Помоћне историјске науке
1.Уводни час
Помоћне историјске науке (ПИН) су науке које се баве критичким проучавањем историјских извора. Као помоћне науке, оне се баве ужим истраживањем једне области оцењујући вредност предмета проучавања. Историјски извори могу бити текстови, предмети и чињенице који садрже сведочанства о прошлости. Текстови су најчешће писмени, али могу бити и у усменој форми. Предмети су материјални остаци прошлости, њима се пре свега бави археологија. Историјски извори се деле и на остатке и традицију. Остаци су они извори настали из потребе свог времена (нпр новац). Традиција не мора веродостојно да преноси податке свог времена (нпр историографски спис). Критеријуми оцењивања историјских извора се деле на три групе. Први критеријум или циљ истраживања је да се утврди аутентичност извора, тј да ли је извор стварно оно за шта се издаје. Уколико је одговор на ово питање не, извор је фалсификат. Друго питање које се поставља извору је, да ли је он оригинал, или копија (препис). Коначно, потребно је утврдити да ли је извор веродостојан, тј да ли извор верно приказује епоху у којој је настао. Нпр неки историографски спис може имати грешке, које су начињене намерно, или случано, на истраживачу је да утврдити њихову веродостојност. Методологија ПИН се састоји из три корака. Први корак је анализа, затим следи синтеза, затим поново анализа. ПИН 1
утврђују аутентичност и оригиналност извора, али не и веродостојност. Неке од ПИН су самосталне науке и изучавају се као такве. То су нпр археологија, историја уметности, филологија. Археологија се бави предметима који сведоче о прошлости, историја уметности о предметима са културном вредношћу који сведоче о прошлости, а филологија је наука о старим језицима. Неке од важнијих ПИН су: 1. Кодикологија – наука који се материјалним историјским извором.
бави
књигом
као
2. Нумизматика – бави се политичким проучавањем новца; Филателија – бави се поштанским маркицама. 3. Палеографија – бави се остацима старих писама на меком материјалу (нпр пергамент, папирус...), док се Епиграфика бави остацима старих писама на тврдом материјалу (нпр камен). 4. Сигилографија/Сфрагистика печатима.
–
наука
која
се
бави
5. Топономастика – наука која се бави старим топонимима; Ономастика – бави се личним именима у прошлости. 6. Хералдика – наука која се бави грбовима; Фалеристика – бави се војним одликовањима; Вексилографија – наука о заставама. 7. Хронологија – наука о рачунању времена. 8. Метрологија – наука о старим мерним јединицама. 9. Дипломатика – бави се документима. (нпр повељама)
2
Многе друге науке се такође могу сматрати ПИН, као што су хемија или астрономија, али оне су посебне науке и не припадају ужем кругу ПИН.
Историјат ПИН: Средњи век је најбитнији за ПИН. Као предисторију ПИН можемо посматрати откриће Лоренца Вале да је Константинова даровница била фалсификат. Током XVII века воде се тзв BELLA DIPLOMATICA, тј дипломатички ратови. Језуити Жан Болан и Данијел Папенброк воде расправе са старим редом бенедиктинаца, пре свега са Жаком Мабијеном. Са XIX веком наступа доба научности. Године 1821. У Француској се отвара Школа повеља – ECOLE DES CHARTES, а 1839. Године школа почиње да издаје и свој часопис Библиотека. Један од најбитнијих пројеката XIX века представља дело Георга Хајнриха Перца који је 1825. године почео са радом на MonumentaGermaniaeHistorica, скраћено MGH, која представља збирку историјских извора везаних за историју Германа од пада Римског царства до 1500. године.
2. Палеографија
Палеографија је појам који је први употребио Бернар де Монфакон у XVIII веку. Назив палеографија потиче од старогрчких речи paleos (стар) и grafein(писати). Предмет изучавања палеографије су стара писма, њихово порекло, развој и просторна раширеност. Она обухвата само рукописне текстове, не и оне настале нпр штампањем. Може обухватати свако писмо, уколико постоји довољан број сачуване грађе. За српску прошлост најзначајније су грчка, латинска, глагољска, ћирилска и османска палеографија. 3
Историјат Палеографије: У другој половини XVII века, Жак Мабијон је написао дело о дипломатици, које се у неку руку може сматрати претечом палеографије. Затим век касније, Шипионе Мафеи пише такође дело о дипломатици, али своју пажњу посвећује и палеографији. Ови први научници су се бавили писмом само ради разумевања докумената, тек са XIX веком долази до промене, и палеографија се одваја од дипломатике. У XIX веку палеографија постаје универзитетски предмет и Едвард М. Томпсон и Карл Стефенс пишу прве приручнике посвећене палеографији. Почетком XX века палеографија допире и у Србију. Од 1905. постаје универзитетски предмет (латинска палеографија). Истакнута имена српске палеографије су Виктор Новак (Латинска палеографија, 1952. године), Никола Булић, Иван Божић и Момчило Спремић. За палеографе значајни су материјал и форма рукописа, јер на тај начин истраживач може доћи до одговора на питања када, па и где је неки документ настао. Палеографима је ту од велике користи кодикологија, ПИН. Неки од материјала на којим је писано су кост, керамика (стара Грчка – остракизам), глина, камен, палмин лист (Индија), кожа, дрво (кора од Брезе у Русији), свила (Далеки Исток). Проблем са већином ових материјала је што су скупи и скучени. Наука, слична палеографији, која се бави писмима на тврдом материјалу, назива се епиграфика. Палеографија се бави, пре свега, текстовима сачуваним на воштаним материјалима, папирусу, пергаменту и папиру.
4
Воштане таблице су коришћене у старом веку и кроз цео средњи век. То су биле мале дрвене плочице са удубљењем у које се сипао восак. Када се восак стврдне, по њима је могло да се пише писаљком – СТИЛУСОМ, која је била метални шиљак који је са једне стране био заоштрен, а са друге туп. Туп крај је коришћен за утапкавање воска уколико је дошло до грешке при писању. Због лакоће брисања са воштаних таблица (топлота пре свега), оне су углавном коришћене за учење писања, нацрте и белешке. Постоји и анегдота да је франачки краљ, касније цар, Карло Велики, држао једну такву плочицу испод свог јастука, јер је у позним годинама решио да научи да пише. Тако је у бесаним ноћима на воску својим стилосом исписивао своје име Carolus док му се не би приспавало. Због скучености простора на таблицама, често је спајано више таблица у једну, тако су настајали диптих, триптих и полиптих. Корице ових таблица су често биле луксузно опремљене, обично украшене слоновачом и религиозним или мотивима из витешких романа. Мали број ових плочица је данас сачуван, углавном су познијих датума. Папирус је трсколика биљка која расте само у мочварном делу делте Нила у Египту. У Египту је коришћена све до VIII века, када је почео да се користи папир. Потпуно излази из употребе у XI веку. Папирус је справљан од унутрашње опне трске која је затим сечена на траке, те траке су затим лепљене, а један слој је лепљен попреко један преко другог. Лист папируса се назива СЕЛИС или ПЛАГУЛА. Због скучености простора постојао је још један облик, тзв РОТУЛУС, тј свитак, који се састојао од листа папируса и два штапића уз помоћ којег се свитак развијао.
