Јеромонах Серафим Роуз
ПРАВОСЛАВЉЕ И РЕЛИГИЈА БУДУЋНОСТИ
Две књиге које је написао о. Серафим имају посебан значај за наше време: Православље и религија будућности, и Душа после смрти.
Православље и религија будућности је изврсна збирка есеја који испитују целокупан савремени феномен антихришћанства, умножавање источњачких религија и духа времена који су утрли пут за њихову широку прихваћеност. Ова књига је празник и за ум и за душу, мислени изазов, понекад застрашујућа, апокалиптична, надахнута овим стихом из Светог Писма: Дјецо, последњи је час. (1 Јов. 2,18) У овој, осмој деценији другог миленијума после Христа, православље је изгубило крепки глас. Али тај губитак није неопозив, јер о. Серафим још увек може дотаћи многа срца и душе док год се његови списи штампају... о. Алексеј Јанг
Као што су уска су уска врата и тесан пут што воде у живот, живот, а мало их је који га налазе. Чувајте се лажних пророка лажних пророка , који вам долазе у оделу у оделу овчијем, овчијем, а изнутра су вукови су вукови грабљиви. По родовима По родовима њиховим познаћете их. Еда ли Еда ли се бере грожђе са трња , или смокве са чичка? ... Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство у Царство небеско ; но који
твори вољу Оца мојега који је на небесима. Многи ће рећи мени у онај у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа чинили? И тада ће им јавно им јавно казати казати: Никад вас нисам знао ; идите од мене ви који чините безакоња. Сваки, дакле, који слуша ове моје речи моје речи и извршује их, упоредићу га упоредићу га са човеком мудрим који сазида кућу своју кућу своју на на камену. (МАТЕЈ 7:14-16, 21-24)
Епископ будимски Данило (Крстић) ПРАВОСЛАВНИ ПРЕД ИЗАЗОВИМА НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА
Ово што је што је пред вама на папиру није званични став Србске Православне Цркве, него моје, лично, богословско созерцање. Не очекујте, дакле, од мене, да вам дам свеж и прегледан извештај о садањој политичкој ситуацији. Нудим вам, скромно, прегршт одабраних извода из Светога Предања и савремене историје Православне Цркве. Од вас лично, зависи да ли ћете од њих сачинити изводив пројекат за делање. Да бисмо заиста били православни верници, морамо да одбацимо највећу лаж безбожне пропаганде, ону лаж да је да је смрт природна. Напротив, нико не жели да умре. Бог нас је нас је створио по Свом лику и подобију, стога ми нормално имамо у себи порив ка вечном животу. Радосна порука Православнога Хришћанства је у овоме: Бог жели да се сви људи спасу... То значи да Он сваком човеку даје прилику да се покаје. По речима Св. Павла: Бог је дао веру свима, тиме што је што је васкрсао Свога Сина Исуса из мртвих. Православна Католичанска Црква је излив Тројичне Љубави на цело човечанство. Доказ овог очигледног Божанског Човекољубија је Човекољубија је чињеница да Православна Црква никада није имала инквизицију. Онда треба да омијемо душу и дух свој пре него ступимо у Светињу над Светињама Новозаветног Откривења. Ово духовно омованије чинимо када стекнемо кротост и страхопоштовање приступајући неизрецивом тајинству Свете Тројице. Тада тек видимо колико су непримерене човекове речи и слике у описивању Бога. Па ипак, изгледа да су слике мање непримерене него речи, јер су иконе Ангела биле већ у храму Соломона. Замислимо, најпре, Суштину Бога као вечно нестворено Сунце. При овом првом, суштинском, опису Божанства слажу се сви једнобожн сви једнобожни: и: Јевреји, Хришћани и Исламисти. Други опис Божанства је Божанства је Личносни. Овде би Хришћани описали три Светлосна Круга око тога Сунца. Први Светлосни Прстен је Прстен је Отац, други је други је Син, а трећи је трећи је Свети Дух.
