DEO TREĆI
PITAGORA, MUHAMED, KROMVEL
15 Religijom nazivamo budnu svest živoga bića u trenucima kada ono savlađuje biće uopšte, gospodari njime, odriče ga, pa čak i uništava. Rasni život i takt nagona u živog bića smanjuju se i siromaše pred pogiedorn na rasprostrti naponski svet ispunjen svetlošću, vreme uzmiče ispred prostora. Biljolika čežnja za usavršavanjem gasi se, a izbija životinjsko praoscćanje straha od ispunjavanja i dokrajčivanja, od onoga što nema pravca, od smrti. Osnovna osećanja religije nisu mržnja i ljubav — nego strah i Ijubav. Mržnja i strah razlikuju se kao vreme i prostor, kao krv i oko, kao takt i napon, kao ono što je herojsko i ono što je sveto. A isto tako je različita ljubav u rasnom smislu od ljubavi u religioznom smislu. Svaka religija srodna je svetlosti. I ono što je rasprostrto mi shvatamo na religiozni način kao svet za oko sa gledišta našeg »ja« kao svetlosnog centra. Sluh i pipanje podređuju se viđenome, a nevidljivo, čije uticaje čulno osećamo, postaje sadržajem demonskoga. Sve ono što mir obeležavamo rečima: božanstvo, otkrovenje, spasenje, opredeljenost — na neki način je elemenat osvetljene stvarnosti. Smrt je. za čoveka nešto što se vidi- i viđenjem saznaje, a s obzirom na smrt rađanje je druga tajna: oboje ograničavaju, za oko, proosećanu kosmičnost kao život tela u osvetljenom prostoru. Postoji duboki strah, i životinjama poznat, od mikrokosmičkog slobodnog bivstvovanja u prostoru, od samoga prostora i sila u njemu, od smrti; a postoji i drugi jedan strah za kosmičko strujanje bića, za život, 9
Š P E N G L E R Propast Zapacla
za upravljeno vreme. Prvi strah budi tamnu slutnju da .je sloboda u rasprostrtome jedan novi način zavis-' nosti, dublji no biljoliki način zavisnosti. Taj prvi strah čini da pojedinačno biće, osećajuči svoju slabost, traži blizinu i vezu sa drugima. Strah odvodi do govorenja, i svalca religija je jeclna vrsta jezika. Usled toga straha od prostora izdvajaju se numina sveta kao prirode i kultovi bogova. A usled straha za vreme nastaju numina iivota, roda, države — sa svojim središtem u kultu predaka. To je razlika između tabu i totem, jer se i ono što je totemističko javlja stalno u religioznom obliku, usled svetog zazora pred ovim što se izmiče razumevanju i što nam je večno tuđe i strano. Viša religija potrebuje budan napon protiv sila krvi i bića, koje uvek u dubini vrebaju, da bi opet zadobila svoje prastaro pravo nad tom mlađom stranom životnoga: »Bdite i molite se, da ne biste pali u napast«. Pa ipak je spasenje osnovna reč svake religije i večna želja svakog budnog bića. U ovom opštem, gotovo pred-religioznom smislu, ta želja znači zahtev za oslobođenjem od strahovanja i muka budnoga bića, zahtev za ispražnjavanjem napona mišljenja i mudrovanja koje je strah rodio, zahtev da se oslobodimo svesti o usamljenosti našega »ja« u svemiru i svesti o -čvrstoj uslovljenosti svake prirode, d da tu svest ukinemo, da se oslobodimo pogleda na nepomerljivu granicu sveg bića, na starost, na smrt. I spavanje oslobodava. Sama smrt jeste seštra spavanja. I sveto vino, pijanstvo, lomi strogost duhovnih napona, a isto tako i igra, dioniziska umetnost i svaki drugi način opojnosti i stanja u kome je biće »van sebe«. To je izmicanje od budnoga bića pomoću bivstvovanja uopšte, kosmičkoga, onoga »to«: begstvo iz prostora u vreme. Ali više no sve to jeste ono pravo religiozno savlađivanje straha pomoću samoga razumevanja. Napon između mikrokozma i makrokozma postaje nešto što se voli, nešto u što se potpuno može 'utopiti1. To mi nazivamo verom, a njom započinje uopšte ljudski duhovni život. Postoji samo kauzalno razumevanje, bilo da ga primamo, bilo da ga primenjujemo, bilo da je ono ap1
»Ko ljubi Boga žarkom dušom, taj se pretvara u Njega« (Bernar od Klervoa). 10
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
strahovano iz osećajnosti, bilo da nije. Potpuno je neinoguće da razlik.ujemo razumevanje i kauzalitet: obe reči izražavaju jedno i isto. Kada je nešto za nas »stvarno«, mi ga vidimo i zamišljamo u uzročnome obliku kao što i sebe same i svoje delanje osećamo i saznajemo kao pra-stvar1. Ali je ovo stavljanje uzroka različito od slučaja do slučaja ne samo u religioznoj logici ljudi, nego i u anorganskoj logici ljudi uopšte. Kada imamo pred sobom jednu činjenicu, mi joj sada zamišljamo kao uzrok ovo i ovo, a već u sledećem trenutku ono i ono, nešto sasvim dmgo. Svaka vrsta mišljenja ima za svaku svoju oblast u kojoj se primenjuje svoj sopstveni »sistem«. U svakodnevnom životu nikada se ne dešava da se jedna ista kauzalna veza zamišlja i po drugi put kao isto tako tačna. Radne hipoteze, što će reći kauzalni sistemi, koje se uzajamno isključuju, upotrebljavaju se u modernpj fizici naporedo, kao na pr. elektrodinamičke i termodinamičke pretstave. To ne protivreči smislu mišljenja, jer naše »razumevanje«, u trajnom svesnom stanju, uvek je u obliku pojedinačnih akata, od kojih svaki ima svoju sopstvenu kauzalnu podešenost. Nazor po kome je sav svet kao priroda, u odnosu na budno biće, uređen po jednom jedinom lcauzalnom vezivanju — ne može se nikako praktički izvršiti našim mišljenjem, koje uvek'misli samo u pojedinačnim vezama. Taj nazor ostaje jedna vera, on i jeste baš vera naprosto, jer na n j o j počiva religiozno razumevanje sveta, koje svuda, gde god to primeti, pretpostavlja, nužnim načinom mišljenja, numina: promenljiva za slučajne događaje na koje ono više i ne pomišlja, i trajna, koja stanuju na primer u izvorima, stablima, kamenju, brežuljcima, na zvezdama, dakle na određenim mestima, ili koja kao božanstva neba, rata, mudrosti, mogu da budu sv-uda prisutna. Ona su ograničena samo u okviru svakog pojedinačnog mislenog akta. Što je danas osobina jednog boga, sutra je sam bog. Druga su opet čas množina, čas pojedino lice, čas nešto neodređeno. Ima ih nevidljivih (likova) i nepojamnih (načela), onih koja se pojavljuju onome na koga je sišla milost 1 Nemački Ursache, što po etimološkoj složenosti znači pra-stvar, a kao smisao »uzrok«. Pr. pr.
11 \
SPJINGLEB
Propast
Zapada
ili unili koja se mogu pojmiti. Suclbina1 je u antici (ii/iap/ićvr]) i u Indiji (rta) nešto što kao pra-stvar stoji iznad pretstavljivih bogovskih likova, a magiska sudbina je delovanje jedinog i bezobličnog najvišeg boga. Religiozno mišljenje ide uvek na to da u nizu uzroka razlikuje redove od vrednosti i ranga, sve do najviših bića ili načela koja su prvoredni »gospoclareći« uzroci. »Opredeljenje« je reč za najobuhvatniji sistem koji počiva na procenjivanju vrednosti. A naulca je, nasuprot tome, razumevanje koje načelno apstrahuje ocl svakog razlikovanja uzroka po rangu: ono što ona nalazi nije opredeljenje nego zakon. Razumevanje uzroka oslobađa nas. Verovanje u nađene veze dovodi do toga da strah od sveta otstupa od nas. Bog je čovekovo pribežišt'e ispred sudbine, koja se može osetiti, proživeti, ali se ne može misliti, pretstavljati, imenovati, koje nestaje sve dotle dok se »kritičko« — razlučujuće — razumevanje, rođeno u strahu, čvrsto drži uzroka i njihovih uzroka, i to opipljivo, tj. nižući ih optički za spoljašnje ili unutrašnje oko, ali samo dotle. Očajan je položaj višega čoveka u tome što se njegovo moćno htenje za razumevanjem stalno nalazi u protivrečnosti prema njegovom bivstvovanju. To htenje ne služi više životu, a ne može ni da ga savlada: tako u svima značajnim situacijama ostaje nešto nerešeno: »Čim se neko izjavi slobodnim, toga trenutka se oseti uslovljenim. Osmeli li se da se izjavi uslovljenim, oseća se slobodnim« (Gete). Mi nazivamo istinom onu kauzalnu vezu u okviru sveta kao prirode o kojoj smo uvereni da ne može biti izmenjena daljim razmišljanjem. Istine su »utvrđene«, i to bezvremenski — »apsolutno« znači da su oslobodene od sudbine i istorije, ali takođe oslobođene i od činjenica našeg sopstvenog života i umiranja; one unutrički oslobođavaju, teše i spasavaju, jer neproračunljiva zbi.vanja činjeničkog sveta ili obescenjuju ili ih savladavaju. Ili, kako se to reflektuje u duhu: »Neka čovečanstvo i propadne, istina ostaje«. 1 Za religiozno mišljenje sudbina je uvek toauzalna količina. Zato nju kritika saznanja poznajesamo kaonejasnu reč za kauzalitet. Samo dotle dok se na nju ne misli, ona se stvarno saznaje.
12
PROPAST
ZAPADA
Problemi
arabljanske
kulture
U okolnom svetu nešto je čvrsto postavijeno (»utvrđeno«), tj. vezano je; čovek koji razumeva ima tajnu u rukama: ili, u predvremenima, močnu čarolisku izreku ili, danas, matematičku formulu. Triumfalno jedno osećanje prati svako iskustvo u carstvu prirode još i danas, svako iskustvo kojim se nešto učvršćuje i utvrđuje o namerama i silama nebeskog boga, duhova bure i nepogoda, demona zernlje i polja, ili o numina nauke o prirodi —.atomskim jezgrima, brzini svetlosti, teži — ili i o samo apstrahovanim numina našeg mišljenja koje se zanima svojom sopstvenom slikom — pojmu, kategoriji, umu — pa se sve to na taj način zatvori u nepromenljivi sistem kauzalnih odnosa. A iskustvo u ovom anorganskom, umrtvljujućem i učvršćujućem smislu, koje je sasvim nešto drugo no životno iskustvo i poznavanje Ijudi, rezultuje na dvostruki način: kao teorija i kao tehnika; religiozno go^ voreći : kao mit ili kult, prema tome da li vernik hoće da otkrije tajne okolnog sveta ili da ih savlada. Oboje zahteva visoki razvitak ljudskog razumevanja. Oboje može biti rođeno iz straha ili iz Ijubavi. Postoji mit straha — kao mojsijevski i primitivan uopšte, i postoji mit ljubavi — kao onaj pra-hrišćanstva i onaj gotičke mistike postoji isto tako tehnika zaklinjanja koja se brani i ona koja preklinjući moli. To je svakako i najintimnija razlika žrtve i molitve 1 : tako se odeljuju primitivno i više ljudstvo. Religioznost je crta duše, a religija je talenat. »Teorija« iziskuje dar sagledanja, koji nemaju svi, a vrlo malo njih ga ima u izrazitoj i živoj snazi koja prosvetljava. Religioznost je gledište na svet u najprvobitnijem i najprirodnijem smislu: ona je jedno gledanje sveta, pa gledali mi u njemu vladavinu sila ili, u gradskome i hladnome duhu — ne sa strahom i ljubavlju već radoznalo — poprište sila koje delaju po zakonima. Tajne »tabu«-a i »totem«-a bivaju sagledavane u veri u bogove i dušu, a sračunavane u teoriskoj fizici i biologiji. »Tehnika« pretpostavlja duhovnu obdarenost za vezivanje i zakli1
Obe se razlikuju unutarnjim oblikom. Žrtva koju prinosi Sokrat jeste, unutarnje, molitva. Antičku žrtvu valja uopšte shvatiti kao molitvu u telesnome smislu. A usrdna molitva zločinca jeste ustvari žrtva na koju ga nagoni strah. 13
i
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
_ njanje. Teoretičar je kritički vidilac, tehničar sveštenik, pronalazač prorok. A sredstvo u kome se sakuplja sva duhovna snaga jeste oblik stvarnoga, apstrahovan iz gledanja pomoču jezika, oblilc čija se suštinska srž ne otkriva svakom budnom biću: pojmom shvaćena granica, saopštljivi zakon, ime, broj. Zato svalco zaklinjanje božanstva počiva na poznavanju njegovog pravog imena, na vršenju rituala i sakramenata koji su poznati i koji stoje na raspoloženju samo onome ko ih zna u tačno ispravnom obliku i upotrebljuje ispravnu reč. To ne važi samo za primitivno čarolijanje, već i za svaku fizikalnu tehniku, a još i više i za svaku medicinu. Zato je matematika nešto sveto, što redovno proizilazi iz religioznih krugova — Pitagora, Dekart, Paskal — i zato je mistika svetih brojeva, trojke, sedmice, dvariaestice, bitna crta svake religije', zato je ornamenat, i njegov najviši oblik u kultskoj građevini, nešto kao broj, nešto brojoliko, i to u obliku koji osećamo. U okviru sveta budnoga bića mikrokosmičko stupa u vezu sa makrokozmom tim čvrstim nasilnim oblicima, izražajnim motivima ili saopštajnim znacima. U svešteničlcoj tehnici oni se zovu zapovesti, a u naučnoj zakoni. Oboje su ime i broj, i primitivan čovek ne bi umeo iznaći razliku između čaroliske sile kojom sveštenik njegovog sela savlađuje demone i one sile kojom civilizovani tehničar savlađuje svoje mašine. Prvi, i možda jedini, rezultat ljudskog htenja -za razumevanje jeste vera. »Verujem« — to je velika reč protiv metafizičkog straha, a u isto vreme i ispovedanje ljubavi. Vrhunilo istraživanje i upoznavanje u iznenadnom prosvetljenju ili .u uspešnom sračunavanju — sve naše sopstveno osećanje i pojimanje bilo bi besmisleno, ako se ne bi našla unutarnja jedna izvesnost o »nečem« što »jeste« kao nešto drugo i tuđe, i to baš tačno u nađenom obliku — u vezivanju uzroka i posledice. Čovek, kao biće čije je mišljenje vođeno jezikom, smatra za svoj najviši posed onu najzad izvojevanu čvrstu veru u to »nešto« što se izmiče vremenu i sudbini, što je on sagledajući izdvojio i obeležio inie1 U tome se filozofija ni najmanje ne razlikuje od prirodnog narodnog verovanja. Setimo se Kantove tablice kategorija sa njenih 3X4 jedinica, Heglove metode i Jamblihovih trijada.
14
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
nom i brojem. Ali šta je to — to ostaje ipak konačno u tami. Jesmo li time dodirnuli tajnu logiku Svega ili samo jednu senku? Sva borba i patnja, sav strah čoveka koji mudruje, obrću se ka ovoj novoj sUmnji, koja može postati i očajanje. Njemu je potrebna vera u jedno poslednje »nešto« pri tom njegovom duhovnom prodiranju u dubinu, u jedno poslednje »nešto« što se može mišlju postići, nekakav kraj i konac u tom rašivanju, koji neće ostaviti više ničeg tajnog. Kutovi i ponori njegovog sagledanog sveta moraju svi skupa biti prosvetljeni — ništ'a ga drugo ne može spasti. Tu vera prelazi u »znanje«, rođeno iz nepoverenja, . ili, što je istinitije, prelazi u veru u takvo jedno znanje. Jer je ovaj oblik razumevanja potpunce zavisan od onog prvog, kasniji je, veštačkiji i sumnj'iviji. Uz to, religiozna teorija — religiozno sagledanje — odvodi svešteničkoj praksi, a naučna teorija se, obrnuto, izdvaja iz prakse, iz tehničlcog znanja svakodnevnog života. Čvrsta vera, koja rezultuje iz prosvetljenja, otkrovenja, iznenadnih dubokih sagledanja, može da bude i bez kritičkog rada. A kritičko znanje pretpostavlja veru da njegove metode tačno „ odvode onome što se traži, ne novim nekim slilcama, nego baš »stvarnosti«. Ali istorija nas uČi da sumnja u veru vodi znanju, a sumnja u znanje, posle nekog vremena kritičkog optimizma, opet nazad veri. Ukoliko se teorisko znanje više oslobada od religioznog primanja, utoliko se više bliži uništavanju sebe sama. Ono što preostaje — to je, jedino i samo, tehničko iskustvo. 7 Prvobitna, tamna, vera ^priznaje nadmoćne izvore istine pomoću kojih se otvaraju, dakle u neku ruku otkrivaju, stvari koje sopstveno mudrovanje nikada ne bi odgonetnulo: proročke reči, snove, orakule, sveta pisma, glas božanstva. Kritički duh, nasuprot, hoće (i misli da jc to kadar) da za sva svoja uviđanja zahvali samo sebi. Ne samo da je nepoverljiv prema tuđim istinama — on štaviše poriče njihovu mogućnost. Istina je za njega samo ono znanje koje je on sam dokazao. Čista kritika crpe svoja sredstva jedino iz sebe, ali se uskOro primećuje da se baš time već pretpostavlja ono što je u rezultatu bitno. Ono de omnibus dubitandum jeste stav koji se ne može nikako ostvariti. Zaboravlja se da kritička aktivnost mora počivati na 15
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
jednoj melodi, koja je samo prividno nađena takođe kritičkim putem, a u samoj stvari ona proizilazi samo iz dotične nastrojenosti mišljenja', tako da se rezultat kritike određuj.e metodom koja joj leži u osnovi, a ova opet biva određena strujom bića koja nosi i prožima budno, svesno, biće. Vera u jedno znanje koje je bez pretpostavke — karakteriše samo ogromnu naivnost racionalističkih vremena. Teorija nauke o prirodi nije ništa drugo do istoriski prethodna joj dogma — samo u drugom obliku. Koristi od takve naučne teorije ima samo život, i to u obliku uspešne tehnike za koju teorija daje lcljuč. Bilo je već kazano da o vrednosti jednc radne hipoteze ne odlučuje »tačnost« već upo-, trebljivost. No uviđanja druge vrste, istine u optimističkome smislu, ne mogu uopšte biti rezultat čisto naučničkog razumevanja, koje uvek već pretpostavlja jedan nazor na kome može delati kritički, raščlanjujući ga i razjedajući ga: prirodna nauka baroka jeste progresivno rastvaranje religiozne slike sveta gotike. Ono na što ciljaju vera i znanje, strah i radoznalost, nije životno iskustvo već saznanje sveta lcao prirode. Oboje izrično odriču svet kao istoriju. A tajna budnog bića je dvostruka; dve kauzalno određene slike, strahom stvorene, postaju za naše unutarnje oko: »spoljašnji svet« i, kao protivslika, »unutarnji svet«. U obe leže pravi i istiniti problemi; budno biće potpuno je aktivno u svom unutarnjem carstvu. Tamo se numen zove Bog, a ovde duša. Kritičko razumevanje misleno preinačava božanstvo religioznog sagledanja (i to u odnosu na svoj svet) u mehaničke količine, a da pri tome baš ništa ne menja u suštinskoj srži: materija i oblik, svetlost i tama, sila i masa; a na isti način ono raščlanjava i sliku duše koju daje prvobitna vera u dušu, i to sa istim predodređenim rezultatom. Fizika unutrice zove se sistematska psihologija, i ona otkriva u čoveku: kao antička nauka flelove duše svaćene kao stvari (voD^, Svpog, encSunia), kao magiska duševne supstance (ruah, nefeš), kao faustovska duševne moći (misao, osećanje, volja). To su tvorevine 1 A tu je primitivno, i kultivisano, pa onda kinesko indisko, antičko, magisko, zapadnjačko, konačno još i englesko, nemačko i francusko mišljenje — svako drukče nastrojeno; a, najzad, nema ni dva čoveka uopšte sa tačno istom metodom.
16
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
koje religiozno razmišljanje nadalje prati, sa strahom i ljubavlju, u kauzalnim odnosima krivice, greha, milosti, savesti, nagrade i kaznć. Čim se vera i znanje obrnu tajni bića, ono ih dovodi do kobne jedne zablude. Namesto da se dostigne samo kosmičko, koje leži potpuno izvan svih mogućnosti aktivnog budnog bića, čulno se račlanjava pokrenutost tela u slici sveta našega oka, a pojmovno se raščlanjava mislena slika apstrahovana iz one prve slike kao jedan mehaničko-kauzalni sklop. Ali pravi život se vodi; on se ne saznaje. Istinito je samo ono što je bezvreinensko. Istine su sa one strane istorije i života; ali je zato život sam sa one strane svih uzroka, dejstava i istina. Obe kritike, i ona budnog bića i ona bića uopšte, protivne su istoriji, strane su životu. Ali u prvom slučaju to potpuno odgovara kritičkoj nameri i unutarnjoj logici predmeta na koji se misli; a u onom drugom slučaju ne. Razlika između vere i znanja, ili straha i radoznalosti, ili otkrovenja i kritike, nije dakle poslednja. Znanje je samo kasni oblik vere. A vera i život, Ijubav usled potajnog straha od sveta i ljubav usled potajne mržnje rodova, saznanje anorganskog i osećanje organslcog života, uzroci 1 sudbine — to je najdublja od svih suprotnosti. Tu se ne odlučuje kćikva se vrsta mišljenja ima — da li religiozna ili kritička — niti o čemu se misli, nego da li je čovek mislilac — svejedno o čemu — ili je delatnik. Budno biće zahvata u oblast dela tek tada kada postane tehnika. I religiozno znanje je moć, a kauzalitetima možemo i rukovati, a ne samo konstatovati ih. Ko poznaje tajni odnos između makrokozma i mikrokozma, taj i vlada njime, bilo da mu je on otkriven, bilo da ga je on uhvatio osluškujući kako stvari teku. I tako je pravi tabu-čovek jedan čarobnik i zaklinjač. On siii božanstvo žrtvom i molitvom; on vrši prave ritualije i sakramente, jer su oni uzroci za neizbežna dejstva i moraju da služe svakom onom ko ih poznaje. On čita u zvezdama i svetim knjigama; u njegovoj duhovnoj moći leži kauzalni odnos, bezvremenski i van svega slučajnoga, odnos krivice i ispaštanja, pokajanja i očišćenja, žrtve i milosti. Vezivanjem svetih uzroka i posledica, on je i sam postao sveti sasud tajanstvene moći i, time, uzrok za nova delovanja u koja 17
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
se mora verovati, ako čovek u njima valja da uzme udela. Otuda se može razumeti ono što je evropsko-amerikanski svet sadašnjice gotovo sasvim zaboravio, poslednji smisao religiozne etike, moral. Svuda gde je snažan i pravi, on je držanje, stav, koji ima potpunce značenje ritualmh činova i veibanja, stalno exercitium spirituale, da reknemo tako kao Ignacije Lojola, naime pred boianstvom koje se tim aktima ublažava i zaklinje. »Št.a treba da činim, pa da dobijem život večni?« Ono »pa da« jeste ključ za razumevanje svakog pravog morala. Jedno »našto« i »zašto« tu leže u dubini, čak i u onim najtananijim slučajevima nekolicine filozofa koji su izmislili neki moral »radi sebe sama«, pa dakle i tu uvek sa jednim duboko osećanim »našto«, što su samo malo njih mogli da dostojno priznaju i ocene. Postoji samo kauzalni moral, tj. moralna tehnika na pozadini i. osnovi jedne religiozne metafizike. Moral je svestan i planski kauzalitet našeg samo-držanja i stava, apstrahujući od svih pojedinosti stvarnoga života i karaktera, nešto što važi večno i .za sve, bezvremensko, nešto što je neprijatelj vremenu i što je, baš zbog toga, »istinito«. Čak kad čovečanstvo i ne bi postojalo, moral bi bio istinit i važeći — ovako je odista već i iskazana moralno-anorganska logika sveta koji se shvata kao sistem. Nikada se ne bi dozvolilo da se moral može istoriski razvijati ili usavršavati. Prostor odriče vreme: pravi moral je apsolutan, večno gotov i uvek isti. U dubmama njegovim ima uvek nečeg što odriče život, jedno uzdržavanje, odricanje, jedno obezjastvovanje do askeze, do smrti. Već i jezički oblik to izražava: religiozni moral sadrži zabrane a ne zapovesti. Tabu je uvek, i kada prividno nešto potvrđuje, jedna suma odricanja. Osloboditi se činjeničkog sveta, pobeći ispred mogućnosti sudbine, smatrati rasu u sebi kao neprijatelja koji stalno vreba: za tako što potreban je čvrst sistem, učenje i vežbanje. Nijedna radnja ne bi smela biti slučajna i nagonska, tj. biti prepuštena krvi. Ona se mora misleno odmeravati po uzrocima i posledicama, biti »izvođena« odgovarajući svim zabranama. Nužno je jedno krajnje na-, prezanje budnoga bića, pa da se stalno ne pada u greh. Prvo uzdržljivost od svega što pripada krvi: od braka, od Ijubavi. Ljubav i mržnja među ljudima su 18
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
kosmičke i zle; ljubav rodova je krajnja suprotnost bezvremenskoj ljubavi i strahu Gospodnjem, te otuda pra-greh zbog koga je Adam isteran iz raja, a čovečanstvo opterečeno naslednim grehom. Rađanje i smrt ograničavaju život tela u prostoru. Zato što je to telo — rađanje je krivica, a smrt kazna. Za/j.a a-qna (telo — grob) — bilo je ispovedanje orfičke religije. Eshil i Pindar su biće shvatali kao krivicu. A kao zločinstvo smatraju ga sveci svih kultura, da bi ga umrtvili askezom ili rasipanjem u orgijazmu, koji je duboko srodan sa askezom. Zlo je svako delovanje u okviru istorije, podvig, junaštvo, radost u borbi, pobeda i plen. U tome odzvanja takt kosmičkog bića, te zaglušuje i zbunjuje duhovno sagledanje i mišljenje. »Svet« uopšte, pri čemu se misli na svet kao istoriju, infaman je. On se bori, namesto da bude odricanje; on ne zna za ideju žrtve. On gospodari istinom preko činjenica. On se izmiče mišljenju po uzrocima i posledicama, sledujuci nagonima. I zato je najviša žrtva kojp duhovni čovek može doprineti, kada on sam taj svet preda kao žrtvu silama prirode. Jedan deo tog irtvovanja jeste svaki moralni čin. Moralni tok života jeste neprekidni lanac takvih žrtvovanja. Ponajpre žrtva sažaljenja. Tu unutarnje moćni predaje na žrtvu nemoćnome svoju nadmoćnost! Sažaljivi ubija nešto u sebi. Ali ne treba pomešati sažaljenje u velikome religioznome smislu sa raspoloženjem svakodnevnoga čoveka, raspoloženjem u kome riema stava, raspoloženjem čoveka koji ne može vladati sobom; a ponajpre ne treba ga mešati sa rasnim osećanjem viteštva, koje uopšte nije moral raz loga i zapovesti, nego je otmena, sama po sebi razumIjiva moralnost koja počiva na nesvesnom osećanju takta jednog visoko disciplinskog života. Ono što se u civilizovanim vremenima naziva socijalnom etikom — to nema ničeg zajedničkog sa religijom i to samo pokazuje samim svojim postojanjem slabost i prazninu religioznosti iz koje je iščezla sva snaga metafizičke izvesnosti, a sa njome i pravog, verski snažnog morala, koji je odricanje. Pomislimo, recimo, na razliku između Paskala i Mila. Socijalna etika nije ništa drugo do praktična politika. Ona spada, kao vrlo kasni proizvod, u onaj isti istoriski svet u kome se moralnost, na visini svih ranih vremena, pojavljuje kao plemenitost i viteštvo jakih rodova prema onima kojima rđavo ide u životu istorije i sudbine, ono što se danas 19
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
u dobro vaspitanim krugovima, koji imaju takta i discipline, naziva »gentlemanlike«, ili »pristojnost«, a čiji protiv-pojam nije greh nego prostaštvo. To je opet ona razlika između katedrale i zamka. Ovo nastrojenje ne pita za zapovesti, niti za razloge, Ono uopšte ne pita. Ono je u krvi — to baš i znači takt — i ne boji se ni kazne ni odmazde, nego se boji preziranja, a osobito samopreziranja. Ono nije nesebično, nego baš i proizilazi iz obilja jednog snažnog »ja«. A sažaljenje ima, baš zato što i ono zahteva unutarnju veličinu^ u istim tim ranim vremenima, i svoje najsvetije sluge — kao Franju Asiskog i Bernara od Klervoa, koji su imali produhovljeno odricanje, blaženo žrtvovanje i davanje sebe sama, jednu caritas etersku, beskrvnu, bezvremensku, u kojoj se strah od svemira preobrazio u čistu ljubav bez mrlje i pege, jednu visinu kauzalnog morala za koju kasnija vremena uopšte nisu više bila kadra. Da bi se krv savladala, mora je čovek imati. Zato jedno monaštvo velikog stila postoji samo u viteškim i ratničkim vremenima; i najviši simbol za savršenu pobedu prostora nad vremenom jeste ratnik koji je postao asketa, ne rođeni sanjalica i slabić, koji pripada manastiru po svojoj prirodi, ili naučnik koji u svojoj sobi gradi neki moralni sistem. Ne budimo licemeri: ono što se danas naziva moralom, vrlo odmerena ljubav prema bližnjima i aktivnost pristojnih nastrojenja ili vršenja caritas-a misleći pri tome na sticanje političke moći — to po merilu ranoga vremena niie uopšte neki viteški smisao ma kakvoga ranga. Još jednom: veliki moral postoji samo s obzirom na smrt, iz jednog straha od metafizičkih razloga i posledica koji ispunjuje sve budno biće, iz jedne ljubavi koja savlađuje život, iz jedne svesti da smo neizbežno u ropstvu kauzalnog sistema svetih zapovesti i ciljeva, koji obožavamo kao istinit, a kome moramo potpuno pripadati ili ga se potpuno odreći. Stalni napon, samoposmatranje, samoispitivanje prate vršenje toga morala koji je jedna umetnost i pored koga svet kao istorija iščezava kao ništa. Budimo sveci ili junaci. U sredini ne leži mudrost nego —• svakodnevnost. 20
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture
16 Kada bi bilo istina odvojenih od struja bića, tada ne bi bilo istorije istine. Kada bi postojala jedna jedina večno prava religija, religiska istorija bi bila jedna nemoguća pretstava. Ali ma koliko moćno bila razvijena mikrokozmička životna strana pojedinačnog bića, ipak je ona pripojena kao koža uz život lcoji 'postaje, sva je prožeta taktom krvi i stalno je svedočanstvo o skrivenim nagonima kosmičke upravljenosti. Rasa vlada celokupnim pojimanjem s i oblikuje ga. Vreme guta prostor — to je sudbina svakog budnog trenutka. Pa ipak postoje »večne istine«. Svaki čovek ih ima, i to čitavu množinu, ukoliko se snalazi razumevanjem u onom mislenom svetu u čijem sklopu one ne promenljivom čvrstinom stoje, naime »baš sada«, u trenulku mišljenja, gvozdeno ukopčane po razlogu i posledici, po uzroku i dejstvu. U tome poretku ništa se ne može izmeniti, kako čovek veruje, ali jedan talas života diže i nosi i njegovo budno »ja« i njegov svet. Sklad ostaje, ali kao celina, kao činjenica, on ima istoriju. Apsolutno i relativno odnose se kao poprečni i uzdužni presek jednog niza naraštaja: onaj drugi apstrahuje od prostora, a onaj prvi od vremena. Ko misli sistematski, taj ostaje u kauzalnom poretku trenutka. Samo onaj ko fiziognomičlci pregleda niz podešenosti — saznaje stalnu menu onoga što je istinito. Sve prolazno je samo jedno upoređenje — to važi i o večnim istinama, čim sledujemo njihovoj putanji po struji istorije, gde one, zatvorene u slici sveta živih i umirućih rodova, i nadalje žive i kreću se. Za svakog čoveka i za kratki ro.k njegovog bića, večna je i istinita jedna religija, ona koju mu je sudbina dodelila mestom i vremenom njegovog rođenja. Sa njome on oseća, iz nje obrazuje on nazore i uverenja svojih dana. Čvrsto se drži njenih reči i oblika, iako ih stalno drukče zamišlja. Večne istine postoje u svetu kao prirodi; u svetu kao istoriji postoji večno promenljiva istinitost. Zato je jedna morfologija religiske istorije zadatak koji sebi može postaviti samo faustovski duh i rešiti ga samo na svom sadašnjem stupnju. Postavljen je zahtev; mora se smelo učiniti pokušaj da se čovek potpuno odvoji od svog sopstvcnog ubeđenja, pa da 21
Š P E N G L E R Propast Zapacla
onda pred sobom vidi sve religije kao podjednako tuđe. Kako je to teško! Onaj ko to preduzme, mora irnati snage ne samo da prividno istupi iz istina svoga razumevanja sveta, pa ma te istine za njega i postojale samo kao zbir pojmova i metoda, već da odista prožme fiziognomički i svoj sopstveni sistem sve do kraja i do poslednjeg ostatka. A da li je njemu tada uopšte i moguće da stekne saopštljive uvide o istinama ljudi koji govore drugim jezikom, i to da ih stekne na jednom jedinom jeziku koji sadrži svu potajnu metafiziku njegove kuiture u svojoj građi i u svome duhu? Tu je najpre, kroz tisućleća prvoga doba, tupi metež primitivnih stanovništava, koja pilje u haotični okolni svet čije su im zagonetke stalno prisutne^ a da pri tom niko od njih ne može logički da zagospodari tim zagonetkama. Životinja je prema njima blažena, ona koja je budna ali ne misli. Životinja se plaši samo od pojedinačnih opasnosti, a rani čovek dršće pred celim svetom. Sve u njemu i oko njega ostaje tamno i nerešeno. Ono što je svakodnevno i demonsko — nerazmrsivo je i isprepleteno bez pravilnosti. Strašljiva i mučna religioznost ispunjuje mu dan, i utoliko je i ređa jedna religija u kojoj može imati mira i poverenja, pa ma samo i naslućena i naznačena. Jer iz ovog elementarnog oblika straha od sveta ne vodi nikakav put jednoj ljubavi koja razumeva. Svaki kamen na koji se stupi nogom, svako oruđe koje se uzme u rnke, svaki insekt koji prozuji, hrana, kuća, vreme i nevreme mogu da budu demonski, ali u sile koje iza njih vrebaju čovek veruje samo dotle dok ga one plaše ili dok ih on potrebuje. I tako ih ima sasvim dovoljno! Voleti se može samo nešto u čije se trajno biće veruje. Ljubav pretpostavlja misao o svetskom poretku koji je zadobio čvrstinu. Zapadnjačko istraživanje mnogo se mučilo da sredi pojedinačna posmatranja iz celog sveta, i to da ih sredi po tobožnjim stupnjevima koji »vode naviše«, od verovanja u duše, ili m a ' o d kakvog drugog početka, sve do sopstvene vere. Nažalost, stvorili su shemu po vrednosnim procenjivanjima pojedinačne religije; Kinezi ili Grci bi to sasvim drukče uradili. Ali takav jedan niz stupnjeva, koji pretpostavlja opšte razviće upravljeno na jedan cilj, uopšte i ne postoji. Haotički okolni svet primitivnih ljudi, rođen iz dotičnog razumevanja pojedinačnog trenutka, pa ipak pun smisla, uvek je nešto što je do22
PROPAST
ZAPADA
Problemi
arcibljanske
kulture
raslo, nešto što je u sebi samome završeno i zatvoreno, često sa naglom i jezivom dubinom metafizičke slutnje. Taj svet uvek sadrži jedan sistem, a vrlo malo čini da li je on delimično apstrahovan iz sagledanja svetlosnog sveta ili je potpuno ostao u tome -svetu. Takva slika sveta »ne korača napred i dalje«, a isto tako ona nije nikakva čvrsta suma pojedinačnih crta, od kojih bi se jedna ili druga smela izvaditi i upoređivati bez obzira na vreme, zemlju i narod, kako se to obično dešava. Sve te crte, štaviše, obrazuju jedan svet organskih religija koje su imale, preko cele naše zemlje, sopstvene i vrlo karakteristične vrste postajanja, zrenja, širenja i propadanja i savršeno sopstvenu vrstu po izgradnji, stilu, tempu i trajanju, pa imaju sve to još i danas u njihovim poslednjim oblastima. Religije visokih kultura nisu razvijenije, no su drukčije. One su u svetlosti pred nama jasnije i duhovnije, one poznaju ljubav koja razumeva, one imaju probleme i ideje, strogo duhovne teorije i tehnike, ali one ne poznaju više religioznu simboliku celokupnog svakodnevnog života. Primitivna religioznost prožima sve, a kasne pojedinačne religije jesu zatvoreni oblikovni švetovi za se. Utoliko su zagonetnija pred-vremena velikih kuliura, još potpunce primitivna, ali ona sve jasnije anticipiraju i ukazuju sve više na jedan određeni pravac. Baš ta vremena, što obuhvataju nekoliko stoleća, morala bi za sebe biti tačno ispitana i upoređivana. U kom obliku se širi ono što ima da dođe? Magisko vreme je, kako videsmo, stvorilo tip proročkih religija koji je prešao u apokaliptiku. U čemu je baš ovaj oblik dublje zasnovan u suštini te kulture? Ili, zašto je mikensko pred-doba antike potpuno ispunjeno pretstavama božanstava u liku životinja? 1 To nisu bogovi 1 Da li je visoko civilizovana Kreta u tome bila uzorom kao pretstraža egipatskog načina mišljenja? Ali mnogobrojni mesni i plemenski bogovi primitivnog tinitskog doba (pre 3000), koji su pretstavljali numina pojedinili životinjskih rodova, imali su svakako bitno drukče značenje. F.gipatsko božanstvo ovog pred-vremena ima, ukoliko je močnije, utoliko mnogobrojnije pojedinačne duhove (ka) i pojedinačne duše (bai) koji su skriveni s\aida u pojedinim životinjama i tu vrebaju: bastet u mačkama, sehmet u lavovima, hator u kravama, mut u jastrebima (usled čega se u likovima bogova čoveku slični Ka u neku ruku skriva iza životinjske glave), te čine ovu najstariju sliku sveta ču-
23
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
ratnika gore na Megaronu mikenskih zamkova, gde je veličanstveno odnegovan kult duša i predaka, još i danas zasvedočen po grobovima, več su to tamo dole u nizini neke sile u koje veruju seljaci po kolibama. Veliki, ljudima slični, bogovi apoliniske religije, koja je morala nastati oko 1100 ogromnim religioznim potresom, nose svuda još crte svoje tamne prošlosti. Nema među tim likovima gotovo nijednog koji ne bi odavao to poreklo nadimkom, atributima ili mitovima o pretvaranju koji lako odaju prošlost. Hera je za Homera stalno »volooka«. Zevs se pojavljuje kao bik, a Posejdon iz telpuziske legende kao lconj. Apolon postaje ime za mnogobrojna primitivna numina, on je jednom bio vuk (Likejos), kao i rimski Mars, pa ovan (Karnejos), pa delfin (Delfinios), pa zmija (pitiski Apolon iz Delfija). Kao zmija pojavljuju se Zevs Melihios na antičkim nadgrobnim reljefima, Asklepios, i Erinije još u Eshila (Eum. 126.) Na Akropolju čuvena sveta zmija tumačila se kao Erihtonios. U Arkadiji Pauzanija je video još u Figaliskom hramu kip Demetre sa konjskom glavom; arkadiska Artemida-Kalisto pojavljuje se kao medvedica, a i sveštenice brauronske Artemide u Atini zvale su se arktoi. Dioniz, čas bik čas jarac, i Pan uvek su zadržali nečeg životinjskog. Psihe je kao i egipćanska telesna duša (bai) ptica-duša, i time započinju mnogobrojne poluživotinjske tvorevine, kao sirene i kentauri, koje savršeno ispunjuju rano-antičku sliku prirode. Ali kojim crtama primitivna religija merovinškog doba unapred predočava moćni uspon gotike? Što je ona prividno ista religija, »hrišćanstvo« — to ne dokazuje ništa protiv potpune razlike po dubini. Jer nama mora biti jasno da primitivni karakter jedne religije ne leži stvarno u njenoj sastojini učenja i običaja, nego u duševnosti ljudi koji ih prisvajaju, koji sa njima osećaju, govore i misle. Istraživač se mora pomiriti sa činjenicom da je magisko hrišćanstvo i to ono zapadne crkve, dva puta postalo .izražajnim sredstvom primidovišnim proizvodom najužasnijeg straha! Čak i posle smrti sile besne protiv čoveka i mogu se ublažiti jedino najtežim žrtvama. Sjedinjenje severne i južne zemlje pretstavljeno jc bilo tada zajedničkim obožavanjem horusa-sokola, čiji je prvi Ka prisutan u vladajućem faraonu. Upor. Ed. Meyer, Gesch. d. Alt. I & 182 ff. 24
PROPAST
ZAPADA
Problemi
arabljanske
kulture
tivne pobožnosti, pa time i samo ono jednom primitivnom religijom, naime 500—900 na keltsko-germanskom Zapadu i danas još u ruskom svetu. Ali kalco se ogledao svet u tim »obraćenim« glavama? Šta su Ijudi — izuzev nekolicinu klirika vizantiskog obrazovanja — odista mislili i pretstavljali pri tim ceremonijama i dogmama? Episkop Gregor iz Tura, lcoji svakako prikazuje najviše duhovno stanje svoje generacije — hvali jednom prah sastrugan sa nadgrobne ploče nekog svetitelja: »O nebesko sredstvo za čišćenje, koje nadmaša sve lekarske recepte — koje čisti trbuh kao sok skamonija — i koje spira sve mrlje sa savesti!« Ono što Mesiju u Gregorovim očima legitimiše kao velikog čarobnjaka i, timc, kao pravog spasitelja — nij'e smrt Isusova (koja ga, kao prosto zločin^stvo, ispunjuje gnevom) nego njegovo vaskrsenje, koje pred njim nejasno lebdi kao neki atletski podvig snage. Da istorija stradanja ima mistički smisao — on to i ne sluti 1 . U Rusiji, zaključci »Sinoda od slo naslova«2 iz 1551 jesu svedočanstvo o najprimitivnijoj religioznosti. šišanje brade i nepravilno stavljanje krsta na sebe pojavljuju se tu kao smrtni greh. Time se vređaju demoni. »Sinod Antihrista« iz 1667 doveo je do ogromnog sektaškog pokreta raskolnika, zato što se od tada valjalo krstiti sa tri namesto sa dva prsta, a Isusovo ime izgovarati »Jisus« namesto »Isus«, čime se za stroge vernike gubilaf sila ovog čarobnog sredstva nad demonima. Ali to delovanje straha nije ipak još sve, pa nije ni ono što je najmoćnije. Zašto merovinško doba nije imalo da pokaže ni najmanjih tragova one žarke topline i čežnje za potapanjem u metafizičko kojih je puno magisko pred-doba apokaliptike i njemu tako slično rusko pred-doba u vremenu Svetog sinoda (1721 —1917)? Šta je to što je odvodilo sve mučeničke selcte raskolnika, još od vremena Petra Velikog, u bezbračnost, siromaštvo, hadžiluke, do samounakaženja, do strašnih oblika askeze, a što je u 17 veku oteralo hiljade u dobrovoljno samospaljivanje iz religiozne strasti? Učenje hlista 3 o »ruskim Hristovima«, kojih je do1
Bernoulli, Die Heiligen der Merowinger (1900), dobar o.pis te primitivne religije. Tzv. »Stoglavi sinod«. 3 Jedna ruska religiozna sekta. — Pr. pr.
