Podrazavanje je jedan od najvaznijih pojmova poetike kojim se oznacava odnos izmedju stvarnosti I umetnickog ostvarenja. Za Platona podrazavanje predstavlja oponasanje privida stvarnosti, odnosno predmeta iz realnog sveta koji su vec imitacija onoga sto postoji u svetu ideja. On ukazuje na stetno dejstvo podrazavanja jer navodi publiku na empatiju, a poistovecivanje publike sa slabim karakterima moze dovesti do toga da covek pocne sam da podrazava dogadjaje I junake iz knjizevnih dela, sto je lose ako su oni los primer. On je prema meri (kolicini) podrazavanja podelio knjizevne vrste: 1. mimeza - cisto podrazavanje - komedija I tragedija 2. dijegeza - jednostavno pesnikovo pripovedanje - ditiramb 3. kombinacija oba - ep Aristotel podrazavanje posmatra kao urodjenu aktivnost , kao osnovno sredstvo ucenja. Teonomija - boziji zakon koji je iznad ljudskog I bezrezervno se postuje. Tragicka krivica - uzroci greha, gotovo da se podudara sa harimatijom (prelazak iz srece u nesrecu zbog loseg postupka junaka) Stihomitija - oblik dijaloga u anatickoj drami koji se sastoji iz kratkih replika obicno od jednog stiha. Najcesce se koristi u najdramaticnijem trenutku zbog povecanja napetosti desavanja. Dramska (tragicka) ironija - situacija u kojoj publika sa autorom zna sta se desava na pozornici ili sta je izreceno, a dramska lica su u neznanju. Publika moze da predvidi ishod koji junak ne ocekuje. Naziva se I tragickom ironijom I pod njom se podrazumeva srljanje junaka u propast zbog pogresnih pretpostavki, nagli preokret na gore kada se cinilo da junaku ne preti opsanost cime se pojacava kontarst izmedju srecnog I sudbinskog. Organska trilogija - je sklop tri dela koja su medjusobno usko povezana istom tematikom I jedinstvom radnje. Delovi su takvi da se nijedan ne moze izbaciti a da se znatno ne promeni sustina I tok radnje, povezani su kauzalno. Teomahija se tumaci na dva nacina: 1. borba izmedju bogova koja predstavlja cestu temu mitova (Primer ovakve teomahije moze se naci u Homerovim epovima gde ratuju bozanstva koja zauzimaju suprotne strane u Trojanskom ratu.) 2. pobuna protiv bozanskog poretka I njihovih nacela I normi. Zavisno od konteksta pobuna moze znaciti I fizicko suprotsavljanje ili samo narusavanje bozanskog poretka zbog cega dolazi do ljutnje bogova. Teodiceja je bozanska pravda, objasnjava postojanje Boga u svetu u kome postoji zlo. U tom znacenj se prvi put javlja kod Lajbnica pocetkom 18. veka. U uzem smislu je teoloski pojam koji objasnjava kontardikciju da uprkos Bozijoj
1
pravednosti u svetu I dalje ima zla. (U Eshilovoj Orestiji teodiceja ili bozanska promisao coveka koji je zgresio kroz kaznu I muke vodi do saznanja o zlu) Empatija - sazivljavanje; pre svega je termin psihologije koji oznacava projekciju utisaka na publiku, citaoca ili gledaoca. Hamartija - greska ili zabluda; junak dela u zabludi ili neznanju sto pokrece niz katastrofa. (Aristotelov primer za hamartiju je radnja Sofoklovog junaka Edipa) Ranije je prema stoickoj I hriscanskoj tradiciji hamartija tumacena kao mana, tacnije moralni nedostatak junaka. Hibris - u najsirem smislu oznacava drskost I preteranu samouverenost zbog koje covek krsi bozanske zakone I pravila drustvenog ponasanja. U izvornoj upotrebi oznacava cin kojim se nanosi nepravda I bol zrtvi I kojim se zrtva sramoti. Savremena upotreba termina hibris je zasnovana na tumacenju prema kojem ljudi gordim I samovoljnim ponasanjem krse norme bogova vredjajuci na taj nacin njihovu cast I oni ih kaznjavaju. (Milos Djuric govori da Eshilovi junaci postaju bogoborci, ustaju protiv bozanske pravde I zakona, a to je nasilnistvo, hibris I izaziva gnev bogova.) Hibris I Hamartija odredjuju smisao tragicke krvice. Katarza - (grc. Katharsis = prociscenje) - Katarzu opisuje Aristotel u svojoj Poetici, ona predstavlja bitan koji ostavlja tragedija. Katraza je prociscenje koje nastaje u coveku empatijom. Prikazom dogadjaja koji izaivaju sazaljenje I strah, gledalac se poistovecuje sa likovima I oslobadja ovih afekata, tako dolazi do prociscenja I oslobadjanja negativnih emocija. Stasimon - stajaca pesma koju hor grcke tragedije peva nakon sto je usao u orhestru. Stasimon je obicno povezan sa temom tragedije. (Euripid je bio sklon umetanju horskih partija koje nisu povezane sa radnjom I prema Aristotelovom misljenju tako se narusava celovitost tragedije). Stasimoni se u tragediji odvajaju epizodama, a episode su pomocu stasimona odvojene od eksode. Eksoda - prema Aristotelovoj kvantitativnoj podeli tragedije predstavlja zavrsni deo tragedije posle kojeg nema vise horskih partija. Prvobitno znacenje se poklapa sa izlaznom pesmom, pa se I odnosi na pesmu koju hor izvodi izlazeci sa scene, napustajuci orhestru. Moze stajati na kraju tragedije, ali moze se pojaviti I pre zavrsetka. Paroda - ima dva znacenja: 1. ulaz u orhestru kroz koji izlazi hor na scenu; 2. ulazna pesma koju hor grcke tragedije peva ulazeci na scenu. Uglavnom se poklapa sa prologom, tumaci publici dogadjaje koji su vec prikazani na sceni ili prikazuje ono sto je prethodilo samoj dramskoj radnji (kod Sofokla I Eshila paroda ima funkciju prikazivanja dogadjaja koji uslovljavaju razvoj radnje u
2
tragediji, opisuje mesto radnje ili sudbinu protagonista, dok kod jr kod Euripida ukljucena u samu radnju I prerasta dijalog, tako da I hor preuzima aktivnu ulogu). Epizoda : deo radnje koji predstavlja zaokrazenu celinu romana, epa ili drame koja je smisaono povezana sa samim delom; 2. deo radnje koji nije cvrsto povezan sa radnjom, udaljava se od nje , predstavlja digresiju; 3. dijalog izmedju dve horske pesme u grckoj tragediji. 1.
Digresija - oznacava svako umetanje celina koje nisu neposredno povezane sa osnovnom radnjom, ili temom dela. ISTOCNE KNJIZEVNOSTI EP O GILGAMESU Osnovne crte sadrzaja: Ovaj istorijsko - herojski, a istovremeno I teogonijski I mitoloski ep u centru paznje ima velikog junaka, kralja Uruka, Gilgamesa. Osnovna tema epa je njegova potraga za besmrtnoscu I porazno saznanje o prolaznosti zivota I svega na svetu I o neizbeznosti smrti. Tema se otkriva tek od osme glave nakon smrti Enkidua, Gilgamesovog prijatelja koga je boginja Arura stvorila da unisti Gilgamesa I spase narod Uruka njegove trianije. Gilgamesa, koji je u prvom delu opisan kao tiranin, svemocan, neunistiv I silan, prijateljstvo sa Enkiduom oplemenjuje I on postaje zastitinik naroda I borac za pravdu, stice I mudrost I odbija necasne ponude boginje Istar - pokazuje se kao ideal mudrosti I pravednosti, nepokolebljivosti. Zajedno sa Enkiduom spasava grad ubivsi Humbabu, cuvara kedrove sume. Ubija I nebeskog Bika koga besna I ponizena Istar salje da bi se osvetila. Nakon Enkiduove smrti Gilgames krece u potragu za vecnim zivotom, prisutan je njegov strah od smrti I prolaznosti - na putu Utnapistimu, njegovom pretku koji je od boga dobio vecni zivot I spasen je potopa, Gilgames srece prorocicu Sabitu, zatim ga ladjar prevozi preko Vode smrti do Ostrva zivota na kome se nalazi Utnapistim. Gilgames gubi cudotvornu travu koja pruza veciti zivot, a koju mu je otkrio Utnapistim, odnosi mu je zmija, veciti neprijatelj covekov, htonsko bice. U 11 ploci prikazan je njegov silazak u podzemni svet I na kraju njegov razgovor sa Enkiduovom senkom koju doziva Ea bog dubina. Gilgames umire u Uruku ne saznavsi nista o onom svetu, porazen saznanjem da je smrt neminovna. Istorijat - Delo pripada sumersko - akadskoj ili sumersko - vavilonskoj knjizevnosti. Sumeri su narod koji je zacetnik civilizacije, kulture I pismenosti. Njihovo pismo je prvo, najstarije pismo - klinasto ili piktografsko, slike su urezivane u glinene plocice koje su pekli, u pocetku je imalo 1500 znakova. Okruzeni semitskim narodima Sumeri oko 2000. godine pre nove ere bivaju okupirani od strane
3
nomada Akadjana koji zauzimaju njihove gradove, ali preuzimaju njihovu kulturu I pismo I prenose je. Jos ranije je stvorena sumersko - akadska kulturna simbioza I od 2000. - 1800. godine je zapisan najveci broj dela sumerske knjizevnosti. Od 1800. godine povecava se broj dela akadske knjizevnosti, sumerska knjizevnost se zapostavlja, slabije se prevodi, pa samim tim I polako nestaje. Medjutim bilo je dela koja su ostajala u skolama I izmedju redova je upisivan akadski prevod. Takvo delo je I Ep o Gilgamesu. U originalu je medjutim, sacuvana samo 1, 6, 10, 11 I 12 ploca, ostale su rekonstruisane I sklopljena je celina. Ovaj akadski prevod je pronadjen u rusevinama Asurbanipalove biblioteke u Ninivi,a nastao je oko 1700. godine. Mnoge episode su nastale na osnovu prica iz ciklusa o Gilgamesu koje su postojale I ranije - npr. u 19. veku su zapisane - Gilgames I Aga od Kisa, Gilgames I Nebeski bik, Gilgames, Enkidu I podzemni svet, Gilgamse I zemlja zivih, Gilgamesova smrt (nazive su davali savremeni proucavaoci). Funkcija dela je bila dvostruka - da zabavi I zainteresuje publiku govoreci o onome o cemu ona zeli da slusa, a takodje je funkcija bila I didakticka. Pocetak Epa podseca na kraljevske natpise, a oni su imali didakticku funkciju, isticuci na kraju uvek odredjenu poentu, sto je slucaj I u ovom epu. Zbog nedovoljnog poznavanja sumesrsko - vavilonske knjizevnosti I nedovoljno podataka u samom epu, neka pitanja ostaju nerazjasnjena. Tadasnji citaoci su bili upoznati sa nekim elementima pa nije bilo potrebno objasnjavati ih, ali danas na primer ne znamo zasto je bas Utnapistim spasen iz potopa, zasto Gilgames ne proba odmah travu vecnog zivota, neshvatljiva je I Enkiduova kletva zene koja ga je uvela u svet ljudi - Ne bilo kraja danima tvoga zivota jer je ova kletva paradoksalna u donosu na celinu gde je prisutna teznja upravo za vecnim zivotom. Tumacenje I sustina dela Tema Epa o Gilgamesu je potraga za besmrtnoscu koja se ne zavrsava uspehom jer je covek predodredjen na smrt, jer je sve podredjeno prolaznosti. Utnapistimov govor predstavlja sustinu dela, on upozarava Gilgamesa da ne treba teziti za onim sto je uzaludno. San se neprestano javlja u Epu, Enkidu cetiri puta sanja I njegovi snovi gradacijski dovode do predskazanja njegove bolesti I smrti. San je prema verovanjima povezan sa smrcu. Svakodnevni san je proba smrti I Gilgames ne uspevsi da savlada ni taj obicni san nagovestava da nece moci da se izbori sa vecitim snom. I onda kada izgleda da je blizu ostvarenja svog cilja, kada ima cudotvornu travu vecnog zivota, Gilgames ostaje bez saznanja I praznih ruku jer je tako predstavljena sva uzaludnost borbe I traganja za necim sto je unapred odredjeno I dato kao takvo. Bogovima je dat vecni zivot, to u jednom trenutku govori prorocica Sabitu kao I Utnapistim, covek je stvoren da uziva u zemlajskim zadovoljstvima, javlja se ideja o hedonistickom shvatanju zivota (ovo se ponavlja kasnije u starozavetnoj Knjizi propovednikovoj u III veku pre nove ere). Mitoloska gradja nije podredjena unutrasnjim zakonitostima mita, vec knjizevno - filozofskim ciljevima epa, u tome se ogleda didakticka funkcija epa, nema pozitivnog zavrsteka. Groteska je prisutna u Epu - u predstavljanju Enkidua, Humbabe.
