privredni rast i rayvoj2007

Seminarski rad

1 PRIVREDNI RAST I RAZVOJ _____________________________________________________________________________

Uvod Kada se pođe od činjenice da dostignuti nivo privrednog razvoja u savremenim društvenim uslovima u velikoj meri određuje kvalitet ukupnih društvenih odnosa, logično je da se pitanja rasta i razvoja oobjasne sa dva aspekta. Prvi je opredeljenje da kategorija tehničkog progresa predstavlja daleko najznačajniji faktor razvoja, tj. da treća tehnološka revolucija, sa kojom koračamo u novi milenijum, reprezentuje tzv. "faktor" svih faktora, tj. da je ona svojevrsni meta činilac privredne razvijenosti pojedinih zemalja u poslednjoj trećini ovog veka. Drugi stav je činjenica da inovativno ekonomsko ponašanje preduzeća na kraju dvadesetog veka označava egzistencijalnu pretpostavku dinamičnog privrednog rasta. Izučavanje privrednog rasta i razvoja u savremenim uslovima poprima na određeni način i filozofsko tumačenje. Imajući u vidu složenost zadatka, logičnim se nameće stav da je neophodno puno poznavanje i razumevanje strukture i funkcionisanja privrede kako bi se obezbedio skladan spoj najsloženijeg podsistema društvenog sistema i kako bi se brojnim vezama omogućilo optimalno funkcionisanje sastavnih delova. Tek kada se to obezbedi potrebno je ostvariti u konceptualnom smislu različite načine ubrzavanja razvojne dinamike privrede i proučavati svrsishodnost pojedinih rešenja ekonomski razvijene politike u konkretnim uslovima funkcionisanja pojedinih makroekonomija. Makroekonomija se i zasniva na izučavanju četiri krupne oblasti: 1.proizvodnje, 2.zaposlenosti, 3.inflacije, 4.međunarodne razmene dobara, usluga i kapitala. U ekonomskoj literaturi se veoma često upotrebljavaju

Seminarski rad


izrazi privredni rast (economic growth) i privredni razvoj (economic development) kako u smislu da se ova dva pojma vrlo često identifijuju, tako i u smislu njihovog značajnog kategorijalnog razlikovanja. Ako se ima u vidu da se u svakom siučaju radi o različitim sadržajima, nužnim se nameće njihovo precizno pojmovno određenje. Kada bismo želeli da budemo precizniji u istraživanju pojmova privrednog rasta i privrednog razvoja, došli bismo do saznanja da postoje veoma brojna tumačenja rasta i razvoja. Neki naučnici idu dotle da upoređuju rast i razvoj sa rastom i razvojem čoveka. Tako privredni rast komparira sa fizičkim rastom čoveka tj. upoređuje ga sa povećanjem njegove težine i visine dok privredni razvoj poistovećuje sa fizičkim napredovanjem koje je istovremeno praćeno kvalitativnim razvojem mnogih njegovih psihofizičkih performansi, intelektualnih potencijala. Rast je pravilno posmatran kao uvek istovremen sa promenama u strukturama: ne postoji homotetični rast, niti rast koji je podjednako raspodeljen u prostoru. Samo su promene proporcija i veza između delova u celini istaknute putem sumarnih razdvajanja, koja se tiču "grana" ili "sektora" proizvodnje, ali su prvi začeci za regione i dozvoljavaju samo vrlo posredno da se verifikuju hipoteze o pokretačkom uticaju koji jedan podskup vrši na drugi. Kada jedan izvršni statističar upoređuje rast proizvoda i rast velikih agregata - investicija, potrošnja, štednja, i tako dalje imamo dobrih - razloga da posumnjamo da li on čini drugo osim što započinje jednu kauzalnu analizu, uprkos naslova njegove poznate knjige.