5
Писаљка којом је писано по папирусу називала се КАЛАМУС, она је била начињена од трске, при врху је била зашиљена, а изнутра је била шупља. Шупљина је попуњавана мастилом – МЕЛАН/ИНКАУСТУМ. Недостаци папируса су били ограничени производни капацитет (исушивање мочвара у X/XI веку, а могао је успевати само у Египту), скупоћа због транспорта, осетљивост на политичке поремећаје (нпр онај ко је држао Египат није дозвољавао извоз папируса својим непријатељима), кртост и ломљивост, као и разливање мастила. Пергамент је био познат већ у V веку пре н.е. о чему нам сведочи отац историје, Херодот. До експанзије долази у хеленистичко доба, тј доба епигона. Због лоших односа Египта и Пергамске краљевине долази до прекида извоза папируса у Пергам. У периоду од I до VIII века полако потискује папирус, да би у периоду од VIII до XIII имао апсолутну превласт у Европи. Поступак производње је био прилично сложен. Најчешће је прављен од телеће (северна Европа) и јагњеће (јужна Европа), али и од других. Најецењенији је био онај од нерођеног јагњета, тзв “девичански пергамент”. Погодности пергамента су били што је био глаткији од папируса, затим био је употребљив са обе стране (страна до меса је била беља и погоднија), могао се користити више пута – ножићем би се скидале грешке или цео текст. (првобитни текст би остајао видљив, тако су нам сачувани неки антички писци; лист који је поново коришћен назива се ПАЛИМПСЕСТ) Исто тако боље је упијао мастило, што доводи до појаве илуминација и обојених листова. (настају тзв златни кодекси)
6
Хришћани су често гулили паганске текстове написане на пергаменту, на тај начин су се обрачунавали са паганством, али исто тако и штедели на материјалу. Због скучености простора настајали су КВАТЕРНИОН/ТЕТРАД, тј кодекси (књиге). Наиме четири листа пергамента су пресавијана и на тај начин би настајала свесчица, тј КВАТЕРНИОН/ТЕТРАД, већи број тих свесчица чинио је кодекс, тј књигу. За писање је коришћено птичије перо (углавном гушчије), а од XII века и метално перо. Странице су нумерисане фолиацијом. (нпр 1R (recto) је права страна, главна, тј прва; 1V (verso) је полеђина). Неке књиге су се саме отварале од јачине пергамента, па су морале бити окиване. Неке су везиване и ланцима, што због тајне њиховог садржаја што због горе поменутог разлога. Папир је био познат Кинезима још у II веку. У VIII веку Арапи од неких кинеских заробљеника сазнају за папир, а у следећем веку га продају широм Европе. Тек у XII веку Европљани сазнају како се производи папир. У XIII веку преузима превласт. Пре свега је произвођен у Шпанији, јужној Француској и Италији. Једна од најстаријих фабрика потиче из италијанског града Фабријано, која и дан данас производи папир. Највећа предност папира је била што је био далеко јефтинији од раније помињаних материјала. Постојало је више формата папира: reale (60:45cm) – тзв краљевски формат, imperial (75:55cm) – царски, и recuto (45:22cm) – скраћени формат. Папир је лако препознати по својој ребрастој текстури и воденом знаку ФИЛИГРАНУ. Од краја XIII века филиграни постају ознаке фабрике папира која га производи. Углавном су били фитоморфни или зооморфни.
7
Наука која се бави воденим знацима назива се ФИЛИГРАНОЛОГИЈА. Осниваче је Шарл Брике, који је 1907. године издао први зборник посвећен филигранима. Велика имена ове науке су и Владимир Мошин и Сеид Траљић који су '70их година издали каталог водених знакова из XIII и XIV века са територије некадашње државе Југославије.
3. Латинска палеографија
Ш. Мафеи је извршио поделу писма према изгледу на: МАЈУСКУЛУ (УСТАВ) код које су сва слова једнаке висине, тј смештена су између две замишљене линије; МИНУСКУЛУ (ПОЛУУСТАВ) код које су слова смештена између четири замишљене линије (нпр a b где b иде изнад две замишљене линије); КУРЗИВ (БРЗОПИС) слободнији стил, писана слова. Друга подела писма била би према намени, и то на: књишко – коришћено у рукописним књигама, и створено за ширу публику; пословно писмо, намењено свакодневној писмености. Латинско писмо је настало прилагођавањем грчког писма италским језицима. Класичан латински Цицероновог доба има 23 слова, стим да знак V се чита и као U и као V. Енглески алфабет данас има 26 слова. Три основна стила латинског писма су: капитала (од латинског CAPUT - глава), унцијала и полуунцијала. Капитала је изразито мајускулна, настаје као епиграфски стил, пре свега на камену. Најстарији сачувани споменици су из VI века пре н.е. и то је тзв архајска капитала. Од ње ће после настати квадратна, рустична и курзивна.
8
За капиталу је битно напоменути SCRIPTURA CONTINUA, тј да нема раздвајања речи, све се пише заједно, као и да нема интерпункције. Такође је битан CONSPECTUS GENERALIS, тј општи изглед слова – нпр неуредност или оштрина потеза (од материјала зависило највише). Квадратна капитала – код ње су сва слова као уписана у неки замишљени квадрат, тј сва слова су приближно једнаке ширине и висине. Рустична је мање свечана од квадратне. Углавном сачувана на надгробним споменицима. Слова су као уписана у усправни правоугаоник, тј сва слова као да иду у висину. Занимљив детаљ је да код ње А нема попречну црту. Квадратна и рустична капитала су коришћене и у царској канцеларији. Пре свега у римским војничким дипломама. Курзивна капитала је слободнији стил. Мање свечан. Служио је за свакодневно бележење. Занимљив податак је да је слово Е нпр писано као II. Сва три стила капитале коришћена су на тврдим материјалима, а од I века пре н.е. и на меким – папирусу и пергаменту. Број сачуваних примерака расте од IV века н.е. Временом се мењају и називи, квадратна постаје елегантна, рустична остаје рустична, а курзивна постаје курзивна мајускула. По намени, квадратна и рустична су књишка писма, док је курзивна пословно. Књишка капитала се користи за целе рукописе до VII века. А за наслове и заглавља до X. До данас се сачувано пет или шест примерака Вергилијевих дела писаних овим стилом. Пословна капитала – курзивна мајускула у IV веку прераста у минускулизовани МЛАЂИ РИМСКИ КУРЗИВ.