4
Epizoda o potopu je naknadno dodata, to je nezavisna poema iz vavilonske didakticke knjizevnosti, ali ovde naglasava odnos smrtnog I besmrtnog, bozanskog I covecjeg, zivota nasuprot neminovnoj smrt. Prikazom podzemnog sveta I pojavom Enkiduove senke koja govori da kada bi Gilgames cuo zakon zemlje mrtvih samo bi seo I zaplakao ubija se I poslednja nada o dostizanju nedostiznog. BIBLIJA Biblija ili Sveto pismo je najvaznija knjiga hriscanske religije – temelj hriscanske i judejske kulture. Stari zavet je sveta knjiga Jevreja, nazivaju je Tanah, skracenica je sastavljena od pocetnih slova pojedinih delova – Tora (5 kjiga Mojsijevih zakona), Nevim (knjiga proroka) i Ketuvim (spisi). Pripada istocnim knjizevnostima. To je jedna od najstarijih knjiga koju su hebrejski mudraci, obogativsi je razmisljanjima Mesopotamije I Egipta, uveli u grcko - rimski svet, a samim tim I u evropsku civilizaciju I kulturu cije temelje ona I predstavlja. Ne moze se proucavati razvoj nase slovenske pismenost bez Biblije - prvi spomenici nase kulture sadrzali su prevode nekih delova iz Biblije. Nastala je od grcke reci koja znaci knjizice. Sastoji se iz Starog I Novog Zaveta - Stari zavet ima 24 knjige, a Novi 27. Hebrejski I grcki prevod ne glasi zavet, vec savez , sto predstavlja savez izmedju Boga I izabranog naroda, medjutim ovaj pojam kasnije nije bio od velike vaznosti hriscanima pa je preveden kao zavet. Izvorni rukopisi Biblije nisu dospeli do nas prvenstveno zbog neizdrzljivog materijala na kome su tekstovi pisani, a I zbog verskih popisa kada su se svi iole osteceni crkveni spisi sahranjivali na posebna mesta - genize. Stari zavet je sacuvan u prevodu na hebrejski I aramejski jezik I dve knjige na grcki, Novi zavet je preveden na grcki jezik, osim Jevandjelja po Mateju cija je osnova nastala na aramejskom jeziku. Prvi prevod sa hebrejskog na grcki - septuaginta. Biblija je kanonizovana 364. godine. Stari zavet je konacno sastavljen u vreme svestenika Jezdre, posle vavilonskog ropstva I stavljen je u Jerusalimski hram. Vreme nastanka tekstova iz Biblije je veoma dugo - od 1500. godine pre Hrista do 100 godina posle Hrista. Sadrzi veliki broj prica i parabola: praroditeljski greh, bratoubistvo, legenda o potopu, jevrejska istorija, savez izmedju Boga i Jevreja, zidanje hrama, egipatsko ropstvo, povratak u Jerusalim... Novi Zavet je nastao u I veku nove ere i dokumentacija o vremenu nastanka I autorima je dostupnija. Novi zavet je celovitiji, bavi se istorijom, zivotom, stradanjem i vaskrsenjem Isusa Hrista, i zivotom coveka nakon njegove smrti. Ideja o krvnoj osveti iz Starog zaveta (oko za oko, zub za zub) zamenjena je sa idejom prastanja (ko tebe kamenom, ti njega hlebom). Biblija je geografski I istorijski odredjena sto je cini drugacijom od svih religioznih spisa. Ona zahvata podrucje skoro celog Srednjeg Istoka - Mesopotamija, Egipat I od XIII veka I Palestina. Stari zavet obuhvata skoro sve zanrove Bliskog istoka - mitove, basne, legende, izreke I pesme (himne, molitve, psalmi, tuzbalice, ljubavne, svadbene I vinske pesme, obredne pesme).
5
Novi zavet se sastoji od 4 jevandjelja, Dela svetih apostola, 21 Poslanica I Otkrovenja Jovanovog. Prvi slovenski prevod novozavetnih spisa je cetvorojevandjelje Cirila I Metodija u IX veku sto ujedno predstavlja I pocetak slovenske pismenosti. Na nas jezik su Bibliju preveli Vuk Karadzic (Novi Zavet) I Djuro Danicic (Stari Zavet) 1847. godine. Biblija se sastoji od istorijskih, mudrosnih I prorockih knjiga. Novi zavet se sastoji od jevandjeljskih istorija (koje su pisali ucenici Isusa Hrista - apostoli Mateja, Marko, Luka i Jovan), epistolarne (poslanicke ) knjizevnosti I u okviru toga se nalaze jevandjeljske parabole koje su doprinos celokupnoj svetskoj knjizevnosti. Knjiga o Jovu Pripada mudrosnoj knjizevnosti, nastala je oko VI veka pre nove ere. Prvobitno delo bilo je u prozi I sastojalo se iz dijaloga I teofanije (?!), a kasnije je dodavanjem nekih elemenata dobilo sadasnji oblik - umetnuta je Pesma o mudrosti I Elilujeva beseda. Prolog I epilog su ostali prozni, a sredisnji deo je pesnicki. U pesnickom delu nema aluzija na dogadjaje iz prologa sto moze potvrditi pretpostavku da je pesnicki deo delo drugog autora. Tema dela je nezasluzena patnja pravednika, kusanje I cutanje od strane Boga koji okleva da mu pomogne. Postavlja se pitanje porekla zla, patnje I nesrecne ljudske sudbine. Sotona je predstavljen kao boziji sin, kao bozansko bice, a ne kao zli duh iz kasnije biblijske tradicije. On je u ulozi tuzioca koji podstice boga da iskusa Jovovu ljubav, njenu velicinu I istrajnost tvrdeci da ni pravi vernici ne postuju iskreno Boga vec da to cine zarad nagrade, korsti I blagostanja. Jov strada nevin, svestan je da nije pocinio greh, proklinje dan kada je rodjen, razocaran je u boga, ali on ne pristaje na to da bog nije ljubav, on se odrice boga koji to ne predstavlja, ne prihvata cinjenicu da bog izdaje, on takvog boga odbacuje. Bog se spusta na zemlju I u tom cinu je iskazan njegov odgovor odgovor koji je Jovu dovoljan - bog se udostojio razgovora sa njim, on sada priznaje svaki greh, pa I onaj koji nije pocinio. Mi treba da se opravdavamo i kajemo zbog toga sto nismo ustali protiv bilo kakvih predstava i sopstvenih pomisli o Bogu, u kojima On ne predstavlja Ljubav. U tome sto smo smatrali dovoljan povod za poklonjenje Gospodu to, sto je On - Tvorac, Svedrzitelj, Svemoguć, Car Nebeski, Strogi Sudija... Ali nikakva i najneoboriva sila nije dostojna poklonjenja ukoliko ona nije Ljubav. Upravo je to greska koju cine Jovovi prijatelji Elifas, Sofar ii Vildad, oni ne gledaju boga uzviseno kao sto to cini Jov, oni ga vole jer znaju da tako treba, mora, jer zaju da je iznad njih. Zato I stradaju, jer njihova ljubav nije iskrena. Oni brane tradicionalno učenje, uvereni su da je Jov počinio neki greh i da zbog toga strada. Neki tumaci Eliluja vide kao bozijeg poslanika, on se odjednom pojavljuje I isto tako nestaje, nosi poruke koje donosi I sam bog, ali tek prisustvo Boga pojacava efekat izrecenog. Da bi se ispravno protumacilo delo potrebno je znati da u vreme nastanka Knjige o Jovu nije bilo ideje o zivotu posle smrti, o nagradi posle smrti, takvo shvatanje javlja se oko II veka pre nove ere. Zemaljski zivot je sve sto covek moze posedovati. Ime Jov sa semantickog stanovista ima dvostruko znacenje - pitanje Gde je bozanski otac? I pridev omrazen, progonjen.
6
Delo je parabola (prica koja povrsinskim slojem upucuje na dublji duhovni smisao), ima I dramski karakter zbog svoje kompozicije I razvijenih dijaloga. Kniga propovednikova Knjiga propovednikova pripada Starom zavetu. Pripada mudrosnoj knjizevnosti, nastala je oko 3. veka pre n.e. Napisana je u prvom licu, tonom koji je pesimistican i opominjuci. Pisac se predstavlja kao sin Davidov – Solomon, ali to je samo knjizevni postupak koji treba da upucuje na to da je pisac mudrac. Govori o ispraznosti zivota i ovozemaljskim vrednostima koje ne mogu usreciti coveka. Slicna misao se srece i u Knjizi o Jovu. Ista poruka se srece kasnije u Novom zavetu. Propovednik govori o tome kako i covek koji je pravedan moze da bude nesrecan. Sreca se ne nalazi na ovozemaljskom zivotu, vec nakon njega. Pesma nad pesmama Pripisuje se Solomonu, ali to je samo knjizevni postupak, kao i kod Propovednika. Verovatno je nastala oko 4. veka pre n.e. To je zapravo zbirka ljubavnih pesama, pisana veoma slobodnim jezikom. Problem za tumace predstavlja pitanje: o kakvoj se ljubavi radi? Postoji vise tumacenja: a) Alegorijsko – ljubav Jahve prema Izraelu ( u hriscanstu simbolizuje spoj Hrista i Crkve); b) Doslovno – pohvala ljudskoj ljubavi; c) Teolosko – pesma o ljudskoj ljubavi reinterpretirana u perspektivi bozanske ljubavi. Postoji mogucnost da je u pocetku bila zbirka verenickoh ili svatovskih pesama. Najveci deo pesme je napisan u formi dijaloga dvoje ljubavnika. U pesnistvu Starog zaveta ritma i metrika su slobodni. Cesti su paralelizmi, simetrije, igre reci, asonance, aliteracije... Jevandjelje - hriscanski spis koji prikazuje zivot I objasnjava ucenje Isusa Hrista. Postoje kanonska, apokrifna I gnosticka jevandjelja. Kanonska jevandjelja se nalaze u Bibliji, tacnije u Novom Zavetu I ima ih cetiri, njihovi autori su Hristovi sledbenici. Prva tri nazivaju se sinoptickim (opisju dogadjaje iz Hristovog zivota, njegovo ucenje, dolazak u Jerusalim, sukobe sa farisejima, tajnu veceru, Petrovo odricanje, Golgotu I zbivanja nakon vaskrsnuca) - Matejino, Markovo I Lukino. Cetvrto je Jovanovo koje je I najmladje (Markovo je najstarije).U apokrifnim I gnostickim se osporavaju dogmatska nacela I institucija crkve kakvu je sazdao sveti Petar (Nikodimovo, Tomino, Judino, Filipovo). Rasporedjeni su u odogovarajuce zbornike, cetvorojevandjelja ili jevandjelistare. Rec jevandjelje potice od reci evangelion i oznacava radosnu vest, odnosno vest o dolasku Hrista. U gradji jevandjelja se razlikuju logije (mudrosne izreke i poslovice, prorocke izreke, propisi, parabole...) i narativni delovi (opisi cuda, muka i zivota Isusa Hrista).
7
ANTICKA GRCKA KNJIZEVNOST Anticka tradicija podrazumeva tekovine stare grcke i rimske kulture koja je trajala oko 12 vekova. Njeni tragovi prostirali su se mnogo sire od teritorije danasnje Grcke. Do vaznih saznanja u vezi sa ovom tradicijom dosli su Sliman, a zatim i Robert Evans (otkrice kritsko – mikenske kulture). Stara grcka knjizevnost nastajala je bez bilo kakvih uticaja, potpuno je originalna, bas kao i vavilonska i egipatska. Izvrsila je ogroman uticaj na rimsku knjizevnost, a ona je kasnije taj uticaj prenela na sve mladje zapadnoevropske knjizevnosti. Pisuci Eneidu, Vergilije izvodi poreklo Rimljana upravo iz trojanskog mita – Eneida je trojanski junak koji se spasao i osnovao Rimsko carstvo. Takodje, rimski stvaraoci za likove u svojim delima uzimaju Grke. Stara grcka knjizevnost se razvila iz mita o bogovima i herojima, iz folklora i kultova pojedinih polisa. Stih se javlja kao najstarija pesnicka forma, bilo da je u pitanju epopeja ili lirika. Drama se javlja poslednja kao najslozenija pesnicka vrsta. Pod njenim uticajem razvile su se retorika, dijalektika i etika. Periodizacija anticke knjizevnosti – deli se na grcku i rimsku, a Milos Djuric daje podelu grcke na osnovu glavnih istorijskih dogadjaja: 1. Pretklasicki period u kojem je stvarao Homer, kao i Sapfe i Ezop; 2. Klasicki period koji je obelezilo stvaralastvo grckih tragicara – Sofokla, Eshila i Euripida (Perikleovo zlatno doba) i 3. Poklasicki period ili period helenizma, koji se dalje moze podeliti na: a) Aleksandrijski period i b) Rimski period, u kojem razlikujemo: • Zapadnorimski ili Dokonstantinski period i • Istocnorimski ili Pokonstantinski period. Do procvata rimske knjizevnosti dolazi zbog nove ekonomske i politicke moci i dodira sa helenskom kulturom. Izdvajaju se tri perioda: doklasicni, klasicni I poklasicni (do kraja rimske antike). ILIJADA Homer I homersko pitanje O Homerovom zivotu I poreklu se dosta govorilo u starijim vremenima, ali to pitanje ni danas nije rasvetljeno. Konkretnih podataka o njegovom zivotu I stvaranju nema. Mnogi gradovi otimali su se o cast da su otadzbina Homerova, u jednom stihu pominje se sedam gradova, ali taj broj se ne moze uzeti kao tacan jer predstavlja tradicionalni broj I nemoguce je da vise od sedam gradova udje u jedan herojski stih, pa se zato i u raznim varijantama pominje traj broj sedam sedam gradova. Kao mesta Homerovog rodjenja navode se I Hij, Itaka, Pil I Kima, prema pretpostavci da je Homer odatle jer je slavio junake iz tih gradova (Nesor iz Pila, Diomed iz Arga, Odisej sa Itake). Aristarh je za Homerovu otadzbinu smatrao Atinu zbog tragova atickog dijalekta u Homerovim delima. Raspravljalo se I o tome da li je Homer rodjen u dorskoj oblasti (Atika I egejska ostrva) ili u jonskoj oblasti (Itaka, Peloponez) - Ilijada I Odiseja pokazuju da je Homer vezan za obe ove tradicije I da pripada I jednoj I drugoj. - Vreme njegovog zivota je takodje misteriozno, jedni su se orijentisali prema Trojanskom ratu, neki prema nepouzdano odredjenom Hesiodovom vremenu
8
(da je Hesoidov savremenik ili stariji ili mladji od njega), neki prema upadu Kimerana u Anadol (Kimerane identifikuju sa Kimeranima u Odiseji). Homer je najverovatnije ziveo oko 7. veke pre n.e. - Etimologija Homerovog imena takodje povlaci pitanje autorstva, kao I pitanje njegovog stvarnog posojanja. Za neke aticke strucnjake znaci - pratioc, taoc, slepac, drug. Noviji filozofi tumace njegovo ime kao - sastavljac I smatrali da to ne ukazuje na licno ime, vec na umetnika uopste. U Homerovu slepocu ne veruju mnogi upravo zbog njegovih zuivih I slikovitih poredjenja, ali I da je zaista bio slep to ga ne izdvaja od mnogih drugih pevaca I nije nikakva individualna osobina koja bi potvrdila njegovo stvarno postojanje. - Mnogi su Homeru osim Ilijade I Odiseje pripisivali I druge pesme koje imaju tematiku vezanu za Trojanski rat, Zbornik himni, saljivu pesmu Boj miseva i zaba, podrugljive pesme Margit i Kerkopi.... Aristotel kao Homerove pesme smatra Ilijadu, Odiseju I Margitu. Ksenon I Helanik odricali su Homeru I Odiseju zbog protivrecnosti sa Ilijadom, ali ova teorija rastavljaca nije prihvacena, vec je prihvaceno misljenje da je Homer Ilijadu stvarao u mladjim danima, a Odiseju u starijim I oba dela su ostala prihvacena kao njegova. Moderni proučavaoci su, baveći se Homerovim epovima, naišli na brojne nedoslednosti - kompozicione, sadržinske, kulturološke, jezičke, metričke, stilske i druge, a najveći problem predstavljala su ponavljanja i duzina epova. Tako je nastalo homersko pitanje: ko je bio Homer i koliki je bio njegov udeo u stvaranju epova? To je pitanje autorstva, nastanka epova, i tradicije kojoj pripadaju (usmena ili pisana). Proucavaoci su se podelili u dve struje, analitičare i unitariste. Jedna od najznačajnije analitičkih teorija je teorija o pojedinim samostalnim pesmama, koje je spevao ili Homer ili više različitih pesnika, a zatim ih je Homer, kao kompilator, sastavio. Druga značajna teorija je teorija o jezgru. Pristalice ove teorije veruju u postojanje praforme – „Prailijade” i „Praodiseje”, kojoj je Homer dao početni ili završni oblik. Aristotel kao primer celovite price navodi upravo Ilijadu, sto ne bi bilo moguce da jedan autor nije sproveo karakterizaciju likova. Istorijska osnova Ilijade Ahilej nije tek kasnije povezan sa Trojanskim mitom, vec mu je pripadao od pocetka. Ahilej je Tesalac. I Agamemnn je Teselac, nije Peloponezanin, otadzbina mu je Arg, ali ne Arg na Peloponezu, nego Arg u Tesaliji, ali kada je procvetao peloponeski Arg, pevaci su taj Arg podrazumevali kao Agamemnonovu otadzbinu. Ahejci su u stvari Ahilejev narod iz juzne Tesalije, a Argivci Agamemnonov narod iz severne Tesalije - ali su oba imena uzimana za sve Helene pod Trojom. Ime Danajci ili Danejev narod, odnosno peloponeski Argivici nastalo je tek kada je Arg u Tesaliji zamenjen peloponeskim Argom. Pevac se za borbe oko Troje u prvom delu Ilijade posluzio epikom o vojevanju Argivaca na Tebu, samo je Tebu zamenio Trojom, samim tim se Trojanci ne razlikuju od Helena I zato se I oni nazivaju Danajcima I Argivcima. Za borbe u drugom delu Ilijade pevac se posluzio epopejom o vojevanju Ahileja oko Adramitenskog Zaliva u Anadoliji.
