Liberman Svetlost Lek Buducnosti

SVETLOST LEK

BUDUĆNOSTI

Dr Jakob Liberman, Liberman, odsek optom opto metrije etr ije

POSVETA Ovu knjigu posvećujem svojim roditeljima, Sonji i Dţozefu Liberman,ĉiji su ţivoti, zasnovani na istini, integritetu, podršci i ljubavi, sluţili kao temelj za moj sopstveni ţivot. Uvek ste bili uz mene. Zahvaljujem vam se na mojim plavim oĉima koje su mi omogućile da se duboko zagledam u svoj ţivot i njegovo znaĉenje i za svoje ime Jakob Izrael koje mi je dalo osećaj svrhe. Mojoj deci Đini i Eriku koji su bi li moji najveći uĉitelji. Hvala vam što me bezuslovno volite i što ste mi podrška u teškim vremenima. Vaši zagrljaji i osmesi su Boţija hrana.

„Svetlost: lek budućnosti...je pionirski rad. Dr Liberman ukazuje na dolazeću revoluciju u kojoj će brutalno invazivne metode ustupiti mesto efikasnijim i blaţim metodama. Neverovatne kliniĉke ĉinjenice koje je prikupio daju najbolji dokaz da, ako se primene, revolucija nije prazno obećanje.“ -

Kristofer Bird, koautor dela „Tajni ţivot biljaka“

„Razmišljanja Jakoba Libermana ĉine pitanje svetlosti i svetlosne terapije razumljivijim objašnjavajući ga mudrošću i duhovnim razumevanjem. Zahvaljujem mu što je ovo uzbudljivo, novo znanje pribliţio ljudskoj svesti. Knjiga je odliĉna.“ - dr Gabrijel Gabrijel Kazins Ka zins, autor dela „Duhovna hrana i dugina dijeta“

„Knjiga dr Jakoba Libermana na temu ljudske fotoćelije je dugo ĉekani pregled ogromne koliĉine znanja o direktnim ef ektima ektima svetlosti i frekvencija boja na ljudski energetski sistem. Svetlost: Lek budućnosti će zainteresovati zdravstvene radnike, ali što je još vaţnije, pokazaće nam zašto smo na vrhu evolutivne lestvice na ovoj planeti. Sigurno ćemo svetlost više zavoleti.“ -

dr Kristofer Hils, autor dela „Nuklearna evolucija: otkriće dugine dijete“

„Spajajući drevnu mudrost i nauĉno razumevanje svetlosti,dr Jakob Liberman integriše biohemijske, psihofiziološke i duhovne osobine svetlosti. Ova knjiga veliĉanstveno otkriva izvanrednu moć izleĉenja pomoću svetlosti i uĉi ĉitaoce kako da iskoriste ovu sveprisutnu moćnu energiju kao lek.“ - Dana Ulma, recenzent za magazin „Utne Reader“ „Liberman kombinuje ograniĉeni broj nauĉnih podataka koji postoje za ovu novu nauku fototerapije sa njegovim višegodišnjim iskustvom u radu sa pacijentima. Kra jnji rezultati su neverovatni.“ -

dr Dţon Ot, autor del „Zdravlje i svetlost“ i „Svetlost, zraĉenje i vi“

„Svetlost je jedan od bitnih ekoloških faktora za zdravlje. Oĉi su zaista prozori duše. Ova knjiga predsta predstavlja vlja jeda jedann od tih prozora.“ prozora.“ - dr Norm N orman an Šejli,

osnivaĉ i predsednik Ameriĉkog udruţenja holistiĉke medicine

„Knjiga dr Libermana predstavlja prekretnicu u pogledu terapeutskih efekata svetlosti koja ulazi kroz oĉi.“ -

dr Fric Holviĉ, autor „Uticaj okularne percepcije svetlosti na metabolizam ĉoveka i ţivotinja“

„Planeta nam je dala dr Jakoba Libermana da nas uvede u novi naĉin prirodnog, holistiĉkog leĉenja i programa za zdravlje.“ -

dr Bernard Jensen, autor i predavaĉ specijalizovan za dugoveĉnost

SVETLOST LEK BUDUĆNOSTI Kako je moţemo iskoristiti da bi se SADA izleĉili

Dr Jakob Liberman, odsek optometrije

DOZVOLE Zahvaljujem se Doroti A. Bernof što mi je dozvolila da citiram delove liĉne pre piske. TakoĊe se zahvaljujem Richardson&Steirman Inc., Nju Jork, za dozvolu da odštampam preraĊen materijal iz knjige dr Riĉarda Frenkela koja uskoro izlazi, pod nazivom „Prevazilaţenje stresa“. Zahvaljujem se i Rainbow Canyon za dozvolu da citiram delove liĉne prepiske. Posebnu zahvalnost dugujem Celestial Arts, P.O . Box 7327, Berkli, CA 94707 za dozvolu da odštampam odlomak iz dela „Beleške iz pesme o ţivotu“, 1977., 1987. od Tolberta MekKerola. TakoĊe se zahvaljujem Sem Biseru sa Svananoa instituta za dozvolu da odštampam delove iz „Svananoa zdravstvenog izveštaja“   pod nazivom „Ĉudesna korist ultraljubiĉastog zraĉenja na zdravlje“. Posebno se zahvaljujem Dţoj Frenklinu iz High Mesa Press za dozvolu da odštampam odlomak iz dela „Dolazim kao brat“ od Bartolomeja.

SADRŢAJ Ilustracije Uvodna reĉ Dţon Ota Predgovor Zahvalnica Uvod

PRVI DEO/NEKA BUDE SVETLOST Poglavlje 1: Ljudska fotoćelija

 Noć i dan; Ritam ţivota; Sunce: Iskonski isclelitelj; Moderna nauka prepoznaje vrednost svetlosti

Poglavlje 2: “Oĉi su ogledalo duše” Šta oĉi otkrivaju; Oĉi i naše blagostanje; Neurolingvistiĉko programiranje (NLP); Svetlost: hrana za naš organizam; Sistemi koji naše telo odrţavaju u ravnoteţi Poglavlje 3: Epifiza: “Sedište duše” Meraĉ svetlosti u telu; Treće oko; Regulator  Poglavlje 4: Boja: duga ţivota Godišnje promene; Boja, osećanja i reakcije; Preferiranje boja; Psihofiziološki efekti boja; Plava svetlost za ţuticu; Plava svetlost za artritis; Crvena svetlost zaustavlja migrenu; Zatvorenici u roze  prostorijama i sportisti u crvenim; Svetlost i ćelijske promene

Poglavlje 5: Maliluminacija: ĉinjenica ili fantazija? Svetlost u našoj okolini; Svetlost i funkcionisanje ljudi; Svatlost punog spektra: rad Dţon Ota; Efekat svetlosti punog spektra na ljude; Efekat svetlosti punog spektra na holesterol; Potpun spektar svetlosti protiv

nepotpunog; Korišćenje svetlosti za revitalizaciju hrane i vode DRUGI DEO/SVETLOST NOVI LEK

Poglavlje 6: Prosvećeni pioniri

Sunĉeva svetlost i vitamin D; Spektrohrom; Sintonika

Poglavlje 7: Novi vid za oĉne specijaliste Videti prostor kao celinu, a ne kroz rupu; Sluĉaj Harija; Novi oĉni terapeuti; Razbijanje blokada u uĉenju: efekti Sintonike; Nekoliko sluĉajeva Sintonike Poglavlje 8: Svetlost, boja i uĉenje Volfartove studije sprovedene po školama; Vitalina istraţivanja; Irlenina obojena soĉiva; Da li leĉimo uzrok ili posledicu Poglavlje 9: Novi pogled na rak

Svetlost i dugoveĉnost; Smrtonosni zrak za rak: fotodinamiĉka terapija; Svetlost: ĉistaĉ krvi; Podesivi laseri

Poglavlje 10: Svetlost: ĉudesni lek prirode Stanje po znato kao “SAP”; Leĉenje “SAP”-a uz pomoć svetlosti; Leĉenje seksualne disfunkcije pomoću svetlosti; Resetovanje unutrašnjeg sata organizma; Svetlost i stomatologija; Svetlosne igle; Boja: ţivotna sila organizma; Neutralizovanje stresa pomoću boje; Ublaţavanje  premenstrualnog sindroma (PMS); Biti u skladu sa ţivotnim ciklusima Poglavlje 11: UV: da ili ne? Pitanje je sad?

Vrste ultraljubiĉastog zraĉenja; Sunce i ultraljubiĉasta terapija; Korist od UV svetlosti; I dalje...da li je UV zraĉenje korisno ili štetno? Problemi sa svetlošću u zatvorenom prostoru; UV studije koje su stvorile strah: Da li izazivamo sopstveno slepilo? Današnja verovanja u vezi raka koţe; Menjanje stava u vezi raka koţe; Saveti; Da li je nauka pogrešila? Poglavlje 12: Ozdravite uz pomoć dugine ishrane

Biološko sagorevanje; Zamrznuta svetlost

TREĆI DEO/SVETLOST U NAREDNIM GODINAMA Poglavlje 13: Nova paradigma za zdravlje i leĉenje Doktore, izleĉite sebe; Biološka receptivnost: telesni radar; Smanjena receptivnost; Ljudska homeopatija: kako nas priroda leĉi

Poglavlje 14: Prosvetljeni svetlošću Ono što su me uĉili; Koliko je Sintonika dobro funkcionisala; Istraţivanje neistraţenog; Vrh ledenog brega; Osetljivost na boje; Razvoj novih metoda; Receptivnost boja i ĉakre; Sluĉaj Nensi; Kej: ĉudesna priĉa Poglavlje 15: Svetlost: poslednja granica

UvoĊenje svetlosti; Gde niko do sada nije otišao Dodatak A: Svetlosni izvori punog spektra i drugi srodni proizvodi

Dodatak B: Koledţ praktiĉara sintoniĉke optometrije

Dodatak C: Volfartove boje za zidove Dodatak D: Kliniĉki istraţivaĉi koji koriste fototerapiju i fotofrin za leĉenje raka

Dodatak E: Neki od praktiĉara koji rade u Sjedinjenim Ameriĉkim Drţavama Beleške Preporuĉena literatura O autoru

ILUSTRACIJE FIGURE

Figura 1. Sunce: osnov ţivota Figura 2. Sunĉevi elektomagnetni talasi Figura 3. PoreĊenje fizioloških efekta sunĉanja i veţbanja Figura 4. „Oĉi su prozori duše“ Figura 5. Iridološka mapa Figura 6. Oĉi su produţeci mozga Figura 7. Kompleksnost ljudskog oka uporeĊena sa spejs šatlom Kolumbija Figura 8. Pravac kretanja oĉiju kod „normalno organizovanih“ desnorukih ljudi Figura 9. Glavne funkcije oĉiju Figura 10. Model autonomnog nervnog sistema Figura 11. Hipotalamus kao glavni kontrolor u telu Figura 12. Model autonomnog nervnog sistema sa endokrinim sistemom Figura 13. Dekartova vizija epifize Figura 14. Promene melatonina Figura 15. Model autonomnog nervnog sistema sa endokrinim sistemom i epifizom Figura 16. Eteriĉna veza izmeĊu ĉakre, tipa liĉnosti i endo krine sekrecije Figura 17. Promena krvnog pritiska, pulsa i broj udisaja u jedinici vremena u

zavisnosti od razliĉitih boja Figura 18. Hloroplasti izloţeni punom spektru prirodne svetlosti Figura 19. Hloroplasti izloţeni svetlosti kojoj fali UV zraĉenje Figura 20. Hloroplasti u stanju mirovanja Figura 21. Dinshahov prikaz

Figura 22. PoreĊenje korenovog sistema drveta i vidnog polja ĉoveka Figura 23. PoreĊenje potkresanog korenovog sistema drveta i suţenog vidnog polja ĉoveka Figura 24. Gubitak stabilnosti zbog veoma smanjene površine korenovog sistema ili veoma suţenog vidnog polja Figura 25. Grafikon Harijevog vidnog polja pre leĉenja Figura 26. Grafikon Harijevog vidnog polja posle leĉenja Figura 27. Grafikon Robertovog vidnog polja pre i posle leĉenja Figura 28. Grafikon vidnog polja sluĉaja 3 pre leĉenja Figura 29. Grafikon vidnog polja sluĉaja 3 posle leĉenja Figura 30. SAP i strip Figura 31. Grafikon receptivnosti boja

FOTOGRAFIJE:

1-4. Izlazak sunca

5-8. Zalazak sunca 9- 12. Godišnja doba 13. Prizma

14. Biljke gajene pod razliĉitim svetlom 15. Paprike

16. Šareni papagaj 17. Kamenje 18. Ruke 19. Elektromagnetna tabela 20. Tabela distribucije spektralne snage

UVODNA REĈ DŢON OTA Prvi put sam sreo dr Jakoba Libermana 1975. godine na konferenciji optometrije u Majamiju na kojoj sam drţao predavanja, a on prisustvovao. Postali smo prijatelji i naše prijateljstvo se razvilo u svakodnevno razmenjivanje ideja, razgovor o našim otkrićima i zajedniĉko uzbuĊenje u vezi svetlosti i njenih efekata na ceo ţivi svet. Jakob je bio kao jedan od ĉlanova štafetnog tima kome sam predao štafetu . On sada veoma brzo trĉi do drugih kojima treba da preda štafetu. Ĉitajući njegovu knjigu „Svetlost: lek  budućnosti“ postao sam potpuno fasciniran njegovim liĉnim i profesionalnim priĉama. On, na razumljiv naĉin, prenosi nauĉna saznanja fototerapije, nove nauke koja se razvi  ja neverovatnom brzinom. TakoĊe govori i o nekim veoma bitnim stvarima vezanim za fototerapiju do kojih je došao zah valjujući svom liĉnom iskustvu i studijama koje je sproveo, a koje je nauka previdela.

Moderni istraţivaĉi moraju da shvate da proĉavanje   postojeće nauĉne literature na ovu temu ne moţe biti zamena za pravo iskustvo. Veoma ĉesto se dešava da se znaĉajna otkrića smatraju ludim ili ĉak smešnim jer još uvek ne postoje zapisana u današnjoj, nauĉnoj literaturi. Zar smo poĉeli da sumnjamo u ono što vidimo, ĉujemo i osećamo u svakodnevnom ţivotu verujući samo otkrićima onih koji drugaĉije od nas sagledavaju stvarnost? Magelan je, na primer, otkrio da je Zemlja okrugla tako što ju   je otplovio uprkos tadašnjam verovanju da je Zemlja ploĉa i da će brod pasti preko ivice ako otplovi suviše daleko. Ĉak se i u današnje vreme neka otkrića ĉesto smatraju nevaţećim ako se ne uklope u carstvo tako zvane „klasiĉne nauke“. Urednik jednog ĉasopisa , koji se bavi temom zdravlja, je skoro   poslao pismo vodećem centru za istraţivanje raka u Nju Jorku. U pismu je zamolio da mu pošalju kopije njihovih istraţivanja da bi upotpunio svoje znanje. Uz pismo, urednik je poslao i ĉek za pokrivanje poštanskih troškova istraţivaĉkog centra, a takoĊe i kopiju njegovog biltena na temu korisnosti ultraljubiĉastog zraĉenja koji sam pre toga ja pregledao.   Na njegovo iznenaĊenje, odmah je dobio natrag ĉek sa pismom u kome je pisalo da oni odbijaju da mu pošalj u njihove publikacije pošto neke radove, objavljene u njegovom ĉasopisu, nisu odobrili lekari u svetu. Veoma mi je teško da poverujem da nauĉnici u deved esetim godinama dvadesetog veka odbijaju da dele svoje znanje sa ljudima istog interesovanja, samo

zato što im se razlikuju mišljenja. Ţivot na Zemlji je evoluirao pod uticajem prirodne svetlosti i p riliĉno dugo je bio izloţen delovanju kompletnog svetlosnog spektra. Mnoga praistorijska plemena, a kasnije cele civilizacije, su oboţavala sunce zbog njegove sposobnosti da leĉi . Oni su koristili kompletan spektar svetlosti za leĉenje fiziĉkih i mentalnih poremećaja , odnosno praktikovali su „helioterapiju“. MeĊutim, danas mnogi nauĉnici moderno g doba tvrde da je sunĉeva svetlost opasna za ljude . Danas se prodaje mnogo krema sa zaštitinim faktorom, kao i naoĉare za sunce, sa ciljem da nam obezbede potpunu zaštitu. Treba shvatiti da finansijski interesi, koji potiskuju istinu, imaju u ĉitavoj priĉ i veliku ulogu.

  Naţalost, prirodna helioterapija je zamenjena mnogim veštaĉkim terapijama, izmeĊu ostalih i hemoterapijom. Ĉini mi se da danas veliki broj terapija liĉi na

uzimanje magiĉne pilule. One će , ili eliminisati simptome, ili dovoljno umrtviti ĉula tako da više nećemo osećati tegobe. Mmotoru automobila treba gorivo, kiseonik i varnica da   bi došlo do unutrašnje g sagorevanja i pokretanja automobila. Ljudskom telu je takoĊe potrebno gorivo (u obliku hrane), kiseonik i varnica (u obliku svetl osti) da bi se zapoĉeo proces

metabolizma. Ako sistem paljenja kod automobila ne funkcioniše ispravno, dodavanje goriva neće rešiti problem. Ovo isto vaţi za ljudsko telo. Vitamini neće rešiti problem

prouzrokovan nedostatkom svetlosnih talasa koji su neophodni za metabolizam. Siguran sam da vidljivi deo spektra, kao i odreĊeni drugi delovi spektra , naroĉito ultraljubiĉasti, funkcionišu kao sistem paljenja svih bioloških funkcija kod ljudi .

Kombinujući višegodišnje liĉno i kliniĉko iskustvo sa zadivljujućim rezultatima koje su postigli njegovi pacijenti, dr Liberman je razvio temelj za novu, medicinsku

 paradigmu. Posmatrajući rast i neprekidan razvoj ovog novog polja ĉiji sam i ja deo, zadivljen sam radom ljudi kao što je dr Jakob Liberman . On nastavlja da nosi baklju i veruje, kao i ja, da je svetlost lek budućnosti. Dr Dţon Ot, Sarasota, Florida Jun 1990.

 Dr Dţon Ot se smatra pionirom fotobiologije . Autor je knjiga „Zdravlje i svetlost“, „Svetlost, zraĉenje i vi“

PREDGOVOR

Sa svetlošću sam poĉeo više da se upoznajem 1974. godine kada je jedno snaţno iskustvo postavilo temelj mog daljeg rada. Naime, roditelji su doveli svoju sedmogodišnju devojĉicu Ajlin u moju ordinaciju radi kontrole vida. Trebalo je oceniti stanje oĉiju i dati odreĊenu terapiju za ambliopiju ( slabovidnost, „lenjo oko“).

Oko, kojim je bolje videla, je imalo 20/20 nekorigovane oštrine vida, dok je na drugom, slabijem oku imala samo 20/200 korigovane oštrine vida. Iako sam se bavio optometrijom manje od god inu dana, moje interesovanje za poboljšavanje vida, a da to nije samo ukljuĉivalo preporuku nošenja naoĉara za vid, me je dovelo do eksperimenta koji je ukljuĉivao novu tehniku u k ojoj se koristi svetlost za leĉenje odreĊenih problema sa vidom. Tehnika se sastojala iz usmeravanja snopa svetlosti u bolje oko pacijenta. Svetlost bi putovala kroz mozak, a zatim stimulisala drugo oko.

Pošto su oĉi neurološki povezane, otkrio sam da mogu da koristim bolje oko i tako utiĉem na lošije oko. Ovo tehnikom sam bio u mogućnosti da popravim vid na Ajlininom lošijem oku na otprilik e 20/25 za trideset minuta. Pošto   poĉetni napredak  nije bio dovoljan, nastavili smo sa terapijama i posle pet terapija je oštrina na lošijem oku došla do 20/20 i nije se menjala . Ona sada ima dvadeset dve godine i dalje 20/20 na oba oka.

Te godine sam doţiveo još jedn o stimulativno iskustvo. Dok sam bio na nekoj zabavi, fotografisao sam svoje ruke inovativnom metodom koja se zove Kirlijanova fotografija. Uz pomoć ove tehnike vidi se emitovanje energije tela. To mi je pored saznanja da telo odaje svetlost, pokazalo da mi moţemo, promenom naĉina na koji koristimo um, da povećamo, smanjimo i/ili upravljamo tokom energije tela. Godine 1975. poĉeo sam da razvijam tehniku za poboljšanje vida koju sam nazvao „otvoreni fokus“. Ubrzo sam shvatio da ova metoda ne utiĉe samo n a vid, nego mnogo više. Tehnika se zasnivala na specifiĉnom vidu ljudskog ponašanja koje sam  prouĉavao godinama. To ponašanje se odnosilo na uobiĉajni naĉin našeg gledanja na ţivotna iskustva iz kojih uĉimo . Primetio sam da najveći broj ljudi uvek  traţi nešto  posebno, a na taj naĉin propust i sve što nije traţio. Pošto izgleda da se najveći broj stvari u ţivotu desi kada ih ne traţimo, poĉeo sam da shvatam da većina nas vidi, a samim tim i doţivi delimiĉnu realnost. Izneo sam hipotezu, baziranu na tom saznanju, koja kaţe da , ako ne gledamo ni u

šta, moţda ćemo videti sve. Eksperimentisanje ovom pretpostavkom je u mom ţivotu dalo drastiĉne rezultate. Pored toga što sam proširio svo  je vidno polje, smanjio kratkovidost, poboljšao vid, smanjio bol i promenio svoj naĉin gledanja, poĉeo sam da vidim stvari koje nikada ranije nisam video, niti mislio da postoje. Prvo sam otkrio da mi   promena naĉina na koji vidim omogućava da s’vremena na vreme vidim aure oko ljudskih tela. Zatim sam otkrio da vazduh nije nevidljiv kao što sam ranije mislio, nego da u suštini ima vidljivu energiju koja se moţe posmatrati u obliku talasa i u obliku ĉestica. Ova otkrića su me navela da razmišljam da je ljudim a namenjeno da

gledaju pasivno, a ne aktivno i da su oĉi namenjene da gledaju za nas, ako im to dozvolimo. Drugim reĉima, vid treba biti lak, odnosno bez napora . Potrebno je da nauĉimo da gledamo na ţivot na isti naĉin na koji gledamo film - bez napora. Uloţiti napor u stvari koje treba da budu lake utiĉe samo na efikasnost, udobnost i uspeh.

  Naţalost, mnogi ljudi obiĉno ulaţu veliki napor za gledanje, a zbog toga nikada ne vide vidljiva ĉuda prirode i ţivota.  Nakon ovih zakljuĉaka, odluĉio sam da ne nosim više naoĉare i poĉeo sam aktivno da eksperimentišem sa svojim umom. Najveći deo mojih istraţivan  ja se odnosio na integraciju uma i mojih oĉiju. Interesovalo me je kako ljudi zapravo vide i zašto vide na odreĊeni naĉin. Nekoliko godina sam proveo baveći se tim pitanjima i došao do   bitnih saznanja. Jedno od najvaţnijih je bilo da ako dopustimo oĉima da gledaju za nas kao što im je i zadatak, one će nam uvek obraćati paţnju na nešto u okolini što je van svog mesta. Primer za ovo je rad umetnika. Dok sli ka, umetnik se ĉesto po mera korak unazad i onda posmatra svoje delo da bi video kako napreduje. Iako umetnik ne gleda ni u šta odreĊeno, izgleda da se njegove oĉi usmeravaju na nešto što  je oĉigledno van svog

mesta. Ovo nije potvrda naĉina na koji mislim da oĉi funkcionišu, već izgleda da svi naši ĉulni sistemi, kao i ceo naš sistem funkcioniš e na isti naĉin. Uskoro sam shvatio da je veoma vaţan naĉin na koji vidim i da je sve, što me intuitivno privuklo, bilo znaĉajno i vredno moje paţnje. Poĉeo sam da koristim ovu eksperimentalnu premisu u svojoj praksi i otkrio neke stvari koje su me iznenadile. Na primer, kada bih uzimao anamnezu povremeno bih se zagledao, sa „otvorenim fokusom“, u osobu sa kojom radim. Isprva ništa ne bih primetio, ali nakon nekoliko  pogleda poĉeo bih da shvatam da su moje oĉi, sa razlogom, usmerene na neke delove

tela te osobe. Kad bih pogledao te delove tela, izgledalo je kao da se nešto na tim mestima zaglavilo i da je energija tela  preusmerena na neki drugi deo. Na poĉetku nisam razumeo znaĉaj mog prouĉavanja, ali bih, nakon što bih postavio pitanja  pacijentima, shvatio da su znaĉajne fiziĉke i psihiĉke traume locirane u tim delovima tela i to ne samo pukom sluĉajnošću. Mudrost tela je poĉela da mi bude veoma jasna. Uskoro sam p oĉeo da verujem u ono što vidim. Pacijentima bih postavljao pacijentima pitanja koja su povezana sa onim što vidim. Njihovim odgovorom sa ĉesto bio zadivljen. Oni bi me pitali: „Kako ste to znali?“ U principu ja nisam u potpunosti razumeo informacije koje sam primao, niti što sam ih primao, ali je veza izmeĊu onog što sam video i onog što su pacijenti  priĉali bez sumnje postajala. Stvorena je osnova za nova saznanja. Godine 1977., moj blizak prijatelj mi je ispriĉao njegovo iskustvo sa specifiĉnim oblikom svetlosne terapije koje se zove Sintonika. Ova terapija je razvijena dvadesetih godina dvadesetog veka. Z asniva se na terapeutskom korišćenju razliĉitih delova spektra vidljivog svetla koje ulazi kroz oĉi u cilju leĉenja brojnih zdravstvenih tegoba. Zatim sam   prisustvovao jednom od kurseva na koledţu Sintoniĉke

optometrije koji se odrţava jednom godišnje, kupio opremu i zapoĉeo svoj rad. Moj prvi pacijent je bila moja majka. Ona je skoro izgubila vid na levom oku zbog  bolesti optiĉkog nerva. Još strašnija stvar je bila što je ona dvadeset pet godina ranije

delimiĉno izgubila vid na desnom oku iz istog razloga. Njena majka je bila potpuno slepa jer je imala istu bolest. Preplašena lošom prognozom, moju majku je šest meseci leĉilo nekoliko vrhunskih ofta lmologa u Majamiju, ukljuĉujući i one sa Baskom Palmer oĉnog instituta. Pošto nije bilo poboljšanja rekli su joj da se navikne na novo stanje jer za nju ne postoji više ništa što bi joj pomoglo. U tom trenutku, samo je mogla jedva da vidi prste direktno isp red oĉiju. Periferni vid je u potpunosti izgubila.

Moja istraţivanja su mi   pokazala da se boja tirkiza ponaša kao antiinflamatorni agens. Zbog toga sam svoju majku, svaki dan po dvadeset minuta, izlagao tirkiznoj svetlosti jednog od svojih aparata. Nako n ĉetiri dana, poĉeo sam da primećujem

  poboljšanje njenog vida. Do jedanaestog dana terapije emotivno je bila stabilnija, osećala se bolje i poĉela je da vidi stvari „sa strane“. Dvadesetog dana tretmana, mogla je da ĉita slova veliĉine deset centimetara na udaljenosti od šest metara. To je  bilo ogromno poboljšanje. Povratila je 80% perifernog vida na levom oku. TakoĊe je primetila veliku promenu i na desnom oku, koje je zadnjih dvadeset pet godina bilo u lošem stanju. Sva ova ĉuda su usmerila moj ţivot i r ad kome sam se posvetio, a predstavio u ovoj knjizi. Bitno je, ne samo da koristimo naše znanje i alat i da budemo dobri „majstori“, nego   je imperativ da se razvijamo, budemo kompletni, osećajniji i svesniji naše globalne zajednice. Naš zadatak je da p rihvatimo i iskoristimo svetlost, da se sjedinimo sa našom istinskom prirodom i našom sudbinom i doprinesemo izleĉenj u naše planete. Ako svak o od nas postane kompletan, poĉinje da zraĉi svetlošću, unutrašnjom

svetlošću, kojoj ne mogu smetati emotivne i fiziĉke blokade. Lek budućnosti je svetlost. Mi leĉimo sami sebe onim što je naša suština. ZAHVALNICA

Mnogi ljudi su na razliĉite naĉine doprineli stvaranju ove knjige. Najpre bih ţeleo da se zahvalim dr Ha riju Rajli Spitleru, Dinšahu P. Gadijaliju i dr Dţon Otu što su hrabro koraĉali kroz mrak  i pojavili se sa dugom. Mnogo dugujem dr Lariju Dţebroku koji me je upoznao sa naukom sin tonike i ubedio da kupim opremu neophodnu za moj poĉetak rada. TakoĊe sam veoma zahvalan ljudima sa kole dţa Sintroniĉke optometrije koji su   proširili moje vidike, omugućili da spoznam ĉuda svetlosti i nauĉili me kako da ih izvodim magiju sa njom. Dr Rej Gotlajb, dr Robert Majkl Kaplan, dr Dţon Dauning, dr Ĉarls Bats, dr Louel Bikraft, dr Kristofer Hils, dr Dţon Sirfos, dr Fric Holviĉ, dr Eliot Forest, dr Amorita Treganza, dr Martin Birnbaum, Darijus Dinšah, dr Brus Rozenfeld, dr Rasel Rajter, dr  Geri Treksler, dr Aleksandar Stajn, dr Dejvid Kuper, dr Dţun Robertson, dr Riĉard Frenkel i dr Leri Valejs su takoĊe „posadili semena “ u moj um, polivali ih i hranili zemlju na kojoj su semena posaĊena, tako da su šareni cvetovi mogli da procvetaju i nasmeše se. Zahvaljujem se i svim ljudima koji su došli kod mene, podelili svoje ţivote samnom i omogućili mi da uĉim od njih. Posebno sam zahvalan bliskim prijateljima i porodici koji su mi bili podrška na ovom ţivotnom putovanju i hrabrili me da budem ono što jesam. Volim vas Eva i Herb Finkel, Bazi i Gejl Kofman, Herb Rosa, Frenk Levinsona, Dejvid („Ili Ili“) Kapralika, Pola i Majru Berger, Stefana Feiga, Suzi Heilperin, Elia Pensoa, Ţaklin Valdespino, Dţordţ Robinsona, Trut Peradajz, Brendona Robertsa, Ron Lemira, Rouz Kan, Margaret MekKaron, Reinbou Kanjon, Teri Levi, Vitora i Pet Vajnman, Monu Neimark, Karmen DeBernardi i Eli Muler.

Specijalnu zahvalnost dugujem Doroti i Luisu Bernof za njihovu podršku i tehniĉko znanje pokazano u fazi ureĊivanja ove knjige. Mojim izdavaĉima, Barbari i Geriju Klou i njihovom timu takoĊe zahvaljujem jer su prepoznali moju viziju, vero vali u mene i podrţavali me da idem napred.  Na kraju, dajem divan osmeh i neţan zagrljaj Skaj Kanjon koja me je ubedila da ja ovo mogu, pokazala mi kako i bila mi podrška kroz celi proces stvaranja ove knjige. UVOD

Zaveţite pojaseve. Upravo krećete na putovanje koje vas moţe zadiviti, nauĉiti, stimulisati vam um i oĉarati. Krećete na putovanje izleĉenja sa ljudskim najstarijim  prijateljem: svetlošću. Ova knjiga predstavlja priĉu jedne stare, ali ipak i nove nauke koja se pojavljuje: nauke o sve tlosti. Ova nauka premošćuje praznine izmeĊu nauke, intuitivnog znanja, zdravlja i liĉnog razvoja, odnosno predstavlja osnovu za novu paradigmu u leĉenju. Ona nas uvodi u novu eru medicine. Svetlost, nenametljiv, veoma moćan instrument, predstvlja samu srţi nove „energetske medicine“. Krajem dvadesetog veka  postaće   jasno da je svetlost osnovna komponenta iz koje   potiĉe sav ţivot, razvija se, leĉi i evoluira. Ovo su, nekada i sada, rekli veliki mudraci i pokazali metafiziĉki tekstovi. Kako god   bilo, uskoro ećmo videti novo jedinstvo; jedinstvo „intuitivne“ i „racionalne“ nauke koje je povezano svetlošću. Organizam se ne moţe smatrati skupom „delova“, koj i se moţe popraviti k ad se pokvari. Ljudska bića su oliĉenje svetlosti. Naš i problemi i bolesti su rezultat naše nemogućnosti da primimo i iskoristimo svetlost kao bazu iz koje ćemo se leĉiti i evoluirati. U mojoj privatnoj praksi se to potvrdilo bukvalno hiljadu puta . Ĉudo za ĉudom me je ubedilo da je ova nauka budućnosti zapravo više istraţivanje našeg unutrašnjeg bića nego spoljašnjeg sveta. Prvi deo sluţi kao osnova. On opisuje organizam kao ţivu fotoćeliju, stimulisanu i regulisanu svetlošću koja dolazi do oĉiju odnosno „prozora duše“. Oĉi su ulazne kapije za svetlost koja ima veliki efekat na regulac iju ljudskih fizioloških i emocionalnih funkcija i razvoj naše svesti. Ovaj deo prouĉava ulogu epifize, meraĉa svetlosti u organizmu koja nam pomaţe da ţivimo u skladu sa prirodom. Ispituje svet   boja i kako mi koristimo boje u cilju leĉenja. TakoĊe nas upoznaje sa konceptom svetlosti kao hrane - hranljivog sastojka koji katalizuje biološko sagorevanje kod ljudi, isto kao što katalizuje fotosintezu kod biljaka. Zbog našeg naĉina ţivota, mi patimo od hroniĉne maliluminacije (stanje organizma koja nastaje zbog nedovoljnog izlaga nja prirodnom, sunĉevom svetlu) koja, kao i epidemija neuhranjenosti, stvara velike probleme u pravilnom funkcionisanju organizma. Moderna tehnološka otkrića kao što su fluorescentno svetlo, naoĉare za sunce, losioni za tamnjenje i naĉin ţivota koji se uglavnom odvija u zatvorenim

 prostorijama mogu mnogo više biti štetni nego što pomaţu. U drugom delu su predstavljeni radovi pionira koji su, iako ĉesto ismevani zbog svog rada i smatrani ludim, zapravo bili ljudi velikih vizija koje nauka tek sada  poĉinje da razume. Još pre pedeset godina oni su imali ovakve ideje i predlagali nove

naĉine leĉenja koji su tek skoro ispitani i kliniĉki primenjeni. U današnje vreme se neki veoma ugledni lekari i nauĉnici bave istraţivanjem i terapeutsk om primenom svetlosti. Te primene ukljuĉuju leĉenje razliĉitih oblika raka, kliniĉke depresije, stresa, problema sa vidom, premenstrualnog sindroma (PMS), seksualne disfunkcije i zamora koji nastaje kao posledica dugog letenja avionom. U drugom delu se tak oĊe moţe proĉitati kako svetlost moţe pomoći kod uĉenja, smanjiti probleme sa uĉenjem,

ojaĉati umini sistem i ĉak imati ulogu u produţenju ţivotnog veka. Verovatno ste ĉuli ili ĉitali o štetnosti sunĉeve svetlosti, naroĉito ultraljubiĉastih (UV) zraka. O ovoj temi se raspravlja u drugom delu. Otkrićete da su, u suštini, UV zraci deo elektromagnetnog spektra i da su biološki veoma znaĉajni. Ovaj deo se osvrće na mnogo razliĉitih nauĉnih pristupa koji ili opravdavaju ili ne, vrednosti našeg najmoćnijeg saveznika: svetlosti. Svetlost i boja sadrţe suštinu onoga što ljudi pokušavaju da dobiju jedenjem hrane i uzimanjem vitamina, i zapravo se ponašaju kao katalizatori za apsorpciju i korišćenje hranljivih materija unutar našeg tela. Iako je svetlost istraţi vana i terapeutski primenjivana na mnogim medicinskim i nemedicinskim poljima, verovatno je njena najveća uloga u mogućnosti da otkljuĉa i ot vori vrata uma.

Treći deo predstavlja ovu novu medicinu koja se temelji na holistiĉkom naĉinu leĉenja  psihiĉkih, emotivnih i duhovnih komponenti tela, a samim tim daje novo znaĉenje izrazu  psihoneuroimunologija (veza u izleĉenju uma i tela). Ja se bavim istovremenim leĉenjem tela i uma tako što pomaţem da stvari iz podsvesti izrone i postanu deo svesti, a samim tim da stara sećanja pretvorim u novo iskustvo prosvetljenja. Ovaj deo objašnjava

zašto smo otvoreni i prilagoĊeni nekim stvarima u ţivotu, a za neke stvari u potpunosti zatvoreni ili „alergiĉni“. Boje, naroĉito one koje nam najviše smetaju, mogu postati na ši najmoćniji savez nici i mogu se koristiti za pristup svim onim starim, nerešenim emotivnim trauma . Kada se te traume dovedu na svesni nivo, moţemo „iz korena išĉupati korov“, odnosno ukloniti ono što nazivamo „bolešću“. Svetlost je lek budućnosti koji će ĉoveĉanstvo uvesti u doba prosvetljenja. Da bih vam pomogao u vaše m daljem istraţivanju ove teme, moja knjiga sadrţi i listu proizvoda, imena ljudi koji se bave ovom oblasti, centara u kojima se ovakvo

leĉenje primenjuje i izvore za dalje informacije.

PRVI DEO  NEKA BUDE SVETLOST 

1  LJUDSKA FOTOĆELIJA Da li ste se ikada zapitali zašto proces dubokog, ljudsk og razvoja nazivamo „prosvetljenjem“, a deo galaksije u kom ţivimo „Sunĉevim sistemom“? Zar  se izraz „Sunĉev sistem“ ne ukazuje na to da ljudska bića potiĉu od S unca? Zašto ljudi svakodnevno koriste izraze kao što su „Lighten up“ šo znaĉi „Razvedri se“ (prim.   prev. „lighten up“ znaĉi razvedriti se, opustiti se, a potiĉe od reĉi „light“ odnosno svetlost) ili „Usrećio si me“ (prim. prev. „You light up my life“)? Da li je moguće, kao što navodi renomirani fiziĉar Dejvid Bom, da je „sva materija zamrznuta svetlost“ 1 . Moţe li biti da je naša evolucija, na nekom dubljem nivou, povezana sa našom mogućnošću da primimo i iskoristimo svetlost kako na fiziĉkom tako i na duhovnom nivou? Na ova pitanja, i mnoga druga, nauka sada pokušava da da odgovor, a ne samo metafizika i spiritualnost. Vizije vidovitih mudraca u pošlosti se i ne razlikuju toliko mnogo od nauĉnih otkrića današnjice. Mi se sada nalazimo u eri ubrzanog razvoja nauke i praznina izmeĊu nauĉnog znanja i „intuitivnog“ znanja se postepeno  premošćava. Ideja da je svetlost sastavni deo celokupnog ţivota i stvaranja postoji od poĉetka vremena. Sunĉeva svetlost, naš glavni izvo r svetlosti, toplote i energije ne samo da odrţava sav ţivot na Zemlji, nego odrţava i samu planetu Zemlju. Ona snabdeva biljke energijom za fotosintezu, a biljke zauzvrat omogućava ju ţivot ţivotinjama i ljudima. Svetlost je takoĊe izvor velikog dela našeg znanja, pošto se najveći deo informacija dobijamo zahvaljujući oĉima. Sunĉeva svetlost se sastoji od razliĉitih vrsta energije koje se prenose na Zemlju u obliku elaktromagnetnih talasa. Sa mo mali deo o vih talasa zapravo dospe do površ ine Zemlje. Smatra se da samo oko 1% ukupnog elektromagnetnog spektra oko opaţa. Ovaj vidljivi deo elektromagnetnog spektra, koji sadrţi sve boje duge od ljubiĉaste (sa najkraćom talasnom duţinom) do crvene (sa najduţom talasnom duţinom) , je najvaţniji za funkcionisanje i razvoj ĉoveka. Naši ţivoti, zdravlje i blagostanje zaista zavise od sunca.

NOĆ I DAN Još su prvi ljudi smatrali da svetlost svakog dana , kada izjutra otvore oĉi, donosi i novi poĉetak. Vremenom smo shvatili da taj novi poĉetak ĉini inspiracija, povećana   psihološka aktivnost, povećana energija i ţelja za akcijom. Svako novo svitanje, prelazak  spokojne tamne noći u blistav, energiĉan dan, ubrizgava ţivot u sva ţiva  bića. (Videti fotografije 1-4). Cveće se otvara, ljudi i ţivotinje se bude, ceo svet se ubrzava, poĉinje novi dan. Dan je poĉinje ţutom bojom sunca, plavom bojom neba i

zele no m bojom bo jom Ze Ze mlje. Kako dan da n prolazi, pro lazi, boje bo je u okolini oko lini se me me njaju, kao i njihov efekat na sva ţiva bića. Završetak dana, koji poĉinje crvenkasto - narandţastim

zalaskom sunca i polako prelazi u tamno plavu noć, uzrokuje postepeno smanjivanje svih fizioloških aktivnosti koje su praćene mi rom, tišinom i obnavljanjem. (Videti fotografije 5-8.). Ovaj raznobojni prelaz iz dana u noć donosi postep eno unutrašnje menjanje brzina u svim ţivim bićima. Kako se prir p riroda oda po lako pomera sa jednog kraja spektra boja (crvenkasto - narandţasti poĉetak  dana) do drugog kraja (tamno plava noć), tako i naš organizam prelazi iz faze rada u stanje odmora. Kao i što menjanje brzina u automobilu zahteva prolazak kroz fazu u kojoj je menjaĉ izbaĉen iz brzine, tako se isti taj fenomen dešava u prirodi. Pre nego što se   blistav dan promeni u tamnu noć, ĉesto se vidi „zeleni blic “. Zelena boja, centar  vidljivog spektra bo ja, oznaĉava „neutralnu zonu“ ili „kurs za prelazak“ kroz koji sva ţiva bića prolaze pre nego što uĊu u novu fazu u funkcionisanju ili u samom ţivotu. Iz iskustva ĉoveĉanstva od prve zore ikada do zalaska danas, mi nastavljamo da budemo u strahopoštovanju od lepote, moći, sila stvaranja i odrţavanja ţivota koj e  potiĉu od svetlosti. Izgleda da su naši fiziološki i emocionalni centri usklaĊeni preko svetlosti sa prirodom. Mi smo stvarno izgleda izdanci prirode.

RITAM ŢIVOTA Saznanjem da je dnevno variranje boja u okolini blisko povezano sa dnevnim

  promenama organizma, ljudi su shvatili da promene boja u zavisnosti od godišnjeg doba takoĊe takoĊe utiĉu na bi b io loške loške prom pro mene u svim ţivim bićima. Na primer, tradici tradic ionalni kineski akupunkturisti, znajući za ove biološke promene, rutinski preporuĉuju tretmane kada se menja godišnje doba. Godišnja doba i karakteristiĉne promene boja koje ih prate su vezana za razliĉite aspekte ţivota (Videti fotografije 9 -12). Na primer, farmeri znaju da se u razliĉito vreme sadi, uz gaja i ţnje. Posmatrali su i videli da godišnje promene i intenzitet sunĉeve sunĉeve svetl svet losti ost i kontrolišu kontrolišu pu p upljenje, rast i mirovanje mirovanje kod biljaka. Ţivotinje su, kao kao i biljke, povezane sa svetlošću  jer se njihova hibernacija, migracija i razmnoţavanje dešavaju se zonski, a tokom sezona intenzitet svetlosti se menja. Izloţenost sunĉevoj svetlosti kod ljudi utiĉe na veliki broj fizioloških i psiholoških funkcija. Plodnost i raspoloţenje su neke od tih funkcija. Ovo se moţe primetiti u severnoevropskim zemljama, kao što su Norveška i Finska, gde godišnje ima po nekoliko meseci mraka. U ovim zemljama, naĊena je direktna veza izmeĊu smanjene izloţenosti sunĉevoj svetlosti i povećanog umora, bolesti, nesanice, depresije, alkoholizma i stope samoubistava. Veoma je zanimlj ivo istaći da je se u Finskoj više dece zaĉne u junu i julu kada sunce sija oko dvadeset sati dnevno, nego u zimskim mesecima. 2 SUNCE: ISKONSKI ISCELITEL ISCE LITELJ J

Od citata iz Biblije koji kaţe „Neka bude svetlost“ do „biti prosvetljen“, svetlost je igrala veliku ulogu u razvoju svih ţivih bića. Stari Egipćani, Rimljani, Grci i druge

velike civilizacije s u koristili koristili svetlost u medicinske medicinske svrh svr he. Iako su s u egipatski egipatski lekari ekar i p rvi 3 koristili boju u leĉenju , Grci su bili ti koji su zapravo prvi dokumentovali i teorijsku i praktiĉnu upotrebu svetlosne terapije 4 . Heliopolis, grĉki grad sunca, je bio poznat po

svojim hramovima za leĉenje, u kojima se sunĉeva svetlost razlagala na delove spektra (boje), a svaki deo spektra   je korišćen za odreĊene medicinske probleme. Herodot, otac helioterapije (medicinski tretman koji ukljuĉuje izlaganj e svetlosti) je napisao da je izlaganje suncu neophodno osobama ĉije zdravlje treba da se popravi i onima koji moraju da se ugoje. Zimi, u proleće i u jesen pacijent treba da dozvoli da ga sun s unĉevi ĉevi zraci obasjaju, ali u leto, leto, zbog velike toplote, ovu o vu metodu metodu ne treba kori kor istiti st iti 5 u leĉenju pacijenata sa slabim zdravljem . Boja, po što je manifestacija svetla, ima terapeutsko i boţije znaĉenje za ove civilizacije.

MODERNA NAU N AUKA KA PREPOZNAJE PREPOZNAJE VR EDNOST SVETLOSTI SVETLOSTI

Terapeutsko korišćenje svetlosti je bilo poznato mnogim civilizacijama još pre hiljadu godina. Koji su efekti maliluminacije? Verovatno prva direktna referenca u modernoj, nauĉnoj literaturi koja se tiĉe uticaja sunĉeve svetlosti na n ormalan razvoj

ĉoveka, se moţe naći u knjizi „Makrobiotika“, koju je napisao Hufeland 1796. godine. Pisao je: „Ĉak i ljudi postaju bledi, apatiĉni i slabi kada su lišeni svetlosti. Na kraju gube ţivotnu energiju - mnogi tuţni primeri zatvorenika izolovanih u tamnicama na duţi period to pokazuju“. Moţete li da zamislite kako bi se vi osećali da je svaki dan oblaĉan i bez direktne sunĉeve svetlosti? Ili ako biste ţiveli u zemlji gde je godišnje   po nekoliko meseci mrak? Šta da većinu svog vremena provodite u zatvorenom   prostoru? Zar nije ovo u suštini ono što najveći deo ljudi radi od samog detinjstva i smatra normalnim? Moţe li ovo biti razlog zašto ljudi koji rade u zatvorenim   prostorijama ĉesto imaju problema sa viškom kilograma, bledi su i nedostaje im ener gija i ţivost? Jesmo li sami sebe osudili, naĉinom ţivota da budemo zatvorenici u modernoj tamnici sa veštaĉkom svetlošću? Kao što glumac Tom Henks u svom filmu „Dţo protiv vulkana“ kaţe: „Fluorescentno svetlo isisava ţivot iz mene!“. Albert Sent - ĐerĊ i, dobitnik Nobelove na grade i pronalazaĉ vitamina C, je prepoznao koliko svetlost i boje duboko utiĉu na nas. U svom radu je zakljuĉio: „S va ener ener gija gija koju unosimo u naša tela potiĉe tela  potiĉe od sunca.“ 6,7 . Procesom fotosinteze, sunĉeva energija se skladišti u biljkama, koje onda jedu ţivotinje i ljudi. Varenje i asimilacija , u organizmu ţivotinja i ljudi, su povezani sa razlaganjem, prenosom, skladištenje m i korišćenje m energije koju je stvorila svetlost. Sent - ĐerĊi je otkrio da su mnogi enzimi i hormoni koji su ukljuĉeni u obradu ove energije obojeni i veoma osetljivi na svetlost. U stvari, kada se stimulišu odreĊenim  bojama svetlosti, ovi enzimi i hormoni ĉesto podleţu molekularnim promenama koje menjaju njihovu originalnu boju. Ove promene izazvane svetlošću znaĉajno utiĉu na snagu ovih enzima i hormona koji uzrokuju dinamiĉne reakcije u organizmu. Ovo takoĊe pokazuje da boja neĉega moţe biti snaţan indikator njegove molekulske strukture. Sent - ĐerĊi kaţe da svetlost kojoj je telo izloţeno, moţe bukvalno  pr omeniti omeniti osnovne biološke funkcije koje su uĉestvuju u obradi goriva za telo, koje je

neophodno za ţivot. Ako boja i svetlost imaju tako snaţan efekat na nas, kakav je onda efekat ţivljenja pod svetlošću koja se znaĉajno razlikuje od sunĉeve svetlosti? Moţda se ovo moţe uporediti sa voţenjem automobila sa jeftinim, obiĉnim gorivom i premijum, visokooktanskim gorivom!

Sliĉne zakljuĉke su izveli i Martinek i Berezin 1979. godine 8. Otkrili su da svetlost i boje mogu imati znaĉajnu ulogu u efikasnosti odreĊe nih enzimskih sistema koji regulišu biološke aktivnosti u organizmu. Otkrili su: a) neke boje svetlosti mogu stimulisati odreĊene enzime u organizmu i povećati njihovu efikasnost za 500%, i b) neke boje mogu povećati stopu enzimskih reakcija, aktivirati il i deaktivirati neke enzime i uticati na kretanje supstanci kroz ćelijsku membranu. Ova otkrića izgleda idu u prilog da je svetlost veoma moćan regulator mnogih bioloških funkcija u organizmu.

Boja takoĊe moţe pokazivati neĉije ţivotno stanje i stanje sv esti. Verujem da svetlost ne utiĉe samo na nas, nego i da naše stanje svesti odreĊuje kako koristimo svetlost. Setite se kako, neko kad je bolestan, izgubi onu zdravu boju lica, dok kad se neko oseća postiĊenim postane „crven“ u licu. Moţda je stanje uma o vih ljudi  promenilo njihovu mogućnost da prime, iskoriste i odaju svetl ost. Ljudsko telo se direktno hrani sunĉevom svetlošću ili indirektno jedenjem hrane,

 pijenje  pijenjem m teĉnost teĉnostii ili udisanjem udisanje m vazduha vazduha koji koj i je obog obo gaćen en e nergijom sunĉeve svetl svet losti ost i. Ova svetlosna energija ne utiĉe samo na naše psihološke aktivnosti i raspoloţenje, već  je skoro  pokazano da ima sliĉan efekat efektu koji se proizvodi fiziĉkim treningom i   poboljšanjem kondicije. Dr Zejn Kim, u svojoj knjizi „Sunĉeva svetlos t“, tvrdi da izlaganje su nĉevoj svetlosti u serijama s manjuje: broj otkucaja srca u minutu u stanju mirovanja, krvni pritisak, šećer u krvi, broj udisaja u minutu, mleĉnu kiselinu u krvi koja se nakuplja nakon veţbanja i povećava energiju, snagu, izdrţljivost, toleranciju na stres i sposobnost krvi da vezuje i prenosi kiseonik  9 . Kao zakljuĉak moţemo reći da ova otkrića velikog broja

uglednih nauĉnika i fiziĉara izgleda da pokazuju da je ljudsko telo zaista ţiva fotoćelija koja se puni sunĉevom svetlošću odnosno hranom ĉoveĉanstva. Pošto je otkriveno da svetlost ima duboki efekat na sva ţiva bića i pošto je mi opaţamo pomoću oĉiju, postaje oĉigledno da funkcija oĉiju moţda i nije samo da „gledaju“.

2 „Oĉi su ogledalo duše“ (Vilijam Šekspir) Oĉi su divan instrument za prouĉavanje i razumevanje univerzuma. One takoĊe  predstavljaju primarni izvor socijalnog kontakta i izraza sopstvene liĉnosti. Da li ste nekada primetili, kada prvi put sretnete neke ljude, koliko oĉi govore o njima? Ako su tuţni njihove oĉi će to pokazati; ako su srećni i veseli i to će se po sjaju u oĉima  primetiti. Neĉije oĉi, suptilno interaguju i usklaĊuju se sa nekim drugim oĉima i na taj naĉin se komunicira 1. Ne prenose samo reĉi u razgovoru neku poruku, već i nevidljivi

 ples koji se dešava izmeĊu dva para oĉiju koj e omogućavaju da razgovor teĉe i da se  pokaţu osećanja. Šekspir je rekao: „Oĉi su ogledalo duše“. Sada je poznato da su oĉi zaista ogledalo našeg fiziĉkog i emotivnog zdravlja. Ponašajući se u telu kao „ţute strane“ (Yellow Pages), one preci zno popisuju ono što se dešava u telu i umu. Njihovo ispitivanje nas moţe informisati o otprilike tri hiljade razliĉitih funkcija i stanja koji se odnose na naše fiziĉko zdravlje, a takoĊe veoma precizno pokazuju naše mentalno stanje.

ŠTA OĈI OTKRIVAJU Odavno je primećeno da postoji veza izmeĊu svetlosti i oĉiju. Većina iscelitelja, ukljuĉujući i velikog Hipokrata,   je preko oĉiju pacijenta dobijala uvid u njihovo zdravlje i pomagala im da ga povrate ako je narušeno. U Bibliji piše: „Sveća je telu oko. Ako dakle oko tvoje bude zdravo, sve će telo tvoje biti svetlo; ako li oko tvoje  bude kvarno, i telo tvoje je tamno.“ (jevanĊelje po Luki 11:34). Vimer, oftalmolog u školi za slepe u Minhenu je 1865. godine rekao: „Kada bi uspeli da omogućimo oku da ponovo vidi svetlost otklanjanjem katarakte ili formiranjem nove zenice, mlada

slepa osoba bi zapoĉela novi ţivot.“ 2 Koristeći oĉi kao mikroskopsku mapu tela, maĊarski lekar devetnaestog veka Ignac fon Peĉelji je razvio osnovu za današnju kliniĉku nauku ir  idologiju 3. Otkrio je da je duţica oka bukvalno mala mapa tela. Današnji iridolozi primenjuju analizu duţice da bi otkrili abnormalnosti tkiva, inflamacije i organe koji imaju tendenciju obolenja. Oni ne tvrde da dijagnostifikuju bolest, već na osnovu izg leda duţice mogu proceniti stanje tkiva i organa koje, ako je promenjeno, moţe ukazivati na bolest. Decembra 1989. godine izašao je ĉlanak u ĉasopisu „Ţivot Sovjeta“ („Soviet life“) pod nazivom

„Naše oĉi koje govore“ u kome piše da su ruski nauĉnici, koristeći veoma osetljive video kamere, pronašli 100% korelaciju izmeĊu podataka koje su dobili njihovom novorazvijenom iridodijagnostiĉkom tehnikom i zdravstvenog stanja. Iako mnogi iridologiju i dalje smatraju pseudonaukom, ona je znatno napredovala od vremen a fon

Peĉelja i neprekidno je prouĉavaju kao mogući naĉin dijagnoze u preventivnoj medicini.

Oĉigledno je da postoji jaka veza izmeĊu svetlosti, naših oĉiju, našeg zdravlja i raspoloţenja. U cilju razumevanja uloge vida u našim ţivotima, sledi priĉa o oĉima i njihovim funkcijama.

OĈI I NAŠE BLAGOSTANJE Oĉi, koje su zapravo produţetak mozga , su mnogo kompleksiji sistem od bilo kog sistema koji je stvorio ĉovek do današnjeg dana. Da bih ovo ilustrovao izneću podatak  da spejs šatl Kolumbija ima 5,2 miliona delova, a oko ima 137 miliona fotoreceptora i više od jedne milijarde ukupno delova. Iako oĉi i mozak ĉine samo 2% ukupne teţine tela, njima je potrebno 25% hranljivih materija koje unesemo u organizam. Same oĉi koriste trećinu kiseonika koje je

potrebno srcu za svoj rad , potrebno im je deset do dvadeset puta više vitamina C nego

zglobnim kapsulama koje uĉestvuju u pokretanju naših ekstremiteta i neophodno im  je više cinka nego bilo kom drugom sistemu organa u organizmu 4. Pošto je u njima smešteno 70% telesnih receptora, oĉi su „kapija“ za otprilike 90% svih informacija koje nauĉimo u našem ţivotu (izuzetak su slepi ljudi koji najveći deo informacija dobiju preko drugih ĉula). Ustvari, od tri milijarde informacija koje se šalju mozgu svake sekunde, dve milijarde šalju oĉi. Zadnja trećina mozga u kojoj je smeštena memorija i veliki deo naše inteligencije je takoĊe deo mozga koji se koristi za vid. Moderna nauka sada poĉinje da posmatra oĉi kao moguću kapiju do uma. Neki istraţivaĉi su ubeĊeni da postoji definitivna veza izmeĊu boje oĉiju i ponašanja. Oni veruju da razliĉita boja oĉiju pogaĊa razliĉite delove mozga, a na taj naĉin utiĉ e na našu liĉnost i ponašanje 5 . Ako je ovo istina, zar onda i gledanje u razliĉite boje ne bi takoĊe uticalo na razliĉite delove mozga? Druga grupa nauĉnika je otkrila da postoji znaĉajna veza izmeĊu problema sa vidom i mentalnih bolesti. Njihova otkrića pokazuju da, dok probleme sa vidom ima samo 9% opšte populacije, 66% populacije koji pate od depresije, šizof renije ili alkoholizma ima problema sa vidom.

