Pristup Kafkinom Procesu

UDK 821.112.2(436).09-31 Kafka F.

DRAGOMIR KOSTI]

PRISTUP KAFKINOM PROCESU Apstrakt. U tekstu koji je izvod iz {ire celine o romanu Proces Franca Kafke razmatraju se dva posledwa poglavqa ovog dela kqu~na za wegovo razumevawe i usvajawe. Insistiraju}i dosledno na Kafkinom tekstu, autor je poku{ao da iznese svoj pogled na ovu problematiku koja je u svetu tuma~ewa kwièvnog dela Franca Kafke izazivala ~esto i sasvim opre~na shvatawa. Autor je i ta shvatawa ovde priloìo, pa je ~itaocima ponu|ena mogu}nost da sami biraju izme|u ponu|enih re{ewa, ako re{ewa u slu~aju umetnosti Franca Kafke uop{te postoje. Kqu~ne re~i. Franc Kafka (1883–1924), svetska kwièvnost, austrijska kwièvnost, moderna kwièvnost, roman, nerazumevawe razumqivog, razumevawe nerazumqivog, alijenacija.

U praznoj crkvi Nesre}ni kraj Jozefa K. nazna~en je u katedrali i u poglavqu istog naziva: U katedrali.1 (Ono {to }e se dogoditi u posledwoj glavi romana Proces nedvosmislenog naziva, Kraj, samo je puka egzekucija). (…) Sada me pu{ta{ kao da ti ni{ta nije stalo do mene, kaè K. sve{teniku. Dobija odgovor: Pa ti mora da ide{. K. sada neo~ekivano èli da se sve{tenik poistoveti s wim: to treba da uvidi{. Ali nailazi na zid: ja pripadam sudu, re~e sve{tenik, i za{to bih onda èleo {to od tebe. Sud ni{ta ne èli od tebe. On te prima kad do|e{ i pu{ta te kad ode{.2 1 Sam Kafka je ovo poglavqe druk~ije imenovao, o ~emu svedo~i Maks Brod: 13. studenoga dovr{ava Egzegezu legende; tako on sam karakterizira poglavqe koje sam ja zatim objavio kao deveto (pretposledwe) u Procesu. — Maks Brod: Franc Kafka, preveo Zlatko Mateti}, Znawe, Zagreb, 1976, str. 132. 2 Franc Kafka: Izabrana dela, kwiga prva, Proces, prevela Vida @upanski-Pe~nik, Nolit, Beograd, 1978, str. 213.

Zbornik radova Filozofskog fakulteta HHHçÇÇ / 2007

206

K.-ov odlazak u katedralu pada u vreme kada se ~ini da je zaboravio na proces i optu`bu. Wega, izgledalo je, sve vi{e brine poloàj u banci, odnosno to {to je sve vi{e dobijao naloge za rad izvan banke: onda se uvek javqala u wemu sumwa nisu li hteli da ga za izvesno vreme udaqe iz kancelarije kako bi ispitali wegov rad ili, ako ni{ta drugo, ne smatraju li da wegovo prisustvo u kancelariji nije neophodno potrebno.3 K., me|utim, takve naloge nije mogao odbiti, jer odbijawe bi zna~ilo priznavawe straha. I upravo preko jednog takvog naloga K. je dospeo u katedralu. Put do katedrale vodio je preko nekog stranca, Italijana koji je hteo da obi|e katedralu, a K. je trebalo da ga na tom putuprati. Trebalo je da on bude drugi. Ali se Italijan uop{te nije pojavio, ni u zakazano vreme (deset ~asova ujutru), ni uop{te, kasnije. Tako je on bio prvi. Tako je K. bio sam u katedrali. Pa ipak, nije bio sam. Da ne{to nije bilo u redu s tim pra}ewem, K. je mogao uo~iti jo{ rano izjutra toga dana kada se, u kancelariji direktora, sreo sa Italijanom. Iako je, naime, zbog svog znawa italijanskog jezika, bio predodre|en za pratioca Italijanu, K. s uàsom prime}uje da on Italijana razume samo delimi~no, za razliku od direktora koji ga je s lako}om razumevao. Ipak je dilemu oko razumevawa i nerazumevawa razre{io sam direktor: Ako K. ne moè odmah da razume Italijana, neka ga to ne buni, jer }e se vrlo brzo sna}i, a ako ga ne bude dobro razumeo nije ni{ta stra{no, jer Italijanunije toliko ni va`no da ga K. razume.4 U me|uvremenu, izme|u kancelarije i odlaska u katedralu, K. je imao telefonski poziv. Bila je to Leni; bilo je potrebno obja{wewe za{to ide u katedralu. Weno pitawe: Hajkajute.5 Weno pitawe koje je, u stvari, predstavqalo odgovor. I K. je spustiv{i slu{alicu odgovorio/potvrdio: Da, hajkajume. Leni je bila jedina veza izme|u K.-a koji odlazi u katedralu i K.-a koji je bio optuèn i protivu kojeg je vo|en proces. Naravno, da je u wenom pitawu a {to ukatedralu?! bilo ~u|ewa. I naravno da se ona ni~emu nije ~udila, kada mu je upala u re~, u poku{aj obja{wewa, neobi~nom (mirnom) primedbom: Hajkajute. Ta~no u zakazano vreme K. je stigao pred katedralu, ali tamo nije bilo Italijana. Iako ga je i potom jo{ ~itav ~as traìo i ~ekao, K. se za sve to vreme uop{te nije zapitao za{to nema Italijana. K., drugim re~ima, uop{te nije sumwao da je on, Italijan, taj kojeg je trebalo dopratiti (dovesti) u katedralu: Wega nije nigde bilo. Mo`da direktor nije dobro razumeo vreme? Kako se moè razumeti taj ~ovek?6 K. ucrkvi ne nalazi Italijana, ali ipak ostaje unutra (mo`da i zbog ki{e koja je napoqu lila). Jo{ dok je bio spoqa, po{to je bilo vla`no, sveè i mra~no, K. se bojao kako ga ne}e dobro videti u katedrali i da }e se jo{ vi{e prehladiti. Za{to se K. koji jo{ nije stupio u crkvu pla{i da ne}e biti prime}en? Vaqda je on 3 4 5 6

Isto, Isto, Isto, Isto,

str. str. str. str.

191. 194–195. 195. 196.