9
Istorijsko u Ilijadi mogu biti borbe tesalskih iseljenika sa starim stanovnistvom u severozapadnom anadolskom primorju, te borbe predstavlja Ahilej. Vladalac bogate Mikene na Peloponezu prema mladjem mitu bio je Agamemnon, pa je on I postao vodja helenskim junacima protiv Prijamovog grada. Povod se lako nalazio - jer je otmica zene kod najstarijih Helena bila obicna stvar I onda su se sakupljeni junaci morali boriti protiv otmicara. Mit o Paridovoj otmici Helene isti je kao mit po kome je Helenu oteo Tesej, a spasila je braca Dioskuri. Izvor mita je jos u indoevropsko doba,a Helena, Menelaj I Agamemnon su, u stvari, lakonska bozanstva. Kada su Heleni stigli na Peloponez, mit o Ahileju je bio vezan za mit o Troji I spojio se sa mitom o Heleni. Tako u razvoju Trojanskog mita postoje tri perioda - tesalski, peloponeski I andolsko - jonski. U poslednjem periodu Homer je dao mitu konacan oblik u Ilijadi. Derpfeld je svojim iskopavanjima utvrdio da stara Itaka nije danasnja Itaka (Taiki) nego Leukada. Danasnja Leukada se nekada zvala Itaka, a dansanja Itaka se zvala Sama. Tokom dorskih seoba mnogi nazivi gradova su izmenjeni. Moze se prihvatiti tvrdnja da postoji nesto istorijsko u Ilijadi I Odiseji, ali da je veci deo zasluga pesnicke maste, prenesenih I izmisljenih prica. Mitska pozadina Ilijade Nastanak Ilijade vezuje se za Mit o Trojanskom ratu. Zevs strahuje od prorocanstva da ce mu sin oteti presto, pa boginju Tetidu udaje za smrtnika Peleja. Na svadbu nije pozvana boginja razdora Erida I ona gnevna zbog toga baca na sto jabuku sa natpisom Najlepsoj. Boginje Hera, Atena I Afrodita prepiru se oko toga kojoj od njih je jabuka upucena. Zevs govori da o tome treba da odluci Paris, najlepsi medju svim Grcima. Paris je pastir, sin Hekabe i Prijama kojeg su kao dete ostavili u sumi saznavsi da ce kad odraste unistiti grad. Hera nudi Parisu moc, Atena mu obecava bogatstvo, a Afrodita ruku najlepse zene na svetu. On bira Afroditu I ona mu govori da ce se ozeniti Helenom, zenom spartanskog kralja Menelaja. Paris odlazi u Spartu I biva lepo ugoscen od strane Menelaja, ali kad Menelaj ode na Krit na sahranu svog oca, Parid bezi sa Helenom, Trojanci bivaju ocarani Heleninom lepotom. Menelaj besan zbog otmice njegove zene, sakuplja vojsku koju cine nekadasnji prosci lepe Helene (koji su se bili zakleli da ce mu pomoci da brani njenu cast) I krece na Troju. Grcka flota krece pod Agamemnonovim nadzorom, ali Artemida je besna umirila more I vetrove I flota nije mogla da isplovi (bilo je to zato sto je Agamemnon ubio jednog od njenih svetih jelena ili je uvredio oholim ponasanjem). Prorok Kalhas izjavljuje da Ifigenija mora biti zrtvovana da bi se bogovi umilostivili I Agamemnon to I cini I flota krece ka Troji. Mit o Trojanskom konju obradjen je u Ilijadi I u Vergilijevoj Eneidi. Bogovski svet I covekov odnos prema njemu U Homerovim epovima bogovi nisu nosioci moralnih, etickih vrednosti, oni su prikazani kao svemoguci, mocni, nadredjeni, kao oni koji odlucuju o ljudskom zivotu na nacin na koji zele, imaju svoje ljubimce, pomazu im u bojevima, svadjaju se medjusobno, imaju slabosti, poroke, veoma su slicni coveku I jedina razlika sa covekom je njihova besmrtnost, svemocnost I izobilje zivota u kome
10
zive. Vecno mladi, oni ljudski svet posmatraju kao pozorisnu predstavu, jeduci ambroziju I pijuci nektar. Covek im se klanja I prinosi im zrtve da ih umilostivi jer ih se boji, poznaje njhovu cud I mogucnost da se lako razdraze, pa se trudi da im udovolji da ne bi osetio njihov bes (iz prakticnih razloga). Oni nisu vrhovni ideal, ne propisuju moralne vrednosti I u nekim slucajevima su I gori od ljudi, oni stardaju I pate zajedno sa ljudima uparvo zbog svojih ljudskih strasti. Odnos vrhovnog boga Zevsa prema ostalim bogvima je prikazan kao odnos staresine roda prema ostalim clanovima roda - njegova odluka je konacna I ne mora uvek biti pravedna. Div nije ni na ahejskoj, ni na trojanskoj strani, on se stara da se izvrsi sudbina. Jedina boginja kojoj se I Div pokorava je Sudbina ovakav odnos prema Sudbini svedoci o odmaklom stepenu razvitka religiozne svesti I verovanju u predodredjenost I zakonitost. Olimpskom panteonu pripadaju: Div, vrhovni bog; njegova zena Hera, kraljica neba; Atena, Divova cerka; Apolon, sin Diva i Lete, bog svetlosti i prorostva; njegova sestra bliznakinja Artemida, devicanska boginja, kao i Atena, boginja lova; Arej, bog rata; Afrodita, boginja lepote; njen muz Hefest, hromi bog kovac, bog vatre; Posidon, brat Diva i Aida, bog mora. Atena i Hera su na strani Ahejaca, uvredjene sto nisu dobile jabuku, a Afrodita, Apolon i Arej su na strani Trojanaca. Ljudi svoje greske pripisuju bogovima. Agamemnon se mireci se sa Ahilejem poziva na Sudbinu koja ga je zaslepila I na nju svaljuje krivicu. U Odiseji na vecu bogova Div govori o Egistu koji se suprotstavio sudbini ubivsi Agamemnona iako su ga bogovi upozoravali da to ne cini - ovo je najstariji pokusaj teodikeje (bozanske prade), kao I pojava svesti da covekova sudbina lezi u njemu samom. I u samim Homerovim delima bogovi su podvrgnuti kritici - medjusobno se prekoravaju ili se ljudi zale na njihovu okrutnost. Scene u kojima su previse izrazene ljudske osobine bogova (Herino zavodjenje Diva, pesma o Afroditinoj preljubi sa Arejom) predstavljaju satiru na antropomorfizam Olimpljana. Eshatoloske predstave Covek u Homerovo doba zna samo za zemaljski zivot, on njemu predstavlja sve I zeli da uziva u njemu ma koliko on kratak bio. Ne zna za kazne I nagrade nakon smrti, smrcu mu se zavrsava sve. Oni strasno vole zivot I trude se da uzivaju u njemu svim culima. Homerova zudnja za zivotom I njegovim blazenstvima iskazana je najbolje kroz Ahilejeve reci upucene Odiseju koji ga srece u Hadu on govori da bi pre bio na zemlji neciji sluga I nadnicar nego vladalac mrtvima. Od smrti ljude ne mogu spasiti ni bogovi jer je to njihova sudbina. Prikaz podzemnog sveta srece se kod Homera posebno u Odiseji kada Odisej silazi u Had I razgovara sa junacima. Pominju se Orion, Sizif, Tantal I Tisija koji su podredjeni odredjenim mucenjima. (Orion se neprestano bori sa zverima, Tisiju price kljucaju, Tantal trpi vecnu glad I zedj, Sizif neprestano gura kamen uz brdo). Zivot u Hadu je jednolican – nema srece i nesrece; patnje i radosti; kazne i nagrade.
