UNIVERZITET U NOVOM SADU FILOZOFSKI FAKULTET ODSEK ZA FILOZOFIJU
SEMINARSKI RAD IZ PRAVACA SAVREMENE FILOZOFJE EGZISTENCIJALIZAM ŽAN-POL SARTR
Mentor Student Dr Miloš Todorović Sanja Živković Novi Sad, septembar 2013.
Sažetak: Rad se bavi opisivanjem situacije u filozofiji kroz dvadeseti vek sa posebnim osvrtom na filozofiju egzistencijalizma. Počinje nabrajanjem ključnih filozofskih pravaca koji se razvijaju u ovom periodu i opisivanjem njihovih osnovnih karakteristika, da bi se koncentrisao na filozofiju egzistencijalizma, tačnije na egzistencijalizam kako ga je smatrao Žan-Pol Sartr. U radu se osvrćemo na njegove ideje slobode, ništavila, bića-za-sebe, i bića-po-sebi, na razliku između esencije i egzistencije, kao i na segmente iz drame „Đavo i Gospod Bog“, pripovetke „Zid“, i romana „Mučnina“, u kojima se opisuju ključni trenuci upoznavanja čoveka sa svojom „suštinom“. Takođe u radu je dat i prikaz nastanka Sartrovog egzistencijalizma iz fenomenologije Edmunda Huserla, tj. ontološko utemeljenje čoveka kao slobode. Ključne reči: Žan-Pol Sartr, egzistencijalizam, fenomenologija, egzistencija, esencija, mučnina, sloboda, odgovornost, teskoba, pravci savremene filozofije
•
Glavni pravci savremene filozofije i njihova povezanost
2
Savremena filozofija, predstavlja period postojanja filozofije od XIX veka pa do danas. Bogato se grana na veliki broj pravaca sa svojim predstavnicima, različitim idejama sa autentičnom argumentacijom. Svi ovi pravci, stojeći zajedno pod imenom filozofije, imaju nešto zajedničko, i nešto što ih deli, moglo bi se reći, sastavljene od istog materijala, kao reke, odvojene jedna od druge - teku prema istom cilju, i ulivaju se sve zajedno u jedno veliko more. Naravno, diskutabilna je ova istost materijala od kojeg je svaka od njih sačinjena, kao i njena identičnost, tj. gubitak identiteta kada se sve na kraju spoje u jedan pojam – filozofije. Filozofi savremene filozofije, istorijski, se karakterišu kao oni posle Hegela. Mogli bismo reći da savremena filozofija počinje sa onim koji se ograđivao od Hegela – Kjerkegorom, koji je u tom ograđivanju od zastrašujuće mašinerije bezličnog Hegelovog apsolutnog duha, i koncentrisanjem na unutrašnji svet pojedinca, subjekta, ne više u objektivnom, bezličnom smislu, roditelj egzistencijalizma. Takođe, posle Hegela, i protiv Hegela, bio je i Šopehnauer sa svojim iracionalizmom, i Niče, kao onaj koji se nadovezao na Šopenhauera i suprotstavio se njemu, kao svom učitelju. Iracionalizam, kao jedan od pravaca savremene filozofije, karakteriše stavljanje slepe volje za život kao primarnog pokretača svega. Sve služi volji za život, a teorija je tu samo da nam razjasni tu istinu, ona je sama iz njenih korena. Iako je teorija sama po sebi racionalna, ona osvešćuje iracionalni koren sveta, i nas samih. Volja za život, princip sveta, je slepa, i iracionalna. U srži racionalnosti koju su filozofi moderne i nemačkog klasičnog idealizma veličali, je iracionalno. Racionalnost kao temelj je greška – ona je neodrživa, i njeni sistemi, sistemi Uma, su neodrživi jer se ne podudaraju sa svetom kakav jeste. Niče se nastavlja na ovu ideju, samo što umesto slepe volje za život piše o volji za moć živih – u srži racionalnosti je volja za moć, kao epistemološki princip saznavanja sveta, i ovladavanja, neke vrste premoći nad njim. Biće, kao takvo, po sebi, nije ništa racionalno. Iracionalisti tvrde suprotno – da JE iracionalno.
