aristotela, ali njegova urođena sposobnost za matematiku verovatno je mnogo manja.” (Ogburn and Thomas 1922: 87) Za pojavu genija veoma je bitan stadijum razvoja materijalne kulture, a elementi materijalne kulture u nekom vremenu u velikoj meri određuju prirodu određenih izuma. Za neke izume potrebne su „kulturne pripreme” (str. 88). Autori na kraju zaključuju (što će u velikoj meri uticati na kulturološki orijentisane teoretičare) da procesi kulturne evolucije moraju biti objašnjeni uz pomoć kulture i društva, dakle preko sociologije, a ne biologije i psihologije (str. 93). Ogbern se kasnije (Ogburn 1926) vratio ovoj temi, ukazujući na greške svojih prethodnika koji (navodno) brkaju dve koncepcije veličine – veličinu koja se pripisuje nasleđu i veličinu koja je produkt i okruženja i nasleđa. Kulturnu varijabilnost smatra važnijom od biološke i zato (pre)naglašava značaj kulturnih sila u produkciji genija. Poput Džejmsa, ni autori suprotstavljenog stanovišta nisu toliko jednostrani kao što se na prvi pogled čini. I Ogbern insistira na bitnosti mentalnih sposobnosti i kulturnog materijala, ali i trećeg faktora, kojeg naziva „socijalnim valuacijama” (str. 228). Društvo može/ne mora da ohrabruje izume. Oni zavise od društvenih sila i predstavljaju neku vrstu „dinamičkih želja grupe.” (str. 228) To su impulsi koji deluju na velikog čoveka i u ovom slučaju on je medijum kroz koji se te sile iskazuju. Problem „velikog čoveka” bitan je i za razmatranje umetnosti i religije, što Ogbern i naglašava. Tekst Ogberna i Doroti Tomas ostavio je veliki uticaj na Mertona i Barbera, čija pozivanja na ovaj rad su veoma česta. Barber poput Mertona smatra da „[n]aučno otkriće nije misteriozni ishod neobjašnjivog individualnog genija.” (1952/1962: 252) Ono

232

zavisi od određenih društvenih procesa u kojima i individue, ali i društvo, imaju veoma važnu ulogu. Barber uobičajenu distinkciju izuma, kao neke mašine ili fizičke stvari, i otkrića, kao novog skupa ideja, smatra neprihvatljivom, jer novi skup ideja stoji u osnovi i izuma i otkrića. Zato on ova dva termina smatra analitički istim i koristi ih naizmenično1. Poput Mertona, i on odbacuje ekstremna tumačenja procesa otkrića, jer kulturno nasleđe samo čini izum mogućim, a ne neizbežnim. „Društveni uticaji nauke postavili su ograničene alternative za individue, ali one su ipak alternative, a ne predeterminisane staze.” (str. 270)2 Malo je bilo sistematskih istraživanja o tome kako se zaista odvijaju procesi istraživanja i otkrića, jer način na koji naučnici govore o svojim otkrićima često zamagljuje veoma važne aspekte ovog procesa. To je zato što su određene norme institucionalizovane u njihovoj profesionalnoj zajednici, zbog čega se od naučnika očekuje da najviše govore o logičkoj strukturi metoda koje su koristili i idejama na koje su nailazili tokom istraživanja, a koje imaju veze sa konceptualnim okvirom relevantne naučne specijalnosti (Barber and Fox 1958). Sve ostale osobenosti ovog procesa najčešće se smatraju „slučajnim”. Zato se od naučnika očekuje da ne govori o „irelevantnim” socijalnim i psihološkim aspektima istraživačkog procesa i tu praksu objašnjavanja naučnog istraživanja možemo nazvati „retrospektivnom falsifikacijom” (str. 128). Naučnici biraju samo one komponente stvarnog 1 Ogbern (Ogburn 1928: 26–27; vidi i 1929) je proces izuma podelio na četiri dela: (1) poreklo ideje, (2) pokušaj da se ona formuliše, ali na način na koji ju je moguće verifikovati, (3) naučnu verifikaciju ili test i (4) razvoj praktične i komercijalne upotrebe. 2 Jedna novija studija (Diamond 1997) može da posluži za proširenje rasprave o velikom čoveku. Ako se ljudska istorija posmatra makroskopski, u jednom širem evolucionom kontekstu, psihološka obdarenost i socijalno okruženje postaju nezadovoljavajuće kategorije za raspravu o ljudskoj ingenioznosti. Mora se uzeti u obzir i prirodno okruženje koje je svojim osobenostima nametalo čoveku potrebu da ga savlada. Tako su, recimo, veoma bitne i geografske osobenosti nekih regiona koji su zahvaljujući toj prirodnoj činjenici imali olakšane okolnosti za bržu kulturnu evoluciju. Teško da je veliki čovek mogao to da postane tokom istorije u okolnostima gde je gustina naseljenosti bila izuzetno mala i gde je protok informacija bio otežan geografskim uslovima. Međutim, situacija je drugačija ako govorimo o savremenoj nauci.

233

istraživačkog procesa koje imaju primarnu funkciju, a prećutkuju ono što se može otkriti u njihovim memoarima i neformalnim međusobnim razgovorima. Takva selekcija izobličuje, a u izvesnom smislu i falsifikuje ono što se zaista događalo tokom samog procesa istraživanja. Metanaučne analize nauke ne mogu biti kompletne bez psihologije, naročito kognitivne i socijalne. Zato ni sociologija nauke ne sme da zapostavlja rezultate psihologije nauke, odnosno psihologije naučnika. Teorije (npr. Roe 1961) koje tvrde da se društveni naučnici razlikuju od prirodnih u pogledu ličnosti i motivacija su netačne, a psihologija naučnika ne može ostati na pukom teorijskom i spekulativnom nivou. Ona može da pojasni mnoge osobenosti naučnika, jer se nauka ne može razmatrati bez obraćanja pažnje na subjektivnost ljudi koji je upražnjavaju. Kada naučnik dođe do neke hipoteze on je doslovno emocionalno vezan za nju. Ona je njegova kreacija kao što je umetničko delo kreacija umetnika, s tim što je naučnik u daleko težoj poziciji jer će njegova hipoteza na kraju biti ili odbačena ili prihvaćena, i podaci koji je eventualno potkrepljuju ili obaraju jesu deo javnog domena, što kritika umetnosti (nikad) nije. Jedini način da naučnik bude siguran da će dobiti priznanje jeste da objavi rad, odnosno da ga predstavi naučnoj javnosti. Zato je pravo na vlasništvo u nauci ograničeno. Objavljivanje rada označava gubitak ekskluzivnih prava na njega (vidi Zuckerman 1988a). Naučnici verovatno nisu ni svesni svojih ličnih vezivanja za sopstveni rad, tako da veliki broj njih veruje u „mit o impersonalnoj objektivnosti.” (Roe 1961: 457) Problem sa intelektualnim stvaralaštvom jeste u tome što je ono intimno, veoma lično i što se odvija i na „podsvesnom” nivou, što u znatnoj meri otežava njegovo izučavanje. Najverovatnije je da na početnim stadijumima mišljenje i ne mora da bude logički validno, već „prelogičko”. U pitanju je nasumično mišljenje, ali koje je ciljno usmereno i veoma teško za kontrolisanje. Inteligencija i naučna kreativnost nisu identični pojmovi, iako inteligencija igra (veoma važnu) ulogu u procesu naučne kreativnosti. Malo toga se zna o psihologiji stvaranja, odnosno o psihologiji kreativnosti i stvaralaštva, gde se može uvrstiti i naučni

234

rad, kao jedan specifičan oblik1. Mahoni (Mahoney 1979) navodi školski primer karakterizacije naučnika, gde ličnost naučnika navodno sadrži u sebi: (1) objektivnost i emocionalnu neutralnost; (2) racionalnost (koja je evidentirana superiornim intelektualnim sposobnostima); (3) otvorenost (spremnost da se menja mišljenje u skladu sa raspoloživim dokazima); (4) superiornu inteligenciju; (5) integritet pri sakupljanju i tumačenju podataka; (6) komunalnost (otvoreno i kooperativno deljenje znanja). Zaključak njegove analize je da ovih šest osobenosti ne važe za sve naučnike, jer oni nisu nikakvi posebni ljudi (osim možda u nekim domenima intelekta) u smislu da se njihova ličnost znatno razlikuje od ličnosti neke druge grupe ljudi (vidi i Goodenough 1993). „Razlika između naučnika i drugih nije u radu ljudskog uma, već u načinu borbe sa nesavršenostima ljudskog uma.” (Ben-David 1973: 450) Najradikalnije stanovište o kreativnosti možemo naći kod Fajerabenda (Feyerabend 1987) koji insistira na tome da kulturi nije potrebna individualna kreativnost i da je shvatanje o potrebi kreativnosti apsurdno i opasno. Navodno, i najracionalnije shvatanje sveta može da funkcioniše samo kada se kombinuje sa najiracionalnijim događajima i zbog toga je kreativnost za njega opasni mit. Veliko otkriće zaista ne mora da bude produkt kreativnosti, jer postoje otkrića koja su slučajnosti, ali preterano je reći da ona nije ni potrebna. Postoje dva glavna pristupa izučavanju kreativnog rada (Gruber 1981; Holmes 1981). Jedan naglašava tzv. Aha Erlebnis, a drugi naglašava procesualnost nastanka ideja, gde je kreativno mišljenje proces, a ne događaj. Ove ideje ne moraju nužno da budu suprotstavljene i/ili isključive. Prema popularnim koncepcijama naučnog otkrića puno pažnje se posvećuje eureka iskustvu. Zato Gruber (1981) govori o „tri B” koja su navodno veoma bitna za kreativnost: kupanje („bath”), krevet („bed”) i autobus („bus”). Ovi doživljaji uglavnom su opisivani kao veoma retki, nagli, kao da nemaju nikakvu unutrašnju strukturu, i predstavljani su kao 1 Ziman umesto kreativnosti predlaže da se analizira imaginacija, kao sposobnost da se konstruišu novi obrasci i kombinacije ideja. Pored imaginacije, (dobar) naučnik mora da poseduje i kritički smisao i učenost, jer se moderni naučnik ne rađa, on se stvara (1968: 81).

235

neka vrsta singulariteta ili naglog raskida sa prošlošću. Adekvatan opis aha-doživljaja morao bi u sebi da sadrži frekventnost, brzinu i trajanje, a to onda prestaje da bude trenutak, već postaje proces. Možda najpoznatiji primer aha-doživljaja, Arhimedovo otkriće, pisano je tri veka kasnije od strane Vitruvija. Danas znamo i da je priča o Njutnu i jabuci apokrifna. Mi o otkrićima najčešće saznajemo od samih istraživača koji kontekst otkrića obično beleže posle izvesnog vremena. Problemi sa ovim objašnjenjima su brojni, a mnogi su čisto psihološke prirode. Povodom aha-doživljaja i transformacije sećanja bitan je proces „teleskopiranja”, gde se kompleksan događaj u vremenu sažima u jednu tačku (Gruber 1981). Na ovaj način javlja se dvostruka šteta, jer nestaje vremenska struktura otkrića, a istovremeno se gube iz vida brojni odnosi sa drugim bitnim procesima, od kojih ne moraju svi da budu psihološke prirode. Njutnova annus mirabilis je isto jedna vrsta mita, iako nam dolazi od samog Njutna. Postoje dokazi da je on zaista započeo rad na optici, mehanici i gravitaciji, kako je i sam to opisao, ali ta postignuća nisu završena onako kako je on to kasnije mislio da je bio slučaj (vidi Westfall 1980). Nije sporno da su aha-iskustva česta, ali ona imaju temporalnu i konceptualnu strukturu i ne predstavljaju neki radikalan prekid sa prošlim razmišljanjima, jer su epizode stvaranja najčešće kompleksni intelektualni procesi. S druge strane, poznato je da ljudi pojednostavljuju svoja sećanja i organizuju ih u veće celine. O mikrogenezi naučnog mišljenja još uvek je poznato malo toga, ali dovoljno se zna da bi se mogla odbaciti bukvalna tačnost eureka principa. Kun (Kuhn 1962) zapaža da su dugo vremena naučnici i istoričari nauke proces otkrića razmatrali kao singularni događaj, koji iako ima preduslove i posledice, nema internu strukturu. On smatra da za mnoga naučna otkrića, a naročito ona najvažnija i najinteresantnija, nije prikladno postaviti pitanja „gde” ili „kada”. Otkrića najčešće počinju eksperimentalnim ili opservacionim izdvajanjem anomalije koja se ogleda u „neuspehu” prirode da bude u skladu sa našim očekivanjima. Tada period normalne nauke biva narušen i stvaraju se preduslovi za naučnu revoluciju (Kuhn 1962/1970).

236

Što se tiče naučne kreativnosti, mogući način za njenu ocenu je preko strukturalne analize naučnog rada (Dirk 1999). Naučni rad se najčešće sastoji iz hipoteze, metoda i rezultata, koji su u literaturi ili već poznati ili nepoznati. Na taj način naučna originalnost može da se definiše kao permutacija novih i starih informacija i tako se dobija osam tipova originalnosti – kada su svi elementi od ranije poznati, pa sve do situacije kada su svi elementi novi1. Problem je u tome što je u nauci jedan od mehanizama za ocenu tuđeg rada proces recenziranja od strane savremenika, a naučna novina ne može da ima savremenike, tako da se vrlo lako može dogoditi da neka novina bude odbačena jer može da bude suprotstavljena (u manjoj ili većoj meri) već uspostavljenim kanonima neke discipline (vidi Polanyi 1963). U nauci postoje mnoge teorije kreativnosti, ali nijedna još uvek nije samodovoljna i u potpunosti zadovoljavajuća. Pomenućemo samo neke, ali bez ocenjivanja njihove adekvatnosti, jer tako nešto zahteva daleko temeljniji prikaz i analizu. Veoma interesantan pokušaj potiče od primene darvinističke teorije na problem kreativnosti. Evolucija znanja može da se predstavi kao proces zasnovan na generisanju varijacija koje proizvodi ljudski um, ali pitanje na koje je potrebno dati odgovor jeste na koji način on stvara te varijacije. Donald Kembel (Campbell 1960) je ponudio odgovor u vidu procesa (slepe) varijacije i (selektivne) retencije. Darvinistička perspektiva kreativnosti (Simonton 1999) uključuje produkciju određenih entiteta koji su istovremeno originalni i adaptivni. Na ovaj način i biološka evolucija jeste kreativan proces. Kreativna individua proizvodi originalne ideje koje podležu kognitivnim i sociokulturnim selekcionim procesima, gde dolazi do retencije ideja na osnovu određenih kriterijuma (npr. korisnosti, istine ili lepote). Originalna ideja je tako ideja koja poseduje malu a priori verovatnoću, što samo ukazuje na to da neke ideje moraju da nastanu tokom procesa selekcije. Sternberg (npr. Sternberg and Lubart 1992) je u svojim radovima ponudio investicionu teoriju kreativnosti, smatrajući da 1

Struktura rada u kojem je sve od ranije poznato (i hipoteza i metod i rezultati) bi izgledala P-P-P, a struktura rada gde je sve novo N-N-N. Permutacijama se dolazi do osam tipova originalnosti.

237

se najveći kreativni doprinosi mogu ostvariti u oblastima (ili sa idejama) koje se u datom vremenu ne cene. Po ovom modelu kreativnost sadrži šest komponenti: inteligenciju, znanje, stil mišljenja, ličnost, motivaciju i kontekst okruženja. On razmatra i kognitivne i nekognitivne varijable. Ajsenk (Eysenck 1993) razlikuje (a) kreativnost (ili originalnost) kao dispoziciono obeležje ili kognitivni stil koji je normalno distribuiran u populaciji i koji je opšti u svojoj primenljivosti i (b) kreativnost definisanu preko izuzetnog postignuća, koje se procenjuje preko naučnog ili umetničkog rada, koji ima distribuciju u obliku J-krive i koja je visoko specifična u svojoj primeni. Sajmon (Simon 1983) kao karakteristike kreativnog mišljenja navodi: (1) spremnost da se prihvate nejasno definisani problemi i da se postepeno strukturiraju; (2) kontinuiranu preokupaciju problemima tokom znatnih vremenskih perioda; (3) ekstenzivno pozadinsko znanje iz relevantnih i potencijalno relevantnih oblasti. Ovim se negira „romantičarsko shvatanje” otkrića sa „uvidima”, „intuicijom” i „kreativnim momentima” (str. 4570). Kolins (Collins 1987, vidi i 1998) nudi sociološku teoriju intelektualne kreativnosti koja sadrži mikro i makro aspekte: (1) individua sa sobom nosi „kulturni kapital”, tj. skup ideja koje je stekla iz prethodnih interakcija; (2) sve individue nose sa sobom određenu „emocionalnu energiju” koju su stekli iz prethodnih interakcija (u pitanju su entuzijazam, poverenje i asertivnost ili pasivnost, depresivnost i povučenost); (3) individua nosi sa sobom osećaj sopstvenih „tržišnih prilika”. Ovo je percepcija, zasnovana pre svega na iskustvima iz skorije prošlosti. U pitanju je procena o tome sa kojim osobama se može stupati u interakcije i koji je odnos moći i statusa u odnosu na druge. Za intelektualnu inovativnost veoma je bitan kulturni kapital koji ne nastaje u izolaciji, već u mrežama interakcije sa drugim individuama, što je važan momenat Kolinsove teorije. Jedna često zapostavljena komponenta stvarnog procesa naučnog otkrića, koja se izostavlja ili skriva u naučnim izveštajima o procesu otkrića, jeste element nepredvidivog razvoja ili slučajne

238

sreće, o čemu je prvi govorio Merton (1945: 469n18, 1948a) preko pojma „slučajnog otkrića”1. Slučajnost i sreća u nauci su bitni koliko i pripremljenost pre istraživanja, ali je o toj komponenti veoma malo pisano (rad Barber and Fox 1958 detaljno opisuje ovaj proces). Merton (1948a: 506) je govorio o „serendipity” obrascu, tj. obrascu slučajnog otkrića, da se on odnosi na relativno često iskustvo posmatranja nepredviđenih, anomalnih i strategijskih podataka koji postaju osnova za formulisanje nove teorije ili za širenje postojeće teorije. Podatak je nepredviđen jer je istraživanje usmereno ka testiranju jedne hipoteze, a rezultat se odnosi (i) na neke druge teorije. Anomalija se odnosi na to da su posmatranja ili rezultati inkonzistentni sa preovladavajućom teorijom ili postojećim činjenicama. U oba slučaja inkonzistentnost može da stimuliše dalje istraživanje. Neočekivana činjenica je strategijska ako ima uticaja na opštu teoriju, a od teoretičara zavisi da li je u stanju da detektuje univerzalno u partikularnom. Obrazac slučajnog otkrića ima daleko veći značaj nego što se to čini na prvi pogled. On može da se proširi i na temu „standardnog naučnog rada” i „obliterovanih naučnih slučajnih otkrića” (Merton 2004). Suštinu ovih problema Merton je sažeo 1

Merton (1945: 469n18) pojam „serendipity” objašnjava kao komponentu istraživanja, tj. otkriće validnih rezultata do kojih se došlo slučajno, nenameravano. Ovu temu on je prvi put načeo radom o nepredvidivim i neočekivanim posledicama društvene akcije (Merton 1936). Reč „serendipity” u engleskom jeziku ima veoma interesantnu istoriju, kojom se Merton sa Elinor Barber pozabavio pre pola veka, 1958. godine. U pitanju je zajednička knjiga koja nije objavljena na engleskom sve do 2004. godine, nakon smrti oba autora. Elinor Barber je preminula 1999. godine, dok je Merton doživeo da vidi izdanje knjige na italijanskom (Merton and Barber 1958/2004). U pogovoru knjige Merton (2004) navodi i srpskohrvatski prevod reči „serendipity”: „sposobnost srećnih otkrivanja slučajem” i „sposobnost sretnog slučajnog otkrivanja” (str. 254). Termin „serendipity” skovao je Horas Volpol 1754. godine, a insipiracija mu je bila bajka „The three princes of Serendip”. „Serendip” je staro ime za Cejlon, tj. Šri Lanku. Ovaj pojam najlakše je definisati opisno, kao „dolazak do srećnih i neočekivanih slučajnih otkrića” ili kao „potragu za jednom stvari i pronalazak druge”. Najpoznatiji istorijski primeri ovakvih otkrića jesu: Kolumbova, Keplerova, Plankova, Hercova, Rendgenova, Bekerelova i dr. (vidi Barber and Fox 1958; Merton and Barber 1958/2004; Kantorovich and Ne’eman 1989).

239

u jednoj rečenici: „Ukratko, publika zahteva dobro formulisan argument koji retrospektivno nameće logičku formu o romansi istraživanja.” (str. 270) Piter Medavar je u jednom svom govoru pod nazivom „Is the scientific paper a fraud?” (Medawar 1963) kritikovao „standardni naučni rad”, a pod tim se obično pretpostavlja da je naučno otkriće induktivan proces. [N]e mislim, naravno, na to da „naučni rad pogrešno predstavlja činjenice”, i ne mislim da su interpretacije koje ćete naći u naučnom radu netačne ili namerno pogrešne. Mislim da naučni rad može da bude prevara jer pogrešno predstavlja procese mišljenja koji prate ili dovode do nastanka rezultata koji je opisan u radu. To je pitanje i odmah ću reći da je moj odgovor „da”. Naučni rad u svojoj ortodoksnoj formi otelotvoruje totalno pogrešnu koncepciju, čak i travestiju, prirode naučne misli.

Ričard Fajnmen (Feynman 1966) je na sličan način izneo svoju kritiku. U svom predavanju povodom Nobelove nagrade Fajnmen ističe kako naučnici prikrivaju stvarne procese koji se odvijaju tokom otkrića i svoje predavanje je iskoristio da istakne pravi proces otkrića (naglašavajući da mu to nigde ne bi bilo dozvoljeno da objavi). Rad u kojem je prvi put objavljeno otkriće DNK sadrži oko 900 reči (Watson and Crick 1953) i predstavlja verovatno najpoznatiji primer „standardnog naučnog rada” i „obliterovanih naučnih slučajnih otkrića”. U radu se ne govori o procesu otkrića, ali značajno je to što su se kasnije pojavile dve verzije utrkivanja za otkriće DNK, i od strane Votsona i od strane Krika (Watson 1968/2001; Crick 1988), koje daju „realniju” sliku (o tekstualnom ubeđivanju preko naučnog rada prilikom naučnih kontroverzi vidi npr. Yearley 1981b). Radikalne naučne promene obično su započete preko aktivnosti rešavanja problema unutar normalne nauke (Kuhn 1962/1970). Aktivnost kojom se rešava jedan problem dovodi do nepredviđenih rezultata. Iako se ovakva otkrića javljaju najčešće u okviru normalne nauke, ona mogu da dovedu do procesa naučne revolucije. „Slepo” otkriće je nužan uslov naučne revolucije, jer su

240

naučnici najčešće „zarobljeni” unutar preovladavajuće paradigme i retko kada namerno pokušavaju da pređu njene granice (Kantorovich and Ne’eman 1989). Naučnik teško može da bude emocionalno neutralan u svom radu, što je rečeno. Zato je sasvim uobičajeno da postoji otpor prema izmeni već usvojenih teorija ili teorijskih stanovišta, što ne znači da je konverzija stanovišta nemoguća ili da je uvek ispunjena iracionalnim elementima. Otvorenost, u smislu prihvatanja novih dokaza i ideja osporena je mnogo puta u literaturi, pre svega od strane Koena (Cohen 1952), Barbera (1961) i Kuna (Kuhn 1962/1970)1. Psihološke komponente ovog procesa biće obrađene kod razmatranja Plankovog principa. Kada je Barber (1961) pisao svoj, danas klasični tekst iz sociologije nauke, nije bilo puno radova koji su se bavili tematikom opiranja naučnika novim otkrićima (rad koji se kasnije bavio ovim problemom je Duncan 1974). On zamera dotadašnjim usputnim pokušajima da se objasni otpor prema novim otkrićima što su bili isuviše inkluzivni i nejasni. Odgovori na otpor koji se pozivaju na činjenicu da su „naučnici ipak ljudska bića koja greše”, da je problem otpora u „Zeitgeist-u”, „ljudskoj prirodi”, „nedostatku progresivnog duha”, „strahu od novih stvari”, „klimi mišljenja” itd. za njega nisu validni. Pojam „Zeitgeist” je prvi verovatno upotrebio Gete 1827. godine, ali ga je ograničio na nesvesne, pritajene i implicitne efekte klime mišljenja, jer je smatrao da su obrazovanje i ubeđivanje neefikasni načini za promenu mišljenja. Kasnije je bilo raznih mističnih tumačenja Zeitgeist-a, kao neke superorganske duše, besmrtne svesti koja tokom istorije sazreva i ispunjava svest ljudi itd. Boring (1955) ga shvata kao „skup totalne socijalne interakcije” (str. 102) koja je uobičajena za određeni period i određeno vreme. U ovom smislu Zeitgeist ima dvojaku ulogu, jer može da ide u prilog razvoju naučnog znanja, ali može i da ga koči. Problem je u tome što najčešće ovaj pojam ne objašnjava ništa. Ova holistička teorija ne nudi nikakve kauzalne mehanizme preko kojih bi se 1 Dejvid Edž (Edge 1996b: 728–729n1) navodi da su Kunova neposredna inspiracija povodom ovog problema bili Barber i Koen.

241

individualna interesovanja i verovanja mogla objasniti. Ipak, ne treba smetnuti sa uma da kreativnost može da se javi samo uz socijalne stimulanse (Boring 1963)1. Adekvatnije je drugačije objašnjenje, koje probleme u nauci deli na intrinzične (koji su od interesa za naučnike, tehnologe i medicinare) i ekstrinzične (koji naglašavaju odnos nauke, tehnologije i medicine sa drugim društvenim institucijama i širom kulturom) (Blanpied 1974). U intrinzične kategorije spada i pitanje vrednosti koje su inherentne nauci. Slika o naučniku koji isključivo traga za istinom konzistentna je sa (netačno shvaćenom) tradicionalnom ekskluzivnošću naučne zajednice. Potpuno objašnjenje mora da inkorporira i psihološku dimenziju, tj. faktor određene ličnosti, jer su razni autori pominjali i otpor naučnika promeni mišljenja. Ali, isto tako, nužne su i kulturne i socijalne dimenzije, tj. zajednički obrasci idejnih sistema i obrazaca socijalne interakcije koji takođe doprinose otporu. Barber (1961) razmatra prvenstveno kulturne i socijalne faktore. U pitanju su: osnovni koncepti nekih naučnih disciplina koji se mogu menjati novim otkrićima, metodološke koncepcije određenih naučnika, religijske ideje, profesionalni ugled (status) onog koji dolazi do otkrića, obrasci specijalizacije koji preovladavaju u nauci u datom vremenu i naučna društva, „škole” i stariji naučnici koji se opiru drugačijim koncepcijama. Koen (Cohen 1952) je govorio o ortodoksiji u nauci. Reč „ortodoksija” nije uobičajena u raspravama o nauci zbog svoje konotacije koja je naizgled antitetična duhu nauke i slobodnom istraživanju. Pitanje je koliko (i da li) ima naučnika koji su zadovoljni objavljivanjima novih teorija koje se kose sa njihovim nauč1 Umesto Zeitgeist-a ili sveukupne klime mišljenja, koji je prilično nejasan pojam za objašnjenje intelektualnih kauzalnih odnosa, u nekim analizama nudi se alternativa u vidu izo-emocionalne linije (Feuer 1971a, b) koja se sastoji od izo-emocionalnih teorija ili ideja. „[N]eka ideja je izo-emocionalna sa drugom ili sa bilo kojom kulturnom manifestacijom kada je ekspresija, refleksija, ishod ili projekcija iste vrste emocije. Kada dati deo intelektualne klase oseća da je pod uticajem zajedničke osnovne emocije, on u ovom smislu postaje intelektualna zajednica, a njeni intelektualni proizvodi koji izražavaju zajedničku emocionalnu osnovu donošenja odluke konstituišu izo-emocionalnu liniju.” (str. 315)

242

nim ubeđenjima, bez obzira na ljubav prema istini. Naučnici nisu drugačiji ljudi od ostatka populacije i pre napuštanja teorije oni se služe svim dostupnim i poznatim intelektualnim mehanizmima kako bi spasili staru doktrinu, ortodoksiju, odnosno paradigmu. Ove procese Koen naziva „inercijama uma” (str. 506) koje se javljaju kada kroz istoriju nauke tragamo za genezom, diseminacijom, prihvatanjem i odbijanjem ili revizijom neke naučne ideje. Drugi naziv za ovu pojavu mogao bi da bude „tradicionalizam”. Možemo govoriti o internim i eksternim ortodoksijama, gde se interne odnose na one koje potiču iz same nauke, a eksterne na one koje potiču od spoljašnjih uticaja, poput lisenkoizma. Na prvi pogled može se činiti da ortodoksija sprečava brži napredak nauke, ali ona zapravo omogućava sigurniji napredak, jer deluje kao neka vrsta selektivnog kriterijuma koji mora biti zadovoljen. „Ortodoksija predstavlja prepreku za svaku novu naučnu ideju.” (str. 509) Poput Koena, i Prajs (Price 1963) otpore u nauci smatra funkcionalnim mehanizmima konzervativizma nauke. Međutim, u nauci se promene teorija i paradigmi de facto događaju i Kun (Kuhn 1962/1970) objašnjava da se one odvijaju kao vrsta konverzije. Zato Ričards (Richards 1987) njegovu teoriju razmatra kao geštalt teoriju. Promena paradigme je promena pogleda na svet naučnika koji ga više ne vidi istim očima1. 1 O ovom problemu verovatno najpoznatiji radovi pripadaju Hortonu koji je pisao o afričkoj konverziji, koja se tiče konverzije od „tradicionalnih” ka „svetskim” religijama (Horton 1971). Islam se u zemlji Joruba (u najvećoj meri obuhvata deo Nigerije) pojavio sredinom 18. veka, a hrišćanstvo sredinom 19. veka. Islam su doneli učeni ljudi i trgovci sa severa, a hrišćanstvo misionari koji su dolazili sa obale. Nekoliko decenija hrišćanstvo je bilo ograničeno na povratnike iz Sijera Leonea i na nekolicinu ljudi koji su živeli van svojih rodnih gradova. Međutim, u 20. veku Evropljani su postali simbol moći, a samo hrišćanstvo počelo je da se shvata kao deo većeg poretka koji je uključivao zapadnjačko obrazovanje, kolonijalnu administraciju, trgovinu i industriju. Tako se stvarala povoljna klima za konverziju (str. 86). Afrička kosmologija je uglavnom sadržala manje duhove i jedno vrhunsko biće. Ovi manji duhovi bitni su za događaje i procese mikrokosmosa lokalne zajednice i njenog okruženja, dok je vrhunsko biće zauzeto događajima i procesima u makrokosmosu, tj. u svetu kao celini. Pošto je mikrokosmos deo makrokosmosa, manji duhovi su ili manifestacije vrhovnog bića ili entiteti koji svoje moći crpe od njega. U vreme rapidnih društvenih promena Afrikanci su shvatili da je

243

Kao što se može videti, pomenuti autori nisu dovodili u pitanje snagu naučnih dokaza pri promeni stanovišta, tj. konverziji. Ova teza se javlja sa konstruktivistima. Kada budemo govorili o Plankovom principu, jednoj od velikih zabluda sociologije i filozofije nauke, videćemo da promena stanovišta na osnovu dostupnih uverljivih dokaza i nije tako retka u nauci, naročito ako se govori o najvećim umovima nauke. Pitanje koje bi bilo izuzetno interesantno istražiti (nije nam poznat tekst koji se direktno time bavi) jeste da li postoji razlika između otpora promeni stanovišta kod „najvećih” naučnika i onih „osrednjih”. U literaturi ima naznaka o ovom problemu (Kim 1994a), ali intuitivno razmišljanje nudi jednako plauzibilne teze koje bi išle u korist i jednoj i drugoj hipotezi. Ako je Lotkin zakon tačan, najveći naučni progres potiče od veoma malog broja naučnika koje možemo smatrati „velikim” i onda je intuitivno očekivanje da će tvorac ideje pružati najveći otpor njenoj promeni. Isto tako, „veliki” naučnik može lako da se prilagodi novoj paradigmi i da i u njoj postigne velike rezultate. S druge strane, ništa manje intuitivna nije hipoteza o tome da se „osrednji” naučnici plaše promene ideje, jer zbog svoje „osrednjosti” imaju strah od prilagođavanja novom intelektualnom okruženju i njihov dotadašnji rad gubi čak i na istorijskom značaju, što nije slučaj sa postignućima „velikih” naučnika koji imaju osigurano mesto u istoriji makar i zbog pogrešne teorije. Pitanje je, zapravo, čije investicije su više ugrožene naučnim progresom. Na kraju ćemo se osvrnuti na jedan autobiografski prikaz i demonstraciju konzervativizma u nauci koji dolazi od Polanjija (Polanyi 1963), koji se 1948. godine povukao iz svoje profesije njihov tradicionalni pogled na svet postao neadekvatan metod objašnjenja, predikcije i kontrole. Kada su granice mikrokosmosa počele da se ruše (npr. inkorporiranjem afričkih država u evropske imperije), makrokosmos je počeo da vrši uticaj na svakodnevni život i ljudi su doživeli duhovnu krizu. Jedino ko je mogao da im pomogne da se snađu u novoj situaciji bilo je glavno božanstvo. Zato su bili prinuđeni da prihvate zadovoljavajuću kosmologiju koju su pronašli u islamu i hrišćanstvu. Ipak, u samom procesu konverzije tradicionalna kosmologija je igrala važnu ulogu. Ona je imala pomenutu strukturu i kako su društveni odnosi i granice svakodnevnog života bivali redefinisani, sve manje pažnje je posvećivano manjim duhovima, a glavno božanstvo je postalo dominantno jer je pomagalo konvertitima da (makar prividno) razumeju, predvide i kontrolišu događaje (Horton 1975a, b).

244

(hemije) kako bi se posvetio filozofiji. Kao mladi hemičar on je 1914. godine napisao rad o adsorpciji koji je gotovo univerzalno bio kritikovan kao netačan ili je bio ignorisan, jer je bio u suprotnosti sa tada prihvaćenim teorijama. Kako i sam priznaje, Polanji verovatno nikad ne bi došao do teorije adsorpcije da je kojim slučajem imao boljeg uvida u razvoj tadašnje fizike1. Za ovu naučnu epizodu postoje i profesionalni razlozi koji se nalaze u hemiji tog vremena, ali nas prvenstveno zanimaju filozofske i sociološke implikacije ovog događaja, jer se nakon 25 godina ispostavilo da je teorija tačna. U svakom trenutku u nauci mora da postoji „pogled na prirodu stvari” (str. 1012) koji je zajednički naučnoj zajednici. Zato Polanji tvrdi da je naučna zajednica postupila ispravno kada je njegovu teoriju odbacila. Velika većina novih ideja koje se suprotstavljaju ustaljenoj tradiciji u nauci ispostavi se kao malo ili nimalo vredno. Prihvatanje svih novih ideja ugrozilo bi konsenzus u nauci i time bi intelektualna struktura nauke postala haotična, a standardi istraživanja bi postali ugroženi i neorganizovani. Za nauku kao instituciju bolje je da odbaci ideju koja će se kasnije pokazati kao tačna nego da prihvata sve nove ideje. Naučni metod jeste i mora da bude ortodoksija koja dopušta samo male količine devijantnosti. Za nauku kao instituciju naučni autoritet je nezamenljiv. On ima funkciju da očuva konsenzus u nauci i da preko svoje konzervativnosti ne dopušta olako prihvatanje novih teorija.

1 Verovatno kontraintuitivno deluje tvrdnja da neznanje ima svoje društvene funkcije, a kamoli da može da ima pozitivne konsekvence. Ono može da se definiše kao „odsustvo empirijski validnog znanja.” (Moore and Tumin 1949) Totalno znanje je „totalitet svih znanja koja su idealno dostupna čoveku . . . a ne samo ono što se veruje da je dostupno unutar konteksta socijalne akcije.” (str. 788n4) Ali pošto ono nije moguće, neznanje moramo posmatrati „ne kao pasivni ili disfunkcionalni uslov, već kao aktivan i često pozitivan element u delujućim strukturama i odnosima.”

245

6. Ortegina hipoteza, Lotkin zakon i Plankov princip [N]ova naučna istina ne trijumfuje preko ubeđivanja svojih protivnika i njihovog prosvetljenja, već pre zato što njeni protivnici na kraju umiru, a raste nova generacija koja je sa njom upoznata. [Plank, prema Zuckerman and Merton 1972/1973: 514]

Od svih društvenih institucija nauka je jedna od najviše stratifikovanih. Ono što je vrlo lako primetiti pri samo letimičnom pregledu naučnih bibliografija jeste postojanje velike nejednakosti u produktivnosti naučnika. U pogledu produktivnosti, uticaja i značaja naučnika postoje dve kompetitivne hipoteze – Lotkin zakon i Ortegina hipoteza. Pored njih, analiziraćemo još jednu uvreženu teoriju, Plankov princip, koja se tiče korelacije starosti naučnika i želje da se promeni mišljenje o nekom važnom problemu. U poznatoj analizi akumulativne prednosti, Alison i Stjuart (Allison and Stewart 1974) polaze od Lotkinog rada iz 1926. godine („The frequency distribution of scientific productivity”), gde je on napisao da se distribucija frekvencije naučnika koji objavljuju radove može predstaviti na sledeći način: F(n)=k/n2. U ovoj jednačini n predstavlja broj radova, F(n) je broj naučnika koji objavljuju n radove, a k je konstanta. Na osnovu ove i još nekih analiza koje će biti obrađene naknadno (npr. Price 1963; Allison et al. 1976) jasno se može zaključiti da manje od šest procenata naučnika objavljuje oko pedeset posto od ukupno objavljenih radova1. Lotkin zakon je među prvima formulisao Alfred Lotka, iako je danas kao najpoznatiji predstavnik ostao Derek Prajs (Price 1963, 1965, 1971, a za kritiku Prajsovih proračuna MacRoberts and MacRoberts 1982). U proseku naučni rad sadrži 15 referenci, od toga se 12 odnosi na druge serijske publikacije, a ne na knjige,

1

Interesantno je razmotriti i okolnosti koje utiču na to da naučnici ne objavljuju radove. Jedan od faktora koji može da ih obeshrabri jeste i loša recepcija njihovih radova od strane savremenika (vidi Boice and Jones 1984).

246

teze i neobjavljene radove. Taj prosek nam pokazuje samo deo celokupne slike, jer oko 10% radova uopšte ne sadrži reference. Na prvi pogled veoma iznenađujuće deluju i ostali Prajsovi rezultati, poput onog da u proseku svaki naučni rad koji je objavljen biva citiran oko jedanput godišnje. Svake godine oko 35% radova ne bude nikad citirano, a još 49% bude citirano samo jednom. To ostavlja ukupno oko 16% radova koji bivaju citirani oko 3,2 puta godišnje. Samo jedan procenat radova citira se više od šest ili više puta godišnje (njihov prosek je zapravo 12 puta godišnje). Pored ovih podataka koji posredno idu u prilog Lotkinom zakonu još jedan je veoma značajan, koji govori o tome da oko 10% svih radova „umre”, tj. ne bude nikada više citirano nakon prve godine po objavljivanju. Prema kriterijumu citiranosti može da se pravi razlika između „klasične” i „efemerne” literature (Price 1964, 1965). Ono o čemu malo šta znamo jeste korelacija broja puta koliko je neki rad citiran i broja referenci koje on sadrži. Ono što znamo (zahvaljujući Prajsovim briljantnim analizama) je da novi radovi najčešće citiraju veoma mali deo ukupne literature, jer pretežno citiraju novije radove. Ovu pojavu Prajs je nazvao „faktorom neposrednosti” (Price 1965). U pitanju je fenomen zbog kojeg se čini da su radovi stariji od desetak godina prevaziđeni ili zastareli. Jedni od prvih autora koji su empirijski testirali Orteginu hipotezu (na polju fizike) bili su Stiven i Džonatan Kol (Cole and Cole 1972). Kako smo već rekli, u skladu sa Orteginom hipotezom prosečni naučnici rade na manje važnim projektima i daju manji doprinos nauci, ali bez tih malih otkrića ne bi bio moguć ni proboj velikih naučnika. Koliko god ona intuitivno bila ubedljiva, empirijska istraživanja je opovrgavaju. Potrebno je samo istaći da Kolovi ne žele da negiraju činjenicu da velika otkrića zavise od malih, niti da velika stimulišu mala. Oni insistiraju na tome da naučnici koji doprinose nauci malim otkrićima u principu dolaze sa vrha naučne zajednice. Kunova normalna nauka za njih nije period u kojem rade „prosečni” naučnici, već elita. Kolovi zapravo istovremeno testiraju i Lotkinu, tj. Prajsovu tezu da je nauka visoko stratifikovan sistem.

247

Prajs (Price 1963) nije govorio o tome u kolikoj meri elita zavisi od ostatka naučne populacije. Podaci jasno ukazuju na to da vrhunski naučnici (i po svom radu i po radnom mestu na prestižnim univerzitetima) pretežno citiraju naučnike koji su isto pripadnici elite. Za ovaj fenomen postoje razna objašnjenja, kao na primer da u višim krugovima postoji neki osećaj grupne pripadnosti ili međusobnog poštovanja, da najprestižniji univerziteti dobijaju najviše sredstava itd. Ti prigovori ne stoje u svetlu empirijskih dokaza, jer i fizičari iz nižih slojeva najviše citiraju vrhunske stručnjake (S. Cole 1970). Babčuk i Bejts (Babchuk and Bates 1962) su istraživali situaciju u društvenim naukama i zaključili da je ona još „gora”. Koristili su uzorak od 262 sociologa koji su stekli doktorat između 1945. i 1949. godine. Profesionalnog sociologa autori shvataju kao pripadnika dve profesionalne zajednice: zajednice ljudi koji podučavaju na univerzitetima i zajednice disciplinarnih specijalista. Uloge u ove dve zajednice su različite. Oni koji objavljuju tekstove u relevantnim časopisima pre će osećati kao da intimnije pripadaju zajednici disciplinarnih specijalista, i obrnuto. No, jasno je da doprinos nauci ne mora da se ogleda samo kroz kvantitet objavljivanja. Jedan rad može da izvrši više uticaja nego velika količina radova. Nije dovoljno posmatrati objavljivanje, već i uticaj objavljenog rada. Tada disparitet postaje još veći. Na ovaj način dolazimo do podataka da u određenim oblastima mali broj naučnika biva citiran. U okeanografiji se 2% naučnika javlja u 65% svih navođenja i citiranja. U psihologiji samo 10% od ukupnog broja psihologa objavi po jedan rad godišnje, a od tih 10% samo 10% biva citirano (Hull 1988). Barbara Reskin (1977) je na uzorku od 238 hemičara koji su stekli doktorat između 1955. i 1961. godine otkrila da 7,5% ovih hemičara nisu ništa objavili tokom prve decenije nakon sticanja doktorata, dok je 11% objavilo po jedan rad. U svakoj godini oko 60% hemičara ne objavi nijedan rad, a činjenica je da je hemija nauka u kojoj razna istraživanja omogućavaju relativno lako pisanje radova. Može se postaviti pitanje u kojoj meri je citiranost adekvatan način ispitivanja uticaja radova, o čemu će biti reči u sledećem poglavlju, ali isto tako treba imati

248

u vidu da danas neobjavljeni rad teško može da izvrši bilo kakav uticaj. Zaključak do kojeg su došli, pre svega sociolozi, jeste da je nauka elitistička, a ne egalitaristička. Odlika visoko stratifikovane institucije jeste da su moć i resursi koncentrisani u rukama (relativno male) manjine. Društvenu mobilnost u nauci objašnjavaju dve teorije. Prema jednoj, sistem stratifikacije u nauci funkcioniše po strogo univerzalističkim kriterijumima. Naučnici koji objavljuju najvažnije radove dobijaju onoliko zasluga koliko zaslužuju, dok oni čiji rad nije značajan bivaju ignorisani. Prema drugoj teoriji nauku kontroliše elita sa najboljih univerziteta. Rezultati braće Kol podržavaju prvu teoriju, tj. oni zaključuju da kvalitet objavljenih radova utiče na dobijanje zasluga više nego bilo koji drugi tip priznanja (Cole and Cole 1972), o čemu je bilo reči kod rasprave o normi univerzalizma. Zaključak njihovog istraživanja jeste da rad relativno malog broja fizičara postaje osnova za dalji razvoj discipline. Analiza takođe govori da nema jednog naučnika koji bi mogao da bude odgovoran za razvoj neke nauke. To potvrđuju višestruka otkrića na koja je Merton (1961) skrenuo pažnju. Nastanak i/ili razvoj neke naučne discipline ne može se posmatrati kao proces partenogeneze, gde „veliki čovek” sve sam stvara, bez oslanjanja na savremenike i prethodnike. Sorokin i Merton (1935) su preko istraživanja arapske nauke zaključili da postoji korelacija između broja naučnika i otkrića u nekom polju nauke. Merton je to pripisao činjenici da najveći naučnici privlače manje talentovane sledbenike, i to u vreme kada u društvu postoji najveći interes za promovisanjem nauke. Tada je broj otkrića najveći. Prajs (Price 1963) se ne slaže sa ovom teorijom, smatrajući da važna otkrića nisu direktna funkcija ukupnog broja naučnika, jer je oko 10% naučnika odgovorno za oko 90% naučnih radova. Možemo da zaključimo da su Prajs i Kolovi bili u pravu po pitanju invalidnosti Ortegine hipoteze, ali ne i po pitanju posledica za nauku. Oni su smatrali (suprotno Ben-Dejvidu i Mertonu) da naučni napredak nije funkcija broja ljudi koji ulaze u nauku. Empirijski podaci (Cole 1992) ovo opovrgavaju i podržavaju implicitne pretpostavke Mertona i Ben-Dejvida (Sorokin and Merton

249

1935; Ben-David 1971). Broj dobrih naučnika ne raste sporijom stopom od ukupnog broja naučnika, što se suprotstavlja Prajsovim zaključcima. Ni ranije implikacije Kolovih, da bi se broj naučnika mogao smanjiti, a da se time ne smanji stopa razvoja nauke ne stoje. Kim (1994) je veoma jasno ukazao na značaj „prosečnih” naučnika, jer oni mogu da budu bitni makar kao „artikulatori paradigme”. Mnogi smatraju elitistički karakter nauke intrinzično negativnim i propovedaju egalitaristički model kao bolji. Međutim, egalitarizam u društvu ne podrazumeva egalitarizam institucija. Ne može se svim idejama pružiti isti tretman. „Kognitivna promena u nauci nužno je elitistička.” (Hull 1988: 361) Ublažavanje visoke selektivnosti u nauci bilo bi kobno po nju samu, o čemu je bilo reči. Treba reći nešto i o Plankovom principu koji je u velikom delu naučne javnosti uvrežen kao činjenica. Ako je Plank bio u potpunosti u pravu po pitanju naučne promene, onda dokazi, argumenti i razum ne igraju neku veliku ulogu u naučnoj promeni. U teoretisanju se ovaj princip najčešće uzima zdravo za gotovo, bez ikakvih empirijskih testova. Dodatnoj popularizaciji ovog „principa” u velikoj meri doprineli su Barber (1961), Hagstrom (1965), a naročito Kun (Kuhn 1962/1970), jer je njegov rad najuticajniji. Barber (1961) je isticao da je starenje omnibus termin koji pokriva razne socijalne i kulturne izvore otpora novim otkrićima. Ti izvori imaju veze sa pukom činjenicom starosti, jer je veća verovatnoća da će stariji naučnik biti pripadnik neke „škole”, da već ima razna ubeđenja koja je teže menjati, da ima određene standarde itd. Hagstrom (1965) je takođe svojom veoma uticajnom knjigom iz sociologije nauke popularizovao ovu ideju. Njemu se sasvim logičnim učinilo objašnjenje prema kojem mlađi naučnici lakše prihvataju nove ideje od starijih, jer su ovi drugi više posvećeni svojim ranijim idejama. Mlađi naučnici su na početku karijere samo površno vezani za neke ideje, jer se jaka posvećenost određenim idejama javlja kada su one isprobane i kada postoji uverenje u njihovu snagu. Tako Hagstrom veruje da društvene pozicije mlađih naučnika njih predisponiraju da prihvate inovacije.

250

U poslednjih tridesetak godina vršeno je nekoliko istraživanja sa ciljem da se ispita tačnost opservacije da jedna naučna teorija umire samo onda kada umru i poslednji veliki naučnici koji je zagovaraju. Nakon takvih testova (Hull et al. 1978; Nitecki et al. 1978; Diamond 1980; Messeri 1988; Levin et al. 1995) postaje jasno da je u pitanju (bila) zabluda. Ovo su istraživanja iz oblasti teorije evolucije, geologije i kliometrije koja pokazuju da manje od 10% varijacija u prihvatanju teorije ima veze sa godinama, odnosno sa starošću naučnika. Ubedljiv(ij)e korelacije nisu pronađene. Meseri (Messeri 1988) je pisao o kontroverzi oko kontinentalnog pomeranja. Na početku kontroverze (pre 1966. godine) stariji naučnici su lakše prihvatali ovu teoriju od mlađih. Srednji period kontroverzi, od 1966. do 1968. godine, ne pokazuje razlike između starijih i mlađih naučnika. Meseri nudi objašnjenje za ove razlike na osnovu sledećeg kriterijuma. Ponašanje naučnika pre zavisi od njegovog položaja nego od starosti (iako je verovatnije da će stariji naučnik biti na boljem položaju u stratifikacijskom sistemu nauke). Stariji naučnici su bolje situirani i zato im je lakše da prihvate nekonvencionalna istraživanja i da brane kontroverzne ideje. Mnogi autori su Plankov princip prihvatali preko socijalne osmoze. Ono što previđaju jeste mogućnost davanja alternativnog objašnjenja za razlike u prihvatanju novih teorija starijih i mlađih naučnika. Starost se pre može dovesti u vezu sa, recimo, interesima karijere, kao što je pokazao Meseri, a ne sa konceptualnom inercijom koja bi bila psihološka karakteristika starijih naučnika. Godine nisu operativni faktor u opiranju novim idejama. Ne radi se toliko o opiranju novoj ideji, koliko o strahu od napuštanja svoje/stare ideje. Barber, Hagstrom i Kun previđaju još jednu bitnu činjenicu, a to je da je sam Plank „prekršio” sopstveno pravilo1. Na osnovu detaljnijih analiza Plankovog stanovišta jasno je da je u pitanju obiter dictum, a nikako pretenzija Planka da definitivno 1

Rad (Gernard and Reedy 1986) opisuje sličnost i razlike između Kunovih i Plankovih shvatanja o filozofiji nauke, ali nije značajan za problematiku Plankovog principa.

251

objasni ponašanje naučnika (Blackmore 1978). Blekmor navodi detalje iz Plankove biografije koji ukazuju na to da je i sam Plank, kako bi formulisao svoju kvantnu teoriju 1900. godine, morao da prihvati Bolcmanovu konstantu kojoj se protivio čitavih dvadeset godina, od svoje doktorske disertacije 1879. godine. Plank je premostio „nesamerljivost” paradigmi i priznao da nije bio u pravu povodom Bolcmanovih radova. Plank nije jedina velika figura koja je zaista bila uverena dokazima da je suparnička teorija ispravna. Helmholc, Ostvald i Hajzenberg su tokom života bivali ubeđeni dokazima da promene mišljenje (Blackmore 1978). Plankov princip ne može da važi za ljude od visokog intelektualnog integriteta kojima je stalo do što objektivnijeg razmatranja dokaza koji im nekad idu, ali ponekad ne idu u korist. Čak i oni naučnici čije su socijalne i kognitivne investicije ogromne bivaju najčešće ubeđeni snagom dokaza. Ipak, nije sporno da ima i obrnutih primera, kada neki naučnici za života nisu hteli da menjaju svoje (pogrešno) mišljenje. Među poznatijim primerima su stavovi Agasija prema Darvinu, Pristlija prema teoriji o kiseoniku ili Ajnštajna prema kvantnoj mehanici. Sa ovim problemom povezana je još jedna Kunova zabluda, da revolucije u nauci započinju mladi naučnici. Na prvi pogled ova teza je „zdravorazumska” jer mladi naučnici na početku karijere nemaju velike investicije u svojoj karijeri i nisu pod snažnim uticajima nekih uvreženih teorija (Barber 1961; Kuhn 1962/1970; Hagstrom 1965). I alternativa nije manje održiva, da su stariji naučnici u stanju da čine velike doprinose u nauci, upravo zbog već svoje uspostavljene pozicije sa koje mogu da čine smele izlete u nove teorije. Rešenje je potrebno potražiti u empirijskim podacima. Kun je zaista navodio primere mladih ljudi koji su vršili revolucije, kao i Zakerman i Merton (Kuhn 1962/1970; Zuckerman and Merton 1972/1973). Kol (Cole 1979) se bavio produkcijom mlađih i starijih naučnika u poljima hemije, geologije, matematike, fizike, psihologije i sociologije. Zaključio je da produktivnost gradualno raste do 45. godine, a da onda gradualno opada. Otkrio je i da su naučnici sa preko 60 godina produktivni koliko i oni ispod 35. Suština je u tome da godine nemaju presudni uticaj na stvaralaštvo. Oni koji

252

stvaraju veoma bitne radove na početku karijere to čine i kasnije. Kolovo istraživanje tiče se korelacije između starosti i produkcije koje nije u potpunosti nezavisno od korelacije između starosti i sklonosti prihvatanja neke ideje. Ako bi Plankov princip bio tačan, konsekvence po nauku nisu beznačajne. Prvo, naučna politika i obrazovanje trebalo bi da se promene, jer bi svaka naučna institucija želela da ima određen broj mladih ljudi ili bi ohrabrivala mlade ljude da se bave naukom. Po ovom principu mladi ljudi igraju disproporcionalno veliku ulogu u revolucionarnim naučnim otkrićima. Drugo, potvrda ove hipoteze značajno bi ojačala eksternalistička objašnjenja nauke, gde neepistemički faktori determinišu tok naučnog razvoja. U izvesnoj meri ovo bi bila i dopuna Plankovom principu, jer reakcija starijih naučnika na nova otkrića ne bi imala toliko veze sa epistemičkim faktorima. Treće, ova hipoteza je značajna iako nije tačna, jer je empirijskim putem stavljena tačka na još jednu zabludu u izučavanju nauke (Wray 2003).

7. Komunikacija u nauci: nevidljivi koledži, citatologija i nastanak naučnih disciplina U suštini, imam veoma ambivalentne stavove prema Mertonu čoveku i Mertonu sociologu, i iako se Merton može smatrati mojim intelektualnim ocem, nisam se divio Mertonu kao čoveku. Osećao sam da je isuviše naglašavao instrumentalne aspekte društvenih veza, a gotovo nimalo ekspresivne aspekte. [str. 830] Biti Mertonov student, iako intelektualno veoma zahvalno, bilo je psihološki teško. Šta god da sam napisao, a što je on čitao, bilo mi je vraćano sa detaljnim komentarima – gotovo svi su bili kritički . . . Iako su ovi komentari nesumnjivo bili veoma korisni, pomažući nam da poboljšamo naše pisanje i ukazujući na greške u našoj logici, bili su od veoma male koristi za krhki ego koji većina studenata ima. Neki studenti to nisu mogli da izdrže i bili su toliko paralisani onim što je bog Merton mogao da kaže o njihovom radu da su prestajali da rade . . .

253

Da biste uspešno radili sa Mertonom morali ste da imate granitni ego. Na sreću, ja sam imao takav ego. [S. Cole 2004: 833]

Danas živi između 80 i 90 procenata od svih naučnika koji su ikada živeli. Upravo zbog ove činjenice i evidentnog naučnog progresa Derek Prajs smatra da možemo govoriti o „velikoj nauci” i „maloj nauci”, gde je velika nauka relativno nova pojava (Price 1963; vidi i Crane 1971, koja govori o transnacionalnim mrežama „osnovne nauke”)1. Nakon 1660. godine dolazi do osnivanja naučnih društava u modernoj tradiciji. Tada su uspostavljeni i prvi časopisi, a naučnici su počeli da pišu radove umesto knjiga, koje su do tada bile njihova jedina forma pisanja. Kada je Prajs objavio svoju knjigu do tada je bilo osnovano oko 50000 časopisa, od kojih je 30000 još uvek izlazilo. To znači da je do tada bilo objavljeno oko šest miliona naučnih radova. Uočljiv je i rast broja naučnika, koji je 1800. godine u Americi iznosio oko hiljadu, 1850. oko 10000, oko 100000 1900. godine, a polovinom prošlog veka taj broj bio je oko milion. Pukom analizom brojeva možemo da vidimo postepeni prelazak male nauke u veliku nauku (Price 1963)2. Poznato je na koji način su se naučne informacije širile u Staroj Grčkoj. Interesantna je promena metoda nakon difuzije štampanja, kada su klasična naučna dela mogla daleko lakše da budu dostupna. Euklid je štampan 1482. godine u Veneciji, dok su radovi Plinija, Hipokrata, Galena, Aristotela i dr. bili povremeno štampani od 1469. godine (Andrade 1949). Prva velika naučna dela koja su štampana, De Revolutionibus Orbium Coelestium od Kopernika i De Humani Corporis Fabrica od Vesalija, pojavila su se 1543. godine. Do 1660. godine štampanje knjiga već je bilo

1 Dajana Krejn pravi razliku između osnovne i primenjene nauke (osnovna je ona koja se bavi problemima za čija rešenja se smatra da nemaju neposrednu praktičnu primenu) i analizira internacionalni karakter nauke i načine finansiranja, odnosno zavisnost od kulturnog okruženja (vidi i Price 1976a). 2 Značaj Dereka Prajsa za sociologiju nauke gotovo da je nemoguće preceniti. Njegovi naukometrijski proračuni su najpoznatije numeričke deskripcije nauke koje se i danas često koriste (vidi Mackay 1984; Griffith 1988).

254

uobičajeno. Ipak, privatna pisma još uvek su bila omiljeni i uobičajeni način komunikacije. Vremenom su naučnici shvatili da su knjige postale nezgodno sredstvo za objavljivanje eksperimenata. Isto je važilo i za pisma, kada se radi o diseminaciji raznih otkrića (Price 1963; Porter 1964). U 17. veku glavni motiv za osnivanje prvih žurnala nije bio objavljivanje novih radova, već sažimanje novih publikacija i pisama kojih je bivalo previše da bi ih naučnik mogao čitati i pratiti. Naučni rad je današnji izgled dobio između 1780. i 1790. godine, a polovinom 19. veka javlja se moderni obrazac eksplicitnog navođenja referenci. Primarni motiv Prajs vidi u štićenju intelektualnog vlasništva (Price 1963: 64, 68), jer je glavna svrha objavljivanja radova (bila) u nadmetanju oko prioriteta, a ne u objavljivanju novih informacija. Višestruka otkrića samo su povod za rasprave, a ne uzrok, odnosno osnova konflikta. Konflikte u nauci ne treba posmatrati psihologistički kao da su odraz egoizma ili nekih drugih ličnih osobina (iako ne treba zanemariti činjenicu da i lične osobine mogu da doprinesu načinu rasprave oko prioriteta), već je potrebno shvatiti da je u pitanju narušavanje institucionalnih normi intelektualnog vlasništva (Merton 1957: 637). Časopis Journal des Sçavans prvi put je objavljen u Parizu 1665. godine, 5. januara. Imao je 20 strana i sadržao je deset članaka, pisama i beležaka. U to vreme vrše se i pripreme za časopis Philosophical Transactions koji izlazi 6. marta iste godine. Imao je 16 strana sa devet članaka i spiskom važnih filozofskih knjiga1. Tek 47. broj iz 1753. postaje oficijelna publikacija Kraljevskog društva. Prvi urednik bio je Henri Oldenburg, koji je u početku štampao časopis mimo Društva, a bio je tadašnji sekretar (Porter 1964). 1

„An accompt of the improvement of optick glasses”, „A spot in one of the belts of Jupiter”, „The motion of the late comet predicted”, „An experimental history of cold”, „An account of a very odd monstrous calf”, „Of a peculiar lead-ore of Germany, and the use thereof”, „Of an Hungarian Bolus, of the same effect with the Bolus Armenus”, „Of the New American whale-fishing about the Bermudas”, „A narrative concerning the success of pendulum-watches at sea for the longitudes”, „The Character, lately published beyond the seas, of an eminent person, not long since dead at Tholouse, where he was a councellor of Parliament”.

255

Između 1665. i 1730. godine u Evropi je osnovano 330 časopisa (182 u Nemačkoj, 51 u Velikoj Britaniji, 34 u Holandiji, 30 u Francuskoj, 23 u Italiji i po 5 u Švajcarskoj i skandinavskim zemljama). Interesantno je da je i u to vreme bilo kritika na račun tolikog broja časopisa, tako da je poznato najmanje šest časopisa koji su štampali samo najbolje radove iz drugih časopisa. Ponuda je nadmašila potražnju i mnogi časopisi su izlazili tokom veoma kratkog perioda. Ono što je možda danas interesantno jeste činjenica da je od 113 specijalizovanih časopisa koji su se pojavili između 1665. i 1730. godine svega 30 bilo posvećeno prirodnim naukama, a samo osam je pisano na latinskom. Njih osamnaest bilo je opšteg karaktera, jedanaest je bilo iz oblasti medicine, a samo jedan je bio primarno posvećen matematici i fizici (Barnes 1934). Kao najranija naučna društva često se navode: Neapolitan Secret Academy (1560), The Roman Academy of the Lynxes (1603), Invisible College (1645), iz kojeg nastaje Royal Society (1660) i Florentine Academy of Experimentation (1657). To svakako nisu prava naučna društva u današnjem smislu, jer je u njima bilo prisutno mnogo diletantizma. Sva ova navedena udruženja bila su pod patronatima plemića (Fielding 1934). Tako je Akademiju u Firenci sponzorisao Mediči, Kraljevsko društvo Čarls II, a Francusku akademiju nauka Luj XIV. Sve do polovine 19. veka većina ljudi koji su se bavili naukom nisu bili naučnici u današnjem smislu. Stvaranje naučnih profesija dovelo je do ubrzanja procesa otkrića u nauci, jer je profesionalizacija naučno istraživanje pretvorila u monopol insajdera, tj. naučnika (Ben-David 1960a). Časopisi i naučna društva su institucije koje i danas postoje u nauci i igraju veoma važnu ulogu1. Uporedo sa njima razvijao se i sistem recenziranja. On se nije pojavio odjednom i nije odmah postao integralni deo nauke. Zakerman i Merton (Zuckerman and Merton 1971/1973) smatraju da je on evoluirao kao reakcija na konkretne probleme naučnog rada radi razvijanja ciljeva naučnog istraživanja i kao nusprodukt nastajuće socijalne organizacije naučnika. 1 Porter (1964) navodi podatke i za Jugoslaviju iz 1963. godine, da je postojalo između 350 i 400 časopisa.

256

Kao što je već rečeno, naučna društva i akademije iz 17. veka bile su krucijalne za razvoj naučnih časopisa, ali razlika koja se mora podvući jeste ona između pukog štampanja i objavljivanja (tj. publikovanja). U početku su naučni radovi štampani bez prethodne kompetentne evaluacije od strane eksperata. Počeci ove prakse mogu se uočiti već kod prva dva časopisa. Za uspostavljanje sistema recenziranja bitna je društvena organizacija časopisa Philosophical Transactions. Glavnu odgovornost imao je Henri Oldenburg koji ubrzo nakon uspostavljanja časopisa postaje urednik kako bi časopis uopšte mogao da opstane. Odbor Kraljevskog društva, koje je bilo sponzor časopisa, uskoro je postao veoma zainteresovan za sudbinu žurnala i javila se želja za kontrolom njegovog sadržaja. Te adaptivne odluke koje su bile odgovor na određene probleme predstavljaju osnovu sistema recenziranja. Prvi problem bila je nabavka dovoljno kvalitetnog materijala za štampanje, jer se u to vreme mali broj ljudi ozbiljno bavio naukom. Drugi je bio rezultat tadašnjih okolnosti, kada je briga naučnika bila čuvanje intelektualnog vlasništva. Tada se još uvek veliki broj ljudi opredeljivao za tajnost rada, iako je razvojem štampanja stvorena tehnološka osnova za nastanak norme komun(al)izma, norme koja propisuje otvorenu komunikaciju naučnih pronalazaka. Uskoro je nastala situacija u kojoj je sve veći broj naučnika želeo da čuje kompetentne komentare svojih radova od strane Kraljevskog društva. Tako je novi žurnal uspostavio praksu po kojoj su članovi naučne zajednice mogli da utiču na uredničku politiku (Zuckerman and Merton 1971/1973). Do sada smo videli da je nauka kompetitivna i kooperativna delatnost koja se uvek odvija između tajnosti i javnosti. Ovakve ambivalencije samo otežavaju analize, kao i činjenica da naučna zajednica nije nekakva ogromna celina, već da je sastavljena od mnogih neformalnih grupa i da je njena struktura demička (Hull 1988). Najmanja jedinica nauke je naučnik, zatim sledi istraživački tim, pa onda naučne deme, sastavljene od nekoliko desetina do nekoliko stotina naučnika, u zavisnosti od discipline kojoj pripadaju. Najveće grupe su nevidljivi koledži. Naučnik koji radi u izolaciji teško može da ima veliku vidljivost. Ona se povećava upotrebom njegovih radova od strane drugih naučnika, što

257

se može lakše obezbediti pripadništvom nekoj istraživačkoj grupi. Neformalne grupe omogućavaju da radovi ne ostanu nezapaženi i obezbeđuju makar neke (pozitivne) reakcije na naučnikove radove. Zato je od izuzetne važnosti razumevanje procesa naučne komunikacije, koja može da bude formalna ili neformalna1. Preko nje možemo bolje da razumemo i procese citiranja i nastajanja naučnih specijalnosti. Poštovanje metodoloških standarda je neophodno ako je cilj da postoji društveno priznanje za određene doprinose. Za to postoje dve vrste sankcija (Hagstrom 1965). Prva grupa je ona koja sankcioniše radove koji isuviše odstupaju od norme i koji bivaju odbijeni od strane časopisa. Drugi tip se sastoji iz ekstrinzičnih nagrada, naročito pozicije i novca, jer naučnici rade i zbog ovih nagrada. Bitno je da ekstrinzične nagrade budu manje ili više konzistentne sa priznanjem. Hagstrom razlikuje dve osnovne vrste priznanja: institucionalno i elementarno. Institucionalno priznanje se daje preko formalnih kanala komunikacije u nauci, a elementarno se daje preko direktne komunikacije. Ono nije adekvatno za nauku, ali igra važnu ulogu, jer posreduje između individualnog naučnika i šire naučne zajednice. Formalna komunikacija se odvija prvenstveno preko publikacija koje se objavljuju u časopisima. U radovima se javno odaje priznanje savremenicima i prethodnicima preko bibliografskih podataka, tj. referenci. Knjige su takođe bitne, ali ne kao nekad, i one su bitnije u društvenim naukama nego u prirodnim. Bitna su i saopštenja na naučnim skupovima, ali, kao i knjigama, njihova važnost je vremenom opala. Suština je u zaključku da formalna komunikacija u nauci predstavlja samo veoma mali deo u odnosu na neformalnu. Pored toga što predstavlja mali deo, preko nje se razmenjuju relativno starije informacije. Razmatranje komunikacije u nauci mora da obuhvati nekoliko aspekata, tj. kanala komunikacije. Hagstrom (str. 43) kanale klasifikuje na sledeći način:

1 Sistematsko proučavanje neformalne komunikacije u velikoj meri počiva na Prajsovim istraživanjima (Price 1963).

258

(1) Objavljeni članci, knjige i radovi koji se čitaju na skupovima su najvažniji kanal komunikacije sa stanovišta veće zajednice. Oni koji preko ovog kanala ne doprinose nauci ne mogu se smatrati naučnicima. (2) Kontakti koji se ostvaruju na skupovima. (3) Neformalni kontakti sa drugima u okviru iste specijalnosti, ali iz različitih institucija. Oni se mogu odvijati kroz korespondenciju, posete ili na skupovima. (4) Neformalni kontakti sa kolegama iz istog departmana. Ovi kontakti su najčešće kontinuirani, iako nisu retki slučajevi da u jednoj jedinici radi samo jedna osoba koja se bavi određenom oblašću. (5) Kontakti sa bivšim i sadašnjim studentima (naročito postdiplomcima). (6) Kontakti sa pripadnicima različitih disciplina ili sa ljudima koji nisu naučnici. Uključenost u bilo koji od ovih kanala može da se klasifikuje na „visoku” i „nisku” i na osnovu svih ovih parametara Hagstrom pravi klasifikaciju naučnika (str. 44–47): (1) Visoko „uključeni” lideri. Ovi lideri participiraju u velikom broju komunikacionih kanala unutar naučne discipline. Mnogo objavljuju, dobijaju formalna priznanja, participiraju u društvenim aktivnostima, korespondiraju sa drugima, posećuju druge i drugi njih posećuju, i provode mnogo vremena u diskusijama sa svojim kolegama iz departmana. (2) Neformalni lideri. Neki visoko produktivni i poštovani naučnici imaju mnoge neformalne kontakte, ali malo formalnih. Oni izbegavaju formalne aktivnosti. Za njih je često karakteristično da ne čitaju literaturu iz svog polja i umesto toga se oslanjaju na neformalne kontakte1. (3) Naučnici-državnici, tj. „naučnici javne ličnosti”. Ljudi sa reputacijom koji mnogo vremena posvećuju specijalistima u drugim poljima i nenaučnicima. Oni su ostvarili doprinos u svojoj 1

Jedan od najradikalnijih primera ove vrste dolazi od Ogista Konta koji je upražnjavao striktnu „cerebralnu higijenu”, izbegavajući da čita literaturu iz oblasti u kojima je radio.

259

disciplini, u njoj imaju relativno malo neformalnih kontakata, a sada stvaraju van nje. (4) Lideri koji su orijentisani ka studentima. Eminentni naučnici koji veoma mnogo vremena posvećuju svojim studentima. Ponekad učestvuju i u ostalim aktivnostima, ali najviše sarađuju sa studentima i smatraju se vođama određenih „škola”. (5) Naučnici koji su orijentisani ka studentima. Za manje eminentne naučnike studenti mogu da budu jedina veza sa naučnom zajednicom. Oni pre mogu da budu čuveni po radu svojih studenata nego po svom radu. (6) Unutardepartmanski orijentisani naučnici. Neki naučnici imaju potrebu za interpersonalnom potporom, ali je traže od svojih kolega iz istog departmana. Njima često nedostaje prestiž koji je nužan da bi za njih znale kolege iz drugih departmana, tako da se uzdaju u kolege iz svog departmana. (7) Produktivni izolovani naučnici. Nemaju mnogo neformalnih kontakata. Često su to jedine osobe koje se u svom departmanu bave određenim problemima. (8) Neproduktivni izolovani naučnici. Retko komuniciraju sa drugima, a često posvećuju svoje vreme podučavanju studenata. (9) Marginalni naučnici. Nije neuobičajeno da ovi ljudi napuste naučnu zajednicu i da se posvete nekom drugom poslu. Između ovih raznih tipova naučnika odvija se (naučna) komunikacija, odnosno razmena informacija koja se može posmatrati kao sistem socijalne interakcije. Sistem diseminacije u nauci ima određeni stepen uređenosti zbog dinamičke međupovezanosti elemenata koji deluju pod snažnim ograničenjima. Tri glavna elementa koja rukovode ovom dinamikom su: socijalne dimenzije, ekonomske dimenzije i funkcionalne karakteristike formalnih i neformalnih elemenata sistema (Garvey and Griffith 1967: 1012). Jedan od glavnih „zadataka” naučnika tokom njihovog rada je potraga za relevantnim informacijama. Ukoliko ne postoje adekvatni formalni kanali za komunikaciju, dolazi do modifikacije starih i/ili stvaranja novih. Zaključci brojnih istraživanja iz ove oblasti su da (ekstremno) produktivne osobe u određenoj

260

specijalnosti imaju izuzetno veliki broj neformalnih kontakata u odnosu na ostale naučnike (Garvey and Griffith 1971; Griffith et al. 1971). Naučnici pre objavljivanja najčešće razmenjuju radne verzije teksta sa kolegama. To su prvo prijatelji i istomišljenici, a onda i nešto širi krug kolega. Nakon ovih kritika naučnik šalje svoj rad u časopis gde ga čekaju kritike recenzenata. Pre tridesetak godina između slanja rukopisa i objavljivanja postojalo je zaostajanje od devet meseci, a oko 20% radova koje štampaju glavni psihološki časopisi već je bilo odbijeno u jednom ili u nekoliko žurnala (Garvey and Griffith 1971). Kao rezultat javlja se nužnost organizovanja formalnog mehanizma koji bi regulisao razmenu još uvek neobjavljenih radova. Tako nastaju grupe eksperata koje počinju da se bave pregledom radova koji još nisu u štampi i dolazi do formalizacije mehanizama neformalnih razmena, tj. formiraju se izvesna pravila. Taj proces formalizacije razvija se sve dok nekom ne postane jasno da je stvorena nova institucija koja ima sve karakteristike već postojećih žurnala. Tada veoma često nastaju novi časopisi ili čak i nova naučna društva. Interesantno je da naučnici retko kada šalju svoj rukopis u časopis koji je na višem nivou ukoliko je prethodno odbijen u časopisu na nižem nivou. Tokom godina mnogi autori shvataju kojoj „ekološkoj niši” pripadaju i retko pokušavaju da iz nje izađu. U SAD radovi iz psihologije po objavljivanju bivaju čitani oko 200 puta i manje. Zato je potrebno obratiti pažnju na transfer informacija iz neformalnog u formalni domen. Po objavljivanju rada naučne „informacije” koje su u njemu sadržane postaju „naučno znanje”, naročito nakon kombinovanja sa znanjima iz drugih oblasti i iz drugih žurnala (Garvey and Griffith 1971). Što se tiče ekonomskih aspekata, obično postoje indirektne veze između toka resursa i funkcija raznih delova sistema. S druge strane, postoje direktne veze između toka informacija i toka resursa u sistemu, i finansijska podrška određenih delova za sobom povlači finansijsko zapostavljanje drugih. Razlike između formalnih i neformalnih elemenata nekad su jasno uočljive, a nekad su nejasne (Garvey and Griffith 1967: 1013):

261

(1) Nekoliko formalnih elemenata u sistemu je javno, ima potencijalno veliku publiku i razmenjuje informacije sa relativno malim troškom. Mnogi neformalni elementi su ograničeni i imaju manju publiku. (2) Informacije koje su prenesene od strane formalnih elemenata trajno se skladište i lako ih je povratiti. Ako se prenose neformalnim kanalima, obično se privremeno skladište i teško ih je povratiti. (3) Formalni kanali (pre)nose informacije koje su relativno stare ako se uporede sa onima koje prenose neformalni kanali. (4) U formalnim kanalima postoji „monitoring” koji se brine za poštovanje standarda discipline. Neformalne kanale niko ne nadgleda. (5) Formalni kanali bivaju odabrani prvenstveno od strane korisnika, dok je aktivna kooperacija diseminatora potrebna u neformalnom domenu. Tada uloge diseminatora i korisnika postaju zamagljene i nejasne. (6) Rezultati raznih istraživanja prenose se raznim kanalima, formalnim i neformalnim, čime sistem postaje redundantan u mnogim aspektima. (7) Neformalni kanali najčešće uključuju direktnu interakciju i ličnu korespondenciju naučnika, što je jedno od najvažnijih obeležja uspešnog funkcionisanja nauke. Po pitanju diseminacije i asimilacije naučnih informacija postoje razlike između fizičkih i društvenih nauka u tri aspekta (Garvey et al. 1970): (1) zaostajanje u procesu toka informacija; (2) organizacija efektnosti neformalnih mreža; (3) transfer informacija iz neformalnog u formalni domen. U obe grupe disciplina tok informacija se suočava sa zaostajanjima i filterovanjem, ali postoje razlike u raznim disciplinama. Naučna komunikacija u društvenim naukama je na početnom stadijumu ako se poredi sa prirodnim naukama. Njeni elementi komunikacijske strukture su relativno inkohezivni, tok informacija je teže predvidiv, obrada informacija je napornija jer zahteva više vremena i daleko je difuznija. Zato se naučne discipline mogu posmatrati kao socijalni mehanizmi koji imaju funkciju analize i redukcije sirovih

262

informacija i njihovo utapanje u asimilirano znanje koje se može prenositi kroz profesionalnu obuku. Naučnici su suočeni sa preopterećenjem koje potiče od mnogobrojnih naučnih informacija. Istraživanja pokazuju da u psihologiji jedna od sedam ideja potiče iz formalnih izvora, poput radova iz žurnala ili prezentacija na naučnim skupovima. U velikoj većini slučajeva naučnici se kao dinamički korisnici naučnih informacija oslanjaju na neformalne mreže (Garvey and Griffith 1972). U ovom procesu mogu se razlikovati „intraindividualne” i „interindividualne” promene (Garvey et al. 1974). Intraindividualne su one koje se odnose na promene unutar individualnog naučnika kako njegov rad napreduje. Interindividualne su one između društvenih i prirodnih naučnika, naučnika koji se bave osnovnom i primenjenom naukom i sl. Pitanje kojim sociologija nauke treba da se bavi nije da li se naučnici organizuju, već kako, zašto i u kojoj meri se organizuju. Najviše nivoe komunikacije i organizacije dostižu grupe koje su „u procesu formulacije i radikalne konceptualne reorganizacije unutar svog polja.” (Griffith and Mullins 1972: 960) Autori su izučavali šest takvih grupa iz raznih nauka i uočili da su svi pripadnici tih grupa bili ubeđeni da uspevaju u rušenju dominantnih pozicija u okviru svojih disciplina ili u metodološkoj reviziji. Rečeno Kunovim rečnikom, najjača saradnja između naučnika odvija se prilikom menjanja paradigme, odnosno tokom revolucije. Ono što autori takođe zapažaju jeste da su u takvim situacijama prisutni i intelektualni i/ili organizacioni lider(i), geografski centar i kratak period izuzetno intenzivnih aktivnosti. Veoma koherentne grupe se svesno organizuju, često sa jasno definisanim vođom koji služi kao naučni model. Te naučne grupe imaju poziciju koja je rezervisana za intelektualnog i organizacionog lidera, s tim što jedna osoba može da igra obe uloge. Intelektualni lider postavlja originalnu konceptualnu osnovu čitavog poduhvata, u javnosti komentariše novu teoriju i istraživanja kako bi se objavio teorijski diskontinuitet, i odobrava ili kritikuje rad ostalih, često je „centralni komunikator” unutar grupe, mada je moguća i disperzija na nekoliko članova. S druge strane, organizacioni lider obezbeđuje vreme rada, finansiranje,

263

ustanove za istraživanja i dr. On ne mora da bude i intelektualni lider, ali najčešće je u pitanju cenjen istraživač (ukoliko su u pitanju dve osobe) koji obezbeđuje fondove za istraživanja i sredstva komuniciranja pronalazaka i ideja. Ono što je takođe bitno u ovom procesu jeste „regrutovanje” novih pripadnika grupe. Ove aktivnosti su sasvim jasne ako znamo da grupe bez novih članova izumiru. Ponekad je tipično obeležje neke grupe naučnika generisanje „tribalnog folklora” (str. 962), kojeg karakterišu nekakvi običaji, možda čak i specifični životni stil, šaljive ceremonije ili grupni sport (u slučaju kvantne mehanike i grupe oko Bora to je bio stoni tenis). Problemi mogu i da nadžive određene naučne grupe, mada u drugom obliku, u drugom kontekstu, u drugoj oblasti itd. Veoma je čest slučaj i objavljivanja „programskog dela” (neke vrste „manifesta”) neke grupe, od strane veoma uglednog pripadnika. Jedno od najtemeljnijih empirijskih istraživanja naučne komunikacije objavljeno je kao serija radova (Garvey et al. 1972a, b, c, d)1. Autori su izučavali devet disciplina i sledeće karakteristike naučne komunikacije: (1) zaostajanja u toku informacija; (2) odnose između raznih medijuma; (3) strukturu i funkciju neformalne mreže; (4) strukturu i funkciju formalne mreže; (5) transfer informacija iz neformalnog u formalni domen; (6) informacijski fidbek od asimilatora do diseminatora; (7) korelaciju karakteristika naučnika sa njihovom upotrebom u raznim komunikacijskim medijumima. Tok informacija može se razložiti na komponente koje ga sačinjavaju. Informacije o najranijim stadijumima naučnih istraživanja u principu su nedostupne za javnu naučnu zajednicu. Ako isključimo usputne, ali često veoma plodne diskusije sa najbližim kolegama, naučnik veoma retko diskutuje o svom radu tokom perioda od jedne do dve godine, tj. u vremenu koje teče kada istraživanje počne i traje do momenta kada je naučnik spreman da predstavi rad svojim (najbližim) kolegama. Prva izlaganja rada su najčešće neformalna. Predstavljaju se maloj grupi ljudi koji su 1 Ovo istraživanje je trajalo četiri i po godine i u njemu je ispitano 12442 naučnika i inženjera iz fizičkih, društvenih i inženjerskih nauka.

264

obično naklonjeni naučniku. Tek tada se istraživanje objavljuje izvan neposrednog okruženja. Naučni skupovi su mesta na koja naučnici dolaze radi razmene informacija. Mlađi naučnici veoma mnogo očekuju od neformalne komunikacije, dok iskusniji naučnici najverovatnije već poseduju te nove informacije. Uloga naučnih skupova je veoma važna u sveukupnom procesu komunikacije, jer oni najčešće predstavljaju prvu veliku priliku za ranu diseminaciju naučnog rada, ali i poslednji veliki neformalni medijum pre nego što se rad ponovo povuče iz javnosti pre objavljivanja (vidi i Collins 1998). Informacije o istraživanju ne postaju javne u pravom smislu pre objavljivanja u časopisima, a tada su te informacije uglavnom zastarele. Zato je česta pojava da naučnici žele da pronađu što više informacija relevantnih za njihov rad pre nego što postanu zastarele. Zaključak ovog istraživanja je da većina produktivnih naučnika koji objavljuju u bitnim časopisima veći deo svoje karijere ulaže u rešavanje zagonetki, tj. provode je u stanju koje je Kun (Kuhn 1962/1970) nazvao normalnom naukom. Izučavanje neformalne komunikacije među naučnicima pokazuje da naučnici koji rade na sličnim problemima obično znaju jedni za druge i da ponekad čak pokušavaju da sistematizuju svoje veze razmenjivanjem svojih objavljenih radova ili čak i raznih verzija radova koji još uvek nisu objavljeni. Postojanje društvene organizacije, tj. nevidljivih koledža unutar neke istraživačke oblasti može se detektovati ako naučnici koji objavljuju radove iz određene oblasti imaju više međusobnih društvenih veza nego sa naučnicima koji u tim oblastima ne objavljuju radove, i ako naučnici koji objavljuju u datoj oblasti mogu međusobno da se razlikuju po stepenu društvene participacije unutar oblasti, što bi ukazalo na postojanje vođstva u nekom polju (Crane 1969c, 1972). Ova ideja o nevidljivim koledžima je Prajsova (Price 1963), a Dajana Krejn ju je obradila uz pomoć sociometrijske analize. Prajsov pojam ne obuhvata dve osobine koje je Krejn uočila: (a) interakciju između najaktivnijih i najuticajnijih pripadnika neke oblasti i (b) ulogu „autsajdera” (u smislu naučnika koji ne pripadaju određenoj neformalnoj grupi) u organizaciji oblasti (vidi i Griffith et al. 1971).

265

Veoma važna karakteristika nevidljivih koledža je međusobno citiranje istomišljenika. Sasvim je jasno šta naučnik dobija time što u svom radu koristi i navodi, recimo, isključivo pozitivne citate, tj. one koji mu samo idu u korist (vidi Hull 1988). Analiza citiranosti je veoma popularan metod utvrđivanja uticaja određenih naučnika u sociologiji nauke i veoma koristan metod prilikom raznih statističkih analiza (vidi Cole 1992 o raznim aspektima ovih analiza; upor. Goudsmit 1974; za klasičnu analizu citiranosti vidi Price 1965 i Bayer and Folger 1966, a za novije bibliometrijske primere i tehničke detalje mapiranja autora u intelektualnom prostoru vidi Bayer et al. 1990 i McCain 1990)1. Merton je svojim radovima obezbedio teorijsku osnovu za naukometriju i citatologiju, tako što je govorio o simbolizmu odavanja intelektualnog priznanja ili duga (vidi Small 2004). Pored njega, čovek koji je sigurno dao najveći tehnički doprinos izučavanju citiranosti jeste Judžin Garfild. Po osnovnom obrazovanju Garfild je hemičar, zatim je magistrirao iz domena bibliotekarstva, a doktorirao iz strukturalne lingvistike. Proučavanjem naučne komunikacije počeo je da se bavi 1951. godine na univerzitetu Johns Hopkins (vidi Caraway 1999 i Cole 2000). Pored raznih prigovora o kojima ćemo govoriti, analize citiranosti ipak ostaju jedan veoma koristan način za merenje i izučavanje uticaja i kvaliteta naučnog rada, za međusobnu isprepletenost raznih naučnih specijalnosti itd. Ideja o Science Citation Index-u počinje radom iz časopisa Science 1955. godine (Garfield 1955), gde su prvi put iznete ideje o ovom ambicioznom projektu. Prva detaljna studija u kojoj se primenjuje tehnika indeksa citiranosti na istoriju nauke je (Garfield et al. 1964). Garfild je u svojim kasnijim radovima govorio i o „impakt faktoru” (tj. faktoru uticajnosti) koji omogućuje smisleno poređenje velikih i malih časopisa (vidi npr. Garfield 1996a). Merton (1988) je pisao o tome kako pozivanje na referencu može da ima instrumentalnu kognitivnu i/ili simboličko institucionalnu funkciju. Instrumentalnu u smislu što nam govori 1 Bibliometrija se odnosi na sve pokušaje kvantifikacije procesa komunikacije koji su sadržani u pisanim i objavljenim radovima.

266

o radu za koji ranije nismo znali, a simboličku jer registruje poreklo neke ideje i odnosi se na intelektualno vlasništvo. To znači da reference ne predstavljaju samo „eruditsku ornamentaciju.” (str. 622) Postavlja se pitanje: kada je potrebno citirati? Garfild (Garfield 1996b: 451–452) navodi petnaest momenata kada je poželjno pozvati se na izvor(e): (1) kada se odaje priznanje pionirima određenih oblasti; (2) kada je potrebno odati priznanje za određeni rad savremenicima; (3) kada se identifikuju metodologija, oprema za određene eksperimente itd.; (4) kada se ukazuje na literaturu o određenom problemu; (5) kada se upućuje na ispravke sopstvenog rada; (6) kada se ispravljaju radovi drugih; (7) kada se kritikuju prethodni radovi određene oblasti; (8) kada se potkrepljuju određene tvrdnje; (9) kada postoji želja da se čitalac upozna sa literaturom koja će se tek pojaviti; (10) kada je poželjno podsetiti čitaoce na slabo poznate radove, koji su možda (nepravedno) retko citirani; (11) kada se potvrđuju podaci i činjenice; (12) kada se identifikuju originalne publikacije u kojima se raspravlja o nekoj ideji; (13) kada se identifikuju originalne publikacije koje opisuju eponimički koncept ili termin; (14) kada se želi opovrgnuti rad drugih ljudi, što je negativno citiranje; (15) kada se radi o borbi oko prioriteta sa drugim naučnicima, što je vid negativnog odavanja priznanja. Citiranje i navođenje referenci igraju veoma značajnu ulogu u nauci, ali postoje različita viđenja ovog problema, od kojih su neka prilično radikalno suprotstavljena. Tako Kaplan (1965) tvrdi da njegova istraživanja pokazuju da citiranje pre služi borbi oko problema prioriteta nego preciznoj i tačnoj rekonstrukciji prethodnika koji su uticali na autora koji citira (vidi i Small 1978). Još jedna latentna funkcija citiranja je što se preko njega svom radu daje intelektualna i naučna respektabilnost. Za sada se ne zna koliko često naučnici citiraju tuđe radove, a da ih nisu (pažljivo) pročitali. Ono što se sa sigurnošću može tvrditi je da se to događa. Pretpostavka koja je prilično razumna jeste da se često odvija prepisivanje tuđih referenci oko određenog problema. Treba imati u vidu i da se reference često ubacuju u rad

267

nakon završetka, jer je to tehnički posao koji ponekad može da oduzme veoma mnogo energije i vremena1. Garfildova uputstva načelno jesu korisna (vidi i Garfield and Sher 1963; Garfield 1970), ali problem može da nastane prilikom pokušaja da se tačno ukaže na intelektualni uticaj prethodnika i/ili savremenika. Kaplan (1965) navodi istraživanja koja pokazuju da američki psiholozi citiraju prvenstveno radove iz poslednjih pet godina, dok Englezi i Francuzi često navode uticaje i do autora iz 19. veka. Postavlja se pitanje kada sociolog treba da citira uticaj Maksa Vebera, a kada ne? Klasicima sociologije (pre svega Dirkemu, Veberu i Zimelu) dugujemo mnogo toga, ali problem kada je potrebno da ih citiramo, a kada ne, nema jednostavno rešenje. Kada se govori o citiranju, možemo razlikovati bibliografsko uparivanje, kocitiranje, direktno citiranje, simboličko 1

Iz novije istorije nauke veoma je interesantan primer koji se tiče sudbine jednog od najvažnijih radova evolucione biologije (Hamilton 1964a, b). Ova pojava može da se nazove „Hamiltonovo zaostajanje” (Segerstråle 2000a: 87–90). Do sredine sedamdesetih godina ovaj rad je bio veoma slabo citiran, a tada dolazi do „epidemije citiranja” koja je kulminirala 1981. godine (Dawkins 1976/1989: 325). Jedno objašnjenje ovog fenomena moguće je preko knjiga i radova koji su se bavili pregledom literature iz ovog polja, koji su Hamiltonove ideje približile široj publici. Upravo u ovom kontekstu verovatno najvažniju ulogu odigrala je knjiga Sociobiology: The New Synthesis (Wilson 1975/2000). Postoje i određeni dokazi za ovu tvrdnju, da su naučnici o Hamiltonu prvenstveno (sa)znali preko Vilsona. Dokaz se nalazi u vidu pogrešnog citiranja Hamiltonovog rada koje je sačinjavalo gotovo 80% svih citata tokom 1978. godine. Rad je najčešće citiran pod imenom „The genetical theory of social behavior”. Što je još interesantnije, pogrešna referenca se nalazi u dve najpopularnije sociobiološke knjige, i kod Vilsona (Wilson 1975/2000) i kod Dokinsa (Dawkins 1976/1989). Dokins odbacuje ovo jednostavno rešenje i tvrdi da je „mutirani” naslov Hamiltonovog rada mogao da nastane nezavisno od njegove ili Vilsonove knjige, podsećajući da se Fišerova klasična knjiga evolucione biologije zove The Genetical Theory of Natural Selection, tako da ova pojava možda i nije toliko čudna. Takođe, on navodi primere da je pogrešno citiranje počelo pre 1975. godine i da je on sam pogrešio još 1970. godine u bibliografiji koju je delio studentima, a da kod nekih autora greške postoje još 1973. godine. Zato čvrsto negira mogućnost da su on i Vilson odgovorni za pogrešno citiranje kod drugih autora. Nemoguće je do kraja utvrditi ko je „kriv” za pogrešno citiranje Hamiltona, jer nije retka praksa da se u želji za skraćivanjem pretrage po literaturi konsultuju kompetentne knjige (kakve sigurno jesu i Vilsonova i Dokinsova) radi bibliografskih podataka. Isto tako, često nije moguće utvrditi ko je zaista čitao originalne reference, a ko ih je samo prepisao.

268

citiranje, pomenuto negativno citiranje, diplomatsko citiranje i autocitiranje1. Direktno citiranje se odnosi na citiranje ranijeg rada od strane kasnijeg, i ono je najčešće. Kocitiranje (Small 1973) se definiše kao frekvencija kojom se dva dokumenta citiraju zajedno. Mreže kocitiranih radova mogu da se koriste za izučavanje naučnih specijalnosti. Termin „bibliografsko uparivanje” javlja se u radu Majka Keslera (Kessler 1963). Razlika između kocitiranja i bibliografskog uparivanja je u sledećem: uparivanje se javlja kada rad A citira grupu radova koja se javlja i u radu B i ako oba rada imaju identičnu bibliografiju to označava uparivanje od 100%. Bibliografsko uparivanje povezuje izvorne dokumente, a kocitiranje povezuje citirane dokumente, tako da se rezultati istraživanja ovih pojava razlikuju. Kocitiranost uspostavljaju autori koji citiraju. Snaga kocitiranosti je mera percipiranog odnosa između dokumenata koji se citiraju od strane određene naučne zajednice. Bibliografsko uparivanje je statičko, jer odnos između dokumenata zavisi od referenci koje su sadržane u uparenim dokumentima. Obrasci kocitiranosti su dinamički i vremenski promenljivi. Kada se dva rada često zajedno citiraju, onda su oni verovatno i sami po sebi veoma citirani radovi. Zato se može pretpostaviti da su u pitanju ključni radovi za određenu disciplinu. Ovo je jedan od sofisticiranijih načina za modeliranje intelektualne strukture naučne specijalnosti. Citiranje može da imputira značenja izvorima na koje se poziva. U ovom slučaju citiranje je proces obeležavanja u kojem autor stvara značenje, tj. simbole (vidi Lič 1976/2002, pod čijim uticajem Smol piše o simbolima). Tekst je simbol ukoliko označava neku ideju i u velikom broju slučajeva citirani dokumenti su autorovi privatni simboli za određene ideje koje koristi (Small 1978). Privatni simbol vrlo lako može da postane „standardni simbol” određene grupe autora (u okviru nekog nevidljivog koledža). Suština problema je u tome da još uvek nismo u stanju definitivno da objasnimo kako neki dokumenti postaju klasici, tj. „standar-

1

Problem koji je takođe izuzetno bitan tiče se diplomatskog ne-

citiranja.

269

dni simboli” nevidljivih koledža1. Alen takođe posvećuje pažnju socijalnom kontekstu citiranja (Allen 1997) i nastavlja se na rad Smola o simboličkom citiranju, koje je verovatno najvažnije tokom snažnih naučnih kontroverzi. Često se citiranje ne odnosi toliko na autora koji se citira, već na školu mišljenja ili neki skup mišljenja, o čemu je govorio i Smol. Ovu vrstu motivisanosti kod citiranja, kada su citirani dokumenti „nešto više od pukog citata”, Smol je nazvao „konceptnim simbolima” (Small 1978). „Autor i citirani rad stoje za, i simbolišu, nešto što je veće od samog rada.” (Allen 1997: 938) Ovakvo ponašanje naučnika (koje nije retkost) samo otežava proučavanje citiranosti zbog socijalne dimenzije. Citiranje može da zavisi od ličnosti, tj. naučnika koji citira, od društvenog konteksta u kojem on radi, od svrhe zbog koje se citiranje vrši na određeni način itd. „Teorija prakse citiranja, ako je takva teorija moguća, mora uzeti u obzir simbolički čin autora koji se vezuje za određene ideje sa određenim dokumentima.” (Small 1978: 337) Novije analize (npr. Newman 2001) prave paralelu sa društvenim mrežama kada se govori o međusobnom citiranju unutar nevidljivog koledža. Društvena mreža je skupina ljudi, od kojih svaka individua poznaje neki podskup drugih individua koji sačinjavaju tu mrežu, odnosno čitav skup. Ona može da predstavlja razne skupove ljudi (firmu, školu, naučnu zajednicu, čitavo čovečanstvo itd.) i njihov značaj za društvene nauke je veliki, ako ni zbog čega drugog, onda zbog interesovanja za obrasce ljudske socijalne interakcije, ali i zbog toga što njihova struktura ima važne implikacije za širenje informacija. Jasno je da varijacije u prosečnom broju poznanstava individua (što se zove „prosečnim stepenom mreže”) mogu suštinski da utiču na propagaciju trača, mode, šale ili neke epidemije (mentalne ili virusne). Analogno raznim socijalnim mrežama Njuman pokušava da naučnu zajednicu od preko milion ljudi predstavi i analizira kao mrežu. On 1

Smol (Small 1978: 339n1) pokušava da napravi i razliku između citata i reference. U pitanju je razlika u perspektivi povezanosti između citiranja i citiranog dokumenta. Ako se gleda od citiranja dokumenta ka citiranom dokumentu, u pitanju je „referenca”. Ako se gleda od citiranog ka citiranju, onda je u pitanju „citat”. Na engleskom postoji razlika između reči „citation” i „quote”, dok se u srpskom obe reči prevode sa „citat”. Ovde se ne misli na citiran tekst iz neke publikacije, već na njene bibliografske podatke.

270

to čini preko saradnje koja je dokumentovana u radovima koji se objavljuju. Međutim, ova analiza je daleko od nekih konačnih odgovora1. Njuman dva naučnika smatra povezanim ukoliko su objavili zajednički rad. Ta definicija naučnog poznanstva čini se validnom, ali ona ne nudi odgovore na pitanja na koja se bolje može odgovoriti preko pojma nevidljivih koledža2. Kao dodatak analizi socijalnih mreža i nevidljivih koledža može da koristi tehnika prosopografije. Škole mišljenja su neka vrsta klastera srodnih ili povezanih ideja. One mogu da se formiraju svesno, kada određeni broj autora zastupa iste ili veoma slične ideje povodom određenih problema. Često se događa da određeni autori rade nezavisno jedni od drugih i da se tek retrospektivno klasifikuju kao pripadnici iste škole mišljenja. Grana koja bi ove nedostatke mogla da ispravi je prosopografija, koja se bavi istraživanjem zajedničkih pozadinskih karakteristika određene grupe istorijskih aktera preko kolektivnog izučavanja njihovog života. Pitanja koja se postavljaju su uniformna: o srodstvu, socioekonomskoj poziciji, mestu stanovanja, zanimanju itd. Zatim se podaci sređuju kako bi se testirale hipoteze o ponašanju istorijskih aktera (Carney 1973). Postoje dve škole prosopografije: ona koja se bavi izučavanjem elita i ona koja izučava mase. „Elitisti” se fokusiraju na 1

Verovatno jedan od prvih istraživača koji su počeli da se bave izučavanjem socijalnih mreža bio je Stenli Milgram. Nakon ovih istraživanja on je formulisao „problem malog sveta”. Međutim, Milgramova istraživanja nam ne kazuju ništa o detaljnoj strukturi socijalnih mreža (Milgram 1967; Travers and Milgram 1969). 2 Do danas nije stvorena neka iscrpna rekonstrukcija naučne saradnje, osim možda primera Erdeševog broja iz zajednice matematičara. Erdeš je bio Mađar i za njega se smatra da je matematičar koji je objavio najviše radova u istoriji. Nakon 1954. godine, kada je već oko dve decenije živeo u SAD, formalno nije imao ni posao ni dom. Od tada je putovao po raznim svetskim matematičkim centrima i pisao radove sa mnogim kolegama. Tokom života kao autor ili koautor objavio je preko 1400 radova. Njegova spremnost da deli zasluge oko pisanja radova dovela je do novog pojma u sociologiji nauke i matematike. Neki matematičar ima Erdešev broj 1 ukoliko je objavio zajednički rad sa Erdešem. Onaj ko je objavio rad sa matematičarem koji je objavio rad sa Erdešem imao je Erdešev broj 2. Broj matematičara sa brojem 2 iznosi preko 4500 ljudi. Zato je veoma teško naći matematičara sa brojem većim od 3 ili 4, osim ako ta osoba nikad nije objavila rad sa još nekim (vidi Goffman 1969).

271

genealogije, poslovne interese i političke aktivnosti moćnih elita, gde je srodstvo od ključnog značaja. Najčešće su u pitanju studije slučaja, u kojima se podrazumeva da elite kreiraju istoriju. Prosopograf masa ima drugačiji pristup. On se više služi metodama društvenih nauka i pokušava da rekonstruiše idealni tip grupnog portreta. Za njega se oblikovanje istorije odvija preko raznolikih društvenih sila (vidi Shapin and Thackray 1974 za primer analize britanske naučne zajednice). Nakon pregleda citiranja kao kvantitativne tehnike sociologije nauke ipak treba izneti i neke kritike. Veliki problem za sociologiju nauke jeste način na koji je moguće meriti kvalitet radova, jer je poznato da nemaju svi radovi jednaku citiranost. Science Citation Index je osnovan 1961. godine pod nadzorom Judžina Garfilda i na osnovu njega može da se meri značaj pojedinih naučnika i njihov doprinos određenim disciplinama (Garfield 1955, 1964, 1972). Ono što predstavlja prepreku prilikom ovakvog izučavanja naučnog značaja i uticaja je mogućnost (koja nije verovatna) da velika citiranost bude posledica toga što je autor objavio mnogo radova, ali onih koji su manje značajni. Verovatno ozbiljniji problem jeste što najznačajniji radovi vrlo brzo postaju „zajedničko znanje” i naučnici ih ni ne citiraju. Dalje, postoje i pozivitni i negativni citati, a ova analiza najčešće zanemaruje razliku. Razna polja nauke se razlikuju po obimu, tako da je teško upoređivati uticaje i značaj ljudi iz različitih oblasti. Takođe, istorija nauke nas uči da značaj nekih naučnika ne mora biti prepoznat od strane savremenika (Cole and Cole 1967: 380n15). Jedna veoma poznata kritika potiče od Dejvida Edža (Edge 1979), jednog od prvih proponenata konstruktivizma. Glavna pretpostavka autora koji zagovaraju analizu citiranosti je da citirana publikacija sadrži informacije koje su bile od koristi prilikom pisanja rada koji se na nju poziva. Prajs (Price 1963) nije objašnjavao zbog čega naučno znanje raste, a Dajana Krejn (Crane 1972) je nudila objašnjenje po kojem je naučno znanje rezultat „eksploatacije intelektualnih inovacija od strane određenog tipa društvene zajednice.” (str. 2) Ta eksploatacija se priznaje preko citiranja.

272

Edž (Edge 1979: 108) želi da istakne dve stvari – da kvantitativne metode održavaju „racionalizovano” objašnjenje naučnih procesa koje pokušavaju da mere i da zamagljuju njihove prave osobenosti. Nudeći „objektivnu” sliku nauke, kakva ona navodno jeste, takve metode impliciraju neadekvatnu, pozitivističku i realističku perspektivu, a zanemaruju i potiskuju dinamičku perspektivu samih naučnika. Objašnjenja naučnika se smatraju parcijalnim, tako da se kvantitativnim metodama navodno dolazi do objektivnije slike. Smol (Small 1973) kocitiranje vidi kao tehniku preko koje se odstranjuju subjektivni elementi koji bi nastali kada bi istraživač sam odlučivao i pretraživao literaturu iz neke specijalnosti. Edž tvrdi da je to preterivanje i citiranje shvata samo kao jedan aspekt ponašanja naučnika. Ako uopšte i prihvatimo ovaj metod kao najadekvatniji, to je samo zato što je potkrepljen i drugim dokazima. Samo citiranje, ističe Edž, nije dovoljno (vidi i Chubin and Moitra 1975). U analizi citiranosti citiranje B od strane A posmatra se kao da reflektuje uticaj B na A. U analizi kocitiranosti jedina pretpostavka je da citiranje B i C od strane A implicira da su iz perspektive A rad B i C povezani. Dakle, mape kocitiranja reflektuju samo percepcije autora. Ipak, veliki broj analitičara iz ove povezanosti zaključuje drugačije. Kocitiranost za njih predstavlja dokaz da su B i C povezani komunikacionim vezama i da autori grupisani na osnovu kocitiranja predstavljaju grupu koja je u interakciji. Kol (J. R. Cole 1970) je kao i Edž pisao o ceremonijalnom citiranju, ali za razliku od njega, citiranje tretira kao validni indikator uticaja. Ne treba zaboraviti da pored ceremonijalnog citiranja postoji i slučaj demonstracije poznavanja literature, „diplomatsko citiranje” (jer se reference de facto često „ubacuju” i na kraju pisanja) i „diplomatsko necitiranje” (ako je neka grupa naučnika u sukobu sa drugom, malo je verovatno da će biti međusobnog citiranja, osim ako su u pitanju kritike) itd. Edž specijalnosti vidi kao socijalne konstrukcije koje omogućavaju naučnicima da pronađu smisao i orijentaciju u svom radu. Iz ovog sledi da nema jasnog konsenzusa oko granica discipline i njenih

273

pripadnika, a da analize citiranosti uništavaju individualne varijacije ovih konstrukcija. Ovakva analiza sadrži u sebi relativističke i subjektivističke komponente. Kritika citatologije moguća je i bez ovih pretpostavki. Pojava autocitiranja je veoma raširena, ali to ne treba da čudi. Naučnicima je najbolje poznat sopstveni rad, a obično su razni radovi deo jedne šire celine na kojoj naučnik radi godinama. Problem nastaje sa pukim brojanjem citiranosti. Ukoliko naučnik objavi deset radova i niko se na njega ne poziva osim njega samog, on može da ima npr. 45 pozivanja na svoje radove. Ova situacija je, kvantitativno gledano, povoljnija od situacije kada se naučnik u svojih deset radova ne poziva na samog sebe, ali se na njega pozivaju 44 naučnika samo jedanput. Ovaj problem se rešava isključivanjem autocitata iz analize (Ruse 1979). Niko ne želi da porekne da postoji problem sa analiziranjem ceremonijalnog citiranja. Ruz navodi i šaljivu preporuku akademskog života: „Hvali nekog ako možeš. Kritikuj ga ako moraš. Ali, za ime božije, ne ignoriši ga. U suprotnom, stvorićeš sebi životnog neprijatelja”. Na delu je često ono što sociobiolozi zovu recipročnim altruizmom, ali taj fenomen stvara pogrešnu sliku o kvantitativnoj analizi citiranja. Da li će isti broj citata imati prosečan rad u kojem autor citira deset svojih prijatelja koji na osnovu reciprociteta kasnije citiraju i njegov rad, i rad koji je daleko bolji, ali u kojem se ne citiraju prijatelji i kolege? Koliko citiranost ima veze sa „snagom slabih veza” (Granovetter 1973, 1983), a koliko je u pitanju proces zasnovan na univerzalističkoj meritokratiji? Problem se javlja i kada dođe do izjednačavanja broja citata za dva rada nejednakog kvaliteta. Kvalitet rada jednostavno nije jednak njegovoj citiranosti. Dva naučnika mogu da objave radove koji su citirani jednak broj puta, s tim što jedan od njih dobija pretežno pohvale, a drugi pretežno kritike. Na osnovu analize citiranosti oba rada su podjednako važna i/ili vredna. Međutim, pre će biti da je jedan rad dobar, a drugi lošiji. Jedno od rešenja je da se i kritikovani rad posmatra kao vredan jer preko kritikovanja može da dovede do novih i plodnih ideja, zato što je malo verovatno da će bezvredni rad biti smatran dovoljno važnim da bi mu se posve-

274

tilo pažnje, makar i u vidu kritika. Pretpostavka je da pogrešan rad koji nije „plodna greška” neće uspeti da akumulira mnogo citata. Ovo predstavlja korak ka relativizmu, koji (nažalost) dominira u društvenim naukama, gde (veoma često) nije bitno šta je tačno ili pogrešno, već se samo računa šta ljudi misle o nečemu. U nauci je ipak najvažnije šta je tačno, a šta pogrešno. Jedan poznat primer iz biologije može da posluži kao dobra ilustracija. Šezdesetih godina prošlog veka u biologiji je bilo dosta rasprava o pitanju jedinice prirodne selekcije. Koja je jedinica na koju deluje prirodna selekcija? Da li je u pitanju nivo individue ili prirodna selekcija može da deluje i na nivou grupe ili čak i vrste? Da li je altruizam posledica delovanja selekcije radi zadovoljenja individualnog interesa ili dobrobiti grupe? Debata se prvenstveno odvijala između teorija Vin-Edvardsa i Džordža Vilijamsa. Vin-Edvards je zagovarao teoriju grupne selekcije, a Vilijams je svojim snažnim argumentima pokazao da selekcija deluje (u ultimnom smislu) na individuu ili još tačnije, na gene. Brojni autori su počeli da raspravljaju o ovom problemu citirajući i Vin-Edvardsa i Vilijamsa, što je dovelo do situacije u kojoj nije bio bitan kvalitet rada ovih autora (u smislu istine, jer je Vin-Edvards bitan makar u istorijskom smislu) ako samo brojimo citiranost, koja je bila podjednaka. Vremenom je postalo jasno da su Vilijamsove ideje daleko plodnije i da njegova teorija adekvatnije objašnjava činjenice1. Moguće je da se desi još jedna „nepravedna” situacija za određene radove, naročito u malim i nerazvijenim naučnim sredinama. U naučno razvijenim zemljama, sa relativno velikim brojem naučnika, razne oblasti određenih nauka imaju određeni broj ljudi koji u njima rade, koji stvaraju nevidljive koledže. U manjim sredinama je moguća situacija u kojoj postoji jedan ili svega nekoliko naučnika iz određene oblasti, što za posledicu ima izostanak citiranja tih publikacija, ali ne nužno zbog nedostatka kvaliteta, već zbog nedostatka poznavanja određenih oblasti ili nezainteresovanosti od strane kolega. Pukom kvantitativnom ana1 Ova debata ipak nije u potpunosti rešena, jer su se kasnije javile obnovljene teorije grupne selekcije.

275

lizom takvi radovi jednostavno ne postoje u jednoj maloj naučnoj zajednici, što ne znači nužno da su bezvredni. Ignorisanje rada u SAD i u manjim zemljama najčešće nema isti razlog, jer u SAD postoji velika verovatnoća da postoji sasvim solidna grupa ljudi koja radi u datoj oblasti i koja ima naučni autoritet da (pro)oceni određeni rad kao važan ili nebitan. Ali ni to ne isključuje moguće greške, o čemu je bilo reči. Citatologija u budućnosti mora da odgovori na sledeća pitanja (Moravcsik and Murugesan 1975): (1) Da li je referenca konceptualna ili operacionalna? Drugim rečima, da li je referenca upotrebljena u vezi sa teorijom ili konceptom koji se koristi u dokumentu koji se na nju poziva ili je u vezi sa nekim tehnikama koje se koriste u citiranom dokumentu? (2) Da li je referenca organska ili rutinska (tj. indiferentna)? Pitanje je da li je referenca zaista nužna za razumevanje rada koji se čita ili je u pitanju samo odavanje priznanja citiranom dokumentu. (3) Da li je referenca evoluciona ili „uporedna”? Ovo se odnosi na pitanje da li je dokument koji analiziramo zasnovan na citiranom radu ili mu je alternativa. (4) Da li je referenca potvrdna ili negativna? Ovde se radi o kontekstu citiranja, da li se referenca navodi zbog toga što se smatra da je tačna ili zato što se njena tačnost osporava. Ovo su veoma važni problemi na kojima je potrebno raditi, jer citiranje može da posluži prilikom izučavanja naučnih specijalnosti. Preko modela kocitiranja Henri Smol (Small 1977) je analizirao specijalnost koja se bavila istraživanjima kolagena. Suština je da citiranje ključnih publikacija od strane naknadnih klasičnih publikacija dovodi do formiranja „istorijske mape” određenog polja (vidi Garfield et al. 1964; Small and Griffith 1974; Griffith et al. 1974). Tako Smol (Small 1977) skreće pažnju na to da se nastanak specijalnosti reflektuje u promeni obrazaca citiranosti specijalista. Podaci o citiranosti omogućavaju kvantitativne indikatore konceptualnih promena u nekoj oblasti. Pretpostavlja se da je kocitiranost gruba mera povezanosti između koncepata koje simbolišu najviše citirani radovi.

276

I Čabin (Chubin 1976) navodi da je ključ za razumevanje strukture specijalnosti možda u prirodi komunikacije koja povezuje naučnike. Jedna od strategija merenja spada u bibliografski (ili bibliometrijski) model, fokusira se na rast literature i uzima citiranost kao veoma bitan aspekt komuniciranja. Jedno od rešenja pomenutih problema nađeno je u kocitiranju. Ono identifikuje odnose između radova koji se smatraju važnim od strane autora u nekoj specijalnosti. I ovde postoje određeni problemi, jer citiranje najčešće ne može da bude tačna mera intelektualnih dugova (Crane 1972). Zato je i nastala sociometrijska strategija izučavanja specijalnosti. Potrebno je izučiti i frekventnost međusobne komunikacije autora, razmenu radnih verzija publikacija, neformalnu komunikaciju itd. Grupe naučnika mogu da se opišu sa dva stanovišta: preko strukturalnih aspekata (ko je sa kim povezan sociometrijskim vezama) i preko normativnih aspekata (tipovi stavova i ponašanja koji su očekivani od strane pripadnika) (str. 34). Socijalna dimenzija discipline predstavlja veličinu i sastav specijalnosti, a intelektualna njen obim i problemski sadržaj. Pojam nevidljivih koledža tesno je povezan sa specijalnostima, ali on se više odnosi na socijalnu dimenziju specijalnosti. Grubo rečeno, kognitivni pristup bi specijalnost posmatrao prvenstveno preko citiranosti, a socijalni (ili mrežni) bi o pripadništvu specijalnosti zaključivao na osnovu komunikacionih veza ili drugih socijalnih odnosa. Jedan od razloga zbog kojih nastaju specijalnosti u nauci jeste kompetitivnost koja nije jednaka u svim naukama (Hagstrom 1965). Kao jednu krajnost možemo da analiziramo nauke ili humanističke discipline u kojima dominira spekulativno mišljenje. U tim oblastima nema razvijenih kriterijuma koji bi na neki smislen način precizno klasifikovali spekulativne doprinose. Zato se oni obično dele na velike, dobre, osrednje i bezvredne. Uvođenje empirijskih metoda i rigoroznih logičkih standarda donosi sa sobom određene prednosti za grupu kompetitora. Prvo, empirijska polja omogućavaju više specijalizacija bez bojazni da će doći do mnogih dupliranja radova. Zato Kolins (Collins 1968) zaključuje da veći broj ljudi u nekom naučnom polju dovodi, ne samo do specijalizacije i unutrašnjih podela, već i do povećanog nagla-

277

šavanja značaja empirijskih metoda. Drugo, empirijske metode omogućavaju lakšu klasifikaciju doprinosa od puko spekulativnih polja, tako da je za očekivati da će ih mladi naučnici više upražnjavati, jer im one lakše omogućavaju „borbu” sa privilegovanim i priznatim starijim kolegama. U sociologiji se uvođenje empirijskih metoda dogodilo tokom dvadesetih godina prošlog veka (str. 134n23), u vreme kada je disciplina postala institucionalizovana na glavnim američkim univerzitetima i kada je broj ljudi u njoj dostigao „kritičnu masu”. Može se reći da se jednom stečena kvantitativna preciznost tokom naučnih revolucija više ne napušta, jer je kontroverze lakše rešiti putem kvantitativnih metoda. Iz ovih razloga često se čini da se filozofija bavi večno nerešivim pitanjima, što nije tačno1. Treće, ono što nedostaje u puko spekulativnim oblastima omogućavaju empirijske metode, a to je diverzifikacija stepena naučnog postignuća. Na mesto građenja sistema koje preovladava u spekulativnim oblastima dolaze specijalizacije. Tako se otvaraju mogućnosti i za graditelje sistema koji sintetišu nova saznanja, ali i za empiričare. Time nastaje povoljna situacija za ljude osrednjeg talenta čiji rad u drugačijoj konstelaciji nikad ne bi bio priznat. Takođe, potencijalno dolazi do situacije gde čitavo naučno polje 1 Ova konstatacija može da bude sporna, međutim, smatramo da je danas npr. problem tabula rasa samo pseudoproblem, kao i pitanje postojanja imaterijalne duše. Nauka je dokazala da ovo nisu održive hipoteze sa stanovišta današnjih naučnih znanja. Slična je stvar i sa tvorcem koji je navodno stvorio ovaj svet, jer nakon darvinističke revolucije bilo kakva priča o natprirodnim entitetima postaje nepotrebna i besmislena. Ipak, ovo poslednje pitanje se najviše osporava, prvenstveno zbog nepoznavanja čvrste naučne osnove teorije evolucije, ali i zbog nespremnosti mnogih ljudi da poveruju u činjenicu da čovek nema „povlašćeni” ontološki status. Postavlja se pitanje: kakva je situacija po ovom pitanju u naučnoj zajednici? Jedno ranije istraživanje iz 1916. godine pokazalo je da 60% od 1000 nasumično odabranih naučnika nije verovalo u boga. Objašnjenje se zasnivalo na tome da je neverovanje posledica sve boljeg i dostupnijeg obrazovanja (vidi Larson and Witham 1997). Na kraju 20. veka ovi istraživači su pokušali da što vernije replikuju ranije istraživanje i rezultati su bili sledeći (u oba istraživanja!): oko 40% naučnika još uvek veruje u ličnog boga i/ili život nakon smrti, oko 45% su nevernici, a oko 15% se izjašnjava da su agnostici. Iako su procenti otprilike isti, starije i novije istraživanje treba tumačiti sasvim drugačije. U ranijem istraživanju ovi brojevi su svojevremeno bili skandalozni zbog broja nevernika, a danas zbog broja vernika koji dolaze iz nauke.

278

može u većoj meri da iskoristi ljudski potencijal, a ne da se samo oslanja na nekoliko „velikih umova” (Collins 1968). Proces uspostavljanja naučne discipline jeste proces institucionalizacije znanja, jer svaka disciplina počinje kao difuzno polje istraživanja, koje tek treba da uspostavi sopstveni kognitivni identitet. Pored kognitivnog identiteta veoma je bitan i socijalni proces stvaranja profesionalnog identiteta. Profesionalni identitet prvenstveno se stvara na univerzitetima, ali i preko osnivanja časopisa. Merton (1968c; vidi i Thackray and Merton 1972; Gieryn and Merton 1978) je ukratko govorio o problemu osnivanja neke nauke, a razmatrao je osnivače sociologije. Do tada je bilo malo sistematskih pokušaja izučavanja nastanka određenih naučnih disciplina, tako da su se pretpostavke obično zasnivale na biološkim metaforama o jednom „ocu” discipline, iako gotovo svi primeri iz istorije nauke ukazuju na to da je nastanak naučnih disciplina poligenetički proces. To smo videli na primeru istorije nauke i sociologije nauke. Tada je analiza bila zasnovana na biografskim (ličnim i socijalnim) aspektima teoretičara koji su zasnivali sociologiju nauke. Sada ćemo videti i uopšteni značaj socijalnih i kognitivnih procesa, sa tendencijom da se primer uopšti kako bi važio i za nastanak drugih naučnih specijalnosti. S jedne strane, u proučavanju nastanka naučnih specijalnosti posebno je privlačan Kunov (Kuhn 1962/1970) model revolucionarne promene u naukama. Novi i mladi naučnici su (navodno) ti koji revolucionarizuju disciplinu, koji prave radikalne raskide sa tradicijom. S druge strane, pojam nevidljivog koledža koji je Prajs (Price 1963) ponovo uveo u sociologiju nauke i dao mu posebno značenje ima određene prednosti u odnosu na kunovski model. Prajsov model naglašava neformalne veze i odnose među naučnicima i smatra ih suštinom svake discipline. Još uvek ne postoji opšteprihvaćen model izučavanja nastanka naučnih specijalnosti. Veći broj teoretičara koji su se doticali ovog problema pretpostavljao je da su obrasci rasta i institucionalizacije isti za sve naučne specijalnosti. Što se tiče sociologije nauke, ona po svom nastanku nije nailazila na neki veći otpor od strane savremenika, ali nije probudila ni veći entuzijazam.

279

Specijalizacija je veoma bitna odlika moderne nauke. Sa institucionalizacijom nauke na univerzitetima (Ben-David 1971; Thackray and Merton 1972) intelektualna fragmentacija znanja u discipline je postala legitimna. Specijalnosti se mogu opisati kao neka vrsta mikrookruženja u kojem se vrše određena istraživanja (Chubin 1976). Ono što veoma utiče na recepciju, brzinu institucionalizacije i opstanak nove discipline jeste njen kognitivni status ili pozicija u akademskoj zajednici. To je samo jedan element, jer naučnici koji žele da se bave novom disciplinom imaju problem sa intelektualnim prostorom, tj. sa kognitivnim nišama koje su prazne ili slabo popunjene. Čabin (Chubin 1976) specijalnosti vidi kao jedinice nauke kao institucije sa sopstvenim intelektualnim i socijalnim dimenzijama. Socijalna dimenzija predstavlja veličinu i sastav specijalnosti, a intelektualna njen obim i sadržaj problema. Povezanost ovih dimenzija definiše skup odnosa čija evolucija je odvaja od ostatka nauke. Socijalna dimenzija specijalnosti često se izjednačava sa svrhovitom komunikacijom među skupom individua. Ovaj skup je manji od skupa ljudi koji sačinjavaju disciplinu ili polje. Smatra se da nevidljivi koledži sadrže ne manje od 15, ali ne više od 100 ljudi (Price 1963), dok je pripadništvo u socijalnim krugovima neodređeno. Salivan i dr. (Sullivan et al. 1977) su analizirali specijalnost slabih interakcija u fizici, smatrajući da nova disciplina nastaje na osnovu percepcije razlika u naučnom sadržaju od strane naučnika. Ova definicija je prvenstveno intelektualna, tj. kognitivna, a ne socijalna. Ovim se ne negira značaj institucionalizacije specijalnosti, ali ukazuje se na to da specijalnosti ne moraju uvek da dostignu institucionalni stupanj. Institucionalizacija se odvija onda kada individue koje održavaju neformalne veze shvate da pripadaju jednom neformalnom socijalnom entitetu. Sa specijalizacijom dolazi do alokacije kognitivnog i socijalnog prostora discipline, o čemu su govorili Ben-Dejvid i Kolins (Ben-David and Collins 1966)1. 1

Pored istraživanja u oblasti slabih interakcija (Sullivan et al. 1977), poznata su sociološka istraživanja raznih specijalnosti: istraživanja kolagena (Small 1977), sociologije nauke (Cole and Zuckerman 1975), matematičke logike

280

Kol i Zakerman nude tri osnovna postulata programa koji bi bio u stanju da objasni kognitivni razvoj specijalnosti i njenu institucionalizaciju (Cole and Zuckerman 1975: 142): (1) Parametri rasta pripadnika discipline i produkcije literature, odnosno njihovo menjanje tokom vremena. Da li je u pitanju simultani rast? Da li su uočljivi obrasci napredovanja ili zaostajanja? U kolikoj meri postoji međuzavisnost ovih faktora? Kako su ti faktori povezani sa kognitivnim stanjem specijalnosti? (2) Procesi kognitivnog razvoja specijalnosti. U kojim domenima postoje konflikti, a u kojima konsenzus oko ključnih metodoloških pitanja? Da li su razvoji povezani sa jednom intelektualnom bazom ili postoje razne intelektualne osnove discipline? Kojom brzinom se dolazi do novih otkrića? Na koji način su povezani teorija i empirija i kako se ta povezanost menja tokom vremena? Kada je otpočela teorijska kodifikacija i koji su njeni indikatori? Koji su doprinosi utemeljivača discipline i da li se još uvek njihovi doprinosi koriste, i na koji način? (3) Razvoj organizacionih infrastruktura. Koliko brzo je specijalnost inkorporirana u obrazovni kurikulum i sa koliko otpora se susrela? Na koji način i u kojoj meri su socijalne i istorijske okolnosti institucionalizacije uticale na brzinu njenog razvoja i uspeh? Odakle se crpe materijalna sredstva, tj. finansiranje discipline i na koji način to utiče na kognitivni razvoj? U kojoj meri je sistem komunikacije unutar specijalnosti povezan sa naučnom zajednicom uopšte?

(Wagner-Dobler 1997) ili sociologije kao nauke i distribucije specijalnosti u okviru nje (Cappell and Guterbock 1992; Ennis 1992). Posebno su interesantna dva rada o sociologiji sa grafičkim prikazima socioloških specijalnosti (Ennis 1992: 261; Capell and Guterbock 1992: 269), gde se nude četiri teorije diferencijacije specijalnosti u okviru sociologije (Capell and Guterbock 1992): (1) ideaciona teorija (same ideje su ključni izvor diferencijacije i integracije); (2) političko-ekonomska teorija (interesi države i raznih fondova utiču na rad u nekoj disciplini); (3) teorija profesionalne moći (priroda tržišta i statusni interesi ljudi u disciplini su ono što utvrđuje strukturu teorije); (4) teorija intelektualnog kruga/mreže (naglasak je na procesima komunikacije i socijalizacije kroz koje se specijalnost razvija).

281

Veoma je problematično definisati koncept kognitivne strukture. Sociolozi nauke još uvek nisu došli do opšteprihvaćene definicije. I filozofi i psiholozi i sociolozi još uvek se fokusiraju na različite aspekte kognitivne strukture. Sociolozi ove strukture smatraju multidimenzionalnim i one uključuju (str. 143): (1) naučno znanje, onakvo kakvo se ispoljava u teorijskim i eksperimentalnim istraživanjima; (2) standarde na osnovu kojih naučnici procenjuju metode, instrumente, tehnike i dokaze kao prihvatljive; (3) teorijske orijentacije koje omogućavaju kriterijume za procenu značaja novih problema, novih podataka i predloženih rešenja; (4) opšteprihvaćene probleme za dalje istraživanje; (5) reakcije na nove doprinose, naročito pitanja konsenzusa i disenzusa. Ove kognitivne strukture raznih nauka međusobno se razlikuju i variraju tokom vremena. Zajednički razvoj kognitivnih i društvenih struktura specijalnosti jeste od suštinskog značaja za institucionalizaciju i uspostavljanje legitimne oblasti istraživanja. Što se tiče sociologije nauke, u pitanju je disciplina koja je „kognitivno konformistička”, a ne „radikalna”, u smislu da ne dovodi u pitanje ranije uspostavljenu matičnu nauku, tj. sociologiju. Njeni kognitivni i strukturalni atributi ukazuju na to da ona nije imala „traumatično” utemeljenje, što je jasno nakon kratkog pregleda njenih veoma bliskih veza sa istorijom i filozofijom nauke. Ali to ne znači da je prihvatanje same discipline išlo brzo i lako. Videli smo da je veoma malo ljudi bilo direktno zainteresovano za sociologiju nauke tokom četrdesetih godina 20. veka. Do 1949. godine samo je jedan procenat članova Američkog sociološkog društva1 ubrojao sociologiju znanja među tri polja svog interesovanja i kompetencije. Sociologija nauke čak nije bila ni ponuđena kao odvojeni izbor (Riley 1960). Ista situacija bila je i 1959. godine, dok je 1970. procenat za „sociologiju znanja i nauke” bio 1,42. Na pitanje je odgovorilo oko dve trećine od 13000 1

Zbog nezgodnog akronima ASS (American Sociological Society) Američko sociološko društvo je promenilo ime u American Sociological Association (ASA). To se dogodilo 1958. godine u Čikagu, na godišnjem zasedanju. 2 Za desetak godina (1950–1959) članstvo u ASA je poraslo sa 3522 na 6345 članova (Riley 1960).

282

članova. Do 1973. godine procenat je iznosio 2,2 što je 301 član od 13700 (Cole and Zuckerman 1975: 142). U kontekstu slika izgleda donekle drugačije. Tokom 1970. godine najučestalije birana specijalnost imala je 9%, a svega četiri od trideset tri specijalnosti prikupile su više od 5% glasova. Članstvo je između 1970. i 1973. naraslo za 5,4%, a kompetentnost za sociologiju znanja je porasla duplo, što ukazuje na daleko intenzivniji rast nego što to pokazuju puki brojevi. Najveće interesovanje pokazali su mlađi članovi, dok se kod starijih nisu javila interesovanja za sociologiju nauke. Svega 25 doktorskih disertacija urađeno je iz sociologije nauke između 1937. i 1967. godine. U narednih pet godina taj broj je iznosio 40. Sociolozi koji su pisali disertacije iz ove oblasti bili su uglavnom sa univerziteta Kolumbija, Kornel, Čikago, Pardju i Mičigen. Na njima je odbranjeno 50% disertacija. Isti ti univerziteti proizveli su 28% od ukupnog broja doktora nauka iz sociologije u SAD. Kritična masa sociologa nauke skupljala se na malom broju univerziteta (str. 145). Od 1950. godine do 1975. broj publikacija iz sociologije nauke iznosio je 195 (radi se o šest najpoznatijih časopisa, od kojih su četiri isključivo sociološka). Trećina je štampana između 1958. i 1965, a gotovo polovina od 1966. do 1975. U ranim godinama specijalnost nije imala jasan intelektualni identitet, tako da su rani radovi pretežno spekulativni (Cole and Zuckerman 1975). Kognitivni identitet disciplina stiče onda kada počne da se javlja konsenzus specijalista oko značaja određenih publikacija. Grubo merilo tog konsenzusa je citiranost određenih autora i publikacija. Nedostatak zajedničke orijentacije eksperata doveo bi do disperzije citiranja unutar specijalnosti. Ipak, konvergencija citiranosti ne znači da se svi eksperti slažu oko svih pitanja, već da je citirana referenca u određenom smislu značajna. Kol i Zakerman izjednačavaju konvergenciju citiranosti i konsenzus. Barber (1987) je govorio da su prvi radovi koji su se bavili problematikom sociologije nauke retko kad upućivali jedni na druge. Danas nam je veoma dobro poznato da se „[s]pecijalnosti . . . sastoje od gustih mreža međusobnog citiranja.” (str. 131) Prajs (Price 1965) je formulisao pojam „neposrednosti” koji se odnosi i na konsolidaciju istraživačke granice u pogledu citiranja. Oblasti

283

u kojima se vrše mnoga istraživanja i koja doživljavaju intelektualnu ekspanziju karakteriše pretežno citiranje skorijih publikacija. Upravo to se dogodilo i sa sociologijom nauke. Kako je vreme odmicalo, tokom šezdesetih godina, uočava se citiranje sve novijih referenci. Suština je u sledeće tri činjenice: konsenzus o radu određenih autora vremenom je rastao, mlađih autora je bilo sve više među najcitiranijim autorima i sve više su se citirale novije publikacije. Analize citiranosti pokazuju da tokom pedesetih godina u sociologiji nauke nije postojala zajednička intelektualna orijentacija. Na listi najpoznatijih najcitiranijih autora od 1954. do 1959. godine nalaze se (redom) Landberg, Djui, Parsons, Merton, Veber, Šils, Konant, Kun, Dirkem, Ogbern i dr. Malo ko od ovih autora je ostvario neki veliki doprinos u sociologiji nauke. To su pretežno bili radovi iz raznih disciplina, a čiji rad se mogao transponovati u sociologiju nauke. Verovatno najpoznatiji slučaj jeste sa radom Ogberna i Doroti Tomas (Ogburn and Thomas 1922) koji je često bio citiran od strane Mertona i Barbera. Već od 1955. godine Merton preuzima prvo mesto po citiranosti. Tek od 1960. godine na listi počinju da se nalaze sociolozi i sociološkinje koji su i danas poznati u ovoj disciplini: Barber, Gilispi, Kun, Šrajok, Prajs, Garfild, Hagstrom, Zakerman, Ben-Dejvid, braća Kol, Storer, Krejn i dr. Nedostatak ovih podataka koje iznose Kol i Zakerman (Cole and Zuckerman 1975) jeste u tome što je tek sredinom sedamdesetih godina uopšte i bilo moguće da se na listi pojave autori koji su izazivači mertonovske paradigme. Danas se na listi nalazi i mnogo imena konstruktivističke provenijencije, poput Blura, Barnsa, Šejpina, Latura, Knor-Cetine i dr. Pri analizi nove discipline interesantan je i odnos između učitelja i učenika. Početkom sedamdesetih godina na listi najcitiranijih autora nalazi se i sedam Mertonovih studenata: Barber, braća Kol, Glejzer, Guldner, Kaplan i Harijet Zakerman. Dajana Krejn je takođe bila njegov student, ali nije radila doktorat pod Mertonovim nadzorom. Kao osnivač istorije nauke kao discipline Sarton nije uspeo da regrutuje mnogo sledbenika (Thackray and Merton 1972). Kao osnivaču sociologije nauke Mertonu je to pošlo za rukom.