11
Ahilej - herojski ideal Helensko shvatanje zivota je u stvari herojsko shvatanje zivota, a istovremeno i nacin da se savlada pesimizam. Herojski ideal u Ilijadi predstavlja Ahil, najhrabriji borac, olicenje snage i lepote, njegovo duhovno I moralno drzanje uzdizu se iznad ostalih junaka. Njemu je ponudjen dug i neslavan ili kratak i slavan zivot, a on je odabrao ovo drugo. Ahilej je sredisnji lik u idejnom I kompozicionom smislu, sve sto se desava vezano je za njega, cak I ako se on ne pojavljuje. On je sin boginje Tetide I smrtnika Peleja, po rodjenju je okupan u reci Stig (majka ga je drzala za petu I to mu je jedino ranjivo mesto). Ceo ep je izgradjen na motivu Ahilejevog gneva. To je pokretacki mottiv epa, junak jeste iza kulisa, ali on je uzrok svih dogadjaja u epu. Gnev Ahileja je dvostruk - prema Agamemnonu koji mu uzima lepu robinjicu Briseidu I prema Hektoru koji mu je ubio najboljeg I najdrazeg prijatelja Patrokla. Drugi gnev je posledica prvog, proistice iz njega. Ahilejev gnev se javlja zbog povredjene casti I zelje da se osveti Agamemnonu I pokazu mu kolika je njegova velicina. On je smiren u trenutku kada kipti od besa, ali u sebi kuje osvetu, on dostojanstveno podnosi uvredu svoje casti I ako u osami zali I roni suze. Njegov dvostruki gnev je posledica dve njegove ljubavi koje mu bivaju oduzete. On je neumoljiv, ne popusta kada ga Agamemnon moli da se odljuti poslavsi mu Odiseja, Ajanta I Fenika, Medjutim na kraju njegove neobuzdane strasti nadvladava covecnost I sazaljenje. On se miri sa Agamemnonom, a to pokazuje pohvalm njegovom junastvu I predaje Prijamu telo njegovog sina Hektora na kome je dvanaest dana iskaljivao svoj gnev. Treca velika ljubav nadvladava sav bes u njemu, jaca je od ove dve ljubavi, a to je ljubav prema ocu - na pomen oca on se menja, postaje drugaciji, plemenitost I humanist preovladjuju u njegovom ratnickom srcu. Ljubav prema roditelju je u indoevropskim plemenima najdublja I najmocnija ljubav, ona ovde savladava sve mrznje I nadvisduje sve ljubavi. To je upravo pevac Ilijade hteo da pokaze, zato se delo ne zavrsava pogibijom Hektora. Ahilej koji nije zeleo da cuje za to da nakon pobede predaju mrtva tela porodici, koji je mucio vec mrtvo Hektorovo telo prikazujuci se kao zver - preobrazava se, strasti u njemu se stisavaju I kao da svega necovecnog nestaje iz njega. Herojsko u Ahileju je nesavladivo - on uprkos predvidjanju da ce poginuti nakon Hektorove pogibije odlazi da se bori jer zeli slavnu smrt. Odbacuje sigurnost I zivot bez casti, pobede I slave. On je hrabar, slavoljubiv, junak ratnickih podviga. On zna da smrt izjednacava sve - I one nistavne I besposlene sa onima koji se bore I trude, ali on se ipak odlucuje za smrt kao cast I pobedu. Ahila ce ubiti Parid uz pomoc Apolona, ali to nije opevano u Ilijadi. Homer kroz lik Ahileja opominje ljude da se cuvaju gneva I rata. Ostali likovi Iako je rat jedna od glavnih tema Ilijade, Homerov stav prema njemu je negativan. Taj stav je najizrazeniji u liku Trojanca Hektora, sina Prijama i Hekabe, vrhovnog komandanta trojanske vojske. On je mnogo humaniji ratnik nego Ahilej. Za razliku od drugih ratnika on ne ratuje iz osvete, pohlepe, ratobornosti, pustolovina ili radi slave, vec radi odbrane otadzbine i porodice i u tome je njegova najveca moralna vrednost. Ova ideja se ostvaruje i kroz lik
12
Hektorove zene, Andromahe i njihovih porodicnih odnosa. Ona ne shvata Hektorovu moralnu obavezu da ide u rat. Njena najveca briga je briga za muza i sina, Astijanakta, ali se takodje plasi i za svoju sudbinu, jer zna da nju i sina ocekuje ropstvo. Lik suprotan Hektoru je Parid. Nestor je takodje lik kojim pesnik iskazuje gadjenje prema ratu. Pored velikog besednickog dara koji poseduje, on je takodje mudar i hrabar. On ratuje da bi ohrabrio mladice svojim iskustvom. On se trudi da resi sukob zavadjenih krakjeva, pomaze Agamemnonu da smiri narod, savetuje da se posalje poslanstvo Ahileju… Ahilej, kojeg Homer daje u Odiseji, nije isti Ahilej iz Ilijade koji bira kratak i slavan zivot. Sadrzaj i kompozicija Ilijade Ilijada opeva srdnju Ahilejevu i njene posledice, tokom desete, poslednje godine trojenskog rata. Jezik Homerovih epova pripada starojonskom dijalektu, to je vestacki, izgradjeni jezik, njime se nije govorilo. Ilijada ima 15696 heksametara. To je stih koji se sastoji od sest daktilskih stopa (tonska versifikacija). Prvih pet stopa cine daktili, a sestu trohej ili spondej. Ilijada je podeljena na 24 pevanja (knjige) sto je zasluga kasnijih reduktora. Podeljena je prema 24 slova grckog alfabeta tako da svaka knjiga nije mogla da ima vise od hiljadu stihova - zbog toga podela nije potpuno prema povezanosti dogadjaja, tako da se neki dogadjaji prenose iz jedne u drugu knjigu (npr. Herino zavodjenje Zevsa). Podelu su ustanovili ispitivaci Ilijade u Aleksandriji. Pizistrat je u 6. veku pre n.e. naredio da se epovi zapisu i mi ih danas znamo u tom obliku. Radnja celokupne Ilijade se prema osnovnom motivu Ahilejevog gneva moze podeliti na cetiri dela: 1. Ahilej se razgnevio 2. Dogadjaji za vreme Ahilejevog gneva (tri borbe izmedju Ahejaca I Trojanaca) 3. Ahilej se miri sa Agamemnonom, ali njegov gnev ide u drugom pravcu - prema Hektoru koji je ubio Patrokla. 4. Ahilej predaje Hektorovo telo Prijamu Kompozicija Ilijade je jedinstvena, a radnja cela i zavrsena, krece se oko Ahilejevog gneva i razvija se u uzrocno – posledicnoj vezi. Ona je prosta, jer u glavnom sukobu izmedju Ahileja i Agamemnona, kao ni u sporednom (Ahil – Hektor) nema prepoznavanja. Okret predstavlja Patroklova, a zatim Hektorova smrt.Postoji sporedno prepoznavanje izmedju Diomeda i Glauka u 6. pevanju.Delo pocinje tehnikom in medias res cime se citalac odmah uvodi u srediste zbivanja I obavestava se o predmetu radnje. Na pocetku se javlja I invokacija - molitva boginji pevanja da pomogne pevacu. Cesto je i izlazenje iz epske objektivnosti – kada pesnik govori o sebi obracajuci se muzama. Jedna od najvaznijih osobina je cesto koriscenje upravnog govora. Ahilejev gnev uzet kao osnova epa posluzio je za postizanje dramaticnosti radnje I efikasan je nosac cele kompozicije epa. Mnoge epizode koje se nalaze u Ilijadi su kasnije prosirene tako da se u isto vreme radnja udaljava od osnovne teme, ali je I povezana sa njom. Opisi borbi I dvoboja cine sredisnji deo epa.
13
Epizoda u kojoj se Diomed odlikuje je jedna od najduzih epizoda I to je verovatno zbog posthomerskih prosirivanja. Ova epizoda se moze izdvojiti kao posebna, samostalna celina I verovatno je samostalno I izvodjena. Ubacena je u ep da se poveca efekat prisutnosti rata. Ova epizoda, Diomedija, cesto je uzimana kao glavni primer Homerove umetnosti kao pesnika bitke. Sredstva koja unose realnost I slikovitost scenama borbi su prikazivanje manje zrtve I razvijeno I usporeno prikazivanje fatalnih rana. U dvobojima nije uvek moralo doci do pogibije, nekada je junak spasen voljom bogova, nekada je samo ranjavan, ali sam dvoboj nije uglavnom bio preterano razvijen. Sastojao se iz verbalnog sukoba, zatim sledi razoruzavanje protivnika I zarobljivanje ili spasavanje njegovog tela. Junaka koji strada Homer je predstavljao govoreci o njemu, o njegovom poreklu, zivotu jer je zrtva uglavnom bio manji junak, nedovoljno poznat I neko ko se nece kasnije vise pominjati. Sto se tice prikaza rana, u celom epu gotovo da nema dela tela koji nije proboden I razmrskan. Jedan evropski naucnik je izjavio da bi Homer mogao biti hirurg s obzirom na njegovo poznavanje anatomije ljudskog tela. Medjutim, ovaj prikaz ranjavanja nije uvek bio realan, nekad je bio potpuno fantastican, bilo je nemoguce to sto pevac opisuje (ispadanje ociju, curenje mozdine iz povredjenog kicmenog stuba I sl.), ali su ovi opisi ipak docaravali stradanje junaka. Tako je opis ovakvih ranjavanja, bez obzira na hirurske nepreciznosti - realistican I efektan, naglasava brutalnost rata, patos, nemogucnost coveka da ostvari svoje ciljeve I sl. Kao sredstvo skretanja paznje sa ratnih scena I promenu atmosphere zbog otklanjanja monotonije, Homer koristi scene sa bogovima. Tu je prikazana svakodnevica, humor I osobine koje nisu tipicno herojske. Ove scene vode ka preokretu u toku bitke (licne intervencije bogova, spasavanje junaka, Divovo merenje sudbine na Idu I sl.) Epsko delo se ostvaruje retardacijama – odlaganjem toka radnje - na dva nacina: 1. Digresijom, umetnutim epizodama i deskripcijama, npr. kovanje stita, susret Diomeda i Glauka, opisi svecanosti, Herino zavodjenje Zevsa... 2. Katalozima (npr. katalog brodova), nabrajanjima ( kada Helena nabraja ahejsku vojsku), prosirenim poredjenjima – ova odstupanja od radnje imaju formalnu, a ne sadrzinsku crtu. Epizoda kovanja Ahilejevog stita – na stitu je dat prikaz sela, grada, svadbe, lova, posmrtnih svecanosti tj. ceo zivot zajednice (svakodnevica, verovanja, pogled na svet, obicaji...). Prosirena poredjenja su bitna karakteristika Ilijade, ona su slikovita, realisticna I obicno su poredbeni elementi u njima elementi iz prirode (postavljanje dve slike iz prirode, npr. poredjenje Ajanta sa magarcem koji nece da ode dok se ne najede, iako ga deca gadjaju, kao sto Ajanta gadjaju trojanski strelci). Imaju dvostruku funkciju - realisticno predstavlaju slusaocu ili citaocu neki prizor ili zvuk ili stanje svesti, a u isto vreme unose dinamicnost u potencijalno monotona ratna zbivanja. Jedna od glavnih odlika Homerovog stila su formule. Definiciju formule dali su Peri i Lord: to je skupina reci koja se uvek javlja pod istim metrickim uslovima da izrazi datu osnovnu ideju. Uloga formula je da olaksa razumevanje dela slusaocu
14
i da omoguci pevacu da se odmori, ali i da zapamti delo. Formule mogu da budu inicijlne (pozivanje muze), medijalne i finalne. Mogu da izrazavaju ime, radnju, mesto i vreme. Postoje i kompozicione formule koje su obicno i inicijalne. Stajaci epiteti uvek stoje uz odredjen pojam i nose neko znacenje. Npr. Hektor je sjajnoslemi, Ahilej brzonogi, Zora ruzoprsta... Veliki deo Ilijade posvecen je velicanju herojskog nacina zivota. Neki kriticari su smatrali da je tema Ilijade, Ahilejev gnev, razvijena iz price o Meleagrovom gnevu (kojom se Ahilej upozorava na strasne posledice srdzbe), ali to je malo verovatno - pre bi bilo da je ona samo jos jedan primer dobro poznate teme koja je u osnovi mnogih epskih pesama. ODISEJA Sadrzaj i kompozicija Odiseje Dobila je ime po Odiseju, kraca je od Ilijade (12103). Takodje se deli na 24 pevanja prema malim slovima grckog alfabeta. Odiseja opeva Odisejev povratak iz Trojanskog rata na Itaku. Taj povratak trajao je 10 godina, dok su mu prosci njegove zene Penelope harcili imovinu, ali naposletku im se on osvetio. Dogadjaji su dati epizodicno i kada bi im se promenio redosled nista se ne bi promenilo. Odiseja prikazuje svakodnevni zivot, ne samo heroja, vec i nizih slojeva, sadrzi u sebi elemente avanturistickog romana, ljubavnu pricu o vernosti, problem porodicnih odnosa... Prema sadrzaju Odiseja se moze podeliti na cetiri dela: 1. Odisej cezne za domovinom kod boginje Kalipse na ostrvu Ogigiji; njegov sin Telemah polazi da ga trazi ( Telemahija – neki proucavaoci smatraju da je to bio poseban ep ) 2. Odisej kod Feacana i kralja Alkinoja govori o svojim dozivljajima 3. Odisej smislja osvetu 4. Odisej ostvaruje osvetu i miri se sa porodicama prosaca. Kompozicija je prepletena, u prvom planu su karakteri, a ne sukobi. Broj sukoba je mali, Odisej se sukobljava sa proscima i njihovim porodicama. Postoji mnogo prepoznavanja i peripetija datih gradacijski – Odiseja prepoznaju Alkinoj, Telemah, Eumej, pas Argos, Euriklija, Filetije, prosci, Penelopa, Laert... Za razliku od Ilijade, ovde se koristi i retrospekcija. Epizoda silaska u podzemni svet predstavlja jedno od opstih mesta u knjizevnosti, javlja se kod Gilgamesa, Vergilija, Dantea... Odisej i Penelopa U Odiseji su opisani dogadjaji posle rata i nesrecan povratak junaka (Odisej, Menelaj, Agamemnon...). Lik Odiseja predstavlja antipod Ahileju i Ajantu. Odisejev cilj nije herojska pogibija, vec da spase sebe i svoje drugove i vrati se u domovinu. Zeleci da izbegne odlazak u Trojanski rat, Odisej izigrava ludilo, ali neuspesno. On je mudar i smotren, domisljat, lukav, strpljiv i vest je govornik. On je takav I u Ilijadi. Za razumevanje njegovog lika bitan je I podatak da je njegov deda bio Autolik, poznat po svojim kradjama I prevarama. Njega pokrecu ceznja