Међутим, при том Личносном опису, Јевреји и Исламисти не би прихватили ову слику. Они би описали само један само један Светлосни Круг око Сунца. Они верују да је да је Бог неплодна Личност и онтолошки сам. Трећи опис Божанства указује на вечне нестворене Бнергије, које зраче из Суштине Божанства кроз та Три Светлосна Круга - као дар Свете Тројице. Замислите, сада, да први Зрак представља вечни Огањ Божанске Енергије Љубави коју је коју је Мојсеј видео на Несагорввој Купини. Он се приближио да види то чудо: Купина у пламену, а листје остаје зелено. Други зрак сјајности Сунца представља Енергију Божанске Лепоте. Трећи зрак је Премудрост Божија. Четврти зрак је Његова Праведност. Пети зрак је Доброта Божија. Шести зрак је Његово Стваралаштво. Седми зрак је Његова Кротост и Дуготрпеније. А има их много више. Сви ти зраци заједно називају се једном се једном речи: Благодат Божија. Србском језику реч Благодат значи: благо дато људима.) (На Црквено-словенском и Србском језику Сада треба да допунимо ову нашу богословску слику или икону . Замислимо сада човечанска бића као парчад гвожђа која на одстојању круже око Сунца Божанства. Свако од њих има - неко више, неко мање - рђе на себи. Та рђа представља наше личне грехе. Парчад са мање рђе упијају брже зраке Божанских Енергија. Када парче гвожђа од изобиља Огња Божанске Љубави у себи дође до усијања, тада сва рђа спада са њега и он постаје бог по благодати, али не по суштини као Света Тројица. Господ наш Исус Христос је Христос је зато Нови Адам јер Адам јер је је додао нову способност Своме физичком Телу: способност да прође кроз неко друго физичко тело. Приликом Свог Рођења на земљи Он је Он је могао да напусти утробу Своје Пресвете Матере не нарушивши Њено девство. Тако је Тако је у самом тренутку Васкрсења изашао из Гроба кроз камену плочу која је која је остала запечаћена. Он је Он је ушао у собу кроз закључана врата, а неверни Тома је Тома је додирнуо Његово ребро. На дан Свог Вазнесења напустио је васионски простор без космонаутске ракете. И сада Он се налази у Своме Васкрслом Телу, ван простора и времена, на Престолу Божанства, заједно са Оцем и Духом Светим. Истовремено, Он је Он је такође присутан, чак и телесно, на хиљаду олтара Православне Цркве на овој планети. Ми овде само тврдимо тајинственост Нове твари (творевине), не покушавајући да је да је објаснимо.
Дакле, под небом и под небцем причесника исто је тајинство, које превазилази човеков разум. Тамо су хиљаде километара раздаљине између олтара у Јерусалиму, Београду, Токиу, Вашингтону - но, на сваком од њих стварно је стварно је присутно Једно и Исто Тело Христа Исуса - које седи са десне стране Оца. Исто тајинство се збива у устима причесника. Ја не могу прегристи Тело Христа Богочовека својим зубима, него једући Евхаристијски Хлеб свака и најмања честица биће увек цело Тело Христово. Тако је Тако је овде у устима раздаљина између Честица милиметарска. А како историјско Тело Господа Исуса може да стане у једну тако малу мрвицу Небескога Хлеба - то је то је необјасниво. Ми овде само бранимо тајинство Ваплоћења Бога од напада аристотеловске логике, која каже: „Ако верујете да се хлеб променио у право Тело Христа и вино у Његову праву Крв - онда сте ви људождери.“ Ми одговарамо : Не. Наша вера је вера је изнад очигледности науке и магије. Та вера живи и дејствује у атмосфери духовне слободе, што је што је изнад очигледне појавности ствари овога света. Наша прамајка Ева није била приморана од стране Сатане да једе да једе забрањено воће. Она је Она је слободно поверовала да јој да јој је Змија већи пријатељ него Бог. Међутим, на Крстовом Дрвету Син Божији нуди Своје васкрсло Тело као плод безсмртија, говорећи: бићете као Ја, као Бог ако једете ако једете Моје васкрсло Тело; но - за узврат очекујем да ћете веровати Мојим речима макар колико је ваша прамати Ева веровала обећању ђавола... На тај начин духовна слобода је остала ненарушена. Бог никада никога неће присилити на Причешће. Од нас се очекује да верујемо Христовим речима - „овај Хлеб је Хлеб је Тело Моје“ - више него својим чулима. Кад Он каже: „ Ја сам Хлеб са Неба“ - тиме мисли да пунота Божанских Енергија обитава у Његовом Телу. Те Енергије су управо наша духовна храна са Трпезе Причешћа. Његово пак Тело остаје непрегризиво. Ми поштујемо светитеље као свете људе испуњене Божанским Енергијама или Благодаћу Божијом. Једино Стојећи на камену светоотачког Предања можемо духовно одолети и надвладати бурне изазове Новога светског поретка. А тај поредак зна само половину стварности: мериве космичке енергије овога створеног света. Његови протагонисти уопште не знају о вечним нествореним Енергијама Божијим које су немериве и доступне једино Светима Православне Цркве. Објективно - кроз Крштење, Миропомазање и Причешће - сви смо свети. Али светост не долази аутоматски: она претпоставља нашу субјективну сарадњу са Богом (синергизам).