Seminarski rad


Pojam i faktori privrednog rasta Privredni rast se bazira na krajnje simplificiranom proučavanju ekonomske dinamike i da podrazumeva vrlo rigorozna ograničenja. Iz same definicije privrednog rasta se vidi da njegovo sagledavanje ne vodi računa o osnovama funkcionisanja privrede (dakle, o privredno sistemskim atributima) niti o promenama unutar same strukture privrede. Otuda privredni rast posmatramo kao komponentu privrednog razvoja a zbog svoje preciznosti pokazatelji privrednog rasta predstavljaju vrlo aplikativne i gotovo nezamenljive analitičke kategorije u većini makroekonomskih istraživanja. Kada govorimo o pojmovnom određenju rasta i razvoja treba istaći i to da je u tumačenju složenih relacija privrednog rasta i razoja u današnjim uslovima privređivanja, posebno važno zapaziti činjenicu da odgovarajuće promene turbulentnog karaktera, u najširem okruženju u teorijskom smislu nalažu neprekidno korišćenje novih kategorijalnih veličina i postupaka, veličina koje su bile do skora u ekonomskoj nauci ili potpuno nepoznate ili su se na kvalitetno drugačiji način ispoljavale. Analizirajući proces udaljavanja sistema od opšte ravnoteže i ponovnog vraćanja u nju, tj. kretanje privrede kroz reprodukcione cikluse Lange ukazuje da je to kretanje praćeno raznim vrstama kolebanja i da se različiti sistemi različito i ponašaju na ta kolebanja. Vrlo mlad sistem otporan je samo na male poremećaje, ali ako je zreo, sistem dobija otpornost na velike poremećaje i najzad, sistem koji postaje star potpuno gubi svoju otpornost na velike poremećaje, i otporan je samo na sve manje poremećaje, dok, najzad, ne izgubi svaku otpornost na poremećaje.

Seminarski rad


Stepen sposobnosti ili ergodičnosti razvoja sistema da tokom svog razvoja povremeno ulazi u stanje opšte privredne ravnoteže se menja tokom vremena i zavisi od toga da li se radi o vrlo mladom sistemu. Ovo je veoma značajno za vođenje politike stabilizacije a i za razumevanje ponašanja sistema u različitim stadijumima zrelosti. Privreda je dinamički sistem tako da možemo govoriti i o stalnoj promeni najvišeg nivoa stabilnosti. »Može se govoriti i o nemogućnosti da se unapred utvrdi gde je za neki veliki ekonomski sistem njegov najveći mogući nivo stabilnosti.«1 Ono što se može sa sigurnošću istaći to su osnovne karakteristike jednog i drugog procesa te se dati nivo i može definisati u zavisnosti od stepena ostvarivanja datih karakteristika stabilizacije odnosno destabilizacije velikog ekonomskog sistema. Privredni rast je agregatni proces koji govori o prosečnom kretanju mnogobrojnih sektorskih promena. Stabilan privredni rast važna je pretpostavka iakšeg rešavanja centralnog ekonomskog pitanja u svakoj zajednici, koje se može definisati kao nastojanje da se u što je moguće većem stepenu zadovolje rastuće potrebe ljudi sa ograničenim resursima. Govoreći jezikom makroekonomske analize proizilazi da privredni rast predstavlja povećanje agregatne ponude. Iz definicije privrednog rasta proizilazi da on u osnovi predstavlja povećanje agregatne ponude. On dakle nije apstraktna kategorija, već veličina koja shvaćena u smislu realnog rasta nacionalnog dohotka po glavi stanovnika znači uvećanje realnih plata, rast životnog standarda, porast akumulacije, i preko nje mogućnost jačanja materijalne osnove proizvodnje u budućem periodu. Ako proces proizvodnje izrazimo kao funkciju y = f(x), proizilazi da se privredni rast može ostvariti na dva načina. Naime, do Prof. Dr Stevan Devetaković: Ekonomika Jugoslavije, Beograd, 1999. godina, str. 329. 1

Seminarski rad


uvećanog agregatnog autputa može se doći povećanom upotrebom inputa, ali i istom količinom inputa sa rastućom efikasnošću njihove upotrebe. Valja uvek imati na umu da shvatanje pojma privrednog rasta u smislu uvećanja vrednosti autputa u dugom roku ima smisla jedino pod pretpostavkom funkcionisanja privrede sa punim proizvodnim kapacitetom. U torn slučaju, privredni rast je rezultat rastuće efikasnosti upotrebe proizvodnih inputa. Privredni rast se može kvantitativno izraziti i to pre svega pomoću stopa rasta, bruto društvenog proizvoda, nacionalnog dohotka, bruto društvenog proizvoda po glavi stanovnika, nacionalnog dohotka po gtavi stanovnika i sl. Zahvaljujući statističkim podacima Simon Kuznets-a ukazano je na nedostatke kvantitativnih označavanja rasta. Ona su vezana za kvalitet statističkih podataka i za metode nacionalnog knjigovodstva. Uprkos bogatstvu statističkih podataka niko, ko se bavi ovom problematikom ne dovodi u sumnju nedovoljnost informacija, koje se tiču raspoloživih podataka danas i u prošlosti, u suštinskim domenima proizvodnje i raspodele. Rast je pravilno posmatran kao uvek istovremen sa promenama u strukturama: ne postoji homotetični rast, niti rast koji je podjednako raspodeljen u prostoru. Samo su promene proporcija i veza između delova u celini istaknute putem sumarnih razdvajanja, koja se tiču "grana" ill "sektora" proizvodnje, ali su prvi začeci za regione i dozvoljavaju samo vrlo posredno da se verifikuju hipoteze o pokretačkom uticaju koji jedan podskup vrši na drugi. Kada jedan izvršni statističar upoređuje rast proizvoda i rast velikih agregata - investicija, potrošnja, štednja, i tako dalje imamo dobrih - razloga da posumnjamo da li on čini drugo osim što započinje jednu kauzalnu analizu, uprkos naslova njegove poznate knjige. Pojam privrednog rasta je uži od pojma privrednog razvoja jer je rast u osnovi komponenta razvoja. S obzirom na napred datu definiciju da je privredni rast proces povećanja realnog društvenog bruto proizvoda, proizilazi da