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
sad nabrojano sedam; duhoborci sa svojom životnom knjigom, koju koriste kao bibliju i koja treba da sadrži psalme usmeno predane od Isusa; škopci sa svojim jezovitim 'zapovestima o unakaženju — stvari bez kojih su sasvim nerazumljivi Tolstoj, nihilizam i političke revolucije 1 — žašto (franačko doba izgleda prema svemu tome tako tupo i. plitko? Da li je tačno da samo Aramejci i Rusi imaju religioznog genija, i šta se onda ima očekivati od Rusije koja dolazi, sada kada je baš u odlučnom stoleću bila razorena smetnja učene ortodoksije?
17 Primitivne religije imaju nečeg bezdomovinskog kao oblaci i vetrovi. Masovne duše pranaroda sklupčale su se slučajno i prolazno u jedno biće, pa tako slučajno ostaje i rnesto, ono »ma gde«, onih veza koje sklapaju budna bića iz straha i radi odbrane, i koje se šire na tom slučaj'nom mestu. Da li one putuju ili ostaju, da li se menjaju ili ne — to nema ničeg zajedničkog sa njihovirn unutarnjim značenjem. Visoke kulture deli od ovakvog života duboka vezanost za zemlju. Tu postoji materinsko tle svih izražajnih tvorevina; kao što i grad, kao što i hram, piramida i katedrala moraju svoju istoriju završiti tamc gde im je i ideja nastala, tako je i velika religija svakog ranog doba vezana svima lcorenima svoga bića za zemlju nad kojom se izdigla njena slika sveta. Ma kohko sveti običaji i stavovi kasnije i bili nadaleko odnošeni, ipak njeno unutarnje razviće ostaje vezano za mesto njenog rođenja. Sasvim je nemoguće da se nađe i najmanja razvojna crta antičkih gradslcih kultova u Galiji ili da se učini ijedan dogmatski korak faustovskog hrišćanstva u Americj. Ono što se odvoji od zemlje, to je ukočeno i tvrdo. Uvek to počinje kao jedan poklič! Nejasno komešanje straha i odbrane iznenada prelazi u čisto i žarko buđenje, koje, polazeći sa majke zemlje, rascvetavajući se sasvim biljoliko, obuhvata dubinu svetlosnog sveta jednim pogledom i shvata. Onde' gde uopšte ima 1
Kattenbusčh, Lehrb. d. vgl. Konfessionsk. I (1892) S 234 ff. — N.P. Miljukow, Skizz. russ. Kulturgesch. 1901) II, S. 104 ff. 26
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
smisla za samoposmatranje, ovaj se preobražaj osetio i pozdravio kao unutarnje ponovno rađanje. U tome Irenutku, nikada pre njega i nikada više sa istom silinom i žarkošću, kroz sve izabrane duhove vremena prolazi kao neka velika svetlost, koja sav strah rastapa u blaženu ljubav i čini da se ono što je nevidljivo iznenada pojavi u metafizičkoj uznesenosti. Tu svaka kultura ostvaruje svoj prasimbol. Svaka ima svoju vrstu ljubavi, nazvali je mi nebeskom ili metafizičkom, koja za sve druge ostaje nedostižna ili nerazumljiva. Bilo da svetlosna pećina nadsvodi svet kao pred očima Isusa i njegovih pratilaca, bilo da malena zemlja išČezava u zvezdanome beskraju kao što je to osećao Đordano Bruno, bilo da orfičari u se primaju telesnoga boga, bilo da se duh Plotinov u ekstazi slapa sa duhom Božjim u »henozis«, bilo da sveti Beriiar postaje jedno sa delovanjem.beskrajnog božanstva u jednoj unio mystica — uvek je dubinski nagon duše podložan prasimbolu te jedne i nijedne druge kulture. U petoj dinastiji Egipta (2680—2540), koja sleduje velikim izgrađivačima piramida, nestaje kult Horuš-sokola čiji Ka prebiva u vladaocu. Stariji mesni kultovi, pa čak i duboka /oMZ'-religija iz Hermopolisa, otstupaju. Pojavljuje se sunčana religija »Re«-a. Od svog palatinstva zapadno, svaki kralj podiže pored svog posmrtnog hrama i »Re«-svetilište: onaj prvi kao simbol upravljenog života od rođenja do odaje sa sarkofagom, a ovo drugo kao simbol velike i večne prirode. Vreme i prostor, biće i budno biće, sudbina i sveti kauzalitet, stoje u ovoj ogromnoj dvostrulcoj tvorevini jedno prema drugome lcao ni u jednoj drugoj arhitekturi na svetu. Obojima uzvodi pokriveh; put; onaj što vodi prema »Re«-u propraćen je reljefima koji slikaju moć sunčanog boga nad biljnim i životinjskim svetom i promenu godišnjih doba. Nikakav lik bogova, niti ikakav h r a m — samo jedan oltar od alabastera krasi moćnu terasu, na koju iz tmine stupa faraon u ranu zoru, visoko iznad zemlje,. da pozdravi velikog boga lcoji se diže sa istoka 1 . 1
(1905). kao u uprkos Bogom
Borchardt, Reheiligtum des Newoserre, Bnd. I Faraon ni'je više inkarnacija božanstva, a još nije, teologiji Srednjeg carstva, sin »Re«-ov; mali je svoje zamaljske veličine, i kao takav stoji pred kao sluga. 27
Š P E N G L E R Propast Zapacla
Ova rana prisnost uvek proizilazi iz zemlje bez, gradova, iz sela, lcoliba, svetilišta, usamljenih manastira i naseobina pustinjaka. Tu se obrazuje velika zajednica svesnih duhovnih izbranika koja se unutarnje odelila od velike struje nesvesnog bića junaštva i viteštva čitavim jednim svetom. Oba pra-staleža, sveštenstvo i plemstvo, sagledanje po katedralama i dela koja potiču iz zamkova, askeza i ljubavništvo, ekstaza i otmeni običaj, otsad počinju svak svoju sopstvenu istoriju. Bio kalifa takođe i švetovni vladalac vernih, žrtvovao faraon u oba svetilišta, osnivao germanski k.ralj svoju grobnicu predaka pod katedralom — ništa ne uništava kao ponor duboku suprotnost prostora i vremena koja se ovde ogleda u oba staleža. Religiska istorija i politička istorija, istorija istina i istorija činjenica, stoje — nespojivo — je^na nasuprot drugoj. To počinje po katedralama i zamkovima pa se nastavIja po sve večim gradovima kao suprotnost nauke i privrede, da se završi u poslednjim stupnjima' istoričnosti kao borba duha i sile. Ali se obe istorije kreću sasvim na visini Ijudskoga. Seljaštvo ostaje u dubini, bezistorisko. Ono ne shvata države kao ni dogme. Iz moćne rane religije svetih krugova razvijaju se po ranim gradovima sholastika i mistika, u sve većem metežu uličica i trgova reformacija, filozofija i svetovnjačka učenost, u kamenim masama kasnih. velikih gradova prosvetilaštvo i ireligija. Seljačka vera, tamo napolju, večna je i uvek ista. Egipatski seljak nije ništa razumeo o onom «Re«. O n ' j e ime čuo, a obožavao je i nadalje svoje životinjske bogove iz tinitskog vremena, koji su ponovo ovladali sa felaškom verom 26-te dinastije — dok je ogroman otsek religiske istorije prohujao kroz gradove. Italski seljak obožavao je, u vreme Avgustovo, isto ono što je obožavao davno pre Homera; on to čini jo.^ i danas. Imena i propisi čitavih religija koje su cvetale i izumrle doprli su iz gradova i do njega i izmenili su zvuk njegovih reči. Smisao je ostajao večno isti. Francuski seljak živi još u svom merovinškom dobu; Freja ili Marija, druidi ili dominikanci, Rim ili Ženeva: ništa ne dira u najintimniju dubinu njegove vere. A-li i po gradovima sloj za slojem istoriski zaostaje. Postoji, nad primitivnom religijom sela, još jedna narodna religija malih Ijudi u podzemlju gradova i u 28
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
provinciji. Ukoliko se kultura više penje, u Srednjem carstvu, u bramansko doba, u vreme pred-sokratovaca, pred-konfucijanaca i u baroku, utoliko uži biva krug onih koji poseduju odista poslednje istine svoga vremena, a kojima one nisu samo ime i zvuk. Koliko je bilo ljudi koji su tada razumevali Sokrata, Avgustinai i Paskala? Piramida ljudska zaoštrava se i u oblasti veligioznoga sve brže, da se završi sa krajem kulture i da se otada polagano raspada. Oko 3000 počinju u Egiptu i Babilonu životni tokovi dveju velikih religija. U Egiptu se, u »reformaciono doba«, na ishodu Staroga carstva, čvrsto zasniva solarni monoteizam kao religija sveštenika i obrazovanih. Svi stari bogovi i boginje — koje su i dalje obožavali u njihovom prvobitnom značenju seljaštvo i rnali ljudi — sada su inkarnacije ili sluge jednoga »Re«. I posebna religija Hermopolisa uvrstava se sa svojom kosmologijom u veliki sistem, a jedna teološka rasprava dovodi u sklad sa dogmom čak i Ptaha iz Memfisa kao apstraktno pra-načelo stvaranja 1 . To je kao pod Justinijanom i Karlom V: gradski duh ovladao je dušom sela i zemlje. UČenje je, unutarnje, gotovo — i otsad se razumskim posmatranjem pre razgrađuje no što se profinjuje. Počinje filozofija. Srednje carstvo, sa dogmatskog gledišta, znači isto toliko malo koliko i b^rok. Počev od 1500 započinju tri nove religiske istorije: prvo vedska u Pendžabu, onda prakineska na Hoanghou, najzad antička na severu Egejskog Mora. iMa koliko jasno pred nama stajala slika sveta antičkog čoveka sa svojim prasimbolom materijalnog pojedinačnog tela, teško je ipak ma samo naslutiti pojedinosti velike antičke rane religije. Tome su krive homerovske pesme, koje pre sprečavaju no što potpomažu saznanje. Novi, i samo za tu kulturu određeni, ideal božanstva bio je Jjudsko likovno telo u svetlosti, heroj kao posrednik između čoveka i boga — bar nam to tako svedoči Ilijada. Bilo to telo apoliniski uzneseno ili dioniziski rasuto na sve strane, ono je bilo u svakom slučaju osnovni oblik sveg bića. Soma kao ideal rasprostrtoga, kosmos kao zbir pojedinačnih tela, »biće«, »jedno«, kao rasprostrtost po sebi, logos kao 1 Erman, Ein Denkmal memphitischer Theologie, Berichte Bcrl. Ak. 1911, S. 916 ff.
29
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
njen poredak u svetlosti — sve je to u velikim likovima tada izlazilo pred oči sveštenih ljudi, i to punom silinom jedne nove religije. Ali je homerovsko pesništvo čisto staleska poezija. Od dva sveta, plemstva i sveštenstva, tabua i totema, junaštva i svetlosti, tu živi samo jedan. I ne samo da t a j svet ne shvata onaj drugi, nego ga štaviše i prezire. Kao i u Edi, najveća slava besmrtnih je da poznaju plemićski običaj. Mislioci antičkog baroka, od Ksenofana do Platona, imali su pravo kad su im te scene izgledale drske i plitke; to su ista ona osećanja sa kojima su teologija i filozofija kasnoga Zapada posmatrale germansku junačku skasku, ali i pesništvo Gotfrida štrasburškog, Volframa i Valtera. Što homerovski epovi nisu iščezli kao junačke pesme sakupljene o Karlu Velikom — to je samo zato što nije postojao izobražen anlički sveštenički stalež, te što je kasnije duhovništvo gradova bilo ovladano viteškom a ne religioznom literaturom. Prvobitna učenja ove religije, koja se iz protivništva prema Homcru vezuju za rnožda još starije ime Orfeja, nisu nikada bila zabeležena. Pa ipak, ta učenja su postojala, i ko zna šta se sve skriva pod likovima Kalhasa i Tirezije. I na početku ove kulture morao se desiti moćan jedan potres, od Egejskog Mora sve do Etrurije, ali će se u fJijadi od njega isto tako malo pronaći kao u Nibelunzima i Rolanovoj pesmi o mistici i žarkoj prisnosti Joahima Floriskog, sveto^a Franje, krstaških pohoda ili Dies irae onoga Tome iz Čelana, koja bi pesma možda izazvala smeh na kakvom trubadurskom dvoru 13 veka. Velike su morale biti one ličnosti koje su tada novi pogled na svet dovele u mistično-metafizič.ki oblik, ali o njima ne znamo ništa, a od tog oblika je u pesme iz viteških dvorana ušla samo njegova vese.la, vedra, laka strana. Je li »trojanski rat« bio raspra vitešlca ili kakav krstaški pohod? Šta znači Helena? Pa i osvajanje Jerusalima shvaćeno je i duhovno i svetovno. U homerovskom plemićskom pesništvu i nema Dioniza i Demetre kao svešteničkih bogova1. Ali ni u Uezioda, pastira iz Askre, koji sanjari i mudruje 1 Zato što su pripadali i večnome šeljaštvu —N preživeli su oni i olimpiske likove.
30
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
.1
i/ ilubina svog narodnog verovanja, ne mogu se l'iouaći čiste ideje velikog ranog doba kao ni u obui .ii a Jalcova Bemea. To je druga teškoća. I velika raihi religija bila je staleški posed, za široki sloj naroda urpostiživa i nerazumljiva; pa je i mistika najranije ['ulike ograničena na uske krugove izbranih, zapečaćeiia latinštinom i težinom slika i pojmova, uopšte neja.sno poznata u svom postojanju i seljaštvu i plemslvu. Zato su iskopine doduše bitne po antičke seoske i zemaljske kultove, ali one nas ničemu ne uče o onoj ranoj religiji, kao što ništa ne možemo naučiti o Abelaru i Bonaventuri iz jedne seoske kapele. Ali su Eshil i Pindar svakako bili pod moćnim uplivom i pritiskom jedne velike svešteničke tradiciic, a pre njih pitagorejci, koji su davali centralni položaj kultu Demetre i time odali gde treba tražiti jezgro one mitologije, a još pre- pitagorejaca eleLiziske misterije i orfička reformacija 7 veka, i konačno fragmenti Ferekida i Epimenida, poslednjih — ne prtrih! — dognratičara prastare teologije. Heziod i Solon znaju za ideju o naslednom zločinstvu, kojc se sveti na deci i unucima, i za isto tako apolinisko učenje o Hibridi. A Platon, kao orfičar i protivnik homerovskog životnog shvatan ja, slika u Fajdonu vrlo stara učenja o paklu i o sudu nad mrtvima. Znamo za potresnu formulu orfike, za ono »da« misterija nasuprot onom »ne« agona, što je bez sumnje nastalo već oko 1100, i to kao protest budnoga bića protiv bića: soma sema — ovo raskošno antičko telo da je samo grob! Tu ono ne oseća više sebe u disciplini, snazi i pokretu, ono saznaje sebe i straši se onoga što pojima. Tu počinje antička askeza koja traži osJobođenje od ovog euklidovskog telesnog bića, i to strogim ritualijama i ispaštanjima, čak i svojevoljnom smrću. Iz, osnova ne razumemo predsokratovske filozofe — kad nam govore protiv Homera: oni nisu to činili kao prosvetitelji nego kao askete, jer su oni, »savremenici« Dekarta i Lajbnica, odrasli u strogom predanju velike stare orfičke religije, a to je predanje u ovim polumanastirskim mislilačkim školama i u senci starodrevnih slavnih svetilišta bilo i-sto tako verno čuvano kao gotička sholastika na potpuno duhovnim univerzitetima baroka. Od Empedoklova samoubistva put vodi do samo* ubistva rimskih stoičara, a unazad do »Orfeja«. 31
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
Iz tih poslednjih tragova izdiže se sada pak svetli obris antičke rane religije. Kao što se sva gotička žarka prisnost upravila ka nebeslcoj kraljici, Mariji, devici i majci, tako je tada nastao venac mitova, slika i likova oko Demetre, roditel|ke, oko Gaje i Persefone, i oko Dioniza, onoga koji jplodi: htonički i falički kultovi i svečanosti i misterije o rađanju i umiranju. I to se zamišljalo takođe antički i telesno-prisutno. Apoliniska religija obožavala je telo, ©rfička ga je odbacivala, Demetrina je svetkovala trenutke kada telo nastaje: plođenje i rađanje. Postojala je mistika koja je sa strahom obožavala tajnu života u učenjima, simbolima i igrama, ali odmah tu p o r e d n j e postojao je i orgijazam, jer jerasipanje života isto toliko duboko srodno askezi lcoliko sveta prostitucija celibatu: oboje odriču vreme. To je obrtanje apoliniskog »nazad« pred Hibridom. Rastojanje se ne poštuje, ono se uništava. Ko je to u sebi doživeo, taj je »od smrtnika postao bog«. Moralo je tada biti velikih svetitelja i vidilaca, koji su nadmašivali likove Heraklita i Empedokla isto toiiko koliko ovi lciničke i stoičke putujuče propovednike. Tako što ne zbiva se bez imena i bez ličnosti. Kada su svuda odjekivale pesme o Ahilu i Odiseju, postojalo je i veliko, strogo učenje po čuvenim kultskim mestima, postojala je mistika i sholastika sa izobraženim šlcolstvom i usmenim predanjem o tajnama kao u Indiji. No sve je to potonulo, a ruševine i ostaci kasnoga vremena jedva još dokazuju da je sve to jednom bilo. Ako ostavimo sasvim na stranu vitešku poeziju i narodne kultove — još je i danas moguće ustanoviti i nešto više o toj antičkoj religiji. Ali onda moramo izbeći i treću grešku: suprotstavljanje »grčke* i »rimske« religije. Ta suprotnost ne postoji. Rim je samo jedan grad među mnogobrojnim antičkim gradovima velikog kolonizacionog doba, sagrađen od Etruščana i religiozno obnovljen pod etruščanskom dinastijom 6 veka; sasvim je moguće da kapitolinska grupa bogova, Jupiter, Junona, Minerva, koja je tada stupila namesto prastarog trojstva Jupiter-Mars-Kvirin, stoji nekako u vezi sa porodičnim kultom Tarkvinovaca, pri čemu je gradska boginja Mi52
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture 1
nerva sasvim jasno oblikovana po Ateni Polijas . Va1 ja samo uporediti kultove ovog jednog grada sa kullovima pojedinačnih gradova po kojima se govorilo grčki, a koji su na istom stupnju starosti, recimo, sa kultovima Sparte ili Tebe, koji nisu ni najmanje ustupali po raskošnosti i raznovrsnosti. Ono malo što se lu ispostavlja kao opšte helensko, biće da je takođe i opšte italsko. A što se tiče tvrđenja da »rimska« religija za razliku od religije grčkih gradova-državica nije zriala za mit — otkud znamo mi to? Mi ne bismo uopšte ništa znali o velikoj skasci o bogovima ranog doba, kada bismo bili upućeni samo na kalendar svetkovina i na javne kultove grčkih pojedinačnih gradova, isto onako kako nam akta o Efeskom saboru ne daju ni naslutiti Isusovu pobožnost, niti crkveni poredak reformacije ili franjevačku mistiku. Menelaj i Helena bili su za lakoniski državni kult bogovi drveta i ništa više. Antički mit potiče iz vremena kada još nije ni postojao »polis« sa svojim svetkovinama i sakralnim odredbama, ni Atina, ni Rim. Taj mit nema uopšte ničeg zajedničkog sa njihovim religioznim zadacima i namerama, koji su vrlo razumski. Mit i kult dodiruju se u antici još manje no drugde. I taj mit i nije tvorevina cele helenske kulturne oblasti, nije »grčki«, nego je, kao i istorija o Isusovu detinjstvu, kao i skaska o Gralu, postao u visoko pokrenutim krugovima usko ograničenih oblasti, na primer kao pretstava o Oliinpu u Tesaliji, pa je otuda postao opšte dobro svih obrazovanih ljudi od Kipra do Etrurije, pa dakle i u Rimu. Etruščansko slikarstvo pretpostavlja ga već kao vrlo dobro poznat, pa su ga poznavali i Tarkvinovci i njihov dvor. Sa izrazom »verovati«
33
ŠPENGLER Propast Zapacla
koja sa jedne strane (Momzen) polazi od kalendara svetkovina i državnih kultova, a sa druge od pesništva. Valja samo »latinsku« metodu, koja je dovela do slike što ju je dao Wissowa, primeniti na grčke gradove, pa će se dobiti nešto sasvim slično (na primer u Nilsonovim Grčkim svečanostima). Pomislimo li na to, onda se antička religija pojavljuje potpunce kao jedno unutarnje jedinstvo. Moćna, prolećna legenda o bogovima iz 11 veka, koja po svojim blaženim i smrtnožalosnim raspoloženjima seća na Getsimanski vrt, na Balderovu smrt, na sv. Franju, potpuno je i sasvim »teorija«, naime sagledanje slike sveta pred unutarnjim okom, i to postala iz zajedničkog žarkog buđenja izabranih krugova, daleko od viteškog sveta1. A mnogo kasnije gradske religije . su potpunce tehnika, kult, te i pretstavljaju samo jednu, i to sasvim drukču, stranu pobožnosti. One su isto toliko daleko od velikog mita koliko i od narodne vere, ne zanimaju se ni metafizikom ni etikom, već samo vršenjem sakralno-pravnih radnji; i najzad, izbor kultova u pojedinim gradovima vrlo često ne potiče, nasuprot mitu, iz jednog jedinstvenog gledišta na svet, već iz slučajnih predačkih i porodičkih kultova velikih rodova, koji su, kao i u gotičko doba, načinili od svojih svetaca zaštitnike grada, pa su za se zadržali obožavanje i svetkovine tih svetaca. Tako su luperkalije u Rimu u čast boga zemlje i polja, Fauna, bile preimućstvo kvinktovaca i fabijevaca. Kineska religija, čije veliko »gotičko« doba leži oko 1300 do 1000 i koja obuhvata uspon Džu-dinastije, valja da se tretira krajnjom opreznošću. Obzirom na plitkoću i pedantsko sanjarenje kineskih mislilaca Konfucijevog i Laoceovog kova, koji su svi bili rođeni u ancien regime ovog sveta država, čini se da je vrlo smelo zalcljučivati o mistici i legendi velikog stila uopšte u samome početku, ali njih je moralo biti. Svakako, od tih premudrih velegrađana mi ne može1
Sasvim je svejedno da li su »pozajmljeni« Dioniz iz Trakije, Apolon iz Male Azije, Afrodita iz Fenikije; što je iz tisuće stranih motiva izabrano ovo malo njih i što je, preinačeno po osećanju, vezano u ovo divno jedinstvo — to znači jednu savršeno novu tvorevinu, isto kao i kult Marije u gotici, iako je sva oblikovna sastojina njegova uzeta sa Istoka. 34
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
rao ništa o tome saznati, kao ni od Homera o Kalhasu, ali iz jednog sasvim drugog razloga. Šta bismo mi znali o gotičkoj pobožnosti, da su svi njeni spisi potpali pod cenzuru puritanaca i racionalista kao što su bili Lok, Ruso i Volf! Pa ipak se ovaj konfucijanski kraj kineske prisnostr smatra kao njen početak, još ako se i sinkretizam Han-vremena ne označi kao kineska religija »uopšte«1. Mi sada znamo da je, nasuprot opštoj pretpostavci, postojalo moćno/staro kinesko sveštenstvo 2 . Mi znamo da su, u tekstu Šukinga, racionalistički prerađeni ostaci starih junačkih pesama i mitova o bogovima i da su nam tako očuvani. Isto bi tako i Huli, Ngili i Šiking otkrili još mnogo štošta, kad bismo ih ispitivali sa ubeđenjem da tu mora biti skrivenoga mnogo čega dubljeg no što su mogli i shvatiti Konfucije i njemu slični. Mi slušamo o htoničkim i faličkim kultovima ranoga Džu-vremena, o svetom orgijazmu, pri čemu se služba bogovima prati ekstatičnim masovnim igrama, o mimskim pretstavama i naizmeničnim govorima između boga i sveštenice, iz čega se možda, sasvim kao i u Grčkoj, razvila kineska drama 3 . I mi konačno naslućujemo, zašto je prebujno bogatstvo ranokineskih likova bogova i mitOva moralo biti progutano od carske mitologije. Jer ne samo svi carevi iz skaslci, nego i većina likova Hia-dinastije i Šang-dinastije pre 1400, uprkos svih brojeva godina i uprkos svih hronika, nisu ništa drugo do priroda preobražena u istoriju. Počeci toga leže duboko u mogućnostima svake mlade kulture. Kult predaka uvek pokušava da cvlada demonima prirode. Svi homerovski junaci, pa i Minos, Tezej, Romul, postali su od bogova kraljevi. U Heliandu to je počeo da biva Hristos. Marija je krunisana kraljica neba. To je nesvesni najviši način da se i u rasnom čoveku može nešto obožavati: ono što je veliko mora biti od rase, moćno, vladalačko, 1 Vddi: do Groot, Universismus (1918), gde se stvarno sistemi taoista, konfucijanaca i budista tretiraju, kao nešto samo po sebi razumljivo, kao »raligije« Kime. To je kao kada bismo hteli da datiramo antičku religiju od Karakale. 2 Conrady u delu Wassiljew. Die Erschliessung Chinas (1909) S. 232; B. Schindler, Das Priestertum im alten China3 I (1919). Conrady, China, S. 516.
35
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
predak čitavih rodova. Jako sveštenstvo ume da uništi vrlo brzo ovu mitologiju, ali se ona u antici održala upola, a u Kini u celosti, tačno u meri u kojoj je nestajao sveštenički elemenat. Stari bogovi sada su carevi, prinčevi, ministri i ljudi iz pratnje vladarske, događaji u prirodi postali su vladalačka dela a narodni ustanci socijalni pothvati. Ništa bolje nisu konfucijanci mogli ni poželiti: tu su imali jedan mit koji je mogao primiti u se nepreglednu množinu socijalno-etičkih tendencija; valjalo je samo da unište tragove prvobitnog mita o prirodi. Pre kineskog budnog bića, nebo i zemlja su bili polovine makrokozma, ne suprotne, svaka kao slika one druge u ogledalu. Toj slici nedostaje magiski dualizam kao što joj nedostaje i faustovsko jedinstvo aktivne sile. Postajanje se javlja kao neprisiljeno uzajmično dejstvo dvaju principa, janga i jina, koji su zamišljeni više kao periodički no kao polarni. Odgovarajući tome, postoje dve duše u čoveku: kvej odgo^ vara jinu, zemaljskom, tamnom, hladnom, ona truli sa telom; sen je viša, svetla i trajna 1 . Ali, van čoveka postoje još bezbrojne množine tih dveju vrsta duše. Rojevi duhova ispunjuju vazduh, vodu i zemlju, kvej i sen naseljavaju i pokreću sve. Život prirode i ljudski život ustvari se potpuno sastoje od igre tih jedinica. Mudrost, sreća, snaga i vrlina zavise od njihova odnosa. Askeza i orgijazam, viteški običaji hiao, koji zapovedaju otmenome da zločinstvo učinjeno pretku još i posle vekova sveti na potomcima i da ne preživi poraz2, i razumski moral jen, koji po sudu racionalizma sleduje iz znanja — proishode oboje skupa iz pretstava o silama i mogućnostima kveja i sena. Sve je to obuhvaćeno pra-rečju tao. Borba između janga i jina u čoveku jeste tao njegovog života, a život i kretanje rojeva duhova napolju jeste tao prirode. Svet poseduje tao, ukoliko ima takta, ritma i periodičnosti. On ima li, napon, ukoliko svet saznajemo iz toga saznanja i izvodimo gotove odnose za dalju primenu. Vreme, sudbina, pravac, rasa, istorija, sve 1 Ova pretstava se bitno razlikuje od egipatskog dvojstva duhovnoga »Ka« i ptice-duše (baj), a još mnogo više od2 obe magiske duševne supstance. O. Franke. Studien zur Gesch. des konfuzianischen Dogmas (1920) S. 202.