*** Православни свет данас је спао на мали број и није добро организован. Па ипак, ми смо новозаветни Израил Божији. Као што је што је старозаветни Израил имао Ковчег Завета који је био испуњен Божанском Енергијом ( ношен Левитима), у Новом Завету имамо светињу Путир - као знак Божије Свемоћи у Цркви Православној. Али та Свемоћ јавља Свемоћ јавља се и у немоћи добропобедних Мученика. Слаби смо док смо удаљени од Бога. Бићемо јаки Бићемо јаки када Му се вратимо. Бог је Бог је постао Човек не само да би обитавао међу нама, но да би се уселио у нас. Због тога када кажемо да смо „у Христу“ ми то разумемо дословно као и Свети Павле: да смо у небоземном Евхаристијском Телу Христа.
*** Тек сада можемо изложити главне изазове Новога светског поретка са којима се суочава Православни Хришћански свет данас. Први изазов је изазов је овај: идолатријско обожавање овога света, не само преко озакоњенога греха лихварства (отпочело у калвинистичкој традицији - Макс Вебер) којим банкари желе да постану свемоћии владари у Новом светском поретку, него и преко новокомпоноване светске религије сервиране вишим Класама. После нихилистичких режима овога столећа, који су били атеистички, сада је сада је на помолу много лукавија диктатура обожаватеља новца. На нивоу верског живота овај Нови светски поредак оденуо се у шарени пантеистички синкретизам да би се свидео човеку без корена, који је који је спреман да се поклони свакој лажној теологији са учењем да је да је човек аутоматски по себи „Бог“. Тај савремени бескореновић, откачен од прошлости, противник је противник је сваког ауторитета и сваког уздржања, јер уздржања, јер је је он сам себи свој бог. Тај нови агностик једва агностик једва је је способан да схвати најосновније идеје, али је брз да исмева било кога ко му указује на тајанствену дубину живота, смрти и васкрсења. Новац је за њега једини бог помоћу којег он сматра да ће остварити свој лажни рај и своју лажну вечност. Други изазов је понижавајућа употреба mass-media са циљем заглупивања нижих слојева човечанства. Трећи изазов: цинично намештање „малих ратова“ да би зарадили на оружју индустрије смрти. Четврти је: напад на достојанство сваког човека и сваке нације тражећи да се одрекне своје суверене слободе пред Богом и свога часног самопоштовања пред људима.
Пети изазов је: манипулисање организацијом Уједињених Нација да би прикрили банкарску банкарску хегемонију под паролом : „За светски мир и благостање“. Међутим, какав „мир“ и какво „благостање“ може човечанство очекивати од Новога светског поретка који је који је већ пун насиља? Господ нас је нас је учио да умемо разликовати људе „по плодовима њиховим“. Тако видимо да Хришћанин под утицајем Богом дане благодати из светих Тајни стиче дивне врлине трпења, кротости, послушности, љубави, радости, праштања... Насупрот овоме свесни (или несвесни) следбеник Сатане је пун мржње, гордости, силеџијства, безобзирне употребе власти... За такве себичне људе православни хришћански начин живота је живота је тежак и неприхватљив. Тачно речено: ко не живи у Христу, он је он је већ у паклу. И ни све ризнице овога света не могу испунити празнину његове душе. Не треба да својом пасивношћу постанемо нехотични ортаци Антихриста који има своје претече у сваком веку. Вребају нас две опасности: прва је да изгубимо из вида наш вечни циљ - Небески Јерусалим. А друга опасност је: да занемаримо своју земну отаџбину коју нам је нам је дао Небески Отац. Да бисмо одолели овим изазовима и опасностима, неопходно нам је јединство. Хвала Богу, ми то јединство већ имамо као чланови Православне Цркве, као чеда Божија око Трпезе Господње. Наше јединст Наше јединство во извире из једног из једног Путира. Неко је предложио да изнад наших националних застава подигнемо као символ свеправославног јединства јединства у Христу плави сомот са златним Путирем у центру, а из њега излазе четири гране Крста црвене боје. На жалост, неће бити лако остварити јединство православних нација и на политичком плану. То треба да спроведу у дело наши интелектуалци лаичког реда, а не свештенство. Иначе, имамо пред нама два могућа пута: први је први је за малодушне - они препуштају сатанским силама да их сведу на гоњену мањину у Уједињеним Државама света којима ће којима ће на челу бити Антихрист. Други пут је пут је за храбре: они ће они ће умети да однегују нове мисионаре - сличне св. Кирилу и Методију - за Кину, Индију, Америку, Африку... И може уследити процват Православне католичанске Цркве на многе векове... Истина је да плодови нашег мисионарског подухвата не зависе од нас, али Бог цени сваки храбри напор и поштену намеру, јер намеру, јер Он види да ли су чисте побуде. Отац Јустин Поповић је Поповић је рекао да је да је свети мученик ђакон мученик ђакон Аввакум сажео смисао наше историје у два стиха: Срб је Христов радује се смрти