3
Egzistencijalisti, tačnije, Sartr, tvrde nešto van svega ovoga – da je apsurdno, tj. da je biće - ništa. Ovo Ništa dolazi kao posledica smrti Boga, koju je još Niče objavio u svojim delima. Kasnije i Sartr ponavlja ovu misao u drami „Đavo i gospod Bog“ kroz usta jednog od protagonista, Geca. Ova smrt Boga predstavlja veliku prekratnicu u duhovnoj istoriji čovečanstva i novi problem na koji su se obrušile misaone snage egzistencijalizma. On predstavlja jednu od ključnih tačaka iz kojeg proizlazi čitava misaona tematika ovog filozofskog pravca, prevazilaženje bezizlaza, apsurda, ponovno osvajanje i opravdanje moralnosti, nova ontologija. Smrt Boga prati i zaborav Bića uz veliki razvoj tehnike i prirodnih nauka sa početka dvadesetog veka. Sve je veća razdvojenost njih i filozofije. Iz tog razloga, filozofi su pokušali da svom predmetu interesovanja i proučavanja daju naučni status, da opravdaju njeno postojanje pred novim zahtevima istinitosti i egzaktnosti. Tako se rodila fenomenologija, kao ona koja bi da sačuva jezgro filozofije, uz pomoć intencionalnosti, a pored nje i logički pozitivizam, koji bi da filozofiju prilagodi novonastaloj situaciji paradigme naučnosti. Fenomenologija kao egzaktna filozofija je nastala u delima Edmunda Huserla, a kasnije se razrađivala u delima Martina Hajdegera i jako je uticala na Sartrov egzistencijalizam. Njen dalji derivat je hermeneutika, kao još jedan, moglo bi se reći, pravac filozofije sa specifičnim područjem proučavanja i specifičnim metodama – čiji su najpoznatiji predstavnici Gadamer i Hajdeger. Ono što razvaja Huserla od Hajdegera je neslaganje oko odbacivanja predrasuda, Huserlovskog stavljanja u zagrade svega, i gledanje na fenomene kroz svest koja je očišćena od svega. Za Hajdegera, i Gadamera je tako nešto nemoguće, predrasude čine sastavni deo svakog saznanja, bez njih – saznanje nije moguće. Čovek je u svetu, okružen je svetom i u svom saznanju polazi od tačke u kojoj je. Njegovi horizonti se dalje šire, a saznanje ima bitno obeležje hermeneutike, sa njenim principom da ne možemo znati deo bez celine ni celinu bez saznanja delova. Fenomenologija je filozofija koja se nadovezuje na Dekartovo Cogito ergo sum, kao polaznu tačku filozofiranja, samo što pokušava da prevlada njegove greške supstancijalizovanja subjekta i bavljenja nedovoljno dobro dokazanim spoljašnjim svetom. Fenomenologija se ograničava samo na fenomene koje transcendentalno Ego ima, na intencionalnošću dobijena značenja koja sa sobom nose objektivnost
4
Logički pozitivizam, nasuprot fenomenologiji, koja je jako blizu idealizma i solipsizma, želi da odbaci sva pitanja koja mogu biti metafizička, tj. ona koja nisu utemeljena na činjenicama dobijenim putem čulnih datosti. Oni takav govor opisuju kao besmislen. Govori se, dakle, smisleno, samo o onome za šta se može iznaći verifikacija u čulnom svetu. Ti podaci se dalje podvrgavaju zakonima logike. Jedan od najpoznatijih predstavnika ovog pravca je rani Vitgenštajn sa svojim „Traktatom“. Kritičari logičkog pozitivizma imaju jednu jako dobru zamerku na njihova nastojanja da se jezik, nezasnovan na čulnim podacima, proglasi besmislenim. Oni ukazuju na to da sami logički pozitivisti koriste takav jezik kada konstruišu njihovo pravilo besmislenosti, pa samim tim sami sebe potkopavaju i ubacuju u koš onih koji već govore „besmisleno“. Kasniji Vitgenštajn, u „Filozofskim istraživanjima“, ima drugačije filozofsko gledište od onog koje je imao u ranim radovima, okreće se filozofiji običnog jezika, pragmatici, i uobličavanju ideje jezičkih igara. No, ono što je sada bitno napomenuti je njegovo na svojevrstan način egzistencijalističko okretanje ka pitanju, – etike, to jest, njegovo pitanje – šta sa otkrivenim istinama? Kako živeti? Ko može odgovoriti na to? Na ova pitanja nije dat odgovor. Savremenu filozofiju karakteriše problem jezika. Na početku Apelovog dela „Transformacija filozofije“, je data jako dobra slika situacije savremene filozofije. On postavlja filozofsko-jezičku pometnju, traganje za smislom unutar jezika - ili kao kuće bitka, ili jezika u formalnom smislu, kao jedan od centralnih problema savremne filozofije i postavlja dva načina odgovora na nju – hermeneutiku i analitičku filozofiju. On kaže da postoje dva načina karakterizacije stanja savremene filozofije – ili da su pravci bitno divergentni, da nema nikakvog sporazumevanja među filozofima, ili da svi idu ka istom cilju, razumevanju smisla jezika, na različite načine. On čak dolazi do toga da tvrdi da sam Vitgenštajn, kao predstavnik analitičara, u Filozofskim istraživanjima ide ka Hajdegeru i njegovom predontološkom razumevanju bitka, kroz njegovu filozofiju jezičkih igara. Još jedna odlika savremene filozofije, pogotovo kontinentalne, je njeno bitno okretanje ka praksi koje nalazimo kod marksista, filozofa kritičke teorije i egzistencijalista.
5
Marksizam kao Marksova filozofija, i sve što je pristeklo iz nje se okreće ka političnosti, revolucionarnosti, praktičnosti. Tako čitamo u „Tezama
o
Fojerbahu“
da
su
filozofi
do
sada
pokušavali
da
interpretiraju svet, a poenta je, promeniti ga. Moralna odgovornost ovde sija iz svojih najdubljih dubina i postavlja pitanje koje će potresati i egzistencijaliste – kako da delam, kako da živim? Kritička teorija je još jedan od pravaca u savremenoj filozofji koja se koncentriše na ista pitanja. Njeni odgovori se oslanjaju i na teorije o čoveku i društvu, psihologa, antropologa i sociologa, i usmereni su ka gradnji boljeg društva kroz razvoj kritičke svesti pojedinca.