Šta onda zapravo znaĉi kada neko ima problema sa vidom? Da li su oĉi problem ili um? Prema mom iskustvu u leĉenju hiljade ljudi, pronašao sam znaĉajnu korelaciju izmeĊu „vida“ u našem umu i vida fiziĉkog oka. Za vreme moje šesnaestogodišnje optometrijske prak se, neprekidno sam viĊao vezu izmeĊu specifiĉnih mentalnih obrazaca i funkcionisanja (ili nefunkc ionisanja) oĉiju. Primetio sam takoĊe da je oĉna terapija veoma uspešan naĉin menjanja obrazaca po kojima rade oĉi i um. Ovo izgleda da potvrĊuje da oĉi i naĉin na koji ih koristimo moţe pomoći u postavljanju dijagnoze i leĉenju tela i uma.

NEUROLINGVISTIĈK O PROGRAMIRANJE (NLP)   Nedavno se pojavila nova kliniĉka nauka koja se bavi prouĉavanjem veze izmeĊu oĉnih pokreta i naĉina obrade i skladištenja informacija. Ova nova nauka, neurolingvistiĉk o programiranje (NLP), se na poĉetk u bazirala na pretpostavci da se oĉni pokreti  ponašaju kao okidaĉi za otvaranje odreĊenih vrsta sećanja 6 . Ako zamislimo da je u m napravljen od velikog broja razliĉitih biblioteka, a u svakoj od njih se ĉuva odreĊena vrsta informacije, onda se oĉi izgleda ponašaju kao kljuĉevi za otvaranje vrata tih biblioteka. Na taj naĉin um dolazi do potrebnih informacija. OdreĊeni obrazac po ko m se kreću neĉije oĉi nam otkriva unutrašnju strategiju te osobe pomoću koje pr istupa informacijama. Figura 8 pokazuje pravac u kom će, „normalno organizovani“ desnoruki ljudi pomerati svoje oĉi da bi pristupili odreĊenoj vrsti informacija (za levoru ke ljude bilo bi obrnuto). Osoba će pomeriti svoje oĉi gore i desno u cilju mentalne konstrukcije potpuno novih vizuelnih slika, a gore i levo u cilju pristupa već viĊenim vizuelnim slikama. Sliĉan obrazac je viĊen kad ljudi pristupaju zvucima koje su već ĉul i (pogledaće u levo) i koje su ko ntruisali odnosno zamislili (ljudi će pogledati u desno). Pristup kinestetiĉkim osećanjima, koji ukljuĉuju miris i ukus, će se najĉešće dobiti

gledanjem dole desno. Ovo moţe objasniti zašto ljudi gledaju u nekom pravcu pre nego što odgovore na pitanje. Vrsta informacije do koje oni pokušavaju da doĊu će odrediti u kom pravcu će njihove oĉi gledati. Pitajte desnoruke ljude sledeća pitanja i gledajte u kom pravcu će im se kretati oĉi  pre nego što odgovore: 1) Koje boje je tvoj bicikl? (vizuelno zapamćena informacija ), 2) Kako bi tvoja majka izgledala sa svetlo crvenom kosom? (vizuelno izgraĊen a informacija), 3) Koja je trenutno tvoja omiljena pesma? ( auditorno zapamćena informacija) 4) Kakvo  je zeĉije krzno na dodir? (kinestetiĉki osećaj) Sada je poznato da oni nervi koji regulišu kretanje oĉiju „saraĊuju“ sa delom mozga koji upravlja svešću i koji se ponaša kao ĉulni filter. Na osnovu ove informacije, razvijen je model komunikacije koji opisuje kako odreĊena kretanja oĉi  ju mogu biti terapeutski iskorišćena za ulaz bitnih informacija u mozak i za pristup već skladištenim informacijama. Ova tehnologija se trenutno koristi kao dodatni metod u leĉenju fiziĉkih i emotivnih poremećaja i za uĉenje umetnosti komunikacije. SVETL OST: HRANA ZA NAŠ ORGANIZAM

Sada kada smo videli koja je veza izmeĊu naših oĉiju i našeg zdravlja i blagostanja, hajde da vidimo kako naše oĉi koriste njihovu osnovnu hranu: svetlost. P ošto je vid zaista naš navigacioni sistem koji prima više inform acija po jedinici vremena i sa mnogo širih prostora nego bilo koje naše drugo ĉulo, korisno bi bilo da prouĉimo kako naše oĉi koriste svetlost da bi ispunile svoje zadatke. Kao što sam ranije pomenuo, svako oko sadrţi 137 miliona fotoreceptora 7 . Postoji otprilike 130 miliona fotoreceptora koji se zovu štapići i 7 miliona koji se zovu ĉepići. Ĉepići, koji primarno funkcionišu danju, su zaduţeni za oštrinu vida i razlikovanje  boja pri velikom intenzitetu svetlosti. Štapići, koji primarno funkcionišu u sum rak, ne raspoznaju boje i funkcionišu na malom intenzitetu svetlosti 8 . Ovi fotoreceptori   pretvaraju svetlost u elektriĉne impulse koji se zatim šalju u mozak  brzinom od otprilike 234 milje na ĉas 9 (milja: jedinica za merenje duţine i iznosi 1609, 3426 metara) Ovi impulsi putuju duţ nekoliko razliĉitih puteva koji ukljuĉuju ceo mozak.   Neki putuju u vizuelni korteks radi stvaranja slike, dok drugi putuju u hipotalamus mozga i utiĉu na naše vitalne funkcije 10 . Iako je vid verovatno proces koji je najdin amiĉniji u našem organizmu jer se

neprekidno menja u zavisnosti od našeg mentalnog i fiziĉkog stanja, većina nas, ukljuĉujući i nauĉnike i lekare, smatra da oĉi imaju samo jednu funkciju: gledanje. Većina nas nije svesna da je gledanje samo mali aspekt tog dinamiĉnog procesa kog znamo kao ĉulo vida. Mnogo smo manje svesni da naše oĉi, kao najveća kapija kroz koju svetlost ulazi u telo, mogu biti ogledala našeg opšteg i emotivnog zdravlja, kao i   precizni pokazatelji našeg naĉina razmišljanja i uĉenja. Ovo je izuzetno vaţno pošto ova veza izmeĊu oĉiju i kore mozga koja postoji oduvek, a li je tek nedavno otkrivena, funkcioniše kao veza koja spaja nas i prirodu. Hipoteza o neurološkoj konekciji je postavljena u kasnom devetnaestom veku, a empirijski je prouĉa vana od 1920. sve do 1950-tih godina 11-17. MeĊutim, tek je u sedamdesetim godinama dvadesetog veka nauka mogla da dokaţe da svetlost koja

ulazi u oĉi nema samo svrhu vida, već se šalje i do jednog od najvaţnijih delova mozga - do hipotalamusa 18-20. Na ta  j naĉin je nauka pokazala da svetlost koja ulazi  preko oĉiju ima i vizuelnu i nevizuelnu funkciju. Ovo otkriće je nauĉno dokazalo ono što su, izgleda, stare civilizacije već znale o svetlosti, a tiĉe se njenog ulaska u telo i uticaja na regulatorne cente u organizmu i njihove funkcije. Da li su ove stare kulture instinktivno razumele snagu svetlosti ili su njihova tehnologija i razume vanje ţivota daleko ispred naših ? Setite se starih Egipćana. Iako su njihova tehnologija i dostignuća ostali misterije za

naš moderni i racionalni um, oni su ljudi koji su koristili sloţeno izgraĊene hramove svetlosti u cilju leĉenja bolesnih 21 . Grci su, ne samo verovali u lekovita svojstva svetlosti, nego su i smatrali da je leĉenje pomoću svetlosti najefikasnije preko oĉij u. Verovali su da su oĉi naj bolji put do unutrašnjih organa. Kako onda moţe biti moguće da ove stare civilizacije, ĉiji pronalasci i danas zbunjuju nauĉnike, nisu bile svesne ovih neuroloških konekcija? Kada govorimo o zdravlju, ravnoteţi i fiziološkoj regulaciji, govorimo o funkcijama najvećih tele snih odrţavalaca zdravlja, nervnom sistemu i endokrinom sistemu. Ovi veliki kontrolni centri organizma su direktno stimulisani i regulisani svetlo šću.

SISTEMI KOJI NAŠE TELO ODRŢAVAJU U RAVNOTEŢI Centra lni

nervni sistem reguliše aktivnosti koje se neprekidno i brzo menjaju, kao što su: kretanje, kontrakcije glatkih mišića i sekrecije mnogih ţlezdi. Deo centralnog nervnog sistema koji reguliše i kontroliše unutrašnje funkcije organizma se zove autonomni ( automatski) nervni sistem (ANS). On stimuliše sve glatke mišiće, srce i ţlezde. ANS reguliše unutrašnji rad organizma tako što odrţava njegovu ravnoteţu ili, ako  je ravnoteţa poremećena,vraća je u normalu . To radi preko dva velika podsistema; to su „simpatiĉki“ i „parasimpatiĉki“ nervni sistem. Simpatiĉki nervni sistem podrţava organizam u vreme akcija i kretanja, a parasimpat iĉki pomaţe u obnavljanju. Moţe se reći da parasimpatiĉki funkcioniše kao motor sistema, a simpatiĉki kao koĉnice i akcelerator.

Uopšteno, većinu naših unutrašnjih organa reguliše i simpatiĉki i parasimpatiĉki nervni sistem. Ako simpatiĉki stimuliše organ, parasimpatiĉki ga inhibira i obrnuto . Prema tome, naš parasimpatiĉki i simpatiĉki nervni sistem zajedno funkcionišu kao sveo buhvatni sistem provera i ravnoteţe unutar naših tela.  Neki od naših organa su neprekidno stimulisani od strane oba sistema, simpatiĉkog i   parasimpatiĉkog, ali dominantni stimulans ima krajnji efekat. Na primer, neprekidni impulsi simpatiĉkog sistema ka srcu (kada se uplašimo, kada naporno veţbamo ) imaju tendenciju da ubrzaju rad srca, dok neprekidni impulsi simpatiĉkog sistema (prilikom meditacije, odmora) imaju tendenciju da ga uspore. Broj otkucaja srca zavisi koji od ova dva sistema postane dominantan. Za vreme intenzivnog uzbuĊenja ili napora,

simpatiĉki nervni sistem nadjaĉa parasimpatiĉki. Sa druge strane, parasimpatiĉki nadjaĉa simpatiĉki za vreme odmora, relaksacije i uopšteno teţi da povrati ravnoteţu kad se uklone znakovi stresa.

Iako je sta nje

ravnoteţe tela konstantno regulisano autonomnim nervnim sistemom, sam ANS samo izvršava naredbe veoma vaţnog dela mozga, hipotalamusa. Hipotalamus, koji preko oĉiju prima svetlosnu energiju, koordinira i reguliše najveći deo funkcija koje nas odrţavaju u ţivotu, a takoĊe inicira i upravlja našim reakcijama i adaptacijama na stres. On se ponaša kao šef   prosleĊujući naredbe iz mozga do ostatka tela (osoblje) i stara se da se one izvrše. Hipotalamus se sastoji iz dva dela 22 . Jedan deo kontroliše simpat iĉki nervni sistem i stimuliše proizvodnju hormona, dok drugi deo kontroliše parasimpatiĉki nervni sistem i inhibira proizvodnju hormona. Pošto je hipotalamus veliki centar za sakupljanje informacija, on prima sve spoljašnje informacije koje „uhvate“ naši ĉulni organi i sve unutrašnje signale od autonomnog nervnog sistema. On funkcioniše kao glavna ţelezniĉka stanica u gradu, primajući dolazeće vozove koji nose razliĉitu robu i usmerava ih u zavisnosti od potreba grada i njenih stanovnika. Njegova glavna funkcija ukljuĉuje kontrolu automnog nervnog sistema, energetske ravnoteţe,

ravnoteţe teĉnosti, regulaciju temperature, aktivnost i spavanje, cirkulaciju i disanje, rast i sazrevanje, reprodukciju i emotivnu ravnoteţu.  Preme tome, hipotalamus moţe biti najva  ţnija jedinica mozga  jer predstavlja komandni centar za odrţavanje harmonije u organizmu

23

.

Informacije koje hipotalamus primi se takoĊe kor iste za kontrolu sekrecije hipofize.   Na taj naĉin on znaĉajno utiĉe na drugi veliki regulacioni sistem tela, od nosno endokrini sistem. Uopšteno, endokrini sistem reguliše fiziĉke i hemijske procese ukljuĉene u sveobuhvatno odrţavanje ţivota (metabolizma), a takoĊe i na veliki broj razliĉitih hemijskih reakcija unutar svake ćelije. On to ĉini sekretovanjem , direktno u krv, hemijskih informacija koje se zovu hormoni. Jednom kada se naĊu u krvi, ove hemijske informacije cirkulišu kroz celo telo i utiĉu na odreĊene ciljne ćelije koje su sposobne da dešifruju te informacije. Endokrini sistem se sastoji od sledećih ţlezdi: hipofize, epifize, štitne ţlezde,   paraštitne ţlezde, grudne ţlezde, nadbubreţne ţlezde, pankreasa i polnih ţlezdi. Glavna ţlezda je hipofiza, koja se oznaĉava i „vladajućom ţlezdom“ jer kontroliše najveći deo hormonskih sekrecija u organizmu, tako što meri njihove koliĉine i ne prekidno te koliĉine usklaĊuje sa potrebama organizma. Hipofiza je podeljena na dva dela: prednji reţanj hipofize, koji utiĉe na štitnu ţlezdu, koru nadbubreţne ţlezde, testise, ovarijume (jajnike), grudi i rast dugih kostiju, mi šića i unutrašnjih organa; i zadnji reţanj hipofize koji utiĉe na mleĉne ţlezde i bubrege. Iako hipofiza igra kljuĉnu ulogu u funkcionisanju endokrinog sistema, ona ne moţe sama da odluĉi koji hormoni treba da se luĉe i kojoj koliĉini kada se organizam naĊe u odreĊenoj situaciji. Ove odluke visokog nivoa koje se odnose gotovo na sve hipofizne sekrecije donosi

hipotalamus i šalje ih hipofizi preko direktnih anatomskih konekcija. Sada kada su definisane konekcije izmeĊu svetlosti, oĉiju, hipotalamusa, auto nomnog nervnog sistema i endokrinog sistema, vaţno je da se razume svrha ovih veza. Šekspir je govorio da su „oĉi ogledalo (prozori) duše“. Sada je vaţno videti gde nas ti prozori vode.

3  EPIFIZA: SEDIŠTE DUŠE   Rene Dekart  Sav ţvot se zasniva na vezama. Sve poĉinje zaĉećem, kada se dve jedinke spoje i dobiju treću. U materici se,   biće koje se razvija, vezuje za majku. N akon roĊenja ta veza postaje osnova za razvoj liĉnosti kod deteta i utiĉe na njegovo povezivanje sa drugim ljudima, a samim tim i sa ostatkom sveta. Ova veza, za koju se smatra da se

razvila iz „usklaĊivanja srca“ izmeĊu majke i deteta je mikrokosmos odnosa ljudi prema prirodi i ostatku univerzuma.

Epifiza, ĉiju su funkciju instinktivno prepoznale stare civilizacije i koju je, do sk oro, moderna nauka izuzetno potcenjivala,   sluţi da nam pomogne u vezivanju sa univerzumom . Iako su je opisivali na razliĉite naĉine kao što su: „sfinkter  misli“ (Herofil, ĉetvrti vek  1), „sedište duše“ (Rene Dekart, sedamnaesti vek  2) i kao „treće oko“(jogisti u Indiji), funkcionalni znaĉaj epifize je nauĉni svet oduvek dovodio u   pitanje. Na poĉetku ovog veka, opisali su je kao strukturu koja je tu zaostala, kao „višak“ u mozgu koji nema nikakvu svrhu. Nedavno je nauĉna literatura predstavila veliko bogatst vo informacija koje pokazuje da epifiza zapravo moţe biti druga glavna ţlezda (pored hipofize) u organizmu. Prema tome ovaj nekada diskreditovan deo mozga, moţe zapravo biti najnovije blago u nauci.

MERAĈ SVETLOSTI U TELU Oblikovana kao borova šišarka (odakle joj i ime), epifiza je smeštena duboko u centru mozga, izmeĊu dve hemsfere, iza i iznad hipofize. Kod ljudi, epifiza se moţe locirati ako oba kaţiprsta stavimo iza ušiju i uperimo prema lobanji. Taĉka gde bi se prsti dodirnuli, kad bi mogli, je mesto gde se otprilike nalazi epifiza. Iako je samo

veliĉine graška, ima puno funkcija. Ponaša se kao telesni meraĉ svetlosti, tako što prima svetlosne informacije (preko hipotalamusa), a zatim luĉi poruke u obliku hormona koji imaju veliki uticaj na um i telo. Njena aktivnost koja je regulisana promenama svetlosti u okruţenju i elektromagnetnim poljem Zemlje   je da šalje

informacije organizmu koje se odnose na duţinu trajanja dnevne svetlosti 3. Pošto je duţina trajanja dnevne svetlosti povezana sa godišnji m dobom, ova informacija koju   prenosi epifiza, svakom delu tela govori da li je napolju dan ili noć, da li se dani skraćuju ili produţavaju i koje je godišnje doba 4. Na ovaj naĉin, naše telo ostaje u sk ladu sa prirodom, a samim tim je u mogućnosti da se p ripremi za promene koje će se odigrati oko nas. Primer za ovakvo prilagoĊavanje u ţivotinjskom svetu je debljanje ţivotinjskog krzna koje se dešava pre dolaska zime. Organizam ţivotinja ne moţe da ĉeka da prvo padne sneg pa da onda pripremi krzno. Ovaj sistem usklaĊivanja sa svetlošću je veoma bitan, jer se ţivotinje u svojoj   prirodnoj okolini razmnoţavaju sezonski, a samim tim njihove telesne funkcije

moraju biti usklaĊene sa prirodom. Stepen ove sinhronizacije je direktno povezan sa mestom na kome ţive ţivotinje. Na primer, ţivotinje koje ţive blizu pojasa ekvatora ili na ekvatoru, prolaze kroz manji broj promena sezonskih sinhronizacija nego one

koje ţive većim geografskim širinama, gde su uslovi suroviji i ima manje hrane, jer  takav naĉin ţivota zaht eva bolju povezanost sa sezonskim promenama okoline. Na ekstremnim geografskim lokacijama, ĉak i najmanji nedostatak usklaĊenosti izmeĊ u ţivotinja i njihove okoline moţe, na primer, odloţiti raĊanje njihovih mladih što moţe imati veoma ozbiljne posledice.

Vremenska usklaĊenost fizioloških promena je veoma bitna za zdravlje i oĉuvanje vrste. Pošto pinealna ţlezda (epifiza) izgleda da prilagoĊava celokupnu fiziologiju organizma njegovoj okolini, sama veliĉina ove ţlezde varira u odnosu na mesto  prebivališta ţivotinje. Tako je ova ţlezda relativno mala kod ţivotinja koje ţive bliz u ekvatora ili na samom pojasu ek vatora, dok se veliĉina ţlezde proporcionalno  povećava kako se ide dalje na sever ili jug. Kod odreĊenih vrtsa, kao što je slonovska foka, pinealna ţlezda na roĊenju zauzima 50% mozga. Ako je veliĉina ţlezde direktno povezana sa stepenom usklaĊenosti ţivota neke vrste sa svojom okolinom, da li onda veliĉina ljudske epifize (veliĉina graška) pokazuje nešto u vezi stanja svesti? Da li bi   promena naše svesti i veća   povezanost sa prirodom povećala veliĉinu naše ţlezde? Kakav god bio odgovor na ova pitanja, sva ţiva bića moraju poštovati prirod u ne samo iz moralnih razloga , već i zato što je ona neophodna za kvalitet i duţinu ţivota.

TREĆE OKO Kod ţivotinja kao što su ptice, gušteri i ribe, svetlost stimuliše epifizu direktnim prolaskom kroz lobanju. Kod mnogih reptila epifiza ima sve fotoreceptorske

karakteristike oka. Zbog toga se i naziva “trećim okom” jer kod mnogih ţivotinja ona i strukturalno i po aktivnosti liĉi na oko. MeĊutim, kod ljudi i mnogih drugih ţivotinja koji su prekriveni dlakom  svetlost stimuliše epifizu iskljuĉivo preko oĉiju i samim tim epifizu ĉini sastavnim delom sistema za vid. Tehniĉko ime za epifizu je epiphysis cerebri što doslovno znaĉi “vrh mozga”. Ja verujem da su ljudi na poĉetku takoĊe  primali svetlost preko vrha glave, kao što je opisano u mnogim metafiziĉkim i starim duhovnim tekstovima. To pokazuje da je u jednom trenutku evolucije ĉoveka, moţda pre stvaranja hemisfera mozga, epifiza moţda nalazila na vrhu ljudskog mozga. REGULATOR

Iako je epifiza kod ljudi veoma aktivna kada smo mladi i tada je odgovorna za

spreĉavanje preranog ulaska u pubertet i razvoj seksualnih funkcija, njene informacije, aktivirane sve tlošću, se primarno koriste za upravljanje svih telesnih funkcija i njihovo usklaĊivanje sa spoljašnjom okolinom. Epifiza to uspeva tako što koristi poruke koje dobija iz bio loškog sata unutar hipotalamusa i onda odreĊuje kada  je trenutak da oslobodi svoj veoma moćni hormone melatonin.

Sekrecija melatonina ima svoj dnevni ritam. OslobaĊa se kao odgovor na mrak, dostiţući najviši nivo sredinom noći, a najmanji za vreme dana. Za vreme najobilnijeg luĉenja (izmeĊu 2.00 i 3.00 ujutru), nivo ovog hormona se moţe povećati deset puta 5. Kada se oslobodi melatonin ne utiĉe samo direktno na biološki sat već ima još efekata na organizam, pošto se direktno sekretuje u krv 6. Prema tome, pinealna ţlezda se   ponaša i kao ţlezda, jer direktno sekretuje svoj hormon u kr v i kao organ, jer je povezana sa mozgom 7 . Melatonin, sekretovan kao odgovor na mrak, se moţe naći svuda po organizmu i utiĉe na sve telesne funkcije. Generalno se smatralo da se nivo melatonina kod ljudi ne menja kao odgovor na svetlost ispod 1.500-2.000 luksa (jedan

luks je otprilike jednak svetlosti jedne sveće). MeĊutim, australijski istraţivaĉ Jan MekIntir je nedavno otkrio da se nivo melatonina moţe promeniti kao odgovor na male koliĉine svetlosti (200 do 600 luksa) ako je subjekat izloţen takvoj sve tlosti najmanje jedan sat 8 . U tom sluĉaju bi znaĉilo da nijedna ćelija organizma ne moţe  pobeći od uticaja svetlosti koje prodire kroz oĉi. Ova sposobnost epifize da odredi da li je dan ili noć, a samim tim da kaţe telu da je vreme za odmor ili rad, omogućava našem biloškom r itmu da se odvija bez problema.  Mi smo zaista bića svetlosti. Do današnjeg dana, za otprilike stotinu telesnih funkcija je pronaĊeno da imaju dnevni ritam 9 . Iako su ovi ritmovi genetiĉki programirani da završe ciklus svaka 24 ĉasa,   preciznost njihovih rasporeda i mogućnost da funkcionišu u skladu sa drugim telesnim ritmovima, zahteva redovno izlaganje dnevnom/noćnom ciklusu. Bez uticaja svetlosti, mnoge telesne funkcije bi se ponašale kao orkestar bez dirigenta. Primer je 15% ljudi koji se smatraju slepim. Ovi ljudi, zbog nemogućnosti da spoznaju svetlost, ne mogu da registruju promene u okolini koje su neophodne za rad njihove epifize.

Kao rezultat ovog stanja, sekrecija melatonina je abnormalna što izaziva nepravilne  biloške ritmove i bezbroj metaboliĉkih poremećaja i hormonalnu neravnoteţu. Prema tome sunce, koje je glavni d irigent našeg sunĉevog sistema, zaista ĉini da naš unutrašnji orkestar harmoniĉno funkcioniše. Dr Fric Holviĉ je 1979. godine napisao, verovatno najbolju i najobuhvatniju, knjigu na temu uticaja svetlosti na ljudski organizam 10 . Kao meĊunarodno priznat, renomirani istraţivaĉ, autor i penzionisani profes or oftalmologije Univerziteta Minster u zapadnoj Nemaĉkoj, prvi je pokazao da svetlost preko oĉiju stimulati vno i regulativno utiĉe na ljudsko telo. On je zakljuĉio, na osnovu svojih prouĉavanja slepih ljudi i ljudi sa katarkom pre i posle operacije, da u sluĉaju nedostatka, privremenih smetnji ili znatnog smanjenja percepcije svetlosti dolazi do znaĉajnih smetn ji fiziološke i emocionalne stabilnosti 11 . Danas se smatra da epifiza igra veliku ulogu u funkcionisanju organizma. Ona se   ponaša kao “regulator regulatora”. Pored dokumentovanih efekata na reproduktivni sistem, rast, telesnu temperaturu, krvni pritisak, motorne aktivnosti, spavanje, rast

tumora, raspoloţenje i imuni sistem, izgleda da utiĉe in a duţinu ţivota 12,13. Nedavna istraţivanja švajcarskih istraţivaĉa Voltera Pierpaolija i Dţordţa Maestronija su pokazala da je dodavanje pinealnog hormona melatonina vodi koju su

  pili miševi dramatiĉno poboljšalo njihovu aktivnost, znaĉajno je odloţilo ili usporilo njihove simptome starenja (slabost, bolest i fiziĉki izgled) i produţilo njihov ţivotni vek za 20%. Miševi, kojima je dat melatonin, su u proseku ţiveli 931 dan, dok su miševi, kojima nije dat dodatni melatonin, progresivno gubili na teţini i ţiveli, u

 proseku, 755 dana. Istraţivaĉi su otkrili da starenje nije samo povezano sa epifizom, ali da su simptomi povezani sa starošću moţda uzrokovani progre sivnim opadanjem sinteze melatonina u epifizi. Ove nauĉnike su eksperimenti naveli na pomisao da bi melatonin mogao imati ulogu u smanjivanju stresa i kontrolisanju bolesti koje su povezane sa stresom. Istoĉnjaĉka medicina smatra da svakodnevno ponašanje utiĉe na kvalitet zdravlja . Neadekvatni odgovori na odreĊene ritmove, godišnja doba i njihove cikluse su

 povezani sa odreĊenim fiziĉkim i emotivnim problemima. Harmonija u našem ţivotu zavisi od komunikacije naših tela i okoline. Moţemo li doţiveti integraciju našeg uma/tela/emocija bez stvaranja harmonije nas samih sa prirodom ili obrnuto? Zar naša unutrašnja integracija nije ogledalo naših veza sa celokupnim ţivotom (ljudima, ţivotinjama, prirodom, poslom i tako dalje)? Moţda je bukvalno i simboliĉno du ţina našeg ţivotnog veka povezana sa našom sposobnošću da se integrišemo i sinhronizujemo sa plane tarnom i sunĉevom energijom koja nas okruţuje 15 . Pinealna ţlezda i njena povezanost sa ostatkom tela je moguć odgovor na neotkrivene tajne starenja. Kao zakljuĉak, svetlost ulazi u oĉi ne samo u funkciji

vida, već da bi direktno otišla do biološkog sata u organizmu koji se nalazi u hipotalamusu. Hipotalamus kontroliše nervni sistem i endokrini sistem, ĉiji kombinovani efekti regulišu sve biološke funkcije kod ljudi. H ipotalamus kontroliše najveći deo telesnih, regulatornih funkcija tako što nadgleda informacije povezane sa svetlošću i šalje ih epifizi, koja onda koristi te informacije da obavesti druge organe o svetlosnim uslovima u okolini. Drugim

reĉima, hipotalamus je glavni organ koji tiho i neprimetno kontroliše veći deo funkcija koji odrţavaju organizam u ravnoteţi. Svi telesni sistemi su u meĊusobnoj vezi sa hipotalamusom koji je u cetru. Hipotalamus usklaĊ uje um i telo, koordinira spremnošću oba, utiĉe na našu svest i samim tim kontroliše naše stanje spremnosti. Ovo presudno odrţavanje sklada tela   postiţe se sinhronizacijom vitalnih funkcija tela sa uslovima u okruţenju ili, kako neki kaţu, “sjedinjavanjem sa svemirom”.

4  BOJA: DUGA ŢIVOTA Jedne veĉeri moj sin Erik i ja smo sedeli napolju kada je on došao do jednog velikog otkrića. Uperio je svetlost baterijske lampe u nebo i rekao: “Svetlost se ne vidi ako ne udari u nešto.” Kada sam o tome razmislio, shvatio sam da mi ništa ne moţemo videt i dok ga svetlost ne pogodi. Drugim reĉima, svetlost stvarima na koje padne daje ţivot. One se pojave u razliĉitim bojama koje se pretoĉe u oblike. Svaka stvar ima svoju   boju. Naše opaţanje i razlikovanje predmeta je zasnovano najpre na boji, a zatim i obliku. Boja opisuje sam ţivot, evocira unutrašnja osećanja i sećanja. Ona ima sopstvenu moć i jezik koji mogu da uzbude, umire, uravnoteţe, motivišu, inspirišu,  poboljšaju uĉenje, ĉak nas mogu i namamiti da kupimo stvari koje nam nisu potrebne.

Ona ţivopisno opisuje stanja u kojima se moţemo naći, preko izraza “feeling blue” (prim. prev. blue -  plava boja, ali sam izraz znaĉi “biti tuţan”), “in the pink” (prim. prev. pink - roze boja, ali sam izraz znaĉi “biti u savršenoj kondiciji, biti u formi”), “white as a ghost” (prim. prev. white - bela boja, ali sam iz raz znaĉi “biti bled kao krpa”), “looking at the world through rose -colored glasses (prim. prev. rose - ruţiĉasta   boja, ali sam izraz znaĉi “gledati svet kroz ruţiĉaste naoĉare” odnosno videti svet lepš im nego što zaista jeste). Sve ovo me je navelo da verujem da je svetlost odgovorna za nastanak svih ţivih bića, odnosno da je sav ţivot bukvalno svetlost. Ţivot je zaista pun boja! Boja, koja nastaje iz svetlosti,   je zapravo oblik zraĉenja, kao što su X zraci, ultraljubiĉasti zraci i mikrotalasi. Razlika leţi u ĉinjenici da je zraĉenje talasa odreĊene talasne duţine (ili energije) obojene svetlosti vidljiva za nas, dok je zraĉenje drugih talasnih duţina za nas nevidljivo. Talasna duţina vidljive svetlosti  je otprilike izmeĊu 400 i 700 nanometara. Nanometar (nm) je jednak milijarditom delu metra i   predstavlja standardnu jedinicu za merenje talasne duţine. Kako se talasna duţina svetlosti postepeno povećava od 400 do 700 nm, njena boja, koju opaţa ĉovek, se menja iz ljubiĉaste u indigo plavu,   plavu, zelenu, ţutu, narandţastu i na kraju u crvenu. Iako smo pod uticajem zraĉenja i drugih talasnih duţina, mi nemamo sposobnost da ih vidimo. Razlog ovoga je verovatno to što je ljudski rod tokom evolucije bio izloţen dejstvu sunĉeve svetlosti koja dolazi do Zemlje sa talasima duţine 400 do 700 nm. Iako je nauka otkrila kako x zraci, ultraljubiĉasti zraci i mikrotalasi utiĉu na naše zdravlje, postoji i dalje puno kontraverzi u vezi dejstva vidljivog dela spektra na nas.

Vidljiv deo svetlosti se od x zraka razlikuje samo po talasnoj duţini. Kako je onda moguće da spektar kojem smo bili izloţeni tokom evolucije ne utiĉe duboko na nas?  Nevidljivi deo spektra ĉesto ima štetan efekat na naše zdravlje. Zar nije moguće da je duga vidljive svetlosti, koja nas je hranila od samog poĉetka, ovde da nam podari ţivot, kao i zdravlje? (Videti fotografiju 13.) Kada se osvrnete oko sebe, primetićete da boja obezbeĊuje osnovnu harmoniju u prirodi (Videti fotografije 15-18.) Ona usklaĊuje , ujedinjuje i ĉini razliĉitim sve vrste   biljaka, ţivotinja, minerala i ljude. Odvajajući noć od dana i menjajući se sa klimatskim promenama koje nose godišnja doba, boja sve stvari ĉini jedinstvenim i razliĉitim u univerzumu. Ponaša se kao ogledalo, pomaţući svim stanovnicima u prirodi da se uklope u dinamiĉki proces zajedniĉkog ţivota sa drugim bićima i omogućava im da budu uĉitelji jedni drugima.

GODIŠNJE PROMENE sa godišnjim dobima i njihovom povezanošću sa rastom i razvojem svih ţivih bića. U proleće priroda se budi i ponosno se razmeće zelenom bojom koja je karakteristiĉna za mladost. Zelena, centar vidljivog spektra,   predstavlja ţivot ukrašen zdravljem i ravnoteţom. Kada doĊe leto, druga ĉetvrtina godine,  priroda se zagreva i oblaĉi u izraţajnije boje. Sve se malo ubrzava i ponekad Razmislite o bojama koje dolaze

se povredimo mada se sve to lako zaboravi u ovo doba godine. Za vreme jeseni,

priroda ulazi u predivan period ubrzanog sazrevanja i to se manifestuje velikim promenama u boji. Svaka promena boje se moţe povezati sa razliĉitim nivoom svesti stanovnika prirode jer ulaze u razliĉite etape ţivota. U jese n priroda, dok paradira

svojim bojama, pokazuje svoju mudrost pripremajući se za magiĉni let koji će je odvesti u novu etapu razvoja. Lišće, na primer, veţba krajnje strpljenje jer zna da će   pasti u svoje vreme i stići na mesto gde će se pripremiti za poĉetak novog ţivota. Zima, jaka i hladna, jasno pokazuje ekstremno crni i beli aspekt prirode. Priroda se u

tom periodu povlaĉi i miruje, sakupljajući energiju za poĉetak novog ciklusa u  proleće. Da li se ovo mnogo razlikuje od naših ţivota kao ljudskih bića? Mi smo roĊeni u ravnoteţi i sjaju. Prva faza našeg ţivota, “godine oblikovanja”,   je vreme kada više rastemo u visinu nego u dubin u. U sledećoj fazi, smo mladi ljudi, ali i dalje nezreli i ĉesto bivamo povreĊeni i razoĉarani. Zatim dolazimo do polovine svog ţivota i  poĉinjemo da osećamo da se duhovno razvijamo na poseban naĉin koji nismo osetili u   prethodnim fazama. Kao što lišće poĉinje da menja svoje boje, pokazujući   prilagoĊavanje ţivotu, tako mi ĉesto doţivljavamo nova “prosvetljenja” u našim ţivotima. Postajemo strpljivi, poĉinjemo da razumemo tajne ţivota i ţivimo  potpunije, ceneći ĉuda koja nam se dešavaju u ţivotu. Na kraju, zima naših ţivota je vreme kada se samoispitujemo, kada polaţemo temelj za buduće poĉetke. O tkrivamo lepotu koja nas okruţuje, primećujemo kako se promene boja u odnosu na godišnja doba reflektuju na naš ţivot i postajemo svesni da nas boja povezuje sa prirodom i  pomaţe nam u prepoznavanju sopstvene lepote.

BOJA, OSEĆANJA I REAKCIJE Proslavljeni filozof i pisac Johan Volfgang Gete je 1840. godine stvorio teoriju o uticaju boja na naš ţivot. Njegova knjiga o teoriji boja “Farbenlehre” je smatrana najbol  jim delom na ovu temu do poĉetka dvadesetog veka 1 . Rudolf Štajner , Geteov uĉenik  i vrsni poznavalac boja , je 1921. godine napisao u svojoj beleţnici:

Ţiveti u boji: Iz boje samo se spoznaja širi organizmom. Iz spoznaje boje, oseća nja. Iz osećanja i bo je, impuls 2.

Štajner jasno navodi da boje izazivaju osećanja koja nas navode da uradimo nešto . Boja je oduvek bila nit koja nas je uplitala u tkaninu ţivota, jer boja je svetlost, a svetlost je sam ţivot. Ljudi su verovatno prvi put shvatili da boja ima d ubok uticaj na ţivot kada su uvideli da na naše postojanje utiĉu dva faktora koja su izvan naše kontrole: dan i noć, ili svetlost i mrak. Sva ţiva bića oţive kada su izloţeni svetlo crvenoj, narandţastoj ili ţutoj u toku dana, a smire se pod uticajem  plavih, indigo plavih i ljubiĉastih boja noći. Crveni deo spektra daje energiju, dok plavi deo deluje okrepljujuće. Ko r isteći ovu informaciju, egipatski lekari su prepisivali nošenje odreĊenih boja u cilju leĉenja

mentalnih i fiziĉkih poremećaja. Veoma poznati grĉki filozof Pitagora (ĉije teoreme sluţe kao osnova arhitekture) je koristio hromoterapiju petsto godina pre roĊenja Hrista 3 .

Kao što sam već pomenuo, svetlost koja prolazi kroz oĉi ima i vizuelne i nevizuelne funkcije. Svetlost, koja ima nevizuelne funkcije, iz oĉiju dolazi do starijeg i centralnije postavljenog dela mozga: hipotalamusa, hipofize i epifize. Ovi veoma

moćni centri mozga koji su osetljivi na svetlost verovatno predstavljaju srţ mozga. Stimulacija ovih delova mozga odmah utiĉe na naše fiziĉko, emotivno i mentalno stanje. Opaţanje boja se dešava u dva razliĉita moţdana centra. Identifikacija, diferencijacija, imenovanje i estetski odgovor na boju što je primarno rezultat kulturnog razvoja i obrazovanja, se dešava u delu mozga koji s e naziva korteks (kora). Refleksivniji i instinktivniji odgovor na boju, koje duboko utiĉu na funkcionisanje celokupnog or ganizma, se dešava u primitivnijem srednjem mozgu. Ovo bi moglo da znaĉi da je reakcija na boju us tvari duboko usaĊena i veoma bitna za odvijanje svih ţivotnih procesa. Pošto svetlost igra tako veliku ulogu u stimulaciji i regulaciji fiziološk ih procesa u organizmu i pošto je boja samo naša percepcija svetlosti razliĉitih talasnih duţina, zar  nije logiĉno da razliĉite boje moţda imaju razliĉite fiziološke i psihološke efekte na nas? Odgovor na ovo pitanje postaje oĉigledan kada posmatramo dugu i shvatimo kako ovo ĉudo prirode emotivno deluje na nas. Ovo izgleda potvrĊuje vaţnost boje i naroĉito onih delova spektra na ko ji je ljudski organizam podešen. PREFERIRANJE BOJA

Dr Maks Lušer    je temeljno istraţivao temu preferiranja boja. Otkrio je da preferiranje neke boje ima odreĊeno znaĉenje i da predstavlja postojeće stanje uma, stanje endokrinog sistema ili oba. Lušer je verovao da je neĉija reakcija na neku boju deo jedinstvene i stare, prvobitne memorije odnosno informacije koja je duboko u nama. Radovi Hila i Marga iz 1963. godine su delom pokazali i potvrdili ovu hipotezu 5 . Korišćenjem svetlosti nekoliko razliĉitih boja, oni su stimulisali odreĊeni deo mozga zeca koji je sastavni deo puta za  prenošenje svetlosnih informacija od oka do epifize. Otkrili su da je zec razliĉito reagovao na svaku boju. Razvojem sofisticiranijih dijagnostiĉkih tehnika, nauka i medicina nastavljaju da otkrivaju da odreĊeni delovi mozga reaguju ne samo na svetlost, već i na razliĉite

talasne duţine. Sada se veruje da razliĉite boje (talasne duţine) zraĉenja na razliĉit naĉin interaguju sa endokrinim sistemom i tako stimulišu ili inhibiraju proizvodnju hormona. Zar nije interesantno da tek sada, kada ulazimo u devedesete godine 20. veka,   poĉinjemo nauĉno da dokazujemo ono što smo oduvek intuitivno znali? Zar je sluĉajnost to što se na poĉetku smatralo da svetlost ulazi kroz vrh glave, a posle preko oĉiju („prozora duše“) do epifize („sedišta duše“)? Veoma stari sanskritski tekstovi opisuju telo i njegovih sedam velikih, energetskih centara poznatih kao ĉakre. Ove

ĉakre, koje odgovaraju stanju svesti i tipu liĉnosti, su smeštene na mestima velikih

endokrinih ţlezdi i reaguju na razliĉite boje. Ovo drevno, intuitivno znanje se ne razlikuje mnogo od današnjih nauĉnih otkrića. Moţda je vreme da shvatimo da je naše intuitivno znanje prethodilo našim nauĉnim otkrićima.   Zar mi zapravo ne koristimo nauĉne metode da dokaţemo ono što već znamo? Znanje o efektima boja se moţe ispostaviti da je vrh najznaĉajneg ledenog brega. Ruski nauĉnik S. V. Krakov je 1942. godine  poĉeo da istraţuje vid u boj i i njegovu povezanost sa autonomnim nervnim sistemom 6 . Do 1951. godine je otkrio da crvena

 boja stimuliše simpatiĉki deo autonomnog nervnog sistema, dok plava boja stimuliše   parasimpatiĉki deo. Krakovljeva otkrića je kasnije potvrdio Robert Dţerard 1958. godine 7 .

PSIHOFIZIOLOŠKI EFEKTI BOJA Dţerard je 1958. go dine, za doktorsku disertaciju u psihologiji, prezentovao jednu od najopseţnijih studija koja se bavila pitanjem kako gledanje u svetlost razliĉitih  boja utiĉe na psihofiziološke funkcije organizma. Njegovo istraţivanje je imalo za cilj da odgovori na sled eća pitanja: 1. Da li gledanje crvene i plave boje izaziva razliĉita osećanja i emocije? 2. Ako se za vreme g ledanja izazovu razliĉita osećanja i emocije, da li takoĊe postoje promene u funkcionisanju autonomnog nervnog sistema, kortikalnoj aktivnosti i subjektivnim reakcijama? U njegovoj studiji, plava, crvena i bela svetlost jednakog intenziteta su, u trajanju od deset minuta, pojedinaĉno projektovane na ekran koji se nalazio ispred dvadeset ĉetiri

odrasla muškarca. Crvena svetlost je kod posmatraĉa povećala krvni pritisak, ubrzala disanje i povećala uĉestalost treptanja. Kada su muškarce izloţili plavoj i beloj svetlosti prethodno navedene reakcije organizma su se znaĉajno smanjile po intenzitetu. Svaka boja je izazivala znaĉajno razliĉita osećanja kod ljudi. Stimulacija  plavom bojom je povećala njihov osećaj opuštenosti i oslobodila ih napetosti, dok je stimulacija crvenom bojom pojaĉala njihovu tenziju i uzbuĊenje. Za vreme stimulacije crvenom bojom, manifestovan nivo napetosti je bio u korelaciji sa

  povećanom fiziološkom aktivacijom i uznemirenjem, dok se za vreme stimulacije   plavom bojom dešavalo suprotno. Kao zakljuĉak Dţerardovog istraţivanja, moţe se reći da su autonomni nervni sistem i vizuelni korteks (deo mozga koji je odgovoran za vid ) znaĉajno manje p obude kada se stimulišu plavom ili belom svetlošću, nego kada se stimulišu crvenom. Te iste godine (1958.), dr Heri Volfart je takoĊe iskoristio autonomni nervni sistem kao reakcioni indikator za demonstriranje da odreĊenje boje imaju merljive i predvidljive efekte na ljude 8 . Prema Volfartovim brojnim empirijskim studijama,

krvni pritisak, puls i broj udisaja u jedinici vremena su se maksimalno uvećavali pod ţutom svetlošću, umereno pod narandţastom i minimalno pod crvenom, dok su se

smanjivali maksimalno pod crnom, umereno pod plavom i minimalno pod zelenom.

 Njegova istraţivanja su najbolje ilustrovana sledećim dijagramom: B. S. Aronson 9 (1971.) i Dţ. Dţ. Plek i Dţ. Šik  10 (1974.) su takoĊe otkrili, kao i Dţerard i Volfart, da odre Ċene boje utiĉu na raspoloţenje, broj udisaja po jedinici vremena, puls i krvni pritisak.

PLAVA SVETLOST ZA ŢUTICU Korišćenje boja u terapeutske svrhe se sada široko p rimenjuje u medicinskoj i nemedicinskoj oblast i. Porodilišta najvećeg broja veliki h bolnica u zemlji danas

koriste plavu svetlost (450 nanometara) za leĉenje hiperbilirubinemije (neonatalne ţutice). ţutice). Ov O vo stan sta nje, pronaĊeno kod preko 60% prerano pre rano roĊene dece 11 , je rezultat ţute hemikalije koja se zove bilirubin i koja se nakuplja u koţi i tkivima, dajući koţi ţutu   boju. Ako se ne leĉi, moţe prouzrokovato oštećenje mozga, a ĉak i smrt 12 . Iako je detetu veoma teško da se oslobodi ove otrovne hemikalije, ona se lako razbija uz  pomoć svetlosti što omogućava organizmu da je lako eliminiše. Veza izmeĊu sunĉeve svetlos ti i neonatalne ţutice je primećena pedesetih godina 20. veka 13 , a kliniĉki ju je  potvrdio dr Dţerold Lusej 1968. godine na univerzitetu u Vermontu 14 . On je otkrio da se, kada nekoliko dana izloţi bebe koje boluju od ţutice punom s pektru svetlosti ili plavoj svetlosti, njihov bilirubin spušta na normalni nivo. Pre otkrića upotrebe svetlosne terapije za leĉenje ovog stanja, leĉenje se sastojalo od riziĉne procedure koja se zvala razmenjena transfuzija 15. Danas, iako je plava svetlos t najĉešći oblik  leĉenja, prirodna sunĉeva svetlost ili puni spektar  svetlosti (veštaĉki ekv ivalent) su dokazano efikasni i po mom mišljenju bezbedniji i prirodniji.   Neki medicinski istraţivaĉi smatraju da je neonatalna ţutica prouzrokovana nedovoljno razvijenim organima deteta. Na primer, jetra moţe biti nedovoljno razvijena i nespremna za uklanjanje toksina iz organizma. Drugi smatraju da je ţutica veštaĉki stvorena nedostatkom sunĉeve svetlosti u modernim sobama bez prozora. Pošto se sposobnost jetre da detoksikuje organizam razlikuje pod razliĉitim svetlosnim uslovima, pitanje je da li neonatalna ţutica zaista nastaje zbog nerazvijene manjka sun s unĉeve ĉeve sv s vetlosti etlost i na na koji su osetljiva  jetre ili je direktna posledica manjka o setljiva prevremeno roĊena deca. TakoĊe je neopho dno uzeti u obzir i ţivotne ţivotne navike roditelja dece. 1 900. godine je više od 75% populacije Sjedin Sjed inje jenih nih Amer Ameriiĉkih Drţava Drţava radilo rad ilo na otvoren otvore nom, dok je 1970. godine manje od 10% radilo na otvorenom 16 . Koliko je taj procenat pao za zadnjih dvadeset godina? Ako nastavimo da zanemarujemo vaţnost prirodne

svetlosti u našoj okolini, poĉećemo da stvaramo hroniĉno bolesnu populaciju. PLAVA SVETLOST ZA ARTRITIS

Ista plava svetlost koja se pokazala uspešnom u leĉenju neonatalne ţutice  je takoĊe veoma efikasna za smanjivanje bolova kod ljudi koji pate od reumatoidnog artritisa. Dr Šeron MekDonald je 1982. godine sprovela ispitivanje na šezdeset srednjoveĉnih ţena koje su patile od reumatoidnog artritisa 17 . Cilj studije je bio da odredi vezu

izmeĊu stepena bolova kod tih ljudi i prisustva specifiĉnih vidljivih talasnih duţina svetlosti u njihovom okruţenju. Korišćenjem jednostavno napravljene kutije sa obiĉnim svetlosnim izvorom koji sija kroz plavi filter, dr MekDonald je ţenama rekla da, kroz posebno dizajniran otvor, uvuku svoje ruke u kutiju. Njihove ruke su bile izloţene plavoj svetlosti u trajanju do petnaest minuta. Iako je vreme izlaganja bilo

kratko, većina ţena je osetila znaĉajno smanjenje bola. Na osnovu svojih rezultata, dr  MekDonald MekDonald je zakljuĉila da je red ukcija bola direktno povezana sa sa p lavom svetl svet lošću i sa duţinom izlaganja toj svetlosti. Otkrila je takoĊe da što je vreme izlaganja veće, veća je verovatnoća da se redukuje bol. Ja liĉno mogu da potvrdim otkrića dr  MekDonald, jer sam svoju majku leĉio od artritisa sa sliĉnim filterom i dobio sliĉne

rezultate.

CRVENA SVETLOST ZAUSTAVLJA MIGRENU

Crvena svetlost se nedavno pokazala efikasnom u leĉenju migrene. U studiji dr  Dţona Andersona dve godine je praćeno sedmoro ljudi u cilju procene efekata trepćuće, crvene svetlosti na migrene 18 . Korišćenjem para posebnih naoĉara koje su naizmeniĉno oslobaĊale crvenu treperavu svetlost razliĉite brzine ispred njihovih

oĉiju, 72% ovih pacijenata je prijavilo da su njihove veoma jake migrene prestale  jedan sat od poĉetka tretm tret mana. Od preostalih preosta lih 28% (ĉije migrene migrene nisu nisu prestal presta le), 93% je   prijavilo da su se osećali bolje. Anderson smatra da je za postignut uspeh kod ovih pacijenata odgovorna njihova sposobnost da sami prilagode brzinu i intenzitet svetlosti na nivo ko ji će im biti odgovarajuć. Za većinu pacijenata uĉestalije treptanje

kombinovano sa povećanim intenzitetom svetlosti je bilo najprijatnije. Kada se   prisetimo jakog bola uĉestalih i dugih migrenskih glavobolja, shvatićemo da su Andersonovi rezultati veoma z naĉajni. ZATVORENICI U ROZE PROSTORIJAMA I SPORTISTI U CRVENIM

Jedna inovacija je nedavno uvedena u zatvore širom zemlje, a to je boravak  zatvorenika u prostorijama ofarbanim u roze u cilju njihovog smirivanja 19-23. Kada su ove specijalno obojene, r oze ćelije testirane po zatvorima, domovima za maloletne delikvente i drugim vaspitnim institucijama, rezultati su bili neverovatni. Neki izvori  Bajker-Mi er-Miler ler roze su prijavili da s u se se mišića kod zatvorenika opustili za 2,7 sekundi.  Bajk

ima više fiziĉki nego psihološki efekat i dokazano je da smiruje ţivce za nekoliko minuta. Gde su sirova sila ili lekovi za smirenje bili jedina opcija za umirivanje

zatvorenika male, roze ćelije se sada koriste da bi smanjile nasilje i agresivno  ponašanje. Na poĉetku   je Bejker - Milerova boju primenjivao samo kliniĉki psiholog Aleksandar Šaus u Vašingtonu, a sada se ta roze boja koristi u stotinu vaspitnih institucija na svetu.

Pored korišćenja plave svetlosti kod beba, crvene za migrene i roze kod zatvorenika, crvena i plava su našle svoju upotrebu i u   poboljšaju performansi kod sportista

24

. Nedevna studija sprovedena na univerzitetu u Teksasu je pokazala da je

gledanje u crvenu svetlost povećala snagu kod 13,5% ispitanika i izazvala 5,8% više elektriĉ elektriĉnne aktivnos akt ivnosti ti u mišićima ruke kada se uporedi sa drugim sv s vetlosnim usl us lov ima. Ova studija izgleda da pokazuje da kratko gleda gledanj njee u crvenu crven u svetl svet lost moţe pomoći u   poboljšavanju performansi onih sportista ĉiji sportovi zahtevaju brzo sagorevanje energije, dok je gledanje plave svetlosti pomoglo onima kojima je neophodan stalni

nivo energije. Sve ove studije pokazuju da odreĊene boje ne utiĉu samo na raspoloţenje i performanse, već takoĊe utiĉu i na najĉešće procenjivane fiziološke funkcije. Ako na naše raspoloţenje i vitalne funkcije utiĉe boja, šta se onda dešava na ćelijskom nivou?

SVETLOST I ĆELIJSKE PROMENE Dr Dţon Ot je u svom filmu „Istraţivanje spektra“ snimio i opisao jedan od najvećih i najoĉiglednijih efekata boje na ţivi organizam. Dr Ot je otkrio, dok je posmatrao mikroskopom kretanje hloroplasta (ćelijske komponente koje sadrţe hlorofil) u ćelijama trave Elodea, da s e pod punom, prirodnom, sunĉevom svetlošću svi hloroplasti kreću u ćeliji po taĉno odreĊenom obrascu kretanja (figura 18). MeĊutim, ako bi se svetlost filtrirala kroz obiĉno staklo koje ne propušta ultralj ultraljuub iĉasto svet svetllo, mnogi mnogi hlorop hloropllasti bi b i izašli iz sv s vog uobiĉajenog obrasca obrasca kretanj kre tanjaa 25 i formirali skupinu na jednom kraju ćelije (figura 19) . Osvetljavanje hloroplasta kroz crveni filter, koji omog ućava samo većim talasnim duţinama svetlosti da proĊu, je rezultovalo ostajanjem nekih hloroplasta na svojim uobiĉajenim mestima, dok su neki zauzimali poloţaje atipiĉne za hloroplaste. Kad bi se koristio plavi filter koji omogućava da prodre svetlost kraćih talasnih duţina, neki hlorop hloropllasti bi pon po novo zauzimali svoje svoje standa s tandardne rdne pozicije, dok bi se drugi kretali po izmenjenom obrascu. Dr Ot je takoĊe otkrio da, kada bi dodao dugotalasnu ultraljubiĉastu svetlost svetlosnom izvoru mikroskopa, tako da malo bolje simulira sunĉevu svetlost, svi hloroplasti bi se ponašali po normalnom obrascu. Na kraju normalnog dana, hloroplasti, kao i ljudi, postepeno usporavaju,

zaustavljaju se i prestaju da se kreću za vreme noći (figura 20). Ovaj period mirovanja im omogućava da iznova reaguju na svetlosnu energiju i ponovo zauzmu svoja mesta narednog dana. Izgleda da se menjanjem svetlosnog izvora menjaju funkcije u biljnoj

ćeliji, ćeliji, a samim sa mim utiĉe na normalni proces fotosinteze i rezultujuću hemiju u ćeliji. Studije voĊene na univerzitetu u Frajbergu u zapadnoj Nemaĉkoj su ponovo demonstrirale ovakve promene u ćelijama 26 . Studije su pokazale da neodgovarajuća vrsta svetlosti moţe bukvalno da ošteti biljku, dok  odgovarajuća vsta svetlosti et i fotografiju fotografiju 14). omogućava njen normalan rast. (Vid eti U daljim istraţivanjima dr Ot je, koristići pigmentne epitelijalne ćelije mreţnjaĉe zeĉijeg oka, otkrio da propuštanje normalne sunĉeve svetlosti kroz filter takoĊe moţe  prouzrokovati abnormalno ćelijsko funkcionisanje. Kada je koristio plavi filter, ćelije su prošle kroz sve vrste iskrivljenosti, dok je crveni filter prouzrokovao vidljivo slabljen je ćelijske membrane, zatim rupturu i na kraju smrt ćelije. Da li je moguće da   je ćelijsko iskrivljenje mikroskopski ekvivalent za  poremećaje u ljudsko m ponašanju kao što su hiperaktivnost i anksioznost? Da li je slabljenje ćelijsk e membrane

 povezano sa poremećajem imunog sistema u organizmu? Prouĉavanja dr Ota jasno  pokazuju dejstva odreĊenih talasnih duţina svetlosti na ćelije biljaka i ţi votinja koja mogu promeniti njihov ţivot. U studijama dr Ota   promene u ćelijama izgleda da simuliraju obrasce ljudskog   ponašanja. Da li je moguće da je ponašanje kod ljudi, koje moţe biti u okviru  postavljenih obrazaca ili van njih, povezano sa svetlošću koja ih okruţuje ili sa nekim delovima spektra svetlosti koja na njih utiĉe? Kada se uzme u obzir vreme koje ljudi   provedu izloţeni veštaĉkoj svetlosti koja je lišena nekih delova spektra sunĉeve svetlosti, postoji mogućnost da su razlike u ponašanju i fiziološke razlike kod ljudi delom rezultat razliĉite njihove izloţenosti svetlosti u okolini. Na primer, ljudi su navikli da nose naoĉare za sunce koje mogu da budu uzrok razliĉitih problema kojih nismo ni svesni. Tema veštaĉke svetlosti i njen uticaj na psihologiju i ponašanje oĉigledno moraju biti dodatno prouĉeni. Provodeći puno vremena pod veštaĉkom svetlosti, sebe izlaţemo takozvanoj maliluminaciji, isto kao što sebe izlaţemo mogućoj neuhranjenosti kada se hranimo neuravnoteţeno.

5  MALILUMINACIJA:

ĈINJENICA ILI FANTAZIJA?