284

Sarton je svoje studente isuviše opterećivao, tako da mnogi nisu uspeli da izdrže pritisak i napor. Nije svaki student bio zainteresovan da nauči neke klasične i orijentalne jezike, pored pet ili šest modernih jezika koje je Sarton smatrao neophodnim. Još manje je bilo onih koji su imali diplome ili neko ekvivalentno znanje iz fizičkih i bioloških nauka. Zato danas za veoma malo ljudi možemo da kažemo da su Sartonovci. Merton je takođe bio poznat po svojim visokim zahtevima prema studentima, ali je uspeo mnoge da privuče u novu disciplinu. Njegov rad je, za razliku od Sartonovog, nudio teorijsku orijentaciju za rešavanje mnogih problema nove discipline. Osnivač discipline ima mnogo problema koje mora da prevaziđe. Zato i ne čude priznanja velikih društvenih naučnika (npr. Gillispie 1974) da nisu odmah uspeli da shvate značaj Mertonovih radova iz sociologije nauke. Ograničeni uticaj prvih radova iz nove discipline posledica je nedostatka publike i interesovanja za nešto što još uvek ne postoji ili nije jasno artikulisano. Rad o kojem je Gilispi govorio bio je predsedničko obraćanje Američkoj sociološkoj asocijaciji. Čudno je da je taj rad imao veću citiranost kako je vreme odmicalo, nego odmah po objavljivanju, iako je to obraćanje veoma dobro primljeno od strane savremenika. Skoro deset godina bilo je potrebno da ovaj Mertonov rad postane šire korišćen od strane kolega. Mertonovi raniji radovi (objavljeni do 1959. godine) danas imaju znatno manji uticaj na sociologiju nauke nego kasniji radovi. Jedini izuzeci su doktorska disertacija i rad o normativnoj strukturi nauke. Suština je u tome da interesovanje za Mertonovu srednju fazu rada u sociologiji nauke nije podstaklo veće interesovanje za njegove najranije radove. Pitanje diferencijalnog uticaja nije jednostavno. Noviji radovi se više citiraju, jer se stariji često smatraju zastarelim ili je njihov sadržaj već inkorporiran u kognitivnu strukturu discipline, kao deo procesa obliteracije putem inkorporacije. Međutim, ovom prilikom nijedno od ova dva objašnjenja nije zadovoljavajuće. Suština je u tome što su Mertonovi kasniji radovi lakši za operacionalizaciju. To su radovi o prioritetu, Matejevom efektu, evaluativnim kriterijumima u nauci itd.

285

Zaključak je da Mertonova srednja faza nosi sobom veliki potencijal za elaboraciju. Njegovi učenici su imali hipoteze koje su mogli da testiraju, dovode u pitanje, potvrđuju, opovrgavaju itd. Disciplina u kojoj je veći uticaj njegovih ranijih radova jeste istorija nauke koja se više bavi uticajem puritanizma na nauku nego sociologija nauke. Najveći uticaj na istoričare nauke ostvarila je Mertonova teza, ali i ona je to učinila sa zakašnjenjem, o čemu je bilo reči. Ako uopštimo primere iz sociologije nauke, moguće je navesti neke osnovne karakteristike disciplinarne diferencijacije. Ona najčešće zahteva vođstvo od strane ljudi koji se ne boje da učestvuju u organizacionim kontroverzama, razvoj ideologije koja opravdava novu disciplinu i tehnike koje inkorporiraju novu disciplinu u organizacije koje rukovode istraživanjima (Hagstrom 1965). Bitni momenti koji zaslužuju posebnu pažnju u ovoj genezi jesu problem novih ideja i stvaranje novih uloga. Ben-Dejvid i Kolins (Ben-David and Collins 1966) su veoma detaljno analizirali uticaj pre svega socijalnih faktora na nastanak novih nauka ili disciplina. Autori pretpostavljaju (s pravom, jer ne postoji konstantan eksponencijalni rast u naukama ili disciplinama) da su samo neke ideje u nauci u stanju da generišu nove ideje, odnosno, da je većina ideja kognitivno sterilna. Za prihvatanje neke ideje nije dovoljno da ona bude (potencijalno) plodna. Bitna je i njihova transmisija. Nisu sve originalne ideje plodne, ali isto tako, neke potencijalno plodne ideje bivaju neiskorišćene, izgubljene, zanemarene itd. Pitanje interne strukture intelektualnih mutacija delimično je obrađeno sa pitanjem originalnosti i procesom naučnog otkrića, ali sada nas prvenstveno interesuju environmentalni mehanizmi koji determinišu selekciju mutacija. Zato Ben-Dejvid i Kolins (str. 452) zaključuju sledeće: (1) ideje koje su neophodne za stvaranje nove discipline obično su dostupne tokom relativno dugog vremenskog perioda, i to na nekoliko mesta; (2) samo nekoliko od ovih potencijalnih početaka vodi daljem rastu; (3) taj rast se javlja kada osobe postanu zainteresovane za novu ideju, ali ne samo po pitanju intelektualnog sadržaja, već i ako je procene kao potencijalno sredstvo za uspostavljanje novog intelektualnog

286

identiteta, a naročito nove profesionalne uloge; (4) uslovi pod kojima ovaj interes nastaje mogu se identifikovati i iskoristiti kao osnova za izgradnju prediktivne teorije1. Za nove profesionalne uloge neophodno je da postoje uslovi u određenom naučnom polju. Pre razmatranja naučnih uloga razmotrićemo problem uloga sa stanovišta opšte sociologije. Potrebno je razjasniti nekoliko termina (Gullahorn and Gullahorn 1963: 32–36). „Društveni status” se odnosi na poziciju u okviru društvenog sistema, onakvu kako je ona definisana preko konfiguracije očekivanja koja se odnose na poziciju u sistemu kao celini i prema ostalim pozicijama unutar sistema. „Društvena uloga” se odnosi na skup očekivanja koja su povezana sa zauzimanjem određenog statusa. „Opšti status” označava opšta očekivanja koja važe za sve pojedince koji zauzimaju određenu poziciju u grupi. „Specifični status” se odnosi na očekivanja značajnih altera prema ponašanju i kvalitetima koji su prikladni za određenu poziciju u određenom društvenom sistemu. Kada osoba poseduje određeni status, moguće je da se jave novi obrasci očekivanja. Alteri mogu da promene svoju definiciju specifičnog statusa kako bi prilagodili određene lične karakteristike, kvalifikacije ili ograničenja ega. Ovaj skup definicija zove se „očekivanja u odnosu na ulogu”. Definicija uloge odnosi se na egovu percepciju konfiguracije očekivanja koja se povezuju sa određenim statusom. Ovde je naglasak na kognitivnom nivou organizacije ličnosti, gde ego procenjuje ono što percipira kao realnost. Na ove percepcije utiču i razni motivacioni procesi. 1 Autori govore o primeru psihologije koja je na svojim počecima bila podeljena na spekulativnu filozofiju i fiziologiju. Krajem 19. veka (oko 1880. godine) nastajalo je sve više specijalizovanih publikacija u kojima su se zapostavljale i kritikovale filozofske publikacije. Publikovanje je postalo sve intenzivnije, tako da je rasla svest naučnika o postojanju specifične discipline, psihologije. Često se nastanak nove grupe koja je posvećena novoj specijalnosti posmatra kao efekat intelektualnog rasta. Ubrzo nije bilo pojedinaca koji bi bili u stanju da imaju znanje iz svih oblasti discipline, jer je znanje postalo preobimno. U radu se pokazuje kako je moguće da novi naučni identitet nastane pre rasta discipline i da omogući rast naučne produkcije. Dakle, makar na primeru psihologije socijalni faktori su igrali veoma važnu ulogu, (relativno) nezavisno od intelektualnog sadržaja.

287

Uloga je jedinstvo koje ego postiže između skupa elemenata koji sačinjavaju njegovu definiciju uloge i skupa elemenata koji sačinjavaju očekivanja u odnosu na ulogu od strane altera, koji formiraju referentnu grupu za egov status. Uloga je tako interakcija sistema ličnosti sa društvenim sistemom. „Ponašanje tipično za ulogu” odnosi se na ponašanje ega koje je zasnovano na kognitivnoj organizaciji njegove definicije uloge i njegove percepcije očekivanja altera. Ono što je očigledno jeste da su ove različite percepcije često i u preklapanju i u konfliktu. U tim procesima razilaženja i usklađivanja dolazi do redefinisanja uloga. Konflikt uloge definiše se kao situacija koju karakterišu svi sledeći uslovi: (1) odluka se zahteva od osobe čija uloga je takva da se očekuje odlučivanje; (2) odluka je između dve ili više alternativa, od kojih će svaka ispuniti legitimna očekivanja altera. . .; (3) nijedna odluka koja je otvorena osobi neće zadovoljiti zahteve koji su joj nametnuti od strane svih očekivanja ili obaveza u konfliktu. Uopšteno gledajući, bez obzira na to šta ego odluči, on neće uspeti da ispuni neka od legitimnih očekivanja njemu nametnutih od strane njegove uloge ili njegovih uloga. [str. 38]

Postoje dva tipa konflikta uloga. Onaj koji je proizveden preko statusa (razvija se usled nepomirljivih očekivanja ili obaveza povezanih sa statusom) i onaj koji je proizveden kontingentno (rezultira kada legitimna očekivanja ne mogu da se ispune simultano). Postoje tri načina za rešenje konflikta uloge. Ego može da prihvati odgovornost za odluku i da odluči između alternativa koje mu se nude, može da odloži snošenje odgovornosti za određene odluke i može da odbaci odgovornost za donošenje odluke. Uvođenje novih disciplina u akademski sistem zahteva da se sistem širi, u smislu broja dostupnih pozicija. Oskudnost resursa u sistemu verovatnije će učiniti to da oni koji već imaju poziciju budu manje receptivni prilikom uvođenja novih specijalnosti i disciplina. Zato se kaže da nova specijalnost često počinje kao strukturalno atipična. Kao što je rečeno na primeru istorije nauke, Sarton je kao pionir igrao mnoge uloge u svom odnosu prema disciplini.

288

Na osnovu ove kratke eksplikacije nazire se mogućnost nastanka naučnih uloga. Jedan način je moguć preko hibridizacije uloga, gde se individua kreće iz jedne uloge u drugu, na primer iz jedne profesije u drugu ili iz jednog akademskog polja u drugo. U tom procesu makar trenutno dolazi do konflikta uloga. On se može rešiti odustajanjem od stavova i ponašanja koji su prikladni staroj ulozi, gde se identifikacija sa starom referentnom grupom odbacuje. Ipak, individue često ne žele da odustanu od identifikacije sa starom referentnom grupom jer ona može da nosi sa sobom viši intelektualni i/ili socijalni status od nove grupe. U ovim slučajevima najčešće se konflikti rešavaju preko inovacija, odnosno usklađivanjem metoda i tehnika stare uloge na materijal nove, sa namerom da se stvori nova uloga. Na ovaj način su stvorene psihoanaliza (od strane Frojda) i bakteriologija (od strane Pastera) (Ben-David and Collins 1966). Hibridizacija uloga se razlikuje od hibridizacije ideja, što se odnosi na kombinaciju ideja iz raznih polja prilikom pokušaja pravljenja nove intelektualne sinteze. Ona ne pokušava da dovede do nove akademske ili profesionalne uloge. Mobilnost naučnika iz jednog polja u drugo javlja se kada su šanse za uspeh (šanse za dobijanje priznanja, dobijanje profesure, šansa za postizanje većeg doprinosa određenom polju itd.) u jednoj disciplini male, što je često rezultat velikog broja ljudi u polju gde je broj pozicija stabilan. U tim slučajevima naučnici se sele u polja gde su uslovi za kompeticiju bolji. Često je to novo polje manjeg prestiža od starog (Hagstrom 1965: 9–104, 208–220; Hargens et al. 1980). Sve ovo stvara uslove za konflikt uloga. Pitanje koje je u tesnoj vezi sa odabirom problema u nauci, naučnim tradicionalizmom, duhom određenog vremena, jeste i pitanje mode u nauci. Da li u nauci postoje modni trendovi? Da li nova specijalnost raste kao modni trend? Moda postoji u mnogim segmentima kulture i razne teorije objašnjavaju njeno poreklo i funkcije. Prva predrasuda je ona koja se tiče mišljenja da se moda javlja samo u nevažnim, trivijalnim oblastima života. Druga se tiče shvatanja da modu prate samo „prosečne” osobe koje imaju slabu moć samostalnog rasuđivanja, što bi značilo da je difuzija mode u velikoj meri iracionalan proces, jer njeno prihvatanje

289

može da se tiče i racionalnih kalkulacija prednosti i mana koje se njome stiču. Najviše se govorilo o uticajima elita koje postavljaju modu, a pitanje je samo da li im se pridaje primarna ili sekundarna uloga (Crane 1969a). Tako ostaju dva osnovna pitanja: koja je priroda modnih fenomena i koji procesi proizvode modu? Moda se javlja tamo gde postoji spremnost da se stari oblici odbace i zamene novim. Ovo je koristan zaključak jer omogućava postojanje mode u svim oblastima života, i „bitnim” i „nebitnim”. Manje je jasno kako dolazi do konvergencije interesovanja mnogih ljudi, odnosno koji mehanizmi to omogućavaju. Konformizam je svakako jedan od bitnijih takvih procesa, na šta su još davno ukazali Šerif (Sherif 1937) i Aš (Asch 1951/1958). U novije vreme pojavila se i interesantna ideja koja potiče iz memetike, da se i moda transmituje i replikuje kao i drugi memi (Dawkins 1976/1989), iako još uvek nema u potpunosti zadovoljavajućih teorija koje bi uspele da objasne uspešnost određene mode. Objašnjenje koje se zasniva na Zeitgeist-u određenog perioda nije zadovoljavajuće. Hagstrom (1965: 177) modu vidi kao rezultat dva suprotna procesa: socijalne diferencijacije i socijalne emulacije. Nju diktira manjina, a oponaša većina. U modi postoji konstantna promena, ali ta promena nije ciljno usmerena. Naučnici je smatraju devijacijom od norme originalnosti, ali ovo ne mora da bude tačno. Nekonformizam u nauci ne biva uvek odobren, jer može da ukazuje na originalnost, ali isto tako i na manjak originalnosti, na fokusiranost na „mrtve”, nebitne i prozaične probleme (str. 180). Modni trend u nauci ne mora uvek da bude štetan, jer (ne)popularnost nekog problema ne isključuje njegovu (ne)važnost. Modu naučnici shvataju kao indikator da se selekcija problema vrši na osnovu nenaučnih kriterijuma i pretpostavlja se da može doći do iracionalnog rasta u jednom manje važnom polju istraživanja. Modni trend u nauci može da bude pozitivnog motivacionog karaktera, ali i da dovede do trošenja vremena i energije na totalno pogrešne i nepostojeće probleme, kao što je bio slučaj sa naglim porastom popularnosti istraživanja n-zraka (za konstruktivistički prikaz ove zablude vidi Ashmore 1993 koji iznosi mnoge intere-

290

santne podatke). Problem je u tome što se sami naučnici često ne slažu oko toga šta konstituiše modu u nauci. Krejn (Crane 1969a; vidi i Crane 1999) postavlja tri pitanja: Koji uslovi omogućavaju eksponencijalni rast nauke? Pod kojim uslovima ćemo taj period označiti kao „modu”? Pod kojim uslovima ćemo smatrati taj rast prikladnim? Rapidni eksponencijalni rast u naučnom polju može da bude posledica nekoliko faktora. Jedan od važnijih sigurno jeste uticaj publikacija koje ukazuju na interesantne ili iznenađujuće rezultate. Uopšteno gledajući, u nauci nema tako masovnog prihvatanja nove ideje koje je moguće u širem društvu. To je zato što je nauka organizovana u relativno male grupe ili problemske oblasti, o čemu je bilo reči. Svi naučnici imaju primarnu posvećenost određenoj oblasti, a sekundarnu i tercijarnu posvećenost nekim drugim oblastima. Eksponencijalni rast u određenim oblastima javlja se jer se one šire, ukoliko naučnici sa sekundarnom i tercijarnom posvećenošću odluče da promene svoje prioritete. Ako neko polje postane atraktivno, određeni broj naučnika sa periferije postaje asimiliran. S druge strane, novi, tj. mlađi naučnici koji još uvek nemaju isprofilisana ranija interesovanja tada mogu da budu regrutovani za atraktivnu oblast koja im u startu može biti od primarnog interesa. Povećanjem broja zainteresovanih u određenoj oblasti diseminacija informacija postaje rapidna, a ne više gradualna. Ukoliko je, recimo, naučnik u proseku sa šest ljudi u komunikaciji, 187 naučnika će biti u posrednom kontaktu nakon samo tri razmene informacija. U pitanju je „efekat interakcije”, odnosno proces u kojem individue koje su u socijalnom sistemu prihvatile uticaj inovacije utiču na one koji je još uvek nisu prihvatili (Crane 1969a: 437 n13a). Proces difuzije biva još kraći i brži ukoliko se odvija komunikacija između malog broja visokoproduktivnih naučnika, koji uglavnom predstavljaju deo naučne elite i (velikog broja) njihovih sledbenika. U nauci veliki broj informacija cirkuliše neformalnim putevima, jer bi inače maločas opisana komunikacija bila isuviše spora (Crane 1969c; Price 1963). Naročito što se ne podrazumeva

291

da će primljena informacija biti dalje prenesena, niti da će biti tačno prenesena. Kako bi ovaj model bio realističan potrebno je još nekoliko ispravki. Naučne informacije se međusobno razlikuju po „privlačnosti”. Zato Krejn nudi distinkciju između „mreže transmisije” i „mreže prihvatanja”. Mreža transmisije odnosi se na do sada opisan proces komunikacije, a mreža prihvatanja govori o tome da li su, i koliko, komunicirane informacije korišćene u radu naučnika. U znatnoj meri prihvatanje ideje zavisi i od količine kognitivne reorganizacije koja je potrebna radi integracije novih informacija u preegzistirajuće znanje. Tehničke ideje zahtevaju najmanje reorganizacije, a najviše zahtevaju teorijske. Poređenje nauke sa modom potiče i od različitog doživljaja eksponencijalnog rasta od strane insajdera i autsajdera neke discipline koja se brzo razvija. Insajder rast objašnjava intrinzičnim osobenostima polja interesovanja, a autsajderu se rast često čini neprirodnim i neopravdanim. U nauci često postoje jaki teorijski razlozi za ekspanziju određenih oblasti. Tada se zaista odvija proces koji je nalik na širenje mode, ali u smislu rapidnog rasta, iako to nije moda u pravom smislu jer postoje objektivni kriterijumi za evaluaciju informacija koje se transmituju kroz komunikacijske mreže. Iako su navedena objašnjenja analize nastanka disciplina interesantna i teorijski potkrepljena, moguće je pronaći nekoliko slabih tačaka. Šram (Shrum 1984) postavlja pitanje da li koncept specijalnosti tačno predstavlja uslove koji karakterišu naučni rad i uvodi pojam „tehničkog sistema” kao jedinice sociološke analize, koji je povezan sa širim socijalnim i političkim strukturama. On insistira na tome da pojam specijalnosti ne reflektuje adekvatno ukorenjenost savremene nauke u matrici nenaučnih institucija, jer nauka danas zavisi od države, uloge organizacionih ograničenja, međusobnih uticaja naučnih i tehnoloških problema itd. Šram smatra da ove okolnosti utiču na socijalni i kognitivni razvoj nauke. Nadovezujući se na Šrama, Stouks i Hartli (Stokes and Hartley 1989) takođe kritikuju dotadašnje koncepcije socijalne dimenzije specijalnosti, smatrajući da nije dovoljno da postoji

292

određeni broj specijalista, već da između njih mora da postoji i interakcija. Analiza kocitiranosti govori o kognitivnoj, ali ne nužno i o socijalnoj strukturi specijalnosti. O uticaju u nauci može da se govori na nekoliko načina. Možemo da govorimo o uticaju kada informacije teku od jednog do drugog naučnika i kada to rezultira u promeni ponašanja recipijenta. Uticajne informacije mogu da se šire i formalnim i neformalnim kanalima. Paradigmatičan primer formalnog modela komunikacije je preko objavljenih publikacija, dok neformalne kanale predstavljaju razgovori (uživo, telefonom, preko interneta), korespondencija itd. Radi preciznosti potrebno je razlikovati uticaj osobe (socijalni) i uticaj njene ideje (intelektualni) na druge naučnike. U klasičnoj sociologiji nauke često se specijalnosti mapiraju preko analize kocitiranja. Takav pristup je prvenstveno kognitivan, a ne socijalan, dok se često pretpostavlja izomorfizam kognitivnog i socijalnog.

8. Stepen kodifikacije sociologije i mertonovsko objašnjenje problema konsenzusa Mislim da je štetno po dugotrajno zdravlje discipline što je mertonovski istraživački program zatvoren. Dalje, mislim da je Merton delom odgovoran za to, jer iz nekog razloga nikad nije uzvraćao. Umesto toga, ostavio je to meni i mojoj monografiji iz 1992. Da li je to zbog toga što je Merton voleo da izbegava bilo kakvu kontroverzu? Ili je to bilo zato što bi Merton pre radio nego učestvovao u polemikama? Ne znam. Ali znam, kako je mertonovska sociologija nauke napadnuta, da bi nam u velikoj meri pomoglo da smo imali vođu Mertonovog renomea. Da je Merton napisao snažne kritike rada Latura, Knor-Cetine ili Malkeja, imali bismo interesantne skupove, a ne ljubavne fešte tapšanja po leđima u koje su se pretvorili skupovi 4S [Society for Social Studies of Science]. Uopšteno gledano, Merton nije bio organizaciono aktivan u bilo kojem od kulturnih ratova. Znam iz lične komunikacije da je on verovao da je veliki deo konstruktivističkih tekstova glupost,

293

ali to nikad nije hteo da kaže u tekstovima. [S. Cole 2004: 842]

U poslednjem poglavlju o mertonovskoj sociologiji nauke obrađeni su problemi stepena kodifikacije određenih nauka, prvenstveno sociologije, i problem konsenzusa u nauci. Prvom problemu Merton je posvetio pažnju u radu o starosnoj diferencijaciji u nauci (Zuckerman and Merton 1972/1973). „Kodifikacija se odnosi na konsolidaciju empirijskog znanja u jezgrovite i međuzavisne teorijske formulacije.” (str. 507) Nauke i discipline se međusobno razlikuju po stepenu kodifikacije, što svaki naučnik „zna” intuitivno, ali to je potrebno teorijski objasniti. Grubo gledano, nauke koje su više kodifikovane su prirodne, a one koje su manje kodifikovane su društvene nauke i humanističke discipline. Iz stepena kodifikacije slede mnoge osobenosti određenih naučnih disciplina ili nauka, a razmotrićemo one najvažnije. Prva posledica ovakvog posmatranja nauka je njihova moguća hijerarhizacija na osnovu stepena kodifikacije. Kada se govori o ovom fenomenu obično se misli i na kompleksnost fenomena koje određene nauke izučavaju, ali i na stepen njihovog intelektualnog razvoja. Tako je astronomija prva nauka koja se razvila, a za njom su usledile fizika, hemija, biologija i sociologija (ovde se misli na Kontovu pojednostavljenu zamisao hijerarhije [Comte 1830–42/1896). Nauke se po ovom kriterijumu mogu podeliti na „tvrde” i „meke”. „Tvrde” nauke bi bile: fizika, hemija i biohemija; „srednje tvrde”: botanika, zoologija i ekonomija; a „meke”: psihologija, sociologija i politička nauka (Storer 1967: 80). U manje kodifikovanim naukama veću ulogu bi trebalo da igra iskustvo, jer u njima naučnici moraju da vladaju velikim brojem deskriptivnih činjenica i teorijama niskog nivoa, čije implikacije često nisu u potpunosti shvaćene. Preko konsolidacije podataka i ideja u teorijske formulacije više kodifikovana polja imaju tendenciju da vrše obliteraciju originalnih verzija izvesnih prošlih doprinosa i da inkorporiraju njihovu suštinu u novije formulacije. Što je polje više kodifikovano to je nivo obliteracije publikacija veći (Weiss 1960). Vajs je preko analize citiranja zaključio da više kodifikovane nauke češće citiraju noviju literaturu.

294

„Efekat” ili „faktor neposrednosti” (Price 1965) je zaista uočljiviji u ovim naukama. Empirijski podaci pokazuju da se po efektu neposrednosti (a time i kodifikaciji) društvene nauke nalaze na sredini, između prirodnih nauka i humanističkih disciplina (Zuckerman and Merton 1972/1973)1. Zaključak je da kodifikacija olakšava ovladavanje nekim poljem time što povezuje osnovne ideje u teorijski okvir i što redukuje količinu činjeničnih informacija koje su potrebne kako bi se vršila (značajna) istraživanja. Zato u više kodifikovanim poljima naučnici bivaju ranije kvalifikovani za profesionalni rad od naučnika u manje kodifikovanim poljima. Zakerman i Merton pominju da je intuitivno poznato (iako ne navode empirijska istraživanja) da se odluke da se uđe u polje matematike ili fizike donose ranije od odluka da se uđe u neku od „mekih” nauka (str. 510n33). Posledica kodifikacije je i težina, odnosno lakoća ocenjivanja nekog naučnog doprinosa kao (ne)bitnog. U manje kodifikovanim naukama teže je oceniti ideje kao bitan doprinos i zato su radovi mlađih naučnika teže primetni, a Zakerman i Merton tvrde da je stoga u njima Matejev efekat češće na delu. U više kodifikovanim naukama nove ideje mogu lakše da budu primećene, bez obzira na njihov izvor i mladi naučnik ima podjednake šanse da dođe do važnog otkrića kao i stariji (Zuckerman and Merton 1972/1973). Često se misli da je starost u negativnoj korelaciji sa produktivnošću i kreativnošću, jer su neka naučna postignuća ostvarena od strane veoma mladih naučnika2. Međutim, Kol (Cole 1979) na osnovu istraživanja zaključuje da starost i produktivnost 1 Vajs (Weiss 1960) je u izuzetno zanimljivom radu naše znanje uporedio sa živim telom, prvenstveno sa telom „više” životinje. Suština ove zanimljive analogije je u tome da tokom rasta organizam nikad ne usvaja stranu materiju odjednom, već mora sebe da reorganizuje i da tu materiju asimilira kako bi je uskladio sa svojim specifičnim obrascem. Neke analogije su sledeće: tradicija/nasleđe, nove ideje/mutacije, timski rad/simbioza itd. On želi da pokaže da je aktivni vek čistih podataka u nauci veoma kratak, jer oni izumiru ili usled asimilacije ili usled zaborava. 2 Ajnštajn je imao 26 godina kada je razvio specijalnu teoriju relativiteta , Njutn 24 kada je počeo da radi na svojim najpoznatijim otkrićima, Darvin 29 kada je razvio teoriju prirodne selekcije.

295

nisu u negativnoj korelaciji. Kakve su sve posledice na dostizanje i održanje konsenzusa u naučnim disciplinama, s obzirom na to da je jedan od ciljeva nauke postizanje konsenzusa racionalnih mišljenja (Ziman 1968)? Na osnovu empirijskih istraživanja (Zuckerman and Merton 1971/1973) dolazi se do sledećih podataka. Najveću stopu odbijanja imaju žurnali iz humanističkih disciplina, zatim slede društvene i bihevioralne nauke, zajedno sa matematikom i statistikom. Najmanju imaju oni iz prirodnih nauka (fizičkih, hemijskih i bioloških), koja iznosi ne više od trećine stope iz humanističkih disciplina1. Zaključak je sledeći: što je časopis bliži humanističkim disciplinama to je stopa odbijanja veća, a smanjuje se što je časopis više orijentisan ka eksperimentalno potvrđenom znanju sa sve rigoroznijim logičkim analizama. Neka vrsta pravila u časopisima u kojima je stopa odbijanja visoka jeste: „Kada sumnjaš u kvalitet rada, odbaci ga”. U časopisima gde je stopa odbijanja mala, moto je: „Kada sumnjaš u kvalitet rada, prihvati ga” (str. 473). Oromaner (1977) je kritikovao Zakerman-Mertonovu tezu i zaključio je da profesionalne godine autora u sociologiji nemaju veze sa količinom citiranosti. On želi da pokaže kako je za sociologe verovatno važnije gde se objavljuju radovi, a ne ko ih objavljuje. Značajne razlike u stopama odbijanja među raznim naukama mogu se pripisati razlikama u konsenzusu koji u njima postoji, ali postoje i objektivne razlike u relativnoj količini prostora koji je dostupan za objavljivanje. Urednici žurnala moraju da rasporede prostor koji im je na raspolaganju, a daleko više prostora imaju časopisi iz prirodnih nauka (Zuckerman and Merton 1971/1973). Postavlja se pitanje koji obrasci evaluacije su uključeni u procese slanja radova u časopis i njihovog naknadnog objavljivanja? Postoji očigledna razlika u objavljivanju radova fizičara sa 1

Kod nas nije uobičajeno razlikovanje bihevioralnih i društvenih nauka. Bihevioralne su one koje izučavaju aktivnosti organizama i njihove interakcije u prirodnom svetu. Nalaze se u sredini „hijerarhije”, između prirodnih i društvenih nauka. Kao tipičan primer društvenih nauka uzimaju se sociologija, ekonomija, političke nauke itd. Bihevioralne bi tako bile: sociobiologija, etologija, psihobiologija, memetika, ali možda i socijalna psihologija (vidi Smelser and Baltes 2001).

296

prestižnijih departmana i fizičara sa onih manje priznatih. I jedni i drugi šalju skoro jednak broj radova, ali nejednak procenat biva objavljen. Jedna interpretacija pripisuje razlike između departmana delovanju sistema stratifikacije. Na taj način rad naučnika sa prestižnijih departmana biva ocenjivan po slabijim kriterijumima, tj. manje strogim. Ovo znači da status autora i recenzenta znatno utiču na rasuđivanje o rukopisima, odnosno da status utiče na razlike u evaluacijama. Druga interpretacija bi razlike u odbijanju pripisala razlikama u kvalitetu samih radova. Ova hipoteza je u skladu sa univerzalističkim pretpostavkama. Bolji naučnici su na boljim departmanima, imaju bolje resurse i pišu bolje radove. Ovde na delu nije partikularizam, već su njihovi radovi intrinzično kvalitetniji. Ove dve interpretacije procese evaluacije vide različito, ali nisu nužno isključive. „I univerzalistički i partikularistički standardi mogu biti konkretno uključeni u stvarni proces evaluacije, ali u različitim količinama i u različitim delovima stratifikacionog sistema nauke.” (str. 481; kurziv u originalu) To znači da rang autora u hijerarhiji prestiža utiče na proceduru evaluacije. Retko kada se radovi najpoznatijih naučnika šalju „spoljnim recenzentima”. Najveći broj takvih radova ocenjuju samo urednici časopisa. Merton i Zakerman (str. 483) razlikuju obrasce alociranja recenzenata u skladu sa rangom ocenjivanih autora. Oni se mogu opisati preko četiri modela: (1) Oligarhijski model je onaj u kojem naučna elita ima moć da ocenjuje rad ljudi ispod njih u hijerarhiji. (2) Populistički model je onaj u kojem „narod” ima pravo ocenjivanja. U njemu autori sa nižim naučnim statusom ocenjuju one sa višim. (3) Egalitaristički model, s druge strane, zahteva određenu politiku po kojoj se radovi ocenjuju samo od strane osoba sa sličnim statusom. (4) Model ekspertize je onaj u kojem postoji alokacija rukopisa recenzentima koji su, bez obzira na rang, naročito stručni da ih ocenjuju. Empirijske analize pokazuju da stvarni sistemi recenziranja nisu nikada ovako čisti i jasni (Zuckerman and Merton 1971/1973).

297

Rekli smo da visina ranga fizičara utiče na smanjivanje broja recenzenata njegovog rada, ali nije presudan status autora kao takav, već status relativan u odnosu na recenzenta. Moguće je zamisliti nekoliko odnosa između aplikan(a)ta i recenzen(a)ta. Kada je status recenzenta i autora jednak, u skladu sa hipotezom statusne solidarnosti recenzent će verovatno dati pozitivno mišljenje o rukopisu. Ako postoji statusna kompeticija, a uz to i zagarantovana anonimnost recenzenta, recenzenti često otežavaju svojim rivalima situaciju preterano oštrim komentarima. Kada su autori višeg statusa od recenzenata dolazi do hipoteze o statusnom poštovanju, gde recenzenti povoljno ocenjuju rukopis jer se dive ili cene autora ili do hipoteze statusne zavisnosti pri kojoj su veoma kritični prema radu superiornijih kolega. Kada recenzenti nadmašuju autore, moguća je hipoteza statusne patronaže ili sponzorstva, gde su recenzenti blagonakloni autoru, ali i hipoteza statusne subordinacije, kada recenzenti postaju isuviše zahtevni (str. 489–490). Ovih šest hipoteza imaju opštiji značaj, jer pretpostavljaju da relativni status recenzenata i autora u znatnoj meri utiče na rasuđivanje recenzenata. Rezultati pokazuju da recenzenti bilo kojeg ranga prihvataju istu proporciju radova od strane autora iz raznih stratuma. Ova vrsta opisanog elitizma ne znači da je na delu smanjenje naučnih kriterijuma za poznatije naučnike, jer je frekvencija odbijanja nezadovoljavajućih radova jednaka, bez obzira na reputaciju. U skladu sa svim ovim teorijskim pretpostavkama mogu da se uoče sledeći zaključci. U manje kodifikovanim naukama u oceni nekog doprinosa često veliku ulogu imaju neepistemički kriterijumi, poput relevantnosti za zajedničke vrednosti ili praktične probleme, elegantnost stila itd. (Storer 1967). Storer je stepen rigoroznosti u nauci direktno povezao i sa stepenom u kojem se u njoj koristi matematika, koja je čini „tvrdom”. Zato sociologija nije tvrda nauka, iako danas u nekim granama postoji primena matematike i matematičkih modela. Storer govori i o socijalnim implikacijama ovakvog stanja u naukama, smatrajući da postoji uticaj relativne tvrdoće ili mekoće nauke na socijalne odnose među naučnicima. Prema njegovom mišljenju pomenute karakteristike tvrdih nauka stvaraju predu-

298

slove za veći stepen impersonalnosti. Navodno, sa većim rizikom javlja se manje poverenja u kolege i manje osećaja bliskosti. Iako je ovo sociologističko objašnjenje ponašanja naučnika u tvrdim i mekšim naukama adekvatnije od psihologističkog (upor. Roe 1961), jer iz kognitivnih karakteristika nauka izvlači bihevioralne konsekvence, dokazi na koje se Storer poziva nisu dovoljno ubedljivi. On svoju tezu brani empirijskim putem. Naime, on (im) personalnost meri preko navođenja autora u tekstu, gde prirodni naučnici prvenstveno koriste samo inicijale, a ne puna imena autora na koje se pozivaju. Iako „J. Doe” zaista deluje bezličnije od „John Doe”, to ne mora da ima bilo kakve implikacije na bliskost između autora. Pored ovih očiglednih pojava u nauci Storer zapaža da nauka ima svoje „inflatorne periode”, kada teorije doživljavaju snažnu ekspanziju u odnosu na količinu dostupnih podataka. U tim situacijama reputacije lako rastu i relativno je lako doći do važnih doprinosa i priznanja. U obrnutoj situaciji, kada teorija zaostaje u odnosu na akumulaciju podataka, teško je doći do priznanja jer ne postoje kriterijumi koji bi utvrdili bitnost i relevantnost. Nastaje neka vrsta konsenzusne anarhije. Zato se može napraviti razlika između „deflatornih” i „inflatornih” naučnika, odnosno stavova naučnika. Deflatorni stav imaju naučnici koji veći deo vremena provode skupljajući podatke, a inflatorni oni koji grade grandiozne teorije na nedovoljno potkrepljenim podacima. Može se govoriti o „indeksu inflacije” unutar polja nauke. U pitanju je količina materijala u literaturi koja je postala u potpunosti zastarela i na koju se više niko ne poziva, osim možda istoričara nauke. Postoje dve vrste opsoletnosti ili zastarelosti. Zastarelost pojedinačnih publikacija (individualna) koja se javlja usled toga što se interpretacija podataka koji se nalaze u njima „usavršila” od strane drugih, tako da se originalna publikacija više ne citira, ali njen sadržaj nastavlja da bude važan za svakodnevnu naučnu praksu. Drugi tip (kolektivna) se javlja kada se čitavo polje znanja više ne uzima u obzir, čak ni implicitno jer se smatra pogrešnim, i koje je isključeno iz korpusa literature koja je relevantna za trenutna istraživanja. Ova tela znanja pretežno potiču iz „mekših” perioda istorije neke nauke. Ta vrsta kolektivne

299

zastarelosti danas se pre može naći u „mekšim” naukama. Tako se, recimo, kao primer može navesti „mekši” period nuklearne fizike i pomenuti fenomen n-zraka, koje je „otkrio” Blondlo 1902. godine, šest godina nakon otkrića x-zraka. Njegovo „otkriće” je u narednih pet godina dovelo do nastanka stotinak radova o tim nepostojećim zracima1. Kao primer inflacije može se uzeti stanje u botanici tokom druge polovine 19. veka. Prirodnjaci su u to vreme veoma lako identifikovali nove vrste koje (zapadna) nauka do tada nije poznavala. Priznanje se odavalo u vidu imenovanja novog otkrića po pronalazaču. Tako je nastala situacija u kojoj su često irelevantne razlike preuveličavane kako bi se opravdalo imenovanje još jedne vrste po pronalazaču. Nastala je situacija u kojoj je veoma lako moglo da se stigne do priznanja, tako da je bilo nužno doneti striktnija taksonomska pravila (Storer 1967). Teorije koje potiču od Roberta Mertona, Harijet Zakerman i Normana Storera ipak ne mogu da izdrže empirijske kritike. One su u skladu sa intuitivnim poimanjem razlika između prirodnih i društvenih nauka, ali to nije dovoljno da bi se prihvatile. Najtemeljniji izazov ovim teorijama uputio je Stiven Kol (npr. Cole 1983, 1992), ali Merton na njih nikad nije odgovorio. Merton i Zakerman su manju stopu odbijanja u žurnalima prirodnih nauka videli kao potvrdu postojanja višeg nivoa konsenzusa u prirodnim naukama, ali su uzeli u obzir i činjenicu pukog prostora u časopisima. Empirijskim putem je demonstrirano da distribucija prostora utiče na stope odbijanja i veoma ubedljivo pokazuje značaj ove varijable (Beyer 1978). Pristalice teze da stopa odbijanja zavisi od konsenzusa određene discipline implicitno pretpostavljaju da je većina radova u društvenim naukama slabijeg kvaliteta od onog u prirodnim. Postoje dva problema sa ovom pretpostavkom. Jedan je što se pretpostavlja da svi objavljeni radovi u prirodnim naukama 1

Barton i Kebler su nešto ranije pisali o naučnoj literaturi, da ona poseduje određeno „vreme poluraspada” (Burton and Kebler 1960), jer u sebi ima „ugrađenu opsoletnost” (ili zastarelost) koja joj garantuje „raspad”, tj. ispadanje iz okvira aktivne literature, s tim što neki radovi nikad ni ne budu deo aktivne literature. Literatura „stabilnih” nauka pokazuje duže vreme poluraspada od onih iz nauka koje doživljavaju velike promene u sadržaju ili u tehnikama.

300

zaslužuju da budu objavljeni. Mnoge studije obrazaca citiranja pokazuju da ogromna većina objavljenih radova ne biva nikada citirana (Price 1963). Drugi problem je što se pretpostavlja da odbačeni radovi u društvenim naukama zaslužuju da budu odbačeni. To jednostavno nije tačno (Cole 1979, 1983; Cole et al. 1988). Druga varijabla, pored prostora, tiče se normi objavljivanja koje su tipične za određeno polje nauke. Tako za fiziku najčešće važi pretpostavka da rad neće biti štampan samo ukoliko je pogrešan. Naravno, misli se na površno ocenjivanje tačnosti, jer samo naknadna istraživanja i vreme mogu da pokažu tačnost. Žurnali iz fizike radije čine pogrešku „tipa 1”, a to je prihvatanje relativno nebitnih radova, pre nego pogrešku „tipa 2”, što je odbacivanje potencijalno bitnih radova. Sociolozi pre prave pogrešku „tipa 2”. Za ovu tvrdnju postoji ubedljiv dokaz. Urednici jednog od najprestižnijih socioloških časopisa, Social Forces, svojim recenzentima šalju pismo u kojem ih mole da obrate pažnju na činjenicu da u časopisu ima mesta za svega 15% poslatih radova (Cole 1992: 115). To znači da recenzenti već unapred gledaju pre kako da odbace rad, nego da ga prihvate. Treća varijabla koja može da utiče na stopu odbijanja je difuznost sistema žurnala određenog polja. U fizici dva vodeća žurnala objavljuju ogroman deo literature iz fizike, a u sociologiji dva vodeća časopisa objavljuju veoma mali procenat ukupnih radova. Kada bi časopisi Američke sociološke asocijacije (American Sociological Review, Social Forces i American Journal of Sociology) predstavljali jedan časopis dobili bismo situaciju sličnu onoj u fizici, tako da stopa odbijanja ne bi bila različita u ove dve nauke. Sociolozi moraju da šalju svoje radove od časopisa do časopisa, sve dok im rad ne bude negde prihvaćen ili dok sami ne odustanu. Istraživanja koja se tiču časopisa American Sociological Review (Bakanic et al. 1987: 640) dolaze do podatka da skoro 29% svih poslatih radova bude štampano. Možemo da zaključimo da je većina ranijih socioloških studija iz ovog domena unapred pretpostavljala razlike između fizike i sociologije (Cole et al. 1988). Četvrta varijabla su razlike u profesionalnoj obuci u raznim poljima (Cole et al. 1988). U prirodnim naukama mnogi studenti rade pod nečijim pokroviteljstvom i objavljuju svoje prve

301

radove u saradnji sa svojim mentorima. Verovatno tokom rada sa mentorima oni uče kako da pišu članak koji će najverovatnije biti objavljen. U društvenim naukama je daleko teže naučiti studenta kako se piše dobar rad, jer student najčešće sam bira problem, radi nezavisno od mentora i malo toga zna o tome kako rad treba da izgleda. Ovo je jedan od razloga zbog kojih društveni naučnici češće pišu neadekvatne radove koji bivaju odbijeni. Struktura sistema nagrađivanja u nekoj disciplini u velikoj meri zavisi od konsenzusa date discipline. U fizici i hemiji naučnicima je lakše da se slože oko toga koji rad je bitan. U takvim slučajevima kvantitet publikacija ne igra veliku ulogu u distribuciji nagrada. U psihologiji i sociologiji, poljima sa slabim konsenzusom, daleko manje ima slaganja oko toga koji radovi su (veoma) bitni i vrlo lako se nameće zaključak da i puki kvantitet može da utiče na distribuciju nagrada. Ipak, istraživanja (Cole et al. 1988) pokazuju da se ne može reći da kvantitet u većoj meri utiče na uspeh u društvenim naukama nego u prirodnim. Determinante vidljivosti su iste u svim naučnim poljima. Postoje tri vrste naučnih priznanja (Cole and Cole 1967): (1) dodeljivanje počasnih nagrada; (2) zaposlenje na prestižnim departmanima; (3) poznatost sopstvenog rada u naučnoj zajednici (specijalista). Na institucionalnom nivou radovi visokog kvaliteta bivaju prihvaćeni bez obzira na socijalne karakteristike naučnika. Iako postoje suštinske razlike u konsenzusu u raznim poljima, moguće je da one ne utiču na sistem nagrađivanja. Pretpostavka o različitoj kodifikaciji prirodnih i društvenih nauka održiva je samo u jednom segmentu svojih implikacija. Kako bismo razjasnili na suptilniji način razlike između prirodnih i društvenih nauka potrebno je osvrnuti se na dodatne teorijske elaboracije. Tako Kol (Cole 1983) pravi razliku između znanja jezgra i istraživačkog fronta neke nauke. Znanje nije, kao što se često pretpostavlja, nekakva uniformna celina, već je sastavljeno iz ove dve osnovne komponente. Jezgro sačinjava mali broj teorija koje su „datost” u određenom vremenskom periodu za naučnike iz određene oblasti. To su univerzalno prihvaćene ideje koje služe kao polazna osnova u obrazovanju u nekoj struci i kao početna tačka istraživanja na osnovu kojih će se doći do novih znanja.

302

Istraživački front se sastoji iz istraživanja koja se u datom trenutku vrše od strane svih aktivnih istraživača i on je sa jezgrom povezan preko procesa evaluacije. Veći deo novog znanja vremenom će se pokazati kao malo bitan ili nebitan. Tokom vremena mali broj ideja se smatra bitnim, a neke od njih postaju deo jezgra. Istraživanja koja je Kol sproveo nisu uspela da potvrde pretpostavke da postoji viši nivo kognitivnog konsenzusa u „razvijenijim” naukama. Na istraživačkom frontu i prirodne i društvene nauke imaju isti konsenzus (veoma nizak), ali postoje razlike u konsenzusu oko toga koje znanje sačinjava jezgro (u prirodnim naukama je konsenzus po ovom pitanju daleko veći). Zato Kol insistira na tome da se konsenzus na istraživačkom frontu stvara i održava socijalnim procesima koji su slični u raznim naukama. Međutim, ostaje pitanje kako socijalni procesi stvaraju i održavaju konsenzus i kako se on pomera i/ili menja nastankom novih ideja. Kol smatra da se to odvija socijalnim procesima evaluacije ideja u nauci. U svakodnevnoj praksi naučnik učestvuje u procesima evaluacije rada drugih naučnika. O ovom procesu sociologija nauke još uvek ima veoma malo znanja, tako da čitava teorija evaluacije mora u sebi da sadrži dosta spekulacije. Ono što je sigurno jeste da u tom procesu učestvuju najmanje tri kategorije varijabli: (1) atributi autora naučnih doprinosa; (2) proces delovanja autoriteta intelektualnih elita; (3) atributi samog doprinosa (Cole 1992: 103). Prvu varijablu sačinjavaju socijalne karakteristike naučnika. Ukoliko se sadržaj naučnog doprinosa posmatra kao konstanta, da li će rad određene „vrste” naučnika biti favorizovan i postavljen u znanje jezgra. Drugi tip varijable sačinjavaju socijalni procesi kao što je delovanje intelektualnog autoriteta. Kako autoritet utiče na to koji doprinosi zaslužuju pažnju? Kako se uticaj autoriteta širi kroz naučnu zajednicu? Treća varijabla tiče se pitanja da li postoje neki opšti atributi naučnih doprinosa koji utiču na njihovu recepciju i evaluaciju. Kao što je rečeno, mertonovske teze su intuitivno plauzibilne. Lodal i Gordon (Lodahl and Gordon 1972) su ispitivali percepciju koja vlada među naučnicima četiri naučna polja (fizici,

303

hemiji, sociologiji i političkoj nauci) o relativnom stepenu razvoja paradigme sedam naučnih polja. Ovi empirijski rezultati slažu se sa uvreženim pretpostavkama o hijerarhiji nauka, što predstavlja dokaz da naučnici veruju da hijerarhija postoji i da su percepcije naučnika iz raznih oblasti gotovo identične. Istraživanja pokazuju nešto drugo. Koncept hijerarhije nauka sadrži u sebi šest varijabli koje karakterišu različite tipove nauka (Cole 1992: 107): Varijabla

Vrh hijerarhije

Dno hijerarhije

1. Razvoj teorije

Visoko razvijena teorija; istraživanje se rukovodi paradigmom; postoji visok nivo kodifikacije

Nema ni teorije, ni generalizacija niskog nivoa; pretparadigmatski stadijum; postoji nizak nivo kodifikacije

2. Kvantifikacija

Ideje se izražavaju matemaIdeje se izražavaju rečima tičkim jezikom

3. Kognitivni konsenzus

Visoki nivoi konsenzusa o teoriji, metodama, značaju problema i značaju individualnih doprinosa

Niski nivoi konsenzusa o teoriji, metodama, značaju problema i značaju individualnih doprinosa

Sposobnost da se teorija Nesposobnost da se teorija 4. Prediktibilnost koristi za predikcije koje je koristi za predikcije koje je moguće proveriti moguće proveriti Mala proporcija novijih reVelika proporcija novijih ferenci jer stariji rad ostaje 5. Stopa zastare- referenci kako stariji radovi jednako važan kao i novi, zastarevaju, što ukazuje na vanja što ukazuje na nedostatak znatnu akumulaciju znanja znatne akumulacije znanja 6. Stopa rasta

„Progres” ili stopa rasta no- „Progres” ili stopa rasta novog znanja je relativno brz vog znanja je relativno spor

Iz svega navedenog može se izvući nekoliko zaključaka. Sociologija ima veoma burni istraživački front, ali malo toga ulazi u jezgro (Cole 1994a, b). Nema mnogo socioloških znanja koja bi se od strane svih smatrala i istinitim i veoma važnim. U udžbenicima iz fizike (Cole 1983) ima relativno malo referenci – oko 100. U udžbenicima iz sociologije taj broj iznosi preko 800. U udžbenicima iz fizike većina citiranih radova pisana je pre perioda

304

pisanja knjige, a u sociologiji se citiraju pretežno relativno savremeni radovi. Materijal u udžbenicima iz fizike od pre 20 godina veoma je sličan kao i u današnjim, što nije slučaj sa sociologijom. Drugim rečima, tekstovi iz fizike govore o onome što je u jezgru, a tekstovi iz sociologije govore o onome što je u stalno promenljivom frontu. Kol (Cole 1994b) tvrdi da dve varijable utiču na razvoj znanja jezgra koje razlikuju prirodne i društvene nauke. U pitanju su mutabilnost fenomena koji se istražuju i mera u kojoj su izbor problema i odluke koje se donose prilikom njegovog rešavanja zasnovani na kognitivnim ili nekognitivnim kriterijumima. Ukoliko je razrešena dilema oko konsenzusa (oko znanja jezgra i znanja na istraživačkom frontu) u raznim naukama, ostaje samo da se osvrnemo na još jednu ekstenziju hipoteze o kodifikaciji koja se tiče mladih naučnika koji navodno zatiču drugačiju intelektualnu nišu u raznim naukama i koji na različite načine izvode svoju ulogu. Jedan od mitova nauke je svakako onaj o mladom i revolucionarnom naučniku, koji kao komplementarnu implikaciju ima verovanje da naučna kreativnost opada sa godinama (Kuhn 1962/1970; Zuckerman and Merton 1972/1973). Kolova istraživanja (Cole 1979, 1992) nude drugačiju sliku. Ako se kao mlađi naučnici uzmu ljudi do 35 godina, njihova proporcija u radovima objavljenim između 1965. i 1969. godine u raznim disciplinama bila je sledeća: u hemiji 29%, geologiji 38%, matematici 11%, fizici 25%, psihologiji 24% i sociologiji 13%. Na osnovu empirijskih podataka ponovo možemo da vidimo da hipoteza o kodifikaciji nije tačna. Kakve su onda posledice razlike u konsenzusu u znanju jezgra u raznim naukama? I kakav je status sociologije? Pojam naučnog progresa teško je definisati, naročito ako govorimo o društvenim naukama. Jedan od načina da neko naučno polje ocenimo kao progresivno jeste da utvrdimo da li ono ima jezgro i da li razvija novo znanje koje se dodaje jezgru. Iako priroda utiče na naučnu istinu, odnosno, nameće određena ograničenja našim teorijama koje nisu puke socijalne konstrukcije, danas teško da možemo da govorimo o apsolutnoj naučnoj istini. Uticaj prirode može da varira u određenim teorijama, a i ne možemo biti sasvim sigurni da su neka današnja znanja apsolutne istine (npr. Boring

305

1952). Zato je znanje jezgra najbolje definisati, ne kao istinito, već kao znanje za koje naučna zajednica trenutno veruje da je istinito (Cole 1994b: 135). Sadržaj jezgra može da se menja i zato progres u nauci mora da bude vremenski specifičan koncept. Neki doprinos nauci nakon izvesnog vremena može biti zamenjen i uklonjen iz jezgra, ali to ne znači da u datom vremenu on nije predstavljao progres (npr. ptolomejska astronomija nije predstavljala samo nazadovanje u astronomiji). Razloge zbog kojih sociologija ne razvija jezgro Kol vidi u samom njenom predmetu i shvata ih kao nepromenljive. Prema njegovom mišljenju (koje je, u principu, uvreženo mišljenje kod većine sociologa), postoje dve osnovne razlike između fenomena koje proučavaju fizika i sociologija. Prva je mutabilnost izučavanih fenomena, a druga se odnosi na to da sociolozi (za razliku od fizičara) i sami učestvuju u proučavanju fenomena. U pogledu mutabilnosti fizičari se bave fenomenima koji se nikad ne menjaju ili se menjaju veoma sporo. Struktura atoma je ista kao i pre milion godina. Fenomeni koje izučava sociologija brže se menjaju nego što su sociolozi u stanju da ih adekvatno opišu, ali ne možemo se složiti sa Kolom da sociologija ne može da dođe do izvesnih univerzalnih i opštih zakona. Kolins (Collins 1989) veoma ubedljivo brani sociologiju od prigovora pronaučno orijentisanoj sociologiji, a još radikalnije zamisli o sociologiji kao nauci brani Volas (Wallace 1983). Ovo ne znači da pomenuti prigovori nisu validni. Njihova snaga je u tome što su prenaglašavanjem poslužili kao korektiv klasičnom i naivnom pozitivizmu društvenih nauka. Sa istorijske pozicije njihova uloga je bila korisna, iako treba imati u vidu opasnost od potencijalne dominacije ekstremnijih sličnih orijentacija ove vrste po naučno orijentisanu sociologiju. Nešto kasnije, Kolins se vratio odbrani sociologije kao nauke, ali istovremeno dajući svoje mišljenje o problemu prirode sociologije (kao nauke). Klasična filozofija nauke je mnogo pažnje poklanjala kriterijumima demarkacije koji bi mogli da naprave razliku između nauke i nenauke. Vreme je pokazalo da je za nauku verovatno najbolje reći da svoje opravdanje nalazi u globalnom

306

pragmatizmu. Kriterijumi logičkog pozitivizma pokazali su se kao nedovoljni, a isto to važi i za kriterijume preciznosti, proverljivosti, opovrgljivosti itd. Dijem-Kvajnova teza govori o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti naučnih teorija, što ne mora da implicira relativizam, već samo promenu težišta analize kada se govori o demarkaciji. Globalni pragmatizam se odnosi na činjenicu da su neke naučne teorije bolje od drugih ili u celini ili na duge staze. Pitanje zbog čega je to tako za sada nema konačni odgovor, jer u filozofiji nauke oko tog pitanja ne postoji konsenzus. Ostaje pitanje: da li su onda sve naučne discipline iste? Postmodernizam briše sve granice, pa tako i sociologija, teologija i fizika imaju jednak (ne)naučni status. Kolins tvrdi da odgovor na ovo pitanje ne treba tražiti u epistemologiji, već u socijalnoj organizaciji disciplina (Collins 1994). Kakva je bila socijalna organizacija disciplina koje zovemo prirodnim naukama, a kakva je bila u društvenim? U 17. veku u Evropi došlo je do naučne organizacije koju su karakterisala dva obeležja: visoki konsenzus o tome šta se smatra sigurnim znanjem i rapidna otkrića. Pre 17. veka ovih obeležja nema, čak ni u prirodnim naukama. Adaptaciju na ovu organizaciju zovemo Naučnom revolucijom, iako ona nije jedan događaj, već proces koji je tokom narednih 300 godina zahvatio većinu prirodnih nauka, počevši od mehanike i matematike. Pre Naučne revolucije i prirodne nauke su posedovale strukturu neslaganja. Zato ne čudi što antropologiju i sociologiju 20. veka karakteriše odsustvo konsenzusa, tj. „pluralistička kognitivna struktura” (Merton 1975/1976: 129) i proliferacija raznih škola mišljenja. Visok konsenzus je suprotan i situaciji na koju nailazimo u humanističkim disciplinama i filozofiji. U filozofiji se veoma često rivalske pozicije stvaraju istovremeno i traju tokom mnogih generacija, a da nijedna od njih ne uspostavi definitivnu dominaciju. Osnovni obrazac intelektualnog života, dakle, nije konsenzus, već konflikt (Collins 1968, 1998). Suština ovog argumenta je da moramo razmotriti načine kognitivne, ali i socijalne organizacije u raznim naukama. Postoji nekoliko pogrešnih teorija koje razmatraju Naučnu revoluciju i nastanak nauke rapidnih otkrića preko empirizma, merenja i matematizacije i eksperimentalnog

307

metoda (npr. Storer 1967). Ovo objašnjenje je daleko adekvatnije i potpunije od Storerovog kriterijuma tvrdoće i/ili mekoće neke nauke preko njene upotrebe matematike, tj. matematizacije. Naučna revolucija se često karakteriše kao period u kojem su naučnici odustali od filozofskih spekulacija i posvećenosti direktnom izučavanju prirode. Krivci za ovakvo shvatanje delimično su i sami tadašnji naučnici koji su po svaku cenu želeli da naprave razliku u odnosu na svoje prethodnike iz sholastike i humanističke tradicije. Međutim, istorijski podaci se ne podudaraju sa ovom teorijom, jer su empirijska posmatranja postojala i pre 17. veka i van Evrope. Astronomska posmatranja su pažljivo beležena i u Grčkoj, Kini i Indiji, a da nije došlo do nauke rapidnih otkrića ili konsenzusa. Sam empirizam nije mogao da izazove sve ove promene. Naučna revolucija takođe nije povezana samo sa preciznošću, tj. naglašavanjima merenja i formulaciji matematičkih zakona. Veliki broj naučnih postignuća tadašnjeg vremena nije bio naročito precizan, tako da je zaključak da ni matematizacija nauke ne dovodi nužno do modusa rapidnih otkrića (Collins 1994)1. Što se tiče eksperimentalnog metoda, njega su pozitivisti smatrali zaštitnim znakom nauke, ali tu se ne uklapaju Galilejeva posmatranja ili fiziologija iz 19. veka. Induktivna logika nije unikatno obeležje moderne nauke, jer se ona koristi i u društvenim naukama, što ih ne čini automatski sličnim prirodnim naukama koje karakterišu rapidna otkrića. Ni to objašnjenje ne zadovoljava (Collins 1994). Kolins kao jezgro revolucije rapidnog otkrića vidi genealogiju istraživačkih tehnologija, jer one produkuju vitalni istraživački front sa tendencijama ka konsenzusu i imputiranoj objektivnosti rezultata. Naučnici iz 17. veka nisu otkrili neku posebnu tehniku, već su bili praktični i shvatili su značaj manipulacije tehnologijama koje su već bile dostupne, koje su mogle da rezultiraju uočavanjem i otkrivanjem fenomena koji do tada 1 Izuzetak su svakako npr. Galilejevi eksperimenti povezani sa ubrzanjem, ali isto tako, njegovo otkriće Jupiterovih meseca nije uključivalo nikakva merenja, već posmatranje pomoću teleskopa. S druge strane, preciznost i matematizacija dugo su krasile i ptolomejsku astronomiju.

308

nisu bili uočeni. Tako bogati opus otkrića omogućio je zauzvrat bogati materijal koji su nove naučne teorije mogle da interpretiraju. Drugim rečima, otkriven je metod otkrića. Istraživačke tehnike su pojačale veru u objektivnost fenomena, jer ih je bilo moguće fizički demonstrirati. Nauka rapidnih otkrića generiše snažan osećaj objektivnosti i činjeničnosti zbog svoje istraživačke tehnologije. Na ovaj način genealogije istraživačkih tehnologija igraju ključnu ulogu u svakom aspektu moderne nauke rapidnih otkrića, jer povećavaju veru u mogućnost napretka i promovišu konsenzus i osećaj objektivnosti. Ako je sve ovo tačno, društvene nauke imaju ozbiljne prepreke kako bi postale nauke rapidnih otkrića. Njima nedostaju autogenerišuće istraživačke tehnologije. Problem društvenih nauka nije u tome što su mlade. Tokom prethodnih vekova njima nisu nedostajali ljudi koji ih upražnjavaju, niti im je nedostajala institucionalna potpora. Konsenzus nije karakterističan kao stanje u sociologiji, koja je posebno poznata po raznim neslaganjima raznih škola mišljenja, niti društvene nauke imaju obrazac rapidnog otkrića. Sve dok se verovalo da problemi leže u oblastima teorijskih pristupa i metodoloških kanona bilo je moguće verovati da će sociologija moći da bude naučna u striktnom smislu. Kolins smatra da dokazi pokazuju da se prihvatanjem određenih ideja i metodoloških kanona ne može postići stepen nauke rapidnih otkrića. To ne znači da sociologija nije nauka, već da ne može da bude nauka rapidnih otkrića. Paradoks sociologije leži u činjenici da se njen intelektualni sadržaj sukobljava sa načinom na koji je ona socijalno organizovana. Sociologija poseduje razna naučna znanja, jer je akumulirala znanja o kauzalnim i strukturalnim uslovima društvenog života, ali problem leži u njenoj socijalnoj organizaciji kao disciplini. Mnogo toga od sadržaja sociologije kao nauke je naučnog karaktera i nema potrebe proklamovati relativizam u sociologiji. Oko tih sadržaja često nema konsenzusa jer nisu povezani u lance rapidnih otkrića. Društvene nauke nemaju mašineriju prirodnih nauka za generisanje prethodno neuočljivih fenomena i zato problemi i pitanja u društvenim naukama bivaju gotovo konstantni tokom veoma dugih vremenskih perioda (Collins 1994).

309

Jedan od najvećih pobornika teze da je sociologija prirodna nauka, odnosno da je u stanju da dostigne stupanj razvijenosti prirodnih nauka je Volter Volas (Wallace 1983, 1994a, b). Njegova knjiga je značajna iz nekoliko razloga. Prvi je taj što želi da odbrani naučnost sociologije, drugi jer predstavlja pokušaj inkorporiranja sociobiologije u tradiciju sociologije, a treći (i najvažniji) je tretiranje sociologije kao prirodne nauke1. Kol (Cole 1994c) se ne slaže sa Volasovim pozitivizmom i shvatanjem da je sociologiji neophodno jasno definisanje osnovnih pojmova, jer uniformne definicije i dalje ne podrazumevaju uniforman pristup fenomenima. Puki lingvistički konsenzus oko definisanja osnovnih pojmova ne bi doneo ništa novo, sve dok ne postoji konsenzus i oko značenja i značaja fenomena. Volasov projekat je veoma ambiciozan. On želi da pronađe način na koji teorijska raznolikost sociologije može da dostigne nivo komplementarnosti, a ne samo kontradikcije, jer „nijedna [teorija] nije u pravu o svim aspektima socijalnog života, ali svaka je u pravu o nekim aspektima. . .” (Wallace 1968: 440) Glavni cilj nije u ocenjivanju socioloških orijentacija, već u demonstraciji osnove za njihovu integraciju preko isticanja njihovih tipičnih obeležja. Nešto slično, ali sa daleko manje ambicija i pretencioznosti, rekao je Merton razmatrajući status strukturalne analize u sociologiji. [S]korašnja događanja u strukturalnoj analizi dovode do sfera slaganja i komplementarnosti, a ne navodnih osnovnih protivrečnosti između raznih socioloških paradigmi. Ovo nije ništa čudno. Jer nije lako dostići čak i umereno plauzibilne sociološke doktrine (paradigme, teorije, konceptualne sheme, modele) koje protivreče jedne drugima u osnovnim pretpostavkama, konceptima i idejama. Mnoge ideje u strukturalnoj analizi i simboličkom interakcionizmu su, na primer, suprotstavljene jedne drugima otprilike 1

Interesantno je što je Edvard Vilson citiran više puta nego Dirkem, Merton, Veber i Parsons pojedinačno. Važnost ove knjige ogleda se i u tome što demonstrira relevantnost biologije za sociologiju i što u Volasovom slučaju sociologija asimilira sociobiologiju, a ne obrnuto kako je pretpostavljao Vilson (Wilson 1975/2000).

310

u istom smislu kao što je šunka suprotstavljena jajima: oni su vidno različiti, ali međusobno obogaćujući. [Merton 1975/1976: 119]

Termin „teorija” (uopšteno) znači „neki skup simbola za koje se proverljivo tvrdi da predstavljaju specifične klase događaja i njihove odnose.” (Wallace 1968: 442) To bi značilo da problemi u sociološkim teorijama nastaju već oko same definicije pojma „socijalan”. Međutim, Volas insistira na tome da je moguće pronaći zajednički imenilac svim definicijama i socijalne fenomene univerzalno definiše preko interorganizmičkih bihevioralnih odnosa. Pored ove opšte definicije socijalnog postoje i teorijski specifične definicije koje se mogu dalje podeliti na one koje naglašavaju objektivne ili očigledne ili motorne bihevioralne odnose, i na one koje naglašavaju subjektivne ili prikrivene ili dispozicione bihevioralne odnose. Posmatrano idealno-tipski, objektivne definicije ponašanja zagovaraju definisanje socijalnog u skladu sa tim da li očigledno hodanje, pričanje, pevanje, pisanje, disanje itd. jednog učesnika jeste ili nije u odnosu sa nekim sličnim objektivnim ponašanjem drugog učesnika, čak i kada ti odnosi nisu propraćeni prikrivenim ili subjektivnim bihevioralnim odnosima. Suprotno tome, idealno-tipska karakterizacija definicije subjektivnog ponašanja identifikuje socijalno sa skrivenim percepcijama, sposobnostima, ciljevima, sentimentima, mišljenjima, navikama, željama, potrebama itd. koje su učesnicima zajedničke, komplementarne ili u konfliktu, čak i kada one ostaju latentne, makar što se tiče odnosa objektivnih aktivnosti. Figurativno, možemo čak da kažemo da razlika između ovih definicija korespondira onoj između Njutnove i Veberove definicije akcije. Njutnova definicija mehaničke akcije zasniva se u potpunosti na onome što je „spolja” uočljivo. Veberova, s druge strane, na subjektivnom značenju koje akciji pripisuje individua. Veći deo socioloških teorija definiše socijalno preko objektivnih i subjektivnih odnosa, ali među njima je moguće napraviti logičku distinkciju. Veliki broj rasprava u sociologiji svodi se na različita definisanja „socijalnog” i zato je Volas po ovom osnovu kriti-

311

kovao Kola (Wallace 1994a, b), koji kao sociološki interesantne fenomene vidi one idiografske, a ne nomotetske (iako su pre u pitanju metodološke strategije, a ne fenomeni kao takvi). Možemo se složiti sa Volasom da bi veliki broj socioloških dilema bio rešen ili bio na dobrom putu da budu rešen, kada bi terminologija bila jedinstvena i kada bi bila univerzalna i jasna. Ovom projektu sigurno ne doprinose postmoderne teorije koje najčešće imaju stil zabavne proze sa nejasnom terminologijom, gde se zanemaruju svi pokušaji da se dostigne nivo naučnosti. Volas (Wallace 1968: 451) nudi klasifikaciju socioloških teorija na osnovu prostora koji im pripada u teorijskom smislu: Osnovni bihevioralni odnosi koji definišu socijalno Objektivni (materijalistički)

Subjektivni (idealistički)

Nametnuti socijalnom (determinisani) Osnovni fenomeni koji objašnjavaju socijalno Generisani od strane socijalnog (posledica slobodne volje)

Iz priloženog se vidi da se definisanje socijalnog preko objektivnog ili subjektivnog ponašanja reflektuje na stare filozofske probleme izražene u antinomijama materijalizma i idealizma, uma/duha i materije, misli i dela, kontemplacije i akcije itd. Slično tome, pitanje da li su osnovni eksplanatorni uslovi nametnuti ili generisani od strane socijalnog tiče se shvatanja čoveka, da li se on posmatra kao determinisana konsekvenca prethodećih događaja ili kao tvorac svoje istorije.

312

Prava priroda sociologije kao nauke verovatno se nalazi negde u graničnim oblastima Kolove, Kolinsove i Volasove teorije. Detaljnija analiza metodoloških osnova sociologije odvela bi nas u filozofiju društvenih nauka (ili društvene nauke), tako da je ovom prilikom moguće samo izneti različita stanovišta o ovom problemu, koja se na osnovu početnih poglavlja mogu oceniti da idu u korist Volasovih shvatanja. Možda sociologija nikad neće biti klasifikovana kao prirodna nauka i verovatno neće nestati usled „kanibalizacije” od strane biologije (upor. Wilson 1975/2000), ali shvatanje sociologije kao nenauke može za nju da ima nekoliko nepovoljnih društvenih implikacija. U uvodnim poglavljima predstavljena je apologija pronaučno orijentisane sociologije i demonstrirana su neka njena dostignuća koja se de facto mogu okvalifikovati kao naučna. Ako se ona zanemaruju i promoviše se sociologija kao humanistička disciplina, to će za posledicu imati jednu vrstu epistemološke retardacije sociologije i srozavanje njenog ugleda kao nauke u javnosti.

313

IV. KONSTRUKTIVISTIČKI PROGRAM(I) SOCIOLOGIJE NAUČNOG ZNANJA Nakon prikaza mertonov(sk)e sociologije nauke videćemo koje su osnovne osobenosti njegovog „izazivačkog” programa koji svoj uspon doživljava sedamdesetih godina prošlog veka, a koji i danas predstavlja dominantnu orijentaciju unutar sociologije nauke. Potrebno je prvo objasniti razliku u pristupu prilikom eksplikacije ova dva različita programa. Mertonovska tradicija je predstavljena preko problemskog pristupa, a konstruktivistička će biti izložena prvenstveno preko izlaganja specifičnosti pojedinih (najvažnijih) autora. Dok je Merton u svojim radovima u velikoj meri postavio temelje disciplini, ali i čitavoj jednoj tradiciji, to ne važi za konstruktivistički orijentisane autore, koji se ne mogu programski ujediniti oko jedne figure. Kod Mertonove struje nije bilo mnogo rasprava o filozofiji, iz prostog razloga što u tom slučaju postoji kontinuitet sa tradicionalnom filozofijom nauke. Situacija je drugačija sa konstruktivizmom koji predstavlja diskontinuitet. Zbog toga će biti potrebno objasniti sličnosti i razlike u odnosu na tradicionalnu epistemologiju. Pod „tradicionalnom” se ne podrazumeva nikakva određena škola mišljenja, već shvatanje da se svet oko nas može saznati, da postoji (i) nezavisno od nas, da je nauka najbolji način za njegovo izučavanje i da je moguće dostići određeni stupanj objektivnog (sa)znanja o njemu. Neki od ovih problema ukratko

314

su obrađeni u prvom poglavlju, jer nisu svi jednako relevantni za prikaz konstruktivizma. Nijedan teoretičar konstruktivizma nije bio toliko uticajan da bi se smatrao njegovim paradigmatičnim predstavnikom. Ipak, nakon više od tri decenije uspona konstruktivizma moguće je izdvojiti najuticajnije predstavnike o kojima ćemo govoriti. Danas se kao verovatno prvi konstruktivista uzima Ludvik Flek i njegove zamisli ćemo predstaviti zbog istorijskog značaja, ali i (velikog i zakasnelog) uticaja njegovih ideja. U delu o nastanku sociologije nauke on je izostavljen jer nije izvršio gotovo nikakav uticaj na savremenike, kao što je to bio slučaj sa Borisom Hesenom. Veliki problem sa konstruktivistima leži u klasifikaciji teoretičara (vidi i Zuckerman 1988b). Sam termin „konstruktivizam” istovremeno je izuzetno nejasan, ali i zgodan ako se preko njega pokušaju predstaviti sve varijacije. Do sada ne postoji nijedna opšteprihvaćena podela, ali to ne mora da se odrazi na izlaganje njihovih ideja i korišćen pristup po autorima. Ovaj pristup opravdanje nalazi i u studijama slučaja kojima se konstruktivisti najčešće služe, a one su isuviše heterogene da bi se analizirale zajedno. U prvom poglavlju pomenuta je distinkcija na nihilističko i naturalističko krilo socijalnog konstruktivizma (Brown 2001). Ovom prilikom ona je veoma korisna jer nam omogućava da se ogradimo od vrsta konstruktivizma kojima se nećemo detaljnije baviti. Nihilističkom krilu pripadaju mahom postmodernisti. Ako govorimo o filozofiji i sociologiji nauke, njihovo glavno obeležje tiče se kritike „velike naracije” ili priče (Liotar 1979/1988) o jednoj istini. Oni nauku vide kao jednu igru sa arbitrarnim pravilima. Glavno epistemološko obeležje ovih autora je lokalizam ili perspektivizam. U pitanju je shvatanje da je istina nešto što zavisi od lokalne društvene ili kulturne definicije, tj. nešto što zavisi od perspektive posmatranja. Iz ovoga proističu tri osnovne karakteristike: antiracionalnost, odbacivanje objektivne istine i lokalizam. Neka od ovih shvatanja zastupaju i naturalisti, ali, kao što smo videli u istorijskom pregledu, njihove motivacije i inspiracije su drugačije. Sociolozi naučnog znanja kreću od nauke i stižu do analize u kojoj socijalno igra dominantnu ulogu, a postmodernističke

315

analize izviru iz političkih i istorijskih zbivanja. Ova razlika će biti od značaja kada budemo govorili o Naučnim ratovima. Sigurno najveća mana prikaza konstruktivističke sociologije naučnog znanja jeste izostavljanje problema samih socijalnih konstrukcija. Detaljno razmatranje ovog veoma interesantnog problema odvelo bi nas u sasvim druge vode nauke, pre svega u filozofiju uma, kognitivnu psihologiju i evolucionu biologiju. Kao polazne i prećutne pretpostavke uzimaju se činjenično postajanje socijalnih konstrukcija i naš kognitivni kapacitet da ih proizvodimo i razumemo (Hacking 1999; Searle 1995). Ovom prilikom prvenstveno nas interesuje naučno znanje.

1. Konstruktivizam, antirealizam i relativizam u sociologiji nauke Kao i mnoge revolucije, dakle, ova [konstruktivistička] ima svoje jednostrane tendencije. Ona pokušava, ili se meni tako čini, da bude relativistička po ontološkim aspektima nauke i racionalistička na socijalnoj strani. Suprotno ovoj „školi”, ja ne mislim da su prirodni i društveni svet u potpunosti konstrukcije naučnih ideja o njima, niti mislim da je naučni rad isključivo motivisan „interesima”, kao što nekoliko pripadnika ove škole tvrdi bez pružanja zadovoljavajućih teorijskih definicija tog termina. Naukom rukovode nauka, norme, interesi i „stvarni” svet, sve četvoro. [Barber 1987: 132]

U teoriji se termini „konstruktivizam” i „konstrukcionizam” najčešće upotrebljavaju naizmenično, kao sinonimi. Utisak je da je „konstruktivizam” više rasprostranjen termin i zato ćemo njega koristiti. Kenet Gergen (1985: 266n1) se opredeljuje za „konstrukcionizam”, jer ga „konstruktivizam” podseća na pijažeovsku perceptualnu tradiciju i na pokret u umetnosti iz prošlog veka. Preko termina „konstrukcionizam” on pokušava da izbegne te konfuzije, ali i da održi vezu sa knjigom u kojoj je prvi put upotrebljen termin „konstrukcija”, a to je The Social Construction of Reality (Berger and Luckmann 1966). Za „konstrukcionizam” se

316

opredeljuju i Vivijen Ber (1995/2001), Stiven Tarner (Turner 1991) i Jan Haking (Hacking 1999). Kukla (2000) konstruktivizam deli na metafizički, epistemički i semantički. Metafizički se odnosi na činjenice o svetu u kojem živimo, epistemološki na to šta možemo da znamo o svetu, a semantički na ono što se o njemu može reći. Jedno od njegovih osnovnih obeležja je epistemički relativizam – shvatanje da nema apsolutnog garanta našeg znanja, već samo relativnog, koji zavisi od individue, grupe, kulture, vremena itd. Obično se metafizički i epistemički smatraju istom stranom konstruktivizma. Terminologija koju upotrebljava Kukla nije identična onoj koju upotrebljava Nelson (1994). Kukla koristi termin „konstruktivizam” za ono što Nelson naziva „ontološkim relativizmom”, „epistemički relativizam” za ono što Nelson označava kao „relativizam o racionalnosti”, dok je „metafizički konstruktivizam” često jednak Nelsonovom „ontološkom relativizmu”. Nelsonov rad se bavi pitanjem kako se uopšte naučne činjenice mogu konstruisati. On brani filozofski konstruktivizam koji je relativistički u dva pomenuta smisla – po pitanju ontoloških entiteta i procesa i po pitanju racionalnosti. To znači da fenomeni koji se izučavaju nisu nužno manifestacije objektivno postojećih entiteta i procesa, već se teorijski entiteti i procesi konstituišu ili konstruišu post hoc od strane naučnika. Nakon što se naučnici slože o teorijskom opisu šta činjenice jesu, oni mogu da prihvate realistički stav prema tome o čemu teorija govori, ali realnost ovih stvari nije deo objašnjenja zašto oni završavaju sa verovanjima i teorijom sa kojima završavaju. To je neka vrsta „retrospektivnog realizma” (str. 536). Drugi relativistički aspekt tiče se naučne racionalnosti. Konstruktivisti negiraju postojanje univerzalnosti racionalnih standarda i insistiraju na tome da naučnici donose odluke na osnovu posvećenosti koja je grupno specifična. Takođe, najčešće se pretpostavlja da su te zajedničke posvećenosti implicitne i prećutne. Na prvi pogled deluje da su (metafizički) konstruktivizam i epistemički relativizam nezavisne doktrine (Kukla 2000). Može da se čini kako konstruktivizam ne uključuje nužno epistemički

317

relativizam, jer je moguće kombinovati konstruktivizam („činjenice su konstruisane”) sa antirelativističkom idejom da o njima možemo da imamo apsolutno istinite ili lažne ideje. Ovo se pre svega odnosi na ideju da su samo neki aspekti društvene stvarnosti socijalne konstrukcije. Novac i njegova vrednost dobar su primer socijalne konstrukcije. Isto tako, čini se mogućom i pozicija da naučne činjenice, jednom konstruisane, postanu istinite. Latur i Vulgar su, na primer, odbacili relativizam, a prihvatili konstruktivizam (Latour and Woolgar 1979/1986). Takođe, moguće je kombinovati shvatanje da su verovanja samo relativno zagarantovana sa antikonstruktivističkom hipotezom da postoji nezavisna stvarnost. Ovi realisti priznaju da nešto postoji nezavisno od ljudske aktivnosti, ali negiraju da o tome možemo da imamo neko apsolutno znanje. Ovo je pozicija Knor-Cetine (Knorr-Cetina 1981a) koja smatra da su relativne činjenice naučno konstruisane. Hari Kolins zastupa semantičku hipotezu. On je rekao da priroda ne igra ulogu u našem prihvatanju naučnih tvrdnji. U pitanju je sigurno jedna od najpoznatijih rečenica koja se veoma često pominje kada se govori o konstruktivizmu. „Jedna škola, međutim, posebno inspirisana Vitgenštajnom i nešto kasnije fenomenolozima i etnometodolozima, prihvata eksplicitni relativizam u kojem prirodni svet igra malu ili nepostojeću ulogu u konstrukciji naučnog znanja.” (Collins 1981b: 3; kurziv dodat) Rečenice nemaju utvrđen empirijski sadržaj i nema veze da li događaj potvrđuje ili opovrgava hipotezu, jer se o ishodu može pregovarati. Semantički konstruktivizam je time nezavisan od epistemičkog relativizma i metafizičkog konstruktivizma. U najširem smislu i mertonovci su konstruktivisti ako pod konstruktivizmom podrazumevamo činjenicu da naučna verovanja često imaju socijalne uzroke. Ta teza je prihvatljiva. Problem je sa smelijim tvrdnjama, kada se ne govori samo o konstrukciji naučnih verovanja, već i o naučnim činjenicama. Krajnja konsekvenca ove teze, koja je donekle prihvatljiva, jeste da danas imamo nauku kakvu imamo zbog određenih dešavanja u socijalnoj istoriji nauke. To znači da su naša današnja saznanja o atomu pod uticajem socijalne istorije nauke. Druga teza, daleko jača, ali

318

neprihvatljiva, jeste da sa drugačijom socijalnom istorijom nauke ne bi uopšte ni bilo atoma (Kukla 2000). Ova teza, da se preko socijalnih procesa produkuju naučne činjenice, najčešće se napada u kritikama konstruktivizma. Do sada je rečeno da je socijalni konstruktivizam zasnovan na relativističkoj epistemološkoj poziciji i argumentu da priroda ne igra nikakvu ili veoma malu ulogu u razvoju sadržaja nauke. Na sadržaj teorije ne utiče priroda, već je naučnici konstruišu u laboratoriji. Ova pozicija se najopštije može okarakterisati kao relativističko-konstruktivistička i njeni najradikalniji predstavnici su sociolozi. Kao što se može videti iz pregleda mertonovske sociologije nauke, često se prećutno pretpostavljalo da naučnici nisu na isti način pod društvenim uticajima kao drugi ljudi. To je nasleđe koje je posledica Manhajmovih teorija (Mannheim 1936, 1952), gde prirodne nauke ne trpe iste uticaje kao društvene. Njihov sadržaj je određen „činjenicama” i „stvarnošću”. Socijalni konstruktivisti svoja istraživanja zasnivaju na nekoliko pretpostavki. Oni veruju da nauka nije aktivnost kojom rukovode pravila, što znači da naučnici ne poštuju neki skup procedura koje im omogućavaju da se kao nezavisni agensi slože oko toga šta je istinito. Žele da pokažu da se naučne rasprave i kontroverze najčešće ne mogu rešiti preko empirijskih dokaza, jer su dokazi, navodno, smisleni samo u svetlu teorije koja je dovela do njihove produkcije. Ono što je možda najvažnije jeste da prihvataju relativističku poziciju i negiraju važnost prirode kao objektivne eksternalnosti koja utiče na sadržaj naučnog znanja. Tako priroda ne determiniše nauku, već socijalno ponašanje naučnika u laboratoriji determiniše definisanje zakona prirode. Na taj način socijalno ponašanje naučnika postaje najvažnija determinanta sadržaja njihovih ideja (Cole 1992: 5). Kol navodi tri klasične pozicije koje razmatraju uticaj socijalnih varijabli na kognitivne aspekte nauke. Prva je pozicija tradicionalnih pozitivističkih istoričara i filozofa nauke, poput Karnapa, Nejgela, Gilispija i Sartona. Drugi pristup je svoju najpoznatiju artikulaciju doživeo kod Kuna i novijih filozofa i istoričara nauke, poput Lakatoša, Fajerabenda i Polanjija. Treća je opisana pozicija konstruktivista. Razlike između ova tri pristupa

319

postaju jasne na primeru shvatanja naučnog konsenzusa, odnosno na pitanju kako se postiže dogovor oko toga koji se naučni rad prihvata kao istinit i važan. Kun (Kuhn 1962/1970) ne negira da je teorija u Vremenu 2 „bolja” od teorije u Vremenu 1, ali ne pominje „istinu” kao kriterijum za evaluaciju paradigmi. Koncept objektivne istine kod njega ne igra važnu ulogu. Nova paradigma je drugačija od stare, a ne nužno bolji način sagledavanja realnosti. Svaka nova paradigma ima i prednosti i nedostatke u odnosu na staru i zato nauka nije nužno kumulativna, u smislu da je nova teorija nužno poboljšanje u odnosu na staru. Konstruktivisti postizanje konsenzusa objašnjavaju preko serije socijalnih procesa. U ovom smislu sadržaj nauke je socijalno konstruisan. Nova otkrića nisu rezultat primene racionalnih pravila za evaluaciju empirijskih dokaza, već posledica slučajnosti, tehničke opreme, socijalnog pregovaranja itd. To znači da kognitivni sadržaj naučnih radova nema uticaja na evaluaciju od strane naučne zajednice, jer je recepcija pod uticajem autorskih retoričkih strategija i sposobnosti ubeđivanja. Pitanju konsenzusa biće posvećena posebna pažnja u poslednjem poglavlju, kada ćemo videti po čemu se suštinski razlikuju mertonovski i konstruktivistički program, odnosno gde (ne) postoje mogućnosti njihovog sinkretizma. Pokušaćemo i da pokažemo da konstruktivisti nisu uspeli da dokažu kauzalnu vezu između socijalnih varijabli i određenog kognitivnog sadržaja nauke, što je njihov glavni cilj. Često nije jasno kako bi trebalo definisati socijalne uticaje, a kako kognitivne. Zbog toga je česta situacija da se kognitivne odluke nazivaju socijalnim, samo zato što su donete u socijalnom okruženju. Ukoliko ne postoji makar analitička razlika između socijalnih i kognitivnih uticaja, konstruktivističke teorije postaju tautološke i gotovo beznačajne za razumevanje nauke. Druga veoma važna stvar koju nisu uspeli je uspostavljanje veze između socijalnih procesa koje opisuju i onoga što Kol naziva „ishodima znanja” (Cole 1992). Ishod znanja je specifični sadržaj naučne ideje. Konstruktivisti su pokazali da je svakodnevna naučna praksa pod direktnim uticajem socijalnih procesa, ali nisu uspeli da pokažu da ti procesi

320

utiču na sadržaj znanja. Oni smatraju da svojim mikrosociološkim proučavanjem kognitivnih odluka pokazuju kako socijalni procesi utiču na kognitivni sadržaj produkcija znanja, ali nema ubedljivih primera o tome kako varijacije u socijalno nezavisnim varijablama utiču na ishode znanja, a često to uopšte i ne pokušavaju da demonstriraju. Gergen (1985) karakteriše konstruktiviste kao teoretičare koji pre imaju „zajedničku svest” nego što sačinjavaju pokret. Slično Kolu, on objašnjava njihove osnovne postulate na sledeći način: (1) Naše iskustvo nije produkt indukcije, tj. građenja i testiranja opštih hipoteza. Svet se ne saznaje na direktan ili dekontekstualizovan način. Socijalni konstrukcionizam kreće od „radikalne sumnje u svet uzet zdravo-za gotovo . . . Dakle, on nas poziva da izazovemo objektivnu osnovu konvencionalnog znanja.” (str. 267) „Objektivni” kriterijumi su posredovani kulturom, istorijom ili socijalnim kontekstom ili i ne postoje. (2) Razumevanje sveta nije pod direktnim uticajem prirode, već je „rezultat aktivnog, kooperativnog pokušaja osoba koje su u odnosu.” (str. 267) (3) Stepen u kojem određeni oblik razumevanja preovladava nema veze sa empirijskom validnošću, već sa promenama socijalnih procesa, tj. komunikacijom, pregovaranjem, konfliktom, retorikom itd. (4) Razumevanje koje je rezultat pregovaranja povezano je sa drugim aktivnostima u životu pojedin(a)ca. „Deskripcije i objašnjenja sveta i sami konstituišu socijalnu akciju.” (str. 268) Videli smo koji su noviji (in)direktni uticaji konstruktivizma, dok Gergen ide dalje u istoriju i posmatra ga kao jednu od dve osnovne epistemološke tradicije. Ona koju zastupaju Lok, Hjum ili Mil obično je zauzimala „egzogeničku perspektivu” i polazi od toga da se izvor znanja, kao mentalne predstave, nalazi u stvarnom svetu. „Znanje kopira (ili bi trebalo idealno da kopira) konture sveta.” (str. 269) Ono je pod uticajem prirode. Razne fenomenološke orijentacije kod filozofa poput Spinoze, Kanta ili Ničea „endogeničke” su po pitanju porekla znanja. Znanje kod njih zavisi od procesa koji su endemski organizmu. „Ljudi poseduju

321

inherentne tendencije, kaže se, da misle, kategorizuju ili obrađuju informacije, i upravo te tendencije (a ne osobenosti samog sveta) od najveće su važnosti u stvaranju znanja.” (str. 269) Antinomija između egzogeničkog i endogeničkog takođe je igrala važnu ulogu i u psihologiji. Promenu od egzogeničke ka endogeničkoj perspektivi Gergen vidi kao kognitivnu revoluciju. Svoju poziciju ovaj poznati psiholog karakteriše kao „socioracionalizam”, gde se lokus naučne racionalnosti stavlja ne u um nezavisnih osoba, već unutar socijalnog agregata. Racionalnost je tako rezultat pregovarane inteligibilnosti. „Konstrukcionizam ne nudi fundamentalistička pravila garanta i u ovom smislu je relativistički. Ipak, ovo ne znači da ’sve prolazi.’” (str. 273) Nauka i dalje zahteva normativna pravila, a konstrukcionizam samo dodaje istorijsku i kulturnu situiranost. Ova verzija konstruktivizma bila bi „slaba” verzija, ali kada se misli na konstruktivizam u sociologiji nauke, obično se misli na radikalnije ideje. Prema Stivenu Šejpinu (Shapin 1982) neki teoretičari naglašavaju upotrebu kulturnih resursa i najčešće govore o vezama između naučnog znanja i šireg društva. Poenta je u tome kako naučnici koriste intelektualne resurse koji su povezani sa drugim oblicima kulture. Postoje dve osnovne tehnike koje obrađuju granice između nauke i drugih oblika kulture. Jedna, koja je pretežno povezana sa filozofima nauke i nekim „internalističkim” istoričarima nauke, uključuje unapred određeno ubeđenje o tome šta konstituiše nauku, a šta ne. Ta ubeđenja obično su formirana modernim naučnim uslovima. Šejpin ove pokušaje smatra „istorijskim besmislicama” (str. 177). Drugi pristup uključuje pokušaj da se utvrdi kako su sami istorijski akteri definisali šta pripada nauci, a šta ne. Shodno prethodnoj karakterizaciji internalističkog pristupa Šejpin ovaj projekat proglašava „istorijski značajnim” (str. 177). U nekim teorijama naglašena je socijalna upotreba prirode u širem društvu. U pitanju su istorijska dela koja tretiraju upotrebu koncepcija prirode u određenom društvu. Danas je nauka profesionalizovana i visoko izdiferencirana, ali u 17. veku sekularno uređenje je bilo daleko od današnjeg. Postojale su i moralne, socijalne i političke razlike. Zato Šejpin tvrdi da je priroda nekad

322

imala „konstitutivnu normativnu dimenziju” (str. 180) i da su ljudi verovali da taj normativni karakter potiče od božanstva koje je stvorilo i prirodni i društveni poredak. Nauka tog doba teško se može razumeti ukoliko ne obratimo pažnju na institucionalizovani moral i njegovu društvenu upotrebu. „Moralne upotrebe prirode u 17. i 18. veku nisu bile ’scijentističke’ ekstrapolacije ezoteričnih otkrića prirodnih nauka na socijalne probleme; moralne i socijalne upotrebe prirode bile su suštinska razmatranja u evaluacijama istorijskih aktera, sačinjene od raznih teorija, modela, metafizike i činjeničnih stavova.” (str. 181) Studije koje su karakteristične za konstruktivistički pristup najčešće naglašavaju slučajnost i šire društvene interese. Pretpostavlja se, recimo, da pripadnici različitih klasa imaju divergentne kognitivne interese i onda se kao odlučujući momenat u rešavanju kontroverzi uvode interesi. Suština je u tome što pokazuju da i tehničke i ezoterične naučne aktivnosti mogu da budu posledica nekih širih društvenih interesa. Studije o kojima Šejpin govori, od kojih ćemo nekima posvetiti više pažnje, osporavaju tezu klasične sociologije nauke da širi društveni interesi utiču na „’spoljašnjost’ naučnog znanja (modele, metafiziku i metafore), dok se ezoterično jezgro generiše isključivo kroz nezainteresovanu kontemplaciju stvarnosti.” (str. 191) Nešto kasnije Šejpin iznosi svoje (konstruktivističko) shvatanje prirode. „Stvarnost se čini sposobnom da izdrži više od jednog objašnjenja koje joj se daje, u zavisnosti od ciljeva onih koji se njome bave; i makar u ovoj instanci, onih ciljeva koji su uključeni u razmatranje u širem društvu, poput redistribucije prava i resursa među društvenim klasama.” (str. 194) Preovladavajući model sociologije znanja on zove „prinudnim modelom” koji se može opisati na sledeći način: (i) ona drži da se sociološka objašnjenja sastoje od tvrdnji sledeće vrste: „sve” (ili većina) individua u određenoj društvenoj situaciji verovaće u određenu „intelektualnu poziciju”; (ii) ona tretira društveno kao da se može izvući putem agregacije individua; (iii) ona vezu između socijalne institucije i verovanja tretira kao „determinaciju”, iako je malo toga eksplicitno

323

rečeno o prirodi determinizma; (iv) ona izjednačava društveno sa „iracionalnim”; (v) ona izjednačava sociološko objašnjenje sa pozivanjem na „eksterne” makrosociološke faktore; (vi) ona postavlja sociološko objašnjenje protiv shvatanja da je naučno znanje empirijski zasnovano u čulnom uplivu spoljašnje stvarnosti. [194–195; kurziv u originalu]

Veoma su zanimljiva dva rada koja se bave odnosom između mertonovske i konstruktivističke sociologije nauke, njihovim sličnostima, razlikama i (ne)mogućnostima sinteze. Elkana (1978) je želeo da pokaže kako oštra polarizacija između „realista” i „relativista” ne predstavlja logičku nužnost, već da je posledica istorijskih okolnosti. Da je u pitanju logički problem, on bi bio nerešiv. „[O]no što demarkacionisti i racionalni rekonstrukcionisti propovedaju je passé – ono što neki od njih rade je mejnstrim dobre filozofske istorije.” (str. 310; kurziv u originalu) Obično se smatra da naučnik pripada jednoj od ove dve kognitivne orijentacije i da je nemoguće praktično biti pristalica obe. Elkana tvrdi da je to moguće. Najčešće se realisti suprotstavljaju konvencionalizmu, ali on ima za cilj da demonstrira da relativizam i konvencionalizam nisu identični, tj. da relativizam ne obuhvata nužno i konvencionalizam. Osnovno obeležje konvencionalizma jeste da je istina stvar konvencije, a ne činjenica, i ono nije identično glavnom obeležju relativizma, po kojem je činjenica činjenica samo u odnosu na dati konceptualni okvir i da u odnosu na neki drugi može da predstavlja kompleksni teorijski entitet. Na ovaj način se ukazuje na to da nema nužnih inkonzistentnosti između konvencionalizma i relativizma, a tako i između realizma i relativizma. Pozivanje na konsenzus nije nužno realistička niti relativistička pozicija. Dostizanje konsenzusa o validnosti naučnih tvrdnji zapravo znači da konsenzus (ili pre delimični konsenzus između kompetitivnih podgrupa koje su kritički nastrojene prema međusobnim shvatanjima) uključuje slike znanja koje determinišu kriterijume unutar odabranog okvira u odnosu na koji je svet relativno uređen po pitanju aproksimacije ili Istine. Konsenzus je socijalni mehanizam uz pomoć

324

kojeg se uspostavljaju slike znanja i hijerarhijski poredak izvora znanja, povezujući tako realistički i relativistički pogled na svet. Stari problem o tome da li bi bilo konsenzusa da nema neke realnosti do koje se stiže konsenzusom samo je još jedna formulacija pitanja realizma/relativizma. [str. 316]

S druge strane, Gijerin (Gieryn 1982) je ukazivao na „redundantnosti i povlačenja” konstruktivističkog programa, poredeći ga sa mertonovskim. „Demonstriraću pseudonovinu relativističkog /konstruktivističkog programa poredeći ga sa najpoznatijim prethodnikom, teorijskom orijentacijom koju je razvio Robert Merton pre pola veka.” (str. 280) On to čini preko „konstitutivnih pitanja”, onih koja definišu problematiku nekog polja. Konstitutivno istorijsko pitanje sociologije nauke je ono o nastanku nauke u 17. veku i njen naknadni uspon. Odgovor na njega zahteva i odgovor na konstitutivno analitičko pitanje, o tome zašto je nauka jedinstvena u odnosu na ostale društvene institucije. Postoje tri redundancije. Socijalni i kulturni faktori su suštinske komponente u konstrukciji naučnog znanja, što je neka vrsta truizma u sociologiji nauke. O ovome je pisao i Merton (1945/1973). Naučno znanje je samo aproksimacija, jer su naučnici retko kada sigurni u svoja verovanja. O tome govori norma organizovanog skepticizma (Merton 1942/1973). Verovanja i pretpostavke naučnika determinišu kasnije konstrukcije novih naučnih verovanja. Ono što znamo ograničava ono što možemo da znamo (ovo je pretpostavka iz klasične filozofije). Prvo povlačenje ili odstupanje jeste korak nazad ka sociološkom redukcionizmu. Pretpostavka o značaju socijalnih i kulturnih faktora u produkciji znanja postaje osnovna i najrelevantnija. Drugo je ono koje ograničava nauku na proučavanje lokalnih procedura objašnjenja. Relativisti pretpostavljaju da je proces konstrukcije znanja objašnjiv samo na osnovu verbalnih deskripcija naučnika, gde se najviše pažnje poklanja lokalnim interpretativnim kontekstima, najčešće laboratoriji. Gijerinov rad je izazvao kritike (Collins 1982; Knorr-Cetina 1982b; a kasnije ga je kritikovao i Cole 1992). „Relativistička

325

škola je prvenstveno zainteresovana za prirodu ljudskog znanja, dok su mertonovski istraživači, kako ja to vidim, prvenstveno zainteresovani za prirodu naučne zajednice.” (Collins 1982: 300) Zato je konstitutivno pitanje relativista o znanju uopšte, a ne o naučnom znanju. „Naučno znanje ne bi trebalo i ne sme biti tretirano kao epistemološki posebno. . .” (str. 300; kurziv u originalu) Gijerin i mertonovci naučnom znanju pripisuju kognitivni monopol, dok se iz Kolinsovog citata jasno vidi negacija ove tvrdnje. Relativisti po Kolinsovom ubeđenju ne moraju da se bave normama nauke. „Sve ovo ne znači da naučnu zajednicu ne karakterišu ove norme . . . [J]a verujem da akademska nauka prikazuje više univerzalizma, komunizma, nezainteresovanosti i skepticizma od drugih profesionalnih institucija, iako to nije ni blizu dovoljno.” (str. 301) Knor-Cetina (Knorr-Cetina 1982b) se slaže sa nekim Gijerinovim tvrdnjama, ali najviše mu zamera na razmatranju relativizma. Ona pravi razliku između epistemičkog i rasuđivačkog relativizma. „Epistemički relativizam nije posvećen ideji da nema materijalnog sveta ili da su sve tvrdnje o znanju jednako dobre ili loše. . .” (str. 320–321), već se tiče naših pretpostavki i selekcija koje su specifične za određeno istorijsko mesto i vreme. Knor-Cetina za svoju verziju konstruktivizma tvrdi da nije zasnovana na epistemičkom relativizmu. Kao što ćemo videti kasnije, njen pristup je mikrointerni pristup, a klasičnoj sociologiji znanja zamera na makro orijentaciji. I Gijerin i Elkana nude interesantne pokušaje komparacije mertonovskog i konstruktivističkog pristupa nauci, ali oni nisu u jednakoj meri održivi. Elkana je u pravu kada kaže da realisti češće propovedaju realizam nego što ga dosledno praktikuju, a Gijerinovi „dokazi” su ipak preterani, jer konstruktivizam nije nastao kao puko distanciranje od mertonovaca. Kognitivni resursi su im drugačiji, kao i motivacije. Nakon analize nastanka konstruktivizma videli smo da nije u pitanju samo izdanak klasične sociologije nauke. Takođe su veoma problematični i pojmovi „konstrukcija” i „socijalna konstrukcija”. Sismondo (1993a: 516) razlikuje četiri upotrebe ove metafore:

326

(1) Konstrukcija preko isprepletenosti aktera: institucije, uključujući znanje, metodologije, polja, navike i regulativne ideale. (2) Konstrukcija teorija i objašnjenja od strane naučnika, u smislu da su to strukture koje počivaju na osnovama podataka i posmatranja. (3) Konstrukcija artefakata u laboratoriji kroz materijalnu intervenciju. (4) Konstrukcija objekata mišljenja i predstava u neokantovskom smislu (vidi i Knorr Cetina 1993; Sismondo 1993b). Reći da su činjenice „konstruisane” najčešće znači da njihova činjeničnost zavisi od određenih ljudskih akcija. Negacija ove pozicije je tvrdnja da su činjenice nezavisne od ljudske aktivnosti. To bi bila pozicija realizma, koji najopštije govori o tome da je stvarnost koju naučne teorije opisuju u velikoj meri nezavisna od nas i naših teorija. Ronald Gir (Giere 1988) svoj glavni prigovor konstruktivistima zasniva na ovom argumentu, da je tvrdnja da konstrukcije ontološki prethode stvarnosti veoma malo verovatna1. Kada budemo govorili o antropologiji nauke, o teoretičarima koji su konstruktivizam sprovodili u praksi u naučnim laboratorijama, govorićemo o materijalnom konstruktivizmu, jer, po tim autorima, mi u laboratoriji nigde nemamo „prirodu” ili „stvarnost”. One se u njima konstruišu. Iako je o pojmovima objektivnosti, subjektivnosti, racionalizma, iracionalizma, realizma i relativizma usputno bilo reči, naročito u prvom poglavlju, gde je cilj bio da se pokaže kako sociologija može da bude/jeste objektivna nauka, ovom prilikom pažnja će biti posvećena aspektima koji se direktno odnose na konstruktivistički orijentisanu sociologiju. Tokom većeg dela njihove istorije u društvenim naukama je kao kognitivna orijentacija preovladavao realizam. Društveni naučnici su stvarnost i spoljašnji svet uzimali zdravo za gotovo i pretpostavljali su da je njihov zadatak da ga objasne što objektivnije.

1 „[P]o konstruktivistima, naučna teorija ne opisuje svet, već, suprotno tome, konstituiše ga.” (Nola 1994: 692: kurziv u originalu)

327

U metodološkim radovima neokantovci poput Zimela i Vebera su kritikovali realizam, što je (bilo) u skladu sa (tadašnjim) idealizmom, ali u svojim sociološkim i istorijskim razmatranjima i oni su bili realisti. „[O]ni nisu izmislili sadašnjost ili čak i prošlost, već su praktikovali čuveni Rankeov diktum iz 1824. godine, da je zadatak istoričara da pokaže wie es eigentlich gewesen ist, tj. šta se zapravo dogodilo.” (Bunge 1993: 207–208; kurziv u originalu) Zimel i Veber nisu bili naturalisti, odnosno bihevioristi, jer su smatrali da se u razmatranje mora uzeti i unutrašnji život ljudi, naročito njihova verovanja, motivacije i namere, i u tom smislu bili su subjektivisti. Moguće je biti objektivan po pitanju subjektivnih iskustava drugih ljudi ukoliko se upotrebljavaju „pouzdani objektivni indikatori i sve dok se svaka imputacija verovanja, motivacija ili namera tretira kao pretpostavka koja se podvrgava empirijskim testovima.” (str. 208) Situacija se promenila tokom šezdesetih godina prošlog veka usled dva izvora – filozofskog i političkog. Filozofski potiče od reakcije protiv pozitivizma koji je predstavljan kao objektivistički, zato što nije uzimao u obzir mentalna stanja. Ova reakcija se pre može tumačiti kao regresivna, a nikako progresivna. Umesto pokušaja da se prevaziđu nedostaci pozitivizma odbačena je i potreba za jasnošću i empirijskim testovima. Tako su se javile zamene za pozitivizam u vidu konvencionalizma, fikcionizma, konstruktivizma, intuicionizma, hegelijanizma, fenomenologije, hermeneutike i egzistencijalizma (ponekad „začinjenog” marksizmom) (Bunge 1993). Politički izvor savremenih vidova antirealizma je u protivljenju Vijetnamskom ratu, odnosno te ratne generacije prema establišmentu, shvaćenog kao moći koja se krila iza nauke i pronaučne filozofije. Zato je borba protiv nauke shvaćena i kao borba protiv establišmenta. Ove teme su obrađene ranije. Bunge želi da istraži glavne vrste realizma (tj. objektivizma) i subjektivizma u savremenoj društvenoj metateoriji i koristi sledeće definicije: Objašnjenje činjenice (ili grupe činjenica) je objektivno ako, i samo ako (a) nema pozivanja na posmatrača i (b) ako je razumno istinito (ili istinito

328

do dovoljne aproksimacije) – inače je subjektivno. Uslov (a) je neophodan jer je moguće istinito opisati sopstvenu reakciju (npr. osećanje) kao činjenicu: ovo, iako istinito, predstavlja subjektivnu procenu situacije. I uslov (b) je neophodan jer je moguće dati nesubjektivno, ali totalno imaginarno objašnjenje. Naša druga definicija je ova: objašnjenje činjenice (ili grupe činjenica) je intersubjektivno u datoj zajednici, ako i samo ako se svi pripadnici slažu oko nje. Intersubjektivnost može da bude perceptivna, konceptualna ili i jedno i drugo zajedno. [str. 208; kurziv u originalu]

Dva koncepta su logički nezavisna jedan od drugog. „[K]oncept objektivnosti je epistemološki i semantički . . . a intersubjektivnosti je psihološki i sociološki.” (str. 209) Unutar naučne zajednice intersubjektivnost je indikator objektivnosti, ali on može da bude pogrešan. Svi pripadnici grupe mogu da percipiraju ili konceptualizuju datu činjenicu na isti, ali netačan način. Konsenzus nije suštinsko obeležje istine, već poželjan privremeni ishod procesa istraživanja i podučavanja. „Objektivizam ili realizam je filozofska doktrina. To je shvatanje da, osim u umetnosti, treba da stremimo da eliminišemo sve subjektivne elemente iz naših shvatanja o stvarnosti.” (str. 209–210; kurziv u originalu) Objektivizam zahteva eliminaciju naših osećanja i želja kada govorimo o spoljašnjem svetu. Suština objektivizma za društvene nauke je u tome da „naučna teorija može da se odnosi na subjektivna iskustva, ali ne sme to da radi na subjektivan način.” (str. 210) Subjektivizam je, dakle, „filozofsko shvatanje da je svet, daleko od toga da postoji sam za sebe, kreacija spoznajućih subjekata.” (str. 210) Poznati primer modernog subjektivizma je fenomenologija, koja se predstavlja kao čista egologija, tj. nauka o konkretnoj transcendentalnoj (neempirijskoj) subjektivnosti. Subjektivizam fenomenologije nije samo epistemološki, već i ontološki, jer je i sam svet jedna beskrajna ideja). On predstavlja dvostruku opasnost za društvenu nauku. U pitanju je naglašavanje individue i zanemarivanje ili negiranje stvarne egzistencije društvenog sistema i makrosocijalnih činjenica koje su eventualno produkt interpreta-

329

cije i agregacije. Druga opasnost ili štetnost jeste odvraćanje od empirijskih istraživanja, tj. naglašavanje humanističke dimenzije socijalnih studija. „Efekat prvog koraka jeste da je društvena nauka nemoguća; drugog da je društvena nauka nemoguća.” (str. 211; kurziv u originalu) Ovi efekti su vidljivi u fenomenološkoj sociologiji i kod etnometodologa. Tradicionalni subjektivizam je bio individualistički jer se bavio subjektom kao individuom u socijalnom vakuumu i zato ne može da se izbori sa krajnjom konsekvencom o postojanju onoliko svetova koliko postoji ljudi i nema objašnjenje za pojavu intersubjektivnosti. Jedino „rešenje”, kao puki azilum ignorancije, nalazi se u bogu i prestabiliranoj harmoniji. Bunge relativizam vidi kao verziju subjektivizma, iako je to prilično pojednostavljeno shvatanje. Relativizam u filozofiji predstavlja veoma staru orijentaciju koja može jasno da se prati od samih njenih početaka. Njegova sveobuhvatna analiza u filozofskoj i naučnoj tradiciji je izuzetno komplikovana, tako da ćemo govoriti samo o korenima modernog relativizma. U prvom poglavlju relativizam je predstavljen uopšteno kao jedna od dominantnih orijentacija nove sociologije nauke, a sada ćemo se osvrnuti na neke dublje implikacije. Verovatno najpoznatija vrsta modernog relativizma potiče iz antropologije, gde predstavlja neku vrstu reakcije na kontakt sa drugim/različitim kulturama. Najpoznatiji predstavnik kulturnog partikularizma, odnosno kulturnog relativizma svakako je Franc Boaz, koji je sa svojim mnogobrojnim sledbenicima negirao postojanje hijerarhije među narodima i kritikovao (često) grube evolucionističke generalizacije Frejzera, Tajlora i Morgana. Čovečanstvo je u boazovskoj tradiciji deljeno na odvojene kulture koje nisu međusobno svodljive jedna na drugu, poseduju sopstvene vrednosne sisteme i imaju neku vrstu individualnosti. U najširem smislu ovaj relativizam se može posmatrati kao reakcija na prosvetiteljski racionalizam i verovanje da postoje univerzalni zakoni ljudske prirode i naučni metod koji omogućava akumulaciju naučnih znanja. Ova vrsta relativizma, koja je neka vrsta romantičarske reakcije, ostala je veoma raširena u antropologiji (Boas 1940; vidi i Geertz 1973/2000).

330

Kada se govori o sociologiji i filozofiji nauke, daleko su značajniji naučni i antiepistemološki relativizmi od „romantičarskog” (vidi Hollis and Lukes 1982b), jer su mnogi pripadnici sociologije naučnog znanja tvrdili da pravo/naučno sociološko izučavanje nauke zahteva relativistički pristup. Najpoznatiji je tekst Barnsa i Blura (Barnes and Bloor 1982). Kod antiepistemološkog relativizma u pitanju je filozofski motiv za njegovim prihvatanjem u vidu odbacivanja potrage za racionalnim osnovama znanja. To su najčešće holističke, antifundacionalističke i pragmatističke analize znanja. One negiraju značaj i mogućnost samerljivosti, odnosno skupa pravila koja mogu da nam kažu kako je moguće postići racionalni sporazum ili rešiti kontroverzu. Zastupnici ove struje mišljenja insistiraju na tome da filozof ne može da otkrije algoritam za izbor među naučnim teorijama. Pre nego što analiziramo metodološka uputstva koja nude Barns i Blur videćemo koje sve oblike relativizam može da ima. Budon (Boudon 2005) analizira najopštiju i najznačajniju podelu u društvenim naukama, na kognitivni i kulturni relativizam. On insistira na tome da je nužno održati distinkciju između naučnih i nenaučnih rasprava i odbacuje obe vrste relativizma, smatrajući ih preteranim ili hiperboličkim verzijama skeptičkih konsekvenci kritičkog racionalizma Montenja, Hjuma i Vebera. Jedno od glavnih obeležja kognitivnog relativizma jeste shvatanje znanja kao konstrukta, što onemogućava objektivnost i u prvi plan postavlja interpretaciju. Rečeno je da je jedan od najvećih podsticaja konstruktivistima bio Tomas Kun. Klasična sociologija nauke bavila se vannaučnim poreklom naučnih koncepata, ulogom institucija u naučnoj produktivnosti ili uticajem ideja iz sfera van nauke na razvoj nauke, što nije ukazivalo na nemogućnost dostizanja objektivnosti u nauci. Kun je jedan od prvih koji je jasno doveo u pitanje linearnost istorije nauke, ali kao što smo videli, on nije izvodio zaključke da se sve naučne teorije u svim okolnostima prihvataju ili odbacuju na osnovu razloga koji spadaju van domena nauke. Na primerima iz nekih studija slučaja biće evidentne relativističke implikacije. Budon na veoma zanimljiv način govori o različitim socijalnim implikacijama kognitivnog i kulturnog relativizma.

331

Kognitivni je stanovište određene grupe ljudi unutar akademske zajednice, što znači da je njegov socijalni uticaj ograničen, dok je kulturni daleko uticajniji izvan akademske zajednice. Što se tiče istorijskog uticaja pomenuta tri autora, Montenj je na Gerca (Geertz 1973/2000) uticao najviše idejom da nema normativne istine, već samo kroskulturno varijabilnih običaja. Hjum je „krivac” zbog ideje da se iz deskriptivnih stavova ne mogu izvlačiti preskriptivni zaključci, a Veber je promovisao shvatanje o neskladu normi i vrednosti među različitim društvima, jer se radi o vrednosnom konfliktu. Nešto drugačija podela (Niiniluto 1991) je na ontološki, semantički, epistemološki i aksiološki relativizam. Ontološki se odnosi na objekte, osobenosti, činjenice i svet; semantički na istinu i značenje; epistemološki na percepciju, verovanje i racionalnost; aksiološki na moralnost. Ontološki relativizam može da opravda semantički, koji implicira epistemološki, ali obrnuta situacija ne mora da bude održiva, jer je moguće da je istina apsolutna, iako su verovanja o njoj relativna. Relativizam može da se odnosi na grupe, kulture, okruženja, jezike, konceptualne okvire, teorije, paradigme, stanovišta, oblike života, vrednosti, interese itd., tako da postoji mogućnost da su razni oblici relativizma nezavisni jedni od drugih – relativizam u odnosu na individue (protagoreanski) ne mora da implicira relativizam konceptualnih okvira (nesamerljivost) ili relativizam socijalnih interesa, i obrnuto. Holis i Luks (Hollis and Lukes 1982b) prave osnovnu razliku između moralnog i kognitivnog relativizma, a on se opet može podeliti na konceptualni i perceptivni relativizam. Moralni relativizam je potrebno razlikovati od moralnog diverziteta (ili varijacija) i moralne relativnosti (to je relativnost varijacija u odnosu na nezavisne varijable, kao što su kulturni i socijalni faktori). On poriče univerzalnost moralnih verovanja i praksi. Ukoliko smatramo da moralno rasuđivanje ne može da bude pitanje istinitosti i/ili lažnosti i da je ono produkt ljudi, onda nauci nema mesta u oceni suprotstavljenih mišljenja o moralu. Moralni relativizam je naučnicima daleko prihvatljiviji od kognitivnog. Ipak, Blur tvrdi da je „[n]aučno gledano, isti stav prema moralnosti i spoznaji . . .

332

moguć i poželjan” (Bloor 1976: 142), jer „[a]ko možemo da živimo sa moralnim relativizmom, možemo da živimo [i] sa kognitivnim relativizmom.” (str. 143) Konceptualni relativizam odnosi se na tvrdnju da različite grupe i kulture uređuju svoja iskustva preko različitih koncepata. Poredak koji postoji nije direktno dat čulima, što znači da je posredovan raznim faktorima1. Različite klasifikatorne sheme inkorporiraju veštice i duhove, flogiston i etar, atome i planete itd. Relativisti tvrde da iskustvo često ne daje dovoljnu empirijsku potkrepljenost svakodnevnoj racionalnosti. Sheme povezuju pomenute partikularnosti sa opštijim konceptima, sve do onih osnovnih ili apstraktnih, koji se zovu kategorijama mišljenja. Savremeni zapadni svet oslanja se na kategorije prostora, vremena, uzročnosti, broja, ličnosti itd., koje se u komunikaciji unutar iste kulture ne dovode u pitanje, ali se razlikuju od kategorija iz drugih kultura. Iz ovoga ne slede nužno relativistički argumenti, iako mnogi autori padaju u zamku samo na osnovu činjenice da su konceptualne varijacije relativne socijalnom ili kulturnom kontekstu. Neki koncepti su relativni na ovaj način, to je nesumnjivo, ali veoma je teško poverovati u ideju da su osnovne kategorije mišljenja relativne. Sheme su relativne kontekstu kulture, ali se usklađuju sa prirodom. Često se može čuti fraza da različiti ljudi žive u različitim svetovima, što je glavno obeležje perceptivnog relativizma. On ima dve verzije: transkulturnu (potiče iz antropologije) i transteorijsku (potiče iz istorije, sociologije i filozofije) (Bloor 1976). Sapir-Vorfova hipoteza u sebi nosi dve ideje. Prva je da ono što opažamo ne može da se objasni prirodom percipiranog objekta, a druga da jezik na neki način determiniše ili konstituiše ono što se percipira. Detaljnije će o konceptualnom i perceptivnom relativizmu biti reči kada budemo govorili o Blurovom shvatanju ovog problema. Na osnovu svega rečenog sasvim je razumljivo zbog čega relativisti prihvataju i relativizme istine i razuma. Istina se 1

Rad na koji su se konstruktivisti najviše pozivali, a koji ide u prilog ovoj tezi, jeste rad iz antropologije o arbitrarnosti klasifikacije (Bulmer 1967).

333

u relativističkom taboru posmatra kao relativna kulturi, vremenu, individui, klasnoj poziciji, polu/rodu itd. (vidi Friedman 1998). Favorizuju se holističke koncepcije istine i značenja, gde su one uvek „nešto više” od pukih reči i rečenica. Postavlja se pitanje: da li postoji neko zajedničko „skladište” nerelativnih opservacionih istina koje omogućavaju komunikaciju? Ukoliko bi odgovor bio „ne”, onda postoje nesamerljive konceptualne sheme i stvarnosti. Neki relativisti drže da postoji takvo „skladište”, ali svoje stanovište brane preko teze o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti. Problem sa ovim stavom i prihvatanjem Kvajnovih argumenata je što naučnici, a naročito antropolozi i sociolozi, moraju da veruju u uspeh razjašnjenja onoga što njihovi objekti istraživanja veruju (Quine 1953/1961), ali o ovim prigovorima bilo je reči u prvom poglavlju. Konačni korak je da se relativizuje ono što se smatra razumnim, o čemu je takođe bilo reči kada se govorilo o prezentizmu. Argument je sličan onim prethodnim, gde se insistira na tome da garant verovanja zavisi od kanona mišljenja koji je opet neka vrsta društvene norme, relativne određenoj kulturi i vremenu. Racionalisti se brane tako što ne žele da razdvoje razum od objektivne istine. „Tamo gde relativista vidi samo razlike u ovim standardima za procenu razloga kao dobrih racionalista insistira na rangiranju standarda.” (Hollis and Lukes 1982: 11) Iz okvira konstruktivističke sociologije naučnog znanja najpoznatiji tekst o relativizmu je od Barnsa i Blura (Barnes and Bloor 1982), ranije pomenut. Naša tvrdnja jeste da je relativizam od suštinskog značaja za sve one discipline, poput antropologije, sociologije, istorije institucija i ideja, čak i kognitivne psihologije, koje objašnjavaju diverzitet sistema znanja, njihovu distribuciju i način njihove promene. Oni koji se suprotstavljaju relativizmu i koji dopuštaju određenim oblicima znanja privilegovan status su ti koji predstavljaju pravu pretnju naučnom razumevanju znanja i spoznaje. [str. 21–22]

334

Jasno se vidi da je relativizam za njih od suštinskog značaja za sve discipline koje pokušavaju da objasne sisteme znanja i da je glavni zadatak naučnog izučavanja nauke da otkrije specifične, tj. lokalne uzroke verovanja, gde se relativistički metodološki stav podrazumeva. Pošto se pod relativizmom obično podrazumeva da verovanja ljudi o određenoj temi variraju, Barns i Blur zagovaraju još jaču verziju relativizma koja sadrži u sebi postulat ekvivalencije1. Postulat ekvivalencije se odnosi na shvatanje da su sva verovanja jednaka „po pitanju uzroka njihove kredibilnosti.” (Barnes and Bloor 1982: 23) To znači da je kredibilnost jednako problematična i za istinita i za lažna verovanja. Za sociologa je najvažnija potraga za kredibilitetom, a ne za (ne)istinitošću ili(i)racionalnošću verovanja. O kredibilitetu verovanja može se govoriti bez obzira na ove kategorije. Oni se pozivaju na mnoge studije slučaja iz istorije nauke gde autori ne govore o epistemološkom statusu slučaja koji je u pitanju, već samo istražuju „slučajne determinante verovanja i mišljenja, bez obzira na to da li su verovanja istinita ili zaključivanja racionalna.” (str. 23) Zato je njihov zaključak da se više dokaza može navesti u korist relativizma nego protiv njega i da se opozicija relativizmu može naći pretežno na programskom nivou. Barns i Blur svoje stanovište nazivaju monističkim i sva verovanja tretiraju kao jednaka zarad objašnjenja. Racionalisti koji odbacuju relativizam su dualisti, jer prave razliku između racionalnih i iracionalnih verovanja i onih istinitih i pogrešnih. Oni ova verovanja različito tretiraju i insistiraju na tome da iracionalna verovanja zahtevaju eksternalistička objašnjenja. Suštinsko obeležje ovakvog relativizma je negiranje (mogućnosti) postojanja transkulturnih normi racionalnosti ili racionalnosti koja transcendira (društveni) kontekst. Zbog toga je njihovo najjače metodološko oružje postulat ekvivalencije. Insistiranje na socijalnom domenu objašnjenja Barns i Blur ne vide kao suprotstavljeno nativizmu. Pozivanje na nativizam je 1 „[S]ve znanje je relativno lokalnoj situaciji mislilaca koji ga proizvode. . .” (Bloor 1976: 142)

335

jednako održivo kao i pozivanje na društvenu strukturu, jer se oni tiču objašnjenja, a ne opravdanja. Zato je nativizam prema njihovom shvatanju u skladu sa relativizmom. Davanjem primata kredibilnosti sociologija (naučnog) znanja ne može mnogo toga da kaže o validnosti verovanja. „[B]ilo koji delovi logike koji mogu da budu opravdani neće biti univerzalni, već čisto lokalni u svojoj kredibilnosti.” (str. 46) Kao jedino moguće rešenje u korist racionalizma Barns i Blur ističu veru. „Vera je uvek bila tradicionalna i najefikasnija odbrana od relativizma.” (str. 46–47) Pored relativizma u sociologiji su izuzetno rasprostranjeni i pomenuti konvencionalizam, fikcionizam, socijalni konstruktivizam i hermeneutika. „Konvencionalizam je shvatanje da su naučne hipoteze i teorije korisne konvencije, a ne više ili manje istinite (ili lažne) reprezentacije činjenica.” (Bunge 1993: 212; kurziv u originalu) Radikalni konvencionalizam nije pomirljiv sa naukom, jer se u nauci računaju empirijski podaci koji nisu konvencije. Zato postoji blaža varijanta umerenog konvencionalizma prema kojem je izbor između rivalskih teorija koje na podjednako dobar način objašnjavaju podatke stvar konvencije. Fikcionizam kombinuje konvencionalizam sa pragmatizmom. Naučne teorije i hipoteze su po ovom shvatanju u najboljem slučaju fikcija. To znači da stvari oko nas samo izgledaju kao da su istinite, dok zapravo ne moraju to da budu. U izvesnom smislu ova orijentacija sadrži u sebi zrno istine, jer svaka teorija uključuje fikcije u obliku idealizacija ili simplifikacija, kao što je slučaj sa Veberovim idealnim tipovima. Ali to nisu uvek puke fikcije, jer bivaju prihvaćene kada su aproksimativno istinite. Tradicionalni fikcionisti i konvencionalisti su bili metodološki individualisti. Prema njihovom shvatanju konvencije i fikcije bivaju predložene od strane individualnih naučnika, a onda bivaju odbačene ili prihvaćene od strane drugih naučnika. U sociologiji nauke javio se i kolektivistički konvencionalizam koji je kombinovan sa subjektivizmom, fikcionizmom, relativizmom i hermeneutikom. Socijalni konstruktivizam, prema Bungeovom mišljenju, predstavlja mešavinu antirealizma i kolektivizma (ili holizma). Sve društvene činjenice, a često i prirodne, konstrukcije su kolektiva mišljenja, poput naučne zajednice. Različiti kolektivi

336

mišljenja imaju međusobno nesamerljiva shvatanja i zato je konstruktivizam u bilo kojem obliku relativistički. Konstruktivisti brkaju stvarnost sa našim predstavama stvarnosti, ono što se istražuje sa istraživačem, činjenice sa podacima, objektivne zakone sa izjavama o zakonima, pretpostavke sa konvencijama itd. Osim radikalnih empirista, svi se slažu da su koncepti, hipoteze i teorije konstruisane, ali samo subjektivisti tvrde da su i činjenice konstruisane. Epistemološki konstruktivizam je u izvesnoj meri opravdan, ali ontološki ne. Hermeneutička filozofija društva zasniva se na pretpostavci da je sve društveno svrhovito, simboličko ili tekstualno i da mora biti interpretirano preko intencija, a ne uzroka. Konvencije, simboli, izbori itd. ne smeju se zanemariti u izučavanju čoveka, ali treba ih izučavati objektivno. Interpretacijom određene akcije stvaramo hipotezu koju bi trebalo empirijski testirati. Zato je moguće doći do određenih socijalnih činjenica i zakona. Hermeneutičku društvenu teoriju zbog toga najčešće karakterišu trivijalnosti i greške. „[S]ubjektivnost se mora izučavati naučno, tj. preko pouzdanih objektivnih (fizioloških ili bihevioralnih) indikatora. Arbitrarno pripisivanje verovatnoća stanjima uma ili mogućim ishodima nameravanim akcijama nije naučna procedura, upravo zato što je arbitrarna.” (str. 225) Na kraju ostaje da vidimo poziciju realizma koja je neophodna kako bi sociologija uspela da se po naučnosti približi prirodnim naukama, o čemu je bilo reči u prvom poglavlju. „Filozofski realizam ili objektivizam je shvatanje da spoljašnji svet postoji nezavisno od našeg čulnog iskustva, ideacije i volje i da može biti saznat.” (str. 229) Ova definicija sadrži ontološku i epistemološku tezu i nije kontradiktorno zagovarati jednu, a negirati drugu. Moguće je misliti da materijalni objekti postoje van nas, ali da ih ne možemo zapravo saznati. Ili, moguće je misliti da je svet spoznatljiv, jer ga mi konstruišemo, ali kao što konstruišemo mitove ili matematičke teorije. Realizam je suprotstavljen subjektivizmu i sukobljava se sa konvencionalizmom, fikcionizmom, konstruktivizmom i fenomenalizmom. S druge strane, moguće je da bude u skladu sa imaterijalizmom, kao kod Tome Akvinskog, i da se veruje u

337

imaterijalne duše ili anđele. Zato se ne sme poistovećivati sa materijalizmom, koji je ontološki stav, a ne epistemološki, niti se sme poistovećivati sa empirizmom ili pozitivizmom, koji ograničavaju ono što je spoznatljivo na eksperimentalne dokaze, tako da su delimično subjektivistički. Ontološka teza realizma najjednostavnije glasi: postoje stvari za sebe. Epistemološka je da ih možemo istinski saznati, a ne samo onako kako nama izgledaju. Obično se razlikuju tri vrste realizma: naivni (zdravorazumski), kritički i naučni. Naivni realizam tvrdi da su stvari onakve kakvima ih mi vidimo. Ne pravi razliku između stvari po sebi i stvari za nas. Pravo znanje je ogledalo stvarnosti. Naivni realista je nekritičan i podložan perceptivnim iluzijama i samoobmani i ne može da objasni grešku, niti da pokuša da je ispravi preko konstruisanja teorija koje bi sadržale koncepte koji su udaljeni od direktne percepcije i intuicije. On je neupotrebljiv za proučavanje, npr. atoma ili društvenog sistema, jer oni nisu direktno perceptibilni i imaju kontraintuitivna obeležja. Moguće ga je odbaciti ili rafinirati. Njegovo odbacivanje je obeležje antirealizma i predstavlja defetistički pokušaj. Antirealizam je blatantno nerealističan, tj. pogrešan, jer je suština naučnog istraživanja istraživanje stvarnog sveta kako bismo ga saznali. Kritički realista shvata da je percepcija ograničena, da može da bude pogrešna i da je veoma teško doći do potpune istine. Priznaje da način na koji percipiramo činjenice, naročito u socijalnom domenu, zavisi od naših verovanja i očekivanja. Sve to ga predisponira da prihvati kritički ili skeptički stav, tj. da bude falibilista. On shvata da percepcija mora da se ispravi i dopuni konstrukcijom koncepata, hipoteza i teorija koje se odnose na imperceptibilne stvari, poput socijalnih mreža, monetarnih sistema, institucija i nacija. Kritički realista razume da naučne teorije ne mogu da budu jednake stvarnim referentima jer sadrže pojednostavljenja, idealizacije i konvencionalne elemente, poput mernih jedinica ili koordinatnog sistema. Ukratko, naučne teorije sadrže konstrukte bez stvarnih odgovarajućih entiteta u stvarnosti. Naučni realizam je rafinirana verzija kritičkog realizma. Pored ontoloških i epistemoloških postulata realizma on tvrdi da je metodološki princip naučnog istraživanja najbolji način

338

istraživanja o bilo čemu, čak iako nije infalibilan, i da naučno istraživanje, iako falibilno, može da nam omogući sve tačnije predstave o svetu. Ova dva dodatna principa se mogu zajedno nazvati scijentizmom (Bunge 1993). Ovim se vraćamo na početak priče o naturalističkoj sociologiji, odnosno o sociologiji koja u metodološkom smislu mora da se ugleda na prirodne nauke. Ovi problemi nisu bili toliko bitni prilikom razmatranja mertonovske sociologije nauke, jer su njihove filozofske pozicije bile daleko jasnije i manje kontroverzne u odnosu na tradicionalnu epistemologiju. Sa konstruktivizmom se ova situacija komplikuje i opire sveobuhvatnom pregledu. Zato ćemo posle uopštenog prikaza videti gde najznačajniji predstavnici konstruktivizma pripadaju po pitanju iznesenih podela. Predstavljanje konstruktivizma započinjemo povratkom u prvu polovinu prošlog veka, kada je živeo i radio dugo zaboravljeni Ludvik Flek.