36
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
to, posmatrano velikim svetskim pogledom Džu-vremena, leži u toj jednoj reči. Put Faraonov kroz tamni hodnik do njegovog svetilišta srodan je toj reči, faustovski patos treće dimenzije takođe, ali tao je ipak vrlo daleko od misli o tehničkom savlađivanju prirode. Kineski park izbegava energičnu perspektivu. Oh postavlja horizonat iza horizonta i poziva u šetnju a ne ukazuje na cilj. Kineska »katedrala« ranog vremena, pi-jung, sa svojim stazama koje vode kroz kapije, žbunove, preko stepenica, izvijenih mostova i otvorenih mesta, nikako nema neumoljivu crtu Egipta, niti gotički nagon u dubinu. Kada se Aleksandar pojavio na Indu, pobožnost ove tri kulture davno se već raspala u bezistoriske oblike širokoga taoizma, bifdizma i stoicizma. Ali malo nešto kasnije diže se grupa magiskih religija u oblasti između antike i Indije, a nekako u to isto doba morala je započeti i religiska istorija Maja i Inka, koja je za nas beznadežno izgubljena. A posle tisućleća, kada je i tu već sve bilo unutarnje završeno, pojavljuje se na tlu franačkog carstva, tlu koje je tako malo obećavalo, sasvim iznenada, u strmom usponu, germansko-katoličko hrišćanstvo. I tu je kao i svuda: iako sve bogatstvo imena i običaja dođe sa Istoka, iako hiljadu pojedinačnih crta potekoše iz prastarog germanskog i keltskog osećanja — gotička religija je nešto tako nečuveno novo i tako savršeno nepojmljivo, po svojim poslednjim dubinama, svima nepripadnicima, da vaspostavljanje veza na istoriskoj površini pretstavlja igru koja ostaje bez ikakva značenja. Mitski svet koji se sada izgrađuje oko ove mlade duše, ta celina snage, volje i pravca, gledana pod pra-simbolom beskrajnosti, to džinovsko delanje u daljinu, ti ponori užasa i blaženstva koji se iznenada otvaraju — sve je to bilo za izbranike ove rane religioznosti nešto sasvim prirodno, tako da nisu ni umeli naći distancu sa koje bi svej to »saznali« kao jedinstvo. Živeli su u tome. A pred nama, koji smo odeljeni od njih sa trideset naraštaja predaka, taj svet stoji tako stran i premoćan da mi pokušavamo stalno da shvatimo samo njegove pojedine strane, pa tako i ne razumevamo celinu i nedeljivost. Očevo božanstvo ljudi su osećali kao samu silu, večno, veliko i sveprisutno delovanje, sveti kauzalitet 37
Šl'ENGLER
Propast Zapada
koji se za zemne oči jedva i može zaodenuti u vidljivi lik. A sva čežnja mlade rase, svi zahtevi ove krvi koja je moćno strujala, zahtevanje da se u smirenosti savije pred smislom krvi, nađoše izraza u liku device i majke Marije, čije je krunisanje na nebu postalo jednim od najranijih motiva gotičke umetnosti, svetli lik u belome, plavome i zlatu, posred nebeskih vojinstava. Naginje se nad novorođenčetom, o?eća mač u grudima, stoji ispod krsta i drži leš mrtvoga sina. Počev od 1000, njen kult su izobrazili Petrus Damijani i Bernar od Klervoa, Ave Maria i anđeoski pozdrav postadoše tada, a kasnije kod dominikanaca i Rosarium. Mnogobrojne legende vile su se oko nje i njenog lika. Ona čuva blagodat u crkvi, ona je velika naša moliteljka i zastupnica. U krugu franjevaca postao je praznik Visitatio (pohode blaž. Dj. Marije), u engleskih benediktinaca još pre 1100 svetkovanje njenog neporočnog začeća, što ju je izdiglo sasvim iz smrtnoga čovečanstva u svetlosni svet. A taj svet čistote, svetlosti i najduhovnije Iepote ne bi se mogao ni zamisliti bez protiv-šlike, koja se od one ne može odvojiti i koja pripada visovima goti-, ke, jedne ocl najteže shvatljivih tvorevina koju danas Ijudi stalno zaboravljaju — hoće da zaborave. Dok ona tamo gore sedi na prestolju smešeći se u svojoj blagosti i lepoti, drugi jedan svet leži u pozadini: svuda, u prirodi i u čovečanstvu, on se kreće i živi, smišlja i začinje zlo, buši, razara, zavodi: carstvo đavolovo. Ono prožima celokupno stvaranje, svuda ono vreba. Vojska kobolda, noćnih lutalica, veštica, vukodlaka tu je okolo, i to u ljudskom obliku. Niko ne zna o svom najbližem — da li nije slučajno pripao nečastivima. Niko ne zna o tek rascvetanom detetu — da li nije već đavolovo. Užasan strah, kao možda još onaj u rano egipatsko doba, leži teško na Ijudima koji se svakoga trenutka mogu survati u ponor i propast. Postojali su crna magija, đavolove službe i veštičje subote, noćna svetkovanja po visovima brdskim, čarobni napici i uroci. Vladar pakla sa svojim srodnicima — majkom i babom, jer on, budući da je svojim samim bićem izvrgao ruglu tajnu braka, ne sme imati ženu i dete — sa otpalim anđelima i raznim nečastivim drugovima, jeste jedna od najveličanstvenijih tvorevina celokupne religiske istorije, jedva tek nešto prednaznače-
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
na u germanskom Lokiu. Njihovi groteslcni likovi sa rogovima, kandžama i konjskim kopitama bili su već sasvim stvoreni i oblikovani u misteriskim igrama 11 veka, posvuda ispunjuju umetničku maštu, te se gotičko slikarstvo sve do Direra i Grinevalda ne može bez njih ni zamisliti. Đavo je lukav, pakostan, zao; pa ipak ga sile svetlosti najzad uvek prevare. On i njegov nakot ćudljivi su, nemirni i larmadžije, oštroumni, ogro•mno'su fantastični, oličenje su paklenog smeha nasuprot uznesenom smeškanju nebeske kraljice, ali i faustovskog svetskog humora nasuprot žalopojkama skrušenih grešnilca. Ne možemo zamisliti koliko je ogromna snaga i izrazita živost ove slike i koliko je duboka vera u nju. Mit o Mariji i mit o 'đavolu stvarali su se zajedno i jedan je nemoguć bez drugoga. Ne verovati ma u koji od njih — smrtni je greh. Postoji kult Marije u molitvi i postoji kult đavola u zaklinjanjima i egzorcizmima. Čovek stalno šeta nad provalijom koja leži ispod tanke kore. Život na ovome svetu je stalna očajnička borba protiv đavola, u kojoj svaki pojedinac kao član borbene crkve mora udarati, braniti se, okušati se kao vitez. Odozgo gleda triumfujuća crkva anđela i svetitelja u svojoj slavi. U toj borbi nebeska blagodat deluje kao štit. Marija je zaštitnica pod čije se okrilje beži i sudija koji deli nagrade za borbu. Oba sveta imaju svoju legendu, svoju umetnost, svoju sholastiku i mistiku. I đavo može tvoriti čuda. Ono čega nema ni u jednoj drugoj ranoj religiji — jeste simbolička boja. Madoni pripadaju belo i plavo, đavolu crno, sumpor-žuto i crveno. Svetitelji i anđeli lebde u eteru, a đavoli poskakuju i ramlju, dok veštice huje kroz noć. Tek u zajednici, i svetlost i noć, i ljubav i strah, ispun j u j u gotičku umetnost neopisivom prisnošću. To nije niukoliko »umetnička« fantazija. Svaki čovek znao je da je svet naseljen četama anđela 1 đavola. Svetlosni anđeli fra Andželika i ranorajnskih majstora i rugobna lica na portalima velikih katedrala odista ispunjuju vazduh. Ljudi su ih videli i osećali svuda njihovo prisustvo. Mi danas i ne znamo više šta je mit, naime da on nije estetski udobno pretpostavljanje nego da je deo najživotnije svtarnosti, nešto što prožima celo budno biće i biće uopšte do u srž. Ta utvarna bića tu su stalno oko nas. Ljudi su ih sagledavali iako ih nisu 39
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
videli. U njih su verovali verom koja i samu pomisao da ih valja dokazivati oseća kao hulu. Ono što mi danas nazivamo mitom, naše sanjarije, presieene literaturom, o gotičkoj šarolikosti, to nije ništa drugo do ' aleksandrinizam. Tada nisu ljudi »uživali« u onom mitu; iza njega je stajala smrt 1 . Jer đavo se umeo dočepati ljudske duše i zavesti je na jeretizam, blud i čarolijanje. Rat protiv njega na zemlji se vodio ognjem i mačem, i to protiv ljudi koji su mu se odali. Vrlo je udobno zamisliti da toga nije bilo u lim vekovima, ali bez te strašne stvarnosti od cele gotike ne ostaje ništa sem romantike. Sa ljubavlju žarko prožetim himnama Mariji uzdizao se prema nebu i dim sa mnogobrojnih lomača. Pored katedrala dizahu se i vešala i točak. Tada je svak živeo svestan ogromne opasnosti, ne od dželata več od pakla. Bezbrojne hiljade veštica bile su ubeđene da su veštice. Same su se prijavljivale, molile da im se skine greh, i ispovedale iz najčištije ljubavi prema istini svoje nočne šetnje' i druženja sa đavolima. Inkvizitori su nalagali mučenja, sa suzama u očima, iz sažaljenja prema palima, da bi im dušu spasli. To je gotički mit iz koga su proizišli krstaški pohodi, katedrale, najprisnije slikarstvo i mistika. U senci tog mita rascvetalo se ono gotičko osečanje sreće čiju dubinu sebi ne možemo nikako ni pretstaviti. Karolinškom dobu sve je to još bilo tuđe. Karlo Veliki, u prvom saksonskom Kapitularu (787), proglasio je kažnjivim pragennansko verovanje u vukodlake i noćne lutalice (strigae), a još i oko 1020 ta se vera, u dekretu Burkarda od Vormsa, osuđuje kao lažna vera, taj dekret je prešao, samo u još oslabljenom obliku, oko 1140 na decrefum Gratiani. Cežarije od Hajsterbaha dobro je poznavao već svu legendu o đavolu; u Legenda aurea ona je isto toliko stvarna i efikasna koliko i ona o Mariji. Kada su se zasvođavale katedrale u Majncu i Vormsu, 1233, pojavila se bula Vox in Roma u kojoj je vera u đavola i veštice kanonizovana. Nije to bilo baš tako dugo vremena posle Fra1 I u antici je isto tako bilo. Homerovski likovi bili su za helenistički obrazovane ljude samo literatura, pretstava, umetnički motiv, pa nisu bili ništa više još ni u Platonovo doba. Ali oko 1100 čovek je padao u nesvest pred strahovitom stvarnošću Demetre i Dioniza.
10
PROPAST
ZAPADA
Problemi
arabljanske
kulture
njine »pesme suncu«; i dok su franjevci u usrdnoj molitvi klečali pred Marijom i širili njen kult, dominikanci su se spremali za borbu protiv đavola inkvizicijom. Baš zato što je nebeska ljubav našla svoj centar u jednom liku, zemaljska je postala srodna đavolu. Žena je greh — tako su osećali veliki asketi, isto kao i u antici, Kini i Indiji. Đavo vlada jedino pomoću žene; veštica širi smrtne grehove. Toma Akvinac razvio je jezovito učenje o incubus i succubus. Pravi i prisni. mističari, kao Bonaventura, Albert Veliki, Duns Skotus, savršeno su izobrazili metafiziku đavoljega. Snažna vera gotike stalna je pretpostavka renesansnog osećanja sveta. Kada Vazari slavi Čimabua i Đota što su oni prvi koji su opet pošli za prirodom kao za učiteljicom — tu se misli baš na tu gotičku prirodu, koja je sva bila duhovno natopljena anđelskim i đavolskim četama i lebdela u svetlosti kao večna pretnja. Podražavanje prirode bilo je podražavanje njene duše, ne njene površine. Napustimo jednom bajku o »obnavljanju« staroga veka. Renesansa, rinascita, značila je tada gotički polet počev od 10001, novo faustovsko osećanje sveta, novi samodoživljaj našega »ja« u beskrajnome. Neka su poneki duhovi ponekad i sanjali o antici, kako se to misli: bio je to ukus, ne nešto više. Antički mit bio je za zabavu, bio je alegorička igra; kroz tanki njegov veo prozirao se onaj pravi, gotiČki mit isto tako jasno. Kada se javio Savonarola, namah je iščezla antička krparija sa površine fiorentinskog života. Svi su radili za crkvu i to sa ubeđenjem; Rafael je bio najprisniji od svih slikara Madone; čvrsta vera u đavolsko biće i u spas od njega preko svetaca leži u osnovi sve te umetnosti i spisateljstva, i svi bez izuzetka, slikari, arhitekte, humanisti, pa ma oni svakodnevno i imali na usnama imena Cicerona, Virgila, Venere, Apolona, smatrali su posvudašnja spaljivanja veštica kao nešto sasvim prirodno i nosili amajlije protiv đavola. Spisi Marsilija Fičina puni su učenih razmatranja o đavolima i vešticama. Frančesko dela Mirandola napisao je na elegantnom latinskom dijalog »Veštica«, da bi fine glave svoga 1 To je pravi rezultat dela Burdahovog: Reformation, Renaissance, Humanismus (1918).
I
Š'PENGLER
Propast
Zapada
kruga opomenuo pred tom opasnošću'. Kada je Lionardo radio samotreći na Svetoj Ani, u jeku renesanse. u Rimu je napisan, na najboljem humanističkom latinskom, 1487, »Čekić veštica«2. Veliki mit renesanse bio je taj i takav, i bez njega se ne može razumeti divna, čisto gotička šnaga ovog antigotičkog pokreta. Ljudi koji ne bi osećali živo oko sebe đavole, ne bi ni mogli stvoriti Božansku komediju, niti freske u Orvijetu, niti tavanieu u Sikstinskoj kapeli. Tek na moćnoj pozadini toga mita izraslo je za faustovsku dušu osećanje o tome šta je ona. Jedno »ja« izgubljeno u beskrajnome; jedno »ja« koje je i samo jedna sila,'ali nemoćna u beskrajnosti većih sila; jedno »ja« koje je i samo volja, ali puna straha za svoju slobodu. Problem slobode volje nije nikada bio dublje ni mukotrpnije stavljen pred misao. Druge kulture ga nisu ni poznavale. A baš zato što je ovde magiska predanost bila sasvim nemoguća, zato što to »ja« nije bilo ono »to«, što nije bilo deo opšteg d u h i koji je mislio, nego pojedinačno »ja« u borbi — zato se svaka granica slobode osećala kao lanac koji čovek vuče kroz život, a sam taj život — kao živa smrt. A ako je to bilo tako — onda: zašto? čemu? Iz ovog nazOra rodila se ogromna svest o krivici, koja prolazi lcroz ove vekove kao jedna jedina očajna žalba. Katedrale su se dizale sve molitvenije u visinu, gotički svodovi postaju kao molitveno sklapanje ruku; sa visokih prozora jedva prosijava utešna svetlost u noć dugih crkvenih brodova. Paralelne svite crkvene pesme, od kojih zastaje dah u prsima, latinske himne, govore o izranavljenim kolenima i o samobičevanju u noćnoj ćeliji. Za magiskog čoveka svetska pećina bila je uzana, te je zato i nebo bilo blisko; ovde, ono je bilo beskrajno daleko; činilo se da nema ruke koja bi se spuštala iz ovih prostora, a oko izgubljenoga »ja« podrugljivo se slegao svet đavola. Zato je velika čežnja mistike bila obezlikovljenje kreature, tvari, kako je govorio Heinrich Seuse, da se oslobodimo sebe i svih stvari (Majster Ekart), napuštanje našeg »jastva« 1 2
Bezold, Hist. Zeitschr. 45, S. 208. »Malleus maleficarum«, delo koje su napisali inkvizitori dominikanci kao zahvalnost za bulu o vešticama koju je izdao 1484 papa Inoćentije VIII. Pr. pr. 42
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
(Theologie deutsch). Uz to, na sve strane se podizalo beskrajno mudrovanje i hvatanje za pojmove koji su bili cepkani sve sitnije i finije, da bi se saznalo ono »zašto«; i najzad, opšti poklič za blagodaću, ne magiskom koja je silazila kao supstanca, već faustovskom koja je oslobađala.volju. Smeti slobodno hteti — to je, u najdubljem osnovu, jedini dar za kojim faustovska duša preklinje nebo. Sedam sakramenata gotike, koje je Petar Lombardiski osetio kao jedinstvo, koji su 1215 na Lateranskom saboru uzdignuti do dogme, koje je Toma Akvinac mistički zasnovao — imaju jedino taj smisao. Oni prate pojedinačnu dušu od rođenja do smrti i štite je od đavolskih sila koje hoće da se ugnezde u volju. Jer, odati se đavolu, to znači predati se njegovoj volji. Vojinstvujuća crkva na zemlji jeste vidljiva zajednica onih koji su oblagodaćeni u tajnama pa mogu da hoće. Ova izvesnost oslobođenosti javlja se kao zajemčena u tajni oltara koja se sada misleno preinačuje. Čudo svetog preobraženja koje se vrši svakodnevno pod rukama sveštenikovim, osvećeni darovi na oltaru katedrale, u kojima vernik živo oseća prisustvo onoga koji se jednom žrtvovao da bi svojima darovao slobodu volje — to je stvaralo jedno duševno olakšanje kakvo mi sebi danas ne možemo pretstaviti i u čast koga je, kao zahvalnost, 1264, ustanovljena glavna svečanost katoličke crkve, festum Corporis Domini (Tjelovo, Brašančevo). Ali daleko iznad svega toga domaša prava faustovska pra-tajna pokajanja. Ona je, sa mitom o Mariji i mitom o đavolu, treća velika tvorevina gotike, ali tek ona daje onim mitima dubinu i značaj; ona otkriva poslednje tajne duše ove kulture i time je izdvaja od svih drugih. Magiskom pra-tajnom krštenja čovek je bivao pripojen velikome consensus-u; ono jedno veliko »to« božanskog duha nastanjivala se i u čoveku, pa je za njega sada bila dužnost da bude predan svemu što se dogodi. A u faustovskome pokajanju leži ideja ličnosti. Nije tačno da je tu ideju otkrila 1 rene1 Ili ponovo otkrila. Antički čovek je kao telo oživljeno dušom jedna između mnogili međusobnih nezavisnh jedinica. Faustovski čovek je središte u svemiru i obuhvata svojom dušom celost. A ličnost (individualnost) ne znači nešto pojedinačno, već nešto jedinstveno.
43
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
sansa. Ona joj je samo dala sjajan i površan oblik, tako da ju je svak mogao odjednom primetiti. Ona je rođena sa gotikom; ona je njena najprisnija svojina; ona je jedno i isto sa gotičkim duhom. Jer ovo pokajanje vrši svako samo za sebe sama. Samo on sam može ispitati svoju savest; samo on sam stoji pokajnički pred beskrajnim; samo on sam mora u ispovešti razumeti svoju ličnu prošlost i uobličiti je u reči; pa i oslobođenje, oproštaj, svoga »ja« za novo odgovorno delanje vrši se samo za njega sama. Krštenje je sasvim bezlično. Čovek ga prima zato što je čovek uopšte, a ne zato što je on baš taj i taj čovek. A ideja pokajanja pretpostavlja da svako delo dobija svoju specifičnu vrednost tek preko onoga koji ga čini. To je ono što razlikuje zapadnjačku tragediju od antičke, kineske i indiske, ono što je naše kazneno pravo upravljalo, sve jasnije, ka vinovniku a ne delu, ono što izvodi sve osnovne moralne pojmove iz individualnog delanja a ne iz tipičnog stava. Faustovska odgovornost namesto magiske predanosti, pojedina volja namesto consenSILS-a, rastei-ećenje namesto rezignacije: to je razlika između najaktivnije i najpasivnije među svima tajnama i ono što nas opet odvodi razlici svetske pećine od dinamike beskrajnoga. Krštenje se vrši, pokajanje vrši svaki pojedinac u sebi samome. Ali, savesno ispitivanje sopstvene prošlosti ujedno je i najranije svedočanstvo i velika škola za istoriski smisao faustovskog čoveka. Nema ni jedne druge kulture u kojoj je sopstveni život bio tako značajan za onoga ko živi, i to crtu po crtu i sa osećanjem dužnosti, jer je on morao za svoj život položiti račun u rečima. U ovoj tajni gotičke crkve, u ovom stalnom rasterećenju našega »ja« pomoću istoriskog ispitivanja i opravdavanja jeste izvor i poreklo tome što duh Zapada, od početka samoga, karakterišu istorisko istraživanje i opisivanje života; što su obe te aktivnosti u najdubljem osnovu jedno samoispitivanje i ispovest i što svode biće, svesno i sa svesnom relaeijom, na istorisku pozadinu, tako kako ijudi drugde nisu nikada mogli ni zamisliti ni podnositi; što smo mi prvi navikli da istoriju posmatramo pod aspektom tisućleća, ne rapsodski ni ukrasno, kao u antici i Kini, već sudeći i presuđujući, sa gotovo sakramentalnom formulom: tout comprendre, c'est tout pardonner. Svaka ispovest je autobiografija. 44
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
Ovo stvarno oslobođenje volje nama je toliko nužno da nas odrečeni oproštaj dovodi do očajanja, čak do samouništenja. Samo onaj ko naslućuje blaženo stanje, usled takvog unutarnjeg oslobođavanja — shvata staro ime sacramentum resurgentium, sakramenat onih koji su vaskrsli 1 . Ako duša u ovoj najtežoj odluci bude upućena sama na sebe, nad njom ostaje nešto nerešeno, kao neki večni oblak. Nijedna ustanova druge koje religije nije možda unela u svet toliko sreće. Sva toplina i nebeska ljubav gotike počivala je na izvesnosti punog oslobođenja pomoću sile koja je data svešteniku. Neizvesnost koja je nastala usled opadanja ove tajne učinila je da je sa dubokom gotičkom životnom radošću pobledeo i svetlosni svet Marije, a preostao je jedino još đavoiski svet u svom mračnom sve-prisustvu. Namesto blaženstva, koje se neće nikada više postići, javio se protestantski a najpre puritanski heroizam, koji se beznadežno bori i dalje na izgubljenom stražarskom mestu. »Nije nikako valjalo oduzeti čoveku usmenu ispovest«, primetio je jednom Gete. Teška zbilja se raširila nad zemljama u kojima je ta tajna izumrla. Običaji, nošnja, umetnost, misao prevulcli su se noćnom bojom jedinoga mita koji je još preostao. Ništa nije tako hudo kao Kantovo učenje. »Svak svoj sopstveni sveštenik«: do ovog uverenja mogao bi se čovek i probiti, ukoliko je ono sadržavalo dužnosti, ali ne i prava. Unutarnjom izvesnošću o oslobođenju niko ne ispoveda sam sebe. Otuda je ona večno živa potreba koja nas stalno muči (da se duša ipak rastereti svoje prošlosti suđenjcm nad njom) preinačila sve više oblike saopštavanja, a po protestantskim zemljama načinila muziku, slikarstvo, pesništvo, pismo, mi1 Zato je taj sakramenat dao zapadnjačkom svešteniku ogromno moćni položaj. On prima ličnu ispovest, on lično oprašta u ime beskrajnoga. Život je bez njega nesnošljiv. — Misao o dužnosti ispovedanja, koja je 1215 konačno utvrđena, potiče, kao i prve knjige o ispovesti (penitencijali), iz Engleske. Tamo je nastala d misao o bezgrešnom začeću, pa i ideja papstva u jedno vreme kada je ona u samome Rimu bila tretirana samo kao čisto pitanje vlasti i ranga. Nezavisnost gotičkog hrišćanstva od magiskoga dokazuje to što su se odlučrie ideje rodile i odrasle na najudaljenijem mestu, sia one strane franačkog carstva.
45
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
slilačku knjigu sredstvima samooptuživanja, ispovesti i bezgraničnog ispovedanja, dok su ranije bili samo sredstva za saopštavanje. I u katoličkoj oblasti, pre svega u Parizu, započela je umetnost psihologije sumnjom u tajnu pokajanja. Pogled na svet oko nas iščeznuo je ispred beskrajnog kopanja po sopstvenoj unutrici. Kao sveštenik i sudija bio je sada, tiamesto beskrajnoga, pozvan svet bližnjih i potomstvo. Lična umetnost, u onom smislu u kome razlikujemo Getea od Dantea, Rembranta od Mikelandžela, jeste naknada za tajnu pokajanja, a time se ova kultura već nalazi posred svog kasnog doba'. 1
Neizmernu razliku između faustovske i ruske duše odaju nam neke reči po zvučnosti. Ruska reč za nebo je »njebo« — jedino odricanje (n). Čovek Zapada gleda naviše, Rus gleda u daljinu prema vidiku. Možemo dakle razlikovati dubinski napon obojice po tome što je taj napon u onoga prvoga strast prodiranja na sve strane u beskrajni prostor, a u ovoga drugoga jedno ispoljavanje sebe sama sve dok se ono »to« u čoveku ne izjednači sa beskrajnom ravnicom. Tako Rus razumeva reči »čovek« i »brat«: on i čoveštvo vidi kao ravnicu. Misao da je Rus astronom? On i ne vidi zvezde; on vidi samo vidi'k. Mesto »nebeska katedrala«, on kaže »padina neba«. To je ono što negde u daI jini sa ravnicom gradi vidik. Za njega je, duševno, kopernikanski sistem nešto smešno, pa bio on koliko god se hoće matematioki. »Schicksal« zvuči kao fanfara; »suđba« kao da se prelama i pada. Pod rim niskim nebom ne postoji nijedno »ja«. »Svi su za sve krivi«, ono »to« za ono drugo »to« u ovoj beskrajnoj opruženoj ravnici — t o je osnovno metafizičko osećanje svih tvorevina Dostojevskoga. Zato Ivan Karamazov mora da sebe proglasi ubicom, iako je ubistvo počinio drugi. Zločinac je nesrećnik — to je najsavršenije ođricanje faustovske lične odgovornosti. Ruska mistika nema ničega od one poletne topline gotike, Rembranta, Betovena, koja može da naraste do likovanja jednog juriša ka nebu. Ovde Bog nije ona azurna dubina tamo gore. Mistička ruska ljubav jeste ljubav ravnice, ljubav prerna braći koja su pod istim pritiskom, uvek duž ziemlje — duž zemlje; ljubav prema sirotim mučenim životinjama koje hode po toj zemlji, prema biljkama, a nikada prema pticama, oMacima, zvezdama. Ruska »volja« znači pre svega ne-moranje, oslobođenost — ne za nešto nego od nečega, najpre od obaveznosti za lično delo. Sloboda volje pojavIjuje se kao stanje u kome ne zapoveda ni jedno drugo »to«, pa se dakle čovek može predatd ćudima. Duh esprit, spirit je t. a ruski »duh« je Kakvo li će hrišćanstvo jednom proizići iz ovoga osećania sveta? 46
PROPAST ZAPADA Problemi arabljanske kulture
18 Reformacija znači isto u svima kulturama: svođenje religije na čistotu njene prvobitne ideje, kakva se bila javila na početku velikih vekova. Ovaj pokret ne nedostaje rii u jednoj kulturi, znali mi za nj, kao u Egiptu, ili ne znali, kao u Kini. On znači takođe i to da se grad i sa njime i građanski duh oslobađaju duše zemlje i sela, da se suprotstavljaju premoći njenoj, da ispituju osećanje i mišljenje bezgradskih pra-staleža u odnosu na sebe same. Sudbina je što je taj pokret u magiskoj i faustovskoj kulturi doveo do cepanja novih religija: to ne leži u njihovom pojmu. Poznato je kako je malo još nedostajalo pod Karlom V, pa da Luter ne postane reformator celokupne crkve. Jer Luter nije bio, kao ni. svi reformatori u svima kulturama, prvi već poslednji u jednom velikom nizu, koji vodi poreklo još od velikih asketa na slobodnoj zemlji pa ide -sve do gradskih duhovnika. Reformacija je gotika, njen završetak i njen testament. Luterov horal »Čvrsti grad...« ne pripada duhovnoj lirici baroka. U njemu još grmi ona sjajna latinština pesme Dies irae. To je poslednja ogroinna đavolska pesma borbene crkve: »I kad bi ceo svet bio pun đavola ...« On, kao i svi reformatori koji su se dizali počev od 1000, nije se borio protiv crkve zato što je ona bila suviše pretenciozna, nego zato što je bila malo takva. Veliko strujanje ide od Klinija, preko Arnolda od Brešije koji je zahtevao povratak crkve apostolskome uboštvu i bio spaljen 1155, preko Joahima Floriskog koji je prvi upotrebio reč reformare, preko spirituala franjevačkog reda, preko Jakopona da Todi, revolucionara i tvorca pesme Stdbat mater, koji je od viteza postao asketom usled smrti svoje mlade žene i hteo da sruši Bonifacija VIII zato što ovaj nije upravIjao crkvom dovoljno strogo, preko Viklifa, Husa, Savonarole — do Lutera, Karlštata, Cvinglija, Kalvina i — Lojole. Svi oni hoće da unutarnje usavrše hrišćanstvo gotike, a ne da ga savladaju. A baš isto tako stoji i sa Markionom, Atanasijem, monofizitima i nestorijancima, koji hoće, na saborima u Efezu i Halkedo47
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
nu, da očiste učenje i da ga vrate izvoru1. I antički orfičari sedmog veka bili su poslednji, a ne prvi, u jednom nizu koji je morao započeti još oko 1000, i koji, kao i završetak »Re«-religije sa ishodom Staroga carstva — egipatske gotike — znači kraj a ne novo započinjanje. Isto tako postoji reformatorski završetak vedske religije otprilike u 10 veku, na koji se nadovezuje početak bramanskog kasnog doba, a morala je biti, u 9 veku, i odgovarajuća epoha u religiskoj istoriji Kine. Ma koliko se inače razlikovale reformacije pojedinih kultura, sve one hoće da vrate veru koja je zabasala i suviše u svet kao istoriju — »vremenost« — u carstvo prirode, carstvo čistog budnog bića, i čistog, bezvremenskog, lcauzalitetom ovladanoga prostora; iz sveta privrede (»bogatstvo«) u svet nauke (»uboštvo«); iz patricisko-viteških krugova, kojima pripadaju takođe renesansa i humanizam, u duhovnoasketske krugove, što je bilo isto toliko važno koliko i nemoguće; iz političke ambicije rasnih Ijudi u svešteničkoj odeždi u oblast svetog kauzaliteta koji nije od ovog sveta. Tada se na Zapadu — a situacija je bila ista u drugim kulturama — corpus christianum' stanovništva delio na tri staleža: status politicus, ecclesiasticus i oeconomicus (građanstvo), ali kako je misao poticala iz grada a ne više iz palatinstva i sela, to su prvom staležu pripadali činovnici i sudije, drugome naučnici, a seljak je bio zaboravljen. Otuda možemo shvatiti suprotnost renesanse i reformacije, koja je bila staleška razlika a ne razlika u osećanju sveta, kao ona između renesanse i gotike. Dvorjanski ukus i manastirski duh presađeni su u grad, i tu sad stoje jedan prema drugome: u Fiorenci Medičijevci i Savonarola, u Heladi 8 i 7 veka otmeni rodovi iz polisa (u čijim su se krugovima sada konačno zabeležile homerovske pesme) i poslednji orfičari, koji se sada takođe zanimaju i pisanjem. Renesansni umetnici i humanisti jesu legitimni naslednici trubadura i Ijubavnih pesnika, i lcao što jedna linija vodi od Arnolda iz Brešije do Lutera, ta1 Pa kako jedna odvojena reformaciona crkva preohražava majku crkvu nužnim načinom, postojala je i magiska protivreformacija. U decretum Gelasii (oko 500) u Rimu proglašeni su na saboru iz 543 u Bizantu kao jeretici čak i Kliment Adeksandriski, Tertulijan, Laktancije.