Seminarski rad


se on bazira na krajnje simplificiranom proučavanju ekonomske dinamike i da podrazumeva vrlo rigorozna ograničenja. Iz same definicije privrednog rasta se vidi da njegovo sagledavanje ne vodi računa o osnovama funkcionisanja privrede (dakle, o privredno sistemskim atributima) niti o promenama unutar same strukture privrede. Otuda privredni rast posmatramo kao komponentu privrednog razvoja a zbog svoje preciznosti pokazatelji privrednog rasta predstavljaju vrlo aplikativne i gotovo nezamenljive analitičke kategorije u većini makroekonomskih istraživanja. U posredne faktore privrednog rasta ubrajamo sredstva rada i predmete rada koji u svojoj ukupnosti čine proizvodne fondove privrede i služe kao neophodan uslov delotvorne aktivnosti radne snage. Posmatran sa stanovišta ovih materijalnih činilaca, privredni rast se pokazuje zavisan od promene obima i efektivnosti proizvodnih fondova. Društveni proizvod se u ovom slučaju može izraziti kao funkcija sledećih dveju veličina: a) proizvodnih fondova i b) kapitalnog koeficijenta, tj. parametra kojim se meri proizvodni efekat primenjenih fondova. Kapitalni keoficijent je u stvari jedna vrsta sintetičkog izraza tehničkog progresa, njegova veličina i kretanje su neposredno upivisani tehničkim uslovima proizvodnje, te se u njemu manifestuju promene u tehničkoj opremljenosti i produktivnosti rada, kao i druge karakteristike tehničkog progresa. Na osnovu faktora zaposlenosti i proiduktivnosti radne snage u neposredne faktore možemo šire ubrojiti: a) obim zaposlene radne snage, b) nivo njene produktivnosti, i c) uštede u materijalnim troškovima po jedinici stvorenog društvenog proizvoda. U analizi ovaj poslednji faktor može biti i zanemaren. Jer, produktivnost u širokom smislu, naročito kad se meri veličinom nacionalnog dohotka po zaposlenom, obuhvata štednju i živog i opredmećenog rada. Uštedom sirovina u

Seminarski rad


proizvodnji finalnih dobara, na primer, postižu se i određene uštede živog rada prethodno angažovanog u stvaranju sirovina. Istina, u slučajevima gde porast produktivnosti rada ne izražava ovu vrstu ušteda, biće potrebno i taj faktor priključiti analizi. Ako se za stopu investicija može uzimati jedna ili druga pretpostavka zavisno od dotignutog stupnja privrednog razvitka, kapitalni koeficijent se, naprotiv, mora posmatrati kao promenljiva veličina u vremenu. Tehnički progres i strukturne promene koje on izaziva, čine ga tom promenljivom veličinom, bez obzira da li se privredni razvoj vrši uz konstantnu, rastuću ili opadajuću stopu investicija. Zato smo u izvođenju jednačina rasta kapitalni koeficijent dosledno tretirali kao promenljivu veličinu. Stopa privrednog rasta je direktno srazmerna stopi proizvodnih investicija, a obrnuto srazmerna kapitalnom koeficijentu, odnosno vremenskim promenama kapitalnog koeficijenta. Proizlazi iz toga da su za stopu privrednog rasta merodavne obe veličine. Uzete pojedinačno, same za sebe, one ne mogu dati odgovor na pitanje o mogućnoj stopi proširene reprodukcije. Veličine sadržane u modelu posrednih faktora privrednog rasta pružaju ujedno veoma važne indikacije o efikasnosti datog ekonomskog sistema. Stopa investicija pokazuje kolika je sposobnost sistema da mobiliše proizvodne faktore, a kapitalni koeficijent opet, kakva je njegova delotvornost da iz upotrebe tih faktora izvuče maksimalni ekonomski rezultat. Stopa privrednog rasta može biti ubrzana alternativno, povećanjem stope investicija ili sniženjem kapitalnog koeficijenta, tj. povećanjem proizvodnog efekta investicija. Ako kapitalni koeficijent raste, tada je za održavanje iste stope rasta a pogotovo za njeno ubrzanje, potrebno veće učešće investicija u društvenom proizvodu, odnosno veća stopa proizvodnih investicija. Time se ističe značaj investicija kao odlučujućeg faktora privrednog rasta. Ukoliko se veći