2. Konstruktivistički holizam i sociologizam Ludvika Fleka Ovo [Genesis and Development of a Scientific Fact] je stimulišuća i iritirajuća knjiga koja obiluje originalnim zapažanjima, upadljivim greškama i dosadnim ponavljanjima. Ne bi trebalo da bude ignorisana od strane filozofa, sociologa i istoričara nauke, naročito onih koji su zainteresovani za utvrđivanje razlike između socioepistemologije – legitimnog interesovanja – i sociologizma, opasne aberacije koja ignoriše mozgove i objektivnost. [Bunge 1981: 180]

Ludvik Flek je izostavljen pri analizi nastanka sociologije nauke jer se njegov uticaj raširio znatno kasnije od Hesenovog i drugih preteča/začetnika discipline. U vezi sa tim je i drugi razlog. Flek je u najvećoj meri prisvojen od strane konstruktivističke sociologije nauke i znanja koja je svoju dominaciju započela sedamdesetih godina prošlog veka. Kao najzaslužniji za oživljavanje Flekovog uticaja najčešće se navodi Tomas Kun, što je dobro poznato na osnovu predgovora u knjizi Struktura naučnih revolucija (Kuhn 1962/1970). Do pojavljivanja engleskog prevoda,

339

koji je usledio nešto više od četiri decenije nakon originalnog izdanja Flekove knjige, Kun je sreo samo dve osobe koje su pročitale knjigu bez njegove „intervencije”. U pitanju su Edvard Šils (koji je, kako Kun kaže, „očigledno pročitao sve”) i Mark Kac (koji je lično poznavao Fleka) (Kuhn 1979). Za razliku od mnogih svojih savremenika Ludvik Flek je (bio) slabo poznat (sociološkoj) naučnoj javnosti. Dovoljno je samo uporediti njegovu „sociološku sudbinu” sa sudbinama Popera i Malinovskog, naučnicima čiji rad je bio veoma priznat i poštovan u vreme objavljivanja. Flekove ideje su po objavljivanju ostale u senci tadašnje epistemologije Bečkog kruga, a naročito Poperove čuvene knjige (Popper 1935/2002). Malinovski je imao veoma uspešnu karijeru, što je dobro poznato. Interesantne su različite sudbine Malinovskog i Fleka u području „antropologije nauke” koja je izuzetno popularna među konstruktivistima. Danas je uticaj Malinovskog kao jednog od najvećih klasičnih antropologa u sociologiji nauke u potpunosti zaboravljen i ignorisan (Gonzalez et al. 1995). Kao i Flek, on je bio značajni kritičar zapadne nauke, ali na drugačiji način. Malinovski je naglašavao univerzalnost nauke u svim društvima, što je bilo i u funkciji opovrgavanja Levi-Brilovog koncepta prelogičkog mentaliteta (vidi Malinowski 1948). S obzirom na to da se o uticaju Fleka na Kuna dosta pisalo, potrebno je detaljnije ispitati puke sličnosti i pravi uticaj. Nekad se njihove sličnosti zanemaruju, ali često i prenaglašavaju. Kun je knjigu pročitao tokom 1949. ili početkom 1950. godine (Kuhn 1979). Razmišljajući o problemu naučnih revolucija, problemu koji do tada nije ni postojao u tradicionalnoj filozofiji nauke, Kun kao prekretnicu navodi dve fusnote. Jedna se nalazila u Mertonovoj doktorskoj disertaciji i upućivala je na Pijažea, a druga je kod Rajhenbaha upućivala na Fleka, gde je njegova epistemološka pozicija pogrešno predstavljena (Shapin 1980). Rajhenbahovo citiranje Fleka bilo je usputno, ali Kunu se naslov reference učinio veoma interesantnim. Njega je privukla sintagma „razvoj naučne činjenice”. Bilo je to, ja mislim, u Rajhenbahovoj knjizi Experience and Prediction, da sam pronašao referencu za

340

knjigu koja se zove Entstehung und Entwicklung einer wissenschaftlichen Tatsache. Rekao sam, Bože moj, ako je neko napisao knjigu sa tim naslovom – moram je pročitati! To nisu stvari koje treba da imaju ... mogu da imaju Entstehung, ali ne bi trebalo da imaju Entwicklung. Ne verujem da sam naučio mnogo čitajući tu knjigu, mogao sam naučiti više da Poljakov nemački nije bio tako jako težak. Ali sigurno sam dobio jako važno ohrabrenje. Postojao je neko ko je po mnogim pitanjima mislio o stvarima na način kao i ja, mislio o istorijskom materijalu na način kao i ja. Nikad se nisam slagao, i još uvek se ne slažem sa „kolektivom mišljenja”1 . . . To mi je smetalo i bilo mi je donekle odbojno. To mi je pomoglo da ostanem na odstojanju, ali bilo je veoma važno da pročitam tu knjigu jer sam shvatio, u redu, nisam jedini koji stvari vidi na ovaj način. [Kuhn 1997/2000: 283; kurziv u originalu]2

Ono što se ne može osporiti jeste da je Flekov uticaj na Kuna, a time i na sociologiju naučnog znanja, bio najjasniji u isticanju postojanja sociološke dimenzije problema naučnog razvoja (što se kasnije isticalo u recenzijama američkog prevoda [npr. Trenn 1979a; Gutmann Rosenkrantz 1981; Tilley 1985]). Pre detaljnije analize Flekovog dela prikazaćemo socioistorijske 1 Prevodi termina „Denkstil” i „Denkkollektiv” na srpski jezik donekle su komplikovani. Engleski prevodi ovih reči glase: „thought style” i „thought collective.” Kao eventualne mogućnosti za prvu reč postoje „misaoni stil” i „stil mišljenja.” Mogućnosti za drugu su „misaoni kolektiv” i „kolektiv mišljenja”, a možda i „misleći kolektiv” ako uzmemo u obzir karakteristike koje mu je Flek pripisivao. Odlučili smo se za varijante „stil mišljenja” i „kolektiv mišljenja.” „Stil mišljenja” je adekvatniji jer se odnosi na karakteristike mišljenja neke grupe, tj. na stil kojim neki kolektiv misli. „Misaoni stil” može da se odnosi, npr. na način (tj. stil) dolaženja do „istine”, preko „misaonog stila”, a ne, recimo, preko „intuitivnog” ili nekog drugog „stila”, a time Flekova upotreba pojma postaje nejasna. „Misaoni kolektiv” takođe može da ukazuje na nešto što Flek nije implicirao, a to je da je u pitanju kolektiv koji je nastao kao produkt mišljenja (kao npr. „misaona konstrukcija”). „Kolektiv mišljenja” je adekvatniji jer ukazuje na skup (tj. kolektiv) sličnih mišljenja. 2 Original je imao i gramatičkih grešaka, tako da je prevod zahtevao dosta interpretacije, a ona po nekim autorima nije (bila) uvek zadovoljavajuća (vidi Schnelle 1981).

341

okolnosti na koje bi trebalo obratiti pažnju pri analizi ovog dugo zaboravljenog klasika. Određeni biografski podaci o Fleku u izvesnoj meri su, ako ne kontradiktorni, onda nejasni i teški za ocenu. Nije sporno da je rođen 11. 7. 1896. godine u Ljvovu1, ali neslaganja počinju već sa datumom završetka medicinskog fakulteta. U prevodu, u biografskim podacima stoji da je fakultet završio 1922. godine (Fleck 1935/1979: 149), a na drugom mestu (Freudenthal and Löwy 1988: 636) navodi se da je u pitanju 1920. godina. U biografskim podacima piše i da je od 1920. do 1923. godine radio kao asistent kod Rudolfa Vajgla, priznatog stručnjaka za tifus, dok Frojdental i Levi tvrde da je ta saradnja trajala svega godinu dana i da je Flek, što zbog svađa sa kolegama, što zbog svog jevrejskog porekla, bio primoran da napusti posao. Nešto kasnije specijalizirao je bakteriologiju u Beču, gde je i radio u laboratoriji. Vratio se u rodni grad i tamo je radio od 1928. do 1935. godine kao šef laboratorije, kada je otpušten zbog svog etničkog porekla. U prevodu knjige (Fleck 1935/1979) u „Biografskoj skici” navodi se da je u pitanju bio „neobičan čovek, humanista sa enciklopedijskim znanjem.” (str. 149) Kao njegova profesionalna karakteristika ističe se da je bio priznat mikrobiolog i „duboki mislilac”. Između 1926. i 1935. godine objavio je dosta radova iz raznih oblasti (opšte serologije, hematologije, eksperimentalne medicine, imunologije i bakteriologije), od kojih su neki bili uticajni. Među njima je i sedam radova o metodologiji i filozofiji nauke. Monografija je bila završena 1934. godine, štampana je 1935. u Švajcarskoj, jer mu u Nemačkoj objavljivanje nije bilo dozvoljeno. Između 1935. i 1939. radio je u privatnoj mikrobiološkoj laboratoriji, kada mu je bilo dozvoljeno da se vrati na univerzitet. Na početku Drugog svetskog rata u doba epidemije tifusa uspeo je da razvije rapidni dijagnostički test za tifus koji je omogućio brzo otkrivanje i izolaciju. Od 1942. godine bio je u logorima, Aušvicu i Buhenvaldu, radeći na vakcinama za Nemce kako bi 1

Kada se Flek rodio Ljvov je pripadao Austrougarskoj, između dva rata Poljskoj, nakon Drugog svetskog rata je bio pod vlašću SSSR-a, a danas je to ukrajinski grad.

342

sačuvao svoj život. Nakon rata nastavio je sa karijerom koja je bila uspešna (bio je član Poljske akademije nauka, Njujorške akademije nauka, Međunarodnog hematološkog društva i Međunarodnog društva mikrobiologa). Emigrirao je u Izrael 1957. godine, gde je bio direktor departmana za patologiju. Umro je 5. 6. 1961. godine u Tel Avivu. Knjiga Genesis and Development of a Scientific Fact svojevremeno je objavljena u 640 primeraka, a prodato je oko 200 (Trenn 1979b). Nekoliko primeraka dospelo je u Ameriku, oko sedam u američke biblioteke (Shapin 1980), a jedna od njih i na Harvard, gde ju je pročitao Kun. Tokom 1937. godine izašlo je oko 11 recenzija u evropskim časopisima, ali uglavnom od strane medicinara i istoričara medicine (Stent 1980 je primer novije recenzije prevoda iz „prirodnjačkog” časopisa, a Brorson 2000, 2006 pokazuje da neke Flekove ideje i danas imaju značaj u „medicinskoj epistemologiji”). Interesantno je da su njegovi epistemološki radovi nastali pretežno u periodu dok je bio „isključen” iz institucionalizovanog naučnog istraživanja. Ovu činjenicu neki autori vide kao ključnu za razumevanje njegove epistemologije (npr. Freudenthal and Löwy 1988; Löwy 2004). U doba kada je Flek objavljivao svoje prve epistemološke radove sociologija nauke još uvek nije postojala, a sociologija znanja je bila ustanovljena disciplina koja izgleda nije na njega ostavila neki veći uticaj (Harwood 1986). Međutim, on se u knjizi poziva na izvesne ideje Konta, Dirkema, Levi-Brila i Gumploviča (Fleck 1935/1979: 46). U svojim analizama otišao je korak dalje od Dirkema i Manhajma koji su naučno mišljenje videli kao suštinski drugačije od svakodnevnog. Flek sve načine mišljenja posmatra simetrički kroz prizmu ordinarizma, bez obzira na njihovu (ne)tačnost. Zato je i mogao da propagira neki vid demokratskog karaktera nauke, gde (grubo gledano) elita predlaže, a egzoterična masa prihvata ili odbacuje ideje. Direktan uticaj na njega izvršile su određene ideje iz tadašnje poljske filozofije (vidi Schnelle 1981; Bunge 1981; Borck 2004). Pored njih, bitan je uticaj nemačkog idealizma, sa idejom o „amalgamaciji” hipoteze i činjenice. Uticaj sociologističke tradicije, koja je verovatno začeta marksizmom, ogleda se u ideji po kojoj

343

se svaka ljudska misao i akcija tretiraju kao produkti društva, a ne samo kao da su uslovljeni društvom. Treći uticaj je iz domena antropološkog relativizma, gde ni istina nije iznad društva. Četvrti je ispoljen kao reakcija protiv formalizma, naročito protiv neistorijskih analiza i rekonstrukcije naučnih ideja koje su tipične za Bečki krug, a njih Flek kritikuje (Bunge 1981). Centralni argument Flekove studije je Vasermanova reakcija koja predstavlja veoma važno naučno otkriće. S obzirom na to da Flek nije ostao upamćen po svojoj sociološkoj analizi Vasermanovog otkrića, već po svojim teorijskim idejama, nećemo se baviti samom reakcijom. Suština je u tome da je Vasermanova reakcija otkriće koje je „redifinisalo sifilis, uglavnom u sekundarnom i tercijarnom stadijumu, a naročito u oblasti tzv. metasifilitičkih bolesti. . .” (Fleck 1935/1979: 14)1 Naznake Flekovog shvatanja vide se u narednim rečenicama, kada zaključuje i naglašava da je uz pomenuta dostignuća naknadni razvoj etiologije sifilisa kompletirao „današnju (!) definiciju sifilisa.” (str. 14) To bi značilo da je reakcija na naučni način objasnila ono što je već vekovima postojalo kao objašnjenje sifilisa. Ona je samo njegova naučna ekspresija. Ta prednaučna ideja je ono što Flek zove „protoidejom”. Verovatno još poznatiji istorijski primer je sa razvojem savremene atomističke teorije koja ima korene u Demokritovim razmišljanjima. Iako je Fleku bilo jasno da nije svaka nova ideja potomak neke starije, niti da starija mora nužno da ima veze sa današnjom, on nije pravio razliku između anticipacija i adumbracija (vidi Merton 1968c). Teško da se današnja atomska teorija može posmatrati kao da direktno sledi iz starogrčkih ideja, pogotovo što između začetka ideje i današnjeg stadijuma stoji mnogo vekova i mnogo modifikacija. Ako se pri tom uzme u obzir da mi ne znamo kako će naša znanja o atomima izgledati u budućnosti, to je ovo poređenje još manje adekvatno. Zamisao o „protoidejama” je veoma interesantna. „Protoideje se moraju smatrati za razvojne rudimente modernih teorija i kao da potiču iz sociokognitivne osnove.” (Fleck 1935/1979: 25) 1

Vasermanova reakcija je bitna i zbog toga što je inicirala nastanak nove discipline, serologije, tako da je poznata i pod imenom „serološki test” (vidi van Helvoort 1992; Lindenmann 2001; van den Belt 2002)

344

Flek se ne slaže za konstatacijom da je tokom istorije nauka prihvatala i odbacivala ideje koje su „istinite” i „pogrešne”. Ovu svoju tvrdnju potkrepljuje mogućnošću da postoji nekoliko mogućih interpretacija nepoznatih objekata i da sifilis danas znači sasvim nešto drugo nego što je nekad značio. Zato je značaj protoideja u heurističkoj plodnosti. „[N]ema sumnje da se činjenica razvija korak po korak od ove nejasne protoideje, koja nije ni tačna ni pogrešna.” (Fleck 1935/1979: 25) Protoideje, prema Flekovom mišljenju, konstituišu značajan deo našeg zajedničkog sociokulturnog nasleđa i one u određenom vremenu predstavljaju kolektiv mišljenja u procesu spoznaje. Neke od njih opstaju tokom dugih vremenskih perioda i bivaju korišćene od strane raznih kolektiva mišljenja. Tako je i Vasermanova reakcija samo rešenje koje se zasniva na staroj protoideji sifilisa kao promene u krvi (alteratio sanguinis letica) (vidi Brorson 2000, 2006). Metodološki problem sa identifikovanjem protoideja u istoriji uvek pretpostavlja neko savremeno znanje. Zato se postavlja pitanje: zbog čega bi analitičar u stvarnosti bio privilegovan u identifikaciji protoideja u istoriji? Kako on može da prevaziđe ograničenja svog kolektiva mišljenja? Ovo je, zapravo, problem prezentizma o kojem je bilo reči (vidi Hull 1979) i gde je ukazano na to da je on u istoriji nauke nužan i da nije uvek pogrešan i loš. „Svaka epistemološka teorija koja ne uzima u obzir . . . sociološku zavisnost sveukupne spoznaje na fundamentalan i detaljan način je trivijalna.” (Fleck 1935/1979: 43) Upravo preko negiranja bilo kakvog oblika prezentizma Flek promoviše svoj relativizam, jer zagovara tezu o nemogućnosti današnje procene starogrčkih atomističkih teorija kao lažnih ili pogrešnih. Hronološki kontekst neke teorije jeste bitan i nužno ga je uzeti u obzir, ali tu se brka objektivnost u epistemološkom i ontološkom smislu. Moguće je objektivno verovati u pogrešnu naučnu teoriju jer dokazi na to ukazuju, ali to nema veze sa njenom ontološkom tačnošću. Kada se jednom stvori, sistem mišljenja nekog kolektiva aktivno se opire svim protivrečnostima i taj proces ima nekoliko stadijuma:

345

(1) Kontradikcija sistemu deluje nezamislivo. (2) Ono što se ne uklapa u sistem ostaje neprimećeno; (3) suprotno tome, ako je primećeno ili se čuva u tajnosti ili (4) se čine teški napori kako bi se objasnio izuzetak tako da ne protivreči sistemu. (5) Uprkos legitimnim i kontradiktornim shvatanjima pojedinac vidi, opisuje ili čak ilustruje one okolnosti koje potkrepljuju trenutna shvatanja i tako im daju suštinu. [str. 27]

S obzirom na to da svako doba ima svoje koncepcije o stvarnosti i da su neke od njih dominantne, zadatak epistemologije, prema Flekovom mišljenju, jeste da otkrije transformaciju ideja i koncepcija kroz vreme. One mogu da imaju oblik „rigidnih struktura” koje su posledica „vrste harmonije iluzija.” (str. 28) Ove ideje su verovatno uticale na Kuna koji je kasnije govorio o nesamerljivosti paradigmi, kao i o geštalt promenama. Individua može da pripada mnogim kolektivima mišljenja, ali „direktna komunikacija između sledbenika dva različita stila mišljenja je nemoguća.” (str. 36) Kolektivom mišljenja dominiraju tajnost i dogmatizam, tako da komunikacija unutar njega nema veze sa logičkim opravdanjem ili sadržajem komunikacije. Individua se kao epistemološki faktor ne mora izbaciti, ali suština epistemologije je da istraži grupnu osnovu spoznaje, jer je nosilac stila mišljenja kolektiv mišljenja (str. 102). „Epistemološki, problem je nerešiv sa individualističkog stanovišta. Ako bilo koje otkriće želimo da učinimo dostupnim istrazi, mora se prihvatiti socijalno stanovište, tj. otkriće se mora shvatiti kao socijalni događaj.” (str. 76; kurziv u originalu) Stil mišljenja karakteriše kolektiv mišljenja koji se definiše kao „zajednica osoba koje međusobno razmenjuju ideje ili održavaju intelektualnu interakciju. . .” (str. 39; u originalu kurzivom) Iz toga sledi zaključak da spoznaja nije individualan proces, već socijalan (str. 38). Međutim, koncept kolektiva mišljenja koji bi važio za celu vrstu Homo sapiens nije koristan, jer su „intelektualne interakcije između dva različita tipa ljudskog društva isuviše slabe.” (str. 174n41) Zato u društvima istovremeno egzistiraju mnogi kolektivi mišljenja.

346

Danas (verovatno) niko ne tvrdi da je spoznaja odvojena od socijalnog konteksta, ali pitanje je kako se ona suštinski shvata, jer reći da je spoznaja socijalna ne znači ništa. Za Fleka je spoznaja socijalna jer je istina socijalni proizvod, a takvo shvatanje je sporno. Ovde se verovatno reflektuje uticaj Dirkema, kao i kod problema holizma1. Flekovi zaključci po ovom pitanju nisu održivi, kao ni pomenuti holizam. Njegov pojam zajednice mišljenja je holistički pojam jer, navodno, kolektiv misli. Ova shvatanja Flek je verovatno preuzeo iz antropologije koja je često bila holistički orijentisana. Dirkem (Durkheim 1895/1982) je društvo shvatao kao sui generis fenomen, nakon njega Krober je pisao o „superorganskom” (Kroeber 1917), a Lesli Vajt (White1949/2005) je kao sui generis entitet video kulturu. Lista holističkih ideja i njihovih autora je dugačka i nemoguća za kratki pregled. Jednostavno (i banalno) rečeno, društvo ne može da misli jer nema mozak, a istina je u tome da je spoznaja uslovljena društvom. Zanemarujući individuu Flek može (netačno) da tvrdi da je svako otkriće socijalni događaj. Tačno je da se otkrića ne javljaju sama od sebe, već da postoje određene istorijske okolnosti i preteče, kao i razni drugi društveni uslovi, ali otkrića su prvenstveno procesi unutar (individualnog) mozga, a postaju socijalni događaji kroz proces(e) prihvatanja/odbijanja naučne zajednice. Flek je zagovarao tezu da transmisija (naučnog) znanja nikad nije potpuna, jer se individue uključene u ovim procesima nikad ne mogu razumeti u potpunosti, o čemu govori različitost stilova mišljenja među kolektivima mišljenja. Moguće je da se ovde nalaze koreni naknadnih konstruktivističkih ideja o finitizmu. Obrće se tradicionalno shvatanje naučnog jezika, jer se smatralo da je invarijantnost značenja uslov za naučno znanje (Schnelle 1981). Sada nerazumevanje, koje je nemoguće otkloniti, postaje suštinski uslov promene i razvoja u nauci. U skladu sa holizmom misli, teorije, ideje itd., koje cirkulišu, ne pripadaju nijednoj individui već kolektivu. Zato su razumljivi dalji zaključci 1 O ovom veoma bitnom problemu klasifikacije socijalnog sveta biće reči u poglavlju o Dejvidu Bluru.

347

o naučnoj činjenici, znanju i kauzalnosti. „Odnos kauzalnosti . . . dugo vremena je smatran kao čisto racionalan, dok je zapravo bio relikvija snažnih demonoloških ideja koje su pripadale kolektivu.” (Fleck 1935/1979: 49) Ako već kauzalnost nije čisto racionalna, to znači da su i mišljenje i činjenice promenljivi, jer „se promene u mišljenju manifestuju u promenjenim činjenicama.” (str. 50) Čak ni između eksperimenta i prirode nema direktnog kontakta. Kod Fleka je znanje uvek posredovano zajednicom (vidi Stump 1988)1. Šta je onda po Fleku naučna činjenica i kako ona nastaje? Naučna činjenica je „mišljenjem stilizovan konceptualni odnos koji se može istraživati sa stanovišta istorije i psihologije, individualnog i kolektivnog, ali koji se ne može suštinski rekonstruisati in toto samo sa ovih stanovišta.” (Fleck 1935/1979: 83) Tu se ogleda neraskidivi odnos između aktivnih i pasivnih delova znanja. Aktivni element znanja predstavljaju ideje, teorije i stavovi, a pasivni ono što je sa njima dovedeno u vezu ili što iz njih nužno logički sledi, a to je njihov sadržaj. Aktivni i pasivni delovi znanja ne mogu se razdvojiti jedni od drugih, ni logički ni istorijski. Iz ovog sledi i da se mit i nauka razlikuju samo stilski. „Nauka želi da uključi u svoj sistem maksimum tih pasivnih elemenata bez obzira na inherentnu lucidnost. Mit sadrži samo nekoliko tih pasivnih elemenata, ali oni su umetnički sastavljeni.” (str. 95; kurziv u originalu) Odnos između Vasermanove reakcije i sifilisa bio je za Fleka samo slučajni istorijski događaj. Pretpostavke stila mišljenja aktivno postavlja kolektiv. Ono za čim naučnici tragaju su pasivne povezanosti koje rezultiraju iz ovih aktivnih „okolnosti”. Kada se određeni preduslovi odaberu i prihvate pasivne povezanosti koje su unutar njih implicirane nisu više otvorene za diskusiju unutar kolektiva, već počinju da se osećaju kao „prirodni zakoni”. Naučnik je u pasivnoj ulozi, on samo „reaguje”. Proces znanja tako postaje razvoj ovih 1

Flek je verovatno uticao na Kunovo formulisanje pojma „naučna zajednica”, ali indirektno, jer se Kunov pojam ipak razlikuje od Flekovog pojma „kolektiva mišljenja.” Flekov pojam se ne odnosi na naučne zajednice kao takve, već na zajednice iz bilo kog polja kulture i znanja. Njegov pojam je daleko širi (vidi Jacobs 2002).

348

provera naučničkih arbitrarnosti koje nastaju usled otpora u mišljenju kolektiva (Schnelle 1981). Ako kolektiv mišljenja pokuša da inkorporira otpor u svom razvijenom sistemu on kasnije može da postane percipirani geštalt. Iako se smatra za nešto „objektivno dato”, činjenica biva determinisana kroz aktuelni stil mišljenja. Kao što smo videli, danas nije neuobičajeno da se analizira otpor naučnika prema novim otkrićima (Barber 1961), niti da se naglašava otpor promenama u nauci (npr. Cohen 1952) kao „konzervativnoj” instituciji. Stil mišljenja je neka vrsta pripremljenosti za usmerenu percepciju, pri čemu se odvijaju procesi mentalne i objektivne asimilacije u odnosu na ono što se posmatra. On nameće način mišljenja individui. I ovde se verovatno radi o direktnom uticaju na Kuna koji je govorio o uticaju paradigme na način na koji naučnici posmatraju svet. Činjenica je nešto što se u tradicionalnoj epistemologiji vezuje za istinu, ali za Fleka ona nije ni relativna ni subjektivna u popularnom smislu reči, već je u potpunosti determinisana unutar stila mišljenja . . . Istina nije konvencija, već pre (1) u istorijskoj perspektivi, događaj u istoriji misli, (2) u svom savremenom kontekstu, stilizovano ograničenje misli. [Fleck 1935/1979: 100; kurziv u originalu]

Kolektiv mišljenja ima tendenciju da objektivizuje strukture mišljenja koje je stvorio, ali u sebi sadrži ezoterične i egzoterične krugove i intra- i interkolektivnu komunikaciju. Unutarkolektivna komunikacija ima stabilizirajuću funkciju, jer repetitivno potvrđuje stvarni stil mišljenja kolektiva. Međukolektivna omogućava uticaje van kolektiva koji rezultiraju promenom. Ezoterični krug sačinjavaju (naučni) eksperti, a egzoterični, tzv. obrazovani amateri. Tako se dolazi do podele na ekspertsko i popularno znanje. Na sličan način moguće je razlikovati sledeće vrste nauke: žurnalsku za eksperte, priručničku za obrazovane laike (vade mecum nauku), popularnu nauku za egzoterični krug i udžbeničku koja je deo inicijacije za ezoterični krug. Kun je takođe govorio o značaju „udžbeničke nauke”. Ideja o različitim vrstama nauke treba da se shvati samo figurativno, jer se ne radi o nekim distinktnim epistemološkim sistemima. Ova Flekova ideja je veoma interesantna, jer se na

349

osnovu ove podele jasnije može shvatiti i pomenuto razlikovanje istraživačkog fronta i znanja jezgra neke nauke (Cole 1983, 1992), kao i problem kontroverzi. Popularna nauka s jedne strane, i udžbenička s druge, usled raznih pojednostavljivanja deluju sigurno, čvrsto su utemeljene, gotovo oslobođene od kontroverzi, iako je apsolutno neprihvatljiv Flekov zaključak da na osnovu predstave o popularnoj nauci i popularnom znanju naučnici stiču veru u izvesnost i objektivnost1. Flek tvrdi da nema apsolutne istine ili greške, jer je moguće da postoje mnoge istine. „Istina u nauci je funkcija određenog stila mišljenja koji je prihvaćen od strane kolektiva mišljenja. Biti u pravu znači biti prihvaćen kolektivno. Zato istina može da varira sa vremenom i kulturom, jer je determinisana datim stilom mišljenja.” (Trenn 1979a: 156) Stvarnost, kao pasivna komponenta znanja, predstavlja manifestaciju specifičnih pretpostavki i preduslova koje aktivno pretpostavlja kolektiv. Aktivni aspekt znanja može da se objasni preko istorijskih, socioloških i psiholoških faktora. Čak i pasivni aspekt znanja, fiksirana realnost, zavisi od datog skupa pretpostavki koje se iznose u skladu sa određenim stilom mišljenja. Zato je i realnost funkcija vremena i kulture. Holistički orijentisana epistemologija negira individualnu kreativnost, jer činjenice nisu objektivno date, već kolektivno proizvedene. Mogućnost statusa činjenice zavisi od njene usklađenosti sa prihvaćenim stilom mišljenja, jer je njeno poreklo u 1

Interesantno je što je Flek kao relativista ipak govorio o društvenoj stratifikaciji unutar nauke. Svaka disciplina ima svoju avangardu, grupu istraživača koji praktično rešavaju neki problem. Njih prati glavno telo, tj. zvanična zajednica. Pored njih, tu su i neorganizovane lutalice. Što je veći progres određenog naučnog polja to je veći jaz između žurnalske i udžbeničke nauke, koja uvek mora da zaostaje (str. 124). Flek je takođe govorio i o društvenoj strukturi naučnih aktivnosti, ali ta tema je kasnije inkorporirana (bez njegovog uticaja) u klasičnu sociologiju nauke, tako da nije sporna. Ukazao je na organizovani napor podele rada u nauci, kooperaciju, pripremni rad, tehničku pomoć, međusobnu razmena ideja i kontroverze (str. 42). Bilo mu je jasno da je za veliko otkriće potrebno da postoje posebne društvene i intelektualne okolnosti (str. 45). Takođe, veoma moderno zvuči i sledeća tvrdnja koja može da posluži mnogim teoretičarima sociologije emocija: „Koncept apsolutno bezemocionalnog mišljenja je besmislen. Nema bezemocionalnog stanja kao takvog, niti čiste racionalnosti kao takve.” (str. 49)

350

bezličnom kolektivu. Zato one svoj život otpočinju preko otpora od strane kolektiva i preko kolektivne interakcije postaju stilizovane, prolaze kroz fazu konsolidacije i bivaju prihvaćene kao činjenice. Flekov „konstruktivizam”, koji u njegovom slučaju predstavlja neku vrstu retronima, zagovara tezu da se Vasermanova reakcija ne može smatrati jednostavnim indikatorom ove bolesti, jer je naše shvatanje sifilisa postalo definisano testom, jednako koliko je i test indicirao prisutnost bolesti. Test je imao u potpunosti pragmatične osnove, jer mu je nedostajala teorijska potpora u tadašnjoj teoriji. Krajnja konsekvenca ovakvog shvatanja je da bi različite tehnike dovele do drugačijih odnosa između Vasermanove reakcije i sifilisa i da bi naša koncepcija sifilisa bila drugačija (ovde postaje u potpunosti jasno zbog čega je bio inspiracija nekim konstruktivistima; vidi Pickering 1982). Ako smo videli da holizam nije Flekova originalna ideja, ostaje nekoliko ideja za koje mu se odaje priznanje po pitanju originalnosti (Schnelle 1981): (1) radikalna sociologizacija teorije nauke; (2) radikalna istorizacija nauke; (3) interpretacija naučne činjenice. On je verovatno prvi autor koji je pisao o sociogenezi naučne misli. Pored usputnih kritika Flekove misli potrebno je još jednom ukazati na glavne nedostatke. Spoznaja za njega ne predstavlja binarni odnos između subjek(a)ta i sveta, već je to neka vrsta tercijarnog odnosa. Umesto da kaže „X otkriva Y”, Flek kaže „X otkriva Y (ili ga čak konstruiše) uz pomoć pozadinskog znanja Z”. Promenom faktora Z subjekt možda i neće videti Y ili će ga negirati ili će ga čak i reinterpretirati kako bi ga uskladio sa svojim sistemom verovanja. To znači da empirijski dokazi nisu neutralni. Iste činjenice moguće je interpretirati na različite načine i tako se gubi logički odnos između hipoteza i dokaza (vidi Bunge 1981, 1991). Istina i greška su za njega sociološki, a ne epistemološki pojmovi. Teorije se ne odbijaju jer su pogrešne, već zato što se misao razvija, ali ne zbog eliminacije grešaka i otkrića novih istina, već je situacija obrnuta. Društvo evoluira i tako se kreće od jedne paradigme ili stila mišljenja ka drugom, bez obaziranja na istinitost/lažnost teorija koje se prihvataju/odbacuju. Istina je

351

ono što kolektiv smatra da jeste, što je kasnije (pogrešno) Ziman isticao kao ključnu karakteristiku nauke (Ziman 1968). Flek ne prihvata tezu o kumulativnosti i progresivnosti naučnog znanja. Nauka je za njega kontinuirana promena stilova mišljenja koji se istorijski razvijaju, koji su sociološki uslovljeni i koji su u međusobnim interakcijama. Dinamika ove strukture generiše razvoj nauke, ali razvoj koji se ne može shvatiti kao progresivni ili evolutivni. Novo znanje nastaje, a staro se gubi, ne zbog progresa, već zbog toga što određeni problemi gube relevantnost u odnosu na stil mišljenja. Za razliku od Kuna, Flek ne govori o revolucijama. Naučnici po Flekovom shvatanju nisu ni svesni promena. Određene ideje duže žive jer predstavljaju inspiraciju novijim stilovima mišljenja, ali bivaju reinterpretirane u skladu sa promenama novog stila mišljenja. Flekova knjiga je prilično loše organizovana i repetitivna, a empirijski materijal je prilično nejasan, jer obuhvata anegdote, kao i lično naučno iskustvo autora, delove istorije medicine itd. Pored svih nedostataka radi se o jednom bitnom sociološkom delu, veoma važnom doprinosu (u potpunosti) sociologizovanim objašnjenjima naučnog znanja i Flekov uticaj nije samo istorijski. Za kraj analize Flekovog rada vratićemo se na biografske podatke koji će poslužiti za sociološku analizu njegovog teorijskog stanovišta. Veoma je interesantno zbog čega je on propagirao relativizam, uprkos činjenici da se istovremeno veoma uspešno bavio empirijskim radom u okviru medicine. Poznat nam je samo jedan rad koji se bavi ovom problematikom (Freudenthal and Löwy 1988) preko teorijskog okvira Ben-Dejvida (Ben-David 1960a, 1971; Ben-David and Collins 1966). U pitanju je problem hibridizacije uloga i ideja. Ukratko, Ben-Dejvid (i Kolins) zapaža(ju) da dobre i vredne ideje postoje na mnogim mestima i u raznim vremenima, ali da li će te ideje preživeti zavisi od socijalnih uslova, naročito od toga da li će određeni broj ljudi uvideti njihovu korisnost. Obično akter usvaja ili propagira ideju koja je konzistentna sa njegovom ulogom ili ulogama. Ovo bi značilo da je Flekova teorija verovatno produkt njegovog naučnog obrazovanja i socijalnog okruženja u kojem je živeo. Njegova karijera spada u domen bakteriologije koja je

352

prilično deskriptivna i klasifikatorna nauka, međutim, sporan je zaključak do kojeg dolaze Frojdental i Levi, da ga je već njegova profesija predisponirala ka relativizmu (Freudenthal and Löwy 1988). Nije ubedljiva ni tvrdnja da su Flekova naučna shvatanja bila nazadna za njegovo vreme, što ga je izolovalo od ostatka naučne populacije i takođe otvorilo veću mogućnost za relativističku poziciju. Nije uspeo da ostvari svoje ambicije najvećim delom zbog svog porekla, a ne zbog inkompetentnosti. Adekvatnija tvrdnja je ona koja govori da je posedovao želju za „uzdizanjem” statusa, te da je na taj način odlučio da se isproba u drugoj disciplini, tj. istoriji i filozofiji medicine. Tu se implicira relativizam kao posledica ovih (navodnih) želja. Dakle, sporna je teza da su holizam, konstruktivizam i relativizam posledica Flekove socioprofesionalne marginalnosti. Ono što se ne može osporiti jeste da je Flek svoje epistemološke radove pisao između 1926. i 1936. godine, u periodu kada se zvanično nije bavio naučnim istraživanjima. Napomenuli smo da je Flekov teorijski izvor verovatno bio Dirkem ili dirkemovska tradicija, a u praksi on potiče verovatno iz Vajglove laboratorije. Flek je odbacio redukcionistički pristup patološkim fenomenima, a holizam je negirao shvatanje da se bolest može svesti na jedan uzrok. To je bila osnova tvrdnji da bolesti ne postoje „tamo negde” u prirodi, već da ih lekari socijalno konstruišu. Na taj način bolesti postaju idealne fiktivne slike koje putem apstrakcije stvaraju lekari kako bi razvili praktičnu nauku lečenja. Iz ovog sledi da je Flekova uopštena tvrdnja o socijalnoj konstrukciji svih naučnih entiteta samo generalizacija njegovih shvatanja bolesti (Freudenthal and Löwy 1988). Rad u kojem je Flek radikalizuje svoju poziciju biva objavljen 1929. godine („On the crisis of ’Reality’”). Sada nisu konstruisane samo bolesti, već i njihovi kauzalni agensi, odnosno bakterije. I ova pozicija potiče iz Vajglove laboratorije. Rudolf Vajgl je bio pristalica manjinskog shvatanja u svom polju koje se protivilo dominantnom shvatanju, tzv. Koh-Konovoj dogmi u bakteriologiji (Freudenthal and Löwy 1988; van den Belt and Gremmen 1990). Prema „dogmi”, bakterije pripadaju fiksnoj vrsti i svaka infektivna bolest je definisan entitet izazavan od strane

353

specifičnih bakterija. Vajgl i njegovi istomišljenici insistirali su na tome da su bakterije varijabilne, tj. da bakterija može da ima različitu morfologiju i fiziologiju u različitim okruženjima i/ili u različitim stadijumima životnog ciklusa. Zato su klasifikaciju bakterija shvatali kao laboratorijski artefakt. Pored holizma videli smo da je Flek prihvatio i ekstremni relativizam. Ako je klasifikacija zavisna od uslova u kojima se bakterija posmatra, onda klasifikacije nemaju objektivnu validnost, već sve one zavise od svrhe i sredstava pomoću kojih se to čini. Ovo su koreni njegove ideje da je istina relativna u odnosu na stil mišljenja i da različita shvatanja mogu da budu jednako istinita. Frojdental i Levi Flekov izvor otpora prema tadašnjoj normalnoj nauci vide u socijalnim faktorima. Tako se brani teza da je njegova epistemologija razvijana postepeno i da je bila u službi njegove socijalne uloge sa kojom nije mogao u potpunosti da se identifikuje. Ovde je naučni konzervativizam posledica marginalne institucionalne pozicije. Kada je Flek „ušao” u bakteriologiju većina bakteriologa i imunologa bila je isključivo praktično orijentisana, tako da je intelektualni prestiž medicinske bakteriologije i imunologije opao i preovladao je redukcionizam, a bakteriolozi i serolozi su posmatrani kao puki uslužnici lekara. Flek je usled pomenutih okolnosti postao praktičar, a ne svojom voljom. Sve do 1939. godine njegova naučna pozicija je bila marginalna, a pre rata je objavio preko 30 radova što pokazuje njegovu ambicioznost i neprihvatanje svoje isključivo „praktičarske” uloge. „Prezir” prema redukcionizmu potiče od želje da pomiri neželjenu praktičarsku aktivnost sa naučnom slikom koju je o sebi imao. Redukcionizam podrazumeva hijerarhijsko shvatanje naučnih disciplina, gde su praktičari veoma slabo cenjeni, a preko holističke orijentacije mogao je da tvrdi da su sve discipline podjednako važne za medicinu i da stoga treba da uživaju jednak prestiž (Freudenthal and Löwy 1988: 640). Flekova naučna shvatanja mogu da se okarakterišu kao multifunkcionalna1, jer su mu omogućila da brani svoju socijalnu 1

354

Termin „multifunkcionalnost” potiče iz konstruktivističke so-

poziciju. Pošto nije mogao da tvrdi da je on u pravu, a većina njegovih kolega u zabludi (što je nesumnjivo verovao), promovisao je relativizam. Ni njegova (tadašnja) teorijska i institucionalno marginalna pozicija mu to nije dozvoljavala. Iz ovog se može izvesti zaključak da je teza o nesamerljivosti takođe bila u službi socijalnih interesa. Kako bi pomirio sliku o sebi (sliku o tome da je on i naučnik, a ne samo praktičar) i shvatanja većine, promovisao je tezu o nesamerljivim stilovima mišljenja, gde se briše pitanje istinitosti i lažnosti, a uvodi se kategorija izbora. Tako je ostavljena mogućnost da se preovladavajuća klima mišljenja promeni njemu u korist. Na ovaj način mogao je da kaže da je možda i manjina kojoj pripada jednako u pravu, jer ne postoje činjenice po sebi. Socijalna dimenzija ove multifunkcionalnosti može da se pronađe i u naučnom i u epistemološkom domenu njegovog delanja. Želeo je da pokaže kako je njegov praktični rad nezaobilazan (tj. jednako vredan), a da istovremeno nije svodiv na puku teoriju. Njegova ciljna grupa bila je potencijalno šira od kruga njegove struke. „Podršku” je zatražio i od istoričara i filozofa medicine. Ova strategija imala je za cilj stvaranje novog profesionalnog identiteta. Tada su istorija i filozofija medicine postojale na poljskim univerzitetima, tako da je ovo predstavljalo njegov pokušaj da eventualno ostvari svoju staru ambiciju, da dobije poziciju na medicinskom fakultetu, jer su profesionalne uloge istoričara i filozofa nauke bile institucionalizovane. Bio je to neuspeli pokušaj hibridizacije uloge (Ben-David 1960a, 1971; Ben-David and Collins 1966). U kasnijim intelektualnim okolnostima njegove ideje je „otkrio” Kun i sa današnjeg stanovišta tadašnja neuspela hibridizacija je konačno uspela, ali sa velikim zakašnjenjem. Problem sa sociologizovanom interpretacijom sociologizovane epistemologije isti je kao i sa Grejemovim pokušajem analize Hesenovih motiva za odbranu Njutna (Graham 1985). Neke činjenice iz oba primera jesu nepobitne, ali nikad ne možemo sa ciologije (Lawrence 1979), gde se govori kako je edinburški model tela bio multifunkcionalan. To znači da je edinburška fiziologija bila pod uticajima socijalnih i „tehničkih” interesa.

355

sigurnošću znati koliko i da li su one uticale na teorijska shvatanja ova dva pionira sociologije nauke. Možda kao najtrajniji uticaj Flekove epistemologije ostaje njegovo ukazivanje na alternativu koju pozitivisti nisu imali u vidu, a to je postojanje neracionalne dimenzije nauke, makar i preko ekstremnog sociologizma. Ipak, treba još jednom istaći da priznavanje postojanja socijalne i neracionalne dimenzije u nauci ne podrazumeva nužno prihvatanje relativizma i konstruktivizma. U pitanju je samo „realniji” realizam od pozitivističkog. Postojanje neracionalne dimenzije u prirodnoj nauci, naravno, nije razlog za brigu. Svest o tome je samo postavlja na realniju osnovu, ali ne uklanja nijedan suštinski atribut koji nauka zapravo poseduje. Prirodna nauka je takođe kulturno uslovljen fenomen. Ona nije prazni ideal koji treba izolovati u neku platonsku stvarnost i poštovati. Nauka je možda najviša ljudska ekspresija, ali kao i sam čovek, ona je nešto daleko više nego samo racionalna. [Trenn 1976: 13]

Ovu stranu nauke mertonovci nisu u dovoljnoj meri obrađivali jer su racionalnost nauke često uzimali zdravo za gotovo. Nakon Flekovog podsticaja na sledbenike i razrešenjem debate između dve dimenzije nauke, racionalne i socijalne, sigurno ćemo dobiti jednu realn(ij)u sliku nauke, što predstavlja vredan doprinos filozofiji i sociologiji nauke koji daleko prevazilazi puki istorijski značaj.

3. Formanovo objašnjenje uspona akauzalne fizike u vajmarskom intelektualnom miljeu i uticaj kvantne filozofije na antinauku Još uvek sam obožavalac Polovog rada Vajmarska kultura i kvantna teorija. Jasno je da to u celini ne može da bude tačno, ali mislim da je puno toga propustio kako se udaljio od kritika. I sećam se kada sam to prvi put pročitao. Bio sam na Prinstonu i na tablu na zidu kancelarije departmana okačio sam belešku koja kaže: „Upravo sam pročitao najuzbudljiviji rad od

356

kada sam otkrio Aleksandra Koarea”. [Kuhn 1997/2000: 304]

Najpoznatiji rad Pola Formana objavljen je pod nazivom „Weimar culture, causality, and quantum theory, 1918–27: Adaptation by German physicists amd mathematicians to a hostile intellectual environment” (Forman 1971). Zbog potpunije slike koristićemo i Formanovu doktorsku disertaciju pod nazivom „The environment and practice of atomic physics in Weimar, Germany: A study in the history of science”, koja je odbranjena 1968. godine (Forman 1968; članovi komisije su bili Hanter Dupri, Tomas Kun i Frederik Rajf ). Pre analize Formanove teze potrebno je istaći da je u pitanju zaista izuzetno poznat rad o kojem se i danas mnogo priča, a malo piše. Stiven Šejpin (Shapin 1982: 202n26) je desetak godina nakon njegovog objavljivanja bio upoznat samo sa jednim pismenim i sistematskim pokušajem kritike (Hendry 1980). To ne znači da je on percipiran kao beznačajan i da zbog toga nije privlačio pažnju, jer je situacija bila obrnuta. Ovaj rad i danas ostaje kao jedan od najboljih primera socijalnih studija nauke i kulture. Usmene kritike na raznim skupovima su postojale, ali do Hendrijevog pokušaja nismo uspeli da pronađemo detaljniju kritiku. Zato se može govoriti o gotovo „mitskom” statusu ovog rada kojeg mnogi konstruktivisti, ali i kritičari, navode kao jedan od najpoznatijih, ali ocene o njegovoj (ne)adekvatnosti obično slede u nekoliko pasusa ili što je još češće, rečenica. Razloga za ovakvu situaciju ima nekoliko. Kao što ćemo videti, Formanova istorijska građa je izuzetna i u mnogim segmentima teška za osporavanje. Tematika kojom se bavi obično nije poznata sociolozima koji su/bi želeli da kritikuju uticaj intelektualnog miljea na sadržaj nauke, tako da je i to verovatno jedan od razloga što su kritike najčešće upućivane usmenim putem ili su bile predmet neformalnih razgovora. Takođe, kvantna teorija, tj. kvantna mehanika, verovatno je jedna od „najmisterioznijih” naučnih teorija za koju se vezuju razne legende i pogrešna tumačenja. Interesantno je i da je Formanov rad jedan od prvih koji se bave dramatičnim ideološkim promenama koje su pratile razvoj kvantne mehanike, tako da mu je vrednost dvostruka, jer i pored

357

svih nedostataka predstavlja veliki doprinos naučnoj istoriografiji1. Suština Formanove teze je jednostavna. U prvom delu 1 Radi korektnosti treba napomenuti da je nešto ranije Braun (Brown 1970) objavio rad gde se primenjuje slična metodologija. U njemu se analizira jatromehanizam, koji se danas smatra retrogradnim i prilično čudnim intelektualnim pokretom. Jatromehanizam se najjednostavnije može definisati kao škola mišljenja koja sve fiziološke procese tretira kao rigidne posledice zakona fizike. Može se naći i pod imenom „jatrofizika” ili „jatromatematika”, ali bez obzira na termin, u pitanju je nusprodukt Naučne revolucije koji predstavlja pokušaj mehanizacije slike sveta u medicini na način na koji se to uspelo u fizici. U zavisnosti od perspektive iz koje se posmatra, jatromehanizam se često smatrao besmislenim ili preuranjenim naučnim pokušajem. Ono što Braun želi da pokaže jeste da je ova uobičajena predstava jatromehanizma nekompletna, odnosno da nije u pitanju samo (nus)produkt Naučne revolucije, već pre skup ideja koje su zastupali neki medicinari i da je potrebno odgovoriti na pitanja ko su bili jatromehanisti, koji je bio njihov status u okviru medicinske zajednice i koja je bila njihova motivacija za prihvatanje ovih ideja. Braunova strategija počiva na uverenju da se relevantnost ideja može utvrditi preko njihove upotrebe, a da je upotreba blisko povezana sa okolnostima onih koji ih upotrebljavaju. Zato je osnovni predmet njegovog rada analiza pripadnika institucije College of Physicians od 1665. do 1695. godine. Okolnosti koje su najvažnije u njegovoj analizi su intelektualne i sociopolitičke. U intelektualnom domenu Koledž je sredinom sedamnaestog veka bio u fazi „konceptualne konfuzije, konfuzije koja proističe iz pokušaja da se istovremeno bude naučno progresivan i medicinski konzervativan.” (str. 13) Uopšteno gledano, pripadnici Koledža su bili pristalice Harvijeve teorije cirkulacije krvi, koja se u nekim krugovima smatrala za kraj tradicionalne medicine. Pored ove činjenice ima još nekoliko jasnih naznaka o progresivnoj orijentaciji Koledža, odnosno njegovih pripadnika. Istovremeno, postoje i jasne naznake konzervativne orijentacije pripadnika i zato se može reći da je Koledž želeo da pomiri nepomirljive krajnosti – modernu nauku i tradicionalnu medicinu (vidi Brown 1970). Sve ovo dovelo je do „intelektualne dezorijentacije”. Sociopolitičke okolnosti bile su još teže. Kako Braun kaže, Koledž je sredinom sedamnaestog veka još uvek živeo svoju šesnaestovekovnu istoriju. Jatromehaničke teorije su podržavale tradicionalne medicinske procedure, odnosno njima je bilo dozvoljeno prisustvo u medicinskoj praksi. To znači da su jatromehanisti veoma lako mogli da prevaziđu tadašnju trenutnu „intelektualnu dislokaciju”, a da istovremeno održe najvažnije profesionalne stavove netaknutim. Međutim, Braun ovu intelektualnu motivaciju vidi kao samo delimično objašnjenje pri razmatranju rasprostranjenosti jatromehanizma i poziva se i na sociopolitičke okolnosti. S obzirom na to kakve su one bile, on tvrdi da je jatromehanizam prihvaćen delimično i zato što je bio relevantan za praktične potrebe Koledža. „Jatromehanizam je bio prihvaćen kada je Koledž imao sociopolitičke probleme i, sada se čini prilično verovatnim, takođe zato što ih je Koledž imao.” (str. 28–29, kurziv u originalu) U sociopolitičkom domenu jatromehanizam je

358

rada opisuje se vajmarska kultura kao neprijateljsko intelektualno okruženje, u drugom adaptacija ideologije na njega, a u trećoj adaptacija znanja. To znači da kvantna mehanika i njeni tvorci nisu uspeli da prevaziđu antiintelektualističku ideologiju koja je postojala u Nemačkoj nakon Prvog svetskog rata, već su se na nju adaptirali. Sadržaj fizike je adaptiran vrednostima intelektualnog okruženja1. Godine između 1919. i 1926. konstituišu period od naročite važnosti u istoriji atomske fizike. Već na samom početku ovog perioda Borov atom hidrogena i uopštena pravila kvantizacije koje je Zomerfeld na njega primenio bili su naširoko i pouzdano prihvaćeni kao osnova za dalji eksperimentalni i teorijski rad. Čak i nakon ovog datuma mnogi fizičari, najaktivniji i najnapredniji u atomskoj fizici i kvantnoj teoriji, odbili su da ozbiljno razmotre te karakteristične koncepcije, poput kvantizacije direkcije, a naročito kvanta svetlosti. Ipak, do kraja perioda Borov atomski model i Zomerfeldova pravila kvantizacije bili su u potpunosti zamenjeni od strane radikalno nove kvantne mehanike koja je dokazala da je sposobna da reši problem atomske i molekularne strukture i bukvalno čitav spektar fizičkih procesa na ovom nivou. [Forman 1968: ii]

Nakon Prvog svetskog rata nauka je u Nemačkoj bila u veoma teškom periodu izolacije. Za to su postojala tri glavna uzroka. Usled inflacije strane naučne publikacije su bile izuzetno skupe i imao određenu funkciju. Lekari Koledža pozajmljivali su tada dominantne ideje Kraljevskog društva, jer su bili uključeni u političke borbe oko profesionalnog prestiža koji je bio umanjen, tako da su preko pozajmljivanja dominantnih ideja u naučnoj zajednici želeli da ponovo podignu svoj prestiž, što bi dovelo i do poboljšanja političke pozicije. Pozivanjem na mehanicističke ideje nadali su se da će sprečiti optužbe u javnosti za neznanje, intelektualnu zaostalost ili konceptualnu zbrku. Ipak, Braun se ograđuje kada kaže da ne treba misliti kako su jatromehaničke teorije uvek predstavljale manifestaciju političkog ponašanja. Zagovaranje ovih ideja vrlo lako se moglo činiti racionalnim, naročito jer je jatromehanizam takođe zadovoljio stvarne intelektualne potrebe lekara. Suština teksta bila je da se istakne i značaj sociopolitičkih faktora. 1 Napuštanje kauzalnosti u fizici predstavlja „pokušaj nemačkih fizičara da prilagode sadržaj njihove nauke vrednostima njihovog intelektualnog okruženja.” (Forman 1971: 7)

359

veoma retke, što znači i da su i putovanja za Nemce bila preskupa. Zbog rata mnogi naučnici nisu želeli da obnavljaju ili uspostavljaju veze sa nemačkim naučnicima, dok su nešto ranije postojale izuzetno bliske veze, naročito sa Amerikancima. Usledilo je i formalno i institucionalno isključenje Nemačke iz učestvovanja u međunarodnim naučnim organizacijama i aktivnostima. Do rata su Nemci bila vodeća naučna sila u začecima međunarodne saradnje, ali 1919, kada je ona uzela maha, bili su izostavljeni. Tek 1926. godine nemački fizičari su dobili poziv na međunarodni kongres (Forman 1968). Implicitno ili eksplicitno, nauka je trpela posledice duhovne obnove Nemačke. Naučnici su bili ambivalentni prema novonastaloj situaciji, a reagovali su najčešće u vidu obeshrabrenja, otuđenja i izolacije. Poreklo kulturnog antiracionalizma može da se locira najmanje nekoliko decenija ranije, pred kraj 19. veka, a pravi koreni verovatno leže u prve dve decenije 19. veka. Tako Forman pozitivizme Maha i Ostvalda smatra za „kvazi-romantičarske doktrine, eksplicitno suprotstavljene ’mehaničkom pogledu na svet’ i ’materijalizmu.’ Obojica su težili monističkom stanovištu koje bi eliminisalo linije demarkacije između subjekta i objekta, materije i duha, nauke i etike, čoveka i prirode i društva.” (str. 11–12) Na ovaj način Forman raspravu između Ostvalda i Bolcmana ne prihvata kao raspravu o atomima, već kao o pitanju da li mehaničko stanovište još uvek preovladava u naučnom svetu (kao što je govorio Ostvald) ili je u potpunosti nestalo (što je tvrdio Bolcman). Nemački naučnici su razne reakcije protiv materijalizma ispoljavali i pre Prvog svetskog rata, dok su nakon rata slična shvatanja imale i obrazovane elite, ali izvor je dolazio s druge strane – neoromantičarskih trendova iz humanističkih disciplina, a ne iz fizike. Forman kao veoma bitan uticaj na tadašnje intelektualce vidi Špenglerovu pseudoistoriju. Veoma važan dokument pruskog ministarstva kulture iz 1924. godine sadržao je mnoge „špenglerovske” ideje (str. 16). Često se moglo čuti da je nemački duh dostigao vrhunac sa Kantom i Geteom, a da je nakon toga usledila degeneracija pozitivističkog doba. Usledile su i revizije planova i programa u gimnazijama, gde je znatno smanjen udeo

360

prirodnih nauka, ali finansijska podrška za nauke, a naročito za atomsku fiziku, bila je još uvek relativno visoka. Zato Forman zaključuje da raširena antipatija prema nauci i naučnom mišljenju nije dovela do velike štete po nauku, jer se kvantna mehanika razvijala uprkos ovim restriktivnim okolnostima. Nakon poraza u ratu Nemačka je odbacivala utilitarizam pobedničkih snaga, tražeći tako mogućnost preuzimanja novog evropskog kulturnog lidera. Pre rata (i za njegovo vreme) hvaljeni su ideali tehnologije, ali sada su počeli da se posmatraju kao zagađeni produkti materijalizma koji je poticao iz Velike Britanije, Francuske, judaizma i marksizma. Zato je podučavanje matematike u školama bilo svedeno na minimum, zarad većeg udela „kulturnog obrazovanja”. Pozitivizam koji je preovladavao u sociologiji zamenjen je intuitivnim pristupima. U biologiji i psihologiji je došlo do obnove romantičarskih ideja o individui, preko vitalizma i geštalt psihologije. Zanemarićemo neke detalje veoma iscrpne i istorijski izuzetno potkrepljene analize koju Forman sprovodi o političkim zbivanjima u kulturnom miljeu, o inflaciji, univerzitetskim dešavanjima itd., a usmerićemo pažnju na profesionalnu grupu fizičara. Zaključak je da je za fizičare sa desne strane političkog spektruma bila karakteristična „opšta averzija ka teorijskoj fizici i poseban antagonizam prema teorijskim fizičarima kao specifičnoj vrsti, koji ne dodiruju aparaturu, manipulišu samo brojevima, simbolima i apstrakcijama.” (str. 56) Kao posledica ovakvog stanja, ovi „buntovnici” su veoma nerado prihvatali ili čak i odbijali da prihvate relativitet i kvantnu teoriju. Navodno, ideje koje su bile u osnovi ovih teorija smatrane su za arbitrarne, nepotrebne i apsurdne. Nakon Prvog svetskog rata opozicija relativitetu prevazilazi granice „naučnog diskursa”. Špengler je u to vreme pisao da je teorija relativiteta jedna „cinična hipoteza”, a njegova popularnost je bivala sve veća, naročito među desničarima (Forman 1968). Njegovo delo (Spengler 1918–22/1928) reflektuje kulturnu krizu, „revoluciju” u tadašnjoj nauci i „filozofiji života”. Najvažniji je prvi tom gde se govori o tome da su fizika i matematika kulturno uslovljene, kao i umetnost, religija i muzika.

361

Preovladavajući ton ove knjige Forman opisuje kao „fatalističkorelativistički pesimizam”. Od 1918. do 1926. godine ona je prodata u preko 100 000 primeraka i bila je veoma čitana u akademskim krugovima (Forman 1971: 30–37)1. Pod uticajem Špenglera, Ernst Trelč je pisao o novoj „revoluciji u nauci”, a pri tom je o kauzalnosti govorio samo pežorativno (str. 17). Veoma su značajni i podaci da je Bečki krug u istom periodu imao svuda uspeha osim u Nemačkoj, kao i to da je pokret Bauhaus ispoljavao antagonizam prema nauci i tehnologiji, preko „propovedanja” Lebensphilosophie (str. 19–23). Forman (1968) je u doktoratu pretpostavio da antinaučni trendovi kod naučnika izazivaju povlačenje u nauku i naučnu zajednicu, uz reafirmaciju tradicionalne ideologije određene discipline. Međutim, na taj način nije moguće direktno dovesti u vezu intelektualno okruženje i naučni diskurs, što pokušava u radu (Forman 1971). Pojednostavljeno gledano, može se reći da Formanova teza u sebi sadrži tri teze (Radder 1983: 166–167): (1) On opštu intelektualnu klimu u Nemačkoj između 1918. i 1927. godine opisuje kao da je bila pod uticajem „filozofija života” i antiracionalizma, sa neprijateljskim stavom prema pozitivizmu, mehanicizmu i materijalizmu. Sve to je sumirano kod Špenglera, gde se naročito propoveda opadanje uticaja kauzalne prirode nauke. Najvažniji faktor za promenu intelektualne klime prema Formanovom mišljenju je poraz Nemačke u Prvom svetskom ratu. Suština njegovog argumenta ipak nije nužno u vezi sa postojanjem određenih sociopolitičkih prilika. On konstatuje kakav je bio vajmarski intelektualni milje, kakva je bila preovladavajuća naučna ideologija i kakvo je bilo stanje u tadašnjoj fizici, a na osnovu toga želi da utvrdi efekte socijalnih, političkih i intelektualnih uticaja na fizičare kao pripadnike nemačke akademske zajednice. (2) Zatim pokušava da dokaže postojanje dva važna efekta koja su posledica sociointelektualnih pritisaka. Prvo se naučna 1 Forman (1971: 56) navodi naučnike koji su nesumnjivo bili upoznati sa Špenglerovom knjigom: Maks Born, Albert Ajnštajn, Franc Eksner, Filip Frank, Gerhard Hesenberg, Paskval Džordan, Konrad Knop, Ričard fon Mizes, Fridrih Poske, Herman Vejl i Vilhelm Vijen.

362

ideologija (tj. opravdanje dato od strane naučnika za nauku kao sociokulturnu aktivnost) prilagođava ovom neprijateljski raspoloženom okruženju. Naučnici više ne naglašavaju (kao tokom Prvog svetskog rata) utilitarne, tehničke i vojne primene nauke, već je predstavljaju, što je u skladu sa opštom intelektualnom klimom, kao spontanu i kreativnu ekspresiju života. (3) U drugoj fazi Forman ukazuje na adaptaciju sadržaja fizike na ove spoljašnje vrednosti. Interni faktori za njegovu teoriju jesu neophodni, ali ne i dovoljni da bi se razumelo uvođenje akauzalnosti u fiziku, pre nastanka kvantne mehanike 1925. i 1926. godine. Akauzalnost je tako pokušaj nemačkih fizičara da adaptiraju sadržaj svoje nauke vrednostima svog intelektualnog okruženja. Kao jednu od najvažnijih teorija pominje se Bor-Kramers-Slejterova teorija. Forman se ograđuje od razlike između internih i eksternih faktora i uticaja, jer ona negde ne postoji, a negde ju je nemoguće razlikovati. „Grubo gledano, prihvatili smo kao motive i uticaje lične odnose i interese.” (Forman 1968: iv; kurziv u originalu) Ovom tezom naročito će uticati na teorije interesa1. Pre dalje razrade Formanove teze (i njene kritike) pokušaćemo da proširimo kontekst analize u intelektualnom smislu. U kulturnom i socijalnom smislu Formanova teza nema mnogo nedostataka, jer se zasniva na istorijskim činjenicama, ali kognitivni aspekt njegove teze je onaj koji se može kritikovati. Kognitivno proširenje na periode pre i posle Formanove analize omogućava nam da realnije sagledamo njegovu tezu i da istovremeno ukažemo na određene internalističke momente razvoja fizike koji ne moraju da se tumače (samo) kao adaptacija sadržaja nauke na intelektualni milje. Na kraju ćemo pokušati da ukažemo na određene predrasude koje postoje prema kvantnoj mehanici, jer je ona „idealno uska” i prilično opskurna specijalnost koja mnogim postmodernim teoretičarima omogućava da iz nje izvode potpu1

Na kraju rada Forman (1971: 114) ipak jasno stavlja do znanja da „’sociološki’ model koji je korišćen u ovom radu ne može da bude cela istina. On obezbeđuje opšti okvir i izgleda da funkcioniše naročito dobro u nekim ekstremnim slučajevima.” Potpunija analiza trebalo bi da obuhvati i psihološke faktore.

363

no neosnovane i netačne zaključke, podrivajući time njen stvarni autoritet i ogroman naučni značaj. Ovo nije u direktnoj vezi sa Formanovim argumentom, ali važno je ukazati na posledice koje su se kasnije osetile u Naučnim ratovima. Iako je teorija relativiteta daleko poznatija, delom i zbog slave glavnog protagoniste Alberta Ajnštajna, kvantna teorija (naročito u revidiranoj verziji kvantne mehanike) predstavlja verovatno još veću revoluciju u modernoj fizici. Poznato je da postoje dve teorije relativiteta, specijalna (1905. godine) i opšta (1915. godine). Specijalna se bavi prostorom i vremenom, gde je formulisana sigurno najpoznatija formula u fizici: E=mc². Opšta teorija se bavi gravitacijom i o njoj se mnogo više raspravljalo. Razlog tome je verifikacija predikcije opšte teorije relativiteta iz 1919. godine o krivljenju svetlosti pod uticajem sunčeve gravitacije. Nakon ovoga popularnost teorije je naglo skočila. Jedna od najvažnijih konsekvenci relativiteta bila je napuštanje ideje o apsolutnom prostoru i vremenu, ali i koncepta „etra”, za koji se dugo vremena smatralo da predstavlja medijum za transmisiju svetlosti i drugih oblika elektromagnetske radijacije. Tehnički detalji ove teorije (kao i onih koje ćemo pominjati) izuzetno su kompleksni, ali oni nas ovom prilikom interesuju samo na filozofskom nivou. Koen (Cohen 1985) navodi podatke da Ajnštajnov revolucionarni rad iz 1905. godine nije ostvario gotovo nikakav uticaj sve dok se Plank nije zainteresovao za njega. Njegov uticaj u širenju ove teorije bio je izuzetno velik, ali ne treba zanemariti još jednog njenog velikog pobornika, Maksa Borna. Za specijalnu teoriju relativiteta i sam Ajnštajn je rekao da bi ona svakako bila otkrivena da je on nije otkrio (Cohen 1985), jer je vreme bilo „zrelo” za takvu teoriju. Međutim, to ne važi za opštu teoriju, koja predstavlja još veći korak napred. Nakon prihvatanja specijalne teorije, za mnoge naučnike opšta je opet predstavljala problem zbog svoje nekonvencionalnosti. Znalo se da specijalna teorija ima nedostatke jer se ne bavi ubrzanjima i gravitacijom, ali može se reći da je Ajnštajnov učinak za gravitaciono polje sličan Maksvelovom doprinosu izučavanja elektromagnetskog polja. Ajnštajn je Njutnovu sliku univerzuma promenio u zakrivljeni četvorodimenzionalni prostor-vreme kontinuum.

364

Javnosti je daleko manje poznata kvantna teorija, koja isto tako predstavlja naučnu revoluciju u pravom smislu reči. Ona se može podeliti na tri perioda: staru kvantnu teoriju (Plank, Ajnštajn, Bor, Zomerfeld, Kompton), kvantnu mehaniku (de Brolji, Šredinger, Hajzenberg, Džordan, Born) i noviju relativističku kvantnu mehaniku ili kvantnu teoriju polja (Fajnmen i Dajson). (Cohen 1985) Za datum začetka kvantne teorije obično se uzima 1900. godina, kada je Plank objavio svoju ideju o „kvantu akcije”. Njegove ideje su bile inspiracija kasnijim istraživanjima iz ove oblasti, ali on sam nije preduzimao neke radikalne korake, niti je izvodio sve implikacije koje su sledile iz njegove teorije (Einstein 1951). Nije razmišljao o nekim radikalnim teorijskim (is)koracima, tj. o pretpostavci da se svetlost sastoji od diskretnih paketa energije. Takva pretpostavka nije bila neophodna za njegovu teoriju. Ono što je daleko važnije, ova ideja bi se suprotstavila jednoj od najbolje ustanovljenih ideja u tadašnjoj fizici, da je svetlost talasni fenomen koji se širi kroz prostor kontinuiranom undulacijom. U takvoj koncepciji diskretne jedinice su nešto veoma strano i „čudno”. Pet godina kasnije o ovom problemu je pisao Ajnštajn. Međutim, nas interesuje druga linija razvoja kvantne teorije, u kojoj su glavni akteri oni o kojima piše Forman. Tokom 1912. godine Nils Bor je radio u Radefordovoj laboratoriji u Mančesteru i ponudio je novi model atoma. Elektron ne emituje, niti apsorbuje energiju, već prilikom spontanih „skokova” emituje/apsorbuje kvant svetlosti. Od 1913. do 1924. godine Bor je pokušavao da pokaže kako je njegova teorija deo klasične tradicije fizike uključujući u nju što je više mogao klasičnih ideja (Cohen 1985). Sredinom dvadesetih godina mnogim fizičarima postaje jasno da je Borova ideja revolucionarna. U velikoj meri Prvi svetski rat je „kriv” za veoma sporo prihvatanje ove ideje. Pored Bora, veliku ulogu u prihvatanju ovih ideja odigrao je Arnold Zomerfeld (Einstein 1951). Kao što može da se vidi iz ovog izuzetno pojednostavljenog prikaza razvoja kvantne teorije, društvene okolnosti su definitivno izvršile neki uticaj na naučnike, makar u vidu brzine/sporosti prihvatanja teorije. Ali ni tu ne treba zanemariti „internu revolucionarnost” ovih teorija koja se kosila sa mnogim dotadašnjim znanjima iz fizike.

365

Borova ideja o diskretnim ili fiksiranim stanjima, bez intermedijarnih stanja, u to doba bila je veoma teška za prihvatanje u teorijskom smislu. Ova revolucija je bila kratkog veka jer je inkorporirana u kvantnu mehaniku (Forman 1968; Cohen 1985). Dobro je poznato da je Ajnštajn početkom dvadesetih godina prošlog veka prekinuo gotovo sve kontakte sa naučnom zajednicom fizičara jer nije prihvatao kvantnu mehaniku, a njegovi doprinosi su bivali sve manje značajni. „Ono čemu se suprotstavljao bilo je odsustvo klasične kauzalnosti i determinizma u novoj fizici, uvođenje verovatnoće kao osnove za fizičke događaje i konsekventno (kako je njemu to izgledalo) nekompletni opis prirode.” (Cohen 1985: 432) Statistički karakter kvantne teorije za njega je bio posledica nekompletnog opisa fizičkih sistema, čemu ćemo se vratiti nešto kasnije. Ipak, predložio je Šredingera i Hajzenberga za Nobelovu nagradu jer je shvatao da su njihove teorije veliki napredak za fiziku. Sada već možemo da uočimo neke slabosti Formanove teze. On nije uspeo da dokaže da su antinaučne, vitalističke i iracionalističke filozofije, koje su nedvosmisleno dominirale u tadašnjoj Nemačkoj, uticale na kvantne fizičare koji su u velikoj meri bili pronaučno orijentisani, iako ćemo videti u kojoj meri. Fokusiranjem na Nemačku Forman zaboravlja da su osnivači kvantne teorije, pored Hajzenberga, Borna i Jordana i Danac Bor, Austrijanac Šredinger, Francuz de Brolji, Englez Dirak i dr. Centar ovih teoretičara bio je Kopenhagen, a ne Getingen, Berlin, Lajpcig ili Minhen. To znači da je već sam pojam „vajmarska kultura” neadekvatan. Videli smo da se on ne podudara sa geografskom oblašću o kojoj Forman govori. Problem u njegovom radu je što on tu oblast širi van geografskih granica, a kao potkrepljenje za svoje teze često uzima fizičare koji nisu bili Nemci. Tako Kramersa (Holanđanina) opisuje kao predstavnika špenglerovskog pesimizma. Bora navodi kao nekog ko se pridružio ovom pokretu koji je odbacivao kauzalnost (Radder 1983), a o njegovom autoritetu i uticaju ćemo govoriti detaljnije. Pri kraju eseja Forman (1971: 96–100) govori, što stvara nejasnoće, o tome kako se u tom periodu nisu mogle naći kritike kauzalnosti izvan nemačke kulturne sfere.

366

Time pobija primere Kramersa i Bora. Problem je u sledećem: ili nemačka kulturna sfera ne obuhvata samo Nemačku, ali onda Bor i Kramers spadaju van te sfere ili su makar neki fizičari koji nisu bili Nemci imali sličan mentalni stav kao Nemci. Najkontroverznija teza je ona o adaptaciji sadržaja fizike na kulturni milje. U najboljem slučaju, ako je Formanova interpretacija svih slučajeva tačna, on može da podrži svoju drugu tezu koja govori o adaptaciji naučne ideologije na milje. Jedini relevantan primer za njegovu treću tezu ostaje Bor-Kramers-Slejterova teorija. Međutim, on joj posvećuje svega dve stranice i zato Rader želi da je ispita, naročito slučaj Kramersa. Daleko je prihvatljivija pretpostavka da je kvantna mehanika pokušaj rešavanja problema koji su izvesno vreme mučili fizičare, gotovo dve decenije pre nastanka Vajmarske Republike. I pre vajmarskog perioda u fizici mnogo se pričalo o kauzalnosti. Nastankom kvantne teorije taj „unutrašnji” pritisak je postao veoma jak. Tragovi se nalaze kod Planka i Poenkarea koji nisu bili u stanju da ponude kauzalne mehanizme za određene teorijske probleme (Hendry 1980; Bunge 1991). U čitavoj Formanovoj argumentaciji nije jasno kako bi neko mogao da se dodvori filozofskom opskurantizmu ili pseudoistorijskim teorijama Špenglera izmišljanjem talasne mehanike, kvantne elektrodinamike itd. Bor jeste bio pod uticajem Kjerkegorove filozofije kada je smislio svoj princip komplementarnosti, ali on ne igra nikakvu ulogu u samoj teoriji. Forman koristi indirektan, sociološki pristup objašnjenju nastanka kvantne mehanike, ali pretenduje da otkriva direktnu kauzalnost. Jedna od retkih temeljnih kritika Formanove teze potiče od Hendrija (Hendry 1980) i on mu najviše zamera na prihvatanju linearne kauzalnosti, koja se veoma retko može sresti u istoriji ideja. Nije sporno da su matematika i fizika tog doba u Nemačkoj napadane izvan disciplinarnih okvira, ali u svim slučajevima napadi su se odnosili na njihovu vrednost, a nikako sadržaj. Udeo matematike u obrazovanju bio je smanjen jer se smatralo da nije dovoljno korisna individui, a ne zato što se sumnjalo u njen sadržaj (bilo je i takvih napada, ali izvan discipline). Kauzalni matematič-

367

ki pristup društvenim naukama bio je kritikovan zbog verovanja da nije primenljiv na subjekte istraživanja. Špengler i Trelč su napadali kauzalnost i fiziku kao simbole zapadnog materijalizma, ali ni u jednom od ovih slučajeva nije bilo govora o tome da bi ove nauke/pristupe trebalo adaptirati na nove kulturne okolnosti. Trelč je kritikovao samo društvene nauke, a u Špenglerovom radu su fizika i kauzalnost izjednačeni, bez ikakvih kritika na taj račun. Pre bi se moglo reći da je on smatrao da će doći do kraja fizike, a ne njene transformacije (Hendry 1980). Ovde od krucijalnog značaja postaje distinkcija vrednost/sadržaj, kao i zaključak da su matematičari i fizičari u izvesnoj meri bili izolovani od strane svog kulturnog miljea, ali ne i napadnuti. Forman pominje i tezu o izolaciji, ali se u analizama fokusira na adaptaciju na milje, što je dovelo do jednostrane slike čitave situacije. Forman (1968, 1971) je ukazivao na popularna obraćanja javnosti od strane fizičara i matematičara u kojima je vidljivo prilagođavanje na milje. Ako se razlika između vrednosti i sadržaja ozbiljno shvati, onda se te činjenice mogu tumačiti na drugačiji način. Na delu je bilo prilagođavanje vrednosti, a ne sadržaja. U tim obraćanjima naučnici su koristili jezik miljea i opravdavali ciljeve svojih istraživanja jezikom koji je bio razumljiv onima koji su ispitivali kulturnu vrednost tih istraživanja. Tako je diskreditovani utilitarni motiv za bavljenje egzaktnim naukama zamenjen kulturnim motivom. Postoje implikacije da je kod naučnika postojala svest o kritikama koje su dolazile „spolja”, iz kulturnog miljea, ali to ne implicira nikakvu adaptaciju sadržaja egzaktnih nauka, a čak je i akomodacija vrednosti sumnjiva (Hendry 1980: 159). Glavni motiv za matematičare i fizičare nikad nije bio utilitarne prirode. Motivi koji su navedeni samo su oni koji su inače delovali privatno, tako da se njihova akomodacija teško može objasniti kao neko žrtvovanje njihovih ideala ili kao prvi korak na tom putu. Problem je u tome što se Forman najmanje bavi najličnijim stavovima, odnosno privatnom korespondencijom tadašnjih fizičara. Kada se i poziva na ove izvore, oni nisu uvek adekvatno protumačeni, kao što je slučaj sa Ajnštajnovim pismom Bornu iz januara 1920. godine (Forman 1971: 70). Ovo pismo, koje

368

predstavlja odgovor na jedno od Bornovih izgubljenih pisama, prvenstveno se bavi socijalnim i političkim pitanjima. Nakon priče o tim temama Ajnštajn kaže: „Špengler me nije poštedeo” (str. 71n169), što se odnosi na to kako čovek leže u krevet ubeđen u tačnost Špenglerovih ideja, ali da se budi i uviđa tačnost svih kritika koje su mu upućivane. Ukratko, Špenglerova knjiga je Ajnštajna zaista okupirala i on je dosta mislio o njoj, ali Forman ovo interpretira kao da je ona izvršila neki mnogo jači uticaj i na Borna i na Ajnštajna. U fusnoti priznaje da ne može da se zaključi pouzdano za Ajnštajna, ali to ga ne sprečava da nastavi sa ovakvom interpretacijom. Kasnije u pismu Ajnštajn govori o kauzalnosti, kako bi bio veoma nesrećan kada bi morao u potpunosti da se odrekne kauzalnosti. Iz ovog konteksta je jasno da je Born raspravljao o nekim internim argumentima protiv kauzalnosti koji dolaze iz kvantne mehanike, kojih ima nekoliko, da je Ajnštajn uviđao njihovu snagu i da je zato to smetalo njegovom uverenju da je kauzalnost nužna. Ajnštajn pri tom pominje Šternovu interpretaciju koja je posledica nešto ranije započetog Šternovog i Gerlahovog eksperimentalnog rada na fenomenu poznatom kao „prostorna kvantizacija”. Ukoliko bi se pokazalo da su teorijska predviđanja kvantne mehanike tačna (kao što se ispostavilo kasnije), to bi ukazalo na ozbiljne interne pretnje idealu kauzalnosti. Izostavljanjem ovih bitnih kontekstualnih faktora Forman pretpostavlja da je tema ove korespondencije bila vezana za diskusiju o Špengleru (u pismu nema te veze) i da je Born bio spreman da prihvati ideju o akauzalnosti zbog eksternih razloga. Ajnštajnovo oklevanje da se odrekne kauzalnosti interpretira se kao da je ipak bio spreman da to učini donekle (Hendry 1980: 159–160). Jedna od velikih vrednosti Formanovog rada jeste u tome što je uspeo da pokaže da su tadašnji matematičari i fizičari bili svesni vrednosti njihovog miljea i da je taj milje bio neprijateljski raspoložen prema principu kauzalnosti. Kada se radi o suštinskim tvrdnjama, da je postojalo odbacivanje kauzalnosti u fizici, ali da ono nije bilo posledica internih faktora, onda je to nešto drugo i tu je argument daleko slabiji. Postojalo je mnogo internih razloga za odbacivanje kauzalnosti, a kada se oni uzmu u obzir Formanova

369

teza o konverziji ka akauzalnosti deluje neubedljivo, jer tako ona prestaje da bude prilagođavanje i pre ukazuje na tendenciju ka izolaciji od strane samih fizičara, a ne obrnuto. Prve adaptacije ideologije na opisano intelektualno okruženje Forman locira kod Vijena i fon Mizesa. Od početka Prvog svetskog rata pa do svoje smrti 1928. godine Vilhelm Vijen je uz Planka bio najveći zagovornik fizike u nemačkoj javnosti. U svojim govorima i predavanjima, naročito iz 1918. godine, zalagao se za nezavisnost fizike od filozofije i shvatao ju je kao čisto empirističku opoziciju nemačkom idealizmu, naročito Hegelu. Samo godinu dana kasnije u novom predavanju uočava se distanciranje od mnogih ranijih tvrdnji i Forman sasvim jasno pokazuje kako se Vijen transformisao u idealistu (Forman 1971: 41–48). Što se tiče konverzija zagovornika akauzalnosti, prva značajnija se dogodila Eksneru 1919. godine, kada je imao sedamdeset godina. Nakon njega stavove je promenio Herman Vejl (str. 74–76). Konverzije su postale uobičajene tokom leta i jeseni 1921. godine. Na osnovu primarnih izvora Forman dokazuje da se to dogodilo sledećim fizičarima: Valteru Šotkiju (jun), Ričardu fon Mizesu (septembar) i Valteru Nernstu (oktobar) (str. 80). Kasnije značajne konverzije su Šredingerova i Rajhenbahova (str. 87–91). Jedan od internih uticaja na prihvatanje indeterminizma potiče od Ajnštajna i njegovog razmatranja svetlosti kao kvanta, 1911. godine (Forman 1971; Cohen 1985). Nakon pet godina on je demonstrirao da ako se energija i momentum konzervacije održavaju, onda emitovano ili apsorbovano svetlo od strane atoma mora da poseduje usmereni momentum, tj. da bude čestične prirode. Pošto je većina fizičara verovala da je talasna teorija svetla apsolutno neophodna, imali su veoma malo opcija osim one da ozbiljno razmotre mogućnost odbijanja očuvanja energije. Iako ovo nije striktno impliciralo odbacivanje kauzalnosti, postojao je teorijski pritisak u tom pravcu. Pošto je bilo teško, ako ne i nemoguće zamisliti smisleni sistem u kojem bi opstala kauzalnost, a bila napuštena konzervacija energije, morao je postojati neki pritisak koji bi povezao ta dva problema. Ajnštajnov rad iz 1916. godine takođe je odigrao važnu ulogu u uvođenju verovatnoća

370

koje rukovode tranzicijama između stanja u Borovom atomu, i iako je kauzalni mehanizam iza verovatnoća opet bio pretpostavljen, eksplicitno odsustvo takvog mehanizma bilo je samo po sebi provokativno, naročito s obzirom na to da nije bilo izgleda da se takav mehanizam pronađe. Bor je i ranije pisao o lomu klasične mehanike u kvantnom kontekstu i bio je svestan pritisaka na kauzalnost. Ono što je bitno jeste da su ti pritisci gotovo u potpunosti bili interni, nametnuti od strane problema i paradoksa kvantne teorije. Hendri (Hendry 1980) pokazuje da ni Vejlovo odbacivanje kauzalnosti ipak nije tako jasno kako ga Forman predstavlja. Primarni eksterni uticaji na njegove ideje o fizici čini se da potiču iz intuicionističke filozofije koja prethodi vajmarskom miljeu. Njegova promena od odbrane kauzalnosti do odbrane akauzalnosti bila je pod daleko većim uticajem internih razmatranja. U pitanju je bila metafizička, a ne empirijska odluka, ali isto pod uticajem internih problema. „Bilo koji pokušaj da se nemački kvantni fizičari polarizuju po pitanju kauzalnosti . . . je nužno donekle veštački.” (str. 164) Nakon Hajzenbergove teorije, 1925. godine, princip kauzalnosti je odbačen od strane Rajhenbaha, a Born je to učinio nakon Šredingerove teorije 1926. godine. Rajhenbahovi motivi izgleda mogu da se pripišu miljeu, jer nisu bili u direktnoj vezi sa fizikom. Istorijski gledano, prvo značajno napuštanje kauzalnosti u kvantnoj teoriji potiče od Borna. Prema njegovom mišljenju determinizam prestaje u svetu atoma. „Ali to je filozofsko pitanje, jer argumenti fizike nisu konkluzivni.” (Born; prema Hendry 1980: 167) Ono što je možda najčudnije povodom Borna jeste to što je Forman njegovu kauzalnost izbacio iz analize, smatrajući da je ona odražavala uticaj kvantne mehanike, dok Hendri pretpostavlja da je upravo njegova konverzija bila pod najvećim uticajem miljea, ali i internih faktora. Nameće se zaključak da niko od fizičara nije aktivno tragao za akauzalnom kvantnom mehanikom, jer direktnih dokaza o tome nema. Pomenuli smo BKS teoriju, koja može da posluži za još detaljniju demonstraciju Formanove teze. Nijedan od ovih ljudi nije pripadao vajmarskom kulturnom miljeu. Bor je bio Danac,

371

Kramers Holanđanin, a Slejter Amerikanac. Kramersova korespondencija nam ukazuje na to da ne možemo govoriti o konverziji, niti o adaptaciji na intelektualni milje 1918. godine. On svoj „romantičarski” stav iskazuje već 1916. godine (Radder 1983). Iz njegovih spisa može da se vidi da on kauzalnost ne vidi kao univerzalni princip koji rukovodi stvarnošću, već samo da je u pitanju manje ili više koristan epistemološki alat. Rader pravi razliku između epistemološkog i metafizičkog pozitivizma. Metafizički se odnosi na pogled na svet i ima korene kod Konta. Njegova glavna teza je da će nauka zameniti svu metafiziku. Špengler je protiv ove vrste pozitivizma usmerio svoje kritike i vajmarski milje je u ovom smislu protivnički raspoložen prema pozitivizmu. Epistemološki pozitivizam ima veze sa statusom znanja i uglavnom obuhvata empirističke i instrumentalističke teze. Kramersov pozivitizam je epistemološki. On ne mora da bude u kombinaciji sa metafizičkim, jer ima za cilj da nauku stavi na mesto koje joj pripada, a to je domen vidljivog, tj. pojavnog sveta. Razumevanje esencije ne spada u njegove prioritete. Ovakav pozitivizam ostavlja prostor filozofiji života i nauka je u njemu u stanju da čini samo formalne deskripcije prirodnih fenomena (Radder 1983). Po pitanju Formanove prve teze očigledno je da su i Kramers i Bor bili pristalice „filozofije života” i antiracionalizma (Slejter se protivio bilo kakvom indeterminizmu). Rader smatra da bi eventualno traganje za socijalnim faktorima njihovih ubeđenja trebalo da počne od Danske, gde je Kramers živeo od 1916. godine, tečno govorio danski i bio oženjen Dankinjom. Da li je antiracionalizam bio obeležje intelektualnog miljea Danske? Da li je špenglerovski pesimizam imao uticaja i izvan granica vajmarske oblasti? Koje su bile posledice Prvog svetskog rata, ne samo u Nemačkoj? Na ova pitanja Formanova teza ne nudi odgovore. Što se tiče druge Formanove teze, Kramers nije doživeo nikakvu konverziju. To samo govori da, čak i ako bi se prva teza mogla proširiti na Dansku, u slučaju Kramersa bilo bi veoma teško uspostaviti kauzalni uticaj opšteg intelektualnog miljea na njegovu naučnu ideologiju. Ako bi se Formanova teza proširila na Dansku, shvatanje epistemološkog pozivitizma moglo bi da

372

se shvati kao veza ili mehanizam koji je posredovao u socijalnom uticaju miljea na promovisanje BKS teorije. U ovom slučaju Formanova treća teza izgleda da je podržana rezultatima analiza, ali ako u razmatranje uzmemo, ne samo uvođenje već i incijalnu recepciju BKS teorije, problem postaje daleko komplikovaniji. Raderov zaključak je da u slučaju Kramersa možemo govoriti o uticaju miljea na sadržaj nauke, jer je njegova vrsta pozitivizma u velikoj meri svoju prihvatljivost crpela iz slaganja sa miljeom, a s druge strane, bila je aktivna kao sredstvo u povećanju kredibiliteta konkretnih naučnih postignuća. Kao što je rečeno na početku poglavlja, teško je dati konačnu ocenu Formanovog rada. Poput Fleka pre njega, Forman je relativista i radikalni eksternalista, ali oni nisu konstruktivisti u striktnom smislu, jer često prave distinkciju između „unutra” i „spolja” (Bunge 1991). Flek je to činio preko naučne zajednice, a Forman u odnosu na inteligenciju kao entitet u datoj državi i u datom vremenu. Radikalni globalni eksternalisti ne traže ove granice. Izuzetno je zanimljivo to što su Formanovi kritičari, Hendri i Rader, nalazili nekakve povezanosti između uticaja kulturnog miljea i shvatanja nekih fizičara, tako da je jedino sigurno da Formanovu tezu ne smemo odmah odbaciti kao potpuno pogrešnu. I druga krajnost je daleko od poželjne, da se ona nekritički prihvati. Potpuno objašnjenje nastanka kvantne mehanike, koliko nam je poznato, ne postoji. Ono bi moralo da obuhvati interne, socijalne, filozofske i psihološke uticaje. Nijedna vrsta uticaja ne može sama po sebi da objasni reakcije fizičara. Problem je u tome što su mnoge lične motivacije imune na istorijske objektivizacije (Skinner 1969). Iako Formanov rad ne zadovoljava po mnogim kriterijumima, prvenstveno zbog preteranog eksternalizma, on istovremeno pokazuje i neadekvatnost čisto internalističkih analiza. Fizičari su zaista bili pod uticajem miljea u kojem su živeli, ali njegovo objašnjenje isuviše pojednostavljuje čitavu ovu zanimljivu i veoma važnu epizodu iz istorije nauke. Formanov neuspeh kao najveći doprinos ima i zaključak da objašnjenje kauzalnog razvoja nauke ne sme da ima privilegovane uticaje, već da mora da razume kako svi uticaji stupaju u

373

međusobne interakcije i na taj način deluju u oblikovanju naučnog znanja. Nakon svega postavlja se pitanje kako treba razumeti koncept kauzalnog sociološkog objašnjenja, a s tim je povezano i metodološko pitanje, kako bismo ga dokazali. Odgovor verovatno u sebi treba da sadrži mnogo više od onoga što Forman nudi, neku razvijenu teoriju o društvu, a posebno teoriju o naučnim zajednicama, ali kod Formana toga nema. Ima nekih korisnih implicitnih ideja, ali ih je potrebno dodatno pojačati i istaći. Forman dovodi u pitanje racionalnost kao vrednost nauke, a u prvi plan ističe oportunizam i sopstvene interese, iako će to biti teme o kojima ćemo govoriti kod teorija interesa. Ako internalisti ili pristalice intelektualističkih objašnjenja odabir teorije vide kao racionalni momenat, gde naučnika jedino zanima istinitost date teorije u određenom vremenu, konsekvence Formanove teorije govore nešto drugo. Tu se radi o odabiru prilika za odabir teorije. Veoma interesantna kritika Formanove teze potiče od Laga (Lugg 1984), koji razlikuje dva smisla u kojima naučno verovanje može da bude „uzrokovano”. Radi se o razlici između „determinizma” i „prilike” ili „povoda”. Tako treba razlikovati ono što je determinisalo vajmarske fizičare da veruju u kvantni indeterminizam od onoga šta je bio njihov povod za takvo verovanje. Lag Formanovu tezu shvata kao da se odnosi na uzročnost u smislu povoda. Jedino je na taj način moguće da ova teza zadrži smisao ako se posmatra sa intelektualističkog/internalističkog stanovišta. Za razliku od Hendrija, koji Formanovu analizu vidi kao apsihološku (Hendry 1980), Stiv Fuler (Fuller 2002) kao ključnu vidi psihološku ravan analize, koja u skladu sa njegovom teorijskom orijentacijom zaslužuje dosta simpatija. Veoma su bitna dva pitanja. Prvo je, da li bi fizičari prihvatili kvantni indeterminizam da njihov kulturni milje nije išao u prilog takvom verovanju? Drugačije rečeno, da li su „filozofije života” uticale na fizičare da se predomisle u korist indeterminizma? Drugo pitanje je da li su fizičari bili iskreni u svom prilagođavanju kulturnom miljeu? Odnosno, da li bi fizičari prihvatili indeterminizam da to nije bilo u njihovom interesu (str. 235)? Na ovaj način čitava debata o

374

socijalnom poreklu kvantnog indeterminizma prerasta u raspravu oko „moralne psihologije vajmarskih fizičara.” (str. 236) Lagovi i Fulerovi dalji zaključci odnose se na psihološku ravan argumenta. Društveni pritisci mogu da utiču na naučnike pri odabiru određene teorije, ali samo u mertonovskom smislu. To bi značilo da su društvene okolnosti samo uticale na bolji prijem teorije indeterminizma. Na osnovu ovog Fuler razmatra tri mogućnosti: ako je socijalni milje nesvesno vršio uticaj na naučnike da se opredele o prirodi kvantne mehanike, naučnici su bili „amoralni”; ako su naučnici bili svesni pritiska i nisu dozvolili da on utiče na sadržaj teorija, onda su bili „moralni”; ako su shvatili stanje socijalnog miljea i njemu prilagodili svoje teorije, onda su bili „nemoralni”. Problem je u tome što na ova pitanja ne postoji definitivan odgovor, ali moguće je na posredan način doći do razrešenja. Ukoliko je sadržaj kvantne teorije bio prilagođen socijalnom miljeu, kako je onda moguće objasniti heurističku plodnost ove teorije ili njeno transkulturno prihvatanje. Kako je moguće da takva teorija ima uticaj na raznolike interese fizičara koji je i danas zastupaju? Na ovo Formanova teza ne može da ponudi odgovor. Još je Merton (1938b) pisao o uticaju određene kulture na prihvatanje određene teorije i dalje od ove teze ne možemo ići. O tome je govorio i Lag. Nije isključeno da su vajmarske društvene okolnosti imale nekog uticaja na prihvatanje indeterminizma, ali sam sadržaj ne može da zavisi od njih. Problem je ako se nastanak kvantne fizike posmatra samo kao nastanak „obične” teorije. Time se onemogućava sagledavanje jedne šire slike fizike 20. veka. Ako je poznato da fizičari tragaju za „teorijom svega”, tj. teorijom unifikacije koja bi uspela da ujedini četiri poznate sile, gravitaciju, elektromagnetizam i jaku i slabu nuklearnu silu, kako se onda mogu objasniti razna preklapanja ovih teorija po pitanju mnogih problema. Kako bi se objasnila današnja situacija sa teorijom struna koja u poslednjih dvadesetak godina predstavlja jednog od najozbiljnijih kandidata za „teoriju svega”? Koji društveni uslovi su uticali na njen sadržaj? Kako bi zagovaranje stvarnosti od jedanaest dimenzija moglo da ima veze sa ličnim interesima fizičara kao profesionalne grupe ili samih naučnika? Prihvatljiviji

375

je zaključak da kontraintuitivnost današnjih fizičkih teorija može pre da udalji fizičare od svog okruženja nego da ih približi. Lag (Lugg 1984) zaključuje da ni intelektualistička ni socijalno-istorijska pozicija nisu u potpunosti adekvatne. „Socijalni istoričari . . . samo greše u pretpostavci da je socijalno objašnjenje uvek potrebno, dok je ono zapravo samo retko kad potrebno.” (str. 200) Intelektualni istoričari, s druge strane, greše zbog „ograničavanja tehnika socijalnog objašnjenja na slučajeve u kojima su verovanja prihvaćena zbog promocije socijalnih interesa ili kao rezultat socijalnih pritisaka.” (str. 200) Zato i smatra da je moguće transcendirati ove dve vrste istoriografskih strategija. Forman je brojne pristalice kvantne mehanike okarakterisao kao zagovornike akauzalnosti, ali i danas se u istoriji nauke vode debate oko toga da li je Bor bio realista ili antirealista, kakve implikacije ima Hajzenbergov princip (i da li ih ima) na svakodnevni život, kakvi su filozofski stavovi ovih naučnika itd. Jedino što im se ne može osporiti je doprinos fizici kao nauci, ali van tog terena, situacija je znatno drugačija. Uopšte nije razrešeno pitanje oko Borovog (anti)realizma, jer postoje neslaganja oko njegove pozicije. Verovatno je više dokaza na strani antirealizma koji je svojevremeno bio snažna kohezivna sila unutar njegovog nevidljivog koledža, koja je sprečavala otuđenje od širih kulturnih krugova. Postoje indicije da su Hajzenberg i Born često podržavali ovu Borovu poziciju iako je bila nepomirljiva sa njihovom. Pitanje podrške javnosti jeste jedan od glavnih izvora kontradikcija u spisima Hajzenberga i Borna (Beller 1996). Na ovom polju su Formanove analize izuzetno značajne i ne smeju se zanemariti. Međutim, Formanova teza slabi na primeru kopenhagenške paradigme, tj. interpretacije. Ona nije bila sastavljena samo od ljudi na koje je direktno uticao vajmarski milje, što smo napomenuli, niti je u tolikoj meri koherentna kako na prvi pogled izgleda. Javnosti je često predstavljano da je u pitanju koherentna filozofija, ali unutar nje postojale su velike razlike među njenim pripadnicima (Beller 1992, 1996). Zanimljivo je pitanje stvarnih naučnih shvatanja pripadnika, ali je još zanimljivije ono koje se tiče uspostavljanja konsenzusa među „kopenhagenovcima”. Zbog čega je održavana iluzija ujedinjeno-

376

sti i zbog čega Born i Hajzenberg nisu objavljivali svoja neslaganja sa Borom? Ovde verovatno može da se prihvati slabija verzija Formanove teze, da su fizičari svoju jedinstvenost održavali zbog „spoljašnje” situacije, o čemu je bilo reči. Zbog svoje kontraintuitivnosti i ozbiljnih raskida sa mnogim klasičnim idejama, razloga koji su internalističke prirode, verovatno je kohezija bila i produkt Formanovih uzroka koji su prosto iznuđivali konsenzus na štetu individualnih razlika usled veće želje za kredibilitetom među širom populacijom. Nova kvantna fizika je bila teorija izuzetne kompleksnosti i apstraktnosti. Jedna od njenih najradikalnijih osobenosti je kontraintuitivnost, u daleko većoj meri nego što to važi za opštu teoriju relativiteta. Jedna od opasnosti koja se tada javila ticala se fizike kao profesije. Početkom 20. veka postojala je jasna hijerarhija unutar zajednice fizičara i videli smo da su najviše cenjeni eksperimenti i prikupljanje podataka (Forman 1968; Beller 1992), dok su teorijski fizičari predstavljali pretnju takvoj hijerarhiji, a sa usponom kvantne teorije oni su se još više udaljavali od ostatka naučne zajednice. Hajzenberg je govorio da je praktični realizam suštinski deo prirodne nauke. To se nije u potpunosti slagalo sa Borovim shvatanjem da ne bi trebalo pretpostaviti realnost određenih atomskih atributa nezavisno od procesa merenja. Na taj način Bor stvarnost vidi kao nešto što je kvantna mehanika u stanju da opiše. Prema Boru, zdravorazumske koncepcije i „običan” jezik predstavljaju osnovu na kojoj počiva sva komunikacija, dakle i nauka. Born i Hajzenberg zdravi razum vide kao pogrešan, jer nauku shvataju kao kontraintuitivnu, tako da koncepti klasične mehanike nisu ekstenzije zdravog razuma. Klasična fizika koristi „zdravorazumske koncepte” poput mase i sile, ali njihovo značenje je drugačije. Isto važi i za koncepte kvantne teorije i tu nema drastične razlike (Beller 1996). Kopenhagenška interpretacija nema koherentan filozofski okvir, kao što ga nema nijedna filozofija ovih fizičara ponaosob. Postojao je konsenzus oko matematike i u eksperimentalnom domenu, ali nisu postojale zajedničke metafizičke postavke. Hajzenberg je prirodnu nauku shvatao kao „način kako prilazimo objektivnoj stvarnosti, kako se raspravljamo s njom.” (1969/1989: 137)

377

Na ovom mestu on iskazuje i svoje shvatanje odnosa i razlikovanja između nauke i religije. Tako se nauka bavi istinom o objektivnom materijalnom svetu, a religija o vrednostima. Ova podela, gde se religiji ostavlja „pravo” da raspravlja o vrednostima, a da se istovremeno ono nauci negira, apsolutno nije adekvatna, ali ovde je suština da je Hajzenberg ipak govorio o objektivnom svetu, a da nije mislio da je sve relativno i neodređeno. „[N]aša sposobnost mišljenja sazdana je tako da može shvatiti prirodu.” (str. 163) Hajzenberg zamera devetnaestovekovnom shvatanju nauke to što je „[o]bjektivni svet prirodne nauke u prošlom stoleću bio . . . idealni granični pojam, a ne stvarnost.” (str. 145; kurziv u originalu) Ovi navedeni citati vrlo lako mogu da se ospore navođenjem citata istog autora, ali koji govore sasvim suprotno, tako da je njegova „prava” filozofija izuzetno konfuzna. Maks Born (1953) je shvatao težinu situacije koju je donela fizika, stvarajući zabune i zablude o fizičkoj realnosti. On se protivio „fizičkom solipsizmu”, shvatanju da je objektivna stvarnost produkt eksperimenata koje fizičari obavljaju. U tim shvatanjima nema ničeg spornog, ali ponekad su u svojim filozofskim spekulacijama ovi velikani nauke zaista preterivali. Born je pisao i o političkim implikacijama Hajzenbergovog principa neodređenosti i Borove komplementarnosti. U izuzetno ambicioznom tekstu on je govorio i o „budućoj kvantnoj teoriji ljudskih odnosa.” (Born; navedeno prema Beller 1998: 29) Slične (čudne) zamisli mogu se naći i kod Paulija, u njegovim filozofskim radovima i korespondenciji. On je pisao o postavljanju religije i nauke u jedan celovit sistem, a ta ideja realnosti je „ideja stvarnosti simbola.” (Pauli; navedeno prema Beller 1998: 29) Pored toga, izuzetno je dobro poznata mešavina kvantne fizike i psihologije koja potiče iz saradnje Paulija sa Jungom (Jung i Pauli 1952/1989), gde je bitan mistični princip sinhroniciteta (vidi i Progof 1973/1994). Suština ove kritike je u tome što, koliko god ovo bili veliki naučnici, njihove filozofije nisu bile koherentne. Sasvim je moguće da bi ovde mogla da se prihvati još jedna Formanova teza, ali opet u slaboj verziji. To bi značilo da ne prihvatamo Formanov (glavni) argument, da je na sadržaj fizike uticalo intelektualno i kulturno okruženje, ali da su filozofske ekspresije fizičara često u sebi sadržale obeležja njihove kulture.

378

Najviše pažnje svakako zaslužuje Bor (npr. 1958/1985) koji je često pisao nerazumljivim jezikom i koji se i danas često posmatra sa divljenjem, usled uverenja da njegovi spisi nisu ni namenjeni „običnim smrtnicima”. Beler (Beller 1998) navodi primere strahopoštovanja koje su naučnici osećali prema Boru i da su greške i nejasnoće u njegovim spisima pripisivane čitaocima, a nikako „velikom umu”. Kao izuzetke koji nisu baš uvek Bora shvatali za ozbiljno Beler ističe Ajnštajna i Šredingera. Stoga i ne čudi Sokalova tvrdnja da je Bor preteča postmodernističke epistemologije. „[I]nteligentni nenaučnici koji su ozbiljno zainteresovani za konceptualne probleme koje je stvorila kvantna mehanika ne moraju više da se oslanjaju na vulgarizacije (u oba smisla) koje su objavili Hajzenberg, Bor i brojni fizičari i njuejdž autori.” (Sokal 1996/1998: 276n14) Ništa manje veliki fizičar od pomenutih, Stiven Vajnberg (Weinberg 1996/2000) takođe je ukazivao na to da filozofske ideje njegovih prethodnika treba uzimati sa mnogo rezerve. Šredinger je u pismu Vijenu iz 1929. godine pisao sledeće: On [Bor] je potpuno ubeđen da je bilo kakvo razumevanje u uobičajenom smislu reči nemoguće. Dakle, konverzacija je skoro odmah odvedena u filozofska pitanja i ubrzo više ne znaš da li zaista zauzimaš poziciju koju on napada ili da li stvarno moraš da napadneš poziciju koju on brani. [Šredinger; prema Goldstein 1996: 120]

Tridesetak godina kasnije u jednom pismu je napisao: „Sa veoma malo izuzetaka (poput Ajnštajna i Lauea) svi ostali teorijski fizičari bili su čisti magarci i ja sam bio jedina normalna osoba koja je preostala.” (Goldstein 1996: 120) Ovde se misli na slepo poštovanje autoriteta Bora, principa komplementarnosti i kopenhagenške interpretacije. Ideja koja je istoričarima nauke bila od najvećeg interesovanja po ovom pitanju bila je Borova ideja komplementarnosti. U istoriji novije nauke ovo je sigurno jedna od najviše hvaljenih, ali i najviše kritikovanih ideja. Obično se tvrdi da koreni Borove komplementarnosti leže u eksperimentalnom opovrgavanju Bor-Kramers-Slejterove teorije. Beler smatra da to nije tačno (Beller

379

1992). Ovu Borovu poziciju je teško razumeti samo na osnovu internalističkih okolnosti. On je za razliku od više matematički orijentisanih fizičara, npr. Hajzenberga, Šredingera, Borna i Diraka, želeo da održi „odsečne dijalektičke tenzije između opozita. . .” (str. 178) Komplementarnost bi se danas mogla nazvati „multifizikalizmom” (Goldstein 1996). Princip komplementarnosti nije u potpunosti shvatljiv bez razumevanja brojnih psihosocijalnih faktora, poput ambicioznosti, profesionalnih interesa, grupne dinamike itd. Veoma je interesantno u kolikoj meri su kognitivne pozicije kvantnih fizičara koincidirale sa njihovim profesionalnim interesima. Tako je Bor u „Komo predavanju”, kada je i uveo princip komplementarnosti, naglašavao talasni aspekt materije i svetla, što mu je omogućilo da brani i očuva svoje najveće doprinose fizici, između ostalih i BKS teoriju (Holton 1973; Beller 1992). U kasnijem radu, koji se bavio filozofskim aspektima komplementarnosti (Bohr 1937), Bor je pisao o tome da smo primorani da „zamenimo ideal kauzalnosti opštijim gledištem koje se obično zove ’komplementarnost.’” (str. 291) On je komplementarnost video kao potrebnu zbog novih epistemoloških situacija na koje nailazimo u fizici. Njena suština je u dualnosti koja je rezultat različitih merenja sistema. U nekim slučajevima detektujemo talasna, a u nekim čestična obeležja. Kao i ostali pomenuti njegovi saradnici, Bor je u mnogo aspekata bio pozitivista, u najširem smislu, i zalagao se za unifikaciju znanja, koja danas u fizici ima naziv „teorija svega”. Kvantna teorija u sebi sadrži razne analogije od kojih mnoge nisu održive, poput onih sa česticom i talasom, jer su međusobno inkonzistentne. Ona se ipak bavi sui generis fenomenima i stoga Bunge predlaže da ih zovemo kvantonima, što bi u mnogome umanjilo nepreciznost i nategnute analogije (Bunge 1968). Kopenhagenška interpretacija kvantne mehanike je tačna kada naglašava da „talasni aspekt” i „čestični aspekt” zavise od eksperimenta i to je ono što se po Hajzenbergu zove „princip neodređenosti”, koji se često pogrešno shvata zbog antropocentričkih interpretacija. Korišćenjem pogrešnih analogija dobijaju se dualizam i negacija autonomne egzistencije kvantona. Dualizam i

380

subjektivizam tako nisu samo filozofska osnova Kopenhagenške škole, već i posledica analoškog načina mišljenja. Sve ovo stvara preduslove za razne konfuzije. Sredinom dvadesetih godina mnogi najveći fizičari mislili su da se bave dvema dualnostima – dualnošću prirode elektromagnetskog polja i mogućim dualitetom materije. Iz ove „duple dualnosti” bilo je potrebno da se načini samo jedan mali korak u ontološke spekulacije da svaki fizički entitet poseduje korpuskularne i undulatorne aspekte. To je teza opšteg dualizma, metafizičke hipoteze koja se tiče osnovne prirode svega što postoji. Na počecima kvantne mehanike Hajzenbergovi zaključci su interpretirani u svetlu ovog dualizma. Borov princip komplementarnosti, koji nikad nije jasno i nedvosmisleno izrečen, takođe je bio reinterpretacija opšteg dualizma (Bunge 1968). S obzirom na to da su aspekti komplementarnosti međusobno isključivi, Bor je tvrdio da je nemoguće doći do jedinstvene slike atomskih fenomena. Osnova doktrine komplementarnosti je shvatanje da mikrosistemi sa masom jednostavno nisu po sebi ono što jesu, „jer ništa ne može da postoji mimo posmatranja.” (Bunge 1955a: 2) Tako reči „čestica” ili „talas” ne označavaju materijalne objekte, niti osobenosti materijalnih objekata. One jednostavno ne poseduju ontološki status, već samo empirijski, jer su u pitanju entiteti koji se koriste za deskripciju određenih eksperimenata. „Doktrina komplementarnosti, ne samo što naglašava nesumnjivo aktivnu ulogu eksperimentatora, aktivnu stranu znanja; ona ide dalje od toga, tvrdeći da su opservacije alfa i omega znanja, da nema ničeg što se posmatra, ničeg van samog posmatranja.” (str. 3)1 Komplementarnost jača dualizam donekle preciznijim formulacijama, ali ne i dovoljno preciznim. S druge strane ga slabi jer ne može da ga primeni na prirodu. Stvari same po sebi nemaju dualnu prirodu. Principu komplementarnosti nema mesta u kvantnoj teoriji. „Šta onda, osim autoriteta, objašnjava opstanak komplementarnosti?” (Bunge 1968: 276–277; kurziv dodat) Glavni razlog je izgleda njegova velika korisnost, jer (naizgled) 1 Bunge je pre više od pola veka tačno predvideo ishod eventualnog transponovanja principa komplementarnosti, indeterminizma i principa neodređenosti u sociologiju, da bi to moglo da dovede do „smešnih teorija [u sociologiji].” (Bunge 1955b: 150)

381

objašnjava mnoge teškoće. Te teškoće se ogledaju u objašnjavanju dve vrste eksperimenata: misaonih, koji zapravo nikad nisu ni bili izvedeni, i stvarnih, koji nisu objašnjeni kvantnom teorijom. Komplementarnost je možda svojevremeno imala razumljivu ulogu, ali sada je istrošila sav potencijal i „postala je izgovor za opskurnost i inkonzistentnost.” (str. 277) Verovatno najveća inspiracija postmodernim teoretičarima bio je Hajzenbergov princip, tako da je poželjno reći nešto i o njemu. Princip neodređenosti nesumnjivo pripada temeljima kvantne mehanike, ali njegove epistemološke ekstenzije, spekulacije i banalizacije su ono o čemu treba voditi računa. Argument antinaučno orijentisanih teoretičara zasnovan je na non sequitur zaključku. Navodno, fizika je otkrila princip neodređenosti, tako da ne može više da bude garant objektivnosti. „Ovo . . . demonstrira . . . konotativnu snagu reči kada im se dopusti da odlutaju od njihovog kontekstualnog značenja. Da su Hajzenberg i društvo odabrali manje evokativan termin, izuzetno mnogo gluposti ove vrste možda ne bi ni videlo svetlost dana.” (Gross and Levitt 1994/1998: 51) Ako odbacimo opskurantističke mistifikacije i pseudofilozofske diskusije o principu neodređenosti ostaje nam „prediktivni zakon o ponašanju konkretnih fenomena koji se može testirati i potvrditi kao i drugi fizički principi.” (str. 51–52) Ovde se ne radi o metafizičkom odnosu između subjekta i objekta spoznaje, već o načinu na koji statistički ishodi repetitivnih opservacija raznih fenomena moraju da budu povezani. Radi se o empirijskoj tvrdnji koja je potvrđena kao i bilo koja druga za koju se smatra da je istinita. U pitanju je objektivna istina o svetu oko nas. „[P]rincip neodređenosti omogućava osnovu za neverovatnu preciznost merenja u modernoj fizici.” (Kleppner 1996: 129; kurziv dodat) Zato smo skrenuli pažnju na to da su neke tvrdnje kvantnih fizičara doprinele ovim interpretacijama i da je nužno razlikovati kvantnu fiziku od kvantne filozofije. Tokom tridesetih godina (1932. godine) Džon fon Nojman je, kao jedan od najvećih matematičara prošlog veka, tvrdio da je matematički dokazao da je Ajnštajnov san o determinističkoj interpretaciji kvantne teorije nemoguć, a sličnih shvatanja bio je i pomenuti Born (Goldstein 1996). Tokom 1952. godine Dejvid Bom je pronašao upravo takvu

382

interpretaciju. Bomovska mehanika je bila precizna, objektivna i deterministička (Bohm 1952a, b; vidi i Gardner 2000a)1. Nakon pola veka razrešenja nekih osnovnih problema kvantne mehanike teško je shvatiti kako to da još uvek postoje mističke interpretacije mističkih interpretacija kvantne filozofije. Možda je sledeći zaključak tačan: „Razumna kritika nauke može da bude konstruktivna, ali izgleda da nerazumne kritike privlače veću pažnju javnosti.” (Kleppner 1996: 126)

4. Experimentum crucis, konvergirajući dokaz ili odbrana socijalnih interesa Luja Pastera u debati oko spontane generacije Koliko je teško reformulisati zdravorazumske pojmove koji sa sobom nose toliko mnogo nelogičkog nasleđa u ideje i termine koji se odnose na eksperiment. Zdravorazumske ideje koje izražavamo rečima poput „živi organiz1 Dejvid Bom je doktorat stekao kod Roberta Openhajmera i tokom karijere je imao velikih problema zbog svojih političkih stavova. Bio je marksista i poštovalac Lenjina, Staljina i političkog sistema SSSR-a, tako da je izazvao bes senatora Džozefa Makartija. Zbog toga što je odbio da oda imena naučnika koji su zastupali ideje slične njegovim dobio je otkaz na Prinstonu. Jedno vreme je radio u Brazilu i Izraelu, da bi do penzije ostao u Londonu (Gardner 2000b). Što je bio stariji, Bom je sve više bio okupiran istočnjačkim misticizmom i parapsihologijom, tako da je postao veliki prijatelj sa indijskim „filozofom” (i prevarantom) Krišnamurtijem i zagovornik holističkih aspekata budizma, hinduizma i panteizma Hegela i Vajtheda. Iako je Bomova interpretacija kvantne mehanike vratila determinizam, on je verovao da ispod kvantnog nivoa postoje beskrajni nivoi koje ne možemo da saznamo. Nakon 1956. godine veoma se razočarao u komunizam, upao je u drugi period depresije (prvi je bio kada je imao 26 godina i trajao je dve godine) i „lečio” se psihoanalitičkom terapijom. Treći napad depresije imao je nakon raskida prijateljstva sa Krišnamurtijem. Veoma je zanimljivo pitanje kako je moguće da je jedan velikan fizike Dejvid Bom naseo na isprazne priče Krišnamurtija, koji je pre prevarant nego filozof. Ovde takođe možemo da vidimo nužnost razlikovanja kvantne fizike od kvantne filozofije. Bom će ostati upamćen kao jedan od najvećih fizičara 20. veka, ali sve što je pisao izvan ove oblasti može se smatrati bezvrednim u naučnom smislu. Pored očaranosti Krišnamurtijevom filozofijom Bom je bio impresioniran i morfogenetičkim poljima Ruperta Šeldrejka, orgonskom teorijom Vilhelma Rajha, „natprirodnim moćima” Jurija Gelera i već pomenutom parapsihologijom. Bio je i pristalica panpsihizma, shvatanja da je sva materija u nekom smislu živa, tj. da sadrži nekakve niske nivoe svesti. Jednom prilikom njegov učenik Bazil Hajli rekao je da je „Boma često trebalo sačuvati od idiota.” (str. 23)

383

mi”, „živi prethodnici mikroorganizama” ili „mikrobi” imaju psihološku i sociološku osnovu. One postaju koncepti nauke samo polako i kao rezultat velike količine rada. [Conant 1951: 256]

Pored Formanovog rada, sigurno najpoznatija studija slučaja koja pripada konstruktivističkim strujama jeste ona koja se bavi kontroverzom između Pastera i Pušea. U pitanju je problem spontane generacije koji autori ovog poznatog rada, Farli i Gajson, objašnjavaju na sličan način kao što je Forman objašnjavao uspon akauzalne fizike. Pokušaćemo da pokažemo da se i ova epizoda iz istorije nauke može objasniti na „racionalistički” način, bez prenaglašavanja ekstranaučnih interesa. Na prvi pogled tema koju su Farli i Gajson odabrali može se činiti nevažnom, međutim, to je daleko od istine. Debata oko spontane generacije ticala se veoma važnih pitanja i njene implikacije su izuzetno značajne za nauku. Kao što ćemo videti, ona na površini deluje veoma apstraktno, ali dublja suština bila je u tome što se nakon nje došlo do boljeg znanja o distribuciji i diseminaciji bakterija i do uspostavljanja eksperimentalne bakteriologije. Luj Paster je jedan od najvećih naučnika i eksperimentatora 19. veka i ostao je upamćen po mnogim stvarima koje je uradio ili otkrio, ali konstruktivisti su se najviše fokusirali na njegov doprinos debati o spontanoj generaciji. Široj javnosti on je verovatno najpoznatiji po teoriji fermentacije koja ga je i dovela do problema spontane generacije. Za razliku od prethodnika on je utvrdio da je fermentacija posledica aktivnosti mikroorganizama i daljom elaboracijom je zaključio da postoje aerobni i anaerobni mikroorganizmi. Problem spontane generacije veoma je stari problem filozofije i ukratko ćemo prikazati neke osnovne karakteristike kako bismo shvatili njegov istorijski i naučni značaj. Kada se govorilo o poreklu organizama obično su se navodile tri mogućnosti (von Hofsten 1936): mehanička spontana generacija iz neorganske materije, natprirodna kreacija i evolucija. Stvaranje „iz ničega” nije se ozbiljnije razmatralo u istoriji filozofske/naučne misli. Danas moderna nauka priznaje samo evolucioni razvoj. „Teorija evolu-

384

cije je stoga . . . ne samo naučna hipoteza, već logička nužnost.” (str. 80) Verovanje u spontanu generaciju biljaka, malih životinja, jegulja, žaba itd. bilo je veoma rašireno u prošlosti. Ovo nije bila naučna teorija, već skup ideja koje potiču iz „primitivnih” mitologija. Atomistička prirodna filozofija među prvima je posmatrala granicu između neorganske materije i živih organizama kao veoma tanku. Na posredan ili neposredan način o spontanoj generaciji su govorili Platon svojom teorijom ideja i Aristotel svojom doktrinom forme, tvrdeći da nisu svi organizmi nastali seksualnom generacijom, već da nastaju „spontano”. Prvenstveno je mislio na neke insekte, biljke, ribe itd.1 Kasnije su se spontanom generacijom bavili i Avgustin, Toma Akvinski, Dekart, Bifon, Line, Lamark, Kivije i drugi (von Hofsten 1936). Naučne rasprave postaju sve aktuelnije usponom mikroskopske biologije u 17. veku. Njene preteče mogu se pronaći kod Galileja, Franciska Stelutija i Harvija, ali najvažniji predstavnici mikroskopske biologije 17. veka bili su Malpigi, Levenhuk i Svamerdam, čiji su doprinosi nauci izuzetni (vidi Wolf 1950/1959). Svamerdamov (1637–1682) doprinos ogleda se i u činjenici da se usprotivio teoriji spontane generacije koja je bila izuzetno raširena. Čak je i Harvi, uprkos svojoj hrabroj maksimi ex ovo omnia, verovao da neki niži organizmi ipak nastaju putem spontane generacije. Uz Svamerdama, bitan je i Frančesko Redi (1618–1676) koji je 1688. godine objavio rezultate svoje studije o formiranju crva u mesu. Uspeo je da pokaže, što je bilo suprotno tadašnjim shvatanjima, da se crvi koji su se pojavili u mesu nakon nekoliko dana nisu spontano formirali, već da potiču iz jaja koje su postavile mušice (vidi Conant 1951 za opis eksperimenta). Može se reći da su njih dvojica bili veći Harvijevci od samog Harvija. Levenhuk (1632–1723) je kao definitivno najpoznatiji klasični mi1

Prema Aristotelovom shvatanju seksualne generacije ženka daje sav telesni materijal budućeg organizma. Tokom kopulacije mužjak emituje seme koje poseduje inherentnu moć ili izvor promene za proizvodnju forme, tj. za organizaciju materijala ženke u organizam određene vrste (vidi Balme 1962; Lennox 1982).

385

kroskopski posmatrač tog perioda po pitanju spontane generacije bio na strani Redija i Svamerdama (Wolf 1950/1959). Nakon Redijevih eksperimenata izgledalo je kao da se teorija o spontanoj generaciji mora napustiti. Otkriće sveta mikroskopskih organizama otvorilo je novu oblast u kojoj je kontroverza mogla da se održi. Postavilo se pitanje porekla najmanjih organizama koji su sada mogli da se vide mikroskopom. Pobornik teorije spontane generacije u 18. veku, kasnije nazvane teorijom heterogeneze, bio je Bifon. On je živu materiju shvatao kao sačinjenu od organizovanih čestica koje su neuništive, ali sposobne da se kombinuju na razne načine. Sa njim je sarađivao Džon Nidam koji je tvrdio da je eksperimentalno dokazao sposobnost „mrtvog” materijala da regeneriše živu materiju. Nidam je bio biolog amater koji je verovatno prvi upotrebio povišene temperature kako bi pokušao da ubije ili uništi sve žive organizme u tečnosti ili čvrstom materijalu. Dokazivao je da se zagrevanjem uništavaju svi postojeći mikrobi, ali da se nakon nekoliko dana od hlađenja u materiji javljaju mikroorganizmi. Njegove eksperimentalne ideje bile su dobre, ali je njegova interpretacija rezultata bila pogrešna. Povodom ovog problema Nidam je imao spor sa Spalancanijem koji je na osnovu svojih eksperimenata zaključio da se živi mikroorganizmi ne mogu pojaviti ukoliko se materijal zagreva dovoljno dugo. Nidam se branio tezom da je Spalancani svojim dužim zagrevanjima uništavao „vitalnu silu”. Ovako definisana vitalna sila, u smislu otpora prema povišenim temperaturama, ne eliminiše doktrinu heterogeneze. Predstavljena na ovaj način kontroverza je dobila još nekoliko obrta pre nego što se njome pozabavio Paster (Conant 1951). U starijim prikazima debate između Pastera i Pušea (npr. Geddes and Thomson 1895) o heterogenezi, shvatanja da novi organizmi nemaju roditelje poput samih sebe, uzima se zdravo za gotovo da je Paster pobedio jer je putem naučnog metoda dokazao da spontana generacija ne postoji. Takođe, često se isticalo da ima veoma malo informacija o Pasterovim filozofskim i religijskim uverenjima (Geddes and Thomson 1895: 635n), na čemu Farli i Gajson grade svoju verziju odvijanja kontroverze. Videćemo da

386

se na osnovu Pasterove korespondencije i predavanja zaista može rekonstruisati njegova filozofska i religijska pozicija. Prvo ćemo ukratko prikazati kako se u klasičnoj istoriji nauke predstavlja ova kontroverza da bismo pokazali da se ona u potpunosti može opisati i internalistički, a onda ćemo predstaviti verziju Farlija i Gajsona i kritiku Rol-Hansena. Suština je u tome da je debata imala i ekstranaučne aspekte, ali da oni nisu bili presudni u konstatovanju naučne istine. Luj Paster je rođen 1822. godine i vodio je interesantan život, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što je bio uključen u mnoge naučne kontroverze (vidi Geddes and Thomson 1895; Jones 1902; Moschcowitz 1948; Ligon 2002). Puše je bio naturalista i direktor Muzeja prirodne istorije u Ruenu, uveren u mogućnost spontane generacije. Kontroverza između njih dvojice trajala je nekoliko godina i Paster je konačno pobedio, a interesovanje je opalo do sedamdesetih godina kada ju je ponovo načeo Henri Bastijan, engleski lekar. Naknadno zanimanje za ovu temu bilo je veoma korisno za naučni napredak, tako da je do kraja osamdesetih godina bilo izuzetno mnogo dokaza protiv heterogeneze. Kada je Bastijan objavio svoja shvatanja o heterogenezi 1910. godine, bilo je vrlo malo zagovornika ove teorije (Conant 1951). Pušeov značajan proboj na naučnu scenu dogodio se 1842. godine kada je govorio o oplodnji sisara i naglašavao značaj empirijskih činjenica. On se nije samo pozivao na teorije Aristotela, Hipokrata i Bifona, već se ograničio na potvrđene činjenice. U oktobru 1859. objavljuje knjigu o heterogenezi, a Akademija sledećeg januara najavljuje da će dati nagradu za eksperimente koji bi mogli da donesu nova saznanja o spontanoj generaciji. Njegova prva knjiga o spontanoj generaciji imala je dva dela – empirijski i teorijski, gde je empirijski proglašen za suštinski. Kao svoj cilj istakao je sledeće: „da demonstrira činjenicu, a ne da diskutuje o esencijama ili nebuloznim teorijama.” (Puše, navedeno prema Roll-Hansen 1979: 279) Između februara 1860. i januara 1861. godine Paster je Akademiji predstavio pet kratkih radova sa glavnim rezultatima o mikrobima i spontanoj generaciji. Očigledno je već neko vreme radio na ovom problemu, a tada je bio dovoljno pripremljen da

387

odgovori na Pušeove rezultate. Za Pušea je spontana generacija bila očigledna činjenica koju je moguće uočiti i njegove glavne primedbe, kao i kasnije Bastijanove, ticale su se optužbi da Paster ne poštuje eksperimentalni metod u dovoljnoj meri. U Pasterovim radovima dokazivano je da mikroorganizmi nastaju iz čestica koje nosi vazduh, a ne iz samog vazduha. Treći rad je trebalo da predstavlja „krucijalni eksperiment” u kojem je Paster tvrdio da ukoliko vazduh izaziva generaciju, onda je logično da se pretpostavi da bi bilo koja količina vazduha bila jednako efektna. Njegova teorija je predviđala da je generacija nejednako distribuirana u vazduhu. Obe hipoteze je uspeo da dokaže (Roll-Hansen 1979). Sledeća Pušeova knjiga o heterogenezi izašla je 1864. godine i u njoj piše kako jedan naučnik, tj. Paster, i dalje negira prihvaćene činjenice i menja svoje teorije na arbitraran način. Prema Rol-Hansenovom tumačenju Akademija je bila prilično skeptična prema Pušeovim teorijama, tako da se može zaključiti da je isticanje Pastera kao jedinog zastupnika suprotnog mišljenja preterano. Puše je iza sebe imao većinu laika i nenaučnu štampu, tj. javnu podršku. On je kritikovao i izlete hemičara u biologiju i često se pozivao na razne autoritete kako bi potkrepio svoje tvrdnje, a koristio je i tadašnju retoriku prema kojoj su „činjenice” smatrane za osnovu nauke, a „teorije” kao spekulativne i sumnjive. Pušeovo viđenje heterogeneze bilo je da preko nje nastaju samo mikroorganizmi. Paster je mikroorganizme video kao da potiču od iste vrste, a s obzirom na to da oni postoje u vodi, vazduhu, prašini itd., ta činjenica može da objasni njihov „spontani” nastanak. Metodološki gledano, obe teorije su imale simetričan odnos jedna sa drugom. I jedna i druga su morale da izgrade svoju činjeničnu bazu i da istovremeno oslabe onu koja pripada protivniku. To znači da su morali da „proizvedu” nove činjenice kako bi potkrepili sopstvenu teoriju, ali i da omalovaže „činjenice” koje naizgled podržavaju suparničku. Glavni problem nije bio u tome da li se spontana generacija mogla dokazati ili ne. Korelacija između prisustva mikroorganizama i fermentacije jeste problem koji je Pastera odveo iz hemije u biologiju. On u prvom radu o spontanoj generaciji govori i o svojim shvatanjima fermentacije.

388

Konant Pasterov rad „Organizovane korpuskule koje postoje u atmosferi” iz 1862. godine smatra za jedan od najznačajnijih dokumenata eksperimentalne nauke. U njemu je razmotrio rad Redija, Nidama, Spalancanija, neke tadašnje eksperimente nemačkih naučnika i ukazao na činjenicu da članovi Akademije nisu bili u stanju da dokažu greške Pušeovih eksperimenata koji su sticali popularnost. Zbog toga je Akademija i raspisala nagradu za nove uspešne pokušaje koji bi doprineli rasvetljavanju pitanja spontane generacije. Pasterove eksperimente Konant naziva konvergirajućim dokazima, jer nikakvi eksperimenti sami po sebi nisu bili dovoljni da u potpunosti uklone sve sumnje ljudi koji su verovali u spontanu generaciju (vidi Conant 1951: 248–251 za opis eksperimenata). Puše je verovao da je osnovni sastojak fermentacije i truljenja kiseonik. Jednostavno rečeno, eksperimenti su zaista bili falični način dokazivanja tačnosti jedne ili druge teorije, jer su bilo kakve greške u samoj proceduri uvek išle u korist Pušeu. „[S]vi neuspesi da se unište ili isključe mikrobi bi, prema Pasterovoj hipotezi, doneli rezultate koji se čine da indiciraju spontanu generaciju.” (str. 253; kurziv u originalu) Što se tiče komisije koju je oformila Akademija, a koja je trebalo da presudi u korist jednog od dvojice aktera, Konant kaže da je [Pasterov] dokaz bio najubedljiviji. Iz razloga koji nisu jasni Puše i njegovi saradnici su uputili trivijalne primedbe na uslove koje je za test propisao komitet, odbili su da izvedu svoje eksperimente i konačno su se povukli. Komitet je odlučio u korist Pastera. Pobeda se činila konačnom 1865. godine. Međutim, deset godina kasnije postalo je očigledno čak i Pasteru da se Puše sa polja bitke povukao isuviše rano. [str. 253]

To ne znači da se došlo do novih „dokaza” u korist spontane generacije koji bi mogli da izdrže eksperimentalno opovrgavanje. Ispostavilo se da Pušeovi eksperimentalni rezultati nisu bili posledica pogrešnih izvođenja eksperimenata. Problem je bio u tome što su učesnici debate pretpostavljali da priroda fermentabilnog materijala nije važna. Puše je koristio infuzum, a Paster šećernu vodu. Tu je bila suština nesporazuma, jer mikroorganizmi

389

koji su prirodno prisutni u senu formiraju spore koje su stadijum u životnoj istoriji ovih bakterija. One su veoma otporne na toplotu, ali ne dovode do rasta mikroorganizama osim u prisustvu kiseonika. Toplota koja je dovoljna da sterilizuje Pasterovu šećernu vodu nije adekvatna za infuzum. Uvođenje kiseonika otpočinje rast kod infuzuma koji nije adekvatno sterilizovan, kao što je bio slučaj sa Pušeovim eksperimentima. Suština jeste u tome da je u Pušeovim eksperimentima od ključnog značaja bilo prisustvo/ odsustvo kiseonika, a ne prisustvo/odsustvo mikroba u vazduhu. Ove nejasnoće su tokom sedamdesetih godina dovele do daljih kontroverzi. S jedne strane je sada bio Bastijan, a s druge Paster i Džon Tindal. Ukratko rečeno, Bastijan je primorao Pastera i Tindala da revidiraju svoje ideje o eliminaciji svih preteča živih organizama u određenim procedurama (vidi Dallinger 1876; Slack 1876; Inquirer 1877; Crellin 1966). Do osamdesetih godina ideje poput Nidamovih, o vitalnoj energiji, gotovo su iščezle iz naučne upotrebe u hemiji. Biohemija i bakteriologija su sve više sužavale definicije svojih koncepata. Krajem 19. veka Pasterovi i Tindalovi eksperimenti su poprimili samo istorijski značaj (Conant 1951). Danas su mnogi aspekti kontroverze oko spontane generacije zdravorazumski razumljivi, ali čitava njena istorija ukazuje na transformaciju nejasnih zdravorazumskih koncepata u naučne. Ona nekada može da bude izuzetno teška i spora, kao u ovom slučaju. Puše se u prvoj rundi kontroverzi povukao u novembru 1862. godine. Akademija je 29. decembra dodelila nagradu za eksperimentalne doprinose problemu spontane generacije. U septembru 1863. godine Puše je sa svojim saradnicima Akademiji ponovo predstavio razne eksperimentalne dokaze koji se kose sa Pasterovim. Paster je tvrdio da planinski vazduh sadrži manje mikroba i da je u planinskim uslovima daleko lakše doći do uzoraka sterilnog vazduha. Puše i saradnici su na Pirinejima, na visini od preko 2000 metara, vršili eksperimente gde su demonstrirali da se nakon nekoliko dana formiraju razni mikroorganizmi. Paster je izneo nekoliko zamerki na ovaj eksperiment i insistirao je na

390

nepoštovanju njegove tehničke procedure, što je zaista i bio slučaj (Roll-Hansen 1979). Ovog puta Akademija je osnovala telo koje bi presudilo u korist jedne ili druge strane. Ovo je odgovaralo Pasteru, jer je to bila prilika da se kontroverza svede na krucijalni eksperiment koji bi on odabrao. Početkom 1864. godine objavljen je sastav komisije, ali su eksperimenti odloženi za leto jer su Puše i njegov tim tvrdili da je zima loš period za heterogenezu. U junu se ispostavilo da Pušeov tim ne želi samo da replikuje Pasterove eksperimente, već da prikaže i neke druge. Na zahtev komisije oni su rangirali svoja istraživanja po važnosti. Pasterov eksperiment, koji je komisija smatrala krucijalnim, na toj listi je bio poslednji. Komisija je želela da obe strane paralelno vrše eksperimente, ali Pušeov tim je zahtevao proširenje eksperimenata, što je odbijeno jer komisija nije smatrala da bi takve procedure dovele do jasnih rezultata. Tada se Puše povukao, dok je Paster svojim eksperimentima potvrdio sve od ranije. Kasnije je komisija ponavljala Pasterove eksperimente i dolazila do istih rezultata. S obzirom na to da je do tada najbolja sezona za heterogenezu prošla, istraživanja su prekinuta bez konačnih zaključaka. Konačna presuda komisije doneta je 20. 2. 1865. u korist Pastera, jer Puše nije uspešno demonstrirao razloge zbog kojih bi se osporavali Pasterovi rezultati. Farli i Gajson insistiraju na tome da je odustajanje Pušea jedan od ključnih razloga za Pasterovu pobedu, što se ne može prihvatiti. „Odluke pariske Akademije nauka iz 1864. godine, u drugoj fazi kontroverze, imale su čvrstu naučnu osnovu.” (str. 291) Komisija je samo raspravljala o činjenicama i nije bilo mešanja politike i religije. S ovim poslednjim zaključkom Farli i Gajson se apsolutno ne slažu. Oni (Farley and Geison 1974) naglašavaju da je komisija Akademije od samog početka, od 1862. godine, bila sastavljena od ljudi koji su bili protivnici spontane generacije. Od pet članova, četvorica su bili katolici, a postoji izvor koji navodi podatak da se Puše povukao iz nadmetanja jer su neki članovi komisije objavili svoje odluke pre ispitivanja rezultata obe strane. Tokom 1864. godine osnovana je nova komisija i svi su se slagali sa Pasterom. Jedan član je bio i Pasterov mentor.