9
Унцијала настаје на меким материјалима у III веку н.е. Порекло и веза са хришћанством преко св. Јеронима. Наиме, Јероним је Вулгату писао латинским стилом који подсећа на грчки. Због његовог угледа, писари опонашају његов рукопис, и тако настаје. И ако се јавља и код паганских рукописа, претеже у хришћанским списима. Унцијала нема пословну варијанту, већ је чисто књишко писмо. До VIII века цели рукописи се пишу њоме, док се као украсно користи до XII века. Особине унцијале су мајускулност, заобљеност, појава интерпункције и хасти. Хасти су усправни потези (нпр код слова b) који пробијају дволинијски систем. (не увек, али понекад) Полуунцијала је књишко писмо које се користило од V до IX века, а од VII века се изобличава. Нема курзивну варијанту. Нарочито је коришћена за литургијске рукописе. Особине: минускулизована унцијала код које слова пробијају дволинијски систем. (d, p, r – S, з – G, a) Латинска писменост на почетку средњег века: Долази до распада заједничког римског културног простора, христијанизације културе, кризе обратовања, али и поред свега тога латински језик опстаје. Наслеђе античке писмености су тзв окамењени књишки стилови, али постоје и живи стилови, млађи римски курзив и полуунцијала.
4. Спојнице, скраћенице и бројеви
10
Присуство у рукописним текстовима. Олакшавају посао писару, а прерастају и у обичај. Значај познавања истих јер пре свега због разумевања текста, затим за критику извора. Постојање старих писарских приручника са списковима скраћеница и спојница знатно олакшавају посао данашњим научницима. Спојнице (Лигатуре) представљају спој два или више суседних слова. Могућности спајања: хоризонтално спајање, укрштање, уписивање. Античнко порекло – епиграфска капитала. Средњовековни развој: у књишким (уницијала, полууницијала), и још чешће у пословним. Скраћенице – једно или више слова су потпуно изостављена/замењена другим знаком. Античко порекло, повећава се број током средњег века. Један од најзначајнијих палеографских речника скраћеница је сигурно A. Capelli, Lexicon Abbreviaturarum. Подела према начину скраћивања и намени: 1)
Сигле (LITTERAE SINGULARES) – прво слово речи замењује целу реч; знак за скраћење је тачка или линија изнад слова. Честе су у римској епиграфији, ретке у средњем веку.
2) Суспензије – изостављање слова са краја речи; знак за изостављање је линија изнад. Присутне у млађем римском курзиву, веома честе у средњем веку. 3)
Контракције – изостављање слова из средине речи; линија изнад или натпис последњег слова изнад првог (LITTERAE SUPRASCRIPTAE). Честе у римској епиграфији, остају честе и у средњем веку. (NOMINA SACRA)
11
4)
NOTAE IURIS (правничке белешке) у римским правним текстовима. Замењују речи или делове речи комбинацијом слоба и знакова. (углавном замењују суфиксе и префиксе)
5)
NOTAE TIRONIANAE – Цицеронов роб Тирон, која је први ослободио. По њему је ова подгрупа добила назив. Замењује се реч или њен део нарочитим знацима. Настале су из римских обичаја стенографског бележења.
Бројеви у лантинским рукописима су римски. У раном раздобљу коришћене су грчке цифре. Систем грчких цифара у коме свакој цифри одговара једно слобо, натписано слово а нпр је број 1. Тек од XII/XIII века улазе у употребу арапске цифре. У средњем веку, слова цифре нису нужно велика (xvii = 17). Могућност изражавања стотина и хиљада натписивањем (mm = 2000; II = 2000). Постављање истог знака до четири пута (MCCCCLVIIII = 1459). Последње I пише се дуже као J (xiij = 13).
5. Латинска писма раног средњег века
У средњем веку и даље су остале у употреби античке форме латинског, капитала, унцијала, млађи римски курзив и полуунцијала. Из последња два током средњег века развија се већи број тзв националних стилова. Та писма варварских државица су пре свега минускуларна. Прва у низу била је Меровингика (Франкогалика) настала у држави Франака. Назив добила по династији Меровинга. Развила се из млађег римског курзива. Коришћена је у 12
периоду од VI до VIII века. Разликује се неколико регионалних стилова Меровингике: бургундски (Ликсеј), севернофранцуски (Корби), немачко-швајцарски (Фулда, Сент Гален). Замењена је каролином у VIII веку. Основне особине: збијеност слова (“бочно стегнути млађи римски курзив”), често са веома дугачким хастама и нагнута улево. Разбија се SCRIPTURA CONTINUA. На тлу хришћанске Шпаније током VII века настаје Визиготица. Она ће остати у световној употреби до XII века, када је замењена каролином. А у црквеној употреби је тек од XI века. Најлепши сачувани примерци су из IX века. Порекло води из млађег римског курзива. Особине: читко писмо, има и мајускулну варијанту (ретка особина средњовековних стилова). Такође има дугачке хасте са равном капом. На северу у Британији и Ирској у раном средњем веку настају ремек дела раносредњовековне хришћанске уметности, а са њом и стилови писма, познати као острвска писма (инсуларна уметност). У Ирској, током периода од VI до XV века цвета уметност. И ако није била део римског царства, она представља жариште хришћанске и римске културе. Пре свега зато што су је, бар у раном периоду, варварске најезде заобилазиле, па је велики број хришћана тражио уточиште на далеким обалама Ирске. Врхунац културног стваралаштва у Ирској представља IX век. Са друге стране Ирског мора, у Британији, настаје тзв Англосаско писмо. Оно представља мешавину ирског и римског, настаје у VII, а свој врхунац достиже у IX веку. Коначно је замењена каролином, након Норманског освајања Британије 1066. Године. Особине ова два писма: порекло воде из полуунцијале и унцијале. Књишке 13
варијанте изразито обле, скоро мајускулне и богато украшене. Пословне варијанте оштрије и потпуно минускулне. Примери: Књига из Келса, Линдисфарнско јеванђеље, рукопис Црквене историје Енглеског народа Беде Венерабилиса (данас у Петрограду). На другом крају Европе, у Италији, пре каролине, у држави Лангобарда коришћена је тзв “Италијанска преткаролиншка минускула”. Средишта овог стила били су манастир Бобио и школа у Луки. Коришћена је током VIII и IX века када је потиснута каролином. Превасходно је пословни стил. Особине: последња фаза млађег римског курзива. На југу Италије током периода од VIII до XV века, у војводству Беневент, коришћена је тзв Беневентана. Средиште овог стила био је манастир Монте Касино. Разорен током ратова, након обнове 718. Године, обнавља свој књижни фонд. Током IX века шири свој утицај у Далмацији, где се шири овај стил. У следећем веку превладава тзв Капуански стил, назван по легендарном граду Капуи. Два опата Одеризије и Дезидерије током XI века знатно уздижу углед манастира. Од XII века Беневентану замењују каролина и готица. Особине: обло минускулно писмо, временом постаје угласто, склона је спајању слова (лигатуре) и стога тешко читљива. Стил папске канцеларије, тј скриније, назива се Куријала по папском двору, тј курији. Посведочена је од краја VIII века, а до око 1.000 године на папирусу је коришћена као ексклузивно писмо скриније. После 1.000 године све више на пергаменту, упоредо са каролином. Од XII века потиснута каролино-готицом. Особине: превасходно пословна минускула. Ситна слова, веома дугачке хасте и откуд велики размаци између редова. 14
Са освајањима Карла Великог (768 – 814) упоредо се шири и Каролина, која постаје прво наднационално писмо. У палеографској науци се дуго полемисало о томе да ли је Каролина плански или спонтано увођена. Данас преовлађује мишљење о спонтаном увођењу, јер су други народи пре свега узимали Каролину због тога што је била леп стил. Током IX века, главни центри књишког стваралаштва у Каролиншком царству били су Ахен, Тур, Сент Гален и Фулда. Током X и XI века Каролина постаје писмо реформског покрета – Клинијевци. После 1050. Године писмо реформске цркве. У XII веку долази до трансформације у готицу. Особине: узор у острвским писмима и италијанским стиловима. Складна, читка, обла минускула. Битно је напоменути и то да са развојем националних стилова, долази и до развоја, тј настанка минијатура.
