Владимир Димитријевић
Мудри као голубови и безазлени као змије
Главе просто лете колико је мисао слободна Александар Баљак
О (псеудо)анонимности, Интернет–форумима и много чему другом
Био сам запањен када сам чуо да ме је извесни господин Вукман Чејовић, за кога сам, из његовог отвореног писма мени, сазнао да је донедавно био ревносни учесник Интернет форума "Газиместан", оптужио као оснивача истог, скривеног под неколико псеудонима, од којих је најважнији "Асистент". То сам сазнао увече, 18. октобра 2007; ујутру, 19. октобра, обавештен сам да ми се господин Чејовић извинио, јер је ипак утврдио да ја нисам "Асистент". Примио извињење, и нека је Богом просто. Међутим, пошто је доба у које смо, као Црква и народ ушли, тешко, а биће још теже, и пошто је познато да су "двојица без душе, а трећи без главе" и да "ко истину гуди, гудалом га по прстима бију", решио сам да напишем текст у коме ћу истаћи свој однос према анонимности, псеудоанонимности и Интернет форумима, као и полемикама у Цркви уопште. Ако се појави неко ко ће, попут г. Чејовића пре извињења, стилском или другом анализом покушати да ме повеже са "nicknames" Интернет форума, упутићу га на овај текст, одбацујући сваку врсту доказивања да "студент није запалио жито". Човек који, попут потписника ових редова, иза себе има преко осамдесет написаних и приређених књига и књижица, потписаних сопственим именом и презименом, нема потребе за анонимношћу и псеудоанонимношћу.
О ПОЛЕМИКАМА
Псеудоанонимност је заклон, а ја сам увек отворено износио своје ставове, поготову у полемикама. Полемички стаж ми није баш мали: од почетка деведесетих полемисао сам, између осталог, са Виданом Арсенијевићем, уредником "Трећег ока", Спасојем Влајићем, творцем "Светлосне формуле", Мирославом Петровић, директором ИПА "Мирослав"; са Женским лобијем, који је устао против патријархове поруке у заштиту нерођеног детета, размењивао сам вербалне стрелице са представницима "грађанске опције" (Мирком Ђорђевићем, Драганом Мишковићем, Павлом Раком, Веселином Марковићем, Андрејем Николаидисом из Црне Горе, итд.) Био сам "један на један" са Радомиром Константиновићем, Теофилом Панчићем, Петром Луковићем, Иваном Чоловићем. Што се унутарцрквених полемика тиче, водио сам их на страницама часописа студената Богословског факултета "Логос" (о монархији, Берђајеву, итд.) Имао сам критичке примедбе о јунгијанству у Православљу ("У
1
тамници херметичког круга", Београд 1994; "Обожење није индивидуација", Шабац, 2001; "Јагње и змија / Православље и неогностичка психологија", Г. Милановац 2007.), осврћући се на извесне ставове др Владете Јеротића. Одувек алергичан на римског папу, године 1994. полемисао сам са Вуком Драшковићем, који је сматрао да папу треба да позовемо у Србију да би нам било боље. Шест година касније, написао сам, поводом посета Ватикану које је врло често чинио епископ шабачко–ваљевски Лаврентије, текст "Треба ли да се Срби поклоне папи?" Уврстио сам га у своју књигу "Нема крста без три прста" (Београд, 2003.) Иначе, кад је чланак настао, одштампан је као листић и одмах сам га послао епископу Лаврентију, да му нико не би препричавао шта сам заиста рекао. Према архијереју шабачко–ваљевском исказао сам високо поштовање, истичући његово дело које ће му остати као споменик у Србству – објављивање сабраних списа Светог Николаја Жичког. Епископ Лаврентије се према мени понео господски: иако је знао за "Треба ли да се Срби поклоне папи?" ипак је, касније, дао благослов да могу да одржим нека предавања у његовој епархији. Стари џентлмен, др Владета Јеротић (предратни београдски "штим") бираним речима полемисао је са мном о Јунгу и православном хришћанству у "Гласнику СПЦ". Хвала на учтивости и епископу Лаврентију и др Јеротићу! Показали су да се можемо не слагати, али и једни друге уважавати. Дакле, полемички стаж ми је дуг и на двобоје сам излазио скоро као Сирано де Бержерак (коме сам сродан још и по томе што имам дугачак нос.) Али, са штитом на коме је стајало моје име, а не туђе. Јер, полемику сматрам здравом појавом, ако је њен циљ да се дође до истине и бољег разумевања неког проблема. У светском Православљу полемише се, и то како; али, уз уважавање Другога, а не само апстрактне текстове о Ближњем. Полемика је сусрет браће у Христу, браће која не морају у свему да се слажу, али су браћа. А, како рече деспот Стефан, "свака лаж места у љубави нема, јер Каин, љубави туђ, Авељу рече: "Изиђимо у поље".
О ЗИЛОТИЗМУ
Имао сам свој став, и имам га, и, ако будем жив и здрав, имаћу га; али, мој став није Свето Предање, него лично мишљење једног православног хришћанина који се труди да га заснује на Светом Предању, и ваљда има право на своје мишљење, и право да га јавно (понављам: ЈАВНО; пажња: ЈАВНО; још једном: ЈАВНО) изнесе; јер ни Господ наш није причао по буџацима, и на суду је рекао да сви знају шта је он проповедао. Мене оптуживати за некакав "зилотизам" могуће је; уосталом, није тешко лепити етикете – како каже Влада Булатовић Виб: „то је просто – пљунеш човека, па залепиш етикету“. Подсетио бих уважено читалаштво да сам, уз Жељка Которанина, био међу првима у Србској Цркви који су о проблему старокалендарског зилотизма писали (види зборник "Црква и време", Београд, 2000.) Упозоравао сам и писмено и усмено поједине угледнике на ту опасност, али ми је речено да то опасност није. Заборављена је порука Бранка Миљковића да ће "опасности превазиђене метафором на другом месту запевати опасније". (Додуше, ја сматрам да прави дијалог треба повести и са нашом одељеном браћом старокалендарцима, јер су нам, ваљда, они мало ближи него римокатолици, који су се од нас оделили пре хиљаду година и у међувремену стигли да за свеце прогласе Јозафата Кунцевича, Пија XII и Алојзија Степинца; старокалендарци су се одвојили, бар у Србији, пре десетак и мање година, и немају свеце попут Степинца. Али, с обзиром на моју просветарску неупућеност, вероватно грешим.)
2
Старокалендарци ме сматрају "млаким" и "неодлучним" у свом антиекуменизму, а екуменисти ме сматрају криптостарокалендарцем (то је зато што сам ја, као онај у Ковачевићевом "Радовану Трећем" "упадљиво мршав и дебео", то јест контроверзна личност.) Као што никад нисам заговарао латински пост суботом (данашњи Латини посте само једном годишње, на Велики Петак, и сат времена пре примања хостије не једу), нити сам заговарао клечање недељом (јер је недеља дан Христовог Васкрсења, кад смо удостојени стајања пред Васкрслим), тако нисам ни криптозилот, нити сам псеудоанонимно писао за "Интернет форуме".
ОДБРАНА „СТАРОГ РЕАКЦИОНАРА“
Дакле: – ако полемику сматрам здравом појавом јавног живота, уз уважавање Другог; – ако нисам крио себе од полемичких стрела; – ако сам потписивао текст о једном епископу и његовим посетама Ватикану, уз поштовање његовог рада за Србство; – ако и данас потписујем оно што пишем, и зато бивам оштро нападнут у званичном листу Србске патријаршије – зашто бих се крио иза неког псеудонима? Има ту још нешто. Нисам Интернет полемичар. Ја сам књишки и часописни полемичар, јер ми је таква брзина. Компјутером се служим лошије од основца, а своје текстове пишем руком, да би ми их други прекуцали. Запослен сам, породичан човек, и немам толико слободног времена да би висио по форумима и размењивао поруке. Не волим виртуелни простор и "nicknames". Не волим екран који се гаси, а на њему не остаје материјални траг, какав видим на хартији. Не бих могао да достигнем брзину Интернет мишљења. А кад се бавим неким проблемом, трудим се да избегавам "прозивања". Nomina sunt odiosa. Боље је бити начелан, чувајући другог од себе. Уосталом, то је и лакши пут да се дође до Истине. Сваки одговор треба да "одстоји", па тек онда да се проследи појединцу и јавности. Знам да ме неки сматрају човеком који се меша у свашта. Заиста, по струци сам професор књижевности, а бавио сам се, између осталог, римокатолицизмом, екуменизмом, сектама, рок музиком, турбо фолком, монархијом, школством, васпитањем деце, итд. Какав је то професор књижевности који се прави да је Да Винчи? "Универзални геније" из нашег сокака? То, заиста, заслужује ироничан осмех, па чак и циничан коментар. "Кад је мајстор за све свако, онда послу није лако". Али, ја нисам никакав оригинални писац, ни теолог. Ја сам само читалац и приређивач зборника. Но, као и сваки приређивач, имам став. И у својим књигама често препричавам оно што су други, мудрији и ученији од мене, рекли – и опет имали свој став. Дакле, нисам ни рок критичар, ни литургичар; али сам довољно писмен да за православно читалаштво приредим понешто из тих области – оно што су, понављам, рекли мудрији и ученији од мене. Ко зна боље – широко му поље! И ко не зна боље – широко му поље! За сваког има места под Божјим сунцем (ваљда.)
3
Ја сам стари реакционар – реагујем на надражаје. Кад је нека тема у жижи јавности – ето мене! Прочитао, приредио, с више или мање успеха – али, ту је. Секте муче народ – ево десетак књига о сектама. Људи масовно иду код врачара и гатара – приређујем "Човек је виши од звезда" и "Избави нас од лукавога". Гаша Кнежевић & comp. реформишу школу – ево "Новог школског поретка" и зборника "Од Светог Саве до Ђерђа Сороша". Папа треба да посети Србију? А зашто? Ево зборника "Истина је једна" и "Православна Црква и римокатолицизам / Од догматике до аскетике", плус две ауторске књиге "Папа у Србији – да или не? и "Нема крста без три прста". Напади на Владику Николаја? Ево зборника "Златоусти проповедник Васкрслога Христа", плус две ауторске књиге "Највећи Србин после Светог Саве" и "Оклеветани светац". Питања Св. Литургије – ево зборника "Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа" и "Вечно подне", „Лек Бесмртности“. Лепо је говорио А. П. Чехов: свака куца лаје гласом који јој је Бог дао, и мале куце не треба да се збуњују због великих, које лају у басу. За сваког (понављам: ваљда) има места под сунцем. А избори се право на основу низа алтернатива. Ако је реч о слободи да се бира (ваљда јесте). И што више извора за изборе, избори су (ваљда) утемељенији. Зато сам књиге о неким проблемима радио у низу. Да би људи могли да бирају. Ко није за мир у Цркви – нека је анатема! Ко жели раскол – раскол му био у кући! Ко не слуша Цркву – нека нам буде као незнабожац и цариник! Ко раздире нешивени Христов Хитон – горко ће се кајати! Дакле, нисам "nickname" са Интернет форума. Не хватам се у то коло. Играм "моравац", мада слабо. Имати свој став и бити слободан у Христу је једно, а бити дрзак и желети поделе – друго је. Трудио сам се да будем ово прво; ако сам икад био ово друго, нека ми Бог и ближњи опросте. Кајем се, и спреман сам да то јавно учиним. Међутим, дешава се (и дешаваће се, све чешће) да "главе просто лете колико је мисао слободна", како рече наш афористичар Александар Баљак.
БОГОСЛУЖЕЊЕ И „БОЉШЕВИЗАМ“
У новије време, питања богослужења у нас су понегде изазивала оштре речи и разговори тим поводом претварају се у сукобе. А у Цркви Божјој, коју је основао Бог који је Љубав, то би требало избећи, јер нас даља заоштравања често воде у невиделицу: не видимо једни друге и не волимо једни друге, па нестаје свака могућност споразумевања. Ђакон Андреј Курајев нас због тога упозорава: "Религиозни човек ризикује да се сурва у бољшевизам. Бољшевизам је био осуђен на терор. Најгоре у његовој пракси било је последица најузвишенијег у његовој проповеди. Превисоко се налазио постављени циљ – срећа читавог човечанства у сва будућа времена. Тај циљ је – апсолутан у свести онога ко му служи. Али, апсолут је зато апсолут што се ни са чим не може упоредити. У сјају апсолута губе се све "ситнице" "великог пута". Сва средства су примала за тако велики циљ – и зато ниједно средство није једнозначно лоше. Цар Николај II је могао да се пита: вреди ли ради очувања своје власти или власти династије да пролива крв на
4
стотине људи? А Лењину је било смешно да о тим питањима и размишља: у поређењу с бескрајном срећом милиона који су скочили "из царства нужности у царство слободе" шта значе животи неколицине хиљада, који су сломили шије у том космичко–историјском скоку? „Наш циљ – оправдава наша средства". Курајев каже да овакав став искушава и људе Цркве: добро Цркве је апсолут ради кога се нешто може прећутати, неком подметнути нога, осудити неког. Противотров томе је Еванђеље, молитва Ономе Који се за нас распео, свакодневни покајни труд. Али, све се ово лако заборави „у старању око неопходних, још неопходнијих, најнеопходнијих послова“. Курајев наводи речи Василија Розанова, "јуродивог руске философије", које потврђују претходно речено: "Како је хришћанство, тако добронамерно према човеку, ипак дошло до инквизиције? Јер прелом са "да" на "не", прелом у убеђењима, у вери, идеалима, нигде не налазимо! Ствар је у томе што раскида нема! Не може се рећи да су 1000 година "мазили по глави", а онда "почели да спаљују". Ничег сличног! Никаквог прелома, реформације, буре: тихи дашак. Дашак, дашак, милује косу, слатко, јестиво, опет дашак, несрећа, опет слатко, још слађе, дашак, дашак, чуо се нечији вапај, али све је замрло, дашак, дашак, однекуд испадоше ексери, испадоше игле, некога су на смрт измучили, дашак, дашак, да ли је добро, да ли је лоше, све се меша, све је несхватљиво, дашак, дашак. Инквизиција је ушла у Цркву на "диференцијале"... Нико је није ни приметио! Када су оних 5–6 кардинала, који су наредили да се "спали", стварно некога "спалили", ником ни на памет није пало да одлучно пита: "Јесу ли они пали у јерес? Да ли да се од њих одвојимо?" Не дао Бог да се нађемо у ситуацији да се полемике браће у Христу претворе у тешке сукобе и вербалне ломаче за спаљивање неистомишљеника. Да не буде са нама оно што је рекао Свети Григорије Богослов: "Повод ваших спорова је Тројица, а истински узрок је невероватна мржња". Јер, то ће угрозити само језгро наше црквености. У свом тумачењу првосвештеничке молитве Христове "да сви једно буду" (Јн. 17, 21), Свети Јован Златоусти вели: "Спаситељ то често понавља да би показао да црквени мир може да привуче више него чудеса". Јер, због наше неслоге могу незнабошци да похуле на име Божје (Рим. 2, 24). Сви се морамо потрудити да се на нама не испуне речи Светог Василија Великог: "Неки су измислили заштиту Православља као оружје у узајамном сукобу. Скривајући своје лично непријатељство, они се праве да ратују за побожност". Тога не треба да буде. Можемо се разликовати у мишљењима, али Христос нам је један, и Његови смо ученици по Љубави која је Истина.
О КУКАВНОМ СРПСТВУ
Време у коме живимо је "душу дало" за сукобе. И много су нам "потребни" баш сукоби у Цркви. Србска Црква је остала једина неурушена у општем слому свих вредности и разградњи свих установа србског народа. Немамо државу (овај привид, лишен суверености и подложан свим врстама сепаратизма, тешко да се може назвати државом), немамо војску (разарали су је, заиста плански, од почетка деведесетих година XX века, а интензивно од доласка ДОС–а на власт), школство је угрожено, Србска академија наука и уметности само фингира постојање... Браћа нам робују у Далмацији, у Босни, на Косову... Црна Гора постаје усташка "Црвена Хрватска"... На десетине хиљада наркомана, оболелих од СИДЕ... Двеста хиљада абортуса годишње... Уместо да се бацимо, свим силама, да проповедамо
5
реч Божју, да се крштава некрштено и венчава невенчано, да се људи науче посту и молитви, да се веронаука организује озбиљно и да се у њу улаже новац (а не само у изградњу храмова и парохијских домова у опустелим селима), да се боримо за црквене медије, да снимамо филмове о духовним вредностима Србства (попут филмова о светима Николају и Јустину ђакона Ненада Илића), да финансијски помажемо многодетне породице, оснивамо сиротишта и старачке домове, ми се сукобљавамо. И то како! Којим речима! Србије и Срба за сто година можда неће бити, али није важно; важно је да једни другима све "скрешемо у брк"... "Ој кукавно Србство угашено", закукао би опет владика Његош, чије су кости утамничене (и даље) у фараонском Мештровићевом маузолеју. Нисмо сахранили жртве комунистичког терора и опојали њихове гробове у Србији... Нисмо отворили архиве да се види шта је Црква преживела... Колико је тих "нисмо", а свађамо се... Непријатељи наши с...., и оштре ражањ – војно, политички, медијски. Биће опет србетине... Погрешно смо схватили реч Господњу; постали смо безазлени као змије и мудри као голубови. То, понављам, не значи да не треба да полемишемо; али неострашћено, братски, уколико је могуће. Јер смо (или би бар требало да будемо) браћа, а не само они који понављају речи пустињских отаца типа "Видео си брата свога – видео си Бога свога", док претимо опоненту оним србским: "Видећеш ти свога Бога!" Писање теолошких трактата о љубави према Другом проверава се сусретом са тим Другим, који се заиста, макар у нечему, разликује од нас, Првих. Неки пут ми дође да кажем: "Ја сам тај Други из теолошких трактата, волите мало и мене". (Hic Rhodos, hic salta! Наравно, шалим се. Али проблем полемичких односа са браћом у Христу остаје. И боли. Баш боли. Трпећемо док се може. "Душу у се, па трпи", вели наш народ, и додаје: "Трпен–спасен, поготову блажен". Господе Исусе Христе, Сине Бога Љубави, молитвама Светог Саве и свих Светих Срба, сачувај нас у Љубави Својој, која је Истина! Амин.
6
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
ОБНОВА ИЛИ ОБМАНА? (Литургијска реформа и криза римокатолицизма)
Уместо увода
Ова књига је о римокатолицима, а писана је за православне. Она се бави литургијском реформом спроведеном од стране Ватикана шездесетих и седамдесетих година XX века, чије се последице до данас осећају.Иако је католичка миса само сенка Божанствене Литургије Православне Цркве, њен старији, традиционални облик, био је ближи заједничком Предању Истока и Запада него што је то миса конструисана након Другог ватиканског концила. Зато није нимало случајно што је патријарх московски и све Русије Алексеј II поздравио акт" папе Бенедикта XVI "Summoram Pontificum", који допушта употребу римског мисала (служебника) пре 1970. године. Патријарх је истакао да ту одлуку треба позитивно оценити јер она омогућава "коришћење древног литургијског предања Запада: "Ми снажно подржавамо чување традиције, и сами то чинимо, што нам је помогло да опстанемо у искушењима прошлог века" ("Православље", 15. септембар 2007. године). У нашој православној средини ова одлука папе Бенедикта XVI прошла је незапажено, иако је она плод дуготрајног процеса борбе за очување равнотеже после богослужбене револуције зване "Novus ordo" (нови поредак служења мисе). Ова књига је плод жеље да се православном србском читалаштву укратко изнесу тенденције у духовном животу Запада, али и да нам омогући да извучемо поуке из искуства западних хришћана, управо у доба када и код нас почињу разматрања литургијског Предања Цркве од Истока.
Господе Исусе Христе, благослови! Аутор
На Св. мученика Кодрата (Оданије Крстовдана 2007.)
Спорови и сукоби или разговор у Христу
У новије време, питања богослужења у нас су понегде изазивала оштре речи и разговори тим поводом претварају се у сукобе. А у Цркви Божјој, коју је основао Бог који је Љубав, то би
7
требало избећи, јер нас даља заоштравања често воде у невиделицу: не видимо једни друге и не волимо једни друге, па нестаје свака могућност споразумевања. Ђакон Андреј Курајев нас због тога упозорава: "Религиозни човек ризикује да се сурва у бољшевизам. Бољшевизам је био осуђен на терор. Најгоре у његовој пракси било је последица најузвишенијег у његовој проповеди. Превисоко се налазио постављени циљ - срећа читавог човечанства у сва будућа времена. Тај циљ је - апсолутан у свести онога ко му служи. Али, апсолут је зато апсолут што је ни са чим неупоредив. У сјају апсолута губе се све "ситнице" "великог пута". Сва средства су премала за тако велики циљ - и зато ниједно средство није једнозначно лоше. Цар Николај II је могао да се пита: вреди ли ради очувања своје власти или власти династије да пролива крв на стотине људи? А Лењину је било смешно да о тим питањима и размишља: у поређењу с бескрајном срећом милиона који су скочили "из царства нужности у царство слободе" шта значи животи неколицине хиљада, који су сломили шије у том космичкоисторијском скоку? Наш циљ - оправдава наша средства". Курајев каже да овакав став искушава и људе Цркве: добро Цркве је апсолут ради кога се нешто може прећутати, неком подметнути нога, осудити неког. Противотров томе је Еванђеље, молитва Ономе Који се за нас распео, свакодневни покајни труд. Али, све се ово лако заборави у старању око неопходних, још неопходнијих, најнеопходнијих послова. Курајев наводи речи Василија Розанова, "јуродивог руске философије", које потврђују претходно речено: "Како је хришћанство, тако добронамерно према човеку, ипак дошло до инквизиције? Јер прелом са "да" на "не", прелом у убеђењима, у вери, идеалима, нигде не налазимо! Ствар је у томе што раскида нема! Не може се рећи да су 1000 година "мазили по глави", а онда "почели да спаљују". Ничег сличног! Никаквог прелома, реформације, буре: тихи дашак. Дашак, дашак, милује косу, слатко, јестиво, опет дашак, несрећа, опет слатко, још слађе, дашак, дашак, чуо се нечији вапај, али све је замрло, дашак, дашак, однекуд испадоше ексери, испадоше игле, некога су на смрт измучили, дашак, дашак, да ли је добро, да ли је лоше, све се меша, све је несхватљиво, дашак, дашак. Инквизиција је ушла у Цркву на "диференцијале"... Нико је није ни приметио! Када су оних 56 кардинала, који су наредили да се "спали", стварно некога "спалили", ником ни на памет није пало да одлучно пита: "Јесу ли они пали у јерес? Да ли да се од њих одвојимо?"" Не дао Бог да се нађемо у ситуацији да се полемике браће у Христу претворе у тешке сукобе и вербалне ломаче за спаљивање инакомислећих. Да не буде са нама оно што је рекао Свети Григорије Богослов: "Повод ваших спорова је Тројица, а истински узрок је невероватна мржња". Јер, то ће угрозити само језгро наше црквености. У свом тумачењу првосвештеничке молитве Христове "да сви једно буду" (Јн. 17, 21). Свети Јован Златоусти вели: "Спаситељ то често понавља да би показао да црквени мир може да привуче више него чудеса ". Јер, због наше неслоге могу незнабошци да похуле на име Божје (Рим. 2, 24). Сви се морамо потрудити да се на нама не испуне речи Светог Василија Великог: "Неки су измислили заштиту Православља као оружје у узајамном сукобу. Скривајући своје лично непријатељство, они се праве да ратују за побожност". Тога не треба да буде. Можемо се разликовати у мишљењима, али Христос нам је један, и Његови смо ученици по Љубави која је Истина. Труд потписника ових редова био је усмерен том мишљу, и надом да нас Бог мира неће оставити без Свог свемоћног покрова. Нека се и ова књига, убога лепта једног човека коме је на срцу слава и добро светосавске Цркве, тако схвати.
8
Обнова или обмана?
Други ватикански концил, који је одржан средином шездесетих година 20. века, залагао се за "ађорнаменто" - осавремењавање и прилагођавање данашњем добу. На њему је донета и одлука о приближавању мисе потребама верника. Јеромонах Амвросије (бивши свештеник Алексеј) Јанг, који је после тог концила, прешао у Православље из римокатолицизма, о променама које су се у тада десиле пише следеће: "Читава жижа Мисе је померена на један суптилан (а понекад и не тако суптилан) начин. Папа Павао VI који је свечано увео ове реформе, тачно је назвао своју мису "Novus ordo" или "Нови поредак". У поређењу са старом мисом, ова нова миса се опсесивно концентрише на "народ Божји", више него на Бога Самог. Уместо окренутости од сабрања ка Богу (како се то радило у латинском обреду, а још увек се ради у Православној Цркви), свештеник окреће леђа Богу и поставља се наспрам верних, да би водио "дијалог". Реформатори су ово правдали тиме да враћају древну праксу ране Цркве. Једини проблем је тај што рана Црква, Источна и Западна, никад није имала такав обичај! Идеја окретања према народу потиче од Мартина Лутера и протестантске реформације. Реформатори су желели да миса поприми изглед једноставне евхаристијске трпезе којој председава свештеник, који се сада назива "председавајући сабрања"; они су свесно желели да сруше вековима старо литургијско учење о Евхаристији као Жртви принетој Богу од стране свештеника. (По дефиницији, једино свештеник приноси жртву; "председници" само "председавају".) /.../ Пре неколико година, британски католици су присуствовали призору онога што се зове "Карневалска миса" од стране кардинала Бејзила Хјума. "Циркуске" или "кловновске" мисе такође су честа појава у САД. Гитаре, бубњеви и остали инструменти световне музике су нашли сигурно уточиште у новој Литургији!... Узмимо за пример пост пред Причешће: пре не тако пуно година, од верних се тражило да се уздрже од сваке хране и пића од поноћи надаље, као што православни још увек раде. Ово је касније промењено на три сата, и, коначно, следећи стопе Другог ватиканског концила, на један сат". Руски религиозни философ Татјана Горичева, која већ деценијама живи на Западу, такође нам говори у свом тексту о екуменизму, о стању савременог римокатолицизма. Говори, као права Хришћанка, с болом и љубављу, али врло отворено. Зато ћемо је екстензивно цитирати; треба да из прве руке чујемо шта се тамо заиста дешава, а не да верујемо у бајке о процвату и обнови западних конфесија у наше дане: "Овде је неопходно рећи неколико речи и о римокатолицима, јер се може стећи лажни утисак да је римокатолицизам - невина овчица, жртва лукаве екуменистичке завере. То није тако, јер је он данас један од најактивнијих учесника покрета за уједињење, и сваке године постаје све активнији, јер се стреловито либерализује унутар себе. У ствари, оног старог римокатолицизма који знамо из уџбеника упоредног богословља и антиримокатоличких катихизиса већ одавно нема. Тачније, остали су некакви појединачни показатељи уз помоћ којих можемо да изједначимо савремене римокатолике с римокатоличком традицијом - поштовање јерархијске
9
потчињености Риму, вера у Мајку Божју и сл., али истовремено су јаке новине уведене у Римокатоличку цркву последњих 30 година. Време после Другог ватиканског концила (19621965), на чије одлуке толико воле да се позивају наши либерални екуменисти - није уопште време његовог процвата и победа, већ време стихијског продора у црквени живот световног, секуларног духа, рушења целовитости учења и губитка пређашњег светског утицаја. Данас је у либералним црквеним круговима Русије постало веома модерно позивати се на одлуке Другог ватиканског концила ради доказивања неизбежности оних промена које наводно мора да претрпи црквена пракса под утицајем савременог доба (треба, наводно, најзад признати неопходност црквених реформи, пошто је цео преостали хришћански свет то већ одавно схватио). При чему се одлуке концила разматрају независно, без везе с њиховим последицама. Шта је у питању - префињено лукавство или неопростиво непознавање савремене ситуације у Римокатоличкој цркви од стране господе либерала? Па у стварности је Други ватикански концил послужио као одскочна даска, почетак веома сложених унутарцрквених процеса у чијем резултату је пред крај 20. века римокатолицизам доста изгубио од својих позиција. Да, Концил је постављао пред собом веома добре циљеве, и овом догађају се у западном свету придавао веома велики значај. Према замисли својих твораца, он је требало да има нарочито епохално значење, да одигра улогу преломног момента у историји Хришћанства, да сведочи о отворености, љубави, способности да се одговори на потребе савременог доба и друштва. Али догодило се обрнуто, непоправљиво - веома дубока напрслина у црквеном организму после чега су догађаји почели да се одвијају практично неконтролисано. У суштини, отклоњене су све кочнице на путу ка широкој либерализацији цркве. Ово није само моје лично мишљење, о овоме сам разговарала са кардиналом Рацингером, "десном руком" папе за питања вероучења, који је припремао основне документе за Концил. Из снисхођења је дозвољено да у парохијама према свом нахођењу одређују састав богослужења - и дужина мисе се почела постепено да скраћује, данас она понегде износи 1520 минута. Укинули су и обавезну исповест пре Причешћа, надајући се да ће на тај начин придати овим Тајнама самостални смисао и појачати значај Тајне Покајања, - и исповест је практично нестала из парохијске праксе. Дозволили су да се на богослужењима користи не само латински, већ и савремени језици - апсолутно разумљиве службе које се читају на италијанском или немачком парохијани су скоро сасвим престали да посећују. Религија скоро никога не интересује. У источним областима Немачке (на територији бивше Демократске Републике Немачке), на пример, враћене цркви зграде великом брзином се реновирају и продају за кафиће и слична места са забавном сврхом, јер немају коме да се служе мисе у њима. Ишчезла је мистика, тајанствена страна богослужења. Свештеници су почели да служе лицем окренути према народу, а леђима према олтару по угледу на протестантске скупове, а не на хришћанска богослужења. Пост је скраћен на један или два дана у години - Велики Петак и Суботу, у манастирима је дозвољено јести месо. Пред Причешће довољно је не јести сат времена. Изгубљене су читаве земље и региони с традиционално римокатоличким вероисповедањем - Шпанија, Француска, Латинска Америка. Црквена грађевина, као кућа с пробушеним кровом, почела је тако стреловито да се распада и урушава да су саме основе вере угрожене - многи бискупи се данас не слажу с основним догматима Римокатоличке цркве, конкретно, отворено се изјашњавајући против поштовања Богородице. Суштински се изменила догматика. Последњих пет година, на пример, ни у једној римокатоличкој цркви нисам уопште чула Символ вере са "Filioque". Полазећи од овога може се лако направити грешка и закључити да су све препреке за екуменистичко општење између Православља и римокатолицима отклоњене. Уосталом, ове логике се и држе руски борци за либералну црквену идеју: Други ватикански концил је скинуо све преграде за уједињење цркава, и сада се можемо загрлити,
10
заплакати и рећи: "То је то, сад смо браћа!" Као да је до тада цео проблем био у томе што римокатолици нису хтели да прихвате нас, православне, у свој братски загрљај, а сада, пошто су нам у Ватикану опростили грехе и признали неке своје грешке, нема никаквих основа да и даље остајемо туђи, то већ постаје нетактично. На Западу је, такође, постало веома популарно приказивати ствари на овај начин. Римокатолички бискуп с трибине изјављује да сви чују: "Православље ме је обогатило", - и слободи његових погледа и мишљења тапше сав римокатолички и половина православног света. Ето како ствари изгледају савременом либералу-прогресисти. Јесте, био сам богат, али ето, појавила се могућност и - постао сам још богатији. Некаква идила, меланхолична бајка у духу нашег прогресивног века. Савремени човек ужасно жели да унесе макар трунку прогреса и у црквени живот. Али, није могуће поверовати у ову бајку, јер срце нам говори: за последње деценије се уопште нисмо приближили узајамно, већ, напротив, стреловито смо се разишли на два супротна пола у разумевању духовних питања. Многи римокатолици би радо зауставили у својим редовима тај победни марш "религиозне демократије", али касно је, целовитост је изгубљена, и никаквим новим одлукама неких нових сабора се ситуација не може поправити. Свакоме ко је својим очима могао да види трагичне последице римокатоличких реформи осиромашење вере, рушење црквеног реда, распад целовитог погледа на свет, сасвим је јасно да укидање спорних догмата - није уопште закаснело покајање, а камоли великодушна жртва у име хришћанског јединства, како то често тумаче проповедници екуменизма и обновљенства у Русији и на Западу. То је само једна од пројава отпадије, знак све већег срозавања према хуманистичкој маски "поштовања погледа других људи", које се, наравно, храни не смирењем и љубављу Христовом, већ настаје из религиозне равнодушности и духовног примитивизма. Противречности између православних и римокатолика уопште није мање. Како се одвија либерализација римокатолицизма, настаје мноштво нових околности које продубљују јаз, а које нису заведене у протоколима, нити записане у званичној догматици. И ове противречности које поново настају су далеко опасније од оних званично заведених, јер су скривене. Оне нису тако приметне на богословским конференцијама и саветовањима, али у потпуности одређују све устројство и дух црквеног живота на реалном, свакодневном, практичном нивоу. Тако да је братимљење с римокатолицима после Другог ватиканског концила, ма како то парадоксално да звучи, постало далеко теже него у она времена када су они принципијелно негирали Православље и сматрали нас јеретицима", закључује Горичева.
Кардинал Лустиже о литургијским реформама
Један од најпознатијих кардинала друге половине ХХ века, Жан Мари Лустиже, поглавар француских римокатолика (крштени Јеврејин), човек изузетног образовања (умро 2007.), у књизи интервјуа "Божји избор" изложио је свој поглед на реформе богослужења после концила: "У литургијској реформи смо попустили под утицајем модернизма, елиминишући много природнији симболизам, јер смо га сматрали више паганским, јер смо мислили да он ништа не објашњава и треба да препусти место новом говору, који још није био формулисан, поготову за младе. Али тај нови речник може бити веома неубедљив јер нема историјску и есхатолошку димензију. Имали смо јаку тенденцију да мислимо да реформисати, у ствари, значи /.../ изменити све из почетка." Рационализација литургијског искуства бременитаје озбиљним искушењима. Тако је и у области културе. Чак и претензија да се једна Бодлерова песма објасни од А до Ш није ништа
11
друго до неозбиљна. Кад би то било могуће, не би било ни другог читања, ни тајне коју песма носи - а самим тим, ни лепоте. Јер, по Лустижеу, "Литургија је конкретан чин који призива симболичко и историјско наслеђе и чији смисао није сводив на оно што мисли онај који је служи. Обред носи Тајну чије је симболичко богатство по мери речи Господње и историјске тајне. Свести литургију на оно што само једна генерација може разумети, значи направити церемонијал Олимпијских игара или дефиле 14. јуна. Значи, остаје само да узмете коментатора пријатног и топлог гласа, и он ће вам објаснити све што треба да се разуме". Латински језик, такође, каже Лустиже, јесте културно богатство Запада, и не треба бити против њега. Као што црквенословенски јесте знак јединства православних Словена, тако је и латински наслеђе романских народа: "Литургијски језик није догматско питање, али то не значи да, када свештенослужитељ говори службеним језиком једне земље и народа, он боље општи с присутном заједницом". Иако је "реконструкција" западне литургије требало да римокатолике врати моделу IV и V века, много шта је, ипак, чињено непромишљено: "То је било интелигентно, али зар није сигурнија спорија еволуција, мање волунтаристичка, са више поштовања и стрпљења, у континуитету, која би самим верницима била мање трауматична!? Да смо боље мерили домете обреда као историјска сећања утканог у токове генерација, онда бисмо, вероватно, спорије напредовали у литургијској реформи". Промене на Другом ватиканском концилу биле су превише радикалне "насупрот жељи већине верника"; "највећи део људи је желео тишину, музику, обред укотвљен у сећању". Иако је концил препоручио да сви присутни на миси приме хостију (римокатоличко причешће), као знак учешћа на служби, ни са тим није требало журити. Лустиже пита:, Да ли је требало трчати за тим циљем у стилу Маове културне револуције која је подразумевала обавезно учествовање или је било боље руководити се с много више спорости?" Иако је било извесних разлога за тврдњу да су литургијски обреди постали "неразумљиви" савременицима, није се смело ићи у "разумљивост" на површан начин. Уместо симбола, добили смо коментаре - сматра Лустиже. Символи морају имати историјску носивост и универзалност: "Не може један свештеник, или група људи, да измисли символ". Револуције, попут француске, хтеле су да измисле нове символе, али су се они претворили у прах и пепео. Лустиже се у потпуности слаже с тврдњом кардинала Рацингера (садашњег папе): "За католике, литургија је заједничка домовина. Она је извор њиховог идентитета, и зато она треба да буде предоминантна, непроменљива, да би се кроз богослужење пројавила Божанска светост". Уметник је онај који се изражава субјективно, вели Лустиже, али свештеник то није. Он је носилац "значења које њему не припада и које не зависи од његовог субјективитета". Свештеник служи у име Христово, а не у своје име, и људи не долазе у храм због њега, него због Христа. Тежња реформатора мисе била је да се смањи разлика између свакодневице и места и времена за молитву Али, разлика мора да постоји. Многи свештеници су ишли у процес десакрализације, са паролама: "Доле архаизам обреда!" То је, по Лустижеу, била "грешка једне заједнице у конфузији" која је тиме ризиковала самоуништење.
О кризи у римокатолицизму данас
12
Подела у постконцилском римокатолицизму тема је огледа "Криза евхаристијске вере" америчког свештеника Брајана Харсона. Он каже да су ствари одавно превазишле причу о "традиционалистима" и "модернистима". У питању је сама "онтологија" црквености: "Сада имамо феминисткиње које се осећају увређено и бесно јер су због свог пола, лишене могућности да председавају евхаристијском сабрању; такође, имамо нефеминисткиње - и мноштво мушкараца! - који су гневни јер је Ватикан одобрио увођење жена прислужитељки у олтар. Неким католицима се као сува, хладна и механичка чини свака литургија у којој свештеник до бескраја не прича вицеве у току службе, настојавајући на узајамном упознавању верника у клупама пре почетка мисе, на држању за руке у току Оченаша, и на бар пет минута грљења и љубљења у току "целива мира". Али, многи други католици мисле да је ова извештачена блискост својеврсно досадно и неумесно застрањење које посету миси чини неподношљивом или, у најмању руку, претвара мису у сурову недељну казну уместо часа духовне радости и освежења". Поделе се настављају и у канонском смислу: низ група које не признају реформу прогласили су своје антипапе; сурове оптужбе за јерес и расколе дижу се и у Риму (против традиционалиста) и међу традиционалистима (против Рима). Када је папа Иван Павао II 1984. године покренуо питање могућностиограничене употребе латинског мисала из 1962, то је изазвало гнев међу "прогресивцима". Неки литургичари новог правца то су назвали "најгором издајом још од Јудиног доба". Брајан Харсон каже да су, изгледа, и традиционалисти и модернисти заборавили на речи Томе Аквинског да је "Евхаристија Света тајна јединства Цркве". Ако је, по Римском катихизису, Евхаристија ту да би "обновила, оснажила и продубила" јединство Цркве, шта онда рећи за реформу која је изазвала више подела међу римокатолицима него било шта друго у њиховој историји? Шта је остало од увода у концилску Конституцију о Литургији, у коме се изјављује да се жели дати подстицај дубљем хришћанском животу верних; да треба прилагодити духу времена оне установе које су подложне промени; да треба унапредити хришћанско јединство; да треба оснажити све што човечанство може привести стаду Христовом? То су разлози због којих је требало реформисати и унапредити Литургију, а не због раскољавања верних. Харсон каже да је протестантима сад сигурно ближа католичка миса, али су се зато сами католици разделили. Концилски оци су се надали да ће "литургијске промене помоћи протестантима да постану католичкији у свом мишљењу; али се десило да су католици очито постали протестантскији у свом мишљењу!" Уместо да све више људи прилази римокатоличкој заједници, конверзије у римокатолицизам мањег су обима но икад, свештеници и монаштво одбацују своје завете у десетинама хиљада, многи католици напуштају веру... А што се тиче учешћа у миси и примања хостије, према истраживању спроведеном међу римокатолицима САД (старих између 18 и 44 године, дакле рођенима после концила), преко 70% њих не верује у реалност Евхаристије - као ни протестанти! - и за њих је све то само "подсећање". Чак ни секундарни циљ - веће учешће лаика у Литургији - није постигнут. Посете недељним мисама мање су него икад. Уместо духовног учешћа у Литургији, дошло је до "клерикализације" лаиката. Сад лаици држе у рукама свештене сасуде; узимају хостију у руку причешћују себе; стоје, а не клече, кад примају хостију; читају Свето Писмо, шетају се по олтарском простору, деле хостије као "помоћници свештеника". Наглашавање "братског" сабрања и трпезе као нечег уобичајеног допринело је
13
губитку вере у Причешће као светињу. "Демистификација" свештеничке службе довелаје до страховитог опадања занимања младих за овај узвишени позив.
Џ. Р. Р. Толкин и дух реформи
Промене које су се збиле на Другом ватиканском концилу дубоко су потресле искрене вернике римокатоличког Запада. Један од њих био је и Џон Роналд Рејел Толкин, писац "Господара прстенова", оксфордски професор, човек који је спадао у саме врхунце хришћанске интелигенције Енглеске (поред К. С. Луиса, Т. С. Елиота, Чарлса Виљемса, Евелин Во, Дороти Сајерс, итд.) Толкин је био човек чврсте вере и нису могле да га саблазне "уобичајене саблазни" у црквеној заједници. У писму сину Мајклу 2. новембра 1963., два месеца уочи свог 72. рођендана, Толкин га упозорава да се не препушта размишљањима о саблажњивом понашању појединих делатника римокатолицизма. Он му каже: "Искушење "неверја" (које у ствари значи одбијање Господа нашег и Његових захтева) увек је у нама присутно. Један део нашег бића чезне да оправдање за тако нешто пронађе ван нас самих. Што је јаче унутрашње искушење, то ћемо радије бити "саблажњени" понашањем других. Мислим да сам и ја, као и ти (као и сваки други хришћанин) исто тако осетљив на "саблазни", подједнако и међу свештенством и код лаика. Тешко сам у животу пропатио од глупих, од свега уморних, смушених, чак лоших, свештеника, али сам знао сасвим довољно о себи да сам био свестан да не смем да напуштам Цркву (што би за мене лично значило напуштање оданости Господу нашем) због таквих разлога /.../" Дакле, Толкин није престао да буде хришћанин због уобичајених саблазни. Али су га веома дубоко погађале литургијске реформе. Џорџ Сејер, који се с њим виђао шездесетих година XX века, бележи: "Толкин је био веома строг римокатолик. Био је јако ортодоксан и старомодан и супротстављао се већини нових праваца развоја Цркве у доба Другог ватиканског концила". Свештеник Џон, Толкинов син, истиче да је Толкин Старији, на првом месту и увек био хришћанин, и као такав супротстављао се новачењима, нарочито укидању латинског у служењу мисе. У писму сину Мајклу, сам Толкин вели: ,,'Трендови' у Цркви су... озбиљни, нарочито за оне који су навикли да у њој нађу утеху и мир у временима смутње, а не још једну арену сукоба и промена. Али, замисли искуство оних који су (попут мене) рођени у периоду између Златног и Дијамантског јубилеја краљице Викторије. И осећање и представе о сигурности су постепено бивали отргнути од нас. Нашли смо се наги, суочени с вољом Божјом, узнемирени собом и својим положајем у Времену... Знам јако добро да ти, као и ја, Цркву коју си својевремено доживљавао као уточиште, сада доживљаваш као замку. Али нема где да се оде! Питам се да ли је ово очајничко осећање, последњи стадијум оданости који је преостао, било, много чешће но што је то записано у Еванђељу, присутно међу следбеницима Господњим за време Његовог земаљског живота? Ништа нам није преостало осим да се молимо, за Цркву, за Викара Христовог, и за нас саме; и да у међувремену упражњавамо врлину оданости, која постаје врлина само у доба кад смо под притиском даје напустимо ". У истом том писму Толкин се обрушио на "литургијску обнову" римокатолицизма, под видом повратка "првобитности" апостолског доба. Свом сину он каже: ,,'Протестантско' идење уназад у потрази за 'једноставношћу' и непосредношћу - мада у себи садржи извесне добре и, на крају крајева, схватљиве мотиве - је погрешка и узалудна ствар. Јер "првобитно Хришћанство" је сада
14
и упркос свим "истраживањима" нешто што ће углавном остати непознаница; јер "првобитност" није никаква гаранција каквоте, и углавном је била и јесте највећим делом одраз незнања. Тешке злоупотребе биле су елеменат у хришћанском "литургијском" понашању од самог почетка. (Оштре примедбе Св. Павла везане за евхаристијско понашање довољно на то указују!) Нарочито и због тога што Господ није желео да Његова Црква буде статична или да остаје у вечитом детињству, него да буде живи организам (попут растиња), која се развија и мења у спољашњим елементима кроз узајамно преплитање свог Богом завештаног живота и саме историје - посебних околности света у коме се нашла. Нема сличности између "зрна горушичиног" и дрвета горушице које се сасвим разрасло. За оне који живе у доба разгранавања то Дрво је живо биће, јер је историја живог бића део живота истог, а историја живог бића Божанског порекла јесте свештена. Мудраци могу да знају да је све то почело од семенке, али узалуд је покушавати да се та семенка сад ископа, јер ње више нема, мада врлине и силе које је семенка поседовала сада почивају у Дрвету самом". Толкину се није свиђала идеја "ађорнамента", модернизације римокатоличког учења и богослужења зарад прилагођавања духу овог света. Све га је то болело у највећој могућој мери, нарочито посао нових "литургичара" који су се бавили реформом без икакве побожности, и за које Евелин Во примећује: "Није, по мени, у питању никаква етимолошка збрка када већина људи који говоре енглески верују да "велечасни" (venerable) значи "стари" (old). У људском срцу постоји дубока веза која спаја поштовање и старост. Али нова мода је нешто сјајно, бучно и практично. Њу је створио чудан савез између археологауроњених у сопствене спекулације о обредима другог века, и модерниста који желе да Цркви наметну карактеристике наше сопствене убоге епохе. Удружени, они (археолози и модернисти, нап. В. Д.) себе називају 'литургичарима'". Овај спој "првобитника" и "ађорнаментиста" донео је кобне последице римокатолицизму, од којих се исти ни до данас није опоравио. Али, очито је да гласови озбиљних верника и врхунских интелектуалаца, попут Толкина, нису могли да допру до "прогресивних" литургичара после Другог ватиканског концила.
Шта су сањали, а шта им се догодило?
Како је било могуће да се дотле дође? Јер, концилски документ "О свештеној литургији" (под називом "Sancrosanctum Concilium") био је пун лепих жеља и добрих намера. Прво је истакнут значај мисе: "Свако литургијско служење, уколико је оно дело Христа Свештеника и Његовог Тела, које је Црква, јесте првостепено свештено дејство, с чијом делотворношћу се, ни по степену, ни по мери, не може поредити никакво друго дело Цркве". Учествујући у земној Литургији, верни се спремају за небеску, у горњем Јерусалиму. Литургија је врх свих делања Цркве - и мисије и моралног поучавања, да би се сви крштени и верни сабрали у једно, учествовали у слављењу Бога, жртвоприношењу и причешћу. Црква жели да њен народ, "царско свештенство" (1. Петр. 2,9), свесно буде у Литургији, и зато је учешће народа суштински важно. Због тога на богословским факултетима и семинаријама треба уложити све напоре да литургика постане један од главних предмета. И монашке заједнице треба да се у потпуности прожму литургијским духом. Свештеници такође морају да што дубље живе Литургијом, старајући се о својим вернима.
15
Да би се све ово постигло, у Литургији мора непромењено остати оно што је Бог установио, а треба мењати оно што је за промену, у складу с захтевима времена. Текстове и обреде мисе треба довести до пуног разумевања народа. Изменама у миси руководиће папа и бискупи, веома пажљиво, после "теолошког, историјског и пастирског истраживања". Да би лаос активније учествовао, треба подстицати возгласе и одговоре присутних, појање псалама, антифоно појање, гестове и телесне покрете, а повремено и "побожно ћутање". Све треба поједноставити. Други ватикански концил је тражио да "обреди блистају племенитом простотом, да буду јасни захваљујући својој краткоћи, да избегавају беспотребна понављања, и да одговарају способностима верних да их поимају". Треба унети додатна штива из Светог Писма; уз задржавање латинског, неопходно је да више делова мисе буде на народном језику. Преводе одобравају националне бискупске конференције. Литургија не сме бити једнообразна: треба усвајати традиције народа који миси присуствује (ако нису у питању "сујеверја"). Нови типови мисе, на мисионарским територијама, могу се служити "експериментално", ако папа то одобри. Треба ојачати парохијски литургијски живот и његову везу са бискупом, а нарочито се старати о недељним литургијским сабрањима. У свакој бискупији мора се створити "Комисија за свету Литургију" којом ће руководити бискуп. На први поглед, све је на месту: озбиљан рад, литургијске комисије, изучавање прошлости. Плус креативност. И спонтаност. Али, какви су били практични резултати? По први пут у историји западног хришћанства, на челу промена се нису нашли свети људи једне хришћанске заједнице, него "професионални литургичари", научници. И то се није могло превидети, нити је могло да остане без последица. Један такав литургичар, али не без осећања за стварност, Роберт Тафт, уочио је: "Кад професионални литургичари говоре о спонтаности, они мисле на СВОЈУ спонтаност, не на спонтаност заједнице". Уочавајући да је преупрошћавање мисе ипак имало штетне последице, Тафт каже да је "показна једноставност просто досадна", и да Литургији треба много символике, "много покрета и звукова, мириса и звончића", а да јој нису потребни коментатори који све то тумаче: "Понављање је мајка обредног понашања. Мораћемо да тумачимо ствари само ако инсистирамо на томе да измишљамо точак на свакој Литургији". Што се креативности у стварању нових литургијских облика тиче, Тафт упозорава да Литургија није дело индивидуалног генија, него нешто што настаје тек ако је заједница прими и усвоји: "Креативносту оквиру традиције је креативност вођена и ограничена нечим много важнијим него што је креатор", каже он. Следити Предање не значи бити лишен креативности. Зар је некреативан оркестар који свира Бетовена, не убацујући своје мелодије у његову композицију? "Зар је глумац мање стваралац зато што није написао драму, и зар сопран није дива док не компонује арију? Зар су Шекспирове трагедије и сонети мање креативни зато што он није измишљао жанрове? Зар Елиот није песник зато што је писао на енглеском, а не на "уради сам" есперанту?", пита се Тафт. То је, у ствари, главни проблем који је настао после Другог ватиканског концила: фабриковање литургијског предања у име нечег "првобитног". Тафт каже да се људима мора вратити Предање које није само својина научника, него је и баштина обичних верника, и додаје: "Оно што покушавам да кажем јесте да Литургија мора да говори за себе уместо да покушавам да је натерам да говори за мене, уместо даје користим као медијум за самоизражавање. Као и средњовековне катедрале, литургије нису саздане као пуки споменици људске стваралачке способности, него као чинови богослужења. Предмет богослужења није самоизражавање, па чак не ни самоиспуњење, него Бог. "Он треба да расте, а ја да се умањујем" (Јн. 3, 30), рекао је Јован
16
Крститељ о Исусу, и то је одлично начело за служитеље Литургије /.../ Другим речима, Литургија је заједничко предање, идеал молитве до кога морам да узрастам, а не нека врста приватне игре коју сам слободан да сводим на ниво своје баналности. И ако обред садржи нешто што не разумем, нарочито нешто што хришћани скоро сваког предања, и на Истоку и на Западу чине преко хиљаду година, тада свој почетни инстинкт треба да повргнем сумњи кад је у питању моје сопствено разумевање, пре но што одмах кренем да уклањам оно што се дрзнуло да превазилази границе мог разумевања"... Присуствујемо литургијском хаосу у савременом римокатолицизму И тај хаос, између осталог, последица је "професионализације" литургијских питања, експериментализма, површности маскиране у научност. Највећи број хришћанских верника рањен је у срце: они су веровали да је миса неприкосновена светиња, а испало је да се њоме можеш поигравати. Мали, они за које је Христос умро, били су саблажњени, а "научници" то нису приметили - они су упражњавали своју "креативност". Као што видесмо, све је почело лепо, жељом да народ више учествује у литургијском животу. Тако се Други ватикански концил претворио у увод у дугу агонију савременог римокатолицизма, а садашњи папа, Бенедикт XVI, настоји да изврши обнову служења традиционалне, тридентске мисе, верујући да ће она помоћи и обнови "Novus ordo" Павла VI. Судбина римокатолицизма је, свакако, упозорење и за Православну цркву. Не треба журити путем у непознато, нити опасности на том путу заклањати помоћу реторске магле. Јер, како рече Бранко Миљковић, "опасности превазиђене метафором, на другом ће месту запевати опасније".
Скевини синови
Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте? (Д. Ап. 19,15) У време кад је Павле проповедао у Азији, чинећи многа и преславна чуда, појавише се и неки Јудејцизаклињачи, скитнице, који су, да би изагнали зле духе, ђавоиманима читали егзорцизме, говорећи: "Заклињемо вас Исусом кога Павле проповеда". Међу њима су били и синови неког Скеве првосвештеника. Кад су то изговорили над једним ђавоиманим, демон из опседнутог рикну: "Исуса познајем, и Павла знам; али, ви ко сте?" И претуче их ђавоимани, и они побегоше "голи и изранављени" (Д. Ап. 19, 1316). То исто питање поставили су себи и многи искрени западни хришћани после Другог ватиканског концила и његове литургијске реформе. И сам кардинал Јозеф Рацингер је, у својим освртима на реформу мисе, настојавао на томе да само свети људи могу доносити нешто ново, а предањско, у канон освештан вековима, истичући пример римокатоличког свеца Шарла Боромеа, који се у литургијској обнови нашао у доба Тридентског концила. Не вреди ученост без светости - свима је јасно. Али, "Скевини синови", маскирани у "научне теологе", у име Исуса и Павла учинили су то што су учинили, па је много душа на Западу било голо и изранављено после неуспеле реформе. Обнова увек и свагда мора да иде изнутра: иначе постаје пуки модернизам.
Белешка о Клаусу Гамберу
17
Римокатолички научник монсињор Клаус Гамбер рођен је 23. априла 1919. у Лудвигшафену на Рајни. У Другом светском рату је, као војник, учествовао шест година. Свештеник је постао 29. јуна 1948. године. Због болести је морао да напусти пастирске дужности, а 1957. је постао саоснивач и управник Института за литургијску науку у Регенсбургу. Литургиком се бавио до смрти, 2. јуна 1989. Био је доктор теологије и имао почасни докторат философије. Био је дописни план Понтификалне литургијске академије у Риму, и папин капелан. Објавио је низ значајних дела, међу којима су: Codices liturgici latini (Фрајбург, Швајцарска, 1963/1968.); Сведоци Господњи (о раним мученицима на основу судских списа Римске империје), Ајнсиделн, Швајцарска, 1962.; Литургија за прексутрашњи дан - размишљања о историји и будућности богослужења, Фрајбург-Базел-Беч, 1966; " Missaromensis": Прилози за изучавање ране римске Литургије и настанак римског Мисала, Регенсбург 1970; Ritus Modernus Сабрани есеји о реформи Литургије, Регенсбург 1972; Sacrificium Missaе: Жртвено приношење и Литургија ране Цркве, Регенсбург, 1980, као и многе друге. Веома уважен међу римокатоличким теолозима, Гамбер је био оштар критичар пренагљених и недовољно осмишљених литургијских реформи после Другог ватиканског концила, чему је нарочито посвећена његова студија Реформа римске Литургије: проблеми и позадина ". Пишући предговор за француско издање ове књиге, кардинал Јозеф Рацингер садашњи папа записао је о Гамберу и следеће: ,Довек не може да рукотвори литургијски покрет... али може допринети његовом развоју, трудећи се да усвоји дух Литургије и да јавно брани оно што је на тај начин примио. Таквом новом почетку потребни су "оци" који ће служити као узори... Они који такве "оце"' траже данас без сумње ће срести лик монсињора Клауса Гамбера, који је, нажалост, прерано узет од нас, али који је, управо зато што нас је напустио, много више истински међу нама присутан, са свом снагом перспектива које нам је отворио". Кардинал Рацингер је у Гамберу видео марљивог научника који је тврдио, као и познати римокатолички литургичар Јунгман, да Литургија јесте "плод историјског развоја", али да смо, како кардинал каже, после Другог ватиканског концила добили не "Литургију која је плод развоја, него фабриковану Литургију". Садашњи папа је забринуто упозоравао:, Допустили смо органски, живи процес раста и развоја кроз векове, и заменили га - као да је реч о фабричком послу - фабрикатом, баналним производом на лицу места". Старешина самостана Свете Мадлене у Лебарзу у Француској, Жерар Калве, који је писао предговор енглеском издању Гамберове студије, истакао је и ово: "Све више се говори ових дана о "реформи литургијске реформе", да се изразимо прецизним изразом кардинала Јозефа Рацингера. Тридесет година после Другог концила показују нам свакодневно зашто нам је реформа потребна: ишчезава мистеријалност, губи се осећање свештеног, слаби догматски садржај, што окончава у Литургији у којој, пречесто, досаду превазилази једино медиокритетство, да и не помињем извесне савремене профанације". Међутим, захваљујући смелим, али тихим и ненаметљивим борцима, какав је био и Гамбер, папа Иван Павао II одобрио је, чак и у Француској, рукополагање свештеника за служење мисе по старом обреду. Као основне разлоге због којих треба размотрити литургијске реформе Другог ватиканског концила, Калве наводи следеће:
18
1. Постконцилски развој је значио раскид са Предањем и стварање "фабриковане" Литургије. 2. Литургија је, по својој природи, трансцендентна. Постојаност обреда треба да одражава вечну Литургију на Небесима, и мора да помогне савременом човеку да опстане у свету који се непрестано мења. Она треба да буде "завичај верних". 3. Пошто је дошло до промене оријентације свештеника приликом служењамисе (од Бога, лицем ка народу), Калве каже да је и то настало као последицапогрешног разумевања праксе ране Цркве (што је Гамбер својом студијомдоказао.) Кардинал Рацингер је већ одавно упозорио на озбиљну теолошкугрешку у таквом окретању: "Ризикујемо да сабрање видимо као самозатворени круг, у име живота заједнице. Литургијско образовање се најодлучније мора борити против концепције аутономног, самодовољног сабрања. Сабрање не општи са собом самим, него се једногласно обраћа долазећем Господу /.../ Оријентација приликом молитве, заједничка и за свештеника и за верне - чија је симболичка форма уобичајено окретање ка Истоку, ка излазећем сунцу - подразумевала се као окретање Господу, истинитом Сунцу. У Литургији ми имамо предокушај Његовог Другог доласка; свештеници и верници иду Му у сусрет. Оријентација приликом молитве изражава богоцентричну природу Литургије; она је послушна возгласу: "Окренимо се Господу!"" Гамбер веома огорченим изразима описује неуспех постконцилске литургијске реформе: "Литургијска реформа која је дочекана са тако пуно идеализма и наде од стране многих свештеника и лаика, претворила се у разарање Литургије невиђених размера - дебакл који је сваке године све грђи. Уместо обнове Цркве и живота католика у коју се веровало, сада смо сведоци уништења предањских вредности и побожности на којима наша вера почива. Уместо плодоносне литургијске обнове, оно што видимо је растакање облика мисе који су се органски развијали вековима".
Литургијске и социолошке последице служења окренутог народу
Још 1949. у свом делу "Упутства за изградњу Дома Божијег у складу са Римском Литургијом" Т. Клаузер је записао да би било пожељно да свештеник све време служи мису окренут народу јер би то било "јасније изражавање идеје евхаристијског сабрања око Трпезе". Гамбер каже да је, за веома кратко време, свега двадесет година, то постала општа пракса. Први који је тражио увођење таквог служења био је Мартин Лутер. У свом делу "Германска миса и поредак богослужења" (1526), у поглављу под насловом "Служба за народ", он пише: "Нека све одежде, олтар, свеће остану док се користе, или док не одлучимо да их мењамо. А ако неко жели да другачије чини, нека чини. Али да би се служила истинска миса међу правим Хришћанима, олтар не треба да остане у својој садашњој форми, и свештеник увек треба да се окреће народу - као што је Христос, по нашој претпоставци која је несумњиво тачна, чинио за време Последње Вечере. Да, све ће то доћи у своје време". Међутим, сам Лутер није служио окренут народу, као што данас не служе ни многи конзервативни протестанти. Гамбер истиче верност Светом Предању коју је сачувала Црква од Истока: "У Источној Цркви, служење versus populum (према народу) никад није упражњавано; у ствари, тамо не постоји ни појам који би тако нешто описао. Најдубље поштовање се указује простору испред олтара: само свештеник и ђакон поред свештеника, смеју да стоје испред олтара. У Светињи, иза иконостаса, само служитељ сме да пролази испред Часне Трпезе. Такође
19
ћемо уочити да у току саслуживања, које, као што знамо, има дуго предање у Источној Цркви, први међу служашчима стоји, као и увек, леђима окренут народу, док саслужитељи стоје с леве и десне стране. Нико никад не стоји на Истоку, иза Часне Трпезе". Гамбер истиче да је пракса служења мисе лицем према народу плод модернистичког римокатоличког омладинског покрета "Jugendbewegung", током 20их година XX века, када је миса служена мањим групама. И покрет за обнову Литургије, који је водио Пијус Парш, такође се залагао за овакву праксу. Зато што су видели олтар окренут ка народу у неким старим римским базиликама, веровали су да је оваква пракса обнова старе традиције. Међутим, олтарски простор и часна трпеза увек су били окренути Истоку, тврди Гамбер. Блажени Августин (De Sermone Domini in monte II, 18, PL 34, 1277) каже: "Када стајемо на молитву, окрећемо се Истоку где небеса почињу И то не чинимо зато што је Бог тамо, и као да не обитава на другим странама земље, него нам то помаже да уздигнемо умове своје ка вишњем поретку, то јест - ка Богу". Августин своје проповеди увек завршава формулом: "Conversi ad Dominem" ("Господу се окренимо"), која значи да је проповед завршена и да се треба окренути Истоку ради наставка литургијске молитве. Познати римокатолички литургичар Делгер (Dolger), у својој књизи "Sol salutis", показује да је возглас "Ibpe имајмо срца!", који изговара свештеник, био позив народу да се окрене ка Истоку, после чега је народ певао "Habemus ad Dominem" ("Имамо их пред Господом!") Делгер је доказ за ову тврдњу нашао у коптским Литургијама, Василијевој и Марковој, на почетку њихове Анафоре. У првој, свештеник позива: "Приђите ближе, људи, стојте са страхопоштовањем и гледајте на Исток"; у другој свештеник вели "Гледајмо на Исток!" и народ се окреће тамо. И у кратком опису Литургије који се налази у другој књизи"Апостолских установа" (IV век) среће се пракса устајања и окретања ка Истоку. Тамо се налази ђаконов возглас: "Стојте право, окренути Господу!" Рана Црква је поистовећивала окретање Богу и окретање Истоку. Делгер је показао да је окретање Истоку древна пракса и Јевреја и пагана. И Хришћани су тако наставили - Тертулијан у својој "Апологији" помиње тај обичај (197 година после Христа) као "молитву у правцу излазећег сунца". Сунце је било символ Господа вазнесеног на небо и Његовог другог доласка с небеса. У делу Е. Петерсена "Рана Црква, јудаизам и гноза" (Рим, 1959.) пише да је крст на источној страни означавао правац молитве. Такав крст је нађен на источном зиду једне куће у Херкулануму. У римским црквама IV и V века врата улаза била су на Истоку, камо су се верни окретали док их је сунце обасјавало. Свештеници су, као и народ, били окренути Истоку, и свештеници се нису окретали вернима. Жене и мушкарци су стајали одвојено једни од других. Олтарски простор у тренуцима евхаристијске молитве верници нису могли да виде, јер је био одвојен завесом. Завеса је подизана тек када ђакон почне да произноси јектенију. По Гамберу, римска базилика раног периода је изгледала овако: улазна врата на Истоку, олтарски простор у средишту храма, с десне стране олтарског простора мушкарци, с лева жене. Нити је свештеник служио лицем окренут присутнима, нити су верници било када окретали леђа олтару. Познати литургичар Бује у књизи "Човек и обред" (1964.) вели: "Идеја даје базилика идеалан облик за хришћанску храмовну зграду због тога што су за време богослужења свештеник и народ стајали једно наспрам другог је чиста бесмислица. У суштини, то је последња ствар која је раним Хришћанима падала на памет".
20
Свештеник и ђакон водили су верни народ ка Рају, који је био на Истоку (Пост. 2, 8); народ је чекао Онога Који се вазнео на Истоку (Пс. 67, 34) и који ће се вратити Знаком Крста што блиста са Истока (Дела 1, 11). Полукруг у коме су верни стајали око олтара, окренути светлости са Истока, означавао је припрему за долазак Најрадоснијег Госта, Који треба да се јави међу онима што чекају. Ево шта каже Свети Јован Дамаскин у "Тачном изложењу православне вере" (III, 85): "Будући, дакле, да је "Бог светлост" (1. Јн. 1, 5) умствена и "Сунце правде" (Мал. 4, 2), а Христос је у Писму назван "Исток" (Зах. 6,12), достојно је посветити Му Исток за поклонење; јер све што је добро ваља Богу да посвећујемо, од Кога свако добро бива добро /.../ Богу се, дакле, клањамо тражећи древну отаџбину и обазирући се ка њој. И шатор Мојсијев имао је завесу и очистилиште на источној страни". Римокатолички литурголог Нусбаум је уочио да Исток и сунце више немају ону символичку вредност коју су имали у древна времена. То је многима послужило као додатно оправдање за окретање свештеника ка народу. Социолог Зибел у свом огледу "Литургија као предложење" сматра да та промена свештениковог положаја најбоље одражава дух нове мисе. Он вели: "Пракса /.../ која је раније била у употреби давала је утисак да је свештеник предводник и представник верних, гласноговорник верних као Мојсије на гори Синају. Верни су слали поруку (молитву, поклонење, жртву); свештеник је делао као предводник који поруку предаје; Бог као прималац поруке /.../ (У новој улози, нап. В. Д.)свештеник тешко да наставља да игра улогу представника верних; он је сада глумац који има "улогу Бога", макар у току средишњег дела мисе, слично ономе што се збива у религиозним драмама /.../ Преокрет догађаја у новом правцу претворио је свештеника у глумца од кога се очекује да глуми Христа на сцени, да би дочарао Тајну Вечеру, што доводи до тога да се личности Христа и свештеника мешају на начин који је донедавно био недопустив". Међутим, Зибел уочава да је већина свештеника све ово здушно прихватила. Постоје и психолошки разлози: "Известан ниво несигурности и усамљености који свештеник осећа природно доводи до потраге за новим емоционалним структурама подршке. Део ове подршке је подршка верних. Међутим, та подршка води новом виду зависности: зависности глумца од публике". К. Г. Реј у огледу "Знаци пубертета у Католичкој цркви " запажа нешто слично: "Док је у прошлости свештеник био анонимни пролаз, први међу вернима, окренут Богу а не народу, представник свију, који је с њима заједно приносио Жртву, читајући молитве намењене њему самом - сада је он виђена личност, са наглашеним индивидуалним особинама, својим животним стилом, с лицем окренутим народу. За многе свештенике ово је искушење с којим се не могу изборити, својеврсно проституисање њихове личности. Неки свештеници су се поприлично навикли - други, пак, мање - да користе предност ситуације. Њихови гестови, изрази лица, покрети, њихово свеукупно понашање - све служи да привуче пажњу на њихову личност. Неки пажњу скрећу понављајући своје опсервације, дајући упутства, и, на крају, шаљући личне поруке добродошлице и растанка... За њих, ниво успеха представе коју изводе да се мерити личном моћи и то је показатељ њиховог осећања личне сигурности и самоуверености". Зибел сматра да тобожње јединство око Трпезе није ничим постигнуто само свештеник стоји крај исте, а остали верници и даље гледају. Ситуација Тајне Вечере не може се реконструисати управо због дистанце која је несавладива. Али, ефекти извештачености увек остају: "Окренут народу, свештеник тешко може да избегне стварање утиска да хоће нешто да нам прода". Још гора грешка настаје смештањем Трпезе међу народ: "... То значи да је размак између свештеног средишта и верника изгубљен. Свештени трепет који нас је обузимао кад смо улазили у храм
21
где је Бог био заиста присутан, бива замењен убогим сентиментализмом, одговором на нешто што је једва више од уобичајеног". Глумац и трговац - то су, по Гамберу, утисци о свештенику за време нове мисе. Сасвим је друга ствар литургијско читање Еванђеља - оно захтева окретање народу јер се народу и објављује Реч Божја. Такође, верник се са свештеником среће лицем у лице кад прима Тело и Крв Христову. И додаје: "Промена свештениковог положаја за Трпезом док се служи миса има битно символичко и социолошко значење. Током молитве и жртвоприношења, свештеник се, скупа с народом, окреће Богу, као што се окреће народу кад благовести Реч Божју и причешћује. Све до сада, та идеја била је увек прихваћена, и на Истоку и на Западу, и у раној Цркви и у доба барока. Све до недавно, кад је Римска црква ово изменила, а та промена је заснована на погрешном погледу на историју, али је углавном утемељена на богословским претпоставкама. Будућност ће нам рећи какве последице свега тога наступају."