Dragomir Kosti}: Pristup Kafkinom Procesu

207

trebalo da Italijana uo~i! Nema nikakvog nagove{taja da se sa Italijanom uop{te ne}e sresti. On je, prekra}uju}i vreme, sedeo u crkvi i prelistavao album namewen da Italijana informi{e o znamenitostima crkve. Iz toga poloàja ga podiè — mrak. Svaka crkva je izgra|ena na kontrastima svetlosti i mraka. U ovoj crkvi, gde je K. trebalo da se na|e s Italijanom bio je samo mrak (zbog ki{e koja je padala napoqu) i on sve gu{}i. Mrak koji se javqa u vreme kada je kona~no trebalo da se sasvim razdani (jer se toliko be{e smrklo).7 K. vi{e nije mogao da ~ita, pa je ustao. Ustao da se tu, u mraku, sretne sa ve~nom svetlo{}u. Sa slikom (predstavom) polagawa Hrista u grob. Do te slike (koja je kao i sve ostalo bila u mraku), on dolazi sporo, otkrivaju}i najpre straàra (viteza) koji je upravo bio okrenut (zagledan) u tu predstavu. K., me|utim, brzo prelazi preko te slike (predstave). K. ostaje u katedrali i kada je postalo uzaludno nadati se da }e se jo{ sresti sa Italijanom. Ubrzo shvata da je prime}en. Nema Italijana, ali ima nekoga drugog. Crkvewak (kome se K. usebi rugao zbog wegovih fizi~kih i psihi~kih nedostataka: podmuklica, {antucawa, sumanutosti) ga odvodi pred sve{tenika na propovedaonici. U tom trenutku naviru sumwe: Ali zar se stvarno moè dràti propoved? [ta bi bilo da je on stranac koji je samo do{ao da razgleda crkvu? U stvari, on i nije bio ni{ta drugo.8 K. otprilike sada sebe doìvqava kao stranca, ali je to saznawe jo{ prili~no mutno i neodre|eno. U katedrali je vladala ti{ina, a K. je odlu~io da je poremeti time {to }e katedralu napustiti, po{to se, uz to, i on ose}ao napu{tenim usred veli~ine katedrale. Ali nije on poremetio ti{inu, nego sve{tenik. On je svojim izve`banim glasom uzviknuo Jozefe K.! Retko se u romanu za ime glavnog junaka upotrebqavalo to Jozef; obi~no je i{lo samo ono K. A sada ga je sve{tenik, posle izvesnog vremena potpune ti{ine jo{ i ponovio: Ti si Jozef K.9 K. koji je mislio da umakne (zasada je jo{ bio slobodan10), suo~en je sa otkri}em svoga identiteta. âk i vi{e od toga. Sve{tenik, otkrivaju}i K.-ov identitet, otkriva mu i smisao toga dana, odnosno dolaska u katedralu, i, na kraju, i smisao same optu`be: œTi si optuènŒ, re~e sve{tenik sasvim tiho. (…) œOnda si ti onaj koga traìmŒ, re~e sve{tenik. Pri tome, sve{tenik otkriva i svoj identitet i svoju nameru: œJa sam tamni~ki kapelan.Œ (…) œJa sam te pozvao ovamoŒ, re~e sve{tenik, œda bih razgovarao sa tobom.Œ11 7 Isto, str. 197. 8 Isto, str. 200. 9 Isto, str. 202. 10 Isto, str. 201. 11 Isto, str. 202. Meletinski, naopako, ovog sve{tenika dovodi u vezu sa Hristom: u katedra-

li, gde Jozefa K. sre}e tamni~ki kapelan sli~an Hristu. — E. M. Meletinski: Poetika mita, preveo Jovan Jani}ijevi}, Nolit, Beograd, (bez god. izd.), str. 356.

208


I proces i optu`ba protiv K.-a, na koje je on prili~no zaboravio (vremenska distanca kao da je u~inila svoje), dalek, nejasan i nepredvidqiv wihov kraj, sada se konkretizuje, uobli~uje. œZna{ li da tvoj proces r|avo stoji?Œ upita sve{tenik. œI meni se tako ~iniŒ, re~e K. K. je primoran da se ponovo brani: œAli ja nisam krivŒ, re~e K. œTo je zabluda. Kako moè ~ovek uop{te da bude kriv. Ta mi smo svi qudi i svi smo jednaki.Œ œTo je ta~noŒ, re~e sve{tenik, œali tako obi~no govore krivci.Œ12 A onda, K. na to: œMoj poloàj je sve teì.Œ œTi ne shvata{ ~iweniceŒ, re~e sve{tenik, œpresuda se ne donosi odjedanput, nego postupak postepeno prelazi upresudu.Œ (…Postupak postepeno prelazi u presudu… Mo`da najsudbonosnije (najfatalnije) re~i uromanu!13 Iako nema krivice, iako nema postupka, vremenom se on preoblikuje u postupak, odnosno u krivicu i sankcionisawe krivice (presudu). Druga~ije re~eno, iako ~ovek nije kriv, on postepeno (vremenom), brane}i se, postaje kriv…) Sve{tenik potom zamera K.-u {to se isuvi{e oslawa na tu|u pomo}, naro~ito èna — one imaju veliku mo}. Dijalog zapada u sve gu{}i mrak: Kakvo li je nevreme moglo biti napoqu? To vi{e nije bio tmurni dan, bila je to mrkla no}.14 K. nastoji da izvu~e nekakvu prednost iz tog razgovora u mraku. Poku{ava da se napadom odbrani: œTi mo`da i ne zna{ kom sudu sluì{.Œ Umesto odgovora usledio je sve{tenikov uzvik: œZar ne vidi{ ni dva koraka pred sobom?Œ Uzvik je bio qutit, ali u isti mah kao da je dolazio od nekog ko vidi drugog kako pada pa, i sam upla{en, vi~e neoprezno, nehoti~no.15 ([ta to K. ne vidi dva koraka pred sobom? Prirodu suda? Prirodu svoje krivice? [ta? Mo`da i sau~esni{tvo drugih? U tom slu~aju stepen wegove krivice bio bi jo{ i ve}i!) Ovo bi moglo da ima prizvuk saàqewa, poistove}ewa (prizvuk fra Petra u odnosu na ]amila u Andri}evoj Prokletoj avliji). Ali toga ovde nema, niti ga moè biti. Ipak, razgovor izme|u K.-a i sve{tenika dobija neo~ekivani prisniji ton: œDo|i k meni doleŒ, poziva K. sve{tenika. Budi ono {to sam ja, kao da izri~e K. A sve{tenik uzvra}a isto tako pomirqivo, ali pri tome ne dopu{ta nikakav zra~ak 12 Isto. … Jozef K. se toliko otu|io da uporno iznzistira na tome da on nije po~inio nikakav prijestup koji bi bio ka`wiv, na {ta mu wegov alter ego (sve}enik) odgovara da upravo tako govore krivci. Krivica je, dakle, u sebi~nosti i usamqenosti (…). — Cvjetko Miliwa: Pisawe kao oblik molitve; Delo, god. XXIX, br. 11–12, novembar–decembar, 1983, str. 188. 13 Ali kako da se ovaj sud zamisli — nije li on posledwi? Ne ~ini li on od sudije optuènog/ nije li sam postupak kazna? Na to Kafka nije odgovorio. Da li je ne{to o~ekivao od tog odgovora? Ili mu je, mo`da, pre bilo stalo do toga da okleva sa wima? U wegovim pri~ama, epika dobija ponovo onaj zna~aj koji ima u ustima [eherzade: da se odloì ono {to nailazi. Odlagawe je u Procesu nada optuènog — kad samo postupak ne bi prelazio upresudu. — Valter Bewamin: Franc Kafka; Eseji, preveo Milan Tabakovi}, Nolit, Beograd, 1974, str. 251. 14 Proces, isto, str. 203. 15 Isto, str. 204.