Većina nas je uĉeno da veruje da su ţivot i uĉenje teški i da su nam ciljevi nedostiţni ako se dovoljno ne potrudimo da ih ispunimo. Mi sve stvari vidimo kao komplikovane i zahtevne i zbog toga ih smatramo nejasnim, sloţenim i nedostupnim. Većina nas provede ceo ţivot jureći za svojim oĉekivanjima, a ne posmatra ţivot realno. Mi neprestano vodimo rat sa stvarima u našoj glavi i obiĉno ne primećujemo ono što nam je ispred oĉiju. Kada traţimo odreĊene stvari, mi ĉesto propuštamo vaţne stvari. Stvari u ţivotu koje otkrijemo kada ih ne traţimo su najĉešće stvari koje nas najviše raduju. Ovaj o  pšti nedostatak svesti je već doveo do zagaĊenja najbitnijih i osnovnih elemenata ţivota: svetlosti, vazduha, hrane i vode. Kako od tako vaţnih ĉinjenica, koje su oĉigledne, okrećemo glavu? Jasno je da su ljudske bolesti direktan rezultat negiranja vaţnosti ovih elemenata za naše zdravlje i ţivot. Nedavno smo postali svesni ĉinjenice da neprestano udišemo zagaĊeni vazduh,  jedemo lošu hranu i pijemo zagaĊenu vodu, ali smo znaĉaj svetlost i, koja je veoma vaţni element, opet prevideli. Glavna tema u našem društvu je postala borba protiv zagaĊivanja vazduha, vode i neuhranjenosti. Šta je sa maliluminacijom (termin koji se povezuje sa dr Dţon Otom)? Isto kao što nepravilna ishrana moţe prouzrokovati neuhranjenost, tako i nepravilna „ishrana svetlošću“ moţe prouzrokovati maliluminaciju, sa sliĉnim potencijalom nepovoljnog efekta na naše zdravlje. Ako je svetlost znaĉajni hranljivi sastojak koji odrţava ţivot, onda sledi da će s manjeno i/ili nepotpuno prisustvo

svetlosti znaĉajno uticati na svaki aspekt ljudskog postojanja. Da li je maliluminacija ĉinjenica ili fantazija? Pošto svetlost znaĉajno utiĉe na zdravlje, vaţno je sagledati komponente sunĉeve svetlosti, ali takoĊe i komponente veštaĉke svetlosti kojoj smo izloţeni u svakodnevnom ţivotu. Svetlost se sastoji od talasa energije. Meri se tala snim duţinama, odnosno duţinom izmeĊu dva susedna vrha talasa. Kao što sam već napomenuo, vidljiva svetlost je talasne duţine od 400 do 700 nanometara. Gama zraci, x zraci i ultraljubiĉasti zraci su talasnih duţina manjih od 400 nanometara; infracrvena svetlost, mikrotalasi i radio talasi su talasnih duţina većih od 700 nanometara (Videti grafikon 19). Sunĉeva svetlost, koja sadrţi razliĉite talasne duţine, obezbeĊuje potpuni elektromagnetni spektar pod kojim je celokupni ţivot na planeti evoluirao. (Videti grafikon 20-A).

Do 1879. godine kada je Edison usavršio sijalicu, ljudi su provodili najveći de o svog vremena napolju i na taj naĉin primali adekvatnu dozu prirodne sunĉeve svetlosti koja je punog spektra. Iako je Edisonovo otkriće bilo kvantni skok u tehnologiji, ono  je stvorilo istovremeno i situaciju u kojoj su ljudi izgubili poštovanje prema pri rodnim ciklusima svetlosti i mraka. Pošto je sijalica postajala sve dostupnija, ţivot je postao najvećim delom „ţivot u zatvorenom“ što je drastiĉno smanjilo koliĉinu vremena koju su ljudi provodili napolju izloţeni suncu.

SVETLOST U NAŠOJ OKOLINI Tri osnovna tipa izvora veštaĉke svetlosti koja se koriste u današnje vreme su: obiĉna sijalica, fluoroscentna sijalica i lampe visokog intenziteta praţnjenja (HID). Obiĉna sijalica (sliĉna Edisonovoj) obiĉno ima oblik kruške i napravljena je tako da se zavrtanjem stavlja u fasung. Najviše se koristi u domovima. Njen izvor zraĉenja je zagrejano vlakno volframa. Iako emituje gotovo potpun spektar vidljive svetlosti, ne imituje plavi deo spektra, gotovo ne sadrţi ultraljubiĉastu svetlost, emituj e uglavnom ţutu i crvenu boju i o slobaĊa najveći deo energije u obliku infracrveno g zraĉenja (toplota). (Videti grafikon 20-B)

Fluorescentna svetlost se najviše koristi u školama, preduzećima i industrijama. Za razliku od obiĉne sijalice, fluoroscentni izvor moţe proizvesi razliĉite vrste svetlosti, u zavisnosti od fosfora (supstance koja fluorescira) koji sadrţe. MeĊutim, one uglavnom proizvode takav spektar svetlosti koji sadrţi samo ograniĉen deo kompletnog spektra. The hladno-belo fluoroscentno svetlo, najĉešće korišćeno, nema taĉno onaj deo spektra (crveni i plavo - ljubiĉasti) u kojima je emisija sunca najjaĉa. (Videti grafikon 20- C). O njenim osobinama ćemo još priĉati malo kasnije (Videti grafikon 20-D)

Lampe visokog intenziteta praţnjenja (HID), koje proizvode veoma svetlo narandţasto- crveno ili plavo svetlo, se najĉešće koriste kao uliĉne lampe i za ispitivanje mesta zloĉina.

SVETLOST I FUNKCIONISANJE LJUDI

Pošto većina nas provodi najveći deo vremena unutra, eliminišući na taj naĉin sunĉevu svetlost iz svakodnevnog ţivota, veoma je vaţno govoriti o našem okruţenju odnosno o zatvorenim prostorijama jer one utiĉu na naše zdravlje, produktivnost i opšte blagostanje. Verovatno najbolja, ali i najmanje poznata studija na temu efekata svetlosti (i drugih faktora) na ljudsko funkcionisanje i razvoj, je pionirski rad dr Darela Bojd Harmona u projektu „Ko ordinirana uĉionica“ 1. Harmon je zapoĉeo svoj rad 1938. godine kada je Odsek za zdravlje u Teksasu inicirao dugoroĉni progra m za razvoj dece. Ovaj eksperimentalni program  je bio deo školskog sistema koji je imao

za cilj zaštitu i promociju zdravlja dece u školama. U poĉetnoj fazi programa je sprovedeno detaljno dokumentovanje postojećih fiziĉkih i/ili psihiĉkih problema kod dece koja su bila deo ove stud ije. Faktori u uĉionici, koji bi mogli biti povezani sa deĉijim problemima ili ih uzrokovati su takoĊe uzeti u obzir. U prvom periodu od tri godine je praćeno zdravstveno stanje 160 hiljada uĉenika i njihovi problemi u uĉenju. TakoĊe su s tanje i uslovi u p reko ĉetiri hiljade uĉionica procenjeni. Pre liminarna analiza o vih podataka je pokazala da je, do t renutka završetka osnovne škole, više od polovine uĉenika razvilo u proseku dva primetna, ali i priventivna nedostatka. DovoĊenjem u vezu ovih nedostataka sa faktorima u uĉionici istraţivaĉi su shvatili da su mnogi nedostaci povezani sa telesnim aktivnostima  pobuĊenim kada se oĉi stimulišu svetlošću. Koristeći ove podatke , intenzivne studije su zapoĉete 1942. godine u cilju razvijanja metode kontrole nepovoljn ih fiziĉkih faktora unutar uĉionica. Ĉetiri godine kasnije otkrića svih studija su ujedinjena i korišćena kao osnova za planiranje i unapreĊivanje optimalnog svetla, mesta za sedenje i okruţenja koji bi rezultovali maksimalnim uĉinkom uĉenika u školama. Odgovara  juće promene su sprovedene najpre u jednoj školi, a stanje je praćeno narednih šest meseci. OdreĊeni zdravstveni problemi koji su se pojavili na poĉetku šestomeseĉne studije su ponovo analizirani na kraju eksperimenta. Došlo je do znaĉajnog smanje nja nekoliko problematiĉnih stvari kod dece kao što su: Problem Problemi sa vidom Problemi sa ishranom

Hroniĉne infekcije Problemi sa ispravnim drţanjem tela Hroniĉni umor 

Smanjenje u procentima 65 47,8 43,3 25,6 55,6

Pored ovog oĉiglednog poboljšanja u fiziĉkom zdravlju, primećeno je poboljšanje i u akademskim dostignućima, iako nijedan pokušaj nije napravljen u bilo kom centru da se prouĉi ili poveća nastavni plan, edukacionalna filozofija ili metodologija. Harmonova studija ima veliki znaĉaj   jer se bavi organskim potrebama dece u situacijama kada se uĉi. Za razliku od toga, većini istraţivanja je najbitniji nastavni  plan. Harmonova studija je pokazala vezu izmeĊu faktora u uĉionici i zdravlja dece,

kao i njihove sposobnosti da uĉe, iako je on više obratio paţnju na distribuciju svetla u uĉionici, a ne na kvalitet tog svetla.

SVETLOST PUNOG SPEKTRA: RAD D ŢON OTA Kada priĉamo o kvalitetu svetlosti i njenoj vaţnosti za blagostanje svih ţivih bića, moramo pomenuti dr Dţon Ota ĉija dostignuća u ovom polju nadmašuju dostignuća drugih istraţivaĉa. Dr Ot, po profesiji bankar, je svoje interesovanje za fotografiju   pretvorio u istraţivanje svetlosti. Njegovi pionirski radovi na temu efekata razliĉitih vrsta svetlosti na biljke, ţivotinje i ljude u sebi kriju moţda i najbitnija otkrića veka. Dok se bavio fotografijom za Volt Diznija, Ot je posmatrao kako mladica tikve ne moţe u potpunosti da sazri ako je izloţena fluor escentnom svetlu, ali da cveta ako se ultraljubiĉasto svetlo doda izvoru svetlost i 2. Naredne godine svog istraţivanja je posvetio pitanju efekata razliĉite svetlosti na ţivotinje. Neke od njegovih najranijih studija, iz   pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka, su se bavile merenjem duţine ţivota laboratorijskih ţivotinja koje su   bile izloţene razliĉitoj vrsti fluorescentne svetlosti i uporeĊivanjem sa ţivotnim vekom ţivotinja izloţenih prirodnoj, nefiltriranoj dnevnoj svetlosti. Njegove precizno definisane i kontrolisane studije, istovremeno izvoĊene u nekoliko vrhunskih medicins kih škola i istraţivaĉkih centara, neprekidno su pokazivale dra stiĉne razlike u trajanju ţivota eksperimentalnih

ţivotinja. Na primer, miševi koji su ţiveli izloţeni roze fluorescentnom svetlu su u  proseku ţiveli 7,5 meseci. Miševi izloţeni fluorescentnom svetlu sliĉnom dnevnom su u proseku ţiveli 8,2 meseca, dok su oni izloţeni prirodnoj , nefiltriranoj dnevnoj svetlosti bili mnogo zdraviji i ţiveli u proseku 16,1 mesec 3 .   Na osnovu ovih rezultata i rezultata drugih istraţivanja, Ot je zakljuĉio da je prirodna svetlost vaţna za ţivot i zdravlje ţivotinja, kao i biljaka. Zatim je predloţio Duro-Test kompaniji koja se bavi proizvodnjom lampi, da izmeni jednu od svojih

fluoroscentnih lampi da bi emitovala svetlost sliĉniju punom spektru prirodne sunĉeve sve tlosti. Predloţio je da lampi dodavaju fosfor koji bi proizveo tri vrste ultravioletnog zraĉenja u istim odnosima prisutnim u sunĉevoj svetlosti. Zahvalujući istraţivanjima, sugesti  jama i inspiraciji dr Ota, Duro-Test kompanija je uspela da razvije prvu fluorescentnu lampu punog spektra, takozvanu Vita - Lite lampu.

EFEKAT SVETLOSTI PUNOG SPEKTRA NA LJUDE

Razvoj veštaĉke svetlosti punog spektra je podstakao Ota da nastavi sa istraţivanjem mogućih negativnih efekata lošeg osvetljenja na zdravlje i funkcionisanje ljudi. Ot i istraţivaĉi sa Instituta za istraţivanje zdravlja i svetlosti su, 1973. godine, sproveli studiju koja je ukljuĉivala ĉetiri uĉionice u Sarasoti, Florida. U dve uĉionice koje nisu imale prozore su i nstalirane fluorescentne lampe punog spektra, dok su lampe sa standardno hladno-belom fluorescentnom svetlošću instalirane u druge dve ide ntiĉne uĉionice bez prozora koje su sluţile kao kontrola. Sakrivene kamere su nasumiĉno snimale sekvence sa uĉenicima i nastavnicima u

uĉionici. Iako su nastavci bili svesni da su deo istraţivanja, ni oni, ni uĉenici, nisu znali kada su snimani. Rezultati su bili veoma vaţni. Izloţeni delovanju hladno -bele fluorescentne svetlosti, neki uĉenici su pokazali hiperaktivnost, umor, razdraţljivost i nedostatak k oncentracije. U uĉionicama u kojima su bile instalirane lampe sa svetlošću punog spektra uĉenici su, jedan mesec po instaliranju novog osvetljenja,  pokazali znaĉajno bolje radne rezultate i popravili svoje ponašanje. Šta više, nekoliko uĉenika sa teškoćama u uĉenju i problemima hiperaktivnosti su se ĉudom smirili i  prevazišli neke od svojih problema sa ĉitanjem i uĉenjem. Ove studije su takoĊe pokazale da se kod dece, koja su boravila u uĉionicama izloţena svetlošću punog spektra, za dve trećine manje razvilo šupljina u zubima nego kod dece koja su boravila u uĉionicama izloţena standardno hladno -beloj svetlosti. Sliĉne rezultate su dali Šeron, Feler i Berni 4 . Oni su otkrili da su zlatni hrĉci, koji su petnaest nedelja uzgajani pod hladno-belim fluorescentnim svetlom i hranjeni hranom koja pospešuje šupljine u zubima, razvili pet puta više zubnih karijesa od hrĉaka koji su hranjeni istom hranom, ali bili izloţeni fluorescentnom svetlu punog spektra. Istraţivanja sprovedena 1930. godine su pokazala da su se zubne šupljine kod školske dece mnogo više razvijale za vreme školske godine (zima,  proleće) nego za vreme letnjih meseci. TakoĊe je broj tih šupljina u direktnoj vezi sa koliĉinom sunĉeve svetlosti dostupne u podruĉjima u kojima su ţivela deca 5,6 . Što više sunĉeve svetlosti, manje šupljina. EFEKAT SVETLOSTI PUNOG SPEKTRA NA HOLESTEROL

  Nedavno je industrija ţivine poĉela sa uzgojem kokoški pod punim spektrom svetlosti 7 . Poĉetni izveštaji su pokazali da su takve kokoške mnogo bolje od onih koje su gajene izloţene drugim vrstama veštaĉke svetlosti. Ţivele su dva puta duţe, nosile više jaja, bile smirenije i manje agresivne i proizvodile su jaja koja su imala otprilike 25% manje holesterola 8 . Sama ĉinjenica da jaja kokoški, koje su uzgajane pod punim spektrom svetlosti, sadrţe manje holesterola nije tako neobiĉna kada se zna da takoĊe i nivo holesterola kod ljudi opada delovanjem sunĉeve svetlosti. Mogu li problemi kod ljudi, koji nastaju zbog visokog nivoa holesterola, b iti znaĉajno umanjeni kada bi se ţivotinje, koje su zatvorene na današnjim farmama i koje nisu videle „svetlost dana“ gajile na otvorenom prrostoru izloţene prirodnoj sunĉevoj svetlosti?

Šta bi se desilo sa našim holesterolom, kao i sa našim oipštim zdravljem, kada bi više vremena   provodili napolju izloţeni punom spektru svetlosti? Sada se zna da umereno izlaganje sunĉevoj svetlosti utiĉe na metabolizam holesterola tako što se nivo holesterola u krvi znaĉajno i brzo smanji 9. Ova informacija postaje veoma bitna kada uzmemo u obzir da su uzroci otprilike 50% smrti u ovoj zemlji bolesti srca i krvnog sistema, koje veoma ĉesto nastaju zbog uvećanog holesterola 10 .

POTPUN SPEKTAR SVETLOSTI PROTIV NEPOTPUNOG

Dr Fric Holviĉ je 1980. godine sproveo studiju u kojoj je uporeĊivao boravak pod   jakim, veštaĉkim hladno-belim svetlom (nepotpun spektar) i boravak pod jakim, veštaĉkim svetlom koje simulira sunĉevu svetlost (pun spektar) 11 . Koristeći promene u endokrinom sistemu za ocenjivanje studije, otkrio je uvećan nivo ACTH i kortizol a (hormon stresa) kod ljudi koji su sedeli ispod lampe sa hladno-belim svetlom. Kod osoba koje su sedele pod lampama koje su simulirale sunĉevu svetlost nije došlo do

ovih promena. Znaĉaj otkrića Holviĉa postaje jasan kada se prouĉi funkcija ACTH i kortizo la. Oba ova metaboliĉka hormona igraju veliku ulogu u funkcionisanju celokupnog organizma i veoma su povezani sa odgovorom na stres. Pošto se njihova aktivnost povećava po stresom i pošto oba ova hormona takoĊe funkcionišu kao inhibitori rasta, ovo moţe znaĉiti da konstantan stres moţe uĉiniti decu zaostalom u rastu. Otkrića Holviĉa pojašnjavaju i potvrĊuju otkrića Ota i drugih da su deca, koja ceo dan provedu u školi pod veštaĉkim svetlom, nervoznija, umornija i sa smanjenim mentalnim sposobnostima. On je otkrio da su poremećaji u organizmu i poslediĉno neprikladno ponašanje direktno povezani sa sastavom svetlosti kojoj su deca izloţena. Pošto hladno -belim fluorescentnim lampama nedostaje crveni i plavo - ljubiĉasti deo spektra, ovo moţe objasniti zašto su hromoterapeuti kroz istoriju koristili kombinaciju crvene i plavo - ljubiĉaste boje za smirivanje. Holviĉev rad nije samo   potvrdio biološki znaĉaj svetlosti punog spektra, nego je ponovo pokazao i znaĉaj odreĊenih boja tako što je prouĉavao efekte koji nastaju kada s u ove boje izostavljene iz svakodnevnog ţivota. Zahvaljujući istraţivanjima Holviĉa i drugih, hladno -bela fluorescentna sijalica je zabranjena u bolnicama i medicinskim ustanovama u

 Nemaĉkoj.

istraţivanja su veoma bitni. MeĊutim, liĉno iskustvo  je obiĉno potrebno da bi se   promenilo neĉije razmišljanje. Nedavno sam primio Rezultati ispravno sprovedenih

ovakvo pismo: „Sredinom sedamdesetih godina, za vreme energetske krize zbog nafte, radio sam u drţavnom zavodu za zapošljavanje ka o savetnik. Iz glavnog grada je stigao dopis

svim menadţerima da treba štedeti struju iskljuĉivanjem grupe fluoroscentnih svetala.  Na poĉetku je bilo malo nezgodno, ali sam primetio da se ubrzo buka u prostorijama smanjila: izgledalo je kao da svi priĉamo tiše. Lj udi koji su dolazili na razgovor i koji su morali da sede ĉekajući na razgovor, bilo za osiguranje ili posao, takoĊe su bili opušteniji. Buka iz ĉekaonica se smanjila. Na kraju dana ja sam se osećao manje umorno, kao i svi ostali. Sećam se da sam razgovoar ao sa nekim kolegama, koji su takoĊe osetili razliku. Takve promene sam pomenuo našem menadţeru i rekao mu da verujem da moţemo bolje raditi pod svetlošću koja je manje bleštava od fluorescentnog svetla koje smo imali. Predloţio sam mu da preda izveštaj na tu temu zaduţenim u glavnom gradu. Reĉeno mi je da se ne bunim i ĉim se „kriza“ završila, vratili su nam stara svetla i tako se buka ponovo pojaĉala , a i ljutnja i umor koji smo osećali 12 .“ Nedavno je otkriveno da svetlost punog spektra na radnom mest u znaĉajno doprinosi smanjivanju stresa i smanjuje broj izostanka sa posla zbog bolesti. Ova

otkrića izgleda da pokazuju da svetlost punog spektra moţe ojaĉati imuni sistem na isti naĉin kao i prirodna sunĉeva svetlost.

KORIŠĆENJE SVETLOSTI ZA REVITALIZACIJU HRANE I VODE Ako svetlost punog spektra ima takav pozitivan efekat na organizam, koji su onda njeni efekti na druge osnovne ţivotne elemente kao što su voda i hrana? Ori Baĉeĉ i iz Albukerkija, Novi Meksiko,   je dugo godina pokušavao da da odgovor na to pitanje. On je stvorio veoma interesantan proizvod, Kiva Light (Kiva svetlost), koji predstavlja modifikovani svetlosni izvor punog spektra koji revitalizuje vodu i hranu 13 . Baĉeĉ i tvrd i da njegova K iva Svetlost, kada se namest i iznad vode, daje vod i strukturu koja je ista kao struktura vode koja postoji oko membrane zdr avih ćelija organizma (kaţe da je voda, pronaĊena u ćelijama raka ili drugim bolesnim ćelijama, drugaĉije strukture). Ori tvrdi da proces menjanja strukture dovodi pH vrednost vode (zasnovanu na mineralima u njoj) u ravnoteţu, menja njene karakteristike (taĉku mrţnjenja i taĉku kljuĉanja), kao i sam ukus vode i hrane koja se u njoj kuva. Preporuĉuje da se sva hrana kuva ispod Kiva svetlosti jer je otkrio da to svetlo hrani daje energiju koja se zatim prenosi na one koji tu hranu konzumiraju. Ako je istina da Kiva s vetlost struktuira vodu tako da ona liĉi na onu koja se nalazi oko zdravih ćelija

u organizmu, šta se onda dešava sa strukturom vode u organizmu kod ljudi koji najveći deo dana provode u zatvorenim prostorija ma, daleko od sunĉeve svetlosti? Moţe li to biti jedan od uzroka bolesti? Iako nisam liĉno koristio Kiva s vetlost moje liĉno iskustvo sa osvetljenjem punog spektra i hranom je dalo sliĉne rezultate (Videti

dodatak A: Svetlosni izvori punog spektra i drugi povezani produkti). Ako nedostatak  ili neuravnoteţenost odreĊenih prirodno prisutnih komponenti

svetlosnog spektra uzrokuje smanjenje našeg fiziološkog, emotivnog i intelektualnog funkcionisanja, onda te komponente svetlosti igraju veliku ulogu u pravilnom

funkcionisanju organizma svih ţivih organizama. Kako sve više otkrivamo i razumemo ulogu koju svetlost ima u našim ţivotima, njeno korišćenje u terapeutske i u preventivne svrhe postaje jasnije . Tretmani za stanja poĉev od raka, depresije, umora posle dugih letova i starenja će postati svakodnevna pojava. Istorija je puna istraţivanja i nauĉnih dokaza lekovitih svojstava svetlosti. Svetlost je zauzela centralnu poziciju kao primarni element ţivota jer ima dokazan efekat poĉev od biljaka, do stimulatornog i regulatornog efekta na najvi še neurološke centre kod ĉoveka. Ulazimo u eru „Novog leka“.

DRUGI DEO SVETLOST: NOVI LEK 

6  Prosvećeni pioniri Teško je reći ko su pravi pioniri u oblasti svetlosne terapije. Da li je sve poĉelo sa Bogom i njegovom reĉenicom: „Neka bude svetla?“ ili sa Isusom koji je koristio   boţiju svetlost da leĉi ljude? Svetlost je sa nama od poĉetka vremena. Sve velike istorijske civilizacije su koristile svetlost u terapeutske svrhe. Svi koji su nauĉili da cene potencijal svetlosti su imali korist. Mnogi bitni ljudi koji su uticali na istoriju su opisivali karakteristike svetlosti, njenu terapeutsku upotrebu i  povezanost sa ţivotima svih ţivih bića. MeĊu prvima je bio Herodot (otac helioterapije), Aurelius Celsus (lekar i medicinski pisac iz prvog veka nove ere), Klaudius Galen (grĉki lekar ) i Avicena (arapski filozof i lekar) 1 . Ovi intuitivni iscelitelji su oboţavali sunce (svetlost) kao boga. Kroz svoja iskustv a videli su da svetlost daje, odrţava i ponovo stvara ţivot 2. Dok su neki pioniri svetlosne terapije ustanovljavali njen medicinski kredibilitet, drugi su se bavili fiziĉkim osobina ma svetlosti i nauĉno ih objašnjavali . Na primer, Aristotel je verovao da svetlost putuje u talasima, dok je Euklid postulirao da svetlost putuje po pravoj liniji. K laudije Ptolomej, astronom iz Aleksandrije iz drugog veka, je primetio da se svetlost lomi na granici izmeĊu dva razliĉita medijuma, a samim tim i fenomen refrakcije (prelamanje svetlosti). Gospodin Isak Njutn je 1672. godine, koristeći prizmu, prvi otkrio da se svetlost sastoji od duginih boja (vidljivi spektar). Zatim je došao Ole Ro mer koji je 1676. godine prvi izmerio brzinu svetlosti. Ovi prvi lekari i astronomi/fiziĉari su radili i prouĉavali nauku svetlosti, a drugi poput Hipokrata, Platona, Fon Peĉeljija, Šekspir a i Dekarta su, pored pisanja o vaţnost i svetlosti, opisivali i oĉi kao most izmeĊu svetlosti Boga i duše ĉoveĉanstva. Oni su smatrali da oĉi, osvetljavajući telo, um i dušu, predstavljaju kapiju ljudskog

 bića. MeĊutim, tek 1800. godine su lekari u celom svetu postali u potpunosti svesni lekovitih osobina svetlosti. Tada su lekari pomoću svetlosti poĉeli da leĉe razliĉite

bolesti, od jednostavnog zapaljenja do paralize i tuberkuloze. Sedamdesetih godina devetnaestog veka  praktiĉari koji su leĉili uz pomoć svetlo sti, prvenstveno korišćenjem direktne sunĉeve svetlosti, su poĉeli da razmišlja  ju o bojama i njihovim

mogućim efektima. Pleasanton je 1876. godine objavio knjigu „Plavo i sunĉeva svetlost“. Napisao je da se kvalitet i veliĉina groţĊa moţe znaĉajno povećati ako se ono uzgaja u specijalno dizajnira nim staklenicima na kojima su naizmeniĉno postavljena okna sa plavim staklom i okna sa providnim staklom . TakoĊe je objavio da plava svetlost ima izleĉujući efekat na ţivotinje i ljude. Otkrio je da kod ţivotinja   plava svetlost leĉi odreĊene bolesti, povećava plodnost i povećava nivo fiziĉke zrelosti. TakoĊe je otkrio da je kod ljudi plava svetlost veoma efikasna u leĉenju  bolesti, naroĉito onih koje su praćene bolom. Pleasanton je pisao: General Augustus

„Eksperimentima i praksom sam došao do otkrića da je korišćenje kombinacije toplotnih zraka sunca i elektriĉnog plavog svetla efikasno u stimu lisanju ţlezdi organizma, nervnog sistema i sekretornih organa ljudi i ţivotinja. To je postalo vaţno u leĉenju bolesti, naroĉito onih koje su postale hroniĉne ili onih koje su rezultat   poremećaja luĉenja, znojenja i ţlezdanih funkcija  jer obnavlja aktivnost i daje snagu ţivotnim strujama koje nas ĉine i odrţavaju zdravim 3.“ U ovom tekstu koji je napisan   pre više od sto godina, Pleasanton je opisao korišćenje plavog svetla iz sunĉeve svetlosti ili iz veštaĉkog izvora kao efikasni naĉin stimulisanja ţlezdi, nervnog sistema i organa za luĉenje kod ţivotinja i ljudi. On je takoĊe smatrao da je organizam ţivi energetski sistem (kao što je opisano u istoĉnoj medicini) koji se odrţava u ravnoteţi zahvaljujući prirodnom vladaru, suncu. Pleasantonova otkrića su imala veliki znaĉaj iako su bila kontraverzna i ĉesto osporavana.

Godina 1877. je donela otkriće da je sunĉeva svetlost (naroĉito ljubiĉ asti deo

spektra) veoma efikasna za ubijanje bakterija. Te godine se pojavila i knjiga dr Seta Pankousta pod nazivom „Plava i crvena svetlost“ 4 . Pankoust, veoma ugledan lekar, je koristio sunĉevu svetlost , prethodno filtriranu kroz ok na crvenog i plavog stakla, da b i aktivirao ili opustio nervni sistem odnosno da bi stvorio ravnoteţu u organizmu. Dr Edvin Babit je 1878. godine objavio svoj klasik  „Principi svetlosti i boje“ koji je iznenadio svet medicine 5 . Njegova knjiga je bila najbolji rad tog vremena na temu

svetlosti i boje. Za razliku od njegovih prethodnika, Babit nije samo leĉio ljude svetlošću koju je filtrirao kroz obojena stakla, već je razvio i nekoliko ureĊaja koji su kombinovali obo jene fultere i prirodnu/veštaĉku svetlost. Jedan od njegovih ureĊaja, Hromodisk, se moţe povezati sa odreĊenim filterima, a zatim fokusirati na ţeljenu oblast tela koja treba da se leĉi. TakoĊe je napravio  posebne sunĉeve eliksire tako što  je zraĉio vodu sunĉevom svetlošću, a onda je filtrirao kroz specijalna Hromo soĉiva. Prema Babitu, ova voda puna „potencijala“ zadrţava energiju neophodnih elemenata i ima izvanrednu moć izleĉenja. Sunĉeve tinkture , koje se i danas proizvode, koristi veliki broj hromoterapeuta. Za razliku od Pankousta, koji je za leĉenje prvenstveno koristio crveni i plavi deo spektra, Babit je u leĉenje ukljuĉio mnogo razliĉitih boja i nijansi. Mnogi su ga smatrali ĉudotvorcem jer je ĉesto uspevao da izleĉi teške bolesti. Iako Babitova otkrića, kao i otkrića Pleasantona i Pankou sta nikada nisu u potpunosti  potvrĊena, ona jesu povećala zainteresovanost za svetlost i boju koja i danas postoji. Za vreme osamde setih i devedesetih godina devetnaestog veka, pronaĊeno je da su mnoge bakter ije osetljive na ultraljubićastu svetlost. Ova otkrića su dovela do upotrebe ultraljubiĉaste svetlosti kao baktericida. Ona je korišćena za dezinfekciju bolnica i operacionih sala, kao i za tretiranje rana, opekotina i infekcija respiratornog sistema.

SUNĈEVA SVETLOST I VITAMIN D Jedno od najvaţnijih fototerapeutskih otkrića devedesetih godina devetnaestog veka  je mogućnost da se rahitis, bolest koja se odlikuje deformacijom u razvijanju kosti kod dece, izleĉi sunĉevom svetlošću. Iako u poĉetku nije bilo jasno zašto sunĉeva

svetlost ima takav efekat, kasnije je otkriveno da ona, kada doĊe u dodir sa koţom, inicira niz reakcija u organizmu i dovodi do proizvodnje vitamina D 6 , neophodnog sastojka za apsorpciju kalcijuma 7 i drugih minerala iz hrane koju unosimo. Ako nema

vitamina D, organizam neće apsorbovati dovoljnu koliĉinu kalcijuma koji je neophodan za normalni rast i razvoj kostiju. Ovaj nedostatak vodi do stanja poznatog

kao rahitis kod dece i osteomalacija kod odraslih koja se karakterišu slabim, poroznim i nepravilno razvijenim skeletom 8 . Sada se zna da pravilan razvoj kostiju zavisi od

mogućnosti organizma da apsorbuje kalcijum i fosfor. Vitamin D koji proizvodi organizam kao odgovor na sunĉevu svetlost , nazvan D3 , nije zapravo vitamin nego hormon. On se zove holekalciferol i njega organizam proizvodi kao odgovor na u ltraljubiĉasto zraĉenje. R azlikuje se od veštaĉki proizvedenog D3 , koji se nalazi u većini mleĉnih p roizvoda i vitamina D2

(ergokalciferol) koji se nalazi u većini vitaminskih tableta i hrani obogaćenoj vitaminima i mineralima. Prirodno proizveden vitamin D 3 je efikasniji u organizmu i

nikada ne moţe biti toksiĉan, dok dijetetski D 2 moţe biti toksiĉan kada se naĊe u većim koliĉinama. Sunĉeva svetlost je zapravo katalizator u reakcijama proizvodnje glavnog, netoksiĉnog izvora vitamina D u organizmu. Pionir svetlosne terapije devedesetih godina devetnaestog veka je bio Nils Finsen iz Danske. On je primet io da su lezije koţe od tuberkuloze veoma ĉeste za vreme

norveških zima, a veoma retke za vreme leta 9. Pošto je pretpostavio da je razlog ovih lezija bio nedostatak sunĉeve svetlosti, poĉeo je 1892. godine da koristi luĉnu lampu da bi leĉio lupus vulgaris (stanje tuberkulozne koţe), a svetlost da bi spreĉio nastajanje oţiljaka od malih boginja. Posle nekoliko godina, pisao je o fotohemijskim karakteristikama sunĉeve svetlosti i osnovao je institut za leĉenje tuberkuloze svetlošću. Njegov rad je bio toliko inovativan i efikasan da je 1903. godine primio Nobelovu nagradu kao pr va osoba koja je uspešno leĉila tuberkulozu koţe ultraljubiĉastom svetlošću. Za vreme njegovog dugogodišnjeg rada sa sunĉevom i ultraljubiĉastom svetlošću, Finsen je izleĉio nekoliko hi ljada pacijenata. Poznat je kao „otac fotobiologije“. Kraj devetnaestog ve ka obeleţen je otkrićem x-zraka (1895.) Do tada ideje mnogih prethodnika  poĉele su da se razvijaju u mislima dvojice ljudi koji će razviti temelj za nauku današnjice - fototerapiju. Ovi ljudi, Dinshah P. Ghadiali i dr Heri Rajli Spitler su stvorili nauke Spektro-Hroma i S intonike. Dinshah (bio je po znat pod tim imenom)

i Spitler su prouĉavali radove Pleasantona, Pankoasta i Babita i ocenjivali validnost njihovih teorija i primena. Dinshah koji je odliĉno poznavao fiziku, hemiju, matematiku i elektricitet se fokusirao na razvijanje preciznog, nauĉnog pristupa upotrebe boja na ljudsko telo. Spitler, lekar, je   prouĉavao fiziološki odgovor ljudskog tela na svetlost i iz toga razvio jed instvenu kliniĉku primenu koja je zavisila od tipa tela. Dok je Dinshahov sistem Spektro-hroma primenjivao boju direktno na telo, Spitlerov sistem S intonike je leĉio telo kroz oĉi koristeći ih kao najkraći i direktan put do centara u mozgu.

SPEKTROHROM

Dinshah P. Ghadiali je roĊen u Indiji 1873. godine svojih prethodnika o bojama. Dvadeset tri godine je

i bavio se prouĉavanjem teorija proveo istraţujući osnovu ovog naĉina leĉenja. Kada je 1920. godine završio svoja istraţivanja, osnovao je Spektrohrom Institut i zapoĉeo sa poduĉavanjem drugih ljudi svojim otkrićima. 1933.

godine izdata je njegova enciklopedija Spektrohrometrije u tri toma 10 . Dinshah je smatrao da ova nauka o leĉenju ne treba da se zasniva na principu

 pogodi ili promaši, već da mora biti egzaktna i precizna kao matematika. Prouĉavao je osnovne hemijske elemente koji saĉinjavaju sva ţiva bića. Kao i Babit, primetio je da svaki hemijski element u pobuĊenom stanju odaje, kada se posmatra pod spektroskopom, karakteristiĉan i razliĉi t set obojenih traka koje se nazivaju spektralne emisione linije ili Fraunhoferove linije. One predstavljaju svojevrstan „otisak prsta“ svakog elementa. On je otkrio i da će element u pobuĊenom stanju izloţen beloj svetlosti apsorbovati iz tog svetla one f rekvencije koje i sam emituje. Moţe se reći da

svetlost postaje hrana za ove elemente. Dinshah je zakljuĉio da će ljudsko telo, koje koristi mnoge od ovih elemenata i

odaje svetlost preko aure, takoĊe apsorbovati svetlost,  pošto elementi u pobuĊenom stanju odaju svetlost, ali takoĊe i apsorbuju energiju iz svetlosti. Na osnovu ovih pretpostavki, poĉeo je da prouĉava Fraunhoferov spektar za svaki element u organizmu. Ţeleo je da odredi dominantne boje svakog elementa i da poveţe emisiju dominantne boje svakog elementa sa njegovom fiziološkom funkcijom. Postavio je teoriju da je glavna boja koju emituje element povezana sa funkcijom tog elementa u

organizmu. Drugim reĉima, odreĊena boja bi, kada bi se koristila terapeutski, pomogla u aktiviranju tog elementa u organizmu.

Dinshah je razvio matematiĉki precizan set od dvanaest obojenih filtera koji se koriste u kombinaciji sa Spektrohromom. Ovih d vanaest filtera (crveni, narandţasti, ţuti, citrus, zeleni, tirkizni, plavi, indigo plavi, ljubiĉasti, purpurn i, magenta (ruţiĉasta boja) i grimizan (tamnocrvena boja) uz pomoć projektora se direktno usmeravalo na ţeljeni deo tela.   Nakon mnogo godina kliniĉkog iskustva, Dinshah je otkrio nekoliko osnovnih obrazaca koji bi mogli da pomognu terapeutu pri o dreĊivanju boje u leĉenju. Smatrao   je da je zelena boja dobra za fiziĉku ravnoteţu organizma . Zelenu boju ili neki od njenih derivata (citrus ili tirkiznu) je ukljuĉivao u skoro sve terapije. Citrus boju (pola zelena, pola ţuta) je smatrao „alternativom hroniĉnih bolesti“ i  preporuĉivao ju je kod svih upornih i hroniĉnih poremećaja. Tirkizna boja (pola zelena, pola plava) je   bila „akutna alternativa“ za sva akutna stanja. Koristio je purpurnu, grimiznu i/ili magentu kod svih stanja koja su ukljuĉivala srce, krvotok ili reproduktivni sistem. Purpurnu boju je koristio i u s luĉaju hiperaktivnosti, grimiznu u sluĉaju hipoaktivnosti, a magentu za ravnoteţu. U sluĉaju paralize bilo koje vr ste koristila se kombinacija citrus boje (pola zeleno, pola ţuto) i narandţaste (pola crveno, pola ţuto). U sluĉaju oduzetosti ĉula dodavala se i crvena boja. Indigo plava se koristila kod svih stanja koja su ukljuĉivala bol, krvarenje i apsces. Dinshasove teorije još uvek nisu nauĉno potvrĊene. MeĊutim uspeh ovih metod a moţe potvrditi svako ko ih je koristio. MeĊu njima je i dr Kejt Boldvin koja je

dvadeset tri godine bila glavni hirurg u Ţenskoj bolnici u Filadelfiji. Pošto j e uvrstila sistem Spektrohroma u kliniĉku i u privatnu praksu, o njego voj medicinskoj vrednosti  priĉala je na kongresu 1926. godine u Pensilvaniji. Sledeći odlomak je preuzet iz njenog govora:

„Skoro šest godina sam detaljno pratila na koji naĉin boje utiĉu na telesne funkcije i najiskrenije mogu reći da, nakon skoro trideset sedam godina aktivne bolniĉke i   privatne medicinske prakse, mogu brţe postići preciznije rezultate uz pomoć boja nego bilo kojo m drugom metodom. U mnogo sluĉajeva, funkcije su povraćene  pomoću boja, a da  prethodno nijedan klasiĉni lek ili metod nije pomogao. Naravno da   je operacija u nek im sluĉajevima neophodna, ali rezultati će biti bolji ako se boja koristi pre i posle operacije. Uganuća, modrice i traume bilo koje vrste reaguju na boju mnogo bolje nego na bilo koji drugi tretman. Hromoterapijom se ublaţavaju srĉani problemi, astma, visoka temperatura, pneumonija, zapaljenje oĉiju, glaukom, katarakta i oštećenja roţnjaĉe 11 .“ Iako Dinshah nije formalno završio medicinu, do trenutka kada je njegova enciklopedija Spektrohrometrije izdata, bio je nagraĊen poĉasnom diplomom iz medicine ĉetvrtog stepena. SINTONIKA

Dok je Dinshah razvijao svoj sistem Spektrohroma, dr Hari Rajli Spitler je dobio genijalnu ideju koja je mogla da donese revoluciju u medicini. 1909. godine, nakon

što je odbranio ĉetiri doktorata i prouĉio radove Babita i drugih, Spitler je poĉeo da   prouĉava i kliniĉki upotrebljava svetlosnu terapiju u sanatorijumu koji je vod io. Tu terapiju je primenjivao sve do 1919. godine 12 . Tada su ga kliniĉka istraţivanja navela na ideju da istu tehniku primeni, ali sada kroz oĉi. Poš to je ova pr imena da la izuzetno   pozitivne rezultate, odluĉio je da nastavi sa istraţivanjem efekata svetlosne energije na ţive organizme. Za vreme 1923. i 1924. godine Spitler je zapoĉeo seriju impresivnih eksperimenata koji su imali za cilj da pokaţu kako razliĉite grupe zeĉeva reaguju na razliĉito svetlosno okruţenje 13 . Zeĉevi su ţiveli izloţeni obojenoj svetlosti koju je dobijao postavljanjem filtera ispred kaveza. Svi ostali faktori (ishrana, uslovi u kavezu itd.) su bili isti za svaku grupu. Prvi r ezultati su poĉeli da se pojavljuju posle treće nedelje od   poĉetka eksperimenta. Zeĉevi su poĉeli da razvijaju abnormalna stanja kao što su : gubitak krzna (neki su u potpunosti izgubili krzno, neki delimiĉno), simptomi trovanja, abnormalna teţina tela, pro blemi sa varenjem, sterilitet, abnormalni razvoj

kostiju i katarakta. Ova stanja su bila povezana sa razliĉitom bojom svetlosti kojoj su  bili izloţeni. Spitler je zakljuĉio da je neravnoteţa autonomnog nervnog sistema i endokrinog sistema povezana sa abnormalnostima koje su se razvile kod zeĉeva, pa je odluĉio da nastavi sa daljim istraţivanjem da bi video kako svetlost utiĉe na ove sis teme.   Njegova istraţivanja su pokazala da je oblast u mozgu, koja direktno kontroliše autonomni nervni sistem i endokrini sistem, povezana sa oĉima najkraćim, direktnim i veoma organizovanim nervnim putevima. Zakljuĉio je da pored nasleĊa, okruţenja i

veliku ulogu u našim ţivotima, i svetlost takoĊe moţe imati znaĉajnu ulogu u promeni funkcija, ponašanja i fiziološkog odgovora. Drugim reĉima i veoma mala promena boje svetlosti koja ulazi kroz oĉi moţe poremetiti ili povratiti ravnoteţu autonomnog nervnog sistema, a samim tim uticati na odreĊene funkcije. Spitler je 1927. godine po ĉeo sa razvojem prvog s vetlosnog instrumenta za okularnu aplikaciju 14 . Pošto je imao diplomu iz medicine i iz optometrije , zakljuĉio je da terapija svetlošću preko oĉiju moţe povećati glavne kontrolne centre u mozgu koji regulišu sve telesne funkcije. Pošto funkcionisanje oĉiju direktno zavisi i posredovano   je nervnim sistemom, ovaj oblik tretmana bi direktno mogao da utiĉe na vizuelnu funkciju. Spitler je otkrio „glavni kljuĉ“ koji je mogao da otvori vrata potpuno novom naĉinu leĉenja. Kao zakljuĉak njegovom sedamnaestogodišnjem istraţivanju, Spitler   je postavio principe nove nauke koju je nazvao „Sintonika“. Sintonika (od reĉi syntony - što znaĉi vraćanje u ravnoteţu) se fiziološki odnosi na uravnoteţen, integrisan nervni sistem. Spitlerov sistem leĉenja je bio obuhvatniji od sistema njegovih prethodnika. Ne samo da je primenio svetlost kroz oĉi nego je leĉio ljude prema njihovom fiziĉkom/psihiĉkom tipu i konstituciji. Shvatio je da se ljudi razlikuju, a samim tim da ne koriste i obraĊuju svetlost na isti naĉin. Boja svetlos ti u tome nije imala veliku ulogu, već je primarna bila snaga ili koliĉina ener  gije frekvencije transmitovane odreĊenim filterima. Mnogo razliĉitih frekvencija svetlosti  je sliĉno u pogledu boja. Zbog toga je Spitler uveo grĉka slova kao oznake za svaku kombinaciju filtera da bi ih lakše razlikovao. Iako je imao otprilike trideset jednu razliĉitu kombinaciju filtera u svom leĉenju, samo dvadeset j e obiĉno koristio.  Nakon što su obimna istraţivanja i kliniĉka upotreba potvrdili efikasnost Sintonike kao naĉina leĉenja, Spitler je 1933. godine osnovao istraţivaĉki i edukacioni centar  odnosno koledţ Sintoniĉke optometrije. 1941. godine je kompletirao „Sintoniĉke principe “ koji su zatim postali osno v nove nauke. Koledţ je definisao Sintoniku kao granu okularne nauke koja je prouĉavala odreĊene delove vidljivog spektra. Kada se njegove metode primene   preko oĉiju, Sintonika refleksivno utiĉe na telesne funkci je tako što ih usklaĊuje sa okolinom i to rezultira   poboljšanim vidom. Koledţ svake ishrane koji imaju

godine organizuje kongrese na temu okularne fototerapije, polja koje se neprekidno razvija. (Videti dodatak B: Pregled praktiĉara koledţa sintoniĉke optometrije). Otkrića dr Harija Rajlija Spitlera, istraţivaĉa koji je bio sto godin a ispred svog vremena, nauĉno su potvrdila da su oĉi zaista „prozori duše“ i o tvorila vrata za nastanak novog „vida “.

7  NOVI VID ZA OĈNE SPECIJALISTE  Zaslugama Babita, Finsena, Dinshaha i Spitlera stvorena je osnova za razvoj veoma moćne nauke, svetlosne terapije. MeĊutim, sve do kasnih tridesetih godina dvadesetog

veka, kada je koledţ Sintoniĉke Optometrije tek poĉeo da se razvija, razvoj dogaĊaja  je svetlosnu terapiju godinama drţao u senci. Nemaĉki biohemiĉar  Gerhard Domagk   je dobio Nobelovu nagradu jer je uspešno izleĉio bakterijsku infekciju sulfanilamidom 1 . Otkriće ovog novog „srebrnog zrna“ je svet uveo u novu eru u kojoj je farmak ologija dominirala ne mareći za otkrića iz prethodnih stotinak godina. Svetlosnu terapiju, koju su nekada m nogi smatrali ĉudesnim lekom,  poĉeli su da doţivljavaju kao vradţbine . Zasenjena novim ĉudesnim lekom (sulfa), terapija svetlošću je privremeno zaboravljena. Šteta je što tada nismo shvatali da nisu bakterije uzroĉnici većine bolesti već naš stil ţivota. Borba protiv bakterija je kao borba protiv nas samih, pošto mnoge bak terije ţive u skladu i slozi sa nama, a doprinose razvoju bolesti samo kada je naš organizam van ravnoteţe .  Na primer, pod normalnim uslovima, otprilike petnaest razliĉitih vrsta   bakterija ţivi unutar suznog filma oka. One nam ne stvaraju problem osim ako ne što ne dovede do stvaranja neravnoteţe u tom filmu. Treba da shvatimo da svemu što pridajemo paţnju dajemo ţivot. Nije vaţno da li je   paţnja pozitivna ili negativna. Svaki vid paţnje dat neĉemu oţivljava tu stvar,  povećava je i hrani kao Ċubrivo biljku. Ako nasilnik  maltretira nekog slabijeg od sebe,  pre ili kasnije će slabiji ĉovek ojaĉati i uzvratiće udarac. Bakterije se ponašaju na isti naĉin kao ljudi. U dodiru sa antibioticima one postaju snaţnije, postepeno postaju otporne na njih i na kraju se razviju u nove vrste koje ĉak  ne moţemo ni identifikovati, a još manje se b oriti protiv. Primer ovoga su sve rezistentne vrste bakterija i mutirane vrste virusa koje su se razvile od Domagkovog otkrića 1939. godine. Moţbi bi tre balo da u nama samima potraţimo uzroke bolesti, a ne da traţimo krivce u spoljašnjem svetu. Postalo je oĉigledno da su dodatni dokazi bili neophodni da bi oblast svetlosne terapije opstala. Dr T. A. Bromba h, cenjeni istraţivaĉ na polju vida, je 1936. godine   prezentovao novo otkriće koje je postalo glavni dijagnostiĉki i prognostiĉk i instrument na polju Sintonike 2 . Rezultati njegovog istraţivanja su pokazali da  je 69% dece, kojima je dijagnostifikovan pro blem sa ĉitanjem, imalo merljivo uvećanje dela optiĉkog nerva na mestu njegovog izlaska oĉne jabuĉice. Ovo stanje, obiĉno smatrano

 pataloškim, se smatralo uvećanjem „slepe mrlje“ jer je deo pogoĊenog optiĉkog nerva mesto bez fotoreceptora.. Iako Bromba h nije verovao da je ovakvo stanje patološ ko, smatrao je da ovo stanje moţe umanjiti verovatnoću potpune vizuelne percepcije, a samim tim i inhibirati sposobnost ĉitanja. Potvrda Brombahovog rada bile su tri objavljene studije dr Tomasa Ejmsa, lekara sa univerziteta u Bostonu. Ejms je otkrio da je:

školske dece imalo suţeno vidno polje i od ovih devet  procenata, 83% je imalo problema u školi sa jednim ili više školskih predmeta ; 1. devet procenata ispitane

2. suţenje vidnog polja je znaĉajno ograniĉil o brzinu vizuelne percepcije; 3. deca sa problemom u problema . 3-5

uĉenju imaju smanjeno vidno polje od dece koje nemaju tih

Otkrića Brombaca i Ejmsa su blisko povezana sa današnjim saznanjem da je suţenje vidnog polja veoma ĉesto povezano sa uvećanjem „slepe mrlje“. Danas, oba ova stanja se obiĉno pove zuju sa patologijom oka i/ili mozga, povredom glave, visokom temperaturom, trovanjem i posledicom psiholoških poremećaja. Znaĉajno je napomenuti da su za Brombaha i Ejm sa ova oĉna stanja imala funkcionalno poreklo, a ne veze sa bolešću. Teško je reći da li  je stres u školi kojim su ova deca bila izloţena   prouzrokovao suţenje vidnog polja ili  je bilo obrnuto. Iz mog liĉnog k liniĉkog iskustva otkrio sam da ljudi  pod stresom, imaju tendenciju da se fiziološki, emotivno,   perceptivno i funkcionalno ograniĉe. Virdţinija I. Šipman je, u radu koji je prezentovala Istoĉnom Psihološkom Udruţenju, navela da se, pod stresom, perceptivno polje svakog suţava, uzrokujući da „slabije opaţa, slabije vidi, slabije  pamti, slabije uĉi i generalno postaje manje efikasan.“ 6. VIDETI PROSTOR KAO CELINU, A NE KROZ RUPU

Da bi u potpunosti cenili ova otkrića, neophodno je da razumemo ulogu koju ima vidno polje u našim svakodnevnim ţivotima. Vidno polje nam omogućava da istovremeno opaţamo stvari koje se nalaze periferno dok gledamo pravo napred. Ova vizuelna oblast odnosno levo, desno, gore, dole i pravo napred je poznata kao vidno

  polje. Periferno vidno polje funkcioniše u cilju opaţanja pokreta, pre nego detalja i daje uvid koliko će oĉi trebati da se pomere da bi opazile nared ni predmet interesovanja dok gledaju trenutni predmet interesovanja.   Naše vidno polje ne samo da pokazuje koliki deo sveta naš mozak  u trenutku vizuelno opaţa, nego po meni, ono   još pokazuje koliko deo mozga zapravo funkcioniše. Vidno polje se ponaša ka o koreno v sistem drveća. Kao što je koren drveta direktno poveza n i odgovoran za stabilnost drveta, tako i naše vidno polje takoĊe sluţi da nam pruţi fiziĉku, emotivnu i fiziološku stabilnost u svetu. Ako se

koren drveta postepeno seĉe i skraćuje, fiziĉka stabilnost će se postepeno smanjivati i na kraju će drvo pasti. Ljudi funkcionišu po sliĉnom principu. Kako se naše vidno  polje smanjuje usled fiziĉkog ili emotivnog stresa, sve slabije i slabije opaţamo i na kraju na svet gledamo „kroz rupu“, a ne vidimo ga kao „celinu“.

Nedavno je ovaj efekat stresa na vid potvrdila serija studija dr Marka Andersona sa Beloit Univerziteta i dr Dţina Vilijamsa sa Univerziteta u Arizoni 7 . Njihove studije su pokazale da stres direktno utiĉe na periferno vidno polje, a sa mim tim vidimo manje. Oni su otkrili da se   povećanjem stepena stresa povećava i verovatnoća suţavanja vidnog polja koje treba da odgovori na vizuelno zahtevne zadatke. Smatrali

su takoĊe da nepravilna ishrana i neredovan odmor mogu da pogoršaju problem. Izgleda da je vizuelno najzahtevniji i najstresniji zadatak  uopšteno školski rad, a ĉitanje posebno. U Sjedinjenim Ameriĉkim Drţavama vlada „epidemija lošeg vida“. Pogoršanje vida obiĉno poĉinje polaskom u školu i veoma se retko viĊa u kulturama gde „više obrazova nje“ (ĉitanje) nije obavezno . 1975. godine 88% svih postdiplomaca u Sjedinjenim Ameriĉkim Drţavama i otprilike 45% celokupne populacije Sjedinjenih Ameriĉkih Drţava je bilo kratkovido! Moţe li ovo biti razlog što su Brombah i Ejms  priĉali o nepravilnom vidnom polju dece koja imaju problema sa ĉitanjem i školskim

Moţda stres suţava vidno p olje i tako uzrokuje smanjenu obradu informacija, a samim tim i smanjenu sposobnost uĉenja. 1931. godine je izašao ĉlanak    pod nazivom „Buka narušava vid“ u magazinu „Popularna nauka“ koji je naglasio  postojanje veze izmeĊu stresa, problema sa vidom i suţavanjem vidnog polja: uspehom?

„Stanovnici grada moţda neće biti u mogućnosti da vide dobro kao njihovi roĊaci na selu jer su izloţeni visokom stepenu buke. Nedavna istraţivanja u Rusiji koje je vodio profesor P. P. Lazarev i dr L. Kuper su pokazala da buka suţava vidno polje mnogim ljudima. Ovo moţe biti razlog što mnogi ljudi u gradovima moraju da nose naoĉare za ĉitanje, jer svakodnevno putuju do posla i vraćaju se kući u  buĉnim  podzemnim i nadzemnim ţeleznicama.“ 8

SLUĈAJ HARIJA Da bi ilustrovao kako gubitak vidnog polja ograniĉava sposobnost uĉenja daću primer Harija. Njega su doveli kod mene kada je imao ĉetrnaest i po godina da procenim da li njegov loš vid doprinosi njegovoj smanjenoj sposobnosti uĉenja. Bio je kratkovid i imao je astigmatizam. Proglašen je zvaniĉno slepim (20/200) bez naoĉara. Moja prva procena   je pokazala da ne postoje oĉigledni zdravstveni problemi, ali je otkrila izuzetno vaţno suţenje vidnog polja. Na testu, pokazanom na grafiku 25., pacijent treba da gleda kroz instrument za merenje vidnog polja u fiksiranu taĉku (o) koja je locirana na sredini grafika. Gleda se prvo jednim okom pa drugim. Dok pacijent gleda u fiksiranu ta ĉku (o), on ili ona

treba da kaţe kada belu ili obojenu taĉku, koja se kreće sa jedne strane ka sredini vidnog polja, prvi put primeti. Tre nutak kada se prvi put ugleda ta taĉka se zabeleţi. Test se izvodi za sve meridijane (levo, desno, gore, dole, ukoso) i to za oba oka. Da bi se test bolje razumeo, probajte sami. Dok gledate pravo ispred sebe u metu koja je otprilike 50 cm ispred vas, zatvorite jedno oko i ispruţite obe ruke ispred vas sa palĉevima na gore. Sada polako pomerajte obe ruke jednu prema d rugoj dok ne

opazite svaki palac. Primetićete da ćete palac koji se nalazi na strani gde vam je otvoreno oko prvi primetiti. Udaljenost izmeĊu dva palca u stepenima je jednako horizontalnom prostiranju vidnog polja za oko koje testirate. Sada isti test moţ ete ponoviti vertikalno i koso da bi dobili parametre kompletnog vidnog polja za testirano

oko. Ponavljanjem celokupnog testa zatvaranjem drugog oka dobićete potpune mere za oba oka. Da je Hari sproveo ovaj test na sebi, shvatio bi da on svoja dva palca istovremeno vidi tek kad su oni na meĊusobnoj udaljenosti od deset do 15 cm. Kakvo je vaše vidno

 polje u poreĊenju sa Harijevim? Moţete li da zamislite kako bi se neko, ko gleda na svet Harijevim oĉima, osećao ili završavao svakodnevne obaveze kao što je slušanje, ĉitanje ili voţnja automobila?

Da bi razumeli gde se trenutno nalazimo, moramo znati gde smo bili. Kada znamo

gde smo bili onda imamo osnovu da gradimo put kojim ćemo ići. Opaţajući svet preko suţenog vidnog polja imamo veoma ograniĉen pogled na ono gde smo bili ili gde treba da idemo. To stvara osećaj izgubljenosti u prostoru. Mi postajemo zatvoreni

i povuĉeni, slabije opaţamo, slabije uĉimo, slabije pamtimo i generalno se krećemo sa velikim strahom.