•
Egzistencijalizam kao pravac savremene filozofije Egzistencijalizam kao pravac savremene filozofije se bitno razlikuje od
tradicionalne filozofije Začetnikom egzistencijalističkog načina mišljenja se smatra Kjerkegor, ili kako ga drugačije nazivaju – danski Sokrat. Kjerkegor u svojim delima pažnju usmerava na subjekat koji živi u strahu, drhtanju, očaju, pred izborom koji mu se nudi. On filozofiju doživljava kao intimnu ispovest pred samim sobom, a ispovest, kao suočavanje, pitanje koje gori. Subjektivizam se shvata u smislu da istina živi samo ako je subjekat sam živi, i predstavlja zaronjenost u čovekovo biće, i njegov duh koji promišlja stvari, a koji je merilo istinitosti. „Spoznaj samog sebe“, ono što je i Sokrat želeo i što je bio krajnji kriterijum istine, ono od čega se polazi i do čega se dolazi u mišljenju, je takođe i u Kjerkegovorom biću i filozofiji. Čovek gledajući u sebe, potvrđujući i negirajući – izabirući, živeći istinu – odgovoran je za nju, i umire za nju – kao Sokrat. To je jedna od bitnih postavki egzistencijalizma – načina mišljenja i života. Čovek je večito u potrazi za smislom. Ovaj smisao je ono za čim se u filozofiji traga. Filozofija ovde nije više mudrovanje bezličnog subjekta, bezintresna operacija nad bićem sveta, u cilju objektivnog spoznavanja. Ovde filozofija dobija novo ruho – ona je u dijalogu, sa sobom i drugima, njoj cilj nije spoznavanje sveta na naučni način, jer se svet na taj način i ne može spoznati u celini. Postoje u svetu stvari koje izmiču objektivnom oku, one titraju,
6
menjaju se, uronjene su u Heraklitovsku reku, one su subjektivne, emocionalne, telesne. Svet je ono što čovek vidi, i čini u njemu. On gledajući u svet, treba da iznađe sebe, i živi autentično. Hegelov sistem nije uspeo da u sebe obuhvati pojedinačnu, živu egzistenciju, ona se odupire, izmešta iz njega, ona je satkana bitno drugačije od onoga što hoće da je prevaziđe, i ne može se nikako ukalupiti u Sistem. „Zar se ne može reći s punim pravom da se za Hegela, „egzistencije povezuju međusobno u istoriji koju stvaraju i koja je, kao konkretna univerzalnost, ono što im sudi i što ih transcendira“? Može se to vrlo lako reći, ali nije u tome pitanje: ono što Kirkegora suprotstavlja Hegelu, to je činjenica da je za ovog poslednjeg tragičnost jednog života uvek prevaziđena. Doživljeno iščezava u znanju. Hegel nam govori o robu i o njegovom strahu od smrti. Ali ovaj strah, koji je bio osećan, postaje običan predmet saznanja i trenutak jednog preobražaja koji je i sam prevaziđen. Za Kirkegora je od malog značaja to što Hegel govori o „slobodi da se umre“, ili što tačno opisuje izvesne vidove vere; on zamera hegelijanizmu što zanemaruje neprozirnost doživljenog iskustva koja se ne da prevazići. Razmimioilaženje nije samo i pre svega na nivou pojmova, već mnogo više na nivou kritike znanja i granica njegovog dometa.“1 Hegel nije dovoljan, svet nije racionalan, ali, čovek je slobodan, to je krst i plus egzistencijalizma. Niče je upozorio da čovek više ne živi svoje vrednosti, aludirajući na hrišćanstvo i opasnost koja preti iz njega, da se one moraju prevrednovati. „U osnovi, postojao je samo jedan hrišćanin, a taj je umro na krstu“ 2 iznosi samu srž ideje egzistencijalista – koja stoji u individualnosti čoveka koji ako želi živeti kako treba, mora živeti svoju krvavo iznađenu istinu. Sve ostalo je prežvakavanje, i vodi u propast. Smrt Boga koju Niče objavljuje trebalo bi da dovede čoveka u napuštenost, beznađe, iz kojeg treba izaći njegova autentična priroda. Čovek mora naći svoje vrednosti, ići svojim putem, jedinim putem do istine, za kojom filozofi tragaju. Sartr uzima ideju o smrti Boga i iz nje izvlači konsekvence, i gleda kako da reši probleme koje ova donosi.
1 2
Žan-Pol Sartr, Kritika dijalektičkog uma I, Nolit, Beograd, 1984. str. 14. Fridrih Niče, Antihrist, Moderna, Beograd, 1991, paragraf 39.