209

nade: œMorao sam najpre izdaleka da razgovaram s tobom. Ina~e se na mene isuvi{e lako moè uticati tako da zaboravim na svoju du`nost.Œ16 Umetnuta pri~a o zavaravawu zakonom17 (ona je naslovqena Pred zakonom, iako poseban naziv u samoj pri~i ne figurira, nego u posebnom istoimenom tekstu objavqenom u almanahu Vom jungsten Tag krajem 1915. godine, a kasnije u zbirci pripovedaka Seoski lekar 1919/1920), pri~a u pri~i (pri~a je sve{tenik), mo`da ne obja{wava su{tinu romana Proces, ali je, svakako, kqu~na za wegovo razumevawe (ba{ kao {to je to Pri~a o Antihristu za roman Bra}a Karamazovi F. M. Dostojevskog), odnosno za razumevawe ~ovekovog prisustva u svetu uop{te. Ne zavaravaj se, upozorava sve{tenik K.-a. A na wegovo pitawe ~ime se zavarava, mirno odgovara: Sudom se zavarava{.18 Tako, podstaknut, on pri~a tu pri~u o zavaravawu zakonom.19 Junak te pri~e je ~ovek sa sela. On se upu{ta u dijalog sa vratarom koji stoji pred zakonom; moli ga da ga pusti, da ga uvede u zakon. Ovde se moèmo zapitati za{to je taj ~ovek sa sela? Da li zato da se time naglasi wegova priprostost ili wegova upornost, izdr`qivost? Ili da bi se izbeglo imenovawe ~oveka uop{te? Pri~a je krajwe jednostavna. ôvek poku{ava da u|e na vrata; vratar ga od tog poku{aja odvra}a. U tom poku{aju, ~oveku je pro{ao sav ìvot.20 I tek sasvim na kraju, vratar mu saop{tava u odgovoru na wegovo pitawe za{to na ta vrata nije mogao da u|e neko drugi ako on nije mogao, da su ona, ta vrata, bila prepreka samo za wega.21 Pri~a je, naravno, parabola o ulasku u sre}niji ìvot (parabola o ulasku u raj, na primer) i o preprekama koje stoje na tom putu. Indikativno je da se ovde onaj koji poku{ava da u|e na vrata naziva ~ovekom (najpre ~ovekom sa sela, a potom samo ~ovekom; {to }e re}i da gre{e svi oni koji ovog ~oveka identifikuju prosto sa seqakom), a onaj koji stoji na vratima i brani mu ulaz — samo vratarom . Zna~i li to da on nije isto kao onaj ~ovek, da ni nije ~ovek? Da on samo ozna~ava simbol zapreka (vrata — vratar)?!22 16 Isto, str. 205. 17 Najpotresnija od svih Kafkinih snolikih slika svakako je kratka epizoda Pred zakonom iz

Procesa. — Piter Fulks: Tri romana Franca Kafke; Kwièvnost, god. XXVIII, kw. LVII, sv. 12, (dsecembar 1973), str. 549. 18 Proces, isto. 19 [to se ti~e drugog poglavqa, œU katedraliŒ, po~asnom mestu koje mu je dato — kao da ono nudi kqu~ romana i ~ini wegov religijski predzakqu~ak — protivre~i sam wegov sadràj: pri~a ~uvara zakona veoma je vi{ezna~na i K. saznaje de je sve{tenik koji je kazuje ~lan sudskog aparata, tamni~ki kapelan, jedan u ~itavom nizu elemenata, bez ikakvog povla{}enog mesta, jer nema nikakvog razloga da se niz wime zavr{i. — @il Delez, Feliks Gatari: Kafka; prevela Slavica Mileti}, Izdava~ka kwiàrnica Zorana Stojanovi}a, Sremski Karlovci — Novi Sad, 1998, str. 78. 20 ôveku sa sela tek u trenutku umirawa uspeva da sagleda svoju du{u, bqesak koji neugasivo prodire kroz vrata zakona (Proces, str. 206, nap. D. K.). — Piter Fulks: Isto, str. 550. 21 Pri~a o vrataru koji ~uva zakon u stvari je prva ra{omonska projekcija, daleko pre Ra{omona, a o{trije, dubqe i rigoroznije postavqena nego u Pirandela: istina je polivalentna, ne da je nema nego je vi{eslojevita i protivre~na. Ko to ne moè da izdrì, gotov je. — Zoran Glu{~evi}: Studija o Kafki, Vuk Karaxi}, Beograd, 1971, str. 228. 22 @. Delez i F. Gatari isti~u: zakon se podudara sa onim {to kaè vratar, dok zapisi prethode zakonu, a ni u kom slu~aju nisu wegov nuàn i izveden izraz. — Isto, str. 79–80. Podvukli autori.

210


Isto tako, za razliku od aktivne uloge ~oveka koji poku{ava da u|e na vrata, uloga vratara je pasivna, on samo brani wegov ulazak. Drugim re~ima, ta uloga je krajwe pojednostavqena, svedena na bezdu{nu prepreku, odbijawe. Me|utim, nije ba{ tako. To se jasno vidi, jasno proizilazi, iz sve{tenikovog komentara pri~e o zavaravawu, koji je usledio posle same pri~e. U stvari, uloga vratara je skrivena; on je u senci ~oveka. Ako je ~ovek onaj koji se vidi i ono {to se vidi na prvi pogled, vratar je ono skriveno, onaj {to se ne vidi i ono {to se ne vidi. Drugo je pitawe da li se te dve uloge me|usobno dopuwuju, nadgra|uju, ili zamewuju?23 Da li ~ovek ne moè bez vratara? Da li su to, u stvari, dva pola jedne iste du{e? Kao dan i no}, dobro i zlo. Ako je tako, postavqa se pitawe ko je tu prvi, a ko drugi, ko je sre}niji, a ko nesre}niji, ko na dobitku, a ko na gubitku? — onaj, dakle, koji ho}e da u|e, promeni se ili onaj koji ga u tome spre~ava?! U dijalogu koji se razvio posle sve{tenikove pri~e, K. se postavqa na stranu ~oveka, sve{tenik na stranu vratara. K. se jo{ uvek nadao, sve{tenik zna da je nada uzaludna, stvar odve} bespredmetna, tj. beznade`na. K. insistira na vratarevoj krivici, smatraju}i da je mogao druga~ije postupiti prema ~oveku, da ga je mogao pustiti. Ili mu na neki drugi na~in pomogne. Sve{tenik brani vratara. œVratar je, dakle, prevario ~ovekaŒ, re~e odmah K. koga be{e zanela ta pri~a.24 œO varawu se tu ne spomiwe ni{taŒ — isti~e sve{tenik.25 Ne{to kasnije, on u razgovoru dodaje: œpostoji ~ak i jedno mi{qewe po kome je ba{ vratar onaj koji je prevaren.Œ26 K., me|utim, isti~e: œVratar mu je u~inio otkrovewe tek onda kada ono nije moglo da pomogne ~oveku.Œ œNije bio ranije pitanŒ, re~e sve{tenik, œi ne zaboravi da je on bio samo vratar, a kao takav on je izvr{io svoju du`nost.Œ œA za{to misli{ da je izvr{io svoju du`nost?Œ upita K., œon je nije izvr{io. Wegova du`nost bila je mo`da u tome da otera sve druge, ali ovoga ~oveka za koga je ulaz bio odre|en morao je da pusti.Œ27 Razlike u shvataOni, s tim u vezi, dodaju i ovo: Tri najmu~nije teme u mnogim tuma~ewima Kafke jesu transcendencija zakona, unutra{wost krivice i subjektivnost iskazivawa. One su povezane sa svim budala{tinama napisanim o alegoriji, metafori i simbolizmu kod Kafke, kao i sa idejama tragike, unutra{we drame, li~nog suda itd. — Isto, str. 80. 23 ôvek sa sela je okrenut licem prema zakonu, tako da pred smrt na wega pada wegov odsjaj, ali je on podre|en prema vrataru i, u osnovi slep. (…) On unire pred vratima. Sada se, me|utim, javqa ono presudno: mogu}nost druge perspektive. (…) Moè se ~ak zamisliti da se, posmatrano s druge strane, uloge vratara i onog koji ~eka zamewuju, da svako, kao {to je ve} nazna~eno, naizmeni~no predstavqa, za onog drugog, vratara i onog koji ~eka, tuìoca i optuènog. Iznutra posmatrano sve je jednozna~no; iz drugog, nepoznatog ugla posmatrawa, sve postaje vi{ezna~no. Obojica su, istodobno, u odnosu prema ne~em tre}em, pomo}u kojeg bi se tek mogla objasniti priroda wihove povezanosti. — Gerhard Kajzer: Legenda Pred zakonom; preveo Slobodan Gruba~i}, Delo, isto, str. 253. 24 Proces, isto, str. 207. 25 Isto. 26 Isto, str. 209. 27 Isto, str. 207.