Seminarski rad


deo društvenog proizvoda namenjuje investicijama, utoliko će, opšte uzev, i stopa privrednog rasta biti viša. Taj zaključak dobija svoju najpuniju vrednost u nedovoljno razvijenoj zemlji, gde se samo osetnijim povećanjem investicija može postići jača zaposlenost ostalih faktora proizvodnje, a pre svega radne snage. U početnoj etapi privrednog razvoja kapitalni koeficijent je obično rastuća veličina. Početna etapa pretpostavlja ubrzano povećanje tehničke opremljenosti rada, prelazak sa ručnog na mašinski rad, što znači i znatno veću upotrebu kapitala na jedinicu proizvodnje. Početna etapa stvara, sem toga, bazične uslove razvoja, te je i struktura investicija pretežnije upravljena prema granama koje zahtevaju velika početna ulaganja (električna energija, komunikacije, proizvodnja sirovina itd.). U rezultatu navedenih okolnosti kapitalni koeficijent pokazuje u početnoj etapi ubrzanog razvoja tendenciju rasta. Zbog toga stvarno ubrzanje privrednog razvoja u nedovoljno razvijenoj zemlji mora pre svega počivati na uvećanju stope proizvodnih investicija. »Polazni model tretira stopu investicija i kapitalni koeficijent kao dva nerazdvojna elementa. Pri tom treba konstatovati da je kapitalni koeficijent veoma kompleksna veličina. Njegove promene rezultat su istovremenog dejstva različitih faktora čiji uticaji ne idu u istom već često u suprotnom smeru. Usled toga su dalji koraci u razvijanju polaznog modela neizbežno vezani za raščlanjavanje onih činilaca čije kretanje bliže opredeljuje veličinu kapitalnog koeficijenta.«2

2

Prof. Dr Stevan Devetaković: Ekonomika Jugoslavije, Beograd, 1999. godina, str. 328

Seminarski rad


Privredni razvoj Potpuno je razumljivo što se u novim pristupima privrednom razvoju na adekvatni način tretira i celokupno područje indikatora kojima se ekonomski rast vrednuje. Različita mogućnost merljivosti faktora i nejednak intenzitet njihove promenljivosti u vremenu uzrokovasli su da je ekonomska teorija dugo bila zaokupljena onim faktorima koji su najlakše merljivi i čije su promene najdinamičnije i najočiglednije. Broj tih faktora je prilično ograničen i zato je kvantitativna ekonomska analiza uglavnom operisala s nekoliko osnovnih varijabila, svodoći sve ostale na zbirne pojmove kao što su "socijalni ambijent", "institucionalni okviri", i slično. Samim tim što su ostajale van jednačina privrednog rasta, prećutno su uzimane kao neka vrsta konstanti, a ne kao endogene i promenljive veličine, ili su pak u deskriptivnim analizama tretirane u smislu olakšavajućih ili otežavajućih uslova privrednog razvoja. »Društveni sistem i sistem funkcionisanja privrede predstavljaju izvanredno značajne faktore ekonomskog rasta, čineći okvire i najširu osnovu delovanja svih ostalih faktora.«3 Da li je veća ili manja stabilnost društvenog i političkog sistema, kakav je opšti položaj i uslovi života i rada neposrednih proizvođača, da li je adekvatna organizacija i način funkcionisanja privrede, to su svakako okolnosti koje suštinski utiču na proizvodne efekte svih drugih faktora, a time i na ukupnost rezultata privrednog razvoja. Politika privrednog razvoja se sasvim razumljivo i sama usredsređuje na faktore koji su lakše merljivi, dajući među 3

Prof.dr Branislav Šoškić, Ekonomska misao, Beograd, 1995.

