ДР ДУШАН КАШИЋ
СРБИ И ПРАВОСЛАВЉЕ У СЛАВОНИЈИ И СЈЕВЕРНОЈ ХРВАТСКОЈ
1
Издање: САВЕЗ УДРУЖЕЊА ПРАВОСЛАВНОГ СВЕШТЕНСТВА СР ХРВАТСКЕ
Загреб, 1967.
Одговорни уредник РАТКО ЈЕЛИЋ
2
САДРЖАЈ
ПРЕДГОВОР 4 I. НАЈРАНИЈА ДОСЕЉАВАЊА СРБА У СЛАВОНИЈУ 5 II. СЛАВОНИЈА ПОД ТУРЦИМА
10
III. СРБИ У ТУРСКОЈ СЛАВОНИЈИ 17 IV. ЖИВОТ СРБА У ГОРЊОЈ СЛАВОНИЈИ ПОД АУСТРИЈСКОМ ВЛАШЋУ 25 V. МАРЧАНСКА ЕПАРХИЈА 40 VI. ЛЕПАВИНСКО-СЕВЕРИНСКА ЕПАРХИЈА 52 VII. ДОЊА СЛАВОНИЈА ПОСЛИЈЕ ОСЛОБОЂЕЊА ОД ТУРАКА 61 VIII. СЛАВОНСКА (ПАКРАЧКА) ЕПАРХИЈА
66
IX. ЗАГРЕБАЧКА ЕПАРХИЈА 97 X. СТРАДАЊА У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ 100 XI. ПОСЛИЈЕРАТНА ОБНОВА 108 ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА ИЛУСТРАЦИЈЕ
113
122
3
ПРЕДГОВОР
У овом раду настојаћемо да прикажемо досељавање и кратку историју Срба у Славонији. При томе ћемо обратити нарочиту пажњу на живот српске цркве у овим крајевима, пошто се највећи дио колективног народног живота у прошлости развијао овдје баш у оквирима црквеног живота. Подручје које приказујемо простире се у међурјечју Саве и Драве. Оно се скоро све до XVIII вијека називало Словинијом или Словињем, а његови становници, хрватски старосједиоци, Словинцима. Цијело ово подручје дијелило се на Горњу Славонију, од ријеке Сутле на западу па до ријеке Илове, и на Доњу Славонију, од Илове па до Срема. То је данас подручје српских православних епархија загребачке и славонске, пошто прва обухвата подручје некадашње Горње, а друга подручје Доње Славоније. Стара Горња Славонија назива се данас обично Сјеверном Хрватском. Узгредно ћемо обратити пажњу на Барању и Осјечко Поље, како због тога што и та два подручја припадају данас Републици Хрватској, тако нарочито и због тога што је живот православних Срба у тим крајевима био у прошлости, па донекле је и данас, у многоме везан за црквени живот у Славонији. Рад је писан популарно, јер је намијењен свима онима које интересује наша народна прошлост. Писан је на основу објављене грађе и литературе, као и изворне грађе која још није објављена. Циљ је ове књижице да у главним потезима, што је могуће краће и прегледније, упозна читаоца са историјом Срба и њихове цркве у међурјечју Саве и Драве. Та историја је доста мучна, немирна, пуна сукоба и напора. Баш због тога моћи ће у многоме да буде учитељица у времену кад се улажу највећи напори да се унаприједе прави братски односи међу народима у нашој отаџбини, а нарочито у оним крајевима гдје наши народи живе помијешани као што је Славонија.
4
I. НАЈРАНИЈА ДОСЕЉАВАЊА СРБА У СЛАВОНИЈУ
Помјерања српског становништва изазвана турском најездом. – Ниједан од балканских народа није имао тако немирну прошлост као што су је имали Срби. Настањени на подручју на коме се укрштају културе, цркве и политички интереси Истока и Запада, Срби су имали да издрже тешке ударце и сталне немире. Само у доба немањићке државе, која није трајала ни пуна два вијека, српски народ се у миру могао на својим стаништима да развија. Међутим, појава Турака на Балкану прекинула је процват велике средњевјековне српске државе. Маричка (1371) и Косовска битка (1389) одлучиле су њену судбину и условиле нова помјерања српског становништва према сјеверу. Пропадање је ишло постепено, али и поред свег расула ипак часно. Лик дивног деспота Стевана Лазаревића, сина косовског мученика, стоји као непогажен цвијет на страшном разбојишту. Његов примјер показује колику снагу имају изразито моралне личности у критичним временима. Он је у земљи израњављеној од султана Бајазита, коме је морао дати у харем своју сестру Оливеру (Деспину), а сам постати његов вазал, успио да створи једну културну ренесансу и политичку рестаурацију. Нарочито послије Ангорске битке (1402), у којој је Бајазит изгубио слободу а убрзо затим и живот, Стеван се је све више осамостаљивао. Он је одмах послије ове битке добио од Византије титулу деспота, а почетком 1404. склопио савез са Угарском. Тада му је угарски краљ Сигисмунд Луксембуршки дао на доживотно уживање градове Београд и Голубац са Мачвом и многобројна добра у Мађарској. У Срему му је дао градове Купиник, Земун, Митровицу и Сланкамен, а у Торонталској жупанији бечејски и бечкеречки спахилук са достојанством великог жупана те жупаније. Године 1411. добио је деспот још многа села и вароши у бихарској и саболчкој жупанији. Београд, Шабац, Голубац и Смедерево постали су главна упоришта за одбрану Угарске од Турака. Дуж Саве на сремској страни био је подигнут у то вријеме цио низ утврђења. Године 1418. уступио је краљ Сигисмунд деспоту нека мјеста у Крашовској жупанији, а напосљетку му дао на управу и источну Босну са Сребреницом. 5
Тако је деспот Стеван постао један од најимућнијих и најутицајнијих великаша у Угарској. Он је попут краља имао благајника, који се старао о приходима са његових добара, у Торонталској и Сатмарској жупанији постављао жупане и поджупане, а сам био судија у највишој инстанцији. За ово подручје имао је посебну канцеларију у којој су као и у краљевској канцеларији писма и повеље писане на латинском језику. Велик дио службеника на деспотовим добрима били су Срби, а по многим добрима, нарочито уз Дунав и Саву, почели су се насељавати Срби из деспотовине. Велика права и значај деспотов као највећег достојанственика у мађарској држави повлачили су и велике обавезе према држави и њеној одбрани. Деспот је морао да држи бандеријалну војску по величини исту као и краљ, а с времена на вријеме морао је да се појави на двору у краљевој свити, јер је у ствари био његов вазал. Тако је деспот Стеван присуствовао крунисању краља Сигисмунда у Ахену за римског цара и отварању црквеног сабора у Косницу (1414). Кад је 1424. византијски цар Јован VIII посјетио краља Сигисмунда у Будиму, било је повјерено деспоту Стевану, као угледном витезу и славном јунаку, да неколико младих мађарских племића произведе за витезове. У ово вријеме појавио се у Угарској још један српски великаш. Био је то Дмитар, син краља Вукашина а брат Краљевића Марка. Дмитар је одмах послије Маркове смрти (1395) побјегао испред Турака са братом Андрејашем најприје у Дубровник, гдје су обојица ступили у службу угарског краља. Дмитар је у Угарској добио титулу грофа, постао је жупан Зарандске жупаније и кастелан града Вилагоша и добио велико вилагошко властелинство. Са њима је почело насељавање Срба из Србије по Поморишју. Послије смрти деспота Стевана (1427) његов насљедник Ђурађ Бранковић морао је да преда Мађарима Београд и Мачву, али је зато добио у накнаду друга добра у Бачкој и Срему, Банату и Горњој Угарској. Ти су посједи остали у рукама деспота Бранковића све до краља Матије Корвина (1458–1490), који их је конфисковао и дијелио мађарској властели. Па ипак су Срби, насељени на тим добрима, остали 6
и даље на њима, јер је њихова стара отаџбина падом Смедерева (1459) пала под Турке. Ускоро по паду Смедерева у Угарској се појављују и Браћа Јакшићи, Стеван и Дмитар, затим Милош Белмужевић, Овчаревићи и многи други. Са свима њима долазе помало и Срби из Србије и стварају по Угарској заметке српских насеља из којих су узимани најбољи борци за одбрану угарске границе од Турака, који су често упадали и грозно пљачкали.
Први Срби у Славонији
Горња Славонија – Најранија досељавања Срба у Горњу Славонију, данашњу Сјеверну Хрватску, такођер су везана за Бранковиће. Године 1434. удала се Катарина (Катакузина), кћи Ђурђа Бранковића – Смедеревца, за грофа Улриха Цељског, моћног племића, који је поред осталог био власник Медведграда, Раковца, Копривнице и обадвају Калника. За војне посаде у ове градове довео је Цељски Србе (Rasciani) из деспотовине. Грофица је остала у својој православној вјери. Имала је своје духовнике. Они су били на служби не само грофици већ и члановима српских посада у Улриховим градовима. Један од њих преписао је у Вараждину 1454. један апостол »при благочестивој и христољубивој госпођи кнегињи Катакузини грофици цељској, кћери деспота Ђурђа самодршца српског.« Ове посаде остале су у овим градовима до послије погибије Улрихове (1456), кад је Катарина морала све своје посједе продати и уступити другима. Оставши у земљи искључивог римокатолицизма, ови Срби и њихови потомци примили су римокатоличку вјеру, али о њиховом српском поријеклу свједоче и даље њихова српска презимена: Бабини, Банковићи, Борићи, Вучићи, Добренићи, Југовићи, Милићевићи, Недељковићи, Обрадовићи, Познановићи, Радиновићи, Станчићи и други.
7
Ускоро је, између 1467. и 1470, дошла у ове крајеве нова група Срба из Херцеговине са војводом Владиславом Херцеговићем, сином Стјепана Вукчића Косаче, херцега од Светог Саве, оснивача Херцеговине. Владиславу је краљ Матија Корвин дао поред осталог градове Велики и Мали Калник. За вријеме сина Владислављева Петра Балше прешао је Велики Калник у руке Гашпара Алапића, тако да је Петру остао само Мали Калник у коме је живио и његов син Матија са својом женом Ирином, кћери Стевана Јакшића. Матијин син Никола, кога краљевске листине нарочито називају Србином (Rascianus), живио је послије очеве смрти (око 1533) са мајком у Малом Калнику, али су 1537. као присталице Запољине морали да га напусте и пређу у Ердељ у близини својих рођака Јакшића, који су такођер пристали уз Запољу. Ово српско херцеговачко насеље мора да је било бројније, јер се 1514. помиње Владислав херцег од Светог Саве као старјешина (Praepositus) цркве св. Богородице код Глоговице, што указује на извјестан организован црквени живот. Ту се помињу и Срби Херцеговци Братићи, Косићи, Брдарићи, Мартиновићи, у селу Потоку: Филиповићи, Лукачићи, Јован Србљин и Ђорђе Орешковић (1509) за кога се наглашава да је Србин (Tracz). Свакако да су од овог херцеговачког насеља и на посједу града Раковца у Самоборцу Брадићи и Решетари, а у Млаки Балшићи који се помињу у урбару града Раковца од 1630, али се за њих више не спомиње да су Срби или Rasciani, што значи да су се већ поримокатоличили и постали кметови. Можда су потомци Јована Србљина – Србљиновићи, који поред Љубића, Петровића, Салаића и других живе у селу Света Јелена Корушка код Крижеваца. Доња Славонија – Српских колонија у Доњој Славонији било је већ у XV вијеку, али свакако од времена кад је Вук Гргуревић Бранковић, из народне пјесме познати »3мај Огњени Вук« добио 1469. од угарског краља Матије Корвина град Белу Стену јужно од Пакраца, и дистрикт Тотушевину са преко сто села, дакле скоро сву Посавину од ниже Сиска до Старе Градишке. Њега је краљ Матија придобио 1465. да остане у Угарској, кад је био дошао из Турске са једним изасланством, које је у име султаново нудило Угарској мир. Добио је најприје у 8
Срему град Сланкамен и Купиник, а затим ове посједе у Славонији. Вук је учествовао у борбама краља Матије против Чеха због хуситске вјере, при чему се истакао великом храброшћу. Као признање за оволику ревност и преданост краљ је Вуку подијелио титулу његових предака »деспот краљевине Србије (Рашке)«. Како је краљ Матија био одлучан да и он, као што чине Турци, упада на њихово подручје и из њега изводи народ који би населио на опустјела земљишта у Славонији, нико му за то није био употребљивији од деспота Вука. Кад су Мађари 1476. заузели Шабац, пође Вук са још неким војводама и пет хиљада војске на Сребреницу, пороби је и попали, становништво побије, и само пет стотина зароби. Затим је ударио на Смедерево, које је мјесецима опсједао, али без успјеха. Са ових својих похода одводио је он многе Србе на своје посједе по Срему и Славонији. Из једног писма краља Матије од 12. јануара 1483. дознајемо да је краљ успио само за посљедње четири године да пресели у јужну Угарску и Славонију око 200.000 Срба из Турске. Краљ се радовао овом приливу српског становништва, а да би што јаче везао досељене Србе за себе, а нове придобио да прелазе, донио је угарски сабор 1481. један законски чланак, по коме се Срби ослобађају од давања десетка католичком свештенству, што је за оно вријеме значило велику повластицу. Деспот Вук (»Змај Огњени«) умро је релативно млад 16. априла 1485. Имао је тада око 40 година. Савременици истичу да је био витез и да је уживао неограничено повјерење краља Матије, а народ га опјева у својим пјесмама као јунака коме нема равна. Зато краљу није било лако наћи личност која ће достојно замијенити потомка старе српске династије и која би на челу српских досељеника пружила краљу оно што је пружао Вук. Краљ је нашао добро рјешење довођењем на чело српског народа у Угарској Вукове браће од стрица Ђорђа и Јована Бранковића. Они су били синови слијепог Стевана Бранковића и Ангелине, која је сада као удовица дошла са синовима из Италије у Угарску и настанила се у Купинову. Деспотско достојанство добио је најприје Ђорђе као старији. 9
У његово доба умро је краљ Матија, а наслиједио га чешки краљ Владислав Јагеловић. На краљеву заповјест ударе деспоти Ђорђе и Јован на моћног великаша Ловру Илочког, освоје цио Срем, дођу у Славонију, опколе тврди град Ораховицу и ратним лукавством га освоје. Међутим, деспот Ђорђе је био више склон побожном животу, те се 1496. изненадно закалуђерио, а краљ пренесе деспотско достојанство на брата му Јована. Овај је био човјек другог кова. Био је ратник, политичар, са жељом у срцу да ослободи Србију и обнови династију. Имао је колосалних успјеха приликом упада у турско подручје, али је и њега смрт прерано покосила. Умро је 10. децембра 1502. Удовица Јованова Јелена преудала се 1503. за Иваниша Бериславића, угледног хрватског племића, коме је на основу овог брака краљ подијелио титулу српског деспота. Он се је потписивао старом фразом »милостију божијеју деспот српски« и становао је у Купинику окружен Србима, као дворским особљем. Од дворских службеника помињу се 1505. Вукашин и Петко. Иваниш је био истински одан краљу Владиславу (1490–1516), који га је због тога цијенио и волио. 1511. постао је Иваниш и бан јајачке бановине и од тада је већином становао у Броду на Сави. То је условило формирање бројнијих српских насеља у овом дијелу Славоније. Међутим, деспот Иваниш умре већ 1514. и несрећна Јелена остаде поново удовица. На бризи су јој остала двоја дјеца, двоје из првог и четворо из другог брака, и велика брига око одбране границе и народа који је на њој населила, јер Турци су се спремали за одлучни напад. Деспотско достојанство прешло је 1520. на њеног малољетног сина Стевана Бериславића, који је тада могао имати 15-16 година. Зато је сав терет брига и даље носила деспотица Јелена. Како је 1521. пао Београд у турске руке, а Срем био страшно опљачкан и попаљен, деспотица је стално боравила у Славонији на добрима Бериславића, камо је имигрирао пред Турцима и велик број Срба из сјеверне Србије и Срема. Тако су српска насеља у Славонији постојала све бројнија, а мађарска држава ће на те Србе све више рачунати, јер – Турци иду.
10
II. СЛАВОНИЈА ПОД ТУРЦИМА
Освајања Сулејмана Законодавца (1520–1566) – У вријеме султана Сулејмана Законодавца или Величанственог турско царство је дошло до врхунца своје моћи. Турско прижељкивање за продором у унутрашњост Европе сад је доживјело своје остварење. Већ 1521. (29. августа) паде у турске руке Београд, »златни кључ« Угарске и Славоније, на који су до тада многе турске војске безуспјешно ударале. У турске руке пао је тада и Шабац и Земун, а цио источни Срем страшно опљачкан и опустошен. Угарска раздирана династичким борбама и унутрашњим немирима, слабила је. Ауторитет државе је опао, Лудовик II (1516–1526) млад и слаб, државни приходи су се губили у рукама великаша, новцу је падала вриједност, социјалне разлике су биле све веће услијед раскоши великаша и биједе у коју је тонуло сељаштво. Угарска као да је звала Сулејмана. Зато 1526. креће велики турски поход против Угарске, који води лично султан Сулејман. Не чекајући хрватске војске под Крстом Франкопаном ни ердељске под Јованом Запољским, Мађари заметну борбу с Турцима 19. августа 1526. код Мохача и послије кратке битке, која није трајала ни пуна два сата буду аметом потучени. На бојном пољу остало је око 24.000 мађарских бораца, међу којима много бискупа и великаша, док се млади краљ Лудовик II бјежећи из битке, утопио у набујалом потоку Челе. Од Срба су у овој битки учествовали Радич Божић и браћа Павле и Манојло Бакићи са својим четама, док је деспот Стеван Бериславић остао по краљевом налогу у Славонији да штити Пожегу од евентуалних упада турских пљачкашких чета. Манојло Бакић је погинуо у Мохачкој битки. Султан је ушао у Будим и спалио га. Подунавље је задрхтало пред турском силом. Сулејман је то добро уочио, али због побуна у Малој Азији морао је привремено да напусти Угарску. Турска побједа на Мохачком Пољу представљала је тежак ударац у цијелом народу, а нарочито Србима у Угарској. Та побједа је парализовала наду српског народа у Угарској, који је тек бројно ојачао и као цјелина представљао значајан фактор у борби са Турцима. На 11
челу тог народа налазили су се угледни, способни и окретни људи, под чијим је руководством српски народ представљао велику војничку снагу. На жалост, развој догађаја ће учинити да ће та снага бити више трошена на грађанске ратове у Угарској него ли на борбу против Турака. Чим је ситуација на Истоку дозволила, Сулејман је кренуо у Подунавље. 10. маја 1529. кренуо је он из Цариграда са страшном војском. Циљ је био – Беч. Војска се кретала брзо. У нашим крајевима заузели су Турци читав Срем и један дио источне Славоније. Њима се прикључио и Јован Запоља, а затим и српски деспот Стеван Бериславић, коме је султан као свом вазалу признао све његове посједе у Славонији. Ушавши у Будим, султан га је заједно са круном св. Стефана предао Јовану Запољи, противнику аустријског цара Фердинанда, кога су и Хрвати на сабору у Цетину 1. јануара 1527. изабрали за свога краља. 27. септембра 1529. био је Сулејман под Бечом. Опсједао га је и нападао све до 16. октобра. Кад је најјачи напад тога дана остао безуспјешан услијед снажног отпора бечке посаде и грађанства, Сулејман је морао да се с војском повуче. У повратку су Турци страшно пљачкали и масе народа одводили у ропство. У Славонији је бјеснио грађански рат. Иако су хрватски сталежи прије двије године изгласали Фердинанда за свога краља, имао је Запоља нарочито у Славонији доста присталица, којима је на челу сада био загребачки бискуп Шимун Ердеди. Против њега је Фердинанд послао војску, која је заједно са царевим присталицама нанијела велике штете и пустошења Загребу, каптолу и катедрали. Како је Запољина странка ипак надјачала, постаде бискуп хрватским баном. Турски пријатељ Јован Запоља био је дакле номинални господар Славоније. У љето 1532. пође Сулејман поново према Бечу, али му на путу задржи огромну војску посада града Кисека у западној Угарској на челу са Николом Јуришићем. Турска војска се морала повући, али је султан одлучио да се врати другим путем. Пође преко источне Штајерске, упадне у Славонију код Винице и прође поред Вараждина. Код Расиње се турска војска подијелила. Султан је са једним дијелом 12
војске пошао преко Копривнице и Вировитице – Подравином, а велики везир преко Крижеваца и Чазме – Посавином. Обе војске су успут плијениле и робиле све до Горјана, одакле је даље било забрањено пљачкање, јер је то већ била »земља падишахова«. Пад Славоније под Турке. – Док се је Фердинанд спремао за рат с Турцима, а више желио мир, удари средином 1536. босански паша Хусрев-бег на Славонију, гдје му се војска састала са четама београдско-смедеревског паше. Тада Турци заузеше Добор, Новиград, Арки, Брод, Дубовац, Дубочац, Кобаш, Стару Градишку, Краљеву Велику, Виницу, Петињеград, Палину и Плетерницу, који су припадали раније деспоту Стефану Бериславићу, затим посједе и градове друге славонске властеле: Иванково, Ведемље, Запољу, Геренду, Бабину Греду, Вратну, Берчин, Горјан, Подгорач, Седлак, Корођ, Суботски град и Шаговину. Међу српским поглавицама у јужној Угарској у то вријеме нарочито се истицао Павле Бакић. Краљ га је много цијенио, али су га зато мрзили мађарски магнати нарочито због његове српске народности и православне вјере. Тада су Србе у Угарској нападали римокатолички пропагатори настојећи да их преведу у римокатоличку вјеру, у чему су имали успјеха, јер још није било чврсте православне црквене организације. Заштиту су Срби налазили у личностима својих велможа, а нарочито код Павла Бакића. Године 1537. нападне опет турска војска на Славонију и готово без отпора освоји Пожегу и пет тврђава Пожешке жупаније. Како је истовремено пао и утврђени Клис у Далмацији, Фердинанд је био приморан да предузме озбиљан поход против Турака у Славонији. Беч и славонско племство нису могли увидјети да је слаб отпор славонског становништва проузрокован у првом реду тешким положајем његовим. Смањење посједа и велики феудални притисак властеле на кметове толико су им огорчили живот, да су чак у Турцима очекивали знатно боље господаре.
13
За врховног команданта своје војске, која је требала да у снажном налету освоји Осијек и ослободи источну Славонију, именовао је цар генерала Ивана Кацијанера. Међутим, тај војни поход, слабо организован и снабдјевен, није успио. Кацијанер се уздао највише у Србе, којих је тада у Славонији било доста, али се његова војска већ до одлучних бојишта толико распојасала и деморалисала да јој никаква помоћ више није могла донијети побједу. Напосљетку, због оскудице у храни његова се војска почела разбјегавати. Код Горјана дође до битке ноћу између 9. и 10. октобра 1537. у којој Турци аметом потукоше остатке Кацијанерове војске, док је он још уочи битке срамно побјегао. У првим редовима у овој битки против Турака налазио се посљедњи српски деспот Павле Бакић са својим официрима и војском. Они заиста једини дадоше прави отпор у битки и сви падоше бранећи Славонију. Одсјечену главу Бакићеву послали су Турци са хиљадом заробљеника у Цариград на поклон султану. У општем расулу и нечасном кукавичлуку Павле Бакић и његова војска били су заиста једини часни изузетак. Поразом хришћанске војске код Горјана утврдила се турска власт у Славонији. Даља турска освајања услиједила су ускоро. Чим су склопили мир са Млечанима (1540), отпочеше Турци нова освајања у Славонији. Тада су у турске руке пали Јасеновац и Новска на Сави и Суботски град и Бритвичевина у Крижевачкој жупанији. Слиједеће године (1541) услиједила је четврта Сулејманова војна против Угарске. Дошавши у Будим, прогласи Сулејман сву земљу од Блатног језера до Тисе и од Саве до Будима турским пашалуком. У тај Будимски пашалук спадао је дакле и Пожешки санџак. Овај санџак се територијално проширио новим турским освајањима, јер су 1543. пали у њихове руке Валпово, које је два мјесеца јуначки бранио честити Стеван Шкиљановић, затим Ораховица Ладислава Море, Баћанов Воћин, Брезовица, Петровина и Мославина (на Драви), који су припојени Пожешком санџаку, док су освојени Пакрац, Подборје (Дарувар), Кеглевићеву Бијелу Стијену, Чакловац, Банфијеву Ступчаницу и друге припојили Босанском санџаку. Почетком 1552. паде и Вировитица, а у августу те године заузеше Турци и Чазму, 14
Дубраву и Устилоњу, и околна подручја, па су сва та подручја подијелили на војводства и припојили и њих Босанском санџаку. Промјена у административном уређењу ових освојених крајева настала је 1557. кад је на приједлог босанског санџакбега Мехмед-паше основан на подручју између Саве и Драве, западно од Пожешког санџака уз ријеку Илову и Пакру посебан санџак са сједиштем у Чазми, те се он по томе и звао чазмански (турски »Санџак Зачасна«). Међутим, како су Турци увиђали да неће дуго моћи да задрже Чазму, они 1559. разоре чазманску тврђаву и сједиште санџака пренесу у Пакрац. Ипак, овај се санџак и даље често називао чазмански, иако му је сједиште било у Пакрацу, а касније у Цернику. Св. Стеван Шкиљановић. – У овим тешким временима турског освајања Славоније и Угарске појављује се на том подручју један свијетао лик међу тамошњим Србима. Био је то Стеван Шкиљановић, који је стекао велико поштовање у народу, како својом борбом против Турака тако и изузетним врлинама које су красиле његову личност. Шкиљановић је био родом из Паштровића, из села Бечића код Будве. Године 1498. преселио се у Срем гдје је ступио у службу Ладислава Мореа, најбогатијег властелина у Славонији и Срему, коме је супруга Магдалена Ораховичка, удовица херцега Ловре Илочкога, донијела у мираз огромно имање. Како је Ладислав Море у сукобу између краља Фердинанда и Запоље пристао уз Фердинанда, постао је и Шкиљановић присталица Фердинанда. Послије Мохачке битке (1526) истакао се Шкиљановић у борби против претедента на Фердинандов пријесто, па му је краљ у знак признања за то поклонио 1527. имања Михољанац и Глоговницу (данашњи Новиград Подравски). Та села била су раније својина Балше Херцеговића, унука Стјепана Вукчића Косаче, али су продајом прешла у руке Петра Мрзинског. Пошто је овај пристао уз Запољу, краљ Фердинанд му је одузео та имања и поклонио их Шкиљановићу. Као кастелан Мореових градова Шкиљановић је становао најприје у Моровићу у Срему. Поред тога био је он заповједник и славонских градова Ораховице, Валпова. Новиграда и других. Из Ораховице он је пазио на кретање Турака и о томе обавјештавао краља, преговарао је са 15
турским пограничним командантима, који су по њему слали Мореу поклоне и понуде разних части и привилегија ако им се покори. Преговори, разумије се, нису уродили плодом и Шкиљановић се пред турском силом морао повући у Валпово. У она тешка времена настала је, како казује Шкиљановићево житије, у крајевима гдје је он живио и бранио их од Турака »љута глад ... не од неплодности земље, нити од прекомерне влаге или суше, него због напада проклетих и безбожних Агарјана (Турака), који продужише ратовање много година, опљачкаше земљу, отераше волове и стоку, тако да људи нису могли обрађивати своје њиве. Тада се богољубиви Стеван смилова и ражали на народ мучен глађу, отвори своје пуне житнице и раздаде бесплатно све жито и прехрани народ измучен глађу не узевши ни паре...« Посљедњи његов извјештај из Валпова је из 1540. Он се затим пред силом турском морао повући у Шиклош у Барањи, гдје је ускоро и умро и сахрањен на брду Ђунтиру. Послије мужевљеве смрти и сахране склонила се Стеванова жена Јелена испред турске опасности у Њемачку. Шиклош је заиста ускоро пао под Турке. Неко вријеме послије освојења Шиклоша угледали су Турци једне ноћи на мјесту гдје је Стеван био сахрањен необичну свјетлост. Кад су почели да копају на том мјесту, нашли су очувано цијело тијело. Турски заповједник, који је иначе био српски потурица, сазнао је од мјештана да је то тијело Стевана Шкиљановића и много се узбудио, јер је он са Шкиљановићима био у крвном сродству. Вијест о проналаску од Бога прослављених Стеванових моштију брзо се раширила међу Србима. Кад је та вијест допрла у Срем, похитали су монаси манастира Шишатовца, гдје је Стеван некад такођер живио, те су помоћу дарова добили од заповједника – потурице његове мошти и пренијели их у свој манастир. Знамо да су мошти св. Стевана Шкиљановића биле у Шишатовцу већ 1545. године. Кад је Стеванова удовица Јелена чула у Њемачкој како је Бог прославио тијело њеног мужа, не мислећи на опасност која би је могла снаћи од Турака, раздијелила је сву своју имовину сиротима, и
16
понијевши само што је могла, пошла је лађом низ Дунав и стигла у Шишатовац, поклонила се мужевим моштима, па се ускоро замонашила и као монахиња Јелисавета живјела је у женском манастиру недалеко Шишатовца. Кад је послије три године умрла, пренесено је њено тијело у Шишатовац и сахрањено с лијеве стране у припрати манастирске цркве у којој су почивале мошти њенога светог мужа. Св. Стеван Шкиљановић остао је, нарочито у Срему, у необично живој успомени и великом поштовању код српског народа, који га је због велике љубави и поштовања називао не само властелином, деспотом и кнезом, него чак и краљем и царем. Народ је у његовој личности гледао оличење идеалног хришћанског владара који пун љубави и милосрђа све што има, и имовину, и снагу, и живот, жртвује за добро народа коме служи. Зато су његове мошти вјековима окупљале у Шишатовцу православне Србе, а његов култ је будио у њима не само побожност, него је и кријепио националну свијест и понос. За вријеме другог свјетског рата пренесене су мошти св. Стевана Шкиљановића истовремено са моштима св. кнеза Лазара и св. цара Уроша 1942. године из Срема и положене у саборној цркви у Београду. Сваког уторка служи се ту молебан српским светитељима, послије кога побожни Срби цјеливају њихове кивоте, клањајући се њиховим нетљеним моштима.