391

Osvrćući se na internalističke prikaze kontroverze, Farli i Gajson su dali sledeći komentar: „Prema našem shvatanju, ovaj pristup ignoriše veoma stvaran značaj ekstranaučne, političke aspekte debate.” (str. 161–162) Očigledno je da je stanovište o tome da debata nije bila rešiva samo na osnovu eksperimentalnih činjenica. Pored toga, oni se zalažu i za revidiranje opisa (naučnog) karaktera dva glavna učesnika. „Dok je Paster bio nekritički hvaljen za svoju metodologiju, Puše je bio odbacivan zbog svog a priori, ’metafizičkog’ pristupa. . .” (str. 162) Na početku rada Farli i Gajson kao najbolji noviji primer socijalnih uticaja na konceptualni sadržaj nauke navode Formanov rad (str. 162n3). „[V] erujemo da naše preispitivanje debate između Pastera i Pušea otkriva direktan uticaj ekstrinzičnih faktora na konceptualni sadržaj ozbiljne nauke.” (str. 162) O opštim metodološkim problemima ovakvih pristupa bilo je reči. Pored istorijskog pregleda debate o spontanoj generaciji nešto više pažnje potrebno je posvetiti Francuskoj 19. veka. U Francuskoj je spontana generacija doživela popularnost kroz dela nekih materijalista i kroz dela Lamarka, ali je bila kratkog veka. Lamark je u svom transformizmu insistirao na kontinuiranoj spontanoj generaciji koju je smatrao neophodnom zbog opstanka najnižih oblika organizama koji su evoluirali u kompleksnije. Zato je pretpostavio da spontana generacija postoji zbog mikroorganizama. Usled povezanosti sa materijalizmom i transformizmom ona je ubrzo naučno diskreditovana, ali bila je „sumnjiva” i sa socijalnog, političkog i teološkog stanovišta. Pored Lamarka, veoma bitan zagovornik ove teorije bio je i Žofroa. Nakon njih dvojice u Francuskoj je postojala tendencija da se teorija spontane generacije vezuje za evolucionizam (Farley and Geison 1974; vidi i Mayr 1982). Žofroa je tokom dvadesetih i tridesetih godina 19. veka vodio intelektualnu borbu protiv Kivijea. Preovladalo je mišljenje da je Kivije pobedio jer je iznosio mnoge dokaze protiv transformizma. Njegove glavne kritike ticale su se diskontinuiteta u fosilnim ostacima i taksonomske sheme. Kivije je u javnosti zanemarivao kompleksnost problema spontane generacije, transformizma, panteizma, materijalizma itd. i u celoj debati najvažnija

392

je bila percepcija javnosti i verovanje da „spontana generacija nekako pripada ovim politički i religijski opasnim doktrinama. . .” (Farley and Geison 1974: 164) Kivije je umro 1832. godine i njegov uticaj je bio veoma jak u Francuskoj. Njegove katastrofičke teorije su odbačene, ali nekoliko decenija nakon njegove smrti geolozi u Francuskoj još uvek su bili ubeđeni da postoji diskontinuitet u različitim geološkim stratumima. Nove vrste su se objašnjavale božanskom voljom, nekim nepoznatim (nat)prirodnim uzrokom. Spontana generacija je odbacivana kao mogućnost zbog kompleksnosti živog sveta. Debata između Pastera i Pušea politički i naučno liči na ovu debatu. Nakon opisa intelektualne klime Farli i Gajson prelaze na ključni problem, a to je socijalna i kulturna klima. Prema njihovim navodima, politički život tadašnje Francuske ušao je u period konzervativizma nakon kojeg je usledio republikanski „eksperiment” tokom tridesetih i četrdesetih godina. Kivije je svoje napade izlagao tokom Prvog carstva, a Paster tokom Drugog. Ovo su istorijske činjenice koje nisu sporne. Sporni su zaključci koje Farli i Gajson izvode, da presudan uticaj na kontroverze potiče od ovih faktora, a ne kognitivnih. Zbog toga je njihova analiza pre svega socijalno-istorijska. Tokom Drugog carstva religijska pitanja su bila i politička. Sile crkve i države ujedinile su se naspram zajedničkog neprijatelja – republikanizma i ateizma. Opozicija crkvi dolazila je ne samo od strane republikanizma ili liberalizma, već i od strane pozitivista, materijalista i ateista, a svi oni su se povezivali sa naučnim pokretom devetnaestog veka. [str. 166]

Sa usponom liberalizma crkva je sve više postajala autoritarna i reakcionarna, što je kulminiralo 1864. godine kada je u jednoj papskoj enciklici naglašena opasnost religijske tolerancije i prilagođavanje silama liberalizma i republikanizma (vidi i Farley 1978). Bitan događaj je i pojavljivanje prevoda Porekla vrsta 1862. godine, kada darvinizam postaje „političko-teološka doktrina koja je povezana sa silama koje su pretile crkvi i državi.”

393

(Farley and Geison 1974: 167) Zato i ne čudi što su se mnogi kritičari darvinizma u Francuskoj fokusirali na pitanje spontane generacije. Taj problem je bio percipiran kao pretnja verovanju u tvorca. Zbog svega ovog Farli i Gajson ishod debate između Pastera i Pušea vide kao da je nosio sa sobom implikacije koje su bile od velikog uticaja na politička dešavanja Drugog carstva (1852–1870). Prihvatanje spontane generacije tada je predstavljalo podršku materijalizmu koji se poistovećivao sa doktrinom da život poseduje neka opšta obeležja materije koja je sposobna da se organizuje. Farli (Farley 1978) ističe značaj Pasterovog govora na Sorboni aprila 1864. Tom govoru je prisustvovala društvena elita Pariza, a Paster je eksplicitno govorio o teološkim, filozofskim i naučnim implikacijama doktrine o spontanoj generaciji. Prema njegovom mišljenju, „[b]ila je to doktrina koja je negirala stvaranje, negirala fiksiranost vrsta i podržavala materijalističke koncepte.” (Paster; prema Farley 1978: 145) Ovaj primer veoma jasno pokazuje u kojem smeru se odvija konstruktivistička analiza čitave debate. Puše je na početku debate imao skoro 60 godina i u nju je ušao kao biolog. Izgleda da nije sasvim jasno kada je postao zagovornik spontane generacije, jer je negira u svojim knjigama iz 1842. i 1847. godine (Farley and Geison 1974). Tek 1859. godine u knjizi Heterogeneza brani ovu hipotezu. Najtipičnije za njegovu verziju heterogeneze jeste to što je tvrdio da spontanom generacijom ne nastaju odrasli organizmi, već jaja. Tako je spontana generacija proces koji se odvija kao i seksualna generacija. Puše je bio vitalista i negirao je mogućnost abiogeneze. U knjizi je pokušao da pokaže kako je njegova teorija u skladu sa geologijom, a tokom šezdesetih godina tvrdio je da je ona pomirljiva i sa teorijom sukcesivnih stvaranja, ali ne i sa evolucionim transformizmom. Paster je u doba kontroverze imao 37 godina i do tada se prvenstveno bavio kristalografijom i hemijom, a tek nešto ranije počeo je da se bavi biološkim problemima. Zanimljivo je da Farli i Gajson priznaju da je u početku Pasterova borba protiv heterogeneze bila posledica interne logike njegovog istraživanja (str. 174). Međutim, njima je „čudna” Pasterova oštra borba protiv Pušea,

394

dok je u tišini zagovarao teoriju abiogeneze, a to nam pokazuju podaci da je pokušavao da proizvede život veštačkim putem. Na osnovu prethodnih verovanja i eksperimenata autori zaključuju da je Paster mogao da negira mogućnost spontane generacije samo zato što je potiskivao „deo svojih naučnih verovanja.” (str. 179) Zato je zaključak da je Pušeova verzija spontane generacije iskrena, a ne fasada iza koje su se krila shvatanja evolucije i materijalizma. Njegov kognitivni sistem je bio koherentan. On je bio protestant i vernik i zato je njegova teorija inkorporirala vitalistički i katastrofički pogled na prirodu. Paster se, s druge strane, nadao da će Francuska uspeti da povrati svoj sjaj, internu stabilnost i prestiž, koje je izgubila nakon pada Prvog carstva. U svojim javnim nastupima govorio je o nepristrasnom pristupu problemu i značaju eksperimentalnog metoda, ali njegovo naučno ponašanje Farli i Gajson vide kao inkonzistentno. Njih dvojica na kraju navode i jasnu političku dimenziju Pasterove borbe protiv heterogeneze. Tokom 1872. godine Paster je ovu teoriju počeo da opisuje kao „nemačku teoriju” i time je dovodio u pitanje patriotizam Francuza koji su se usuđivali da je brane, naročito s obzirom na rat sa Pruskom. Autori tvrde da je do sredine sedamdesetih godina donekle ublažio svoj stav, govoreći da je heterogeneza nemoguća za eksperimentalno opovrgavanje na trenutnom stadijumu nauke (Farley and Geison 1974). Pre nego što vidimo na koji način je debata okončana, potrebno je ukazati na neslaganja koja postoje između Farlija i Gajsona i Rol-Hansena. Pomenuli smo razliku koju Rol-Hansen pravi između filozofskog i metodološkog redukcionizma i da nisu u pitanju potpuno različite pozicije (Roll-Hansen 1972). Pasterova pozicija najverovatnije pripada filozofskom redukcionizmu i metodološkom antiredukcionizmu. Zbog velikih napora da opovrgne redukcionističke eksperimente svojih protivnika on nije samo neredukcionista, već metodološki antiredukcionista. Daleko je teže utvrditi njegovu filozofsku orijentaciju, jer nije iskazivao veliko interesovanje za filozofske probleme. Za razliku od naglašavanja nekognitivnih faktora Pasterovog rada, Rol-Hansen tvrdi da je za Pasterov naučni uspeh najviše zaslužna njegova sposobnost da omogući eksperimentalnu potvrdu za svoje teorije. Ipak, treba

395

objasniti i njegovo „prilično dogmatsko insistiranje na određenim teorijama suočenim sa nepovoljnim dokazima ili eksperimentalnim neuspehom.” (str. 349) Farli i Gajson ne negiraju da je Paster došao do tačnih zaključaka, već da je on u ovoj kontroverzi bio naučnik koji se u naučnom smislu ponašao „iracionalnije”. Navodno, na njega su snažno uticali eksterni faktori i zato su oni mislili da su otkrili direktan uticaj spoljašnjih faktora na konceptualni sadržaj nauke. Suština konstruktivističkog argumenta je u analizi Pasterovog metodološkog ponašanja i u tezi da je on narušio pravila eksperimentalnog metoda. Kao deo objašnjenja uvode se ekstranaučni faktori, dok Rol-Hansen tvrdi da Paster nije kršio pravila. On je izričit u svojoj tvrdnji da Paster, za razliku od većine savremenika, nije dozvolio da ga u naučnom radu ometaju razne predrasude, iako je kombinovao teorijsku smelost i neku vrstu imaginacije sa kritičkim naučnim stavom. Da li je moguće da su na njegove teorije izvršili uticaj neki ekstranaučni faktori, pre svih politički i religijski? Rekli smo da su tokom šezdesetih godina 19. veka politički konzervativci i rimokatolici u Francuskoj bili neprijateljski raspoloženi prema doktrini spontane generacije koja se povezivala sa darvinizmom i drugim „radikalnim” shvatanjima. Ova činjenica nije sporna, kao što nije sporno ni da je Paster bio politički konzervativac i da je svoje opovrgavanje spontane generacije video kao potvrdu spiritualizma i tradicionalnih vrednosti i kao teoriju protivnu materijalizmu i ateizmu. Njegov istraživački program bio je antiredukcionistički i neke odbrane antiredukcionizma slede iz njegovih socijalnih nazora, ali to je daleko od potvrde uticaja eksternih faktora na sadržaj njegove nauke. Farli i Gajson nisu uspešno demonstrirali upliv političkih i religijskih činilaca na njegove naučne ideje. Neodrživa je teza da je Paster pobedio Pušea zato što su Francuzi već bili ubeđeni u nemogućnost spontane generacije, jer implicitno sledi da bi drugačije raspoloženje šireg kulturnog okruženja omogućilo pobedu Feliksa Pušea ili da bi bez određenih predrasuda Akademija nauka odlučila u Pušeovu korist. Ideja koju su Farli i Gajson izneli ima svoje korene u ranijoj istoriografiji nauke. Verovatno se taj impuls nalazi u drugoj

396

rundi kontroverze iz leta 1863. godine, koja je ujedno privukla najviše pažnje naučne javnosti. Sumnje u Pasterovu pobedu tiču se naučne osnove Pasterovih eksperimenata. Zagovornici ove teze Pasteru pripisuju pobedu samo zato što Puše nije želeo svoj slučaj da izloži pred Akademijom. O tome je pisao i Konant (Conant 1951), da se Puše povukao iz nepoznatih razloga. Farli i Gajson unose jednu novinu, a to je tvrdnja da je upravo Puše bio priseban naučnik koji je svoje zaključke zasnivao na logici i temeljno testiranim činjenicama. Rol-Hansen tvrdi upravo suprotno, da je Paster taj koji je najbolje razumeo i primenio eksperimentalni metod i koji je bio najpažljiviji u izbegavanju da se poziva na religijski i politički autoritet u svojim naučnim argumentima. Njegov rad je bio inspirisan kontroverznim antiredukcionističkim principima koji su u to doba imali jasne ideološke afinitete. Zbog toga njegova istraživanja deluju izuzetno primamljivo za razmatranje eksternih uticaja na njih. Ali ne treba zaboraviti da je Paster tokom karijere imao daleko bolje eksperimentatore protiv sebe nego što je to bio Puše: Marselina Berteloa, Justusa fon Libiga, Kloda Bernara i Roberta Koha (Conant 1951). Eksplicitne filozofske i metodološke napomene retke su kod Pastera, jer se nije bavio epistemološkim opravdanjima svojih metoda. Ali s obzirom na činjenicu da je Paster bio uključen u mnoge kontroverze, one obezbeđuju materijal na osnovu kojeg je moguće izvršiti rekonstrukciju njegove metodologije. Preko raznih kritika i protivljenja možemo da dođemo do njegove pozicije. Pasterov koncept naučnog metoda predstavlja deo opštijeg pogleda na nauku i njenu socijalnu ulogu. Danas njegovi osnovni postulati deluju prilično naivno. Verovao je da ispravno izvršeno naučno istraživanje dovodi do apsolutne istine i da postoji potpuna harmonija između naučnog i socijalnog progresa. Pasterovo shvatanje praktične primene nauke bilo je u skladu sa naukom kao motorom socijalnog progresa. On je 1870. godine negirao da se naučna istraživanja menjaju, tj. da teorijske nauke polako predaju primat praktičnim. Zapravo, govorio je da nema posebne kategorije nauke, već da postoje samo nauka i njena primena. Slično ovome, Pasterova koncepcija odnosa između nauke i religije bila je deo opštijeg shvatanja. Nauka je omogućila

397

apsolutnu istinu koju religija treba da poštuje. Ako nauka podrži religioznost, to je za njega bilo dobro, ali religija ne sme da ima bilo šta sa pronalaskom naučnih istina. Kao što možemo da vidimo, autonomija naučnog metoda dovela je do asimetričnog odnosa. Naučna istina može da se koristi u podržavanju religije, ali religija ne može da se koristi u potkrepljivanju naučnih tvrdnji. Autoritet religije ne važi na terenu nauke (Roll-Hansen 1979). Ova separacija omogućila je Pasteru da koristi rezultate svojih eksperimenata o spontanoj generaciji kao argumente protiv materijalizma i ateizma dok je tvrdio da njegovi naučni zaključci nisu pod uticajem religijskih doktrina. Za ovo postoje dokazi iz njegovog čuvenog predavanja o spontanoj generaciji iz 1864. godine. Rekao je da bi materijalizam pobedio kada bi samo mogao da potvrdi činjenicu „da se materija sama organizuje, stvara život sama od sebe.” (Paster; prema Roll-Hansen 1979: 276) Uprkos tome, govorio je i da je pitanje oko spontane generacije pitanje činjenica i da problemu nije pristupio sa bilo kakvim predrasudama. Možda je preterivao sa pričom o svojoj otvorenosti kada su u pitanju eksperimenti, ali Pušeove tvrdnje je proveravao na naučno ispravan način. Paster nije eksplicitno pominjao religiju u naučnom kontekstu, dok je Puše vrlo otvoreno govorio o tome da je heterogeneza u skladu sa ortodoksnim religijskim doktrinama, više nego Pasterova teorija. U govoru pred Akademijom nauka 1882. godine Paster je raspravljao o odnosu između religije i nauke. Naročito je kritikovao pozitivizam i Konta zbog zloupotrebe naučnih metoda u odnosu prema politici i religiji, jer nije mislio da naučni metod može da reši sve probleme (Roll-Hansen 1979)1. Kao jedan od glavnih zadataka eksperimentalne nauke video je istraživanje nepoznatih mogućnosti. Pasterov naučni metod slagao se sa hipotetičko-deduktivnim idealom. Naglašavao je da naučni dokazi moraju da budu izgrađeni na empirijskim činjenica1 Tokom 1876. godine Paster je pokušao da uđe u politički život Francuske i da bude izabran u senat. Iz njegovog izbornog programa bilo je uočljivo da gaji prezir prema običnim političarima i naglašavao je da nije povezan sa nekom partijom, već da samo želi da služi svojoj državi preko službe nauci. Pričao je o čistoći nauke i njenoj nezavisnosti, što nam pokazuje njegovu političku naivnost. Veoma malo ljudi je glasalo za njega.

398

ma i na nužnosti hipoteza u rukovođenju naučnim istraživanjem. Uspešno predviđanje novih činjenica za njega predstavlja krucijalni test za (istinitu) teoriju. O ovim shvatanjima znamo iz pisma koje je Paster uputio Libigu povodom njihove kontroverze oko jednog oblika fermentacije, gde se govori da istinite teorije dovode do nastanka logičkih dedukcija. Danas je ovo naivno verovanje u nesumnjive rezultate i u krucijalne eksperimente, ali ukazuje na Pasterovo jasno razumevanje snage eksperimentalnog metoda. Verovanje u moć nauke, da ona može da obezbedi apsolutne istine, odvelo je Pastera u vrstu dogmatizma, jer je tvrdio da se naučne hipoteze mogu definitivno dokazati ili opovrgnuti. Na osnovu ovog apriorizma Paster je dopustio da njegove metode dominiraju činjenicama. U to vreme Bernar mu se suprotstavljao tezom o eksperimentalnom aposteriorizmu, po kojem eksperimentalni rezultati ne diktiraju zakone prirodi, već je situacija obrnuta. Bernar je čak izrazio suštinu svojih primedbi poperovskom idejom: „Pokušavam da uništim moju hipotezu, pre nego da je potvrdim.” (Bernar; prema Roll-Hansen 1979: 278) Veoma je problematična tvrdnja Farlija i Gajsona o dilemama koje su navodno imali protivnici spontane generacije. Oni tvrde da teza protivnika „svi organizmi nastaju od ’roditelja’” ne može da se dokaže, već samo opovrgne, dok se teza heterogenista, „neki organizmi zaista mogu da nastanu direktno iz materije”, može samo dokazati, ali ne i opovrgnuti. Iz ove logičke dileme oni (Farley and Geison 1974) zaključuju da su protivnici heterogeneze mogli samo da dokažu pogrešnost određenih eksperimenata. Postavlja se pitanje o problematičnosti termina „svi” i „neki”, ali to nije velika opasnost. Heterogenisti su takođe morali da podležu logici eksperimentalne nauke i da uopšte svoje zaključke koje bi bilo moguće testirati: „pod određenim okolnostima heterogeneza se redovno javlja”. Paster je svojim eksperimentima pokazao da uklanjanjem mikroba biva uklonjena i heterogeneza. Iz svoje teorije izvukao je predviđanja koja je bilo moguće eksperimentalno testirati. Akademija je veoma loše prihvatila Pušeove eksperimente jer su rezultati bili u suprotnosti sa tadašnjim znanjima iz biologije. Opšti utisak je bio da nije dovoljno pažljivo vršio

399

eksperimente, bez obzira na sastav komisije o kojem su Farli i Gajson govorili kao veoma bitnom. Činjenica je da nema nijednog zabeleženog komentara koji je išao u korist Pušeu. Sve Pušeove eksperimentalne inovacije Paster je uspevao da opovrgne. Farli i Gajson na kraju svog rada zaključuju da su eksterni uticaji više uticali na Pastera nego na Pušea, jer se Puše držao svog stava izuzetno dosledno, dok je Paster svoje stavove menjao u zavisnosti od preovladavajućih sociopolitičkih okolnosti. Ovo ne znači nužno da se Paster namerno ovako ponašao. Niti je tvrdnja da su nepovoljne socijalne okolnosti uskratile Pušeu pobedu koja je s pravom pripadala njemu. Jer, ostaje činjenica da je Paster bio ingeniozniji i veštiji eksperimentalista, kao i ubedljiviji branilac svog stanovišta. [str. 197]

Ovo na neki način zamagljuje suštinu čitavog konstruktivističkog argumenta. Farli i Gajson nisu ekstremni konstruktivisti jer ne dovode u pitanje tačnost Pasterovih teorija, već na kraju samo brane tezu da je on nesvesno u svom naučnom ponašanju trpeo veliki uticaj ekstranaučnih faktora. Kod njih se ipak ne radi o konstrukciji samih naučnih činjenica, tj. nema tvrdnje da je Paster konstruisao mikrobe. Između 1859. i 1864. godine, dok je trajala kontroverza sa Pušeom, Paster je pronašao rešenje za problem, i do 1880. godine njega je prihvatila naučna zajednica, kada su ove rasprave između Bastijana i Tindala završene. Teorija spontane generacije nije „umrla” nakon kontroverze, ali je bila važna zato što je predstavljala deo internacionalne debate o nastanku mikroorganizama i zato što je Pasterov rad na ovom problemu bio percipiran kao veoma važan. On je svojim rešenjima postavio jedan obrazac za buduća istraživanja, iako je bilo potrebno još tridesetak godina da opozicija konačno odustane. Farli i Gajson u svojoj analizi ne prave suštinsku razliku između heterogeneze i abiogeneze, što ne pruža pravu sliku debate. Pravi naučni problem ove debate nije bila abiogeneza, već heterogeneza. Heterogeneza je nastanak mikroorganizama spontano iz organskog sastava koji ne sadrži žive roditelje potomaka u sebi. Abiogeneza je stvaranje živih organizama iz neorganske

400

materije. Ova razlika je veoma važna sa naučnog stanovišta, jer Pasterovi eksperimenti govore o nemogućnosti heterogeneze. Po pitanju abiogeneze (u dalekoj prošlosti) on je prvenstveno bio agnostik. Konzistentno je da se prihvata heterogeneza i odbacuje abiogeneza, kao što je to radio Puše, ali i da se odbacuje heterogeneza, a da se ostane otvoren po pitanju abiogeneze, što je Pasterova pozicija. Pasterova teorija mikroba je oblik homogeneze, da slično potiče od sličnog. „Među relativistima postoji tendencija da misle kako snažni ideološki i drugi socijalni interesi nužno vode ka iskrivljenim naučnim zaključcima.” (Roll-Hansen 1983: 487) Zato se ističe da je Puše bio protestant i republikanac, Paster katolik blisko povezan sa vladarom, a da su članovi komisije bili katolici, protivnici spontane generacije. Zaključak koji relativisti nameću jeste da je u takvoj klimi Pušeova pobeda bila nemoguća. Rol-Hansenovo objašnjenje ukazuje na sposobnost naučne zajednice da dođe do objektivnih zaključaka uprkos preprekama koje predstavljaju lični i socijalni interesi. Debata između Pastera i Pušea nije prikladan slučaj da se demonstrira uticaj eksternih faktora na zaključke osnovne nauke, jer su Pasterova naučna i tehnička superiornost toliko jasne tokom kontroverze. Shodno tome, ostaje malo mesta za zanimljivo uplitanje eksternih faktora. [Roll-Hansen 1979: 291]

Možemo konstatovati da je objašnjenje Rol-Hansena i Konanta adekvatnije od onog koje su popularizovali Farli i Gajson. Njihov rad predstavlja veliki doprinos naučnoj istoriografiji, jer oni sa te strane nude mnogo interesantnih i relevantnih podataka, ali samo objašnjenje Pasterove pobede je neuspešno. Još jedna veoma bitna stvar u njihovom tekstu jeste dovođenje u pitanje krucijalnih eksperimenata o kojima se mnogo govorilo u klasičnoj filozofiji nauke. Zato je Konantovo insistiranje na konvergirajućim dokazima najadekvatniji opis Pasterovih eksperimenata. U poslednjem poglavlju dodatno će biti obrazloženo zbog čega smatramo da je racionalističko objašnjenje adekvatnije. U pitanju je Laudanov princip „aracionalnosti”.

401

5. Jaki program Dejvida Blura i empirijski program relativizma Harija Kolinsa Najjača varijanta ovog shvatanja obično se zove „relativizam” jer ne pretpostavlja nikakve fiksirane tačke u fizičkom svetu, niti fiksni domen logike koji bi prisilio slaganja između nepristrasnih posmatrača ili mislilaca iz radikalno različitih kultura. Ni Priroda ni Racionalnost ne uzimaju se kao samoevidentna univerzalija ljudske kulture. Istraživanje zasnovano na ovom programu tiče se pitanja kako određena shvatanja o fizičkom i matematičkom svetu počinju da se računaju kao tačna unutar društva, a ne kako se društvo može organizovati da bi nastala istina. Autori iz relativističkog žanra obično govore o „socijalnoj konstrukciji” naučnog znanja. [Collins 1983: 267]

Metodološka formulacija Blurovog jakog programa sociologije naučnog znanja predstavlja sigurno najpoznatije krilo socijalnog konstruktivizma. S obzirom na određene sličnosti sa jakim programom prikazaćemo i empirijski program relativizma Harija Kolinsa koji predstavlja jednu od najradikalnijih formulacija konstruktivističkog programa. Prilikom grupisanja ovih autora nailazi se na određene teškoće, jer je uobičajeno da se grupa oko Blura i Barnsa naziva Edinburškom školom, što smo i učinili nekoliko puta zbog rasprostranjenosti tog imena, kao i da se autori poput Kolinsa i Pinča nazivaju školom Bat univerziteta. Kada se radi o detaljnijim prikazima dela ovih autora, taj naziv nije sasvim zadovoljavajući. Teorije Barnsa, Šejpina, Makenzija i njima sličnih autora biće iznete u poglavlju o teorijama interesa. Blurova neposredna i glavna inspiracija je Dirkem, što nije slučaj sa njegovim nekadašnjim kolegom Barnsom, kod kojeg su prisutne izvesne primese (neo)marksizma1. Dirkemova socio1

Stiven Kol (Cole 1996) je ove razlike zanemarivao i Bluru je takođe pripisao marksističku poziciju, zajedno sa drugim pripadnicima Edinburške škole, što nije tačno (vidi Bloor 1997; vidi i Collins 1996, gde se govori i o uticajima Vitgenštajna, Vinča i Kuna; i Pickering 2001 koji pominje uticaj Strukture na njegov rad).

402

logija znanja je nešto na šta se Blur najviše oslanja, jer je za njega Dirkem prvi teoretičar koji je pokušao da prodre u suštinu znanja (Durkheim 1912/1947). On tvrdi da samo proširuje Dirkemovu sociologiju na naučno znanje (vidi Freudenthal 1979; Turner 1981), čemu ćemo se vratiti kod Blurovog shvatanja klasifikacije. Do sada smo mogli da vidimo da niko od značajnih sociologa nauke ne poriče da postoji uticaj socijalnih faktora u nauci. Ovo je naročito očigledno nakon analize dve poznate studije slučaja Formana i Farlija i Gajsona, gde socijalne faktore nisu negirali ni njihovi najveći kritičari. Pitanje na koje treba odgovoriti jeste: da li su oni u potpunosti odgovorni za produkciju verovanja/ znanja? Od Manhajma postoji trend da se u sociologiji znanja pravi razlika između matematike i prirodnih nauka, s jedne, i skoro „svega ostalog”, s druge strane. Taj „ostatak” predstavljaju kulturni fenomeni, poput religijskih verovanja, morala, prakse i društvenih nauka. Ono što je najkarakterističnije za novu sociologiju nauke jeste to što matematika i prirodne nauke nisu više izuzete iz socioloških analiza. Jedan od prvih značajnih konstruktivističkih radova o ovoj temi pripada Dolbiju (Dolby 1971). Cilj njegovog rada bio je da istraži „ulogu socioloških faktora u aktivnosti produkcije znanja prirodne nauke.” (str. 3) Nakon ovog rada Dolbi je razmatrao kritiku Blurovog rada o Poperovom Svetu 3 i ukazivao na značaj socijalne dimenzije naučnog znanja. U pitanju je recenzija Poperove knjige (Popper 1972), gde Blur govori o mistifikaciji objektivnog znanja (Bloor 1974). Suština kritike je da nema potrebe da se pretpostavi realnost Sveta 3 koji bi transcendirao socijalnu grupu. Godinu dana ranije Blur je objavio rad koji spada u domen sociologije matematike. Pre nego što pređemo na analize ovih ideja prikazaćemo najpoznatiju formulaciju jakog programa koja je objavljena 1976. godine (Bloor 1976). Za suštinsko obeležje jakog programa proglašava se njegova spremnost i mogućnost izučavanja „samog sadržaja i prirode naučnog znanja” (str. 1). Kao što je rekao u prethodnom radu (Bloor 1973), Blur predmetom sociologije znanja smatra i matematiku. „Nema ograničenja koja leže u apsolutnom ili transcendentnom karakteru samog naučnog znanja ili u specijalnoj prirodi racio-

403

nalnosti, validnosti, istine ili objektivnosti.” (Bloor 1976: 1) Nova sociologija znanja trebalo bi da teži sopstvenoj generalizaciji koja bi obuhvatala znanje na antropološkom nivou, u smislu da u njen predmet spadaju i primitivne kosmologije koliko i naučno znanje. Kao što smo videli, klasična sociologija nauke bila je ograničena prvenstveno na institucionalni okvir i eksterne faktore koji utiču na stopu rasta ili smer rasta nauke. Tokom istorije sociolozi i filozofi najčešće su zagovarali tezu da naučno znanje poseduje specijalni status, odnosno da je u pitanju superioran sistem znanja u odnosu na sve druge. Preokret koji sa sobom donosi nova sociologija nauke ogleda se u samom posmatranju znanja. „Sociolog se bavi znanjem, uključujući naučno znanje, kao čisto prirodnim fenomenom.” (Bloor 1976: 2) Znanje se tako ne definiše kao istinito verovanje, već je ono za sociologa „bilo šta što ljudi smatraju znanjem.” (str. 2) Sastoji se od verovanja koja ljudi neke zajednice poseduju i u skladu sa njima žive. Sociologija se bavi prećutnim znanjima, onima koja su uzeta zdravo za gotovo, koja su institucionalizovana ili povezana sa autoritetom grupa. Znanje se od verovanja razlikuje po individualnosti/kolektivnosti, a ne po opravdanju. Ono je povezano sa kolektivom, a verovanja sa individualnošću. Suština jakog programa je u naučnom ispitivanju kolektivne spoznaje, a time i nauke (Bloor 1997). Za Blura je karakteristična dirkemovska pretpostavka da društvo ima prioritet u odnosu na individuu i njeno saznanje. Individualno iskustvo nastaje unutar društvenog konteksta i unutar određenog društva koje ga ispunjava pretpostavkama, standardima, svrhama i značenjima. Individua ima čulna iskustva, ali društvo je to koje joj daje okvir razumevanja i značenja. Znanje društva je „kolektivna vizija ili vizije Realnosti.” (Bloor 1976: 12) Zato se zagovara teza da je znanje adekvatnije izjednačiti sa kulturom nego sa iskustvom. Glavni zadatak sociologije znanja jeste da se „fokusira na distribuciju verovanja i razne faktore koji na njega utiču.” (str. 3) Tako sociolog „traži teorije koje objašnjavaju verovanja koja se pronalaze, bez obzira na to kako ih istraživač

404

vrednuje.” (str. 3) Sociologija naučnog znanja trebalo bi da poštuje četiri osnovna principa1: 1. Bila bi kauzalna, tj. bavila bi se uslovima koji stvaraju verovanje ili stanja znanja. Naravno, biće drugih tipova uzroka osim onih socijalnih koji će sarađivati u stvaranju verovanja. 2. Bila bi nepristrasna po pitanju istine ili pogrešnosti, racionalnosti ili iracionalnosti, uspešnosti ili neuspešnosti. Obe strane ovih dihotomija zahtevaju objašnjenje. 3. Bila bi simetrična u svom stilu objašnjenja. Isti tip uzroka objasnio bi, recimo, istinita i pogrešna verovanja. 4. Bila bi refleksivna. U principu, njeni obrasci objašnjenja morali bi da budu primenljivi na samu sociologiju. Poput zahteva za simetrijom, ovo je odgovor na potrebu da se traga za opštim objašnjenjima. To je očigledno principijelni zahtev, jer bi inače sociologija predstavljala pobijanje sopstvenih teorija. [str. 4–5]

Ovo znači da kauzalnost, nepristrasnost, simetrija i refleksivnost definišu suštinu jakog programa sociologije naučnog znanja. „Ako sociologija ne bi mogla da se primeni na temeljan način na naučno znanje, to bi značilo da nauka ne može sebe da zna naučno.” (str. 40) Cilj sociologije znanja postaje objašnjenje procesa nastajanja verovanja ljudi preko uticaja koji na njih deluju. Prvi princip govori o lociranju uzroka verovanja, odnosno o opštim zakonima koji povezuju verovanja sa uslovima koji su nužni i dovoljni da ih determinišu. Drugi se odnosi na to da se ne sme praviti izuzetak za verovanja istraživača koji primenjuje program, jer je program indiferentan/nepristrasan prema istini/grešci. Treći govori o tome da ista vrsta uzroka mora da generiše obe klase verovanja, i tačna i netačna, dok se četvrti odnosi na objašnjenje nastanka sopstvenih zaključaka istraživača (Bloor 1973: 173–174). 1

Blur je prvi put izneo četiri osnovna postulata jakog programa 1973. godine u radu o sociologiji matematike (Bloor 1973). Formulacija iz 1976. godine je najpoznatija.

405

Jaki program mora da uzme u obzir sve uticaje koji proizvode verovanja, ali i čoveka, kao objekta na kojeg uzroci deluju. Model čovekove biološke prirode potreban je da nadogradi sociologiju znanja. I suprotno tome, sociolog ne sme da ignoriše čulni input sa kojim ljudi moraju da se bore. Ono što je viđeno, što se čulo i što je dodirnuto sačinjava deo totalne kauzalne slike, zajedno sa ljudskim kapacitetom za obradu ili neuspeh obrade tih informacija. [str. 174]

Pored ovog, sociolog postavlja i pitanja o odnosu verovanja sa institucionalizovanim načinima ponašanja u društvu. Početni korak ka odgovoru je pretpostavka da različite pozicije u društvenoj strukturi mogu da koreliraju sa različitim verovanjima. Uobičajeno je da se ponašanja i verovanja dele na dva tipa: ispravna ili neispravna, istinita ili pogrešna, racionalna ili iracionalna, gde bi se sociologija bavila samo desnom stranom podele. „Uzroci objašnjavaju grešku, ograničenje i devijaciju. Pozitivna strana evaluativne podele je potpuno drugačija. Ovde logika, racionalnost i istina izgledaju kao sopstveno objašnjenje. Tu ne treba da se poziva na uzrok.” (Bloor 1976: 6) Sociologija znanja je do jakog programa bila neka vrsta sociologije greške. Podrazumevalo se da logičnost i racionalnost ne zahtevaju objašnjenja i uzroke. Zato Blur uvodi simetriju i nepristrastnost, a taj klasični model objašnjenja naziva teleološkim i kontrastira ga kauzalnom. Teorije ne nastaju zajedno sa iskustvom, niti su uvek njime podržane. Osim fizičkog sveta ulogu u njihovoj genezi ima i socijalna komponenta. „[T]o je nužni deo istine, a ne znak puke greške.” (str. 13) Pored opovrgavanja teleološkog modela i empirizma jaki program mora da se obračuna i sa problemom samoopovrgavajućeg relativizma. Ne mora li i sociolog da prihvati činjenicu da su onda i njegove tvrdnje socijalno determinisane? Blur tvrdi da ovaj problem ima svoje poreklo upravo u teleološkom modelu ili u obliku individualističkog empirizma. On ovde vidi pogrešku koja sledi samo zato što se prihvata ideja da kauzalnost implicira grešku, devijaciju ili ograničenje. Slabija verzija ove tvrdnje je da se samo socijalna kauzalnost odnosi na grešku, a Blurovo stano-

406

vište je da istinitost ili pogrešnost verovanja nemaju veze sa tim da li imaju uzrok. Danas nije više sporna teza da ljudi nemaju direktan, neposredovan pristup stvarnosti. Ovo je omogućilo problematizaciju istine koja za Blura ima nekoliko funkcija. Prva je diskriminatorna (ljudi moraju da urede i srede svoja verovanja i da ih klasifikuju kao efikasna ili neefikasna), druga retorička (koristi se prilikom rasprave, kritike ili ubeđivanja, jer znanje poseduje socijalnu komponentu i ono nije direktna refleksija sveta oko nas), a treća materijalistička (naše mišljenje pretpostavlja da mi postojimo unutar zajedničke spoljašnje stvarnosti koja ima determinisanu strukturu, što je dovoljno za praktične svrhe). Jaki program ima obeležja konvencionalizma, ali ne totalnog, jer ne može bilo šta da bude arbitrarna konvencija. „Ograničenja o tome šta može da postane konvencija ili norma ili institucija, su socijalni kredibilitet i praktična korisnost.” (str. 37) Prihvatanje konvencija podrazumeva i „politički” problem prihvatanja. O pitanju kredibiliteta bilo je reči kod rasprave o relativizmu (vidi Barnes and Bloor 1982). Prihvatanje teorija ih ne čini automatski istinitim, što nije sporno, ali Blur briše granice između znanja (kao opravdanog verovanja) i verovanja kada kaže da prihvaćena teorija postaje znanje kolektiva i predstavlja osnovu razumevanja prilagođavanja svetu. Kako bi opravdao svoje tvrdnje on se poziva na klasičnu Dirkemovu podelu na sveto i profano i na analogije između nauke i religije. Dotadašnja filozofija i sociologija nauku su posmatrale kao da pripada domenu svetog, kao nešto prema čemu se zauzima respektabilna distanca. S obzirom na to da znanje posmatra kao u potpunosti prirodan fenomen, Blur analogije između religije i nauke smatra opravdanim, jer su u pitanju dve sfere socijalnog života sa sličnim principima. Ako klasičnu sociologiju znanja želimo da okarakterišemo na osnovu ove podele onda ona pripada sferi profanog i ne može da se bavi domenom svetog, odnosno naukom. Problem ipak nije u samoj sociologiji znanja, koju Blur vidi kao naučnu disciplinu, već u tome što se njen predmet, nauka, posmatra kao sveto. Ovo su za njega ujedno i uzroci njene zaostalosti i zapostavljenosti od strane samih sociologa.

407

Blurovo shvatanje nauke prihvatljivo je za većinu naturalista. Ona je kauzalna, teorijska, vrednosno neutralna, obično redukcionistička, u izvesnoj meri empiristička i materijalistička, poput zdravog razuma.1 Ona je suprotstavljena teleologiji, antropomorfizmu i transcendentnom i zato društvene nauke treba povezati sa empirijskim naukama preko metoda. Svoj metod, koji je predstavljen preko četiri osnovna postulata jakog programa, Blur naziva metodološkim relativizmom, čije su glavne odlike simetrija i refleksivnost2. Možda najvažnija promena u istoriji nauke, i svakako u proučavanju nauke uopšte, tokom poslednje decenije jeste da je ono postalo opuštenije i naturalističko. Sve više smo spremni da tretiramo nauku kao aspekt naše kulture, kao i bilo koji drugi. Intenzivna briga ranijih generacija sa specijalnim statusom nauke i njenim navodnim specifičnim karakteristikama počela je da opada. [Barnes and Shapin 1979b: 9]3 1

Teza o nauci kao sličnoj zdravom razumu je sporna (vidi Wolpert

1992). 2 Ovaj program Blur je najtemeljnije pokušao da sprovede na primeru matematike i logike. Obično se smatra da su logika i matematika bezlične i objektivne i da se na njih ne može primeniti sociološka analiza. Tako bi se matematika bavila „istinom po sebi” ili istinom o preegzistirajućoj stvarnosti, što je neka vrsta platonizma ili realizma (Bloor 1973, 1976). Platonska koncepcija matematike uklanja mogućnost sociologije matematike, kako je Blur koncipira. Zato je njemu potrebna koncepcija matematike koja ostavlja mesto socijalno uzrokovanim varijacijama u matematičkom mišljenju i nju nalazi u Milovoj tvrdnji da se matematika ne može jednostavno apstrahovati iz fizičke realnosti, jer bilo koja konkretna situacija može da se apstrahuje na beskonačno mnogo različitih načina. Suština Blurovog shvatanja jeste u isticanju kauzalne veze između činjenice da su brojevi socijalne kreacije i konvencije i zaključka da se i sama matematika tiče socijalnog domena. Zato ona, posmatrana iz njegove vizure, na indirektan način govori o društvu. Ona nije platonska, već predstavlja kombinaciju fizičke stvarnosti i društvenog života (vidi Freudenthal 1979 za veoma efektnu kritiku Blurovih ideja). 3 Ovo je najpoznatija rana zbirka radova koji spadaju u istoriju i sociologiju nauke koje se mogu pripisati Edinburškoj školi. Svi eseji su studije slučaja koje se bave naučnim aktivnostima kao sredstvom za interpretiranje prirodnog sveta, a te aktivnosti se vide kao kulturna ekspresija koja se ne razlikuje od ekspresije drugih aktivnosti unutar društva. Jedan od kurioziteta je što se tekstovi bave pretežno naukom iz 19. veka, a ne periodom iz Naučne revolucije,

408

To znači da ima sve manje potrebe za racionalnom rekonstrukcijom prošlosti. Konstruktivisti shvataju znanje kao prirodno, kao produkt „našeg načina života, kao nešto što smo pre konstruisali nego nešto što je bilo, da tako kažemo, nama otkriveno.” (str. 9) Na ovaj način nauka se izjednačava sa ostalim kulturnim produktima i briše se granica između internih i eksternih faktora. Još pre svoje najpoznatije knjige Blur je izneo prve ideje o društvenim korenima klasifikacije (Bloor 1975) koje su kasnije razrađene u jednom od njegovih najkontroverznijih i svakako najpoznatijih radova (Bloor 1982a). Osnovu ovog rada sačinjava teorija „primitivne” klasifikacije Dirkema i Mosa i njihova teza da klasifikacija stvari reprodukuje klasifikaciju ljudi (Durkheim and Mauss 1903/1963)1. Svi sistemi znanja sadrže podelu koja se vrši između vrsta stvari, što je opštepoznata činjenica. Problem je kako se načini klasifikacije objašnjavaju i koje je njihovo poreklo. Dve suprotstavljene ideje verovatno su one po kojima su nam taksonomski principi u potpunosti urođeni ili po kojima u celini zavise od kulture i društva u kojem živimo. Blur želi da rekonstituiše Dirkemovu i Mosovu ideju na novoj teorijskoj, relativističkoj osnovi. „Naš primitivni smisao za sličnost nužan je deo transmisije, upotrebe i ekstenzije znanja. On je sveprisutan, ali nedovoljan da objasni delovanje stvarne klasifikatorne sheme.” (Bloor 1982a: 271) Za to mu je potreban opšti model klasifikacije koji pronalazi u „mrežnom modelu”. Znanje po ovom modelu nije izgrađeno od diskretnih, samodovoljnih činjenica koje zadržavaju svoju individualnost i status u međusobnoj izolaciji. Znanje je, zapravo, organsko i organizacija celine ima jer bi jaki program morao da se suoči sa mnogim „klasičnim” istraživanjima od strane istoričara nauke koji se pretežno protive ubacivanju sociologije znanja u domen prirodne nauke. 1 Etnografski podaci koje su Mos i Dirkem koristili bili su izloženi brojnim kritikama (vidi Bloor 1982a; Lukes 1973/1985) i danas je prihvaćeno stanovište po kojem njihovi dokazi o korelaciji između kognitivnih sistema i socijalne klasifikacije nisu tačni. Blur im zamera što vezu između znanja i društva ne objašnjavaju adekvatno, ali svoju teoriju gradi na njihovoj osnovnoj ideji.

409

prioritet nad delovima, nadgledajući njihovo prilagođavanje i ispravku. Štaviše, model sugeriše da organizacija klasifikatornih sistema nije, niti može da bude, determinisana načinom na koji svet postoji. Nema tako nečeg poput prirodne ili jedinstveno objektivne klasifikacije. [str. 269; kurziv dodat]

Mrežni model daje snagu modelu Dirkema i Mosa, a Blur to pokušava da demonstrira na materijalu iz domena istorije nauke. Ovaj model sadrži u sebi princip korespondencije, što znači da postoji mogućnost internog prilagođavanja mreža. U njemu se reč „korespondencija” odnosi na bilo koji održivi odnos koji se može uspostaviti sa okruženjem. Odbacuju se sve „savršene refleksije” stvarnosti u našem znanju, a to je zato što model počiva na pretpostavci da je stvarnost beskrajno kompleksna. Ovde se vidi sličnost Blurovih ideja sa idejama Fleka (Fleck 1935/1979). „Svi sistemi klasifikacije jednostavno uprošćavaju ono što prikazuju, a ovo uništava mogućnost ’sjedinjenosti’ između znanja i sveta. Zato uvek postoje beskrajne mogućnosti za reklasifikaciju.” (Bloor 1982a: 278) Postulat korespondencije istovremeno naglašava i vezu između znanja i sveta, ali i njenu labavost. Zato Blur smatra da reč „korespondencija” nije najsrećniji izbor i da je bolja reč „adaptacija”, jer postoji više načina da se bude adaptiran na svet1. Klasifikatorne odluke zavise od sveta i iskustva, ali ostaje pitanje da se utvrdi da li postoji neka osnova koja bi bila univerzalna, nezavisna od društvenog konteksta, čime bi se umanjila vrednost Blurovog relativističkog modela. Retko ko bi mogao da porekne postojanje izvesne stabilnosti naučnog teorijskog znanja, ali u objašnjenju geneze tog znanja odgovori se mogu znatno razlikovati. Za Blura ta stabilnost potiče od kolektivnih odluka koje donose njihovi stvaraoci i korisnici. Određeni zakoni i klasifikacije ostaju netaknuti, a neki se menjaju. Ako se neki deo mreže ne menja, ne znači da je to zbog intrinzičnih osobenosti poput istine. Istina se kod Blura javlja kao neka vrsta opravdanja, a ne uzroka. Stabilni delovi mreže, tj. oni koji su zaštićeni, mogu da se podele na dva tipa. Jednom pripadaju 1 Princip korespondencije potiče od Meri Hese čiji mrežni model Blur razrađuje i nadograđuje.

410

favorizovani teorijski modeli, metafore i analogije. Drugom favorizovane granice ili distinkcije koje razdvajaju različite modele i/ ili metafore i analogije. Govoreći da stabilnost mreže i njena aktivna protekcija ne mora da se objašnjava preko istine ili stvarnosti, Blur se poziva na debatu između Pastera i Pušea (Farley and Geison 1974). „Kada se naiđe na probleme, rutinska procedura u nauci je, kao i drugde, da se prihvaćena teorija i praksa štite putem elaboracije mreže – odatle kontinuitet istraživačkih programa i teorijske tradicije.” (Bloor 1982a: 281) Blurovi primeri iz istorije nauke navodno pokazuju da je „moguće za sisteme znanja da istovremeno reflektuju društvo i da se obraćaju prirodnom svetu.” (str. 293) Ovako naučni progres postaje samo kolektivna iluzija, jer se sve klasifikacione sheme održavaju i menjaju preko socijalnih procesa. Nakon ovog rada usledile su mnoge kritike Blurovih ideja (Bloor 1982b, c, 1984a; Buchdal 1982; Hesse 1982; Lukes 1982a; Smith 1984), koji je u svojim odgovorima razjašnjavao svoju poziciju i želeo da pokaže kako se znanje gradi „od konvencionalno strukturiranih odnosa sličnosti. Znanje ne može biti ’čisto socijalno’, ali ne može da bude ni čisto induktivno. Svi naši koncepti i klasifikacije i teorije su socijalno strukturirani i konvencionalno kanalisani oblici indukcije.” (Bloor 1982b: 305) Dirkem (Durkheim 1912/1947) je govorio o socijalnoj uslovljenosti spoznaje, što je unelo velike zabune i zablude u sociologiju i antropologiju. Društvo je za njega homogen, organizovan i samoreprodukujući entitet, a kategorije razumevanja i sistemi klasifikacije su po svom poreklu društveni. Ova druga pretpostavka predstavlja društveni determinizam spoznaje. Prva je dosta kritikovana od strane antropologa, dok je druga retko kad dovođena u pitanje. Razlozi što teorija o društvenom poreklu kognitivnih sistema dugo vremena nije bila kritikovana nisu u potpunosti jasni, ali jednim delom to je sigurno zbog toga što je ona povezana sa verovanjem mnogih antropologa da različite kulture ili društva imaju suštinski različite sisteme mišljenja, koje svoj najradikalniji izraz dobija u Sapir-Vorfovoj tezi (npr. Sapir 1929; Whorf 1950; vidi i Lukes 1982b).

411

Jezik je vodič kroz „društvenu stvarnost” . . . Ljudi ne žive samo u objektivnom svetu, niti samo u svetu društvene aktivnosti kako se ona obično razumeva, već su u velikoj meri u milosti određenog jezika koji je postao medijum izražavanja njihovog društva. Iluzija je zamisliti da je moguće suštinski prilagoditi se stvarnosti bez upotrebe jezika i da je jezik samo slučajno sredstvo rešavanja specifičnih problema komunikacije ili refleksije. Činjenica je da je „stvarni svet” u velikoj meri nesvesno izgrađen na jezičkim navikama grupe. Dva jezika nikad nisu dovoljno slična da bi se smatralo da predstavljaju istu društvenu stvarnost. Svetovi u kojima različita društva žive su različiti svetovi, ne samo isti svet sa drugačijim etiketama. [Sapir 1929: 209; kurziv dodat]

Nešto kasnije i Vorf je jasno ispoljio svoj relativizam. Kao što je moguće da postoje mnoge geometrije osim Euklidove, koje daju jednako savršeno objašnjenje prostornih konfiguracija, tako je moguće da imamo deskripcije univerzuma, sve jednako validne, koje ne sadrže naše poznate kontraste vremena i prostora. Stanovište relativiteta moderne fizike je jedan takav pogled, a Hopi Weltanschauung je drugi, i prilično drugačiji, nematematički i lingvistički. [Whorf 1950: 67; kurziv dodat]

Dirkem je na osnovu (navodnog) postojanja različitih sistema mišljenja u istom svetu u kojem ljudi žive zaključio da te razlike moraju poticati od društva. U antropologiju se ovo shvatanje proširilo preko Boazovog (Boas 1940) kulturnog partikularizma, u vidu ubeđenja da svi narodi imaju „ispravan” pogled na svet. Grubo gledano, ova formulacija je govorila sledeće: „Kultura je jedino važna, biologija je nebitna.” Kasnija istraživanja donela su sa sobom suprotne rezultate. Verovatno su najpoznatija ona od Berlina i Keja (npr. Kay and Maffi 2000; Kay 2005), na osnovu kojih se može zaključiti da su klasifikacije boja, biljaka, životinja, čak i ljudi zasnovane na istim kriterijumima i da proizvode iste klase. Evidentne su samo razlike u stepenu elaboracije. Berlin i Kej su 1969. godine objavili,

412

danas već klasičnu antropološku studiju, u kojoj su veoma ubedljivo pokazali principe kroskulturnih klasifikacija boja. Odavno je poznato da različiti jezici imaju različite leksičke klasifikacije boja, ali dugo vremena je ova činjenica tumačena na pogrešan način. Smatralo se da nedostatak leksičkih distinkcija sa sobom nosi i perceptivnu nesposobnost pripadnika određene kulture, tj. korisnika određenog jezika, da razlikuju neke boje. Rezultati Berlina i Keja pokazuju da postoje univerzalije u semantici boje (Kay and Maffi 2000) u (verovatno) svim jezicima i da postoji evoluciona sekvenca razvoja leksikona boja, gde bela i crna prethode crvenoj, crvena prethodi zelenoj i žutoj, zelena i žuta prethode plavoj, plava prethodi braon, a braon prethodi ružičastoj, narandžastoj i sivoj. U psihologiji su ovi zaključci uglavnom prihvaćeni kao nekontroverzni, što nije bio slučaj u antropologiji (Kay 2005). Blok (Bloch 1977) misli da se ovaj problem (međusobnog nerazumevanja različitih kolektiva mišljenja) može rešiti. Poznat je primer, na koji se klasični antropolozi često pozivaju, da iskustvo o vremenu kulturno varira. Odatle potiče priča o linearnom i statičkom ili cikličkom vremenu, gde je krajnja posledica da relativnost pojma o vremenu opravdava zaključak da su i svi ostali aspekti kulture relativni. Zato on govori samo o percepciji trajanja, a ne o načinima na koje se vreme deli ili metaforički predstavlja. S jedne strane nalaze se pojmovi kao što je naš svakodnevni pojam linearnog vremena, a s druge pojam statičkog vremena, koje zovemo cikličnim. Nesklad prilikom interpretacije ovih različitih rezultata istraživanja potiče i iz činjenice da su Berlin i Kej izučavali neritualnu, praktičnu komunikaciju, a Dirkem i njegovi sledbenici su govorili o ritualnoj komunikaciji i mitu. Problemi nastaju ako se iz ritualne percepcije vremena izvlači zaključak da preko toga saznajemo nešto o kognitivnim sistemima ljudi koje proučavamo. Dirkemovi zaključci mogu da opstanu samo ako govorimo o različitim percepcijama vremena u ritualnim kontekstima. U svakodnevnim interakcijama kategorije i klasifikacije su očigledno zasnovane na kognitivnim univerzalijama (D. E. Brown 1991) koje funkcionišu u socijalnom kontekstu, ali to ne znači da

413

je naša spoznaja pod odlučujućim uticajem kulture (vidi i Škorić 2004b, 2006a). Blur se poziva na Dirkema i Mosa jer su oni odbacili prirodu kao izvor klasifikatornih koncepata. Svaka klasifikacija uključuje i hijerarhizaciju, a ona prema njihovom shvatanju mora da bude socijalnog porekla. Strukturalne osobenosti našeg znanja su socijalne i one su nametnute iskustvu, a ne potiču od njega. Međutim, Dirkem je ipak realista, jer nije negirao da su žive vrste sastavljene od stvarnih bića. On nije brkao epistemološki i metafizički realizam i verovao je da stvarne stvari postoje i da možemo da ih saznamo (Lukes 1973/1985). Nauka je tako socijalna konstrukcija, ali to nema antirealističkih posledica u metafizičkom smislu (Schmaus 1994). Ukratko, klasifikacije i verovanja o prirodnom svetu mogu da nose „socijalnu poruku”, one mogu da služe socijalnim i političkim interesima određenih grupa, one mogu to da čine čak i reprodukcijom, kroz eksploataciju prihvaćenih analogija, favorizovanih konfiguracija društvenog poretka. Ali ništa od ovoga ne pokazuje da postoje beskonačne klasifikatorne mogućnosti ili da organizacija naučne klasifikacije nije i da ne može biti determinisana načinom na koji svet postoji, da pojmovi „istine”, „samoevidentnog dokaza” i „plauzibilnosti” nemaju ulogu u objašnjenju naučnikovog prihvatanja nekih zakona, pre nego drugih ili da je njihovo prihvatanje samo stvar „odluka”, stvaranja „konvencija” i determinisano „interesima u društvenoj kontroli”. Čak i ako su naučne teorije nedovoljno empirijski potkrepljene podacima, ne sledi da „način na koji svet postoji” ne ograničava odabir teorije. Prirodno je pretpostaviti da se naučni progres sastoji, između ostalog, u sužavanju tih ograničenja, a Blur nije pokazao da je ta pretpostavka lažna. [Lukes 1982a: 316–317]

Ostaje nam još da pojasnimo Blurovo stanovište kada su u pitanju antirealizam i znanje kao socijalna institucija. Želim da počnem osvrtom na stari problem koji okružuje sociologiju znanja. Problem nastaje iz sum-

414

nje koju gaje mnogi filozofi, da sociolozi znanja veruju u neki oblik „antirealizma”. To jest, oni zagovaraju pristup prema kojem verovanje nema ništa ili ima veoma malo toga sa nezavisnom stvarnošću. Optužba se svodi na ovo: sociolozi znanja predstavljaju svet kao da on zavisi od verovanja, a ne da verovanje zavisi od toga kako stvari stoje u svetu. Drugim rečima, optužba je na račun idealizma. [Bloor 1996: 839; kurziv u originalu]1

Blur ne prihvata ove optužbe i brani se na jedan veoma interesantan način. Za njega je znanje vrsta socijalne institucije, a one postoje jer ljudi u njih veruju. U tom smislu one predstavljaju stvarnost, iako su socijalne konstrukcije konstituisane preko verovanja i referentnosti prema stvarnosti (vidi i Barnes 1983). Blur znanje i stvar o kojoj se zna posmatra kao neodvojive, tako da su subjekt i objekt saznanja jedno. Znanje je i za njega i za Barnsa autoreferentno, tako da im nije potrebno pozivanje na „nezavisnu” stvarnost. Ovde je moguće napraviti razliku između ontološkog i metodološkog idealizma, jer konstruktivisti najčešće posmatraju stvarnost kao da je u potpunosti socijalna. Očigledno je da ovakvo shvatanje autoreferentnosti ima relativističke implikacije jer se brišu svi standardi za ocenu tačnosti ili greške. Zapravo, reč „ispravno” nema nikakvog ni značaja, ni značenja. Ne postoji prikladna osnova za normativnost, a time nema ni značenja. Sve ovo vodi zaključku da normativnost svoj legitimitet crpi iz konsenzusa, čime konsenzus postaje institucija sa autoreferentnom strukturom. Konsenzus se u izvesnom smislu (o čemu Blur ne govori) može povezati sa definicijom situacije na nivou društva ili grupe, gde je istinito ili tačno ono što kao takvo važi u zajednici (Thomas and Thomas 1928). Istinitost u zajednici ne zavisi od prirode, već od internih mehanizama „pregovaranja” (shvaćenog u najširem smislu). Ona biva interakciono generisana i tako stiče normativnost. Na delu je vrsta (dirkemovskog) holizma, jer socijalna grupa ima i epistemološki prioritet u odnosu na individualni um. „Individualistima je teško da shvate da nam društvo omogu1

Ovaj rad predstavlja odgovor na kritiku rada Haack 1996.

415

ćava, a ne da nas onemogućava; da znamo stvarnost kroz njega, a ne uprkos njemu.” (Bloor 1996: 853) Intrinzična intencionalnost je osobenost grupa ljudi, ne postignuće individualne psihe – ne čak ni individualne psihe sa svojom evolucionom istorijom i njenim kauzalnim odnosima sa materijalnim okruženjem. Argument je bio: nema grupe, nema konsenzusa; nema konsenzusa, nema normativnosti; nema normativnosti, nema sadržaja; nema sadržaja, nema značenja. Dakle: nema grupe, nema značenja. Reći ovo ne znači negiranje važnosti individue, psihološke mašinerije, poput upoređivanja obrazaca. Tvrdnja se tiče njene nedovoljnosti da generiše istinit, logički sadržaj. Očigledno, jedna od posledica ovog zaključka jeste da originalno formiranje grupa i institucija mora da bude podložno analizi preko neintencionalnih termina. Konačno, mora da zavisi od onog što se može zvati „slepi” instinkt. [str. 848]

Poput Fleka (Fleck 1935/1979), Blur primat daje kolektivu, jer intrinzičnu intencionalnost ne vidi kao individualni fenomen (upor. Searle 1995). U skladu sa strategijom metodološkog individualizma ili sistemizma (vidi Škorić 2006b) adekvatnije bi bilo posmatrati je kao osobenost individua koje stupaju u interakcije smeštene u socijalnom kontekstu. Intencionalnost potiče iz naših bioloških kapaciteta koji se ispoljavaju u društvu. Blur se poziva na finitizam značenja, o čemu ćemo govoriti i kod Barnsa, koji predstavlja „doktrinu da je značenje uvek otvoreno i stvoreno korak po korak.” (Bloor 1996: 850) Značenje prati upotrebu, što znači da ne postoji unapred kao neka datost. Zato ni institucije ne postoje nezavisno, a samo značenje je finitističko po karakteru. Serl (Searle 1995) ne dozvoljava finitizam značenja u svojoj teoriji. Niko ne poriče da su definicije konvencionalne, ali uglavnom se pretpostavlja da njihova tačnost ne zavisi od naših odluka, već od stvarnosti. Ljudi samo definišu svoje koncepte i oni su po svom karakteru socijalni, ali fiksiranjem značenja njihova (ne)prikladnost svetu postaje objektivna. Serl ne zapada u relativizam poput Blura, s tim što Blur ni ne želi da ga izbegne.

416

Pre kritike jakog programa videćemo i osnovne postavke empirijskog programa relativizma da bismo mogli da ih kritikujemo odjednom, jer među njima postoje znatne sličnosti. Hari Kolins je svoj empirijski program relativizma razvio delimično i na tragu Blurovog jakog programa (Collins 1981d), ali neke njegove delove proglašava nepotrebnim. Osnova radikalnog programa nalazi se u drugom i trećem Blurovom postulatu – nepristrasnosti i simetriji, koji su suštinska obeležja relativizma. Kolins ne govori o ontologiji i epistemologiji, već samo o metodologiji. Relativistički pristup je prema njegovom mišljenju adekvatan za izučavanje prirodnog sveta, ali ne i socijalnog, tako da Blurov zahtev za refleksivnošću smatra suvišnim. Kolins problem normalnog programa, odnosno tradicionalne epistemologije, vidi u tome što pokušava da objasni znanje pozivanjem na istinitost, racionalnost, uspešnost ili progresivnost. Radikalni program postaje metodološki imperativ, jer shvata da cilj objašnjenja zavisi od istraživačkog rasuđivanja, a ne od objektivnog rasuđivanja o istinitosti, racionalnosti ili uspešnosti. Ukratko, princip simetrije implicira da moramo da tretiramo prirodni svet kao da on ni na koji način ne ograničava ono što se veruje da postoji. Bez obzira na to šta mi verujemo, ovako moramo da tretiramo prirodni svet u svrhu izvođenja objašnjenja radikalnog programa naučnog znanja. [str. 218; kurziv u originalu]1

Istina, racionalnost i uspešnost ili progresivnost postaju tako samo kategorije aktera koje su, zapravo, njegove percepcije bez obzira na to u kojoj meri korespondiraju sa stvarnošću. Akterove kategorije mogu se slobodno pominjati u objašnjenjima radikalnog programa. Bez sumnje, ove percepcije su suštinski deo kompletnog objašnjenja naučnog znanja. Ali one mogu biti primenjene simetrično. Na primer, ono što je istinito može biti percipirano od strane naučnika kao pogrešno, i obrnuto. [str. 218] 1 Kolins je simetriju video kao najbolje metodološko rešenje za postizanje neutralnosti nauke (Collins 1996).

417

I normalni i radikalni program mogu da objašnjavaju racionalnost, ali to čine na različite načine. Objašnjenje normalnog programa je sledeće: „Naučnik X je delovao racionalno u pokušaju da opovrgne Y hipotezu”. Objašnjenje radikalnog programa je: „X je radio ono što se smatralo racionalnim u pokušaju da opovrgne Y hipotezu”. Racionalnost, kao i u jakom programu, postaje lokalna i relativna. Formuliše se na osnovu definicije situacije. „[M]odeli racionalnosti koje su razvili filozofi izgleda da generalno nisu korisni pri pomaganju naučnicima da odluče kako da delaju naučno.” (str. 221) Kolins je u svojim empirijskim radovima (npr. Collins 1974) nastojao da pokaže kako svi tipovi znanja sadrže (delimično i) „prećutna” pravila koja nije moguće precizno formulisati. Zato u nauci veoma važnu ulogu igraju neformalna pravila i „prećutno” znanje. Dotadašnjoj sociologiji nauke zamerao je što nije bila u stanju da proučava prirodu naučnog znanja. Pravo sociološko proučavanje mora da uzme u obzir sve elemente iz kojih se sastoji naučno znanje, a ne samo one formalne i neformalne. Potrebno je saznati elemente ubeđivanja, političke i emocionalne, čak i one neizrecive, jer je „moguće govoriti o onome o čemu se ne može govoriti.” (str. 184; kurziv u originalu) Kolins kritikuje shvatanja prema kojima je naše znanje „čvrsto”, te da zbog toga ne zahteva neko posebno opravdanje. Ovakvo viđenje je za njega posledica posmatranja okruženja koje shvatamo kao ispunjenog objektima znanja koji su već ustanovljeni. Da kažem figurativno, to je kao da epistemologe zanimaju karakteristike brodova (znanje) u bocama (opravdanje), dok žive u svetu gde su svi brodovi već u bocama, sa osušenim lepkom i odsečenim žicama. Brod unutar boce je prirodni objekt u ovom svetu i zato što nema načina da se proces obrne, nije lako prihvatiti da je brod ikada bio samo gomila štapića. Većina percepcija o osnovama znanja je strukturirana na načine koji potiču od ove perspektive. Teorije, istorije i epistemologije obično su u određenom stepenu podložne onome što se može nazvati „etnocentrizmom sadašnjosti”. [Collins 1975: 205; kurziv u originalu]

418

Usled institucionalizacije produkcije naučne istine studije nauke delimično mogu da izbegnu kulturni determinizam trenutnog znanja. Ovaj proces je moguće locirati u naučnim laboratorijama, u pismima, na konferencijama i u razgovorima. Izvodljivo je fenomenološko stavljanje u zagradu za ideju i činjenice, tako što će se posmatrati dok se formiraju, pre nego što postanu deo „bilo čijeg prirodnog (naučnog) sveta.” (str. 206) Tako bismo dobili sliku nauke koja je još više relativistička. Nakon razmatranja modela naučnog znanja i njegovog transfera (Collins 1974) Kolins pravi razliku između algoritmičkog modela i modela enkulturacije (Collins 1975). Algoritmički model pretpostavlja da je znanje moguće redukovati na nešto slično kompjuterskom programu1. Postoji konačan broj instrukcija koje je moguće formulisati, preneti i preko njih replikovati tuđi naučni rad i dobiti proverljivo znanje. Model enkulturacije ističe da algoritmi ne postoje, odnosno da istovremeno postoji bezbroj mogućih algoritama, ali ne i formalni način da se odabere pravi2. Verovatno u svim udžbenicima koji govore o naučnom znanju piše da je replikacija eksperimenata jedno od njegovih glavnih obeležja, jer time ono stiče transpersonalnost i validnost. Kolinsova ideja (Collins 1975, 1981a) je da najbolji način za interpretiranje aktivnosti naučnika nije u replikaciji, već u „pregovaranju o značenju kompetentnog eksperimenta. . .” (Collins 1975: 216; kurziv u originalu) Preko pregovaranja naučnici (iz polja fizike koje je on proučavao) „pregovaraju o karakteru gravitacione radijacije i grade kulturu tog dela nauke koji će možda postati poznat kao ’posmatranje gravitacionih talasa.’” (str. 216) Za Kolinsa tvrdnja o postojanju nekog fenomena za sobom povlači želju za 1

Kolins pokazuje da model enkulturacije bolje opisuje studiju slučaja sa TEA laserom od algoritmičkog modela, jer njegova studija slučaja pokazuje da transfer znanja nije moguće direktno nadzirati (Collins 1974). 2 Ova tvrdnja slična je Poperovoj, da ne postoji logika otkrića i da je zbog toga korisno praviti razliku između konteksta otkrića i konteksta opravdanja (Popper 1935/2002). Kasnija istraživanja (npr. Simon 1973) dovode u pitanje Poperovu teoriju, prema kojoj je nastanak neke ideje bitan za psihologiju, ali ne i za analizu naučnog znanja.

419

određenom organizacijom konceptualnih i perceptivnih kategorija, kako bi događaji koji se odigravaju na drugim lokacijama i u različito vreme i pod različitim okolnostima bili viđeni kao „isti” – tj. manifestacije tog fenomena. I eksperimentalna replikacija je, kako je ja interpretiram, njegova naučno institucionalizovana kopija. Kada naučnik tvrdi da je eksperiment bio ispravno replikovan, on tvrdi da ova dva skupa događaja, original i repliku, treba tretirati jednako. Dalje, on tvrdi da svi eksperimenti koji se uključuju u skup „kompetentnih eksperimenata” u polju moraju da se vide kao da manifestuju fenomen. Sledi da uključivanje ili isključivanje raznih eksperimenata iz skupa kompetentnih eksperimenata rešava karakter fenomena. [str. 217; kurziv u originalu]

Akcije naučnika su pregovaranja o tome koji eksperimenti se mogu smatrati za kompetentne. „Rešavajući ovaj problem, oni odlučuju o karakteru gravitacionih talasa.” (str. 220; kurziv dodat) U nauci se veoma mali broj naučnika bavi problemima replikacije eksperimenata, o čemu smo govorili kod problema naučne prevare. Kolins iz ove činjenice izvlači zaključak da mali broj naučnika snosi odgovornost za metodološke osobenosti nauke. To su „skupovi koji čine jezgro”. Oni u sebi sadrže naučnike koji su aktivno uključeni u eksperimente ili posmatranje ili koji doprinose teoriji o nekom fenomenu ili eksperimentu, ali na način koji ima značaja za ishod kontroverze (misli se na one kontroverze koje uključuju eksperiment i posmatranje). To znači da nije moguće ponuditi jasnu podelu koji naučnici gde pripadaju, jer se nikad sa sigurnošću ne može znati ko je i u kojoj meri uticao na kontroverzu (Collins 1981c). Kolins (vidi i Pickering 1981; Pinch 1981) negira validnost retrospektivnog realizma. Tako se konsenzus oko nekog problema ili fenomena ne objašnjava preko njegovog postojanja, jer percepcija, recimo DNK, zavisi od naučne zajednice i promena njene interpretativne prakse. Verovanje u DNK je posledica tih promena, ali ne predstavlja razlog za te promene. Zato objašnjenje promena u interpretativnoj praksi mora da se objasni drugačije, a ne preko

420

DNK. Rot i Baret suštinu Kolinsovog programa karakterišu na sledeći način. „Nauka se može bolje razumeti preko socijalne analize nego oslanjanjem na dokazne i druge faktore za koje se dugo mislilo da sačinjavaju ’logiku nauke.’” (Roth and Barrett 1990) Promene nikad nisu u dovoljnoj meri empirijski potkrepljene od strane dostupnih dokaza i zato na scenu stupaju socijalni faktori koji jedini mogu da objasne opravdanje otkrića. Konsenzus u zajednici se stvara sociološkim „pregovaranjem”, a ne preko ograničenja prirodnog sveta. Konačan zaključak je sledeći. S obzirom na to da sociološki faktori objašnjavaju konsenzus, verovanja o tome da li nešto postoji su produkt interakcija među naučnicima. Tokom naučnih kontroverzi sasvim je uobičajena praksa da se rezultati suparnika predstavljaju kao pogrešni. Zato Kolins naglašava da se kontroverze rešavaju, ne ishodom eksperimenata, već „ishodom rasprave oko definicije uspeha.” (Collins 1981c: 16) Sve ovo „ne konstituiše uplitanje ’eksternih faktora’, već konstituiše neizbežni socijalni proces naučnog metoda.” (str. 17)1 Dok je Blur veliki kritičar antinaturalizma, Kolinsov program je više orijentisan na praktičnost (Collins 1981a, b). Postoje tri stadijuma njegovog empirijskog programa relativizma (EPOR): (1) otkrivanje neizbežne otvorenosti ili interpretativne fleksibilnosti naučnih rezultata; (2) istraživanje socijalnih procesa koji se koriste da bi se završile debate oko rezultata; (3) istraživanje veze između tih procesa i socijalnih sila koje se nalaze iza zajednice naučnika (Yearley 2005). Od naučnika se zahteva interpretativna fleksibilnost (Collins 1981b: 6–7), jer Kolins tvrdi da ne bi bilo kontroverzi da je moguća samo jedna interpretacija naučnih rezultata. O tome je bilo reči kod njegovog shvatanja replikacije. Pristalice EPOR-a ističu da interpretativna fleksibilnost tokom kontroverzi ne jenjava i zato se toliko govori o socijalnim interesima, retoričkim 1

Empirijski program relativizma kasnije se proširio i na izučavanje tehnologije (vidi Pinch and Bijker 1984; Pickering 1993), ali naš osnovni predmet rada je naučno znanje i zato ćemo u poslednjem poglavlju ukazati na neke konsekvence ovog programa relativizma koje može da izazove u širem društvenom kontekstu.

421

manevrima, pregovaranju itd. Kolinsov stav je da se kontroverze završavaju jer ljudi odlučuju da ih završe, a ne zato što priroda nudi neoborive dokaze za jednu ili drugu stranu. Treći stadijum nije nužno primenljiv na sve slučajeve. Kada je primenljiv, misli se na to da često makrosociološki procesi odlučuju o ishodu kontroverzi jer favorizuju jednu interpretaciju. Suština EPOR-a je u tome da naglašava da su glavni eksplanatorni faktori oni socijalni i kulturni unutar naučne zajednice. Konačnu reč u nauci na ovaj način dobija društvo, a ne priroda. Pitanje je da li ova dva najpoznatija metodološka programa mogu da izdrže kritike i da se stoga usvoje kao polazno načelo sociologije nauke. Daleko više kritika izazvao je jaki program, samim tim što je širi i što je nastao ranije, ali veliki deo tih kritika važi i za Kolinsovu verziju. Jedna od najpoznatijih i svakako najžešćih kritika je ona koja predstavlja razmenu ideja između Laudana i Blura (Laudan 1981a, b; Bloor 1981; vidi i Barnes 1979). Laudan je tom prilikom Blurov jaki program nazvao „pseudonaukom o nauci”. Kao i većini kritičara, Laudanu najviše smetaju teze nepristrasnoti i simetrije (vidi Pels 1996 za prikaz o prihvatanjima ili odbijanjima teze simetrije među samim konstruktivistima) i „naučnost” ovog programa. Ukoliko se on detaljnije analizira možemo videti da nije u pitanju sociološka teorija u užem smislu, jer ne nudi ni funkcionalne, ni kauzalne mehanizme, niti nudi zakone. Zbog toga ga Laudan (1981a) naziva „metasociološkim manifestom” koji nudi samo najopštije karakteristike koje bi trebalo da poseduje adekvatna sociologija znanja. Blur je u svom prikazu filozofskih teorija ignorisao činjenicu da je veoma malo stvarnih filozofa tokom istorije kojima se njegova kritika s pravom može uputiti. Tradicionalna filozofija odabir verovanja posmatra preko njegovog istinitosnog statusa i statusa racionalnosti. Ako je filozof teleolog (a Blur smatra da je većina filozofa teleološke orijentacije), on će insistirati na tome da se ne mogu ponuditi objašnjenja za istinita ili racionalna verovanja, jer su ona za njega ničim izazvana. Samo lažna i pogrešna verovanja zahtevaju objašnjenja. Empiristi veruju da se može ponuditi objašnjenje i za istinita i lažna verovanja, ali da na njih utiču različiti uzroci.

422

Njima je zajedničko to što naglašavaju da su epistemički status i status racionalnosti verovanja relevantni mehanizmu na koji se poziva pri objašnjenju tog verovanja. Za Blura je to nenaučna procedura i naročito mu smeta teleološka orijentacija koja insistira na tome da su istinita i racionalna verovanja ničim izazvana. Time ovaj model krši Blurovu tezu da su sva verovanja izazvana, tj. uzrokovana. On zanemaruje činjenicu da filozofi već dugo vremena žele da objasne kako otkriti istinito i racionalno. Ono što je istina jeste da mnogi filozofi veruju da istinitim i racionalnim verovanjima ne treba pripisivati sociološke uzroke, a to je nešto sasvim drugačije. „[N]egiranje da istinita i pogrešna verovanja imaju socijalne uzroke evidentno nije ekvivalentno tvrdnji da su istinita i racionalna verovanja neizazvana!” (Laudan 1981a: 178; kurziv u originalu) Laudan tvrdi da je malo koji filozof u istoriji bio teleolog. Zapravo, on kaže, „ne znam nijednog filozofa nauke koji je ikada tvrdio da istinita ili racionalna naučna verovanja nemaju uzroke.” (str. 178; kurziv u originalu) Laudanov zaključak je da pravu opoziciju Bluru predstavljaju empiristi, iako ni ovde nije potpuno u pravu po pitanju načina na koji o njima piše. On probleme epistemologije i racionalnosti tretira kao da su isti i empirističke filozofe karakteriše kao da drže da istinita verovanja treba objasniti drugačije od pogrešnih i da racionalna treba objasniti drugačije od iracionalnih. Između ovih pitanja Laudan ne vidi logičku povezanost, jer je često bio slučaj da su filozofi zagovarali jednu od ove dve pozicije i kritikovali drugu. Lakatoš ne smatra da istinita verovanja treba objasniti na drugačiji način od pogrešnih, već samo da je racionalna i iracionalna potrebno objasniti drugačije (Lakatos 1970). Mnogi psiholozi objašnjavaju drugačije istinita i lažna verovanja (poznat primer je moguće naći u asimetričnom objašnjavanju veridičkih percepcija i halucinacija), a ne moraju da razlikuju racionalna od iracionalnih verovanja. Iz navedenog se vidi da Blur nije pravedan prema filozofskoj tradiciji jer njegove kritike ne pogađaju suštinu. Čini se kao da mu je najveća zamerka ipak nenaučni karakter dotadašnjih istraživačkih programa filozofije i sociologije. Kako je i sam Blur rekao, ukoliko bi se pokazalo da su mentalistički ili teleološki modeli racionalističkih filozofa tačni,

423

jaki program ne može biti tačan. Veoma je interesantan pokušaj da se ova hipoteza isproba preko kompjutera (Slezak 1989). Teleološki modeli prisutni su u interdisciplinarnim istraživanjima u kognitivnim naukama, naročito u domenu veštačke inteligencije. Zato kognitivna nauka (uključujući psihologiju, lingvistiku, filozofiju, neuronauke i veštačku inteligenciju) predstavlja empirijski izazov za jaki program i konstruktivistička shvatanja o socijalnoj uzročnosti verovanja. Razna istraživanja iz domena veštačke inteligencije bave se problemom naučnog otkrića, gde bi se javila velika opasnost za jaki program ukoliko bi se pokazalo da su kompjuteri u stanju da autonomno dođu do (naučnih) otkrića, što bi išlo u korist teleološkim modelima, prema kojima postoje principi racionalnosti i naučnog metoda koji su nezavisni od socijalnih faktora. Jaki program ne bi bio u stanju da objasni „slučaj u kojem je naučno otkriće totalno izolovano od svih, bilo socijalnih ili kulturnih faktora.” (str. 563) Kao što smo videli u empirijskim studijama, konstruktivisti nisu uspeli da pokažu kauzalnu relevantnost socijalnog miljea za naučno znanje. Ma koliko opis društva i raznih faktora bio temeljan i detaljan, to još uvek ne pokazuje njihov kauzalni uticaj. O kauzalnim vezama se zaključuje najčešće na osnovu dokaza o simultanom pojavljivanju određenih fenomena. „[S]ocijalni determinizam u SNZ [sociologiji naučnog znanja] ima karakter astrologije.” (str. 594) Pozivanje na socijalne interese kao uzroke je adekvatnije od pozivanja na socijalne kontekste per se, ali problem je u tome što su interesi psihološki, tj. slični motivima, ciljevima, svrhama i željama1. Nakon ove kritike jakog programa Nola (1992; Bloor 1992) je takođe pokušao da ga ospori, ali umesto kompjuterskih modela to čini preko „običnog ljudskog mišljenja”. Najviše se bavi kauzalnošću i kritikuje Blurovo (pre)naglašavanje socijalnih uzroka, jer ako bi taj njegov zahtev bio opovrgnut time što bi se pokazalo 1

Ovaj rad je izazvao zanimljive polemike (vidi Social Studies of Science 19 [4]) u kojima su učestvovali: Brenigen, Kolins, Fuler, Gir, Gorman, Tagard, Vulgar i Majers. Nekoliko brojeva kasnije (21 [1]) ponovnu diskusiju inicirao je Herbert Sajmon (Simon 1991), kada su skoro svi pomenuti komentarisali njegov komentar.

424

da makar neka verovanja ljudi ne potiču od socijalnih uzroka, tj. da je socijalni faktor kauzalno irelevantan, jaki program ima pred sobom nepremostivu prepreku. Za razliku od mnogih kritičara, Nola je fer prema Bluru, jer se retko koji kritičar jakog programa osvrtao na činjenicu da Blur zagovara potrebu i biologije i psihologije, a da sociologija (samo) ima glavnu ulogu (vidi Bloor 1976: 4, 1981, 1996). Grubo govoreći, jaki program podržavaju tri „činjenice” (Brown 1989). Prva je zasnovana na tvrdnji da je to jedini pristup nauci koji je i sam naučan. Druga potiče od filozofskih rasprava o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti teorija i sličnih problema, što kao krajnju posledicu ima nedostatak dovoljno dokaza kako bi se donosile racionalne odluke. Treća se zasniva na (percipiranom) uspehu raznih studija slučaja. Sada ćemo videti kakve konsekvence ima svaka od osnovnih teza jakog programa kada se sprovede dosledno. Pitanje kauzalnosti je veoma bitno za sociologiju naučnog znanja i Nolina kritika je u principu održiva. Barns i Blur (Barnes and Bloor 1982) žele da pronađu razloge za verovanja i prema njihovom shvatanju nema nesklada između razloga i uzroka kao objašnjenja akcije. Razlozi mogu da se smatraju uzrocima akcije. Neki autori (npr. Haddock 2004) umerenu varijantu jakog programa ne vide kao suprotstavljenu tradicionalnoj epistemologiji. Pitanje je samo koliko bi Blur bio zadovoljan „umerenom” verzijom i zato je problem uzroka i razloga veoma važan. Videli smo da Blur i Barns sva verovanja posmatraju kao potencijalno ravnopravna po pitanju njihovog kredibiliteta. Nije problematična njihova istinitost ili lažnost, već kredibilitet koji uvek ima lokalne uzroke (Barnes and Bloor 1982: 23). Kredibilnost je tehnički termin, jer je verovanje kredibilno ako ga kao takvo prihvata zajednica. Problem akcije, razloga i uzroka jeste klasičan problem filozofije (vidi Davidson 1963). „Koji je odnos između razloga i akcije, kada razlog objašnjava akciju dajući agensu razlog da radi ono što radi? Takva objašnjenja možemo nazvati racionalizacijama i reći da razlog racionalizuje akciju.” (str. 685; kurziv u originalu) U ovom radu Dejvidson brani tezu da je racionalizacija samo vrsta običnog kauzalnog objašnjenja. Razlog racionalizuje akciju

425

samo ako dovodi do nečega što je agens video ili mislio da je video u svojoj akciji. U pitanju je neka osobenost, konsekvenca ili aspekt akcije koji je željen ili nešto slično. Objašnjenje akcije mora da sadrži i razlog zbog kojeg je akcija izvedena. Šmaus (Schmaus 1985) princip kauzalnosti vidi kao pravi izvor kontroverznosti jakog programa, naročito kao izvor nesuglasica između Laudana i Blura. Iako ovaj princip prihvataju obojica, oni se razlikuju po tome što Laudan razloge uključuje među uzroke verovanja, a Blur nije zadovoljan idejom da su razlozi i uzroci. Nije sve naučno znanje kauzalno, dok istovremeno postoji velika količina nenaučnog znanja koje je navodno kauzalno (npr. teološko ili metafizičko). Laudan (1981a) se slaže sa pokušajem Blura da je važno identifikovati uzroke verovanja, ali isto tako tvrdi i da uspeh u tom poduhvatu ne garantuje naučni karakter tog pokušaja, niti da ga neuspeh automatski čini nenaučnim. Ova teza nema veze sa tim da li je sociologija naučna ili ne, jer je sasvim moguće prihvatiti tezu da su verovanja izazvana, tj. da imaju uzroke, a da se ne prihvati teza da su uzroci socijalni, tj. sociološkog karaktera. Dok Laudan kritikuje Blurovu koncepciju zajedničkog uzroka, Braun (Brown 1989) je smatra jednim od najjačih argumenata jakog programa. Laudan kao krajnju konsekvencu vidi mogućnost da se sociolog poziva na bilo koji kauzalni mehanizam za koji mu se čini da može da objasni određeno verovanje, što prema njegovom mišljenju promoviše kauzalnu ili eksplanatornu irelevantnost znanja istine, racionalnosti ili uspešnosti verovanja, jer je dovoljno dati naturalističko objašnjenje kako se došlo do nekog verovanja. Braun se poziva na razumnost pretpostavke da obično postoje korelacije između skupa ljudi koji veruju u određene teorije i njihovih društvenih okolnosti. Konstruktivisti su u pravu kada ukazuju na značaj ovog principa, jer na njemu može da se zasnuje ozbiljna analiza uticaja društvenog na nauku. Teza o kauzalnosti je time relativno neproblematična, jer bi retko ko bio u stanju da negira stav da „nešto” uzrokuje naše verovanje. Stav da naša verovanja nemaju uzroke koji im prethode nema mnogo predstavnika u filozofiji i nauci (ako ih uopšte ima).

426

Druga teza, o nepristrasnosti, ne postoji ni u jednoj nauci. Ona je nepotrebna i redundantna nakon eksplikacije prve teze da je potrebno tragati za uzrocima svih naučnih verovanja. Isto važi i za četvrtu tezu, o refleksivnosti, jer sledi iz prve. Bilo kakav pokušaj formulisanja opšte teorije o formiranju verovanja mora da obuhvati autoreferencijalnost bez obzira na to da li je teorija naučna ili ne. Laudan zaključuje da su tri Blurove teze sasvim nekontroverzne, ali da je potrebno ispitati njihov naučni status. On (Laudan) teze nepristrasnosti i refleksivnosti vidi kao da se nadovezuju na prvu, jer bi bilo veoma teško prihvatiti prvu tezu i negirati ove dve. Zato sa sigurnošću možemo tvrditi da ni one nisu posebno vezane za jaki program. Poseban slučaj je teza simetrije (vidi npr. Laudan 1981a; Hollis 1982; Brown 1989, 2001; Koertge 1999; upor. Collins 1999a). Ona se kosi sa mnogim ustanovljenim naučnim principima. Njen glavni zahtev je da se poziva na iste kauzalne mehanizme kod objašnjenja svih verovanja, bez obzira na njihovu tačnost, lažnost, racionalnost, iracionalnost, uspešnost ili neuspešnost. Ovaj princip nije poznat nijednoj prirodnoj nauci, jer se u njima ne koriste isti kauzalni mehanizmi za objašnjenje različitih fenomena. Teza simetrije je samo formulacija kognitivnog relativizma i moguće je njeno razlaganje na tri podteze: (1) epistemičku simetriju (istinita i pogrešna verovanja se objašnjavaju istim tipom uzroka); (2) racionalnu simetriju (racionalna i iracionalna verovanja se objašnjavaju istim tipom uzroka); (3) pragmatičku simetriju (uspešna i neuspešna verovanja se objašnjavaju istim tipom uzroka). Ona bi mogla da se prihvati kao naučna samo ako bi uspela da pokaže da je „nastajanje verovanja kauzalno homogeno. U odsustvu nezavisnih dokaza za tu homogenost (dokaza koje Blur ne nudi), teza simetrije može da reši empirijsko pitanje a priori sredstvima.” (Laudan 1981a: 182; kurziv u originalu) Laudan (1977) je govorio o principu aracionalnosti, koji predstavlja princip asimetrije. On se zalaže za racionalno objašnjenje racionalnog verovanja, a drugi faktori (socijalni, psihološki ili neki drugi prirodni) se pozivaju u pomoć samo kada je verovanje iracionalno. Blur racionalnost vidi kao relativnu i pozicionu i zato predlaže simetriju koja je ravnodušna prema (i)racionalnosti, jer

427

prema njegovom mišljenju nije posao sociologa nauke da ocenjuje verovanja. Ovu zamisao je moguće kritikovati, ali daleko opreznije nego što se to čini na prvi pogled. Istina nije transparentna i potrebno ju je razlikovati od racionalnosti. Prilikom objašnjenja verovanja moguće su dve osnovne strategije koje se tiču racionalnosti. Jedna bi bila ona kojom bismo verovanje objašnjavali na osnovu naših trenutnih saznanja, a druga ona kojom bismo objašnjavali verovanje na osnovu dokaza koji su bili dostupni akterima, tj. naučnicima. Na taj način mi procenjujemo njihove procese mišljenja, a ne (ne)tačnost njihovih pretpostavki ili zaključaka. Blur govori o tome da naša procena verovanja ne bi trebalo da igra nikakvu ulogu u našem objašnjenju verovanja i s te strane je u pravu, ukoliko misli na našu procenu istinitosti verovanja. Ali, nije u pravu ako misli na našu procenu racionalnosti verovanja (vidi Brown 2001). Moguće je praviti razliku između tri vrste simetrije: psihološke, logičke i metodološke (Kim 1994b). Metodološka simetrija kod Blura ima značaj kod kritike tradicionalne prakse filozofije/sociologije/istorije nauke, gde se različit tretman pruža „pobednicima” i „gubitnicima”. Oni se tretiraju asimetrično. Prvo se ocenjuje tačnost rivalskih istraživačkih programa, a zatim se primenjuju različite vrste uzroka teorije u skladu sa tom ocenom. Uspešni(ji) istraživački program se tretira kao racionalan, gde se kao glavni uzroci navode eksperimentalni dokazi, a gubitnički se tretira kao socijalan, gde se navode socijalni (odnosno iracionalni) faktori kao uzroci njegove degeneracije. Očigledno je da se vrše pozivanja na dve vrste uzroka. Odbacujući vigovsku interpretaciju istorije Blur piše o nepoželjnosti evaluacija po pitanju istine ili greške. Metodološka simetrija diferencijalni uspeh istraživačkih programa ne objašnjava preko pozivanja na istinu ili grešku i racionalnost ili iracionalnost. Martin Holis (Hollis 1982) kritikuje Blura što zanemaruje činjenicu da istraživač prilikom objašnjenja društvenog delanja mora da donese sopstvene ocene o istinitosti ili pogrešnosti verovanja koje analizira. Posledica toga je da mora da dođe do prihvatanja/ odbijanja razloga samih aktera. Kao primer možemo se pozvati na Mertonovo razdvajanje manifestnih i latentnih funkcija, a bilo

428

je reči i o razlikovanju emičke i etičke perspektive objašnjenja (npr. Harris 1976). Mertonova distinkcija (Merton 1957/1968), između ostalog, služi da se napravi razlika između svesnih motivacija za socijalno ponašanje i njegovih objektivnih posledica. Pomoću nje možemo da analiziramo i razjasnimo naizgled iracionalne socijalne obrasce. Poznato je iz mnogih antropoloških studija da razne socijalne prakse opstaju uprkos tome što nikad ne postižu svoju manifestnu svrhu i ova tvrdnja ne zahteva neku detaljniju obradu. Mertonov primer je sa Hopi indijancima (str. 118) koji uporno izvode svoj ples dozivanja kiše. Ovo na prvi pogled može da se opiše kao iracionalni čin, ali uvođenjem latentne funkcije postaje evidentno da opisano ponašanje ima grupnu funkciju koja je udaljena od svrhe grupe, tj. prizivanja kiše. Merton odbacuje (manifestni) razlog Hopi indijanaca za ceremoniju i zaključuje da je pravi (latentni) razlog u povećanju solidarnosti među učesnicima. On u svojoj analizi postavlja normativni kriterijum racionalnosti i na osnovu njega dolazi do objašnjenja gde latentna funkcija nije poznata ni samim akterima. Nudi se asimetrično objašnjenje, jer se odbacuju razlozi samih aktera na osnovu svog (navodno) racionalnog verovanja. Iracionalna Hopi verovanja izazvana su „misterioznim silama”, dok Mertonovo racionalno verovanje nije izazvano i ne mora da se objašnjava kauzalno. Blur razlikuje i psihološku i logičku asimetriju, što je povezano sa njegovim odbacivanjem bilo kakve evaluativne koncepcije racionalnosti, odnosno normativnog realizma. „Psihološka asimetrija odnosi se na rasuđivanje istraživača po pitanju pogrešnosti ili istinitosti verovanja koje se analizira, dok se logička asimetrija odnosi na logičke razloge koji se uzimaju kao dokazi za svako pojedinačno rasuđivanje.” (Kim 1994b: 394) Analiza Hopi ceremonije, prema Bluru, ne mora da uključuje naša rasuđivanja o istinitosti ili pogrešnosti njihovog verovanja. Ta dva tipa asimetrije za njega rezultiraju iz nametanja standarda „naše” normativne koncepcije racionalnosti i on se zadovoljava opisom Hopi ceremonije iz njihovog ugla, jer ga ne zanima naša evaluacija tih praksi.

429

Da bi jaki program bio kompletan on mora da pokaže ne samo da se naučne kontroverze mogu objasniti preko socijalnih faktora, već i da se na taj način razrešavaju i završavaju, tj. na osnovu čega i na koji način se naučnici slažu oko toga šta treba da bude usvojeno u korpus naučnog znanja kroz proces socijalnog pregovaranja. Blur i zagovornici jakog programa moraju da pokažu kako tokom vremena asimetrija (tj. promena konsenzusa) nastaje iz simetrične opozicije suprotstavljenih strana. Na ova pitanja jaki program nema odgovor. Ono što nedostaje u analizama jakog programa jeste objašnjenje procesa restrukturiranja preegzistirajuće mreže „saveznika” i „neprijatelja” preko promene verovanja individua uključenih u kontroverzu. Ostaje nam još samo da spomenemo i tezu refleksivnosti koja se u sociologiji nauke najčešće odnosi na autoreferencijalnost. Ona predstavlja ozbiljan problem, jer otežava sociologu nauke da definiše svoj predmet izučavanja nezavisno od svoje metodologije. Takođe, refleksivni odnos između subjekta i objekta otežava samoj disciplini da zauzme kritički odnos prema nauci (vidi npr. Gruenberg 1978; Lynch 2000). Preko principa refleksivnosti Blur želi da izbegne probleme samopobijajućih argumenata koji su prepreka za sve relativističke tvrdnje. Blura je on najmanje zanimao, dok Kolins negira bilo kakvu potrebu za njim. Za Blura je refleksivnost deo opravdanja naučnosti jakog programa, iako je bio svestan svih teškoća koje ona sa sobom nosi. Ako bismo prihvatili Kolinsov radikalizam i sociološki imperijalizam, svaka analiza neke epizode iz istorije nauke može biti propraćena metaanalizom i tako u beskonačni regres. Svaka naredna analiza prethodnu menja iz realističnog opisa u socijalnu konstrukciju. Ispunjenje Kolinsovih zahteva iziskuje neku vrstu mentalnog podviga koji je verovatno i psihološki nemoguć, a kamoli logički1. 1

Zbog svoje heterogenosti, sam pojam refleksivnosti veoma je problematičan u društvenoj nauci. U nekim istraživačkim programima on se posmatra kao metodološka osnova za uvećanje objektivnosti, a u nekim kao kritičko sredstvo za njeno podrivanje. Linč nudi etnometodološku koncepciju refleksivnosti „koja ne privileguje teorijsko ili metodološko stanovište preko njenog kontrastiranja nerefleksivnom antipodu.” (Lynch 2000: 26) Ona kod njega predstavlja način na koji se akcije izvode, razumevaju i inkorporiraju

430

Blurov program bi u nekoj „oslabljenoj” varijanti bio daleko manje kontroverzan i prihvatljiviji za većinu teoretičara. Njegova namera je verovatno bila da pokaže da bi sva znanja trebalo istraživati na isti način, a ne da su sva znanja ista, ali o tome se nije eksplicitno izjašnjavao. Naturalistički mehanizmi istraživanja su delovi programa koji su prihvatljivi. Blur je zaista govorio o značaju psiholoških, bioloških i socijalnih faktora, ali je uvek prenaglašavao uticaj socijalnih, smatrajući da su oni najjači i odlučujući. Pre Blura, Kvajn je zagovarao naturalističku epistemologiju, ali sa psihologističkim tendencijama (Quine 1951). Blur biologiju i psihologiju vidi kao nedovoljne za naturalističko objašnjenje znanja, jer znanje nastaje iz interakcija i zato se njegova sociološka i/ili kulturna dimenzija moraju očitavati u naturalističkom objašnjenju. Problem je kada se sociološki faktori koriste za promociju relativizma, kada se ističe njihova kroskulturna varijabilnost. Iz toga sledi zaključak da razne kulture poseduju različite tradicije znanja, što relativizuje čak i matematiku i logiku. Nakon ublažavanja jaki program ne bi bio toliko šokantan, ali ne bi bio ni jak. Kolinsova pozicija donekle se razlikuje od Blurove i ona je daleko manje prihvatljiva u originalnoj verziji. Odbacujući teze o kauzalnosti i refleksivnosti Kolins sociologu daje primat u odnosu na objašnjenje prirodnih naučnika. Preostale dve teze Kolins prihvata na metodološkom planu. Za njega istina verovanja nije deo objašnjenja naučnih kontroverzi, jer ona nije poznata u vreme kontroverze. Zato analiza nauke ne bi trebalo da obuhvata TRASP tvrdnje, tj. one o istini, racionalnosti, uspehu ili progresivnosti ideja ili koncepata. Jaki program i empirijski program relativizma se najčešće posmatraju kao direktno suprotstavljeni filozofskom realizmu, iako ta suprotstavljenost nije potpuna i jednaka u svim domenima. Sve tri orijentacije tvrde da naučna zajednica determiniše kakav je u društveno okruženje i ne želi da je izjednači sa određenom intelektualnom orijentacijom, kulturnom uslovljenošću ili političkom perspektivom. On razlikuje mehaničku, supstantivnu, metodološku, metateorijsku, interpretativnu i etnometodološku refleksivnost. Neke od njih mogu da se podele na podvrste (vidi str. 27–34).

431

prirodni svet. Realisti taj proces opisuju kao proces odstranjivanja, tj. eliminacije socijalnih i kulturnih faktora, koji bi u idealnom slučaju bili u potpunosti uklonjeni. Kolins realizam vidi kao razuman stav naučnika u praksi, ali ga istovremeno vidi i kao neostvarivi ideal. Ukoliko on samo malo greši, realisti su u pravu, a samo malo preterani realizam opravdava EPOR. U poglavlju o akteru i mreži videćemo da na osnovu ovih sličnosti između realizma i konstruktivizma Latur i Kalon odbacuju i jednu i drugu opciju. Za razliku od većine realista, Blur i Kolins ne govore o normativnosti, tj. kako bi trebalo praktikovati nauku, već samo kako se ona praktikuje. Blur za najveće postignuće konstruktivizma smatra finitizam. O svemu se može pregovarati i sve što se prihvati ima karakter društvene institucije (Bloor 1976). Veoma bitni problemi koji igraju veliku ulogu u konstruktivističkoj sociologiji nauke su problem nedovoljne empirijske potkrepljenosti i problem nesamerljivosti. Problem nedovoljne empirijske potkrepljenosti govori o tome da postoji beskrajno mnogo logički mogućih teorija koje dati empirijski podaci u jednakoj meri podržavaju. Iz ovoga se često izvlače zaključci da odluke koje naučnici donose nisu zasnovane na racionalnim odlukama. Uzroci za njihove odluke nalaze se negde drugde. Kako Blur navodi, „teorijska komponenta znanja je socijalna komponenta.” (str. 13; detaljnije vidi Bloor 1984b) Jaki program je i danas veoma aktuelan u sociologiji i filozofiji nauke, o čemu svedoče debate iz poslednjih godina, ali one ne donose mnogo toga novog, tako da ćemo ih samo ukratko predstaviti. Jedna od poznatih kritika potiče od Kempa (2003, 2005, 2007), a druga od Toša (Tosh 2006, 2007). Kemp je u prvom radu (2003) govorio o Blurovom monizmu. Monističke pretenzije jakog programa tiču se razmatranja ujedinjenja instrumentalne adekvatnosti i socijalnih interesa u objašnjenju razvoja naučnog znanja. Videli smo da je u filozofiji nauke dominantan dualistički pristup, gde se pitanja interesa razdvajaju od pitanja adekvatnosti. Monizam jakog programa ne pravi razliku između želje za ostvarivanjem socijalnih interesa i želje za postizanjem adekvatnih verovanja. Posvećenost zasnovana na interesima jednaka je posvećenosti zasnovanoj na instrumentalnoj adekvatnosti.

432

U drugom radu Kemp (2005) kritikuje Blurov idealizam, a nastavlja se na debatu između Suzan Hak i Blura (Haack 1996; Bloor 1996). Idealizam se u ovoj debati odnosio na pretpostavku da prirodni objekti nemaju egzistenciju nezavisnu od naučnog znanja. Blur smatra da jaki program izbegava idealizam zato što prihvata da su naučni koncepti različiti od objekata u prirodnom svetu i da procesi autoreferentnosti nude osnovu za spoljašnju referentnost objekata u prirodnom svetu. Kemp Blurovu poziciju vidi kao slabi idealizam, jer Blur snažnu idealističku poziciju izbegava time što prihvata razliku između koncepta i objekta. Prema njegovom shvatanju društvene institucije omogućavaju značenje i sadržaj naučnim konceptima. On priznaje postojanje i samim objektima i prirodnu stvarnost vidi kao nezavisnu, kao entitet koji nije socijalno konstruisan. Ljudi konstruišu koncepte, a ne njihove stvarne ili imaginarne objekte. Menjanje socijalnih verovanja menja koncept, ali ne i objekt koncepta (kritiku po ovom pitanju Bluru će uputiti i Latour 1999). Blurovo autoreferencijalno objašnjenje sadržaja koncepata nije usklađeno sa shvatanjem spoljašnje referentnosti. Zbog toga mu se može pripisati verzija slabog idealizma. Autoreferentnost ne može na adekvatan način da objasni povezivanje naučnih koncepata i prirodnog sveta. Blur je u svom odgovoru na „skorašnje kritike jakog programa” eksplicitno negirao tačnost kritika koje se pripisuju, pre svega, njemu, Barnsu, Šejpinu i Šaferu, o jednakoj validnosti raznih verovanja (Bloor 2007: 213n4; vidi takođe i Fehér 2007). Bluru se ne mogu prebaciti antinaučne tendencije u smislu protagonista Naučnih ratova. On je naturalista koji u potpunosti prihvata nauku i njene metode i spreman je da se suoči sa posledicama tog stava. Edinburškoj školi se ipak može pripisati pogreška parcijalne deskripcije: „Nauka je socijalna aktivnost, što znači da se mora objasniti sociološki”. (Laudan 1981a: 194) Činjenica je da je nauka socijalna aktivnost, kao i to da se naučnici obučavaju unutar društva, ali to ne garantuje da se svi delovi nauke mogu najbolje razumeti preko sociologije. Nauka nije isključivo socijalni fenomen, jer je sociološki koliko i psihološki, ako joj dodamo i ulogu spoznaje i percepcije. Na sličan način može da se kaže i da je ekonomska, politička i biološka aktivnost.

433

6. Teorije interesa i uticaj etnometodologije i analize naučnog diskursa na izučavanje nauke Nakon nekoliko decenija benignog zapostavljanja, sadržaj nauke je još jednom došao pod strogi pogled sociologije znanja. Aberantni marksisti, strukturalisti, habermasovci, „arheolozi znanja” i razni ostali počeli su da tvrde (ili ponekad da pretpostavljaju, pretežno bez argumenta) da možemo da ponudimo sociološko objašnjenje zašto naučnici prihvataju bukvalno sva specifična verovanja o svetu koja prihvataju. I više od ovog, obično se tvrdi da samo preko sociologije (ili njenih srodnika, antropologije i arheologije) možemo da se nadamo da ćemo steći „naučno” razumevanje same nauke. [Laudan 1981a: 173; kurziv u originalu]

Pre nego što detaljnije prikažemo teorije interesa u sociologiji naučnog znanja ukratko ćemo se osvrnuti na još dve struje koje se sa njima ponekad podudaraju. U pitanju su etnometodološka izučavanja nauke i analiza naučnog diskursa. To ćemo učiniti preko radova Garfinkela i Linča iz etnometodologije i radova Malkeja i Gilberta za analizu diskursa. Do sada smo nekoliko puta govorili o problemu racionalnosti. Garfinkel je svoje shvatanje formulisao pod direktnim uticajem Šica (vidi Schuetz 1943; šire o problemu racionalnosti izvan nauke vidi Škorić 2006b). Program njegove discipline zahteva da sociolog na naučni način opiše svet koji kao problematične fenomene uključuje, ne samo akcije druge osobe, već znanje druge osobe o svetu. Kao rezultat, sociolog ne može da izbegne neke radne odluke po pitanju raznih fenomena na koje se misli pri upotrebi termina „racionalnost.” [Garfinkel 1960: 72; kurziv u originalu]

U vreme kada je Garfinkel pisao tekst jedna od najprihvatljivijih definicija racionalnosti bila je ona koja se ticala „empirijske adekvatnosti sredstava” (str. 72n1). Sociologija se bavi i neracionalnošću ljudskih akcija i zato on problem racionalnosti smešta u empirijsku stvarnost i želi da istraži razna racionalna obeležja ponašanja i uslove socijalnog sistema pod kojima se ona

434

javljaju. Garfinkel ova ponašanja naziva „racionalnostima”. U pitanju su: (1) kategorizacija i upoređivanje (osoba traga za raznim okvirima komparacije i kategorizacije u svakodnevnom životu); (2) greška koja se toleriše (stepen usklađenosti između opservacije i teorije može da varira); (3) potraga za „sredstvima” (tiče se upoređivanja raznih sredstava za postizanje ciljeva u različitim i sličnim situacijama); (4) analiza alternativa i konsekvenci (racionalnost se ponekad tiče anticipacije mogućnosti); (5) strategija (karakter strategije akterovih anticipacija); (6) briga za „tajmingom” (tiče se mogućih ishoda koji mogu da se jave u vremenu); (7) predvidivost (cilj je redukcija „iznenađenja”); (8) proceduralna pravila (na osnovu kojih osoba odlučuje o ispravnosti svojih rasuđivanja, zaključivanja, percepcija i kategorizacija. Ova pravila definišu saznanje stvari oko nas i mogu se podeliti na kartezijanska i tribalna); (9) izbor (pod racionalnošću se često podrazumeva svesnost osobe o izboru ili samo vršenje izbora); (10) osnove izbora (racionalna osnova može da bude naučni korpus informacija, znanje individue, strategije akcije, retrospektivna interpretacija sadašnjih ishoda, tj. istorizacija ishoda); (11) usklađenost odnosa cilja i sredstava sa principima formalne logike (osoba planirani tok akcije može da tumači kao uređene korake pri rešavanju problema); (12) semantička jasnost i različitost/specifičnost (kao racionalnija smatra se akcija osobe koja ima želju za razjašnjenjem konstrukata koji sačinjavaju definiciju situacije i razmatranje njihove spojivosti sa značenjima koja potiču od terminologije drugih individua, a kao manje racionalno ponašanje smatra se ono koje upražnjava akter koji na ovo obraća malo ili nimalo pažnje); (13) jasnost i različitost/specifičnost „sami za sebe” (ovi procesi mogu da budu sami sebi svrha);

435

(14) saglasnost definicije situacije sa naučnim znanjem (racionalno ponašanje ovde označava podređivanje sopstvenog znanja naučnom). Stavke od 11 do 14 Garfinkel naziva „naučnim racionalnostima”. One su stabilne osobenosti akcija i neka vrsta „ideala koje je moguće sankcionisati”, ali samo u slučaju akcija koje su rukovođene stavom naučnog teoretisanja. U svakodnevnom životu akcije karakteriše odsutnost ovih racionalnosti i naši racionalni izbori ne zadovoljavaju kriterijume naučne racionalnosti. Pod uticajem Šica Garfinkel predlaže da „sociolozi prestanu da tretiraju naučne racionalnosti kao metodološko pravilo za interpretiranje ljudskih akcija.” (str. 79–80) U etnometodologiji osobenosti racionalnosti nisu metodološki princip za interpretaciju aktivnosti. Zato se ističe da je rutina veoma važna osobenost racionalne akcije svakodnevnog života (tj. principa realnosti). Veoma bitna obeležja etnometodologije su refleksivnost diskursa i indeksičnost ekspresija koje su veoma blisko povezane. Kod Garfinkela (1967) indeksičnost se odnosi na aspekte objašnjenja koji nastaju iz činjenice da su obeležja socijalno organizovanih prilika za njihovu upotrebu. Tu se ogleda uticaj Huserla koji je govorio o ekspresijama čiji smisao ne može da se razume bez znanja o svrsi korisnika ili konteksta upotrebe (Barnes and Law 1976). Etnometodolozi nisu zainteresovani za istinitosnu vrednost, jer su za njih ekspresije indeksične kada „njihova značenja zavise od određenog konteksta njihove upotrebe i kada su kontinuirano pregovarana od strane aktera na osnovu onog što ’svi znaju.’” (str. 224) Sa ovom pretpostavkom se slaže Barns (vidi i Barnes 1985) u čijem radu je uočljiv izvestan uticaj etnometodologije. Za njega su sve ekspresije, bez izuzetka, indeksične. Takvo shvatanje naučne deskripcije vidi kao kontekstualno zavisne od pretpostavki koje se uzimaju zdravo za gotovo i na ovaj način društvo prethodi racionalnosti. Najpoznatiji etnometodološki rad iz sociologije nauke je o optički otkrivenom pulsaru (Garfinkel et al 1981)1. Početkom 1

„Moram priznati, ne znam čijoj se hrabrosti više divim: profesora Garfinkela jer se izložio grupi filozofa društvene nauke; ili onih filozofa pošto su se izložili radikalnom pristupu i opasnim idejama profesora Garfinkela; ili

436

1969. godine otkriven je pulsar od strane četiri naučnika i tokom nekoliko narednih večeri (od 18. do 23. januara) oni su snimali svoje konverzacije i zapažanja. U pitanju je veoma zanimljiva analiza naučnog diskursa koja ukazuje na to da etnometodološka filozofija nauke nije normativna, jer ne uspostavlja pravila kako bi naučnici trebalo da se ponašaju da bi bili racionalni ili naučni. Trake i transkripti su omogućili autorima da uoče neke nove momente u izučavanju naučnog rada. U dotadašnjim studijama nauke autori razlikuju studije koje su o radu naučnika, koje su daleko češće, i studije njihovog rada. Konstruktivistički element etnometodologije nauke uočljiv je na primeru samog pulsara. Autori na osnovu lokalne istoričnosti rada fizičara pulsar nazivaju „kulturnim objektom”. Materijalni sadržaj astronomske „stvari” je zadržan, ali otkriven je „kulturni”, a ne „fizički” ili „prirodni” objekt. Astronomske specifikacije su tako posledica lokalno proizvedene i lokalno shvaćene uređenosti prakse naučnika. Analiza naučnog diskursa, poput etnometodologije, predstavlja prvenstveno empirijski pristup koji se fokusira na detalje raznih naučnih „tekstova”, uključujući formalne i neformalne spise i transkripte razgovora među naučnicima. U ovom pogledu veoma je slična etnometodologiji. Malkej i Gilbert su u komentaru Gijerinovog rada (Gieryn 1982; Mulkay and Gilbert 1982b) kritikovali njegovu podelu, smatrajući da je osnovna podela autora u sociologiji nauke na „analizu naučnog diskursa” i „ostalo”. Poput Blura i Barnsa, Malkej klasičnim sociolozima zamera što su nauku posmatrali kao „specijalni sociološki slučaj jer ima specijalni epistemološki status.” (Mulkay 1979: 2) Zbog ovakvog načina razmišljanja analiza naučnog znanja je ostavljana istoričarima ideja i filozofima nauke. Ovde se analiza diskursa razlikuje od Garfinkelovog shvatanja koji je nauci pridavao povlašćeni status, na čemu su mu zamerali naročito Knor-Cetina i Latur i Vulgar, što ćemo videti na primeru njihovih antropoloških studija nauke. Malkej svoju kritiku upućuje principu uniformnosti (vidi str. 1–29 o njegovom prikazu klasične sociologije znanja i nauke). svima njima jer su me zamolili da komentarišem njegov rad.” (Holton 1981: 159)

437

Taj princip, prema njegovom mišljenju, ne karakteriše svet oko nas, već je „aspekt metoda naučnika za konstruisanje njihovih objašnjenja o tom svetu.” (str. 29) Zbog toga ne može da se koristi kao osnova za generalizacije prirodnih nauka o prirodnom svetu. Uspešnim teorijama koje su dolazile do novih posmatranja i novih činjenica o fizičkom svetu pridavana je određena intelektualna autonomija u odnosu na analitičku shemu koja ih je stvorila. Prema standardnom shvatanju sociologija ne može ništa da kaže o sadržaju naučnog znanja, „jer se smatralo da su zaključci nauke determinisani fizičkim, a ne socijalnim svetom.” (str. 60; kurziv u originalu) Malkej kritikuje razlikovanje teorijskih i opservacionih pojmova i pokušava da pokaže kako svi pojmovi stiču svoje značenje preko lokacije u okviru koncepata i propozicija. To znači da nijedna činjenična tvrdnja nije teorijski neutralna. Njihova provera ne može da se izvrši van analitičke sheme naučnika, jer bi time koncepti izgubili značenje. Zbog svega ovoga Malkej odbacuje „standardno shvatanje” prema kojem su činjenični stavovi nauke nezavisni od teorije i stabilni prema pitanju značenja. Tako činjenični stavovi o svetu postaju podložni ispravljanju i revidiranju, njihova povezanost sa svetom postaje problematična i posredovana teorijskim pretpostavkama, a značenje podložno promenama kako se i sam analitički okvir razvija. Malkej prihvata ove postulate, ali negira da je značenje činjeničnih propozicija determinisano totalitetom zakona i pravila primenjivanja koji pripadaju korpusu pretpostavki nauke datog vremena. Drugim rečima, kohezivnost i međupovezanost naučnog znanja previše je naglašena i pogrešna, jer nauka nije izgrađena na neutralnim činjenicama i njen rast nije linearan. Povodom statusa posmatranja u nauci Malkejevo shvatanje je veoma blisko ostalim konstruktivistima. U tradicionalnoj filozofiji ono se posmatra kao pasivan proces. Konstruktivisti kritikuju to stanovište i posmatranje karakterišu kao izrazito aktivan proces kojim mi delujemo na svet, a ne radi se o pukom delovanju sveta na nas. Iz toga proizilazi da je posmatranje pod velikim uticajem jezika. Taj uticaj je kod njih od suštinskog značaja. „Ukratko, suprotno standardnom shvatanju, čini se da

438

naučno znanje nije stabilno po pitanju značenja, nije nezavisno od socijalnog konteksta i nije potvrđeno primenom opšteprihvaćenih procedura verifikacije.” (str. 59) Malkej ne vidi ništa u fizičkom svetu što bi moglo da utiče na zaključke naučne zajednice. U trivijalnom smislu on vrši uticaj, ali taj uticaj je posredovan značenjima koja stvaraju naučnici u svojim pokušajima interpretacije sveta. Interpretacija je pod konstantnom revizijom promenljivog značenja koje je pod uticajem socijalnog konteksta. „Ako se ovo shvatanje, koje je centralno novoj filozofiji nauke, prihvati, nema alternative nego da produkte nauke smatramo socijalnim konstrukcijama kao i sve druge kulturne produkte.” (str. 61; kurziv dodat) Ovakvim stavom brišu se sve razlike između naučne i socijalne misli i otvara se mogućnost sociologiji (naučnog) znanja da analizira sadržaj naučnih teorija. Malkej i Gilbert (Mulkay and Gilbert 1982a: 173) tradicionalni diskurs sociologije nauke nazivaju empirističkim, koji naučno verovanje predstavlja kao da relativno neproblematično sledi iz eksperimentalnih činjenica. Pet osnovnih pretpostavki ovog diskursa su sledeće: (1) govornik je u stanju da prepozna eksperimentalne činjenice; (2) tačno naučno verovanje je determinisano činjenicama koje su po sebi nezavisne od teorija; (3) ne može biti više od jedne tačne teorije; (4) netačno verovanje je izazvano nekognitivnim uticajima; (5) tačno verovanje je od tih uticaja nezavisno. Oni naučnicima zameraju na ovoj asimetriji i naglašavaju kako se u nauci tačno verovanje tretira kao normalno stanje koje ne zahteva neka posebna socijalna objašnjenja, dok se greška uvek predstavlja kao posledica upliva nenaučnih interesa „koji su iskrivili naučničko razumevanje prirodnih fenomena.” (str. 166) „Asimetrično objašnjenje greške je mehanizam preko kojeg naučnici čine da njihove akcije deluju kao da predstavljaju tradicionalnu koncepciju naučne racionalnosti i tako čuvaju uobičajeno prihvaćenu sliku nauke.” (str. 166) Ove zamisli su slične kao i Blurove o kojima smo detaljnije govorili. Neke ideje Garfinkela Barns je smatrao prihvatljivim, ali i pored velikih sličnosti i sa Blurovim programom on je najpoznatiji po isticanju značaja interesa u nauci. Pored njega, spomenućemo i

439

najpoznatije studije slučaja čiji autori su Šejpin, Šafer i Makenzi. Verovatno najveći problem jeste to što ovi teoretičari nisu jednako definisali socijalne interese, tako da ne postoji studija slučaja koja bi ih sve jasno predstavljala. Značaj ove orijentacije ka društvenim interesima jeste u tome što je tu prvi put temeljno sprovedena treća tačka Kolinsovog programa. Radi se o pitanju makrosocioloških procesa koji utiču na ishod kontroverzi, ali videćemo da ono nije rešeno na zadovoljavajući način. Na prvi pogled čini se da je veoma lako razumeti povezanost između verovanja i interesa. U svakodnevnom životu ljudi najčešće veruju u stvari koje im odgovaraju, bez obzira na stvarnu iskrenost ili puke racionalizacije. Verovanja legitimišu interese, a interesi podržavaju potkulture gde verovanja nastaju. Teorija socijalnih interesa je (neo)marksistička, sa korenima kod Marksa i Lukača, a najpoznatiji predstavnik je Habermas (vidi Barnes 1977). Tu leži najveća razlika između Blura i Barnsa, jer je na Blura najveći uticaj izvršio Dirkem. Prema Barnsovoj teoriji znanje se sastoji „od prihvaćenog verovanja i javno dostupnih zajedničkih predstava. Sociolog se bavi naturalističkim razumevanjem onog što ljudi smatraju znanjem, a ne evaluativnim procenama o tome šta zaslužuje da se smatra znanjem; njegova orijentacija obično je drugačija od one filozofa ili epistemologa.” (str. 1) Kao i Blur, i on je holista i relativista po mnogim pitanjima. Obojica kritikuju tradicionalno objašnjenje znanja kao produkta izolovanih individua, gde se pretpostavlja da se stvarnost saznaje pasivno, kao da govori za sebe i da je percepcija tih individua nezavisna od njihovih interesa. Znanje nije produkovano od strane pasivno percipirajućih individua, već socijalnih grupa u interakciji koje vrše određene aktivnosti. Ono se procenjuje komunalno, a ne od strane izolovanih individua. Njegovo nastajanje ne može se razumeti preko psihologije, već se mora objasniti preko pozivanja na socijalni i kulturni kontekst u kojem nastaje. Njegovo održavanje nije samo stvar toga kako se odnosi prema stvarnosti, već takođe i kako se odnosi prema ciljevima i interesima koje društvo poseduje usled svog istorijskog razvoja. Prikladni konkretni model koji integriše ove razne teme može da se omogući preko razmatranja znanja

440

društva kao analognog njegovim tehnikama ili njegovim konvencionalnim oblicima umetničke ekspresije, od kojih se oba mogu razumeti kao kulturno transmitovani i kao sposobni za modifikaciju i razvoj koji odgovara određenim zahtevima (str. 2). Ovim znanje dobija jednu istorijsku dimenziju, ali u relativističkom smislu. „[R]ast znanja ne bi trebalo shvatati kao rezultat nasumičnog učenja o stvarnosti, već kao korelat istorijskog razvoja procedura, kompetencija i tehnika, relevantnih u raznim stepenima, za ciljeve kultura ili potkultura.” (str. 6)1 Kada govori o pitanju socijalnih interesa i ideologiji, Barnsova direktna inspiracija je marksizam. Evropsko idealističko krilo marksizma zastupa stav suprotan pozitivizmu, koji promoviše ideju da postoji striktna odvojenost činjenica i vrednosti, gde se objektivno znanje u tolikoj meri naglašava da se čini kao da je saznajući subjekt isključen iz epistemičkih procesa. Socijalna i istorijska dimenzija u potpunosti su zapostavljene i zastupa se neka vrsta „atomističkog koncepta validacije”. Barns i sam priznaje da je etiketa „pozitivizam” dosta konfuzna, ali ne objašnjava detaljnije njegove karakteristike, već nudi jednu isuviše opštu sliku sa kojom se ne bi složio verovatno nijedan pozitivistički autor. Poput Blura, Barns je naturalista koji kritikuje teleološko shvatanje znanja. Naturalističko shvatanje znanja je ono koje ga razumeva preko preegzistirajućih kulturnih elemenata i trenutnih uzroka, a teleološko je ono koje znanje posmatra preko budućih stanja. Zato Barns ističe kako kompletno znanje stvarnosti nije moguće i po tom pitanju on se zalaže za instrumentalizam i socijalnu održivost znanja. Znanje je instrumentalno jer se generiše i ocenjuje na osnovu prethodnih interesa koji za cilj imaju predviđanje i kontrolu. Ono je i normativno, jer se održava konsenzusom zajednice, a o njemu se odlučuje i zato nema nužno veze sa racionalnošću. Stanovište progresivnog realizma za njega nije održivo. 1 „[J]učerašnje ontologije imaju . . . tendenciju da postanu sutrašnje instrumentalno adekvatne predstave. . .” (Barnes 1977: 6) Nešto kasnije Barns kaže sledeće. „[J]učerašnja ’ideologija’ često se neprimetno transformiše u današnju ’nauku.’” (str. 42)

441

U pokušaju kritike pozitivista Barns zapada u veoma zanimljiv non sequitur argument. On tvrdi, kada bi pozitivističke teorije o odnosu znanja i objekta saznanja bile tačne, da bi bio moguć samo jedan korpus znanja na osnovu racionalne percepcije stvarnosti. Ako je za njega znanje produkt kulturnih resursa, onda on mora da objasni zašto zastupnici istih interesa ili ljudi koji dele zajedničko istorijsko i kulturno nasleđe često nemaju iste teorije. Problem o kojem Barns govori daleko je kompleksniji od toga kako ga on predstavlja. Niti je saznanje proces koji uključuje direktan i neposredovan odnos između epistemičkog subjekta i objekta, niti je ono pod isključivim uticajem kulturnog i istorijskog nasleđa. Ovo su samo dva izuzetno ekstremna shvatanja koja verovatno niko ne zastupa u praksi, jer preko njih nije moguće adekvatno objasniti naučno znanje. O mogućim rešenjima bilo je reči u poglavlju o ideologiji i vrednostima. Kulturna i istorijska determinisanost znanja Barnsu omogućava opravdanje relativizma. Znanje nikad nije nezavisno, već je pod direktnim uticajem socijalnih procesa i time Barns modifikuje teoriju korespondencije. „[Z]nanje nije sačinjeno od činjenica koje korespondiraju sa pojavnošću; ono je uvek skup datih teorija koje se evaluiraju u onoj meri u kojoj korespondiraju sa moćima i mehanizmima koji konstantno deluju u svetu i time suštinski sačinjavaju stvarnost.” (str. 22) Barns je svestan činjenice da ne postoji epistemološka ekvivalencija raznih znanja (shvaćenih u njegovom i Blurovom smislu), već samo sociološka. Njihov metodološki imperativ jeste da se ne dopusti evaluacija verovanja1. Zato je kod Barnsa bitan koncept prirodne racionalnosti (Barnes 1976). Prirodna racionalnost je način na koji ljudi razmišljaju, a ne onaj na koji bi idealno trebalo da razmišljaju. Kada ljudima imputiramo neke kognitivne karakteristike da bismo pokušali da razumemo i objasnimo kako oni misle, mi artikulišemo teoriju prirodne racionalnosti. Prirodna racionalnost se razlikuje 1 Barns eksplicitno potvrđuje da u njegovom radu postoje analogije između nauke i alternativnih interpretacija prirode, što znači da je nauka samo još jedan kulturni oblik, ali isto tako sasvim jasno ističe da nigde nije izjavio „da su naučnici iracionalni ili čak neracionalni.” (Barnes 1984: 113)

442

od evaluativne, jer se ova druga zasniva na kulturnim konvencijama. „[Z]ašto bismo očekivali da strane kulture održavaju, na primer, ono što Poper zove ’pravilima igre emprijske nauke’, više nego što bi se očekivalo da održavaju pravila ragbija?” (str. 118) Evaluativna i prirodna racionalnost odnose se na različite svrhe i Barns smatra da ih ne treba brkati. Naturalističke teorije uzročnosti ne treba da objasne zašto svet nije onakav kakav bismo mi voleli da bude, već da objasne „devijacije” od osnove koja je zamišljena naturalistički. Antropolozi su se često bavili racionalnošću koja karakteriše „primitivne” kulture. Razne navodne iracionalnosti u tim kulturama obeležavane su kao magija ili nešto slično. Barns se zalaže za odbacivanje tih termina i analiza, jer se u njima ogleda naša kultura, a ne naša racionalnost. Krajnje implikacije za antropologiju i sociologiju su sledeće: „[V]arijacije u institucionalizovanim verovanjima koja se nalaze kod predaka, stranaca i devijanata trebalo bi da se tretiraju kao kulturne varijacije, a ne kao razlike u osnovnoj prirodnoj racionalnosti. . .” (str. 123) U domenu sociološkog istraživanja nauke ovaj princip predstavlja suprotnost tradicionalnom shvatanju da je prirodna nauka izuzetno racionalna aktivnost koju sociologija znanja ne može da izučava. Barns nauku vidi kao jednu od mnogih kulturnih institucija i želi da pokaže koliki je značaj koncepta prirodne racionalnosti u društvenim naukama. Preko njega mišljenje u svim društvima počinje da se posmatra kao prirodno racionalno i time nestaje problem objašnjenja iracionalnih verovanja. Varijacije u verovanjima postaju deo kulturnih varijacija i „sva verovanja u svim kulturama postaju ekvivalentna za sociologa.” (str. 125; kurziv dodat) O ekvivalenciji, tj. simetriji, bilo je reči kod Blura. Barns se posebno bavio problemima ideologije i imputacije (Barnes 1977). Za ideološki determinisana verovanja kaže se da su ona koja su „stvorena, prihvaćena ili održavana u njihovom određenom obliku, samo zato što se odnose na određene društvene interese.” (str. 27) Ti interesi su uzroci verovanja. Znanje je ideološki determinisano ukoliko je stvoreno, prihvaćeno ili održavano preko skrivenih, nepriznatih, nelegitimnih interesa. Ono ne mora da bude iracionalno održavano. Njega je najbolje posmatrati

443

kao prirodno racionalan odgovor na potrebu za legitimitetom, a to se postiže raznim socijalnim procesima. Barnsova teorija dobija jasne obrise teorije interesa, na šta se nadovezuje problem imputacije. On se odnosi na to „[d]a li i kako se misao ili verovanje može pripisati socijalnim klasama ili drugim formacijama, kao posledica njihovih partikularnih interesa. . .” (str. 45) I ova ideja potiče od marksista. Barnsova pozicija po ovom pitanju je izuzetno interesantna. Za njega povezanost između interesa i znanja nije interna, odnosno logička. On samo tvrdi da interesi utiču na „konstrukciju znanja preko dostupnih kulturnih resursa na načine koji su specifični određenim vremenima i situacijama i njihovim sveukupnim socijalnim i kulturnim kontekstima.” (str. 58) Što se tiče odnosa između društvene strukture i znanja, on prihvata tezu da su neki interesi strukturalno generisani i da ih je u konačnom smislu moguće pripisati socijalno-strukturalnim kategorijama. Ne prihvata teoriju po kojoj postoji direktna povezanost između interesa i klasa ili nekih drugih kategorija. Za Barnsa se veoma često vezuje i problem finitizma koji može da ima razne oblike, a svi oni otvaraju mesto za socijalnu uzročnost. Ukoliko su teorije zaista nedovoljno empirijski potkrepljene, onda je (navodno) izbor među njima refleksija društvenih interesa i ne može da bude racionalan. Apsolutna ekstenzija koncepata najčešće nije moguća, tako da se otvara mogućnost za konvencionalne odluke koje su posledica socijalnih interesa. Suština finitizma jeste da se ukazuje na ograničenu prirodu našeg iskustva. Nedovoljna empirijska potkrepljenost teorija, nesamerljivost i konvencionalizam predstavljaju zajedničke teme finitizma. U gotovo svim konstruktivističkim tekstovima (najšire shvaćenim) javlja se implicitna ili eksplicitna potvrda teze o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti teorija. Autori ovih tekstova tvrde da konačan broj podataka „tačno” može da objasni beskonačno mnogo teorija. Međutim, ako je to tačno, zbog čega naučnici uopšte biraju teorije. Ako podaci ne utiču na sadržaj teorije, onda taj izbor ne može da bude racionalan. Racionalan izbor je onaj koji je zasnovan na dostupnim dokazima, a konstruktivisti uzrok izbora lociraju u socijalnim uzrocima. Po ovom pitanju se slažu i Blur, Barns, Kolins i Malkej. Malkej (Mulkay 1979) nauku

444

vidi kao interpretativnu delatnost, gde je priroda fizičkog sveta socijalno konstruisana i zato su nauka i njeni produkti socijalne konstrukcije. Danas verovatno nijedan teoretičar ne bi rekao da naučnici biraju istinitu teoriju samo na osnovu empirijskih dokaza. Pitanje naučne racionalnosti daleko je složenije. Ukoliko ona i postoji, sastoji se od odabira najbolje dostupne teorije u odnosu na rivalske teorije, na osnovu dostupnih dokaza. Istorijski gledano, prema Braunovom mišljenju (Brown 1989), stvarni izbori su se dešavali između ptolomejske i kopernikanske teorije, Njutnove ili Ajnštajnove, klasične i kvantne fizike itd. U ovim najpoznatijim slučajevima empirijski podaci su zaista izdvajali jednu teoriju kao bolju u odnosu na drugu. Ipak, moguće je da se ponekad jave i empirijski ekvivalentne teorije, kada pitanje o odabiru teorije postaje daleko komplikovanije. Braun podseća na primer Poenkareovog shvatanja geometrije prostora koji je isticao da se za fizički prostor može reći da ima ovakvu ili onakvu geometrijsku strukturu (euklidovsku ili neeuklidovsku), samo relativno u odnosu na određeni način merenja dužine. To znači da pre odabira metoda merenja prostor nema geometriju i da je geometrijska struktura prostora konvencija, pošto zavisi od arbitrarnih načina merenja. Nezavisno od toga da li je Poenkare bio u pravu ili ne, ovde se radi o stavu koji naučnici zauzimaju kada su suočeni sa pravom nedovoljnom potkrepljenošću. Poenkare je mislio da svi mogući podaci jednako potvrđuju bilo koju geometriju. Zato je izbor smatrao arbitrarnim. Postpozitivistički filozofi nauke (npr. Kuhn 1962/1970) su naglašavali da je posmatranje pod velikim uticajem teorije, što znači da mi vidimo i opisujemo kroz neku teoriju. Ovo je veoma važno za problem nesamerljivosti. Umesto da nastane situacija gde teorije T i T’ impliciraju dve izjave o posmatranju, P i ne-P (gde bismo mogli da proverimo ove tvrdnje i utvrdimo koja je tačna), imamo situaciju gde T i T’ impliciraju P i P’ i situaciju nesamerljivosti. Da li je baš uvek u istoriji nauke izbor bio komparativan i ovako jednostavan? Braunovo opovrgavanje konstruktivističkog shvatanja teze o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti može da se dopuni (Okasha 2000). U stvarnim primerima nije uvek slučaj

445

da empirijski podaci izdvajaju jednu teoriju. Kao što smo videli na primeru Pastera, krucijalni eksperimenti su izuzetno retki u nauci (ukoliko uopšte i postoje), jer je daleko češći slučaj da dokazi podjednako odgovaraju svim rivalskim teorijama. Tako, na primer, Kopernikova teorija (ali ne i kopernikanska) nije nudila prediktivna poboljšanja u odnosu na ptolomejsku. Braun je u pravu kada kaže da su empirijski podaci kasnije išli u prilog Kopernikovoj teoriji, ali pitanje je kako se mogu objasniti rane konverzije (Keplerova, Galilejeva i sl.). Slično važi i za sukob njutnovske i relativističke mehanike. Nakon 1905. godine specijalna teorija relativiteta brzo je postala prihvaćena unutar naučne zajednice uprkos Lorencovoj i Ficdžeraldovoj teoriji koja je mogla jednako dobro da inkorporira rezultate Majklsonovih i Morlijevih rezultata. Ovde je opet jasno da je Ajnštajnova teorija bila prihvaćena u vreme kada su dostupni podaci bili saglasni sa alternativnom teorijom. Na osnovu ovog, Braunov argument implicira sledeće – ukoliko naučnik odabere jednu teoriju uprkos tome što su dokazi kompatibilni sa alternativom potrebno je sociološko objašnjenje konverzije. U ovakvim slučajevima Braunova kritika ne pogađa jaki program. Zato je potrebno objasniti formiranje konsenzusa u nauci, a to je pitanje na koje ni mertonovski ni konstruktivistički programi nemaju zadovoljavajući odgovor. Donald Kembel (Campbell 1989) je Bluru, Barnsu i Kolinsu zamerao što ne nude eksplicitni sociološki model učenja jezika i da zbog toga ne uspevaju da objasne kako prirodni svet doprinosi promeni verovanja naučnika. Blur se u odgovoru na Kembelovu kritiku (Bloor 1989) poziva na mrežni model koji prema njegovom mišljenju može da objasni razna ponašanja naučnika, čak i izbor teorije. Opštije pitanje koje je u igri upravo jeste ono oko uloge prirodnog/socijalnog sveta u izboru teorije (Kim 1992). Mrežni model učenja jezika koji koriste Blur i Barns kao epistemološku osnovu jakog programa ima dve glavne komponente – princip koherentnosti i princip korespondentnosti. Taj model uzima u obzir ulogu prirodnog sveta u konstrukciji sistema znanja, ali ga u praksi Barns i Blur ne sprovode. U istorijskim primerima koje su obrađivali oni su namerno naglašavali ulogu koju igra

446

samo jedna od dve osnovne komponente modela, a to je uslov koherentnosti. Druga komponenta modela (empirijska posmatranja) je zapostavljana. Ovakva, ontološki nihilistička sociologija nauke (Campbell 1989), nije u stanju da ponudi prihvatljiv kauzalni scenario o promeni teorije u nauci. Kembelovo shvatanje jezika je evolucionističko. Ljudi su produkt prirodne selekcije, što implicira da su im urođene određene spoznajne karakeristike. On ističe da postoje selekcioni pritisci koji potiču od fizičkog okruženja koji nam „govore” kako da razumevamo prirodu. Ovaj model se razlikuje od Sapirovog, gde je uloga prirodnog sveta veoma mala, o čemu je bilo reči. Barns (Barnes 1981a) alternativne sisteme klasifikacije, poput Blura, vidi kao konvencije. U pitanju su institucije koje se održavaju socijalnim mehanizmima. Svi sistemi empirijskog znanja su totalne konvencije, jer se značenje kreira preko sistema upotrebe. U ovoj teoriji veliku ulogu imaju i socijalni interesi. Ljudi egzistiraju u izuzetno kompleksnoj fizičkoj sredini koje su svesni i gde se učenje odigrava tokom recepcije kompleksnih inputa informacija preko „iskustva” ili „sveta” ili „stvarnosti” ili bilo kog termina koji favorizujemo. Drugo, učenje uvek započinje unutar socijalnog konteksta; naučiti da se klasifikuje znači naučiti da se koriste klasifikacije neke zajednice ili kulture, a to uključuje interakciju sa kompetentnim pripadnicima kulture. [str. 305]

Deca su nekompetentni akteri koji stupaju u interakcije sa kompetentnim odraslim pripadnicima određene kulture u određenom okruženju. Potrebno je objasniti „procese preko kojih učenik stiče i učitelj prenosi kompetentnost pri korišćenju koncepata. Mogu se upotrebiti dva tipa procesa: ostentacija i generalizacija.” (str. 306) Ostentacija je „[b]ilo koji pokušaj da se napravi direktna asocijacija između termina i objekta, događaja ili procesa, evidentnog u okruženju. . .” (str. 306) Ona je nezaobilazni element učenja koje je verbalno posredovano, jer termine povezuje sa okruženjem. Generalizacije povezuju termine i ukazuju na asocijacije između njih i sačinjavaju telo znanja određene kulture. Zato se Blur i Barns pozivaju na teoriju mreže koja predstavlja instrumen-

447

talističko shvatanje znanja i klasifikacije. Primena koncepta nije socijalna aktivnost, u smislu da je determinisana kulturno datim klasifikacijama stvarnosti. Ona je socijalna u smislu da dovodi do same klasifikacije i razvija njen obrazac. „Obrazac ne objašnjava aktivnost; aktivnost objašnjava obrazac.” (str. 310; kurziv dodat) Stvarnost se shvata kao gomila neverbalizovanih informacija koje ljudi grupišu. Relativističke implikacije su veoma jasne – različite mreže klasifikacije ekvivalentne su u odnosu na stvarnost, tj. fizičko okruženje. Među njima zato nije moguće praviti razliku u mogućnosti racionalnog opravdanja. „[A]lternativne klasifikacije su konvencije između kojih ni ’stvarnost’ ni ’čist razum’ ne mogu da diskriminišu. Prihvaćeni sistemi klasifikacije su institucije koje se održavaju socijalno.” (str. 316; kurziv u originalu)1 Ako i pretpostavimo da nedovoljna empirijska potkrepljenost zaista implicira da je izbor teorije rezultat socijalnih sila, nastaje situacija opšte nedovoljne potkrepljenosti. To znači da određena teorija T može da služi naučnikovim interesima, ali da je to moguće za više od te jedne teorije. Dakle, kao što bi onda beskonačno mnogo teorija moglo da odgovara konačnom skupu empirijskih podataka, tako bi mnoge teorije mogle da oslikavaju interese naučnika. Zbog čega uopšte određena teorija služi nečijim interesima, a ne neka druga? Ako se ovaj regres konsekventno sprovede do kraja, ni podaci ni interesi ne determinišu teorijske preferencije. Neki konačni interes I se može pozvati kao objašnjenje za izbor teorije T, međutim opet postoji beskonačno velik broj teorija koje jednako korespondiraju sa tim interesom i podacima (Brown 1989). Barns (Barnes 1977) je naglašavao da je odnos između specifičnih interesa i specifičnih verovanja kontingentan i indeterminisan. Ali ukoliko se alternativni sistemi verovanja ne mogu jasno postaviti u odnos sa različitim socijalnim interesima, već se mogu samo povezati kroz interpretacije (indeterminisane i podložne reviziji, odnosno promeni), onda razlike u sistemima 1

Kao i Blur, Barns se ovde poziva na poznati rad o klasifikaciji koji demonstrira instrumentalnu adekvatnost kulturno specifičnog znanja (Bulmer 1967).