211

wima se produbquju. Ono {to za K.-a jeste, za sve{tenika nije, i obrnuto, ono {to je za sve{tenika dobro, za K.-a je zlo.28 œPri~a sadrì u pogledu ulaska u zakon dve va`ne izjave vratara, jednu na po~etku, a jednu na kraju. Jedno mesto glasi: dam u sada ne moè dozvoliti pristup, a drugo: taj ulaz odre|en je samo za tebe. Kad bi izme|u ove dve izjave postojala protivure~nost, onda bi ti bio u pravu i vratar bi stvarno prevario ~oveka. Ali protivre~nosti nemaŒ — napomiwe sve{tenik.29 Dugo govore}i u prilog vratarevoj odbrani, sve{tenik je naglasio da je vratar voleo ta~nost i strogo vr{io svoju du`nost, da je bio vrlo svestan svog zadatka, pun strahopo{tovawa prema svojim pretpostavqenima, nije brbqiv, nije podmitqiv, a kada je u pitawu wegova du`nost, wega ne moè niko ganuti ni ozlojediti; (…) wegova spoqa{nost ukazuje na pedantan karakter, veliki {iqati nos i duga i retka crna, tatarska brada. Moè li se zamisliti savesniji vratar? Dodu{e, on je i malo priglup i u vezi s tim malo uobraèn (…), wegovo shvatawe pomu}eno glupo{}u i nadmeno{}u. Ovde ~ak i sve{tenik revalorizuje vratarevu ulogu, pozivaju}i se na komentare koji su isticali: œTa~no shvatawe jedne stvari i nerazumevawe iste stvari ne iskqu~uje jedno drugoŒ, zakqu~uje: No na svaki na~in, mora se pretpostaviti da su glupost i nadmenost, pa ma se one i sasvim bezna~ajno ispoqavale, ipak nepovoqno uticale na ~uvawe ulaza, one su nedostaci u vratarevom karakteru.30 Sve{tenik zatim ukazuje da se u vrataru probudilo saàqewe; u vratarevim re~ima upu}enim ~oveku œti si nezaja`qivŒ, on nalazi samo trunku nestrpqewa i zakqu~uje, upozoravaju}i K.-a: œNa svaki na~in, vratareva figura se ovako druk~ije uobli~ava nego {to ti misli{.Œ31 Posle ovoga sve{tenik se prepu{ta konstatacijama koje na vratara bacaju druga~iju svetlost od one u kojoj ga je video K. Napomiwu}i, da je ba{ vratar onaj koji je prevaren i da se on sam pla{i onog zbog ~ega ho}e da utera ~oveku strah u kosti, isti~e: On se ~ak pla{i vi{e od onog ~oveka, jer ovaj samo ho}e da u|e, ~ak i po{to je ~uo o stra{nim vratarima tamo unutra, a vratar, me|utim, ne}e da u|e ili se bar o tome ni{ta ne saznaje.32 On potom dodaje da vratar ni{ta ne zna ni o izgledu ni o zna~aju unutra{wosti, da je u zabludi i u pogledu ~oveka sa sela, jer mu je podre|en a da to i ne zna, a zatim: Da on sa ~ovekom postupa kao sa podre|enim licem vidi se iz mnogo ~ega (…). Ali da je on, u stvari, ~oveku podre|en proizilazi isto tako jasno iz ovog mi{qewa. Pre svega, slobodan ~ovek je iznad vezanog ~oveka. A eto, onaj ~ovek je stvarno slobodan. I da ostaje podre|en do kraja.33 28 Zanimqiva je uloga sve{tenika u tom razgovoru. Iako je i sam na strani zakona, ne pruà nikakvu obligatornu interpretaciju parabole koja stoji u uvodnim spisima o zakonu. Naprotiv: on se ograni~ava na to da smesta uzdrma svaki sud koji oblikuje Jozef K. — Gerhard Kajzer: Isto, str. 250. 29 Proces, isto. 30 Isto, str. 208. 31 Isto, str. 209. 32 Isto. … Krivwa ~ovjeka sa sela (je) u tome {to jednostavno nije iskoristio svoju slobodu, koju, za razliku od wega, nije imao ~uvar vrata zakona jer je bio œprivezanŒ, i to le|ima uza sami Zakon (…). — Cvjetko Miliwa: Isto. 33 Isto, str. 210.


