Privredni sistem

1

PRIVREDNI PRIVREDNI SISTEM I EKONOMSKA POLITIKA

Skripta za polaganje I kolokvijuma

Dr Vera Medić 1.DEFINISANJE 1.DEFINISANJE PRIVREDNOG PRIVREDNOG SISTEMA I EKONOMSKE POLITIKE..... POLITIKE... ..5 5 1.1.STRUKTURA 1.1.STRUKTURA PRIVREDNOG SISTEMA................................ SISTEMA................................................ .............................. .................. ....5 5 1

2 1.1.1.Raspoloživi 1.1.1.Raspoloživi resursi........................ resursi............................................ ........................................ ....................................... ....................... ....7 7 1.1.2.Privredni 1.1.2.Privredni subjekti kao k ao učesnici u privrednom sistemu.............................. sistemu.................................8 ...8 1.1.3.Privredne aktivnosti....................................................................................9 1.1.4.Elementi privrednog sistema kao proširene aktivnosti u privrednom sistemu ....................................... ........................................................... ....................................... ....................................... ................................ ............ 10 1.1.5.Kordinacioni 1.1.5.Kordinacioni mehanizam privrednih kretanja kao proširene aktivnosti u privrednom sistemu............................. sistemu................................................. ..................................................... .......................................... ......... 11 1.1.6.Plan i tržište.............................. tržište.................................................. ........................................ ....................................... ......................... ......14 14 1.2.EKONOMSKA 1.2.EKONOMSKA POLITIKA.......................... POLITIKA.............................................. ........................................ ....................................... ................... 17 1.2.1.Pojam ekonomske politike.............................. politike.................................................. ...........................................17 .......................17 1.2.2.Determinante 1.2.2.Determinante ekonomske politike............................... politike.................................................. ..............................18 ...........18 1.2.3.Elementi ekonomske politike....................................................................19 1.2.4.Subjekti 1.2.4.Subjekti ekonomske politike.............................. politike.................................................. ........................................21 ....................21 1.2.5.Instrumenti 1.2.5.Instrumenti ekonomske politike............................................................... politike................................................................. 21 1.2.6.Vrste ekonomske politike........................................ politike....................................................................... .................................. ...22 22 1.2.7.Aktivni nosioci ekonomske politike................................................ politike............................................................26 ............26 1.2.8.Mere i instrumenti ekonomske politike i njihova podela............................29 podela............................29 1.2.9.Odnos ciljeva mera i instrumenta ekonomske ekonomske politike..............................33 politike............................. .33

2.GLOBALIZACIJA 2.GLOBALIZACIJA KAO IMPLIKATOR PROMENA PROMENA U OKRUŽENJU...... OKRUŽENJU... ...34 34 2.1.Pozitivni i negativni aspekti globalizacije........................................................35 2.2.Proces tranzicije.................................... tranzicije........................................................ ................................................ ...................................... .......... 36 2.3.Ekonomski 2.3.Ekonomski aspekti globalizacije.............................. globalizacije..................................................................... ......................................... 37 2.4.Stanovišta 2.4.Stanovišta o nužnostima nužnostima promena u uslovima globalizacije............................38 globalizacije............................38 2.5.Efekti globalizacije na privredni sistem a time i na domaća preduzeća..........39 2.6.Liberalizacija............ 2.6.Liberalizacija................................ ........................................ ....................................... ....................................... ............................. ......... 40 2.7.Pozitivni I negativni efekti liberalizacije liberalizacije na domaća preduzeća.......................40 preduzeća....................... 40

2

2 1.1.1.Raspoloživi 1.1.1.Raspoloživi resursi........................ resursi............................................ ........................................ ....................................... ....................... ....7 7 1.1.2.Privredni 1.1.2.Privredni subjekti kao k ao učesnici u privrednom sistemu.............................. sistemu.................................8 ...8 1.1.3.Privredne aktivnosti....................................................................................9 1.1.4.Elementi privrednog sistema kao proširene aktivnosti u privrednom sistemu ....................................... ........................................................... ....................................... ....................................... ................................ ............ 10 1.1.5.Kordinacioni 1.1.5.Kordinacioni mehanizam privrednih kretanja kao proširene aktivnosti u privrednom sistemu............................. sistemu................................................. ..................................................... .......................................... ......... 11 1.1.6.Plan i tržište.............................. tržište.................................................. ........................................ ....................................... ......................... ......14 14 1.2.EKONOMSKA 1.2.EKONOMSKA POLITIKA.......................... POLITIKA.............................................. ........................................ ....................................... ................... 17 1.2.1.Pojam ekonomske politike.............................. politike.................................................. ...........................................17 .......................17 1.2.2.Determinante 1.2.2.Determinante ekonomske politike............................... politike.................................................. ..............................18 ...........18 1.2.3.Elementi ekonomske politike....................................................................19 1.2.4.Subjekti 1.2.4.Subjekti ekonomske politike.............................. politike.................................................. ........................................21 ....................21 1.2.5.Instrumenti 1.2.5.Instrumenti ekonomske politike............................................................... politike................................................................. 21 1.2.6.Vrste ekonomske politike........................................ politike....................................................................... .................................. ...22 22 1.2.7.Aktivni nosioci ekonomske politike................................................ politike............................................................26 ............26 1.2.8.Mere i instrumenti ekonomske politike i njihova podela............................29 podela............................29 1.2.9.Odnos ciljeva mera i instrumenta ekonomske ekonomske politike..............................33 politike............................. .33

2.GLOBALIZACIJA 2.GLOBALIZACIJA KAO IMPLIKATOR PROMENA PROMENA U OKRUŽENJU...... OKRUŽENJU... ...34 34 2.1.Pozitivni i negativni aspekti globalizacije........................................................35 2.2.Proces tranzicije.................................... tranzicije........................................................ ................................................ ...................................... .......... 36 2.3.Ekonomski 2.3.Ekonomski aspekti globalizacije.............................. globalizacije..................................................................... ......................................... 37 2.4.Stanovišta 2.4.Stanovišta o nužnostima nužnostima promena u uslovima globalizacije............................38 globalizacije............................38 2.5.Efekti globalizacije na privredni sistem a time i na domaća preduzeća..........39 2.6.Liberalizacija............ 2.6.Liberalizacija................................ ........................................ ....................................... ....................................... ............................. ......... 40 2.7.Pozitivni I negativni efekti liberalizacije liberalizacije na domaća preduzeća.......................40 preduzeća....................... 40

2

3

3.INSTITUCIONALNI USLOVI FUNKCIONISANJA PRIVREDNOG SISTEMA I EKONOMSKE POLITIKE................................................43 3.1.Ekonomske 3.1.Ekonomske institucije..................... institucije......................................... ....................................... ............................................. ..........................43 43 3.1.1.Preduzeća 3.1.1.Preduzeća kao privredni subjekti subjekti ........................................... ......................................................... .................. ....43 43 3.1.2.Preduzetnici 3.1.2.Preduzetnici kao privredni subjekti.......................... subjekti....................................... ........................... .................... ......45 45 2.1.3. Korporativno preduzetništvo................... preduzetništvo....................................... ............................................. ............................. ....46 46 2.1.4. Preduzetnička orijentacija............................. orijentacija...................................................................... ........................................... ..46 46 3.1.5. Procesi privatizacije........................ privatizacije............................................ ....................................... ......................................49 ...................49 3.1.6. Razvoj malih i srednjih preduzeća........................ preduzeća............................................ .................................... ................ 50 3.1.6.1. Agencije za podršku malim i srednjim preduzećima......................... preduzećima..............................51 .....51 3.1.6.2. Prednosti malih i srednjih preduzeća u saradnji sa transnacionalnim kompanijama................... kompanijama....................................... ........................................ ........................................ ....................................... ....................... .... 52 3.1.6.3. Uloga privredne komore u razvoju malih i srednjih preduzeća..............53 3.1.6.4. Uloga slobodnih slobodnih zona u asimiliranju asimiliranju efekata globaliazcije....................54 globaliazcije....................54 3.1.6.5. Lociranje malih malih i srednjih srednjih preduzeća................................ preduzeća................................................ .................... ....55 55 3.2.Plan i tržište kao dva komplementarna sistema proširenih proširenih aktivnosti delovanja privrednog sistema sistema i ekonomske politike........................................................... politike.............................................................. ...56 56 3.2.1.Mesto i uloga tržišta............................... tržišta................................................... .................................................. ................................ 57 3.2.2.Uloga države u funkcionisanju funkcionisanju tržišta........................................................58 tržišta........................................................58 3.2.3.Osnovna načela novca i monetarne monetarne politike................................. politike..............................................64 .............64 3.2.4.Cene i njihova uloga na tržištu....................................... tržištu................................................................. ............................ 66 3.2.5.Finansijsko 3.2.5.Finansijsko tržište.............................. tržište.................................................. ........................................ .................................... ................ 68 3.2.6.Vrste finansijskih finansijskih institucija........................ institucija............................................ ............................................... ........................... 71 3.3.Inflacija i njeni uticaji na zaposlenost i životni standard.................................. standard..................................75 75 3.3.1.Pojam i definicija inflacije............................ inflacije................................................ ............................................. ........................... 75 3.3.2.Generatori 3.3.2.Generatori inflacije......................... inflacije............................................. ....................................... ....................................... .................... 76 3.3.3.Vrste inflacije......................... inflacije............................................. ........................................ ........................................ ............................ ........77 77 3

4 3.3.4.Efekti i posledice delovanja inflacije..........................................................79 3.4.Zaposlenost životni standard i socijalna politika u Srbiji.................................83 3.4.1.Životni standard........................................................................................83 3.4.2.Državna politika socijalne zaštite..............................................................87 3.4.3.Državna politika za izlazak iz krize............................................................ 89 3.4.4.Uslovi na tržištu rada u Srbiji i njegov plan reforme..................................90 3.4.5.Karakteristike reformi tržišta rada u Srbiji.................................................91 3.5.Međunarodno poslovanje i spoljnoekonomska politika....................................93 3.5.1.Načela međunarodnog poslovanja............................................................95 3.5.2.Kretanja međunarodnog poslovanja u okruženju krize..............................97 3.2.3. Formiranje konkurentskih prednosti kao odgovor na uslove poslovanja u složenom okruženju........................................................................................... 98 3.2.4. Pojam i uloga klastera............................................................................100 3.2.5. Međunarodno kretanje kapitala..............................................................102 3.6.Uloga međunarodnih ekonomskih I drugih institucija....................................103 3.6.1.Svetske trgovinske organizacije (STO)....................................................104 3.6.2.Međunarodni monetarni fond.................................................................106 3.6.3.Svetska banka.........................................................................................108 3.6.4.Evropska investiciona banka...................................................................109 3.6.5.Evropska banka za obnovu i razvoj.........................................................110 3.6.6.Uticaj međunarodnih instiтucija na procesе tranzicиje zemalja u razvoju ......................................................................................................................... 111 UVOD

Promenе еkonоmskog sistema, prelaz nа tržišno privređivanje, kao i svojinska trаnsformacijа, bitne su karакteristike danаšnjeg poslоvanjа. Preduzеća su stalno upućena nа svoje оkruženjе i pod uticajem su ekstеrnih faktora privređivanjа. Ekonоmska, privredna i socijalnа nestabilnost, globalizаcija, rаst 4

5

konкurencije i mnoge krize, primoravаju preduzеća da iznalаze nova rešеnja u cilju što efikasnijeg i rentabilnijeg pоslovanjа. Ona reаguju na novоnastаle izazove tako štо menjaju svoju veličinu, strukтuru i unutrašnju konfiguraciju a privredni odnosno ekonomski sistem im pruža okvir za takve promene. Preduzeća, kao nosioci integracionih procesa na mikro nivou, suočeni su sa velikim brojem rizika i ograničenja, pa je u tom smislu potrebno stvaranje najbolje privredne klime , koje će odgovoriti sofisticiranom i kompleksnom tržištu. U tom smislu potrebno je izvršiti kompleksnu analizu unutrašnjeg okruženja i potencijale inkorporiranja u spoljašnje okruženje. Funkcionisanje privrednog sistema uz odgovarajuće mere ekonomske politike uporište treba da traži u procesima restruktuiranja i reinženjeringa. Razvojna strategija postavljenog cilja treba da je usmerena na efikasnost i efektivnost poslovanja u pravcu razvoja komunikacije, tehnologije, osvajanju novih tržišta, saradnje i preduzetničke inicijative. Rizik za preduzeća u uslovima koje je stvorio proces globalizacije je veliki, ukoliko se ne izvrši kako strukturno prilagođavanje preduzeća, tako i prilagođavanje menadžera ili tačnije donosioca odluka. Ovde se ispoljava velika uloga ekonomske  politike koji predstavlja skup mera , instrumenata i mehanizama koje država koristi za ostvarivanje zadatih ekonomskih ciljeva u uslovima nestabilnog okruženja, a koji

proizilaze iz samog procesa globalizacije. Ekonomska politika i privredni sistem obuhvataju ukupne institucionalne uslove obavljanja privrednih aktivnosti, kao i brojnih veza između privrednih subjekata( država,  preduzeća i domaćinstva).

1.DEFINISANJE PRIVREDNOG SISTEMA I EKONOMSKE POLITIKE 1.1. STRUKTURA PRIVREDNOG SISTEMA Sve sisteme je moguće grubo podeliti na tri velike grupe i to na: 

prirodne, 5

6 

tehničke i



organizacione sisteme.

 Ako društveni sistem posmatramo u najširem smislu reči onda možemo reći da su politički sistem i privredni sistem podsistemi (delovi društvenog sistema). Predmet proučavanja političkih nauka je politički sistem kao što je predmet proučavanja ekonomskih nauka privredni sistem. Veliki organizacioni sistem, po navedenoj podeli sistema, svakako je privreda, odnosno  privredni sistem . Uticaj političkog na ekonomski, privredni sistem nesumnjivo je najveći, jer se politička snaga, pre svega oslanja na ekonomsku moć. Predmet proučavanja privrednog sistema treba shvatiti kao izučavanje međusobnih društvenih odnosa koji nastaju u vezi sa proizvodnjom materijalnih dobara ili sa njihovom raspodelom i razmenom, a zatim kao institucionalni okvir za delovanje ekonomskih subjekata i odvijanje ekonomskih procesa što stvara mehanizam za funkcionisanje privrede i, zajedno sa datom strukturom sistema, omogućava donošenje osnovnih mera ekonomske politike za ostvarivanje ciljeva društvenog razvoja.

Privredni sistem  podrazumeva skup institucija i mehanizama za donošenje i  implementaciju odluka koje se tiču proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje u jednoj  državi.

Privredni sistem se određuje kao način na koji se društvo organizuje, na osnovu: 

primarnih faktora proizvodnje,



ključnih socijalno-istorijskih faktora



međusobno povezanih aktivnih elemenata samog sistema

Kada posmatramo privredu postoje tri područja iz okruženja koja imaju najveći značaj za privredu kao ekonomski sistem, i to: 

politički sistem,



sistem obrazovanja i



naučno-istraživački sistem.

6

7

Funkcionisanje sistema u jednoj ekonomiji predstavlja, u stvari,  privredni sistem, odnosno određena zakonska i podzakonska akta koja uspostavljaju "pravila igre" između privrednih subjekata u procesu privređivanja. Privredni sistem  je deo velikog društvenog sistema koji se sastoji od velikog broja

podsistema. Strukturu privrednog sistema čine celine njegovih: 

Raspoloživih resursa



Privrednih subjekata

  Aktivnosti 

tih privrednih subjekata

Postojećih ekonomskih institucija.

1.1.1. Raspoloživi resursi Sve raspoložive materijalne i nematerijalne izvore stvaranja materijalnog bogatstva i ekonomskog blagostanja nazivamo resursima jedne zemlje. Najvažniji resurs je znanje. Kod nabrajanja privrednih resursa jedne zemlje najčešće se polazi od: •

Prirodnih resursa

•

Realnog kapitala

•

Finansijskog kapitala

•

Ljudskog kapitala

Prirodni resursi su determinanta obima i strukture proizvodnje. Oni povećavaju proizvodne mogućnosti zemlje koju ona može da iskoristi. Možemo navesti Japan kao zemlju sa veoma skromnim prirodnim resursima, ali visokim stepenom privrednog razvitka. Prirodne resurse čine: 

geografski položaj



tip zemljišta 7

8 

rudno i mineralno bogatstvo



bogatstvo vodotokovima



prosečna nadmorska visina



bogatstvo šumama, pašnjacima, vazduh i sve druge organske i neorganske stvari

Realni kapital  predstavljaju sva sredstva i sva dobra koja se koriste u proizvodnji, kao što su: •

•

Proizvodna sredstva, zgrade, oprema, materijal za reprodukciju, zalihe... Privredna infrastruktura, energetski sistemi, telekomunikacije, informacioni sistemi, saobraćajna mreža itd.

Finansijski kapital  predstavljaju novac i sva likvidna sredstva, valorizaciju svake privredne aktivnosti. On podrazumeva novčana sredstva koja će se koristiti u dužem vremenskom periodu. Ljudski kapital  predstavlja najvažniji resurs ekonomskog sistema. Njegova razvijenost određuje tempo razvijenosti čitavog ekonomskog sistema. Koncept koji ističe izuzetno značenje obrazovanja, znanja, vještina I sposobnosti ljudi (radne snage) za ekonomski razvoj, tretirajući ih kao kapital. Ulaganje u razvoj ljudskog kapitala ostvaruje se najviše kroz obrazovanje koje podiže proizvodnost rada i poduzetničke sposobnosti. Takvo ulaganje je specifično jer uvijek rezultira individualnim vlasništvom pojedinca koje doprinosi bogatstvu poduzeća i društva. Smatra se najvažnijom dimenzijom intelektualnog kapitala. Iz ovog proizilazi neophodnost kontinuiranog ulaganja u obrazovanje i znanje.

1.1.2. Privredni subjekti kao učesnici u privrednom sistemu Kod definisanja privrednih subjekata može se poći od toga da se ubrajaju pojedinci ili organizovanje grupe pojedinaca koje samostalno donose privredne odluke, uživaju koristi od njih i snose rizik, imaju svoje ekonomske ciljeve i nalaze su u međusobnom nadređenom ili podređenom odnosu. Iz toga proističu tri vrste subjekata, a to su: •

•

•

Preduzeća ili privredne organizacije Država I državne organizacije Domaćinstva ili porodice 8

9 Privredne organizacije su subjekti privrednog sistema u kojima se odvijaju privredne

aktivnosti proizvodnja, promet, transport i sl. Ovaj pojam obuhvata preduzeća, korporacije, državna preduzeća, radnje farme... Država i državne organizacije su subjekti privrednog sistema specijalizovane

za globalno regulisanje privrednih kretanja, makroekonomsko planiranje i koordinaciju. One su pretežno administrativnog karaktera sa određenim nadležnostima. Posebna vrsta su društveno-političke organizacije partije, sindikati, udruženja prko kojih grupe vrše uticaj na izbor smera i inteziteta privrednog razvoja. Domaćinstva predstavljaju osnovnu potrošačku jedinicu, sastavljeno je od pojedinaca i

njegova osnovna ekonomska aktivnost je potrošnja. Naravno domaćinstva isto tako mogu biti uključena u proizvodnju i promet dobrima i uslugama, mogu investirati, zaduživati se itd. Svaki od privrednih subjekata ima svoje posebne ciljeve: Cilj domaćinstva  je da maksimizira korist u potrošnji dobara(proizvoda) od dohotka

kojim raspolože. Svaki pojedeinac formira svoju listu prioriteta. Cilj preduzeća  je da prilikom obavljanja delatnosti stiče dobit. Sticanje profita je

istovremeno i cilj i uslov opstanka preduzeća. Cilj države možemo posmatrati kroz njene funkcije u privrednom sistemu: •

•

•

Normativna funkcija – kojom obezbeđuje

pravnu sigurnost i bezbednost društvenog i privrednog sistema. Ponašanje države se može nazvati politikom. Ona ima važnu proizvodnu aktivnost. Država učestvuje u proizvodnji jednog značajnog proizvoda –  javna dobra, za koju koristi ograničene ekonomske resurse. Socijalna funkcija – država je ostvaruje putem transfernih plaćanja.

1.1.3. Privredne aktivnosti Opšte je shvatanje, da se ukupna privredna (ekonomska) aktivnost svake zemlje sastoji iz proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje. Prioritet se u svakoj zemlji daje proizvodnji robe jer se sve ostale ekonomske aktivnosti baziraju upravo na njoj.

9

10

 Aktivnost proizvodnje ostvaruju proizvodna preduzeća, dok u fazi razmene mogu da učestvuju i trgovinska i druga preduzeća, s tim da istovremeno učestvuju i u raspodeli i potrošnji. Posebna vrsta delatnosti je investiciona aktivnost koja u sebi sadrži procese raspodele i razmene u sadašnjosti u cilju povećanja proizvodnje u narednom periodu. Ovim putem se povezuje realna i monetama privreda posredstvom finansijskih aktivnosti.

1.1.4. Elementi privrednog sistema kao proširene aktivnosti u privrednom sistemu

Elementi privrednog sistema su : •

•

•

•

svojina sistem odlučivanja i upravljanja motivacioni sistem kordinacioni mehanizam privrednih kretanja

1.1.4.1.

Svojina

Svojina  je ključna privredno sistemska komponenta, osnov ekonomske i drušvene

moći. Suštinska promena dominantnog svojinskog odnosa istovremeno znači i promenu privrednog sistema.

Razlikujemo sledeće osnovne vrste svojine: •

•

•

individualna privatna svojina kapitaliste grupna (korporacijska) svojina lična 10

11 •

državna

Lična svojina gde vlasnik ima pravo kontrole i donošenja odluka u vezi korišćenja

predmeta svojine, pravo prisvajanja rezultata rada, odnosno profita i pravo otuđenja ili prodaje predmeta svojine. Državna svojina ostaje jedan od marginalnih oblika svojine. Njeno jačanje ugrožava i

deformiše privatno kapitalističke odnose. Ona ostaje nedominantan oblik svojine u savremenom privrednom sistemu.

1.1.4.2.

Sistem odlučivanja i upravljanja

U zavisnosti od tipa svojine i same privredne organizacije razlikujemo: •

Preduzetničko upravljanje podrazumeva da vlasnik upravlja svojim preduzećem.

Karakteriše ga visok stepen poslovne, ekonomske i tehnološke inovativnosti, jer  su preduzetnici u cilju sticanja višeg profita spremni na preuzimanje rizika. •

Menadžersko upravljanje podrazumeva da se upravljanje prenosi na stručna lica-

menadžere. •

Tehnokratsko upravljanje karakteristično za državna preduzeća, takođe se

upravljanje prenosi na stručna lica ali u cilju obezbeđivanja poslovanja po strogo utvrđenim procedurama. •

•

 Administrativno upravljanje karakteristično za socijalistički sistem. Kolektivno upravljanje karakteristično za samoupravni socijalizam.

1.1.5. Kordinacioni mehanizam privrednih kretanja kao proširene aktivnosti u privrednom sistemu Najznačajniji mehanizam privrednih kretanja privrednog sistema: •

•

•

Kružno kretanje materijalnih i monetarnih tokova u privrednom sistemu, Odnos akumulacije, odnosno proizvodnja-potrošnja-akumulacija Odnos plana i tržišta u privrednom sistemu, proizvodnja-tržište-država,

11

12 •

Odnos informacije odlučivanje u privrednom sistemu informacija-odlučivanje-

akcija.

1.1.5.1. Kružno kretanje materijalnih i monetarnih tokova u privrednom sistemu Pretvaranje novca u faktore proizvodnje, njihovo spajanje u cilju ulaganja u proizvodnju, prodaja roba i usluga na tržište i njihovo ponovno pretvaranje u novac  je osnovna povratna sprega u privrednom sistemu. Faktori proizvodnje, odnosno materijalna dobra i novac kruže putem ponude i tražnje. Tražnja stvara ponudu, a ponuda tražnju, odnosno proizvodnja zahteva proizvodnju a proizvodnja omogućava potrošnju. Domaćinstva direktno ili putem tržišta poseduju rad i druge faktore proizvodnje, koje nude privrednim organizacijama. Za to primaju dohodak ili zaradu koju troše kupujući robu,i usluge, plaćaju poreze....

1.1.5.2. Odnos akumulacija-potrošnja u privrednom sistemu Dinamiku razvoja privrednog sistema, životni standard, zaposlenost itd. određuje raspodela novostvorene vrednosti na akumulaciju i potrošnju.  Akumulacija  je odvajanja dela novostvorene vrednosti i njegovo odricanje od

potrošnje a u cilju proširene reprodukcije. Raspodela novostvorene vrednosti na akumulaciju i potrošnju je odraz sadašnjih(potrošenih) i razvojnih(budućih) potreba. To znači da se povećanje jedne može ostvariti samo na račun smanjenja druge. To  je odnos između sadašnje i buduće potrošnje.

1.1.5.3.

Odnos plana i tržišta u privrednom sistemu

Makroekonomsko planiranje predstavlja aktivnosti države u ekonomskoj sferi, dok samo tržište karakterišu spontanost akcije i kontrole. Odnos plana i tržišta u jednom privrednom sistemu se ogleda u povratnoj sprezi proizvodnja-tržište-država, u adekvatnoj optimalnoj kombinaciji u vremenu i prostoru. Proizvodnja daje tržištu informacije o novim vrstama proizvoda a povećanjem ponude omogućava njegovo širenje i strukturno prilagođavanje. 12

13

Odnos plana i tržišta u jednom privrednom sistemu možemo posmatrati kao odnos proizvodnja-tržište-država, i to u svetlu njihove optimalne kombinacije u vremenu i prostoru.

1.1.5.4. Odnos informacije odlučivanje u privrednom sistemu Ovaj odnos se iskazuje informacije-odlučivanje-akcija .Upravljanje je jedan od najznačajnijih elemenata, odnosno podsistema privrednog sistema. Korekcije i usmeravanje privrednog sistema se vrši na bazi adekvatnih odluka a zasniva se na: •

•

•

•

•

Identifikovanju problema(varijable) Informacijama Prognozama Planiranju na osnovu kojeg se identifikuju alternative, izboru i impkementaciji donešene odluke. Identifikovanju problema(varijable) su pokazatelji određenih stanja i kretanja u

privrednom sistemu(poreske i kamatne stope, stopa obaveznih rezervi, raspodela, stopa privrednog rasta i životnog standarda itd). •

Informacije su podaci o nekom stanju ili promenama u načinu funkcionisanja

privrednog sistema. Da bi informacije bile efikasne neophodno je da budu pravovremene, sveobuhvatne, kvalitetne i pravilno obrađene. •

Prognoziranje  je predviđanje željenog rešenja u budućnosti , dok se planiranjem

i izborom adekvatne alternativne odluke prihvata i implementira izabrana alternativa kao najrelevantnija. Odluke moraju da budu pravovremene, realne i ostvarive. •

U kriznim situacijama, koje su po svojoj suštini poremećaji sistema, težište podloge za odlučivanje se sa istorijskih podataka pomera ka procenama, projekcijama, predviđanjima, inovativnom planiranju, sa akcentom na eksterne podatke, a sve u cilju onemogućavanja konkurenciji da „kopira“ uspešne ideje(Osamdesetih godina dvadesetog veka American Airlines je pokušao da ostvari prednost nad konkurencijom time što je uveo program“ česti putnici “. Samo nekoliko nedelja kasnije, sve ostale avio kompanije uradile su isto. Tako je 13

14

ovaj program umesto da bude prednost nad konkurencijom, postao neophodan za jednakost sa konkurencijom).

1.1.5.5. Metode uređivanja privrednih kretanja kao proširene aktivnosti privrednog sistema Oblici svojine kao i institucionalni okviri određuju metode privrednih kretanja: •

Tržište – klasičan primer ekonomske institucije, tu se na ustaljen način povezuju

kupci i prodavci. •

Plan – na ustaljen način se vrši alokacija ekonomskih resursa. o

•

Institucije unose red u privredni život, ustaljeni odnosi između privrednih subjekata i stabilni mehanizmi za njihovo povezivanje, daju svojstvo stabilnosti i uređenog ekonomskog odnosa. Privredni život na taj način ne predstavlja haotični skup aktivnosti. Institucije možemo posmatrati na različitom nivou apstrakcije.

Tekuća ekonomska politika kao i njihova korelacija.

1.1.6. Plan i tržište Plan koji se obično povezuje sa državnom svojinom i tržište koje podrazumeva preovlađujuću privatnu svojinu, pretenduju da na optimalan način rešavaju osnovne ekonomske probleme putem: •

•

•

•

usklađivanja individualnih i društvenih ciljeva, optimalnom alokacijom ekonomskih aktivnosti, adekvatnom raspodelom ekonomskih rezultata i usklađivanjem između sadašnje i buduće potrošnje.