448

verovanja ostaju zauvek neobjašnjive (Yearley 1981a, 2005). Jedino rešenje koje se čini održivim jeste da se umesto ideje o beskonačno mnogo dostupnih izbora pretpostavi da je samo nekoliko alternativa stvarno i praktično dostupno. Interes zaista može da determiniše odabir teorije, ali o tome i racionalisti govore kada kažu da se racionalnost sastoji od „najboljeg” odabira među dostupnim alternativama. Argument o nedovoljnoj potkrepljenosti nije održiv u konstruktivističkoj varijanti. Ostaje još da vidimo kakav je konačni status teorije interesa, odnosno da li je pozivanje na interese kao objašnjenje validna metodološka strategija1. Kod Barnsa je prilično nejasno definisanje naturalizma. Nekad ga poistovećuje sa metodom prirodnih nauka (Barnes 1977: viii), nekad sa neevaluativnim metodom, gde se on kao deskriptivan pristup suprotstavlja preskriptivnom (str. 1). Za to je dobar primer da je znanje ono što ljudi smatraju znanjem. Naturalizam takođe označava neteleološke modele (str. 12, 65), a negde koherentni model koji je direktan (u smislu da se naturalistička analiza ne bavi evaluacijama) i nepristrasan (str. 13). Nejasnoća upotrebe naturalizma kod Barnsa prenosi se i na upotrebu interesa kao primarnog sredstva objašnjenja. „Interesi bilo koje vrste smatraju se eksplanatornim resursom čija se egzistencija uzima zdravo za gotovo.” (Woolgar 1981a: 369) Oni se ne problematizuju u dovoljnoj meri i njihova egzistencija se posmatra odvojeno od naučnog sadržaja koji navodno objašnjavaju. Nakon pretpostavke o suštinskoj nezavisnosti fenomena i principa objašnjenja upotrebljava se kauzalno objašnjenje. Interesi se tako koriste u objašnjenju nastanka znanja, ali govori se o njihovom uticaju, a ne o determinaciji produkcije znanja. Najveći problem sa kojim se Edinburška škola suočava jeste što njeni predstavnici znanje smatraju socijalnom konstrukcijom, ali tu simetriju ne prenose na socijalne interese preko kojih se sve objašnjava. Barns želi da objasni kako akteri raspolažu znanjem, ali i ukazuje na to da je u pitanju sredstvo za postizanje 1

Veoma interesantna rasprava o validnosti interesnog modela odigrala se između Vulgara, Barnsa i Makenzija (Woolgar 1981a, b; Barnes 1981b; MacKenzie 1981).

449

cilja na određeni način (zašto). Ovde se u njegovom argumentu uočava asimetrija. Objekti „kako” domena (predstave, argumenti, znanje) se tretiraju naturalistički u smislu da se vide kao aktivno konstruisani, dok se objekti „zašto” domena uzimaju kao prethodno dati, kako bi se koristili kao izvor u nekoj vrsti kauzalnog objašnjenja i da se pri tom ne pravi problem oko njihovog konstruisanog karaktera (Woolgar 1981a; vidi i Yearley 1981a). Razlika između „kako” i „zašto” dimenzije ostavlja nejasno pitanje o tome kako su interesi konstruisani i kako se koriste. Još jedan veoma ozbiljan problem koji se javlja kada se interesi podrazumevaju, kao i to da se znanje uvek može objasniti pozivanjem na interese aktera, jeste to što svaki problem postaje tehnički. Tako je uvek moguće objasniti problem o kojem se radi. Ako je jasno da konstruktivisti pokušavaju da otkriju skrivene interese aktera, onda je očigledno sa kojim teškoćama se ova struja susreće pri objašnjavanju. Barns je svestan problematike otkrivanja skrivenih interesa, ali samo na tehničkom nivou, jer sam postupak ne dovodi u pitanje (Barnes 1977)1. Zagovornici teorije interesa često zapostavljaju razliku između kognitivnih i socijalnih interesa kada objašnjavaju kontroverze. Do danas su nastale mnoge studije koje naučne kontroverze posmatraju iz ugla teorije interesa, ali najpoznatije su one koje su pisane na samim počecima razvoja konstruktivizma2. Ne možemo se detaljnije baviti analizama tih tekstova, jer je pored ozbiljnog stručnog poznavanja određenih epizoda iz istorije nauke potrebno i dosta prostora, ali možemo da iznesemo njihove opšte karakteristike koje bi mogle da važe za sve ili većinu njih3. Kao kratak 1 Vulgar u svojoj kritici (Woolgar 1981a) interesni model ne vidi kao radikalni raskid sa mertonovskom paradigmom, već kao malu razliku gde se samo promenio fokus sociološke analize, a to je naučno znanje, dok je oblik analize isti, samo što umesto normi figuriraju interesi. 2 Barns je jasno iskazao žaljenje što je najviše kritika upućeno programskim stavovima, a ne empirijskim studijama (Barnes 1984). 3 Najpoznatije kritičke rasprave su sledeće: Shapin and Schaffer 1985, 1999a, b; Pinnick 1998, 1999 su radovi koji se tiču istorijske epizode između Bojla i Hobsa; Cantor 1975a, b; Shapin 1975 su radovi o frenologiji; a MacKenzie 1978, 1979; MacKenzie and Barnes 1979; Kim 1994a; Sullivan 1998 o biometriji, mendelizmu i statistici.

450

primer uzećemo knjigu o Bojlu i Hobsu (Shapin and Schaffer 1985)1. Autori debatu između Hobsa i Bojla predstavljaju kao klasičan primer standardne istoriografske strategije „asimetričnog objašnjenja odbačenog i prihvaćenog znanja.” (str. 11) Oni preko teze simetrije kritikuju rasprostranjeno mišljenje da odbačeno znanje uopšte i nije znanje, već greška. Istoričari nauke takav stav najčešće postižu zauzimanjem strane prihvaćenog znanja i korišćenjem kauzalnog objašnjenja kojim pobednička strana karakteriše poziciju njihovih protivnika. S obzirom na to da su se pobednici oslobodili greške, odbacivanje od strane istoričara je „opravdano”. Predložićemo da su rešenja problema znanja ukorenjena unutar praktičnih rešenja društvenog poretka i da različita praktična rešenja problema društvenog poretka sadrže kontrastirajuća praktična rešenja problema znanja. O tome su bile kontroverze između Hobsa i Bojla. [str. 15; kurziv u originalu]

Na ovaj način istorija nauke postaje veoma slična istoriji politike u tri smisla: (1) naučnici stvaraju, odabiraju i održavaju politiku unutar koje rade i stvaraju intelektualne produkte; (2) ti intelektualni produkti, stvoreni unutar određene politike, postaju elementi političkih aktivnosti unutar države; (3) postoji uslovni odnos između prirode politike koju zauzimaju naučnici i prirode šire politike (str. 332). Knjiga Šejpina i Šafera govori o odnosu između preovladavajućih kulturnih ili sociopolitičkih koncepcija i shvatanja „prihvatljive” nauke i bavi se istorijskom situacijom u kojoj su intelektualci slobodno povezivali shvatanja o prirodi nauke sa moralnim/političkim razmatranjima. Oni analiziraju debatu koja se odigrala kada se mnogo polemisalo o naučnoj legitimnosti i društvenoj poželjnosti eksperimentalne nauke, jer žele da pokažu kako su različite epistemološke pozicije Hobsa i Bojla veoma tesno povezane sa njihovim moralnim i političkim stavovima. Hobsova 1

Knjiga Leviathan and the Air Pump jedini je rezultat saradnje Šejpina i Šafera i predstavlja do tada najvažniju publikaciju nakon njihovih doktorskih disertacija.

451

socijalna i naučna shvatanja bila su ujedinjena oko ideala univerzalne saglasnosti preko potčinjavanja neosporivom autoritetu (koji se može shvatiti i kao geometrija/logika ili kao suveren). S druge strane, Bojl je postao jedan od glavnih zagovornika novog, nezavisnog izvora znanja, tj. produkcije eksperimentalnih činjenica u laboratorijama pred svedocima. Njegova socijalna tehnologija imala je za cilj da promoviše konsenzus i mir unutar eksperimentalne zajednice. Tokom Građanskog rata u Engleskoj (1642–1651) plemstvo, kojem je pripadao i Bojl, bilo je podeljeno na one koji su želeli da se sruši monarhija i one koji su podržavali apsolutistički kraljevski autoritet. Bojl je, prema Šejpinu i Šaferu, spadao u grupu ljudi koja je želela da ima kralja na prestolu, ali kralja koji nije apsolutista, i da povrati moć crkve. Hobs je zastupao mišljenje da je najbolja vladavina jednog vladara. Dok je Bojl pokušavao da pomogne oslabljenoj crkvi preko eksperimenta, Hobs je kritikovao eksperiment kao metod dolaženja do istine. Bojl je ljudsku sudbinu stavio u ruke boga, a Hobs u ruke vladara. Stvaranje vakuuma vazdušnom pumpom bio je jedan od tada najpoznatijih primera eksperimentalne nauke. Hobs je kritikovao neku vrstu postavljanja epistemoloških granica, jer je tvrdio da se na taj način ne mogu istražiti pravi uzroci. Kako se može znati da je proizveden vakuum, a da se prvo ne istraži prava priroda vazduha? Eksperimentaliste je video kao grupu koja želi da obezvredi prirodnu filozofiju i da je pretvori u neku vrstu zanata. Hobs je smatrao da bilo koja grupa intelektualaca (sveštenici, advokati ili naučnici) koja sebe isključi iz autoriteta suverena i ustanovljenih zajednica sa sopstvenim pravilima po pitanju toga šta se može smatrati znanjem, automatski predstavlja pretnju društvenom poretku. Odgovor na pitanje zašto je Bojl pobedio je jasan i očigledan, ali autori na njega ne odgovaraju. Šejpin i Šafer preko kontroverze dovode u pitanje sledeće postulate: (1) da metod nauke poseduje privilegovanu objektivnost i konkluzivnost; (2) da posmatranje, naročito kako je izraženo u eksperimentalnom metodu, predstavlja nezavisnu kontrolu nad teorijom; (3) da centralnost eksperimenta u modernoj nauci donosi

452

konačne potvrde ili opovrgavanja epistemičkih tvrdnji; (4) da je nauka uspela u autoizolaciji od društva, kulture i politike. Autori ne odbacuju sve ove postulate u potpunosti, već žele da ih interpretiraju sociološki. Tako naučna objektivnost i centralnost eksperimenta postaju postignuće zajednice, a ne produkti individualne refleksije i kontemplacije. Interpretacija posmatranja zavisi od interesa i verovanja društvene zajednice, te nauka predstavlja ekspresiju socijalnih, političkih i kulturnih okolnosti. Ona je ljudska aktivnost koja reflektuje način na koji je društvo organizovano. U debati između Bojla i Hobsa iste čulne epizode izazvale su različite intelektualne reakcije. Eksperimenti nisu u stanju da liše posmatrača njegovih teorijskih predispozicija, jer je epizode čulnog iskustva moguće tumačiti na mnoge načine. Šejpin i Šafer žele da pokažu da su Hobs i Bojl zagovarali različite epistemičke stavove zbog različitih društvenih pozicija. Sada postaje jasno zbog čega je za njih i Hobs bio u pravu – on je tvrdio da stvarnost ne može da determiniše ljudsko verovanje i da eksperiment i stvarnost ne stvaraju znanje. Iz kratkog prikaza suštine Šejpinove i Šaferove knjige možemo da uopštimo teorije interesa i njihovu primenu sledećeg algoritma (Woolgar 1981a): (1) identifikuju primer/slučaj naučne akcije; (2) uzimaju akciju kao indikator neke želje koja je u osnovi akterovog delanja; (3) ponavljaju korake (1) i (2) kako bi generisali skup želja; (4) ovaj skup želja izjednačavaju sa akterovim interesima; (5) i tvrde da je objašnjenje akcije konzistentno sa njima. „Naučna akcija” se odnosi na širok dijapazon aktivnosti koje korespondiraju raznim vrstama izvora – čitava kontroverza, određeni problem, eksperiment itd. Bilo šta od navedenog uzima se zatim kao indikator neke eksterne želje. Nezavisnost interesa postiže se na sličan način kako se odvija konstrukcija činjenica. Konstrukcija činjenica sastoji se iz tri glavna stadijuma. Prvo se naučnici bave izjavama različitih stepena spekulacije. Drugo . . . kako se stabilni oblik određene izjave postepeno uspostavlja, javlja se transformacija kojom izjava nije više samo izjava, već je izjava o nečemu. Skup reči biva prihvaćen u diskursu koji stvara referenta u stvarnom svetu. Objekt stvarnog

453

sveta je tako kreiran preko izjave: kroz proces cepanja izjava postaje i odvojena od i nezavisna od „objekta” o kojem navodno „jeste”. Treći stadijum uključuje inverziju ovog odnosa: „objekt” se transformiše u entitet koji je sve vreme postojao, i što je još važnije, prethodna egzistencija objekta sada se vidi kao da je dovela do nastanka izjave „o” objektu. Izjava, daleko od toga da se smatra kao osnova za konstrukciju objekta, sada se vidi kao „izveštaj” koji pokušava da reflektuje neki „stvarni” karakter objekta. [str. 383–384; kurziv u originalu]

Teoretičare koji su zagovornici teorije aktera i mreže obradićemo kasnije, ali Kalon i Lo na jasan način demonstriraju zašto se ove dve veoma popularne konstruktivističke škole razlikuju po pitanju interesa. Njihova pozicija je drugačija i od Vulgarove i od Barnsove, a slična je novijim Laturovim radovima. Poput Vulgara, Kalon i Lo pokazuju da su interesi u naučnom radu uvek prisutni, ali za razliku od njega oni se ne bave oblikom interesnog objašnjenja. Njihovo glavno interesovanje jeste da otkriju na koji način naučnici jedni druge „upisuju”, odnosno „regrutuju”, i zašto neki uspevaju u tome, a drugi ne. U tom pogledu su sličniji Barnsu (Callon and Law 1982). Njih posebno zanima manipulacija i transformacija interesa, „pošto mi sve socijalne interese vidimo kao privremeno stabilizovane ishode prethodnih procesa upisivanja.” (str. 622) „Edinburžani” kategoriju socijalnih interesa koriste kako bi organizovali i strukturirali empirijski materijal. Za njih imputacija interesa ima smisla. Kalon i Lo preko teorije upisivanja govore o načinima na koje se poredak predlaže i ponekad postiže. Samo jedan način je preko kategorije interesa. Oni smatraju da naučnici preko interesa pokušavaju da nametnu poredak socijalnom svetu. Oni pokušavaju da izgrade verziju društvene strukture. Prema ovom shvatanju, interesi (i druge kategorije poput žudnja, motiva i želja) se ne vide kao pozadinski faktori koji se inputiraju od strane analitičara. Oni su pre pokušaji da se definišu (i što je važnije, da se primene) institucije, grupe ili organizacije

454

koje određeno vreme postoje u socijalnom svetu. Za nas je, dakle, fokus proučavanja konstrukcija, konsolidacija, erozija i destrukcija društvenih svetova i njihovih komponenti. U sadašnjem kontekstu nas zanima sudbina interesa i grupa sa socijalnim interesima kao jedan važan deo (slučajno) prinudnih entiteta koji utiču na strukturu akcije. [str. 622]

Problem sa svim teorijama interesa jeste u tome što kada se prizna da je povezanost između znanja i interesa interpretativna, neizbežna povezanost između interesa i verovanja nestaje. Da bi znanje bilo povezano sa interesima potrebno je da između njih postoji neka vrsta usklađenosti. Akteri treba da se slože da teorija X jeste u interesima grupe Y. Pretpostavlja se da akteri mogu racionalno da shvate implikacije svojih verovanja, tj. da postoji neki „pravi” odgovor na pitanje čijim interesima služe koja verovanja. Objašnjenje preko interesa je intuitivno i konstruktivisti su ga smatrali samo praktičnom teškoćom, a ne ozbiljnim problemom. Ali nakon tri decenije i dalje nema ujedinjene teorije interesa koja bi bila primenljiva na naučno znanje. Iz toga sledi da razne nejasnoće ipak nisu samo tehničke i praktične prirode, već da problem leži dublje. Verovatno najveći problem ovih teoretičara jeste da pokažu uticaj interesa na rešenje kontroverzi. Do sada ne postoji konstruktivistička studija slučaja koja bi definitivno dokazala da su interesi u najvećoj meri rešili kontroverzu. Ove teorije ostaju kao veoma značajne za sociologiju nauke, naročito konstruktivističke provenijencije, jer predstavljaju prvi pokušaj razvijanja teorijskog vokabulara koji se tiče praktičnih studija slučaja kojima se sociologija naučnog znanja bavi. Problemi koji su ostali nerešivi za ovu orijentaciju leže u identifikaciji i konceptualizaciji interesa. Na kraju ćemo samo ukratko prikazati promenu težišta analize u novijim radovima Stivena Šejpina, kako bi njegovo stanovište bilo predstavljeno potpunije. Na Šejpina su u intelektualnom smislu najviše uticale debate o internalizmu i eksternalizmu, Kunova Struktura i jaki program. On je iz činjenice da naučna zajednica ima sopstvenu društvenu strukturu, a ujedno je

455

i deo kulture, smatrao da je društvo interni faktor. Na ovaj način direktno se otvaraju vrata istoricizmu, koji u njegovom smislu predstavlja istoriografski alat preko kojeg se zahteva da istoričari prošlost posmatraju na način na koji su ga posmatrali istorijski agensi koji se proučavaju. Istoricizam je, dakle, program posvećen analizi istorijskih akcija sa stanovišta istorijskih aktera (vidi npr. Shapin 1999). Fukoov rad „Of other spaces” (Foucault 1986), u kojem se pravi razlika između utopije i heterotopije, predstavlja jednu od inspiracija Stivena Šejpina za analizu „geografije znanja”. Šejpin želi da pokaže da je veoma problematično pitanje lociranja nauke (Shapin 1998). Tradicionalna epistemologija istinu shvata kao „pogled ni od kuda”, kao nešto što nije geografski locirano. On insistira na tome da se znanje mora posmatrati preko njegove lokalnosti i prostornosti i da je nužno uzeti u obzir pluralnost pristupa nauci (Shapin 2001a). Ovde se mogu uočiti promene stanovišta u odnosu na ono koje se zastupa u Levijatanu i vazdušnoj pumpi. Šejpin je napustio ideju o značaju društvenih tenzija za naučnu promenu i ideju da je nauka neka vrsta političkog alata. Počeo je da naglašava značaj kredibiliteta i poverenja. Istoričar nauke treba da istraži lokalnu kulturu kako bi objasnio zbog čega se neke teorije prihvataju kao znanje, a ta vrsta kredibiliteta počiva na poverenju, odnosno sposobnosti aktera da stvore osnovu za zajedničku kooperaciju i interakciju. Ova promena u Šejpinovom razmišljanju kao glavnu posledicu ima promenu težišta analize. Fokus se sa suprotstavljenih društvenih grupa pomera na kulturne faktore koji omogućavaju istorijskim agensima da stvore odnos poverenja. Moglo bi se reći da je neka vrsta antagonističkog modela zamenjena kooperativnim modelom. Najznačajnija promena je u tome što se daleko manje naglašavaju politički ciljevi aktera. Umesto „političke energije” koja dominira u Levijatanu i vazdušnoj pumpi, dominantnu ulogu dobija motivacija da naučnici sebe predstave kao kredibilne i dostojne poverenja. Nauka sada postaje kulturno i moralno kolektivno postignuće zasnovano na poverenju, a ne političko, kulturno i moralno kolektivno postignuće zasnovano na društvenom sukobu. Šejpin želi da objasni kako se znanje stvara i opravdava u društvu,

456

a ne kako znanje ima za cilj da oblikuje društvo (Shapin 2001b). Naučni kredibilitet se tiče pitanja kako/zašto naučne tvrdnje (ne) uspevaju i zašto se u njih (ne) veruje. Ovo ne znači da zagovornici jakog programa sva verovanja tretiraju kao jednako tačna/lažna, već se radi o tome da je bez obzira na istinitost ili pogrešnost pitanje kredibiliteta jednako problematično za sve vrste tvrdnji. Razumeti osnove naučnog kredibiliteta znači razumeti dosta toga o modernom društvu. Naučni kredibilitet je toliko pomešan sa institucionalnim životom modernog društva – njegovim školama, univerzitetima, vladom, medicinom, vojskom i medijima – da se ne može lako zamisliti kredibilna nauka bez institucija koje je održavaju i transmituju, niti kredibilne institucije bez znanja koje im daje veliki deo njihovog legitimiteta. [str. 15930–15931]

Šejpin je uveo i postulat svetovnosti, što znači da istoričar ili sociolog proces „stvaranja istine” treba da posmatraju kao bilo koji svetovni objekt socioistorijskog istraživanja. Ovo je isto verzija relativizma, ali onog koji ne implicira ništa o „epistemološkim evaluacijama ili ontološkim rasuđivanjima” (Shapin 1999: 3), već samo negira validnost „epistemološkog apsolutizma” (str. 12).

7. Antropologija nauke i teorije aktera i mreže Stvaranje novih vrsta objekata u laboratoriji demonstrira važan subjektivni aspekt nauke, naime sposobnost ljudi da menjaju prirodu, čak i da stvore nove vrste objekata. Međutim, to nije subjektivizam koji mora da je u konfliktu sa realizmom. Postoji razlika između materijalne konstrukcije objekata i konceptualne konstrukcije ideja o njima. Jednom oformljeni, novi objekti laboratorije postoje nezavisno od teorije. S druge strane, oni nisu postojali pre nego što ih je nauka stvorila. Stoga je čudno opisati ih kao naučna otkrića. [Roll-Hansen 1998: 167–168]

Pored jakog programa i Edinburške škole, najpoznatija je verzija konstruktivizma čiji su glavni predstavnici Latur i Knor-

457

-Cetina. Njihove teorije se razlikuju, ali moguće ih je objediniti pod nazivom „antropološka izučavanja nauke”. Latur je u ovoj fazi svog rada sarađivao sa Stivom Vulgarom, a kasnije je uz Mišela Kalona i Džona Loa postao glavni zagovornik teorije aktera i mreže. Za antropologiju nauke karakterističan je laboratorijski mikrosociološki pristup izučavanju konstrukcije naučnih činjenica, tako da ćemo najviše pažnje posvetiti klasičnim empirijskim studijama Latura i Vulgara i Knor-Cetine (Latour and Woolgar 1979/1986; Knorr-Cetina 1981a). Kasnije su ovakvi poduhvati postali izuzetno popularni među konstruktivistima (vidi npr. Lynch 1982; Woolgar 1982; Brown 1988; Martin 1998). Preko izučavanja pretežno eksperimentalne nauke konstruktivisti su došli do zaključka da su objekti prirodne nauke veštački, a ne prirodni, i na taj način su umanjili ulogu prirodi i dali veliki značaj ljudskoj konstrukciji prirode. Antropološki pristup trebalo bi da sugeriše da konstruktivisti dobijaju podatke direktno sa terena, za razliku od tradicionalnih sociologa i filozofa nauke koji zbog toga bivaju proglašeni „kabinetskim istraživačima”. Međutim, i racionalisti su u tom smislu antropolozi nauke, što se može videti po brojnim empirijskim istraživanjima, ali oni imaju drugačiju viziju o tome šta utiče na ponašanje naučnika. U pitanju su pre „dobri razlozi” i dokazi, a ne društvene sile ili interesi. Kognitivni resursi sociologa su u ovom slučaju različiti i oni drugačije vide kauzalnu strukturu društva koja utiče na naučnike. Na kraju možemo konstatovati da nije pravo pitanje da li treba da primenjujemo antropološki pristup, već koje antropološko objašnjenje je ispravno. Da li ono koje se poziva na interese ili na razloge? Latur i Vulgar su se upoznali 1975. godine na skupu sociologije nauke na Berkliju. Vulgar je bio upoznat sa trendovima sociologije nauke, dok Latur nije znao gotovo ništa o tom polju1. 1 Stiv Vulgar je pre saradnje sa Laturom pisao o kvantitativnim istraživanjima nauke (Gilbert and Woolgar 1974) kritikujući Prajsove teorije i o problemskim oblastima i istraživačkim mrežama u nauci (Mulkay et al. 1975; vidi i Woolgar 1976). Uobičajeno shvatanje jeste da je naučni rast eksponencijalan i da je kao takav proizvod kontinuirane ekspanzije istraživačkih oblasti koje su postojale na početku kumulativnog razvoja, gde je ekspanzija najveća tokom perioda intelektualnih kriza i revolucija kada se regenerišu

458

Kako i sam Latur kaže u postkriptu drugog izdanja, njegovo znanje o nauci bilo je „nepostojeće”, veoma slabo je znao engleski i apsolutno nije bio svestan postojanja socijalnih studija nauke. Njihova jedina zajednička knjiga nije pokušaj da se razvije alternativna epistemologija, niti je napad na filozofiju. „Možda najbolji način da izrazimo svoju poziciju je preko predloga o desetogodišnjem moratorijumu na kognitivna objašnjenja nauke.” (Latour and Woolgar 1979/1986: 280) Knjiga Laboratory Life predstavlja prvu iscrpnu studiju dnevnih aktivnosti naučnika u njihovom „prirodnom okruženju”, tj. laboratoriji. Zasnovana je na Laturovom boravku u Gijemanovoj laboratoriji, gde je Latur došao oktobra 1975. godine i proveo dve godine na Salk institutu. „[M]oglo bi se reći da nas zanima socijalna konstrukcija naučnog znanja u onoj meri u kojoj ovo skreće pažnju na proces preko kojeg naučnici nalaze smisao svojih posmatranja.” (str. 32; kurziv u originalu) Autori se fokusiraju na dva glavna pitanja. Kako se činjenice konstruišu u laboratoriji i kako sociolozi mogu da objasne taj proces? Koje su razlike, ako postoje, između konstrukcije činjenica i konstrukcije objašnjenja? Naučnici se posmatraju kao pripadnici plemena, samo što umesto „primitivnih” mitologija imaju sopstvenu, prema kojoj na njih ne utiču kultura i razna verovanja, već su zainteresovani samo za „tvrde činjenice”. Iz činjenice da je nemoguće da posmatrač (antropolog/sociolog) uđe bez ikakvih „pozadinskih” pretpostavki u laboratoriju opadajuće istraživačke mogućnosti. Malkej, Gilbert i Vulgar žele da pokažu kako je veliki deo naučnog napretka sasvim drugačije prirode, odnosno da je posledica stvaranja potpuno novih oblasti istraživanja i formiranja novih istraživačkih mreža. Zato je razumevanje nastanka novih istraživačkih mreža od suštinskog značaja za sociološko proučavanje naučnog razvoja. Na nivou tih mreža postoji regularna razmena informacija između istraživača koji su kompetentni da ocene rezultate drugih. Naučni konsenzus se uspostavlja prvo na ovom nivou. Istraživačke mreže su koncentracije interesnih veza bez jasnih granica. To su amorfne socijalne grupe, konstantno u stanju „kretanja” zbog preklapajućeg osoblja i migracija. Istraživačka zajednica se sastoji od raznih mreža u različitim stupnjevima formiranja, rasta ili opadanja. Iz saradnje sa Malkejem uočljivo je i zanimanje za analizu diskursa (Woolgar 1986). U svojim kasnijim radovima Vulgar se bavio problemima refleksivnosti (vidi npr. Baber 1992), ali i tehnologije, moći, dominacije, poput Latura, Loa, Kalona i drugih (vidi npr. Law 1991).

459

Latur i Vulgar izvlače zaključak da kulturni afiniteti posmatrača utiču na njegov dalji rad. Posmatrač i naučnik dele slično/isto kulturno znanje, s tim što posmatrač nije upoznat sa određenim naučnim poljem u kojem naučnik radi. On je u dovoljnoj meri insajder da razume opštu svrhu zidova, stolica, kaputa itd., ali ne u dovoljnoj meri da zna šta termini poput TRF, hemoglobina i „ublaživača” znače. Ali čak i bez poznavanja ovih termina on ipak ne može da ne primeti upadljivu razliku između dve oblasti laboratorije. Jedna oblast laboratorije . . . sadrži razne objekte aparature, dok druga . . . sadrži samo knjige, rečnike i radove. [str. 45]

U praksi nije moguće ostvarenje ideala potpunog novajlije, jer su samo određena pitanja smislena i relevantna u laboratoriji, što posmatrač zna od ranije. On je negde između dve ekstremne uloge totalnog novajlije i učesnika u eksperimentu. Problem antropologa nauke je u odabiru principa organizacije koji bi mu omogućio da stvori objašnjenje koje se razlikuje od objašnjenja naučnika, ali i da bude istovremeno smisleno samim naučnicima i čitaocima. Njegov princip organizacije treba da unese red u haos i konfuziju. Najviše pažnje posvetićemo mikrosociološkim procesima konstrukcije naučnih činjenica, a samo ukratko ćemo se osvrnuti na specifičnosti istraživanja koje je posmatrano1. Rad koji je Latur posmatrao nagrađen je Nobelovom nagradom iz medicine 1977. godine, kada su nagradu za nezavisna otkrića podelili pomenuti Gijeman i njegov „suparnik” Šali. Empirijsko jezgro ove knjige je studija slučaja o hemijskoj identifikaciji hormona koji oslobađa tirotropin (TRH), koji se takođe zove i faktor koji oslobađa tirotropin (TRF). On je ključna supstanca u regulaciji aktivnosti tiroidne žlezde koja rukovodi rastom i sazrevanjem ljudi i „viših” životinja. 1

Potrebno je skrenuti pažnju na to da termin „socijalno” Latur i Vulgar upotrebljavaju za fenomene, a ne na uticaj ideologije (vidi npr. Forman 1971) ili makrosociološke aspekte (vidi npr. Shapin and Schaffer 1985). U kasnijoj Laturovoj fazi pojam „socijalno” dobija drugačije značenje i tim prelazom on postaje zagovornik teorije aktera i mreže.

460

Gijeman i Šali su se ovim problemom najintenzivnije bavili između 1962. i 1969. godine. Šali je bio Gijemanov saradnik od 1957. do 1963. godine, kada ga je napustio i počeo da radi u drugoj laboratoriji, tako da su njih dvojica u ovoj trci oko otkrića bili rivali. Do 1962. godine sakupljeno je mnogo dokaza da hormon postoji i bilo je jasno da će njegova izolacija i identifikacija dovesti do Nobelove nagrade. Glavni problem predstavljala je činjenica o izuzetno malim količinama hormona u prirodi. Zbog toga je bilo potrebno obezbediti nekoliko stotina tona životinjskog tkiva. Do 1975. godine rad na TRF(H) je već bio deo istorije, ali je Latur svoja naknadna zapažanja iskoristio za rekonstrukciju otkrića. Zaključak koji su on i Vulgar izvukli iz čitave epizode jeste da je TRF(H) nastao onda kada su se naučnici „dogovorili” oko njegove hemijske strukture. Gijeman je radio sa oko 500 tona svinjskih mozgova, dok je Šali koristio ogromnu količinu ovčijih mozgova. U oba slučaja dobijena količina TRF(H) bila je izuzetno mala. Glavni problemi u laboratorijskom radu bili su problem identifikacije hormona, jer ga je veoma teško izolovati u većim količinama, i problem „testiranja testova” provere. Razvijeni su razni biotestovi za TRF(H), ali zbog male količine hormona nemoguće je bilo utvrditi koji je istinit. Situacija nije toliko beznadežna kako se možda na prvi pogled čini (i kako Latur i Vulgar žele da je predstave), jer je činjenica da postoji supstanca u hipotalamusu koja luči hormon tirotropin iz hipofize i njegova hemijska struktura je poznata. Autori svoju tezu zasnivaju na pretpostavci da postojanje činjenice počiva na prihvatanju određenog biotesta. To znači da za njih bez biotesta ova supstanca i ne postoji. Nedostatak standardizovanog testa, prema njihovom mišljenju, ukazuje na važnost socijalnog pregovaranja. Dakle, TRF(H) postoji samo ako je biotest X prihvaćen; test X je prihvaćen kao rezultat socijalnog pregovaranja; TRF(H) nije otkriven, već je socijalna konstrukcija (J. R. Brown 1991). Nijedna od ovih premisa nije prihvatljiva. Jasno je da Latur i Vulgar ne misle na situaciju u kojoj se za TRF(H) bez biotesta ne može tvrditi da postoji, jer ova interpretacija samo govori da činjenica (hormon) nije socijalna konstrukcija. Problematična je i tvrdnja da je prihvatanje biotesta rezultat socijalnog

461

pregovaranja. Ako se složimo sa prethodnim pasusom da naučnici barataju činjenicama koje nisu oni konstruisali, onda je logično i prihvatiti mogućnost da oni makar nekad rade sa činjenicama koje nisu konstruisane. Pre nego što pređemo na detaljniju kritiku rada prikazaćemo neke zanimljive ideje koje su Latur i Vulgar izneli, a koje su od velikog značaja za sociologiju nauke. Prva pretpostavka od koje autori kreću u svom antropološkom posmatranju „plemena naučnika” jeste da citiranost radova zavisi od njihovih intrinzičnih karakteristika, tj. od sadržaja. „Međutim, on [istraživač] uopšte nije bio u stanju da razume ’značenje’ tih radova, a kamoli da razume kako je to značenje moglo da održi čitavu kulturu . . . [O]n je sada otkrio da su krajnji produkti kompleksnih serija operacija sadržali potpune gluposti.” (Latour and Woolgar 1979/1986: 75) Nakon ovoga Latur je pokušao da se obrati svojim eksperimentalnim objektima (naučnicima) koji su mu rekli da radovi sami po sebi nisu toliko interesantni i bitni, već da su oni samo sredstva za komuniciranje važnih pronalazaka. Iz ovoga Latur i Vulgar izvlače zaključak da mora postojati jaka povezanost između procesa literarne inskripcije, tj. zapisa, i „pravog” značenja radova. Ako je laboratorija sistem literarnih inskripcija, onda su literarne inskripcije tabele, grafikoni, odštampani kompjuterski podaci, dijagrami i konačni rezultat – napisan izveštaj gde se inskripcije koriste za potkrepljenje nekih tvrdnji ili zaključaka. Te inskripcije se generišu mehanizmima inskripcije ili aparaturom iz laboratorije čija je funkcija da transformiše delove materije u pisane dokumente. Mehanizam inskripcije je bilo koji deo aparature ili konfiguracija tih predmeta koja može da transformiše materijalnu supstancu u figuru ili dijagram. Produkcija radova u velikoj meri zavisi od literarne inskripcije. Njena funkcija je da uspešno ubedi čitaoce, a čitaoce je moguće potpuno ubediti samo ako im se čini da su svi izvori ubeđivanja nestali. Činjenice ne igraju veliku ulogu, jer one nastaju preko ovih operacija. Postoji suštinska kongruencija između „činjenice” i uspešne operacije raznih procesa literarne inskripcije. Tekst ili izjava se može čitati kao da „sadrži” ili „da je o činjenici” kada su čitaoci u dovoljnoj meri ubeđeni

462

da o njoj nema debate i kada su procesi literarne inskripcije zaboravljeni. Obrnuto, jedan način da se oslabi „činjeničnost” izjave jeste da se skrene pažnja na (puke) procese literarne inskripcije koje omogućavaju činjenicu. [str. 76]

Najekstremniji primer ubeđenosti u činjenicu jeste onaj kada se ne vrše eksplicitna pozivanja na nju. To su delovi znanja koji se uzimaju zdravo za gotovo i koji se koriste pri dokazivanju drugih činjenica. Zato Latur i Vulgar izlažu shemu koja odgovara različitim tipovima izjava i prave tipologiju pet tipova izjava (str. 76–81). Izjave koje korespondiraju sa činjenicama koje se uzimaju zdravo za gotovo su izjave tipa 5. One se retko javljaju u diskusijama u laboratoriji. Izuzetak su situacije kada se novajlije uvode u neko polje. Što je veće neznanje novajlije to njegovi instruktori zadiru dublje u implicitno znanje, ali postoji određena granica preko koje ni novajlija neće ići sa svojim pitanjima, makar zbog pristojnosti. Naučni udžbenici sadrže mnogo rečenica koje imaju sledeći oblik: „A je u određenom odnosu prema B.” To su izjave tipa 4. Iako odnos iskazan u izjavi ovog tipa ne deluje kontroverzno, on se za razliku od izjave tipa 5 razlikuje po eksplikaciji. Ovaj tip izjava najčešće se smatra prototipom naučnih tvrdnji. Latur je u laboratoriji i na ovu kategoriju izjava retko kada nailazio. Izjave tipa 3 razlikuju se od prethodnih po modalnostima. Ovo su izjave: „A ima određeni odnos sa B”, koje sadrže modalnosti. Brisanjem modalnosti dobijamo izjave tipa 4. Nije isto „struktura DNK je. . .” i „smatra se da je struktura DNK. . .” Ovo su pre tvrdnje nego prihvaćene činjenice. Izjave tipa 2 sadrže modalnosti koje privlače pažnju na opštost dostupnih dokaza ili na njihov nedostatak. To su rečenice poput „opšte je poznato” ili „ono što je razumno pretpostaviti da je istinito”. Modalnosti u izjavama tipa 2 najčešće sugerišu na dalja istraživanja. Izjave tipa 1 su pretpostavke ili spekulacije koje se najčešće nalaze na kraju radova, u zaključku, ili koje se razmenjuju tokom privatnih razgovora i diskusija. Tako Latur i Vulgar dobijaju kontinuum gde na jednoj strani stoje izjave o entitetima poput istine, a na drugoj spekula-

463

tivne tvrdnje. Promene u tipu izjava na ovaj način postaju promene u činjeničnom statusu, ali ovo važi samo za teorijski nivo, jer je situacija drugačija na empirijskom planu. Ne postoji nekakav jednostavan odnos između oblika izjave i nivoa činjeničnosti koji se iznosi1. Cilj laboratorijskih aktivnosti postaje generisanje što većeg broja izjava tipa 4 preko modifikacije gramatičkih oblika ili modalnosti izjava naučnika. Kako bi to postigli, naučnici moraju da odvoje određenu izjavu od procesa laboratorijske inskripcije koji se tiče produkcije izjave. Drugim rečima, njihov cilj je da ubede čitaoce da tvrdnje u pisanim dokumentima jesu objektivne, tj. da ne zavise od procesa laboratorijskih inskripcija. Ovakav način posmatranja naučnog rada u laboratoriji sve aktivnosti u njoj tumači kao vid borbe za stvaranje i prihvatanje određenih tipova izjava. Indeks uspešnosti je prihvatanje izjave od strane drugih naučnika kao činjenice ili činjenične tvrdnje. Ako je neuspešna, izjava će biti pripisana mehanizmima inskripcije. Ontološki status činjenica se postiže preko ubeđivanja druge grupe naučnika. Na ovaj način se konstruišu činjenice u laboratorijskom kontekstu (vidi Tibbetts 1986). Kao i kod ostalih konstruktivista, sociologija kod Latura i Vulgara ima moć da objasni konstrukciju činjenica. Jedini problem je objašnjenje procesa koji otklanjaju socijalne i istorijske okolnosti od kojih ona zavisi. Pitanje činjeničnosti povezano je i sa pitanjem specijalnosti u nauci, jer činjeničnost zavisi i od pravila koja važe u određenom trenutku unutar neke specijalnosti. U specijalnostima se menjaju kriterijumi prihvatljivosti. Unutar fiziologije, naučnici koji su se bavili istraživanjem TRF(H)-a u određenom trenutku su podigli standard naučnosti/činjeničnosti svojih istraživanja. Problem Laturovog i Vulgarovog tumačenja je u tome što pre ovih kriterijuma za njih TRF(H) nije postojao. „U važnom smislu, dakle, TRF nije postojao pre nametanja ograničenja, jer su ta ograničenja prethodila prvim eksperimentima i unapred definisala šta se može prihvatiti.” (Latour and Woolgar 1

1980/2003).

464

Zanimljiv tekst koji takođe dotiče ovu problematiku je (Latur

1979/1986: 121) Međutim, konstrukcija TRF(H)-a ne poriče njegovu činjeničnost, već se samo želi naglasiti kako, gde i zašto je on stvoren. Autori prihvataju Blurov postulat nepristrasnosti u svojim objašnjenjima, ali smatraju da makar i implicitno prihvatanje vrednosti istine menja oblik objašnjenja koje se proizvodi (str. 149n1). „Mi ne tvrdimo da su samo činjenice socijalno konstruisane. Mi takođe želimo da pokažemo da proces konstrukcije uključuje upotrebu određenih mehanizama preko kojih svi tragovi produkcije bivaju ekstremno teški za otkrivanje.” (str. 176; u originalu kurzivom) Otkrivanje tragova produkcije veoma je bitno za Laturov i Vulgarov pokušaj objašnjenja konsenzusa. Na početku laboratorijskog rada naučnici nisu u stanju da ocene tačnost/ pogrešnost, objektivnost/subjektivnost i veliku/malu verovatnost tvrdnji. Modalnosti se konstantno menjaju, dodaju i odbacuju, dok se ključna promena odigrava stabilizacijom izjava, kada činjenica postaje razdeljeni entitet. S jedne strane, ona je skup reči koji predstavlja izjavu o objektu, a s druge, ona korespondira sa objektom i započinje svoj sopstveni „život”. „To je kao da je originalna izjava projektovala virtualnu sliku sebe koja postoji izvan izjave.” (str. 176) U tački stabilizacije naučnici prestaju da se bave izjavama i sve više stvarnosti se pripisuje objektu, a sve manje izjavama o objektu. To je proces inverzije – objekt postaje razlog zbog kojeg se izjava uopšte i formulisala. Objekt nije više virtualna slika izjave, već izjava postaje slika stvarnosti u ogledalu. Tada nastupa i proces inverzije prošlosti, gde se zaključuje da je činjenica oduvek i postojala, da ju je samo trebalo otkriti. Sve ovo znači da snaga korespondencije između objekata i izjava o ovim objektima izvire iz cepanja i inverzije izjava unutar laboratorijskog konteksta. U nauci izjave manifestuju dupli potencijal – ili se objašnjavaju preko lokalnih uzroka (subjektivnost ili artefakt) ili se posmatraju kao stvar koja postoji „tamo negde” (objektivnost i činjenica). Lokalni status činjenice zavisi od okolnosti koje izjavu stavljaju negde na kontinuum između činjeničnog statusa ili artefaktskog statusa. „Ova distinkcija između stvarnosti i lokalnih okolnosti postoji samo nakon što je izjava uspostavljena kao

465

činjenica.” (str. 180; kurziv u originalu) „Stvarnost” ne može da objasni zašto je izjava postala činjenica, jer se efekat stvarnosti postiže samo nakon što izjava postane činjenica. Izjave se cepaju na entitete i izjave o entitetu zato što se kontroverze smiruju. To cepanje nikad ne prethodi rešavanju kontroverze. Pojam stvarnosti se ne koristi u objašnjavanju stabilizacije izjave, jer je stvarnost posledica stabilizacije. „Mi ne želimo da kažemo da činjenice ne postoje ili da ne postoji nešto poput stvarnosti. U ovom jednostavnom smislu naša pozicija nije relativistička.” (str. 180; kurziv dodat) Sa stanovišta ovog zanimljivog objašnjenja u rešavanju kontroverze uzima se da je stvarnost uzrok rešenja, ali dok ona traje stvarnost je posledica debate. U naučnim argumentima, dakle, priroda je „upotrebljiv koncept samo kao nusprodukt agonističke aktivnosti. Ona nije od pomoći pri objašnjenju ponašanja naučnika.” (str. 237) Laboratorija je sistem inskripcije koji omogućava konstrukciju naučnih činjenica i smanjenje entropije. Stvaranje reda u nauci odnosi se na transformaciju skupa jednako verovatnih izjava u skup nejednako verovatnih izjava. „Naučna aktivnost nije ’o prirodi’, to je okrutna borba da se konstruiše stvarnost.” (str. 243; kurziv u originalu) Rezultat konstrukcije činjenice je da se čini da ona nije konstruisana od strane nekoga; rezultat retoričkog ubeđivanja u agnostičkom polju je da su učesnici ubeđeni da nisu ubeđeni; rezultat materijalizacije je da ljudi mogu da se zakunu da su materijalna razmatranja samo minorne komponente „procesa mišljenja”; rezultat investiranja kredibiliteta je da učesnici mogu da tvrde da ekonomija i verovanja nikako nisu povezani sa čvrstoćom nauke; a što se tiče okolnosti, one jednostavno nestaju iz objašnjenja i ostavljene su pre političkoj analizi nego kritici tvrdog sveta činjenica! [str. 240; kurziv u originalu]

Opšti zaključak koji bi mogao da se donese o ovoj izuzetno zanimljivoj sociološkoj studiji jeste da opis otkrića TRF(H) zavisi od realističkog opisa objekata koje proučava nauka. Na taj način konstruktivizam „parazitira” na realizmu i nije u stanju da

466

bude dosledan. Važnost i stimulativnost ove knjige može se videti i u brojnim recenzijama, kritikama i pohvalama veoma poznatih autora (npr. Hacking 1988a, b, 1999; Roll-Hansen 1998). Razlika je što kritičari laboratorijsku praksu tumače u realističkom, a ne konstruktivističkom ključu. Ronald Gir je u svom „antropološkom” radu nastojao da odbrani realističko objašnjenje nauke, odnosno da pokaže da je moguća realistička interpretacija laboratorijskih aktivnosti (vidi Giere 1988). Studije Vulgara, Latura i Knor-Cetine najjednostavnije mogu da se shvate kao da ukazuju na činjenicu da objavljeni radovi ne sadrže pozivanja na kompleksne kontingencije i pregovaranja koja se odvijaju u laboratoriji. To je jedan od načina na koji naučnici nude sliku o sebi, po kojoj oni „otkrivaju” činjenice o svetu oko nas. Autori ne govore o tome da je proces vršenja eksperimenta podložan slučajnim događajima i pregovaranju, već i sami zaključci. Gir je pokazao da kontingencija i pregovaranje mogu da budu pomirljivi sa realizmom. Sada ćemo videti glavne karakteristike druge veoma poznate knjige iz domena antropologije nauke. Rad Knor-Cetine treba razumeti unutar konteksta njene vizije jedinstva nauke koje uključuje i društvene i prirodne nauke, ali je zasnovano na principima ovih prvih. Osnova za novo jedinstvo je u principima komunikacije i ljudske emancipacije, a ne u instrumentalnoj racionalnosti koja prema njoj i Habermasu rukovodi prirodnom naukom i tehnologijom (Roll-Hansen 1998). Knor-Cetina ne odbacuje razlikovanje između prirodnih i društvenih nauka i uvažava postojeće razlike u metodu, analizi i proceduri, ali ima za cilj da prirodne nauke prikaže u jednom neuobičajenom svetlu, makar kada je u pitanju tradicionalna filozofija nauke. Pozivajući se na postpozitivističku filozofiju nauke ona zaključuje da empirijska posmatranja ukazuju na to da su prirodne nauke zasnovane na situacionoj logici i indeksičnom mišljenju koje se obično povezuju sa socijalnim svetom (Knorr-Cetina 1981b). Termin „indeksičnost” koristi se za situacionu lokaciju naučne akcije i Knor-Cetina napominje da je u raspravama o nauci često zapostavljen problem lokalnih idiosinkrazija i situacione logike istraživanja. Suština njenog pokušaja jeste da pokaže da je metod prirodnih nauka sličan metodu društvenih nauka. Ni ideja da su

467

prirodne nauke suštinski slične hermeneutičkim naukama nije nova, jer se nagoveštaji mogu naći u fenomenološkoj filozofiji, ali njena novina je empirijska osnova ovih tvrdnji. Kontekstualna lokacija otkriva da su produkti naučnog istraživanja proizvedeni i pregovarani od strane određenih agensa u određenom vremenu i prostoru; da su ti produkti izneseni partikularnim interesima ovih agensa i lokalnim, a ne univerzalno validnim interpretacijama; i da naučni akteri igraju na samim granicama situacione lokacije njihove akcije. Ukratko, kontingentnost i kontekstualnost naučne akcije demonstriraju da su produkti nauke hibridi koji nose znak indeksične logike koja karakteriše njihovu proizvodnju i nisu izdanak neke specijalne naučne racionalnosti koja se suprotstavlja racionalnosti socijalne interakcije. [Knorr-Cetina 1981a: 33; kurziv u originalu]

Knor-Cetina nauku vidi kao aktivnost koja je ispunjena donošenjem odluka u određenom kontekstu. Problem činjeničnosti locira se u korespondenciju između produkata nauke i spoljašnjeg sveta, a rešenje se nalazi u deskriptivnoj adekvatnosti naučne procedure. Objektivacija stvarnosti je moguća preko procesa naučnog istraživanja i tako problem činjeničnosti postaje i problem konstitucije sveta preko logike naučne procedure koliko i objašnjenja i validacije. Činjeničnost postaje problem laboratorijske fabrikacije, a naučna laboratorija se shvata kao prilika za instrumentalnu proizvodnju znanja. Produkti nauke su tako kontekstualno specifične konstrukcije. Tokom istraživanja konstantno se odvijaju procesi interpretiranja. Kriterijumi (i)relevantnosti za neko istraživanje nisu u potpunosti definisani ili standardizovani u naučnoj zajednici, kako se često misli. Zato ona zagovara tezu da su u nauci konstantno prisutne lokalne interpretacije koje se odnose na najmanje tri oblasti selekcije: (1) pitanja kompozicije (koja se tiču selekcije specifičnih supstanci, sastojaka ili sredstava instrumentacije); (2) pitanja kvantifikacije (o količini neke supstance koja se koristi, koliko je potrebno da proces traje, kada je najbolje vršiti merenje itd.); (3) pitanja kontrole (odnose se na metodološke opcije poput

468

jednostavnosti ili kompleksnosti kompozicije, direktnog ili indirektnog upoređivanja itd.) (Knorr-Cetina 1981a). Na osnovu ovog uočava se da su tokom naučnog istraživanja izbori sveprisutni, što ukazuje na značaj ličnih interpretacija i u prirodnim naukama. Najpoznatija knjiga Knor-Cetine bavi se prirodom nauke i naučne promene i zasnovana je na jednogodišnjem istraživanju na Berkliju (od oktobra 1976. do oktobra 1977. godine). Njen glavni zadatak (Knorr 1979; Knorr-Cetina 1981a) je obračun sa objektivizmom – shvatanjem po kojem je svet sačinjen od činjenica, gde bi cilj znanja bio u vernoj ili bukvalnoj predstavi sveta preko empirijskih zakona i teorijskih propozicija. Antirealisti, s druge strane, problem činjeničnosti vide kao interni problem znanja, a ne kao eksterni faktor nauci1. Knor-Cetina pravi jednu zanimljivu analogiju između biološke evolucije i evolucije znanja koja nije uobičajena u konstruktivističkoj sociologiji. „Poput samog progresa evolucije, progres nauke se može povezati sa mehanizmima koji ne pretpostavljaju da znanje oponaša prirodu.” (Knorr-Cetina 1981a: 2) Ova analogija se ne obrađuje detaljnije2. Poput Latura i Vulgara, autorka problem činjeničnosti postavlja u kontekst laboratorije i naglašava njegovu instrumentalnu dimenziju. [P]raktični uspeh nauke zavisi više od naučnikove sposobnosti da analizira situaciju kao celinu, da misli na nekoliko različitih nivoa odjednom, da prepozna tragove i da sklopi disparatne delove informacija, nego od samih zakona. Kao i sa bilo kojom igrom, pobeda zavisi manje od pravila nego od onoga šta je učinjeno unutar prostora koji su ta pravila stvorila. [str. 3]

Naučno istraživanje nije deskriptivno, već konstruktivno, jer u laboratoriji nema „prirode” i „stvarnosti”, već je stvarnost laboratorije „prekonstruisana” (tj. konstruisana unapred) ili čak 1

Prilično je nejasan zaključak iz predgovora (Harre 1981) koji knjigu opisuje kao realističku raspravu. 2 U kasnijem radu Knor-Cetina se bavi odnosom evolucione epistemologije i sociologije nauke (Knorr-Cetina 1987). Ovaj odnos je prilično zanimljiv, ali njegovo razmatranje zahtevalo bi velike digresije da bismo na zadovoljavajući način mogli da ga prikažemo.

469

u potpunosti veštačka. Laboratorija je „[l]okalna akumulacija instrumenata i sprava unutar radnog prostora koji je sastavljen od stolica i stolova.” (str. 3) Tu se nalaze i manja pomagala, fijoke, hemikalije, frižideri, uzorci itd. Zato nema prirode u laboratoriji, „ukoliko se ona ne definiše od početka kao da je produkt naučnog rada.” (str. 4) Zbog povezanosti sa instrumentima teorije postaju ateorijske u laboratoriji i uobičajene su njihove parcijalne interpretacije. „Čista teorija, onda, može da se nazove iluzijom koju su nauke zadržale od filozofije.” (str. 4) Produkti nauke su kontekstualno specifične konstrukcije, tako da je proces konstrukcije veoma bitan za produkte koje dobijamo. Iz ovog sledi i zaključak da su naučne činjenice interno strukturirane kroz proces produkcije, bez obzira na spoljašnju strukturu koja u većoj ili manjoj meri odgovara stvarnosti. Strukturiranje naučnih proizvoda se odvija preko nekoliko nivoa selekcije, što naglašava nemogućnost replikacije u različitim uslovima. Selekcije se vrše na osnovu prethodnih selekcija, koje su zasnovane na translacijama ka budućim selekcijama. Laboratorija je tako „lokalna akumulacija materijalizacija od prethodnih selekcija.” (str. 6) Knor-Cetina ističe da se rad u laboratoriji odvija sa pogledom ka potencijalnim kritikama ili prihvatanjem, iako situacija nije toliko jednostavna, što smo videli iz analize „mode” u nauci. Nisu prihvatljivi zaključci da potvrđivanje znanja zavisi od toga ko iznosi rezultat, gde je rad vršen i kako je postignut. Ovo je isuviše pojednostavljena slika prihvatanja/odbijanja naučnog otkrića, što smo takođe videli na primeru Matejevog efekta. Svi navedeni faktori jesu važni, ali nisu jedino relevantni. Nauka ne napreduje zbog identifikacije rezultata sa okolnostima nastajanja njenih tvrdnji. Autorka smatra da se otkriće i proces potvrđivanja znanja ne mogu razdvojiti ako se pažljivo posmatra naučna praksa. Validacija je proces formiranja konsenzusa za koji se najčešće govori da je racionalan ili socijalan. Knor-Cetina ga shvata kao proces formiranja mišljenja koji je lociran izvan naučnog istraživanja. „Kao adaptacija, prihvatanje može da se vidi kao rezultat kontekstualnih pritisaka koji utiču na selekcije naučnika u environmentalnim nišama koje obezbeđuju laboratorije.” (str. 9)

470

Selekcije u laboratoriji nisu posledice individualnih odluka, već interakcije i pregovaranja. Ona pravi razliku između senzitivne (osetljive) i frigidne metodologije. Senzitivna metodologija je ona koja zahteva uključenost, kontakt i zainteresovanost i metodološku intersubjektivnost. Frigidna je ona koja se zalaže za odsutnost, udaljenost, nezainteresovanost i neutralnost (str. 17). Knor-Cetina zagovara metodološki relativizam i metodološki interakcionizam (koji se zanima i za praksu, a ne samo spoznaju subjekata). Kao što se može videti na osnovu kratke analize knjige, u njoj su prikazani svi važni stadijumi laboratorijskih istraživanja, od definisanja problema do konstruisanja eksperimenta i prezentovanja rezultata naučnoj zajednici. Knor-Cetina želi da pokaže kako je nauka u svim ovim stadijumima konstruktivistička i kontekstualno zavisna. U šest poglavlja ona razmatra naučnike kao osobe koje rezonuju praktično, indeksično, analoški, u zavisnosti od socijalne situacije, literarno i simbolički. Zaključak je da su produkti nauke više konstrukcije nego deskripcije, i to konstrukcije koje su situaciono determinisane ili uslovljene (indeksične), dok je njihova validacija kompleksna, ali prvenstveno posledica socijalne selekcije (a ne čisto epistemološke). Ipak, ona naše teorije vidi kao adekvatne svetu oko nas, ali adekvatnost se ne shvata kao oponašanje prirode, već kao nalaženje odgovora na pitanja koja mi postavljamo. Racionalnost nauke ona ne vidi u laboratoriji, već u prezentaciji rezultata koji ne sadrže bukvalni opis istraživanja, već predstavljaju rekonstruisani tekst. Laboratorijska nauka sa analoškim mišljenjem, nalaženjem smisla u posmatranju i pokušajima da eksperimenti uspeju, više je hermeneutička nego instrumentalno racionalna. Baveći se društvenim kontekstom u kojem naučnici žele da zadovolje svoje interese, Knor-Cetina taj kontekst naziva „varijabilnim transnaučnim poljem”. Time želi da izbegne sociološki pojam zajednice naučnika koje se definišu preko njihovih disciplinarnih povezanosti. Ovo polje se definiše preko resursa. Ako su naučnici oportunisti onda je dostupnost resursa i pitanje onog ko ih ima važnije od profesionalne posvećenosti široj zajednici. Na ovaj način i laboratorijski administratori i finansijeri postaju

471

integralni deo naučnog polja. Diskurs u koji se uklapaju selekcije u laboratoriji ukazuje na varijabilna transnaučna polja, odnosno, „ukazuje nam na mreže simboličkih odnosa koji u principu idu izvan granica naučne zajednice ili naučnog polja, koliko god ona bila široko definisana.” (str. 82) Na najopštijem nivou transnaučno polje je mesto percipirane borbe za „nametanje, širenje i monopolizaciju onoga što je najbolje nazvati resursnim odnosima.” (str. 83; kurziv u originalu) Knor-Cetina prezentuje odličan empirijski materijal koji pokriva deo o pisanju radova u nauci, što predstavlja jedno od najbitnijih pitanja u proučavanju proizvodnje znanja. Rekli smo da su u laboratoriji prisutne kontekstualne slučajnosti selekcija i oportunizam istraživanja, tako da naučni rad na neki način predstavlja laboratorijsku konstrukciju, ali onu koja sadrži i materijal koji se donekle suprotstavlja radu u laboratoriji. Naučni rad više sakriva nego što govori na svojoj pitomoj i civilizovanoj površini. Prvo, u njemu se namerno izostavlja veći deo onog što se dogodilo u laboratoriji, iako tobože predstavlja „izveštaj” tog istraživanja. Drugo, pisani produkti istraživanja koriste dobar deo literarne strategije koju čitaoci u velikoj meri ne primećuju. [str. 94]

Tokom pisanja rada dolazi do raznih modifikacija. Tri glavne strategije modifikacije su brisanje određenih izjava iz originalne verzije, menjanje modalnosti određenih tvrdnji i „mešanje” originalnih izjava (str. 102). Na ove načine rad može da dobije sasvim drugačiju strukturu u finalnoj verziji od one prve, što veoma jasno pokazuju podaci na kraju knjige. Relativističke sociologije nauke grubo mogu da se podele na onu koja izučava procese pregovaranja na makro nivou i onu koja izučava formiranje konsenzusa putem publikacije. Ove prve smo obradili kao teorije interesa, a druge su antropološke studije. Jedna od najpoznatijih kritika studije Knor-Cetine je Frojdentalova kritika (Freudenthal 1984) preko koje on pokušava da pokaže kako „interna logika konstruktivizma neumoljivo vodi do ekstremnog, očigledno apsurdnog oblika pozitivizma i solipsizma.” (str. 286)

472

S obzirom na fenomenološku inspiraciju, Knor-Cetina sve socijalne agense vidi kao interpretatore situacija u kojima se nalaze, iz čega izvlači relativističke implikacije. Naučnikove interpretacije se odnose na laboratoriju, tako da dva naučnika navodno ne rade u istoj situaciji zbog interpretativnih razlika. To za sobom povlači i sledeću tezu. Na početku istraživanja naučnik se nalazi u „otvorenoj situaciji”, a do krajnjeg naučnog produkta stiže preko serije selekcija, odnosno izbora sa kojima se susreće tokom istraživanja. Logika koja se primenjuje je „oportunistička”, jer svaki sledeći korak zavisi od dostupnih resursa u određenom trenutku. Tako naučno istraživanje postaje u potpunosti ispunjeno slučajnostima, selekcijama koje zavise od dostupnosti laboratorijskog materijala, društvenog konteksta laboratorije itd. To znači da bi i drugačiji uslovi doveli naučnika do drugačijeg produkta (vidi i Giere 1988). Naučni rad obično ne sadrži u sebi ove razne slučajnosti. Tokom naučnog procesa najčešće se odvijaju i procesi dekontekstualizacije koji eliminišu tragove stvarnog konteksta koji je uticao na istraživanje i njegov krajnji produkt. Zato oni izgledaju kao „kulminacija procesa mišljenja koji je vođen impersonalnom i nelokalnom logikom.” (Freudenthal 1984: 287) Ukoliko bi selekcije zavisile samo od ličnih interpretacija lokalnog konteksta problem višestrukih otkrića ne bi bio toliko važan za sociologiju nauke, jer bi predstavljao pre izuzetak nego pravilo (upor. Merton 1961)1. Uprkos ozbiljnim nedostacima knjiga Knor-Cetine predstavlja jedan od najznačajnijih tekstova konstruktivističke sociologije nauke. U svojim kasnijim radovima (npr. Knorr-Cetina 1995; Merz and Knorr-Cetina 1997) Knor-Cetina se fokusirala na fiziku, a ne više na biologiju. Ona tvrdi da su formiranje i stabilizacija konsenzusa makar u nekim vremenskim trenucima tesno povezani sa socijalnom ontologijom domena. Zato koristi metaforu „superorganizma” kako bi artikulisala ontologiju ek1 Konstruktivisti uglavnom ne koriste reč „otkriće” jer upućuje na to da je naučna činjenica ili teorija već postojala pre nego što ju je naučnik otkrio. Oni insisitiraju na tome da činjenice ili teorije postoje samo kao rezultat ponašanja naučnika, tj. da se ne otkrivaju, već socijalno konstruišu.

473

sperimenata fizike visoke energije i opisala oblik promene ovih eksperimenata kao genealošku promenu. Pod ovim pojmom ona ne misli na neki biološki organizam, tako da ne pokušava da oživi organizmičke analogije. Termin se više odnosi na samo društvo. U ovakvim masovnim eksperimentima iz fizike postoje mnogi diskursni prostori koji se stvaraju preklapanjem učesnika, što (navodno) potvrđuje već obrađenu tezu o značaju interpretacije i lokalnosti u generaciji naučnog znanja. Ostaje nam još da prikažemo Laturovo stanovište nakon knjige Laboratory Life koje se naziva „teorija aktera i mreže” i da ukratko razmotrimo sličnosti i razlike između dva najpoznatija novija teoretičara nauke, Latura i Blura. Teorije aktera i mreže je veoma komplikovano objediniti i klasifikovati jer ne potiču iz nekih programskih ideja kao jaki program ili empirijski program relativizma, iako su tipične pre svega za tzv. Parisku grupu studija nauke i tehnologije. Jedan od prvih radova ove orijentacije je već pomenuti rad Kalona i Loa (Callon and Law 1982) u kojem se kritikuju teorije interesa, odnosno njihova jednostranost i statičnost. Interesi se posmatraju kao relativno stabilni atributi (ili interni akterima ili kao da rezultiraju iz okolnosti u kojima se akteri nalaze), dok se jednostranost ogleda u uticaju interesa na spoznaju, ali ne i obrnuto. Zato su se oni zalagali za dinamičniju koncepciju interesa, gde bi interesi aktera predstavljali ishod pregovaranja i interakcija. Kasnije ćemo se vratiti na ovu problematiku, jer je potrebno objasniti neke osnovne pojmove. Suština teorije aktera i mreže jeste u tome što se mreža proširuje i van ljudskih aktera, na ne-ljudske entitete. Zato se kod Latura može naići na predlog da se umesto „aktera” govori o „aktantima”. Aktant je entitet koji dela, što znači da nisu u pitanju isključivo ljudi. Ovo je jedan od glavnih razloga zbog kojih je podnaslov prvog izdanja knjige Laboratory Life glasio „The Social Construction of Scientific Facts”, a podnaslov drugog „The Construction of Scientific Facts”. Cilj ove teorije je da ponovo izgradi socijalnu teoriju mreža sa novim sociološkim, ali i ontološkim pretenzijama. U pitanju je promena topologije, gde se više ne misli u dve ili tri dimenzije (površina i sfera), već preko čvorova koji imaju onoliko dimenzija koliko imaju veza. Na ovaj

474

način se slabi antropocentrizam i sociocentrizam u društvenim naukama i vrši se kontrakopernikanska revolucija, gde se gubi apsolutna distinkcija između predstava i objekata. Za razliku od Blurovog programa Latur se zalaže za neku vrstu uopštenog principa simetrije, gde se i priroda i društvo tretiraju simetrično (vidi npr. Crawford 1993). U jednom poznatom zajedničkom radu Kalon i Latur se bave problemom mikro-makro translacije u sociologiji, gde je polazna tačka Hobsov Levijatan. „Cilj ovog članka je da pokaže šta sociologija postaje ako zadržimo Hobsovu centralnu hipotezu – ali da zamenimo ugovor opštim zakonom translacije.” (Callon and Latour 1981: 279) Problematika Levijatana je veoma dobro poznata i nije potrebno detaljnije opisivati jedno od najvažnijih dela iz istorije filozofije. Ono što nam istorija, antropologija i etologija danas pokazuju je da Hobsov odgovor na tzv. Hobsov problem nije adekvatan – društveni ugovor nije postojao. Ostavljajući razne specifičnosti po strani, ovaj primer je značajan za demonstraciju problema translacije. Latur i Kalon društveni ugovor vide samo kao jednu instancu opštijeg fenomena translacije. Pod translacijom oni podrazumevaju „sva pregovaranja, intrige, kalkulacije, činove ubeđivanja i nasilja” (str. 279) na osnovu kojih neki akter ili sila dobija autoritet da „govori” u ime drugih. Ili: Translacija stoji za sve mehanizme i strategije kroz koje akter – ko god on bio – identifikuje druge aktere ili elemente i postavlja ih u odnos jedne sa drugima. Svaki akter oko sebe gradi univerzum koji je kompleksna i promenljiva mreža raznih elemenata koje on pokušava međusobno da poveže i da ih učini zavisnim od sebe. Ali taj univerzum nije odvojeni svet: drugi akteri grade druge mreže, druge univerzume, čiji je i onaj njegov [univerzum] deo. Tenzije, konflikti i borbe koje se generišu putem ovog neometanog procesa translacije/kontratranslacije vode, između ostalog, (a) do fiksiranja – ali uvek privremenog – identiteta aktera, njihovih interesa i njihovih strategija; (b) do definisanja i mrežnih problema; (c) do objektivacije, remodeliranja i transfera znanja; (d) do uspostavljanja hijerarhija između organizacija, grupa i individua.

475

Drugim rečima, ovaj večni proces translacije/kontratranslacije odgovoran je za determinisanje sociokognitivne prirode elemenata koji su povezani u mrežama i kako ove asocijacije nastaju. To je prilika za određene aktere da afirmišu ili da modifikuju njihov identitet, kao i identitet drugih aktera. [Callon et al. 1983: 193]

To su situacije u kojima akter govori preko „mi”, a zapravo sprovodi translaciju drugih aktera u jedinstvenu volju čiji glavni zastupnik postaje on sam. „On/a počinje da dela za neke, a ne samo za jednog. On/a postaje jači/a. On/a raste.” (Callon and Latour 1981: 279) Akter (ili aktant) je „[b]ilo koji element koji oko sebe zakrivljuje prostor, čini da drugi elementi budu zavisni od njega i translira njihovu volju u sopstveni jezik.” (str. 286) Uopštavajući Blurovu simetriju, akteri se ne dele na socijalne/tehničke, ljudske/životinjske ili mikro/makro, već se u obzir uzima stepen otpornosti i razmatraju se samo varijacije u relativnoj tvrdoći i izdržljivosti različitih vrsta materijala. Primer translacije u nauci Lo i Vilijams žele da prikažu preko analiziranja naučnih radova. Neke osobenosti naučnog rada koje nisu naučne u striktnom smislu imaju određeni uticaj na njegovu recepciju, ali Lo i Vilijams (Law and Williams 1982) te uticaje precenjuju. Jedan od ciljeva naučnika jeste da rad bude što bolje prihvaćen, tj. da bude smatran važnim radom u nekom polju. „Moć u nauci, kao i drugde, dolazi od uspešnog kapaciteta da se kreira i nametne vrednost. Upravo za ovaj kapacitet se naučnici bore kada pišu rad.” (str. 539) Naučnici pribegavaju raznim manevrima dok pišu radove (o čemu je bilo reči), pokušavajući da preko translacije stvore „konvergencije i homologije iz partikularnosti”, odnosno da kreiraju što više univerzalno prihvaćenih tvrdnji. Ako alijanse shvatimo kao skupove slične nevidljivim koledžima (zajedno sa ne-ljudskim akterima), gde priroda igra odlučujuću ulogu u procesima ubeđivanja, ove ideje se ne razlikuju mnogo od nekih koje smo videli u prikazu mertonovske tradicije. Problem je u tome što zagovornici teorije aktera i mreže ne spominju ulogu prirode u procesu ubeđivanja. Nadmetanje u nauci nije samo bitka oko nametanja translacije preko koje se alociraju vrednosti na grupe, individue i činjenice kao delove

476

alijansi. Tačno je da puka produkcija činjenica ne podrazumeva njihovo prihvatanje, ali i puko ubeđivanje unutar naučne zajednice ne podrazumeva da će ideja biti prihvaćena nezavisno od stvarnosti ili prirode. Ipak, sasvim je tačno zapažanje da naučnici na razne načine pokušavaju da udovolje kognitivnim preferencijama (potencijalnih) čitalaca, jer nametanje strukture rada uključuje i prezentaciju rada kao važnog, realnog i korisnog. U dva kasnija zanimljiva rada (Latour and Strum 1986; Strum and Latour 1987) Latur iznosi tvrdnju da nema suštinske razlike između naučnih priča (koje su opovrgljive) i mitskih priča (koje nisu opovrgljive), jer je objašnjenje uvek priča1. Ako je poznato da se sva objašnjenja u nauci moraju razumeti kao pismena i objavljena u naučnim časopisima, bez obzira na njihovu ubedljivost, onda je sa stanovišta relativizma sasvim „logičan” zaključak da se tekstovi međusobno mogu razlikovati po tome što se za neka objašnjenja čini da su više zadovoljavajuća od drugih. Shvatanje objašnjenja prema Laturovom mišljenju ne zavisi od „kvaliteta priče”, već od tipa publike i institucionalnog okruženja gde je priča smeštena (Latour and Strum 1986). To bi značilo da je priča o bogu kreatoru održiva u kreacionističkim krugovima, a darvinistička priča u naučnim krugovima. Poređenjem različitih filozofskih i naučnih objašnjenja porekla socijalnosti Latur želi da pokaže kako su ona izuzetno različita. Glavni problem ove analize, ujedno i nepremostiv, jeste to što se jednako posmatraju, recimo, Frojdovo i Dokinsovo objašnjenje porekla socijalnosti. Latur je u pravu iz prostog razloga što govori o adekvatnosti u određenom kontekstu i zato što na osnovu radikalizovanih postulata jakog programa u potpunosti isključuje priču o validnosti ovih teorija. O problematičnosti ova1

Latur je kasnije na primeru Ajnštajna i Pastera (Latour 1988, 1993) primenjivao semiotičku analizu: „Semiotika je etnometodologija tekstova.” (Latour 1993: 131) Ona je za njega od izuzetnog značaja jer je u stanju da stavi u zagradu pitanja referenta (postoje samo interni referenti koje generiše sam tekst). Nezavisnost od referenta i konteksta je glavna prednost teorije književnosti jer u izučavanju tekstova nema apriorne distinkcije između antropomorfičkih aktera i fiziomorfičkih ili zoomorfičkih. Potrebna je ista količina „rada” kako bi se pripisala uloga ljudskom ili ne-ljudskom akteru što je, prema Laturu, njen ogroman doprinos.

477

kvih nivelacija bilo je govora kod Blurove i Barnsove teorije o kredibilnosti teorija (Barnes and Bloor 1982). „Bez obzira na to kakva je strategija naučnika, kada postignu konsenzus o jednom objašnjenju znamo da je to posledica saveznika koje biraju da zadovolje.” (Latour and Strum 1986: 172) Na ovaj način ne pravi se razlika između strukture i sadržaja „priča”. Sasvim je očekivan rezultat da se ovom metodologijom može dovesti u pitanje naučno objašnjenje porekla socijalnosti, jer Frojdovo i Dokinsovo objašnjenje nemaju gotovo ništa zajedničko. Dokins govori o sebičnim genima, a Frojd o hordama. Kako bi još više banalizovali celu situaciju autori u priču uvode i Hobsa, Rusoa, Ničea i još neke savremene autore. Tako se, zanemarujući činjenicu da danas znamo mnogo o genima, a da nema nikakvih podataka o Frojdovim hordama i patricidu, dobija slika o neskladu naučnih objašnjenja. Simetrija u objašnjenju se još jednom pokazuje kao prilično zavodljiva, ali i veoma opasna. Blurovu simetriju Latur shvata kao najveći doprinos socijalnim studijama nauke (Latour 1994) i iz prethodnih primera smo videli da je izvodi verovatno do njenih krajnjih granica. Blurova simetrija se odnosila prvenstveno na istinu i grešku, racionalnost i iracionalnost, dok Latur želi da je proširi na simetriju između ljudi i ne-ljudi. To je samo ekstenzija Blurove simetrije koja zamagljuje granice između ljudskih subjekata i neljudskih objekata, što smo i napomenuli. On ovo „zamagljivanje” objašnjava preko tehnike. Tehnika je za Latura vrsta „delegacije” koja nam omogućava mobilizaciju pokreta interakcije koji su izvršeni ranije i od strane drugih aktera, kao da su još uvek prisutni i nama dostupni u sadašnjosti. Bez prisustva prošlosti ili prisustva udaljenosti, prisutnost neljudskih aktera bila bi ograničena na interakcije, na ono što možemo da postignemo u datom trenutku sopstvenim sposobnostima. Objekti, materija, sila i priroda su „novi” pojmovi koji se ne mogu koristiti kao polazna tačka, tako da tradicionalnu definiciju tehnike kao nametanja oblika koji je planiran unapred na neku bezobličnu materiju treba zameniti tačnijom definicijom, kao socijalizacijom ne-ljudi. Postoji još jedna posledica ove kritike. Kada menjamo obeležja sa ne-ljudima preko procesa delegacije mi ulazimo u kompleksnu transakciju koja je uočljiva u savremenim

478

i tradicionalnim kolektivima. Moderna društva su ona u kojima tehnologija i društvo nisu razdvojeni, već u kojima su njihovi odnosi izuzetno intimni, sa mnogim transakcijama. Konačna posledica je da prihvatanje ove simetrije između ljudi i ne-ljudi s jedne strane, i kontinuitet između tradicionalnih i savremenih kolektiviteta s druge, podrazumeva i menjanje socijalne teorije. (str. 793). Svoju genealogiju menjanja obeležja ljudi i ne-ljudi Latur naziva „pragmatogonijom”. Ona predstavlja kritiku dualističke paradigme između društva i tehnologije. Radikalizovana simetrija zahteva i rekonceptualizaciju samog društva. Latur je shvata kao sociološki preokret koji bi nakon dugo vremena doneo pobedu Tardu nad Dirkemom (Latour 2000). Društvo ne objašnjava ništa, već se ono mora objasniti. To je moguće preko „prisustva mnogih drugih malih stvari koje nisu po prirodi socijalne, već samo socijalne u smislu da su međusobno povezane.” (str. 113; kurziv u originalu) Reč „socijalno” ne treba više da označava supstanciju ili domen realnosti, već način povezivanja heterogenih entiteta, što je translacija jednog tipa entiteta u drugi (translacija se suprotstavlja supstituciji). Zanimljivo je da Latur nije relativista u smislu da negira mogućnost objektivne nauke o društvu i on ovaj problem predstavlja preko odnosa prirodnih i društvenih nauka. Ako se posmatra istorija nauke, moguće je govoriti o dva suprotstavljena shvatanja društvenih nauka. Jedno se zasniva na oponašanju fizike, a drugo na interpretativnosti. Društveni naučnici iz Laturove vizure mogu da postignu objektivnost samo ako promene stav prema subjektima istraživanja. Treba stvoriti uslove u kojima bi se ljudi ponašali kao prirodni objekti koje izučavaju prirodni naučnici. U tim uslovima subjektima bi trebalo omogućiti da prigovaraju na rezultate koji prikazuju analizu njihovog ponašanja, da budu što je više moguće neposlušni u odnosu na protokol, da im se dozvoli da sami postavljaju pitanja, i to ona koja bi bila u njihovom interesu, a ne samo u interesu naučnika (str. 116). Naučnici iz prirodnih nauka bave se primarnim kvalitetima prirode, a društveni primarnim kvalitetima društva. Znanje o primarnom univerzumu omogućava prirodnim naučnicima da sekundarne kvalitete definišu kao iracionalne, privatne, subjektiv-

479

ne itd. Društvene nauke moraju da odbace dihotomiju primarne/ sekundarne karakteristike, tj. one moraju da modifikuju predstavu javnosti koju ona ima o sebi1. Ako bismo želeli da sumiramo osnovna obeležja teorije aktera i mreže, ključ sigurno leži u pomenutim terminima: „upisivanje”, „translacija”, „aktant” i „heterogenost”. Upisivanje (ili regrutovanje) tiče se procesa kada jedan akter budi interesovanje kod drugog za nešto. Ovim fleksibilnijim terminom Kalon i Lo (Callon and Law 1982) mogu da objasne kako interesi rukovode znanjem, ali i kako okolnosti znanja mogu da oblikuju interese. Jedan akter može da „upiše” ili „regrutuje” drugog ako on (prvi akter) uspe da pokaže da je njegovo znanje sredstvo preko kojeg drugi akter može da postigne svoj cilj. Tako ideje ili teorije prvog aktera postaju interesi drugog aktera. Interesi drugog aktera se transliraju u interese prvog aktera, što znači da doživljavaju suptilnu transformaciju. Njegovi interesi su očuvani, ali donekle izmenjeni. Zato Kalon i Lo sociologiju naučnog znanja vide kao sociologiju translacije. Interesi su i ishod i poreklo translacija. Videli smo takođe da je centralna ideja teorije aktera i mreže da su najjače ideje one koje imaju najviše pristalica. Alijanse se vide kao otvorene i heterogene i sastoje se od aktera i institucija, tehnologije i neljudskih aktera (epruvete, reagensi, radovi, naučnici, mikroskopi itd.). Nije bitno od čega se alijanse i asocijacije sastoje, već koliko su jake, jer se one ne stvaraju samo radi dokazivanja istine. Uspešne alijanse konstituišu istinu o bilo kom domenu u kojem imaju uticaj. Nauka tako postaje proces heterogenog inženjeringa u kojem se delovi socijalnog, tehničkog, konceptualnog i tekstualnog uklapaju zajedno i tako se konvertuju (ili transliraju) u skup jednako heterogenih naučnih produkata. Aposteriorno izgleda da je alijansa imala istinu na svojoj strani, dok je suština u tome da ju je ona izgradila/konstruisala. Prilikom konstruisanja znanja naučnici kao veoma važan deo 1

Najpoznatiji Laturov pokušaj simetričnog tretiranja prirodnih i društvenih nauka tiče se pomenutog objašnjenja teorije relativiteta (Latour 1988). Međutim, u radu se o ovoj teoriji piše na osnovu analize naučnopopularnih Ajnštajnovih tekstova, a uz to su prisutne i razne Laturove pogrešne interpretacije (vidi Bunge 1991; Huth 1998).

480

svoje delatnosti upražnjavaju i skrivanje tragova aktivnosti konstruisanja, što smo videli kao bitan deo teorije i kod Latura i Vulgara i kod Knor-Cetine. Građenje lanaca alijansi odvija se preko translacija interesa, a lanci se sastoje od ljudi, stvari, tehnika, tekstova, simbola, artefakata itd. Pokušaj Latura je pre svega da se prevaziđu ograničenja socijalnog konstruktivizma preko širenja simetrije na sve vrste aktera i preko ove heterogenosti on kritikuje Blurovu koncepciju simetrije (Amsterdamska 1990; Schaffer 1991; Yearley 2005). Najveći problem radikalne simetrije je što kontroverze bivaju rešene na osnovu snage jedne od alijansi čija se superiornost demonstrira time što je pobedila. Ovakva teorija je uvek „tačna”, ali i cirkularna, što je čini neadekvatnom. Problem cirkulanosti se javlja i kod objašnjenja činjeničnosti. Činjenica je izjava koja je lišena modalnosti. Kada se izjava kolektivno tretira kao činjenica uklanjaju se njene modalnosti, a tretiranje stava kao činjenice ima za posledicu da on postaje činjenica. Ponekad se čini kao da nisu najjasnije sličnosti/razlike između Blura i Latura, tako da su se i sami autori pozabavili ovim nejasnoćama. Jedno je sigurno, a to je da se može napraviti razlika između jakog programa i konstruktivizma Latura (vidi Freudenthal 1984; Niiniluto 1991). Videli smo da jaki program pod znanjem podrazumeva sve ono što neki kolektiv smatra znanjem. Blurova teorija je zasnovana na materijalizmu, relativizmu i scijentizmu, a nauka je shvaćena kao kauzalna, teorijska, vrednosno neutralna, često redukcionistička, a u nekoj meri i empiristička. U pitanju je metodološki monizam koji epistemičke faktore vidi kao socijalne, jer je veza između premisa i konkluzije socijalno konstruisana. S druge strane, antropološki pristupi su zainteresovani prvenstveno za laboratorijsku produkciju činjenica. Latur i Vulgar nauku ne posmatraju kao aktivnost koja je racionalnija od ostalih svakodnevnih aktivnosti. Tako je naučna realnost artefakt, stvoren selektivnim, kontekstualnim i socijalno situiranim praksama u naučnim laboratorijama i pregovaranjima. Veoma je važno podsetiti se da Latur sebe ne smatra relativistom. On ne tvrdi da nema stvarnosti, već da je ona na neki način konsekvenca naučnog rada, a ne uzrok.

481

Debata između Blura i Latura (vidi Bloor 1999a, b; Latour 1999; Seguin 2000) koja se odigrala pre nekoliko godina prilično je zanimljiva iz nekoliko razloga. Ona nam govori da socijalni konstruktivizam ni izbliza nije koherentan kako se to često predstavlja u literaturi (što ćemo videti na primeru Naučnih ratova), kao i to da ovo polje još uvek izaziva veoma žive polemike koje traju i nakon trideset godina. Blur svoj i Laturov pristup vidi kao duboko suprotstavljene (Bloor 1999a), jer isti fenomen objašnjavaju na različite načine. Latur ipak nauku proučava kao znanje, a ne kao bilo koji kolektivni sistem verovanja. On pravi razliku između znanja i iracionalnih verovanja, tako da se nauka razlikuje od svih ostalih kosmologija. U svojim novijim radovima Latur je pomerio analizu sa socijalnih determinanti naučnog znanja na ontološku produkciju koju sprovodi naučna aktivnost, a ta aktivnost je politička. Moglo bi se reći da se jaki program bavi „društvom u nauci”, a Latur „naukom u društvu”. Blur Laturov kasniji zaokret tumači kao zaokret ka Mertonu koji je sociološko ispitivanje naučnog znanja smatrao ograničenim na deskripciju uslova koji potpomažu ili otežavaju naučni rast. Ovo se ne može prihvatiti kao adekvatna kritika, jer Latur ne govori o autonomiji razuma i prirode. Glavni sukob se odvija na polju simetrije. Oba autora simetriju vide kao suštinsko obeležje svoje sociologije, ali je ne shvataju identično. Latur (Latour 1999) jaki program proglašava asimetričnim, jer je sva eksplanatorna moć data društvu, a ništa prirodi. Zanemaruju se nesocijalne stvari i procesi i njihov doprinos socijalnim aranžmanima. Laturova ideja je da ne treba objašnjavati prirodu preko društva, niti društvo preko prirode, niti je rešenje u nekoj mešavini. I društvo i prirodu treba objasniti odjednom preko treće stvari ili procesa, jer su one „koproizvedene”. Za Latura, socijalne kategorije nisu dovoljno diskriminišuće da bi mogle da objasne ono što pokušavaju zagovornici primata društvenog. Uopštavanje simetrije je uzrok stavu da naučnici moraju da napuste sve aprirorne distinkcije između prirodnih i društvenih događaja. Ovo naizgled poboljšanje principa simetrije omogućava da se struktura društva može objasniti kao rezultat nauke, kao što nauka može da se objasni kao rezultat društva. No, ovo bi značilo

482

da protoni „pregovaraju” sa fizičarima, mikrobi sa hemičarima, planete sa astronomima, što nas dovodi do apsurdne situacije. Ovaj princip ima više smisla u jednom drugom kontekstu simetrije prirode i društva, time što se prirodni entiteti (npr. mikrobi) stavljaju u jednaku ravan sa društvenim (naučnici). Ali ni ovo nije simetrija koju Latur, Kalon i Lo zagovaraju. Mikrobi stupaju u interakciju sa ljudima, ali oni to ne čine biološki, hemijski, gravitaciono itd., već stupaju u interakciju socijalno. Latur ne uspeva da eliminiše asimetriju priroda-društvo, jer on samo obdaruje prirodu raznim socijalnim interesima. Kao i Blur, ni njegova verzija simetrije ne daje zadovoljavajuću ulogu prirodi. Kritikujući Laturovu kritiku jakog programa, Bluru najviše smeta tvrdnja koju mu Latur pripisuje, da on pokušava da objasni prirodu preko društva. Njegov glavni zadatak je da objasni uzroke zajedničkih verovanja o prirodi (Bloor 1999a, b). Jaki program se bavi uzrocima znanja ili onog što se smatra znanjem, a ne objektima o kojima postoji znanje. Laturova kritika, dakle, počinje ignorisanjem činjenice da je jaki program deo naturalističkog i kauzalnog poduhvata. Sa stanovišta jakog programa samo društvo je deo prirode. Reč „priroda” odnosi se na sveobuhvatni materijalni sistem u kojem ljudske životinje i čitav obrazac njihovih interakcija i svi produkti i konsekvence tih interakcija imaju svoje dodeljeno mesto. Govoriti o društvu koje objašnjava prirodu, kada je ono samo jedan deo prirode, jeste inkoherentno. Samo znanje je samo jedan prirodni fenomen. Pre nego što se jaki program pozicionira na subjektivistički kraj subjekt-objekt ose, kao što to Latur čini, bilo bi bliže duhu poduhvata da se postavi na suprotni kraj. [Bloor 1999a: 87]

Blurova simetrija govori o tome da sva društva i sve teorije imaju kauzalnu vezu sa prirodom, ali sa različitim uspehom. Latur nije u pravu kada jakom programu prigovara da naučnici reaguju na društvo, a ne na prirodu. Jaki program naučnike vidi kao da reaguju na prirodu, ali kolektivno, preko zajedničkih konvencija i institucionalizovanih koncepata. Blur je relativista u smislu da nema apsolutnih dokaza da je jedna teorija superiorna drugoj,

483

već samo lokalno kredibilnih razloga. Fenomen diferencijalne kredibilnosti je stvaran. Cilj relativističke sociologije znanja nije da ignoriše te varijacije, već da ih objasni. Laturova kritika da jaki program sva verovanja vidi kao jednako kredibilna jednostavno nije tačna. „Tvrdnja je da se sve teorije i verovanja jednako suočavaju sa problemom kredibiliteta i da stoga sve razlike u kredibilitetu i stepen kredibilnosti jednako zahtevaju kauzalno objašnjenje.” (str. 89)1 Ostaje da vidimo koje su posledice uspona konstruktivističkih sociologija po nauku uopšte. Pokušaćemo da ukažemo na šire društvene posledice koje je proizvela nova sociologija nauke, najčešće nenameravano. U pitanju je sukob između pronaučno i antinaučno nastrojenih teoretičara, gde je došlo do mnogih nesporazuma, pogrešnih kategorizacija, zanemarivanja suptilnih razlika i namernog pojednostavljivanja protivničkih argumenata. Uporednu analizu mertonovske i konstruktivističke sociološke tradicije završavamo društvenom i intelektualnom kontekstualizacijom Naučnih ratova.

1 Za sličnosti i razlike između Latura i Šejpina i Šafera vidi Shapin 1988a; Latour 1990 i Schaffer 1991.

484

V. NAUČNI RATOVI KAO POSLEDICA USPONA ANTINAUČNE SOCIOLOGIJE (NAUKE) Osnovni predmet ovog dela jeste borba između nauke i tzv. antinauke, koja je kulminirala krajem 20. veka sukobom poznatim kao Naučni ratovi. Pokušaćemo da ponudimo objašnjenje Naučnih ratova koje nije jednostrano, obuhvatanjem mnogih aspekata ovih sukoba i njihovu (pred)istoriju1. Najčešći problem u literaturi je pogrešna percepcija čitavog sukoba. Tako Gir (Giere 1999: 1) smatra da se sa jedne strane nalaze „racionalisti prosvetiteljstva” ili „metafizički realisti” koji se ponekad nazivaju „redukcionistima” ili „esencijalistima”. U ovu kategoriju spada veliki broj naučnika i neki istoričari i filozofi nauke. Drugu kategoriju čine pretežno intelektualci, neki istoričari i filozofi nauke, mnogi sociolozi nauke i mnogi istraživači iz oblasti književnosti i kulture uopšte. Njihovi protivnici ih najčešće označavaju kao „relativiste” ili „postmoderniste”. Ovako pojednostavljeno gledano, Gir zaključuje da se na najopštijem nivou sukob odvija između humanističkih intelektualaca i naučnika, što nije u potpunosti tačno. 1

Pošto se Naučni ratovi u najvećoj meri vezuju za SAD i Veliku Britaniju, najviše pažnje posvećeno je događanjima u ovim državama, naročito u SAD. O Naučnim ratovima u Japanu vidi (Fuller 1996, 1999).

485

Nešto preciznija slika je ona koja čitav sukob predstavlja kao borbu između zagovornika realizma, racionalizma i objektivizma, s jedne strane, i zagovornika relativizma, konstruktivizma i subjektivizma s druge (Labinger and Collins 2001b). Naučne studije pripadaju ovom drugom skupu. One se fokusiraju na ulogu ljudskih faktora u nauci i na slučajnost naučnog znanja u odnosu na konstrukciju tih faktora: socijalni karakter naučnih institucija, kulturu u kojoj se naučno istraživanje vrši, jezik kojim se govori o istraživanju itd. Naučnici više naglašavaju kako je naučno znanje determinisano prirodnim svetom i kodirano objektivnim istraživanjem istog. Iako naziv „ratovi” implicira sveopštu borbu između dva tabora, najpreciznije gledano u pitanju je borba između pronaučnih aktivista i relativno malog broja zagovornika nauke, s jedne strane, i određene škole u okviru studija nauke i tehnologije (sociologije naučnog znanja), s druge. Kao što smo videli, sociologija naučnog znanja obuhvata socijalno konstruktivističke i relativističke orijentacije unutar sociologije. Kada su u pitanju humanističke discipline, borba je uperena protiv postmodernih pravaca (Segerstråle 2000c). Uprkos ovim preciziranjima suprotstavljenih strana, činjenica je da su Naučni ratovi deo jedne opštije debate o nauci i antinauci. Potpuna analiza mora da obuhvati sociološke, istorijske, filozofske i naučne aspekte ove interesantne pojave. Antinauka je etiketa koja se u poslednje vreme koristi za razne kritike nauke. Najpoznatiji odgovor (ali i žestok napad) na mnoge aspekte antinaučnih kritika predstavlja knjiga Higher Superstition: The Academic Left and Its Quarrels With Science (Gross and Levitt 1994/1998). Ona je ujedno bila i neposredni povod za pisanje čuvenog Sokalovog teksta, kojim i zvanično otpočinje „rat”. Ovo svakako nije ni jedina ni prva knjiga koja je bila posvećena apologiji naučnog znanja. Teren je bio pripremljen, pre svega knjigama The Unnatural Nature of Science (Wolpert 1992), Dreams of a Final Theory (Vajnberg 1992/1997) i Science and Anti-Science (Holton 1993, 1994). Kasnije su se u debatu uključili i glavni protagonisti sociobiologije (Dawkins 1998, 2003; Wilson 1998), što samo pokazuje da postoji izvesna povezanost između kontroverze oko

486

sociobiologije i Naučnih ratova. Rat oko sociobiologije možemo posmatrati i kao neku vrstu preteče Naučnih ratova, što ćemo videti kasnije. Gros i Levit su glavne protagoniste antinauke nazvali „akademskom levicom”. Međutim, otišli su i korak dalje, ističući da današnja levica nije pretnja samo nauci, već i kulturi kao celini. Na ovaj način oni su se obraćali i ljudima koji su već bili uključeni u „kulturne ratove” na američkim univerzitetima. Kako Serl tvrdi (Searle 1990), razvoj radikalne postmoderne kulturne analize bio je očekivan. Razlog tome je što novi talas humanista ne smatra sebe više za nastavljače i protagoniste zapadnih kulturnih vrednosti, već za političke radikale nove generacije. Takođe, Serl zapaža da je politička inicijativa na univerzitetima već duže vremena na strani humanista. O kulturnom kontekstu koji je prethodio Naučnim ratovima i opisu intelektualnih tenzija i konflikata u akademskim krugovima bilo je reči.

1. Reakcije na antinaučne reakcije: Ben-Dejvid, Šils, Volpert, Vajnberg i Holton Mislim da je očigledno da sadržaj nauke koja je o prirodi ne može da bude determinisan društvenim odnosima naučnika. [Gillispie 1959: 677]

Iako su Naučni ratovi pojava karakteristična za devedesete godine prošlog veka, to ne znači da pojedini autori, naročito sociolozi, nisu uviđali krizu koja je postala očigledna još tokom sedamdesetih godina. Dva velika sociologa koji su o ovome govorili pre tri decenije iz vizure sociologije nauke bili su Ben-Dejvid i Šils. Ben-Dejvidovo ime se ne spominje u Naučnim ratovima, što je čudno ako znamo da je pisao gotovo o svim relevantnim problemima o kojima su se kasnije vodile žestoke debate. On (Ben-David 1975) preteče antinaučnih stavova locira u romantizmu osamnaestog veka, iako, kao i mnogi drugi, glavnu inspiraciju vidi u Špengleru i njegovim negiranjima univerzalne validnosti nauke. Takođe, kritikuje stavove po kojima je opšta intelektualna atmosfera tog doba uticala na otkriće principa neodređenosti 1927.

487

godine, tvrdnjom da za to nema validnih dokaza, iako je ova teza izuzetno rasprostranjena u sociologiji nauke (što smo videli na primeru Formanovog teksta). Ali pored ovih preteča antinaučnih stavova vremenom su dodavani novi elementi u reakcijama protiv nauke. Skoro svi naučnici nastavili su da se bave naukom na neutralan i univerzalistički način, osim manjine koja je pripadala ekstremnoj levici i desnici. Ona je u nauci videla snažne ideološke i političke uticaje. Levica je bila karakteristična prvenstveno za SSSR, ali i za neke zapadnjačke simpatizere komunizma. Ipak, tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka jedini značajni naslednici antinaučnih filozofija bili su pojedini levičari, a ne desničari. Oni su negirali kognitivnu i institucionalnu autonomiju nauke. Dalje u radu Ben-Dejvid se ne bavi filozofskim napadima na univerzalnu validnost nauke, već pretežno napadima na njene institucionalne osnove, sa posebnim naglaskom na tradicionalne norme ponašanja naučnika. Desetak godina kasnije Edvard Šils je takođe govorio i upozoravao na opasnosti koje prete nauci od antinaučnih pokreta. U pitanju je predgovor čuvenoj knjizi Bernarda Dejvisa (Shils 1986). Šils ističe kako je ranijih godina počeo da raste antinaučni pokret, ali da ga je naučna zajednica ignorisala. On podršku antinauci vidi u malom broju grupa naučnika, što može da ima opasne posledice. Dalje u tekstu kritikuje pojednostavljene vizije nauke kao inherentno opasne, kao želje za dominacijom čoveka nad prirodom, kao vlasništva društvene elite, kao buržoaske ideologije itd. Nema potrebe detaljnije kritikovati ove pozicije. Važnije pitanje je ono koje se tiče mogućeg uticaja antinauke na samu nauku. Kao prvi uticaj Šils navodi podršku nauci, odnosno finansiranje. Naukom se odavno ne bave samo amateri koji sami sebe finansiraju i neophodna je institucionalna potpora u vidu stipendija i fondova koji zavise od mnogih okolnosti. Antinaučno raspoloženje može vrlo lako da se okrene protiv nauke i da stvori probleme finansiranju naučnih i tehnoloških projekata. Drugi mogući uticaj može se odraziti na „regrutovanje” naučnika. Napredak nauke zavisi i od konstantnog upliva novih ljudi u samu nauku. Promo-

488

visanje antinaučnog raspoloženja u javnosti može vrlo lako da doprinese opadanju interesovanja za ulazak u naučne vode. Treći razlog zbog kojeg se problemu antinauke treba ozbiljno posvetiti jeste činjenica da je tokom protekla dva veka nauka bila izuzetno cenjena na Zapadu po pitanju intelektualnih i praktičnih uspeha. Ova moralna podrška izuzetno je važna za naučnu praksu, jer su i sami naučnici podložni raznim uticajima i njihov moral u velikoj meri zavisi i od šireg raspoloženja u društvu, što se moglo uočiti iz kratkog pregleda američke nauke u poslednja dva veka. Ne može se poreći činjenica da je nauka jedno od definišućih obeležja današnjeg sveta. Međutim, antinaučni krugovi su umanjivali vrednost ovog univerzalnog sistema ili su isticali njegovu kulturnu uslovljenost. Kao što smo već napomenuli, jedna od najuticajnijih knjiga koja je imala za cilj da promoviše naučno znanje, a koja ima direktne veze sa Naučnim ratovima, bila je knjiga britanskog embriologa Volperta (Wolpert 1992). U pitanju je mala knjiga koja je nastojala da pokaže kako je nauka jedan specifičan, „neprirodan” sistem mišljenja, odnosno da ukaže na njenu kontraintuitivnu prirodu. „Nauka se ne poklapa sa našim prirodnim očekivanjima.” (str. 1) Volpert tvrdi da se svet nauke ne konstruiše na osnovu zdravorazumskih teorija. Svakodnevni zdrav razum ne može nam pomoći da spoznamo pravu prirodu nauke. Zdravorazumske teorije o svetu oko nas najčešće su pogrešne. Volpert se bavi i razlikovanjem tehnologije od nauke i tvrdi da su načini mišljenja u ovim oblastima različiti. Zdrav razum, smatra Volpert, „reflektuje ogroman broj informacija koje je neko stekao o svetu i snabdeva nas velikim brojem praktičnih pravila – od kojih su mnoga prilično logična – za rukovođenje u svakodnevnom životu.” (str. 1)1 On je deo našeg svakodnevnog života koji uzimamo zdravo za gotovo, dok „nauka obično objašnjava poznato uz pomoć nepoznatog.” (str. 3; u originalu kurzivom)2. 1 Šapiro iznosi tezu da su i nauka (u najširem smislu) i tehnologija nastale usled adaptivnih potreba ljudi u novim environmentalnim nišama naše evolucije (Shapiro 1959). 2 Volpert navodi nekoliko izuzetno interesantnih primera iz svakodnevnog života iz kojih možemo videti koliko smo često obmanuti od strane

489

Zdrav razum nam obezbeđuje samo sirov materijal koji je neophodan za naučno mišljenje. Za razliku od mnogih društvenih pojava, poput religije ili tehnologije, nauka je u istoriji nastala samo jedanput, u Grčkoj1. Dalje u knjizi Volpert kontrastira nauku sa tehnologijom, umetnošću, razmatra ulogu kreativnosti u nauci, socijalne odnose među naučnicima, kooperaciju, nadmetanje, posvećenost itd.2 Za problematiku Naučnih ratova od najveće važnosti su delovi knjige koji se bave relativizmom, nenaukom i moralnom i nemoralnom naukom. Autor za sebe kaže da je zdravorazumski realista, odnosno da veruje da postoji spoljašnji svet, nezavisan od nas, koji je moguće proučavati. Iako je prirodnjak, jasno mu je da se ne smeju zanemariti socijalni faktori u nauci, jer „[n]aučnici ne rade u kulturnom ili socijalnom vakuumu.” (str. 109) Ono što najviše zamera sociologiji naučnog znanja jeste ideja da nauka nije privilegovan sistem znanja. Volpert ne poriče uticaj socijalnih faktora na prihvatanje neke naučne ideje ili teorije, ali negira mogućnost da su ti faktori odlučujući na duge staze. On takođe zamera konstruktivistima na odabiru istorijskih primera uz pomoću kojih „zdravog razuma”. Naravno, postoje i pojave koje se ne suprotstavljaju zdravom razumu, ali njih je daleko manje. Volpert čak ide toliko daleko da ističe da je prilično siguran da ono što se poklapa sa zdravim razumom nije nauka. Sa ovim stavovima slaže se i Dokins (Dawkins 2000/2003). Glavni razlog je što funkcionisanje univerzuma i zdravog razuma nije kongruentno. Ako se pozovemo na evolucionu biologiju i psihologiju, onda ove tvrdnje imaju čvrstu potvrdu. Naš mozak, a samim tim i naše ponašanje, favorizovani su tokom evolucije u kontekstu malih grupa radi funkcionisanja u neposrednom svetu oko nas. Čovek je u nekim oblastima života više „nadaren”, a u nekim manje. Zato se tehnologija, kao oblik ovladavanja okruženjem, daleko lakše savlada od nauke, koja tokom većeg dela evolucionog vremena čoveku nije ni bila potrebna. Tehnologija ne mora biti zavisna od nauke jer je od suštinskog značaja za njeno sticanje učenje, što ne podrazumeva razumevanje. Nauka proizvodi ideje, a tehnologija korisne objekte. Kao što smo već rekli, sve do druge polovine 19. veka nauka nije imala većeg uticaja na tehnologiju. 1 Nećemo se detaljnije baviti spekulacijama da li je nauka nastala u Kini i na Istoku, davno pre zapadne nauke. Kinezi su bili inženjeri koji su malo toga doprineli nauci. Moguće je da je njihov misticizam sputavao razvoj naučnog mišljenja, jer su racionalnost i koncept zakona koji rukovode prirodom tipični za Evropu (za detaljnije analize vidi Zilsel 1942a; Needham 1951a, b). 2 Volpert zadire i u sociologiju i filozofiju nauke kada ukratko raspravlja o Orteginoj hipotezi i Plankovom principu.

490

potkrepljuju relativizam. Nije jasno kako bi konstruktivisti uspeli da pokažu da je otkriće, npr., transportne RNK puki socijalni konstrukt. Kada govori o nenauci, Volpert prvenstveno misli na parapsihologiju, levitaciju, telekinezu, prekogniciju, sujeverje, astrologiju itd. o kojima ne treba trošiti reči i dokazivati njihovu jalovost. Međutim, kada govori o teorijama u društvenim naukama, Volpert uzima primer psihoanalize, za koju tvrdi da ako i jeste nauka, onda je preuranjena, odnosno na primitivnom stadijumu (vidi i Škorić 2004a). Vajnberg je u svojim tekstovima bio daleko suroviji prema filozofiji uopšte, a ne samo prema relativizmu. „[N]e poznajem nikoga ko je išta doprineo napretku fizike u razdoblju posle Drugog svetskog rata, a da mu je rad ijednog filozofa značajno pomogao.” (1992/1997: 148; kurziv u originalu) Iako je kritikovao stari klasični mehanicizam i pozitivizam, odnosno njihov loš uticaj na fiziku i nauku uopšte, on ipak uviđa i njihov pozitivan uticaj na otklon od religije i raznih vidova spiritualizma. U devetnaestom veku herojska tradicija mehanicizma ugrađena je, na nesreću, u dijalektički materijalizam Marksa i Engelsa, i njihovih sledbenika. Godine 1908. jedan izbeglica po imenu Lenjin napisao je visokoparnu knjigu o materijalizmu; njemu je, doduše, materijalizam bio uglavnom sredstvo za napad na razne druge revolucionare, ali njegovi sledbenici su Lenjinove komentare i komentarčiće prihvatili kao Sveto pismo, tako da je, tokom izvesnog razdoblja, dijalektički materijalizam onemogućio prihvatanje opšte teorije relativnosti u Sovjetskom Savezu. [str. 150]

Za razliku od metafizike i epistemologije, koje su ipak imale neku konstruktivnu ulogu u istoriji nauke, „u poslednje vreme krenuo je jedan novi napad na nauku, a to je napad neprijateljski nastrojenih komentatora koji su se okupili pod barjakom relativizma.” (str. 161) Pod relativistima Vajnberg podrazumeva ljude koji negiraju naučnu objektivnost i koji nauku izjednačavaju sa svim drugim društvenim pojavama1. 1 U navođenjima prethodnika ovih relativističkih načina bavljenja problemima nauke nepravedno se osuđuju Kun i Merton. Vajnberg kaže da je

491

Relativizam u filozofiji i sociologiji nauke nema uticaja na same naučnike i njihov profesionalni rad. Međutim, kao i Holton, Vajnberg se plaši uticaja relativizma na one koji odlučuju o budžetu nauke i školovanju naučnika. Zato se obojica slažu sa hipotezom da su radikalni napadi na nauku jedna manifestacija neprijateljstva prema zapadnoj civilizaciji uopšte, što u 20. veku potiče prvenstveno od Špenglera. Godinu dana kasnije izlazi Holtonova knjiga (1993) koja je sastavljena pretežno od već objavljenih radova, čiji cilj je takođe promovisanje i apologija nauke. Eseji govore o uticaju Maha na pozitivizam, o Mahu i Ajnštajnu, džefersonovskom istraživačkom programu, dok su za debatu o antinauci neposredno vezana dva poglavlja – poglavlje o kontroverzama oko kraja nauke i poglavlje o fenomenu antinauke. Poglavlje koje se bavi kontroverzom oko kraja nauke razmatra dva najopštija pogleda na nauku: jedan ističe da će nauka po svojoj prirodi morati da propadne, dok drugi zagovara tezu da će nauke jednog dana stvoriti jedno koherentno telo znanja i razumevanja svih fenomena. Holton (1973) ove poglede naziva „tematskim idejama”. Tematska ideja o krahu nauke karakteristična je za „cikličare”, koji u nauci uočavaju progres, ali smatraju da nakon toga nailazi doba opadanja i raspada. Pripadnici druge struje mogu se nazvati „linearistima”. Tačno je da postoje zastoji u nauci, ali na opštem nivou povećavaju se interna koherentnost, tačnost predviđanja, međusobna povezanost teorija itd. U ekstremnoj varijanti cikličari smatraju da je nauka rukovođena prvenstveno socijalnim procesima i da ona predstavlja samo jedan opšti duh vremena i da je predmet „socijalne konstrukcije”. Holtonu je jasno da nije jednostavan zadatak odlučiti se za „istinitu” sliku nauke. Zato se odlučuje za prikaz shvatanja dva mislioca koji pripadaju različitim tematskim idejama. U pitanju su Špengler i Ajnštajn (Holton 1993). Špengler, o kojem smo govorili i kod Formanove analize kvantne teorije, nekoliko godina je radio na knjizi enciklopeMerton započeo tradiciju proučavanja nauke kao bilo koje druge društvene pojave, što nije tačno.

492

dijskih ambicija, delom i tokom Prvog svetskog rata (Spengler 1918–22/1928)1. On je stvorio tevtonsku teoriju toka prošlosti, ali i budućnosti, zasnovanu na spekulacijama koje su često bile apsurdne. Knjiga je objavljena 1918. godine, i uprkos tome što predstavlja besmislenu pseudoistoriju ona ostaje jedna od najznačajnijih knjiga 20. veka, makar zbog svog uticaja na Tojnbija (1934–61/1970), Rožaka (1969/1978), spise Luisa Mamforda (npr. 1967/1986, 1970/1986), tzv. njuejdž autore, čak i na radikalne feministkinje i današnje antinaučne pokrete. Nema potrebe da se dalje bavimo Špenglerom i Ajnštajnom (njihova naučna ubeđenja prilično su poznata), jer je za našu temu interesantnija i značajnija priča o antinauci. Antinauka (nekad pod nazivom „alternativna nauka” ili „paranauka”) jeste deo funkcionalnog pogleda na svet pojedinca. U pitanju je simptom dugotrajne borbe oko legitimiteta autoriteta nauke, kao i koncept modernosti za koji se tvrdi da je u njemu ukorenjena nauka. Analiza antinaučnih pokreta, teorija, ideja, može biti od pomoći za borbu protiv antinauke, jer ona može biti u potpunosti bezopasna, ali i politički ambiciozna. Sam termin „antinauka” prilično je problematičan, jer može da se odnosi na velik broj raznovrsnih stvari i ideja, kojima je zajedničko samo to što mogu da budu pretnja nauci. Zato Holton pravi razlike između prave nauke (dobre, loše, indiferentne, nove itd.), patološke nauke (nju praktikuju naučnici koji zaista misle da praktikuju pravu nauku, ali su u zabludi)2, pseudonauke (astrologija i „nauke” o 1

U originalu se knjiga zove Der Untergang des Abendlandes, dok je naš prevod zasnovan na engleskom prevodu naslova knjige The Decline of the West. 2 Ovde Holton misli, pre svega, na poznati rad Langmjura, koji je 1932. godine dobio Nobelovu nagradu iz hemije. On se svojevremeno bavio istraživanjima u okviru „patološke nauke”, iako nikad nije objavio svoje rezultate. Umro je 1957. godine. Njegov rad o patološkoj nauci zapravo je transkript predavanja iz 1953. godine, gde on (Langmuir 1989) analizira nekoliko naučnih kontroverzi koje su se pokazale kao primeri „bolesne nauke”, poput n-zraka, mitogenetskih zraka, vančulne percepcije i letećih tanjira. Bolesnu nauku (tj. patološku) Langmjur karakteriše, ne kao onu u koju je uključeno nepoštenje i težnja za prevarom (kao što je npr. slučaj sa Piltdaunskim čovekom), već kao vrstu nauke gde ljudi veruju u pogrešne rezultate usled nerazumevanja uticaja subjektivnih efekata i raznih predrasuda na istraživanja. Langmjur nudi

493

paranormalnim fenomenima)1, obične gluposti ili sujeverja (npr. moć koja je sadržana u piramidama i slične „pojave”)2, scijentizma (preterano primenjivanje „naučnih” modela u nenaučna polja ili preterana vera u naučni progres) itd. Najštetniji oblik antinaučne aktivnosti svakako jesu pseudonaučni „poduhvati” koji uspevaju da prođu u društvu kao „alternativna nauka”, što je često posledica političkih ambicija. U SSSR su ova iskustva često bila i veoma tragična, što se može videti na primerima lisenkoizma, napada na teoriju relativiteta i kvantnu mehaniku3. i karakteristična pravila patološke nauke koja su se do danas iskristalisala (str. 44). 1 Poper je o pseudonauci govorio preko kriterijuma demarkacije (Popper 1935/2002). Kao kriterijume koji razdvajaju nauku od pseudonauke Vilson navodi: ponovljivost, ekonomičnost (tj. elegantnost teorije), merljivost i heurističnost (Wilson 1995). 2 Interesantna je, recimo, polemika o tome da li je postojala sofisticirana nauka u vreme kamenog doba u Britaniji, jer se u javnosti često mogu čuti razni „dokazi” koji na to ukazuju. Ozbiljna istraživanja pokazuju da je to apsolutno netačno. Iako su postojala određena astronomska zapažanja, ona su bila veoma daleko od naučnih (vidi npr. Ellegård 1981). Ovim samo skrećemo pažnju na uobičajeni obrazac „dokazivanja” postojanja nauke u dalekoj prošlosti, što za sobom povlači čak i besmislene priče o tehnološkoj superiornosti drevnih naroda. 3 Verovatno najpoznatiji primer od pomenutih jeste Lisenkovo protivljenje „zapadnoj” genetici. Kako bi se shvatile okolnosti koje su omogućile da se dogodi uspon Lisenka potrebno je objasniti uslove u kojima se razvijala nauka SSSR-a pre Drugog svetskog rata. Pozadina Lisenkovog strahovitog naučnog uspona nalazi se u politici države koja je po svaku cenu podržavala nauku i tehnologiju. Bio je to prvi petogodišnji plan, od 1928. do 1932. godine. U tom periodu državno podržane nauka i tehnologija su kao svoj rezultat imale termonuklearnu bombu, prvi satelit u orbiti Zemlje i prve letove u svemir. Iako je SSSR sve do sedamdesetih godina prošlog veka bio država sa najviše naučnika na svetu, sve su se investicije pokazale kao nedovoljno efikasne. Tako je uzrok rasta lisenkoizma moguće pronaći u pokušajima da se modernizuje sovjetska poljoprivreda. Lenjinova akademija poljoprivredne nauke je uspostavljena 1929. godine kada je počela velika modernizacija i kolektivizacija poljoprivrede. Prvi predsednik bio je Nikolaj Vavilov. Vavilov i Lisenko su dve ključne figure koje su dovele do rasta lisenkoizma. Vavilov je bio sin bogatog trgovca koji je iz Rusije pobegao 1917. godine. Bio je izuzetno obrazovan, a bavio se prvenstveno botanikom, patologijom biljaka i njihovim uzgajanjem. Nakon bega oca iz Rusije on je ostao sa svojim bratom Sergejem (fizičar) i postao jedna od vodećih figura sovjetske nauke (o njemu je bilo reči kod Borisa Hesena i njegovom uticaju na sociologiju nauke). Lisenko je, s druge strane, bio sin ukrajinskog seljaka. Sve do svoje trinaeste

494

Holton u 28 tačaka nudi analitičku osnovu za analizu antinauke (str. 157). Antinauka možda nije opasna sama po sebi, ali kada postane neka vrsta političkog pokreta, situacija postaje daleko ozbiljnija. Nekim teoretičarima se kao prikladniji izraz umesto „antinauke” može činiti „alternativna nauka”. Međutim, sama reč „alternativno” stvara pogrešan utisak da bi dve različite vizije nauke imale jednak ontološki status kao i „prava nauka”. Zato je možda adekvatniji naziv „paranauka”. Pošto je termin

godine nije naučio da čita i piše i nikada nije naučio nijedan strani jezik. Vavilov i Lisenko predstavljaju dva osnovna tipa naučnih eksperata u ranoj sovjetskoj Rusiji. Potrebno je samo napomenuti da nijedan od njih dvojice nije bio član Komunističke partije i nisu se bavili ideološkim i političkim debatama. Vavilov je tokom tridesetih godina kritikovao sovjetsku vladu po pitanju poljoprivrede i 1940. godine je uhapšen pod optužbom da je britanski špijun. Osuđen je na smrt, iako je presuda kasnije preinačena u doživotnu robiju. Pred kraj života se borio protiv suzbijanja genetičkih istraživanja i do danas je ostao upamćen kao simbol borbe za nauku u staljinističkoj Rusiji (Roll-Hansen 2005). Međutim, Nikolaj Vavilov je u mnogome zaslužan za uspon Lisenka u naučnoj zajednici. Ranih tridesetih predložio ga je za člana Ukrajinske akademije nauka i branio ga je od raznih kritika. Tek 1938. godine, kada je Lisenko dobio njegovo mesto, Vavilov je počeo oštro da ga kritikuje. Do tada je priznavao da je Lisenkovo poznavanje genetike prilično slabo, ali ga je hvalio povodom radova iz fiziologije i vernalizacije. Vernalizacija se odnosi na razvoj biljaka i sazrevanje na niskim temperaturama. Termin je ušao u naučnu upotrebu 1933. godine kao latinizirani prevod Lisenkovog termina. Sve do sedamdesetih godina zapadni udžbenici su se pozivali na Lisenkov rad u ovoj oblasti. Njegova želja bila je da otkrije formulu koja bi bila u stanju da predvidi efekat temperature na razvoj biljaka. Jedan od glavnih motiva što je Vavilov podržavao Lisenka nisu bile ideje iz genetike, već instrumentalna korisnost za njegov lični projekat. Vavilov je radio na projektu „Svetska kolekcija”, prvoj velikoj banci gena kultivisanih biljaka. Vlada je 1931. godine odlučila da skrati vreme za realizaciju ovog velikog projekta i Vavilov je umesto 10–12 godina dobio 4–5 godina da ga završi. Osnovni problem bio je u adaptiranju raznih vrsta da rastu u surovoj sovjetskoj klimi. Rešenje za ovu prepreku video je u Lisenkovim eksperimentima. Tako je vernalizacija Vavilovljeve kolekcije postala Lisenkova ulaznica u genetiku. Na početku karijere on je bio fiziolog biljaka, a ne genetičar. Tada je uživao veliki ugled među starijim i priznatim kolegama. Ipak, u prvoj polovini tridesetih godina svoju karijeru preusmerava na genetiku (Roll-Hansen 2005). S obzirom na to da se u to vreme još uvek nije znalo sa sigurnošću da li na molekularnom nivou postoje geni, neolamarkističke teorije su još uvek bile popularne. Zato ne čudi što su ga tokom kasnih tridesetih i početkom četrdesetih godina branili velikani poput Džozefa Nidama, Džona Bernala i Džona Holdejna, iako ne treba zaboraviti da su ovo teoretičari i naučnici sa

495

„antinauka” opšteprihvaćen i datira pre Holtona, mi ćemo koristiti njega. Nešto kasnije (Holton 1996), on je govorio i o moralnom autoritetu nauke i neophodnosti odbrane nauke od pogrešnih predstava o njoj koje su česte u javnosti. marksističkim inklinacijama. Vavilov je Lisenka video kao entuzijastu, jer mu je kao vrsnom naučniku bilo jasno da Lisenko ne poznaje genetiku baš najbolje. Verovao je u slučajnost da će Lisenko postići neko važno otkriće. Poznat je i slučaj iz 1933. godine kada je jedan poznati britanski uzgajivač intervjuisao Lisenka i bio zapanjen njegovim neznanjem. U svojim čistkama između 1936. i 1938. godine Staljin je uklonio ogromnu većinu najeminentnijih naučnika koji su bili skeptični prema praksi Lisenka, a kada je i on sam postao predsednik Lenjinove akademije 1938. godine, nije više bilo značajne opozicije koja bi mu se suprotstavila. Iako nije bio član Komunističke partije, Lisenko je tokom svoje naučne karijere uvek bio blisko povezan sa rukovodstvom partije i vladom. Pod vlašću Staljina i sve do dolaska Hruščova na vlast on je bio u mogućnosti i na poziciji da se lako obračunava sa svojim naučnim protivnicima. Njegov slučaj je lekcija „o šteti koja rezultira iz pokušaja da se nauci nametne eksterni dogmatizam.” (Caspari and Marshak 1965: 275) Lisenko je bio pod velikim uticajem Marksa i Engelsa. Međutim, treba imati u vidu činjenicu da su njih dvojica objavljivali glavne radove pre nego što su Mendelovi radovi postali poznati široj javnosti (1900. godine) i u vreme kada je dominantna ideja o teoriji nasleđivanja bila Lamarkova. Tek 1925. godine u naučnim krugovima je zauvek napuštena Lamarkova teorija nasleđivanja stečenih karakteristika, ali ne i u Sovjetskom Savezu. Pavlovljeva istraživanja o uslovljenom refleksu naglašavala su važnost uticaja okruženja na ponašanje i 1923. godine on objavljuje rad u kojem tvrdi kako se uslovljeni refleks kod miševa nasleđuje i usavršava u narednim generacijama. Kasnije je Pavlov povukao ove tvrdnje na osnovu adekvatnijih empirijskih dokaza, ali to nije sprečilo lamarkističke marksiste iz SSSR da i dalje propagiraju svoje pogrešne ideje (Caspari and Marshak 1965). Lisenkov rad je u velikoj meri bio pripremljen antimendelovskim, odnosno prolamarkovskim istraživanjima Mičurina, koji je preminuo 1935. godine. Možda najvažniji faktor koji je uticao na opstanak Lamarkovih ideja bila je pomenuta potreba Sovjetskog Saveza da poboljša poljoprivredu. Na Zapadu se ovaj proces odvijao po Mendelovim principima, nedovoljno brzim i efikasnim za Sovjete, kojima je bilo potrebno rapidno poboljšanje i unapređivanje poljoprivrede. Tokom tridesetih godina Lisenko uz političku podršku komunista otpočinje borbu protiv ruskih klasičnih genetičara. Klasičnu genetiku je karakterisao kao „pasivnu”, „idealističku” i „metafizičku”, u odnosu na svoju „aktivnu”, „materijalističku” i „empirijsku” teoriju nasleđivanja (Caspari and Marshak 1965). Tako je 1948. godine na skupu Lenjinove poljoprivredne akademije Lisenkova teorija proglašena za istinitu i validnu teoriju nasleđivanja, u odnosu na pogrešnu, Mendelovu. Nakon ovog događaja u SSSR-u počinje

496

U recenziji Volpertove i Vajnbergove knjige Stiv Fuler (Fuller 1994a) je kao njihovu glavnu zabrinutost video razmišljanje o finansijerima nauke (koji nisu naučnici). Dakle, glavni problem sa socijalnim proučavanjima nauke oni, prema Fulerovom mišljenju, vide u uticaju na nenaučnu javnost1. Njegov krajnji cilj bio je da istakne važnost participacije javnosti u postavljanju prioriteta istraživačkog naučnog rada. Volpert se sa tim ne slaže. Odgovarajući na ove kritike, on (Wolpert 1994) insistira na tome da je sociologija nauke „potencijalno vredna oblast” (str. 745) i da upravo zbog toga želi da ukaže na bizarne teorije koje u njoj često nastaju. Takođe, ostao je dosledan svojoj tezi da veliki deo sociologije nauke nastaje iz „kompleksa inferiornosti” sociologa. uspostavljanje nove biologije, jer Lisenko zabranjuje istraživanja iz klasične genetike i proganja neke od svojih najpoznatijih protivnika u Sibir (Vavilov je umro u sibirskom logoru). U godini Staljinove smrti, 1954, Lisenko je sve bitne pozicije popunio svojim sledbenicima i bukvalno uništio klasičnu genetiku u Sovjetskom Savezu. Nakon dolaska Hruščova na vlast nekim Lisenkovim protivnicima dozvoljeno je da se vrate iz Sibira i da nastave istraživanja iz klasične genetike, iako je Lisenkov uticaj i dalje bio veliki. Kraj Lisenkove naučne vladavine počeo je priznanjem lisenkoista da postoji molekul DNK i da nije u pitanju „apstraktni ’idealistički’ koncept, već stvarni molekul koji igra važnu ulogu u nasleđivanju. . .” (str. 277) Sve donedavno ostalo je nerazjašnjeno pitanje u kolikoj meri je čitavu debatu oko „ispravne” i „buržoaske” genetike kontrolisala tadašnja sovjetska politička elita na čelu sa Staljinom. Lisenko je tvrdio da je njegov čuveni govor iz 1948. godine pred Lenjinovom poljoprivrednom akademijom odobren, čak i prepravljen na nekim mestima od strane Staljina lično, iako za te tvrdnje tada (nekoliko dana nakon Staljinove smrti) nije ponudio dokaze. Danas zaista posedujemo dokaze o ovoj tvrdnji (Rossianov 1993). Na osnovu komentara i korekcija koje je Staljin napisao u Lisenkovom tekstu, možemo jasno uočiti njegove (Staljinove) naučne poglede koji su ga predisponirali ka mičurinizmu. Na osnovu ovih podataka slika o Lisenku se donekle menja i danas možemo govoriti o izuzetno jakom uticaju Staljina na sovjetsku nauku uopšte (Rosijanov iznosi još neke podatke prema kojima je Staljin prilično često menjao naučne tekstove svojih savremenika). Tadašnja sovjetska nauka imala je pretenziju da bude objektivna, u šta je i sam Staljin verovao. „Jedini” problem bio je taj što je on sebe proglasio garantom naučne objektivnosti. 1 Interesantno je da Edvard Vilson u svojoj autobiografiji (Wilson 1994) piše kako je tokom svoje predavačke karijere više voleo da kurseve drži društvenim smerovima. Smatrao je da će za nauku biti bolje ako „društvenjaci”, koji će kasnije najverovatnije odlučivati o društvenoj ulozi nauke, ispravno shvate šta je nauka i koje su njene mogućnosti.