48
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
ko i od Bertrana de Borna i Piera Kardinala preko Petrarke do Ariosta. Zamak je postao gradskom kućom a vitez patricijem. Ceo pokret vezan je za palate ukoliko su one dvorovi; on se ograničava na izražajne oblasti koje su mogle doći u obzir za jedno otmeno društvo; bio je vedar kao Homer, jer je bio dvorjanski — problemi znače loš'ukus; Dante i Mikelandželo su dobro osetili da im tu nije mesto. I t a j pokret prodire preko Alpa na dvorove Severa, ne zato što je pokret bio jedno gledište na svet, nego zato što je bio nov ukus. U »severnjačlcoj renesansi« trgovačkih i prestoničkih gradova fini ton talijanskog patricijata samo je smenio ton francuskog viteštva. Ali i poslednji reformatori, kao Luter i Savonarola, bili su gradski monasi. To je ono što ih do u srž razlikuje od Bernara i Joahima. Njihova gradska i duhovna askeza čini prelaz od pustinjaštva po mirnim dolinama ka naučničkoj sobi baroka. Luterov mistični doživljaj, iz koga je proizišlo njegovo učenje o opravdanju, nije doživljaj svetog Bernara koji je nad sobom gledao oblake i zvezde, a pod sobom šume i doline, već doživljaj čoveka koji gleda kroz prozorčiće na tesne ulice, kućne zidove i slemena. Prostrana, Bogom ispunjena priroda daleko je, sa one strane gradskih zidova. A tu unutra nastanjen je, od zemlje i sela oslobođeni, slobodni duh. U okviru gradskog, kamenjem opkoljenog, budnog bića razdvojili su se osećanje i razumevanje kao neprijatelji, i gradska mistika poslednjih reformatora je potpunce mistika čistog razumevanja, ne oka, jedna pojmovna uznesenost, usled koje blede šareni likovi rane mistike. A baš je zato ona, u svojoj pravoj dubini, stvar nekolicine. Ništa nije ostalo od onog čulnog obilja koje je nekada pružalo podrške i najvećem siromahu. Ogromno Luterovo delo je čisto duhovna odluka. Nije on uzalud bio i poslednji veliki sholastičar iz Okemove škole1. On je potpuno oslobodio faustovsku ličnost; između nje i beskrajnoga iščezava posrednička ličnost sveštenika. Ta ličnost je sada, sasvim sama, sasvim na sebi samoj postavljena, svoj sopstveni sveštenik i sudija. Ali, narod je mogao samo osetiti a ne i razumeti 1
Boehmer, Luther im Lichte der neueren Forschung (1918) S. 54 ff. 49
Šl'ENGLER
Propast Zapada
oslobodilački potez u tome. On je pozdravio, i to sa oduševljenjem, razbijanje vidljivih dužnosti; a da su one bile zamenjene još strožim, čisto duhovnim, dužnostima, to više nije shvatao. Franja Asiski je mnogo dao a malo uzeo, gradski reformatori su uzeli mnogo, a većini su vratili i suviše malo. Sveti kauzalitet sakramenta pokajanja zamenio je Luter mističkim doživljajem unutarnjeg opraštanja »jedino verom«. Time se vrlo bliži Bernaru od Klervoa: ceo život je jedno pokajanje, naime neprekidna duhovna askeza nasuprot vidljivoj u spoljašnjim delima. Obojica su razumeli unutarnje oproštenje kao božje čudo: čovek preobražava i Boga, preobražavajući sebe. Ali ono što ne može nadoknaditi nikakva čisto duhovna mistika — to je ono »ti« napolju u slobodnoj prirodi. Obojica su opominjala: ti moraš i verovati da ti je Bog oprostio; ali je za onoga vera bila dignuta do znanja silom sveštenika, a za ovoga vera je spala do sumnje, do očajanja. Ovo sićušno »ja«, izdvojeno iz kosmosa, sabijeno u pojedinačno bitisanje, samo u najstrašnijem značenju, potrebavalo je blizinu jednog moćnog »ti«, i to utoliko jače ukoliko je duh bio slabiji. U tome je poslednji značaj zapadnjačkog sveštenika, koji je, počev od 1215, sakramentom svešteničkog posvećenja i kroz character indelebilis, bio izdignut iznad ostalog, čovečanstva: ruka kojom se i najveći siromašak može dohvatiti Boga. Ovu vidljivu. vežu sa beskrajnim protestantizam je razorio. \Taki duhovi borbom su je opet osvojili, a slabićima ona se lagano gubila. Bernar, kome je lično uspelo unutarnje čudo, nije hteo da oduzima drugima onaj bliži put; baš za njegovu svetlu dušu bio je Marijin svet svuda u živoj prirodi ono što je večno blisko i gotovo da pomogne. Luter, koji je poznavao samo sebe a Ijude ne, postavio je namesto stvarne slabosti jedan traženi heroizam. Za njega je život bio očajnička borba protiv đavola, i tu borbu je tražio on od svakoga. A svaki je u toj borbi stajao sam za se. Reformacija je potpuno otstranila svetlu i utešnu stranu gotičkog mita: kult Marije, obožavanje svetitelja, relikvije, slike, hadžiluke, liturgičku žrtvu. Ostao je mit o đavolu i o vešticama, jer je on bio otelovljenje i uzrok unutarnje muke, koja je tek sada odrasla do svoje poslednje veličine. Krštenje je bilo
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
za Lutera u najmanju ruku egzorcizam, pravi sakrainenat proterivanja đavola. Nastala je velika, čisto protestantska literatura o đavolu1. Od bogatstva gotičl
M. Osborn, Die 'Teufelsliteratur des 16 Jahrh. (1893). 51
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
'
19
Duhbvna oblikovna snaga kasnoga vremena ne počinje sa reformaeijom, nego posle nje. Najčistija njena tvorevina jeste slobodna nauka. TJčenost je još i za Lutera bila u potpunosti ancilla theologiae. Kalvin je naredio da se spali slobodoumni lekar Serve. Misao vedskog, egipatskog, orfičkog ranog vremena osećala je svoje određenje u tome da kritika ima potvrditi veru. Ako to nije uspevalo, kritički postupak bio je lažan. Znanje je bilo opravdana a ne osporavana vera. A sada je kritička snaga gradskog duha postala tako velika da više ne potvrđuje, nego ispituje. Sastojina verskih istina, i to primljenih razumom a ne srcem, postaje prvi čisti objekat analitičke duhovhe aktivnosti. To razlikuje sholastikU ranog vremena od prave filozofije baroka, te dakle i novoplatonovsku misao od islamske, vedsku od bramanske, orfičku od presokratovske. Kauzalitet Ijudskog života, rekli bismo profani kauzalitet okolnog sveta, saznanja, postaje problemom. Egipatska filozofija Srednjega carstva odmerila je vrednost života u tom smislu; možda joj je blisko srodna bila kineska — prekonfucijanska — kasna filozofija (otprilike 500—800 pre Hr.), o kojoj nam nejasna pojma daje samo jedna knjiga pripisana Kuan-Ceu (f645). Sasvim neznatni tragovi ukazuju na to da su u centru ove prave i jedine, sasvim iščezle, filozofije Kine bili gnoseološki i biološki problemi. U okviru barokne filozofije stoji zapadnjačka nauka o prirodi sasvim za sebe. Nijedna druga kultura nema ničeg sličnog. Svakako, ona nije od početka bila sluškinja teologije, već sluiiteljica tehničke volje za moći, te samo zato upravljena matematički i eksperimentalno, i iz osnova praktična mehanika. Pošto je ona sasvim i potpuno u prvom redu tehnika, pa onda teorija, ona mora biti stara koliko i faustovski čovek uopšte. Tehnički radovi zadivljujuće energije u kombinacijama pojavljuju se već oko 1000. Već u 13 veku obrađivao je Rober Grosetest prostor kao funkciju svetlosti; Petrus Peregrinus, 1289, napisao je eksperimentalno zasnovanu raspravu o magnetizmu, najbolju sve do Gilberta (1600); Rodžer Bekn, učenik obojice, razvio je prirodno-naučnu gnoseologiju kao osnovu za svoje tehničke opite. Ali smelost u otkrivanju dina52
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
mičlcih veza i sklopova ide još i mnogo dalje. Kopernikanski sistem naznačen je u jednome rukopisu iz 1322, pa su ga za nekoliko decenija kasnije matematički razvili Okemovi učenici u Parizu, Buridan, Albert Saksonski i Nikola Orezmanski, i to u vezi sa anticipiranom 1 Galilejevom mehanikom. Ne treba se varati o onim poslednjim nagonima koji leže u osnovama svih ovih otkrića; čisto sagledanje ne bi potrebovalo eksperimenat, a faustovski simbol mašine, koji je već u 12 veku doterao do mehaničkih konstrukcija i načinio od »perpetuum mobile« prometejsku misao zapadnjačkog duha, nije mogao bez eksperimenta. Radna hipoteza je uvek ono što je prvo, a to je baš ono što je za svaku drugu kulturu bilo besmisleno. Mora se saživeti potpuno sa činjenicom da je misao o momentalnom praktičnom iskorišćavanju svakog saznanja o vezama u prirodi — daleko od svih ljudi, izuzimajući faustovslcih i onih ljudi koji, kao Japanci, Jevreji i Rusi, potpadaju pod duhovnu čar faustovske civilizacije. Već sam pojam o radnoj hipotezi sadrži u sebi činjenicu .da je naša slika sveta dinamička. Teorija, stvarno »sagledanje«, jeste tek ono što je glavno za te monahe koji su mudrovali o svetu; i sasvim neopazimice, kao što je i postala iz tehničke strasti, ova teorija odvela je do pravog faustovskog shvatanja Boga kao velikog majstora mašina, koji je mogao sve ono na što su se oni sami, u svojoj nemoći, usuđivali. I neopazimice, iz stoleća u stoleće, svet božji sve više liči na perpetuum mobile. Pa kada se, takođe neopazimice, gotički mit pretvorio u senku pred okom koje je bivalo sve izvežbanije eksperimentom i tehničkim iskustvom, nastadoše iz pojmova monaških radnih hipoteza, počev od Galileja, ona kritički izrađena numina moderne nauke o prirodi, sile sudara i sile na daljinu, gravitacija, brzina svetlosti, najzad »elektricitet uopšte«, koji je u elektrodinamičkoj slici sveta, pripajanjem ostalih oblika energije, doveo do jedne vrste fizikalnoga monoteizma. To su pojmovi koji su služili kao osnova za formule, da bi oVima dali mitsku opažajnost. Brojevi sami jesu tehnika, poluga i zavrtnji, tajna sveta koju osluškujemo. Antičkoj i svakoj dru' M. Baumgartner, Gesch. cler Philos. des Mittelalters (1915) S. 425 ff, S. 571 ff, S. 620 ff. 53
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
goj misli o prirodi nisu bili potrebni brojevi, jer one nisu težile za moći. Čista matematika Pitagore i Platona ne stoji ni u kakvom odnosu sa nazorima o prirodi jednog Demokrita i Aristotela. Kao što su Ijudi u antici osećali prometejski prkos prema bogovima kao Hibridu, tako su ljudi baroka osećali mašinu kao nešto đavolsko. Duh pakla odao je ljudima tajnu kako će se dočepati svetskog mehanizma, pa- izigravati i samoga Boga. Zato u svih čisto svešteničkih priroda, koje žive potpuno u carstvu duha i koje ništa ne očekuju »od sveta ovoga«, a najpre u ideaiističkih filozofa, klasicista, humanista, u Kanta, pa čak i Ničea, vlada neprijateljsko ćutanje o tehnici. Svaka kasna filozofija sadrži kritički protest pro-tiv nekritičkog sagledavanja ranoga doba. Ali ova kritika duha, koji je siguran u svoju nadmoć, pogađa i samu veru, te izaziva u oblasti religioznoga jedinu veliku tvorevinu koja je svojina svakog kasnog doba: puritanizam. On se javlja u Kromvelovoj vojsci i u vojsci onih gvozdenih, biblijom prekaljenih independenata koji polaze u boj pevajući psalme; u krugu pitagorejaca koji su razOrili Sibaris u gorkoj zbilji svoga učenja o dužnostima i tome gradu zauvek prilepili mrlju nemoralnosti; u vojsci prvih kalifa, koja je osvajala silom ne samo države no i duše. Miltonov Izgubijeni raj, poneki tragovi u Koranu, ono malo što možemo utvrditi o pitagorejskim učenjima — sve je to jedno isto: oduševljenje trezvenog duha, hladni žar, suva mistika, pedantska ekstaza. Pa ipak u tome plamsa još jedpom divlja pobožnost. Ono što veliki grad, koji je dospeo do bezuslovnog gospodarstva nad dušom sela i zemIje, može još da stvori u transcendentnoj toplini — sve je to ovde sakupljeno kao sa. nekom bojazni da je samo veštačko i prolazno, pa otuda nema trpeljivosti, nema oproštaja, nema milosrđa. Puritanizmu, ne samo Zapada no i svih kultura, nedostaje osmeh koji je prosvetljavao religiju svih ranih vremena, trenuci duboke životne radosti, humor. Od onog tihog blaženstva koje tako često prosijava u magiskom ranom vremenu, iz priča o Isusovu detinjstvu, ili u Grigorija iz Nazianza, nema ničeg u surama Korana; niti u Miltona ima nečega od sunčane vedrine pesama Franje 54
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
Asiskog. Smrtna jedna ozbiljnost počiva na žansenisličkim krugovima Por-Roajala i nad skupovima u crno obučenih okruglih glava koje su za nekoliko godina uništile Šekspirovu old merry England — koja je Likođe Sibaris. Borba protiv đavola, čiju su stvarnu telesnu blizinu svi osečali, tek je sada povedena mračnim ogorčenjem. U 17 veku spaljeno je više no milion veštica, ne samo na protestantskom Severu i katoličkom Jugu, već i u Americi i u Indiji. Učenje islama o dužnostima (fikh) tmurno je i tužno u svojoj tvrdoj razumnosti, kao i Vestminsterski katihizis (1643) i etika žansenista (Žansenov Avgustin, 1640) — jer i u carstvu Lojolinom postojao je, iz unutarnje nužnosti, puritanski pokret. Religija je doživljena metafizika, ali ni zajednica svetih — kako su se nazivali independenti — ni pitagorejci, ni okolina Muhamedova nisu je doživljavali čulima, već najpre kao pojam. Paršva, koji je oko 600 pre Hr. na Gangu osnovao sektu »razdrešenih«, učio je kao i drugi puritanci njegovog vremena da spasenju ne vode žrtve i ritualije, nego jedino saznanje o identitetu Atmana i Bramana. Neobuzdani pa ipak suvi alegorički duh nastupio je? u^svem puritanskom pesništvu namesto gotičkih vizija. Pojam je prava i jedina sila u budnom biću ovih asketa. Paskal se bori sa pojmovima, a ne kao Majster Ekart sa likovima. Veštice se spaljuju zato što se dokazalo da su to, a ne zato što ih noću viđaju u vazduhu; protestantski pravnici primenjuju »Čekić veštica« dominikanaca, jer je on sagrađen na pojmovima. Madone rane gotike pojavljivale su se onima koji su se molili, madone Berninijeve nije niko video. One postoje jer su dokazane, i ljudi se oduševljavaju ovom vrstom egzistencije. Kromvelov veliki državni sekretar Milton zaodeva pojmove u likove, a Banjan je čitav jedan pojmovni mit sveo na etičko-alegorisku radnju. Korak dalje, pa smo pred Kantom, iz čije je pojmovne etike najzad izrastao đavo kao pojam u obliku »radikalnog zla«. Moralo se osloboditi površinske slike istorije i potpunce preći preko veštačkih granica koje je povukla metodika zapadnjačkih nauka, pa da vidimo kako Pitagora, Muhamed i Kromvel otelovljuju u tri kulture jedan i isti pokret. 55
Š P E N G L E R Propast Zapacla
Pitagora nije bio filozof. Po svima iskazima presokratovskih mislilaea, bio je on svetac, prorok i osnivač fanatičko-religioznog saveza, koji je naturao svoje istine olcolini svima političkim i vojničkim sredstvima. U Krotonovom razorenju Sibarisa, koje je sigurno ostalo u istoriskom sećanju samo kao vrhunac jednog religiskog rata, ispoljila se ista ona mržnja koja je ihtela da istrebi u Karlu II, kralju Engleske, i njegovim veselim kavaljerima ne samo jedno pogrešno učenje, nego i svetovnjačku nastrojenost. Prečišćeni i pojmovno utvrđeni mit sa rigoroznom etilcom dao je izbranicima pitagorejskog saveza uverenje da oni ispred svih drugih imaju da dospeju do spasenja. Zlatne tablice, nađene u Turijima i Peteliji, a koje su stavljene u ruke lešina »posvećenih«, sadržale su božje, osiguranje: Blaženi, ti lcome svi zavide, nećeš više biti smrtnik nego bog! — To je isto ono uverenje koje je Koran davao svima onima koji su se borili u svetom ratu protiv nevernika (»monaštvo islama je religiozni rat« — glasi jedan hadit prorokov), i isto ono uverenje kojim su Kromvelovi gvozdenjaci razbijali »Filišćane i Amelikićane« kraljevske vojske kod Marston Mura i Nazbija. Islam nije religija pustinje, kao što ni Cvinglijeva vera nije religija visoke planine. Slučaj je što je puritanski pokret, za koji je magiski svet bio dozreo, proizišao od jednog čoveka iz Meke, a ne od kakvog monofizita ili Jevrejina. Jer su se u Severnoj Arabiji nalazile hrišćanske države Gazanida i Lahmida, a na sabejskom Jugu vođeni su hrišćansko-jevrejski ratovi, u kojima je učestvovao svet država od Aksuma do sasanidskog carstva. Na kongresu vladara u Maribu (542) neće biti da se pojavio ijedan neznabožac, a uskoro zatim pala je Južna Arabija pod persisku, dakle mazdaističku upravu. Meka je bila maleno ostrvo staroarabljanskog neznabožaštva posred sveta Jevreja i hrišćana, mali ostatak koji je već odavno bio prožet mislima velikih magiskih religija. Ono malo što je iz ovog neznabožaštva prodrlo u Koran, kasnije je tumačenjima Sune i njenog sirsko-mesopotamskog duha otklonjeno. Islam je nova religija skoro samo u onome smislu u kome je to bilo i luterstvo. Ustvari, on nastavlja velike rane religije. Isto tako nije ni njegovo širenje, kako se još uvek to misli, neka seoba naroda 56
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
koja polazi sa arabiskog poluostrva, nego pre jedno jurišanje oduševljenih vernika koje kao lavina vuče sobom hrišćane, Jevreje i mazdaiste, i uskoro izbija 11a čelo sa fanatičnim muslimanima. Španiju su osvojili Berberi iz Avgustinove domovine, a Persijanci iz Iraka prodrli su do Oksa. Jučeranji neprijatelji sutradan su se borili u prvim redovima. Većina »Arabljana« koji su 717 prvi put napadali Bizant rođeni su kao hrišćani. Oko 650 gasi se odjednom vizantiska literatura 1 , a da niko dosad nije ni primetio dublji smisao toga: ta se literatura nastavila u arabljanskoj; duša magiske kulture najzad je našla u islamu svoj pravi izraz. Njime je ova kultura odista »arabljanska« i konačno oslobođcna pseudomorfoze. Ikonoborstvo, koje je vodio islam, odavno već priugotovljeno monofizitima i Jevrejima, prelazi i preko Bizanta, gde Sirjanin Lav I I I (717—741) dovodi do vladavine ovaj puritanski pokret islamsko-hrišćanskih sekti, pavlikijanaca (oko 650) i kasnijih bogumila. Veliki likovi Muhamedove okoline, kao Abu Bekr i Omar, u potpunosti su srodni puritanskim vođima engleske revolucije, kao Džonu Pimu i Hampdenu, a ova sličnost po nastrojenosti i držanju bila bi još veća, kada bismo znali nešto više o hanifima, arabljanskim puritancima pre Muhameda i za vreme njegovo. Svi su oni imali svest o visokome poslanstvu, svest usled koje su prezirali život i posed; svi su za se dobili jemstvo, po predestinaciji, da su izabranici božji. Veličanstveni starozavetni zamah po parlamentima i vojničkim logorima independenata — koji je još i u 19 veku ostavio u mnogim engleskim porodicama veru da su Englezi potomci deset Izrailjevih plemena, narod svetih kome je određeno da vodi svet — ovladao je i iseljenjem u Ameriku koje je započelo 1620 sa hadžiskim ocima; on je stvorio ono što danas smemo nazvati amerikanskom religijom i odgojio onu političku veru u sebe koju Englez još i danas ima, a koja je zasnovana, potpuno religiozno, na izvesnosti piedestinacije. Čak su i pitagorejci — nešto nečuveno u religiskoj antičkoj istoriji! — Lizimali u ruke političku vlast radi religioznih ciljeva, te su pokušavali da puritanizam sprovode od polisa do polisa. Svuda 1
Krumbacher, Byzant. Literaturgesch. S. 12. 57
ŠPEMGLFR
Propast
Zapada
su inače postojali pojedinačni kultovi po pojedinačnim državama, od kojih je svaki prepuštao drugom slobodu u religioznim činovima; a samo ovde imamo jednu zajednicu svetih čija praktična energija nadaleko prevazilazi energiju starih orfičara, kao što i independentsko borbeno oduševljenje prevazilazi oduševljenje reformaciskih ratova. A u puritanizmu je već skriven racionalizam, koji izbija i počinje potpuno da vlada posle nekoliko oduševljenih generacija. To je korak od Kromvela do Juma. Ne grad uopšte, pa ni veliki grad, nego pojedinačni mali gradovi sada su postali poprištem istorije duha, sokratovska Atina, abasidski Bagdad, London i Pariz. / Racionalizam znači veru jediho u rezultate kritičkog razumevanja, dakle u »razum«. Kada se u nekom ranom dobu izgovaralo: Cređo quia absurdum, u tome je ležala izvesnost da shvatljivo ili neshvatljivo tek zajedno čine svet, prirodu koju je slikao Đoto, prirodu u koju su ponirali mističari, prirodu u koju razum može prodreti samo toliko koliko mu to dopušta božanstvo. Sada nastade, u ćutljivom jedu, pojam iracionalnoga; to je ono što je već izgubilo vrednost usled svoje nepojamnosti. Čovek ga može prezirati jav110 kao praznovericu ili tajno kao metafiziku; vrednosti ima samo kritički osigurano razumevanje. Ni tajne nisu ništa drugo no dokazi o neznanju. Nova religija bez tajni zove se po svojim najvišim mogućnostima mudrost, cocpia; njen sveštenik je filozof, a njen pripadnik je »obrazovani«. Samo je za neobrazovanog stara religija neophodna, misli Aristotel 1 , a to je u potpunosti i mišljenje Konfucija i Gotama Bude, Lesinga i Voltera. Vraća se čovek prirodi iz svake kulture: ali to je jedna nedoživljavana, dokazivana, iz razuma rođena priroda, samo razumu pristupačna, priroda koja za seljaštvo i ne postoji; ona ne potresa čoveka, nego ga stavlja u neko osećajno raspoloženje. Prirodna religija, razumska religija, deizam, sve to nije doživljena metafizika, već mehanika koju pojmovima shvatamo, ono što Konfucije naziva »zakoni neba«, a helinizam »tihe«. Nekada je filozofija bila sluškinja najonostranije religioznosti, a sada čovek ima 1
Met. XI, 8 p. 1074 b 1 .
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
osećanje da filozofija mora biti nauka, naime kritika saznanja, kritika vrednosti. Doduše, čovek oseća da filozofija i sada nije ništa drugo do oslabljena dogmatika, vera u znanje koje bi htelo da bude čisto znanje. Ispredaju se sistemi iz prividno osiguranih početaka, ali se ipak, najzad, kaže »sila« namesto »Bog«, »održanje energije« namešto »večnost«. U osnovi svakog antičkog raeionalizma je Olimp, a svakog zapadnjačkog učenje o tajnama. Zato se sva filozofija koleba izmedu religije i stručne nauke i u svakom slučaju se drukče definiše, prema tome ima li joj autor u sebi više svešteničkog i vidilačkog, ili je više čist stručnjak i tehničar mišljenja. »Gledište na svet« — to je pravi izraz za prosvećeno budno biće koje se pod vođstvom kritičkog razumevanja obazire po jednom svetlosnom svetu bez bogova i koje smatra da čula lažu čim osećaju nešto što »zdravi ljudski razum« ne priznaje. Što je nekada bio mit, najstvarnija stvarnost, to sada podleži metodi euhemerizma, koja nosi ime po onome naučniku koji je oko 300 pre Hr. objavio da su antička božanstva ljudi koji su nekada bili zaslužni. Ma u kom obliku, ovaj postupak se ponavlja u svakom prosvećenom vremenu. Euhemeristički je kada se pakao tumači kao zla savest, đavo kao zla volja, a Bog kao ,lepota prirode. Tu spada još i ona činjenica da se na antičkim nadgrobnim pločama, oko 400, obraća nekoj boginji Demos, namesto gradskoj boginji Ateni (što je uostalom vrlo slično jakobinskoj boginji razuma); da Sokrat govori o »dajmonionu« a drugi mislioci toga vremena o voog — namesto o Zevsu. Konfucije kaže »nebo« namesto Šang-ti, tj. on veruje samo u prirodne zakone. Rugobni čin euhemerizma je »skupljanje i uređivanje« kanonskih spisa Kine, što su učinili konfucijanci; to je odista značilo jedno uništavanje gotovo svih starih religioznih dela, a racionalističko falsifikovanje preostalih. Da je bilo samo moguće, prosvetioci 18 veka isto bi tako zadužili nasleđe gotike1. Konfucije spada potpuno u »18 vek« Kine.-Laoce, koji 1 Kalife kao A1 Majmun (813—33) i poslednji Omajidi potpuno bi še složili da nešto slično učine za islam. Postojao je tada u Bagdadu klub u kome su debatovali hrišeani, Jevreji, muslimani i ateisti, i u kome nije bilo dozvolje110 pozivati se na bibliju i koran.
59
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
ga prezire, stoji posred taoizma, pokreta koji je redom iznosio na videlo protestantske, puritanske i pijetističke crte, te oba, i Konfucije i Laoce, šire najzad jedno praktično svetsko raspoloženje na pozadini i osnovi čisto mehanističkog gledišta na svet. Reč »tao« stalno je menjala svoje osnovno značenje u toku kineskog kasnog vremena, i to u mehanističkom pravcu, isto .onako kao »logos« u antičkoj istoriji duha od Heraklita do Posejdonija, i »sila« od Galileja do današnjice. Što je nekada bilo mit i kult velikog stila, to se sada u ovoj religiji obrazovanih zove priroda i vrlina, ali je priroda razumni mehanizam, a vrlina je znanje. U tome su istoga mnenja Konfucije, Buda, Sokrat' i Ruso. Konfucije je vrlo malo cenio molitvu i rasmatranja o životu posle smrti, a otkrovenja uopšte nije smatrao ni u šta. Ko se mnogo bavi žrtvama i kultovima, neobrazovan je i nerazuman. Gotamo Buda i" njegov savremenik Mahavira, osnivač jainizma, obojica iz sveta država na donjem Gangu, istočno od stare bramanske kulturne oblasti, nisu, kao što se zna, priznavali ni pojam o bogu, ni mit, ni kult. O pravom Budinom učenju ne može se mnogo šta utvrditi. Sve se javlja u boji kasnije felaške religije njegovoga imena. Ali jedna od nesumnjivo pravih njegovih misli »o uzročnom postajanju«, jeste izvođenjei zla iz neznanja, naime iz neznanja »četiri plemenite istine«. To je pravi racionalizam. Nirvana je u njega čisto duhovno oslobađanje i potpuno odgovara autarkiji i evdemoniji stoičara. To je stanje budnog bića koje razumeva, za koje više i ne postoji ono »biće uopšte«. Za obrazovane toga vremena mudrac je veliki ideal. Mudrac se vraća prirodi iz razumskih razloga, vraća se u Fernej ili u Ermenonvil, u atičke vrtove ili indiske šume; to je najduhovnija vrsta velegrađanina. Mudrac je čovek prave »zlatne sredine«. Njegova askeza sastoji se u umerenom preziranju sveta u korist meditacije. Mudrost prosvećenja nikada neće hteti da smeta udobnosti. Moral na veliki mit oslonjen uvek je bio žrtva, kult do najsurovije askeze, do smrti. Vrlina oslonjena na mudrost jeste neka vrsta potajnog uživanja, najfiniji, najduhovniji, egoizam; njime od etičkog propovednika postaje filistar, sa one strane prave religije. Buda, Konfucije, Ruso jesu korenite ćifte i pored sve uzvišenosti njihovih mislenih 60
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
procesa, a ništa nas ne može ubediti da sokratovska životna mudrost nije pedanterija. Ovoj, tako da kažemo, sholastici zdravog ljudskog razuma pripada, iz unutarnje jedne nužnosti, i racionalistička mistika obrazovanih.- Prosvećenje Zapada je engleskog porekla i rezultat je puritanizma: od Loka potiče sav racionalizam kopna. Protiv njega su se, pre svega, pobunili pijetisti u Nemačkoj (počev od 1700 Hernhutska bratska zajednica, Špener i Franke, u Virtembergu Etinger), u Engleskoj metodisti (1713 Veslej, koga je »probudio« Hernhut). To je opet razlika između Lutera i Kalvina: oni prvi su se izgubili po srednjoevropskim konventikulima, a ovi drugi su se uskoro organizovali u svetski pokret. Pijetiste islama nalazimo u sufizmu, koji nije »persiskog« no opšte aramejskog porekla, i koji se u 8 veku raširio iz Sirije po celom aramejskom svetu. Pijetisti i metodisti su indiski lajici, koji su, kratko vreme pre Bude, učili o oslobođenju od kružnog toka života (sansara) poniranjem u jednakost Bramana i Atmana; pijetisti i metodisti su i Laoce i njegove pristalice, pa i, uprkos njihovom racionalizmu, kinički prosjaci monasi i putujući propovednici, i stoički vaspitači, kućevni duhovnici i ispovednici ranoga helenizma. 1 Moguća su i pojačavanja, sve do racionalističke vizije, čiji je klasičan primer Svedenborg, a koja je u stoičara i sufista izazvala čitav religiozni fantastični svet i pripremila preobličavanje budizma u Mahajanu. Razviće budizma i taoizma u njihovom prvobitnom značenju vrlo je slično metodističkom u Americi, i nije slučaj što su oba ona prva pokreta procvetala na donjem Gangu i južno od Jangcekjanga, dakle po mladim naseljeničkim oblastima obeju kultura.
20 Dva stoleća posle puritanizma mehanističko shvatanje sveta je na svom vrhuncu. Ono je prava religija vremena. Ko je još i sada uveren da je u starom smislu religiozan, »da veruje u Boga«, t a j se samo vara o svetu u kome se ogleda.njegovo budno biće. U nje1
S. 210.
Gercke-Norden, Einl.
in
die
Altertumswiss.
II, 61
ŠPENGLER Propast Zapacla
govom razumevanju religiozne istine uvek su mehanističke istine, i u najvećem broju slučajeva samo što navika reči oboji naučno viđenu prirodu mitski. Kulfura je uvek ravnoznačna sa religioznom oblikovnom snagom. Svaka velika kultura počinje moćnom temom koja se diže sa zemlje bez gradova koja se po gradovima sa njihovim umetnostima i načinima mišljenja polifono sprovodi, a koja umire po svetskim gradovima u finalu materijalizma. No čak i poslednji akordi strogo se i čvrsto drže tona celine. Postoji kineski, indiski, antički, arabljanski, zapadnjački materijalizam, koji u svakom pojedinačnom slučaju nije ništa drugo do prvobitno mitsko likovno obilje shvaćeno mehanistički, apstrahujući od svega doživljajnog i opažajnog. , U tome smislu Jang-Džu je domislio do kraja konfucijanski racionalizam. Sistem Lokajate nastjavlja zajedničko preziranje sveta bez duše, svojstveno Gotamu Budi, Mahaviri i ostalim pijetistima njihova vremena, kao što opet to preziranje nastavlja ateizam Šankja-učenja. Sokrat je isto toliko naslednik sofista koliko i predak kiničkih putujućih propovednika i pironovske skepse. Uvek je to nadmoćnost svetskogradskoga duha, koji je konačno raskrstio sa iracionalnim, koji sa prezrenjem gleda na svako budno biće koje još priznaje i poznaje tajne. Gotički ljudi strašili su se na svakom koraku od neispitljivoga, koje je stupilo sada pred njih u vidu istina nauke nalažući im još veće strahopoštovanje. Pa čak i moderni katolik oseća ovu nauku samo kao sistem koji je rešio svetske zagonetke. Čudo mu se čini kao neki fizikalni događaj višeg reda, te jedan engleski episkop veruje u mogućnost da se električna snaga i snaga molitve mogu izvesti iz jednog jedinstvenog prirodnog sistema. Iako se upotrebljavaju reči »Bog i stfet« ili »Proviđenje i čovek«, ipak je to samo vera u silu i materiju. Sasvim za se stoji opet faustovski materijalizam u užem smislu, gde je tehnički pogled na svet dostigao savršenstvo. Otkriti ceo svet kao dinamički sistem, egzaktan, matematički zasnovan i eksperimentalan do u poslednje uzroke, pa taj svet onda izraziti u brojevima, tako da čovek može njime da vlada: to je ono što ovaj povratak prirodi odlikuje od svakog drugog. Znanje je vrlina — to su verovali i Konfucije i Buda 62
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
i Sokrat. Znanje je moć — to ima smisla samo u okviru evropsko-amerikanske civilizacije. Taj povratak prirodi znači isključivanje svih sila koje se nalaze između praktične inteligencije i prirode. Svuda se inače materijalizam zadovoljio time što je opažajno ili pojmovno utvrđivao prividno prosta jedinstva čija kauzalna igra objašnjava sve, bez ostatka ikakve tajne, a natprirodno svodi na neznanje. Ali veliki razumski mit o energiji i masi sem toga je i moćna radna hipoteza. On ocrtava sliku prirode tako da se ona može upotrebljavati. Ono što je sudbinsko mehanizuje se kao evolucija, razviće, napredak, i stavlja se posred sistema, volja je proces belančevine, i sva ova učenja, zvali ih monizam ili darvinizam ili pozitivizam, idu ka jednom moralu celishodnosti koji je potpuno jasan i amerikanskom poslovnom čoveku i engleskom političaru i nemačkom filistru progresa, a koji, u poslednjoj osnovi, nije ništa drugo do intelektualna karikatura opravdanja verom. Materijalizam ne bi bio potpun, kada bi bio lišen potrebe da se ovda onda oprosti duhovnog napona, da se pusti u mitska raspoloženja, da se zanima ma čime što bi bilo kao kult, da uživa radi unutarnjeg rasterećenja u draži iracionalnoga, čudnoga, njegovom biću tuđega, pa čak — ako mora biti — i ludoga. Ono što se i danas jasno vidi u vreme otprilike Meng-Cea (372—289) i po prvim budističkim bratskim opštinama, to spada i u najvažnije crte helenizma, i u istome značenju. Oko 312 pronašli su u Aleksandriji pesnički naučnici (kao Kalimah) kult Sarapisa i snabdeli ga jednom izmudričenom legendom. Kult Izide u republikanskome Rimu bio je nešto što ne smemo pomešati sa kasnijim. kultom u carsko doba, niti sa vrlo ozbiljnom Izida-religijom u Egiptu: naime, to nije bila samo religiozna razonoda dobroga društva, koja je delimično davala povoda i javnoj poruzi, delimično skandalima i zatvaranju obredne građevine (kako je bilo četiri puta naređeno od 59 do 48). Haldejska astrologija bila je tada moda, daleko od prave antičke orakulske vere i one magiske vere u moć časa i vremena. To je bio odmor, »popuštanje napona«; izigravalo se nešto pred sobom i pred drugima, a uz to su došli bezbrojni šarlatani i lažni proroci, koji su se skitali po svima gradovima i pokušavali da ubede polu63
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
obrazovane, raznim običajima i gradeći se važnima, u potrebu nekog religioznog obnovljenja. Tome odgoval a j u u današnjem evropsko-amerikanskom svetu okultističke i teozofske prevare, amerikanska christian science, lažni salonski budizam, religiozna zanatska u m e t nost, kojom se ljudi bave u krugovima i kultovima (još više u Nemačkoj no u Engleskoj), umetnost sa kasnoantičkim i taoističkim raspoloženjima. Svuda je to jedno prosto igranje sa mitovima u koje se ne veruje, svuda je to goli ukus za kultove kojima bi čovek hteo da ispuni unutarnju pustoš i prazninu. Prava vera je još uvek vera u atome i brojeve, ali da bi se takva vera mogla izdržati duže, potrebno je malo opsenarije. Materijalizam je plitak i pošten, igranje sa religijom je plitko i nečasno; ali baš to što je takvo igranje uopšte moguće, baš to ukazuje na novo i pravo traženje koje se lagano javlja u civilizovanom svetu i najzad jasno izbija na videlo. Ono što sada dolazi ja nazivam druga religioznost. Ona se javlja u svima civilizacijama, čim one dospeju do punog stvaranja i lagano počinju da prelaze u bezistorisko stanje, za koje otseci vremena nemaju više značenja. Iz toga proizlazi da je zapadnjački svet udaIjen od toga stupnja još za mnogo naraštaja. Druga religioznost je nužni pandan cezarizmu, tom konačnom političkom obliku kasnih civilizacija. On je prema tome u antici vidljiv otprilike od Avgusta, u Kini otprilike sa Ši-Hoang-ti. Obema pojavama nedostaje stvaralačka pra-snaga rane kulture. Njihova veličina leži, za onu prvu, u dubokoj pobožnosti koja ispunjujc sve budno biće (Herodot je nazvao Egipćane najpobožnijim ljudima na svetu, a isti utisak čine na današnjeg zapadnjaka Kina, Indija i islam), a za onu drugu u neobuzdanoj sili najmoćnijih činjenica; ali su tvorevine ove pobožnosti isto tako malo prvobitne kao i oblik rimskog imperija. Ništa se ne sagrađuje, ne razvija se nikakva ideja, nego izgleda kao da se sa zemlje uklanja neka magla, pa kao da se stari oblici pojavljuju na vidiku, prvo nesigurno, pa onda sve jasnije. Druga religioznost sadrži, samo drukče doživljenu i izraženu, opet sastojinu prve, prave i rane. Prvo se gubi racionalizam, tada se pomaljaju likovi ranoga vremena, najzad — sav svet primitivne religije, koji je bio otstupio pred velikim oblicima rane vere, a sa64
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
da opet moćno prodire u obliku popularnog sinkretizma, koji na ovome stupnju ima svaka kultura. Svako prosvećenje prelazi iz bezgraničnog razumskog optimizma, koji je uvek vezan sa tipom čoveka iz velikog grada, u bezuslovnu skepsu. Suvereno budno biće, koje je zidovima i delima ljudskih ruku unaokolo otsečeno od žive prirode i od zemlje pod sobom, ne poznaje ništa do sebe sama. Ono kritikuje svoj pretstavni svet, apstrahovan iz svakodnevnog čulnog doživljavanja, i to sve dotle dok ne nađe ono poslednje i najsublimnije, formu forme, sebe sama, dakle — ništa. Time su iscrpljene mogućnosti fizike kao kritičkog razumevanja sveta, te se opet javlja glad za metafizikom. Ali druga religioznost ne proishodi iz religiozne razonode obrazovanih krugova zasićenih literaturom, uopšte ne iz duha, već iz sasvim nezapažene, naivne vere masa, koja nastaje sama od sebe, vere u ma kakvo mitsko svojstvo stvarnosti, vere za koju sve igre rečima počinju da bivaju nešto oskudno i dosadno, i iz naivne potrebe srca da mitu odgovori smerno jednim kultom. Oblici te vere i te potrebe ne mogu biti ni predviđeni niti svojevoljno birani. Oni se javljaju sami od sebe^ i mi smo daleko od njih. 1 Ali mišljenja Konta i Spensera, materijalizam i darvinizam, koji su u 19 veku izazivali strast najboljih duhova, danas su već postali gledište na svet koga se drži još samo provincija. Antička filozofija iscrpla je oko 250 pre Hr. svoje temelje. »Znanje« otada nije više stalno ispitivan i uvećavan posed, nego je vera — koja je postala navikom — u to znanje, vera koja neprestano održava snagu uverenja pomoću stranih obiknutih metoda. U Sokratovo vreme racionalizam je postojao kao religija obrazovanih. Nad njom je bila učena filozofija, ispod nje »praznoverje« masa. Sada se filozofija razvija u duhovnu religioznost, a narodni sinkretizam u opipljivu religioznost sa istom tendencijom; vera u mitove i pobožnost prodiru naviše, ne naniže. Filozofija ima da prima mnogo, a da daje malo. Stoicizam je posao od 1 Ako se već danas po nečemu mogu naslutiti ti oblici koji vode unazad, i to, samo se po sebi razurae, u izvesne elemente gotičkog hrišćanstva, to nije Hteratski ukus za kasno-indisku i kasno-kinesku spekulaciju, nego na primer adventizam i slične sekte.