15
za porodicom I zavicajem. Njegova vernost je najbolje prikazana u epizodi sa princezom Nausikajom koja predstavlja novi izazov. Ipak, lik njegove zene, Penelope, je mnogo istrajniji I moralniji. Ona svojom mudroscu zavarava prosce, brinuci se o sinu I o muzevom povratku, koji strpljivo iscekuje 20 godina. Njen lik je u kontrastu sa likom Klitemestre koja izdaje svog muza, a to Homer pokazuje Menelajevoj prici o ubistvu Agamemnona. Takodje se ostvaruje kontrast preko lika lepe Helene. U Odiseji se javljaju i likovi iz nizih slojeva, ne samo heroji (sluzavka, svinjar...). Kolektivni lik prosaca koji bestidno harce tudju imovinu predstavlja sramotu za stalez kojem pripadaju. Preobrazavanje herojskog i bogovskog ideala (odnos Ilijada – Odiseja) Odiseja, za razliku od Ilijade slavi duhovnu I umnu nadmoc – dolazi do preobrazavanja herojskog ideala iz telesne jakosti u duhovnu snagu. Dolazi i do preobrazavanja bogovskog ideala – bogovi vise nisu samozivi mocnici ni pasivni posmatraci, vec zastitnici moralnih odnosa medju ljudima. To je posledica razvijenije moralne svesti. Atena koja je u Ilijadi bila ljubomorna osvetnica, u Odiseji postaje mudra, milostiva i pravicna boginja. Oba epa se zavrsavaju pomirenjem. GRCKA TRAGEDIJA Poreklo tragedije je religiozno, njeno prikazivanje je bilo deo drzavnog kulta. Njena glavna obelezja su mit i kult boga Dionisa. Taj kult se javlja u 7. i 6. veku pre n.e. i slavi novog boga entuzijazma i vina. Herodot navodi da je kitaras Arion spevao ditiramb, pesmu u slavu boga Dionisa. Iz njega se razvila satirska pesma kada je nastao obicaj da boga slavi njegova pratnja, satiri, napola ljudi, napola konji – celavi, debeli, sa konjskim usima, nogama i repom. Oni su se nazivali tragosi tj. jarci i pretpostavlja se da odatle potice rec tragedija. Pizistrat je u vreme svoje vladavine uveo svetkovine – Velike ili Gradske Dionisije – na kojima je 534. prikazana prva Tespidova tragedija. Tespid je uveo prvog glumca, izdvojio ga naspram hora da bi zametnuo razgovor sa horom ili horovodjom. Ulogu glumca igrao je sam Tespid. Horska lirika imala je ritualno i socijalno znacenje. Gradju je tragedija uglavnom preuzimala iz mita (osim npr. Eshilovih Persijanaca). Mit je vrsta religijske svesti koja nije kanonizovana. Kasnijim razvitkom tragedija dobija i moralno – religijsko i socijalno – politicko obelezje. Svrha tragedije bila je da izazove prociscenje – katarzu. Pozoriste je imalo tri dela: pozornicu sa pozorisnom zgradom oko nje, orhestru u kojoj je igrao hor I prostor za publiku. Broj glumaca je bio ogranicen i svi su nili muskarci. Eshil je uveo drugog, a Sofokle treceg glumca. Prvi glumac kojem su pripadale navece i najteze uloge zvao se protagonist, a drugi i treci deuteragonist i tritagonist. Glumci su nosili obrazine (maske). Prema glumcima stajao je hor iz kojeg je tragedija i nastala. Bio je sastavljen od 12 horeuta, a kod Sofokla od 15; u komediji od 24. Zadatak hora se vremenom menjao – kod Eshila ucestvuje u radnji, kod Sofokla uzdrzano prati radnju, a kod Euripida gubi svaku vezu sa
16
radnjom. Tragedije su u pocetku bile tetralogije, sastavljene od organske trilogije i satirske igre. Po Aristotelu delovi tragedije su dvojaki: po sustini i velicini. Delovi po sustini su (kada je u pitanju pozorisno delo): 1. prica – tragedija prikazuje srecu i nesrecu, a to ne moze bez radnje, odnosno price koja podrazava radnju; 2. karakteri – ono sto pokazuje volju; 3. misli – cija je svrha da iskazuju odluke i izazivaju strah i sazaljenje; 4. govor – kojim se iskazuju misli, to je metricki sastav i pesnicka dikcija, sredstvo podrazavanja; 5. predstava – sluzi za to da se cin vrsi; 6. melopeja (scenski aparat) – pesme koje se pevaju uz muzicku pratnju. Delovi po velicini su: 1. prolog – pocetni cin; 2. episodije – srednji cinovi; 3. eksoda – zavrsni cin; 4. horske pesme koje se dele na parodu (ulaznu pesmu) i stasimone (stajace pesme). ESHIL Prvi je u tragickoj radnji umetnicki vezao moralno - religiozni ili socijalno politicki problem. Rodio se 525. godine u Eleusini. Vreme u kome je ziveo je zlatno Periklovo doba, vreme razvoja demokratije, razvoja zivota u Atini. I sam je ucestvovao u bitkama kod Salamine I Maratona braneci slobodu cele Helade. Salaminska bitka bila je za Atinjane otkrivanje bozije pravde koja daje slabijima snagu da se odbrane I obara silne I mocne koji donose ropstvo. Tada se I javilo verovanje da je sve ljudsko desavanje vezano za boziju pomoc, a ta vera je upravo osnovni elemenat Eshilove tragedije. 458. godine je u Atini prikazao Orestiju, potom je otisao na Siciliju gde je I umro 456. godine. Napisao je 90 drama od kojih je 79 poznato po imenu, ali je sacuvano samo 7 - Persijanci, Sedmorica protiv Tebe, Okovani Prometej, Hektide (Pribeglice), Agamemnon, Hoefore (Pokajnice) I Eumenide. Poslednja tri cine organsku trilogiju - Orestiju. Eshilove drame su prikazivane I posle njegove smrti jer ga je narod zavoleo, tako da je on I nakon smrti pobedjivao u nadmetanjima. Persijanci su jedina sacuvana istorijska drama. Eshil je imao velike ideje koje je temeljno I velicanstveno obradjivao u svojim dramama, pa su se tako razvijale njegove tetralogije. On je uveo drugog glumca na scenu, a u Orestiji I treceg sto je video od Sofokla. Smanjio je horske partije, razvio je dijaloske I samim tim pojacao dinamicnost radnje, stvorio vise peripetija I zapleta koji su osnovna odlika dramske radnje. U svojim dramama, posebno u Agamemnonu spojio je dramu I muziku jer je on bio u isto vreme pesnik, reziser, glumac I kompozitor, smisljao je cak I koreografije svojim glumcima, odredjivao kostime I sl. Njegove drame su prepune slika koje docaravaju atmosferu drame, kao I karaktere junaka, I uvode gledaoca u svet uzvisenog I herojskog.
17
Moralno - religiozno pitanje Eshil uvodi u svoje drame visoka moralna nacela koja se dosta razlikuju od Homerovih jer se I moralna svest starih Grka dosta promenila. On bogove podize na visi eticki nivo - njegova drama postaje primer bozije pravednosti I mudrosti, nasuprot ljudskoj krivici I ispastanjima. Bogovi medjusobno ne dolaze u sukobe I otklanja njihovu antropomorfnost koja je bila prisutna kod Homera. Div je vrhovni bog, svemocan, onaj koji je nosilac pravednosti I mudrosti. Bogovi postaju moralno savrseni, ne u potpunosti, ali savrseniji od ljudi. Osnova njegovog shvatanja zivota I sveta je teodikeja - bozanska pravda. Krivica I greh ljudi uvek nastaju zbog teomahije - sukoba coveka sa bozanskim normama I nacelima pravednosti I morala. Teomahija izaziva gnev bogova - osvetljavanje takve krivice I objasnjavanje nuznosti njenog ispastanja je glavna tema Eshilove tragedije. Eshil smatra da je zivot zasnovan na sukobu strasti I zelja pojedinca I drzave koja zeli da ih okrene u sopstvenu korist, obuzdavajuci ih I uoblicavajuci ih. Eshil smatra da pronalazenje mere u svemu stavra harmoniju, on osudjuje samoljublje, vlastoljublje I takvi junaci stradaju I ispastaju. Njegova etika je etika mere – nicega previse, nista preko mere. Takodje do nesrece moze doci I zbog prekomerne srece. Nasledstvo teomahijske krivice predaka je preduslov za nesrece potomaka, ali, covek sam odlucuje o svojoj sudbini - on se stavlja pred izbor I nikada ne strada samo zbog krivice svojih predaka, vec zbog toga sto je odlucio da bude njen nastavljac. Bogovi ne reaguju dok je covek ispravan, ali kada napravi prestup, oni se javljaju da isteraju bozansku pravdu I kazne gresnika zbog svog zla. Svest o pocinjenom nedelu dovodi do iskupljenja greha I samim tim se covek unapredjuje I razvija. Odnos etike I politike Eshil je odan atinskoj demokratiji, on je cak mit preobrazavao prema drzavnom idealu karakteristicnom za Atinu I na taj nacin ljude ucio moralnim nacelima I vrednostima, vracajuci im ono sto vec poznaju obradjeno na drugaciji nacin. U Orestiji objavljuje nacela politicke mudrosti (na usta Hora I Atene) odbacuje samovoljstvo I govori da treba naci sredinu izmedju slobode I zavisnosti. U Orestiji se takodje raspravlja o pitanju matrijarhata I patrijarhata. Problem Orestije I krivice formulise se u prepirci izmedju Erinija I Oresta. Namece se i pitanje: da li je Orest kriv zato sto je ubio majku ili zato sto je osvetio oca? Eshil uvodi sud na pozornicu – umesto krvne osvete drzava preuzima pravdu u svoje ruke. Glavnu ulogu ima porota koju cine slobodni gradjani – aeropag. Broj glasova je jednak, bog treba da okonca situaciju, pravda treba da bude slepa. Erinije od progoniteljki postaju milostive – Eumenide. Iako promena prostora nije karakteristicna za tragediju, Orest je od greha ociscen u Atini, demokratskoj drzavi. Mitska pozadina Orestije Jedna od najznatnijih moralnih ideja koja pokreće radnju u Orestiji je nasledstvo teomahijske krivice predaka dato kroz mit o lozi Labdakovića I Plistenovića. Kada dedovi jedu kiselo grozđe, unucima trnu zubi.
18
Sinovi Plistena - Atrej I Tijest se otimaju oko vlasti. Tijest čini preljubu sa Atrejevom zenom Aeropom, posle čega Atrej iz osvete zakolje sinove svoga brata I daje mu da ih jede na gozbi. To povlači dalja zločinstva koja prouzrokuje Alastor, demon osvete. Atrejev sin Agamemnon prinuđen je na to da zrtvuje svoju kćer Ifigeniju kako bi ahejska vojska dobila povoljan vetar za polazak u Troju. Agamemnonova zena uz pomoć Egista, jedinog Tijestovog prezivelog sina, ubija svoga muza iz osvete nakon njegovog dolaska iz Troje. Orest, sin Agamemnona I Klitemestre, sveti se za očevo ubistvo I ubija I majku I Egista, čime se lanac grehova prenosi sa kolena na koleno, I nasilja iz proslosti neprestano podstiču nova u sadasnjosti. Hor objasnjava predistoriju zbivanja, unosi strepnju zbog prokletstva, iznosi religioznu poruku o sustini teodiceje. I hor I horovodja upustaju se u dijalog sa glumcima. U Eumenidama hor cine Erinije koje progone Oresta tako da on aktivno ucestvuje u zbivanju. SOFOKLE Sofokle je rodjen 495. godine. Sluzio je drzavi I zauzimao visoke polozaje, nije bio vest ratnik, pa mu je Perikle poveravo poslove u dipolomatiji. Vecu vaznost od drzavne za Sofokla je imala svestenicka suzba. Dok su Eshil I Euripid ostavili otadzbinu otisavsi u tudjinu, Sofokle je voleo Atinu I nije je napustio, smatrao je da je onaj ko ide tiraninu njegov rob. Umro je 406. godine. Na nadmetanjima je odneo 24 puta prvo mesto, vise nego bilo koji drugi helenski tragicar (Eshil 13, Euripid - 5). Imao je 130 drama od kojih je 114 poznato po imenu. Sacuvano je samo 7 - Ajant, Elektra, Car Edip, Antigona, Edip na Kolonu, Trahinjanke, Filoktet. + najveci deo njegove satirske igre Lovacki psi (pronadjen je 1911. godine na egipatskom papirusu). Sofokle je uveo treceg glumca koga je kasnije preuzeo I Eshil (u Orestiji). Povecao je broj horeuta sa 12 (kod Eshila) na 15, tako se hor mogao podeliti na dva dela. Horske pesme slave coveka, a ne bogove kao kod Eshila. Prvi je poceo da sastavlja neorganske trilogije. Sofoklove tragedije pune su kontarsta, a radnja se koncentrise na jednog lika kako bi se istakao njegov karakter, cesto suprotstavlja razlicite karaktere kako bi istakao glavnog junaka (Edip I Kreont; Antigona I Ismena). U razvoju radnje Sofokle koristi preokrete, prepoznavanja, tragicku ironiju. Posebnu paznju posvecuje zenskim likovima (sto je tipicno I za Euripida). Aristotel je rekao da Sofokle prikazuje ljude kakvi bi trebalo da budu, a ne kakvi jesu. Koristeci kratke replike, postize dinamiku dijaloga i time povecava napetost. Mesto gde je Sofokle izrazio u najvecoj meri svoje shvatanje zivota je prva stajaca pesma Antigone - Sofokle se divi čoveku i njegovim sposobnostima, delima, razvitku i usavrsavanju, napretku kao i kulturi koju on moze stvarati i unapređivati ako se pridrzava bozjih zakona, ali smatra da je pred njim neprekoračiva granica-smrt i da ga do te granice vodi upravo sva njegova obdarenost i mogućnost spoznavanja sopstvene veličine.