U modelu perfektne konkurencije faktori proizvodnje su privatna svojina a država nema bitne funkcije u privrednom životu. Reč je o kompletno decentralizovanom sistemu odlučivanja. Ekonomske transakcije se slobodno odvijaju. Odnosi su izraz slobodne volje. Ta sloboda važi i za učesnikke tržišta roba i tržišta faktora proizvodnje. Svaki vlasnik faktora proizvodnje može da ih prodaje ali niko od njih ne odlučuje o visini cene. 14

15

Odluke donose privredni subjekti. Oni snose rizik koji tržište donosi, trpe eventualne tržišne sankcije, ali i uživaju u pozitivnim rezultatima. Kao uređeni skup odnosa razmene, tržište uvek podrazumeva postojanje određenog mehanizma na osnovu koga se povezuju kupci i prodavci .

1.1.51. Podela tržišta I njegove funkcije Osnovna funkcija tržišta jeste da povezuje proizvodnju i potrošnju.Osnovna podela svih tržišta može svesti tržišta na : •

tržišta roba i usluga

•

tržišta faktora proizvodnje (rada, kapitala i zemljišta)

•

tržišta novca, hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata

. Osnovna tržišna funkcija može se raščlaniti na četiri konktretne tržišne funkcije. To su: 

informativna funkcija,



selektivna funkcija,



alokativna funkcija i



distributivna funkcija.



Odluke donose na osnovu informacija sa tržišta i na osnovu relevantih informacija odlučuju šta proizvoditi, kako i kome prodavati. Važne su i informacije o namerama nosilaca ekonomske politike. Nema nikakve mogućnosti za solidarnost.



Kada je jasno definisan cilj – profit – nevidljiva ruka tržišta koja promenam u cena i konkurencijom između proizvođača i potrošača prisiljava sve učesnike da se ponašaju u skladu sa željama drugih učesnika.



Efikasno delovanje tržišnog mehanizma predpostavlja stanje konkurencije u kojem nema veće koncentracije ni na strani ponude, ni na strani tražnje.

Problemi u funkcionisanju tržišta : •

Usled nedostatka ponude i tražnje faktora proizvodnje na tržištima faktora proizvodnje dolazi do njihove neiskorišćenosti. 15

16 •

•

Sistem raspodele je opšteprihvaćen. Postoje nejednakosti koji proističu iz karaktera privatne svojine. Izvori dohotka od rada su najznačajniji. Razlike proističu iz naše spremnosti da investiramo u sopstvenom obrazovanju. Uspešnost sistema je jako teško izvagati. Prvo treba utvrditi ciljeve, a zatim i faktore uspešnosti. Ciljevi se ne mogu kvantificirati. Mnogi kao rešenje navode da treba izabrati samo jedan cilj – stopa privrednog rasta  – koji se čak može i kvantificirati. On u sebi sadrži sve ciljeve. Naravno, to nije tako jendostavno. Procesi ravoja su često spori da se može steći utisak o neefikasnosti sistema, što nije tačno.

Na veličinu i strukturu tržišta dominantno utiču sledeći faktori: 

obim i struktura proizvodnje



veličina nacionalnog dohotka i njegova raspodela na ličnu, opštu i investicionu potrošnju



tehnička opremljenost tržišta



institucionalni i organizacioni uslovi razmene na tržištu



razvijenost saobraćajne mreže i



broj stanovnika i struktura stanovništva

1.1.5.2. Funkcionisanje tržišne ravnoteže u funkciji optimalnosti privrednog sistema 

Na tržištu se susreću tržišna tražnja i tržišna ponuda. Njihov međusobni odnos određuje tržišne cene



U stanju tržišne ravnoteže ispunjena su oba uslova za ravnotežu i objektivni i subjektivni uslov



Razliku između tržišne cene nekog proizvoda i minimalne cene po kojoj bi privredno društvo bilo spremno da ponudi na prodaju još jednu njegovu jedinicu naziva se proizvođački višak



Proizvođački višak bi se mogao shvatiti kao razlika između tržišne cene proizvoda i oportunitetnih troškova faktora proizvodnje angažovanih u njegovoj proizvodnji 16

17 

Tržišna ravnoteža predstavlja cenovni i količinski odnos gde su sile ponude i tražnje u ravnoteži



Opšta ravnoteža kao i ravnotežna cena se uspostavlja na onom nivou gde je

dobrovoljno ponuđena količina jednaka dobrovoljno traženoj količini. Privredni sistem mora biti u mogućnosti da se povremeno nalazi u opštoj ravnoteži da bi se održao. 

Stabilnost  privrednog sistema je njegova sposobnost da periodično prolazi kroz

stanje opšte ravnoteže na sve višem nivou od predhodnog. Optimalnost  privrednog sistema predstavlja režim funkcionisanja ukupne privrede pri

čemu se ostvaruje maksimiziranje svih rezultata proizvodnje.

1.2. EKONOMSKA POLITIKA

1.2.1. Pojam ekonomske politike Pod ekonomskom politikom podrazumevamo skup mera, instrumenata mehanizama koje država koristi da bi ostvarila zadate ekonomske ciljeve.

i 

Ekonomska politika i privredni sistem obuhvataju ukupne institucionalne uslove obavljanja privrednih aktivnosti, kao i brojnih veza između privrednih subjekata(država, preduzeća i domaćinstva ). Država je glavni nosilac ekonomske politike te na makroekonomskom nivou može da menja sam privredni sistem i utiče na njega, može da podrži ili kompromituje neka sistemska rešenja putem svojih organa, te da na taj način utiče na oblikovanje privrednosistemske regulative. 

Ekonomska politika predpostavlja delovanje države na privrednu delatnost u skladu sa postavljenim ciljevima. Država preduzima mere radi razvoja i unapređivanja funkcionisanja privrede i na taj način povećava ukupno društveno blagostanje.

•

Osnovni koncept ekonomske politike jedne zemlje uvek polazi od međuzavisnosti privredne i političke oblasti društvenog života, pri čemu se država rukovodi 17

18

ostvarivanju takvih ciljeva kao pšto su privredni rast i razvoj, stabilnost tržišta i cena, ravnoteža u razmeni roba i usluga, što veći stepen zaposlenosti...

1.2.2. Determinante ekonomske politike Ekonomska politika  je zavisna od tri faktora: 

Društvenog sistema(i njegovih podsistema):

•

Privrednog sistema

•

Političkog sistema

•

Pravnog sistema



Nivoa opšte privredne razvijenosti  koji sadrži vremensku, prostornu i sektorsku

dimenziju. 

Međunarodnog ekonomskog i političkog okrušenja( globalno okruženje, ekonomsi

i politički savezi država i regiona)

1.2.2.1.

Društveni sistem

Podrazumeva zajedničko funkcionisanje sledećih sistema: •

Privredni sistem i ekonomska politika predstavljaju statičku i dinamičku

komponentu u funkcionisanju privrednog života jedne zemlje.Privredni sistem zapravo predstavlja statičku podlogu za delovanje ekonomske politike, za sprovođenje njenog funkcionisanja u praksi. •

Političkog sistema - su kompleksna strukturno-funkcionalna celina koja počiva na

interakciji društva (socijalni sistem) i političkog poretka (država i oblici vladavine), sistem političkih institucija i odnosa u njima u vezi sa vršenjem javne vlasti, i ostvarivanjem društvene funkcije političke vlasti. •

Pravnog sistema kao skupa zakonskih i institucionalnih okvira poslovanja i

delovanja samog privrednog sistema. •

Na osnovu nivoa opšte privredne razvijenosti  se vrši formulisanje sadržaja i ciljeva i akcija ekonomske politike. •

Sadržaj ciljeva i akcija zavisi, od odnosa političke i ekonomske moći.

18

19

•

Opšti nivo privredne razvijenosti uslovljen je inpulsima ubrzanog, odnosno usporavajućeg neravnomernog privrednog razvoja, kako teritorijalnog tako i sektorskog.

Faktori uticaja zavisnosti nacionalne ekonomske politike: Malo učešće u međunarodnoj razmeni roba i usluga (trgovini),

•

Pretežno uvozna nacionalna struktura,

•

Teškoće u realnim integracijama u međunarodno okruženje (globalizacija, EU..)

•

Struktura i karakteristike veza finansijskog tržišta sa globalnim finansijskim tržištem.

1.2.3. Elementi ekonomske politike Elemente ekonomske politike čine njeni: 

ciljevi,

•

Privredni rast

•

Puna zaposlenost

•

Stabilnost tržišta i cena

•

Ravnoteža razmene sa inostranstvom



subjekti i

•

Država-vlada

•

Narodna banka

•

Sindikati i udruženja radnika



Instrumenti 

•

Fiskalna, monetarna i devizna politika

1.2.3.1.

Ciljevi ekonomske politike i njihova podela

Osnovni ciljevi  ukupne ekonomske politike su:

19

20 •

Privredni rast,

•

Puna zaposlenost,

•

Stabilnost tržišta i cena

•

Ravnoteža razmene i finansijskih transakcija sa inostranstvom

Osnovni ciljevi ekonomske politike imaju veliki značaj za privredu svake zemlje. Njihovo iskazivanje je uvek vezano za određeni vremenski period na koji se odnosi i sama ekonomska politika(npr.privredni rast određuje projektovanom stopom rasta BNP za određeni period, stopa nezaposlenosti kao procentualno učešće nezaposlenih u ukupnom broju zaposlenih(da je manja od 5%), stabilnost tržišta i cena nije ugrožena ako se inflacija kreće do 5% na godišnjem nivou...) Prema sadržini ciljeve ekonomske politike mogu se razvrstati na tri grupe: 



Materijalno-proizvodni ciljevi u koje spadaju: •

Obezbeđenje pune zaposlenosti

•

Efikasnost upotrebe resursa

•

Stabilnost cena i dohotka

•

Ravnoteža u platnom bilansu

•

Stabilno visoka stopa privrednog rasta

•

Poboljšanje strukture i kvaliteta proizvodnje

•

Zaštita životne sredine

•

Zaštita pojedinih delatnosti...

Društveno-ekonomski ciljevi u koje spadaju: •

•

•

Promena prava svojine(nacionalizacija, denacionalizacija, privatizacija...) Promene organizacione strukture privrede na makro i mikro nivou(smanjenje ili povećanje autonomije preduzeća, jačanje ili smanjenje uloge malih i srednjih preduzeća..) Promena karaktera funkcije preduzeća(fizički pokazatelji proizvodnje, dohodak, profit...) 20

21 •

Promene u metodama uređenja privrednih kretanja(povećanje ili smanjivanje uloge makroekonomskog planiranja ili tržišnih mehanizama...)

Ciljevi moraju biti j asni, razumljivi i prihvatljivi, kvantitativno specificirani u

odrđenom vremenskom periodu iusklađeni i konzistentni, realni i ostvarivi. 

Socio-politički ciljevi •

Poboljšanje opštih uslova života i rada

•

Obezbeđenje nacionalne nezavisnosti...



U dugoročnom vremenskom kontekstu ciljevi su: •

Visoka stopa privrednog rasta

•

Poboljšanje alokacije faktora proizvodnje

•

Zadovoljenje kolektivnih potreba

•

Poboljšanje raspodele dohotka i bogatstva

•

Zaštita i podsticanje regionalnog privrednog razvoja

1.2.4. Subjekti ekonomske politike Subjekti ekonomske politike donose odluke i mere koje imaju makroekonomski značaj.

Osnovni subjekti u tržišnim uslovima su: •

Država, odnosno vlada, kao zastupnik opštih interesa, koja kreira ekonomsko-

političke ciljeve i raspolaže instrumentima za njihovo ostvarivanje. •

•

Centralna, odnosno narodna banka(NBS-koja donosi monetarnu, finansijsu i fiskalnu politiku), Veliki monopoli, sindikati, udruženja radfnika, berze.

1.2.5. Instrumenti ekonomske politike Instrumenti ekonomske politike predstavljaju sredstva pomoću kojih se ostvaruju  postavljeni ciljevi.

21

22

Izbor odgovarajućih instrumenata za ostvarivanje definisanih ciljeva iskazuje zapravo sposobnost i umešnost subjekata ekonomske politike. O instrumentima ekonomske politike ne može se govoriti nezavisno od ciljeva za čije ostvarivanje se oni i koriste. Često se kaže da mora postojati onoliko instrumenata koliko je zadatih ciljeva. Problemi u izboru adekvatnih mera ekonomske politike potiču iz višestruke međuzavisnosti ciljeva i instrumenata. Najveći deo instrumenata ekonomske politike odnosi se na fiskalnu i monetarnu oblast, uključujući i deviznu politiku, pa su ovo i njeni najznačajniji segmenti. Kao osnovni subjekat država koristi odgovarajuće instrumente koji mogu biti: •

Instrumenti javnih finansija,

•

Instrumenti novca i kredita, deviznog kursa,

•

Insrumente direktne kontrole,

•

Instrumente institucionalnih promena(kamatna stopa, stopa obaveznih rezervi, carinska stopa...)

Osim za ostvarivanje ciljeva definisane ekonomske politike, instrumenti deluju sinergijski(povećanje neke poreske stope može voditi smanjenju same poreske osnovice, time što poreski obvezmici izbegavaju da plaćaju poreske obaveze...)

1.2.6. Vrste ekonomske politike Kada se govori o osnovnim vrstama ekonomske politike misli se na njene standardne oblike, određene karakterom instrumenata koji se primenjuju u upravljanju privrednim tokovima. Područja delovanja ekonomske politike: •

•

•

•

Održavanje makroekonomske ravnoteže(inflacija i nezaposlenost) Usmeravanje raspoloživih resursa Sposobnost akcije, odnosno korektivnog delovanja na uslove privređivanja Usmeravanje privrednog razvoja i obezbeđivanje privrednog rasta

Na navedenim područjima preduzimaju se određene ekonomsko-političke mere koje predstavljaju konkretan čin upotrebe pojedinih instrumenata ekonomske politike. 22

23 Na ostvarivanje željenih privrednih rezultata i sprečavanju nepoželjnih ekonomskih ishoda ekonomske politike deluju sinergijski.

1.2.6.1. Ekonomske politike određene karakterom instrumenata Vrste ekonomske politike određene karakterom instrumenata koji se primenjuju u upravljanju privrednim tokovima: •

Fiskalna politika

•

Finansijska politika

•

Razvojna politika

•

Politika cena

•

Spoljnotrgovinska i devizna politika

•

Politika dohotka

•

Inovaciona politika

•

Politika kontrole nad direktnim investicijama

Svaka vrsta ekonomske politike ima svoje područje delovanja, svoje mere i probleme koje mora da rešava, ali kod samog rešavanja problema deluju zajednički.

Fiskalna politika – utiče na oporezivanje, upotrebu poreza i javnu potrošnju. Deluje na ukupnu potrošnju a time i na realni bruto nacionalni proizvod. Njeni instrumenti suporezi, doprinosi, carine, takse i zajmovi za budžet i druge fondove. Finansijska politika – omogućava protok finansijskih sredstava i rizika između različitih učesnika u ekonomskom životu. Pored novčane i kreditne politike, sadrži i druge komponente koje deluju na raspoređivanje i preraspodelu postojećeg novca. •

Monetarna politika realizuje se kontrolom novca i kredita kao i upravljanjem

bankarskim sistemom. Vodi je centralna banka(NBS) koja utiče na potrošnju u raznim oblastima(investicije, stanovništvo, izvoz..). •

i njeni instrumenti nalaze se u rukama bankarskih instucija(dozvoljena kamatna stopa, stopa obaveznih rezervi, operacije na otvorenom tržištu i deviznom tržištu, hartije od vrednosti...). Kreditna

politika

23

24

Razvojna politika  – najvećim delom se podudara sa makroekonomskim planiranjem. Ona je dugoročno orjentisana i njenu najvažniju komponentu predstavlja investiciona politika. Razvojna politika podrazumeva izbor pravaca i metoda ekonomskog razvoja i aktivno upravljanje razvojnim procesima. Klučni problemi u primeni politike razvoja su promene privredne strukture, akumulacije kapitala, uloga države i tržišta u razvojnom procesu i mesto i uloga spoljne trgovine. Razvojna politika identifikuje i unapređuje izvore rasta kao što su investicije, štednja, istraživanja, ulaganja u ljude, razvoj novih tehnologija,porast faktorske produktivnosti. Ona je pored fiskalne, finasijske, politike ekonomskih odnosa sa inostranstvom i naučno-tehnološke politike, usko povezana i sa politikom životne sredine u najširem smislu.

Politika cena – odnosi se na formiranje cena i održavanje stabilnosti njihovog opšteg nivoa (tj. niske stope inflacije). U tržišnim uslovima cene se formiraju slobodno, dok se na njihov nivo utiče posredno. Mada se mere direktne kontrole cena primenjuju izuzetno, netržišne intervencije u oblasti cena u mnogim slučajevima (npr. kod tzv. prirodnih monopola) predstavljaju neophodnu aktivnost države. Inovaciona (naučno tehnološka) politika – usko je povezana sa razvojnom politikom i planiranjem, pošto se njome postiže tehnički progres. Ona podrazumeva odgovarajuću ulogu automatske regulative i u razvoju naučnog rada (njegovog organizovanja, formiranje naučnih kadrova, izbora prioriteta naučnih istraživanja). Spoljnotrgovinska i devizna politika  – se primenjuje u oblasti ekonomske razmene sa inostranstvom i upravljanja deviznim kursom. Njihovi instrumenti su carine, takse, premije, kontigenti, kvote, devizni kurs itd. Politika dohodka – zamišljena je kao skup mera i aktivnosti kojima se utiče na nivo stačenih dohodaka i njihovu raspodelu na štednju i potrošnju. Primenjuje se uporedo sa politikom cena i to posebno u situaciji kada je privreda suočena sa problemom inflacije  Antiinflaciona politika  – se može sprovoditi u  prvo, regulisanju cena i dohotka(zamrzavanje plata i cena, ograničavanje i pospešivanje odobravanja kredita itd., i drugo, smanjivanju budžetskog deficita, ograničavanju kreditne ekspanzije, eliminisanju novčane emisije... Politika prema državnim preduzećima – predstavlja široku upotrebu instrumenata skoro svih oblika ekonomske politike. Odnosi se na osnivanje i poslovanje državnih preduzeća, u cilju oduzimanja dobiti monopolistima uz istovremeno stimulisanje preduzetničko ekonomsko ponašanje. 24

25

1.2.6.2.

Ekonomske politike sa stanovišta ciljeva

Sa stanovišta ciljeva na koje se odnosi ekonomska politika može biti: •

Protekcionistička – pruža žaštitu određenim privrednim sektorima, delovima ili

aktivnostima od spoljne konkurencije radi njihovog razvoja i osposobljavanja za uspešan nastup na stranim tržištima(pozitivan i negativan efekat). •

Pokretačka – inicira i podstiče napredak izabranih sektora, grana i segmenata

privrede da bi se prevazišla određena ograničenja i stvorili uslovi za njihovo potpuno tržišno aktiviranje i automatsku razvojnu regulaciju. •

Stabilizaciona – obuhvata mere i aktivnosti na uspostavljanju i održavanju

unutrašnje i spoljnje ekonomske ravnoteže i obezbeđivanju pune zaposlenosti proizvodnih činilaca. •

Strukturna – sastoji se u prilagođavanju pojedinih industrijskih sektora zahtevima

tražnje, prilagođavanju relativnih cena proizvodnih faktora, uvođenju naprednih tehnologija, primeni teritorijalnog razmeštaja proizvodnje, privatizaciju, restrukuiranju i ozdravljenju preduzeća u okviru jačanja tržišta. Podrazumeva kombinovanje monetarne čvrstine i fiskalnog prilagođavanja. •

Politika liberalizacije  –

to je politika koja podrazumeva povlačenje države iz ekonomskih procesa i podržava samostalnost preduzeća na tržištu, donošenje autonomnih odluka, kao i snošenje ekonomske odgovornosti za izbor  raspoloživih poslovnih mogućnosti.

1.2.6.3. Ekonomske politike prema području delovanja, vremenskom horizontu I nivou formulisanja 25

26 Prema području delovanja možemo razlikovati: •

•

Opštu ili neselektivnu  – odnosi se na celu privredu, i uže usmerenu Selektivnu ili parcijalnu ekonomsku politiku – ona se tiče pojedinih privrednih

sektora(industrijska, agrarna, saobraćajna..), razvojnih faktora(politike zaposlenosti, tehničkog progresa, korišćenja prirodnih resursa...), regiona, projekata itd. Sa stanovišta vremenskog horizonta: •

•

Kratkoročna Dugoročna Prema nivou na kome se formuliše ekonomska politika može biti:

•

•

•

•

Lokalna Regionalna Nacionalna Nadnacionalna-globalna

1.2.7. Aktivni nosioci ekonomske politike  Aktivni nosioci ekonomske politike su društveni subjekti koji aktivno i neposredno učestvuju u određivanju i realizaciji akcija ekonomske politike. Osnovne zajedničke karakteristike aktivnih nosilaca ekonomske politike su : •

Definisan interes

•

Sposobnost odlučivanja

•

Sposobnost akcija

•

Sposobnost samostalnog delovanja

U skladu sa predhodnim navodom možemo izvršiti razne klasifikacije nosioca ekonomske politike : •

•

Nosioci političke vlasti Privredno – sistemski zakoni 26

27

Najveću ulogu u formulisanju sadržaja akcija ekonomske politike imaju nosioci   političke vlasti, odnosno tri osnovna vida političkog sistema upravljanja: •

Zakonodavna vlast  – Skupština kao nosioc

•

Izvršna vlast – Vlada i njena ministarstva(sprovode odluke )

•

Sudska vlast – privredno sistemski zakoni, garantovanje sprovođenja donetih

zakona.

1.2.7.1. Zakonodavna vlast kao nosioc ekonomske politike

Zakonodavna vlast  – osnovna funkcija je donošenje zakona. Skupština kao nosioc

ustavotvorne i zakonodavne vlasti kreira svojim osnovnim aktima: •

Katalog ciljeva ekonomske politike na kratki, srednji i dugi rok,

•

Osnovnu organizaciju nacionalne ekonomije i njienog funkcionisanja(privrednosistemski zakoni) Narodna skupština je nadležna da :

•

donosi i menja ustav,

•

odlučuje o promeni granice Republike Srbije,

•

raspisuje republički referendum,

•

potvrđuje međunarodne ugovore ukoliko je zakonom predviđena obaveza potvrđivanja,

•

Proglašava ratno i vanredno stanje,

•

Nadzire rad službi bezbednosti,

•

Daje predhodnu saglasnost na statut AP,

•

Usvaja razvojni i prostorni plan....

Narodna skupština ima određene izborne nadležnosti i to da :

27

28

•

Bira Vladu, nadzire njen rad i odlučuje o prestanku mandata Vlade i ministara,

•

Bira i razrešava sudije Ustavnog suda,

•

Bira predsednika Vrhovnog kasacionog suda,predsednike sudova, Republičkog  javnog tužioca, javne tužioce, sudije...

•

Bira i razrešava guvernera Narodne banke,

•

Bira i razrešava druge funkcionere određene zakonom...

1.2.7.2.

Izvršna vlast kao nosilac ekonomske politike

Izvršna vlast- neposredno i konkretno izvršavanje ili obavljanje državnih poslova

koje ima za cilj izvršavanje zakona koje je donela Narodna skupština. Nosilac izvršne vlasti u Republici Srbiji je vlada. U sastav vlade ulaze predsednik Vlade,  jedan ili više podpredsednika i ministri. Vladu bira Narodna skupština. Nadležnosti Vlade su da: •

Utvrđuje i vodi politiku,

•

Izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine,

•

Donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona,

•

Predlaže Narodnoj skupštini zakone i druge opšte akte i daje o njima mišljenje ako ih podnosi drugi predlagač(zakon predložili narodni poslanici),

•

Usklađuje i usmerava rad ministarstava i drugih organa državne uprave, Predsednik Vlade vodi i usmerava rad Vlade, usklađuje rad članova vlade

1.2.7.3.

Sudska vlast kao nosilac ekonomske politike

Sudska vlast   – ima funkciju očuvanja i zaštite utvrđenog pravnog poretka. Ostvaruje se

donošenjem konkretnih pravnih akata, odluka kojima se proverava da li su zakoni i drugi pravni propisi pravilno bili primenjivani. Sudska vlast je deo državne vlasti koji autoritativno, dakle sa snagom državne vlasti rešava sporne odnose među pravnim i fizičkim licima. Osnovna razlika između sudske vlasti od zakonodavne i izvršne vlasti je postojanje spora koji se rešava sudskom odlukom. Zakonodavna vlast stvara opšte 28

29

pravilo – zakone, sudska vlast primenjuje ta opšta pravila, tumači ih i stvara konkretno pravilo i pojedinačni akt kojim rešava spor. Pored Vlade i njenih institucija važnu ulogu aktivnog nosioca ekonomske politike ima i (Centralna)Narodna banka kaja u svakoj zemlji predstavlja najvažniju instituciju monetarno-kreditnog sistema(guvernera bira Skupština). Narodna banka je samostalna i podleže nadzoru Narodne skupštine, kojoj odgovara za svoj rad. Osnovna uloga Narodne banke je kreiranje primarnog novca i kontrola novčane mase u opticaju, a u cilju očuvanja niske stope inflacije. To je razlog zašto je Narodna banka Srbije nezavisna institucija izvršne vlasti.

1.2.8. Mere i instrumenti ekonomske politike i njihova podela Sredstva pomoću kojih nosioci ekonomske politike ostvaruju postavljene ciljeve nazivaju se instrumentima ekonomske politike.

1.2.8.1.

Podela instrumenata ekonomske politike

Instrumente ekonomske politike možemo podeliti:

•

Instrumente direktne kontrole

•

Instrumente posredne kontrole

•

Moralne instrumente

•

Dobrovoljne sporazume i dogovore između država

Instrumente direktne kontrole imaju administrativno prinudni karakter i zasnivaju se na

autoritetu vlasti, pretnji sankcijama i obuhvataju: •

Neposredno zakonsko regulisanje uslova poslovanja preduzeća

•

Obaveze u pogledu standarda i kvaliteta proizvoda

•

Kvantitativno ograničavanje uvoza, izvoza proizvodnje...

29

30

U razvijenim tržišnim privredama ovi instrumenti se koriste u oblastima u kojima tržište sporo i slabo delije npr.regulacija korišćenja i uređenja prostora, zaštita životne sredine, regulisanje uslova rada, zaštita potrošača... Instrumente  posredne kontrole deluju na ekonomske uslove i podsticaje i tako

indirektno utičuna ponašanje privrednih subjekata razvrstavaju se na: •

Instrumente fiskalne politike-javnih finansija

•

Instrumente kreditno-monetarne politike

Ostali posredni instrumenti kao što su instrumenti spoljnotrgovinske i devizne politike, politike dohotka, cena ostvaruju se kombinacijom instrumenata fiskalne i kreditno-monetarne politike. Instrumenti fiskalne politike-javnih finansija obuhvataju:

•

Fiskalne prihode( porezi, takse, doprinosi, carine, zajmovi..) i slivaju se u budžet i

druge fondove. •

Fiskalne rashode - veliki deo se ponovo vraća u privredu putem državnih narudži

ili subvencija, socijalnih transfera. •

Razliku između fiskalnih prihoda i rashoda

Instrumente kreditno-monetarne politike obuhvataju:

•

Emisiju novca

•

Opticaja novca

•

Ponuda novca

•

Ponuda kredita

•

Nivo kamatnih stopa

Osnovni c ilj je snabdevanje kompletnog procesa reprodukcije novcem. Funkcija

koordinacije monetarne politike prepuštena je Centralnoj, odnosno kod nas Narodnoj banci, koja vodi politiku emisije novca, vrši operacije na otvorenom finansijskom tržištu(prodajom ili kupovinom državnih obveznica), određuje obim ponude kredita i sl., a u funkciji stabilnosti cena i deviznog kursa.

Moralni instrumenti  ekonomske politike se zasnivaju na autoritetu vlasti oslanjajući se na istorijskim kategorijama pravednosti uverljivosti njenih akcija. Ovo podrazumeva da privreni subjekti menjaju svoje ponašanje: 30

31

•

usled apela izvršne vlasti(sindikati prilagode svoje zahteve, javni potrošači udeo u potrošnji, preduzeća po pitanju otpuštanja radnika, potrošači da se usmere na potrošnju domaćih proizvoda...)

•

Poziv investitorima da investiraju u manje razvijena područja

•

Pozivi domaćim ili stranim turistima da letuju u određenim destinacijama

•

Pozivi domaćim potrošačiam da bojkotuju određenih uvoznih proizvoda...

Dobrovoljne sporazume i dogovore između država, dogovori između države i privrednih subjekata, udruženja poslodavaca i slično, nisu formalizovani ugovorima. Primena ovog instrumenta privrednim subjektima omogućava dodatne mogućnosti(koordinaciju odluka i uspostavljanje informacionih tokova i normi ponašanja). Možemo navesti primere kao što su r azne vrste kolektivnih sporazuma, f ormiranje izvoznih klastera, poslovnih i distributivnih mreža.