65
Šl'ENGLER
Propast
Zapada
materijalizma sofista i kiničara, a objašnjavao je sav mit alegorički; ali već od Kleanta (f 232) potiče molitva za stolom, upućena Zevsu1, jedno od najlepših dela antičke druge religioznosti. U Sulino vreme postojao je jedan potpunce religiozni stoicizam viših krugova i sinkretistička narodna vera, koja je spajala frigiske, sirske, egipćanske kultove sa mnogobrojnim antičkim misterijama, tada gotovo zaboravljenim, a to odgovara tačno razvoju prosvetilačke mudrosti Bude u hinajanu učenih i mahajanu mase; isto tako i odnos'učenjačkog konfucijanizma prema taoizmu, koji je vrl'o brzo postao sasud za kineski sinkretizam. Istovremeno sa »p'ozitivistom« Meng-Ce (372—289) počinje odjednom silni pokret alhimije, astrologije i okultizma. Odavno je već čuveno sporno pitanje: da li se tu javlja nešto novo ili to probija ponovo ranokineski smisao za mit; odgovor može biti dat, ako rasmotrimo helenizam. Ovaj sinkretizam javlja se »istovremeno« u antici, u Indiji, u Kini, u narodnom islamu. Svuda se on nastavlja na racionalistička učenja — stoici, Laoce, Buda — i protkiva ih seljačkim, ranovremenskim i egzotičnim motivima svih mogućih vrsta. Antički sinkretizam, koji valja dobro razlikovati od onog kasnije magiske pseudomorfoze, uzimao je, počev od 200 pre. Hr., motive iz orfike, iz Egipta, iz Sirije; kineski je 67 po Hr. uveo indiski budizam u popularnom obliku mahajane, pri čemu su sveti spisi važili kao jača čaroliska sredstva, a Budini kipovi kao jači fetiši — zato što su bili tuđi. Prvobitno Laoceovo učenje iščezava vrlo brzo. U početku Han-vremena (oko 200 pre Hr.) čete sena postaju od moralnih pretstava dobrim bićima. Opet se javljaju bogovi v.etra, oblaka, grmljavine, kiše. Odomaćuju se masovni kultovi koji proteruju zle duhove pomoću bogova. Tada je nastao, i to sigurno iz osnovnog pojma prekonfucijanske filozofije, mit o Panku, pranačelu iz koga potiče niz mitskih careva. Slično se razvijao, kao što znamo, pojam logosa2. 1 V. Arnim, Stoic. vet. fragm. 537. 2 Li-ši Čun-ciju od Li-pu-veja (f 237 pre Hr., kinesko avgustovsko doba) prvi je spomenik sinkretizma, čiii je porod i riitualno delo Li-Ki, nastalo u Han-vreme (B. Schindler, Das Priestertum im alten China, I. S. 93).
fi6
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
Teorija i praksa vođenja života koju je učio Buda proizišla je iz umora od sveta i intelektualne odvratnosti i nije stajala ni u kakvu odnosu prema religioznim pitanjima, ali je već u početku indiskog »carskog doba«, oko 250 pre Hr., on sam postao kip boga koji sedi, a namesto nirvanateorije, koju su razumevali samo učeni, javljala su se sve više i više gruba učenja o nebu, paklu i spasenju, koja su možda delimično bila pozajmljena iz tuđine, naime persiske apokaliptike. Već u Azokino vreme bilo je osamnaest budističkih sekti. Vera u spasenje (11 mahajani) našla je svog prvog glasnika u pesniku i naučniku Asvagoši (oko 50 pre Hr.), a ii Nagandžuni (oko 150 po Hr.) svog stvarnog završivača. Ali, uz to, vratila se čitava masa praindiskih mitova. Višnu- i Šiva-religije bile su oko 300 pre Hr. već jasno izobražene, i to u sinkretističkom obliku, tako čla su se Krišna- i Rama-legende prencle na Višnu. Išti prizor daje nam se u egipatskom Novom carstvu, gde Amon stvara u Tebi središte moćnog sinkretizma, i u arabljanstvu abasidskog vremena, gde je sasvim potisnut u pozadinu prvobitni islam od strane narodne religije sa njenim pretstavama o pred-paklu, paklu, strašnome sudu, nebeskoj Kaabi, logosu-Muhamedu, vilama, svecima i duhovima 1 . U tim vremenima postoji samo još po koji visoki duh: Seneka, vaspitač Neronov; Pselos2, njegova slika i prilika, filozof, vaspitač prinčeva i političar u cezarskom Bizantu; stoičar Marko Aurelije i budist Azoka, koji su l sami bili cezari3; i, najzad, faraon Amenofis IV, čiji je duboki pokušaj osnivanja religije moćno sveštenstvo Amonovo shvatilo kao jeres i osujetilo, jedna opasnost koja je, sigurno, pretila i Azoki od strane bramana. ./ Ali je baš cezarizam, u kineskom kao i u rimskom imperiju, oživotvorio carski kult i time sintetizirao sinkretizam. Apsurdna je pomisao da je kinesko obot 1 M. Horten, Die religidse Gedankenvvelt des Volkes irn heutigen Islam (1917). 2 1018—78, upor. Dieterich, Byzant. Charakterkdpfe (1909) 3S. 63. Oba su uronula u blagu, umornu pobožnost tek u starosti i posle dugih i teških ratova, ali su bdli daleko od određenijih religija. Sa dogmatskog stanovišta, Azoka niie bio budist; on je samo shvatao te struje i štitio ih (Hillebrandt Altindien, S. 143). 67
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
žavanje živoga cara jedan deo stare religije. Za vreme sveg trajanja kineske kulture uopšte — nije bilo cara. Vladari država zvali su se vang, kraljevi, a Meng Ce je napisao, jedva na sto godina pre kopačne pobede kineskog Avgusta, sasvim u smislu 19 veka, ovu rečenicu: »Narod je ono što je u zemlji najvažnije, posle njega dolaze korisni bogovi tla i žita; najmanje je važan vladar«. Mitologiju pra-careva sveli su u državnopravni i socijalno-antički oblik nesumnjivo tek Konfucije i njegovo vreme, i to sa racionalističkom namerom; iz toga mita je onda prvi cezar uzeo titulu i pojam kulta. Uzdizanje ljudi u bogove jeste vraćanje u rano doba, kada su se od bogova pravili junaci, kao pra-carevi i Homerovi junaci; ono je karakteristična crta gotovo svih religija na ovom drugom stupnju. I sam Konfucije uzdignut je 57 po Hr. do božanstva sa zvaničnim kultom. Buda je tada to već odavno bio. A1 Gazali (oko 1050), koji je pripomogao da se dovrši »druga religioznost« islamskoga sveta, za narodnu veru postao je božansko biće i jedan od najomiljenijih svetitelja i pomagača u nevoljama. U antici po filozofskim školama postojao je kult Platona i Epikura, a poreklo Aleksandra od Herkula i Cezara od Venere čini jasan prelaz ka kultu divus-a, u kome se pojavljuju prastare orfičke pretstave i kultovi rodova, isto onako kao što je u kineskom kultu Hoang Tia jedan deo najstarije mitologije. A sa oba ova carska kulta počinju već pokušaji da se druga religioznost stavi u čvrste organizacij&, koje možemo nazivati opštinama, sektama, redovima, crkvama, a koje su uvek ukočena ponavljanja živih oblika ranoga vremena, te se prema ovima odnose kao kasta prema staležu. Nešto od toga sadržala je već Avgustova reforma sa svojim veštačkim ponovnim oživljavanjem davno izumrlih gradskih kultova — kao običaji Arvalske braće — ali su tek helenističke misteriske religije, pa čak još i Mitrin kult (ukoliko ga ne moramo uračunati u magisku religioznost), takve zajednice, čije je dalje stvaranje tada bilo prekinuto propašću antike; njima odgovara teokratska država koju su stvorili tebanski egipćanski sveštenički kraljevi u 11 veku pre Hr., i tao-crkva Han-vremena, pre svega ona koju je osnovao 68
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
Čang-lu: ona je izazvala strašni ustanak žutih turbana, koji potseća na religiozne provinciske ustanke rimskog carskog doba, i koji je opustošio prostrane oblasti i doveo do pada Han-dinastije. 1 A ove asketske crkve taoizma sa svojom krutošću i divljom mitologijom nalaze svoj savršeni pandan u kasno-vizantiskim monaškim državama, kao u manastiru Studionu i u manastirskom savezu Atona, nezavisnom od carstva, osnovanom 1100, koji deluje sasvim budistički. Iz ove druge religioznosti proizilaze najzad felaške religije, u kojima je iščezla suprotnost pobožnosti svetskoga grada i provinciske, isto kao i suprotnost primitivne i visoke kulture. Šta to znači — tome nas uči pojam o felaškom narodu. Religija je postala potpuno bezistoriska; gde su negda deceniji značili epohe, sada ni stoleća više nemaju značenja, a »tamo-amo«, »gore-dole«, površinskih promena samo nam dokazuje da je unutarnji lik konačan i — gotov. Sasvim je svejedno da li se u Kini oko 1200 pojavljuje neki izrod konfucijanskog učenja o državi pod imenom džufucijanizma, kada se pojavljuje, da li ima uspeha ili nema; da li u Indiji budizam, koji je odavno već postaO politeističkom narodnom verom, iščezava pred novo-bramanizmom, čiji je veliki teolog Šankara živeo oko 800, i kada opet ovaj konačno prelazi u hinduističko učenje 0 Brami, Višnu i Šivi. Uvek postoji izvestan broj izvanredno duhovnih, nadmoćnih umom, apsolutno »savršenih« ljudi, kao što su bramani Indije, mandarini Kine i egipatski sveštenici koji zadivljuju Herodota. Ali sama felaška religija opet je u potpunosti primitivna, kao egipatski kultovi životinja u vreme 26 dinastije, državna religija Kine stvorena iz budizma, taoizma 1 konfucijanizma, kao islam današnjeg Orijenta, i, možda, kao religija Asteka, onih koje je zatekao Kortez, koja je morala biti već vrlo udaljena od produhovljene Maja-kulture.
21 Felaška religija je i jevrejstvo, počev od Jehude ben Halevija, koji je, kao i njegov islamitski učitelj A1 Gazali, posmatrao naučnu filozofiju sa bezuslOvnom 1
De Groot, Universismus (1918) S. 134. 69
ŠPEMGLER
Propast
Zapada
V
skepsom, te proglasio u Kuzar.i (1140) da je ona samo još sluškinja verske teologije. To potpuno odgovara obrtu od srednjeg stoicizma ka mlađem carskoga doba i gašenju kineske spekulacije pod zapadnom Han-dinastijom. Još je karakterističniji Mozes Majmonides, koji je oko 1175 sakupio svu učenu materiju jevrejstva, kao nešto gotovo i nepomično, u jedno veliko delo (sličnog kova kao kineski Li-Ki), bez i najmanjeg obzira na to da li je ova ili ona pojedinačna stvar imala smisla ili nije! 1 Ni u tome vremenu niti i u jednom drugom jevrejstvo nije nešto posebno po svojoj vrsti u religiskoj istoriji, no ono samo izgleda takvo kada se posmatra iz situacije koju mu je zapadnjačka kultura stvorila na svom sopstvenom tlu. Isto tako nije samostojeća činjenica ni to što jevrejsko ime označava svaki čas nešto drugo, a da to njegovi nosioci i ne primećuju, jer se to isto ponavija crtu po crtu i u persijanstvu.. U svome »merovinškom« vremenu i jevrejstvo i persijanstvo (otprilike 500—0) razvijaju se iz plemenskih saveza u nacije magiskog stila, bez zemlje, bez jedinstva porekla, još tada sa svojim načinom stanovanja, getom, koji je ostao isti sve do Parsa u Bombaju i Jevreja u Bruklinu. U rano doba (0—500 otprilike) ovaj consensus bez zemlje širi se od Španije do Šantunga. To je bilo jevrejsko viteško doba i »gotičko« cvetno doba religiozne oblikovne snage: kasna apokaliptika, Mišna i pra- , -hrišćanstvo, koje je bilo odbačeno tek počev od Trajana i Hadrijana, jesu tvorevine ove nacije. Poznato je da su Jeyreji tada bili seljaci, zanatlije i malograđani. Velike novčane poslove vodili su Egipćani, Grci, Rimljahi, dakle »stari« ljudi. Oko 500 počinje jevrejski barok — koji obično izgleda zapadnjačkom posmatraču vrlo jednostran — u slici španskog sjajnog doba. Jevrejski consensus, kao i persiski i islamski i vizantiski,-stupa u gradsko i budno biće i otada počinje da vlada i oblicima gradske privrede i nauke. Taragona, Toledo i Granada pretežno 1 Fromer, Der Talmud, S. 217. »Crvena krava« i ritual pomazanja judejskih kraljeva u tom delu tretiraju sc istom ozbiljnošću kao i najvažnije odiedbe privatnoga prava.
70
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
su jevrejski veliki gradovi. Jevreji čine bitni deo otmenog mavarskog društva. Njihovi savršeni oblici, njihov esprit, njihovo viteštvo, bili su predmet divljenja za gotičko plemstvo iz vremena krstaških ratova, i ono je pokušavalo da im podražava; ali i diplomatija, vođenje ratova i uprava mavarskih država ne mogu se ni zamisliti bez jevrejske aristokratije, koja po rasi nije izostajala iza islamitske. Kao nekada u Arabiji Ijubavno pesništvo, tako je sada postojala velika literatura i prosvećena nauka. Kada je Alfons X od Kastilije, oko 1250, naredio da se, pod vođstvom rabina Isaka ben Said Hasana, izradi novo delo o planetama, sa, saradnicima naučnicima i hrišćanskim i islamitskim i jevrejskim —• to još nije bio podvig faustovske nego magiske misli o svetu. Tek od Nikole Kuzanskog biva obrnuto. Ali u Španiji i Maroku nalazio se tek jedan mali deo jevrejskog consehsus-a, a taj je i sam imao ne samo svetovnog no i, pre svega, duhovnog smisla. I u- njemu je postojao puritanski pokret koji je odbacivao Talmud i hteo povratak čistoj Tori. Zajednica karejaca postala je, posle nekih prethodnika, oko 760 u severnoj Siriji, baš tamo odakle su pre jednog stoleća proizišli ikonoborački hrišćanski pavlikijanci, a nešto kasnije islamski sufizam — tri magiska pravca čiju ' će unutarnju srodnost svak lako uvideti. Puritance su goniii i ortodoksija i prosvećenje, kao i u svima drugim kulturama. Rabinistički protiv-spisi digoše se od Kordove i Fesa do južne Arabije i Persije. Ali tada je postalo i glavno delo racionalističke mistike, proizvod »jevrejskog sufizma« koji ponešto potseća na Svedenborga, knjiga Jezira, čije se kabalističke osnovne pretstave dodiruju koliko sa vizantiskom simbolikom i istovremenim čarolistvom grčkog »hrišćanstva drugog reda«, toliko i sa narodnom religijom islama. Sasvim nova situacija stvara se oko 1000 i to usled slučaja što se najzapadniji deo consensus-a iznenada obreo na domašaju mlade zapadnjačke kulture. Jevreji su postali civilizovan i velikogradski svet kao i Parsi, Vizantinci i muslimani; germansko-romanski svet živeo je na zemlji- bez gradova, i tek što su se stvorila oko manastira i trgova naselja koja će još kroz mnoge naraštaje ostati bez sopstvene duše. Jedni su bili skoro već felasi, drugi slcoro još pranarod. Jevrejin nije shvatao gotičku prisnost, zamak, katedralu, a hrišćanin onu 71
ŠPENGLER Propast Zapada
'
nadmoćnu, gotovo ciničku inteligenciju i već izrađeno »mišljenje u novcu«. Mrzilo se uzajamno i preziralo, me još zbog svesti o rasnoj razlici, no usled nedostatka »istovremenosti«. Jevrejski consensus ulazio je svuda u mesta i seoske gradove sa svojim velikogradskim — proleterskim — getom. Jevrejska uličica ide na hiljadu godina pre gotičkog grada. Isto su tako ležali rimski gradovi između sela na Genizaretskom jezeru u vreme Isusovo. Ali ove mlade nacije bile su, sem toga, još i čvrsto vezane za tle i ideju otadžbine; consensus bez zemlje, koji se održavao kao zajednica ne namerom i organizacijom svojih članova, već jednim sasvim nesvesnim, sasvim metafizičkim nagonom, bio je suprotstavljen njima kao nešto strahobno i potpuno nerazumljivo. Tada je nastala skaska o večnome Jucli. Kada je jedan skotlanđanski monah dolazio u lcakav lombardiski manastir — to je bilo već mnogo, i on je sobom poneo snažno domovinsko osećanje; a kada je jedan rabin iz Majnca, gde se oko 1000 nalazila najznačajnija talmudska škola, ili iz Salerna odlazio u Kairo, Basru ili Merv, on se osećao kao kod svoje kuće u svakome getu. U toj ćutljivoj vezi i bila je ideja magiske nacije. Ona je bila ujedno i država i crkva i narod, baš kao i u tadanjem parsistvu, islamu, grcistvu — a to se na Zapadu nije znalo. Spinoza i Uriel Akosta su izgnani, i to pravim veleizdajničkim procesom, iz ove države, koja je imala svoje sopstveno pravo i svoj javni život, koji hrišćani nisu ni primećivali, a iz koga se gledalo sa visine na okolni svet domaćinskih naroda kao na neko inostranstvo. To izgnanje i to shvatanje su procesi koje domaćinski narodi uopšte ne mogu da razumeju u njihovoj dubini. A najznačajniji mislilac istočnih hasida, Senijor Salman, bio je predan od strane rabinske protiv-stranke, 1799, petrogradskoj vladi — kao nekoj stranoj državi. Jevrejstvo zapadnoevropskog kruga izgubilo je potpuno odnos prema zemlji, koji je umavarskoj Španiji još i postojao. Nema više seljaka. I najmanji geto je deo velikog grada, ma koliko bio siromašan, a stanovnici mu se raspadaju u lcaste, kao i one u ukočenoj Indiji i Kini (rabini su bramani i mandarini u getu), i u mase kulija sa civilizovanom, hladnom, premoćnom inteligencijom i bezobzirnim smislom za poslove. Ali, 72
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
to je opet jedna. pojava koja je samo za uski istoriski horizont neŠto jedinstveno u svojoj vrsti. Sve magiske nacije nalaze se na ovom stupnju — počev od krstaških ratova. Parsi imaju u Indiji tačno istu onu poslovnu moć koju i Jevreji u evropsko-amerikanskom svetu i Jermeni i Grci u jugoistočnoj Evropi. Pojava se ponavlja i u svakoj drugoj civilizaciji, čim ova prodre u mlađa stanja: Kinezi u Kaliforniji (oni su pravi predmet amerikanskog »antisemitizma«) i na Javi i u Singapuru, indiski trgovci u Istočnoj Africi, ali i RimIjani u rano-arabljanskom svetu, gde je situacija bila obrnuta. »Jevreji« toga vremena behu Rimljani, i u apokaliptičkoj mržnji Aramejaca prema njima ima nečeg sasvim srodnog zapadnoevropskom antisemitizmu. Bio je to pravi pogrom, kada je godine 88 na jedan mig Mitridatov, jednoga dana samo, bilo pobijeno 100.000 rimskih poslovnih ljudi od strane ogorčenog stanovništva Male Azije. Uz te suprotnosti dolazi još i suprotnost rase, koja u istoj onoj meri prelazi iz preziranja u mržnju u kojoj se zapadnjačka kultura sama približuje civilizaciji i ukoliko biva neznatnija »razlika u starosti« sa svojim izrazom u životnom držanju i u preimućstvu inteligencije. Ali ta suprotnost rase nema ničeg zajedničkog sa budalastim parolama »arijevac« i »semit« koje su pozajmljene iz nauke o jeziku. »Ariski« Persijanci i Jermeni, za nas, ne razlikuju se od Jevreja; već u Južnoj Evropi i na Balkanu jedva da i postoji telesna razlika između hrišćanskih i jevrejskih stanovnika. Jevrejska nacija je kao i svaka druga nacija arabljanske kulture rezultat moćne i ogromne misije, . te je stalno bila menjana, sve do krstaških ratova, masovnim prilazima i istupima ljudi. Jedan deo istočnih Jevreja potpuno liči telesno na hrišćanske stanovnike Kavkaza, drugi na Južno-ruske Tatare, veliki deo zapadnih Jevreja na severnoafričke Mavre. Ovde je, naprotiv, odgojno delovala ona suprotnost između rasnog ideala gotičkog ranog vremena i tipa sefardskih Jevreja, koji se izobrazio tek u getima. Zapada; i to, isto onako, usled duševne discipline pod vrlo teškim spoljašnjim uslovima, nesumnjivo pod vrlo efikasnim delovanjem tla i domaćinskih naroda i u metafizičkoj odbrani protiv njih, naročito otkako je ovaj deo nacije postao, usled gubitka arabljanskog jezika, jedan zase73
SPhNGLER
Propast
Zapada
ban svet. Na obema stranama izbija moćno osećanje o toj razlici, i to utoliko snažnije ukoliko pojedinac ima više rasnoga. Samo nedostatak rasnoga u duhovnih ljudi, filozofa, doktrinara, utopista, čini da oni ne razumeju ovu metafizičku mržnju, ponorno duboku, u kojoj izbija na videlo različiti takt dveju struja bića kao nesnošljiva disonanca, mržnju koja može postati po obe strane tragična, koja je vladala i indiskom kulturom usled suprotnosti rasnog Indijca i čudre. U vreme gotike ova suprotnost je duboko religiozna i " upravljena je pre svega protiv consensus-a kao religije; tek početkom zapadnjačke civilizacije, ova suprotnost je postala materijalističkom i upravljenom protiv duhovne i privredne strane consensus-a, koje se sada odjednom obe izravnavaju. Ali najdublje u pogledu odvajanja i najogorčenije delovala je činjenica koju je vrlo malo njih shvatilo u njenoj punoj tragici: dok zapadnjački čovek od dana saksonskih careva do današnjice proživljuje istoriju u najznačajnijem smislu, i t6 sa svešnošću kakve nema ni u jednoj drugoj kulturi — jevrejski consensus je prestao da irna istoriju. Njegovi problemi su rešeni, njegov. unutarnji oblik završen i nepromenljiv; stoleća nemaju za nj značaja, kao ni za islam, grčku crkvu i Parse. I zato onaj ko je unutarnje vezan za taj consensus ne može shvatiti strast kojom faustovski ljudi proživljavaju odluke, sabijene u malo godina, svoje istorije, svoje sudbine, kao što je bio slučaj u početku krstaških ratova, u reformaciji, u francuskoj revoluciji, u ratovima za oslobođenje. Sve je to za njega na trideset generacija unažad. Napol'ju huji istorija najvećeg stila, epoha ide za epohom, čovek je u svakom drugom stoleću drugi, i to iz osnova, a u getu sve je tiho, sve mirno stoji, pa i u duši pojedinca. Ali sve i kad sebe smatra pripadnikom svog domaćinskog naroda, te uzima učešća u njegovim udesima, kao što je bio slučaj 1914 u mnogim zemljama, on ipak ne doživljuje te udese ustvari kao svoje, već se odlučuje za tu i tu stranu, procenjuje sve to kao nezainteresovani posmatrač, a baš onaj poslednji smisao onoga oko čega se bori — njemu mora ostati zauvek zatvoren. U tridesetogodišnjem ratu bio je jedan Jevrejin konjički general — on počiva na starom jevrejslcom groblju u Pragu — ali šta su za njega bile misli Lutera i Lojole? Šta su razumevali Vizantinci, 74
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
Jevrejima bliski srodnici, od krstaških ratova? I to spada u tragične nužnosti više istorije, koja se sastoji od životnih tokova pojedinačnih kuitura; a to se često ponavljalo. Rimljani, tada stari narod, nikada nisu mogli shvatiti šta je stajalo na kocki za Jevreje na sudenju Isusovu i u ustanku Bar-Kohbe, a evropsko-amerikanski svet je pokazao u felaškim revolucijama Turske (1908) i Kine (1911) svoje savršeno nerazumevanje za ono što se tamo događalo. Pošto su mu sasvim drukče nastrojeni način mišljenja i unutarnji život, pa dakle i državna misao i ideja suvereniteta (tamo kalife, a ovde Tijen-cea), ostali zatvoreni, to on nije mogao prosuđivati tok stvari, niti ga unapred proračunati. čovek tuđe kulture može biti gledalac, pa i opisni istoričar prošlosti, ali nikada političar, tj. čovek koji oseća kako u njemu dela budućnost. Ako ne poseduje materijalnu moć da bi mogao delati u obliku svoje sopstvene kulture, a oblik tuđe prezirati ili njime upravljati (kao što su to mogli svakako Rimljani na mladome Istoku i Dizraeli u Engleskoj), onda je prema događajima bespomoćan. Rimljanin i Grk uvek su mislima unosili životne uslove svoga polisa u tuđe događaje; moderni Evropljanin posmatra tuđe sudbine kroz pojmove ustava, parlamenta, demokratije, iako je primena takvih pretstava na tuđe kulture smešna i besmislena; pripadnik jevrejskog consensus-a prati istoriju sadašnjice, koja je samo istorija faustovske civilizacije raširene preko kontinenata i mora, sa osnovnim osećanjem magiskog čoveka, čak i onda kada je sam čvrsto ubeđen u zapadnjački karakter svoje misli. Pošto je svaki magiski consensus tuđ zemlji i geografski neograničen, to on vidi, i nehotično, u svim borbama oko faustovskih ideja otadžbine, maternjeg jezika, vladarske kuće, monarhije, ustava — povratak sa oblika koji su mu unutarnje potpuno tuđi, te zato dosadni i besmisleni, ka oblicima koji su za njega prirodni; i u reči »internacionalno«, koja ga može oduševiti, on čuje i vidi samo jedno biće bezgraničnog consensus-a bez zemlje, pa bilo da je pitanje o socijalizmu, pacifizmu ili kapitalizmu. Dok za evropsko-amerikansku demokratiju ustavne borbe i revolucije znače jedan razvoj ka civilizovanome idealu, dotle su one za njega (čega gotovo nije ni svestan!) razgrađivanje svega što je drukče no on sam. Pa čak i kad.je moć con75
ŠPENGLER Propast Zapada '
sensus-a u njemu uzdrmana i život domaćinskog naroda spolja ga privlači čak do stvarnog patriotizma, on ipak bira onu stranku čiji su ciljevi najuporedljiviji sa bićem magiske nacije. Zato je on u Nemačkoj demokrat a u Engleskoj — kao Parsi u Indiji — imperijalist. Tačno ista takva zabluda je kada zapadnjak smatra za duhovno srodne sebi Mladoturke i reformne Kineze, naime za »ustavne«. Ćovek koji pripada unutarnje nečemu, u k r a j n j o j osnovi potvrđuje svoje i tamo gde razara; a koji je unutarnje tuđ, t a j odriče i tamo gde bi hteo da sagrađuje. Ne može se ni zamisliti šta je sve. zapadnjačka kultura svojim reformama sopstvenog stila uništila po svojim kolonijalnim oblastima; isto tako razorno deluje i jevrejstvo gde god se umeša. Osećanje da je ovo uzajamno ncrazumevanje nužna stvar vodi do strahovite mržnje koja prodire duboko u krv, mržnje koja se vezuje za simboličke oznake: rasu, životni stav, poziv, jezik; mržnje koja je u svakoj situaciji gde se ispoljila obe strane prožderala, upropastila i nagonila na krvave ispade 1 . To vredi takođe i za religioznost faustovskog sveta, koja se oseća omrznuta, potkopana, u opasnosti od jedne tuđe metafizike posred sebe. Šta sve nije prohujalo kroz naše budno biće počev od reformi Iga Kliniskog, svetog Bernara, Lateranskog sabora iz 1215, preko Lutera, Kalvina i puritanizma, pa do prosvećenja! A za sve to vreme za jevrejsku religiju istorija nije već od davnina postojala. U okviru zapadnoevropskog consensus-a dao je, 1565, Jozef Karo u Šulhan Aruh istu materiju još jednom, samo drukče složenu, koju pre njega i Majmonides, ali to je moglo biti i 1400, a i 1800, a moglo je sasvim i izostati. Kao i u ukočenosti današnjeg islama i vizantiskog hrišćanstva počev od krstaških ratova, ali i kasnog kinestva i egipticizma — sve ostaje isto i formalno: zabrane jela, ' r e s e na odelu, molitvene trake, zapisi i talmudska kazuistika, lcoja je u tačno istom obliku bila vršena već od vekova i u Bombaju na osnovu Vendidada i u Kairu na osnovu Korana. A isto tako je i jevrejska mi1 Sem Mitridatove zapovesti tu spadaju i pokolj na Kipru, sepojski ustanak u Indiji, bokserski u. Kini i boljševistički bes Jevreja, Letonaca i drugih stranih naroda protiv carističke Rusije.