III. СРБИ У ТУРСКОЈ СЛАВОНИЈИ
Насељавање и живот Срба у турској Славонији – Приликом турске најезде у Славонију било је њено старосједилачко становништво необично проријеђено. Страх пред Турцима, чије су злочине, пљачке и робљење Словинци већ добро осјетили, учинили су да је и прије и за вријеме освајања Славоније становништво бјежало на запад, јер –
17
Турци иду. Пустош на коју су наилазили била је за Турке велики проблем. Прије свега ваљало је ове пограничне крајеве бранити, а опустјеле земље обрадити ради прехране становништва и јачања државних прихода. Понекад су се Турци залијетали у сусједна непријатељска подручја и отуда силом доводили народ ради колонизације, или су, као што је случај био сада, доводили силом колонисте из унутрашњих области царства и настањивали их у пограничним областима. Да би их што боље привољели на нову средину и нов начин живота, обећавали су им и давали знатне повластице. У Славонију су Турци доводили Србе из Босне, а понајвише из Србије. Курипешић, описујући свој пут по Босни, вели да су тамо три народа. Прво су стари Бошњаци, католици, »друго су Срби (Surffen), које зову Власи, а ми их зовемо Цигани (Zigen) или Мартолози (Marcholosen). Ови долазе из Смедерева (Schmedrau) и Биограда (griechisch Weissenburg)...« Најгушће су Срби насељени у западном дијелу Доње Славоније, у планинском предјелу, гдје су били најважнији погранични градови: Бијела Стијена, Пакрац, Чакловац, Сирач, Ступчаница, Добра Кућа и високо у брду тврди Каменград. Уопште узевши, српска насеља су у Доњој Славонији била све гушћа што се од истока ишло према западу. Док су у околини Ђакова римокатолички Словинци представљали већину становништва, а око Пожеге, у Посавини и Доњој Подравини били измијешани с досељеним Србима. дотле су у Даљу, око Осијека, у Горњој Подравини и западном дијелу Доње Славоније Срби представљали апсолутну већину становништва. Зато су Турци цио предио од Пожешког поља до Пакраца и од Суботског града скоро до Воћина, који је крај народ звао Забрђем, назвали Малом Влашком и подијелили су ту област на пет војводства. Цијело то подручје имало је своју специјалну организацију. Ови Срби називани су власима, односно »влашка раја«. Ко су ти Срби, који се називају власи, односно под Турцима »влашка раја«? 18
Власима су се у нашем средњем вијеку најприје називали остаци старосједилачког илирско-романског становништва, које се пред надмоћним новодосељеним Словенима повукло у планине и бавило сточарством. С временом је дошло до њиховог мијешања и асимилације са словенским становништвом и кад је њих етнички нестало, остао је за српско планинско сточарско становништво назив власи, али то није више означавало етничко-националну припадност, већ сточарски начин живота једног дијела српског народа, а назив се сачувао баш због тога што су ти Срби, иначе лако покретни, чували свој начин живота, који је још из средњег вијека био и законом загарантован. То сточарско становништво нашег средњег вијека бројно је ојачало за вријеме пропасти наших феудалних држава, а нарочито за вријеме борби са Турцима и у прво вријеме њихове владавине. За вријеме средњевјековних наших држава земљорадња је као грана привреде била над примитивним сточарством планинског становништва, које је и тада имало у многоме специјални положај. Борбе феудалаца при распадању наших држава и борба са Турцима довеле су до опадања производних снага и зато је прелаз на сточарску привреду у неким крајевима био природна посљедица нових прилика. Ово се догодило тим прије, што је код сточара (влаха) постојала нижа родовска организација, катун, која се могла развити у племе и обухватити околно становништво. На тај је начин земљорадничко становништво прелазило на лакшу привредну грану и на родовски (племенски), катунски систем, који је давао извјесну заштиту својим припадницима. Стварала се тако извјесна војна организација, те су ови сточари и у средњевјековним нашим војскама служили као војници. Као такви добро су дошли и турској империји. Чак су поједини сточарски поглавари (кнезови, примићури, теклићи итд.) понекад били и заинтересовани за сарадњу са Турцима, јер су услови за насељавање опустошених земљорадничких подручја били повољни. Сточари (власи) су се у таквим крајевима насељавали и милом – миграцијама, и силом – колонизацијом. Како у сјеверним нашим крајевима није било много услова за развитак
19
родовског система, развиле су се код насељених Срба сточара аутономије већег или мањег обима. У Славонији као и у осталим земљорадничким крајевима, у којима су Срби сточари прешли на земљорадњу, поклапала се кнежина не више са родом или племеном већ са селом, као територијалном јединицом. У пожешком санџаку је кнез нахијски старјешина »влашке раје«. У пограничним областима као што је била Славонија, а нарочито »Мала Влашка«, гдје су Срби сточари имали војну обавезу, имала је аутономија Срба (»влашке раје«) још већи обим. Они су били крајишници или мартолози. Дужност им је била да стражаре на Илови и по другим мјестима према аустријској граници, касније Вараждинском генералату, да учествује не само у обрани границе, ако би непријатељ напао, него и у свим походима турске војске у непријатељска подручја. Зато су били ослобођени плаћања десетине и кметских обавеза. На челу ове крајишке војне организације биле су војводе, аге, јусбаше, одобаше, бешлибаше, харамбаше и кнезови. Изгледа, да је, бар за Малу Влашку, постојао и један главни војвода над осталих пет војвода. Поједине српске породице по Ораховачкој нахији и Ђаковштини биле су чак ослобођене кметских обавеза зато што су вршиле стражарске дужности по друмовима и шумама или пандурске дужности по спахијским мјестима. Живот на турској крајини био је врло тежак, у сталним окршајима и крвавим сукобима. Пјесма овако описује тешки живот на крајини:
»О крајино крвава хаљино, Крвав био ко те завргао ... ------------------С крви ручак, а с крви вечера, Свак крваве жваће залогаје, Нигда бијела данка и одморка.« 20
Крајина је обухватала Цернички (Чазмански, Пакрачки) санџак и дио Пожешког, као и цио Воћински котар. Даље на исток није било крајине.. Тамо су односи били у духу турског феудализма, али тамо је било и мање Срба. У Пожешком санџаку биле су турске посаде састављене од пјешака и коњаника у Вировитици, Брезовици на Драви, Сопју, Валпову, Осијеку, Горјанима, Ђакову, Подгорачу, Миклошу, Ораховици, Слатини, Воћину, Каменграду и Пожеги. У Пакрачком (Церничком) санџаку чувале су страже ове градове: Зденце, Подборје (Дарувар), Сирач, Ступчаницу, Добру Кућу, Пакрац, Жељезну Мединачу, Церник, Границу, Краљеву Велику и Мославину. Најјачу посаду имали су Вировитица, Пожега, Осијек, Церник и Краљева Велика. Пожешка епархија – Српски досељеници у Славонији до турске окупације тешко су се могли одржати у православљу, како због тога што су се нашли у земљи ексклузивног римокатолицизма, тако и због недостатка сопствене, православне црквене организације. Долазак Турака је ову ситуацију из основа измијенио. Турци нису правили нарочите разлике између православних и римокатолика, јер сви су они – раја, коју је заједничка невоља учинила донекле равном. Римокатоличка црква у Славонији је услијед турске најезде грдно страдала. Многе цркве и манастири су разорени, а свештенство проријеђено и сведено углавном на монахе фрањевце. Бискупа није било. Прије Турака у Славонији су биле двије римокатоличке бискупије, загребачка и ђаковачка, чији су бискупи и више свештенство спадали у ред племства и држали знатне земљишне посједе. Међутим, као што је турском најездом избрисан сваки траг осталом славонском племству, тако је нестало и ових бискупа. Док је у римокатоличкој цркви било овакво стање, дотле су Срби били мирнији од врбовања на унију и римокатолицизам и могли су да постепено и према приликама организирају свој црквени живот. Са римокатоличком рајом живјели су досељеници православне вјере у добрим односима. Пекли су се на истој ватри и једни другима постали су блиски. Први повод за међусобно разликовање и разилажење било је увођење новог календара међу римокатолицима. Римокатоличко 21
становништво се деценијама опирало увођењу овог новог календара. Један угледни римокатолички свештеник био је 1633. чак и каменован од »Шокаца« због увођења новог календара, а један свештеник извјештава загребачког бискупа да његови жупљани »по старом календаријуму Божић и Вузем (Ускрс) држе како и Влахи«. Како је вјерски, па и остали живот у широким масама народним нарочито везан за празновање празника, долазило је до подсмијевања, подругивања и трзавица. Иако су припадници римокатоличке цркве коначно морали да приме нови календар, ипак су дуго респектовали стари календар и »стару« православну вјеру, па се и до данас често догађа да се поједини римокатолици обраћају православним свештеницима или калуђерима за молитве, јер је то »стара вјера«. Вјерским животом православних Срба у Славонији најприје су руководили поједини свештеници, а још више калуђери, који су заједно с народом долазили из Србије и Босне. Зато ускоро по коначном паду Доње Славоније под Турке ничу први српски манастири у Славонији. Тада настају Пакра и Ораховица, а било је и више мањих, као што је био дрвени манастир код Антина ниже Осијека и Дејановац или Крушковац код данашњих Окучана. Баш у времену када су се послије коначног пада Славоније под Турке формирала бројна српска насеља у њој, пада један од најзначајнијих датума у историји Српске цркве и српског народа. То је обнова Пећке патријаршије 1557. Та обнова одразила се нарочито у брзој и солидној организацији црквеног живота на цјелокупном српском етничком подручју, не само под турском влашћу него и ван њених граница. Обновљене су старе епархије, а у новим подручјима, па чак и ван турске државе, осниване су нове епархије. За Србе у турској Славонији основана је Пожешка епархија. Први помен о Пожешкој епархији налазимо у записима на рукописним књигама манастира Ораховице. У запису на једном рукописном цвјетном триоду пише да је та књига писана 1585. »при всеосвештеном митрополите пожешком кир Јосифу, при игумену же реметскому јеромонаху кир Максиму. Тогда же престолом пекским 22
светитељствујушту архијепископу кир Саватију«. У записима из 1590. и 1594. помиње се митрополит пожешки Василије и пећки патријарх Јеротеј и Јован. Ови записи јасно тврде да је у деветом и десетом деценију XVI вијека у Славонији постојала српска православна епархија пожешка у саставу Пећке патријаршије. Тачан датум њеног постанка за сада се не може утврдити. Резиденција пожешких епископа била је негдје у предграђу Пожеге или у Пожешком пољу. На то нас наводи извјештај папског изасланика Павла Ровињанина из 1640. године у коме се каже да су га католици одговорили да не иде кроз Пожегу како је наумио, већ да заобиђе варош, јер су римокатолици недавно убили православног владику, који је наводно узимао своје приходе и од римокатолика. Владика је имао пратњу у којој је било 23 калуђера, свештеника и Турака. Римокатолици их изненадно ноћу нападну и потуку и све заједно са коњима закопају у велике јаме, а зеленим бусењем су тако прикрили то мјесто, да се никад није дознало гдје су их побили и закопали. Пошто су православни сада дознали да иде католички бискуп послан од папе, спремају се за освету. Зато Павле Ровињанин није свратио на Пожегу, већ је заобишао и заобилазним путем отишао у Велику. О првом познатом епископу (митрополиту) пожешком Јосифу не знамо ништа више осим оног његовог помена у књизи манастира Ораховице. О епископу Василију знамо нешто више. Он је 1595. морао изненадно да напусти Доњу Славонију и пребјегне у Горњу Славонију. Дошао је у Крижевце гдје се јавио аустријским крајишким властима, а затим отишао у Вараждин да посјети главног заповједника ове крајине пуковника Херберштајна. Епископ се необично допао пуковнику као угледан, озбиљан и паметан човјек. Зато је послао у Грац једно за другим два писма надвојводи Фердинанду, саопштавајући појединости о овом угледном емигранту који је дошао у времену најинтензивнијег пребјегавања Срба из Мале Влашке у Горњу Славонију и који је обећавао да ће из Турске привући још око 40 српских калауза. Надвојвода и штајерски сталежи много су се заинтересовали за личност овог српског епископа, те је надвојвода изразио жељу да се лично упозна и да разговара с њим. Зато Херберштајн пође почетком 23
новембра 1595. у Грац и поведе собом и епископа Василија, који учини необично повољан утисак на надвојводу и чланове Ратног савјета. По надвојводином наређењу Дворска комора је платила све трошкове око епископовог боравка у Грацу и дала му 50 форинти на поклон. По повратку на Крајину настанио се епископ Василије у Ровишту. Ту је преузео организацију црквеног живота у новим српским насељима. Ту је и умро почетком XVII вијека. Свакако да је бројно пресељавање Срба из турске Славоније у аустријску Словинску крајину 1597–1600. било посљедица преговора које је епископ Василије водио у Грацу и његове сарадње са крајишким властима на овој крајини. Током XVII вијека има помена о пожешким епископима. У сопоћанском поменику спомиње се пожешки митрополит Софроније, а у рачанском Григорије. У извјештају нашичког фратра Симона Пропаганди у Рим 1635. спомиње се у Славонији патријархов епископ Ћирило, коме да је везир пријатељ и да је затварао фратре што нису хтјели да као и православни плаћају владици дохотке за подмиривање даћа Турцима. Можда је Ћирило био онај православни пожешки владика кога су римокатолици убили у Пожешком пољу. Једног православног епископа у Славонији помиње пред крај турске окупације фрањевац Лука Ибришимовић у свом писму од априла 1679, а посљедњи пут се помиње српски епископ у Доњој Славонији 1688, кад скопски митрополит Јефтимије изјављује у Москви да су недавно под њемачког цара потпали седморица српских епископа, међу којима се наводи и епископ пожешки. У мутном времену турског повлачења Славонија је остала без епископа. Да ли је он умро или се морао повући са Турцима, не можемо знати. Зна се једино то, да је непосредно послије одласка Турака из Славоније Пожешком епархијом управљао сремски епископ Лонгин Рајић. Иако је живот Пожешке епархије под Турцима био тежак, ипак је и у то вријеме било видних резултата у културном стваралаштву наше цркве. Главни центар тога стварања био је манастир Ораховица, у коме је крајем XVI и у XVII вијеку цвјетала иконографија, преписивачка дјелатност и црквени умјетнички занати. Сачувана дјела ораховичких умјетника представљају вриједност у нашем културном наслијеђу. 24
IV. ЖИВОТ СРБА У ГОРЊОЈ СЛАВОНИЈИ ПОД АУСТРИЈСКОМ ВЛАШЋУ
Зачетак војне крајине у Горњој Славонији – Како је послије Мохачке битке правац турског напредовања окренут и према западу, страх од Турака, који су заузимали славонске градове, прорјеђивао је стариначко становништво и у Горњој Славонији. Прије турске инвазије Крижевачка жупанија имала је више од 12.000 опорезованих домова. 1543. године имала их је само 1501, а 1554. било је у цијелој тој жупанији свега 376 таквих домова. Због страха од турских упада, вели један податак из 1568, народ је у Крижевачкој жупанији правио кућарице на храстовима и ту се ноћивало. Урбар Модрушке жупаније 1484. показује да је већ тада трећина те жупаније била пуста због упада турских. Од 46 жупа загребачке бискупије преко Уне остало је 1501. само 16. Тако је у сливу Купе и Коране настала већ крајем XV и почетком XVI вијека пустош (desertum primum). Као што видјесмо, није боље прошла ни Крижевачка жупанија. Народ из те жупаније, који умаче турском мачу и ропству, бјежао је у Крањску, Штајерску и Аустрију. Подручје између Илове и Крижеваца постало је друга пустош (desertum secundum). Такво стање слика изјава хрватских сталежа на цетинском сабору 1527, у којој се вели да је сва Хрватска опустошена и погубљена (»Totum regnum Croatiae quod Croatia dicitur, devastatum et deperditum est«). Примивши власт над тим подручјем добивањем мађарске круне, цар Фердинанд је морао да преузме и одбрану ових опустошених и незаштићених подручја, кроз која је Турцима био отворен пут у унутрашње аустријске области. Требало је обновити стара утврђења и стварати нова и ставити у њих довољно наоружане војске која би била у стању да одбије турске пљачкашке упаде. Фердинанд је поводом свог избора за хрватског краља дао обавезу да ће о свом трошку издржавати ради одбране Хрватске 200 коњаника и 200 пјешака под командом свог капетана, а 800 коњаника под командом хрватских феудалаца. Али, у овој пустоши није било довољно војске. Штајерска властела, којој је пријетила опасност од турских упада у Горњу Славонију, поче радити на њеној одбрани и 25
стварању плаћеничких чета већ одмах послије неуспјелог Кацијанеровог похода. Организација ове крајине била је 1540. повјерена Хансу Унгарду, али се он брзо увјерио да се не може ослонити на малобројне славонске и хрватске кметове, јер »они су навикли само да служе око столова својих господара и да пуне подруме и кошеве њихове«, те је предлагао да се створе плаћеничке чете Нијемаца или још боље Срба, који од прије десетак година ускачу из Турске у Сењско приморје, Жумберак и Крањску и показују се као одлични борци на крајини. Приједлог је био усвојен, и већ 1540. долази на Славонску крајину прва група српских ускока из Крањске и Жумберка. Затим је према одлуци штајерског Ратног вијећа од 4. маја 1542. отпремљено за Крижевачку крајину 400 мартолоза. Из извјештаја Гашпара Хермштајна, заповједника Вараждинске (Словинске, Windische) крајине од 4. јула те године видимо да је посада према Продавићу (Вирју) састављена од 100 харамија и 50 ускока, у Стрези (Паулин Клоштар) такођер од 100 харамија и 50 ускока. Сада њемачки заповједници на овој крајини почињу преговоре са војводама српских чета на турској крајини, мамећи их да са народом прелазе на ову страну и обећавајући им разне привилегије. 1543. године пребјегао је овамо из Славоније са 9 момака Марко Томашевић и већ 1544. видимо га као заповједника посаде у Иванићу. Са Марком је пребјегао и Петар Беседић – Прибег, такођер са 9 момака, а из Угарске дошао је заставник Павле Бакић са својим људима. Године 1555. у наредби цара Максимилијана о утврђивању крајинских мјеста помињу се ови српски крајински заповједници: Никола Брадач у Грацу са 50 коњаника, Иван Маргетић у Лудбрегу са 49 коњаника, војвода Naislapla ваљда Владислав у Крижевцима са 36 харамија, војвода Петар Шрамац и 35 харамија у Реметинцу, војвода Ратко Прибег са 43 војника у Тополовцу, војвода Новак у Иванићу са 40 војника, војвода Плавац (Плавша) Маргетић у Копривници са 53 војника и војвода Брајан са 34 војника.
26
Иван Маргетић био је војвода над коњаницима на турској Славонској крајини. Кад су се Турци крајем 1542. године спремали да заузму Вировитицу, послали су на аустријску крајину уходе и Ивана Маргетића са 30 коњаника. Они су се крили у брдима између Копривнице и Крижеваца и имали су задатак да војсци која би ишла према Вировитици стану на пут. Један од тих Срба, по имену Иван Барбић, усудио се чак да оде до Вараждинских топлица. Врховна команда је издала наредбу да се ови уходе потраже и похватају. Није јасно да ли је Иван Маргетић ухваћен и тада обећао да неће више држати с Турцима, или је добровољно прешао на аустријску страну, али је ево чињеница да га видимо на аустријској крајини као угледног заповједника. Он је био довео собом из Славоније 320 момака са 12 војвода, од којих је у његовом одреду у Лудбрегу било 49, а остали су распоређени по осталим упориштима на крајини. Док су се војници Ивана Маргетића, кога језуита Сегеди изрично назива »Rascianus«, са својим породицама настанили у селима данашњих српских парохија у Болфану и Великом Поганцу, дотле су његов стриц Плавша и његових 53 пјешака настанили своје породице крај Копривнице. По Ивану је добило име село Иванац, а по Плавши – Плавшинци. Колики је био углед Ивана Маргетића види се по томе, што је он по доласку на Крајину молио цара Фердинанда да му додијели у Штајерској мјесто гдје би могао склонити своју фамилију. Цар му је у споразуму са штајерским сталежима дао 1552. имање које је по њему добило име Margetić-Hof zu Wernsee. Како су послије њега овакво одобрење добили још понеки српски војводе, настадоше тада доста бројне српске насеобине у Штајерској. Према извјештају једне комисије од 1626. Срби су прије осамдесет и више година (ab octoginta et ultra annis, дакле око 1540.) посједници крајњих граничних постаја Вараждинског генералата, али ту се очигледно не мисли на породице него само на појединачне војнике. Међутим, одсад ће са војницима прелазити и чланови њихових породица, који ће се настањивати око утврђења у којима су они држали страже.
27
Аустријски крајишки официри одржавали су везе са Србима у Славонији и досељавање се продужило и даље. У извјештају пуковника Тојфенбаха штајерским сталежима од 1558. спомиње се неки пребег Блажо од Пожеге, који је већ од 1553. у Вараждину добро познат. Он је прије неколико дана поново дошао у Вараждин и донио вијест да Турци слиједеће године намјеравају да опсједају Сигет. Под водством 6 ускочких војвода долази овамо из Крањске и из Жумберка преко 200 ускока, а из Доње Славоније (1555.) породица браће Алексе, Дојчина и Вукмира од 40 душа. Године 1562. дошла је у Подравину једна група сењских ускока од 60 оружаних људи, али пошто се ово мјесто учини крајишкој команди неподесним, били су ови досељеници премјештени и насељени на земљишту манастира Лепавине. У то вријеме досељена је на Славонску крајину и једна група Срба из Далмације, тзв. Морлака, које су крајишке власти настаниле на пуста земљишта око ријеке Глоговице. Свакако да је поред наведених групица српских ратника који су долазили у ову пустош са својим породицама било и других о којима засад не нађосмо писаног трага. Од свих ових српских досељеника и малобројног остатка старосједилаца формиране су прве три капетаније, које су сачињавале Словинску (Славонску, Windische, Oberslavonische) крајину. Цар Фердинанд је 1559. именовао Ивана Ленковића за самосталног крајишког обрста (zum selbständigen Grenzobristen). Од је одмах саставио комисију за преглед крајишких тврђава и стања у њима. У извјештају ове комисије читамо да је 1563. у тврђавама Словинске крајине било 1000 српских бораца. Са својим породицама они су у овим опустјелим крајевима не само сачињавали већину становништва, већ су дали и већину командног особља, тако да је надвојвода Карло 1576. са негодовањем упозоравао штајерску земаљску управу да већина војвода на Словинској крајини није римокатоличке него православне вјере (nit Christen, sendern Usskokhen). Постанак манастира Лепавине – У вријеме формирања првих српских насеља у опустошеној Горњој Славонији, сада Словинској крајини, пада постанак манастира Лепавине. По казивању једног старог 28
анонимног љетописца манастир је основао 1555. неки пустињак из Херцеговине, Јефрем Вукодабовић, док су други стари историчари узимали и годину 1550. као годину оснивања манастира Лепавине. На основу извора до којих је дошао, описао је 1816. лепавински игуман Максим Огњановић постанак манастира Лепавине овако: »Овај манастир добио је свој почетак 1550. године од неког јеромонаха Јефрема Вукодабовића, родом из Херцеговине, а постригом из манастира Хиландара. Ходећи по разним пустињама због страха од Турака, криомице је дошао овамо и нашавши угодно мјесто за тихо безмолвије под гором у шуми код једног опустелог каштела, који се звао Вина, код извора, саградио је себи једну клет, колибу, и у њој се молио. Чувши за њега, два друга калуђера дошли су из Босне и с њим се удружили, а кад видеше да је ово место плодно, почеше народ из Босне позивати под заштиту двора аустријскога и дошао је велики број народа. Насељаваху се и множише се. А ови калуђери почеше земљу крчити и манастир градити на услугу народу. Чувши ово, народ се множио даномице. Кад Турци из Ступчанице, Пакраца и Бијеле чуше да су калуђери направили малу дрвену цркву, коју су са шесторицом браће назвали манастиром, дошло је из наведених места под командом Алије Диздара ступчанскога преко Илове много Турака (јака чета) по ноћи, ударили су на манастир, слуге исекли, стоку отерали, а њих шест калуђера свезали и повели у сужањство. Кад је за то чуо околни народ, напао је Турке и кад се калуђери почеше отимати и бранити, четворицу су посекли, а двојицу су у сужањство одвели и смрти предали – и тако је манастир опуштен...« Ово пустошење Грујић датира 1557. године. Међутим, то је била само прва од многих трагедија у историји манастира Лепавине. Да је манастир продужио своје животарење, свједочи и поменута чињеница да је 1562. на земљиште манастира Лепавине насељена она група пребјега што је првобитно била смјештена у Подравини. Прилике на Крајини – Била су то тешка времена на Крајини. Чувени »протопоп хорватски« Никола Поповић, као лепавински архимандрит 29
Никифор, писао је о том 1767. овако: »Црква (манастирска) у пустињи је саграђена пре него што је основан славни Генералат (вараждински), и наш народ илирически чувши (за) ову свету цркву испод ига варваротиранскога и непријатеља имена свију нас, као пчеле за матицом изишли су из Босне под сен и обрану свештенога царства римскога, да бранимо свете цркве обојега закона од главних непријатеља нашега имена и у пусте шуме су се населили и по шумама колибе саградили, и ако би у којој колиби три брата била, тада је један у гори откуда су дошли од Турака, а други од Драве стражарити морао, јер су Турци у оно време Угарском владали, а трећи брат пусте шуме крчећи, орући и копајући, а о себи оружје носећи, морао се овој двојици бринути за храну, пошто у оно време није овде било других магазина, него је свакоме његова торба магазин била, и ако би Турци на које колибе ударили и надвладали, живе би похватали и у ропство одвели, те би мучили, везали и окивали и вукли по тамницама и галијама. Који би живи утекли, оплакивали су овај оца, онај сина, онај мајку, онај брата, онај сестру и тако дању и ноћу стојећи под оружјем и с Турцима се бијући, пребивали су у крвавом рату, пошто су Турци около нас стали и ... из градова на нас као љуте змије из гнезда ударали својим четама, али се наши нису хтели предати, него су својим оружјем хрватску државу бранили и штајерске државе од Турака врата затварали...« Бечки двор и феудална господа Корушке, Штајерске и Крањске све јасније су увиђали да се Крајина мора озбиљније и солидније учврстити и за своју сврху оспособити. Цар Максимилијан је настојао да задовољи и одушеви поједине српске заповједнике давањем племства. Тако је и он преко Угарске дворске канцеларије дао племство копривничком војводи Радославу и његовој браћи Ракети, Пејаку и Огњену. Али све то није много помагало. Стална опасност од Турака, неуредно и недовољно снабдијевање, немогућност да обрађују земљу и да се хране, стварали су од крајишника незадовољнике од којих су се неки чак враћали под Турке. Требало је, дакле, овдје увести ред. Зато је сазван сабор у Бруку на Мури 1575. да ријеши питање ових двију крајина, славонске и хрватске. Најболније питање било је финансијско, проблем издржавања војске на крајинама. Расправљало се у недоглед. 30
У то вријеме умре цар Максимилијан (1564–1576), а наслиједи га Рудолф II (1576–1608). Он продужи рад Бручког сабора у Бечу и као резултат савјетовања донесена је тзв. либела (Brucker Libell) 1. марта 1578, према којој су крањски и корушки сталежи преузели обавезу да издржавају Хрватску крајину, а штајерски сталежи Славонску крајину. Два мјесеца у години примаће крајишници плату у сукну, један мјесец у храни, а девет мјесеци у готову новцу. Да би то остварили, добили су одобрење од цара да смију поданицима повећавати намет од још по два форинта на сваки дотадашњи форинт намета. За себе и своје потомке задржали су феудалци право да буду именовани на официрске положаје у крајини. Тако су кметови још више патили под тешким обавезама, а њиховим господарима отворило се поље нових положаја и нових прихода. Врховна команда крајине била је у Грацу. Врховну команду над крајином повјерио је цар 25. фебруара 1578. своме стрицу надвојводи Карлу. Најбројнија досељавања – Либела из Брука је ипак на крајинама донијела сношљивије стање и извјестан ред. Зато је Крајина постала привлачна тачка за Србе из Славоније, које су турски земљопосједници све више израбљивали и постепено настојали да их претворе у своје кметове. Зато је због побољшаног стања на крајини и погоршаног стања под Турцима дошло до великих пресељавања Срба из Турске у Словинску крајину. Хронолошки, додуше, треба послије закључака (либеле) сабора у Бруку и Бечу поменути досељавање једне групе Срба, које се догодило између 1583. и 1586. Послије неуспјелог покушаја да од Турака освоји Клис (1583) извео је војвода Петар Хасановић из средње Далмације преко 800 породица, с којима долази најприје у околицу Сења, а затим прелази на Словинску крајину. Настанио се у околини ИванићКлоштра, гдје се 1586. истакао у боју са Али-бегом. У попису посаде Иванић-Клоштра од 1606. помиње се још као командант Петар Хасановић и поименце двадесет пет чланова сталне посаде, али је те године Хасановић, свакако са дијелом својих бораца, послат у Подравину недалеко од Ђурђевца, гдје им потомци и данас живе у Великој и Малој Трешњевици. 31
Почетком 1586. нападали су страшно Турци на Крајину, специјално на Ђурђеновац, одакле су одвели 13 харамија и два заставника. Да би осујетили даљње њихове упаде и спријечили продирање у унутрашње аустријске покрајине, организовали су барон Михаило Секељ и капетан Глобицер напад са више стотина харамија и коњаника на турско подручје. Попалили су неколико села око Сирача у Малој Влашкој и довели као заробљеника угледног српског кнеза Ивана Пејашиновића са још преко сто душа, већином жена и дјеце. Дошавши у ове крајеве Пејашиновић се споразумио с крајишким пуковником Видом Халеком да се врати у Турску и да отуда изведе своје Србе. Тако и уради и у септембру 1587. преведе из турске Славоније 13 српских породица са неколико старјешина, једним свештеником, и много блага. Све те породице смјештене су око Копривнице и Крижеваца и према одлуци надвојводе Карла дата им је земља »које и онако доста има«. Потомци Пејашиновића су касније напустили православље и данас их још има, али су римокатолици Хрвати. Послије битке под Сиском у којој је аустријска војска побиједила Турке, одлуче они да поново навале на Аустрију. Отпочео је »дуги« турски рат, који је трајао тринаест година и завршио се миром у Житви крајем 1606. Иако су резултати у погледу границе аустријско-турске били незнатни, ипак је овај рат, нарочито за српски народ, имао важних посљедица, јер је ратно стање изазвало и омогућило читав низ миграција из Турске Славоније на аустријску Словинску крајину. Једна од првих сеоба у овом периоду била је она у којој се 1595. налазио и пожешки епископ Василије. Почетком 1596. почели су Срби из Славоније преговоре са крижевачким капетаном Гргуром Лајбахером ради пресељења на аустријску Словинску крајину. Капетан је затражио о томе савјет надвојводе Фердинанда, а овај је запитао штајерске сталеже. Ови се најприје разљутише на тај приједлог, јер их је барон Херберштајн као најбољи познавалац ових прилика обавијестио да су баш ти Срби разорили Горњу (аустријску) Славонију, те су заслужили да буду сви поубијани, а њихова насеља са земљом сравњена, али с обзиром на услуге и користи које се од њих могу очекивати, сталежи ипак предлажу да им се изађе у сусрет. До сеобе 32