1.2.8.2. Podela mera ekonomske politike u zavisnosti od različitih kriterijuma Mere ekonomske politike se definišu kao postupci koji su namenjeni za promenu ili

ukidanje postojećih, odnosno uvođenje novih instrumenata ekonomske politike kao što  je PDV-smanjenje ili povećanje stope. Podela mera se može izvršiti u zavisnosti od njihovog obuhvatanja: 

Opšte mere ekonomske politike (utiču na ukupnu nacionalnu ekonomiju) •

Devizni kurs

•

Eskontna stopa

•

Propisi u obračunskom sistemu



Posebne mere ekonomske politike(utiču na ciljane skupine privrednih

subjekata) •

Sektore,delatnosti,

•

Regioni, lokalne zajednice, ruralna područja 31

32 •

Velike sisteme...

Podela mera se može izvršiti u zavisnosti od njihovog porekla: •

Nacionalne unutrašnje mere ekonomske politike (pokrivaju aktivnosti unutar jedne

zemlje) •

Internacionalne mere ekonomske politike-međunarodne( mere koje se

inplementiraju u nacionalnu ekonomsku politiku kao posledica opšteprihvaćenih mera šire međunarodne društveno-političke zajednice, kao što je to slučaj sa poslovanjem u okruženju globalnih tokova ) U zavisnosti od njihovog stepena delovanja na privredne subjekte: •

Linearne mere ekonomske politike( deluju na sve privredne subjekte i društveno-

ekonomske grupe) •

Selektivne mere ekonomske politike( deluju na određene grupe privrednih

subjekata i društveno-ekonomskih grupa) U zavisnosti od njihovog načina delovanja na privredne subjekte: •

Direktne mere ekonomske politike( neposredno regulišu konkretne privredne

delatnosti kao što su zabrana obavljanja određenih delatnosti, zabrana izvoza određenih proizvoda...) •

Posredne mere ekonomske politike( obuhvataju prvenstveno fiskalne i kreditno-

monetarne mere) •

Usmeravajuće mere ekonomske politike

Podela mera se može izvršiti prema objektu delovanja: •

Realne mere ekonomske politike (pokrivaju propise koji regulišu pitanja

kvantiteta, kvaliteta i upotrebe proizvoda) •

Finansijske mere ekonomske politike( u koje spadaju fiskalne i kreditno-

monetarne mere) Prema ovom kriterijumu razlikujemo: •

Mere industrijske politike,

•

Mere agrarne politike,

•

Mere trgovinske politike,

32

33

•

Mere spoljno-trgovinske politike,

•

Mere regionalne politike,

•

Mere urbane i ruralne politike,

•

Mere razvojne politike,

•

Mere tehnološke politike,

•

Mere demografske politike...

1.2.9. Odnos ciljeva mera i instrumenta ekonomske politike ciljevi ekonomske politike = instrumenti + mere ekonomske politike

Na ovoj relaciji nosioci ekonomske politike rešavaju probleme pozicioniranja u sklopu konkretnih političkih, socijalnih, strukturnih i drugih relevantnih ograničenja u poslovanju. Za ocenu realnosti funkcionisanja ekonomske politike nije dovoljno samo identifikovati ciljeve, instrumente i mere, neophodno je odrediti i primenjivati što veći broj instrumenata, obezbediti njihovu konzistentnost i sinergijskim delovanjem obezbediti pravedniju raspodelu dobitka ili gubitka na pojedine privredne subjekte ili društveno-ekonomske grupe.

33

34

2.GLOBALIZACIJA KAO IMPLIKATOR PROMENA U OKRUŽENJU U najširem smislu, ekonomske dimenzije globalizacije iskazuju se kroz proces intenziviranja slobodnih trgovinskih tokova i uspostavljanje liberalnijeg kretanja kapitala, ljudi i informacija. Ovo strukturno prilagođavanje se, pre svega, reflektuje na privredu zemalja u razvoju, pa taj proces neminovno prati i proces tranzicije. Ekonomska globalizacija podrazumeva poštovanje pravila tržišne privrede, slobodan protok informacija, permanentnu komunikaciju, savremene tehnologije i metode privređivanja. Rizik za preduzeća u uslovima koje je stvorio proces globalizacije je veliki, ukoliko se ne izvrši kako strukturno prilagođavanje preduzeća, tako i prilagođavanje menadžera ili tačnije donosioca odluka. Ekonomski efekti se odražavaju kroz integraciju svetskih tržišta kapitala, tehnologije, informacija i komunikacije. •

Globalizaciju, kao opšti fenomen, između ostalog karakterišu:

•

Univerzalizacija i  homogenizacija sveta po nekim značajnim principima,

odrednicama i normama ponašanja i •

 Afirmacija rastuće uzajamne povezanosti i uslovljenosti između pojedinih

zemalja, regiona i krupnih preduzeća.

Definisanje novih okvira međunarodnog poslovanja pojačali su potrebu i mogućnost za šire i kompleksnije uključivanje preduzeća putem adekvatne ekonomske politike i potpunije ekonomsko integrisanje u međunarodne tokove. U okvirima privrednog sistema preduzeće, kao učesnik na međunarodnom tržištu, ima potrebu da izgradi i sprovodi održivu strategiju, čiju osnovu čine konkurentske prednosti. Osnovu savremene konkurentnosti čine inovativnost, kvalitet, fleksibilnost, organizacija znanja, pouzdanost i uključivanje u poslovnu mrežu. Ključni elementi za održavanje konkurentske pozicije na globalnom tržištu su: znanje, inovativnost, kreativnost, specijalizacija i informacija. Da bi se preduzeće a samim tim i privredni sistem uspešno uključilo u izmenjeno i dinamično okruženje, neophodna su ulaganja u svrhu poboljšanja efikasnosti 34

35

(produktivnost, ekonomičnost, profitabilnost), zatim jačanje kredibilnosti proizvoda korišćenjem međunarodne sertifikacije i pokretanje novih linija proizvoda i diversifikacija tržišta. Istraživanja procesa globalizacije otkrivaju da se suočavamo s pojavom koja ima više dimenzija: ekonomsku, društvenu, političku, kulturnu, versku i pravnu, kao i da su sve one međusobno povezane na složen način.

2.1. Pozitivni i negativni aspekti globalizacije

•

•

•

•

•

•

Podršku konceptu globalizacije uslovljavaju potrebe za reformama nacionalnih država i njihovih privrednih sistema. Povezivanje država, otvaranje tržišta, borba za eliminisanje oružja za masovno uništavanje, borba protiv siromaštva, ratova, jednakost među ljudima, slobodan protok robe, kapitala i ljudi su javno deklarisani ciljevi globalizacije, i nailaze na sve širu podršku država, institucija i kompanija. Glavne odlike nove svetske ekonomije su: dominacija finansijskog sistema i investicija na globalnom nivou, fleksibilni i multilokalni proizvodni procesi, niske cene transporta, revolucija u komunikacionoj i informacionoj tehnologiji, ukidanje regulative nacionalnih ekonomija, davanje prvenstva multilateralnim finansijskim agencijama i stvaranje triju glavnih transnacionalih ekonomija:  Američke - oslonjene na SAD i specijalne odnose koje ta zemlja ima s Kanadom, Meksikom i Latinskom Amerikom; Japanske - oslonjene na Japan i specijalne odnose s ostatkom Azije; Evropske - oslonjene na Evropsku uniju i njene specijalne odnose s Istočnom Evropom i severnom Afrikom.

Implikacije ovakvih transformacija u odnosu na nacionalnu ekonomsku politiku mogu se sažeti sledećim težnjama i zahtevima: •

•

•

Nacionalne ekonomije moraju se otvoriti prema svetskom tržištu i domaće cene se moraju usaglasiti s međunarodnim cenama, Prednost treba dati ekonomiji izvoza, Napori monetarne i fiskalne politike moraju biti usmereni ka smanjenju inflacije i nacionalnog duga, održavanju balansa između uvoznih i izvoznih cena, 35

36 •

Prava privatnih vlasnika moraju biti jasno definisana i nenarušiva,

•

Preduzetnički državni sektor mora biti privatizovan,

•

Privatno odlučivanje, potkrepljeno stabilnim cenama, treba da ima presudnu ulogu u određivanju nacionalnih modela specijalizacije,

•

Nepohodna je mobilnost resursa, investicija i profita,

•

Državna regulativa ekonomije mora biti smanjena na najmanju mogućnu meru.

•

•

•

Ekonomski su se povezivale uglavnom razvijene države, primer Nafta-SAD, Kanada i Meksiko. Liberalizacija tržišta odgovarala je razvijenim tržištima. Bez određenih protekcionističkih mera, zemlje u razvoju, produbile su svoje siromaštvo liberalizacijom svojih tržišta. Privredne i industrijske grane država u razvoju nisu bile spremne, niti dovoljno ekonomski jake da se suoče sa konkurencijom iz razvijenih država. To je pokrenulo procese tranzicije u zemljama u razvoju, kako bi se na ravnopravnijim osnovama uključile u globalističke procese.

2.2. Proces tranzicije Proces tranzicije u zemljama bivšeg socijalizma orijentisan je na tržišnu ekonomiju.

Efekti tranzicije su bili različiti u različitim državama. Kina je doživela ekonomski prosperitet, a Rusija prvo produbila svoju ekonomsku bedu, a tek kasnije krenula stopom progresa. Prema nekim autorima razloge treba tražiti u «izvođačima» tranzicije. U Kini proces tranzicije vođen je od strane lokalnih eksperata, a u Rusiji od strane međunarodnih ekonomskih institucija. Procesi globalizacije i tranzicije predstavljaju nužne procese, ali sa različitim instrumentima njihovih aktera. Analize pokazuju da je konkurentska prednost zemalja u razvoju u proizvodima iz primarnog sektora, pre svega u poljoprivrednim proizvodima. Barijere koje stvaraju razvijene tržišne ekonomije (SAD, Velika Britanija, itd), kroz razne vidove protekcionizma, upravo su usmerene na ovaj sektor  i na taj način se direktno utiče na visinu nacionalnog dohotka zemalja u razvoju. Globalizacija je svakako neminovnost sa kojom se susreće savremeno društvo. Sa 36

37

svim svojim pozitivnim i negativnim posledicama ona predstavlja uslov preživljavanja, ali i razvoja nacionalnih privreda, pa i država. Globalizacija se posmatra kroz prizmu mnogih aktivnosti njenih aktera. Recimo neki autori su zagovornici teze da se kroz globalizaciju proklamovalo smanjenje svetskog naoružanja, a da su upravo, zemlje zagovarači ove teze i glavni nosioci izvoza oružja. Istražiti načine na koje se mogu identifikovati pozitivne strane globalizacije, a istovremeno i «ukrotiti» njene negativne posledice, jedno je od osnovnih pitanja u savremenoj literaturi. Opšte je verovanje da je globalizaciju moguće videti kao pozitivnu snagu, ali se njeni pozitivni potencijali mogu ostvariti tek kada političko i ekonomsko delovanje uravnoteži tržišta, s jedne strane i osigura socijalnu sigurnost i pravdu, s druge strane.

2.3. Ekonomski aspekti globalizacije Ekonomska globalizacija je prirodan proces i proizvod je delovanja tržišnih zakona, međunarodnih ekonomskih politika, država i međunarodnih ekonomskih ustanova i organizacija,kao i transnacionalnih i multinacionalnih kompanija. Na međunarodnim tokovima roba, kapitala i njihovom rastu počivaju glavni tokovi ekonomskih integracija. Oba glavna toka globalne ekonomske integracije, međunarodni tokovi kapitala i međunarodni tokovi roba kreću se ciklično, ali imaju  jasnu tendenciju brzog rasta, znatno bržeg nego što je to rast ukupnog proizvoda. Događaj koji je načinio veliki skok u procesu svestrane, a posebno ekonomske globalizacije, je pad Berlinskog zida. Velika je brojnost oblika ekonomskog ispoljavanja globalizacije : finansijska

globalizacija, globalizacija tržišta, formiranje i uticaj globalnih preduzeća i banaka, denacionalizacija i regionalizacija ekonomije, intenzifikacija, liberalizacija i standardizacija proizvodnje, institucionalizacija svetske trgovine i međunarodnih ekonomskih odnosa, megatrendovi, itd. Ključnu ulogu u globalizaciji imaju multinacionalne kompanije. Multinacionalne kompanije se opisuju kao kompanije koje posluju širom sveta. Ovakve kompanije imaju sedište u jednoj zemlji, a posluju u mnogo zemalja širom sveta. Primer su kompanije kao General Motors, IBM, General Electric, Toyota. Mnoge kompanije teže da postanu globalne, ali mali broj ih je u tome i uspelo. To zahteva razvijanje proizvoda, imajući na umu celi svet, kao jedno globalno tržište. Pri 37

38

donošenju strateških odluka treba voditi računa o celokupnom svetu, dok taktike moraju biti prilagođene nacionalnom i lokalnom okruženju. Stoga, cilj nacionalnih privreda treba da bude utvrđivanje strategije uključivanja u svetske ekonomske tokove. U pravcu definisanja ekonomske politike ne treba zaboraviti presudan uticaj međunarodnih finansijskih organizacija, kao što su MMF.

2.4. Stanovišta o nužnostima promena u uslovima globalizacije Preduzeća su u današnjim uslovima konstantno suočena sa problemom konkurencije, kao i sa drugim unutrašnjim i spoljašnjim faktorima, koji bitno utiču na oblikovanje organizacije. Oni mogu biti: dostupna tehnologija, društveni, kulturni, politički i pravni faktori, veličina organizacije, ciljevi, strategija preduzeća i ljudski resursi. Menjanjem strukture, preduzeće realno odgovara pomenutim faktorima, a u cilju održavanja efikasnosti poslovanja. Da bi se izbegle pretnje ili iskoristile prednosti i prilike, preduzeća moraju izabrati transformaciju kojom će postati jači konkurenti. •

Tipične metode ovakve transformacije su:

•

Reinžinjering 

•

Restruktuiranje

•

Integracija

•

Promene kulture i ostale strateške promene

Osnovna karakteristika preduzeća, pre nego što uđu u proces restruktuiranja, jeste zatvorenost i sistem «školjke ». Ovakav sistem poslovanja ne može adekvatno i brzo

da odgovori na izazove iz okruženja, upravo zato jer je često krut, nefleksibilan i neefikasan. Tek po nastanku problema, sistem počinje da se «otvara» i izlazi iz svojih ustaljenih procedura. Ovo ne odgovara brzim promenama okruženja, koja su osnovna karakteristika današnjeg tržišta. Klasični modeli ogranizacionog struktuiranja: linijski, linijsko–štabni i funkcionalni, ubrzano gube svoj značaj. Sistem «krutosti» isuviše je naglašen kod ovih sitema i oni nisu u mogućnosti da odgovore na zahteve savremenih tržišnih očekivanja. 38

39

Modeli zasnovani na klasičnoj podeli rada, u uslovima globalizacije neadekvatno odgovaraju principima efikasnosti i efektivnosti. Strukturna koncepcija preduzeća u današnjim uslovima potrebno je da bude zasnovana na informaciji i znanju, kao ključnom nosiocu razvoja preduzeća, a samim tim i privrede kao celine. Određeni principi poslovanja nisu ispunjeni, ukoliko preduzeće zadrži klasičnu organizacionu strukturu. U pravcu definisanja nove organizacione strukture neophodno je ponovno sagledavanje osnovnih principa poslovanja. Promene u globalnom okruženju uslovile su potrebu za restruktuiranjem, u cilju povećanja efikasnosti i profitabilnosti, iako se ni ostali principi ne smeju zanemariti, kako ne bi došlo do narušavanja ravnoteže u poslovanju. Preduzeća koja nisu izvršila restruktuiranje karakteriše: niska efikasnost poslovanja, visoki fiksni troškovi, fluktuacije zaposlenih, nedostatak morala zaposlenih i, visoko učešće zarada u strukturi troškova, nemogućnost odgovora na tražnju, slaba komunikacija, kao i loš pristup informacijama Restruktuiranje je kompleksan proces i zahteva analizu velikog broja faktora. Svaki

od njih, u određenom segmentu, utiče na organizaciono prilagođavanje preduzeća današnjem načinu poslovanja. Potrebno je uspostaviti nove organizacione modele koji će u sebi sublimirati prethodne teze. Organizacionu strukturu neophodno je kreirati u funkciji realizacije pomenutih principa, a to je moguće ostvariti stavljanjem prioriteta na određene unutrašnje faktore preduzeća, i to na: informaciji, komunikaciji, kontroli, ljudskim resursima, troškovima i odgovornosti.

2.5. Efekti globalizacije na privredni sistem a time i na domaća preduzeća Osnovna pravila, koja regulišu proces gloobalizacije, u najvećoj meri su opredeljena od strane vodećih - najrazvijenih zemalja i njima idu najviše u korist. Osnovni problemi koji dominiraju u pitanjima kojima se bavi Svetska trgovinska organizacija (STO) su problemi zaštite intelektualne svojine i slobodne trgovine uslugama, borbe protiv dampinga, protiv rada maloletnika, kao i ograničavanje slobodne trgovine, kada je reč o izvozu poljoprivrednih proizvoda i tekstila. To su pitanja iz grana u kojim nerazvijene zemlje ostvaruju komparativnu prednost. 39

40

U interesu bogatih - razvijenih zemalja je sloboda kapitalnih transakcija između zemalja i otvorenost njihovog finansijskog tržišta za strane banke, pa se zato i nalaze među osnovnim temama kojima se bave Svetska trgovinska organizacija, MMF i Svetska banka. U interesu nerazvijenih zemalja je da standardi ne budu ujednačeni, internacionalizovani, pošto to u suštini znači da se prihvataju standardi bogatih, koji nisu neophodno adekvatni za siromašne zemlje. Preko uticaja bogatih zemalja na pravila međunarodne trgovine, kao i na uslove koje siromašne zemlje moraju da ispune, kako bi dobile kredite Svetske banke ili MMF-a, bogati svet u najvećoj meri determiniše pravila igre, odabirom adekvatne ekonomske politike ova pravila mogu da se ublaže. Procesima liberalizacije i uključivanjem u globalne ekonomske tokove, male nerazvijene zemlje i njihova uspešna preduzeća, putem odgovarajuće ekonomske politike, taj proces mogu na najbolji mogući način iskoristiti. Veliki broj vodećih multinacionalnih preduzeća počela su sa stvaranjem neke prednosti u svojoj zemlji, zasnovane na inovacijama u proizvodima, procesima, marketingu, a kasnije su te prednosti koristile u nastupu na međunarodnom tržištu. Kasnije tokom rada, te prednosti stečene na domaćem tržištu se proširuju, koristeći inovativne mogućnosti čitavog sistema svetske privrede. Koncepcija liberalne i tržišno orjentisane ekonomije postala je prihvaćena od gotovo svih država u svetu.

2.6. Liberalizacija Liberalizacija spoljne trgovine podrazumeva veliki broj mera, među kojima su snižavanje carinskih stopa, ukidanje izvoznih subvencija i kvota, transparentnost i predvidivost trgovinske politike, ujednačavanje uslova poslovanja između zemalja, sankcionisanje damping izvoza i sl. Pristalice procesa liberalizacije smatraju da slobodna trgovina u dugom roku donosi korist svima, a protivnici smatraju da prave slobodne trgovine ne može biti i da, stoga, u parcijalnoj liberalizaciji koristi, pre svega, dobijaju veliki i bogati (kako zemlje, tako i preduzeća i pojedinci), dok siromašni i mali uvek ostaju oštećeni.

2.7. Pozitivni I negativni efekti liberalizacije na domaća  preduzeća 40

41 

Proces liberalizacije pomaže integraciju siromašnih zemalja i predstavlja mogući ekonomski napredak.



Trgovina podiže njen dohodak, dok joj transfer tehnologije i kapitala donose dodatne prednosti.



Tako siromašna zemlja, koja se putem procesa liberalizacije integriše u globalni svet, dobija i veći dohodak i manju nejednakost u odnosu na ekonomski razvijene zemlje, koje su se već uključile u globalne procese.



Liberalizacija spoljne trgovine podrazumeva veliki broj mera, među kojima su snižavanje carinskih stopa, ukidanje izvoznih subvencija i kvota, transparentnost i predvidivost trgovinske politike, ujednačavanje uslova poslovanja između zemalja, sankcionisanje damping izvoza i sl.



Pristalice procesa liberalizacije smatraju da slobodna trgovina u dugom roku donosi korist svima, a protivnici smatraju da prave slobodne trgovine ne može biti i da, stoga, u parcijalnoj liberalizaciji koristi, pre svega, dobijaju veliki i bogati (kako zemlje, tako i preduzeća i pojedinci), dok siromašni i mali uvek ostaju oštećeni.



Ipak, novija praksa nije pokazala da su integracija i povećanje trgovine doveli do smanjenja nejednakosti u siromašnim zemljama, već obrnuto, nejednakost je u većini slučajeva porasla. Isto tako i transfer kapitala nije išao od bogatih ka siromašnim zemljama, već se mnogo veći procenat kapitala kreće između samih bogatih zemalja - iz Japana u Ameriku, ili iz Amerike u Veliku Britaniju

Efekti liberalizacije na makro nivou: •

Tokovi razmene su olakšani  time što se procedure za izvoz i uvoz

pojednostavljuju i ujednačavaju. Procenjuje se da je Urugvajska runda pregovora na svetskom nivou dala direktne uštede od oko 200 milijardi dolara godišnje. •

Uvoz postaje jeftiniji , a time posredno i izvoz konkurentniji. Ukidanje subvencija i

kažnjavanje damping prakse utiče na smanjenje izvoza takvih proizvoda. •

Smanjuje se siromaštvo - prema istraživanjima Svetske banke proizilazi da se za

svaki procenat povećanja učešća spoljne trgovine u BDP-u, dohodak zaposlenih poraste za 0,5 -2%, a taj rast u istom procentu vodi rastu prihoda siromašnih. D •

Podstiče razvoj malih i srednjih preduzeća, jer je opstanak i razvoj malih i

srednjih preduzeća, vezan za izvoz. 41

42 •

•

•

•

•

Liberalizacija trgovine u značajnoj meri stimuliše rast dohotka i obima privredne aktivnosti, stvaranjem novih preduzeća i sektora, a time i otvaranje novih radnih mesta, koja će velikim delom kompenzovati izgubljena radna mesta u neefikasnim granama. Ulazak i primena novih tehnologija zahtevaju angažovanje visokoobrazovane radne snage. U sadašnje vreme globalizacije položaj malih zemalja, kao što je Srbija, značajno se promenio u odnosu na njihov položaj od kraja Drugog svetskog rata do raspada SSSR-a. Pametnom strategijom integracije moguće je, kako nas uči iskustvo najuspešnijih zemalja, iskoristiti prednosti globalizacije i pored činjenice da je uloga malih zemalja, kao što je naša, mnogo manja danas nego pre dvadesetak godina. Globalizacija će biti večito aktuelna tematika u ovom veku. U proučavanju globalizacije naglasak treba staviti na njenu istorijsku, političku, ekonomsku i socijalnu dimenziju. Veoma je bitno sagledati sinergetski efekat ovih dimenzija globalizacije, a u cilju efektivnijeg i efikasnijeg poslovanja. Globalno društvo ili razni vidovi udruživanja u nevladine organizacije često ostvaraju komunikaciju između građana ili tržšnih aktera ili državne institucije. Ovo je naročito važno, ako se želi da građani imaju informacije kako o pozitivnim, tako i o negativnim aspektima globalizacije i globalnog društva. Jednakost i demokratija nisu mogući ako postoje grupe kojima je onemogućena komunikacija ili pristup svim relevantnim informacijama. Bez obzira na to kakve pozitivne i negativne efekte izaziva, ekonomska globalizacija je postala dominantan proces, koji se ne može zaustaviti. Ne postavlja se pitanje da li je globalizacija poželjna, već kojom brzinom i na koje načine je najbolje za državu i preduzeća da postanu deo tog procesa. Cilj je iznalaženje institucionalnih rešenja, koja će omogućiti postizanje što veće koristi za sve, uz eliminisanje neželjenih negativnih propratnih efekata

42

43

3.INSTITUCIONALNI USLOVI FUNKCIONISANJA PRIVREDNOG SISTEMA I EKONOMSKE POLITIKE 3.1. Ekonomske institucije Institucije su u privrednom sistemu trajni oblik veza između privrednih subjekata,

unutar kojih se na ustaljen način obavljaju privredne aktivnosti. Privredni subjekati su pojedinci ili organizovanje grupe pojedinaca koje

samostalno donose privredne odluke, uživaju koristi od njih i snose rizik, imaju svoje ekonomske ciljeve i nalaze su u međusobnom nadređenom ili podređenom odnosu. Iz toga proističu tri vrste subjekata, a to su: 

Preduzeće, privredna organizacija



Država i društvne organizacije



Porodica i domaćinstvo

3.1.1. Preduzeća kao privredni subjekti Preduzeće je oblik društvene organizacije čiji je zadatak da obavlja određene

funkcije u procesu društvene reprodukcije. Te zadatke obavlja u cilju sticanja profita. Elementi preduzeće su: •

Kolektiv preduzeća

•

Sredstva preduzeća

•

Organizaciona struktura

Kolektiv preduzeća čine svi zaposleni, bez obzira na funkcije koje vrše i radno mesto na kojem se nalaze. Sredstva preduzeća treba da su kvalitativno, kvantitativno i vremenski usklađena. Ukoliko su sredstva i zadatak usklađeni nema neizvršenog zadatka odnosno neiskorišćenih sredstava.

Vrste preduzeća prema kriterijumu procesa reprodukcije:

43

44

•

Preduzeća za proizvodnju gde je proizvodnja dominantna u procesu rada uz

postojanje pripremne i završne faze rada. Ovo podrazumeva i ostale funkcije kao što je prodaja kao uslov otpočinjanja novog ciklusa proizvodnje. •

Preduzeća za promet  su trgovinska preduzeća koja obavljaju razmenu

proizvedene robe i povezuju je sa potrošnjom. •

Finansijska preduzeća obavljaju finansijske transakcije u prometnoj fazi

društvene reprodukcije(banke i ostale finansijske institucije). Vrste preduzeća prema kriterijumu procesa rada:

•

Industrijska preduzeća su proizvodne organizacije čija se delatnost zasniva na

preradi sirovina rudnog, poljoprivrednog i šumskog porekla. •

Poljoprivredna preduzeća su proizvodne specifične organizacije koje u svom

poslovanju moraju stalno da se nose sa rizikom od dejstva prirodnih faktora. •

Građevinska preduzeća se bave izgradnjom građevinskih objekata za industriju

stanovništvo... •

Rudarska preduzeća se bave iskorišćavanjem prirodnih bogatstava, ruda.

•

Saobraćajna preduzeća posebna vrsta preduzeća čiji je osnovni zadatak

prostorno povezivanje proizvodnje i potrošnje. Vrste preduzeća prema kriterijumu strukture kapitala:

•

Društva sa neograničenom odgovornošću(solidarnom)

•

Komanditna društva

•

Društva sa ograničenom odgovornošću

•  Akcionarska društva •

Ortačka društva

•

Povezana(holding)društva

•

Društvena preduzeća

•

Državna preduzeća Komanditno društvo  – osniva se ugovorom dva ili više fizičkih i/ili pravnih lica u

svostvu ortaka, radi obavljanja delatnosti pod zajedničkom firmom. 44

45 Društvo sa ograničenom odgovornošću  – d.o.o osnivaju pravna ili fizička lica koja

ne odgovaraju za obaveze d.o.o. Za svoje obaveze d.o.o. odgovara svojom celokupnom imovinom.  Akcionarska društva osnivaju akcionari, jedno ili više pravnih ili fizičkih lica, a u

cilju obavljanja osnovne delatnosti. Karakteristika je da je osnovni kapital podeljen u akcije određene nominalne vrednosti. Ortačka društva se osnivaju ugovorom dva ili više fizičkih ili pravnih lica u

svojstvu ortaka, u cilju obavljanja delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom. Osnivanje privrednih društava regulisano je Zakonom o privrednim društvima.