76
PROPAST ZAPADA
Problemi
arcibljanske
kulture
stika, koja je čist sufizam, ostala ista od krstaških ratova kao i islamska, te je u poslednjim vekovima dala još tri sveca u smislu zapadnjačkog sufizma, tri čoveka koje ćemo poznati kao svece samo tako ako uspemo da prozremo kroz njihovu tanku koru zapadnjačkih oblika mišljenja. Spinoza, koji misli »u supstancama« namesto^ »u silama«, sa svojim potpunim magiskim dualizmom, može se sasvim sravniti sa poslednjim epigonima islamske filozofije, kao što su Murtada i Širazi. On se služio celokupnim pojmovnim jezikom zapadnjačkog baroka u kome je živeo, i uživeo se u pretstavni način toga sveta do jedne savršene samoobmane, ali poreklo od Majmonidesa i Avicene i talmudska metoda more geometrico nisu ni dirnuti od svega onoga što je prohujalo površinom njegove duše. U Balšemu, osnivaču hasidske sekte, koji je bio rođen u Voliniji oko 1698, ustao je pravi jedan mesija, koji je hodio kroz svet poljskog geta učeći i čuda tvoreći, i za koga možemo naći sravnjenja samo u pra-hrišćanstvu1; ovaj pokret, proizišao iz prastarih struja magiske, kabalističke mistike, koji je obuhvatio najveći deo istočnih Jevreja, van svake sumnje nešto moćno u religiskoj istoriji arabljanske kulture, protekao je posred jednog ljudstva druge vrste, koje ga nije gotovo ni zapazilo. Miroljubiva borba. Balšemova protiv tadanjih fariseja Talmuda, a za jednog Boga koji je unutarnji, njegov hristovski lik, bogata legenda koja se ubrzo oplela oko njega i njegovih učenika — sve je to čist magiski duh, i nama, zapadnjačkim ljudima, u svom poslednjem osnovu nešto isto toliko tuđe i strano kao i prahrišćanstvo. Misli hasidskih spisa za Nejevreje su gotovo nerazumljive, ali isto tako i ritualije. U uzbuđenom pobožnom stanju jedni padaju u ekstazu, a drugi počinju da igraju — kao derviši islama 2 . Prvobitno učenje Balšemovo razvio je dalje jedan od njegovih apostola u zadikizam; a ova vera u svece (Zadiks), koji redom bivaju poslani od Boga i koji spasavaju samom svojom blizinom, potseća o|>et na islamski mahdizam i još više na šijitsko ueenje o ima1 P. Levertoff, Die religidse Denkweise der Chassidim (1915), S. 128 ff.; M. Buber, Die Legende des Baalschem 1907. 2 Levertoff. S. 136
77
ŠPENGLER Propast Zapada '
mima u kojima je našla skrovište »svetlost prorokova«. Drugi jedan učenik, Solomon Majmon, od koga postoji čudna jedna biografija, prešao je od Balšema Kantu, čiji je apstraktni način mišljenja oduvek silnom privlačnošću uticao na talmudske duhove. Treći je Oto Vajninger, čiji dualizam pretstavlja čisto magisku koncepciju, a čija je smrt, u magiski proživljenoj du-' ševnoj borbi između dobra i zla, jedan od najuzvišenijih trenutaka najkasnije religioznosti. 1 Rusi mogu doživljavati nešto slično, ali ni antički ni faustovski čovek nije za to sposoban. Sa prosvećenjem 18 veka postaje i zapadnjačka kultura velikogradska i intelektualna, pa odjednom pristupačna inteligenciji consensus-a. I ova premeštenost usred jedne epohe, koja pripada dalekoj prošlosti za davno izumrlu životnu struju sefardskog jevrejstva (što je u njemu moralo izazvati srodno osećanje samo ukoliko je ta epoha kritička i negatorska), zavodnički je delovalo, i to na koban način, pa je uvuklo u veliki pokret domaćinskih naroda i jevrejski spoj, istoriski gotov i nesposoban za ikakvo organsko razvijanje, potreslo ga, raslabilo, do u srž razjelo i zatrovalo. Jer za faustovski duh bilo je prosvećenje jedan korak unapred na sopstvenome putu, istina preko ruševina, ali ipak u k r a j n j o j osnovi potvrdan korak; za jevrejstvo prosvećenje znači samo jedno razaranje — ništa drugo, razgrađivanje nečeg tuđeg, što jevrejstvo ne pojima. Tada se vrlo često^viđa prizor koji daju i Pars u Indiji, i Kinez i Japanac u hrišćanskoj okolini, i moderni Amerikanac u Kini: prosvetilaštvo do cinizma i najoštriji ateizam u pogledu tuđe religije, dok felaški običaji sopstvene religije nisu ni dirnuti svim tim. Ima jevrejskih socijalista koji se, spolja, i to sa ubeđenjem, bore protiv svake vrste religije, a za se brižljivo i strašljivo paze na zabrane jela, ritualije sa amajlijama i zapisima. Češće se dešava i stvarno unutarnje razilaženje sa consensus-om, ukoliko je ovaj verska veza; to viđamo u onih indiskih studenata koji su dobili englesko univerzitetsko obrazovanje sa Lokom i Milom, pa onda sa istim ciničkim preziranjem gledaju sa visine i na indiska i na zapadnjačka uverenja, te na kraju krajeva 1
78
O. VVeininger, Taschenbuch (1919), osobito S: 19 fr.
PROPAST ZAPADA Problemi
arcibljanske
kulture
moraju da propadnu i sami usled unutarnjeg raspada. Počev od napoleonovskog vremena, starocivilizovani consensus pomešao se sa novocivilizovanim zapadnjačkim »društvom« velikih gradova (koje mu se opire) i započeo da upotrebljuje privredne i naučne metode toga društva sa nadmoćnošću »starog« duha. Isto je to učinila, posle nekoliko decenija, i japanska, takođe vrlo stara, inteligencija, sa možda još većim uspehom. Drugi primer daju Kartaginci, poslednici i epigoni babilonske civilizacije, koji su bili privučeni od antičke lculture još na njenom etruščansko-dorskom stupnju, pa su najzad sasvim podlegli helenizmu 1 , nepokretni 1 završeni u svemu religioznom i umetničkom, ali poslovno daleko ispred Grka i Rimljana, koji su ih zbog toga strahovito omrzli. Ovd (jevrejska) magiska nacija je u opasnosti da sa getom i religijom i sama iščezne, ne zato što bi se metafizike obeju kultura, njene i zapadnjačke, zbližile — to je nemoguće, nego zato što ta metafizika ne igra više nikakvu ulogu u iskorenjenim inteligencijama gornjega sloja i kod jednih i kod drugih. Ova magiska nacija izgubila je svaku unutarnju vezu i podršku i ostala je celina samo u praktičnim pitanjima. Ali preimućstvo koje je imala prastara poslovna veština mišljenja u ove magiske nacije sve više se smanjuje; prema Amerikancu, ono više i ne postoji, te tako iščezava i poslednje snažno sredstvo da se održi consensus koji se raspada. U trenutku kada civilizovane metode evropsko-amerikanskih svetskih gradova budu potpuno dozrele, sudbina jevrejstva, bar u okviru toga sveta (ruski svet ostaje problem za sebe) — završena je. Islam ima tle pod sobom. On je gotovo potpuno upio u sebe persiski, jevrejski, nestorijanski i monofizitski consensus. Ostatak vizantiske nacije, današnji Grci, sede na svojoj sopstvenoj zemlji. Ostatak Parsa u Indiji stanuje u okviru nepomičnih oblika jedne još starije,\ još više felaške civilizacije, te je tako osiguran u onome što čini njegovu sadržinu. Ali zapadno-evropsko-amerikanski deo jevrejskog consensus-a, ko1
Njihovo brodarstvo bilo je u rimsko doba pre antičko negoli feničanslco, država im je bila organizovana kao polis, a među obrazovanima — kao što je bio Hanibal — bio je opšte raširen grčkd jezik. 79
ŠPENGLER Propast Zapada '
ji je ostale delove većinom privukao sebi i vezao za svoju sudbinu, dospeo je pod žrvanj mlade civilizacije, bez veze ma sa kakvim komadom zemlje, pošto se vekovima u svoj geto zatvorio i tako spasavao. Time je i on razbijen i ide ka svom potpunom raspadu. Ali to mu nije sudbina u okviru faustovske kulture, nego u okviru magiske.
80
GLAVA ČETVRTA
D R Ž A V A
PRVl DEO
PROBLEM STALEŽA: PLEMSTVO I SVEŠTENSTVO 1 Nedokučna tajna kosmičkih valova, koje mi nazivamo životom, jeste njihova deoba na dva pola. Već u biljnom svetu, gde su struje bića vezane za zemlju, polovi teže da ise razdvoje, kako to prikazuje simbol cvetanja: nešto što je to samo biće i nešto što to biće održava. Životinje su slobodne, mali svetovi posred jednog velikog; kosmičko, zatvoreno i zaokruženo kao mikrokozam i stavljeno nasuprot makrokozmu. Tu se pojačava, i to sve odlučnije u toku istorije životinja, dvovrsnost pravca u dva bića: muško i žensko. Žensko je bliže kosmičkom. Dublje je vezano za zemlju i neposrednije uvučeno u velike lcmžne tokove prirode. Muško je slobodnije, animalnije, pokretljivije i u osećanju i u razumevanju, budnije i jačeg je napona. Čovek doživljava sudbinu i pojmi kauzalitet, logiku onoga što je postalo, po uzrocima i posledicama. A žena je sudbina, ona je vreme, ona je organska logika samoga postajanja. Žato joj je uzročni princip večno stran. Kad god je čovek pokušao da sudbinu nekako učini dohvatljivom, on je uvek imao utisak nečeg ženskog: Mojre, Parke, Norne. Najviši bog nije nikada sudbina sama, nego on n j u zastupa ili vlada njome — kao što to čini čovek prema ženi. Žena je u prvobitnim vremenima i proročica, ne zato što po81
ŠPENGLER Propast Zapada »
znaje budućnost, nego zato što ona budućnost jeste. Sveštenik samo tumači, a žena je orakul. Iz nje progovara samo vreme. Čovek čini istoriju, žena je istorija. Na tajanstven način otkriva se ovde dvostruki smisao sveg životnog zbivanja: ono je kosmičko strujanje i tok, ali opet ono je i niz samih mikrokozama, koje strujotok bića u sebi obuhvata, štiti i održava. Ova »druga« istorija je ustvari muška, politička i socijalna; ona je svesnija, slobodnija, pokretljivija. Ona doseže duboko do u početke životinjskog sveta i dobija u životnim tokovima visokih kultura svoj najviši simbolički i svetskoistoriski oblik. »Prva« istorija je ženska, večna, materinska, biIjolika (biljka i sama ima uvek nečeg ženskog), bezkulturna istorija niza naraštaja, koja se nikada ne menja, koja tiho i ravnomerno ide kroz sve kratkovremene pojedinačne kulture, kroz biće svih životinjskih i ljudskih vrsta. Ako ,se osvrnemo, videćemo da je ona po značenju jednaka sa samim životom. I ona ima svoje borbe i svoju tragiku. Žena postiže svoju pobedu na postelji na kojoj se porađa. U Asteka, tih RimIjana meksikanske kulture, pozdravljana je bila žena koja rađa — kao hrabri borac, a ona koja je pri porođaju umrla, bila je sahranjivana kao junaci pali u boju. Večna politika žene jeste osvajanje čoveka preko koga ona postaje majka dece, dakle preko koga može da bude istorija, sudbina, budućnost. Njena duboka pamet i ratno lukavstvo uvek su upravljeni na oca njenoga sina. A čovek, koji svom težinom svoga bića pripada drugoj istoriji, hoće da ima svoga sina kao naslednika, kao nosioća svoje krvi i svoje istoriske tradicije. Tu se u ženi i čoveku bore dve vrste istorije oko gospodarstva. Žena je jaka i sva je ono što ona jeste, i ona doživljava čoveka i sinove samo u odnosu na sebe samu i svoje određenje. U čovekovom biću ima nečeg dvojnog. I on je ono što je, ali i još nešto drugo, nešto što žena niti shvata niti priznaje i što oseća kao pljačku i otmicu najsvetijeg u njoj. To je potajni pra-rat polova koji večito traje otkako oni postoje, ćutljiv, ogorčen, nepomirljiv, bez milosti: I tu ima politike bitaka, saveza, paktova i izdaja. Rasna osećanja mržnje i ljubavi, koja oba potiču iz dubina
PROPAST
ZAPADA Dr'zava
čežnje za svetom, iz pra-osećanja pravca, gospodare među polovima još strašnije no u onoj drugoj istoriji — između čoveka i čoveka. Postoji Ijubavna lirika i ratna lirika, ljubavne igre i bojne igre, i dve vrste tragedije — Otelo i Makbet — ali ništa u političkom svetu ne, može da dosegne dubinu Klitemnestrine i Krimhildine osvete. Zato žena prezire ovu drugu istoriju, čovekovu politiku, koju ne razume nikada, o kojoj zna samo to da joj otima sinove. Šta je za nju pobedonosna bitka, koja uništava pobedu u hiljadu porođajnih poste : lja? Čovekova istorija žrtvuje istoriju žene; postoji i žensko junaštvo, koje ponosito žrtvuje sinove (Katarina Sforca na bedemima Imole) — ali je uprkos tome večna politika žene, potajna politika koja doseže sve do početaka životinjskog sveta: da čoveka odvuče iz njegove politike, da ga sasvim obavije u svoju sopstvenu, biljoliku politiku niza naraštaja, što znači uvuče u sebe samu. Pa ipak, u onoj drugoj istoriji sve se, zbiva samo zato da se sačuva i zaštiti ova večna istorija rađanja i umiranja, izrazili mi to kako god bilo, za kuću i ognjiŠte, za ženu i dete, za rod, narod, budućnost. Borba između čoveka i čoveka uvek se zbiva radi krvi, radi žene. Zena kao vreme jesie ono zbog čega i postoji istorija država. Rasna žena to oseća, ako i ne zna. Ona je sudbina, ona igra sudbinu. Počinje to borbom između ljudi oko žene — (Helena; tragedija Karmena; Katarina II; Napoleon i Dezire Klari, koja je najzad privukla Bernadota na neprijateljsku stranu) — borbom koja ispun j u j e istoriju čitavih životinjskih rodova, a svršava se gospodarstvom žene kao majke, supruge, ljubavnice nad sudbinom carstva (Halgerda iz Njal-skaske: franačka kraljica Brunhilda; Marocija, koja daje papsku stolicu svojim izabranim ljudima). Čovek se u svojoj istoriji uspinje sve dok nema u svojim rukama budućnost jedne zemlje — a onda dolazi žena i savije ga da klekne pred njom. Pa ma zbog toga propali narodi i države, ona je u svojoj istoriji pobedila. Politička am83.
ŠPENGLER Propast Zapada »
bicija rasne žene u krajnjem osnovu i nema drugog cilja 1 . Istorija, prema tome, ima sveti dvostruki smisao. Ona je kosmička ili politička. Ona jeste biće ili ona čuva biće. Ima dve vrste sudbine, dve vrste rata, dve vrste tragike: javna i privatna. Ništa ne može ukloniti tu' suprotnost sa ovoga sveta. Ona je od početka zasnovana u suštini životinjskog mikrokozma, koji je ujedno"i nešto kosmičko. Ona se pojavljuje u svima značajnim situacijama u vidu konflikta dužnosti, koji postoji samo za čoveka, a za ženu ne, i koji ne biva u toku visokih kultura savladan, nego stalno produbljivan. Postoji javni i privatni život, javno i privatno pravo, kultovi opštine i kultovi kuće. Biće je »u formi« kao stalež za jednu istoriju, a kao pleme — ono je u toku kao druga istorija. To je ona starogermanska razlika između »strane mača« i »strane preslice« jednog krvnog srodstva. Ovaj dvostruki smisao upravljenoga vremena nalazi svoj najviši izraz u idejama države i porodice. Podela porodice je u živoj materiji ono što je u mrtvoj oblik kuće. Neka se promene izgradnja i značenje porodičnog bića — i osnovni plan kuće je drugi! Antičkom načinu stanovanja odgovarala je agnatićka porodica antičkog stila, koja je u helenskim gradskim pravima bila izobražena oštrije no u mlađim rimskim 2 . Ona se sva zasniva na sadašnjičkom stanju onome euklidovskome »sad i ovde«, baš kao i polis shvaćen kao suma sada postojećih tela. Za n j u dakle krvno srodstvo niti je nužno niti dovoljno; ono prestaje sa granicom patria potestas3, sa granicom »kuće«. Mati po sebi nije agnatički srodna sa telesnom decom; samo utoliko ukoliko podleži onoj patria potestas živoga muža, ona je agnatička sestra svoje decen. Nasuprot tome, consensus-u odgovara magiska kognatička 1 Tek žena bez rase, žena koja ne može ili neće da ima dece, koja više nije istorija, htela bi da i ona čini istoriju čovekovu, da mu podražava. I obrnuto, postoji duboki razlog što se antipolitička nastrojenost mislilaca, doktrinara d sanjalica o čovečanstvu označava kao »bapska«. Oni hoće dja podražavaju drugu istoriju, istoriju žene, iako to — ne mogu. 2 Mitteis, Reichsrecht und Volksrecht (1891) S. 6J. 3 Očinska vlast. (Pr. pr.) 4 Sohin, lnstitutionen (1911) S. 614.
B4
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
porodica (hebrejski: mišpaha), koja je pretpostavljena sasvim kao očinsko i materinsko krvno srodstvo i koja ima »duh«, jedan consensus u malome, a nema određenog starešine 1 . Karakteristično je po gašenje antičke i razvijanje magiske duše to što »rimsko« pravo carskoga vremena postepeno prelazi od agnacije kognaoiji. Već nekoliko novela Justinijanovih (118, 127) stvaraju novo regulisanje naslednog prava — usled pobede magiske ideje o porodici. Na drugoj strani sagledamo masu pojedinačnih bića, koja u postajanju i propadanju, ali gradeći istoriju, teku širokim strujama. Ukoliko je čistiji, dublji, jači, sam po sebi razumljiviji zajednički takt ovih nizova naraštaja, utoliko više oni imaju »krvi«, utoliko više.raše. A iz beskraja svih njih izdvajaju se jedinstva obdarena jednom dušom, koja se osećaju kao celina u istome talasnome udaru bića; ne duhovne zajednice kao što su redovi, umetnički esnafi, naučničke škole, koje su vezane istim istinama, nego krvni savezi posred borbenog života. To su struje bića »u formi« — da upotrebimo taj sportski izraz koji ovde pogađa u srž stvari. U formi je jedna skupina trkačkih konja koja, čvrstih zglavkova, u finome zamahu, gazi po ograđenom prostoru, pa se onda opet, u istome taktu kopita, kreće preko ravnice. U formi su rvači, mačevaoci i igrači lopte, kojima uspevaju, lake ruke i kao nešto samo po sebi razumljivo, i najsmeliji pothvati. U formi je jedna umetnička epoha za koju je tradicija prirodna, kao kontrapunkt za Baha. U formi je vojska kakvu su imali Napoleon kod Austerlica i Moltke kod Sedana 2 . Sve što je u svetskoj istoriji podvigom izvršeno, u ratu i u onome nastavku rata duhovnim sredstvima — što zovemo politikom, sva uspešna diplomatija, taktika, strategija, bilo država, bilo staleža, bilo stranaka 1
Na tome načelu počiva dinastički pojam arabljanskog sveta (Omejevića, Komnenovića, Sasanida) koji je nama teško shvatljiv. Kada jedan uzurpator osvoji presto, on se venčava sa ma kojim ženskim članom paie dinastije po krvnome srodstvu i tako nastavlja dinastiju. Nema ni govora, idejno, o nekom zakonitom nasleđu. Uporedi i J. VVellhausen, Ein Gemeinwesen ohm Obrigkeil (1900). 2 I Srbi u ratovima za oslobođenje (Pr. pr.). 85.
ŠPENGLER Propast Zapada
»
— sve to potiče od živih jedinstava koja su bila u formi. Reč za rasni način vaspitanja jeste disciplina, zapt, odgajanje, za razliku od obrazovanja, koje su zasnovale zajednice budnih biča ujednačavanjem onoga što se uči ili u što se veruje. U obrazovanje spadaju knjige, a u disciplinski odgoj — stalni takt i harmonija sa okolinom u koju se uosećava, uživljava: manastirsko i paževsko vaspitavanje rane gotike. Sve dobre forme jednog. društva, svaki ceremonijai jeste takt jedne vrste bića, takt koji je učinjen čulnim. Da bi se te forme savladale, mora se imati takta. Žene se brže privikavaju formama nove okoline zato što su nagoriskije i bliže kosmičkom. Žene iz donjih slojeva kreću se punom sigurnošću posle nekoliko godina po otmenom svetu, ali isto tako brzo i ponovno tonu. Čovek se teže menja, zato što je budniji. Proleter neće nikada postati potpuno aristokrat, ni aristokrat potpuno proleter. Takt nove okoline imaju tek sinovi. Ukoliko je forma dublja, utoliko je stroža i isključivija. Nepripadniku ona izgleda kao ropstvo; pripadnik vlada njome savršeno slobodno i lako. Knez od Linja bio je gospodar forme, kao i Mocart, a ne njen rob; to vredi za svakog rođenog državnika, aristokrata, vojskovođu. Zato u švima višim kulturama postoji seljaštvo, koje je rasa uopšte, te dakle u neku ruku i priroda, i postoji drustvo, koje je na pretenciozan način »u formi«, kao grupa klasa ili staleža; ono je nesumnjivo veštaČkije i prolaznije. Ali istorija' ovih klasa i staleža jeste svetska istorija na najvećem stepenu. Tek obzirom na nju, seljaštvo izgleda bezistorisko. Celokupna ištorija visokog stila od šest tisućleća izvršila se u životriim tokovima visokih kultura samo zato što same te kulture imaju svoje stvaralačko središte u staležima koji imaju disciplinskog odgoja i koji su savršeno disciplinski odgajeni. Kultura je duševnost koja dospeva do izražaja u simboličkim oblicima, ali ti su oblici živi i oni se razvijaju kao i oblici umetnosti, kojih smo postali svesni tek apstrahujući ih iz istorije umetnosti; oni su u pojačanom biću pojedinaca i krugova, i to baš u onome što smo nazvali »biće u formi«, i tek na toj visini svoje oblikovnosti oni reprezentuju kulturu. . . . R6
PROPAST
ZAPADA
Država
To je nešto veliko i nešto jedinstveno u okviru oiganskoga sveta. To je jedina tačka na kojoj se čovek diže iznad sila prirode i gde i sam on postaje tvorac. Kao rasa, on je još tvorevina prirode, tu se on odgaja; a kao stalež, on odgaja sam sebe, baš kao i plemenite životinjske i biljne pasmine kojima je okružen, a to je baš, u najvišem i poslednjem smislu, kultura. Kultura i klasa su uzajmični pojmovi; postaju kao jedinstvo, propadaju kao jedinstvo. Odgajivanje izabranih vrsta vina, voća, cveća, odgajivanje konja čiste krvi jeste kultura, i baš u istom tom smislu postaje odabrana ljudska kultura kao izraz bića koje je samo sebe dovelo u veliku formu. Ali baš stoga u svakoj kulturi postoji jedno snažno osećanje o tome da li joj neko pripada ili ne. Antički pojam barbara, arabIjanskih nevernika (amharcc ili đaur), indiski pojam čudre, ma koliko različiti bili po zamisli, ne izražavaju niti mržnju niti preziranje, nego pre svega konstatuju jednu različitost u taktu bića, koja u švima dubokim stvarima povlači neprelaznu granicu. Ovu sasvim jasnu i jednoznačnu činjenicu zamračio je indiski pojam o »četvrtoj kasti«, koje, kako danas znamo, nije ustvari nikada ni bilo1. Manuov zakonik sa svojim čuvenim odredbama o tretiranju čudra potiče iz već stvorenog felaštva Indije i ocrtava, bez obzira na pravno postojeću stvarnost (ili na stvarnost koja bi se samo mogla postići), uobraženjački bramanski ideal pomoću njegovog kontrasta; isto je to bio svakako i pojam nadničara u kasnoantičkoj filozofiji. To nas je navelo da u onom prvom slučaju pogrešno razumemo kastu kao specifično indisku pojavu, a u ovom drugom da steknemo iz osnova pogrešno mišljenje o položaju antičkog čoveka prema radu. U svima tim slučajevima radi se o onome ostatku koji i ne dolazi u obzir za unutarnj.i život kulture i njenu simboliku, o ostatku od koga se unapred već apstrahuje kada se pravi iole značajnija podela, otprilike o onome što se - danas u Istočnoj Aziji naziva »outcast«. U gotičkom pojmu corpus christianum iska1
R. Fick, Die soziale Gliederung im nordostlichen Indien zu Buddhas Zeit (1897) S. 201; K. Hillebraridt, Alt-Indien (1899) S. 82.
ŠPENGLER Propast Zapada '
zano je da tu ne spada jevrejski consensus. U okviru arabljanske kulture, u domašaju jevrejske, persiske, hrišćanske, a najpre islamske nacije inovernik se samo trpi, u ostalome ostavlja mu se, sa preziranjem, njegova sopstvena uprava i izricanje prava. U antici, »outcast« nisu samo barbari, nego u izvesnom smislu i robovi, a najpre ostaci prastanovništva, kao penesti u Tesaliji i heloti u Sparti, čije tretiranje od strane njihovih gospodara opet potseća na stav Normana u anglosaksonskoj Engleskoj i redovničkih vitezova na slovenskom Istoku. U Manuovom zakoniku, kao imena čudra-klasa, pojavljuju se imena starih naroda iz »kolonijalne oblasti« na donjem Gangu, među njima i Magada (prema tome su i Buda, kao i cezar Azoka, čiji je ded bio čandragupta najnižeg porekla, mogli biti i čudre); druga su opet irnena profesija, a to nas potseća da su i na Zapadu, a i drugde, izvesne profesije bile »outcast«, tako na pr. prosjaci (u Homera stalež!), kovači, pevači i ljudi koji su po profesiji bez poziva, a koje su, u ranoantičko doba, formalno odgajali u masama crkva i pobožni laici karitativnim delima. A najzad, kasta je uopšte reč koja je više zloupotrebljavana no upotrebljavana. Kaste nisu postojale u Egiptu Staroga i Srednjega carstva, kao ni u pre-budističkoj Indiji, ni u Kini pre Han-vremena. One se pojavljuju tek u kasnim stanjima, ali onda u svima kulturama. Počev od 21 dinastije (oko 1100) Egipat je čas u rukama tebanske svešteničke kaste, čas u rukama lidiske ratničke kaste, pa je umrtvljivanje otada stahio napredovalo sve do Herodotovih dana, koji je stanje svoga vremena pogrešno smatrao kao specifično egipatsko, što je isto tako netačno kao i naša ocena irtdiskog stanja u tom pogledu. Stalež od kaste razlikuje se lcao najranija kultura od najkasnije civilizacije. U nadolaženju prastaleža plemstva i sveštenstva i razvija se kultura; u kastama se izražava konačno felaštvo. Stalež je nešto najživotnije, on je kultura koja se usavršava, on je »iskovani oblik koji se životno razvija«; kasta je apsolutna" završenost, vreme usavršavanja za n j u je bezuslovna prošlost. Ali veliki staleži su opet nešto sasvim drugo od profesionalnih grupa, na pr. zanatlija, činovnika, umetnika, koji su vezani u skupinu tehničkom tradicijom i duhom svoga rada; veliki staleži su simboli u mesu i 88
PROPAST ZAPADA Dr'zava
krvi, čije celokupno biče ima simboličko značenje po pojavi, stavu i načinu mišljenja. I to, u svakoj kulturi seljaštvo je čist deo prirode i rašćenja, dakle bez.Učni i/raz, a plemstvo i sveštenstvo su rezultat visokog disciplinskog odgoja ili obrazovanja, dakle izraz sasvim lične kulture, staleži koji usled visoke svoje. forme odbijaju ne samo barbara i čudrij., no i sve ostale koji im ne pripadaju — kao ostatak: plemstvo ih odbija kao »narod«, a sveštenstvo ih odbija kao »laike«. I taj stil ličnosti jeste ono što se u felaštvu okameni i postaje tipom kaste, koja sada neizmenjena postoji kroz vekove. Onako kako u okviru žive kulture stoje jedno prema drugome rasa i stalež, kao bezlično prema ličnome, tako u felaškim vremenima masa i kasta, kuli i braman ili mandarin stoje jedno prema drugome kao neformalno prema formalnome. Živi oblik je postao formulom, koja takođe ima stila, ali to je stilska ukočenost, okamenjeni stil kaste, nešto što ima visoku prefinjenost, dostojanstvo i produhovljenost, nešto što se oseća beskrajrio nadmoćnim prema ljudima koji u jednoj kulturi tek postaju (ne možemo sebi ni pretstaviti sa kalcve visine jedan manclarin ili braman gledaju na evropslco mišljenje i delanje i kako su egipatski sveštenici iz dubine duše morali prezirati svoje posetioce, na pr. Pitagoru i Platona), ali nešto što se kreće nepokrenuto kroz sva vremena, sa vizantiskom uzvišenošću duše koja je davno ostavila iza sebe sve zagonetke i sve probleme.
2 U karolinško pred-doba razlikovali su se: sluge, slobodnjaci i plemići. To je primitivna razlika po rangu na osnovu golih činjenica spoljašnjega života. U rano-gotičko doba veli se u Frajdankovoj Bescheidenheit: y>Got hat driu leben geschaffen, Gebure, ritter, phaffen!«1 To su staleške razlike visoke kulture koja se budi. I to »stihar i mač« stoje nasuprot seljaštvu kao staleži u pretencioznome smislu prema svemu ostalom, ne-sta' Bog je stvorio tri zivota: seljaka, viteza, popa! (Pr. pr.) 89.
ŠPENGLER Propast Zapada '
ležu, onome što je takođe jedna činjeniea ali što nema dubljeg značenja. Unutarnje proosečano otstojanje moćno je i sudbinsko, i to tako da nema razumevanja koje bi premostilo razliku. Iz sela izbija mržnja, sa zamkova se odbija preziranje. Ni posed, ni moć, ni poziv nisu otvorili ovaj ponor između »života«; on se uopšte logički ne može ni zasnovati, on je metafizičke prirode. Kasnije se pojavljuje sa gradom, ali mlađi no ova dva, i »treći staiež«, građanstvo. Sada i građanin gleda prezrivo na selo, koje je svuda oko njega, tupo, neizmenjeno, trpeći na sebi istoriju, a prema kome se on oseća slobodniji i budniji, pa zato i — napredniji na putu kulture. On prezire i prastaleže (»plemiće i popove«) kao nešto duhovno niže od sebe, a istoriski iza sebe. Ali prema oba prastaleža građanin je, kao i seljak, ostatak, ne-stalež. Seljak se u mišljenju privilegovanih ne ubraja ni u što. Građanin još nešto i znači, ali samo kao suprotnost i kao pozadina. On je ono povodom čega su oni drugi svesni svoga značaja, koji je van svega praktičnoga. Pa kad je to u svima kulturama slučaj i to u tačno istom obliku, kad se hod istorije vrši svuda sa suprotnostima ovih grupa i u njima, tako da se nagonski seljački ratovi provlače kroz rano vreme, a duhovno zasnovani građanski ratovi kroz kasno — ma koliko simbolika pojedinih kultura bila raznolika — to onda smisao ove činjenice moramo potražiti u poslednjim osnovima života. I jednom i drugom prastaležu, i sarno njima, u osnovi leži jedna ideja. Ona im daje snažno osećanje ranga koji im je bogodan i stoga van svake kritike; ona gradi dužnost poštovanja sebe samog, samosvesti, ali i najsurovije samodiscipline, pa čak i smrti; ona daje i jednom i drugom staležu istorisku nadmoćnost, duševnu čar koja ne pretstavlja moć, nego je stvara. Ljudi koji pripadaju ovim staležima, unutarnje a ne samo po imenu, odista su nešto drugo no onaj »ostatak«; život im je, nasuprot seljačkom i građanskom, nošen u potpunosti simboličkim jednim dostojanstvom. Taj život nije tu zato da samo bude vođen, nego zato da ima značenja. U ova dva staleža dolaze do izraza dve strane sveg slobodno pokretljivog života, od kojih je jedna sva biće, a druga sva budno biće. Svako plemstvo je zivi simbol vremena, a svako sveštenstvo iivi simbot prostora. Sudbina i sveti kau90
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
zalitet, istorija i priroda, »kada« i »gde«, rasa i jezik, polni život i čulni život: sve to u tim staležima dolazi do najvišeg mogućeg izražaja. Plemstvo živi u svetu činjenica, sveštenik u svetu istina; onaj je poznavalac, ovaj saznavalac, onaj delatnik, ovaj mislilac. Aristokratsko osećanje sveta potpunce je takt, svešteničko protiče sasvim naponski. Između vremena Karla Velikog i Konrada II izobrazilo se u struji vremena nešto što je neobjašnjivo, a što se samo mora osetiti, da bismo razumeli zoru jedne nove kulture. Plemića i duhovnika bilo je već davno, a plemstvo i sveštenstvo, u velikom smislu i snažno izgrađeno, po svojoj simboličkoj značajnosti, postoji tek sada — i to ne za dugo vremena 1 . Snaga ove simbolike tako je velika da spočetka pred njom nestaje svaka druga razlika po zemIjama, narodima i jezicima. Gotičko duhovništvo čini jednu jedinu veliku zajednicu kroz sve zemlje od Irske do Kalabrije; rano-antičko viteštvo sa Troje i rano-gotičko sa Jerusalima čine jednu veliku porodicu. Zato staro-egipatske župe i lenske države prvog Džu-vremena ' izgledaju nasuprot staležima kao slabć tvorevine, baš kao Lotringija i Burgundija štaufenovskog vremena. Kosmopolitizam postoji na početku i na kraju jedne kulture, ali u prvom slučaju zato što simbolička snaga staleških oblika još nadvisuje snagu nacija, a u drugome što bezoblična masa spadne ispod snage nacija. Oba staleža po ideji se isključuju. Pra-suprotnost kosmičkog i mikrokosmičkog, koja prožima sva u prostoru slobodno-pokretljiva bića, jeste osnov i dvostrukog bitisanja ova dva staleža. .Tedan je omogućen samo onim drugim i nužan drugome, i obrnuto. U homerovskom svetu ćuti se o orfičkome, a homerovski je predmet gneva i prezira za orfički, kao što svedoče pre-sokratovski mislioci. U gotičko vreme reformatorski duhovi su se, sa svetim oduševljenjem, istavili nasuprot 1 : Lakoća kojom su boljševici uništili u Rusiji takozvane staleže petrovskog doba — piemstvo, trgovce, malograđane, seljake — dokazuje da su ti staleži bili samo podražavanje i administrativna praksa, ali bez ikakve simbolike — koja se ne može silom ugušiti. Ti staleži odgovaraju spoljnim razlikama — po rangu i po posedu — u zapadnogotskoj i franačkoj državi i u mikenskome vremenu, gde se još naziru u najstarijim delovima Ilijade. Tek će se u budućnosti izobraziti plemstvo i sveštenstvo ruskog stila.
91.
ŠPENGLER Propast Zapada '
renesansnim prirodama, država i crkva se nikada nisu naravnale, a ta suprotnost se pojačala u borbi između carstva i papstva do mere koja je moguća samo faustovskom čoveku. I to, pravi stalez je plemstvo, skupni pojam krvi i rase, jedna struja bića u najsavršenijem mogućem obliku. A zato plemstvo i jeste više seljaštvo. Još oko 1250 važila je svuda po Zapadu izreka: »Ko jutrom ore, popodne izjahuje na turnir«, i bio je običaj da vitezovi prose seljačke kćeri. Nasuprot katedrali, zamak je izrastao iz seoskog plemićskog sedišta (otprilike u franačko doba). U islandskim skaskama seljačka imanja se opsedaju i na juriš uzimaju kao kakvi zamkovi. Plemstvo i seljaštvo su potpuno biljoliki, nagonski, duboko su ukorenjeni u rodnu grudu, rasplođavaju se kao grarie istog soja, disciplinovani su i vrše disciplinsko vaspitno delovanje. Upoređeno sa njim, sveštenstvo je pravi protiv-stalež, stalež odricanja, ne-rase, nezavisnost od zemlje i tla, slobodno, bezvremensko budno biće. U svakom selu, počev od kamenog doba pa do vrhunaca kulture, u svakom seljačkom rodu, odigrava se svetska istorija u malome. Namestp naroda, tu su porodice, namesto zemalja seljačka imanja, ali poslednje značenje onoga oko čega se bori — isto je: održanje krvi, niz rodova, kosmičko, žena, moć. Makbet i Kralj Lir mogli su lako biti zamišljeni i kao seoske tragedije; to je dokaz prave tragike. U svima kulturama pojavljuje se plemstvo i seljaštvo u obliku rodova, a ime i naziv za njih u svima jezicima dodiruju se sa nazivom za oba pola: onaj kojim se život produžuje i koji ima istoriju i onaj kojim se istorija gradi. A kako žena jeste istorija, to se unutarnji rang seljačkih i plemićskih rodova određuje po tome koliko rase imaju njihove žene, do kog stepena one jesu sudbina. Otuda je dubok jedan smisao u činjenici da svetska istorija, ukoliko je čistija i rasnija, utoliko više privodi struju javnog života u privatni život pojedinačnih rodova i onaj podređuje ovome. Baš na tome i počiva dinastičko načelo, ali i pojam svetskoistoriske ličnosti. Sudbine čitavih država postaju zavisne od privatne sudbine nekolicine, sudbine koja je narasla do ogromnih dimenzija. Istorija Atine u 5 veku najvećim je delom istorija Alkmejevića, a istorija Rima — nekolikih rodova kao što behu Fabijevci i Klaudijevci. Istorija 92
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
tlržava u baroku idenlična je po obimu sa delovanjem habsburške i burbonske porodične politike, a njene krize imaju oblik udavanja i ratova oko nasleđa. Istorija Napoleonovog drugog braka obuhvata požar Moskve i Lajpcišlcu bitku. Istorija papstva je, sve do u 18 vek, istorija nekoliko plemićskih rodova koji su težili za tijarom, da bi zasnovali vladarski porodični posed. Ali to vredi i za vizanti.ske dostojanstvenike i za engleske ministre-pretsednike, kao što pokazuje porodična istorija Sesila, pa to vredi još i o vrlo mnogim vođima velikih revolucija. Sveštenstvo odriče sve to, pa daklc i filozofiju, ukoliko je ona sveštenstvo. Stalež čistog budnog bića i večnih istina obrće se protiv vremena, rase, roda u svakome smislu. Čovek kao seljak ili vitez obrnut je ka ženi kao sudbini, čovek kao sveštenik obrnut je od žene, Plemstvo je uvek u opasnosti da mu se javni život utopi u privatni, jer ono svodi široku i moćnu struju bića u korito manje struje svojih predaka i unuka. Pravi sveštenik uopšte ne priznaje, po ideji, privatni život, rod, »kuću«. Za rasnog čoveka tek smrt bez naslednika jeste prava i strašna smrt, a to uče i islandske skaske i kineski kult predaka. Onaj ko i nadalje živi u sinovima i unucima — ne umire sasvim. A za pravog sveštenika važi: media vita in morte sumus; njegovo nasledstvo je duhovno i odbacuje smisao za ženu. Pojavni oblici, koji se svuda ponavljaju, ovog drugog staleža jesu: bezbračnost, manastir, borba protiv polnosti sve do samo-kastracije, preziranje materinstva, koje se izražava u orgijazmu i svetoj prostituciji i u pojmovnom nipodaštavanju polnog života — sve do one gadne Kantove definicije braka 1 . Za celu antiku važi zakon da se u svetome okružju hrama (temenos) ne sme niko roditi, niti tu umreti. Ono što je bezvremensko ne sme doći u dodir sa vremenom. Moguće je da sveštenik i prizna velike trenutke rađanja i plođenja i da ih poštuje kao tajne, ali ih on ne sme doživIjavati. Jer plemstvo jeste nešto, a sveštenstvo znači nešto, i time se baš pojavljuje kao suprotnost svega onoga što 1
Po kojoj je brak ugovor o uzajmičnom posedu dve ličnosti, koji se ostvaruje uzajmičnom upotrebom polnih osobenosti. 93.