7
•
Sartrov egzistencijalizam „Preklinjao sam, tražio neki znak, slao sam Nebu poruke, ali sve je to ostalo bez
odgovora. Nebo mi ni ime ne zna. Bez prestanka sam se pitao šta sam ja u očima Boga. Sad znam odgovor: ništa. Bog me ne vidi, Bog me ne čuje, Bog me ne zna. Vidiš li tu prazninu iznad naših glava? To je Bog. Vidiš li tu pukotinu na vratima? I to je Bog. Vidiš li tu rupu u zemlji? I to je Bog. I ćutanje je Bog. Bog je i smrt, Bog je ljudska samoća. Osim mene – nije bilo nikoga: samo sam ja raspolagao Zlom, ja sam jedini izmislio Dobrotu. Ja sam se poslužio prevarom, ja sam činio ona čuda. I danas sam sebe optužujem, i samo ja mogu sebe da oslobodim kazne; ja, čovek. Ako Bog postoji, čovek je niko i ništa; ako čovek postoji... Kud bežiš?“3 Beg je odgovor većine pred strašnom istinom koju Sartr otkriva kroz usta velikog, nemilosrdnog i zlog vojskovođe Geca. Beg se zbiva zbog uplašenosti i slabosti onih koje Sartr naziva „kukavicama“ i „prljavcima“. Beg se ovde zbiva od slobode i odgovornosti kao jedinog što ostaje nakon smrti Boga, a koji su lajtmotiv Sartrovog egzistencijalizma. Beg je u ovom slučaju beg od čoveka koji je u svom najdubljem značenju sloboda i odgovornost. Sartrova celokupna ontologija se temelji na smrti Boga, i obrnuto. Ne zna se šta kod njega dolazi pre, ateizam ili njegova specifična ontologija. I kad bi bilo Boga, ništa se ne bi izmenilo – kaže Sartr. Sartrovo bavljenje postojanjem Boga je suštinski različito od bavljenja ovakvom tematikom recimo, srednjevekovnih filozofa. Sartr se ne bavi metafizikom, on se bavi isključivo onim što se pojavljuje. On ne želi da se bavi postojanjem Boga na način tradicionalne filozofije, već na bitno drugačiji način. On poriče Boga u sebi, na subjektivan način. Imati Boga je neetički i nezemaljski, neodgovorno. On poriče Boga, ne na univerzalnom planu, već na ljudskom planu. Bog čoveku ne treba. Bog komplikuje stvari. Bog donosi neistinu. Dobro i Zlo od Boga su nemoćni u ovom svetu. Oni su utvare. Oni se ne mogu primeniti na konkretnu, životnu situaciju. Oni ne pomažu, kao ni Kantov kategorički imperativ, kao uopšte nijedan moralni imperativ. Čovek mora da izabere i stvori svoj moral koji se rađa iz situacije. 3
Žan-Pol Sartr, Đavo i gospod Bog, Prosveta, Beograd, 1963. str. 281.
8
Zato Gec na kraju drame, kada je postao čovek među ljudima, iz svoje slobode, ubija Hajnriha iz samoodbrane. U ovoj situaciji vidimo na delu ono o čemu Sartr govori. Čovek uvek izabire, čak i kad ne deluje, kada žmuri pred izborom. Gec, koji hoće da živi (u slobodi), suočava se sa pretnjom po svoj život. On može – ili da izabere da ne ubije iz samoodbrane, ili da izabere da ubije. U prvom slučaju on sam sebe osuđuje na smrt, on izvršava samoubistvo, svojim izborom da se ne brani – koje je po Božjem moralu, neoprostiv greh. U drugom slučaju, on izabire da ubije – što je po Božjem moralu, opet greh. Čovek koji izabire Božji moral se nalazi u paradoksalnosti, ali ipak, mora sam odlučiti između dva ili. Svaka akcija, svaka ne-akcija nosi sa sobom – odgovornost. Sartr odbija kvijetizam, kao laž kojom se čovek krije od samog sebe. Gec ubija, da bi živeo, i njegov čin je u njemu – potpuno opravdan. On kreće ka ljudima, sebi, i slobodi koja se u njemu rodila onog momenta kada je uvideo da je sam sebi sudija. Sličnu situaciju imamo i u Sartrovoj pripoveci „Zid“, kada na smrt osuđeni čovek, Pablo, provodi svoju poslednju noć u tamnici. On drhti, oprašta se od života, on tu i tad – živ umire, on postaje Ništa, nalazi se u sličnoj situaciji kao Rokanten iz „Mučnine“, u osećanju mučnine koje dobija držeći ljugavi kamenčić u ruci. Sutradan, na jutro pogubljenja ga stražari odvode u neku kancelariju predlagajući mu da odgonetne skrivalište nekog opasnijeg kršioca reda kojeg traže, Ramona Grisa. Pablu je sve tako smešno, tako besmisleno, kada je došao do kraja, nijedna ljudska akcija, nema smisla, jer nema cilja, nema budućnosti. Iz tog ludačkog, mrtvačkog smeha, on kaže da se Ramon krije na groblju, naravno, izmišljajući, šaleći se, jer ništa nije važno, sve je besmisleno. Kasnije uviđa da je pogodio. Njemu se u tom trenutku prevrće svet, život i sloboda se ponovo uspostavljaju u njemu, iz Ničega, i to u svojoj ogromnoj masivnosti i ozbiljnosti putem osećaja odgovornosti. Ovaj bitan momenat egzistencijalističke etike odgovornosti je jako dobro obrazložen u Sartrovom spisu „Egzistencijalizam je humanizam“, na primeru Abrahama, njegovog sina, Boga i žene sa halucinacijama. „Vi poznajete pripovijest: anđeo je naredio Abrahamu da žrtvuje svoga sina: sve je u redu ako je to doista anđeo koji je došao i rekao: ti si Abraham, ti ćeš žrtvovati svoga
9