19
Sofoklova religioznost Sofokle smatra da bogove treba postovati molitvama I zrtvama, verovati u njihova prorocanstva, slusati njihova naredjenja - to su osnovna obelezja njegove poboznosti koja on istice I u svojim delima kao ispravna. Ko predje odredjenu granicu I povredi bozanska nacela - mora da bude kaznjen I da ispasta, Dakle I Sofokle kao Eshil smatra da se ljudi ne smeju odupirati bozijim naredjenjima, samo je razlika u njihovom nacinu ophodjenja prema bogovima drugacija. Eshil u Orestiji prikazuje Atenu kao umernu, mudru I blagu I na taj nacin umilostivljuje Erinije. Sofkle se odlikuje nemilosrdnom moralnom strogostcu. Sofoklovi junaci se uzdaju u boga I svesni su nepromenjivosti svoje sudbine I ne dolaze u sukob sa bogovima kao sto to cine Eshilovi junaci. Sofoklova religioznost nije strasna kao Eshilova. Sofokle apsolutizuje boziju volju, podredjuje joj sve, ljudsko misljenje nikako ne moze biti samostalno - religija je merilo moralnosti - covekova autonomija je podredjena teonomiji (bozijim zakonima). Razlika izmedju Eshila I Sofokla moze se videti na njihovim delima koja govore o istom liku, caru Edipu, ali su drugacije obradjena - Edipodija I Car Edip - u prvom delu tragika je predstavljena kao nasledstvo krivice I plod prokletstva, a u drugom delu je radnja koncentrisana samo na samog Edipa I njegovu sudbinu. Sofokle u prvi plan istice coveka I njegovo stradanje nije posledica bozijeg hira, vec (u slucaju Edipa) njegove radoznalosti, sukoba u samom sebi, dakle, tragicka radnja je sasvim ljudska, bogovi ucestvuju samo u njenom raspletu. Sofoklovu dramu obelezava karakter I njega pesnik obradjuje psiholoski (ali ne onako realisticki kao sto je to cinio Euripid). Najveca kazna za junake je kazna egzistencije, jer junaci najvise pate kada saznaju za svoja dela. Mitska pozadina dela Kralj Laj se ogresio o boga svetlosti Apolona ubivsi kosutu u njegovom svetilistu. Apolon mu prorice da ce ga sin ubiti I ozeniti se Jokastom, svojom majkom. Laj sa zenom Jokastom dobija sina. Nakon tri dana od rodjenja deteta on mu probada noge, vezuje ih I odnosi dete u kiteronsku goru gde ga daje jednom pastiru. Pastir ga iz sazaljenja daje drugom pastiru prijatelju koji ga odnosi Polibu, kralju Korinta I njegovj zeni Meropi da ga cuvaju. Prema svojim oteklim nogama dobija ime Edip. Edip kasnije u Delfskom prorocistu saznaje da ce ubiti svog oca I ozeniti se majkom I iz starha da se to ne obistini on napusta Korint. Na ulazu u Tebu susrece kralja Laja sa pratiocima I dolazi do sukoba. Edip ubija kralja I njegove pratioce, osim jednog koji uspeva da pobegne. Prvi deo prorocanstva je ostvaren. Tebu je terorisala Sfinga koja je prozdirala prolaznike koji nisu znali da rese njene zagonetke. Edip mudro odgovara na njenu zagonetku, resava je I oslobadj Tebu nesrece (Sfinga se bacila u more). Kao nagradu za spas koji je doneo gradu, Edip dobija kraljicu Jokastu za zenu. Tako se ostvaruje I drugi deo prorocanstva. Oni dobijaju decu - Etiokla, Polinika, Antigonu I Ismenu. Nakon odredjenog vremena u sreci I blagostanju bogovi salju zarazu na stanovnistvo I ono se moli Edipu za pomoc, posto ga je vec jednom spasio od sfinge. Delfsko prorociste prorice da ce zaraza prestati kada bude otkriven ubica kralja Laja. I ako zlocin bude obelodanjen. Edip preuzima na sebe zadatak da otkrije zlocinca ne znajuci da je upravo to on sam. Nakon tog
20
saznanja Jokasta se ubija, a Edip sebi vadi oci. Kreont, Jokastin brat, postaje tebanski kralj I proteruje Edipa iz Tebe. Car Edip I pored svih starhota saznanja o nevolji koja ga je snasla, Edip se ne buni protiv bogova, vec prima njihovu volju kao nesto sto nije diskutabilno. Ovu tragediju nazivaju obicno tragedijom sudbine, ali ona nije ipak to jer se Edip ipak ogresio o nepisane bozije zakone koji su istovremeno I najvisi moralni zakoni. On je bez premisljanja ubio putnika I njegove pratioce, a zatim se mirno prepustio vladarskom polozaju I ne pomislivsi vise na svoj zlocin. Kao sto je bio neuzdrzljiv u susretu sa Lajem, Edip je bio I u trazenju krivca. U tome je njegova tragicka krivica - neumerenost. Car Edip prikazuje tragicnost velike mudrosti koja se usmerava na svog nosioca I dovodi ga do saznanja da je ljudska snaga I zemaljska sreca potpuno nistavna I nesigurna. Jokasta strada ne zato sto je odbacila dete, vec zato sto ga je rodila uprkos Apolonovom prprocanstvu, prisutno je I njeno neverovanje u bogove I proroke (tragicka ironija)- cime se u tragediji upravo naglasava suprotno - potreba za verovanjem u bozansku pravdu. Za Sofokla znanje ima samo bog I to njegov zamenik na zemlji - vrac. Ova drama mozda predstavlja odbranu delfske religije koja je pod uticajem sofistike tada bila mnogo napadana. Uloga hora je svedena na komentarisanje dogadjaja (sto je jos vise izrazeno kod Euripida). U tragediji I nema konkretne tragicke radnje jer se ona vec dogodila, targedija prikazuje poledice te tragicne radnje. - preokret i prepoznavanje, shvatanje krivice junaka koja se razvija iz njegovog karaktera. Prisutna je tragička ironija Edip zeli da otkrije istinu kako bi spasio grad od kuge koja hara, ali dolazi do saznanja da je on uzrok sve nesreće. Jokasta i glasnik koji govori da on nije Polibov sin bi trebalo da ga umire, medjutim dolazi do preokreta radnje gde se samo jos vise pojačava dramski naboj radnje. Delo prikazuje kontrast između stvarnosti i obmane, sreće i ironije. Antigona Jedna od najpopularnijih tragedija svih vremena. Obradjuje se motiv naslednog porodicnog greha, ali se pokrece I pitanje sahranjivanja pokojnika. Antigona istice vaznost krvnog srodstva koje je ispred materinstva I braka (udace se za drugog coveka I rodice drugo dete, ali ne moze imati drugog brata). Etiokle I Polinik, Edipovi sinovi, svadjaju se oko vlasti I Edip ih proklinje. Polinik odlazi u Arg I sa vojskom krece u napad na Tebu (tema obradjena u Sedmorici protiv Tebe). Dolazi do bratoubistva. Antigona se zalaze za ravnopravno sahranjivanje brace, posto je Kreont, vladalac Tebe, naredio da se Etiokle primerno sahrani, a Polinikovo telo baci bez pogreba. U grckoj tradiciji zastupljeno je verovanje da ce se dusa pokojnika smiriti samo kada se sahrani, a do tada luta I uznemirava zive. Karakterizacija glavnog lika, Antigone, zasniva se na kontrastnom poredjenju sa Ismenom. Antigonin monolog pred smrt prikazuje je kao zivo bice, od krvi i mesa, vise nije beskompromisna. U delu je dotaknut problem odnosa medju
21
generacijama, izmedju starih I mladjih stariji donosi konacnu odluku, ali se postavlja pitanje da li je odluka pravedna I ispravna. Kreont ne zeli da se podredi pred Antigonom jer je mladja I zena je, a on kao vladar mora da istraje u svom naumu I zato dolazi do niza tragedija. Sofokle prikazuje teznju za uspostavljanjem pravedne drzave., zasnovane na etickim zakonima, a ne zakonima prisile (slican problem kao u Orestiji). Covek mora postovati eticke zakone koji moraju biti uskladjeni sa zakonima drzave. Ova harmonija se moze uspostaviti ako covek svoje postojanje shvati kao zadatak da doprinese drzavi I ako svoju moc ne precenjuje. Hegelovo shvatanje - Tragedija je izgradjena na sukobu porodicnog (obicajnog) I drzavnog prava. Samim tim tragedija je zasnovana na suprotnosti, na suprotnim shbvatanjima moralnosti I zakona od strane Antigone I Kreonta. Antigona zastupa obicajne nepisane zakone, a Kreont drzavne. Oboje se ogresuju u jednu vrstu zakona, tako da su oboje I krivi I ne. Kreont svojom zabranom zeli da pokaze sopstvenu moc I samim tim postaje bogoborac, a Antiogna je nepokolebljiva u pracenju sopstvenih stavova koji podrzavaju moralno - religiozna shvatanja, shvatanja o bozanskoj pravdi I zakonima. Kreont se poziva I na volju naroda, ali ne vidi njihovo potajno neslaganje sa njegovom odlukom I njihov strah da se suprotstave vladaru. Na mestu gde ptice kidaju telo pokojnika I bacaju komade po gradu (kisa mesa) vidi se pobuna bogova protiv narusavanja bozanskih zakona. EURIPID Euripid je rodjen 480. godine. Bio je izuzetno obrazovan I pripadao je uglednoj kuci. Mnogo se bavio starom knjizevnoscu sto se vidi iz njegovih dela, ali bio je okrenut sofistima I ucenju jonskih kosmologa. Suprotno vedrom Sofoklu, Euripida opisuju kao ozbiljnog I namrgodjenog, nije voleo da se susrece sa ljudima, uglavnom je boravio u svojoj kuci ili u usamljenoj pecini na Salamini. Nije se mesao u drzavne I vojne poslove. Imao je mnoga interesovanja, ali se na kraju odrekao svih I posvetio se knjizevnosti. Priznanje je dobio tek nakon smrti. Od strane grckog komediografa Aristofana okrivljen je da rusi stare obicaje. Napisao je 88 drama, a pobedio je svega pet puta, cetiri puta za zivota I jednom nakon smrti. Od njegovih dela sacuvano je 18 tragedija - Andromaha, Alekstida, Bakhe, Elektra, Ifigenija na Tauridi, Ifigenija u Aulidi, Ijon, Medeja, Orest, Pribeglice (Hektide), Res, Trojanke, Fenicanke, Hekaba, Herakle, Heraklovici, Hipolit I jedna satirska igra Kiklop. Ziveo je u vreme opadanja moci atinske drzave I razvoja I propasti demokratije. Bavio se pitanjima morala, etike I kulture. Bio je svedok borbe izmedju starih shvatanja morala, religije I filozofije I sofistickih ucenja koja su u sve unela sumnju. Svojim dramama podsticao je narod na razmisljanje o krupnim etickim I socijalno politickim problemima. Umro je 407. / 6. godine. Odlike stvaralastva Euripid je mitove sam prilagodjavao svojim potrebama ili je za osnove dela uzimao lokalna predanja, ili postojece likove predstavlja u drugacijem, do tada neotkrivenom svetlu. On prikazije patnju, nagon, strast I osecanja. Koristi
22
prepoznavanja. Njegove drame nisu cesto jedinstvene, mada se on trudi da postigne jedinstvenost uvodjenjem prologa, raspletom I gradacijom. Prolog uglavnom prikazuje promene u mitu da bi upoznao ljude sa izmenama koje im nisu poznate, nagovestava radnju ili zaplet. Zaplet se rasplice na lak nacin, obicno pojavom boga ili vise sile koja resava situaciju I sprecava katastrofu (dues ex machina - pr. Artemida u Hipolitu, Helije u Medeji) - mnogi su ovakav rasplet zamerali Euripidu, jedan od njih je Aristotel koji zahteva da karakteri budu dosledni. Euripid Sofoklovu I Eshilovu teonomiju I teodikeju zamnjuje antroponomijom I antropodikejom. Glavni lik njegovih tragedija je covek, ne bog. Smatra da se bogovi ne mogu smatrati bogovima ako nisu mudriji od ljudi. On meri religiju moralom, a ne moral religijom. Vodi teomahiju protiv antropomorfnih bogova jer oni ljudima ne mogu sluziti kao moralni obrasci jer su moralno nedosledni. Bogovi koje prikazuje su uglavnom razorni (Afrodita u Hipolitu), retke su svete bozanske figure (Artemida na kraju Hipolita). Njegovo shvatanje je da je covek sam gospodar svoje subine I on to I predstavlja u svojim tragedijama okrecuci se prema ljudskim osecanjima I strastima . Sa pojavom jonskih filozofa pocelo je rusenje teonomije, poricanje postojanja bogova, oboren je homerski teizam. Evripid je prvi psiholog koji je uspeo da udje u lavirint ljudske duse. On izvor tragicnosti ljudi ne nalazi u spoljasnjim dogadjajima vec u samom coveku, u njegovom srcu koje je prepuno strasi I nagona kojima se ne moze odupreti. On ne prikazuje herojsku atmosferu vec slika borbu prirode same sa sobom. Likovi koje Euripid predstavlja nisu losi, vec su slabi I u nemogucnosti da se otrgnu strastima koje upravljaju njima. Ne deli Sokratovo misljenje da je dovoljnio da covek zna sta je ispravno, pa da to cini - on cini pogreske uprkos svesti o njima I tu je njegova tragicnost (Fedra iznosi taj stav u Hipolitu), Euripid objasnjava ono nerazumljivo, nesagledivo spolja, on zaviruje u najskrivenije kutke covekove duse I u njoj nalazi sile koje odredjuju sudbinu covekovu. Prikazivao je strasnu I nagonsku ljubav I prikazao zagonetnost I zenske duse. Zene postaju glavni likovi njegovih tagedija. Prikazao je posledice ljudske strasti. Kod njega pomahnitalost budi ideju o ljudskoj slabosti dok kod Eshila izaziva ljutnju bogova. Euripid je sklon realisticnom prikazivanju I on prikazuje ljude onakve kakvi jesu (za razliku od Sofokla koji ih prikazuje onakve kakvi bi trebalo da budu), sa svim svojim manama I strastima. On na nov nacin daje zenske likove, prikazuje ih kao zavodnice, zavedene, supruge, majke, cerke… U Medeji istice da bracni moral postoji I za muskarca I da je I on obavezan da cuva vernost, a ne samo zena. Euripid prvi prikazuje ljude iz nizeg sloja - dadilje, sluge, glasnike - oni postaju aktivni ucesnici.