Стратегија завођења: модернисти освајају власт
Традиционалисти римокатоличке вере (многи од њих следбеници кардинала Лефевра, који је, после покушаја помирења, ипак ушао у сукоб с папским троном и одвојио се) и даље се придржавају мисе Папе Пија V. Свештеник служи окренут лицем олтару, а леђима народу, као кормилар лађе која плови ка Царству Небеском. Свештеници који су остали верни папском трону - служе леђима окренути старом олтару, а лицем народу, за часном трпезом коју сви могу да виде. Гамбер запажа да су се и Ватикану одани традиционалисти срели с великим оспоравањима од стране црквених ауторитета, док модернисти, који уносе у своје храмове и нове, хришћанству туђе, догматске садржаје, немају никаквих проблема. Велика невоља наших дана је и ишчезавање страха Божјег. Потрошач постмодерне епохе, ушавши у Цркву хоће само Бога као "Пријатеља", који ће задовољити његове, потрошачеве, "религиозне потребе". А то није била намерна бискупа сабраних на Концилу шездесетих година XX века у Ватикану. У докумешу "Sancrosanctum Concillium" било је само речи о већој употреби народног језика и више читања из Св. Писма на миси, а не о потпуном уништењу римског обреда. Међутим, промењен је распоред светаца у Светачнику распоред читања из Светог Писма, промењене су речи свештеничког посвећења. Измењен је мисал (служебник). Гамбер се пита да ли је то учињено због добра верног народа или због уношења новог духа у цркву и онемогућавање повратка предањској миси и предањској побожности. На крају, само старим свештеницима остављено је право да служе "по старом", а новима је наређено да служе у складу с реформом. Концилски бискупи су тражили мису која ће одговарати вернима, али је уведена миса која раскида са предањском и по садржају и по форми. А циљ је промена духа вере: "Лшургија и вера су узајамно зависне. Зато је и створен нови обред, обред који одражава ставове нове (модернистичке) теологије. Више није смело да се дозволи да постоји традиционална миса, јер је била испуњена садржајима предањске вере и древним облицима побожности. Само из тог разлога, много шта
22
је било одстрањено, и нови обреди, молитве и химне су уведени, као и нова читања из Светог Писма, која углавном пропуштају одломке који се не поклапају с учењем нове теологије - на пример, оно што се односи на Бога Који суди и кажњава. У исто време, свештеницима и верницима се говори да је нова Литургија, настала после Другог ватиканског концила, по суштини идентична са Литургијом која је била у употреби у Римокатоличкој цркви све до сада, и да су промене које су се десиле само оживљавање извесних ранијих литургијских форми и уклањање одређених понављања, али надасве ослобађање од непотребних елемената. Већина свештеника је прихватила ова уверавања која су говорила о континуитету литургијских форми богослужења и усвојила нови обред са истом неупитном послушношћу с којом је прихватила незнатне обредне промене што их је Рим с времена на време уводио у прошлости, а које су почеле променама Божанског Обреда и литургијског појања које је увео папа Пије X. Користећи се овом стратегијом, група која је наметала реформе била је у могућности да стиче предност и да у исто време злоупотребљава осећај послушности међу старијим свештенством, и добру вољу међу многим, верницима, мада су сами реформатори у већини случајева одбијали послушност. Пастирске предности за које су се многи верници надали да ће их нова Литургија донети, нису се јавиле. Наши храмови празне се упркос новој литургији (или можда управо захваљујући истој?), и верници настављају да отпадају од Цркве у масама. Мада је наша омладина буквално била заведена да подржи нове форме литургијске службе, она је, у суштини, све отуђенија од вере. Привлаче их све више верске секте - хришћанске и нехришћанске - јер их све мањи број свештеника поучава о богатствима католичке вере и правилима хришћанског морала. Старијим људима радикалне промене унете у Литургију одузеле су осећање сигурности у њиховом религиозном дому. Данас се многи међу нама питају: да ли је ово оно Пролеће за које смо се надали да ће наступити после Другог ватиканског концила? Уместо праве обнове Цркве свуда видимо само новачења. Уместо да религиозни живот улази у период новог жара, како се збивало у прошлости, оно што сад видимо је Хришћанство које се окренуло свету. Увучени смо у Литургију у чијем средишту више није Бог. Данас очи верних више не гледају Сина Божјег Који је постао Човек, распет на Крсту, или на слике Његових светих, него на заједницу људи сабраних на комеморативну трпезу. Сабрање људи седи, лицем у лице са "председавајућим", очекујући од њега, у складу са "савременим" духом Цркве, не толико раздавање благодати Божје, него пре свега неколико добрих идеја и савета како да се носе са свакодневним животом и његовим изазовима. Остало је мало оних који о Светој Миси говоре као о Новозаветној Жртви коју приносимо Богу Оцу кроз Исуса Христа, или о светотајинском сјединењу с Христом, које искусимо након Светог Причешћа. Данас се срећемо са "евхаристијским сабрањем и слављем", и "светим хлебом" који узајамно делимо као знак нашег братства са Исусом. Истинско разарање предањске мисе, традиционалног Римског обреда који има историју дугу хиљаду година у целини је разарање вере на којој је исти био заснован, вере која је била извор наше побожности и храбрости да сведочимо Христа и Цркву Његову, надахнуће безбројних католика током столећа. Хоће ли неко, било када, то моћи да каже о новој миси?", закључује Гамбер.
23
Гамбер уочава да многи верници очајавају због таквог стања ствари, али и да велики број свештеника и верних ипак није заражен духом модернизма и да су новачења усвојили само због послушности папи. Немогуће је вратити се на старо, али је могуће држати се онога што су захтевали учесници Другог ватиканског концила: реформи римског обреда у одређеним границама, при чему традиционална миса не сме бити разорена.
Како решити проблем?
Гамбер нуди своје предлоге за излаз из кризе постконцилског римокатолицизма. И ritus Romanus и ritus modernus су легитимни израз литургијског живота Рима. И једна и други треба да постоје, канонизовани у формама какве су дате - ritus Romanus пре Концила и ritus modernus од 1969. Тако се не би наметала модернизована миса као једина могућа. Она би била стављена на пробу времена, и ако би је издржала - опстала би. Међутим, служење versus populum, као непостојеће у историји Хришћанства, постепено треба укинути. Латинска миса се може обогатити древним молитвама и читањем Светог Писма више но досад, а Реч Божју треба читати на народном језику. Гамбер наводи пример Русије, која је почетком 20их година 20. века имала страшно искушење "црквених бољшевика", и модерниста-обновљенаца. Они су напустили олтар, изнели Часну Трпезу на средину храма, превели богослужење на савремени руски језик, почели да наглас читају тајне свештеничке молитве (обичај који је на Истоку коначно ишчезао у VIII веку.) Уместо појаца и хорова, инсистирали су да цео народ пева службу. Међутим, Руска Црква је пружила снажан отпор обновљенцима, и победила је. Сачувана предањска Литургија довела је до поновног процвата вере у Русији комунисти су, у духовном смислу, били побеђени Литургијом. Боље је да постоје две Литургије, чврсто и јасно уобличене, него да сваки свештеник служи по своме и обликује своју мису. Гамбер каже: "Данас стојимо пред рушевинама двехиљадугодишње црквене традиције. Не можемо а да не будемо јасни: многобројне реформе разориле су црквено Предање у тој мери да ће бити тешко обновити га. Да ли се данас, после таквог разарања, усуђујемо да питамо да ли је могућа обнова предањског поретка? Али не смемо престати да се надамо".
О олтару на Истоку
У другом делу своје студије, "Facing the Lord", Гамбер се бави проблемом места олтара и часне трпезе у Раној Цркви (опет поводом окретања свештеника лицем народу, а леђима старом олтарском простору римокатоличке цркве.) Гамбер у уводу студије вели: "Олтар - Жртвеник је увек био повезан са жртвом коју приноси свештеник. Олтар, свештеник и жртва су узајамно повезани, како каже Свети Јован Златоусти: "Нико не може бити свештеник без приношења жртве" (PG 63,111). У најужем смислу речи, можемо рећи да, пошто протестантски хришћани одлучно одбијају жртву мисе и свештенство, немају ни потребу за олтаром.
24
У свим древним религијама, свештеник, док приноси жртву, стоји издвојен од народа (Јев. 5,1), испред Жртвеника, испред Светиње над светињама, лика Божанства. Током жртвеног обреда, учесници прилазе Жртвенику да би примили удео од онога што је свештеник принео на жртву. Како пише Свети Павле: "Који једу жртве, нису ли заједничари жртвеника?" (1. Кор. 10,18). Гамбер сматра да изношење жртвеника пред народ и окретање свештеника народу представља много озбиљнији богословски проблем него измена текста мисе: "Богословље "евхаристијске заједнице око Трпезе" почиње да надвладава доскорашњу идеју мисе као "обожавања и поклонења Богу", скупа са жртвеним карактером прослављања које се сматра мистичким представљањем и оприсутнењем смрти и Васкрсења Господа нашег". И старозаветни и новозаветни верник у храм улазе са искреном жељом да од Жртвеника Господњег виде силу и славу (Пс. 62, 3). Господ се јавља у Литургији и ту се открива Његова сила и слава, под видом ехваристијских дарова. У Литургији су небеска и земаљска Црква једно: "Сабрања верних прате војске ангела, као и сила Господа нашег и Спаса, као и духови Светих", говорио је Ориген. Вековима су људи, који су живели углавном у убогим уџерицама, подизали и украшавали величанствене храмове, трудећи се да ти домови Божји и њихови, макар мало, подсећају на славу и величину небеских станишта. После Другог светског рата, кад је човечанство Запада подигло највише храмова у својој историји, и кад су огромне паре дате за унутрашње уређење у складу са захтевима савременог грађевинарства, испоставило се да је реч о модернистичким карикатурама, а не правим храмовима. То су велике "гараже за народ", каже Гамбер, у које нико не улази осим кад је миса, јер у њима нема никакве лепоте. Неки их зову "Оче наш гараже". Почело је са капелом коју је радио Ле Корбизије, ремек-делом уметности које нема никакве везе са храмом Божјим. У постконцилским црквама жртвеник је го камен, често и без крста, често неукрашен, који стоји што ближе верницима. За разлику садашњег стања код римокатолика, Гамбер уочава величанствени украс православног Истока иконостас, иза кога се савршава Евхаристијско Жртвоприношење. И на Истоку и на Западу Олтар је био одвојен од верујућег народа, управо као што је у Старом Завету била одвојена Светиња над светињама. Чим је, око 300. године после Христа, почео масован прилив верних, олтарски простор био је одвојен завесама. У доба цара Јустинијана развија се иконостас управо у храму Свете Софије. Његов развој почиње да се креће у данашњем правцу. Олтару је, и у Старом и Новом Завету, указивано нарочито поштовање (Изл. 29, 37; Мт. 5, 23). Олтар је, по Златоусту, страшни Престо Божји, пред којим се дрхти (PG 61, 313). У олтару су свагда стајали Часни Дарови за болесне и самртнике, смештени у украшене ковчежиће Дарохранилице, које и данас постоје у Православљу. Олтарске апсиде се од најранијих дана украшавају изображењем Крста, Христа, Мајке Божије, Апостола. Зид апсиде, без ичега, у рано доба био је незамислив. Свештенослужитељ је, приносећи Жртву свагда гледао Лик Господњи. Гамбер се с најдубљим поштовањем изражавао о Православној Цркви, у којој до данас свештена уметност не стреми модернистичкој оригиналности, него сведочењу Предања.
25
Гамбер упозорава и на све чешћа служења мисе под отвореним небом, уз инсистирање на масовном причешћивању, и подсећа да Христос јесте проповедао хиљадама на отвореном, али да је причестио само Апостоле у Сионској Горници. И жртвено јагње Старог Завета смело се јести само у кући (Изл. 12, 46). Место за причешће је, пре свега, храм Господњи, а не улица. Неки пут хостије треба поделити хиљадама људи. Практично решење било би, вели Гамбер, не чинити то масовно, али, с обзиром на ново, "трпезно" богословље, сматра се да човек није ни био на миси ако се није причестио!, Да бисмо славили Тајну Вере, вели Гамбер, "треба да уђемо међу заштитне зидове наших храмова где је Mysterium на сигурном. Свештени карактер за то одређеног места у нама може да створи исправно настројење према оном што је свето - осећање које може да постоји само у личности која светињи приступа с великим поштовањем". Према посланици Св. Павла Јеврејима, Јерусалимски храм био је дом Господњи на земљи, и олтар у њему изображење Небеског Светилишта, у које је Христос ушао као Првосвештеник (Јев. 9, 24). Небеска и земаљска Литургија спајају се уједно. У Откривењу Јовановом видимо ангела који стоји пред Небеским Жртвеником, са кадионицом од злата, у којој су тамјан молитве светих (Отк. 8, 3). Идеја да земни Олтар одражава небески увек је опредељивала и место Олтара у храму, и положај свештеника (јер ангео стоји испред Олтара, окренут ка њему, а не ка народу). У наставку свог огледа Гамбер кроз низ питања и одговора јасно излаже своје ставове.
1. Тврди се да стајање свештеника иза Трпезе, са верницима наоколо, представља изображење Тајне Вечере.
То није тачно. Лутер је Тајну Вечеру замислио у складу са ренесансним сликарским представама. Да је Христос седео тако, то не би било у складу са старојеврејском етикецијом везаном за трпезу. У Христово доба није било округлих, ни полуокруглих столова. Страна са које би учесник трпезе гледао у нас остајала је празна - одатле су доносили храну. Људи за трпезом су седели или полулежали на софама или полукружној клупи. Почасно место није било у средини трпезе, него с десне стране. Најстарије представе Тајне Вечере то и наглашавају: Христос је с десне стране. Али, у XIII веку, сликари представљају Господа с оне стране стола, у центру, окруженог апостолима. То је Лутер имао у виду.
2. Да ли су у раној Цркви верни седели за Трпезом са својим предстојатељем ?
Треба раздвојити трпезу љубави-агапу од евхаристијске Трпезе. Само кратко време је у Цркви Евхаристија била у наставку агапе; веома брзо, она је постављена пре агапе. Верници су били смештени за неколико трпеза, подељени по полу, а епископ је седео за једном до њих у току агапе; али, за време Евхаристије стајали су иза свога епископа, који је приносио Жртву. УIV веку агапе као сакрални обеди коначно ишчезавају. Остаје само Евхаристија.
26
3. Како је могуће бити против служења окренутог народу кад је то била одлука једног концила?
То није била непосредна одлука концила, него плод једног од праваца литургијске реформе у римокатолицизму. Поводом таквих тежњи, папа Пије XII је строго упозорио, у енциклици Mediator Dei, да је "онај ко жели да Олтар промени у стари облик Mensa (трпезе) на погрешном путу". У Немачкој је окретање народу почело са тзв. Jugendbewegung, омладинским покретом који је тражио служење мисе у малим групама. Пионир нове праксе био је Романо Гвардини, који је тако служио у тврђави Ротхенфелс. Пијус Парш, авангардиста реформе, служио је тако у малом храму Св. Гертруде у Клостернојбургу близу Беча, само за своју "литургијску заједницу". Процес, који уопште није био масован, озакоњен је документом Inter Oecumenici, који је издала Конгрегација за свете обреде 1964. године. Источни Хришћани, православни, Копти, Јермени, Сиријци, међутим, и даље служе како се служило - свештеник и народ окренути су ка Богу. Олтар је одувек био светиња, и на свој начин одвојен од народа. На Истоку, иконостас није само инструмент "клерикализације", наглашавања да су свештеници corpus separatum. Напротив - он је окно у други свет, и упућује верне да созерцавају своје јединство с Небеском Црквом. Иако иконостас не постоји код Јермена, постоје две завесе - мања и већа - које свештени простор одвајају од верних. Завесе се навлаче у појединим тренуцима Литургије. Извлачење Часне Трпезе пред народ указује на губљење страха Божјег, на пренаглашавање "човека Исуса" и протестантски доживљај Тајне Спасења.
4. Зар није боље да свештеник буде окренут народу, а не зиду?
Свештеник се не моли зиду, него стоји пред Господом скупа са својим народом. Блажени Августин вели: "Кад уздижемо срце у молитви, окрећемо се Истоку (ad orientem convertimur), где се небеса уздижу. То не значи да се Бог може наћи само на тој страни и да је Он оставио остале стране света /.../ у ствари, ми се окрећемо Истоку да бисмо себе подсетили да се морамо окренути ка натприродном стању, то јест, да се морамо окренути Богу". Дакле, народ је слушао проповед окренут Западу, а затим се, скупа са свештеником окретао Истоку ради приношења Евхаристије. Гамбер вели: "У раној Цркви, окренути лице Господу и окренути се ка Истоку значило је једно исто". Већ у петом веку Свети Павлин Нолански каже да је изградња олтара на Истоку у то доба уобичајена ствар. Само су у доба цара Константина базилике које је он градио имале олтар на Западу зато да би светлост кроз улаз падала у храм. У томе је цар Константин подражавао старозаветни храм (Јез. 8, 16). Када је ту свештеник служио, стајао је иза Часне Трпезе, да би био окренут Истоку; кад је олтар подигнут на Истоку, свештеник је стао између Часне Трпезе, и народа. Врата на Истоку у храму означавали су могућност Христовог Другог Доласка, повезаног са литургијским сабрањем, каква су била јављања Господња после Васкрсења (Лк. 24, 3649); Јн. 21; Дела 1, 4). Али, та пракса (олтар
27
на Западу) изобичајила се већ у петом веку. Луј Бује идеју да су рани Хришћани имали ситуацију свештеник versus populum назива чистом бесмислицом. Страхопоштовање пред Светињом сасвим је изгубљено. Оно се може развити "само у окружењу у коме се сматра да је долично понашање битно, чак и ако се то понашање подвргава забранама и ограничењима које треба да спрече профанацију" (Гамбер). Кад би црквењак ставио столицу на Часну Трпезу, то би било богохулно. Православни Исток је, по Гамберу, сачувао много више осећаја са Светињу од Запада. Већ поменути социолог Зибел указује на то: "Померање олтара међу верне такође означава да је простор између свештеног средишта и верних изгубљен". Теолог Алфред Лоренцер уочио је греховни неукус у новом типу мисе, у коме се симболичко вулгаризује до крајњих граница - верници гледају сваки детаљ примања хостије, јер свештеник то чини пред њима: "Без обзира да ли то волите или не, приморани сте да гледате начин на који особа жваће - што није баш увек лепо да се гледа". Да се и не говори о томе да олтарска Трпеза личи на трпезу постављену за породични ручак - једна ваза с цвећем и дветри свеће. Свештеник ту изгледа као отац савремене породице који не приноси жртву Богу, него руча са укућанима. Човеку није довољно само да прича како је миса величанствена: он то хоће и да види. А у убогим, неопротестантским, условима, то му је немогуће. Гамбер је запазио и везе између римокатоличких модерниста и "православних" обновљенаца у Русији 20их година XX века, којима се оштро супротставио патријарх Тихон. Гамбер одлучно каже: "Време је показало да је Патријарх био у праву. Чињеница да Руска Православна Црква још увек постоји, и да заиста цвета, плод је пре свега верног држања и неговања предањске Литургије". Литургија није само "заједничка трпеза", него пре свега, Богочовечанска Жртва за спасење света. У додатку овој својој студији, Гамбер се обрачунава са преводом речи Христових приликом освештања дарова са латинског "pro vobis et pro multis" (реч је о Крви Христовој која се, за апостоле и за многе, излива на отпуштање греха (Мт. 26,28) у израз - "за вас и за све излива за отпуштање греха". Гамбер тврди да је реч о оригеновској апокатастази, чије се учење, лажним преводом, приписује Господу. Јер, Свети Јован Златоусти, тумачећи посланицу Јеврејима, вели: "Мада је Христос, што се Њега самог тиче, умро да би све спасао /.../ ипак није уклонио грехе свију, јер неки нису желели да Он то учини" (PG 63, 129).
Литургија - наш дом
То је наслов закључног поглавља Гамберове студије о реформи мисе. Он користи немачки појам "Heimat" (дом, домовина, али и "завичај" - пре свега завичај). Гамбер вели: "Heimat" је окружење које нам је познато од детињства, кућа у којој смо одрасли, природно окружење и људи са својим навикама и обичајима. За нас, "Heimat" је увек прекрасан макар да другима и не изгледа тако. Човекова чежња за домом је чежња за оним што је присно и познато. То је такође чежња за сигурношћу заснована на окружењу које припада личности. На крају, то је осећање сигурности које мало дете има кад је са својом мајком и које му недостаје када се, као одрасло, суочи с неизвесностима живота. Религиозан човек у Цркви тражи сигурност код своје Матере. Ту се нада да ће наћи уточиште и помоћ својој узнемиреној души, одговор на сумњичава питања свог разума, али, изнад свега он
28
тражи сигурност кад је реч о Коначним Истинама. Оно што тражи у Цркви је уравнотеженост и мир, мир који свет не може дати (Јн. 14,27). У прошлости, личност је могла да нађе сигурност и уточиште у Цркви, мада она није била савршена. На човекова питања је одговарано на поуздан и прецизан начин, макар га одговори нису задовољавали у потпуности. Данас, уместо јасног одговора, добиће само опис проблема, одговор који не може да му помогне да нађе унутарњи мир. Последње, али не и најнебитније, религиозна личност тражи дом и прибежиште у упражњавању литургијског богослужења, у обредима и празницима познатим од детињства; то је интимно повезано с његовом вером. За човека, непроменљивост култа део је његовог Heimat". По Гамберу, данашњи храмови су ваплоћење модернистичке безавичајности. Тако је код свих људи, и у свим религијама. Немачки научник Курт Зисел је у својој књизи "Осећање добра", показао да је рушење јапанске вере у цара, шинтоистичког култа предака и самурајске етике нанело страховит ударац Јапану од кога се ова земља никад није опоравила. Уместо старих обреда, јавила се свепрождирућа пустош. Римокатолик који је охладнео према својој вери пре Другог ватиканског концила, а после тога се вратио, не би више могао да препозна ни свој храм, ни своју мису. Храм, ултрамодерно дизајниран, делује као ледено, туђе место, права протестантска молионица. Слике и статуе су ишчезле - остали су зидови. Нема мириса тамјана; нема исповедаонице. Оно што, по Гамберу, литургијски реформатори нису схватили, јесте суштинско - иако није било све савршено у предконцилском храму, он је ипак био дом. Они нису схватили ни то да ће уништење старих форми богослужења многе, нарочито мање образоване, отуђити од Цркве. Бројни локални литургијски обичаји, такође саставни део завичајности храма, били су разорени постконцилском унификацијом. Нестала је свечана миса за упокојене, која је спајала толика поколења римокатолика. Наравно, ни укидање латинског као богослужбеног језика, који је уједињавао вернике широм света, није било неопходно у тако радикалној форми. Зар муслиманске хоџе и даље не изговарају молитве на сакралном арапском? Зар Јевреји не читају у синагогама молитве на хебрејском? Иако Индонежани нису Арапи, и њихови и арапски ислам има исти култни језик... Делови Литургије су могли да буду на народном, а делови на латинском, као и некад. Наравно, у Цркви је увек било промена. Све се развија. Али, богослужбена реформа после Другог ватиканског концила није била постепена промена, него револуционарни раскид с црквеним Предањем. И зато су му последице страшне. Оно што се може очекивати, сматра Гамбер, још су празнији храмови, управо како се десило код реформисаних протестаната. Није проблем у неопходним богослужбеним променама него у основним пастирским начелима. Промене се нису смеле изводити тако да се верницима учини да у старој пракси ништа није вредело и да је све било погрешно. Вера се не може обновити спољашњом реформом богослужења и његових облика. Колико атеиста ће поверовати у Васкрсење Христово ако се рукотвори "нова васкршња миса"? Јер, вера је предуслов Литургије. А по Гамберу, "стално мењати обред да би се скоро сасвим укинули вековима поштовани обичаји и предања исто је што и пљачкање религиозног дома човековог и потресање темеља његове вере. Потпуно нов распоред црквеног календара, уведен усред литургијских реформи, сасвим беспотребна и радикална промена, служила је само да се верни отуђе од вере".
29
Гамбер још озбиљније упозорава: "Лако је нешто укинути, али је веома тешко наћи нешто боље што ће га заменити. Кад се стари поредак, којије био дом вере за већину људи, разори, биће потребно много, много времена да се изгради нови". На крају, чују се Гамберове трезвене поруку: "Велика је пометња! Ко и даље јасно може да види у тами? Где су вођи Цркве који нам могу показати праву стазу? Где су бискупи довољно храбри да одсеку туморозну израслину модернистичког богословља која се укоренила и разрасла чак и у богослужење најсветијих Тајни, пре но што се тумор прошири и нанесе још већу штету? Оно што нам данас треба јесу нови Атанасије, нови Василије, епископи попут оних који су се у четвртом веку храбро борили против аријанства када се скоро целокупно Хришћанство потчинило јереси. Нама су потребни Свеци који би данас могли да обједине оне чија је вера остала чврста да бисмо могли да се боримо против грешака и подижемо слабе и отупеле из стања њихове равнодушности. Не смемо и не можемо препустити очување и васпостављање традиционалне литургијске мисе групици фанатика која одбацује чак и оне литургијске реформе које је усвојио Концил. Постоје реформе које су оправдане, као што је коришћење народног језика у извесним ситуацијама. Можемо само да се молимо да ће се Римска црква вратити Предању, и да ће допустити служење литургијске мисе која је била ваљана преко хиљаду година. Зашто би било немогуће да имамо два обреда, традиционални и нови, који мирно сапостоје? /.../ Живимо у доба када је остало мало вере. Са свих страна се чују вапаји да очувамо оно што можемо. Колико год то чудно звучало, истински "модерне" снаге у нашој Цркви данас нису тзв. "прогресивци", који желе да напусте вишевековне обичаје и замене их експериментима несигурне вредности, него пре "конзервативци" који признају вредност црквеног предања и осетљиви су на пастирске потребе", закључује Гамбер. Гамбер каже да повратак традиционалној миси не сме бити пуки уступак старом свештенству и лаикату, него да та миса мора опет постати "норма наше вере и символ католичког јединства широм света, стена постојаности у доба немира и сталних промена".
Папа Бенедикт XVI и "литургијска обнова"
Још као млади свештеник, а касније бискуп и кардинал, један од најзначајнијих теолога у новијој историји Ватикана, човек који је био "десна рука" папе Ивана Павла II у области догматике, челник групе аутора званичног катихизиса, Јозеф Рацингер се озбиљно бавио питањем "литургијске обнове". Написао је и низ текстова и књига на ту тему, од којих је свакако најзначајнија "Дух Литургије" (The Spirit of the Liturgy, Ignatius, San Francisco, 2000. године). Трудићемо се да овде изнесемо његове најзначајније ставове. У предговору за своју књигу "Дух Литургије", кардинал Јозеф Рацингер каже да је, почетком XX века, миса била као стара фреска: очувана, али прекривена низом слојева и наноса потоњих поколења, скоро претворена у приватну молитву. Литургијски покрет и Други ватикански концил су фреску очистили од наноса. Она је привремено заблистала; али, од тада, миса је изложена опасности од атмосферских услова и угрожена новим рестаурацијама и реконструкцијама. Не треба је опет покривати малтером, али јој се треба окренути са новим
30
поштовањем, изнова разумети њену поруку и стварност, да садашње откривање Литургије не би било "прва фаза ненадокнадивог губитка". Кардинал је своју књигу назвао "Дух Литургије" управо као што ју је назвао један од оснивача литургијског покрета, дон Романо Гвардини, који је своју истоимену књигу објавио 1918. Осамдесет година касније, кардинал се надао да ће његово дело допринети снажењу новог литургијског покрета, чији је циљ "реформа реформе". Шездесетих година ХХ века, као свештеник, Јозеф Рацингер је објавио књигу есеја о тек завршеном концилу и извесним сукобима на њему истичући да јесте добро да се Црква обнови у складу са захтевима времена, али да се при том не заборави да је Црква увек била и остала Црква. Упозорио је да се, зарад теолошких сукоба и акробација, не сме занемарити судбина оних "малих" који верују у Христа: "У крајњем случају, Црква, и у тужно и у радосно доба, живи од вере оних који су смерна срца". По њему, то је начин на који је Израиљ живео у доба када су фарисејски легализам и садукејски либерализам господарили народом Божјим. Он додаје: "Вера је опстајала живом у простосрдачнима. Они су бакљу наде предали Новом Завету. Њихова имена су у исти мах последња имена старог народа Божјег и прва имена новог народа Захарија, Јелисавета, Јосиф, Марија. Вера простосрдачних је највеће благо Цркве. Служити тој вери и живети њоме је најплеменитији призив Цркве". Већ 1975, као свештеник Рацингер је упозоравао на катастрофалне последице неконтролисане реформе. Десет година касније, у књизи разговора са Виториом Месоријем, истакао да "Други ватикански концил није крив за такав развој, који је радикално супротан слову и духу концилских отаца". По њему, трагедија се није десила због концила, него због освајања централних позиција у Цркви од стране полемичких, центрифугалних снага, као и због културне револуције на Западу, која је водила тријумфу радикално либералистичке идеологије индивидуализма, рационализма и хедонизма. Рацингер је истакао да обнова као повратак на "старо", није ни могућа, ни пожељна; али обнова као повратак пољуљане равнотеже је неопходна. Зашто? Зато што "ЛИТУРГИЈА МОЖЕ ОСТАТИ ЛИТУРГИЈА САМО ДОК ЈЕ НЕПОДЛОЖНА МАНИПУЛАЦИЈАМА ОНИХ КОЈИ ЈЕ СЛУЖЕ". Нови мисали и богослужбена дела нашли су се под превеликим утицајем академских лица, "научних" литургичара, па се стекао утисак да се литургијске књиге могу "правити" попут других књига. С друге стране, он је прекорео "лефевристе" због тврдњи да је миса Тридентског концила нешто мумифицирано, што се не сме мењати; ако је Црква жива, жива је и миса. Но, нови мисал, постконцилски, направљен је као "професорска књига", насупрот законима литургијског развоја; у њему је пак добро што постоји више молитава него пре, и што је дозвољена употреба народног језика. Цркве не смеју постати музеји, каже Рацингер: "Евхаристија је Бог као одговор, као једно присуство које се одазива". Цела Црква се моли таквом Богу и то не дозвољава њену "музеизацију". Године 1998, кардинал Рацингер се у Риму обратио присутнима и подсетио да Литургија не може бити никаква самовољна компилација, производ пуке људске делатности: "Правоверне форме обреда су нове стварности, рођене из дијалога између Цркве и њеног Господа. Оне су изрази живота Цркве у којима је згуснута вера, молитва и сам живот многих поколења, и које су ваплоћене у конкретној форми - у исти мах и дело Божје и човеков одговор". Кардинал Рацингер се противио и забрани старих литургијских књига: "Концил је наложио реформу литургичких књига, али оне старе није забранио", говорио је.
31
Иако је концил тражио активно учешће верника у служењу мисе, литургичари - модернисти су то схватили као могућност умањења жртвеног карактера мисе, које доводи до ишчезавања светотајинског и свештеног. То је значило и даљу фрагментацију Литургије, пренаглашавањем њеног карактера "заједничког дела" и дозвољавањем "сабрању" да одређује како ће литургија бити служена. Кардинал Рацингер се залагао за обнову храмовне лепоте и црквене музике, свештених слика и архитектуре; добре преводе литургијских текстова и већу употребу латинског; окретање народа на челу са свештеником према литургијском Истоку, итд. Као папа, опрезно, али одлучно, кренуо је да спроводи своју идеју "реформе реформе". Резултат је његова одлука да се дозволи редовно служење старе мисе, као легитимног израза евхаристијског живота Запада.
Опасност утопистичког става и "реформа реформе" папе Бенедикта XVI
Римокатолички реформатори Литургије хтели су да је обнове "у чистом виду", онакву каква је била "у првим вековима". Да би се то постигло, морала се разградити већ постојећа миса. На тај начин, испоставило се да су реформатори били "револуционари у мантијама", утописти који су у име првобитности били спремни да се обрачунају са садашњим, конкретним садржајима вере и живота римокатоличке заједнице. О опасностима утопистичког мишљења давно је сведочио руски философ Сејмон Франк у својој књизи "Светлост у тами" (он, додуше, пише о социјалном утопизму, али начела утопизма су свагда иста): "Покушај изградње новог, идеалног света наилази на препреку којој је име реално постојећа несавршеност света. Пре почетка изградње новог света мора се рашчистити место за њега, мора се уништити стари свет. Међутим, тај такозвани "стари свет" фактички се, или барем у знатној мери, подудара с општим условима несавршеног света уопште; уништити "стари свет" фактички значи срушити реално постојећи свет, прогласити га, и то зато што није савршен, за зло које треба уништити. Задатак усавршавања света /.../ у утопизму се фактички своди на уништење постојећег света и на покушај да се поново, људским снагама "ни из чега" створи потпуно другачији, идеални, савршени свет. Међутим, овај реално постојећи несавршени свет - који није створила људска самовоља него, без обзира на његову несавршеност, виша надљудска сила - свет као дело Божије, макар и оптерећен грехом, природно истрајава у свом постојању, противи се плановима рушилаца да га сруше - и у тој истрајности показује да је природно јачи од својих рушилаца, и тако потврђује да су и најенергичније и најинтензивније мере на његовом рушењу узалудне и бесплодне. Можда "спасиоци света", адепти и градитељи новог, непостојећег света, уображавају да они не руше саму суштину света, него само у њему владајуће зло, али искуство показује да то зло или несавршеност толико органски прожима овај свет да оно не може бити уништено без рушења самог света. Отуда она неизбежна озлојеђеност градитеља новог света, оно њихово неизбежно постепено привикавање на све универзалније и, зато све беспоштедније, крваво - и бесплодно! - рушење. Зато је задатак позитивне изградње новог идеалног света практично неостварив; он се одлаже, преноси на неодређену будућност и у пракси га замењује задатак рушења - задатак који је, како видимо, бесконачан зато што је неостварив. Уместо обећаног и очекиваног царства добра и правде, Царства Божијег на земљи, фанатизам утописта ствара живот у заједници, заснован на безграничном, неподношљивом деспотизму. Споља гледано тај свакодневни живот у заједници може бити привремено моћан, као што су моћне уопште силе зла на земљи, али ту моћ изнутра подривају силе међусобне мржње и, пре или касније, он сам
32
разоткрива своју слабост, неутемељеност и неодрживост. Покоравање света силама које су се устремиле да га сруше исто је што и разуздавање сила зла у њему, исто је што и владавина пакла на земљи. Тако се покушај остварења "Царства Божијег" или "раја" на земљи у границама овог неизбежно несавршеног света неком фаталном неминовношћу изопачује у фактичку владавину сила пакла у свету." Да је заиста било речи о утопизму "литургијске обнове", доказује римокатолички теолог и свештенослужитељ Џонатан Робинсон, у својој књизи "Миса и модернизам". Он у њој анализира идеје које су утицале на "прогресивне" литургичаре чије су идеје довеле до измене мисе у "Novus ordo" после Другог ватиканског концила. Било је ту свега: од Хјума и Канта, до Хегела и Огиста Конта. Нарочито је на модернисте велики утицај извршила Хегелова философија "идеалне заједнице". Евхаристијска заједница, окупљена око првобитне "Трпезе Господње", нека је врста остварене Хегелове идеје у еклисиолошком смислу. " Хегелов нагласак на заједници плаћен је прескупо. Прескупо зато што је Хегел отворено учио да заједница није суштинска само за човеково живљење; она је потребна и Богу да би био Бог", каже Робинсон. Реформатори су направили мису која Бога своди на заједницу, и у којој, на крају крајева, заједница велича саму себе. По Робинсону постоје два типа Литургије: једна која слави Бога Који Јесте, без обзира шта ми мислили о Њему, и која настаје на основу Исаијине визије Господњег престола окруженог серафимима (Ис. 6,13), и Литургија чији је циљ да оствари људске прохтеве и намере. Робинсон упозорава: "Изградња заједнице, ма колико за поштовање била, па чак и можда и неопходна, није замена за поклонење свесилном Богу". Робинсон уочава да су многи реформатори римске мисе били идеолози, због чега борба за повратак богослужења изворима литургијског Предања није нимало лака. Јер, како он каже, "идеологија је моћна, и тешко је спорити се с њом, пошто је она нешто више од пуке теорије". А о каквој идеологији је реч? Рецимо, Мелиса Кеј, чланица издавачког савета Литургијског комитета Националне бискупске конференције САД, у свом чланку "То је твоја Св. Тајна: водич за примање причести" јасно каже: "Литургијски покрет /.../је укључен у радикално премештање искуства трансценденције и, самим тим, претумачивање његовог значења". Уместо вековне традиције у којој трансценденција бива повезана са "другошћу Бога", иста, захваљујући литургијској реформи, постаје "динамизам, енергија, квалитет живљења, отварање изнутра и долажење до проширења и обогаћивања живота". Једном речју, њу ејџ хуманизам ("Ја сам бог") се крије иза приче о "литургијском препороду". Чак и либерални кардинали, попут белгијског примаса - екуменисте Данијелса, уочавају катастрофу. Док су раније свештеници можда и претеривали у доследном испуњавању правила записаних у мисалу, данас је супротно: миса се претвара у политички митинг, па чак и хепенинг, у коме присутни "славе сопствено животно искуство", каже Данијелс. Зато није чудо што је народ напустио "фабриковану мису": у Канади је, 1957, на недељним службама било 88% католика у Квебеку и 75% ван Квебека; 2000. године у Квебеку се све свело на 23%, и ван Квебека 29%. "Научницилитургичари" се никад нису упитали има ли ту њихове кривице. Они, по Робинсону, сматрају да "верници нису довољно интелигентни и отворени да промене приме". Сваки модернизам у новијој културној историји УВЕК се правдао "повратком у древност", повратком неком "првобитном поретку" који ће значити обнову "aurea aetas" у данашњем добу. Сетимо се Пола Гогена, који одлази да живи међу "племенитим дивљацима" Тахитија; или Пикаса и других кубиста који тврде да подражавају уметност афричке маске; или надреалиста, који се диве цртежу деце и лудака. Међутим, реч је о ономе што отац Серафим Роуз зове
33
"виталистичким нихилизмом": прича о животворном прапочетку у ствари крије немоћ да се живи у реалном Предању. (Тако је било и у реформи римске мисе; таквих појава има и у Православљу, када учењаци тврде да је "првобитна невиност" нестала у доба цара Константина, да се треба вратити ранохришћанској импровизацији и литургијској шароликости, спонтаности и стваралаштву (схваћеном у романтичарском, прометејско-гностичком, смислу.)) Православним утопистима "прва три века" смета монаштво са својим пренаглашеним аскетизмом и сувишним "наслојавањима" типика која су нарушила првобитни ORDO. Ови "Берђајеви у мантијама" су, у ствари, филозофи по човеку, који су своју филозофију, непросветљену Христом, унели и у Цркву. Одавно је на њих упозоравао велики руски догматичар и литургичар, прота Михаило Помазански, у свом тексту "Преношење филозофског "стварања" у теологију": "Увек је примамљиво оно што је ново. Али оно није увек на месту. Увођење новога у Православље је противречност у себи. Већ назив "православље" указује на то да се његова битна страна састоји у чувању "предања". Цела историја Православне Цркве јесте пре свега борба за верност Предању, за "чистоту вере". Од првих дана хришћанства тачно вероисповедање било је први услов да се добије крштење и да се буде примљен у хришћанску заједницу. "Држите закон истине" и "Држите канон вере" - тако су непрестано у првобитном хришћанству одзвањали позиви црквених поглавара. Верско учење је одређивало целу структуру и начин живљења Цркве. Ако је вера била права - црквени живот био је здрав. Ако је вера била изопачена - мењао се и правац црквеног живота. Због тога ми речју "православље" не означавамо само веру, него и живот Цркве у њеној целини, њен унутрашњи и њен спољашњи живот. Застрањивање црквеног реформисања, обнављање у овом или оном облику, скоро се никад не прекида. У пререволуционарном времену у Русији су постојали принципи који су штитили Предање. Ти принципи су били: држава, школа, начин живота и сам побожан народ. Они делимично постоје и овде у иностранству: то је побожан народ који на разне начине активно бди над црквеним Предањем и који је у том смислу заступник свести црквене заједнице. Али постоји једна област црквених ствари која није тако лако приступачна пажњи црквених маса, област која за извесно време може остати по страни од ових маса, и може се ослободити њиховог мешања и њиховог утицаја, - то је област теолошке науке. Теолошка наука развија се у атмосфери самоће: у далекој прошлости то је било у тишини манастирске ћелије, а данас у тишини библиотека, у уско ограниченом кругу личности. Њени резултати остају, и кад се појаве као штампани, својина су једне релативно уске средине, пре свега због њихове апстрактности, због њихове терминологије, због специјалности њихових тема, али каткад и због њихове мисаоне тежине. Теолошка наука је неизбежна, и њој припада у животу Цркве велика специфична тежина. Али ово се не сме претеривати. Јер теологија није Црква, теологија није религија. Теологија је област разума, који у верском животу заузима скроман простор. Рад теологије може бити благословен, ако иде правим путем. Али тај рад постаје тешка опасност за Цркву, чим скрене с правог пута, и чим иде против учења Цркве. Уношење новина у Цркву уколико се у практичном животу појави, може лако да се позна, објасни и одстрани. Али уношење новина у теологију може да настане, да живи и да се развија, без обзира на сва изобличавања и забране, тиме што оно, на неки начин, разграничава свој простор и према онима који са њиме нису сагласни, и који би му могли правити сметње. Тако оно без ларме може да прикупља своје снаге и да спрема своје иступање на широком фронту. "Ако со обљутави, чиме ће се осолити?" Какво је то Православље, које губи свој карактер као православље? Кад православна теолошка наука изгуби православље, шта она још вреди? Кад за свест црквене заједнице њено непостојеће православље постане очевидно, тада се таква једна
34
наука не сматра само као непотребна, него се она као зло одбацује. При томе је само жалосна околност да - према сведочењу историје Цркве - процес откривања једне јереси пред свешћу заједнице, борба против јереси и њено одбацивање траже тешке жртве и често на телу Цркве остављају рану која крвари. Не треба мислити да је Црква нетрпељива према сваком личном теолошком мишљењу, да она негира могућност разлике мишљења у нејасним и спорним питањима, и да она хоће да ограничи слободу тражења истине у овим областима. Исто тако, ја не бих желео да се у овим и следећим извођењима види позив на нетрпељивост. У теолошкој науци неизбежна је разноликост схватања и тачака гледишта. Теолошки објекти су такви да многе од њих разум не може свестрано да схвати. Неизбежне су заблуде, а оне су и безопасне, уколико другим истраживањима дају повода за пажљивије истраживање и за утврђивање правилнијих консеквенци. Али много је горе кад се заблуде не јављају више у теологији као индивидуалне и случајне појаве, него кад постану израз целог једног правца, својина целе једне теолошке школе, кад постану својственост једне затворене групе личности, које за свој непосредни циљ постављају спровођење идеја које су црквеној истини стране. Бојимо се да једна таква опасност доиста постоји. Њени знаци су довољно јасни. Ова појава се мора тачније посматрати да многи не би допустили да буду одвучени на погрешан пут". Тако каже прота Помазански. Овакав закључак може се применити на ватиканску богослужбену реформу. Кренула је од погрешних теолошких претпоставки које нису на време уочене, и које су ушле у праксу Римокатолицизам је, својом литургијском обновом, доживео трагедију. Он мора да тражи путеве повратка начелу што је било много дубље и достојније него што је садашња пракса. Садашњи папа, још као кардинал Рацингер, забележио је: "За обичног верника, два најуочљивија ефекта литургијских реформи Другог ватиканског концила изгледа да су нестанак латинског и окретање Часне Трпезе према народу. Они који читају релевантне текстове биће запањени када схвате да ни једног, ни другог нема у концилским одлукама". Да, нема; али, модернисти који су спроводили концилске одлуке преузели су брзо ствар у своје руке, и све повели у нежељеном правцу. Господ је Православну Цркву дуго чувао од таквог искушења. Православна богомудрост никад није дозвољавала да се пренагли са "реформама" богослужења. Вечити идеал православних било је служење "по типику", које је ретко када могло у потпуности да се оствари. Али типик нико није дирао. Ако ја не могу да га испуним, има ко може; ако ја служим петнаест минута вечерњу, има оних који је служе сат времена или дуже. Ја исповедам своју слабост, али је не намећем као "правило вјери"; моја слабост није мера Цркве, и не тражим за њу теолошка оправдања. Ево каквим, заиста надахнутим, речима описује значење типика у животу Цркве угледни руски литургичар и агиолог, учесник Помесног Сабора Руске Православне Цркве 19171918. год, светитељ Атанасије (Сахаров, +1962, канонизован на Јубиларном Архијерејском Сабору 2000. год.): "Назив нашег Црквеног Устава "ТИПИК" даје карактер његовом садржају и значају. Реч типик потиче од грчког типос што значи тип, облик, форма, образац, идеал. Идеал је нешто најсавршеније, најузвишеније, нешто што свагда вуче к себи, као привлачније, али никад у потпуности достижно. Наш Типик је изложио идеални поредак богослужења, заснован на обрасцу древног вишечасовног богослужења великих Отаца и подвижника. Данас се богослужење само у неким обитељима и храмовима у већој или мањој мери приближава свом идеалном поретку, изложеном у Типику.
35
Упркос томе, ми немамо никакав скраћени Типик. И та околност има велики моралноваспитни значај. Наш Типик, у облику у којем постоји, представља, пре свега, сталну опомену какав је идеал православног богослужења. А то што су наше богослужење и наша молитва тако далеко од Типиком зацртаног идеала, треба да пробуди у нама осећај смирене свести о нашој несавршености... Упутства нашег Типика су путокази на молитвеном путу, који нам показују утабане стазе ка циљу, стазе разгажене и утабане светим Божијим угодницима и нашим благочестивим прецима. Зашто силазити на друге путеве, зашто тражити нове, када се овима, као већ испитанима, може безопасније, лакше, брже, с мањим трудом ући у исту радост свих минулих покољења, пожњети то што су они већ посејали, између осталог и за нас. У богослужењу, у Типику Православне Цркве нема ничег случајног, у њему је све строго осмишљено. И све, чак и најмањи детаљи имају свој, често веома дубоки смисао, који даје сваком засебном чину и последовању боју, нарочиту дирљивост и ганутљивост... Премештање једног дела богослужења на место другог, уношење неодговарајућих допуна, изостављања чак и малих детаља све то нарушава општу хармонију богослужења. Наше богослужење је високоуметничко дело, сложени механизам деликатне делатности. И ако нам је некада нејасан смисао овог или оног дела богослужења - то не значи да га (смисла) уопште нема. То значи само то да за сада још не можемо да га схватимо, да га не знамо. Потребно је пронаћи га и постарати се да га схватимо. Из реченог следи да је за православне важно да у области молитве и богослужења имају послушност Црквеном Типику. Важно је и неопходно да се црквени чинови и службе врше баш тако како су изложени у Типику, јер ће само тада богослужење имати управо онај смисао који му даје Света Црква". Код римокатолика је, међутим, сасвим у складу са процесима секуларизације, који су почели још од када је папа проглашен "намесником Христовим", дошло управо до тога - засметала је норма. И воља (а човек је пре свега воља) је призвала у помоћ "науку", која је решила да врати мису у "ранохришћанско" стање и очисти светачник од "сумњивих" светаца (међу којима су и Алексије Човек Божји и Света Варвара.) Веровало се да ће то помоћи "савременом" човеку да се приближи Христу. Али, "савременом" човеку Богочовек није потребан: и он је наставио да тражи још и још реформи, жељан да на земљи остане сам, без Христа. Зато је, уместо очекиваног препорода, у римокатолика наступио хаос, у коме су се душе обичних верника нашле у вртлогу. Занимљиво је да су европски либерали и левичари, ученици социјалних утописта, мајстора гиљотине Француске револуције, веома забринуто реаговали на најаву папе Бенедикта XVI да ће бити извршена "реформа литургијске реформе". У тексту "Бшедикт XVI лицем у лице са француским бискупима" Мишела Коола, познати леволиберални "Le Monde Diplomatique" (фебруар 2007.) управо изражава једну такву забринутост. Коол пре свега описује стање римокатолицизма у савременој Француској. Пре 20 година, 80% Француза су се изјашњавали као римокатолици. Сада је тај проценат 51%. Тек половина од тога сматра да је постојање Бога "извесно" или "вероватно"; од десет Француза који редовно иду у храм, само један верује у догмате хришћанства. Коола забрињава што је Бенедикт XVI ступио у везу са француским лефевристиматрадиционалистима чим је сео на престо. Већ у априлу 2005. обавестио је збор кардинала о
36
томе, а након четири месеца у Кастел Гандолфу примио је наследника кардинала Лефевра, монсињора Бернар Фелеја, да би у октобру 2006. године у дијецези Бордо, одобрио оснивање Реда доброг пастира, у који је ушло пет лефевристичких свештеника. Њима је одобрено да служе латинску мису Тридентског концила. Француски бискупи, на челу с надбискупом Бордоа, Жан Пјером Рикаром, нису одушевљени тим поступком; али, папа је одлучан. Коол сматра да он све ово чини да би очувао јединство римокатолицизма и вратио оне који су одступили, јер никад није преболео одвајање кардинала Лефевра. Коол каже да, у доба кад се римокатолицизам суочава с оскудицом свештенства, 250 хиљада лефевриста (од којих је половина у Француској) представља велики потенцијал. Поготову што међу њима има МНОГО МЛАДИХ, знатно више него у "модернистичким" парохијама. Још 1977, кардинал Јозеф Рацингер је са жаљењем уочио да је миса "морала да се скрати; и све шта се оцењује као несхватљиво морало је бити уклоњено из ње; све треба да се транспонује у још "простији" језик. Али на тај начин долази до темељног неразумевања суштине Литургије и литургијске свечаности, јер у Литургији се не ради само о рационалном схватању... већ о једном сложеном учешћу које укључује сва чула; ми смо позвани на свечаност коју није измислила нека комисија, већ у нас долази из дубине векова, а, у крајњој линији, из саме вечности". Леви либерали се плаше да ће "реформа реформе" угрозити њима драге идеале Другог ватиканског концила: међуверски дијалог, верску слободу екуменизам, "позитивну визију човечанства". Ево како Коол описује зашто им је мио поменути концил: "На опште изненађење, 25. јануара 1959, папа Јован XXIII сазвао је концил. Претходни концил био је 1870. Ватикан I је носио ознаку Пија IX, папе "Sillabus"a и догме о папској непогрешивости. Овај концил је иза себе оставио горку успомену на један дефанзивни католицизам и цркву која се боји света. Најава новог концила, означеног као екуменски, и посвећеног помирењу Католичке цркве са "свим људима добре воље", изазвала је огромну наду. Други ватикански концил отворен је ујесен 1962. Закључио гаје у децембру 1965. папа Павле VI, наследник Јована XXIII који је у јуну 1963. умро од рака стомака. "Добри папа Јован" имао је времена да догађају у Риму да основни тон. У својој славној енциклици Pacem in terris (мир на земљи) он изјављује како црква више не треба да осуђује, што је чинила у прошлости, Декларацију о правима човека и грађанина; напротив, она Декларацију треба да подржи безрезервно, јер је принципе једнакости правде и слободе и сам Исус проповедао, у Својој беседи о блаженствима (Мт. 4, 235,12). Око две и по хиљаде бискупа придошлих са све четири стране света, изгласало је у Риму читаву гомилу одлука које су из основе обновиле лице цркве, и праксу верника. Они су прокламовали право људске личности на верску слободу. У једном запањујућем тексту, они су признали вредности садржане у другим религијама, и вернике позвали у дијалог са њима; посебно са јудаизмом, који је много претрпео због хришћанског антисемитизма. Бискупи више не дефинишу цркву као једну јерархијску структуру већ је одређују као верујући народ у коме су сви једнаки: примат папе је остао нетакнут, али су бискупи, клирици и лаици позвани да се, више него до тада, ангажују у животу и мисији цркве. Ова саборност исказује се кроз интернационализацију римске Курије - централне владе. Ипак, најважнији индикатор католичке промене постаје литургијска реформа. Одбацивање латинског у корист локалних језика, довело је до отпора монсињора Лефевра и једне традиционалистичке мањине. Они су, у ствари, оспоравали дух отварања и реформе овог концила. Концил се ипак није усудио да покрене три питања која и даље остају без одговора: власт папе, брак свештеника и поново склапање брака једном разведених особа. Зато Коол јасно каже да "према томе да ли свештеник служи мису окренут лицем ка верницима, у складу са концилским обредом, или лицем окренут према олтару у складу са
37
Тридентским обредом, разликују се две супротстављене концепције цркве: прва је пасторална, и подстиче активно учешће верника. Друга је правна и укључује покоравање верника гвозденим правилима непроменљивих обреда". Француски бискупи (иначе, "лева струја") нису одушевљени идејом да миса Павла VI сапостоји са мисом Тридентског концила, јер знају да то значи повратак традиционалиста и антиекумениста у "main stream" савременог римокатолицизма. На крају крајева, зашто је левичаре (атеисте, углавном) брига шта се збива са служењем мисе? На први поглед, то не би требало да их се тиче. Али, ови утописти знају да је њихов коначни тријумф немогућ док год има озбиљних хришћана, и док год се на њих у великим хришћанским заједницама обраћа пажња.
Одјеци расправа Другог ватиканског концила у Православној Цркви
Расправе о богослужбеној реформи и прилагођавању Православне Цркве новим временима и околностима (својеврсном "ађорнаменту" на Истоку) биле су веома актуелне непосредно после окончања Другог ватиканског концила, када се неким православним хришћанима чинило да пред Римом стоје сјајне перспективе обнове и да само треба преузети готове моделе. Tако је 1972. године у Солуну (од 12. до 16. септембра) одржан међуправославни богословски симпосион, на коме се, расправљало и о литургијским реформама. Јеромонах (сада митрополит) Амфилохије присуствовао је овом скупу и, између осталог, у "Теолошким погледима" описао расправу о богослужењу у околностима савремености: "Последњи круг предавања се бавио питањем богослужења. О. Шмеман је говорио на тему: "Историјске стране православног богослужења и разлика међу монашким и мирским типиком" (или како је он сам формулисао: "Богослужење, Предање, Историја"); о. Благоје Чифљанов (Софијска Академија): "Певана служба и словенска култура у односу на савремену литургијску стварност"; проф. Стојан Гошевић: "Констатације прилагођавања богослужења савременој епохи"; и архим. Пантелејмон Родопулос (Солун): "Мишљења о посавремењењу богослужења у Јеладској цркви". По о. Шмеману богослужење у Православној Цркви (lex orandi), органски је део предања као живи продужетак и истоветност вере Цркве у месту и времену. Као такав, "закон молитве", тј. Литургија као ново богослужење у "Духу и истини", као место јединства Цркве, тј. као Предање, не може се мењати, будући да представља присуство и израз непроменљивог у времену. Будући, међутим, да богослужење Цркве кроз историју пoстаје и израз "примања" од стране човека (његове културе, друштва) - Христових дарова, и будући да кроз то задобија неизбежну историјску димензију усвајајући језик, иконе, обичаје једног одређеног друштва, - богослужење има и свој променљиви део, чија вредност треба увек да буде процењивана на темељу тог основног lex orandi, тј. на темељу Литургије, Христовог дара. Богослужбени "тип" (ordo), тј. унутрашња скулптура богослужења као целине и појединачних делова, кроз коју се открива "предано" и која је срж богословског смисла историје, - основа је разних типика. Само довођењем у везу разних слојева и фаза развоja богослужења са тим "типом", могуће је оценити њихову праву вредност. То што Црква има данас "монашки" типик није случајно. Монаштво је извршило огроман утицај на богослужење. И, као што се за време гоњења сва Црква звала мученичком, иако нису сви били мученици, тако се Црква може звати и "монашком", иако нису сви монаси. Монаштво чува есхатологију хришћанства, не дозвољава да
38
се хришћанство раствори у натурализам, Литургија у ритуал, Црква у свет. Оно као такво није преживела установа, већ има и данас битну улогу у Цркви - да сведочи њену суштину. Улога манастира је била и остала: молитва и Литургија, а не социјални рад. Други суштински пол црквеног живота је парохија. У њој се остварује и кроз њу открива Црква, и као таква она није "заједница за потрошњу", нити социјална јединица. У њој је Евхаристија почетак, али и средина и циљ. По својој природи она је у односу са светом, призвана да сведочи; и кад се одриче "свих брига животних" одриче се због света. Историјски посматрано сви типици су израз било "царске" Цркве, било монаштва: у једном је више наглашен однос према свету, у другом есхатолошка слобода од света. Управо у синтези тога двога треба тражити и "типове" литургијског парохијског живота. Уосталом "богословље парохије" је захтев времена, а исто тако и превазилажење "развода" између богословља и богослужења. Сасвим другачији став према "монашком" типику заузима о. Чифљанов. Он доказује да су света браћа Ћирило и Методије превели не монашку већ такозвану "азматичку" (певану) службу, што значи световну, парохијску. Тек касније је преовладао монашки типик у словенским Црквама. Изводећи консеквенце из тог свог закључка, о. Чифљанов тражи повратак тој "азматичкој" служби, у којој је заступљен више библијски елеменат, уз то она је краћа и простија. Савремени хришћанин, по њему, нитије монах нити жели да буде монах, зато му треба дати оно што му одговара. За ту промену богослужења говоре и "екуменски разлози": потребно је да и преко њега постанемо ближи западним хришћанима (по њему то је био разлог и за увођење новог календара у Бугарској Цркви!). Проф. Гошевић у свом предавању подвлачи факат да многи верују да савремена техничка цивилизација штети религиозном животу. Има се утисак да се шири и расте област човековог дејства, а смањује се област дејства божанске силе. Морално и техничко безбожништво мења основне форме духовног живота. Из тога се рађа презир према црквеној организацији, питање промене језика; религиозни језик није више језик друштва. Савремени човек губи способност општења, поимања символа. Да би Црква успешно на све то одговорила треба да нађе своје пророчке димензије. То су били разлози да је последњих година дошло до покушаја "оживљавања" богослужења. У наставку проф. Гошевић је констатовао, без улажења у саму процену њихове вредности, разне промене у богослужењу. Нпр. код Словена покушај увођења народног језика, организација хорова; у Јеладској Цркви постоји читав низ извршених промена: читање молитава наглас, промена (избацивање) иконостаса, скраћивање Литургије итд. Тај покрет за реформом богослужења, који је у току у Јеладској Цркви, отац П. Родопулос доводи у свом предавању у вези са тзв. "литургичким покретом" на Западу, особито оним у Римској Цркви после Ватиканског Сабора. Последњих година, додао је он, у извесним црквеним круговима се препоручује чешће причешћивање, активније учешће мирјана у богослужењу, упрошћење и скраћење богослужења, читање молитава Литургије наглас, укидање иконостаса. Разлози који се наводе у прилог тога практичне су природе; важну улогу игра и "носталгија" за простотом првохришћанског богослужења. Он не одриче потребу у неким од тих промена (чешће причешће, учешће лаика у богослужењу), али истиче да приступ свему томе није богословски утемељен, није увек у складу са структуром православног богослужења и црквене архитектуре. Са канонске тачке гледишта није дозвољено да богослужења Цркве мењају приватне личности, будући да је оно израз вере. Зато сваку промену треба припремити кроз дубоко проучавање, сходно општем духу богослужења и пастирским потребама Цркве. Дискусија која се водила на ова четири предавања, показала је исту поларизацију међу богословима као кад је била реч о Екуменском покрету. То се да видети и на разлици ставова о. Шмемана и о. Чифљанова. Покушај богословског и "евхаристијског" утемељења типика и богослужења од стране о. Шмемана као да је остао незапажен у дискусији. Само је епископ Врестенски Димитрије покушао да се удуби у Шмеманову основну мисао. Он је подвукао да је у
39
Предању језик истине (lex credendi) - језик молитве (lex orandi), а не неки апстрактни језик. То доказује фактом да је библијски, новозаветни језик, "химничан", као и уопште језик богослужења. Језик богослужења постаје језик истине, чак и језик дијалога. Све то значи да истина вере није нешто апстрактно, већ нешто што се живи, пева. Истина преко богослужења постаје поезија, музика. Остали дискутанти су се више освртали на могућност или немогућност реформе богослужења. Тако нпр. проф. Тахиаос сматра (и с правом) да је повратак на форме типика које су народу непознате - утопија. Што се тиче укидања иконостаса, или повратка на ранохришћански иконостас, то би уствари била декаденција. Превод текстова на модернијезик не решава проблем поимања богослужења. Тако нпр. Јованово "У почетку беше Логос", остаје без тумачења неразумљиво на било којем језику Проф. Е. Теодору је за раздвајање "монашког" и "парохијанског" типика; то је по њему једно од питања које треба да реши свеправославни Сабор. По проф. о. Анастасију Јанулатосу (Атина) не поставља се избор између једнога и другога: обадвоје важи, а могуће је створити и нешто треће, сходно захтевима времена. Проф. Манзаридис (Солун) подвлачи да свакодневни живот и живот богослужења треба да постану једно. Тек је онда могуће стварати нешто ново. Свакој историјској промени претходи доживљавање Предања у свим његовим историјским димензијама, и поистовећење са њим. Отуда и необична важност богословља за сваки акт у Цркви. Што се тиче превођења на модерни језик то је и могуће и потребно. Атички владика Никодим увиђа да савремени човек нема додира са Предањем. То је једна од основних тешкоћа за проналажење нових форми нпр. у црквеној архитектури и сл. Отац Фериз Берки (Мађарска) изражава своју забринутост због укидања иконостаса у Јелади и избацивања икона. Када, додао је он у вези скраћивања богослужења, буде скраћена фудбалска утакмица на пола часа, тек онда нека говоре и о скраћивању Литургије. Други су опет бранили те промене и скраћивања тврдећи да се ту не ради о "модерном иконоборству", како то неки карактеришу, већ само о упрошћавању и враћању првобитној простоти. Као што и сам читалац може закључити из претходног радило се о једном мозаику ставова и мишљења, у којима се ипак јасно осећају две различите струје: једни су за живљење богослужења онакво какво је, сматрајући да само онај који на опиту доживи сву његову пуноту и спозна његову унутарњу структуру и смисао, у стању је, ако затреба, да изнедри из себе и нове форме; други пак, руковођени првенствено "потребама времена", приступају богослужењу мањевише на спољашњи начин, превиђајући факат да је "закон молитве" у органској вези са "законом вере", и да промена првога не може а да се не одрази и на другоме. Тај спољашњи приступ богослужењу, уствари је спољашњи приступ самом Предању Цркве и црквеној историји. А кад се не осети сва унутарња дубина, важност и димензије једне ствари, онда је лако одрицати се од ње и замењивати је другом. За Цркву, за њено Предање и њене Светитеље богослужење, тј. молитва је основни закон човековог постојања ("непрестано молите се"). Отуда на историјски развој богослужења не треба гледати као на декаденцију првобитног "простог" богослужења, већ као на све потпуније живљење и доживљавање тог првобитног "закона молитве" преданог од Христа и Његових Апостола. Кад молитва кроз веру постане вапај бића и основна потреба живота, онда хришћанин не хита да је скрати, него напротив, да погрузи сво биће своје и сав живот, и сав живот света у њу. Најбољи сведоци тога су Светитељи, који и у томе остају једино мерило нашег односа према богослужењу у Литургији Цркве". Јеромонах Амфилохије је 1972. године, после скупа у Солуну, забележио и ово:, Није на одмет поменути да је ова "литургичка обнова" у Јеладској Цркви, о којој је било толико речи на Симпосиону, почела првенствено на иницијативу тзв. "религиозних братстава" (особито братства теолога "Зои") почетком овог века. Данас је, међутим, укључена у званичну политику саме Цркве. Многи тврде, и не без разлога, да је та "обнова" постављена од самог почетка на нецрквене (ванцрквене) и непредањске основе, као уосталом целокупно духовно настројење тих братстава. Њихови оснивачи су осетили религиозну глад народне душе и потребе времена, али нису имали, нажалост, далековидост једног владике Николаја и његове духовне дубине. Наместо да као он
40
скупљају народ око манастира и парохије, као вековних извора и суштинских полова духовног живота у Православној Цркви, они су почели да организују ванманастирско (световно) монаштво, и ванпарохијски (по "својим" салама) духовни живот, проповед и богослужење, често без, па чак и против, благослова епископа."
Типови култура и литургијска реформа
Теоретичар и критичар Михаил Епштајн у својој књизи "Руска култура на раскршћу" описује улогу православне вере у систему руске културе. Епштајн сматра да је "измештеност" вере у односу на културу и сви потреси које је то донело нешто без чега се не могу замислити Гогољ, Толстој, Достојевски, који су стално пребивали на граници, на прагу између света и храма. И у србској култури је било тако (сетимо се тезе о два бекства, која дефинишу нашу културну позицију - Светог Саве у манастир и Доситеја Обрадовића из манастира.) Ево шта каже Епштајн: "У контексту друге секуларизације, која сада почиње, повећава се значај Константина Леонтјева, који је крајњи конзервативизам, па чак и фундаментализам религиозних погледа везивао за најширу, па чак и радикалну, сасвим секуларистичку одредбу културе као разноврсности у цвату. Између та два пола Леонтјевљеве мисли нема грубе противречности, али постоји сложена комплементарност, поготову ако се његова мисао развије према постмодерном стању културе, где су крајњи, авангардистички покрети већ исцрпли себе те брзо расте еклектично мешање свега и свачега. Леонтјев је у том упросечавању видео "идеал и оруђе рушења читавог света" и супротстављао му је сликовиту поларност византинства и словенства. "Естетика живота..., поезија стварности није могућа без те разноврсности - стања и осећања, која се развија захваљујући неједнакости и борби... Естетика је спасла грађанство у мени... Заволео сам монархију, заволео сам војску и борце, почео сам да сажаљевам и ценим племство... - да браним чак и православље, о коме, морам са стидом признати, тада нисам ама баш ништа знао, али сам га само волео, маштом и срцем". Култура као област највеће разноврсности света мора да укључује у себе религију као место највеће удаљености од света, измештености из света. Секуларна култура без своје религиозне компоненте лишава се радикално друкчијег, које јој даје вишедимензионалност. У дуалној организацији руске културе православна црква налази себи сасвим трајно и одређено место, јер је само православље умногоме предодредило и формирало тај дуализам, јасну поделу световног и духовног. Западно хришћанство, како католичанство тако и протестантство, одликује се огромном историјском активношћу, организовањем друштвеног, моралистичког, научног, професионално-пословног живота пастве изван граница цркве. Истовремено, и црква је пуштала на свој праг мноштво световних ствари и захтева, мењала се словом и духом, прилагођавала се историјским променама апсорбујући дух времена, одазивајући се на захтеве друштва. Отуда и неутрализација, образовање средње, мекше зоне између цркве и света. У источном хришћанству црква се много више издвојила од света и, ограђујући се високим зидинама иза којих чува дух монаштва и непроменљивост догми, дозвољавала је да се свет одвоји од ње. Православна црква није активно преображавала свет и зато је била политички немоћна, зависна од световних власти, али је сачувала дуалну напетост у својим односима са светом. Православна црква остаје туђа, радикално друкчија у односу на свет, а у култури
41
подржава ту јаку напетост и поларност, које се губе у протестантском и католичком свету У том смислу православна црква у Русији, управо захваљујући свом битном традиционализму, заостајању за временом и измештености световне културе, може бити најважнији моменат културне разноврсности. По запажањима Ивана Кирејевског, "та неприкосновеност граница божанског откривења, која гарантује чистоту и тврдоћу вере у православној цркви, с једне стране, ограђује њено учење од погрешних тумачења природног ума, с друге стране - ограђује ум од погрешног уплитања црквеног ауторитета. Тако да ће за православног хришћанина увек бити подједнако несхватљиво и то како је могућно спалити Галилеја зато што се његово мишљење не слаже са схватањима црквене хијерархије, и то како је могућно одбацити веродостојност апостолске посланице зато што се схватање неког човека или неког времена не слаже с истинама које су изражене у њој". И мада већ у следећој реченици Кирејевски инсистира на "потреби верниковог мишљења да усагласи схватања ума са верским учењем... јер је истина једна", претходним размишљањем он показује управо дуализам вере и ума, који живи у темељима руске културе, док западна култура тежи управо монизму, сједињавању ума и вере, чији је резултат, с једне стране, научна критика Светог Писма, а са друге стране - црквени прогон научне мисли. Низом усаглашавања и компромиса између вере и ума на Западу је установљена неутрална средишња област у којој је ослабљена вредносна напетост. Тамо где постоји православна црква, тамо увек остаје нешто што је друштву туђе и онострано, што није сасвим разумљиво, што је тешко схватљиво, неки ирационални или инорационални остатак, који се не утапа у идеје једнакости, слободе, корисности, хуманости и сврсисходности. Самим тим, друштву се обезбеђује неки минимум разнородности, унутрашње друкчијости, без које најслободније друштво у целини може да пређе у неутралну зону, да изгуби онострано, које чврсто стоји унутар света, макар да је чак и на крају света. Култури је нужно тако чврсто култно, инокултурно образовање, ако не из религијских, онда из заиста културних, па чак и естетичких потреба." Тако Епштејн. На Западу је секуларизација (у Цркви спроведена као "ађорнаменто", осавремењавање, прилагођавање нашем добу, маскирано у враћање "ранохришћанској простоти") довела до умртвљавања културе, њеног растварања у баналности. Борба против "сакрализације" (опет у име "есхатологије") тамо је значила погружавање свега што је хришћанско у свет и његове стихије. Тејар де Шарден, хуманиста и пантеиста по опредељењу, а језуитски теолог по положају, врло је утицао и на извесне православне "есхатологичаре" и њихове спекулације о скретању Цркве са "есхатолошког" у "сакралистичко", чега се треба ослободити као ропства "константиновске" епохе... Де Шарден је веровао да ће космос, као "литургишући организам", стићи еволутивним развојем до христосвести и тачке Омега, а теологију је доживљавао као служење ума у откривању божанских праискона света. На православне модернисте утицали су и други римокатолички и протестантски теолози, претумачујући догмате у егзистенцијалистичком кључу и трудећи се да богослужење сведу на "првоапостолску простоту" засновану на светости "народа Божјег" као таквог, а не на светости Божјој која се у народу Његовом пројављује не само "објективно", на евхаристијском сабрању, него пре свега кроз очишћене, просветљене и обожене хришћане, достојне сасуде Духа Светога. Из таквих ставова изродило се и банално одвајање онтологије од етике, па чак и тврдње да би наш календар био "празан" кад би се свеци етички посматрали (као да поново морамо учити азбуку хришћанства, која покајање благодаћу Божјом и сматра најузвишенијом етичношћу човека, као што га из стања егоцентризма узводи у стање обоженог детета Очевог, духовноморално препорођеном у Сину Очевом, Господу Исусу Христу.) Самозатвореност и
42
самодовољност, макар и евхаристичког сабрања,су далеко од саборности Цркве; без личног подвига, нема ни општег двига ка царству Христовом. Напетост "Црква - свет" заснива се на неопходности да свет прође кроз крст и васкрсење да би, преображен, заблистао у Првоваскрсломе. Ако Црква почне да себе своди на свет, тобож у име "кенозиса" и "икономије", потонуће. То се десило западним хришћанима. Плодотворна "измештеност", другост и другачијост - то Православље никад не сме губити ако хоће да остане "со земље". Ево шта каже Епштејн о разлици између руске религиозне философије и западне, већ мртве, теологије: "Без православља не би било ни оног дуалистичког феномена који је познат под називом "руска религијска философија", са својим крајње напетим половима ума и вере. У западној култури сам израз "религијска философија" асоцира на средњовековље, на томизам, јер током XIX и XX века философија и теологија постоје одвојено, готово да се и не секу, и за философа је свака алузија на његову склоност религији или теолошке намере - увреда професионалне части. И не само то, теологија се све више одваја чак и од религије, знање о Богу одваја се од вере у Бога: међу савременим западним теолозима је знатан део људи који не верују, то нису тамо неки безнадежни неверници ни људи што жуде да поверују него су равнодушни неверници, световњаци који проучавају историју цркве или Свето писмо без страсти и отуђено, исто као што палеонтолог изучава остатке ископаних организама. За разлику од западне теологије и философије, руска религијска философија није плуралистичка него дуалистичка. Између плурализма и дуализма разлика није толико у броју основних начела (два или више), колико у начину корелације међу њима. Плурализам претпоставља подељеност и независност начела у смислу њихове трпељивости и равнодушности једног према другом, док је дуализам страствена заинтересованост и узајамна привлачност начела, који се међу собом не могу спојити, али се не могу ни коначно раздвојити. Без православља не би било ни Соловјова са идејом свејединства и Богочовечанства, ни Мерешковског, опседнутог борбом Христа и антихриста, ни Розанова са неспојивошћу Христа и света, ни Берђајева са својом проповеди о очекивању те спојивости. Берђајев, наравно, има право и у својој критици: "Православље, а поготову руско православље, нема своје оправдање културе, у њему је био нихилистички елемент у односу на све што ствара човек на овоме свету". Али, та негација, а поготову самонегација, јесте најважнија особеност руске културе, коју је православље унело у њу. Православна црква је потребна самртницима више него живима, болеснима више него здравима, патницима више него срећницима, незналицама више него зналцима, она стоји на самом крају света и не може нити хоће да учествује у делима културе. Али, тим чврстим стајањем изван културе задата је поларност самог културног простора. Православље је учествовало у стварању руске уметничке културе, не својим благосиљањем или проклињањем те културе него управо својим неучествовањем у њој, својом "измештеношћу". Православље је створило онај дуализам света и оностраног, који је задавао сву напетост руском уметничком трагању у његовој утопијској тежњи да оваплоти царство Божије на земљи и у трагикомичном сазнању неоваплотивости тог царства. За то неучествовање у делима културе, руска култура мора бити захвална православљу./.../ У западној култури одвијају се ти опасни процеси ентропије, претварања трећег везивног у једно средишње: елитистичка и масовна култура, социјалистичко и капиталистичко уређење у економији, левица и десница у политици се мешају и изједначавају тако да не остаје дуалности, треће постаје прво и последње. Да би треће сачувало своју мукотрпну, трепераву, граничну позицију, потребна су му друга два, при чему треба унапред допустити рискантне могућности њиховог непосредног узајамног дејства, мимоилазећи треће - еклектику, гротеску, једнострану самовољу, авангардизам, фундаментализам... Али, два делују независно од трећегједино тамо где имају сопствени извор снаге, треће може бити место догађајног постојања на граници".