дошло је тек у љету 1597. кад је капетан Лајбахер послије детаљног договора са харамбашом Милијом из Кусоња упао у Славонију, спалио турска мјеста Цепидлаке, Дрежник и Кусоње, која су бранила Пакрачки и Пожешки санџак, и отуда извео са Милијом 117 душа, међу којима 37 способних за оружје и 14 породичних поглавара махом из Кусоња, са 1000 комада опљачкане стоке. Од ове стоке се путем једна трећина разбјегла због лошег пута. Поред тога народ је тјерао собом још 100 говеда и 400 комада ситне стоке. Од тих Срба населиле су се у Црквени породице харамбаше Алексе и Радосава и калауза Вука из Кусоња, у Св. Ивану Жабну породице харамбаше Милије и Ђурице и калауза Огњана из Кусоња, у Глоговници породице Вујице из Кусоња, у Тополовцу породице Ђурка Драганића (der Aganich), у Дубрави Илија из Ступчанице и у Св. Петру Чврстецу калауз Бргун из Ступчанице. Осим ових пребјегло је у исто вријеме још 16 Срба у Копривницу и 8 у Крижевце. Далеко је бројнија и важнија била сеоба Срба из околине Слатине. Барон Херберштајн као врховни заповједник Словинске крајине водио је цијело љето 1597. преговоре са представницима Срба из тог дијела турске Славоније и кад је све било уговорено, кренуо је у првој половини септембра сам са 5000 војске, ударио на Слатину и спалио је, а затим је из Слатине и околине извео 1100 Срба са 4000 комада стоке. Те Србе населио је Херберштајн у Ровишту и његовој околини, јер је тим поводом крижевачки капетан Лајбахер јављао 5. октобра 1597, да је каштел у Ровишту, намијењен ускоцима за одбрану, готов и да у огради има простора за смјештај још којих 40 кућа. Срби дакле долазе по споразуму са аустријским војним представницима на Крајини, који опет то чине према инструкцијама штајерских сталежа и Градачког ратног вијећа. Тако су представнци штајерских сталежа у својој изјави датој 20. априли 1598. надвојводи Фердинанду изразили жељу да се прибјези из Турске на Славонску крајину смјесте и држе тако добро, да би се и други Срби приволили да пређу овамо. Заиста, већ тог прољећа прелази у двије групе 500 душа, које су смјештане у Великом Поганцу и околици, у августу је у околици Иванића смјештено још 146 Срба, а у октобру опет 500 око 33
Крижа. Почетком новембра извеле су иванићке чете од Пакраца и Пожеге око 350 Срба са њиховим старјешинама Драгул-агом и Вучићагом. Документи говоре да је Драгул-ага имао великог утицаја на Србе у околици Пакраца, а Вучић-ага да је био вођа Срба у околини Велике. Послије сеобе Драгул-ага је на аустријској страни добио војводски чин. И касније се на овој Крајини често помињу као угледни народни вође и представници многи Драгуловићи (и Драголовићи) и Вучићагићи. У јесен 1599. извео је Херберштајн из Славоније још преко 1000 Срба са 3000 комада стоке. Крајем јануара 1600. пође Грајсвајн преко Вировитице и Брезовице на Слатину, те спали и њу и села Вукичицу, Михољац, Миљено, Бистрицу, Мединце и Речицу, а Србе из тих мјеста, заједно са њиховим угледним старјешином Раосавом Цветиновићем насели око Копривнице. Нешто касније је иванићки капетан Глајспах извео из Југова Поља и Ораховичке нахије преко 100 српских породица са 828 душа, од којих 309 способних за оружје. Извјештавајући о томе генерала Херберштајна, пише Глајспах 13. маја 1600, да су му се села Кусоње, Дереза, Шумечица, Кричке, Бубовје, Цикоте, Пргомеље и Граховљани предали добровољно и да су ових 309 Срба способних за оружје дошли под својим харамбашом Драгићем у Иванић. Трећина тих Срба настањена је по својој молби код родбине у Ровишту, 161 узео је Глајспах на службу у Иванић, а 432 настанише се са харамбашом Драгићем у околини Иванића. По њему је вјероватно добило име село Драгићевци. Тада су у турској Славонији нестајала цијела насеља, а на Словинској крајини настајала нова насеља од српских емиграната, који су својим новим насељима створеним у крчевинама овог запустјелог подручја давали имена својих дотадашњих насеља у Славонији. Тако су добили своја имена Дереза и Дерешани код Чазме и Иванића по Дерези код Сирача; Пргомеље код Бјеловара по Пргомељама у планини између Пакраца и Пожеге; Шушњари код Иванића по истоименом селу код Каменске; Дејановци, Цагинци и Ширинци код Иванића по старом Дејановцу (данашњим Окучанима), Цагама и Ширинцима код Окучана; Цјепидлаке код Болча по Цјепидлакама код Катинаца више Дарувара; стари Батињани (данашњи Војаковац) код Крижеваца по Батињанима 34
близу Дарувара; стара Кукавица (данашњи Соколовац) по селу Кукавицама код Окучана; Боровњани код Копривнице добише име по Борови код Вировитице, а касније насељени Подгорци код Ровишта по Подгорју из кога су му становници емигрирали 1662. Крајем XVI вијека било је досељавање Срба на Словинску крајину углавном завршено. Током XVII вијека биће само спорадичних досељавања која су била потпомагана од стране крајишких заповједника, јер су они по освештаном обичају из »давних времена« од сваке новодосељене породице добијали на дар вола или какав други поклон. Ова пресељавања су изазивала пограничне сукобе, које су Турци користили и упадали у аустријско крајишко подручје и страшно пљачкали. То се догађало нарочито у вријеме аустријског тридесетогодишњег рата, кад је крајина била слабо заштићена, јер су крајишници ратовали по Европи. Овако ће остати све до изгона Турака из Славоније (1683–1691) и Карловачког мира (1699), када ће се граница помјерити на Саву и у доњи Срем. Отпор Срба против покмећивања – Током XVI вијека, кад је турска опасност пријетила и Горњој Славонији, кад су турски упади, пљачка, робљење, паљење насеља и феудалних двораца били свакодневна појава, феудалци Горње Славоније су побјегли у унутрашњост царства, остављајући своје кметове на милост и немилост судбине. Тада о имовини, на којој се могло само страховати и гинути, нико од »земаљске господе« није ни мислио. Спасавала се глава и оно драгоцјености што се могло понијети. За феудалцима су бјежали многобројни њихови кметови и у цијелој области се становништво прориједило. Настајала је пустош. Српска имиграција у ове опустјеле предјеле унијела је нов живот. Шуме и шикаре се крче, обнављају се стара и стварају нова насеља, обрађују се поља, земља рађа, доноси користи, цијело подручје постаје богатије. Бивши феудални господари, односно њихови потомци, понова помишљају на реализацију својих права над становништвом својих ранијих посједа. Ове аспирације бивају све јаче послије мира са Турцима на ушћу ријеке Житве (1606), чије су одредбе кријепиле 35
увјерење да је турска сила сузбијена и да је почело њено опадање. Зато феудалци још више појачаше своје захтјеве цару да им се врати јурисдикција над њиховим ранијим посједима и да им се нови досељеници потчине као кметови. Царска власт је у овом случају горила на двије ватре. Тешко јој је било оспоравати властели њена легитимна права, али је још теже и опасније било Србима, који су дошли под специјалним погодбама, привилегијама и зајамченим правима, све то одрећи и учинити их кметовима, а они су то од почетка одбијали и ни помишљати на то нису хтјели. Ма колико да се бечкој влади било теже замјерити славонској феудалној господи него ли »шизматичким« Србима, ипак се је она нашла на страни Срба. Срби су као чувари границе били ненадокнадива одбрамбена снага државе. Расрде ли се они због повреде датих им привилегија и права и врате ли се у Турску, остала би граница отворена, а они би постали најбољи водичи турских чета кроз ово подручје, које одлично познају, и предводници Турака у унутрашњост царства. Граничарски заповједници и официри, као и Ратни савјет у Грацу, којима је била повјерена одбрана границе, сматрали су себе морално обавезним и позванима да бране интересе Срба од насртаја феудалаца, јер су они често лично предузимали иницијативу за њихово досељавање, они су им у име цара давали привилегије, они су коначно само захваљујући тим Србима бранили границу од Турака. Феудалци су показали у својим захтјевима велику упорност. Они су годинама подносили своје захтјеве и тужбе хрватском и угарском Сабору и добивали повољна рјешења, према којима су им Срби и остали крајишници требали бити предани за кметове, али – све је било узалуд. Славонски пуковник гроф Траутмансдорф обавијестио је 1613. надвојводу Фердинанда да би потчињавање Срба властели било врло опасно, јер су му они већ у више махова долазили и заклињали се да ће радије подићи буну и сви изгинути него што ће постати кметови. Срби на граници имају већу снагу него што је има цијела Славонија, па би због приватне користи неколицине дошло у опасност опште добро. Главни поборник идеје о покмећивању Срба у Славонској крајини био је загребачки бискуп као највећи феудални господар на овом 36
подручју. Он је покушао и преко сабора и преко уније и преко директних преговора са крајишким војводама да постигне свој циљ, али све је било узалуд. Срби опет изјављују да ће радије поћи по хришћанским земљама и потражити ново станиште, али никад неће пристати да постану кметови. Створена је и посебна комисија која треба да нађе најбољи пут за рјешење овог спора. Међутим, кад је та комисија 1623. сазвана у Вараждину и кад су у њено засједање били позвани и представници крајишких Срба, састану се Срби у Ровишту на збор. Народне старјешине дадоше најприје да се прочита царев мандат и писмо веспримског бискупа Фрање Ергељског. Кад су Срби чули о чему се ради, настаде страшна побуна, вика и најгаднија псовка која није за писање, како вели крижевачки велики капетан Векслер у своме извјештају од 29. јула. Сви подигоше три прста у вис и заклеше се да ће прије сви до једног умријети, него што ће се подложити поповима и племићима. Одлучено је да се сакупи трошак за депутацију цару, а док од цара не дође повољна резолуција престају обрађивати земљу. Напосљетку је поручено комисији да од Срба ни један неће доћи у Вараждин, а комесари ако желе с њима разговарати нека дођу к њима на Крајину. Вијест о овом догађају изазвала је у Бечу право запрепашћење. Зато, кад се 7. августа појавила у Бечу народна депутација са написаном петицијом, није било предомишљања. Цар је истог дана издао Србима диплому којом их узима у заштиту и обећава да неће дозволити да им се нанесе неправда, а рад комисије је обустављен. Траутмансдорф се одмах послије збора у Ровишту обрео на Крајини и стишавао узбуђене крајишнике, који су и њему понављали да ће радије умријети него постати кметови. Рекоше му да су дошли као ратници, до Богу, цару и хришћанству служе као војници, а не да буду кметови. Земља коју уживају предана им је као дивљина и пустиња и они су је са опасношћу свог живота покрчили и начинили подесном за обрађивање. Док су Турци отимали и убијали Србима жене и дјецу, племићи нису пружали помоћ крајишницима, а сад када је минула свака опасност, сада племићи траже службу од тих крајишника.
37
Ствар се мало стишала, али није легла. Феудалци су остајали код својих захтјева, цар се колебао, а крајишници су упорно бранили своја права. Кад је 1628. промијењен предсједник комисије за српско питање и кад се могла очекивати нова активност те комисије, поднијели су Срби нову молбу да их или пресели на друго мјесто, или да их заштити од племића. И ова молба, која је имала помало забрињавајући карактер, изазвала је поновно заштитну диплому, али је цар и даље вршио преговоре са славонским сталежима и тражио могућност да им удовољи. Једино благодарећи ставу крајишких високих официра, који су најбоље познавали и стање на Крајини и расположење крајишника, није могло бити ни говора о покмећивању. Statuta Valachorum – Проблем односа између Срба крајишника и државе, односно регулисање њихових права у земљи коју су бранили и уживали, морао се регулисати. Права, која је аустријски цар још 1538. загарантовао посебном дипломом (привилегијом) преко Николе Јуришића свима Србима који пређу из Турске, нису овдје више респектована. Видећи да је ситуација критична, хрватски сталежи су на сабору 1629. саставили текст привилегија за Србе и те привилегије понудили Србима, али су оне биле тако неодређене и ишле су на штету Срба толико да их они нису могли прихватити. Срби су коначно увидјели да морају сами преузети иницијативу. На то су их нагнале прилике, с једне стране стална опасност од насртаја феудалаца, а с друге половична и привремена царска рјешења која су стално мијешана. Зато су се почетком 1630. нашли у Бечу поред представника хрватског племства и представници Срба. Племство је било упорно и израдило је да цар изда 10. маја декрет према коме су Срби дужни давати племићима онолико колико су давали капетанима, а цар ће им и даље постављати војне старјешине. Међутим, ни од тога није било ништа, јер огорчени Срби предузеше тада акцију која ће коначно ријешити њихов спор с феудалцима. Сви Срби између Саве и Драве поднесоше пуковнику Траутмансдорфу нацрт устава, који би регулисао како њихов однос према држави тако и њихове економске, правне и друштвене односе. Ратни савјет је формирао комисију која је проучавала тај устав. Срби су чекали. Двор није имао куд. На основу 38
комисијског приједлога цар Фердинанд II је 5. октобра 1630. потписао у Регенсбургу статуте за Србе (Statuta Valachorum) који станују између Саве и Драве. У свечаној аудијенцији цар је предао статуте једној делегацији од 12 Срба, крајишких војсковођа и свештеника. Статутима сигурно нису остварени сви захтјеви Срба крајишника, али су они представљали једно компромисно рјешење које је могло у том часу задовољити минимум основних српских захтјева. Текст статута је подијељен на пет поглавља. У првом поглављу се говори о унутрашњој управи у Крајини. Одређено је да на челу сваког села стоји кнез кога бира село сваке године о Ђурђевдану. Кнез има уза се 2-3 старјешине или поротника из села, помоћу којих врши своју дужност. О избору кнеза и његових присједника обавјештава се генерал. Свака капетанија (Крижевачка, Копривничка, Иванићка) има свог великог судију и осам присједника. Њих бирају сви сеоски кнезови из капетаније са својим присједницима, а избор потврђује генерал. Власт врховних судија била је велика. Они су судили у свим парницама и изрицали све казне осим смртне. Били су чак овлаштени да за кривице смјењују и кнезове. Новчане казне ишле су директно њима у корист. У другом поглављу, о правосуђу, прецизира се надлежност великих судија, а у трећем, о имовинским односима, одређено је да се атари села морају тачно разграничити и утврђује се начин отуђења и наслијеђивања имовине. За трговину углавном важе прописи краљевине. У четвртом поглављу, о кривичним преступима, разграничава се компетенција између власти великих судија и војних власти. Напосљетку, у петом поглављу, о војним прописима, говори се о војним обавезама крајишника, који су дужни да учествују у изградњи одбрамбених објеката, да у случају опасности морају устати на оружје сви изнад 18 година. У Турској су дужни да ратују о свом трошку првих 14 дана, а на другим бојиштима првих 8 дана. Даље имају плату. Муницијом их снабдијева генерал. На позив треба за 2-3 сата да их се скупи 6000-7000 људи. Ови крајишнички статути представљају отварање нове епохе у животу Срба крајишника. Они су им били чврст заклон против каснијих напада феудалаца, дали су им устројство на какво су они 39
углавном навикли и донијели прописе који су одговарали начину живота у новој средини. Ту прије свега долази везаност за насљедну земљу и принцип права власништва и насљеђивања. Али, статути су одређивањем војних обавеза претворили Крајину у неисцрпни извор војне снаге, који је Аустрији давао велику предност међу државама са плаћеничком војском. То је уједно била и најјефтинија војска, јер се за вријеме мира код куће сама прехрањивала и одијевала. Статутима су дакле добили и крајишници и држава. Једино су изгубили феудалци. Тако су диктирале прилике, а не воља Двора.
V. МАРЧАНСКА ЕПАРХИЈА
Постанак – Већ са првим групама Срба који су од 1540. долазили са разних страна на аустријску славонску војну крајину, долазио је и понеки свештеник или калуђер. Половином XVI вијека већ сретамо пустињака Јефрема Вукодабовића који оснива скромни манастирчић Лепавину и у њему скупља монашко братство. Са Иваном Пејашиновићем долази 1587. поп Григорије, а таквих је свакако било и више, само им имена не знамо. Ови српски свештеници и калуђери вршили су православним Србима вјерске обреде и чували им православну вјеру. Њиховом успјеху на Славонској крајини свакако је допринијела појава двојице српских архијереја у кратком времену у посљедњој четврти XVI вијека. Између 1578. и 1588. пребјегао је овамо дабробосански митрополит Гаврило Аврамовић, вели се, са 70 калуђера из манастира Рмња гдје је до тад боравио. Њему српска записана традиција једногласно приписује оснивање манастира Марче између Чазме и Иванића. Ускоро послије њега долази 1595. на ову крајину пожешки епископ (митрополит) Василије, који је, као што смо већ видјели, понајвише боравио у Ровишту, у центру најбројнијих српских насеља, отуда управљао организовањем црквеног живота на Крајини, па ту почетком XVII вијека и умро.
40
Послије ове двојице епископа – емиграната за чије вријеме су нам црквене прилике на Славонској крајини обавијене приличном маглом непознавања, иступа на историјску позорницу нова личност, нови епископ Срба на овој Крајини, дотадашњи старјешина манастира Марче, Симеон Вретанијски. Одмах послије смрти епископа Василија загребачки бискуп је правио притисак на архимандрита Симеона да га призна за свог старјешину. То је бискуп чинио нарочито преко иванићког жупника Мартина Добровића, сина православних родитеља, који је старањем љубљанског бискупа Томе Хрена завршио у Грацу римокатоличке богословске науке, а затим био постављен за жупника у Иванићу са задатком да своје сународњаке обраћа у римокатоличку вјеру. Симеон је био у врло тешкој ситуацији. С једне стране није могао да напусти своју вјеру нити је смио да ишта о томе помене крајишницима, који су се већ увелике борили за своје слободе и права, а с друге стране бојао се да ли ће издржати у борби са јачим. Њега је 1607. године рукоположио у Ђуру за епископа митрополит коринтски Косма. Ко је био тај Косма, не знамо, али знамо да је Симеон послије тога отишао у Пећ и да му је патријарх Јован са својим синодом признао рукоположење и 28. јуна 1609. дао му синђелију којом га поставља за епископа »в области западних стран, Вретанија глагољу«. Зашто је патријарх Јован ове »западне стране« назвао Вретанијом – Британијом? По аналогији. Као што је Британско острво одвојено од европског копна, тако је и ова оаза српска ван Турског царства била као откинуто Британско острво. Зато ће се касније понеки од српских патријараха називати у свечаној титулатури поред осталог и патријархом »вретанијских остров«. Јурисдикција вретанијског епископа се протезала на све Србе од сењског приморја до Ђура и Коморана у Мађарској на Дунаву. Кад се је Симеон као православни епископ појавио на Крајини, чинио је бискуп на њега још већи притисак. Земљиште на коме је била Марча, био је његов феудални посјед, посјед загребачке бискупије, а на мјесту гдје је подигнут манастир Марча била је некад римокатоличка црква Свих Светих. Без нарочите заштите, видећи да неће моћи одолити нападима и одржати се на положају, Симеон приступа 41
еластичној политици. Изјавио је жупнику Мартину Добровићу да ће признати папу за свог врховног поглавара и одавати дужну послушност загребачком бискупу, на чијем се подручју населио. У пратњи Добровића он оде и у Рим 1611. гдје га је папа именовао 15. новембра 1611. за епископа српског народа (rascianae gentis) у Угарској, Славонији и Хрватској са титулом »платенски« тј. блатски, по Блатном језеру, гдје је вршио некад апостолску мисију св. Методије. Манастир Марчу прогласио је папа 21. новембра 1611. архимандријом (abbatia), а Симеона њезиним архимандритом, и сва имања која су некад припадала цркви Свих Светих додијелио је сада манастиру Марчи. На основу тога је цар Фердинанд II издао Симеону као епископу »свидничком« (по Свиднику у Шарошкој жупанији) царску потврду 10. јануара 1612. у којој наређује крајишким заповједницима да помажу свог владику који има задатак »да исправи верске погрешке и уништи отпор према правој римокатоличкој вери«. Сад се Симеон Вретанијски појавио пред римокатоличким црквеним и политичким властима са имунитетом који му је давао одријешене руке у раду на организацији цркве. Загребачки бискуп Петар Домитровић, такођер поријеклом из српске жумберачке породице, уступио је владици Симеону Марчу и околна земљишта с тим, да му он у име признања власништва даје сваке године по 12 либара (фунти) воска. Владика је одмах населио у околицу Марче више српских породица које су му обрађивале добивена земљишта, крчиле шуме око манастира и претварале их у њиве и винограде. Створивши тако услове за рад, дао се владика Симеон на организацију цркве. Пред народом није ништа говорио о својој унији, те нико од народа није сумњао у његово православље, а његови односи са загребачким бискупом и папом схватани су као нормални и мудри поступци у чисто римокатоличкој средини. Тако је био задовољан и владика и народ, али нису били задовољни пропагатори уније, видећи да акција са владиком Симеоном више личи на обману него ли на успјех. Зато су, видећи да су слаби успјеси са старим православцима, прешли на васпитавање младића. Одређено је да се на Крајини нађе по 42
шест способних младића који би се школовали у загребачком језуитском сјеменишту и тако припремили и одушевили за рад на унији, а свим свештеницима и калуђерима који би хтјели да пређу из Турске да се одсад забрани прелаз на Крајину и да се врате назад као турске уходе. Док су римокатолици радили на остварењу свог плана, епископ Симеон је настојао да што боље развије црквени живот на Крајини и да осигура стечене и добије за народ нове повластице и уредбе. Тако је он 15. јануара 1615. написао надвојводи Фердинанду писмо у коме се тужи на претјерану строгост која влада на Крајини. По његову мишљењу Срби ће тешко моћи дуго да издрже нечовјечну дисциплину. Стога моли надвојводу да наложи својим официрима нека не управљају на тако објестан начин, јер ће то Србе довести до очајања. Нека надвојвода пропише Србима законе и статуте и они ће по тим статутима живјети, а статутима нека се утврди јесу ли Срби војници или кметови, шта коме имају да дају и кога има да слушају. Срби засад не знају шта се мора, а шта се не мора, њих кажњава ко год хоће и одређује казну какву хоће. Борба за привилегије била је дуга. Владика Симеон није дочекао да их крајем 1630. види својим очима. Изболован и намучен својим тешким положајем умро је почетком 1630. На насљедника умрлом епископу вретанијском није се дуго чекало. Већ 8. маја 1630. цар Фердинанд II потврдио је за вретанијског епископа марчанског игумана Максима Предојевића, који се баш тада налазио у Бечу на челу српске крајишничке депутације, која је поднијела цару нацрт статута за уређење Крајине. Цар је уједно наредио новоименованом епископу да оде на посвећење папи у Рим. Предојевић није томе протусловио. Примио је на челу српске народне депутације 5. новембра 1630. српске статуте и однио их на Крајину. Пошто су вјероватно били најприје прочитани народним представницима, статути су били похрањени у манастиру Марчи са осталим народним заштитним дипломама. Тада је Максим сакупио од народа путни трошак и отишао на посвећење – пећком патријарху Пајсију Јањевцу који га рукоположи за вретанијског епископа. Шта више, свакако на позив Максимов, већ у фебруару 1631. посјетио је 43
патријарх Пајсије ову епархију у пратњи софијског митрополита Јефтимија Цариграђанина. Патријарх се убрзо вратио, а Јефтимије је остао да се нађе при руци новом епископу у рјешавању црквених и политичких проблема. Међутим, како су његово присуство и рад ишли против интереса бечке политике, настојале су државне власти да га уклоне чим прије. Зато га позову да дође у Беч, али је он одговорио да ће поћи само у пратњи 200-300 крајишника. Двор је пристао на пратњу од 100 људи, и Јефтимије се – тако праћен – појавио у Бечу, али је ипак био преварен. Одвојен је од своје пратње и задржан у Бечу гдје је 1642. и умро. Владика Максим Предојевић је био бескомпромисан православац. Цијело вријеме своје управе (1630–1642) провео је у борби за одбрану православља и народних права. Највећи противник био му је загребачки бискуп Бенедикт Винковић. Кад није могао да га придобије за унију, он га тужи Конгрегацији за пропаганду вјере како је од цара именован за епископа, али неће да иде папи на потврду и посвећење. Конгрегација се обрати цару протестујући против постављања »шизматичког« епископа на Марчанску епархију, те је цар морао обећати да ће се убудуће сви послови Срба рјешавати строго у смислу интереса римокатоличке цркве. Охрабрен тим, бискуп Винковић је предузео акцију да се епископ Максим смијени и на његово мјесто постави фрањевац Рафаило Леваковић, али је то владика Максим осујетио, поручивши у Беч 1640. да ће ићи у Рим на поклоњење папи. Међутим, од тога није било ништа, тим прије што је владика Максим умро почетком 1642. Послије смрти владике Максима народ је изабрао за свог епископа Гаврила Предојевића (1642–1644), кога је такођер цар потврдио за вретанијског епископа, а пећки патријарх за таквога посветио. За вријеме његове двогодишње управе ојачало је марчанско монашко братство доласком нове групе калуђера из манастира Рмња, који су под вођством игумана Кирила Никшића емигрирали 1638. из Турске, па пошто не добише дозволу да саграде манастир у Приморју, дођоше овамо и настанише се 1643. у Марчи и Лепавини. Са собом су донијели
44
много старих рукописних књига, које су или писане у Рмњу, или донесене раније тамо са Југа приликом калуђерских миграција. Кад је умро епископ Гаврило, пожурио је загребачки бискуп са интервенцијом, те је именован за епископа гомирски архимандрит Василије Предојевић, кога је цар сада потврдио за епископа »свидничког«, а овај се упутио у Рим гдје је и посвећен за унијатског епископа. Али ни Василије није дуго живио. Умро је већ средином 1648. Народ је одмах у августу те године изабрао за новог епископа Саву Станиславића, цар га потврдио за свидничког, а патријарх за вретанијског епископа. Епископ Сава је додуше 1650. ишао папи у Рим, али кад га је загребачки бискуп Петретић директно врбовао за унију и тражио да се изјасни, он је вјешто умио да избјегне давање одређеног одговора. Био је врло предузимљив човјек. Од 1654–1657. сазидао је нову манастирску цркву крстообразне основе са једним кубетом, сасвим у касном српско-византијском стилу. Набавио је за цркву два звона, скована су два кандила, засут рибњак и ископан бунар његовим старањем. Уопште треба, рећи да је владика Сава уредио резиденцију марчанских владика. Озлојеђен на епископа Саву што није ништа урадио на унији, загребачки бискуп се припремао да свој циљ постигне послије његове смрти. Зато је ступао у везу са појединим марчанским и лепавинским калуђерима и развијао им амбиције за владичанством. Ту се нарочито истицао лепавински калуђер Симеон Кордић, један врло даровит али и рђав човјек. Поред њега желио је владичанство и лепавински калуђер Јоаким Дјаковић. Трећи кандидат био је коморански архимандрит Максим, а четврти – сарадник епископа Саве и народни љубимац, јеромонах марчански Гаврило Мијакић. Због толиког броја претендената, кад је октобра 1661. умро епископ Сава, настаде велика збрка. Архимандрит Максим је брзо испао из комбинације. Дјаковићу није помогло што се прије времена дао рупоколожити за епископа. Морао је да емигрира у Русију, гдје му је признато рукоположење и гдје се с носталгијом потписивао на књигама које је послао у Лепавину »епископ србо-славунски«. Кордић се такођер проиграо, те су га и римокатолици почели презирати као неваљалог човјека. Ни њему није 45
помогло пријевремено епископско посвећење. Тако је за епископа марчанског дошао неоспорно најбољи кандидат Гаврило Мијакић. Од стране државе и римокатоличке цркве њему се једино замјерило да је ватрен православац. Међутим, кад је Мијакић пристао да иде у Рим, а на Крајини су настала бурна времена, попустио је и двор и загребачки бискуп. Пошто је дао ријеч да неће ићи у Пећ, Мијакић оде у Јаш, гдје га митрополит Сава рукоположи за епископа вретанијског, па се врати у Марчу и преузме управу епархије. Све би некако ишло, јер је Мијакић ишао у Рим, да није 1666. букнула у Ровишту снажна буна великог судије Стевана Осмокруовића, пријатеља Мијакићева, у којој су активно учествовали и неки калуђери. Положај Мијакићев био је из темеља пољуљан. Од њега се очекивало да ће угушити буну, а није; очекивало се да ће спровести унију, а он по повратку из Рима на изјаву да ће бити вјеран папи додаје да се поред свега тога не може одрећи пећког патријарха. Такав човјек требао је бити чим прије макнут. Догађаји су ишли томе на руку. Године 1670. откривена је завјера хрватског бана Петра Зрињског и шурака му Крсте Франкопана. Владика Гаврило Мијакић био је интимни пријатељ Петра Зрињског и покојног му брата Николе, па је по језуитском казивању чак био и поочим Петров. Зна се да је Мијакић говорио о Зрињскима са највећом похвалом, као и то, да је Петар Зрињски припремио диплому којом је намјеравао именовати Мијакића православним епископом. Ту диплому је оне ноћи кад је Петар ухапшен и одведен у Беч (13. априла 1670.) спалила његова жена Катарина заједно са осталим повјерљивим списима. Иако све то не доказује да је Мијакић и активно учествовао у завјери, ипак је он у октобру 1670. ухапшен и спроведен у тамницу сењске тврђаве. Пошто су Зрињски и Франкопан посјечени 30. априла 1671, настало је варварско демолирање њихових двораца и пљачка огромног богатства, истраживање и кажњавање сарадника. Лансирана је и вијест да је Зрињски хтио Хрватску предати Турцима, а да му је Мијакић у томе главни сарадник. У српском народу настала је збуњеност и паника, коју су вјешто искористили бечки двор и пропагатори уније. Мијакић, је у