Ovako se opisuje tipiĉno dete koje ima   probleme sa uĉenjem ili bilo koje ljudsko  biće koje je uplašeno ili pod emotivnim stresom. Moţete li vi da se pronaĊete u ovom opisu? Veliĉina našeg vidnog polja je dinamiĉki povezana sa našim stanjem bića u   bilo kom trenutku i ono se bukvalno širi ili skuplja u zavisnosti od naše svesti i kvaliteta disanja. Dalje procene

  pomoću standardizovanih testova su otkrila ţe da je Harijeva sposobnost da zapamti ono što vidi i ĉuje manja od sposobnosti trogodišnjeg deteta. Predloţio sam da Hari dolazi pet puta n edeljno naredne ĉetiri nedelje da bi ga leĉio Sintonikom (terap ija svetlošću kroz oĉi). D nevni dvadesetominutni tretman se sastojao od njegovog gledanja u ţuto - zeleno svetlo deset minuta, a zatim u rubin crveno svetlo narednih deset minuta. Jedan mesec k asnije od poĉetka tretmana Hari je izgledao i ponašao se kao drugo biće. Pored dramatiĉne promene n  jegovog vidnog polja (grafik  26.), njegova kratkovidost je smanjena za 33%, vid poboljšan na 20/40   bez naoĉara, njegova auditorna memorija je pokazala jedanaestogodišnje pobošljanje (ekvivalent poboljšanja neĉije auditorne memorije od devetogodišnje g deteta na dvadesetogodišlje odrasle osobe) i njegova vizuelna memorija je tada bila iznad vizuelne memorije osamnaestogodišnjaka. NOVI OĈNI TERAPEUTI

Otkrića

Brombaha, Ejmsa i drugih su optometriĉke specijaliste za vid usmerila na drugaĉiji naĉin upotrebe Sintonike. Ovi optometriĉki specijalisti su poĉeli da koriste veliĉinu vidnog polja kao glavni dijagnostiĉki i prognostiĉki instrument koji im moţe   pomoći u leĉenju funkcionalnih problema sa vidom koji utiĉu na uĉenje i uopšteno izvršavanje svakodnevnih zadataka. Povećanjem njihovog kliniĉko g iskustva došlo su do saznanja da Sintonika moţe znaĉajno proširiti vidno polje,  poboljšati patološka stanja i da je v eoma efikasna u leĉenju funkcionalnih problema sa vidom . Iako je meĊu predstavnicima klasiĉne medicine protivljenje protiv metoda Sintonike nastavilo da raste, koledţ Sintoniĉke Optometrije se i dalje razvijao. Zatim je smrt dr Spitlera 1961. godine zamalo obustavila rad koledţa  jer nije postojala osoba koja ga je u tom trenutku mogla naslediti. MeĊutim, nekoliko njegovih sledbenika , ukljuĉujući dr Dţ. O. Dţenkinsa (  jedan od prvih Spitlerovih studenata 1933. godine), dr Lovela Bekrafta i dr Ĉarls Batsa,  je odluĉilo da nastave sa predavanjima i voĊenjem koledţa. Ovi ljudi koji su bili kliniĉki lekari, a ne nauĉnici, su poĉeli su da prouĉavaju Spitlerov rad i da razvijaju nove metode za praktiĉnu kliniĉku upotrebu . Dr Bats, koji  je bio odgovoran za preraĊivanje Spitlerovog originalnog rada i stvaranje pravca koji   je postao osnova za današnju Sintoniku, je postao „dean emeritus“ koledţa (dean emeritus - dekan koji je penzionisan, ali koji je zadrţao poĉasnu titulu). Dr Dţenkins, koji sada ima 89 godina, nasta vlja sa stvaranjem instrumenata za sintoniĉku upotrebu. Sedamdesete godine dvadesetog veka su donele novu generaciju visoko intuitivnih  praktiĉara . Ove osobe, pravilnije nazvane terapeutima za vid pre nego optometristima, pristupili su Sintonici veoma holistiĉki i svako od njih je dao liĉni peĉat. Neki su bili

više zainteresovani za istraţivanje i tehnološki aspekt, a neki su se fokusirali na kliniĉku primenu. Dr Robert Majkl Kaplan, prvi koji je iz ove grupe imao publikovane radove, je ponovo potvrdio d a Sintonika moţe znaĉajno da poveća veliĉinu vidnog polja dece koja imaju poteškoća sa uĉenjem 9. Pronalazaĉ Dr Dţon Dauning   je razvio novi instrument. On je kombinovao tradicionalnu sintoniĉku upotrebu sa novim svetlosnim izvorom koji je treperio razliĉit om brzinom i tako uticao na neurološki ritam za vreme tretmana. Pošto sam uradio veliki broj kliniĉkih radova u ovoj oblasti i bio ĉlan ove grupe , iskustvo mi je pokazalo da Sintonika ima veći uticaj na ljude nego što se mislilo ili pisalo u literaturi. Iako su praktiĉari dugo bili svesni da ovakav tretman znatno   poboljšava sposobnost uĉenja, o mnogim drugim poboljšanjima koje se tiĉu uĉenja i leĉenja oĉnih bolesti se gotovo nikad nije priĉalo. RAZBIJANJE BLOKADA U UĈENJU: EFEKTI S INTONIKE

1982. godine sam   poĉeo da vodim beleške o svim promenama vezanim za moje mlade pacijente koje su  primećivali roditelji i profesori. TakoĊe sam beleţio i   promene koje sam ja liĉno opaţao kod svojih pacijenata (iz ugla optometriste) do kojih bi došlo nakon tretmana. Posle nekoliko neformalnih kliniĉkih ispitivanja,

odluĉio sam da sprovedem kontrolisanu studiju na temu izoliranih efekata sintoniĉke terapije (obojene svetlosti) na veliĉinu vidnog polja, memoriju i brzinu i preciznost oĉnih pokreta 10 . Istraţivanje je zahtevalo i prisustvo struĉnog asistenta koji bi

upravljao testiranjem i tretmanom. Njegovo prisustvo je imalo za cilj da smanji mogućnost ut icaja mog subjektivnog mišljenja na rezultate. U studiji je uĉestvovala odabrana grupa ljudi koja je imala probleme sa napredovanjem u uĉenju , a naroĉito   probleme sa ĉitanjem. Eksperimentalna grupa je gledala u prepisane frekvencije

svetlosti dvadeset minuta, ĉetiri puta nedeljno, šest nedelja. Kontrolna grupa nije bila izloţena svetlosnoj terapiji. Nijedan od ĉlanova o be grupe nije imao nikakve druge tretmane kao što je nošenje naoĉara za vid, oĉna terapija, poduĉavanje ili psihološko savetovanje. Na kraju šestomeseĉnog eksperimentalnog programa obe grupe su ponovo testirane i evo rezultata: 1. Povećanje v idnog polja u eksperimentalnoj kontrolnoj grupi;

grupi je bilo 208 puta veće od onog u

2. Povećanje vizuelne memorije u eksperimentalnoj grupi je bilo 7 puta veće od onog u kontrolnoj grupi; 3. Povećanje koncentracije onog u kontrolnoj grupi;

u eksperimentalnoj grupi je bilo gotovo 4 puta ve će od

4. Auditorna memorija se u eksperimentalnoj grupi povećala 1,6 puta više nego u kontrolnoj grupi (iako ovo nije statistiĉki vaţno); i

5. Brzina pokre tanja oĉiju

i preciznost se nisu znaĉajno promenili.

Moţda   je jedna od interesantnijih informacija, a tiĉe se oblasti koju na poĉetku nismo uzeli u obzir, došla zahvaljujući ovoj studiji i posmatranju roditelja i nastavnika. Na primer osobe, kojima je vidno polje od poĉetka bilo veliko, su  pokazale veće poboljšanje u svim o blastima nego osobe ĉija su vidna polja od poĉetka  bila mala. Ovo otkriće je vaţno jer pokazuje da Sintonika moţe znaĉajno da utiĉe na   poboljšanje školskog uĉinka osoba, bez obzira na njihovu poĉetnu veliĉinu vidnog polja. U dnevnicima koje su svakodnevno vodili roditelji i profesori dece iz eksperimentalne grupe najĉešće je pisalo da su povuĉena deca izašla iz svojih ljuštura, hiperaktivna su se smirila i generalno sva deca su postala otvorenija i emotivno stabilnija. Rezultati pokazuju da je 75% ispitanika prijavilo napredak  u školskom radu, 40% je pokazalo vidljiv napredak u pis anju i dva uĉesnika , jedini koji su uzimali lekove, su uspeli da u potpunosti ostave dnevne doz e ritalina, leka koji se ĉesto upotrebljava za smirivanje hiperaktivne dece.

NEKOLIKO SLUĈAJEVA SINTONIKE

Pošto sam vodio nekoliko hiljada sesija i shvatio da je Sintonika zaista efikasna u leĉenju funkcionalnih nedostataka vida i uĉenja, odluĉio sam da razmotrim moguće primene Sintonike kod leĉenja bolesti. Pošto sam ranije u karijeri video ĉudesne efekte Sintonike na bolest oĉiju moje majke, sada sam bio spreman da tragam za da ljim mogućnostima u leĉenju koje su bile beskrajne. Pošto optometristi u to vreme nisu obiĉno leĉili oĉne   bolesti, odluĉio sam da radim sa pacijentima kojima je već postavljena dijagnoza i koji su medicinski leĉeni na sve moguće naĉine koji su bili dostupni. Nisam zahtevao promenu naĉina leĉenja i radio sam zajedno sa lekarom koji   je vodio pacijenta kad god je bilo moguće . Što sam više radio, bivao sam sve oduševljeniji rezultatima. Sledi nekoliko primera koji će ilustovati moje iskustvo (neka od imena pacijenata su promenjena da bi zaštitio njihovu privatnost).

Sluĉaj 1 Pre nekoliko godina moj blizak prijatelj Robert  je došao u moju kancelariju traţeći pomoć u vezi njegovog oĉnog poremećaja . Lekari su mu rekli da ga je taj oĉni problem mogao koštati vida. Robertu je sa trideset sedam godina postavljena dijagnoza glaukoma koji je imao prethodnih pet godina. Glaukom, poremećaj oka ko ji karakteriše povećan oĉn i pritisak  moţe, ako se na vreme ne leĉi lekovima ili operacijom, dovesti do nepopravljive štete oka koja moţe rezultovati slepilom.

Veoma ĉesto  povećani oĉni pritisak moţe prouzrokovati promenu vidnog polja. Kod ozbiljnijih sluĉaja, ove promene su nepovratne i znaĉajno utiĉu na vizuelnu funkciju. Moj prijatelj Robert je bio upravo ozbiljniji sluĉaj jer je njegovo levo oko izgubilo veliki deo svog vidnog pol  ja, što je prikazano na grafiku 27 (grafik oznaĉen kao „ranije“).

Poslao sam ga kući sa posebnom maskom koja je sadrţala plavo - zeleni filter i rekao mu da svakog dana provede na otvorenom, izloţen suncu, trideset minuta i da tada nosi masku.  Nisam znao da li će mu ovo pomoći, ali pošto je to bio isti filter koji   je pomogao mojoj majci, odluĉio sam i na njemu da probam. Rekao sam mu da   ponovo doĊe za tri nedelje na procenu stanja. Na moje iznenaĊenje, kada se vratio, njegov intraokularni pritisak je pao i vidno polje se znatno popravilo. Ohrabreni ovim otkrićem, zajedno smo odluĉili da nastavimo sa ist im tretmanom.   Nakon ĉetiri meseca, Robertov intraokularni pritisak je znatno pao. Njegovo vidno polje se   proširilo više nego što sam se u najluĊim snovima nadao i poĉelo   je da obuhvata oblasti koje su lekari smatrali nemogućim za osobu sa takvim problemom (videti grafik 27. oznaĉen kao „kasnije“).

Sluĉaj 2 1986. godine kolega je pozvao u moju kancelariju i pitao me da li bi uradio evaluaciju stanja starijeg gospodina koji je doţiveo šlog i poslediĉno izgubio moć govora i kretanja. Rekao mi je da bi ga njegova porodica rado dovela kod mene. Pošto

sam shvatao strah koji je mogla da oseća osoba koji je to doţivela, predloţio sam da procenu uradim u njegovoj kući i na taj naĉin mu pomognem da se oseća sigurnije i opuštenije jer je u „sigurnoj luci“. Na ulazu me je pozdravila njegova ţena koja me je zatim upoznala sa medicinskom sestrom, a onda odvela u sobu njenog muţa. Na putu do sobe medicinska sestra mi je rekla da je fizioterapeut potpuno digao ruke od ĉoveka jer šest meseci nije video nikakvo pobol jšanje. Kako sam ušao u sobu prvo stvar koja mi je zapala za oko bila je metalna sprava oblika slova „A“. Sprava je oĉigledno korišćena za podizanje ĉoveka i spuštanje natrag u krevet. Kada su me predstavili Antoniju, on me nije ni pogledao. Osamdesetĉetvorogodišnji ĉovek, obuĉen u bolniĉku pidţamu i pelenu, liĉio je na nekog ko je upravo pušten iz logora u kome je proveo mnogo vremena. Telo mu je bilo ukru ćeno i savijeno, oĉi poluotvorene. Imao je manju telesnu teţinu nego što treba da ima ĉovek njegovi h godina. Nisam bio siguran kako treba da poĉnem, stavio sam desnu ruku na njegove grudi, na mesto gde mu je srce i samo gledao u njegove oĉi. Za nekoliko sekundi njegov izraz lica se promenio, kao da kaţe „Neko je ovde“. Koristeći samo ĉistu intuiciju, od luĉio sam da preporuĉim dve dvadesetominutne sesije Sintonike dnevno naredne tri nedelje, zajedno sa sedenjem na suncu i sveţem vazduhu svakog dana. Na osnovu objektivnih merenja, predloţio sam nošenje naoĉara za gledanje televizije. Doneo sam opremu sa odgovarajućim uputstvima namenjenim medicinskoj sestri i otišao na dvonedeljno putovanje zbog predavanja. Kada sam se vratio ĉekala me je   poruka Antonijeve ţene u kojoj je rekla da Antoni pokušava da priĉa, bolje jede i nekako više liĉi na onog starog Antoni ja.  Na kraju tronedeljnog perioda, otišao sam da procenim Antonijevo stanje, ţeljan da zadovoljim svoju radoznalost. Kada sam stigao, video sam Antonija na kraju sobe u

njegovim invalidskim kolicima kako ĉita novine i sam okreće strane. Oĉigledno me je  prepoznao jer je rekao „Drago mi je da vas vidim“, zgrabio moju ruku, jako protresao i nasmejao se. Bio sam oduvan!. Njegova boja je bila potpuno drugaĉija, oĉi bistre i

oĉigledno mu je mozak funkcionisao. Njegova ţena mi je rekla da je, po prvi put u osam meseci, ispuštao zvukove, povremeno rekao neku reĉ, normalno jeo, kretao se više i ĉak pokazivao svoja osećanja. Njegova ţena je otkrila veliki deo njegove istorije bolesti. Pored problema sa srcem koje je Antoni imao, bolovao je i od

dijabetesa, raka koţe i delimiĉne paralize, a takoĊe je imao i ĉetrnaest šlogova u svom ţivotu. Antonijeva ţena nije teĉno govorila engleski, pa sam zamolio njihovu ćerku da mi napiše detaljno pismo u kome će opisati sve promene koje primeti kod oca za vreme terapije svetlošć u. Otprilike tri meseca kasnije, primio sam iskucano pismo na sedam strana iz kog je preuzet sledeći deo: „Dragi dr Liberman, poĉetkom

februara moj brat je predloţio da vas kontaktiram da vidimo da li tata moţe da koristi druge naoĉare koje bi mu omogućile da lakše gleda televizor i ĉita. Vi ste  bili veoma ljubazni i došli ste u kuću mojih roditelja, proverili tati oĉi i preporuĉili da mu se nabave naoĉare specijalno za gledanje televizora i da se poĉne sa svetlosnom terapijom.

Biću potpuno iskrena kad vam kaţem da sam bila totalno skeptiĉna u vezi vaših saveta, ali sam primetila  psihološko poboljšanje kod oba svoja roditelja. Prva nedelja tretmana samo je pojaĉala moj poĉetni skepticizam. Bilo je veoma malo vidnih promena, a pored toga mama je moral a da drţi tatu u odreĊenom poloţaju za vreme tretmana (bila je pored njega da bi se osigurala da su mu oĉi otvorene, a kada bi zatvorio oĉi ona bi mu podizala kapke i tako drţala oĉi otvorenim). Zatim su poĉele da se dogaĊaju male stvari. Tata je ostajao duţe budan, ĉešće je ispuštao zvukove (mama je bila oduševljena što je tata poĉeo više da se ţali). Tatin osmeh se promenio. Sada kao da je govorio „Hej, kako ste vi? Evo ja sedim ovde i ne mogu ništa da uradim, ali mi to postaje zabavno.“ Poĉeo je da se vraća njegov osećaj za humor. Poĉeo je da po prvi put da ĉuje i reaguje kada pozovemo njegovo ime. Kada bi bio u krevetu, stavljao bi svoju levu ruku na ĉelo (to je bilo tako tipiĉno za tatu ranije) i ostajao je duţe budan. Reagovao je više na okolinu, naroĉito na hranu. Priĉao bi „da“ i „ne“ u zavisnosti da li je ţeleo još hrane ili ne, da li mu se sviĊalo nešto ili ne. Kada bih ga pitala nešto, tati bi se vratio onaj izraz lica kao da me razume. To je tako l iĉilo na njega. Stavio bi levu ruku na ĉelo, l iznuo svoje usne i rekao „Pa...“ Ceo odgovor je bio tako teĉan i u njegovom maniru. Kada se je došla treća nedelja tretmana mama je stalno govorila „Antonio casi me hablo“ („Antonio je zamalo priĉao samnom“ ). To je postalo svakodnevna stvar. Jednom prilikom je mama, koja je imala malo vremena da misli o svom izgledu,

nosila pocepanu suknju. Pošto je ona tatu premeštala, u jednom trenutku je on uperio  prst leve ruke u pocepani deo suknje, podigao obrvu i kao da je rekao „Promeni to“. Poĉeo je to sve ĉešće da radi, zapoĉinjajući razgovor, ali uvek na isti naĉin - upirući  prst negde i izgovarajući nešto što je liĉilo na reĉ.  Najveću promenu sam videla kod Pola, mog muţa. Jedne veĉeri je otišao do mojih roditelja da napravi rampu za invalidska kolica. Kako  je ušao na vrata, po povratku, Pol me je pogledao u ĉudu i rekao „Ne mogu da verujem šta se desilo sa tvojim tatom“. Oĉekivala sam najgore. Tata je prepoznao Pola ĉim je ušao u kuću, podigao

lakoću u tome da je ĉekao da mu tata odgovori na njegovo „Zdravo“. Naravno to se nije desilo. Tata se mu je ĉvrsto protresao r uku na naĉin koji Pol nije mislio da će ikada ponovo videti. Tatin apetit se popravio. Povećao se period koji bi ostajao budan. Sada kada ĉi ta novine, umesto da mene ĉeka da mu okrećem strane, to radi sam. Uvek veoma   paţljivo, veoma promišljeno. Nije se pomerao od televizora kada bi se prikazivala utakmica bejzbola. Ĉak je pokušao da se igra sa trogodišnjim detetom. Poĉelo je polako, ali sigurno, da mu se vraćaju stvari koje je izgubio. Nadala sam se da će, pošto je postao svesniji i razumniji, uloţiti veliki napor da ponovo nauĉi da  pomera desnu stranu. Moţda bi ovo bio njegov naredni korak u poboljšanju, naroĉito  pošto je sada uspevao da jede veće komade hrane, a da se ne zadavi. To bi znaĉilo,  pošto je ponovo nauĉio da guta, bilo je nade i za druge delove tela. Kada pogledam unazad na tatino poboljšanje zdravlja posle terapije svetlošću, mogu da vidim kako je jedna stvar dovodila do dr u ge. Drugim reĉima, jednom kada je jedna   blokada uništena, ili vrata otvorena, poboljšanje nikada nije stagniralo, nego je   postajalo sve bolje i bolje. Pošto se ne razumem u medicinu i ne razumem kako je terapija svetlošću pomogla tati, mogu ipak sa sigurnošću da kaţem da je ona bila direktan uzroĉnik boljitka koji je on doţiveo.“ levu ruku i rukovao se sa njim. Pol je video takvu

Sluĉaj 3 Ovaj sluĉaj se odnosi na ĉetrdesetsedmogodišnju Austrijanku koja me je, dok je obilazila Sjedinjene Ameriĉke Drţave, pozvala da potraţi  pomoć u vezi problema sa oĉima. Problem joj je dijagnostifikovan kada je imala dvadeset godina. Njeno stanje, retinis pigmentosa, se smatralo naslednim i vezuje se obiĉno za mlaĊe doba . Ono   progresivno utiĉe na odreĊene fotosenzitivne elemente oba oka, prouzrukujući slab noćni vid, sma njivanje vidnog polja, gubitak centralnog vida (u srednjim godinama) i veoma ĉesto, potpuno slepilo. Trenutno ne postoji efikasan naĉin leĉenja ovog zdravstvenog problema. Pacijentkinja je primetila da joj je postalo naporno da vozi noću kada je imao dvadeset godina, a da u ovim godinama ne moţe noću da hoda sama. Pošto sam osetio da postoji moguća veza izmeĊu njenog problema i emotivnog stanja, pitao sam je za

njeno detinjstvo. Rekla mi je da ju je odgajila njena baka. Pošto je bila jedino dete, imala je nesrećno detinjstvo i veoma je retko viĊala roditelje kod kuće. Izveštaj oftalmološke evaluacije iz 1984 . godine   je pokazao veoma suţeno vidno polje od samo osam stepeni. To je z naĉilo da treba da bude srećna ako zadrţi koristan vid do svoje pedeset p ete ili šezdesete godine. Moja evaluacija je pokazala vidno polje od deset stepeni, što je potvrdilo prethodnu dijagnozu. Pošto je bila smeštena otprilike stotinu milja daleko od moje kancelarije i planirala da se vrati za Austriju taĉno za dve nedelje, pr eporuĉio sam da ĉetrnaestodnevni tretman uradi sama kod svoje kuće. Posle dve nedelje njeno vidno polje se proširilo za 33 stepena na desnom oku i 42 stepena na levom. Pomenula je takoĊe i da ĉita bolje, povremeno moţe da hoda noću sama i da se generalno o seća bolje. Njen muţ je, vidno srećan, to potvrdio .

Zakljuĉak  Ove sluĉajeve nisam prezentovao da bih dokazao da je svetlosna terapija efikasna za sve sluĉajeve glaukoma, šloga ili retinitis pigmentosu , nego da svi shvatimo da je „samo nebo granica“ dok se ne dokaţe suprotno. Vaţno je shvatiti da , ako ne  poĉnemo da verujemo da neke bolesti mogu da se izleĉe i da postoje naĉini, mnogi od nas će pre vremena napustiti ovaj svet kao rezultat stava „ne postoji ništa što se moţe uĉiniti za nas“. Ako je s vetlosna terapija efikasna u leĉenju funkcionalnih problema sa vidom,  poteškoćama u uĉenju i odreĊenih bolesti sa oĉima, koje još probleme moţe ublaţiti ili rešiti? Pošto se najviše uĉi vizuelno i pošto su oĉi najveća kapija za prolazak  svetlosti u naše te lo, koji bi bili efekti promene svetlosnog okruţenja u školama?

8 SVETLOST, BOJA I UĈENJE  U prethodnim poglavljima pomenuo sam studije nekoliko istraţivaĉa ĉija su otkrića   jasno pokazala da hladno-belo fluorescentno svetlo, koje se koristi u većini uĉionica, stvara stres za organizam, a samim tim remeti sposobnost uĉenja. Ove studije su takoĊe pokazale da svetlost koja najbolje simulira sunĉevu svetlost (fluorescentna svetlost punog spektra) stvara malo stresa ili ga ne stvara uopšte i na taj naĉin  poboljšava ponašanje uĉenika i uspeh u školi. Pored toga, Dţerard, Volfart i drugi istraţivaĉi su smatrali da odreĊene boje imaju merljive i predvidive efekte na ljude. VOLFARTOVE STUDIJE SPROVEDENE

PO ŠKOLAMA

Na osnovu

ovih i drugih otkrića, dr  Volfart   je odluĉio da sprovede seriju eksperimenata u cilju procenjivanja efekata svetlosti i/ili boje na odreĊene fiziološke osobine i  ponašanje školske dece1 . 1981. godine njegova koleginica Ketrin Sem i on su sproveli studiju u Centru za razvoj dece, o dnosno školi za hendikepi ranu decu u Edmontonu, Alberta, Kanada. Kombinoval i su odreĊene boje sa svetlošću punog spektra i procenjivali efekte ove kombinacije na ponašanje i fiziološ ke reakcije dve grupe dece. U prvoj grupi su bila slepa deca sa ozbiljnim  poremećajima u ponašanju, a u drugoj deca koja vide, ali imaju ozbiljni hendikep. Instalirali su svetlost punog spektra i okreĉili zidove uĉionica odreĊenim nijansama toplih boja. Odluka da se okreĉe zidovi je bila donesena na osnovu radova Ertela koji je otkrio da je upotreba

svetlih, toplih boja, kao što je ţuta i narandţasta, poboljšala koeficijent inteligencije (IQ) i uspeh kod školske dece 2. Nadgledali su decu i njihovu fiziologiju i ponašanje procenjivali pre uvoĊenja novina u uĉionice i posle.

Rezultati su bili neverovatni. U prostorijama koje su bile okreĉene i sa ins taliranim svetlom punog spektra sistolni krvni pritisak je, u proseku, pao za 20 jedinica po detetu i ponašanje se znatno poboljšalo (naroĉito se smanjilo agresivno ponašanje) . MeĊut im, kada je svetlo punog spektra zamenjeno prvobitnim hladno-belim fluorescentnim svetlom, krvni   pritisak se povećao i deca su vratila stari model

  ponašanja. Još jedno veoma interesantno otkriće je bilo da su slepa deca bila na isti naĉin pogoĊena ovim pro menama kao i deca koja su videla.

Iako su ove studije potvrdile da svetlost i boja imaju uticaj na psihofiziologiju i  ponašanje, nisu taĉno znali kakav efekat je imala boja, a kakav efekat svetlost. Da bi se to jasno definisalo, Volfart je sproveo novu, napredniju studiju u kojoj je istovreme no procenjivao više promenljivih. Za vreme školske 1982./83. godine, on je

sproveo nekoliko razliĉitih istraţivanja u ĉetiri sliĉne osnovne škole u Vetaskivinu, Alberta, Kanada 3-6 . On je zamenio tople nijanse svetlo ţute i svetlo plave boje zidova prvobitnim narandţastim, belim, beţ i braon bojama, a takoĊe je hladno -belo fluorescentno svetlo zamenio svetlom punog spektra. Svrha ove studije je bila   procenjivanje efekata razliĉitog svetla i/ili boje iz okruţenja prome nljive kao što su: sistolni krvni pritisak, raspoloţenje, odsustvo zbog bolesti, ispadi u ponašanju, buk a u

uĉionici, IQ nivo, školski rad i angaţovanje preko cele školske godine. Škole su izgledale o vako: 1. Škola broj 1 je sluţila kao kontrola i zbog to ga u njoj stari izgled;

nisu vršili izmene; zadrţala je

2. U školi broj 2 su promenili i svetlost i boju zidova ; 3. U školi broj 3 su promenili samo svetlo; i 4. U školi broj 4 su promenili samo boju zidova. Rezultati su bili krajnje impresivni. Najbolji rezultati za sve ispitivane

 promenljive, sem ponašanja, bili su u školi broj 2 u kojoj je promenjeno i svetlo i boja zidova. Najgori rezultati su bili u školi broj 1 gde ni svetlo ni boja zidova nije  promenjena. U školi broj 2 uĉenici su bili manje stresirani, tiši, manje neraspoloţeni, više su se angaţovali u nastavi, pokazali bolje IQ rezultate i bili odsutni, z bog bo lesti, za dve trećine manje od dece u školi broj 1. Ispada u ponašanju je bilo najmanje u školi broj 4 gde je samo boja zidova prom enjena. Zapamtite da su ove promene  praćene i beleţene preko cele godine tako da je bilo malo šansi da se napravi greška. Sa tako impresivnim rezultatima, zajedno sa ĉinjenicom da se dr Vo lfart smatra   jednim od najboljih istraţivaĉa boje na svetu, postavlja se pitanje zašto nisu sve uĉionice napravljene sa tako toplim bojama i svetlošću punog spektra. (Vide ti dodatak  C: boje korišćene u Vo lfartovim eksperimentima).

VITALINA ISTRAŢIVANJA

Iako generalno sistem školstva još uvek  nije „video svetlost“ k oju su Volfart i drugi „zapalili“, mnogi profesori su sami shvatili dugoroĉni, snaţni utic aj svetlosti i boja. Barbara Meister Vitale, veoma poznati pedagog, predavaĉ i autor radova „Jednorozi su stvarni: pristup uĉenju desnom hemisferom mozga “ i „Slobodna svetlost: slavite svoju desnu hemisferu mozga “ je koristila boju u svojim radovima od 1970. godine. Prisećajući se svojih liĉnih zapaţanja, kao i zapaţanja profesora sa kojima je radila, meni je napisala sledeće pismo: 1. Stavljanje komada filca odgovara juće

boje u radni prostor deteta ĉesto smanjuje hiperaktivnost, povećava paţnju i povećava brzinu i taĉnost izvršavan  ja zadataka. U većini sluĉajeva je crvena boja izgleda najefikasnija u smanjenju nivoa aktivnosti. 2. Promene u ponašanju se ponekad primete kod dece kada nose razliĉito obojenu odeću. 3. N eki

odrasli i deca uspevaju teĉnije da ĉitaju, sa manje grešaka u iz govoru i sa   boljim razumevanjem kada se reĉi napišu raznobojnim flomasterima ili na raznobojnom papiru. TakoĊe i bolje pamte kada se nešto napiše olovkom u njihovoj omiljenoj boji.

4. Neki odrasli i deca odliĉno reaguju na rad ili ĉitanje pod plavim svetlom. 5. Odrasli i deca, koji imaju poteškoća sa pravilnim izgovaranjem reĉi i/ili koncentrisanjem na tekst, veoma dobro reaguju kada se preko materijala koji ĉitaju stavi providni papir ili  papir odreĊene boje. Ovo ponekad moţe drastiĉno da popravi njihovo ĉitanje. 6. Kada osobe koje ne znaju da ĉitaju zamolim da vizualizuju svoju omiljenu boju o ni ĉesto mogu da poĉnu da ĉitaju na nivou i nstrukcija koje dobijaju. 7. Izgleda da je vrednost

boja specifiĉna za svakog. U većini sluĉajeva, boja koja je najefikasnija je ili neĉija omiljena boja ili boja koja  joj je s uprotna.

IRLENINA OBOJENA SOĈIVA Ako svetlost i boja mogu znaĉajno da unaprede uĉenje i ponašanje kod normalne dece i starijih, koji bi onda bili njihovi efekti na osobe sa poteškoćama u uĉenju? Efekti boje na sposobnost uĉenja su postali poznati zahvaljujući radu Helen Irlen, psihologa iz Kalifornije

7-11

. Ona je debitovala 15. maja 1988. godine na televiziji, u

emisiji „Šesdeset minuta“ koja je emitovala segment nazvan „Ĉitanje prema bojama“. Milioni ljudi je gledalo Irlen dok je izvodila magiju pred njihovim oĉima pretvarajući osobe koje nisu u mogućnosti da ĉitaju u odliĉne ĉitaoce. Irlen je opisala njenu novo

otkrivenu formu „vizuelne disleksije“, skotopski senzitivni sindrom, i objasnila da je stanje prouzrokovano svetlošću koje, kada se primi putem oĉiju, zapravo deformiše ono što oko vidi. Osobe koje pate od ovog s indroma neadekvatno reaguju na odreĊene talasne duţine svetlosti. Oni se osećaju neprijatno, gotovo isto kao da su alergiĉni na njih. Irlenina tehnika je u osnovi ukljuĉivala obojene transparente i soĉiva koji modifikuju svetlost koja ul azi preko oĉiju, a samim tim eliminišu deformaciju slike. Pomoću ove tehnike se traţi najbolji naĉin da se doĊe do rezultata   jer osoba subjektivno  bira par obojenih soĉiva koja joj najviše prijaju. Iako je taĉni mehanizam nepoznat, Irlen smatra da pr episana obojena soĉiva (a postoji otprilike sto ĉetrdeset mogućih izbora) selektivno smanjuju ili eliminišu one talasne duţine koje oĉi ne mogu da podnesu, a propuštaju one talasne duţine koje prijaju oĉima. MeĊutim sama osnova Irlenine tehnike nije nova. Zadnjih pedeset osam godina k oledţ Sintoniĉke optometrije koristi selektovane svetlosne frekvencije za leĉenje  poteškoća u uĉenju i druge probleme putem oĉiju. Šta više, dr Riĉar d Frenkel, lekar iz Skarsdejla , Nju Jork, je mnogo godina koristio obojena soĉiva za leĉenje psihiĉkih pore mećaja, na naĉin koji je sliĉan sistemu koji je koristila Irlen za leĉenje problema u uĉenju. Porota još uvek nije donela konaĉni presudu u vezi Irleninih soĉiva jer smatraju da ovaj metod treba da odgovori na još mnogo pitanja. Na primer: Koliko dugo odreĊeni tretman ima efekta ako se koristi svakodnevno? Da li bi organizam prihvatio soĉivo ili bi ga odbacio? Šta se stvarno dešava kada organizmu ukinete odreĊene delove svetlosti, a samo odreĊenom delu spektra dozvo lite da uĊe preko oĉiju? Kako soĉiva dugoroĉno utiĉu na osobe koje ih nose? U nedavnoj studiji koju je objavio magazin „Kraljevsko medicinsko udruţenje“ je objavljeno da su pacijenti koji nisu imali oĉnih problema, a nosili su naoĉare u boji, imali veću verovatnoću da budu psihopatiĉni nego oni koji nisu nosili takve naoĉare.

DA LI LEĈIMO UZROK ILI POSLEDICU? Za svaki naĉin

leĉenja treba videti da li je on usmeren na leĉenje uzroka problema ili posledice problema. Pošto sam bio hiperaktivno dete koje nije znalo da ĉita i koje   je imalo poremećaj uĉenja mogu da zamislim kako bi bilo divno da sam mogao odjednom normalno da ĉitam. Prava pitanja su : Šta je uzrok mojoj nemogućnosti da uĉim kad sam bio dete? Zašto najveći broj dece sa kojima sam išao u školu nije volelo školu? Da li su moţda naši metodi predavanja ili visoki zahtevi koji podrazumevaju da deca nauĉe da ĉitaju rano, zapravo imali udela u njihovim kasnijim problemima sa uĉenjem? Pošto sam radio sa više hiljada dece i odraslih koji su imali poteškoće u uĉenju, postalo mi je veoma jasno da svi oni pokazuju znakove straha. Da li poteškoće u uĉenju uzrokuju ovaj strah ili je obrnuto? Šta uzrokuje strah? Godinama obeleţavamo i izdvajamo decu koja imaju probleme koje mi ne razumemo. Mi ih neprestano testiramo i nadgledamo samo da bi otkrili da su ona

zapravo veoma bistra, ali da, iz nekog razloga koji mi ne moţemo da razumemo, ona ne   postiţu oĉekivane rezultate. Iako se etikete koje lepimo deci menjaju iz glup, do lenj ili dislektiĉan, u najmanju ruku moţdano nefunkcional an i nesposoban za uĉenje,

te etkete ih u svakom sluĉaju povreĊuju i ostavljaju oţiljke za ceo ţivot. Ajnštajn, Betoven i Edison su smatrani glupim i mentalno sporim odnosno be spomoćnim sluĉajevima. Koliko još takvih takozvanih „ometenih“ osoba će biti potrebno da nam   pokaţe da ono što mi opisujemo kao problem u uĉenju moţe zapravo biti karakteristika razliĉitog kreativnog izraţavanja inteligencije? TakoĊe, mnogo zaista  brilijantnih osoba ne uspeva da pokaţe sav svoj potencijal jer se uplaši i zaledi kada se naĊu u uĉionici. Poĉinjemo da otkrivamo da postoji mnogo razliĉitih oblika inteligencije. Kada ćemo shvatiti da ono što mi mislimo da je problem ĉesto nema zapravo nikakve veze sa  pravim   problemom? Šta je gore: takozvani problem sa uĉenjem ili ugroţenost koju deca oseć aju kada ih etiketiramo ili neprestano proveravamo da bi otkrili šta sa njima nije u redu? Da li većina ove dece, koja ĉesto izrastaju u veoma uspešne odrasle ljude, zaista imaju problema sa uĉenjem? Ili naš a kultura ne moţe da shvati šta se zapravo dešava? Verujem da je ovo dr ugo. Još kao deca mnogi od nas su naterani da se osećaju kao da nešto sa nama ne valja. Ako bi samo mogli više da se trudimo, ako bi mogli više da liĉimo na stariju braću i sestre, više obraćali paţnju, manje priĉali, više se koncentrisali, bolje se ponašali, imali bolje ocene i tako dalje, onda bi moţda bili dobri. Sa svim ovi zahtevima, kako onda zaista da verujemo da nam ništa ne fali? Lista naših nedostataka samo povećava. Sada je p itanje kako moţemo koristiti boju da bi se sušt inski i trajno izleĉili, a ne samo privremeno. Ovo pitanje je srţ mog rada i istraţivanja i biće obraĊeno u trećem delu. Do sada sam   pisao

o efektima svetlosti i boje primarno na takve psihofiziološke funkcije kao što su ponašanje, raspoloţenje, uĉenje i odreĊene bolesti. Šta je sa efektima svetlosti i boje na bolesti koje nam ugroţavaju ţivot? Da li će te bolesti reagovati na nešto tako suptilno kao što je svetlost? Moţe li svetlost biti lek   budućnosti?

9  Novi pogled na rak  Istraţivanja su pokazala da veštaĉko svetlo koje simulira sunĉevu svetlost odgovara svim funkcijama u organizmu koje su zavisne od svetlosti. U poreĊenju sa drugi m vrstama veštaĉke svetlosti, on o smanjuje stres i rezultira boljim zdravljem, raspoloţenjem, ponašanjem i uĉenjem. Kada prihvatimo ove ĉinjenice shvatićemo da moramo da proširimo svoje vidike po pitanju upotrebe svetlosti. Svetlost se ne moţe više smatrati tehnološkim otkrićem koje samo osvetljava naš prostor, nego se mora   prihvatiti kao potencijalno jedno od najmoćnijih instrumenata u prevenciji bolesti koje nam stoji na raspolaganju.

SVETLOST I DUGOVEĈNOST Pionirski rad dr Dţon Ota pokazuje kako svetlost utiĉe na naše zdravlje 1 . Ot je 1964. godine sproveo eks perimente koji su pokazali da miševi koji ţive izloţe ni roze fluorescentoj svetlosti imaju veće šanse da razviju rak i probleme sa reprodukcijom. Istraţivaĉi sa nacionalnog instituta su izveli seriju istraţivanja na miševima uzgajanim na naĉin koji pogoduje razvoju tumora 2. Miševi su podeljeni u tri grupe. Svaka grupa   je imala drugaĉije svetlosno okruţenje. Jedno svetlo je bilo roze kao u Otovom eksperimentu, drugo je bilo hladno-  belo i treće je bilo svetlo punog spektra koje je simuliralo dnevnu svetlost. Grupa miševa koja je ţivela izloţena roze svetlos ti je prva razvila rak (nakon

ĉetrdeset dve nedelje), baš kao što je Ot prijavio. Miševi iz druge grupe (izloţeni hladno-  belom svetlu) su razvili rak nakon ĉetrdeset sedam nedelja, dok su miševi treće grupe (izloţeni svetlosti punog spektra) razvili rak na kon pedeset jedne nedelje.  Nakon 573 dana, svaka grupa miševa je razvila razliĉit nivo rezistentnosti na rak. Ako se uzme u obzir da je veliki broj vrsta raka fatalan, ĉinjenica da postoji bitna razlika izmeĊu vremena koje je potrebno da se rak razvije u „ roze grupi“ (42 nedelje) i „grupi  punog spektra“ (51 nedelja) moţe da znaĉi da će jednog dana ljudi koji boluju od ove bolesti moţda imati duţi ţivot. Dr Spitler je otkrio da zeĉevi koji ţive pod razliĉitim svetlosnim uslovima razvijaju razliĉita patološka stanja. Oĉigledno svetlost iz okruţenja utiĉe na razvoj, zdravlje i dugoveĉnost. Radi dalje ilustracije ove priĉe uzmimo u obzir rad dr Dţoan Smit -Soneborna, profesora zoologije i fiziologije na Univerzitetu u Vajomingu koja se bavila istraţivanjem na temu prevencije raka i uticaja starosti na ćelije 3-5 . Njen rad je baziran na prethodnim radovima koji su pokazali da ćelija mora prvo da sadrţi oštećen nasledni materijal (DNK) da bi postala kancerogena. Ona je primetila da se stopa pojave raka povećava sa godinama, što   joj je ukazalo na mogućnost da kod starije osobe  postoji veća verovatnoća da ima akumu lirana oštećenja DNK materijala

koja prethode razvoju raka. Koristeći jednoćelijski organizam paramecijum ona je bila u mogućnosti da pokaţe da starije ćelije zapravo pokazuju akumulirana oštećenja DNK materijala.

  Njeno sledeće istraţivanje je traţilo odgovor na pitanje da li se oštećenje DNK  materijala moţe popraviti ili eventualno spreĉiti. Nakon razgovora sa dr Ron Hartom , koji je pokazao da je rak k od riba prouzrokovan odreĊenim vrstama ultraljubiĉastog zraĉenja mogao biti spreĉen reparacijom nastalog oštećenja , dr Smit-Soneborn je nastavila sa istraţivanjem ove ideje. Pošto je već izloţila paramecijum kratkotalasnom ultraljubiĉastom zraĉenju (UV-C, bakteriocidna svetlost) koje je prouzrokovalo oštećenje DNK i takoĊe skratilo ţivotni vek ćelije, poţelela  je da vidi da li će reparacija tog oštećenja obrnuti proces ubrzanog starenja prouzrokovanog zraĉanjem. Ona je zbog toga oštećene ćelije izloţila dugotalasnom ultraljubiĉastom zraĉenju (UV- A) i otkrila da su se ćelije same popravile, a povrh svega obrnule proces starenja. Ovo je samo po sebi bilo dramatiĉno, ali ono što je usledilo je bilo  pravo ĉudo.  Nakon popravljanja prethodno oštećenih ćelija sa UV-A zraĉenjem, dr Smit-Soneborn  je ţelela da vidi šta će se desiti ako te ćelije  ponovo izloţi UV- A zraĉenju. Otkrila je da je ponovno izlaganje ćelija zraĉenju produţilo ţivotni vek ćelija do 50% u

 poreĊenu sa ćelijama u kontrolnoj grupi. Njena otkrića su jasno pokazala da odreĊena vrsta svetlosti ne samo da je u mogućnosti da pomogne ćeliji u reparaciji svog DNK materijala, već ima i sposobnost stimulisanja duţeg ţivotnog veka unutar DNK. Šta otkriće dr Smit- Soneborn znaĉi za nauku koja se bavi prevencijom ljudskih bolesti i za nalaţenje recepta za dugoveĉnost, naroĉito ako se zna da ćelije ljudskog organizma imaju istu sposobnost? Svetlost je oĉigledno vaţna za optimalno zdravlje i  prevenciju bolesti. TakoĊe se moţe koristiti i u leĉenju bolesti koje ugroţavaju ţivot. SMRTONOSNI ZRAK ZA RAK:

FOTODINAMIĈKA TERAPIJA

 Nauĉnici su 1900. godine prvi put primetili da odreĊene supstance kao što je eozin, pigment iz crvenog mastila, oštećuju ţivo tkivo kada je ono izloţeno vidljivoj svetlosti, a isto to tkivo ne oštećuju u mraku 6 . Oni su takoĊe otkrili da neke mikroorganizme mogu ubiti kada ih oboje odreĊenim bojama, a zatim izloţe svetlosti. Otprilike u to vreme su Francuzi iskoristili ovo otkriće za leĉenje raka koţe kod ljudi 7

.

sa ovom karakteristikom potiĉu iz   porodice hemikalija koje se aktiviraju svetlošću, odnosno porodice  porfirina. Iako porfirini, koji su neophodni za ţivot gotovo svih  bića na Zemlji, ĉine deo vaţnih procesa kao što je stvaranje hlorof ila i hemoglobina, ove hemikalije, koje omogućavaju ţivot, mogu ugroziti isti kada se naĊu u višku 8. Primer za ovo je Kasnije je otkriveno da mnoge supstance

kongenitalna bolest  porfirija koja nastaje nagomilavanjem porfirina u organizmu. Ljudi koji pate od ove bolesti mogu da imaju ozbiljne p atološke reakcije i znatno oštećenje tkiva samo ako se naĊu izloţeni sunĉevoj svetlosti. Kao posledica izloţenosti svetlosti   javlja se veoma izmenjen fiziĉki izgled koji je vizuelno grotesktan i osobe sa ovom bolešću se usuĊuju samo noću da izlaze . Telesni izgled ovih ljudi ĉesto nalikuje opisu srednjevekovnih vukodlaka 9. Istraţivaĉi su 1942. godine primetili da, kada se porfirini uvedu u organizam, tumor moţe fluorescirati pod svetlom. Ovo otkriće je napravilo veliki pomak u medicini jer

su nauĉnici na Majo klinici otkrili da se porfirini takoĊe akumuliraju u kancerogenim ćelijama 10 . Drugim reĉima, ćelije raka ne samo da selektivno upijaju   porfirine, već i fluoresciraju sjajno crveno kad a se aktiviraju ultraljubiĉastom svetlošću. Na taj naĉin nam pokazuju gde se kriju.

Kombinujući ova otkrića istraţivaĉi su došli do jednog od najbitnijih otkrića u istraţivanju raka za poslednjih dvadeset godina. To je nova tehnika poznata kao fotodinamiĉka terapija koja predstavlja direktan rezultat dvadesetogodišnj eg   pionirskog istraţivanja dr Tomasa Dougertija sa instituta Roswell Park Memorial u Bufalu, Nju Jork. 11-15 . Fotodinamiĉka terapija je postala moguća kada je otkriveno da se odreĊene intravenozno injektira ne fotosenzitivne hemikalije akumuliraju u ćelijama raka, selektivno identifikuju ove ćelije pod ultraljubiĉastim svetlom i zatim ih unište kada se aktiviraju cr venim svetlom. Drugim reĉima, ova tehnika se moţe koristiti i za dijagnozu i leĉenje. Ako ćelije koje su primile fotosenzitivne hemikalije odaju karakteristiĉni crvenu boju kada se izloţe ultraljubiĉastom svetlu, onda se smatraju

16

nema ni raka. Crveno svetlo se koristi jer je duţe talasne duţine koja omogućava dublji prodor u tkivo nego plava svetlost koja je kraće talasne duţine. Koristeći fotosenzitivnu hemikaliju Hpd i crveno svetlo iz obiĉnog projektora za slajdove, Dougerti   je uspešno odstranio po prvi put rak kod pacijenta 1973. godine. Iako je Hpd korišćen u većini Doug erti  jevih originalnih istraţivanja, danas se najĉešće kancerogenim

. Kada nema  boje

upotrebljava fotosenzitivna hemikalija za ljudsku upotrebu DHE ili Fotofrin 17 . FDA (Ameriĉka Uprava za kontrolu prehrambenih i farmaceutskih proizvoda) je jedino nju odobrilo. Preĉišćeni oblik Hpd, Fotofrin se koristi ne samo za uništavanje ciljanih

ćelija raka, već i da locira kancerogeno tkivo pre nego što ga uništi. Za vreme  procedure, pacijentu se intravenozno injektira taĉno odreĊena koliĉina Fotofrina koji onda cirkuliše po organizmu. Za to vreme pacijent je zaštićen od direktne sunĉeve svetlosti ili druge vrste svetlosti. Iako se isprva smatralo da se Fotofrin akumulira

samo u kancerogenom tkivu, sada se zna da se takoĊe akumulira i u odreĊenim zdravim tkivima, ukljuĉujući bubrege, jetru, slazinu i pankreas. Iz tog razloga, postoji dvadeset ĉetvoroĉasovni do sedamdesetdvoĉasnovni period ĉekanja pre tretmana sa svetlom da bi se dalo dovoljno vremena da se Fotofrin povuĉe iz zdravog tkiva 18 . Svetlost korišćena u ovom procesu je posebno podešeno crveno svetlo talasne duţine 630 nanometa ra 19 . (Zapamtite da je nanometar jedinica mere za talasnu duţinu elektromagnetnog zraĉenja i jednak je milijarditom delu metra). Ovo crveno svetlo se dobija iz lasera sa argonom i ono se, preko opti ĉkih vlakana direktno usmerava na mesto koje se tretira. Optiĉka tehnologija se ovde koristi zbog svojih mogućnosti provoĊenja svetlosti. Šta više, optiĉke cevi se lako uvode u male telesne otvore kao što je uretra (mala cev kroz koju se prazni bešika) što o mogućava da se doĊe do dubljih i nepristupaĉnih delova tela. U roku od nekoliko sati ćelije raka poĉinju da umiru ostavljajući iza sebe zdravo tkivo netaknuto. Ĉak i u tkivima koja su delom kancerogena samo kancero geni delovi će umreti. Pošto se specifiĉne fotosenzitivne boje kombinuju sa podešenim lasersk  im svet lom, tretman je izuzet no preciza n. Ove fotosenzitivne boje se mogu uporediti sa veoma osetljivim granatama sa fitiljom koje se aktiviraju putem svetlosti 20 . Ćelije raka se mogu porediti sa crvenim balonom koji se nalazi unutar belog balona koji predstavlja normalno tkivo, a u crvenom balonu se nalazi još jedan beli balon koji

takoĊe predstavlja normalno tkivo. Crveno lasersko svetlo, fokusirano na središnji crveni ba lon, moţe sagoreti ovaj crveni balon (kancerogeno tkivo) dok unutrašnji beli i spoljašnji beli balon (zdravo tkivo) ostaju netaknuti. Do današnjeg dana preko tri hiljade ljudi širom sveta, sa velikom raznovrsnošću malignih tumora su bili eksperimentalno leĉeni ovom tehnikom sa visokim stepenom efikasnosti i relativne bezbednosti. Iako su neki pre toga bili leĉeni opera cijom, hemoterapijom, zraĉenjem, imunoterapijom ili kombinacijom više metoda, njihovi tumori su pozitivno reagovali na terapiju svetlošću u 70% do 80% sluĉajeva  posle samo jednog tretmana 21.

Fotodinamiĉka terapija je relativno jednostavna, bezbolna i rezultira većim uspehom u leĉenju lokalizovanog raka od konvencionalnog leĉenja. MeĊutim, njeno glavno ograniĉenje je to što do nekih tumora, zbog njihove dubine ili veliĉine, svetlost ne moţe da dodje. Sve dok moţe da se doĊe do tumora tretman je gotovo uvek efikasan

22

dejstvo: pošto se Fotofrin, koji se aktivira svetlošću,   privremeno nakuplja u koţi, pacijenti ĉesto postaju veoma osetljivi na sunĉevu svetlost i   podloţni ozbiljnim koţnim iritacijama u prvih ĉetiri do šest nedelja tretmana. Ovi manji ograniĉavajući faktori ove tehnike će se verovatno rešiti u . Postoji samo jedno sporedno

narednih nekoliko godina. Nove fotosenzitivne hemikalije koje ne izazivaju probleme i apsorbuju veće talasne duţ ine svetlosti se   produţene otosenzitivne f  trenutno ispituju, što će jednog dana omogućiti bolje prodiranje u tkivo 23 . Neko vreme će biti potrebno da fotodinamiĉka terapija dobije kredib ilitet. Trenutno ovu tehniku evaluira otprilike sedamdeset raz liĉitih centara širom sveta od kojih je ĉetrdeset pet u Sjedinjenim Ameriĉkim Drţavama i Kanadi 24 . (Videti dodatak D). Dr Dougerti, koji je pionir ove tehnologije, smatra da će fotodinamiĉka terapija u Kanadi verovatno biti odobrena za opšte korišćenje za vreme 1990. godine, a u Sjedinjenim Ameriĉkim Drţavama do kraja 1991. godine. Ova tehnika se koristi za leĉenje raka ezofagusa, pluća, bešike, metastaziranog raka dojke, ali takoĊe i za leĉenje ginekoloških, kolo-rektalnih vrsta raka, kao i onih koji pogaĊaju koţu, mozak, oko, glavu i vrat. Tehnika se pokazala dobrom za ranu detekciju problema i predstavlja

  jednostavni i neinvazivni naĉin leĉenja bolesti koja moţda u suprotnom ne bi bila otkrivena 25 .

Trenutno se istraţuju i druge mogućnosti u leĉenju drugih zdravstvenih problema fo todinamiĉkom terapijom. Polne bradavice, koje su sada postale gotovo epidemiĉne, će se verovatno moći leĉiti primenom Fotofrina, a zatim i nelaserskim tretmanom crvenim svetlom. Trenutno se smatra da ovaj tretman moţe zapravo osloboditi telo virusa polnih bradav ica. Još jedna oblast budućih istraţivanja koja veoma obećava  je korišćenje fotodinamiĉke terapije u leĉenju aterosklerotiĉnog plaka. Ovi plakovi, rezultat postepenog nagomilavanja masnih naslaga (uglavnom holesterola) na

unutrašnjim zidovima arterijskih zidova, uzrokuju progresivno suţavanje ovih sudova i na taj naĉin smanjuju dotok krvi u vitalne organe. Ako ove naslage postanu velike, one u potpunosti mogu da naruše protok krvi kroz arterije i tako dovedu do infarkta, šloga, ĉak i smrti. Nedavna istraţivanja na ţivotinjama su pokazala da Fotofrin sakuplja aterosklerotiĉne plakove i kada se aktivira malim koliĉinama svetlosti, on bukvalno topi ove plakove. Ako se sliĉni rezulati dobiju kod ljudi, ovaj naĉin leĉenja će moći znaĉajno da smanji stopu infarkta i šloga i moţda će moći, u nekim sluĉajevima, da eliminiše potrebu ugradnje bajpasa.

SVETLOST: ĈISTAĈ KRVI Pored korišćenja svetlosti za leĉenje raka, postoji i potencijalna mogućnost primene u  preĉišćavanju transfuzione krvi i leĉenju side 26 . U poslednjih nekoliko godina su nauĉnici sa Bejlor  medicinskog univerziteta koristili svetlost za u ništavanje virusa koji izaziva sidu i druge infektivne bolesti. Pod voĊstvom dr Lestera Metjua, direktora Bejlor Fondacije za istraţivanje, razvijena je nova tehnologija pomoću koje se moţe  preĉistiti krv za transfuziju, što eliminiše rizik  prenosa virusnih infekcija (kao što su herpes i sida) prilikom transfuzije 27 . Koristeći istu fotosenzitivnu hemikaliju (Fotofrin) i crveno svetlo koje je koristio Tomas Dougerti, Lester Metju i drugi

istraţivaĉi su bili u mogućnosti da ubiju 100% virusa koji izazivaju herpes simplex prve vrste (hladni ĉirevi) boginje, sidu i druge bolesti, i to bez ijednog dokaza o oštećenju normalnih krvnih elemenata 28 . Ovi istraţivaĉi veruju da fotodinamiĉka terapija moţe biti efikasna protiv svih virusa koji su okruţeni virusnim omotaĉem, ukljuĉujući i one koji uzrokuju hepatitis, sidu i neke oblike leukemije 29 . Ohrabrujući aspekt ove tehnologije je taj da ona moţe selektivno da uništava viruse i druge neţeljene sadrţaje bez da ošteti samu krv. Ovo je glavna prednost u tehnologiji  preĉišćavanja krvi. Sadašnje tehnike za analizu krvi su manje od 100 % efikasne pošto, u retkim sluĉajevima , neki virusi se ne mogu detektovati iako su prisutni. PODESIVI LASERI

Iako je Metju u svom rad u,

koji ukljuĉuje ubijanje virusa - izazivaĉa side, koristio obiĉni, nelaserski izvor svetlosti, u budućim istraţivanjima će se verovatno koristiti specijalno podesivi laseri, trenutno korišćeni od strane nauĉnika koji rade u okviru  programa za stratešku odbranu vlade Sjedinjenih Ameriĉkih Drţava 30, 31 . PredviĊam da će u bliskoj budućnosti fotodinamiĉka terapija, sama ili u kombinaciji sa drugim konvencionalnim tehnikama, biti u mogućnosti da uspešno leĉi skoro sve, ako ne i sve, vrste raka i drugih bolesti koje ugroţavaju ţivot. Tehnika će verovatno poĉeti svakodnevno da se koristi kao što se koristi mikrohirurgija kod povreda kolena. Zamislite pacijenta sa velikim tumorom koji je teško dostupan. Nakon intravenozne injekcije odgovarajućeg fotosenzitivnog sadrţaja, pravi se mali rez blizu mesta tumora i insertuju se dve optiĉke sonde. Jedna sonda je povezana sa video kamerom koja omogućava hirurgu da vidi mesto u organizmu oko tumora, dok je druga poveza na sa podesivim laserom koji šalje ţeljene talasne duţine svetlosti direktno u ciljanu taĉku. Kada se odredi mesto gde se nalazi tumor fluoreciranjem tkiva, svetlost odgovarajuće talasne duţine se koristi u leĉenju obolele oblasti što rezultuje uništavanje m raka. Naredni korak    bi ukljuĉivao potpuno neinvazivni tretman . Taj tretman bi podrazumeo instrument kojim bi se mogla odrediti taĉna lokacija tumora i njegova udaljenost od koţe . Verovatno   bi se koristio i laser koji bi mogao biti podešen na odgovaraj uću talasnu duţinu i dubinu  penetracije u telo. Da li vam moţda ovo zvuĉi kao nešto što bi uradio dr MekKoj iz „Zvezdanih staza“? Ja verujem da ćemo poĉeti sa upotrebom ovakve tehnologije u bliskoj budućnosti. Drugi mogući scenario bi bio da ljudi provode odreĊeno vreme u „svetlosnoj kupki“ i da jednom godišnje samo odlaze na rutinsku proveru zdravlja. Zamislite primanje injekcije u kojoj se nalazi fotosenzitivna hemikalija koja se nakuplja samo u ćelijama raka i ne stvara neţeljene dejstva. Dijagnoza ne bi bila potrebna jer bi samo izlaganje terapeutskoj svetlosti oslobodilo telo kanceroznog tkiva, bez obzira na stepen razvijeno sti. Moţda ĉak ni injekcija ne bi bila potrebna jer bi sama svetlost povratila zdravlje. Svetlosna terapija bi mogla da se upotr ebljava istovremeno u leĉenju i

fiziĉke i emotivne komponente bolesti. O ovome ću pisati u trećem delu.