23
Medeja Kretej je imao dva sina - Peliju I Esiona. Nakon oceve smrti, Pelija je oteo presto starijem Esionu I poceo je da proganja njegovu porodicu. Esion je svog sina Jasona sklonio u goru Peliju, predavsi ga na vaspitanje kentauru. Kada je Jason odrastao, vratio se u Jolk stricu. Posto je usput izgubio cipelu, a Pelija je prorocanstvom bio upozoren da se cuva onog ko mu dodje bosonog, on Jasona salje da donese zlatno runo iz Kolhide, zeleci na taj nacin da ga se otarasi. Posle mnogo avantura Jason stize u Kolhidu I uz pomoc Medeje, cerke kralja Eeta, uspeva da ubije azdaju koja je cuvala zlatno runo I sa Medejom bezi u Jolk. Da bi sprecila oca da je zaustavi, Medeja ubija brata I kidajuci komade njegovog tela, baca ih za sobom. Otac sakuplja komade tela svog mrtvog sina I tako zaostaje za njima I oni uspevaju da pobegnu. Misleci da je Jason mrtav, Pelija je pogubio njegovu porodicu. Medeja je osvetila Jasonovu porodicu. Predstavila se kao prorocica I rekla Pelijinim cerkama da ubiju oca, a onda ce ga ona podmladiti. Ona to, naravno, ne cini I Pelijin sin Akast proganja nju I jasona iz Jolka. Oni odlaze u Korint gde su ziveli srecno I harmonicno dok Jason nije odlucio da se ozeni cerkom korintskog kralja. Tu pocinje radnja Medeje. Postoje mnoge verzije mita o Medeji i smrti njene dece, ali smatra se da je ova o cedomorstvu Evripidova. Za tadasnji publiku ovakva tragedija bila je neobicna, tj. sokantana. Medeja je varvarka, prinudjena da ode iz svoje zemlje, a u Korintu je ocekuje Jasonova izdaja i izgnanstvo. Medeja nije uzviseni lik koji je spreman da strada zbog visih ciljeva, ali ni njena dela nisu kaznjena. U njen lik Evripid je uneo osobine heroja – nju pokrecu gnev, srdzba i strah od ponizenja; ona je odlucna i smela. Jedino sto bi moglo da joj stane na put je ona sama – Euripid pokazuje i njenu drugu stranu: ona se premislja da li da ubije decu i kada ih ubije pati zbog toga. Ipak, zadovoljna je, jer je na taj nacin uspela da se osveti Jasonu. Hor podrzava njene odluke sve dok ne izjavi da ce pored Kreonta i njegove cerke ubiti i svoju decu. Hipolit Minojeva zena Psifaja je trazila da joj se napravi drvena krava kako bi mogla da udje u nju da bi je bik obljubio jer se zaljubila u bika. Bik je obljubio I ona radja sina Minotaura koji je imao telo bika, a covecju glavu. (Minojeva I Pasifajina deca bili su Fedra, Androgej I Arijadna). Posto je Androgej pobedio na svecanim igrama u Atini, ubijaju ga iz zavidljivosti. Da bi osvetio sina, Minoj namece danak - svake godine moraju da daju sedam mladica I sedam devojaka za Minotaura. Tesej je osvojio Arijadnu I od nje dobio konac pomocu kojeg je mogao izaci iz lavirinta nakon sto je ubio Minotaura. On bezi sa njom, ali je ostavlja na ostrvu Naksu gde je nalazi Dionis I, ocaran njenom lepotom, uzima je za zenu. Tesej se ozenio Antiopom, kraljicom Amazonki, I sa njom imao sina Hipolita. Nakon njene smrti ozenio se Fedrom, Minojevom cerkom I ona mu je rodila dva sina Akamanta I Debofonta. Za razliku odMedeje, u Hipolitu je razvijen veci broj likova. Njihove karaktere Evripid iskazuje kontrastom stavljajuci likove pred alternative – cutanje I govor; uzbudjenje I rasudjivanje; prvi i drugi sud. Njihova delanja pokazuju razlike, ali nemoc, jer ishod ni za koga nije povoljan, osim za Afroditu. Ljudski izbor i delanje
24
su uzaludni. Fedra je plemkinja koja ima visok moralni kodeks, njena odluka je da spasi svoju cast samoubistvom, ali ne uspeva u tome. Dadilja je potpuno suprotan lik, nju vode pragmaticni motivi. Njen cilj ja da sacuva Fedrin zivot, a jedino sto postize je odbacivanje. Hipolit je u potpunosti posvecen boginji Artemidi. On zeli da sacuva oca od Fedrine izdaje, a docekace ga smrt. Tezej zeli da sacuva svoj ugled, a svojim postupcima gubi sina.
1. 2. 3.
1. 2. 3. 4.
GRCKA KOMEDIJA Razvila se u Atici, razvila se iz falicke pesme, u obredima u kojima se nosio muski polni organ napravljen od drveta I prevucen crvenom kozom kao simbol plodnosti I radjanja. Cilj obreda je bio dobijanje naklonosti demona plodnosti, a kasnije su ti demoni postali deo Dionizijeve pratnje. Pre razvoja komedije postojali su drugi komediografski oblici - megarska farsa I dorska komedija. Spajanjem megarskih dramskih I atinskih lirskih elemenata nastala je aticka komedija kao nov umetnicki oblik. Grci nisu ozbiljno gledali na komediju I u pocetku je hor sastavljan dobrovoljno, a kasije ga je dodeljivao arhont. Prikazivanje komedija drzava je uzela u svoje ruke 465. godine pre nove ere. Prikazivane su prilikom Velikih Dionisija. Aticka komedija ima tri faze: Stara komedija - V vek p. n. e; Hijonid, Magnet, Ekfantid, Alkimen, Eufronije, Kratin, Aristofan Srednja komedija - pocetak IV veka p. n. e; tekstovi nisu sacuvani; bavi se temama preljube, trgovackih prevara, zamenom identiteta I sl, smanjen je udeo politike, izbacen je hor I parabaza Nova komedija - kraj IV veka p. n. e; Menandar, Filemon, Difil; radnja je sa mnogo raspleta I zapleta, tipicni karakteri cije su osobine prenaglasene pomocu hiperbole I kognomije (postupak karakteristican za komediju pomocu kojeg se ime junaka povezuje sa njegovim osobinama, prvi put se javlja u novoj atickoj komediji). Stara aticka komedija prikazuje aktuelne dogadaje uglavnom iz protekle godine, posebno politicke, sa mnogo licnih napada I karikatura. U njoj se ogleda savremen zivot. Obraca paznju na obicaje, dnevnu politiku I prosvetu (vaspitanje, filozofija, poezija). Stara komedija brani predanje, stara verovanja I ideale I ismeva sve sto je novo. Prvi je politiku uveo u komediju Kratin koji je komediji I dao definitivni oblik. Drzava je pocela da prihvata komediju uvidevsi da od nje moze imati koristi jer je slavila politicko postenje, staro predanje, rodoljubivost I stvaralacku snagu starih pesnika. Podsticala je na razmisljanje publiku. Izvodjaci hora su nosili maske kao u ritualima. Stara aticka komedija predstavlja spoj niskog humora, parodije, slobodne fantastike, satire I politicke angazovanosti. Stara aticka komedija je iz tragedije preuzela hor I prolog. Dakle, sastavni delovi komedije su: Hor - vise se istice nego u tragediji, aktivniji je ucesnik u radnji Prolog - duzi I raznolicniji od prologa u tragediji, u njemu se izlaze skica plana glavnog junaka Paroda Eksoda
25
5.
Agon (nadmetanje) - dva protivnika zastupaju suprotna misljenja, a misljenje jednog od njih je misljenje pesnika I osnovna ideja komedije 6. Parabasa - najvaznija horska partija; hor se pri pevanju okrece publici; sastoji se iz dva glavna dela, a ukupno iz sedam delova Sastoji se iz dva dela: - deo bez stroficke kompozicie komadic, prava parabasa - pesnik govori o sebi, o svojim zaslugama za dravu, preporucuje sebe publici dugi deo (zavrsetak parabase) - deo sa strofickom kompozicijom prvi poluhor peva odu koja je najcesce u slavu boga, horovodja prvog poluhora recituje publici epiremu (sala I poruga), antoda koju peva drugi poluhor u slavu boga, antepirema koju recituje horovodja drugog poluhora (sala I podruga) Iz podrugiivanja gledaocima razvila se politicka satira kao vazan element stare aticke komedije. Aristofan, Zabe Aristofan je najslavniji predstavnik stare aticke komedije i od njegovih dela sacuvano je 11: Aharnjani, Vitezovi, Oblakinje, Zolje, Mir, Ptice, Lisistrata, Tesmoforijazuse, Zabe, Eklesijazuse,m Plut. Ime su dobijle prema onome sto je prikazivao hor. Njegove komedije imaju socijalno – politicko obelezje i odrazavaju klasne i politicke borbe u vreme Peloponeskog rata. Komedija Zabe je nastala 405. godine I njen predmet je Atina izmedju pobede kod Arginuza I konacnog sloma kod Egospotama. Naslov komedije aludira na rdjave pesnike cije se uporno I besmisleno nagvazdanje moze uporediti sa upornim, vecernjim kreketanjem zaba koje niko zivi I nicim ne moze zaustaviti dok same ne zacute. Alegorija se mozda odnosi I na politicku situcaiju I borbe stranaka u Atini. Takodje Aristofan aludira na sofiste koji govore praznoverice I besmislice. Ipak, njegove komedije je nemoguce potpuno razumeti, jer mnoge aluzije koje on koristi vezane su za to vreme. Aristofan kritikuje bezverje I sofistiku I poziva se na postovanje stare poboznosti, iako u isto vreme I on sam ismeva bogove. Aristofan je prizeljkivao sistem stare umerene demokratije I stare religije I obicaja. Njegov ideal bila je Atina za vreme persijskih ratova - snazna I mocna drzava koja je gradjanima pruzala sigurnost. Aristofan nije bio svestan koliko je duh novog vremena zahvatio I njega samog I koliko je svojom porugom bogovima sluzio duhu tog vremena. Aristofan je po svojim politickim idejama konzervativan I brani nekadasnji zivot. Tematski su Zabe knjizevna karikatura, alI je smisao te karikature politicki. Aristofan u Zabama napada demagogiju u demokratiji, prazna dokazivanja u sofistici, rusenje tradicionalnog morala kod Euripida a da pri tom nije ponudjen bolji. On ukazuje na mane u sadasnjosti suprotstavljajuci im vrline iz proslosti. Aristofan predvidja blizak kraj atinske demokratije. U Zabama uloga spasioca Atine ostaje ipak nedodeljena.
26
Agon Eshil / Euripid. Odnos umetnosti i politike Najveci grcki tragicari su mrtvi, a od zivih niko nije dostojan da zauzme njihovo mesto. Zato Dionis odlazi u Had da bi na zemlju vratio svog omiljenog tragicara – Euripida. U Hadu se za titulu najveceg namecu Eshil, kome je to mesto pripadalo, i Euripid, koji, koristeci se raznim sredstvima zeli to mesto da osvoji. Tada Dionis dobija ulogu sudije, ne krijuci naklonost prema Euripidu. Ipak, svojim razumnim argumentima, Eshil uspeva da ga pridobije na svoju stranu i pobedjuje. U tom sukobu Aristofan kroz Eshilove reci iznosi svoja poeticka nacela. On smatra da poezija treba da ima vaspitnu ulogu i da penici treba da govore ono sto dolikuje. I Euripid kaze da tragedija treba da cini ljude boljima, ali se u svojim delima ne pridrzava toga. U Aristofanovim Zabama knjizevnost pocinje da govori sama o sebi. Eshil za politicku situciju u tom trenutku svaljuje krivicu na Euripida i njegovu umetnost.
Izgled Hada Prvi susret sa izgledom Hada nalazi se u Heraklovom opisu Dionisu koji namerava da ode u podzemni svet da bi povratio svog omiljenog tragicara Euripida. Mora se preci jezero preko koga prevozi Haron, vozac u podzemnom svetu, zatim slede zmije I bestije - na hiljade sve jezive, zatim more od govana u kome leze najveci gresnici, a to su prema Aristofanu oni koji uvrede gosta, oni koji zlostavljaju decake I ne plate im pri tome, koji premlate oca I majku, koji ubijaju, a radi komicnog efekta u najvece gresnike svrstava I one koji prepisuju stihove Morsipove jer je on najgor pesnik. Nakon ovih prepreka nailazi se na one koji u hadu vode blazen zivot jer su za zivota pripadali tajnom kultu (misti, tijasi).Eak je vratar u podzemnom svetu. Stalno se aludira na sujeverje da se mrtvaci moraju dozivati tri puta da bi culi dozivanje. Lik Dionisa. Odnos sa Ksantijom Kult boga Dionisa, pored Orfejevog i Apolonovog, zauzima jedno od najvaznijih mesta u antickoj Grckoj, iako Dionis spada u mladja bozanstva. Njegov kult slavi covekovu vezu sa prirodom, on je bog zivota, entuzijazma i vina. On je I bog dramske umetnosti jer je drama nastala iz pesme u njegovu cast. Drame (tragedije i komedije) su se izvodile za vreme njegovih svetkovina Velikih i Malih Dionisija. Lik Dionisa u Zabama nije ni nalik ovom bozanstvu. Iako je bog, on je strasljive prirode. Njegova musko – zenska priroda je iskazana i kroz njegovu grotesknu odecu – on je obucen u safranasto ruho, a preko toga ima lavlju kozu i u ruci nosi toljagu. Njegovi postupci ne dolikuju jednom bozanstvu (prepiranje sa zabama). Iako je bog pozorista, Herakle bolje poznaje knjizevnost i ima bolji ukus od njega. Odnos Dionis - Ksantija predstavljen je jos na samom pocetku komedije gde Ksantija sluga mora da nosi teret, on kuka I jadikuje. Ova epizoda je istovremeno parodija na komedije u kojima se nalaze ovakve scene. Ksantija je na magarcu,
27
ali mora on da nosi teret, gde se vidi njegov podredjeni polozaj. U epizodi u kojoj Eak utvrdjuje ko je bog, a ko sluga (zbog zamene odela) - istaknut je polozaj sluge koji po pravilima atinskog suda mora biti mucen umesto gospodara ukoliko je ovaj nesto zgresio. U razgovoru Ksantije I Plutonovog roba prikazan je prezit sluga prema gospodarima I njihova prikrivena poruga I osveta onima koji ih muce - Plutonov rob govori kako se on smeje gospodaru iz ledja, prisluskuje razgovore, pa to svima prenosi, dobacuje psovke kada je gospodar u prilici da ih ne moze cuti. Iz ovoga se ogleda I njihov strah od gospodara, ali I nemogucnost suprotstavljanja autoritetu. Ksantija ismeva svog gospodara, pravi sale na njegov nacin, uspeva da ga nadmudri i na taj nacin pokazuje neku vrstu superiornosti. Ovaj motiv ce kasnije cesto biti koriscen u komedijama.