497

Vajnberg u svom odgovoru ublažava napad na filozofiju i sociologiju, tvrdeći da sociologija nauke nudi interesantna i korisna zapažanja o nauci. Ono čemu se on protivi je „korumpiranost” sociologije nauke „konstruktivističkom ideologijom” (Weinberg 1994: 748). U svom konačnom odgovoru Fuler (Fuller 1994b) zagovara civilizovanu raspravu između naučnika i sociologa nauke i završava konstatacijom da se u vreme razmene mišljenja između njega, Volperta i Vajnberga pojavila jedna veoma važna knjiga koja kritikuje akademsku levicu. U pitanju je knjiga Grosa i Levita.

2. Napad Grosa i Levita na akademsku levicu Znanje je ozbiljna stvar i za levicu kao i za desnicu, i mora da se istražuje u ozbiljnom duhu. [Feyerabend 1974/1985: 351]

Kao što smo već rekli, u Naučnim ratovima antinauka označava pokušaje određenih „autsajdera” nauke ili pripadnika akademskih polja van prirodnih nauka da se bave (kulturnom) analizom rezultata prirodnih nauka. Pored neprijateljstva prema nauci obično im se pripisuje i nepoznavanje nauke. Kasnije ćemo videti koliko su ove uopštene kritike opravdane. Svakako najpoznatija knjiga napada na antinauku pripada Grosu i Levitu. Izboru njihove kritike može se zameriti mnogo toga. Tako je, na primer, Latur nekoliko puta eksplicitno negirao da je socijalni konstruktivista (Segerstråle 2000d: 95n12), dok je njihova omiljena meta, Aronovic, pre popularizator ideja konstruktivizma nego bitan predstavnik ove struje. S druge strane, moramo poštovati i konstruisanu kategoriju „kulturnih konstruktivista” u koju su autori svrstavali teoretičare prema dva najvažnija kriterijuma: na osnovu jezika i temperamenta autora (za koji Gros i Levit smatraju da je tipičan za akademsku levicu) i popularnosti, naročito među studentima. Kada su Gros (biolog) i Levit (matematičar) objavili svoju knjigu (Gross and Levitt 1994/1998; vidi takođe i Gross and Levitt 1995) veliki broj naučnika najverovatnije nije ni bio svestan šta se događa po departmanima društvenih nauka i humanističkih di-

498

sciplina ili su, kao što smo već rekli, ignorisali te radove. I zaista, knjiga predstavlja (ponekad surov i netačan) napad na ono što su autori nazvali akademskom ili kulturnom levicom. Iste godine (1994) održana je prva od dve konferencije koje je organizovala The National Association of Scholars, akademska organizacija koja je posvećena promovisanju tradicionalizma univerzitetskog kurikuluma, pokušavajući da oformi front protiv antinaučne pretnje. Prvi od ovih, veoma dobro medijski propraćenih događaja, bila je konferencija „Objectivity and Truth in the Natural Sciences, the Social Sciences, and the Humanities” koja je održana u Bostonu. Na njoj su učestvovali (između ostalih i) fizičar Vajnberg, (socio)biolog Vilson i istoričar nauke Holton. Ovo je takođe bila godina čuvenog okršaja između (sociologa) Harija Kolinsa i (biologa) Luisa Volperta na sastanku British Association for the Advancement of Science (BAAS) u Engleskoj. Na toj konferenciji konstruktivisti i naučnici nisu bili u stanju ni da smisleno komuniciraju jedni sa drugima (Rose 1996; Segerstråle 2000c). Gros i Levit naglašavaju da je njihova knjiga podstaknuta tadašnjim stanjem u akademskim institucijama. Smatrali su da je bio potreban javni odgovor na razne kritike nauke. U predgovoru za izdanje iz 1998. godine oni objašnjavaju sa kakvim kritikama i pohvalama su se susretali, a kao najveće (i najprijatnije) iznenađenje navode Sokalov rad1. Definisanje akademske levice od strane Grosa i Levita kao onih koji „ne razumeju” i „pogrešno tumače nauku” nije bilo adekvatno. Umesto što su akademsku levicu definisali kao ljude koji ne razumeju nauku usled svojih doktrinarnih osobenosti, bilo bi mnogo bolje da su koristili termin „levičarski kritičari nauke” (definišući ih kao one koji kritikuju nauku sa stanovišta levog krila), a da su termin „akademska levica” sačuvali za ono što ona zaista predstavlja – teoretičare koji zagovaraju levičarska shvatanja, uzimajući tako u obzir očiglednu činjenicu da neki jesu, a neki nisu kritičari nauke (Segerstråle 2000c). Sokal je, recimo, pripadnik akademske levice, ali nije levičarski kritičar nauke. I konačno, Gros i Levit su levičari, ali 1

Autori su imali nameru da u svoje izdanje iz 1998. uključe i Sokalov rad. Međutim, autorska prava na Sokalov tekst poseduje Stenli Fiš, kao urednik časopisa Social Text, koji nije dozvolio štampanje.

499

strogo pronaučno orijentisani. Isto tako, „akademska desnica” je prilično neutralan termin što se tiče stavova prema nauci, gde „kritičari nauke desnog krila” uključuju, na primer, mnoge religiozne protivnike darvinizma. Jednostavno rečeno, uobičajena podela na naučnu levicu i desnicu nije u potpunosti zadovoljavajuća. Gros i Levit u svojoj kritici nisu želeli da krenu od filozofa nauke kao što su to učinili Teokaris i Psimopulos (Theocharis and Psimopoulos 1987), jer su smatrali da je rad filozofa u velikoj meri iskrivljen od strane sledbenika, naročito Kunovih. Za Grosa i Levita, Kunov izuzetno kritički stav prema svojim sledbenicima jedina je istina o Kunu. Zapravo, za razliku od Teokarisa i Psimopulosa, njih nisu toliko interesovali „originalni inspiratori”, već trenutni i najpopularniji predstavnici kulturne levice. Dakle, nijedan od ovih napada (tj. odbrana) nije bio potpun. Teokaris i Psimopulos nisu obraćali pažnju na ljude koji su tada (i danas) delovali protiv nauke, već su napadali (navodne) pokretače i inspiratore. Bez obzira na to da li su u pitanju epistemološki ili politički razlozi za napad na nauku, zajednički imenilac antinaučnih propagatora bila je sumnja u objektivnost naučnog znanja. To je takođe jedan od razloga zbog kojih su se Gros i Levit odlučili da postmodernistima, feministkinjama i konstruktivistima daju zajedničko ime – „kulturni konstruktivisti”. Ono što su oni videli kao zajedničku pretnju koja nauci dolazi od ovih škola mišljenja bile su potencijalno slične ili identične društvene posledice. Tako je nastala paradoksalna situacija u kojoj su sada sami naučnici morali da dokazuju da zaista rade nešto vredno i korisno, jer su socijalni konstruktivisti već uveliko pisali o naučnim dostignućima kao o skrivenim sredstvima političke borbe ili lične afirmacije. Zato i ne čudi što je naizgled ezoterični karakter Naučnih ratova vrlo brzo prerastao u bitku za kredibilitet u očima javnosti. Nastala je situacija u kojoj su ozbiljno dovedene u pitanje praktične posledice delovanja i jedne i druge strane (vidi Segerstråle 2000b; a naročito Bauer 2000). Akademski levičari (po ovoj klasifikaciji) mahom su pripadali raznim postmodernim trendovima u humanističkim disciplinama i konstruktivističkim i relativističkim orijentacijama iz

500

polja sociologije nauke. Svi ovi akademski trendovi svrstavaju se u novu levicu na osnovu jednog kriterijuma – njihovog dovođenja u sumnju i kritikovanja sposobnosti nauke da proizvede znanje koje je „istinitije” od nekih drugih tipova znanja. Napad od strane Grosa i Levita je otvoren i veoma žestok, jer se postmoderna orijentacija ocenjuje kao deo intelektualne lenjosti akademskih naučnika, samim tim što ne zahteva poznavanje bilo kakvog sadržaja nauke, dok se najozbiljnije optužbe upućuju na račun same levice, koja je svojim delovanjem dovela do opadanja poverenja javnosti u nauku. Na prvi pogled knjiga Grosa i Levita deluje kao konzervativna kritika levice. Problemi za kompletno objašnjenje čitavog sukoba nastaju kada shvatimo da i Gros i Levit za sebe kažu da su levičari, jer su njihova uverenja drugačija od ubeđenja kulturne levice. U knjizi možemo naći naznake da oni smatraju kako je kulturna levica izdala razlog postojanja levičarskog pokreta i da je ona kao „tradicija egalitarne društvene kritike . . . žrtva doktrinarne kritike nauke . . . kao što je dugo vremena bila žrtva” najgorih vrsta marksizma, lenjinizma i staljinizma (Gross and Levitt 1994/1998: 252). Akademsku levicu autori nazivaju „ideološkim plemenom”, odnosno smatraju je izvitoperenom verzijom levice, ističući da naučnici ili ljudi koji su naučno potkovani nikad neće odabrati neki oblik socijalizma koji za cilj ima subverziju naučnog znanja. Stav koji autori promovišu jeste da se današnja akademska levica bavi nevažnim i beznačajnim pitanjima, umesto da se bavi stvarima, pojavama ili procesima koji direktno utiču na društvo (npr. elektrifikacija naselja i urbani razvoj) i na njihovu povezanost sa novcem i moći. Stoga i ne čudi što su Gros i Levit sa svojim levičarskim ubeđenjima objektivnu nauku videli kao moralno oružje u borbi za bolje uslove života i društvenu pravdu. Ovakve i slične izjave načinile su da Gros, Levit i njihovi „saborci” deluju kao politički konzervativci. Levica je nekada imala zajednički cilj koji je vremenom zamenjen političkim interesima raznih društvenih podgrupa. Nauka na ovaj način dobija novu političku ulogu i postaje ekvivalentna društvenoj moći, a prestaje da bude sredstvo borbe za društvenu pravdu. Zato je za akademsku levicu

501

novo političko oružje kritika nauke. Borci protiv antinauke bili su ujedinjeni oko emocionalne vere u političku važnost objektivnosti i borili su se i za kulturni autoritet nauke. Ovim se univerzalističko i objektivističko shvatanje nauke suprotstavlja partikularizmu i subjektivizmu/relativizmu antinaučnih stavova. Problem koji je nastao na samom početku čitave kontroverze bio je u eksplicitnim optužbama na račun akademske levice za promovisanje antinaučnih stavova i raspoloženja u javnosti. Na taj način je čitava kontroverza privukla puno pažnje javnosti, ali istovremeno su bile onemogućene ozbiljne diskusije. Pitanje je da li naučnici uopšte mogu biti deklarisani za antinauku? To bi bila kontradikcija. Možda u tome leži razlog zbog kojeg Gros i Levit među kulturne levičare nisu uključili (prirodne) naučnike. Međutim, neki teoretičari su verovali da naučnici mogu da budu antinaučno opredeljeni (Ruse 1994; Wilson 1994, 1995). Gros i Levit naglašavaju da su bitne posledice određenih shvatanja, a ne samo namere. Teško je negirati da postoje određene potencijalne društvene posledice konstruktivističkog shvatanja nauke. Jedna od najpogubnijih posledica bila bi izjednačavanje nauke sa ostalim sistemima znanja, odnosno negiranje privilegovanog epistemičkog statusa nauke. To bi moglo da dovede i do legitimnosti, npr. kreacionizma1. Autori na samom početku knjige zaključuju da se ne može reći da akademska levica ima neku čvrsto definisanu poziciju u odnosu na nauku. Jedino što se sa sigurnošću može reći za levicu je da je ona neprijateljski raspoložena prema nauci. Jednostavno rečeno, „akademska levica ne voli nauku.” (Gross and Levitt 1994/1998: 2) Unutar akademske levice . . . neprijateljstvo se širi do društvenih struktura kroz koje se nauka institucionalizuje, do sistema obrazovanja pomoću kojeg se stvaraju profesionalni naučnici i do mentaliteta za 1 U našem obrazovanju ovo se dogodilo uvođenjem veronauke u osnovno obrazovanje i implicitnim (epistemičkim) izjednačavanjem sa teorijom evolucije. U SAD je poznat skandal od pre nekoliko godina, kada je u emisiji televizijske stanice NBC na jedan šarlatanski način predstavljena evolucija čoveka (objašnjavano je kako su ljudi živeli istovremeno sa dinosaurusima, a da naučna zajednica sakriva dokaze koji bi to potvrdili!) (Holden 1996).

502

koji se smatra, tačno ili pogrešno, da je karakterističan za naučnike. Ono što najviše iznenađuje je da postoji otvoreno neprijateljstvo prema aktualnom sadržaju naučnog znanja i prema pretpostavci, za koju se može pretpostaviti da je univerzalna među obrazovanim ljudima, da je naučno znanje veoma pouzdano i da počiva na sigurnoj metodologiji. [str. 2; kurziv u originalu]

Gros i Levit ipak žele donekle da preciziraju termin „akademska levica” i u nju stavljaju, u najvećem broju, pripadnike društvenih nauka i humanističkih disciplina. Već smo rekli da se ova podela ne podudara sa političkom podelom na levicu i desnicu. Možda osnovni definišući faktor naučne levice jeste posvećenost ideji da je fundamentalna politička promena nužna i da se ona može postići samo putem revolucionarnih procesa „ukorenjenih u celokupnoj reviziji kulturnih kategorija.” (str. 3) Međutim, zaključak do kojeg autori dolaze jeste da nije sama nauka toliko u opasnosti, koliko je to šira kultura, odnosno interakcija sa naukom. Pojam šire kulture obuhvata i masovne medije i proces obrazovanja. To znači da promovisanje levičarskih ideja o nauci može kao svoju posledicu da ima dovođenje globalne kulture u opasnost, ako problem posmatramo sa dugoročnog interesa. Ako bi način mišljenja levice o nauci postao dominantan i kod nenaučnika, samo razmišljanje o nauci moglo bi da bude diletantsko i „opasno irelevantno.” (str. 4) Kao izvore i uticaje levičarske misli o nauci Gros i Levit navode pre svega postmodernizam, odnosno shvatanje da je prosvetiteljska intelektualna orijentacija jalova i nesposobna da se bori za današnjim kulturnim zahtevima. Pored postmodernizma, glavni uticaji dolaze od marksizma, odnosno promovisanja ideje da je nauka zapravo „buržoaska” nauka, „superstrukturalna manifestacija kapitalističkog poretka” (str. 5), što su u raznim vidovima prihvatile doktrine kulturnog konstruktivizma. U kulturni konstruktivizam autori svrstavaju feminizam, multikultiralizam, radikalni environmentalizam, socijalno konstruktivističke sociologije naučnog znanja itd.

503

Kulturni konstruktivizam ne predstavlja jedinstvenu doktrinu, što se može videti iz njegovih sastavnih delova koji mogu da budu raznih teorijskih orijentacija. On sam po sebi nema jasno definisano intelektualno jezgro svojih teorija, odnosno neki teorijski centar. Ujedinjujući faktor kulturnog konstruktivizma tako postaju vannaučni faktori, najčešće u vidu prezira ili „samo” kritike moderne nauke. Najčešća situacija sa kojom se susrećemo je neka vrsta hibridnog spoja između ovih različitih orijentacija. Ipak, možda bismo mogli reći da je najopštije zajedničko obeležje akademske levice perspektivizam. Perspektivizam naglašava partikularnost, vremenitost i kontekstualnost naučnog znanja. Detaljna kritika svih ovih pristupa zahtevala bi mnogo prostora, tako da ćemo se fokusirati pretežno na Grosovu i Levitovu kritiku kulturnog konstruktivizma. U zdravorazumskom smislu ljudi su konstruktivisti u pogledu nauke, jer nauka je zaista nešto što je ljudska kultura „konstruisala”. Autori se u samom startu ograđuju od hiperpozitivističke orijentacije prema kojoj bi nauka bila u potpunosti oslobođena od interesa, verovanja, čak i predrasuda. Takođe, jasno je da postoji i hijerarhizacija finansiranja istraživanja, odnosno, ne može se poreći da na nauku deluju i neki ekstranaučni faktori. Stoga oni imaju opravdanje za klasifikaciju konsktruktivističkih teorija na jake i slabe. Prethodne stavove retko koji naučnik bi uopšte i želeo da porekne, tako da možemo reći da je neka vrsta slabog konstruktivizma u nauci uvek na delu. Problemi nastaju kada metanaučne analize poprime karakteristike jakog konstruktivizma. Sa stanovišta jakog socijalnog (ili kulturnog) konstruktivizma nauka predstavlja skup konvencija karakterističnih za određenu kulturu i određeni istorijski period. Ona nije znanje o stvarnom svetu oko nas, već neka vrsta diskursa koji je razvila izvesna interpretativna zajednica. Posebni problemi se javljaju kada shvatimo da je taj diskurs za socijalne konstruktiviste samo jedan od mnogih koji trenutno postoje i koji su postojali kroz istoriju. Krajnja posledica ovakvog naučno destruktivnog shvatanja je u tome da nauka gubi privilegovanu poziciju u pokušaju da otkrije istinu o svetu. „Nauka je ’praksa’ a ne znanje; a praksa uključuje

504

konvenciju i arbitrarnost” (str. 45), jer je tekstualna praksa besmislena van određene zajednice koja joj daje značenje. Ako pažljivo razmotrimo sve konsekvence ovakvog shvatanja, možemo uočiti da se ovakvim pristupom nauci opovrgava privilegovan status u traganju za istinom i da nam je onemogućeno da razlikujemo stvarna i objektivna znanja o svetu od mnjenja, sujeverja, pogleda na svet itd. Nažalost, najveći pobornici jakog socijalnog konstruktivizma jesu sociolozi, što mnogi vide kao veliki problem današnje sociologije nauke. Ovo ne znači da treba insistirati na nekoj ekstremnoj pozitivističkoj poziciji gde je nauka u potpunosti oslobođena od nekih interesa, spoljašnjih i istorijskih okolnosti, ali nauka zaista deluje. U nastavku kritike konstruktivizma autori se osvrću na neke najpoznatije konstruktivističke studije o kojima je uglavnom bilo govora. U recenziji knjige Higher Superstition Martin (B. Martin 1996) tvrdi da su Gros i Levit prvo morali da konstruišu akademsku levicu i takođe kritikuje (s pravom) neadekvatan izbor konstruktivista i terminologije. Iako su Gros i Levit priznali da termin „akademska levica” nije najsrećnije odabran, Martin im ne zamera na izboru samog termina, već zbog onog šta se pod njim podrazumeva, a to je da je akademska levica isključivo povezana sa kritikom naučnog znanja. O (neadekvatnom) izboru meta svojih napada Grosa i Levita takođe je pisao i Dejvid Edž (Edge 1996a, b). On brani Edinburšku školu, naročito od Vajnbergovih napada. I zaista, veoma je česta pojava da se o konstruktivizmu piše bez pozivanja na reference, tj. autore koji bi predstavljali prave primere koji se kritikuju unutar konstruktivizma. Najčešće se kritike pišu uopšteno. Gros i Levit (Gross and Levitt 1994/1998) samo na jednom mestu spominju Dejvida Blura (str. 52–53), dok se o Edinburškoj školi raspravlja samo usput, bez referenci koje bi upućivale, recimo na Blura, Barnsa, Makenzija i Šejpina, što je zaista veliki propust. Ako je u pitanju prilično ambiciozna kritika konstruktivističkog programa, onda su njena težina i relevantnost daleko manje bez kritike najrelevantnijih autora1. 1

Činjenica koju nije tako lako osporiti kada se kritikuju konstruk-

505

Vajz (Wise 1996: 323) u svojoj recenziji Grosovog i Levitovog napada smatra da „[d]emonizacija počinje reifikacijom sila dobra i zla u crno-belu sliku jakog kontrasta.” „Bele” boje je, naravno, prosvetiteljstvo, ali prema Vajzovom mišljenju ono reificirano, a ne sedamnaestovekovno. U pitanju je stereotipizirana esencija. Na ovu esenciju Vajz i ukazuje kada razmatra Grosove i Levitove kritike postmodernizma, konstruktivizma i feminizma. Želeo je da ukaže na to da su se autori rukovodili strategijom napada na stereotipe, a ne na stvarne primere. Gijerin (Gieryn 1996) takođe napada Grosa i Levita kao predstavnike „naučne policije” koja „konstruiše retoričku granicu između nauke i STS intepretacija nauke” (str. 101; kurziv u originalu), jer posledice toga su stavovi da studije nauke i tehnologije nemaju apsolutno nikakav kognitivni autoritet. Na ovaj napad je uzvratio Gros (Gross 1996). Dve godine nakon prvog izdanja knjige Higher Superstition Gros i Levit sa Martinom Luisom uređuju knjigu The Flight from Science and Reason (Gross, Levitt and Lewis 1996) koja predstavlja skup radova sa konferencije New York Academy of Sciences 1995. godine. Kako se napominje u predgovoru (Greenberg 1996), knjiga je nastala kao rezultat brige za fizičke i biološke nauke koje su u poslednje vreme bile predmet napada od strane društvenih naučnika. Ono što je interesantno jeste to da najveći broj učesnika na ovoj konferenciji (a time i najveći broj autora u knjizi) potiče iz društvenih nauka. Suština Grinbergovog uvoda je u tome da čitaocima skrene pažnju na konferenciju, takođe iz 1995. godine, gde se raspravljalo o opasnom uplivu socijalnog konstruktivizma u medicinu. Gros (Gross 1996a) u uvodu želi da istakne da je opozicija nauci stara koliko i sama nauka, ali da ona nije zasnovana na dokazima, već na „poricanju efikasnosti racionalnog istraživanja – ili insistiranju na jednakoj epistemološkoj validnosti alternativa.” (str. 2) tivisti jeste da je Blur 1996. godine dobio Bernalovu nagradu koja je izuzetno prestižna i koju su pre njega dobili mnogi „ozbiljni” autori (npr. Holton, Merton i Malkej). Prilično je problematično precizno odrediti metu napada Grosa i Levita. Jaka verzija socijalnog konstruktivizma, kako je opisana kod njih, retko se može sresti u celini u delima nekih „ozbiljnijih” sociologa naučnog znanja.

506

Knjiga je sastavljena od nekoliko tematskih celina koje se u određenoj meri i preklapaju, jer se u svim tim oblastima govori o uticaju i opasnostima antinauke1. Govori se o slici nauke u javnosti, njenim razumskim osnovama, osnovama fizike, medicini, okruženju, odnosno environmentalizmu, sociologiji nauke, istoriji i politici, feminizmu, humanističkim disciplinama, religiji i obrazovanju. Među autorima, najpoznatiji su: Gros i Levit, Suzan Hak, Žan Brikmon, Martin Luis, Noreta Kertge, Stiven Kol, Mira Nanda, Robin Foks, Džerald Holton i Bernard Ortiz de Montelano2. Ostaje još da odgovorimo na interesantno pitanje: zbog čega su se Gros i Levit fokusirali samo na kritiku antinauke u okviru akademskih institucija? Bilo je autora koji su kritiku usmerili ka javnosti, a ne samo na univerzitete. Prema nekim istraživanjima (npr. Woolley 1995; Lawler 1996), jasno se vidi da je naučna pismenost u američkoj javnosti izuzetno slaba, što svakako pogoršavaju mediji, često zamagljujući granice između nauke i fikcije (npr. Holden 1996, o čemu je bilo reči)3. Autori koji su izrazili svoju brigu prema širenju antinauke van akademskih institucija su Holton (1993), o kojem je bilo reči, i Kerc (Kurtz 1994). Kerc je kao preteče uspona antinauke identifikovao Kuna i Fajerabenda, zbog njihovih tvrdnji da ne postoji naučni metod, da je znanje relativno u odnosu na sociokulturne institucije, da se paradigme menjaju usled ekstranaučnih razloga itd. Međutim, 1

Najpoznatija kritika knjige The Flight from Science and Reason dolazi od strane Pola Formana (1997), koja je izazvala žestoke rasprave i reakcije. 2 Interesantan je rad (Zürcher 1996) koji opisuje dve konferencije koje su održane 1995. godine. Jedna je već pomenuta konferencija New York Academy of Sciences koja je bila podeljena po sledećim delovima: „environmentalizam”, „feministička epistemologija”, „razum i politika” i „istorija i razum”. S druge strane, u Šarlotsvilu je održana konferencija 4S (Society for Social Studies of Science) i SHOT (The Society for the History of Technology). Autorka jasno ukazuje na neka veoma važna mesta nerazumevanja ova dva tabora. 3 Ova istraživanja pokazuju da su naučnici među najpoštovanijim profesionalcima u SAD i da građani snažno podržavaju finansiranje nauke, iako je iz pojedinih oblasti poznavanje nauke jako slabo.

507

za razliku od Teokarisa i Psimopulosa, Kerc „drugi filozofski” napad locira u delima Hajdegera, ali naročito francuskih postmodernista, poput Deride (1967/1976), Fukoa (1966/1971), Lakana (1966/1983) i Liotara (1979/1988), koji nauku vide kao samo jednu od mnogih „priča” ili „tekstova”. Suština metoda dekonstrukcije naučnog jezika je u tome da se dođe do saznanja da objektivnost i nije moguća, odnosno da ne postoje standardi objektivnosti. Nije problem u Fukoovoj tvrdnji da u nauci često preovladavaju odnosi moći (jer sigurno i od takvih odnosa zavisi finansiranje određenih projekata ili istraživanja), ali je problem ako se to smatra uzrokom neobjektivnosti, odnosno subjektivnosti u nauci. Kerc je zabrinut činjenicom što u očima javnosti paranormalna verovanja imaju jednak tretman kao i naučne činjenice. Njega, za razliku od Grosa i Levita, brine „rast antinauke uopšte.” (str. 258) Zatim, on navodi deset kategorija određenih primedbi koje su upućivane nauci u poslednje vreme: nakon Drugog svetskog rata povećan je strah od nuklearnog rata; strah od environmentalnih katastrofa; od upotrebe hemijskih aditiva; sumnja u biogenetski inženjering; sve više je prisutna sumnja u ortodoksnu medicinu; u psihijatriju; sve je prisutniji rast alternativne medicine; time i rast azijskog misticizma; sve je češće vraćanje na fundamentalističke religije, što je najčešće povezano sa izuzetno dobro finansiranim kreacionizmom; i konačno, Kerc navodi sve prisutnije multikulturalističke i feminističke kritike naučnog obrazovanja. Naravno, posledice su daleko šire i ima ih još mnogo, ali ovo su sigurno najčešći slučajevi osporavanja nauke i njenih dostignuća1. Uspon antinauke nije više dovoljno razmatrati samo u kontekstu same nauke, već je nužno razmatranje strategije za njeno suzbijanje i u masovnoj kulturi. Za to je ključan proces obrazovanja, čiji jedan od glavnih ciljeva treba da bude obezbeđivanje naučne pismenosti. Problem koji ovo otežava je neumitan rast naučnih (sub)specijalizacija (Rosovsky 1996). Zato je u ljudima potrebno razvijati i svest o onome što ne znaju. Razvoj neke vrste 1 Pozitivan doprinos ovih pokreta, multikulturalizma i feminizma, svakako jeste otvaranje nauke za žene i manjine. Problem je samo što se apetiti sledbenika ovih intelektualnih struja ne zadržavaju na ovom nivou i vrlo često zadiru i u epistemološke revizije.

508

skeptičkog stava prema naučno neproverenim stavovima verovatno bi pomogao ljudima da se odbrane od besmislenih pseudonaučnih i antinaučnih „teorija”. Pored specijalizacije neophodno je razviti i neku vrstu naučnog pogleda na svet pomoću kojeg bi ljudi bili u stanju da shvate naše mesto u prirodi. Na najopštiji način naučna pismenost se može definisati kao posedovanje dovoljne količine znanja iz nauke koje omogućava efikasno suočavanje sa naučnim komponentama problema svakodnevnog života (Trefil 1996: 543). Kada se ljudi suočavaju sa socijalno relevantnim pitanjima, često njihovo smisleno razmatranje uključuje i poznavanje ekonomije, politike i nauke. Uzmimo primer globalnog zagrevanja, gde se susrećemo sa naučnim osnovama ovog problema (Da li ono postoji? Kolika je čovekova uloga u tome?), društveno relevantnim pitanjima (Da li razvijene zemlje imaju pravo da eksploatišu šume manje razvijenih zemalja?), ekonomskim problemima (Da li je moguće ometati ekonomiju zarad neke određene šume?) itd. Trefil naučnu pismenost posmatra kao deo šire, kulturne pismenosti. U svim društvima ljudi imaju pretpostavke o tome šta drugi ljudi već znaju. Komunikacija nikad ne počinje ab initio, već se odigrava u određenom socijalnom kontekstu. Kulturna pismenost je „telo znanja za koje . . . ljudi u datom društvu, u datom vremenu, pretpostavljaju da [ga] drugi . . . ljudi poseduju.” (str. 544) U principu, kulturna pismenost podrazumeva najopštija znanja o određenim problemima, a ne specifičnosti koje spadaju u domen stručnog znanja. U pitanju je „velika matrica znanja” (str. 545), neka vrsta preegzistirajućeg znanja, koje je često dobro artikulisano i koje omogućava relativno laku apsorpciju novih znanja u matricu. Kulturna pismenost nije apsolutna i ona se menja tokom vremena i varira među kulturama. Isto važi i za naučnu pismenost, koja ne podrazumeva sposobnost da se pojedinac bavi naukom, već samo da poseduje neka opšta saznanja o nauci. Jedan od velikih problema je na koji način sprovesti reformu obrazovanja koja bi za cilj imala odbacivanje pseudonaučnih kurikuluma i širenje naučne pismenosti (Holton 1996; Ortiz de Montellano 1996; Rosovsky 1996; Trefil 1996).

509

Razne kritike socijalnih studija nauke dolazile su i iznutra. Henri Bauer (2000) je jedan od veterana naučnih studija, po obrazovanju hemičar. Njegova kritika naučnih studija ima drugačije motive od kritike Grosa i Levita. Današnjim studijama nauke i tehnologije on zamera to što ponižavaju socijalno proučavanje nauke1. Raniji vidovi studija nauke i tehnologije kritički su ispitivali odnos između nauke i društva, bez isticanja ekstremnih epistemoloških pretpostavki o nauci. Možemo se složiti sa konstatacijom Bauera da su Gros i Levit isuviše generalizovali neke probleme, govoreći da naučnici treba da se suprotstave sociolozima i filozofima koji napadaju same osnove nauke. Isto tako, i sami konstruktivisti preteruju kada ističu da su, npr. eksperimenti retko kad odlučujući faktori pri rešavanju naučnih kontroverzi. Ovakve tvrdnje postaju izuzetno opasne u kontekstu obrazovanja i ekspanzije naučne pismenosti.

3. Prevara Sokal Nekoliko godina sam kao student bio zanesen filozofijom, a onda sam se razočarao. Uvidi onih filozofa koje sam ja proučavao izgledali su mi mutni i tamni u poređenju sa zasenjujućim uspesima fizike i matematike. Od tih dana pa do danas, ja sam ponekad pokušavao čitati najnovija dela iz oblasti filozofije nauke. Našao sam da su neka od njih napisana žargonom tako neprobojnim, da naprosto moram zaključiti da su pisana sa ciljem da budu zadivljeni oni koji ne razlikuju nejasnost od dubokoumnosti. Poneki od tih tekstova bili su dobri za čitanje, pa čak i duhoviti, na primer spisi Vitgenštajna i Paula Fajerabenda. Ali vrlo retko sam sticao utisak da imaju ikakve veze sa onim što je meni poznato kao naučni rad. [Vajnberg 1992/1997: 147–8]

Zvaničan početak Naučnih ratova može se locirati u leto 1996. godine. Tada je u časopisu Lingua Franca objavljen tekst fizičara Alana Sokala u kojem je on otkrio svoju (naučnu) prevaru. 1 U Britaniji je uobičajen naziv „naučne studije”, a u Americi „studije nauke i tehnologije”.

510

Suština Sokalovog (ne)uspelog pokušaja prevare bila je u tome da objavi grandiozan i besmislen tekst pod nazivom „Transgressing the boundaries: Toward a transformative hermeneutics of quantum gravity”, u jednom od vodećih postmodernističkih/konstruktivističkih časopisa Social Text (Sokal 1996). Da ironija bude veća, taj broj je bio imenovan „The Science Wars” i bio je osmišljen kao odgovor kulturne levice Grosu i Levitu. U ovom broju izašli su radovi poznatih teoretičara postmoderne, konstruktivističke i feminističke orijentacije. Pokušaćemo ukratko da opišemo opšti stav koji se može doneti na osnovu čitanja (najpoznatijih) tekstova u tom broju. Sandra Harding (1996) je želela da istakne da „glavne kritike novih studija nauke i tehnologije [dolaze od] antidemokratske desnice”, jer se te studije percipiraju kao glavna pretnja „civilizaciji i standardima razuma.” (str. 15) Ona negira suštinu te kritike koja se uglavnom zasniva na optužbama naučnih studija za relativizam, tvrdeći da nauke jesu istorijski relativne u odnosu na pitanja određene kulture o prirodnom i društvenom poretku, a ne da su epistemološki relativne raznim kulturnim verovanjima. Rouzova (Rose 1996) govori da su se kulturni ratovi u Britaniji, za razliku od američke verzije koja je bila uopštena, odvijali u serijama napada, najviše na psihoanalizu i sociologiju naučnog znanja. Kritika psihoanalize bila je zasnovana prvenstveno na usponu biološke paradigme u psihologiji i psihijatriji. Martin (E. Martin 1996) se zalagao za pomirenje nauke i kulturnih studija, jer smatra da bi prirodne nauke mogle od njih da imaju koristi. Doroti Nelkin (1996) naglašava već pomenute argumente napada pronaučnih aktivista, da je njihova glavna inspiracija povezana sa strahom od smanjivanja finansiranja, iako smo videli da su neki pronaučni aktivisti to izričito negirali. Livajn (Levine 1996) ukazuje na iracionalnost branilaca nauke koju ispoljavaju prilikom napada na antinauku, koja je nekad zaista prisutna, i to sa obe strane, jer nisu svi napadi i sve odbrane zasnovane samo na čistoj logici i argumentima. Aronovic (Aronowitz 1996) optužuje većinu naučnika i novinara da pripadaju naučnom establišmentu koji uspešno „marginalizuje ili prigušuje alternativnu nauku, i na nivou objašnjenja i

511

na nivou otkrića.” (str. 179) Za ključ uspeha nauka od 17. veka on smatra „dogmu o metodu” (str. 179) čiji elementi su sledeći: ubeđenje da je knjiga prirode napisana jezikom matematike i da je put do legitimnog i pouzdanog znanja jedino moguć eksperimentalnom metodom. Nakon ovoga, zaista i ne čudi stav da istoriju nauke pišu pobednici, koja ima karakter kontinuiranog progresa razuma. Aronovic ne negira korisnost nauke, ali želi da istakne da ona ipak ne dolazi tako lako do istine i da je taj put pun prepreka, makar u vidu ekonomskih, socijalnih ili kulturnih okolnosti. Nauka zaista postiže rezultate, ali on se zalaže za omogućavanje ideološke kritike nauke i za njenu dekonstrukciju. Aronovic se služi sledećom logikom: ako je nauka društvena institucija, onda je ona podložna (kao i bilo koja druga društvena institucija) ideološkoj kritici i dekonstrukciji. Svoje kritičare naziva naučnim konzervativcima1. I konačno, Ros (Ross 1996b) je pored uvoda, o kojem će još biti reči, želeo da pokaže da je san o čistoj nauci samo jedan mit i da je nauka najčešće bila u službi vojne industrije. Objašnjenje Naučnih ratova koje u obzir uzima samo naučne faktore odnosi se na to kako je Sokal bio inspirisan Grosom i Levitom. On je proveravao njihove reference jer se pitao da li su one možda ipak izvučene iz konteksta. Međutim, došao je do zaključka da su one mnogo lošije izgledale u kontekstu! Ovo objašnjenje nam je neophodno, ali ne i dovoljno, jer se iz vida gube politička i moralna dimenzija. Pitanja koja su počela da se nameću nakon objavljivanja samog rada i naknadne Sokalove objave (1996a/2000) da je u pitanju prevara jesu od izuzetnog značaja za nauku uopšte, naročito za sociologiju. Da li Sokalova prevara išta dokazuje? Da li objavljivanje takvog rada pokazuje da su društveni naučnici iz konstruktivističkog/postmodernističkog krila šarlatani koji ne poznaju nauku? Da li je Sokal imao moralno pravo da učini ono što je učinio? Šta nam čitava afera govori o samoj nauci i naučnom znanju? Pored reakcija iz naučnih krugova Sokalova prevara je dospela na naslovnu stranu dnevnog lista The New York Times, 1

Vilsona, Skinera, Foksa i Lorenca naziva socijalnim darvinistima, što nije adekvatno. O ovakvoj kritici nauke biće reči kasnije, kada budemo govorili o najčešćim napadima (sociologa) na sociobiologiju.

512

18. 5. 1996. godine. Sokal je tada bio nepoznat profesor fizike koji je svoj rad pripremao u tišini i sa velikim naporom. Rad je morao biti dovoljno „loš” kako bi pokazao ono što je nameravano, ali i dovoljno „dobar” da prevara ne bude otkrivena tako lako (The Editors of Lingua Franca 2000b). Sokal svoj rad počinje konstatacijom da mnogi prirodni naučnici odbacuju samu pomisao da discipline koje se bave socijalnom i kulturnom kritikom mogu nešto da doprinesu njihovom istraživanju. Razlog tome on vidi u zastupanju dogme „nametnute od strane dugotrajne postprosvetiteljske hegemonije nad zapadnim intelektualnim pogledom na svet, čije osobenosti se mogu ukratko sumirati. . .” (Sokal 1996: 217) U pitanju su realističke pretpostavke o svetu oko nas: da postoji spoljašnji svet, nezavisan od čitavog čovečanstva, da su njegove osobenosti kodirane u fizičkim zakonima, i da ljudi mogu steći pouzdano znanje o tom svetu. Sve ovo moguće je na osnovu „(takozvanog) naučnog metoda.” (str. 217) Dalje, Sokal se poziva na Hajzenberga, Bora i na revizionističke studije iz filozofije nauke (Kuna, Fajerabenda, Latura, Aronovica i Blura), feminističke i poststrukturalističke kritike, ističući kako su se u 20. veku dogodile „duboke konceptualne promene” koje su ozbiljno dovele u pitanje „kartezijansko-njutnovsku metafiziku” i koje su „demistifikovale supstantivni sadržaj mejnstrim zapadne naučne prakse, otkrivajući ideologiju dominacije, skrivenu iza fasade ’objektivnosti.’” (str. 217) Zaključak je da i fizička realnost, kao i socijalna, predstavlja puki konstrukt. Naučno znanje nije objektivno, već reflektuje dominantne ideologije i odnose moći „kulture koja ju je proizvela.” (str. 218) U skladu sa često nerazumljivim i besmislenim rečnikom postmodernih (i njima sličnih) teoretičara, Sokal ističe da „diskurs naučne zajednice” nema „privilegovani epistemološki status u odnosu na kontrahegemoničke narative koji emaniraju od disidentskih ili marginalizovanih zajednica.” (str. 218) Nakon uvoda Sokal naglašava kako želi da analizira trenutni razvoj u oblasti kvantne gravitacije, u kojoj se rađa sinteza Hajzenbergove kvantne mehanike i Ajnštajnove opšte teorije relativiteta. „U kvantnoj gravitaciji . . . prostor-vreme . . . prestaje da postoji kao objektivna fizička realnost; geometrija postaje relaci-

513

ona i kontekstualna” (str. 218), gde čak i sama egzistencija postaje problematizovana i relativizovana. Kvantna gravitacija predstavlja konceptualnu revoluciju i vrši veliki uticaj na „sadržaj buduće postmoderne i oslobodilačke nauke.” (str. 218) Ostatak Sokalovog teksta sastoji se iz tri dela: od pregleda filozofskih i ideoloških pitanja koja su (navodno) postavile kvantna mehanika i opšta teorija relativiteta, izlaganja nastajuće teorije kvantne gravitacije i diskusije o nekim njenim konceptualnim pitanjima, i komentara kulturnih i političkih implikacija ovih naučnih razvoja. Čitav rad obiluje besprekornim referencama (ima ih 220) u kojima se Sokal „poziva” na: Altisea, Aronovica, Blura, Boma, Bora, Brikmona, Čomskog, Deleza i Gatarija, Deridu, Ajnštajna, Fajerabenda, Goltona, Gedela, Grosa i Levita, Suzan Hak, Donu Haravej, Sandru Harding, Hajzenberga, Evelin Foks Keler, Kuna, Latura, Liotara, Minkovskog, Ortiz de Montelana, Pikeringa, Rosa, Šeldrejka, Vajnberga, Vilera, Vulgara, Žižeka itd. Pozivajući se na Hajzenberga i Bora, Sokal je ponudio još jednu od postmodernih interpretacija kvantne mehanike, odnosno njenih (navodnih) postulata: principa neodređenosti, principa komplementarnosti, odnosno dijalektizma i principa diskontinuiteta. „Kritikujući” Njutnovu mehanicističku fiziku i apsolutnost vremena i prostora, on ističe kako je teorija relativiteta načinila radikalni konceptualni raskid sa tradicionalnom fizikom, jer geometrija prostor-vremena postaje kontingentna i dinamična, i na taj način zamenjuje Euklidovu geometriju Rimanovom (uz obaveznu napomenu kako su srednjoškolci još i danas „zaraženi” euklidskom geometrijom). Uočljivo je konstantno pozivanje na nelinearnost Ajnštajnove fizike koja transcendira linearnu Njutnovu fiziku. U principu, tekst je popunjen (besmislenim, ali precizno navedenim) citatima (čini se da je Sokalov „miljenik” bio Derida sa svojim izletima u teoriju relativiteta) i velikim brojem fusnota (ima ih 55 i one sa bibliografijom zauzimaju više od pola rada). Podnaslovi rada su sledeći: „Kvantna mehanika: neodređenost, komplementarnost, diskontinuitet i međupovezanost”, „Hermeneutika klasičnog opšteg relativiteta”, „Kvantna gravitacija: struna, tkanje ili morfogenetičko polje?”, „Diferencijalna topo-

514

logija i homologija”, „Teorija mnogostrukosti: celine i granice” i „Prekoračenje granica: ka oslobodilačkoj nauci”. Na kraju Sokal karakteriše „oslobodilačku nauku” postmoderne. Tako se kao jednostavan kriterijum postmoderne nauke navodi njena oslobođenost od koncepta objektivne istine. Znajući da se u postmodernoj literaturi princip neodređenosti i teorija haosa često navode kao nekakvi principi protiv koncepta objektivnosti, Sokal namerno navodi kvantnu gravitaciju kao „arhetipski primer postmodernističke nauke.” (str. 227) Oslobodilačka postmoderna nauka treba da „oslobodi ljude od tiranije ’apsolutne istine’ i ’objektivne realnosti.’” (str. 227)1 Dugačkim, „zamagljenim” i često besmislenim rečenicama, poput ove, da „postmoderne nauke dekonstruišu i transcendiraju kartezijansku metafizičku distinkciju između čovečanstva i Prirode, posmatrača i posmatranog i Subjekta i Objekta” (str. 227–8), Sokal se „zalaže” za rušenje „statičkih ontoloških kategorija i hijerarhija karakterističnih za modernističku nauku.” (str. 228) Zaključak bi bio da „sadržaj i metodologija postmoderne nauke omogućavaju snažnu intelektualnu podršku progresivnom političkom projektu, shvaćenom u najširem smislu: prekoračenje granica, rušenje barijera, radikalnu demokratizaciju svih aspekata socijalnog, ekonomskog, političkog i kulturnog života.” (str. 229) I konačno, tekst ne bio spadao u po(st)mod(er)nu literaturu da ne govori nešto i o lingvističkom determinizmu naučnog diskursa. Tako matematika postaje konstruisana Galilejevim jezikom, jer čak ni logika ni matematika ne mogu da pobegnu od socijalnih uticaja. Oslobodilačka nauka stoga ima za zadatak da sprovede i ozbiljnu reviziju matematičkih kanona koji nedvosmisleno reflektuju androcentričnu strukturu interpersonalnih odnosa.

1 Najveći problem stvara princip neodređenosti koji se tumači na mnoge načine, očigledno kako kome to odgovara. Međutim, odnosi neodređenosti se ne odnose na nekakvu metafizičku neodređenost koja ima subverzivne epistemološke konsekvence na osnovu kojih bi čitavo naše (objektivno) znanje bilo dovedeno u pitanje. To je zaista jedan od najvažnijih zakona fizike, prediktivni zakon o ponašanju konkretnih fenomena, ali koji vrlo lako može da bude potvrđen, kao i ostali principi fizike. U pitanju je objektivan zakon koji ne dovodi u pitanje odnos između subjekta i objekta spoznaje, već samo na matematički jednostavan način govori o statističkim ishodima repetitivnih posmatranja određenih fenomena (vidi Gross and Levitt 1994/1998: 52).

515

Sokal u razotkrivanju čitave afere (Sokal 1996a/2000) ističe kako je želeo da vidi da li će urednici poput Rosa i Džejmsona prihvatiti i štampati članak koji je namerno začinjen glupostima ukoliko je „(a) zvučao dobro i (b) laskao ideološkim ubeđenjima urednika” (str. 49). Kasniji radovi (1996b/2000, 1997/2000, 1998; Sokal and Bricmont 1998b) posvećeni su opovrgavanju sopstvenih prethodno izrečenih tvrdnji, gde je lako uočljivo autorovo ponavljanje da gotovo sve što je pisao nije podržano naučno validnim argumentima. Sokalu je jasno i sasvim razumljivo da urednici časopisa Social Text nisu bili u stanju da kritički (pr)ocene tehničke aspekte njegovog rada, ali im zamera što nisu konsultovali stručnjaka za datu oblast. „Ono što još više iznenađuje jeste koliko spremno su prihvatili moju implikaciju da potraga za istinom u nauci mora biti podređena političkoj agendi i koliko su nemarni bili prema sveukupnoj logici rada.” (1996a/2000: 51) Kako sam kaže, njegov metod je bio satiričan, ali motivacija je bila izuzetno ozbiljna. Ukratko, moja briga oko širenja subjektivističkog mišljenja je i intelektualna i politička. Intelektualno, problem sa takvim doktrinama je u tome što su lažne (kada nisu u potpunosti besmislene). Postoji stvarni svet; njegove osobenosti nisu puke socijalne konstrukcije; činjenice i dokazi su značajni. [str. 51; kurziv u originalu]

Što se tiče političke strane Sokalove motivacije, kako sam priznaje, izuzetno je bio besan zbog raznih besmislenih teorija koje potiču od samoproklamovane levice koja je u poslednja dva veka bila simbol za favorizovanje nauke u odnosu na opskurantizam i imala veru u racionalnu misao „i neustrašivu analizu objektivne stvarnosti (i prirodne i društvene). . .” (str. 52) Preokret današnje levice u epistemički relativizam je ono što Sokal smatra izdajom istorijskog nasleđa i nečim što umanjuje „inače slabe izglede za progresivnom društvenom kritikom.” (str. 52) Teoretisanje o „socijalnoj konstrukciji stvarnosti” neće nam pomoći da pronađemo efikasni tretman side, niti da razvijemo strategije za prevenciju globalnog zagrevanja. Niti možemo da se borimo protiv lažnih

516

ideja u istoriji, sociologiji, ekonomiji i politici, ukoliko odbacimo pojmove istinitog i lažnog. [str. 52]

Kao glavni rezultat svog eksperimenta on pominje demonstraciju da su makar neki levičarski akademski krugovi „intelektualno lenji”. Jasno je da je njegov rad prihvaćen usled političkih i ideoloških delova koji nemaju nikakvu naučnu podršku u samom tekstu. Nešto kasnije Sokal (1998: 10) navodi kako njegov cilj nije negiranje tvrdnje da je nauka ljudska delatnost koja je kao takva podložna „rigoroznoj društvenoj analizi”. On ne želi da pokaže kako u nauci prestiž, moć, politika, ekonomija i ideologija nemaju uticaja. Samo želi da istakne da se interna logika naučnog istraživanja takođe ne sme izostaviti iz razmatranja. Sociolog i istoričar nauke mogu da zadrže svoje uloge u istraživanju nauke, jer oni svojim analizama ukazuju na ove, često zapostavljene eksterne faktore naučnog istraživanja. Ono što Sokal govori jeste da su i ovi problemi podložni racionalnoj analizi i debati. U poslednje tri decenije sociolozi su postali daleko ambiciozniji u svojim pokušajima da napadnu normativnu strukturu naučnog istraživanja, jer su je time „srozali” na samo jednu od mnogih društvenih praksi. Odatle i potiču tvrdnje sociologa da „prirodni svet igra malu ili nepostojeću ulogu u konstrukciji naučnog znanja” (Collins 1981: 3) ili da je stvarnost pre posledica nego uzrok tzv. socijalne konstrukcije činjenica (Latour and Woolgar 1979/1986: 237). Sokalu je jasno da sama činjenica objavljivanja njegovog teksta u časopisu Social Text ne dokazuje mnogo toga. To nije dokaz da su svi teoretičari iz polja kulturnih studija šarlatani ili neznalice, da su njihove studije besmislene ili da su intelektualni standardi u ovim poljima izuzetno niski. Prevara neposredno dokazuje samo da su urednici određenog časopisa bili spremni da štampaju rad koji brani njihove ideološke postavke, ne konsultujući se sa stručnjacima iz oblasti kvantne fizike. Sokal priznaje da je njegov rad prilično duhovit i smešan, ali ono što je alarmantno jeste da delovi koji su u njegovom tekstu najsmešniji sa stanovišta nauke nisu njegovi, već direktni citati postmodernih gurua! „Zapravo, članak je strukturiran oko najblesavijih citata

517

koje sam mogao da pronađem o matematici i fizici (i filozofiji matematike i fizike) od nekih najpoznatijih francuskih i američkih intelektualaca; moj jedini doprinos bio je da izmislim besmislen argument koji povezuje ove citate i hvali ih.” (Sokal 1998: 11) Da bi ovo postigao, Sokal se pozivao na moderne ideje dekonstrukcionista, njuejdž ekologiju, feminističku epistemologiju, ekstremni socijalni konstruktivizam, lakanovsku psihoanalizu itd. Zato su u njegovom tekstu toliko interesantne parodije sa postmodernim teorijama o Gedelovoj teoremi, teoriji haosa, diferencijalnoj topologiji, nelinearnom vremenu, morfogenetičkim poljima itd. Latur (Latour 1997/2000) je kritikovao čitavu aferu preko dokazivanja da je žurnal Social Text loš, što prema njegovom mišljenju važi i za mnoge druge časopise iz ove oblasti. Druga najvažnija kritika na Sokalov račun je Laturova tvrdnja da se Sokal namerno okomio na Francuze. Međutim, Sokal (1997/2000) izričito želi da istakne kako nije tačno da je Social Text loš žurnal, pozivajući se na neke izuzetno hvaljene ranije brojeve, a što se tiče Francuza, jasno je istakao kako nije važno poreklo ideje, već njen sadržaj. „[N]apisao sam svoju parodiju, ne da bih branio nauku protiv navodno varvarskih socioloških hordi, već da bih branio američku akademsku levicu od iracionalističkih tendencija koje, iako pomodne, ipak jesu suicidne.” (str. 127)1 Bogosijan (Boghossian 1996/1998) smatra da Sokalov tekst dokazuje tri stvari: (1) da su relativističke koncepcije nauke izuzetno rasprostranjene; (2) da u njima postoje akademski i intelektualni standardi koji se za njih mogu očekivati; (3) da nijedna od ove dve tvrdnje ne mora da reflektuje određenu političku poziciju, naročito ne onu konzervativnu. On tvrdi da je u Americi postmodernizam blisko povezan sa multikulturalizmom, koji se u najširem smislu može shvatiti kao neka vrsta političkog projekta koji odaje priznanje „doprinosima kultura i zajednica čija postignuća su bila istorijski zapostavljena ili potcenjena.” (str. 30) Možda najradikalnija verzija multikulturalizma u planu i programu nekih univerziteta jeste afrocentrizam (vidi Gross and Levitt 1994/1998)2. 1 2

518

Vidi i (Latour 2002). Najopštije gledano, afrocentrizam bismo mogli okarakterisati kao

Stiven Vajnberg je u svom ništa manje poznatom radu od Sokalovog (Weinberg 1996/2000) ukazao na „greške” u Sokalovom radu, ne negirajući da su neki fizičari zaista donekle krivi za konfuziju koja postoji oko nekih tema iz fizike. Recimo, kada govorimo o principu neodređenosti, Vajnberg smatra da jednu vrstu pseudoistorije, dakle, onu koja nije zasnovana na (naučnim) dokazima. Kao najčešća polazna tačka uzima se tvrdnja da ono što zvanična istorija pripisuje Grcima samo predstavlja pozajmljivanje ili čak krađu iz Starog Egipta. Logički ekstrem ovakve tvrdnje jeste da je svetska istorija lažna ili pogrešna. Afrocentristi zanemaruju istorijske činjenice i svoju pažnju usmeravaju na (navodne) kulturne motive istoričara. Koreni afrocentrizma nalaze se u knjizi Džordža Džejmsa Stolen Legacy koja je objavljena 1954. godine. Džejmsova, danas veoma uticajna teza, ali bez ikakvog uporišta u istorijskim dokazima ima zadatak (između ostalog i) da dokaže kako je Aristotel ukrao svoju filozofiju iz Aleksandrijske biblioteke. Kao jedan od „dokaza” za svoju tvrdnju Džejms navodi da nijedan čovek nije u stanju da piše o toliko različitih tema. Suština afrocentrizma je da su crni ljudi, poreklom iz Egipta, tvorci savremene nauke i filozofije. Međutim, nerešivi problemi nastaju kada pristalice ovih teza treba da dokažu i opišu korpus egipatske filozofije koja je bila osnov za grčku. Navodni dokazi su zaista neverovatno slabi i naivni (vidi Lefkovitz 1996). Osnove afrocentričke egiptologije su sledeće (Roth 1996: 315): (1) stari Egipćani su bili crni; (2) staroegipatska civilizacija je bila superiorna svim drugim civilizacijama tog doba, naročito Staroj Grčkoj; (3) egipatska kultura je izvršila izuzetno snažan uticaj na kasniju evropsku i afričku kulturu; (4) postoji zavera protiv širenja ovih dokaza. Autorka smatra da je rasa suštinski socijalni koncept i da je u potpunosti anahrono na osnovu naših savremenih kategorija govoriti o tome kojoj rasi su pripadali Egipćani. Iako su ovo interesantna pitanja, eventualni odgovori ne govore nam apsolutno ništa o egipatskom društvu, kulturi i istoriji. Superiornost Egipćana zasnovana je na preterivanju prilikom tumačenja istorijskih dokaza. Suština argumenta o uticaju egipatskog kulturnog nasleđa na evropsku civilizaciju jeste da on omogućuje ljudima crne puti da se pozivaju na svoje pretke kao stvaraoce civilizacija. Sve i da je ovo istina, većina današnjih afroamerikanaca potiče iz afričkih predela koji nisu bili deo Egipta. Blaža varijanta afrocentrizma želi da naglasi kako bi istoričari trebalo da se fokusiraju i na Egipat i Nubiju, a ne samo na Grčku i Rim kao kolevke civilizacije. Problem je kada se umesto egipatske kulture i umetnosti želi izučavati egipatska nauka koju su Grci navodno ukrali od njih. Meri Lefkovic smatra da ovakva vrsta pseudoistorije nije mogla da bude šire prihvaćena pre četrdesetak godina, već da je ona posledica novog istoricizma, tj. „istorije-bez-činjenica.” (Lefkowitz 1996: 303) Dobar primer uplitanja politike i ideologije u nauku predstavlja hamitska hipoteza. Prema ovoj hipotezi, sve u Africi potiče od Hamita koji su navodno bili bele rase. Biblija se ne bavi rasnim razlikama Nojevih sinova, ali se ideja o rasnoj razlici javlja u pogledu potomaka Nojevog sina Hama. U Talmudu (VI vek p. n. e.) se govori da su Hamovi potomci prokleti da budu crni, jer je Ham predstavljen kao grešan čovek, čije potomstvo je degenerisano (Sanders 1969: 521–522). Dakle, tradicija identifikuje Hamite kao crne sa određenim fiziognomskim karakteristikama i nepoželjnim karakterom. Ova ideja se

519

ne smemo zanemariti činjenicu da Hajzenberg nije baš uvek bio naročito pažljiv mislilac, na šta ukazuju njegove tehničke greške prilikom rada na nemačkom projektu nuklearnog oružja. Zato on insistira da se filozofske implikacije raznih teorija iz fizike daleko opreznije razmotre nego što se to obično čini. Ove kritike su opisane pri analizi Formanovog rada o kvantnoj mehanici1. održala i kroz srednji vek, sve do 17. veka. Crni ljudi su smatrani za proklete Hamove potomke i ova shvatanja su bila slična tadašnjim interesima određenih društvenih slojeva. S jedne strane, ona je obezbedila „opravdanje” eksploatacije ljudi crne puti, a s druge je ostala u skladu sa hrišćanskom kosmologijom, jer su crni i beli ljudi preko Hama i dalje bili „braća”. U 18. veku pitanje porekla crnih ljudi postaje predmet mnogih naučnih debata tog vremena. Jedno od glavnih pitanja bilo je pitanje monogeneze/poligeneze. Tako su se krajem 18. veka iskristalisala dva shvatanja porekla crnih ljudi – jedno, da su oni rezultat „degeneracije”, usled environmentalnih uslova, a drugo, daleko rasprostranjenije, da su oni plod odvojenog stvaranja i da nisu ljudi, poput belaca. Napoleonova invazija na Egipat 1798. godine donela je sa sobom nova tumačenja porekla Egipćana i postala je osnova za novi hamitski mit. Tada je otkriveno da Zapadna civilizacija ima korene koji sežu dalje od Stare Grčke i da Egipćani potiču od crnih ljudi. Ova shvatanja su postojala i ranije, ali nisu bila prihvaćena (str. 525). Tako je došlo do sukoba između istorijskih podataka i tadašnje zapadne ideologije. Nametnula se pretpostavka da su „degenerisani” i „inferiorni” crni ljudi ipak začetnici civilizovanog života. Nakon ovih otkrića usledile su reakcije prema kojima su sada Egipćani ipak tumačeni kao belci i time je oživljena hipoteza da su Hamiti bili beli. Ova ideja se početkom 19. veka širila velikom brzinom, naročito od strane hrišćanskog sveštenstva. Vraćanjem na Bibliju i ponovnim tumačenjima „otkriveno” je da je proklet bio Hamov sin, a ne Ham i njegova ostala deca. Tako je uspostavljeno kao činjenica da su Egipćani bili beli, što je značilo da nisu prokleti i da su sposobni za stvaranje civilizacije. Makgafi (MacGaffey 1966) smatra da termin „Hamit” treba odbaciti kao rasnu etiketu zbog pogrešne teorije rase sa kojom se povezuje. U svakom slučaju, ovo je koristan primer ideologizacije istorije i nameštanja podataka po potrebi određenih vladajućih struktura. Priča o zvaničnoj istoriji kao o zaveri danas je najpoznatija po primeru da holokaust nije bio baš toliko strašan kao što to žele da prikažu, npr., jevrejski istoričari ili da se on nije ni dogodio (vidi npr. Hines 1994; a o poređenju afrocentrizma sa još nekim pseudonaukama, poput parapsihologije, vidi Ortiz de Montellano 1996). 1 Šveber (Schweber 1997) je pisao o fizičarima nakon Drugog svetskog rata, odnosno o njihovoj slici u očima javnosti SAD. Oni su u to vreme imali izuzetno snažan autoritet, igrali su veoma važnu ulogu u tadašnjoj transformaciji američkih univerziteta i prvi su ukinuli tadašnje diskriminatorne prakse povezane sa naučnim institucijama. Čitava debata se u tekstu na ovaj

520

Što se tiče samih urednika koje je Sokal direktno nasamario, oni (Robbins and Ross 1996/2000) su izjavili da im je žao što su uopšte i štampali Sokalov tekst. Kako sami priznaju, kada su dobili rad, prvo što su pomislili bilo je da jedan nepoznati fizičar ima želju da se afirmiše u postmodernoj filozofiji. Urednici naglašavaju da bi takav rad bio smatran zastarelim da ga je pisao neki društveni naučnik i da su ga objavili kao znak ohrabrenja za slične buduće pokušaje prirodnjaka, a ne kao rad sa čijim tvrdnjama se oni slažu. Ovi argumenti su prilično slabi i neubedljivi. Što se tiče samog časopisa Social Text, Aronovic, jedan od njegovih osnivača, tvrdi da je u pitanju marksistički projekat (Aronowitz 1997/2000). Podnaslov koji su mu osnivači dali bio je „Teorija, kultura, ideologija”. Upotreba termina „ideologija” u podnaslovu otkriva pravu nameru urednika osnivača. Ideologiju oni nisu shvatali kao neku „lažnu svest”, već kao oblik „proživljenog iskustva”. Svi procesi znanja, uključujući i nauku, „posredovani su od strane njihovih praksi; jer za nas ’praksa’ nije mentalna, već materijalna kategorija.” (str. 201) Aronovic insistira na tome da nije glavni problem da li realnost postoji, već da li je znanje o realnosti transparentno i ovde locira Sokalovu grešku da su razum, logika i istina u potpunosti neproblematične kategorije. Međutim, Sokalu je jasno da je interpretacija nužna, s tim što on insistira na tome da adekvatni naučni metodi pročišćavaju socijalne i kulturne uticaje prilikom procesa otkrića. Sa ovim se Aronovic ne slaže i smatra ovakav argument „sličnim religijskoj veri.” (str. 201) Stenli Fiš je takođe pokušao da kritikuje Sokala na osnovu pogrešno shvaćenih protivnika (Fish 1996/2000), tvrdeći da on (Sokal) nije adekvatno razumeo dve stvari. Jedna je ta što je „socijalno konstruisano” poistovetio sa nečim „što nije stvarno”. Fiš ne vidi protivrečnost u tome da je nešto konstruisano i stvarno u isto vreme. Kako on ističe, sociolozi nauke ni ne pokušavaju da se bave naukom, već pokušavaju da pokažu šta naučnici rade i šta znači baviti način prebacuje na nivo rasprave o uticaju Sokalove prevare na dalje promene u američkom obrazovanju. Takođe, govoreći o stanju fizike, ali i o njenoj budućnosti, Gruner i dr. (Gruner et al. 1995) smatraju da fizičari treba više da se fokusiraju na interne okolnosti na koje sami mogu da utiču, nego na eksterne.

521

se naukom, prema tome, nije domen njihove krivice to što nisu razumeli parodiju. Ipak, ako uzmemo u obzir Rosov „Uvod” u broju posvećenom Naučnim ratovima (Ross 1996a), videćemo da Fišova kritika nije adekvatna. Ros govori o tehnofobiji, opasnosti naučnog znanja (a ne o opasnosti koja potencijalno preti od primene naučnog znanja!) i tvrdi da „nauka nema monopol nad racionalnošću!” (str. 3) Takođe, on piše i o „udaljenosti naučnog znanja od socijalnih i fizičkih okruženja,” zaključujući da je ono „iracionalno kao i bilo šta drugo što možemo zamisliti. . .” (str. 3) Pod uticajem Borisa Hesena (Hessen 1931/1980) Ros naučnu „objektivnost ” (znakovi navoda su Rosovi) u velikoj meri povezuje sa ekonomskim silama slobodne trgovine. Takođe, govori i o „androcentričnoj racionalnosti” na koju već duže vremena ukazuju filozofije koje potiču iz feminističkog krila. Sve u svemu, racionalnost i objektivnost su svedeni na socijalne, političke, ekonomske i ideološke interese naučnih aktera, protiv čega je Sokalova kritika i bila uperena. Braneći konstruktiviste, odnosno sociologe naučnog znanja, Ros na sledeći način karakteriše njihove studije: Takve studije su demonstrirale da naučno znanje nije dato od strane prirodnog sveta, već da je proizvedeno ili ograničeno kroz socijalne interakcije među naučnicima i njihovim instrumentima i da su te interakcije posredovane od strane konceptualnih aparata stvorenih kako bi ih postavili u okvir i interpretirali rezultate. [str. 11]

„Nema sumnje da je shvatanje sadržaja i racionalnosti nauke kao epifenomena širih kulturnih i društvenih struktura korisno za razotkrivanje igre moći u navodno objektivnim objašnjenjima sveta.” (Nanda 1997/2000: 206) Međutim, konstruktivisti svojim shvatanjima promovišu validnost raznih „etnonauka”, gde je naučna racionalnost „subordinirana ’oblicima života’ različitih zajednica. Kada postojećim društvenim vrednostima dopusti da odlučuju o validnosti znanja, znanje gubi svoju moć da kritikuje ove, obično opresivne vrednosti.” (str. 206) Sokal se 1997. godine udružio sa Brikmonom, koji je takođe fizičar, i napisao je knjigu Fashionable Nonsense: Postmo-

522

dern Intellectuals’ Abuse of Science (Sokal and Bricmont 1998a). Knjiga je 1997. godine izašla u Francuskoj, pod drugačijim naslovom (Impostures Intellectuelles) i sa nešto drugačijim sadržajem. Motiv pisanja ove knjige je potreba naučnika da laicima objasne zbog čega je Sokalov rad bio besmislen i ispunjen apsurdnim citatima postmodernih teoretičara. Poglavlja su posvećena „demoliranju” određenih teoretičara: Lakana, Kristeve, Irigarejeve, Latura, Bodrijara, Deleza i Gatarija i Virilioa. Dva poglavlja su posvećena epistemičkom relativizmu u filozofiji nauke i Gedelovoj teoremi. Ono što je učinio Stiven Vajnberg (Weinberg 1996/2000), uradili su i Sokal i Brikmon (Sokal and Bricmont 1998b). U pitanju je detaljna analiza Sokalovog rada u kojoj se ukazuje na besmislice o kojima je Sokal govorio. Kao prvo, teorija kvantne gravitacije još uvek ne postoji u nekom konačnom obliku, tako da su mnogi „zaključci” koje je Sokal navodio bili samo puke spekulacije, bez ikakvih potkrepljenih tvrdnji. Kao drugo, kvantna gravitacija će verovatno donekle izmeniti naše poimanje prostora i vremena (u naučnom smislu), ali malo je verovatno da će ona imati validne političke implikacije. Kako kaže u „pogovoru” čitave afere, njegova namera je bila da učini mali doprinos dijalogu između levičara humanista i levičara prirodnih naučnika. Smatrao je da su ove „dve kulture” danas „verovatno udaljenije po mentalitetu nego ikad u poslednjih pedeset godina.” (Sokal 1996/1998: 268)1 Francusko izdanje sadrži i poglavlje o Bergsonovom nerazumevanju teorije relativiteta. U recenziji francuskog izdanja Sokalove i Brikmonove knjige Kalon (Callon 1999) je naziva „ratnom mašinom” (str. 261) i „knjigom bez sadržaja, koja je pokrenula debatu bez sadržaja.” (str. 263) Dalje u radu Kalon govori o Laturu i relativitetu i (navodno) pogrešnoj interpretaciji Sokala i Brikmona, i o sporu između Bergsona i Ajnštajna (vidi takođe i [Linker 2001] za negativnu recenziju; [Nagel 1998] za pozitivnu). U veoma poznatoj recenziji knjige (Sokal and Bricmont 1998a) Ričard Dokins (Dawkins 1998/2003) se direktno uključio u 1

Ovaj članak Sokal je poslao urednicima časopisa Social Text, ali je odbijen pod izgovorom da ne zadovoljava intelektualne standarde časopisa. Zato je originalno štampan u časopisu Dissent, u jesen 1996. godine.

523

Naučne ratove. Njegovo viđenje postmoderne lako je okarakterisati, jer recenzija počinje citatima postmodernih autora koje Dokins razotkriva kao besmislene. On insistira na tome da nejasan stil pisanja postmodernista samo predstavlja način skrivanja praznih i besmislenih rečenica i da naučna terminologija ne podrazumeva iznošenje naučno relevantnih stavova. Nešto kasnije on (Dawkins 2000/2003) izdaje esej u kojem kritikuje stavove teoretičara koji izjednačavaju epistemički status nauke sa ostalim znanjima i načinima saznavanja. Dokins smatra da, na primer, ljudi iz Amazona veruju u istinitost svojih sistema verovanja, jer ne znaju za nauku. To ne znači da naučnici takva shvatanja treba da stavljaju u istu ravan sa (zapadnim) naučnim znanjem, što implicira konstruktivizam. Govoreći o snazi nauke Dokins navodi da je konverzija domorodaca u hrišćansku veru bila posledica, pre svega naučno zasnovane tehnologije, a ne religije. Činjenica je da je religiji greškom pridavana superiornost i da je hrišćanski bog smatran superiornim u odnosu na neka lokalna božanstva, jer su njegovi vernici nosili puške, imali teleskope, radio aparate i medicinu koja funkcioniše. Na kraju situacija postaje još komplikovanija kada Sokal kaže da je „stari levičar” kojem nije jasno kako će dekonstrukcija moći da pomogne radničkoj klasi i promovisanju društvene pravde. Za sebe kaže da je naivčina koja ipak veruje da postoji spoljašnji svet i objektivne istine o njemu koje je moguće otkriti uz pomoć nauke. On se ograđuje od društvenih nauka za koje smatra da u principu treba da imaju iste metode kao i prirodne nauke, ali da ipak imaju određene metodološke specifičnosti koje nastaju usled predmeta istraživanja, a to su ljudi koji imaju subjektivna stanja svesti. On ne negira postojanje socijalnih konstrukcija. „Reći da je ’fizička stvarnost socijalni i lingvistički konstrukt’ jednostavno je blesavo, ali reći da je ’socijalna stvarnost socijalni i lingvistički konstrukt’ bukvalno je tautologija.” (Sokal 1996/1998: 270n4) Sokal ne misli da nauku treba po svaku cenu spasiti od postmodernista, već da levo usmerenu politiku treba spasiti od neozbiljnog i laičkog razmišljanja. On ističe da relativizam, iracionalizam i pogrešno mišljenje ometaju progresivne političke ciljeve. Jasno mišljenje trebalo bi da bude glavno oružje levice,

524

kao što je to tokom istorije prvenstveno i bilo. Kao što možemo da vidimo, pravi problem između Sokala i postmodernista nije „Kako bi trebalo razmišljati o kvantnoj gravitaciji?” već „Koji je najbolji način da promenimo društvo?” Naravno, Sokal nije bio ni prvi, a sigurno ni poslednji koji je postavio ta pitanja, ali je bio najdramatičniji. Braun smatra da je sama prevara malo toga dokazala (Brown 2001; vidi takođe i Parsons 2002). Niko više ne poriče da na objektivnu nauku mogu da utiču socijalni faktori, što smo videli prilikom razmatranja vrednosti u nauci. Možda najveća vrednost Sokalove prevare jeste u tome što je ona pokazala da suština nije u borbi između antinaučne levice i pronaučne desnice. Braun nudi tabelu pomoću koje je čitava problematika oko Naučnih ratova možda lakše uočljivija. POLITIČKA LEVICA

POLITIČKA DESNICA

Neprijateljski raspoloNeki socijalni konstruk- Religiozni konzervativženi prema ortodoktivisti i postmodernisti ci, antidarvinisti snom shvatanju nauke Prijateljski raspoloženi prema ortodoksnom shvatanju nauke

Sokal, Čomski, Guld, Luontin, Bečki krug

Neki sociobiolozi i teoretičari rase i IQ-a

Gornji desni ugao igra veoma malu ulogu u Naučnim ratovima, ali je veoma bitan za krupniju sliku. Ovde ćemo ga spomenuti uglavnom radi kompletnosti i radi kontrastiranja sa drugim stanovištima. Najvažnija karakteristika religiozne desnice je odbacivanje darvinizma i prihvatanje kreacije. Posmatrano iz šire perspektive, to je snažna opozicija uplitanju nauke u aspekte života u kojima bi navodno trebalo da vladaju moralna i religijska načela. Oni se protive, recimo, naučnom istraživanju uzroka homoseksualnosti ili mladalačke delinkvencije itd., jer se time navodno nalaze opravdanja za „nemoralna” ponašanja. U tim domenima treba (prema njihovom mišljenju) da vlada božiji sud, a ne nauka.

525

Socijalni konstruktivisti i postmodernisti (gledajući uopšteno) smatraju da nema „sveta onakvog kakav jeste”, gde bismo mogli da otkrijemo nekakve objektivne, prirodne zakone, već je suština nauke u tome što mi namećemo naše okvire svetu, koji su izraz naših političkih i socijalnih interesa. Tako bi trenutna nauka bila samo puki izraz zapadnjačkih belih muškaraca bogate klase. Postojeća nauka mora da trpi kritiku zbog njene ideologije koju treba promeniti kako bi bila u službi potlačenih (siromašnih, žena, ljudima druge boje kože, čak i okruženja itd.). Neki sociobiolozi, teoretičari rasa i IQ-a svrstavaju se u naučne konzervativce, sa motom: „Mi samo želimo da otkrijemo činjenice. Neke od njih možda nisu prijatne, ali to nije naša greška”. Zato Edvard Vilson sebe i sebi slične naučnike naziva ekspanzionistima, koji žele da prošire granice nauke. Ako ovu kategorizaciju prebacimo na teren Grosove i Levitove terminologije, onda se akademska levica (gornji levi ugao) bori sa naučnicima u klasičnom smislu (donjim desnim uglom). Sokalova afera ukazala je na to da postoji i donji levi ugao, odnosno pronaučno orijentisani levičari. Njihovo ubeđenje je da objektivna nauka može biti snažan mehanizam za ostvarivanje progresivnih ciljeva. Oni pretežno odbacuju konstruktivizam i veruju da spoljašnji svet i njegovi zakoni postoje nezavisno od nas. Pronicanjem u njegove tajne bili bismo u boljoj poziciji da poboljšamo situaciju mnogih ljudi. Jedan od najinteresantnijih aspekata Naučnih ratova povezan je sa bitkom za samu levicu. Levičari imaju širok spektar društvenih ciljeva, ali uopšte se ne slažu oko toga koji je najbolji način za njihovo postizanje. Ovo nas dovodi do nekih krucijalnih pitanja: Kakvu ulogu igra nauka (ako je uopšte ima) u stvaranju, održavanju i menjanju društvenog poretka? Kakvu ulogu (ako je uopšte ima) igraju društveni faktori u produkciji i održavanju naučnih teorija? Kakvo bi shvatanje nauke levica trebalo da usvoji kako bi promovisala sopstvene društvene ciljeve? Na osnovu razlika u odgovorima nastale su ove debate koje do danas nisu završene.

526

4. Kontroverza oko sociobiologije kao preteča Naučnih ratova Napisao sam Sociobiologiju kao dve različite knjige u jednoj. Prva, sa 26 poglavlja, koja sačinjava 94 procenta teksta, bila je enciklopedijski pregled socijalnih mikroorganizama i životinja, sa informacijama organizovanim u skladu sa principima evolucione teorije. Druga, 29 strana sa dve kolone poglavlja 27 („Čovek: od sociobiologije do sociologije”), sastojala se pretežno od činjenica iz društvenih nauka, interpretiranih hipotezom o biološkim osnovama ljudskog ponašanja. Razlike u sadržaju i tonu između knjiga jedan i dva dovele su do dualnih sociobiologija u popularnoj percepciji. Prva je sociobiologija kakvu sam ja želeo da prikažem: disciplina, sistematsko proučavanje bioloških osnova socijalnog ponašanja i naprednih društava. A tu je i zli brat blizanac, kako ga je percipirao Maršal Salins i neki pripadnici Američke antropološke asocijacije, naučnoideološka doktrina da je ljudsko ponašanje determinisano genima. [Wilson 1994: 332]

Kontroverza oko sociobiologije isuviše je komplikovana da bi se sažeto prikazala. Zato ćemo se ovde osvrnuti samo na neke direktne veze koje postoje između debate oko sociobiologije i Naučnih ratova tokom prethodne decenije. U recenziji knjige Higher Superstition Majkl Ruz (Ruse 1994) je Grosu i Levitu zamerio što nisu napali najveće kritičare sociobiologije, Gulda i Luontina. Kako je moguće da Ruz ova dva velikana nauke 20. veka smatra protagonistima antinauke? Osnov za svoju tvrdnju on nalazi u višedecenijskom protivljenju Gulda i Luontina istraživanju bioloških osnova ljudskog ponašanja, odnosno sociobiologiji i bihevioralnoj genetici. Drugi razlog je što su to prirodni naučnici koji su izuzetno često citirani od strane humanista i društvenih naučnika, i to naročito radi opravdanja nekih levičarskih ideoloških postavki1. 1

Knjiga koja je započela kontroverzu (Wilson 1975/2000) danas je

527

Ruz ocenjuje Grosovu i Levitovu knjigu kao korisnu, ali kritikuje autore što s vremena na vreme svoje protivnike netačno prikazuju i što ne razmatraju kritiku nauke koja potiče iz same nauke. „To je istinski najbolja vrsta knjige – o važnoj temi, suštinski u pravu, iritirajuće pogrešna i uvek stimulativna.” (str. 41) On se slaže sa autorima da je nauka istinski objektivna, iako je produkt neke partikularne kulture. Nekoliko godina kasnije on je objavio knjigu (Ruse 1999) u kojoj se temeljno bavi uticajima kulture na objektivnu nauku. Razne preferencije i predrasude društva imaju malo uticaja na ono što naučna zajednica prihvata kao istinu u prirodnim naukama. Socijalne varijable utiču na obrazac rasta naučnog znanja i stopu rasta, ali ne i na njegov pravac, ako ga shvatimo kao pravac (tj. smer) ka nekakvoj istini (vidi takođe i Davis 1986). Ruz sebe smatra levičarem i nije jedini koji bi vrlo rado voleo da vidi napad na Gulda kao kritičara nauke. Alkok (Alcock 2001) tvrdi kako su sociobiolozi ubeđeni da poseduju sredstva za sticanje razumevanja sveta oko nas i primećuje da su u naučnoj javnosti sve učestaliji kritičari objektivnog naučnog znanja. U pitanju su teoretičari koje on naziva kulturnim relativistima, postmodernistima, odnosno socijalnim konstruktivistima. Ova podela nije u potpunosti adekvatna (kao što i sam autor priznaje), ali Alkok govori samo o „tvrdim” i „mekim” kulturnim relativistima. Stav tvrdih relativista jeste da je nauka samo jedan od načina gledanja na svet, gde je svaki metod samo socijalni konstrukt, „produkt kulturnih pravila i sistema mišljenja prihvaćenih od strane pripadnika određene grupe u okviru društva, i [gde] svaki socijalni konstrukt navodno ima jednaku vrednost.” (str. 81) Izvedeno do krajnjih konsekvenci, prema ovom shvatanju prirode znanja ne postoje pravila za utvrđivanje superiornosti ili inferiornosti neke ideje (u naučnom pogledu). Meki kulturni relativisti obično priznaju da dostignuća nauke nisu zasnovana isključivo na arbitrarnim konstruktima, već ističu da je nauka samo ukorenjena u određenom kulturnom kontekstu. Tako naučno znanje reflektuje naučni klasik. Nešto detaljniji prikaz osnovnih sociobioloških ideja Edvarda Vilsona nalazi se u radu (Škorić 2003).

528

određene kulturne specifičnosti. Međutim, pravo pitanje nije da li je nauka kulturno uslovljena, već da li je ona tačna i objektivna, uprkos svom poreklu. Nauka jeste socijalna aktivnost u kojoj do izražaja dolaze mnogi interesi, predrasude, taština, zavist, ali teško je poreći pretpostavku (tj. činjenicu) da ona funkcioniše i postiže određene rezultate koji se ne mogu vezati samo za određeni pogled na svet ili kulturnu uslovljenost. Prihvatanje ili odbijanje neke hipoteze kao istinite ipak zavisi od zajednice naučnika i rezultata koje hipoteze i istraživanja generišu. Danas nemamo, niti ćemo ikad imati, neku ozbiljnu verziju neolisenkoizma u genetici, niti nekakvu neoptolomejsku teoriju u astronomiji. Često se u literaturi može naići na priču o Darvinu gde se razmatra uticaj njegove klasne pripadnosti na otkriće teorije evolucije. Ovo objašnjenje je relevantno za tačnost teorije evolucije, isto koliko i jabuka za otkriće zakona gravitacije. Darvin je sigurno prihvatio neke filozofske postavke kapitalističkog društva tog vremena i verovatno su one uticale na njegovu teoriju, ali ono što je suštinski bitno jeste da li je teorija o prirodnoj selekciji tačna ili nije, a ne njeno socijalno i/ili ideološko poreklo. Teorija evolucije je prihvaćena od strane drugih naučnika na osnovu uspešnih rešenja nekih važnih problema, a ne na osnovu toga da li je branila neke klasne interese (vidi Škorić 2005). I konačno, Volas je nezavisno došao do iste teorije kao i sam Darvin, iako je bio siromašni prirodnjak, a ne pripadnik vladajuće klase1. 1 Ben-Dejvid (Ben-David 1971) sociologiju znanja opisuje kao oblast koja želi da pokaže kako postoje odnosi između perspektiva i motiva društvenih grupa s jedne strane, i filozofskih, pravnih, religijskih i ideoloških sistema mišljenja s druge. To znači da društvena determinisanost nauke zavisi od “(a) postojanja sistematskog odnosa između konceptualne strukture filozofija koje preovladavaju u datom vremenu, s jedne strane, i varijabli društvene situacije s druge, i (b) sistematskog odnosa između ovih filozofija i nauke.” (str. 8) Ono što nam pokazuje istorija nauke jeste da nijedan od ovih odnosa nije sistematičan. Ben-Dejvid navodi primer Hobsa i Adama Smita. Hobs je jedan od najpoznatijih individualističkih filozofa, a ipak je zagovarao apsolutističku monarhiju. Smit je takođe bio individualistički filozof, ali optuživao je trgovce da zahtevaju monopolističke povlastice. Ova činjenica je dovoljna da “ozbiljno dovede u pitanje pretpostavku kako je klasna pristrasnost na bilo koji način determinisala perspektive filozofa.” (str. 9) Pored toga, nema nikakvih

529

Interesantno je to što je Vilson svoje protivnike u autobiografiji nazvao postmodernistima (Wilson 1994). Ovaj anahroni termin lako je objašnjiv Vilsonovim povezivanjem svojih iskustava sa levičarima tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Međutim, razlozi imaju i svoju praktičnu stranu. Identifikujući svoje protivnike sa postmodernizmom, a i dalje govoreći o objektivnoj nauci i protiv ideologije, Vilson je sada mogao da pronađe saveznike sa pronaučne strane u Naučnim ratovima. U igri je retroaktivno klasifikovanje učesnika u debati oko sociobiologije. Na jednoj konferenciji 1994. godine Vilson je izjavio da ga je kontroverza oko sociobiologije naučila koliko su bitni saveznici u borbi za nauku (Wilson 1995). Gros i Levit (Gross and Levitt 1994/1998) o Guldu i Vilsonu imaju samo reči hvale. Gulda svrstavaju u levicu, odnosno karakterišu ga kao čoveka sa snažnim levičarskim ubeđenjima, ali čiji rad se ni u kojem slučaju ne sme porediti sa konstruktivističkim programom. Iako je Guld jedan od najvećih i najpoznatijih političkih kritičara nauke koji (kao ni Gros ni Levit) ne pokušava da porekne društvene interese i vannaučna ubeđenja koja utiču na nauku, on je ubeđen da logika, empirijski dokazi i objašnjenje predstavljaju zaštitini znak nauke. Po svojim shvatanjima Guld podseća na Kuna čija shvatanja su u velikoj meri iskrivljena i pogrešno tumačena od strane konstruktivista. Gros i Levit bezrezervno izražavaju svoju podršku i Vilsonovom angažovanju na polju biodiverziteta i kritikuju konstruktivistička tumačenja sociobiologije kao izraza „kapitalističko-patrijarhalističke zavere.” (str. 288) Zaključak koji se jasno nameće jeste da za Grosa i Levita nije svaka kritika nauke neosnovana i štetna, već samo konstruktivističke kritike. Gros i Levit prihvataju kritike nauke koje priznaju dokaza da su trgovci sistematski favorizovali individualističku (ili bilo koju drugu) filozofiju. “Čini se, dakle, da nema nikakvog odnosa između klasnih interesa s jedne strane, i filozofskih pojmova i metoda s druge, čak ni u takozvanom ideološkom polju gde ova povezanost deluje veoma plauzibilno. Verovatno postoji nekakav odnos između konkretnih socijalnih ili kulturnih problema kojima filozofi posvećuju pažnju i okružujuće društvene stvarnosti, ali ako i jeste tako, ovaj odnos je trivijalan.” (str.9)

530

da je nauka analitički odvojena od politike, a kritikuju shvatanje nauke kao konglomerata epistemologije i politike. Naučna istina se mora sačuvati od takvih teorija i zato je Guld nekoliko puta spomenut kao primeran kritičar nauke. Za razliku od njih, takođe dva velika borca za nauku (i sociobiologiju), Vilson i Dejvis, koristili su politička ubeđenja kao indikatore antinaučnog stanovišta. Na videlu je politička razlika između prosociobiologa i pronaučnih aktivista. Za Grosa i Levita kritika nauke nije nužno ispoljavanje antinaučnog stanovišta. Dejvis je smatrao da i sam antinaučno nastrojeni naučnik vrlo verovatno praktikuje lošu nauku. On je još 1983. godine pokušao da pokaže povezanost između Guldovih marksističkih ubeđenja i pogrešne teorije evolucije (Davis 1983/1986). Isto to pokušao je da učini i Vilson (Wilson 1995) sa Luontinovim marksizmom. Međutim, Vilson ovakve kritike nije povezivao sa Guldom. Ulika Segerstrole (Segerstråle 2000a: 342) smatra da je razlog ovome to što je Guld, kao i Vilson, veliki popularizator teorije evolucije, ali i što je napad na Gulda bio teži nakon njegove glorifikacije od strane Grosa i Levita, Vilsonovih novih saveznika. Ovde nailazimo na interesantnu situaciju biranja saveznika u naučnoj i profesionalnoj karijeri. Vilsonov stari saveznik Dejvis je u Guldu video inspiraciju za članak o neolisenkoizmu, zbog njegovih pokušaja da se „zabrani oblast nauke usled njenih konflikata sa političkom dogmom” (Davis 1983/1986: 130), dok su Gros i Levit za njega imali samo pohvale. Vilson se našao između dve različite pozicije o antinauci. U praksi Vilson ipak nije morao da se opredeljuje za saveznike, jer je Dejvis preminuo neposredno pre početka Naučnih ratova. Vilson i Dejvis su napade na svoja polja proučavanja shvatali kao napade na samu nauku. Za njih je suprotstavljenost sociobiologiji, bihevioralnoj genetici i psihometriji automatski značila stav protiv nauke. Iako je jasno da biti protiv „loše” nauke ne znači nužno biti antinaučno opredeljen, moguće je istražiti neke veze između ranijih kritika sociobiologije i naknadnih kritika nauke uopšte. Uočljivo je da se neki elementi pozicije Grupe za proučavanje sociobiologije u velikoj meri preklapaju sa kasnijim i trenutnim kritikama nauke koja dolazi od strane kulturne levice.

531

Kada Šils (Shils 1986: 5–6) kaže da „[v]ažna škola sociološkog proučavanja nauke zauzima poziciju Karla Manhajma – jednog od osnivača ’sociologije znanja’ - da praktični interesi i ’društvena pozicija’ ulaze u same kategorije i kriterijume validnosti znanja”, on je daleko rigorozniji od današnjih boraca za nauku, koji su pretežno napadali humanističke discipline i društvene naučnike. Šils je u svom napadu izuzetno precizan. Za njega i Dejvisa samo kritikovanje raznih istraživanja bilo je signal da se radi o antinauci. Međutim, može se postaviti pitanje da li su ti kritičari automatski predstavnici antinauke ili „samo” kritičari nauke? Mogu li se, recimo, Guld i Luontin smatrati par excellence predstavnicima antinauke? Kompromisno rešenje je da su njih dvojica konkretno bili protiv „loše nauke”, a ne nauke uopšte. Pripadnici Grupe za proučavanje sociobiologije zastupali su jednu specifičnu koncepciju društvene odgovornosti naučnika koja se u znatnoj meri razlikuje od koncepcije koju su zastupali, recimo, Dejvis i Vilson. Zato se kritičari mogu nazvati „iskoreniteljima”, a sociobiolozi i njima slični, „sadiocima” (Segerstråle 2000a: 215). Sadioci su pripadnici naučnog mejnstrima koji ne dovode u pitanje veru u dostizanje znanja, integritet i društvenu korisnost produkata naučnog znanja. Oni obično samo žele da sprovode svoja istraživanja. S druge strane, iskorenitelji veruju da „lošu” nauku treba identifikovati i razotkriti pre nego što može da naškodi društvu. Oni svoju misiju vide u konstantnoj potrazi za (navodno) opasnim porukama koje se nalaze u naučnim tekstovima, novim ili starim. Dejvisova knjiga (Davis 1986) zasnovana je na ubeđenju da bi socijalna politika bila najefektnija kada bi bila zasnovana na objektivnom znanju (o) stvarnosti. Upravo ovakvo shvatanje je Dejvisa i Edvarda Vilsona često dovodilo u neprilike (vidi Segerstråle 2000a). Dejvis kritikuje eksternalističke struje u sociologiji i filozofiji nauke, s jedne strane, i one struje koje ne dovode u pitanje objektivnost naučnog (sa)znanja, ali dovode u pitanje njenu relevantnost kod rešavanja socijalnih pitanja i problema. Na pitanje da li nauka može (i treba) da ima uticaj na socijalnu politiku, Dejvis odgovara potvrdno. Ove odluke koje se donose na osnovu nauke su vrednosne, u smislu da uključuju

532

vrednosno ocenjivanje, jer nauka sama po sebi nije u stanju da specifikuje odgovore. „[D]ok nauka ne može da propiše tačne odgovore na takva pitanja, ona je ipak relevantna.” (Davis 1975/1986: 21; kurziv u originalu) Metodologija nauke promoviše intelektualnu nezavisnost i objektivnu istinu, čime generiše skeptički stav prema autoritetu. Takođe, na ovaj način ona promoviše i demokratiju, umanjujući relevantnost hijerarhijskog autoriteta i društvenog statusa u pogledu pretenzije na istinu. Dejvis isto tako smatra da je u nekim oblastima donošenja političkih odluka nauka umanjila ideološke uticaje i povećala poverenje u stručnost. I konačno, moderna tehnologija nam omogućava efikasniju borbu protiv siromaštva, poboljšanje životnih uslova, jednakost životnih šansi itd. Ipak, danas je evidentno da postoji i vrlo velika mogućnost društvene zloupotrebe ovih dostignuća, o kojima Dejvis ne govori. Za Vilsona i Dejvisa, društvena odgovornost naučnika sastoji se u tome da se on ponaša kao objektivan i racionalni autoritet za javnost. Što se tiče donošenja odluka, Dejvis je predlagao dvostepeni proces, gde bi naučni eksperti prvo vodili racionalnu diskusiju među sobom, a tek onda te probleme iznosili pred javnošću (Davis 1986)1. Kada je u pitanju moralno/politički aspekt nauke, Dejvis, a ne Vilson, bio je Luontinov najveći protivnik i konstantno je promovisao vrednosti tradicionalne nauke i opovrgavao shvatanja kritičara. Luontin i ostali videli su sebe kao čuvare nevinih laika od loše nauke i želeli su da upozore javnost da ne veruju ekspertima (koji su navodno u službi moćnih), dok su Vilson i Dejvis ohrabrivali javnost da veruje ideološkoj neutralnosti naučne ekspertize. 1

Fajerabend (Feyerabend 1974/1985) se zalagao za formalno odvajanje države i nauke, kao što je to slučaj sa državom i crkvom. „Nauka može da vrši uticaj na društvo, ali samo u onoj meri u kojoj je to dozvoljeno bilo kojoj političkoj ili nekoj drugoj grupi za vršenje pritiska na javnost. Naučnici mogu biti konsultovani u vezi sa važnim projektima, ali krajnji sud mora biti ostavljen demokratski izabranim savetodavnim telima. Ova tela će se sastojati uglavnom od laika. Da li će laici biti sposobni da dođu do ispravnog suda? To je sasvim izvesno, jer su kompetencija, komplikovanost i uspeh nauke mnogo preuveličani. [Nauka je] intelektualna disciplina koju može da ispituje bilo ko od zainteresovanih i koja izgleda teška i duboka jedino zbog sistematske kampanje zamagljivanja koju vode mnogi naučnici. . .” (str. 358; kurziv dodat)

533

Pitanje koje se nameće je ono o poreklu ovakvog izrazito negativnog shvatanja nauke, pogotovo ako znamo da su, recimo, Luontin i Guld izuzetno poznati i priznati naučnici, i to jedni od retkih prirodnih naučnika koji su izuzetno popularni među društvenim naučnicima. Razlike između ove dve suprotstavljene koncepcije uloge naučnika u društvu, ali i same nauke, možemo uočiti ako shvatimo da su sadioci prvenstveno tradicionalno pozitivistički orijentisani naučnici koji vide jasnu podelu između nauke i politike, dok iskorenitelji predstavljaju kasniju generaciju radikalne misli u akademskim krugovima, koji smatraju da političke vrednosti dominantne klase prodiru u sve sfere društva, uključujući i nauku. Već smo videli neke stavove koje su Vilson i Dejvis iznosili povodom ovog problema, ali suština je u sledećem. Sadioci veruju da će demokratski procesi omogućiti donošenje odgovornih društvenih odluka, zasnovanih na najboljem raspoloživom znanju. S druge strane, iskorenitelji uopšte ne veruju političkom sistemu liberalne demokratije i njenoj sposobnosti ili političkoj volji da deluje zarad pravičnijeg društva. Uverenja iskorenitelja su se u mnogim stavovima poklapala sa pokretom američkih studenata šezdesetih godina i još šireg mirovnog pokreta iz tog doba. Ulika Segerstrole (Segerstråle 2000a) navodi razlike između preovladavajuće levičarske ideologije u Evropi i Americi. Američka radikalna ideologija menjala se od opšteg antiratnog stava ka marksističkoj poziciji, ali se nije od početka držala marksističke teorije kao što je to bio slučaj u Evropi. U Americi je radikalna ideologija bila zasnovana više na „ličnom” poznavanju njenih pripadnika problema otuđenja, rata, rasizma i siromaštva. Evropski levičarski pokreti bili su povezani sa tradicionalnom marksističkom analizom klasa, a teorije koje su prihvatili američki pokreti (npr. Students for a Democratic Society) bile su inspirisane modernim kritičarima masovnog društva, poput Markuzea i drugim članovima kritičke škole. Američki radikali bili su ubeđeni da moćna elita manipuliše atomiziranim građanima masovnog društva. Ovo ubeđenje obično je išlo zajedno sa shvatanjem da, ne samo da su stvari lošije nego što izgledaju, nego da se malo

534

toga uopšte može učiniti. Zato se ova ideologija može nazvati „radikalnim idealizmom”. Na osnovu ovog opisa, u ovu grupu možemo svrstati veliki broj protivnika Vilsona i Artura Džensena. Protivnici ili iskorenitelji zaista su pokušavali da njih dvojicu dovedu u vezu sa moćnom elitom, odnosno sa njenim interesima. Zato je moguće da je taj pesimizam, povezan sa takvom analizom elite moći i masovnog društva, doveo do toga da kritičari moralno osuđuju svoje mete kritike za njihove naučne stavove. Tako imamo moguće objašnjenje za iznenađujuće ličnu prirodu političkih napada na svoje protivnike od strane američkih naučnika aktivista. Marksistička perspektiva evropskog stila tako bi imala apstraktniju i teorijsku političku kritiku, koja verovatno ne bi bila toliko uspešna u SAD. Ono što je bilo tipično, naročito za prve i najžešće kritike sociobiologije ili istraživanja IQ-a, jeste politički i ideološki karakter tih napada. Treba imati na umu da su prve recenzije Sociobiologije bile izuzetno pozitivne, sve dok se nije pojavio neočekivani i nenajavljeni ideološki napad na Vilsona od strane Grupe1. Pitanje je kako bi se čitava afera oko sociobiologije odvijala tokom tih prvih godina da nije bilo pretežno ideoloških čitanja Vilsonove čuvene knjige, jer su političke debate u velikoj meri odlučile pravac u kojem se debata odvijala tokom narednih decenija2. Možda je interesantno to što su kritičari sociobiologije 1

Ono što se često zaboravlja kod razmatranja početaka kontroverze oko sociobiologije jeste da su Luontin i Vilson bili prijatelji i u vreme neočekivano surovog napada Luontina, kao nesumnjivo glavnog predstavnika Grupe, na Vilsona. Vilson je njega čak i doveo na Harvard. Takođe, najveće debate povezane sa Dejvisom odvijale su se sa Džonatanom Bekvitom, kojeg je Dejvis doveo na Harvard. 2 Treba imati na umu da mnogi kritičari sociobiologije nisu imali nikakvih dodira sa evolucionom biologijom, što samo pokazuje da je njihova namera prvenstveno bila ideološka, a ne naučna, da se sociobiologija kritikuje zbog svoje netačnosti. Među najvećim protivnicima sociobiologije bili su i mnogi sociolozi, iako bi bilo veoma interesantno ispitati koliko su oni zaista razumeli o čemu se tu zapravo radi, a koliko su bili uplašeni navodnim krajnjim konsekvencama Vilsonovog (preteranog) hiperpozitivizma, po kojem će sociobiologija vrlo brzo zameniti sociologiju. Takođe, pitanje je i koliko su uopšte mogli/želeli da shvate razliku sociobiologije u odnosu na socijalni darvinizam.

535

oštro kritikovali, npr. Vilsona, Dejvisa i Džensena, zbog njihovih stavova o navodnom priželjkivanju status quo-a, iako oni sami nisu bili naročito zainteresovani za rasprave u korist nekakvog radikalno drugačijeg tipa društva. To je možda posledica različite koncepcije „jednakosti” kod američkih i evropskih levičarski orijentisanih radikala tog vremena. Evropski socijalisti radikali borili su se za jednakost rezultata, a američki radikali su uglavnom promovisali jednakost šansi (Segerstråle 2000a). Zato su kritičari sociobiologije kao svoj politički zadatak videli sprečavanje moćnika da zloupotrebe „lošu” nauku (u ovom slučaju sociobiologiju) u političke svrhe. Sada imamo situaciju da se marksisti, priznati naučnici, proglašavaju za „policiju” koja ima za cilj da iskoreni „lošu” nauku, jer naučni progres nije sam po sebi dobar. Iskorenitelj mora da informiše javnost o mogućim opasnostima koje prete od strane tehnologije. Međutim, ono što se prećutno provlačilo kroz tekstove kritičara bilo je ubeđenje da moralno/politički loša nauka mora biti i naučno loša. Zato je glavno oružje (koje je danas izuzetno prisutno i u postmodernoj i multikulturalističkoj literaturi) „moralističko čitanje” određenih tekstova, i zato je Dejvis pisao o „moralističkoj pogrešci” svojih protivnika. Ta pogreška se sastoji iz straha od činjenica do kojih nauka eventualno može da dođe, a koje se ne bi svidele određenim ideološki nastrojenim kritičarima. Takvo je, recimo, pitanje o genetskoj determinisanosti polnih uloga. Nakon nekoliko intervjua sa kritičarima sociobiologije Ulika Segerstrole dolazi do podataka koji se ne mogu smatrati samo za puki „strah od činjenica”. Kritičari se možda ne plaše toliko činjenica, jer ipak veruju da nauka do njih može da dođe. Oni su samo želeli da pokažu kako mi još uvek ne raspolažemo dokazima, odnosno da „naučne činjenice” na koje se pozivaju sociobiolozi (još uvek) nisu činjenice1. 1 I sam Luontin je u intervjuima (Segerstråle 2000a) govorio da nema ništa protiv ljudske sociobiologije ili protiv istraživanja IQ -a, ali da je njegov cilj dobra nauka, do koje je moguće dospeti samo uz pomoć bezbedno ustanovljenog znanja. Mi zaista još uvek nemamo naučno pouzdano znanje o tome da li se i koliko, recimo, obrazovanjem može podići IQ. Zato je sa današnjeg stanovišta ovo pitanje za Luontina nenaučno, a samim tim i opasno

536

Ono oko čega se ipak obe strane nedvosmisleno slažu jeste da je nauka potraga za istinom. Postojanje istine je nešto što nijedna strana nije negirala, ali razlike nastaju sa eventualnom političkom upotrebom istine i sa različitim koncepcijama nje same. Dejvis i Vilson veruju u etos nauke, gde se moralnost naučne prakse po definiciji podudara sa trenutnom naučnom praksom. Kritičari su ti koji su smatrali da naučna praksa nije inherentno moralna, jer je tokom istorije potvrđeno da može nastati loša nauka. Tako moralnost ima veze sa upotrebom u koju će nauka biti stavljena1. Dejvis je, kao što smo videli, optužio Gulda za neolisenkoizam. Poenta njegove kritike bila je u tome da, koristeći se istom strategijom kao i iskorenitelji, pokaže kako je Guld takođe svoju nauku „zatrovao” marksističkom ideologijom. Meta ove kritike bio je Guldov saltacionizam i kritika dominantne gradualističke teorije evolucije. Jedan od problema bio je taj što je ovim Dejvis posegao za ekstranaučnim faktorima Guldove nauke, a drugi, takođe veoma ozbiljan, bio je taj što Eldredž (koautor ove teorije) nije bio marksista. Ipak, Dejvis nije dovodio Guldov naučni kredibilitet u pitanje. Guldove popularizacije evolucione biologije smatrao je izuzetno korisnim.

ako se na njega daju odgovori koje je nudio Džensen (vidi npr. Jensen 1967 i Feldman and Lewontin 1975). Tako u startu imamo Džensena kao naučnika koji upražnjava lošu nauku, koja je moralno loša i socijalno opasna. Zato su Dejvis i Guld vodili već pomenute sporove, jer je Dejvis smatrao prilično iritantnim Guldove pokušaje povlačenja paralela između istraživanja IQ-a i nekadašnje kraniologije. Guldova poenta bila je u sledećem. Kao što je savremeno testiranje IQ-a izuzetno popularno polje istraživanja, tako je nekada kraniologija bila prava „umetnost” od nauke. Tada niko nije dovodio u pitanje zaključke kraniologije, jer su išli na ruku preovladavajućim društvenim ubeđenjima, a isto tako danas ljudi mogu verovati u mentalno testiranje, jer rezultati potkrepljuju trenutne društvene koncepcije. Drugim rečima, Guld smatra da nauka o merenju kognitivnih sposobnosti nije eliminisala sopstvene greške. On je želeo da dovede u pitanje današnje naučno znanje koje se uzima zdravo za gotovo. Takođe, usled ovakvih akcija neće biti moguće reći da su „svi” u našem vremenu verovali u merenja IQ-a. 1 Dejvis je u jednom intervjuu ponosno izjavio da mu je Merton rekao da je on (Dejvis) naučnik koji na najbolji način predstavlja etos nauke (Segerstråle 2000a).

537

Sada možemo videti da shvatanje dobre nauke nije jedinstveno i opšteprihvaćeno. Poput Vilsona i drugih „tradicionalista” Dejvis je verovao u inherentnu objektivnost nauke i u tendenciju da se naučna greška vremenom smanjuje. Ta objektivnost je politički ideal, jer je ona jedina odbrana od ideološki zasnovane nauke. S druge strane, Guld je eksplicitno pokušavao da kao obeležje dobre nauke uspostavi princip razotkrivanja. On se zalagao za kontrolu kvaliteta u nauci i smatrao da se za objektivnost treba boriti. Tako dolazimo do paradoksa. I za sadioce i za iskorenitelje naglašavanje i opovrgavanje objektivnosti samo su različite strategije kako bi se postigao isti cilj, a to je održavanje „čiste” nauke. Dok su kritičari pokušavali da razotkriju IQ istraživanja kao lošu nauku, upravo to je bilo ono što je Dejvis želeo da očuva, sa ubeđenjem da je to dobra nauka. I kao što je za kritičare sociobiologije opasnost od loše nauke povezana sa potencijalnom društvenom zloupotrebom, za Dejvisa je prosperitet dobre nauke povezan sa njenom potencijalnom društvenom korisnošću. Kontroverza oko sociobiologije je u ovom kontekstu važna jer predstavlja tranzicionu tačku između nove levice šezdesetih godina i nove kritike nauke od strane kulturne levice. Interesantno je da čak postoji i kontinuitet kod samih kritičara. Izdanje broja časopisa Social Text u kojem se nalazi i Sokalov tekst pojavilo se i kao knjiga. Sokalov tekst je bio izbačen, a dodat je bio Luontinov rad. Levinsov članak se nalazio i u časopisu i u knjizi1. Levins u svom tekstu (Levins 1996) nema pretenzija da okarakteriše marksističku poziciju, jer je svestan teorijskih raznolikosti unutar samog marksizma. Njegov cilj je da ponudi izvesne propozicije koje su rukovodile njegovim radom. Propozicija ima deset i u najkraćim crtama one govore o tome da čitavo znanje potiče iz iskustva i refleksije tog iskustva, u smislu nekog prethodnog znanja. Po ovom principu nauka se ne razlikuje drastično od ostalih načina učenja. „Naučno i intuitivno znanje nisu fundamentalno različiti epistemološki; ona se zapravo razlikuju u društvenim procesima njihove proizvodnje i nisu međusobno 1 Kod nas su delimično prevedene poznate knjige (Lewontin et al. 1984) ovih autora: Lewontin i dr. 1984/1987; Levins i Lewontin 1985/1987.

538

isključiva.” (str. 102) Levins s pravom ukazuje na to da je greška intrinzična naučnom saznanju i da sadašnjost nikad ne sme imati neki privilegovani epistemološki status. Svi načini saznanja pretpostavljaju neko stanovište. Ako stavimo ovu nespornu tvrdnju u kontekst evolucije, onda je jasno da se ovo stanovište razlikuje od vrste do vrste, jer spoznavanje sveta zavisi od „čulnih modaliteta vrste.” (str. 103) Međutim, ako počnemo da razmatramo gotovo beskrajan broj interpersonalnih stanovišta kod ljudi postoji opasnost od zapadanja u relativizam. Iz tog relativizma potiču tzv. pozicione epistemologije prema kojima objektivnost zavisi od pozicije u društvu i mnogih drugih ekstranaučnih faktora, a ne više od čulnog aparata vrste. Levins prihvata oba stanovišta, ali ne negira da nauka zaista „rasvetljava naše interakcije sa ostatkom sveta. . .” (str. 103) On modernu nauku vidi kao produkt kapitalističke revolucije sa kojom ona deli liberalnu progresističku ideologiju, ali je kritikuje kao dehumanizovanu, jer je proklamovala izvesne univerzalne ideale koje nije uspela da ispuni i ispoštuje, i prekršila ih je u praksi. Kao marksista, Levins postavlja dva pitanja. „[Z]ašto su stvari onakve kakve jesu, umesto malo drugačije i zašto su stvari onakve kakve jesu umesto dosta drugačije? Ovde ’stvari’ imaju dvostruko značenje, odnoseći se i na objekte proučavanja i na stanje nauke koja ih proučava.” (str. 107) Na kraju Levins zaključuje da raznolikost prirode i društva ne sprečava naučno razumevanje i da je „[n]ajbolja odbrana nauke od reakcionarnih napada . . . [insistiranje] na nauci za narod.” (str. 111)1 Jedno je sigurno, a to je da su i kritičari sociobiologije zaista bili inspiracija mlađoj generaciji levičara, jer unutar levice definitivno postoji solidarnost političke, a ne intelektualne prirode. Moguće je povući izvesne paralele. Grupa za proučavanje sociobiologije povezivala je nauku sa moći, naglašavala je nepo1 Suština razlikovanja ranih kritičara sociobiologije i Vilsona može se neposredno uočiti u Vilsonovom tekstu (Wilson 1995: 81). „[O]sećati se dobro nije suština nauke. Saznati nešto, a potom zasnovati društvene odluke na testiranom i pažljivo odmerenom objektivnom znanju je suština nauke.” Zato Vilson za sebe kaže da je „ekspanzionista”. Dejvisova shvatanja po ovom pitanju su veoma slična i o njima je bilo reči.

539

verenje u eksperte i samu objektivnost nauke, zagovarala je demokratizaciju nauke, a iznad svega je isticala potrebu za ideološkom analizom naučnih tekstova1. Naglašavanje tekstualne analize jedna je od najvažnijih veza između kritičara sociobiologije i današnjih postmodernih (levičarskih) kritičara nauke. Možda Vilson i nije pogrešio kada je svoje kritičare sa početka debate oko sociobiologije nazvao postmodernistima. „Kao što se opozicija kritičara sociobiologije prema ’lošoj’ nauci u Naučnim ratovima proširila na sveobuhvatnu kritiku celokupne nauke, tako se i ideološko-kritička tekstualna analiza iz kontroverze oko sociobiologije kasnije pretvorila u ’totalnu’ dekonstrukciju.” (Segerstråle 2000a: 343) Postoji i krucijalna razlika. Cilj ideoloških kritičara sociobiologije bila je istina, dok se rezultati dekonstrukcije ne smatraju istinitijim od samog originalnog teksta, što vodi u jedan besmisleni relativizam, prenaglašavanje društvenih i zanemarivanje kognitivnih interesa i resursa. Kako bismo konačno shvatili poziciju Grupe za proučavanje sociobiologije, potrebni su nam i neki lični stavovi samih aktera do kojih ne možemo doći samo na osnovu njihovih tekstova. Autorka koja već više od 25 godina prati kontroverzu (Segerstråle 2000a) Grupu za proučavanje sociobiologije u pogledu shvatanja nauke locira na središnju poziciju između starije levice i postmoderne ili kulturne levice. Politički ciljevi su im isti, jer su i aktivisti šezdesetih godina i marksisti starije levice podržavali potlačene klase. Međutim, dok su levičari starije orijentacije, poput Grosa i Levita, smatrali da je objektivna nauka upravo to oružje kojim se istina može postići i odbraniti od lažnih tvrdnji vlastodržaca i društvenih moćnika, pripadnici Grupe su moć locirali, ne u establišmentu per se, već u nauci i naučnoj ekspertizi, koju su videli kao slugu establišmenta. Za Grosa i Levita, objektivne činjenice su bile važne kao moralni argumenti. Bilo koja pretnja autoritetu nauke potkopala bi njenu snagu kao političkog oružja. Gde onda spadaju Guld i Luontin? Autorka za Gulda kaže da je izgleda tradicionalniji, jer se kretao u starim levičarskim krugovima Njujorka, gde ga je verovatno Levit i upoznao. On je 1

540

Među glavnim članovima bili su Luontin i Guld.

po svom dubokom uverenju marksista, dok je Luontin konvertit. Luontinov marksizam je interesantna mešavina „totalnog” dijalektičkog materijalizma, antirasizma pedesetih godina i aktivizma šezdesetih, što je pomešano sa ozbiljnim i striktnim eksperimentalističkim pristupom nauci. Guld je taj koji je jasnije govorio o nauci i za nauku, dok je Luontin češće govorio o neuspesima nauke, nego o uspesima. Ipak, obojica su se protivili lošoj nauci1. Zaključak do kojeg možemo doći jeste da je debata oko sociobiologije relevantna za razumevanje Naučnih ratova, jer su mnogi akteri (bili) uključeni u obe kontroverze. Ona nam samo potvrđuje da Naučni ratovi možda jesu zvanično otpočeli Sokalovom prevarom, ali da je u nauci već duže vremena prisutna dihotomija racionalistički i realistički nastrojenih naučnika i (sve više) antinaučno raspoloženih (društvenih) naučnika. Nažalost, još uvek ne možemo govoriti o konačnom razrešenju čitavog kompleksa ovih problema, ali možda možemo da upozorimo na činjenicu da je novoj sociologiji nauke i znanja neophodna jedna temeljna revizija, koja bi daleko ozbiljnije uzela u obzir naučna dostignuća iz drugih oblasti. Interesantan i vredan svakako jeste pokušaj da se nađe kompromisno stanovište na kojem bi se mogla izgraditi nekakva jedinstvena naučna kultura (npr. Segerstråle 2000b; Labinger and Collins 2001a). Međutim, u nauci ne sme biti kompromisa koji bi se zasnivali na balansiranju nekih oprečnih stavova koje smo do sada opisali. Ono što možemo tvrditi da je nesporno jeste da eventualna „jedna kultura” u nauci može biti izgrađena na realizmu, progresu naučnog znanja i objektivnosti. Sociologija (nauke) bi u ovoj slici mogla da ima izuzetno zapaženu ulogu, ali biće potrebno još neko vreme kako bi se oslobodila antinaučnog zaleđa koje danas u njoj preovladava. Demokratija verovatno jeste najbolje okruženje u kojem se može tragati za istinom, ali u formulisanju i prihvatanju te istine ne sme biti demokratije u Fajerabendovom smislu. 1

Autorka čak iznosi i spekulaciju za koju tvrdi da je sigurna da bi Vilson, kada bi bio marksista, pre pripadao starom marksizmu (staroj levici) poput Levita i Gulda.

541

5. Bilans Naučnih ratova Naravno, može se reći (a feministkinje su to i uradile), pošto je gotovo cela nauka do sada bila upražnjavana od strane patrijarhalnih muškaraca, da se bilo koje loše obeležje nauke mora povezati sa patrijarhalnim mišljenjem. Ali postoje dve slabosti u ovom argumentu. Prvo, on ne uspeva da objasni dobra obeležja nauke. Da li patrijarhat dobija zasluge za njih? Drugo, ne uspeva da uoči da su većinom naučnici do sada takođe bili desnoruki, smeđi, judeohrišćanski ljubitelji govedine koji su visoki preko pet stopa. Ko zna kako bi izgledala nauka razvijena od strane ambideksternih, vegeterijanskih, crvenokosih ateista patuljaka! [Koertge 1980: 356]

Šta možemo da zaključimo o Naučnim ratovima nakon čitave decenije otvorenih sukoba? Problem je ponovo uspostaviti odnose između tri strane koje su bile direktno uključene u konflikte: naučnika koji proučavaju nauku, odnosno sociologa, naučnika i javnog mnenja. Može li se ponovo uspostaviti komunikacija u ovoj trijadi, ali na način koji se razlikuje od onog pre početka debate? Fuler (Fuller 2000: 186; takođe i 1998) ovu situaciju naziva „komedijom grešaka”, jer su studije nauke i tehnologije razvile sofisticirane metode za analiziranje uloge nauke i tehnologije u društvu, ali nisu uspele da te metode konzistentno primene na sebe i pretežno ih ne interesuje šta sami naučnici imaju da kažu o sopstvenim istraživanjima. S druge strane, naučnici još uvek ne razumeju svoje mesto u društvu na dovoljno sofisticiran način i smatraju da ga pripadnici studija nauke i tehnologije ugrožavaju. Fuler je ponudio i prilično interesantnu alternativu koja se tiče odgovora urednika časopisa Social Text na prevaru Alana Sokala. On smatra da bi najbolje bilo da su urednici negirali da su uopšte i bili prevareni, jer prevara u postmoderni nije ni moguća. Kao neko ko stoji na granici između suprotstavljenih strana (iako pripada studijama nauke i tehnologije), on pokušava da pokaže gde je izvor nesporazuma dve suprotstavljene strane (str. 204):

542

Kada pripadnici studija nauke i tehnologije kažu... Nauka je socijalno konstruisana.

... naučnici čuju: Nauka je ono što dovoljan broj ljudi misli da jeste.

Validnost naučnih iskaza mora se Nema razlike između stvarnosti i načiprocenjivati iz perspektive onog koji na na koji je ljudi reprezentuju. ih iznosi. Studije nauke i tehnologije poseduju Pripadnici studija nauke i tehnologije autonomiju u odnosu na nauku. namerno ne poštuju i ne poznaju nauku. Nauka je samo jedan od nekoliko Nauka je samo interpretacija koja mogućih načina interpretiranja isku- iskrivljuje pravu prirodu iskustva. stva. Gravitacija je koncept koji naučnici koriste da objasne, recimo, zašto padamo nadole, a ne nagore. Postoje i drugi načini za objašnjenje istog fenomena.

Gravitacija postoji samo u našim glavama; ako bismo mislili drugačije, mogli bismo da padamo nagore, a ne nadole.

Objašnjenje sopstvenih aktivnosti od Objašnjenje sopstvenih aktivnosti od strane naučnika nije nužno najbolje strane naučnika može se zanemariti kada se objašnjavaju te aktivnosti. objašnjenje tih aktivnosti.

Ova tabela je interesantna, ali samo na nekom najopštijem nivou, jer postoje preterivanja sa obe strane. Na primer, nije logično da studije nauke i tehnologije budu autonomne u odnosu na nauku, jer po principu refleksivnosti i za njih bi trebalo da važe isti principi analize. Isto tako, nisu poštene optužbe pronaučnih aktivista na račun svojih protivnika, da oni ne poznaju nauku. Već smo rekli da Naučni ratovi nisu ratovi između „dve kulture” u striktnom smislu. Nisu u pitanju samo sukobi između prirodnih i društvenih naučnika. U pitanju je pokušaj prirodnih naučnika da povrate nešto za šta su mislili da je izgubljeno, a to je njihov progresivni karakter kao kulturne sile (Segerstråle 2000e: 102). Pronaučni aktivisti nauku vide kao suštinsko obeležje kulture kao celine, koja u sebi sadrži važne društvene vrednosti. Upravo taj aspekt nauke oni smatraju najviše ugroženim. Čitav sukob se

543

u velikoj meri zasniva(o) na pogrešno odabranim i definisanim metama napada. Etiketa antinauka nije baš najbolja konceptualna kategorija, jer grupiše isuviše veliki broj heterogenih fenomena i borci protiv antinauke često se ne slažu oko toga ko tačno spada u krug njihovih „neprijatelja”. Međutim, možda i nema potrebe tragati za pravim značenjem antinauke ukoliko je jednostavno interpretiramo kao konstruisanu kategoriju, odnosno kao heuristički mehanizam za ujedinjavanje naučnika u kolektivni protest protiv kritičara nauke. Inače nepovezani naučnici su u stanju da se strateški ujedine u borbi protiv onog što se podrazumeva pod pojmom „antinauka”. Takođe, omogućeno im je da crpe iz zajedničkog repertoara anti-antinaučnih argumenata. Već smo videli kako je Vilson sačinio jednu anahronističku rekonstrukciju kontroverze oko sociobiologije, gde je on trpeo napade od strane postmodernih radikala. Za aktiviste koji su protiv antinauke, nauka je bila nešto više od pukog racionalnog i efikasnog načina za pribavljanje znanja o svetu – za njih ona ima dodatno značenje kao sekularni sistem verovanja. Naučna objektivnost je na taj način bila povezana sa snažnim emocionalnim vrednostima. Ali na sličan način, za mnoge kulturne kritičare nauke ona je takođe imala emocionalno značenje zato što su nju i objektivnost identifikovali sa društvenom opresijom i elitizmom. Na sceni ponovo imamo borbu oko vrednosti, gde su dve najveće sama nauka i njen položaj u široj kulturi. Pronaučni aktivisti delom su bili ujedinjeni oko snažne emocionalne vere u političku bitnost objektivne nauke. Ova vera bila je aktuelna i kod levičara iz prirodnih nauka, jer kao što smo videli, Luontin i Guld nisu negirali objektivnost naučnog znanja. Međutim, ovaj primer nam pokazuje još nešto na dubljem nivou analize. U kontinuiranom redefinisanju levo-liberalne pozicije u SAD, tokom godina, „ispravan” levo-liberalni stav prema nauci takođe se menjao. Tokom ranijeg perioda očigledna politička oružja za levičare bila su nauka i argumenti zasnovani na objektivnim činjenicama. Kasnije se fokus promenio na drugačije političke interese i novo političko oružje postala je kritika nauke. Razlog što su članovi National Association of Scholars viđeni kao konzervativci od strane nekih pripadnika akademske zajednice mogao

544

bi da bude taj što je ideja naučne objektivnosti postala antitetična za novi liberalni kredo u akademskim krugovima (Segerstråle 2000e). Analizirajući incident sa Sokalom rekli smo da je čitava afera pokazala da su Naučni ratovi velikim delom posledica sukoba između tradicionalne i kulturne akademske levice. Grosova i Levitova terminologija samo je odmogla u definisanju čitavog spora. Akademska levica sasvim eksplicitno optužuje čitav dijapazon naučnika i u praksi se pokazala kao netačan termin. Delimično opravdanje se nalazi u glavnom cilju koji su sebi ovi autori postavili – da se preko svog elitističkog shvatanja nauke obračunaju sa levicom na univerzitetima. Ono što smo takođe mogli da primetimo jeste da obe strane u ovim ratovima imaju različite koncepcije o društvenoj upotrebi nauke. Za pronaučnu stranu nauka služi konkretnim društvenim ciljevima. Ona je stvorila pouzdano znanje čija upotreba treba naknadno da bude predmet pregovaranja u okviru demokratskih društvenih procesa. Takođe, veoma bitan motiv napada na antinauku nalazi se i u pokušaju očuvanja kulturnog autoriteta nauke i ponovnom pokušaju da se nauka i njene vrednosti vrate tamo gde su bile nakon Drugog svetskog rata. Za kulturnu levicu, s druge strane, osnovni interes bili su društveni odnosi moći, uključujući odnose moći unutar nauke i zbog toga bi kritika nauke mogla biti korisna u borbi protiv političke opresije raznih manjina. Ono što je bilo u pitanju celokupne diskusije često uopšte nije bila nauka, već različite koncepcije demokratije. O ovome smo govorili kada smo ukazali na kontinuitet koji postoji kod levice od sredine prošlog veka do danas. Još jedan izuzetno ozbiljan problem koji je nastao u ovim sukobima tiče se pojma racionalnosti. Obe strane u Naučnim ratovima uzimale su zdravo za gotovo da je racionalnost nauke jedini tip racionalnosti koji postoji. Za pronaučne aktiviste, nauka samostalno održava društveni razum i poredak, a za kulturnu levicu, nauka je bila korumpirana, povezana sa društvenim moćnicima i onemogućavala je demokratsku diskusiju. Zato je u ovim oštrim raspravama isuviše naglaska na nauci (kao ideji ili otelotvorenju razuma), a malo pravih diskusija o nauci, tj. o prirodi nauke ili o odnosu između nauke i društvenih vrednosti. Kako navodi Ulika

545

Segerstrole (Segerstråle 2000e: 116), „racionalnost” može označavati i naučno-tehnički diskurs o sredstvima za ostvarenje nekog cilja, ali i razumni diskurs o samim ciljevima. Jedno su činjenice o tome koje mi naučne rezultate posedujemo, a drugo šta ćemo sa njima kao društvo da učinimo1. Iz ovog osvrta konačno može da se zaključi da su pobornici nauke i protivnici loše nauke imali za cilj istu stvar – održavanje čiste i od ideologije oslobođene nauke. Problem je ipak bio u tome što su obe strane podrazumevale različite stvari pod ideologijom. Gros i Levit su pod ideologijom podrazumevali shvatanja kulturne levice, Dejvis i Vilson su kao glavnu prepreku objektivnoj nauci videli (pre svega) marksističku ideologiju, a Guld i Luontin su glavni problem videli u buržoaskoj ideologiji koja je za cilj imala očuvanje društvenog verovanja u urođene nejednakosti (Segerstråle 2000d). Pored ovoga moramo imati na umu da ujedinjene kritike protiv postmodernizma i konstruktivizma teško mogu da prođu kao adekvatne. Bauer (2000) i Fuler (Fuller 2000) ukazuju na različite intelektualne korene ovih tradicija koji se moraju uzeti u obzir. U pokušaju napada na ove intelektualne struje mora postojati razlika između postmodernističke kritike i socijalno konstruktivističke i relativističke epistemološke kritike nauke. Postmodernistička kritika nauku vidi kao deo opšte kulture koji je prožet socijalnim vrednostima i ideologijama i tvrdi da nauka nema neku posebnu osnovu za svoje tvrdnje o objektivnosti. Konstruktivisti takođe vide sebe kao kritičare nauke, ali prvenstveno kao epistemološke kritičare, a ne političke. Motivi sociologije naučnog znanja bili su u nezadovoljstvu postojećim paradigmama u sociologiji nauke. Njihov osnovni cilj ipak je stvaranje nove intelektualne strategije, a ne kritika nauke radi kritike. I opet, kao treća stvar koju treba imati na umu jeste da ovakva kategorizacija važi za osnivače sociologije naučnog znanja, ali ne i za sve njihove sledbenike, koji su često imali i političku pozadinu. U neku ruku etiketa antinauke je konstrukcija sa promenljivim sadržajem koju su pronaučni aktivisti koristili u razne svrhe. Ne radi se o nekoj prirodnoj kategoriji koja bi bezuslovno važila za sva vremena. 1

546

O instrumentalnoj racionalnosti govori Gelner (Gellner 1988).

VI. KA EPISTEMOLOŠKI RELEVANTNOJ SOCIOLOGIJI NAUKE Pored analize mertonovskog i konstruktivističkog programa sociologije nauke, koja je za cilj imala da pokaže prednosti i mane oba programa, ova problematika može da se predstavi i kao jedna od mnogih naučnih kontroverzi. Kroz tekst su se provlačile kontroverze koje se tiču shvatanja prirode nauke, objektivnosti, vrednosti, sociobiologije itd. One su sastavni deo naučnog života jer naučnici nisu „nezainteresovani” ljudi koji primat uvek daju racionalnim razlozima i objašnjenjima. I nije samo borba za istinu ta koja se računa, jer je i te kako važno ko je do nje prvi stigao. U delu o Naučnim ratovima mogli smo da vidimo neke od (potencijalnih) društvenih posledica zagovaranja relativizma, a ostaje nam još da se osvrnemo na probleme naučne kontroverze i uloge naučnika u njima. Na samom kraju videćemo koje su mogućnosti za epistemološki relevantnu sociologiju nauke u 21. veku.

1. Naučna kontroverza i naučnik kao akter Unižavanje svojih protivnika uzdiže naš sopstveni status. Zato je fizičar Radeford rekao za biologiju da je „sakupljanje poštanskih markica”. [Mayr 1982: 851]

Jedno od najkonstantnijih obeležja naučnog života jeste kontroverza. U pitanju je pojam čije značenje se najčešće podrazu-

547

meva. Kontroverza se može definisati kao „trajna antagonistička diskusija koja se vodi argumentima, o neslaganju koje se tiče suštinskog naučnog pitanja koje nije rešivo standardnim sredstvima discipline o kojoj se radi.” (Freudenthal 2002: 575) Značaj ove definicije jeste u tome što nam ukazuje na to da se ne mogu sve rasprave i sva neslaganja posmatrati kao kontroverze. One se tiču kognitivnog sadržaja i vode se argumentima, što znači da moraju da se odnose na neki naučni sadržaj (što ne isključuje i razne ideološke i vrednosne implikacije). Diskusija mora da bude trajna i antagonistička da bi se nazvala kontroverzom, jer neslaganje koje se rešava nakon jedne rasprave nije kontroverza. Ono postaje kontroverza kada ne može da bude rešeno na osnovu trenutnih znanja određene discipline, ali kada se čini da je to moguće. Verovatno najpoznatija naučna kontroverza povezana je sa teorijom evolucije i Čarlsom Darvinom, čiji primer predstavlja jednu od najčešćih tema u istoriji nauke, naročito ako se radi o pitanju kreativnosti i kontroverznosti. Kada smo govorili o problemu kreativnosti, videli smo da se njime bave brojne nauke na različite načine. Autor koji je četvrt veka istraživao njenu povezanost sa redosledom rađanja je Frenk Salovej (Sulloway 1996; upor. Datta 1968) i on je analizirao mnoge „revolucionarne” mislioce, od kojih je jedan bio i Darvin. Salovejov zaključak na prvi pogled deluje paradoksalno. Darvin nije bio revolucionaran zbog poznavanja činjenica, već zbog toga što je bio „revolucionarna” ličnost. „Ono što razlikuje revolucionarne mislioce od nerevolucionarnih gotovo nikad nije veće znanje činjenica.” (str. 20) Oni često znaju manje, ali (nekako) razumeju više. Darvinov primer pokazuje da „kapacitet za radikalnu inovaciju” zahteva nešto više od puke izloženosti anomalnim pronalascima. Neophodno je ono što se često zove „otvorenošću za iskustvo”. Brojna istraživanja pokazuju da je otvorenost nasledna osobina i danas se smatra da je oko 30–40% varijacija obeležja ličnosti genetskog porekla. Zajedničko porodično okruženje može da objasni svega 5% varijacija u otvorenosti ka iskustvu, dok environmentalni uslovi koji nisu zajednički objašnjavaju oko 35% varijacija (Sulloway 1996). Srodnici koji odrastaju u istoj porodici imaju dva izvora individualnog iskustva. Jedan je slučajno

548

iskustvo, koje se u većoj meri doživljava van porodice, a drugi obuhvata sistematske uticaje, pretežno unutar porodice1. Od 28 naučnih revolucija koje je Salovej izučavao 16 su imale ogromne posledice po nauku, a 12 manje. On se rukovodio sledećim principima: (1) uzorci moraju da budu reprezentativni; (2) ocene o naučnim stavovima učesnika moraju da budu precizne; (3) moraju da budu pouzdane, jer uključuju subjektivne ocene. Sigurno najpoznatije od svih revolucija su Galilejeva, Njutnova, Darvinova i Ajnštajnova. Uopšteno gledano, revolucije mogu da se klasifikuju na „radikalne ideološke revolucije” i „tehničke revolucije” (Sulloway 1996). Radikalne ideološke revolucije su one koje su izazvale i religijske kontroverze. Formalni indikator ovog kriterijuma je da li su knjige bile stavljene na Index Librorum Prohibitorum. Još jedan kriterijum je objavljivanje ideja pod pseudonimima ili anonimno. Prema ovim kriterijumima svega četiri od šesnaest najvećih revolucija spadaju u ovu kategoriju: kopernikanska teorija, Hatonova uniformitarijanistička teorija Zemlje, predarvinističke teorije evolucije i darvinizam. Manji doprinosi se karakterišu kao kontroverzne inovacije i konzervativne teorije. Konzervativne teorije mogu se shvatiti i kao antiteze radikalnim ideološkim revolucijama. Kontroverza između dve sociologije nauke ne spada u značajnu naučnu kontroverzu, ali nam omogućava da razmotrimo njihov značaj i pitanje naučnika kao aktera. U nauci se debata odvija usmenim i/ili pismenim putem, ali ne samo između teorija, već i između ljudskih bića (vidi Pels 1998). To nije cela priča, jer bi u tom slučaju objašnjenje do sada pomenutih debata bilo isuviše jednostavno i ne bi zahtevalo toliko pozadinskih informacija o učesnicima debata. Pozadinske informacije (Martin 2000) su podaci o pripremama za debatu, planovi, 1

Salovej je preko sekundarne literature obradio 28 najvećih naučnih kontroverzi /revolucija u istoriji nauke. Oko izbora kontroverzi i ljudi koji su u njima učestvovali konsultovao se sa 110 stručnjaka. Na ovaj način obradio je biografije od više od 6700 naučnika koji su bili značajni u nekima od njih. Revolucije obuhvataju period od Kopernika do Vegenera. Među 110 konsultovanih ljudi nalaze se i Bernard Koen, Hanter Dupri, Pol Forman, Piter Galison, Džerald Gajson, Čarls Gilispi, Stenli Goldberg, Džon Hajlbron, Dejvid Hal, Bruno Latur, Rejčel Laudan, Roj Porter, Robert Ričards, Martin Radvik, Sajmon Šafer i drugi.