10 SVETLOST:

ĈUDESNI LEK PRIRODE  Ljudi su

oduvek znali da su cikliĉni ili ritmiĉki obrasci sastavni deo funkcionisanja svih dinamiĉkih sistema. Ovi ciklusi, koji potiĉu verovatno negde izvan našeg univerzuma, utiĉu na sve dinamiĉke sisteme koji postoje unutar našeg univerzuma. Po sistemu domina, kosmiĉki ciklusi utiĉu na naš univerzum; univerzum zatim utiĉe na sunĉev sistem, a on utiĉe na Zemlju. Taj uticaj onda   preko klime, godišnjih doba, stanovnika Zemlje dolazi   pravo do najmanjih ĉestica u atomu. Pošto su sve stvari povezane na ovaj naĉin, sve utiĉe na sve. Ništa ne moţe da izbegne ovaj proces. Svrha ovih uvodnih komentara je da bolje razumemo kako se ciklusi u ljudskom

ţivotu mogu povezati sa ciklusima u prirodi. Šta na primer znaĉe godišnja doba? Kako svako godišnje doba utiĉe na naš ţivot? Ako zaista treba da bu demo deo univerzuma zar naš naĉin ţivota ne treba biti usklaĊen sa prirodom? Kak o bi to izgledalo? Kako neusaklaĊenost sa prirodom zapravo utiĉe na nas? Još od vremena Hipokrata, znalo se da ljudska bića, kao i ţivotinje, imaju odreĊeni dnevni i sezonski ritam. Sam H ipokrat je to smatrao toliko vaţnim da je savetovao svima ,koji su ţeleli da se bave medicinom , da najpre u potpunosti shvate sezonske promene koje poslediĉno utiĉu na ţivotinje i ljude 1 . Razumevanjem sezonskih varijacija, uĉenici mogu bolje razumeti fiziološke i emotivne promene koje su povezane sa njima. Na primer, od reĊeni psihiĉki i fiziĉki poremećaji su izgleda izraţenijii u jesen, dok plodnost kod ljudi dostiţe maksimalnu vrednost za vreme leta. Ja verujem da ove univerzalne promene utiĉu na sva ţiva bića. Biljke i ţivotinje se  bude u proleće, razvijaju i sazrevaju u leto, usporavaju u jesen i odmaraju se u zimu. Verujem da su i ljudi saĉinjeni tako da reaguju na godišnja doba na isti naĉin. Setite se samo kako reagujemo na godišnja doba: u proleće svi ţelimo nov i sveţ poĉetak i tada obiĉno radimo generalno spremanje prostora u kom ţivimo ; leti smo srećni kao deca kada dobijemo priliku da pobegnemo malo od svakodnevnice i posvetimo se sebi; jesen provodimo u dugim šetnjama dok se divimo lepoti ovog godišnjeg doba , a zatim osećamo hladnoću i tišinu zime koja je došla. Poruke koje nam priroda šalje su veoma vaţne. Proleće je uvek bilo period buĊenja i vraćanja u ţivot, a leto period ispunjenosti. Jesen predstavlja period kada sve polako  poĉinje da usporava, dok je zima period kada priroda ĉisti stare ostatke i s prema se za novi poĉetak. Proleće i leto   je period kada se stvara; to je vreme rasta, kretanja,

ostvarivanja planova i ţelja, dok jesen i zima podstiĉu polako povlaĉenje, zatvaranje u sebe, postepeno usporavanje i donose period tihog samoispitivanja i odmora.

Zima je specifiĉni deo godine kada boravimo više u svojim kućama; to je vreme kada se ispoljavaju duboke emocije, kada se porodice ponovo povezuju i sve je to

 praćeno novim odlukama i ţeljama. To je zaista period kada nam priroda daje vreme da se duboko zagledamo u sebe i oporavimo svoja srca. Deluje kao ona ima veliki

da ţeli da jedan deo našeg ţivota provedemo istraţujući naše okruţenje i svet, a da drugi deo ţivota provedemo istraţujući nas same. Naţalost zima, koja je plan za nas i

nekada bila deo godine kada nam je priroda pomagala da razvijemo sopstvenu unutrašnjost i da sagledamo sopstvenu dušu, sada je pos tala vreme depresije i tuge koju mnogi osećaju.

STANJE POZNATO KAO

„SAP“

  povezuju zimu sa opštim usporavanjem i opadanjem raspoloţenja i entuzijazma . Iako većina nas oseća neku promenu u sebi kao reakciju na zimu, skraćeni zimski dani su za mnoge ljude okidaĉ za ozbiljnu depresiju što u nekim sluĉajevima moţe dovesti do samoubistva. U posled njih deset godina, nauĉnici na N acionalnom Institutu za mentalno zdravlje su opisali emotivni poremećaj , koji se   pojavljuje u zimu, a nestaje u proleće i karakteriše se drastiĉnim pr omenama raspoloţenja i depresijom 2. Za razliku od većine koja pati od depresije, ljudi sa ovim  poremećajem (koji je ĉetiri puta više prisutan kod ţena nego kod muškaraca) ne gube apetit i normalno spavaju. Naprotiv , oni jedu više (naroĉito ugljene hidrate), više spavaju, manje su zainteresovani za seks, dobijaju na teţini, ĉesto postaju povuĉeni i generalno promene svoju liĉnost 3. Ponašaju se kao da su u stanju sezonske hibernacije ili da privremeno ţive u ĉauri. Neki od ovih ljudi je reklo da je trebalo da  budu medvedi u ovom ţivotu. Iako su ovaj poremećaj tek skoro nauĉno objasnili, procenjuj e se da skoro dvadeset pet miliona ljudi u Sjedin  jenim Ameriĉkim Drţavama oseća posledice ovog  poremećaja koji se zove „Sezonski afektivni poremećaj“ ili SAP 4. Kako je moguće da  je trenutno toliko ljudi pogoĊeno ovim stanjem, a da je to stanje tek prethod nih godina privuklo medicinsku paţnju? Dr Norman E. Rozental , koji je prvi identifikovao simptome 1981. go dine i nazvao ovaj poremećaj SAP , smatra da se simptomi  poremećaja smatraju normalnim zato što je ovo stanje veoma ĉesto. Ljudi hiljadama godina

LEĈENJE „SAP-A“ UZ POMO Ć SVETLOSTI Otkriveno je da ljudi sa ovim poreme ćajem zapravo pate od „sunĉane izgladnelosti“. Njima moţe mo puno  pomoći ako im pustimo malo svetlosti u ţivot. Dţ. F. Kovin je 1815. godine napisao:

„Uticaj svetlosti na moral ĉoveka je veoma snaţan. Lekari će prepisati sunce za tuţne i slabe. Kada se ono kombinuje sa umerenim veţbama, vraća izgubljenu hrabrost. Bogati ljudi Engleske i Nemaĉke idu na jug Francuske i Italije da leĉe bolest svoje naravi nazvanu zlovolja i gnev ili da bar pobegnu od monotonije gotovo

 jednoliĉne klime.5 “

Da bih lakše objasnio neke od fizioloških mehanizama koji su osnova ovog stanja i naĉin leĉenja istog, ja ću ponoviti funkcije pinealne ţlezde. Locirana duboko u srţi

mozga, pinealna ţ lezda je veoma vaţan organ koji igra znaĉajnu ulogu u regulaciji telesnih vitalnih funkcija. Iako puno nauĉne literature tvrdi da pinealna ţlezda ima drugaĉije funkcije kod ljudi od onih koje ima kod drugih vrsta, ja verujem da su njene funkcije iste kod većine vrsta. Ako postoji razlika u funkciji ove ţlezde kod ljudi i drugih vrsta, verovatno je ta razlika nastala zbog koliĉine veštaĉkog osvetljenja koja se koristi u našem društvu, a takoĊe jer većina ljudi ne ţivi u skladu sa prirodom. Pinealna ţlezda se   pored regulisanja poĉetka puberteta, izazivanja spavanja i uticaja na naše raspoloţenje, ponaša i kao telesni svetlometar i brojaĉ, orkestrira našim unutranjim funkcijama i usklaĊuje ih sa spoljašnošću. Pošto pinealnu ţlezdu primarn o reguliše promena svetlosti iz ĉovekove sredine, mi na veštaĉki naĉin utiĉemo na nju tako što koristimo veštaĉko svetlo u zatvorenim i otvorenim prostorima. Pinealna ţlezda utiĉe na našu psihologiju i raspoloţenje dnevnom ritmiĉnom sekrecijom hormona melatonina koji noću ima najviši nivo , a danju najniţi. Znaĉaj redovnog luĉenja melatonina je tek u potpunosti shvaćen 1980. godi ne kada su dr Alfred Levi i dr Tomas Ve r otkrili da svetlost moţe potisnuti normalnu noćnu sekreciju melatonina 6 . Njihovo otkriće ne samo da je objasnilo cikliĉnu prirodu melatonina, već je i dokazalo da dnevna svetlost supresuje sekreciju melatonina, a da  je noć povećava. Na osnovu ovog otkrića kao i na osnovu istraţivanja drugih kliniĉkih istraţivaĉa i pozitivnih rezultata koji su dobijeni u nekim poĉetnim pilot studijama, formirana je osnovna hipoteza. Levi i Ver su utvrdili da osvetljavanje zimskog dana veštaĉkom svetlošću moţe prevariti mozak tako da on pomisli da je došlo proleće , a to moţe smanjiti depresiju nastalu zbog kratkih zimskih dana. Ova hipoteza je zasnovana na saznanju da sekrecija melatonina reguliše sezonski ritam kod ţivotinja i da je hipotalamus (jedno od mesta na koje svetlosna informacija odlazi kada prodre

kroz oĉi) odgovoran za kontrolisanje mnogo funkcija koje su poremećene kod depresivnih osoba. U ţelji da potvrde postojanje ovog oblika depresije kao i efikasnost njihovog

 predloţenog naĉina leĉenja, dr Ver i Rozental su poĉeli da traţe osobe koji su imale specifiĉne sezonske simptome. Nakon pregledanja hiljada sluĉajeva, shvatili su da su  praktiĉno svi ovi ljudi opisivali iste simptome kao i osobe u njihovim poĉetnim pilot studijama. Došlo je vreme za opširniju studiju. Poĉetna kontrolna studija je bila napravljena za dve grupe sezonski depresivnih pacijenata 7 . Svaka grupa je leĉena dve nedelje, šest sat i dnevno sa  jarkom svetlošću   punog spektra ili sa prigušenom ţutom svetlošću. Svaka grupa je zatim izloţena još dve nedelje svetlosti kojo m još nisu bili tretirani. Ova studija je predstavljala „dvostruko slepo“ istraţivanje jer  niko od nauĉnika, sem voĊe projekta, nije znao redosled svetlosnih tretmana koje su primili pacijenti. Pacijenti nisu znali koje svetlo

su istraţivaĉi smatrali terapeutskim. Rezultati su bili dramtiĉni. Svi pacijenti su doţiveli znaĉajni napredak pod svetlošću punog spektra, dok nijedan pacijent nije pokazao napredak pod prigušenim ţutim svetlom, iako se ova boja povezuje sa suncem. Neki pacijenti koji su bili izloţeni svetlosti punog spektra su rekli da se osećaju kao da ih je neko probudio iz dubokog sna; drugi su prijavili da se osećaju divno i produktivno i da mogu normalno da obavljaju svakodnevne aktivnosti.

Rezultati ove poĉetne studije su potvrdili postojanje Sezonskog afektivnog   poremećaja (SAP) i njegovog naĉina leĉenja. Pored toga studije su stvorile potpuno novi pristup leĉenju koje je danas prešlo granice psihijatrije. Leĉenje jarkom svetlošću, koje ima antidepresivno dejstvo, je nauĉno dokumentovano u okviru mnogih kontrolnih studija širom sveta koje su se bavile naĉinom leĉenja SAP -a. (Videti dodatak E: deo liste p raktiĉara i referentnih centara) . Zasnovano na svim   postojećim istraţivanjima, mogu se napraviti neki generalni zakljuĉci koji se tiĉu sezonskog poremećaja i leĉenja  jarkom svetlošću: 

SAP je emocionalni   poremećaj koji se karakteriše drastiĉnim promenama raspoloţenja, smanjenom energijom i depresijom koja se dešava otprilike u

isto vreme svake godine, tako što se pojavljuje u zimu, a nestaje u proleće. Što severnije ljudi ţive, veća je verovatnoća da će doţiveti zims ku depresiju. Na primer, dok SAP  pogaĊa samo 8,9% stanovnika Sarasote, Florida više od 30% stanovnika Našue (Nashua), Nju Hempšir je pogoĊeno 8. Iako je ovo stanje  primarno viĊeno kod odraslih izmeĊu dvadeset i ĉetrdeset godina, otkriveno je da i deca mogu patiti od ovog sindroma 9 . Kod njih razd raţljivost, umor i tugu ĉesto prati pad koncentracije i loš uspeh u školi. 

Ovo stanje, koje  jedan),  je obiĉno

se ĉešće javlja kod ţena nego kod muškaraca (ĉetiri prema praćeno  prejedanjem, produţenim spavanjem, dobijanjem na teţini, smanjenom seksualnom ţ eljom i ponekad i oslabljenim imunim sistemom.







Smatra se da SAP nastaje delom zbog visokih nivoa melatonina koji nastaje zbog skraćenog dana i smanjene koliĉine dnevne svetlosti koja se javlja zimi.

Iako je taĉan mehanizam nepoznat, otkriveno je da leĉen je  jarkom svetlošću  preko oĉiju ima znaĉajan antidepresivni efekat na više od 80% onih koji pate od SAP ili blaţe forme nazvane „zimska potištenost“. Veoma je vaţna koliĉina  jarke svetlosti koja se koristi u leĉenju   jer ona ima  potvrĊeni fiziološki uticaj na organizam:

moţe brzo smanjiti nivo melatonina u krvi koji moţe  biti abnormalno visok u odreĊeno vreme dana a) Izlaganje jarkoj svetlosti

 b) Vreme kada se daje tretman moţe ubrzati ili usporiti biološki sat organizma, a to moţe ut icati na dnevni rita m koji ukljuĉuje : odreĊeno vreme za spavanje, telesnu temperaturu, sekreciju hormona i tako dalje. 

  Najšire prihvaćen svetlosni izvor za leĉenje SAP- a ĉini šest fluorescentnih cevi punog spektra od ĉetrdeset vati koje stvaraju sve tlost jaĉine otprilike 2, 500 sveća ili kandela (otprilike je to ĉetrdeseti deo svetlosti jednog sunĉanog

letnjeg dana). Tehniĉki, ova koliĉina svetlosti predstavlja 2,500 luksa pošto je  jedan luks otprilike jednak jednoj sveći. Novi fototerapijski ureĊaj , koji je sada dostupan, proizvodi ekvivalent od 10, 000 luksa pa na taj naĉin smanjuje vreme tretmana na pola sata dnevno 10 . U bliskoj budućnosti, prenosivi ureĊaj će biti dostupan tako da će pacijent moći da ga nosi na glavi što će mu dati mogućnost da bude u pokretu dok    je na tretmanu. Poslednje napravljen kompjuterizovan ureĊaj, koji sluţi za leĉenje SAP -a, simulira zoru i sumrak  11 . Razvili su ga dr Majkl Terman i njegove kolege i ovaj novi ureĊaj radi dok je  pacijent i dalje u krevetu i na taj naĉin mu tretman oduzima manje vr emena u, ionako obavezama pretrpanom danu. Do današnjeg dana, ovaj ureĊaj predstavlja najbolju imitaciju svetlosnih smena u prirodi. 





Iako optimalno vreme trajanja tretmana varira od pacijenta do pacijenta. Izgleda da je jutarnji tretman generalno korisnij i od veĉernjeg. Svaki tretman   jarkom svetlošću u trajanju od pola sata do ĉetiri sata dnevno moţe biti efikasan u zavisnosti od samog pacijenta, mesta gde on ţivi, klime i godišnjeg doba. Da bi tretman bio efikasan mora se primenjivati svakodnevno u trajanju koje zavisi od koliĉine svetlosti kojoj je pacijent inaĉe izloţen 12 .

  Neki ljudi osete pozitivne efekte ovog tretmana posle poĉetne sesije. Za većinu ljudi je potrebno dva do ĉetiri dana da bi primetili efekte. S druge strane ak o se tretman preskoĉi dva dana većina simptoma će se ponovo vratiti. Pacijenti generalno dobro prihvataju tretmane, iako se ponekad mogu pojaviti privremena neţeljena dejstva, kao što su glavobolje, gledanje sa naporom, problemi sa spavanjem . Do današnjeg dana nije zabeleţen o ni jedno dugoroĉno

neţeljeno dejstvo.  Neki psihijatri su takoĊe prijavili dobre rezultate u leĉenju onog što oni nazivaju „sindrom sezonske energije“ (zimska depresija i letnja izraţena aktivnost) naoĉarima u boji 13 . Oni su otkrili da crvene naoĉare pomaţu kod jesenje/zimske depresije, a polarizovane plavo- zelene naoĉare kod prolećne/letnje izrazite aktivnosti. Pored odliĉnih kliniĉkih rezultata postignutih s a jarkom svetlošću u leĉenju SAP -a, istraţeno je još nekoliko drugih oblasti u kojima se moţe p rimeniti svetlost. U nedavno izvedenoj studiji o nesezonskoj depresiji, grupa istraţivaĉa iz Kalifornije koju je predvodio dr Danijel Kripke, je otkrila da je leĉenje pomoću  jarke svetlosti tri sata uveĉe rezultovalo mali m, ali statistiĉki znaĉajnim smanje njem depresije 14 . Trenutno se ispituje i moguća upotreba terapije  jarkom svetlošću na pacijentima koji imaju problema sa jedenjem, kao što su bulimija ĉiji se simptomi izgleda pogoršavaju sezonski 15 . Novi dokazi pokazuje da je detoksikacija od alkohola i droge olakšana upotrebom jarkog svetla. Tim neurologa i psihijatara u Austriji je testiralo dvadeset

alkoholiĉara sa ozbiljnim simptomima apstinentske krize. Oni su otkrili da su   pacijenti koji su izloţeni tretmanu svetlošću za dva dana pokazali poboljšan je raspoloţenja, povećala im se koncentracija i memorija i trebalo im je 80% do 90% manje lekova, za razliku od grupe pacijenata koja nije podvrgnuta ovom tretmanu.

se ova oblast retko istraţuje , izgleda da se simptomi apstinentske krize mogu olakšati u nekim sluĉajevima 16 . Iako je upotreba jarke svetlosti u leĉenju odreĊenih aspekata alkoholizma relativno nova, veza izmeĊu svetlosti i ovog stanja nije. 30. jula 1971. godine dr Irving Geler je objavio neka veoma vaţna otkrića koja su bila rezultat jednog sluĉajnog eksperimenta 17 . Dok je pokušavao da proceni efekte razliĉitih oblika stresa na razvoj alkoholizma kod pacova, dr Geler je primetio da su pacovi više voleli obiĉnu vodu za vreme Iako

nedelje, ali su, iz nepoznatih razloga, preko vikenda dolazili do posudica sa alkoholom. Posle kraćeg vremena   je shvatio da je automatski prekidaĉ, koji je regulisao paljenje i gašenje svetla u laboratoriji, bio u kvaru. Rezultat toga je da su pacovi bili u konstantnom mraku preko celog vikenda. Da bi odredio da li je biranje alkohola bilo pitanje stresogenih faktora ili mraka, dr

Geler je izveo još jedan eksperiment. Rezultati su bili od velikog znaĉaja. Otkrio je da su pacovi, koji su drţani u totalnom mraku i koji nisu bili izloţeni nijednom stresu, tokom vreme na poĉeli da piju vodu sa alkoholom umesto obiĉne vode . Da bi potvrdio ovo otkriće sproveo je još jedan eksperiment. Shvativši da pinealna ţlezda proizvodi melatonin u mraku, dr Geler je odluĉio da vidi kako će pacovi, izloţeni regularnom dnevno - noćnom ciklusu bez dodatnog stresa, reagovati kada im se injektuje melatonin. Ovog puta je otkrio da su same injekcije melatonina uzrokovale da pacovi više vole vodu pomešanu sa alokoholom od obiĉne vode, iako su bili izloţeni normalnom dnevno - noćnom ciklusu i be z stresa. Rezultati dr Gelerovih eksperimenata jasno pokazu  ju znaĉajnu vezu izmeĊu

smanjene koliĉine svetlosti i razvoja alkoholizma. Ista veza moţda postoji i za druge vrste hemijske zavisnosti.

LEĈENJE SEKSUALNE DISFUNKCIJE POMOĆU S VETLOSTI Još jedna medicinska primena, koja se trenutno ispituje, je upotreba fototerapije u leĉenju seksualne disfunkcije. Široko je prihvaćeno da se sve ţivotinje, koje ţive u svom prirodnom okruţenju, raznoţavaju sezonski i da koliĉina svetlosti kojoj su izloţeni odreĊuje njihovo reprod uktivno stanje. U stvari, svaka vr sta biti izloţena odreĊenoj koliĉini svetlosti da bi ostala seksualno aktivna . Pošto pinealna ţlezda (telesni svetlometar) sekretuje melatonin i na taj naĉin obaveštava organizam o koliĉini svetlosti oko njega, oĉigledno je da melatonin ima duboki efekat na reproduktivnu fiziologiju razliĉitih ţivotinjskih vrsta, a najverovatnije i na ljude . Sada se zna da na seksualnu fiziologiju ljudi utiĉe pinealna ţlezda. Visoki nivoi melatonina (obiĉno povezani kratkim danima) rezultuju smanjenom seksualnom fiziologijom (smanjen nivo seksualnih hormona, sporo seksualno sazrevanje ), dok 

niski nivoi melatonina (obiĉno povezani sa dugaĉkim danima) imaju suprotan efekat 18 . Ovo moţe biti jedan od razloga zašto neka deca u razvijenim zemljama poput severne Amerike, zapadne Evrope i Japana, koje su izloţene velikoj koliĉini jarke , veštaĉke svetlosti, veoma rano ulaze u pubertet. Kod ţena sa normalnim menstrualnim ciklusom, noćni nivoi melatonina su najmanji za vreme ovulacije, a dostiţu maksimum za vreme menstruacije 19 . Ţene koje nikada

nisu imale menstruaciju zbog poremećaja zvanog hipotalamusna amenoreja pokazuju abnormalno visoki nivo melatonina duţi vremenski period 20 . Melatonin, pored toga što potiskuje ovulaciju kod ţena, potiskuje i stvaranje sperme kod muškaraca 21 . Pošto svetlost smanjuje sintezu melatonina, fototerapija bi mogla biti veoma prost naĉin regulisanja abnormalnih situacija koje se tiĉu seksualne fiziologije muškaraca i ţena. Ja liĉno mogu da potvrdim njenu vrednost u ovoj oblasti, jer je mnogo ţena kojima sam leĉio vizuelne probleme dok sam se bavio optometrijom, istovremeno doţivelo normalizaciju menstrualnog ciklusa ili ponovo dobile menstrualni ciklus nakon mnogo godina njenog izostanka.

Još jedno interesantno otkriće vezano za melatonin je da on potiskuje rast specifiĉnih vrsta tumora i kod ljudi i kod ţivotinja 22 . Kod ţena koje boluju od odreĊenog tipa tumora dojke, nivo melatonina u toku noći je veoma nizak. Ţivotinje, kojima je dnev no dodavan melatonin, su reĊe razvijale takve tumore. Ako rast nekih tumora moţe biti potisnut melatoninom, na koji direktno utiĉe svetlost, onda bi mi trebalo da budemo u mogućnosti da pomoću svetlosti utiĉemo na razvoj tumora. Iako tek poĉinjemo da shvat amo ulogu svetlosti u reproduktivnoj fiziologiji i razvoju tumora, njena buduća upotreba je široka.

RESETOVANJE UNUTRAŠNJEG SATA ORGANIZMA Ljudi koji rade u smenama, ljudi koji imaju problema sa spavanjem, pa ĉak i oni koji pate od umora koji osećaju posle dugog letenja avionom (takozvani dţet leg, engleski jet lag, predstavlja desinhronizaciju (disritmiju) u organizmu ĉoveka, nastalu kao posledica letenja avionom kroz više ĉasovnih zona, najĉešće nakon meĊukontinentalnih letova; to je privremen, kliniĉki sindrom koji se javlja kao odgovor na remećenje fizioloških bioloških (cirkadijalnih) ritmova u organizmu i najĉešće je praćen nespecifiĉnim simptomima kao što su umor, nesanica, gubitak  apetita, razdraţljivost i drugi poremećaji) se mogu veoma obradovati u bliskoj  budućnosti.  Nova istraţivanja pokazuju da  je   biološki sat, koji nam govori kada da

spavamo, a kada da se budimo, izuzetno osetljiv na jarku svetlost i mrak  23 . Ovo kliniĉki znaĉi da izlaganje ljudi precizno vremenski ograniĉenoj svetlosti, p reko

njihovih oĉiju, moţe pomoći u resetovanju njihovih primarnih unutrašnjih tajmera. To moţe korigovati poremećaj u spavanju, pomoći ljudima koji rade u smenama da se   priviknu na novi raspored i pomoći putnicima tako što će im ublaţiti simptome nastale dugim letenjem avionom 24 . Još jedna moguća upotreba svetlosti , koja se sada ispituje, je korigovanje problema sa spavanjem koji je pronaĊen kod pacijenata obolelih od Alchajmerove bolesti 25 . Za ove starije osobe, koje su u proseku izloţene sunĉevoj svetlosti upola manje od njihovih zdravih vršnjaka, se smatra da zbog smanjene izloţenosti svetlosti pate od poremećenog ciklusa spavanja/budnosti. Ako bi ovi pacijenti mogli bolje da spavaju noću, moţda bi se njihove kognitivne sposobnosti   poboljšale u toku dana. Kao što kaţe stara italijanska poslovica „Tamo gde ne ide sunce, ide lekar“. Zamislite ovu novu tehnologiju na našim modernim aerodromima i u avionima! Zamislite da vam, za vreme nekih letova, kaţu da navuĉete roletne na prozore i zatim

svetlošću ili da se odreĊena svetla upale blizu vašeg sedišta. Ovo bi znaĉajno moglo smanjiti umor koji osećate posle dugih putovanja. Moţda bi da ceo avion obasjaju

aerodromi mogli da imaju velike sobe koje bi mogle da vas oporave posle leta ili vas pripreme za let. I ako je ova tehnologija nekoliko godina ispred nas, istraţivaĉi imaju neke savete za   putnike koji idu na dugaĉak put. Ti saveti će im pomoći da svoj unutrašnji sat prilagode dugim p utovanjima 26 . 

Bez obzira da li putujete na istok ili zapad, izbegavajte izlaganje jutarnjem svetlu (do 10 ujutru) pre odlaska, za vreme leta i posle dolaska. Iako se   preporuĉuje nošenje specijalnih naoĉara, veoma tamne naoĉare bi mogle da

  posluţe u ovu svrhu. Nosite naoĉare ili neka vam roletne na prozoru budu spuštene do 10 ujutru da  bi izbegli iznenadan „prasak“ dne vne svetlosti. 



Za vreme tih istih dana,   povećajte izloţenost popodnevnoj i ranoveĉernjoj svetlosti. Preporuĉuje se da sedite do prozora da bi bili izloţeni  jarkoj svetlosti za vreme leta. Za vreme popodnevnih sati

ne navlaĉite prozorsk e zastore i ne gledajte film.

SVETLOST I STOMATOLOGIJA

najsavremenijih tehnika u stomatologiji ukljuĉuje korišćenje kompozitnih materijala koji izuzetno liĉe na prirodnu boju zuba 27 . Srebrne plombe (za koje mnogi smatraju da su toksiĉne) se sve manje koriste   pošto ova nova tehnologija napreduje i nudi bolje rešenje. . Danas je poseta zubaru mnogo lakša i traje kraće nego nekada. U sluĉajevima tipiĉnih plombi kada se ukloni kvar  pomoću ruĉnog „pištolja“ se injektuje kompozitni Jedna od najnovijih i

materijal za plombu u deo koji se popravlja. Stomatolog zatim usmerava snop vidljive svetlosti koji steţe fotoaktivirani kompozitni materijal. Rezultat je veoma funkcionalan i estetski lep zub 28 .

SVETLOSNE IGLE

Još jedan futuristiĉki naĉin leĉenja svetlošću se moţe pronaći u oblasti akupunkture. Ova nauka, koja je hiljadama godina primarno koristila za stimulaciju akupunkturnih taĉaka samo igle, je poslednjih godina za postizanje sliĉnih rezultata koristila i   pulsirajuću elektriĉnu struju, ultrasoniĉnu stimaluciju, zvuk visoke frekvence i lasersko svetlo 29 . Iako najveći broj akupunkturista i dalje koristi igle, laser akupunktura   postaje sve popularnija. Ovu tehniku su razvili Rusi i ukljuĉuje stimulaciju akupunkturnih taĉaka laserskim zracima male energije. Iako je tehnologija  još uvek u poĉetnoj fazi, inicijalni kliniĉki rezultati pokazuju da laser  - akupunktura moţe biti efikasnija od klasiĉnog naĉina upotrebe igala.

BOJA: ŢIVOTNA SILA ORGANIZMA Prouĉavajući radove mnogih eminentnih ljudi ĉija istraţivanja potvrĊuju korisnost svetlosti i boje za naše zdravlje, najviše su me impresionirali oni kliniĉki istraţivaĉi ĉiji su ţivoti zapravo prava potvrda njihovog rada. Jedna takva osoba je dr Hejzel Parsels koja je doktorirala filozofiju, kiropraktiku i naturopatiju. Ima preko sto

godina, odliĉnog je zdravlja i dalje se aktivno bavi privatnom praksom u Albukerkiju, Novi Meksiko.

Gotovo ĉetrdeset godina dr Parsels primenjuj e boju u svojoj holistiĉkoj praksi koja uvek daje dobre rezultate 30 . Otkrila je da je boja u mnogim sluĉajevima uspešno eliminisala paralizu i u potpunosti povratila normalne funkcije kod pacijenata koji su

  preţiveli šlog. Za vreme poroĊaja ona izlaţe i majku i novoroĊenĉe tretmanu bojom da bi smanjila šok , hemoragiju i vreme oporavka. Šta više, ona je obj avila radove u kojima kaţe da ova deca imaju manje zdravstvenih problema od dece koja nisu  primila ovakav tretman u trenutku roĊenja. Dr Parsels smatra da je boja „ţivotna sila“ organ izma. Otkrila je da je protok boje do organa, u sluĉajevima bolesti i iscrpljenosti organizma , s manjen sve dok se telo ne oporavi. Ona smatra da boja moţe promeniti bilo koju funkciju u organizmu.

NEUTRALIZOVANJE STRESA POMOĆU BOJE Dr Riĉard Frenkel, psih ijatar iz Skarsdejla, Nju Jork je razvio veoma inovativnu psihoterapeutsku primenu svetlosti 31-33 . On, od ranih šezdesetih godina, istraţuje i kliniĉki koristi boju za leĉenje stresa kod ljudi. Posle dvadeset pet godina kliniĉkog iskustva, Frenkel je postavio hipotezu da je stres kodiran u našem umu u obliku boje. Pošto je u ţivotu sve obojeno, on smatra da su sva naša iskustva, kao i reakcije na njih, spojena u ono što on naziva „skupom i skustava “ i da su ona, u našem umu, predstavljena odreĊenim bojama. Za Frenkela um je kompjuterizovana banka obojenih informacija koja skladišti sva iskustva, dobra i loša, u obliku odgovarajućih boja.

Korišćenjem tehnike koju naziva „refrakcija boje “ Frenkel odreĊuje kako odreĊeni  pacijent reaguje na razliĉite boje (crvenu, narandţastu, ţutu, zelenu, plavu, purpurnu, belu, braon i sivu). On je primarno zainteresovan da otkrije koja boja aktivira stara,   bolna sećanja koja rezultuju stresom. Kada odredi koja boja izaziva ove stresne reakcije, on neutrališe efekte stresa tako što pac ijentu daje da gleda kroz naoĉare odgovarajuće boje. Kada pacijent nosi ove naoĉare svakog dana efekti boja, koje proizvode stres, se optiĉki poništavaju, a na taj naĉin se smanjuje ili eliminiše anksioznost koju o n oseća. On takoĊe koristi patentirani instrument i tehniku nazvanu

„analiza slika“ da bi pobudio stresna osećanja povezana sa odreĊenim bojama. Na taj naĉin on pacijenta ĉini otpornim na stres koji je povezan sa bojom. Frenkelova tehnika izgleda otprilike ovako: dok je pacijent fokusiran na svoj odraz u ogledalu koje   je okruţeno razliĉitim sijalicama u boji, od njega se traţi da opiše

svako osećanje ili sećanje koji mu padnu na pamet. Frenkel navodi da stara, bolna sećanja bukvalno „iskuljaju“ iz uma pacijenta za vreme ovog procesa i ĉesto su

praćena telesnim simptomima koji su povezani sa bolnim iskustvom. Kao lekar, Frenkel veruje da uklanjanje stresa iz uma ne samo da smanjuje bolest kod ljudi, već i oslobaĊa njihovu kreativnost. Dr Frenkel je postigao veliki uspeh u kontroli anksioznosti, depresije, fobija, migrena, samoubistava, umora, zloupotrebe alkohola i

droge i gojaznosti. Njegov rad je predstavljen u Ujedinjenim Nacijama i objaviće ga Riĉardson i Steirman Inc ., Nju Jork, kao njegovu ĉetvrtu knjigu nazvanu „Prevazilaţenje stresa“. UBLAŢAVANJE PREMENSTRUALNOG PREMENSTRUALNOG SINDROMA SINDR OMA (PMS)

Još jedna od ĉestih tegoba , koja izgleda dobro reaguje na leĉenje jarkom svetlošću ,   je premenstrualni sindrom (PMS). Ono se karakteriše dobijanjem na teţini, depresijom, povlaĉenjem u sebe, velikom ţeljom za uglj enim hidratima, umorom i razdraţljivošću i to uglavnom jednu nedelju pre poĉetka menstruacije. Za mnoge ţene su ovi simptomi veoma uznemirujući i remete im svakodnevni ţivot. Nedavno je meĊutim dr Barbara Peri iz San Dijega, Kalifornija, pokazala da su ţenama, koje su tretirane jarkim svetlom u trajanju od dva ĉasa uveĉe , olakšani premenstrualni simptoma 34 . Iako su neophodna dalja istraţivanja, ovi poĉetni rezultati poka zuju da leĉenje jarkom svetlošću moţe postati veoma efikasna alternativa za leĉenje premenstrualnog sindroma , umesto korišćenja lekova sa istim ciljem. Slede osećanja jedne ţene vezana za njen meseĉni ciklus : „Moje menstruacije su vreme kada se osećam veoma utuĉeno i povuĉeno. To je kao da su me uvukli u pećinu samoisp razmislila kako se nosim sa stv st varima samoispitiv itivanja anja da b ih razmislila koje mi se dogaĊaju u ţivotu i oslušnula taj mir koji je duboko u meni. To je vreme kada sam, bez obzira u kom sam procesu uĉenja, prosvetljena i ponesena emotivnom svešću. Ranjiva sam i osetljiva. Kada se bavim aktivnostima koje ne odgovaraju mom „meseĉevom periodu“, osećam se razdraţljivo, mrzovoljno, pakosno i kao da mi je nešto isisalo svu energiju iz tela. To je znak koji mi govori da trošim svoju ţensku snagu i mogućnost da doţivim i podelim ovaj oblik Izvora ili kako god ga zvali. Za mene, svaki „meseĉev   period“ je specijalan dar Ţeni, dar „materice“ i mogućeg ţivota, „Ni iz ĉega (Praznina) je stvoreno nešto“, bilo da je to moja liĉna zajedniĉka kreacija sa Izvorom, ĉin stvaranja sa svojim muţem ili stvaranje sa njim ili drugima. Kada negujem i slušam te unutrašnje pozive, osećam se spokojno. Ne osećam se uvek povezano i koncentrisano. Nekada osećam praznin u, neznajući šta se dešava unutra, šta treba da radim ili gde treba da idem. Ipak kada poštujem ta nepoznata osećanja i ostanem zajedno sa njima , javi se osećaj stabilnosti i poverenja. Ja ĉesto imam PMS (premenstrualni sindrom) k oji oji doţivljavam isto kao i kada se zima zima pri pr ibliţava. Osećam da polako po lako uspora usporavvam, i imam imam potre po trebu bu da stanem st anem i razmi ra zmislim slim o onome šta radim, o onome šta sam postigla i gde se trenutno nalazim. Kada menstruacija poĉne, ĉesto se osećam kao da sam u dubokom snu. Za vreme ovog  perioda, moji snovi su ĉesto veoma jasni i snaţni. Puno maštam preko dana i osećam kao da sam odlutala negde. Ponekad sam puna energije, ali to je ona pasivna energija

kada sam veoma svesna realnosti, ali na nekako usporen naĉin. Do samog kraja menstruacije, imam osećaj buĊenja i obnovljivanja, kao u proleće; osećaj sveţeg   poĉetka i ponovo hvatam pun zalet, ali sa svešću koju sam primila za vreme mojih   poziva iz „meseĉevog perioda“. Moţe li ţenski ciklus biti mikrokosmos sezonskog makrokosmosa?

U kulturama nekih ameriĉkih starosedelaca, „meseĉev period“ kod ţene se smatrao per iodom. Vizije koje su ţene doţivljavale u „meseĉevom periodu“ su veoma moćnim peri voĊi plemena zapravo bile smernice u organizovanju plemenskog ţivota i aktivnosti. Ţene su takoĊe mogle da poklope njihovu menstruaciju sa mladim mesecom, verujući da on oz naĉava poĉetak ţenskog ciklusa. Moje iskustvo mladog meseca je kao neka   praznina i „neznanje“ koje ponekad osetim za vreme menstruacije, dok je moje iskustvo sa punim mesecom nalik punoj energiji koju osetim nakon menstruacije. Da li su tada ţene imale podešen menstrualni ciklus sa meseĉevim? Da li bi bilo bolje ţensku menstruaciju nazvati „meseĉevim periodom“ zbog efekata meseca na ţenski menstr menstruualni ci c iklus, sliĉn s liĉnoo efektu e fektu sunĉe sunĉevve svetlosti na godišnja doba? 35 “

BITI U SKLADU SA

ŢIVOTNIM CIKLUSIMA

Kod odreĊenih stanja koja se mogu leĉit i jarkim svetlom, kao što je SAP , seksualna disfunkcija i dţet leg neophodno je postaviti nekoliko pitanja: 1. Da li je neko od ovih stanja

zaista medicinski poremećaj ili simptom neĉeg višeg

što mi ne razumemo?

2. Pošto tretman manipuliše biološkim satom ljudi sa gore po menutim enut im proble problemim mima, a, da li on zaista pomaţe ovim ljudima ? Koji su dugoroĉni efekti ovoga?

3. Mogu li mnogi poremećaji biti znak našeg odvajanja od nas samih i od prirode uopšte? 4. Da li  bi više

muškaraca muškaraca doţivljavalo simptom simpto me SAP -a ili ĉak i muške verzije PMS a da ih nisu oduvek uĉili da ne osećaju i ne pokazuju svoje emocije? 5. Da li nas drugi ljudi osuĊuju jer nismo sve vreme nasmejani i srećni? Da li sami sebe osuĊujemo zbog toga? Da li smo zaista depresivni ili samo pokazujemo prava osećanja? Da li ţivotinje postaju depresivne za vreme zime? Shvatio sam da se sv s vetl et losna terapija i dalje da lje uglavnom uglavnom koristi za leĉen eĉe nje simp s imptoma, toma, a ne uzroka. Ĉak i takozvani psihijatri većinu psiholoških   poremećaja oznaĉavaju hemijskom neravnoteţom. Sigurno je da mentalno stanje utiĉe na hemiju u organizmu i samo zdravlje, ali kad neko kaţe da je hemijska neravnoteţa uzrok  problema (a ne posledica), u mnogim sluĉajevima je to zapra vo veoma zas trašujuća dijagnoza  jer navodi   pacijenta da se oseća bespomoćnom ţrtvom umesto da ga ohrabri u leĉenju. Ovakav stav samo dovodi do ubeĊenja da su fiziĉka povreda, neravnoteţa u

rezultati povrede, nasleĊa ili napada klica , a ne shvatamo da je mnogo fiziĉkih bolova zasnovano na e mocijama. Vreme je da lekari shvate da holastiĉki pristup bolesti, koji obuhvata celu osobu - um, telo, emocije i dušu - daje

organizmu i bolest,

mnogo bolje rezultate. Osetljivi ljudi su oduvek primećivali sezonske promene i osećanja koja one nose. Zapravo, ove promene nisu vezane samo za godišnje doba, već se ĉesto, na razliĉite naĉine ispoljavaju u ţivotu. Promene koje se dešavaj u za vreme zime i menstruacije zaista postoje da bi pr oĉistile psihu. Ako ne iskoristimo   priliku da se proĉistimo, mnoga osećanja će ostati „ispod tepiha “ dok  ih nešto ne aktivira. Kada se emocije neprekidno guraju ispod „tepiha“ neizbeţan je emotivni i fiziĉki slom u nek om pot iskivanja e mocija, odreĊeni delovi dana, meseci trenutku. Šta više, zbog hroniĉnog poti i/ili godišnjih doba (na primer noć, menstruacija, zima) će ponovo aktivirati ova osećanja rezultujući anksioznošću, depresijom i opštom uznemirenošću. Ja puno priĉam o ovim stvarima   jer smatram da su ljudi napretkom moderne tehnologije, naroĉito razvojem svetlosnih lampi , iskoristili Majku prirodu ne obaziravši s e na njene zakone. Ono što je poĉelo ţeljom da ukrademo samo još koji sat svetlosti se pretvorilo u veliko iskorišćavanje nas samih i drugih . Došli smo u

situaciju da neprekidno brinemo kada će svetlost zauvek nestati.   Ne ţivimo više u dodiru sa prirodom, sa svi m što nas okruţuje, niti sa samim sobom. Vremenom nam  je ova situacija stv ma nifestovala stovala u obliku ţivotno st vorila unutrašnju unutrašnju neravnoteţu koja se manife ugroţavajućih bolesti i spoljašnju neravnoteţu u obliku uništavanja ţivotne sredine. Moţda je vreme da odgovore potraţimo u sebi , a ne da neprekidno smatramo sami sebe ţrtvama neke nepoznate nove bolesti. Definitivno postoji veza izmeĊu svih malih i velikih stvari. Moţda ovo definiše koncept karme ili o bjašnjava izreku „Sve se vraća sve se plaća“. Izgleda da smo mi mali deo jedne velike slike koja se neprekidno menja, voĊena zakonom promene. Ovaj zakon prome ne i njegov uticaj na sav ţivot je lepo opisan u jednoj od najstarijih i najcenjenijih knjiga „Ji Đing“ (prim. prev. Knjiga je takoĊe   poznata kao “Knjiga promene” ili “Klasik promene”; ta filozofija se temelji na ideji o dinamiĉkoj ravnoteţi suprotnosti i  prihvatanju neizbeţnosti promene). Ona opisuje ţivot i rast kao proces neprekidnog menjanja suprotnih sila, ali i sila koje se dopunjuju: jing/jang, ţensko/muško, skupljanje/š skupljanje/šiirenje i tako dalje. Razumevanje zakona promene, koji je osnov svega, nam pomaţe da na ţivot gledamo iz perspektive uĉesnika/posmatraĉa, a ne iz perspektive ţrtve.

„Jer ovo je mudrost: Voleti, Ţiveti, Uzeti ono što sudbina i Bog mogu dati;

Ubrzati utišanu strast Dok pozdravljate njen tok  Imati, Ĉuvati,

I vremenom, vremenom, osl os loboditi.“ oboditi. “

- nepoznat autor

Tolbert MekKerol objedinjuje moja osećanja o ovom u „Godišnjim dobima“ (iz njegove knjige „Beleške iz pesme ţivota“): „Drvo zna koje je njegovo mesto u prirodi. Šta god da radi - da li stvara pupoljke, da li lista i daje zrelo voće - sve je to drvo. Postoje godišnja doba u našem ţivotu. Ne trudite se da pobegnete od njh. Ako   pokušate da nosite voće kada je vreme da stvarate pupoljke, moţda nikada nećete dobiti pupoljke.

Slušajte pesmu prirode. Svaka godina je ciklus. Postoji vreme za aktivnost i vreme za od maranje. Postoje trenuci poĉetka i trenuci kraja. Postoji vreme za napredovanje i vreme za obnovljanje. Budite mir ni i uĉite. Sagledajte pravu priĉu prirode. Gledajte   pticu i drvo. Uĉite o sliĉnostima izmeĊu vas i ptice. Neka vam drvo pomogne da  pronaĊete svoje mesto. Budite svesni dana. Postoje razliĉiti delovi dana. Zora je proleće. Leto je podne. Poslepodne je jesen. Zima dolazi noću. Stvoreni ste da osetite ovaj ciklus svaki dan. Srušite vaše zaštitne zidove. Krećite se u ritmu dana. Uvek zapamtite da je sutra novi ciklus, još jednom se toĉak okreće. Svaki dah je ciklus ţivota. U nesite u sebe slatko proleće svog daha. Napunite pluća letom ovog ciklusa. Iskusite jesenju radost oslobaĊanja. Budite prazni i mirni u zimu vašeg daha. Sada udahnite ponovo, jer uvek postoji novi poĉetak i novi kraj.   Nikada nećete udahnuti bitnije ili manje bitno nego što to radite upravo sada.  Nikada nećete biti u danu ili godini koja je bitnija ili manje bitna od dana i godine u kojoj ste sada.

Svaki trenutak je novi poĉetak ţivota. Ova trenutna sekunda moţe biti kraj svega. Ovaj trenutak je novi poĉetak za sve. Ako stvarno uskoĉite u novi trenutak bićete  potpuno preporoĊeni. Ţivot je, poput okeana, napravljen od mnogo talasa. Postoje talasi u sva kom trenutku, svakom danu, svakoj godini , svakom ţivotu. Ako ţudite za osećajem potpunosti budite u harmoniji sa talasima 36 .“

11 UV: DA ILI NE? PITANJE JE SAD ţivot na Zemlji razvijao pod direktnim uticajem prirodne sunĉeve svetlosti. Ljudi su oduvek osećali neku posebnu povezanost sa suncem. Stare kulture su bile svesne velikog uticaj a sunca pa su ga poštovale kao Boga i svaki dan ga blagosiljale zbog njegovih darova. Na nesreću, vreme se promenilo. Kad smo Milionima godina se

otkrili kako da proizvedemo veštaĉku svetlost, postepeno smo poĉeli da gubimo   poĉetnu vezu sa prirodnom, sunĉevom svetlošću. Sunce, nekada smatrano   boţanstvom, je nedavno proglašeno krivim za mnoge zloĉine i sada se smatra naoruţanim i opasnim . Javnost je upozorena:  Klonite se sunca i štitite se od njega sve vreme.

Koje su prave ĉinjenice vezane za sunĉevu svetlost? Zašto reĉ „ultraljubiĉasto“ (UV) odmah navede ljude da pomisle na rak, kataraktu, starenje i bore? Više od 50%   populacije u Sjedinjenim Ameriĉkim Drţavama nosi naoĉare da bi se zaštitilo od sunca. One su napravljene od stakla koja blokiraju najveći deo UV zraĉenja. Na jnovija plastiĉna soĉiva, nazvana UV 400, blokiraju svo UV zraĉenje. Postoje ĉak i kapljice za oĉi, koje se trenutno kliniĉki ispituju, koje mogu da blokiraju 98% UV zraĉenja 1. U losionima za suĉanje, zaštitini faktor 6, 10 i 15 se ne smatra više adekvatnom zaštitom od sunca i UV zraka. Sada se preporuĉuje zaštitini faktor 25 i 30 za potpunu zaštitu. Ovo blokiranje ultraljubiĉastih zraka moţe o zbiljno da oslabi odbranu organizma! 24 Prema reĉima fotobiologa dr Dţon Ota postoji jaka indikacija da UV sve tlo koje   prolazi kroz oĉi stimuliše imuni sistem. Sigurno je da je UV svetlo u velikim koliĉinama štetno, meĊutim u malim koliĉinama, kao što je sluĉaj sa prirodnim sunĉevim svetlom, dr Ot smatra da   je ono kao „hranljiva materija koja pospešuje ţivot“ i da   je veoma korisno. Da li je moguće da je nauka otišla predaleko? Ovo bi mogla da bude jedna od najvećih grešaka koje je nauka napravila u poslednjih pedeset godina.

VRSTE ULTRALJUBIĈASTOG ZRAĈENJA Sunĉeva setlost (sastavljena od mnogo razliĉitih zrak a ) sadrţi veliku koliĉinu ultraljubiĉastog (UV) zraĉenja. UV zraĉenje se deli na: UV -A, UV-B i UV-C u zavisnosti od talasne duţine. UV -A (320 - 380 nm) se direktno graniĉi sa ljubiĉastim krajem spektra vidljive svetlosti i odgovorno je za tamnjenje koţe ko d ljudi. UV-B (290-320 nm) izgleda da aktivira sintezu vitamina D i apsorpciju kalcijuma i drugih minerala. UV-C (100- 290 nm), koji ozonski omotaĉ Zemlje najviše i zadrţava, ima ulogu u ubijanju bakterija, virusa i drugih infektivnih agenasa. Danas, bukvalno sve

vrste ultraljubiĉastog zraĉenja ljudi smatraju štetnim. Na primer, fluorescentno svetlo u istraţivaĉkim laboratorijama radiološkog odeljenja za Hranu i Lekove u Americi je   prekriveno posebnim plastiĉnim materijalom koji apsorbuje UV svetlo 5. Kompanija ne ţeli da njihovi radnici budu izloţeni ni najmanjoj koliĉini ovog „smrtonosnog“ zraka.

SUNCE I ULTRALJUBIĈASTA TERAPIJA Kako je moguće da sunĉeva svetlost, najsnaţnija hranljiva materija u našem sunĉevom sistemu, moţe biti i toliko opasna? Terap ija suncem je bila veoma popularna u Evropi sve do tridesetih godina dvadesetog veka. Bila je nazvana

„helioterapija“, po Heliosu, grĉkom bogu Sunca.

Jedan od najpoznatijih pristalica sunĉeve terapije direktor klinike za helioterapiju u gradu Lejsinu visoko

je bio lekar  August Rolier, u švajcarskim Alpima 6 . On je smatrao da sunce ima terapeutki efekat zahvaljujući nevidljivom ultraljubiĉastom zraĉenju. Dr Rolier, ĉija se klinika nalazila na oko dve hiljade metara iznad nivoa mora, je ţeleo najvišu planinu „zato što je vazduh tako prozraĉan da sunĉevi zraci lako prolaze kroz njega  bez apsorpcije (od strane atmosfere)“. Dr Rolier je znao da će   pacijenti pokazati najbolje rezultate ako prime najveću koliĉinu ultraljubiĉastih zrakova. On je dobio toliko zadi vljujuće rezultate na svojoj klinici da je objavio knjigu o ovom naĉinu leĉenja nazvanu „La cure de soleil - Leĉenje uz pomoć sunca“ 7

.

Jedna od glavnih bolesti koja je leĉena uz pomoć sunca je tuberkuloza . Mnogi tuberkulozni pacijenti su se u potpunost i izleĉili. Jedan lekar je otkrio da sunce nije pomoglo pacijentu jer je nosio naoĉare za sunce koje su blokirale lekovite ultraljubiĉaste zrake. Sunĉeva terapija je pomogla i kod drugih   bolesti kao što su: kolitis, anemija, cistitis, arterioskleroza, reumatoidni artritis, kostobolja, išijas,

ekcemi, akne, herpes, astma, problemi sa bubrezima ĉak i opekotine. U to vreme, profesor Dţordţ Sperti sa Univerziteta u Sinsanatiju je ĉinio ĉuda sa „podešenim“ ultraljubiĉastim zracima 8. Smatran jednim od najeminentnijih svetskih struĉnjaka u oblasti UV zraĉenja tog vremena, Sperti je razvio tehnologiju koja je mogla da prilagoĊava UV zrake u cilju stavljanja vitamina D u mleko, losione za sunĉanje, baktericide i za druge potrebe. Do sredine tridesetih godina dva desetog veka, sunĉanje i ultraljubiĉasta terapija su postale poznate kao najefikasniji naĉin leĉenja mnogih infektivnih bolesti. MeĊutim, 1938. godine je otkriven penicilijum i nauka je uletela u novi farmaceutski svet. Lekovi su postali unosan posao.Terapiju suncem su ubrzo mnogi zaboravili.

KORIST OD UV SVETLOSTI

MeĊutim postoji još jedna strana priĉe o leĉenju pomoću svetlosti koja nije nikada u celosti ispriĉana. Većina ljudi ne zna da postoji ogromna korist od ultraljubiĉastog zraĉenja za zdravlje. Razmislite o sledećem: 1. UV svetlost aktivira sintezu vitamina D, koji je preduslov za apsorpciju kalcijuma i drugih minerala iz hrane 9-13. Robert Nir je

sproveo istraţivanje na grupi starijih ljudi da bi odredio da li će dodatna sunĉeva svetlost povećati njihovu mogućnost apsorbovanja kalcijuma iz hrane 14 . U hranu, koju su uzimali ovi ljudi, je dodavano otprilike oko 200 jedinica vitamina D

svakog dana. Jedna grupa ovih ljudi je ţivela okruţena svetlošću punog spektra (koja se sadrţala UV zraĉ enje), a druga grupa je vreme provodila u zatvorenim prostorijama pod veštaĉkim svetlom (koje nije sadrţalo UV zraĉenje). Grupa koja je ţivela u zatvorenom prostoru, odnosno koja nije bila izloţena UV zraĉenju, je za 25% imala smanjenu apsorpciju kalcijuma, dok je druga grupa (izloţena UV zraĉenju) imala

  povećanje apsorpcije za 15%. Drugim reĉima, grupa koja je primala UV zraĉenje je apsorbovala 40% više kalcijuma iz hrane nego ljudi iz druge grupe. 2. UV svetlost smanjuje krvni pritisak.

 Na poĉetku dvadesetog veka je prvi put primećeno da UV zraĉenje iz sunca smanjuje krvni pr itisak i kod ljudi koji su imali normalan kr vni pr itisak i kod onih koji su patili od poviše nog krvnog pritiska. Jedna studija je pokazala da su ljudi, koji su bili izloţeni samo jednom tretmanu ultraljubiĉastog zraĉenja ,   primetili dramatiĉno

smanjivanje svog povišenog krvnog pritiska. Otkrili su da taj efekat traje od pet do šest dana 15 . 3. UV svetlost pospešuje rad srca.

Dr Rejmond Dţonson je u Tulan medicinskoj školi izloţio dvadeset ljudi ultraljubiĉastom zraĉenju 16 . Kod osamnaest od dvadeset ljudi srĉani rad se povećao u  proseku za 39%! Drugim reĉima, srce im je postalo jaĉe i pumpalo je više krvi. 4. UV svetlost poboljšava elektrokardiogram (EKG) i karakteristike krvi kod  ljudi koji  pate od ateroskleroze (o tvrdnuće arterija). U jednoj studiji 169 ruskih pacijenata sa cerebralnom aterosklerozom je primilo

tretman sa UV svetlošću 17 . Oni su bili nadgledani još godinu dana i kod svih je   primećeno poboljšanje cerebralne cirkulacije, vratili su se na posao i rekli da se osećaju bolje. Druge studije su pokazale sliĉne rezultate 18-20. 5. UV zraĉenje smanjuje holesterol . U jednom eksperimentu pacijenti sa hipertenzijom i problemima sa cirkulcijom su izloţeni UV svetlosti 21 . Dva sata nakon prvog izlaganja, 97% pacijenata je imalo za skoro 13% smanjenjen nivo holesterola. U okviru ove grupe, 86% je zadrţalo ovaj nivo dvadeset ĉetiri ĉasa kasnije. TakoĊe treba naglasiti da se nivo i drugih vrsta masnoća, koje su povezane sa srĉani m bolestima (masne kiseline, mono/di/trigliceridi), takoĊe moţe smanjiti izlaganjem UV zracima. Ovo se verovatno dešava jer je organizmu za razbijanje holesterola  potrebno UV zraĉenje. 6. UV zraĉenje

pomaţe u gubljenju teţine .

Ţivotinje na farmi koje najveći deo provode na otvorenom se ne goje tako lako kao ţivotinje koje ţive u zatvorenim prostorijama 22 . Ovo je takoĊe potvrĊeno u studijama u kojima su ţivotinje, izloţene UV zraĉenju, gubile teţinu. S matra se da do ovog efekta dolazi jer UV zraĉenje stimuliše tiroidnu ţlezdu koja ubrzava metabolizam, a samim tim i sagoreva kalorije. Tridesetih godina dvadesetog veka švajcarski helioterapeuti su otkrili da su njihovi pacijenti povećali mišićnu masu i veoma malo

masnoću, iako nisu mesecima veţbali. Dr Zejn Kim je pisao o sliĉnim rezultatima u svojoj knjizi „Sunĉeva svetlost“. 7. UV svetlost je efikasna u leĉenju psorijaze.