212

Na kraju, od vratara ni{ta nije ostalo; samo bleda senka, ~ini se kao da ga je sam sve{tenik dotukao, jer vratar je u jo{ mnogo teòj zabludi koja se ti~e wegove slu`be. Naime, on na kraju govori o ulazu i kaè: œIdem sada da ga zatvorimŒ, ali na po~etku se veli da su vratnice zakona otvorene kao i uvek, a ako su one uvek otvorene, uvek, to jest bez obzira na to dokle traje ìvot ~oveka za koga su one odre|ene, onda ih ni vratar ne moè zatvoriti.34 Naposletku se i K. sloìo sa sve{tenikom: i ja verujem da je vratar prevaren, ali on zadràva i ranije mi{qewe o wemu: jer se oba mi{qewa delimi~no poklapaju. Dve su stvari vidi li vratar jasno ili je prevaren. Rekao sam da je ~ovek prevaren. Ako vratar jasno vidi, onda bi se u to moglo posumwati, ali ako je vratar u zabludi, onda se wegova zabluda mora preneti i na ~oveka. Vratar onda nije varalica, ve} je toliko priglup da bi ga odmah trebalo najuriti iz slu`be. Mora{ imati na umu da zabluda u kojoj se vratar nalazi wemu ni{ta ne {kodi a ~oveku hiqadustruko.35 Ali, sve{tenik, u pogledu vratara, jo{ jednom izvodi snaàn zaokret: œMa kako nam vratar izgledao, on je ipak sluga zakona te pripada wemu, zna~i da je van doma{aja qudskog suda. A ne sme se onda verovati ni u to da je vratar podre|en ~oveku. Neuporedivo je vi{a stvar biti vezan makar i samo sly`bom kod ulaza u zakon nego slobodno ìveti na svetu. ôvek tek dolazi zakonu, a vratar je ve} tamo. Wegov je zakon postavio i sumwati u wegovo dostojanstvo zna~ilo bi sumwati u zakon.Œ36 Dakle, sada je vratar i dostojanstven! Ali, ne zbuwuje vratar ve} sve{tenik.37 Tako i na samom kraju i sve{tenik i K. ostaju na ranijim, ili prvobitnim pozicijama: œNe slaèm se s tim mi{qewemŒ, re~e K. vrte}i glavom œjer kada bi se ~ovek wemu pridruìo, morao bi smatrati da je istina sve ono {to vratar kaè. A ti si i sam na{iroko obrazloìo da to nije mogu}e.Œ œNeŒ, re~e sve{tenik œne mora se sve smatrati kao istina, dovoqno je da se smatra kao potreba.Œ œ@alosno mi{qeweŒ, re~e K. œOd laì se gradi poredak u svetu.Œ38 34 Isto, str. 210–211. 35 Isto, str. 211. 36 Isto, str. 211–212. 37 No, kako je sve}enik u

romanu ozna~en kao tamni~ki kapelan, nije li bila wegova du`nost da optuènom pruì nadu i utjehu? Wegova je pri~a u tom smislu proma{aj: ako ona samo zbuwuje optuènog, za{to ju je uop}e ispri~ao i za{to ju je Josef K. s toliko pa`we saslu{ao? — Milivoj Solar: Paradoksi tuma~ewa — Franc Kafka Proces; Mit o avangardi i mit o dekadenciji, Nolit, Beograd, 1884, str. 157. 38 Isto, str. 212. U dnevniku od 24, januara 1915. godine Kafka, opisuju}i svoj odnos Sa Felisom, u vezi sa ovom pri~om u pri~i, pi{e o postupku pripovedawa: Pri ~itawu pri~e o vrataru, ve} pa`wa i dobro zapaàwe. Tek sad mi je puklo pred o~ima zna~ewe te pri~e, i ona ga je pravilno shvatila; ali potom smo, istina, grubim primedbama navalili na pri~u, po~eo sam ja. Neverovatne te{ko}e na koje ja nailazim pri razgovoru sa qudima; za druge qude svakako imaju svoj razlog u tome {to je moja misao ili, boqe, sadrìna moje svesti sasvim maglovita, {to je u woj, ukoliko to zavisi samo od mene, po~ivam nesmetano i samozadovoqno, a qudski razgovor traì zao{travawe, ~vrstinu i trajnu povezanost, stvari kojih nema u meni. U maglenim oblacima niko ne}e


213

Bez sumwe, K. se identifikuje sa ~ovekom sa sela ili samo ~ovekom.39 Na kraju, wegova pozicija je ugroèna kao i pozicija toga ~oveka. On propada kao {to propada ~ovek sa sela.40 (Iako K. u sve{tenikovoj pri~i ne nazire znak svog li~nog udesa.41) Sve{teniku je, pak, izgleda mnogo bliì vratar. Ali, rasprava izme|u K.-a i sve{tenika ne daje rezultata; tuma~ewe je, svejedno, izostalo!42 Postavqa se, me|utim, pitawe pod pretpostavkom da znamo ko je K. (pa, dakle, i ~ovek sa sela, ~ovek) ko su vratar i sve{tenik? Za onoga koji se borio da u|e na vrata jasno je nagla{ena wegova qudska priroda (najpre ~ovek sa sela, kasnije samo ~ovek). Vratar je, pak, samo vratar, ~ak i onda kada u sve{tenikovoj interpretaciji wegovih postupawa nedvosmisleno proizilazi wegova qudska (~ove~ja) dimenzija? Ko je vratar, ko sve{tenik, ko sudije, ko islednici? Jesu li oni isto {to i K.? Qudi? Moralo bi da jesu, ina~e kakvog bi smisla imalo sve ovo? Makar wihovi glasovi dolazili iz pro{losti. Ili su samo du`nost, obaveza, neumitnost? Nekakvi simboli. Da li oni samo love ili su i oni ulovqeni (ulovqivi)?, da parafraziramo na{eg pesnika Mom~ila Nastasijevi}a. Jasno je ve} iz svega izloènog da pri~a o ~oveku i zakonu ima dubqi, gotovo neprozirni zna~aj. Taj zna~aj je poseban gledano i na sam roman.43 hteti da po~iva sa mnom, ja tu maglu ne mogu da isteram iz svoje glave, izme|u dva ~oveka ona se raspline i pretvori u ni{ta. — Franc Kafka: Dnevnici 1914–1923; isto, str. 103. Podvukao D. K. Ina~e, ovo naknadno dolaèwe do istine, Zatonski naziva spontanim intuitivizmom (intuitivizm spontaáè). — D. V. Zatonskij: Franc Kafka i problemi modernizma, Vis{aja {kola, Moskva, 1972, str. 112. 39 To {to Kafka podjednako ograni~ava pripovedni horizont i horizont junaka potvr|uje pretpostavku da je situacija Jozefa K. fundamentalna qudska situacija. îtalic je u istom poloàju kao i optuèni. Moèmo, dakle, energi~no zadràti na{u eksperimentalnu jedna~inu: Jozef K. — ~ovek sa sela, odnosno centralno mesto koje je paraboli o zakonu dodeqeno u dosada{woj interpretaciji, metodi~ki je opravdano. U woj zaista leì kqu~ celine. Vrata zakona su, kao {to je re~eno, prozor u svet. Pred wime stoje i ~ovek sa sela (= Jozef K.) i vratar (= niè sudske instance). — Gerhard Kajzer: Isto, str. 252. 40 … ôvek sa sela propada zbog toga {to dozvoqava da ga ~uvar spre~i da u|e u Zakon. Stvari su upravo obrnute. Upravo time {to zastaje pred Zakonom, on ulazi u wega. On ne dospeva u wega umirawem, nego ~ekawem i prelaèwem u sebe. U trenutku kad do~eka kraj, dospe}e u Zakon. ûvar moè da zatvori ulazna vrata, jer su ova i bila predvi|ena za wega. — Manfred Frank i Gerhard Kurc: Ordo inveersus; preveo Slobodan Gruba~i}, Delo, isto, str. 170. Podvukli autori. 41 Situacija seqaka pred vratima zakona odgovara situaciji Josefa K. u wegovom procesu, a obje odgovaraju situaciji u kojoj se nalazi ~italac Kafkinog Procesa. — Milivoj Solar: Isto, str. 156. — Jozef K., najkra}e re~eno, nije shvatio da sve{tenikova pri~a, kao œmetafizi~ko tuma~eweŒ, u wegovoj sudbini ima ulogu identi~nu onoj koja u pri~i o seqakovom udesu pripada nedosti`nim vratima zakona, jer kao {to seqak nije uspeo da do zakona do|e, tako ni Jozef K. nije mogao da odbravi œpravo zna~eweŒ te narativne zagonetke. — Srba Igwatovi}: Tajna logi~kog lavirinta, Kafkina pri~a o seqakui zakonu; Kwièvnost i novi mit, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1988, str. 140. 42 Zbuwuju}e je u raspravi izme|u Josefa K. i sve}enika o smislu pri~e o seqaku i zakonu {to se tuma~ewe ~ini uzaludnim. Nakon tuma~ewa, naime, kona~ni smisao pri~e nije nimalo jasniji, {tovi{e tuma~ewe kao da razumijevawe namjerno oteàva. Tuma~ewe pri~e se stoga u romanu o~ito ne navodi kako bi se sama pri~a razjasnila. — M. Solar: Isto, str. 153. 43 Pri~a o seqaku i zakonu, me|utim, i u kontekstu romana ~uva jedno globalno zna~ewe koje ima i u samostalnom obliku. Ona, naime romanu podaruje posebnu tajnu — simboli{ki kondenzovan i sve{tenikovim komentarima dogra|en sklop logi~kog lavirinta. (…)