549

beleške, napomene, „skladište” argumenata i reakcija i intervjui u kojima učesnici pojašnjavaju svoje stavove. Problem sa ovim iscrpnim pristupom je što pozadinske informacije obično poseduju sami akteri debate i možda nekoliko ljudi oko njih. Martin naučne debate smatra veštačkim procesima, a ne „spontanom razmenom ideja.” (str. 202) Njihov cilj je da se izađe kao pobednik, odnosno kao osoba koja je imala ubedljivije argumente. Slabosti sopstvenih argumenata se prikrivaju, a protivnikove ideje se najčešće redukuju na nekoliko pojednostavljenih argumenata radi lakše kritike i/ili napada. Argumenti koji (navodno) podržavaju jednu stranu mogu da dolaze iz raznih oblasti, najčešće iz same nauke, ali i etike i politike (vidi npr. Segerstråle 1983, 1987, 2000a). Kontroverza uvek uključuje nešto više od činjenica i dokaza. U igru ulaze i razne retoričke tehnike koje oblikuju borbu, tj. diskusiju1. Zagovornici određene ideje o kojoj se raspravlja pokušavaju da suze obim kontroverze, da se oslobode ili da umanje problem „neopipljivih” ili netehničkih pitanja, tako što se fokusiraju direktne, konkretne i ukazive koristi koje je moguće ostvariti u relativno kratkom roku. Protivnici pokušavaju da prošire diskusiju na razna druga polja. Ti retorički mehanizmi zovu se „prividna redukcija” i „prividna inflacija” (McGinn 1979). Takođe je čest slučaj da naučnici nekad probleme definišu kao filozofske, a ne naučne, kako bi pokušali da izbegnu kontroverze (Hagstrom 1965: 277). Međutim, ovde treba pažljivo razmotriti naučnu debatu kao „veštački proces”. Tačno je da se argumentacije protivnika i uprošćavaju i iskrivljavaju, ali to nikako ne sme da implicira „pregovaranje” oko činjeničnih sadržaja naučnih teorija, naročito onih o prirodi. Robins i Džonston (Robbins and Johnston 1976) i Altimor (Altimore 1982), u skladu sa svojim shvatanjem da je naučno znanje socijalno konstruisano, prenaglašavaju uticaj ekstranaučnih faktora na problem donošenja odluka, naročito iz domena socijalne politike. Navodno, taj izbor je pod najvećim uticajem vrednosti društvenih grupa čiji je naučnik pripadnik. 1 „Kada dve ideje dođu u međusobni konflikt aktiviraju se sve sile demagogije.” (Fleck 1935/1979: 120)

550

Bilo da naučnik kao specijalista nudi svoje mišljenje putem „insajderskih” ili „autsajderskih” kanala, njegova percepcija problema i znanje koje može da ponudi kako da se reši kontroverza „biće strukturirani kognitivnim i profesionalnim okvirom” (str. 363) Drugačije rečeno, na naučnika utiču podgrupne ideologije. S obzirom na to da naučnik pripada mnogim grupama, pa i samoj grupi naučnika, nije jasno koja pripadnost dominira. Nije sporno ni da je sama kontroverza (ili kako kaže Pels [1998], intelektualni rivalitet) socijalni konstrukt, ali to ne znači da se time konstruiše i predmet kontroverzi, tj. naučno znanje. Najtrajnije i najžešće kontroverze jesu one koje (mogu da) imaju implikacije na socijalnu politiku, što se može vrlo lako uvideti na primeru sociobiologije, gde kontroverza traje već 35 godina. Poput sociobiologije, i kontroverza oko RDNK odvijala se na tri nivoa (Altimore 1982): naučnom (ili tehničkom), filozofskom i političkom. Naučna ili tehnička komponenta sadrži stavove koji ograničavaju diskusiju na naučna pitanja, poput bezbednosti istraživanja i projektovanih društvenih koristi koje su moguće od istraživanja. U ovom segmentu debate naučnici su eksperti, a javnost je posmatrač. Filozofski stavovi se fokusiraju na netehnička, etička pitanja. U ovom domenu naučnici ne poseduju poseban kredibilitet i autoritet u očima javnosti. Politička dimenzija je ona koja se tiče nenaučnih stavova, poput dobrih ili loših političkih potencijala istraživanja, kao što je genetički inženjering. Ovde spadaju i pitanja oko kontrole nad finansijskim fondovima i ciljevima istraživanja. Diskusije ovog profila ne zahtevaju akademski kredibilitet. Na tok kontroverze može da utiče i „uokviravanje” u masovnim medijima, što u velikoj meri može na nju da utiče. Tako je bitka oko sociobiologije percipirana više kao ideološka bitka, a ona oko RDNK više kao tehnička. Ali ne treba zaboraviti da kontroverzu može da izazove/produbi i autsajder, tj. osoba koja nema formalno naučno obrazovanje (vidi Gibbons and King 1972). Karakteristika vrhunskih naučnika je razvijanje izuzetno koherentnog sistema, što je znak duboke posvećenosti nekoj temi ili verovanju u svoju teoriju. Zato su te rasprave na „visokim” nivoima izuzetno kompleksne i zamršene. Takođe, tipično za debate je skrivanje sopstvenih interesa. Na prvi pogled ovo možda

551

deluje kao nebitna stavka u debati, međutim, detektovanje (često navodnih) tuđih skrivenih interesa vrlo lako može da pruži priliku za napad na objektivnost stanovišta. Ovo je pokazala naročito i debata oko sociobiologije koja nije puka rasprava o Vilsonovoj sintezi, već debata oko shvatanja prirode nauke, etike, politike itd. Na osnovu skrivenih pretpostavki može da se govori o lošoj i dobroj nauci. Za naučne debate karakteristično je da se na konferencijama i naučnim skupovima često zagovaraju radikalniji stavovi od onih koji se iznose u pisanoj formi. Tipičan slučaj sa kojim smo se susreli je jaka konstruktivistička pozicija koja se često brani na naučnim skupovima, ali retko kada u radovima ili knjigama (Epstein 1997/2000; Martin 2000). U naučnoj debati izuzetno je bitan i (zasluženi) autoritet, odnosno kredibilitet naučnika. Debata je od većeg interesa ako su u nju uključeni eminentni naučnici, jer se pretpostavlja da je tema od velikog značaja. Problem koji može da nastane jeste „halo efekat”, gde veću ulogu može da igra autoritet nego argumenti velikih naučnika. Teško je reći da li naučna kontroverza ikad može da bude samo naučna u striktnom smislu. Uvek su u igri i neki lični interesi, odnosno, uvek postoji težnja za sopstvenom dobiti, ma šta ona predstavljala. Tako, recimo, bitka oko sociobiologije sasvim jasno pokazuje da se oko nje vrti i bitka za moralni kapital naučnika. Naučna kontroverza je, zapravo, i moralno/politički diskurs, koji je suštinski sastojak same nauke (Segerstråle 1987). Ubeđenje da su naučnici nezainteresovani tragači za istinom nije više održivo u svetlu današnjih saznanja (vidi Merton 1957)1. Nauka je daleko više ispunjena raznim konfliktima nego što se to čini iz Mertonove vizure. Idealno tipska slika „čistog naučnika” podrazumeva beskompromisno traganje za istinom, bez obzira na moguće društvene posledice i bez obzira na šire 1

Kako napominje Faral (Farrall 1975), Kun (1962/1970) i Hagstrom (1974) su za razliku od Mertona konflikte i kontroverze u nauci videli kao veoma važne događaje u istoriji nauke. On pokušava to da pokaže na konfliktu između mendelovaca (gde je svojevremeno glavni predstavnik bio Vilijam Bejtson) i pripadnika biometričke škole (gde su dominirali Rafael Veldon i Karl Pirson). Ovoj interesantnoj epizodi iz istorije nauke kasnije je posvećena čitava knjiga (Kim 1994) koja analize vrši sa stanovišta sociologije naučne validnosti.

552

okolnosti. Međutim, čak su i ovi „čisti naučnici” podložni društvenim i kompetitivnim pritiscima u svom radu. Institucionalni okvir u kojem naučnik najčešće radi jeste univerzitet i evidentno je da u poslednje vreme kompetitivni pritisci u nauci jačaju (o profesionalnom pritisku i relaciji između životnog doba naučnika i njegovog naučnog postignuća vidi [Reif and Strauss 1965])1. Naučnik želi da bude uspešan, kao i mnogi ljudi u drugim profesijama, s tim što je definiciju uspešnosti u nauci teško odrediti. U prirodnim naukama rad „čistog naučnika” zasniva se na prikupljanju novih podataka i formulaciji novih zakona, pojava itd. Da bi te novine postale deo naučnog znanja neophodno je da budu proverene/proverljive od strane ostatka kvalifikovane naučne zajednice. Sama priroda naučne aktivnosti implicira potrebu za priznanjem od strane drugih naučnika iz određene oblasti. To znači da se odnosi između naučnika regulišu i razmenom informacija i priznanja (Hagstrom 1965), gde se priznanje odaje za informacije. Naučnik koji svojim kolegama daje mnogo informacija biva nagrađen visokim prestižom. Ovaj odnos može da se uopšti i da važi i za grupe koje su od posebnog značaja u naukama gde se vrše kompleksni eksperimenti, što je slučaj sa nekim granama fizike. Razmena informacija može da bude i simetrična, ali je češće asimetrična. Društvena kontrola u nauci deluje kroz proces u kojem kolege savremenici (pr)ocenjuju individualne ezoterične doprinose naučnika i predstavljaju ih laicima. U ovom smislu u nauci postoji društvena kontrola i zadatak sociologa nauke je da pokaže da nauka nije neka nezavisna intelektualna tvorevina koja egzistira sama za sebe bez društvenih uticaja (ali i uticaja na društvo). Hagstrom (1965, 1974) je pokazao koliko naučnicima zaista znači 1

Na primeru fizike možemo videti koliko se kompetitivni pritisci na naučnike pojačavaju. Nekada je u časopisu Physical Review vreme od prihvatanja do štampanja rada iznosilo oko pet meseci, a za objavljivanje pisma uredniku bilo je potrebno od dva do tri meseca (Reif 1961; Gustin 1973). Kako je pritisak za objavljivanje novih informacija rastao, urednici su odlučili da naprave odvojen žurnal posvećen pismima i komentarima (Physical Review Letters) kako bi protok informacija bio daleko brži. Tako je vreme za objavljivanje publikacija smanjeno na četiri nedelje. Ovi podaci govore koliko je zaista bitno da se prvi dođe do nekog otkrića.

553

priznanje njihovih kolega, a Merton (1957) koliko je naučnicima zaista bitno da ostvare originalni doprinos u svojoj disciplini. Pod uticajem Kuna Kolins zaključuje da je „intelektualni konsenzus nesumnjivo produkt društvene kontrole unutar naučne zajednice” (Collins 1968: 126; kurziv u originalu) i da sve to utiče i na intelektualni sadržaj nauke. Kunova paradigma se ovde tumači kao neka vrsta društvene kontrole, jer ona je ta koja determiniše relevantne probleme i pravce istraživanja. Nadmetanje je izuzetno žestoko kod pitanja i problema za koje se naučnici slažu da su veoma važni i u trenutku kada većina smatra da ih je moguće rešiti. To „iskustvo anticipacije” (Hagstrom 1974: 4) najčešće je u disciplinama u kojima postoje logički rigorozne empirijske teorije i široka primena istraživačkih tehnika. Tako, na primer, matematici nedostaje empirijski kontakt sa iskustvom koji bi neke probleme proglasio za ključne, što eksperimentalnu fiziku čini disciplinom sa najžešćim nadmetanjem među naučnicima. Nadmetanje u nauci može da ima funkcionalne i disfunkcionalne posledice. Tajnovito ponašanje može da ima lične i društvene troškove, jer izoluje naučnika na određeno vreme od zajednice i onemogućava jedan proces koji je izuzetno bitan u nauci, a to su komentari i saveti savremenika, naročito na početku nekog istraživanja. Odatle nastaju i „društveni troškovi”, jer postoji mogućnost zastoja nekih istraživanja usled skrivanja relevantnih podataka. Moramo uzeti u obzir i individualno psihološke karakteristike određenih naučnika, jer nijedna generalizacija ne može bezuslovno da važi za sve naučnike, makar kada su u pitanju naučna nadmetanja. Jedini način na koji bi nadmetanje moglo da se ublaži jeste da se među naučnicima uspostavi saradnja, ali ona ne bi eliminisala inherentnu kompeticiju, jer su međusobno uslovljene. Čim neko polje postane isuviše kompleksno nijedan pojedinac nije u stanju da ga prati sam i da ga procenjuje, a to nije moguće ni za laičku javnost. Za to je neophodna grupa naučnika savremenika. Veoma je bitan odnos profesije sa njenim „klijentima”, što je u ovom slučaju javnost, koja mora da podrži aktivnosti i nagrade naučnika za njihove doprinose. Danas je suština naučnih doprinosa postala isuviše ezoterična da bi obrazovana javnost uopšte

554

mogla da prati naučna dostignuća. Ona formira svoje mišljenje na osnovu prethodno formulisanog stava grupe savremenika nekog naučnika čiji naučni doprinos se ocenjuje (Collins 1968). Ako nauku posmatramo kao profesiju, onda je uočljivo da je u okviru nje društvena kontrola slična kontroli u drugim profesijama. Profesija nastaje kada određena grupa stekne/poseduje određena znanja ili veštine koje nisu neposredno dostupne laicima, odnosno običnoj javnosti (Gieryn 1983). Pripadnici profesije monopolizuju selekciju i obučavanje novih pripadnika i stiču pravo da procenjuju proizvode rada u skladu sa standardima koje sami nameću. Veoma interesantan prikaz izvora naučne motivacije nudi Gastin (Gustin 1973). Jedan od glavnih motiva za bavljenje „čistom naukom” on pronalazi u harizmi. Najopštije rečeno, „harizmatične stvari su one koje stvaraju red iz haosa i koje rukovode, usmeravaju i stvaraju smislenu ljudsku akciju.” (str. 1123–1124) U striktnom smislu harizma je osobenost individua, ali postoje i određene institucije koje pripadnicima obezbeđuju harizmu samom činjenicom pripadništva. Nauka je, po Gastinovom ubeđenju, harizmatična jer se smatra da uz njenu pomoć čovek dolazi u kontakt sa onim što je suštinsko u Univerzumu. Validnost harizme zavisi od onih koji je percipiraju kod neke individue. Objektivna povezanost neke osobe sa harizmom uopšte nije bitna, jer spada u domen vrednosti i verovanja. „Harizma nauke, otelotvorena u literaturi, jeste društveni cement koji omogućava da ovaj ciklus motivacije funkcioniše.” (str. 1131) Sve do sada rečeno o naučnim kontroverzama ukazuje nam na to da je vrlo opravdano uverenje da postoje određene „naučne koalicije”, tj. neformalni skupovi naučnika sličnih shvatanja o nekom važnom problemu. U nauci je neformalna komunikacija oduvek postojala i nju smo obradili na problemu nevidljivih koledža. Kao što smo videli iz primera Naučnih ratova, ali i sociobiologije, veoma je česta bila pojava (pozitivnog i negativnog) „simboličkog citiranja” među pripadnicima nevidljivih koledža. Tako su, recimo, samo ime Edvarda Vilsona i njegovi radovi počeli da personifikuju čitav niz nepoželjnih i opasnih osobina za nekog naučnika. Vremenom se ustalila (intelektualno lenja i jalova) praksa koja je dugo vremena bila izuzetno efikasna, gde

555

su kritičari sociobiologije samim pozivanjem na „monstruozne” konsekvence Vilsonovog rada bili (samo)proglašavani borcima za demokratiju i pravično društvo. Zbog učestalosti sukoba u samoj nauci nije neuobičajeno da se naučnici posmatraju kao kvaziekonomski akteri koji imaju želju da povećaju svoj „simbolički kapital”, tj. priznanje od svojih savremenika za svoje naučne doprinose. Prema ovom shvatanju (vidi npr. Merton 1973; Segerstråle 2000a; upor. Knorr-Cetina 1982a), ideje oko kojih se naučnici bore nemaju jednak status, odnosno vrednost. Količina uloženog vremena i energije u određenu ideju ili teoriju zavisi od kapitala koji donosi određena ideja u naučnoj zajednici u određenom vremenu. Merton je jedan od prvih koji je govorio o kvaziekonomskoj kompeticiji i tu je ideju prvenstveno primenjivao na borbe oko prioriteta naučnih otkrića (Merton 1957). Kvaziekonomski modeli mogu se podeliti na prekapitalističke i kapitalističke. Prekapitalistički model normativno funkcionalno ponašanje naučnika objašnjava pomoću mehanizma na osnovu kojeg kreativni i naučni doprinosi predstavljaju razmene za razne nagrade koje su tipične za određeni sistem. Mehanizam razmene povezan je sa idejom o darivanju u normativno integrisanoj zajednici, a ne sa maksimiziranjem profita na antagonističkom tržištu (Hagstrom 1965). Postojanje nadmetanja nije štetno po život zajednice, jer se ona sama vrednuje veoma visoko i u njoj nema nikakve sličnosti sa kapitalističkim prisvajanjem viška vrednosti ili oskudnih resursa. Na ovaj način naučna praksa počinje da liči na l’art pour l’art delatnost, što je daleko od stvarne prirode naučne delatnosti. U kapitalističkom modelu nauka se ne shvata više kao zajednica specijalista koji se nadmeću za kreativno postignuće, već kao „lokus kompetitivne borbe za monopol nad naučnom zaslugom.” (Knorr-Cetina 1982a: 104) Pojam „kredita” (zasluge) ne sme da se brka sa „priznanjem”. Ono se definiše kao posebna vrsta nagrade i odnosi se na delovanje sistema koji liči na psihološku situaciju stimulusa i reakcije. Priznanje deluje kao selektivni mehanizam i pojačava vrstu ponašanja za koje se dobija. Pored toga promoviše i ponašanje čiji cilj je saznanje istine.

556

S druge strane, zasluga se definiše kao „simbolički kapital koji naučni agensi stiču kroz nametanje tehničkih definicija i legitimnih predstava naučnih objekata u polju [istraživanja].” (str. 105) On se sastoji od naučne kompetentnosti i društvenog autoriteta i poput monetarnog kapitala može biti konvertovan u razne vrste resursa koji su neophodni za nastavak naučne produkcije. Ono što je najvažnije, borba za zaslugama se odvija među naučnim agensima „pomoću strategija dominacije i monopolizacije uperenih protiv drugih relevantnih proizvođača na tržištu, formiranom od strane naučnih polja i disciplina.” (str. 105) Dok priznanje deluje kao kohezivni i kooperativni faktor, zasluga (ili simbolički kapital) rukovodi tržištem na antagonistički način. Uprkos tome, uočljiv je i naučni progres, jer se naučnici međusobno kontrolišu u procesu promovisanja istine. Latur i Vulgar (Latour and Woolgar 1979/1986: 192) smatraju da naučnici o zaslugama govore u četiri značenja. U prvom smislu zasluga je dobro koje se može razmenjivati, što je situacija kada se drugom naučniku odaje priznanje za neko otkriće. U drugom se može deliti, kao između dva naučnika koja su učestvovala u istom procesu otkrića. U trećem ona može biti ukradena, kada se ili prećutkuje nečiji doprinos ili u potpunosti negira. I na kraju, zasluga se može akumulirati ili trošiti. Kao što možemo da zaključimo, ona ima osobenost valute, iako Latur i Vulgar insistiraju na tome da objašnjenje ponašanja naučnika preko potrage za ovom valutom predstavlja pojednostavljenje stvarnog naučnog procesa. Na osnovu svojih istraživanja autori zaključuju da je kredit (zasluga) ipak od sekundarnog značaja i uvode pojam kredibiliteta. Ponašanje naučnika po pitanju upravljanja i sticanja kredita slično je ponašanju investitora kapitala i tako je akumulacija kredibiliteta preduslov za investiciju. Zato se može govoriti o kreditu kao nagradi i o kreditu kao kredibilitetu. U prvom smislu kredit se odnosi na nagrade koje simbolizuju priznanja od strane savremenika, ali za neko prošlo otkriće. Kredibilitet se tiče sposobnosti naučnika da se bavi naukom i zato se može odnositi na samu proizvodnju (naučnih činjenica) i na uticaj eksternih faktora, poput novca i institucija. Naučnici ulažu u polja, teme i probleme

557

za koje smatraju da im mogu doneti najveći „profit”. Tako su oni pre investitori kredibiliteta nego puki tragači za nagradama. Nagrade nisu ultimni cilj naučne aktivnosti, već samo jedan mali deo ciklusa investiranja kredibiliteta, gde je suština u kontinuiranom ulaganju akumuliranih resursa. Naučnici su zainteresovani jedni za druge ne zato što su na to primorani preko specijalnog sistema normi da međusobno priznaju postignuća (o čemu govore Merton i Hagstrom), već zato što su jedni drugima potrebni za povećanje sopstvene produkcije kredibilnih informacija. Latur i Vulgar norme ne vide kao uzrok socijalne aktivnosti, već kao posledicu. Zasluga koja se može steći od proizvodnje viška „novih” informacija tiče se reinvesticije, što znači da nema zainteresovanosti za istinom, ni za viškom informacija, ni za priznanjem per se. Interes je ubrzanje i proširenje reproduktivnog ciklusa koji stvara nove informacije, za koje je trošak dovođenja u pitanje što je moguće veći. „Reprodukcija zarad reprodukcije je obeležje čistog naučnog kapitalizma.” (Knorr-Cetina 1982a: 105) Snaga ovih modela leži u tome što demonstriraju sličnosti između nauke i društvenog života, iako analogija može vrlo lako postati isuviše neprecizna. Knor-Cetina piše da je problem prekapitalističkih modela u internalizmu i ortodoksnom funkcionalizmu. Zato nudi teoriju po kojoj je teren naučnog istraživanja transepistemički, što bi značilo da uključuje i naučnike i nenaučnike, ali i da uključuje argumente tehničke i netehničke prirode. Njen model preveliki značaj pridaje neepistemičkim faktorima u produkciji naučnog znanja, o čemu je bilo reči. Ekonomske analogije su korisne kada se govori o naučnim aktivnostima i pokušajima da se unaprede profesionalni interesi naučnika, ali uz jednu važnu napomenu. U socijalnim studijama nauke, od kojih smo razmatrali pretežno konstruktivistički orijentisane teoretičare, rašireno je shvatanje da uspešno objašnjenje nauke preko neepistemičkih ciljeva, kao što je promovisanje sopstvene reputacije, negira postojanje nauke kao aktivnosti traganja za istinom ili sticanja znanja. Obično se misli da se time narušava objektivnost nauke.

558

Potrebno je skrenuti pažnju na to da često postoji pozitivna povezanost između cilja profesionalnog uspeha i promovisanja traganja za istinom. U nauci se lični uspeh sastoji velikim delom iz dobre reputacije koja obično biva translirana i u drugu robu: visoku platu, prestižnije radno mesto, nagrade itd. Radi se o profesionalnoj reputaciji, a ne ličnoj. Profesionalna se u nauci stiče preko doprinosa određenom polju, a oni zavise od njihove procene i recepcije od strane zajednice, gde se najviše vrednuju originalni doprinosi. Poštovanje u nauci može da se podeli na direktno i indirektno (Goldman and Shaked 1991). Direktno daju specijalisti polja u kojem autor radi, a indirektno daju ljudi van polja, koji to čine na osnovu „svedočenja” specijalista. Kvaziekonomski model je moguće proširiti na naučne kontroverze koje se tiču i vrednosno osetljivih problema, kao što je, recimo, debata oko doprinosa urođenog i stečenog u mnogim naukama, gde svakako spada i debata oko sociobiologije. Kod ovakvih kontroverzi, osim standardnog dvoboja na polju činjenica akteri svoje odbrane/napade odvode i u moralno-političku sferu. Zato možemo govoriti i o moralnom kapitalu koji je poseban tip simboličkog kapitala. Pohod ka moralnom kapitalu ponekad je bio direktna motivaciona sila za naučnike koji su bili uključeni u kontroverze oko IQ-a i sociobiologije, a ponekad su to bili i razlozi koji su ih uopšte i uvukli u te kontroverze (Segerstråle 2000a). Stoga i ne čudi gomila „čudnih” reči koje su bile „prikladne” za protivnike, a koje smo i ovom prilikom spominjali: neolisenkoizam, marksizam, postmodernizam, antinauka, konzervativizam, genetski determinizam itd. Svrstavanjem svojih protivnika u najgore zamislive kategorije oni koji kritikuju (ili se brane) time sebi povećavaju moralni kapital u budućnosti. Ako nauka dođe do istine koja bi eventualno razjasnila debatu, onda bi oni koji su bili u pravu mogli da kažu da su pobedili „strašne” protivnike i da su znali da će ta borba biti teška, upravo zbog težine i „moralne izopačenosti” protivnika. Naučni ratovi, ali i sociobiologija i rat oko IQ-a, posebno su interesantne teme za ovu raspravu, jer nije slučajno što su ovo bili izuzetno dobro medijski propraćeni događaji i okršaji. Takođe, u slučaju sociobiologije i Naučnih ratova, svi akteri ovih debata

559

obraćali su se i naučnoj i laičkoj javnosti, zagovarajući navodno istinit(ij)e teorije o samoj nauci i naučnom znanju. Kao najvažnije i evidentne argumente u korist svoje, ali i protiv protivničke teorije, suprotstavljene strane su se pozivale na iste udžbeničke ortodoksije ili proučavanja, recimo fenilketonurije u slučaju sociobiologije, gde je svaka strana nastojala da pokaže kako je zvanična nauka uz nju. Ili, u slučaju Naučnih ratova, obe strane su se pozivale na udžbeničke primere istorijskih debata (kao što su, na primer, debate između Hobsa i Bojla ili Pastera i Pušea), gde su svi za cilj imali da pokažu kako je njihova analiza ispravna. Kako smo već rekli, ono što je često uočljivo za sve debate je namerno pojednostavljivanje i iskrivljavanje protivničkih argumenata. Zato su, recimo, Dejvisove tvrdnje o individualnim razlikama kod ljudi protivnici kritikovali kao rasističke izjave i tako nastojali da se oslobode konkurencije oko moralnog kredita, čineći Dejvisa rasistom. Ovde je na videlu čista konstrukcija protivnika, jer se Dejvisu nikako ne može pripisati da je rasista, što je jasno na osnovu njegovih tekstova, ali i iz prakse (Davis 1986; Segerstråle 2000a)1. Sociobiologija je u jednom smislu specifična debata, jer se njen veliki deo obrće oko toga šta je dobra nauka. U interesu obe strane cilj je bio da se ona definiše po sopstvenim potrebama, odnosno u skladu sa sopstvenim naučnim i moralno-političkim delovanjem i razmišljanjem. Vilson je često tvrdio da kritičari ne pogađaju suštinu problema. Za njega je glavni problem sadržaj sociobioloških stavova, a ne naučna opravdanost njegovog pristupa. On je naturalista i induktivista koji prikuplja činjenice, pravi modele i upoređuje ih sa posmatranjima. Njemu su se insistiranja kritičara na metodološkoj kritici činila kao politički motivisana i sumnjiva. S druge strane, kritičari su problem videli kao da ima manje veze sa sadržajem, već sa strukturom i logikom argumenata i sa moralnim i socijalnim implikacijama predstavljanja (prema njihovom shvatanju) pogrešnih otkrića ozbiljne nauke. To je de1 Poznato je da je u SAD jedna od najgorih optužbi optužba za rasizam. Zato su kritičari vremenom proširili termin da se odnosi na sve one koji istražuju bilo kakve grupne razlike ili čak genetske razlike među individuama, a da ih niko, osim samih protivnika, nije osporavao.

560

duktivistički stav i zato su kritičari želeli da diskusiju ostave na ovom nivou. Jedan od glavnih problema naučnih debata uopšte jeste pokušaj da se definišu kao da se vode o problemu koji bi jednoj strani omogućio da sakupi najviše simboličkog kapitala i kako bi se u budućnosti naknadno moglo govoriti o uloženim investicijama, što bi se u tom slučaju moglo iskoristiti. Ako bi se zamisao dobre nauke jedne strane ostvarila kao istinita, čitav proces bi se vrlo lako naknadno isplatio. Nakon Kuna preovladavalo je shvatanje da naučnici u kontroverzi žele da komuniciraju i rasprave međusobne razlike, ali da ih nesamerljivost paradigmi u tome sputava. Posle ovih razmatranja stiče se utisak da se pre radi o izbegavanju konstruktivnih dijaloga, nego o želji da se oni uspostave. Često zapostavljeni element u analizi kontroverzi je i „neisplativost” konačnog razrešenja, jer time sve prestaje. S jedne strane imamo pobednike i gubitnike, ali s druge ne postoji više materijal oko kojeg bi se vodile rasprave. Ne sme se zapostaviti ni finansijski momenat, jer, kao što smo već i pomenuli, i Naučni ratovi i sociobiologija predstavljaju plodna polja za objavljivanje veoma tiražnih i poznatih knjiga, bez obzira na to o kojoj se sukobljenoj strani radi. Neke od tih knjiga dobile su i Pulicerovu nagradu, bile proglašavane za naučne klasike, doživljavale višestruka izdanja itd. Pored simboličkog i moralnog imamo i ekonomski kapital, iako on sigurno nije glavni pokretač, jer su mnogi naučnici zaista imali za cilj da razjasne određene naučne detalje u ovim polemikama.

2. Problem naučnog konsenzusa i mogućnosti postkonstruktivističke sociologije nauke Kada smo zamoljeni da napišemo tekst za ovu knjigu naša prva reakcija bila je: Mi uopšte nismo želeli ni „naučni rat” i zašto bismo sada želeli mir? Ne želimo ni primirje, takođe. Ovo jednostavno nisu prave kategorije za intelektualnu diskusiju. U „mirovnim pregovorima” može i mora da se pregovara: Ja ću tebi dati ovo, a ti meni daj ono. Ali o istini se ne može

561

pregovarati na taj način. Zapravo, usvajanje ove „diplomatske” terminologije dovelo bi do i suviše velikog priznanja relativističkoj filozofiji – za koju intelektualna diskusija nije ništa više od borbe za moć koja uključuje mešavinu ubeđivanja, prinude i pregovaranja – koju želimo da kritikujemo. S druge strane, mi verujemo u razmene ideja: one služe da razjasne oblasti slaganja i neslaganja, da testiraju teze podvrgavajući ih prigovorima, i uopšteno, da promovišu kolektivnu potragu za istinom. I zato smo ovde. [Bricmont and Sokal 2001: 27]

Na kraju uporedne analize najvažnijih karakteristika mertonovskog i konstruktivističkog programa sociologije naučnog znanja možemo da zaključimo nekoliko stvari. Mertonovska sociologija za sada predstavlja vrhunac sociološkog proučavanja nauke, ali puki povratak njoj nije više moguć (niti poželjan)1. Postkonstruktivistička sociologija nauke mora da uzme u obzir i neke konstruktivističke korekcije, ali relativističke, ordinarističke i epistemološko-nihilističke komponente ovog programa mogu samo da nanese štetu sociologiji i nauci uopšte. Zadatak svih disciplina koje se bave izučavanjem nauke jeste da razviju koherentnu, ujedinjenu teoriju nauke. Za sada ovaj cilj nije ostvariv, što ne znači da su takvi pokušaji besmisleni i potpuno preuranjeni. Glavni problem je u tome što postoji nekoliko pristupa koji su kandidati za ujedinjenu teoriju, ali potiču iz različitih disciplina – istorije, filozofije, sociologije i psihologije (za najvažnije probleme integracije vidi Nickles 1989). Izučavanje nauke mora da teži izgradnji modela, a trebalo bi da se pođe od individualnih naučnika i njihovih međusobnih odnosa. Do danas je najveći broj teorijskih modela poticao iz filozofije i sociologije. 1 Ova ocena je blaža od Bungeove, koji mertonovsku sociologiju nauke takođe vidi kao superiorniju, ali kaže: „[o]nog momenta kada je počela da je zamenjuje nova sociologija nauke, sredinom šezdesetih godina, sociologija nauke je počela da se survava. . .” (Bunge 1992: 534) Kičerova ocena je više u skladu sa zaključcima koje ćemo izneti: „Dok mi se čini tačnim da je mertonovska sociologija nauke prva (i poslednja) ozbiljna sociologija nauke, moj predlog . . . nije da je ostavim nepromenjenu.” (Kitcher 2000: S38; kurziv u originalu)

562

Istorija nauke nam je pomogla da temeljnije shvatimo nauku, ali nije proizvela neke snažne teorijske modele. Psihologija se donedavno najmanje bavila naukom, što se polako menja, jer upravo u kognitivnoj psihologiji leži trenutno najveći potencijal za ujedinjenu, opštu teoriju nauke (Giere 1989; vidi i Fuller et al. 1989). Merton je najviše naglašavao internalizovane norme, dok je od izuzetnog značaja izučavanje psiholoških stavova naučnika, njihovih motivacija, donošenje odluka itd. Koreni kognitivnog pristupa nalaze se kod Donalda Kembela (Campbell 1960). Kognitivna psihologija se bavi rasuđivanjem i mentalnim predstavama koje bi lako mogle da se operacionalizuju i omogućava objašnjenje kauzalnih mehanizama individualnih naučnika. Jedinica analize mora da bude individua postavljena u grupnom kontekstu. Gir (Giere 1989) navodi četiri nivoa analize: (1) kognitivne resurse (teorijsko znanje, eksperimentalne tehnike, tehničke sposobnosti); (2) materijalne resurse (vreme, oprema, asistenti); (3) lične resurse (imaginacija, motivacija, istrajnost); (4) socijalne resurse (mentori, prijatelji, saradnici). S obzirom na to da smo se najviše bavili naučnim znanjem, obradićemo samo neke najvažnije teorijske probleme u kojima se može tražiti kompromis između dva tabora u proučavanju nauke koje Kičer naziva realističko-racionalističkim i socioistorijskim (Kitcher 1998: 34–36). Glavna nekontroverzna obeležja realista su sledeća: (1) U najvećem broju naučnih oblasti istraživanje je progresivno, što se manifestuje u povećanju predikcije i intervencije. (2) Ta povećanja su opravdanje za tvrdnje o egzistenciji entiteta koji su nezavisni od nas i potvrda da su naše deskripcije prilično tačne. (3) Ipak, one su podložne opovrgavanjima i potrebno je priznati da će u budućnosti najverovatnije doći do njihovih revizija. (4) Naučne kontroverze najčešće se rešavaju dokazima i pozivanjem na kanone razuma.

563

(5) Kako sve više saznajemo o svetu oko nas i o samim načinima za njegovo saznavanje, kanoni razuma i dokaza vremenom takođe napreduju. Isto tako, socioistorijska grupa zastupa nekoliko nekontroverznih stavova: (1) Nauku upražnjavaju ljudi, kognitivno ograničena bića koja žive u socijalnim grupama sa relativno komplikovanim strukturama i dugim istorijama. (2) Nijedan naučnik ne započinje istraživanje bez određenih pretpostavki koje nosi sa sobom iz grupe kojoj pripada. (3) Društvene strukture unutar nauke utiču na način na koji se istraživanja vrše, transmituju i prihvataju, što može da ima uticaja na unutarteorijske debate. (4) Društvene strukture na kojima počiva nauka utiču na vrstu pitanja koja se smatraju najznačajnijim, a ponekad i na odgovore koji se predlažu i prihvataju. Ono što je potrebno unutar studija nauke jeste izgradnja modela koji bi bio u stanju da inkorporira ove nekontroverzne ideje u jedan okvir. Od sedamdesetih godina prošlog veka naglasak je bio stavljen na drugu grupu pitanja. Da li je moguće uspostaviti balans, i ako jeste, na koji način? Kao što govori citat sa početka poglavlja, ne radi se o pukim kompromisima koji bi trebalo da zadovolje obe strane, jer epistemološki relevantna sociologija nauke mora da teži tome da njeni rezultati budu relevantni za naučnike. Ako bismo pokušali da pronađemo jednu odlučujuću tačku ili problem gde se na najjasniji način sukobljavaju mertonovska i konstruktivistička tradicija, to bi verovatno bilo pitanje naučnog konsenzusa sa kojim su povezani i problemi evaluacije. Problem konsenzusa je verovatno najvažnije pitanje na koje sociologija nauke još uvek nema konačan i zadovoljavajući odgovor (vidi npr. Olby 1994). Konstruktivizam nije u stanju da objasni proces formiranja konsenzusa u nauci, jer otkrivanjem socijalnih mehanizama koji su navodno u osnovi naučnih kontroverzi on ne objašnjava adekvatnu perspektivu za rešenje problema institucionalizacije i promene kolektivnih verovanja. S druge strane, mertonovski modeli formiranja naučnog konsenzusa su cirkularni, jer

564

se naučni konsenzus pretpostavlja kao egzogeno dat. Taj model je statičan i zato ne uspeva da pokaže na koji način konsenzus zasnovan na kognitivnim kriterijumima evoluira od prethodnog disenzusa. Prema Mertonu, moralne ili društvene norme nauke predstavljaju moralni konsenzus naučne zajednice pomoću kojeg ona postiže svoj institucionalni cilj, a to je povećanje potvrđenog znanja. Internalizacija normi od strane naučnika omogućava ujedinjavanje potencijalno diskrepantnog ponašanja individua. Zato su četiri institucionalna imperativa nužna za nauku. Normativno propisani socijalni odnosi u nauci zajedno sa tehničkim, tj. kognitivnim normama (npr. logičkom konzistentnošću, prediktivnom moći teorije itd.) doprinose napretku empirijskog znanja o svetu. U uvodu svog poznatog rada Merton (1942/1973: 268) kaže da njega ne zanimaju problemi odnosa koji postoji između moralnih imperativa i rasta naučnog znanja, već društvena struktura nauke kao institucije. Ti opisi normativne strukture onemogućavaju odgovore na neka veoma važna pitanja. Merton nudi samo opis stanja, a ne opis procesa, što podseća na nedostatak analitičke paradigme koja bi bila u stanju da postavi pitanja i stvori kriterijume na osnovu kojih bismo mogli da ocenjujemo odgovore. Prekretnica mertonovskog istraživačkog programa je objavljivanje rada „Priorities in scientific discovery” (Merton 1957), gde se objašnjavaju rasprave o prioritetu među naučnicima kao rezultat njihove posvećenosti jednoj od institucionalnih vrednosti u nauci, tj. originalnosti. U ovom radu najinteresantniji momenat je odbacivanje objašnjenja koje bi na osnovu ljudske prirode objasnilo želju za takmičenjem. Umesto toga, ističe se da je priroda naučne zajednice ta koja generiše rasprave o prioritetu, jer se u nauci veoma visoko vrednuje originalnost. Dakle, ponašanje naučnika (npr. rasprave oko prioriteta) objašnjava se povezivanjem prioriteta (i originalnosti) sa nagradama koje se dobijaju od strane naučne zajednice u obliku profesionalnih priznanja. Tako je nastao strukturalno-funkcionalni program u sociologiji nauke, koji je obrađivao odnos normativne strukture nauke i sistema nagrađivanja u nauci.

565

Zato Merton i njegovi sledbenici nisu obraćali mnogo pažnje na kognitivne dimenzije nauke, odnosno produkciju i validaciju naučnog znanja. Odnos između normativne strukture nauke i sistema nagrađivanja u nauci doveo je do posebnog shvatanja formiranja konsenzusa u nauci, tj. funkcionalističke teorije socijalne stratifikacije u nauci, prema kojoj ljudi koji izvršavaju „najvrednije” funkcije u društvu dobijaju najveće nagrade. Braća Kol su ovo potvrdila kod američkih fizičara (Cole and Cole 1967). U socijalnom sistemu nauke nagrade se raspodeljuju u skladu sa zaslugama, što znači da najznačajniji naučnici u najvećoj meri doprinose naučnom progresu i dobijaju najveći broj priznanja. Kolovi su pokazali da postoji pozitivna korelacija između citiranosti i drugih oblika priznanja u nauci. Zaključak njihove studije je da alokacija zasluga u nauci počiva prvenstveno na univerzalnim kriterijumima, odnosno kvalitetu naučnog doprinosa, a ne na partikularnim kriterijumima, poput nacionalne pripadnosti, pola ili društvenog porekla naučnika. Ovo se obično smatra empirijskom potvrdom univerzalizma u sistemu nagrađivanja u nauci. Ipak, ostaju dva pitanja. Da li uvek postoji visok stepen konsenzusa koji omogućava velike naučne doprinose i to tako da se alokacija nagrada može vršiti objektivno? Ako takav konsenzus postoji, ko postavlja standarde evaluacije naučnog rada? Njihovi odgovori su jednostavni. Iako nema opšteg slaganja oko toga kada je neki rad u nauci izuzetan, čini se kao da postoji visoki nivo konsenzusa oko toga koji su važni problemi koje treba rešavati i koje su empirijske tehnike prihvatljive za testiranje naučnih teorija. Što se tiče odgovora na drugo pitanje, Kolovi smatraju da se on može naći ako posmatramo funkciju „zvezda”, odnosno naučnika koji su na vrhu stratifikacijskog sistema. Stvaranje „zvezda” odvija se tokom socijalnog procesa stratifikacije. Naučna zajednica, dakle, priznaje kognitivni autoritet „zvezdama” zbog njihovog doprinosa naučnom progresu. One postavljaju standarde za evaluaciju i odlučuju koje znanje je prihvatljivo, a koje nije. Jedna od njihovih funkcija je održavanje konsenzusa i bez njih moderna nauka ne bi mogla da funkcioniše. Ovo znači da funkcionalistička interpretacija naučnog konsenzusa počiva na dve pretpostavke – da postoji visok stepen

566

konsenzusa o kognitivnim kriterijumima koji se mogu koristiti kod odlučivanja o validnosti novih naučnih tvrdnji i da se oni uspostavljaju i održavaju uz pomoć „zvezda” na vrhu stratifikacijskog sistema nauke. O daljim implikacijama ovog shvatanja govorili smo kod Ortegine hipoteze. Funkcionalisti smatraju da je recepcija naučnih otkrića od strane naučne zajednice relativno neproblematična. S obzirom na to da postoje manje ili više definisani kognitivni kriterijumi za procenjivanje validnosti inovacija, čak i naučne elite se ne opiru naučnim inovacijama, jer poštuju normu univerzalizma. Zato je kontinuirana promena konsenzusa i moguća u nauci, jer ih elite ne doživljavaju kao pretnju svojim pozicijama. Kolovi promenu konsenzusa shvataju kao ishod jednostavnog prihvatanja inovacija od strane moćnih ljudi u nauci, tj. naučnih elita. Merton i Zakerman (Merton and Zuckerman 1971/1973: 474) pokušali su da pokažu kako je velika razlika u stopi odbijanja radova u časopisima prirodnih i društvenih nauka posledica različitih stepena konsenzusa koji je postignut u tim disciplinama. Manja stopa odbijanja u prirodnim naukama jeste, prema njihovoj teoriji, posledica visokog stepena konsenzusa o tome šta čini adekvatan naučni rad. Ovo shvatanje uspostavljanja naučnog konsenzusa nailazi na teškoće kada pokuša da objasni stanje u kojem se same „zvezde” ne slažu oko toga šta je vredan naučni doprinos, jer Kolovi svoju analizu započinju pretpostavkom da postoji kognitivni konsenzus među „zvezdama”. Postoje slučajevi u istoriji nauke u kojima se elite nisu slagale oko evaluativnih kriterijuma. Tako mertonovci ne nude rešenje za konflikte među samim „zvezdama”. Ono što nedostaje jeste objašnjenje procesa tokom kojeg autoriteti sa raznih teorijskih pozicija uspevaju da uspostave kognitivni konsenzus. Mertonovski model formiranja konsenzusa počiva na funkcionalističkoj teoriji društvene stratifikacije. Pretpostavlja se da postoji konsenzus oko evaluativnih kriterijuma i analiza počinje od diferencijalnog nagrađivanja u skladu sa univerzalističkim kriterijumima. Diferencijalne nagrade zatim objašnjavaju postojanje raznih stratuma u socijalnom sistemu nauke, a tokom ovog procesa rađaju se naučne „zvezde” koje poseduju legitimni

567

kognitivni autoritet u odnosu na masu prosečnih naučnika. Najveći problem za ovaj model je nemogućnost objašnjenja kako konsenzus nastaje iz prethodećeg stanja disenzusa i zato je cirkularan. Jedan od načina na koji se ovaj model može braniti jeste da ga predstavimo kao deskripciju onog stanja koje je Kun nazvao „normalnom naukom,” gde su već dostupni relativno uspostavljeni evaluativni kriterijumi. Međutim, to ne umanjuje slabosti ovog modela, jer nije moguće objašnjenje tranzicije iz naučne krize u stanje normalne nauke. Mertonovci su uglavnom smatrali da u prirodnim naukama postoji visok stepen konsenzusa i da je to njihovo prirodno stanje. S druge strane, iako su konstruktivisti ispravno eksplicirali ovaj problem, ni oni nisu uspeli da objasne mehanizam koji uspostavljanje konsenzusa čini mogućim. Na prvi pogled možda se čini da je realističko-konstruktivistička sociologija nauke nemoguća, ali Stiven Kol na veoma interesantan način pokušava da pokaže održivost ove orijentacije (Cole 1992). Njeno glavno obeležje bilo bi priznavanje socijalne konstruisanosti nauke, ali uz ogradu da je ona ograničena prirodom, odnosno empirijskom stvarnošću. Kolove rane radove smo obradili u okviru mertonovske tradicije, ali neke njegove ideje su prilično zanimljive ako se posmatraju kao pokušaj inkorporiranja najboljih ideja konstruktivizma u klasičnu sociologiju nauke. Kol se po pitanju nivoa konsenzusa u prirodnim naukama slaže sa konstruktivistima, ali ne i kada se radi o njegovom postizanju. Glavna podela naučnog znanja za Kola je na znanje jezgra i na istraživački front. Jezgro se sastoji od malog skupa teorija, analitičkih tehnika i činjenica koje sačinjavaju datost u određenom vremenskom trenutku i predstavlja osnovu za proizvodnju novog znanja (Cole 1983, 1992). Latur i Vulgar ovo znanje nazivaju činjeničnim (Latour and Woolgar 1979/1986). Naučna zajednica znanje jezgra mora da ocenjuje kao važno. Veliki deo naučnih znanja sa istraživačkog fronta pre produkuje deskriptivne analize nego što rešava neke probleme, a kako bi novi naučni doprinosi postali deo jezgra moraju da budu procenjeni kao važni i istiniti. Ono što najjasnije razdvaja jezgro od istraživačkog fronta jeste nivo ili prisustvo/odsustvo konsenzusa. Istraživački front je povezan sa jezgrom preko procesa evaluacije i veliki broj naučnih

568

doprinosa sa istraživačkog fronta se ispostavi kao malo bitan ili nebitan (Cole and Cole 1972). Razlika u odnosu na konstruktiviste postoji po pitanju geneze konsenzusa iz haosa istraživačkog fronta. Prihvatanje novih naučnih teorija je proces na koji utiču sadržaj samog naučnog rada, socijalne karakteristike autora i delovanje socijalnih procesa, poput intelektualnog autoriteta. Kognitivni sadržaj rada je veoma bitna stavka koja je ograničena prirodnim svetom oko nas, a nije puki rezultat socijalnih procesa ubeđivanja, translacije, retorike itd. Argumenti koje smo pominjali protiv relativizma uglavnom su bili filozofski ili istorijski. Pored toga, može se ponuditi i sociološka osnova odbacivanja relativizma. U nekom ultimnom smislu mi ne možemo da znamo koja naučna teorija predstavlja bližu aproksimaciju zakonima prirode, ali upoređivanjem ponuđenih alternativa ova evaluacija je često moguća i opravdana. Bilo koje negiranje kauzalne uloge prirode u proceni adekvatnosti teorija onemogućava razumevanje konstituisanja jezgra, jer ona postavlja striktne granice po pitanju sadržaja rešenja koje naučna zajednica može da prihvati. Moguće je izbeći apsolutni racionalizam, ali zadržati realističku poziciju. Konstruktivisti precenjuju značaj autora za prihvatanje nekog rada, koji za njih predstavlja retorički mehanizam za prikupljanje saveznika i izazivanje tvrdnji protivnika. Zapostavlja se kognitivni sadržaj publikacije i tako postaje nemoguće objašnjenje zbog čega neki uspevaju u svojim retoričkim strategijama, a neki ne. Nemoguće je objasniti, npr. prihvatanje Votsonovog i Krikovog rada (Watson and Crick 1953) u naučnoj zajednici. U vreme objavljivanja rada u časopisu Nature autori su bili mladi naučnici, bez značajnije naučne reputacije. Malo je verovatno da je rad prihvaćen samo zbog kvaliteta pisanja, jer bi to značilo da mladi naučnici samo treba da nauče kako lepo i ubedljivo da pišu, što je prilično slaba teza. Veoma je važna činjenica to što je problem strukture DNK u to vreme bio shvaćen kao jedan od najvažnijih problema biohemije. Postojalo je ubeđenje da rešenje tog problema sigurno donosi Nobelovu nagradu. Takođe, na tom problemu radili su i

569

eminentni naučnici poput Šargafa i Polinga, koji su bili motivisani da ne prihvate model Votsona i Krika kao činjenicu. Njihovi profesionalni interesi kosili su se sa prihvatanjem tog modela. Ipak, bili su ubeđeni, ali ne samo retorikom i nekim ekstranaučnim sposobnostima Votsona i Krika. Zato je sasvim razumna pretpostavka da je sadržaj njihovog modela ono što je bilo presudno za njegovo prihvatanje. Sasvim je razumljivo da prihvatanje modela od strane velikih naučnih imena otežava osporavanje tačnosti teorije, jer se jednom uspostavljena paradigma opire promenama. Međutim, to ne objašnjava zbog čega su protivnici uopšte ubeđeni u tačnost suparničkog modela. Postoje dva objašnjenja. Jedno je ono koje naglašava karakteristike samog rada (intelektualni resursi), a drugo karakteristike naučnika (socijalni resursi). Sasvim je sigurno da intelektualni resursi imaju primat. Neadekvatnost objašnjenja teorija interesa po ovom pitanju smo prikazali. One su su tautološke i ispunjene ex post facto argumentima. Da bi teorije interesa bile validne konstruktivisti bi morali da pokažu da se interesi zajednice mogu odrediti pre odluke koja se tiče odabira između dve ideje koje su sukobljene i da naučnici ne žele da promene svoja shvatanja u svetlu novih dokaza koji se sukobljavaju sa njihovim interesima. Konstruktivistički opisi načina na koje se ideje kreću od pretpostavki do činjenica takođe nisu u suprotnosti sa realističkom pozicijom. Kada se neka ideja prvi put razmatra nema veze da li je tačna ili pogrešna, jer to naučnik ne može da zna unapred. Indiferentnost je razumljiva i za relativistu i realistu. Relativisti i realisti se ne slažu samo po pitanju objašnjenja zbog čega su neki pokušaji uspešniji od drugih. Realisti insistiraju na važnosti sadržaja prilikom prihvatanja ideje, a relativisti mu negiraju ili umanjuju ulogu. Umanjivanjem značaja prirode ne može da se objasni ni promena teorije. Jedan od najpoznatijih pokušaja objašnjenja ovog veoma kompleksnog problema potiče od Kuna (Kuhn 1977/2002). Da li se mogu pronaći objektivni kriterijumi pomoću kojih je uglavnom moguće objasniti favorizovanje jedne teorije u odnosu na drugu/e? Ako se zadržimo na Kunovoj terminologiji, trebalo

570

bi pronaći kriterijume koji transcendiraju bilo koju pojedinačnu paradigmu. Na nekoliko mesta želeli smo da skrenemo pažnju na to da je Kun ipak bio na strani racionalista. To ne opovrgava sociološke pristupe nauci, ali im oduzima sam izvor njihove inspiracije i (navodne) podrške. Šta je dobra teorija, odnosno koje su njene karakteristike? Kun (Kuhn 1977/2002) navodi pet individualno važnih i kolektivno dovoljnih osobenosti „dobre teorije”. Ona treba da bude precizna (tačna), što znači da u okviru svog domena posledice koje se mogu izvući iz teorije treba da budu u skladu sa rezultatima postojećih eksperimenata i posmatranja. Pored toga, teorija treba da bude konzistentna, ali ne samo interno, već i sa trenutno prihvaćenim teorijama koje se tiču prirode. Njen obim treba da bude širok, odnosno, posledice teorije treba da budu primenljive i van postojećih posmatranja, zakona ili podteorija koje treba da objasne. Veoma je bitna i jednostavnost koja unosi red u određenu klasu fenomena koji bi bez nje delovali izolovano. Od naročite važnosti je i plodnost preko koje teorija otkriva nove fenomene, ili ukazuje na povezanost prethodno poznatih. To su standardni kriterijumi za evaluaciju adekvatnosti teorije. Problem je što nisu pojedinačno precizni, a često su i u međusobnom sukobu. Tako, na primer, preciznost sama po sebi često ne može da bude odlučujući razlog za odabir teorije. Već smo rekli da Kopernikov sistem nije bio precizniji od Ptolomejevog, sve dok ga šezdeset godina nakon Kopernikove smrti nije revidirao Kepler. „Kada naučnici moraju da biraju između dve sukobljene teorije, dva čoveka u potpunosti posvećena istoj listi kriterijuma za izbor mogu ipak doći do različitih zaključaka.” (str. 424) Kun postavlja zanimljivo pitanje o subjektivnim elementima u nauci koji su se obično smatrali ljudskom slabošću, a ne delom prirode naučnog znanja. Zaključak je da se odabir teorije ne može postaviti u univerzalnu logičku formu koja bi uvek dovela do racionalnog izbora „bolje” teorije, ali da ipak postoje opšti kriterijumi koji često omogućavaju približavanje idealu racionalnosti. „Moja suština je, dakle, da svaki individualni izbor između suprotstavljenih teorija zavisi od mešavine objektivnih i subjektivnih faktora, ili od zajedničkih i individualnih kriterijuma.” (str. 425)

571

Kun je i jedan od prvih teoretičara koji su branili tezu o značaju teorije za posmatranje (Kuhn 1962/1970) i jasno je pokazao da činjenica da su koncepti i kategorije uključeni u posmatranje ne znači da je njima determinisan i sadržaj iskustva ili da nismo u stanju da preko iskustva rekonceptualizujemo fenomene. Ljudi nisu odsečeni od sveta, tako da konstrukcija stvarnosti nije jedini način za njegovo saznavanje. Percepcija je kauzalno povezana sa fizičkim objektima i bez obzira na to što je kontakt sa stvarnošću posredovan našim raznim psihološkim stanjima (percepcijama, predstavama itd.) mi je ne saznajemo preko pukog percipiranja tih stanja. Zato je adekvatnije reći da svet nije oblikovan našim kategorijama, već da su naše predstave o svetu oblikovane na takav način da je samo oblikovanje otvoreno za empirijsko istraživanje. Prenaglašavanje značaja teorije pri posmatranju vodi u neku vrstu globalnog skepticizma. Na nekoliko mesta razmotrili smo ideju o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti i ukazali na njene krajnje konsekvence koje konstruktivisti često ističu. U pitanju je konsekvenca da prirodni svet nema uticaja na to šta naučnici prihvataju po pitanju teorija, ideja, rešenja itd. Na isti način je moguće pobiti konstruktiviste (jednako smislenom ili besmislenom) tezom da onda ni društvo ne može da utiče na naučnike. Iz ove teze samo sledi da nema neke evidentne naučne racionalnosti, ali ne i to da ne postoje kontekstualno nezavisni standardi ispravnog mišljenja koji bi mogli da reše naučne kontroverze. Primeri iz istorije nauke sasvim jasno govore o ovim situacijama. U rano doba hemijske revolucije zagovornici ideje o flogistonu mogli su da nude alternativne analize hemijskih reakcija koje je Lavoazje prikazivao kao da ukazuju na apsorpciju ili oslobađanje kiseonika. Nakon izvesnog vremena postalo je sve teže, a na kraju i nemoguće, pronaći konzistentan i jedinstven način za objašnjenje svih reakcija iz flogistonske paradigme. Lavoazjeovo objašnjenje je bilo daleko uspešnije i univerzalnije (Kitcher 1993). Teza o nedovoljnoj empirijskoj potkrepljenosti teorije od strane naučnih činjenica ne povlači nužno za sobom hipotezu da spoljašnji svet ne igra nikakvu ulogu u privođenju kontroverze kraju. Ona samo govori o tome da još uvek ne znamo koliku ulogu stvarnost igra.

572

Na samom kraju uporedne analize ukazaćemo na metodološko načelo koje postkonstruktivistička sociologija nauke treba da inkorporira kako bi bila epistemološki relevantna. Mertonovska sociologija nauke nije se bavila objašnjenjima verovanja o svetu, što je Blur (Bloor 1976) video kao njen veliki hendikep i zato je želeo da sociologiji dodeli daleko ambiciozniju ulogu. Postavlja se pitanje da li uopšte postoje granice sociološke analize verovanja? Uprkos pomenutim pokušajima sociologizacije matematike, teško da bi se ubedljivo moglo pokazati da je verovanje u tačnost iskaza „2 + 2 = 4” socijalno uslovljeno, kao što bi bilo verovatno nemoguće dokazati da je rasističko opravdanje ropstva iz 19. veka posledica čisto intelektualnih razloga. To znači da moramo pretpostaviti kako su neka verovanja racionalno zasnovana, a ne samo socijalno determinisana. Laudan (1977) razlikuje tri metodološka principa koja se povezuju sa kognitivnom (tj. konstruktivističkom) sociologijom nauke, od kojih je prvi najvažniji: pretpostavka aracionalnosti, istorijsko-socijalna pretpostavka i interdisciplinarna pretpostavka. Manhajm (Mannheim 1936) je razlikovao imanentne i neimanentne (egzistencijalno determinisane) ideje, gde su imanentne one koje su „prirodno” i „racionalno” povezane sa drugim idejama koje osoba ima. Najjednostavnije je dati primer iz matematike, gde se prihvatanjem aksioma moraju prihvatiti i dalje teoremske konsekvence. Neimanentne ideje su one „koje ljudi mogu da prihvate, ali koje nisu intrinzično više racionalne od mnogih drugih alternativnih ideja koje su mogli da prihvate.” (Laudan 1977: 202) Sociologija može da objasni samo ove druge ideje. Ovaj kriterijum demarkacije Laudan naziva „pretpostavkom aracionalnosti”, gde „sociologija znanja može da se uključi u objašnjenje verovanja, ako i samo ako ta verovanja ne mogu da se objasne preko racionalnih kriterijuma.” (str. 202; u originalu kurzivom) Ovim se pravi razlika između „posla” kojim se bavi istoričar ideja i onog koji upražnjava sociolog znanja/nauke. Sociološka analiza verovanja potrebna je samo ukoliko racionalna analiza prihvatanja/odbacivanja nekog verovanja nije adekvatna. Laudanova aracionalnost, koja zapravo predstavlja samo uobliča-

573

vanje osnovnih postavki Mertonove sociologije nauke, mora da bude glavna ideja sociologije nauke kojom bi se zadržao racionalizam, a eliminisao nepotrebni relativizam. Jedan od najrazvijenijih programa koji predstavljaju postkonstruktivističku sociologiju nauke jeste tvrdi program. On je kritički orijentisan prema jakom programu i pokušava da prevaziđe njegove slabosti. Skorašnji rad u sociologiji naučnog znanja prikazao je alarmantnu tendenciju da tretira naučnike kao neznajuće lutke čije su akcije objašnjive samo preko raznih nekognitivnih faktora ili kao makijavelijanske stratege koje nije briga za rast znanja. Eksplanatorni faktori uključuju delanje sa pozicije nejasno definisanih sociopolitičkih „interesa”, slepog držanja diktata „oblika života”, angažovanja pomoći saveznika kako bi se porazio neprijatelj itd. Iz skorašnjih studija može se zaključiti da je razvoj nauke nasumična šetnja, bez ograničenja od strane empirijske stvarnosti, u kojoj istraživački programi doživljavaju uspon i pad iz razloga koji nemaju veze sa kognitivnim sadržajem njihovih naučnih tvrdnji. [Schmaus et al. 1992: 243]

Novina koju tvrdi program sociologije nauke unosi je obraćanje pažnje na kognitivne namere samih naučnika. On zagovara povratak „kognitivnih vrednosti i normi koje rukovode naučnom praksom u sociološka objašnjenja nauke. Kognitivne norme i vrednosti rukovode logičkim, metodološkim, metafizičkim, estetičkim i retoričkim aspektima nauke.” (str. 243) Autori empirijski program relativizma, etnometodološke programe i jaki program nazivaju „mekim programom”. Njihov najopštiji naziv je „konstruktivizam” i oni u sebi sadrže inkoherentne mešavine antirealizma, relativizma i sociološkog redukcionizma, gde se verovanja naučnika objašnjavaju preko reificiranih socioloških kategorija. Interesantan je odabir naziva „meki program”. Razlog leži u opravdanom naglašavanju da svi ovi programi dele skup međusobno isključivih pretpostavki koji im omogućava da se „šire poput ameba od jedne filozofske pozicije do druge.” (str. 244)

574

I pored detaljnih prikaza konstruktivističkih ideja, kritika i odbrana, moramo da zaključimo da je problem relativizma i antirealizma nerešiv (za nezadovoljavajući pokušaj odbrane vidi Barnes 1981b). Nemoguće je istovremeno tvrditi, a da tvrdnja bude istinita, da naučni koncepti nemaju veze sa nečim stvarnim, a da se koncepti sociologije naučnog znanja odnose na nešto stvarno i da je sociologija nauka. Naučnici bez sumnje jesu pod raznim uticajima, što znači da kognitivni uticaji nisu jedini, ali potrebno je uzeti u obzir eksplanatorne faktore na socijalnom nivou, nivou naučne zajednice i individualnom nivou. Tu spadaju i preovladavajuće socijalne koncepcije, moralni i politički stavovi naučnika, kao i autoritet u naučnoj zajednici i društvu, lični podaci, faktori ličnosti i kognitivna posvećenost. Potrebno je vratiti naučnika u naučne studije. Veoma je važno šta sami naučnici misle o naučnom radu u kojem učestvuju, ali i o onome što govore sociolozi naučnog znanja. To znači da bi sociolozi trebalo da sarađuju sa naučnicima u razumevanju nauke i naučnog rada (Schmaus et al. 1992; Labinger 1995). Neophodno je razmotriti i uloge sociologa i sociologije u ovom domenu. Zbog čega bi sociologija imala autoritet nad svim ostalim razmatranjima nauke? Kako Šmaus i dr. kažu, „naučnicima je dozvoljeno da govore u laboratorijskim studijama, analizi diskursa, čak i u istorijskim studijama slučaja. Međutim, njima nije dozvoljeno da misle.” (Schmaus et al. 1992: 246; kurziv u originalu) Konstruktivisti imaju tzv. Besserwisser stav. Najveću zloupotrebu sigurno doživljava problem naučnih kontroverzi i naučnog konsenzusa, gde se neslaganje naučnika prikazuje kao odraz raznih društvenih sila. Zato se kao posao sociologa shvata identifikacija „eksternih” razloga za odluke koje donose naučnici o tome šta se računa kao činjenica, šta se objavljuje i o čemu se ćuti i raspravlja itd. Na mesto Besserwisser pristupa treba da dođe onaj koji je orijentisan ka akterima, tj. naučnicima. Potrebno je da se čuje da li se naučnici koji su uključeni u izvesne kontroverze slažu sa sociološkim analizama. Tako bi sociolozi direktno mogli da doprinesu međusobnom razumevanju naučnika.

575

Deluje neodgovorno da se istovremeno napusti sociološka analiza na deskriptivnom nivou, nekritički prihvataju koncepcije samih naučnika i insistira na delujućim mehanizmima koje naučnici uopšte ne mogu sami da prepoznaju. Rešenje mora da bude neki pristup koji kombinuje mišljenja aktera i analitičara. [str. 247; kurziv u originalu]

Metodološki gledano, sociolozi naučnog znanja trebalo bi da saznaju šta naučnici smatraju za dobru nauku, jer to je nešto što utiče na njihovo ponašanje i rezonovanje. Neka buduća sociologija naučnog znanja ima potrebu za kritičkom perspektivom o normama i praksama grupa naučnika. Do sada se konstruktivistička sociologija naučnog znanja bavila pretežno deskripcijom, ali ne i evaluacijama. Normativni aspekt, kao nasleđe mertonovske tradicije, bio je zapostavljan. Tvrdi program zagovara eksplikaciju operativnih normi koje rukovode ubeđivanjem i vrednostima. U naučnoj praksi one su često u međusobnom konfliktu i zato tvrdi program vrši i evaluacije. Njegove „tvrdokorne” pretpostavke su sledeće (str. 254): (1) Veruje se u eksplanatornu relevantnost kognitivnih vrednosti i normi, a naročito u to da odluke naučnika da prihvate teorije ili istraživačke programe mogu da se objasne u velikoj meri kognitivnim normama i vrednostima koje rukovode ubeđivanjem unutar relevantne naučne zajednice. Tako Dijem-Kvajnova teza nije prepreka objašnjenjima verovanja preko razloga za njihovo prihvatanje. (2) Nastupa se protiv hegemonije redukcionističkih objašnjenja u sociologiji naučnog znanja i ne prihvata se teza da bi verovanja naučnika trebalo objasniti isključivo preko socijalne stvarnosti. (3) Teza simetrije proglašava se praznom, jer je u najboljem slučaju zanemarljiva, ali može da bude opasna po dalji razvoj sociologije nauke. (4) Prihvata se pozicija kritičke refleksivnosti. Kao što se naučna verovanja objašnjavaju preko eksplikacije kognitivnih normi koje rukovode određenom naučnom zajednicom, tako se i verovanja tvrdog programa mogu objasniti preko eksplikacije normi i vrednosti sociologa. Pored refleksivnosti, kritička dimenzija

576

odnosi se na to da norme i vrednosti mogu da se procenjuju kao što se procenjuju norme i vrednosti drugih. To znači da sociolog može i sam da iznosi svoje vrednosti. Sociologija nauke treba da uvažava značaj kognitivnih normi, ali ne sme da negira činjenicu da je nauka društveni fenomen i da društvene činjenice zahtevaju sociološko objašnjenje. „Kognitivne vrednosti specifikuju ciljeve nauke, bez obzira na to da li su u pitanju teorijska objašnjenja ili praktične primene. Kognitivne norme specifikuju sredstva za postizanje ovih ciljeva.” (str. 254–255) Konstruktivisti često ističu da filozofi nauke nisu uspeli da pronađu kriterijum demarkacije što znači da naučnici zapravo ni ne formiraju posebne socijalne grupe. Ovaj argument nije validan, jer se brkaju definisanje znanja i definisanje društvenih grupa. Ono što društvenu grupu čini grupom naučnika jeste njihova želja da povećaju znanje u skladu sa sopstvenim konceptom nauke, a ne našim. Pitanje o verovanju u esenciju (ili njeno odsustvo) naučnog metoda je irelevantno. Ako te granice i nisu uvek jasne, to ne znači da naučna zajednica, tj. naučne zajednice, ne postoje. Različite naučne zajednice često poštuju različite norme i vrednosti. Ove razlike u mišljenju povodom empirijskih tvrdnji među naučnicima prihvatljivije je objasniti preko razlike u kognitivnim normama i vrednostima. Slično tome, razlike u kognitivnim normama i vrednostima mogu se objasniti delimično i preko razlike u verovanjima o empirijskom svetu. Osnova normi i vrednosti u nauci mora jednim delom biti i racionalna, jer su norme i vrednosti neke institucije ili društva u celini racionalno ograničene. Društvena grupa koja napusti rast znanja kao svoju vrednost prestaje da bude grupa naučnika. „Ova ograničenja su nametnuta institucijama i društvima i od strane samih definicija i od strane uslova za njihovu moguću egzistenciju.” (Schmaus et al. 1992: 255) Nijedno društvo, na primer, ne može da prihvati obavezno samoubistvo pre puberteta kao moralnu normu. Videli smo da jaki program ne pravi razliku između razloga i uzroka. U skladu sa ovom idejom njegove pristalice ne bi bile zadovoljne objašnjenjima koja se zaustavljaju na ekspliciranju značenja određenih verovanja, jer se time navodno ne nudi kau-

577

zalna analiza. Insistiranje na distinkciji između razloga i uzroka omogućava novu distinkciju, između normativnog principa racionalnosti (koji povezuje verovanja sa razlozima za držanje datih verovanja) i deskriptivne empirijske generalizacije (koja povezuje posledice sa njihovim uzrocima). Razlozi naučnika za držanje nekog verovanja nalaze se u opisivanju normi racionalnosti koje su operativne u epistemičkim situacijama u kojima se naučnici nalaze, a one se opisuju preko kognitivnih normi i vrednosti delujući i preko dostupnih dokaza i naučnih tvrdnji. Objašnjenje verovanja preko kognitivnih normi i vrednosti nije ništa manje sociološko od objašnjenja preko socijalnih, ekonomskih i političkih interesa. Potrebno je takođe naglasiti da teoretičari interesa najčešće pretpostavljaju da su principi racionalnosti koji povezuju verovanja i želje sa akcijama bezvremeni, a preko tvrdog programa moguće je ispitati kako se principi racionalnosti vremenom menjaju i u kojoj meri zavise od okolnosti. U nekoliko navrata bilo je reči o opasnosti epistemoloških nivelacija raznih sistema znanja, gde najveću opasnost može da izazove pomenuto favorizovanje i propagiranje principa simetrije. Veoma je upečatljiv primer koji potiče od Pinča i Kolinsa (Pinch 1979; Pinch and Collins 1984), zbog svoje društvene relevantnosti i potencijalno veoma štetnih posledica koje je lako uočiti. Autori pokušavaju da daju odgovor na sledeće pitanje: Na osnovu čega se pravi demarkacija između prihvatljivog naučnog znanja i pseudonauke? Odnosno, zbog čega se pseudonauka objašnjava preko hipoteze o prevari, a ne preko hipoteze o paranormalnom? Videli smo da su i prevare sastavni deo nauke. Ono što je specifično za tretman pseudonaučnih pokušaja jeste da se svi tretiraju kao prevare. Čitav jedan skup „disciplina” posmatra se kao prevara. Hipoteza o prevari počiva na pretpostavci o nepomirljivosti nauke i pseudonauke, kakva je recimo parapsihologija. Pinč i Kolins kritikuju ovaj stav, ali „čak i ako dopustimo takvu inkompatibilnost, argument je irelevantan za potragu za nezavisnim standardima racionalnosti.” (Pinch 1979: 332; kurziv u originalu) Oni glavni problem vide u tome što mi sa sadašnjeg stanovišta ocenjujemo šta je naučno znanje. Sledeći argument je iz ove pozicije „sasvim razumljiv” i „logičan”:

578

Neuspeh verovanja da bude prihvaćeno kao validno naučno znanje leži u nesposobnosti onog koji ga iznosi da ispregovara zadovoljavajući ishod. Neuspeh se može razumeti kao rezultat razlika u značenjima, definicijama i prećutnim konvencijama (koje u konačnom smislu mogu da počivaju na različitim socijalnim interesima). [str. 342]

Očigledno je da se ovde provlači teza da je jaz između nauke i pseudonauke samo kulturni jaz. Što je tvrdnja neke pseudonauke radikalnija, tj. odvojenija od kulturne ortodoksije, to je naučnicima lakše da joj uskrate naučni status. Suština je u tome da ne postoje nezavisni standardi racionalnosti, što ipak ne znači da možemo da prihvatamo sa jednakom validnošću bilo koje verovanje. Kontekstualno zavisna racionalnost obrađena je na nekoliko mesta i argumentacija protiv teze simetrije je u potpunosti prihvatljiva. Mertonova sociologija nauke je u izvesnom smislu bila pozitivistička, i kao što smo videli, nije davala presudni značaj socijalnim faktorima (uz priznanje da ih je ponekad ipak nedovoljno uzimala u obzir). Neke ideje su se pokazale kao tačne i održive, o nekima debate još uvek traju, a neke su nakon empirijskih kritika ispravljene, što samo ukazuje na to da kumulativni (iako ne nužno linearni) napredak ipak postoji. Merton je svojim izuzetnim idejama inspirisao stotine sociologa (nauke), postavio okvire jedne sociološke discipline, ukazao na njenu važnost i značaj, ali tokom sedamdesetih godina prošlog veka njegov uticaj počeo je da slabi pred usponom relativističkih i konstruktivističkih teorija. Ove orijentacije sa sobom su donele određena poboljšanja i modifikacije tradicionalnog (pozitivističkog) shvatanja nauke, ali naglašavanje relativizma, subjektivizma i raznih kontingentnih faktora čini ih nedovoljno dobrim da bi se prihvatile kao u potpunosti validna alternativa ili nastavak mertonovske sociologije nauke. Kako bi sociologija nauke mogla da nastavi sa razvojem potrebno je stvoriti sintezu ove dve struje, ali sintezu koja bi u sebi kao glavne osnove imala naglašavanje naučnog znanja kao epistemološki superiornog (ali nikako savršenog) u odnosu na sva ostala ljudska znanja. To znači da treba prevazići subjektivizam i relativizam konstruktivističkih teorija.

579

LITERATURA Abraham, G. A. (1983). Misunderstanding the Merton thesis: A boundary dispute between history and sociology. Isis 74 (3): 368–387. Alcock, J. (2001). The Triumph of Sociobiology. New York: Oxford University Press. Allen, B. (1997). Referring to schools of thought: An example of symbolic citations. Social Studies of Science 27 (6): 937–949. Allen, E. M. (1960). Why are research grant applications disapproved? Science 132 (3439): 1532–1534. Allen, G. (1881). The genesis of genius. The Atlantic Monthly 47 (281): 371– 381. Allison, P. D., D. de Solla Price, B. C. Griffith, M. J. Moravcsik, and J. A. Stewart (1976). Lotka’s law: A problem in its interpretation and application. Social Studies of Science 6 (2): 269–276. _____, J. S. Long and T. K. Krauze (1982). Cumulative advantage and inequality in science. American Sociological Review 47 (5): 615–625. _____ and J. A. Stewart (1974). Productivity differences among scientists: Evidence for accumulative advantage. American Sociological Review 39 (4): 596–606. Alpert, H. (1955). The social sciences and the National Science Foundation. Proceedings of the American Philosophical Society 99 (5): 332–333. Altimore, M. (1982). The social construction of a scientific controversy: Comments on press coverage of the recombinant DNA debate. Science, Technology, & Human Values 7 (41): 24–31. Amsterdamska, O. (1990). Surely you are joking, monsieur Latour! Science, Technology, & Human Values 15 (4): 495–504. Anderson, A. (1988a). US congressional committee takes on role of reviewer. Nature 332 (6166): 670. _____ (1988b). Criminal charge in scientific fraud. Nature 332 (6166): 670.

580

Andrade, E. N. Da C. (1949). The presentation of scientific information. Proceedings of the Royal Society of London, Series B 136 (884): 317–333. Aran, L. and J. Ben-David (1968). Socialization and career patterns as determinants of productivity of medical researchers. Journal of Health and Social Behavior 9 (1): 3–15. Aronowitz, S. (1996). The politics of the Science Wars. Social Text 46/47 (14): 177–197. _____ (1997/2003). Alan Sokal’s ”Transgression”. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 200–204. Asch, S. E. (1951/1958). Effects of group pressure upon the modification and distortion of judgements. In: E. E. Maccoby, T. M. Newcomb and E. L. Hartley (eds), Readings in Social Psychology (1958), 3rd Edition. New York: Henry Holt and Company, pp. 174–183. Ashmore, M. (1993). The theatre of the blind: Starring a Promethean prankster, a phoney phenomenon, a prism, a pocket, and a piece of wood. Social Studies of Science 23 (1): 67–106. Babchuk, N. and A. P. Bates (1962). Professor or producer: The two faces of academic man. Social Forces 40 (4): 341–348. Baber, Z. (1992). Sociology of scientific knowledge: Lost in the reflexive funhouse? Theory and Society 21 (1): 105–119. Bakanic, V., C. McPhail, and R. J. Simon (1987). The manuscript review and decision making process. American Sociological Review 52 (5): 631–642. Balme, D. M. (1962). Development of biology in Aristotle and Theophrastus: Theory of spontaneous generation. Phronesis 7: 91–104. Barber, B. (1952/1962). Science and the Social Order – Revised Edition. New York: Collier Books. _____ (1955). Present status and needs of the sociology of science. Proceedings of the American Philosophical Society 99 (5): 338–342. _____ (1961). Resistance by scientists to scientific discovery. Science 134 (3479): 596–602. _____ (1987). The emergence and maturation of the sociology of science. Science & Technology Studies 5 (3/4): 129–133. _____ (1989). Talcott Parsons and the sociology of science: An essay of appreciation and remembrance. Theory, Culture & Society 6 (4): 623–635. _____ (1996). Acceptance. Science & Technology Studies 21 (3): 342–346. _____ (1998). Intellectual Pursuits: Toward an Understanding of Culture. New York: Rowman & Littlfield Publishers, Inc. _____ (2000). Some patterns and processes in the development of a scientific sociology of science: Notes from a sixty-year memoir. In: Segerstråle (2000b), pp. 63–73. _____ and R. C. Fox (1958). The case of the floppy-eared rabbits: An instance of serendipity gained and serendipity lost. The American Journal of Sociology 64 (2): 128–136.

581

Barnes, B. (1976). Natural rationality: A neglected concept in the social sciences. Philosophy of the Social Sciences 6 (2): 115–126. _____ (1977). Interests and the Growth of Knowledge. London: Routledge & Kegan Paul. _____ (1979). Vicissitudes of belief. Social Studies of Science 9 (2): 247–263. _____ (1981a). On the conventional character of knowledge and cognition. Philosophy of the Social Sciences 11 (3): 303–333. _____ (1981b). On the ’hows’ and ’whys’ of cultural change (response to Woolgar). Social Studies of Science 11 (4): 481–498. _____ (1983). Social life as bootstrapped induction. Sociology 17 (4): 524– 545. _____ (1984). Problems of intelligibility and paradigm instances. In: Brown (1984), pp. 113–125. _____ (1985). Ethnomethodology as science. Social Studies of Science 15 (4): 751–762. _____ and D. Bloor (1982). Relativism, rationalism and the sociology of knowledge. In: Hollis and Lukes (1982), pp. 21–47. _____ and J. Law (1976). Whatever should be done with indexical expressions? Theory and Society 3 (2): 223–237. _____ and S. Shapin (eds) (1979a). Natural Order: Historical Studies of Scientific Culture. Beverly Hills and London: SAGE Publications. _____ and S. Shapin (1979b). Introduction. In: Barnes and Shapin (1979a), pp. 9–13. Barnes, S. B. (1934). The scientific journal, 1665–1730. The Scientific Monthly 38 (3): 257–260. _____ (1969). Paradigms – Scientific and social. Man 4 (1): 94–102. Bauer, H. (1984). Velikovsky and social studies of science. 4S Review 2 (4): 2–8. _____ (2000). Antiscience in current science and technology studies. In: Segerstråle (2000b), pp. 41–61. Bayer, A. E. and J. Folger (1966). Some correlates of a citation measure of productivity in science. Sociology of Education 39 (4): 381–390. _____, J. C. Smart and G. W. McLaughlin (1990). Mapping intellectual structure of a scientific subfield through author cocitations. Journal of the American Society for Information Science 41 (6): 444–452. Becker, G. (1984). Pietism and science: A critique of Robert K. Merton’s hypothesis. The American Journal of Sociology 89 (5): 1065–1090. _____ (1992). The Merton thesis: Oetinger and German pietism, a significant negative case. Sociological Forum 7 (4): 641–660. Becker, G. S. (1965). A theory of the allocation of time. The Economic Journal 75 (299): 493–517.

582

Beller, M. (1992). The birth of Bohr’s complementarity: The context and the dialogues. Studies in the History and Philosophy of Science 23 (1): 147–180. _____ (1996). The rhetoric of antirealism and the Copenhagen spirit. Philosophy of Science 63 (2): 183–204. _____ (1998). The Sokal hoax: At whom are we laughing? Physics Today 51 (9): 29–34. Ben-David, J. (1960a). Roles and innovations in medicine. The American Journal of Sociology 65 (6): 557–568. _____ (1960b). Scientific productivity and academic organization in nineteenth century medicine. American Sociological Review 25 (6): 828–843. _____(1971). The Scientist’s Role in Society: A Comparative Study. New Jersey: Prentice-Hall, Inc. _____ (1973). The state of sociological theory and the sociological community: A review. Comparative Studies in Society and History 15 (4): 448–472. _____ (1975). On the traditional morality of science. Newsletter of the Program on Public Conceptions of Science 13: 24–36. _____ and R. Collins (1966). Social factors in the origins of a new science: The case of psychology. American Sociological Review 31 (4): 451–465. _____ and T. A. Sullivan (1975). Sociology of science. Annual Review of Sociology 1: 203–222. Benton, T. and I. Craib (2001). Philosophy of Social Science: The Philosophical Foundations of Social Thought. Palgrave: St. Martin’s Press. Ber, V. (1995/2001). Uvod u socijalni konstrukcionizam. Beograd: Zepter Book World. Berger, P. L. and T. Luckmann (1966). The Social Construction of Reality: A Treatise in the Sociology of Knowledge. London: Penguin Books. Bernal, J. D. (1945). Transformation in science. The Scientific Monthly 61 (6): 474–476. Bernard, C. (1865/1957). An Introduction to the Study of Experimental Medicine. New York: Dover Publications. Beyer, J. M. (1978). Editorial policies and practices among leading journals in four scientific fields. Sociological Quarterly 19 (1): 68–88. Blackmore, J. T. (1978). Is Planck’s ’principle’ true? The British Journal for the Philosophy of Science 29 (4): 347–349. Blanpied, W. A. (1974). Subjective impressions regarding contemporary concerns and trends. Newsletter of the Program on Public Conceptions of Science 8: 136–156. Bloch, M. (1977). The past and the present in the present. Man 12 (2): 278– 292. Bloor, D. (1973). Wittgenstein and Mannheim on the sociology of mathematics. Studies in History and Philosophy of Science 4 (2): 173–191.

583

_____ (1974). Popper’s mystification of objective knowledge. Science Studies 4 (1): 65–76. _____ (1975). Epistemology or psychology? Studies in History and Philosophy of Science 5 (4): 382–395. _____ (1976). Knowledge and Social Imagery. London: Routledge & Kegan Paul. _____ (1981). The strenghts of the strong programme. Philosophy of the Social Sciences 11 (2): 199–213. _____ (1982a). Durkheim and Mauss revisited: Classification and the sociology of knowledge. Studies in History and Philosophy of Science 13 (4): 267–297. _____ (1982b). A reply to Gerd Buchdahl. Studies in History and Philosophy of Science 13 (4): 305–311. _____ (1982c). Reply to Steven Lukes. Studies in History and Philosophy of Science 13 (4): 319–322. _____ (1984a). Reply to J. W. Smith. Studies in History and Philosophy of Science 15 (3): 245–249. _____ (1984b). The sociology of reasons: Or why ”epistemic factors” are really ”social factors”. In: Brown (1984), pp. 295–324. _____ (1989). Professor Campbell on models of language-learning and the sociology of science: A reply. In: Fuller, et al. (1989), pp. 159–166. _____ (1992). Ordinary human inference as material for the sociology of knowledge. Social Studies of Science 22 (1): 129–139. _____ (1996). Idealism and the sociology of knowledge. Social Studies of Science 26 (4): 839–856. _____ (1997). Remember the Strong Program? Science, Technology, & Human Values 22 (3): 373–385. _____ (1999a). Anti-Latour. Studies in History and Philosophy of Science 30 (1): 81–112. _____ (1999b). Reply to Bruno Latour. Studies in History and Philosophy of Science 30 (1): 131–136. _____ (2007). Ideals and monisms: Recent criticisms of the strong programme in the sociology of knowledge. Studies in History and Philosophy of Science 38 (1): 210–234. Boas, F. (1940). Race, Language and Culture. New York: The Free Press. Bodrijar, Ž. (1985/1991). Simulakrumi i simulacija. Novi Sad: Svetovi. Boghossian, P. A (1996/1998). What the Sokal hoax ought to teach us. In: Koertge (1998a), pp. 23–31. Bohm, D. (1952a). A suggested interpretation of the quantum theory in terms of ”hidden” variables. I. Physical Review 85 (2): 166–179. _____ (1952b). A suggested interpretation of the quantum theory in terms of ”hidden” variables. II. Physical Review 85 (2): 180–193.

584

Bohr, N. (1937). Causality and complementarity. Philosophy of Science 4 (3): 289–298. Boice, R. and F. Jones (1984). Why academicians don’t write. The Journal of Higher Education 55 (5): 567–582. Bor, N. (1958/1985). Atomska fizika i ljudsko znanje. Beograd: Nolit. Borck, C. (2004). Message in a bottle from ’the crisis of reality’: On Ludwik Fleck’s interventions for an open epistemology. Studies in History and Philosophy of Biological and Biomedical Sciences 35 (3): 447–464. Boring, E. G. (1927). The problem of originality in science. The American Journal of Psychology 39 (1/4): 70–90. _____ (1929/1978). The psychology of controversy. In: E. R. Hilgard (ed.), American Psychology in Historical Perspective: Addresses of the Presidents of the American Psychological Association, 1892–1977. Washington: American Psychological Association, pp. 233–250. _____ (1950). Great men and scientific progress. Proceedings of the American Philosophical Society 94 (4): 339–351. _____ (1952). The validation of scientific belief. A conspectus of the symposium. Proceedings of the American Philosophical Society 96 (5): 535–539. _____ (1955). Dual role of the Zeitgeist in scientific creativity. The Scientific Monthly 80 (2): 101–106. _____ (1963). The social stimulus to creativity. Science 142 (3593): 622–623. _____ (1964). Cognitive dissonance: Its use in science. Science 145 (3633): 680–685. Boring, M. D. and E. G. Boring (1948). Masters and pupils among the American psychologists. The American Journal of Psychology 61 (4): 527–534. Born, M. (1953). Physical reality. The Philosophical Quarterly 3 (11): 139– 149. Bottomore, T. B. (1956). Some reflections on the sociology of knowledge. The British Journal of Sociology 7 (1): 52–58. Boudon, R. (2005). The social sciences and two types of relativism. Journal of Classical Sociology 5 (2): 157–174. Boulding, K. E. (1978). Do the values of science lead to a science of value? Social Science Quarterly 58 (4): 548–550. Boyd, R. (1980). Scientific realism and naturalistic epistemology. PSA 1980 (2): 613–662. Braunwald, E. (1987). On analysing scientific fraud. Nature 325 (6101): 215– 216. Bricmont, J. and A. Sokal (2001). Science and sociology of science: Beyond war and peace. In: Labinger and Collins (2001a), pp. 27–47. Broad, W. J. (1979). Paul Feyerabend: Science and the anarchist. Science 206 (4418): 534–537.

585

_____ (1981). Fraud and the structure of science. Science 212 (4491): 137– 141. Brorson, S. (2000). Ludwik Fleck on proto-ideas in medicine. Medicine, Health Care, and Philosophy 3 (2): 147–152. _____ (2006). The seeds and the worms: Ludwik Fleck and the early history of germ theories. Perspectives in Biology and Medicine 49 (1): 64–76. Brown, D. E. (1991). Human Universals. New York: McGraw-Hill. Brown, J. R. (ed.) (1984). Scientific Rationality: The Sociological Turn. Dordrecht: D. Reidel Publishing. _____ (1988). The experimenters’ social circle. Philosophy of the Social Sciences 18 (1): 101–106. _____ (1989). The Rational and the Social. London and New York: Routledge. _____ (1991). Latour’s prosaic science. Canadian Journal of Philosophy 21 (2): 245–261. _____ (2001). Who Rules in Science?: An Opinionated Guide to the Wars. Cambridge: Harvard University Press. Brown, T. M. (1970). The College of Physicians and the acceptance of iatromechanism in England, 1665–1695. Bulletin of the History of Medicine 44 (1): 12–30. Brush, S. G. (1974). Should the history of science be rated X? Science 183 (4130): 1164–1172. Buchdahl, G. (1982). Editorial response to David Bloor. Studies in History and Philosophy of Science 13 (4): 299–304. Bulmer, R. (1967). Why is the Cassowary not a bird? A problem of zoological taxonomy among the Karam of the New Guinea Highlands. Man 2 (1): 5–25. Bunge, M. (1955a). Strife about complementarity (I). The British Journal for the Philosophy of Science 6 (21): 1–12. _____ (1955b). Strife about complementarity (II). The British Journal for the Philosophy of Science 6 (22): 141–154. _____ (1968). Analogy in quantum theory: From insight to nonsense. The British Journal for the Philosophy of Science 18 (4): 265–286. _____ (1981). Genesis and development of a scientific fact. Behavioral Science 26 (2): 178–180. _____ (1991). A critical examination of the new sociology of science: ”Part 1”. Philosophy of the Social Sciences 21 (4): 524–560. _____ (1992). A critical examination of the new sociology of science: ”Part 2”. Philosophy of the Social Sciences 22 (1): 46–76. _____ (1993). Realism and antirealism in social science. Theory and Decision 35 (3): 207–235. _____ (2000). Systemism: The alternative to individualism and holism. Journal of Socio-Economics 29: 147–157.

586

Burgess, E. W. (1954). Values and sociological research. Social Problems 2 (1): 16–20. Burt, C. (1959). The examination at eleven plus. British Journal of Educational Studies 7 (2): 99–117. Burt, R. S. (2004). Structural holes and good ideas. The American Journal of Sociology 110 (2): 349–399. Burton, R. E. and R. W. Kebler (1960). The ”half-life” of some scientific and technical literatures. American Documentation 11 (1): 18–22. Bush, W. T. (1918). Value and causality. The Journal of Philosophy, Psychology and Scientific Methods 15 (4): 85–96. Byerly, R. Jr. and R. A. Pielke, Jr. (1995). The changing ecology of United States Science. Science 269 (5230): 1531–1532. Callebaut, W. (organizer and moderator) (1993). Taking the Naturalistic Turn or How Real Philosophy of Science Is Done. Chicago and London: The University of Chicago Press. Callon, M. (1999). Whose imposture? Physicists at war with the third person. Social Studies of Science 29 (2): 261–286. _____, J. Courtial, W. A. Turner and S. Bauin (1983). From translations to problematic networks: An introduction to co-word analysis. Social Science Information 22 (2): 191–235. _____ and B. Latour (1981). Unscrewing the big Leviathan: How actors macro-structure reality and how sociologists help them to do so. In: K. Knorr-Cetina and A. V. Cicourel (eds), Advances in Social Theory and Methodology: Towards an Integration of Micro- and Macro-Sociologies. Boston: Routledge & Kegan Paul, pp. 277–303. _____ and J. Law (1982). On interests and their transformation: Enrolment and counter-enrolment. Social Studies of Science 12 (4): 615–625. Campbell, D. (1991). The Piltdown forgery: Pursuit of the perpetrator. Current Anthropology 32 (2): 217–218. Campbell, D. T. (1960). Blind variation and selective retention in creative thought as in other knowledge processes. Psychological Review 67 (6): 380–400. _____ (1971/1988). The experimenting society. In: D. T. Campbell, Methodology and Epistemology for Social Science (Edited by E. Samuel Overman). Chicago and London: University of Chicago Press, pp. 290–314. _____ (1984). Science policy from a naturalistic sociological epistemology. PSA 1984 (2): 14–29. _____ (1989). Models of language learning and their implications for social constructionist analyses of scientific beliefs. In: Fuller, et al. (1989), pp. 153–158. Cantor, G. N. (1975a). Phrenology in early nineteenth-century Edinburgh: An historiographical discussion. Annals of Science 32 (3): 195–218. _____ (1975b). A critique of Shapin’s social interpretation of the Edinburgh phrenology debate. Annals of Science 32 (3): 245–256.

587

Cappell, C. L. and T. M. Guterbock (1992). Visible Colleges: The social and conceptual structure of sociology. American Sociological Review 57 (2): 266–273. Caraway, B. L. (1999). An interview with Eugene Garfield. Serials Review 25 (3): 67–80. Carlyle, T. (1841/1872). On Heroes, Hero-Worship and the Heroic in History. London: Chapman and Hall. Carney, T. F. (1973). Prosopography: Payoffs and pitfalls. Phoenix 27 (2): 156–179. Carroll, J. W. (1954). The Merton thesis on English science. American Journal of Economics and Sociology 13 (4): 427–432. Caspari, E. W. and R. E. Marshak (1965). The rise and fall of Lysenko. Science 149 (3681): 275–278. Cattell, J. M. (1938). Science and democracy. The Scientific Monthly 46 (1): 80–88. Cholakov, V. (2000). Visions of science in the twentieth century. In: Segerstråle (2000b), pp. 123–134. Chomsky, N. (1959). Verbal behavior. Language 35 (1): 26–58. Chubin, D. E. (1976). The conceptualization of scientific specialities. Sociological Quarterly 17 (4): 448–476. _____ (1985). Open science and closed science: Tradeoffs in a democracy. Science, Technology, & Human Values 10 (2): 73–81. _____ and S. D. Moitra (1975). Content analysis of references: Adjunct or alternative to citation. Social Studies of Science 5 (4): 423–441. Churchman, C. W. (1966). Perception and deception. Science 153 (3740): 1088–1090. Cohen, I. B. (1952). Orthodoxy and scientific progress. Proceedings of the American Philosophical Society 96 (5): 505–512. _____ (1955). Present status and needs of the history of science. Proceedings of the American Philosophical Society 99 (5): 343–347. _____ (1957). George Sarton. Isis 48 (3): 286–300. _____ (1959). Some reflections on the state of science in America during the nineteenth century. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 45 (5): 666–677. _____ (1985). Revolution in Science. Cambridge and London: The Belknap Press of Harvard University Press. _____ (1988). The publication of Science, Technology and Society: Circumstances and consequences. Isis 79 (4): 571–582. _____ (1994). Interactions: Some Contacts between the Natural Sciences and the Social Sciences. London: The MIT Press. Cole, J. R. (1970). Patterns of intellectual influence in scientific research. Sociology of Education 43 (4): 377–403.

588

_____ (1989). The paradox of individual particularism and institutional universalism. Social Science Information 28 (1): 51–76. _____ (2000). A short history of the use of citations as a measure of the impact of scientific and scholarly work. In: B. Cronin and H. B. Atkins (eds), The Web of Knowledge: A Festschrift in Honor of Eugene Garfield. New Jersey: Information Today, pp. 281–300. _____ (2004). Robert K. Merton, 1910–2003. Scientometrics 60 (1): 37–40. _____ and H. Zuckerman (1975). The emergence of a scientific specialty: The self-exemplifying case of the sociology of science. In: Coser (1975), pp. 139–174. Cole, S. (1970). Professional standing and the reception of scientific discoveries. The American Journal of Sociology 76 (2): 286–306. _____ (1975). The growth of scientific knowledge: Theories of deviance as a case study. In: Coser (1975), pp. 175–220. _____ (1979). Age and scientific performance. The American Journal of Sociology 84 (4): 958–977. _____ (1983). The hierarchy of the sciences? The American Journal of Sociology 89 (1): 111–139. _____ (1992). Making Science: Between Nature and Society. Cambridge: Harvard University Press. _____ (1994a). Introduction: What’s wrong with sociology? Sociological Forum 9 (2): 129–131. _____ (1994b). Why sociology doesn’t make progress like the natural sciences. Sociological Forum 9 (2): 133–154. _____ (1994c). Progress in the natural and social sciences: A reply to Wallace. Sociological Forum 9 (2): 319–323. _____ (1996). Voodoo sociology: Recent developments in the sociology of science. In: Gross, et al. (1996), pp. 274–287. _____ (2004). Merton’s contribution to the sociology of science. Social Studies of Science 34 (6): 829–844. _____ and J. R. Cole (1967). Scientific output and recognition: A study in the operation of the reward system in science. American Sociological Review 32 (3): 377–390. _____ and J. R. Cole (1968). Visibility and the structural bases of awareness of scientific research. American Sociological Review 33 (3): 397–413. _____ and J. R. Cole (1972). The Ortega hypothesis. Science 178 (4059): 368–375. _____, J. R. Cole, and G. Simon (1981). Chance and consensus in peer review. Science 214 (4523): 881–886. _____, G. Simon, and J. R. Cole (1988). Do journal rejection rates index consensus? American Sociological Review 53 (1): 152–156. Collins, H. M. (1974). The TEA set: Tacit knowledge and scientific networks. Science Studies 4 (2): 165–185.

589

_____ (1975). The seven sexes: A study in the sociology of a phenomenon, or the replication of experiments in physics. Sociology 9 (2): 205–224. _____ (1981a). Son of seven sexes: The social destruction of a physical phenomenon. Social Studies of Science 11 (1): 33–62. _____ (1981b). Stages in the empirical programme of relativism. Social Studies of Science 11 (1): 3–10. _____ (1981c). The place of the core-set in modern science: Social contingency with methodological propriety in science. History of Science 19 (1): 6–19. _____ (1981d). What is TRASP?: The radical programme as a methodological imperative. Philosophy of the Social Sciences 11 (2): 215–224. _____ (1982). Knowledge, norms and rules in the sociology of science. Social Studies of Science 12 (2): 299–309. _____ (1983). The sociology of scientific knowlegde: Studies in the contemporary science. Annual Review of Sociology 9: 265–285. _____ (1996). In praise of futile gestures: How scientific is the sociology of knowledge? Social Studies of Science 26 (2): 229–244. _____ (1999a). Philosophy of science and SSK: Reply to Koertge. Social Studies of Science 29 (5): 785–790. _____ (1999b). The science police. Social Studies of Science 29 (2): 287–294. Collins, R. (1968). Competition and social control in science: An essay in theory-construction. Sociology of Education 41 (2): 123–140. _____ (1986). In memoriam: Joseph Ben-David, 1920–1986. Science & Technology Studies 4 (2): 38–40. _____ (1987). A micro-macro theory of intellectual creativity: The case of German idealist philosophy. Sociological Theory 5 (1): 47–69. _____ (1989). Sociology: Proscience or antiscience? American Sociological Review 54 (1): 124–139. _____ (1994). Why the social sciences won’t become high-consensus, rapiddiscovery science. Sociological Forum 9 (2): 155–177. _____ (1998). The Sociology of Philosophies: A Global Theory of Intellectual Change. Cambridge: Harvard University Press. _____ and S. Restivo (1983). Development, diversity, and conflict in the sociology of science. Sociological Quarterly 24 (2): 185–200. Committee on the Conduct of Science (1989). On being a scientist. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 86 (23): 9053–9074. Comte, A. (1830–42/1896). The Positive Philosophy of Auguste Comte, 1–3. Freely translated and condensed by Harriet Martineau. London: George Bell & Sons. Conant, J. B. (1944). The advancement of learning in the United States in the post-war world. Science 99 (2562): 87–94.

590

_____ (1947/1951). On Understanding Science: An Historical Approach. New York: A Mentor Book. _____ (1948). The role of science in our unique society. Science 107 (2769): 77–83. _____ (1951). Science and Common Sense. New Haven: Yale University Press. _____ (1954). Modern Science and Modern Man. New York: Doubleday Anchor Books. Cooley, C. H. (1897). Genius, fame and the comparison of races. Annals of the American Academy of Political and Social Science 9: 1–42. Coombs, R. H. (1966). Karl Mannheim, epistemology and the sociology of knowledge. Sociological Quarterly 7 (2): 229–233. Coser, L. A. (ed.) (1975). The Idea of Social Structure: Papers in Honor of Robert K. Merton. New York: Harcourt Brace Jovanovich. _____ and R. Nisbet (1975). Merton and the contemporary mind: An affectionate dialogue. In: Coser (1975), pp. 3–10. Crane, D. (1965). Scientists at major and minor universities: A study of productivity and recognition. American Sociological Review 30 (5): 699–714. _____ (1969a). Fashion in science: Does it exist? Social Problems 16 (4): 433–441. _____ (1969b). Social class origin and academic success: The influence of two stratification systems on academic careers. Sociology of Education 42 (1): 1–17. _____ (1969c). Social structure in a group of scientists: A test of the ”Invisible College” hypothesis. American Sociological Review 34 (3): 335–352. _____ (1970). The academic marketplace revisited: A study of faculty mobility using the Cartter ratings. The American Journal of Sociology 75 (6): 953–964. _____ (1971). Transnational networks in basic science. International Organization 25 (3): 585–601. _____ (1972). Invisible Colleges: Diffusion of Knowledge in Scientific Community. Chicago and London: The University of Chicago Press. _____ (1976). Reward systems in art, science, and religion. American Behavioral Scientist 19 (6): 719–734. _____ (1999). Diffusion models and fashion: A reassessment. Annals of the American Academy of Political and Social Science 566: 13–24. Crawford, T. H. (1993). An interview with Bruno Latour. Configurations 1 (2): 247–268. Crellin, J. K. (1966). The problem of heat resistance of micro-organisms in the British spontaneous generation controversies of 1860–1880. Medical History 10 (1): 50–59. Crick, F. (1988). What Mad Pursuit: A Personal View of Scientific Discovery. New York: Basic Books.

591

Cronin, B. (2004). Normative shaping of scientific practice: The magic of Merton. Scientometrics 60 (1): 41–46. Culliton, B. J. (1983). Coping with fraud: The Darsee case. Science 220 (4592): 31–35. _____ (1986). Harvard researchers retract data in immunology paper. Science 234 (4780): 1069. _____ (1987). Integrity of research papers questioned. Science 235 (4787): 422–423. Dallinger, W. H. (1876). Professor Tyndall’s experiments on spontaneous generation, and dr. Bastian’s position. The American Naturalist 10 (7): 415–422. Darwin, C. (1859/1964). On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life. (facs. ed. of 1st ed.) Cambridge and London: Harvard University Press. Datta, L. (1968). Birth order and potential scientific creativity. Sociometry 31 (1): 76–88. Davidson, D. (1963). Actions, reasons, and causes. The Journal of Philosophy 60 (23): 685–700. Davis, B. D. (1975/1986). Science, objectivity, and moral values. In: Davis (1986), pp. 18–26. _____ (1982/1986). Review of The Double Helix. In: Davis (1986), pp. 34– 36. _____ (1983/1986). Neo-Lysenkoism, IQ, and the press. In: Davis (1986), pp. 114–131. _____ (1986). Storm Over Biology: Essays on Science, Sentiment, and Public Policy. New York: Prometheus Books. Dawkins, R. (1976/1989). The Selfish Gene – Second Edition. New York: Oxford University Press. _____ (1986). The Blind Watchmaker: Why the Evidence of Evolution Reveals a Universe without Design. New York: W. W. Norton & Company Inc. _____ (1998). Unweaving the Rainbow: Science, Delusion and the Appetite for Wonder. London: Penguin Books. _____ (1998/2003). Postmodernism disrobed: Review of Intellectual Impostures by Alan Sokal and Jean Bricmont. In: Dawkins (2003), pp. 55–62. _____ (2000/2003). What is true? In: Dawkins (2003), pp. 17–22. _____ (2003). A Devil's Chaplain. London: Phoenix. De Grazia, A. (1963). The scientific reception system and Dr. Velikovsky (including ”Some Additional Examples of Correct Prognosis” by Immanuel Velikovsky). American Behavioral Scientist 7 (1): 45–67. deB. Beaver, D. (1976). Reflections on the natural history of eponymy and scientific law. Social Studies of Science 6 (1): 89–98. Delanty, G. (1997). Social Science: Beyond Constructivism and Realism. Buckingham: Open University Press.

592

Derrida, J. (1967/1976). O gramatologiji. Sarajevo: Veselin Masleša. Diamond, A. M. (1980). Age and acceptance of cliometrics. The Journal of Economic History 40 (4): 838–841. Diamond, J. (1997). Guns, Germs, and Steel: The Fates of Human Societies. New York: W. W. Norton & Company, Inc. Dingle, H. (1955). Comments on Margenau, Barber, Cohen. Proceedings of the American Philosophical Society 99 (5): 348–349. Dirk, L. (1999). A measure of originality: The elements of science. Social Studies of Science 29 (5): 765–776. Dobrov, G. M. (1966/1969). Nauka o nauci. Beograd: Institut za naučno-tehničku dokumentaciju i informacije i Centar za proučavanje politike razvoja naučnog rada. Dolby, R. G. A. (1971). Sociology of knowledge in natural science. Science Studies 1 (1): 3–21. _____ (1974). In defence of a social criterion of scientific objectivity. Science Studies 4 (2): 187–190. _____ (1975). What can we usefully learn from the Velikovsky affair? Social Studies of Science 5 (2): 165–175. Douglas, H. (2000). Inductive risk and values in science. Philosophy of Science 67 (4): 559–579. Downey, K. J. (1967). Sociology and the modern scientific revolution. Sociological Quarterly 8 (2): 239–254. Duncan, S. S. (1974). The isolation of scientific discovery: Indifference and resistance to a new idea. Science Studies 4 (2): 109–134. Durkheim, E. (1895/1982). The Rules of Sociological Method (and Selected Texts on Sociology and its Method). Edited by Steven Lukes. New York: The Free Press. _____ (1897/2002). Suicide: A Study in Sociology. London and New York: Routledge. _____ (1912/1947). The Elementary Forms of the Religious Life: A Study in Religious Sociology. Glencoe: The Free Press. _____ and M. Mauss (1903/1963). Primitive Classification. The University of Chicago Press. Edel, A. (1944). The relations of science and democracy. The Journal of Philosophy 41 (26): 701–710. Edge, D. (1979). Quantitative measures of communication in science: A critical review. History of Science 17 (2): 102–134. _____ (1996a). Editorial. Social Studies of Science 26 (1): 5–6. _____ (1996b). Editorial. Social Studies of Science 26 (4): 723–732. Einstein, A. (1951). The advent of the quantum theory. Science 113 (2926): 82–84. Elkana, Y. (1978). Two-tier-thinking: Philosophical realism and historical relativism. Social Studies of Science 8 (3): 309–326.

593

Ellegård, A. (1981). Stone age science in Britain. Current Anthropology 22 (2): 99–125. (With peer commentaries.) Elliott Smith, G. (1931). Sinanthropus -- Peking Man its discovery and significance. The Scientific Monthly 33 (3): 193–211. Ennis, J. G. (1992). The social organization of sociological knowledge: Modeling the intersection of specialties. American Sociological Review 57 (2): 259–265. Epstein, B. (1997/2000). Postmodernism and the Left. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 214–229. Eysenck, H. J. (1993). Creativity and personality: Suggestions for a theory. Psychological Inquiry 4 (3): 147–178. Faia, M. A. (1975). Productivity among scientists: A replication and elaboration. American Sociological Review 40 (6): 825–829. Farley, J. (1978). The social, political, and religious background to the work of Louis Pasteur. Annual Review of Microbiology 32: 143–154. _____ and G. L. Geison (1974). Science, politics and spontaneous generation in nineteenth-century France: The Pasteur-Pouchet debate. Bulletin of the History of Medicine 48 (2): 161–198. Farrall, L. A. (1975). Controversy and conflict in science: A case study – The English biometric school and Mendel’s laws. Social Studies of Science 5 (3): 269–301. Fehér, M. (2007). Saving the strong programme: A critique of Stephen Kemp’s recent paper. Studies in History and Philosophy of Science 38 (1): 235–240. Feigenbaum, S. and D. M. Levy (1996). The technological obsolence of scientific fraud. Rationality and Society 8 (3): 261–276. Feigl, H. (1954). Scientific method without metaphysical presuppositions. Philosophical Studies 5 (2): 17–29. Feist, G. J. and M. E. Gorman (1998). The psychology of science: Review and integration of a nascent discipline. Review of General Psychology 2 (1): 3–47. Feldman, M. W. and R. C. Lewontin (1975). The heritability hang-up. Science 190 (4220): 1163–1168. Feleppa, R. (1986). Emics, etics, and social objectivity. Current Anthropology 27 (3): 243–255. Festinger, L., H. W. Riecken, and S. Schachter (1956). When Prophecy Fails. Minneapolis: University of Minnesota Press. Feuer, L. S. (1971a). The social roots of Einstein’s theory of relativity, part I. Annals of Science 27 (3): 277–298. _____ (1971b). The social roots of Einstein’s theory of relativity, part II. Annals of Science 27 (4): 313–344. Feyerabend, P. (1966). Dialectical materialism and the quantum theory. Slavic Review 25 (3): 414–417.

594

_____ (1974/1985). Kako zaštititi društvo od nauke. U knjizi: N. Sesardić (ur.), Filozofija nauke, Beograd: Nolit, str. 350–363. _____ (1975). Against Method: Outline of an Anarchistic Theory of Knowledge. London: NLB. _____ (1987). Creativity: A dangerous myth. Critical Inquiry 13 (4): 700– 711. Feynman, R. P. (1966). The development of the space-time view of quantum electrodynamics. Science 153 (3737): 699–708. Fielding, G. H. (1934). The medical and scientific periodicals of the 17th and 18th centuries. Bulletin of the Institute of the History of Medicine 2 (5): 285–343. Fish, S. (1996/2000). Professor Sokal’s bad joke. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 81–84. Fiske, J. (1881). Sociology and hero-worship: An evolutionist’s reply to Dr. James. The Atlantic Monthly 47 (279): 75–84. Fleck, L. (1935/1979). Genesis and Development of a Scientific Fact. (Edited by T. J. Trenn and R. K. Merton.) Chicago and London: University of Chicago Press. Forman, P. (1968). The environment and practice of atomic physics in Weimar, Germany: A study in the history of science. PhD dissertation. _____ (1971). Weimar culture, causality, and quantum theory, 1918–1927: Adaptation by German physicists and mathematicians to a hostile intellectual environment. In: R. McCormmach (ed.), Historical Studies in the Physical Sciences 3. Philadelphia: University of Pennsylvania Press, pp. 1–115. _____ (1997). Assailling the seasons. Science 276 (5313): 750–752. Foucault, M. (1986). Of other spaces. Diacritics 16 (1): 22–27. Fox, J. F. (1994). How must relativism be construed to be coherent? Philosophy of the Social Sciences 24 (1): 55–75. Fox, M. F. (2004). R. K. Merton – Life time of influence. Scientometrics 60 (1): 47–50. Frank, P. G. (1955). Summarizing remarks. Proceedings of the American Philosophical Society 99 (5): 350–351. Freudenthal, Gad (1979). How strong is dr. Bloor’s ’strong programme’? Studies in History and Philosophy of Science 10 (1): 67–83. _____ (1984). The role of shared knowledge in science: The failure of the constructivist programme in the sociology of science. Social Studies of Science 14 (2): 285–295. _____ (2005). The Hessen-Grossman thesis: An attempt at rehabilitation. Perspectives on Science 13 (2): 166–193. _____ and I. Löwy (1988). Ludwik Fleck’s roles in society: A case study using Joseph Ben-David’s paradigm for a sociology of knowledge. Social Studies of Science 18 (4): 625–651.

595

Freudenthal, Gideon (2002). Perpetuum mobile: The Leibniz-Papin controversy. Studies in History and Philosophy of Science 33 (3): 573–637. Freund, J. (1966/1968). The Sociology of Max Weber. Middlesex: Penguin Books. Friedman, M. (1998). On the sociology of scientific knowledge and its philosophical agenda. Studies in History and Philosophy of Science 29 (2): 239–271. Friedrichs, R. W. (1970/1972). A Sociology of Sociology. New York: The Free Press and London: Collier-Macmillian Limited. Fuchs, S. (1989). On the microfoundations of macrosociology: A critique of microsociological reductionism. Sociological Perspectives 32 (2): 169–182. _____ and S. Ward (1994). What is deconstruction, and where and when does it take place? Making facts in science, building cases in law. American Sociological Review 59 (4): 481–500. Fuko, M. (1966/1971). Riječi i stvari: Arheologija humanističkih nauka. Beograd: Nolit. _____ (1969/1998). Arheologija znanja. Beograd: Plato i Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Fuller, S. (1994a). Can science studies be spoken in civil tongue? Social Studies of Science 24 (1): 143–168. _____ (1994b). Being civil with scientists: Reply to Wolpert and Weinberg. Social Studies of Science 24 (4): 751–757. _____ (1996). Does science put an end to history, or history to science? Social Text 46/47 (14): 27–42. _____ (1999). The Science Wars: Who exactly is the enemy? Social Epistemology 13 (3–4): 243–249. _____ (2000). Science studies through the looking glass: An intellectual itinerary. In: Segerstråle (2000b), pp. 185–217. _____ (2002). Social Epistemology, Second Edition. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. _____ M. De Mey, T. Shinn, and S. Woolgar (eds) (1989). The Cognitive Turn: Sociological and Psychological Perspectives on Science. Dordrecht: Kluwer Academic Publishers. Funtowicz, S. O. and J. R. Ravetz (1992). The good, the true and the post-modern. Futures 24 (10): 963–976. _____ and _____ (1993). Science for the post-normal age. Futures 25 (7): 739–755. Gardner, M. (1950). The hermit scientist. Antioch Review 10 (4): 447–457. _____ (2000a). The guided wave theory of Louis de Broglie and David Bohm. The Skeptical Inquirer 24 (3): 9–14. _____ (2000b). David Bohm and Jiddo Krishnamurti. The Skeptical Inquirer 24 (4): 20–23.

596

Garfield, E. (1955). Citation indexes for science. Science 122 (3159): 108–111. _____ (1964). ”Science Citation Index” – A new dimension in indexing. Science 144 (3619): 649–654. _____ (1970). Citation indexing for studying science. Nature 227 (5259): 669–671. _____ (1972). Citation analysis as a tool in journal evaluation. Science 471– 479. _____ (1975). The ’obliteration phenomenon’ in science -- and the advantage of being obliterated! Current Contents 51/52: 396–398. _____ (1996a). How can impact factors be improved? British Medical Journal 313 (7054): 411–413. _____ (1996b). When to cite. Library Quarterly 66 (4): 449–458. _____ (2004a). The intended consequences of Robert K. Merton. Scientometrics 60 (1): 51–61. _____ (2004b). The unintended and unanticipated consequences of Robert K. Merton. Social Studies of Science 34 (6): 845–853. _____ and I. H. Sher (1963). New factors in the evaluation of scientific literature through citation indexing. American Documentation 14 (3): 195–201. _____, _____ and R. J. Torpie (1964). The Use of Citation Data in Writing the History of Science. Philadelphia: Institute for Scientific Information. Garfinkel, H. (1960). The rational properties of scientific and common sense activities. Behavioral Science 5 (1): 72–83. _____ (1967). Studies in Ethnomethodology. Cambridge: Polity Press. _____, M. Lynch and E. Livingston (1981). The work of a discovering science construed with materials from the optically discovered pulsar. Philosophy of the Social Sciences 11 (2): 131–158. Garvey, W. D. and B. C. Griffith (1967). Scientific communication as a social system. Science 157 (3792): 1011–1016. _____ and _____ (1971). Scientific communication: Its role in the conduct of research and creation of knowledge. American Psychologist 26 (4): 349–362. _____ and _____ (1972). Communication and information processing within scientific disciplines: Empirical findings for psychology. Information Storage Retrieval 8 (3): 123–136. _____, N. Lin, and C. E. Nelson (1970). Communication in the physical and the social sciences. Science 170 (3963): 1166–1173. _____, _____, _____ and K. Tomita (1972a). Research studies in patterns of scientific communication: I. General description of research program. Information Storage Retrieval 8 (3): 111–122. _____, _____, _____ and _____ (1972b). Research studies in patterns of scientific communication: II. The role of the national meeting in scientific and technical communication. Information Storage Retrieval 8 (4): 159–169.

597

_____, _____ and K. Tomita (1972c). Research studies in patterns of scientific communication: III. Information-exchange processes associated with the production of journal articles. Information Storage Retrieval 8 (5): 207–221. _____, _____ and _____ (1972d). Research studies in patterns of scientific communication: IV. The continuity of dissemination of information by ”productive scientists”. Information Storage Retrieval 8 (6): 265–276. _____, K. Tomita and P. Woolf (1974). The dynamic scientific-information user. Information Storage Retrieval 10 (3–4): 115–131. Gaston, J., F. D. Wolinsky and L. W. Bohleber (1976). Social class origin and academic success revisited. Sociology of Education 49 (2): 184–187. Geddes, P. and J. A. Thomson (1895). Louis Pasteur. Contemporary Review 68: 632–644. Geilker, C. D. (1968). Matthew, Mark, or Luke effect. Science 159 (3820): 1185. Gellner, E. (1988). Plough, Sword and Book: The Structure of Human History. Chicago: University of Chicago Press. Geertz, K. (1973/2000). The Interpretation of Cultures. New York: Basic Books. Gergen, K. J. (1985). The social constructionist movement in modern psychology. American Psychologist 40 (3): 266–275. Gernard, H. W. and W. J. Reedy (1986). Planck, Kuhn, and scientific revolutions. Journal of the History of Ideas 47 (3): 469–485. Gibbons, M. and P. King (1972). The development of ovonic switches: A case study of a scientific controversy. Science Studies 2 (4): 295–309. Giere, R. N. (1985). Philosophy of science naturalized. Philosophy of Science 52 (3): 331–356. _____ (1988). Explaining Science: A Cognitive Approach. Chicago: The University of Chicago Press. _____ (1989). The units of analysis of science studies. In: Fuller, et al. (1989), pp. 3–11. _____ (1999). Science Without Laws. Chicago: University of Chicago Press. _____ (2001). Critical hypothetical evolutionary naturalism. In: C. Hayes and D. L. Hull (eds), Selection Theory and Social Construction: The Evolutionary Naturalistic Epistemology of Donald T. Campbell. Albany: State University of New York Press, pp. 53–70. Gieryn, T. F. (1982). Relativist/constructivist programmes in the sociology of science: Redundance and retreat. Social Studies of Science 12 (2): 279–297. _____ (1983). Boundary-work and the demarcation of science from non-science: Strains and interests in professional ideologies of scientists. American Sociological Review 48 (6): 781–795. _____ (1988). Distancing science from religion in seventeenth-century England. Isis 79 (4): 582–593.

598

_____ (1996). Policing STS: A boundary-work souvenir from the Smithsonian exhibition on ”Science in American life”. Science, Technology, and Human Values 21 (1): 100–115. _____ (2004a). Eloges: Robert K. Merton, 1910–2003. Isis 95 (1): 91–94. _____ (2004b). Merton, teacher. Social Studies of Science 34 (6): 859–861. _____ and R. K. Merton (1978). The sociological study of scientific specialties. Social Studies of Science 8 (2): 257–261. Gilbert, G. N. and S. Woolgar (1974). The quantitative study of science: An examination of the literature. Science Studies 4 (3): 279–294. Gillispie, C. C. (1959). Science in the French revolution. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 45 (5): 677–684. _____ (1974). Mertonian theses. Science 184 (4137): 656–660. Gittler, J. B. (1940). Possibilities of a sociology of science. Social Forces 18 (3): 350–359. Goffman, C. (1969). And what is your Erdős Number? The American Mathematical Monthly 76 (7): 791. Goldberg, S. (1992). Inventing a climate of opinion: Vannevar Bush and the decision to build the bomb. Isis 83 (3): 429–452. Goldman, A. I. (1986). Epistemology and Cognition. Cambridge and London: Harvard University Press. _____ and M. Shaked (1991). An economic model of scientific activity and truth acquisition. Philosophical Studies 63 (1): 31–55. Goldstein, S. (1996). Quantum philosophy: The flight from reason in science. In: Gross, et al. (1996), pp. 119–125. Goldstone, J. A. (1979). A deductive explanation of the Matthew effect in science. Social Studies of Science 9 (3): 385–391. Gonzalez, R. J. and L. Nader, and C. Jay Ou (1995). Between two Poles: Bronislaw Malinowski, Ludwik Fleck, and the anthropology of science. Current Anthropology 36 (5): 866–869. Goodenough, U. W. (1993). Creativity in science. Zygon 28 (3): 399–414. Gottfried, K. and K. G. Wilson (1997). Science as a cultural construct. Nature 386 (10 April): 545–547. Goudsmit, S. A. (1974). Citation analysis. Science 183 (4120): 28. Gouldner, A. W. (1962). Anti-Minotaur: The myth of a value-free sociology. Social Problems 9 (3): 199–213. Graham, L. R. (1966). Quantum mechanics and dialectical materialism. Slavic Review 25 (3): 381–410. _____ (1985). The socio-political roots of Boris Hessen: Soviet marxism and the history of science. Social Studies of Science 15 (4): 705–722. Granovetter, M. (1973). The strenght of weak ties. The American Journal of Sociology 78 (6): 1360–1380.

599

_____ (1983). The strength of weak ties: A network theory revisited. Sociological Theory 1: 201–233. Grassie, W. (1997). Postmodernism: What one needs to know. Zygon 32 (1): 83–94. Gray, D. J. (1968). Value-free sociology: A doctrine of hypocrisy and irresponsibility. Sociological Quarterly 9 (2): 176–185. Greaves, R. L. (1969). Puritanism and science: The anatomy of controversy. Journal of the History of Ideas 30 (3): 345–368. Greenberg, H. (1996). Introductory remarks: Medicine took an earlier flight. In: Gross, et al. (1996), pp. ix-xi. Griffith, B. C. (1983). Derek Price (1922–1983) and the social studies of science. 4S Review 1 (4): 2–4. _____ (1988). Derek Price’s puzzles: Numerical metaphors for the operation of science. Science, Technology, & Human Values 13 (3–4): 351–360. _____ and N. C. Mullins (1972). Coherent social groups in scientific change. Science 177 (4053): 959–964. _____, M. J. Jahn and A. J. Miller (1971). Informal contacts in science: A probabilistic model for communication. Science 173 (3992): 164–166. _____, H. G. Small, J. A. Stonehill and S. Dey (1974). The structure of scientific literatures II: Toward a macro- and microstructure for science. Science Studies 4 (4): 339–365. Gross, P. R. (1996a). Introduction. In: Gross, et al. (1996), pp. 1–7. _____ (1996b). Reply to Tom Gieryn. Science, Technology, and Human Values 21 (1): 116–120. _____ and N. Levitt (1994/1998). Higher Superstition: The Academic Left and Its Quarrels With Science – Updated Edition. Baltimore and London: The Johns Hopkins University Press. _____ and N. Levitt (1995). Knocking science for fun and profit. The Skeptical Inquirer 19 (2): 38–42. _____, N. Levitt and M. W. Lewis (eds) (1996). The Flight from Science and Reason. New York: New York Academy of Sciences. Gruber, H. E. (1981). On the relation between ’Aha experiences’ and the construction of ideas. History of Science 19 (1): 41–59. Gruenberg, B. (1978). The problem of reflexivity in the sociology of science. Philosophy of the Social Sciences 8 (4): 321–343. Gruenberger, F. J. (1964). A measure for crackpots. Science 145 (3639): 1413– 1415. Gruner, S. M., J. S. Langer, P. Nelson and V. Vogel (1995). What future will we choose for physics? Physics Today 48 (12): 25–30. Gullahorn, J. T. and J. E. Gullahorn (1963). Role conflict and its resolution. Sociological Quarterly 4 (1): 32–48. Gustin, B. H. (1973). Charisma, recognition, and the motivation of scientists. The American Journal of Sociology 78 (5): 1119–1134.

600

Gutmann Rosenkrantz, B. (1981). Reflecktions. Isis 72 (1): 96–99. Haack, S. (1996). Towards a sober sociology of science. In: Gross, et al. (1996), pp. 259–265. Hacking, I. (1988a). The participant irrealist at large in the laboratory. The British Journal for the Philosophy of Science 39 (3): 277–294. _____ (1988b). Philosophers of experiment. PSA 1988 (2): 147–156. _____ (1999). The Social Construction of What? Cambridge: Harvard University Press. Haddock, A. (2004). Rethinking the ”strong programme” in the sociology of knowledge. Studies in History and Philosophy of Science 35 (1): 19–40. Hagstrom, W. O. (1964). Anomy in scientific communities. Social Problems 12 (2): 186–195. _____ (1965). The Scientific Community. New York and London: Basic Books, Inc. _____ (1971). Inputs, outputs, and the prestige of university science departments. Sociology of Education 44 (4): 375–397. _____ (1974). Competition in science. The American Journal of Sociology 39 (1): 1–18. Hajzenberg, V. (1969/1989). Fizika i metafizika. Beograd: Nolit. Hall, A. R. (1963). Merton revisited. History of Science 2: 1–16. Hall, E. T. (1964). Adumbrations as a feature of intercultural communication. American Anthropologist 66 (6): 154–163. Hamilton, W. D. (1964a). The genetical evolution of social behaviour. I. Journal of Theoretical Biology 7 (1): 1–16. _____ (1964b). The genetical evolution of social behaviour. II. Journal of Theoretical Biology 7 (1): 17–52. Harding, S. (1996). Science is ”good to think with”. Social Text 46/47 (14): 15–26. Hardwig, J. (1985). Epistemic dependence. The Journal of Philosophy 82 (7): 335–349. _____ (1991). The role of trust in knowledge. The Journal of Philosophy 88 (12): 693–708. Hargens, L. L. (2004). What is Mertonian sociology of science? Scientometrics 60 (1): 63–70. _____, N. C. Mullins, and P. K. Hecht (1980). Research areas and stratification processes in science. Social Studies of Science 10 (1): 55–74. Harre, R. (1981). Preface. In: Knorr-Cetina 1981a: vii-viii. Harris, C. D. (1959). Society, science, and education in the Soviet Union. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 45 (5): 684–692. Harris, M. (1976). History and significance of the emic/etic distinction. Annual Review of Anthropology 5: 329–350.

601

_____ (1979/2001). Cultural Materialism: The Struggle for a Science of Culture – Updated Edition. Walnut Creek: AltaMira Press. Harvey, J. (1999). History of science, history and science, and natural sciences: Undergraduate teaching of the history of science at Harvard, 1938–1970. Isis 90 (Supplement): S270–S294. Harwood, J. (1986). Ludwik Fleck and the sociology of knowledge. Social Studies of Science 16 (1): 173–187. Hayes, E. C. (1913). Social values. The American Journal of Sociology 18 (4): 470–508. Heffner, A. G. (1979). Authorship recognition of subordinates in collaborative research. Social Studies of Science 9 (3): 377–384. Hendry, J. (1980). Weimar culture and quantum causality. History of Science 18 (3): 155–180. Herskovits, M. J. (1942). On the values in culture. The Scientific Monthly 54 (6): 557–560. Hesse, M. (1982). Comments on the papers of David Bloor and Steven Lukes. Studies in History and Philosophy of Science 13 (4): 325–331. Hessen, B. (1931/1980). Društveni i ekonomski koreni Newtonovih ”Principia”. Marksizam u svetu 7 (9–10): 241–303. Hill, C. (1964). Puritanism, capitalism and the scientific revolution. Past and Present 29: 88–97. Hines, T. M. (1994). Irrational disbelief – Denying the Holocaust. The Skeptical Inquirer 18 (3): 295–296. Hodges Persell, C. (1984). An interview with Robert K. Merton. Teaching Sociology 11 (4): 355–386. Holden, C. (1996). Anti-evolution TV show prompts furor. Science 271 (5254): 1357. Hollinger, D. A. (1983). The defense of democracy and Robert K. Merton’s formulation of the scientific ethos. Knowledge and Society: Studies in the Sociology of Culture 4: 1–15. _____ (1995). Science as a weapon in Kulturkämpfe in the United States during and after World War II. Isis 86 (3): 440–454. Hollis, M. (1982). The social destruction of reality. In: Hollis and Lukes (1982a), pp. 67–86. _____ and S. Lukes (eds) (1982a). Rationality and Relativism. Cambridge: MIT Press. _____ and S. Lukes (1982b). Introduction. In: Hollis and Lukes (1982a), pp. 1–20. Holmes, F. L. (1981). The fine structure of scientific creativity. History of Science 19 (1): 60–70. Holton, G. (1969). Einstein, Michelson, and the ”crucial” experiment. Isis 60 (2): 132–197.

602

_____ (1973). Thematic Origins of Scientific Thought: Kepler to Einstein. Cambridge: Harvard University Press. _____ (1981). Comments on proffesor Harold Garfinkel’s paper. Philosophy of the Social Sciences 11 (2): 159–161. _____ (1993). Science and Anti-Science. Cambridge: Harvard University Press. _____ (1994). The antiscience problem. The Skeptical Inquirer 18 (3): 264– 265. _____ (1996). Science education and the sense of self. In: Gross, et al. (1996), pp. 551–560. _____ (2004). Robert K. Merton. Proceedings of the American Philosophical Society 148 (4): 505–517. Homans, G. C. (1961/1974). Social Behavior: Its Elementary Forms – Revised Edition. New York: Harcourt Brace Jovanovich, Inc. _____ (1967). The Nature of Social Science. New York: Harcourt, Brace & World, Inc. _____ (1978a). What kind of a myth is the myth of a value-free social science? Social Science Quarterly 58 (4): 530–541. _____ (1978b). Rejoinder. Social Science Quarterly 58 (4): 551–552. Horgan, J. (1992). Profile: Karl R. Popper; the intellectual warrior. Scientific American 267 (5): 38–40. _____ (1993). Profile: Paul Karl Feyerabend; the worst enemy of science. Scientific American 268 (5): 36–37. Horton, J. (1964). The dehumanization of anomie and alienation: A problem in the ideology of sociology. The British Journal of Sociology 15 (4): 283–300. Horton, R. (1971). African conversion. Africa: Journal of the International African Institute 41 (2): 85–108. _____ (1975a). On the rationality of conversion. Part I. Africa: Journal of the International African Institute 45 (3): 219–235. _____ (1975b). On the rationality of conversion. Part II. Africa: Journal of the International African Institute 45 (4): 373–399. Hull, D. L. (1979). In defense of presentism. History and Theory 18 (1): 1–15. _____ (1985). Openness and secrecy in science: Their origins and limitations. Science, Technology, & Human Values 10 (2): 4–13. _____ (1988). Science as a Process: An Evolutionary Account of the Social and Conceptual Development of Science. Chicago and London: The University of Chicago Press. _____ (1990). Particularism in science. Criticism 32 (3): 343–359. _____, P. D. Tessner and A. M. Diamond (1978). Planck’s principle. Science 202 (4369): 717–723. Huth, J. (1998). Latour’s relativity. In: Koertge (1998a), pp. 181–192.