Izveštaji Nacionalne Fondacije za Psorijazu su pokazali da se kod 80% onih koji su patili od ove koţne bolesti stanje poboljšalo nakon izlaganja UV svetlosti 23 . 8. UV svetlost je efikasna za leĉenje mnogih drugih bolesti . Otkriveno je da je UV svetlost veoma efikasna u ubijanju infektivnih bakterija, ukljuĉujući i nekoliko oblika bakterije tuberkuloze. 1933. godine F. H. Krudsen je u

svojoj knjizi „Svetlosna terapija“ naveo otprilike 165 razliĉitih bolesti koje su leĉene UV svetlošću. Rusi i Nemci su rutinski kristili UV svetlost u borbi   protiv plućnih bolesti kod rudara (ruski lekari veruju da UV svetlost   pomaţe krvotoku da ukloni prašinu i prljavštinu iz pluća radnika), kao i u borbi protiv infektivnih bolesti u školama i na radnim mestima 24-26. 9. UV svetlost  povećava nivo

seksualnih hormona.

U studiji u bostonskoj drţavnoj bolnici, dr Abraham Majer son je otkrio da ultraljubiĉasta svetlost   povećava nivo muških hormona za 120% 27 . Ultraljubiĉasta svetlost takoĊe povećava nivo ţenskih hormona. U drugoj istraţivaĉkoj laboratori ji je otkriveno da organizam najviše apsorbuje estrogen kada je izloţen delu UV spektra od 290 nm za koji mnogi ljudi tvrde da je opasan i štetan. Ova otkrića ukazuju da je estrogen najefikasniji kada je ţena izloţena UV talasnim duţinama. 10. UV aktivira vaţan hormon koţe .

Istraţivaĉi sa Univerziteta u Severnoj Karolini su pokazali da solitrol (hormon u koţi) zajedno sa p inealnim hormonom melatoninom uĉestvuje u kontroli telesne reakcije na sunĉevu svetlost i mrak  28 . Solitrol, za koji se ver uje da predstavlja oblik vitamina D 3, funkcioniše sa melatoninom antagonistiĉki i dovodi do promena u raspoloţenju , cirkadijalnom ritmu i sezonskoj reprodukciji. Proizveden delovanjem UV svetlosti,

solitrol utiĉe na mnoge regulatorne centre u organizmu kao i na imuni sistem. Otkrića ovih istraţivaĉa mogu pomoći u objašnjavanju veze izmeĊu sunĉeve svetlosti i ljudskog zdravlja.

I DALJE...DA LI JE UV ZRAĈENJE KORISNO ILI ŠTETNO? Iako postoji stotine medicinskih studija koje pokazuju korisnost ultraljubiĉastog zraĉenja na zdravlje, veći deo medicinskog sveta nastavlja da smatra ultraljubiĉastu svetlost opasnom po zdravlje. Milionima godina, ţivot se razvijao pod uticajem sunĉeve svetlosti koja sadrţi ultraljubiĉasto zraĉenje. Sada je nauka odluĉila da je Bog

zap ravo napravio grešku i da je sva UV svetlo st štetna. Neverovatno je kako su se vremena promenila. Veliki broj rado va napisanih na poĉetku ovog veka je govorilo o

korisnosti prozora koji su propuštali ultraljubiĉasto svetlo. 1990. godine sliĉni radovi su govorili samo o blokiranju istih zraka.

Dr Ot se prvi sloţio da je velika koliĉina UV svetlosti loša, ali je i rekao „Nama je  potrebna osnovna koliĉina da bi odrţali ţivot i zadrţali zdrav imuni sistem“. Dodao je  još „Sve talasne duţine sunĉeve svetlosti su korisne“. Analogiju je našao ko roĊenja deteta: ako mu se da mnogo kiseonika, kiseonik moţe oslepeti bebu. On kaţe: „Ispao bih smešan kada bi odmah doneo zakljuĉak da je kiseonik opasan za vaše zdravlje i da bi vi trebalo da ţivite bez njega. MeĊutim, ovo je bukvalno zakljuĉak  donet za ultraljubiĉastu svetlost. Ako stavite vašu ruku u peć opećićete se. Ali to ne znaĉi da treba u potpunosti izbegavati toplotu i drţati u kući temperaturu na nuli! Javnost mora da razume da je svetlost „hrana“ baš kao i vitamin ili mineral. Mala koliĉina ultraljubiĉastog zraĉenja je podjednako vaţna kao i mala koliĉina vitalnih hranljivih materija. Ljudi su se nekada smejali konceptu da milioniti deo hemikalije ili hranljive

materije moţe uticati na zdravlje. Oni su smatrali da je tako mala koliĉina bukvalno  beznaĉajna. Sada shvataju da ĉak i manje veliĉine neĉega utiĉu na nas. Ista filozofija vaţi i za svetlost. Kada neke talasne duţine fale u vašoj „svetlosnoj ishrani“ makar u tragovima, to ima neverovatan efekat na v aše zdravlje 29 .“ Ovakav problem mnogo ljudi doţivi jer najveći deo svog ţivota provede pod uticajem veštaĉke s vetlosti.

PROBLEMI SA SVETLOŠĆU U ZATVORENOM PROSTORU Pošto je sunĉeva svetlost (koja sadrţi UV zraĉenje) toliko korisna za ljude, mora da   postoje odreĊeni negativni efekti kada se ţivi i radi u okruţenju u kome smo neprekidno izloţeni veštaĉkoj svetlosti. Dve vaţne promenljive u ovoj analizi su nivo osvetljenosti i karakteristike spektra. Tipiĉna zatvorena prostorija je osvetljena sa otprilike 600 do 700 luksa, dok osvetljenost letnjeg dana moţe dostići i 100 hiljada luksa. TakoĊe, spektralne komponente sunĉeve svetlosti su znaĉajno razliĉite od komponenti tipiĉnog veštaĉkog osvetljenja , odnosno onog osvetljenja koje bukvalno postoji u svim domovima, fabrikama i kancelarijama. Regularna sijalica u zatvorenom prostoru praktiĉno uopšte ne emituje ultraljubiĉastu svetlost. Neke kompanije ĉak i pokrivaju s ijalice da bi sp reĉili i ono malo prisutnog

UV zraĉenja da proĊe. Jedna strana kompanija prodaje „prirodnu“ sijalicu za koju   ponosno kaţu da ne emituje UV zraĉenje. TakoĊe, većina sijalica odaje veoma izobliĉen spektar vidljive svetlosti, emitujući najveći deo svetlosti u obliku ţutog,

crvenog i infracrvenog dela spektra. Ovo je veoma neprirodno i zbog toga svetlost u

većini domova izgleda ţućkasto i mutno. Dr Ot je otkrio da talasne duţine svetlosti u okviru narandţasto -pink-crvenog dela spektra, koje se ne razlikuju mnogo od talasnih duţina koje emituje sijalica, kod ţivotinja uzrukuju guitak dlake, taloţenje naslaga

kalcijuma u srcu i razvoj velikih progresivnih vrsta tumora 30 . TakoĊe  je da otkrio da se izlaganjem ţivotinjskih ćelija crvenom i infracrvenom delu spektra uzrokuje ruptura ćelijskog omotaĉa i prestanak mitoze (ćelijska deoba). Sunĉeva svetlost se sastoji od priliĉno izbalansiranog spektra boje sa energetskim pikom u plavo-zelenom delu vidljivog spektra. Interesantno je da „plava“ talasna

duţina najviše fali u sijalicama. Iako koliĉina UV zraĉenja koju emituju fluorescentne sijalice varira u odnosu na vrstu sijalice, većina njih obiĉno odaje malu koliĉinu zraĉenja koju obiĉno apsorbu je  plastiĉni difuzer . Drugi problem sa ovim fluorescentnim sijalicama   je taj što emituju ţivinu paru. Ova para stvara veliko izvrtanje spektra. Dr Ot smatra da je javnost obmanuta po o vom pitanju jer veruje da  je nivo ţive 100 puta veći nego što je ljudima reĉeno. On smatra da na ovim sijalicama treba da stoji upozorenje u kome bi pisalo da ţivina para moţe prouzrokovati ozbiljne alergije na hr anu. Dr Ot takoĊe tvrdi da katodni krajevi svih fluorescentnih svetala emituju nizak nivo x-zraka. Napravio je eksperiment: stavio je zdravac (biljka geranium) blizu krajeva cevi i on je uvenuo. Kada ga biljku stavio   blizu središnjeg dela cevi, procvetala je. Kada je krajeve cevi obmotao folijom od olova da bi apsorbovala x-zrake za koje je sumnjao da postoje, zdravac je rastao normalno. Sliĉne rezultate je postigao i sa pasuljem 31 . Ot takoĊe smatra da sva fluorescentna svetla emituju radio talase. Ti radio talasi koje odaje fluorescentno svetlo se razlikuju od zvukova koji se ĉuju na radiju, ali se mogu detektovati kada se radio postavi blizu svetlosti i podesi na

odreĊenu frekvenciju. Na osnovu svojih istraţivanja dr Ot smatra da svi fluorescenti ureĊaji treba da budu prigodno pokriveni i uzemljeni u cilju apsorpcije x-zraka i eliminacije emisije radio talasa.

Što se tiĉe veštaĉkog osvetljenja u zatvorenim prosto rijama, dr Ot smatra da toplobelo fluorescentno svetlo (koje najviše zraĉi blizu pink dela spektra) i hladno-belo fluorescentno svetlo (koje nema plavo- ljubiĉasti deo spektra ) treba apsolutno izbegavati. Da ponovimo: ultraljubiĉasto

svetlo je hrana baš kao što su i vitamini ili minerali.  Zaista treba da postoji preporuĉena dnevna „doza“ UV svetlosti, baš kao što postoji i  za vitamin C. Kako su onda sunĉeva svetlost i ultraljubiĉasto zraĉenje dobili tako lošu reputaciju? Javnost je dovedena bukvalno na ivicu histerije kada je UV zraĉenje u pitanju. Kako takozvani kvalitetni lekari mogu da stvaraju takav strah?

UV STUDIJE KOJE SU STVORILE STRAH

1981. godine je sprovedena studija na medicinskom kol edţu Virdţinija u Riĉmondu,ali su mi zakljuĉci ove studije uvek bili sumnjivi 32 . Istraţivaĉi su uspavali majmune. Njihove oĉne kapke su drţali otvorenim posebnim instrumentima. Kada su se zenice majmuna potpuno raširile istraţivaĉi su uperili snop svetlosti ksenonske

lampe od 2,500 vati, u njihove oĉi u trajanju od šesnaest minuta. Ovo intenzivno svetlo je sadrţalo visok nivo UV zraĉenja.  Zar ov o nije zlostavljanje? Iako su rezultati studije pokazali manje oštećenje mraţnjaĉe oka, teško mi je da zamislim d a su istraţivaĉi mogli bilo šta drugo da zakljuĉe. Oni su majmune izloţili abnormalno

visokoj dozi ultraljubiĉastog zraĉenja kojoj nikada ne bi bili izloţeni u realnom ţivotu. U realnom ţivotu, zenice i oĉni kapci kod majmuna bi se prirodno prilagodili da bi zaštitili oĉi, kao što bi to uradile zenice i oĉni kapci kod ljudi. Još jedan argument nauĉnika upućen protiv ultraljubiĉastog svetla je taj da ono prouzrokuje kataraktu. Ista vrsta studije, koja je izvedena na laboratorijskim ţivotinjama u cilju dokazivanja štetnosti UV svetlost i na mreţnjaĉu, je korišćena da

  bi se dokazalo da UV zraĉenje izaziva i kataraktu 33 . Naravno da su oĉi u ovim studijama oštećene. Zar su oĉekivali da će se vid poboljšati? Sliĉne studije, u kojima   je koţa ţivotinja iznova bila gorena visokim nivoima UV svetlosti su raĊene da bi „dokazale“ da ultraljubiĉasto svetlo izaziva rak koţe 34 . Zašto su ovi nauĉnici sugerisali da ultraljubiĉasto zraĉenje izaziva rak i kataraktu?   Njihovo istraţivanje, koje je ĉesto nehumano, vodi samo do jednog zakljuĉka:   zloupotreba ţivotinja u njihovim istraţivanjima izaziva rak, slepilo i smrt! Postoji nekoliko vaţnih problema sa ovim istraţivanjima i većinom istraţivanja na ţivotinjama koja se izvode u ovoj zemlji. Prvo, ova stvorenja koja imaju osećanja se etiketiraju kao „laboratorijske ţivotinje“ da bi postale bezliĉne. Kao da je jedini razlog njihovog postojanja sluţe nje za nehumane eksperimente koji se ĉesto završe njihovom smrću. Ljudi na ovim ţivotinja vrše strašne eksperimente koji se ne razlikuju mnogo od onih vršenih na ljudima u logorima. Šta više, nemoguće je doći do validnih nauĉnih zakljuĉaka preko ovak vih eksperimenata jer su oni izvedeni pod ekstremno neprirodnim uslovima koji ne postoje, niti će ikada postajati u pravom ţivotu. Ti eksperimenti bi bili smatrani zlostavljanjem kad bi se izvodili na ljudima. TakoĊe, kada se rezultati ovih eksperimenata objave istraţivaĉi kaţu „Naša istraţivanja ukazuju da laboratorijske  ţivotinje...“ Kakve ovo veze ima sa ljudima? Da li nešto više zna mo posle ovih eksperimenata? Da li ikada u istoriji neki zakon ili vrhovno biće reklo ljudima da je u redu da druga ţiva bića tretiraju na ovaj naĉin? Pravo pitanje je: da li je potrebno da eksperimentišemo i povreĊujemo druga stvorenja da bi saznali šta j e za nas dobro, a šta ne? Kao navodno jedna od najinteligentnijih vrsta na Zemlji, zar ne bi trebalo već da znamo te stvari? DA LI IZAZIVAMO SOPSTVENO SLEPILO?

Sa svom trenutnom propagandom koja kaţe da nosimo naoĉare za sunce sa UV 400 staklima koja blokiraju UV zraĉenje, moguće je da mi sami, neznajući, doprinosimo  povećanom broju sluĉaja slepila i oĉnih bolesti u ovoj zemlji. OdreĊene studije raĊene na temu negativnog uticaja ultraljubiĉastog zraĉenja su najverovatnije bazirane na  pogrešnoj premisi.

U nedavno objavljenom ĉlanku „Svetlost i oĉi koje stare“ profesor Dţon Maršal sa univerziteta u Londonu tvrdi da je telo saĉinjeno od od dva posebna ćelijska sistema 35 . Jedan sistem se sastoji iz ćelija koje se neprekidno obnavljaju  jer podleţu ćeli jskoj deobi (koţa, roţnjaĉa itd.), dok se drugi sistem sastoji od nedeljivih ćel ija (mozak, mreţnjaĉa itd.). Organi, koji se sastoje od ćelija k oje se dele, se neprekidno obnavljaju, dok organi sastavljeni od nedeljivih ćelija ostaju sa istim ceo ţivotni v ek  osobe.

Kao primer nedeljivog ćelijskog sistema dr Maršal daje fotoreceptore (štapiće i ĉepiće) i pigmentne epitelija lne ćelije mreţnjaĉe. On smatra da su odreĊene degenerativne oĉne bo lesti verovatno direktni rezultat promena na ovim ćelija ma koje apsorbuju višak zraĉenja (naroĉito UV) tokom celog ţivota jedne osobe. Pošto svet lost ima tako dubok uticaj na funkcionisanje tela samim tim mora imati isti takav efekat i na funkcionisanje svake ćelije u telu. Oĉi nisu samo prozor kroz koji svetlost prolazi na svom putu do mozga, već i delovi oka, na primer mreţnjaĉa i roţnjaĉa, takoĊe koriste direktnu svetlosnu energiju za stimulaciju i regulaciju funkcija svojih ćelija. U stvari pre dvadeset pet godina, dr Dţon Ot koji je saraĊivao sa istraţivaĉkim odeljenjem oĉne bolnice u Filadelfiji, je napravio seriju mikrofotografija koja je   pokazala ranije neotkriven fenomen. Dok je prouĉavao pigmentne epitelijalne ćelije zeĉijeg oka kroz filtere razliĉitih boja (ĉesto se koriste u fazno-kontrastnoj mikroskopiji), Ot je primetio da su same boje filtera znaĉajno uticale na biološki odgovor u samim ćelijama. Šta više, Ot je primetio da bi se ove ćelije delile samo ako  bi se mala koliĉina ultraljubiĉastog zraĉenja usmerila na njih. Izgleda da se p igmentne epiteli  jalne ćelije dele samo u odgovarajućim uslovima koji zahtevaju pris ustvo ultraljubiĉastog zraĉenja. To onda znaĉi da su tvrdnje profesora Maršala zasnovane na pogrešnoj premisi . Razlog donošenja pogrešnih zakljuĉaka je moţda što većina svetlosnih izvora mikroskopa ne sadrţi ultraljubiĉasti deo svetlosti, niti većina laboratorija ima osvetljenje sa UV delom spektra. Sledeći zakljuĉak bi bio da tipiĉa n ameriĉki ţivotni stil koji podrazumeva boravak u zatvorenim prostorijama i nošenje naoĉara za sunce na otvorenom, verovatno blokira UV zraĉenje neopho dno za normalnu ćelijsku deobu što rezultuje odreĊenim degenerativnim oĉnim bolestima, meĊu kojima je i makularna degeneracija . Umesto što smatramo da ultraljubiĉasto zraĉenje uzrokuje ovakve bolesti, treba da shvatimo da će pre nedostatak tog zraĉenja to uĉiniti. Da li sami izazivamo slepilo?

DANAŠNJA VEROVANJA U VEZI RAKA KOŢE U današnje vreme većina ljudi rak koţe izjednaĉava sa ultraljubiĉastom svetlošću . Ova dva pojma su bukvalno sinonimi. Postoj e odreĊene publikovane ĉinjenice koje se tiĉu UV zraĉenja i raka: 



Rak koţe se najĉešće pojavljuje na onim delovima tela koji su najviše izloţeni suncu: glava, vrat, ruke i šake. Veća je uĉestalost pojave raka koţe kod ljudi sa svetlom koţom, naroĉito kod onih koji rade na otvorenom.



Eksperimenti na ţivotinjama su pokazali da je veća doza UV zraĉenja normalnog u kratkom vremenskom periodu faktor u razvoju raka koţe.

od



Veruje se da je hroniĉno p reterano izlaganje UV svetlosti sa poslediĉnim opekotinama od sunca, faktor koji doprinosi razvoju raka koţe u 90% sluĉajeva. Pošto se pojave opekotine na koţi , slobodni radikali se formiraju, a oni su odgovorni ne samo za oštećenje koţe već i za starenje koţe. Ako su nekontrolisani, ovi slobodni radikali mogu oštetiti DNK što moţe doprineti razvoju raka koţe. Treba naglasiti da slobodne radikale normalno drţe pod kontrolom enzimi, neki vitamini i minerali.



Maligniteti koţe preovlaĊuju u tropskim i subtropskim predelima. MENJANJE STAVA U VEZI RAKA

KOŢE

medicinski ĉasopis „Lancet“ objavio ĉlanak koji   je govorio potpuno drugaĉije o povezanosti raka koţe i sunca. U istraţivanju 7. avgusta 1982. godine je engleski

sprovedenom na Londonskom univerzitetu za higijenu i tropsku medicinu, Engleska i na Univerzitetu Melanoma klinike sidnejske bolnice, Australija , istraţivaĉi su otkrili

da je pojava malignih melanoma znatno veća kod radnika u kancelarijama nego kod ljudi koji su svakodnevno bili izloţeni suncu zbog svog naĉina ţivota ili posla kojim

su se bavili. Jedan od glavnih i straţivaĉa dr Helen Šo je otkrila da su ljudi koji su imali najmanji rizik za nastanak raka koţe bili oni kojima je glavna aktivnost   bilo sunĉanje! 36 Dvaput veći rizik su imali zapošljeni u kancelariji koji su svaki dan morali da rade u zatvorenom prostoru pod fluorescentnim svetlom. Dodatna istraţivanja dr Šo su pokazala da fluorecentno osvetljenje u kancelarijama moţe uzrokovati mutacije u ćelijama ţivotinja. Dr Šo zakljuĉuje da je „i u Australiji i u Velikoj Britaniji, stopa pojave melanoma veća kod zapošljenih u kancelarijama, a manja kod ljudi koji rade

na otvorenom.“ Rezultati dve paţljivo kontrolisane studije voĊene na medicinskom univerzitetu u

Nju Jorku su potvrdile prethodno pomenute rezultate medicinskog univerziteta za higijenu i tropske bolesti u Londonu i Univerziteta Melanoma klinike u Sidneju 37,38 . Biofiziĉar Dr F.Alan Anderson veruje da fluorescentno osvetljenje moţe biti odgovorno za 5% ukupne nedeljne doze zraĉenja koju svaka osoba primi . Kod osetljivih osoba, ova doza m oţe biti dovoljna da prouzrukuje rak. Iz svega do sada navedenog jasno je da je preterano izlaganje suncu, zajedno sa odreĊenim tipovima koţe, glavni faktor u razvijanju raka koţe. Rešenje je onda veoma jednostavno: umerenost je kljuĉ. Blago i razumno i zlaganje suncu je ne samo

 bezbedno, već i poţeljno. Postoje ljudi širom sveta koji ţive na velikim nadmorskim visinama ili u oblasti ekvatora gde je nivo ultraljubiĉastog zraĉenja veoma visok, a ipak o ni bukvalno ne obolevaju od raka. O ĉigledno je dakle da je neophodno ispitati i mnoge druge faktore (ishran u, ţivotni stil itd). Pitanje ultraljubiĉastog zraĉenja obiĉno preuveliĉavaju oni ljudi koji ne ţele da preuzmu odgovornost za svoje zdravlje i blagostanje . Mi vodimo „rat“ protiv raka, di  jabetesa, srĉanih obolenja, side, droge itd. Izgleda da l  judi takoĊe veruju da su nam

ove bolesti tajno donele nepoznate zle sile iz spoljašnjeg sveta kao što su strani špijuni ili neki novootkriveni virus iz svemira. Nas napadaju nemaĉke boginje, kineski grip ,  juţnoameriĉka droga, afriĉki majmuni zaraţeni sidom i katarakta i rak  koţe koje nam  je donelo sunce. Da li sve ove bolesti nastaju u našem okruţenju ili u nama samima? Da li je iko ikada ĉuo za Nju Jorkšku bolest „zagaĊeno -vazduh- itis“ ili za epidemiju svetskih razmera „rak  izazvan brzom hranom “? Šta je sa deĉijom bolešću koja se zove

„anksioznost zbog loših ocena“? Sada smo otkrili da o ve i druge deĉije bolesti dovode do adultne verzije koja se zove „biti najbolji sindrom“. Sve ovo naţalost vodi do srĉanog udara, potiskivanih emocija i tuge. Mi ţivimo u društvu naseljenom ţrtvama koje vode neprekidni rat sa spoljašnjim svetom . Ljudi su samo sauĉesnici u svojim samoizazvanim zloĉinima. Kada ćemo preuzeti odgovornost za stanje u kom se nalazimo i shvatiti da akcija uzrokuje posledicu? Zar nije naše hroniĉno nestrpljenje ono što stvara mnogo naših   problema? Mi moramo da jedemo „brzu“ hranu, vozimo brza kola, brzo pocrnimo i donesemo brze zakljuĉke izvedene iz naših „nauĉnih“ teorija. Još jednom, moramo  potraţiti odgovore u sebi, a ne neprestano upirati  prstom u nešto „što je tamo negde“ ili „nešto što ţeli da nas se doĉepa“. SAVETI

1. Sunĉeva svetlost . Provedite deo svakog dana (najmanje jedan sat) napolju, bez obzira na vremenske uslove . Ĉak i ako je to u senci ili na nekom tremu. Sve što

moţete raditi napolju ne radite unutra. Lep naĉin da se provede vreme na otvorenom  je šetnja tokom koje moţete da uţivate u prirodi i lepoti. Ako nije ekstremno sunĉan dan kada ne moţete da gledate, ne nosite naoĉare za sunc e,  prepisane naoĉare, soĉiva ili losion za sunĉanje. Skidanje naoĉara za sunce i soĉiva (ako moţete bez njih, a da ne napreţete oĉi) će vam omogućiti da iskoristite  blagodeti sunĉeve svetlosti, a moţe vam i popraviti vid. Moţete ostati na suncu duţe od je dnog sata, ali do tog vremena treba dolaziti postepeno. Nemojte preterivati. Izbegavajte izlaganje suncu izmeĊu 10 sati ujutru i dva popodne. TakoĊe nikada nemojte gledati direktno u sunce jer vam to moţe oštetiti oĉi. Ako uzimate lek koji reaguje na sunce, konsultujte prvo vašeg lekara oko izlazaka napolje. Dok ste u zatvorenom prostoru, sedite pored otvorenog

  prozora ako je moguće, ili ako je prozor zatvoren treba podići roletne ili pomeriti zavesu. Ovo će vas snabdeti svetlošću punog spektra (ukljuĉujući i UV ako je prozor otvoren) i odmoriti vam oĉi i um.

Naoĉare za sunce . Ako morate da nosite ove naoĉare, razmislite o nošenju neutralnih sivih. Neutralno sive naoĉare će izbalansirano smanjiti intenzitet sunĉeve svetlosti. Moderne boje k ao što su pink, plava i crvena se ne preporuĉuju. 2.

3. Naoĉare za propuštaju UV

vid. Ako ih morate nositi pitajte svog oftalmologa o staklima koja zraĉenje. Ona se moraju posebno naruĉiti. Ona se ne preporuĉuju nakon otklanjanja katarakte. Ako imate neki drugu oĉnu bolest, konsultujte vašeg lekara.

4. Kontaktna

soĉiva. Soĉiva u boji mogu prouzrokovati isto toliko problema kao i naoĉare za sunce, naroĉito ako su u pitanju estetska soĉiva koja se prave u svim   bojama. Ona moţda izgledaju dobro, ali preko njih vaše oĉi primaju veoma neizbalansiranu svetlost. Najgore boje soĉiva su braon i pink. Iako industrija , koja se  bavi proizvodnjom naoĉara za vid i soĉiva, ne ma loše namere, njihovo znanje o vezi izmeĊu svetlosti i zdravlja je minimalno. Većina kontaktnih soĉiva potpuno blokira UV- B deo spektra. Neka obojena soĉiva su malo drugaĉija u centralnom delu, ali i ona blokiraju UV svetlost. Mnogi ljudi koji nose kontaktna soĉiva, naoĉare za vid i naoĉare za sunce postaju osetljivi na svetlost jer njihova soĉiva blokiraju delove UV spektra.

Plastiĉni prozori koji propuštaju UV zraĉenje . Razmislite o instaliranju ove vrste prozora u vašem domu umesto regularnih stakala. Ovakvi prozori se prave od 5.

pleksiglasa ili akrolita. Obe ove plastike postoje u dve varijante: UVA (o na apsorbuju

ultraljubiĉasto zraĉenje) i UVT (ova propuštaju ultraljubiĉasto zraĉenje). Ja  preporuĉujuem UVT. Pleksiglas proizvodi Rohm i Has kompanija za plastiku. Akrolit  proizvodi ameriĉki Cianamid.

6. Losioni za sunĉanje - upozorenje . U nedavnom izveštaju Ameriĉke uprave za hranu i lekove   je donet zakljuĉak da ĉetrnaest od sedamnaest ispitivanih losiona za sunĉanje, koji sadrţe supstancu PABA, mogu biti kancerogeni kada se koriste na suncu 39 . PABA se koristi u m nogim losionima da bi blokirao UV zraĉenje. Doda tna

istraţivanja ukazuju da PABA moţe prouzrokovati oštećenje DNK u koţi. Dr Zejn Kim, autor knjige „Sunĉeva svetlost“ ĉvrsto veruje da većina losiona za sunĉanje, kada se koriste na suncu, mogu stimulisati formiranje kancerogenih ćelija. On kaţe da  je masnoća ta koja u losionima pravi problem. Moja prva preporuka u vezi sunĉanja je da postepeno povećavate vreme provedeno na suncu i da ne koristite kreme za sunĉanje ako imate umereno do tamnu koţu. Ako morate biti napolju u podne po veoma jakom suncu više od pola sata ili ako imate svetlu koţu onda razmislite o upotrebi kreme za sunĉanje koja ne sadrţi PABA.

DA LI JE NAUKA POGREŠILA? Šta priroda kaţe na sve ovo? Neka istraţivanja izgleda da zaboravljaju ĉinjenicu da su ljudi evoluirali pod prirodnim su nĉevim svetlom. Zar ćemo mi da se odreknemo evolucije od pet miliona godina samo zato što nauka ne razume uzvišenu mudrost   prirode? U modernim vremenima, odjedanput, ultraljubiĉasto zraĉenje je postalo „opasno“ i treba ga izbegavati po svaku cenu. Mi ţivim o u domovima bez ultraljubiĉaste svetlosti. Kada napustimo naše domove, stavljamo naoĉare za sun ce, soĉiva i stopiramo UV svetlost. Vozimo se kolima koja takoĊe blokiraju UV zrake. Po ceo dan radimo u kancelarijama do kojih ne dopiru UV zraci. Onda uveĉe ukljuĉimo naše neizbalansiarno napravljene sijalice koje takoĊe ne emituju UV svetlost.

Kada napokon napravimo pauzu i izaĊemo malo na sunce, šta mi radimo? Stavljamo naoĉare za sunce i prekrivamo koţu losionom, samo da bi se osigurali da štetni zraci ne doĊu do nas. Mnogim ljudima je sada zastrašujuća ideja da izaĊu na sunce bez neke vrste zaštite. Postoji li mogućnost da smo moţda, samo moţda, otišli malo  predaleko? Da li je moguće da je nauka pogrešila? „Biološki“ najaktivniji deo sunĉeve svetlosti   je ultraljubiĉasti. On je apsolutno kritiĉan za optimalno zdravlje.“ - Zejn R.Kim

12 OZDRAVITE  UZ POMOĆ DUGINE ISHRANE  U prethodnim po glavljima sam priĉao o svetlosti kao o hrani za naš organizam i o oĉima kao glavnom ulazu za svetlost koja na nas ima veliki uticaj. Pored efekata koje

svetlost ima na nervni i endokrini sistem, svetlost prolazeći kroz oĉi takoĊe utiĉe i na krv. Izraĉunato je da celokupna koliĉina krvi koju ispumpava srce procirkuliše kroz oĉi svaka dva sata . Oĉi su jedini deo tela kroz koji svetlost moţe prodreti preko niza providnih   bioloških „prozora “. Ovi prozori: roţnjaĉa, oĉna vodica, soĉivo i staklast o telo oka, omogućavaju da svetlosna energija direktno stimuliše oĉi i krv i indirektno stimuliše sve druge telesne funkcije. K ako utiĉe direktna svetlosna stimulacija na krv koja transportuje većin u hranljivih materija kroz telo?

BIOLOŠKO SAGOREVANJE na ova pitanja vaţno je najpre shvati ti da je organizam zapravo motor koji radi, baš kao što je i motor u automobilu. Kao što motor u automobilu zahteva balansiranu mešavinu goriva i kiseonika koju pali svećica, telesni motor zahteva balansiranu mešavinu goriva (hrana ) i kiseonika koju pali svetlost. U automobilu, odgovarajuća mešavina ovih komponenti proizvodi unutrašnje sagorevanje koje omogućava da automobil radi. U našim telima, sliĉna izbalansirana mešavina komponenti rezultira biološkim sagorevanjem koje nam daje energiju za Da bi se dao odgovor

efikasno funkcionisanje i za dobro zdravlje. Zna se da svaka supstanca (vitamin, mineral itd.) koje unesemo u organizam preko hrane ima karakteristiku maksimalne apsorpcije talasne duţine 1 . Drugim reĉima, da bi se svaka od tih supstanci potpuno obradila ili iskoristila od strane organizma, ona mora proći kroz seriju hemijskih rea kcija koje se katalizuju specifiĉnim delom

elektromagnetnog spektra. Kao što je plava svetlost neophodna za odgovarajuće

razlaganje i ekskreciju bilirubina u organizmu, a ultraljubiĉasta svetlost neophodna za kompletnu sintezu vitamina D, tako je svakoj supstanci koju koristi telo neophodan

odreĊeni deo elektromagnetnog spektra u cilju potpune obrade. Bez tog odreĊenog dela spektra (vrste svetlosti), supstanca ne b i bila u potpunosti iskorišćena i odreĊene fiziološke funkcije ne bi bile ispunjene. Izgleda da ljudi imaju isti mehanizam za stvaranje hrane kao i biljke. Uĉili su nas da su samo biljke fotosintetiĉki organizmi, što znaĉi da su one u mogućnosti da direktno koriste sunce za stvaranje ugljenih hidrata. Dr Ot veruje da su „ljudi takoĊe fotosintetiĉki organizmi“. Mi direktno, poput biljaka, apsorbujemo svetlost kroz oĉi i koţu. Ot kaţe da postoje ćelije za sunĉevu energiju (solarne ćelije) svuda po našoj koţi i telu koje pomaţu u proizvodnji ugljenih hidrata, proteina i same DNK. On smatra da su ove solarne ćelije zapravo „Bonghanova telašca“ koje je otkrio korejski istraţivaĉ pre gotovo trideset godina 2. Blisko povezane sa Langerhansenovim ćelijama u pankreasu, solarne ćelije su mesto za fotosintezu kod ljudi. Proces fotosinteze posredovan svet lošć u kod biljaka je,   po mom mišljenju , isto što i metabolizam kod ljudi. Iako se neke reakcije aktivirane

svetlošću dešavaju preko koţe, većina njih se dešava preko oĉiju. Svetlost koja putuje kroz oĉi direktno utiĉe na hranljive materije u krvi i omogućava da ih organizam u potpunosti apsorbuje kao korisnu hranu. Zbog neizbalansiranog spektra svetlosti u našoj okolini, mi verovatno patimo od onoga što  je dr Ot nazvao „maliluminacija“. Ovo stanje, koje je verovatno prisutnije nego što mi mislimo, moţe dovesti do nedostatka hranljivih sastojaka za odreĊene delove organizma što moţe rezultovati hroniĉnom bolešću. ZAMRZNUTA SVETLOST

Svetlost, koja je jedna od osnovnih oblika ishrane, ne samo da utiĉe direktno na naš organizam, već ima i indirektan uticaj   preko hrane koju jedemo. Većina hrane predstavlja zapravo svetlost u ĉvrstom obliku. Potencijal ili hranljiva vredn ost svetlosti u hrani je direktno povezana sa kvalitetom hrane. Ako se hranimo hranom koja   je niţe u lancu ishrane (na primer biljkama), u svoj organizam ćemo uneti svetlost u potpunosti. Ako se hranimo hranom koja je visoko u lancu ishrane (ţivotinjski proizvodi) ili konzumiramo brzu, z amrznutu, zraĉenu ili obraĊenu hranu, mi znaĉajno smanjujemo ili u potpunosti eliminišemo hranljivu vrednost svetlosti koja se nalazi u toj hrani. Uzmimo na primer sveţu, zelenu jabuku i obraĊeni zeleni slatkiš

i razmislimo šta ima veću hranljivu vrednost.. Hrana koja najviše sadrţi svetlost su plavo- zelene alge i organski uzgajano voće i povrće. Hrana koja je iz gubila svoju svetlosnu energiju zbog procesa obrade kroz koju je prošla, postepeno gubi svoju energiju i postaje funkcionalno mrtva. Ishrana nutritivno mrtvom hranom izgladnjuje

naše telo, um i dušu, dovodi do slabljenja funkcija, ĉestog oboljevanja, hroniĉnih bolesti i na kraju do same smrti.

Kao što na nas boje spektra utiĉu razliĉito, tako i obojena hrana utiĉe razliĉito. Mi prvo vizuelno „jedemo“ hranu. Najpre primetimo njenu boju i steknemo prvi utisak. Ideja o ovome nije nova, pošto je boja sv akog ţivog stvorenja znak njegovog zdravlja.

Boja hrane nam otkriva njenu sveţinu i sadrţinu. Setite se sa mo kako vam „poĊe voda na usta“ kada u gledate odreĊenu hranu, ĉak iako ne osećate njen miris i ukus. Boja nije samo estetski bitna - ona takoĊe prenosi por uku. Dr Gabrijel Kazins, autor dela „Duhovna hrana i dugina dijeta“ kaţe da je boja hrane njen potpis; kao da je priroda svu hranu obeleţila bojom tako da mi intuitivno moţemo da razumemo njenu specifiĉnu ulogu koju ima u našem organizmu . U knjizi sam v eć   pomenuo ĉakre, glavne energetske centre tela, koji su locirani otprilike na mestima gde se nalaze velike endokrine ţlezde . Smatra se da se ĉakre   pobuĊuju, uravnoteţuju i leĉe specifiĉnim vibracionim energijama ĉiji su vidljivi ekvivalenti boje. Dr Kazins je u kliniĉkoj praksi otkrio da boja hrane ima veoma vaţnu psihofiziološku funkciju. Koristeći tehniku nazvanu Vaskularni Autonomni Signal (VAS) on je otkrio da razliĉita hrana hrani razliĉite aspekte našeg bića. Primetio je da je boja hrane direktno pov ezana sa odgovarajućom ĉakrom iste boje i

da je svrha odreĊene hrane da daje energiju, ravnoteţu i da leĉi odgovarajuću ĉakru, kao i ţlezde, organe i nervne centre koji su povezani sa njom. Drugim reĉima, svaka hrana (u zavisnosti od njene boje) ima specif iĉan afinitet za odreĊeni energetski centar  (ĉakru) unutar našeg tela. Da bi bolje razumeli ovaj model, pogledajte grafikon ĉakri u ĉetvrtom poglavlju. Tako ćete se upoznati sa anatomskom lokacijom svake ĉakre, odgovarajućom ţlezdom, tipom liĉnosti i bo  jom. Na jednoj strani grafikona je prikazano ime svake ĉakre na Sanskritu i njena lokacija, a na drugoj odgovarajuća ţlezda i tip liĉnosti za svaku ĉakru, za koje se smatra da su povezani sa odreĊenim fiziološkim funkcijama, osobinama liĉnosti i nivoima svesti. Uopšteno ,   prve tri ĉakre (kojima odgovara crvena, narandţasta i ţuta boja) su povezane sa fiziĉkim i emotivnim aspektom ţivota , dok od ĉetvrte do sedme ĉakre (odgovaraju im zelena, plava, indigo i ljubiĉasta boja) predstavljaju put do srca i viših centara koji hrane duhovne aspekte više svesti.   Na osnovu svojih istraţivanja i kliniĉkog iskustva, dr K azins   preporuĉuje „duginu ishranu“ sa ţivom hranom punom boja da bi nahranili ĉitavo naše biće. On naroĉito  preporuĉuje vegeterijansku ishranu sa crvenom, narandţastom i ţutom hranom ujutru; ţutom, zelenom i plavom hranom u podne i plavom, indigo, ljubiĉastom i zlatnom hranom uveĉe. On ukljuĉuje hranu koja je zlatne boje jer je sedma ĉakra (takoĊe   poznata i kao ĉakra krune) ĉesto povezivana sa purpurno - ljubiĉastom i zlatnom. TakoĊe smatra da se bela hrana (karfiol, tofu, ali ne i beli šećer!) moţe jesti za sve obroke. U prirodi se u toku dana smenjuju boje od crvene, narandţaste i ţute u svitanje, do plave, indigo i l  jubiĉaste u posle zalaska sunca. Kako se priroda svakog dana budi tako se bude i ĉakre. TakoĊe se ujutru moţe jesti voće (ţute banane, crvene jagode i jabuke itd.); za ruĉak  najpre zelena salata i povrće (ljubiĉasti kupus, plavi patlidţan, repa), zlatno zrno (pšenica, proso, pirinaĉ) i mahunarke (  pasulj) za veĉer u. Da bi bolje razumeli dr Kazinsovu filozofiju i savete za ishranu preporuĉujem da proĉitate njegovu knjigu.   Nakon mnogo godina korišćenja svetlosti u leĉenju razliĉitih vrsta bolesti, shvatio sam da je jedna od najsnaţnijih uloga svetlosti prevencija bolesti i odrţavanje dobrog zdravlja. Kao što nam treba sve tlost punog spektra, tako nam treba i hrana obogać ena svetlošću da nam hrani um, telo i dušu .

TREĆI DEO SVETLOST U NAREDNIM GODINAMA

13  NOVA PARADIGMA ZA ZDRAVLJE I LEĈENJE  Uĉili su nas da bolest nastaje napadom klica, virusa i tako dalje, odnosno „ bube koja se šeta oko nas“. Mi se borimo protiv te invazije tako što napadamo „neprijatelje“ (klice, viruse itd.). MeĊutim, odbijamo da prihvatimo da su ti takozvani neprijatelji stanovnici naših tela, što znaĉi da kada njih ubijamo, takoĊe povreĊujemo i sebe same. U realnosti mikroorganizmi ne uzrokuju bolesti, mi ih uzrokujemo. Mikroorganizmi

su samo još jedan deo svetske populacije koja pokušava da ţivi sa nama u skladu.  Njihov doprinos procesu koji nazivamo bolešću je jedino što „pristanu da doĊu kad ih  pozovemo“. Kao što mravi ulaze u naše domove jedino ako u njima ima hrane ostale za njih, tako i klice ulaze u naša tela jedino ako im ostavimo otvorena vrata. Ta vrata, koja se otvaraju kao odgovor na stres, su kljuĉna kada je u pitanju bolest. Mi ne moramo da se koncentrišemo na ubijanje mikroorganizama. Moramo samo da  promenimo naše mentalno, emotivno i fiziĉko stanje koje ih ishran juje. Promena naše svesti i naše ishrane, naĉina ţivota i okruţenja moţe dovesti do  promene hemije u našem organizmu tako da infektivni agensi ne mogu da preţive u njemu, pa tako bivaju prisiljeni da odu. Veze meĊu ljudima su veoma sliĉne. Kako rastemo i menjamo se kroz ţivot, neki ljudi nas napuštaju, a drugi ljudi dolaze. Mi naravno ne moramo da „ubijemo“ ljude koje više ne ţelimo u svojim ţivotima. Umesto toga,   jasna komunikacija koja će biti odraz naših osećanja i ţelja će biti dovoljna. Na taj naĉin, menjanjem naše svesti i akcija stvaramo veoma moćan efekat. Ako je naša namera da ţivimo zdravo, poštujući naša tela, osećanja i sam ţivot , onda ćemo stvoriti atmosferu (fiziĉku, emotivnu...) koja će razviti bolji imuni sistem,  poboljšati zdravlje i odbiti bolesti. Moje ţivotno interesovanje je da doĊem do samog korena patnje. Korišćenjem svetlosti za pobuĊivanje traumatiĉnih dogaĊaja koji leţe negde u našoj podsvesti, ovi dogaĊaji se mogu dovesti do svesnog nivoa, a samim tim se mogu bolje prevazići k roz veoma duboko izleĉenje koje nam moţe promeniti ţivot. MeĊutim, veliki broj terapeutskog rada koji sam video da se primenjuje, ĉak su i nazivani holistiĉ kim, su   bili sliĉni stavljanju flastera na rak. U najboljem sluĉaju on ga samo privremeno pokriva. S liĉno, mnogo medicinskih tehnika obraća paţnju samo na posledicu  problema, ali ne i na uzrok. Ĉak i mnogi holistiĉki pristupi samo  privremeno pacijenta vraćaju u ravnoteţu, sve dok  se pacijentu ne desi sliĉna st var koja je i na poĉetku uzrokovala stanje ne ravnoteţe. Ako iscelitelji i  praktiĉari ne koriste svoje znanje i instrumente da stvore duboku promenu, onda pacijentima samo daju jaĉi par štaka svake godine. Ovo se ĉesto sreće u oblasti leĉenja oĉiju. Pacijenti odlaze kod tipiĉnih oftalmologa na proc enu vida; u većini sluĉajeva oni im prepisuju nošenje naoĉara i kaţu im da se vrate za godinu dana. Naredne godine kada im se vid pogorša (što je veoma ĉesta pojava), kaţu im da

 je bolest progresivna (kao

što je kratkovidost ) i da se ništa ne moţe uĉiniti. Pošto sam radio sa hiljadama pacijenata u proteklih šesnaest godina, znam da ovako izgleda tipiĉni scenario koji je doţiveo najveći broj pacijenata, jednostavno zato što se niko nije zapitao šta je uzrok problema. Pacijentima obiĉno kaţu da je njihov pr oblem nasledan što je prognoza koja ih ne ohrabruje da aktivno uĉestvuju u svom procesu leĉenja. One pacijente, koji su dovoljno hrabri da pitaju svog lekara o holiostiĉkom naĉinu leĉenja svog problema, obiĉno lekari nateraju da se osete glupim i budalastim što su uopšte i pitali takvo pitanje. Tipiĉan odnos izmeĊu lekara i pacijenta u mnogim sluĉajevima povreĊuje pacijenta. Mnogi lekari gledaju na pacijente kao da nešto sa njima nije u redu i da oni tu treba nešto „poprave“. Ljudi su se takoĊe navikli da misle da sa mo lekari mogu „popraviti“ ono što nije u redu sa njima. Ovakav naĉin samo ĉini da se većina pacijenata oseća   bespomoćnim po pitanju svog zdravlja, a da većina lekara ne gleda pacijenta kao celinu. Ja ne predlaţem da lekari kriju ĉinjenice od svojih pacijenata! MeĊutim, ako bi lekari dopustili sebi da vide i  pronaĊu sliĉnosti izmeĊu svojih ţivota i ţivota svojih   pacijenata, shvatili bi da je prvo što pacijent ţeli je da se njegov lekar  poistoveti sa njegovom situacijom i da ga ohrabri reĉima da j e sve u redu i da će tako i biti. Od te taĉke leĉenje, bez obzira da li je psihoterapija, korišćenje lekova ili bilo koji drugi naĉin, postaje mnogo efikasniji jer je pacijent sada spreman i otvoren za leĉenje na dubljem nivou. U stvari, kada bi lekari shvatili snagu svog pristupa, oni ne bi morali u

mnogim sluĉajevima da prepisuju lekove jer bi bili svesni snage ljubavi, saosećanja i ljudskog odnosa u procesu leĉenja. Mnogi lekari, kao i terapeuti, se zapravo sklanjaju i brane od onoga što pacijent oseća da bi izbegli bolna osećanja koja su sliĉna osećanjima kod pacijenta. Na primer, lekari mogu prepisati sedative da bi umirili pacijenta. MeĊutim, u realnosti, oni neznajući moţda potiskuju osećanja pacijenta da bi izbegli da se suoĉe sa svojim osećanjima. Ako pacijentov strah ne ispliva na površinu, onda se neće pojaviti ni lekarov strah. Oĉigledno, u nekim sluĉajevima, lekovi su preporuĉljivi. MeĊutim, kada se lekovi koriste da obe strane zadrţe u stanju o bamrlosti, onda se  pravo izleĉenje neće dogoditi. DOKTORE, IZLEĈITE SEBE

Biti

efikasan i snaţan iscelitelj ili terapeut zahteva terapeutsku osnovu zasnovanu na liĉnom iskustvu, znanju, razumevanju, promeni i razvoju. Da bi se razumeo i efikasno radilo sa neĉijim strahom, besom, anksioznosti, tugom, fiziĉkim bolom,  problemima u uĉenju, slabim vidom i tako dalje, osoba koja leĉi i pomaţe mora biti u mogućnosti da se poistoveti sa ovim stanjima kroz aspekt svog liĉnog iskustva. Dobre tehnike same za sebe nisu dovoljne! Na primer, da bi se pomoglo nekom ko ima

  problema sa vidom, najpre je neophodno razumeti psihofiziološki aspekt pogoršanja vida. Stoga dobre tehnike će uvek pratiti proces izleĉenja, a ne voditi isti. Moje liĉno p utovanje je bilo osnova za razumevanje kako ljudi uĉe, rastu i raz vijaju se. RoĊen sam u Havani (Kuba) i prvih sedam godina svog ţivota govorio sam samo španski. 1955. godine sam se sa roditeljima preselio na Majami, Florida gde sam

doţiveo kulturološki šok: upisali su me u englesku školu gde nisam razumeo ni jednu  jedinu reĉ. Iako sam za kratko vreme nauĉio da govorim engleski, bilo mi je veoma teško da postignem uspeh u školi.  Nije mi bilo lako da ĉitam i osećao sam se kao da ne pripadam tu. To je verovatno bio i glavni razlog što sam završio srednju školu sa devetnaest i po godina!Bio sam izuzetan sportista, osvajao sam mnoga takmiĉenja, nagrade. MeĊutim osećao sam se kao glupak, a moja nemogućnost da ĉitam i lako razumem gradivo su bili dokazi za to. 1967. godine sam se upisao na koledţ

samo zato što je to trebalo u raditi. Nisam ni znao šta sam studirao. Nakon samo dve godine i upornog ubeĊivanja komisije sam se  prijavio i bio primljen u optometrijsku školu (obiĉno su bile potrebne ĉetiri godine koledţa kao preduslov).  Jedini razlog što sam se prijavio za ovu školu j e bio da bih   postao lekar, bilo kakav lekar jer je to zanimanje smatrano prestiţnim i obiĉno bi znaĉilo da je neko pametan. Muĉio sam se prve dve godine optometrije. MeĊutim, kada sam poĉeo sa kliniĉkim aspektom mojih studija dospevao sam na dekanovu listu najboljih studenata svakog tromeseĉja sve dok nisam diplomirao. Sa privatnom  praksom sam poĉeo 1973. godine i veoma brzo postao veoma uspešan i poznat zbog svojih inovativnih ideja po pitanju poboljšanja vida, problema sa uĉenjem i drugih vrsta poboljšanj a. 1978. godine sam imao neoĉekivano traumatiĉno iskustvo: ţena i ja smo se razdvojili, da bi se godinu i po dana kasnije i razveli. Zatim je usledilo šest teških godina u kojima je svaki dan bio pun velikih anksioznih napada, depresija, fiziĉkog i emot ivnog bola. Za vreme ovog teškog perioda, imao sam dve velike operacije kolena. Iako sam puno puta povreĊivao koleno jer sam igrao fudbal, shvatio sam da je deo moje nesvesne odluke da odem na te operacije u to vreme bio samo da bih ţenu, sa kojom sam bio u braku, uĉinio da se oseti krivom što me je napustila. Sećam se da sam sebi mnogo puta rekao „Da sam samo mogao da obolim od raka, sigurno bi se saţalila“.   Na osnovu ovog iskustva i bolnih rezultata, napravio sam hipotezu da je većina bolesti zapravo b olest uma i da ljudi ĉesto povreĊuju sebe da bi skrenuli paţnju na to kako se osećaju, naroĉito ako preţivljavaju ekstremno veliki emotivni bol. Na te godine mog ţivota gledam kao na godine „straha“. Sada shvatam da je taj period bio  poĉetak mog izleĉenja, ali i osnov za razumevanje ljudskog  ponašanja. Do sredine 1984. godine sam i splivao iz ovog mraĉnog perioda. Moj ţivot je bio ponovo u zaletu, radio sam na svojim najboljim radovima na temu raka i osećao sam se veoma zadovoljno. 1986. godine bio sam na graĊen drugim doktoratom za svoja kliniĉka otkrića na temu fototerapije. Ĉak i tada, u svojoj 38. godini sa dva doktorata i ĉetiri postdoktorske stipendije deo mene se i dalje osećao „glupim“. Kasnije te godine, pošto sam ţeleo manje da budem „lekar koji popravlja pacijenta“, a više „ĉovek koji pomaţe da se izleĉi drugi ĉovek“, odluĉio sam da napišem knjigu o svojim kliniĉkim iskustvima sa svetlosnom terapijom. Narednih nekoliko meseci, svaki dan sam pisao. Baš kada sam osetio da napredujem, pošto sam napis ao ĉetrdeset pet strana, odjednom sam izgubio inspiraciju i više nisam mogao da nastavim sa  pisanjem. Ugasio sam kompjuter i nastavio sa svojim ţivotom. Novembra 1988. godine osetio sam neverovatnu ţelju da se preselim u Aspen, Kolorado. Seljenje u Aspe n sam doţiveo kao da se vraćam kući. MeĊutim, to uopšte

nije imalo smisla jer su moja deca, prijatelji, dom i porodica bili u Majamiju.

Dovoljno je bilo da shvatim da ću uskoro doţiveti još jedan veliki slom. Pošto sam napustio Majami, moj raniji uragan boli i drugih emocija se izgleda pojavio u punoj snazi u prvih petnaest sati voţnje. Moje telo je plakalo i vrištalo dok sam vozio i

osećao sam se kao da neko ĉupa ţivot iz mene. Nisam shvatao šta se dogaĊa. Proteklih deset godina je bilo ispunjeno fiziĉkim bolom, emotivnim nemirom i malo radosti, ali je napuštanje Majamija bilo posebno traumatiĉno za mene. To je bilo kao da sam napuštao matericu, jednog minuta sam bio deo moje majke, narednog trenutka sam bio sam. Ova emotivna trauma je ubrzo dopunjena fi ziĉkim

bolom, jer sam poĉetkom 1989. godine imao nekoliko ozbiljnih povreda leĊa i bio vezan za krevet tri meseca. Za vreme ovog perioda mirovanja imao sam nekoliko moćnih vizija, ukljuĉujući i   ponovno doţivljavanje mog roĊenja i spoznaje da sebe ne volim dovoljno. Dozvoljavajući sebi da doboko proţivim sve emocije, a samim tim da dam ogromnu   podršku svom leĉenju, iz ove fiziĉke i emotivne traume sam isplivao na površinu osećajući se snaţnijim i zdravijim i sa velikim osećajem razloga svog postojanja. Ovo iskustvo je zaista bilo taĉka preokreta u mom ţivotu. Sada sam mogao da shvatim zašto je najveći deo moje karijere bio fokusiran na rad sa decom koja su imala   poteškoća u uĉenju, na pomoganju profesionalnim sportistima u postizanju boljih razultata i pomaga nju osobama da proĊu kroz velike ţivotne promene. Svaka od njihovim priĉa je bila moja priĉa. Jednom kada su se moja leĊa dovoljno oporavila, odluĉio sam da pogledam materijal koji sam pisao pre tri godine. Kako sam poĉeo sa ĉitanjem mog rada, ostao sam u šoku. Zapitao sam se „Zašto sam ovo napisao? Za kog sam ovo pisao? Da li će neko moći ovo da razume?“  Na poĉetku sam mislio da sam ţeleo da napišem moju knjigu za lekare i nauĉnike. Ţeleo sam da ona bude obrazac na temu svetlo sne terapije. Dok sam po novo išĉitavao materijal, postajao sam sve zbunjeniji. Izgledalo mi je kao da sam ga napisao na

stranom jeziku i primetio sam da sam zadrţavao dah dok sam pokušavao da shvatim šta sam hteo da kaţem. Ovo me je podsetilo na prošlost kada sam se muĉio sa d rugim nauĉnim tekstovima i mrzeo ih. Bili su toliko teški za razumevanje. Na poĉetku sam m isilio da je kompleksnost o vih dokumenata bila povezana sa ĉinjenicom da su oni pisani za druge nauĉnike. Iako sam shvatio da su nauĉnici ove radove pisali za druge nauĉnike, i dalje mi se ĉinilo da su se autori igrali ţmurke sa ĉitaocima iako toga nisu bili svesni. Ponekad su takvi dokumenti (ĉesto nazivani „istraţivanjima“) toliko teški da se razumeju da se ĉesto i veoma pametna osoba oseća neadekvatnom za autora koj i se  ponaša kao autoritet. Osećao sam se tako ĉudno. U šta sam sebe uvalio? Kroz ceo ţivot sam se osećao da nisam dovoljno pametan, a sada samo što nisam pokazao da su takozvani „pametni ljudi“ oni koji su zaista pametni. Kada bih mogao da napišem struĉ nu knjigu iz koje bi svi uĉili onda bi me smatrali pametnim. Isto sam mislio da će se desiti kada postanem lekar.

 Narednih šest meseci sam se borio sa tekstom koji sam napisao ranije. Poĉeo sam da preispitujem da li su neke informacije zaista bitne kao što sam ranije mislio. Ono što

sam smatrao da će biti srţ rada, ispalo je da je višak. Nikad nisam verovao u sebe i svoju pamet i većinu svog ţivota sam proveo pokušavajući da izgledam p ametno tako što sam punio glavu nepotrebnim informacijama zaboravljajući da se do pravog znanja dolazi „preko srca“. Svakog dana sam sa tugom izbacivao infor macije za koje sam nekada smatrao da su vaţne. Onda sam hrabro izbacio deo koji više nisam smatrao relevantnim stavivši ga u „Ċubre“ na mom Mekintoš ko mpjuteru. Posle nekoliko meseci moj rad se, od

ĉetrdeset pet strana, sveo na dvanaest strana koje su zatim postale poĉetak ove knjige. Nakon potpisivanja ugovora za izdavanje knjige, provodio sam sedam dana u nedelji, osam do dvanaest ĉasova dnevno u pokušaju da pišem . Zadatak je bio

emotivno bolan i fiziĉki preteţak. Svaki dan je bio isti kao prethodni. Sedeo bih i sedeo, nekada bez ijedne ideje satima. Moj um me je neprestano pod sećao reĉenica koje sam ĉuo od nekog ili od samog sebe „Vidiš ti si zaista glup. Kada ćeš nauĉiti? Ovo bi trebalo da znaš da uradiš. Svi su bili u pravu. Ti si zaista beskorisan - ti si ĉist  promašaj“. Svaki dan sam se suoĉavao sa bolom koji sam ranije doţiveo i sa svim svojim nesigurnostima koje sam nosio u sebi. Onda se desilo ĉudo. Prim etio sam da kada bih bio svestan svog bola dovoljno dugo, nešto bi se desilo, moja energija bi se  preusmerila i zrno mudrosti bi se pojavilo. Stara izreka „I ovo će proći“ je poĉela da ima smisla. Što sam duţe sedeo , postajao bih sve kreativniji. Ĉinilo mi se da sam  ponovo pošao u školu, samo što sam ovoga puta bio i uĉitelj i uĉenik. Poĉeo sam da razumem kako se proces uĉenja zaista dešava. Što sam više pisao, bolje sam se osećao. Shvatio sam da mudrost nije nešto što dolazi sa diplomom. To je nešto što dolazi zajedno sa neĉijim telom, dušom i umom. Naţalost, naša pr ava mudrost je obiĉno sakrivena. Nju su duboko zakopala naša osećanja da nismo dovoljno dobri i naša potreba da nešto uradimo, postanemo nešto ili neko. Za pravu mudrost ne treba trud - samo puno strpljenja. Što smo duţe spremni da ĉekamo veća je mudrost mudrost samopoštovanja. Pošto sam postao svestan svoje duboke intuitivne mudrosti, sazreo sam i shvatio da  je „biti pametan“ povezano sa sposobnošću da osetim šta se dešava u meni i u osobama sa kojima sam radio.