sina. Ali se svatko može odmah zapitati: da li je to doista anđeo i da li sam ja doista Abraham? Tko mi to dokazuje? Bila jedna luđakinja koja je imala halucinacije: govorili su joj telefonom i izdavali zapovesti. Liječnik ju je pitao: „Ali tko je taj koji vam govori?“ Ona je odgovorila: „On kaže da je bog.“ A šta joj je u stvari dokazivalo da je to bio bog? Ako neki anđeo dođe k meni, što mi dokazuje da je to anđeo? Pa ako čujem glasove, što mi dokazuje da mi dolaze s neba a ne iz pakla, ili iz podsvijesti, ili usled bolesnog stanja? Tko dokazuje da su oni meni upućeni? Tko dokazuje da sam doista obilježen da čovječanstvu nametnem svoju koncepciju čovjeka i svoj izbor? Ja nikada neću naći nikakav dokaz, nikakav znak da se u to uvjerim. Ako se neki glas meni obraća, ja sam svagda onaj koji odlučuje da li je taj glas anđeoski glas; ako smatram da je takav čin dobar, ja sam onaj koji izabire da kaže kako je taj akt više dobar nego zao.“4 Na ovom mestu vidimo jedan snažan argumen etike izbora. Tu se vraćamo i starom Platonovom argumentu u „Eutifronu“, o bogovima i dobru. Da li je dobro ono što je bogovima milo, ili je to bogovima milo zato što je dobro? Ako je dobro ovo drugo, mi sami, uz pomoć razuma možemo doći do njega, bez bogova. Bog može biti zaobiđen jer nikada ne možemo biti sigurni da li Đavo iskušava pod likom Boga i priča stvari koje u stvari nisu dobre ali ih ljudi prihvataju kao dobre samo zato što izlaze iz Boga. Kriterijum dobra mora biti u čoveku, jer je to jedini siguran način njegovog postojanja na ovom svetu. S obzirom da, dakle, nema apsolutnog, predestiniranog Dobra i Zla, ne samo Boga koji ih misli, već nijednog unapred skrojenog morala u koji bi pojedinac trebalo da veruje, vrednost se određuje kroz ono što je učinjeno. U primeru studenta koji piše Sartru za savet, u „Egzistencijalizam je humanizam“, on se dvoumi između dva puta – da ostavi svoju majku, koja za njega živi i ode na ratište, ili da ostane uz svoju majku i tako ne pomogne svojoj zemlji koju isto tako voli. Nijedan postojeći moral ne može mu pomoći, on se obraća Sartru zato što zna koji će biti njegov savet – moraš sam odlučiti. Na ovom primeru, i ovom savetu se vidi srž egzistencijalizma – taj momenat izvorne odluke autentične individue. On sam stvara vrednosti, koje nose epitet realnih vrednosti iz prostog razloga što su proistekle iz najdublje dubine čovekovog bića, u iskrenosti i svesti o odgovornosti koju odluka nosi sa sobom. 4
Žan-Pol Sartr, Egzistencijalizam je humanizam, Veselin Maleša, Sarajevo, 1964. str. 15.
10
„Ako su vrijednosti neodređene i ako su one svagda odveć široke za određeni konkretni slučaj koji razmatramo, preostaje nam samo da se povjerimo svojim instinktima. To je ovaj mladi čovjek pokušao da učini, i kad sam ga vidio, on je rekao: u stvari, ono što važi, jest čuvstvo; treba ja da izaberem ono što me dosta nagoni u stanovitom pravcu. (...) Ali kako odrediti vrijednost nekog čuvstva? Što je sačinjavalo vrijednost njegovog čuvstva za njegovu majku? Baš činjenica da je radi nje ostao.“5 Dakle, vrednost se konstituiše posle akta. Čovek se konstituiše po svojim delima. Čovek baca sebe u budućnost, u projekat, gradi se, jer je čovek, izvorno, Ništa, sloboda, na šta ćemo se kasnije vratiti. Može se postaviti pitanje – da li čovek može izabrati da bude – baš sve, pošto je slobodan. Da li je, pošto je Bog mrtav, kako Dostojevski pita – sve dozvoljeno? Da li čovek može izaći iz subjektivnosti iz koje se rađa filozofija egzistencije? Sartr tu odgovara da egzistencijalna subjektivnost nije individualna. Cogitu, od kojeg počinje mišljenje, kod Dekarta, Huserla, i Sartra, se ne otkriva samo ja, već i drugi koji su uslov egzistencije, čije je postojanje dokazano u Sartrovom ontološkom dokazu. „Da bih došao do bilo kakve istine o sebi, potrebno je da prođem kroz drugoga.“ 6 Moglo bi se reći da ovaj pogled drugog, postaje i unutrašnji pogled naše refleksivne svesti. Sartrova etika se ne temelji na moralnosti, već istinitosti. „Izabrati da budemo ovo ili ono, to znači istodobno potvrđivati vrednost onoga što izabiremo, jer mi nikada ne možemo izabrati zlo.“ 7 Čovek izabirući sebe, izabire sve ljude. Mogli bismo ovde pitati Sartra, mada on to isto pitanje sam sebi postavlja u „Egzistencijalizam je humanizam“, šta ako za nekoga biti nepošten ne predstavlja nikakvo zlo? Da li bi onda taj čovek prihvatio da i prema njemu budu nepošteni? Odgovor je, naravno, negativan. Ali, kada ga upitamo šta bi bilo kada bi svi činili ono što on čini – odgovorio bi „Ali, svi to ne čine.“ U ovom odgovoru se vidi da čovek priznaje da ne bi bilo u redu da svi budu nepošteni, ali stvari tako ne stoje pa je sve u redu. Sart kaže da takav čovek ne stoji dobro sa svojom savešću. On izbegava uznemirujuću misao, on živi u sakrivenosti, u laži. Egzistencijalizam sa sobom nosi apsolutnu budnost svesti, i kontinuirano osvetljavanje svih implikacija naših misli i delovanja, konstantno 5
Žan-Pol Sartr, Egzistencijalizam je humanizam, Veselin Maleša, Sarajevo, 1964. str. 21. Žan-Pol Sartr, Egzistencijalizam je humanizam, Veselin Maleša, Sarajevo, 1964. str. 30. 7 Žan-Pol Sartr, Egzistencijalizam je humanizam, Veselin Maleša, Sarajevo, 1964. str. 12. 6