3.1.2. Preduzetnici kao privredni subjekti Osnivanje preduzeća u svim oblicima vlasništva, registracija, sadržina osnivačkog akta, obavljanje delatnosti, firma, zastupanje preduzeća, imovina preduzeća, vođenje poslovnih knjiga, sastavljanje i objavljivanje računovodstvenih iskaza, upravljanje preduzećem do prestanka rada regulisano je osnovnim sistemskim Zakonom o preduzećima. Preduzetnik  je fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju sticanja dobiti, samostalno

odgovara za sve obaveze iz obavljanja matične delatnosti i to celokupnom imovinom. Uslovi za sticanje svojstva preduzetnika obuhvataju uslove koje se tiču ličnosti i uslove koji se tiču delatnosti(oprema, kvalifikovan kadar i poslovni prostor). Промене које настају у пословном окружењу услед развоја нових технологија и глобалних кретања, стварају пословне прилике за развој предузетништва. Uslovi koji se tiču ličnosti  su u preduzetništvu mnogobrojni i prvenstveno su

vezani za zazove sa kojima se susreću, stoga oni moraju imati kvalitetan uvid, ne samo u realizaciji preduzetničkog poduhvata, već sa jedne strane na njima je da novu viziju – poduhvat izgrađuju od temelja, a sa druge strane da dobiju podršku i motivišu već postojeće segmente u prihvatanju nove vizije.

U tom smislu moguće je definisati neophodne liderske sposobnosti  uspešnog preduzetnika:

45

46

•

Snalaženje u napetim situacijama. Naglasak je na sposobnosti ne stvaranja apstraktne analize, već stvaranju praktičnih rešenja, koji podrazumevaju praktičnu akciju.

•

Lična inicijativa koja podrazumeva započinjanje rešavanja problema i predviđanja promena i bez prethodnih direktnih uputstava.

•

Radoznalost, svestranost i učenje. Sposobnost neprestanog učenja i pristup baziran na permanentnom sagledavanju okolnosti. Želja za učenjem i sposobnost da se usredsrede na različite predmete omogućuje im da se brzo prilagode zadacima i različitim problemima.

•

Energija, dinamičnost, ambicija. Izražena potreba za objektivnošću i korektnošću i izvrsna sposobnost procene tajminga., koncentracije i zapažanja.

•

Fleksibilni stav . U preduzetništvu menadžeri treba da imaju sposobnost posmatranja stvari iz tuđe perspektiva, na primer iz perspektive direktora, šefa ili iz okruženja.

•

Kosmopolitski pristup koji omogućava razumevanje okoline i stvaranja široke mreže networka, koja je jedan od ključnih parametara uspešnosti preduzetničkog poduhvata.

2.1.3. Korporativno preduzetništvo predstavlja strategiju koja velikim kompanijama omogućava da razvije i održi konkurentske prednosti. Strategija koja se koristi u korporativnom preduzetništvu podrazumeva sagledavanje tržišnih trendova i procenu novih mogućnosti koje se kasnije kroz inovativnu aktivnost plasiraju na tržište kao rezultat novih poslovnih poduhvata u oblasti razvoja proizvoda i stvaranju novih tržišnih niša. Korporativno stvaranje novih poduhvata naziva se još i interno preduzetništvo unutar postojeće korporacije. Korporativno preduzetništvo

Osnovni cilj korporativnog preduzetništva se može razvrstati u dve kategorije i to novi poslovni poduhvati, bazirani na inovativnim konkurentskim formama i stvaranje strategije održivog konkurentskog razvoja.

2.1.4. Preduzetnička orijentacija

46

47

Ukoliko postoji više preduzetničke inicijative u postojećim preduzećima, ukoliko se i svi članovi ponašaju preduzetnički, veće su im šanse da uspeju. Ovde se pre svega misli na  preduzetničku orijentaciju, na stvaranje strategije koju preduzeća koriste da bi identifikovala ili pokrenula korporativne poduhvate. Preduzetnička orijentacija ima pet dimenzija: •  Autonomija •

Inovativnost 

•

Proaktivnost 

•

Konkurentska agresivnost 

•

Preuzimanje rizika

deluje nezavisno da bi se sprovela neka  Autonomija se odnosi na spremnost da se deluje preduzetnička vizija ili povoljna prilika. Post Postoj oje e dve tehn tehnik ike e koje koje organ organiza izaci cije je često često kori korist ste e s cilj ciljem em promo promovi visan sanja ja autonomije. To su: •

Tajn Tajnii proj projek ekti ti za podst podstic icaj aj preduz preduzet etni ničk čkog og razmi razmišl šlja janja nja  – da bi pomogli

menadž menadžerim erima a i ostali ostalim m zaposl zaposleni enima ma da promen promene e svoje svoje uobičaj uobičajene ene rutins rutinske ke navike u poslu, kompanije često stvaraju nezavisne radne jedinice čiji je cilj da ohrabre kreativno razmišljanje i nove ideje(aukcije na eBay). •

Dizajniranje Dizajniranje organizacion organizacionih ih struktura struktura koje podržavaju podržavaju nezavisno nezavisno delovanje delovanje  –

ponekad je potrebno potrebno da korporacije korporacije učine više od stvaranja stvaranja nezavisnih inovacija da bi stimulisale nove ideje. Takođe može da se desi da su potrebne i promene u organizacionoj strukturi(razbijanje firme na nezavisne fleksibilne delove).

Inovativnost   jedne firme se meri njenim naporima da pronađe nove šanse i

inovativna rešenja. Inovativnost zahteva od firmi da napuste postojeće tehnologije i prakse prakse i da krenu krenu u podu poduhv hvat ate e koji koji prev prevazi azila laze ze tren trenut utno no najb najbol olje je proi proizvo zvode de.. Kompan Kompanije ije mogu mogu da primen primene e dve metode metode da bi pobolj poboljšal šale e svoju svoju konkure konkurents ntsku ku poziciju putem inovativnosti: •

Posticanje Posticanje kreativnosti kreativnosti i eksperimenti eksperimentisanja sanja  – da bi uspešno inovirale, firme

moraju da se otrgnu iz kalupa koji su oblikovali njihovo razmišljanje. Takođe moraju da smisle način na koji će se zaposleni izraziti. 47

48

•

Investiranje u novu tehnologiju , istraživanje i razvoj i neprestano unapređivanje –

da bi inovacije bile uspešne, kompanije moraju da izvlače prednosti iz najnovijih tehnologija. Proaktivnost  se odnosi na napore firme da prigrabi nove povoljne prilike i šanse.

Proakti Proaktivne vne organi organizac zacije ije prate prate trendo trendove, ve, identi identifik fikuju uju buduće buduće potrebe potrebe postoj postojeći ećih h kupaca i predviđaju promene u potražnji ili probleme koji mogu otvoriti prilike za nove poduhvate. Da bi delovale proaktivno, firme mogu da koriste sledeće metode: •

Uvođ Uvođenj enje e novi novih h proi proizv zvod oda a i tehn tehnol ološk oških ih mogu mogućno ćnost stii pre pre konk konkure urenc ncij ije e  –

održavanje visokog nivoa proaktivnosti centar je korporativne kulrure u nekim veli veliki kim m korp korpor orac acijijam ama( a(So Sony ny-m -mii uvek uvek treb treba a da bude budemo mo pion pionir irii sa svoj svojim im proizvodima, verujemo da sa našim proizvodima navodimo javnost, umesto da ih pitamo šta žele). •

Neprestano traganje za novim proizvodime ili uslugama – firme koje obezbeđuju

nove resurse ili nove izvore snabdevanja mogu imati koristi od proaktivnog stava. Konkurentska Konkurentska agresivnost  agresivnost  se odnosi na napore firme da nadmaši svoje rivale.

Postije dva načina na koje konkurentski agresivne kompanije mogu da ojačaju svoju preduzetničku poziciju: •

Ulazak na tržište sa drastično nižim cenama  – velike firme mogu sebi da priušte

smanjenje cena, a mogu godinama da rade sa malim maržama, što im neće naneti štetu. •

Kopiranje poslovne prakse ili tehnika uspešnih konkurenata – imitacija može da

se koristi sa ciljem da bi se preuzeo posao konkurenata sve dok određena ideja ili praksa nije zaštićena zakonom o intelektualnoj svojini. Preuzimanje Preuzimanje rizika se odnosi na spremnost firme da prigrabi priliku za novi

poduhvat, čak i kada se ne zna da li će novi poduhvat biti uspešan i kakve će biti krajnje posledice. Postij Postije e dva načina načina kojima kojima kompan kompanije ije mogu mogu da ojačaj ojačaju u svoju svoju konkur konkurent entsku sku poziciju kroz preuzimanje rizika: •

Istraživanje i procena faktora rizika sa ciljem svođenja nasigurnosti na minimum

 – iako su svi novi poduhvazi inherentno riskantni, firme koje se dobro pripreme mogu da smanje rizike.

48

49

•

Korišćenje tehnika koje su bile uspešne u drugim domenima  – riskantne metode

koje su neke druge kompanije uspešno primenile mogu da se koriste da bi se unapredili korporativni poduhvati.

3.1.5. Procesi privatizacije Privatizacija predstavlja najznačajniji korak u procesu tranzicije u tržišnu privredu.

Da bi se povećala efektivnost i efikasnost privrede, učešće privatnih preduzeća u strukturi privrede, treba da raste. Privatizacija predstavlja metod kojim se društvena i državna svojina u preduzećima preduzećima pretvara u privatnu privatnu i tako afirmišu afirmišu vrednosti tržišne privrede. Postoje Postoje razni modeli modeli privatizacije privatizacije i svaka zemlja Centralne Centralne i Istočne Istočne Evrope je imala sebi svojstven model privatizacije, koji u principu predstavlja kombinaciju nekih osnovnih modela obavljanja privatizacije. U Srbiji je, posle nedosledne primene dva modela radničkog akcionarstva, izabran treći model prodaje i osnovani su organi koji se time bave – Agencija za privatizaciju i Akcijski fond. Može se reći da je u privatizaciji, koja se vrši u Srbiji, zanemareno učešće malih domaćih vlasnika kapitala, za razliku od Slovenije, gde je stimulisano veće prisustvo vlasnika domaćeg kapitala, kako bi što manji broj preduzeća bio u rukama stranaca. Možda se u Srbiji htelo izbeći plasiranje domaćeg kapitala sumnjivog porekla i njegovo njegovo ”recikl ”reciklira iranje nje”, ”, međuti međutim, m, postoj postojii jedan jedan broj domaći domaćih h građana građana koji koji bi bio spreman da uloži male svote novca preko investicionih fondova, u zdrava domaća preduzeća. Barijera Barijera za ulagan ulaganje je u domaću domaću privred privredu u predst predstavl avlja ja velika velika nesigu nesigurnos rnost, t, koja koja je proizašla posle brojnih neuspelih zajmova i propasti državnih banaka. Država bi trebalo više da se angažuje na stvaranju uslova, možda i davanju garancija, za građane koji su spremni da ulože manje svote kapitala. Od preduzeća koja su se privatizovala, očekuje se efikasnije poslovanje, što treba povoljno da utiče na povećanje efikasnosti čitave privrede Srbije, a time i na njenu njenu konkure konkurentn ntnost ost na svetsk svetskom om tržišt tržištu. u. Ima nekih nekih preduze preduzeća, ća, koja koja uz malu malu finansijsku i organizacionu pomoć, mogu preživeti na dugi rok. Zbog toga treba preduzeti mere za sanaciju onih preduzeća, koja nisu egzistencijalno ugrožena. Spasavanje preduzeća koja ne zaslužuju da budu spasena, jer se na dugi rok ne mogu revitalizovati, može imati veoma loše efekte na efikasnost domaće privrede, a samim tim i na njenu konkurentnost na svetskom tržištu. 49

50

Priliv stranog kapitala putem direktnih stranih investicija je pozitivna stvar u toku privatizacije u Srbiji, pod uslovom da se kupovina preduzeća ne obavlja zbog njihovog zatvaranja i monopolizacije tržišta Srbije od strane stranih kompanija, koje u toku privatizacije ulaze na naše tržište. Ugovori kojima se strani investitori obavezuju na investiranje i određene druge aktivnosti, treba da budu dovoljno sigurni instrumenti, kako se ne bi osigurala monopolizacija tržišta. To bi se moglo postići usvajanjem adekvatnih zakona o monopolskom ponašanju, odnosno, slobodnoj konkurenciji. Sa druge strane, bilo bi dobro pratiti iskustva i pravila EU da ovi zakoni ne budu prepreka globalnim integracijama preduzeća, u cilju njihove veće konkurentnosti na svetskom tržištu. S tim u vezi, bilo bi dobro da priliv kapitala iz inostranstva bude u obliku stranih direktnih investicija, koje ne izazivaju neravnotežu kapitalnog bilansa, što je slučaj sa kapitalom u obliku zajmova. Urgentne mere u pogledu privatizacije sledeće: 

Unapređenje postojećeg modela privatizacije u pogledu:

•

Vrednovanja ponuda koje u sebi imaju razvojni efekat kako na kupljeno preduzeće, tako i na celu privredu;

•

Dozvoljavanje učešća portfolio investitora u privatizaciji, koji moraju pre naredne prodaje revitalizovati kupljeno preduzeće.



Restrukturirati loša preduzeća pre privatizacije samo u izuzetnom slučaju, kada to ne iziskuje velika sredstva sa malim rizikom od propasti.



Donošenje Zakona o stečaju, koji je neophodan da se očisti privreda. Za primenu ovog zakona neophodna je obuka stečajnih upravnika.



Sredstva od prodatih preduzeća treba usmeriti u kreditiranje razvojnih izvoznih projekata.

3.1.6. Razvoj malih i srednjih preduzeća U strukturi privrede Srbije polako, ali sigurno, dominantno mesto preuzimaju mala i srednja preduzeća. Ovakva struktura je karakteristična za proizvodni sektor, za sektor usluga, ali i za spoljnotrgovinsku mrežu zemlje. 50

51

Ovakva struktura se javlja kao rezultat raspada velikih proizvodnih sistema iz perioda socijalizma, procesa privatizacije i podsticaja preduzetničke aktivnosti znatnog dela radno sposobnog stanovništva. Preduzetnička preduzeća angažuju manji broj radnika, fleksibilna su i ne zahtevaju veliki osnivački ulog. Strani kapital bi mogao da pristiže kroz dva osnovna kanala: 

Kroz ulaganja rizičnog kapitala u prvim fazama otvaranja privrede i



Kroz ulaganja transnacionalnih kompanija koje su finansijski moćne, jer pokrivaju tržišta velikog broja zemalja i posluju globalno.

Kako pomiriti dominantan transnacionalni kapital, koji je kroz formu stranog ulaganja dobrodošao u preovlađujuću strukturu malih i srednjih lokalnih preduzeća. Kroz podršku efikasnog povezivanja malih i srednjih preduzeća sa dolazećim transnacionalnim kompanijama. Priliv stranog kapitala i dolazak transnacionalnih kompanija može delovati podsticajno, ali i destruktivno na razvoj malih i srednjih preduzeća zemlje domaćina, u ovom slučaju Srbije. Destrukcija tržišne strukture malih i srednjih preduzeća može biti posledica monopolskog ponašanja dolazećih transnacionalnih kompanija, što bi se moglo odraziti kroz propast malih i srednjih preduzeća i rast nezaposlenosti. Neophodno je merama ekonomske politike podržati razvoj malih i srednjih preduzeća, prvenstveno iz konkurentnih sektora osnivanjem  Agencije za podršku malim i srednjim  preduzećima.

3.1.6.1. Agencije za podršku malim i srednjim preduzećima  Agencije za podršku malim i srednjim preduzećima, je zadužena da :

•

Pomogne unapređenju poslovanja malih i srednjih preduzeća, kroz sistem konsaltinga;

•

Unapredi međusobnu saradnju malih i srednjih preduzeća; 51

52

•

Obezbedi spregu malih i srednjih preduzeća sa finansijskim sektorom;

•

Podrži razvoj izvozno konkurentnih malih i srednjih preduzeća;

•

Podrži razvoj malih i srednjih preduzeća koji ispunjavaju uslove da postanu deo snabdevačkog lanca dolazećih transnacionalnih kompanija;

•

Podrži priliv savremene tehnologije u malim i srednjim preduzećima;

•

Podrži unapređenje kadrovske strukture zaposlenih u malim i srednjim preduzećima.

Mala i srednja preduzeća bi mogla biti nezamenjivi podisporučioci velikih kompanija koje lociraju svoju proizvodnju u zemlji. U tom pravcu bi trebalo obezbediti podršku sektorskoj strukturi malih i srednjih preduzeća, koja bi bila komplementarna sa velikim transnacionalnim kompanijama, budućim investitorima u srpsku privredu.

3.1.6.2. Prednosti malih i srednjih preduzeća u saradnji sa

transnacionalnim kompanijama Ove prednosti se ogledaju:

•

Mogućnost da posredno proizvode za izvoz,

•

Unapređenje konkurentnosti sopstvene proizvodnje, pošto bi mogla biti dobavljači velikih kompanija, samo ako ispunjavaju kriterijume postavljenih standarda i kvaliteta. Na ovaj način povećava se konkurentnost malih i srednjih preduzeća, ali i domaće privrede u celini,

•

Povećanje zaposlenosti domaćih kapaciteta, kao i dodatne radne snage.

•

Može se zaključiti da bi mala i srednja preduzeća mogla preuzeti ključnu ulogu u transformaciji privredne strukture Srbije, naročito izraženu u sektoru usluga i kapitalno intenzivnih delatnosti.

•

Postizanje odgovarajuće srazmere između malih i srednjih preduzeća i velikih preduzeća je od vitalnog značaja u povećanju konkurentnosti srpske privrede na dugi rok.

•

Može se reći da bi u tu svrhu bilo dobro izvesti više sinhronizovanih programa podsticanja malih i srednjih preduzeća 52

53

3.1.6.3. Uloga privredne komore u razvoju malih i srednjih

preduzeća U tom smislu moguće je definisati ulogu privredne komore: 

Podsticati razvoj malih i srednjih preduzeća posredstvom Agencije za malih i srednjih preduzeća. U tom smislu malim i srednjim preduzećima potrebno je obezbediti:

•

Pomoć u kreditiranju - proveru biznis planova i pomoći u vođenju poslovne politike (upravljanje finansijama);

•

Pomoć u marketingu - mala preduzeća treba da koriste kroz usluge podugovaranja, a uslovi za izvoznike treba da budu povoljniji;

•

Pomoć u osposobljavanju radne snage, posebno u edukaciji (priprema za posao, usavršavanje, regrutovanje, selekcija, tehnike vođenja).



Dobro bi bilo grupisati nekoliko obrazovnih programa u jedinstvenu celinu: •

Menadžment kursevi i kursevi prodaje, marketinga, organizacije poslovanja;

•

Kursevi o upotrebi novih tehnologija, informacijske tehnike, logistike;

•

Novi načini finansijskog poslovanja (novi finansijski instrumenti, novi modusi pribavljanja finansijskih sredstava, upravljanje rizicima i dr);



Stimulisati razvoj klastera – regionaln i privredni razvoj kroz stvaranje uslova za saradnju malih i velikih preduzeća u planiranom okruženju.



Stimulisati saradnju domaćih malih i srednjih preduzeća i transnacionalnih kompanija koje investiraju kroz direktne strane investicije u Srbiju.



Program za razvoj malih i srednjih preduzeća mreže



Finansijski program odnosi se prevashodno na poboljšanje uslova za finansiranje malih i srednjih preduzeća koja, zbog svoje veličine, teško dolaze do bankarskih sredstava. To zahteva da se obezbede garancije iz budžeta za dobijanje potrebnih bankarskih kredita i budžetsko kofinansiranje uspešnih proizvodnih, odnosno izvoznih rešenja, dakle ne preduzeća, nego specifičnih proizvoda i usluga (proizvodi sa visokom dodatom vrednošću, proizvodi za tržišne niše, proizvodi za pojedina atraktivna tržišta, turističke usluge i sl). 53

54

Pojedina mala i srednja preduzeća su isuviše mala i finansijski slaba da razviju kompleksne razvojne funkcije (proizvodnja, logistika, marketing, prodaja, istraživanje), te povezana u razvojne mreže mogu pridobiti na ekonomiji obima, a to zahteva da se: •

Osigura pravna baza za jednostavnije osnivanje malih i srednjih preduzeća,

•

Budžetsku podršku,

•

Pravnu pomoć,

•

Organizacijsku pomoć,

•

Pomoć pri izvozu,

•

Omogućiti finansiranje, osim putem kredita i upisom kapitala.

Program za razvoj kvaliteta odnosi se na ona mala i srednja preduzeća koja imaju u svojoj izvoznoj ponudi proizvode i usluge kojima je potrebno poboljšati kvalitet, kako bi povećali prodaju. To zahteva: •

Budžetsko kofinansiranje organizacijskih, proizvodnih, tehnoloških i drugih promena potrebnih za poboljšanje kvaliteta,

•

Povećani protok informacija sa međunarodnog tržišta u cilju postizanja međunarodnih standarda kvaliteta,

•

Informacijsku bazu o novim proizvodnim postupcima, tehnološkim rešenjima i sl.

3.1.6.4. Uloga slobodnih zona u asimiliranju efekata

globaliazcije Značajan faktor za privlačenje stranih direktnih investicija se može javiti u vidu postojanja ili osnivanja posebnih izvoznih zona, u kojima preduzeća sa stranim kapitalom uživaju posebne poreske i carinske olakšice. Možemo reći da u Srbiji postoji veliki broj ovakvih zona. Neophodne mere za inkorporiranje slobodnih zona su: •

Osigurati nediskriminatorski tretman inostranih investitora;

54

55

•

Pojednostaviti sve ukupan pravno-administrativni postupak oko inostranih ulaganja, od pripreme proizvodnje, do repatrijacije profita;

•

Ponuditi kvalifikovanu pravnu te ostalu pomoć nosiocima direktnih inostranih investicija;

•

Pripremiti transparentan sistem pravne zaštite za inostrane ulagače;

•

Formirati posebne izvozne zone (uz poreske i druge beneficije), u cilju privlačenja direktnih stranih investicija, radi podsticanja razvoja pojedinih regiona zemlje.

3.1.6.5. Lociranje malih i srednjih preduzeća Mala i srednja preduzeća nemaju kritičnu masu visokotehnološke komponente neophodne za razvoj i rast konkurentnosti. Zato bi trebalo preporučiti da se mala i srednja preduzeća lociraju po principu klastera ili tehnoloških parkova u određenim zonama, kako bi se obezbedila veća iskorišćenost najvažnijeg savremenog resursa, a to je istraživanje i razvoj koje vodi tehnološkom razvoju. U ovim klasterima, po mogućnosti u slobodnim eksportnim proizvodnim zonama, mala i srednja preduzeća trebalo bi da budu okupljena oko određenog broja velikih transnacionalnih firmi (domaćih u manjoj meri), koje su nosioci razvoja i organizovanog istraživačko razvojnog rada. Istraživačko- razvojne laboratorije i koncentracija naučnog osoblja u tehnološkim parkovima smanjuje rasipanje nacionalnih istraživačkih potencijala i omogućava malim i srednjim preduzećima da, uz svoja relativno ograničena sredstva, idu u korak sa savremenom tehnologijom. U ovim zonama bi se malim i srednjim preduzećima dale posebne pogodnosti i olakšice u pogledu carinskih i poreskih dažbina. Ovo posebno treba imati u vidu kada se zna da Svetska trgovinska organizacija nije restriktivna prema subvencijama u cilju razvoja nerazvijenih regiona i uvođenja savremene tehnologije u preduzeća. Ovakva strategija razvoja malih i srednjih preduzeća u okviru tehnoloških parkova i specijalnih industrijskih ili slobodnih eksportnih proizvodnih zona prisutna je u zemljama Evropske unije. U Srbiji postoji oko 13 slobodnih eksportnih proizvodnih zona, koje bi mogle da se iskoriste u svrhu razvoja malih i srednjih preduzeća(Mađari su osnovali preko 144 zone, u kojima se proizvodnja ostvaruje pod povoljnijim uslovima). 55

56 Jednu takvu zonu - tehnološki park, osnovao je veliki proizvođač farmaceutskih  proizvoda «Hemofarm» iz Vršca, na prostoru industrijske zone Vršca. Ideja je da se oko Hemofarma, kao nosioca razvoja, lociraju mala i srednja preduzeća, čija bi   podrška bio Hemofarm, dok bi mala i srednja preduzeća kroz komplementarni   proizvodni program bila uključena. U tehnološkom parku u Vršcu podignuto je  postrojenje, koje je rezultat zajedničkog ulaganja Hemofarma i italijanskog partnera  – firme «Zanini», vredno više od 3 miliona evra.

U momentu kada u Srbiji postoji izrazita tehnološka nekonkurentnost privrede, italijanski partner je kao svoj ulog, doneo savremenu tehnologiju, što je omogućilo ostvarenje visokokvalitetne proizvodnje po ISO standardima. Prirodno je da svaki, pa i najmanji snabdevač u lancu «Hemofarm» - «Zanini», mora da odgovori ovako visokim zahtevima i sam ostvari porast sopstvene konkurentnosti.

3.2. Plan i tržište kao dva komplementarna sistema  proširenih aktivnosti delovanja privrednog sistema i ekonomske politike Planiranje je osnovni instrument kojim država utiče na tok društvenih procesa i

strukturne promene u društvu. Planiranje, kao razvojni instrument, može da bude efikasan metod za efikasnije funkcionisanje socijalne, ekonomske, regionalne i ekološke transformacije Srbije u periodu tranzicije. Tržište omogućava realizaciju razmene i ostvaruje vezu između proizvodnje i

potrošnje, kao i između pojedinih privrednih grana i grupacija. Preciznijim određenjem tržišta i plana kao dva paralelno postojeća sistema uviđamo neophodnost njihovog zajedničkog delovanja za optimalno funkcionisanje nacionalne ekonomije što proističe iz činjenice da oni imaju svoje zasebne sfere isključivog ili pretežnog delovanja. Komplementarnost plana i tržišta moramo posmatrati dinamički jer njihov odnos stalno narušava neprekidni privredni razvoj kao i razni neočekivani krupniji poremećaji koji ne moraju biti samo ekonomskog karaktera već potiču i iz drugih oblasti društvenog života. Delovanje zakona vrednosti omogućava da se na tržištu izvrši svođenje individualnih na društveno priznate troškove proizvodnje. 56

57

Tržište ostvaruje vezu između proizvodnje i potrošnje, kao i između pojedinih privrednih grana i grupacija. Tržište istovremeno najbolje informiše da li se tražnja za nekim proizvodima nalazi na uzlaznoj liniji ili je već dostigla kulminaciju.

3.2.1. Mesto i uloga tržišta Kod određivanja mesta i uloge tržišta u datoj nacionalnoj ekonomiji treba imati u vidu dve napomene: 

tržište deluje i posle i za vreme obavljenog posla i



tržište daje kratkoročne informacije.

•

•

•

•

Dajući kratkoročne informacije tržište ne daje dovoljne argumente za donošenje strateških i dugoročnih razvojnih odluka. U domenu regionalnog razvoja tržište je ograničenih mogućnosti. Po logici stvari, dovešće do daljeg produbljivanja razlika. I u domenu zaposlenosti ograničeni su efekti tržišta. Izbor globalne srukture investicija i ciljevi dugoročnog ekonomskog razvoja zemlje ne mogu biti decentralizovani. Ako se to ipak uradi, ekonomske posledice su ozbiljne.

Tržišni mehanizmi imaju svoje nedostatke. Aktivnostima države mogu se ublažiti nepravilnosti i nedostaci. Optimalno efikasna rešenja koja nudi model perfektne konkurencije tržišne privrede, ograničena su dejstvom više faktora:

•

•

monopolsko ponašanje;

•

dejstvo pozitivnih i negativnih eksternih efekata;

•

obezbeđenje javnih dobara;

•

prirodni monopol;

•

nužnost preraspodele nacionalnog doh.

Realno tržišno stanje se uvek nalazi između potpune konkurencije i monopola,

važno je da ono bude bliže punoj konkurenciji, slobodi odlučivanja potrošača. Svaka konkurencija teži monopolu. U meri u kojoj različita oligopolska ponašanja i drugi oblici ograničavanja konkurencije, odstupaju od pretpostavke perfektne konkurencije, utoliko su rešenja sa stanovišta optimalne efikasnosti. 57

58

•

U cilju maksimiranja profita, monopoli održavaju obim proizvodnje ispod optimalnog, a cene iznad onih koje bi se ostvarile u uslovima pune konkurencije. To dovodi do neoptimalne alokacije ekonomskih resursa i gubitka potencijalnog društvenog proizvoda. Zato se pojava monopola na tržištu sankcioniše. Država se bori protiv monopola, jer njegovim eliminisanjem osposobljava tržište da slobodno vrši svoje funkcije.

Tipičan primer neracionalnog delovanja tržišnih mehanizama jesu eksterni efekti. Nastaju kada ekonomska aktivnost jednog učesnika neposredno utiče na dopunske troškove i izaziva negativne efekte ili suprotno. Tipičan primer za negativne efekte je proizvodnja  prljavih industrija koja stvara dodatne troškove za druge učesnike, svejedno da li su to učesnici na strani proizvodnje ili potrošnje (dohodak opada, troškovi proizvodnje rastu). Čak i u uslovima perfektne konkurencije gde su izjednačeni marginalni troš i cene, postoji problem eksternih efekata, jer se u obzir uzimaju samo direktni troškovi. Proizvodi se više od poželjnog obima, zato će biti veća tražnja, manja cena i ona će rezultirati neoptimalnom alokacijom resursa.