6. Латинска писма позног средњег века
Битно је имати у виду да је крајем XI века у Европи владало културно јединство под окриљем хришћанске цркве. Ипак, временом образовање излази из манастира. Оснивају се велике катедралне школе, из којих ће се затим родити и универзитети. Исто тако, битно је напоменути и то да је за разлику од раног средњег века, у позном, владала наднационална писменост оличена у виду каролине. Током XII века каролина еволуира у каролино-готицу, а већ у следећем веку настаје права готица. Назив готица су јој дали хуманисти, који су одбијали да пишу тим стилом. Био је то назив са негативном конотацијом, дат по првом варварском народу који је освојио Рим. 15
У XIII веку долази до пораста потражње за књигама. Оснивају се први универзитети (лат. Universitas – удружење), просјачки редови – фрањевци и доминиканци (пустињаци – крећу се проповедајући, од материјалних ствари имали су само књиге), такође цвета световна књижевност (витешки романи). До тог периода преписивање и писање књига је сматрано видом молитве, а сама књига је била посвећа Богу. Са XIII веком настаје систем PECIA (лат. део) који је подразумевао систем преписивања у којем је свако преписивао један део, самим тим се књига брже преписивала. Око 1350. Године долази до реакције у Италији против таквог стила писања. У XV веку полако узмиче широм Европе, а у XVI веку опстаје само у Немачкој, где је готица сматрана националним писмом. Укинута је тек са владавином Адолфа Хитлера (највероватније није умео да је чита, ето апсурда). Особине готице: обла, квадратаста каролина постаје угласта и стреми у висину (веза са уметношћу, сличност романике и каролине, готике и готице). Књижна готица: тешка, изразито угласта минускула са дебелим вертикалним потезима. Постојао је велики број локалних варијанти. Наменске варијанте: формата/текстура/фрактура (прва два назива била су заступљена у Енглеској и Француској, трећи у Немачкој) – посебно свечани стил, углавном коришћен у богослужбеним књигама, ротунда – заобљенија (углавном коришћена у Италији), бастарда – мешавина курзива и књишке готице (у световној књижевности). Готички курзив/пословна готица: слободнија, облија минускула, често са дугачким изувијаним хастама. Садржи доста скраћеница. 16
У Италији, око 1.400. године настаје стил који називамо хуманстика. Стил је настао као вид отпора хуманиста према готици. Њихов отпор најбоље показује цитат Петрарке: “Готица је писмо које се црта, а не пише!”. Мислећи да су нашли римско писмо (а списи су уствари били преписи античких писаца на каролини), Хуманисти опонашући га стварају свој стил – LITTERA ANTIQUA који је био обло минускулно писмо, веома читко. Убрзо затим стварају ново писмо које су називали LITTERA ANTIQUA NOVA. Током XV века настаје велики број списа писан овим стилом. У Фиренци, преписивачка школа у којој су радили Николо Николи и Веспазијано Бистичи ствара великог број преписа овим стилом. Поред Фиренце, велики остатак дела писаних овим стилом представља и библиотека угарског краља Матије Корвина, која је са турским освајањима престала да постоји као таква, али и дан данас је могуће утврдити који сачувани рукописи су јој припадали. Обележја хуманистике: књишка: обла минускула, врло слична каролини. Доследнија употреба слова S (када је у питању велико слово или на крају речи). Слово t одлучно пробија вертикалну линију. Курзив: врло слободан, индивидуализације.
пружа
широке
могућности
Са XV веком долази до промена у рукописању књига. Долази до проналаска штампе. Наиме, Гутемберг око 1450. Године почиње са штампањем књига готицом (број знакова преко 100, имао печате и за лигатуре). Десетак година касније, око 1465. Године у манастиру Субијако, код Рима, настаје папска штампарија где се књиге штампају хуманистиком. 17
Ипак, проналазак штампе није потпуно укинуо традицију рукописања докумената. Један од најбитнијих стилова после XV века је засигурно БУЛАТИКА, коју су користиле папе и папска канцеларија, пре свега за писање була. После XVI века више не можемо причати о палеографији као таквој, јер се губе неке особености стилова. Пољем истраживања наредних периода бави се калиграфија. До 1.600. године долази и до коначног нестанка рукописне књиге.
Корене словенске палеографије можемо тражити код Чрноризца Храброг који је говорио како су стари Словени користили “чрте и резе”(црте и зарезе) како би писали. Када су дошли у додир са другим цивилизацијама полако почињу да користе алфабет и абецеду. Настанак словенских писама везује се за другу половину IX века и мисију Ћирила и Методија у Великоморавској кнежевини. Њихови наследници и ученици, св. Климент и Наум, током следећег века учвшћују словенску писменост на Балкану. Прва у низу словенских писама била је Глагољица. Називана Ћириловом азбуком. Свој узор је имала у грчкој унцијали и полуунцијали. Најјаспрострањенија је била у Хрватској, али позната је и у другим крајевима. У бугарској држави настаје Ћирилица, која је настала под много већим утицајем грчких писама. Убрзо је прихваћена у Бугарској, Србији, Босни, Дубровнику, Влашкој и Русији. Књишка ћирилица: друго остаје претежно мајускулна (устав). Мање свечани рукописи – долази до минускулизације књишког стила (полуустава) у XIII веку. 18
Документарна ћирилица: у почетку устав. Од краја XIV века полуустав. Канцеларијски брзопис: почеци у XIII веку, сазревање у XIV веку, даљи развој кроз XV век.