11
opravdanje pred sobom i idejom istinitosti. Zato se čovek ovde i definira kao teskoba – koja je dobra, i koja vodi u akciju. Prva tačka od koje čovek polazi u istinu je sloboda. Sloboda je ona koja konstituiše vrednosti i ona je bitno određenje čoveka. Zato svaki čovek mora biti slobodan, niko po Sartru, ne sme ugrožavati ničiju slobodu. U drami „Đavo i gospod Bog“, Gec – je predstavljen kao kopile, čovek bez oca, ničiji. Kao takav, on je napolju, izvan sveta, izbačen iz njega protiv svoje volje. Zbog toga on hoće da uništi svet, da se osveti onome ko ga je odbacio. U ovom slučaju, Bog, kao biće, ga je odbacio a on mu se sveti. Gec u svojoj osveti, ipak, ne negira odbacivača potpuno, jer se određuje u odnosu na njega, kao njegov negativitet. On mu čak čini i čast prljajući svoje ruke. Na tom stupnju, Gec još uvek nije slobodan, mogli bismo ga nazvati samo buntovnim. Na kraju drame, Gec otkriva da on zaista jeste Ništa, ali u smislu kojim se donosi pozitivitet života. Gec na tom stupnju odbacuje Boga, ovaj put na pravi način, on prihvata odgovornost za svaki aspekt svog života, i počinje da živi budno. Sveštenika Hajnriha, koji je u drami izdao kaluđere, kada je shvatio šta je uradio, hvata vroglavica, on želi da pobegne od sveta u san. Gec ne beži u san, već u zlodela, njegov svet je bio isto tako san kao i Hajnrihov. Kjerkegorovim jezikom rečeno, Gec u stupnju kada mu je smisao života zlo i osveta svetu koji ga je odbacio, i sveštenik Hajnrih koji od odgovornosti histerično hoće sebe da ubedi da je sve san, žive u estetskom stadijumu neodgovornosti. Gec do kraja drame, prelazi u etički stadijum. Čovek u etičkom stadijumu postaje tvorac svojih sopstvenih vrednosti. Teskoba odgovornosti čini da se izabire najbolje moguće. Iz istog stvaralačkog izvora, bez apriornih pravila, po Sartru, nastaju i umetnička dela. „Isto je tako na moralnoj razini. Zajedničko između umetnosti i morala jeste da u oba slučaja imamo stvralaštvo i iznalaženje“8 Čovek, pak, ne odlučuje da živi estetski, već da živi autentično. Tako posmatramo i priču Rokantena u „Mučnini“, koji se batrgao sa svojim biografskim romanom koji je pisao o knezu Rolbonu. Iz načina njegovog života, rodila se mučnina, koja na kraju dovodi do shvatanja biti čoveka kao bića-za-sebe, nasuprot biću-po-sebi, i slobode koja je u temelju bića-za-sebe. Iz te slobode, Rokanten odlučuje da živi autentično, baca 8
Žan-Pol Sartr, Egzistencijalizam je humanizam, Veselin Maleša, Sarajevo, 1964. str. 35.
12
prežvakavanje onog već stvorenog (istorijsko delo, biografija) i odlučuje da sam počne da stvara, on počinje da piše roman. Pisanje knjige u ovom slučaju nije beg u imaginarno, već odluka autentičnosti, koja igra po svojim pravilima. Ali, čak ni to, po Sartru, nije dovoljno. On u svojoj autobiografiji „Reči“ piše: „Bio sam zaslepljen. Dok je ta zaslepljenost trajala, smatrao sam da sam se izvukao. U tridesetoj godini pošao mi je za rukom ovaj smeli potez: da opišem u Mučnini – sasvim iskreno, možete mi verovati – neopravdano, bljutavo postojanje moje sabraće, a da svoje postojanje izuzmem iz toga. (...) Docnije sam veselo izlagao da je čovek nemoguć; kako sam i sam bio nemoguć, razlikovao sam se od ostalih ljudi jedino time što je moja misija bila da izrazim tu nemogućnost, koja se odjednom preobražavala, postajala moja najprisnija mogućnost, predmet moje misije, odskočna daska za moju slavu. Bio sam zatočenik ovih očiglednosti, ali ih ja nisam video: video sam svet kroz nju. Kako sam bio izveštačen do srži i obmanut, veselo sam pisao o našoj nesrećnoj sudbini. Kako sam bio dogmatičan, sumnjao sam u sve osim u to da sam ja izabranik sumnje; jednom sam rukom vaspostavljao ono što sam drugom rušio i nemir smatrao kao jemstvo za moju bezbednost; bio sam srećan. Izmenio sam se. (...) Od pre nekih deset godina ja sam čovek koji se budi, izlečen od dugog, gorkog i prijatnog ludovanja, koji tim ludostima ne može dovoljno da se načudi ni da se seti svojih nekadašnjih zabluda a da im se ne nasmeje, i koji više ne zna šta će sa svojim životom. Ponovo sam postao slepi putnik kao što sam bio u svojoj sedmoj godini; kondukter je ušao u moj kupe, gleda me, ne onako strogo kao nekada: u stvari, on želi samo jedno, da ode iz kupea, da me ostavi da na miru završim svoje putovanje; da mu samo dam valjano opravdanje, bilo koje, zadovoljiće se time. Nažalost, ne nalazim nikakvog opravdanja i, uostalom, nemam čak želje ni da ga tražim: mi ćemo ostati nasamo u ovoj neprilici sve do Dižona, gde me, vrlo dobro znam, niko ne čeka.“9 Žal-Pol Sartr živi svoju filozofiju egzistencijalizma, koja je duboko ontološki utemeljena. On je putnik u vozu, bez karte, bez opravdanja, ali je i sam sebi kondukter, sudija. On se želi opravdati, ali opravdanje ne može naći. Njegov život jeste sav u želji da se ispuni, postane biće-po-sebi, ali ne uspeva, uvek se vraća na početak, na Ništa.