214


Sve{tenikova pozicija u odnosu na poziciju K.-a je nadmo}na. îni se i u tome {to izgleda da on vi{e zna od K.-a. Da zna i ono {to K. jo{ ne zna. Da li to zna~i da je on pomiren sa svetom, sa sudbinom ~oveka u tom svetu, a da K. jo{ nije? Da li su to glasovi koje neko govori (oni), ili su samo glasovi koje K. ~uje? Ili, da to nisu wegovi glasovi? Od nekog wegovog dela? Sada, u pro{losti, ili glasovi budu}nosti, koji }e tek uslediti? Je li to jedan ~ovek? Jesu li to svi? Sve nevine smrti paradigma su Hristovog stradawa. Sve u posledwoj glavi romana Proces karakteristi~nog naslova Kraj44 upu}uje na model Hristovog kraja. Ili, skoro sve. K.-ov kraj dolazi uo~i wegovog trideset i prvog ro|endana. îwenica koja nije povezana sa godinama koje je Hristos imao kada je odveden na gubili{te (33), razlika koja mo`da ba{ upu}uje na sli~nost. Kao kad je K.-u saop{teno da je uhap{en (na po~etku kwige i na po~etku wegovog procesa) i sada, na kraju, u wegov stan dolaze dvojica. Onda, na po~etku, bilo je to izjutra, sada je to uve~e; razlika izme|u po~etka procesa protiv K.-a i wegovog kraja je isuvi{e o~ita. Dva gospodina (tako su oni nazna~eni) koja su K.-a izveli, postavili su ga izme|u sebe. Na~iwena je tako poznata predstava: raspe}e Hrista u dru{tvu jo{ dvojice isto tako raspetih, jedan s wegove leve strane, drugi sa desne. Sva trojica sa~iwavala su sada takvu celinu da bi, razbije{ li jednoga, razbio svu trojicu. Bila je to celina kakvu moè da sa~iwava samo ono {to nema ìvota.45 K. se iznenadnim posetiocima u po~etku izrugivao, smatraju}i ih starim, bezna~ajnim glumcima (U kom pozori{tu igrate?… Mo`da su tenori.). On misli da to nisu oni posetioci koje je o~ekivao i za koje je bio spreman (K. priznade u sebi da je o~ekivao drugu posetu.46). O~ekivao je egzekutore, a ovi koji su do{li po wega nisu izgledali kao takvi (kao glumci egzekucije). U jednom trenutku, dok su se Kafka ne poru~uje da istina nije mogu}a, ve} da ona uop{te nije stvar mogu}nosti. Kako je logi~ki lavirint pri~e, i u wemu zabravqena predstava nedose`nog zakona, ustrojen ne samo na logi~kim smicalicama nego i shodno okolnosti da u wemu svi gre{e, istina je, i iz toga ugla, jo{ jednom izvan svakog realnog iskustva i qudske mere. — Isto, str. 141–142. Podvukao autor. 44 Ima kriti~ara koji ne misle da je to posledwa glava romana. Me|u wima su, ~ini se, najizraitiji @. Delez i F. Gatari: Naime ni{ta nam ne jem~i da je posledwe poglavqe bilo napisano na kraju Procesa; mogu}e je da je ono bilo napisano na samom po~etku, kad je Kafka jo{ bio pod utiskom prekida sa Felicijom. To je preurawen, nakalemqen, proma{en zavr{etak. — Isto, str. 77. — I daqe: Moramo dakle pratiti na vi{e nivoa celinu kretawa Procesa, vode}i ra~una i o objektivnoj neizvesnosti navodno posledweg poglavqa i o ozvesnosti da je pretposledwe poglavqe œU katedraliŒ Brod mawe ili vi{e namerno tu pogre{no stavio. — Isto, str. 86. Ne{to ranije, oni ovo poglavqe (U katedrali), sme{taju, povev{i se za Ojter{protom, ispred poglavqa Advokat. Fabrikant. Slikar: Moèmo se sloìti sa Ojter{protom, koji predlaè da se to poglavqe smesti ispred poglavqa œAdvokat. Fabrikant. SlikarŒ. Isto, str. 78. 45 Proces, isto, str. 215. 46 Isto, str. 214.