43
За србску хришћанску културу било би врло опасно да заплива ка секуларизму под видом "повратка отачким изворима": да олтар постане огољен ("нема ту шта да се крије"), да причешће постане сведоступно ("то је Трпеза, и, кад те зову не можеш да одбијеш"), да се све лиши тајне (свештеничке молитве треба "демократски" да се чују, као да писмени православац не зна шта свештеник чита у олтару, и као да се приношење Евхаристије састоји у слушању наглас читаних молитава, а не у предавању самих себе, једни других, и свог живота Христу Богу, пре свега подвигом и умносрдачном молитвом). Тај пут је, видимо, прешла Римокатоличка црква, и ушла у страховиту кризу коју учени теолог и искрени римокатолик, садашњи папа Бенедикт XVI, покушава да реши дозволом употребе нереформисаног мисала, оног пре Другог ватиканског концила, својим апостолским писмом под називом "Summoram pontificum". Нови мисал остаје у "ординарној" употреби, а стари ће бити у "екстраординарној" употреби, јер литургијско предање не сме да се прекида, и Тридентска миса је богатство римокатоличког предања, а не аномалија, сматра папа Бенедикт. И у другим верским заједницама примећују се тежње ка уједначавању богослужбене праксе зарад већег јединства верника и дубљег сведочења "спољњима". Недавно је обновљен јудејски Синедрион (октобра 2004, у Тиверијади, где је пре 16 векова престао да постоји), и 71 рабин свих деноминација који су се у њему нашли одмах су почели да расправљају о уређењу јединственог молитвеног правила јудаизма, да би се то правило уједначило, јер се спрема обнова Трећег Храма и жртвовања животиња у складу са традиционалним прописима. Епштејн сведочи о измештености Православља у односу на свет и о томе да је ова измештеност битна за културу. Али, кад говоримо о Литургији, , оставимо културу по страни. За побожног хришћанина, Литургија је са неба: у Откривењу Јовановом ми гледамо небеску службу Јагњету и препознајемо је као своју. Песма "Свјати Боже, Свјати Крепки, Свјати Бесмертни" стигла нам је из раја, а наставак химне Богородичине "Достојно јест" донео је ангео светогорском монаху, и ено још келије на Атосу у којој се то десило. Нећемо ваљда ми, "последњи људи" (Ниче), недостојни да одрешимо ремење са обуће наших светих предака, почети да преправљамо оно што су нам преци предали... Наравно, нико није против уношења нових, благодатно потребних, молитава и прозби у богослужење. Зашто да немамо молитве за бремените супруге и мајке породиље, за спасење творевина од пропасти, за православне мисионаре? Али, ако се у Литургији кроз векове мењала само акцентуација, а божанско "граматичко" језгро остајало исто, морамо пазити да подухвати препорода не измене саму синтаксу Литургије, и да она, уместо језиком Господњим, не почне да говори језиком овога света, од чега нека нас Архијереј по чину Мелхиседековом сачува у Својој Љубави која је Истина.
"Светиње Светима!"
Реч "свети" у Старом Завету се среће 830 пута (kadsh - "светост", "свештеност"). У највећем броју случајева, везана је за Јахвеа и предмете који Њему припадају, или личности које је Он изабрао за Себе. У Новом Завету појам "свети" најчешће се односи на Бога (Лк. 1, 49;Јн. 17, 11; 1. Пет. 1, 15; Отк. 4, 8; 6, 10) и на Духа Божијег, као и на Христа Богочовека, "Свеца Божијег" (Мк. 1,24; Лк. 1,35; Лк. 4,34; Д. Ап. 3,14; Д. Ап. 4,27,30; Јев. 7,26; Отк. 3, 7). Апостол Павле светима назива хришћане, сасвим у складу са поимањем "светог народа" у Старом Завету као народа "издвојеног на
44
служење и славословље Богу". Хришћани су постали свети кроз Христа, и призвани су да ту светост Христову посведоче својим животом. Пошто је Израиљ изабран Богом, он не сме да личи на незнабошце. Одвојен од других народа, он је свети народ јер је посвећен Богу (Лев. 19, 2; 20, 26), Који каже: "Будите свети јер сам Ја Свети, Господ Бог ваш". Бог Се открио у Својој слави и тиме објавио Своју светост (Број. 20,6). Оно што је, на почетку, јавио Израиљу, на крају времена, кад наступи свештена пунота историје, Бог ће открити многим народима (Јез. 38, 23). Светост може бити страшна за неприпремљене (Изл. 19,18), и дрске може убити (I. Цар. 6, 19). Али, светост Божја благосиља оне који су достојни (II. Цар. 6, 11). Светост Божја се не пројављује само у правди, него надасве у Његовој милости и љубави (Ос. 11,9) Само име Божје је свето (Пс. 32,21). Бог је Одвојен и зато је Свети; али Његова светост није "егоцешрична", него спасоносно окренута свим људима. Он за Себе каже "Господ, Бог Твој, Свети Израиљев, Спаситељ твој" (Изл. 43, 3; 62,12). Богослужење Светоме мора бити достојно и чисто (Лев. 9,623); али, човек такође мора да живи достојно и чисто да би Бог примио човеково жртвоприношење. У Петокњижју Мојсијевом нагласак је стављен на светости и чистоти обреда, али Пророци јасно стављају до знања да спољашње жртве нису довољне, него је потребна правда, послушност, милост и љубав (Исаија 1,1020), јер Бог "хоће милост а не жртве" (Ос. 6, 6). У Новом Завету савршено откривење светости је Бог који постаје Човек, Господ Исус Христос. Зачет је од Духа Светога и чисте Дјеве Марије, и добио је помазање Духом Светим при крштењу (Лк. 3,22; Д. Ап. 10,38). Зли духови, које Христос изгони из људи, препознају Га као "Свеца Божијег" (Мк. 1, 24; 3, 11). Светост Христа није светост људи, Богом освештаних. То је светост која је истоприродна светости Његовог Оца (Јн. 10, 30; 14, 811; 17, 11). Старозаветни пророци су пуноту светости наговестили као пуноту љубави и милосрђа; Христос је пунота љубави и милосрђа. Дошавши да се жртвује за људе, Христос оне који Га следе приопштава Својој божанској слави и освештава истином (Јн. 17,19). Христова светост је извор светости Цркве; Он је корен због кога су гране свете (Рим. 11, 16). За разлику од старозаветне жртве, која је доносила само спољашње очишћење, Он очишћава целог човека У србском језику, реч "свети", "светац" има исти корен као и реч "просвета"; ти реч "светлост". Свети светли светлошћу Божјом, и њоме просветљује / просвећује људе (сетимо се народног предања о Светом Сави који на избама отвара прозоре.) У Старом Завету, "свето" је нешто што је нарочито издвојено и учињено неприкосновеним. Зато Мојсију каже Господ да народ не сме да приступи Гори Синају јер је Бог заповедио да се брдо одвоји нарочитом свештеном границом, и да буде убијен ко је преступи (Изл. 19, 23). Најиздвојенији, чист од сваког греха, који не трпи зло и заклиње се Својом светошћу - управо је Сами Бог (Ам. 4,2). У Новом Завету, Христова жртва освештава "помазањем од Светога" (1. Јн. 2, 20), то јест најнепосреднијим сјединењем с Богом. Као што каже митрополит крутицки и коломенски Јувеналије: "У Новом Завету, у крштењу умирући и васкрсавајући у Христу хришћанин добија
45
наслеђе - "семе" новог човека, које, узрастајући, призива човека да живи по Христу, а не по стихијама овога света. Освештање у Христу збива се кроз усвајање Жртве Христове у Цркви". Ако је тако, онда је јасно да се човек не може спасити и постати свети својим силама: он се мора причестити Богочовеком улазећи у заједницу с Њим кроз Крштење и Миропомазање, а затим примајући Тело и Крв Његову на отпуштање грехова и на живот вечни. Литургијски возглас "Светиње светима!" вечни је путоказ у том правцу. Јер, народ одговара: "Један је Свети, један Господ Исус Христос у слави Бога Оца!" Призвани смо на светост, али само је Христос Свети; треба да се причестимо, али како каже молитва пред Причешће, ушавши на гозбу без свадбеног руха бићемо свезани и избачени од ангела... Шта да чинимо? Прво, да постанемо свесни да никакав наш подвиг није довољан да нас учини савршено "достојним" Причешћа и, друго, да чинимо СВЕ што можемо да бисмо се удостојили. Сви наши напори имају једна циљ: да дигнемо руке од себе и да се сасвим предамо Господу. Не смемо да поверујемо да се спасавамо самим тим што се причешћујемо (па чак ни на свакој Литургији, као у "раној Цркви"); не смемо да мислимо да нас ретко причешће чини "достојнима" и "спремнима"... Данас се налазимо пред опасношћу да мислимо да нас само учешће на литургијском сабрању и у евхаристијској Трпези чини светима достојним да приме Светиње. Чак се тврди да је до IV века цела Црква то тако доживљавала, а онда се "уплело" монаштво, које је почело да слави индивидуалну врлину у односу на светост саме заједнице, па се појавила и лична исповест, као својеврсно "психологизирање" онога што је онтолошко и лишено сваке условности. У екстремним случајевима, код људи који још нису духовно узрасли ово учење може да доведе до својеврсног уверења да "све штима", само ако се на Литургији причестимо. Суштина православног Предања је у спајању подвижништва и Литургије. Код Светог Василија Великог причешћивали су се четири пута седмично, али је Св. Василије оградио Св. Причешће таквим канонским оградама да је питање ко би се данас, и када, причестио, да су ти канони на снази (сетимо се да је одлучење од Светиње за одлазак код врачара било шест година, а да је покајање било јавно!) То предање наглашава и Свети Дионисије Ареопагит: за оне који су на путу очишћења, Литургија је једно, а за оне обожене друго другачије је виде и доживљавају. Отац Јован Романидис је упозоравао даречи Св. Симеона Новог Богослова: "Божанско тело ме обожује и храни" потичу из његовог ЛИЧНОГ искуства, и да изговарање истих приликом читања молитава пред Причешће уопште не гарантује да ће се то десити ономе ко молитве чита. Уосталом, сам Свети Симеон упозоравао је да треба гледати јесмо ли задобили плодове Св. Причешћа (он је виђао божанску светлост која изблистава из његових удова и стицао многобројне дарове обожења); ако ништа не осећамо, ако су Тело и Крв Христова у нашем животу остали без плода, онда смо примили само хлеб и вино, али не и Живога Бога. Такође, Свети Симеон је, свакодневно се причешћујући, свакодневно и плакао, кајући се због своје недостојности, и опомињао је причаснике да се никад не причешћују без суза. А у покајање и сузе нас води умносрдачна, Исусова молитва. Умносрдачна молитва се, то је сасвим јасно, обавља под руководством Цркве, оличене у мудром старцу - духовнику. Сви Свети Оци су знали да је то тако: како показује митрополит Јеротеј (Влахос), нема разлике између Светог Јована Златоуста (тобож, више "социјалног", људима окренутог, богослова) и било ког другог "мистика", "исихасте" (рецимо, Св. Исака Сиријског). Влахос у разговору са савременим старцем (у књизи "Вече у пустињи Св. Горе") открива Златоустово учење о умносрдачној молитви, сасвим у складу с предањем о умном делању других Отаца.
46
Чини нам се да многе појаве у Литургији, које неки данас не схватају и не прихватају, потичу управо из исихастичког предања о свештеном ћутању које непрестано вапије: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога!" Зато исихасти никад нису радили на спољашњој "реформи Литургије"; Св. Никодим Светогорац и кољивари су се трудили на њеном дубљем, свечовечанскијем доживљавању и прихватању, а не на реформи исте. (Кад смо већ код Св. Никодима, да подсетимо да је он причешћивање на Свакој Литургији оградио врло строгим захтевима исповести и покајања, и налагањем епитимија по канону Св. Јована Посника (види у књизи "Од греха ка Богу", Образ светачки, 2006. године).) С тим у вези, потпуно је у праву митрополит Амфилохије (Радовић), који у свом огледу "Покрет кољивара, духовнолитургички препород и грчка црквена братства" (Гласник СПЦ, 3. март 1976) каже: "Православно црквено сазнање и његов однос према "молитвеном правилу" почива одвајкада на антиномији: с једне стране, необично строга верност молитвеном "типику", с друге стране, радикална слобода у односу према њему. То је особито карактеристично за грчко религиозно сазнање, можда у већем степену него што је то случај код словенских помесних Цркава. Код Грка је верност византијском богослужбеном предању често спојена са извесном стваралачком слободом и слободом у односу на типик, која понекад може да изгледа као анархија. Та стваралачка слобода је потпуно разумљива будући да је Грчка црква директно израсла на темељу византијског стваралачког генија. Сакрализам у богослужењу и богослужбеним радњама је туђ за грчко религиозно сазнање. Зато чак и тамо где постоји скоро фанатичко држање типика (као на пример у монашким особито светогорским круговима), то је првенствено верност Оцима и послушање њима а ни у ком случају верност сакрализованим правилима као некој особитој сфери "вансветског" живота. Отуда је и могуће да се та верност типику и сво молитвено правило сведе на једну просту , једнословну" молитву: Господе Исусе Христе Сине Божји помилуј ме! И не само што је могуће да се то збуде него се сматра да то управо и јесте циљ и смисао целокупног богослужења и црквеног типика. Сво богослужбено правило је школа и припрема кроз коју се сво биће постепено сабира у тај срдачни вапај Христу и подучава њему. Богослужење које нема то за циљ као свој плод, - остаје бесплодно дрво пуно лишћа. Но, с друге стране, та слобода и тај плод није почетак већ - крај; почетак духовног живота и истинске молитвености је страх Божји, тј. верност и смирење пред саборним опитом католичанске Цркве, који се изражава на најбољи и најдубљи начин управо кроз прихватање богослужбеног Предања и молитвеног живота Цркве. Ако се, међутим, догоди да та и таква слобода у односу на молитвено правило дође на почетак, тј. на место да се с њом завршава - почиње се, без проласка пута распећа и очишћења од "старог човека" и његовог нечистог и необлагодаћеног разума, онда се њом не ствара и не зида: тада то више није слобода деце Божје већ самовоља која својом безопитношћу разара живи организам црквеног светоотачког опита. Тај дух самовоље и јесте, дакле, оно што саблажњава и изазива неповерење према литургичким реформама нашег времена уопште, као и према лшургичким "импровизацијама" чији носилац у Грчкој су ова религиозна братства. Резултат такве слободе, условљене више духом времена и психичким емоцијама појединаца него саборним ритмом духовног живота Цркве, или је археолошка рестаурација прошлости или религиозни индивидуализам и пиетизам, у којима се већ вековима дави западно хришћанство, особито у његовом протестантском издању. Богослужење условљено тим начелима, престаје постепено да буде латриа, тј. богослужје, служење Богу; претвара се у театрално увесељавање човека, задовољавање његових психичких емоција и стално јурење за вечно-променљивим светом". Због тога урањање у "вечно-променљиви свет" значи нестанак умносрдачне молитве повезане с Литургијом; и то води у катастрофу. Сви Свети Литургичари били су исихасти свесни тога - од Максима Исповедника до Јована Кронштатског. Духовни син овог славног петроградског баћушке с Путиром, свештеник Јован Журавски, који је, као и отац му, девствено живео са својом супругом, и чинио чуда написао је, у доба прогона Руске Цркве од безбожника, књигу
47
"Тајна Царства Божијег", објашњавајући као се апокалиптични бездан отвара пред Црквом кад се предање умносрдачне молитве заборави. Он каже: "Крхотине Апостолске за нас су Списи Отаца и њихов спасоносни плач. На тим "остацима" ћемо се и спасавати и улазити у Ново Битије, духовно, разумно. Јер старо битије - вештаствено, телесно пропада, руши се. Оно и јесте "песак" за који је Спаситељ рекао да неће опстати кућа, зидана на песку (Мт. 7, 2627). Неће опстати ни било која душа која себе гради на "песку" земаљских похота, на песку спољашње побожности - и она ће се разрушити. Списи Отаца и покајни плач пред Богом је тај једини спасоносни темељ, као на темељу, може опстати дом душе и одолети разорењу. Живог, благодатног руководства за нас је нестало, оно је ишчезло. Па и спасоносне књиге ишчезавају, по утврђеном плану систематски. Живо руководство се налазило у монаштву, међу искусним трудбеницима "умнога делања". Али само монаштво је осиротело изнутра, посвуда, осиротело у "умном делању", изгубило Тајну Новога Битија. Још у 14. веку преподобни Григорије Синаит се жалио да је прошао сву гору Атонску и да је међу хиљадама инока нашао само три сасуда благодати који су имали извесно поимање "умнога делања" (Свети Игнатије Брјанчанинов, том II, 300). А наш благословени светитељ Игнатије Брјанчанинов је пре сто година писао да су они "сада тако ретки, да се поуздано може рећи нема их". "И за нарочиту милост Божју се сматра ако неко, измучивши се и душом и телом у монашком живљењу, на крају тог живљења неочекивано нађе, негде у некој забити, сасуд који је изабрао нелицемерни Бог, сасуд понижен у очима људи, а Богом преузнесени. Тако је Зосима у безљудној зајорданској пустињи нашао, сасвим неочекивано, велику Марију. Због таквог коначног осиротења у духоносним наставницима, Отачке књиге су једини извор коме се гладна и жедна душа може окренути да би стекла суштински неопходна познања у духовном подвигу" (Свети Игнатије Брјанчанинов, том II, 300). Манастири - ти чувари "умне светлости" разрушени су, зато што је само монаштво срушило темеље манастира - запустило је, оставило "умно делање" (говори се о манастирима у Русији пре револуције, нап. В.Д.) Напуштање "умног делања" и увећање манастира у последњим временима, привезаност ка спољашњем поретку и раскоши, стицањем спољашњег богатства и славе - било је тежак грех и дрско нарушавање монашког завета. Дуготрпљење Божје није отрпело оне који су погазили завете и предало их је страшном Суду: манастири су разрушени и монаштво је разорено. Призвање монаштва није се састојало само у томе да се носи црна одећа одрицања, а да се живи световно, мада одвојено од света, у манастирима. Путем таквог, спољашњег, унакаженог монаштва, многи су ишли, не схватајући умни, скривени смисао истинског Божјег иноштва. Они који су волели световни живот под монашком одећом били су спољашњи монаси. Такво спољашње монаштво није имало благослов од Господа Бога. Нови Адам, Богочовек, Господ - Спаситељ, био је Родоначелник Новог, другачијег човечанства, и монаштво је било призвано да буде носилац тог иног, Новог Богочовештва. За то му је био указан благодатно - делатни "умни пут" - одрешење умне душе од мислене одежде овога света: од помисли, маштарија и похота плоти и удаљавање у монашку обитељ - у другачије живљење, удаљавање у ини живот - невештаствени, духовни, Ангелски, и живот УМНИ. Са губитком овог "умног живљења" монаштво је пред Богом изгубило право на постојање. Умно живљење је било корен духовног постојања монаштва, било је његова душа. Када је корење
48
посечено, и дрво монаштва је увело, умрло. Са губитком унутарњег, није се дуго одржало ни спољашње разлетело се, као прах који развејава ветар. Та катастрофа, која је погодила монаштво, могла се видети већ поодавно, али је нису видели сви, него само неки, духовно прогледали монаси. Јасно ју је видео благодатни Светитељ Игнатије, који је још у своје време писао овакве речи: "Монаштво и у Русији и свуда одживљава рок који му је дат. Савремено монаштво је изгубило правилан појам о умном делању. А без умног делања монаштво је тело без душе. Зато ни не очекујемо обнову монаштва" (Л. Соколов: Свети Игнатије Брјанчанинов, део први, стр. 312). Сада смо и ми видели испуњење тих Богом надахнутих страшних речи пророчанских. Манастири, као темељ православне Русије, завршили су своје; а са њима и монаштво, као темељ и душа православног хришћанства, такође је окончано: доживело је свој век и ишчезло. Кад је нестало у монаштву "умног делања", нестало је и самога монаштва, које је Богом било призвано на ово свештено делање. А са ишчезавањем монаштва, као живог носиоца духовног постојања човечанства, у хришћанском свету су се пројавила страшна знамења краја света, знамења његове неизбежне катастрофе, његовог коначног распада, разлагања. Јер је монаштво била она "со" која га је чувала од коначног труљења. Кад је сама "со" изгубила снагу - свету је дошао крај. "Спаси ме, Господе, јер нестаде светих" (Пс. 11,2). Човеков свет је духовно осиротео, остарио, више не може да дарује оне који би сместили и носили у себи ту тајну. А тајна света је тајна хришћанства, тајна Христова. Свет је постојао због ове Тајне. Кад ишчезну носиоци ове Тајне ишчезнуће и сам свет. Носиоци ове Тајне су били свети монаси. Монаштво је држало и свет. Када је свет људи духовно осиромашио, овештаствио се, дух се људски коначно претворио у плот, у материју и више не може да даде духовног материјала који је погодан за постојање умно, невештаствено, Божанствено даљи опстанак материјалног, телесног света нема смисла, њему мора доћи крај. Јер материјал - људска и материјална средина - човечанство - постоји само ради развијања духа човековог, постоји до момента његовог коначног самоопределења за добро или за зло, за светлу духовност или тамну, плотску материјализацију. Ако је сам дух за себе изабрао тамно, плотско, материјално овештаствљење и коначно се окренуо на страну истог - самим тим он се и определио. Тиме је он у себи умртвио могућност светлог духовног постојања, умртвио је у себи могућност благодатног развоја светле бесмртности у области необухвативе Вечности. Дух, који се претворио у плот, у материју - пао је под власт незаобилазног закона материје: закона распадања, труљења, смрти. Ишчезавање монаштва, као духовног постојања човечанства, и свеопшта мржња према њему и према хришћанству карактеристичне су и најсуштаственији, неоповргниви знаци краја материјалног света и материјализованог духа. Мржња према хришћанству је веома изражајно знамење духовне опустошености мрзитеља, коначног пада духа у плот, у материјално, у похотљиво - плотско постојање. И мржња према монаштву је карактеристично знамење унутарњег распада духовне личности, свеукупне њене посветовњачености, њеног коначног краја. То је суштинско сведочанство о обезбоженој души, која се претворила у "тело и крв", туђе хришћанству.
49
Ко не схвата монаштво, тај не схвата ни хришћанство. Ко мрзи монаштво, тај мрзи и хришћанство, тај мрзи и Господа Христа, макар и веровао у Њега. Таква вера није спасоносна: она није вера Отаца, она није православна. То је вера јеретичка, секташка, антихришћанска. И у последња времена сав свет, и безбожни, и такозвани "духовни", захваћен је том вером, испуњен је духом мржње према монаштву. Непомирљива, смртна мржња према монаштву сјединила је, сродила та два дијаметрално супротна света: светољубље, антихришћанство које се хришћанством назива сјединило се са безбожјем и богоборством. Светољупци су - скривени, унутарњи непријатељи хришћанства, који својим гордим, телољубним живљењем поричу Божје постојање. Зато су се они у јединству са безбожјем сјединили у мржњи према самој души хришћанства - монаштву, и тиме показали своју коначну и непомирљиву мржњу према Христу, пројављујући своју припадност духу антихриста. А дух антихриста је дух злобни: он је телесан, земаљски, вештаствен, ограничен, и зато је погибељан јер гази свете заповести Господа Христа и мрзи живе носиоце ових животворних заповести Живога Бога. У том духу је скривена тајна краја или, да се изразимо језиком Еванђеља, тајна жетве, на коју је у причи указао Спаситељ. Мржња према монаштву је од свих знамења најстрашније знамење коначно уобличеног богоодступништва, "тајна безакоња", прикривене мантијом побожности. То је знамење краја хришћанства, краја земље. Како год да је чудно, у историјском кретању носилац те мржње према монаштву па према томе и према хришћанству било је свештенство, предстојатељи престола. Савремено свештенство и свет и сада гледају на монаштво као на свог најљућег непријатеља, и односе се према њему са смртном мржњом. Мржња незнавеног, непросветљеног, паганског света и мржња богоодступничког дела свештенства према монаштву није случајна. Он има своју историју од најстаријих времена Цркве Христове. Аријанство, несторијанство, иконоломство и друге јереси које су потресале Цркву веома су снажно на себи осетиле духовну силу монаштва. Зато га и мрзе, зато и желе да оно буде уништено. Мржња према монаштву која се пројавила у наше време (а још је сви нису уочили) јесте тајанствени знамен коначно завршеног богоодступништва и неоповргниво сведочи да је за хришћанство и за монаштво, као носиоца Христове тајне - наступила Гетсиманска ноћ: Јуда руководи незнавеном и злом масом, ученик Христов је заштитник богоубиства. Ова Еванђељска слика је страшно знамење, грозно пророчанство о нашим данима. И то не треба заборављати. Ова ужасна слика знамења пројавила се и у изражајном и силном уједињавању безбожништва са богоодступништвом; у томе је скривена тајна краја, или, еванђељским језиком речено, тајна жетве, коју је предсказао причом сам Спаситељ, рекавши: "У вријеме жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ и свежите га у снопље да се сажеже, а пшеницу одвезите у житницу Моју" (Мт. 13, 30). То свеопште ујединење и световних и "духовних" у мржњи према монаштву - као према суштини хришћанства - њихова свеопшта жеђ да униште и те невине остатке монаштва који су опстали после разарања манастира - и јесте тајанствено "свезивање кукоља у снопље" пред крај, уочи огња. Невидива рука Ангела спрема их за огањ. Ујединило се оно што је туђе хришћанству. Ујединило се "тело и крв", туђа духовном постојању, туђа Царству Божијем - и то мора бити спаљено на Суду Божјем. А ако се погледа на њиховтелољубачки и без икаквог
50
страхопоштовања живот, скривен мантијом, они сувећ и сада сажежене савести. Пре вечнога огња они су већ горели у пакленомогњу неугасивих страсти похлепе, телољубља и узајамне мржње. Видевши ову пророчанску тајну, остатак хришћана треба да подигне главе своје, да их подигне увис, да узвиси ум према Вишњем, да усили "умно делање", да се ухвати за унутрашње - за пажњу према помислима, за ово невештаствено делање Светих Отаца, које нас једино и може одвести од живљења материјалног, плотског, пропадљивог, и на овом путу их руководити Божанственим Писмима. Само тиме се може спасити "умна личност хришћанска" од коначне и неминовне пропасти. Јер живог руковођења нема; духоносних отаца и благодатних стараца који би нам непогрешиво указали на пут спасења, сада је нестало. Зато се и морамо ухватити за Списе Отаца, као за спасоносни "комад" Апостолске Лађе, и спасавати се тим "комадом" и покајничким молитвеним плачем. Пут нам је указан: од спољашњег ка унутрашњем: пажњи према помислима и непрестаној молитви. Ко је унутра - на правилном је путу. Јер је само унутрашњи живот истински хришћански живот. Тако сведоче сви Свети Оци." Тако сведочи и отац Јован. Једном речју: богослужење без умносрдачне молитве не може опстати у својој светоотачкој целовитости. Само из те перспективе може се разумети појава "обновљенаца" у Русији, који су са жаром устали против Цркве и монаштва, са жељом да "обнове" Литургију, демократизујује, учине "доступнијом народу": још пре револуције, они су били револуционарни, заменивши молитвени дух духом овога света. Учесници у предреволуционарном "покрету обнове" тврдили су чак да је Свети Јован Златоусти по свом "социјалном програму" малтене комуниста (професор В. И. Егземпларски). Сводили су хришћанство на пуки морализам (Григорије Петров и дружина.) Они су желели Помесни Сабор да би унели револуцију у саму Цркву. На крају, у доба револуције, у многи од њих, су стали на страну бољшевика. Зато је Свети Анатолије Оптински (Млађи), још један исихаста, упозоравао на опасност од необновљених Духом Светим који желе да, по свом палом разуму, "обнове" Цркву Божју, и приморају народ да им се покорава: "Тада ће се јереси проширити свуда и превариће многе. Непријатељ рода људског деловаће лукавством да би, ако је могуће, увукао у јерес и изабране. Он неће грубо одбацивати догмате о Св. Тројици, Божанству Исуса Христа и части Богородице, већ ће неприметно искривљавати учење Цркве које су нам предали св. Оци од Духа Светога, и сам његов дух и његове заповести, и ова вражја лукавства приметиће само малобројни, они који су најискуснији у духовном животу. Јеретици ће преузети власт над Црквом, свуда ће постављати своје слуге, а побожност ће бити занемарена. Он (Господ) је рекао: "... По плодовима ћете их познати" - тако и ти по плодовима или, што је исто, по дејству јеретика, труди се да их разликујеш од истинитих пастира. То су духовни лопови који пљачкају духовно стадо и они ће ући у тор овчији - Цркву на другом месту: како је рекао Господ, тј. ући ће незаконитим путем, употребљавајући насиље и газећи Божије заповести. Господ их назива разбојницима (Јн. 10, 1). Заиста, први њихов посао биће гоњење истинских пастира, њихово затварање, прогонство, јер без тога они неће моћи да им уграбе овце (стадо). Зато, сине мој, чим угледаш нарушавање Божанског чина у Цркви, отачког предања и Богом установљеног поретка - знај да су се јеретици већ појавили, иако и можда буду неко време скривали своју безбожност или ће искривљавати Божанску веру неприметно, да би им успех био већи, мамећи и увлачећи неискусне у своје мреже. Неће бити прогоњени само пастири, већ и све слуге Божије, јер демон који руководи јересју, неће трпети побожност. Препознаћеш их, ове вукове у овчијој кожи, по њиховој гордељивој нарави и властољубљу. Биће
51
клеветници, издајници који свуда сеју непријатељство, мржњу, зато је и рекао Господ да ћете их по плодовима њиховим познати. Истинске слуге Божије су смирене, братољубиве, послушне Цркви. Велику невољу наносиће јеретици монасима, а монашки живот ће тада бити извргнут руглу Осуће се обитељи, смањиће се монаштво, а они који остану, трпеће насиља. Међутим, ови мрзитељи монашког живота који носе маску побожности, трудиће се да привуку монахе на своју страну, обећавајући им заштиту и животна блага, а за непокоравање ће им претити прогонством. Од ових претњи малодушне ће тада захватити велико очајање, али ти, сине мој, радуј се, када доживиш то време, јер ће тада верници који нису имали никаквих других врлина, добити венце само због тог остајања у вери по речи Господа (Мт. 10,3). Бој се Господа, сине мој, бој се да не изгубиш припремљени венац, да будеш одбачен од Христа у таму најкрајњу и муку вечну, храбро стој у вери, а ако је потребно, с радошћу трпи гоњења и друге невоље, јер ће Господ бити с тобом... и свети мученици и исповедници, они ће с радошћу гледати твој подвиг. Али тешко оним монасима у те дане, монасима који су себи стекли имања и богатство, и ради љубави према спокоју покорили се јеретицима. Они ће умиривати своју савест, говорећи: "Сачуваћемо и спашћемо обитељ и Господ ће нам опростити". Несрећни и заслепљени, они уопште не помишљају на то да се јересју у обитељ улазе и демони, и да она тада више није света обитељ, већ обични зидови из којих је одступила благодат. Али Бог је јачи од ђавола и никада неће оставити Своје слуге, а истинити хришћани ће постојати до краја овога века, само што ће бирати усамљена и пуста места. Не бој се невоље, већ се бој погубне јереси, јер она отклања благодат и раздваја од Христа. Зато нам је Господ и заповедио да јеретика сматрамо за цариника и незнабошца. Дакле, јачај, сине мој, у благодати Исуса Христа, с радошћу хитај у подвиг исповедања и подношења страдања као добар војник Исуса Христа (II. Тим. 2, 3) који је прорекао - буди веран до смрти и даћу ти венац живота (Отк. 2,10). Њему са Оцем и Светим Духом част и слава и моћ у векове векова. Амин." Упозорење је вредело: "обновљенци" су пропали захваљујући Духу Светом који је водио такве јерархе какви су били Свети Тихон Исповедник, Свештеномученици Петар (Пољански), Иларион (Тројицки) и многи други. Римокатолици, већ вековима у тами јереси, такве свеце нису имали.
Литургија и аскеза
Један од највећих савремених богослова Литургије, архимандрит Василије (Гондикакис), старешина манастира Ивирона на Светој Гори Атонској, у својој књизи "Входноје" (односи се на песму која се пева за време литургијског входа) настојао је да покаже дубине теологије која извире из евхаристијског погледа на свет. Евхаристија је срце Цркве, и из тог срца истиче крв по целом Телу: догматика, аскетика кoјa je етика, канонско устројство - све је из Евхаристије и све води ка Евхаристији. И питање дијалога са инославнима, којим се Гондикакис бави, за њега је евхаристијско питање по преимућству. Јединство у Цркви Христовој није спољашња организација, него дар Божје благодати. Теологија извире из Литургије, као и философија, духовност, црквена администрација, агиографија. Како се пева за Духове, у Цркви се говори "чудним догматима, чудним речима, чудним учењима о Светој Тројици". Литургијско богословље уочава, по архимандриту Василију, да "у Цркви ништа није самовољно, или одвојено, или туђе, или механички додато. Ништа нема неког свог закона, нити сопствене "воље" у смислу побуњености. У Њу не улази ништа што јој је туђе, по природи, схватању или
52
склоности. Све је просвећено благодаћу Тројице. Сваки део живи са осталим деловима у органском јединству и укључен је у целину". Све почиње крштењем у смрт Христову, да би живот засијао из гроба: "Прошавши кроз смрт, све ствари стичу друкчији начин постојања", вели светогорски литургиософ. Смрт која побеђује смрт у Цркви се пројављује кроз богословље, чија је апофатичност распеће за ум; организацију, чијаје суштина саборност, отројиченост; Литургију, која возглашава "Твоја од Твојих, Теби приносећи ради свих и за све"; икону, која сликовно разоткрива етос Литургије; духовност, која тежи смирењу, жртвовању свега и болном "самоиспразнењу", а не пуком стицању врлина и, по оцу Василију, "тако, преко крста човековог, распећа индивидуалне воље, радост улази у целокупни свет Цркве". Основно питање је у томе - како данашњи човек да испуни смисао своје литургијске природе и да премости јаз између богословља и живота. Уосталом, кад је богословље у питању, људи хоће да чују реч Божју, а не било чије "приватне" ставове. Отац Василије упозорава да је "књишки" приступ Хришћанству потпуно погрешан: "Исус није после Себе оставио нови философски систем, нити је установио пуку религију. Он је оставио Своје Тело и послао Свога Духа. И Еванђеље се састоји из темељних елемената и искуства нове заједнице у Христу" (Јов. 21, 25). У Јеванђељу није све речено, него само оно што је насушно Цркви и човеку. У истом смислу, Еванђеље припада Цркви, и ако се изнесе ван ње, оно губи пуноту свог значења. Stoga, како каже светогорски богослов, они који мисле да знају Христа ван Цркве знају мало о Њему; они који припадају Цркви живе у Њему. Тако можемо рећи да је Еванђеље суштински "приватна" (лична) књига. Она припада Цркви.Ван Цркве је Еванђеље запечаћена и неразумљива књига. Зато оно и стоји у олтару, одакле се свештенослужи. Догмати су формулисане истине откривене на Педесетницу. Па су, самим тим, "Еванђеље и догма изрази истог духа Цркве. Црква не ствара литературу када пише Еванђеље нити се бави философијом када уобличава догмат; него у оба случаја изражава пуноту живота скривеног у себи. Зато Еванђеље не може бити схваћено ван Цркве, нити догмат ван богослужења". Уосталом, догмат је најдубљи израз мистичног живота Цркве; он се уобличава у Духу Светоме и плод је тројичног искуства у које се читав човек кроз Цркву крштава. Богословље није питање само стручњака, него је упутство за живот. Све мора да се живи и доживљава, јер догмати нису пуке разумске формулације, него могућност "да се и наши животи мењају и обнављају истином и препорађајућом силом присутном у тим појмовима". Литургија и богослужбени типик управо о томе сведоче; и зато, "ако се догмат кривотвори, с намером или не, еклисиологија, пастирска или управна, изобличава се, духовни живот се фалсификује и човек пати". Пошто су и еклисиологија и духовност засновани на истом темељу, догмату, и пошто Црква, као Тело Христово, живи у историји, обитавајући у сваком од верних, који су Црква у малом, онда лична свест сваког верног има црквену димензију, и сваки проблем за Цркву је лични проблем спасења сваког њеног верног. И јерес није шала: јеретик, насрнувши на предањску веру, насрће на живот верних, њихов raison d'etrе. Зато је, јерес у исти мах и хула на Бога и проклетство за човека". Због тога се здрав црквени организам увек борио против "разорне заразе јереси". То је разлог због кога су за православне Свети Оци прозори кроз које нам долази светлост Тројичног живота. Њихово богословље које је, по Гондикакису, велико "Да" и"Амин" вечности, извире из чињенице да су Оци "литургијске личности које се сабирају око небеског олтара са блаженим дусима", због чега су увек савремени (=савечни). Богословље и духовност увек су чврсто повезани, јер, ако није тако, духовни живот постаје прелест, слична несторијанству. Богословље, литургијски схваћено, није ствар "експерата", него свих верника; по оцу Василију,
53
"сваки верни је призван да постане "богословска душа". Крстом Христовим, разбојник је дошао у познање покајањем и постао богослов: "Радуј се, Крсте, кроз тебе се у трену разбојник као богослов препозна, вапијући: 'Помени ме, Господе, у Царству Твоме'". Подвижништво је неопходно, јер је "делање подвижника тајноводствено, док је делање богослова свештено". Самопожртвовање и љубав су пут ка вери, а не разум, јер "Бога знаш вером, а не разумски; то јест, битијно и читавим својим физичким бићем". Због тога је неопходно да се "наша" истина пројављује као љубав - да не би постала лаж, и да наша љубав извире из истине, да би била трајна". У области истине, јерес је грех, а у области духовног живота је лаж (прелест); зато се не може ни живети, нити се може изразити здравље у животу без истина вере. Пошто је јерес плод греха гордости, у њој нема правог богословља. Богословље, оно литургијско, пројављује се у "тихости и савршеном миру Духа". Кад год су се Оци укључивали у неку полемику, они су то чинили из љубави према човечанству; изражавајући љубав, предавали су људима мир и познање. Пошто извире из најдубљег увида у тајну Богочовештва, њихова реч је моћна: и кад говоре једноставно, попут пустињских отаца, и кад се изражавају на интелектуално сложен начин (попут Светих Григорија Нисијског, Максима Исповедника, Николе Кавасиле), речи су им пуне благодати и живота. Истина и самосвојност освештали су њихово целокупно биће; они никад нису говорили празне речи, него су записали оно што су видели, попут Светог Јована Богослова. Ништа друго не би ни могли да забележе, као ни Свети Јован Богослов што није могао. Сва виђења Светог Јована нису могла да се запишу јер је он био "преплављен животом од кога су се његови земни сасуди преливали на све стране". По архимандриту Василију, ово преизобиље живота и јесте богословље. Због тога, "свако ко следи Апостола, напредује с њим у неизразиве и неизрециве тајне живота и нетрулежности". Они који немају додира с искуством апостола, постављају питања без везе са животом и тајном која преображава твар. Живот свечев заснива се на новој каквоти, каквоти рођења кроз смрт, које "служи, сија, воли и кажњава на други начин, пошто има ауторитет љубави, а не као књижевници". Та нова каквота је "богословско просветљење Духа Светога". Рани хришћани су живели у целини богословски, и душом и телом крштени у нови живот. Њихова литургијска сабрања била су посвећење у тајну богословља, јер њима све беше заједничко, пошто су и саме себе приносили на жртву. Отворених срца, они су све исповедали пред браћом, стављајући и свој живот и своје имање пред ноге апостола. Тако су доказивали да су у Христу, чије су Тело били. За разлику од ране Цркве, у којој је богословље било живот, данашња теологија је академска, индивидуалистичка, неповезана са органским животом. Философија може да изрази "индивидуално мишљење", али богословље није философија, него сведочење. Господ није водио "теолошке дискусије". Кад су га питали: "Хоће ли бити мало спасених?" одговорио је: "Гледајте да уђете на тесна врата" (Лк. 13,2324); кад му је Самарјанка рекла да се Јудеји и Самарјани не друже, он не расправља о томе него јој одмах каже: "Иди, зови свог мужа" (Јов. 14, 6), и тиме је буди на покајање. Разговор увек преводи у област личног живота, истинског богословља. Њега увек занима личност, а не теолошка расправа. Богословље тражи личност и њено спасење, по речи Светог Павла: "Нећу оно што је ваше, него вас" (2. Кор. 12, 14). Богословље се не може стварати узимањем папира и бележењем својих идеја, макар биле терминолошки прецизне и друштвено корисне. Човек целог себе треба да пружи богословљу. Само у доба мртве, апстрактне теологије, могло је да се јави питање "интеркомуније", давања причешћа инославнима, без њиховог крштавања у смрт Исусову. Архимандрит Василије каже да "дати чашу живота инославном, без јединства у вери и заједнице у Духу Светоме, јесте пуки механички чин, магијски чин". Савремено богословље често приступа Светим Оцима на површан начин. То је "талмудистички" приступ. Јер, светоотачким текстовима се приступа као иконама или моштима светаца, са
54
страхом Божјим, због чега и добијамо нарочиту благодат. Погрузивши се читавим својим бићем у текстове Отаца и наоружани стрпљењем, добијамо просветљујући увид у дубине истине који нам помаже да ствари видимо другачије, на прави начин. Живој отачкој речи се не прилази ни механички, ни археолошки, ни историографски. Реч Отаца се предаје с колена на колено, преко живих сасуда, нових Светих Отаца, који су отачку реч учинили својом, и тако непроменљиво слово Божје путује кроз време, увек исто и увек другачије. Прави теолог не прича о животу, него га даје. Уместо Хлеба надсуштног и небеског, академска теологија човеку нуди камење. Речи које нису постале тело, не значе ништа. Литургија и аскеза дубински су повезане сведочи нам отац Василије. Велики део литургијског богословља Византије (Свети: Дионисије Ареопагит, Максим Исповедник, Герман Цариградски, Симеон Солунски, Никола Кавасила) не да се разумети без исихастичког подвижништва. Јер, мистагошка тумачења византијских светих нису била произвољна, него непосредан плод њихових мистичких увида. И зато су остала трајна: чак и један од најновијих Отаца, Свети Јован Кронштатски се на њих ослањао управо зато што их је егзистенцијално доживљавао као и претходни Свети Литургичари. Из његовог "Необјављеног дневника", као и из других списа, видимо да је пред нама свештеник - исихаста који живи у свету подвизавајући се до крви у борби против својих страсти и слабости. Он у дневнику стално бележи о искушењима која има: "Спокојно и свечано сам читао канон, а затим одслужио Литургију. Негде при средини ђаво се трудио да поколеба мој мир пристрашћем према блиставој трулежи (митри), уплашио сам се да се не надими (од свећа и кандила што горе) и још тескобом и немоћи у срцу, али вером, тајном молитвом и топлим покајањем оживевши, савладао сам ђаволско наитије и умирио сам се". Свети Јован се кајао што у строго постан дан узме рибу ("чиме сам дао велики попуст својој плоти"), што је искушавао свог анђела чувара спавајући преко дана, што му је било жао чаше меда раствореног у води коју је, уместо њега, попио његов сапутник, због снова са ђаволским искушењима, итд. Такав свети служитељ Литургије могао је да буде и њен тумач - сасвим у континуитету са византијским литургичарима. Њему није сметао тобож "неесхатолошки" символизам византијских мистагога: он се свим својим бићем погружавао у исти ("Зашто се на Литургији савршава Велики вход? Ради сећања на одлазак Спаситељев са крстом на Голготу, изван градских врата, јер је Христос изволео, како каже Апостол (Јевр. 13,12), да пострада изван Јерусалима, заједносаразбојницима /.../ такође, савршава се ради сећања на распеће Његово на крсту и на то како су га Јосиф и Никодим скинули са крста /.../ Свету Тајну у олтару савршавају свештенослужитељи који представљају Исуса Христа. Ако служи свештеник, а не архијереј, Царске двери су затворене - јер ту Свету Тајну је првобитно савршио Исус Христос у нарочито украшеној горњој одаји, где су били присутни само Његови ученици - како би велика Тајна била сачувана од очију недостојних и ради веће побожности верних: јер људско срце и око због своје нечистоте нису достојни да посматрају Тајну на коју и Анђели гледају са страхом".) По ко зна који пут схватамо: разумећеш само ако волиш, само ако живиш тиме што треба да појмиш. Тако је разумео Свети Јован Кронштатски, за разлику од савремених реконструкциониста, који се осећају тесно у старомодној византијској символици. Наслањајући се на духовне увиде православних мистагога, какав је архимандрит Василие, и савремени римокатолички богослови, попут Дејвида Фагерберга, настоје да створе литургијско богословље које би евхаристијски поглед на свет уједињавало са аскетиком. На крају своје студије "Theologia Prima / What is Liturgical Theology?". Фагерберг даје низ занимљивих теза о односу Литургије и духовног живота. Ево неких: 1. Литургија је вера Цркве у покрету, као што је слушање другогпријатељство у покрету, или заједнички ручак породица у покрету.
55
2. Литургијско богословље није исто што и литургиологија, са својим историјским методом, литерарном теоријом, текстуалним студијама, вишом и нижом критиком, компаративном религиологијом, као што ни вожња аутомобила није исто што и петљање око мотора. 3. То, по Фагербергу, између осталог значи да "академско знање није исто што и практично знање, а Литургија је пракса; сличности у архитектури, грађи молитвених књига и музичким формама не доказују истоветност у значењу;теорија и пракса јесу саодносне, али нису синонимне; религиозни обред не може да се сведе на оно што се да научити, нити неко може да дедукује одговарајући обред из онога што се проучава /.../" 4. Као што се, кад се слуша изговорена реченица, мора пазити на њену граматику, тако се мора пазити и на значење символа, а не само на његово присуство. Неки тврде да су древни литургијски символи истрошени и испражњени од смисла. Али, проблем је у нама: ако нам уље у храму више не значи исто што и некад, поставља се питање да ли ми верујемо да свето уље може да лечи, миропомазује владаре на царство, итд. Фагерберг каже: "Моћ нашег језика не зависи од прављења нових речи, него од употребе речи са влашћу". Реформа литургијских символа требало би да почне од реформе литургичареве вере, то јест од њеног ојачања. 5. Литургије имају историју, и могу се разумети само у свом развоју. Свете Тајне се не смеју одвајати од њиховог литургијског живота да би се "одржавале у животу на апаратима научника", вели Фагерберг. Жаба која скаче није исто што и сецирана жаба, мада се приликом сецирања може доћи до информација о њеном организму. 6. Академска теологија не сме да насрће на богословље сабрања. То што богословље Литургије није академско не значи да није богословље уопште. 7. Литургијско богословље није област естетике, него извор и утока сваког богословља. 8. Свештеник и верници не смеју Литургију претварати у индивидуалистички чин, јер је Литургија саборно дело. Зато је и свештенику и верницима потребно смирење. 9. Литургијско богословље није изражавање приватних мишљења, него указује на дубље нивое црквене вере; то што је за служење Литургије потребан простор, време и твар (храмови, празници, иконе, мошти, тамјан), указује на то да ће Царство Божје преобразити, а не поништити творевину. 10. Ако се под Литургијом подразумева само обредна етикеција, нибогословље ни подвижништво неће бити потребни за њено разумевање. 11. Литургија се не сме свести на протокол обреда, јер тада символ постаје пуки знак, икона обична слика, Света Тајна сентиментална успомена, а Црква јуридичка установа. 12. Литургија, богословље и подвижништво нестали су и из академске теологије и из живота верника. То се не сме дозволити. 13. Литургијско подвижништво је ту да обнови памћење. Човек је створен дасе сећа Бога (мнезис), али Га је заборавио (амнезија), па га мора обновити да бисе за евхаристијском трпезом обавила анамнеза (воспоминаније) славних дела Божјих. 14. Разликује се Литургија и леитоургиа; постојати литургијски не значи бити фанатик правила.
56
15. То разликовање помаже да се схвати шта је литургијска обнова. Она није у измени олтарског намештаја, преношењу Часне Трпезе, редизајнирању храма, давања лаицима свештеничких дужности. Леитоургиа је дело којим једна група људи постаје нешто саборно што није била као група индивидуа. 16-7. Цркви су потребни људи који живе литургијски - литургичари. Они треба да су дубоко верујући људи, који на миси одговарају, певају моле се и приносе жртву. 18. Литургија није дело типикара, ни комитета изучавалаца Литургије, ни аранжера цвећа, ни музичара, ни научника, ни председавајућег сабрања. То је синергијско дело обожених који кроз пасхалну мистерију улазе у Осми дан постојања. Она треба да створи ново небо и нову земљу, а не нову форму литургијских одежди. 19. Ако је Литургија пуко самоизражавање, падамо у еклисијални нарцизам:заљубљујемо се у сопствену обредну слику. 20-21. Неки пут је све у једном слову; чак не у речи (омоусиос - омиусиос). И овде је тако: Литургија треба да буде ефективна, а не само афективна. 22. Реч Божја није никад пасивна, нити пуко дидактична. Она је делатна истваралачка. 23. Литургијски језик није исто што и језик магије; али, Литургија је сличнија ономе: "Сезаме, отвори се!" него: "Хајде да испржимо кромпире!" Кад се изговоре литургијске речи, очекујемо небеса отворена. 24. Ако је Литургија богословски утемељена, то значи да је она вођена,обликована, предањска. 25. У складу са дефиницијом Светог Атанасија Великог, предање је начин на који се нешто предаје, као и садржај оног што се предаје. Предавати (глагол) предање (именица): делање које носи одређени садржај. 26. Предање је оно што нам је Христос послао преко апостола: удео у вечном животу. Дванаесторица су нам предала оно што су видели и чули, али не да бисмо знали шта су они видели и чули, него да уђемо у заједницу коју су они имали са Оцем кроз Сина. 27. То означава преношење и учешће у апостолском искуству. 28. Постоји "преседанско" схватање предања: ако се ствар довољно дуго понавља, она постаје предање. По овом схватању, све је непредањско кад се први пут учини. 29. Али, постоји и дубље схватање предања: латински сакраментаријум, иконостас, готска архитектура, Велики канон Св. Андреје Критског, појам, једносуштан" били су предањски чим су се појавили. Какво је то предање? 30. То је литургијско предање, јер Дух Свети чини могућим учешће у тајнама Сина. 31. Фагерберг наводи старца Василија (Гондикакиса), Светогорца, који је рекао да је Св. Јован Богослов пренео само оно што је видео, јер није могао пренети ништа друго. Он је био преплављен божанским животом - и богословље је управо то преизобиље живота. Први хришћани су богословски живели читавим својим бићем, и њихова литургијска сабрања била
57
су посвећење у тајну богословља. Сваки верник је, како смо већ истакли позван да буде "богословска душа". 32. "Леитоургиа " треба да ствара више богослова - то је истинско ојачање лаиката. 33. Поједностављено речено, богословље је одговор на питање: "Шта се десило?" Шта се десило кад је Бог позвао Авраама из Ура Халдејског; шта се десило у неопалимој купини на Синају; шта се десило у Витлејему? "Литургија је богословље зато што се верни диве ономе што се њима десило", вели Фагерберг. 34. Празници у литургијском кругу године имају за циљ не само да нас подсете на историју, него да помогну рађању Христа у нама. 35. Свето Писмо је извор богословља, али једино у Литургији, у оквиру lex orandi. 36. Највећа је трагедија читати Библију само историјски, а не и литургијски.Јер, као што је рекао Чарлс Виљемс, "сви догађаји из живота Господњег, који сусе збили у Јудеји, збивају се и у нашој души". 38. Христос је први од свих литургичара, Прворођени међу многима. 39. На светотајинској литургијској оси, све што се десило Христу, дешава сеи нама. Свако тумачење тога (lex credendi) зависи од онога што нам се десило (lexorandi.) 40. "Закон молитве" (lex orandi) тражи учење по коме је твар саздана да би била Света Тајна; есхатологију која претпоставља да је све саздано за славу; антропологију која исповеда да лик Божји може постати подобије Божје (обожење); христологију која почиње од тога да се власт Божја односи на сиромахе, заточене, одбачене, којима треба помоћ; захвата и еклисиологију која јавља Цркву што пројављује потенцијале света. 43. Литургија актуализује, визуализује, символизује царство Божје, као што пољубац изражава љубав коју символизује. 44. Литургија је учешће у животу Божјем. Ако религија човека доводи достајања пред Богом, Литургија га уводи у унутарје Тројице. Литургијски живот је обожење, јер се у њему вернима дарује Божји живот; а обожење је циљ подвижништва. 45. Христос није створио религију, него Цркву. 46. Литургијско предање није скуп учења о Христу, нити одредница ослужењу мисе:оно треба да јесте обожење нас самих. Учешће у Предању је морална делатност: означава већу осетљивост за Господа, и већу сличност са Господом. 47. Литургија саздава народ Божји, призван да настави дело Христово.Хришћанска Литургија зато није религиозни ритуал, него дело Христово које постаје наше. Пре но што се вазнео на небо, Христос је оставио Своја богатства и благослове Цркви која и данас почива на синовској вези Христа са Оцем у Духу Светом. 48. Логос је узео људску природу - и то је Христос. Зато је Христос саздао савршену људску религију: "Литургија је настављање Његове религије, а нестварање наше. Свештено човештво Сина и савршена религија је темељ сваког црквеног чина".
58
49. Литургија је обнова човештва васкрсном силом, и та се обнова збива сваког осмог дана. 54. Фагерберг: "Ако је богословље граматика, онда учење теологије није циљ по себи./.../ Хришћани уче граматику Царства да би свету рекли истину о себи /.../ Циљ подвижништва је да живот врати његовом извору". 63. Као што је намена часовника да показује време, намена сечива да сече, тако је циљ творевине да постане Света Тајна, а циљ човека да постане савршени литург. Фагерберг цитира Павла Евдокимова који каже: "Све је намењено да добије своје литургијско испуњење... Коначна сврха воде је да учествује у тајни Богојављења; дрвета - да постане Крст; тла - да прими Тело Господње током Његовог суботњег покоја... Маслиново уље и вода стичу своју пуноту као елементи који предају благодат обновљеном човеку. Пшеница и вино добијају свој коначни raison d'etre у евхаристијској чаши. Део битија постаје јерофанија, епифанија свештеног." 68. Платон је био у праву кад је видео постојање напетости између духа и тела, али није био у праву кад је сву кривицу свалио на тело. Свети Оци пустиње користили су речи сличне Платоновим, чак речима дуалиста, али су те речи коришћене у другом граматичком контексту. 71. Доживети свет као Свету Тајну може се само ако се умање људски апетити - и то је подвиг. Ајдан Каванах дефинише Литургију као начин да се свет учини онаквим какав је требало да буде - а то захтева подвижничко самоумртвљење. Како правилно да користим храну ако сам прождрљив или да гледам с љубављу свог ближњег ако сам пожудан? 75. Литургијски аскетизам значи вођење подвижничке битке да би се остварио надзор над страстима и да би се свет сагледао на исправан начин и стекла заједница с Богом кроз молитву срца. 79-80. Свети Јован Лествичник упозорава оног ко се није ослободио страсти да се не игра теологијом јер може да пострада као неко ко плива у оделу. Фагерберг каже: "Постоји једна вештина која се упражњава у академској средини под именом "теологије", и која је, по некима, имуна на Лествичниково упозорење. Они мисле да је ово интелектуално координисање информацијама толико рационално да страсти не утичу на њега /.../ Али, зар је могуће да се страсти уклоне из рада меморије, имагинације, интелекта, увида, разума, спекулације и виспрености? /.../ Да би се упражњавало литургијско подвижништво, човек мора да постане подвижник, макар и не био монах. Да би се упражњавало литургијско богословље, човек мора да постане богослов, макар не био академски теолог". 81. Јован Лествичник препоручује човеку да надзире своје прохтеве пре него што они почну да контролишу њега. Ако је Литургија начин да свет функционише онако како треба, онда се морају надзирати сопствени прохтеви. Литургичар је увек подвижник. 83. Циљ хришћанске аскезе је оно што девојчица Хвин каже у Луисовомроману, Коњ и његов дечак" (из циклуса "Нарнијанске хронике") кад први путсретне лава Аслана, који је символ Христа: "Тако си леп. Ако хоћеш, можеш мепојести. Више бих волела да ме ти поједеш него да ме било ко други храни". 84. Блажени Августин наводи речи којима се Христос обраћа причаснику: "Ја сам ти храна, али уместо да Ја будем претворен у тебе, ти се претвараш у Мене". Фагерберг вели: "У нормалном систему за варење људског тела, парче хлеба се претвара у мене, моју енергију, моје мишиће и
59
кости. У светотајинском систему за варење, који припада Телу Христовом, хлеб који смо појели претвара нас у Његово Тело. Мама је била у праву кад је говорила да смо оно што једемо". 90. Генадије Лимурис је рекао да је икона - лице: "Икона је Христос, Бог који је постао лице". Иконе су лица преображених људи, подвижника. 91. Платон је Лепоту назвао сијањем Истине, али Лепота може да сија неапстрактно, него само ако је личносна. Фагерберг каже: "Сијање Божје истине је лепота Исусова, а Црква је икона Исусовог сијања која се понавља на сваком прослављеном лицу". 99. Литургијско подвижништво проистиче из виђења света у есхатолошкој светлости, која блиста и из Литургије и са Таворске горе... Читајући Фагерберга, видимо да, савремени римокатолици схватају неопходност поновног спајања литургијског са подвижничким. Колико ће у томе успети, остаје да се види. Њихова аскетика, заснована на прелесним чулним маштаријама (Фрања Асишки, Тереза Авилска, Игнације Лојола), нема битијну дубину православног подвижништва. Па ипак, размишљања људи попут Фагерберга указују нам да ми, православни, имамо ризнице које треба чувати; најважнија наша ризница је нераскидива повезаност исихастичке аскезе и евхаристијског живота.