9
Žan-Pol Sartr, Reči,Paidea, Beograd, 2009. str. 182.
13
Njegova filozofija se temelji na nepremostivoj razlici esencije i egzistencije, bića-za-sebe i bića-po-sebi. Šta to znači? Razlika između esencije i egzistencije je ključ za razumevanje Sartrovog egzistencijalizma. Kod njega egzistencija prethodi esenciji, u ideji da egzistencija postoji na bitno drugačiji način od stvari koje bivstvuju na način esencije. Stvari koje postoje na način esencije su one kojima je data njihova suština. Sartr navodi primer nožića za papir, njega je napravio majstor, po ideji nožića za papir, i on služi svoju svrhu nožića za papir. Čovek, kao egzistencija se bitno razlikuje od predmeta sa svojim esencijama, jer čoveka niko nije stvorio, i on nema unapred određenu suštinu po kojoj bi postojao. Nema Boga koji čoveka misli i koji mu daje njegovu suštinu. Čak i da ima Boga, on ne bi mogoa odrediti čoveka, jer je čovek u svojoj suštini sloboda, koja tek treba da izabere ono što se zove Bogom. Čovek je prazan, i on mora sam sebe odrediti. Određenje samog sebe s druge strane je težak zadatak, jer nosi breme odgovornosti. Čovek svoje egzistencije postaje svestan u refleksiji, kada se nađe oči u oči sa bićima-po-sebi. U „Mučnini“ je ovaj proces genijalno opisan. Osećaj koji se razvija u situaciji suočavanja bića-za-sebe, egzistencije, sa bićem-po-sebi, je mučnina, jer svest bića-za-sebe, otkriva svoju suštinu, koja je Ništa, naspram punoće bića-po-sebi. Ona u tome otkriva svoje užasavajuće ništavilo, suvišnost, kontingenciju i bezrazložnost koju ne može podneti. Pred tom strašnom navalom besmislenosti, svet kakav se obično zna, iščezava, sve je besmisleno, bezrazložno, pokazuje se u svojoj ogoljenoj prirodi iz koje Sartr konstruiše svoju filozofsku misao. „Dakle, malo pre sam bio u parku. Koren kestena zabijao se u zemlju tačno ispod moje klupe. Nisam se više sećao da je to bio koren. Reči su bile iščezle i ja sa njima, značenje stvari, njihova primena, slabe belege koji su ljudi ucrtali na njihovoj površini. Sedeo sam malo pogrbljen, oborene glave pred tom crnom čvornovatom masom potpuno sirovom koja mi je ulivala strah. To mi je preseklo dah. Nikada do ovih posednjih dana nisam predosetio sta znaci postojati... postojanje se obično skriva. Ono je tu oko nas u nama, ono je mi, ne mogu se progovoriti dve reči a da se ne govori o njemu i konačno da se sve ono ne dodirne.“10 10
Žan Pol Sartr, Muka, Kultura, Beograd, 1964. str.172.
14
No, u svemu tome, jedinu utehu, Rokanten nalazi u maloj kafanici, slušajući neku staru džez melodiju. On razmišlja o umetnosti i njenom savršenom svetu, gde svaki trenutak nužno vodi drugom, gde ništa nije suvišno, gde se rađa lepota kao savršenost, dovršenost. On razmišlja o ovoj melodiji, o umetnosti, i to razmišljanje ga dovodi do kraja knjige do rešenja, da i sam počne stvarati umetnička dela. „Bivstvovanje je karakteristično za masivnu i neprobojnu puninu stvari koje su zaustavljene u svojoj nepomičnoj sadašnjosti, a čovjek egzistira u blizini velike i skrivene snage mogućeg, da bi u slobodnom činu djelatne odluke sam odredio ono što će biti. Čitavo biće je izvan čovjeka koji egzistira sve svoje mogućnosti i tako nadilazi puni i masivni pozitivum bića. Doduše, čovjek ima tijelo, koje se ne može posmatrati kao stvar među drugim stvarima, ali on nikada nije samo svoje tijelo: usred masivne punine njegove tjelesnosti njegova svijest se pojavljuje kao praznina koja ima potrebu da bude ispunjena. Ova potreba za ispunjenjem navodi svijest da imitira način bivstvovanja materijalnih stvari koje su sobom ispunjene da bi vječno mirovale u svojoj vječnoj sadašnjosti. Tako suprotnost između bića i egzistencije ostaje nesavladiva, jer egzistencija u svojoj ekstatičnoj nezasitosti nikada ne može koincidirati sa sobom kao stijena ili komad željeza: to ostaje samo njena nedostižna želja. Zato što čovjek ne može dostići biće u realnom životu, otjelovljenje bića u umjetničkom djelu ima za njega neodoljivu draž, koja ga navodi na nova iskušenja i nove projekte. Projekat dostizanja bića je fundamentalan: on leži u osnovi svih drugih projekata, pa prema tome i projekta umjetnosti. Zato tek Sartrova ontologija egzistencijalne slobode, utemeljena na razlici između bića i egzistencije, pruža ključ za razumevanje značaja koji umjetnost ima za čovjeka u njegovom uzaludnom nastojanju da u svom životu dostigne nedostižno biće.“11 No, čak ni to nije dovoljno, kako smo videli iznad, iz priznanja koje je Sartr dao u svojoj biografiji. Nije dovoljno, ali bar s tim, on nastavlja da živi. Na kraju knjige vidimo Sartrovu duboku nadu da će se ovo stanje prevazići, i humanističko stanje duha, koje objavljuje da su ljudi jednaki, jer je u svojoj misli došao do svoje krajnje ogoljenosti, i suštine čoveka, koja se objaljuje kao sloboda. „U tom slučaju bio bih Filoktet: veličanstven i smrdljiv, taj bogalj dao mi je čak i svoj luk ne postavljajući nikakve uslove: ali potajno, možemo biti sigurni, on očekuje nagradu. (...) Ako nemoguće 11
Mirko Zurovac, Umetnost kao istina i laž bića, Matica Srpska, Novi Sad, 1986. str. 170.