3.2.2. Uloga države u funkcionisanju tržišta U uslovima potpune konkurencije, cene se formiraju u odnosu na ponudu i tražnju. Tu je bitna sloboda kupaca i prodavaca i veći broj učesnika na strani ponude i tražnje, čime se kupci i prodavci dovode u konkurentni odnos. Ali tržište vrlo često ne funkcioniše na ovaj način. Najvažnije, čemu teži ekonomska politika je da država interveniše na području tržišta i cena, samo kada cene ne mogu da vrše svoje funkcije kao što su alokativnu funkciju, motivacionu funkciju, razvojnu funkciju,redistributivnu i socijalnu funkciju stabilizacionu funkciju .

Država ima monopol zakonodavne i izvršne vlasti, a njene ekonomske i tržišne institucije predstavljaju pravno konstituisane ustanove, pomoću kojih se organizuje i održava neka privreda kao što su: •

tržište roba i usluga,

•

tržište radne snage, i

•

tržište kapitala. 58

59

Pre svega, država može, merama i instrumentima kreditno-monetarne i fiskalne politike, kao i politike razmene sa inostranstvom, da stimuliše, odnosno destimuliše određene proizvodne programe, kao i primenu pojedinih tehnoloških rešenja. Na taj način se utiče na obim proizvodnje, ponudu i cene određenih grupa proizvoda. U savremenim uslovima država obavlja nekoliko osnovnih funkcija koje su bitne za funkcionisanje tržišnog modela privređivanja :

•

država obezbeđuje pravni sistem kojim se definišu pravila ponašanja za sve učesnike i kojima se štiti svojina i ugovor;

•

vrši alokaciju ekon. resursa u pojedinim oblastima privređivanja;

•

vrši regulacionu fun. u svim oblastima gde tržišni mehanizam otkazuje;

•

vrši stabilizacionu fun., odnosno, mehanizme, instrumente i mere EP kojima stvara stabilne uslove privređivanja kada to tržišni mehanizmi nisu u stanju da obezbede;

•

vrši redistributivnu i socijalnu funkciju;

•

ima razvojnu funkciju, sprovodi razvojnu strategiju u skladu sa ekonomskosocijalnim ciljevima.

Korekciju relacija i odnosa ponude i tražnje na tržištu roba i usluga država može da obavlja i sledećim merama ekonomske politike: •

merama u oblasti propisivanja standarda kvaliteta pojedinih proizvoda i usluga;

•

merama propisivanja uslova proizvodnje sa stanovišta zaštite životne sredine;

•

merama limitiranja cena određenih vrsta proizvoda, ili opšteg nivoa cena;

•

merama racionisanja snabdevanja deficitarnim proizvodima u vanrednim okolnostima; i

•

donošenjem antimonopolskog zakona radi obezbeđivanja uslova za slobodnu tržišnu konkurenciju.

59

60

3.2.2.1.

Monopol

Monopol  je krajnji slučaj nesavršene konkurencije, to je stanje tržišne strukture sa

samo jednim proizvođačem, odnosno jednim subjektom na strani ponude. To je suprotno stanje od pune konkurencije. Čist monopol je tržišna struktura u kojoj celu jednu granu industrije predstavlja samo jedan proizvođač koji proizvodi proizvod za koji ne postoje bliski supstituti,i ne postoji mogućnost da se pojavi druga firma koja bi proizvodila isti proizvod. Čist monopol je tržišna struktura koja se fundamentalno razlikuje od potpune konkurencije.U tržišnoj strukturi čistog monopola postoji jedan prodavac koji kontroliše celokupnu prodaju na odeđenom tržištu. Kriva tražnje tog tržišta i grane kojoj pripada čist monopol,je,u stvari kriva tražnje monopoliste,bez obzira na to koja vrsta neelastičnosti postoji za proizvodima koje proizvodi monopolista.Ta neelastičnost daje mogućnost prodavcu da bira nivo cena i obima proizvodnje. •

•

•

•

•

•

Razlozi zašto nastaje monopol  su:

Tržište nema sposobnost da izbegne pojavu monopola. Svakoj konkurenciji na tržištu imanentna je pojava monopola. Veći obim proizvodnje najvećeg proizvođača smanjuje njegove fiksne troškove više nego kod drugih proizvođača koji u ukupnoj ponudi učestvuju sa manjim obimom. Monopolistička kontrola nad retkim resursima. Ovde se ne misli na privredne resurse, nego na sve koji se koriste u proizvodnji (od informacija pa do patentnih monopola). Kao patentni monopol su Gillete, Polaroid, oni su raspolagali pre nego drugi sa važnim resursima i ostvarili povoljniju poziciju u odnosu na druge. sprečavanje potencijalnih rivala da uđu na tržište, Pravna ogranicenja (PTT služba ima monopolističku poziciju zato što je država donela odluke kojim je obezbedila ovoj službi mnopol.Ponekad se osnivaju lokalni monopoli različitih vrsta bilo time što država daje povlastice i pogodnosti nekoj firmi,bilo što sprečava druge firme da uđu u neku granu patenti-da bi podstakla investivnost,država daje ekskluzivna proizvodn prava za neki period vremena onome ko je osmislio neki proizvod.Sve dok patentno pravo postoji firma ima zaštićenu poziciju i predstavlja monopol •

kontrola nad oskudnim resursima ili inputima-ukoliko neko dobro može biti proizvedeno jedino korišćenjem retkih inputa,kompanija koja ostvari kontrolu nad izvorima tih inputa može sebi obezbediti monopolsku poziciju 60

61 •

troškovna prednost nad potencijalnim rivalima

•

Tehnicka superiornost

•

Ekonomija obima – prirodni monopol

Delatnost države – državni monopoli. U savremenim uslovima tehničko-tehnološkog razvoja, konkurencija i centralizacija kapitala dostižu neslućene razmere. Konkurentska borba prelazi okvire nacionalnog tržišta. Nacionalno tržište bez obzira na svoju veličinu, postaje preusko za tako koncentrisan kapital. Stvaraju se multinacionalne kompanije kojima pogoduje proces globalizacije i ograničenje ekonomskih suvereniteta pojedinih država, da protekcionističkim merama i politikom štite svoja nacionalna tržišta. Najvažnije negativnosti poslovanja monopola na tržištu: •

monopoli vode neefikasnoj alokaciji ograničenih ekonomskih resursa,

•

monopoli dovode do stvaranja ekstraprofita,

•

monopolisti utiču na visinu cene, što nije slučaj sa konkurentnim tržištima.

•

Monopolisti dižu tržišne cene iznad graničnih troškova, tako oni ostvaruju veći profit od onog koji bi ostvarili u tržišnim uslovima. Zapravo, monopolisti kombinuju obim proizvodnje sa cenama da bi prisvojili max profite.

Državna metoda uključivanja u borbu protiv monopola

•

N  ACIONALIZACIJA – podržavljenje pojedinih oblasti proizvodnje (saobraćaj, telekomunikacije, energetika). Jedan od najjednostavnijih načina. Birokratski upravljana i državnoj administraciji podređena preduzeća (nacionalizovana) nisu imala pravog interesa za efikasno privređivanje (proizvodnju). Uz to, rešavani su razni socijalni i stabilizacioni problemi formiranjem neekonomskih cena u tom sektoru (država je formirala nizak nivo cena). Iz političkih razloga su spašavane tehnološki zastarela i tržišno neadekvatne oblasti proizvodnje. (podržavljenje pojedinih oblasti, kao železnica, kada se otklone uzroci država se povlači iz tih oblika proizvodnje) Tada je bio najefikasniji način borbe protiv monopola.

61

62

•  Antimonopolsko zakonodavstvo - Kontrola monopola pomoću ovog zakonodavstva ima takođe prilično dugu tradiciju, mada ne i veliki uspeh. To zakonodavstvo nastoji da konkurentska preduzeća ne budu istisnuta sa tržišta. Zabranjuje se svaki oblik integracije koji bi mogao dovesti do dominacije samo  jednog učesnika. Najbezbedniji način da se poveća konkurencija na tržištu je ulazak novih proizvoda na tržište. •

Regulacija i deregulacija - Smisao regulacije je da u monopolskim oblastima

administrativnim intervenisanjem „obezbedi“ visok kvalitet i povoljne cene. Npr.: propisuju se standardi kvaliteta roba i usluga, propisuje se max nivo cena i profita. Ako se ne može sprečiti monopol na prethodna 2 načina, koristi se kao krajnja mera regulacija. Prirodni monopol  nastaje kada firma, odnosno preduzeća postanu dovoljno velika u

odnosu na velicinu trzista svog proizvoda, njihova prirodna troskovna prednost može istisnuti konkurentske firme – u tom slucaju kaže se da postoji  prirodni monopol . Prirodni monopol postoji u nekoj grani ukoliko prednost ekonomike obima omogućava jednoj firmi da proizvodi celokupnu proizvodnju u grani po nižim prosečnim troškovima nego da veći broj manjih firmi proizvodi manje količine.

Maksimiziranje profita u uslovima monopola

Monopolistička firma ne mora da uvažava tržišnu cenu kao datu i da na nju reaguje.Umesto toga,ona ima monopolističku snagu da sama utvrdi cene,ili još preciznije, da izabere kombinacije cena i količina koje joj najviše odgovaraju. Monopolista se ne prilagođava ceni koja proističe iz odnosa ponude i tražnje, on je onaj koji nameće cene i često izaziva njihov rast. Pri donošenju odluke šta je najbolje za monopolistu,on mora razmotriti da li će profiti biti povećani rastom ili padom cena.Monopolisti maksimiziraju svoje profite utvrđivanjem marginalnog prihoda koji je jednak marginalnim troškovima.Analiza odluka o maksimizaciji profita monopoliste podrazumeva da on mora: •

utvrditi proizvodnju na čijem nivou je marginalni prihod jednak marginalnom trošku,

•

utvrditi visinu krive tražnje na tom nivou autputa,da bi dobili adekvatnu cenu,i

62

63

•

uporediti visinu krive tražnje sa krivom prosečnih troškova na nivou autputa da bi utvrdili neto rezultat ove proizvodnje.

Monopolistička konkurencija

Neko tržište ima obeležje monopolističke konkurencije ukoliko zadovolji sledeće uslove: •

veliki broj učesnika,pri čemu i prodavci i kupci imaju malo učešće tako da nemaju uticaj na formiranje cena.

•

sloboda ulaska na tržište i izlaska sa tržišta,znači da nove firme koje žele da uđu na neko tržište nemaju prepreke nametnute od strane već prisutnih firmi,isto kao što i već prisutne firme mogu slobodno da napuste neko tržište

•

savršena raspoloživost informacija o raspoloživim proizvodima i njihovim cenama

•

heterogenost proizvoda koji se nude,što znači da se svaki prodavac donekle razlikuje od svog konkurenta

•

Monopolistička konkurencija razlikuje se od potpune konkurencije samo u odnosu na poslednje prikazan usluv. U uslovima potpune konkurencije proizvodi su identični, odnosno homogeni, a u uslovima monopolističke konkurencije proizvodi su heterogeni,odnosno razlikuju se od prodavca do prodavca.

•

Razlikuju se u pogledu kvaliteta, pakovanja i u pogledu dodatnih usluga koje se nude. Cene u monopolističkoj konkurenciji se menjaju u zavisnosti od variranja ponuđene količine. Pošto se svaki proizvod razlikuje od drugog, firma u uslovima monopolističke konkurencije ima neku vrstu malog monopola.

3.2.2.2.

Oligopol

U savremenim tržišnim privredama oligopol predstavlja najčešću tržišnu strukturu.Oligopol  je tržište u kome dominira nekoliko prodavaca,od kojih neki imaju veliko učešće na tržištu i sposobnost da utiču na formiranje cena. Ima više razloga zbog kojih se različito ponašaju firme u uslovima potpune konkurencije u odnosu na oligopoliste. •

odnosi se na činjenicu da firma u uslovima potpune konkurencije može da proda sve što želi ukoliko prihvati tekuću tržišnu cenu i zbog toga nema potrebe da troši 63

64

pare na propagandu.Za razliku od firmi u uslovima potpune konkurencije,Ford i Krajsler posluju na oligopolskom tržištu i ne mogu da prodaju svoja kola koja žele po tekućim cenama.Ukoliko žele da povećaju prodaju moraju da povećaju propagandu. •

odnosi se na to da su u oligopolu firme sa diferenciranim proizvodima prinuđene da međusobno konkurišu i preko propagande,dok firme u potpunoj konkurenciji dobijajuvrlo malo,ili čak ne dobijaju ništa pojačanom propagandnom kampanjom.

3.2.2.3. Politika zaštite malih preduzeća a samim tim i potrošača Zbog visokog stepena koncentracije proizvodnje i prometa, formirana je tržišna struktura u kojoj na strani ponude dominira mali broj preduzeća, dok je na strani potražnje veliki broj neorganizovanih pojedinaca i domaćinstava. Iz ovoga proizilazi da su posledice po potrošače u nemogućnosti zadovoljenja svojih potreba. Javno regulisanje u oligopolske i monopolske konkurencije nije dovoljno za zaštitu interesa potrošača(donošenje zakona o zaštiti potrošača kao i antimonopolskog zakona). Porast uloge malih i srednjih preduzeća u privrednom sistemu isto tako nameće potrebu donošenja antimonopolskog zakona u cilju njihovog zajedničkog nastupa kako na nacionalno tako i na međunarodno tržište.

3.2.3. Osnovna načela novca i monetarne politike Opšti cilj monetarne politike jedne zemlje je održavanje interne i eksterne privredne stabilnosti. Osnovna načela monetarne politike se zasnivaju na: •

Vremenu

•

Riziku

•

Informacijama

•

Tržištima

•

Stabilnosti 

64

65

Prvo osnovno načelo monetarnih finansija se može izraziti frazom vreme je novac . Vreme svakog radnika ima svoju cenu. Vreme deluje i na vrednost finansijske transakcije. Većina ugovora o kreditiranju omogućava otplate tokom nekog ugovorenog vremena(ukupno otplaćena suma daleko premašuje kredit). Načelo da  je vreme novac takođe se može videti i u analizi akcija, obveznica, ali i drugih finansijskih instrumenata. Koliko je investitor voljan da plati za akciju ili obveznicu? Kada utbrđujemo koje su investicione alternative povoljne, mi ih poredimo, što znači da vrednuje različite isplate na neki datum u bududnosti. Isto načelo se koristi i kada investitor analizira koliko treba da investira danas da bi ostvario cilj u bududnosti. Drugo osnovno načelo je da rizik zahteva naknadu . Neizvesnost utiče na povoljnost ili nepovoljnost ishoda. Efikasno poslovanje u uslovima postojanja različitih rizika zahteva da se razmotri i analizira, kako bi se umanjila njihova dejstva. To znači da rizik zahteva naknade ako se dogodi gubitak(kasko osiguranje automobila je običan primer plaćanja nekom drugom ko prihvata rizik, jer vlasnik automobila ne želi da preuzme rizik na sebe). Visina naknade za rizik zavisi i od toga da li će zajmotražilac biti u stanju da otplati odobreni kredit u celini ili u dogovoreno vreme. Dakle, svaki rizik zahteva naknadu, a ta naknada se ugrađuje u kamatnu stopu. Treće osnovno načelo: informacije su osnova odlučivanja . Većina tržišnih učesnika prikuplja informacije pre nego što donesu bilo kakve odluke. Važnije odluke zahtevaju mnogo više informacija. Prikupljanje i obrada informacija su osnova finansijskog sistema. Pre nego što banka odobri kredit, kreditni referent u manjem broju slučajeva, a kreditni odbor uvek mora analizirati finansijske uslove pojedinca i firmi koji su podneli kreditni zahtev banci. To praktično znači da banke u svom poslovanju troše puno vremena na prikupljanju i obradi informacija neophodnih za evaluaciju kreditnog rejtinga podnosioca kreditnog zahteva. Četvrto osnovno načelo: tržište određuje cene i vrši alokaciju resursa . Tržišta su osnova ekonomskih sistema. Dobro razvijena finansijska tržišta su neophodan preduslov za zdrav i stabilan ekonomski rast. Veći stepen razvijenosti finansijskih tržišta jedne zemlje znači brži ekonomski rast. Uključivanjem cena različitih finansijskih instrumenata, akcija, obveznica, tržišta obezbeđuju osnovu za alokaciju kapitala. Ako finansijska tržišta nisu dobro regulisana ona kao i da ne funkcionišu. Za pojedince koji su voljni da učestvuju na finansijskim tržištima, izuzetno je bitno da njihovo funkcionisanje bude regulisano. Iz ovoga i proizilazi da je uloga države bitna u funkcionisanju finansijskih tržišta. Kada država pruži zaštitu učesnicima na finansijskim tržištima, ona onda bolje funkcionišu. Peto osnovno načelo: stabilnost poboljšava blagostanje. Stabilnost je poželjna karakteristika u celokupnom finasijskom sistemu. Pojedini rizici mogu biti samo umanjeni merama monetarne politike centralne banke i ekonomske politike vlade. 65

66

Primer nestabilnosti koju pojedinci ne mogu da eliminišu u smislu njihovog uticaja, je fluktuiranje poslovnih ciklusa. Kreatori monetarne politike mogu ublažiti ekonomsko usporavanje pažljivim prilagođavanjem kamatnih stopa, a stabilizovanjem celokupnog ekonomskog sistema mogu da otklone one rizike koje ne mogu pojedinci. Stabilizovanje ekonomije i finansijskog sistema je jedna od osnovnih funkcija centralnih banaka. Dakle, funkcija centralnih banaka je da održe nisku i  stabilnu stopu inflacije, kao i visok i stabilan ekonomski rast . Centralna banka uspešno obavlja svoje funkcije ako smanjuje: rizike zbog kojih pojedinci mogu da ostanu bez zaposlenja i neizvesnost sa kojom se suočavaju firme.

3.2.3.1.

Osnovne funkcije novca

Novac je vrlo ograničena, sa aspekta količine, vrlo retka roba, koju koristimo da bismo kupili neku drugu robu. Da bi ekonomski sistemi uopšte mogao funkcionisati, novac je nezamenjivo sredstvo. Osnovne funkcije novca su: •

sredstvo plaćanja

•

sredstvo očuvanja imovine

•

mera vrednosti, odnosno obračunska jedinica

•

sredstvo odgođenog plaćanja

3.2.4. Cene i njihova uloga na tržištu Cene izražavaju odnos razmene roba izražene u novcu I rezultat su ponude I tražnje na tržištu, izražavaju se u kolicini novca po jedinici proizvoda koja mora biti plaćena da bi se pribavila roba Sa stanovišta prodavca, to je kolicina novca po jedinici proizvoda koju on dobija za prodatu robu a tržište cena je kao agregator svih pojedinačnih odluka, koji odreduje šta, koliko i za koga da se proizvodi

66

67

3.2.4.1. Indeks potrošačkih cena i indeks cena na malo kao opšte merilo inflacije Jedno od centralnih područja monetarnih finansija i novca je indeks potrošačkih cena, koje služi kao zvanična mera i najčešća mera stope inflacije u jednoj zemlji. Indeks potrošačkih cena se definiše kao mera prosečne promene cena fiksne korpe i usluga koje domaćinstva kupuju radi zadovoljenja svojih potreba. Ovim indeksom obuhvaćeni su najvažniji proizvodi i usluge koje domaćinstva kupuju radi potrošnje, ali ne i kupovina polovne robe, primanja u naturi, životno osiguranje i pokloni. Lista proizvoda redovno se revidira da bi se sačuvala njena reprezentativnost u pogledu strukture potrošnje i navika potrošača (proizvodi se uključuju u listu kada se njihov udeo u potrošnji domaćinstava poveća iznad 0,1%.). Indeks cena na malo se može koristiti :

•

kao opšta mera inflacije - važan element makroekonomske analize, naročito u onim slučajevima kada je ciljana inflacija ključni element monetarne politike

•

za indeksaciju koju vrši vlada - pri prilogođavanju, odnosno usklađivanju zarada zaposlenih, penzija koje se isplacuju penzionerima, socijalnih davanja i budžet

•

za uskladivanje cena rada u privatnim ugovorima

Indeksi cena na malo u Srbiji obuhvataju :

•

indeks cena na malo, koji se koristi kao mera inflacije, deflator prometa na malo i za revalorizaciju vrednosti,

•

indeks troškova života, koji se koristi za uskladivanje zara da, penzija i ostalih socijalnih davanja. Pri računanja indeksa cena na malo mogu se koristiti i sledeći elementi :

•

geografsko područje

•

populacija - posmatra se struktura prometa I potrošnje svih domadinstava

•

lista proizvoda - obuhvata 500 proizvoda, a kriterij um za izbor jeste njihov značaj u potrošnji domadinstva

•

prikupljanje podataka - prikupljaju se cene proizvoda i usluga

•

obrada podataka 67

68

3.2.4.2.

Inflacija i njeni uzroci

Inflacija je povećanje agregatnog nivoa cena u odnosu na vrednost novca ili još

 jednostavnije to je pad vrednosti novca, a time i pad kupovne moći. Kupovna moć novčane jedinice ogleda se u određenoj količini robe i vrsta usluga koje se može dobiti njenom zamenom. Dakle, ako u određenoj privredi postoji inflacija, kupovna moć te valute pada. U malim količinama inflacija se može smatrati izborom monetarne, fiskalne, ili razvojne politike, obeshrabrujući čuvanje i gomilanje likvidnog kapitala i podstičući investicije. Preko tog nivoa, međutim, efekat postaje preuveličan, i investitori se najednom nalaze u situaciji u kojoj "investiraju u inflaciju", što samo dalje podstiče inflaciju. Uzroci inflacije su najčešće brojni i međusobno isprepletani. Ako se inflacija definiše kao pad kupovne snage novca, kao najneposredniji uzrok inflacije može se uzeti neusklađenost novčanog opticaja i robnog prometa. Ulazeći dublje u analizu privrednih procesa, uzrok inflacije se redovno nalazi u neravnoteži između agregatne ponude i agregatne tražnje (kao neravnoteža između fonda plata i ponude potrošnih dobara); neravnoteža između investicija i realne akumulacije; kao neravnoteža između budžetskih rashoda i budžetskih prihoda i sl. Krajnji uzroci inflacije uvek se nalaze u realnoj sferi privrednih procesa (neusklađenosti ukupne društvene potrošnje i ukupne društvene proizvodnje, disproporcijama privredne strukture; neuravnoteženosti pojedinih vidova potrošnje u odnosu na obirn i strukturu društvenog proizvoda, ili u svima njima zajedno.)

3.2.5. Finansijsko tržište Globalni pojam tržista prestavlja susretanje ponude i tražnje koje dovodi do formiranja cene i do razmene predmeta trgovanja uz tu cenu. Prema predmetu razmene na trzistu izdvajaju se: •

Finansijsko

•

Robno trziste.

68

69

predstavljaju najznacajniji i najosetljiviji deo ukupnog ekonomskog i finansijskog sistema svake zemlje. Ona omogućavaju normalno i nesmetano funkcionisanje nacionalne ekonomije. Finansijska trzista

U širem smislu finansijska tržista postoje svuda gde se obavljaju finansijske transakcije. Preko finansijskih tržista privredni subjekti dolaze do sredstava neophodnih za finansiranje svog poslovanja. Na nivou nacionalne ekonomije ukupan obim štednje jednak je ukupnom obimu investicija u određenom vremenskom periodu. Ova pojava se naziva štedno investicioni ciklus. Preko finansijskih tržista vrši se alokacija akumulacije sa ciljem da se ona najefikasnije upotrebi u proizvodnji. Subjekti koji raspolažu viškovima sredstava, putem kredita ili vlasničkih udela stavljaju ih na raspolaganje subjektima koji se bave proizvodnjom.Na finansijskim tržistima se finansijski instrumenti mogu pretvoriti u gotov novac, kada su njihovim vlasnicima potrebna likvidna sredstva.

3.2.5.1.

Elementi finansijskog tržišta

Osnovni elementi finansijsko tržišnog sistema su :

•

finansijska štednja;

•

glavni troškovi transverisanja finansijske štednje;

•

finansijski instrumenti ;

•

finansijske institucije;

•

segment finansijskih trzista

Finansijska tržista su deo ekonomskog sistema. Na njih vrše uticaj promene na tržistu proizvoda i promene faktora proizvodnje.Finansijska tržista vrše povratni uticaj na tržiste proizvoda i faktore proizvodnje.

3.2.5.2.

Vrste finansijskih tržišta

Osnovna podela izvršena je u odnosu na rok dospeća finansijskih instrumenata sa kojima se trguje:

69

70

•

Tržište novca

•

Tržište kapitala Tržiste novca  je segment finansijskih tržista za kratkoročne oblike finansijske

aktive, to je mesto gde se trguje žiralnim novcem i HOV koje imaju rok dospeća kraci od godinu dana. Osnovni učesnici na ovim tržistima su banke. Ovo tržiste obezbeđuje likvidnost i solventnost privrednim subjektima. Tržiste kapitala  je segment finansijskih tržista na kojem se trguje finansijskom

aktivom čiji je rok dospeća duži od godine. Emitenti na ovom tržistu dolaze do sredstava za svoje dugoročno finansiranje. Polazeći od mesta na kome se transakcije obavljaju i područija koja pokrivaju, finansijska tržista se mogu podeliti na: •

Lokalna- se odnose na uže područije jedne zemlje ,

•

nacionalna - tržista se odnose na celu zemlju.

•

Medjunarodna - tržista se odnose na više zemalja..

3.2.5.3. Karakteristike savremenih finansijskih trzista Savremena finansijska tržista su vrlo dinamična. Njihovo bitno obeležije je stalno kreiranje novih finansijskih instrumenata i brisanje granica između nacionalnih tržista, što predstavlja odgovor finansijskih tržista na promene u okruženju. Osnovne karakteristike savremenih finansijskih tržista su: •

kontinuelnost;

•

internacionalizacija i globalizacija;

•  pojava i razvoj finansijskih inovacija. Kontinuelnost -

stalni razvoj komunikacija stvara uslove za kontinuirano funkcionisanje finansijskih tržista.Tokom celog radnog dana na finansijskim tršistima se neprekidno formiraju cene. Pomoću savremene informacione tehnologije moguće 70

71

 je dnevno pratiti transakcije i obavljati trgovinu na skoro svim finansijskim trzistima sveta Globalizacija finansijskih tržista označava proces integracije nacionalnih finansijskih tržista u jedinstveno integraciono finansijsko tržiste. Na ovaj način privrednim subjektima se pruža mogucnost da prikupljaju slobodna finansijska sredstva i izvan granica svoje nacionalne privrede.Internacionalizacija finansijskih tržista odvija se paralelno sa razvojem međunarodnog tržista ino-obveznica, naročito tržista evroobveznicama. Pojava i razvoj finansijskih inovacija- poslednjih godina finansijska tržista u svetu

doživljavaju velike promene. Pojavio se veliki broj finansijskih inovacija koje doprinose širenju finansijskih tržista i poslova na tim tržistima.

3.2.6. Vrste finansijskih institucija Postoji veći broj institucija finansijskih tržista. One su se razvijale uporedo sa razvojem ovih tržista. Finansijske institucije možemo klasifikovati u sle-deće grupe: •

Centralna banka;

•

Poslovne banke;

•

Nedepozitne institucije;

•

Berze;

•

Berzanski posrednici

3.2.6.1.

Pojam i funkcije Centralne banke

Centralna banka spada u najznačajnije finansijske institucije. Ona nije običan učesnik na finansijskim tržistima,već ima i regulativnu ulogu.Njena uloga je značajna na svim segmentima finansijskih tržista, a naročito na segmentu tržista novca, gde određuje nivo novčane mase i visinu kratkoročnih kamatnih stopa. Najvažnije funkcije Centralne banke su: •

Centralna banka je bankar države

71

72

•

Upravljajudi kamatnim stopama, sprovodi monetarnu politiku kontrolišući raspoloživu količinu novca i kredita

•

Centralna banka je banka banaka, odobrava kredite za likvidnost tokom finansijskih kriza – garant likvidnosti bankarskog sistema

•

Učestvuje u platnom sistemu putem međubankarskih plaćanja

•

Nadzire finansijeske institucije, kako bi obezbedila stabilnost finansijskog sistema

•

Upravlja deviznim rezervama i spoljnim dugom

•

Upravlja deviznim kursom

3.2.6.2. Utvrdjivanje i sprovodjenje monetarne politike Centralne banke u cilju ostvarivanja definisanih ciljeva Narodna banka utvrdjuje i sprovodi monetarnu politiku:

•

izdavanjem kratkoročnih HOV- banka može izdavati kratkoročne HOV koje glase na domaću ili stranu valutu,;

•

sprovođenje operacija na otvorenom tržistu- operacije na otvorenom tržistu sprovodi kupovinom i prodajomHOV;

•

obavljanje diskontnih poslova-kupovina HOV od banaka(ako odluči i pre roka)

•

odobravanjem kratkoročnih kredita-Narodna banka može bankama odobravati kredite sa rokom dospeća do godinu dana, na osnovu zaloge portfelja HOV ili kredite državi za nelikvidnost budžeta;

•

utvrđivanje obavezne rezerve banaka kod Narodne banke-Narodna banka utvrđuje visinu obavezne rezerve banaka propisivanjem stope obavezne rezerve ili vrste depozita ;

•

utvrđivanjem eskontne stope 72

73 Najčešde definisani ciljevi monetarne politike su:

•

niska i stabilna inflacija,

•

visoka i stabilna stopa ekonomskog rasta, zajedno sa visokom stopom zaposlenosti,

•

stabilnost finansijskog tržišta i finansijskih institucija,

•

stabilnost kamarnih stopa,

•

stabilnost deviznog kursa.