46
љету 1671. био отпремљен најприје у Грац, а затим преко Шотвина у Глац у Шлеској, гдје је тамновао све до своје смрти 1686. године. Унијати у Марчи – Пропагатори уније су одлично искористили панику која је настала послије угушивања Зрињско-франкопанске завјере и хапшења владике Мијакића. Зато, чим је он био макнут из Марче, доведен је против воље Срба за марчанског епископа Павле Зорчић, васпитаник језуитских школа у Загребу и Болоњи, задојен римокатоличким духом и одушевљен за унију. До сада је народ бирао владике, а сад му је натурен унијат без обзира на то што су га и калуђери и народ мрзили. Загребачки бискуп предложио је у јануару 1671. Дворском ратном савјету да се из Крајине одмах протјерају српски калуђери и свештеници који су рођени у Турској, а у Марчи да се инсталира Зорчић, Заиста, цар је већ 28. фебруара 1671. именовао Зорчића за марчанског епископа, али је инсталација одгађана из страха да том приликом не дође до инцидента. Кад је Зорчић 8. априла 1671. полагао заклетву пред загребачким бискупом и каптолом, одрекао се пећког патријарха, а папу признао за главу цркве и исповједио римокатоличку вјеру, народ се запрепастио. Док су се дотадашњи марчански епископи довијали како су знали да би само сачували вјеру и народ, да би народу што више помогли, Зорчић, свечано изјављује у заклетви: »...а ву светска или времена влашка и крајинска оправила нећу се пушћати, алити кимгодер путем пачати, још мање поглаваром ву такових светских и крајинских оправилах чинити, нити којим путем к њему приволити«. Марчански владика није дакле више вођа свога народа, није његов помоћник и сапатник. Он се одриче народа, али и народ не признаје њега. Његова инсталација у Марчи је онемогућена и он је тихо инсталиран уз војну асистенцију у Крижевцима, а не у Марчи. Затим је отишао у Рим, а у Марчи наста прогоњење калуђера. Кад се Зорчић вратио из Рима, рекоше му калуђери да никада неће признати папу. Узбунио се и народ. Зорчић страхује за живот и само пуким случајем се спасао кад су Срби једне ноћи пуцали на њега. Одмах сутрадан побјегао је из Марче у Свети Иван. Гроф 47
Траутмансдорф је тада шест окованих калуђера дотјерао у Крижевце, а остали су покушали бјекство у Турску, али нису сви у томе успјели. Они калуђери који нису успјели да утеку као и неколико лепавинских и гомирских калуђера, свега четрнаест на броју, били су у мају 1672. оковани и послати на Малту да робују на галијама или да вуку камен за малтешка утврђења. Четворица ових мученика умрла су од куге, остали робујући обраћали су се молбама на разне стране, али помоћи није било. У задњем писму лепавинским и гомирским калуђерима, које је ухватио Зорчић, описују они свој јадни живот и изражавају постојаност у вјери и оданост православној цркви. Тада су била још само шесторица жива. Цијело вријеме свога »епископства« Зорчић је провео у страху. Зато кад је купио у Загребу једну кућу за семинар, махом је тамо и боравио, а кад би долазио у Марчу, ноћивао би на звонику и повлачио за собом љестве. Умро је 23. јануара 1685. Послије Павла Зорчића Срби су тражили да им се постави православни калуђер за епископа, али се народ више није слушао. Именован је за епископа Марко Зорчић брат Павлов, коме тада није било ни пуних 25 година. Међутим, он никад није стигао да се као епископ појави у Марчи. Умро је на путу идући из Рима са посвећења 1688. године. Његов насљедник био је Исаија Поповић (1686–1701), такођер васпитаник загребачких језуита, али није био агресиван као Зорчићи. Народ га је звао »кротки«. У његово вријеме догодила се велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Црнојевићем. Појава патријарха Арсенија III у Аустроугарској пробудила је велико самопоуздање овим Србима који су више од једнога вијека живјели на Славонској крајини, бранећи с једне стране ово подручје и унутрашње аустријске земље од Турака, а с друге стране бранећи себе од напада феудалаца и римокатоличке цркве. Патријарх је био добро обавијештен о ситуацији у Марчанској епархији, па је зато одмах, чим је донекле средио прилике оних Срба који су с њим прешли у Угарску,
48
ријешио да пође на Славонску крајину и уреди тамо црквени живот. 5. марта 1692. добио је патријарх дозволу од цара за ово путовање. Тада је о свом доласку обавијестио народне представнике на Крајини и владику Исаију Поповића. Народ је био препун радости, а владика је био збуњен. Требало је било одлучити какав став треба да заузме поводом патријархове посјете. Правно, он је био унијатски бискуп, али бискуп народу, који је фанатичан у своме православљу и за унију неће да чује. Због дужне покорности загребачком бискупу Поповић није требао показивати никакве послушности патријарху, а због страха од узбуђеног народа није смио на такав став ни да помисли. Очекујући патријарха, пише он загребачком бискупу да га народ сматра за јеретика и да нико неће да долази њему на рукоположење, него чекају патријарха. Неки су чак одлазили к патријарху на рукоположење, те је једноме чак дао парохију која припада марчанском манастиру. Крајем децембра 1692. појавио се патријарх на Крајини. Његова маркантна појава и репрезентативна пратња од двјеста-триста лијепо одјевених и богато наоружаних војника учинила је на Србе снажан утисак. Народ је ликовао. Епископ Исаија је пред њега послао своје калуђере, али се патријарх љутио што и епископ није дошао. Загребачки бискуп је нестрпљиво чекао вијести. Крижевачки вицегенерал јавља му да је епископ који се налази у патријарховој пратњи долазио у Крижевце са исправама, из којих се види да је патријарху цар ово путовање дозволио и да кардинал Колонић за то зна. Епископ Исаија опет пише бискупу да ће на патријархов позив ићи у Лепавину да чује шта ће му рећи, јер му је поручио да ће доћи у Марчу. Поповић је тако и урадио. Из писма кардинала Колонића и млетачког унијатског архиепископа Мелетија Типалди видимо да је епископ Исаија са свим својим калуђерима дошао да се поклони патријарху, да се одрекао католичке вјере и да га је послије тога патријарх утврдио у епископској власти. Патријарх се уопште понашао као онај који има власт. Он је писао загребачком бискупу да је дошао да прегледа манастире и цркве и да калуђере и свештенике поучи и упути према прописима Српске православне цркве. Молио је бискупа да се заузме, да се српске привилегије које му је дао цар Леополд 49
прогласе и у Хрватској, а у погледу марчанског епископа каже да може свагда бити слуга загребачког бискупа, али да патријарха мора признавати за свога архиепископа. Патријарх се је задржао на Крајини два мјесеца. Долазио је у непосредни додир са свештенством и народом, посјећивао поједине војводе у њиховим домовима. Народ је сматрао да је са унијом свршено. Зато кад је меки епископ Исаија тога прољећа опет отишао у Загреб к бискупу, поручио му је народ са збора код цркве св. Петке у Подгорцима да се враћа одмах кући и пријете му смрћу ако се не буде чврсто држао патријарха. Владика се вратио и вјерски живот се смирио. Тако је било и за Поповићевог насљедника Гаврила Турчиновића (1701– 1707) и Григорија Југовића (1707–1709). За Турчиновића записано предање чак каже да је »свештенство и народ утврдио у православној вери«. Међутим, кад је послије Југовића дошао за марчанског епископа Рафаило Марковић (1711–1726), човјек частољубив, лаком, насилан и груб, све се горко измијенило. Да није цио низ народних и црквених представника написао и потписао једну жалбу против овог човјека, сасвим изопаченог карактера, не би се предању могло вјеровати какав је он био. Он кињи свештенство и народ узимањем и отимањем новца и добара, он јавно гази пост, и тјера свештенике да с њим мрсе, држи неку жену, продаје за велике суме разне диспензације и својим понашањем на сваком кораку саблажњава. Чаша народног стрпљења се препунила и дошло је до побуне, на челу које се налазио стари писанички свештеник Теодор Поповић, а права душа покрета био је његов син млади свештеник Никола, способан, учен и ватрен родољуб. Незадовољници одрекоше владици сваку послушност, цару упутише са збора у Крижевцима жалбу, а за све потребе обраћали су се карловачком митрополиту. Двор је наредио крајишким властима да попусте и да припазе да се никоме не прави насиље због вјере, али како су ускоро опет Аустријанци постали горди због побједе Евгенија Савојског, мислећи да ће им крајишници бити мање потребни, одговорио је 1717. једној крајишкој делегацији да цар овдје никако неће трпити поред унијатског још и православног епископа. То је 50
изазвало нову буну, којој је душа био Никола Поповић, а центар манастир Лепавина. Зато, кад је охрабрен држањем двора, Марковић хтио да као епископ уђе у манастир Лепавину, игуман Кодрат стаде на црквена врата и забрани му улаз, а војници по Марковићевом наређењу убише га из пушака ту на црквеном прагу. Мира више није могло бити. Срби су све своје захтјеве свели на један: тражили су свога православног епископа, јер на Крајини нема унијата. Та борба донијела је многима страдање, а нарочито Николи Поповићу, који је на народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима 1726. добио титулу »протопоп хорватски« и власт епископског намјесника у Марчанској епархији. Био је хапшен, гоњен и прогнан. Поново се враћао и није мировао док није постигао свој циљ. Напосљетку је успио да се образује комисија која ће поћи по свим српским насељима у Генералату и испитати ко је унијат а ко православни. Комисија је изишла 1732. У њој је био крижевачки пуковник Галер, православни епископ костајнички Стефан Љубибратић и нови унијатски епископ Григорије Вучинић (1727–1733). Комисија је утврдила да у Генералату нема ни једног унијата. Видећи то, чак је и епископ Вучинић изјављивао пред народом да ни он није унијат. Сад је српски отпор јасно и документовано доказао да је православним Србима у Генералату потребно поставити православног епископа. Протопоп Никола није мировао док то није постигао. У томе му је помогао митрополит Вићентије Јовановић, који је поводом спајања Сигетско-мохачке епархије са Будимском тражио да се на рачун ове укинуте епархије образује нова епархија за Вараждински генералат. Тиме се број епархија предвиђен привилегијама не би повећао. Коначно је Дворски ратни савјет донио одлуку 10. априла 1734, којом се на приједлог митрополита Вићентија Јовановића одобрава да се оснује епархија у Лепавини и да се одобри бирање православног епископа за ту нову епархију. Завршио се један тежак период црквене историје православних Срба у Вараждинском генералату.
51
VI. ЛЕПАВИНСКО-СЕВЕРИНСКА ЕПАРХИЈА
За првог епископа нове епархије у Вараждинском генералату био је изабран Симеон Филиповић, бивши егзарх костајничко-зринопољских епископа, познат као ватрен родољуб. Родом је био из Новог Сада. Сједиште епархије требало је да буде у манастиру Лепавини, али како се манастир налазио на периферији нове епархије, одлучено је да сједиште епископско буде у Северину, граничарском селу које се налазило у центру српских насеља, источно од данашњег Бјеловара. Зато се ова епархија и звала званично Лепавинско-северинском, али сретамо и друге називе, а понајчешће »Хорватска епархија« за разлику од »Славонске« или пакрачке, затим »Вараждинска« или само »Северинска«. Кад је епископ Симеон Филиповић дошао с прољећа 1735. у Северин, није тамо било ништа спремљено за његов боравак и опстанак, али он није био малодушан. Одмах је почео да купује земљу за издржавање и да гради зграде за становање и рад епархијских органа, а нарочито за школу. У ту школу, која је требала нарочито да спрема образованије свештенике, довео је епископ већ у љето 1735. из Карловаца Руса Максима Суворова, да као искусан просвјетни радник помогне при организацији школског рада. Владика је поставио учитеља Павла Класовића да учи младиће српски и латински језик. С прољећа 1736. дошао је у Северин Емануило Козачински, други руски учитељ из Карловаца, а за њим и Петар Падуновски. Владика Симеон је Козачинског у Северину рукоположио за ђакона и свештеника. Поред ове школе, која је имала виши ранг, ницале су по епархији основне школе. У некима од њих учио се и латински језик. Рад епископа Симеона у Северину отпочео је у времену кад је на Крајини због закидања народних права владало велико незадовољство, које је 1735. избило у отворену побуну. Иако је ова побуна била угушена силом оружја аустријске војске, није било мира, јер је послије смрти унијатског епископа Вучинића силом доведен у Марчу нови
52
унијатски епископ Силвестар Ивановић. Пуковник Штрасолдо успио је добром тактиком да умири Србе крајишнике који су били пошли да истјерају унијате из Марче, али кад су се Срби окупљени на Достињаку код Крижеваца приликом освећења нових застава поново побунили, Ивановић се озбиљно уплашио. »Не заклињимо се, повикали су Срби, већ хајдмо прво у Марчу, да ондје нашег епископа намјестимо. Преци наши зидали су Марчу за нашег, а не за унијатске епископе«. Кад је Ивановић чуо за овај поклич окупљених Срба, не смједе их сачекати, већ покупивши многе манастирске драгоцјености, нарочито оне што су биле донесене из Рмња, побјегне у Загреб, гдје је ускоро и умро »по суду Божјем«, како каже епископ Симеон у једном писму митрополиту Вићентију Јовановићу. Пошто су се ослободили унијатског епископа, замолили су марчански калуђери епископа Симеона Филиповића да их прими под своју јурисдикцију. Међутим, тројица од њих, Теофило Пашић, Симеон Булић и Рафаило Огњанчевић, васпитаници језуитских школа у Загребу, не пристадоше уз своју сабраћу. Кад је народ о св. Арханђелу почео да се окупља на манастирску славу, ова тројица закључаше манастирска врата и довикнуше народу: »Одлазите у Северин, гдје вам је епископ, јер у Марчи нема мјеста шизматицима ни за молитву!« Разјарени народ провали у манастир, похвата сву тројицу, добро их истуче и затвори. Тек кад су послије богослужења били пуштени, побјегну у Загреб. Сад је народ сматрао да је пут епископу Симеону отворен у Марчу. Католичка црква предузимала је све мјере преко пуковника Штрасолда да се намјера православних не оствари. За нестанак унијата из Марче био је оптуживан баш епископ Симеон. Дворски ратни савјет је те тужбе доставио митрополиту, који је епископа Симеона позвао на одговорност, а овај му одговорио: »Што се тиче мога односа према народу, живим у миру како са нашима тако и са римокатолицима и унијатима. Што се пак тиче спора г. Ивановића са народом, у то се ја никако не могу мијешати. С моје стране он не може показати да му јавно или потајно ма шта противно чиним. Међутим, он, како видим, не
53
усуђује се слати тужбе против народа, него наговара њих против мене ...« Да је владика овдје казао истину, показало се ускоро кад су пред принца Хилдбургхаузена, који је на челу комисије испитивао на Крајини узроке народне побуне, изашли у братској слози и православни и римокатолици баш због проблема вјере. Православни су поднијели захтјев »да се народу грчко-источног православног закона, пошто је цар већ наименовао православног Србина за владику, врати манастир Марча, као задужбина коју су од старине Срби сазидали, да би се могла у њој српска православна младеж књизи учити«. И римокатолици су тражили да се Марча преда православнима из слиједећих разлога: 1. Римска црква није ни најмање шта добила од како су у Марчи унијатски бискупи, што потврђују резултати истражне комисије од 1732. године. 2. У народ су се увукла многа безакоња, као што су убиства, разбојства, крађе, отмице дјевојака, многоженство итд., што све није чудо кад се узме на ум да је народ већ толико година без свога духовног поглавице, јер нико не признаје над собом власт унијатских марчанских епископа. 3. Због унијатских епископа у Марчи већ су у XVIII вијеку биле три крваве буне у којима много страдају и римокатолици. 4. Због антагонизма према унији Срби шаљу своју дјецу у протестантске школе, па пријети опасност да се утицај тих школа не увуче и у Хрватску. Зато би било боље да Срби под управом свога надлежног епископа оснују своје властите њемачке и латинске школе. 5. Напосљетку, веле римокатолици, било би боље да се и католичко свештенство више посвети својој пастви и пастирској служби него ли лову и држању прекобројних паса. Ни овај једнодушни иступ Срба и Хрвата није успио. Ни пресуда генералног-аудитора Фречнера да Марча по праву припада Србима 54
православнима није помогла. У Бечу нису напуштали идеју о унијаћењу. Зато је Крајину невјероватно изненадила одлука Дворског ратног савјета крајем 1738. да се Марча преда унијатима. Народ се огорчио. Марчански калуђери одлучно изјавише да нити су признавали нити ће у будуће признавати загребачког бискупа за свога господара, нити ће више дозволити да унијати посједну Марчу. Унијати су ипак доведени у Марчу силом, али се у њој нису дуго смирили. Озлојеђени Срби под вођством харамбаше Томашевића запалише је ноћу 17 (28) јуна 1739, те изгоре сва, и црква и ћелије. Узбуђени Срби су прије пожара ипак били толико прибрани, да су најприје изнијели из манастира привилегије и сву важнију архиву, те их пренијеше у Северин, а важније утвари у Лепавину. За све то био је опет окривљен епископ Симеон. Допао је затвора, а кад је пуштен послије истраге, било му је забрањено кретање. Послије пожара Марче власти су оставиле марчанске калуђере да мирно обнављају свој манастир. Они су признавали Симеона Филиповића за свог епископа и радовали се што ће сада остати на миру. Међутим, мира није могло бити јер је већ био именован нови унијатски епископ, Теофило Пашић. Пошто није могао да живи у Марчи обратио је Пашић пажњу на подручје Карловачко-сењске епархије која је остала упражњена смрћу епископа Данила Љуботине. Успјеха није било ни тамо, јер је Пашић наишао на једнодушни отпор Срба у том владичанству и морао се повући. Напосљетку је због недоличног понашања био прогнан у манастир Лавов, а одатле је пребјегао у Русију гдје је и умро. Док су крајишки официри жељели мир у Крајини и подржавали молбе Срба крајишника, хрватски сталежи су тражили да се Срби силом поунијате, а епископ Симеон као главни виновник свих зала да се ухапси и казни. Царица Марија Терезија похвалила је ревност у вјери хрватских сталежа, одредила истрагу против Филиповића, али Марчу није смјела отимати Србима, већ је тражила од Светог синода карловачке митрополије да се добровољно одрекне Марче. Међутим, народ се против тога бунио, тврдећи да су епископи само чувари црквених добара и права, па ако би се одрекли Марче, дошло би поново 55
до буне. Зато је ова вијест узбунила крајишнике не само код куће већ и на бојиштима, па је принц Хилдбургхаузен замолио владику Симеона, који је уживао велико поштовање код Срба, да пође у Беч и да умири војску. Владика је то урадио, али за награду, по повратку кући против њега је поведена истрага. Затворен је у Копривници у кући грофа Биле. У Копривници је и умро 16. марта 1743. не дочекавши конац истраге. Сахрањен је у манастиру Лепавини. Смрт епископа Симеона била је за православну цркву и за ствар Срба крајишника велики губитак. Зато је одмах послије владичине смрти протопоп Никола Поповић као »надзиратељ дјел епископских« предузео мјере за попуњење Лепавинско-северинске епархије, тим прије што је у Загребу већ чекао посвећени унијатски епископ да буде упућен у Марчу. Тада је Карловачком митрополијом управљао избјегли патријарх Арсеније IV Јовановић. Од је био одредио за администратора ове епархије нишког епископа Георгија Поповића, који је с њим пребјегао из Србије, а још није имао епархије. Међутим, народ у Генералату није хтио ни да чује за овај избор, сматрајући да овај иначе честити епископ није дорастао приликама и методама борбе за одржавање православља у овим крајевима. Зато су Срби из Вараждинског генералата тражили да им се за епископа постави учени Дионисије Новаковић, управитељ латинске школе у Новом Саду. Патријарх се увриједио и осудио став крајишника, окривљујући за то највише протопопа Николу, кога су крајишници сада тражили да им буде епископ. Овај сукоб донио је много штете црквеном животу. Напосљетку је за администратора ове епархије био послан осјечки егзарх Јосиф Стојановић, који ће као прилично слаб човјек, тврдица и частољубив стално бити у сукобу са резолутним, културним и у народу вољеним протопопом Николом. То је проту стајало горких мука, хапшења, прогонства и уништења имовине. Све је ово продужавало тешко и ненормално стање у Лепавинскосеверинској епархији, која је коначно, по наређењу царичину, одлуком Синода од 1750. укинута и присаједињена Костајничко-зринопољској епархији. За епископа ове уједињене епархије изабрао је Синод јеромонаха манастира Грабовца Арсенија Теофановића, у чију титулу 56
је ушао и назив »северинско-марчански«, али је тај назив царица строго забранила, те су костајнички епископи умјесто тога додавали својој титули »...и Вараждинског генералата«. Тако ће од 1771. чинити и пакрачки епископи, када је ово подручје присаједињено Славонској епархији. Епископ Арсеније Теофановић није дуго управљао својом епархијом (1750–1753). Боравио је већином у Северину гдје је и умро но пречац 15. маја 1753. па је ту и сахрањен. Народ је опет тражио да за епископа дође протопоп Никола, који се је већ као удовац замонашио и постао као архимандрит Никифор старјешина манастира Лепавине. Међутим, све је то било узалуд. У Карловцима се већ негодовало што се вјерни из ове епархије усуђују да мијешају у прерогативе Светог синода. На опште изненађење био је изабран за костајничкосеверинског епископа бивши администратор, сада архимандрит Јосиф Стојановић, човјек скромних способности, али баш због тога није могао да поднаша протопопа Николу са којим је стално био на ратној нози. Отмица Марче – Од смрти епископа Арсенија Теофановића до доласка новог епископа догодили су се знатни догађаји. У том времену су у Бечу већ имали израђен специјалан план за спровођење уније. Требало је Србима најприје одузети Марчу, како би се у њој поново отворила база за унијаћење. Та мисија је повјерена ватреном католику, генералу Петаци, који је тада био заповједник Вараждинског генералата. Он је најприје обмањивањем појединих села и кориштењем ауторитета међу крајишницима популарног капетана Петра Љубојевића настојао да скрши народни отпор. Затим је 1. августа 1753. у пратњи од 20 коњаника и 200 пјешака римокатолика дошао у Чазму, гдје је сазвао све српске официре из Генералата. Кад су се ови под вођством пуковника Михаила Микашиновића сакупили, предвиђајући о чему се ради, изађоше пред генерала и замолише га да их не води у Марчу ако је мисли одузети од Срба, јер ће сви радије главе изгубити него ли се назвати издајицама своје цркве и свог народа. Али, кад им је Петаци прочитао царичин декрет, којим се пријети губитком главе
57
непокорнима, они од два зла изабраше мање и сузних очију пођоше за генералом у Марчу. Кад су стигли у манастир, позове Петаци игумана и калуђере и прочита им царичин декрет, према ком се манастир има ставити »под војничку руку«. Православни калуђери морају одмах напустити манастир и собом могу понијети само оно што за 24 часа могу да понесу. Био је то гром из ведра неба. Док су озлојеђени марчански калуђери уз помоћ околног народа износили ствари из манастира, многи су плакали, косе чупали и одијело на себи кидали. Калуђери су прешли у Лепавину, а у Марчу су ускоро доведена два унијатска калуђера, већ поменути Симеон Булић и неки Димитрије из Славоније. Прогнани су били и сви православни свештеници из околине Марче, а кључеви од свих цркава требали су се предати капетану Мрзљаку, који је био задужен да чува прилазе Марчи, да не би који православни свештеник дошао на ово подручје. Наредби о предаји кључева једино се није покорио поручник Филип Радотић који није хтио да преда кључеве од цркве св. Вида у Грабовици, његове породичне задужбине, али ће зато претрпјети тешко гоњење и коначно се спасти затвора бјекством у Русију. Све представке народа, свештенства и митрополита нису имале успјеха. Петаци и Мрзљак су у то вријеме проводили на Крајини најстрашнији терор. Тешку чашу мучеништва окусили су нарочито Константин Смољановић парох граберски, Алексије Поповић парох гудовачки, Стефан Соларић писанички, поручник Филип Радотић и многи угледни Срби. Најгоре су ипак прошла три угледна домаћина из Иванићке крајине који су 26. фебруара 1754. у Северину присуствовали свечаној инсталацији православног епископа Јосифа Стојановића и тамо јавно протестовали против вјерског насиља у њиховој Крајини. Њих је Петаци бацио у тамницу гдје су злостављани и мучени глађу четири и по мјесеца, а кад су пуштени, морали су да трче кроз »мртве врбе«, при чему је први добио 1200, други 2400, а трећи 3000 удараца. Уз ово звјерско гоњење дошла је на крајишнике још једна биједа. У Бечу су ријешили да потпуно униште народне привилегије, да чим 58
више ограниче и пониште народне самоуправе и да овај јогунасти народ потчине војној власти. Царица је 1754. издала Закон за војну крајину (Militär-Grenz – Rechte). Њиме су уништене »баштине«, сва земља је постала »царска«, а крајишници ситни царски вазали. Народни судови су укинути. Заведена је нова униформа за коју су крајишници дуговали велике износе, почело је премјеравање земље и попис крајишничке имовине. Напосљетку, дошао је велики намет и неподношљиви кулук због изградње комуникација и официрских станова. Кад је уз све ово 28. августа 1754. у Марчи инсталиран уз војну асистенцију генерала Петација унијатски бискуп Палковић, чаша народног стрпљења се препунила и у пола зиме изби буна. Северинска буна – У овако наелектрисаној ситуацији пронио се глас да ће ускоро царица посјетити Крајину. Да би је што љепше дочекали, официри су појачали притисак за вршење кулука и наплату нових униформи. Али појачани притисак изазвао је отпор. 21. јануара 1755. сакупило се 20.000 крајишника у Северину гдје су чуване привилегије. Високи српски официри нису одобравали дизање буне и повукли су се, Микашиновић у Птуј, Здјеларевић у Загреб итд. На чело буне ставили су се махом нижи официри, који се нису још ни духовно ни по васпитању, ни класно одвојили од народних маса. Северински скуп је одмах добио револуционарни карактер. Изнесене су привилегије да се проуче народна права, па су крајишници ту одмах коцима и кундацима побили неколико официра, који су наводно »исмијавали привилегије«. У буни су учествовали и Срби и Хрвати, православни и римокатолици, јер је додијало свима. Продужило се убијање свих омрзнутих официра, а њихове куће су паљене. Међу њима била је и кућа капетана Мрзљака. У Северину је образована »Северинска општина Вараждинског генералата«, којој су се на челу налазили »депутирти« за чијег је предсједника изабран Србин, капетан Петар Љубојевић, а за секретара Хрват, поручник Ђуро Мартиновић, који је на оштар захтјев крајишничке депутације био пуштен из затвора. Побуњени крајишници саставили су своје »потешчице« у којима се жале на тешко стање и моле да им се допусти да и даље живе према својим привилегијама и да их царица заштити од насиља које им се чини. У погледу међувјерских 59
односа моле да им се даде могућност да римокатолици и православци живе у љубави, да се дозволи добровољни прелаз из једне од ових вјероисповјести у другу, а унијате не могу међу собом трпити, јер су они »само за једну велику конфузију и неслогу«. Моле царицу да православне заштити у мирном исповиједању њихове вјере »полег обште народни привилегија« и да врати »манастир наш Марчу, кој од наших прадједов неунитскога закона сазидан јест«. Крајишка власт је примијенила већ добро прокушану бечку тактику. Копривнички пуковник Бек, који је носио жалбу у Беч, повео је собом и народну депутацију на челу са вођом буне капетаном Петром Љубојевићем. На тај начин је устанак обезглављен. У Бечу је на народне представнике прављен такав притисак да је чак сам Љубојевић поручивао побуњеницима да се умире, ако желе да спасу себе и своје породице. Употребљен је и ауторитет виших официра и свештенства. Зато је пуковник Бек, који се вратио из Беча прије депутираца, наредио да се из сваке компаније пошаље по пет људи на збор који ће у Северину одржати архимандрит Никифор и потпуковник Михаило Микашиновић ради договора и подношења жалбе. Збор је заиста одржан почетком јуна 1755. уз учешће високих српских официра и вишег свештенства. Осјећајући да је буна разбијена и да Беч има већ ситуацију у својим рукама, народни збор је био приморан да сагледа сву страхоту момента, очекујући и онако страшне репресалије. Зато је, свакако у договору са аустријским командантима, као једина прихватљива солуција, донесена одлука да се српски народ с тешким болом одриче за сва времена свих права на Марчу, али под условом да се протјерају пропагатори уније и православни оставе на миру, а у Марчу да се населе не унијати већ римокатолички калуђери пијаристи, који ће у њој отворити школу. Док је ова одлука састављана и путовала у Беч, у Канижи је већ почела истрага против побуњеника. Завршетак је био болан. Казне над вођама буне су биле страшне, народ је обезглављен, у Марчу су дошли пијаристи, али како крајишници нису хтјели да им шаљу дјецу, морали су они да напусте Марчу и пређу у новоосновани Бјеловар, а Марча је била срушена и материјал продаван
60
околним сељацима. С једним дијелом тог новца подигнут је у Бјеловару пијаристима манастир (данашњи жупни двор). Припајање територија бивше Лепавинско-северинске епархије Пакрачкој (славонској) 1771. – Иако је на основу велике српске жртве, одрицањем од њима тако драге Марче, постигнут већи вјерски мир, није било све готово. Наступило је вријеме тзв. терезијанских реформи, што у ствари представља почетак јозефинизма. То вријеме донијело је редукцију празника, манастира, монаштва и епархија. 1769. укинута је Костајничко-зринопољска епархија. Њен јужни дио припојен је Карловачкој епархији, а бивше подручје Лепавинско-северинске епархије Пакрачкој или Славонској епархији. Државне власти нису дале да епископска резиденција у Северину остане на располагање пакрачком епископу. Све је продано и порушено, и зграде, па ускоро чак и црква у којој су биле чуване крајишничке привилегије (Statuta Valachorum), а оне су пренесене у нову парохијску северинску цркву. Тако је ликвидацијом ових зграда и старе цркве нестало сваког видног трага епископској резиденцији у Северину. Остале су само привилегије. Међутим, и оне су крајем XIX вијека нестале. Пронађене су тек у наше дане и сад се налазе у Повјесном музеју Хрватске.