Размишљања неоригиналног
Већ годинама се бавим духовним проблемима римокатолицизма; између осталог, и литургијском судбином Запада (почетком деведесетих објавио сам текст "Од мита о Граалу до Новог светског поретка".) Унапред да кажем: последња ствар која би ми пала на памет приликом обраде овакве тематике била је "оригиналност". Трудио сам се да преписујем и препричавам светоотачке мисли и увиде озбиљних богослова. Оно што је моје - то је жеља "да нам буду јаснија нека питања наше вере" (патријарх Павле) и став који сам заузео. А он, укратко, гласи овако: Литургија је живи организам којим се не треба бавити на сцијентистичкоаналитички начин да би се дошло до неког првобитног "есхатолошког", "ранохришћанског" језгра оштећеног "каснијим наслојавањима". Јер, ако тако будемо размишљали, донећемо себи више штете него користи. Живи организам је тиме жив што расте и развија се, а историчари Литургије су често људи који живо сецирају и реконструишу по свом укусу. Ако Литургију враћамо у "прастање", остаћемо, између осталог, без, "Херувике" и без "Достојно јест". Остаћемо и без речи које свештеник изговара после причешћивања верних: "О велика и најсветија Пасхо наша, Христе! О мудрости и речи Божја и сило! Удостој нас да се још присније причешћујемо Тобом у невечерњем дану Царства Твога!" Познати западни литургичар, језуита Роберт Тафт, каже: "историчари су приповедачи" ("story tellers"). Читати њихове расправе значи суочавати се сталним: "можда", "изгледа", "по свему судећи". Годинама се, у "научним круговима" тврдило да је Литургија Светог Јована Златоуста само приписана њему а онда је архиепископ Георгије (Вагнер) доказао да је језгро те Литургије заиста, Духом Светим, дело Златоустово. И код једног јединог литургичара, током истраживања, ставови се мењају Тако је већ поменути Тафт прво доказивао да су постанафоралне прозбе у Литургију Златоустову стигле из Литургије Пређеосвећених Дарова, да би потом, у својој
60
студији "The Precommunion Rites" (Рим, 2000.) дошао до закључка да су ове прозбе ушле у исту због праксе која се крајем IV века раширила - верни су престали да се причешћују на свакој Литургији, па су многи решили да одлазе после анафоре... Због тога су додате нове прозбе, с циљем да верне "задрже" у храму. Зато, читајући разне "историје Литургије", никад не смемо заборавити опште проблеме кад је историјска наука у питању. Њих је, у "Семиосфери", врло озбиљно формулисао Јуриј Лотман: "Историчар је осуђен да има посла с текстовима. Између догађаја "како се он догодио" и историчара стоји текст и то на битан начин мења научну ситуацију Текст је увек створио неко с некаквим циљем, догађај се у њему појављује у шифрованом облику. Историчар пре свега мора да се појави у улози дешифранта. Чињеница за њега није полазна тачка, већ резултат тешких напора. Он сам ствара чињенице, тежећи да из текста извуче вантекстовну реалност, из приче о догађају - догађај. Позитивистичка "критика текста" раширена у 19. веку обраћала је пажњу на то што је историчару изгледало као свесно искривљавање истине или резултат сујеверја и непажње. У првом случају као извор "неистине" најчешће су сматране политичке предрасуде оног ко је стварао текст, при чему је и психологију и политичке страсти свог времена аутор често приписивао овој или оној далекој епохи. У другом случају оцена се доносила с позиције нивоа науке у 19. столећу. Оно што није одговарало њеним представама објашњавало се као плод непросвећене фантазије. Чинило се да је да би се иза текста појавио "догађај" довољно да се текст преведе на језик савремености (на пример, да се митолошки подаци подвргну психоаналитичком тумачењу) и да се уклоне или "научно" протумаче натприродни елементи. За истраживача са искуством семиотичког тумачења изворника очигледно је да питање мора да се постави другачије: неопходна је реконструкција кода (тачније, комплета кодова) које је користио онај ко је створио текст и успостављање њихове корелације с кодовима које корити истраживач. Онај ко текст ствара фиксира догађаје који с његове тачке гледишта изгледају као значајни (тј. упоредиви с елементима његовог кода) и изоставља све "безначајно". Ако руски летописац, уписујући у летопис годину под тим датумом ништа није записивао, остављао празнину или писао "било је мирно", како, на пример, видимо у Лаврентијевом летопису под годином 1029, то уопште не значи да се тих година није дешавало ништа с тачке гледишта савременог истраживача. Дешифровање је увек реконструкција. У суштини, истраживач једну те исту методологију примењује приликом реконструкције изгубљеног и приликом читања сачуваног дела документа. У оба случаја он полази од тога да је документ написан на другом језику, чија граматика тек треба да се састави. На тај начин, пре него што утврди чињенице "за себе", истраживач утврђује чињенице за оног ко је саставио документ који треба анализирати. Он се сусреће с тим у којем степену су сви документи непотпуни у одражавању живота, какви велики слојеви живота се не сматрају чињеницама и не подлежу фиксирању Та област "искљученог" не само што је огромна, него је покретна. Могао би се саставити интересантан списак "нечињеница" за различите епохе. Међутим, познавање неког општег "погледа на свет епохе" не спасава ствар. У границама једне те исте епохе постоје различити текстуални жанрови и сваки од њих, по правилу, има кодну специфику: оно што је дозвољено у једном жанру забрањено је у другом. Истраживачи који "реализам" античке комедије супротстављају условности трагедије претпостављају да у комедијама налазимо "изворни" живот, који није шифрован правилима жанра и другим кодним системима живота. Такво посматрање је свакако наивно. Под "реализмом" у таквој
61
употреби најчешће подразумевају подударање кода текста с опште-животним представама историчара. До аналогне аберације долази и код биоскопског гледаоца који гледа филм повезан с другом националном традицијом и простодушно претпоставља да он с етнографском тачношћу , једноставно" копира живот и обичаје далеке земље. Свесно или несвесно, чињеницу с којом се сусреће историчар увек је конструисао онај ко је створио текст. Тако на пример, на старо-египатској фресци која приказује рођење царице Хатшепсут, она је приказана као дечак у складу с жанровским ритуалом и када не би било потписа, или да он није сачуван, имали бисмо "реалистички" доказ о њеној мушкој природи. Појављује се компликована и хетерогена слика "чињеница епохе". Сваки жанр, свака културнозначајна подврста текста бира своје чињенице. Оно што је чињеница за мит, то неће бити за хронику, чињеница за петнаесту страну новина није увек чињеница за прву. На тај начин, с позиције онога ко предаје, чињеница је увек резултат избора - из масе околних догађаја бира се догађај који по његовим идејама има значај. Ипак, чињеница није концепт, није идеја, она је текст, то јест, увек има реално материјално оваплоћење, она је догађај којем је придано значење, а не значење којем је, као у басни, придан изглед догађаја. На крају крајева, испоставља се да је чињеница коју је пошиљалац изабрао шира од значења које му се приписује у коду, те је, дакле, за пошиљаоца једнозначна, а за примаоца (укључујући и историчара) подлеже интерпретирању. Историчар не само да реконструише код пошиљаоца документа с циљем да разјасни његову представу о чињеницама које саопштава, већ је присиљен и да обнови цео спектар могућих интерпретација онога што су савременици - примаоци текста - овде сматрали чињеницама и какво су им приписивали значење. Коначно, то што чињеница, будући да је она текст, неизбежно у себи укључује и вансистемске елементе безначајне с тачке гледишта кодова епохе која је њу створила, омогућава историчару да у њима издвоји оно што је значајно с његове тачке гледишта. Навешћемо пример. У Горњем Египту 1945. године у близини насеља НагХамади (стари Хенобоскион) нађено је скровиште са целим низом кодекса гностичке садржине на коптском језику. Међу њима - такозвано "Јеванђеље по Томи". У Одломку 76 (по Доресовој подели коју је прихватила М. К. Трофимова) читамо: "Неки човек је рекао њему: 'Кажи мојој браћи да са мном поделе ствари мога оца'. Он му је рекао: 'О човече, које од мене учинио онога ко дели!' Он се окренуо својим ученицима и рекао им: 'Та нећу да будем онај који дели!'" Читалац тога текста могао је да изабере директно или симболично тумачење тог одломка. У првом случају Исус одбија да учествује у деоби земаљске имовине, као у занимању "од овога света". У другоме се смисао одвија као лик зла који се све време продубљује, ако је повезано с поделом и добробити којој је својствено сједињавање, стапање противречности. На крају крајева симболичко читање доводило је до гностичке идеје о подељености као својству материјалног и лажнопривидног света и о јединству - особини високо-духовне суштине Свега. Али у оба случаја, и за пошиљаоца и за примаоца текста, његов смисао био је садржан у Исусовим речима, које су могле искрено да се тумаче. За остали део текста испоставља се да је "ван система", будући да у себи није носио учење. А за савременог истраживача као "чињеница" при одређеном прилазу може да се покаже и то што одломак не само поново наводи Спаситељеве речи, него и сценарио целе сцене: у почетку речи које имају непосредно-животни смисао, Христос изговара, обраћајући се "неком човеку" и стојећи окренут леђима према ученицима, који се налазе у задњем плану сцене. А затим, окренувши се ученицима, он целокупну ситуацију преводи у област скривено-тајанственог смисла речима: "Та нећу да будем онај који дели!" С одређене тачке гледишта управо сценарио гестова за истраживача може да чини "чињеницу". Да ли ће она надаље бити интерпретирана на плану поетике датог текста или као сведочанство
62
очувања визуелних утисака сцене која се истински догодила - то је већ питање даљње интерпретације. На тај начин испоставља се да је историјска наука од првог свог корака у чудном положају: за друге науке чињеница представља полазну тачку, неки почетак од којег наука полази у откривању веза и законитости. У сфери културе чињеница је резултат претходне анализе. Њу наука ствара у процесу истраживања и при томе она за истраживача не изгледа као нешто апсолутно. Чињеница је релативнау односу на неки културни универзум. Она испливава из неког семиотичког простора и, како се смењују културни кодови, раствара се у њему И истовремено као текст она није до краја детерминисана тим семиотичким простором и својим вансистемским аспектима револуционише систем, гурајући га у реконструкцију."Размишљајући над Лотмановим речима, схватамо да је велики број изучавалаца Литургије наивно превидео оно о чему Лотман говори.. Неки литургичари су били склони да размишљају: "Открили смо древни lex orandi. Хајде да му се опет окренемо! Хајде да нашу црквену заједницу вратимо у "првобитну невиност" ранохришћанске евхаристијске еклисиологије!" Али, ако се на основу текстова тешко бавити историјом људских дела, како на основу текстова реконструисати нешто што је можда само десетим делом својим текст (а остало су покрети, кађење, појање, стајање, клечање, изласци, уласци, итд.) и, наравно, присуство Светога Духа... Природне науке су у тешкоћи, а камоли хуманистичке! А камоли литургика која иде путем неопротестантског реконструкционизма! Да чујемо поново Лотмана: "Дозволићемо себи тврдњу да су тешкоће које се појављују пред историјском науком својеврсне, али нису уникалне. Својеврсне су зато што су то управо тешкоће историјске науке: нису уникалне, будући да оне модификују неке општенаучне методолошке проблеме у садашњој етапи. У разним областима науке актуализује се један те исти проблем - проблем језика, узајамног деловања метајезика описивања и објекта који се описује. Из наивног света у којем се уобичајеном начину опажања и уопштавања његових података приписивала поузданост, а мало кога је узнемиравао проблем позиције оног који описује у односу на свет који описује, из света у коме је научник стварност посматрао "с позиција истине" наука је прешла у свет релативности. Питања језика почела су да се тичу свих наука. У суштини, овде се ради о следећем: наука у оном облику како се формирала после ренесансе, у чијим су темељима биле идеје Декарта и Њутна, полазила је од тога да је научник спољашњи посматрач, који свој објекат посматра споља и због тога влада апсолутним "објективним" знањем. Савремена наука у разним својим сферама - од атомске физике до лингвистике - научника види унутар света који он описује и види га као део тог света. Али објекат и посматрач се по правилу описују различитим језицима. Дакле, појављује се проблем превођења као универзални научни задатак. Када је Платон мисао одредио као "дијалог душе са самом собом", он је полазио од представе да се разговор води на једном језику Ево како је тај проблем примењен на физику формулисао В. Хајзенберг: "... квантна механика истакла је још озбиљније захтеве. Морала је уопште да се одрекне објективног - у њутновском смислу описивања природе, када се основним карактеристикама система, таквим као што су место, брзина, енергија, приписују одређена значења и да предност да описивању ситуација посматрања за које могу да буду одређене само вероватноће ових или оних резултата. На тај начин се показало да су саме речи које су се користиле за описивање појава атомског нивоа биле проблематичне. Могло се говорити о таласима или о честицама, памтећи истовремено да се при томе уопште не ради о дуалистичком, него о истом описивању појаве. Смисао старих речи у одређеном је степену изгубио јасноћу " (курзив мој - Ј. Л.). Историјска наука такође пролази кроз тај период. И као и у другим областима знања, он по правилу доводи до стања шока. Као и увек, на границама великих епоха појављује се старо
63
питање: "Шта је истина?" Прелазак од наивног веровања у "апсолутну тачку гледишта" ка историјској семиотици поставља проблем превођења језика изворника на језик истраживача. Смисао тог проблема биће нам јасан ако га супротставимо најпотпунијим резултатима претходног развоја методолошког историјског знања. Позваћемо се на књигу Р. Џ. Колингвуда "Идеја историје". После анализе тешкоћа које се појављују приликом историјске интерпретације чињеница, аутор историчару предлаже да у потпуности идентификује своју свест с историјским лицем: "Тако историчар који се бави политиком или војним стварима када се сусреће с описом одређених активности Јулија Цезара, покушава да их схвати, тј. да одреди какве мисли и сазнања су Цезара присилиле да изврши те радње. То претпоставља да се у мислима пренесе у ситуацију у којој се налазио Цезар и да у свом уму оживи оно што је Цезар мислио о тој ситуацији и могућим начинима да се она разреши". Конлингвуд устрајава на тој мисли и стално се на њу враћа. Он даље пише: "Претпоставимо, на пример, да он (историчар) чита Теодосијев кодекс и пред њим је императоров едикт. Просто читање речи и могућност да се оне преведу још нема снагу разумевања њиховог историјског значења. Да би га оценио, историчар мора да замисли ситуацију коју је император покушавао да разреши и да замисли како је она изгледала императору. Затим мора да себе постави на императорово место и да одлучи како је требало да се понаша у сличним околностима. Он мора да нађе алтернативне начине разрешења дате ситуације и разлог зашто је изабрано једно од њих. На тај начин историчар у себи самом мора да оживи цео процес одлучивања о поменутом питању. Тако он у својој свести оживљава императорово искуство и само у оној мери у којој то успе, он ће да добије и историјско, а не само филолошко значење едикта". Иза тих размишљања стоји убеђеност у то да је семиотички (дакле и психолошки) свет Енглеза из 20. века идентичан с Цезаровим или Теодосијевим светом и да је за претварање себе у Цезара или Теодосија довољно да се има машта и интуиција и да се концентрисано ради над изворником. Наравно да ти квалитети историчару могу много да помогну, али не могу да засене чињеницу да појмови "ситуација" и њено "решење" код историчара и код његовог јунака могу да буду врло различити. Да природно решење човека друге епохе може, чак као апстрактна могућност, да се не уклапа у свест другог века, да појам "алтернативних метода" може да се појави тек као резултат описа "Теодосијевог света", а не проистиче из његовог психолошког искуства "природног" за истраживача, да то није полазни аксиом, него резултат научног пута. Колингвудово размишљање је у границама здравог разума, тог истинског демијурга постдекартовског света, у чијем центру се налазила "истина, јасна као сунце". Декарт је ту веру у здрав разум изразио у другом делу своје "Расправе о методи": "...књишке науке, у крајњој мери оне чије су поставке само вероватне и без практичних доказа, науке које су настале и развиле се постепено из мишљења различитих лица, нипошто нису тако близу истини као једноставни судови који код човека долазе природно са здравим разумом". Колингвуд намерава да њиховом потпуном идентификацијом уклони антиномију између "Теодосијевог света" и "света историчара". Пут семиотике је супротан: он претпоставља максимално огољавање разлика у њиховим структурама, описивање тих разлика и тумачење разумевања као превода с једног језика на други". Тако каже семиотичар Лотман, а нама се чини да неки савремени литургичари верују да разумеју древну Литургију само зато што су се уживели у стара сведочанства о њој, па су их тиме оживели. Неки нису тако наивни. Рецимо, Роберт Тафт у свом огледу о читању наглас тзв "тајних" молитава на Литургији каже да разлози због којих су их древни свештеници читали наглас немају никакве везе с данашњим разлозима. И то је поштена констатација: контекст древне праксе сасвим је другачији од данашњег контекста. Многи борци за "литургијски препород" Православља оптужују предањске богослове за "западно ропство" у области доживљавања евхаристије, а сами су у "западном ропству"
64
савремених римокатоличких и протестантских литургичара. Један такав је Петар Василијадис, који упорно, упркос светоотачком ставу равнотеже, заснованом на Христовој речи да "ово треба чинити, а оно не остављати", настоји да одвоји , евхаристијску духовност од њене исцелитељске димензије, дајући предност екуменистичкој ериминевтици литургијског Предања и позивајући се на западне истраживаче, пре свега на Тафта. Василијадису смета неокољиварско богословље митрополита Јеротеја Влахоса, и, као и свим екстремним "есхатологичарима" и зилотима "ранохришћанске евхаристијске еклисиологије", утицај монаштва на обликовање Типика и богослужбеног круга. То није ни чудо, јер је Василијадис "дубински" екумениста, што се види из "Закључака Међуправославног саветовања" у манастиру Нови Скит, у држави Њујорк, одржаног од 26. маја до 1. јуна 1998. године, на коме је Василијадис активно учествовао и те закључке потписао. Овај чудни документ, плод заједничких напора "православних" екумениста, упркос светим канонима што забрањују молитву с јеретицима, а за које Свети Јустин Ћелијски вели да су "јасни и за комарачку савест", тврди да "пракса заједничке молитве са другим хришћанима доприноси току измирења" и "неопходан је темељ за васпостављање видљивог јединства Цркава" (Којих? Папа Бенедикт XVI је, у лето 2007, по ко зна који пут потписао документ Конгрегације за доктрину вере, где пише да је Црква само једна - Римокатоличка.) Василијадис се слаже са "закључцима" у којима се "с болом" констатује да још не можемо да се причешћујемо с инославнима, а чак се и тврди да смо с монофизитима у пуном догматском јединству ("дошли смо до закључка да имамо исту православну веру, и поред вековне званичне међусобне отуђености".) Василијадис је активно учествовао у комисији за богослужбене реформе Грчке Цркве, у којој су неки настојали да "литургијски препород" на "научним основама" наметну административним мерама. У Грчкој је дошло до супротстављања "препороду" од стране угледних теолога неокољиварске духовне струје, ученика Јована Романидиса, међу којима се нарочито истиче отац Георгије Металинос. Светогорци, пак, и даље служе по вековима устаљеном поретку. Какав парадокс! Већ смо рекли да се борба против "западног ропства" православне литургике изводи помоћу закључака савремене римокатоличке науке о структури византијске Литургије. Зашто? Због блиставе будућности! Јер, Василијадис се у потпуности слаже са англиканским литургичарем Хјуом Вајбруом, који сматра да би било невероватно да Евхаристија остане иста и у миленијуму који наступа, а као узор литургијског препорода у Православној Цркви наводи Ламбера Бодуена, зачетника богослужбеног "ађорнамента" који је довео до Другог ватиканског концила. У корак с временом! Лева, лева, лева! Ако се све то зна, онда није необично што се потписник ових редова озбиљно позабавио оним што су римокатолички теолози урадили својој конфесији, правећи "ранохришћанску Литургију" на основу најновијих достигнућа своје науке. (Ах, наука! Како то гордо звучи! Непристрасно, објективно! Ко сме да се супротстави? Ко да каже: "Није тако!" Али, ми православни, знамо да је објективан само леш, тело без душе које се претворило у објекат.) Типичан пример православних(?) "научних литургичара" чија је духовност, очито, другачија од светопредањске, су монаси америчког Новог Скита, бивши римокатолици, који се баве "литургијском реформом" и - узгајањем кучића, о чему пишу књиге и издају видео-материјале, поучавајући америчке псопоклонике. Недавно су на TV каналу ,,Animal Planet" имали серију "Божански пас" (Divine Canine") Још једна напомена. Свако истраживање је, у бити, заинтересовано. Сваки истраживач припада одређеној заједници тумача. Инославни тумачи православне Литургије не пишу без неког циља који није само "научни". Рецимо, Роберт Тафт ради на сједињењу Цркве од Истока са папским
65
престолом; и његова литургичка истраживања настају у том контексту, а не у безваздушном простору. Када је папа Иван Павао II требало да посети Украјину, Руска Православна Црква се томе оштро противила, управо због папине подршке унијатима. Међутим, Роберт Тафт је том приликом имао јасан став (пренео га је "Глас Концила"): >Вицеректор Папинског Ориенталног института у Риму и одличан познаватељ украјинских прилика, отац Роберт Тафт, је примјетио како Папа у Украјину не иде ни против кога. Он отвореним срцем жели сусрести украјински народ и пружити руку свим украјинским Црквама, без икаквих предрасуда, а напосе католичким заједницама, које су тијеком тешких комунистичких прогона много трпјеле. Отац Тафт сматра да се никако не може оправдати тврдња како се Папа мијеша у унутарње ствари других вјерских и друштвених заједница. Врховним поглаварима православних заједница не пада ни на памет да питају Папино допуштење, када желе посјетити припаднике својих заједница у Француској, Аустрији, Њемачкој или Италији. Нити се то од њих очекује. Отац Тафт према томе не види разлога зашто би то морао учинити Папа, када посјећује своје заједнице. У Украјини већи дио пучанства припада православној Цркви. Папа гаји велико поштовање према свим тим заједницама, које су међусобно подијељене. За ту подјелу није међутим крива католичка Црква, а нити је то весели. Католичка се Црква на челу са Светим оцем нада да ће доскора бити могуће славити заједнички света отајства. Отац Тафт сматра да се не ради толико о доктриналним питањима, колико о повијесним и о развоју двоструким колосјеком. Ту се подијељеност између црквених заједница и унутар црквених заједница може надвладати љубављу и каритативним дјеловањем. Томе може много придонијети - како је у више наврата истакнуо Свети Отац - студиј, узајамно упознавање и чишћење успомена." Дакле, Тафт у папиној посети Украјини созерцава мисију јединства (уније), а у разликама римокатоличког и православног предања види не толико питања догмата колико пуке последице историјског путовања "двоструким колосеком". Не заборавимо: папа допушта све обреде, под условом да он буде признат за "намесника Христовог". Можеш бити и римског обреда, и византијског обреда, и коптског, и јерменског ако си паписта. Због света тога, учешће римокатоличких литургичара у православној "литургијској обнови" није незанемарљиво, нитије случајно. Још крајем XIX и почетком XX века папа Пије X дао је благослов за тајно примање православних, пре свега, свештених лица, у унију с Ватиканом; овај криптокатолицизам имао је веома развијену стратегију и тактику, описану у књизи К. Николајева "Источни обред" (Париз, 1950. године). Николај Каверин о томе говори: "Неопходно је приметити да појам "тајни католик" не тражи формални прекид с Православном Црквом: тајни прелаз у римокатолицизам значи неразглашено примање духовног лица у крило тзв. "Васељенске Цркве", то јест у евхаристијско општење и јерархијску везу с римским епископом (папом); уз то, оно наставља да служи у Православној Цркви у свом чину и дужностима с циљем да постепено међу парохијанима и, по могућству, свештенством шири симпатије према западној "Мајци цркви" (римском престолу) и римокатоличком вероучењу. То се ради врло опрезно и, ако се може неприметно за неискусне у теологији". Криптокатолици су имали одобрење да се причешћују и у православним и у римокатоличким храмовима. Лични папин изасланик, монсињор Д'Ербињи, двадесетих година XX века радио је на превођењу бар једног руског епископа на криптоунијатство, да би овај касније ако буде изабран за патријарха московског, за собом повео целу Цркву. Д'Ербињи је такође шуровао и са бољшевицима, очекујући њихову помоћ у унијаћењу Русије. Седамдесетих година XX века, митрополит лењинградски Никодим (Ротов) позвао је као професора у своју
66
духовну академију језуиту Мигуела Аранца, који је служио по "источном обреду" у капели самог митрополита. Никодим je увео Московску Патријаршију у (додуше, привремену) интеркомунију (узајамно причешћивање) с Ватиканом, и умро је у аудијенцији код папе Ивана Павла LMrora маловерни православни теолози (екуменисти) данас мисле да, ако се не ујединимо с Ватиканом, нећемо одолети исламу, и да се држимо "зубима за ваздух". Због тога су спремни да крену путем "ађорнамента", не схватајући да је Рим на том путу ужасно пострадао. Ово не значи да су сва истраживања западних литургичара нешто што има за циљ унијаћење православних. Но, да поновимо: треба пазити да са медом истраживања не прогутамо и отров погрешних закључака, поготову оних који су Рим довели до "ађорнамента" након Другог ватиканског концила. Јер, после много експеримената и истраживања, Рим се, макар делимично, морао вратити и свом "старом обреду". У сенци изјаве конгрегације за доктрину вере, коју је папа Бенедикт XVI потписао у лето 2007., и у којој се опет каже да је Ватикан Црква, Једна и Једина, у нашој јавности је без пажње остала папина одлука да допусти ширу употребу нереформисаног мисала, управо због мноштва традиционалиста који су се од Ватикана одвојили због укидања "тридентске мисе". Кардинал Кастријан Хојос је тим поводом изјавио да употреба латинског мисала није "корак назад", него знак да папа жели да Цркви учини доступним "сва богатства латинске Литургије која су, вековима, неговала духовни живот многих поколења католичких верника". Постоји још једно важно питање с којим се морамо суочити кад размишљамо о литургијском препороду. Литургија каква се данас служи учвршћена је многобројним светоотачким тумачењима, од Дионисија Ареопагита, преко Симеона Солунског, до Јована Кронштатског. Светоотачка тумачења је у прекрасну химну Литургији нанизао Григорије Светогорац (превод његовог дела налази се у књизи "Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа", Образ светачки 2007.) За разлику од оца Григорија, неки савремени теолози евхаристијског сабрања нису имали слуха за византијске Оце, верујући да су они уклонили с богословског хоризонта првоцрквени есхатологизам. Отац Александар Шмеман, један од највећих хришћанских мислилаца XX века, у свом дневнику бележио је да не разуме и не воли византијске коментаре Литургије: "Ако неко било када буде изучавао 'изворе' мога богословља (!), он ће тешко моћи да погоди да су ми неиздрживу чамотињу доносили, на пример, Кавасила, Дионисије Ареопагит, итд, а да су на "cheminement obscur" (кривудавим путевима) мог погледа на свет и, самим тим мисли и осећања, одиграли чудну, али несумњиву улогу: прислуживање у цркви (корпус, rue Daru), руска и француска поезија, Андре Жид, дневник Жилијена Грина и дневник Пола Лемерла (прочитао сам свих осамнаест томова! - како би се обојица запрепастили тиме!) и безброј најразличитијих биографија. Како самом себи објаснити да ја нада све волим православље и да сам све више уверен у његову истинитост и све више и више не волим Византију, Древну Русију, Атос, то јест све оно што је за све друге - синоним Православља. Умро бих од досаде на "конгресу византолога". Само себи смем да признам да је моје занимање за Православље обратно пропорционално ономе што занима - и то страсно! - православне" (запис од уторка, 13. јануара 1976. године). А 27. фебруара 1977. године, прота Шмеман записује: "Поново се уверавам у своју отуђеност од Византије, ако не и непријатељство према њој. У Библији је "маса ваздуха", а у Византији неки "испрани ваздух". Све је некако отежало, и као изнутра непокретно, скамењено. И, чим се спустиш с "висина" - Палама и други - помало глупо. Коментари Литургије Германа Цариградског - то је нека духовна убогост. Нагомилавање символа, празних објашњења, нагњилог "благочешћа"... Ђакони - ангели; презвитери - Аврам, Исак и Јаков,итд. Зашто је све то
67
потребно? Запањујуће је, ипак, што је "византијска"Литургија углавном све то издржала и преживела, није то пустила у "Светињу над светињама"... А код нас сви "васкрсавају" Византију нешто у њој "траже". Моја "интуиција" је увек та: "прелагање" искуства Цркве са есхатолошког на "мистиријални" кључ. Ту се Платон показао јачим од Библије. Платон и хришћанска империја, "хришћански свет". Ево шта ми се чини да не схватају: "есхатологија" се занима за свет, док је "мистириологија" према њему равнодушна. Потпуна равнодушност Византије према свету је поразна. Драма Православља: ми нисмо имали ренесансу, није било, макар и греховног, ослобођења од "сакралности". Зато и живимо у непостојећим световима - у Византији, у светој Русији, било где, само не у свом времену". Прота Шмеман је био велики ум, искрено окренут Христу и Цркви, човек који се целог живота подвизавао ради добра Новог Израиља. Али, прота Шмеман је, као и сваки велики човек, имао својих недостатака перспективе. Он је то искрено признавао, не намећући свој лични став целој Цркви. Уосталом, прота је био васпитан на руском богослужбеном предању, јер је још од детињства прислуживао у олтару руског храма Светог Александра Невског у Паризу, чтецирао митрополиту Евлогију (Георгијевском), изврсном зналцу Типика. Најлепше Шмеманове књиге, попут "За живот света" и "Ветики Пост", прожете су духом љубави према црквеном стваралаштву према храму молитви, аскези. Али, као што смо видели, он није волео Византију, без које наше данашње Литургије нема. И ако то кажемо, не значи да одбацујемо Шмеманово дело, мада дела Св. Симеона Солунског и Николе Кавасиле сматрамо много значајнијим. Но, не заборавимо и ово: прота Шмеман је јасно указивао на то да је "литургијски неред" у римској цркви проистекао из одсуства ,јасне и доследне заснованости литургијске реформе"; а секуларистичко "окретање насушним потребама савременог друштва" у постконцилском периоду довело је римокатолицизам до "разарања Литургије" (израз самог Шмемана.) Велики изазови су пред нама. Само Господ, ако Му се будемо искрено молили, може помоћи да на те изазове одговоримо! Јер Он је наш Прволитург, наш Жртвоприносилац и наше Јагње...
Протојереј Максим Козлов После Другог ватиканског концила (Post Vaticanum II)
Други ватикански концил, који је одржаван током 19621965. г, у време двојице папа, Ивана XXIII и Павла VI, доносио је одлуке у ситуацији коју су сами католици одредили као дубоку кризу. У то време је одлив свештенства из Римокатоличке цркве само у Сједињеним Државама износио око хиљаду људи годишње, док је број оних, који су били неноминални католици или, како се то на енглеском каже "church goers" (парохијани, досл. они који редовно одлазе у цркву), постајао све нижи у односу на католике по рођењу или по националној припадности, тј. оних који су само крштени у оквиру Римокатоличке цркве. Сами католички бискупи и богослови су по нечему одредили да је таква ситуација паралелна са оном каква је постојала у Европи пред Реформацију, у епохи кризе католицизма. Други ватикански концил био је реакција на истинску кризу. Концилске одлуке и реформе које су затим уследиле изазвале су веома значајне промене у животу Римокатоличке цркве.
68
Дотакнимо се само неких од њих. Опште је позната чињеница да је идеја водиља и епохална одлука Другог ватиканског концила била реформа католичког богослужења. Као прво - а дужни смо да то тачно дефинишемо Други ватикански концил дозволио је да богослужење у целини буде преведено на националне језике. Нагласимо "дозволио", а не "прописао", како се то понекад тумачи. На пример, у Италији, Пољској и у Русији, где постоји значајан број католичких храмова, миса се, као и раније, служи на латинском. Или, пак, претпоставимо да се у тој истој Пољској или Италији једна миса служи на латинском, а друга на националном језику. Преводи богослужења на националне језике нису били извршени нити самовољно, нити на нивоу појединачних парохија, нити пак одлуком групе интелектуалаца-ентузијаста, него одлуком локалне бискупске конференције. И поред тога, изводећи закључке из личних разговора с представницима Католичке цркве, могу да кажем да многи од традиционалних католика указују на губитак сакралне молитвене пуноте богослужења након увођења у оптицај тих брижљиво проверених и коректних превода, на губитак који није довео нове људе у цркву, него је удаљио чак и део сталних парохијана. Довољно је да поменемо макар и то да је раскол у Католичкој цркви, повезан с именом француског бискупа Лефевра, који се после Другог ватиканског концила удаљио од Рима, у великој мери био повезан и са тенденцијама ка литургијској обнови, будући да су је он и његови следбеници схватили као раскид са хиљадуипогодишњом традицијом западног латинског богослужења. После концила, миса се, као и раније, углавном служи уз пратњу оргуља (допуштени су и други музички инструменти). Приметимо да је Други ватикански концил европским парохијама и католицима европске хришћанске традиције препоручивао придржавање грегоријанског појања, односно ограничење разузданости барокне и постбарокне музике. Што се тиче католика на другим континентима и из других културних средина, после овог концила спроведена је широка адаптација националне музичке културе, а понекад и националне плесне културе у богослужење. У Африци, Полинезији или неким другим егзотичним областима, може се присуствовати католичком богослужењу које се одвија уз пратњу там-тама, бубња или сличних инструмената. Ту се појављује прилично важно питање: да ли је допустиво уношење елемената те врсте народне културе, културе која је, у суштини, прожета паганизмом (сасвим је неважно да ли је он примитиван или развијен) у богослужбени живот? Чини се да је својевремено, у вези с крштавањем Русије, Владимир Соловјов сасвим исправно указивао да је оно (крштење) у извесном смислу представљало национално самоодрицање, одвајање од пређашње народне традиције. Било је то одрицање од незнабожачке таме, у јеванђелском, онтолошком смислу те речи. То није био (како понекад код нас пишу) спој доброг паганизма присаједињеног хришћанству ("добри" словенски паганизам) него, напротив, одрицање од њега. Католицизам је сада, као што видимо, пошао путем прихватања таквих, нехришћанских религиозно-културних традиција. Ево и следећег момента који треба истаћи у вези с богослужењем. У новом римском Мисалу (служебнику), састављеном после Другог ватиканског концила с циљем извршења његових одлука, запажа се тенденција наводног повратка старим црквеним основама. Молитве, које су у њега укључене, преузете су из старих богослужбених текстова, како источних, тако и западних, а у њему постоје чак и молитве које, по свом садржају, чине епиклезу, а која не би требало да се нађе у "класичној" римској миси (друга је ствар што је та епиклеза замишљена на старински начин, као молитва за освештање учесника богослужења, а не самих предложених хлеба и вина). И поред тога, враћајући се опет рецепцији [прихватању усвајању] тих новина од стране активних католика, видимо да ове покушаје повратка пракси древне Цркве народ није схватио тако, него као раскид с дуготрајном, многовековном, утврђеном богослужбеном традицијом. Не
69
као традиционализам него, у суштини, као "обновљенство" или модернизам који имају само изглед повратка традицији. Овде се и против своје воље присећамо сличних појава у нашем црквеном животу, када неки богослови или "практичари", под видом повратка одређеном периоду црквене историје, одбацују већи део црквеног наслеђа. У вези с богослужењем, требало би поменути и реформу која није утицала искључиво на саме католике, него и на многе протестанте, а посебно на Епископалну цркву. После Другог ватиканског концила, дошло је до минимизирања личног молитвеног правила. Чинило се да је то добра идеја: повећати улогу заједничког богослужења, због чега су многе личне молитве, како свештеника, тако и мирјана, многе молитве које су се читале као припрема за богослужење, рецимо, пре мисе, биле укључене у текст редоследа богослужења. Међутим, то је реално довело до тога да се келејна молитва (или лична молитва лаика) фактички изгубила, или се у значајној мери умањила. Другим речима, добијени су резултати супротни онима које су замислили иницијатори реформи. Најзад, са богослужењем је повезано и одвајање Исповести од Причешћа, које се у католицизму утврдило после Другог ватиканског концила. Исповест и Причешће разматрају се као Свете Тајне које нису повезане једна с другом. Био је скраћен и евхаристијски пост, скраћен на један сат пред само Причешће. Миса може да се служи и неколико пута на дан, па самим тим и у вечерњим часовима, и довољно је да се човек током једног сата уздржава од хране. Био је измењен и календар светитељских празника. И опет је важно да коректно укажемо шта се заправо догодило. Понекад се у руској полемичкој, антикатоличкој литератури, говори о масовној деканонизацији древних светитеља. То није сасвим тачно. Реформа календара била је изазвана тиме што је због мноштва светитеља, које прославља Католичка црква, постао немогућ литургијски помен свих њих у току календарске године. Спроведено је "чишћење" тог списка и преостала је приближно половина црквене године, око 188 дана, за празнике и за дане помена светих који су опште-обавезујући за све католике. И заиста, из тог списка избрисани су неки светитељи древне, неподељене Цркве - уз изговор да се њихова житија не могу сматрати веродостојнима и да у том смислу не могу да буду примери побожности. Реч је, на пример, о великомученику и победоносцу Георгију, о светој великомученици Варвари, о светима Кипријану и Јустини и о још некима (то се не односи на светог Николаја, као што се неколико пута могло прочитати у нашој штампи, чије се име налази међу светитељима општекатоличког литургијског календара). Друга половина календара понуђена је локалним бискупским конференцијама или епископским синодима, да би се у њу унела имена оних светитеља који су најпоштованији у одређеној земљи или области. Чини се да је то - уз за нас безусловно неприхватљив, рационалистички приступ поштовању древне светости - имало велики значај. Пракса посебног поштовања светитеља, који су посебно запамћени по својој вези са судбином земље или са побожношћу датог народа, заслужује да се пажљивије осврнемо нању. После Другог ватиканског концила, дошло је до оштре промене званичног католицизма према другим религијама: постало је могуће признавање благодатности - иако се сама та реч веома опрезно користи - или извесне богооткривености нехришћанских религија. Паралелне тенденције такве врсте примећују се и у делатности наших обновљенашких друштава. При том се догодило да је Други ватикански концил очувао кардиналне поставке католицизма, повезане с тринитарним учењем, Filioque, а у еклисиологији и с улогом римског епископа, али да криза ауторитета, која је у целини захватила западно хришћанско друштво, није мимоишла ни Католичку цркву. Она је, наравно, више дотакла протестантске конфесије. Контактирајући са западним хришћанима, прво што ћете приметити јесте умањење црквеног ауторитета, јер ни бискуп нема власт над бискупијом, ни жупник над жупом, док сам поглед људи на свет није у тој мери црквено-јерархијски, колико плуралистичко-демократски. Тако се приликом последње
70
посете папе Јована Павла II Француској догодило да су многи католици иступили против његове посете. Неки су се чак јавно одрицали од обећања датих приликом крштења... При том су се демонстранти сматрали католицима, спајајући на неки чудан начин демонстрације такве врсте с вером у папски примат власти и његово право на непогрешивост. Као још један феномен, који прати католицизам после Другог ватиканског концила, појавила се и такозвана "теологија ослобођења", која такође захтева наш брижљив осврт. "Теологија ослобођења" јесте покрет који се првенствено ширио Латинском Америком, а чији је центар и данас Бразил. Један део свештеника и богослова, потеклих из фрањевачког и доминиканског монашког реда, постулирао је као основу своје делатности то да Црква према сиромасима не треба да се односи као према пуком предмету пастирске бриге, него да је дужна да сиромахе учини (и под тим се подразумевала потпуно марксистичка терминологија - "пролетаријат") субјектом црквеног деловања. Другим речима, требало би да се Црква поистовети са сиромасима, под којима се подразумевају класно угњетени слојеви друштва. У том поистовећивању с класно угњетеним слојевима друштва допуштена је сарадња с овим или оним, па самим тим и нехришћанским снагама, које иступају с идејом социјалног ослобођења, равноправности народа, земаља, друштвених слојева, итд. Посленици "теологије ослобођења" иступали су и иступају с пропагандом идеје да између хришћанства и марксизма не постоје антагонистичке противуречности, да, у суштини идеја социјалне правде, коју наводно установљује марксизам, чини могућом сарадњу Цркве с комунистичким партијама, како би друштво достигло већу социјалну правду. У датој сфери, практичан експеримент представљала је сандинистичка револуција у Никарагви, када су многи посленици "теологије ослобођења", током извесног времена, били министри у сандинистичкој влади. Истина, мора се приметити да је званични Ватикан осудио многе поставке "теологије ослобођења". Папа Јован Павле II је током посете Латинској Америци наглашавао да се друштвени системи не могу сматрати грешнима и да грешни могу да буду само људи који улазе у овај или онај систем. У том смислу је недопустива сарадња или стапање Цркве с револуцинарно настројеним марксистичким групама или покретима. Упркос томе, и после званичне осуде од стране Ватикана, "теологија ослобођења" представља веома утицајан друштвени и богословски покрет. Завршавајући овај кратак преглед појава у савременом католичком животу, желели бисмо да пажњу читаоца обратимо на једну, не баш неважну околност. Приликом брижљивог проучавања материјала Другог ватиканског концила и недавно објављених одлука Помесног сабора 19171918. г. појављује се неочекивано мноштво паралела. Зато нам се чини да, кад се данас позивају на сабор 19171918. г. као на нешто апсолутно позитивно у нашем црквеном животу, треба да се замислимо да ли је уистину тако. Наиме, сигурно је да се није случајно догодило да је, путевима Божије промисли, Руска Православна Црква прихватила само једну одлуку сабора из 19171918. године. Била је то одлука о васпостављању Патријаршије. Ми бисмо, наравно, могли да кажемо да су се затим изменили историјски услови, али смо, као црквени људи, обавезни да схватимо да, сасвим сигурно, није реч само о промени историјских услова...
Са руског превела Антонина Пантелић
Протојереј ВАЛЕНТИН Асмус Архиепископ Марсел Лефевр и римокатолицизам 20. века
71
Раскол. Ова реч толико позната Русима, реч која значи толико специфичну појаву руске црквене историје, последњих година све се чешће чује у сасвим другом делу хришћанског света - у римокатолицизму. Тамо је током последња два десетлећа настао и канонски се уобличио раскол "интегриста" (ову реч која значи оне који хоће да сачувају традицију у целости и неприкосновености, употребљавају непомирљиви непријатељи тог покрета), или "традиционалиста" (блажи израз који се појавио на страницама римокатоличке штампе када је из Ватикана уследила одлука да се умери критика на рачун присталица овог покрета). Покрет римокатоличких традиционалиста нераскидиво је повезан са именом архиепископа Марсела Лефевра који је умро 25. марта 1991. године, на дан Благовести по грегоријанском календару, на римокатолички Велики понедељак. Овај човек је проживео дуг живот. Лефевр се родио 1905. године у породици текстилних занатлија. Имао је седам браће и сестара. Један од браће је постао свештеник, три сестре су отишле у манастир. На навршивши 24 године, будући архиепископ је већ рукоположен у чин свештеника. Године 1930. упућују га као мисионара у Габон где ће радити 15 година. Ту дубоко доживљава несклад између својих убеђења и оног духа који све више захвата савремени свет. Мисионар Лефевр себе доживљава не само као весника Еванђеља Христовог, него као носиоца свих истинских вредности хришћанске европске културе, у време када су француске колонијалне власти пружале заштиту исламу који почиње да прави велике успехе у црној Африци. Године 1947. Лефевр је рукоположен за епископа и постављен у Дакар. У време када Европа капитулира пред захтевима Америке и у безумно кратком року спроводи деколонизацију, монсињор Лефевр се супротставља африканизацији римокатоличког клира у Сенегалу. То доводи до сукоба с председником "младе републике" Сенгором, и на његов захтев 1962. године Ватикан смењује епископа. Исте године почиње Други ватикански концил. Током четири године концил је имао четири заседања; он је постао један од најважнијих догађај у вишевековној историји римокатолицизма. Сазван од стране папе Јована Двадесеттрећег и настављен под његовим наследником Павлом Шестим, концил је имао најбоље намере - да превазиђе окоштавање цркве, да је зближи са савременим светом, да преиспита односе римокатолицизма с другим хришћанским вероисповестима, па чак и с нехришћанским религијама, једном речју, да обнови цркву. "Ађорнаменто" (обнова) - била је званичан парола Јована Двадесеттрећег. Али код нас речи "обнова", "обновљенаштво" изазивају најтужније успомене. На основу одлука сабора била је извршена литургијска реформа која се састојала не само у укидању латинског као литургијског језика, него и у замени старих богослужбених текстова новосачињеним. Касније је Лефевр недвосмислено одредио концил и све што је из њега проистекло као "црквену сиду". На самом концилу он се активно залагао за чување традиционалног учења, против свих заблуда у цркви и у савременом свету. Разумљив је трагизам положаја тог епископа. Као римокатолик он је био обавезан да верује у папску "непогрешивост". Али његова хришћанска савест не може да се помири са оним што почиње да се догађа у цркви после сабора. Мало по мало Лефевр почиње да се одваја. Уклоњен 1968. године од Ватикана са сваке званичне дужности, он 1970. године оснива "Братство св. Пија Десетог". Име овог папе означава протеклу епоху: 1907. године он је издао познату енциклику против црквених модерниста, која садржи обимну критику обновљенаштва као философије, као стила религиозног живота, као богословља, као критичког правца у истраживању Библије и црквене историје (видети руски превод у књизи: Целовито знање, зборник, 1. Савремене струје религиозне-философске мислиу Француској, Петроград, 1915). Године 1974. Лефевр је иступио
72
са својеврсним манифестом у којем је осудио "неомодернистичку и неопротестантску" позицију Рима после Другог ватиканског концила. Последица тога било је то да црквене власти забрањују делатност "Братства св. Пија Десетог" у чијим оквирима је Лефевр руководио васпитањем будућих свештеника. Архиепископ одбија да се покори и у јуну 1976. године врши прва "незаконита" свештеничка рукоположења. Следећег месеца Павле Шести му забрањује свештенослужење. Али до потпуног раскида још није дошло. У септембру исте године Павле Шести се среће с Лефевром али тај сусрет није довео до помирења. Нови папа Јован Павле Други убрзо после свог избора позива код себе Лефевра, чиме се рађа нада да ће се конзервативни папа Пољак договорити с Лефевром. Папа обећава уступке присталицама старог богослужења и изјашњава се против крајности модернизма а Лефевр потврђује своју верност папи. Али римокатоличка црква је увучена у такав светски процес у којем и сам папа ништа не може да учини, ма какви били његови лични ставови. У јекује екуменизам а на хоризонту се све јасније помаљају обриси хиперекуменизма, то јест, организоване тежње ка обједињавању свих религија уопште. Године 1983. папа посећује римску синагогу а 1986. учествује у молитви представника свих религија у Асизију. Сви ови поступци изазивају врло оштру Лефеврову критику. Контакти с Ватиканом се ипак настављају. У мају 1988. године монсињор Лефевр води преговоре с кардиналом Рацингером чији је резултат било потписивање протокола: Лефевр изјављује да признаје власт папе, учитељски ауторитет цркве, као и стварност мисе која се служи по реформисаном обреду и обавезује се да ће обуставити своју оштру критику Другог ватиканског концила; представник Ватикана је, са своје стране, обећао дозволу рада Лефевровог Братства на територији целе римокатоличке цркве. Али након ноћи проведене у молитви архиепископ Лефевр повлачи свој потпис и ускоро даје званичну изјаву о својој намери да рукоположи неколико бискупа. 30. јуна 1988. године, заједно с једним бразилским бискупом, рукополаже четири бискупа. С гледишта римокатоличког канонског права ова рукоположења су била важећа иако су била незаконита. Одлучни корак је направљен. Осећајући да му се ближи смрт, Лефевр обезбеђује даље постојање свог покрета а у јулу папа проглашава архиепископа Марсела Лефевра одлученим од римокатоличке цркве. Тим чином Ватикан се надао да ће изазвати масовно дезертерство из редова Лефеврових присталица. Али ништа од тога се није догодило. У годинама након објављивања схизме број богослова у семинаријама које је организовало "Братство св. Пија Десетог" стално је растао док у богословијама верним апостолској столици тај број стално опада. Истина, многи свештеници које је васпитао и рукоположио Лефевр дали су изјаву о свом помирењу с папском столицом. Али изгледа да Лефевр није имао ништа против тога: ни он сам није хтео тај раскид с Римом. Ватикан је морао да прави уступке овим свештеницима: њима не само што је дозвољено да служе по старим богослужбеним књигама, него им је чак и пружена могућност да буду канонски независни од локалних бискупа. Тако после раскида постоје два лефевровска покрета: један је потпуно независан од папе а други делује унутар Римокатоличке цркве. Када је саопштено о смрти архиепископа Марсела Лефевра на вратима париске парохије традиционалиста, цркве Св. Николе (због које париски архиепископ води дугогодишњу парницу с Лефевровим следбеницима) била је истакнута његова фотографија а испод ње је нечија рука написала речи св. ап. Павла: "Добар рат ратовах, трку сврших, веру очувах". У чему је био Лефевров подвиг, какво је наслеђе оставио? Током свих година свог свештенослужења он се највише бавио васпитањем омладине, у првом реду, будућих свештеника. Он није био ни велики богослов, ни сјајан проповедник, ни плодан писац. Но његова реч је одисала искреношћу, у њој је била велика морална снага и истинска горљивост вере. Али ствар није само у његовим несумњивим личним вредностима и даровима. У његовој речи многе чисте душе су чуле одговор на покушај да се Црква Христова помеша са стихијама овога света. Управо је зато Лефеврово име постало застава под којом су се окупљале и настављају да се окупљају многе хиљаде можда најбољих синова и кћери римокатоличке цркве.
73
Нека је то и незнатна мањина у римокатоличком свету, али то је утицајна мањина у којој је много представника културне и друштвене елите. Наравно, Лефевр је био ултракатолик. Многи правци његове борбе имају римокатоличку специфику. Али главни фронтрата којије објавио јесте фронт против модернизма и екуменизма, и ту се он врло често слаже с православним светом који такође, преко најдостојнијих својих представника, иступа против тих двају непријатеља истине Христове. Бранећи традиционална учења о папству, Лефевр истовремено брани слободу епископа, коју хоће да спутају колегијалним установама. "Колегијалност, која одговара термину 'једнакост' француске револуције, јесте рушење личне власти; демократија је рушење ауторитета Божијег, ауторитета папе, ауторитета епископа". Лефевр оцењује савремено стање као изузетно озбиљно. У његовим проповедима често се може чути есхатолошки мотив. "Сатана је сада одвезан, можда се води једна од његових последњих битака, главна битка. Он напада са свих страна". Прва богоборачка криза наступила је у доба Реформације. Ауторитет Бога и Цркве био је замењен личном свешћу и личном савешћу. Још драматичнија, још трагичнија криза је француска револуција. "Онекоји су нама заповедали и нама управљали у име Господа нашег Исуса Христа, у име Божије, заменили су онима који су почели да владају у име Богиње разума... Откако су нас предали под власт људи који се више нису обраћали Богу ми смо постали робови тих људи... ви знате историју свих ратова који су након тога уследили, свих драма које је доживела Француска током два века, све крви која је била проливена услед заборава Бога, услед тога што је Он замењен сазнањем и разумом". Али још увек није било све изгубљено. У неким местима је долазило до позитивне реакције, препорађала се Црква, препорађале су се хришћанске монархије. Истина, у 19. веку су и у самој римокатоличкој цркви настајале либералне струје које су хтеле да помире хришћанску традицију са учењима протестантизма и "просветитељства", са идеологијом француске револуције. Али такве струје је одмах и строго осуђивао Магистеријум (то јест, дидактичка власт Цркве). Трећа велика криза је избила за време понтификата Јована Двадесеттрећег када је почео сабор на којем је с доста успеха предузет покушај да се уведу елементи протестантизма и масонског "просветитељства" у само учење Цркве. На концилу је деловала прилично добро организована либерална мањина која је на све могуће начине наметала своју вољу већини епископа и самоме папи. Иза кулиса, у експертским комисијама концила радили су највећи идеолози модернисти. (Једноме од њих, Хансу Кингу, папа Јован Павле Други је био приморан да пре неколико година забрани да предаје на римокатоличким универзитетима). На крају је сабор испао адогматски. Саме папе су то истицале, изјављујући да Други ватикански концил није такав какав су били други, да он има чисто пастирски карактер. Из тога Лефевр закључује да концил нема карактер непогрешивости, њему се не треба у свему повиновати, о његовим одлукама се може расправљати и оне се могу критиковати. Папа Павле Шести је, напротив, у писму Лефевру изјавио да је Други ватикански концил важнији од Првог васељенског сабора у Никеји! Значај концила се нипошто не своди на формални смисао укупности свих његових бројних одлука. Концил је изазвао на историјски мегдан силе које су се до тада скривале, извршио је најдубљу револуцију целокупног црквеног живота, усталасао је цео римокатолички свет: с једне стране, многи су одговорили на концил ванредним ентузијазмом, а с друге стране, његова последица било је масовно одлажење из цркве и смањење религиозне активности.
74
Концил је усвојио идеологију прогреса. У његовим се документима историјски живот народа независно од њиховог односа према Христу и према цркви приказује као пут ка све већем добру. Нису случајно залагања неколико стотина (!) епископа који су на иницијативу примаса Пољске, кардинала Вишинског, предлагали да концил осуди комунизам, била "одбачена". Прогрес се проглашава за духовну вредност. Култивише се концепција "одрасле" човекове личности којој нису потребни никакви ауторитети и која стиче Христа у личном избору, по цену раскида с прошлошћу. Тиме се умањује, па чак и сасвим пориче Богом дат утицај породице, средине и осталих ауторитета. На тај начин, сваком вернику се покушава да наметне психологија интелектуалца којег је одгајила савремена цивилизација. Лефевр убедљиво критикује овакву "интелигенцију". "Ако бисмо морали да чекамо када ће се појавити разумевање религиозне истине да бисмо поверовали и обратили се, хришћана би било врло мало... Наш Господ није тражио разумевање, већ веру. Само жива вера даје разумевање". Концил проглашава религиозну слободу. С Лефевровог гледишта то је смртни ударац црквеном учитељству које је по својој природи неспојиво са слободом. "Магистеријум нуди Истину, морално обавезује личност да је прихвати, то јест, лишава личност моралне слободе. Наравно, личности је дата психолошка слобода али могућност одбацивања учења не даје права да се оно одбаци. Човек мора да верује под претњом (вечне) осуде... Концепција религиозне слободе још може да дозволи дијалог на једнаким начелима, информацију, али је неспојива с ватреном проповеђу о неопходности обраћења да бисмо се спасли, о претњи вечне осуде која лебди над онима који одбијају да верују и истрајавају у својим гресима... Смисао постојања Магистеријума је увереност у поседовање Истине. А Истина је по својој природи нетрпељива према заблуди, као што је здравље супротно болести. Магистеријум не може да дозволи право на религиозну слободу, чак и када је приморан да је трпи. Јер Бог није дао човеку да бира религију. Он му је оставио само могућност која јесте слабост људске слободе, и може бити несрећна. Цркви пребацују да захтева религиозну слободу када је у мањини, и пориче је се када се нађе у већини. Одговор није тешко дати. Истина је извор добра, врлине, правде и мира. Тамо где је Истина испољава се њен благотворан утицај на друштво. Црква захтева признање чињенице да она носи добро драгоцено за државе и, као последица тога, давање права Цркви да шири та добра... Када је Црква у већини она је дужна да ради Истине и ради добра народа предаје истинско учење и да шири на тај начин међу грађанима сва добра дела и врлине које проистичу из Истине, чувајући их од заблуде и порока. Само онај ко живи у апстракцији, у иреалности, расправља о Истини потпуно независно од оног добра које је с њом нераскидиво повезано, као и од оног зла и порока који су неодвојиви од заблуде. Боље је прихватити да само добро има права а да их зло нема. А оно што се говори о добру, такође мора бити потврђено и за Истину... Али сада се уместо црквене Истине појављује нова догма о достојанству човекове личности и о врховном добру слободе... Слобода коју желе они који од слободе праве апсолутно добро, химерична је. Често је слобода ограничена на моралном плану, па је тим више ограничена у интелектуалном избору. Бог се на изванредан начин побринуо о помоћи немоћној људској природи посредством породице којом смо окружени: оне породице која нам је дала живот и мора да нам да васпитање; отаџбине чији владари морају да олакшају нормални развитак породице у правцу савршенства материјалног, моралног и духовног; Цркве кроз њене епархије, где је епископ отац а парохије оне религиозне ћелије у којима се душе рађају за божански живот и ради тог живота се хране Св. Тајнама. Одређивати слободу као одсуство принуде и подстицаја значи разарати све ауторитете које је Бог ставио у центар тих породица ради олакшања добре употребе слободе, дате човеку ради непрестаног тражења Добра као и ради подстицања на добро оних који су ти поверени". Сада је у цркву продрла "нова свестрана концепција, концепција живота, света, Цркве која се у потпуности и савршено разликује од истинске концепције Цркве. Нова концепција се заснива на масонским принципима који се своде на чувене три речи: слобода, једнакост, братство; све то
75
може бити врло добро, али такође може значити врло лоше ствари. Ако је слобода потпуна, то јест, све се препушта личној свести и личној савести и укидају се сви закони то значи рушење сваког ауторитета, јер управо је против ауторитета и уперена трочлана парола. Слобода моје савести значи да ја чиним шта хоћу, не знајући ни за закон, ни за лични ауторитет. Једнакост значи да смо сви једнаки и да не желимо ауторитет. Братство - али без оца. Без Оца може бити само братство руље... али како се може замислити братство без отаџбине, без оца. Ето чему су хтели да нас науче: рушењу ауторитета, насрћући самим тим и на ауторитет Бога. То је отворени напад на Бога јер сваки ауторитет потиче од Бога и учествује у ауторитету Божијем". Проглашење начела религиозне слободе непосредно је повезано са одрицањем од догматизма. Испоставља се да догма није вечно богооткривено учење, него резултат човекових трагања која се стално мењају и еволуирају. Непрестана трагања се проглашавају за норматив догматске свести. Радикално се мења однос према другим религијама. Мисионари добијају савет: не тежите да направите, рецимо, од муслимана хришћанина; добро ј е ако нам пође за руком да направимо до њих добре муслимане. Хришћанска мисија се претвара само у служење социјалноекономском прогресу. Последица тога је да се многи мисионари разочаравају у свој позив и напуштају га. Насупрот модерном мишљењу како свака религија на овај или онај начин води човека спасењу, Лефевр износи традиционалнија гледишта о могућности спасења у другим религијама. "Црква је једина Заједница коју је основао Христос ради нашег спасења: Црква није просто корисна. Она је неопходна за наше спасење. Без Цркве се не можемо спасти... Па онда, рећи ће неки, ниједан протестант, ниједан муслиман, ниједан будиста, ниједан анимиста се неће спасти? Ја то нисам рекао: али говорим и тврдим... да се нико, баш нико од муслимана, ни од протестаната, ни од анимиста, не може спасти осим благодаћу Цркве, благодаћу Крста Господа нашега Исуса Христа... Човек се не може спасти кроз ислам, кроз будизам, кроз протестантизам; кроз заблуду се човек не може спасти. На небесима нема будистичке, ни протестантске цркве, на небесима је само једна Црква - Црква Христова... Човек се може спасти у тим религијама, али не кроз њих". Лефевр показује да екуменизам који је прогласио Други ватикански концил значи зближавање с протестантским вероисповестима, значи уступке протестантизму на широком фронту. За разлику од претходних времена када римокатоличка црква није дозвољавала да мирјани читају Библију сада се на све могуће начине подржава и поздравља то да сви верници проучавају Свето Писмо. Рекло би се да је дошло до повратка древној норми која је изгубљена у римокатолицизму. Али Лефевр упозорава против протестантске тенденције која ту избија. Истичући у први план Библију, умањује се значај Светог Предања, као да оно не разоткрива истински смисао Библије, као да Библија, одвојена од предања, може бити схваћена непогрешиво. Чује се отворени позив да се људи ограниче само на Писмо. На пример, познати "Речник библијског богословља" у редакцији Ксавера Леон-Дифура, који је такође преведен и на руски језик, излаже богословље без икаквог обраћања двехиљадугодишњој хришћанској традицији. Лефевр разобличава оне који, позивајући нас да се држимо само Еванђеља, истовремено руше црквену веру у богонадахнутост Писма. На концилу се отворено говорило да богонадахнутим у Еванђељу треба сматрати "само истине које су неопходне за наше спасење". Утицај протестантизма или, што је исто, тражење компромиса с њим, осећа се и у литургијским реформама које су извршене на подстицај концила. Дошло је до упадљивог смањења поштовања Богородице и светих, чије су слике удаљене из многих цркава, богослужење се
76
"хуманизује", нагласак се не ставља на богоопштење, већ на људско општење чланова црквене заједнице. Некада је у римокатоличким црквама свети престо стајао крај олтарског зида и мису је свештеник служио окренут лицем према престолу, а леђима према парохијанима, као у православним храмовима. Сада се престо помера напред, и свештеник служи мису стојећи између престола и олтарског зида, окренут лицем према народу. Истиче се ново схватање мисе као "вечере", "трпезе", "успомене на Христа". Забашурује се, а понекад се и директно одриче, вера у присуство Христа у евхаристији. У том случају се ни сама тајна се не врши. По схоластичком учењу, којег се, наравно, придржава Лефевр, за вршење Тајне потребна су три услова: "материја", "форма" и "неопходна намера", то јест, намера свештеника да врши Тајну по вери Цркве. Ако свештеник не признаје веру Цркве, онда су и Тајне које врши неважеће. Лефевр се не буни против богослужбеног читања Писма на националним језицима. Али он је одлучно против превода других литургијских текстова с латинског који је "ризница јединства и универзалности, тајна коју никакав људски језик не може да изрази и опише". Треба рећи да проблем сакралног језика није чисто римокатолички проблем. Грци се никада неће одрећи језика Новог Завета, језика Јована Златоустог и Василија Великог. Црквенословенски језик, у оквирима словенског света, не само што нас повезује с целокупном традицијом, него остварује и јединство у литургијском животу свих православних Словена. Али богослужбена реформа се код римокатолика није сводила само на замену латинског савременим језицима. У Риму су усвојена четири нова канона савремене мисе, при чему само један од њих одговара мање или више претходном римском канону док су остали резултат савременог стваралаштва. И то је био тек почетак. Дошло је до експлозије стваралачке активности у области литургијског живота. Само је у Француској ушло у употребу више од сто (!) канона мисе, одобрених на разним нивоима. Како сматра Лефевр, "већ сама та варијативност, анархична могућност да се из огромног мноштва тих текстова бира оно што се човеку највише свиђа", руши побожан однос према богослужењу као према установи Божијој. Немогуће је дубоко променити "закон молитве", не реформишући упоредо с тим и "закон вере". "Новој миси одговара нови катихизис, ново свештенство, нове семинарије, Црква харизматичка, педесетничка, све оно што је супротно ортодоксији и учењу свих времена". У тој новој Цркви дозвољено је врло много тога а забрањено је само једно: држати се претходног учења и вршити богослужење старог времена. Строгост ове забране Лефевр је доживео у потпуности. "Главни напор сатане - говорио је Лефевр - састоји се у томе да нас уведе у непослушност Предању кроз сам принцип послушности". Савремени римокатолик (да ли само он?) налази се "пред мучном дилемом: или послушност уз ризик губљења вере, или непослушност уз очување вере неокрњеном; или послушност и сарадња у раду на рушењу Цркве, или непослушност и рад на очувању и продужењу Цркве". Лефевр је са својим следбеницима одлучно изабрао припадност Цркви свих времена уз одбијање да припада Цркви реформисаној и либералној. У својој храброј борби он се надахњивао примерима древних Светих Отаца који се понекад нису бојали да се супротставе целом свету (један римски прелат је викао на њега: "Не изигравајте Атанасија Великог!"). Надахњивао се он и примером мученика Вандеје који су пали у борби против револуционарне Француске ради поновног стварања хришћанске Француске. "Нова хришћанска цивилизација" којој нас воде модернисти јесте антихристова обмана, говорио је. Јер "већ је постојала хришћанска цивилизација и нема никаквог разлога да се она поново измишља". Након промена које су се догодиле последњих година у Европи струја традиционалиста је стекла нове могућности у бившим земљама "народне демократије". Час овде, час тамо, од Балтика до Дунава, појављују се проповеднициинтегристи, на зидовама градова и села лепе се
77
огласи с позивима на "мису св. Пија Петог". Црквена ситуација у земљама Источне Европе је различита, али је у целини настројена конзервативније, него на Западу. Будућност ће показати колико је јак римокатолички традицонализам, али већ се сада види даје он виталан, те смрт монсињора Лефевра нипошто не значи крај покрета који је он основао.
са руског: Зоран Буљугић
ЛИТЕРАТУРА
1. Алексеј Јанг: Журба у загрљај, Византијско огледало, Ниш, 1996. 2. Татјана Горичева: О обновљенству, екуменизму и "политичкојписмености" верника, у књизи "Печат Христов и жиг звери", Образ светачки,Београд, 2004. 3. Жан Мари Лустиже: Божји избор, ЈелМил, Чачак, 2003. 4. Св. Јован Дамаскин: Тачно изложење православне вере, Луча 2/1994,Никшић 5.The Rev. Brian W. Harrson, O.S: The Crisis in Eucharistic Faith/Implications for Post Vatican II Reform, Aduremus Bulletin, Sociеty for Renеwаl of the Sacred Liturgy, Arlington, Va.Nov. 1995. 6. Joseph Pearce: Tolkien: Man and Myth, Harper Collins Publishers, London1999. 7. Robert Taft: Beyond East and West/Problems in Liturgical Understanding, Pontifical Oriental Institute, Roma, 2001. 8. Monsignor Klaus Gamber: The Reform of the Roman Liturgy - Its Problemsand Background, Una Voce Press, San Juan Capistrano, California&The Foundationfor Catholic Reform, Harrson, New York, 1993. 9. Joseph Ratzinger: The Spirit of the Liturgy, Ignatius, San Francisco 2000. 10. Hellen Hull Hitchock: Pope Benedict XVI and Liturgical Reform, AdoremusBulletin, 6/2006. 11. Симон Франк: Светлост у тами, Бримо, Београд 2005. 12. Мишел Коол: Бенедикт XVI лицем у лице са француским бискупима(Le Monde Diplomatique, фебруар 2007.) 13. Јеромонах (сада митрополит) Амфилохије: Покрет кољивара, духовнолитургијски препород и грчка црквена братства ("Гласник СПЦ", 3 март 1976.) 14. Михаел Епштејн: Руска култура на раскршћу, Народна књига, Београд1999.
78
15. Михаил Помазански: Преношење филозофског стварања у теологију,Теолошки погледи 3/1973. 16. Свештеник Јован Журавски: Тајна Царства Божјег, Манастир Хиландар,2003. 17. Оптински старци III, Светигора, Цетиње, 1998. 18. Јуриј Лотман: Семиосфера, Светови, Нови Сад, 2005. 19. Петрос Василијадис:Lex orandi, Каленић, Крагујевац 2006. 20. К. Николајев: Источни обред, YMCA PRESS, Париз, 1950. (на руском) 21. Ватикан: налет на Исток, Одигитрија, Москва 1998. (наруском) 22. Александар Шмеман: Дневници 1972-1983, Руски пут, Москва 2005. (наруском) 23. Peter D. Day: The Liturgical Dictionary of Eastern Christianity, AMichaelGlazier Book/The Liturgical Book, Collegville, Minnesota, 1993. 24. Канонизација светих, Тројице - Сергијева Лавра, 1998. (наруском) 25. Ђакон Андреј Курајев: О нашем поразу, Светлојар, 1999. (наруском) 26. Катекизам Католичке Цркве, Хрватска бискупска конференција, Загреб1994. 27. Ansegar J. Chupunecco: Handbook for Liturgical Studies/Introduction to theliturgy, APueblo Book / The Liturgical Press, Collegville, Minnesota, 1997. 28.Archimandrite Vasileios: HymnofEntry, SVS Press, Crestwood, NY, 1984. 29. David W. Fagerberg: Theologia Prima / What Is Liturgical Theology?, Hillenbrand Books, Chicago/Mundelein, Illinois 2004. 30. Johnatan Robinson: The Mass and the Modernity, Ignatius, San Francisco2005. 31. Протојереј Александар Шмеман: Литургија и Предање, Пролог, Кијев2005. (на руском) Конац дела и Богу слава!
79
Владимир Димитријевић
Све су маске пале
Драга браћо и сестре у Христу Богу и цару Лазару! Драги Чачани, Помаже Бог! Шта да вам кажем данас, кад су све маске пале и кад нам је Косово, по ко зна који пут у нашој историји, помогло да сагледамо истину? Шта год да кажем – ви то знате. Ми то знaмо. Знамо као што је знао и Алекса Шантић, кад је певао: „Ми знамо судбу, и све што нас чека, ал страх нам неће заледити груди, волови јарам трпе, а не људи Бог слободу дао је за човјека“. Знамо да је срушен међународни правни поредак, и да ће то скупо коштати цело човечанство. Јер, када је 1908. Аустрoугарска анектирала Босну и Херцеговину, она је срушила међународни поредак установљен 1878. године на Берлинском конгресу, који јој је дао мандат да окупира, а не и анектира дедовину Светог Саве – формално-правно, Босна и даље је била саставни део Турске царевине. Ако је, шест година после тога, избио Први светски рат, и ако је Други светски рат најављен аншлусом Аустрије и окупацијом Чехословачке од стране Хитлерових трупа, чиме је разорен Версајски међународни поредак и заувек угашена нада у Друштво народа, чему онда да се надамо и свет и ми, када су Америка и њени сателити насрнули на међународни поравни поредак настао формирањем Уједињених нација после Другог светског рата? Све су маске пале Италија, која је, за време Мусолинија, створила марионeтску Велику Албанију, и чија је окупациона зона 1941. била у Метохији, данас признаје необалистичку ОВК државу. Немачка, чија је окупациона зона од 1941. до 1944. године била где и данас, признаје квазидржаву с чије територије је Химлер регрутовао своју СС дивизију „Скендербег“. Германска Европа, која се у Првом и Другом светском рату у Србији представљала суровим мерама према непокорним Србима, и која је октобра 1941. ушла у крагујевачку Гимназију да намири своје квоте за одмазду, и сад је јединствена: Беч и Берлин су на страни својих старих шиптарских савезника. А не чудимо се ми ни Америци, ни Енглеској! 1941.године Англосаксонци су нас гурали у рат с Хитлером, да би 1944. године, на Васкрс, бомбардовали Београд, и, све до јесени, многе српске градове завијали у црно, тобож, борећи се против Вермахта, а, у ствари, да би на власт довели свог сарадника, Јосипа Броза, издајући краља Петра и бацајући у руке комунистичких џелата Ђенерала Дражу. Маске су пале. За Косово данас криви су и српски комунисти, који су, служећи дебелом мртвацу Грозу, свој народ наркотизирали и некротизирали причама о братству и јединству, а поклањајући Косово и Метохију Шиптарима, попут Петра Стамбилоћа, који им је, у налету титољубља, дао Лепосавић, и попут свих оних комуниста из Србије који су гласали за Кардељев Устав 1974. године, и хапсили професора Михаила Ђурића, и попут оних српских удбаша који су убеђивали Ђорђа Мартиновића да призна како је самог себе набио на флашу, а да то нису учинили шиптарски терористи, маскирани у „маљи деца“, и попут Ужичанина Николе Љубичића, који се, кад је паљена Пећка Патријаршија, шетао по Косову у лакованим ципелама и опонашао Титов „загорски“ говор. И ми смо криви, браћо и сестре, јер, до јуче скоро, нисмо ни знали да нам је косовскометохијска земља колевка и ковчег Завета. Али, освестили смо се, прво под бомбама 1999. а сад, после 17. фебруара 2008. године, коначно и заувек, да више не могу да нам замазују очи тобожњим „европским“ вредностима, као што су нам их ослепљивали причом о братству и јединству. Јер, многе земље Европске Уније су издале изворне вредности Европе, пре свега
80
владавину засновану на праву и правди. Ми, Срби, те вредности нисмо издали – наша држава почива на Законоправилу Светога Саве, старијем од енглеске Велике повеље слобода, која је једно парче пергамента, за разлику од Законоправила, књиге тешке шест килограма. Зато су Срби данас европски народ, а они који им отимају Косово нестају у тами безакоња. Истина блиста Али, не само да су маске пале, него нам и истина блиста. Блиста скромно и свечано, чедно и отмено, као и свака истина српског Завета. Пред нама блиста Косово у свој својој лепоти – лепоти Девича, Грачанице, Дечана, Пећке Патријаршије, Бањске и Соколице, Љевишке, Гориоча и Зочишта. Пред нама блиста Косово наших дивних монаха, вођених својим владиком Артемијем и дечанским игуманом, преосвећеним Теодосијем, и монахиња, свештених весталки заветног огња. Пред нама блиста Косово оног народа који је остао у енклавама, који сваки дан мученички сведочи своју верност Завету Срба с Небом, и оног народа који својим грудима брани Лепосавић и Митровицу. Блиста нам истина о нашим правим савезницима – Русији, која је, за време Јељцина, кад су нам отимали Крајину, Славонију, Барању и Далмацију, била на коленима, али која је сада, као и за време цара Николаја Другог, спремна да се бори за нас и наше Косово. Знајте да се руски православни народ у својим црквама више моли за Косово и Србију него што се ми молимо, и да Руси више плачу због Дечана него што ми плачемо. Блиста нам истина и о Румунији, нашој православној сестри, која ни у Другом светском рату, кад је Антонеску био на страни Сила осовине, није хтела да узме ни педаљ српске земље. Док остале Хитлерове савезнице ликују, од Хрватске до Бугарске, Румунија је јасно и гласно рекла своју реч. Своју доследност показаше и Кина, Индија, Бразил, Шпанија (представница праве Европе, донкихотовски спремна да се одрекне НАТО-вског квазиевропејства)… И то видимо. А Косово је неодузимиво. Косово је цар Лазар, који зна да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека“. Косово је Бошко Југовић, који се „не би повратио, ни из руке крсташ барјак дао, да му Царе поклони Крушевац“, јер је пошао „за крст часни крвцу прољевати и за вјеру с браћом умријети“. Косово је и Милош Обилић, који ће на „лијеп Видов данак“ показати „ко је вјера, а ко је невјера“. Косово је и Мајка Југовића, што је тврда срца била и чија је душа, као голубица, прхнула у небо од неизрецивог бола. И Косовка девојка је Косово, јер вечно носи хлеб и вино нашим рањеницима. И Свети Пајсије и Авакум су Косово, јер су, пред набијање на колац, знали да „нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов радује се смрти“, јер је смрт васкрсењем побеђена. Косово је и Милан Ракић, српски конзул у Приштини и четник у јединицама војводе Вука, који 1912. учествује у ослобођењу Газиместана и слуша своју песму у којој је отаџбини обећавао „да ће, неозарен старог ореола сјајем“, дати живот за њу. Косово је и Никола Тесла, који Aмериканцима с поносом описује Видовдан 1389. као епопеју већу од оне у Термопилиском кланцу. Косово је и Јован Цвијић, који о Србима с Косова говори као о крепким старинцима, свесним наше немањићке славе. Косово је и Надежда Петровић, сликарка, која не само да је повела Коло српских сестара, него је и сарађивала са славним комитом Лазаром Кујунџићем и била добровољац у Балканском рату 1912. Косово је и Милош Црњански, који је писао о „снази липљанског звона“, и Иво Андрић, који је писао о Његошу као трагичном јунаку косовске мисли. Косово су и браћа Настасијевић, и толики други песници и прегаоци у области културе, тог саборног памћења народа. Јер „у рату овом који сећање брише“, култура је оружје јаче од тенка и пушке. Сви смо ми Косово у оној мери у којој смо свесни речи видовитог косовског заветника, ловћенског орла, Петра II Петровића: Што на веру праву не похули што се не хће у ланац везати, то се збјежа у ове планине, да гинемо и крв прољевамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу“.
81
Шта ћемо даље? Ево неколико предлога, јасних и једноставних, и свима доступних. Прво, да се измиримо. Јер, само слога Србина спасава. Кад дођемо кући, да се помиримо с родбином и комшијама с којима смо у завади, да сви свима опростимо, да схватимо да су љубав и поверење битнији од сваког разлога за свађу. Опростимо да нам се опрости. Друго, да се више не делимо на Србе избеглице и Србе старинце, на ове и оне, и да помогнемо сваком Србину који је остао без завичаја, без обзира на то где му је завичај – у Книну или у Клини, на далматинском или јужном Косову. Треће, да не заборавимо ко смо, шта смо и куда идемо. Да тражимо да се у школама Косово угради у сваки предмет, од географије, преко историје, до књижевности, да би и деца наше деце знала за Лазара и Милоша, Дечане и Грачаницу. Четврто, да сваки Србин који то жели на грудима понесе црни флор на коме пише „Косово“, и да тако жали што се „надање наше закопало на Косову у једну гробницу“ (Његош), јер је и Петар II Ловћенски црногорску коротну капу обликовао као знак сећања на Косово, док оно коначно није освећено. Пето, да тражимо од државе да помогне наше многодетне породице, и да и Црква и држава заједно раде да се Србија, чији су становници у просеку стари преко четрдесет година, биолошки обнови. Без деце неће бити Србије. Деца су наша нада и утеха. Шесто, да наши пословни људи схвате да их себичност и грамзивост никуда не воде. Неки су схватили, а неки нису. Они који нису морају да појме да само улагањем у свој народ и државу могу да сачувају оно што су, овако или онако, стекли. Српски бизнисмени – не заборавите Косово, да не бисте, већ сутра, били заборављени и презрени, као да никад нисте постојали! Седмо – а то је прво! – да се молимо Богу Правде, коме пева наша химна, за Косово и Србију, и да не мрзимо никога! Не мрзите, браћо и сестре, макар да има разлога за мржњу! Не мрзите ни Америку, ни Европску Унију, ни Шиптаре! Шта ко чини, себи чини! Волите Косово и Србију, живите за Косово и Србију, и то ће бити наша победа. Јер, Бог Правде не плаћа сваке суботе, и не заборавља јауке праведника! Он је и Бог Љубави, јер је љубав највиша правда! У свакој српској установи, од општине до зграде Владе, нека се златом у мермер уреже: Косово је Србија! У сваком српском срцу нека огњеним прстом љубави буде исписано: Косово је Србија! Косово је Србија, Боже Правде! Косово је Србија, свете! Косово је Србија, Чачани! Говор Владимира Димитријевића, професора српске књижевности у Чачанској гимназији, на протестном скупу одржаном 22. фебруара на градском тргу у Чачку у организацији општине Чачак
82
Владимир Димитријевић
ЦРКВА И ВРЕМЕ
У многим помесним православним црквама се данас често говори о преласку на такозвани “нови” или грегоријански календар. Као аргументи за прелазак наводи се најчешће астрономска тачност грегоријанског календара и његова универзална прихваћеност. Такође се веома често чују и предлози из световних кругова да се нови календар усвоји у целој Православној Цркви. У својој књизи “Црква и време”, православни публициста Владимир Димитријевић износи неколико размишљања о вредности старог, тј. православног календара.