215

nalazili na trgu (simboli~na raskrsnica) odlu~uje da im se suprotstavi: œNe idem daqeŒ, (…). Sli~no Hristosu koji iako zna za{to }e biti pogubqen, ipak se koleba: O~e moj, ako je mogu}e da me mimoi|e ~a{a ova.47 K. se protivi. Ali to protivqewe nije istinsko (ili nije mogu}e)48: œne idem daqeŒ, re~e K., koliko da vidi {ta }e oni u~initi.49 Svestan je da su to posledwi trenuci, kada se jo{ moè odupreti. Ali {ta on u tom trenutku vidi? Kakav model otpora? Sakodnevni i klasi~an u svojoj bezna~ajnosti: K. se odupirao. œNe}e mi biti vi{e potrebno mnogo snage, upotrebi}u je sada svuŒ, pomisli on. Pado{e mu na um muve koje s potrganim noìcama teè da se oslobode lepka. œGospoda }e imati teàk posao.Œ Model Hristovog stradawa kao da je u trenutku definitivno napu{ten. Ali nije. Jer, odmah iza toga K. je uvideo gospo|icu Birstner (neka vrsta Marije Magdaline, svedoka). Indikativno je da K. nije sasvim siguran da je to ba{ ona. Nije bilo ba{ sigurno da je to ona, no sli~nost je na svaki na~in bila velika. I ne samo da K. nije siguran da je to ba{ ona, nego mu nije ni stalo da to bude ba{ ona, jer se u wemu zbiva preokret, ili preobraàj. Do wega je, naime, doprla svest o uzaludnosti wegovog otpora (to je ono {to Hristos zna). U wemu se javqa radost: Nije nikakva hrabrost ako se odupre, ako sada gospodi stvara te{ko}e, ako, brane}i se, poku{a da uìva u posledwem zra~ku ìvota. Po~e da kora~a i ne{to od radosti koju je time pri~inio gospodi pre|e na wega. Taj preokret (preobraàj) u wegovoj du{i na~inila je gospo|ica Birstner: Oni ga pusti{e sada da on odredi put, a on ga odredi u pravcu kojim je udarila gospo|ica pred wima, ne zato {to je hteo {to duè da je gleda, ve} samo zato da ne bi zaboravio na opomenu koju je ona za wega zna~ila.50 Osve{}en, K. izvodi rekapitulaciju ~itavog svog ìvota. Preostalo mu je da ostane miran i da tako bude u jedinstvu sa onom dvojicom: œJedino {to jo{ mogu da nu~inimŒ, pomisli u sebi, a ujedna~enost wegovih koraka i koraka druge dvojice potvr|ivala je wegovu misao, œjedino {to jo{ mogu da u~inim to je da dokraja sa~uvam hladno rasu|ivawe. Uvek sam hteo da sa dvadeset {aka zagrabim u svet, i to jo{ za ciq koji nije za odobravawe. To je bilo pogre{no. Zar da pokaèm da mi ni jednogodi{wi proces nije bio nauk? Zar da o meni kaù da sam u po~etku procesa hteo da ga okon~am, a sada, na wegovom zavr{etku, da ho}u da ga zapo~nem. Ne}u 47 Matej, gl. 26, 39. Vukov prevod. Sli~no Marko, gl. 14, 36: Ava o~e! sve je mogu}e tebi; pronesi ~a{u ovu mimo mene. Sli~no Luka, gl. 22, 42: o~e! kad bi htio da pronese{ ovu ~a{u mimo mene! 48 Opet sli~no Hristosu: Onda re~e Isus Petru: zadjeni no` u no`nice. â{u koju mi dade otac zar da je ne pijem? — Jovan, gl. 18, 11. 49 Franc Kafka: Proces, isto, str. 216. 50 Isto. Dva tajanstvena pandura u crnom samo izvr{avaju presudu koja je ve} izvr{ena. (…) On je ve} mrtav, to jest odumro za pravi ìvot. Zato ga na kraju toliko paralizira sablasna pojava gospo|ice Birstner . On je èli vidjeti, ne zato {to o~ekuje pomo}, nego zato da ne zaboravi opomenu koju mu je ona zna~ila. K. se nije oènio, ostao je momak, dao se zapla{iti od ìvotne stvarnosti, nije se za{titio od we — to je wegova potajna krivwa koja ga je izop}ila iz kruga ìvota ve} prije osude. — Maks Brod: Isto, str. 157–158.


216

da to kaù. Zahvalan sam im {to su mi na ovom putu dali ovu polunemutu parvu gospodu i {to su prepustili meni da sam sebi kaèm ono {to je potrebno.Œ51 Da li je smrt zaista ono {to je potrebno? Smrt ili, na primer, ravnodu{an odnos prema smrti? Nirvana… @eqa smrti ili nastojawe da se smrt pobedi. @eqa ili nastojawe da se èqa pobedi, savlada. Gospo|ica je nestala (briga gospo|e Grubah za wena no}na izbivawa po zaba~enim ulicama i to uvek sa drugim gospodinom52 pokazala se, ipak, opravdanom, ali se moèmo zapitati gde je tu taj drugi gospodin i nije li to ba{ K.?), ostala je mese~ina. (Ima mnogo mese~ine u ovom romanu Franca Kafke; ona je gotovo neizostavni sledbenik zna~ajnih de{avawa u wemu.) K. kao da je opijen wome, sada ubrzava svoj kraj. Ve{to je izbegao susret sa jednim policajcem koji se taman spremao da im pri|e. Za wegove pratioce to je ozna~avalo neku vrstu nevoqe, za K.-a mo`da spas, makar i privremeni, koji on nije hteo da prihvati, pa je ~ak po~eo i da tr~i. Tako su svi skupa napustili grad i tako su dospeli na periferiju, u neki napu{teni kamenolom. Iako je izgledalo da je K. predvodio malu grupu, odluka da tu zastanu nije bila wegova: Ovde se gospoda zaustavi{e ili zato {to je to mesto ve} unapred bilo wihov ciq ili {to ve} behu toliko iznemogli da nisu mogli daqe da tr~e.53 Ispostavqa se da ba{ K. nikako nije mogao biti predvodnik. U{li su u ti{inu: Sada oni pusti{e K.-a, koji je nemo ~ekao, skido{e cilindre i razgledaju}i kamenolom stado{e maramicom da bri{u znoj sa ~ela. Svuda se prostirala mese~ina svojim prirodnim i mirnim sjajem koji nije svojstven nijednoj drugoj svetlosti.54 Nije te{ko pretpostaviti za{to se ova svetlost razlikovala od svake druge. Zato {to je dolazila od no}i (ili po no}ima, u no}ima) i {to je misti~na i tajanstvena uvek, a pogotovu u ovakvom jednom ~asu presudnom za K.-ovu sudbinu. Trojica koja su po gradu i{la potpuno slo`no (kada se tamo, na primer, K. u jednom trenutku nagnuo preko mosta, preko mosta su se nagnula i preostala dvojica), sada se opet razilaze. K. se usamquje, druga dvojica deluju jedinstveno, ali bez jedinstvene odlu~nosti. Sam ~in K.-ove egzekucije oteè se beskona~no, pretvaraju}i se sve vi{e u te{ku apsurdnost. K.-a najpre svla~e, a potom da bi se zagrejao, jedan od dvojice ga uze ispod ruke i stade da {etka s wim gore-dole. Drugi za to vreme traì za wega podesno mesto, kao da nije sasvim svejedno gde }e se presuda izvr{iti. Ispostavqa se da odabrano mesto i poloàj u kome su K.-a ostavili nije ~ak ni boqe od ranijih. Sledi vrhunac iìvqavawa. On se imenuje odvratnim uqudnostima: I opet po~e{e sa odvratnim uqudnostima, jedan je preko K.-a pruào no` onom drugom, a ovaj opet wemu natrag preko K.-a.55 51 52 53 54 55

Isto, Isto, Isto, Isto, Isto,

str. str. str. str. str.

216–217. 26. 217. 217–218. 218.