VII. ДОЊА СЛАВОНИЈА ПОСЛИЈЕ ОСЛОБОЂЕЊА ОД ТУРАКА
Рат за ослобођење – Пред крај XVII вијека Турска се још једном почела припремати за обрачун с Аустријом. Циљ је опет био Беч. Године 1682. почеле су коначне припреме, концентрација трупа око Београда и у Јужној Угарској, довлачење ратног материјала и хране. У Бечу је настала нервоза; па не само у Бечу, већ у цијелој западној Европи. Зато се на иницијативу папе Иноћентија XI ствара Свети Савез за одбрану од Турака, у који је поред Аустрије ушла Пољска и Млетачка Република. 17. јуна 1683. био је Беч опсједнут. Цар Леополд I је избјегао са 60.000 грађана, а оно посаде и грађанства што је остало у 61
граду не би издржало страшну опсаду да није, већ у критичним данима, стигао у помоћ пољски краљ Јан Собјески и 12. септембра 1683. турска војска је под Бечом потучена и приморана на повлачење. Тај датум је почетак опадања турске премоћи у Европи. Турска војска је почела да се повлачи а турска сила да незадрживо све више опада. У Славонији је букнуо устанак за ослобођење, па је цар Леополд наредио вараждинском генералу Јакову Лесли да заједно са банском војском удари на славонске Турке и отпочне ослобођење Славоније. Прво паде Вировитица и Слатина са око 200 села у славонској Подравини, али се са освајањем морало стати док не падне Будим. Тек кад је царска војска 1686. заузела Будим и кад је турска војска била страшно потучена код Харшања у Барањи (1687) у тзв. другој мохачкој битки, куцнуо је прави час ослобођења Славоније. Падали су један за другим Воћин, Осијек, Валпово, Ораховица, и Пожега, а у »Малој Влашкој« Пакрац, Сирач, Каменград, Бијела Стијена и Краљева Велика. Генерал Диневалд, који је тада командовао аустријском војском на овом подручју, јавља у Беч да га је српско становништво ових насеља заједно са својим свештенством лијепо примило, да су одмах положили заклетву вјерности и обећали да ће војску ове зиме обезбиједити месом и хљебом, а у случају потребе и 3000 људи дати против непријатеља. Нови генерал је заиста узео доста Срба из околице Пакраца и Пожеге у војску, али је имао муке због тога што они нису били навикли на аустријску војну дисциплину, те је молио да се Срби издвоје под засебну команду, што је и било. Командант им је постао гроф Фрањо Ивановић. Напредовање се наставило. На источној страни до јесени 1687. паде Ђаково и тиме је цијела Славонија била ослобођена. Рат се продужио. Царска војска тјерала је Турке све до Косова. У Србији се аустријској војсци придружише знатне чете Срба и Арбанаса с којима генерал Пиколомини продре све до Скопља. Тада је уз царску војску пристао и патријарх Арсеније III Црнојевић, послије чега Срби свуда пристадоше уз Аустријанце. За Аустријанце била је та помоћ драгоцјена, те су они морали пазити да њихова војска не би у Турској пљачкала Србе и тиме их одвратила од сарадње и оданости. Тако је 62
генерал Капрара у октобру 1688. наредио да се врати Србима из околине Шапца око 9000 марве коју су били потјерали у плијен аутријски војници. Једно одјељење Срба пјешака нападало је турски град Ужице и освојило га. Поред богатог плијена у стварима и новцу заробили су Срби и велик број Турака. Тада су војне власти из околине Ужица и са обале Западне Мораве иселиле око 6000 Срба и населили их у Славонију, нарочито у Мославини. Да би насељавање Славоније ишло што брже, издао је цар Леополд I проглас Србима и Хрватима 11. јула 1689, у коме је свима који ступе у чету грофа Ивановића обећавао нарочите повластице према којима ће такви у Вировитичкој и Пожешкој жупанији моћи слободно да граде куће, насељавају се, саде винограде и да безбједно и мирно живе на свом покретном и непокретном имању. То је дало нов импулс досељавању Срба. Тако је послије напада на Тузлу у јануару 1690. хришћанска војска извела из тога краја око 1500 Срба и населила их у Славонији. Међутим, ратна срећа се окрену. Турци изврше ново прегруписавање трупа, а пошто се Пиколомини заразио кугом и ускоро умро, аустријска војска је почела да се повлачи и доживљује неуспјехе један за другим. С војском се морао повлачити и патријарх Арсеније и многи народ. То је »велика сеоба Срба«. Под Београдом је патријарх одржао збор са народним првацима и видећи да морају прећи у Аустроугарску, затражише и добише привилегије, које ће им бити основ народних права у новој држави. Године 1690. прешао је патријарх Арсеније III са 60.000 до 70.000 Срба који се настанише у јужној Угарској и Срему. Послије побједе принца Евгенија Савојског над Турцима код Сенте на Тиси (1697), започеше преговори о миру који је склопљен у Сремским Карловцима 26. јануара 1699. Турцима је остао само Банат и југоисточни Срем са Земуном и Митровицом. Све остало је добио цар Леополд. Стање у ослобођеној Славонији – Већ у времену ослобађања Славоније прилике су у њој биле врло тешке. Царска војска понашала се окрутно и немилосрдно према осиромашеном хришћанском народу. »Војска ова, пише поп Лука Имбришиновић 24. фебруара 1688, не ради да сачува, већ да распе кршћански свијет. У толико је расуто већ ово 63
кршћанство, не имајући никаквих средстава за живљење, да му не преостаје, већ да се или Турцима преда или скапа од глади овдје остајући...« Зато су многи православни Срби из ослобођених или још неослобођених западних предјела Доње Славоније већ првих година рата бјежали у Вараждински генералат да спасу своје породице од зла, а за војску способни су заједно са својом браћом из Генералата ударали на славонске Турке и највећим дијелом и освојили сав западни дио Славоније и претјерали Турке преко Саве. Па ипак, до свршетка аустријско-турског рата није у Славонији било правог мира, јер су Турци из Босне и Срема нападали у Славонију и привремено заузимали поједине градове. Како су Срби били озлојеђени поступцима аустријских официра и чиновника и католичког свештенства, које је и од њих настојало да узима десетак, нису често били много одушевљени за давање отпора турским упадима. Зато је Ратни савјет морао на приједлог грофа Драшковића да изда нове привилегије за Србе, према којима се они ослобађају сваког пореза и заштићују од свих насиља. Привилегије које је Аустрија давала славонским Србима нису толико побољшавале њихов положај, колико су биле мамац на нове жртве, преко којих се очекивала боља будућност. Тако, кад је малодушност обухватила Србе у околини Пакраца и Дарувара, кад су Турци поново заузели Пакрац и друга мјеста у овом крају, давање слаткорјечивих обећања и повластица подигло је Србе опет против Турака. Подстакнути овим Срби су се обратили молбом Србима Вараждинског генералата молећи их да им помогну да се отресу турског јарма. Молбу су потписали: Тодор Ђермановић, капетан Подборја (данашњег Дарувара), Вујица Радуловић, Радивој Куцуреп, Радован Николић, Богдан Ковачевић, Уђен Поправук, Старац Милак, Тихомил Миодраговић, кнезови града Сирча, Пакраца и села Бастаја, Цепидлака, Сређана, Батињана, Маркушице, Пакрана, Борака, Кусоња и Суботске. Срби су добили подршку аустријских врховних заповједника, јер су им били потребни. Послије изгона Турака становништво се у Славонији јако прориједило, нарочито у вировитичком, слатинском и нашичком котару. У Ораховичком котару било је само 23 села са свега 280 64
домаћина, а 28 села је нестало. Цијела Славонија бројала је тада око 150.000 душа. На празна селишта долазили су и даље православни Срби из Србије, а нарочито из Босне и знатно мање римокатолици Хрвати из Босне. Тако су Босанци већ 1692. обновили стара села: Белановац, Суботски Град, Јагму, Жуберковац и Шаговину; 1693. Бијелу Стијену, Лештане и Бобаре; 1699. Ловску и околна села; 1695. из основа су подигли село Шибовац, а 1700. Уљаник. Срби из Хрватске основали су 1692. село Кукуњевац, а Срби из Босне, славонске Посавине и Хрватске искрчили су 1700. шуму и основали село Брестовац код Дарувара. Има података да су цијела села из Босне прелазила у Славонију. У ослобођеној Славонији сву је земљу окупирала царска војска. Прву организацију уводили су чиновници царске коморе, којима се у Славонији налазио на челу Мартин Земљак. Ови чиновници су пописали сва насеља, ограничили све атаре, установили све обрадиве и необрадиве површине, пописали оранице, ливаде, шљивике, винограде, пашњаке, шуме, баре и рибњаке, установили за свако село катастар и одредили висину годишњих давања. Према тзв. Колонићевом плану, који је био израђен у Бечу, сва ослобођена имања у Славонији требало је да се врате потомцима старе земаљске господе ако докажу своја права, у противном да се продају најбољим купцима. За утврђивање права потомака старих власника појединих спахилука образована је тзв. неоаквистичка комисија (in neoacquisticis – у новозадобивеним крајевима). Пошто се је нашло врло мало старих власника, прешла је већина славонских добара у руке купаца, а они су готово од реда били странци. Сва нераспродата имања окупирала је комора. Тако су се у ослобођеној Славонији појавиле три врсте имовинских субјеката: 1. војска (војничка добра и војна крајина), 2. комора (коморска добра) и 3. купци (спахилуци). На тим добрима налазили су се малобројни староселци и од њих бројнији новоселци, међу којима је био велик дио Срба. Живот сељака у Славонији био је тада тежак. Арондирајући своје посједе, спахије су отимале староселцима оранице и другу обрадиву земљу, а новоселцима су одузимали њихове крчевине, које су они с 65
тешким знојем искрчили (»без крчевине нема очевине«), те све то припајали своме имању (алодију). Нису боље са сељацима поступали ни коморски чиновници, »ови по државни организам тако опасни инсекти«. Напосљетку, војне власти су толико оптерећивале сељаке различитом работом, да су због тога опет напуштана читава села.
VIII. СЛАВОНСКА (ПАКРАЧКА) ЕПАРХИЈА
1. Привилегијално доба
Карловачким миром (1699) и преласком Арсенија III Црнојевића и добијањем општих привилегија за све Србе у Аустрији, настале су и за Србе у Славонији нове прилике, отпочело је ново доба. Цијела историја Срба у Аустроугарској од тада се може подијелити на основу правног положаја српског народа и њихове цркве у Царевини на три периода. Како је, наиме, тај положај био од 1690. до 1779. регулисан привилегијама; од 1779. до 1868. деклараторијом, а од 1868. до 1918. (односно до доношења новог устава 1931) краљевим рескриптом, дијели се и историја Срба и њихове цркве у Аустроугарској од тада на три периода: привилегијални, деклараторијални и рескриптуални. Први период карактерисан је борбом за стицање обећаних минималних права за православну вјеру и националну индивидуалност; други период карактеришу просвјетна настојања, а трећи – борба за политичка права у времену буђења покрета за националну еманципацију малих народа у Европи. Велике невоље које је славонском становништву донио велики аустро-турски рат (1683–1699) нису поштедиле ни српску цркву у Славонији. Већ првих година рата остао је упражњен пријесто пожешких епископа. Постепеним ослобађањем које је ишло углавном од запада према истоку омогућено је марчанским унијатским епископима да покушавају проширивати своју јурисдикцију и на 66
православне Србе у ослобођеној Славонији. Ово су правдали пред властима и чињеницом што су римокатолици западних предјела Доње Славоније припадали у састав загребачке бискупије, а марчански епископ је сматран само викаром загребачког бискупа за хришћане источног обреда. Такву задаћу и функцију требао је да има у Срему и источном дијелу Доње Славоније православни епископ Лонгин Рајић, који је као викар београдског митрополита имао резиденцију у манастиру Хопову. Под притиском аустријских власти и унијатске пропаганде он је 1688. пристао на унију те га је цар потврдио за епископа са римском црквом сједињених Срба у Срему и прогласио га викаром римокатоличког сремског бискупа Фрање Јанија. Оваква ситуација била је у сјеверној Славонији око Ораховице, Валпова и Осијека, гдје је било 16 православних српских парохија, над којима је надзор вршио старјешина манастира Ораховице. Како је ово подручје припадало печујском римокатоличком бискупу, настојао је овај да нађе себи викара источног обреда за православне Србе на том подручју. Како је тада игуман манастира Ораховице био Јов Рајић, брат сремског епископа Лонгина, који је по угледу на свога брата олако примио унију, мислило се да ће унија бити лако остварена, тим прије што је већ и Јефтимије Његомировић, игуман манастира Грабовца у Барањи, дао изјаву да прима унију, те је 18. јануара 1690. у језуитској цркви у Печују извршен свечан прелаз на унију барањских Срба. Присутна су била ова двојица игумана, Јефтимије и Јов и неколико угледних Срба из Столног Биограда, Шимонторње, Сигета, Мохача и других мјеста. Народа није било. У име 15.000 Срба, за које језуита Пренталер вели да су примили унију, заклели су се присутни. Из Славоније, осим игумана Јова, није било никога на овим печујским свечаностима, иако барон Прумберг пише цару у Беч 30. јануара 1690, да је ово приступање унији изведено свечано да би се тим утицало на славонске Србе да лакше приступе унији. Међутим, како народ у Славонији није хтио ни да чује за унију, а сремски епископ Лонгин је у међувремену, крајем 1689. умро, одредио је цар 1690. игумана Јова за сремског унијатског епископа. Али, одмах послије тога губи се траг
67
Јову Рајићу: или је умро, или се разочарао и емигрирао испод аустријске власти. Српски народ би тешко одолио овим унијатским насртајима, да се пред јесен 1690. није у Аустрији појавио српски патријарх Арсеније III Црнојевић са привилегијама које је добио од цара Леополда I, према којима је Србима била зајамчена слобода православне вјере. Мудри патријарх је брзо схватио ситуацију и уочио главна жаришта унијатске активности. Био је то Срем, Марчанска епархија и Барања. Зато је патријарх, враћајући се први пут из Беча, свратио у манастир Грабовац. Ту је остао три мјесеца и посљедица његовог боравка и рада било је потпуно уништење уније у Барањи. Затим је, крајем 1692, отишао у манастир Лепавину у Марчанској епархији, те и тамо спријечио унијаћење српског народа. Остао је још само Срем и Славонија. У Срему је епископ Петроније Љубибратић, као викар београдског митрополита, 1693. примио унију. Да би онемогућио његов рад, патријарх је поставио новог православног епископа у Срему Стефана Метохијца, те је Петроније морао да се повуче из Хопова у Осијек, под заштиту аустријских војних власти. Патријарх је искористио ову прилику, те је у јеку рата извео потпуну организацију цркве у Царевини. Затражио је од цара 1694. потврду за све своје епископе, које је од 1691–1694. рукоположио у Будиму и Сентандреји, Били су то: будимски и столнобеоградски епископ Јефтимије Поповић Дробњак, епископ мохачко-сигетски Јефрем Тетовац, епископ вршачко-себишки Спиридон Штибица, епископ темишварски Исаија Ђаковић, епископ јегарски и великоварадски Јефрем Бањанин и епископ, Стефан Метохијац, кога цар није потврдио за епископа сремског, као што је патријарх предложио, већ за епископа карловачког и зринопољског. Срем је припојен у црквеном погледу Славонији, која је била остављена патријарху за дијецезу, с тим да може становати у манастиру Врднику или Ораховици. Патријарх је осјетио тенденцију. Ако би становао у Врднику био би далеко од унијатске акције која је из Марче нападала »Малу Влашку«, а ако би становао у Ораховици био би удаљен од оба угрожена подручја. Зато је затражио и у први мах добио стари замак Сирач између Пакраца и Подборја (Дарувара) у центру 68
српских насеља. Међутим, прозријевши патријархову тенденцију, војне власти су предложиле цару да се то не чини, те је након дугог преговарања између Дворске коморе и Ратног савјета закључено да се патријарху не да Сирач, већ неки други каштел ближе Осијеку и Будиму, како би се лакше могао пратити његов рад и кретање. Кад је патријарх на тај начин истиснут из Славоније, доведен је у Пакрац (1697) поунијаћени епископ сремски Петроније Љубибратић. Он је у непосредној близини војног команданта подигао малу дрвену цркву, кућу за становање и уз њу капелу св. Благовијести. Пред народом се Љубибратић представио као православни епископ и народ га је у већини тако и примао. Ипак, било је свештеника који су га знајући за његов однос према римокатоличкој цркви, презирали и забрањивали својим парохијанима да му се обраћају у духовним стварима као законитом епископу. Римска пропаганда је од њега много очекивала, те је он царском дипломом од 26. маја 1699. био постављен за унијатског епископа у Славонији и Срему, а православном свештенству и народу се наређује да му се покорава као свом духовном поглавару. То свештенство имаће сва права и повластице као и римокатоличко свештенство. Међутим, очекивања се нису остварила, јер је сада преузео иницијативу патријарх Арсеније III Црнојевић. Он је преко писама упозорио народ овог краја на опасност. Народни зборови у Ораховици, а затим на св. Андрију 1701. у Каменској, показали су народну ријешеност да устане ако треба и оружаном руком у одбрану своје вјере. Ова патријархова акција наишла је на жесток отпор римокатоличке цркве и аустријских државних власти. Патријарху је одузета патријарашка титула и он је интерниран на острво Сентандреје, а Срби потчињени римокатоличким бискупима на чијим територијама живе. Ипак, овај притисак је кратко трајао. Кад је избио у Мађарској Ракоцијев устанак 1703. аустријска власт се уплашила да се Срби не придруже устаницима, те је патријарху повратила слободу и сва његова права. И народ је осјетио ново стање, те је потпуно напустио владику Петронија. Немајући куд, Петроније се помирио с патријархом, јер је »велика конфузија била међу народом«, а пред смрт је написао писмо у 69
присуству представника власти и свога брата Јанићија, у коме је »све своје препоручио на патријарха«. Умро је 20. новембра 1703. Вјероватно у споразуму са патријархом пристао је протосинђел Јанићије, брат Петронијев, да му буде насљедник, те је већ био издат и налог загребачком бискупу да га инсталира. Међутим, кад је патријарх у прољеће 1704. стигао из Беча у Пакрац, Јанићије му је за 1000 форинти продао епископски двор и цркву са инвентаром и отишао у Русију гдје је и умро. Сад је патријарх лично преузео управу Славонеком епархијом, правдајући то царским декретом од 1695. по коме су цио Срем и Славонија остављени патријарху на управу као архидијецеза. На основу тога, а у овим данима кад су Срби били потребни држави у пуном јеку Ракоцијевог устанка, патријарх је посветио 1705. свог егзарха Софронија Подгоричанина за славонског епископа и упутио га у Пакрац, гдје му је државна власт уступила не само купљени двор, него и сва имања која је раније посједовао епископ Петроније. Софроније је дакле био викарни епископ патријарха Арсенија, и тек на сабору у Крушедолу 1708, кад је послије смрти патријархове биран нови митрополит, издвојена је Славонија из архидијецезе и заједно са Осјечким Пољем организована у посебну, Славонску епархију. Софроније Подгоричанин (1705–1710) био је врло способан и вриједан епископ. Он је настојао да што боље уреди црквени живот и да народ заштити од самовоље државних управника. Нарочито му је тежак био положај кад су се Срби око Пакраца 1706. побунили због укидања војне крајине на том подручју о подвргавању цивилној државној управи. Побуњени Срби су поубијали неколико представника власти и сукоб би се развио још више да владика Софроније није успио да народ смири, а од државе издејствује извјесне олакшице загарантоване царским рескриптом од 27. маја 1706. Основао је два чувена вашара у Пакрацу, о Ђурђевдану и Малој Госпојини, који су много унаприједили привредни развој Пакраца. Штитио је трговце од неправедних поступака закупника државних такса и помагао савјетима представницима Пакрачке општине. Остао је на управи нове епархије 70
нешто више од четири године, јер је 1710. изабран за митрополита Крушедолске митрополије, али ни ту није дуго послужио народу и цркви, јер је већ 1711. умро. Приликом Софронијевог избора за митрополита ријешено је да митрополит и даље управља Славонском епархијом, а само да Осјечко Поље припадне Барањској или Печујској епархији, која је имала и назив Мохачко-сигетска епархија.
Мохачко-сигетска или Барањска епархија
У Барањи су се Срби појавили већ пред крај XIV и почетком XV вијека, кад су отпочеле миграције Срба најприје из Србије, а затим и из Босне. Већ од 1420. све се чешће овдје среће презиме Рац (Србијанац) и Бошњак. Да је тада било овдје већ доста Срба свједочи и чињеница да је папа овамо послао ревносног инквизитора Јакова од Маркије, за кога пожешки жупан Василије пише »да је искоријенио све рашке шизматике и босанске јеретике«. Колико је дјелатност овог инквизитора била страшна види се по томе што је он, по фрањевачким аналима, наређивао да се мртви »јеретици« ваде из гробова и спаљују. Живи су због тога бјежали у планине да би у најзабитнијим мјестима могли имати минимум вјерског мира. Кад је послије пада деспотовине (1459) опасност од Турака директно загрозила Угарској, мијења се њен став према досељавању Срба у њене јужне области. Краљ Матија се 1483. хвали папи како је успио за четири посљедње године преселити у јужну Угарску око 200.000 Срба. Тада је краљ почео да и по Барањи дијели спахилуке српској властели Јакшићима, Бакићима, Шкиљановићу и другима, а угарски сабор је донио одлуку »да се Расцијани (Србијанци) и остали такви шизматици не приморавају на плаћање десетка (римокатоличким бискупима), нити да их жупани, као друге, натјерују на плаћање данка.« Јачању српских насеља допринијели су ови српски великаши,
71
као и српске шајкашке флотиле које су ратовале дуж Дунава, а поред обала насељавали су своје породице. Властела су опет на своје посједе доводили Србе из Србије, те су српска насеља константно расла. Послије пада Барање под Турке 1543. доселили су Турци овамо многе Србе из Далмације са ријеке Цетине, од манастира Драговића, чији су калуђери овдје у Барањи дозволом будимског везира Мустафе Соколовића основали манастир Грабовац. Као старјешина ових далматинских Срба помиње се 1562. кнез Радич Беренић, чија је кнежија обухватала 1581. године 82 села. За вријеме турске управе у Барањи, која је трајала око 140 година, овдашњи Срби су под својим старјешинама били граничари са специјалним привилегијама, а њихове старјешине су добијали по неколико села као тимаре. У економском погледу Срби су тада живјели тако да су били убрајани међу имућније људе, те су и они без опонирања давали порез за спахију и за државну касу. Ослобођење Барање од Турака донијело је Србима нове бриге и тешкоће како у економском тако нарочито у вјерском погледу, јер су с једне стране спахије настојали да их учине кметовима, а печујски бискуп, с друге стране, да их примора на прелаз у римокатоличку вјеру. Уз тешки притисак политичких власти римокатоличка црква је успјела да готово све Србе између Дунава и Драве преведе на унију, што су првих дана 1690, дакле непосредно пред долазак патријарха Арсенија III Црнојевића, потписали 19 народних представника са подручја од Драве до Будима. Међутим, доласком и акцијом патријарха Арсенија пропала је ова унија, а патријарх је приликом организовања српске цркве у Угарској 1695. поставио за епископа мохачког Јефтимија Тетовца. Но кад је 1699. склопљен мир са Турцима, није више аустроугарска власт респектовала Србе и њихова права, већ је удружена са римокатоличком црквом поново предузела кораке за унијаћење Срба. Тада је отпочето и досељавање Нијемаца у Барању, која је била подијељена неколицини свјетовне и црквене господе. Ту су били палатин Естерхази, принц Еуген Савојски, генерал Капрара, Ветерани, Баћани, печујски бискуп, његов каптол и други. Еуген Савојски је добио Беље, а Ветерани Дарду. 72
Тежак притисак на Србе подигао је 1703. српски народ на устанак. Из извјештаја енглеског посланика у Бечу својој влади дознајемо изричито да је разлог српског устанка у Подунављу око данашњих Кнежевих Винограда и Батине Скеле у Барањи био прогон Срба због вјере и због великих пореза који су им наметани. Још веће зло задесило је барањске Србе кад је 1704. букнуо устанак Фрање II Ракоција. Не пристајући уз мађарске устанике, Срби су много претрпили од мађарских куруца. Постоји казивање да су тада устаници порушили до 60 српских цркава. Тада је истријебљено српско становништво у околини Блатног језера, као и јужно од Столног Београда и Фелдвара. Колоиизација Нијемаца у Барању вршена је у XVIII вијеку систематски и уз давање знатних повластица. Свака њемачка породица добијала је по 30 јутара земље, кућу, стоку и сјеме за сијање на државни трошак. У овим тешким приликама српски народ је сачувала његова црква. Још прије сеобе под патријархом Арсенијем III помиње се мохачки епископ Јосиф, а послије сеобе видјели смо да је патријарх поставио и цар потврдио 1695. за епископа мохачког и сигетског Јефтимија Јанковића – Тетовца. Међутим, овај епископ је под притиском уније и других зала 1703. прешао у Русију, гдје је и умро 1718. Тада је Барања остала без епископа све до 1710. кад је за епископа »мохачког и петоцркванског« изабран Никанор Мелентијевић, који је добио на управу Осјечко Поље. Мелентијевић је био пострижник манастира Крушедола, па кад су Турци 1716. спалили Крушедол, напустио је он 1721. епархију и вратио се у свој манастир гдје је и умро 1739. Наслиједио га је бешеновачки архимандрит Максим Гавриловић (1721– 1732), који је уједно био и посљедњи епископ мохачко-сигетски. Док су ранији епископи становали у манастиру св. Арханђела у Брањини код Кишфалуде, он је становао у Сечују и Осијеку. Послије његове смрти митрополит Вићентије Јовановић је поставио за администратора ове епархије свога егзарха Петра Ненадовића, а цар Карло VI је 1733. укинуо ову епархију. Барања је припојена Будимској епархији, а Осјечко Поље Славонској. Тада је било у Барањи Срба у 54 насеља, а у Осјечком Пољу у 16 мјеста.
73
Самосталност Славонске епархије
За патријарха Арсенија III и његових насљедника Исаије Ђаковића и Софронија Подгоричанина Славонска епархија је била под влашћу митрополита. Међутим, кад је послије смрти митрополита Софронија дошао за митрополита будимски епископ Вићентије Поповић – Јањевац, задржао је он под својом управом и даље Будимску епархију, а за Славонску епархију постављен је посебан епархијски архијереј у личности Василија Рајића, ранијег егзарха патријарха Арсенија. Василије Рајић је потврђен за славонског епископа 1713. О његовом раду није остало никаквог трага, јер је ускоро по ступању на епархију умро. Гаврило Поповић (1715–1716), насљедник Василијев, припадао је раније такођер клиру патријарха Арсенија. Кад се 1706. налазио у патријарховој пратњи у Бечу, физички је напао приликом једног диспута Петра Бакића, касније бискупа ђаковачког, кад је овај вријеђао православну вјеру. Био је по природи експлозиван и према потчињенима вјероватно нетактичан и то му је донијело смрт. Убио га је у афекту, по нарави њему сличан, неки поп Стојан. Вјероватно је владика Гаврило подигао од камена црквицу на Пакрачком гробљу на мјесто дрвене коју је био саградио владика Петроније Љубибратић. По њему се она свакако и прозвала »Гавриница«. И прије постављења Гаврила Поповића и послије његове смрти молили су представници свештенства и народа ове епархије да им за епископа буде постављен Софроније Томашевић, каснији епископ бачки, али ни сада нису успјели. За славонског епископа био је постављен Атанасије Радошевић – Пећанин, ранији протосинђел патријарха Арсенија III Црнојевића. Атанасије Радошевић (1717–1720) наишао је на приличан отпор у епархији код оних народних представника који су жељели Томашевића. Ипак, он је успио да свој положај одржи на достојној
74
висини, те је стекао и углед. Учествовао је у царској комисији која је у Вараждинском генералату 1717. испитивала народне жалбе против унијатског епископа Рафаила Марковића и о томе поднио извјештај митрополиту. Умро је под јесен 1720. Тада је било покушаја да се поново на ову епархију доведе унијат, али су ти покушаји остали без успјеха. Митрополит није оклијевао и ускоро је за славонског епископа изабран хоповски проигуман Нићифор Стефановић родом из Гргуреваца у Срему.
Вријеме незадовољства и буна
Нићифор Стефановић (1721–1743, умро 1750) дошао је за славонског епископа у врло тешка и немирна времена. У једном писму од 13. септембра 1721. пише он митрополиту Вићентију: »Ашче ваше блаженство од здешњих вапрашаете, хвала Богу, свачим лето плодним приношением гобзуе; али на вилаету тешкоћа голема, људи сваки дан расипају се и беже куд који може«. Три године касније јавља: »3а вилает не имам что ни писати, точију оскудело и разишло се свеколико, а дациа по васедни стои. Бог вјест, хоће ли се до године и један чловек обрести. И сам мислим како се будем обдржавао и стајао без пастве своје...« Војни заповједници и коморски чиновници поступали су са становништвом самовољно и безобзирно. Присвајали су имовину становника и поступали с том земљом као с правом колонијом. Ни под властелом није било боље по спахилуцима. И тамо су изналажена средства за изнуђивање кметских давања у новцу и у тлаки. Спахије су често одузимали од кметова добру земљу дајући им у замјену рђаву и неплодну. Осим десетка убирали су и новац, глобили за најмање прекршаје и силом убирали новац за издржавање пандура. Како су вјерске међусобице још увијек биле живе, а унионистичке тенденције римокатоличке цркве и високих државних функционера још увијек актуелне, није био без значаја притисак који је вршен специјално на православни живаљ.