603

Huxley, T. H. (1880/1957). Science and culture. In: M. Gardner (ed.), Great Essays in Science. New York: Pocket Books, pp. 128–144. Inquirer (1877). The germ theory and spontaneous generation: Pasteur-TyndallBastian. Contemporary Review 29: 901–924. Intemann, K. (2001). Science and values: Are value judgements always irrelevant to the justification of scientific claims? Philosophy of Science 68 (3): S506–S518. Jacobs, S. (2002). The genesis of ’scientific community’. Social Epistemology 16 (2): 157–168. James, W. (1880). Great men, great thoughts, and the environment. The Atlantic Monthly 46 (276): 441–459. Janowski, P. and P. G. Brown (1993). Science, technology and the U. S. economy. The Sciences: 7–8. Jarvie, I. (1984). A plague on both your houses. In: Brown (1984), pp. 165– 182. Jeffrey, R. C. (1956). Valuation and acceptance of scientific hypotheses. Philosophy of Science 23 (3): 237–246. Jensen, A. R. (1967). Estimation of the limits of heritability of traits by comparison of monozygotic twins and dizygotic twins. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 58 (1): 149–156. Jensen, H. E. (1941). Science and human values. The Scientific Monthly 53 (3): 258–266. Jones, D. M. (1902). The life and work of Pasteur. Temple Bar 125: 287–298. Jones, J. S. (1989). Peas before swine. Nature 342 (6248): 352–353. Jones, R. F. (1939). Puritanism, science, and Christ church. Isis 31 (1): 65–67. _____ (1940). Science, technology, and society in seventeenth century England. Isis 31 (2): 438–441. Joravsky, D. (1965). The Vavilov brothers. Slavic Review 24 (3): 381–394. Josephson, P. R. (1985). Soviet historians and the Structure of Scientific Revolutions. Isis 76 (4): 551–559. Jung, K. G. i V. Pauli (1952/1989). Tumačenje prirode i psihe. Zagreb: Globus. Kantorovich, A. and Y. Ne’eman (1989). Serendipity as a source of evolutionary progress in science. Studies in History and Philosophy of Science 20 (4): 505–529. Kaplan, N. (1965). The norms of citation behavior: Prolegomena to the footnote. American Documentation 16 (3): 179–184. Kay, P. (2005). Color categories are not arbitrary. Cross-Cultural Research 39 (1): 39–55. _____ and L. Maffi (2000). Color appearance and the emergence and evolution of basic color lexicons. American Anthropologist 101 (4): 743–760.

604

Kearney, H. F. (1964). Puritanism, capitalism and the scientific revolution. Past and Present 28: 81–101. _____ (1965). Puritanism and science: Problems of definition. Past and Present 31: 104–110. _____ (1973). Merton revisited. Science Studies 3 (1): 72–78. Keith, A. (1914). President adress. The reconstruction of fossil human skulls. The Journal of the Royal Anthropological Institute of Great Britain and Ireland 44: 12–31. Keller, E. F. (1995). Gender and science: Origin, history, and politics. Osiris 10: 26–38. Kelley, H. H. (1979). Personal Relationships: Their Structures and Processes. New Jersey: Lawrence Erlbaum Associates. _____, J. G. Holmes, N. L. Kerr, H. T. Reis, C. E. Rusbult, and P. A. M. Van Lange (2003). An Atlas of Interpersonal Situations. New York: Cambridge University Press. Kemp, S. (2003). Toward a monistic theory of science: The ’strong programme’ reconsidered. Philosophy of the Social Sciences 33 (3): 311–338. _____ (2005). Saving the strong programme? A critique of David Bloor’s recent work. Studies in History and Philosophy of Science 36 (4): 706–719. _____ (2007). Concepts, anomalies and reality: A response to Bloor and Fehér. Studies in History and Philosophy of Science 38 (1): 241–253. Kessler, M. M. (1963). Bibliographic coupling between scientific papers. American Documentation 14 (1): 10–25. Kim, J. (1988). What is ”naturalized epistemology?” Philosophical Perspectives 2: 381–405. Kim, K. M. (1992). The role of the natural world in the theory choice of scientists. Social Science Information 31 (3): 445–464. _____ (1994a). Explaining Scientific Consensus: The Case of Mendeliam Genetics. New York: The Guilford Press. _____ (1994b). Natural versus normative rationality: Reassessing the strong programme in the sociology of knowledge. Social Studies of Science 24 (2): 391–403. King, M. D. (1971). Reason, tradition, and the progresiveness of science. History and Theory 10 (1): 3–32. Kitcher, P. (1992). The naturalists return. The Philosophical Review 101 (1): 53–114. _____ (1993). The Advancement of Science: Science without Legend, Objectivity without Illusions. New York: Oxford University Press. _____ (1998). A plea for science studies. In: N. Koertge (1998a), pp. 32–56. _____ (2000). Reviving the sociology of science. Philosophy of Science 67 (Supplement): S33–S44. Kleppner, D. (1996). Physics and common nonsense. In: Gross, et al. (1996), pp. 126–130.

605

Kluckhohn, C. (1949). Mirror For Man: A Survey of Human Behavior and Social Attitudes. Greenwich: Fawcett Publications, Inc. _____ (1955). Ethical relativity: Sic et non. The Journal of Philosophy 52 (23): 663–677. _____ (1958). The scientific study of values and contemporary civilization. Proceedings of the American Philosophical Society 102 (5): 469–476. Knorr, K. D. (1979). Tinkering toward success: Prelude to a theory of scientific practice. Theory and Society 8 (3): 347–376. Knorr-Cetina, K. D. (1981a). The Manufacture of Knowledge: An Essay on the Constructivist and Contextual Nature of Science. Oxford: Pergamon Press. _____ (1981b). Social and scientific method or what do we make of the distinction between the natural and the social sciences? Philosophy of the Social Sciences 11 (3): 335–359. _____ (1982a). Scientific communities or transepistemic arenas of research? A critique of quasi-economic models of science. Social Studies of Science 12 (1): 101–130. _____ (1982b). The constructivist programme in the sociology of science: Retreats or advances? Social Studies of Science 12 (2): 320–324. _____ (1987). Evolutionary epistemology and sociology of science. In: W. Callebaut and R. Pinxten (eds), Evolutionary Epistemology: A Multiparadigm Program. Dordrecht: D. Reidel Publishing Company, pp. 179–201. _____ (1991). Merton’s sociology of science: The first and the last sociology of science? Contemporary Sociology 20 (4): 522–526. _____ (1993). Strong constructivism – from a sociologist’s point of view: A personal addendum to Sismondo’s paper. Social Studies of Science 23 (3): 555–563. _____ (1995). How superorganisms change: Consensus formation and the social ontology of high-energy physics experiments. Social Studies of Science 25 (1): 119–147. Koertge, N. (1980). Methodology, ideology and feminist critiques of science. PSA, vol. II: 346–359. _____ (1986). Reflections on empirical, external and ideological studies of science. PSA, vol. II: 152–159. _____ (1995). How feminism is now alienating women from science. The Skeptical Inquirer 19 (2): 42–43. _____ (ed.) (1998a). A House Built on Sand: Exposing Postmodernist Myths About Science. New York: Oxford University Press. _____ (1998b). Scrutinizing science studies. In: Koertge (1998a), pp. 3–6. _____ (1999). The zero-sum assumption and the symmetry thesis. Social Studies of Science 29 (5): 777–784. Kohlstedt, S. G. (1995). Women in the history of science: An ambiguous place. Osiris 10: 39–58.

606

Kojevnikov, A. (1996). President of Stalin’s academy: The mask and responsibility of Sergei Vavilov. Isis 87 (1): 18–50. Kornblith, H. (1988). How internal can you get? Synthese 74: 313–327. Koshland, D. E., Jr. (1987). Fraud in science. Science 235 (4785): 141. Koyre, A. (1952). An unpublished letter of Robert Hooke to Isaac Newton. Isis 43 (4): 312–337. Kroeber, A. L. (1917). The superorganic. American Anthropologist 19 (2): 163–213. _____ (1949). Values as a subject of natural science inquiry. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 35 (6): 261–264. Krohn, W. and D. Raven (2000). The ’Zilsel Thesis’ in the context of Edgar Zilsel’s research programme. Social Studies of Science 30 (6): 925–933. Kuhn, T. S. (1962). Historical structure of scientific discovery. Science 136 (3518): 760–764. _____ (1962/1970). The Structure of Scientific Revolutions, Second Edition. Chicago: The University of Chicago Press. _____ (1979). Foreword. In: Fleck (1935/1979), pp. vii-xi. _____ (1983). Reflections on receiving the John Desmond Bernal award. 4S Review 1 (4): 26–30. _____ (1990). The road since Structure. PSA 1990 (2): 3–13. _____ (1992/2000). The trouble with the historical philosophy of science. In: Kuhn (2000), pp. 105–120. _____ (1997/2000). A discussion with Thomas S. Kuhn. In: Kuhn (2000), pp. 253–323. _____ (2000). The Road since Structure: Philosophical Essays, 1970–1993, with an Autobiographical Interview. Edited by J. Conant and J. Haugeland. Chicago and London: The University of Chicago Press. Kukla, A. (2000). Social Constructivism and the Philosophy of Science. London: Routledge. Kultgen, J. H. (1970). The value of value judgements in sociology. Sociological Quarterly 11 (2): 181–193. Kurtz, P. (1994). The growth of antiscience. The Skeptical Inquirer18 (3): 255–263. Labinger, J. A. (1995). Science as culture: A view from the Petri dish. Social Studies of Science 25 (2): 285–306. _____ and H. Collins (eds) (2001a). The One Culture? A Conversation about Science. Chicago: University of Chicago Press. _____ and H. Collins (2001b). Introduction. In: Labinger and Collins (2001a), pp. 1–10. Lafleur, L. J. (1951). Cranks and scientists. The Scientific Monthly 73 (5): 284–290. Lakan, Ž. (1966/1983). Spisi. Beograd: Prosveta.

607

Lakatos, I. (1970). Falsification and the methodology of scientific research programmes. In: I. Lakatos and A. Musgrave (eds), Criticism and the Growth of Knowledge. Cambridge: Cambridge University Press, pp. 91–196. Langdon, J. H. (1991). Misinterpreting Piltdown. Current Anthropology 32 (5): 627–631. Langmuir, I. (1989). Pathological science. Physics Today 42 (10): 36–48. Transcribed and edited by Robert N. Hall. Larson, E. J. and L. Witham (1997). Scientists are still keeping the faith. Nature 386 (6624): 435–436. Latour, B. (1988). A relativistic account of Einstein’s relativity. Social Studies of Science 18 (1): 3–44. _____ (1990). Postmodern? No, simply amodern! Steps towards an anthropology of science. Studies in History and Philosophy of Science 21 (1): 145–171. _____ (1993). Pasteur on lactic acid yeast: A partial semiotic analysis. Configurations 1 (1): 129–146. _____ (1994). Pragmatogonies: A mythical account of how humans and nonhumans swap properties. American Behavioral Scientist 37 (6): 791–808. _____ (1997/2000). Is there science after the Cold War? In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 124–126. _____ (1999). For David Bloor… and beyond: A reply to David Bloor’s ’AntiLatour’. Studies in History and Philosophy of Science 30 (1): 113–129. _____ (2000). When things strike back: A possible contribution of ’science studies’ to the social sciences. British Journal of Sociology 51 (1): 107–123. _____ (2002). The Science Wars – A dialogue. Common Knowledge 8 (1): 71–79. _____ and S. Strum (1986). Human social origins: Oh, please, tell us another story. Journal of Social and Biological Structures 9 (2): 169–187. _____ and S. Woolgar (1979/1986). Laboratory Life: The Construction of Scientific Facts – Second Edition. New Jersey: Princeton University Press. Latur, B. (1980/2003). Tri mala dinosaurusa ili noćna mora sociologa. Žurnal za sociologiju 1: 93–100. Laudan, L. (1977). Progress and Its Problems: Toward a Theory of Scientific Growth. Berkeley and Los Angeles: The University of California Press. _____ (1981a). The pseudo-science of science? Philosophy of the Social Sciences 11 (2): 173–198. _____ (1981b). More on Bloor. Philosophy of the Social Sciences 11 (2): 199–213. Lavine, T. Z. (1942). Sociological analysis of cognitive norms. The Journal of Philosophy 39 (13): 342–356. Law, J. (ed.) (1991). A Sociology of Monsters: Essays on Power, Technology and Domination. London and New York: Routledge.

608

_____ and R. J. Williams (1982). Putting facts together: A study of scientific persuasion. Social Studies of Science 12 (4): 535–558. Lawler, A. (1996). Support for science stays strong. Science 272 (5266): 1256. Lawrence, C. (1979). The nervous system and society in the Scottish Enlightenment. In: Barnes and Shapin (1979a), pp. 19–40. Lefkowitz, M. (1996). Whatever happened to historical evidence? In: Gross, et al. (1996), pp. 301–312. Leiss, W. (1975). Ideology and science. Social Studies of Science 5 (2): 193– 201. Lennox, J. (1982). Teleology, chance, and Aristotle’s theory of spontaneous generation. Journal of the History of Philosophy 20 (3): 219–238. Levin, S. G., P. E. Stephan, and M. B. Walker (1995). Planck’s principle revisited: A note. Social Studies of Science 25 (2): 275–283. Levine, G. (1996). What is science studies for and who cares? Social Text 46/47 (14): 113–127. Levins, R. (1996). Ten propositions on science and antiscience. Social Text 46/47 (14): 101–111. _____ i R. Lewontin (1985/1987). Biolog dijalektičar. Marksizam u svetu 14 (9/10): 125–200. Lewontin, R. C., S. Rose and L. J. Kamin (1984). Not in Our Genes: Biology, Ideology, and Human Nature. New York: Pantheon Books. _____, _____ i _____ (1984/1987). Biologija, ideologija i čovekova priroda. Marksizam u svetu 14 (9/10): 1–124. Lič, E. (1976/2002). Kultura i komunikacija: Logika povezivanja simbola: uvod u primenu strukturalističke analize u socijalnoj antropologiji. Beograd: XX vek. Ligon, L. (2002). Louis Pasteur: A controversial figure in a debate on scientific ethics. Seminars in Pediatric Infectious Diseases 13 (2): 134–141. Lindenmann, J. (2001). Siegel, Schaudinn, Fleck and the etiology of syphilis. Studies in History and Philosophy of Biological and Biomedical Sciences 32 (3): 435–455. Linker, M. (2001). Epistemic relativism and socially responsible realism: Why Sokal is not an ally in the Science Wars. Social Epistemology 15 (1): 59–70. Liotar, Ž. (1979/1988). Postmoderno stanje. Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo. List, C. J. (1985). Scientific fraud: Social deviance or the failure of virtue? Science, Technology, and Human Values 10 (4): 27–36. Lodahl, J. B. and G. Gordon (1972). The structure of scientific fields and the functioning of university graduate departments. American Sociological Review 37 (1): 57–72. Long, J. S. and M. F. Fox (1995). Scientific careers: Universalism and particularism. Annual Review of Sociology 21: 45–71.

609

Longino, H. (1983). Beyond ”bad science”: Skeptical reflections on the value freedom of scientific inquiry. Science, Technology, & Human Values 8 (1): 7–17. Löwy, I. (2004). Introduction: Ludwik Fleck’s epistemology of medicine and biomedical sciences. Studies in History and Philosophy of Biological and Biomedical Sciences 35 (3): 437–445. Lugg, A. (1984). Two historiographical strategies: Ideas and social conditions in the history of science. In: Brown 1984, pp. 183–208. Lukes, S. (1973/1985). Emile Durkheim: His Life and Work. Stanford: Stanford University Press. _____ (1982a). Comments on David Bloor. Studies in History and Philosophy of Science 13 (4): 313–318. _____ (1982b). Relativism in its place. In: Hollis and Lukes (1982a), pp. 261–305. Lundberg, G. A. (1939). Contemporary positivism in sociology. American Sociological Review 4 (1): 42–55. Lutz, C. (1986). Emotion, thought and estrangement: Emotion as a cultural category. Cultural Anthropology 1 (3): 287–309. Lynch, M. E. (1982). Technical work and critical inquiry: Investigations in a scientific laboratory. Social Studies of Science 12 (4): 499–533. _____ (2000). Against reflexivity as an academic virtue and source of privileged knowledge. Theory, Culture & Society 17 (3): 26–54. MacGaffey, W. (1966). Concepts of race in the historiography of northeast Africa. The Journal of African History 7 (1): 1–17. MacIver, R. M. (1933). Is sociology a natural science? Papers and Proceedings of the American Sociological Society 25: 25–35. Mackay, A. (1984). Derek John de Solla Price: An appreciation. Social Studies of Science 14 (2): 315–320. MacKenzie, D. (1978). Statistical theory and social interests: A case-study. Social Studies of Science 8 (1): 35–83. _____ (1979). Karl Pearson and the professional middle class. Annals of Science 36 (2): 125–143. _____ (1981). Interests, positivism and history. Social Studies of Science 11 (4): 498–504. _____ and B. Barnes (1979). Scientific judgement: The Biometry-Mendelism controversy. In: Barnes and Shapin (1979a), pp. 191–210. MacRoberts, M. H. and B. R. MacRoberts (1982). A re-evaluation of Lotka’s law of scientific productivity. Social Studies of Science 12 (3): 443–450. Mahoney, M. J. (1979). Psychology of the scientist: An evaluative review. Social Studies of Science 9 (3): 349–375. Malinowski, B. (1948). Magic, Science and Religion and other Essays. Boston: Beacon Press.

610

Mannheim, K. (1936). Ideology and Utopia: An Introduction to the Sociology of Knowledge. London: Routledge and Kegan Paul; New York: Harcourt, Brace and Co. _____ (1952). Essays on the Sociology of Knowledge. (Edited by P. Kecskemeti). London: Routledge & Kegan Paul LTD. Margenau, H. (1955). Present status and needs of the philosophy of science. Proceedings of the American Philosophical Society 99 (5): 334–337. Marks, K. i F. Engels (1846/1964). Nemačka ideologija, II toma. Beograd: Kultura. Markuze, H. (1964/1989). Čovjek jedne dimenzije: Rasprave o ideologiji razvijenog industrijskog društva. Sarajevo: Veselin Masleša. Marshall, E. (1986). San Diego’s tough stand on research fraud. Science 234 (4776): 534–535. Martin, B. (1996). Social construction of an ”attack on science”. Social Studies of Science 26 (1): 161–173. _____ (2000). Behind the scenes of scientific debating. Social Epistemology 14 (2/3): 201–209. Martin, E. (1996). Meeting polemics with irenics in the Science Wars. Social Text 46/47 (14): 43–60. _____ (1998). Anthropology and the cultural study of science. Science, Technology, & Human Values 23 (1): 24–44. Mayr, E. (1982). The Growth of Biological Thought: Diversity, Evolution, and Inheritance. Cambridge: The Belknap Press of Harvard University Press. McCain, K. W. (1990). Mapping authors in intellectual space: A technical overview. Journal of the American Society for Information Science 41 (6): 433–443. McGinn, R. E. (1979). In defense of intangibles: The responsibility-feasibility dilemma in modern technological innovation. Science, Technology, & Human Values 29 (5): 4–10. McMullin, E. (1982). Values in science. PSA, vol. II: 3–28. _____ (1984). The rational and the social in the history of science. In: Brown (1984), pp. 127–163. _____ (1985). Openness and secrecy in science: Some notes on early history. Science, Technology, & Human Values 10 (2): 14–23. _____ (1994). Scientific classics and their fates. PSA, vol. II: 266–274. Mead, G. H. (1936). Movements of Thought in the Nineteenth Century. Chicago: University of Chicago Press. Medawar, P. B. (1963). Is the scientific paper a fraud? BBC Talk. _____ (1968). Lucky Jim. The New York Review of Books 10 (6): 3–5. Meehan, E. J. (1978). A comedy of errors – but not funny. Social Science Quarterly 58 (4): 542–547.

611

Meltzer, B. N. (1949). The productivity of social scientists. The American Journal of Sociology 55 (1): 25–29. Mermin, N. D. (1996a). What’s wrong with this sustaining myth? Physics Today 49 (3): 12–13. _____ (1996b). The golemization of relativity. Physics Today 49 (4): 11–12. Merton, R. K. (1935). Science and military technique. The Scientific Monthly 41 (6): 542–545. _____ (1936). The unanticipated consequences of purposive social action. American Sociological Review 1 (6): 894–904. _____ (1936/1968). Puritanism, pietism, and science. In: Merton (1968a), pp. 628–660. _____ (1937a). Science, population and society. The Scientific Monthly 44 (2): 165–171. _____ (1937b). The sociology of knowledge. Isis 27 (3): 493–503. _____ (1938a). Science and the social order. Philosophy of Science 5 (3): 321–337. _____ (1938b). Science, technology and society in seventeenth century England. Osiris 4: 360–632. _____ (1939/1968). Science and economy of 17th century England. In: Merton (1968a), pp. 661–681. _____ (1942/1968). Science and democratic social structure. In: Merton (1968a), pp. 604–615. _____ (1942/1973). The normative structure of science. In: Merton (1973), pp. 267–278. _____ (1945). Sociological theory. The American Journal of Sociology 50 (6): 462–473. _____ (1945/1973). Paradigm for the sociology of knowledge. In: Merton (1973), pp. 7–40. _____ (1948a). The bearing of empirical research upon the development of social theory. American Sociological Review 13 (5): 505–515. _____ (1948b). The self-fulfilling prophecy. Antioch Review 8 (2): 193–210. _____ (1949/1968). Social structure and anomie. In: Merton (1968a), pp. 185–214. _____ (1952). Foreword. In: Barber (1952), pp. 7–20. _____ (1957). Priorities in scientific discovery: A chapter in the sociology of science. American Sociological Review 22 (6): 635–659. _____ (1957/1968). Manifest and latent functions. In: Merton (1968a), pp. 73–138. _____ (1961). Singletons and multiples in scientific discovery: A chapter in the sociology of science. Proceedings of the American Philosophical Society 105 (5): 470–486. _____ (1963/1976). The ambivalence of scientists. In: Merton (1976a), pp. 32–55.

612

_____ (1965/1993). On the Shoulders of Giants: A Shandean Postscript. The Post-Italianate Edition. Chicago and London: The University of Chicago Press. _____ (1968a). Social Theory and Social Structure. Enlarged Edition. New York: The Free Press. _____ (1968b). Continuities in the theory of social structure and anomie. In: Merton (1968a), pp. 215–248. _____ (1968c). On the history and systematics of sociological theory. In: Merton (1968a), pp. 1–38. _____ (1968d). The Matthew effect in science. Science 159 (3810): 56–63. _____ (1970a). Behavior patterns of scientists. Leonardo 3 (2): 213–220. _____ (1970b). Science, Technology and Society in Seventeenth-Century England. New York: Harper Torchbooks. _____ (1970c). Preface. In: Merton (1970b), pp. vii–xxix. _____ (1972). Insiders and outsiders: A chapter in the sociology of knowledge. The American Journal of Sociology 78 (1): 9–47. _____ (1973). The Sociology of Science: Theoretical and Empirical Investigations. (Edited by N. W. Storer.) Chicago: University of Chicago Press. _____ (1975/1976). Structural analysis in sociology. In: Merton (1976a), pp. 109–144. _____ (1976a). Sociological Ambivalence and Other Essays. New York: The Free Press. _____ (1976b). The ambivalence of scientists: A postscript. In: Merton (1976a), pp. 56–64. _____ (1984). The fallacy of the latest word: The case of ”Pietism and science”. The American Journal of Sociology 89 (5): 1091–1121. _____ (1985). George Sarton: Episodic recollections by an unruly apprentice. Isis 76 (4): 470–486. _____ (1988). The Matthew effect in science, II: Cumulative advantage and the symbolism of intellectual property. Isis 79 (4): 606–623. _____ (1993). Postface to Post-Italianate edition. In: Merton (1965/1993), pp. 301–320. _____ (1995). The Thomas theorem and the Matthew effect. Social Forces 74 (2): 379–422. _____ (1997). On the evolving synthesis of differential association and anomie theory: A perspective from the sociology of science. Criminology 35 (3): 517–525. _____ (2004). Autobiographic reflections on The Travels and Adventures of Serendipity. In: Merton and Barber (1958/2004), pp. 230–298. _____ and E. Barber (1958/2004). The Travels and Adventures of Serendipity: A Study in Sociological Semantics and the Sociology of Science. Princeton and Oxford: Princeton University Press.

613

_____ and E. Barber (1963/1976). Sociological ambivalence. In: Merton (1976a), pp. 3–31. Merz, M. and K. Knorr-Cetina (1997). Deconstruction in a ’thinking’ science: Theoretical physicists at work. Social Studies of Science 27 (1): 73–111. Messeri, P. (1988). Age differences in the reception of new scientific theories: The case of plate tectonics theory. Social Studies of Science 18 (1): 91–112. Milanese, C., N. E. Richardson, and E. L. Reinherz (1986a). Identification of a T helper cell -- derived lymphokine that activates resting T lymphocytes. Science 231 (4742): 1118–1122. _____, _____, and _____ (1986b). Retraction of data. Science 234 (4780): 1056. Milgram, S. (1967). The small world problem. Psychology Today 1: 61–67. Milić, V. (1984). Sociology of knowledge and sociology of science. Social Science Information 23 (2): 213–273. _____ (1995). Sociologija nauke: Razvoj, stanje, problemi. Novi Sad: Odsek za filozofiju i sociologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu; Veternik: LDI. Mills, C. W. (1939). Language, logic, and culture. American Sociological Review 4 (5): 670–680. _____ (1940). Methodological consequences of the sociology of knowledge. The American Journal of Sociology 46 (3): 316–330. Mirsky, E. M. (1972). Science studies in the USSR (History, problems, prospects). Science Studies 2 (3): 281–294. Mitroff, I. I. (1972). The myth of objectivity or why science needs a new psychology of science. Management Science 18 (10): B613–B618. _____ (1974). Norms and counter-norms in a select group of the Apollo Moon scientists: A case study of the ambivalence of scientists. American Sociological Review 39 (4): 579–595. _____ and R. O. Mason (1974). On evaluating the scientific contribution of the Apollo Moon missions via information theory: A study of the scientistscientist relationship. Management Science 20 (12): 1501–1513. Moore, W. E. and M. M. Tumin (1949). Some social functions of ignorance. American Sociological Review 14 (6): 787–795. Moravcsik, M. J. and P. Murugesan (1975). Some results on the function and quality of citations. Social Studies of Science 5 (1): 86–92. Morgan, J. (1979). Puritanism and science: A reinterpretation. The Historical Journal 22 (3): 535–560. Moschcowitz, E. (1948). Louis Pasteur’s credo of science. Bulletin of the History of Medicine 22: 451–466. Mulkay, M. (1969). Some aspects of cultural growth in the natural sciences. Social Research 36 (1): 22–52.

614

_____ (1976). The mediating role of the scientific elite. Social Studies of Science 6 (3/4): 445–470. _____ (1979). Science and the Sociology of Knowledge. London: George Allen & Unwin. _____ and G. N. Gilbert (1982a). Accounting for error: How scientists construct their social world when they account for correct and incorrect belief. Sociology 16 (2): 165–183. _____ and G. N. Gilbert (1982b). What is the ultimate question? Some remarks in defence of the analysis of scientific discourse. Social Studies of Science 12 (2): 309–319. _____, G. N. Gilbert and S. Woolgar (1975). Problem areas and research networks in science. Sociology 9 (2): 187–203. Mulligan, L. (1973). Civil war politics, religion and the Royal Society. Past and Present 59: 92–116. Mulliken, R. S. (1937). Science and scientific attitude. Science 86 (2221): 65–68. Mullins, W. A. (1979). Truth and ideology: Reflections on Mannheim’s paradox. History and Theory 18 (2): 141–154. Mumford, L. (1967/1986). Mit o mašini: tehnika i razvoj čovjeka, tom I. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. _____ (1970/1986). Mit o mašini: Pentagon moći, tom II. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. Munby, A. N. L. (1952). The Keynes collection of the works of Sir Isaac Newton at King’s College, Cambridge. Notes and Records of the Royal Society of London 10 (1): 40–50. Munz, P. (1984/1987). Philosophy and the mirror of Rorty. In: Radnitzky, G. and W. W. Bartley, III (eds), Evolutionary Epistemology, Rationality, and the Sociology of Knowledge. La Salle: Open Court, pp. 345–398. Moore, G. E. (1903/1988). Principia Ethica. New York: Prometheus Books. Nagel, E. (1979/1994). The value-oriented bias of social inquiry. In: M. Martin and L. C. McIntyre (eds), Readings in the Philosophy of Social Science. Cambridge: MIT Press, pp. 571–584. Nagel, T. (1998). The sleep of reason. The New Republic October 12: 32–38. Nanda, M. (1997/2000). The Science Wars in India. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 205–213. Needham, J. (1951a). Human laws and laws of nature in China and the West (I). Journal of the History of Ideas 12 (1): 3–30. _____ (1951b). Human laws and laws of nature in China and the West (II): Chinese civilization and the laws of nature. Journal of the History of Ideas 12 (2): 194–230. Nelkin, D. (1996). The Science Wars: Responses to a marriage failed. Social Text 46/47 (14): 93–100.

615

Nelson, A. (1994). How could scientific facts be socially constructed? Studies in History and Philosophy of Science 25 (4): 535–547. Nelson, B. (1972). Science, technology, and society in seventeenth century England. The American Journal of Sociology 78 (1): 223–231. Newman, M. E. J. (2001). The structure of scientific collaboration networks. Proceedings of the National Academy of Sciences of the USA 98 (2): 404–409. Nickles, T. (1989). Integrating the science studies discipline. In: Fuller, et al. (1989), pp. 225–258. Niiniluoto, I. (1991). Realism, relativism, and constructivism. Synthese 89 (1): 135–162. Nitecki, M. H., J. L. Lemke, H. W. Pullman and M. E. Johnson (1978). Acceptance of plate tectonics theory by geologists. Geology 6: 661–664. Nola, R. (1992). Ordinary human inference as refutation of the strong programme. Social Studies of Science 22 (1): 107–129. _____ (1994). There are more things in Heaven and Earth, Horatio, than are dreamt of in your philosophy: A dialogue on realism and constructivism. Studies in History and Philosophy of Science 25 (5): 689–727. Norman, C. (1984). Reduce fraud in seven easy steps. Science 224 (4649): 581. Ockenden, R. E. (1935). Standing on the shoulders of giants. Isis 25 (2): 451–452. Ogburn, W. F. (1926). The great man versus social forces. Social Forces 5 (2): 225–231. _____ (1928). Inventions and discoveries. The American Journal of Sociology 34 (1): 25–39. _____ (1930). Three obstacles to the development of a scientific sociology. Social Forces 8 (3): 347–350. _____ and D. Thomas (1922). Are inventions inevitable? A note on social evolution. Political Science Quarterly 37 (1): 83–98. Okasha, S. (2000). The underdetermination of theory by data and the ”strong programme” in the sociology of knowledge. International Studies in the Philosophy of Science 14 (3): 283–297. Olby, R. (1994). Sociology of science, sociology of knowledge, and scientific consensus. In: K. M. Kim (1994), pp. 191–201. Olsen, M. E., D. G. Lodwick and R. E. Dunlap (1992). Viewing the World Ecologically. Boulder: Westview Press. Oromaner, M. (1977). Professional age and the reception of sociological publications: A test of the Zuckerman-Merton hypothesis. Social Studies of Science 7 (3): 381–388. Ortiz de Montellano, B, R. (1996). Afrocentric pseudoscience: The miseducation of African Americans. In: Gross, et al. (1996), pp. 561–572.

616

Paller, B. T. (1986). Naturalized philosophy of science, history of science, and the internal/external debate. PSA 1986: 258–268. Pao, M. L. (1986). An empirical examination of Lotka’s law. Journal of the American Society for Information Science 37 (1): 26–33. Parsons, K. M. (1995). A scientific antidote to fashionable antiscience. The Skeptical Inquirer 19 (2): 44–46. _____ (2002). Scientific civilization and its discontents: Further reflections on the Science Wars. Philosophy of Science 69 (4): 645–651. Parsons, T. (1937/1949). The Structure of Social Action: A Study in Social Theory with Special Reference to a Group of Recent European Writers. New York: The Free Press, London: Collier-Macmillan Limited. _____ (1951). The Social System. New York: The Free Press. _____ (1959/1967). An approach to the sociology of knowledge. In: T. Parsons, Sociological Theory and Modern Society. New York: The Free Press, pp. 139–165. _____ (1965/1967). Evaluation and objectivity in social science: An interpretation of Max Weber’s contribution. In: T. Parsons, Sociological Theory and Modern Society. New York: The Free Press, pp. 79–101. _____ (1989). A tentative outline of American values. Theory, Culture & Society 6 (4): 577–612. _____ and B. Barber (1948). Sociology, 1941–46. The American Journal of Sociology 53 (4): 245–257. Pels, D. (1996). The politics of symmetry. Social Studies of Science 26 (2): 277–304. _____ (1998). Property and Power in Social Theory: A Study in Intellectual Rivalry. London: Routledge. Petronievics, B. (1925). Charles Darwin und Walter Wallace: Beitrag zur höheren psychologie und zur wissenschaftsgeschichte. Isis 7 (1): 25–57. Phillips, D. L. (1974). Epistemology and the sociology of knowledge: The contributions of Mannheim, Mills, and Merton. Theory and Society 1 (1): 59–88. Picard, M. (1920). The psychological basis of values. The Journal of Philosophy, Psychology and Scientific Methods 17 (1): 11–20. Pickering, A. (1981). Constraints on controversy: The case of the magnetic monopole. Social Studies of Science 11 (1): 63–93. _____ (1982). Genesis and development of a scientific fact. Contemporary Sociology 11 (3): 321–322. _____ (1993). The mangle of practice: Agency and emergence in the sociology of science. The American Journal of Sociology 99 (3): 559–589. _____ (2001). Reading the Structure. Perspectives on Science 9 (4): 499–510. Pike, K. L. (1954/1967). Language in Relation to a Unified Theory of the Structure of Human Behavior – Second, Revised Edition. The Hague: Mouton & Co.

617

Pinch, T. J. (1979). Normal explanations of the paranormal: The demarcation problem and fraud in parapsychology. Social Studies of Science 9 (3): 329–348. _____ (1981). The sun-set: The presentation of certainty in scientific life. Social Studies of Science 11 (1): 131–158. _____ and W. E. Bijker (1984). The social construction of facts and artefacts: Or how the sociology of science and the sociology of technology might benefit each other. Social Studies of Science 14 (3): 399–441. _____ and H. M. Collins (1984). Private science and public knowledge: The Committee for the Scientific Investigation of the Claims of the Paranormal and its use of the literature. Social Studies of Science 14 (4): 521–546. Pinnick, C. L. (1998). What’s wrong with the strong programme’s case study of the ”Hobbes-Boyle” dispute? In: Koertge (1998a), pp. 227–239. _____ (1999). Caught in a sandy shoal of the shallow: Reply to Shapin and Schaffer. Social Studies of Science 29 (2): 253–257. Plotkin, H. C. (2002). The Imagined World Made Real: Towards a Natural Science of Culture. New Jersey: Rutgers University Press. Polanyi, M. (1945). The autonomy of science. The Scientific Monthly 60 (2): 141–150. _____ (1963). The potential theory of adsorption. Science 141 (3585): 1010– 1013. Poper, K. R. (1935/2002). Logic of Scientific Discovery. London and New York: Routledge. _____ (1945/1947). The Open Society and Its Enemies, 2 vols. London: Routledge & Sons. _____ (1963). Conjectures and Refutations: The Growth of Scientific Knowledge. London: Routledge and Kegan Paul. _____ (1972). Objective Knowledge: An Evolutionary Approach. Oxford: Oxford University Press. _____ (1974/2002). Unended Quest: An Intellectual Autobiography. Routledge: London and New York. Porter, J. R. (1964). The scientific journal – 300th anniversary. Bacteriological Reviews 28 (3): 211–230. Price, D. J. De Solla (1963). Little Science, Big Science. New York and London: Columbia University Press. _____ (1964). Ethics of scientific publications. Science 144 (3619): 655–657. _____ (1965). Networks of scientific papers. Science 149 (3683): 510–515. _____ (1971). Some remarks on elitism in information and the Invisible College phenomenon in science. American Society for Information Science 22 (2): 74–75. _____ (1976a). An extrinsic value theory for basic and ”applied” research. Policy Studies Journal 5 (2): 160–168.

618

_____ (1976b). A general theory of bibliometric and other cumulative advantage processes. American Society for Information Science 27 (5): 292–306. _____ and D. deB. Beaver (1966). Collaboration in an Invisible College. American Psychologist 22 (11): 1011–1018. Progof, A. (1973/1994). Jung, sinhronicitet i ljudska sudbina: neuzročne dimenzije ljudskog postojanja. Beograd: Esotheria. Quine, W. V. (1951). Two dogmas of empiricism. The Philosophical Review 60 (1): 20–43. _____ (1953/1961). From a Logical Point of View, Second Revised Edition. New York and Evanston: Harper & Row Publishers. _____ (1957). The scope and language of science. The British Journal for the Philosophy of Science 8 (29): 1–17. _____ (1968). Ontological relativity. The Journal of Philosophy 55 (7): 185– 212. Rabb, T. K. (1965). Religion and the rise of modern science. Past and Present 31: 111–126. Radder, H. (1983). Kramers and the Forman thesis. History of Science 21 (2): 165–182. Ravetz, J. (1981). Bernal’s marxist vision of history. Isis 72 (3): 393–402. Reif, F. (1961). The competitive world of the pure scientist. Science 134 (3494): 1957–1962. _____ and A. Strauss (1965). The impact of rapid discovery upon the scientist’s career. Social Problems 12 (3): 297–311. Rempel, J. K., J. G. Holmes, and M. P. Zanna (1985). Trust in close relationships. Journal of Personality and Social Psychology 49 (1): 95–112. Reskin, B. F. (1976). Sex differences in status attainment in science: The case of the postdoctoral fellowship. American Sociological Review 41 (4): 597–612. _____ (1977). Scientific productivity and the reward structure of science. American Sociological Review 42 (3): 491–504. Restivo, S. (1981a). Notes on queries on science, technology and human values. Science, Technology & Human Values 6 (34): 20–24. _____ (1981b). Some perspectives in contemporary sociology of science. Science, Technology & Human Values 6 (35): 22–30. _____ (1982). Mathematics and the sociology of knowledge. Knowledge: Creation, Diffusion, Utilization 4 (1): 127–144. _____ (1983). The myth of the Kuhnian revolution. Sociological Theory 1: 293–305. Richards, R. J. (1987). Darwin and the Emergence of Evolutionary Theories of Mind and Behavior. Chicago: The University of Chicago Press. Richardson, A. (2004). Robert K. Merton and philosophy of science. Social Studies of Science 34 (6): 855–858.

619

Riley, M. W. (1960). Membership of the American Sociological Association, 1950–1959. American Sociological Review 25 (6): 914–926. Robbins, D. and R. Johnston (1976). The role of cognitive and occupational differentiation in scientific controversies. Social Studies of Science 6 (3/4): 349–368. Robins, B. and A. Ross (1996/2000). Response: Mystery science theater. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 54–58. Roe, A. (1961). The psychology of the scientist. Science 134 (3477): 456–459. Rokeach, M. (1960a). The Open and Closed Mind: Investigations into the Nature of Belief Systems and Personality Systems. New York: Basic Books. _____ (1960b). Dogmatism and opinionation in religion and politics. In: Rokeach (1960a), pp. 109–131. _____ (1960c). Personality, ideology, and cognitive functioning. In: Rokeach (1960a), pp. 391–410. Roll-Hansen, N. (1972). Louis Pasteur -- A case against reductionist historiography. The British Journal for the Philosophy of Science 23 (4): 347–361. _____ (1979). Experimental method and spontaneous generation: The controversy between Pasteur and Pouchet, 1859–64. Journal of the History of Medicine and Allied Sciences 34 (3): 273–292. _____ (1983). The death of spontaneous generation and the birth of the gene: Two case studies of relativism. Social Studies of Science 13 (4): 481–519. _____ (1998). Studying natural science without nature? Reflections on the realism of so-called laboratory studies. Studies in History and Philosophy of Biological and Biomedical Sciences 29 (1): 165–187. _____ (2005). The Lysenko effect: Undermining the autonomy of science. Endeavour 29 (4): 143–147. Rooney, P. (1992). On values in science: Is the epistemic/non-epistemic distinction useful? PSA, vol. I: 13–22. Rose, A. M. (1956). Sociology and the study of values. The British Journal of Sociology 7 (1): 1–17. Rose, H. (1996). My enemy’s enemy is, only perhaps, my friend. Social Text 46/47 (14): 61–80. Rosenberg, A. (1995). Philosophy of Social Science, Second Edition. Boulder: Westview Press. _____ (2000). Field guide to recent species of naturalism. In: A. Rosenberg, Darwinism in Philosophy, Social Science and Policy. New York: Cambridge University Press, pp. 6–33. Rosovsky, H. (1996). Science, reason, and education. In: Gross, et al. (1996), pp. 539–542. Ross, A. (1996/2000). Reflections on the Sokal affair. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 245–248. _____ (1996a). Introduction. Social Text 46/47 (14): 1–13.

620

_____ (1996b). A few good species. Social Text 46/47 (14): 207–215. Rossi, P. (2001). Historicism. In: N. J. Smelser and P. B. Baltes (2001): 6757– 6762. Rossianov, K. O. (1993). Editing nature: Joseph Stalin and the ”new” Soviet biology. Isis 84 (4): 728–745. Rossiter, M. W. (1993). The Matthew Matilda effect in science. Social Studies of Science 23 (2): 325–341. Roszak, T. (1969/1978). Kontrakultura: razmatranja o tehnokratskom društvu i njegovoj mladenačkoj opoziciji. Zagreb: Naprijed. Roth, A. M. (1996). Building bridges to afrocentrism: A letter to my egyptological colleagues. In: Gross, et al. (1996), pp. 313–326. Roth, P. and R. Barrett (1990). Deconstructing quarks. Social Studies of Science 20 (4): 579–632. Rothman, R. A. (1972). A dissenting view on the scientific ethos. The British Journal of Sociology 23 (1): 102–108. Rouse, J. (1993). What are the cultural studies of scientific knowledge? Configurations 1 (1): 57–94. Rudner, R. (1953). The scientist qua scientist makes value judgments. Philosophy of Science 20 (1): 1–6. Ruse, M. (1979). Review of Social Stratification in Science. Social Indicators Research 6 (4): 495–502. _____ (1994). Struggle for the soul of science. Review of Gross and Levitt’s Higher Superstition. The Sciences 34 (6): 39–44. _____ (1999). Mystery of Mysteries: Is Evolution a Social Construction? Cambridge: Harvard University Press. Sanders, E. R. (1969). The Hamitic hypothesis; its origins and functions in time perspective. The Journal of African History 10 (4): 521–532. Sapir, E. (1929). The status of linguistics as a science. Language 5 (4): 207– 214. Sarton, G. (1935). Standing on the shoulders of giants. Isis 24 (1): 107–109. Sartori, G. (1969). Politics, ideology, and belief systems. The American Political Science Review 63 (2): 398–411. Schaffer, S. (1988). Science and puritanism. Social Studies of Science 18 (3): 551–556. _____ (1991). The eighteenth brumaire of Bruno Latour. Studies in History and Philosophy of Science 22 (1): 175–192. Schmaus, W. (1983). Fraud and the norms of science. Science, Technology, and Human Values 8 (4): 12–22. _____ (1984). A reply to Zuckerman. Science, Technology, & Human Values 9 (3): 72–75. _____ (1985). Reasons, causes, and the ’Strong programme’ in the sociology of knowledge. Philosophy of the Social Sciences 15 (2): 189–196.

621

_____ (1994). Durkheim’s Philosophy of Science and the Sociology of Knowledge: Creating an Intellectual Niche. Chicago and London: The University of Chicago Press. _____, U. Segerstråle and D. Jesseph (1992). The hard program in the sociology of science. A manifesto. Social Epistemology 6 (3): 243–265. Schnelle, T. (1981). Genesis and development of a scientific fact. Theory and Society 10 (5): 733–737. Schuetz, A. (1943). The problem of rationality in the social world. Economica 10 (38): 130–149. Schultz, R. W. (1995). The improbable adventures of an American scholar. Temple Review 47 (1): 8–13. Schulze, R. (1969). Some social-psychological and political functions of ideology. Sociological Quarterly 10 (1): 72–83. Schumpeter, J. A. (1949). Science and ideology. The American Economic Review 39 (2): 345–359. Schweber, S. S. (1997). Reflections on the Sokal affair: What is at stake? Physics Today 50 (3): 73–74. Searle, J. R. (1990). The storm over the university. The New York Review of Books, December 6: 34–42. _____ (1995). The Construction of Social Reality. New York: The Free Press. Segerstråle, U. (1983). Whose truth shall prevail? Moral and scientific interests in the sociobiology controversy. PhD dissertation. _____ (1987). Scientific controversy as moral/political discourse: From restoration science to sociobiology. Contemporary Sociology 16 (4): 544–547. _____ (2000a). Defenders of the Truth: The Battle for Science in the Sociobiology Debate and Beyond. New York: Oxford University Press. _____ (ed.) (2000b). Beyond the Science Wars: The Missing Discourse about Science and Society. New York: State University of New York Press. _____ (2000c). Science and science studies: Enemies or allies?. In: Segerstråle (2000b.), pp. 1–40. _____ (2000d). Anti-antiscience: A phenomenon in search of an explanation, part I. Anatomy of recent ”antiscience” allegations. In: Segerstråle (2000b), pp. 76–100. _____ (2000e). Anti-antiscience: A phenomenon in search of an explanation, part II. The conflict about the social role of science. In: Segerstråle (2000b), pp. 101–121. _____ (2001). ”Thomas Kuhn: A philosophical history of our times”. Interdisciplinary Science Reviews 26 (1): 73–75. Seguin, E. (2000). Bloor, Latour, and the field. Studies in History and Philosophy of Science 31 (3): 503–508. Shapere, D. (1986). External and internal factors in the development of science. Science & Technology Studies 4 (1): 1–9.

622

Shapin, S. (1975). Phrenological knowledge and the social structure of early nineteenth-century Edinburgh. Annals of Science 32 (3): 219–243. _____ (1980). A view of scientific thought. Science 207 (4435):1065–1066. _____ (1982). History of science and its sociological reconstructions. History of Science 20 (3): 157–211. _____ (1988a). Following scientists around. Social Studies of Science 18 (3): 533–550. _____ (1988b). Understanding the Merton thesis. Isis 79 (4): 594–605. _____ (1995). Here and everywhere: Sociology of scientific knowledge. Annual Review of Sociology 21: 289–321. _____ (1998). Placing the view from nowhere: Historical and sociological problems in the location of science. Transactions of the Institute of British Geographers 23 (1): 5–12. _____ (1999). Rarely pure and never simple: Talking about truth. Configurations 7 (1): 1–14. _____ (2001a). How to be antiscientific. In: Labinger and Collins (2001a), pp. 99–115. _____ (2001b). Truth and credibility: Science and the social study of science. In: Smelser and Baltes (2001), pp. 15926–15932. _____ and A. Thackray (1974). Prosopography as a research tool in history of science: The British scientific community 1700–1900. History of Science 12 (1): 1–28. _____ and S. Schaffer (1985). Leviathan and the Air-Pump: Hobbes, Boyle, and the Experimental Life. New Jersey: Princeton University Press. _____ and S. Schaffer (1999a). Response to Pinnick. Social Studies of Science 29 (2): 249–253. _____ and S. Schaffer (1999b). On bad history: Reply to Pinnick. Social Studies of Science 29 (2): 257–259. Shapiro, H. L. (1959). Science and society. Proceedings of the National Academy of Sciences of the USA 45 (5): 661–665. Sharpe, R. A. (1974). Ideology and ontology. Philosophy of the Social Sciences 4 (1): 55–64. _____ (1976). Man, the ideological animal. Philosophy of the Social Sciences 6 (4): 363–368. Sherif, M. (1937). An experimental approach to the study of attitudes. Sociometry 1 (1/2): 90–98. Shils, E. (1982). Knowledge and the sociology of knowledge. Knowledge: Creation, Diffusion, Utilization 4 (1): 7–32. _____ (1986). Scientists and the antiscience movement. In: Davis (1986), pp. 5–9. Shrum, W. (1984). Scientific specialties and technical systems. Social Studies of Science 14 (1): 63–90.

623

Shryock, R. H. (1955). The nature of the conference and its implications. Proceedings of the American Philosophical Society 99 (5): 327–331. Simmel, G. (1950). The Sociology of Georg Simmel. (Edited by K. H. Wolf.) New York: The Free Press. Simon, H. A. (1973). Does scientific theory have a logic? Philosophy of Science 40 (4): 471–480. _____ (1983). Discovery, invention, and development: Human creative thinking. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America 80 (14): 4569–4571. _____ (1991). Comments on the symposium on ”Computer Discovery and the Sociology of Scientific Knowledge”. Social Studies of Science 21 (1): 143–148. Simonton, D. K. (1999). Creativity as blind variation and selective retention: Is the creative process Darwinian? Psychological Inquiry 10 (4): 309–328. Sismondo, S. (1993a). Some social constructions. Social Studies of Science 23 (3): 515–553. _____ (1993b). Response to Knorr Cetina. Social Studies of Science 23 (3): 563–569. Skinner, Q. (1969). Meaning and understanding in the history of ideas. History and Theory 8 (1): 3–53. Slack, H. J. (1876). Bastian and Pasteur on spontaneous generation. The American Naturalist 10 (12): 730–734. Slezak, P. (1989). Scientific discovery by computer as empirical refutation of the strong programme. Social Studies of Science 19 (4): 563–600. Small, H. G. (1973). Co-citation in the scientific literature: A new measure of the relationship between two documents. Journal of the American Society for Information Science 24 (4): 265–269. _____ (1977). A co-citation model of a scientific specialty: A longitudinal study of collagen research. Social Studies of Science 7 (2): 139–166. _____ (1978). Cited documents as concept symbols. Social Studies of Science 8 (3): 327–340. _____ (2004). On the shoulders of Robert Merton: Towards a normative theory of citation. Scientometrics 60 (1): 71–79. _____ and B. C. Griffith (1974). The structure of scientific literatures I: Identifying and graphing specialties. Science Studies 4 (1): 17–40. Smelser, N. J. (1997). Problematics of Sociology: The Georg Simmel Lectures, 1995. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. _____ and P. B. Baltes (eds) (2001). International Encyclopedia of the Social and Behavioral Sciences. Oxford: Elsevier Science. Smith, J. W. (1984). Primitive classification and the sociology of knowledge: A response to David Bloor. Studies in History and Philosophy of Science 15 (3): 237–243. Snow, C. P. (1959/1964). The Two Cultures. New York: Cambridge University Press.

624

Sokal, A. D. (1996). Transgressing the boundaries: Toward a transformative hermeneutics of quantum gravity. Social Text 46/47 (14): 217–252. _____ (1996/1998). Transgressing the boundaries: An afterword. In: Sokal and Bricmont (1998a), pp. 268–280. _____ (1996a/2000). Revelation: A physicist experiments with cultural studies. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 49–53. _____ (1996b/2000). A plea for reason, evidence, and logic. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 249–252. _____ (1997/2000). Why I wrote my parody. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 127–129. _____ (1998). What the Social Text affair does and does not prove. In: Koertge (1998a), pp. 9–22. _____ and J. Bricmont (1998a). Fashionable Nonsense: Postmodern Intellectuals’ Abuse of Science. New York: Picador USA. _____ and J. Bricmont (1998b). Some comments on the parody. In: Sokal and Bricmont (1998a), pp. 259–267. Sorokin, P. A. (1957/2002). Društvena i kulturna dinamika: proučavanje promena u velikim sistemima umetnosti, istine, etike, prava i društvenih odnosa. Skraćeno izdanje. Beograd i Podgorica: JP Službeni list SRJ i CID. Originalno izdanje u četiri toma objavljeno je 1937–1941. _____ and R. K. Merton (1935). The course of Arabian intellectual development, 700–1300 A.D. A study in method. Isis 22 (2): 516–524. _____ and R. K. Merton (1937). Social time: A methodological and functional analysis. The American Journal of Sociology 42 (5): 615–629. Sosir, F. D. (1915/1996). Kurs opšte lingvistike. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Spates, J. L. (1983). The sociology of values. Annual Review of Sociology 9: 27–49. Sperber, D. (1996). Explaining Culture: A Naturalistic Approach. Oxford: Blackwell Publishing. Stark, W. (1958). The Sociology of Knowledge: An Essay in Aid of a Deeper Understanding of the History of Ideas. London: Routledge & Kegan Paul. Stent, G. (1980). Genesis and development of a scientific fact. The Quarterly Review of Biology 55 (3): 268–270. _____ (1968). What are they saying about honest Jim. The Quarterly Review of Biology 43 (2): 179–184. Stephan, P. E. (2004). Robert K. Merton’s perspective on priority and the provision of the public good knowledge. Scientometrics 60 (1): 81–87. Sternberg, R. J. and T. I. Lubart (1992). Creativity: Its nature and assessment. School Psychology International 13: 243–253. Stewart, W. and N. Feder (1987). The integrity of scientific literature. Nature 325 (6101): 207–214.

625

Stigler, S. M. (2004). Robert K. Merton: Memorial. Scientometrics 60 (1): 89–92. Stimson, D. (1935). Puritanism and the new philosophy in 17th century England. Bulletin of the Institute of the History of Medicine 3: 321–334. Stokes, T. D. (1986). Reason in the ”Zeitgeist”. History of Science 24 (2): 111–123. _____ and J. A. Hartley (1989). Coauthorship, social structure and influence within specialties. Social Studies of Science 19 (1): 101–125. Storer, N. W. (1967). The hard sciences and the soft: Some sociological observations. Bulletin of the Medical Library Association 55 (1): 75–84. _____ (1973). Introduction. In: Merton (1973), pp. xi-xxxi. Straus, W. L. (1954). The great Piltdown hoax. Science 119 (3087): 265–269. Strevens, M. (2006). The role of the Matthew effect in science. Studies in History and Philosophy of Science 37 (2): 159–170. Strum, S. and B. Latour (1987). Redefining the social link: From baboons to humans. Social Science Information 26 (4): 783–802. Stump, D. (1988). The role of skill in experimentation: Reading Ludwik Fleck’s study of the Wasserman reaction as an example of Ian Hacking’s experimental realism. PSA 1988 (1): 302–308. Sullivan P. A. (1998). An engineer dissects two case studies: Hayles on fluid mechanics, and MacKenzie on statistics. In: N. Koertge (ed.), pp. 71–98. Sullivan, D., D. Hywel White and E. J. Barboni (1977). The state of science: Indicators in the specialty of weak interactions. Social Studies of Science 7 (2): 167–200. Sulloway, F. J. (1996). Born to Rebel: Birth Order, Family Dynamics, and Creative Lives. New York: Vintage Books. Škorić, M. (2003). Sociobiologija Edvarda Vilsona. Žurnal za sociologiju 1: 39–52. _____ (2004a). Incest tabu(i) kao tačka nužne intelektualne kooperacije prirodnih i društvenih nauka: ka biosocijalnoj perspektivi. Neobjavljeno. _____ (2004b). Kognitivni aspekti antropologije etniciteta. Sociološki pregled 38 (1–2): 281–307. _____ (2005). Darvinizam kao konceptualna revolucija: problem kosmičke teleologije. U: M. Tripković (ur.), Religija u multikulturnom društvu. Novi Sad: Filozofski fakultet i Beograd: Sociološko društvo Srbije, str. 163–183. _____ (2006a). Predrasude i stereotipi kao elementi antropologije etniciteta. U: M. Tripković (ur.), Multikulturna Vojvodina u evropskim integracijama. Novi Sad: Filozofski fakultet, Odsek za sociologiju, str. 285–307. _____ (2006b). Mikrosociologija socijalnog kapitala i mogućnosti mikromakro translacije. U: M. Tripković (ur.), Socijalni kapital i društvena integracija. Novi Sad: Filozofski fakultet, Odsek za sociologiju, str. 35–72.

626

_____ (2008). Neuspešne konceptualizacije tradicije i potreba za zasnivanjem kognitivne antropološke teorije. U: M. Škorić, V. Sokolovska i Ž. Lazar, Tradicija, jezik, identitet. Novi Sad: Mediterran Publishing, str. 11–55. Spengler, O. (1918–22/1928). The Decline of the West: Perspectives on WorldHistory. New York: Alfred A. Knopf. Teich, M. (1990). Reflection on the golden jubilee of Bernal’s ”The Social Function of Science”. History of Science 28 (4): 411–418. Thackray, A. and R. K. Merton (1972). On discipline building: The paradoxes of George Sarton. Isis 63 (4): 472–495. The Editors of Lingua Franca (eds) (2000a). The Sokal Hoax: The Sham That Shook the Academy. Lincoln and London: University of Nebraska Press. _____ (2000b). Introduction. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 1–8. Theocharis T. and M. Psimopoulos (1987). Where science has gone wrong. Nature 329 (15 October): 595–598. Thomas, W. I. (1923). The Unadjusted Girl: With Cases and Standpoint for Behavior Analysis. Boston: Little Brown and Company. _____ and D. S. Thomas (1928). The Child in America: Behavior Problems and Programs. New York: Alfred A. Knopf. Thorndike, E. L. (1936). Science and values. Science 83 (2140): 1–8. Thorndike, L. (1905). The Place of Magic in the Intellectual History of Europe. New York: The Columbia University Press. Thorner, I. (1952). Ascetic protestantism and the development of science and technology. The American Journal of Sociology 58 (1): 25–33. Tibbetts, P (1986). The sociology of scientific knowledge: The constructivist thesis and relativism. Philosophy of the Social Sciences 16 (1): 39–57. Tilley, N. (1985). Genesis and development of a scientific fact. Philosophy of the Social Sciences 15 (3): 380–384. Tobias, P. V. (1992). Piltdown: An appraisal of the case against Sir Arthur Keith. Current Anthropology 33 (3): 243–293. Tojnbi, A. (1934–61/1970). Istraživanje istorije. Beograd: Prosveta. Tosh, N. (2006). Science, truth and history, part I. Historiography, relativism and the sociology of scientific knosledge. Studies in History and Philosophy of Science 37 (4): 675–701. _____ (2007). Science, truth and history, part II. Metaphysical bolt-holes for the sociology of scientific knosledge? Studies in History and Philosophy of Science 38 (1): 185–209. Travers, J. and S. Milgram (1969). An experimental study of the small world problem. Sociometry 32 (4): 425–443. Travis, G. D. L. and H. M. Collins (1991). New light on old boys: Cognitive and institutional particularism in the peer review system. Science, Technology, & Human Values 16 (3): 322–341.

627

Trefil, J. (1996). Scientific literacy. In: Gross, et al. (1996), pp. 543–550. Trenn, T. J. (1976). The non-rational dimension of natural science. Deutsche Vierteljahrsschrift für Literaturwissenschaft und Geistesgeschichte 50 (1/2): 1–13. _____ (1979a). Descriptive analysis. In: Fleck (1935/1979), pp. 154–165. _____ (1979b). Preface. In: Fleck (1935/1979), pp. xiii-xix. Turner, S. (1981). Interpretive charity, Durkheim, and the ’strong programme’ in the sociology of science. Philosophy of the Social Sciences 11 (2): 231–243. _____ (1986). The sociology of science in its place: Comment on Shapere. Science & Technology Studies 4 (1): 15–18. _____ (1991). Social constructionism and social theory. Sociological Theory 9 (1): 22–33. Tversky, A. and D. Kahneman (1974). Judgment under uncertainty: Heuristics and biases. Science 185 (4157): 1124–1131. Vajnberg, S. (1992/1997). Snovi o konačnoj teoriji. Beograd: Sfinga. White, L. A. (1949/2005). The Science of Culture: A Study of Man and Civilization. New York: Percheron Press. van den Belt, H. (2002). Ludwik Fleck and the causative agent of syphilis: Sociology or pathology of science? A rejoinder to Jean Lindenmann. Studies in History and Philosophy of Biological and Biomedical Sciences 33 (4): 733–750. _____ and B. Gremmen (1990). Specificity in the era of Koch and Ehrlich: A generalized interpretation of Ludwik Fleck’s ’serological’ thought style. Studies in History and Philosophy of Science 21 (3): 463–479. van Helvoort, T. (1992). Bacteriological and physiological research styles in the early controversy on the nature of the bacteriophage phenomenon. Medical History 36 (3): 243–270. Veblen, T. (1906). The place of science in modern civilization. The American Journal of Sociology 11 (5): 585–609. Velikovski, I. (1950/1982). Svetovi u sudaru. Beograd: Prosveta. von Hofsten, N. (1936). Ideas of creation and spontaneous generation prior to Darwin. Isis 25 (1): 80–94. Vucinich, A. (1982). Soviet marxism and the history of science. Russian Review 41 (2): 123–143. Waddington, C. H. (1941/1948). The Scientific Attitude – Second and Revised Edition. West Drayton: Penguin Books. Wade, N. (1977). Thomas S. Kuhn: Revolutionary theorist of science. Science 197 (4299): 143–145. Wagner-Dobler, R. (1997). Self-organization of scientific specialization and diversification: A quantitative case study. Social Studies of Science 27 (1): 147–170. Wallace, W. L. (1968). Toward a theoretic synthesis in sociology. Sociological Quarterly 9 (4): 440–478.

628

_____ (1983). Principles of Scientific Sociology. New York: Aldine Publishing Company. _____ (1994a). ”Why sociology doesn’t make progress”. Sociological Forum 9 (2): 313–318. _____ (1994b). Progress in sociology: A reply to Cole’s reply. Sociological Forum 11 (4): 631–637. Wang, J. (1992). Science, security, and the Cold War: The case of E. U. Condon. Isis 83 (2): 238–269. Watkins, J. (1997). Karl Raimund Popper 1902–1994. Proceedings of the British Academy 94: 645–684. Watson, J. D. (1968/2001). The Double Helix: A Personal Account of the Discovery of the Structure of DNA. New York: A Touchstone Book. _____ and F. C. Crick (1953). Molecular structure of nucleic acids: A structure for deoxyribose nucleic acid. Nature (25 April 1953): 737–738. Weber, M. (1905/1930). The Protestant Ethic and the Spirit of Capitalism. New York: Charles Scribner’s Sons and London: George Allen & Unwin Ltd. _____ (1946). From Max Weber: Essays in Sociology. (Edited by H. H. Gerth and C. W. Mills.) New York: Oxford University Press. Webster, C. (1967). The origins of the Royal Society. History of Science 6: 106–128. Weinberg, S. (1994). Response to Steve Fuller. Social Studies of Science 24 (4): 748–751. _____ (1996/2000). Sokal’s hoax and selected responses. In: The Editors of Lingua Franca (2000a), pp. 148–171. Weiss, P. (1960). Knowledge: A growth process. Proceedings of the American Philosophical Society 104 (2): 242–247. Westfall, R. S. (1980). Newton’s marvelous years of discovery and their aftermath: Myth versus manuscript. Isis 71 (1): 109–121. _____ (1981). Marxism and the history of science. Isis 72 (3): 402–405. White, R. R. (1987). Accuracy and truth. Science 235 (4795): 1447. Whorf, B. L. (1950). An American Indian model of the Universe. International Journal of American Linguistics 16 (2): 67–72. Wible, J. R. (1992). Fraud in science: An economic approach. Philosophy of the Social Sciences 22 (1): 5–27. Wilson, E. O. (1975/2000). Sociobiology: The New Synthesis (25th-Anniversary ed.). Cambridge: Harvard University Press. _____ (1994). Naturalist. New York: Warner Books. _____ (1995). Science and ideology. Academic Questions 8 (3): 73–81. _____ (1998). Consilience: The Unity of Knowledge. London: Abacus. Wise, M. N. (1996). The enemy without and the enemy within. Isis 87 (2): 323–327.

629

Wolf, A. (1950/1959). A History of Science, Technology, and Philosophy in the 16th & 17th Centuries, Second Edition. New York: Harper Torchbooks. Wolpert, L. (1992). The Unnatural Nature of Science: Why Science Does Not Make (Common) Sense. Cambridge: Harvard University Press. _____ (1994). Response to Steve Fuller. Social Studies of Science 24 (4): 745–747. Woolgar, S. (1976). Writing an intellectual history of scientific development: The use of discovery accounts. Social Studies of Science 6 (3/4): 395–422. _____ (1981a). Interests and explanation in the social study of science. Social Studies of Science 11 (3): 365–394. _____ (1981b). Critique and criticism: Two readings of ethnomethodology. Social Studies of Science 11 (4): 504–514. _____ (1982). Laboratory studies: A comment on the state of the art. Social Studies of Science 12 (4): 481–498. _____ (1986). On the alleged distinction between discourse and praxis. Social Studies of Science 16 (2): 309–317. Woolley, M. (1995). Editorial: From rhetoric to reality. Science 269 (5230): 1495. Wray, K. B. (2003). Is science really a young man’s game? Social Studies of Science 33 (1): 137–149. Wunderlich, R. (1974). The scientific ethos: A clarification. The British Journal of Sociology 25 (3): 373–377. Yearley, S. (1981a). The relationship between epistemological and sociological cognitive interests: Some ambiguities underlying the use of interest theory in the study of scientific knowledge. Studies in History and Philosophy of Science 13 (4): 353–388. _____ (1981b). Textual persuasion: The role of social accounting in the construction of scientific arguments. Philosophy of the Social Sciences 11 (3): 409–435. _____ (2005). Making Sense of Science: Understanding the Social Study of Science. London: Sage Publications. Zilsel, E. (1941). The origins of William Gilbert’s scientific method. Journal of the History of Ideas 2 (1): 1–32. _____ (1942a). The genesis of the concept of physical law. The Philosophical Review 51 (3): 245–279. _____ (1942b). The sociological roots of science. The American Journal of Sociology 47 (4): 544–562. _____ (1945). The genesis of the concept of scientific progress. Journal of the History of Ideas 6 (3): 325–349. Ziman, J. M. (1968). Public Knowledge: An Essay Concerning the Social Dimension of Science. Cambridge: Cambridge University Press. _____ (2000). Postacademic science: Constructing knowledge with networks and norms. In: Segerstråle (2000b), pp. 135–154. Zirkle, C. (1954). Citation of fraudulent data. Science 120 (3109): 189–190.

630

Zuckerman, H. (1967). Nobel laureates in science: Patterns of productivity, collaboration, and authorship. American Sociological Review 32 (3): 391–403. _____ (1968). Patterns of name ordering among authors of scientific papers: A study of social symbolism and its ambiguity. The American Journal of Sociology 74 (3): 276–291. _____ (1972). Interviewing an ultra-elite. The Public Opinion Quarterly 36 (2): 159–175. _____ (1984). Norms and deviant behavior in science. Science, Technology, and Human Values 9 (1): 7–13. _____ (1988a). Introduction: Intellectual property and diverse rights of ownership in science. Science, Technology, & Human Values 13 (1/2): 7–16. _____ (1988b). The sociology of science. In: Neil J. Smelser (ed.), Handbook of Sociology, Newbury Park: SAGE Publications, pp. 511–574. _____ and R. K. Merton (1971/1973). Institutionalized patterns of evaluation in science. In: Merton (1973), pp. 460–498. _____ and R. K. Merton (1972/1973). Age, aging, and the age structure in science. In: Merton (1973), pp. 497–559. Zürcher, R. (1996). Farewell to reason: A tale of two conferences. Academic Questions 9 (2): 52–60.

631

REGISTAR abiogeneza 394, 395, 400, 401 Adler, A. 113 afrocentrizam 518, 519, 520 Agasi, L. 252 Ajnštajn, A. 94, 96, 98, 115, 133, 252, 295, 362, 364, 365, 366, 368, 369, 370, 379, 382, 445, 446, 477, 480, 492, 493, 513, 514, 523, 549 Ajsenk, H. 238 akademska levica 487, 498, 499, 500, 501, 502, 503, 504, 505, 518, 526, 545 akumulacija znanja 27, 84, 86, 202, 217, 231, 304, 309, 330 akumulativna prednost 180, 183, 206, 212, 246 Akvinski, T. 337, 385 Alen, B. 269 Alen, E. 177 Alen, G. 231 alhemičari 164, 218 alhemija 160, 161, 164 Alison, P. 207, 246 Alkok, Dž. 528 Alpert, H. 5 Altimor, M. 550

632

Altise, L. 514 analiza naučnog diskursa 434, 437 antidarvinizam 525 antifundacionalizam 331 antinauka 11, 17, 19, 20, 71, 82, 83, 85, 94, 113, 122, 125, 127, 128, 166, 362, 366, 382, 433, 484, 485, 486, 487, 488, 489, 492, 493, 494, 495, 496, 498, 499, 500, 502, 507, 508, 509, 511, 524, 525, 527, 531, 532, 541, 543, 544, 545, 546, 559 antipozitivizam 15, 28 opskurantistički 28, 29 prosvetljeni 28 antiracionalizam 184, 185, 315, 360, 362, 372 antirealizam 13, 328, 336, 338, 376, 414, 415, 469, 574, 575 antiredukcionizam 39, 395, 396, 397 antropologija 23, 79, 107, 132, 136, 137, 217, 307, 330, 333, 334, 340, 344, 347, 404, 411, 412, 413, 429,

443, 459, 462, 475 antropologija nauke 327, 340, 437, 458, 460, 467, 472, 481 apsihologizam 77 Arenijus, S. 103 Arhimed 165 Aristofan 165 Aristotel 38, 40, 115, 165, 218, 232, 254, 385, 387, 519 Aronovic, S. 498, 511, 512, 513, 514, 521 astrologija 120, 160, 161, 165, 424, 491, 493 astronomija 13, 100, 108, 120, 148, 150, 162, 163, 165, 188, 294, 306, 308, 437, 483, 494, 529 Aš, S. 20, 290 ateizam 73, 87, 100, 393, 396, 398 Atvoter, G. 187 autocitiranje 268, 273 Avgustin 385 Babčuk, N. 248 Bajer, A. 90 Bajerli, R. 86, 139 Barber, B. 5, 6, 12, 53, 102, 109, 110, 138, 139, 169, 173, 174, 175, 176, 185, 193, 232, 233, 241, 242, 250, 251, 283, 284 Barber, E. 189, 190, 239 Baret, R. 421 Barns, B. 136, 137, 284, 331, 334, 335, 336, 402, 415, 416, 425, 433, 436, 437, 439, 440, 441, 442, 443, 444, 446, 447, 448, 449, 450, 454, 478, 505 Bart, S. 196, 221 Barton, R. 214, 215, 299 Bastijan, H. 387, 388, 390, 400

Baterfild, H. 40, 100 Bauer, H. 135, 136, 138, 188, 510, 546 Bejkon, F. 10, 11, 57, 90, 148, 154, 159, 164, 204 Bejts, A. 248 Bejtson, V. 552 Beker, Dž. 152, 153 Beker, G. 223 Beker, H. 204 Bekerel, A. 239 Bekvit, Dž. 535 Beler, M. 379 Ben-Dejvid, Dž. 8, 9, 17, 110, 139, 157, 163, 249, 280, 284, 286, 352, 487, 488, 529 Berdžes, E. 45, 46 Bergson, A. 523 Berlin, B. 366, 412, 413 Bernal, Dž. 25, 89, 100, 101, 109, 135, 495 Bernar, K. 39, 397, 399 Bertelo, M. 397 bibliografsko uparivanje 268, 269 Bifon, Ž. 385, 386, 387 bihevioristi 328 biheviorizam 19 biologija 16, 30, 38, 39, 40, 56, 74, 77, 81, 83, 91, 101, 108, 115, 116, 177, 205, 206, 216, 223, 231, 232, 237, 267, 268, 274, 275, 279, 284, 294, 296, 310, 313, 316, 361, 385, 388, 394, 399, 406, 412, 416, 425, 431, 433, 469, 473, 490, 497, 506, 511, 527, 535, 537 biolozi 40 BKS teorija 367, 371, 372, 373, 379, 380 Blau, P. 106 Blekmor, Dž. 251 Blojler, E. 189, 190 Blok, M. 413

633

Blondlo, P. 299 Blur, D. 136, 137, 284, 331, 332, 333, 334, 335, 336, 347, 402, 403, 404, 405, 406, 407, 408, 409, 410, 411, 414, 415, 416, 417, 421, 422, 423, 424, 425, 426, 427, 428, 429, 430, 431, 432, 433, 437, 439, 440, 441, 442, 443, 444, 446, 447, 448, 465, 474, 475, 476, 478, 481, 482, 483, 505, 506, 513, 514, 573 Boaz, F. 330, 412 Bodrijar, Ž. 131, 523 Bogosijan, P. 518 Bojd, R. 73 Bojl, R. 149, 150, 450, 451, 452, 453, 560 Bolcman, L. 252, 360 Bom, D. 382, 383, 514 Bor, N. 98, 264, 359, 363, 364, 365, 366, 367, 371, 372, 376, 377, 378, 379, 380, 381, 513, 514 Boring, E. 213, 230, 241 Born, M. 362, 364, 365, 366, 368, 369, 371, 376, 377, 378, 379, 382 Botomor, T. 27, 28 Braš, S. 40, 129, 192 Braun, Dž. 22, 28, 29, 56, 426, 445, 446, 525 Braun, P. 139 Braun, T. 357, 358, 359 Brenigen, A. 424 Brikmon, Ž. 507, 514, 522, 523 Buber, M. 110 Budon, R. 331 Buharin, N. 96, 97 Bunge, M. 17, 19, 20, 25, 26, 29, 32, 101, 328, 330, 343, 380, 381, 562 Burbaki, Š. 226 Buš, V. 49, 85, 86

634

ceremonijalno citiranje 273, 274 Cilsel, E. 6, 147, 149, 157, 158, 159, 160, 161, 162, 164, 165, 167 Cimerman, K. 108 citiranost 200, 204, 207, 226, 247, 248, 265, 266, 267, 268, 269, 270, 272, 273, 274, 275, 276, 277, 283, 284, 294, 296, 299, 300, 304, 462, 528, 566 citiranje 204, 205, 220, 248, 258, 265, 267, 268, 269, 270, 272, 273, 274, 275, 276, 277, 283, 285, 294, 300 Crvena knjiga 88 Čabin, D. 276, 280 četiri čovekove želje (V. Tomas) 214 činjenica 19, 22, 25, 27, 29, 30, 33, 36, 37, 42, 43, 46, 48, 49, 51, 53, 61, 66, 67, 75, 92, 121, 125, 171, 239, 240, 294, 295, 308, 317, 318, 319, 324, 327, 328, 329, 337, 338, 340, 343, 345, 347, 348, 349, 350, 351, 355, 399, 400, 409, 419, 441, 442, 452, 453, 459, 460, 462, 463, 464, 465, 466, 467, 468, 469, 470, 473, 477, 481, 508, 516, 517, 526, 536, 540, 544, 550, 557, 559, 560, 568, 570, 572, 575 činjenični stavovi 36, 49, 58, 323, 438 Čolakov, V. 84 Čomski, N. 77, 514, 525 Dajmond, Dž. 223

Dajson, F. 365 Darvin, Č. 25, 38, 40, 41, 42, 76, 132, 217, 220, 230, 231, 252, 295, 529, 548, 549 darvinizam 42, 73, 74, 76, 115, 117, 132, 237, 278, 393, 394, 396, 477, 500, 525, 549 Dauni, K. 41 de Brolji, L. 364, 366 De Gracija, A. 208, 209 Dejvidson, D. 425 Dejvis, B. 35, 36, 42, 52, 58, 488, 531, 532, 533, 534, 535, 536, 537, 538, 539, 546, 560 Dejvis, K. 169 Dekart, R. 74, 75, 151, 154, 165, 199, 385 dekonstrukcija 117, 126, 132, 133, 508, 512, 515, 524, 540 dekonstrukcionizam 20, 27, 79, 128, 129, 518 Delez, Ž. 514, 523 Demokrit 344 Derida, Ž. 131, 132, 508, 514 determinizam 15, 18, 21, 32, 36, 41, 48, 50, 53, 93, 104, 144, 151, 155, 165, 168, 230, 312, 319, 324, 325, 333, 349, 350, 366, 371, 374, 383, 405, 406, 407, 410, 411, 414, 419, 424, 431, 438, 439, 448, 449, 453, 471, 486, 554, 573 dijalektički materijalizam 94, 97, 101, 540 Dijem, P. 103 Dijem-Kvajnova teza 76, 114, 119, 120, 195, 306, 576 Diltaj, V. 18 Dingl, H. 6, 7 diplomatsko citiranje 268, 273 diplomatsko necitiranje 268, 273

Dirak, P. 366, 380 direktno citiranje 268 Dirkem, E. 64, 69, 103, 105, 153, 268, 284, 310, 343, 347, 353, 402, 403, 407, 409, 410, 411, 412, 413, 414, 440, 479 Djui, Dž. 87, 88, 284 DNK 30, 101, 196, 240, 420, 421, 463, 497, 551, 569 Dobrov, G. 55, 90 Dojl, K. 221 dokaz 13, 22, 28, 32, 43, 48, 51, 52, 62, 63, 71, 76, 85, 114, 116, 118, 124, 130, 149, 150, 153, 160, 166, 173, 176, 177, 180, 195, 221, 222, 235, 236, 241, 244, 250, 252, 268, 273, 281, 298, 301, 303, 309, 319, 320, 326, 335, 338, 345, 351, 371, 376, 387, 389, 390, 392, 396, 398, 399, 401, 414, 421, 422, 424, 427, 428, 429, 444, 445, 446, 458, 461, 463, 483, 488, 494, 496, 497, 502, 506, 516, 517, 519, 530, 536, 550, 563, 570, 578 Dokins, R. 223, 268, 477, 478, 490, 523, 524 Dolbi, R. 136, 403 Doson, Č. 221 društvene nauke 5, 6, 16, 19, 21, 22, 23, 28, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49, 52, 55, 59, 74, 79, 80, 81, 88, 123, 127, 130, 159, 205, 217, 224, 230, 248, 258, 262, 270, 271, 274, 294, 296, 300, 301, 302, 304, 305, 306, 308, 309, 312, 327, 329, 330, 331, 367, 368, 403, 408, 430, 436, 443, 467, 475, 479, 480, 491, 499, 503, 506, 524, 527, 567

635

Dupri, H. 357, 549 Džeferson, T. 10 Džefri, R. 52 Džejms, Dž. 519 Džejms, V. 88, 103, 106, 230, 231, 232 Džejmson, F. 516 Džensen, A. 173, 534, 535, 536 Džensen, H. 57 Džons, R. 144 Džonston, R. 550 Edel, A. 168 Edž, D. 136, 241, 272, 273, 505 egzistencijalizam 20, 328 Eksner, F. 370 eksternalizam 14, 19, 26, 27, 31, 32, 33, 34, 35, 37, 38, 41, 42, 51, 99, 102, 104, 118, 156, 253, 319, 335, 373, 455, 532 Eldredž, N. 537 Elkana, J. 324, 326 emička perspektiva 23, 24, 429 empirijski program relativizma 402, 417, 421, 574 Engels, F. 25, 93, 97, 491, 496 Epiktet 203 epistemička simetrija 427 epistemička zavisnost (dependencija) 224 epistemološka relevantnost sociologije nauke 8, 78, 81, 547, 564, 573 epistemološke antiteze 113 epistemološki socijalni konstruktivizam 317 eponimija 172, 204, 214, 218, 267 Erdeš, P. 271 Erdešev broj 271 etička perspektiva 23, 24, 429 Etinger, F. 152

636

etnometodologija 20, 21, 26, 79, 129, 137, 138, 318, 330, 430, 431, 434, 436, 437, 477, 574 Euklid 71, 219, 254, 514 evaluativna racionalnost 442, 443 Fajerabend, P. 120, 121, 235, 319, 507, 513, 514, 533, 541 Fajgl, H. 5, 75 Fajnmen, R. 240, 365 falsifikacija 119 falsifikacionizam 13, 16, 115, 119, 120 Faral, L. 552 Farli, Dž. 384, 386, 387, 391, 392, 393, 394, 395, 396, 397, 399, 400, 401, 403 feminizam 49, 50, 57, 70, 71, 126, 128, 129, 131, 134, 178, 198, 493, 500, 503, 506, 507, 508, 511, 513, 518, 522 fenomenologija 15, 20, 26, 79, 137, 138, 318, 321, 328, 329, 330, 419, 468, 473 Festindžer, L. 64 Ficdžerald, Dž. 446 filozofija nauke 5, 6, 15, 31, 34, 50, 57, 84, 103, 118, 126, 196, 244, 251, 282, 306, 314, 331, 340, 342, 401, 432, 437, 439, 467, 510, 513, 523, 532 finitizam 347, 416, 432, 444 Fisk, Dž. 231 Fiš, S. 499, 521, 522 Fišer, R. 268 fizičari 13, 96, 197, 200, 201, 227, 248, 249, 296, 297, 306, 359, 360, 361, 362, 363, 365, 366, 367, 368, 369, 370, 371, 373, 374,

375, 376, 377, 378, 379, 380, 381, 382, 383, 437, 483, 494, 499, 511, 519, 520, 521, 522, 566 fizika 13, 39, 57, 70, 73, 74, 81, 83, 87, 94, 95, 96, 97, 98, 101, 102, 108, 111, 124, 148, 163, 164, 165, 188, 201, 205, 206, 214, 216, 245, 247, 252, 256, 262, 264, 280, 284, 294, 295, 299, 300, 301, 303, 304, 305, 306, 307, 358, 359, 360, 361, 362, 363, 364, 365, 366, 367, 368, 369, 370, 371, 375, 376, 377, 378, 380, 382, 383, 384, 412, 419, 445, 473, 474, 479, 491, 506, 507, 513, 514, 515, 517, 518, 519, 520, 521, 553, 554 Flek, L. 33, 138, 315, 339, 340, 341, 342, 343, 344, 345, 346, 347, 348, 349, 350, 351, 352, 353, 354, 355, 356, 373, 410, 416 Flober, G. 199 flogiston 13, 333, 572 Foks, Dž. 22 Foks, R. 507, 512 Forman, P. 356, 357, 360, 361, 362, 363, 365, 366, 367, 368, 369, 370, 371, 372, 373, 374, 375, 376, 377, 378, 384, 392, 403, 488, 492, 507, 520, 549 Frank, R. 5, 362 Franko, F. 87 Frege, G. 74 Frejzer, Dž. 330 Frenklin, B. 83 Frenklin, R. 30 Fridrihs, R. 17 Frojd, Z. 113, 132, 289, 477, 478 Frojdental, G. 99, 342, 352, 354, 472

Fuko, M. 124, 131, 132, 456, 508 Fuks, Š. 132 Fuler, S. 138, 374, 375, 424, 497, 498, 542, 546 fundacionalizam 74, 75 funkcionalizam 92, 129, 140, 184, 185, 186, 188, 202, 219, 558, 566, 567 Gajson, Dž. 384, 386, 387, 391, 392, 393, 394, 395, 396, 397, 399, 400, 401, 403, 549 Galen 254 Galilej, G. 71, 132, 154, 159, 164, 196, 308, 385, 446, 515, 549 Galison, P. 129, 549 Garfild, J. 111, 266, 268, 272, 284 Garfinkel, H. 20, 434, 435, 436, 437, 439 Gasendi, P. 151 Gastin, B. 555 Gatari, F. 514, 523 Gedel, K. 514 Gejdž, M. 198 Geler, J. 383 genetika 494, 495, 496, 497, 527, 529, 531, 551 genijalnost 230, 231 genije 83, 158, 229, 230, 231, 232 Gerc, K. 332 Gergen, K. 316, 321, 322 Gerlah, V. 369 Gete, J. 241 Gibs, Dž. 83 Gijeman, R. 459, 460, 461 Gijerin, T. 70, 129, 155, 156, 215, 325, 326, 437, 506 Gilbert, Dž. 434, 437, 439, 459 Gilbert, V. 159, 160, 162, 164, 437

637

Gilispi, Č. 6, 284, 285, 319, 549 Gir, R. 53, 76, 77, 129, 327, 424, 467, 485, 563 Gitler, Dž. 7, 8 Glauber, J. 90 Glejzer, N. 284 Goldberg, S. 85, 549 Goldman, A. 8 Goldston, Dž. 202 Golton, F. 514 Gordon, G. 303 Gorman, M. 424 Gotfrid, K. 133 granični rad 70 Grej, D. 47 Grejem, L. 94, 96, 97, 98, 99, 355 Grejvs, R. 155 Grešam, T. 148 Grinberg, H. 506 Gros, P. 113, 122, 123, 124, 127, 134, 487, 498, 499, 500, 501, 502, 503, 504, 505, 506, 507, 508, 510, 511, 512, 514, 526, 527, 528, 530, 531, 540, 545, 546 Gruber, H. 235 Gruenberger, F. 189 Gruner, S. 521 Gudrih, H. 6 Guld, S. 223, 525, 527, 528, 530, 531, 532, 533, 536, 537, 538, 540, 541, 544, 546 Guldner, A. 46, 47, 106, 284 Gumplovič, L. 343 Gurvič, Ž. 169 Habermas, J. 440 Hagstrom, V. 105, 139, 166, 175, 220, 223, 227, 228, 250, 251, 258, 259, 284, 290, 552, 554, 558 Hajdeger, M. 508 Hajder, F. 20

638

Hajlbron, Dž. 549 Hajli, B. 383 Hajzenberg, V. 252, 365, 366, 371, 376, 377, 378, 379, 380, 381, 382, 513, 514, 520 Hak, S. 433, 507, 514 Haking, J. 317 Haksli, T. 83 Hal, D. 40, 129, 213, 219, 226, 549 Hamilton, V. 267, 268 hamitska hipoteza 519, 520 Haravej, D. 514 Harding, S. 511, 514 Hardvig, Dž. 224 Haris, K. 89 Haris, M. 23, 24 Hartli, Dž. 292 Harvi, V. 154, 155, 358, 385 Haton, Dž. 549 Hegel, G. 18, 19, 92, 370, 383 Helmholc, H. 252 hemičari 207, 248, 388, 483 hemija 13, 30, 39, 71, 85, 90, 102, 103, 108, 205, 206, 214, 216, 245, 248, 252, 294, 295, 302, 303, 305, 390, 394, 493, 572 Hempel, K. 84 hemurgija 85, 90 Henderson, L. 102, 103, 105, 109 Hendri, Dž. 357, 367, 371, 373, 374 Herbert, Dž. 215 Herc, H. 239 hermeneutika 20, 79, 328, 336, 337, 468, 514 Herskovic, M. 57, 87 Hese, M. 410 Hesen, B. 94, 95, 96, 97, 98, 99, 100, 141, 315, 339, 355, 494, 522 heterogeneza 386, 387, 388, 391,

394, 395, 398, 399, 400, 401 hibridizacija ideja 289, 352 hibridizacija uloga 288, 289, 352, 355 hijerarhija nauka 294, 303 Hil, K. 150, 151 Hiparh 165 Hipokrat 254, 387 Hit, T. 103 Hitler, A. 170 Hjuel, V. 40 Hjum, D. 16, 58, 321, 331, 332 Hobs, T. 100, 450, 451, 452, 453, 475, 478, 529, 560 Hol, A. 151 Hol, E. 217 Holdejn, Dž. 100, 495 Holinger, D. 87 Holis, M. 332, 428 holizam 25, 26, 35, 45, 48, 159, 161, 241, 331, 334, 336, 347, 350, 351, 353, 354, 383, 415, 440 Holton, Dž. 105, 133, 492, 493, 495, 496, 499, 506, 507 Homans, Dž. 17, 20, 47, 48, 58 homogeneza 401 Horton, R. 69, 243 Hrušov, N. 496, 497 Huk, R. 214, 215 humanističke discipline 55, 56, 88, 123, 128, 130, 158, 205, 217, 277, 294, 295, 296, 307, 313, 360, 486, 499, 500, 503, 507, 532 Huserl, E. 18, 436 idealizam 49, 73, 79, 96, 146, 312, 328, 343, 370, 415, 433, 441, 496, 497, 534 ideologija 8, 9, 11, 12, 14, 19, 27, 46, 47, 57, 59, 60, 61, 62, 63, 64, 65, 66, 67, 68, 69, 70, 71, 72, 79, 86, 92, 93,

94, 97, 98, 99, 112, 121, 124, 126, 127, 129, 130, 131, 134, 149, 153, 286, 357, 359, 362, 367, 369, 372, 397, 401, 441, 442, 443, 460, 488, 495, 498, 512, 513, 514, 517, 519, 520, 521, 522, 526, 528, 529, 530, 533, 534, 535, 536, 537, 539, 546, 548, 549, 551 ideologizam 59 indeterminizam 21, 370, 372, 374, 375, 381, 448 instrumentalizam 13, 29, 372, 441, 448 integracija 5, 65, 310, 562 inteligencija 194, 196, 234, 235, 238, 424 internalizacija 35, 36, 42, 58 internalizam 7, 8, 14, 31, 32, 33, 35, 38, 41, 42, 51, 114, 125, 156, 322, 363, 373, 374, 377, 379, 387, 392, 455, 558 IQ 70, 196, 221, 525, 526, 535, 536, 538, 559 iracionalizam 65, 72, 113, 114, 327, 366, 518, 525 iracionalnost 35, 114, 116, 120, 158, 192, 241, 289, 290, 324, 335, 405, 423, 427, 428, 429, 443, 478, 479, 482, 511, 522 Irigarej, L. 523 ishod znanja 320, 321 istoricizam 18, 19, 456, 519 istorija nauke 6, 13, 34, 39, 91, 101, 102, 141, 272, 285, 319, 451, 479, 548, 563 istorizam 18 istraživački front 177, 302, 303, 304, 305, 308, 349, 568, 569 izo-emocionalne linije 242

639

jaki program 8, 28, 117, 125, 136, 138, 402, 403, 404, 405, 406, 407, 408, 409, 417, 418, 422, 424, 425, 426, 427, 430, 431, 432, 433, 446, 455, 457, 474, 477, 481, 482, 483, 484, 574, 577 Jang, K. 204 Janovski, P. 139 jatromehanizam 357, 358, 359 Jordan, P. 362, 365, 366 Jung, K. 378 Kac, M. 340 Kalon, M. 432, 454, 458, 459, 474, 475, 480, 483, 523 Kalvin, Ž. 147 Kamerer, P. 196, 221 Kaneman, D. 20 Kant, I. 39, 92, 203, 321 Kaplan, N. 267, 268, 284 Karlajl, T. 230 Karnap, R. 5, 84, 105, 319 Kartrajt, T. 149 Katel, Dž. 168 kauzalnost 405, 406, 408, 424, 425, 426, 427, 429, 431, 447, 449, 483, 578 Kebler, R. 299 Kej, P. 412, 413 Kejns, Dž. 161 Keler, E. 514 Keli, H. 20 Kembel, D. 78, 237, 446, 563 Kemp, S. 432, 433 Kepler, J. 100, 154, 239, 446, 571 Kerc, P. 507, 508 Kerni, H. 148, 151 Kerol, Dž. 149, 150 Kertge, N. 129, 507 Kesler, M. 269

640

Kičer, F. 78, 84, 125, 562, 563 Kim, K. 250 King, M. 184, 185, 186 Kit, A. 221 Kits, Dž. 11 Kivije, Ž. 385, 392, 393 Kjerkegor, S. 367 Klakhon, K. 55, 58 Klark, Dž. 100 klasifikacija 64, 77, 333, 347, 354, 409, 410, 411, 412, 413, 414, 447, 448 Klinton, B. 139 Knap, R. 6 Knor-Cetina, K. 284, 318, 326, 437, 458, 467, 468, 469, 470, 471, 472, 473, 481, 558 Koare, A. 104 kocitiranje 268, 269, 273, 276, 292, 293 kodifikacija 228, 281, 293, 294, 295, 298, 302, 304, 305 Koen, B. 5, 83, 103, 107, 109, 241, 242, 243, 364, 549 kognitivni resursi 28, 43, 326, 458, 540, 563 Koh, R. 397 Kol, Dž. 105, 139, 183, 197, 198, 200, 247, 249, 250, 273, 281, 283, 284, 566, 567 Kol, S. 105, 129, 139, 197, 198, 200, 207, 208, 215, 247, 249, 250, 252, 284, 295, 300, 302, 303, 304, 306, 310, 311, 312, 319, 320, 321, 402, 507, 566, 567, 568 kolektiv mišljenja 336, 341, 345, 346, 348, 349 Kolins, H. 125, 133, 136, 137, 318, 326, 402, 417, 418, 419, 420, 421, 422, 424, 430, 431, 432, 440, 444, 446, 499, 578

Kolins, R. 17, 20, 91, 110, 238, 277, 286, 306, 307, 308, 309, 312, 352, 554 Kolman, A. 96, 97 Kolumbo, K. 239 Kompton, A. 364 komun(al)izam 170, 172, 176, 187, 194, 218, 257, Konant, Dž. 88, 89, 103, 105, 284, 389, 397, 401 konceptni simboli 270 Kondon, E. 88 Kondorse 57 konsenzus 10, 25, 36, 69, 130, 133, 181, 182, 185, 189, 206, 213, 216, 245, 273, 281, 282, 283, 293, 295, 296, 299, 300, 301, 302, 303, 304, 305, 306, 307, 308, 309, 310, 320, 324, 325, 329, 376, 377, 415, 416, 420, 421, 430, 441, 446, 452, 459, 465, 470, 472, 473, 478, 554, 564, 565, 566, 567, 568, 569, 575 Kont, O. 11, 15, 17, 19, 57, 81, 103, 105, 259, 294, 343, 372, 398 kontranorme 191, 192, 193 kontroverza 28, 30, 39, 71, 153, 196, 213, 240, 251, 269, 278, 286, 319, 323, 331, 349, 350, 384, 386, 387, 390, 391, 392, 393, 394, 396, 397, 399, 400, 401, 420, 421, 422, 430, 431, 440, 450, 451, 452, 453, 455, 466, 481, 486, 492, 493, 502, 510, 527, 528, 530, 535, 538, 540, 541, 544, 547, 548, 549, 550, 551, 552, 555, 559, 561, 563, 564, 572, 575 Kopernik, N. 100, 254, 446, 549, 571

Košland, D. 219, 220 Kozer, L. 106 Kramers, H. 363, 366, 367, 371, 372, 373 kreacionizam 30, 124, 477, 502, 508 kreativnost 18, 25, 26, 146, 191, 192, 206, 234, 235, 237, 238, 242, 295, 305, 350, 490, 548, 556 kredit/zasluga 176, 178, 194, 199, 201, 205, 207, 213, 214, 215, 219, 227, 249, 556, 557, 558, 566 Krejn, D. 105, 139, 179, 209, 254, 265, 272, 284, 290, 291 Krik, F. 30, 195, 240, 569, 570 Kristeva, J. 523 Krišnamurti, J. 383 kritika teorija 20 Krober, A. 230, 231, 347 Kroče, B. 18 krucijalni eksperiment 388, 391, 399, 401, 446 Kukla, A. 317 Kuli, Č. 231 Kultgen, Dž. 47 kulturna pismenost 509 kulturni konstruktivizam 498, 500, 503, 504 kulturni materijalizam 23 Kun, T. 9, 110, 111, 112, 113, 114, 115, 116, 117, 118, 119, 120, 124, 125, 129, 138, 184, 217, 236, 241, 243, 247, 250, 251, 252, 263, 265, 279, 284, 319, 320, 331, 339, 340, 341, 343, 346, 348, 349, 352, 355, 357, 402, 455, 491, 500, 507, 513, 514, 530, 552, 554, 561, 568, 570, 571, 572 Kvajn, V. 75, 76, 105, 119, 431 kvantna filozofija 382, 383 kvantna gravitacija 513, 514, 515,

641

523, 525 kvantna mehanika 95, 96, 264, 357, 359, 360, 364, 365, 366, 367, 371, 373, 375, 376, 379, 380, 381, 382, 494, 513, 514, 520 kvantna teorija 252, 357, 361, 364, 365, 366, 371, 375, 377, 378, 381, 382, 492

252, 363, 369, 377, 383, 359, 367, 380,

Lag, E. 374, 375 Lakan, Ž. 131, 508, 523 Lakatoš, I. 35, 118, 119, 120, 137, 195, 319, 423 Lamark, Ž. 40, 385, 392, 496 Landberg, Dž. 15, 16, 17, 284 Langdon, Dž. 221 Langmjur, I. 493 Latur, B. 118, 125, 284, 318, 432, 437, 454, 457, 458, 459, 460, 461, 462, 463, 464, 465, 467, 469, 474, 475, 477, 478, 479, 480, 481, 482, 483, 484, 498, 513, 514, 518, 523, 549, 557, 558, 568 Laudan, L. 129, 401, 422, 423, 426, 427, 549, 573 Laue, M. 379 Lavdžoj, A. 103 Lavoazje, A. 572 „Legenda” 84, 111, 125 Lefkovic, M. 519 Lenjin, V. 94, 96, 97, 383, 491 Levelin, K. 169 Levenhuk, A. 385 Levi, I. 342, 352, 354 Levi-Bril, L. 340, 343 Levi-Stros, K. 169 Levin, K. 20 Levins, R. 227, 538, 539 Levit, N. 113, 123, 124, 127, 134, 487, 498, 499, 500, 501,

642

502, 503, 504, 505, 506, 507, 508, 510, 511, 512, 514, 526, 527, 528, 530, 531, 540, 541, 545, 546 Libig, J. 90, 397, 399 Linč, M. 430, 434 Lind, R. 106 Line, K. 385 Liotar, Ž. 131, 508, 514 Lipset, S. 106 Lisenko, T. 57, 494, 495, 496, 497 List, S. 222, 223 Livajn, Dž. 511 Lo, Dž. 137, 454, 458, 459, 474, 476, 480, 483 Lob, Ž. 103 Lodal, Dž. 303 logički empirizam 84, 158 logički pozitivizam 10, 56, 84, 114, 158, 306 Lok, Dž. 11 Lorenc, H. 446 Lorenc, K. 512 Lotka, A. 246, 247 Lotkin zakon 182, 244, 246, 247 Luis, M. 506, 507 Lukač, Đ. 440 Luks, S. 332 Luontin, R. 227, 525, 527, 531, 532, 533, 535, 536, 538, 540, 541, 544, 546 Luter, M. 147 Mah, E. 96, 105, 174, 360, 492 Mahoni, M. 194, 235 Majer, E. 38 Majers, G. 424 Majklson, A. 133, 446 Makajver, R. 16, 87, 169 Makarti, Dž. 383 Makartur, R. 227 Makenzi, D. 402, 440, 449, 505 Makgafi, V. 520

Maklaud, R. 136 Makmalin, E. 37, 38, 39, 49, 50, 51, 107, 226 Maksvel, Dž. 33, 364 Maliken, R. 88 Malinovski, B. 340 Malkej, M. 136, 178, 185, 186, 188, 434, 437, 438, 439, 444, 459, 506 Malpigi, M. 385 Mamford, L. 493 Manc, P. 18 Manhajm, K. 7, 64, 65, 66, 93, 94, 112, 142, 319, 343, 403, 531, 573 Marks, K. 18, 19, 25, 64, 69, 92, 93, 97, 104, 105, 113, 132, 440, 491, 496 marksizam 25, 56, 64, 92, 93, 94, 95, 96, 97, 98, 99, 100, 101, 102, 104, 107, 128, 129, 135, 136, 328, 343, 361, 383, 402, 440, 441, 444, 496, 501, 503, 521, 531, 534, 535, 536, 537, 538, 539, 540, 541, 546, 559 Markuze, H. 122, 534 Martin, B. 505, 550 Martin, E. 511 Matejev efekat 180, 196, 198, 199, 202, 203, 205, 206, 207, 208, 212, 285, 295, 470 matematičari 149, 163, 226, 271, 368, 369, 382 matematika 28, 30, 65, 92, 93, 97, 101, 103, 108, 137, 151, 158, 162, 164, 206, 216, 226, 228, 232, 252, 256, 271, 295, 298, 305, 307, 308, 337, 361, 367, 377, 382, 403, 405, 408, 431, 512, 515, 518, 554, 573 matematizacija 307, 308

materijalizam 73, 92, 109, 141, 146, 154, 312, 337, 338, 360, 361, 362, 367, 392, 393, 394, 395, 396, 398, 407, 408, 481, 491, 496 Medavar, P. 240 medicina 33, 108, 151, 162, 163, 177, 220, 221, 242, 256, 342, 343, 352, 353, 354, 355, 358, 457, 460, 506, 507, 508, 524 mehanicizam 74, 159, 362, 491, 514 Melcer, B. 197 Mendel, G. 196, 496 Menger, K. 18 Mermin, D. 133 Merton, R. 5, 6, 7, 9, 48, 51, 78, 87, 88, 91, 94, 102, 104, 105, 106, 107, 108, 109, 110, 111, 112, 118, 119, 129, 139, 140, 141, 142, 143, 144, 145, 146, 147, 148, 149, 150, 151, 152, 153, 154, 155, 156, 157, 160, 162, 166, 167, 168, 169, 170, 171, 172, 173, 176, 177, 178, 181, 183, 184, 185, 186, 187, 188, 189, 190, 191, 192, 193, 194, 196, 198, 199, 202, 203, 204, 205, 206, 207, 208, 209, 212, 214, 215, 216, 217, 218, 219, 220, 226, 228, 229, 232, 233, 239, 249, 252, 256, 266, 279, 284, 285, 293, 295, 297, 300, 310, 314, 325, 340, 375, 428, 429, 482, 491, 492, 506, 537, 552, 554, 556, 558, 563, 565, 567, 574, 579 mertonovska sociologija nauke 9, 25, 26, 33, 91, 137, 184, 186, 188, 293, 314, 318,

643

320, 325, 326, 356, 374, 446, 450, 562, 564, 567, 568, 573 Meseri, P. 251 metafizika 72, 73, 75, 92, 132, 133, 154, 158, 159, 323, 371, 372, 377, 381, 382, 392, 414, 426, 491, 513, 515, 574 metafizički socijalni konstruktivizam 317 metodološki individualizam 25, 26, 48, 161, 336, 416 Mičurin, I. 496 Mid, Dž. 203 Mid, M. 87 Mil, Dž. 57, 321, 408 Mildmej, V. 148 Miler, D. 133 Milgram, S. 270, 271 Milić, V. 94, 96, 99 Mils, R. 106, 142 Minkovski, H. 514 Mirski, E. 89 Mitrof, J. 192, 193, 194, 195 Mizes, R. 369, 370 Molijer 199 Montelano, B. 507, 514 Montenj, M. 331, 332 morfogenetičko polje 383, 515, 518 Morgan, Dž. 155 Morgan, L. 330 Mori, M. 83 Morli, E. 133, 446 Mos, M. 409, 410, 414 mrežni model 409, 410, 446 multifunkcionalnost 354, 355 Mur, Dž. 58 Musolini, B. 87 Nanda, M. 507 naturalistički prioritet 76 naturalistički socijalni konstrukti-

644

vizam 28, 315 naturalizacija 78, 79, 80, 81 naturalizam 14, 17, 20, 34, 35, 53, 55, 56, 58, 72, 73, 74, 75, 76, 77, 78, 79, 80, 81, 159, 230, 315, 328, 339, 408, 426, 431, 433, 440, 441, 443, 449, 450, 483 naučna prevara 219, 222, 224, 229 naučna revolucija 115, 116, 217, 230, 236, 240, 252, 253, 263, 278, 279, 307, 308, 340, 352, 549 Naučni ratovi 71, 82, 113, 122, 123, 124, 125, 127, 128, 138, 316, 363, 433, 482, 484, 485, 486, 487, 489, 490, 498, 500, 510, 512, 522, 525, 526, 527, 530, 531, 540, 541, 542, 543, 545, 547, 555, 559, 560, 561 naučni stav 72, 88, 160 negativno citiranje 268 Nejgel, E. 5, 48, 49, 50, 84, 87, 319 Nekam, A. 215 Nelkin, D. 511 Nelson, A. 317 Nelson, B. 146 nepristrasnost 118, 137, 405, 406, 417, 422, 427, 449, 465 Nernst, V. 370 nevidljivi koledž 172, 188, 194, 257, 265, 269, 270, 271, 275, 277, 279, 280, 376, 476, 555 nezainteresovanost 130, 169, 170, 173, 176, 194, 219, 326, 471, 552 Nidam, Džon 386, 389, 390 Nidam, Džozef 101, 109, 495 Niče, F. 321, 478 nihilistički socijalni konstruktivi-

Njuman, M. 270 Njutn, I. 10, 11, 94, 95, 96, 97, 98, 99, 100, 115, 154, 161, 165, 196, 214, 215, 236, 295, 311, 355, 364, 445, 514, 549

123, 125, 126, 127, 130, 134, 157, 171, 177, 181, 182, 192, 194, 203, 208, 213, 225, 226, 227, 234, 235, 252, 272, 273, 292, 308, 309, 311, 314, 315, 319, 320, 321, 327, 328, 329, 331, 334, 337, 339, 345, 349, 350, 354, 377, 382, 383, 401, 403, 404, 408, 410, 416, 417, 429, 430, 441, 452, 453, 464, 465, 479, 486, 491, 497, 500, 501, 502, 505, 508, 513, 515, 522, 524, 525, 526, 528, 529, 530, 532, 533, 537, 538, 539, 540, 541, 544, 546, 547, 552, 558, 570, 571 obliteracija putem inkorporacije 204, 205, 239, 285, 294 Ogbern, V. 5, 6, 16, 231, 232, 233, 284 Okenden, R. 215 Oldenburg, H. 255, 257 Openhajmer, R. 383 opskurantizam 367, 382, 516 ordinarizam 19, 30, 32, 343, 562 organizovani skepticizam 169, 170, 173, 187, 194, 325, 326 Ortegina hipoteza 182, 196, 246, 247, 249, 490, 567 Ostvald, V. 103, 252, 360 otvoreni um 62, 64 Oukli, K. 222

objektivizam 328, 329, 337, 469, 486, 502 objektivnost 9, 10, 12, 13, 15, 17, 19, 21, 22, 23, 24, 26, 27, 28, 29, 30, 35, 36, 42, 43, 44, 45, 49, 50, 51, 52, 55, 56, 57, 58, 69, 71, 72, 73, 76, 84, 88, 93, 112, 122,

Pajk, K. 23 Paracelzus 160 paradigma 55, 61, 107, 114, 115, 116, 241, 243, 244, 252, 263, 304, 320, 346, 349, 351, 507, 554, 561, 570 parapsihologija 383, 491, 520, 578

zam 28, 29, 315 nihilizam 57, 122 Nizbet, R. 106 Nojman, Dž. 382 Nojrat, O. 114 Nola, R. 424, 425 normalna nauka 114, 119, 120, 121, 236, 240, 247, 265, 354, 568 Norman, R. 160 normativna struktura nauke 140, 152, 168, 184, 185, 186, 189, 192, 212, 285, 517, 565, 566 norme 6, 33, 38, 51, 53, 58, 59, 60, 68, 77, 112, 140, 152, 157, 164, 168, 169, 170, 172, 173, 175, 176, 177, 179, 181, 183, 185, 186, 187, 188, 189, 191, 192, 193, 194, 196, 202, 208, 209, 210, 211, 219, 220, 222, 225, 229, 233, 255, 258, 290, 300, 326, 332, 334, 335, 407, 450, 488, 558, 563, 565, 574, 576, 577, 578

645

Pareto, V. 105 Park, R. 106 Parsons, T. 5, 6, 44, 45, 55, 57, 67, 68, 104, 105, 106, 108, 110, 169, 284, 310 partikularizam 171, 176, 177, 179, 180, 181, 182, 183, 184, 189, 193, 212, 297, 502, 504, 566 Paskal, B. 151, 154, 199 Paster, L. 40, 71, 289, 384, 386, 387, 388, 389, 390, 391, 392, 393, 394, 395, 396, 397, 398, 399, 400, 401, 411, 446, 477, 560 Pauli, V. 378 Pavlov, I. 496 Pejli, V. 76 Pels, D. 551 Perkin, V. 90 perspektivizam 48, 65, 315, 504 Petronijević, B. 217 Pijaže, Ž. 340 Pikard, M. 57 Pikering, E. 514 Pilke, R. 86, 139 Pinč, T. 133, 402, 578 Pinker, S. 223 Pirson, K. 552 Plank, M. 239, 250, 251, 252, 364, 365, 367, 370 Plankov princip 196, 241, 244, 246, 250, 251, 252, 253, 490 Platon 385 Plinije 254 Poenkare, A. 103, 367, 445 Polanji, M. 138, 193, 218, 244, 245, 319 Polibije 165 Poling, L. 30 Poper, K. 13, 18, 19, 69, 84, 112, 113, 115, 118, 119, 120, 193, 340, 403, 419, 443, 494

646

Porter, R. 549 postmoderni generator 127 postmodernizam 19, 28, 49, 70, 79, 125, 126, 127, 128, 130, 131, 134, 138, 307, 312, 315, 363, 379, 382, 485, 486, 487, 500, 501, 503, 506, 508, 511, 512, 513, 514, 515, 517, 518, 521, 523, 524, 525, 526, 528, 530, 536, 540, 542, 544, 546, 559 postnormalna nauka 125, 126 poststrukturalizam 20, 27, 128, 131, 132, 133, 513 pozitivizam 15, 16, 17, 19, 20, 23, 24, 28, 36, 44, 52, 74, 84, 92, 104, 114, 120, 181, 184, 185, 272, 306, 308, 310, 319, 328, 338, 355, 356, 360, 361, 362, 372, 373, 380, 393, 398, 441, 442, 472, 491, 492, 505, 534, 579 pragmatička simetrija 427 pragmatizam 19, 29, 63, 72, 306, 331, 336 Prajs, D. 100, 101, 110, 111, 139, 243, 246, 247, 249, 250, 254, 255, 258, 265, 272, 279, 283, 284, 458 predarvinistička biologija 38, 549 prezentizam 40, 41, 334, 345 princip aracionalnosti 401, 427, 573 princip asimetrije 427, 428, 429, 430, 439, 450, 451, 482, 483 logička asimetrija 429 psihološka asimetrija 429 prioritet 85, 160, 172, 194, 212, 213, 216, 217, 218, 219, 220, 226, 229, 255, 267, 285, 556, 565

prirodna racionalnost 442, 443 prirodne nauke 16, 42, 44, 65, 73, 75, 76, 79, 101, 103, 112, 138, 147, 178, 185, 186, 216, 217, 256, 262, 294, 295, 296, 300, 301, 303, 307, 308, 309, 310, 313, 319, 323, 337, 339, 356, 360, 377, 378, 403, 409, 427, 438, 443, 449, 458, 467, 468, 469, 479, 498, 511, 524, 528, 544, 553, 567, 568 prividna inflacija 550 prividna redukcija 550 priznanje 33, 100, 172, 178, 179, 180, 181, 197, 198, 199, 200, 202, 206, 207, 208, 213, 214, 216, 218, 227, 231, 234, 249, 258, 259, 266, 267, 276, 289, 299, 300, 302, 351, 497, 553, 554, 556, 557, 558, 565, 566 problem malog sveta 270 pronauka 84, 113, 125, 127, 306, 313, 328, 366, 484, 486, 500, 511, 525, 526, 530, 531, 543, 544, 545, 546 prosopografija 271 prosvetiteljstvo 10, 89, 152, 330, 485, 503, 506 Prust, M. 199 pseudoistorija 360, 367, 493, 519 pseudonauka 19, 30, 70, 119, 187, 188, 189, 219, 493, 494, 509, 520, 578, 579 pseudonaučnici 189 psihoanaliza 19, 132, 289, 383, 491, 511, 518 psihologija 20, 34, 60, 64, 76, 77, 80, 81, 151, 159, 195, 204, 216, 232, 234, 248, 252, 261, 262, 286, 287, 294,

296, 302, 305, 316, 322, 334, 348, 361, 378, 413, 419, 423, 424, 425, 431, 440, 490, 511, 563 psihologija nauke 7, 195, 234 Psimopulos, M. 112, 113, 119, 120, 121, 500, 508 Ptolomej 196, 571 Puše, F. 71, 384, 386, 387, 388, 389, 390, 391, 392, 393, 394, 395, 396, 397, 398, 399, 400, 401, 411, 560 Rab, T. 150, 166 Rabi, I. 227 racionalizam 12, 19, 72, 134, 147, 153, 165, 184, 327, 330, 331, 334, 335, 336, 401, 423, 449, 458, 486, 541, 569, 571, 574 racionalna simetrija 427 racionalnost 10, 12, 31, 38, 51, 54, 84, 88, 112, 116, 118, 124, 132, 137, 147, 152, 162, 173, 174, 175, 176, 193, 194, 195, 225, 235, 317, 322, 332, 333, 335, 350, 356, 374, 404, 405, 406, 417, 418, 422, 423, 424, 426, 427, 428, 429, 431, 434, 435, 436, 439, 443, 445, 449, 467, 468, 471, 478, 490, 522, 545, 546, 571, 572, 578, 579 Radeford, E. 87, 365 Rader, H. 367, 372, 373 Radner, R. 52 Radvik, M. 129, 549 Rajf, F. 357 Rajh, V. 383 Rajhenbah, H. 84, 340, 370, 371 Ranke, L. 328 rasa 12, 179, 183, 230, 231, 278, 519, 520, 525, 526

647

Rasel, B. 87 rasizam 85, 534, 540, 560, 573 Ravec, Dž. 138 realističko-konstruktivistička sociologija nauke 568 realizam 12, 13, 26, 36, 72, 78, 135, 272, 317, 318, 324, 325, 326, 327, 328, 329, 337, 338, 356, 376, 377, 408, 414, 420, 429, 431, 432, 441, 466, 467, 469, 485, 486, 490, 513, 541, 563, 569, 570 Redi, F. 385, 386, 389 redukcionizam 21, 25, 39, 75, 80, 81, 125, 159, 188, 205, 262, 325, 353, 354, 395, 408, 481, 485, 574, 576 refleksivnost 21, 130, 405, 408, 417, 427, 430, 431, 436, 459, 543, 576 relacionizam 65 relativizam 14, 19, 22, 24, 27, 28, 29, 35, 42, 43, 56, 57, 65, 93, 112, 113, 115, 117, 118, 122, 125, 128, 129, 136, 137, 181, 212, 273, 274, 306, 309, 317, 318, 319, 322, 324, 325, 326, 327, 330, 331, 332, 333, 334, 335, 336, 337, 344, 345, 350, 352, 353, 354, 355, 356, 361, 365, 373, 401, 406, 407, 408, 409, 410, 412, 415, 416, 417, 419, 421, 427, 430, 431, 440, 441, 442, 446, 448, 457, 466, 471, 472, 473, 474, 477, 479, 481, 483, 484, 485, 486, 490, 491, 492, 501, 502, 511, 516, 518, 523, 525, 528, 529, 539, 540, 546, 547, 562, 569, 570, 574, 575, 579 religija 6, 11, 13, 14, 31, 32, 38,

648

50, 55, 56, 58, 76, 80, 87, 89, 92, 97, 98, 108, 109, 112, 143, 144, 147, 148, 149, 150, 151, 152, 153, 154, 155, 160, 164, 166, 168, 179, 183, 184, 209, 210, 232, 242, 243, 361, 377, 378, 386, 387, 391, 393, 396, 397, 398, 403, 407, 490, 491, 507, 508, 521, 524, 525, 549 religijska posvećenost 13 Remzi, V. 103 Rendgen, V. 239 Reskin, B. 207, 248 Restivo, S. 8, 9, 91 retrospektivna falsifikacija 233 Ričards, R. 243, 549 Ričards, T. 103 Ridli, Mark 223 Ridli, Met 223 Rikardo, D. 25 Riman, B. 514 Risman, D. 169 Robins, D. 550 Rojs, Dž. 102 Rokič, M. 62, 64 Rol-Hansen, N. 39, 387, 388, 395, 396, 397, 401 romantizam 10, 11, 46, 330, 331, 360, 361, 371, 487 Ros, E. 512, 514, 516, 522 Rosijanov, K. 497 Rot, P. 421 Rotman, R. 177 Rouz, A. 53, 55 Rouz, H. 511 Rožak, T. 122, 493 Ruso, Ž. 199, 478 Ruz, M. 274, 527, 528 Sajli, A. 103 Sajmon, H. 238, 424, 549 Salovej, F. 548, 549

Samner, V. 106 Sapir, E. 447 Sapir-Vorfova hipoteza 333, 411 Sarton, Dž. 91, 102, 103, 104, 105, 108, 141, 158, 215, 284, 285, 288, 319 scijentizam 41, 323, 339, 481, 494 Segerstrole, U. 117, 531, 534, 536, 545 semantički socijalni konstruktivizam 317 Sen-Simon, A. 199 Serl, Dž. 128, 416, 487 simboličko citiranje 268, 555 simetrija 72, 118, 137, 343, 388, 405, 406, 408, 417, 422, 427, 428, 443, 449, 451, 475, 476, 478, 479, 480, 481, 482, 483, 576, 578, 579 Sismondo, S. 326 sistemizam 25, 26, 416 skepticizam 88, 132, 173, 338, 509, 533, 572 metodološki 14 samoporažavajući skeptički relativizam 49 sistematski 14 Skiner, B. 77, 512 Slejter, Dž. 363, 371 Slobodkin, L. 227 Smelser, N. 15 Smit, A. 529 Smit, D. 103 Smit, G. 221 Smol, A. 106, 270 Smol, H. 269, 270, 273, 276 Snou, Č. 123, 124 socijalna konstrukcija 12, 21, 30, 130, 131, 157, 273, 305, 316, 318, 326, 353, 414, 415, 439, 445, 459, 461, 492, 516, 517, 524 socijalna paradigma 60, 61 socijalni darvinizam 512, 535 socijalni konstruktivizam 9, 13,

19, 21, 22, 24, 28, 29, 30, 32, 33, 36, 57, 65, 69, 70, 71, 72, 82, 99, 113, 116, 117, 118, 122, 125, 126, 127, 128, 129, 134, 136, 138, 140, 177, 181, 244, 272, 284, 314, 315, 316, 317, 318, 319, 320, 321, 322, 323, 324, 325, 326, 327, 328, 331, 333, 334, 336, 337, 339, 340, 347, 351, 354, 356, 357, 373, 384, 394, 396, 400, 402, 409, 415, 422, 424, 426, 432, 437, 438, 444, 445, 446, 449, 450, 454, 455, 457, 458, 464, 466, 467, 469, 471, 472, 473, 481, 482, 484, 486, 490, 491, 498, 499, 500, 501, 502, 503, 504, 505, 506, 510, 511, 512, 518, 522, 524, 525, 526, 528, 530, 546, 547, 552, 558, 562, 564, 568, 569, 570, 572, 573, 574, 575, 576, 577, 579 sociobiologija 59, 227, 268, 274, 296, 309, 310, 486, 487, 512, 526, 527, 528, 530, 531, 532, 535, 536, 538, 539, 540, 541, 544, 547, 551, 552, 555, 556, 559, 560, 561 sociobiolozi 525 sociologija nauke 5, 6, 7, 8, 9, 10, 13, 17, 19, 20, 24, 25, 26, 28, 30, 31, 32, 33, 36, 41, 59, 70, 71, 72, 77, 78, 82, 90, 91, 92, 93, 99, 101, 102, 105, 107, 108, 109, 110, 112, 118, 119, 122, 123, 127, 129, 136, 137, 138, 139, 140, 141, 143, 145, 156, 167, 168, 171, 177, 178, 179, 184, 185, 189, 195, 196, 215, 228, 234, 241, 250, 254, 263, 265, 271, 272, 279, 280,

649

282, 283, 284, 285, 286, 293, 303, 314, 315, 319, 322, 323, 324, 325, 326, 330, 331, 336, 339, 340, 343, 350, 355, 356, 403, 404, 408, 418, 422, 428, 430, 432, 436, 437, 439, 447, 455, 458, 462, 469, 472, 473, 484, 485, 487, 488, 492, 494, 497, 498, 501, 505, 507, 521, 541, 546, 547, 549, 553, 562, 564, 565, 568, 573, 574, 576, 577, 579 sociologija znanja 7, 8, 24, 36, 37, 51, 64, 66, 68, 69, 93, 94, 112, 135, 141, 142, 185, 282, 323, 326, 343, 403, 404, 405, 406, 407, 409, 414, 422, 438, 443, 484, 531, 573 Sokal, A. 379, 486, 499, 511, 512, 513, 514, 515, 516, 517, 518, 519, 521, 522, 523, 524, 525, 526, 538, 541, 542, 545 Sorokin, P. 6, 64, 104, 105, 106, 108, 141, 249 Sosir, F. 132 Spalancani, L. 386, 389 Spejts, Dž. 57 Spenser, H. 57, 105 Spinoza, B. 321 spontana generacija 71, 384, 385, 386, 387, 388, 389, 390, 391, 392, 393, 394, 395, 396, 398, 399, 400, 401 Staljin, J. 95, 97, 170, 383, 496, 497 Stark, V. 66, 67 Stela, D. 214, 215 Steluti, F. 385 Sternberg, R. 237 stil mišljenja 188, 238, 341, 346, 349, 350, 352, 354 Stimson, D. 144 Stjuart, Dž. 246

650

Storer, N. 108, 284, 298, 299, 300, 307 Stouks, T. 292 subjektivizam 22, 26, 30, 56, 118, 119, 193, 273, 328, 329, 330, 336, 337, 338, 380, 483, 486, 502, 516, 579 subjektivnost 12, 18, 21, 22, 23, 36, 43, 44, 45, 69, 72, 114, 131, 177, 181, 182, 192, 194, 202, 207, 234, 273, 311, 312, 327, 328, 329, 349, 465, 480, 493, 508, 524, 549, 571 Svamerdam, J. 385, 386 Šafer, S. 433, 440, 451, 452, 453, 484, 549 Šali, A. 460, 461 Šapir, D. 35, 36, 42, 58 Šapiro, H. 489 Šarden, T. 221 Šartre, B. 215 Šejpin, S. 20, 36, 37, 42, 284, 322, 323, 357, 402, 433, 440, 451, 452, 453, 455, 456, 457, 484, 505 Šeldrejk, R. 383, 514 Šeler, M. 7, 64, 66, 93 Šerif, M. 290 Šic, A. 88, 434, 436 Šils, E. 24, 25, 284, 340, 487, 488, 531, 532 Škorić, M. 23, 74, 77, 132, 182, 414, 416, 434, 491, 528, 529 Šmaus, V. 220, 222, 426, 575 Šopenhauer, A. 203 Šotki, V. 370 Špengler, O. 93, 360, 361, 362, 367, 368, 369, 372, 487, 492, 493 Šram, V. 292 Šredinger, E. 365, 366, 370, 371, 379

Štern, O. 369 Šulce, T. 60 Šumpeter, J. 66, 67, 105 Šveber, S. 520

184, 185, 186, 189, 192, 193, 194, 208, 212, 249, 326, 566, 567

Tagard, P. 424 Tajlor, E. 330 Tard, G. 479 Tarner, S. 317 Teneri, P. 103 Tenis, F. 105 Teokaris, T. 112, 113, 119, 120, 121, 500, 508 teorija aktera i mreže 125, 432, 454, 458, 460, 474, 476, 480 teorija relativiteta 6, 95, 96, 133, 295, 361, 364, 377, 412, 446, 480, 494, 514, 523 teorije interesa 117, 363, 374, 402, 434, 444, 449, 450, 453, 455, 472, 474, 570 Tibo, Dž. 20 Tindal, Dž. 390, 400 Tojnbi, A. 493 Tomas, D. 202, 203, 204, 205, 231, 232, 284 Tomas, V. 106, 202, 203, 204, 205, 214 Tomasova teorema (definicija situacije) 21, 46, 68, 202, 203, 204, 415, 418, 435, 436 Torndajk, E. 53, 55 Torndajk, L. 102, 161 Torner, J. 144 Toš, N. 432 Trefil, Dž. 509 Trelč, E. 18, 362, 367, 368 Tverski, A. 20 tvrdi program 576, 578 ujedinjena teorija nauke 563 univerzalizam 123, 130, 171, 174, 175, 176, 179, 180, 181, 182,

562, 170, 178, 183,

Vajgl, R. 353 Vajnberg, S. 5, 122, 379, 491, 492, 497, 498, 499, 505, 514, 519, 523 Vajs, P. 294 Vajt, L. 230, 347 Vajt, R. 220 Vajthed, A. 103, 105, 383 Vajtli, R. 136 Vajz, M. 506 Vavilov, N. 95, 96, 494, 495, 496, 497 Vavilov, S. 95, 494 Veber, M. 7, 18, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 67, 105, 143, 144, 153, 268, 284, 310, 311, 328, 331, 332, 336 Veblen, T. 6, 105 Vegener, A. 549 Vejl, H. 370, 371 Veldon, R. 552 „veliki čovek” 146, 230, 232, 249 Velikovski, I. 180, 186, 187, 188, 208, 209, 212 verifikacija 16, 17, 36, 233, 364, 439 verifikacionizam 13 Vesalije 254 Vibl, Dž. 223 Vijen, V. 362, 369, 370, 379 Viko, Đ. 18 Viler, V. 105, 514 Vilijams, Dž. 275 Vilijams, R. 476 Vilson, E. 117, 173, 223, 227, 268, 310, 494, 497, 499, 512, 526, 528, 530, 531, 532, 533, 534, 535, 537, 539, 540, 541, 544, 546, 555, 556, 560 Vilson, K. 133 Vin, P. 402 Vin-Edvards, V. 275

651

Virilio, P. 523 Virt, L. 109 Vitgenštajn, L. 74, 137, 318, 402 Vitruvije 236 Vodington, Č. 88, 170 Volas, A. 57, 217, 529 Volas, V. 17, 306, 309, 310, 311, 312, 313 Voler, V. 204 Volpert, L. 489, 490, 491, 497, 498, 499 Volpol, H. 239 Vong, Dž. 88 Vord, S. 132 Vorf, B. 412 Votson, Dž. 30, 195, 196, 240, 569, 570 vrednosna neutralnost 42, 43, 44, 46, 47, 48, 50, 51, 57, 69, 408, 481 vrednosna orijentacija 44, 48, 67, 68, 147, 148 vrednosna relevantnost 45 vrednosni stavovi i sudovi 36, 43, 44, 45, 47, 50, 52, 57, 58, 147, 532 vrednosti 6, 9, 12, 14, 22, 24, 36, 37, 38, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49, 50, 51, 52, 53, 54, 55, 56, 57, 58, 59, 60, 61, 68, 69, 71, 72, 87, 88, 93, 97, 98, 118, 125, 127, 134, 140, 141, 143, 144, 146, 147, 151, 152, 153, 154, 156, 157, 166, 167, 168, 169, 170, 174, 175, 176, 177, 181, 182, 185, 190, 191, 203, 210, 214, 227, 229, 242, 298, 330,

652

332, 359, 363, 367, 368, 374, 377, 396, 436, 441, 442, 465, 476, 487, 489, 522, 525, 533, 534, 543, 544, 545, 546, 547, 548, 551, 555, 556, 559, 565, 574, 576, 577, 578 epistemičke vrednosti 43, 49, 50, 51 neepistemičke vrednosti 49, 50, 51 Vučinić, A. 94, 98 Vudvard, A. 221 Vulgar, S. 137, 318, 424, 437, 449, 450, 454, 458, 459, 460, 461, 462, 463, 464, 465, 467, 469, 481, 514, 557, 558, 568 Zakerman, H. 105, 139, 156, 196, 197, 198, 199, 201, 205, 220, 252, 256, 281, 283, 284, 295, 297, 300, 567 zatvoreni um 62, 64 Zeitgeist 241, 242, 290 Ziman, Dž. 36, 138, 218, 235, 351 Zimel, G. 18, 20, 106, 268, 328 znanje jezgra 302, 303, 304, 305, 306, 349, 568, 569 Zola, E. 199 Zomerfeld, A. 359, 364, 365 Žižek, S. 514 Žofroa, E. 392

SADRŽAJ I. OSNOVNI EPISTEMOLOŠKO-METODOLOŠKI PROBLEMI I SPOROVI U SOCIOLOGIJI (NAUKE) . .......................... 5 1. Sociologija (nauke) kao nauka . ...........................................................14 1.1. Antinauka u sociologiji . ..............................................................17 1.2. Zakonite generalizacije i (in)determinizam . ............................. 20 1.3. Objektivnost/subjektivnost i emička/etička perspektiva ................21 1.4. Individualizam, holizam i sistemizam . ..................................... 24 1.5. Ostali non sequitur argumenti protiv pronaučne sociologije..... 27 2. Kognitivni internalizam, socijalni kontekstualizam i prezentizam . ....................................................................................31 3. Vrednosti . ........................................................................................... 42 4. Ideologija . ........................................................................................... 58 5. Naturalizam . ....................................................................................... 72 II. NASTANAK I EMANCIPACIJA SOCIOLOGIJE NAUKE. ................ 82 1. Zamisli o beskrajnoj nauci . ................................................................ 82 2. Uticaji marksizma, Manhajma, Hesena i Bernala . ............................91 3. Sarton, Merton, Barber, Ben-Dejvid i Prajs . ................................... 102 4. Epistemološke antiteze i klasična filozofija nauke: Poper, Kun, Lakatoš i Fajerabend....................................................111 5. Socijalne i kognitivne okolnosti nastanka i razvoja postmodernizma i studija nauke i tehnologije . ............................ 122 III. MERTONOV(SKI) PROGRAM SOCIOLOGIJE NAUKE . .............. 140 1. Mertonova teza i Cilselova teza . .......................................................142 2. Normativna struktura nauke i sociološka ambivalencija..................167 3. Matejev efekat, obliteracija putem inkorporacije i sistem(i) nagrađivanja u nauci . ..................................................................... 196

653

4. Višestruka otkrića, spor oko prioriteta i problem naučne prevare .................................................................................212 5. Sociološka koncepcija (naučnog) genija, (naučna) kreativnost i naučni konzervativizam ............................................ 229 6. Ortegina hipoteza, Lotkin zakon i Plankov princip......................... 246 7. Komunikacija u nauci: nevidljivi koledži, citatologija i nastanak naučnih disciplina ....................................... 253 8. Stepen kodifikacije sociologije i mertonovsko objašnjenje problema konsenzusa .................................................. 293 IV. KONSTRUKTIVISTIČKI PROGRAM(I) SOCIOLOGIJE NAUČNOG ZNANJA .................................................314 1. Konstruktivizam, antirealizam i relativizam u sociologiji nauke ...........................................................................316 2. Konstruktivistički holizam i sociologizam Ludvika Fleka ..............339 3. Formanovo objašnjenje uspona akauzalne fizike u vajmarskom intelektualnom miljeu i uticaj kvantne filozofije na antinauku ..... 356 4. Experimentum crucis, konvergirajući dokaz ili odbrana socijalnih interesa Luja Pastera u debati oko spontane generacije. .. 383 5. Jaki program Dejvida Blura i empirijski program relativizma Harija Kolinsa ................................................................................. 402 6. Teorije interesa i uticaj etnometodologije i analize naučnog diskursa na izučavanje nauke ......................................................... 434 7. Antropologija nauke i teorije aktera i mreže .....................................457 V. NAUČNI RATOVI KAO POSLEDICA USPONA ANTINAUČNE SOCIOLOGIJE (NAUKE) ........................................ 485 1. Reakcije na antinaučne reakcije: Ben-Dejvid, Šils, Volpert, Vajnberg i Holton ............................................................................ 487 2. Napad Grosa i Levita na akademsku levicu..................................... 498 3. Prevara Sokal .....................................................................................510 4. Kontroverza oko sociobiologije kao preteča Naučnih ratova .......... 527 5. Bilans Naučnih ratova ........................................................................541 VI. KA EPISTEMOLOŠKI RELEVANTNOJ SOCIOLOGIJI NAUKE ....................................................................... 547 1. Naučna kontroverza i naučnik kao akter .......................................... 547 2. Problem naučnog konsenzusa i mogućnosti postkonstruktivističke sociologije nauke ..........................................561 LITERATURA............................................................................................ 580 REGISTAR .................................................................................................. 632

654