3.2.6.3. Niska i stabilna inflacija kao jedan od prioritetnih ciljeva monetarne politike koju sprovodi Centralna banka Cilj  monetarne politike Centralne banke(Narodne banke), je niska i stabilna inflacija.

Cene su centar svega što se događa u ekonomiji i one se formiraju na tržištu dejstvom ponude i tražnje. Međutim, u uslovima inflacije se degradiraju sadržina informacija koje nose cene. Veoma teško je razumeti opšte povećanje cena. Jedan od razloga mogu biti potrošači koji, na primer, zbog iznenadnog rasta svojih prihoda mogu uticati na to da se poveća tražnja, isto tako jedan od razloga može biti povećanje troškova proizvodnje, usled na primer rasta cene sirove nafte.  Ako je stopa inflacije predvidljiva i iznosi, recimo, 10% na godišnjem nivou - u takvim uslovima svi tržišni učesnici mogu se prilagoditi nastaloj situaciji i obrnuto. Niska i stabilna stopa inflacije osnova je opšteg ekonomskog rasta i to treba da bude osnovni cilj monetarne politike Centralne banke. Međutim, postavlja se pitanje koliko niska treba da bude inflacija. Nulta stopa inflacije može izazvati: •

Ako Centralna banka pokuša da održi nultuu stopu rasta inflacije, tada nastaje rizik deflacije odnosno pada cena. Deflacija otežava otplatu kredita, što povećava stopu neplaćanja kredita jer krediti realno postaju vrlo skupi.

•

Ako bi stopa inflacije bila nula, poslodavci bi želeli da smanje troškove radne snage u vidu smanjenja nominalnih zarada. 73

74

3.2.6.4. Visoke i stabilne stope ekonomskog rasta kao jedan od prioritetnih ciljeva monetarne politike koju sprovodi Centralna banka Uprosečavanje poslovnih ciklusa i stabilizovanje ekonomskog rasta i zaposlenosti Centralne banke ostvaruju regulisanjem kamatnih stopa. Ideja je da postoji određeni dugoročno održivi nivo autputa koji se naziva potencijalni autput, koji zavisi od činilaca kao što su tehnologija, obima kapitala i broja zaposlenih, koji su radno sposobni. Povećanje navedenih ulaznih komponenti (inputa), odnosno rada, kapitala i tehnologije, vodi rastu potencijalnog autputa, odnosno BDP-a, što se naziva održivi  rast.

Smenjuju se periodi natprosečnog ekonomskog rasta i periodi ispod prosečnog ekonomskog rasta. Posao Centralne banke tokom ovog perioda, je povećanje, odnosno, smanjenje kamamih stopa i vraćanje ekonomije da funkcioniše na održivom nivou, odnosno održivom rastu.

3.2.6.5. Stabilnost finansijskog sistema kao jedan od prioritetnih ciljeva monetarne politike koju sprovodi Centralna banka Jedan od značajnijih razloga koji su doprineli osnivanju centralnih banaka je taj da je trebalo zaustaviti finansijsku paniku, iz koje je proizilazilo ogromno nepoverenje, a to  je podrazumevalo i opsadu banaka i podizanje novčanih sredstava sa depozitnih računa u bankama. Jedna nelikvidna banka, po principu domino-efekta, može da izazove rušenje celokupnog finansijskog sistema, koji se zasniva na poverenju. Tako je stabilnost finansijskog sistema postala sastavni deo funkcija Centralne banke. Obavljajući tu funkciju, Centralna banka obezbeđuje nesmetano

74

75

funkcionisanje poslovnih banaka i drugih finansijskih institucija, ali i stabilnije i efikasnije funkcionisanje tržišta akcija, obveznica i drugih HOV.

3.2.6.6. Stabilnost kamatnih stopa i deviznog kursa kao jedan od prioritetnih ciljeva monetarne politike koju sprovodi Centralna banka Stabilnost kamatnih stopa i deviznog kursa su ciljevi koje CB vrlo često postavljaju u smislu smanjivanja prevelikih fluktuacija na deviznom tržištu. Razlog je u samoj činjenici da se, kada su kamatne stope i devizni kurs stabilni, realizuje osnovni cilj stabilizovanje ekonomije.

Problem nestabilnih kamatnih stopa može biti u:

•

Prvo, većina pojedinaca reaguje na niže kamatne srape većom tražnjom za kreditima, a onda indirekrno i većom potrošnjom, i obrnuto. Na ovaj način, stanovništvo i firme povećavaju trošenje kada su kamatne stope niže i obrnuto. Nestabilnost kamatnih stopa čini nestabilnim i ekonomski rast.

•

Drugo, promenljive, odnosno nestabilne kamatne stope povećavaju stepen rizičnosti, a veći stepen rizika povećava nivo troškova, za investitore. Visoka rizičnost znatno otežava finansijsko planiranje, donošenje dugoročnih finansijskih odluka, a stanovništvo i firme svoje investicione odluke vezuju za kraći period.

3.3. Inflacija i njeni uticaji na zaposlenost i životni  standard 

3.3.1. Pojam i definicija inflacije Inflacija predstavlja povećanje agregatnog nivoa cena u odnosu na vrednost novca ili

 još jednostavnije to je pad vrednosti novca, a time i pad kupovne moći. Kupovna moć novčane jedinice ogleda se u određenoj količini robe i vrsta usluga koje se može dobiti njenom zamenom. Dakle, ako u o dređenoj privredi postoji inflacija, kupovna moć te valute pada. 75

76

Najveći broj Centralnih Banaka formulišu za osnovni cilj stabilnost cena, uz osetnu, ali malu i kontrolisanu stopu inflacije kao cilj. Pitanje inflacije jedno je od fundamentalnih pitanja za svaku ekonomiju. Procesi nastajanja inflacije višestruki su i od vitalnoga značenja za svaku ekonomiju. Razumevanje procesa nastajanja inflacije ključno je kod donošenja fiskalnih i monetarnih politika. Visoka inflacija dovodi do gubitka poverenja ljudi u valutu i monetarne vlasti, često je potrebno dugo razdoblje stabilnosti kako bi se poverenje vratilo, a usled njenog pogubnog i kriznog uticaja (obično dugoročnog) na privredni rast i razvoj, preko deformacije svih osnovnih ekonomskih pokazatelja. Inflacija je potencijalna kočnica i stalna opasnost za svaku privredu kao reakcija na razne negativne pojave i deformacije u privrednom, društvenom međunarodnom okruženju. Smatra se da postoji inflacija i bez stvarnog porasta cena kao površinske manifestacije. Prema tim shvatanjima, uzroke treba tražiti u postojanju monopola, državne intervencije u kontroli cena i sl., što je značajan doprinos teoriji inflacije. Time se polazi od činjenice da inflacija može postojati i bez rasta cena. Sve više se ispoljavaju slučajevi da uz povećanje novčanog opticaja cene ostaju stabilne, kao i da dolazi do rasta cena i kada država novčani opticaj strogo drži pod kontrolom i ne povećava ga. Time se stvara osnova za istraživanje osnovnih uzroka i prirode savremene inflacije, jer ona ne važi samo za promene mase u opticaju. Uvode se precizniji termini umesto dosadašnjih globalnih kategorija (novčani opticaj), a to su novčana efektivna tražnja, kupovna snaga novca, ponuda robnih fondova, tražnja kupovnih fondova. Nova teorija ne polazi samo od novčane mase, već uzima u obzir i niz novih momenata koji dovode do preterane tražnje. Prelazi se od spoljnih manifestacija inflacije (porasta cena) na istraživanje uzroka koji dovode do inflacije, kao i poremećaja u razvoju privrede koji se mogu tretirati kao inflacione promene. Suština inflacije, prema novim shvatanjima, nije u porastu cena, već u

poremećaju robnonovčanih odnosa u kojem efektivna novčana tražnja prevladava nad ponudom robe i usluga, bez obzira da li se takvo stanje odražava ili ne na povećanje opšteg nivoa cena.

3.3.2. Generatori inflacije

76

77

Uzroci inflacije su najčešće brojni i međusobno isprepletani. Ako se inflacija definiše kao pad kupovne snage novca, kao najneposredniji uzrok inflacije može se uzeti: •

neusklađenost novčanog opticaja i robnog prometa

•

neravnoteži između agregatne ponude i agregatne tražnje (kao

•

neravnoteža između fonda plata i ponude potrošnih dobara);

•

neravnoteža između investicija i realne akumulacije;

•

neravnoteža između budžetskih rashoda i budžetskih prihoda

Krajnji uzroci inflacije uvek se nalaze u realnoj sferi privrednih procesa: •

neusklađenosti ukupne društvene potrošnje i ukupne društvene proizvodnje,

•

disproporcijama privredne strukture,

•

neuravnoteženosti pojedinih vidova potrošnje u odnosu na obirn i strukturu društvenog proizvoda, ili

•

u svima njima zajedno.

Inflacija se može dogoditi preko noći, ali uvek postoje nagoveštaji njenog dolaska, a to su receflacija (recesija + inflacija) i stagflacija (stagnacija + inflacija). Recesija je blagi ekonomski poremećaj, a stagnacija je vreme mirovanja ekonomskih promena. Dakle, pojavom blagih ekonomskih poremećaja, ukoliko postanu mnogobrojni i veći, možemo biti sigurni kako će se na kraju dogoditi inflacija kao najteži oblik ekonomskog poremećaja.

3.3.3. Vrste inflacije Postoji više vrsta inflacije, u zavisnosti od kriterijuma klasifikacije. Podela inflacije prema intenzitetu:

•

blaga, puzajuća ili latentna inflacija (do 5% godišnje)

•

umerena inflacija (5-10%) - podrazumeva lagan rast cena. To su jednocifrene

godišnje stope inflacije. Kad su cene relativno stabilne, ljudi imaju poverenja u novac. Poslovni ljudi i običan (potrošač) svet sklapaju dugoročne ugovore u domicilnoj valuti, zato što veruju da cene neće značajnije otići izvan postojećih okvira za robu koju kupuju ili prodaju. Ljudi jednostavno veruju da će njihova novčana sredstva zadržati svoju vrednost. 77

78

•  jaka ili galopirajuća inflacija (preko 10-100% godišnje) - U uslovima galopirajuće inflacije novac veoma brzo gubi svoju vrednost, pa ljudi drže samo minimalnu količinu gotovog novca potrebnog za dnevne transakcije. Cene se izražavaju u stabilnijim valutama, dok ugovori dobijaju deviznu klauzulu. Ovo je dvocifrena ili trocifrena inflacija, u rasponu od 20, 100 ili 200% na godinu dana. Tako su na primer Argentina, Brazil i druge latinoameričke zemlje, imale stope inflacije od 50-700% na godinu dana 1970-ih i 1980-ih godina. Finansijska tržišta odumiru. Kada se galopirajuća inflacija jednom ukoreni u privredno telo, nastajiu ozbiljni ekonomski poremećaji. Mnoge privrede prežive galopirajuću inflaciju, ali veoma teško. •

hiperinflacija (mesečna stopa preko 50% ili 1000% godišnje, krah društva) Kod hiperinflacije ponuda novca daleko premašuje njegovu potražnju. Novčana razmena se zamenjuje trampom (robna razmena), dolazi do dramatične preraspodele bogatstva i privreda je u rasulu. U stanju hiperinflacije dolazi do teških društvenih i socijalnih poremećaja, a privreda uopšte ne funkcioniše. U uslovima hiperinflacije ljudi žele da se sto brže otarase gotovog novca, jer on iz dana u dan rapidno gubi svoju vrednost. Dolazi do poremećaja u relativnim odnosima cena, naročito kod onih proizvoda i usluga koje proizvodi država, ili čije cene kontroliše. Cene više ne odražavaju stvarne troškove u proizvodnji roba i usluga. U ekonomiji, hiperinflacija je inflacija koja je potpuno van kontrole, stanje kada cene veoma brzo rastu dok valuta gubi svoju vrednost.

Međunarodni računovodstveni standard opisuje četiri znaka hiperinflacije: •

Stanovništvo uglavnom nastoji da svoju imovinu čuva u nevalutnom obliku ili u relativno stabilnoj stranoj valuti. Sav novac u lokalnoj valuti se odmah troši dok mu nije pala njegova kupovna moć.

•

Stanovništvo cene uglavnom preračunava, iako izražene u domaćoj valuti, u odnosu na stranu stabilniju valutu. Cene se ponekad čak i izražavaju u stranoj stabilnijoj valuti, iako se roba naplaćuje u njenoj protivrednosti u domaćoj valuti.

•

Prodaje i kupovine na kredit postaju sve omiljenije zato što inflacija umanjuje vrednost rata.

•

Kamate, plate i cene se vezuju za cenovni indeks, i kumulacijska stopa inflacije, u roku od tri godine, dostiže ili prelazi 100%.

SR Jugoslavija je pretrpela inflaciju gde su se cene udvostručavale svakih 16 sati. Trajala 24 meseca, dostignuvši vrhunac u januaru

78

79

1994. godine kada su cene porasle za 313,000,000 % za mesec dana. Tokom hiperinflacije bilo je 14 maksi-devalvacija, od kojih su poslednje tri u novembru 93.,decembru 93. i januaru 94. od 99,99% potpuno izbrisale vrednost dinara. To je druga najveća i druga najduža hiperinflacija na svetu. Samo je Mađarska imala snažniju hiperinflaciju, a Sovjetski savez dužu. Štamparija u Topčideru nije više imala kapaciteta, inflacija bi pretvorila 500 biliona dinara u sitniš. Podela inflacije prema početnim uzrocima :

•

inflacija ponude (inflacija troškova)

•

inflacija tražnje

Inflaciju koja potiče od porasta troškova u razdobljima relativno visoke nezaposlenosti i nedovoljene iskorišćenosti kapaciteta, nazivamo inflacijom troškova ili inflacijom “šoka ponude”.

Do 1960-ih naglasak je bio na uzrocima inflacije u oblasti tražnje odnosno na monetarnim uzrocima. Inflacija je posledica prevelike efektivne tražnje u potrazi za premalo roba i usluga, odnosno takozvani sindrom tražnje. Podela s obzirom na stanje privredne aktivnosti :

•

stagflacija (inflacija u stanju stagnacije)

•

incesija (inflacija u stanju recesije)

Težina inflacije meri se i time da li je bila očekivana ili nije. U tom smislu razlikujemo: •

uravnoteženu inflaciju (ili anticipirana inflacija podrazumeva godišnji rast od

10%), •

neuravnoteženu

inflaciju

(pogađa

relativne cene, troškove

i

poreska

opterećenja), •

neočekivanu ili nepredviđena inflacija (podrazumeva velika iznenađenja),

•

inercijska inflacija (kratkoročna ravnoteža koja traje dok je neki šok u privredi)

3.3.4. Efekti i posledice delovanja inflacije

79

80

Jedan od efekata inflacije jeste da generalno inflatorno okruženje obeshrabruje spuštanje cena roba i usluga, i posebno nadoknade za radnu snagu, tako da postaje lakše prilagođavanje relativnih nivoa cena. Cene mnogih proizvoda imaju po svojoj prirodi tendenciju da rastu vremenom, tako da napori da se monetarnom ili drugom politikom održi stanje nulte inflacije imaju veoma negativan efekat, u smislu pada cena, prodaje, prihoda i konačno nivoa zaposlenosti, na druge privredne grane. Posledice delovanja inflacije se mogu podeliti na:

•

direktne posledice

•

indirektne posledice delovanja inflacije

I direktne i indirektne posledice mogu se dalje podeliti na pozitivne i negativne posledice delovanja. Oblici pozitivnog delovanja inflacije se smatraju: •

Podsticaj stopi rasta i proizvodnje

•

Stimulisanje investicija

•

Stimulisanje potrošnje

Osnovnim oblikom pozitivnog delovanja inflacije se smatra: Podsticaj stopi rasta i proizvodnje - Porast novčane mase iznad optimalne može

povoljno delovati na aktiviranje nezaposlenih kapaciteta i radne snage, što je već poznat stav o delovanju bruto inflacije. Međutim, noviji razvoj privrede je pokazao da se pozitivni efekti inflacije kroz rast mase novca u opticaju precenjuju, jer je verovatnije da će dodatna emisija novca, i blaga inflacija nastala iz tog osnova, pre prouzrokovati rast cena nego što će dovesti do aktiviranja nezaposlenih kapaciteta i rada. Stimulisanje investicija -  je druga pozitivna posledica, u uslovima kada su investicije

niske i kada preti opasnost od pojave recesije i krize. U uslovima inflacije, svaka investicija izgleda rentabilna, posebno se to odnosi na investicije koje se pokrivaju kreditima banke, jer kamata retko kada pokriva stopu inflacije i najčešće je negativna. Svaki ulazak u dug se isplati, jer se realno daleko manje vraća, posebno kad se radi o dugim rokovima vraćanja zajmova Stimulisanje potrošnje -  je jedan od vrlo uočljivih delovanja inflacije, jer se u

uslovima viših stopa inflacije ne isplati štedeti. Potrošnja postaje primamljiva 80

81

kategorija. Čak i neracionalni oblici potrošnje postaju veoma zastupljeni, što govori o begu novca u realna dobra. Time se u inflaciji gubi ona poznata veza i stimulativno delovanje potrošnje na proizvodnju (akcelerator), posebno kada se potrošnja orijentiše na luksuznu robu, uvoznu robu, nekretnine, izgradnju objekata, kupovinu zemljišta, kupovinu deviza i sl. Direktne negativne posledice delovanja inflacije su:

•

Inflacija dovodi do opadanja kupovne snage novca u zemlji

•

Pad kupovne snage domaćeg novca dovodi do obaranja deviznog kursa i intervalutarne vrednosti novca.

•

Smanjenje izvoza i porast uvoza su rezultat naglog bujanja domaće novčane tražnje i rasta cena u odnosu na svetsko tržište

•

Inflacijom naduvena novčana tražnja dovodi do rasta cena,

•

Finansijske kalkulacije, planiranje i poslovanje privrednih subjekata su otežani i gube svoju realnu osnovu,

•

Izražena je poslovna nesigurnost, u kojoj su dugoročni ciljevi razvoja potisnuti u drugi plan.

•

Porast cena pogoduje neekonomičnom poslovanju. Uz pomoć kredita “rešavaju” se svi problemi koji bi se morali stvarno rešavati,

•

Inflacija nepovoljno deluje na primenu principa raspodele prema radu i rezultatima rada, jer rastu tendencije povećavanja dohotka kroz “nabijanje” cena preko tržišta,

•

Porast brzine opticaja jednim je delom posledica sve većeg nepoverenja u domaći novac,

•

Tražnja za potrošačkim kreditima raste većom brzinom nego što bi bilo da nije inflacije,

•

Osim potpunog gubljenja poverenja u nacionalnu valutu, inflacija dovodi i do pokretanja psiholoških faktora inflacije, koji poprimaju sve veću ulogu, produbljujući inflacioni poremećaj.

Indirektne posledice delovanja inflacije  javljaju se kroz brojne efekte u raspodeli i

preraspodeli nacionalnog dohotka, u kojoj jedni bez krivice gube, a drugi bez svoje zasluge dobijaju. U inflaciji gube svi nosioci stalnih dohodaka – službenici, penzioneri, uživaoci renti, ulagači na štednju, stipendisti i drugi čija nominalna 81

82

primanja zaostaju iza porasta cena, tako da realni dohoci tih kategorija opadaju. Cene roba rastu brže od porasta troškova proizvodnje, tako da se ostvaruje izvestan oligopol u savremenom kapitalizmu, automatizmu politike cena, nezavisno od troškova proizvodnje, što se javlja i kao jedan od značajnih faktora savremene inflacije. Na osnovu predhodno iznetog država po dva osnova povećava svoje učešće u raspodeli nacionalnog dohotka, i to: •

formiranjem javnih prihoda (poreza, taksi, carina), na bazi nacionalnog dohotka, pri čemu se zahvati brže povećavaju u odnosu na rast nacionalnog dohotka, čime država povećava svoje realno učešće u raspodeli ostvarenog nacionalnog dohotka

•

deficitnim finansiranjem (emisijom novca) radi pokrića budžetskog deficita, čime se indirektno povećava učešće u raspodeli nacionalnog dohotka.

Socijalne posledice inflacije su ipak, najteže, jer pogađaju one koje treba da štiti, a štite one kojima zaštita nije potrebna. Svi subjekti pogođeni inflacijom pokazuju interes da se inflacija obuzda, da se ostvari stabilizacija. Kod zaustavljanja inflacije bitna su dva momenta :

•

kada nastane stvarni period stabilizacije i

•

da li cene ostaju na zaštićenom nivou, ili se vraćaju na prethodni niži nivo, ili se pak vrše neka dopunska pomeranja i usaglašavanja.

Inflacija je ekonomski poremećaj protiv koga država mora da se bori. Kao i kod svakog problema, otklanja se uzrok. Ako inflaciju posmatramo kao višak tražjne nad ponudom, jasno je da država utiče na smanjenje tražnje na razne načine (utiče na onemogućavanje štampanja dodatne količine papirnog novca, na razne načine utiče da se smanje svi vidovi potrošnje itd).  Ali pravo i jedino rešenje je uvođenje antiinflatorne politike, koja obuhvata restriktivnu monetarnu politiku i restriktivnu fiskalnu politiku u odgovarajućoj kombinaciji. Iskustva mnogih zemalja pokazuju da je rast bio najbrži onda kada su cene bile stabilne ili blago rastuće. Svako ubrzanje inflacije postavlja pred ekonomsku politiku posebne zadatke. Međutim stopu inflacije nije lako oboriti a da se ne izazove 82

83

recesija i rast nezaposlenosti, tako da se nosioci makroekonomske politike nalaze pred dilemom izbora odgovarajućeg cilja, jer obično ostvarivanje jednog bitno ometa realizaciju nekog drugog.

3.4. Zaposlenost životni standard i socijalna politika u Srbiji 

3.4.1. Životni standard Životni standard predstavlja sveobuhvatne uslove kao što su: •

Materijalni  uslovi kao što je ishrana, odeća, stanovanje, ...

•

Nematerijalni  kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita, bezbednost, kultura,

državna administracija, organizacija javnih službi, izgrađenost infrastrukture, sistem komunikacija, mediji, sloboda govora i političkog udruživanja, slobodno vreme u kojima ljudi žive i rade. Vrste životnog standarda mogu biti: •

Lični standard kao kupovna snaga prihoda pojedinca

•

Društveni standard kao elementi koji predstavljaju određeno

dostignuće društvene zajednice u kojoj pojedinac živi Elementi koji karakterišu životni standard po UN iz 1954godine su: •

zdravlje i demografski uslovi

•

ishrana

•

vaspitanje

•

uslovi rada

•

uslovi zaposlenja

•

potrošnja i štednja

•

uslovi transporta

•

uslovi stanovanja i oprema domaćinstva 83

84

•

uslovi odevanja

•

odmor i zabava

•

socijalno osiguranje

•

sloboda čoveka

Elementi društvenog izraza životnog standarda su:

•

udeo potrošnje i akumulacije u Ndu

•

indeks BDPa po stanovniku(najčešće korišćen pokazatelj za međunarodno poređenje životnog standarda 370$ je prag apsolutnog siromaštva (WB)

•

prosečno trajanje života

•

specifičnosti uslova života pojedinih naroda

•

udeo potrošnje i akumulacije u NDu •

struktura stanovništva koji su u posedu trajnih potrošnih dobara

•

koliko prosečna osoba treba da radi da bi mogla da kupi određena materijalna dobra

Rast društvenog izraza životnog standarda ne znači uvek bolji život stanovništva usled: •

neravnomerne raspodele dobara i usluga

•

rasta zagađenja, buke, opterećenosti infrastrukture

•

smanjenja slobodnog vremena

•

rasta stresa i nervne napetosti pojedinaca

Promena zarada i cena proizvoda i usluga određuju nivo životnog standarda stanovništva zato je neophodno vršiti stalnu analizu kretanja cena proizvoda i usluga neophodnih za zadovoljenje osnovnih potreba stanovništva minimalne potrebe ili donja granica potreba jednima predstavljaju osnovne, drugima luksuz. Indeks troškova života predstavlja:

•

Indeks troškova života predstavlja poseban indeks cena na malo za izabranu

grupu proizvoda i usluga

84

85

•

Tipski budžet  predstavlja listu proizvoda i usluga koji služe zadovoljenju osnovnih

potreba •

Suma troškova života predstavlja vrednost proizvoda i usluga koji služe

zadovoljenju osnovnih potreba redukcioni faktor indeksa nominalnih zarada

3.4.1.1.

Prihodi i životni standard

Prihodi mogu biti: •

Prihodi od rada( bruto ili neto zarada)

•

Prihodi od kapitala( prihodi od dividende, kamata, rente, kapitalni dobici )

Prosečna zarada (zarada po radniku) predstavlja odnos sume isplaćenih zarada i broja zaposlenih radnika u određenom vremenskom intervalu. Promena prosečne zarade je dobar pokazatelj promene životnog standarda stanovništva. Izračunavanje prosečne zarade se vrši u svrhu komparativnih analiza po preduzećima:

•

po preduzećima, sektorima, privredi

•

po kvalifikacionoj strukturi zapslenih

•

svođenjem broja zaposlenih na uslovnog radnika Realna zarada predstavlja količinu proizvoda i usluga (kupovna moć) koje

zaposleni mogu kupiti za svoju nominalnu zaradu.

3.4.1.2.

Životni standard i zaposlenost u Srbiji

Zemlje u tranziciji koje su bile uspešne što se tiče učinka na tržištu rada uglavnom su prošle kroz dve faze: •

u početnoj fazi koju karakteriše ukidanje velikog broja radnih mesta, jer se državni sektor smanjuje. Produktivnost, pa čak i rezultati mogu da se povećaju, ali nezaposlenost neizbežno ostaje visoka, pa se čak i povećava u ovoj fazi.Međutim, ovaj teški proces je nužan da bi se stvorili preduslovi za drugu fazu. 85

86

•

rast predvođen dinamičnim privatnim sektorom, u kome se osnivaju nove firme, dok se postojeće proširuju. Niz zemalja Centralne i Istočne Evrope koje su se početkom 90-tih prošloga veka uključile u potpunu i trajnu reformu u velikoj meri su odmakle u ovom procesu. Srbija, koja se tek početkom ove decenije opredelila za program rada na reformi ima mnogo toga da sustigne.

Kao i većina nekadašnjih zemalja sa planiranom privredom, i Srbija prolazi kroz  tešku tranziciju od zagarantovanog stalnog zaposlenja do modela zapošljavanja koji  se zasniva na tržištu.

Najnovija faza reforme je počela krajem 2001, broj onih koji su ostali bez posla je velik, jer se Srbija uključila u program restrukturiranja i privatizacije. Istovremeno, otvaranje novih radnih mesta u privatnom sektoru odvija se polako, uprkos prilično  jakom privrednom rastu poslednjih godina. To je rezultiralo slabim učinkom tržišta rada, pogotovo kad se on procenjuje prema standardima uspešnijih zemalja u tranziciji. Otprilike svaki peti radno sposoban stanovnik Srbije je nezaposlen, a mnogi od njih su veoma dugo bez posla. Stopa zaposlenosti u Srbiji zaostaje za većinom država u Istočnoj Evropi (npr. Češka Republika, Slovenija i Rumunija), a u velikoj meri i zaostaje za lisabonskim standardom od 70% koji je usvojila Evropska Unija, a koji treba da se dostigne do 2010. godine. Stopa nezaposlenosti je više nego dvostruko veća od proseka u zemljama EU. Problem nezaposlenosti je pogoršan činjenicom da kad mnogo radnika ostane bez posla, oni ga onda veoma dugo ne nalaze različiti razlozi za tako raširenu pojavu veoma dugačkih razdoblja nezaposlenosti. Jedan je nedostatak prilika za nalaženje posla, pogotovo u zaostalim delovima zemlje. Čak i tamo gde prilike postoje mnogi koji dugo vremena nisu zaposleni ne poseduju obrazovanje ili veštine koje se traže.