BIOLOŠKA RECEPTIVNOST: TELESNI RADAR Kao rezultat sopstvenog razvojnog puta i mnogo godina rada sa ljudima, shvatio sam da se sve u ţivotu - fiziološke funkcije, zvuk, vid, govor, sluh i tako dalje, sastoji iz razliĉitih fr ekvencija energije koje se neprekidno menjaju. Na primer, EKG i EEG   jednostavno mere i registruju frekvencije našeg srca i mozga . Telo, koje se ponaša kao ţivi radar, sadrţi veliki broj razliĉih vrsta senzora koji primaju, pamte i prenose energiju. Neki senzori mogu registrovati jake stimuluse , kao što je udar ĉekića ili vatromet. Drugi mogu biti podešeni na veoma suptilne stimuluse, kao što su blagi  povetarac ili šapat. Poslednja grupa senzora, nazvana ekstrasenzorima , je podešena na stimuluse koje mi, u normalnim uslovima, ne vidimo i ne ĉujemo. Ovi ekstrasenzori su verovatno odgovorni za veoma osetljive, gotovo spiritistiĉke sposobnosti koje se

sreću kod mnoge dece i koje izgleda nestaju kad ta deca porastu. Istovremeno  beleţenje svih ovih razliĉitih energija ĉini ono što mi nazivamo iskustvom. U knjizi sam već pisao o osobinama svetlosti i njenom uticaju na sva ţiva bića, a sada bih ţeleo da se osvrnem na specifiĉnu vrstu energije koju telo odaje u vidu svetlosti. Dobro je poznato da sva ţiva bića unos e u sebe svetlost i odaju je. Neki spiritualisti tvrde da su videli ovu svetlost u obliku aure oko tela. N auka je takoĊe dokumentovala ovaj fenomen. Fric- Albert Pop, zapadnonemaĉki hemiĉar i fiziĉar, je otkrio da ćelije ţivih organizama zraĉe svetlost 1. Ovi „biofotoni“ odnosno ĉestice svetlosti koje odaje telo se variraju od ultraljubiĉastog do infracrvenog dela elektromagnetnog spektra. Izgleda da variraju u intenzitetu u zavisnosti od  biohemijske reakcije koja se odvija i najintenzivniji su za vreme ćeli jskog rasta. Sliĉna otkrića, koja su se ticala emitovanja slabih radio talasa od strane ćelija ljudi, ţivotinja, biljaka i bakterija, je objavio Herbert Pol 2. Pol je otkrio, kao i Pop, da je intenzitet ovih radio signala bio naroĉito jak za vreme ćelij ske deobe. Veoma je interesantno što su neki ljudi, poput Rolfinga, ĉesto govorili da, kada su neki delovi njihovih tela aktivni i oslobaĊaju blokiranu energiju, oni bukvalno vide eksploziju jedne ili više boja u njihovim umovima. Ovo ukazuje da se odblokiranjem duboke energije u našem telu, odgovarajuća „zakljuĉana“ svetlosna energija istovremeno oslobodi.

Indijski nauĉnici i lekari su otkrili da se elektromagnetno polje, koje okruţuje ţiva  bića, ponaša kao identifikujući otisak koji moţe predvideti i/ili identifikovati odreĊene fiziĉke i emotivne poremećaje. Nakon fotografisanja aura koje okruţuju vrhove  prstiju kod više od hiljadu ljudi, lekari u Opštoj drţavnoj bolnici u Madrasu, Indija su identifikovali više od deset karakteristiĉnih obrazaca kod pacijenata koji su bolovali od tumora na mozgu do šizofrenije 3. Iako spiritualisti rutinski predviĊaju i otkrivaju bolesti gledanjem ljudske aure, a mi tek sada  poĉinjemo nauĉno da vrednujemo ovaj fenomen, Dinshah (jedan od pionira u kome sam priĉao u šes tom poglavlju) je dvadesetih godina dvadesetog veka takoĊe tvrdio da je fiziĉka bolest vidljiva u ljudskoj auri. Sva energija, bez obzira da li je u formi svetlosti, zvuka, hrane, osećanja i tako dalje, je u stanju kretanja (promena je jedina konstanta). Ona (energija) interaguje sa organizmom preko unošenja hrane, varenja, asimilacije i ekskrecije. Kad na energiju nešto deluje ili je blokira , to utiĉe na zdravu ravnoteţ u u organizmu i na kraju dovodi

do poraţavajućih rezultata. Zamislite reku: sve dok teĉe, ona je ĉista. MeĊutim, ako njen tok nešto poremeti i ona prestane da teĉe, postepeno će se zagaditi i na kraju ubiti sav ţivi svet koji ţivi u njoj. Isto vaţi i za naše svakodnevne emocije. Kada proţivljavamo nešto lepo ĉini nam se kao da sve „teĉe“ glatko. Kada naša energija nesmetano teĉe, neograniĉena samokontolom, mi obiĉno kaţemo „Vreme leti kada se zabavljamo“ . To karakteriše zdravo telo koje je kao motor koji dobro radi. Zamislite sada da ste u sred razgovora sa nekim i

on ili ona kaţe nešto što vas je uznemirilo. Šta se dogaĊa? Vi emotivno reagujete. Moţda iskazujete bes, tugu , strah ili prezir. Vaše telo postaje napeto . Moţda će odjednom poĉeti da vas boli stomak, a srce ubrzano da lupa. To iskustvo moţda ne moţete da „progutate i svarite“ i ono utiĉe na vaše unutrašnje organe.

  Na energetskom nivou, ceo naš sistem se sklopi i zatvori kada se uplašimo ili osetimo ugroţenim.   Naša energija odjedanput napravi zastoj i „zaglavi se“. Istovremeno moţda nesvesno zadrţavamo dah. Kada zadrţavamo dah, naše ţivotne sile ne teku. Ako je iskustvo ekstremno zastrašujuće, mi bukvalno zarobimo energiju tog iskustva našim umom i telom. Tako kasnije nećemo morati da osetimo i ponovo   proţivimo bol koji je povezan sa tim iskustvom. Frojd je takoĊe primetio da stres utiĉe na naše disanje. Rekao je „Kada roditelji na nas viĉu, mi prestanemo da dišemo“.   Na fiziĉkom nivou, usporavanje ili zaustavljanje energetskog protoka u nekim delovima našeg tela će izazvati nagomilavanje toksina u odgovarajućim organima i mišićima što moţe dovesti do fiziološke disfunkcije i bolesti. Bolest je krajnji rezultat nedostatka protoka energije u našem organizmu.   Na mentalnom nivou, oni delovi uma koji pamte traumatiĉne dogaĊaje mogu zakljuĉati svoja vrata i tako spreĉiti da se bol i sećanja vezana za taj dogaĊaj ponovo pojave i iznova doţive. Pošto se senzorna memorija aktivira specifiĉnim oĉnim pokretima (drugo poglavlje), strah će stvoriti kompenzatorni vizuelni obrazac kao mehanizam zaštite, koji će dovesti da promene oĉ nih pokreta. Posle nekog vremena, ova promena oĉnih pokreta u odreĊenim pravcima će rezultova ti stanjem nazvanim astigmatizam. Iako će većina lekara reći da je astigmatizam obiĉno prouzrokovan promenama u zakrivljenju roţnjaĉe, moje kliniĉko iskustvo je po kazalo da te promene u zakrivljenju nisu zapravo uzrok astagmatizma, već krajnji rezultat promene naĉina korišćenja oĉiju duţe vreme. Oĉigledno je da naša emotivna reakcija na ţivot utiĉe naš fiziĉki vid. SMANJENA RECEPTIVNOST

Postoji tri faktora koj i blokiraju biološku prijemĉivost : 1. dug boravak  pod veštaĉkim svetlom kome nedostaju potrebne talasne duţine ; zbog toga izostaje stimulac ija odreĊenih telesnih senzora koji zatim gube deo svoje

funkcije (ono što ne koristite, gubite)

2. suvišna upotreba naoĉara za sunce blokira odreĊene delove spektra da proĊu kroz oĉi 3. trauma ili povreda (emotivna ili fiziĉka) moţe uzrokovati da se neki senzori zatvore i da zbog toga ne   budu u mogućnosti da prime odreĊene talasne duţine svetlosti ĉak  iako su ove t alasne duţine prisutne u svetlosnom izvoru. Šta znaĉi kad je neko ranoranilac (voli svetlost), a šta kad je neko „noćna ptica“ (manje voli svetlost)? Da li je moguće da su ovi razliĉiti tipovi ljudi zapravo „alergiĉni“ na neke delove jut ranjeg svetla (crveni deo spektra), odnosno veĉernjeg svetla (plavi deo svetla)? Šta je sa onima koji su „hroniĉni nosioci“ naoĉara za sunce?  Neke naoĉare za sunce, na primer sa ţutim i pink staklima ulepšavaju stvari; neke sa

plavim i braon staklima ĉine stvari jednoliĉnim i monotonim (deprimiraju), dok druge sa staklima neutralno sive boje smanjuju koliĉinu svih talasnih duţina svetlosti, ali na

uravnoteţeniji naĉin. Da li je moguće da je ĉesto nošenje naoĉara za sunce nesvesan  pokušaj uma da „drţi podalje“ one delove spektra koji ljudima ne odgovaraju (koji bi moţda pobudili nerešene probleme)?  Nedavno je dr Dejvid Kuper primetio da oĉi mogu selektivno da apsorbuju i odaju odreĊene talasne duţine svetlosti. Ovo se znaĉajno razlikuje od osobe do osobe. U ĉlanku „Fizika svetlosti“ je napisao: „Moja ţena se dobrovoljno prijavila da mi asistira u eksperimentu. Postavio sam opremu kojom sam mogao da d irektno merim promene na zenici njenog oka. Pošto sam   prethodno izmerio svetlosne komponente, taĉno sam znao koje talasne duţine svetlosti će doći do njenog oka. MeĊutim, interesantniji deo je bio kada sam izmerio ono što se odbilo (reflektovalo) iz njenog oka. Samo dve ili tri tanke talasne trake su se odbile i vratile iz njenog oka. Jedna u ţuto - zelenom delu vidljivog spektra, a druga u crvenom delu. Eksperiment sam zatim izveo na sebi. Rezultati su bili sliĉni, meĊutim kod mene se pojavila samo jedna uska talasna traka u crvenom delu spektra. Dr Jakob Liberman se tada sluĉajno zadesio u gradu i eksperiment sam ponovio i na njemu. Njegovi rezultati su bili priliĉno drugaĉiji od rezultata moje ţene i mene. Kod njega je postojala ujednaĉenija i uravnoteţenija distribucija svih talasnih duţina vidljivog spektra koja se reflektovala iz njegovog oka, gotovo kao svetlosni izvor punog spektra 4 .“

Ljudsko telo je kao sito. Napravljeno je da dozvoli energiji (svetlosti) da teĉe kroz njega. Ako se naša receptivnost smanji, onda se sito zapuši i ometa protok energije kroz telo. To spreĉava ponovno buĊenje prvobitnog iskustva koje je prouzrokovalo da se deo našeg bića zatvori. Tretiranjem tela delom potpunog spektra koji je blokiran, nestimulisani senzor se ponovo budi. Blokirana energija se oslobaĊa , dovodi na površinu i na kraju rasipa. Ovo je sliĉno vazdušnim mehurićima koji se oslobaĊaju iz boca sa kiseonikom ronioca. Ovi mehurići su drţani pod pr itiskom. Kada se oslobode oni se rasipaju ĉim

udare u površinu vode. Stanje uma odreĊuje koliĉinu energije sa kojom interagujemo. Ona vremenom menja naĉin na koji mozak funkcioniše što poslediĉno utiĉe na samo zdravlje. Leĉenje bojom dovodi do ponovog u spostavljanja ravnoteţe u organizmu. Energija je sastavni deo svih iskustava. Rane emotivne traume nas ĉine emotivno i fiziološki „alergiĉnim“ odnosno neprilagoĊenim na odreĊen e energetske aspekte ovih iskustava . Ako tu energiju ne prihavtimo u potpunosti, naša fiziološka, mentalna i emotivna ravnoteţa se moţe izremetiti. Mi se svakako, u nekom stepenu, moţemo skloniti od alergenata (situacije, ljudi, hrane itd.) koji su okidaĉ naših problema. MeĊutim, duboko izleĉenje će se dogoditi tek kada prihvatimo sve aspekte našeg  iskustva koje nas je ranije uznemiravalo. N a taj naĉin prestajemo da budemo „alergiĉni“ na njih. Moţda  prosvetljenje znaĉi uvoĊenje svetlosti u one delove našeg  bića koje smo drţali u mraku. Vaţno pitanje je: Kako dolazi do istinskog izleĉenja ?

LJUDSKA HOMEOPATIJA: KAKO NAS PRIRODA LEĈI Poznata je ĉinjenica da je jedna od najznaĉajnijih sposobnosti ljudskog organizma, koja je genetski odreĊena, sposobnost samoizleĉenja. Ovo vaţi za sve ţivotne forme u  prirodi. Kako nam priroda pomaţe u ovom procesu? Traume koje smo preţiveli u ţivotu se ĉesto ponovo vraćaju u naš ţivot, samo u drugaĉijem obliku. Deluje kao da prizivamo te situacije da bi nešto nauĉili iz njih, razvili se i izleĉili. Zamislite osobu koju je u detinjstvu jedan od roditelja zlostavljao. Ako ona nije u potpunosti   prevazišla takvu traumu moţe se desiti da, kada poraste, nesvesno ulazi u veze sa agresivnim partnerima. Ovakav scenario se ĉesto sreć e. Dinamiku ljudskih veza, na energetskom nivou, dobro opisuje reĉ „zarazna “ odnosno prenosiva . Ljudske emocije stvaraju ista osećanja i kod ljudi u njihovom okruţenju. Na primer kada beba plaĉe većina ljudi iz njene okoline će poţeleti da je uzme u nar uĉje da bi je utešili. Oni misle da ţele da je uteše, ali da li je to tako? Šta se dešava kada beba plaĉe? Probudi se deo nas samih koji takoĊe ţeli da plaĉe i podseti nas na sopstveni potisnuti bol i strah. Pošto su nas uĉili da je iskazivanje emocija neprikladno i neuĉtivo, mi obiĉno podojimo bebu ili joj damo flašicu mleka da bi  potisnuli njeno osećanje. Ono što obiĉno ne razumemo da to mi zapravo radimo zbog nas samih, a ne zbog bebe .

Odrasli ljudi koji iskazuju i oslobaĊaju bolna osećanja nailaze n a nerazumevanje većine ljudi iz svoje okoline. Iz potisnutih razloga neki ljudi imaju potrebu da se brinu o osećanjima drugih ljudi tako što ih teše i uveravaju da će njihovo loše osećanje  proći. Ono što „dušebriţnici“ ne shvataju je da oni samo ţele da po tisnu tuĊi bol da ne bi morali da se suoĉe sa svojim. Kad bi umesto toga ljudi bili ohrabreni da pokaţu i oslobode se takvih osećanja, što je nešto što priroda pokušava, bolje bi se razvijali kao liĉnosti. Kada tuĊa osećanja ponovo probude naša nerašĉišćena osećanja, to nam daje mogućnost da postanemo svesni onih delova nas samih koji treba da se izleĉe. Korišćenjem ovih, nekada bolnih osećanja, mi oslobaĊamo našu svest i pomaţemo sami sebi u razvoju, kao što kvalitetno Ċubrivo pomaţe u rastu biljke. Naša nemogućnost da izrazimo osećanja proizilazi iz ĉinjenice da smo uĉeni kako da govorimo, ali ne i kako da slušamo nas same ili druge. Na primer, koliko p uta ste u razgovoru sa nekim već spremili odgovor pre nego što je taj neko i završio pitanje? I kolik o ĉesto ste odgovorili, a da se zapravo niste stvarno ukljuĉili u razgovor? Ako nemate nameru da vidite, ĉujete ili osetite ono što zapravo vidite, ĉujete ili osećate, onda će delovi vašeg bića odgovorni za obradu ovih informacija na kraju poĉeti loše funkcionisati. Moţda je ovo razlog što loše vidimo, imamo slab sluh i što smo emotivno mrtvi. Priroda nam daje

sve što nam je potrebno za rast i razvoj. Postoji stara latinska izreka „Similia similibus curentur“ što znaĉi „Sliĉno se sliĉnim leĉi“. Drugim reĉima, oni aspekti ţivota koje teško prihvatamo su verovatno lek koji treba uzeti  jer će nam  pomoći u prevazilaţenju sliĉnih stvari. Takav lek će proširiti našu svest. Ovaj univerzalni zakon leĉenja, koji se naziva Hipokratovim i Paracelzijusovim Zakonom s liĉnosti, je postao osnova moderne nauke homeopatije. 1810. godine nemaĉki lekar i farmaceut Semjuel Haneman  je definisao ovu nauku koja leĉi celu osobu, a ne samo

5- 6

. Hahnemann je ţivotne sile organizma. bolest

tvrdio da fiziĉka bolest u suštini nastaje kada se poremete

Još jedan veoma vaţan koncept u homeopatiji, koji je predstavio Hering, je da leĉenje poĉinje u najdubljim delovima našeg bića , na emotivnom/mentalnom nivou i zatim se širi ka fiziĉkom nivou 7. Homeopatija vidi simptome kao napore organizma da se odbrani i izleĉi. Osnovna premisa u homeopatiji je da je naj bolji lek za pacijenta onaj sa vibracijom koja je ekvivalentna   patologiji pacijenta. Šta više, što je lek  razblaţeniji, veća je njegova snaga, odnosno manje je više. Izgleda da je mnogo osnovnih principa homeopatije napravljeno po uzoru na

 prirodne metode leĉenja. Ovi principi potvrĊuju moje kliniĉko iskustvo i ukazuju na sledeće: 1. Um i telo su meĊusobno povezani i formiraju krug u kom neprestano utiĉu jedno n a drugo. Pored toga oni utiĉu na razvoj i leĉenje fiziĉkih i mentalnih poremećaja .

2. Iako pokušavamo da se nosimo sa okruţenjem i okolnostima menjanjem ponašanja i osobina, ipak su mnoge stvari duboko ukorenjene u nama i stvaraju automatske refleksne reakcije na razliĉita s tanja i situacije.

3. Da bi izleĉili naš osnovni poremećaj ili bolest, mi moramo biti leĉeni lek om koji se vibraciono poklapa sa svim našim simptomima. Drugi ljudi sa sliĉnim i komplementarnim problemima ili sliĉne situacije će aktivirati odreĊeni emotivni/fiziĉki problem koji imamo i koji pokušavamo izleĉiti. 4. Što je lek blaţi jaĉeg je dejstva. 5. Za vreme proces a fiziĉkim reakcijama.

leĉenja, „izroniće“ duboko sakrivani emotivni  problemi praćeni

  predstavlja prirodni naĉin leĉenja, pokazuje da mi zapravo moţemo biti homeopatski lek jedni drugima. Ako smo blaţi jedni prema drugima pre ćemo se izleĉiti. Ja verujem da stvari koje su nam se desile u ţivotu aktiviraju naša osećanja i zapravo nas ĉine svesnim veoma osetljivih i ranjivih delova našeg bića koje treba izleĉiti. Priroda na taj naĉin podsvesne informacije dovodi na svesni nivo i pruţa nam šansu da se izleĉimo. Kada neki ljudi ili situacije prizovu naša prava osećanja, većina nas izbegava da se suoĉi sa tim osećanjima. Kada beba u prethodnom primeru pokušava da iskaţe svoja osećanja, ali  joj onda neko stavi  bradavicu ili flašicu u usta. Poruka koju prima beba  je: kada se pojave osećanja, odgovarajući naĉin da se nosiš sa njima je da staviš  nešto u usta. Kod odraslih rezultat toga je prejedanje, pušenje, korišćenje droge i alkohola i tako dalje. Drugim reĉima: što ne pokaţemo, mi potisnemo. Homeopatija koja

„Neuroza je uvek zamena za legitimnu patnju.“ Karl Jung

„Tugovanje je osećanje koje leĉi.“ Dţon Bredšo „Ništa vredno se ne moţe postići bez velikog truda (Bez muke nema nauke) “ (popularna drevna izreka)

14  PROSVETLJENI SVETLOŠĆU  „Znaĉajne probleme koje imamo ne moţemo da rešimo ako razmišljamo na isti naĉin kao i kad smo ih stvorili“ Albert Anštajn Do sada sam opisivao svetlo st

kao instrument za leĉenje razliĉitih funkcionalnih i  patoloških stanja. MeĊutim, svetlost je takoĊe instrument pomoću kog moţemo uticati na našu emotivnu i mentalnu komponentu svesti. Menjanjem obrazaca po kojima funkcionišemo, stvaramo unutrašnju sredi nu u kojoj je zdravlje prioritet.

ONO ŠTO SU ME UĈILI Moj prvi kurs svetlosne terapije (Sintonika) je bio baziran na radu dr Herija Rajli Spitlera. On je svoja saznanja i ispitivanja toliko upprošćeno prezentovao da su gotovo liĉila na knjigu sa rece ptima. Spitler je podelio ljude prema tipu graĊe i napravio otprilike dvadeset razliĉitih kombinacija od obojenih filtera koji su se ĉesto koristili za leĉenje. Današnji praktiĉari Sintonike ne uzimaju u obzir telesnu graĊu i najĉešće koriste pet filtera. Glavna premisa sintoniĉkog pristupa je da većina disfunkcija u organizmu potiĉe iz neravnoteţe izmeĊu simpatiĉkog i parasimpatiĉkog dela autonomnog nervnog sistema. F ilteri su k lasifikovani u tri kategorije u zavisnosti od njihovog efekta na autonomni nervni sistem:

1: filteri koji stimulišu simpatiĉki nervni sistem 2. filteri koji stimulišu parasimpatiĉki nervni sistem 3. filteri koji se ponašaju kao fiziološki ili emotivni stabilizatori  Na primer ţuto-zeleni filter koji se smatra fiziološkim stabilizatorom se preporuĉuje u svim sluĉajevima gde postoji hroniĉna neravnoteţa ili bolest, ukljuĉujući i povredu

glave staru nekoliko godina. Plavo-zeleni filter se takoĊe smatra fiziološkim stabilizatorom. MeĊutim, on se preporuĉuje u sluĉajevima u kojima su s tanja akutna

ili nedavno nastala „sveţa“, kao što je groznica ili upala. Magenta (kombinacija crvene i ljubiĉaste) se smatra emotivnim stabilizatorom i koristi se u sluĉajevima u kojima se pojavljuje i emotivna komponenta. Spitlerov originalni rad, zasnovan na medicinskim teorijama iz dvadesetih godina dvadesetog veka, disfunkcije i bolesti predstavlja   primarno kao neravnoteţu u fiziologiji organizma ili kao rezultat   povrede. Ideja da emotivni problem moţe biti

osnova fiziološke neravnoteţe se nije smatrala mogućom. U to vreme, neĉiji problemi

su morali biti ozbiljni da bi se smatrali emotivnim. Manji emotivni problemi su obiĉno „sakrivani ispod praga“ i nisu pokazivani, što je bilo normalno ponašanje za to vreme.

KOLIKO JE SINTONIKA DOBRO FUNKCIONISALA

U mojoj praksi, kliniĉka primena Sintonike se na neki naĉin ĉinila veoma   jednostavnom. Iako jednostavni, tretmani su bili veoma efikasni i ĉesto su davali neverovatne rezultate za kratko vreme što se moţe videti iz sluĉajeva u sedmom poglavlju. Iako ti sluĉajevi mogu izgledati senzacionalno, ja sam postizao takve rezultate vrlo ĉesto, naroĉito sa decom koja su bila spremnija za saradnju nego odrasli. Kao optometrista koristio sam Sintoniku za leĉenje velikog broja problema vidom (kratkovidost, razrokost itd.) kao i problema sa uĉenjem koji su povezani

sa sa vidom (oteţano ĉitanje, slaba i kratkotrajna koncentracija itd.). MeĊutim, pitanje koje sam sebi ubrzo  postavio bilo je: Šta je zapravo osnova ovih disfunkcija? Na osnovu rezultata do kojih sam d olazio praksom, postalo mi je oĉigledno da nisu svi sluĉajevi kratkovidosti i razrokosti nasledni. Zapravo ja sam otk rio da većina njih nije nasledna , niti da je oteţano uĉenje uglavnom posledica neuroloških disfunkcija kao što se verovalo. Druga pitanja ko  ja mi nisu davala mira su: Kako moţe odreĊena kombinacija filtera kao što je magenta (emotivni stabilizator), na isti naĉin uticati na sve? Da li  bilo

šta utiĉe na sve ljude na isti naĉin? Da li je stvarno moguće da pacijent izleĉi emotivne probleme, a da prethodno ponovo ne dozove pravi uzrok njegove ili njene neravnoteţe? Kako sam se ja nosio i rešavao emotivne traume u mom ţivotu? Morao sam dublje da pogledam u sopstveno iskustvo!

ISTRAŢIVANJE NEISTRAŢENOG Kako sam radio sa sve više i više pacijenata, poĉeo sam da shvatam da takozvana „pravila“ o efektima razliĉitih filtera vaţe samo u odreĊenim sluĉajevima. Na primer, dok je magenta smirivala većinu pacijenata, njeni efekti su uznemiravali druge  pacijente. Ovo je sliĉno pr imeru kada ljudi jedu taĉno ist i obrok , ali na njega drugaĉije

reaguju; ili kako razliĉiti ljudi reaguju na istu situaciju ili ĉoveka. Da li bi svi mi imali istu korist od istog vitamina koji bi uzimali? Veoma brzo mi je postalo jasno da je efekat bilo koje terapije bio povezan sa   biološkom receptivnošću i psihiĉkim stanjem osobe koja se leĉi. Shvatio sam da se

takozvana apsolutna pravila ne mogu primeniti na sve. TakoĊe sam shvatio da je vaţan aspekt bilo kog oblika leĉenja njegova svrha. Da li nam je namera da ublaţimo pro  blem (da ga uĉinimo manje ozbiljnim bez da ga izleĉimo), ili da naĊemo kompenzaciju za problem (kao što je prepisivanje naoĉara za kratkovide ljude) ili da doĊemo do same suštine problema? Iz liĉnog iskustva i iskustva mojih pacijenata, shvatio sam da ne p ostoji naĉin da se izbegnu ili zamaskiraju duboke emotivne traume iz prošlosti koje su ĉesto koren odreĊenog problema. Seĉenje vrhova k orova samo stimuliše korov da raste brţe. Ĉupanje korova iz korena je jedino rešenje. Otkrivanje dubokih problema u našim ţivotima nije lak zadatak pošto su oni obiĉno duboko ukorenjeni, dobro zaštićeni i izvanredno kamuflirani mnogim slojevima maski. VRH LEDENOG BREGA

Zamislite da ste na brodu na sred okeana. Dok gledate u daljinu, primećujete velik i ledeni breg. Iako mislite da vidite ledeni breg zapravo vidite samo njegov vrh. Deo

  brega koji je ispod vodene površine moţe oštetiti trup vašeg broda. Ovo je savršen   primer onog: „Ono što vidite nije ono što dobijate“. Ledeni bregovi su primeri iz prirode za podsvesni i svesni deo uma. Procenjeno je da je deo ledenog brega iznad vode samo 10% do 12% njegove totalne mase i zapremine. Interesantno je da svesni

deo uma zauzima isti procenat kompletnog uma. Većinu ljudi u ţivotu vodi onaj deo ispod površine. Zadatak je da se podsvesno dovede na svesni nivo. Ako bi mogli da otkrijemo probleme koj i se nalaze ispod površine i upravljaju našim ţivotima, onda bi mogli da se upoznamo sa tim problemima i prihvatimo ih. To je kao kada bi polako skidali list

  po list sa artiĉoke i na kraju došli do srţi njenog bića. Pošto su sve naše eksterne ekspresije povezane sa stvarima u našim srcima, polako ponovno uspostavljanje veze sa našim srcima moţe uticati na svaki aspekt našeg funkcionisanja i bića. OSETLJIVOST NA BOJE

Ubrzo nakon   poĉetka

rada u praksi, poĉeo sam da razvijam subjektivnu tehniku   biranja boja. Otkrio sam da, ako pacijentu ponudim dve suprotne boje (kao što su crvena i plava), on će uvek instinktivno voleti jednu boju više od druge. Na poĉetku svake sesije, objašnjava o sam pacijentima da ću im pokazivati parove boja i da će im se boje koje im najviše odgovaraju odmah pojaviti u umu  jer će njihova tela intuitivno napraviti izbor bez ikakvog razmišljanja. Kada sam koristio parove boja (crvenu i plavu, ţutu i ljubiĉast u, tirkiznu i limun boju) primetio sam neke interesantne reakcije. Kada sam uporedio boje koje su   pacijenti izabrali sa onim što sam ja intuitivno mislio da njima treba, uglavnom je

u većini sluĉajeva sam ja osećao da njima treba crvena boja za duboko izleĉenje. Ispalo je da ispadalo suprotno. Na primer, kada su preferirali plavu, a ne crvenu boju,

su boje koje su njima bile najprijatnije b ile suprotne od boja koje sam mislio da njima trebaju. To me je podsetilo na ĉinjenicu da se većina ljudi u ţivotu oseć a prijatnije kada izbegava stvari koje ga uznemiravaju.

Shvativši da svako razliĉito doţivljava boje, odluĉio sam da postavim ljude tako da direktno gledaju u svetlost r azliĉitih boja da bih video njihove reakcije. Nakon ovakvog eksperimenta sa stotinama pacijenata, primetio sam da ljudima odreĊene   boje odgovaraju ili ne odgovaraju u nekom stepenu. Neke boje doprinose osećaju uzbuĊenja, dok druge boje iniciraju napade anksioznosti i uznemirenja sa propratnim fiziĉkim simptomima. Na primer, pacijent ko ji pati od glavobolje moţe otkriti da mu neke boje smanjuju  bol ili ga u potpunosti eliminišu, dok druge boje pojaĉavaju bol. Zapitao sam se šta je razlika izmeĊu leĉenja neke osobe bojama koje mu prijaju i bojama koje mu ne  prijaju. Vaţnije mi je bilo da otkrijem kako „neprijatne“ boje utiĉu na nekoga. Boje koje nekog uznemiravaju izgleda da predstavljaju, ili su na neki naĉin povezane, sa  bolnim iskustvima u ţivotu pacijenata, bez obzira da li se traumatiĉan dogaĊaj desio nedavno ili pre mnogo vremena.

RAZVOJ NOVIH M ETODA

OdreĊivanje najefikasnijeg naĉina za korišćenje boje u radu sa ljudima navelo me je da još jednom preispitam osnovno naĉelo homeopatije koje kaţe da je najprikladniji lek za pacijenta onaj sa vibracijom koja je ekvivalentna bolesti. Drugim reĉima, boja ili boje koje pojaĉavaju problem su moţda boje koje ga leĉe! Za vreme to g istog perioda,  paţnju mi je privukao nauĉnik Rojal R. Rajf koji je tokom tridesetih i ĉetrdesetih godina dvadesetog v eka razvio poseban mikroskop. Taj mikroskop je mogao precizno da odredi „boju“ koja je povezana sa odreĊenim virusom ili drugim infektivnim organizmom 1 . Otkrio je da zraĉenje organizma istom bojom svetlosti koju on emituje uništiva sam organizam za veoma kratko vreme. U tom trenutku primetio sam da pacijenti koji pate od nekog oblika zavisnosti menjaju svoje navike i ponašanje u zavisnosti od boje u koju gledaju. Na primer, kada  bi alkoholiĉar  gledao u jednu od boja koja mu prija dobro bi se osećao; boja koja bi mu manje prijala bi mogla u njemu probuditi ţelju da popije sok; boja koja mu uopšte ne bi odgovarala bi u njemu izazvala ţelju da popije alkohol. Sada mi je jasno da kada

situacije u ţivotu stvaraju strah ili nelagodnost, naša nemogućnost da se suoĉimo sa tim os ećanjima nas prisiljava da sebe zaštitimo izbegavanjem takvih situacija . Tako postajemo zavisnici.

Takvo ponašanje moţe biti u potpunosti nesvesno. Na primer, mi moţda osećamo da kombinacija neke hra ne kao što je ĉokolada ili pića kao što je vodka i straha moţe privremeno ublaţiti taj strah. Ja verujem da je ovo osnova zavisniĉkog ponašanja. Pošto stepen prihvatljivosti kod svakog pacijenta varira od boje do boje, na kraju sam odluĉio da sloţim boje od najmanje prihvatljivih (najneprijatnijih) do najprihvatljivijih (najprijatnijih). Proces   poĉinjem bojom koja je samo blago

neprijatna   pacijentu.

Ona mu omogućava da se postepeno otvori i opušteno proĊe kroz ĉitav proces. To mu omogućava da se sa stresnim situacijama u svom ţivotima lakše nosi. Ţeleo sam da uspostavim blisku vezu sa pacijentima da bi se oni osećali opušteno u radu samnom, naroĉito u trenucima kada bi bolna sećanja isplivala na  površinu. Stvari koje se dešavaju u srcu ne mogu se rešiti maĉem. One se mogu rešiti  jedino ljubavlju i saosećanjem. Kada sam prvi put p oĉeo da koristim ovakav pristup, pacijenti su reagovali na interesantan naĉin. Neki su postajali tuţni kad bi se suoĉili sa starim, bolnim sećanjima koja su se javljala u obliku jasnih snova ili ţivopisnih flešbekova . Jedna mlada ţena, u sredini njene jedanaeste sesije, je ponovo emotivno preţivela silovanje. Iako je njen bol bio neverovatan, shvatila je na kraju da ova snaţna trauma predstavlja  prepreku u njenom intimnom ţivotu. Mnogo mojih kolega je smatralo da je moj pristup lud.   Njih je plašio novi pristup koji moţe uznemiriti pacijenta. MeĊutim, proces sopstvenog dubokog, unutrašnjeg razvoja koji sam osećao u radu sa pacijentima , naroĉito dozvoljavanje da osetim sopstveni bol u prisustvu drugog ljudskog bića, je bio podsticaj da nastavim sa ovakvim pristu  pom. Poĉeo sam da razumem proces izleĉenja. Iako je tehnologija fototerapije   po sebi veoma moćna, njena prava snaga se tek pokaţe u prisustvu  briţnog i saosećajnog drugog ljudskog bića. Drugim reĉima, veza izmeĊu pacijenta i lekara je primarna. Od samog poĉetka ţivota većina nas ţeli da bude sa ljudima koji nam dopuštaju da   budemo ono što jesmo, a ne da nas vole uslovno od nosno samo kad smo slatki, pametni ili pristojni. Otkrio sam da leĉenje pacijenata bojama koje im nisu prijatne i to preko oĉiju (  prozori duše), u odreĊenom trenutku budi stare i nerešene emotivne  probleme koji su izgleda srţ njihove bolesti.

RECEPTIVNOST

BOJA I ĈAKRE

Jedno od najvaţnijih kliniĉkih otkrića je bilo saznanje da se boje, koje nisu prijatne pacijentu, gotovo 100% poklapaju sa delovima njegovog tela (grafikon ĉakri u ĉetvrtom poglavlju) u kojima je ĉuvao stres, razvijao bolest ili imao povredu. Na primer, u praksi sam imao sluĉajeve da je pacijentu neprijatno da gleda u plavu boju. Kada bih mu uzeo anamnezu otkrio bih da on ima hroniĉnu grlobolju, velike  probleme sa zubima i poteškoće u govoru (koji je u funkciji grla i ustiju) i da su mu uklonili krajnike. Dodatno, primetio sam da kada pacijent jednom reši emotivno bolne   probleme aktivirane bojama, onda će gledanje tih boja, koje su na poĉetku bile neprijatne, zapravo stimulisati osećaj radosti i euforije.

SLUĈAJ NENSI   Nensi, ĉetrdesetsedmogodišnja ţena,  je doţivela nervni slom kad je imala ĉetrdeset   pet godina. Ĉetiri godine pre toga oba njena roditelja, kao i otac njenog muţa, su  preminuli. Odnosi sa njeno ĉetvoro braće i sestara su postali ĉudni. Stara netrpeljivost

koja se nikada nije pokazivala je isplivala na površinu sa propratnim svaĊama, laţnim optuţbama i neprijatnim pismima. Sve je ovo rezultovalo oteţanom komunikacijom i ogromnim bolom za Nensi i njenu braću i sestre. Ona je pala u tešku depresiju , osećajući kao da njome vlada neumoljiv osećaj besa i mrţnje prema samoj sebi.  Nensi se prvo obratila psihijatru koji je ţeleo da joj da lek. Ona je o dbila da uzima antidepresante smatrajući da su oni samo još jedan naĉin da privremeno zaboravi svoje probleme. Njen psihijatar je ţeleo da se ona izoluje i udalji od ljudi koji su joj, kako je ona smatrala, nanosili bol. Osećajući da to nije naĉin na koji je ţelela da reši problem, obratila se drugom psihijatr u koji se fokusirao na mentalne/teoretske aspekte onoga šta se dogaĊalo. Ponovo, ona je uvidela da joj on ne pomaţe u rešavanju ogromne mrţnje i prezira koji je osećala. U tom periodu poĉela je da pati od simptoma nalik artritisu. Imala je bolove u rukama, nogama i kukovima, kao i neredovan menstrualni ciklus.

Odlazila je do specijalista svih vrsta, ukljuĉujući i lekara opšte prakse, ginekologa, specijaliste za artritis, akupunkturiste, kiropraktiĉar a i ortopeda. Dijagnoze su bile razliĉite, od: raka materice, Lajmske bolesti, reumatoidnog artritisa, teniskog lakta, depresije, hormonalne neravnoteţe zbog menopauze i na kraju presude „to je sve u vašoj glavi“. Podvrgla se brojnim testovima, biopsijama, zraĉenju i proveri krvi. Svi testovi su bili negativni, ali je njen bol bio uporan. Izgledalo je kao da joj niko ne

moţe pomoći.  Nensi je poĉela da ĉita knjige koje su pruţale  pomoć i savete. TakoĊe je poĉela da odlazi u manastir i puno da   piše. MeĊutim i dalje se osećala paralizovana svojim fiziĉkim bolom i mentalnom depresijom. U tom trenutku posetila je jedan od mojih kurseva i, iako je bila skeptiĉna, moj pristup joj se dopao i došla je na prvu sesiju. Smatrao sam da su njeni fiziĉki problemi primarno uzrokovani nerešenim emotivnim pitanjima i rekao sam joj da mora da poradi na obe stvari istovremeno ako ţeli da se oseća bolje. TakoĊe sam je uputio lokalnom internisti ĉiji je holistiĉki  pristup unapredio njeno leĉenje. On joj je predloţio da prom eni svoju ishranu i da

eliminiše hranu koja pogoršava njeno stanje. U toku njene prve posete otkrio sam još neke stvari. Ona je bila veoma kratkovida (20/200 na desnom oku i 20/300 na levom oku, bez naoĉara). Ţalila se na konstantni  bol u oĉima, nemogućnost duţeg ĉitanja i problema da se navikne na naoĉare. TakoĊe  je imala tri operacije oĉnog mišića u pokušaju da se popravi oko. Oĉigledno je da su operacije bile bezuspešne, jer je jedno oko konstantno „šetalo“. Ona je u potpunosti zavisila od njenih naoĉara i sama pomisao da ih skine, ĉak i na kratko, bi je uplašila i razbesnela. Za vreme te prve posete, posmatrao sam kako se Nensin fiziĉki bol   pogoršava gledanjem u odreĊene boje, a popravlja gledanjem u neke druge boje. TakoĊe sam primetio da je njeno v idno polje bilo mnogo manje od normalnog, naroĉito na levom oku.   Nensi je ţivela na otprilike ĉetrdeset minuta od moje ordinacije, tako da smo se sretali jednom nedeljno, a ne svakodnevno. TakoĊe sam joj rekao da kući sama sprovodi dnevnu fototerapiju s a ureĊajem koji sam joj pozajmio. Kada je prvi put došla rekla je „Imam osećaj kao da je neko jako stegnuo zavoje oko mojih laktova“.   Nensi je osećala konstantni bol danju i noću i pitala se da li će   joj ikada biti bolje. Upozorio sam je da se simptomi mogu  pogoršavati kako dolazimo do same suštine

problema. U tom trenutku ona nije razumela šta sam pod tim mislio, ali je odluĉila da nastavi sa tretmanima. Zapoĉeli smo leĉenje kombinacijom ţuto -zelenog i crveno- ţutog svetla što je   prouzrokovalo povećanje bolova, a meni ukazalo na to da smo dodirnuli osetljivu

zonu. Uporno sam je podsećao da ako ţeli da vidi svetlost na kraju tunela mora prvo   proći kroz tunel. Moj tretman nije napravljen da bi se ona „osećala dobro“ nego da iznese na površinu sva nerešena ţi votna pitanja za koje sam smatrao da su pravi uzrok  fiziĉke bolesti. Bio sam siguran da postoji nešto „sakriveno“ u njoj u šta nije ţelela da „pogleda “ i da je samo pitanje vremena kada će to izbiti na površinu. Nastavili smo tretmane istim bojama sve d ok je nisu više iritirale, a onda prešli na kombinaciju svetlosti tirkizne i indigo boje, po deset minuta, dva puta dnevno. Iako tirkizna nije bila stresogena , indigo boja je aktivirala veoma snaţne reakcije praćene znaĉajnim promenama. Njene poĉetne reakc ije na ovu boju ukljuĉivale su osećaj još veće ljutnje i uznemirenosti kada je bila izloţena prethod nim bojama. Gubila je kontrolu, plakala bez nekog posebnog razloga i imala povremene napade panike. Ta

osećanja su bila već poznata Nensi jer su je podsećala na preţivljeni nervni slom. Stare noćne more prošlosti i anksiozni snovi su poĉeli da izranjaju, kao i osećaji besa i ljutnje što leĉenje ne popravlja njeno stanje. Jedna od njenih noćnih mora ukljuĉivala   je i seckanje jednog od braće i sestara. Opet se osetila paralizovanom od straha. Mislila je da neće moći ponovo da prolazi kroz ta osećanja. U tom periodu Nensi je poĉela da mi priĉa o seksualnom zlostavljanju koje je doţivela kada je bila dete i njenoj nemoguć nosti da tada p otraţi pomoć. Ona nikako nije mogla reći svom ocu da je njegov otac nekoliko godina seksualno zlostavlja. Tada mi je postalo jasno zašto je postala kratkovida u tom periodu svog ţivota. To je oĉigledno bila situacija koju nije mogla podneti da gleda. Kada bi se ova trauma mogla iz baciti na površinu i otvoreno pogledati, moţda bi se oslobodio mentalni grĉ koji je delom paralizovao njen vid . Šta bi se tada desilo ? Iako su rezultati nedavnog pregleda oĉiju zahtevali ĉak i jaĉi par naoĉara od onih koje je imala, preporuĉio sam Nensi da uzme 20% slabije naoĉare i da ih ponekad nosi umesto starih. TakoĊe sam joj predloţio oĉnu terapiju da bi poĉela bolje da koristi oba oka. Kada smo poĉeli sa oĉnim veţbama doţivela je trenutak u kom joj je vid odjednom postao dobar bez naoĉara. Ova sit uacija je odmah dovela do napada anksioznosti koji ju   je drţao narednih ĉetrdeset pet minuta. Njen strah je bio toliko intenzivan da je bukvalno pala na pod i   poĉela da se trese. Pokrio sam je jaknom i ostatak sesije proveo sedeći pored nje na podu, dajući  joj podršku dok je osećala i pokazivala bol. Iako joj   je ovo iskustvo bilo veoma zastrašujuće, ja sam joj ispriĉao svoja sliĉna iskustva i to joj je pomoglo da lakše oslobodi svoja osećanja, da se oseti sigurno i opušteno jer je znala da će to  preţiveti. Znala je da nije sama. Privikavanje na nove naoĉare  je bilo veoma teško na poĉetku, ali je Nensi posle dve nedelje uspela da nosi slabije naoĉare sve vreme . Primetila je da su joj oĉi opuštenije, ĉak i za vreme voţnje automobila. Jednog jutra u njenom domu, nakon dvadesetominutnog tretmana indigo bojom,

 poĉela je da vrišti i plaĉe, osećajući se potpuno van kontrole. Petnaestak minuta nije mogla da podnese osećaj da dodirne nešto, proba, ĉuje, pomiriše ili vidi. Osetila se kao da su je osećanja prepla vila. U tom trenutku njen veoma zabrinuti muţ me je

 pozvao sumnjajući da će ona moći da nastavi sa leĉenjem. Pošto sam ovakve reakcije viĊao puno puta (naroĉito kod seb e), shvatio sam takvo njeno ponašanje pokazuje da smo na pravom putu.  Da bi nam postalo bolje,  stvari u ţivotu koje u nama izazivaju nelagodu moramo prihvatiti i promeniti osećanja vezana za njih. Što je Nensi više radila sa indigo svetlošću , promene su bile izraţenije. Tri nedelje nakon jutarnje histerije, u svoj dnevnik je napisala:

„Ne mogu da verujem, ali u zadnje vreme se budim euforiĉna i u suzama radosnicama. Prati me neverovatni osećaj spokoja koji traje ĉitav dan...indigo svetlo st mi predstavlja svetlosti koja se nalazi u meni, svetlost koja je strpljivo ĉekala u meni... u zadnje vreme ona je bila samo   plamiĉak koji nije mogao da prodre kroz toliku tamu...ali sada je to svetlost koja sija j aĉe i poĉinje da topi moje srce...ispunjena sam ljubavlju i zahvalnošću.“ Nensi se osetila   ponovo

ţivom. Njen stav se promenio iz „Treb alo bi ili moram da  proĊem kroz ovaj proces“ u „Ja ţelim, ja imam energiju da uradim ovo“. TakoĊe je napisala:

„Moj fiziĉki bol je dao sve od sebe da me napusti. Imala sam osećaj da nije ţeleo ili nije morao da bude više samnom, ali s druge strane kao da nije taĉno znao kako da ode. Mislim, posle sve ga, ja sam mu bila odliĉan domaćin koja ga je paţljivo ĉuvao. Moji bolovi su se smanjili... za 85%.“ takoĊe primetila da se njen bol obiĉno pojavljivao za vreme stresa. Polako   je poĉela da menja stav prema bolu i da ga pr ihvata, a ne ignoriše, plaši ili smatra Nensi je

neprijateljem.

 Nakon otprilike tri meseca leĉenja, otkrio sam da se Nensina mogućnost da vidi bez naoĉara popravila od poĉetnih 20/200 na oba oka, na otprilike 20/40. Na osnovu ov ih rezultata, još jednom sam joj preporuĉio nošenje još slabijih naoĉara. Ovog puta su one bile 50% slabije od prvih naoĉara koje je nosila. Nakon borbe s a novim naoĉarima koja je trajala oko dve nedelje, otkrila je da sa njima bolje vidi nego što je videla sa prethodnim naoĉarima. Tada je bacila stare naoĉare i shvatila da moţe da ĉita potpuno bez njih.  Njena prethodna osećanja dezorjentacije, panike i straha koja bi se javila kada bi skinula naoĉare, sad su nestala. Napisala je da nikada u svom ţivotu nije osetila toliku radost i energiju:

„Nauĉila sam za ovo kratko vreme da radost i sreća, ĉak i osećaj spokoja, ne mora da dolaze samo u kratkim, malim momentima koji brzo prolaze. Oni su dugi i treba da se doţive. Ja znam pošto se to desilo meni, a pre samo dve ipo godine bila sam

  preplavljena osećajem depresije za koju sam verovala da nikada neće proći. Ovo je  bio duhovni put, iskustvo velike milosti. Bilo je ovo putovanje srca, ne razuma.“  Nensi i ja nastavljamo sa zajedniĉkim radom i divno napredujemo . U svojoj knjizi „Dolazim kao brat“ Bartolomej kaţe da se bol i strah trebaju prihvatiti i prigrliti:

(prim. prev. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Meri- Marget Mur je otišla  jednu seansu hipnoze da bi se oslobodila bolova. Za vreme seanse iz nje je p oĉeo

na da govori „Bartolomej“ Taj glas je zapravo bio glas mudraca koji je Meri koristio kao   posrednika u ţelji da širi svoju mudrost. Ona je njegovo „prisustvo“ prihvatila i za kratko vreme postala poznata)

„U trenutku kada osetite bol recite sebi „Ja volim ovo osećanje. Neka  je dobrodošlo. Ono ne mora nigde da ode, ne mora da se promeni. Ono je deo mene. Prihvatam ovo

osećanje.“ I toplina koja je uvek tu, dolazi do ovog „kamena“ i poĉinje da ga okruţuje, ĉini mekšim i poroznim. On prima snagu vaše ljub avi. On postaje ispunjen vašom ljubavlju! Ljubav prolazi kroz ovu „ruţnu“ masu osećanja, okruţuje je, izdiţe i ĉini „lepom“. I onda shvatite da ste sposobni da zadrţite dve stvari: vašu ljubav i vašu bol. Vaša ljubav je toliko velika da ne postoji ništa što ne moţe izdrţati i korišćenje te veliĉine morate da nauĉite. Nijedna tuga nije toliko velika da je ne moţete drţati u sebi pored ljubavi koja je u vama istovremeno. Ne morate da birate. Moţete imati svu tugu, svu bolest, moţete imati kajanje, svu krivicu i ne morate brinuti jer je ljubav u vašem srcu toliko velika da moţe izdrţati sve. Sva ova osećanja su vaša deca. Ona su vaša deca! Sve što ona ţele je vaša ljubav. Vi ste ih stvorili, onda se prema njima odnosite kao prema kopiletu. Ali vi ste ih stvorili! Kada ljubavlju zagrejete ove

emocije, kada ih prihvatite, onda reĉ „transmutacija“ i „transformacija“ postaju realne. Jednom kada shvatite da ste dovoljno veliki da moţete izdrţati sve,  bićete neustrašivi   jer ćete nauĉiti da sve što dolazi sa ovog sveta vi moţete podneti. Ne  postoji toliko velika tuga, toliko strašan dogaĊaj koji ne moţete drţati u sebi, zagrejati ga, otvoriti se ka njemu i zavoleti. Vi koji ste imali traumatiĉne poĉetke, ne beţite. Volite ih. Ne pokušavajte da volite ljude, molim vas. Volite osećanja 2.“ Za Nensi su najneprijatnije boje bile crveno- narandţasta i plavo-indigo. Crvenonarandţaste boje su povezane sa ĉakrama preţivljavanja i seksualnosti , dok su plavoindigo boje   povezane sa ĉakrama (grlo i hipofiza) odgovornim za ekspresiju i vid. PreĊašnje traume njenih oĉiju (tri operacije), kombinovane sa seksualnim zlostavljanjem koje ona nije ţelela da vidi (funkcija oĉiju) i koje nije mogla, zbog

svog straha da pokaţe (funkcija grla), uzrokovalo je da se ovi delovi tela ugase. Za vreme leĉenja, odreĊene boje su zapravo prizvale sećanja i njeno fiziĉko izleĉenje ovih oblasti je bilo dramatiĉno.

KEJ: ĈUDESNA PRIĈA 1989. godine Kej, ĉetrdesetjednogodišnji lekar urgentne medicine je došla kod mene sa namerom da zaustavi progresivno slabljenje svog vid a. Naoĉare su joj bile neophodne jer je bez njih mogla jasno da vidi samo desetinu centimetara ispred sebe.

Iako je Kej došla zbog poboljšanja vida, ubrzo je postalo oĉigledno, na osnovu njene liĉne priĉe i medicinskog izveštaja, da je roĊena u ozbiljno d isfunkcionalnoj  porodici. Većinu ţivota je provela oporavljajući se od mnogih fiziĉkih i emotivnih slomova.

Njena majka je bila talentovan umetnik koji je godinama prolazio kroz svakodnevne promene raspoloţenja praćene periodima duboke depresije. Njeno stanje je dijagnostifikovano kao paran oiĉna depresija. Pored toga, ona je već trideset tri godine patila od reumatskog oboljenja srca. Uplašena, temperamentna ţena sklona napadima

 besa ĉesto je govorila Kej „Šteta je što si se rodila kao ţensko“. Njena majka je kao mala ĉesto bila zlostavljana, zapostavljana i ostavljana. Ona se udala za ĉoveka koji je mrzeo ţene i koji ju je izbacio iz kuće kada je Kej imala jedanaest godina. Dve godine nakon toga njena majka je izvršila samoubist vo. Kejin otac je odrastao brinući se o   petoro mlaĊe braće i sestara, ali i o svojoj emotivno nestabilnoj majci koja je bila izuzetno mlada. Postepeno je razvio mrţnju  prema ţenama i deci. Ova mrţnja zajedno sa profesijom policajca je dovela do toga da  je Kej tretirao kao roba neprestano je podsećajući da su „Sve ţene roĊene lenje i loše“. TakoĊe nije tolerisao nepoštovanje i ţivot na njegov raĉun. Zato je Kej terao da riba zidove, podove i ćoškove kuće ĉetkicom za zube. Sedenje i ĉitanje je bilo zabranjeno. Ona se seća „Svaki razgovor sa njim je bilo poniţavajući. Jedinu lošu stvar koju sam uradila je bila ta što sam se rodila“. Kada je njena majka izvršila samoubistvo, otac je rekao Kej „Ţelim da se lepo  ponašaš. Da li me ĉuješ? Ne ţelim da ĉujem ni jedan glas, ako još jednom pomeneš ime te osobe, ima da mi platiš!“ TakoĊe se prisećala „Pošto mi je bilo zabranjeno da  plaĉem, moja astma i alergije su poĉele...nisam uspela da spasim majku, a sve što je ikada traţila od mene je da je spasim od svog oca. Mislila sam da sam je napustila“. Pet godina pre poĉetka dolaska kod mene na leĉenje, Kej je posećivala svog lekara svake druge nedelje jer je imala oslabljen imuni sistem. Primala je injekcije ekstrakta slezine tri do ĉetiri puta nedeljno, megavitamine , imipramin hidrohlorid (antidepresant) i homeopatske lekove. Nije mogla da uzima antibiotike jer ih je u

ţivotu mnogo uzimala pa je postala rezistentna na njih. Patila je od hroniĉne sinusne infekcije, ozbiljnog hroniĉnog bronhitisa i astme. U svojoj dvadeset ĉetvrtoj go dini Kej je imala histerektomiju i ubrzo nakon toga razvila endometriozu (infekciju

materiĉne mukozne membrane) i fibrocistiĉnu bolest dojki. Njena pluća su funkcionisala delimiĉno zbog hemijskog pneumonitisa koji je dobila 1982. godine. Za vreme leta 1988. godine reĉeno joj je da je naophodno da joj urade bilateralnu mastektomiju. TakoĊe je operisala leĊa jer je patila od diskus hernije koja joj je zadavala bolove godinama. Drţava Kolorada ju je proglasila invalidom. Za vreme svetlosne t erapije njoj su se ĉesto vraćala stara sećanja . OdreĊene boje, naroĉito crvena i ţuta, aktivirale bi ozbiljnu anksioznost i fiziĉke simptome kao što su glavobolja, muĉnina i astma i svi ti simptomi su praćeni flešbekovima uţasavajućih iskustava. TakoĊe se setila svega što joj se dešavalo u ţivotu što je bila zaboravila ili se sećala samo delova. Na primer, setila se i oţivela situaciju kada je imala osam godina: majka ju je šutnula tako jako da je preletela kunjinu i udarila u štednjak: „Sad iz ove pozicije posmatraĉa veoma ĉudno izgleda da vidim majku kako me udara drškom varjaĉe . Oţivela sam zatim i trenutak kada majka gleda moje telo, vrteći glavu kao da ţeli da je razbistri i ostavljajući me zatim u nesvesti u i sopstvenoj krvi, prekrivenu samo muvama koje su sletale na moje telo. Zatim sam se setila kada

su me stavili u roze kadu i priĉali mi „Ako ovo nekom kaţeš, ubiću te“. Sada znam

zašto sam uvek paniĉila kada bi muva uletela u moju kuću. Ja sam blokirala ceo dogaĊaj, ali je on doneo osećanja uţas a, konfuzije i srama koja sam nosila celog svog ţivota.“ Kej se takoĊe setila detinjstva koje je bilo veoma teško zbog oslabljenog vida. U školi je imala problema sa matematikom, ĉitanjem i pisanjem jer nije mogla da vidi školsku tablu ni iz prvog reda. Ona se zapravo seća da joj je reĉeno da je spora i lenja i da „ako bi se malo potrudila, ne bi uvek ispadala tako glupa“. Zbog ovakvih situacija  postala je oĉajna: „Moj mozak je pres tao da radi. Da li sam postala isto luda i bezvredna kao mama? Nisam znala šta se dešava. Samo sam znala da ne mogu verovati sebi, niti svojim oĉima da će normalno funkcionisati pa sam dopustila da me mama, tata, nastavnici i uĉenici poniţavaju i kaţnjavaju. Sada shvatam da me je strašno pogodilo saznanje da je mama imala ljubavnika i to mog nastavnika matematike. Porodica mi je zabranjivala da  priĉam bilo kome o svojim osećanjima. To saznanje o preljubi je bilo zakopano. Nije trebalo da vidim šta se dešava i odjednom zaista nisam mogla da vidim. Nije trebalo da znam šta se dešava i odjednom nisam mogla ni da ĉitam ni jasno da razmišljam. Roditelji su postavili pravila. Pravila su morala da se poštuju. Ono što roditelji rade je dobro...tako da,  pošto sam se osećala loše, mislila da sam onda ja bila loša... Trebalo me je kazniti jer sam se osećala loše i jer sam sumnjala u majĉina objašnjenja. Za vreme druge svetlosne terapije, setila sam se voţnje biciklom. Bio je veoma topao dan. Moja kosa je bila sakupljena u rep...Kada sa m došla kući, uletela sam u sobu da se pres vuĉem i poĉnem sa izvršavanjem kućnih poslova. Ali kada sam poĉela da svlaĉim majicu preko glave, osetila sam i ĉula zujanje ose. Vrisnula sam, ali je   billo prekasno. Ujela me je osam puta niz kiĉmu. Mama je došla i bila je besna. Poĉela me je udarati u kolena, priĉajući „Kako se usuĊuješ tako da vrištiš? Šta misliš da si ti da me tako plašiš? Sad ću te nauĉiti pameti!“ Onda je poĉela pesnicama da me udara po glavi i ramenima i nastavila da me šutira dok sam pokušavala da se zadrţim za ivicu kreveta. Nisam mogla da udahnem. Poĉela sam da ispuštam zvukove nalik šištanju, ali je onda poĉela još jaĉe da me udara da bi me ućutkala i spreĉila da ispuštam bilo kakav zvuk. Zatim je stavila svoje ruke oko mog grla i poĉela da me davi ...Ubrzo   je napustila kuću izledajući zgroţeno. Ostavila me gotovo besvesnu na podu spavaće sobe.“ Kao tinejdţer Kej je postala superodgovorna radilica u pokušaju da zadobije oĉevu ljubav. Iznurivala je sebe bez milosti i ĉak postala stipendista Nacionalnog poĉasnog društva uprkos svojoj disleksiji. Kada se udala sa devetnaest godina, ušla je u još  jednu disfunkcionalnu zajednicu koja se završila razvodom dve godine kasnije. Njen sin joj je postao centar sveta i jedina radost sve dok se nije zada vio parĉetom jabuke i umro. Postala je preplavljena tugom i gotovo ophrvljena bolom. Nastavila je da

 blokira svoj bol postajući radoholiĉar:

„Na posletku sam sagorela, zdravlje mi je bilo unišeno...Kada mi je dato još ĉetiri dana ţivota, razgovarala sam sa prijateljem i odluĉila da ne ţelim još da umrem jer bi otac imam priliku opet da me dodirne. Osećala sam se tako loše i ranjivo. Umirala sam. Kolege su me zatim krišom izvukle iz bolnice sa prenosivim kiseonikom i preselili u brvnaru visoko u planinama.