7. Сигилографија
Сигилографија је помоћна историјска наука која се бави критичким проучавањем печата. Њен назив потиче од латинске речи sigillum. Печат је пре свега материјални извор, али поред тога и текстуални извор. Уз помоћ њега данашњим научницима је лакше да утврде аутентичност докумената са печатом. Печат је коришћен још у старом веку, као средство за означавање припадности, потврђивање присуства или затварање докумената. У средњем веку печат је главно средство озваничавања и аутентификације (уместо потписа). Изјава под печатом, тзв јавна вера, била је највиша доказна снага. Међутим само велики печати (печати виших инстанци) су уливали ово поверење, трговачки печати су нпр могли да имају јавну веру само уколико њихов печат има и потврду више инстанце. О овом проблему је први говорио правник Виљем Диран. Са ренесансом полако престаје да се користи печат и враћа се потпист као средство озваничавања аутентификације. Почеци сигилографије се могу наћи још у средњем веку. Наиме било је потребно познавати печате због судских вештачења, и како не би дошло до фалсификовања. Током XVII века отпочиње се са научним бављењем печатима у
19
оквиру дипломатике. Због сличног начина прављења печата и новца, има везе и са нумизматиком. Постоји велики број регионалних и националних особености печата. Највећа збирка византијских печата је сигурно она DUMBARTON OAKSа из САД. Што се тиче наших крајева, пре свега Србије, Босне и Дубровника, најбитнија имена су Алекса Ивић (1910), Грегор Чремошник (1976) и Душан Синдик (2000). Печат је прављен тако што би се матрица/типар утискивао у восак. Матрица је најчешће била предмет од тврдог материјала (метала, камена, стакла) на којој је била урезана одређена представа. Што се тиче облика. Постојао је већи број варијанти. Најчешћи облици су били пијун/шаховска фигура (држан на ланцу, обично га је носио тзв чувар краљевског печата, што је била једна од највиших функција) и печатни прстен. Постојале су две врсте печата, воштани (углавном боје меда – природна боја воска, касније бојени: црвена – владарска, зелена – црквена, бела – краљевска породица, црни, плави...) и метални (олово (обично за папске буле), злато и сребро (хрисовуље и аргировуље). Када се описује печат најбитније је истаћи материјал од ког је направљен, облик, величину, ликовну представу и/или натпис. Последња два обележја су могла ићи заједно, али то није била обавеза, ипак једно је морало постојати. Облик печата је најчешће био округао, али су постојали и овални, срцолики (ротквасти, тј готски) штитасти (властела и витезови), квадратни и полигонални. Величина је зависила од мере матрице. Код воштаних зависи од врсте матрице (печатни прстен или засебна 20
матрица). Док је код металних прилагођен техници израде и издржљивости материјала (приближни пречнику новца). Ликовна представа је припадала углавном једном од следећих типова: коњаничком, типу владарског величанства, хералдичком, пешачком (једна фигура у центру), хагиографском (црквени), монументалном (грађевина, угл у печату градова). Долази до напредка у вештини израде и богатству детаља у познијем периоду. Иста тако временом се повећава величина воштаних печата. Натпис (легенда) је најчешће ишао са ликовном представом. Место натписа је могло бити по ободу (запад), у пољу ликовне представе (Византија). На западу је до XIII века коришћена капитала и унцијала, а после готица. Што се тиче садржаја, то су углавном били подаци о власнику, најчешће име и титуле по ободу. Утиснути печати (SIGILLUM IMPRESSUM) се праве утискивањем на сам лист, док се висећи печати (SIGILLUM PENDENS) прави одвојено од повеље и причвршћује се тракама кроз рупе у листу. Превој на доњем делу пергамента, који је прављен како би пергамент могао да изрджи тежину печата, назива се ИМПЛИКАТУРА. Висећи печати су имали аверс и реверс (contrasigillum). Постоји један број сачуване дипломатиче грађе на којој су документа имала више причврштених печата на себи. До тога је долазило када је неко желео свој документ/печат да поткрепи печатом више власти, или као сагласност или потврда више страна. У таквим случаејвима постоји хијерархија печата на документу где је горњи ред, средина, почасно место. Постоје и случаејви где је један печат био за више докумената. Српски и византијски печати су углавном бити метални, најчешће оловни, величине 35-40mm. На печату 21
Јустинијана, на аверсу се налази лик самог владара, док је на реверсу лик богиње победе, Нике. До промене долази са царевима иконоборцима који нису желели никакав лик на својим печатима, стога су стављали крст и натпис на аверс и реверс. Језик на тим печатима је био грчки, али писан латицином. У XII веку цар Манојло I на свој печат ставља на аверс свој лик, на реверс Христа. Натпис је по скоро па на ободу као код западних узора. Два века касније код Андроника III можемо видети такође исти распоред, владар са једне стране, Христ са друге. Неки владари су користили и златне печате, такав је нпр био Јован VIII. У Византији појам савладарства није био реткост, стога се на печатима често може наћи више фигура. Такав пример је онај печат на ком се са једне стране налазе Роман I, Константин VII и Стефан, док је са друге стране Христ. Црквени печати су били слични западним узорима. Натпис је био у самом пољу, док се на средини обично налазила представа свеца заштитника династије или Христа. У Србији печати су углавном бити оловни без ликовне представе и на грчком језику. Међутим постојали су у златни печати, какав је нпр био печат Стефана Немање, који се налазио на оснивачкој повељи манастира Хиландара. То је био типичан пример печата византијских провинцијских намесника. Коришћени су и воштани печати. Печат Стефана Владислава, са једне стране владар на престолу, са друге коњаник. Ипак и даље остају у употреби метални печати. Метални печати су били поприлично велики, око 50mm. Текст је првобитно ишао по ободу, касније у пољу. Почиње 22
да се користи представа Св Стефана, заштитника династије Немањић на аверсу. На великим и малим типарима су представе биле хералдичког типа. И ако су били висећи печати, на полеђини нису имали ништа. Само печати Владислава и Уроша садрже две стране. За време цара Душана поново преовладава византијски узор. Постоје две врсте печата цара Душана. У оба случаја на аверсу се налазио владар, док је на документима издаваним српским земљама, на реверсу био Св Стефан са кадионицом, на документима издаваним грчким земљама налазио се Христ. Величина печата је била 32mm. Са крајем царства, и појавом обласних господара, поново преовладава западни утицај код печата у Србији. Углавном је представа на печату била хералдичког типа, а текст је ишао по ободу. Претежно су били воштани печати. Постојали су и они без слике, нпр типар Вука Вранковића. Лазаревићи се враћају металним печатима. Текст и даље иде по ободу као код западних узора. Иконографија иста као код цара Душана, тј Св Стефане на полеђини. Стефан Лазаревић, који је као деспот вршио царску власт, поново под утицајем византије користи на свом печату на реверсу представу Христа. Међутим под западним утицајем, на аверсу је у питању стојећа фигура владара. На воштаним печатима је била представа хералдичког типа. Бранковићи су на воштаним користили представе хералдичког типа као и Лазаревићи. (шлем са роговима Лазаревића и леопарда/лава) Метални нису сачувани и поставља се питање да ли су Бранковићи уопште користили металне печате. У Угарској су свакако користили јер је сачуван печат Бранковића на чијем се реверсу сада налази Св Ђорђе, заштитник породице Бранковић. 23
Печати црквених лица су слични византијским узорима. Изузетак представља печат у облику ромба, печат патријарха. У Босни преовлађује западни узор. Бан (намесник Угарској краља) Твртко на свом печату има представу коњаничког типа, а текст иде по ободу. Велики краљевски/престони печат Стефана Дабише, величине 11cm на аверсу садржи представу владара, док је са друге стране коњаник. (западни узор, настављање традиције) Печати властеле у Босни су углавном били мали, са хералдичким мотивом, а натпис је углавном био на латинском. Мали број печата са натписом на српском је данас сачуван. Печат града Дубровника је класичан пример западног печата. По ободу иде текст на латинском, у центру представа монументалног типа, на средишњој кули се налази Св Влахо, заштитник града Дубровника.