75
Све је то условило с једне стране да цијеле породице »из очаја« одлазе у хајдуке, а с друге стране да отпочне масовно исељавање из земље. Хајдучија је као изопачен облик народног отпора као мора притискивала славонско село, угрожавајући и имовину и сигурност становништва. Разбојништва и пљачке су биле свакидашња појава. Налазећи се између земаљске власти и хајдучије као између чекића и наковња, сељачко становништво је губило поуздање, напуштало своја огњишта и селило се. Поред царских заповједника дигли су код Двора свој глас против оваквог стања и епископ Нићифор Стефановић и митрополит Вићентије Јовановић. Цар Карло VI је коначно 22. маја 1737. издао први патент о уређењу односа између славонске властеле и њихових кметова, тзв. први славонски урбар. Међутим, до његове примјене није никад дошло, јер је власт која га је требала спровести у живот била и сувише слабог ауторитета, те није била у стању да присили спахије на извршавање одредаба овог Карловог урбара. Тек ће у вријеме Марије Терезије, послије озбиљних народних буна, доћи 1756. до новог славонског урбара, којим је одређен минимум кметовог посједа и максимум терета. Славонски сељаци, нарочито Срби у западним дјеловима Доње Славоније, који су донедавна били на првом мјесту војници и имали велике заслуге у прогоњењу Турака, нису могли да се лако помире ни са самовољом коморских чиновника ни са настојањем спахија да их учине кметовима. Они су се сматрали крајишницима и захтијевали да буду припојени Вараждинском генералату. Због тога је послана и једна народна депутација у Беч, али кад ни то није помогло, дошло је крајем 1742. и почетком 1743. до оружане народне побуне у којој су се нарочито истакли калуђери манастира Свете Ане и многи парохијски свештеници. Они су људе увјеравали да су крајишници и да никоме нису дужни давати никаква подавања, бодрили на борбу и активно учествовали у организовању нове »крајишничке« власти. Држава је побуну схватила озбиљно и упутила против побуњеника јаку војну експедицију, која је брзо сломила отпор побуњеника и похватала извјестан број сељака. Светоански калуђери нису смјели чекати, већ су се разбјежали. Неки су пребјегли у Вараждински генералат, гдје су се 76
договарали са осталим избјеглицама, па се комисија бојала да не дође до још горе побуне. Зато се барон Енгелсхофен као предсједник ове комисије обратио славонском епископу Нићифору Стефановићу, па чак и патријарху Арсенију IV Јовановићу с молбом да силом своје духовне власти позове одбјегле калуђере, као и попа црљеначког Теодора да се врате на своја мјеста, док је попа Гаврила из Бенковца прогласио за »слободну птицу« (Volgelfrey), коју свако може убити. Ни то није помогло. Не знамо поименце судбину појединих свештеника, али се зна, да су по угушењу буне и изрицању пресуде истражне комисије зидине пакрачког града биле окићене главама устаничких првака, међу којима је било и свештеничких и калуђерских глава. У тако тешким приликама епископ Нићифор Стефановић је ипак успио да учини много на унапређењу црквеног и вјерског живота. Из његова времена имамо први познати попис читаве епархије. Према томе попису из 1734. епархија је имала четири протопопијата: Забрђски или Маловлашки (Пакрачки), Југовопољско-воћински или Подравски, Крајишки или Посавски и Пожешко-ђаковштински. Парохија је било 49, цркава 41, парохијских свештеника 32, калуђера на парохијама 10 и седам парохија без свештеника. Манастира су била четири: Ораховица, Дреновац, Пакра и Света Ана. У Пакрацу је подигао цио чеони дио данашњег двора епископског и достојно га уредио. При својој резиденцији у Пакрацу основао је малу школу за образовање парохијског свештенства, настојао да се дижу цркве по свим парохијама, организовао протопопијате и заводио ред и дисциплину у цјелокупном црквеном животу. Епископу Нићифору био је десна рука у раду Софроније Јовановић, родом из Новог Сада, кога је епископ при свом доласку у ову епархију повео собом као младог хоповског калуђера, врло бистрог и културног, да му буде од помоћи. Софроније је касније као придворни архимандрит и егзарх оправдао очекивања свога владике. Зато, кад је владика Нићифор оболио од ногу и најзад охромио, молио је патријарха Арсенија IV Јовановића да му постави за коадјутора Софронија Јовановића, као епископа посвећења. Иако су интриганти са митрополитског двора у Карловцима, који су рефлектирали на ову 77
епархију, покушали да сплеткама омету ову комбинацију, те клеветали Софронија, ипак је истина изишла на видјело и Софроније је био 23. маја 1743. рукоположен за епископа славонског. Његов добротвор, епископ Нићифор, живио је још седам година. Умро је 1750. године. Оставио је многе легате црквама и манастирима и 55 дуката »светом божијем граду Јерусалиму« Софроније Јовановић (1743–1757) продужио је рад свога претходника у чије вријеме је већ као његов сарадник, зацртао основне линије свога будућег рада. Он је прије свега малу придворну школу претворио у граматикалну и старао се о квалитету наставе; оснивао је школе и по селима; уредио конзисторију; установио парохијске архиве и администрацију; спремио материјал за градњу нове пакрачке саборне цркве, али је није доспио саградити, јер је изненадно умро 26. децембра 1757. У његово вријеме у Славонију су доселили многи Срби из Босне и Лике, тако да је 1759. у епархији било у 325 мјеста 5643 српска дома. Сем тога, враћен је 1749. овој епархији и Осјечкопољски протопрезвитерат са 17 мјеста, у којима је било 802 дома са 19 свештеника. По парохијама су подизане цркве од плетера, дрвета, цигле и камена, црквама су дати нови антиминси, постављени тутори који су се бринули о храмовима, њиховим приходима и потребама, уређена су и ограђена гробља. Уопће, вријеме пакрачких епископа Нићифора Стефановића и Софронија Јовановића је доба великог напретка црквеног уређења и подизања духовне културе у овој епархији. И епископ Софроније Јовановић припремао је себи насљедника у личности свога егзарха Генадија Васића, али у Карловцима није било разумијевања за овакву кадровску политику и за насљедника Јовановићевог дошао је сремски егзарх Арсеније Радивојевић, а Генадије чак био стављен под суд и кажњен поред свих народних симпатија.
78
Арсеније Радивојевић (1759–1769) био је родом из Сентандреје. У овој епархији је био дочекан без симпатија, а ни он није могао никада да се сроди са својим свештенством и епархијотима, нарочито са вишим српским официрима, који су у народу имали велики углед и утицај. Он је својим нетактичним поступцима, нарочито изнуђивањем својих прихода и постављањем многих свештеника дошао у сукоб и са народом и са свештенством. Зато је његов премјештај на будимску епархију доживљен у овој епархији као олакшање.
2. Деклараторијални период
У другој половини XVIII вијека догодиле су се велике промјене у животу Срба и њихове цркве у Аустрији. Држава је успјела у духу своје опће политике да се на народно-црквеном сабору 1769. донесу закључци о новом устројству српског народно-црквеног живота. На основу тих закључака промулгиран је 1770. царски Регуламент, који је у свему требао да замијени привилегије добивене од цара Леополда I и оно устројство које се наслањало на традиције из Пећке патријаршије. Зато је регуламент наишао на једнодушан народни отпор, нарочито јак у овој епархији, којој је 1771. била припојена и бивша Марчанска односно Лепавинско-северинска епархија (»Хрватска епархија«). Како је у цијелој Славонији страх од уније још увијек латентно живио у народној души, народ се с великим неповјерењем односио према регуламенту, па је и владике који су препоручивали прихватање регуламента сматрао за издајнике православља. Године су пролазиле а Славонци и »Хорвати« (Срби из бивше Северинске или »Хорватске« епархије) нису хтјели ни да чују за регуламент. Владика Атанасије Живковић пише у једном писму из Карловаца 1776. пакрачком проти: »Сада видим и искуство довољно доказует истину, а и здје всјак говори, да Славонци и Хорвати немирне јесу главе. Все ине епархије примирише се и покорише се царским наредбам и ни из једне епархије дошли овамо на тужбе, но Славонци и Хорвати...«
79
Како мира није било, државна власт је повукла овај регуламент и 1777. издала нов, али како су у њему биле врло мале измјене, народ ни њега не хтједе примити, већ је мјестимично у отпору против његовог увођења у живот и крв пала. Напосљетку је повучен и овај други регуламент и 1779. издана је тзв. Деклараторија (Rescriptum Declaratorium Illyricae Nationi), коју је народ морао да прими. Деклараторија је отворила ново доба у животу српске цркве у Аустрији, које ће трајати све до Краљевског рескрипта од 1868. На основу деклараторије извршена је организација црквеног живота и у Славонској епархији, утврђени су и од царице потврђени приходи епископови, укинута је институција егзарха, уведена у живот функција окружних протопрезвитера, чији је углед и утицај у црквеном животу почео од тада да нагло расте. Уређена је екстраординарна и ординарна епархијска конзисторија, извршена редукција манастира, тако да су у овој епархији остали само Ораховица, Пакра и Лепавина, док су Света Ана, Бршњанац и Дреновац укинути, као и све ћелије монахиња уз мушке манастире. Извршена је нова регулација и арондација парохија. Свака парохија морала је имати најмање 100 домова, а како су епископи раније били уситнили парохије и до 30 и 25 домова, било је сада прекобројних свештеника (супернумерарији), који су могли добити парохије тек кад се која упразни, а дотле се нови свештеници нису смјели рукополагати. У то вријеме управљао је славонском епархијом епископ Атанасије Живковић, родом из Сегедина. Био је најприје парох и прота, па кад је обудовио, замонашио се у манастиру Ковиљу. У пакрачкој епархији примљен је послије Радивојевића с одушевљењем, он је такав пријем својим радом и оправдао. Атанасије Живковић (1770–1781) се лијепо снашао у Славонији и са пуно такта проводио у живот прописе регуламента и деклараторије. Није то увијек ишло лако, јер аустријска власт и славонска властела гдјегод су могли ометали су развитак српског православног црквеног живота. Кад су спахијски органи растјерали српску школу у Латиновцима, писао је владика Атанасије 1778. митрополиту да се за овакво насиље треба потужити царици и умолити је за допуштење да се 80
у свакој епархији оснује по једна клирикална школа, а у свакој парохији по једна српска школа, као што је већ учињено у Банату. Међутим, владика Атанасије није стигао да у овој епархији остварује своје планове. Кад је 1781. била упражњена Бачка епархија, он је као Бачванин одмах затражио и био премјештен у Нови Сад, а за пакрачког епископа је дошао Јосиф Јовановић – Шакабент. Јосиф Јовановић – Шакабент (1781–1783) био је родом из Ирига. За епископа је изабран као архимандрит манастира Раковца. Дошавши у ову епархију имао је пуне руке посла, јер је у Вараждинском генералату дошло до новог покушаја унијаћења. Тамо је, наиме, у Крижевцима основана резиденција 1777. унијатског епископа. Епископ је тада био Василије Божичковић родом из Батињана, данашњег Војаковца. Он је лично и преко подмићених агената настојао да помоћу лажних обећања о ослобођењу од дажбина и стицању бенефиција намами Србе свога родног краја на унију. Владика Јосиф није предомишљао. Одмах се упутио у Вараждински генералат и чим се тамо појавио, почеше му долазити поунијаћени Срби са писменим изјавама да су преварени и да се враћају у православље, молећи владику да им опрости. Примивши ове изјаве владика је на основу Патента о толеранцији који је издао Јосиф II 1781, захтијевао да се свима онима који су прешли на унију, а сад се желе повратити, дозволи повратак у православље. Ипак је дошло до оштрих репресалија, и у Бјеловару су тамнице биле пуне повратника из уније. Владика је опет пошао у Генералат, али кад се појавио у Бјеловару гдје су чамили сви повратници у затвору, нареди му бригадир Брентано да што прије напусти Генералат. Међутим, владика није отишао у Пакрац већ у Беч, гдје је израдио да се ови Срби одмах пусте из затвора, па се тек тада преко Лепавине и Бјеловара вратио у Пакрац. Да би наградио ове страдалнике, владика је наредио да они буду ослобођени давања бира за једну или двије године. Епископ Јосиф Јовановић има у Пакрачкој епархији и других заслуга. Он је настојао да свештеници поучавају народ у истинама вјере и морала. Зато је саставио »рукописнују књижницу краткија христијанскија ради науки сочињенују« и наредио да тај наук сами 81
науче, а затим да народ уче и да му га тумаче. Ова пракса је одржавана у Славонији све док нису редовне и пофторне школе преузеле биле вјерску наставу, али и тада је до у XX вијек омладина, па и слуге, морала недјељом прије литургије, да обавезно долази на »христијански наук«. Владика је посветио нарочиту пажњу тајни исповијести, по протопопијатима је слао исповједнике са нарочитим инструкцијама које је написао у тзв. исповједној књижици, заузимао се за достојан положај капелана у односу на парохе и још много би учинио да 1783. послије смрти епископа Атанасија Живковића није био премјештен на Бачку епархију. Павле Авакумовић (1783–1786), насљедник Јосифов, био је родом из Сентандреје а пострижник манастира Раковца у Срему. У вријеме његове управе Пакрачком епархијом забиљежена су нова достигнућа на пољу српског школства. Предњачили су Бјеловарчани, који су још 1778. били основали у Бјеловару прву српску школу и за учитеља погодили Јована Рајчевића, сина великосредичког пароха Томе Рајчевића. Како је војна власт тада растјерала дјецу и забранила постојање ове школе, Бјеловарчани су се и даље борили да свој циљ постигну. И заиста 1784. добили су од цара дозволу за отварање српске школе у Бјеловару. Тада су у споразуму с владиком Павлом Авакумовићем поставили једног црквеног служитеља да као прецептор учи дјецу читању и писању, а кад су се на владичину иницијативу почеле српске школе отварати и по селима, молили су Бјеловарчани да своју школу могу подигнути на виши степен под руководством једног магистра. Поред овог рада на унапређењу школства Авакумовић се много трудио на остварењу настојања својих претходника у погледу вршења катихизације и исповједи. Али, и он је био на управи Пакрачке епархије само три године, па је – опростивши се дирљивим говором од својих епархиота – отишао 1786. на упражњену Арадску епархију, којом је управљао пуних 30 година (†1816). Много више је урадио у Пакрачкој епархији, јер је много дуже и управљао њоме, епископ Кирил Живковић (1786–1807), који спада неоспорно у ред најеминентнијих епископа ове епархије. Био је родом из Пирота, одакле је за вријеме »друге сеобе Срба« 1737. као дечко од 7 82
година са родитељима пребјегао и настанио се у Футогу код Новог Сада. Ту је добио солидно основно школовање, а затим је отишао у свијет. Замонашио се у манастиру Зографу у Светој Гори 1749, а затим је дугим путовањима по Балканском полуострву, Русији и Италији проширио своје видике, стекао много знања и смисао за виша настојања. Био је пет година учитељ у Далмацији и исто толико у свом родном мјесту под Турцима. Дошавши са оваквим знањем и искуством у Пакрац, Кирил Живковић је као епископ славонски прионуо на посао. На прво мјесто је ставио просвјету. Упорно се борио за унапређење основног школства, које је слабо напредовало баш због тога што му је подршку давала држава, па је народ српски од таквих школа зазирао. Више је успио на културном уздизању свештеничког кадра. Он је унаприједио онај клирикални курс који је у Пакрацу основао епископ Јосиф Јовановић-Шакабент и наређивао је да у њега долазе сваке јесени на шестомјесечно школовање сви ђакони и ђаци који се спремају за свештенички чин. На челу те школе стајао је Пантелејмон Терзић, врло спретан свештеник и одличан проповједник, а помагао му је конзисторијални биљежник Дионисије Ружичић. Рад епископа Кирила Живковића на културном уздизању свештенства није се ограничио само на ову школу. Он је водио бригу и о онима који су већ на парохијама. Прастари обичај у српској цркви, да свештеници долазе двапут у години своме епископу »с поклоном законим«, обично о Божићу и Ускрсу, свео је он на један долазак и одредио да тај »сабор всјех свјашчеников во епископији« буде у недјељу Мироносица за парохе, а у недјељу Самарјанке за капелане и ђаконе. Тај сабор имао је прави радни карактер. Трајао је четири дана са по четири часа прије подне и три часа послије подне. Исто тако је настојао да и његове канонске визите имају радни карактер, па је забрањивао свештеницима да поводом његове посјете сазивају друге госте који им у послу сметају. Одређивао је духовнике који су у ускршњем посту обилазили своје реоне (3 до 4 парохије) и исповиједали народ.
83
Епископ Кирил Живковић бринуо се и за културни изглед свог свештенства и за његов углед у друштву. Прописао је одјећу за свештенство према чину, женама свештеничким је наредио да се облаче »под граждански«, али да се чувају кинђурења, дјецу да добро васпитавају и пристојно одијевају. Сам је у свему био примјер. Имао је лијепу библиотеку, која и чини основ Пакрачке епископске библиотеке, са 81 дјелом писаним на српском, грчком, латинском, њемачком и талијанском језику. Напосљетку, треба истаћи и рад епископа Кирила Живковића на књижевности. Он је прерадио Доментијаново дјело и 1794. у Бечу га штампао под насловом »Житије свјатих сербских просвјетитељеј Симеона и Сави«, које је доживило и француски превод. Затим је 1803. штампао у Будиму српски превод двију књига Петра Дамаскина »о человјеческом 1. истином јестественом разумје и 2. о духовном разумје...« Неоспорно већу вриједност имају његове циркуларне посланице не само о Божићу и Ускрсу већ и поводом нарочитих појава и потреба у народу. Међу тим посланицама нарочито се истиче »Слово о празнованији днех недељних и прочих праздников«, која је писана у вријеме спровођења редукције празника и представља заиста малу литургичко-пасторалну студију. И ова посланица као и остале његове посланице лијепо говоре о солидној општој и богословској култури њихова аутора. Умро је 12. августа 1807. Наслиједио га је гргетешки архимандрит Јосиф Путник. Јосиф Путник (1808–1828) је само првих једанаест година свога епископства стално боравио у Пакрацу и све своје снаге употребио за унапређење црквеног живота у Славонији, а кад је 1818. изабран и за администратора упражњене Арадске епархије, он је махом у Араду и становао, а за то вријеме заступао га је у Пакрацу ораховички архимандрит Стефан Станковић, наставник богословске школе пакрачке. Епископ Јосиф Путник је нарочиту пажњу посветио школовању свештеничког подмлатка, те је пакрачку богословску школу преуредио по узору на карловачку богословију и крај ње установио интернат за све слушаоце ове школе. У његово вријеме ово је заиста постала богословија у правом смислу ријечи. То је епископ Путник могао учинити зато што је сам био културан и имао широко 84
културно интересовање. О томе свједочи његово одјељење у епископској библиотеци у коме има 103 књиге из разних области. Поред класика има ту и књига из области филозофије, теологије, историје, права, умјетности, нумизматике итд. Путников рад у Пакрацу омео је велики пожар, који је 1812. уништио 43 куће, међу њима и епископски двор и тек покривену саборну цркву. Благодарећи само предузимљивости Путниковој пребродила се и ова криза у животу и развоју црквеном у Пакрацу. Благодарећи пак умјешности и ревности његовог заступника Стефана Станковића, уништен је покушај уније у Беденику и Ласовцу код Бјеловара, који је 1823. омогућен нетактичним поступком пароха Мојсеја Прерадовића у вези са давањем кулука приликом градње нове цркве у Беденику. Уопште, настојања овог епископа и његовог заступника донијела су Пакрачкој епархији много користи. Георгије Хранислав (1829–1839) наслиједио је епископа Јосифа Путника послије једногодишње администрације архимандрита Јосифа Рајачића. Хранислав је био већ и прије доласка у Пакрац угледан човјек у црквеном животу. Родом је био из Руме. У Пешти и Бечу је слушао правне и филозофске науке, послије чега је био најприје професор Карловачке гимназије осам година, а затим четрнаест година професор Карловачке богословије и нотар архидијецезалне конзисторије и апелаторије. Од 1821. био је и архимандрит Раковца манастира и показао много умјешности у вођењу економије, што је наставио и у Пакрацу. Био је врло културан, те су му писали оде пјесници, међу осталима и Сима Милутиновић Сарајлија. И сам Хранислав је писао пјесме. Међу њима се истиче »Цвет на гроб Јована Рајића«. Писао је и проповиједи. Превео је на српски први »кувар« под насловом »Поварнаја књига«. Тако су се у његовој души спајали племенити заноси са свакидашњом стварношћу и формирали једну потпуну, не једнострану личност. Хранислав је дошао у Пакрац кад је отварање сеоских школа при свим парохијским сједиштима било у пуном јеку, нарочито у војној крајини гдје су државне власти помагале отварање ових школа. Како су 85
за те школе, чији је број нагло растао, били потребни учитељи, владика је наредио да се за тај посао употребе сви клирици из »провинцијала« који су завршили богословију, а чекају на рукоположење. Да би их још боље оспособио за учитељску службу, увео је владика у наставни план Пакрачке богословије педагогику и методику, а да би свршене богослове стимулирао за учитељску службу, објавио је да ће првенство при примању у свештеничку службу имати они који су одмах по завршеној школи учитељевали. Године 1839. биле су на крајишком подручју ове епархије 63 српске школе и то: у Протопрезвитерату градишком 22, у Нарћанском 16, у Северинском 15 и у Плавшиначком 10. У провинцијалу тј. изван Крајине су насупрот томе постојале свега 3 школе: у Пакрацу, Градишту и Слатини. – Дјеца су у тим школама учила да читају, пишу и да упознају четири рачунске радње. Уџбеници су били Часловац и Псалтир. Понегдје се учило и црквено појање, а једино се у Бјеловару помиње поред катихизиса и кратка библијска историја. Иако су се у богословију примали кандидати са том основном (нормалном) школом, ипак је епископ Георгије Хранислав препоручивао свештенству да младиће који се спремају за богословију упућују у више, тривијалне школе или у гимназију, како би при доласку у богословију имали што бољу предспрему и постигли бољи успјех у богословији. У његово вријеме имала је пакрачка двогодишња богословија већ солидан наставни план једне стручне школе која спрема сеоске пастире. Међутим, епископ Георгије није престао да прати свога клирика ни послије рукоположења. Обраћао је много пажње на дисциплину, благообразност и усавршавање свештеника. Издао је упутства како треба водити матице, наредио је да се свакодневно имају вршити јутрење, часови и вечерње, свештеници да носе тамно плаве мантије, и до ситница прописао све детаље свештеникове гардеробе. Напослијетку је прописао како треба читати архијерејске посланице да би оне имале ефекта.
86
Учинивши много добра овој Епархији, епископ Георгије Хранислав је 1839. прешао на упражњену Бачку епархију. Наслиједио га је Стефан Поповић, родом из Чакова у Банату, који је већ прије тога десет година провео у Пакрацу као сарадник Стефана Станковића у богословији. Стефан Поповић (1839–1843) био је човјек лијепе културе, разуман, праведан, благородан и строг архијереј. Он је на парохијама у овој епархији имао много својих ученика од којих је тражио да све оно што их је у школи учио примјењују у животу и да буду ваљани свештеници. Послије двије године његовог епископства много муке му је задао покушај унијаћења у селу Дишнику у Мославини. Дишничка унија је посљедица непромишљеног рада бршљаничког пароха Андрије Бирача и ината Срба из села Дишника, Подгарића и Прокопа. Повод је дала градња парохијске цркве у Бршљаници, при чему је било одлучено да се поруши црква редуцираног манастира Бршљанца у Гарићу, а материјал да се употреби за градњу те парохијске цркве. У народу је манастирска црква била у великом поштовању, па су многи Срби с болом у души примили одлуку о њеном рушењу. Срби из Дишника и околних села били су против тога већ и зато што су жељели да дишничка црква постане парохијска, а Дишник центар парохије. Кад је 26. априла 1841. изашла комисија к манастиру и доведен народ да руши цркву, дођоше и људи из Дишника, Прокопа и Подгарића, али без алата, и нису хтјели да руше. Кад нису попустили ни под пријетњама, били су шибани и батинани. Овај брутални поступак допунила је пријетња пароха Андрије Бирача на Спасовдан: »Љесковац ће вас већ натјерати да ћете морати зидати«. Тада тројица огорчених Дишничана оду унијатском свештенику у Велику Писаницу, а одатле право у Крижевце унијатском бискупу Смичикласу пред којим су изјавили у име своје и осталих парохијана поменутих села да прелазе у унију. Већ током маја добио је бискуп изјаву од 130 душа из тих села да се одричу православља и прелазе на унију. Владика Стефан Поповић примио је вијест о овом догађају са великим болом и изненађењем, јер га је парох Бирач погрешно и 87
необјективно обавјештавао. Владика је уз моралну подршку митрополита Стефана Станковића, који је одлично познавао ове прилике, успио да спријечи даље ширење уније и да многе поврати натраг у крило православне цркве, али ће коначну ликвидацију ове уније извести тек нови парох у Бршљаници Андрија Штековић 1853, кад је и посљедњих пет српских кућа одступило од уније. Велика дишничка црква, коју је унијатска пропаганда одмах подигла у Дишнику, остала је без пастве као свједок неславних међусобица српских. Одлазећи 1843. са ове епархије у Вршац, владика је у опроштајној посланици молио народ да се чува неслоге, јер »те међусобице највећа су опасност по мир наше цркве и узрок су свих зала...« Наслиједио га је Стефан Крагујевић, дугогодишњи сарадник патријарха Јосипа Рајачића. Стефан Крагујевић (1843–1864) био је родом из Осијека. Послије гимназије свршио је права у Пожуну, затим се замонашио и био дуго година сарадник Јосипа Рајачића у Шибенику и Вршцу. 1843. изабран је за епископа пакрачког, али је његова инсталација обављена врло свечано тек пред бурне догађаје 1848. Тој инсталацији су присуствовали и представници надбискупа загребачког и један од њих, каноник Стефан Мојзес одржао је сјајну бесједу о народној слози. Било је то вријеме мађарске револуције која је имала за циљ еманципацију Мађарске од Аустрије. Али су Хрвати и Срби добро осјетили необично јаке хегемонистичке тенденције Мађара и уставши у заштиту својих права, нашли су се на позицијама бечког двора у овој револуцији. Српски митрополит Јосиф Рајачић, који је на Мајској скупштини 1848. добио титулу патријарха, инсталирао је 9. јуна 1848. хрватског бана Јосипа Јелачића, чиме се хтјела видно манифестовати слога Срба и Хрвата, које су у тај моменат представљала баш ова два човјека. Мађарска пропаганда била је нарочито јака у Славонији, гдје су мађарски агенти бунили људе да нису Хрвати ни Славонци, ни Срби, већ Мађари, и да су их Мађари ослободили кметства, јер је угарски закон о укидању кметства изишао нешто раније од Јелачићевог прогласа о томе 25. априла 1848. – Владика Стефан Крагујевић је 88
помагао став бана Јелачића и о свему преко свештенства обавјештавао народ, али је настојао да буде што даље од догађаја. Кад је са народним представницима из Пожеге и околице требао да иде у Загреб и да у име те делегације говори пред баном, он је тај позив Пожешке жупаније од 1. маја 1848. одбио под изговором да се спрема у Карловце. То владичино повлачење од догађаја није се свиђало његовом старом пријатељу патријарху Рајачићу, који му је и предбацио што не учествује у народној борби. Напоменуо му је да се ради о његовој части и имену, те га 3. августа позвао к себи, »да се овде што пре покажете и народ присуствијем вашим успокојите«. Крагујевић се ни тада није дао увући у бурна збивања те љекарским увјерењем оправдава свој недолазак патријарху у Карловце. Тек кад се је ситуација смирила, изишао је Крагујевић из резерве. Патријарх је, знајући његове административне способности, оставио баш њега за свог заступника у архидијецези кад је 1849. ишао у Беч, а Крагујевић је послије склопљеног мира с Мађарима наредио да се у свим црквама његове епархије држе свечана благодарења и скупљају прилози за помоћ пострадалим српским црквама у Бачкој и Банату за вријеме револуције и борби с Мађарима. Крагујевић је нарочито много радио на продужењу просвјетних настојања својих претходника. У његово вријеме необично је порастао број основних школа по селима при чему је сада обраћена нарочита пажња на провинцијал, гдје је до 1848. отворено 45 школа. Разумије се да је број школа растао и на крајишком подручју. Тако се нпр. у Нарћанском протопрезвитерату број школа попео од 16 на 21. Док се у сеоским школама учило двије године по часловцу и псалтиру, у варошким школама настава је била развијенија. Осим хришћанске науке и библијске историје учио се црквено-словенски језик, српски и њемачки језик. Мислећи о срећи »милог рода нашег«, Крагујевић је наређивао протама »као котарским надзиратељима« и паросима »као месним школским равнатељима« да у својим годишњим извјештајима нарочито прикажу стање школства и приједлоге за његово побољшање. Владика Стефан Крагујевић је унаприједио и Пакрачку богословију, коју су државне власти називале Педагогијум, јер је она давала основно 89
педагошко образовање својим ученицима. Крагујевић је њено трајање продужио на три године и завео да се у њу могу уписати само ученици са четири разреда гимназије. Ако би који од кандидата био са непотпуном предспремом, морао је провести годину дана у припремном разреду ове школе за коју је владика саградио и зграду користећи фонд, који су у ту сврху основали и помагали његови претходници, и добровољне прилоге савременика. У вријеме владике Стефана Крагујевића почела је и Пакрачка епархија добивати из касе Народних фондова годишњу помоћ од 1300 форинти, а укинут је стари обичај да новорукоположени свештеници плаћају таксу за синђелију. Крагујевић је умро у Пакрацу 1864. Послије његове смрти цар је на приједлог будућег патријарха Самуила Маширевића поставио за администратора ове епархије епископа посвећења Никанора Грујића, који ће већ исте године бити изабран и потврђен за пакрачког епископа. Никанор Грујић (1864–1887) био је у вријеме свог доласка на Пакрачку епархију већ врло популаран архијереј и славан пјесник, те је његов избор изазвао у Славонији необичну радост. Епископ Никанор Грујић рођен је у Липови у Барањи 1810. Гимназију је учио у Мохачу и Печују, гдје је завршио и филозофију и права. Послије тога је завршио карловачку богословију, замонашио се и као придворни калуђер постао професор богословије. Још као гимназијалац истакао се као пјесник и бесједник. Нарочито се прославио кад је на Мајској скупштини 1848. одржао у Карловцима одушевљен говор, послије чега је Скупштина прогласила митрополита Јосифа Рајачића за српског патријарха. Међу његовим до тада написаним пјесмама највећи је епски спјев »Свети Сава Немањић«, за који Скерлић каже да је »један од ретких епа наше књижевности, пун моралних рефлексија и националнога осећања, писан тромим стилом, али накићен лепим народним речима«. И још: »овај Србин из једне српске оазе у Барањи, где се од туђинства отима 10–12.000 српских душа, пише српски као да је из Јадра или из Херцеговине«. Иако је тако лијепо говорио и народним језиком пјевао и писао, ипак је оштро напао 90
Вуков превод Новог Завјета, поред свега тога што му је Вук био лични пријатељ. У овом случају се пред пјесника иставио црквени човјек. Вук је свој Нови Завјет штампао без благослова патријархова, па га је и Грујић, као и многи црквени људи, навикли на све врсте опасности, осумњичио у својим »Примјетвама« на његов превод »да је био и овога пута оруђе у рукама оних духова који раде и на политичком и на црквеном и на књижевном пољу око тога да се не консолидира ни у црквеном ни у народном животу нашем оно што њиховим тежњама не иде у рачун«. Патријарх Јосиф Рајачић много је цијенио Грујића. који је од 1850. до 1861. био архимандрит манастира Крушедола и помоћник патријархов. Против воље већине епископа патријарх је Грујића, 1861. посветио за свога викарног епископа, а 1864. ево Грујић је изабран за пакрачког епископа. И у вријеме епископства Никанора Грујића актуелни проблеми били су из области просвјете. Државна власт у Хрватској и Славонији настојала је већ послије угушења мађарске буне да се укину српске вјероисповиједне школе и да се споје с римокатоличким, односно, да се умјесто вјероисповједних школа отварају комуналне, заједничке. Кад је епископ Никанор дошао у Пакрац, већ су све вјероисповједне школе у војним крајинама биле подржављене и постале комуналне. Зато је владика узнастојао свом упорношћу, па у том и успио, да сачува српске школе у провинцијалу. Други важан просвјетни проблем који је ријешен у вријеме владике Никанора било је отварање препарандије у Пакрацу. Још од 1859. Намјесничко вијеће у Загребу предузело је мјере да се по примјеру Сомборске препарандије за Србе у Војводини оснује и у Пакрацу учитељска школа за Србе из Хрватске и Славоније. Основан је и фонд за отварање ове школе и прибирана су у њега средства. Међутим, и ту се јавише тешкоће, јер се државна власт касније, у духу тежњи да се одустане од отварања конфесионалних школа, успротивила овој акцији и она је престала. У том времену је на основу одлуке црквено-народног сабора од 1864/65. и Краљевског рескрипта од 1868. затворена поред 91
осталих и богословија у Пакрацу. Задња класа свршених ученика ове богословије завршила је своје школовање почетком августа 1871. Поред свих перипетија ипак је те јесени у испражњеној згради богословије отворена српска препарандија у Пакрацу. Популарни и прослављени владика Никанор био је још као викар 1864. кандидат за патријарха, али као викар није могао бити биран. У даљњем раду у црквено-народној аутономији Грујић се све више почео разилазити са народним вођама Светозаром Милетићем и Јованом Суботићем, који су настојали да политичко руководство изузму из руку патријарха, док је Грујић са многим црквеним људима и већином сабора сматрао да патријарх и даље треба да остане de jure предсједник народно-црквеног сабора. Такав свој став задржао је владика Никанор и послије 1872. кад је постао администратор митрополије, послије смјењивања са администрације будимског епископа Арсенија Стојковића. То је на изборном сабору 1874. створило против њега још веће нерасположење, те он није био изабран за српског патријарха, већ Прокопије Ивачковић, епископ арадски, човјек скромних способности и недорастао свом положају у овако бурним временима. То је на владику Никанора дјеловало поражавајуће. Утучен и увријеђен он се вратио у Пакрац и никад више до смрти (1887) није отишао у Карловце. Највећи дио свог живота проводио је у књижевном и научном раду, док је главни дио епархијских послова препустио свом љубимцу, честитом човјеку практичног духа, јеромонаху, затим протосинђелу и архимандриту Мирону Николићу. Тада је стари епископ написао »Увод у тумачење Светог писма« и спис »Из живота светих угодника божјих«, а са француског је превео »Приповетке мојој кћери« и »Савети мојој кћери« од моралисте Ж. Бујиа и »Два пријатеља« од Ле Сажа. Напосљетку, по наговору својих пријатеља и поштовалаца, написао је и своју аутобиографију, која је 1904. и штампана. Она је мјестимично више апологија него аутобиографија, јер је Грујић у њој желио да оправда свој став, па је зато приказао у врло ружном свијетлу многе своје угледне савременике, за које је сматрао да су му онемогућили да постане српски патријарх, што је он био заслужио.