ANTICKE POETIKE – Platon, Aristotel i Horacije Platon, Drzava U ovom dijalogu Platon je pokusao da da sliku idealne drzave. U takvoj drzavi postojala bi podela rada, jer je najbolje da se svako bavi samo jednom stvari i cinila bi je tri sloja: 1. upravljci - filozofi 2. cuvari - ratnici 3. proizvodjaci - zanatlije On ovu podelu daje praveci podelu sa ljudskim organizmom. Svoja poeticka nacela i shvatanje umetnosti, posebno pesnicke, Platon iznosi u 2., 3. i 10. poglavlju Drzave. Njegova poetika je deskriptivna. On pravi klasifikaciju knjizevnih rodova i smatra da postoje tri tipa podrazavanja: 1. mimeza - cisto podrazavanje - komedija I tragedija 2. dijegeza - jednostavno pesnikovo pripovedanje - ditiramb 3. kombinacija oba – ep Platon vrednuje dela po kolicini podrazavanja (ono koje najvise podrazava najmanje vredi). On podrazavanje svrstava medju tri vestine – vestina upotrebe, vestina pravljenja i vestina podrazavanja – to je poetika vestine. On je protiv mimetickih umetnosti je one podrazavaju samo izgled u datom trenutku, a ne stvarnost i ideje. U njegovoj drzavi ne bi bilo mesta za pesnike i ta ideja je najizrazenija u 10. poglavlju Drzave. Platon zamera Homeru na njegovom prikazu antropomorfnih bogova, ali i na prikazivanju tuge, srece ili strasti kod junaka. On ne odobrava ni tragediju, jer ona prikazuje pad iz srece u nesrecu, a ako je u pitanju dobar covek, to moze da vrsi negativan uticaj na citaoca. Uloga drzave je da obrazuje ratnike koji treba da budu cvrstog karaktera, a tu pesnistvu nema mesta. Pesnik sme da podrazava samo uzvisene stvari. Mimeticka umetnost je moralno stetna, on prihvata samo himne bogovima i pesme u pohvalu dobrih ljudi. Pesnicko delo ne sme da sadrzi ni muzicke i ritmicke elemente. Uloga drzave je da vrsi vaspitnu ulogu, a tu pesnicima nema mesta.
28
Aristotel, O pesnickoj umetnosti Aristotelova Poetika predstavlja neku vrstu polemike sa Platonom. Njegova poetika je deskriptivna. On kaze da su sve umetnosti – ep, tragedija, komedija i ditiramb - podrazavajuce delatnosti. One podrazavaju razlicitim sredstvima, razlicite predmete, razlicitim nacinima. Sredstva su ritam, harmonija i govor. Nacini su narativni i dramski. Podrazavanje je urodjeno samom coveku, ali to je i sredstvo za sticanje znanja. Predmet podrazavanja mogu da budu karakteri bolji od nas (Homer), prosecni (Kleofont) ili gori od nas (Hegemon Tasanin). Epopeji i tragediji svojstven je uzvisen predmet, a komediji i parodiji nizak. Prednosti tragedije u odnosu na epopeju: a) ima sve sto ima epopeja (i vise); b) postize cilj za krace vreme (radnja – 24h); c) ima vecu jedinstvenost (potpunije postize cilj). Sastavni delovi tragedije (kvalitativno) su: prica, karakteri, govor, misli, scenski aparat i muzicka kompozicija. Kvantitativo on tragediju deli na: prolog, episodije, eksodu i horske pesme (ulazna pesma i stasimoni). Razlika izmedju istoricara i pesnika je u tome sto jedan govori o onome sto se stvarno dogodilo, a drugi o onome sto je moglo da se dogodi. Pesnistvo prikazuje opste – mora da se pridrzava zakona verovatnosti i nuznosti, a istorija pojedinacno. Radnja moze da bude prosta i prepletena. Aristotel govori i o tri jedinstva: vreme, radnja i mesto (pominje samo prva dva). Kada je rec o rasporedu dogadjaja oni moraju da imaju kauzalni poredak. Tragedija je podrazavanje ozbiljne i zavrsene radnje koja ima svoju odredjenu velicinu, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima, licima koja delaju, a ne pripovedaju, a izazivanjem straha i sazaljenja vrsi prociscavanje takvih afekata. Uvodeci pojam katarze on daje protivargument Platonovoj tvrdnji da je pesnistvo stetno. Naprotiv, izazivanjem straha (od toga da im se ne dogodi nesto slicno) i sazaljenja prema onome ko nezasluzeno pati ljudi se oslobadjaju rdjavih misli. Strah i sazaljenje moze da izazove osoba koja je po sredini – ne sme da se previse istice svojom pravednoscu, ali ne sme ni da bude los covek. Najbolje je ako pripada visem sloju. Takav lik je npr. Edip. Lica koja podrazavaju to rade da bi prikazali dogadjaje, to je upravo i cilj tragedije. Radnje koje izazivaju strah i sazaljenje treba da vrse lica koja su prijatelji, neprijatelji ili nisu ni jedno, ni drugo. Najbolje ja da to budu lica koja su u prijateljskoj ili rodbinskoj vezi. Govor mora da odgovara liku, karakteri moraju da budu dosledni – da se ponasaju u skladu sa svojom prirodom. Horacije, Poslanica Pizonima Horacije je tvorac normativne poetike koja propisuje opstevazeca pravila. On se u velikoj meri oslanja na Aristotela. Njegovo delo je u stvari pismo upuceno konzulu Pizonu i njegovim sinovima i pisano je u stihu. On je svojom poetikom izvrsio veliki uticaj na Nikolu Boaloa i njegovu poetiku klasicizma, koja je dalje imala veliki uticaj na celu evropsku knjizevnost. On govori o izboru reci, neologizmima i stilu; o stihu epa i elegije, o jambu. Liriku samo pominje, iako su
29
on sam i Vergilije bili liricari. Bavi se najvise dramskom umetnoscu, u sredisnjem delu pisma, iako ona nije imala ni priblizan znacaj kao kod Grka. Horacije smatra da je za dela najbolje uzimati opstepoznate teme, koje su Grci vec obradjivali i zato teme u rimskoj knjizevnosti najcesce poticu iz grcke mitologije. Dogadjaji mogu da budu izmisljeni jedino ako odgovaraju principima verovatnog i moguceg. Stih tragedije i komedije treba da se razlikuje. Karakteri treba da budu dosledni; tragedija treba da ima pet cinova; pojedine dogadjaje ne treba prikazivati, vec treba da se odigraju iza kulisa; hor treba da ima ulogu glumca; bog treba da razresi situaciju jedino ako je to neophodno. Zalaze se za in medias res princip, a delo mora da bude jedinstveno i celovito. U trecem delu govori o pesniku. Pesnik treba da se usavrsava tokom celog zivota, a cak i najveca dela imaju mane. Za Horacija je pesnicka umetnost spoj nadahnuca i vestine, a svrha umetnost je da zabavi, ali istovremeno i da koristi i pouci. Horacije uvodi siri pojam podrazavanja – to nije samo odnos izmedju umetnosti i stvarnosti, vec i odnos izmedju dela i tradicije.
RIMSKA KNJIZEVNOST Plaut, Aulularija Komedija je dospela u Rim oko 240. g.p.n.e. Rimska komedija deli se na dve grupe: rimska togata i rimska palijata. Palijata je vrsta rimske komedije iz 3. I 2. veka pre nove ere. Nastala je preradom ili prevodom nove aticke komedije, ciji su predstavnici Menandar, Filemon i Difil. Palijata oznacava tip ogrtaca koji su nosili Grci, nasuprot rimskim togama. Tako se razvila I komedija togata koja je imala lokalni karakter. Palijata je potpuno preuzela odlike grcke komedije - protagonisti su Grci, prostor I okruzenje su grcki, zaplet je istovetan sa zapletom iz originala ili predstavlja kontaminaciju zapleta iz vise razlicitih dela. Kontaminacija se koristi kao sredstvo za pojacavanje komike, a ogleda se u spajanju razlicitih intriga, dvaju razlicitih komada, ili prenosenjunekog prizora iz jedne drame u drugu. Plaut crte grckog zivota zamenjuje rimskim, a funkcija toga je da priblizi komediju gledaocima i da sluzi kao komicno sredstvo. Glavni predstavnici su Plaut I Terencije. Sacuvana je dvadeset i jedna Plautova komedija. Palijata je komedija karaktera ili komedija zapleta. Sastoji se iz pet cinova izmedju kojih su umetnuti muzicki delovi ( ekspozicija, zaplet i rasplet ). Hora nema, kao ni u novoj komediji. Muzicki element koje je u novoj komediji skoro nestao ovde se javlja u obliku arija glumaca (cantica). Teme poticu iz svakodnevnog zivota, nema parodija ni politike. Zaplet je obicno ljubavna intriga, a u prologu se daje predistorija dogadjaja, jer Rimljani nisu kao Grci znali sta se desava pre same radnje. Prolog ima ulogu da saopsti sadrzaj drame i da publiku zamoli za paznju. Postuju se tri jedinstva. Plaut cesto koristi grubu i neposrednu komiku reci i situacije, kao i aliteracije i igre recima. Plautova komedija je spoj nove komedije i narodnog lakrdijskog pozorista. Likovi palijate su tipski: stari i mladi gospodari – robovlasnici, lukavi ili glupi robovi, paraziti, svodnici i hetere... Plautov
30
omiljeni lik je rob. Horacije je Plauta prekorevao zbog nedoslednosti likova. Relativno mali broj motiva i uloga posledica je tematske jednolicnosti nove aticke komedije koju Plaut preradjuje. Na rimsku palijatu sofisti su indirektno izvrsili uticaj preko Euripida i novoaticke komedije. Plaut je izvrsio uticaj na Sekspira i njegove komedije. Ćup sa zlatom (Aulularia) obrađuje priču o starom tvrdici Euklionu koji pronalazi ćup sa zlatom i otada neprestano bdi nad njim (desava se u Atini). To je komedija naravi. Ovaj se motiv prepliće s motivom ljubavi: Euklionovu kćer Fedru je obljubio mladi Likonid, koji se sad kaje i želi da se oženi njom. Međutim, od Eukliona ruku njegove kćerke zatraži Likonidov ujak Megador, na šta Euklion pomisli da je Megador namirisao bogati miraz pa ćup sa zlatom iznosi iz kuće i stane da ga sakriva na različitim mestima. U jednom ga trenutku, dok je selio ćup, vidi Likonidov rob Strobil, koji zlato i uzme. Kraj komedije je izgubljen, ali je najverovatnije imao srećan kraj: Likonid vraća ćup sa zlatom Euklionu, a ovaj mu zauvrat daje svoju kćerku za ženu.
Vergilije, Eneida Vergilije je najveci pesnik rimskog doba, glavna dela su mu: Pastirske pesme, Pesme o poljoprivredi i spev Eneida u 12 knjiga. Osnova epa je mit o Trojancu Eneji koji je osnovao rimsku drzavu i bio predak svih Rimljana. Vergilije je ovaj ep napisao da bi udovoljio Avgustu, jer Enejino poreklo dovodi u vezu sa kraljevskim rodom Julijevaca, kojem su pripadali Julije Cezar i sam Avgust, i istovremeno stvorio nacionalni ep rimske knjizevnosti. On u svom delu odlazi dalje od Homera koji mu je bio glavni uzor i iza svojih alegorija skriva politicke prilike svoga vremena, ali i pravi aluzije na mnoga moralna i religijska pitanja. Vergilijevo ugledanje na Homera je ocigledno. U prvih sest pevanja uzor mu je Odiseja (opisuju se Enejina lutanja), a drugih sest pevanja radjeno je po uzoru na Ilijadu (opisuju se borbe nakon Enejinog iskrcavanja na obalu). Takodje su uocljive slicnosti pojedinih motiva (prica o propasti Troje, opisi brodoloma, silazak u podzemni svet, izrada stita...) i likova (junacki kralj Turno odgovarao bi Hektoru). Ali Vergilije unosi i neke novine – njegov lik Didone nije ponikao iz homerovske tradicije. Ni sam Eneja nije junak poput Ahila i Odiseja. Eneja je ideal obnovljenog rimskog heroizma stoickog tipa stranog individualizmu, ali ima i osobine obicnog coveka koji nije uvek veran svom zadatku. On je junak koji ce biti kasniji uzor hriscanskim piscima. On ne dozvoljava da ga obuzmu strasti, vec je posvecen svom cilju – stvaranju Rimskog carstva. Upravo ce zbog ove poboznosti Eneja postati centralni junak u hriscanskoj knjizevnosti, a Dante ce Vergiliju dati ulogu svog vodica. Vergilijevi junaci i bozanstva su simbolicni. Nosioci humanog principa reda i mira su Eneja i Jupiter. Pored Homerovih epova Vergilije koristi i gradju iz kiklickih pesma o Troji, mitologije, narodnih predanja i obicaja. Nakon Hektorove smrti Eneja je postao vrhovni zapovednik trojanske vojske. Nakon poraza on dobija naredjenje bogova da podje na obale Italije i tu pronadje novi dom, iako je njegova zelja bila da obnovi Troju. Njegova lutanja trajala su
31
sedam godina i za to vreme svasta je preziveo. Sa sobom je poveo oca i sina. Kada je stigao na obale Afrike primila ga je kraljica Kartagine, Didona. Uprkos svojoj zelji da ostane pored nje, Enejida se pokorava Jupiterovoj zapovesti i nastavlja svoj put u Italiju. U Italiji odlazi u podzemni svet da bi dobio savet od oca Anhiza koji je umro za vreme plovidbe, a zatim postavlja temelje grada od kojeg ce nastati Rim. U VI pevanju silazi u podzemni svet uz pomoc prorocice Sibile i carobne zlatne grane. Tu srece Didonu koja se zbog njega ubila; Ahejce koji beze u stahu; osnivaca Troje, borce za otadzbinu, svestenike i pesnike koji su u “boravistu blazenih”. Tu je i Anhiz koji mu pokazuje njegovo potomstvo – rimski narod – i nakon toga Eneja se u potpunosti predaje svom zadatku, iako je do tada bio kolebljiv (po povratku se ne seca prorocanstva). Katul Bio je jedan od najvecih rimskih liricara i najveci predstavnik prve rimske liricarske skole – neoterika. To je bio krug modernih i mladih pesnika. Njihovi uzori bili su grcki. Katulovo delo cine krace pesme razlicite sadrzine, vece pesme u kojima su i helenisticki mali epovi i epigrami u elegijskom distihu.
32