ЧЕЛО-ВЕК Као боголико биће, човек је једини који на овом свету има осећај времена. Све животиње живе, сматрају научници, у непрекидној садашњости; човек, пак, зна за прошлост, садашњост и будућност, и своје поступке управља према томе. Са друге стране, време као пролазност, оно што доноси старење и смрт, време као сасуд напуњен историјским збивањима и сменом епоха, јесте осенчено палошћу потомака Адамових. Прародитељи, намењени вечности, у тренутку иступања из заједнице са Богом живим, упознају време као смртоносца, и у времену доживљавају све последице палости; почев од рађања, преко растења, до старења и изнемогавања, што се завршава привременим одвајањем душе од тела... Човек је, учи нас старосрбски, чело-вјек, биће које је челом (лицем) окренуто вечности; истовремено, он је и плен пролазности и распадљивости... Било је потребно да се Син Божји оваплоти и да Својим очовечењем освешта сву творевину, па и само време које се, у људским делима, пројављује као историја. Човек је, Богочовеком, тако ишчупан из канџи греха, смрти и ђавола и сједињен са Небеским Оцем. Време, које је на известан начин било сарадник трулежности, преко Цркве, Тела Христовога, постало је средство спасења, које се по Апостолу искупљује и служи као увод у Осми, Невечерњи Дан. Богослужбени круг Цркве, свакодневно узвођење пролазности у вечност, Литургија као отворено Царство Оца и Сина и Духа Светога, у којој се, мада га историјски није било, сећамо и Другог и славног Христовог доласка зато што смо причешћени – ето дивног одговора православног хришћанства на питање: “како поступати с временом?”
ВРЕМЕ И КАЛЕНДАРИ Различите културе (а реч култура извире из култа, из религије) имале су веома различите приступе феномену времена. У старом Египту се, на пример, време није мерило другачије но владавином фараона - година, барем у данашњем смислу, није било. Индуски паганизам је био крајње аисторијски; застрашујући временски размаци и козмички циклуси скоро да онемогућују било какво датовање индисјке прошлости на основу писаних докумената. Слично је, у почетку, било и код старих Грка који су имали циклични доживљај времена - за њих је све што прође постајало мит... Путовање кроз историју времена је веома занимљиво, али оно није циљ нашег истраживања, већ о томе говоримо само да бисмо показали колико је прича о “тачности”, када је време у питању, илузорна. Нешто је у мерењу времена “тачно” само ако се прихвате полазне претпоставке. Сваки научни систем, али и сваки систем људскогмишљења, мора имати полазне претпоставке – у математици су то аскиоме – које се аргументима датог
83
система не могу доказати. То јест, свако људско мишљење се заснива на вери у нешто. Време наших календара, и старог и новог, само је једно од многобројних људских “времена”.
ИСТИНА И ТАЧНОСТ Критеријуми “Објективности” нису исто што и критеријум Истине, јер “Објективне” чињенице, саме по себи, невезане за личност која их је изнела, не постоје. Истина је, сведочи Црква, Личност, а не појам – Личност Ваплоћеног Логоса, Христа Богочовека. Глас Цркве, тела Христовога, глас је Христов: и сви факти се у том смислу морају мерити и проверавати. То је и основа нашег размишљања о календару, незаглушеног буком квази-научног “астрономског” приступа, који је плод сцијентистичке идеологије 19. века и који је у савременој науци потпуно одбачен. Календари који се примењују нису време само, они су слике времена. Као што смо рекли, они веома зависе од религијске утемељености погледа на свет који их је изнедрио. Ту критеријум “тачности” никада није био пресудан. Садашњи грегоријански календар, који је добио назив по папи Гргуру VII који га је увео у употребу марта 1582. године, није најтачнији у поређењу са календарима које су користиле друге цивилизације. Иако веома разрађен, грегоријански календар ипак није тачнији од онога који су саставили свештеници Маја из Средње Америке пре више од хиљаду година. Међутим, ако би неко предложио Европљанима да усвоје мајански или неки други календар, они би то одбили, јер су нестале духовне, метафизичке поставке на којима су ови каледари били могући. Календари су првобитно били повезани првенствено са религијом, зато што се показало важним да се светковине и жртвовања прослављају тачно одређеног датума, како кажу стручњаци за календарска питања. Одавде почињемо разматрање православног (тзв. “старог”) и папског (тзв. “новог”) календара, које, као што ћемо видети, није безначајно за питања вере.
НОВИ КАЛЕНДАР И ЕКУМЕНИЗАМ Године 1920. Цариградска Патријаршија је, у складу са политиком грчких власти на чије чело долази масон Венизелос, упутила окружницу свим хришћанским “црквама”, по први пут признајући црквеност јеретичким заједницама Запада. Месточувар патријаршијског престола, Доротеј, нарочито се истицао у проглашавању екуменизма “свелеком” за исцелење и помирење завађених хришћана. Ова окружница понудила је читав низ конкретних мера за приближавање другим хришћанима, а први на листи екуменистичких предлога јесте увођење заједничког календара да би велики хришћански празници могли да се заједно прослављају од стране свију. На овај предлог надовезују се и други, као што је размењивање братских порука поводом великих празника током године, братски одности између представника разних “цркава”, сазивање заједничких свехришћанских конференција ради расправљања о питањима важним за све конфесије, помирење у догматским разликама, саслуживање у храмовима, итд.
ДА ЛИ ЈЕ ПИТАЊЕ КАЛЕНДАРА “ДОГМАТСКО”? Један од омиљених аргумената апологета новог календара је да питање календара није “догматско”. Ако се крене том логиком, онда у Цркви Христовој мора да се изврши радикално избацивање свега што није “догматско”. Свештеничка брада и мантија уопште нису догма; нежењени епископат није догма, забрана уласка жена у олтар и немогућност женског свештенства нису догма... Све до VII Васељенског Сабора, поштовање икона у Цркви није било одогмаћено и иконоломци су се на то и позивали када су кренули да уништавају свете ликове.
84
Да ли је догма причешће на празан стомак, начин на који се крстимо и молитвено окрећемо према истоку? Наравно, све ово нису догмати, али ако се на црквени поредак насрне, онда ће и сама Црква и сви њени догмати бити доведени у питање. Са црквеним календаром је као и са иконом. Док се на дрвету не наслика лик Господњи, оно је обична даска, која се, без икаквог греха, може исећи секиром и бацити у ватру. Од часа у коме се икона Христова на дасци изобрази, то је светиња којом се верни освештавају и која може да, благодаћу Прволика, чудотвори. Календар је био јулијански док, на основу њега, Црква није саздала пасхалију и Велики Индиктион. Од тог тренутка, он је икона времена, икона која време, литургијском праксом Цркве, узводи у вечност. И то више нема никакве везе са математичкоастрономском тачношћу, јер питање које се поставља није сцијентистичко, већ еклисиолошко. Календар је, као и свештеничко ношење браде и мантије, као нежењени епископат, као и немогућност женског свештенства, као и крсно знамење – део Светога Предања. Они који су га мењали, усвајајући папски календар, насрнули су на Свето Предање. А то није мали грех. Напротив!
ОСУДЕ ПАПСКОГ КАЛЕНДАРА У Цркви, богослови имају право на теологумен - своје мишљење са којим се остали богослови не морају слагати. То је теологумен све док Сабор црквени нечије мишљење не потврди Светим Предањем или га, у складу са Светим Предањем, не осуди. Тада теологумен постаје или саставни део учења Цркве (у првом случају) или јерес (у другом случају). Да Црква није заузела јасну позицију по питању папског календара, могло би се о њему и разговарати. Али, ту позицију Црква је заузела, и то одмах пошто је папа Гргур свима понудио своју “науку”. Прва осуда папског календара била је 1583. када су се у Цариграду састали патријарси Јеремија II Константинопољски, Силвестар Александријски и Софроније Јерусалимски, други пут папски календар је предат анатеми 1587, опет у Цариграду, а у фебруару 1593. је сабор осмим каноном из Цркве искључио сваког ко би се дрзнуо да примени папски календар. И пре и после ових сабора било је покушаја да се календар “усклади са науком”. У новије време, синод Алекснадријске Цркве је 1924. године одбио нови календар. На основу учења наше Цркве, јасно нам је колика је важност Светог Предања. Кад кажемо Свето Предање, ми мислимо на његов пуноту: службе, типик, постове, иконографију, појање, архитектуру, а не само на календар. Календар је један од елемената Светог Предања. Свети Јован Златоуст вели: “Је ли то Предање? Не ишти даље!” Седми канон Седмог Васељенског Сабора налаже рашчињење оних који преступају свештена предања Цркве. У свом делу “О Духу Светоме”, Свети Василије Велики каже да нека учења Цркве припадају писаним изворима, а да су друга тајинствено (миситиријално) предата усменим путем од стране Светих Апостола, и да су усмено и писано предање подједнако битни за Цркву. У последњих педесетак година, у Цркви су се појавили они који би да “под видом хришћанског живота” разоре свештена предања
КАЛЕНДАР И ЈЕДИНСТВО ЦРКВЕ За време Свете Литургије свештеник возглашава: “…И удостој нас да једним устима и једним срцем славимо и певамо Твоје величанствено Име, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин." Једна уста и једно срце – то је циљ литургијског постојања Цркве, “један Господ, једна вера, једно крштење...” Божанствена Литургија није приватна ствар, него је дело целе Католичанске (Саборне) Цркве Христове. Неки пут се деси да свештеник служи у храму у коме, на Литургији, присуствује само црквењак. Па ипак, иако се црквењак не причести,
85
свештеник возглашава: “примивши пресвете, пречисте и животворне страшне Христове Тајне, стојећи смерно, заблагодаримо Господу.” А црквењак, појац, благодари Богу што смо се причестили и моли Га да целог дана останемо у Његовој светињи и поучавамо се правди Његовој. Литургија је служба целе Цркве и црквењак и свештеник славе Господа због свих оних који су се, било где, у било ком православном храму, причестили Светим Тајнама Христовим. Сва Црква присуствује у Литургији било које парохије. Ово је саборност у простору. Али постоји и саборност у времену, јединство са целокупном свештеном прошлошћу Цркве, а постоји и саборност небоземна, када се временско сједињује са Вечним, управо кроз богослужење. После увођења новог календара, дошло је до нарушавања јединства између помесних цркава у слављењу православних празника, али то не значи да су православне цркве новог календара безблагодатне пустиње. Док црква у Русији, Србији, на Светој Гори, скупа са јерусалимском Мајком Цркава пева “Дјева данас рађа Онога који је пре сваке твари”, новоклаендарци певају: “Данас Христос долази да буде крштен у Јордану”. Док цркве које се придржавају орачког календара певају химне Богојављењу, новокалендарци славе Светог Макарија Великог. Црква је увек и свагда била свештена симфонија, никад вавилонска какофонија. треба да певамо “једним устима” да би нам Бог даровао “једно срце”. А да ли је данас тако? Од Првог Васељенског Сабора Црква Божја пева скупа; у двадесетом, несрећном векуна ђоше се људи који нису били достојни ни да помињу имена Отаца Првог Сабора који уведоше нови келендар, цепајући тиме литургијско јединство православних. “Добро”, рећи ће неко, “Пасху и даље славимо скупа.” Али, питамо се, зар су Божић, Богојављење, Преображење, мање битни? И колико су мање битни? Зар кроз те празнике не славимо истог Господа, који нам је дао једну веру и једно крштење? Зар да за Васкрс, Вазнесење и Тројице будемо једно, а за Божић и Богојављење раздвојени? Зашто? Зар није Онај који је васкрсао, вазнео се на Небо и послао Духа Светога исти Онај који се родио у Витлејему, крстио на Јордану, преобразио на Тавору? Као што је познато, недеља после Тројица је недеља Свих Светих. Целе те седмице иза Тројица нити се клањамо, нити постимо, као ни после Божића и Васкрса. Пасха може да падне само између 22. марта и 26. априла, па је она у складу са тим “рана” или “позна”. Ако је Пасха рана, апостолски пост траје дуже, а ако је позна, траје краће. Овај пост је вековима чествован од православних као пост од изузетне важности: године 1725. патријарх Јеремија III је лишен престола јер је покушао да овај пост устали на 12 дана, а године 1783. патријарх цариградски Калиник доживео је исто јер је хтео да апостолски пост сведе на седам дана. А шта се дешава приликом примене нобог календара? Ако Пасха падне, нпр. 25. априла (8. маја по новом календару), недеља Свих Светих се у новокалендарским црквама слави после Петровдана, што је недопустиво! Сам, пак, Петровдан, пада у среду после Педесетнице. То јест, по логици новог календара, требало би, да се уочи Петродана, одмах после Тројица, пости! А канони то забрањују! Неко може рећи да ови случајеви нису неко вапијуће нарушавање канона, да је то ситница... Али такав приступ, допустив у обичном животу, сасвим је неприменљив на област црквену. Црква Божја, као Тело Христово, није организација, него организам, а у Живом Телу нема ситница – сваки, најмањи орган, свака жива ћелија Тела Црквеног има важну и непоновиву функцију, и уклањање исте доводи до ненадокнадивих губитака, до болести, кадкад тешке и опаке. Канон 56. VII Васељенског Сабора налаже да се сви постови у Цркви спроводе по заједничком поретку. Да ли је данас тако? Док цркве православног календара посте припремајући се за Божић, дотле новокалендарци мрсе, славећи Божић! Дух Свети је сишао на апостоле и осенио их када су били заједно сабрани на једном месту (Дел. Ап. 2,1). Шта би било да је једна група апостола примила Духа Светога једног дана, а друга група рекла: “Ми ћемо истог Духа примити касније, за тринаест дана, па неморамо сада да будемо са вама?” Осетивши ово, Свети Јустин Ћелијски је, пре Другог светског рата, плакао и туговао што је цариградски патријарх, који би требало да чува јединство православне васељене, то исто јединство угрозио.
86
Владимир Димитријевић СРБИ И ПАПА Срби су од почетка Светим Савом били опредељени да буду бедем Православног Истока о који ће се ломити сва копља крижарских похода папских; зато су највише и страдали, приневши Богу милионе мученика за веру Христову. Двоумице о томе ко су паписти није било уопште: Завида, отац Немањин, сина свога крстио је по православном обреду чиме се вратио из Рибнице, где је једно време био у изгнанству, у Рашку, свој завичај - Немања је у Рибници био крштен по латинском обреду. Да је Завида сматрао да су Православље и папизам иста вера, не би сина свога поново крштавао. Свети Сава је, одлазећи у Никеју, и добијајући автокефалност Србске Цркве од Мајке - Цркве Цариградске, презирући моћ папе који је у то време, преко Латинског царства, владао већим делом Византије заувек ставио до знања Риму: „Срби, мој народ, Христови су, не папини“. Није се слагао са својим братом Стефаном који је круну затражио од папе; зато га је он, као архиепископ, поново крунисао на Спасовдан, 1221. године, у заједничкој им задужбини Жичи. Сви светородни Немањићи били су одлучно против латинске јереси: зато се Свети краљ Милутин борио против византијског цара - унијате Михаила Палеолога и одолевао насртајима папиних војски. У законику цара Душана, као и у другим законским документима онога времена, јасно је речено да римокатолици који живе и раде у Србији и на територијама србских владара имају право на своје храмове и на своје свештенство, али су биле веома строге казне за оне латинске жупнике који би неког православца превели у папску јерес. Последњи владар слободне србске државе, деспот Ђурађ Бранковић, умни страдалник, одбио је да пошаље представнике на саборе у Фиренци (Флоренцији) и Ферари (када је заблистао атлант Православља, Свети Марко Ефески, бранећи ортодоксију од уније са Римом). To је образложио чињеницом да је веома дуго сусед лукавих Латина, да их добро познаје, и да од сјединења у Истини неће бити ништа. Када му је нуђено да прими папску веру и добије помоћ Запада, говорио је да га његов народ сматра несрећним, али мудрим човеком; ако би примио туђу веру, сматрали би га несрећним лудаком. To Ђурђу Бранковићу непријатељи Православља до данас замерају. Познати филокатолик и „космополита" Мирко Ђорђевић због таквог поступка Ђурђа Бранковића пореди са, ни мање ни више, Слободаном Милошевићем. Мученик деспот је одбио унију јер је био „изолациониста“ („Данас", 5-6. фебруар 2000). У доба ропства под Турцима паписти су на све начине настојали да поунијате „шизматике“, у чему су понегде и успели (унијаћење Западне Херцеговине, Жумберка итд). Отпор православних је био велики - најлепши књижевни опис таквог отпора дао је Симо Матавуљ у „Пилипенди"; сличан овоме по снази и узвишености је опис одбијања Вука Исаковича да прими унију, који иде дотле да пред слаткоречивим бискупом - у Осеку негира и постојање „Бога“ (таквог, лажног, папског), пре но што ће се одрећи вере својих отаца (овај је опис понудио Милош Црњански у „Сеобама"). Због свега овога, Срби су морали страдати; кулминација патње због вере дошла је у двадесетоме веку, у коме су и Први и Други светски рат по мученички православни народ Балкана значили распеће какво не памти дотадашња историја. Небеса су се поново отворила мученицима Христовим. Однос Срба према папизму у овом столећу богословски су најсилније образложили свети сведоци Сунца Правде, владика Николај Велими-ровић и отац Јустин Поповић. Овај потоњи је,
87
својом књигом „Православна Црква и екуменизам“, постао познат у читавом свету православних као нови Отац Цркве, који стоји раме уз раме са Светим Фотијем Цариградским и Светим Марком Ефеским. Дубина увида оца Јустина била је очито плод вишњег благослова; само се тако може објаснити снага и уверљивост његових речи, после којих једино глув човек неће чути глас светоотачке свеистине, да у питањима вере нема и не може бити компромиса. Показавши и доказавши да сав Запад грезне у тами човекопоклонства (а прво човекопоклонство Запада је паполатрија, и први човек - идол Запада, после пада римске империје, је папа), отац Јустин Поповић је свима ставио до знања да Исток Христов не сме да се одриче Богочовека ни по коју цену - јер ће му се, y супротном, дан заувек претворити у ноћ без освита. Владика Николај Велимировић је најзаслужнији Србин у делатној борби против папизма пре Другог светског рата. Када је власт Краљевине Југославије 1937. године хтела да потпише издајнички конкордат са Ватиканом, овај смели епископ је, уз остале архијереје србске, повео богомолничку Србију у одбрану Светосавља и - конкордат је пао, упркос чињеници да је министар полиције у то време био римокатолички жупник Антон Корошец и да су убијани, хапшени и премлаћивани људи који су се конкордату супротстављали, а Патријарх србски Варнава чак, по свему судећи, отрован. Владика Николај, у младости и сам занет србским пијемонтизмом и југословенством, веома је брзо увидео да је версајска Југославија духовна гробница његовог народа. Да би се угодило јеретицима римске вере, краљ Александар Карађорћевић је пристао да не буде миропомазан по православном обреду и тако није добио свеумудрујућу благодат Духа Божијег којом би могао да влада и одлучује. Срби су, у име „југословенства“, које је код веома малог броја Хрвата и Словенаца било искрено, учени да су Православље и римокатолицизам - „једно те исто", а поред Савиндана, у школама србским је слављен и „Штросмајеровдан", због тога што је ђаковачки надбискуп Јосип Јурај Штросмајер био велики претеча идеје „југославенског ујединења" (он јесте био за Југославију, али под Аустро-Угарском, у којој би Срби заувек били поунијаћени). Зато је Владика Николај писао да је Југославија била „пркос Христу и Светоме Сави", и да је уништила душу Србства до те мере да касније комунистима није било тешко да је дотуку. Због ове духовне свести, епископ охридско-битољски и жички био је најомрзнутија личност мећу римокатолицима словенске крви. Када су усташе створиле Ендехазију, сарајевски „Католички тједник" је одмах, 12. и 23. маја 1941. године, донео два текста пуна страшног беса усмереног на Владику Николаја и његову мисију мећу Србима. Напали су га као антипаписту и човека који је тврдио да је Запад у атеизам упао због латинске јереси; тврдили су за њега да је агент и плаћеник Енглеске, који ради за њене интересе; оптуживали га да је хтео да у Православље преведе и србизира Словенце и Хрвате; на крају, радовали су се његовом затварању и онемогућавању његовог деловања, по личном нарећењу Адолфа Хитлера. Други светски рат је за Србе значио ужас над ужасима: римокатолицизам је своје борбено лице показао преко усташког покрета, који је свим силама настојао да спроведе план по којем трећину Срба треба побити, трећину протерати, а трећини наметнути папизам. Било је, наравно, часних људи, од верника до бискупа, који су се таквом лудилу супротставили; али духовни вођ хрватског римокатолицизма, Алојзије Степинац, благословио је постојање и деловање Павелићеве државе - кланице, ако ничим другим а оно чињеницом да је постао војни викар усташке војске. Хрватска, као „предзиђе кршћанства", морала је бити очишћена од „шизматика“ и „Бизантинаца“. И крв православних, причешћених Христом истинитим, потекла је потоцима.
88
О свему томе најпотресније богословско-песничко сведочанство оставио је Свети Николај Жички у својој служби „Ђердан од мерџана" (ниска од корала), служби светим новомученицима србским пострадалим за веру Отаца од руку папопоклоника. Данас су неки Срби, по ко зна који пут у новијој „југословенској" историји, спремни да верују да папа жели да се с нама „сједини у љубави". Има Срба (чак и епископа), који мисле да су поступци цариградских патријараха Атинагоре, Димитрија и садашњег Вартоломеја (који су се грлили и љубили са папама Павлом Шестим и Иваном Павлом Другим) нешто што би сви требало да следимо. За то време, прозелитски јуриши се настављају. Надбискуп београдски Франц Перко, који се у Србији залагао за екуменизам и толеранцију - „мећу својима“ говори сасвим друго. Тако је 14. листопада 1995. у Постојни, на Другом сусрету бискупијанских Каритаса за област земаља Алпе-Јадран, пред представницима католицизма из разних земаља рекао и ово (препричала „Информативна католичка агенција - Загреб", у свом билтену од 19. листопада 1995): „У доба ослобађања од Турака у 19. стољећу Срби су водили много ратова са силним окрутностима. Повјесничари (поименце Димитрије Туцовић) биљеже како су сами српски устаници мрцварили љешеве својих погинулих бораца, резали им уши и носеве, и затим их показивали еуропским новинарима као пример турске окрутности. Стога је доиста потребно опрезно примати тврдње које одонуд иду у свијет о страшним покољима и окрутностима како у овом рату, тако и у прошлом, нпр. кад је ријеч о силно умноженом броју жртава у концлогору Јасеновац." За нетрпељивост Срба према римокатолицизму, Перко је оптужио комунистичку пропаганду, која је од Степинца направила „ратног злочинца". „Да се католичка Црква у Хрватској у оно доба кајала због усташких злочина, то не би - сматра Перко - придоносило помирењу, него би било схваћено као признавање кривње за оправдање освете." Србска Црква је у календар унела новомученике - епископе пострадале од усташког зла, вођеног идејом „крижарског рата": Петра, Саву и Платона, које су усташе убили, и Доситеја, који је умро од последица њиховог мучења. Два свештеника, Ђорђе и Бранко, такође умучени од усташа, ушли су у Србски светачник. У календар је унет и Новомученик Вукашин из Клепаца, који је усташи што га је у Јасеновцу мрцварио, да би старца на крају заклао, са светачким миром рекао: „Само ти, дијете, ради свој посао". Заиста, онима који међу Србима мисле екуменистички, предлажемо да замисле доба у коме би се стварно ујединили Православље и римокатолицизам, и у коме би свеци били заједнички. У том случају, у рају би се нашли, као они који су испунили све заповести Христове, Платон, Сава, Петар, и Доситеј, Вукашин из Клепаца и безброј других новомученика србских, али и Алојзије Степинац, папин „блаженик". Владика Николај је говорио да се Срби никад не смеју светити за оно што су доживели у Другом светском рату од бивше браће Хрвата. Они треба да на светој јасеновачкој земљи подигну спомен-храм, и да се заувек сећају страдалника својих, погинулих због крста са три прста. На жалост, света земља јасеновачка више није у србским рукама, а било је и Срба злочинаца који нису слушали Светог Владику, па су кренули да се свете. Наш народ је данас најпрезренији и најпониженији народ на свету, осуђен да гледа како га протерују са вековних огњишта, одузимају му комад по комад земље и гоне га у непостојање. Томе смо, умногоме, сами допринели, одричући се Христа и Светог Саве. Па ипак, наде има, јер има Живог и Истинитог Бога, Бога правде и љубави. Треба да My се вратимо свим срцем и свом душом, никад се више
89
не одричући своје вере, у чему нека нам помогну и свети србски новомученици, познати и непознати, унети у календар, и они чија имена сам Господ зна. Срби имају бар два разлога да, после свих полома и падова, благодаре Богу: један је тај што су народ чије су владике, свештеници и верници постали Христови мученици, а други је тај што немају „свеце" попут Алојзија Степинца. Да Господ благослови да тако и даље буде! Из књиге „Нема крста без три прста“
90
Владимир Димитријевић
Свети Јован Златоусти и његова Литургија
(Поводом 1600 година од упокојења св. Јована Златоустог)
Уводна реч
У свом делу „О Цркви и Литургији” Св. Симеон Солунски вели: „Јер ништа не додајемо ономе што су нам предали, нити смо изменили шта од онога што нам пренеше. Све смо сачували онако како смо сачували и „Символ вере”. Служимо Литургију онако како су нам је предали сам Спаситељ, апостоли и Свети Оци. Како ју је Господ савршио са Својим ученицима, преломивши хлеб и раздавши им га, као и Чашу, тако поступа и Црква – епископ служи са свештеницима или свештеник са другим свештеницима. О томе сведочи прејемник апостола, Свети Дионисије, учећи нас како да служимо, што ми и чинимо. Василије са Златоустом, који нам предадоше ствари божанствене, тумачећи све више о великим Тајнама, завешташе нам да је савршавамо тако како их савршава наша Црква, и њихове молитве у Литургији сведоче о њиховом учењу које се тиче првог и другог Входа и целокупног остатка обреда”. Западни литургичари се чуде Св. Симеону, тврдећи да је његов исказ нетачан, јер се кроз векове Литургија ипак мењала. Али, Св. Симеон је битијно у праву: Литургија се мењала само у акцентуацији, а у сржи својој остала је истоветна. Шта то значи? Рецимо, док су Литургији у Римској империји присуствовали и на њој се причешћивали само људи спремни на мучеништво, а незнабошци и катихумени нису могли ни да знају шта се дешава на њој, дотле је Литургија била „отворенија” за присутне; кад су се масе пагана после цара Константина, крстиле, олтар се „затвара” и свештеничке молитве се читају тихо, да би присутни схватили да се у храму збива велико и страшно чудо претварања хлеба у вина у Тело и Крв Христову. Свети Симеон Солунски је потпуно у праву: семе које је засејао Христос дало је огромно дрво црквене
91
побожности и ми, на свакој Литургији, улазимо у Сионску горњицу, да бисмо учествовали у Божанској Тајној вечери. С тим у вези је и питање – чија је Литургија којој најчешће присуствујемо. Столећима православни хришћани верују да је Литургија Св. Јована Златоуста дело самог Златоуста. Онда је дошао XX век, век сумње, па су неки западни научници (а ко би други?) такво веровање довели у питање. Но, православна ученост „окађена светињом” (владика Данило) ипак је доказала обрнуто. Архиепископ Георгије (Вагнер), православни Немац, спровео је обимно истраживање, поредећи богословље Златоустово и текст његове Св. Литургије; велики првосвештеник Цариграда, доказао је Вагнер, заиста је богонадахнути састављач најважнијих молитава ове службе, коју Црква служи скоро у току целе године. У литургијској молитви анафоре (приношења Св. Дарова), свештеник се обраћа Богу Који је неисказан, непојаман, непостижан, Који увек јесте и на исти начин јесте, Отац и Син и Дух Свети. Овај се израз у тексту приношења понавља три пута. То свечано троструко исповедање Тројице као Једнога Бога, Који надилази и људски и анђелски разум, било је нарочито значајно у доба Златоустово, у IV веку, јер су јеретици аријанци порицали божанственост Сина називајући Га „првим створењем” Божјим. Крајњи аријанац Евномије чак је тврдио да је Бог потпуно појмљив човеку. Због тога Св. Златоуст у Литургији наглашава да је Света Тројица – Једини Бог, а да је Господ, по природи Својој, изнад сваког поимања створених бића. Свештеник се, у току анафоре, обраћа Богу, указујући на то да нас је Он из небитија (непостојања) привео у битије (постојање). У једној својој младалачкој беседи, Златоуст јасно каже: „Иако Му ништа од нас није било потребно, иако је Самом Себи довољан, привео нас је у битије, мада нисмо постојали”. Даље у молитви узношења, Златоуст благодари не само што смо створени, него што нас Господ, и кад смо отпали, није оставио, него је учинио све да нас узведе на небо и дарује нам своје будуће Царство. И о томе је овај дивни учитељ Цркве говорио у својим беседама: „Бог није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и одвео на небо и дао јој богатства већа од оних која су изгубљена”. О чему је ту реч? О ономе што Св. апостол Павле каже – да нас је Бог са Христом васкрсао и посадио на небесима у Његовом Сину, Богочовеку (Еф. 2, 5-7). Христос је Бог Који је постао човек, и Својом људском природом седи с десне стране Оца, а то је залог и нашег спасења и обожења: кроз Христа, наша природа је „одеснују Оца”. Златоусти, у молитви анафоре, благодари Светој Тројици и за сва „знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства”. И о томе је говорио у једној својој беседи: „Знам једног човека који се овако молио: „Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива... за сва доброчинства која су нам учињена”. Човек, који се тако молио, свакако је неки од Златоустових учитеља, чију је молитву цариградски патријарх унео у Литургију. Свети Јован је све литургијске молитве желео да сажме у кључну истину Откривења: „Јер Бог толико заволе свет да је и Сина Својега Јединороднога дао, да сваки Који верује у Њега не погине, него да има живот вечни” (Јн. 3, 16). По његовим речима, „крст је узвео на небо и посадио с десне стране престола нашу (људску) природу”. Архиепископ Георгије у својој књизи наводи многе чињенице које доказују Хризостомово ауторство. Због свега овога, с пуним правом можемо да кажемо да је Златоустова Литургија у основи својој, његово, Духом Светим, саздано дело, на добро Цркве у којој је пастирствовао и пастирствује по угледу на Пастироначалника Христа.
92
Литургија оглашених У доба Светог Јована Златоуста, Литургија оглашених се састојала из псалмопоја, читања Светог Писма, проповеди речи Божје и заједничких молитава за сав свет и људе који се нису причешћивали Светим Тајнама. Предстојатељ је улазио у храм и изговарао: „Мир свима”, а затим су започињале заједничке молитве: „Ми и за непосвећене творимо заједничке молитве, молимо се за болесне, за плодове васељене, за земљу и море” (из 78. беседе Златоустове на Еванђеље по Јовану); а на другом месту каже: „Заповеђено нам је да се молимо за болеснике, оне у рудницима и тешком ропству, као и за ђавоимане”. Затим су следила читања из Старог и Новог Завета: најмање два, а било их је каткад и четири. У току Великог поста нарочито је читана Књига Постања. Читања су била распоређена (као и данас) у складу са празницима. Златоусти пастир вели: „По распореду датом од стране Цркве, у дан Крста, то јест на Велики петак, читамо све што се на Крст односи; на Велику суботу опет о томе како је Господ наш био предан, распет, умро по телу, погребен... На исти начин оно што се односи на Васкрсење читамо у дан Васкрсења, и на сваки празник оно што се на тај празник односи... Зашто се Дела апостолска, која описују њихова чуда, после Педесетнице, читају пред Педесетницу? После Крста ми одмах објављујемо Васкрсење Христово. Али чуда апостола служе као доказ Васкрсења Господњег, знамења се апостолска излажу у тој књизи. Зато су Оци установили да се после Крста и живоносног Васкрсења чита оно чиме се нарочито потврђује истина Васкрсења”. Дакле, у доба Златоустово јасно су била установљена штива у храму, и то није могло да се бира по вољи онога ко служи Литургију. Свети Јован је оштро прекоревао људе који не слушају шта се чита из Светог Писма: „Они овде гледају и слушају нешто друго, и не обраћају пажњу на то што се ту излаже... Ти, који си овде узалуд дошао, реци, који је пророк, који апостол разговарао с нама, и о чему? Не можеш ништа да кажеш о томе, јер си у то време о многим стварима разговарао сам са собом, као у сну, и ниси слушао оно што се ван тебе збивало у самој стварности” (24. беседа на Посланицу Римљанима.) У 8. беседи на Посланицу Јеврејима, Златоуст додаје: „Зато код нас ни нема ничег здравог, ничег корисног, јер многи не само да непажљиво слушају реч Божју, него ни не знају за постојање Светог Писма – међутим, та наука захтева непрестано изучавање. Да говорим истину, навешћу доказ: на пример, један пророк вели: „Приђите, чеда, послушајте мене, страху Господњем ћу вас научити”, а други: „Научите се добро творити”. Знате ли ви где се те изреке налазе? Не мислим да неко зна, осим мањег броја. Међутим, сваке седмице се та књига чита два или три пута. Чтец, изашавши, прво каже чија је књига, управо кога пророка, или апостола, или еванђелиста, а затим произноси његове изреке, да бисте их боље уочили и знали не само садржај, него и узроке написаног и онога ко је то написао”. У 3. беседи на Посланицу Солуњанима, он кори људе који заборављају да кроз Свето Писмо сам Бог беседи са њима: „Кад чтец, уставши, говори: „Овако вели Господ”, и када ђакон, стојећи, све подстиче на ћутање, он то не чини да би указао част чтецу, него да би указао част Ономе Који се преко Њега обраћа свима. Даље, неки своју непажњу објашњавају нејасношћу и непојамношћу изрека Светог Писма, али и то је само изговор, јер би требало да онда будеш још пажљивији. На крају кажу да су непажљиви јер у цркви увек слушају једно исто. Па добро, реци ми, зар и у позоришту не слушаш стално једно исто? Зар не гледаш на коњским тркама стално једно исто? Сад бих хтео да те испитам – од ког пророка је сада узето штиво, од ког апостола, из које посланице? Али ми не можеш рећи ништа, јер ти изгледа да си чуо нешто непознато. Стога,
93
кад хоћеш да оправдаш своју лењост, говориш да стално слушаш једно исто, а кад те питају, тако се смућујеш као да тако нешто никад ниси чуо”. На Литургији се, наравно, и певало. Златоусти и то објашњава: „Бог видећи да су многи људи немарни, да им је тешко читање духовних Св. Писама, и да на себе нерадо примају тај труд, и желећи да овај напор учини пожељним и да уништи осећање умора, сједињује мелодију с пророштвима, да би сви, наслађујући се хармоничношћу напева, с великим усрђем узносили Њему свештене песмопоје. У самој ствари, ништа тако не узвисује и не окрилаћује душу, не одваја је од земље, не избавља је од окова тела, не наводи на мудрољубље и да презире све житејско, као сагласни песмопој и складно састављене божанствене песме”. У храму су сви појали псалме: „Давид је некад имао псалтир са бездушним струнама, а Црква има псалтир саздан од струна одуховљених. Наши језици су струне тог псалтира... Жене и мушкарци, старци и младићи, мада се разликују по узрасту, не разликују се по псалмопоју, зато што Дух, удешавајући глас свакога, код свију производи једно сагласно појање... Некад је Давид то говорио својим језиком, а сад, после своје кончине, говори то помоћу безброј језика, не само код нас, него по свој васељени”. Тумачећи 117. псалам, Златоуст каже: „У том псалму постоји изрека, коју управо поје народ: „Ово је дан, који створи Господ...” Она код многих изазива усхићење, и зато народ има обичај да га поје нарочито за време духовног и небеског празника (Пасхе)... Оци су заповедили народу да поје тај стих, као најмилозвучнији и онај који у себи има узвишену истину”... Нарочито је наглашавао антифоно појање: „Слично како при псалмопоју певају стихове наизменично, тако и горње силе наизменично певају хорски и произносе славословље на начин антифоног појања”. После читања Еванђеља, држана је беседа где је тумачено прочитано. Златоуст је нарочито упозоравао свештена лица, поготову епископе, да беседе и народу дају духовно-моралне поуке. Народ је волео да слуша беседе, али Златоусти је указивао да је недопустиво одлазити после беседа, да храм не би остао пуст приликом узношења Светих Дарова. Затим су читане молитве за оглашене и покајнике који су, после тога, били отпуштани са сабрања. Настављала се молитва за епископа и свештенике, власти и „благорастворење ваздуха”. Златоуст је говорио да је велика сила саборне молитве верних, и да се то никад не сме губити из вида (у беседи о нејасним местима Старог Завета). Затим је следило приношење дарова у току Великог входа. Дарове су доносили верни: оглашени и покајници нису смели да их доносе, и од њих се нису примали. У XVIII беседи на Књигу постања Златоуст вели: „Бог прима наше приносе не зато што за њима има потребу, него зато што хоће да се и кроз њих изражава наша благодарност”. За време Великог входа, померала се олтарска завеса: „Кад се износи Жртва, кад се на Жртву предлаже Христос, то Јагње Владикино, кад чујеш: „Помолимо се сви скупа”, кад видиш да се помера завеса, замисли да се отварају небеса и да одозго силазе ангели”.
Литургија верних
94
После преношења Дарова на Свети Престо била је јектенија за предложене Дарове. Свети Златоуст вели: „Ђакон, позивајући да се молимо, између осталих прозби заповеда да тражимо ангела мира” (3. беседа о онима који посте на Пасху). Епископ би возгласио: „Мир свима”, а народ је одговарао: „И духу твоме”: „Предстојатељ цркве, кад благосиља, каже: „Мир свима”, кад заповеда да целивамо једни друге, вели: „Мир свима”, кад се саврши жртва: „Мир свима”, и за време њеног обављања такође: „Мир свима” (2. беседа на Посланицу Колошанима). Затим се обављао „целив мира”: мушкарци су целивали мушкарце, а жене жене – као доказ да је Христос њихова узајамна љубав, вера и нада. Данас се узајамно целивају свештеник са свештеником и ђакон са ђаконом, поздрављајући се са: „Христос је међу нама” и отпоздрављајући: „И јесте и биће!” Свети Златоуст је често говорио о целиву мира, упоређујући лицемерје оних који тај целив дају а немају жељу да опросте ближњима, са лицемерјем Јуде. Затим је ђакон последњи пут опомињао да се затворе двери, да непосвећени не би присуствовали узношењу Светих Дарова. У четвртој беседи о Непојамном Златоуст говори о даљем току Литургије: „Свима заповеда ђакон кад каже: „Станимо право, станимо смерно”, и то је установљено не узалуд и не без разлога, него зато да бисмо уздигли своје помисли, које гмижу по земљи, да бисмо, одбацивши расејаност, која код нас произилази од бриге о свакодневним пословима, душу своју могли да узведемо да стоји право пред Богом”. Онда је епископ позивао да се остави свака животна брига, и да се срца, ослобођена свакидашњих помисли, узнесу ка небесима. Народ је одговарао: „Имамо их пред Господом”. У деветој беседи о покајању Свети Златоуст каже: „Шта то радиш, човече? Зар ниси дао обећање свештенику и на његове речи: „Горе имајмо свој ум и срца”, зар ниси одговорио: „Имамо их пред Господом”? Зар не осећаш страх, зар се усуђујеш да се покажеш као лажљивац у најстрашнијем часу?” Затим је свештеник упућивао позив да се заблагодари Господу, на шта је народ одговарао: „Достојно је и праведно”. Златоуст вели: „Молитве благодарења такође су заједничке, зато што не благодари само свештеник, него и сав народ. Добивши прво одговор од народа и затим сагласност о томе да је достојно и праведно оно што се савршава, свештеник почиње благодарење”. О канону Евхаристије нема непосредних сведочанстава, али се његов садржај делимично види из неколиких беседа цариградског учитеља: „Страшна и толико спасоносна Света Тајна, која се збива на нашим сабрањима, назива се Евхаристија, зато што она служи као спомен многих доброчинстава и указује на најважније деловање Промисла Божјег, и преко свега тога нас побуђују на благодарност Богу... Зато нам и свештеник за време предложења те Жртве заповеда да Богу благодаримо за сву васелену, за одсутне, за присутне у храму, за оне који су били пре нас и оне који ће после нас да буду” (Беседа 25 на Еванђеље по Матеју); и још: „Заиста, приступајући Чаши и причешћујући се, сећамо се неизрецивих доброчинстава Божијих и свега што смо добили, и благодаримо што је Он избавио род људски од заблуда, да је оне из даљине призвао и да је безнадежне /.../ учинио Својом браћом и санаследницима; за све то и томе слично, ми Му благодаримо и на тај начин приступамо”. Затим су верни певали Серафимску песму, коју је чуо пророк Исаија: „Свјат, Свјат, Свјат Господ Бог Саваот, пуни су небо и земља величанства славе Твоје”. У шестој беседи о серафимима Златоуст каже: „Некада се та песма певала само на небесима, али када је Владика решио да сиђе на земљу, донео нам је и овај песмопој. Зато и тај велики првосвештеник, ставши пред Св. Трпезом, савршавајући словесно служење, приносећи бескрвну Жртву, не само да нас призива на то славословље, него, претходно изрекавши Херувимску песму и поменувши серафиме, заповеда нам, на тај начин, да сви завапијемо овим страшним вапијањем, да би, подсетивши нас на бића која поју с нама, уздигли свој ум од земље”. Затим је свештеник изговарао речи установљења: „Примите, једите, ово је Тело Моје” и „Пијте из ње сви, ово је Крв Моја...” Златоуст јасно каже: „Не претвара човек оно што је предложено у Тело и Крв Христову, него Сами Христос, за нас распети. Представљајући себи Његов лик, свештеник стоји, изговарајући те речи, а делује сила и благодат Божја”. У Беседи о гробљу, он додаје: „Кад свештеник стоји пред Трпезом, подижући руке небу, призивајући Духа Светога, да Он сиђе и
95
додирне оно што на њој почива, бива велика тишина, велико безметежје. Дух дарује благодат, силази, додирује предложене Дарове, и Јагње је заклано и приготовљено”. Светитељ јасно каже: „Пре но што се освешта, хлеб се назива хлебом, али кад га Божанска благодат освешта преко свештеника, више се хлебом не назива, него га је достојно назвати Телом Господњим”. После освештања Дарова, који се претварају у Тело и Крв Христову, приносе се молитве за живе и упокојене. Помињани су и свети, Богом прослављени. У 21. беседи на Дела апостолска, Златоуст каже. „Нису узалудни приноси за упокојене... не возглашава ђакон узалуд: „За у Христу уснуле и за оне који њихов спомен творе”. Не изговара те речи ђакон, него Дух Свети (под тим подразумевам Његове дарове). А шта ти кажеш? Жртва је у рукама (свештеника) и све је припремљено и постављено, ту стоје архангели, ангели, сам Син Божји присуствује; сви стоје са таквим трепетом... И ти мислиш да је то узалуд... приношења за Цркву, и за свештенике, и за све (хришћане)? Напротив, све то са вером бива. Зашто, мислиш ти, бива принос за мученике, и зашто се они у тај час призивају? Мада су они мученици, мада је то (принос) за мученике, али велика је част да будеш поменут у присуству Господа, за време савршења такве смрти, Страшне Жртве, неизрецивих Тајни... Скупа с тим тајнодејстовом, благовремено се помињу и они који сагрешише” (да им се греси опросте, нап. В. Д.) У Трећој беседи о Непојамном, Златоуст указује да је Евхаристија и велика молитва умилостивљења Господа: „Не само да овде људи вапајно дозивају, него и ангели клече пред Владиком и архангели се моле. Само време је благопријатно за то, само жртвоприношење садејствује томе... Они, стојећи пред Телом Господњим, умољавају Владику за род људски, и као да говоре: „Молимо се за оне које си Ти некад удостојио такве љубави Своје да си за њих Своју душу дао... за које си Ти Сам крв пролио... за које си на жртву Своје Тело принео...” О значају помињања покојника на Литургији вели Златоуст и ово: „Не творимо ми при обављању Светих Тајни узалуд молитве за умрле и не заступамо их упразно, умољавајући Јагње Које ту лежи, и Које је узело на Себе грехе света, него (то чинимо) због тога да би они добили извесну утеху”. У Трећој беседи на Посланицу Филипљанима, велики учитељ Цркве каже да је овај обичај из апостолских времена: „Нису узалуд апостоли установили да се приликом савршавања Страшних Тајни помињу покојници... Кад сав народ и свештени хор стоји с подигнутим рукама и кад пред нама лежи Страшна Жртва, како нећемо умолити Бога, просећи за њих (милост)”? Затим се Црква моли и за живе. Златоуст у II беседи на Другу посланицу Коринћанима каже: „Нама је заповеђено да се овде, у присуству верних, молимо Човекољупцу Богу за епископе, за презвитере... за власти, за земљу и море, за лепо време, за сву васелену”. И још каже: „Предстојећи овој свештеној Трпези и узносећи Страшну Жртву, ми молимо опроштај како грехова народа, тако и наших, призивамо, молимо, просимо и за све узносимо жртву”.
Свети Јован Златоусти и Свето Причешће Свети Јован се бескрајно дивио Светој Тајни Причешћа, кроз коју се пројављује огромно Божје човекољубље, ненасита љубав Христова према роду људском: „Какав пастир храни стадо сопственим удовима? Та шта говорим пастир? Често има и матера, које после порођаја дају децу дојкињама-туђинкама, али Он то није допустио, већ нас Сам храни Сопственом крвљу и кроз њу све нас сједињује са Собом”, подсећа нас цариградски пастир. Златоуст је био велики учитељ страха Божјег пред Причешћем. Ханс Јоаким Шулц, у својој студији „Византијска литургија”, каже да реч „Тајне” (Свете Тајне) у Златоустовим делима нема никакве везе са паганским мистиријалним култовима, него је ту било говора о „скривеној, тајанственој стварности” која се односи на Божји домострој и откривање Господа у Исусу Христу. Реч „Тајне” појављује се на 275 места у Златоустовом делу: око 160 референци односи се
96
на богослужење и друге Св. Тајне, а око 125 на Свету Тајну Евхаристије. Пошто су Тајне откривење божанске стварности, оне се називају „божанственим”, „светим”, „испуњеним Духом”. С обзиром да су их људи недостојни, оне су „страшне” и „ужасавајуће”. За Златоуста, светиње које изазивају страх Божји су: олтар и место где се чува Свето Писмо; време служења Литургије; литургијске молитве; ђаконски возглас: „Светиње светима”; пољубац мира током евхаристијске трпезе. Све је страшно јер нас обавезује пред Богом, и не дозвољава нам да живимо плитко и површно. Литургија је продужена Тајна вечера: „Наша Трпеза иста је као и она, и што на њој почива нема мању вредност... Овде (у нашој цркви) је Горња соба у којој су се сабрали оне вечери, одавде су отишли на Маслинску гору”. И одмах додаје: „Хајде да и ми онда идемо међу мноштво убогих, јер су они наша Маслинска гора” (то јест, преко милостиње сиромасима ми се вазносимо на небеса.) Зато је ово свештени чин по преимућству, и зато Златоуст вели да је „свештеник окружен ангелима”. Много се старајући да се Светињи приступа са највећом побожношћу, цариградски пастир је пазио да се верници на таште (на празан стомак) причешћују. Једна од оптужби и злобника против њега била је да је неке људе причестио иако је знао да су пре тога јели. У писму „Cyriaco Episcopo exsulanti”, он каже: „Ако сам то учинио, нека се избрише моје име из књиге епископа и нека се не уписује у књигу православне вере, чак, ако сам тако нешто учинио, нека ме и Христос из Свога Царства избаци”. Једна од најлепших химни Златоустових Телу и Крви Христовој налази се у 24. беседи на Прву посланицу Коринћанима. Ево шта нам учитељ поручује: „Ако се нико не усуђује, да се безобзирно додирне људског одела, како онда да примамо са толиком непристојношћу Тело свемогућег Бога, тело – непорочно, чисто, које се сјединило са оном божанском природом, благодарећи коме постојимо и живимо, кроз које су порушена врата смрти и сводови небески отворени. Умољавам вас, не да себе погубљујемо недостатком побожности, већ да са трепетом и потпуном чистотом Њему приступамо. И када га (тело) само видиш пред собом, реци сам себи: кроз ово тело ја нисам више земља и пепео, нити заробљеник, већ слободан, кроз ово се надам небесима и примању блага, која се на њима налазе: бесмртном животу, уделу анђелском, заједници с Христом. Ово тело клинцима приковано, ишибано, смрт није однела; ово тело, кад је сунце видело на крсту распето, зраке је своје сакрило; због њега се тада завеса храмовна раздера, и камење се распаде, и сва се земља потресе; то је оно тело, које бејаше окрвављено, копљем прободено, и које је спасоносне изворе излило целој васељени: један крви, други воде. Ако желиш знати – колика је сила његова? – упитај ону жену, која је боловала од крвоточења, која се је дотакла не Њега, већ хаљине Његове, не читаве, већ скута њеног; упитај море, које Га је на својој површини носило; упитај и самог ђавола и реци му: откуд носиш неизлечиву рану, откуд ништа више не можеш, откуда си заробљен, киме си заустављен кад си бежао?, и ништа друго неће одговорити, већ – тело на крсту распето. Овим (телом) је жалац ђавола сломљен, овим је глава његова смрвљена, овим је власт и сила његова посрамљена (2. Кол. 2, 15). Упитај и смрт и реци јој, како је твој жалац извучен, како је твоја победа поништена, како су нерви твоји пререзани, и како си девојкама и младићима постала смешна, ти, која си пре тога била страшна свима – и тиранима и праведницима? И као узрок томе навешће ово тело, јер кад се је ово на крсту распињало, тад су мртви васкрсавали, тад је онај затвор сломљен и бромзана врата порушена, мртви ослобођени и сви вратари ада ужаснули се... Ово тело даде нама, да га држимо и једемо, јер кога силно волимо често га и угриземо... Тако је и Христос дао нама Своје тело да се нахранимо, привлачећи нас у што веће пријатељство. Приступимо дакле с жаром и са пламеном љубављу ка Њему, да не навучемо на себе казне, јер уколико смо већа доброчинства примили, утолико ћемо већма бити
97
кажњени, ако се покажемо недостојни доброчинства. Ово тело још кад је у јаслама лежало, успоштоваше мудраци (са Истока, нап. В. Д.). И непобожни људи и варвари, оставивши отаџбину и кућу, предузеће далеки пут и дошавши, са страхом и великим трепетом поклонише Му се. Подражавајмо дакле макар и варварима ми грађани небески, јер они гледајући у јаслама и колиби, не видеше ништа такво, што ти сада видиш, па ипак са великим трепетом приступише, а ти гледаш не у јаслама, већ на жртвенику, не жену, која (Га) држи, већ јереја, где предстоји, и Духа, где са великим изобиљем (благодати) лебди над предложеним (даровима). Гледаш не једноставно оно исто тело, као они, већ познајеш и његову силу и цело домостројитељство и ништа ти није од онога непознато, што је кроза њ извршено, будући да си у све тајне тачно посвећен. Побудимо дакле себе и ужаснимо се и покажимо много већу побожност од оних варвара, да не би одједном, нити без размишљања приступајући, огањ себи на главу сакупили. А то говорим, не да не приступамо (Причешћу), већ да не приступамо лакоумно, јер као што је опасно приступати непромишљено, тако је неучествовање у овој мистичној вечери – глад и смрт. Та ова је трпеза нерв наше душе, свеза разума, узрок поуздања, нада, спасење, светлост, живот. Ако после ове жртве тамо одемо, са великим поуздањем попећемо се до оних светих дворова, као да смо одасвуд неким златним оружјем опојасани. Та што говорим о будућем? Та ова ти тајна овде земљу небом прави. Отвори дакле врата неба и погледај, боље рећи не небо, већ небо небеса, и тада ћеш видети оно што је речено, јер оно што је тамо најдрагоценије, то ћу ти показати на земљи где лежи. Као што је у царским дворима најважније, не зид, не златни кров, већ тело цара, који седи на престолу, тако и на небесима тело Цара (Христа). Али то ти можеш сада видети на земљи. Не показујем ти анђеле, нити арханђеле, нити небеса, нити небеса небесâ, већ самог Владику њиховог. Зар не видиш, како на земљи гледаш оно, што је најдрагоценије? Не само гледаш, него и додирујеш, и једеш, и примајући идеш кући својој? Очишћавај дакле душу, спремај срце за примање ових Тајни”. Знао је Свети Златоуст да људима није лако да приме истину о Телу и Крви Господњој, па је подсећао верне (у 82. беседи на Еванђеље од Матеја) да је Христос „Сам пио из чаше ради тога да ученици, чувши то (да су Његово Тело и Крв под видом хлеба и вина, нап. В. Д.), не би рекли: „Шта је то, зар једемо тело и пијемо крв?” и да се због тога не би смутили; јер кад је Христос о томе говорио, Његове речи су многе саблазниле. И тако, да се ученици тада не би збунили, Он сам је то први савршио, побуђујући их да Тајнама приступе без смућивања. С тим циљем Он је Сам пио сопствену крв”. И, на другом месту, вели Св. Отац: „Реч је Његова непроменљива, а наша чула се лако варају /.../ Христос нам није предао ништа чулно, него све духовно, само кроз чулне предмете /.../ Кад би ти био бестелесан, Христос би ти дарове предао бестелесно; али пошто је душа твоја сједињена с телом, Он ти духовно предаје кроз чулно”. Свети оче Јоване Златоусте, учитељу наш и заступниче пред Престолом Свете Тројице, помоли се Великом Архијереју нашем, Христу Богу, да свагда учествујемо у Литургији и причешћујемо се на живот вечни и бесмртни, а не на суд или на осуду!
Литература 1. А. Фокин: Пресуштаствљење Светих Дарова у Тајни Евхаристије по учењу Св. Јована Златоуста (Алфа и омега 2-3/1996.) (на руском) 2. Душан Н. Јакшић: Живот и учење Св. Јована Златоуста, Сремски Карловци 1934. 3. Митрополит Никодим: Хришћански храмови и богослужења у време Св. Јована Златоуста (по његовим делима), „Журнал Московске Патријаршије” (бр. 11-12/1964, 2-3-4/1965, итд.), на руском)
98
4. Hans – Joachim Shulz: The Byzantine Liturgy, Pueblo Publishing Company, New York 1986. 5. Hugh Wybrew: The Orthodox Liturgy / The Development of the Eucharistic Liturgy in the Byzantine R. te, SPCK, 1989. 6. Архиепископ Георгије Вагнер: Златоустова Литургија и Св. Јован Златоуст, „Видослов” бр. 34/2005. 7. Архиепископ Георгии (Вагнер): Присхождение Литургии Иоанна Златоуста, „Liturgica”, 12 Rue Daru, Paris 1995
Владимир Димитријевић
Папа Иван Павле 2. и велика нарицаљка у Србији
И даље “српски” медији наричу за Папом – “миротворцем” и ридају што није посетио Београд. А, толико је волео Србе! Овај текст је мали прилог демитологизацији тог “општег места” у поробљеној и пониженој српској медијској апсани... Папа Словен и православни Словени Какав је био однос овог папе словенског порекла према православном Словенству? У својој књизи “Кључеви садашњег крвопролића”, угледни римокатолички публициста Малахи Мартин ставио је до знања читаоцима да је Иван Павао 2. од свог устоличења свим силама радио на рушењу Совјетског Савеза и блока источних земаља, само да би касније имао отворени пут ка “несједињеним” и “шизматицима”, које треба привести у послушност Ватикану, користећи притом изразе пуне “екуменске љубави” и “толеранције”. У ту сврху, Иван Павао 2. се састао а Михаилом Горбачовом, који је од њега веома радо прихватио читав низ основних идеја за “перестројку”, процес у коме је Русија (иако дуго времена под именом Совјетског Савеза, то је ипак била Русија) остала без својих територија, политичке и војне моћи. Ово би можда личило на тврдњу параноичних “теоретичара завере” да сам Горбачов, човек који је продао Русију под власт криминално-космополитског режима, није у “Њујорк Тајмсу” од 9. марта 1992. објавио чланак “Мој сарадник – папа”, у коме, између осталог, пише и ово: “Водио сам интензивну преписку са папом Иваном Павлом 2. од када смо се срели у Ватикану, децембра 1989. године. Мислим да се наш дијалог наставља (...) Спреман сам да признам да су његове речи укључивале многе идеје које су биле сагласне са нашим. Блискост између нас, о којој сам управо говорио, није била само лична, него и интелектуална. Оно што је увек дубоко уважавао у папином мишљењу и идејама – то је њихов духовни садржај, њихово стремљење да се помогне нова светска цивилизација. Поред тога што је папа, Иван Павао 2. је још и Словен”. Горбачов даље наставља:
99
“Сада се може рећи да је све оно што се у Источној Европи десило последњих година било немогуће без огромних папиних напора и улоге коју он има у политици на светском плану. Мислим да су веома битни кораци, које смо предузели у својој земљи, имали значаја у развоју односа са Ватиканом. Нарочито смо схватили неопходност веза између Руске Православне Цркве и Римокатоличке. То је олакшало успостављање веза између наше земље и Ватикана. (...) Уверен сам да су акције које предузима папа Иван Павао 2. нешто што има огроман значај. Већ сам говорио о његовој високој духовности. Био сам, такође, запањен његовим људским квалитетима. Речју, он је велики човек: не бих хтео да преувеличавам, али, колико ја видим, папа је извор огромне енергије и изазива велико поверење. Папа Иван Павао 2. играће велику политичку улогу сада, кад су у европској историји наступиле дубоке промене”. Борис Јељцин, који је Горбачова наследио у акцији коју бисмо могли назвати “Продајом Русије за тридесет сребрњака”, такође је успоставио присне односе са папским троном – посећујући Ивана Павла 2. у Ватикану, учлањавајући се у “папину масонерију”, Малтешке витезове, као и примајући папине сугестије у вези са Законом о слободи савести, усвојеним 1997. Русија је изложена невиђеној римокатоличкој пропаганди: по први пут у историји, у Сибиру је постављен бискуп Новосибирска, језуита Јозеф Верт. Језуити се за бискупе постављају углавном на мисионарским територијама. Како се Иван Павао 2. учио љубави према Србима? У веома занимљивом тексту “Успомена на моје сусрете с папом Иваном Павлом 2.”, умировљени бискуп Фране Франић из Сплита сећа се својих сусрета са понтифексом. Сећања је објавио угледни хрватски католички часопис “Црква у свијету” бр. 2/2000. Први сусрет бискупа Фране и папе десио се када су обојица били чланови комисије 2. ватиканског концила за израду пасторалне конституције “Црква у сувременом свијету”: “Двије су биле главне теме наших разговора: о положају Цркве према комунизму у Пољској и тадашњој Југославији и њезином националном саставу”. Бискуп Франић је “просвећивао” помоћног бискупа краковског Карола Војтилу. Да цитирамо: “Пољски бискуп Војтила мислио је да у Југославији не влада комунизам, него нека врста социјализма, јер да би се дошло из Пољске у Југославију, требало је добити исте документе као када се иде у било коју западну капиталистичку земљу. Бискуп Војтила је био увјерен да је Југославија чисто православна држава, са српским становништвом: дакле, једна велика Србија. Он се тада није запитао зашто се та држава зове Југославија, а не Србија. Тада сам мало боље схватио политику велике Србије, коју су ширила велепосланства и конзуларна представништва Југославије, састављена готово искључиво од Срба. Наравно да сам у дневним разговорима настојао информирати бискупа Војтилу о правој ситуацији у Југославији, с обзиром на комунизам и с обзиром на национални и вјерски састав. Он није имао појма о 7 милијуна католика у Југославији и 4 милијуна муслимана, ни да у Југославији постоје федералне републике Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија, Црна Гора, Република Србија. Бискупу Каролу то је било нешто тако чудно као откриће Америке. На тај начин он је открио, а да му ја нисам требао посебно наглашавати, како су сви ти народи, осим српскога, у Југославији подвргнути политици однарођивања, посрбљивању и поправослављивању, у једну ријеч, да је Југославија тамница свих њезиних народа, под тиранијом српскога народа”. Очито да будући папа никад није заборавио Франићеве поуке из доба 2. ватиканског концила. Догађаји из доба распада СФРЈ о томе сведоче. Разарање СФРЈ Папа Иван Павао 2., доследни непријатељ православног Словенства, није могао да се уздржи а да не учествује у разарању бивше Југославије и комадању живог ткива српског народа и његових територија, које је, захваљујући вољи светских моћника почело деведесетих година двадесетог века. Историчар Милан Булајић, на основу озбиљне анализе чињеница, у својој књизи “Разбијање југословенске државе 1991/1992 – злочин против мира”, тврди: “Одлуку о коначном разбијању југословенске државе покренуо је Ватикан – Света Столица, меморандумом
100
државама КЕБС-а 26. новембра; договорена је на састанку папе Јована Павла 2. са немачким министром Х. Д. Геншером 29. новембра у Ватикану – да се оствари пре католичког Божића, 23. децембра 1991.” На првим вишестраначким изборима у Хрватксој победила је Хрватска демократска заједница, на челу са др Фрањом Туђманом, који је, скупа са својом партијом, одржавао изврсне везе са усташком емиграцијом. Дванаест хрватских бискупа, на челу са кардиналом Фрањом Кухарићем, отворено је подржало ХДЗ. Радио Ватикан тим поводом је саопштио: “Црква је на време схватила важност догађања и припремила је вернички народ, упозоравајући да нам је верничка и грађанска дужност изићи на изборе и да се глас мора дати оним кандидатима и странкама које према верничкој свести гарантују слободу исповедања вере и слободу развоја сваког појединца”. Три дана после избора, на бискупској конференцији Југославије, ријечкосењски надбискуп Антун Тамарут повезао је победу ХДЗ-а са Ускрсом те године и са победом “истине над лажју, љубави над мржњом, правде над неправдом”. Поводом референдума за отцепљење Хрватске од Југославије (и то у авнојевским границама), што је значило и отцепљење оног простора на коме су вековима већину чинили Срби) “Глас концила” је писао: “Можемо мирне савести рећи да је Југославија, свака досадашња и садашња Југославија, за Хрвате и за католике негативно искуство. Од почетка је у Југославији, заправо, неприкладно бити по народности Хрватом и по вери католиком. Било је раздобља кад је то могло бити мање неугодно, али никад није постало угодно. Одрешито хрватско опредељење одувек се у Југославији сматрало државном опасношћу. Католиштво се у обе Југославије третирало као туђинска идеологија. Последица тако схваћеног и у пракси провођеног југословенства је све мањи број Хрвата у Југославији и у самој Републици Хрватској све неповољнији положај Католичке цркве”. То је био отворени позив да се 19. маја 1991. на Туђмановом референдуму гласа за отцепљење. Када је 86% пунолетних грађана изашло на референдум и када је 94% изашавших гласало за сецесију, римокатолички свећеник Тончи Трстењак преко Радио Ватикана је кликтао: “Нити окорели оптимисти нису пре два тједна, кад је расписан такав референдум, могли предвидети тако једнодушан глас свих Хрвата”. Трстењак је такође поручио да ће те, 1991. “благдан Духова остати као најлепши дан у повијести Хрвата”, јер је то “дан будућности и одлучности да своју судбину узму у своје руке”. Све је било као и 1941. Др Милан Булајић вели: “Као што је надбискуп Степинац 1941. поздравио долазак на власт усташког поглавника Павелића и “хрватске мужеве” у влади прве државе Хрватске, тако је загребачки надбискуп Фрањо кардинал Кухарић 1990. поздравио долазак на власт у најављеној другој држави Хрватској хадезеовског врховника Туђмана и “нових људи” који ће “исписати нову страницу повијести Хрватске” и “променити положај Цркве”. Године 1941., 18. маја, папа Пио X2. примио је у посету поглавника Хрватске др Анту Павелића; педесет година касније, 25. маја 1991. папа Иван Павао 2. примио је посету врховника Хрватске, др Фрању Туђмана. Круг се затворио. Иако је аудијенција код папе била “приватна”, Туђмана је примио и монсињор Анђело Содано, вршилац дужности папиног државног секретара. И иза посете Павелића и иза посете Туђмана стајао је ватикански хрватски завод Светог Јеронима. Ректор Завода, монсињор Мађарец, поздравио је 1941. Павелића; ректор Завода, монсињор Ратко Перић, поздравио је 1991. Туђмана, рекавши да он “уособљује и уобличује све оне тежње, настојања и жеље Хрвата кроз повијест да дођемо до своје слободе и самосталности (...). Ми данас не примамо политику, него хрватску домовину и демокрацију, која је прошле године провалила незаустављивом снагом, а кулминирала претпрошле недеље у референдуму хрватског народа који се у целини определио за слободну, самосталну државу Хрватску”. Монсињор Перић је захвалио врховнику због његових значајних личних напора уложених у настанак нове државе: “Ми вам такође захваљујемо на свему ономе што сте учинили за Лијепу нашу домовину својим повијесним, знанственим, стручним радовима, својом патњом и затворима, и својим водством хрватског народа. Желимо и од Бога молимо да Вам дадне снаге да сигурном руком водите хрватску лађу по овом узбурканом мору у луку мира, слободе и благостања. Бог Вас поживио”.