3.4.1.3. Zaposlenost zarade I siromaštvo u Srbiji u uslovima krize Posle snažnog rasta realnih zarada tokom ove decenije, u poslednjih godinu dana trend  je prelomljen i zarade se blago smanjuju u realnom izrazu. Ovo smanjenje se gotovo u potpunosti može pripisati smanjenju zarada u neformalnom sektoru. Prilagođavanje ekonomije u vreme krize u formalnom sektoru u većoj meri se odvijalo kroz smanjenje 86

87 zaposlenosti i povećanje nezaposlenosti, nego kroz smanjenje zarada . Zarade su

smanjene u svim sektorima, a iznadprosečno u rudarstvu, zdravstvu, ugostiteljstvu, građevinarstvu, državnoj upravi i među zaposlenima u poslovima sa nekretninama. Period pre krize bio obeležen smanjenjem siromaštva, tokom krize je došlo do pogoršanja životnog standarda i porasta siromaštva u Srbiji. Ipak nivo siromaštva u prvoj polovini 2009. godine je još uvek niži od onog koji je zabeležen 2006. i 2007.godine. Paralelno sa dešavanjima na tržištu radne snage, siromaštvo je neznatno poraslo već u krajem 2008. godine. Stopa siromaštva je dostigla nivo od 7,4% u prvoj polovini 2009. godine. U prvoj polovini 2009. godine stopa siromaštva u centralnoj Srbiji iznosila je 10% i bila je dvostruko viša nego u Beogradu i Vojvodini. Siromaštvo je značajno poraslo izvan urbanih područja, u kojima je stopa siromaštva dostigla 10,2%. Za većinu domaćinstava u Srbiji najvažnija strategija preživljavanja tokom krize je smanjenje troškova, ili njihovo odlaganje. Domaćinstva mahom odlažu potrošnju svih artikala osim hrane. Odustaje se od kupovine odeće, nameštaja, trajnih potrošnih dobara (43,5%). Sledeći najvažniji mehanizam preživljavanja je posezanje za ušteđevinom (13,9%). Jedan broj domaćinstava je odlagao i zdravstvene troškove (6,7%) preživljavao zahvaljujući pozajmicama od rođaka i prijatelja (6,3%), odustajao od investicija u imanja ili porodični biznis (približno 6%).

3.4.2. Državna politika socijalne zaštite Što se više srpska privreda bude zasnivala na tržištu i bude orijentisana ka Evropi i globalnoj ekonomiji, njeno tržište rada će sve više postajati nepostojano i biće bitno da se napravi delotvorna mreža socijalne zaštite za podršku radnicima. Ključni instrumenti u pomoći radnicima da se prilagode neizbežnim pomeranjima i dislociranju na fleksibilnom tržištu rada su podrška prihodima i aktivni programi na tržištu rada. Nijedan od tih instrumenata trenutno ne nudi više od veoma ograničene podrške velikoj većini nezaposlenih ili na drugi način ugroženih radnika. Do sada su napori u prilagođavanju radne snage bili usredsređeni na radnike koji su postali višak zbog restrukturiranja i privatizacije preduzeća. Iako je razumljivo da problem podrške ovim radnicima čini sastavni deo procesa privatizacije, Vladin Socijalni 87

88

program zahteva znatne finansijske resurse. Program restrukturiranja preduzeća već je doveo do značajnog broja otpuštanja radnika, a tokom narednih nekoliko godina dovešće do daljeg otpuštanja viškova i to u velikom broju, jer u državnim i društvenim preduzećima koja su u fazi restrukturiranja još uvek ima oko 250.000 zaposlenih. Vlada je 2002. uvela Socijalni program da bi dala nadoknadu i podršku radnicima koji su otpušteni iz odabranih društvenih i javnih preduzeća koja prolaze kroz proces restrukturiranja ili privatizacije. Prema ovom programu, otpušteni radnici koji u njemu učestvuju mogu da biraju između različitih opcija nadoknade. Prosečna otpremnina iznosila je oko 130.000 dinara. Tokom 2002-2005, otpremnine iz Tranzicionog fonda, ustanovljene da bi se pokrili troškovi Socijalnog programa, iznosile su skoro 20milijardi dinara, što po gruboj proceni iznosi 0.5% godišnjeg BDP. Važno je da se Socijalni program postepeno ukine, da bi sredstva mogla da budu prebačena na slobodnu radnu snagu. U ovom trenutku program osiguranja u slučaju nezaposlenosti obezbeđuje naknade za veoma mali broj radnika. Iako su radnici koji su otpušteni iz državnog i društvenog sektora kao višak primili znatan udeo ukupnih javnih sredstava izdvojenih za radnike bez posla, oni u suštini predstavljaju relativno mali deo ukupnog broja nezaposlenih. U stvari, većina nezaposlenih radnika nema pristup programima za podršku prihoda. Zapravo, samo oko 5% svih nezaposlenih radnika prima naknadu za nezaposlenost. Ima nekoliko razloga za tako malu pokrivenost, u koje spada i iscrpljenost fondova za naknade zbog veoma raširene pojave dugogodišnje nezaposlenosti. Sistem osiguranja u slučaju nezaposlenosti zaista ne igra ulogu koja mu je namenjena, kao tranziciona mreža socijalne zaštite za radnike koji su privremeno bez posla i koji  traže novi posao. U  stvari, većina korisnika iscrpi svoju podobnost nakon veoma dugog

perioda primanja naknada. Veliki problem sa sistemom osiguranja u slučaju nezaposlenosti predstavljaju zaostaci u plaćanju naknada. U stvarnosti, nosioci prava primaju prvu isplatu tek šest  meseci nakon što ih proglase

podobnim. To kašnjenje lako može da obeshrabri nezaposlene da podnesu zahtev Nacionalnoj službi za zapošljavanje. U sferi državne politike finansijske podrške za siromašne posebno je važno da novi  zakon o socijalnoj zaštiti bude usvojen što pre i da delovi zakona koji se odnose na novčane naknade za siromašne, stupe na snagu već 2010. godine. 88

89

Nova zakonska rešenja predviđaju kako povećanje iznosa pomoći za postojeće korisnike, tako i proširenje kruga korisnika socijalne pomoći, zahvatajući najsiromašnije slojeve koji do sada nisu bili obuhvaćeni sistemom državne podrške. Promene u navedenom pravcu u Srbiji, podržale su i međunarodne finansijske institucije. Takođe, generalna je preporuka da se u vreme krize prošire programi za siromašne, ukoliko su oni relativno dobro targetirani, kao što je slučaj u Srbiji.

3.4.3. Državna politika za izlazak iz krize Da bi ublažila efekte svetske finansijske krize, Vlada Srbije je preduzela određene mere u sferi finansijske stabilnosti, realnog sektora i zaposlenosti (Vlada Republike Srbije, 2009). Činjenica je, međutim da, u uslovima prevelike javne potrošnje i visokog budžetskog deficita, Srbija ne raspolaže dovoljnim finansijskim sredstvima i nema na raspolaganju širok izbor mera intervencionističke politike. Suočena sa ovim realnim ograničenjima Vlada se, primorana delimično i dogovorom sa MMF-om, odlučila za zamrzavanje plata u javnom sektoru i penzija tokom 2009. i 2010.godine, kao i za smanjenje zaposlenosti u državnoj administraciji. U odnosu na uticaj krize na siromaštvo, a imajući u vidu i stanje i kretanje na tržištu rada, mere bi prioritetno trebalo da se sprovode na područjima izvan urbanih centara i u centralnoj Srbiji. Dodatno, program javnih radova bi mogao da bude redizajniran na način da primarno zapošljava najsiromašnije, a ne grupe koje su ugrožene samo sa aspekta tržišta radne snage, kao što su dugoročno nezaposleni ili mladi. Iz praktičnih razloga, korisnici bi mogli da budu iz domaćinstava koja su već targetirana kao siromašna, kroz državne administrativne programe pomoći. Prednost u angažovanju na javnim radovima bi tako na primer, mogli da imaju radno-sposobni korisnici socijalne pomoći koji tokom 3 meseca u godini ne ostvaruju pravo na naknade, zatim oni koji su se prijavili za pomoć, ali su odbijeni, jer se po postojećem zakonu o socijalnoj zaštiti nalaze neposredno iznad administrativne linije siromaštva ili korisnici jednokratnih opštinskih pomoći.

89

90

3.4.4. Uslovi na tržištu rada u Srbiji i njegov plan reforme Tranzicija privrede Srbije, započeta 2001. godine, neminovno je dodirnula institucije tržišta radne snage i bitno uticala na procese na njemu. Donet je novi Zakon o radu 2001.godine i Zakon o zapošljavanju 2003. godine. Cela strategija tadašnje reformske vlade mogla se sažeti sledećim elementima:

•

relativno liberalan zakon o radu, kako bi se povećala fleksibilnost tržišta radne snage, a što je trebalo da poboljša investicionu klimu u Srbiji,

•

smanjenje poreza i doprinosa na zarade, što je trebalo da poveća atraktivnost novog zapošljavanja i podstakne legalizaciju veoma raširene sive ekonomije,

•

aktivne mere politike zapošljavanja, koje su trebale da doprinesu novom zapošljavanju i

•

relativno velikodušni socijalni programi za one koji izgube radno mesto ili pristanu da dobrovoljno napuste privatizovanu firmu (iz državnih fondova i iz novca kupaca preduzeća), a što je trebalo da ublaži pogoršanje socijalne situacije tokom tranzicije.

Najvažnija pitanja na koja kreatori politike reforme tržišta rada treba da se usredsede su:

•

ipored obnavljanja privrednog rasta početkom ove decenije, zaposlenost se smanjila, a nezaposlenost ostaje velika i izgleda da se još više povećava;

•

Isključenost sa tržišta rada je ozbiljan problem, jer postoje posebne grupe (npr. mladi, ili nedovoljno obrazovani) čiji su izgledi za zapošljavanje veoma mali, ima

mnogo radnika koji kad izgube posao veoma dugo ostaju bez posla; •

Mreža socijalne zaštite za radnike je neefikasna i ne doprinosi dinamičnosti  tržišta rada. Raspoloživi  resursi skoncentrisani su na obezbeđivanje plaćanja

otpremnina i na produženo davanje naknada radnicima koji su otpušteni zbog privatizacije i restrukturiranja preduzeća, uz veliki broj radnika koji nema pristup uslugama koje se pružaju za pomoć pri ponovnom zaposlenju.

Državni plan reforme tržišta rada trebalo bi da se zasniva:

90

91

•

Multisektoralnim reformama koje stvaraju povoljan ambijent za otvaranje novih

radnih mesta u privatnom sektoru. Otvaranje novih radnih mesta je rezultat otvaranja novih firmi i proširenja postojećih . To zahteva multisektoralnu strategiju koja se zasniva na makroekonomskoj stabilnosti, koja podstiče investicije, dozvoljava prelazak radnika iz sektora koji propadaju u one koji se razvijaju, stvara visokokvalifikovanu i fleksibilnu radnu snagu i obezbeđuje podršku za prilagođavanje radnika. •

Program

 je bitan za obezbeđenje makroekonomske stabilnosti i povoljne poslovne klime koje su veoma važne za poboljšanje situacije u zapošljavanju. Iako preporuke u oblasti ekonomske politike izlaze iz okvira ovog izveštaja, potrebno je naglasiti da je održivi razvoj bitan za poboljšanje evidencije otvaranja novih radnih mesta u Srbiji.

•

U ključni deo programa radih mesta spadaju i reforme za unapređenje funkcionisanja tržišta rada.

•

Dovršavanje procesa restrukturiranja i postepeno ukidanje Socijalnog programa

privredne

i

regulatorne

reforme

što je pre moguće bitni su kako za poboljšanje budućeg ambijenta za otvaranje novih radnih mesta tako i za obezbeđivanje bolje mreže socijalne zaštite za radnike u Srbiji. Privatizacija i restrukturiranje sektora društvenih i državnih preduzeća ima značajne posledice i na otvaranje novih radnih mesta i na sigurnosnu mrežu. Restrukturiranje je neophodno da bi se oslobodili resursi države, uključujući radnu snagu, da bi ista mogla biti usmerena ka produktivnijim aktivnostima. U isto vreme, Socijalni program konzumira značajna sredstva da bi pomogao relativno malom delu od ukupnog broja radnika u zemlji kojima je pomoć potrebna. Sve dok se taj program ne ukine Srbija neće imati sredstava da razvije delotvornu sigurnosnu mrežu za radnike, sa aktivnim i pasivnim programima koji će funkcionisati.

3.4.5. Karakteristike reformi tržišta rada u Srbiji Promene u zakonskoj regulatrivi se odnose na: 

Zakon o radu

•

Oslobađanje od negativnih iskustava u predhodnom periodu putem :

o

Stvaranjem novih svojinskih odnosa

o

Sigurnost radnih mesta 91

92 o

Uvođenje fleksibilnih oblika zapošljavanja

•

Usklađivanje sa zakonodavstvom Evropske Unije

o

Zasnivanje radnog odnosa uz ugovor o radu

o

Borba protiv svih vrsta diskriminacije na tržištu rada

o

Podsticanjem novog zapošljavanja

o

Povećanje profesionalne i geografske mobilnosti tržišta rada

o

 Afirmacija aktivne politike zapošljavanja



Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti 

•

Osiguranje za slučaj nezaposlenosti

o

Smanjenje vremena primanja naknade

•

o

•

 Aktivno traženje posla Rad savetodavaca NSZ sa poslodavcima i nezaposlenima  Aktivne mere tržišta rada

o

Podizanje nivoa zaposlenja nezaposlenih

o

Stimulisanje preduzetništva



Podizanje kapaciteta

•

Ljudski resursi

•

Razvoj i uvođenje informacionih tehnologija

•

Kreiranje i izrada adekvatnih pratećih baza podataka



Nacionalni nivo planiranja

•

Izrada nacionalne strategije zapošljavanja

•

Izrada nacionalnog akcionog plana zapošljavanja

•

Izrada godišnjih operativnih planova



Regionalno i lokalno planiranje

92

93 •

Izrada lokalnih strategija i akcionih planova

•

Razvoj partnerstva

•

Lokalni saveti za zapošljavanje

3.5. Međunarodno  politika

poslovanje

i

spoljnoekonomska

Međunarodno poslovanje  je naučna disciplina koja izučava pravila kojima se

regulišu međunarodni privredno-ekonomski odnosi. Predmet izučavanja teorija međunarodne trgovine jesu razlozi zbog kojih zemlje učestvuju u međunarodnoj trgovini. Ove teorije polaze od faktora proizvodnje koj i utiču na međunarodne odnose subjekata u međunarodnom poslovanju. Različitost tih faktora kao i teritorijalni i ekonomski suverenitet i nezavisnost jesu razlozi zbog kojih države učestvuju u međunarodnoj trgovini. Suština međunarodne trgovine vezuje se za specijalizaciju u proizvodnji i međunarodnoj razmeni dobara, kako bi se povećao dohodak zemlje koja učestvuje u toj razmeni. Međunarodne ekonomske tokove karakterišu različiti principi i načela, koji funkcije na mikro nivou prenose na makro i globalni nivo u cilju stvaranja jake konkurentske pozicije. Konkurentska prednost podrazumeva postojanje ili ostvarivanje onog stepena sposobnosti preduzeća, koji se zahteva na tržištu i koji konkurencija ne može tako lako dostići sem putem stvaranja sebi većih troškova (ulaganja) i u dužem vremenskom periodu. Konkurentska pozicija na globalnom tržištu stvara se naglašavanjem principa efikasnosti poslovanja: produktivnošću, ekonomičnošću, rentabilnošću kao i ulaganjem u sistemska znanja.

93

94

Spoljna trgovina je samo segment(uži deo) međunarodnog poslovanja, i predstavlja sastavni deo trgovine i javlja se kao neminovnost međunarodne podele rada i posredovanja između proizvođača i potrošača, koji su poreklom iz različitih zemalja. Trgovina je segment poslovanja uopšte i odvija se na domaćem (obuhvata plasman proizvoda i usluga na domaćem tržištu) i inostranom (razmena robe i usluga na inostranom tržištu). Međunarodno poslovanje obuhvata razmenu roba, usluga, međunarodnog kretanja rada i kapitala, direktne inostrane investicije, portfolio investicije, ulogu i značaj međunarodnih institucija. Faktori koji utiču na međunarodne odnose subjekta u međunarodnom poslovanju su: •

Prirodni faktori  – prirodni potencijal: bogadstvo sirovinama, rudama, klimatsski

uslovi itd. •

Proizvodni faktori  – svi faktori proizvodnje: kvalitet i kvantitet osnovnih i obrtnih

sred, raspoloživa radna snaga, know-how itd. •

Proizvodni odnosi  – efikasnost i efektivnost primene proizvodnih faaktora, način

raspodele rezultata poslovanja, visina životnog standarda. •

Neekonomski faktori  •

•

•

uslovi razmene (Terms of trade) – odnosi između promene izvoznih cena i promene uvoznih cena roba koje su predmet međunarodnog poslovanja; fleksibilnost subjekta međunarodnog poslovanja prilagođavanju uslovima poslovanja razvijenost i ekonomska i politička pozicija zemlje koja učestvuje u međunarodnim ekonomskim odnosima.

Subjekti u međunarodnom poslovanju su: •

Međunarodna zajednica – iako ne predstavlja pravni subjekt njena uloga

posredstvom međunarodnih institucija (Svetska trgovinska oreganizacija,MMF) veoma je naglašena i na taj način direktno utiče na međunarodno poslovanje. •

Država – ima ekonomski suverenitet na svojoj teritoriji da omogući, zabrani ili

uslovi svaku ekonomsku delatnost sa inostranstvom, njena uloga u međunarodnom poslovanju jeste i da svojim zakonima i propisima reguliše 94

95

instrumente ekonomske delatnosti (instrumenti plaćanja,monetarna i fiskalna politika). Takođe njena uloga je naglašena u kreiranju multilaternih i bilaternih odnosa međunarodnog poslovanja. •

Preduzeće – kao subjekt međunarodnog poslovanja posmatra se sa mikro

aspekta; osnovni subjekt globalnih ekonomskih odnosa i u funkciji je nosioca međunarodnog poslovanja. Determinante međunarodnog poslovanja su:

•

Međunarodno okruženje,

•

Država kao specifičan subjekt,

•

Multilateralni i bilateralni ugovori,

•

Mobilnost roba i usluga,

•

Slabija mobilnost faktora proizvodnje,

•

Preduzeća kao nosioci međunarodne trgovine,

•

Naglašena rizičnost poslovanja,

•

Političke implikacije koje utiču na poslovanje u globalnim okvirima...

3.5.1. Načela međunarodnog poslovanja U međunarodnom poslovanju primenjuje se veliki broj principa međunarodnog prava(opšteprohvaćeni principi kao nezavisnosti i suvereniteta država, ravnopravnosti, odgovornosti...). Osim ovih principa međunarodno poslovanje počiva i na određenim načelima kao što su: •

Načelo slobodne trgovine

•

Načelo slobode saobraćaja

•

Načelo slobode transfera dobiti, novca i novčane vrednosti 

•

Načelo najpovlašćenije nacije

•

Načelo reciprociteta

•

Načelo nacionalnog tretmana

95

96 •

Načelo preferencijalnog tretmana

•

Sistem pravičnog tretmana

Načelo slobodne trgovine predstavlja slobodan izvoz i uvoz roba bez ograničenja i zabrana i ono je ustanovljeno u korist međunarodnih poslovnih subjekata i ostvaruje se putem međunarodnih ugovora. Slobodna trgovina označava i slobodno formiranje cena, bez ograničenja i

mešanja države. Monopol  – suprotan slobodnoj trgovini, jer je značajno ograničava i isključuje

slobodno trgovine za neke privredne subjekte a za druge stvara neograničenu slobodu. povlašćen položaj određenim privrednim subjektima. I za njih predstavlja slobodnu trgovinu a za druge veća ograničenja i dažbine. Država često kada je zainteresovana za povećanje međunarodne privredne razmene sa odrđenom državom, domaćem privrednom subjektu daje veliki br. Preferencijala (povlašćene carinske stope, povoljniji režim uvoza). Preferencijalni

institut  omogućava

Izjednačavanje uslova poslovanja privrednih subjekata predstavlja cilj savremene

trgovine i tu bi svi privredni subjekti imali iste uslove poslovanja. To se postiže putem klauzule najvećeg povlašćenja.

Načelo slobodnog saobraćaja i slobodne plovidbe i ma za cilj da se sloboda transporta i plovidbe u međunarodnim relacijama odvijaju slobodno. Postoje mnoge konvencije – Konvencija o otvorenom moru – koja predviđa da je otvoreno more slobodno za plovidbu i druge morske delatnosti i sve ga države mogu koristiti na principu ravnopravnosti. Ili naprimer Konvencija o režimu plovidbe Dunavom.

Načelo slobode transfera novca, novčane vrednosti i dobiti s ledi slobodnu trgovinu i ima veliki značaj za razvoj međunarodnih odnosa i za cilj ima unapređenje slobode transfera novca. Načelo najpovlašćenije nacije podrazumeva se da se u međunarodnom ugovoru unese da će svaka strana potpisnica (država) priznati drugoj strani potpisnici ugovora u određenim oblastima uzajamna prava kao što su povlastice i olakšice koje je ona dala ili će dati nekoj trećoj državi. Načelo reciprociteta omogućava se uzajamno ponašanje država ugovornica i to tako što jedna ugovorna strana daje određenu pogodnost da bi od druge ugovorne 96

97

strane dobila odgovarajuće pogodnosti. Naročitu primenu ima kod međunarodnih trgovačkih ugovora u vezi sa uvozom – izvozom.

Načelo nacionalnog tretmana podrazumeva izjednačavanje stranih subjekata sa domaćim privrednim subjektima, pri čemu država obezeđuje stranim licima isti tretman i prava koja imaju domaća lica. Načelo preferencijalnog tretmana ili Klauzula povlašćenog položaja postiže se povlašćena odstupanja određene države tj njenih privrednih subjekta u drugoj stranoj državi, državi ugovornici. (snićženje carinskih stopa, liberalni uvoz) Sistem nediskriminacije i podrazumeva jednak i pravičan postupak za sve zemlje i njihove privredne subjekte.

3.5.2. Kretanja međunarodnog poslovanja u okruženju krize Do naglog pogoršanja poslovne klime došlo je septembra 2008. godine, sa krahom velikih finansijskih kuća u SAD. Rizici su jako povećani, vrednosne hartije prodavane po niskim cenama, a sveopšta likvidnost veoma smanjena. Uticaj finansijske krize na globalnu ekonomiju ispoljio se kroz: •

znatnu kontrakciju kredita, koja je pogodila realni sektor i direktno smanjila poslovnu aktivnost,

•

smanjenje imovine domaćinstava, kao posledica pada cena finansijske i druge imovine, što je dovelo do pada potrošnje i

•

smanjenje poverenja i kod domaćinstava i kod kompanija, a zbog rastuće neizvesnosti o budućnosti.

Talas finansijske krize prelio se ujesen 2008. godine i u zemlje u razvoju. Uticaj globalne krize delovao je kroz dva kanala – i kroz smanjenje izvozne tražnje za njihovim proizvodima, i po osnovu smanjenog priliva kapitala. BDP zemalja u razvoju opao je za 4% u poslednjem kvartalu 2008. godine. Posebno su pogođene zemlje istočne Evrope, kod kojih je zavisnost od priliva inostranog kapitala posebno izražena.(World Economic Outlook, IMF, April 2009, str. 4). U drugom kvartalu dostignuto je dno krize i pad je prestao, da bi pojedine ekonomije počele ponovo da rastu. Ipak, pozitivni pomaci su slabi i rast nije uhvatio dubljeg korena.

97

98

Ekonomski rast bio je snažan sredinom ove decenije, iako nije bio zasnovan na snažnim fundamentima. Posle rasta od 5,6 i 5,2% u 2005. i 2006. godini, privreda Srbije dostigla je rast BDP-a od 6,9% u 2007. godini. I u sledećoj, 2008. godini rast  je iznosio solidnih 5,5%, i pored slabijeg kraja godine, a zbog uticaja svetske krize. Taj rast bio je jednim važnim delom rezultat visokog priliva inostranog kapitala – doznaka, prekograničnih međubankarskih i međukompanijskih kredita, podrške međunarodnih finansijskih institucija, direktnih i portfolio investicija – koji su generisali visoku domaću tražnju i iz toga izvedenu relativno visoku ekonomsku aktivnost. Na taj način Srbija već godinama ima veoma visok platni deficit sa inostranstvom, koji je 2008.godine dostigao 18% BDP-a. Srbija je postala visoko zavisna od uvoza kapitala. Prelivanje finansijske i ekonomske krize u Srbiju odvijalo se po sličnom obrascu i praktično istovremeno kao u drugim zemljama u razvoju. Znaci krize pojavili su se već u trećem kvartalu, kada je došlo do pada izvoza i industrijske proizvodnje. Ipak, rast je nastavljen i u četvrtom kvartalu 2008. godine, mada usporenim tempom. Takva kretanja BDP-a posledica su kako smanjenja tražnje za srpskim proizvodima u svetu, tako i smanjenog priliva inostranog kapitala, što je smanjilo domaću tražnju.

3.2.3. Formiranje konkurentskih prednosti kao odgovor na uslove poslovanja u složenom okruženju Osnovna razlika između teorije komparativnih i konkurentskih prednosti jeste u korišćenju sredstava. Teorija komparativnih prednosti počiva na principima fizičkih sredstava, zasniva se na velikim preduzećima i autarhičnom okruženju i bazira se na nižim troškovima. Teorija konkurentskih prednosti počiva na znanju i kvalifikovanosti ljudskog resursa, zasniva se na zajedničkoj viziji privatnog i javnog sektora i preduzetničkom modelu nacionalnog ekonomskog rasta, i bazira se na kvalitetnijim proizvodima. Instrumentima i sredstvima konkurentske prednosti stvaraju se ekonomski i institucionalni okviri poslovanja preduzeća u kompleksnim uslovima izazvanim procesima globalizacije. Instrumenti stvaranja konkurentske prednosti su definisani u konkurentskoj strategiji i to su: 98

99

•

inovativna konkurencija,

•

sofisticirani potrošač,

•

kvalitet i partnerstva između kompanija.

Sredstva ostvarivanja mogu biti: •

Fizički kapital  : finansijski, infrastruktura i prirodna bogadstva.

•

Socijalni kapital : znanje, informacija,podatak analitički kapital, institucionalni

okviri i kultura. •

Finansijski kapital  – finansijska moć 1 države izražena kroz razvijenost

finansijskog tržišta. •

Infrastrukturni kapital  – infrastruktura koja omogućava ekonomski prosperitet

država (saobr,fabrike) •

Prirodna bogadstva – fizički kapital koji je ograničen i nije dovoljan da bi se

gradio prosperitet država •

Kulturni kapital  – stavovi i uverenja koja dominiraju jednim društvom.

•

Ljudski kapital  – znanje i zdravlje, što je viši standard to je veći zdravstveni

potencijal. •

Znanje – najveći kapital danas. Ljudski intelekt nema cenu.

•

Monitornig i analiza  – omugućavaju adekvatnu aktivnost i povratnu

informaciju. •

Institucionalni okviri  - pravne,zakonske i dr.forme institucionalnog

obrazovanja. Pomeranjem sa komparativne na konkurentsku strategiju stavlja se naglasak na tržišno koncipirana preduzeća kao nosioce globalnih ekonomskih aktivnosti. Nacionalni prosperitet je moguće ostvariti unapređivanjem konkurentskih prednosti i to ulaganjem u ljudski kapital što dovodi do povećanja produktivnosti – što podstiče razvoj inovativnosti uslovljavajući održivost i stvarajući izvozno konkurentne proizvode, a sve to vodi celokupnom privrednom rastu. Ekonomski razvoj jedne države se zasniva na mikroekonomskim osnovama kreiranjem stabilnog poslovnog okruženja i izgradnji sofisticiranjih preduzeća, kao i na 99

100

prosperitetnom i održivom makroekonomskom okruženju: jasna makroekonomska politika, otvorenost tržišta, privatizacija i stabilna politička situacija. Ekonomski razvoj moguć je u uslovima restruktuiranja i reformi, koji se ostvaruju putem tranzicije. Konkurentnost zamenjuje komparativnu prednost i vrši se fokusiranje na sektore koji omogućavaju rast bruto nacionalnog proizvoda po stanovniku u budućnosti. Nacionalna konkurentnost podrazumeva niz promena u preduzeću i na makroekonomskom nivou. Produktivnost omogućava visoke zarade i visok životni standard kao i brz obrt kapitala. Izvoz je bitna stavka u stvaranju nacionalne konkurenstnosti ali samo sa visokoproduktivnim proizvodima i uslugama. Cilj strategije konkurentnosti podrazumeva visoku produktivnost, investicije i kontinuirane inovacije. Uloga države u strategiji konkurentne prednosti je u reformi zakona i propisa i stvaranju ravnopravnih uslova za za njeno sprovođenje. Novi uslovi svetske ekonomije podrazumevaju i nove uslove globalne ekonomije i međunarodne trgovine: mali broj kupaca, visoke cene, personalizacija, visoka produktivnost, kreiranje klastera, inovativnost, motivisana i visokokvalifikovana radna snaga, visoke investicije, na taj način stvaraju se okviri konkurentskih prednosti. Konkurentska prednost – podrazumeva postojanje ili ostvarivanje onog stepena sposobnosti preduzeća koji se zahteva na tržištu i koji konkurencija ne može tako lako dostići, sem putem stvaranja sebi većih troškova i u dužem vremenskom periodu.