Seminarski rad


njima primat onim koji su najvećima podložni promenama. U ovoj svetlosti gledano, proizvodni faktori, kako lični tako i materijalni, izbijali su na prvo mesto po svom značaju u formulisanju politike i projektovanju privrednog razvoja. Među proizvodnim faktorima najvećom dinamičnošću se odlikuje tehnički progres, čija se dejstva izražavaju u stalnom usavršavanju sredstava i predmeta rada, u ekonomisanju svih faktora proizvodnje, podizanju produktivnosti rada i efektivnosti proizvodnih fondova. Tehnički progres na taj način, zajedno sa radnom snagom i njenim stručnim znanjima, čine one osnovne faktore koji neposredno dinamiziraju privredni razvoj, od kojih pre svega zavisi veličina i rast društvenog proizvoda. Može se polaziti eksplicitno bilo od ličnih faktora, tj. radne snage i porasta njene produktivnosti, pri čemu se podrazurneva dejstvo materijalnih proizvodnih fondova na produktivnost rada, bilo od materijalnih činilaca, tj. proizvodnih fondova i njihove efektivnosti, gde je opet implicitno sadržano učešće radne snage kao neizbežnog faktora procesa proizvodnje. Pozabavićemo se i jednim i drugim pristupom, s tim što ćemo, saglasno radnoj teoriji vrednosti, prvu grupu faktora tretirati kao neposredne stvaraoce nove vrednosti, a drugu grupu faktora prema tome kao posredne stvaraoce vrednosti. Odnosno, skraćeno ćemo ih nazvati neposrednim i posrednim faktorima privrednog rasta. Faktori privrednog rasta potiču iz brojnih sfera društva, spektar ovih faktora ide od istorijskog i kulturnog nasleđa, tradicija, agrarnih odnosa, građanskih sloboda, sistema obrazovanja i razvitka nauke, do različitih ekonomskih faktora. Svi ovifaktori se među sobom naročito razlikuju stepenom merljivosti njihovih efekata na stopu privrednog rasta. U tom pogledu skala je veoma široka i obuhvata ne samo one potpuno merljive (to su po pravilu svi proizvodni faktori), nego i one koji su nedovoljno precizno i više posredno merljivi (uticaj nauke, tehnike, stručnog

Seminarski rad


obrazovanja itd.), kao i one krajnje nemerljive čije prisustvo osećamo, ali nismo u stanju da im efekte jasnije opredelimo (socijalna gibanja, intelektualna klima i slično). Napori činjeni poslednje dve decenije u ekonomskoj teoriji i statistici u pravcu merenja efekata pojedinih faktora razvoja dali su značajne rezultate koji su omogućili da se određenije shvati zamašan udeo i uticaj dotle nemerljivih faktora. Posebno su novije kvantitativne analize istakle veliku vrednost ranije nemerljivih ekonomskih faktora, među kojima je najveću rehabilitaciju doživeo sistem upravljanja privredom. Nejednak tempo njihove promenljivosti u vremenu je sledeći relevantan moment u oceni delovanja pojedinih faktora na privredni razvoj, a samim tim i njihov nejednak uticaj na stopu ekonomskog rasta. Neki od gore nabrojanih faktora pokazuju znatnu meru inertnosti, dok su drugi podložni relativno brzim promenama i sa tendencijom ubrzanja tih promena. Srazmerno se brzo može delovati na privredni razvoj putem tehničkih modernizacija manjih razmera ili putem veće zaposlenosti, nešto sporije putem krupnijih tehničkih inovacija i novih stručnih znanja, dok su demografske promene, urbanizacija, transformisanje agrarnih odnosa itd., faktori čije se značajnije delovanje na stopu privrednog rasta ispoljava tek u dužem vremenskom roku. Naravno, postoje i takvi faktori gde promene imaju sekularni karakter, kao što je slučaj sa istorijskim nasleđem, osnovnim osobenostima nacije i slično. Pojedini od ovih faktora nalaze različito mesto po svojoj važnosti u zavisnosti od toga da li se na proces razvoja gleda kratkoročno, srednjeročno ili dugoročno. Ako sporo promenljivi faktori nemaju nekog većeg značaja za kratkoročnu i srednjoročnu analizu, onda se dugoročne analize razvoja ne bi smele da lišavaju istraživanja ovih sekularnih faktora. Različita mogućnost merljivosti faktora i nejednak intenzitet njihove promenljivosti u vremenu dovela je do toga da je ekonomska teorija dugo bila zaokupljena onim faktorima koji su najlakše merljivi i čije su promene najdinamičnije i najočiglednije. Samim tim što su ostajale van jednačina privrednog rasta,