101
Др Фрањо Туђман је, после посете папи, изјавио нешто слично ономе што је Миле Будак изјављивао за време 2. светског рата. Врховник је рекао: “Да се на овај начин није поклопило настојање Католичке цркве и програм Хрватске демократске заједнице, до поготово потпуног прожимања, све оно што смо постигли у успостављању демокрације, тога духовног јединства и препорода хрватског народа, а што је на својствен начин чудо, не би било могуће” (интервју “Гласу концила”). Године 1991., 26. новембра, државни секретар Ватикана упутио је Меморандум са захтевом за признавање Словеније и Хрватске као независних држава свим чланицама Конференције о европској безбедности и сарадњи. Ту се, између осталог, вели: “Света Столица, пред огорченим борбама које се воде у Хрватској, позива заједницу држава да поново размотри потребу поштовања права на независност народа Хрватске и Словеније и народа који би желели да остварују то право; Света Столица је мишљења да је дошло време да се међународно признају Хрватска и Словенија и то пре божићњих празника. Народи тих двеју република су слободно и демократски изабрали независност”. Др Наваро Валс, портпарол Ватикана, изјавио је да је “Света Столица од почетка кризе радила на два начина: дипломатским путем и честим интервентима папиним. Дипломатским је путем Света Столица предлагала решење кризе међународним признањем односних република, а папа је стално и са боли излагао разлог и увјете по којима се настали проблем може решити тако да се поштују све стране и право на самоодређење” (“Глас Концила”, бр. 52/1991.). Папа и Ханс Дитрих Геншер, министар спољних послова Немачке, постигли су договор да Ватикан и Немачка (сетимо се, Хитлерова Немачка је у Другом светском рату била главни савезник Павелића) први признају Хрватску и Словенију, вршећи тако притисак на остале земље Европе и света које треба да поступе исто. У свом предавању о “црквеној дипломацији” (“Глас концила” бр 7/1994.) бискуп дувањски др Ратко Перић, вели да је папа 26.11.1991. “позвао представнике држава КЕБС-а и том приликом им уручио “меморандум” у којем је затражио да те земље признају Хрватску, а кад је уочио да се оне колебају, онда је учинио искорак и 13. јануара 1992., на темељу јавно изнесених увјета признао Републику Хрватску и касније 20. коловоза Републику Босну и Херцеговину”. Један од “увјета” био је “поштивање мањинских права”. Млада “Хрватска демокрација” у то доба је масовно прогањала Србе. Живко Јузбашић, једини Србин у хрватској влади оног времена, у интервјуу “Недељном Вјеснику”, датом почетком 1992., вапио је: “Минирање кућа, пословних просторија и аутомобила, пљачка станова и новчане уцене, насилно усељавање у станове и куће, разна малтретирања до убојстава на најзверскији начин, све се то чини да се створи одређена психоза страха, због чега многи напуштају своје домове и исељавају из Хрватске. На жалост, то се догађа чак и у Загребу. Тако, на пример, из месних заједница Козари Пут и Козари Бок (подручни уред Пешченица – Загреб), под притиском је до сада иселило више од десет хиљада грађана српске националности, остављајући своју тешком муком стечену имовину. Све су то били претежно радници. Знају се извршиоци свих тих дела, али до сада нису приведени суду, па они и даље овде воде своје осветничке ратове и деле своју “правду” (...) У разредима неких школа нагло су нестали Срби, односно родитељи своју децу уписују као Хрвате. Барем је сада требало ову школску децу поштедети националног изјашњавања. А, што рећи о све чешћим појавама мењања имена и презимена и промене националне припадности код одраслих грађана?” Папа је, преко својих људи у Хрватској, за све ово знао, признајући Хрватску (а касније и унитарну, на исламском фундаментализму Алије Изетбеговића засновану Босну и Херцеговину), у сваком од ових зала је учествовао, као и његов претходник Пио X2.. У то време, после Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве у јануару 1992., огласио се и патријарх српски господин Павле. У свом писму патријарх српски подсећа папу, не само на то да је први признао “сувереност и независност Словеније и Хрватске”, него да је, поред државног механизма Ватикана у подстицању других земаља на сличан корак, користио и “организам, структуре и институције Римокатоличке цркве”, у којој он није само “први по части епископ или патријарх, него је, теоретски и практично, њен први свештеник и њен стварни, апсолутни
102
поглавар”. Као шеф цркве и државе, папа је двоструко одговоран за тај чин “пред Богом и пред историјом”. У свом писму, патријарх српски није оспорио Хрватима и Словенцима право да живе у својим државама, али је подсетио на чињеницу да Срби из српских Крајина никада нису били грађани хрватске државе, све до стварања нацистичке Ендехазије 1941. И додаје патријарх српски: “Најновија независна Хрватска, по речима њеног председника др Фрање Туђмана, не искључује НДХ и период 1941-1945 (са страшним геноцидом против православних Срба) из континуитета хрватске државности. Ту чињеницу она показује и на делу, све до ових дана. Стога са најдубљим жаљењем морамо да констатујемо и то да је Ваша Светост безрезервном подршком за васпостављање те државе узео на себе – и пренео на стотине милиона римокатоличких верника у свету – одговорност за сва она средства и све оне методе који су коришћени, и сада се користе од стране носилаца власти, војске и полиције сада већ међународно признате хрватске државе. Такође и одговорност за сваку сузу свакога српског и хрватског детета које је у трагичном рату у дојучерашњој Југославији остало без дома, без детињства, а веома често и без оба родитеља, као и за сваки уздах сваког Србина и Хрвата, православног или римокатолика, верујућег или саблажњеног, који је сада избеглица или душевни и телесни инвалид, или убица, или жртва, или све то у исто време”. Патријарх Павле је папу упозорио да се усудио да “благослови и освешта и средства која су употребили носиоци младе хрватске демокрације, историјски наследници нацистичког злочинца Павелића, при чему су не малог учешћа узели и многи клирици Римокатоличке Цркве у Хрватској”. Патријарх сматра да се, посредно, оваквом погрешком каква је признавање Хрватске у авнојевским границама, доказује да је догмат И ватиканског концила о папиној незаблудивости – нетачан. Папа је на ово писмо одговорио да је његово признавање Хрватске било само “средство притиска способно да рат приведе крају”, као и то да позива на екуменску молитву и дијалог. Папа и Степинац Папина екуменска стремљења наставила су се 1994., приликом посете Хрватској и клечања на Степинчевом гробу, као и у јесен 1998., када је Степинца прогласио “блажеником”. Код нас је изашла књига Марка Аурелија Ривелија “Надбискуп геноцида / Монсињор Степинац, Ватикан и усташка диктатура у Хрватској 1941-1945” (“Јасен”, Никшић, 1999.). Описујући беатификацију Степинца у Госпином светилишту у Бистрици, када је једна девојчица из Дубровника папи предала сребрну фигурицу у виду готске кулице у којој се налазио један Степинчев прст, Ривели вели: “Одмах после тога у светилишту се скида свилена тканина која покрива портрет новог блаженога: Степинац, означен као “слуга Божји” и “мученик Вјере” овековечен је између загребачке катедрале и базилике Светог Петра (...). Председник хрватске државе, бивши комуниста Фрањо Туђман, придружује се Понтифексу на олтару. У светилишту се проламају моћне ноте хрватске националне химне, коју верници певају из свег гласа; кардинал Анђело Содано и остали прелати слушају химну, држећи десну руку на срцу. Светилиште опседају десетине хиљада верника (по неким проценама, свих триста хиљада). Јован Павле 2. се обраћа маси жалосним гласом: “Блажени Степинац није пролио своју крв у уском значењу те речи: његова смрт узрокована је дугом патњом, последњих петнаест година његовог живота бејаху непрестано низање патњи” (...). О годинама усташке диктатуре и о балканском холокаусту Јован Павле 2. не каже ни једну једину реч”. У закључку, на крају књиге, Ривели додаје, говорећи о сарадњи Римокатоличке цркве са усташама: “Највећу одговорност имао је примас Хрватске, монсињор Алојзије Степинац: са усташком аристократијом, члан сабора Независне Државе Хрватске, поглавар свих капелана усташких убица, одликован од Павелићеве диктатуре. Понеки користољубиви животописац је записао да је Степинац понекад “протествовао”, али не постоји никакав документовани траг о било каквом “протесту”, о било каквом одлучном акту, о било каквој одлучној интервенцији загребачког надбискупа у циљу
103
супротстављања усташким покољима. Језуита Петер Гумпел, известитељ о проглашењу Степинца за блаженога, тврди: “Имамо доказе да је барем дванаест пута (Степинац) у катедрали протестовао против нацизма. У Југославији нико није направио више за Жидове од Степинца”. Ако и допустимо да је примас Хрватске католичке цркве “дванаест пута протествовао” против нацизма, није познато да је икада протествовао против Поглавника. Ако и допустимо да се монсињор Степинац ангажовао да спаси понеког Јеврејина од прогона, језуита Гумпел се претвара да не зна да су усташе извршиле балкански холокауст првенствено зато да би истребили Србе православце, уствари, није позната ни једна Степинчева интервенција у одбрану Срба из Хрватске, који за Гумпела, језуиту проглашавача блаженога, уопште не постоје. Истина – потврђена ван икакве сумње – лежи у томе да будући блажени, монсињор Степинац, није ни прстом мрднуо да би зауставио етничковерски геноцид. Монсињор Степинац није искористио ни трунчицу своје несумњиве моћи да призове разуму Бискупство и свештенство, који су били обузети екстремним национализмом и који су служили као оруђе тиранске хегемоније. Није се никад обратио хрватским католицима да се држе Пете Божије Заповести: Не убиј! Хрватска католичка црква бејаше и сама СУОСНИВАЧ хрватске нацифашистичке државе, до краја заинтересована да Хрватску претвори у земљу једне вере”. Мирко Вид Млакар, у свом тексту “Блажени Алојзије” (“Европљанин”, 12/1998.), указује на значај беатификације Степинца за Хрвате: “Беатификацијом кардинала Степинца хрватски католици добили су једну задовољштину, па (...) је Степинац сад све мање национална икона, а све више МУЧЕНИК ЗА ЉУДСКА ПРАВА” (подвлачење наше, нап. аут.). Дела папе Ивана Павла 2. сасвим су доследна инквизиторској логици папизма. Он је прво признао право Хрватске да се отцепи од Југославије, и то у авнојевским, антисрпским границама, не осврћући се на историјску истину, нити пак на чињеницу да ће, као и 1941., Срби у новој Хрватској бити прогоњени и грађани другог реда. Одмах после тога уследило је уношење Степинца у римокатолички светачник и као националног свеца Хрвата, али и као “борца за људска права”. Идеолог усташких кољача тако је постао духовни отац савремене Хрватске, “светац” њене државности. Оно што је за Србе Свети Сава, за Хрвате је постао Алојзије Степинац. Није ни мало случајно да је после Туђманове смрти и доласка на председнички положај Стипе Месића, Кухарићев наследник, загребачки надбискуп Јосип Бозанић у званичној честитци упућеној Месићу поручио да на њега “призива благослов Божји и заговор блаженог Алојза Степинца”. Године 2003., папа је у Бањалуци, сасвим провокаторски, за “блаженог” прогласио оснивача крижарских братстава, Хана Ивана Мерца. То се десило на територији самостана Петрићевац, из кога потиче усташки логорник Мирослав Филиповић Мајсторовић, звани “фра Сотона”, човек који је својом руком заклао на хиљаде људи. Срби православне вере то треба да памте. Ако им неко са ватиканске стране нуди екуменску руку помирења, сећање на “блаженог Степинца” ће им помоћи да схвате колико је понуда искрена.
104
Владимир Димитријевић
Зашто плаче Свети Сава?
Увод Потписник ових редова припада пораженим снагама. Додуше, не снагама пораженим на Осмој седници Савеза комуниста Србије (јер оне сада, маскиране у "активне грађане", доминирају нашом јавном сценом), него оним снагама чији је пораз почео 1789, у доба Француске револуције, а завршен 1917, у доба бољшевичке револуције. Наравно, то је пораз Хришћанства као историјско-политичке силе, а не пораз Цркве као Тела Христовог, која је у крвавом 20. веку добила највише мученика и исповедника, пострадалих од комуниста. Црква је у прошлом веку победила Христом; али, православни Хришћани (и хришћани уопште) су заувек потиснути на маргине друштвених и политичких збивања, и тамо ће остати све док политика не престане, у Дан Другог Доласка Онога Који ће појавом Свога присуства и дахом уста Својих победити последњег и највештијег политичара у историји - антихриста, лажног месију у злу уједињеног човечанства. Све до тада, Хришћани ће бити гоњени, прикривено и отворено, али немилосрдно, и на то се, иако није нимало пријатно (блага реч!), треба припремити свим својим бићем. Оно у чему живимо, и у чему ћемо тек живети, ако "међународна заједница" (еуфемизам за избациваче осиромашеног уранијума на просторе "земаља без закона") уђе у Србију са својим тенковима (а ући ће рецимо кроз "Партнерство за мир") јесте "отворено друштво". Запад је то друштво, на тенковима, хтео да нам донесе још 1999, али 5. октобра наредне године, упркос свим подршкама са стране, и чињеници да је Запад имао своје људе у "легалним" структурама опозиције, Сам народ свргао је режим Слободана Милошевића, показавши свести савест коју, сигуран сам, ниједан европски народ у таквој ситуацији не би показао. Пошто није могуће да се Срби сами ослободе (то су варвари, и, рече Дејвид Гомперт, "вирус који треба уништити") и да сами собом владају (зар сталне кризе у ДОС-у то не показују?), "међународна заједница" ће им у томе помоћи. И Србија ће бити под "будним оком" те заједнице. То јест, од Цркве, преко Војске, до државних установа биће њихове контроле, Солане, Петричи, Ешдауни, Штајнери, Вокери, сва та елита "врлог новог света". А денацификација ће бити спроведена систематски и без пардона. Из школа ће "летети" Свети Сава, Његош, Марко Краљевић, војвода Степа и слична "братија" која нас враћа у "мрачни средњи век" нетолеранције и немогућности "суживота"; из војске ће летети непослушни официри, а оружане снаге ће бити на ивици глади (можда нам врате пушке М-48, јер шта ће нам оружје кад идемо у хипи-пацифистичку" Еуропу", којом владају шездесетосмашка деца цвећа, попут Солане и Јошке Фишера). Црква ће добити место које јој "припада" - то јест, запећак; појављиваће се у медијима само кад треба да учествује у екуменским хепенинзима. А фанатици, попут потписника ових редова, који тврде да милошевићевци никад нису били србски националисти, и који сматрају да наш православни циљ није Велика него Висока Србија, ишчезнуће из јавног живота. Биће уклоњени због наводног "говора мржње" (од стране оних који су нас бомбардовали "говором љубави" у виду осиромашеног уранијума). Али, последњи гонитељи Цркве и Хришћана нису наивни. Они неће гонити људе који друкчије мисле, пишу и говоре на идеолошким судовима. То ће имати супротан ефекат. Ако је човек на суду као православни Србин, или србски националиста, то према њему може изазвати симпатије неденацификованог "варварског становништва" окупиране Србије. Зато ће медији
105
припремити терен: људе који се не слажу да буду парије Новог поретка (како тај појам познато звучи, чак му и брчићи каткад израсту на, наизглед, младом лицу) прогласиће за нарко-дилере и трговце оружјем. А све ће то моћи да се види на ТВ-у (независни медији су спремни, зар не?) уз малу помоћ компјутерске технике и дигиталне монтаже, видећете православне свештенике или вернике како наводно дилују дрогу, тргују оружјем и спремају се да дигну у ваздух амбасаду неке од земаља "међународне заједнице" И тако ће се судити "православним фундаменталистима". Као у Совјетији тридесетих година Стаљиновог века: људи Цркве су на суду били као оснивачи "терористичких ћелија монархофашистичког покрета усмереног на рушење поретка у првој држави радника и сељака". Текстови који предстоје читаоцу, нуде повод за размишљање на ту тему. Читајте их док вам у госте не дође "међународна заједница" и док вам суд за денацификацију не заплени ову књигу као доказни материјал.
Знамење На бденију у руском храму у Риму, где су служила два руска и један србски свештеник из Трста, проплакала је икона Светог Саве која се налазила на зиду где су иконе србских Светаца (Срби у Риму немају свој храм, него им духовно уточиште пружају браћа Руси). То се десило баш уочи Савиндана 2002, а наша штампа је вест стидљиво пренела. Наравно, одмах се чуо глас да ту нема "никаквог чуда" - једноставно, било је много људи, а хладно, и дошло је до кондезовања водене паре, па су то, у ствари, те "сузе". Ништа слично се, међутим, није десило ни са једном другом иконом у храму, а очевици су новинарима ставили до знања да је Свети Сава заиста плакао. Слично упозорење првог Оца и Учитеља србског имали смо на Савиндан 1995, кад је "усред зиме, кад му време није", гром грмео по свим србским земљама и Крајинама, и три пута гађао: једном у Саборну цркву у Београду, други пут у полицијску антену на палати "Београђанка", а трећи пут у авалски ТВ-торањ преко кога су ширене РТС-лажи. Сваки искрен православни Србин знао је да то нису нимало добра знамења. И заиста, те године пале су у Туђманове руке Славонија и Барања, Лика, Кордун и Банија, као и цвет србске слободе кроз векове - Книнска Крајина. Реке избеглица потекле су према Србији; потоци крви проливени су у име "лијепе наше", а по наређењу "врховника" Туђмана и уз помоћ "међународне заједнице" (какав нежан назив за нероновске мучитеље народа Светог Саве!). Те године бомбардовани су Срби у Србској; те године потписан је дејтонски "мир србског гробља". Онда је Свети Сава грмео, а сад плаче. И плаче у Риму. Шта ли то значи? И хоће ли та "кондензација водене паре" (а у ствари кондензација живог бола нашег најживљег Свеца, који је у Богу Живоме бесмртан) иком ишта значити? Иако нисмо пророци, свим православним Србима је јасно да Свети Сава има много разлога за плакање над својим грешним потомцима. Кренућемо редом, од Цркве, преко државе, до школе - јер све то нам је утемељио и ка Богу упутио син Немањин, високоврхни храст србског Хришћанства.
Духовни рат Мало пре тог догађаја, у Асизију, где се налазе земни остаци Фрање Асишког, папа Иван Павао II председавао је "молитви за мир" свих светских религија - од римокатолика, преко протестаната, до индуиста, будиста и индијанских шамана-незнабожаца. Било је чак и неких
106
православних. А Свети Сава није хтео папину круну за брата, нити се папи икад обратио као духовном поглавару (писао му је као "папи велике римске државе"), нити је кад посетио Рим, иако је, на својим поклоничким путовањима то могао. Није прошло ни месец дана од Савиних суза када је у Београд стигао кардинал који је изразио снажну папину жељу да посети Србију и Србски народ. Дакле, Свети оче Саво, у твоју земљу хоће да крочи онај који је за свеца прогласио војног викара усташке војске, Алојзија Степинца, назвавши га "мучеником за вјеру" – папа Иван Павао II. Можда си због тога плакао, заједно са Светим владикама Платоном, Савом, Петром и Доситејем, свештеномученицима Ђорђем и Бранком и старцем клепачким Вукашином које је Свети Сабор Србске Цркве 2000. унео у календар јер пострадаше од усташких крижара, тог "предзиђа кршћанства"? Доћи ће папа који се моли Степинцу... Можда зато ридаш са оних милион умучених у Ендехазији, који су "душе побијених за ријеч Божију и свједочанство Јагњетово" (Откр. 6, 9)? Је ли то цена за улазак у Еуропу? Треба ли да продамо душу да бисмо имали који евро више? (Знам, оптужиће ме за "говор мржње"; будне очи читају шта пишем. Зато се одмах ограђујем и велим: папа може, као поглавар државе Ватикан, који кује свој евро, да дође у посету коме хоће из широке коалиције, оне на власти, наших "државотвораца"; може да дође и својим верницима. Али, зар ће га примити они архијереји који старца Вукашина посведочише као Свеца (јер он то јесте), папу, који је Степинца за свеца прогласио? И ово нема никакве везе с мржњом према римокатолицима у Србији: хвала Богу што наш народ, упркос појединим изродима, никог не мрзи, и нема ништа против римокатоличке веронауке у школама и права да наши суграђани римске вере славе своје празнике по свом календару. Јер, и у средњевековној Србији римокатолици су имали своје цркве и свештенство, само им је било забрањено да Србе преводе у покорност папи). Верујемо Богу и Св. Сави: наши епископи ће бити исповедници.
Држава Свети Сава је, на Жичком сабору 1221, крунишући православном круном свог брата Стефана, Србију учинио независном и слободном Краљевином. А шта је сад са његовом државом? Хоће ли ова бити његова? Када је 1918. године створена она држава која је, по Светом Николају Жичком, била "пркос Богу и Светом Сави", и кад је Светосавски Завет погажен ради паганског мештровићевског "видовданизма" и штросмајеровског југословенства, тада је и почела сва наша пропаст. Славила је та држава и Савиндан и "Штросмајеровдан" у школама, правећи се да не зна да је Јосип Јурај Штросмајер, бискуп ђаковачки, био за Југославију под Хабзбурзима и Ватиканом. И тада, те несрећне 1918, почела је анти-историја Срба. У првој Југославији порушено је много од оног што су зидали светородни Немањићи кроз теодулију (службу Богу свих, од краља до себра). Ни рат 1941-1945. није нас опаметио, ни Јасеновац, ни "сто за једног" нас нису дозвали себи. У октобру 1944. у Србији се устоличио човек из нигдине, који нас је у нигдину и одвео, човек за кога се не зна ни да ли је био Јосип, ни да ли је био Броз. Само се зна да му се певало "Друже Тито, ми ти се кунемо /да са твога пута не скренемо". Заиста, нисмо ни скренули пошто је то био пут у пакао, нашли смо се на дну истог. Тито је био антицар Душан, са антисрбским "Душановим царством" званим СФРЈ. Окружен својим сеизима и измећарима, уведен у Србију на совјетским тенковима и са Черчиловим "благословом", он је безакоње прогласио за закон живота обескорењеног народа. Побивши најбоље, протеравши најумније, похапсивши најхрабрије, остале је подмитио, па се у земљи
107
Дембелији певало: "Алај волем овај режим, плата иде, а ја лежим". Када је умро, "царство" је почело да се колеба и цепа, његови сеизи и вазали потукли су се око плена, и дошло је до распада анти-Душановог царства на феуде. (Осим Алије Изетбеговића, који је од младости био убеђени мухамедански фундаменталиста, сви "актери југословенске драме", од Кучана, преко Туђмана, до Глигорова били су верни синови Тита и Партије). Тада се у Србији појавио анти-кнез Лазар, који је на лажни Видовдан 1989, када је одбио да се причести и целива мошти Светог Кнеза, повео народ за собом. Служећи се националбољшевичким методама, Компартији познатим од Стаљиновог обраћања народу са "браћо и сестре!" и кокетирања с Црквом док рат не прође, Милошевић је све државотворне идеје и символе, као и огромну народну енергију, потрошио борећи се за себе, а тврдећи да "главу даје, Крајину не даје". Запад га је у томе свесрдно подржавао, називајући га "јаким човеком са Балкана" и "дејтонским миротворцем", а кад је постао непотребан - узвратили су му НАТОбомбардовањем и Хагом. После анти-Лазара, долази време анти-деспота Стефана Високог. Пошто се србска крштена историја, као у огледалу, сада наопако одражава у пост-историји која журно хита ка антихристу, владару у злу уједињених нација будућег Новог поретка, можемо претпоставити шта ће нам бити. И то веома једноставно: биће све супротно од онога како нам је било за време Лазаревог сина Стефана, који је, иако двоструки вазал, мађарски и турски, успео да сачува духовну и државну самосталност Србије, и да је прослави "Словом љубве" и Манасијом, чувајући свој народ од пропасти. Данашњи анти-Стефани, (а много их је, и у коалицији су) распродаће србско име и имање, и то будзашто - од фабрика до земље. Све ће бити на продају, и сви ће бити на продају. Уместо православног јачања нације (не као племена "крви и тла", него као Завета са Христом) биће извршена "денацификација". За сваку примедбу, уместо Титовог "вербалног деликта" (није било тако давно кад су људи лежали у апсу због" Ој, војводо Синђелићу") биће уведен кривични параграф који кажњава "говор мржње" (то подразумева да се не сме рећи: " Ја сам нормалан Србин, православне вере, отац породице, и волим свој народ, не мрзећи друге"). Ко се згади због легализације перверзњачког брака, мораће у затвор, јер шири ХОМОФОБИЈУ (Зар ми да заостајемо за ЕУРОПОМ? Доста је "прљавог" Балкана! ЕУРОПА ЗДАЈ! А ЕУРОПЕ нема без настраног брака!). За то време, у Србији умире (сваке године) тридесетак хиљада људи више него што их се роди! За то време, Србија има преко 50.000 званично регистрованих наркомана (оптимисти ту бројку множе са два, а песимисти са четири). Сиротиња, отпуштена у име "транспарентне транзиције", лутаће, гладна и боса, земљом у којој ће можда и ваздух бити опорезован. Медији ће причати о донацијама и инвестицијама оних који су, бомбардовањем, овој шачици јада начинили штету од 30 милијарди долара... "Само ви, децо, радите свој посао", рећи ће мајка Србија " транспарентним транзиционим политичарима", који ће јој са смешком причати како је Светска банка са Међународним монетарним фондом (да, читаоче, то су они што су "усрећили" Аргентину!) "позитивно евалуирала" наше резултате... А Бил Гејтс ће нам поклонити сто компјутера, за Владу... Плаче ли зато Свети Сава? Плаче ли зато што не могу да звоне звона на његовим храму, јер немају коме? Радује ли се он што ће "транзициона коалиција" да му храм светосавски зида, а да руши све оно што је он Законоправилом поставио, молећи Србе да "сву наду положе на Бога и држе се праве вере Његове". (Жички Сабор, 1221)?
108
Школа Плаче ли оснивач србске школе и вечни наш учитељ због школе србске, у коју једва уђе веронаука, и то после упорне, комесарски острашћене борбе против исте, борбе универзитетских професора и интелектуалаца? Плаче ли због тога што на Светосавском балу 2002. Министар просвете једва процеди кроз зубе његово име, али зато говораше да су "мањине наше злато"? (Буди читаоче-денацификатору, пази: ниже-потписани није против мањина у Србији, али не схвата какве то има везе са Савинданом). Плаче ли зато што ће "реформа школе", по ЕУРОПСКОМ обрасцу, историју прекројити да у њој не буде више те "досадне" приче о србским страдањима? Зато што ће у реформисаном предмету књижевности, бити мање србских епских песама јер нас оне, како неко рече,"воде у Хаг" ? Плаче ли што ће србска школа, коју је он основао, постати - по речима " попечитеља просвјешченија", ДОС-овог Доситеја -" школигрица" (рађена по узору на многомудру америчку државну школу)? Плаче ли Свети Сава што србски основци, уместо да живе радосно као деца Божја, "дувају" све - од "траве" до лепка, исписујући графите попут: "Боље Тигар у кеси него мачка у џаку"? Да ли је случајно Свети Сава плакао у Риму? Да ли је случајно плакао? Да ли је уопште плакао? Па зар ми нисмо у блаженој транзицији и још блаженијем екуменизму? Ко зна, можда је то ипак била кондензована водена пара? А, ти читаоче, који знаш да је Светац плакао, и осећаш да је плакао због тебе и мене, помоли му се, са уздахом покајања, да он, светлосник наш, од Господа измоли помиловање за свој јадни народ, ранама и убојима прекривени, србски народ, који ни не слути шта га све чека у "земљи Недођији" последње глобализације.
Пролеће 2002 Преузето из зборника текстова „Гледајте да се не уплашите – духовни смисао нашег доба“ Светило 2003 стр. 426-432
^
109
Владимир Димитријевић
Младост и страсти САДРЖАЈ УВОДНО СЛОВО I ПРАВО И НЕЗАЗОРНО - КРАТКИ САВЕТИ ЗА БОРБУ ПРОТИВ БЛУДА УВОД ЗА ПРВО ИЗДАЊЕ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ О ЉУБАВИ.............. МОНАШТВО И БРАК СВЕТИ ОЦИ О БЛУДНОЈ СТРАСТИ.......... ЗАМКЕ ПСИХИЈАТРИЈЕ ПОБАЧАЈ О ХРИШЋАНСКОЈ СКРОМНОСТИ И ЧИСТОТИ СКРОМНОСТ И СМЕРНОСТ У ИЗГЛЕДУ СВЕТИ ПРИМЕРИ БОРБА ПРОТИВ ПОМИСЛИ И МАШТАРИЈА II СРБИЈА У ДОБА НОВОГ СОДОМА............ РАСГЕ БРОЈ ПОБАЧАЈА И РАЗВОДА...... БЛУД ЗАМЕНИО ЉУБАВ ПОРНОГРАФИЈА И СИДА У СРБИЈИ........ ФРОЈДИЗАМ ПСИХИЈАТАР ЗАМЕНИО СВЕШТЕНИКА О РУКОБЛУДИЈУ О ДЕВИЧАНСГВУ О СКОТОЛОШТВУ О МУЖЕЛОЖНИШТВУ И ЖЕНЕЛОЖНИШТВУ О ЉУБАВИ ПРОТИВПРИРОДНА СЕКСУАЛНОСТ.. III МУЗИКА И ДУХ БЛУДА IV О СТРАСТИ РУКОБЛУДИЈА НАШЕ ДОБА ШТА КАЖУ "НАУЧНИЦИ" ПОЛНИ УДОВИ И ЊИХОВО НАЗНАЧЕЊЕ ДА ЛИ ЈЕ РУКОБЛУДИЈЕ " ОЛАКШАВАЊЕ" УГИЦАЈ РУКОБЛУДИЈА НА ДУШУ.......... РУКОБЛУДИЈЕ И ПОРНОГРАФИЈА..........
110
ДА ЛИ ЈЕ РУКОБЛУДИЈЕ "БЕЗАЗЛЕНО" НАЧИНИ БОРБЕ ПРОТИВ ОВЕ СГРАСГИ БУДИМО ХРАБРИ V РЕЧ НА КРАЈУ КЊИГЕ ДОДАТАК: Св. Јован Касијан О ДЕМОНУ БЛУДА И ТЕЛЕСНЕ ЖУДЊЕ Св. Григорије Богослов САВЕТИ ОЛИМПИЈАДИ Св. Јован Кронштатски О ЛАЖИ ПОРНОГРАФИЈЕ МИЛОСТ БОЖИЈА ПРЕМА ПОКАЈНИКУ ЛИТЕРАТУРА
Уводно слово Још је праведни Јов знао да је "човек у војсци на земљи" (Јов 7,1), у непрекидном рату за спасење своје душе и преображење света који је, кроз наше прародитеље, отпале од Бога, похитао у сусрет смрти и распадљивости. Велика борба која се води у нама, борба против греха и страсти, најдубље се одражава и на стање планете на којој живимо: што је више оних који Христом, Јагњетом Божјим, себе чине синовима и кћерима светлости, то је и наша планета здравија, чистија, благословенија; што је мање људи који ратују против Бога, газећи благословене заповести Његове љубави, то је мање и друштвених несрећа и ратова међу народима. Пред читаоцем је друго издање књиге "Младост и страсти", која се прво појавила у издању "Светосавске књижевне заједнице" 1993. у Београду. Књига је била лепо прихваћена, пре свега од младих, кома је и намењена: они су, претпостављамо, у њој нашли понешто од духовне мудрости Цркве што им је помогло у војевању за чедност и чистоту у Христу. С обзиром да је први тираж распродат, ми смо решили да издање поновимо, овога пута проширивши га неким новим поглављима и додајући одговоре на питања на која је првог пута одговорено само овлаш. Ако буде одјека и одзива и, наравно, Божјег благослова, треће издање могло би бити и шире, јер је тема којом се бавимо неисцрпна. Господе Исусе Христе, благослови да ово делце дође до душа гладних и жедних Тебе! Аутор На дан Светог Аверкија и Светих Седам Младића Ефеасих, 22. Х/4. XI1995. године
111
ПРАВО И НЕЗАЗОРНО кратки савети за борбу против страсти блуда "Јуноше и деве, љубави прикладни, љубав узљубите, ал право и незазормо, младићство да не повредите и девство, Божанственоме чим наше приања биће, Божанствено да не узнегодује. Јер Апостол рече: Божија Светог Духа не растужујте, знамење што јавно њиме добисте у Крштењу." Свети Стефан Високи, Слово Љубави
Увод за прво издање Ова скромна књижица тек је увод у дело које бисмо, ако Бог да, посветили односу православног Хршпћанства према питањима полности. Као таква, она пати од свих недостатака скица и крокија, па читаоца молимо да то има у виду кад је буде прелиставао. Уз то, њена сврха је да упути неколико практичних савета, пре свега младом православном Хришћанину, који је, с обзиром на свеошпти притисак онога што би се могло назвати последицама "сексуалне револуције", често збуњен када се суочи са еванђелским захтевом за чедношћу, врлином којом смо, можда више од свију других врлина, истинска чеда Бога Љубави и Чистоте. Волели бисмо када би овај спис дошао и до свештеника, који данас пастирствују многим младим душама повратника Матери Цркви. Надамо се да ће књижица од наших отаца добити корисне критике и упутства за поправке и дотеривање, што ће аутору помоћи у раду на њеној широј верзији. Потребе тренутка су такве да захтевају веома озбиљан пастирски, богословски и подвижнички однос према теми, а код нас, на жалост, мањка упутна литература. Сигурни смо да ће Господ умудрити људе много достојније од нас да тај мањак попуне изворном и преведеном литературом о овом проблему. Овом приликом изражавам најдубљу захвалност епископу будимском господину Данилу, како на саветима који се тичу неких текстова, тако и на неоцењивој помоћи коју нам је указао у поимању дубљих аспеката питања полности. Протојереју Љубодрагу Петровићу, старешини храма Св. Александра Невског, као и јереју Ваји Јовићу, пароху тог храма, захваљујемо на молитвеној подршци коју су нам упутили. Књижицу посвећујемо нашем поколењу, рањеном и распетом, уздајући се у Господа Љубави да ће му помоћи у тражењу пута ка Небеској Отаџбини. Владика Николај о Љубави Велики и свети Србин наших дана, Владика охридско-жички Николај (Велимировић), живео је у доба тешких искушења по Хришћанство. Силе које су се дигле против Цркве нарочито су се распомамиле у XX веку: све Христово било је ружено, исмејавано, прогањано из људских душа и срца. Тако и правилно схватање љубави. Тзв. "научници" човека су свели на човеколику животињу чији је једини циљ - задовољавање инстиката. Нема Бога, нема душе све је дозвољено. Дарвин је човечанству рекао да га нису створиле руке Бога Оца и Сина и Духа Светога, него да је потомак мајмуна; Ниче је проповедао натчовека лишеног сваке самилости и љубави; Фројд је говорио да је главни људски нагон - сексуални, који не преза ни од инцестуозних жеља и маштарија. Гледајући и слушајући гомиле бучних надримудраца, Свети Владика је настојао да својим савременицима укаже на свештене ризнице Православне вере, и да уместо букаџијске памети народу понуди живу воду са извора Светих Отаца. Једна од најлепших и најкориснијих по душу његових брига, брига о томе како да свом и будућим поколењима објасни шта је љубав у Хришћанству, ваплотила се у "Стослов хришћанске науке о љубави", који ћемо покушати да овде укратко изложимо.
112
За Николаја Богомудрог, све има корен у Богу. "Бог је нестворен, а све остало је створено: зато је и љубав нестворена, нестворена и вечита". Бог је Љубав јер је Света Тројица, Отац и Син и Свети Дух: " Отац љуби Сина тако силно, да је сав у Сину; и Син љуби Оца тако силно, да је сав у Оцу; и Дух Свети по љубави сав је у Оцу и Сину". Зато Свети Касијан вели: "Љубав искључиво припада Богу, и оним људима који су у себи васпоставили образ и подобије Божје", који су постали Богу слични. Љубав је увек личносна."Свесна љубав", вели Владика, "односи се на свесну личност. Не на принцип или идеју или ма какву безличну творевину, него на личносг". Зато лажу они који тврде да у име безличних идеја, под ма каквим се они "револуционарним" именима криле, можемо мрзе-ти своје ближње. Једина права револуција била је револуција коју је извео Син Божји; Он је сишао с неба да би на Крсту пострадао за све људе. Док остали револуционари у име безличних идеала проливају крв своје браће, Христос је излио Своју крв да би спасио свакога ко Му приђе. Од времена Еве и Адама, који су поверовали пралажову - сатани, људи греше у погледу љубави. Своје похоте они зову "љубављу": телесно сластољубије, култ богатства (среброљубије), љубав према многом, а празном знању, полну похоту, властољубивост. Све је то љубављу именовано по Сатанином наговору. Утамничени у свету којим влада грех људи су горке залогаје црног хлеба свакодневице називали именима најслађих јела вечности - да би их лакше кусали. А права љубав, шта је она? "Љубав је Бог. Само се кроз Бога може љубити створење Божје. И најружније. Зато прва заповед гласи: "Љуби Господа Бога својега", па тек онда друга: "Љуби ближњега својега". Без љубави к Богу свака друга љубав је нереална и нетрајна". Ако душа воли само нечије тело - онда је то похота; ако пак воли другу душу, али је воли без Бога - онда је то сажаљење или дивљење; тек ако душа у Богу воли другу душу - онда је то љубав. Човек и мртав жели да буде вољен. И после смрти се бори против смрти: зато ствара, подиже задужбине, чини добро - да би га се људи када умре сећали и да би га с љу бављу помињали. Огреховљени ум човеков, као што већ рекосмо, меша љубав с похотом. Али оне нису и не могу бити исто. Владика вели: "Љубав и похота су супротне... Нормално узев, права љубав постојано расте у сили и одушевљењу без обзира на човечју старост; похота пак брзо пролази, прелази у одвратност, и често води очајању". Зато каже Свети Антоније Велики: "Почетак греха јесте похота; почетак спасења и Царства Небескога јесте љубав". Савремени "гуруи" атеизма и материјализма човеку говоре да је иживљавање свих нагона - "природно". Али, пошто не знају за Бога, они не познају ни човека. Јер, човек може да живи не само у складу са својом палом, огреховљеном природом, која га "нагони" на блуд, него и у складу са својом правом, у Адаму сазданом, а у Христу обновљеном и преображеном, природом. Живети по палости, увек је пристајање на анималност, на нешто што није достојно човека. Јер, "зоологија је испод ногу антропологије". Љубав, дакле, није иживљавање своје себичности, него крст. Такав је живот у браку, кога је Бог благословио прво у Рају, а затим на свадби у Кани Галилејској. У браку су две душе - једно и два тела - једно, "неразделно и несливено". Лакше је двома на путу ка Богу, но једном. Брак обуздава похоту, а умножавањем људског рода умножава се број оних који могу да приме еванђеље Христово и да се спасу. Зато је брак символ везе Хрисга и Цркве. А блуд? Шта је с блудом? Владика каже: "Као што освећени брак символизира Христово јединство са Црквом и Христов духовни брак са душом сваког верног, тако опет са друге стране прељуба и блуд символизирају сатанизам, изневеру Љубави Божје, раскид јединства са Богом. А то је по вољи Сатани, који жели да изигра и осујети Божју Љубав у људима. Њему је мрска чиста небеска љубав а пријатна телесна похота у свакој нечистоти. "Бесплодна дјела таме" - то је његов мамац којим мами људе у пакао". То јест: "Било да муж изневери жену било да се поклони идолима, у оба случаја он отпада од Бога и твори оно што је ђаволу угодно".
113
Монаштво и брак Осим брачне, супружничке везе, посгоји и други пут ка Царству Божијем - то је пут монаштва. Монах одустаје од брака, не зато што га презире, него зато што жели да свим срцем, свом душом, свим бићем својим служи и угађа једино Христу. Његова супруга је покајање, а деца су му молитве и уздаси за Царством Небеским. Међутим, и монаси и брачници имају исте Хришћанске идеале, од којих је најузвишенији - задобијање Духа Светога и вечно заједничарење са Светом Тројицом. И монаси и мирјани морају да сачувају целомудрије: монахе уздржавајући се од брачних загрљаја, а мирјани - супружници остајући верни једно другоме, и уздржавајући се од тих загрљаја по договору, у току усрднијег поста и молитве. И житељи манастира и брачници треба да, обделавајући своје срце и перући га од свега грешног, напредују ка очишћењу од страсти. Брак мора да буде частан, а брачна постеља непорочна (Јевр. 1,4). Ревнитељи монаштва, какав је био Свети Атанасије Велики, у исти мах су и бранитељи брака: "Благо ономе ко у младости, слободно изабравши себи брачног друга, употребљава природу на рађање деце". Црквени канони су јасни: "Који води девичански живот ради Господа, па се зато узноси пред онима који су у браку, да је анатема", вели 10. правило VI Васељенског сабора. Према томе, путеви су различити, али циљ је исти. Епископ будимски Данило пореди циљ ка коме се иде са врхом планине на којој верне чека Христос. Монах је, одрекавши се брака и изабравши манастир, сличан планинару који до врха стиже пречицом, стрмијом и опаснијом, верући се по стењу и литицама. Ожењени се диви монаху, смелом планинару који до врха стиже пречицом, стрмијом и опаснијом, верући се по стењу и литицама. Ожењен човек иде заобилазним путем, возећи ауто: крај њега су жена и деца. Ожењени се диви монаху, смелом планинару који ризикује живот по врлетима усамљеништва и одрицања; монах, пак, одаје поштовање ожењеном јер зна да, ако домаћин изгуби контролу над својим домом, ако испусти духовни волан у себи - читава породица бива позлеђена. То значи - домаћин одговара и за своју супругу и за своје потомсгво, док он, монах, одговара само за себе. И једног и другог на врху чека Господ, помажући им да одоле искушењима и уђу у рај. Као што рече Свети Макарије Велики: "Не тражи Бог не девојку, ни удату, ни монаха ни световњака, него тражи добру вољу и намеру и њу прима као год и дело. По вољи свакога он даје Духа Светога Који дејствује и управља животом сваког оног ко хоће да се спасе". Свети Оци о блудној страсти Свети Антоније Велики: "Нема ничег горег него погледати на жену са жељом. Многи су погинули због жена... не будите слуге нечистих подприродних страсти, стидних похота, толико мрских пред Богом. Име Божје напишите на срцима вашим; нека се у унутрашњости вашој свагда чује глас: "Ви сте храм Божји" (I Кор. 3,16) и стан Духа Светога. Човек, обманут нечистом жељом, пред Богом је сличан бесловесним животињама, лишеним сваке свесности". Свети авва Исаија: "Блудна борба развија се од пет узрока: од празнословија, сујете, многог спавања, од склоности ка "модној" одећи, од преједања. Ко од себе жели да уклони блудну страст, нека се чува од горепоменутих повода за њу... "Прељубништво из себе искорењује онај ко очима гледа на доле, а душом - ка Господу". Непознати старац: "Нечистота - то је страсно додиривање свога и туђег тела, смех и преслободно понашање с другима". Свети Јован Златоусти: "Зашто гледаш туђе лице? Зашто стремиш ка понору? Зашто себе заплићеш у замку? Ограђуј очи своје, прикривај поглед свој, постави закон очима својим, послушај Христа, Који, претећи, бестидни поглед пореди са прељубом".
114
"Ако желиш да гледаш и да се погледом сладиш, то свагда посматрај своју супругу и воли је; то не брани никакав закон. Ако будеш гледао туђу лепоту, то ћеш и своју жену ражалостити, а и ону коју гледаш, јер чиниш то упркос закону" (Божјем, нап. прев.). "Ако је твој брат блудничио, не ружи га тешким речима, не подсмевај му се. Нимало му тиме нећиш користити, него ћеш му само нашкодити." "Размисли, како може блудник да уђе у цркву после општења са блудницом? Како ће небу да пружа руке којима ју је грлио? Ко ће се усудити да се моли устима која су љубила блудницу?" Свети Тихон Задонски: "Блуд је отров који умртвљује душу... Ко блудничи, Христа се одрекао". Свети Игњатије Брјанчанинов: "Грех блуда има ту особину да два тела, макар и безаконо, спаја у једно. Због тога, мада се он опрашта чим се неко због њега покаје и исповеди га, уз неопходан услов - да покајник блудничење напусти - очишћење и отрезвење тела и душе од блуднога греха иште дужи временски период, да би веза и сједињење који су успостављени између два тела... и заразили душу, ослабили и били уништени". "У Новом Завету грех прељубе добио је нову тежину, зато што су људска тела добила ново достојанство. Она су постала удови Христови, и нарушитељ чистоте већ наноси бесчашће Христу, раскида јединство са Њим... Прељубник се кажњава смрћу душе, Дух Свети одступа од њега, сматра се да је учињен смртни грех... - залог неминовне пропасти... ако се тај грех не голечи благовременим покајањем". "Сједињење полова у постојећем виду је природно (палој природи). Девство је натприродно. Према томе, онај који своје тело жели да сачува у девствености, мора да га увек држи далеко од оног тела с којим природа захтева сједињење. У тела мушкарца и жене уложена је невидива сила која привлачи тело телу. Онај који се жени приближава увек се подвргава дејству те силе... Ликови жена, њихови погледи, нежност, веома снажно се упечаћују у наше душе по дејству природе, нарочито кад природи садејствује Сатана. У време када са женама разговарамо и кад се утисци стварају, ми то не примећујемо; али кад се удаљимо у самоћу, тада утисци, које је душа примила, устају против ње са великом снагом и производе љути бој са блудном страшћу". Замке психијатрије Млади људи, неупућени у тајне љубави, а са свих страна изложени пропагирању греха и зла, често се за савет обраћају психолозима и психијатрима, верујући да ће им они помоћи. Треба, међутим, знати да је модерна психологија (= наука о души) знање које - боголику људску душу не признаје. Назовилекари психе су каткад опасни људи, углавном и сами преварени погрешним учењима о човековом душевном животу, а нарочито заражени фројдизмом, који пршговеда човека као"сексуалну животињу". Куда све то води, показаћемо на примеру књиге "Иза затворених врата" Владислава Јовановића и Марије Јовановић1 који су, на основу свог лекарсхог искуства, описали сексуалне проблеме мпадих. Ево неколико цитата. По њима, треба превазићи "прихваћена схватања грађанског морала који од жене захтева уздржавање пре брака чије анатомско обележје представља девичњак (химен)..." Рукоблудије код пубертетлије помаже да он "сазрева, постаје осећајно и друштвено зрелији, док се полни нагон усмерава на особе супротног пола". Сваки коментар о овом бунцању је сувишан. Јасно је да је утицај оваквих "лекара"на савременике велики. Чак и родитељи, обезбожени и расцрквењени, својој деци омогућују тзв. "сексуалне слободе"; развраћају их, мислећи да им 1
Књига је једна од многих сличних, па смо је изабрали методом "случајног избора". 115
добро чине. Потписник ових редова имао је прилике да разговара са једном београдском мајком која не зна шта да ради са својом 18-годишњом кћерком. "Пуштала сам је да са друштвом иде у провод од 13. године. Остајала је докле хоће, имала пуно момака... Сад - ништа... Све јој се згадило - и изласци, и момци. Седи код куће и ћути. Шта да радим?" Ни ја нисам знао шта да се ради, мада сам стање девојчине душе могао да наслутим. Душа јој је уморна од блуда - лутања, од страсти за које је мислила да су љубав. У својој 18. години ова девојка је, изгубивши чистоту, прерано окусивши тајну, постала сгарица. Како ће она сутра да буде супруга и мати? Млади траже љубав... Гладни су је и жедни. Не знајуђи за Бога Љубави, за Свету Тајну Брака и миомирис чедности, они се упуштају у авантуре промискуитета.. А Господ, дуготрпељиви и кротки, чека да из пустоши својих лавирината похитају у наручје Њему, Распетој и Неуннштивој Љубави. Побачај Велика је тајна родитељства: њоме је човек обдарен да би превазилазио самог себе и тајну љубави крунисао потомством. Колико је Србски народ везан за породични живот, не мора се много причати: довољно је погледати поезију коју је изнедрио и људе које је историји дао. Раније је, упркос сиромаштву и страдалннштву, деце је било много - и за рат, и за рад. Храњена су "на преслици и десници руци", и васпитавана по образу чојства и јунаштва. Сматрало се да је бездетна кућа несрећна, и да је човек који децу не воли - "баксуз". Али, вре-мен& А схватања се мењају. Пошто је у Србском народу победио комунизам, будећи у људима најниже себичне страсти и инстикте, а све у име "високог стандарда", на брак се почело гледати као на друштвено - економски уговор, а не као на извор свеколике људске радости и окрепљења. Продрли су нови обичаји: породична тврђава узајамности под њиховим налетом полагано ое рушила. Разводи и свађе, деца без родитеља препуштена улици, новац уместо родитељске љубави - допринели су брзом распаду моралних, али и социјалних вредности. Потомство више није било међу врховним смисловима постојања. Ускоро је Србски народ и физички угрожен: пад природног прираштаја једна је од најболнијих чињеница нашег садашњег тренутка. У урбаним срединама све је ближе доба када ће наталитет коначно изгубити трку са морталитетом. Старост и смрт односе победу над младошћу и животом. За то време наши непријатељи се множе и освајају нам земље. Један од најутицајнијих момената у паду наталитета је енормно велики број побачаја, еуфемистички названих "прекиди трудноће". Наше време, заборавивши да циљ телесног односа није само полно задовољство, него пре свега и изнад свега рађање деце, нашло је читав низ оправдања за абортус; као да фетус одстрањен насилним путем није зачетак људског бића, него некаква малигна израслина које се треба ослободити. Православна Црква то назива дете-убиством, јер по њеном учењу душа се у плоду човечијем обликује и "расте" заједно са телом; зато су побачај наши преци сматрали великим грехом, због кога Бог кажњава народ. Аборту-си су (сада) "нормална" ствар: до трећег месеца трудноће се обављају рутински, а са посебном дозволом то је могуће и после учинити. При томе нико не обраћа пажњу на основне биолошке чињенице: срце се код заметка људског јавља између 18 и 25 дана трудноће; основе нервног сестема присутне су након три седмице; за шест недеља обликује се цео скелетић и јављају се рефлекси; мождани таласи уочавају се после месец и по дана, а мозак и сви телесни системи формирани су после два месеца. Абортусом се, дакле, прекида читав један мали живот, а побачаја је толико да са сигурношћу можемо тврдити како су на овај начин Срби после рата уништили више своје деце но што су то урадили њихови непријатељи у Другом светском рату. Шта бива са побаченим замецима? У Швајцарској је објављена књига "Трговци нерођеним бебама" у којој су наведени многи подаци о употреби људских ембриона у различите сврхе. Пре
116
13 година, рецимо, Јапанци су објавили податак да Јужна Кореја у САД извози 4000 фетуса годишње да би они били употребљени у експериментима за утврђивање дејства бактериолошког рата на организам. Затим се сазнало да позната козметичка фирма из Кана производи крему чији су основни састојци издвојени из фетуса; ова крема је рекламирана као средство за подмлађивање старе коже и против бора. Почетком 1982. у Француској је основана банка људских ембриона, који се чувају у фрижидерима заједно са телећим. Докле се стигло у овој "хуманој" делатности, сведочи и чињеница да је Друштво за заштиту животиња Немачке успело да издејствују забрану коришћења живо-тињских фетуса у научним огледима; човечије заметке нико не штити. Они су уз то и најјефтинији, јер - од заметка говечета може се добити говече, а говече, зна се, даје млеко и месо. Све у свему, стање прираштаја у нас забрињава. Морално заслепљени, у великој друштвеној и економској кризи, "принуђени" смо да се унапред одричемо своје будуће деце. Ипак, треба размислити, пре но што се на тај корак одлучимо: можда абортусом онемогућујемо да се у свету појави нови Тесла, Пупин или Карађорђе. Смемо ли убити оне који би могли бити бољи од нас? Смемо ли убити било кога? Господе, умудри нас! О хришћанској скромности и чистоти "Изгубио сам лепоту и сјај с којима сам првобитно био створен; сада лежим у наготи и стид ме је... Упрљао сам и оскрнавио своју телесну одежду, ону коју си створио по своме лику и обличју, Спаситељу." Из Великог канона Св. Андрије Критског У не тако давној прошлости скромностје чинила један од темеља хришћанске заједнице. Свако је знао какво је то скромно понашање. Постојала су призната мерила пристрјности. До пре 50 година свако је поимао та мерила, иако је и тада било оних који их нису поштовали. Сада, након 50 година друштвеног и моралног распада, ми готово да и не знамо шта значи реч скромност, а камоли да је као врлину практику-јемо у нашем хришћанском животу. Ако завиримо у речник, пронаћи ћемо да реч "скроман" значи "умерен", "који зна за меру", "који не жели да се истиче", "који није дрзак ни наметљив". Што се тиче жена, речник каже да се скромност односи на њихове особине и понашање: "која није нападна, бестидна, раскалашна, непристојна". За мушкарце се ова реч такође користи у значењу: "морално чист, чедан, који није непристојан ни нападан". У погледу облачења скромност означава "пристојност, изглед и понашање без жеље за истицањем", "умереност". "Пристојност" нам говори каква мерила скромности треба да буду. "Пристојан" значи: "приличан, прикладан, примерен, који одговара условима дате ситуације; који је у складу са прихваћеним нормама скромности и учтивости и који их задовољава, који није сраман". Оно што је некада било незамисливо и срамотно, у скоријој прошлости је постало уобичајено - првхваћена и призната норма. Тако нешто лако можемо уочити ако летимично прелистамо часописе, или укључимо радио или телевизор. Што је више реклама провокативна у чулном смислу, то је успешнија продаја датог производа. Оваква философија је очигледна у читавом систему продаје, од парфема па све до жвакаће гуме. Утицај чулно агресивне рекламне кампање јасно се примећује у моди. Модни креатори су прихваћене норме пристојности потпуно изокренули. Пошто су у сталној потрази за ефектним триковима, они идеје за одећу траже у изопаченим субкултурама друштва, па својим креацијама величају проститутке и хомосексуалце. Такви модели се производе на милионе и продају се као најновији сезонски хит.
117
Очигледно је да мода истиче управо оно што скромност као супротност непристојном и срамотном тежи да не истакне. Данас је по плажама и по парковима уобичајено нападно и наглашено обнаживање тела. То је прихваћено као нормално и ако би неко довео у питање моралност таквог понашања сматрали би га за опасног фанатика. На жалост, чак и побожни Православци пате од суптилног испирања мозга па није ретко чути их како се колебају у већини онога што би требали да сматрају за саблазниво показивање нескромности. За нас Православце мишљење појединца и нехришћанског јавног мнења не може да одређује шта је пристојно, него учење и мишљење Цркве. Стога не би требали да се уздамо у наше лично (које је углавном погрешно) тумачење таквих питања већ да се обратимо Светој Цркви, односно свом духовном оцу. Следити било коЈи други пут значи бити на страни револуционарног, "либералног" хришћанства и на страни безбожничких сила које преко медија стварају јавно мнење. Многи оци, и прошли и савремени, уочили су распад заједнице и истичу да је управо бдсуство чедносги и скромности обележје те дезинтеграције. Св. Јован Кронштатски је уочи револуције у Русији описао недостатак пристојности очигледан за његово доба: "Непријатељ, путем изопачених појединаца, представља женску (може се додати и мушку) лепоту у свакаквим заводљивим и ексцентричним позама се штампа у многим новинама. Данас сам бацио поглед на странице једног ча сописа на којима је била таква једна заводљива голотиња. Да ли је Господ сгворио лепо тело жене за раскалашност? Зар није управо обрнуто за светлост, славу и хвалу? Зар не треба да указујемо поштовање свим делима Творчевих руку, најчистијим делима најчистијих руку? Светитељи и праведници Божји, мушкарци, жене и девице свих доба и раса украшавали су се добрим делима за својих живота и, пошто су сијали на земљи, сада сијају и на небу светлошћу и светошћу. Упозорите лакомиспене људе данашњег времена, оне људе и жене који следе дивље страсти, које прождире њихова похота и пожуда, који срамоте природу човека! Упозорите их на Божији суд због срамоћења и каљања храмова (њихових тела, нап. прев.) које нису сачиниле руке људске! Сачувајте оне који још нису искварени прљањем необузданим и бесрамним часописима данашњице!" Кад је такве речи упозорења побудила ситуација за живота Св. Јована, не би ли наше доба требало да подсгакне наше свештенике и вернике на још строже критике? Покојни митрополит Филарет се жалио: "Осмотрите какав се ужас и пропаст могу видети данас. Тај отров, тај смрад се свуда шири и улази у људску душу. И још горе, изгледа да чак и побожни, верни људи не виде ништа лошени непристојно у ономе што је до високом, хришћанском мерилу ружно, прљаво, срамотно и грешно. Довољно је видети како се многе православне Рускиње (чак и у храму Божијем) облаче." Када се не обазиремо на границе свог понашања, не знајући сопствене слабости, не само да товаримо невољу на себе већ стварамо прилику да и друге одведемо на странпутицу својим примером, наводећи их на грех. Због тога апостол Павле, у својој Посланици Римљанима каже: "Зато да не осуђујемо више један другога него се старајте више о томе да не постављате брату спотицање или саблазан". Човек је створен као леп и свештен, али због гордости и надмености отпао је од Божије благодати и постао изопачен и страстан. Стога је наш разум замрачен и подложан нечистим мислима и блудним покретима. Зато нам приличи да будемо скромни и осећамо спасоносни стид да би смо заштитили и себе и друге од греха. Свети Оци су без разлике учили да свака слике, све што запазимо чулима, оставља траг на души. Те утиске (који су често последица нескромности) користи непријатељ, ђаво, у борби за нашу душу, па нам их ставља у сећање у тренуцима искушења. У историји Божјих људи имамо пуно при мера страшних последица нечистог понашања. Када су наши прародитељи згрешили, посгали су свесни непристојности свог поступка и било их је стид. Своју голотињу су покрили лишћем да би нас научили скромносги. Хам је био проклет зато што се усудио да погледа нагог оца. Читамо и о Давиду који је погледао нагу Витсавеју, и кога је распаљена похота одвела у прељубу и убиство. Самсона је савладала чулна
118
привлачност једне блуднице па је изгубио не само велику телесну снагу, него и врлину. У Библији има још много примера стравичних последица нескромности. Св. апостол Павле је прекорио Коринћане због раскалашног и блудног живота, подсећајући их: "Бјежите од блуда. Сваки гријех који човјек учини ван тијела је, а који блудничи своме тијелу гријеши. Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији". Св. Павле је потпуно јасан у свом упозорењу, па опет Православци мисле да могу да прате моду овога доба, да могу да носе изазовну одећу а да не нашкоде ни себи ни другима. Св. Павле даље пише Св. Тимотеју: "...жене у пристојном одијелу стидом и честитошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим, него добрим делима, као што приличи женама које се приволеше богопоштовању". Пре него што се неко одлучи на гротескну "панк" моду или неку необичну фризуру, треба прво да се сети ових речи Св. Павла и размисли да ли слуша Цркву или не. Крајем II века, Св. Климент Александријски је осудио моду јавних купатила, и писао је: "Жене се устручавају да се скину и пред мужевима, правећи се скромне; али зато сви остали могу да их виде наге у оваквим купатилима. Тамо их није стид да се скину пред гледаоцима, као да се нуде на продају. А у купатила могу да уђу и мушкарци и жене, и тамо се скидају препуштајући се разврату (јер од погледа мушкарац почне и да осећа похоту), као да су у купатилу спрали и своју скромност." Можемо ли поредити тадашња купатила и наше плаже где људи једва да нешто носе на себи (да и не помињемо нудистичке плаже)? Морамо додати да се купаћи костими намерно тако праве да привуку пажњу и изазову пожуду! Св. Кирил Јерусалимски говори нам о скромности у својим поукама упућеним онима који се спремају за крштење: "Нека ти одећа буде једноставна, не за украшавање већ за неопходно покривање; не да ти повлађује таштини, већ да те зими греје и покрије наготу тела". Писац из III века, Тертулијан, каже: "Спасење, не само жена већ и мушкараца, састоји се првенствено у скромности. Уласком Светога Духа у нас постајемо "храмови Божији", а скромност је црквењак и свештеник тога храма, који не дозвољава да унутра уђе ништа нечисто ни простачко, из страха да се Бог који унутра обитава не увреди и потпуно напусти опогањено пребивалиште". Он даље даже: "Можда ће неко рећи: "Мени није потребно признање од људи. Бог гледа срце". То сви ми знамо; али морамо се, међутим, сетити да је Бог рекао кроз Апостоле и следеће: "Ми тежимо ономе што је часно и пред Богом и пред људима". За хришћанску скромност није довољно да она постоји у Божијим очима, но и у очима људи. Јер наша скромност треба да је толико обилата, да се, да тако кажемо, из ума прелива у одећу, из свести у спољни изглед; тако да се споља може видети и унутрашње наше устројство". Свети Амвросије Милански је хвалио скромност: "Дивна је врлина скромности, и сладак је њен украс. Она се види не само у нашим делима већ и у речима. Скромност је пратиља чистоте." У овом свету су разапете многе мреже које нам лове душу. Само се заваравамо ако мислимо да нам оне не могу наудити. Као што је написано у Причама:"Хоће ли ко ходати по живом угљевљу а ноге да не ожеже?" Нико од нас није имун на отров непристојности и не можемо му одолети без Божије помоћи. Морамо да пазимо и да се чувамо тог снажног искушења и свакако да одбијамо учествовање у лудилу "моде", тако што ћемо са својом породицом усавршавати врлину скромности, не обраћајући пажњу на изазове изопаченног света. Као што Св. Давид пева: "Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко... него му је омилио закон Господњи". Не само да морамо водити бригу о својој скромности већ тој врлини морамо да учимо и своју децу, штитећи их од зла духовних болести као што би их штитили и од физичких болести.
119
Пошто смо схватили потребу за скромношћу, како да је примењујемо у свакодневном животу? Мушкарци треба да носе комотну одећу која им покрива ноге и руке, нарочито у цркви. Треба да се облаче тако да не истичу извесне делове тела, јер би то привлачило пажњу других и саблажњавало их. Жене такође треба да следе исто правило, да се увек пристојно одевају. У цркви треба да покрију рамена и руке и да никако не носе панталоне јер је то мушка одећа, а Црква не благосиља женама да носе мушку одећу. Најзад, остаје нам да кажемо да ја узалуд сав труд да се скромно облачимо ако нисмо скромни у осећањима, говору и понашању, "јер мислити плотски значи смрт". Скромност и смерност у изгледу Хришћени и хршпћанке су дужни да буду скромни и смерни у понашању, одевању и изгледу, да се украшавају изнутра, врлинама и благодаћу Духа Светога, а не споља, разноразним "модним" дрангулијама и козметичким средствима. Ево шта о шминкању и кинђурењу вели Свети Јован Златоусти у једној од својих беседа новокрштенима: "Како је сада моја реч упућена углавном женама, хоћу још нешто да их посаветујем да би се, поред осталог, одрекле штетне навике да украшавају лице, као да су недовољно (леполикости, нап. прир.) примиле при рођењу, те зато хоће да додају себи, наносећи самим тим увреду Творцу. Јер, зашто ти то чиниш, жено? Зар помоћу мазања и украшавања можеш нешто да додаш природној лепоти или да измениш природну ружноћу? Ономе што је природно тиме не додајеш ништа и лепоту душе губиш, јер су такви узалудни послови (шминкање, нап. прир.) одраз унутрашње празнине. Осим тога, тиме више себи сабираш будући огањ (пакла, нап. прир.), ти, која вараш погледе младића и узбуђујеш очи раскалашних чннићи их у потпуности прељубницима и навлачећи њихов пад на своју главу". А поготову женска особа не треба да долази нашминкана у храм Божији, јер Господу таква "лепота" није потребна. Свети Златоуст додаје: "Он тражи унутрашњу лепоту, чињење добрих дела, састрадање, скромност, покајање, озбиљну веру. Ти, пак, све то занемаривши, стараш се да и у цркви многе лакомислене збуниш. А колико је то достојно удара грома?" Према Светом Јовану, дакле, шминка је штетна јер: 1. Жена њоме показује да је незадовољна изгледом датим јој од Господа и настоји да нуде већи "уметник" од највећег Уметника, Творца неба и земље, тобож "исправљајући" недосгатке свог лика; 2. Нашминкана жена код мушкарца изазива непристојне помисли, а нарочито ако таква долази у храм. По речи Господњој, то је саблазнивање ближњих, а "тешко ономе ко саблазни једног од ових малих што верују у Мене"... Шминкање своје порекло води из најстаријег паганског до ба, и увек је било повезано са сексуалним привлачењем супротног пола... Сувишно је рећи да то није хришћански обичај. Све ово важи и за одевање: хеланке, мини - сукње, бестидни деколтеи - средства су развраћања мушких очију и срца. Ко год се причешћује Телом и Крвљу Христа, Јагњета Божијег, никад не би смео да служи као повод за демонске сплетке, ма била реч о жени или о мушкарцу. Свети примери У историји Цркве било је много светих подвижника који су се сипом Христовом борили против блудне страсти и одолевали јој... Навешћемо само неке од њих, позивајући читаоца да се у "Прологу" Владике Николаја и у "Житијима светих" оца Јустина подробније упозна како са њиховим, тако и са житијама других чувара чедности и покајника,који у овој борби показаше миомирисну лепоту својих светих душа. Свети мученик Философ (Мудрољуб) од незнабожаца је био подвргнут нечувеном истјазању: везали су га за постељу и пустили јавну жену да га наведе на разврат. Свети Философ је
120
самом себи одгризао језик и пљунуо га у лице бестидници. Тако је угасио пламен страсти која се у њему зачела, а бестидница се ужаснула и одступила од своје зле намере. Свети Николај Монах био је ромејски (византијски) војвода који је, уочи битке, у крчми у којој је заиоћио одбио похотну крчмареву кћер, због чега је од Господа био награђен да једини преживи битку против Бугара и касније прими иночки постриг... Свети Јаков Постник чудо је покајања. Великим подвизима у младости засјао је васељени; руку сагоревао на пламену да би избегао нечисте жеље према једној проститутки коју су му послали да би га завела. Међутим, пошто се погордио због дара чудотворства примљеног од Господа, десила се страшна ствар: обљубио је девојку коју је исцелио од ђавоиманости, а затим, у страху да се то не сазна, убио ју је и бацио је у реку. Ни блудни грех, па ни страшно убиство нису Светог Јакова довели до очајања. Увидевши своје безакоње и кривицу, он се на десет година затворио у једну гробницу, и тамо дане и ноћи проводио у покајању и сузама, тукући се у прса и просећи опроштај за почињена недела. Господ не само да му је опростио, него му је повратио силу чудотворства... Ко год се бори против демона блуда, нека се сети и Светог Мојсеја Мурина (Црнца), који је дуго био вођа разбојничке дружине и развратник. Касније је дошао себи, замонашио се и постао један од светилника Православне Цркве... Свети Мојсеј Угрин, пак, годинама је био у ропству код једне пољске племкиње, младе удовице која је, занесена његовом лепотом, хтела да јој он буде муж и господар целога њеног имања. Хотећи да сачува своје девство, он одолеваше свим искушењима. На крају, бесна од мржње због неузвраћености, племкиња нареди да га муче и ушкопе. Све је Мојсеј поднео, славећи Бога. Кад су племкињу - безаконицу убили побуњени сељаци, он је отишао у Кијевско-Печерску Лавру и тамо се подвизавао до смрти. Свети Конон је годинама патио борећи се с блудном страшћу која га је обузимала при погледу на младе и лепе девојке које је крштавао. Њега је од страсти исцелио Свети Јован Крститељ... Светог Методија, патријарха цариградског, излечио је Свети апосгол Петар, а Светог Јована Многонапаћеног, који је двадесет година трпео и одолевао блудним помислима, избавио је додир с моштима Светог Мојсеја Угрина... Свети Андрија и Свети Симеон Јуродиви вођаху силне битке против нечистоте - у тим биткама победи Христос, Чије слуге ови подвижници бејаху... До тихог пристаништа бестрастија долазили су свеци попут Светог владике Нона, који је, гледајући лепу блудницу, плакао, жалећи што ова својим распусним животом уништава Богом саздану душу и тело. Њега Свети Јован Лествичник назива блаженим, тврдећи да је онај који је у стању да с таквом чистотом гледа жену - већ достигао васкрсење мртвих, одвојивши се од земаљских жеља... А тек Христове девице, које не поклекоше ни пред једном саблазни да би своју чистоту принеле као најлепшу жртву Христу, Жениху Небеском? Ту Света Катарина, ту Света Ирина, па Света Марина - Огњена Марија, петнаестогодишње девојче које се не устраши смрти него исповедаше Христа... Затим свете покајнице, каква је преподобна мати Марија Египћанка која десетлећа проведе у зајорданској пустињи, борећи се са својим телесним нагонима и кајући се за претходни живот развратнице великоварошке... Па многи брачници, супружници који су, упрегнути у благи јарам Господњи, достигли вечност заједно... Младог хришћанина, Хрисанта светога, отац - незнабожац навођаше на разврат доводећи му јавне жене. На крају, венча га на силу с лепом Даријом, која није знала за Бога Живога, него је била - идолопоклоница. Хрисант је поучи еванђелској вери, посаветова је да живе као брат и сестра – обоје скупа примшпе мученички венац... Свети Тимотеј и Мавра беху распети једно наспрам другог, и девет дана проведоше у мукама, храбрећи једно друго да истрају... Свети Адријан мученички пострада с многом другом браћом, а затим позва у Царство Небеско и своју побожну супругу Наталију... Где год да човек погледа у календар Православне Цркве наћи ће празнике великих слугу Господњих, који себе
121
принесоше на живу жртву Богу и, очистивши се од прашине и блата, заблисгаше као злато у огњу. Њих молитвено призивајући, свагда се можемо надати заступништву у тренуцима искушења. Овде наведени примери, а и они други, многобројнији, ненаведени, показују да су оба пута угађања Богу - и монаштво и брак, путеви чистоте, честитости и чедносги... А то значи путеви мучеништва. "Не може се царство задобити на душеку све дуван пушећи", вели наша народна песма. А поготову се не може задобити Царство небеско, Царсгво непролазне љубави и Лепоте... Мучеништво може бити крвно и бескрвно - прво, када хришћани падају од руку оних који ратују против Христа, и друго, свакодневно, мучеништво у борби против затеченог, грешног "ја", света и ђавола. (Кад кажемо свет, не мислимо на свет као творевину Божју, него само на световност као греховност овога света). Говорећи о браку као мучеништву, отац Александар Шмеман вели: "Кроз Христа брак добија своје вечно значење, постаје пут коначног хришћаниновог испуњења у Царству Божијем." Њиме се људска полност осмишљава, крунише, престаје да буде пука бесловесност похоте. Када се младожењи и невести у цркви ставља на главу венац - круна, тиме се сведочи прво, да је човек цар света, а сав свет породица Божја; а друго - да су брачници својеврсни мученици, јер је брачни живот трпење и стрпљивост, свакодневни подвиг. Љубав је увек крст: треба распети своју самовољу, своје себично, ситно "ја хоћу", па Оцу Небеском рећи: "Нека буде воља Твоја", а ономе кога волимо признати право да буде другачији, и волети га онаквим какав јесте, не намећући му своје калупе и маштарије да бн се у њих уклапао. Љубав је увек исцељујућа: она грешног човека, разбијеног страшћу у парампарчад, поново сабвра и чини целовитим. Зато се за пољубац у сгаросрбском језику вели - целив, а за чедност - целомудрије (онај који је сачувао чедност, сав је мудар, целосно мудар, и то Премудрошћу Божјом, Која је Христос). Венци брачника су, ако се сачувају од прљања грехом, венци Небеског Царства... Оног невиђеног, нечувеног и у страсно срце неушавшег весеља које је Господ припремио свима што Га заволеше. Борба протнв помисли и маштарија Један од најважнијих подвига православног хришћанина је свакодневна молитвена борба против демонских предлога и наговора који се, у виду маштарија и помисли, јављају да би га одвратили с пута Истине. Свети Оци су саветовали духовну пажњу и сабраност у одбијању нечистих помисли. Онај ко им се препушта, лако губи тле под ногама и у стању је да пређе на Богу мрска дела. Француски романописац Балзак о сили маштарија говорио је: "Постоји такав сплет мисли који за мање но длан о длан од здравог човека може да начини леш... Ко би описао ону чисто телесну изнемоглосг у коју тонемо претерујући сањањем уживања?" По њему, и само тело може бити разорено "злоупотребом мишљења". Наравно, међу најопасније спадају развратне маштарије, којима се неко наслађује и прима их као своју свакодневицу, уопште се не борећи против њех. Господ је упозорио да гледати жену са похотом значи грешити са њом у срцу. А срце, тај извор живота, замућено непристојним жељама, човека који га не умива Богом отуђује од спасења и чини неспособним за нормалну, Богом благословену, брачну љубав. Описујући свог јунака Луја Ламбера, Балзак вели да је то "стогодишњак од двадесет пет година, већ стар од мисли и истрошен вековима размишљања". Наравно, замарајуће и разорне мисли никада несу светле и чисте, него пожуде, сластољубиве чежње за оним што се не да поседовати. Колико ли је ових старкеља међу нама? Колико ли младих само носи љуштуру младости, а њене силе, чедности, су се одрекли? Моћ утисака које у душу примамо веома је велика и то треба имати у виду ако се подвизавамо за чистоту. Треба избегавати саблазниве сусрете и разговоре који уму дају "храну" да касније, у сарадњи са злим дусима, у нама изазива збуњујуће представе и фантазије.