3.2.4. Pojam i uloga klastera Klasteri predstavljaju specificiranje pojedinih delatnosti ili čitavih privrednih grana, u kojima postoje uslovi za izgradnju konkurentskih potencijala. Klasteri – privredne grupacije (skupine preduzeća) iste,slične ili povezane delatnosti. Uslovljeni su stepenom razvoja zemlje, nosiocem industrijskog razvoja u datoj zemlji i ulogom vlade. Definišu ih Nacionalni saveti formirani na nivou vlade zemlje u čiji sastav ulaze vladini predstavnicim privrednici i intelektualni potencijal države. 100

101

Definišu se u onoj privrednoj grupaciji za koju se utvrdi da postoji mogućnost kreiranja „dijamantski“ stabilnog poslovnog okruženja, i pri određivanju klastera osnova  je produktivnost. Klasteri u konkurentskoj strategiji imaju ulogu:

•

Pvećavanje produktivnosti  – specijalizacija u jednoj delatnosti omogućava rast

produktivnosti smanjivanjem određenih troškova (troškovi sirovina i repromaterijala). Povezivanje preduzeća da bi se približilo klaster grupaciji sniziće cene materijala, povećati produktivnost, sniziti troškove transporta i omogući će se ekonomski razvoj. •

Povećanje mogugućnosti inovacija  – definisanjem klastera definišu se dugoročni

pravci razvoja na nivou privrede i na taj način se usmeravaju investicije i inovacije – kroz ovo efekat jeste na strani produktivnosti. •

Stimulisanje i omogućavanje nove poslovne forme i širenje klastera  – razvijanjem

klastera i inovacijama otvara se podsticajna mogućnost za razvijanja novih industrija. Makroekonomski institucionalni okviri su u povratnoj sprezi sa mikroekonomskim razvojem. Stvaranje uslova za uključivanje na međunarodno tržište omogućiće ulaganja u tehnologiju, ulaganje u istraživanje i razvoj, poboljšanje infrastrukture , informativnih tokova i jačanje intelektualnog potencijala preduzeća. Preduzeća se usmeravaju u pravcu stvaranja konkurentske prednosti sofisticiranošću proizvoda ili usluga. Ključni i povezivajući faktor je poslovno okruženje koje u sebi objedinjuje: kvalitet uslova, lokalnu, regionalnu i globalnutražnju, strategiju preduzeća i klastere (podsticajne industrije). Uloga vlade je ta, da treba da stvori takve uslove okruženja koji će biti podsticajni u kreiranju infrastrukture koja sadrži sve navedene faktore Infrastrukturu predstavlja: •

Stabilna makroekonomska i fiskalna politika

•

Jasni i trajni zakoni

•

Antikorupcijski i antimonopolski zakoni

•

Regulatorni standardi (obkast kvalitetai zaštite životne sredine) 101

102

•

Definisane podsticajne mere

•

Regionalna saradnja

3.2.5. Međunarodno kretanje kapitala Kretanje kapitala zavisi od pravnih i fizičkih subjekata(fizička lica,preduzeća,finansijske organizacije,MMF) Međunarodno kretanje kapitala uslovljeno je ponudom i tražnjom kapitala na tržištu. Na strani ponude je korist koja se ostvaruje plasiranjem kapitala u stranu zemlju,i u suštini ponude je motivacija subjekta koji plasiraju kapital u cilju povećanja profita. Motivacjija je podsticajna u ponudi, a rizik ograničavajući. Efekte međunarodnog kretanja kapitala u normalnoim uslovima imamo i na strani ponude i na strani tražnje Oblici međunarodnog kretanja kapitala Prema njegovom poreklu : Kapital iz privatnih izvora  – kapital kojie je vlasništvo privatnih pravnih i fizičkih

lica (kapital iz multinacionalnih i trnasnacionalnih kompanija,finansiskih organ.) Njihov motiv u plasiranju kapitala je povećanje profita i stvaranje tržišne moći. Kapital iz zvaničnih multilateralnih izvora, međunarodnih institucija  javni kapital.

Plasiraju ga državne, javne institucije,međunarodne,regionalne instiitucije (MMF,Svetska bnaka, inst. u UN). Najveći deo ovog kapitala odliva se iz razvijenih zemalja u zemlje u razvoju i nerazvijene zemlje. Modeli plasiranja kapitavla su: međunarodni zajmovi i krediti, finansiranje od MMF-a, i dr. Prema vremenskom kriterijumu : Kratkoročni zajmovi  – vreme trajanja do 2 god. To su komercijalni ili robni

kratkoročni krediti (dokumentarni akreditivi)., kupovina inostranih hartija od vrednosti bazirana na kurnim razlikama.Srednjoročni zajmovi  – rok trjanja od 2-5 god. I oni su uglavnom poreklom iz zvaničnih mešunarodnih institucija. Dugoročni zajmovi   – rok trajanja duži od 5 god. Oni su uglavnom, u F-ji

privrednog razvoja zemalja u razvoju, i putem njih se finansira uglavnom kupovina opreme. Razlikuju se komercijalni i robni zajmovi. Posebn vid je kaptal dobijen od zvaničnih međunarodnih institucija MMF, SB. 102

103

3.6. Uloga međunarodnih ekonomskih I drugih institucija Međunarodne institucije, a naročito finansijske institucije, mogu definisati i uspostaviti takve regulative koje će omogućiti opšti privredni razvoj kako razvijenih, tako i zemalja u razvoju, kako se ne bi zemljama u razvoju nametalo otvaranje tržišta, jer se one istovremeno susreću sa raznim vidovima barijera prilikom izvoza u razvijene zemlje. Snažna politička i ekonomska aktivnost može doprineti integralnijem globalnom privrednom razvoju. Pravila koja zemlje u razvoju preuzimaju od međunarodnih institucija često su

poreklom iz razvijenih zemalja. Zemlje u razvoju trebaju pravovremeno uočiti momenat za početak institucionalnog i strukturnog prilagođavanja globalnim tokovima. Ali istovremeno trebaju imati jasno izdefinisanu strategiju uključivanja u globalne tokove. Zahtev za liberalizacijom tržišta ne predstavlja novinu u međunarodnim ekonomskim odnosima. Različiti su motivi zahteva za liberalizaciju tržišta zemalja u razvoju i razvijenih zemalja. Zemlje u razvoju teže da tim merama izjednače svoje uslove privređivanja sa razvijenim zemljama, dok liberalizacija tržišta za razvijene zemlje znači upravo suprotno, još veću polarizaciju u cilju ostvarivanja što većeg profita, kroz prizmu eksploatacije. zahteva jasno deklarisanje principa restruktuiranja. Ekonomski razvoj i liberalizacija tržišta treba da su u funkciji rasta svetske trgovine Ekonomsko restruktuiranje tržišta

Dvostrukost ekonomskih standarda kada je u pitanju liberalizacija tržišta ogleda se i

u tome da su najveći zagovornici liberalizacije EU, SAD i Japan, države sa najoštrijim protekcionističkim merama, naročito u sektoru poljoprivrede i tekstila. Upravo ti sektori su nosioci razvoja privreda nerazvijenih zemalja. Procesu liberalizacije pre svega doprinosi rad Svetske trgovinske organizacije i Međunarodnog monetarnog fonda. Ove dve svetske institucije kontrolišu razvijene zemlje i na indirektan način uspostavljaju patronat u siromašnim zemljama. Međunarodne trgovinske orgranizacije su: STO, Trgovinske organizacije pri UN;

Ekonomsko socijalni savet i ekonomska komisija UN, Konferencija UN o trgovini i razvoju, Organizacija UN za industrijski razvoj; Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj; MTK. 103

104

Međunarodne finansijske ogranizacije su: Svetska banka(SB), MMF, Evropska banka za obnovu i razvoj, Evropska centralna banka, Evropska investiciona banka, Regionalne banke za finansiranje privrednog razvoja, Banka za međunarodne obračune

3.6.1. 3.6.1. Svetsk Svetske e trgov trgovins inske ke orga organiz nizaci acije je (STO (STO)) STO predstavlja globalnu organizaciju, čiji je cilj uspostavljanje pravila, tj. normi u

međunarodnoj trgovini koje bi omogućile odvijanje slobodne i jedinstvene trgovine. STO je nastala kao rezulatat poslednje Urugvajske runde pregovora GATT, koja je

započeta 1986. godine u Urugvaju a okončana 1994. godine u Maroku. Zaključivanje Urugvajske runde pregovora i stvaranje STO se smatra trijumfom slobodne trgovine i povećanja regulisanja međunarodne trgovine. Ministarska konferencija je glavni organ STO koji donosi odluke. Sastoji se od

predstavnika svih zemalja članica i sastaje se jednom u dve godine. Generalni savet  bira se od predstavnika zemalja članica, a u periodu između dva

zasedanja Ministarske konferencije preuzima njenu ulogu. Svetska trgovinska organizacija je osnovana sporazumom iz Marakeša, koji je stupio na snagu snagu 1.janu 1.januara ara 1995. 1995. godine godine.. Nastala Nastala je kao rezulta rezultatt multil multilate ateral ralnih nih trgovi trgovinsk nskih ih pregovora pregovora u okviru Opšteg sporazuma sporazuma o carinama carinama i trgovini trgovini (GATT). Ključni stav STO, prilikom prilikom prijema prijema novih članica članica iz reda zemalja zemalja u razvoju, jeste jeste da se omogući omogući ulazak stranih investitora na tržište roba i usluga dotičnih zemalja. Ulazak određene zemlje u uslovljen političkim političkim stavom vodeći razv razvoj oju u u STO, STO, najč najčeš ešće će je uslovljen vodećih h članica članica STO Aneta Đerm Đermov ović ić,, julijuli-av avgu gust st 1999 1999 (Preuzeto Svetsk Svetskaa trgovi trgovinsk nskaa organi organizac zacija ija , Aneta www.inaffairs.org.yu). Pad ekonomskog rasta koji je blaži u Evropi (zabeležen je privredni rast u Rusiji i zemljama centralne i istočne Evrope), uzima se kao argument u dodatnom finansijskom opterećenju Evrope sa stanovišta STO. «Zemlje u razvoju, od kojih su mnoge napravile značaj ekonomski progres zahvaljujući liberalizaciji tržišnih pravila, koje je omogućila Svetska trgovinska organizacija (STO), mogle bi prve da osete negativne posledice usporavanja rasta svetske trgovine, uočenog u 2001. godini. Da bi se sprečila njihova margin marginali alizaci zacija ja u svetsk svetskoj oj ekonom ekonomiji iji,, pogoto pogotovo vo zbog zbog jaza jaza u razvoj razvoju u inform informati atičke čke i  komunikacione tehnologije, moraju uživati veće privilegije u pristupu tržištima bogatih zemalja u širokom asortimanu proizvoda i usluga. Dalje, članice Saveta Evrope treba da poveća povećaju ju svoj svoje e fond fondov ove e za STO STO u napor naporu u da pomo pomogn gnu u zeml zemlja jama ma u razv razvoj oju u administrativnu implementaciju preuzetih obaveza, koje je propisala STO.»

Rezolucija 1269 Svetske trgovinske organizacije iz 2002. godine, analizira: 104

105

•

ulogu ulogu STO STO u procesi procesima ma libe liberal raliza izacij cije e svets svetskog kog tržišt tržišta, a,

•

dana današn šnje je priv privre redn dne e tre trend ndov ove, e,

•

instru instrumen mente te STO u kreiranj kreiranju u svet svetske ske ekonom ekonomije ije,,

•

ulogu ulogu osta ostalih lih instit instituci ucija ja u razvoj razvoju u svetsk svetske e ekonom ekonomije ije..

Očigledan je značaj Svetske trgovinske organizacije organizacije u svetskoj ekonomiji ne samo kao ekonomske već kao i političke političke institucij institucije e . Ov Ova a orga organi niza zaci cija ja je ta koja koja dikt diktir ira a utvrđuje je pravila pravila.. Politi Politika ka STO nametn nametnula ula je otvaran otvaranje je tržišt tržišta a liberaliza liberalizaciju ciju tržišta, utvrđu zemalja u razvoju i delimičnog otvaranja tržišta razvijenih zemalja. Svets Svetska ka trgovi trgovins nska ka organ organiz izac acij ija a «pri «prizn znaj aje» e» da je na scen scenii margi margina nali liza zaci cija ja perife periferni rnih h tržišta tržišta, odno odnosn sno o trži tržišt šta a zema zemaljlja a u razv razvoj oju. u. Ona Ona navo navodi di uzro uzroke ke te

marginalizacije: informatička i tehnološka revolucija, koju su sprovele razvijene zemlje. STO je u mogućnosti da instrumentima i merama ekonomske politike, koju diktira, bitno ublaži efekte takve marginalizacije. U Rezoluciji 1269 STO iz 2002, ova Ogranizacija smatra da zemljama zemljama u razvoju razvoju treba povremeno dozvoliti dozvoliti bolji, ali nikako stalan pristup tržištima bogatih zemalja. Zbog nedostatka kapitala zemlje u razvoju su prinuđene da se obraćaju STO kreditnim zahtevi zahtevima, ma, kako bi pomogle pomogle i ubrzale ubrzale razvoj razvoj svojih svojih privreda privreda.. Ova međunaro međunarodna dna institucija na specifičan način, svojim uslovljavanjem, diktira uslove privrednog razvoja pome pomenu nutitih h zema zemaljlja. a. Us Uslo lovi vi se ogle ogleda daju ju u uvođe uvođenj nju u visok visokih ih stand standard arda a po pita pitanj nju u kvaliteta, kontrole, zaštite čovekove sredine i slično. Postavljeni zahtevi bi bili realni kada bi industrija zemalja u razvoju bila na višem nivou. Međutim, za to je potreban svež finansijski kapital. U Svetskoj trgovinskoj organizaciji izgrađeni su su određeni principi na kojima ona počiva. Osnovni principi STO su: •

prin princi cip p najpo najpovl vlaš ašće ćeni nije je naci nacije je,,

•

prin princi cip p nedi nedisk skri rim minac inacijije, e,

•

princ princip ip slob slobod ode e tran tranzi zita ta i tran transp spar arent entnos nostiti,,

•

pri princip ncip uni unive verz rzal alno nost sti. i.

Definisani principi treba da budu izvor izgradnje privrednog kredibiliteta zemlje u tranziciji, a instrumenti izgradnje mogu biti regionalni trgovinski ugovori, koje podržava,  pre svega, STO, ali i Svetska banka i Međunarodni monetarni fond.

105

106

3.6. 3. 6.2. 2. Među Međuna naro rodn dnii mone moneta tarni rni fond fond Međunarodni monetarni fond (MMF) je jedna od tri institucije koje imaju veliku ulogu

u globalnim ekonomskim procesima. Pored MMF-a tu su još i Svetska banka i STO. Kako bi uticaj sve tri organizacije organizacije imao sinhronizov sinhronizovano ano dejstvo na svetske svetske privredne tokove ustanovljena je saradnja tako što direktori sve tri organizacije podnose izveštaj Generalnom savetu STO. Zeml Zemlje je u proce procesu su priv privred redno nog g rest restruk ruktu tuir iran anja ja treba treba da defi defini nišu šu jedi jedins nstv tven ene e stavove u pogledu saradnje sa sve tri institucije. Ti jedinstveni stavovi se ogledaju u sledećem: izgradnja finansijskog tržišta, tržišta nepokretnosti, regionalne integracije, razvijanje efikasnosti i sl. Cilj je stvoriti univerzalnu makroekonomsku klimu za zemlje u razvoju kako bi se omogućio privredni rast i razvoj. Osnovan jula jula 1944g sa ciljem da se kreira međunarodni međunarodni monetarni monetarni sistem, sistem, na osnovu kojeg će se ubrzati proces zaposlenosti i ostvariti stabilnost cena u svetu. Najvaž Najvažnij nijii organ organ MMF-a MMF-a je Upravn Upravnii odbor odbor guverner guvernera a koju koju čine čine predsta predstavni vnici ci zemalja članica i zastupaju interese vlada. U okviru MMF-a formirani su komiteti (Komitet za razvoj i Privremeni komitet) i grupe: •

Grupa Grupa 5 – sastav sastavlje ljena na od zemalja zemalja čije čije nacion nacionaln alne e valute valute konsti konstitui tuišu šu specija specijalana lana prava vučenja (SDR) – SAD, Fran,Nem,Jap,VB.

•

Grup Grupa a 7 – sast sastav avljljen enja ja od 7 najr najraz azvi vije jeni nih h indu indust stri rijs jski kih h zema zemaljlja a = grup grupa5 a5 + Kanada i Italija(sada 8-smoeka+Rusija).

•

Grup Grupa a 24 – osno osnova vana na sa cilj ciljem em da pred predst stav avljlja a inte intere rese se zemal zemalja ja u razv razvoj oju u u pregovorima oko pitanja iz oblasti međunarodnog monetarnog sistema.

MMF je svetska organizacija sa 184 zemlje članice, koja je osnovana da bi vršila monitoring nad monetarnim politikama u svetu, da bi pomagala ekonomski razvoj i ostvarivanje visokih stopa zaposlenosti, kao i radi obezbeđivanja stabilnosti deviznih kurseva u svetu. Sredstv Sredstva a za odvija odvijanje nje delatn delatnost ostii MMF obezbe obezbeđuj đuje e uplato uplatom m određen određenih ih kvota kvota zemalja članica. (uplaćuju se u zlatu, konvertabilnim valutama ili specijalnim pravima vučenja vučenja). ). Kvote se dodeljuju dodeljuju zemljam zemljama a članic članicama ama prilikom prilikom pristup pristupanj anja a MMF određuju broj glasova. Zemlje članice koje se susretnu sa deficitom platnog bilansa mogu pod određenim uslovima da uzmu kredite MMF-a pri čemu su oni prvenstveno uslovljeni visinom kvote zemlje članice. 106

107

Stvaranje makroekonomske klime, pre svega, odnosi se na princip koherentnosti u kreiranju potrebne pravne i administrativne infrastrukture. Usklađivanje zakonodavstva iz oblasti prometa roba i usluga, razvoj finansijskog i bankarskog tržišta, stvaranje institucionalnih pretpostavki u svim sektorima ekonomskog života zemlje u tranziciji predstavljaju osnovne postulate u ostvarivanju saradnje sa MМF-om. Monetarna i fiskalna politika za koju se zalaže MMF kao i prolongiranje itplate starih dugova uz uspostavljanje transparentnog vlasništva nad kapitalom, omogućio bi finansijsko restruktuiranje privrede, što za preduzeća znači ulazak u zonu stabilnosti kreditnog tržišta, što bi podstaklo razvojnu politiku i dovelo do povećanja zaposlenosti o socijalne stabilnosti kao ključnih determinanti razvoja društva. Privredno restruktuiranje zemalja u razvoju moguće je ostvariti kroz program strukturalnog prilagođavanja koji podrazumeva: •

masovnu privatizaciju i deregulaciju,

•

ukidanje uvoznih tarifa, zaštitnog bedema domaće industrije,

•

ukidanje kontrole nad stranim investicijama,

•

snižavanje poreza na dobit,

•

eliminisanje kontrola cena i uvođenje kontrole nadnica,

•

drastičnu redukciju izdataka za socijalnu i zdravstvenu zaštitu.

Procesom strukturnog prilagođavanja sa jedne strane povećava se zavisnost ekonomija u razvoju za ekonomije razvijenih država, jer se omogućava slobodno kretanje kapitala (koje poseduju bogate zemlje), a sa druge strane ograničava se kretanje rada– faktora proizvodnje kojim obiluju nerazvijene zemlje.  Aktuelizacija određenih pitanja od strane MMF u prethodnom periodu stimulisala bi ekonomski razvoj zemalja u tranziciji i potpomogla bržoj liberalizaciji tržišta. Monetarna i fiskalna politka , za koju se zalaže MMF, kao i prolongiranje otplate starih dugova uz uspostavljanje transparentnog vlasništva nad kapitalom, omogućilo bi finansijsko restruktuiranje privrede. Za preduzeća bi to značilo ulazak u zonu stabilnosti kreditnog tržišta, što bi podstaklo razvojnu politiku i dovelo do povećanja

zaposlenosti, a samim tim i socijalne stabilnosti, kao ključnih determinati razvoja društva.

107

108

3.6.3. Svetska banka Osnovana je 1944.god radi partnerske pomoći ekonomijama u razvoju i rastućim tržištima. Posle II svetskog rata njen primarni zadatak je bio pomoć oporavku porušenih evropskih ekonomija.Po plasmanu prvih pozajmica radi obnove porušenih zapadnoevropskih država, SB se okretala zemljama u razvoju, pozajmljivala novac, i na taj način je pomagala razvoju najsiromašnijih područja zemalja III sveta. SB danas pored davanja zajmova, nudi i tehničeke i savetodavne pomoći, specijalizaciju kadrova koje se realizuju kroz različite programe i projekte. SB čine sledeće institucije:

•

Međunarodna banka za obnovu i razvoj IBRD, koja se bavi plasmanom

pozajmica zemljama u razvoju koje kupuju obvezniceSB. Uslov za članstvo je članstvo u MMF. Najčešći zajmovi koja ona odobrava: investicioni zajmovi,zajmove za prilagođavanje i garancije. •

Svetska razvojna institucija IDA , daje pozajmice siromašnim zemljama koje ne

mogu platiti tržišne kamate. Krediti su bezkamatni da dugoročnim rokom otplate (35-40g). Finansiraju se različiti projekti u oblasti obrazovanja,infrastrukture,ekologije.. •

Svetska finansijska korporacija IFC , koja se bavi finansiranjem privatnog sektora

i finansijski je nezavisna. Finansira projekte u oblasti telekomunikacija, eksploatacije nafte i gasa, informacione tehnologije i dr. •  Agencija za garantovanje multiraternih investicija MIGA , bavi se podsticanjem priliva stranih direktnih investicija (SDI) u zemlje u razvoju članice SB. •

Internacionalni centar za rešavanje investicionih sporova ICSID , osnovana je radi

poboljšanja investicionih tokova u svetu. Funkcije svetske banke su: •

Pomaganje obnove i razvoja privrede zemalja članica,

•

Podsticanje privatnih investicija u inostranstvu putem garancija i sučestvovanja u kreditima,

•

Pomaganje dugoročnog ravnomernog razvoja međunarodne trgovine i održavanja ravnoteže u platnim bilansama,

108

109

•

Usklađivanje vlastitih kredita ili garancija s drugim međunarodnim izvorima finansiranja

•

Strogo namenski zajmovi,

•

Odobravaju se državi članici ili njenim preduzećima ili drugim ustanovama,

•

Ako zajmoprimac nije država članica onda država članica mora garantovati vraćanje kredita

•

Organizovanje i pružanje tehničke pomoći,

•

Osnivanje Instituta za ekonomski razvoj i obučavanje kadrova,

•

Osnivanje Konzorcija za kreditiranje prioritetnih programa razvoja

•

Prema komercijalnim kriterijima,

•

Finansiranje Banke mora biti praćeno štednjom od strane zemlje korisnika zajma,

•

Kredite koje Banka odobrava na području zemlje članice obavezno garantuje vlada zemlje članice, njena centralna banka ili druga slična ustanova;

•

Prioritet imaju ekonomski najkorisniji i najhitniji projekti,

•

Odobreni zajam mora biti iskorišten samo za svrhe za koje je zajam odobren,

•

Banka odobrava kredit samo u slučaju kada je sigurna kako zemlja tražilac kredita nije mogla dobiti povoljniji kredit od ostalih finansijskih institucija….

3.6.4. Evropska investiciona banka Finansijska organizacija koja je osnovana 1958.g radi davanja doprinosa integraciji, balansiranom razvoju i ekonomskoj i socijalnoj koheziji, kao i rešavanju problema finansiranja zajedničkog tržišta zemalja evropske ekonomske zajednice. Omogućava lakše kretanje kapitala unutar zemalja zajednice, priliv kapitala iz zemalja van zajednice, odobravajući kredite za projekte modernizacije privrede zemalja članica i zajedničke projekte za više zemalja članica. •

Pravno, administrativno i financijski je samostalna,

•

Osnovana kako bi pridonosila razvoju na zajedničkom tržištu pomoću tržišnih i vlastitih sredstava

109

110

•

Samostalna u izboru projekata koje će financirati, odobrava kredite i Garancije na neprofitnoj osnovi

Definiše sledeće operativne prioritete :

•

Regionalni razvoj unutar EU

•

Zaštitu životne okoline i poboljšanje kvalitetu života

•

Pripremu zemalja koje se pripremaju da pristupe EU

•

Zajednicu razvoja pomoći i saradnje zemljama partnerima Dugoročni prioriteti :

•

Transevropski transport

•

Razvoj energetske mreže

•

Finansiranje zajmova

•

Finansiranje rizičnih operacija.

Ciljevi Evopske investicione banke su:

•

Finansiranje projekata u manje razvijenim zemljama EZ-a (tadašnjeg) EU,

•

Finansiranje projekata za modernizaciju preusmjeravanje ili pokretanje novih delatnosti,

•

Finansiranje zajedničkih projekata zemalja članica,

•

Kreditira maksimalno do 50 % vrednosti projekta.

3.6.5. Evropska banka za obnovu i razvoj Osnovana je 1991.g u periodu raspada socijalističkih zemalja u Centralnoj i Istočnoj Evropi, kojima je bila potrebna pomoć u prihvatanju privatnog sektora u demokratskom okruženju. EBOR podržava strukturne i sektorske reforme, privatizaciju i preduzetništvo, razvoj pravnih sistema, infrastrukturni razvoj, sunfinansira investicije i dr. Organi su joj direktor, odbor guvernera i izvršni odbor. Osnovana je od strane 39 država. Članice su sve evropske zemlje članice MMF-a ili one koje ispunjaju uslove EBOR-a, 110

111

Ustanovljena je radi pomoći državama Istočne i Srednje Evrope u prelasku na tržišnu privredu, pomoć u privatizaciji, decentralizaciji i monopolizaciji, Podsticanje privatne inicijative i poduzetništva zemljama korisnicama pruža i tehničku pomoć

3.6.6. Uticaj međunarodnih instiтucija na procesе tranzicиje zemalja u razvoju Svetska trgovinska organizacija i Međunarodni monetarni  fond su ključni «pregovarači»

u procesima tranzicije zemalja u razvoju. Pored njih bitnu ulogu igraju i Svetska banka, Ujedinjene nacije, NATO i drugi.

Svetska banka kao međunarodna institucija insistira na reformama bankarskog sistema zemalja u tranziciji. Politika Svetske banke je usmerena na utvrđivanje mehanizama stabilnog bankarskog sistema, sistema osiguranja i mehanizama za sprečavanje pranja novca. Po načelima Svetske banke na taj način će se ukloniti barijere za upliv finansijskog kapitala u zemlje u razvoju i omogućiti efikasno restruktuiranje Iako na prvi pogled tako ne deluje, MMF, STO i ostale međunarodne institucije na međunarodnom tržištu deluju sinergijski. MMF kontroliše monetarni sistem jedne zemlje, Svetska banka se stara o socijalnom uređenju, a STO proklamuje slobodnu trgovinu. Ovakvo sinergijsko dejstvo kao posledicu, za zemlje u tranziciji, ima: •

skupi zajmovi-visoke kamatne stope,

•

visoka stopa nezaposlenosti,

•  jaka konkurencija sa zapada, •

destimulirajuće razvojne faktore i sl.

Svetska banka je na stanovištu da se produktivnost zemalja u tranziciji može poboljšati ukidanjem trgovinskih barijera, ukidanjem državnih regulativa koje određena preduzeća stavljaju u monopolski položaj, nekonkurentan sa privatnim preduzećima iz inostranstva Naglasak je dat na investiranje i konkurenciju i stvaranje ambijentalnih uslova za upliv stranog kapitala u zemlje u razvoju. Ono što je nesumnjivo jeste značaj i uloga 111