Seminarski rad


prećutno su uzimane kao neka vrsta konstanti, a ne kao endogene i promenljive veličine, ili su pak u deskriptivnim analizama tretirane u smislu olakšavajućih ili otežavajućih uslova privrednog razvoja. Društveni sistem i sistem funkcionisanja privrede predstavljaju izvanredno značajne faktore ekonomskog rasta, čineći okvire i najširu osnovu delovanja svih ostalih faktora. Da li je veća ili manja stabilnost društvenog i političkog sistema, kakav je opšti položaj i uslovi života i rada neposrednih proizvođača, da li je adekvatna organizacija i način funkcionisanja privrede, to su svakako okolnosti koje suštinski utiču na proizvodne efekte svih drugih faktora, a time i na ukupnost rezultata privrednog razvoja. Politika privrednog razvoja se sasvim razumljivo i sama usredsređuje na faktore koji su lakše merljivi, dajući među njima primat onim koji su najvećima podložni promenama. U ovoj svetlosti gledano, proizvodni faktori, kako lični tako i materijalni, izbijali su na prvo mesto po svom značaju u formulisanju politike i projektovanju privrednog razvoja. Među proizvodnim faktorima najvećom dinamičnošću se odlikuje tehnički progres, čija se dejstva izražavaju u stalnom usavršavanju sredstava i predmeta rada, u ekonomisanju svih faktora proizvodnje, podizanju produktivnosti rada i efektivnosti proizvodnih fondova. Tehnički progres na taj način, zajedno sa radnom snagom i njenim stručnim znanjima, čine one osnovne faktore koji neposredno dinamiziraju privredni razvoj, od kojih pre svega zavisi veličina i rast društvenog proizvoda. U analizi privrednog rasta može se polaziti bilo od ličnih faktora, tj. radne snage i porasta njene produktivnosti, pri čemu se podrazurneva dejstvo materijalnih proizvodnih fondova na produktivnost rada, bilo od materijalnih činilaca, tj. proizvodnih fondova i njihove efektivnosti, gde je opet implicitno sadržano učešće radne snage kao neizbežnog

Seminarski rad


faktora procesa proizvodnje. Pozabavićemo se i jednim i drugim pristupom, s tim što ćemo, saglasno radnoj teoriji vrednosti, prvu grupu faktora tretirati kao neposredne stvaraoce nove vrednosti, a drugu grupu faktora prema tome kao posredne stvaraoce vrednosti.

Kategorijalno određenje privrednog rasta i razvoja Privredni rast ne obuhvata složene promene u strkturnom, institucionalnom i tehnološkom smislu i samim tim indicirali da je privredni rast uži pojam od privrednog razvoja, odnosno da je on samo jedna od komponenti razvoja. U osnovi on se bazira na krajnje specifičnom proučavanju ekonomske dinamike i podrazumeva vrlo rigorozna ograničenja. Njegovo sagledavanje i izračunavanje ne vodi računa o osnovnim privredno-sistemskim atributima, niti o promenama unutar same strukture privrede. Međutim, zbog svoje preciznosti, pokazatelji privrednog rasta predstavljaju vrlo aplikativne i gotovo nezamenljive analitičke kategorije u većini makroekonomskih istraživanja. Kao širi pojam privredni razvoj, obuhvata ne samo rast obima nacionalne proizvodnje već i sve neophodne privrednosistemske i strukturne promene. Drugačije rečeno pojam privrednog razvoja obuhvata povećanje proizvodnje na nivou nacionalne ekonomije i objašnjava složene transformacije u kompoziciji i strukturi privrede, kao i promene značaja pojedinih inputa i njihovih udela u rastu ukupnog autputa. »Prema profesoru Peruu razvoj predpostavlja opštenje među ljudima putem razmene dobara i usluga i putem razmene informacija i simbola. Kada se radi o privrednom razvoju prof. Peru ukazuje na tri nivoa:  artikulacija delova u jednu celinu,  međusektorska akcija i reakcija i  promene ljudskih resursa u efikasnosti i u kvalitetu