122
Блажени Јероним је, као старац, изможден посгом и уздржањем, добијао нападе блудне страсти у самоћи Витлејемске пустиње: спопадале су га успомене на жене и девојке које је као младић упознао у Риму, иако у доба упознавања с њима неји осећао похоту. То је доказ да је изрека Светог авве Аполоса у потпуносги тачна: "Ниједан човек не сме да даје снаге двема помислима - прељубништву и осуђивању ближњега: о њима он не треба ни да говори, ни да их замшпља у своме срцу. Ако се од њих ослободи, стећи ће спокојство и велику корист". Када је млади монах упитао искусног старца како да се бори с блудном страшћу, овај га је подсетио да мајке, одбијајући бебу од сисе, мажу своју дојку љутим луком. Тако и ми, ако хоћемо да се спасемо ове помисли, користимо љути лук - памћење смртног часа и мука које нас чекају ако се оскрнавимо. Другоме пак други неки старец рече: " Ако демони у тебе сеју помисли, не предај им се, јер је њима својствено да стално наводе на саблазан. И мада никад не престају, не могу да те принуде (на грех, нап. прев.): твоја је воља хоћеш ли да слушаш или не". Препоручио му је да вапи: "Сине Божји, помилуј ме!" Макар у почетку ни не осећао силу молитвених речи, нека не одступа од вапијања Богу - демони те речи слушају и, у страху од Христовог имена, беже. Човек никада не сме да дозволи да га блудне помисли у потпуности смуте и поколебају, доводећи га до очајања. Циљ злог духа и јесте у томе: да хришћанина доведе до очајања и да он, по свом неискуству, помисли да му нема спасења. Држећи се Христа, замке лукавога можемо презрети. Свети Кирил Александријски бодри борце за чистоту: "Ако немаш (такве) помисли, ти си безнадежан - јер, ако немаш помисли, имаш дела (блуда, нап. прев.). То значи: ко се с грехом не бори у уму, и не противи му се, чини га телесно, а ко чшш таква дела, по безосећајности својој, не смућује се помислима". Најбољи пак, лек, по Оцима, јесте откривање својих греховних помисли на исповести и добијање савета од духовника. После покајања и исповести ђаво губи силу уплива на нашу душу и одступа. Србија у доба Новог Содома Налазимо се у универзуму у коме има све вшпе информација, а све мање смисла", вели постмодерниста Бодријар. Медији обавештавају о свему, то јест ни о чему: лишене логосне осе, информације које добијамо су - безначајне. Оне само хладе човека, претварајући га у екран који емитује ледену светлост равнодушности. Оживљени паганизам, паганизам који прожима све поре данашњица, који човека принуђује да се мири са грехом и злом, као да је несавладив. Људи су на изазове савремености отупели и препуштају се стихијама и вртлозима идеја и до-гађаја чија је суштина - антихришћанска и антихристовска. Свет, већ поодавно Нови Вавилон, затровао је све изворе чистоте и чедности који су крепили човека сголећима; Србство, и само саблажњено сластима овога света (при чему пре свега мислимо на Запад, који је кључни чшшлац убрзане секуларизације човечанства), утонуло је у небивали духовни и морални глиб, из кога се мора подићи ако жели да остане у заједници са Богом Живота. На жалост, о томе се код нас у црквеним круговима углавном ћути. А истини се ипак мора погледати у очи. Расте број побачаја и развода Србски православни народ је вековима живео и мислио Христом и Његовим Еванђељем, а то је Еванђеље чедности и чистоте. Срби су знали да се једино чедношћу бива чедо Божје, а да је образ важнији од земаљског живота. За чистоту се живело и мученички страдало! Чистоти су се певале песме и њоме се надахњивало. Свети Владика Николај, говорећи о србском народном дому, вели и ово: "Србски дом постао је прави манастир, са једним додатком освештане брачне везе ради множења народа Божјега и са скраћеним правилом молитвеним по нужности, но крје се надокнађивало већим
123
трудом. Вера, поштење, послушаније и трпљење, то је укратко био типик сваког србског дома" (Србски народ као теодул, мисао 67). Ожењени Србин и удата Србкиња своју децу васпитавали су на узвишеним примерима свештене историје Старог и Новог Завета, као и на ликовима србске хришћанске повеснице. Народ је пред очима стално имао Светог Саву и Светородне Немањиће, Мати Јевросиму и Косовку девојку, као и Марка Краљевића, који штити своје посестриме од поганих похота црног Арапина. Зато је Лаза Косгић са правом приметио да србски идеап никада није била сладуњаво еротична западњачка Вечна Женственост него огњена, по узору на Богомајку, Вечна Девственост. На жалост, ниво србске моралности почео је да опада још пре Другог светског рата, када су се многи окренули Европи, "Белој демонији", тражећи у њој нове обрасце понашања и живљења. Број побачаја је порастао, развода бракова било је све вшпе, а народна душа је трпела притисак од свакојаких изрода, који су пропагирали нови "сексуални морал" и на делу га спроводили - прво у оквиру својих партијских ћелија, а затим у партизанско-комунистичким јединицама у тзв. "народноослободилачком рату". У доба Титове страховладе, све свето и честито међу Србима било је обречено на распеће, а медији су отворено позивали да се раскрсги са патријархалним "предрасудама" (Сетимо се само серије " Љубав на сеоски начин" која је у целини посвећена исмејавању стидљивости и чедности младог Милорада, сељачета које одбија да се уклопи у "сексуалну револуцију" што је захватила и србско село) 2... Садашње стање нашег, негда хришћанског народа је, благо речено, претешко: дефинитивно смо постали Запад, са свим његовим малигним изопачењима и у потпуности његове палости... Чланак који стављамо на увед читаоцу има за циљ да пружи опис те, у нас небивале ситуације... Блуд заменио љубав Како примећује италијански мислилац Јулијус Евола, у наше дане сексуалност прожима пре свега душевну сферу човекову, која је неприкидно похотно узбуђена и никада се не ограничава задовољењем чулности, како би се модерним речником казало, "смањењем сексуалне напетости". Постоји много разлога за ово. Сирова, свештене тајанствености лишена, полност се на сваком кораку нуди савременом човеку... У киосцима се продаје порно-штампа која на најбруталнији начин приказује сцене сексуалног иживљавања; видео - клубови за мале паре изнајмљују касете на којима су снимљене све могуће врсте полних изопачености; телевизија редовно емитује "еротске програме"... Индустријализована сексуалносг је извор огромних прихода од модне до порнографске индустрије сви је користе као могућност лаке зараде. Деца се од малена васпитавају у уверењу да се агресивношћу полне привлачности могу постићи многи, малтене сви циљеви. Блуд је заменио љубав на сваком нивоу. Професор Ален Блум у књизи Сумрак америчког ума описује кобне последице развраћања америчке омладине, која је потпуно изгубила здрав осећај за однос мушко-женско и претвара се у аморфну масу која је лишена виталности. Младима је свега доста, према свему су равнодушни, али не виде излаза. Једно за друго везују се површно и плитко: "У врло специфичан свет који настањују данашњи студенти, понајлакше се улази опажањем запрепашћујуће чињенице да они, у ономе што се некад називало љубавним везама, обично једно другоме не говоре "волим те", а никад "увек ћу те волети"... Љубав остаје ван њиховог искуства - сувише су добро упознати са сексом да би га помешали са љубављу... Данашњи млади људи се плаше обавезивања, а бит је у томе да љубав јесте обавезивање и
Реч "љубавник", данас тако опогањана, у прошлом веку значила је добар, љубазан и свима омиљен човек. Како се времена мењају... 2
124
много више од тога... Млади људи и не само они, проучавају и упражњавају један обогаљени ерос који вшпе није у стању да узлети, и који не обухвата чешњу за вечношћу и слутњу човекове повезаности са бићем... Они имају "везе", а не љубави. Љубав наговештава нешто прекрасно, узбудиво, позитивно... Веза је сива, безоблична, наговештава неки пројекат, нема утврђени садржај и огледна је. На вези се ради, док се љубав брине сама о себи". "Како могу да имам поштовања према девојци и да је са тим најдубљим поштовањем волим, ако сам од малена имао прилике да у штампи и на телевизији гледам наго женско тело? ",рекао је један познаник потписнику ових редова. И заиста: ако су мушкарац и жена у наше доба само роба за брзо "конзумирање", како се можемо надати да ће породице младих бити засноване на Богочовечанској свеистини да је у браку дужност супруга да о својој супрузи брине и воли је по угледу на Христову љубав и бригу о Цркви, а да га супруга слуша као Црква Христа? Италијански режисер Марко Ферери, познат по перверзним темама својих филмова, 1973. снимио је "Велико ждрање". Главни јунаци су четири мушкарца која реше да се убију ждерањем и оргијама. То им пође за руком: угуше се у својим бљувотинама. Ферери је филмом приказао сву гротескност потрошачког животињства западне цивилазације која ће, ако се овако настави, завршити у својим бљувотинама, ждерући и оргијајући. Порнографнја и СИДА у Србији Порнографска филмска индустрија много је допринела уништавању последњих траља онога што би се могло назвати "морал" и "пристојност" и што је, колико - толико, имало своју друштвену, али и душевну, регулативну функцију. Циљеви порнографије су: вулгарно приказивање призора полносги и буђење похоте код гледалаца. Основна идеја порнографског (ако је уошпте има) јесте да је сексуалност једина покретачка сила понашања човековог и да она, лишена сваке осећајности, представља пуку механичку игру. На посредан или непосредан начин, порнографско је продрло у све сфере. Чак и у "озбиљним", "уметничким" филмовима дозвољене су све могуће бизарносги да би се публика већ огуглала од пренадражености нај-ближих простора свог "ја" подсгакла на "живахнију" реакцију. Граница сексуалног буђења преко "уметности" (и не само преко ње, наравно) померана је наниже све убрзаније: у филму "Таксиста" Џоди Фостер глумила је проститугку са свега 14 година, а Брук Шилдс се у "еротском" филму појавила са 12! Године 1978. у свету је било 264 порно-часописа чији су главни јунаци - деца. Неки од тих часописа приказују иживљавање које се заврши убиством малишана. Типичан пример је "Емануела" Џаста Џекинаа. Филм, снимљен 1974, представља младу жену, "машину за блуд". Њено име, Емануела, директно је ругање Христовом пророчком имену, Емануил, Бог-је-са-нама. Преко порнографије савремене антихристовске снаге настоје да извргну руглу све светиње... А како је у Србији, негда земљи Светог Саве и Светог Кнеза Лазара? Према недавно објављеним подацима, Београд је пун јавних кућа које се зову "агенције за посредовање при , дабору партнера"... Продају се и девојке и жене, телесни потомци Косовке девојке и Мајке Југовића, које себе сматрају "Србкињама" (а Србкиње су некад, у турско доба и касније, више „волеле да изгубе главу него част и поштење“). Државни закони званично забрањују проституцију, али су они - мртво слово на папиру... Свеопшта верска и морална запуштеност, губитак свих духовних и друштвених орјентира и , социјална беда у коју смо запали доприносе оваквом стању у нас. Једна београдска средњошколка која продаје своје тело вели: "Боље да водим љубав, него да крадем, или, не дај Боже, неког убијем за паре". У листу "Новости-огласи" један видео-клуб је за седам немачких марака нудио на продају порнофилмове који приказују родоскрнављење, скотолоштво, мужеложништво (зоофилију и
125
хомосексуализам)... Процевтуално гледано, Београд је један од водећих градова у свету по броју заражених вирусом СИДЕ. Свему овоме, придружује се и чедоморство... Разним вештачким средствима, пилулама, механичким помагалима и слично, савременици насгоје да спрече зачеће живота, устајући тако против самог Творца и Животодавца Бога и стајући на страну смрти и ништавила. Када им такви подухвати не пођу за руком, они, сједињени у блуду као Ирод и Пилат у гордости и убилаштву, решавају се да - уморе чедо... Одавно су Хршпћани знали да су дела таме бесплодна. Треба их (о, ужаса!) заклати у мајчиној утроби, да не сведоче о безакоњу несуђених родитеља. И отац-неотац и мајка-немајка подједнако учествују у детеубисгву, изговарајући се на разне начине, пре свега тврдећи да није време за гајење деце. Међу Србима се убије двоструко више деце но што се роди. Где ће нам душа? Фројдизам Савремена психоаналитичка теорија веоома је допринела ширењу сексуалног промискуитета и свођењу човека на подљудски ниво досгојања на коме је све дозвољено". Отац психоанализе, аустријски Јеврејин (иначе анти-теиста по убеђењу) Сигмунд Фројд, сматрао је себе последњим револуционаром у историји човечанства. Први, Коперник, показао је да Земља ни физички, ни метафизички, није у средишту свемира; други, Дарвин, тврдио је да човеково порекло није боголико, него мајмунолико; он, трећи, узео је човеку слободу, уверавајући га да је сламка у слепој стихији нагона. Отровна река фројдизма загадила је не само разуме модерних интелектуалаца, него је постала једна од кључних метода "лечења" умно и осећајно поремећених људи. Основне тезе "лекара" Фројда су: 1. Човек је распет између два темељне нагона: сексуалног и деструктивног, Ероса и Танатоса. 2. Сексуални нагон је тако јак да он подразумева жељу за родоскрвним односима (сина и мајке, оца и ћерке) што се касније потискује, али је у подсвести латентао присугао. 3. Чим се роди, дете осећа сексуални нагон, који пролази кроз неколико фаза - оралну, аналну (чак и "анално-садистичку"), фалусну гениталну. 4.Човек у својој подсвести има жељу за свим могућим настраностима (мужеложништвом и женоложништвом, између осталог). Он је "полиморфно перверзно" биће. 5.Човек се од испољавања својих нагона уздржава само под притиском спољашњих околности... Што се, пак, нагони више гуше, то је човек изнутра "конфликтнији", склонији неурози, итд. У овој тврдњи налази се корен тзв. "сексуалне револуције" као ослобађања. Нагона које ће нас учинити "здравим и срећним". Психијатар заменио свештеника Фројдов следбеник и идеолог те револуције, комуниста Вилхелм Рајх, сматрао је да човек оргијастичко биће, чији је основни циљ - непресгано полно општење. Занимљиво је да су и међу бољшевицима постојали многи борци за "сексуално слободе". Лењинова сарадница, мадам Колонтај, тврдила је да полни однос са неким не значи вшпе од "испијања чаше воде". Према њеном учењу, породицу треба разорити, а децу мора, у револуционарном духу, васпитавати само друштво. За фројдисте је, понављамо, све у "либиду" (пожуди). Нормално наше стање је - удовољавање похотама. Епископ Григорије (Грабе) закључује, на основу изучавања скривеног смисла психоанализе, да савремено васпитање, на њој засновано, не може подићи ниво личне и друштвене
126
моралности. Психоанализа "мири" човека са његовом "подсвешћу", нагонима и похотама, поистовећујући га са њима. При томе се губи из вида човеково првотно, безгрешно стање, стање Адама у рају а поготову обнова човека у Богочовеку Исусу Христу, Логосу који је постао тело. Православна Црква свакога позива да се, литургијским подвижништвом и покајномолитвеним трудом, бори се својом греховном палошћу и злом у својој подсвести, а не да им угађа; у тој борби, он је призван на савршенство. Свако од нас одговоран је за своје поступке, али и за поступке својих ближњих. Јер, "ако стекнеш унутрашњи мир, хиљаде људи око тебе спасићесе" (Свети Серафим Саровски). Како изгледа примењена психоанализа у нашим условима и како "лече" наши "лекари душа", видећемо из огледне књиге "Иза затворених врата" Војислава Јовановића и Марије Јовановић (поднаслов књиге је "Сексуални проблеми младих"). Ови ватрени фројдисти су типични представници атеистичког насиља над боголиком душом људском. О рукоблуднју (мастурбацији) Кроз рукоблудије пубертетлија "сазрева, постаје осећајно и друштвено зрелији, док се полни нагон усмерева на особе супротног пола". О девичанству Шеснаестогодишња девојчица пожалила се лекару на то да ју је младић обешчастио, због чега, вели, осећа страшну грижу савести и велики је песимиста у погледу своје будућности. Лекар јој предлаже да, уз песимизам, "превазиђе прихваћена схватања грађанског морала који од жене захтева уздржавање пре брака чије анатомско обележје представља очувани девичњак". О скотолоштву (зоофилији) "Има случајева кад полно ошптење са животињама не представља настраност. То су случајеви када је то пролазна појава и када је полно општење са животињама условљено посебним околностима у којима није било могућности за полне контакте и полне односе са особама супротног пола". О мужеложништву и женеложништву (педерастијн и лезбејству ) По Јовановићима, сексуална оријентација на особе истог пола нормална је појава у доба пубертета, кад полни нагон још није довољно "издиференциран". Њихове колеге у САД отишле су још даље; они тврде да је хомосесуалност нормална полна оријентација не само у пубертету. О љубави "Љубав је осећајна надградња полног нагона". Јасно је да је утицај оваквих "лекара" на савременике огроман... Чак и родитељи, обезбожени и расцрквењени, својој деци дају тзв. "слободе" у сексуалном понашању, често их, свесно или несвесно, развраћајући. При томе мисле да им чине добро. Од малих ногу мајке и очеви својој дечици постављају питања типа "Имаш ли девојку/момка?" или "Јеси ли се за љубила?" Кад одрасту (а то, нажалост, бива већ у 12. или 13. години), пуштају их да живе како хоће и раде шта хоће: чак се и радују кад виде да им син или кћи имају неког с ким се "за-бављају" или "иду"... Млади траже љубав. Гладни су је и жедни. Не знајући за Бога Љубави, они се упу-штају у авантуре промискуитета, често у потрази за оним правим, за оним с ким би се могло живети у
127
браку. Из искустава описаних у књши "Иза затворених врата" види се да млади (нарочито девојке) своје прве ванбрачне односе доживљавају као насиље, уз страх и опирање. Душа се боји преступа, не жели га. Једна девојка причала је о својој одвратности према младићу кога је волела и који ју је, у име тога присиљавао на блуд. "Шта је он у мени волео, ако је уопште волео?" пита се она. "Жену? Моју наивност, или му је можда годила моја велика љубав? Независно шта је од овога волео у мени једно је сигурно: да то нисам била ја, Наташа. А то је оно што је највише болело, јер ја сам му припадала свим бићем. А он је то злоупотребио, злоупотребио је моју љубав, инстанцу љубави, човечност и уценио ме тиме". "Волети неког" говорила је руска песникиња Марина Цветајева, "значи видети га онаквим каквим га је Бог замиспио, а родитељи га таквим нису учинили". Волети значи потпуно поштовати ја вољеног... И не само поштовати, него у заједници са Христом и својим брачним другом победити емрт. Као мото за своје тумачење снова, Фројд је узео Вергилијев стих из "Енеиде": "Ако не могу да досегнем небеса, покренућу реку паклену" ("Flectere si nequo superos, Acheronta movebo"). Паклена река је покренута; један по један, потапају се њеним бујицама спратови живота, светлости, истине... Човек, од Адама и Еве склон лажним надама о рају без Бога, на ивици је на само метафизичког, него и физичког самоуништења... Противприродна сексуалност За два греха Господ није чекао Страшни суд да би их казнио: један је - трговина у храму, а други - мужеложништво, противприродни блуд. Трговце је, исплевши бич од узица и испреметавши тезге, из Храма јерусалимског истерао Син Божји, Исус Христос, а Содому и Гомору, градове који су упражњавали противприродни блуд, уништио је огњем - спасио се само праведни Лот са кћерима. Као и друге врсте духовних и телесних изопаченосги, мужеложништво је било својствено скоро свим паганима. Египатски жреци упражњавали су га у току својих мистерија посвећених Изиди и Озирису. Херодот сведочи да су се, у име богиње плодности, Иштар (Астарте, против које су грмели старозаветни пророци), у блискоисточним храмовима проституисале и жене и мушкарци. Незнабожни Јелини су се такође предавали овом мрском греху. Према миту, врховни "бог" Зевс је, да би уто-лио похоту, са земље отео младог Ганимеда.3 Неки грчки законодавци одобравали су овакве везе, а у спартанској војсци оне су биле израз "ратничког духа". Маје, Инке, Астеци, северноамерички Индијанци, Индуси, Јапанци, аустралијски урођеници такође су имали гнусне обичаје. Где год се верује у лажне богове (а иза њихових идола су, зна се, увек демони), ту се и изопачено сексуално понашају. У доба пред пропаст Римске империје зло неприродног греха толико се раширило да је ушло и на царски двор (Хелиогабал се, рецимо, облачио и понашао као жена). Вера у Јединог и Истшштог Бога, Свеца Израилевог, спасила је старозаветне Јевреје од ове гнусобе. У књизи левитској (18, 22; 20, 13) мужеложништво се назива гадним. Они који га упражњавају на сав народ Божји навлаче гнев Цара Небеског. Зато је казна за њих била смрт. И у новозаветној Цркви ситуација је јасна. Свети Павле сведочи да непокајани мужеложници иду у паклени огањ; канони налажу најстроже епитимије за противприродно недело.
Рани апологети Цркве указивали су да је античко идолослужење од ђавола наводећи мноштво паганских веровања о бестиђу и похоти њихових "богова", који нису презали ни од инцеста, ни од противпрвродног блуда. 3
128
Свети Равноапостолни Цар Константин (IV век) о овоме вели следеће: "Кад мушкарац приступа мушкарцу као жени, кад тражи полно задовољство тамо где му није место, чини опако дело. Наређујемо да се пооштре закони, да се право наоружа осветничким мачем, како би вршиоце срамних дела подвргавао брижљиво одабраним казнама". У Европи се , све до Наполеона, ово зло строго кажњавало. Бонапарта, син безбожничке Француске револуције, први је који у кривичне законике није унео казне за мужеложнике, све у име "демократије" и "људских права".Постмодерно, такозвано "пермисивно" (сведопуштајуће) друштво, у толерисању зла иде до краја. Хомосексуализам је проглашен за "нормалну" полну оријентацију, а амерички председник Клинтон је, као један од циљева свог председниковања, навео изједначавање у правима нормалиих и перверзних особа. С тим у вези, почела је кампања у државним основним школама: деци се наметљиво говори да је пер верзија - морално и друштвено сасвим оправдана. За предшколску децу издате су сликовнице које то тумаче. Једна од њих зове се "Татин цимер". Њен текст је следећи: "Тата и његов цимер Френк живе заједно, раде заједно, једу заједно, спавају заједно, брију се заједно, чак се и потуку. Тата и његов цимер врло су срећни скупа. И ја сам срећан с њима"... То је, веровали или не, монолог дечачића који има оца изопаченика. Содомија се, пркосно и отворено, пропагира и преко рок-музике. Певачица Лујза Чиконе, која је узела богохулни псеудоним "Мадона", а која је нарочито популарна међу девојчицама и дечацима млађег узраста, на концертима доводи плесаче који симулирају содомитске оргије. На манифестацији тзв. "Дана гордости хомосексуалаца" (Gay Pride") у Њујорку средином 1993. учествовало је преко четири стотине хиљада суманутих прекршитеља закона Божјег и њихових симпатизера, који су тражили своја "права". Неке "либералне" групе протестантских јеретика чак допуштају и "венчања" мужеложника и женоложница, а екуменски савет цркава, чији је, авај, члан и наша помесна Црква, има посебну групу за подршку содомитима. Код нас, они имају симпатије квази-демократске јавности, а своје ставове повремено објављују у разним часописима. Противприродно зло није остало некажњено од саме природе, која не трпи гажење поретка у њу уложеног Богом. Појавила се СИДА, болест болесних навика. Прво се проширила међу хомосексуалцима и наркоманима, а данас се њоме могу заразити сви они који не воде Богом благословени брачни живот. Ова болест је болест пропадања имуног система који је, како вели руски хришћански научник Виктор Тростников, материјални символ покрова Божјег над човеком. Организам се сам по себи - предаје свим могућим болестима, одбијајући да припада личности која је погазила закон Божји, одрекла се рађања деце и учешћа у Богом сазданој хармонији космоса... Православна Србија се суочава са појавом новог паганизма у свим његовим облицима: почев од оживљавања далекоисточних, незнабожачких култова, преко бујања јеретичких, назови - хришћанских секти, до распусности и разузданости савременог човечанства. Секуларистички дух Запада, дух који жели да Бога заувек прогна из света и вз срца људског, отровнији је од многих искушења са којима се Православље досад срело. Срби Хришћани пред овом чињеницом не смеју затварати очи. Ми више не живимо у органском православном друштву у коме, додуше, није све идеално и иконично, али све стреми идеалу и икони. Дошао је час да се све светосавске снаге усмере ка озбиљном суочавању са изазовима доба у коме стојимо пред Богом отаца својих; да чињенице обасјамо светлошћу Еванђеља и посолимо своју мисао миш-љу Светих и честитих витезова наше Цркве. Свету данас богословље скоро да и не треба – он га, рецимо то слободно, неће. А поготову он неће богословље факултетско, које се састоји у прежвакавању напамет научених формулација, било схоластичких, било "неопатристичко-синтетичких". Чланак који нудимо на увид покушај је да се стање у коме смо опише. Тек предстоји да се оно светопредањски, литургијски, али и законски лечи.
129
Музика и дух блуда Чедородни уди су најсветији уди људског тела, говорио је Свети Григорије Нисијски. Зашто? Зато што свим органима и чулима човек служи самом себи, а чедородни уди отварају пут новом животу. У Богом благословеном браку људска полност, као тајна љубави човека и човечице, добија освештање, и није случајно да је Апостол Павле односу мужа и жене задао да буде сличан односу Христа и Цркве: супруг да воли супругу као Христос Цркву, жртвујући се, ако треба, за њу и до смрти, а да супруга свог животног друга поштује као Црква Христа. Из хришћанског брака, заједнице узајамне љубави супружника укрепљене љубављу према Богу, исцветавају најлепши цветови: деца, која кр-штењем и светотајинском благодаћу постају наследници вечнога живота. Рађањем деце човек се бори против смрти; деца су икона васкрсења. Зато је једна од најбожанскијих особина чове-кових чедност, духовна и телесна чистота којом се постаје и остаје чедо Небеског Оца. Као свештена област постојања, полност је код православних Хришћана, обасјаних Истином, увек била област чедности. Поштујући значај родног начела, људи Божији су свагда настојали да се заштите од бестидног обнаживања и блудног понашања, знајући да бестидност и блуд убијају живот. Уверен да је полност једна од најранивијих тачки човекових, демон је уложио сва средства да опогани ум и чула оних који су од Бога одступили и да их потчини себи. Пре доласка Спаситеља у свет, ђаво је пагане готово сасвим потчинио: довољно је загледати се у митологију древне Грчке, па се уверити да је тако (Зевс је, на пример, убио оца, у браку је са сестром Хером, а непрестано чини прељубу, па и муже-ложничку (случај са Ганимедом)). На Олимпу је све врвело од полне разузданости. Нови, савремени паганизам, пропагиран преко медија и упражњаван од највећег дела савременог човечанства, у том смислу није ништа различит од своје прве верзије. Слободно се може рећи да је седмоструко ужаснији, јер некад човечанство није знало за Христа, а сад Га је упознало и одбацило, па је потоње горе од првог. У тексту "Изглед као оружје" ("Рок" 101/87) Ивана Дамјановић примећује: "Сада друштво има филмске и рок - звезде које су за нас, на нешто различит начин, оно што су богови и богиње били за старе Грке и Римљане. С једне стране, ми обожавамо те људе и дивимо им се. Они су предмет нашег маштања. С друге стране, ми се у потаји љутимо на њих и желимо да будемо као они. Као и у давној прошлосги, оби-чни смртници се надају да ће доживети бесмртност тиме што ће их богови позвати да им се придруже макар једном на Олимпу. Зато часопис "Реорlе" има толико читалаца: читајући о животу тих "богова и богиња" многи сматрају да би под неким срећним околностима могли да почну да живе њихове животе. Многи исто тако сматрају да богатство и слава доносе срећу. То изгледа сасвим природно, јер, на крају крајева, недостатак славе и богатства спречава нас у нашим приватним животима да будемо срећни". А "богови и богиње" су увек сматрали да су "секс, дроге и рокенрол оно што треба мом мо-згу и телу" (Јан Дјури). Још су Платон и Конфучије, најумнији Јелин и најумнији Кинез древности, у петом веку пре Христа знали да музика настаје у додиру срца са светом. Зато су и један и други говорили да од сгања музике у једном друштву зависи стање тог друштва: ако је музика мелодична, блага и складна, развијаће се племенити и узвишени карактери; ако је варварски ритмична, бучна и какофонична васпитавају се грубијани и простачке душе. Црква Божја, и Старозаветна и Новозаветна, увек је пазила на музику коју њени верници слушају: пророк Давид је, рецимо, појањем одгонио зле духове од цара Саула; а Свети Василије Велики, хиљаду година након њега, говорио је да се благослов душевног мира стиче појањем химни Богу. Преко музике се, дакле, могу преносити и позитивни и негативни садржаји; то зна и модерна психијатрија, која у лечењу душевно оболелих користи и тзв. музикотерапију. Рокенрол је, од самог почетка, био више идеологија него музика; вшпе поглед на свет, него уметност. Грубих, сурових ритмова, једноставних, лако памтљивих, рефрена, он се одмах окренуо експлоатацији сексуалности младих конзумената: његове звезде су постале проститутке
130
за масу. Проституисани су глас, изглед, понашање, све у циљу привлачења потрошача. Полносг је, као и у порнографији, комерцијализована: приче о "љубави" и "нежносги" биле су пука "жвака" за бољу продају плоча. Дебора Хари, певачица групе "Блонди", открила је зашто је то тако: "Верујем да је највшпа спознаја ствари сексуалне природе. Секс је најкомерцијалнији шлагер. Помоћу њега се боље продају часописи, одећа и пракгично сва друга роба. Секс је основа свега". И тако даље. Изјаве познатих рокера, кад је полност у питању, сличне су као јаје јајету. Џон Оутс вели "RNR. је 99% секс"; Глен Фрај из "Иглса": "Бавим се музичким бизнисом због секса и наркотика". Амерички соул-певач Џефри Озборн тврди:" Сваки певач би радо да буде секс симбол. Ко то не признаје, лаже или је фрустриран: следи законе који могу бити сек-суалне или музичке природе, али у сваком случају у његовом корену је еротика. Певање је најнепосреднији акусгички преображај спободног тела и налази се на самом крају секса". Рокенрол је, треба то истаћи, свој корен имао у црначкој религиозној музици, блузу и џезу, као и у кашри - вестерну белаца. Црначка протестантска богослужења су се, на пример, увек одликовала нездравом, екстатичком чул-ношћу што је типичан знак прелести (духовне самообмане), кад се телесно доживљава као духовно, и обратно. Служба у црначком храму почиње седењем у клупама, док глас проповедника допуњује умирујући звук оргуља. Затим проповедник говори све гласније, и речи се из-вијају у мелодију. Тражећи од верних да се предају "Христу", он је скоро хистеричан. Одједном, чује се женски глас који одговара на овај захтев. Солисткињи се придружује хор црнаца, а затим окупљени певају и играју. Чују се крвци задовољства и бола: "Hallelujah, yes Lord, yes Lord!" Неке жене падају у несвест, де-војке уздишу и стењу у трансу, неки човек хоће да се попење на кров цркве и да скочи одозго "за Исуса". Ток оваквог "богослужења" нема ничег заједничког са трезвеноумним и смиреним богослужењем Православне Цркве; код црних протестаната реч је о чулној прелести, за коју је неко приметио да личи на "колективну стимулацију метафизичког оргазма". Музика је еротика и религија - тако су је доживљавали црни протестанти, чије су соулпесме дале један од темеља рокенролу. Блуз је, као музика "десперадоса", очајника, од почетка описивао сексуалност лшпену сваке тајанственосги, сирову и бруталну. Кантри - вестерн, "каубојска" музика белаца, по темама се није разликовала од блуза (све је, додуше, било мало "заслађеније"). Наслови тих песама су, рецимо, овакви:"Пригушена светла и лагана сексимузика", "Волимту жену као ђаво грех"... Јасно је да рокенрол није могао бити друкчији: храст се зачиње у клици која пробија из жира. Уосталом, рокенрол није ни хтео да буде другачији. То се младима свиђало, зар не? Већ више од два века (од Француске револуција, која је у име "слободе, једнакости и братства" однела око милион људских живота) антихришћанске силе на Западу, јавно и тајно, раде на стварању "новог светског поретка", јединствене светске државе која ће своје поданике потчинити у сваком смислу, од економског до верског, претворивши их у бесловесно сре-ћне грешнике какве Достојевски описује у "Легенди о Великом Инквизитору" (роман "Браћа Карамазови"). Чим се рокенрол зачео, творци "новог светског поредка", мајстори за испирање мозга, све су схватили. Развратити омладину и то на неупадљив начин, преко музике, значило је ту омладину учинити пасивном и тупом, спре-чити је да мисли на нешто што није задовољство чула. У "Тајмсу" за децембар 1975. откривен је један од механизама за деловање на свест потрошача и њихово увођење у тор бесловесних овчица којим су замке поставили вукови-душеубице, маскирани јагњећим кожама шоу -бизниса. У Лос Анђелесу су, открива "Тајмс", постојале специјалне установе чији је циљ био проверавање реакције слушалаца: седшпта у сали у којој се "добровољцима" пуштају нове плоче била су опремљене "сензорима за реак-цију коже" који су мерили несвесне грчеве и степен надражености нерава.Истраживачи, пла-ћеници музичких кућа, настојали су да утврде
131
која плоча изазива највшпе оргазмичких ефе-ката код присутних. (У песми "Love to love you Baby" Дона Самер је снимила 22 гроктаја телесног односа). Сама свирка схваћена је као полно раздраживање свирача и публике: "Повезујемо ри-там бит-музике са откуцајима срца човека који је у телесном односу с другом особом", изјавио је Ерик Бардон; "Мислим да је хеви-метал врху-нац који доживим кад водим љубав са својом гитаром"(Ангус Јанг, АС/DС); "Ако помешаш мирис улице са лепотом женског тела и борбом за опстанак, добићеш хеви-метал" (Блеки Лоуелс, "WАSР"). Менаџер "Ролингстоунса"је био најотворенији: "Поп-музика је секс и то треба да саспете тинејџерима у фацу". (Његов штићеник, Мик Џегер, доследно је спроводио ову идеју у живот, нарочито на концертима; није слу-чајно што је једна од најпознатијих песама "Стоунса" "Симпатија за ђавола".) Маријана Фејтфул, која је Џегером провела пуно врeмена, каже: "Мој однос са Џегером био је ве-ликим делом једна нездрава зависност о дроги, сексу и рокенролу. Мислим да је имиџ "нев-љалости" увек био везан за рок, или музику уопште. То се превасходно односи на секс". У почетку, само су мушкарци пропагирали "слободну љубав". Али, женска прив-лачност увек је била битнија онима који су рок желели да учине најефектнијим оруђем "испирања". Оснивач часописа "Плејбој", Хју Хефнер, у првом броју је штампао фотографију наге Мерилин Монро, а од следећег броја је на "дуплерицама" објављивао слике "девојака из суседства", свакодневних особа које су пристајале да се пред камерама свуку за новац и покажу своју бестидност. Хефнер је замислио да дуплерице буду "катапулт за лансирање непо-знатих лепотица у свет успеха и познатих". Машту читалаца раздраживао је причом како су цуре с дуплерица "свуда око нас", а жеља читатељки је била да се, јавним бестиђем, пробију у свет гламура и успеха. Скоро свака глумица и рок - певачица прошла је кроз фазу позирања пред фото - апаратом или играња у порнографским филмовима. Индустрија Сатанине забаве их је тако проверавала - да ли су на све спремне. Тек ако се утврди да јесу, и да су образ бациле под ноге, изгазивши га, постајале су погодни медијуми за даље деловање у шоу-бизнису. Изглед је постао оружје. Лита Форд из групе "Бегунице" ("Тhе Runnaways") сведочи како је њоме манипулисано: "Бегунице" смо чиниле ми, младе девојке, и слушали смо оно што су нам други говорили. Ако би нам неко рекао да треба то и то да обучемо, то бисмо и урадиле. "Бегунице" су постојале зато да би се допале младићима". Мало по мало, машта слушалаца се распаљивала: плоче нису биле битне због музике, него због атрактивности извођачица. Али, није се осгало само на "нормалној" полности. Веома брзо почеле су да се пропагирају изопачености. Тако су "Кинкс" у песми "Лола" описивали мужеложника који се понаша као женско, а има мушки глас. "Долс" и "Стоунси" су облачили женску одећу. Дејвид Боуви и његова жена су били изопаченици. Боуви је на концертима, нарочито у "Зиги Стардаст" фази, носио женску одећу, шминкао се и певао песме попут "Queen Bitch" у којим се о хомосексуализму отворено говори. У томе га је следио суманути Лу Рид из "Велвет Ундерграунда" ( песма "Vicous" ). Алекс Харви је изјавио: "Хомосексуалност је добра ствар. Зауставља раст популације". Том Робинсон, револуционар - изопаченик, певао је: "Срећан што сам мужеложник" ("Glad to be gay") Брајан Епштајн, менаџер "Битлса" (умро од дроге), био је привучен Леноновим изгледом. Елтон Џон и Бој Џорџ: први бисексуалан, други изгледао и по-нашао се као жена... Елис Купер у једној песми ("I love the dead”) велича некрофилију. На концертима коље пилад и уништава лутке беба, а став му је: "Све што публика жели је секс и насиље. Знам то пошто по цео дан гледам ТВ". Принсов идеал је:"Људи ме зову суровим. Ја бих желео да смо сви голи, да нема поделе на беле и црне и да нема никаквих правила". Ринго Стар, бивши "Биглс": "Пили смо много. Не може се одолети. Имали смо пуно цура. Брзо смо схватили да није тешко имати их".
132
Једну од најопаснијих врста музике донео је диско-клуб. Ритам те музике био је 125 удараца у минуту. Циљ нове музике је био - осетити, а не чути ритам. Све је кренуло од клубова полних изопаченика у Њујорку. Они су диско корисгапи за опуштање и ловљење жртава. Из латиноамеричке музике узета је силовита рит-мичка подлога, а од афро-кубанске музике прости стихови слични враџбинским инкантацијама. 75% првих диско-хлубова надзирали су изопаченици, који су тако формирали јавни укус. Улога диск - џокеја постала је огромна: он је стварао атмосферу пуштењем одговарајућих песама, појачавањем и смањивањем рвтма, при-чом, лајт-шоу ефектима. У диско-клубу све је било намештено тако да човеку умртви ум и чула, претворивши га у оруђе стихије. То је било "дрогирање без дроге": лајт-шоу и плесни ритам мењали су сгање свести. Циљ? "Сва игра је замена за секс" (Џегер). Синкопирани ритмови, нарочито извођени на електронским инструментима, изазивали су телесну реакцију ми-шићног дисајног и аутономног нервног система. Дроге су помагале опијању ума и предавање хаосу лајт-шоуа и буке. Метастазе су све дубље освајале организам западног човечанства. Више није било речн ни о чулном задовољству, него о пукој борби за моћ. Сексуалност је моћ. Грејс Џонс каже: "Користећи своју сексуалност жене сада преузимају власт у свету". Лујза Чиконе, анти-мадона:"Прича се да се овако облачим и шминкам да задовољим мушкарце. Ја све то чиним само због саме себе". Све се завршава у самодовољности" ДејлиЊуз" од 19. марта 1978. пише: "Изоловани једни од других прегласном музиком, изложени заслепљујућој светлости, играчи могу да учине све што им падне на памет, да се чак ни не гледају, нити да једни другима упуте крју реч, као да се свако од њих налази пред огледалом вичући непрестано: "Ја! Ја! Ја!" Тај очити нарцизам је само одраз једне филозофије којим је наше друштво опасно захваћено, сходно којој свака наша жеља постаје оправдана, без обзира на то какве су последице по друге. Такво стање духа потпомаже расгући број развода, разара породице и увећава број социјалних покрета заснованих на индивидуализму и самозадовољењу. Филозофија диско клуба не оставља места за љубав". Накрају, долазиседо отвореног сатанизма:"испирачи мозга" су Лујзу Чиконе произве-ли да би се наругали највећој светињи Хришћанства. Зато јој је дат псеудоним "Мадона" (тако римокатолици називају Богородицу). Њене плоче, књиге, фипмови и концерти посвећени су представљању најгнуснијих видова изопа-чености... Зло само себе прождире и кажњава. Усред највеће халабуке и пропагавде изопачености појавила се СИДА. Једна од њених жртава је и Фреди Меркјури, певач групе "Квин" ("Краљица" израз из сленга који означава первертираног мушкарца). Тако окончава бунт против Живота, Светлости, Истине. Рокенрол је, преко полности, био маљ којим су гњечена срца и мозгови младих поколења. У САД према подацима из 1982, 10 милиона девојака губило је чедност у предбрачним везама између 15 и 19 године. Кад се у брак уђе, породица је нестабилна, јер брачници, знајући једино за чула, не знају за љубав. Поставши идеологија младих, рокенрол је од њих створио чулне машине; деградирао је љубав, полност, породицу; исмејао чедност, пропагирајући прељубу и перверзије; наругао се Христу и Светом Писму, нудећи паганизам, окултизам, сатанизам. Др Џ. Д. Анвин тврди да "што је друштво сексуално пермисивније, мање креативне енергије показује и спорије се креће напред". Зашто? Зато што мрљави женскароши и нафракане луткице нису у стању да мисле, живе и стварају, јер су блудом утрошили енергију потребну за мишљење, живљење и стварање. Кингсбери Смит, издавач Херсгове новинске куће, пита се: "Шта родитељи могу да очекују у току овог десетлећа кад рокенрол заступа садизам, мазохизам, инцест, некрофилију, хомосексуализам, зверства, силовање и насиље уз свагда присутну побуну, дрогирање и промискуитет?" У књизи "Велики рнтам" Френк Герлок је одбрусио свима онима који веле да рок-музи-ка помаже младима да се испразне и постану "нормални": "У земљама где је најраширенији рокенрол, САД и Великој Британији, конста-тујемо не само постотак малолетничког
133
преступништва који је највећи на свету и најбржи пораст криминалитета код младих, него и ванбрачна рођења, насиље свих врста, убиства, самоубиства." "Изопачите омладину - победили сте нацију", церекају се идеолози и творци "новог светског поретка". Формула је проста: Еротизам + сатанизам = масе искорењених и отуђених утвара. Неко ће рећи: да не претерујете? Ипак, у питању је само музика: нико не мора да је слуша ако неће. У рокенролу је, кажемо ми, све претеривање. Ко једном стане у врзино коло, тешко из њега излази. Нема никог да се изложи паљби, а да не буде рањен или да не погине. Ево шта признаје Џон Кугар Меленкамп : "Рокенрол је као вожња суманутом брзином. Све је у изгреду. Не можете попити само пет пива - морате петнаест. Не можете употребити ЛСД једном - морате 12 пута. Не можете имати једну цуру, него једну седмично". Литл Ричард, кад год привремено напусти рокенрол, каже: "Заиста верујем да је рокенрол демонска музика... Велики број ритмова у данашњој музици потиче из вуду-магаје /.../ Користио сам доуп, марихуану, "анђеоски прах", кокаин и хероин уз пилуле и пиће. Желео сам само да оргијам, падам у екстазу и певам своје старе хитове/.../ Рокенрол не слави Бога. Не можете пити из чаше Божје и чаше демонске у исти мах. Био сам један од пионира те музике, један од њених градитеља. Знам од каквих се цигала састоји, јер сам је сам градио". А што се тиче друге примедбе да онај ко-ји неће да слуша популарну музику - не мора, она је само делим,ично тачна: пошто је то музика младог поколења, ко год је не слуша скупа са својим друговима и другарицама изла-зи из њиховог круга и осуђује себе на страшну самоћу, коју многи нису у стању да поднесу (зар да будеш "чудак"?) На србском терену "испирачи мозга" су дуго тражили кључ за коначно разбијање омладине преко музике. Рокенрол јесте био погодан, али само донекле: ипак, текстове страних изођача није свако разумео, а домаћи бендови се нису увек уклапали у кретенизујуће стандарде западне поп-идолатрије. Коначно решење, међутим, нађено је под називом "турбо -фолк": најсуровији диско-ритмови, највулгарније турске мелодије, најпровокативнији концерти и ТВ-наступи, речи песама пуне духовне лажи и смрти... Новокомпонована народна музика је била једна од начина за обезбожавање српског народа. Ова твредња би се могла многима учинити чудном, необичном, претераном, кад не бисмо знали да у системима који су и Источној Европи дошли после атеистичких револуција није било ничег случајног у борби против Бога и закона Божијег. Наравно, свему су помогли медији, којима је, да парафразирамо нацис-тичког зликовца, пропагандисту Гебелса, сто пута поновљена лаж постајала - "истина". Читави ТВ-пројекти су прављени да би се у народу уништили трагови патријархалног, хришћанског морала прошлости (једине прошлости с којом је Србима могућа будућност). Тако су се, у "Љубави на сеоски начин", изругивали чедности младића Милорада, намећући му посгулате тзв. "сексуалне раволуције". Све је било веома суптилно: потписник ових редова се сећа како је на зиду у једној од сеоских кућа стајала "куварица“ са извезеном прасећом главуџом и натписом "У Србији се не пости". Фалсификовани су народни обичаји: знаменити Драгачевски сабор трубача, вашар крканлука и трубљења до бесвести, стављен је усред великогоспојинског поста, којег се наш народ некад веома усрдно држао. Текстови новокомпонованих "народних песама", створених ради манипулације бесловесним масама (јер кад остане без Логоса, Слова Божјег, Христа, човек обесловеси), пропагирали су нови поглед на свет, нови, још страшнији од идеолошког, хедонистички атеизам: "Узми све што ти живот пружа/ данас си цвет, сутра увела ружа", "Мој колега, демократија је/ љуби цуру не питај чија је". Турбо-фолк је метастаза "новокомпонованог духа", коначно разрођење са матерњом мелодијом. Дивљи, сурови ритмови, бестидно поношање на концертима, још бестиднији ТВ спотови и, као врхунац пропасти, речи и рефре-ни, типа: "Кока-кола, малборо, сузуки/ дискотеке, гитара, бузуки/ то је живот, то није реклама/ ником није лепше него нама" (за то време, Срби у својим Западним Земљама гину, Србија материјално и морално пропада);
134
"Превара, прељуба, то је живот мој"; "Због тебе би вила изгубила крила/ и светица свака постала би лака/ па како не бих ја?"; "Ми смо вештице, најбоље другарице"... Скоро да нема песме у којој се име Божје не користи у најцрњем могућем контексту, а стихови стихоклепаца турбо-фолка исказују честе симпатије према ђаволу. Тактика "заглупљуј, па владај" функционише боље ного икад; сви ТВ и радио-програми пуни су духовног отрова. Најопакији учинак хедонистички атеизам турбо-фолка има на душе малишана, деце од пет, шест, десет година, који и не знајући шта све то значи, певуше текстове "естрадних звезда". Наравно, музика није једини, али јесте један од битнијих проблема с којима Православна Црква треба да се суочи, посвећујући Богом јој поверени народ и водећи га ка путу спасења. Она мора да тај народ извуче из духовног блата и пропасти у коме се сада налази, и да га поведе ка Сунцу Правде, ка Христу, да би, да парафразирамо Светог Владику Николаја, историја мангупарије поново постала историја Србадије. Са матерњом мелодијом србског искона данашње, раслабљене и збуњене Србе може повезати једино Света Мајка Црква. Љубав, љубав, љубав... Та реч, најчешће понављана у рок-песмама, младима више не доноси благ и светао укус Смисла као негда. Млади више не знају шта је љубав. Они се држе за руке, љубе, грле на јавним местима, имају телесне односе: али љубави ту нема. Све је посгало пука себичност и испарило у бљутаву навику. "Не могу без ње / њега" као што не могу без омиљене фотеље или омиљеног ТВ програма... Драга више није "душа", "сунце" "злато", него "риба" буљава, хладна, месо без душе..................................... Уз блуд увек иде убиство. У Србији, "сексуално ослобођеној" земљи потомака Светог Саве 150.000 деце годишње (по званичним подацима) буде заклано у утробама мајки по до-говору оних који су "водили љубав", а одбили да буду родитељи. За двадесет година то је три милиона убистава: три милиона Срба је изгинуло у I и II светском рату заједно. Аутогеноцид има кобне духовне последице: народ убица не може имати срећну будућност. Творци "новог поретка" су, уз то, либерализацијом чедоубиства, решили да читаво човечанство (30 милиона абортуса годишње у свету!) начине учесником у злочину, нудећи "рај на земљи". Свака је љубав плодна, ако је љубав: Свети Сава, отац србског народа, најчедннди Србин Христов, иако је био монах, родио је, Духом Светим, читав народ србски; наши свети и честити преци рађали су децу с радошћу и зато им је све било благословено: и кућа, и њива, и живот и упокојење У то време певало се лепом, чистом, како би песник Настасијевић рекао, "матерњом мелодијом". Треба јој се вратити - кроз душу обасјану Христом. О страсти рукоблудија Мудрији сам од стараца јер заповести Твоје чувам. (Пс. 118,100.) Пишем вам, младићи, јер сте побиједили нечастивога. (1.Јн2,13) Православље је подвиг Зароњен у таму своје палости, човек се не може ослободити затеченог, греховног "ја" без подвига самосавладавања. У Цркви Божијој, основаној Господом Исусом Христом, налазе се сва благодатна средства која трудољубивом подвижнику помажу да се ослободи грехова и порока каји растачу његову боголикост и одвајају га од љубави Христове. Православац је борац јер без борбе нема ни победе. А борба треба да буде неустрашива, јер страшивци неће ући у Царство Јагњетово (Отк. 21,8).
135
Замке демона блуда Један од најсуровијих демона који хришћанина настоји да сломи и препречи му пут ка Небеској Отаџбини јесте и демон блуда, духовно - телесног осквренења. "Пас сладострашћа" (тако га назива Свети Јован Лествичник) прати старог Адама у сваком од нас неодступно; он настоји да нас зарази својим беснилом. Већ поменути Свети Јован, игуман синајски, објашњава зашто је то тако: павши у грех и смрт, ми смо се лишили ангелоподобног бестрастија које је било својствено нашим родитељима, Адаму и Еви, пре њиховог одступања од Свете Тројице. Од тада човек блуди (блудети = лутати) и блудничи. Зато велики авва каже да се разлозима и противразлозима (дакле, чисто моралистички, разумски, без православног евхаристијског подвижништва) демон телесне страсти не може победити. Он даље вели: "У сладострасним људима постоји неко осећање неодоливог нагона ка телима и дух бестидни и сурови, прикривен на дну срца, који чшш да човек који је нападнут осећа телесни бол у срцу као да се пече на ужареној пећи, дух који се Бога не боји, који се-ћање на вечни муке не сматра ни за шта, који се гади молитве... То је дух који човека... чини као безумним..." Ми, хришћани који живимо у тешким временима и у друштву потпуно секуларизованом које не зна за стид ни пред Богом, ни пред својом савешћу, често смо изложени боју прса у прса са злодусима који наводе на Богу мрску страст блудничења.4 Млади људе који се Цркви враћају након дугогодишњег лутања ван дома Очевог на својим душама носе ране од паганског начина живота који је претходио њиховом обраћењу. Неопходна је молитвено-евхаристијска нега да би те ране биле исцељене. Наше доба Наше време је време које отворено, на сав глас објављује слободу нагона. Један од жреца модерне сатанистичке психологије, Сигмунд Фројд, сматрао је човека полиморфно перверзним (вишеструко изопаченим) бићем у коме сексуални нагон доминира над осталима. Несвето тројство омладинске поп-културе открива како су, тобож, секс, дроге и рокенрол пут ка слободи и "аутентичности"... Заиста, треба се обући у свеоружје Божје да би се одолело саблазнима доба у коме живимо... Из разговора са младим православним Београђанима који су у Цркву стигли након многих лутања, писац ових редова сазнао је да момци и девојке у нашем престоном граду од своје 14. до 18. године често имају везе са по неколико десетина особа супротног пола. Ове и овакве везе између младих плод су ненаситиве потребе да се воли и буде вољен, потребе на коју не може одговорити ни обезбожена породица, ни обезбожено друштво : па ипак, душа много страда од блудничења, растројава се и пропада неумитно, ако се не открије светлост Христова.5
Суштина сваког блуда је у убијању живота: како оних који блудниче, тако и њиховог потомства (презервативима, абортусима, свим оним што спречава рађања). Зато су блудници свагда малодушни и слабовољни. 4
Човек је од Бога назначен за вечни живот у заједници са Господом, ангелима Његовим и својом браћом - људима. Вечни живот се стиче само кроз жртву, кроз ношење крста: то је једина права љубав. Овај ко мисли на пуко лично задовољство, ко за Бога ве мари, а ближње користи да би утолио своју похоту, угледа се на Сатану, који је с неба спао због гордости и себичности. Тако је и у случају када неко своје, од Бога му на употребу поверено, тело користи на начин супротан Божијој вољи. Ми не припадамо себи: ми смо Христови; треба да живимо у складу с тим, свагда се сећајући да је Богочовек, 136 5
Ово пустошење и затирање будућности Србства требало би обрадити са свом богословскопастирском озбиљношћу, јер је, како каже отац Серафим (Роуз), "много касније него што ми мислимо". Наравно, тема нашег чланка је скромнија, и тиче се једне од пројава блудне страсти за коју се углавном каже да није превише "опасна". Реч је о рукоблудију (мастурбацији). Шта кажу "научници"? Поучени од стране модерних психолога, који за душу не маре, и педагога, који ништа не знају о правом, побожном васитању деце, савременици рукоблудије сматрају "природном" појавом која се код деце уочава веома рано, а у доба пубертета, кад се полност развија, она је здрав начин олакшавања "сексуалних тензија". Двоје "учених" српских психолога младости (Војислав Јовановић и Марија Јовановић у књизи "Иза затворених врата"), оповргавајући швајцарског лекара Тисоа који је крајем прошлог столећа тврдио да мастурбација оставља озбиљне последице по младалачку психу, веле да је ова страст сасвим "природна појава", а за њене штетне последице криви су родитељи који " бдију над дететом и његовим понашањем настојећи да га спрече у мастурбацији" (тим речима!). Дечак Мићко, чији случај ови "лекари душа" описују, каже да је читао како је рукоблудије у "пубертету нормална појава" и да његов друг Влада, због сврје "темпераментности", мора да се "празни" 23 пута дневно. Њему је речено да "мастурбација није штетна за здравље", ако је повремена. Међутим, ако је честа, она чини да се дечаци повлаче у себе, чак не смеју да ступе у додир са девојчицама што је, тврде Јовановићи, "велика препрека за дечаке у испољавању и доживљавању полног нагона".6 Даље ови "стручњаци" наводе још неколико случајева девојачког и младићког рукоблудија, при чему се углавном јављало осећање кривице (очит знак да савест од Бога дата свакоме није ћутала). Јовановићи су се из петних жила упињали да докажу да "нема разлога за страх" ... Када бисмо били следбеници мудрости овога света, која је пред Господом лудост, понуђено "научно решење" би нам изгледало "логично": рукоблудије је вид олакшања који је увод у "прави" полни однос; и једно и друго је "легитимно" упражњавање онога што нам налажу "нагони". Међутим, исгинска животворна наука, наука Цркве, јасно нам ставља до знања да је блуд - блуд, и да сваки хришћанин мора да се свим средсгвима бори против његових пројава. Полни (детородни) удови: њихово назначење Читав строј човековог тела дело је Премудрога и Непостижнога Творца који је Адама учинио "привремено мањим од ангела, венчав-ши га славом и чашћу" (Пс. 8,4-5). У свом предпадном стању Адам је био бестрасан и није телесно (полно) општио са својом супругом. Након пада, он је од Бога добио благослов да се и телесно здружује са њом због продужења људске врсте. Господ је на тај начин утврдио брачни поредак, да би се и овако, рађањем деце, човечанство борило против смрти. Свети Григорије Нисијски зато вели да се "у полним удовима чува бесмртност људскога рода", јер "сви други делови тела врше разнолике улоге и одржавају живот уколико се њима остварује чулна и делатна моћ" док "полни удови воде бригу о будућности". Због тога је "посао смрти безуспешан". Наша врста се не продужује "ни оком, ни ухом, ни језиком", но
ради нас и ради нашег спасења, на Крсту пострадао. Кад смо већ код, надри-научницима омиљене, речи "нагон", којом се објашњава и правда сваки грех и страст, треба указати и на њено првобитно значење. У "Рјечнику" Вука Караџића она је значила терање свиња преко Саве ради продаје у Аустрији. Онај ко повлађује својим "нагонима" повлађује гадаринској свињи своје палости, зар не? 137 6
полним органима. Они, детородни источници, стога међу свим осталим удовима заузимају најчасније место. Поштујући свештени значај детородних органа, Хришћани свагда скривају своју нагост, насупрот старих и нових дивљака - незнабожаца који ходају обнажени немајући свест о њиховој вредности (Стари незнабошци - урођеници Африке, Азије и Америке по том свом незнању и небризи слични су својим модерним "ученицима", разноразним купачима и нудистима, људима помрачена ума и огреховљене душе).7 У браку на коме почива Божији благослов муж и жена полно се дедињују следећи заповест Господњу о плођењу и множењу (Пост. I, 22). На тај начин, рађањем деце, они постају сатрудници на делу Господњем. У породици, тој малој цркви, потомство се касније васпитива у страху Божијем и свакој честитости. Према свему наведеном, рукоблудије је употреба полних органа која је у супротности са њиховом Богоданом наменом. Намера блудничења је себично задовољство, чиме се полност своди на страсти; а страсти су оружја којима ђ-во покорава одступнике од Божијег закона. Блудничење искључује све осим тренутне насладе: не мисли се ни о Богу, ни о души.8 Да ли је рукоблудије "олакшавање"? Има оних који рукоблудије правдају тобожњом потребом за олакшањем, за пражњењем "вишкова". Међутим, Господ је та пражњења регулисао несвесним ноћном истечењима, која се дешавају без икаквих блудних слика и снова.9 (Снови су, ако се јаве, знак да је блудна страст озбиљније присутна у души, и они су углавном израз несавладаних дневних похота). Свима који о рукоблудију мисле као о "олакшању напетости", одговара Свети Атанасије Велики, пишући писмо монаху Амуну, објашњавајући му суштину природних, бестрасних
У примитивнијим културама, рецимо, девојке све своје богатство - мираз јавно показују, носећи ђердане од дуката око врата. У високим, продуховљеним културама није такав случај. С обзиром да су полни - чедородни уди такво велнко благо и да је њихов значај тако драгоцен, они се скривају. Према томе, стид и смерност, чување тајне своје полности, чедородности не само да није израз "заосталости" и "комплекса", како нас убеђује савремена сатанска идеологија бествднвка; стидљивост је пројава високе духовности, израз чистоте и племенитости душе, украс драгоценији од сваког украса. Зато је наш песник Лаза Костић говорио да србски идеал никад није била разуздана западњачка вечна женственост, него свагда племенита, умилна, дивотна вечна девственост. 8 Рукоблудије је насртај на светињу живота, коју је освештао Господ Животодавац. У мушком семену се чува заметак будућег потомства, па онај који то семе просипа ради самозадовољавања, ни не знајући шта ради, служи Сатани, који мрзи људски живот и на сваки жели да га уништи. (Слично је и када се у току телесног односа са брачним другом користе тзв. презервативи и друга контрацептивна средства, средсгва против зачећа живота.) Бог је дао семе мушкарцу и детородну утробу жени: ко се с небригом односи према овим светињама, Божије дарове скрнави и пропасти, што може имати несагледиве последице. 9 Кад се каже да је истечење семена - осквернење, то не значи да је семе само по себи прљаво и скверно. Како би то могло бити, ако је, као што смо рекли, у њему заметак будућег живота? Истечење је скверно управо због тога што се мушко семе не сеје тамо где би требало да се сеје ради рађања, него се излива негде другде. То је суштина овог осквернења. 7
138
ноћних полуција: "Кажи ми, најљубазнији мој, шта има у себи грешно или нечисто природно једно истечење? То би било исто, као кад би неко преступом сматрао мокроте које из ноздрва излазе (дакле, слине - нап. аут.), или пљувачку из уста, а можемо показати још и на више, наиме, на празнење утробе, које је живом бићу потребно живота ради. Свему живом дати су неки неопходни пролази, кроз које сваки уд на нама гобацује из себе сувишак. Такви су вишци онога што се од косе одељује (зној, нап. аут.), и оно што се чисти из утробе; а оно (истечење, без страсти, у сну - наш. аут.) је вишак семена". Дакле, рукоблудничити ради "олакшања" уопште се не мора. Бог је дао начина да се вишак одстрани. Утицај рукоблудија на душу Међутим, рукоблудије нема само свој физиолошки елеменат. Напротив! У највећем броју случајева оно је повезано са похотивим маштаријама у којима се острашћени човек сусреће са особама супротног пола према којима осећа "нагон". Што се дуже рукоблудничи, то су све поганије маштарије потребне да би надражиле вештачки подјаривану похоту. На крају се може доћи до чудовишних исхода. Маркиз де Сад, један од најгрозоморнијих писаца свих времена, своје књиге, пуне изопачености и насиља, писао је више на основу мастурбацијских фантазија него на основу стварног искуства. Онај који се предавао нвприродном самозадовољавању у живот носи многе душевне ране. Кад буде ступио у брак, опсесивне маштарије могу се вратити и навести га да се упушта у разноразне сексуалне перверзије, навлачећи тако на себе гнев Пречистога Бога, пред Којим су такве сгвари гнусне. Тим перверзијама он понижава и свог брачног друга, претварајући га у предмет иживљавања. Рукоблудије и порнографија Не треба заборавити да они који се предају овој опакој страсти углавном читају порнографску (блудописну) литературу и гледају порно-филмове.10 Загађење душе које тако настаје кобно је. 3ато није нимало случајно што су Свети Оци Пето - Шестог Васељенског Сабора стотим каноном забранили блудописна изображења: "Очи твоје да гледају право, и поврх свега што се чува, чувај срце своје, саветује Премудрост; јер телесна чувства лако преносе своје утицаје у душу. Зато забрањујемо да се немају ни на који начин убудуће цртати слике, било на даскама или на нечему другом, које заносе очи и ум развраћају, и које узбуђују ватру нечисте похоте. А који се усуди тако учинити, да буде одлучен". Одлучен, дакле од Светог Причешћа; а ако се не покаје одлучен и од живота вечног. Рукоблудије је увод у теже грехе телесног и душевног осквернења, а последице таквих грехова су страшне, како се каже у Књизи пророка Јеремије(5, 8-9): "Јутром су кад устају као товни коњи, сваки рже за женом ближњеге својега. Зато ли нећу походити, говори Господ, и душа Моја неће ли Се осветити таквоме народу?" Да ли је рукоблудије "безазлено"?
У наша изопачена времена веки "мудраци" праве разлику између "еротике" (која је, тобож уметност) и "порнографије" (која служи у чисто "комерцијалне" сврхе). Нема никакве разлике између ове две врсте навођења на похотне помисли, жеље и дела: и једно и друго је Богу противно и по човека штетно, па макар каква се "уметничка" оправдавања страсти и нечистота могла наћи. 10
139
Из свега наведеног да се видети да рукоблудије није "обичан" грех и да га се треба, као и сваког греха, клонити попут погубне ватре. Од "малога" почиње, а великим, пакленим завршава. Чак су и многи искусни монаси-подвижници, због гордости или непажње, падали у таму блуда, а камоли ми, грешни и слабашни. Сећајући се да је и сам Свети Пророк и Цар Давид, угледавши жену Урије Хетејина, сагрешио у срцу, а затим и на делу (II Сам. 11), Свети Јован Лествичник вапи: "Бежимо, бежимо, да не гледамо, нити да слушамо за плод о коме смо дали обећање да га нећемо окусити! Јер чудим се како би смо ми могли себе сматрати јачим од Пророка Давида! То је немогуће!" Начини борбе против ове страсти Па добро, како се борити против рукоблудија? Испунењем Божијих заповести, по ре-чи Псалмопојца: "Како ће младић очистити пут свој? Владајући се по Твојим ријечима" (Пс. 118,9). Пре свега, главни извор чистоте и спасења је Црква Божја, коју је Господ снабдео Светим Тајнама и Светим Врлинама, тим неопходним оружјима у борби за вечни живот, а против греха, смрти и ђавола. Свето Причешће, тај, по Светом Игњатију Богоносцу, "лек бесмртности", источник је снаге и мужанства неопходних за борбу са страстима. Покајање и исповест очишћују душу од магле нечистих по-хота и припремају је за примање свесилне благодати Божје. Пост, помоћу кога се, по речи самог Христа, побеђује и изгони сав род ђавољи, такође је неопходан у борби са овом страшћу. Треба осетити сву немоћ своје пале природе, и молитвено вапити Богу за помоћ: својим снагама немогуће је одолети искушењима.11 Када нас нападну блудне помисли, треба у себи оживљавати страх Божји знајући да се од Господа не може сакрити ни најскривенија помисао срца. Треба се сетити да смо се у Светом Крштењу одрекли Сатане и злих дела његових да смо се у чистоти и чедности Богу обећали, да примамо у Светом Причешћу само Тело и Крв Сина Божијег: па зар ми, прах и пепео кога је Господ удостојио толике благодати, да својим срамним и богомрским страстима ту Крв и Тело ружимо, угледајући се на Јуду издајника? Наша тела су храмови Божји, а ко наружи храм Божји, биће одговоран Богу (I Кор. 3, 17). Душу своју морамо чувати од нечистих помисли, сећајући се онога срама који ћемо осетити на Страшном суду кад се мисли и дела наша откривају пред Христом, ангелима и свецима, пред свим људима од Адама до краја света. Молитва је силно оружје у боју за чистоту. Свети Максим Исповедник вели да је, у току насртаја похоте, корисна употреба стихова псаламских у којима душа вапије Богу за помоћ (рецимо: "радости моја, избави ме од оних који ме окружују" (Пс. 32,7)). Свети Оци су препоручивали и молитвено обраћање оним подвижницима и мученицима који су се истакли у борби иротив блудне страсти (Свети: Мојсеј Мурин, Мојсеј Угрин; Методије Цариградски, Јован Многострадални, Философ, Нон Илиопољски, Андрија Јуродиви; Свете: Марија Египћанка, мученица Томаида, преподобномученица Евдокија, Таиса, Пелагија, итд.) Наша је молитва и труд, а победа је Господња. Треба од себе уклањати и све поводе блудне страсти; авва Исаија каже да су то: празнословље, сујета, много спавање, склоност ка претерано украшеном одевању, као и преједање. Мора се избегавати гледање и слушање свега што изазива страст: разговора, ТВ и радио емисија које наводе на похоту, а нарочито читање порнографске литературе. По
Свети Јован Лествичвик је говорио: "Благи Господ показује и у томе своју велику бригу за нас, што бесрамност женског пола обуздава стидом, као неком уздом. Јер кад би жене саме ишле мушкарцима, ниједан се човек не би спасао". А где смо сад? - Где год да смо, опомињимо се заповести Господњих, кајмо се и поправљајмо! То је једини пут спасења. 11
140
могућству уклањајмо се и од бестидног друштва, посебно супротног пола, јер је, како кажу Оци, нечистота у "страсном додиривању свога и туђег тела, у смеху и слободном понашању према другима". Чување смерности је неопходно јер је смерносг тврђава чистоте.12 Наше доба је тешко: изгубио се стид, тај природни штит против греха, и дошло се до дна развраћености. Па ипак, у борби с демоном блуда увек треба да знамо каква нас награда чека на небесима ако одолимо искушењу телесности, трулежне и осуђене на распадање. Наша љубав према Богу и Царству Божијем увек мора бити на првом месту. "Љубав" према пролазном, пропадивом, свагда је лажна и развратна: она нас гура у вечну смрт. У борбу се мора ступити одмах, још овога часа, знајући да је рукоблудије грех који, ако није покајан, води у погибао. Свети Павле га пореди са гресима блуда, идолопоклонсгва, прељубе и мужеложништва (хомосексуализма) и многим другим неправдама људским чији је крај – погибао вечни (1 Кор. 5:9). Будимо храбри! Људи су се некада женили и удавали млади. Благословеним браком у Христу регулисане су телесне потребе пола и супружници су оснивали породицу да би гајили и васпитавали децу. Наши дани су дани себичњаштва и хедонизма: зато толико беспутног блуда, самозадовољавања, греха; отуда и побачаји, израз суштинске духовне јаловости...Обновом целомудреног брачног живота, увиђањем да се само чедношћу постаје чедо Божје, правилним васпитањем деце (не по начелима савремене атеистичко - паганске педагогије и психологије, дакако) - бићемо у стању да осетимо све милине и радости Божјег загрљаја. Храброшћу духовном морамо савладати нечастивог и његове замке. Благо храбрима! Њима пише и њих похваљује Свети Јован Девственик, вољени ученик Сина Божијег и Сина Најчистије Дјеве. Кроз медоточна Јованова уста њима стиже и похвала Господња. Помози нам, предраги Господе Исусе Христе, да одолимо трулежним и свелукавим страстима, и не дај да нас ишта одвоји од љубави Твоје! Амин. Додатак: Могући узроци осквернења: Истечење у сну може се десити, поред блудне страсти, и од:
Тежња за чистотом основна је тежња Хришћанина: у чистоти обитава Господ Пречисти. Зато се Свети Цар Давид и молио: "Срце чисто саздај у мени, Боже, и дух прав обнови у мени" (Пс. 51,10). Када наступе искушења, треба се молити усрдније - и она ће одступити. Међутим, чак и ако се деси да човек погреши, он не сме да пада у очај; предајући се Богу и кајући се, он треба да се исповеди пред свештеником и да продужи борбу. У обрачуну са овом страшћу важно је и јачање сопствене воље, којим се одолева ђаволовим понудама. Треба се вежбати у том јачању одрицањем од пушења, алкохола, преједања; језик уздржавати од псовки и срамотних речи. То није вежбање које тренутно даје резултате: морамо бити постојани и трезвени, имало помало крепити своју душу, подизати је из блата сластољубивих навика и раслабљености. Борба са самим собом, знали су још у антици, највеће је херојство - ко је победио себе, победио је најупорнијег "непријатеља" (наравно, огреховљеног себе, себе које се противи Христу): духом Божијим он је савладао плотске похоте, Христом срушио идоле самољубља, Православљем одолео незнабоштву, Истоком, Сивом Божијим, запад таме греховне. 12
141
1.Осуђивања ближњега, који нам је брат у Христу, што је веома грешно. 2.Од многог јела и превшпе пића, и томе сличних греховних поступака. 3.Од високоумија и гордости, што је такође грешно. 4.Од природе, без блудних покрета и маштарија, истечења бивају слична чшпћењу неких телесних сувшпака (зној, слине, итд.). 5.Од телесне слабости и неке болести. 6.Од зависти коју према нама гаје демони ако усрдно Богу служимо. Три последња су без греха, али, и ако се изливи десе због тих узрока, и они се сматрају и називају осквернењима. Реч на крају књиге Није лако бити млад човек данас. Са свих страна окружен бесмислом, лишен јерархије вредности и начина на који би стварност могла да се оцени, без будућности, уплашен крвавим, сатанским збивањима оног што се назива "светска политика", млад човек, поготову ако нема никакав осећај Бога и вечности, стоји збуњен пред лицем времена, и не зна куда да се дене. Потписник ових редова се сећа страшног детаља из своје, не баш тако давне, младости: једна од девојака коју је из виђења знао ушла је у свет блуда на журци на којој се, скоро случајно, нашла. Кад јој је било предложено да згази образ, рекла је, скрхано: "Зашто не ? Ионако ћемо сви изгинути у неком нуклеарном рату... Бар да окусимо уживања"... За веома кратко време, та девојка је изгубила младост и све-жину, и постала бледа, уморна, утварна... Човек је пало и пропало биће, овакав какав јесте, без Христа: њему је много лакше да иде линијом мањег отпора, котрљајући се низбрдо, него да се пење уз планину подвига, на чијем врху чека Најлепши од синова људских, Син Дјеве Марије. После првог издања књижице "Младост и страсти", било је неколико представљања исте у Београду. Учествовали су прота Љуба Петровић и свештеник Вајо Јовић из цркве Светог Александра Невског, г. Небојша Крстић и аутор. Представљања су се увек завршавала занимљивим питањима присутних, од којих ћемо на нека, овде, на крају књижице, одговорити, укратко анализирајући појмове који се користе кад се описује "ars amatoria" ("вештина љубави") код данашњих младих људи. Сналажљивост Под тим се подразумева способност да се особа супротног пола заведе, повуче за нос, искористи и осгави. То је последица општег хохштаплераја, лицемерја и поквареносги данашњег друштва, у коме се граби и на подао начин стиче скоро све - почев од места у аутобусу и трамвају, преко запоспења на основу "везе", до згртања новца криминалом и аморалним поступцима. Међу младима, на жалост и најмлађима, најпопуларнији су они "сналажљиви". Треба јасно рећи: у данашње доба, доба општег, озакоњеног безкоња, кад је и држава постала анти-држава, организована ради пљачке и унесрећења својих држављана, није нимало тешко бити "сналажљив": довољно је продати душу ђаволу. Лако је "збарити рибу" и оставити је, поспе злоупотребе: али, та "риба" је жива душа, чија патња и бол ће кад - тад, стићи преваранта и хохштаплера. Шта човеку вреди вожња у скупим колима, украденим или на непоштен начин стеченим, ако у тим колима погине? Ђаво је, због своје "сналажљивости", од светлог ангела постао тамни Сатана: па шта вреди човеку ако читав свет добије, а душу своју упропасти и оде у вечну муку? Вечну, читаоче. Бог сваком даје прилику да бира: Њега, Нежног Оца, или злотворног оца лажи, мучитеља и прогонитеља... Треба се "сналазити" на свом спасењу, а не на пропасти себе и ближњих.