217

Iako K. zna {ta treba da uradi, on to ne radi. Ovo prebacivawe noà je znak oklevawa, mo`da i posledwe li~ne sumwe egzekutora. Siguran znak K.-ove nevinosti. No` je samo jedan i samo jedan ga moè upotrebiti; pitawe je samo ko da to od wih dvojice bude. (Sve dok no` ide iz ruke jednoga u ruke drugoga ìve}e. Sve dok je u stawuda prati putawu noà. Sve dotle postoji nada. Ali je ova uqudnost odvratna jer K. zna da je ve} sve odlu~eno; da je svaka nada uzaludna!) K. je sada ta~no znao da bi wegova du`nost bila da sam dohvati no` koji je prelazio preko wega iz ruke u ruku i da se probode. Ali on to nije u~inio, ve} je okretao jo{ slobodnu {iju gledaju}i naokolo. Nije mogao da primi na sebe i ovu ~a{u, da vlastima oduzme ceo posao; odgovornost za ovu posledwu gre{ku snosi onaj koji mu je oduzeo ostatak snage potrebne za to.56… I ovu ~a{u… Asocijacija na Hristosa je potpuna. Ali da vidimo u kom pravcuje K. okretao jo{ slobodnu {iju. [ta je to video gledaju}i naokolo? Iz te najbeznadnije pozicije. Iz tog najbeznadnijeg ~asa! K. je video ~oveka. Nekog ~oveka. Jo{ dok su dolazili u kamenolom videla se jedna ku}a. Na prozoru te ku}e sada se pojavio ~ovek (K.-ovi egzekutori se nigde ne pomiwu kao qudi).57 înilo se da se taj ~ovek nagiwao i da je pruào ruke nekud ispred sebe. Prema kome se on nagiwao? Prema kome je pruào ruke? Da li je to bilo prema K.-u? Povodom tog ~oveka u K.-u se javqaju mnoga pitawa: Ko je to? Prijateq? Dobar ~ovek? Neko ko sau~estvuje? Neko ko ho}e da pomogne? Je li to jedan ~ovek? Jesu li to svi? To jest, javqa se u wemu nada: Ima li jo{ pomo}i? Ima li prigovora na koje se zaboravilo? K. se vra}a unazad: logika je, dodu{e, nepokolebqiva, ali ona ne odoleva ~veku koji ho}e da ìvi. Gde je sudija koga on nikad nije video? Gde je visoki sud do koga nikada nije do{ao?58 Posle toga K. diè ruke u vazduh. Simbol nemo}ne borbe (otpora), nadaleko ra{iren i znan. I u tom trenutku krajwe bespomo}nosti,59 dok je mo`da nada jo{ opstojavala, zbilo se to izvr{ewe presude: Ali na K.-ov grkqan poloì{e se ruke jednoga od gospode a onaj drugi zari mu no` duboko u srce i dvaput ga okrete. O~ima koje su se 56 Isto, str. 218–219. 57 A na kraju romana kroz

wegovu svijest promi~e posleqedwa misao posve}ena ~ovjeku koga je video na dalekom osvijetqenom prozoru i u kome vidi oli~ewe ~itavog qudstva (…). Kafka nije mogao da iz svoje beznadne usamqenosti doku~i ruku dalekog i neznanog, simboli~nog prijateqa. Qubav kao emocionalni izraz toga odnosa ostala je izvan wegova doma{aja. — Midhat Begi}: Kafka me|u nama; Raskr{}a, Svjetlost, Sarajevo, 1957, str. 227. 58 Franc Kafka: Proces, isto, str. 219. — To je staro Jobovo pitawe. — M. Brod: Isto, str. 158. — Ova suprotnost je zakon, odnosno posledwa sudska instanca. To bi moglo da navede na zakqu~ak da zakon i najvi{i sudija uop{te i ne postoje, ali za ovakvu konsekvencu nema opravdawa. âk i u najdubqoj potresenosti Jozef K. pita gde se nalazi sudija kojeg nikada nije video, a ne da li on uop{te postoji. — Gerhard Kajzer: Isto, str. 251. 59 Herman Broh za ovu situaciju nalazi ta~an izraz, iako se on ne odnosi na ovu situaciju nego na Kafku u celini: To je situacija krajwe bespomo}nosti, i Kafka, ne Xojs, uspeo je da na|e za wu pravi izraz. — Herman Broh: Hofmanstel i wegovo doba; Pesni{tvo i saznawe, Eseji; preveo Svetomir Jankovi}, Gradina, Ni{, 1979, str. 187.


218

gasile K. vide jo{ kako gospoda tik pred wegovim licem, priqubiv{i se obraz uz obraz, posmatraju izvr{ewe presude. œKao pseto!Œ re~e on, i ~inilo se da }e ga stid nadìveti.60 Otkuda, u toj dubini (smrtnoj dubini) pojava stida?61 Zbog koga se Jozef K. stidi? Zbog sebe ili zbog drugih?62 Za{to kao pseto?63 Zato kao pseto! Zato {to na kraju krajeva nema razlike izme|u smrti psa i ~oveka. Osvrnimo se za trenutak i na ovo K.-ovo re~e. Kome je ono upu}eno? Kao da se K. uzdigao iznad svoje smrti! Kao da gleda na izvr{ewe kazne nad samim sobom! Ipak, kome on to govori? Kao da su se u tom zadwem ~asu pojavila dva K.-a, od kojih jedan umire a drugi posmatra to wegovo umirawe. Kao da je do{lo do udvajawa K.-a, pa jedan umire (ne moè da govori), a drugi gleda to i govori. U slici kada se postiè najplasti~nija slika nevine smrti, tj. najplasti~nija sli~nost sa Hristovim pogubqewem, nestaje svake sli~nosti izme|u K.-ove i Hristove smrti. Hristos je `rtvovan i Hristos se `rtvuje; K. samo umire, umire beznade`no. Ali da pogledamo za{to se ~inilo, za{to je K.-u u tom posledwem ~asu izgledalo, da }e ga stid nadìveti? To upravo proizilazi iz te ~iwenice definitivne, beznadne smrti. Iz toga ni{tavila. Hristos je, razume se, nada. Mo`da i najve}a koja se ikad u ~ove~anstvu javila. Proces Franca Kafke je poricawe te nade. Apsolutno.

DRAGOMIR KOSTI]

UNE APPROCHE DU ROMAN LE PROCES DE FRANZ KAFKA Resume Dans le texte-ci present, extrait d’une etude plus approfondie du roman Le proces de Franz Kafka, sont etudies deux derniers chapitres de ce roman qui sont les importants pour sa comprehension, bien qu’ils ne soient pas en relation etroite avec les chapitres precedents. En insistant d’une maniere suivie sur le texte de Kafka, l’auteur a essaye de pre-


219

senter son propre pont de vue sur cette problematique, sujet d’etudes litteraires souvent contradictoires quand il s’agit d’etudes de l’æuvre kafkaienne. L’auteur y expose son propre point de vue pour offrir au lecteur la possibilite de choisir entre les solutions proposees, si une solution existe dans le cas de l’art kafkaien. Car, l’art de Kafka se situe dans le domaine de l’absurde : la comprehension de l’incomprehensible et l’incomprehension du comprehensible. Mots-cles. Franz Kafka (1883–1924), litterature mondiale, litterature autrichienne, litterature contemporaine, roman, incomprehension du comprehensible, comprehension de l’incomprehensible.

Pristup Kafkinom Procesu

Recommend Documents