8. Хронологија
Хронологија је помоћна историјска наука која проучава начине рачунања времена у прошлости. Техничка хронологија се бави начинима рачунања времена, заснована је на астрономској хронологији. Значај хронологије као ПИН је у томе што је корисна за претварање хронолошких одредница из извора у наш хронолошки систем, као и за критику извора. Чиниоци датирања су дан, тј дневно-ноћни циклус који се састоји од 86400 секунди. Месец који се састоји од 29,53059 дана. Година, која може бити сунчева, тј соларна, која се 24
састоји од 365,24221 дана, или месечева, тј лунарна, која се састоји од 354,36708 дана. Рачунање се обавља на основу знања о астрономским стањима у прошлости. Јулијански календар, добио име по Јулију Цезару који је извршио реформу старог републиканског календара. Значајно име за ову реформу је и име александријског астронома Созигена. Заснован је на соларној години од 365, 25 дана и систему преступних година. Због тога свака четврта година ће добијати дан више, тј биће преступна година. Последице овог одступања су верске (Ускрс, верски празници) и практичне (нпр за пољске радове, јер ако календар говори једно, а астрономија друго, тешко је ускладити се према томе). Иницијатива за промену календара уследила је већ у XIII веку. Коначно је промењен у XVI. Реформу календара је учинио папа Гргур XIII 1582. године. По њему, нови календар се назива Грегоријански. Пети октобар те године је проглашен за 15. октобар. Од столетних година преступне су само оне чије су стотине дељиве са четири (1600, 2000 итд). Прихваћен је од стране католичких земаља до краја 16. века. Протестанти су га прихватили током 17 и 18. века, а православне државе тек после Првог светског рата. Одређивање месеца, дана и године: месеци су обележавани именима или редним бројевима, ми данас користимо римске називе месеци. Дан, у оквиру месеца или у оквиру недеље, осим када је празник који је посвећен празновању нечега. Година, по личностима, по ерама или циклусима.
25
Месец је као хронолошки чинилац врло стар. Порекло води из Месопотамије. Јулијански календар дао називе и број дана, који се и данас користе. Начини бројања дана: календе, ноне и иде (1., 7. и 15. Дан у месецу) Ноне су углавном 5. дан у месецу осим у марту, мају, јулу и октробру, исто важи и за иде, углавном 18. дан осим у овим месецима када је 15. Овај начин бројања опстао је и у средњем веку на западу. Пример: 12. Октобар – 4 дана пре октобарских календи. Постојао је и болоњски начин: intrante (улазећи)иexeunte (излазећи). До 15 дана у месецу улазећи, после излазећи. (3. новембар, 3 дан улазећи, 27. новембар, 3 дан излазећи). Поред ова два типа бројања дана постојало је и бројање редом. Седмодневна недеља је Вавилонско-јеврејског порекла. У Риму до III века истисткује осмодневну недељу која је етрурског порекла. Пагански називи дана су били по божанствима: dies Solis (недеља), dies Lunae (понедељак), Martis, Mercurii, Lovis, Veneris, Saturni. Хришћански су добијали по тзв феријама: dies Dominica, feria secunda, tertia, quarta, quinta, sexta, septima (sabbatum). Са хришћанством долазе и празници, као сећања на страдале хришћане у време прогона. Непокретни празници: Божић 25. децембра и светачки спомени. Покретни празници Ускрс (прва недеља после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице), називи литургијских недеља и празници ускршњег циклуса (Цвети, Спасовдан, Духови, итд.) Зависе од Ускрса. Рачунање година је могло ићи и по истакнутим личностима. Годишњи званичници (нпр градови у којима се градски званичници мењају на годину дана) – римски конзули, постконзулска ера (рачунање по неким важним 26
догађајима). Владари – нове варварске државе по годинама владавине својих краљева (нпр 6 година Теодорихове владавине), 537. Године, Јустинијан уводи датирање по години владавине цара, 781. Године папа Хадријан I уводи датирање по годинама понтификата папа. Године су рачунане и по ерама. Грци су рачунали од прве Олимпијаде, тј 776. Године пре н.е. По четири године, нпр 1/2/3/4. Година од 24. Олимпијаде. Римљани су рачунали од оснивања града Рима 753. Године пре н.е. – AUC – Aburbe condita. Јеврејиодстварањасвета, тј 3760.Годинепре н.е.1 – AM – Anno mundi (година света). Јеврејске године су неједнаке дужине, могу да трају од 12 до 13 месеци – Лунисоларне године. У Византији, и Србији, рачунало се од стварања света, тј 5508. Године – АМ. Муслимани рачунају од године Хиџре, тј године Мухамедовог преласка из Меке у Медину 622. Године – АH. Чиста лунарна година. Западно хришћанство рачуна године од Христовог рођења, наша ера или Христова ера, AC и AD, тј anno Christi или anno domini. У 6. Веку израчунао Дионисије Мали. У 7-8. Веку све више прихваћен начин рачунања, од 965. Године прихвата га папство. Револуционарна Француска уводи тзв еру слободе (1789. Године – пад Бастиље/1792. Године – пад монархије). Наполеон враћа рачунање по Христовој ери 1805. Године. Данас се више не користи као начин рачунања година, али некада су године рачунане по циклусима. Први начин је био ИНДИКТ/ИНДИКЦИЈА. Код овог начина, године су рачунане по 15огодишњем циклусу пореске ревизије у римском царству. Израчунавање се вршило када би се на годину Христовог рођења – ANNO DOMINI додао број 3 (јер је 1
То је прва година АМ ере
27
последња позната ревизија била 3 год пре н.е.) а затим се тај број поделио са бројем 15 колико траје један циклус. Остатак овог дељења био би индикт, а ако остатка нема, индикт је 15. (AD + 3) : 15 = Х У Византији, која је године рачунала од настанка света, другачије је израчунаван индикт. Година од настанка света – ANNO MUNDI је дељена са 15, где би индикт био остатак.
АМ : 15 = Х (нпр. 6850:15 = 456,666 – заокружује се на 456, не 457 15х456 = 6840 6850 – 6840 = 10
Постојао је и месечев круг, или циклус, код ког година траје 354,33 дана. Како је познато да је један циклус почео 1 године пре н.е., на годину Христовог рођења се додаје број 1, а затим се добијени број дели са 19, колико траје месечев циклус.