ŠPENGLER Propast Zapada '
je sudbina, rasa, stalež. I zamak s^ svojim odajama, kulama, bedemima i šančeviriia govori o moćnom strujanju bića; a katedrala sa svodovima, vitkim stubovima i horom šva je jedno značenje, naime sva je ornamenat. Pa se i svako staro sveštenstvo razvilo u čudesno tešku i sjajnu vrstu držanja i stava, u kojima svaki potez izraza lica i glasoudara, sve do nošnje i hoda, jeste ornamenat; privatni život, pa i unutarnji život, iščezavaju kao nesuštastveni, dok naprotiv jedna zrela aristokratija, kao francuska u 18 veku, predočava savršen život. Gotička misao razvila je iz ideje sveštenika character indelebilis, po kome je ideja nerazorljiva i potpuno nezavisna od životnog držanja njenog nosioca u svetu kao istoriji: no to vredi za svako sveštenstvo, pa i za svaku filozofiju u smislu škola. Ako sveštenik ima rase, on vodi svoj spoljašnji život kao svaki seljak, vitez, ili vladar. Pape i kardinali gotičkog vremena bili su lenski kneževi, vojskovođe, prijatelji lova, ljubavnici i »terali« su porodičnu poliliku. Među bramanima pred-budističkoga »baroka« bilo je veleposednika, vrlo negovanih opata, dvorjana, rasipnika, sladokusaca', ali je zato rano doba umelo da razlikuje u sveštenstvu ideju od ličnosti, što potpunce protivreči suštini plemstva; tek prosvećenje je sudilo svešteniku po njegovom privatnom životu, ne zato što je jasnije gledalo, nego zato što je izgubilo ideju. Plemić je čovek kao istorija, sveštenik je čovek kao priroda. Istorija velikog stila uvek je bila izraz i posledično delovanje jedne plemićske zajednice, pa se unutarnji rang događaja odreduje po taktu te struje bića. To je razlog što bitka kod Kane znači mnogo, a bitke kasno-rimskih careva baš ništa. Zora jednog ranog vremena uvek obasja i rođenje pra-plemstva (vladar se oseća kao primus inter pares i na nj se gleda sa nepoverenjem, jer snažna rasa ne potrebuje velikog pojedinca; on čak postavlja u pitanje vrednost te rase, te su otuda vazalski ratovi najkarakterističniji oblik u kome se vrši istorija ranog doba); i to plemstvo otada ima u svojim rukama sudbinu kulture. Tu se biće dovodi »u formu« na ćutljiv i baš zato vrlo živ i izrazit način, obrazuje se takt u krvi i utvrđuje, i to 1
94
r
Oldenberg, Die Lehre der Upanishaden (1915) S. 5.
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
:a svu budućnost. Jer ono što za svaJko rano doba pretstavlja ovaj stvaralački uspon ka živome obliku, to za svako kasno doba pretstavlja moć tradicije, naime stara i čvrsta disciplina, takt koji je postao siguran i tako snažan da nadživljava izumiranje starih rodova, (e neprestano privlači iz dubine u svoj krug mnoge Ijude 1 strUje biča. Ne može se sumnjati u to da je sva istorija kasnih vremena po obliku, taktu i tempu zasnovana već u prvim naraštajima, i to neopozivo. Svi uspesi te kasnije istorije tačno su onoliki kolika je moć tradicije koja leži u krvi. U politici je kao i u velikoj zreloj umetnosti: uspesi pretpostavljaju da je biće potpuno »u formi«, da je veliko blago prastarih iskustava postalo instinktom i nagonom, a da je nesvesno i samo po sebi razumljivo. Druge neke vrste majstorstva nema; veliki pojedinac postaje gospodar budućnosti i nešto više od slučajnosti — samo time što deluje u toj formi ili iz nje, ili što se izgrađuje tako delujući, što je sudbina ili što ima sudbinu. To je ono što razlikuje nužnu umetnost od izlišne, pa dakle i istoriski nužnu politiku od izlišne. Ma koliko tada u vodeći sloj prispelo ljudi iz naroda (to je ovde skupni pojam onih koji su bez tradicije), ma oni konačno jedini i ostali, oni su i sami, i ne sluteći, opsednuti velikim zamahom tradicije koja formira njihov i teoriski i praktički stav, reguiiše njihove metode, a koja nije ništa drugo no takt davno izumrlih nizova rodova. A civilizacija — pravi povratak prirodi — jeste gašenje plemstva ne kao loze, što ne bi imalo krupna značaja, nego kao žive tradicije; ona je i zamena sudbinskog takta kauzalnom inteligencijom. Tada je plemstvo samo još predikat; a civilizovana istorija time je postala površinskom istorijom, upravljenom na rasute i bliske ciljeve, zavisnom od slučaja velikih pojedinaca, bez unutarnje sigurnosti, bez linije, bez smisla. Cezarizmom se istorija vraća opet u »bezistorisko«, u primitivni takt pra-vremena i onim koliko beskrajnim toJiko beznačajnim borbama oko materijalne moći, koje čine da se skoro nebitno razlikuje vreme rimskih vojničkih careva 3 veka i vreme odgovarajućih im »šesnaest država« Kine (265 do 420) od događaja i promena medu divljači u nekoj šumi. 95.
ŠPENGLER
Propast
Zapada
3
i
A iz toga sleduje da prava istorija nije »kulturna istorija« u antipolitičkom smislu, kako to filozofi i doktrinari svake začetne eivilizacije, pa osobito i danas, rado tvrde. Nego sasvim naprotiv, ona je rasna istorija, ratna istorija, diplomatska istorija, sudbina struja biča u liku čoveka i žene, roda, naroda, staleža, države — koji hoće da se, u talasnim udarcima velikih činjenica, brane ili uzajamno savlađuju. Politika u najvišem smislu jeste život, a iivot politika. Svaki čo1 vek, hteo on to ili ne, član je ovoga borbenog zbivanja kao subjekat i kao objekat; trećega nema. Carstvo duha nije od ovoga sveta, odišta, ali ga ono pretpostavlja, kao što budno biće pretpostavlja biće uopšte; ono je moguće jedino kao stalno odricanje stvarnosti, koja je ipak i uprkos svemu —• tu. Rasa može biti bez jezika, ali već govorenje jednoga jezika jeste rasni ižraz, pa je i sve što se dešava u istoriji duha (da takve istorije uopšte ima, dokazuje moć krvi nad osećanjem i razumevanjem): sve religije, sve umetnosti, sve misli (zato što su aktivno budno biće »u formi«) sa svima svojim razvojima, svom svojom simbolikom, svom svojom strašću — sve je to takođe i izraz krvi koja protiče i struji kroz ove oblike u budnome biću čitavih naraštajnih nizova. Junak ne mora ništa ni da sluti o tom drugom svetu; on je sav i potpunce život, ali svetac može samo najstrožom askezom pobediti u sebi život, da bi ostao sam sa svojim duhom — a snaga za taj podvig jeste opet sam život. Junak prezire smrt, svetac život; ali kako prema heroizmu velikih asketa i mučenika pobožnost većine Ijudi jeste od one vrste za koju je rečeno: »Nisi ni vruć ni hladan, izbljuvaću te iz usta mojih!« to se lako otkriva da čak i veličina u religioznoj oblasti pretpostavlja rasu, snažan život koji ima da se savlada; — sve_ ostalo je gola filozofija. Ali zato je i plemstvo u svetsko-istorijskom smislu nešto beskrajno više no što udobna kasna vremena hoće da priznaju, naime ne jedna suma titula, prava i ceremonija, nego jedan unutarnji posed koji se teško stiče i teško održava, i koji, ako ga shvatimo, izgleda vredan žrtve čitavog jednog života. Stara loza ne znači naprosto niz predaka — svi ih mi imamo — 96
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
nego predaka koji su kroz sve naraštajne nizove živeli na visinama istorije i koji su ne samo imali sudbinu nego su i bili sudbina, u čijoj je krvi kroz vekovna iskustva bila odgajana forma zbivanja do savršenosti. Pošto istorija u velikome smislu započinje kulturom, to je samo jedno igranje rečima kada na pr. Kolone svode svoje poreklo na rimsko doba. Ali ima smisla kada na pr. u Bizantu važi kao otmenost: biti od loze Konstantinove, ili danas u Sjedinjenim Državama svoditi svoju porodicu na nekog iseljenika koji se iskrcao 1620 sa broda Mayflower. Ustvari, antičko plemstvo počinje trojanskim ratom, ne Mikenom; zapadnjačko gotikom, a ne Francima i Gotima; u Engleskoj Normanima, a ne Saksima. Tek otada počinje istorija, te dakle tek otada može postojati pra-plemstvo simboličkoga ranga namesto plemiča i jUnaka. Ono što smo u početku nazvali kosmičkim taktom usavršeno je u pra-plemstvu. Jer sve ono što mi u zrelim vremenima zovemo diplomatskim i dmštvenim taktom (a u to spadaju strategiski i poslovni smisao, pogled skupljača dragocenih stvari, fino osećanje poznavaoca ljudi, uopšte sve ono što se ne uči nego se ima, ono što kod drugih izaziva nemoćnu zavist, »jer tako što ne mogu«, ono što, kao oblik, vodi hod događaja) nije ništa drugo do pojedinačni slučaj one kosmičke i snolike sigurnosti koja se vidno izražava u preokretanjima jednog ptičjeg jata i savladanim kretanjima konja od rase. Sveštenika okruzuje svet kao priroda; on produbljuje njegovu sliku, misleći je do kraja. Plemstvo živi u svetu kao istoriji i produbljuje ga menjajući njegovu sliku. I jedno i drugo se razvija do velike tradicije, ali jedno je rezultat obrazovanja, a drugo rezultat disciplinskog odgoja. To je osnovna razlika između oba staleža, pa zato samo jedan jeste pravi stalež, a drugi izgleda kao stalež samo time što isteruje suprotnost prema onome prvome do kraja. Disciplina, odgoj, rasprostire se krvlju i prelazi sa očeva na sinove. A obrazovanje pretpostavlja obdarenost, pa je zato pravo i snažno sveštenstvo uvek skup pojedinačnih obdarenika — zajednica budnih bića — bez obzira na poreklo u rasnome smislu, te je i u tome odricanje vremena i istorije. Duhom srodan i krvlju srodan — udu97.
ŠPENGLFR
Propast
Zapada
bimo se samo u razliku ovih reči! Nasledno sveštenstvo je samo po sebi protivrečnost. U vedskoj Indiji može i da postoji ta protivrečnost, zato što postoji i drugo plemstvo koje zadržava sveštenička prava uz privilegije svoje sredine; ali inače u drugim religijama celibat onemogućuje čak i takvo prekoračivanje granice. »Sveštenik u čoveku« — bio taj čovek plemić ili ne — znači središte svetog kauzaliteta u svetskome prostoru. Sama sveštenička snaga je kauzalne prirode, delovanje je viših uzroka i deluje i sama dalje kao uzrok. Sveštenik je posrednik u bezvremenskoj rasprostrtosti lcoja je razapeta između budnog bića laika i poslednje tajne; time je sveštenstvo svih kultura određeno, po svom značenju, prasimbolom dotične kulture. Antička duša odriče prostor, te ne potrebuje posrednika; zato je antički sveštenički stalež još zarana iščeznuo. Faustovski čovek stoji prema beskrajnosti i ništa ga ne štiti od premoćne siline ovakvoga aspekta; zato še gotičko sveštenstvo pojačalo sve do ideje papstva. Iz dva nazora na svet, dva načina, iz načina proticanja krvi kroz žile i načina na koji se misao upliće u svakodnevno bitisanje i delanje — postala su konačno sa svakom visokom kulturom dva morala, od kojih jedan gleda sa visine na drugi, i obrnuto: plemićski moral i duhovna askeza, koji se uzajmično odbacuju kao ropski odnosno kao svetovni. Bilo je ranije pokazano lcako jedan moral proizilazi iz zainka, a drugi iz katedrale i manastira; jedan iz punoga bića posred struje istorije, drugi, po strani od tOga, iz čistog budnog bića posred prirode ispunjene Bogom. Kasna vrcmena ne mogu više sebi da pretstave silinu tih prvobitnih utisaka. Svetovno i duhovno staleško osećanje uspinju se i stvaraju sebi moralni staleški ideal, koji je dostižan samo pripadnicima, pa i njima samo kroz dugu i strogu školu. Velika struja bića oseća se kao jedinstvo prema ostatku u kome krv teče leno i bez takta; velika zajednica budnih bića zna za sebe kao za jedinstvo prema ostatku koji nije posvećen. Četa junaka i zajednica svetaca! Ostaće trajna zasluga Ničeova što je prvi uvideo dvostruko biće svega morala 1 . On nije tačno ocrtao 1
98
Jenseits von Gut und Bdse, § 260.
PROPAST
ZAPADA Dr'zava
činjenice pomoću svog gospodarskog i robovskog moraia, a »hrišćanstvo uopšte« i suviše je usko i jednoznačno postavio, ali u osnovi svih njegovih rasmatranja snažno i jasno je istaknuto da su dobro i rđavo plemićske razlike, dobro i zlo svešteničke. Dobro i rđavo (nečasno), totemski pojmovi još primitivnih saveza muževa i bratstava, ne označavaju nastrojenja nego Ijude, i to po celosti njihovog živog bića. Dobri su moćni, bogati, srećni. Dobar tu znači jak, hrabar, od plemenite rase — i to je tako u jezičkoj upotrebi svih ranih vremena. Rđavi, podli, bedni, prosti, u najprvobitnijem smisiu, jesu oni koji nemaju moći ni poseda, nesrećni, kukavice, neznatni, »sinovi nikoga« kako su ih nazivali u starom Egiptu 1 . Dobro i zlo, tabu-pojmovi, ocenjuju vrednost čovekovu obzirom na njegovo osećanje i razumevanje, dakle na njegovu budnu nastrojenost i na njegove svesne radnje. Pogrešiti protiv Ijubavnog običaja (morala) u rasnom smislu — to je prostački; pogrešiti protiv crkvene zapovesti o ljubavi — to je zlo. Otmeni običaj je sasvim nesvesni rezultat duge i stalne discipline. Tome se običaju uči u živome ophođenju, on se ne uči iz knjiga. On je proosećani takt, on nije pojam. A onaj drugi moral je postavljanje načela, potpuno podeljeno po razlogu i posledici, pa se dakle može naučiti i izraz je jednog uverenja. ], Prvi moral je potpuno istoriski i.priznaje sve razlike po rangu i preimućstvu kao stvarne i date. Čast je uvek staleška čast; ne postoji čast celog čovečanstva. Dvoboj nije dozvoljen ne-slobodnjaku. Svaki čovek, bio on beduin ili samuraj ili korzikanac, seljak, radnik, sudija ili razbojnik, ima svoje sopstvene obavezne pojmove o časti, vernosti, hrabrosti, osveti, koji se ne mogu primeniti ni na kakvu drugu vrstu života. Svaki život ima običaj; inače se on ne može ni zamisliti. Već ga imaju i deca kad se igraju. Ona odmah, i kao nešto samo po sebi, znaju šta se pristoji. Ova pravila nije niko dao, ali ona su tu. Ona postaju sasvim nesvesno iz onoga »mi« koje se obrazovalo iz jedinstvenog takta jednoga kruga. I obzirom na njega — jedno biće je »u formi«. Svaka gomila, koja se ma 1
Pr. pr.
U našem dinarskom svetu to su »nikogovići«. i 99.
ŠPENGLER Propast Zapada '
kakvim povodom sklupča na ulici, ima za trcnut i svoj »običaj«; ko ga ne nosi u sebi kao nešto samo po sebi razumljivo (»sledovati« nečemu već je razumska stvar), taj je rđav, prost, ne spada tu. Neobrazovani i deca imaju za običaj. jedno fino osećanje, divljenja dostojno. Ali deca imaju da uče i katihizis. Tu ona saznaju o »dobru i zlu« koje se naređuje a nije nešto samo po sebi razumljivo. Običaj nije ono što je istinito, nego ono što je tu. On je izrastao, urođen je, osećamo ga — na osnovu organske logike. Moral, nasuprot tome, nije nikada stvarnost — inače bi ceo svet bio svet — nego je jedan večni zahtev koji visi nad svešću, i to, po ideji, nad svešću svih ljudi, nezavisan od svih razlika u stvarnome životu i u istoriji. Zato je svaki moral odrečan, a svaki običaj potvrdan. Za običaj, ono što je najgore jeste »nečasno«; za moral, ono što je najviše jeste bezgrešno. Osnovni pojam svakog živog običaja je čast. Sve drugo vernost, smernost, hrabrost, viteštvo, samovladanje, odlučnost, sve je u onome već uključeno. A čast je stvar krvi, ne razuma. Ne razmišlja se — inače smo odmah nečasni. Izgubiti čast — to znači za život, za vreme, za istoriju, koliko i biti uništen. Čast staleža, porodice, čoveka i žene, naroda i otadžbine, čast seljaka, vojnika, čak i bandita: čast znači tu svuda da život u jednoj ličnosti ima izvesne vrednosti, da ima istoriski rang. otstojanje, plemstvo. Ona pripada upravljenome vremenu, kao što greh pripada bezvremenskome prostoru. Imati u telu časti, skoro znači koliko i imati rase. Suprotnost tome su tersitske prirode, duše iz kala, rulja. »Zgazi me, ali me pusti da živim«. Primiti uvredu, zaboraviti poraz, kukati pred neprijateljem — to su sve znaci bezvrednosnog života koji je postao izlišan, dakle nešto sasvim drukče od svešteničkog morala, koji se ne hvata grčevito života, pa ma koliko taj život postao prezrenim, nego koji uopšte apstrahuje od života, pa prema tome i od časti. Bilo je već kazano: svaki moralni čin je, u najdubljem osnovu, jedna askeza i umrtvljivanje bića. Pa, baš usled toga, on i jeste izvan života i izvan istoriskog sveta. 100
PROPAST
ZAPADA
Država
4 Ovde moramo anticipirati nešto što tek daje šarolikost i simboličku dubinu događaja svetskoj istoriji u kasnim vremenima velikih kultura i u počecima civilizacija. Prastaleži, plemstvo i sveštenstvo, jesu naj^ čistiji izraz obeju životnih strana, ali nisu i jedini. Već sasvim rano, još u primitivnom vremenu, kao unapred ocrtane, izbijaju i druge struje bića i spojevi budnih bića, u kojima postiže svoj životni izraz simbolika vremena i prostora, i koji tek zajedno sa onim prvim sačinjavaju puno obilje onoga što nazivamo socijalna podela ili društvo. Sveštenstvo je mikrokosmičko i animalno; plemstvo je kosmičko i biljoliko, otuda njegova duboka vezanost za tle. Ono je i samo jedna biljka, čvrsto ukorenjena u zemlji, stalna na svom tlu, pa je po tim osobinama jedno pojačano seljaštvo. Iz te vrste kosmičke privezanosti ponikla je ideja svojine, koja je potpuno tuđa slobodno pokretljivome mikrokozmu, kao takvome. Svojina je praosećanje, nije pojam, pripada vremenu, istoriji i sudbini, a ne prostoru i kauzalitetu. Ona se ne može zasnovati razlozima, ali tu je.' »Imanje« počinje sa biljkom i nastavlja se u istoriji višeg čovečanstva i nadalje utoliko ukoliko ima biljolikog u sebi, rase u sebi. Zato je svojina u najčistijem smislu uvek svojina zemljišta, a svedočanstvo da je jedan čovek od dobroga soja — imamo u onom stalnom nagonu da stečeno pretvara u zemlju. Biljka poseduje tle u kome se koreni. To tle je njena svojina, 2 koju ona kroz sve svoje bitisanje očajno brani protiv tuđih klica, protiv premoćnih susednih biljaka, protiv cele prirode. Tako ptica brani gnezdo u kome leže jaja. Najogorčenije borbe oko svojine ne vode se u kasnim vremenima visokih kultura, između bogatoga i sirotoga oko po.kretnog dobra, već tu, u počecima biljnoga sveta. Ko usred šume oseti kako se oko njega ćutke 1 Obrnuto, svojina se može pobijati, i to se dosta često događalo u kineskoj, antičkoj, indiskoj i zapadnjackoj filozofiji, ali se ona time nije ukinula. 2 Mlađi je, i mnogo neznačajnije simboličke snage, posed pokretnih stvari, hrane, posuđa, oružja, koji je veoma raširen i u životinjskome carstvu. Tome nasuprot, ptićje gnezdo je biljolilki posed.
101
ŠPENGLER Propast Zapada '
vodi borba oko tla, dan i noć, bez milosti — : taj će se zgroziti pred dubinom ovoga nagona koji je gotovo isto što i život. Tu se bori godinama, uporno i ogorčeno, tu je jedan beznadežni otpor slaboga protiv snažnoga„ koji traje dotle dok ne klone i pobedilac, tu su tragedije koje se ponavljaju samo u najprvobitnijem Ijudstvu kada progone sa grude, iz gnezda, kakav stari seljački rod ili kada jedna porodica plemićske loze bude iskorenjena novcem, i to iz-korenjena u najbukvalnijem značenju te reči.1 Nadaleko vidljive borbe po kasnim gradovima imaju sasvim drugo značenje, jer tu, u komunizmu svake vrste, ne radi se o doživljaju svojine, nego o pojmu svojine kao čisto materijalnog sredstva. Odricanje svojine nije rasni nagon — sasvim naprotiv! —• već doktrinarni protest čisto duhovnog, gradskog, iskorenjenog budnog bića koje se odriče biljolikosti, svetaca, filozofa i idealista. Monaški pustinjaci, zvali se oni Moh Ti ili Zenon ili Marks, odbacuju svi iz istoga razloga svojinu; rasni ljudi je brane iz istog osećanja. I tu se suprotstavljaju činjenice i istine. Svojina je krađa — to je u najmaterijalističkijem mogućem obliku stara misao: Šta bi čoveku pomoglo da sav svet zadobije, a dušu svoju da izgubi? Sveštenilc, odričući se svojine, napušta nešto opasno i tuđe, plemić sebe saraa. Tako se razvija sada dvostruko osećanje svojine: imanje kao moć i imanje kao plen. U prvobitnom rasnom čoveku su oba neposredno zajedno. Svaki viking i beduin hoće i jedno i drugo u isti mah. Pomorski junak uvek je i pomorski razbojnik; svaki rat ide i na osvajanje poseda i radi njega se vodi, i to oko zemlje; potreban je samo jedan korak, pa da vitez postane vitez-pljačkaš, a pustolov osvajač i kralj, kao Norman Rurjk u Rusiji i mnogi ahajski i etmščanski tirani u 1 Svojina u ovom najznačajnijem smislu, sraslost sa nečim, postoji manje u odnosu na jednu ličnost a više u odnosu na niž rodova, kojima i pripada. To probija silno u svakom sporu kakve seljačke porodice, ili i kakvog kneževstva: dotični gospodar ima posed sarno u ime roda. Otuda strah od smrti li slučaju kada se nema naslednika. I svojina je simbol vremena, te zato duboko srodna sa brakom, lcoji je čvrsta, biljolika sraslost i uzajamno posedovanje dvaju ljudskih bića, što se najzad ogleda čak i u sve većoj sličnosti crta.
102
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
homerovsko doba. U svakom junačkom pesništvu, pored snažne i prirodne volje za borbom, za moći, za ženom, pored neobuzdanih izliva sreće, bola, gneva i ljubavi, nalazimo i jaku radost u »imanju«. Kada se Odisej iskrcava na svoju zemlju, prvo prebraja u čamcu blago; a kada, u islandskoj skasci, seljaci Hjalmar 1 Elvarod vide da onaj drugi nema na brodu nikakvih dobara — odmah odustaju od dvoboja: budala je ko se bori oko časti i iz pustog besnila. U indiskom junačkom epu »borben« znači »pohlepan za stokom«; »kolonizatori« Grci u 10 veku bili su n a j p r e razbojnici, kao i Normani. Na moru — tuđ brod je, bez daljega, dobar plen. Ali iz spornih borbi južnoarabljanskib i persiskih vitezova iz 200 po Hr. i iz guerres privees provansalskih barona iz 1200, koje su bile samo krađe stoke, razvija se, krajem feLidalnog vremena, veliki rat sa ciljem da se osvajaju zemlja i ljudi. Sve to najzad visoka plemićska kultura dovodi u disciplinLi i u formu, dok sve to opet sveštenici i filozofi preziru. Ova s t r u j a n j a i tokovi potpLmo se raziđu kad kultura poraste, pa dospeju u međusobne borbe. Istorija tih borbi jeste bez malo ištorija sveta. Iz osećanja moći proističu osvajanje, politika i pravo, a iz osećanja plena trgovina, privrecla i novac. Pravo je svojina moćnoga. Njegovo pravo je pravo švih. Novac je najjače oružje onoga koji stiče. Njime on podvrgava svet. Privreda hoće državu koja je slaba i koja joj služi; politika zahteva uvrstavanje privrednog života u oblast moći državne: Adam Smit i Fridrih List, kapitalizam i socijalizam. Na početku svih kultura postoji ratno i trgovačko plemstvo, pa onda posedničko i novčano plemstvo, i, najzad, vojno i privredno vođenje rata i neprekidna borba novca protiv prava. Na onoj drugoj strani odeljuju se sve$tenstvo i učenjaštvo. Oba su upravljena ne na činjeničko nego na istinito, oba pripadaju tabu-strani života i prostoru. Strah od smrti nije samo početak svake religije, no i svake filozofije i nauke o prirodi. Ali se svetome kauzalitetu ovde suprotstavlja profani. »Profano« — to je nov protiv-pojam religioznome; koje je učenost trpelo samo kao shiškinju. Profana je celokupna kasna kritika, njen duh, njena metoda i njen cilj. Ni kasna teologija ne čini u tome izuzetak; pa ipak, učenost svih kultura kreće se potpuno u oblicima prethodnoga sve103.
ŠPENGLER Propast Zapada '
s štenstva i time dokazuje da je ona izrasla samo na protivslovljenju i da je, i da ostaje, u svemu i svačemu, zavisna od pra-slike. Zato antička nauka živi po kultskim opštinama orfičkog stila, kao miletska škola, savez pitagorejaca, lekarske škole Krotona i Kosa, atičke škole: akademija, peripatos i stoa, čiji su školski glavari svi spadali u tip žrtvenog sveštenika i proroka, sve do rimskih pravnih škola sabinijan?ca i prokulijanaca. Takođe i u arabljanskoj kulturi nauka je sveta knjiga, kanon: kao onaj prirodnjački kanon Ptolomejev (Almagest), medicinski kanon Ibn Sine, kao filozofski korpus »Aristotelov« sa mnogim lažnim delovima, pa usto i većina nepisanih zakona i metoda o citiranju, lcomentari kao oblici daljeg napredovanja misli, velike škole ustrojene kao manastiri (medrese) koji daju učiteljima i slušaocima ćeliju, hranu i odelo, učenjački pravci u vidu bratstava. Učeni svet Zapada ima potpuno oblik katoličke crkve, naročito u protestantskim oblastima. Prelaz sa učenih redova gotičkog vremena na škole 19 veka, slične redovničkim (kao što su heglovska, kantovska i istoriska pravna škola, pa kao i poneki engleski koledži), čine maurinci i bolandisti iz Francuske, koji su od 1650 vladali istoriskim pomoćnim naukama, a delom ih oni i osnovali. U svima stručnim naukama, uračunav tu i medicinu i katedarsku filozofiju, postoji izobražena hijerarhija sa školskim papama, stepenima, dostojanstvima (doktor kao posvećeni sveštenik), sakramentima i saborima. Strogo se održava pojam o laicizmu i strasno se napada na opšte sveštenstvo vernih, i to u vidu popularne nauke na pr. darvinističke. Naučnički jezik bio je isprva latinski; danas su se svuda stvorili stručni jezici, na pr. u oblasti radioaktiviteta ili obligacionog prava, koji su razumljivi samo onome ko je dobio višc posvećenje. Postoje osnivači sekta, kao na pr. poneki učenici Kanta i Hegla; postoji misija među nevernicima kao na pr. monisti; postoji jeretizam, kao na pr. Šopenhauer i Niče; postoji veliko izgnanje i indeks — u vidu složnog prećutkivanja; postoje večne istine, kao na pr. podela pravnih objekata na lica i stvari; postoje dogme, kao na pr. ona o energiji i masi i ona o teoriji nasleđa; postoji ritual citiranja 104
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
pravovernih spisa; postoji i jedna vrsta naučnog obečanja blaženstva. 1 Uz sve ovo pridolazi još i to da je tip zapadnjačkog naučnika, koji je sredinom 19 veka dostigao svoj vrhunac (istovremeno sa opadanjem, do dna, tipa sveštenika), usavršio naučničku sobu kao ćeliju profanoga monaštva i usavršio i nesvesne zavete toga monaštva: siromaštvo u vidu čestitog nipodaštavanja udobnog života i poseda, u vezi sa nelicemernim prezira njem trgovačkog poziva i svakog iskorišćavanja naučnih rezultata u cilju sticanja novca; celomudrenost, čak do razvijanja jednog naučničkog celibata, čiji je obrazac i vrhunac Kant; poslušnost, čak do požrtvovanja, za stanovište svoje škole. Usto, najzad, dolazi neka vrsta otuđenja od sveta, koje pretstavlja profani odjek gotičkog begstva od sveta, i koje je odvelo do nipodaštavanja gotovo celokupnog javnog života i svih formi dobroga društva: malo discipline, a isuviše mnogo obrazovanja. Njemu izgleda šićušno sve ono što plemstvu, još i u njegovim kasnim granama: sudiji, posedniku i oficim, čini prirodnu radost: dalje trajanje loze, posed, čast — sićušno prema posedovanju čiste naučničke savesti i daljem trajanju kakve metode iii kakvog gledišta, daleko od sveg trgovanja ovoga sveta. Što'je naučnik danas prestao da se tuđi od sveta, što često stavlja nauku, i to sa velikim razumevanjem, u službu tehnike i zarađivanja novca — to je znak da čisti tip opada i da veliko vreme razumskog optimizma, čiji je on živi izraz, već pripada prošlosti. Iz svega toga proishodi jedno prirodno izgrađivanje staleža, koje u svom razvoju i delovanju čini osnovnu strukturu u životnom toku svake kulture. To izgrađivanje nije stvoreno nekom odlukom, niti se njome može menjati; njega menjaju revolucije, i to jedino tako ako su one oblici razvića, a ne rezultat privatne vo1 je; njega aktivni i misleni čovek nije ni svestan u svem njegovom poslednjem kosmičkom značenju, jer je ono isuviše duboko ukorenjeno u ljudško biće, pa dakle i samo po sebi razumljivo. Parole i povodi oko kojih se bori na onoj strani istorije koja je odeljena, 1 Po smrti, lažni učitelji su isključenj iz večnog blaženstva udžbenika i bačeni u čistilište napomena odakJe se, na molbu vernih, mogu očišćeni popeti u raj oaragrafa.
105.
ŠPENGLER Propast Zapada '
u teoriji, kao socijalna (a koja se stvarno ne može nikako odeliti) pozajmljuju se samo iz površinske slike. Plemstvo i sveštenstvo najpre izrastaju sa slobodne zemlje i pretstavljaju čistu simboliku bića i budnog bića, vremena i prostora; iz vidova pljačlcanja i mudrovanja razvija se tada dvostruki jedan tip slabije simboiike, koji se u gradskim kasnim vremenima uspinje do prevlasti u obliku privrede i nauke. U ovim dvema strujama bića domišljene su, bezobzirno i do kraja, neprijateljske svakoj tradiciji, ideja sudbine i ideja kauzalite.ta; nastaju novac i duh, sile koje jedno smrtno neprijateljstvo rastavlja od staleških ideala junaštva i svetosti. Prema ovima, one se odnose kao duša grada prema duši zemlje i sela. Svojina je otsada bogatstvo, a gledište na svet jeste znanje: obesvećena sudbina i profanisani kauzalitet. Ali i nauka i plemstvo su takođe protivrečnost. Plemstvo ne dokazuje i ne ispituje, nego jeste. Ono »de omnibus dubitandum« — građansko je i neotmeno; ali ono, s druge strane, protivreči i osnovnom osećanju sveštenstva, koje kritici daje služiteljsku ulogu. Dalje, čista privreda sudara se o jedan asketski moral koji odbacuje sticanje novca, kao što ga prezire i pravo plemstvo koje sedi na svom tiu. Čak je i stari trgovački ideal u mnogome propao, kao na pr. u hanzeatskim gradovima i u Veneciji i u Denovi; zato što nije hteo ili nije mogao ići u korak sa slobodnim formama velikogradskog poslovanja, zbog svoje tradicije. I najzad, privreda i nauka i same stoje neprijateljski jedna prema drugoj, te borbom između novčanc zarade. i saznanja, između kontoara i naučničke sobe, između poslovnog i doktrinarnog liberalizma, ponavljaju staro veliko protivništvo delanja i sagledanja, zamka i katedrale. Ova podela se ponavlja, ma u kakvom vidu, pri izgradnji svake kulture, te time omogućava jednu uporednu morfologiju i u oblasti socijalnoga. Sasvim izvan pravog staleškog poretka svuda stoje profesiske klase zanatlija, činovnika, umetnika i radnika, koje dopiru čak do u pradoba, na pr. kao kovački esnafi (Kina), pisari (Egipat) i pevači (antika), i koje su pokatkada, usled profesiskog odeljivanja (koje je išlo čak i do ukidanja konubija), postale pravim na106
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
rodnim plemenima, kao na pr. falaši u Abisiniji 1 i nekoliko čudra-klasa nabrojanih u Manuovom zakoniku. Njihovo odvajanje počiva na" čistim tehničkim sposobnostima, ne dakle na simbolici vremena i prostora; i Iradicija im se ograničava na tehniku, a ne na sopstvcni običaj ili moral, kao što je to potpunce u privredi i nauci. Oficiri i sudije su staleži, jer se izvode iz plemsiva, a činovnici su poziv; naučnik je stalež, jer se izvodi iz sveštenstva, a umetnik je poziv. Osećanje časti i savest u onom prvom slučaju vezani su za stalež, a u ovom drugom za tehničko izvršivanje. Ima nečeg simboličkog (ma koliko to bilo slabo) u skupnosti i celosti onih prvih, nečega što baš nedostaje ovim drugima. Usled toga, uz ove je privezano nešto tuđe, neredovno, često nešto što se prezire; setimo se dželata, glumaca i putujućih pevača, pa kako su u antici cenili likovne umetnike. Njihove klase i esnafi odeljuju se iz ciruštva ili traže zaštitu drugih staleža, ili pojedinih mecena i patrona, ali ni u te staleže ne mogu da uđu kao sastavni deo, što se vidno izražava u ^snafskim ratovima starih gradova i u navikama i nagonima neprijateljski nastrojenim prema društvu kod svake vrste umetništva.