Seminarski rad


prilikom evolutivnih strukturacija.«4 U sistemičnoj terminologiji za pojmove međusektorska akcija i reakcija koja se događa direktno ili indirektno i koja nije ništa drugo nego dijalektika struktura moglo reći sledeće: akcije i feedbacks zahtevaju da budu regulisani. U tom procesu vrši se ponovna strukturacija delova ili celine. Treba napomenuti da se tu ne radi o blokovima (varijablama) koji susreću druge blokove i za koje se pretpostavlja da su sposobni da modifikuju jedni druge i da menjaju celinu, a da se ne kaže zašto i kako. Ekonomske strukture su zapravo tako usko povezane sa mentalnim i društvenim strukturama grupa u organizovanom društvenom sistemu. Između prvih i drugih uspostavlja se sistem povratnih sprega, jer se radi o agensima, aktivnim donosiocima odluka. Sledi da razvoj podrazumeva međusobni povratni uticaj ljudskih resursa i konačnih autputa nacionalne ekonomije. Uspostavljen sistem povratne sprege na ovoj relaciji omogućava da se dobiju kvalitetniji autputi, da proizvodnja bude efikasnija i raznovrsnija, ali i da povratno ljudski resursi u svim svojim oblicima dobiju u efikasnosti i u kvantitetu. »Objašnjavajući osnovna obeležja privrednog razvoja Jurij Bajec smatra da akcenat treba staviti na sledećim stvarima:  razvoj je normativan proces-usmeren na realizaciju određenih ciljeva,  razvoj je multidimenzionalni proces, vezan za sve aspekte života i potrebe ljudi i društva,  razvoj je koherentan proces-ako je potrebno simultano ostvarivati različite ciljeve, potrebno je njihovo prethodno usklađivanje.«5 4 5

Prof.dr Ilija Rosić, Rast, strukturne promene i funkcionisanje privrede, Kraljevo, 2002., str.46 Prof.dr Ilija Rosić, Rast, strukturne promene i funkcionisanje privrede, Kraljevo, 2002., str.47

Seminarski rad


Treba napomenuti slučaj kada se pojedine privrede nalaze na nižim stepenima privredne razvijenosti, kada privreda ostvaruje veći kvantum agregatnog autputa prvenstveno zahvaljujući uvećanoj upotrebi privrednih resursa i realne snage kao i transferom inostrane akumulacije. Tada se ostvaruje rast proizvodnje u određenim oblastima privređivanja a izostaje odgovarajući rast u mnogim drugim čak i komplementarnim segmentima prozvodnje. Ovakvi slučajevi nazivaju se privredni rast bez privrednog razvoja. Kada govori o razvoju bez rasta prof. Peru smatra da takav pristup pojedinih teoretičara predstavlja zapravo površnu i pogibeljnu parolu koja je imala određeni uspeh u Evropi pod nazivom »nulti rast«. Parola je samo svedočila o izvesnoj dezorijentaciji odgovornih za ekonomiju pred pojačanim socijalnim zahtevima; ona je iščeznula skoro istom brzinom kao što je i bila formirana. Ona zaslužuje jedan kraći komentar da bi se videlo da, dok je rast bez razvoja jedan vidan fenomen, razvoj bez rasta je ostao neodrživa hipoteza. Preraspodela resursa bez rasta proizvoda dovela bi do kumulativnih gubitaka čija bi posledica bila sniženje stope ostvarenog rasta. »Majkl Gordon, profesor Teorije privrednog razvoja Njujorškog univerzitea tvrdi da je razvoj istovremeno i fizička realnost i saznanje pomoću koga društvo kombinujući razvoje i institucionalne procese stvara uslove većini stanovništva da bolje živi. Po njemu, privredni razoj podrazumeva najmanje tri stvari:«6  povećanu potrošnju uz stalno podizanje kvaliteta hrane, uslova stanovanja, zdravstvene zaštite i ukupnog nivoa socijalne sigurnosti; 6

Prof.dr Ilija Rosić, Rast, strukturne promene i funkcionisanje privrede, Kraljevo, 2002., str.48

Seminarski rad


 porast društvenog blagostanja kroz otvaranje novih radnih mesta, povećanje nivoa obrazovanja i kulturnog uzdizanja kao i stalnog razvoja svih humanih vrednosti i stalan proces demokratizacije kroz oslobađanje pojedinaca i nacija od zavisnosti ne samo od drugih ljudi i države, već i od snaga neznanja i nepoštovanja sopstvene ličnosti. Kada se pođe od činjenice da je privredni razvoj daleko kompleksniji pojam u odnosu na privredni rast, jer pored kvantitativnog povećanja ključnih makroekonomskih varijabli podrazumeva i promene u strukturi privrede kao i najznačajnije institucionalne promene u sistemu funkcionisanja. Pod privrednim razvojem podrazumevamo:  porast materijalne proizvodnje i nacionalnog dohotka uz istovremene strukturne promene i promene u funkcionisanju date privrede na opštoj uzlaznoj razvojnoj liniji;  to je jedinstvo kretanja i razvoja odnosno, najopštiji oblik kretanja i razvoja privrede;  svako kretanje privrede podrazumeva brojne promene koje su u istoj meri i kvalitativne i kvantitativne;  izazvane promene se vrše pod dejstvom naučnog i tehničkog progresa i izmenama društvenog i privrednog okruženja.