92
3. Рескриптуални период
У вријеме управе Никанора Грујића Пакрачком епархијом ступио је на снагу тзв. Краљевски рескрипт од 10. августа 1868. Њиме су углавном кодифицирани закључци расправног народно-црквеног сабора од 1864/65. године, који је требао да реорганизује цјелокупни српски народно-црквени живот у Карловачкој митрополији. Рескрипт, који је представљао детаљно разрађен устав за устројство народноцрквеног живота у Митрополији, ступио је на снагу почетком 1869. Тиме је завршено деклараторијално доба и почело рескриптуално доба. Епископу Никанору је за спровођење у живот новог устројства, што је изискивало много административних послова, дошао као од Бога послан млади конзисторијални подбиљежник, касније архимандрит и епископ пакрачки Мирон Николић, који својом чиновничком и епископском службом испуњава цио рескриптуални период у историји Славонске (пакрачке) епархије. Кроз његову биографију сагледају се и ондашње прилике, којима је он био дорастао, у њих био уткан и у њима одлично послужио Српској цркви и народу. Мирон Николић (1890–1941) родио се у селу Капелни код Доњег Михољца 1846. Отац му је био свештеник и пошто је рано остао удовац, много је труда уложио око подизања свога сина и једне кћери. Мали Михаило, како је Мирону било крштено име, свршио је основну школу у Слатини, а затим нижу гимназију у Осијеку. Послије тога отац га је послао на спахилук грофа Прандау у Михољцу да би што боље усавршио њемачки језик и упознао узорно вођење велике економије, а затим га је у јесен 1862. уписао у Пакрачку богословију. Епископ Никанор Грујић затекао га је још као богослова и младић му се као вриједан и озбиљан необично свидио. Како је по свршеној богословији имао тек 19 година и био млад за свештенички чин, владика га је поставио за учитеља у Дарувару, али га је ускоро послао у Карловце да сврши вишу гимназију. По цијену тешких напора Михаило је у Карловцима завршио пети и шести разред, затим се вратио у Осијек
93
гдје је завршио седми, а напосљетку је положио и осми разред у Новосадској гимназији. Тада је он био већ конзисторијални подбиљежник и наставник у задњим класама Пакрачке богословије. Од напорног рада и учења нарушило му се здравље, али ће га он уредним животом ипак сачувати и дочекати старост од 95 година. Године 1870. Михаило се замонашио у манастиру Ораховици и добио име Мирон. Владика га је затим рукоположио за ђакона, а од 1874. кад је рукоположен за презвитера, прошао је све чинове до архимандрита (1878) и као такав постао потпредсједник епархијске конзисторије и владичин замјеник. Имао је пуне руке посла како у вођењу куће и доста великог епископског господарства тако и у вођењу администрације, нарочито због увођења у живот одредаба Рескрипта. Није то био лак посао. За примјену рескриптуалних одредаба у живот црквених општина и парохија требало је писмених људи, смисла за организацију, ширине схватања, а тога је било јако мало у народу који је махом био неписмен, навикнут на неразвијену управу у пословању своје црквене јединице, преко чијих граница и потреба он није могао да много шта сагледа. Требало је давати стотине појединачних упутстава, проучавати извјештаје, исправљати погрешне поступке, о свему састављати реферате конзисторији која се састајала повремено, а затим писати одлуке, одашиљати их и водити рачуна како се оне извршавају. Неуморним радом и нарочитим залагањем Мироновим извршена је до 1872. организација црквених општина и парохија у Епархији. Тада је епископ Никанор отишао у Карловце за администратора Митрополије и Архидијецезе, а сав терет управе епархијом пао је на Мирона. Он је тај терет поднио и неуморним радом уредио Пакрачку епархију тако да је ред постао карактеристична црта у њеном животу. Кад се владика Никанор 1874. послије избора Прокопија Ивачковића за митрополита-патријарха вратио у Пакрац огорчен и увријеђен, још мање је имао воље за рад и за општење са свијетом. Мирон је сад морао да преузме не само све епархијске послове, него још и да пази како ће болешљивог и раздражљивог епископа да умири, да пред спољним свијетом очува његов углед и брани га нарочито пред његовим партијским противницима. Владика је чак желио да му Мирон 94
буде посвећен за епископа-коадјутора, па је за то имао и сагласност патријархову, али је Мирон то одбио. Тек кад је владика Никадор умро (1887), постављен је архимандрит Мирон за мандатора Пакрачке епархије, а затим изабран за пакрачког епископа (1888). Хиротонисан је 3. маја 1890. Као епископ Мирон се још боље дао на посао. Одмах је почео да обилази парохије, одржава живу кореспонденцију са црквеним општинама, унапређује и даје садржај свештеничким братским саборима приликом заједничке исповиједи, ствара »Друштво за помагање удовица, дјеце и сирочади православног српског свештенства епархије пакрачке« за који је први легат учинио владика Никанор својим тестаментом, основао је Фонд за помагање изнемоглом и онеспособљеном свештенству и други Фонд за помагање свештеничким удовицама и сирочади. Будно је пратио све појаве у народном животу и на све добре, а нарочито на лоше појаве, освртао се у својим празничним и пригодним посланицама, које свакако спадају међу најбоље архијерејске посланице код нас. Велика заслуга владике Мирона је обнављање Српске учитељске школе у Пакрацу (1894), за коју је из епархијског препарандијског фонда купљена 1897. кућа бивше жупанијске болнице у Пакрацу. Сад су у ту школу могли да се уписују и иновјерни, а да би омогућио школовање и сиромашним ученицима, основао је уз школу интернат и поставио му старатељство. Владика је свим срцем био везан за ову школу у коју су долазили кандидати не само из Славоније већ и из Босне и из других крајева. Па и онда кад је ова школа у Југославији постала државном, владика се стално интересовао за њен рад, прехрањујући понеке ђаке за својим столом, а бар једном годишње окупљао је за својим столом све наставнике свих школа у Пакрацу и повећи број ученика учитељске школе, не правећи притом никакве разлике у погледу вјере и народности. Владика Мирон је био искрено везан за цјелокупни народни живот. Он се бринуо за економски напредак својих епархиота, стално их је опомињао да чувају земљу и наслијеђена добра, да буду вриједни, да 95
штеде, да не одлазе лакомислено у Америку, да чувају добре народне обичаје и ношњу која је и боља и јефтинија и љепша од фабричке робе. У својој придворној капели служио је у одеждама од сељачког платна украшеним народним везовима. Све вјерске истине владика је везивао за народни живот, који је желио обогатити хришћанским врлинама. Како лијепо о томе говоре његове посланице! Иако лојалан грађанин, владика је био постојан у својим настојањима да одржи све што је српско, при чему није одлазио у шовинизам, већ, напротив, развијао код Срба љубав према осталој браћи. Често је понављао: »Ко неће брата за брата, имаће туђина за господара«. Зато је уживао велико поштовање и код Хрвата. Православље је помно чувао и благодарећи његовој активности и умјешности, ликвидиран је покушај уније у Пргомељама код Бјеловара. Владика Мирон је био у свему прави домаћин, и у својој кући и у епархији. Увијек је рано устајао, Богу се молио, обишао домазлук и у 8 сати први био у канцеларији. Зато му је све ишло »као сат«. Био је отмјен иако једноставан и скроман. Своје свештенство и његове прилике је одлично познавао. Поред својих чиновника и сарадника у канцеларији владика је имао нарочитог савјетника у личности бједоварског проте Петра Босанца, човјека ријетке културе и практичног смисла, који је не само у свом протопрезвитерату већ и у епархији и у централним тијелима Митрополије, а касније уједињене Патријаршије, активно учестовао и био виђен. Без њега владика није ништа важније рјешавао. Због тога је прота уочи сваке конзисторијалне сједнице долазио у Пакрац да проучи сав материјал и да се о свему важнијем с владиком посавјетује. И данас се у двору пакрачког епископа зна »соба проте Босанца«. Као признање цркве за неуморан рад добио је владика Мирон о 40годишњици свештеничке службе од Синода карловачке митрополије право да као одликовање може на камилавци носити крст, што је иначе припадало само митрополитима. Кад је трагичном смрћу патријарха Лукијана Богдановића Карловачка митрополија остала без свога поглавара (1913), владика Мирон је послије кратког администраторства 96
горњокарловачког епископа Михаила Грујића постао администратор Митрополије карловачке (1914–1919). То су били горки дани. Рат и ратне недаће, хапшење и страдање многих свештеника, у мукама изопачене нарави, тешки политички притисак, све је то учинило да је администрација донијела честитом владици многе горке дане и неразумијевање од понеких од којих се то ни надао није. Зато је он једва дочекао да послије пада Аустроугарске буде разријешен од ове дужности. Од тада се владика Мирон опет посветио својој епархији, која је 1932. умањена оснивањем Загребачке епархије у чији састав је ушла некадашња Марчанска, касније Лепавинско-северинска епархија. Кад је 1930. прослављао четрдесетогодишњицу своје епископске службе, било је то право славље на коме је стари владика добио велико признање од свих фактора, а нарочито од свог свештенства и народа. Поживио је у части и поштовању још десет година, а Бог му је био милостив, те је почетком 1941. заклопио своје уморне очи да не види највеће страдање свога народа, који је он толико волио.
IX. ЗАГРЕБАЧКА ЕПАРХИЈА
Стварањем југословенске државе послије Првог свјетског рата настаје и нов период у историји Српске цркве. До тада разједињене покрајинске цркве уједињују се 1920. у обновљену Српску патријаршију на челу са првим патријархом Димитријем, дотадашњим митрополитом Србије. У току цијелог првог деценија живота уједињене патријаршије управљале су се поједине области према својим ранијим уставима и прописима, што је стварало велику разнообразност и шаренило у правном устројству и администрацији Патријаршије. Тек доношењем црквеног устава од 1931. добила је цијела Патријаршија општи, заједнички устав, који је замијенио све дотадање покрајинске уставе. Тим првим уставом уједињене српске
97
цркве предвиђено је оснивање Загребачке епархије чији ће епископ, због тога што је у сједишту главног града (метрополе) једне наше земље, носити назив митрополита. Кад је нови устав почео да се спроводи у живот, изабран је 1932. за администратора Загребачке епархије епископ горњо-карловачки Максимилијан Хајдин. Он је предложио Светом архијерејском сабору административну подјелу нове епархије. Епархија је подијељена на три архијерејска намјесништва: бјеловарско, грубишнопољско и загребачко. У Бјеловарско намјесништво ушле су парохије: Беденик, Бјеловар, Болч, Капела Српска, Нарта, Новосељани, Пављани, Писаница, Северин, Средице Горње, Сриједска, Трешњевица, Ровиште, Иванићград, Граберје и Липовчани; – У Грубишнопољско: Барна, Бршљаница, Вуковје, Велики Грђевац, Грубишно Поље, Зденци, Мали Грђевац, Миклеушка, Пашијан, Ператовица, Ступовача и Турчевић Поље, – а у Загребачко намјесништво: Болфан, Вараждин, Војаковац, Загреб, Копривница, Крижевци, Лепавина, Мучна Велика, Плавшинци, Поганац, Салник и Сисак на подручју Хрватске, а од подручја Словеније: Љубљана, Цеље, Марибор и Бојанци. За првог митрополита ове епархије изабран је једногласно у Светом архијерејском сабору 8. октобра 1932. дотадашњи епископ нишки Доситеј (Васић), »који је, – као што се вели у саборској одлуци, – својим радом потпуно заслужио пажњу и поверење Светог архијерејског сабора«. Његов рад у новооснованој епархији је показао да се Сабор није преварио. Митрополит Доситеј родио се у Београду 1878. Ту је учио гимназију и богословију. замонашио се, а затим је 1900. као питомац фонда митрополита Михаила отишао да студира теологију у Кијевској духовној академији, коју је завршио 1904. и добио степен кандидата богословских наука. Послије тога је отишао у Њемачку, те је најприје у Берлину студирао протестантску теологију, а послије двије године прешао у Лајпциг гдје је студирао експерименталну философију код Вунта и чисту философију код Хајнца и Фолкелта.
98
Вративши се 1907. у отаџбину био је постављен за наставника богословије, али је послије двије године као питомац Министарства просвјете и црквених дјела послан на продужење студија у Париз. Ту је на Сорбони у Вишој школи социјалних наука изучавао философију и друштвене науке. Пред крај 1910. прешао је на студије у Женеву, гдје је остао до објаве Балканског рата 1912. Тада се враћа у Србију да се стави на расположење својој цркви и отаџбини. Већ у прољеће 1913. био је Доситеј изабран за епископа нишког. Почетак архијерејске службе епископа Доситеја био је горак, јер је наступио Први свјетски рат, у ком је млади епископ испио горку чашу страдања заједно са својим народом од кога је био силом одвојен и интерниран у Бугарској. Тек по свршетку рата 1918. вратио се у своју епархију. Као епископ нишки радио је не само на унапређењу црквеног живота у својој епархији, већ је као потпредсједник Средишњег архијерејског сабора учествовао у преговорима са Цариградском патријаршијом око уједињења Српске цркве и прогласа обновљене патријаршије. Поред тога је као делегат наше цркве учествовао на организовању и унапређењу вјерског живота у вријеме православног вјерског покрета у Чехословачкој и Поткарпатској Русији, гдје је остао три године. Као зналац многих језика (руски, чешки, њемачки, француски) учествовао је у име Српске цркве на многим богословским и међуцрквеним скуповима у Женеви, Базелу, Атини, у Бугарској итд. Због свега тога није чудо што је Свети архијерејски сабор њега 1932. изабрао за првог митрополита загребачког. У својој новој епархији дао се митрополит Доситеј својски на рад око организовања нове епархије. Обилазио је епархију, посјећивао црквене славе, неуморно контактирао са свештенством и народом и стекао неподијељене њихове симпатије. Свуда гдје је пролазио неуморно је проповиједао о братској слози и јединству, па се чак у појединим селима обраћао националним мањинама и на њиховим језицима, нпр. у Великој Писаници на мађарском, а у Великим Зденцима на чешком, што је и код њих изазивало симпатије према митрополиту и добар однос према православним Србима. Својом културом и способностима он је не само импонирао својој пастви, већ 99
је био кадар да достојно репрезентује Српску цркву овдје на периферији српских насеља, у Загребу и у Словенији. Поред рада у својој епархији митрополит Доситеј је помагао старом епископу пакрачком Мирону, а кад је 1937. умро патријарх Варнава, управљао је митрополит Доситеј упражњеном патријаршијом све док за новог патријарха није изабран митрополит црногорско-приморски Гаврило 8. фебруара 1938. О посљедњим данима митрополита Доситеја пише »Споменица православних свештеника – жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби« ово: »Рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ, 10. априла 1941, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазаром Живадиновићем затворен у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. Пошто је био болестан, премјештен је у болницу милосрдних сестара. Умјесто лијечења милосрдне сестре су га страшно мучиле и понижавале. Од њих је скоро сваког дана бичеван и тучен, тако да му је сва брада била почупана. На њега је то тешко дјеловало, па је живчано оболио. У Београд је преведен већ као тежак болесник и лијечен дуго у санаторију. Умро је од тешких посљедица злостављања, у манастиру Св. Ваведења у Београду 14. јануара 1945.«
X. СТРАДАЊА У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ
Све невоље славонских Срба које су доживјели у својој прошлости због православне вјере и српске народности биле су мале према ономе што су они и њихова црква претрпјели у Другом свјетском рату. Било је то за вријеме постојања тзв. Независне државе Хрватске (НДХ), која је себи ставила у задатак да на свом подручју не само ликвидира српство и православље, већ да им рушењем цркава, манастира и осталих споменика српске културе и православног вјерског живота затре сваки траг. Већ од дана прогласа те »државе« почело је хапшење
100
и убијање српских свештеника и виђенијих, имућнијих, културнијих и политички утицајнијих Срба. Понегдје је било и масовних убијања Срба, недужних сељака, као што је случај покоља око 200 Срба у Гудовцу 28. априла 1941, међу којима је био и млади свештеник Бранко Брзин из Болча, или она страхота у Кукуњевцу кад су, како пише »Споменица«, похватани готово сви мјештани и затворени у цркву, гдје им је свима живима, по наредби усташких власти, свештеник Андреј (Семилуцки) одслужио опијело на коме је одговарао учитељ Јосиф Вукашиновић, који је такођер постао жртва овог свирепог злочина. Из цркве су потом одвођени у групама и убијани маљевима и сјечени ножевима над ископаном великом гробницом, над којом је као посљедњи убијен свештеник Андреј Семилуцки. То је било 12. X 1942. Кукуњевачка гробница, у којој лежи 700 Срба из Кукуњеваца са свештеником Андрејом Семилуцким, јесте дјело усташки оријентисаних римокатоличких свештеника, који су и иницирали и предводили ову рацију која је дошла као посљедица отпора принудном превођењу, односно зато што су (Кукуњевчани) одбили да пређу у римокатоличку вјеру. – На подручју Загребачке епархије налазио се злогласни логор »Даница« код Копривнице и логор у Цапрагу код Сиска. Напосљетку, у Славонији се налазио и најзлогласнији логор смрти у Јасеновцу. О страдању српских свештеника најбоље говори »Споменица«. Ево само кратких података о изгинулима.
Загребачка епархија:
Прота Никола Бан, професор – катихета у Бјеловару одведен у логор »Даница«, а одатле у Госпић, гдје је послије страшних мука отпремљен са многим Србима на Велебит у Јадовно, гдје су поубијани и бачени у провалију.
101
Бранко Брзин, парох у Болчу, стријељан са око 200 Срба сељака у Гудовцу код Бјеловара. Прота др Бранко Бараћ, парох у Сиску, промијенивши многе затворе, доспио је у логор смрти у Јасеновцу, гдје је са групом болесних и изнемоглих логораша убијен, а њихова су тијела бачена у Саву. Јеромонах Антоније Гајић, парох у Малој Трешњевици, био је одмах по проглашењу НДХ злостављан и пљачкан, а послије пар дана одведен у непознатом правцу и убијен. Протођакон Лазар Живадиновић, секретар Црквеног суда у Загребу, ухапшен је заједно с митрополитом Доситејем. Отпремљен је у логор »Даница«, а затим је у Јадовну на Велебиту ликвидиран са многим својим сапатницима. Прота Адам Марин, парох и катихета у Копривници, био је међу првима одведен у логор »Даница«, гдје је, по ријечима свога преживјелог сапатника проте Исе Пејиновића, био »највећи мученик и страдалник од свих интернираца«. Толико је мучен да више није личио на човјека. Полумртав је убачен са осталим страдалницима у вагон за Госпић, али није тамо стигао. Умро је у вагону, а тијело су му усташе избацили на отворену пругу, само се не зна гдје. Ђорђе Милојевић, парох у Новим Пављанима, најприје је страшно злостављан у Бјеловару, а затим у Копривници у »Даници«. Од удараца све му је тијело било у модрицама. Напосљетку је сав испребијан послат на Велебит и у провалији на Јадовну завршио муке. Јеромонах Јоаким Бабић, парох у Пашијану, био је ухапшен и преко цапрашког логора пребачен у Србију. Није ипак имао среће да се врати својој пастви. Нијемци су га 1942. ухапсили, те је послије многих мука претрпљених у логору на Бањици умро почетком 1943.
102
Пакрачка епархија:
Никола Алексић, парох у Старом Слатнику, послије хапшења и злостављања пребачен је преко цапрашког логора у Србију, гдје је служио као свештеник у Грошници у близини Крагујевца, али кратко. На дан св. Томе 19. X 1941, кад многи Грошничани славе крсну славу, упала је група Нијемаца у цркву, извела свештеника Алексића под епитрахиљом и са крстом у руци убили га на 100 метара од цркве, село затим спалили, а 280 људи стријељали. Ђорђе Богић, парох у Нашицама, изведен ноћу од усташа, који су га свезаног за дрво звјерски мучили, сјекли му уши, нос, језик и браду са кожом, ископали му очи, распорили груди и трбух, извадили цријева, омотали око врата, а кад је одвезан пао на земљу, коначно су га дотукли из пушке. Јеромонах Методије Брадић, сабрат манастира Ораховице. Рат га је затекао као дубоког старца у његовој кући у Слатинском Дреновцу. Био је најприје ухапшен и злостављан, а кад је пуштен, склонио се у подножје Папука и 1942. вратио се у ослобођени Дреновац и сарађивао с партизанима. Међутим, приликом једног напада на Дреновац падне у руке Нијемцима, па пошто није хтио да ода партизане, запалише му кућу, а њега убише и тијело му бацише у ватру у којој је изгорило. Димитрије Глумбић, парох у Дољанима, ухапшен је и преко цапрашког логора пребачен у Србију гдје је изнурен умро 1943. Јован Зец, парох у Паучју код Ђакова, пребјегао је одмах по проглашењу НДХ у Србију, али се ускоро враћа у Славонију и ступа у Народноослободилачку борбу. Као неустрашив борац постао је командир једне групе партизана и послије многих окршаја пао је у једној битки у шуми Храстику код Бучја. Славко Зјалић, парох у Пакленици, ухапшен је 10. јуна 1941. са више својих парохијана и мучен у судском затвору у Новској. Послије четири дана одведен је у Јасеновац, убијен и бачен у Саву. Један од 103
очевидаца чуо је разговор чувара: »Виђе ли ти попа (псовка) како се тај држао, па ни да јаукне кад су га резали«. Пантелија Ландуп, парох у Стријежевици, одведен је најприје у логор »Даница«, а затим у Госпић гдје је послије грдних мучења ликвидиран у Јадовну на Велебиту. Андреј Семилуцки, парох у Мајару, склонио се код женине фамилије у Кукуњевцу, али је ту 12. октобра 1942. убијен са 700 Срба, којима је претходно живима морао очитати опијело. Протојереј-ставрофор Јован Станојевић, архијерејски замјеник и црквени судија у Пакрацу, ухапшен је и одведен у »Даницу«, гдје је толико мучен, да се једва кретао. Напосљетку је одведен у Госпић и убијен у Јадовну на Велебиту. Протојереј Алекса Чуповић, парох и архијерејски намјесник у Брачевцима, најприје је мучен у Осијеку. По цијелом тијелу је имао ране, а ребра су му била поломљена. Коначно је завршио мученички живот у Јадовну. Поред свештенства искусили су мученичку смрт и многи православни Срби, било да су појединачно убијани у својим мјестима, било у Јадовну, Јасеновцу или логорима смрти по Њемачкој. Друга невоља која је снашла православне Србе и која није била много мања од физичког убијања, било је насилно покрштавање у римокатоличку вјеру, које је имало за циљ коначну денационализацију Срба, као што је то било постигнуто и ранијим прозелитским успјесима римокатоличке цркве путем унијаћења. Већ првих дана НДХ забрањена је употреба ћирилице, забрањен назив »српско-православна вјера« и одређен нови: »грчко-источна вјера«, а радио Загреб емитује: »У Хрватској нема српског народа, нема тзв. српско-православне цркве ... У Хрватској не може бити Срба нити православља, а Хрвати ће се побринути да се то чим прије испуни.« Усташки министар просвјете Миле Будак истиче да ће они као усташе употребити све »да начинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба ... Ми не тајимо,
104
то је политика ове државе«. Зато је стално понављана његова крилатица: »Или се уклони, или се поклони.« Прије него што су пришли планском превођењу у римокатоличку вјеру, усташе су ноћу 10/11. јула 1941. похапсили све преживјеле српске православне свештенике са њиховим породицама и стрпали их у логор у Цапрагу, одакле су послије неколико недјеља понижавања, злостављања, глади и страха били у три транспорта пребачени у Србију. Једино је промакао само понеки Рус као »Украјинац«, или који Црногорац, јер су забога, и »Црногорци некад били Хрвати«, али су и они ускоро морали да искусе горку чашу прогонства, или морали да се »поклоне« као оснивачи касније »Хрватске православне цркве«. За прелаз у римокатоличку вјеру били су издани прописи у којима се изражава жеља да Срби прелазе директно у римокатоличку вјеру, а не у грко-католички обред; прелаз да се врши на основу потврда које издаје среска и опћинска власт. Међутим, »код издавања потврда треба пазити на грчко-источне учитеље, попове, трговце, богате обртнике и сељаке и опће интелигенцију, да им се не издају потврде осим у случајевима кад се доиста докаже њихова особна честитост, јер је начелно становиште владе, да се овим особама не издају потврде ... Сељаци могу добити потврду о честитости без тешкоћа, осим ако се ради о изванредним случајевима.« У погледу оних првих, надбискупија је била за попустљивију тактику, јер »тко може рећи, да се многима баш по тешким данима садашњице неће отворити очи за спознаје истине...« Усташка власт је наређивала да се вјерски прелази врше што хитније и без стварања запрека. Прелазом на римокатоличку вјеру прелазници су бајаги постајали »равноправни грађани«. Прешло се на дјела. У једној резолуцији босанских муслимана вели се: »Пропаганда за католицизам је узела толико маха да потсјећа на шпанску инквизицију ... Извршена су покатоличења хришћана у масама...« Већ 18. новембра 1941. Павелић је могао примити изасланство »прелазника« из славонских срезова: Нашице, Ђаково, Осијек, Подравска Слатина, Доњи Михољац, Винковци и Вировитица, које је предводио усташки »велики жупан жупе Барања« др Стјепан 105
Хефер. Павелић им се обрадовао и похвалио њихов гест, истакавши да њиховим путем »иду и друга браћа«.