15
Spasenje odložim u skladište dekora, šta ostaje? Jedan potpun čovek, načinjen od svih ljudi i koji vredi koliko i svi oni, a bilo ko od njih vredi koliko i on.“12 Što se tiče ontološkog utemeljenja Sartrovog egzistencijalizma, ono se razvija iz mogućnosti Huserlove fenomenologije, čiji je transcendentalni ego Sartr očistio. U svom nastojanju da prevaziđe i realizam, kao onaj koji je nemoćan da objasni postojanje duha, i idealizam, koji je nemoćan da objasni postojanje materije, Sartr preuzima Huserlovu ideju intencionalnosti, koju bi da spase od utapanja u idealizam. On kritikuje Huserlovu ideju intencionalnosti, koja govori da je svest uvek puna, ne razlikujući njen sadržaj od nje same. Njegova svest se ne razlikuje od predmeta svesti kojih je ona puna, pa je Huserl zato u blizini opasnosti solipsizma, subjektivizma i idealizma. Da bi se izbegla ova opasnost, Sartr pretpostavlja da je svest uvek prazna svest, tj. ona je Ništa. „Ako duhovna aktivnost koju Huserl naziva noezom dovodi do konstitucije onoga što se naziva intencionalnim predmetom svesti, tada ne postoji ništa po čemu bi se svest razlikovala od svog predmeta. A svest nije predmet. Popredmećivanje svesti je njena smrt.“13 Prazna svest živi rasprkavajući se prema spoljašnjem svetu, koji je, budući da nije Ništa, od nje različit, masivan. „Da je svest prazna, znači, da je bez sadržaja. Da je bez sadržaja znači da ona ne uvlači stvari u sebe, jer one nisu iste prirode kao ona. One joj i u najvećoj budnosti ostaju spoljašnje.“14 Ništavilo koje se nalazi u temelju svesti, njena praznina, sačinjava slobodu, koja se utemeljuje u samoj sebi, i čini suštinu čoveka, koja je po Sartru – Ništa, a koja zauvek teži ka tome da bude – Nešto. „Šta je sloboda? Šta čini temelj ovog zadnjeg temelja? Pitanje ima samo jedan zadovoljavajući odgovor koji glasi: Ništa. Zato što se sloboda oslanja na sebe samu, ona se pokazuje kao ono što je poslednje utemeljeno. U tom smislu može se reći da je sloboda bez temelja; sloboda je bez temelja, jer je ona zadnji temelj svega i sebe same. Njena bit je u tome što čini da sva pitanja o daljem utemeljenju budu bespredmetna. U tome je bezdan slobode.“15 Sartr je pokušao dokazati da svest ne može biti predmet, i da kada bi to postala, to bi bila njena smrt. Ta smrt svesti, postajanja bića-za-sebe u biće-po-sebi, predstavlja odustajanje od slobode, autentične egzistencije i angažovanja. Čovek u tome postaje 12
Žan-Pol Sartr, Reči,Paidea, Beograd, 2009. str. 183. Mirko Zurovac, Umetnost i egzistencija, Mladost, Beograd, 1978. str. 22. 14 Mirko Zurovac, Umetnost i egzistencija, Mladost, Beograd, 1978. str. 23 15 Mirko Zurovac, Umetnost kao istina i laž bića, Matica Srpska, Novi Sad, 1986. str. 171. 13
16
stvar, i ne živi, ali takođe i druge pretvara u stvari. Sartr je hteo probuditi sve uspavane svesti i čoveku vratiti dostojanstvo, koje je možda, izgubio. U tome je suština njegovog egzistencijalizma, tj. njegov prvi korak ka boljem svetu.
Literatura: Žan-Pol Sartr, Kritika dijalektičkog uma I, Nolit, Beograd, 1984. Fridrih Niče, Antihrist, Moderna, Beograd, 1991. Žan-Pol Sartr, Đavo i gospod Bog, Prosveta, Beograd, 1963. Žan-Pol Sartr, Egzistencijalizam je humanizam, Veselin Maleša, Sarajevo, 1964.
17
Žan-Pol Sartr, Reči,Paidea, Beograd, 2009. Žan Pol Sartr, Muka, Kultura, Beograd, 1964. Mirko Zurovac, Umetnost kao istina i laž bića, Matica Srpska, Novi Sad, 1986. Mirko Zurovac, Umetnost i egzistencija, Mladost, Beograd, 1978.
18