(AD + 1) : 19 = Х
Поред месечевог, постојао је и сунчев круг, код ког година траје 365,25 дана. Како је познато да је један циклус почео 9 године пре н.е., на годину Христовог рођења се додаје број 9, а затим се добијени број дели са 28, колико траје сунчев циклус. 28
(AD + 9) : 28 = Х
У средњем веку, почетак године је рачунат на разне начине. Први у низу је био стил обрезања (STILUS CIRCUMCISIONIS) код ког је година почињала првог јануара, као почетак године по јулијанском календару. (наводно је тада Исус обрезан по јеврејском обичају обрезивања) Млетачки стил (VENETUS) код ког је година почињала првог марта, што је био почетак римске верскегодине. Благовештенски стил (ANNUNCIATIONIS/INCARNATIONIS) код ког година почиње 25. марта на Благовести. Божићни стил (NATIVITATIS) код којег година почиње 25. Децембра на Божић. Византијски стил (BYZANTINUS) код ког година почиње 1. септембра, када је почињала римска фискална година. Овај стил био је заступљен и код Срба. Ускршњи/Француски стил (S.PASCHALIS/GALLICUS) код којег је година почињала на Ускрс, Белику суботу или други дан Ускрса. Због тога се дешавало да година има од 11 до 13 месеци.
СТИЛ ДАТУМ МЛЕТАЧКИ 1.1. – 28/29.2. ФИРЕНТИНСКИ 1.1. – 24.3. ПИЗАНСКИ 25.3. – 31.12. БОЖИЋНИ 25.12. – 31.12. ВИЗАНТИЈСКИ 1.9. – 31.12
29
КОРЕКЦИЈА +1 +1 -1 -1 -5509
Израчунавање Ускрса је била важна ствар током средњег века. Још од сабора у Витбију почињу да се праве Ускршње таблице. Ускрс је увек падао прве недеље после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице. Стога је потребно знати када је пролећна равнодневница (21. Март), распоред недељних дана после 21. марта и стање месечевих мена после 21. марта. Одређивање недељних дана се радило уз помоћ табеле сунчевог круга. (AD + 9) : 28 = Х Остатак је место у сунчевом кругу. Табела недељних слова, остатак нам даје недељно слово за 24. март, затим је потребно утврдити недељни дан за 22. март.
Одређивање старости месечевих мена се радило преко табеле месечевог круга (златних бројева).
(AD + 1) : 19 = Х Остатак је златни број – ЕПАКТ, старост месечевих мена на дан 22. Марта. Пун месец 15.
1346 (1346+9) : 28 = 48 28х48 = 1344 1355 – 1344 = 11 30
11 – А – петак 24. март петак – 22. март среда
(1346+1) : 19 = 70 70х19 = 1330 1347 – 1330 = 17 17 – 26 22. марта су месечеве мене биле 26 вот евер, до 30 фали 4 + још 15 19 до пуног месеца од 22. Марта 10. априла је био пун месец, прва недеља после је 16. април када је био Ускрс!
ТАБЛИЦА ЗА РАЧУНАЊЕ УСКРСА:
СУНЧЕВ КРУГ 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10
GF E D C BA G F E DC B
ЗЛАТНИ БРОЈ 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 31
0 11 22 3 14 25 6 17 28 9
11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28
A G FE D C B AG F E D CB A G F ED C B A
11 12 13 14 15 16 17 18 19 НЕДЕЉНО СЛОВО F, GF E, FE D, ED C, DC B, CB A, BA G, AG
20 1 12 23 4 15 26 7 18 НЕД ПОН УТО СРЕ ЧЕТ ПЕТ СУБ
9. Дипломатика
Дипломатика је ПИН која се бави критичким проучаваањем документарних извора. Документи су писани извори који настају у склопу правних и пословних односа (остаци). Дипломатика је посебно значајна за средњи век јер постоји велика разлика између данашњих и средњовековних докумената. Док су данас документа скуп папира, у средњем веку је то обично био један документ, тј ACTA. Средњовековна документа можемо поделити на две групе, према намени и према форми. Према намени их можемо поделити на велики број подврста, јер су разноврсна онолико колико има различитих врста правних, пословних и приватних чинова који се могу 32
писмено изразити: даровнице (поседи), повластице (права и слободе – у средњем веку увек се говори о слободама, у једнини се јавља у веома малом броју случајева), уговори, пресуде, признанице, дипломатски документи, обавештења, итд. Према форми: повеље – сведочанства о правном чину састављена у одређеној форми. Намена повеље је доказно средство о правном чину. Има облик изјаве – “Ја, Александар, господар западних земаља изјављујем да ћу бити добар владар и да нећу глобити народ свој.” :D Писма – намена је пренос података, могу бити отворена и затворена (запечаћена). Облик обраћања – “Ја, Александар, господар западних земаља пишем теби, да је време да платиш своје дугове.” Поред повеља и писама постоје и белешке, рачуни, инвентари, тестаменти, итд. Превасходни предмет дипломатике су повеље (diploma=повеља). Главни задатак дипломатике је утврђивање аутентичности због посебне улоге појединачног документа у средњем веку који је био склон фалсификовању. Разлози фалсификовања су могли бити материјални, политички (Константинова даровница нпр), итд. Фалсификати су могли бити потпуни и делимични (интерполација) – тј измењен документ са фалсификованим подацима. Значај питања оригиналности за питање аутентичности, јер су често преписивали целе документе јер се видела преправка. Метода поређења је ту од помоћи. Теодор Сикел је поредио формална обележја документа, док је Јулијус Фикер поредио документа са општим поступком издавања (процедура издавања и остаци на самом извору). Пошто фалсификат може бити потпун или делимичан неопходна оба приступа. 33
Поступак настанка документа је прилично сложен. Учесници су издавач – АУКТОР, прималац – ДЕСТИНАТАР, који може бити формални2 и суштински и састављач (умољени – ROGATORIUS), тј професионални писар који саставља документ. Начини настанка: услужна бележничка служба. Порекло из старог Рима, где су постојали табелиони. Нотари и Номици (Византија). Углавном били духовна лица. Каптолске исправе су коришћене за школовање нотара. Могли су бити под окриљем ауктора или самостални у оквиру канцеларије. Документи царева и папа су нпр уживали јавну веру, били су необориви од стране сведочења обичних сведока. У Византији су морали постојати и сведоци, није била довољна јавна вера. Казна за нотаре који се ухвате у фалсификовању била је одсецање обе руке. У Византији врховни писар је називан ЛОГОТЕТ, у Србији је врховни писар носио исти назив, док су нижи писари називани ДИЈАЦИ. Документи су настајали као средство извршења правног чина (настаје истовремено са правним чином – CARTA), затим да обезбеде трајну забелешку о правном чину (могућност настанка после правног чина – NOTITIA). У средњем веку преовлађује схватање документа као нотиције. Последица тога је привидна неусклађеност података у документу са другим подацима, пошто је тек касније записано. Фазе настанка документа: Нпр трећа страна у неком правном чину, где је један угрожен па се жали владару, а владар пише другом да га више не дира. Уместо две стране, постоје три, где је трећа страна формални дестинатар. 2
34
1)
Правни чин (ACTIO/NEGOTIUM)
2)
Записивање правног чина (CONSCRIPTIO)
ACTIO: 1)
PETITIO – петиција – молба дестината за извршење чина (писмена или усмена).