***
Док се на терену спроводило насилно покрштавање, док су »повратници у дједовску вјеру« из Чачинаца, Кутјева, Воћина, Пожеге и других мјеста морали да шаљу поздравне телеграме »хрватском метрополити« Алојзију Степинцу, а министар Пук говорио јавно пред Сабором да НДХ »подупире акцију прелаза грчко-источњака на католичку вјеру«, Павелић се, процјењујући ситуацију у земљи и иностранству, ријешио на нов пут – на оснивање »Хрватске православне цркве«. Тиме би се прекратио вјерски отпор, а постигла би се денационализација Срба у Хрватској. За поглавара те »цркве« поставио је Павелић престарјелог руског емигранта епископа Гермогена, уз кога је пристао свештеник из Земуна Васо Шурлан, човјек незадовољене амбиције, и пар српских или руских свештеника, који су се као спекуланти задржали у Хрватској приликом прогона православних свештеника. Међутим, њихова активност је имала врло слаб успјех, јер су Срби осјетили тенденцију и ради заштите од прогона, ако су већ да мијењају цркву, радије су прелазили у римокатоличку вјеру и цркву, него се прикључивали овој вјештачкој творевини. Коначно, треба подвући да су сви ти прелази били без икаквог унутрашњег основа, били су лажни, те су се преживјели Срби по ослобођењу сви вратили у своју вјеру и цркву, односно, сматрали су све оно што се догодило за вријеме рата у погледу њихове вјерске припадности као средство за спасавање које им сада више није потребно. Тако ни од »Хрватске православне цркве« ни од вјерских прелаза и насилног покрштавања није даном ослобођења остало ништа осим ружне и болне успомене.
106
***
Трећа мука православних Срба у Славонији у току Другог свјетског рата било је насилно пресељавање у Србију имућнијих и утицајнијих сељака, занатлија и уопће имућнијих и виђенијих људи, који нису били поубијани. Тиме се требао одстранити до краја утицајни слој српског народа, како би се постигло потпуно обезглављење престрашене масе, која ће затим лако поћи путем усташких планова о денационализацији Срба. Међутим, циљ није постигнут, а развлачење имовине ових људи и извођење колонизације у оним ратним временима само је штетило народној имовини, привреди и приходима државним. Протјеравани Срби су се одмах послије рата вратили на своја махом опустошена имања и отпочели њихову обнову.
***
Грдна штета нанесена је српској цркви и националној култури рушењем и демолирањем многих православних цркава. Списак тих цркава је поражавајуће велик. У Славонској (пакрачкој) епархији порушене су потпуно или дјеломично цркве у овим мјестима: Пакрац (Свети Илија), Бучје, Стријежевица, Кусоњи, Чаглић, Воћин, Смуде, Мацуте, Клиса, Славонска Пожега, Боломаче, Ољаси, Слобоштина, Трештановци, Ветово, Чечавац, Нова Градишка, Славонски Брод, Стари Слатник, Славонски Кобаш, Бодеграји, Окучани, Бенковац, Гређани, Врбовљани, Стара Градишка, Доњи Рајић, Пакленица, Новска, Уштица, Јабланац, Подравска Слатина, Сухопољска Борова, Вировитица, Зрињ, Горњи Михољац, Горња Буковица, Мединци, Сухамлака, Добровић, Гаћиште, Градина, Будимци, Клокочевик, Ораховица, Паучје, Ново Топоље, Слатински Дреновац, Јасеновац, Човац, Шуметлица, Старо Петрово Село и Ратковица.
107
У Загребачкој епархији су порушене цркве у овим мјестима: Дапчевица, Растовац, Велики Зденци, Мали Зденци, Чађавац, Рибњачка, Велика Писаница, Ласовац, Граберје, Иванићград, Цеље, Марибор и манастир Лепавина. У многима од ових порушених цркава пропали су драгоцјени споменици културе, умјетнички иконостаси (као што је нпр. онај Василија Романовића у Дреновцу или Грабованов у Лепавини), појединачне иконе, дивно илуминиране рукописне књиге, умјетнички израђене утвари, ненадокнадива историјска грађа и многобројне библиотеке. За историјску науку представља велик губитак уништење и развлачење пакрачке епархијске архиве и библиотеке са архивалијама XVIII и XIX вијека и многим рукописима и старим штампаним књигама, умјетничким сликама и скупоцјеним инвентаром. Још у већем броју попаљени су и порушени парохијски домови, сви манастирски конаци и многе господарске зграде. Најбоље су очуване оне црквене зграде, које је државна власт предала за вријеме рата унијатима или римокатолицима, па су их они тако чувајући себи сачували од пропасти. Примивши те цркве, унијати су их остављали онакве какве су, јер служе по источном обреду, док су римокатолици уништавали иконостасе, одежде и утвари и адаптирали цркве за своја богослужења, уносећи у њих и своје кипове. Тако је нпр. било у Северину, а у Нарти су донесене клупе из жидовског храма у Бјеловару, те је народ од све муке у шали говорио како је ово најинтересантнија комбинација: православна црква, жидовске клупе и католички свеци.
XI. ПОСЛИЈЕРАТНА ОБНОВА
Рат је оставио тешке трагове по нашим насељима. Многа српска села у Славонији, нарочито она у брдским крајевима, била су дјеломично или потпуно спаљена, из многих је велики дио домаћина
108
био исељен у Србију те су им господарства запустјела, многи су морали да напусте своја имања и куће и пошли су у шуму да се боре против непријатеља. Свршетак рата је прекратио тешке патње, погибију и разарања, али су дошли нови задаци. Требало је приступити обнови разорених домова, обради запарложених имања, изградњи порушених комуналних објеката, комуникација и индустрије. Под вођством своје нове народне власти све се дало на посао. Никада, ваљда, у својој прошлости није наш народ тако прионуо на рад, толико радио и толико урадио, као што је то било у овом послијератном периоду. Поред тога што су морали одвајати од својих прихода и пољопривредних приноса заједници за опште потребе, наши су сељаци заиста у једном надчовјечанском напору и неуморном раду постигли у невјероватно кратком времену колосалне резултате. Кроз попаљена села зацрвенише се нови кровови, поља се зазеленише усјевима, а сточни фонд је почео нагло да расте. Имао се утисак као да се овај народ ужелио мира, рада и стварања. Разумије се, не треба, гледајући ове резултате, заборавити све жртве, физичке напоре и свакојаке бриге и довијања, напосљетку секирације и огорчења, која су неминовно пратила један овакав напор свих наших народа. Такав напор и брига пао је у дио и Српској православној цркви, чији је ратни биланс у Хрватској био очајан. Од четири епископа сада није било ниједног, остатак у Србији и у борби преживјелога свештенства био је недовољан и на муке стављен, јер није знао ни како да почне ни како да се снађе у овим тешким приликама. Без материјалних средстава требало је цркве и црквене зграде обнављати и често на огромним подручјима многобројне цркве. и народ обилазити без праве могућности да се рад усредсреди на одређеном мјесту. Али, није се стало скрштених руку. Одмах по ослобођењу (1945) Свети архијерејски синод упутио је у Загреб викарног епископа моравичког Арсенија Брадваревића да преузме управу свих епархија у Хрватској (далматинској, горњокарловачкој, загребачкој и пакрачкој) и да организује рад на обнови црквеног живота. Епископ Арсеније је одмах прионуо на посао, обилазио парохије да упозна прилике и посавјетује се са преживјелим 109
представницима црквеноопштинских управа, постављао је свештенике на најважнија мјеста и одређивао им дјелокруг, заправо подручје од више парохија, јер је свештеника било јако мало. Неоспорно је велика заслуга Арсенија и малобројног свештенства које је умио око себе да окупи, што се је успоставила основна организација у овим епархијама и живот црквени кренуо напријед. Обнављале су се оне цркве, код којих је требало мање инвестиција и одакле се могло дјеловати на ширем подручју. Епископ Арсеније остао је у Загребу све до 1947. кад је за митрополита загребачког изабран банатски епископ др Дамаскин (Грданички), а за горњокарловачког епископа Никанор Иличић. Загребачком митрополиту повјерена је на управу и Пакрачка епархија, а горњокарловачком епископу – Далматинска. Године 1949. хиротонисан је за викарног епископа марчанског Емилијан Мариновић и додијељен за помоћника митрополиту др Дамаскину ради помоћи у администрирању Епархијом пакрачком. Међутим, 1951. изабран је владика Емилијан за епископа пакрачког. Тако су обе епархије у међурјечју Саве и Драве добиле своје епископе, који су се несебично посветили своме архипастирском раду. Ево видљивих резултата њиховог рада. Загребачка епархија има данас на 44 предратне парохије 26 свештеника парохијска и шест старијих пензионера и службеника. Овај број не би био мален према броју вјерних да су српска насеља компактнија. Овако иде доста тешко, али су ипак постигнути добри резултати. И митрополит и малобројно свештенство настојали су, па упорним радом у многоме и успјели, да упоредо са економском обновом и прогресом становништва црквени живот крене напријед. Рушевине су се почеле оправљати и оспособљавати за богослужења. У овом периоду саграђена је нова црква у Малим Зденцима, док су дјеломично или потпуно оправљене цркве у овим мјестима: Бјеловар, Беденик, Бојанци, Брезовац, Велика Мучна, Војаковац, Горње Средице, Грабовница, Грубишно Поље, Велика Бршљаница, Загреб, (гробљанска капела), Јаворовац, Кутиница, Нарта, Нови Пављани, Плавшинци, Рашеница, Сриједска, Српска Капела, Ступовача, Трешњевица и 110
Ћуковац. Још није сасвим довршена обнова храма манастира Лепавине, али се и она трудом и залагањем манастирског настојатеља протосинђела Симеона Сакуља приводи крају. Митрополит др Дамаскин, који се брине за обнову свих оштећених и порушених цркава у Епархији, нарочиту пажњу поклања овом једином манастиру у својој епархији, у који долази често, а особито о манастирској слави на Велику Госпојину, кад се у манастиру окупи велика маса свијета. Недавно је основана нова парохија у Кутини, пошто се ту населио велики број вјерника из оближњих села. Сада се врше припреме за обнову велике и лијепе цркве у Великој Писаници, у којој се налази гроб великог борца за православље и народна права «протопопа хорватског« Николе Поповића. Славонска епархија има данас од 78 парохија 38 попуњених и 40 празних. Има свега 39 свештеника међу којима 23 активна парохијска свештеника, 9 јеромонаха и 7 пензионисаних свештеника. Поред тога има и 5 монахиња у манастиру Пакри и Светој Ани. Доласком епископа Емилијана у Пакрац почела је стварна обнова ове епархије, којој је на владичин приједлог Свети архијерејски сабор поново вратио старо име »Славонска епархија«, које је од времена деклараторије, а нарочито од рескрипта било замијењено именом Пакрачка епархија. Обновљен је владичански двор који је сада уређен као репрезентативна епископска резиденција. Из темеља је сазидана нова црква у Славонском Кобашу и нова капела у Клокочевику, а обновљена је из темеља парохијска црква у Будимцима. Затим су обновљене цркве у овим мјестима: Пакрац (црква на Гавриници и дворска капела), Суботска, Дољани, Уљаник (капела на »Светињи« у Крештеловцу), Нова Градишка (капела на гробљу) Горњи Михољац, Врховци, Миклеуш, Газије и Шњегавић. Тамо гдје није било услова за изградњу или обнову цркава, образоване су богомоље у парохијском стану или другој погодној згради. Ово су та мјеста: Нова Градишка, Славонски Брод, Стари Слатник, Бодеграји, Окучани, Гређани, Врбовљани, Доњи Рајић, Јасеновац, Уштица, Подравска Слатина, Сухопољска Борова, Горња Буковица, Мединци, Добровић, Гаћиште, 111
Валпово, Воћин, Славонска Пожега, Ољаси, Трештановци, Клокочевик и Ораховица. У Окучанима је у изградњи нова црква, чији су темељи освећени на Митровдан 8. новембра 1966. године. Исто тако и у Гаћишту, гдје су темељи освећени 21. септембра 1967. године. Посебна пажња је указана манастирима. Црква манастира Ораховице је обновљена и стручно рестаурирана одмах послије рата. Конаци су остали у рушевинама. Тек упорним настојањем младог настојатеља Милутина Амиџића и његовог младог братства манастир се обнавља и уређује из године у годину све љепше. У Пакри је такођер обновљена црква, а постепено се обнављају и потпуно спаљени конаци. Штета је што је прерано умро игуман Јефрем Заилац. Сада су тај рад преузеле монахиње и овдје као и у манастиру Свете Ане. Овамо их је прије неколико година довео владика Емилијан на опште задовољство свих православних из околине, који се у манастиру Свете Ане скупљају нарочито о манастирској слави, јер »нема крама што је Света Ана«. Велику помоћ свештенству у његовом сналажењу и раду послије рата указало је Свештеничко удружење, које је образовано најприје баш у Хрватској 1947. године. Помажући своје чланове материјално, путем новчане помоћи, путем снабдјевања преко сталешке Задруге и Фонда самопомоћи, удружење је дало подршку свештенству баш у данима кад је оно у оскудици и збуњености било у најтежем положају, гледајући са неизвјесношћу у своју будућност. Када се та криза пребродила, Удружење се дало на рјешавање и студирање пасторалних и других сталешких проблема, имајући нарочито у виду личност свештеникову. Да би се и ту постигао успјех, Удружење одржава честе састанке и семинаре, на којима се третира сталешка и општедруштвена проблематика и све оно што може допринијети да лик нашег свештеника буде што свјетлији. Славонском свештенству припада част што је први семинар за свештенике, као нова форма рада на њиховом самоусавршавању, одржан у Пакрацу, а на иницијативу дугогодишњег руководиоца Удружења покојног проте Илије Ћука. Славонско свештенство је дало и првог предсједника Удружења у Хрватској покојног проту Платона Бузаџића.
112
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
1. ИЗВОРИ
До данас је објављено много извора који служе за проучавање историје Срба и Српске цркве у Славонији. Ипак, још увијек је прави рад на проучавању те историје упућен на многобројну необјављену архивску грађу, која се може наћи по архивама у Бечу, Грацу и Пешти, а нарочито у нашим архивама. Ту прије свега спада Митрополијскопатријаршијски архив у Сремским Карловцима, којим данас управља Српска академија наука и умјетности. Та грађа најбоље илуструје унутрашњи живот Српске цркве у Аустроугарској од XVIII до XX вијека. У Државном архиву у Загребу има много материјала који се односе на миграције Срба у Славонију и на њихове односе са аустроугарском државном власти. Загребачки надбискупски архив и Архив гркокатоличке бискупије у Крижевцима садрже многобројне материјале за упознавање односа православних Срба са римокатоличком црквом и са покушајима унијаћења. Од архивских збирки не може се у проучавању историје Срба и њихове цркве у Славонији мимоићи прије свега Лопашићева збирка у архиву Југославенске академије знаности и умјетности са обимним материјалом који се односи на териториј војне крајине, а нарочито на живот Марчанске епархије. Драгоцјених података за ово подручје налази се у збирци »Ријеткости« Свеучилишне књижнице у Загребу и у архивској библиотеци Музеја Срба у Хрватској у Загребу. Напосљетку, за упознавање унутрашњег живота Српске цркве у Славонији од непроцјењиве вриједности је архивска Збирка професора Радослава Грујића у Београду, као и архиви појединих цркава и манастира уколико су макар и дјеломично сачувани. Од објављених извора који служе за упознавање славонске историје уопште од XVI вијека на овамо, у којима се налази и материјала за упознавање досељавања Срба, за историју њихову и њихове цркве у 113
Славонији, важне су збирке: I. Kukuljević, Iura regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae I–III, 1862–1863; F. Šišić, Hrvatski saborski spisi I–V (1526– 1630), 1912–1918; E. Laszovski, Monumenta habsburgica regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae I–III, 1914–1917. За познавање Славонске војне крајине најважније су збирке: R. Lopašić, Spomenici hrvatske krajine I–III (1479–1780), 1884–1889; Prilozi za povijest Hrvatske XVI i XVII vieka iz štajerskoga zemaljskoga arhiva u Gradcu, Starine JAZU 17 i 19, 1885–1887; E. Laszovski, Prilozi za povijest hrvatske krajine, Vjesnik zemaljskog arhiva VII i VIII, 1905–1906; L. Thaloszy – A. Hodinka, A horvát véghelyek oklevéltára (Хрватски крајишки списи), 1903; A. Theiner, Vetera monumenta Slavorum meridionalium historiam illustrantia II (1524–1800), Zagreb 1875; A. Ivić, Prilozi za povijest Hrvatske i Slavonije u XVI i XVII vijeku, Starine JAZU 25, 1916; Споменици Срба у Угарској, Хрватској и Славонији током XVI и XVII ст. I (1527–1600), 1910; Из прошлости Срба Жумберчана, Споменик СКА 58, 1923; Ј. Радовић, Прилози за историју Срба у Угарској у XVI, XVII и XVIII веку I, Нови Сад 1909; Д. Кашић, Прилози за историју »Statuta Valachorum«, Споменик САН 106, 1957. За проучавање економских, друштвених и културних проблема у Славонији необично су корисне збирке и дјела: R. Lopašić, Hrvatski urbari I. 1894; Slavonski spomenici za XVII viek. Pisma iz Slavonije u XVII vieku (1633–1709), Starine JAZU 30, 1902; J. Bösendorfer, Agrarni odnosi u Slavoniji, Zagreb 1950; Vj. Klaić, Popis ratne daće u Slavoniji g. 1543, Vjesnik Zemaljskog arhiva 9, 1907; R. Horvat, Proračun i obračun kraljevine Slavonije za 1653, Vjesnik zemaljskog arhiva 13, 1911; R. Grujić, Građa za kulturnu istoriju Slavonije, Starine JAZU 34, 1913; T. Smičiklas, Dvijestogodišnjica oslobođenja Slavonije I–II, 1891; B. Đurđev, Požeška kanunnama 1545, Glasnik zemaljskog muzeja, Sarajevo 1946. За црквену историју су посебно важне ове збирке и дјела: J. Fiedler, Beiträge zur Union der Valachen (Vlachen) in Slavonien und Syrmien, Wien 1867; N. Nilles, Symbolae ad illustrandam historiam ecclesiae orientalis in terris corronae s. Stephani I–II, Oeniponte 1885 (приказао Радослав Грујић у Богословском гласнику VII, 1905); J. Šimrak, De relationibus Slavorum 114
meridionalium cum sancta Romana Sede Apostolica saeculis XVII et XVIII, Zagreb 1926; D. Reba, Izbornik za crkveno-pravne odnose različitih katoličkih obreda s obzirom na istočno katoličku crkvu u Hrvatskoj, Križevci 1911; D. Vitković, Patrijarh Arsenije III Crnojević u Pakracu, Starine JAZU 36, 1918; V. Mošin, Ćirilski rukopisi JAZU, Zagreb I 1955, II 1952; Г. Витковић, Споменици из будимског и пештанског архива, Гласник СУД од. II, 3, 1873, 4. 1873, 5, 1874, 6, 1875; Р. Грујић, Прилози за историју српских школа у првој половини XVIII века, Споменик СКА 49, 1910; Грађа за историју Пакрачког владичанства, Богословски гласник 9–11, 1906–1907; Прилози за историју Срба у Аустроугарској у доба патријарха пећког Арсенија III Црнојевића, Споменик СКА 51, 1913; С. Димитријевић, Грађа за српску историју из руских архива и библиотека, Споменик СКА, 53, 1922; Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи I–VI, 1902–1926; Ж. Миладиновић, Тумач повластица, закона, уредаба и других наређења српске народне црквене автономије у Угарској, Хрватској и Славонији, Нови Сад 1897; Д. Руварац, Писма Арсенија Радивојевића ексарха, Српски Сион 1905; Старине и прилози за црквену историју и црквени живот српског народа, Глас истине (Нови Сад) 1889; Прилози за историју архиепископа и епископа у Митрополији карловачкој, Летопис МС 204, 1900; Српска митрополија карловачка око средине XVIII века, Срем. Карловци 1902. – Поред тога је Д. Руварац објавио велики број извора за црквену историју Карловачке митрополије, па дакле и Славоније, у Српском Сиону, нарочито у времену кад му је он био уредник (1903– 1907) и у свом »Архиву за историју Српске православне карловачке митрополије« I–IV (Срем. Карловци) 1911–1914, 1923. Ситније скупине извора и понеке појединачно објављене изворе навешћемо међу литературом.
115
2. ЛИТЕРАТУРА
Досељавања и општа историја
Адамовић Јова, Привилегије српског народа у Угарској и рад Благовештенског сабора, Загреб, 1902. Biderman H. J., Die Serben-Ansiedlungen in Steiermark und Warasdiner Grenz-Generalate, Graz 1883. Bösendorfer Josip, Crtice iz slavonske povijesti, Osijek 1910. Valvazor W. J., Die Ehre des Herzogtums Krain, Novo Mesto 1887. Vaniček Franz, Specialgeschichte der Militärgrenze I–IV Wien 1875. Веселиновић Рајко, Арсеније књижевности, Београд, 1949.
III
Црнојевић
у
историји
и
Витковић Гаврило, Критички поглед на прошлост Срба у Угарској, Гласник СУД, 38, 1873. Гавриловић Славко, Увођење урбара у Пожешкој жупанији (1745– 1762), Годишњак Филозофског факултета, Нови Сад 1958. Гавриловић Славко, Из социјално-економске историје Срема и Славоније средином XVIII века, Зборник МС ДН 25–27, 1960. Грујић Радослав, Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја, Нови Сад, 1909. – Најстарија српска насеља по северној Хрватској, Гласник српског географског друштва ИИ, 1913. – Историјски значај Срба у Хрватској, Београд, 1940. – Босанска и херцеговачка насеља у Хрватској, Просвјета календар за 1941 (Сарајево) 1940. 116
– Пакрачка епархија у Споменици о српском православном владичанству пакрачком, Нови Сад 1930. Ivančan Ljudevit, Buna Varaždinskog generalata i pograničnih kmetova 1755, Vjesnik zemaljskog arhiva 1902–1903. Ивић Алекса, Сеобе Срба у Хрватску и Славонију, Срем. Карловци 1909. – Историја Срба у Војводини, Нови Сад 1929. – Јурисдикција славонских племића и српски досељеници од 1598 до 1630, Прилози ЈКИФ, 2, 2, 1923. – Миграције Срба у Славонију током 16., 17. и 18. столећа, СЕЗ, Суботица 1926. Костић Мита, Гроф Колер, Београд 1932. Lopašić Radoslav, Karlovac, Zagreb 1879. – Dva hrvatska junaka, Zagreb 1888. Mažuran Ive, Turski Osijek (1526–1687) Osječki zbornik VII, 1960. Мал Јосип, Ускочке сеобе и словенске покрајине, СЕЗ, Љубљана 1924. Miklošić Fran, Monumenta serbica, Wien 1858. Novak Viktor, Magnum crimen, pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb 1948. Пандуровић Владислав, Из прошлости барањских Срба, Осијек 1923. Поповић Душан, Срби у Срему, Београд 1950. Рајковић Ђорђе, Живот генерала Микашиновића, Јавор (Нови Сад) 1875.
117
Pavičić Stjepan, Podrijetlo hrvatskih i srpskih naselja i govora u Slavoniji, Zagreb 1953. Sučević Branko, Severinska buna, Vojno-istorijski glasnik 2, 1950. Csaplovics Johann, Slavonien und zum Theil Croatien, Pesth 1819. Czoernig Karl, Etnographie der österreichischen Monarchie, Wien 1857. Lisac Andrija-Ljubomir, Deportacije Srba iz Hrvatske 1941, Historijski zbornik (Zagreb) 1956.
Црквена историја
Витковић Димитрије, Путовање патријарха Арсенија III у Хрватску, Српски Сион 1906. – Дабробосански митрополит Гаврило Аврамовић и Гомирско или Жумберачко владичанство, Срем. Карловци 1912. – Патријарх Арсеније III Црнојевић у Пакрацу, Старине 36, 1918. – Шта је некад била Вретанија, Гласник ИД, Нови Сад, 7, 1–3, 1934. – Два писма патријарха Арсенија III Црнојевића, Српски Сион 1906. Вучковић Јован, Прилог за историју православне цркве у негдашњем Вараждинском генералату, Истина (Задар) 1888. Грбић Манојло, Карловачко владичанство I–III, Карловац 1891– 1893. Грујић Радослав, Марчанска унија, Календар Црква за 1939. Ivić Aleksa, Iz istorije crkve hrvatsko-slavonskih Srba, Zagreb 1917. (prepis iz Vjesnika zemaljskog arhiva (1916). 118
– Arhimandrit Simeon Kordić i pećki patrijarsi, Vjesnik zemaljskog arhiva 19, 1917. – Марчанска епископија, Братство 17–20, 1923–1926. Кашић Душан, Јефрем Ђорђевић, Гласник Српске православне цркве 1957. Костић Мита, Стефан Штиљановић, Глас СКА, 110, 1923. Marković Ivan, Slaveni i pape, Zagreb 1904. Радоњић Јован, Римска курија и јужнословенске земље, Београд 1950. Руварац Димитрије, Хрватско-северинско владичанство, Српски Сион 1905. Симић Сима, Ватикан против Југославије, Титоград 1958. – Прекрштавање Срба за време другог светског рата, Титоград 1958. – Туђинске комбинације око НДХ, Титоград 1958. Хорак Јован, Бршљаница, Стражилово 1888. Horvat Rudolf, Iz prošlosti grčko-istočne crkve u Koprivnici, Vjesnik zemaljskog arhiva 17, 1915. Schwicker Johan, Zur Geschichte der kirchlichen Union in der croatischen Militärgrenze, Wien 1874. Šimrak Janko, Borba za vjersko i crkveno jedinstvo (Apologija Pavla Zorčića), Zagreb 1932. – Arsenije Crnojević i unija, Zagreb 1935. Богдановић Лазар, Старине манастира Пакре у Славонији тичуће се понешто српске православне цркве у Босни и Херцеговини, Источник, (Сарајево) 1889.
119
– Старине у манастиру лепавинском, Старинар 11, 1894. – Још неке старине манастира Лепавине, Старинар 12, 1895. – Записи на рукописним и штампаним књигама манастира Ораховице, Бранково Коло (Срем. Карловци) 1898. – Манастир Дреновац у Славонији, Браство 8, 1899. – Стара писма, Српски Сион 1899. – Српске православне калуђерице у манастиру Ораховици, Духовна стража (Сомбор) 1930. – Унутрашњи живот у манастиру Ораховици у старо време, Духовна стража 1931. Витковић Димитрије, Записи из књига манастира Лепавине, Богословски гласник, (Срем. Карловци) 13, 1908. (У истом броју је Р. Грујић објавио исправке и примједбе на ове »Записе«). – Манастир Кутина-Бршљанац у Пакрачком владичанству, Богословски гласник 17, 1910. Грбић Стева, Манастир Лепа Вина у Хрватској, Весник српске цркве, 1891. Грујић Радослав, Пропаст манастира Марче, Загреб 1908. Јовановић Јован, Крушковац војводе Дејана, Календар Србобран 1901. Котарлић Милан, Манастир Св. Ане, Весник српске цркве 1925. Краснић Владимир, Манастир Грабовац, Летопис МС 127, 1881. – Опис манастира Ораховице, Летопис МС 193,3, 1885. – Црквене ствари из манастира Марче, Глас истине 1885. – Манастир Пакра, Стражилово, 1886.
120
– Манастир Лепавина, Летопис МС 158–160, 1889. Милић Шћепан, Манастир Пакра у »Малој Влашкој«, Правда, 7. VII 1934. Рајковић Ђорђе, О манастиру Марчи, Летопис МС, 123, 1880.
Култура и умјетност
Bach Ivan, Prilozi povijesti srpskog slikarstva u Hrvatskoj od kraja XVII do kraja XVIII st., Historijski zbornik Zagreb, 1949. Грујић Радослав, Српске школе (од 1718–1739), Београд 1908. – Прилози за историју српских школа у првој половини XVIII века, Споменик СКА 49, 1910. – Средњевековно српско парохијско свештенство, Скопље 1923. (прештампано из Црква и живот 1922). – Српски културно-историјски и умјетнички споменици сачувани у Загребу од усташког уништења, Кал. Просвјета 1947. Грујић Радослав, Проучавање старих српских кодекса и инкунабула по Хрватској и Славонији, Гласник САН И, 1949, II 1950. Кашић Душан, Јован Четиревић-Грабован, српски сликар XVIII века, Гласник српске православне цркве 1955. Мирковић Лазар, Милешевска плаштаница молдавског војводе Александра и жене му Роксанде у манастиру Пакри, Прилози ЈКИФ 7, 4, 1927. Моачанин Федор, Музеј Срба у Хрватској, Хисторијски зборник 1948. Петровић Вељко, О сликарској уметности код Срба у Војводини XVIII и XIX века, Нови Сад, 1927. 121
Radojčić Nikola, Plaštanica u manastiru Pakri, Narodna starina 1928. Руварац Димитрије, Клирикална школа у Пакрацу, Архив за историју Митрополије карловачке, 1914. Руварац Иларион, Шта се и како се и с које стране покушавало да се и код нас оснује семинарија за кандидате свештеничког реда, Срем. Карловци 1887 (прештампано из Гласа истине 1887). Cuvaj Antun, Gradja za povijest školstva. Zagreb 1910.
122
ИЛУСТРАЦИЈЕ
Стефан Шкиљановић (Жефаровић: »Стематографија«)
123
Манастир Ораховица
Манастир Пакра
124
Манастир Лепавина
»Statuta Walachorum«
125
Патријарх Арсеније III Црнојевић (Портре – својина Српске патријаршије)
126
Црква у Северину
Манастир Марча (данашња капела)
127
Манастир Св. Ана
Владичански двор у Пакрацу
128
Саборна Црква у Пакрацу
Пакрачка богословија, касније учитељска школа
129
Епископ пакрачки Мирон
Прота Петар Босанац
130
Саборна црква у Загребу
Митрополит загребачки Доситеј
131
Митрополит загребачки др Дамаскин
Бомбардована црква манастира Лепавине из рата
132
Епископ славонски Емилијан
Прота Платон Бузаџић 133