142
Храброст Храброст није агресивност и искључивост, него смиреност и љубав са трпљењем. Смиреност и трпљење чуда постижу: колико је смирених жена спасило бракове угрожене од стране мужа-пијанца или коцкара (сетимо се приче "Први пут са оцем на јутрење" Лазе Лазаревића)! Само ако је осећање према особи супротног пола прожето спремношћу да се за њу жртвујемо - тек тада може бити речи о љубави. А за жртву је потребна храброст... Бити задовољан Човек може да буде задовољан на нивоу свиње (пун желудац, пуно пара, пун фрижидер, пуно "партнера") и на нивоу боголикости своје (срце пуно Христа, које сваком жели радост спасења). Кад се једе много слаткиша, кваре се зуби: задовољство неумерености плаћа се зубобољом и крвљу приликом стоматолошке интервенције. По Светом Максиму Исповеднику, Господ је потомцима палог Адама свако зе-маљско задовољство ограничио неким уразум-љујућим болом, упозоравајући их тако да је Царство Небеско коначни смисао нашег земаљског постојања. Какво је, дакле, задовољство у блуду ако оно касније изазива мучна осећања кривице, срушености, неиспуњености и слабости? Какво је то задовољство ако жену шаље на сто за абортусе, а мушкарца чини смушеним женскарошем, неодговорним и феминизованим слабовољком? Проћи добро Приграбити што вшпе за себе, на лак, непоштен начин доћи до користи: такво добро на крају увек буде зло. До доброг циља се стиже само светим средствима. Грамзивост је после-дица хедонистичког, уживалачког атеизма данашњице, којој је бог - трбух. Наши стари су говорили: "Нећу да се грешим, треба ми мрети". Народна песма вели да, кад човек умире, он пред Господа износи само "скрштене беле руке и праведна дела своја"... Ко год је на подлачки начин дошао до имовине, изгубио ју је; ко год је подлачки дошао до "љубави", изгубио ју је. Бити луд "Бити луд" за много значи бити добар и не користити све "што живот пружа". Бити луд значи битри поштен, скроман, обазрив према другима; праштати, смиривати се, сматрати сваког бољим од себе... Ми смо луди Христа ради, вели на једном месту Апостол Павле. А зашто смо "луди"? Зато што знамо да ћемо, по милости Христовој, ако останемо у "лудилу" побожности, поштења и доброте стићи у Небески Јерусалим, нашу вечну Отаџбину и Очевину. Вечну, читаоче. "Фрајер" Фрајер је "прави мушкарац" који има везе с великим бројем женских особа, онај који вара своју супругу и другом отима жену/девојку. Овакав "прави мушкарац", под кшпом проклетстава особа које је преварио, мора да страда. Народна песма каже да, кад преварена девојка уздахне и прокуне, то се до неба чује. Ако претходно не изгубе живот, "фрајери" у старости постану дрљаве и одвратне старкеље, које ни најрођенији неће да погледају. Ако ступе у брак, па добију женску децу, често им се дешава да њихову децу неко упропасти као што су они туђу. "Супер-женска"
143
Има "имиџ" који се састоји у изазовном и саблажњивом облачењу и понашању. Циљ: што више мушких уздаха и погледа. У исти мах, страшна ароганција и надувеност. Не треба се чудити што овакво понашање најчешће доведе до неког насилног чина према женској особи која га упражњава: Сатана не чека много да понизи и упропасти овакве горде несретнице. Бити неко и нешто Човек је, исповеда Црква, Божјом љубављу створен ни из чега. Без Бога и Љубави Ње-гове, он је ништа, ма какве дипломе имао и ма какве титуле качио на себе. Сети се, читаоче, великих освајача: Александра Македонског, Ју-лија Цезара, Наполеона... Кад су умрли, било им је досга два метра земље. "Нетко бјеше Страхињићу бане", каже народна песма о ви-тезу који је био неко зато што је био човек; а за празнодушног и аморалног отимача, ма какав социјални статус да има, Срби су говорили да је ништак.
Трудноћа Нормални људи су трудноћу доживљавали као благослов, па се за бремениту жену говорило да је у благословеном стању. Данас се за трудноћу вели да је "грешка", настала из "непажње". Зато смо стигли дотле да су Србима пси, "кућни љубимци" по становима (нарочито у Београду) милији од деце. "Ој, кукавно Србство угашено", заплакао би Његош. Брак За већину данашњих људи, брак је ин-ституција интереса: економског, сексуалног, итд. За православне, брак је Божја установа. "Волети неког значи видети га онаквим каквим га је Бог замислио, а родитељи га таквим нису учинили", говорила је руска песникиња Цветајева. Брак је, за православне, пут ка Царству Небеском. За сваког Гладног и жедног љубави, избор између једног и другог, "интересног" и мистичког, схватања брачне заједнице је једноставан. Абортус Било је, на нашим трибинама, неколико питања о абортусу - да ли се сме учинити кад се установи да је дете у утроби наказа или да ће бити болесно, да ли се сме учинити ако родитељи немају пара да издржавају потомство... Не сме се учинити: човек није Бог да суди ко треба да живи, а ко не. Ако се не роди здраво дете, то је крст који Господ шаље родитељима да би им спасао душу; ко тај крст изнесе до краја, спасиће се. Убијати, пак, децу због сиромаштва - то је сатанска логика. По њој би требало побити све "некорисне" чланове друштва - од душевних болесника до пензионера. Сачувај нас Боже од те врсте безумног "умовања"! Волети Многим речима је данас угрожен смисао, али глагол "волети" и даље зрачи непорециво. Свако од нас жели да воли и буде вољен. А то, понављамо, јесте спремност на жртву. "Рећи неком:"Волим те!", значи рећи му: "Ти никад нећеш умрети!", каже митрополит Антоније Блум. Волети значи надићи смрт Оним Који је извор Љубави и Васкрсења - Христом! Зар неће муж који се угледа на Христа бити спреман да се одриче себе да би његова супруга живела заштићено и благословено? Зар неће супруга која се у послушности угледа на Цркву бити спремна да жртвује своју вољу, смерно је полажући на олтар узајамне љубави ("Одувек сам тражила мушкарца достојног да му се потчиним", рекла је трагична америчка песникиња Силвија Плат)?
144
Драги брате читаоче! Драга сестро читатељко! Брат сте ми и сестра по Христу, Вечитој Младости човека и света, коме заједно стремимо, причешћујући се Његовим Телом и Крвљу и хитајући да стекнемо Његову најбожанскију карактеристику: свето смирење, постајући свесни своје слабости и немоћи и силе и свемоћи Божије. Јесте, ми живимо у претешко време, кад су све вредности "превредноване" (Ниче) и кад је све свето и честито погажено и попљувано... Јесте, имамо породицу која се распада, школу која углавном заглупљује, негирајући основне Божје Истине (а највећа Истина: ти и ја, он и она, ми и ви, позвани смо да од грудви блата постанемо деца Божја), друштво и државу који подсећају на разбојничку јазбину... Јесте, окружени смо безумљем атеизма и материјализма, Вечност мало ко тражи... Све то јесте, али јесте и Онај Који Јесте, Бог Живи и Истинити, Који је преко старозаветног пророка рекао да, чак и ако мајка заборави пород свој, Он неће оставити оне који Га траже. А ми Га, макар и не знајући, макар на штакама, макар кљасти и богаљасти, тражимо, јер не можемо без Њега. Прошли смо, већином, кроз разна искуства; нека од њих била су погана. Уморни смо од лажи и смрти, од блуда, од порнографије, од глумљења "фрајера" и "риба". Хоћемо да нас неко воли и да будемо вољени. Сад, кад смо се изразбијали и изломили по беспућима која не воде Христу, знамо: Он је Пут, Исгина и Живот. До сад смо се задржавали на најнижим ни-воима стварности које се зову љубав и полност, зато што смо сами били ниски, у ниском времену рођени и на низак начин васпитавани. Али љубав и полност имају висину, и то какву: вртоглаву! То је висина Крста Христовог... Ка њој хоћемо, њој се надамо... Али морамо очистити, узвисити себе, да бисмо доживели светост, лепоту и истинску племенитосг како човека уопште, тако и споја мушкарца и жене, човека и чевечице. Ко је музички неизграђен, неће разумети симфонију: треба васпитавати дух да појми икону Љубави. Не бој се, брате, не плаши се, сестрице! Нека сав свет виче да сте луди! Нека вам сви говоре да сте "старомодни", "заостали", да то "никуд не води", да је човек "нагонско биће"... Знајте: вама, који желите истинску, чедну и чисту љубав, за право дају столећа Цркве Христове, сви свети Христови, сви ангели Божји, Пресвета Дјева Марија, најчистија Мати Светлости... За право вам даје Отац и Син и Дух Свети, Тројица Једносушна и Неразделна, Која вас створи ни из чега и призва у пуноту живота због Своје неизмерне Љубави. Том љубављу је Син Божји Себе на Крст попео - ради нас људи и ради нашег спасења... Да, драги моји брате и сестро - будите "луди" Христа ради, а не луди антихриста ради, као што су сумашедши они који верују да се са легањем у гроб сав живот завршава. Будите "луди" верујући да сте синови и кћери Бога, а не потомци мајмуна! Будите "луди" највећом мудрошћу вером у Васкрсење и Живот вечни. И победа је ваша, јер је Христос победио. Нека нам Он, Свеволећи, буде у помоћи на путу који нас води у загрљај Небеског Оца! Ако неко имадне духовне користи од овог списа, нека у својим молитвама спомене онога који тај спис начинн, грешног слугу Бо-жијег Владнмира. На дан Светог пророка Самуила, на дан представљења блаженог Јеромонаха оца Серафима Платинског (Роуза) 20. VIII/ 2. IX1995. године
145
СВЕТИ ОЦИ О ЦЕЛОМУДРЕНОСТИ, ПОЛНОСТИ И БОРБИ ПРОТИВ ПОХОТЕ
О ДЕМОНУ БЛУДА И ТЕЛЕСНЕ ЖУДЊЕ Св. Јован Касијан (Римљанин) Наша друга борба је борба са демоном блуда и телесна жудње, жудње која почиње да узнемирава човека од саме његове младости. Ову тешку борбу ваља нам војевати како у души (= душом) тако и у телу (= телом), а не само у души како је случај са осталим манама. Због тога се морамо борити на два фронта. Сам телесни пост је недовољан да нас доведе до савр-шеног уздржања и истинске чистоте; њему морамо додати скрушеност срца, учестало мољење Богу, често молитвено - благодатно усредређивање над Светим Писмом, као и тежак физички рад. Све ово је у стању да контролише немирне ударе душе и да је призове од њених срамних маштања. Смиреност помаже више од било чега другог, и без ње нико не може да савлада блудну страст или било који други грех. На првом месту, тада, ми морамо уложити нај-већи могући напор да сачувамо срце од злих помисли, јер сходно речима Господњим "из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд...", итд. (Мт, 15,19) Речено нам је да постимо не само да би-смо умртвили своје тело него и да би наш ум одржали будним, да га не би помрачила количина хране коју смо појели те да не буде у стању да стражи над помислима. Не смемо зато све своје снаге усмерити на телесни пост; морамо исто тако поклонити пажњу и својим помис-лима и духовним размишљањима, иначе нећемо бити у стању да досегнемо висине истинске чистоте и чедности. Као што је наш Господ рекао, треба "очистити најпре изнутра чашу и зделу да буду и споља чисте". (Мт, 23, 26). Ако заиста желимо као што је то Апостол (Павле) истакао да се "боримо по правилу" и да "добијемо венац" (срв. 2. Тим, 2,5) за победу над нечистим духом блуда, не смемо се поуздати у своје сопствене снаге и подвижничку праксу, већ сву наду положити на Господа. Никога неће престати да напада овај демон док истински не поверује да ће, бити излечен и да ће досећи висине чистоте не својим напором и трудом, већ помоћу и заштити Божјом. Јер је таква победа изнад природних људских снага. Јер онај који је згазио задовољства и телесна кушња, јесте на известан начин изван тела. Зато нико не може на својим сопственим крилима узлетети на ову висину, нити добити небеску награду светости и научити да опонаша ангеле, све док га Божија благост не узведе из ове земаљске иловаче у небеске висине. Ни једна врлина не чини човека сазданог од крви и меса толико сличним духовним ангелима као што га чини уздржавање, јер оно омогућује да они који још живе на земљи постану "грађани небески" (срв. Фил., 3,20) као што је и Апостол рекао. Знак који нам казује да смо постигли савршенство у овој врлини је тај да наша душа игнорише оне слике које болесна машта производи током спавања; јер иако сама производња тих слика није грех, њихово прих-ватање казује да је душа болесна и да се још није ослободила од страсти. Зато ћемо болесна маштања која се у нама рађају током сна сматрати знаком (доказом) да претходни немар и слабости још увек постоје у нама, будући да истечења до којих долази док смо опуштени у сну казују постојање болести која лежи сакривена у нашим душама. Због свега овога, Лекар је исто тако и лек сместио у скривене регионе наше душе, знајући да узрок наше болести лежи тамо, рекавши" да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме". (Мт., 5,28). Он настоји да исправи не толико наше радознале очи него душу која је смештена унутра у човеку, и која је одговорна за злоупотребу очију, јер ју је Бог устројио за добре намере. Зато и књига Прича Соломонових у својој мудрости не учи "сврх свега што се чува чувај очи своје" него - "Сврх свега што се чува чувај срце своје" (Приче 4,23) показујући нам тако да је то чување срца први корак који ће омогућити исправну употребу очију у све оне сврхе које душа пожели.
146
Начин на крји треба чувати срце је такав да морамо моментално одсећи свако сећање на жене које нам демони настоје да убаце у ум -чак и мајке, сесгре или неке друге побожне же-не да не би задржавајући се на њој (= помислили) задуго, били од стране злога због наше несмотрености бачени у покварене и шкодљиве (по)мисли. Заповест коју је Бог дао прво човеку Адаму, казивала му је да гази по глави змијиној (срв. Пост. 3,15), што као прво значи да змија покушава да угмиже у нашу душу. Ако не примимо главу змијину (= ако је згазимо) која је напад помисли, нећемо примити ни остатак тела, које је слагање (са помишљу) са чулним задовољством које помисао предлаже - и тако понизити ум који је склон да чини незаконита дела. Као што је написано, треба "јутром затрти све безбожнике на земљи" (Пс. 101,8) пре-познавајући у светлости Божанског знања наше грешне помисли и искорењујући их у потпуности са земље - из напгах срца - у складу с Господњим учењем. Док су деца Вавилонска - под којим подразумевам помисли - још мала, треба их треснути о земљу и разбити о стену која је Хрисгос - (срв. Пс. 137,9; I Кор. 10,4). Ако ове помисли ојачају услед нашег слагања са њима, нећемо бити у стању да их савладамо без много бола и напора. Добро је сећати се речи Отаца исто тако као и делова из Светог Писма које смо горе навели. На пример Св. Василије (Велики), Епископ Кесарије Кападокијске, каже:"Нисам познао жену а ипак нисам девствен". Он увиђа да се дар девствености не (пројављује) толико кроз уздржавање од односа са женама, колико кроз светост и чистоту душе, која се пак на свој специфичан начин добија преко страха Божијега. Оци исто тако уче да не можемо, уколико претходно нисмо усвојили врлину смиреноумља, усвојити у потпуности врлину чистоте. А дар истинскога духовног знања неће нам се дати тако дуго док год страст блуда буде лежала сакривена у дубинама наше душе. Приводећи овај део расправе крају, при-зовимо једну Апостолску мисао која лепо илуструје његово учење о томе као треба задобити врлину уздржања. Он каже: "Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видети Господа". (Јев. 12,14). Јасно је да Апостол овде говори о уздржању из следећег: "да ко не буде блудник, ни поганик као Исав" (Јев. 12,16). Што је небескији и ангелскији степен светости, тежи су и напади непријатеља. Зато морамо настојати да достигнемо не само умирање тела (које само по себи није довољно-прим. прев.), већ исто тако и скрушеност срца кроз учестало молитвословије и кајање, да би росом Духа Светога могли погасити телесна ис-кушења које свакодневно распаљује краљ Ва-випонски звонима жудње (срв. Дан. 3,14). Додајмо још и ово - велико нам је оружје дато у бдењима; јер као што нам пажња којим чувамо свој ум током дна доноси светост ноћу, тако нам и ноћна бдења доносе чистоту душе по дану. Напомена: Говорећи о помислима, треба обратити пажњу да постоји шест степени од почетног напада демона на нашу душу па до стварања страсти. То су: 1)Напад - је проста реч или слика предмета који се јавља у уму и улази у срце. 2)Тренутачно узнемирење ума - је већ мало виши степен, где је уочљивија демонска делатност. 3)Разговарање - или присајединење – на овом нивоу настаје права помисао, ту се јавља и човекова одговорност за то што ју је примио. 4)Слагање - приклањање душе ка помисли и наслађивању њом. Овде се човек више не игра са помшпљу, он о њој више не размишља него је решен да учшш оно што му она налаже. Ако би га околности спречиле да и изврши, једнако би му се судило као да је грех извршио. 5)Поробљење - стање на којем се један грех већ вшпе пута чини и човеку постаје све теже да му одоли. То је принудно дуговремено општење са сликом и идејом греха уз
147
учестале реализације. 6)Страст - јесте порок који је путем навике претворен у "природно" својство душе. 7)Када говоре о страстима Оци се унеколико разликују. Св. Лествичник учи да страст није створио Бог и да су оне неприродне и стране људској души, а Св. Исихије Отшелник учи да их је створио Бог, али као добре, а да су оне сада болесне злом, те да их треба преобразити, а не уништити. (Превод са руског и напомена: свештеник Владимир Вукашиновић)
САВЕТИ ОЛИМПИЈАДИ Св. Григорије Богослов Шаљем ти, кћери моја, овај добри пок-лон, шаљем ти га је, Григорије, а савет очински је најбољи савет. Није, Олимпијадо, злато помешано са драгим камењем, украс женама. На свој царски образ не мећи руменило, ту срамоту која се допада, да тиме не изгубиш свој прави лик. Црвене, златне, блештеће и шарене хаљине осгави другима, које нису украшене светлим животом. А ти се постарај о чистоти, о лепоти, која је достојна дивљења за унутрашње очи. Добре су врлине најбољи украс код жене која има сталну, непроменљиву лепоту достојну прослављања. Прво поштуј Бога и затим мужа - око твога живота, руководитеља твојих намера. Њега јединог воли, њему једином весели срце и нарочито и више штогод је он љубазнији и нежнији према теби, везама једнодушности чувај нераскидиву привезаност. Не допуштај себи такву слободу, какву изазива љубав твога мужа, него каква је пристојна, зато што у свему може бити пресићености. Мада и у свему бива пресићености, ипак је боља она љубав, која то не зна. Родивши се женом, немој себи присвајати особине које су својствене мушкарцу и не поноси се родом, не гизди се хаљинама и не поноси мудрошћу. Твоје је мудрост покоравање законима супружанства јер веза брака све чини општим код жене са мужем. Кад је муж срдит дај му за право, а кад је уморан, помогни му нежним речима и добрим саветима. Јер и укротитељ лавова не умирује раздражену звер силом, него је укроћује гладећи је руком и изговарајући ласкаве речи. Ма колико да си нерасположена и узнемирена никада не укоревај мужа за оно што си претрпела, јер је он сам за тебе најбоља добит. Не кори га ни зато, што је резултат његовог рада супротан његовом предузећу. Ово би било неправично, јер због демонске вештине често пута и добронамерна предузећа не достижу своје циљеве. Немој хвалити онога, кога не воли твој муж, са лукавом намером да га на сваки начин речима уједеш. Благородним мужевима и женама, а нарочито женама, и у сваком другом случају, доликује простота срца. Радости и све жалости мужа сматрај као заједничке. Нека старања код вас буду заједничка, јер кроз ту слогу напредује дом. И твој савет може имати место, али мужевљев нека је над њим. Кад муж жали пожали и ти са њим донекле (сета другова служи као пријатан лек у жалости), али ускоро после тога, разведри лице и растерај му тешке мисли, јер ожалошћеном и узнемиреном мужу је најпоуздашгје пристаниште - жена. Твоје занимање нека буде преслица, вуна и поука у Божјој речи а старање о спољашњим делима остави мужу. Не излази често на кућна врата за време народних весеља и непристојних зборова. Тамо се и од сгидљивих краде стид, тамо се измењују (нечисти - прим. прев.) погледи, а губитак стида почетак је свих порока.
148
И у добра друштва и скупове наређујем ти идеш са благоразумним лицима, да би у твојој памети остала која добра реч, која би искоренила у теби неки порок или те јаче привезала врлини. Дом твој је за тебе и варош и шума. Не допуштај да те гледају туђинци, осим исправних рођака, или свештеника или сединама украшених стараца. Не показуј се и женама које високо држе главу и иду откривене. Не показуј се ни побожним мушкарцима, чак и које много уважаваш, ако твој муж не жели да их види у својој кући. Јер, ко ће ти допринети толико користи, ако не добар муж само ако њега јединог волиш? Буди високо мудра, али не и горда. Хвалим женскиње, које чак и не знају мушкарца. Не хитај на брачно или које друго весеље где је пијанство, игре и загушљиво осећање. Ово доводи и потпуно исправне до кварежи као год што сунчани зраци растапају восак. Код своје куће не приређуј закуске и пијанке ни у присуству благонаклоног мужа ни у његовом одсуству. Ако је желудцу одређена мера, можда ћеш победити страсти. Ненаситог желудца бојим се ја а брји се и твој муж. На лицу твоје не треба да буде ни похот-љивих покрета ни гневних трзаја. То је стидно за сваког човека а нарочито за жене јер им пра-ви лице безобразним. Не кити уши бисером него навиком да слушаш добре речи а за рђаве речи да их затвараш кључем разума. Уши твоје нека буду увек целомудрени слушаоци. Нека девичанска стидљивост у присуству твога мужа под веђама разлива чисто руменило. Зацрвени се кад те гледају други, а сама се старај да не гледаш ни на кога и обарај очи земљи. Ако ти је необуздан језик, увек ће те мрзети муж. Оштар језик често је чинио зло и невинима. Боље је ћутати кад и сами предмет изазива реч, него ли говорити када и време не даје места нескромној речи. Твоја реч треба да буде предмет жеља. Ноге које иду брзо непоуздани су сведоци целомудрености, јер у самом ходу има хечега дрскога. Саслушај и ово: немој се предавати рас-паљивој телесној љубави, не тражи у свако време задовољства брачне постеље; убеди мужа да поштује празнике, зато што је лику Великог Бога (човеку - прим. прев.) својствено покоравати се законима. Јер сам бесплотни Син, дајући нашем роду брачни закон, указао је творевини Своје руке ту помоћ, да кад једни одлазе а други долазе, тиме продужи поколење. Променљиви род људски личи на реку, која не стоји на једном месту и увек је, због неизбежности смрти и рођења, пуна, тече и живи. Али зашто да говорим подробно о свему? Могу ти дати, драга моја, савет но и њега имаш боље у Теодосији - том Хирону међу удатим женскињем. Она је за тебе живи пример сваке речи и дела; она те је примила од оца и однеговала је у теби добре врлине. То је једноутробна сестра беспрекорног архијереја Амфилохија, громогласног весника истине, мој украс, кога сам заједно са непорочном Теклом спровео Богу. А ако си и од мене старца примила неку високо мудру реч, онда наређујем да је чуваш у дубинама свога срца. Овим ћеш добити благоволење свога мужа, доброга превазићи славом. Ево теби мога поклона! А ако је потребан бољи поклон, онда ти желим да постанеш многоплодном њивом децама деце, те да се ве-ћим бројем људи у песми прославља Велики Бог, за Кога се рађамо на свет и Коме треба да се приближујемо по утврђеном закону. (Превео прот. Мих. М. П.) О ЛАЖИ ПОРНОГРАФИЈЕ Св. Јован Кронштатски Све што су руке Твоје саздале, Господе, чисто је, прекрасно, добропотребно, није повод за саблазан, згодно је за употребу и деловање, које је предназначено у мислима Творца и
149
Саздатеља и Бога нашега, нарочито пак - тело човеково - мушкарца и жене, тај дивно прекрасни и чисти храм Божанства. Речено је: "Зар не знате да су тела ваша храмови Духа Светога Који у вама обитава, Кога имате од Бога, и нисте своји?" (I Кор. 6,19). "Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?" (I Кор. 3,16). - Зашто оно човеку изгледа као повод за саблазан и побуда на грех, нарочито тело жене - та одухотворена, прекрасна зграда лабораторије у којој се по премудрости Творца зачиње и саздава ваистину предивни, премудри и прекрасни организам људскога тела, - зграда, којој сви ми дугујемо живот и наш телесни храм, у коме живи бесмртна, разумна душа наша, која је дужна да вечно слави свога Творца, Оног Који нам дарује разумно постојање и показа нам свет Свој, небо и земљу, са свиме што је на њима, на славу Имена Његовог Светога; зграда, кроз коју чинимо толико тога кориснога, неопходнога и прекраснога у заједничкоме животу! II Непријатељ (ђаво - нап. прир.) преко развратних људи излаже женске чари свим погледима без икаквог стида и задршке; женска голотиња се у многим часописима штампа у свим могућим преварним и настраним видовима. Управо сада сам окренуо лист једног часописа на коме је представљена та саблазнива нагота. Али зар је ради саблазнивања створио Господ тако велелепно женско тело? Зар она није наша светиња, хвала и част? Зар није у питању наша општељудска заслепљеност? Зар нисмо дужни да се са побожношћу односимо према свим делима Творчевих руку - пречистим делима пречистих руку? Уважавамо ли ми саме себе, своју личност? Заборављамо ли чијих смо руку дело? Коме смо круна стваралаштва и каквога Творца? Свети угодници и угоднице Божије, свети мушкарци и жене и девице свих столећа и свих народа, који сте природу своју прославили врлинским животом и заблистали и на земљи и на небу светлошћу и светошћу свога живота, приђите, разобличите савремене лакомислене, од страсти подивљале мушкарце и жене, који се хране својим саблазнима и похотама и срамоте људску природу! Наговестите им грозни суд Божији због гажења и скрнављења својих неру-котворених храмова, и сачувајте још неразвраћене људе од претећег разврата који долазе преко савремене слободне и бестидне штампе! Криво је окружење - домаће, пријатељско, друштвено, у коме није прихваћено да се има и чита Реч Божја; прихваћено је само штиво световно, сујетно, и разговори се воде само световни, јер шта ко има, о томе и говори. III Сви удови људскога тела, као и осталих живих створења, начињени су по разуму и вољи свеблагаг, премудрог, пречистога Уметника Го-спода Бога - добропотребни су и свети, чисти, не дају повода за саблазан, неопходни су за би-тије и добробигаје људи и животиња, а такође и ради њиховог украса и величанствености. Све је веома добро, што је створио Господ. Ево пред очима - слика са нагим, најлеп-шим женама у најизазовнијим положајима. (Не чудите се што о томе говорим. Слике, статуе, новине и неки часописи својим илустрацијама на то наводе). Страсно тело се узнемирава, раз-дражује се сладострашћем, распаљује се похотом. А духовна мудрост говори: што се, глупаче, узнемираваш? Умири се: слави Творца гледајући ту чудесну красоту, ту дивну скулптуру људскога тела. Јер се управо ту пројавила премудрост, благост, красота, величанство Умет-ника - Творца, Који је такво тело саздао као свето, чисто, добропотребно, несаблазниво, нетрулежно - не саблазнивања ради, него ради чистога, праведног, часног коришћења, и ради слављења Творца. Јер је тело жене - модел уметника, припремљен ради тебе, човече, да би по том уметничком, премудром, прекрасном обрасцу тебе саздало, док се ти, у суштини, саблажњаваш својим сопственим телом: јер у таквом телу, као у уметничком атељеу, излива се твоје тело,
150
мушкарца или жене. Кад сам то себи рекао - свака је похота ишчезла. Успокојио сам се и већ се нимало нисам саблазнивао телом жене, него сам славио Господа, који је све премудро створио. (Из књиге Хришћанска философија Издавачки одсек МП 1992.) МИЛОСТ БОЖИЈА ПРЕМА ПОКАЈНИКУ Један монах страдаше од блудне похоте. Деси му се да уђе у извесно епшатско село, где, видевши кћи незнабожачког жреца (идолопоклоничког свештеника - нап. прир.), заљуби се у њу, и рече њеном оцу:"Дај ми је за жену". - "Не могу ти је дати", одговори он, "док не упитам бога мојега". И отишавши демону, жрец га упита: "Један ми је монах дошао и тражи моју кћи за жену - да ли да је дам за њега?" Демон одговори: "Упитај га - хоће ли се одрећи Бога својега, крштења и монашкога завета?". Жрец оде и рече монаху: "Одричеш ли се Бога, крштења и монашкога завета?". Он (монах) то учини, и у исти мах виде као голуба који излете из његових уста и полете увис. Жрец оде демону и рече: "Ево, пристао је на сва три услова". Тада му ђаво одговори: "Не дај му своју кћер за жену; јер Бог није од од њега одступио, него му још помаже. Жрец дође и рече брату: "Не могу да ти још дам своју кћер, јер ти Бог и даље помаже, и није од тебе одступио". Чувши то, брат рече себи: "Бог ми је јавио такву милосг - и ја, окајани, одрекох се њега, и крштења, и монашкога завета - а благи Бог ми и сада помаже!" И, *дошавши себи, уразуми се и пође у пустињу великом старецу (духовнику) и рече му шта је било. Старец му каза:"Седи са мном у пештери, непрекидно пости три седмице, и умолићу Бога за тебе. Старец се трудио за брата, и призивао Бога, говорећи: "Господе, преклињем те, даруј ми ту душу, и прими њено покајање!" И услиша Господ молитву његову. Кад се наврши прва седмица, старац дође брату, и упита га: "Виде ли нешто?" Брат одговори: "Видех голуба горе, на небеској висини, како ми лебди над главом". Старец му рече: "Пази на себе, и снажно призивај Бога". Друге седмице старец опет дође брату и ушгга га: "Виде ли шта?" - "Видех", рече брат, "голуба како ми слеће на главу". Старец му рече: "Бди и моли се". Кад прође трећа седмица, старец опет дође брату и упита га: "Виде ли још нешто?" Он одговори: "Видех голуба: он слете, и стаде над самом главом мојом, пружих руку да га ухватим а он ми улете у уста". Тада је старец заблагодарио Богу и рекао брату: "Ево, Бог је примио покајање твоје - од сад пази на себе". Брат му рече:"Од сад ћу остати с тобом, авво, до саме смрти своје". (из Древног Отачника) ЛИТЕРАТУРА:
1.Епископ Николај (Велимировић), Касијана, у "Сабрана дела Епископа Николаја", Српска православна епархија западноевропска, Химелстир 1984. 2.Архимандрит Иларион (Тројицки): Јединство идеала Христова, Свети Архијерејски Синод, Београд 1971. 3.Православнв брак и породица – света тајна Љубави, "Светигора", Цетиње 1995. 4.Светиња жнвота и чедоморство, "Светигора", Цетиње 1995. 5.Александар Шмеман, За живот света, "Логос-Ортодос, Јасен" Цетиње, 1994. 6.Александар Шмеман, Литургија в живот, Митрополија црногорско-приморска, Цетиње 1992. 7.Panayiotis Nellas, Deification in Christ, St. Vladimirs Seminary Press, New York 1987.
151
8 Виктор Тростников, Бог у руској ис-торији, Савез православних братстава 1992. (на руском). 9. Владислав Јовановић и Марија Јовановић, Иза затворених врата, "Дечје новине", Горњи Милановац, 1991. 10.Јулијус Евола, Метафнзика секса, "Градац", Чачак 1990. 11.Ерих Фром, Мисија Сигмунда Фројда, Графос, Београд, 1985. 12.Bob Larson, Rock - Practical Help For Those Who Listen to The Words And Don't Like What They Hear, Tyndale House Publishers 1981. 13.Jeff Godwin, Dancing With Demons - The Music's Real Master, Chic Publications, Chino, California. 14.Jacob Aranza, More Rock, Country And Backward Masking Unmasked, Hunington House Inc, Louisiana 1985. 15.Свети Григорије Нисијски, Велика катихеза, "Служба Божја", Макарска 1984. 16.Свети Јован Златоусти, Беседа после крштења, у "Гласник СПЦ" бр. 8, СА Синод, Београд 1976. 17.Правила Светог Атанасија Великог, у "Логос" бр. 1-4, Студенти православног богословског факултета, Београд 1994. 18.Іоанна Кассиана обозръние духовной бранн, у "Добротолюбие ", том П, Свяго Троицкая Сергиева Лавра 1992. 19. Свети Јован Лествичник: Лествица, " Сфаирос", Београд 1988. 20.Епископ Николај (Велимировић), Охридски пролог, Манастир Ћелије, Београд 1984, 408418 21.Алан Блум, Сумрак америчког ума, "Просвета", Београд 1990. 22.Марјан Кошичек, У оквиру властитог спола, "Младост", Загреб, 1986. 23.Midge Decter "Homosexuality and the Shools”, in the Christian Activist, St. Peter and St. Paul Orthodox Church, Ben Lomond, California № 3,1994. 24.Свети Јован Кронштатски, Хришћанска философија, Издавачки одсек Московске патријаршије, Москва 1992. (на руском). 25.Древнии патерикь изложенньй по главамь , Издание третие Афонскаго Русскаго Пантелеимонова монасгира, Москва 1899. 26.Мысли Святых Отцов о семейной жизни, Издателский отдел Московского Патриархата, Москва 1990.
152
Владимир Димитријевић
Између тоталитаризма и слободе Поводом стогодишњице рођења Џ. Орвела
Тоталитарна држава
Једно од најстрашнијих искустава човечанства у XX веку је искуство тоталитарне државе, нацистичке и комунистичке. То чудовиште, настало на безбожничкој вољи за моћ и господарење над људима, однело је преко 200 милиона људи. У нацистичкој Немачкој људи су спаљивани у крематоријумским пећима, у Совјетији убијани, на милионе, у концентрационим логорима у Сибиру (по званичним подацима руске државне комисије, комунисти су убили само 200 хиљада освештених лица Руске Цркве за време своје владавине), а у Кини, до дана данашњег, не дозвољавају породицама да имају више од једног детета, и ако се роде близанци или тројке приморавају мајку да бира које ће дете остати у животу, а које ће бити убијено! Све тоталитарне државе су почеле од идеје о врхунској срећи коју ће донети грађанима: Лењин и Стаљин су говорили о победи бескласног друштва, у коме неће бити сиромаха и богаташа, него ће сви бити" богати, креативни и срећни", а Хитлер је свом народу обећавао "хиљадугодишњи Рајх". Али, њихова обећања, заснована на утопизму, не само да се нису остварила, него су донела пакао на земљу. Тај пакао прошли су и православни Срби: Тито и његове слуге су само 1944. и 1945, кад су упали у Србију, убили 150 хиљада људи, а убиства и утамничења оних који другачије мисле трајала су све до Слободана Милошевића, верног Титовог следбеника. Људи су, у Титово " срећно доба", за поезију могли да добију две године затвора (сетимо се Гојка Ђога и његове песме "Овидије у Томима",због које је робијао јер је "вређао лик и дело" покојног маршала!) Полиција је пратила све који другачије мисле (то јест, све који мисле, јер ко год је истински мислио, видео је да је Титов режим гробница Србског народа, и зато је био неподобан.) Људи су прислушкивани, праћени, уцењивани; разаране су им породице и слати су у луднице, само ако зуцну против "највећег сина наших народа и народности" и његовог "самоуправног" тоталитаризма. УДБА је била главно оружје режима, и то је остало и после Титове смрти, и после смене Милошевића. Пратити, надзирати, дозвољавати да се уради само оно што одговара непријатељима нашег народа - то је био смисао ове "безбедносне" структуре, која је прикупљала (а сада крије) досије о стотинама хиљада људи. (Генерал румунске тајне службе, Секуритатее, Јон Паћепа, који је својевремено побегао на запад, објавио је тамо књигу "Црвени хоризонти", у којој наводи да је Чаушеску од њега тражио да се свим Румунима продају телефони који у себи имају уграђене прислушне уређаје.) Руски религиозни философ Иван Иљин о тоталитарном режиму пише следеће: "То је политичко уређење које своју умешаност у живот грађана шири безгранично, укључујући сву њихову делатност у домен своје власти и принудног регулисања. Реч TOTUS на латинском значи "сав", "читав". Тоталитарна држава је свеобухватна. Та свеобухватност почиње од претпоставке да самостална делатност грађана није потребна и да је штетна, а да је слобода грађана опасна и неодржива. Има постојати један центар власти: он је позван све да зна, све да предвиди, све да испланира, све да попише.../ Овде је власт свеприсутна, човек је са свих страна подјармљен;
153
слобода постаје преступна и кажњива /.../ Правна држава у целини се темељи на признању човекове личности - духовне, слободне, пуномоћне, како у стварима душе, тако и у стварима практичним. То јест, она се темељи на лојалној правној свести. Напротив, тоталитарни режим се темељи на терористичкој претњи." Дакле, држава хоће да постане све и свја, и да врши надзор над сваким својим становником. И није нимало случајно што су велики писци антиутопија XX века, Јевгениј Замјатин, Џорџ Орвел и Олдоуз Хаксли предвидели ко ће се све развијати у блиској безбожничкој будућности. Тако, рецимо, у роману "МИ" Јевгенија Замјатина главни јунак, Д-503, уместо имена има број којим га зову (као, уосталом, и сви други људи). Слобода је злочин, и нико нема право на слободу. Једино људско право у роману "МИ" је правона казну. Д-503 у свом дневнику бележи: "Нико од бројева не сме да се одрекне тог јединог права". Људи су раније могли да бирају или слободу или срећу. У тоталитарној држави, изабрали су срећу без слободе. "Милиони устају као један, сливени у једно милионскотело". Роман Олдоуза Хакслија, "Врли нови свет", бави се будућим човечанством, које је раскинуло са "мрачном прошлошћу". У тој будућности људи се праве у епруветама (по 15 хиљада из једног заметка, ако је потребно). Вештачки саздана људска бића такође осећају срећу под надзором државе. Хаксли вели:" Они се угодно осећају; они су у безбедности; они никад не болују; не познају страх од смрти; живе у спокојном незнању страсти и старости; нису оптерећени ни очевима ни мајкама /.../ они су условљени у тој мери да не могу поступати друкчије но што су дужни". А формула среће у "врлом новом свету" је ВОЛЕТИ ОНО ШТО СЕ МОРА ЧИНИТИ. У антиутопији држава становништву даје дроге да би поданици били срећнији, а истина је прекривена ћутањем. Хаксли је, после II светског рата, предвидео да би свет, ако не буде било отпора, за стотину година могао да буде обухваћен једном тоталитарном државом, која би превазишла његове најцрње слутње. Џорџ Орвел, један од тројице антиутописта, убеђени левичар, после II светског рата написао је две кључне критике утопизма "слободе, једнакости и братства" који се намеће човечанству од Француске револуције наовамо. У "Животињској фарми" описује устанак животиња против своггазде, после кога ће оне преузети власт. Комунисти су представљени као свиње, а пси као њихови полицајци. Наивни коњ верује у правду животињске револуције, али се на крају све жалосно сврши. Седам заповести револуције се претварају у своју супротност. Рецимо, заповест "ниједна животиња неће убити другу животињу" постаје "Ниједна животиња неће убити другу животињу без оправданих разлога", а "Све животиње су једнаке међу собом" постаје "Све животиње су једнаке међу собом, али су неке једнакије". Роман "1984" слика тоталитарни свет подељен на три огромне државе - Океанију, Евроазију и Истазију - које се налазе у сталним међусобним ратовима. Друштво је подељено на Партију (управљачку елиту) и проле (обесправљени народ). Партија се дели на Унутрашњу и Спољашњу, а свима господари Велики Брат, кога сви морају да воле. У свакој кући се налази ТЕЛЕКРАН (пазите, у Орвелово време још није било телевизије!) који емитује пропаганду режима и истовремено прати шта становник собе ради. Партија има два главна циља: "Освојити читав земаљски простор и једном за свагда угасити могућност независне мисли". Циљ је и да се "наметне не само тотална послушност државној вољи него и тотално јединство мишљења о свим предметима". Полиција прислушкује и надгледа сваког грађанина, а ко год се не уклапа, нестаје у казаматима Великог Брата. Главни јунак романа, Винстон, покушава да пружи отпор, али на крају бива сломљен, и признаје да је 2+2=5. Преко медија људима су наметнуте Следеће истине: "Слобода је ропство", "Истина је лаж", " Рат је мир". Занимљиво је да Орвел предвиђа да ‘е тај поредак настати у Енглеској, и да ће се звати ENGLSOC (ЕНГЛЕСКИ СОЦИЈАЛИЗАМ). Данас је у свету на власти оно што је председник САД, Џорџ Буш старији почетком деведесетих назвао
154
Новим светским поретком. (О " новом европском и светском поретку" говорио је, сетимо се, и Хитлер.) У крајњој линији, овај светски поредак подразумеваће једну светску државу, једну светску војску, једну светску полицију, једно светско судство и, што је најважније, једну светску економију. И ми, сваког дана, видимо како се тај поредак ствара (а све у име " људских права"," слобода," демократије", итд.) Ко га ствара? Пре свега, мултинационалне компаније и двестатриста најбогатијих породица света, којима је циљ да свет, као "глобално село", настане што пре јединствено тржиште људи, робе и капитала, којим ће они господарити вечно. У свим државама они стоје иза тзв." демократски изабраних" политичара, и владају из сенке. (Довољно је рећи да у Бразилу свега 1 % становништва, оних најбогатијих, господари са 57% националног богатства!) Сви људи на свету морају постати робови тог новог тоталитаризма, који се сада зове "глобализам", и коме се не смеју постављати никакве препреке. Да уопште није реч о "параноји", сведоче чињенице из новина: над Европом је, још од пре неколико деценија, разапета шпијунска мрежа "Ешелон", која прати све електронске комуникације у свим европским државама, а за рачун Америке, Енглеске, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда.
Зашто је глобализација тоталитарна?
Једну од најозбиљнијих и најдубљих студија глобализације дао је чешћи научник Вацлав Бјелохрадски, професор политичке социологије на универзитету у Трсту. Прво што он примећује је чињеница да је, са добом модерне, завршена политичка епоха "катихизиса и манифеста", а почело нешто што бисмо могли назвати (мада Бјелохрадски тај појам не користи, али се он може подразумевати) епохом "тоталитарне деполитизације". Он указује да је западни политичко-економски систем, заснован на грамзивости капиталистичког начина стицања у самој својој бити, у свом "нормалном функционисању" - ЕКСТРЕМИСТИЧКИ. У постиндустријским демократијама наступила је тзв. "криза ауторитета",коју треба да "компензују насиље, прикривање, социјална контрола, гушење слободе речи и савести, колонизација јавног простора од стране мултинационалних концерна и масовно кроћење омладине уместо њеног васпитавања. Коришћење генетичког инжењеринга и фармацеутске индустрије за масовну производњу грађана-конформиста већ је узело залет, како показује огроман успех вијагре." Зато је неопходна манипулација масама под видом демократског информисања. То јест: " Аргументација може бити продуктивна само под условом да учесници у дијалогу прихвате одређене етичке норме комуникације које морају важити у сваком друштву у коме се води расправа - на пример, једнакост, одсуство страха, отвореност и уважавање искустава других, искреност. Са становишта ове, комуникацијске етике која је основна норма демократије и извор демократског одлучивања на свим нивоима, савремени капитализам је НЕМОРАЛАН И НЕЛЕГИТИМАН".
Постоје пет разлога због којих савремени капитализам тежи тоталитаризму:
155
1. Све већи несклад између "тржишне" цене производа и друштвених трошкова за њихову производњу и употребу. 2. Нужно је ограничити раст индустрије (загађење планете може постати коначно), али то је у супротности са владајућом идеологијом демократско-либералног капитализма ("благостање", "једнакост", "неограничени раст". То значи да стварност каже једно, а идеологија друго - и иде се за идеологијом. 3. Пренасељени свет захтева координацију добара које поседујемо с другим људима, а све већи број појединих производа то онемогућава (сетимо се колона аутомобила у огромним градовима). 4. Брзо обезвређивање људског рада и капитала, што је последица појачане роботизације и развоја технологија којима човек није потребан. 5. Планета је угрожена индустријским загађењима, али индустријска олигархија и даље врши насиље над човечанством.
Они који желе да владају светом, дакле, мултинационалне компаније, владају углавном путем медијске манипулације, која се састоји у нуђењу обиља чињеница без њиховог јасног тумачења. Бјелохрадски каже: "Перцепција појединих момената разних догађаја драстично преовлађује над њиховом појмовном историјском схематизацијом. Целим друштвом доминира журба, изазвана интензивним приказивањем појединих "момената" који, међутим, не припадају никаквој целини и стога се брзо заборављају и замењују новим разорним "моментима" других догађаја." Људи се тако лишавају демократске компетенције да одлучују о својој судбини: њихове ставове обликује ТВ, а за њих одлучују некакви "стручњаци"," експерти", који друштво формирају у складу са вољом индустријских олигархија. Бјалохрадски понавља да је савремени Запад дубински екстремистички, при чему он екстремизам дефинише као "такво схватање политике у коме се политички спор презентира на као спор између заступника разних животних пројеката и речника, већ као борба између "човечног" и "нечовечног", између бранилаца хуманости и злочинаца против хуманости". И зато је савремени Запад тоталитаран: Савремени покушај да се војни апарат НАТО-а који брани интересе богатих земаља преобрази у светску полицију чији се ратни походи представљају као универзални суд ауторизоване интервенције за одбрану човечанства заршна је фаза епохе неутрализације и деполитизације: непријатељ је ту понижен, сведен на пуког међународног злочинца, чиме је лишен и оног достојанства које је у прошлости увек припадало "непријатељу" као носиоцу других" људских гледишта и вредности. НИКО НЕ МОЖЕ БИТИ НЕПРИЈАТЕЉ ЕВРОАМЕРИЧКЕ КЛАСЕ МОЋНИХ ПОТРОШАЧА, ЊИХОВЕ БЕЗОБЗИРНЕ СЕБИЧНОСТИ И ЦИНИЗМА, ДА НЕ БУДЕ ПРОГЛАШЕН ЗА НЕПРИЈАТЕЉА ЦЕЛОГ Ч0ВЕЧАНСТВА". Западна цивилизација (а то је знао и Хајдегер) запала је у ћорсокак кад се определила да крене путем, тобож неутралне, технике. Техника, на први поглед, изгледа као нешто крајње конкретно, нешто што допушта једнозначна решења. Међутим, није тако. Напротив, технизација човечанства води поробљавању човека. Из те перспективе је јасно да је тоталитарна
156
техника довела до тога да данас све постаје политика:" Ваздух се може дисати само захваљујући политичким одлукама, временом (метеоролошким) се мора "управљати", појам мајке треба одредити политичком одлуком парламента, трансгенетичку верзију салате CHICORIUM INTYBUS морао морао је да одобри Европски парламент. Тотална политизација је парадоксална исход процеса неутрализације и деполитизовања, западног "непризнавања политике" као арбитра истине, а не обратно. ИСТИНА ЈЕ УВЕК ПОЛИТИЧКА ОДЛУКА, УВЕК ЈЕ ДЕФИНИЦИЈА НЕПРИЈАТЕЉА. Реторичке фигуре као "хируршки захват", "интелигентне бомбе", "претећа хуманитарна катастрофа", "ко латералне штете", НАТО као "гарант људских права", читав тај деполитизовани панинтервенционистички речник само је маска тоталне политизације живота на нашој планети, тоталне политичке моћи САД и ЕУ до које је довела епоха неутрализације и деполитизације." Није случајно да се мислећим људима чини да је епоха глобализма слична епохи комунизма. (Запањујућа је чињеница да се у посмртној заоставштини Светог Николаја Жичког, у једној до његових бележница, налази реченица: "GLOBALISM, GLOBALISTS, ONE WORLD ORDER ГЛОБАЛИЗАМ, ГЛОБАЛИСТИ, ЈЕДНОСВЕТАШИ - КАКВА ЈЕ РАЗЛИКА ОД КОМУНИСТА?") Бјалохрадски пише: "Појам "глобализација" данас има исту функцију као у прошлости марксистичко-лењинистички појам "историјска нужност". Будућност има свој "последњи облик" који се открива у историји, а то је "глобално тржиште, глобална влада и глобално грађанско друштво". Само савлађивањем свих локалних, историјских и моралних ограничења која глобалном тржишту и глобалној влади постављају религије етичке норме и културе "мање развијених" друштава, можемо гарантовати "планетарну координацију човечанства", а тиме и нову, вишу рационализацију живота на планети Земљи." То јест, ДЕПОЛИТИЗОВАЊЕ ЈЕ НА ЧИН КОЈИМ ИНДУСТРИЈСКИ ЗАПАД СПРОВОДИ СВОЈУ ПОЛИТИЧКУ ХЕГЕМОНИЈУ НАД СВИМ КУЛТУРАМА НА ПЛАНЕТИ ЗЕМЉИ, НАД ЦЕЛОКУПНИМ ЖИВОТОМ НА ЗЕМЉИ". Бјелохрадски сматра да нам престоји нека врста "тоталитарне реконструкције друштва" јер "разне форме тоталитаризма, које су обележиле ово столеће, црпле су своју уверљивост из општег сећања да је нужно да се покуша таква "рационална реконструкција друштва". Дакле, из анализа чешког социолога постаје нам јасно да смо ушли у опасну епоху у којој више неће бити места за малог човека и његове потребе - да живи у миру са Богом и светом, да има породицу, гаји децу, да буде спокојан и нађе своје место под сунцем. Да и не говоримо о главном људском праву - а то је да је човек од Бога призван да постане усиновљено чедо Божје кроз јединородног Сина Очевог, Господа Исуса Христа. Још је енглески писац Честертон запазио да Рокфелери и Ротшилди нису, као што се мислило, заштитници приватне својине, јер они не знају за међе свог имања за које зна сваки обичан човек, који жели да се његово имање граничи, јасно и одређено, са имањем његовог суседа. Напротив, Рокфелери и Ротшилди желе да нестане свих међа, како би сва имања света била њихова. И у томе је стравична логика Новог светског поретка, поретка новца и мултинационалних компанија које не знају за "границе раста", и које све људе на планети желе да претворе у робове технотронског концлогора. Нема више граница, нема зидова, нема ничег што би могло да заустави зло: Исток и Запад, Север и Југ треба да се сједине у последњем DANCE MACABRE историје, на чијем челу ће, поред смрти са косом, стајати антихрист, последњи лажни месија у злу уједињеног човечанства. Али, против такве будућности се треба борити, док год за то постоји могућност.
157
Тоталитаризам све присутнији
Часопис Le monde diplomatique" (март 2003.) доноси текст нови нара Џела Ван Бурена, сарадника Еуровоча из Амстердама, који сведочи о следећем: " Атентат од 11. септембра 2001. пружио је полицијама широм света нова оправдања за јачање њихове власти. У САД расте број тајних привођења и махнитих пројеката "панорамског" надзора становништва. Ни Европа не заостаје. Такозвано "техничко осавремењавање" шенгенског информационог система служи као параван за промену његове намене (а то је било јачање слободе кретања), ка стварању једне базе података за НАДЗОР И ИСТРАГУ". Од сада, шенгенски досијеи у Стразбуру неће бити коришћени само да се ојача "слобода кретања" (ако је стразбуршки компјутерски центар икад за то и служио), него и за то да се спречи кретање "потенцијално опасних особа које треба спречити да се придруже појединим међународним окупљањима", тојест, вођа антиглобалистичких демонстрација. Стразбуршку картотеку све више ће користити и полиција, која ће, сматра Ван Бурен, поред проверених чињеница ускоро почети да у виртуелне досије убацује и гласине. Па ти после докажи да ниси оно што полиција каже дајеси... У САД је адмирал Џон Поиндекстер, некад умешану аферу "Ирангејт" опет у седлу. Он је наиме задужен за пројекат "Тотална информативна будност" који има за циљ утврђивање "информационог потписа" сваке особе, како би држава могла да открије потенцијалне терористе. Биће то "панорамска колекција свих расположивих података" о човеку: почев од здравственог стања до књига које купује и чита... Не заборавимо: "Слобода је ропство!", "Рат је мир!", "Незнање је моћ!" И код нас то све може да се деси: камере на улицама, камере на радним местима, нове легитимације са компјутерским досијеом сваког грађанина. Циљ? Борба против терориста, наравно! ЦИА, КГБ, УДБА и сличне организације су се увек, и једино, бориле само против терориста... Зар ви не мислите тако? Да ви, можда, не подржавате терористе? Јер, и Орвел је о томе писао, за тоталитарни режим опасна је" Зломисао".
Шта нам је потребно?
Можда ће то неком чудно звучати, али ових дана Србији је најпотребнија слобода ваплоћена у дијалошко друштвено уређење, у коме се до правде и права долази у непосредном општењу свих грађана са влашћу, при чему је власт сменљива. Али, да би се до тога дошло, потребно је да се остваре неке од основних претпоставки исте: 1. Народ мора да разуме слободу, да има умеће слободе. Јер, демократија није распојасаност, него самодисциплина. Како каже Иван Иљин: "Слободни народ сам зна своја права, самог себе одржава у границама части и закона; он зна РАДИ ЧЕГА му је дата слобода: он је испуњава истинском стваралачком иницијативом". Политичари су дужни да то умеће слободе васпитавају, а не да га спутавају. 2. Мора се развијати ПРАВНА СВЕСТ, која подразумева оплемењивање човека огрезлог у животињство у тешкој епохи после II светског рата, када су сви грађани третирани као
158
потенцијалне жртве или доушници УДБЕ, и када су људи престали да државу схватају као своју, што и јест један од предуслова за развој правне свести. Човек који није био свестан свог достојанства није могао, нити може, да појми да он заиста има нека права. 3. Неопходна је и самосталност привређивања грађанина, за коју Иљин каже да не подразумева ни богатство, ни власништво над земљом, ни предузетништво, "него личну способност и ДРУШТВЕНУ могућност да своју породицу храниш поштеним, макар и најамним, радом". Код нас је незапосленост огромна, а рашће још и више. Нема никаквог изгледа да ће бити боље. Од страних донација се не живи, а привреда умире. Људи који немају посла не могу да се играју демократије. 4. Неопходан је минимум образовања и обавештености без кога нема демократског одлучивања. Ако уместо обавештених људи који знају шта бирају имамо необавештену гомилу којом се медијски манипулише, онда није реч о демократији, него о ОХЛОКРАТИЈИ (владавини руље). 5. Потребно је и политичко искуство. Титоизам и његова квазидемократски наставак, власт Милошевића, створили су не грађане, него робове тоталитарне државе, не политичаре, него каријеристе, чанколизе и достављаче. Године су потребне да би се то променило. 6. Потребно је да људи, пре свега они који владају, буду лично храбри и одани Отаџбини, непоткупиви, одговорни и грађански храбри. Колико су наши политичари такви, свако може сам да види и провери. Ако се борба против криминала буде користила за обрачун са политичким неистомишљеницима, све ће бити јасно. А то ће, уместо здравља, нашем друштву донети само још дубљу оболелост. Како каже Иван Иљин: "Правна свест захтева да сама власт не буде доживљавана као сила која рађа право, него као ПУНОМОЋЈЕ, које има ЖИВОТНИ УПЛИВ (СИЛУ) САМО ПО МЕРИ СВОЈЕ ПРАВНОСТИ. Право се не рађа из силе, него из права, и у коначном исходу само из природног права." Какви су нам политичари потребни? Ево Иљина да нам то објасни: "Узалуд би било мислити да је сваки човек који је постао пунолетан и није очигледно сишао са ума способан да гради државну власт. То би значило да се политика ставља испод најпримитивнијих заната и ручних радова, који, поред узраста и одсуства умне поремећености, траже још и одговарајуће органе, телесну спрему и макар мутно осећање циља. И политичка делатност није испод заната и ручног рада: и за њу је, осим пунолетства и менталног здравља, потребан одговарајући духовни орган, свест о државном циљу или макар минималне, ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ НАВИКЕ. Бесмислено је стварати државну власт без ДРЖАВОТВОРНЕ ПРАВНЕ СВЕСТИ; жалосни резултати ће у супротном бити осигурани: то ће бити или противу-државна власт, или државно безвлашће, или, што је најгоре, противудржавно безвлашће. Прво добија облик личног деспотизма или класне диктатуре; друго ствара режим малодушности, уступака, попуштања, и, самим тим, режим државног расапа, то јест разграбљивања власти, распада нације и територије; треће рађа најгоре устројство охлократију: власт руље којом руководе демагози."
159
На коме ће се путу наћи Србија, велико је питање. Свет улази у страшно доба, доба до сада невиђеног тоталитаризма, правог фашизма маскираног демократском реториком. Наша земља неће бити слободна у бирању своје политичке судбине. Остаје нам само нада да нас Бог неће оставити, и да ће, као пре двеста година, подићи неког ко би, попут Карађорђа, али духовног Карађорђа, Србима објаснио у каквом времену живе и којим путем треба да иду.
Литература
1. Др. М. С. Марковић: Замјатин, Хаксли и Орвел, у књизи "Српска апологија Русије II"; изд. писца, Бгд, 1999. 2. Вацлав Бјелохрадски: " Антиномије глобализације; Просвећено друштво 2000. 3. Иван Иљин: "У потрази за праведношћу", Светигора 2001.
преузето из: "Гледајте да се не уплашите - духовни смисао нашег доба" Светило 2003. стр. 408-417
^
160
Владимир Димитријевић
Мртви питају...
Када човек уђе у костурницу Хиландара, дочекају га лобање и кости монаха који су се ту вековима подвизавали, умивајући сузама светогорску земљу; из очних дупљи у вас гледају најдубље тајне постојања, и њихове очи вас питају: „Ко сте? Јесте ли наши? Познајемо ли се?“ И даље: „Постите ли? Молите ли се Богу? Примате ли Свето Причешће? Како живите? Колико деце имате? Чувате ли чедност и чистоту? Волите ли своју Отаџбину?“ Исто питање се чује на србском војничком гробљу у Солуну; исто питање код цркве Ружице, где леже остаци бранилаца Београда 1915; исто питање на Крусима и Мојковцу; исто питање на Дрини и Колубари... И стара гробља, са споменицима на којима су слова већ избрисана, питају: „Ко сте ви што газите нашом земљом?“ Шта ћемо одговорити? Како ћемо пред њих изаћи? Руски религиозни философ, Симон Франк, у тексту „Мртви ћуте“ каже следеће: „Мртви ћуте. Њихова безбројна армија не устаје из гробова, не урла по митинзима, не пише резолуције. Па ипак, та армија мртвих је велика политичка сила читавог нашег живота, и од њеног гласа зависи судбина живих, можда многих покољења. За слепе и глуве, за оне који живе само у овом тренутку, не сећајући се прошлости и не предвиђајући будућност, за њих мртви не постоје, и помињање њихове снаге и утицаја за њих је само бесмислено празноверно бунцање. Али они, који умеју да виде и чују, који су свесни да садашњица није самодовољна, није од прошлости откинут живот садашњег дана, него пролазни трен живе пуноте, засићене прошлошћу и бремените будућношћу, знају да мртви нису умрли, него су живи. Каква год да је њихова судбина тамо, са оне стране границе овога света, они живе у нашим душама, у подсвесним дубинама велике, надличне народне душе... Њихове душе јасно говоре о једном – о Отаџбини, о заштити државе, части и достојанству земље, о лепоти подвига и срамоти издаје. У тој дубини народног духа, они се немо буне против издаја са предумишљајем и без предумишљаја, против демократизованог мародерства, против несавесног пировања на њиховим гробовима, против разграбљења родне земље, окупане њиховом крвљу. Али наша дужност је – пажљиво ослушкивати тајанствени, час добронамерни, час страховити смисао њиховог ћутања.“
Преци ће нам судити. И потписнику ових редова, и сваком читаоцу, и сваком Србину под капом небеском, без обзира да ли је он покушао да побегне од Србства и да се сакрије у мишју рупу космополитизма, Њу Ејџа, комунизма или у блатну јаму блуда и криминала... Нико се не може сакрити од мртвих који ћуте, и кроз чије нас очне дупље у нас гледа Суд Божји. Једино што нам је остало ако желимо да избегнемо гнев наших покојника, чија смо сва дела продали и попљували, јесте покајање и враћање Христу. Ове 1998. године, на Спасовдан, навршило се тачно седамсто седамдесет седам година од како је Свети Сава, овенчавши Светог
161
Стефана за краља, створио србску државу; том приликом, обраћајући се окупљенима, одржао је знамениту „Беседу о правој вери“, молећи све Србе свих векова да положе сву наду своју на Бога и држе се праве вере Његове. Тај завет, завет Србина, чије тело од 1594. није међу нама, али који је душом живљи од свих нас живих заједно, јер живи у Богу Живоме, једини је лек за наше болести и једина правда за наша безакоња. Вратимо се Завету Светога Саве и Светог кнеза Лазара. Сјединимо се у правди и истини са својим покојнима, и ничега се не бојмо; Бог наших отаца биће и наш Бог, наш хранитељ и бранитељ. Тада се нећемо плашити НАТО – бомби, ни самих себе. По речима Светог Владике Николаја: „Дај Боже, да се Срби обоже, сложе и умноже!“, на своје вечно спасење, а на славу и хвалу Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
^
Владимир Димитријевић
Случај архимандрита Зенона Славни руски иконописац друге половине XX века, архимандрит Зенон (Теодор), био је, 28.јануара 1997, по одлуци архиепископа псковског и великолукског Евсевија (Савина), стављен под забрану свештенодејства. Зашто? Зато што је 15. августа 1996, на дан римокатоличког Успења, допустио неколицини римокатоличких свештеника из Италије, на челу са Романом Скалфијем, да одслуже мису у Мирожском манастиру, а затим, скупа са осталим монасима, примио из њихових руку причешће. Већ раније је он напустио ПсковскоПечерски манастир зато што је у њега позвао фратра Антонија Ламбрехта из папског самостана Шеветоњ у Белгији, у коме се служи источним обредом, да тајно одслужи мису. Када је владика Евсевије позвао архимандрита Зенона да образложи свој чин, овај му је написао: „Раније сам мислио, како су ме учили, да је Рим отпао од Васељенске Цркве, а сада не мислим тако. Никаквог отпадања и поделе није било, јер се Црква не може поделити, како се и Христос не може поделити. Поделили су се и сукобљавају се људи с различитим менталитетима, пре свега из националних и политичких разлога. /.../ Многа од правила византијске епохе више не функционишу, сам живот их је укинуо /.../ Ми не живимо у XVI веку, него на крају XX. За то време Црква је скупила огромно искуство и многе ствари гледа другачије". У изјави за часопис „Радоњеж" (2124/1996), архиепископ Евесевије је изјавио: „Трудио сам се да му дам нешто више слободе: бави се својим послом, иконописањем, и тако ћеш донети корист нашој Цркви.
162
Али је он слободу искористио да би општио с католицима. Он оптужује Православну Цркву и правда католицизам... Жао ми га је, као сина Цркве. Али не можемо да му дозволимо да брука Цркву. Њему не пада ни на памет да се каје. Штавише, дао је интервју радију „Слобода" и тамо је такође изјавио да је за све крива Православна Црква, а да је католицизам у себи сачувао више неког духа, шта ли (не сећам се баш чега), али смисао његове изјаве на радију „Слобода" било оптуживање Православља". Римокатолици и протестанти полагали су, и још увек полажу, велике наде у реформу православне Литургије, која треба што више да личи на мисе паписта и „комеморативне вечере" протестаната. Очито је да је архимандрит Зенон себе екуменском теологијом припремио пре но што му је римокатоличка хостија постала исто што и православно Причешће. Занимљиво је стога сагледати његове идеје, које је много пута изложио у својим беседама и чланцима, а нарочито поглед на Св. Литургију и уметност у храму. Ево шта он каже о Евхаристији: „У последње време литургијска наука је направила много открића. Нађени су древни рукописи богослужбених чинова и други споменици литургијског стваралаштва. Они обасјавају живот древне Цркве, оне њене аспекте који су касније претрпели промену из историјских, случајних разлога или због људске самовоље. Ако се говори о литургијском препороду, на првом месту треба уклонити оне аномалије које смо унели у наш црквени живот и које само ми сами можемо и морамо да исправимо. Код древних Хришћана дан Евхаристије био је дан Господњи, то јест недеља, и велики празници, а они су се причешћивали свакодневно, носећи са собом Свете Дарове. Свакодневно служење Литургије то је манастирска пракса, изазвана жељом да се сваког дана причешћују, што се после раширило по парохијама. Данас је, на жалост, осећање за Евхаристију, као једину могућност подизања из стања палости, изгубљено. Главни услов за обављање Евхаристије је сабрање заједнице на челу са својим предстојатељем /.../ Литургија је заједничко дело. Литургијске молитве не подразумевају две категорије присутних у храму: оне који се причешћују и оне који стоје. Зато су Литургије без причасника или заказане сасвим незамисливе/.../ Евхаристија је Трпеза, Вечера, и зато се у њој може само учествовати. Гледати како други вечерају у најмању руку је чудно /.../ Зато се не може говорити о присуству на Литургији, у њој се може само учествовати /.../ Ни о каквом духовном причешћивању не може бити ни речи. Црква зна само за реално Причешће. Евхаристија је света, али је храна. Не треба је доводити до символизма и подгревати у себи метафизичка осећања". Такође, отац Зенон је говорио да су многи елементи византијске Литургије преузети од царског, дворског церемонијала, и да су сада, када је људима непојамна идеја монархије, непотребни. Залагао се и за укидање иконостаса, за не тако масовно крштавање деце (боље је да се крсте свесни одрасли људи), за ослобађање од наслеђа константиновске епохе, за претварање парохије у праву црквену заједницу, у „Цркву Духа Светога" (Н. Афанасјев). Дакле, упркос прекрасном свом дару, својим знањима и увидима, отац Зенон је поверовао да је могућа интеркомунија православних и римокатолика. Извесна једностраност његовог доживљаја Цркве и Евхаристије можда га је довела таквом решењу. Архимандрит Зенон је порицао могућност добијања литургијске благодати без физичког причешћа Телом и Крвљу Христовом (мада Св. Симеон Солунски каже да се нафора „раздељује после свега уместо страшних Дарова онима који су се удостојили да чују Божанске речи, тј. онима који се нису причестили Божанским Тајнама".) Али, људи високог духовног искуства имали су и другачији став. Старац Пајсије Светогорац, који се чешће причешћивао, дошао је да се подвизава у пустињу близу манастира Св. Катарине на Синају. Једном у недељу две долазио би да се причести, али му је предстојатељ свештеног сабрања, дикеј, рекао да се у том манастиру причешћују само четири пута годишње, и да пану носе само на велике празнике. Старац Пајсије каже: „Шта је требало да урадим? Да се свађам? Али, и поред свега тога, сваки пут сам се спремао за Свето причешће и ишао у цркву. Када би свештеник говорио: „Са страхом Божјим и вером приступите..." сагињао сам главу говорећи: „Христе мој, Ти сам знаш
163
колико имам потребу да се причестим". Тада бих осетио такву промену у себи, да не знам да ли бих то исто осетио да сам се причестио". А што се тиче духовног причешћивања, о могућности истог говорио је нико други до Свети Никодим Светогорац, кључна личност „кољиварског покрета"; у „Невидљивој борби" он сведочи да се Телом и Крвљу можемо причешћивати у одређено време, али не више од једном дневно: „Међутим, унутрашње, духовно, може се причешћивати сваког часа и сваког тренутка, то јест, човек може по Божјој благодати бити у непрекидном додиру с Богом, и кад Бог хоће, осећати срцем овај додир /.../ Ни једно друго осећање не може се сравнити са осећањем Бога, зато они који су то једном осетили, чим примете да то осећање слаби, труде се да га поврате, а кад у томе успеју, осећају се исто као и први пут. То и јесте ДУХОВНО ПРИЧЕШЋИВАЊЕ ГОСПОДОМ" (подвукао В. Д.) Дакле, највећа од свих опасности за данашњег човека је редукција Светог Предања, заборављање речи Господње да ово треба чинити, а оно не остављати. Свевши свој однос према Литургији на открића „научних литургичара", отац Зенон је дошао до закључка да између православних и римокатолика и нема неке разлике, не само у области вероучења, него ни у Литургији. Заиста, кад се чита савремени римокатолички катихизис, део о Литургији, у многим сегментима, могао би да потпише и православни хришћанин. Уз то, унијати служе у православним одеждама, по православним служебницима једино помињу папу. Римски катихизис о Евхаристији, углавном се позивајући на документе Другог ватиканског концила, говори веома слично нашим, православним изложењима вере. У „писаној форми" све то изгледа исто. Али, кад уђе на римокатоличку мису, на којој жупник стоји лицем окренут народу, за столом, скоро празним, окружен верницима који седе, без иконостаса, без икона, без ичега што указује на светост дома Божјег, у новим, постмодернопротестантским храмовним условима, православни хришћанин, чије су цркве право „небо на земљи" зна да све то није исто и да не може бити исто. Зато и вреди чувати пуноту православног храмовно-литургијског предања, да имамо дом у који се увек може ући као у дом, и Завичај који ће увек остати Завичај.
164