2)
INTERCESSIO – посредовање ауктору блиских лица у корист дестинатара за извршење чина.
3)
CONSENSUS – сагласност трећих чинилаца за извршење чина (неопходна и пожељна)
4)
TESTES – сведоци записивања правног чина; сведоци у одсуству;
У Босни РУЧНИЦИ дају правно јемство, име носе по рукама, дати руку у Словенском законодавству, значи дати јемство. У Србији су то МИЛОСНИЦИ, ретко се спомињу, и они су извршиоци правног чина. CONSCRIPTIO: 1)
ROGATIO – молба за записивање ауктору или вележнику (ROGATUS)
2)
IUSSIO – аукторов налог за записивање (на молби: FIAT UT PETITUP)
3)
NOTA/IMBREVIATURA – концепт/нацрт. Правна снага (имбрејиватуре и регистри) – формулари, диктати, дестинатарев концепт (мустра).
4)
MUNDUM – преписивање у чисто.
Регистри папа од Иноћентија II, почетак XIII века и француских краљева, нпр Луја IX.
35
5)
RECOGNITIO – провера од стране ауктора (старешина канцеларије) или наручиоца. Потпис ауктора/старешине/бележника као потврда. У Византији на три места у царском документу се оставља празнина за СЛОВО, тј ЛОГОС.
6)
FIRMATIO – озваничавање, најчешће печатом.
При анализи докумената треба обратити пажњу на три ствари унутрашња и спољна обележја, као и језик. Као што и само име каже спољна обележја су чиниоци спољашњег изгледа документа, док су унутрашњи чиниоци садржаја, тј текста документа. Језик је лингвистичка форма кроз коју је саопштен садржај документа. Спољна обележја документа су у домену специјализованих помоћних наука. Палеографија се бави материјалом за писање (врста, начин приређивања, димензије, оријентација – да ли је портрет или лендскејп – положен доминира на западу, у Византији портрет углавном, у Србији се смењује, у Босни следи западни узор), мастилом (бојом, типом) и писмом (врстама и стиловима). Сигилографија се бави начином печаћења и печатом. Језик документа је у домену филологије. Циљеви филологије су утврђивање значења текста документа и утврђивање аутентичности језика документа (Л. Вала нпр). Научник ипак треба бити на опрезу због покретљивости носилаца језичких обележја. Од велике помоћи истраживачима су речници: DU CANGE, GLOSSARIUM MEDIAE ET INFIMAE LATINITATIS, LEXICON LATINITATIS MEDII AEVI IUGOSLAVIAE, Даничић – Рјечник из књижевних старина српских. Унутрашња обележја: Дипломатички састојци су наменски и садржајно препознатљиви делови текста. Њихова употреба, 36
редослед и облик варирају у времену и простору. Општа подела текста је на: 1) Протокол (почетне формуле) 2) Текст у ужем смислу (предмет документа) 3) Есхатокол (завршне формуле)
Састојци протокола: 1)
Инвокација – призивање имена Божјег. Може бити симболичнау форми крста (†), заступљена у Византији и Србији, и вербална, заступљена на западу (IN NOMINE PATRIS ET FILII ET SPIRITUS SANCTI), али коришћена и од стране номика у Византији.
2) Интитулација – име и титула ауктора (и географска одредница). Цареви нису морали име да стављају, јер су били опште познате личности. Неки су стављали и епитете у овај део. 3) Инскрипција – име и титула дестинатара, може бити посредна и непосредна, појединачна или општа (за све који читају документ). Редослед интитулације и инскрипције зависио је од положаја и односа између ауктора и дестинатара. Цареви и папе су увек себе стављали на прво место. 4)
Салутација – поздрав ауктора дестинатару.SALUTE ET DOMINO
5)
Девоција – додатак у којем говори о свом положају који ужива милошћу Божјој. Овај део постоји још од времена Пипина Малог (Млађег ) који је био мајордом Меровинга, али је добио наклоност папе да збаци неспособне владаре
37
и оснује нову династију. Стога његов положај дугује Богу. Папе су користиле формулу SERVO SERVORUM DEI. Састојци текста: 1)
Аренга (Пролог) – општа мотивација за издавање документа. Мотиви углавном верског карактера. MUNDUS SENECTIS – Свет стари.
2) Промулгација/Нотификација – садржаја документа. (Знајте... највише један ред)
најава саопштавања углавном једна реч,
3) Експозиција – околности настанка документа (непосредна мотивација) – петиција и интервенција. 4) Диспозиција – саопштавање правног чина. 5) Санкција – прописивање услова за спровођење правног чина. Има више облика: АДМОНИЦИЈА (позив на поштовање), световна/материјална санкција (претња кажњавањем од стране световне власти) и духовна санкција (претња кажњавањем од стране небеских сила). 6) Короборација – помињање печат, спомињање сведока)
средстава
овере
(потпис,
Влашка повеља: ДА МОУ ЕБЕ ПƄ СƄ МАТЕРƄ !!!!
Састојци есхатокола: 1) Датум – време и МЕСТО настанка документа 2) Апрекација – завршно благосиљање документа (амин амин)
38
3)
Потпис – средство озваничавања документа. Потпис ауктора или бележника (нотарски знак). SIGNUM MANUS – знак који стављају неписмени. У Србији потпис је увек постојао, док је у и Византији било променљиво, некад само печат. На западу су коришћени монограми.
Слика - Монограм Карла Великог
Дипломатички статус: Оригинал, могуће више примерака и/или на више језика (MAGNA CARTA – 40 примерака, 39 грофовија + Јужно-Енглеске луке, 4 сачувана). У равни са оригиналом су: канцеларијски концепт, регистарски примерак, нео-оригинал, панкарта (ималац изгуби документ, па се позове на сведоке и добије нови) и видимус (ималац тражи од наследника владара потврду, нови документ садржи и стари, од претходног владара). Препис, разликује се по начину настанка: званични препис, прост препис, препис у наративном извору, картулар (ауктор има регистар, дестинатар има картулар). Може бити аутентичан/прерађен, и то може бити добронамерна прерада, злонамерна прерада или превод.
39
Такође документ може бити фалсификат, тј потпуна фабрикација.
ИЗДАВАЊЕ ДОКУМЕНАТА: •
текст (са различитим читањима по потреби)
•
пратећи садржаји – дипломатички статус, физички опис (снимак) – литература
•
MGH:серија Diplomata
•
национални дипломатари – проблем количине : потпуна издања и регести
СРПСКА ДИПЛОМАТИКА: •
„проблем“ количине
•
издавачка ера: Миклошич, Пуцић, Јиречек, Новаковић, Соловјев, Стојановић
•
дипломатичка литература: Станојевић, Соловјев, Чремошник, Мошин, Ћирковић
•
о питању издавања српског дипломатара
•
Стари српски архив
40