Tamo sam ţivela sama narednih š est godina. Moj jedini kontakt je bio sa sveštenikom iz obliţnjeg manastira. On mi je dopuštao da priĉam bez da me osuĊ uje. Uĉio me je kako da se nosim sa bolom i ljutnjom. Uĉio me je da se pošteno borim, da  prestanem da se saţaljevam i da se dokaţem. Dao mi je knjige da ĉitam i insistirao da svaki minut kada sam svesna zapisujem u dnevnik. Bilo mi je toliko loše da nisam mogla iz kreveta da ustanem, ali postepeno je bivalo bolje.“ Nakon tri meseca fototerapije, Kej in vid se popravio do te mere da je mogla da nosi

daleko slabije naoĉare za voţnju i mogla je jasno da vidi tri do ĉetiri metra ispred sebe. Njeno emotivno stanje se takoĊe drastiĉno popravilo. Nije se više osećala kao ostavljena ţrtva. Njeni problemi sa sinusima, bronhitisom i astmom su nest ali, a rend genski snimak pluća je pokazao da su pluća potpuno izleĉena. Od tog trenutka više nije morala da ide kod svog lekara, prestala je sa uzimanjem lekova i injekcija i  bila, kako je sama rekla, „zdrava ko dren“. Iako  je leĉenje kombinacijom crvene i ţute svetlosti na poĉetku izazivao ozbiljnu anksioznost i strah, kao i pogoršanje mnogih njenih fiziĉkih simptoma, kako se bliţio kraj leĉenju, gledanje istih boja je kod nje izazivalo osećanja radosti i sreće . Kej trenutno radi puno radno vreme kao te rapeut i uĉitelj kognitivne psihologije. U  pismu koje mi je poslala nakon njenog leĉenja, napisala je: „Završila sam sa leĉenjem jer sam oporavila sebe i moj vid. Uspela sam da obradim svoj stari bol do te taĉke da se sada osećam kao da je sve bila ruţna priĉa koja se desila nekom drugom.   Nisam više bespomoćno malo dete. Sve sam preţivela! Sada uĉim kako da ţivim svoj ţivot dan po dan. Skoro da sam uspela da zaleĉim rane zbog svoje majke i prošle nedelje, prvi put u ţivotu, tata je mogao da kaţe „Volim te“ sa pravom ljubavi u oĉima. Toliko sam zahvalna jer sam imala mogućnost da se borim, da ojaĉam i da se nosim sa teškim situacijama i da ostanem cela. Pošto sam ja to mogla, svako moţe. Sada ima m puno razumevanja i saosećanja, a to me nijedan kurs ne moţe nauĉiti. Sada neću morati da kaţem svojim pacijetima „Ne znam kako se osećate jer to nikad nisam osetila“. Osetila sam! Sada sam u najbolje mogućoj situaciji da pruţim  podršku drugima koji se leĉe. Ja leĉim nemoguć ţivot. Sada znam da je sve moguće . UbeĊena sam da je hromoterapija predodreĊena da bude „lek izbora“ u godinama koje dolaze! Svetlosna terapija oslobaĊa mentalne blokade koje deca stvaraju da bi  preţivela u disfunkcionalnim porodicama. Tretman je blag, a rezultati su veliki.“ Kejino izleĉenje je zaista ĉudo. Jasno je da korišćenje ove svetlosne terapije u bezbedno m okruţenju daje mogućnost ljudima da osećaju, iskazuju i oslobaĊaju se straha, bola, besa i tako dalje. Ova osećanja izbijaju na površinu i ĉesto rezultuju

veoma dubokom ćelijskom transformacijom. Stara, bolna sećanja se oslobaĊaju iz tela

i uma, i tako se korov koji nazivamo bolešću ĉupa iz korena. Kada našu svest   prilagodimo bolnim preţivljenim iskustvima koja su osnova unutrašnjeg sistema hroniĉno drţanog van ravnoteţe, naša tela će se automatski vratiti u ravnoteţu i izleĉiće sebe, pošto su genetski programirana to da rade.

15 SVETLOST: POSLEDNJA GRANICA Ţivot je zapravo energetsko iskustvo. Sv e ljudske interakcije, kao i fiziološke funkcije su po prirodi vi  bracione. Sunĉeva vibraciona energija je najmoćnija sila koja odrţava ţivot u našem veoma bliskom „univerzumu“ nazvanom sunĉev sistem . Sada   je jasno da razliĉiti aspekti ili frekvencije ove energije imaju razliĉiti uticaj na naše raspoloţenje, ponašanje i vitalne funkcije. Stoga mogućnost biološke receptivnosti ovih frekvencija će uticati na funkcionisanje organizma. Svaka zasebna frekvencija ili boja spektra ima hranljivu vrednost. Ona predstavlja hranu za   poĉetni razvoj i za razvoj odreĊenih aspekata našeg bića dalje u ţivotu. Zajedno, ove frekvencije se udruţuju u dugu uravnoteţene ishrane koja sinhronizuje vitalne funkcije svih organizama i prirodnu hronologiju kosmosa.

Moje iskustvo kaţe da se promenom naĉina razmišljanja moţemo lakše prilagoditi. Pr ilagoĊavanje pokazuje na koje delove spektra (ili vibracije) smo podešeni, odnosno na koje smo se najviše prilagodili.   Naš kompletan razvoj zavisi od kvaliteta i s pecifiĉnih aspekata univerzalne svetlosti. Svetlost je ta prirodna sila pod kojom sav ţivot na Zemlji poĉinje i razvija se.

UVOĐENJE SVETLOSTI UvoĊenjem svetlosti   je moguće promeniti sopstvenu biološku prilagodljivost (receptivnost). Zamislite providni stubasti grafikon koji je širok i visok koliko i vi, sa sedam vertikalnih kolona za boj e i to sa sledećim redom ( sa leva na desno): crvena, naranţasta, ţuta, zelena, plava, indigo i ljubiĉasta. Sada zamislite da se gledate u ogledalu. Providni grafikon je na površini ogledala i izgleda kao da je na vašem odrazu.

Sada zatvorite oĉi i zamislite da uvodite zrak bele svetlosti i puštate ga k roz vrh glave. Primetite kako se bela svetlost, kao kroz prizmu, razbija na sedam boja duge tako da svaka b oja poĉinje da puni po jednu kolonu na grafikonu . Saĉekajte da se svaka kolona napuni do bilo kog stepena do kog se obiĉno puni i zatim primetite nivo svake boje u koloni. Posmatrajte koje su kolone pune hranljivom bojom, a koje ne.

Kako se osećate?

Boje koje su malo napunile kolone su kao hranljivi dodaci koji vam fale i koji vam trebaju. Zamislite da unosite svaku od ovih boja u vaš organizam, jednu po jednu kao

da ih udišete kroz vrh glave sve dok se kolone ne napune. Kako se sad osećate? Kad god ste fiziĉki ili emotivno uznemireni ili samo umorni, pokušajte da zamislite pomenuti proces. Zapamt ite koje vam boje fale, napunite vaše rezerve i verovatno ćete se osetiti bolje. Uradite ovo barem jednom dnevno za vreme stresnog perioda .

GDE NIKO DO SADA NIJE OTIŠAO Ova knjiga je govorila o putovanju spoznaje sv etlosti. Ovo putovanje je poĉelo otkrićima i intuitivnim znanjem naših predaka koji su, na osnovu saĉuvanih spisa,

izvodili ĉuda sa svetlošću. Njihova mudrost je dala osnove za mnoga moderna nauĉna otkrića. Sunce je nekada korišćeno za leĉenje gotovo svega. Danas se svetlost i njene komponente-boje koriste u gotovo svih aspektima nauke i medicine. Lekari, koji su

nekada verovali da samo snaţni, invazivni lekovi i tehnologija mogu leĉiti, sada poĉinju da cene neinvazivnu snagu svetlosti. Naša takozvana medicinska „najsavremenija tehnologija“ će se moţda uskoro smatrati „varvarskom“ kao što bi rekao dr MekKoj u „Zvezdanim stazama“. Invanzivni naĉini leĉenja će postati zastareli kada uĊemo u doba svetlosti. Skalpeli će biti zamenjeni laserima, hemoterapija fototerapijom, prepisani lekovi prepisanim bojama, akupunkturne igle

svetlosnim iglama, naoĉare za oĉi zdravim oĉima. Rak će biti bolest prošlosti. Zdravlje i dugoveĉnost će biti norma budućnosti. Prostorije za uĉenje će se promeniti. Neće biti više bez prozora, boja i sa neadekvatnom svetlo šću. Uĉionice će biti ţivopisne i pune boja, sa mnogo sveţeg vazduha i sunĉeve svetlosti. Kao rezultat, naša deca će fiziĉki i psihiĉki biti zdravija, kreativnija i voleće da uĉe.   Naša radna mesta će postati zdrava mesta, a zna se da su srećni i zdravi ljudi  produktivniji. Tipiĉno fluorescentno svetlo će zameniti svetlost koja simulira sunĉevu svetlost. Sunce ćemo poštovati zbog njegovih osobina da poboljšava zdravlje i dnevno izlaganje će biti preporuĉeno i ubaĉeno u dnevne aktivnosti.   Naš sadašnji psihoterapeutski pristup u leĉenju emocija, kao što je tradicionalna analiza, savetovanje i upotreba lekova koji su ĉesto napravljeni samo da uĉine „da bol nestane“ će biti zamenjeni. Umesto toga, koristiće se svetlosna terapija koja je napravljena da nerešena emotivna pitanja iznese na površinu. Pomoću nje će se zdravo iskazivati i oslobaĊati dugo sakrivan bol, što će dovesti do samopoštovanja, veće kreativnosti, zdravijih veza i novog nivoa telesnog zdravlja. Um i telo se neće više smatrati odvojenim celinama. Naše terapeutske tehnike će leĉiti um i telo kao   jedan funkcionalni, jedinstven sistem. Ova interak cija će uĉiniti da ljudi postan u ispunjeniji, jedinstveni i sa osećajem svrhe. Devedesete godine dvadesetog veka su vreme ubrzanog razumevanja ljudske evolucije . To je kritiĉan period. Poĉećemo da Brinemo za okolinu, prava ljudi i ţivotinja, zdravstvenu negu i svetski mir. L  judska bića će otvoriti svoje oĉi, srca i

umove više nego ikada ranije. To je vreme kada treba prestati sa muĉenjem Zemlje i muĉen  jem jedni drugih. To je pravo vreme da shvatimo da smo svi povezani. Seĉa

šuma, ubijanje ţivotinja i tretiranje ljudskog tela kao dela opreme koja ima rezervne delove nije više prihvatljiva stvar. Jedna ruka mora po magati drugoj. Problemi su veći od nas sa mih, ali ako svako od nas postane ţivi primer šta znaĉi biti potpuno, zdr avo,  briţano biće koje voli, svi ćemo odigrati veoma vaţnu ulogu u leĉenju naše planete. Prava medicina budućnosti će prepoznati povezanost uma, tela i duše i leĉiće ih kao celinu.  Naša tehnologija će se direktno baviti suštinom tela. M udrost sopstvenog tela će biti osnova njegovog izleĉenja. Ovaj novi lek neće leĉiti bolest, leĉiće ljude. Neće se fokusirati na deo, već na celinu. Vreme je da, umesto gleda nja okoline i traţenja spoljašnjih uzroka unutrašnje neravnoteţe, pogledamo unutra , u delove nas samih koji su neprilagoĊeni nekim aspektima ţivota. Ta neprilagoĊenost ĉini da se zatvorimo i postanemo bolesni. Novi lek neće biti invazivan. On će energetski izazivati telo i um da se probudi. Probudiće one delove nas samih koji su spavali i na taj naĉin će našim telima omogućiti da se izleĉe. Istraţivanje svetlosti potvrĊuje meĊusobnu povezanost svih stvari. Treba da postoji ravnoteţa izmeĊu spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta, kako na ćelijskom nivou tako i u meĊuljudskim odnosima. Na nas deluje energetski izvor koji ima i vidljivu i nevidljivu komponentu. To nam je podsetnik da obe strane ţivota, ona koju vidimo i ona koju ne moţemo da vidimo, imaju istu vaţnost za naš rast, razvoj i napredak.   Nekada stvari koje nam se dešavaju u ţivotu moţemo jedino shvatiti ako ih sagledamo na drugaĉiji naĉin. Bol i radost su mi prali ţivotne rane i umivale mi oĉi. Ušli smo u doba kada stvari moramo pogledati iz neke druge perspektive , a ne samo sa naše taĉke gledišta. Godine liĉnog iskustva su me dovele do ov og saznanja. Oĉi su napravljene da bi videle. Dajte im šansu. Oslobodite ih.

Dozvolite im da vide. Dozvolite sebi da ţivite. Dozvolite da svetlost doĊe!

SAVETI ONIMA KOJI KORISTE FLUORESCNTNA SVETLA PUNOG SPEKTRA

1. Prekrijte katode (krajevi cevi) lepljivom trakom u cilju eliminisanja emisije xzraka.

2. Ako je moguće vaš sistem promenite iz AC u DC da bi eliminisali 60Hz treperenje. Ako ovo nije moguće koristite elektronski balast. Ovo će povećati cikluse od 60 na 25,000 i tako eliminisati treperenje i saĉuvaće energiju. 3. Koristite UV transimitujući difuzer ili ne koristite difuzer uopšte. Standardni difuzeri apsorbuju UV deo svetlosti spektra.

BELEŠKE

POGLAVLJE 1 1. D. Bohm, "Of Matter and Meaning: The Super-Implicate Order," ReVtsion (Spring, 1983).

2. E. Keister, Jr., "Living Without Light," Science lllnstrated  2, no. 7 (Mar./Apr. 1989): pp. 26-32. 3. L. Clark, Ancient Art of Color Therapy (New York: Pocket Books, 1975). 4. Z. Kime, Sunlight  (Penryn, C A: World Health Publications, 1980). 5. Ibid. 6. A. Szent-Gyorgyi, lntroduction to a Submolecular Biology (New York: Academic Press, 1960). 7. A. Szent-Gyorgyi,  Bioelectronics (New York: Academic Press, 1968). 8. K. Martinek and I.V. Berezin, "Artificial Light-Sensitive Enzymatic Systems as Chemical Amplifiers of Weak Light Signals," Photochemistry and Photobiohgy 29 (Mar. 1979): pp. 637-650. 9. Z. Kime, Sunlight  (Penryn, C A: World Health Publications, 1980).

POGLAVLJE 2 1. P. Webbink, The Pou>er of the Eyes (New York: Springer).

2. A. Wimmer, "Der Einfluss der Erblindung in der Kindheit auf die Entwicklung des Korpers, auf das Gemiit und den Geist,"  Jahresber-Konigl-Blindenanstalt  (Miinchen, 1856). 3. B. Jensen, The Science and Practice of lridology (Escondido, CA: Bernard Jensen, D.C., 1974). 4. R.B. Morgan, "Nutrition, Stress and the Visual Pathway" (Lecture presented at 2d annual South Eastern Conf., Atlanta, 1981). 5. P. Buffington, "The Psychology of Eyes," Sky (Feb. 1984): pp. 92-96. 6. R. Bandler and J. Grinder, Frogs Into Princes (Moab, UT: Real People Press, 1979). 7. B. Jensen, The Science and Practice of lridology (Escondido, CA: Bernard Jensen, D.C, 1974). 8. F. Hollwich, Ophthalmology (Stuttgart-New York: Georg Thieme Verlag, 1979). 9. B. Jensen, T/ie Science and Practice of Iridologj (Escondido, CA: Bernard Jensen.D.C, 1974). 10. F. Holhvich, The Influence ofOcular Light Perception on Metabolism in Man and in Animal (New York: Springer-Verlag, 1979). 10. R. Greving, "Beitrage zur Anatomie des Zwischenhirns and seiner Funk-tion, der anatomische Verlauf eines Faserbundels des N. opticus beim Menschen (Tr. supraopticothalamicus), zugleich ein Beitrag zur Anatomie des unteren Thalamusstiels," Graefes Arch. 115 (1925): p. 523. 11.E. Frev, "Mitteilung uber die Existenz eines hvpothalamisch-optischen Bundels. Sitzungsber. II" (Internat. Neurol. Kongr., London 1935),  Rev. NeuroI.(1935), p. 2. 12.E. Frey, "Uber die hypothalamische Optikuswurzel des Hundes,"  Bull. d. Schiveiz.  Akad. Med. Wiss. 7 (1951): p. 115. 13.E. Frey, "Neue anatomische Ergebnisse zur Phylogenie der Sehfunktion,"  Beih. Klin. Mbl. Augenheilk. (1955): p. 23. 14.H. Becher, "Uber ein vegetatives Kerngebiet and neurosekretorische Leistungen der Ganglienzellen der Netzhaut," Klin. Mbl. Augenheilk. Beih. 23 (1955): p. 1. 15.H. Knoche, "Die Vergindung der Retina mit den vegetativen Zentren des Zwischenhirns und der Hypophyse," Verh. Anat. Ges. Stockholm 103 (1956): p. 140. 16.S. Blumcke, "Zur Frage einer Nervenfaserverbindung zwischen Retina und Hypothalamus," Z.  Zellforsch. 48 (1958): p. 261. 17.A.E. Hendrickson, N. Wagoner, and W.M. Cowan, "An Autoradiographic and Electron M icroscopic St udy of Retino-Hypothalamic Connections," Z. Zellforsch., 135 (1972): p. 1. 18.R.Y. Moore, "Retinohypothalamic Projection in Mammals: A Comparative Study,"  Brain Research 49 (1973): p. 403.

19.H.G. Hartwig, "Electron Microscopic Evidence for a Retinohypothalamic Projection to the Suprachiasmatic Nucleus of  Passer Domesticus" Cell Tissue  Research 153 (1974): p. 89. 20.]. Lopiparo, "Phototherapy: Will Color Be the Next Medical Frontier?" OP/The Osteopathic Physician Quly 1978): pp. 36-39. 21.E.W. Bovard, "A Concept of Hypothalamic Functioning," Perspective on  Biological Medicine 5: pp. 52-60. 22.S. Fulder, The Tao of Medicine (New York: Destiny Books, 1982). POGLAVLJE 3 1. B. Fellman, "A Clockwork Gland," Science (May 1985): pp. 76-83. 2. J.A. Kappers, "A Survey of Advances in Pineal Research," in The Pineal Gkmd, vol. 1, ed. R.J. Reiter (Boca Raton, FL: CRC Press, 1981): pp. 1-25.

3. S.S. Erlich and J.L.J. Apuzzo, "The Pineal Gland: Anatomy, Physiology, and Clinical S ignificance," Joumal ofNeurosurgerj (1985): pp. 321-341. 4. R.J. Reiter, "The Pineal Gland: An Important Link to the Environment," NIPS 1 (Dec 1986): pp. 202- 205. 5. D. Benningfield, "Spring For vvard," Spirit (January 1990). 6. B. Rensberger, "Biological Clock Clue in Brain," The Washington Post, Oct. 17, 1988. 7. D.C. Klein, "Direct Tie Discovered Between Pineal, Brain,"  BrainlMind   Bulletin 11, no. 8 (Apr. 1986): p. 1. 8. I. Mclntvre, "Small Amount of Light Shown Capable of Diminishing Body's Melatonin Level," Brain/Mind1  Bulletin 15, no. 4 Qzn. 1990): pg. 7. 9. L. Lohmeier, "Let the Sun Shine In,"  East West, July 1986, pp. 36-39. 10.F. Hollwich, The Influence of Ocular Light Perception on Metabolism in Man and  in Animal (New York: Springer-Verlag, 1979). 11. F. Hollwich and B. Dieckhues, "Endocrine System and Blindness," German  Medical Monthly 1 (1971c): p. 22. 12.R. Relkin, "Miscellaneous Effects of the Pineal," in The Pineal Gland, ed. R. Relkin (New York: Elsevier Biomed, 1983): pp. 247-272. 13.H. Samis et al, "Aging and Temporal Organization," in Interventions in Aging, ed. R. Walker and R. Cooper (New York: Marcel Dekker, Inc, 1983): pp. 397419. 14.W. Pierpaoli, "Melatonin Extends Rat Lives"   Brain/Mind Bulletin 13, no. 9 (June 1988): pp. 1, 8. 15.Author Unknown, "The Pineal Gland and Aging," CompIementary  Medicine (Nov./Dec. 1986): pp. 47- 51. POGLAVLJE 4

1. C Eastlake and J. Murray, trans., Goethe's Theory of Colors (London: 1840). 2. R. Steiner, Colour  (London: Rudolf Steiner Press, 1982), 3. E Birren, Color Psychology and Color Healing (Secaucus, NJ: The Citadel Press, 1961). 4. M. Liischer, The  Liischer Color Test  (New York: Washington Square Press, 1969). 5. R.M. Hill and E. Marg, "Single-cell Responses of the Nucleus of the Transpeduncular Tract in Rabbit to Monochromatic Light on the Retina" ]ournal of   Neurophysiology 26 (1963): p. 249. 6. S.V. Krakov, "Color Vision and Autonomic Nervous Svstem," ]ournal of the Optical Society of America (June 1942). 7. R.M. Gerard, "Differential Effects of Colored Lights on Psvchophvsiological Functions" (Ph.D. diss., University of California at Los Angeles, 1958). 8. H. Wohlfarth, "Psychological Evaluation of Experiments to Assert the Effects of  Color-Stimuli Upon the Autonomous Nervous System," Exerpta  Medica,  Neurobgy and Psychiatry 2, no. 4 (1958). 9. B.S. Aaronson, "Color Perception and Affect,"  American ]oumal of Clinical  Hypnosis 14 (1971): pp. 38-42. 10.J.J. Plack and J. Schick, "The Effects of Color on Human Behavior," ]our-nal of  the Association for Study in Perception 9 (1974): pp. 4-16. 11. G. Trexler, The World of Light, Cobr, Health and Behavior  (Fairfield, IA: Se lfPublished, 1985). 12. R. Hodr, "Phototherapy of Hyperbilirubinemia in Premature Infants," translated from Ceskosbvenska' Pediatrie 26 (Feb. 1971): pp. 80-82. 13.R.J. Cremer, P.W. Perrman and D.H. Richards, "Influence of Light on Hyperbilirubinemia in I nfants,"  Lancet 1 (1958): p. 1094. 14.J.R. Lucey, "Neonatal Jaundice and Phototherapy," Pediatric Clintcs ofNorth  America 19, no. 4 (1972): pp. 1-7. 15. R. Hodr, "Phototherapy of Hyperbilirubinemia in Premature Infants," translated from Ceskosbvenska' Pediatrie 26 (Feb. 1971): pp. 80-82. 16. C. Houck, "The Case Against Artificial Light," Netc York, Dec. 4, 1978. 17.S.F. McDonald, "Effect of Visible Light Waves on Arthritis Pain: A Con-trolled Study," lntemational foumal of Biosocial Research 3, no. 2 (1982): pp. 49-54. 18.J. Anderson,   Brain/Mind Bulletin 15, no. 4 Uan. 1990): p. 1. 19. A.G. Schauss, "Tranquilizing Effect of Color Reduces Aggressive Behavior and Potential Violence," The foumal of Orthomolecular Psychiatry 8, no. 4 (1979): pp. 218-221. 20. R.J. Pellegrini, A.G. Schauss, and T.J. Birk, "Leg Strength as a Function of  Exposure to Visual Stimuli of Different Hues," Bulletin of The Psychonomic Society 16, no. 2 (1980): pp. 111-112.

21. L. Gruson, "Color Has Powerful Effect o n Behavior, Researchers Assert," TheNew York Times, Oct. 19, 1982. 22. K. Costigan, "How Color Goes to Your Head," Science Digest, Dec. 1984. 23. A.G. Schauss, "The Physiological Effect of Color on the Suppression of Human Aggression: Research on Baker-Miller Pink," lnternational Journal of Biosocial  Research 72 (1985): pp. 55-64. 24. G. Legwold, "Color-Boosted Energy: How Lights Affect Muscle Action,"  American Health, May 1988. 25. J.N. Ott, "Color and Light: Their Effects on Plants, Animals, and People," Joumal of Biosocial Research 7, part I (1985). 26. A. Fisher, "Light: Nature's Mysterious Essential Gift," Geo Magazine 3, Oct. 1981, pp. 66-78. POGLAVLJE 5 1. D.B. Harmon, "The Coordinated Classroom." (Grand Rapids, MI: American Seat ing Company, 1951).

2. J.N. Ott, Exploring the Spectrum (a film by John Ott). 3. J.N. Ott, "Color and Light: Their Effects on Plants, Animals, and People,"  Journal of Biosocial Research 7, part I (1985). 4. LM. Sharon, R.P. Feller, and S.W. Burney, "The Effects of Lights of Dif-ferent Spectra on Caries Incidence in the Golden Hamster,"  Archives of Oral Biology 16, no. 12 (1971): pp. 1427-1431. 5. E.C. McBeath and T.F. Zuker, "The Role of Vitamin D in the Control of Dental Caries in Children," Journal of Nutrition 15 (1938): p. 547. 6. B.R. East, "Mean Annual Hours of Sunshine and Incidence of Dental Caries,"  American Joumal of Public Health 29 (1939): p. 777. 7. L. Hays, "Which Came First, Low Cholesterol Egg or Happier Chicken," The WaU Street Joumal 210, no. 113, Dec. 8, 1987. 8. J.N. Ott, "Color and Light: Their Effects on Plants, Animals, and People,"  Joumal ofBiosocial Research 7, part I (1985). \. 9. R. Altschul and I.H. Herman, "Ultraviolet Irradiation and Cholesterol Metabolism, Seventh Annual Meeting of the American Society for the Study of  Arteriosclerosis," Circulation 8 (1953): p. 438. 10.Z. Kime, Sunlight  (Penryn, C A: World Health Publications, 1980). 11. F. Hollwich and B. Dieckhues, "The Effect of Natural and Artificial Light Via the Eye on the Hormonal and Metabolic Balance of Animal and Man," Ophthalmobgica 180, no. 4 (1980): pp. 188-197. 12. Dorothy A. Bemoff, personal correspondence with author, Nov. 11, 1989. 13. Personal conversations with Orie Bachechi from 1986-1990. POGLAVLJE 6

1. F. Birren, Color Psychology and Color Healing (Secaucus, NJ: Citadel Press, 1961). 2. A. Fisher, "Light: Nature's Mysterious Essential Gift," Geo Magazine 3, Oct. 1981, pp. 66-78. 3. AJ. Pleasanton,  Blue and Sun-Lights (Philadelphia: Claxton, Remsen and Haffelfinger, 1876). 4. S. Pancoast,  Blue and Red Lights (Philadelphia: J.M. S toddart and Co., 1877). 5. E.D. Babbitt, The Principles ofLight and Color (East Ora nge, NJ: SelfPublished, 1896). 6. Z. Kime, Sunlight  (Penryn, C A: World Health Publications, 1980). 7. Ibid. 8. L. Lohmeier, "Let the Sun Shine In,"  East West, July 1986, p. 39. 9. Z. Kime, Sunlight  (Penryn, C A: World Health Publications, 1980). 10. D.P Ghadiali, Spectro-Chrome ~Metry Encyclopedia (Malaga, NJ: SpectroChrome Inst., 1933). 11. D. Dinshah, Let There Be Light  (Malaga, NJ: Dinshah Health Societv, 1985). 12.E.O. Sterzer, from  Bulletin of the College of Syntonic Optometry (Jan. 1936). 13.H.R. Spitler, The Syntonic Principle (College of Syntonic Optometry, 1941). 14.E.O. Sterzer, from BulJetin of College of  S^ntonic Optometry Qan. 1936). POGLAVLJE 7

1. Z. Kime, Sunlight  (Penryn, C A: World Health Publications, 1980). 2. T.A. Brombach, Visual Fields (Transcript of lect ures, 1936). 3. T.H. Eames, "Restrictions of the Visual Field as Handicaps to Learning,"  Journal of Educational Research 19 (Feb. 1936): pp. 460-463. 4. T.H. Eames, "The Speed of Picture Recognition and the Speed of Word Recognition in Cases of Reading Difficulty," American Journal of Ophthalmology 21 (Dec. 1938): pp. 1370-1375. 5. T.H. Eames, "The Relationship of the Central Visual Field to the Speed of Visual Perception,"  American Joumal of Ophthalmology 43 (1957): pp. 279-280. 6. V.I. Shipman, "A Constriction of the Perceptual Field Under Stress" (Paper presented to the Eastern Psychol. Assoc, Philadelphia, PA, 1954). 7. M.D. Anderson and J.M. Williams, "Seeing Too Straight; Stress and Vision,"  Longevity, Aug. 1989. 8. "Noise Causes Bad Eyes" Popular Science, Apr. 1931, p. 33. 9. R. Kaplan, "Changes in Form Visual Fields in Reading Disabled Children Produced by Syntonic St imulation," lnternational Joumal of Biosocial Research 5, no. 1 (1983): pp. 20-33. 10. J. Liberman, "The Effect of Syntonic Colored Light. Stimulation on Certain Visual and Cognitive Functions,"  Joumal of Optometric Vision Development  17 Gune 1986).

POGLAVLJE 8 1. H. Wohlfarth and Sam C. Wohlfarth, "The Effect of Color Psychodynamic Environmental Modification Upon Psychophysiological and Behavioral Reactions of Severely Handicapped Children," The International Joumal of Biosocial  Research 3, no. 1 (1982): pp. 10-38.

2. H. Ertel, Kinder Farbstudien 78 (Miinchen: Gesellschaft fur Rationale Psycholgie). 3. H. Wohlfarth and A. Schultz, "The Effect of Color Psychodynamic Envi-ronment Modification on Sound Noise Levels in Elementary Schools," The Intemational  Joumal of Biosocial Research 5, no. 1 (1983): pp. 12-19. 4. H. Wohlfarth, "The Effects of Color-Psychodynamic Environmental Modification on Disciplinary Incidences in Elementary Schools Over One School Year: A Controlled St udy," The Intemational Joumal of Biosocial Research 6, no. 1 (1984): pp. 44-53. 5. H. Wbhlfarth, "The Effects of Color-Psychodynamic Environmental Modification on Absences Due to Illness in Elementary Schools: A Con-trolled Study," The lntemational Joumal of Biosocial Research 6, no. 1 (1984): pp. 54-61. 6. H. Wohlfarth, "The Effects of Color-Psychodynamic Environmental Color & Lighting Modification of Elementary Schools on Blood Pressure and Mood: A Controlled Study," T/ie Intemational Joumal of Biosocial Research 7,no. 1 (1985): pp. 9-16. 7. H. Irlen, Successful Treatment of Leaming Disabilities (Paper presented at the 91st Annual Convention of the American Psychological Assoc, Anaheim, CA, Aug. 1983). 8. P. Whiting, "How Difficult Can Reading Be? New Insights Into Reading Problems," Joumal of English Teacher's Association 49 (Oct. 1985): pp. 49-55. 9. P. Whiting, "Improvements in Reading and Other Skills Using Irlen Colored Lenses," Australian }oumal of Remedial Education 20 (1987): pp. 13-15. 10. G.L. Robinson,  Improvements in Reading Skills Using Irlen Colored Lenses: A  Replication Survey (Unpublished manuscript, Newcastle: Hunter Inst. of Higher Education). 11. G. Hannell et al., "Reading Improvement with Tinted Lenses: A Report of Two Cases," Clinical and Experimental Optometry 72.5 (Sept./Oct. 1989). POGLAVLJE 9 1. J.N Ott, "Color and Light: Their Effects on Plants, Animals, and People,"  Journal of Biosocial Research 7, part I (1985).

2. Ibid. 3. J. Sonneborn-Smith, "DNA Repair and Longevitv Assurance in Paramecium Tetraurelia," Science 203, Mar. 16, 1979, pp. 1115- 1117. 4. J. Sonneborn-Smith, "Aging in Protozoa,"  Revievj of Biological Research in Aging 1 (1983): pp. 29-35.

5. J. Sonneborn-Smith, "Genetics and Aging in Protozoa,"  Intemational Revievj of Cytology 73 (1983). 6. C. Raab, "Uber die Wirkung Fluoreszirenden Stoffe auf Infusoria," Z  Biol. 39 (1900): p. 534. 7. T.J. Doughertv, "The Bright Lights of Laser," The Saturday Evening Post, Dec. 1981, pp. 16-18, 120. 8. M. Shodell, "The Curative Light," Science, Apr. 1982, pp. 47-51. 9. Z. Kime, Sunlight  (Penryn, C A: World Health Publications, 1980). 10. R.L. Lipson, E.J. Baldes, and A.M. Olson, "The Use of a Derivative of  Hematoporphvrin in Tumor Detection"  Joumal of National Cancer Institute 26 (1961): pp. 1-8. 11. T.J. Doughertv et al., "Photoradiation Therapv II: Cure of Animal Tumors with Hematoporphvrin and Light," Joumal of National Cancer Institute 55 (1975): p. 115. 12. T.J. Doughertv et al., "Photoradiation Therapv for the Treatment of Malig-nant Tumors," Cancer Research 38 (Aug. 1978): pp. 2628-2635. 13. T.J. Doughertv, "Hematoporphyrin Derivative for Detection and Treatment of  Cancer," Joumal of Surgical Oncology 15 (1980): pp. 209-210. 14. M. Monevsmith, "Lasers: New Light on Cancer," The Saturday Evening Post, Nov. 1981, pp. 52-55. 15. T.J. Dougherty, "Photoradiation Therapy — New Approaches," Seminars in Surgical Oncology 5 (1989): pp. 6-16. 16. M. Moneysmith, "Lasers: New Light on Cancer," The Saturday Evening Post, Nov. 1981, pp. 52-55. 17. E. Rosenthal, "Light-Sensitive Chemicals Join Arsenal of Anti-Cancer Weapons," The New York Times, Sept. 26, 1989, Medical Science section. 18. T.J. Dougherty, "Photosensitization of Malignant Tumors" (Reprint of book  chapter to appear in  Adjuncts to Cancer Therapy, ed. Steven Economou (Philadelphia: Lea & Febiger, 1990). 19. E. Rosenthal, op. cit. 20. M. Shodell, "The Curative Light," Science, Apr. 1982, pp. 47-51. 21. T.J. Dougherty, "Photoradiation Therapy — New Approaches," Seminars in Surgical Oncology 5 (1989): pp. 6-16. 22. Personal conversations with Dr. Thomas Dougherty in Jan. 1990. 23. E. Rosenthal, "Light-Sensitive Chemicals Join Arsenal of Anti-Cancer Weapons," The Nevu York Times, Sept. 26, 1989, Medical Science section. 24. Personal conversations with Dr. St uart Marc us, Deputy Director, Clinical Research, Oncology, in the Medical Research Division of American Cyanamid Company's Lederle Laboratories in Feb. 1990. 25. Personal conversations with Dr. Thomas Dougherty in Jan. 1990.

26. J. Graverholz, "SDI Lasers Inactivate the AIDS Virus: An Interview with Lester Mathews, Ph.D.," Science and Technology EIR (Jan. 29, 1988). 27. J.T Newman et al., "Photodynamic Inactivation of Viruses and Its Ap-p lication for Blood Banking,"  Baylor University Medical Center Proceedings 1, no. 2 (Apr. 1988): pp. 2-14. 28. M.M. Judv, "Photodynamic Inactivation of Viruses and Its Potential Ap-p lication for Blood Banking," Bio-Laser News (Oct. 1989). 29. R. Engelman, "Light Kills AIDS Virus in Blood," Scripps Hovuard News Service, Jan. 13, 1988. 30. J. Graverholz, "SDI Lasers Inactivate the AIDS Virus: An Interview with Lester Mathews, P h.D.," Science and Technology EIR (Jan. 29, 1988). 31. A. Ramirez, "A Star Wars Laser Comes to Earth," Fortune, Aug. 15, 1988. POGLAVLJE 10

1. N.E. Rosenthal, Seasons of the Mind  (New York: Bantam, 1989). 2. S. Rovner, "Treating SADness With Light," Washington Post, Sept. 19, 1989, Health section. 3. N.E. Rosenthal, and T.A. Wehr, "Seasonal Affective Disorders," Psychiatric  Annab 17, no. 10 (Oct. 1987): pp. 670-674. 4. N.E. Rosenthal, Seasons of the Mind  (New York: Bantam, 1989). 5. J.E Cauvin,  Des Bienfaits de Llnsolation (Paris: 1815). 6. A. Lewy et al., "Light Suppresses Melatonin Secretion in Humans," Science 210, 1980, pp. 1267-1269. 7. N.E. Rosenthal et al., "Seasonal Affective Disorder: A Description of the Syndrome and Preliminary Findings With Light Therapy" Archives General Psychiatry 41 (1984): pp. 72-80. 8. M. Cross, "New Techniques Help Cure Winter Blues," The Valley Vantage, Feb. 1, 1990, p. 5. 9. N.E. Rosenthal,   Brain/Mind Bulletin 11, no. 13 Quly 1986): p. 3. 10. M. Terman et al.,   BrainMind Bulletin 15, no. 5, (Feb. 1990): p. 3. 11. M. Terman et a l., "Dawn and Dusk Simulation as a Therapeutic Interven-t ion," Bioiogical Psychiatry 25 (1989): pp. 966-970. 12. N.E. Rosenthal, Seasons of the Mind  (New York: Bantam, 1989). 13. P Mueller and R. Davies,  Brain/Mind Bulletin 11, no. 11 Gune 16, 1986): p. 2. 14. D.E Kripke, "Therapeutic Effects of Bright Light in Depression,"  Annals of New York Academy of Science 453 (1985): pp. 270-281. 15. N.E. Rosenthal, Seasons of the Mind  (New York: Bantam, 1989). 16. "Alcohol Treatment Helped by Light Treatment," Nutrition  Health Revievj, Fall 1988.

17. I. Geller,  Intemational Joumal of Biosocial Research 8, Special Subject Issue (1986): pp. 65-66. 18. R.J. Reiter, "Light as a Drug" (Lecture presented at the 56th Annual Col-lege of  Syntonic Optometry Conference, Estes Park, CO, May 1988). 19. R.J. Reiter, "The Pineal Gland: An Important Link to the Environment," NIPS 1 (Dec. 1986): pp. 202- 205. 20. I. Geller,  Intemational Journal ofBiosocial Research 8, Special Subject Issue (1986): pp. 65-66. 21. Ibid. 22. Ibid. 23. C.A. Czeisler et al., "Bright Light Induction of Strong (Type O) Resetting of  Human C ircadian Pacemaker," Science 244, pp. 1328-1332. 24. R. Pool, "Illuminating Jet Lag," Science 244, pp. 1256-1257. 25. S. Campbell et al.,   BrainlMind Bulletin 14, no. 4 (Jan. 1989): p. 8. 26. M. Jenkins, "Jet Lag Breakthrough: The Key is When to Turn on the Bright Light," The Conde' Nast Trav eler, Sept. 1989, pp. 35-36. 27. J. Gross and L. Malcmacher, "Advances in Denture Reline,"  Dentistrj Today. 28. Personal conversations with Dr. Joshua Friedman, Demetron Research Corp., in Jan. 1990. 29. R. Gerber, Vibrational Medicine (Santa Fe, NM: Bear & Co., 1988). 30. Personal conversations and correspondence with Dr. Hazel Parcells in Jan. 1990. 31. R.E. Frenkel, "Controlling Human Stress by Imageoscopy," The Joumal for   Better Living, Summer 1985. 32. R.E. Frenkel, "Light Therapy: The Prevention, Control, and Treatment of  Suicide," The  Joumal for Better Living, Spring 1987. 33. Personal conversations and correspondence with Dr. Richard Frenkel as adapted from his forthcoming book, tentatively entitled Overcoming Stress. 34. B.L. Parry et al., "Morning Versus Evening Bright Light Treatment of Late Luteal Phase Dysphoric Disorder,"  American Joumal of Psychiatry 146 (Sept. 1989): p. 9. 35. Rainbow Canyon, personal correspondence with author, Feb. 1990. 36. Tolbert McCarroll, Notes From the Song of Life (Berkeley: Celestial Arts, 1977, 1987), P . 17. POGLAVLJE 11 1. E. Caldwell, "Liquid Sunglasses,"  Hippocrates, Nov./Dec. 1989.

2. A.P Zabaluyeva, "The Mechanism of Adaptiogenic Effect of Ultraviolet," Vestn.  Akad. Med. Nauk. 3 (1975): p. 23. 3. G. Frick, "Effect of UV of Blood on Blood Picture," Folia Haemat  101

(1974): p. 871. 4. F. Hollwich, The lnfluence of Ocular Light Perception on Metabolism in Man and  in Animal (New York: Springer-Verlag, 1979). 5. J.N. Ott, "Color and Light: Their Effects on Plants, Animals, and People,"  Journal of Biosocial Research 7, part I (1985). 6. Z. Kime, Sunlight  (Penryn, CA: World Health Publications, 1980). 7. The Suiannanoa Health Report, issues 2 &. 3 (Charlottesville, VA: Swannanoa Institute, Ltd., 1989): p. 2. 8. A. Armagnal, "Finds Ways to Tune Ravs of Ultta Violet" Popular Science  Monthly, Apr. 1931, pp. 42-43, 132-133. 9. M.E Holick and M.B. Clark, "The Photobiogenesis and Metabolism and Vitamin D," Fed. Proc. 37 (1978): p. 2567. 10. M.F. Holick et al., "Advances in the Photobiology of Vitamin D-3" (Second Annual Scientific Meeting of the American Society for Bone and Mineral Research, Washington, D.C, U.S.A., June 16-17, 1980) CALCIF Tissue Intemational 31, no. 1, p. 79. 11. M.F. Holick et al., "Photosynthesis of Previtamin D-3 in Human Skin and the Physiologic Consequences" Science 210, Oct. 10, 1980, pp. 203-205. 12. M.F. Holick, J.A. MacLaughlin, and S.H. Doppelt, "Regulation of Cutaneous Previtamin D-3 Photosynthesis in Man: Skin Pigment Is Not An Essential Regulator," Science 211, Feb. 6, 1981, pp. 590-593. 13. J.A. MacLaughlin, R.R. Anderson, and M.F. Holick, "Spectral Character of  Sunlight Mod ulates Photosynthesis of Pre vitamin D-3 and Its Photoisomers in Human Skin," Science 216, May 28, 1982, pp. 1001-1003. 14. R.M. Neer et al., "Stimulation by Artificial Lighting of Calcium Absorp-tion in Elderly Human Subjects," Nature 229 (1971): p. 255. 15. J.R. Johnson, "The Effect of Carbon Arc Radiation on Blood Pressure and Cardiac Output," American Journal of Physiology 114 (1935): p. 594. 16. Ibid. 17. L. Lohmeier, "Let the Sun Shine In," East West, July 1986, pp. 36-39. 18. L.A. K unitsina et al., "Therapeutic Action of Ultraviolet Irradiatio n in a Complex Treatment o f Patients with Initial Cerebral Atherosclerosis," So vet Med 33 (1970): p. 89. 19. V.A. Mikhailov, "Influence of Graduated Sunlight Baths on Patients with Coronary Atherosclerosis," Sovet Med 29 (1966): p. 76. 20. A.I. Pertsovskij et al., "Preventive Activity of Ultraviolet Rays in the Presence of  Experimental Atherosclerosis," Vop Kurort Fizioter 36 (1971): p. 203. 21. R. Altschul and I.H. Herman, "Ultraviolet Irradiation and Cholesterol Metabolism; Seventh Annual Meeting of The American Society for the Study of  Arteriosclerosis," Circulation 8 (1953): p. 438.

22. L. Lohmeier, "Let the Sun Shine In," East West, July 1986, pp. 36-39. 23. Ibid. 24. I.I. Belyayev et al., "Combined Use of Ultraviolet Radiation to Control Acute Respiratory Disease," Vestn Akad Ued Nauk SSSR 3 (1975): p. 37. 25. N.M. Dantsig, "Ultraviolet Radiation," in Russian language book (Moscow: 1966). 26. A.R Zabaluyeva, "General Immunological Reactivity of the Organism in Prophylactic Ultraviolet Irradiation of Children in Northern Regions," Vestn Akad   Med Nauk  3 (1975): p. 23. 27. T.K. Das Gupta and J. Terz, "Influence of Pineal Gland on the Growth and Spread of Melanoma in the Hamster," Cancer Research 27 (1967): p. 1306. 28. W. Stumpf et al.,   Brain/Mind Bulletin 15, no. 1 (Oct. 1989): p. 2. 29. This and other portions of this chapter were adapted from The Suiannanoa Health  Report, issues 2 and 3, entitled, "The Miraculous Health Benefits of Ultraviolet Light!" For information on Health Discoveries Newsletter, please write to: 612 Rio Road West, Charlottesville, VA 22901. 30. J.N. Ott, "Color and Light: Their Effects on Plants, Animals, and People,"  Joumal ofBiosocial Research 7, part I (1985). 31. Ibid. 32. W.T Ham et al., "Action Spectrum for Retinal Injury From Near-Ultraviolet Radiation in the Aphakic Monkey," American Joumal of Ophthalmologj (Mar. 1982). 33. J.N. Ott, "Color and Light: Their Effects on Plants, Animals, and People,"  Joumal of Biosocial Research 7, part I (1985). 34. Z. Kime, Sunlight  (Penryn, C A: World Health Publications, 1980). 35. John Marshall, "Light and the Ageing Eye," The RSA Journal 138, no. 5406 (May 1990): 406-418. 36. V. Beral et al., "Malignant Melanoma and Exposure to Fluorescent Light at Work," Lancet  2 (1982): pp. 290-292. 37. B.S. Pasternak, N. Dubin, & M. Moseson, "Malignant Melanoma and Exposure to Fluorescent Light at Work," Lancet 1 (1983): p. 704. 38. D.S. Rigel et al., "Malignant Melanoma and Exposure to Fluorescent Lighting at Work," Lancet 1 (1983): p. 704. 39. W Allen, "Suspected Carcinogen Found in 14 of 17 Sunscreens," St. Louis Post   Dispatch, Mar. 9, 1989. POGLAVLJE 12 1. J.N. Ott,   Light Radiation and You (Greenwich, CT: Devin-Adair Publishers, 1982).

2. J.N. Ott, "Color and Light: Their Effects on Plants, Animals, and People, Part 4,"

 Intemational Joumal of Biosocial Eesearch 10, Special Subject Issue (1988): pp. 111116, 126, 127. POGLAVLJE 13 1. F. Popp,  BrainMind BuUetin 10, no. 14 (Aug. 19, 1985): p. 1. 2. H. Pohl,  BrainlMind Bulletin 10, no. 14 (Aug. 19, 1985): p. 1. 3. P. Narendra,   Brain/Mind Bulktin 9, no. 9 (May 7, 1984): p. 2.

4. D. Cooper, "The Phvsics of Light," College of Syntonic Optometry Joumal (Mar. 1990): p. 2. 5. D. Ullman, Homeopathy: Medicine for the 2lst Century (Berkeley, CA: North Atlantic Books, 1988). 6. R. Leviton, "Homeopathv" Yoga Joumal, issue 85, Mar./Apr. 1989, pp. 42-51, 97-99, 105. 7. Ibid. POGLAVLJE 14 1. T Bearden, "AIDS: Urgent Comments on Mankind's Greatest Threat and the Secrets of Electromagnetic Healing,"  Joumal of the U.S. Psychotronics Association 1, no. 1 (Nov. 1988).

2. Bartholomevv, I Come As A Brother (Taos, NM: High Mesa Press, 1984), pp. 3839.

PREPORUĈENA LITERATURA

Amber, R.B. Color Therapy. New York: Samuel Weiser, Inc, 1964. Babbitt, Edwin S. The Principles of Light and Cohr. Secaucus, NJ: Citadel Press, 1967. Bandler, Richard and John Grinder. Frogs lnto Princes. Moab, UT: Real People Press, 1979. Birren, Faber. Color Psychology & Color Healing. Secaucus, NJ: Citadel Press, 1961.   Brain/Mind Bulktin. Los Angeles: Interface Press. Brennan, Barbara Ann.  Hands of Light. New York: Bantam, 1987. Cousens, Gabriel. Spiritual  Nutrition and the Rainbovj Diet. Boulder, CO: Cassandra Press, 1986. Dinshah, Darius. Let There Be Light. Malaga, NJ: Dinshah Health Society, 1985. Frieling, Heinrich. The Co lor Mirror. Zurich-Frankfurt: Musterschmidt Gottingen, 1975. Gerber, Richard. Vibrational Medicine. Santa Fe, NM: Bear and Co., 1988. Ghadiali, Dinshah, P. Spectro-Chrome Metry Encyclopedia. Malaga, NJ: SpectroChrome Institute, 1933. Gimbel, Theo.   Healing Through Cobr. Great Britain: The C.W. Daniel Company, Ltd., 1980. Greenberg, Michael A. Off the Pedestah Transforming the Business of Medicine. Houston: Breakthru Publishing, 1990. Hills, Christopher. Nuclear Evolution. Boulder Creek, CA: University of the Trees Press, 1977. Hills, Norah. You Are a Rainbovj. Boulder Creek, CA: University of the Trees Press, 1979. Hollwich, Fritz. The Influence ofOcular Light  Percefition on  Metabolism in Man and  in Animal. New York: Springer-Verlag, 1979. Hunt, Roland. The Seven Keys to Color  Healing. San Francisco: Harper & Row, 1971. Kaplan, Robert-Michael. Seeing Beyond  20/20. Hillsboro, OR: Beyond Words Publishing, 1987. Liischer, Max. TKe   Luscher Color Test. New York: Washington Square Press, 1969. McWilliams, Charles H. Electro   Acupuncture Up To Date. USA: Health Sciences Research, 1981.

Ott, John N. Health and Light. Old Greenwich, CT: The Devin- Adair Co., 1973. Ott, John N. Light Radiation and You. Greenwich, CT: The Devin-Adair Co., 1982. Ott, John N. M> lvory CeUar. Chicago: Twentieth Century Press, Inc, 1958. Ouseley, S.G.J. The Povjer of the Rays. London: L.N. Fowler &. Co., Ltd., 1951. Reiter, R.J. and M. Karasek.  Advances in Pineal Research. Vol. 1. London-Paris: John Libbey, 1986. Robbins, John.  DietforaNevj America. Walpole, NH: Stillpoint Publishing, 1987. Rosenthal, Norman E. Seasons of the Mind. New York: Bantam, 1989. Russell, Wa lter. The Secret of Light. Waynesboro, VA: University of Science and Philosophy, Swannanoa, 1974. Schwarz, Jack.  Human Energj Systems. New York: E.P. Dutton, 1980. Steiner, Rudolf. Cotour. London: Rudolf Steiner Press, 1982. Svoannanoa Health Report. Swannanoa Institute, Ltd. 612 Rio Road West, Charlottes-ville, VA 22901. Trexler, Gary. The World of Light, Color, Health, and Behavior. Fairfield, IA: selfpublished, 1985. Wood, Betty. The Healing Pouier of Color. New York: Destiny Books, 1984. Wurtman, Richard J., Michael J. Baum and John T. Potts, Jr. The Medical and   Biological Effects ofLight. New York: The New York Academy of Sciences, 1985.  Exploring the Spectrum. Parts I & II. A film by John Ott.

O AUTORU Dr Jakob Li  berman

se smatra poinirom terapeutskog korišćenja svetlosti i boje. TakoĊe je meĊu prvima propagirao metod leĉenja koji integriše um i telo. Završio je univerzitet u Dţordţiji i doktor irao optometriju 1973. godine., a 1986. godine dobio zvanje doktora u oblasti oftalmologije za svoj pionirski rad na temu fototerapije. Od 1973. godine intenzivno drţi predavanja u Sjedinjenim Ameriĉkim Drţ avama i Evropi. Njegove radove su objavljivali i nauĉni i popularni ĉasopisi. Dr Liberman je spojio nauĉna istraţivanja, kliniĉko iskustvo i svoje intuitivno znanje i uspešno radio sa preko trideset hiljada ljudi. MeĊu njima su bili uĉenici sa   problemima u uĉenju, ljudi sa f iziĉkim/psihiĉkim traumama, ljudi na visokim  poloţajima i profesionalni sportisti . Dr liberman je bio predsednik  koledţa sintoniĉke optometrije, organizacije

optometrista i drugih zdravstvenih radnika koji se zalaţu za korišćenje svetlosne terap ije preko oĉiju još od 1930. godine kada je osnovana. On je takoĊe predsednik  kompanije „Universal light technology, Ltd.“ koja se bavi istraţivanjem i razvoje m fototerapeutskih ureĊaja za leĉenje.  Za informacije koje se tiĉu predavanja, radionica i proizvoda za leĉenje kontaktirajte: Jacob Liberman, O.D., Ph.D. Universal Light Technology P.O. Box 520 Carbondale, CO 81623 Toll-Free Ordering: 800-81-LIGHT Phone 303-927-0100 Fax 303-927-0101

“Svetlost: lek budućnosti” dovodi u pitanje moderan mit koji kaţe da je sunce opasno za naš ţivot. Pisac veruje da napredna tehnologija, korišćenje fluorescentnog osvetljenja, nošenje naoĉara za sunce, upotreba losiona za tamnjenje i svakodnevni boravak  u zatvorenim prostorijama moţe više štetno nego korisno. Integrišući nauĉna istraţivanja, kliniĉko iskustvo i svoje intuitivno znanje, dr Jakob Liberman je uspešno radio sa preko petnaest hiljada ljudi. MeĊu njima su bili uĉenici sa problemima u uĉenju, ljudi sa fiziĉkim/psihiĉkim traumama, ljudi na visokim poloţajima i profesionalni sportisti. Knjiga obraĊuje temu upotrebe svetlosti u cilju leĉenja razliĉitih oblika raka, de presije, stresa, problema sa vidom, premenstrualnog sindroma, seksualne disfunkcij e, problema u uĉenju i imunog sistema. “Knjiga dr Libermana veoma jasno pokazuje da svetlosna energija ima mogućnost dubokog uticaja na   proces leĉenja i da oĉni aparat nije samo senzorni organ koji reaguje na svetlost.” - Dipak

Ĉopra, M.D., autor knjige “Kvantno leĉenje: istraţivanje granica medicine uma/tela”

“Dr  Liberman je voĊa razvoja “svetlosne” tehnologije koja spaja fiziku i metaf iziku do krajnjih granica. On je jedan od posebnih ljudi na ekletiĉkom polju koji je duboko zaronio u principe mudrosti i primenio ih sa namerom da pruţi revolucionarna, “nova” objašnjenja svima onima sa “oĉima za gledanje”. - Dan Milman, autor knjige “put

mirnog ratnika”