Seminarski rad


Zaključak Sagledavanje privrednog rasta ne vodi računa o osnovama funkcionisanja privrede (dakle, o privredno sistemskim atributima) niti o promenama unutar same strukture privrede. Otuda privredni rast posmatramo kao komponentu privrednog razvoja a zbog svoje preciznosti pokazatelji privrednog rasta predstavljaju vrlo aplikativne i gotovo nezamenljive analitičke kategorije u većini makroekonomskih istraživanja. Kada govorimo o pojmovnom određenju rasta i razvoja treba istaći i to da je u tumačenju složenih relacija privrednog rasta i razoja u današnjim uslovima privređivanja, posebno važno zapaziti činjenicu da odgovarajuće promene turbulentnog karaktera, u najširem okruženju u teorijskom smislu nalažu neprekidno korišćenje novih kategorijalnih veličina i postupaka, veličina koje su bile do skora u ekonomskoj nauci ili potpuno nepoznate ili su se na kvalitetno drugačiji način ispoljavale. Potpuno je razumljivo što se u novim pristupima privrednom razvoju na adekvatni način tretira i celokupno područje indikatora kojima se ekonomski rast vrednuje. To adekvatnije tretiranje logično proističe iz šireg i složenijeg poimanja samog pojma razvoja S obzirom na napred datu definiciju da je privredni rast proces povećanja realnog društvenog bruto proizvoda, proizilazi da se on bazira na krajnje simplificiranom proučavanju ekonomske dinamike i da podrazumeva vrlo

Seminarski rad


rigorozna ograničenja. Društveni sistem i sistem funkcionisanja privrede predstavljaju izvanredno značajne faktore ekonomskog rasta, čineći okvire i najširu osnovu delovanja svih ostalih faktora. Da li je veća ili manja stabilnost društvenog i političkog sistema, kakav je opšti položaj i uslovi života i rada neposrednih proizvođača, da li je adekvatna organizacija i način funkcionisanja privrede, to su svakako okolnosti koje suštinski utiču na proizvodne efekte svih drugih faktora, a time i na ukupnost rezultata privrednog razvoja. Politika privrednog razvoja se sasvim razumljivo i sama usredsređuje na faktore koji su lakše merljivi, dajući među njima primat onim koji su najvećima podložni promenama. U ovoj svetlosti gledano, proizvodni faktori, kako lični tako i materijalni, izbijali su na prvo mesto po svom značaju u formulisanju politike i projektovanju privrednog razvoja. Među proizvodnim faktorima najvećom dinamičnošću se odlikuje tehnički progres, čija se dejstva izražavaju u stalnom usavršavanju sredstava i predmeta rada, u ekonomisanju svih faktora proizvodnje, podizanju produktivnosti rada i efektivnosti proizvodnih fondova. Tehnički progres na taj način, zajedno sa radnom snagom i njenim stručnim znanjima, čine one osnovne faktore koji neposredno dinamiziraju privredni razvoj, od kojih pre svega zavisi veličina i rast društvenog proizvoda. Imajući u vidu sadržaj definicije privrednog razvoja možemo reći da je razvoj privrede oduvek bio osnova svakog društvenog i političkog uređenja pojedinih država. Polazeći od činjenice da privredni razvoj možemo posmatrati kao ključnu povratnu spregu sa mnogobrojnim društvenim transformacijama proizilazi i logičan zaključak da je on u najopštijem smislu osnovna pretpostavka svakog društvenog progresa.

Seminarski rad


Literatura

1. dr Ilija Rosić: Rast, strukturne promene i funkcionisanje privrede – Nacionalna ekonomija –, Kraljevo 2002. 2. dr Stevan Devetaković: Ekonomika Jugoslavije, Beograd, 1999. 3. dr Dragutin Marsenić: Ekonomika Jugoslavije, Beograd, 1997. 4.

dr Branislav Šoškić: Ekonomska misao, Beograd, 1995.

5.

dr Sveto Purić: Makroekonomska politika, Beograd, 1995

Seminarski rad


Sadržaj Uvod 2

Pojam

1 i

faktori

privrednog

Privredni razvoj

rasta 9

Kategorijalno određenje privrednog rasta i razvoja

13

Zaključak

17

Literatura

19

privredni rast i rayvoj2007

Recommend Documents