5 Istorija staleža, koja ima načelno da apstrahuje od profesiskih klasa, jeste dakle jedno pretstavljanje metafizičkoga u višem ljudstvu, ukoliko se ovo izdiže do velike simbolike u vrstama života koji teče — u kojima se i na kojima se vrši istorija kultura. Već strogo izobraženi tip seljaka na početku jeste nešto sasvim novo. U karolinško doba i u carskoj Rusiji »mira«2 bilo je sloboanih i slugu koji su obrađivali zemlju, ali nije bilo seljaštva. Tek iz osećanja da je taj »život« (setimo se Frajdanka) nešto iz dubine sasvim drugo prema simboličkim »životima« plemstva i 1 2
Crni Jevreji, koji su svi kovači. Sasvim primitivni »mir«, nasuprot tvrdnjama socijalističkih i panslavističkih sanjalica, postao je tek oct 1600, a 1861 bio je ukinut. Tu je zemlja opštinska, i seoski stanovnici se po mogućstvu čvrsto drže, zato da bi obrađivanjem te zemlje mogli nabaviti poreski iznos. 107.
ŠPENGLER Propast Zapada '
sveštenstva, i ovaj »život« je postao stalež, hraniteljski sialež u punom značenju te reči, naime koren velike biljke kulture, koji duboko pušta svoje žile i žilice u materinsko tle i vredno i tmulo prikuplja sve sokove, te ih šalje naviše, gde se stablo i vrh izdižu u svetlost istorije. Ne služi on velikome životu samo hranom koju otima iz tla, već i onim drugim doprinosom majke zemlje, svojom sopstvenom krvlju, koja vekovima struji iz sela u visoke staleže> prima tamo njihove oblike i održava njihov život. Staleški izraz za to jeste pripadništvo (ma kakvi bili povodi za to u površinskoj slici istorije), koje se razvilo 1000—1400 na Zapadu i, »istovremeno«, u svima drugim kulturama. Tu spada i helotstvo spartansko kao i klijent;ela starorimska, iz kojih je proizišao, od 471, seoski puk (plebs), dakle slobodni seljački stalež. Za divljenje je silina ovoga stremljenja ka simboličkom obliku u pseudomorfozi »kasnorimskog« Istoka, gde se od Avgusta zasnovani kastinski poredak principata, sa svojim razlikovanjem senatorskog i viteškog činovništva, razvija unazad, dok ne dospe, oko 300, svuda onde gde vlada magisko osećanje sveta, do ranogotičkog staleža iz 1300, pa time i do staleža sasanidskog carstva 1 . Iz činovništva visoko. civilizovane uprave razvija se malo plemstvo, dekurioni, seoski vitezovi i gradski patriciji, koji gospodaru jamče telom i imanjem za danak (jedno lensko biće koje je postalo povratnim delovanjem), a čiji položaj postepeno postaje naslednim baš kao pod 5 egipatskom dinastijom, kao u prvim vekovima Džu-a (kada je već I-Vang, 934—909, morao ostaviti, osvojenja vazalima, koji su postavljali grofove i nastojnike po svom izboru) i kao za vreme krstaških pohoda. Isto tako i oficirski i vojnički stalež postaju nasledni (lenska dužnost vojne pratnje), što je sve onda Dioklecijan i zakonski utvrdio. Pojedinac se čvrsto uklapa u stalež (corpori adnexiu) i princip se proširuje, u vidu prisilnog esnafa, na sve zanate — kao na pr. u gotičko i staroegipatsko doba. A pre svega nastaje, iz kasnoan1
108
Brentano, Byzant. Volkswirtschaft
(1917), S. 15.
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
tičke latifundiske privrede sa robovima 1 , kao jedna unutarnja nužnost, kolonat naslednih malih zakupnika, dok okružja dobara postaju upravne župe, a gospodar dobra ima da podiže danak i da daje vojnički kontingenat 2 . Između 250 i 300 kolonat se zakonski vezuje za grudu, glebae adscriptus; time je postignuta razlika između feudalnih gospodara i pripadnika3. Plemstvo i sveštenstvo su dati kao mogućnost sa svakom novom kulturom. Prividni izuzeci počivaju samo na nedostatku opipljive tracjicije. Mi danas znamo da je u staroj Kini postojao pravi sveštenički stalež, a za početke orfičke religioznosti u 11 veku pre Hr. sama po sebi se razume pretpostavka da je postojaio sveštenstvo kao stalež, koji ,je već naznačen epskim likovima Kalhasa i Tirezije. Isto tako i razviće egipatske lenske države pretpostavlja jedno pra-plemstvo još za 3 dinastije 4 . Ali u kojem će se obliku i u kojoj jačini ostvariti ovi staleži, pa se onda uplesti u sledeću istoriju, stvarati je i nositi, pa i pretpostavljati svojim sopstvenim sudbinama — to zavisi od prasimbola koji je u osnovi svake kulture i celokupnog njenog oblikovnog jezika. Plemstvo, koje je potpuno biljka, svuda proizilazi sa sela kao prasvojine, sa kojim je čvrsto sraslo. Ono svuda ima osnovni oblik roda, u kome se izražava i »druga« istorija, istorija žene, te se pretstavlja kao veliki simbol vremena i istorije svojom voljom da traje, naime svojom krvi. Pokazaće se da rano, na ličnom poverenju zasnovano, visoko činovništvo vazalne države svuda, i u Kini i u Egiptu, kao i u antici, od maršala (kineski se-ma), komornika (kineski čen) i' trpeznika (kineski ta-cai) pa do nastojnika (kineski nan) i 1 U ovim vekovima antički -rob sam od sebe iščezava, što je najjasniji znak da se- gasj antičko oseoanje sveta, pa i pri\rrede, 2 Belizar je za gotski rat sa svog sopstvenog gospodarstva dao 7.000 konjanika. To je moglo s.amo malo nemačkih kneževa pod Karlom V. . 3 Pohlmann, Rom. Kaiserzeit (Pflusk-Hartungs Weltgesch, I) S. 600'. 4 Unatoč onome što kaže Ed. Meyer, Gesch. d. Altertums I, S. 243.
109.
ŠPENGLER Propast Zapada »
grofa (kineski peh)', prvo stvara lenska dvorjanska zvanja i dostojanstva, pa orida traži nasledno vezivanje za zemlju, te tako konačno postaje poreklom plemičskih rodova. Faustovska volja za beskrajnim izražena je u genealoškom načelu, koje — ma kako to čudno zvučalo — pripada jedino ovoj kulturi i u n j o j prožima i oblikuje do u srž sve istoriske tvorevine, a najpre same države. Istorisk'i smisao koji hoće, i to na vekove, da sazna sudbinu svoje krvi i da dokumentarno dokaze »kada« i »otkuda« sve do pra-predaka; brižljiva podela rodoslova, koja može sadanji posed i njegove naslednike učiniti zavisnim od sudbine jednog braka koji je bio zaključen možda pre 500 godina; pojmovi čiste krvi, jednorodnosti, nedolične ženidbe: sve je to volja za pravcem u vremensku daljinu, kakva je možda samo još u egipatskom plemstvu dospela do shčnog oblika, ali mnogo slabijeg. Nasuprot tome, plemstvo antičkog stila potpuno je upravljeno na trenutno stanje agnatičkog roda, a onda na mitslci rodoslov, koji ne odaje ni najmanjeg istoriskog smisla, nego ima jedino smisao za potrebu (koje se ništa ne tiče istoriska verovatnoća) da postavi sjajnu pozadinu za »sad« i »ovde« koje živi. Otuda ona, inače neobjašnjiva, naivnost kojom pojedinac vidi iza svoga dede odmah Tezeja i Herkula, te slupa sebi fantastičan rodoslov, pa i više rodoslova — kao Aleksandar; otuda i ona lakoća kojom su rimske porodice mogle da falsifikuju, po starijim konsulskim listama, tobožnje pretke. Na pogrebima rimskog nobiliteta nošene su voštane maske velikih predaka u pogrebnoj povorci, ali tu se radilo samo o broju i zvučnosti čuvenih imena, a ni najmanje o nekoj genealoškoj vezi sa sadašnjošću. Ova crta ide kroz celokupno antičko plemstvo koje, kao i gotičko, čini po duhu i po unutarnjem sklopu jedinstvo od Etrurije pa do Male Azije. Na njemu počiva moć koju su imali, još u početku 1
Kineski stupnji dostojanstva kod Šindlera: Das Priestertum im alten China (61 f.), a njima tačno odgovarajući egipćanski kod Majera: Gesch. des Alt. I S. 222; vizantiski u Notitia dignitatum delimično potiču sa sasanidskog dvora. U antičkom polisu poneke prastare činovničke titule ukazuju na dvorska zvianja (kolabreti, pritani, konsuli). Vidi dalje u tekstu.
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
kasnog doba, redovnički savezi rodova nad svima gradovima,one file, fratrije i tribe, koje su negovale u sakralnom obliku jednu čisto sadašnjičku sastojinu i vezu, kao tri dorske, četiri jonske file i tri etruščanske tribe, koje se u Rimu pojavljuju kao Tities, Ramnes i Luceres. U Vedama, duše »očeva« i »majki« pretenduju na kult samo za tri bliže i tri dalje generacije 1 , a onda pripadnu prošlosti; dalje nije nigde dopirao ni antički kult duša. To je krajnja suprotnost prema kultu predaka Kineza i Egipćana, koji se, po ideji, nikada ne završava, te tako održava rod čak i preko telesne sriirti u određenim poretcima. U Kini još i danas živi jedan herceg Kung kao potomak Konfucija; isto tako potomak Laocea, Čang-lua i drugih. Nema ni govora o nekom razgranatom rodoslovu; linija bića, tao, produžuje se, očevidno i.adopcijom koja adoptiranog duševno pripaja rodu, sa obavezom da će držati kult predaka; a produžuje se još i drugim sredstvima. Neobuzdana životna radost strujala je kroz cvetne vekove ovog pravog pravcatog staleža, koji je potpunce pravac, sudbina i rasa. Žena, zato što jeste istorija, i borba, zato što graćli istoriju, bezuslovno su u središtu njegovog života i rada. Severnjačkoj skaldskoj poeziji i južnjačkom ljubavnom pevanju odgovaraju stare Ijubavne pesme u Ši-kingu iz kineskog viteškog doba, 2 pesme koje su se iznosile u Pi-jungu, mestu na kom se negovao plemićski disciplinski odgoj »hiao«. A isto tako svečano, javno, streljanje lukom, sasvim u duhu ranoantičkih agona i gotičkih, kao i persisko-vizantiskih, turnira, spada u ovu homerovsku stranu kineskog života. Nasuprot njoj stoji orfička, koja izražava prostorni doživljaj jedne kulture stilom sveštenstva. Što sveštenstvo ovde u antici sa početaka jednog staleža opada do sume gradskih zvanja — to odgovara euklidovskoj vrsti antičke rasprostrtosti, kojoj ne treba posrednik pa da saobraća sa bliskim telesnim bogovima. A onome tao Kineza odgovara to što namesto naslednog sveštenstva u početku — postoje kasriije još samo profesionalne klase molitvenika, pisara i oralculskih 1 2
Hardy, Indische Religionsgeschichte, S. 26. M. Granet, Coutumes matrimoniales de la Chine antque, Toung Pao, 1912, S. 517 ff. 111.
ŠPENGLER Propast Zapada '
sveštenika, koji prate kultske radnje vlasti i porodičnih glavara propisariim ritualima. A osećanju sveta u Indijca, koje se gubi u bezmerne daljine, odgovara to što tamo sveštenički stalež postaje drugo plemstvo, koje se nečuvenom moći, i uplićući se u celokupni život, postavlja između ^iaroda i njegovog razuzdanog sveta bogova. I najzad, što je prvi sveštenik magiskoga stila monah i pustinjak, i to sve izrazitije, dok svetovno sveštenstvo sve više gubi od simboličkog značaja — to je izraz osećanja da je svet pećina. Nasuprot tome, izdiže se sad faustčTtfsko sveštenstvo, koje je još oko 900 bilo bez ikakvog dubljeg značaja i dostojanstva, sve više do one ogromne posredničke uloge, stavljajući se, po ideji, između celokupnog čovečanstva i daljine, makrokozma, razapete punim patosom treće dimenzije; sveštenstvo koje je isključeno iz istorije celibatom, a iz vremena onim character indelebilis, koje vrhuni u papstvu, a ovo pretstavlja najveći uopšte mogući simbol svetog dinamičkog prostora; sveštenstvo koje u protestantskoj ideji opšteg sveštenstva vernih nije ukinuto, nego samo premešteno sa jedne tačke i iz jedne ličnosti u srce svakog pojedinog vernika. Protivrečnost koja postoji u svakome mikrokozmu između bića i budnog bića goni, unutarnjom nužnošću, i oba staleža jedan protiv dmgoga. Vreme hoće da sebi potčini prostor, a ovaj vreme. Duhovna i svetovna moć su količine tako različitoga recla i tendencije da izgleda nemoguće pomirenje, pa čak ni sporazumevanje. Ali u svima dmgim kulturama ova borba nije dospela do svetsko-istoriskog sukoba. U Kini je prevlast plemstva bila osigurana zbog »tao«, u Indiji prevlast sveštenstva zbog beskrajno rasplinutoga prostora. U arabljanskoj kulturi je neposredno sa magiskim osećanjem sveta dato već uvrstavanje vidljivog svetovnog sklopa pravovernih u veliki duhovni consensus, pa time i jedinstvo svetovne i duhovne države, prava, vladarstva. To nije sprečilo trvenja između oba staleža i dovelo je u sasanidskom carstvu do krvavih raspri između plemstva dinkana i partije maga, ispunilo u Bizantu ceo 5 vek borbama između carske vlasti i duhovništva, koje stoje svuda u pozadini raspri' 1
112
Primer za to je život Jovana Zlatoustoga.^
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
monofizitskih i nestorijanskih; ali načelni odnos pri 1 tome nije bio u pitanju. U antici, koja je odbacivala beskrajnost u svakom smislu, vreme se svodilo na sadašnjost, a rasprostrtost na opipljivo pojedinačno telo, pa su staleži sa velikom simbolikom postali otuda tako beznačajni da nisu ni dolazili u obzir kao samostalne sile prema gradu-državi, koja izražava antički prasimbol na najsnažniji moguči način. Naprotiv, istorija egipatskog ljudstva, u kome silni nagon za sudbinom teži podjednako silno u vremensku i u prostornu daljinu, jasno nam i stalno prikazuje borbu oba staleža i njihove simbolike. Jer prelaz od četvrte ka petoj dinastiji vezan je i sa jasnim triumfom svešteničkog osećanja sveta nad viteškim; faraon od tela i nosioca najvišeg božanstva postaje slugom njegovim, a svetilište Re-a, po arhifektonskoj i simboličkoj snazi, nadmašuje mrtvački hram vladarev. Novo carstvo, odmah posle prvih velikih cezara, doživelo je političku svemoć amonovskog sveštenstva iz Tebe, a onda opet, nasuprot toftie, revoluciju jeretičkog kralja Ameriofisa IV, koja je imala 1 vrlo osetnu političku stranu, i tako sve clok se istorija egipatskog sveta nije završila, posle beskrajnih borbi ratničke i svešteničke kaste, vladavinom stranaca. Ova borba između dva podjednako moćna simbola vođena je u faustovskoj kulturi sa sličnim duhom, ali sa mnogo većom strašću, i zbog nje je mir između države i crkve izgledao moguć samo kao primirje — sve od najranije gotike. U ovoj borbi dolazi do izražaja uslovljenost budnog bića koje bi se htelo osloboditi od bića, a ne može to da postigne. Čulima je potrebna krv, a krvi nisu potrebna čula. Rat spada u svet vremena i istorije (duhovan je samo spor sa razlozima), borbena crkva ide dakle iz carstva istina u carstvo činjenica, iz carstva Isusova u carstvo Pilatovo; ona postaje elemenat u okviru rasne istorije i podleže potpuno oblikovnoj snazi političke strane života; ona se bori mačem i topom, nožem iz potaje i otrovom, podmićivanjem i izdajom, svima sredstvima odnosne partiske borbe, od feudalnog vremena do moderne demokratije; ona žrtvuje stavove vere radi svetskih koristi i stupa u savez sa jereticima i neznabošcima protiv pravovernih sila. Papstvo kao ideja ima posebnu istoriju, ali nezavisno od nje pape 6 i 7 veka bili su 113.
ŠPENGLER Propast Zapada '
vizantiski namesnici sirjanskog i grčkog porekla, pa onda moćni posednici sa četama pripadnih seljaka: najzad je patrimonium Petri, u početku gotike, postao neka vrsta herceštva, u posedu velikih plemićskih rodova iz Kampanje, koji su naizmenično postavljali pape: pre svih Kolone, Orsini, Saveli, Frangipani, dok opšte zapadnjačko lenstvo nije i tu zavladalo, te je Petrova stolica x bila davana između porodica rimskih barona, tako da je novi papa imao da potvrđuje prava svojih vazala kao svaki nemački i francuski kralj. Grofovi od Tuskula naimenovali su za papu, 1032, jednog dvanaestogodišnjeg dečka. Osam stotina zamačkih kula dizahu se tada u oblasti grada između antičkih ruševina i na njima. Godine 1045 ušančile su se tri pape u Vatikanu, Lateranu i u Santa Marija Mađore, gde ih je branila plemićska pratnja. Sada nastupa grad sa svojom dušom, koja se najpre odvojila od duše sela i zemlje, onda se izravnala sa njome, a najzad pokušava da je podjarmi i ugasi. Ali se ovo razviće vrši u vrstania zivota, te dakle pripada takođe istoriji staleža. Čira s'e gradski život kao takav pojavio, i u stanovništvu tih malih naselja izrastao zajednički duh koji svoj sopstveni život oseća kao različit od onog života napolju — počinje da deluje čar lične slobode i da privlači među zidove sve nove struje bića. Tu postoji jedna strast da se bude građanin i da se gradski život širi. Iz te strasti, a ne iz materijalnih povoda, proizilazi groznica antičkog doba zasnivanja gradova, koje vidimo još u njegovim poslednjim izdancima i koje se ne baš tačno obeležava kao kolonizacija. To je stvaralačko oduševljenje čoveka. grada, koje, počev od 10 veka u antici i »istovremeno« i u drugim kulturama, goni sve nove i nove nizove rodova u okvir novog života, kojim se prvi put posred ljudske ištorije pojavljuje ideja slobode. To oduševljenje nije političkog, a još manje apstraktnog porekla, nego ono. izražava činjenicu da je u gradskim zidovima završena biljolika vezanost za zemlju i da su raskinute veze koje prožimaju sav život na selu i zemlji. Suština njena zato ima uvek nečeg odrečnog. Ona rastapa, oslobađa, brani; čovek se nečeg oslobodio. Grad je izraz te slobode; gradski duh je oslobođeno razumevanje, i sve ono što u kasnijim vremenima iz114
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
l>i ja pod imenom slobode, u vidu duhovnih, socijalnih r nacionalnih pokreta, vodi svoje poreklo iz te pra-činjenice: oslobođenosti od zemlje i sela. Ali grad je stariji nego »građanin«. On najpre privlači profesionalne klase, koje stoje van simboličkog staleškog poretka, i koje tu dobijaju oblik esnafa; pa onda privlači i same prastaleže, koji premeštaju u okolinu grada: malo plemstvo svoje zamkove, a franjevci svoje manastire, pri čemu se unutarnje malo što menja. Ne samo papski Rim, no i svi talijanski gradovi toga vremena snabdeveni su utvrđenim kulama raznih plemića, iz kojih su se tuče i rasprave završavale bitkom po ulicama. Na poznatoj slici grada Sijene iz 14 veka dižu se te kule oko trga na sve strane u vis kao fabrički dimnjaci; fiorentinska palata Renesanse nije samo naslednik provansalslcih plemićskih imanja po raskošnom životu u njoj, nego je po svojoj rustičkoj fasadi i potomak gotičkih zamkova, kakve je nemačko i francusko viteštvo još dugo vremena zidalo po brdima. Tek sporo odvaja se nov život. Od 1250 do 1450, na celome Zapadu, doseljeni rodovi zatvorili su se u patricijat prema esnafima, te se tako i duhovno odvojili od seoskqg plemstva; tačno isto tako bilo je i u ranoj Kini, Egiptu i vizantiskom carstvu; i tek otuda možemo razumeti najstarije antičke gradske saveze, kao što behu etruščanski, možda još i latinski, i sakralnu vezu kolonijalnih gradova sa maternjim gradovima. Nosilac događaja nije polis, nego patricijat fila i fratrija u gradovima. Prvobitni polis je identičan sa plemstvom, što je u Rimu bio slučaj do 471, a u Sparti i etruščanskim gradovima stalno; od plernstva proizilazi sinojkizam i- stvaranje grada-države, ali je i u drugim kulturama razlika između seoskog i gradskog plemstva najpre bila bez ik&kva značenja prema razlici, jakoj i dubokoj, između plemstva uopšte i »ostatka«. Građanstvo nastaje tek iz načelne protivrečnosti grada i sela, koja čini da se »rodovi i esnafi«, ma kolikd se inače m$đu sobom oštro borili, osećaju kao jedinstvo prema praplemstvu i lenskoj državi uopšte, pa i prema lenstvu crkve. Pojam trećeg staleža, tiers —• da upotrebimo čuvenu reč iz francuske revolucije — samo je jedinstvo iz protivrečnosti, a sadržajno se ne može odrediti, nema sopstvenog običaja i simbolike, 115.
ŠPENGLER
Propast
Zapada
jer otmeno građansko društvo ide podražavalački za plemstvom, a gradska pobožnost za ranim sveŠtenstvom; i sama pomisao da život ne sme da služi praktičnom cilju, nego pre svega, i celim svojim držanjem, izražavanju simbolike i da samo tako može da pretenduje na> visok rang — i sama ta pomisao draži gradski razum na ogorčeno protivslovljenje. Ovaj razum, u čiji domen spada celokupna politička literatura grada, preduzima novo grupisanje staleža sa gradskog stanovišta, koje je isprva teorija, a najzad, usled svemoči racionalizma, postepeno postaje praksa, čak i krvava praksa revolucija. Plemstvo i sveštenstvo, ukoliko su još tu, izgledaju kao neki privilegovani staleži, i to se naročito naglašava, čime se prečutno izražava da je njihova pretenzija na pismeno potvrđena preimućstva, na osnovu njihovog istoriskog ranga, zastarela i besmislena pred bezvremenskim razumnim ili prirodnim pravom. Ta dva prastaleža sede sada po glavnim gradovima (važan pojam kasnoga vremena!) i tek sada razvijaju aristokratske forme one poštovanja dostojne otmenosti, koju vidimo na portretima Rejnoldsovim i Lorensovim. Njima se suprotstavljaju duhovne sile grada koji je ovladao, privreda i nauka, koje se skupa sa masom zanatlija, činovnika i radnika osećaju kao stranka, nesložna u sebi samoj, ali uvek složna čim se započne borba za slobodu, dakle borba gradske nevezanosti protiv velikih simbola staroga vremena i protiv prava koja iz tih simbola proističu. Svi su oni kao neki sastavni delovi trećeg staleža, koji ne broji rangove no glave, koji je ma na koji način »liberalan« u svima kasnim vremenima svih kultura, naime slobodan od unutarnjih sila negradskog života: privreda slobodna za sticanje novca, nauka slobodna za kritiku, pri čemu u svima velikim odlukama vodi reč duh u knjigama i po skupovima — demokratija — a novac izvlači korist — plutokratija. — Kraj svemu nije pobeda ideje, nego kapitala. A to je još jednom i opet suprotnost istina i činjenica, onakva kakva se razvija iz gradskog života. Kao protest protiv prastarih simbola za zemlju vezanog života, grad istavlja nasuprot rođenome plemstvu pojmove novčanog i duhovnog plemstva-: ono prvo nije velika pretenzija, ali utoliko efikasnija činjenica; ono drugo jeste istina, ali i ništa drugo, a za oko je 116
i
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
sumnjiv prizor. U svakom kasnom dobu razvija se pravi podmladak uz praplemstvo (krstaško plemstvo je važna reč), u kome je ogroman deo istorije postao forma i takt i koji po velikim dvorovima uveliko Unutarnje propada. Tako nastaje u 4 veku, prodiranjem velikih plebejskih rodova, kao conscripti, u rimski senat »otaca«, nobilitet u vidu posedničkog činovničkog plemstva u okviru senatorskog staleža. U papskom Rimu obrazuje se na sličan način nepotističko plemstvo; 1650 bilo je od tristagodišnjeg rodoslova još jedva pedeset porodica. U južnim državama Unije razvija se, počev od kasnog baroka, ona plantažerska aristokratija koju su 1861—65 u secesionističkom ratu uništile novčane sile Severa. Staro trgovačko plemstvo u stilu Fugger, Welser, Medici, i plemstvo velikih kuča Venecije i Đenove, kome se ima pribrojati i gotovo celokupni patricijat helenskih kolonijalnih gradova od 800, uvek je imalo nečeg aristokratskog, rasu, tradiciju, dobar običaj i prirodni nagon da vaspostavi vezu sa tlom kupovanjem zemljišta (iako stara rodna kuća u gradu nije loša zamena za izgubljenu zemlju). (Ali to novo novčano plemstvo trgovčića i spekulanata prodire svojim brzo stečenim ukusom za otmene forme najzad i u rođeno plemstvo (u Rimu kao equites počev od prvog punskog rata, u Francuskoj pod Lujem XIV)1, potresa ga, koleba i kvari, dok duhovno plemstvo prosvećenja baca poruge na rođeno plemstvo. Konfucijanci su svukli starokineski pojam ši o plemićskom običaju na jednu duhovnu vrlinu, a od Pi-junga, mesta za viteške utakmice, načinili »duhovnu arenu«, gimnaziju, sasvim u smislu 18 veka. Svršetkom kasnog doba svake kulture završava se, više ili manje nasilno, i istorija staleža. To je pobeda onog čistog »hteti živeti« u iskorenjenoj slobodi — nad velikim obaveznim kulturnim simbolima, koje sada ljudstvo, sasvim ovladano gradom, više niti razume niti podnosi. Iz novčarstva iščezava svaki smisao za nepokretne, za tle vezane vrednosti, a iz naučne kritike i poslednji ostatak pijeteta. I oslobođenje seljaka pretstavlja delimično pobedu nad simboličnim poretcima; seljak se oslobađa pritiska pripadnosti, ali se 1
Memoari vojvode od Sen-Simorna prikazuju vrlo plastično taj razvitak. 117.
ŠPENGLER Propast Zapada '
predaje moći novca, koji sada pretvara i tle u pokretnu robu. To oslobođenje seljaka dešava se kod nas u 18 veku; u Bizantu oko 740 sprovodi ga zakonodavac Lav-TII svojim Nomos Georgikos, čime lagano iščezava kolonat; u Rimu se to oslobođenje dešava 471 u vezi sa osnivanjem plebs-a; u Sparti je tada Pauzanija uzalud težio da oslobodi helote. Plebs je tiers, ustavno priznat kao jedinstvo, te ga zastupaju nepovredivi tribuni, ne činovnici već ljudi od poverenja., Proces iz 471 godine1, koji je staroplemićske etruščanske tribe zamenio sa četiri gradske tribe (okruzi), iz čega se i drugo štošta još dade uvideti, smatran je kao čisto oslobođenje seljaka 2 , ili takođe kao organizacija trgovinstva 3 . Ali plebs, kao treći stalež, kao ostatak, može se samo negativno odrediti: sve što nije posedničko plemstvo ili sve što nije u posedu visokih svešteničkih zvanja — spada u plebs. Slika je isto tako šarena kao i tiers iz 1789. Te ljude drži skupa samo protest. Među njima je bilo trgovaca, zanatlija, nadničara, pisara. Rod Klaudijevaca imao je 'u sebi patriciske i plebejske, dakle vlastelinske i velikoseljačke, porodice (kao Claudii Marcelli). U okviru grada-države plebs je ono što su u zapadnjačkoj državi baroka seljaci i građa/ii svi skupa, kada protestuju protiv vladarske svemoći' u staleškoj skupštini. A van politike, dakle u društvenom poglpdu, plebs za razliku prema plemstvu i sveštenstvu uopšte ne postoji, nego se odmah raspada u posebne pozive najrazličitijih interesa. On je stranka, i kao takva zastupa slobodu u gradskome smislu. To nam biva još jasnije kada vidimo uspeh koji je uskoro potom postiglo vlastelinstvo, kada je uz postojeće četiri gradske tribe, koje ustvari zastupaju građanstvo, novac i duh, dodalo šesnaest seoskih triba, nazvahih po rodovima, a među kojima je ono imalo bezuslovnu prevlast. Tek u velikoj staleškoj borbi za vreme samnićanskih ratova, u vreme Aleksandra, borbi koja potpuno odgovara francuskoj revoluciji i koja se završila 287 sa Lex Hortensia, bio je pojam staleža i pravno ukinut, a istorija staleške 1
To odgovara našem 17 veku. K. J. Neumann, Die Grundherrschaft der rdmischen 3 Republik (1900); Ed. Meyer, Kl Schriften, S. 351 ff: A. Rosenberg, Stud. zur Entstehung der Plebs, Herm. XLVIII, 1913, S. 359 ff. 2
118
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
'simbolike završena. Plebs postaje populus Romdnus, u onom istom smislu u korae se 1789 tiers lconstituisao kao nacija. Ono što se od tog doba odigrava u svima kulturama pod slikom socijalnih borbi — to je načelno nešto sasvim drugo. Plemstvo svih ranih vremena bilo je baš stalez u najprvobitnijem smislu, inkarnirana isto^ija, rasa na najvećem stepenu. Sveštenstvo je išlo uz njega kao protiv-stalež, kazujući »ne« svuda gde je plemstvo kazivalo »da«, te time ispoljavajući drugu stranu života jednim velikim simbolom. Treći stalež, bez ikakvog unutarnjeg.jedinstva, kao što smo videli, bio je ne-stalež, protest, i to ne protest protiv ovog ili onog oblika života, nego protest protiv simboličnog života uopšte. On odbacuje sve razlike koje se ne mogu opravdati razumom i korišću; pa ipak, on »znači« i sam nešto, i to potpuno jasno: taj treći stalež suprotstavio je seoskom životu gradski zivot kao stalez; on je, nasuprot vezanosti, sloboda kao stalez. Ali on nikako nije, iz sebe samog posmatran, jedan ostatak, kako to izgleda prastaležima. Građanstvo ima granice; ono pripada kulturi; ono obuhvata u najboIjem smislu sve pripadnike kulture, i to pod imenom narod, populus, demos, pri čemu mu se podvrstavaju plemstvo i sveštenstvo, novac i duh, zanat i nadnica, kao pojedinačni sastavni delovi. Civilizacija nalazi pred sobom taj pojam i uništava ga pojmom .četvrtog staleža, mase, koja načelno odbacuje kulturu sa svima njenim organskim oblicitna. To je nešto apsolutno bezoblično, nešto što proganja svaku vrstu oblika, sve razlike po rangu, uređeni posed, uređeno znanje, i proganja sa mržnjom. To je novo nomadstvo svetskih gradova, za koje robovi i varvari u antici, čudra u Indiji, i sve ono što je samo čovek —• bezrazlično obrazuju nešto tekuće i rasplinuto, nešto što se potpuno raspalo sa svojjm poreklom, što ne priznaje prošlost a nema budućnost. Tako četvrti stalež postaje izraz one istorije koja prelazi u bezistoričnost. Masa je kraj, ona je jedno apsolutno ništa.
119.
DRUGI DEO
DRŽAVA
I
ISTORIJA
6 U svetu kao istoriji, u koju smo, kao živa bića, upleteni tako da se naši osećaji i naše razumevanje stalno pokoravaju osećanju, pojavljuju se kosmička talasanja kao ono što zovemo stvarnost, stvarni život, struje bića u telesnom obliku. Njih, koja nose različita obličja, možemo različito shvatiti: sa obzirom na kretanje ili obzirom na pokrenuto. Ono prvo zove se istorija, a ovo drugo rod, pleme, stalež, narod; ali je svako od njih moguće i postoji samo kroz ono drugo. Ako mislimo na istoriju velikih kultura, onda je ono što je pokrenuto — nacija. Država, status, znači jedno stanje. Utisak države dobijamo kada uočimo za sebe oblik bića koje struji u pokrenutome obliku, kao nešto rasprostrto u bezvremenskoj istrajnostd, kada apstrahujemo potpuno od pravca, sudbine. Država je istorija zamišljena kao nepomična, istorija je država zamišljena u toku. Prava država je fiziognomija jedne istorislce jedinice bića; samo izmišljena država teoretičara jeste sistem. Kretanje ima oblik, a ono što je pokrenuto nalazi se u obli.ku, ono što je savršeno pokrenuto nalazi se u savršenom »ustavu«1. To važi za trkačkog konja ili rvača isto tako kao i za vojsku i za narod. Oblik apstrahovan od životne struje jednog riaroda jeste njegov »ustav« u odnosu na borbu u istoriji i sa njome. Ali se on razumski može apstrahovati samo najmanjim 1
Nemački »Verfassung«, koje znači i oblik i stanje i ustav; i kod nas reč »ustav« (od ustaviti. zaustaviti, u stanje dovcsti) najbolje daje Špenglerovu misao da je' država »zaustavljena« istorija. Pr. pr. 121
ŠPENGLER Propast Zapada '
delom. Nijed'an stvarni »ustav«, posmatran za sebe i sveden kao sistem na hartiju, nije potpun. Ono što je nepisano, ono što se ne može opisati, ono što smo navikli i što osećamo, što je samo po sebi razumljivo — to je pretežno u tolikoj meri (to teoretičar nikada neće pojmiti) da jedan opis države ili povelja o ustavu njenom ne daju ni senku onoga što je osnov žive stvarnosti jedne države kao suštastveni njen oblik; tako da jedna jedinica bića za istoriju propada, kada se njeno kretanje ozbiljno podvrgne pisanome ustavu. Pojedinačni rod je najmanja jedinica u struji istorije, narod najveća. I to, pranarodi podležu kretanju koje je u višem smislu bezistorisko, sporoga daha ili burno, ali bez organskog poteza, bez dubljeg značaja. No pranarodi su ipak stalno pokrenuti sve do tog stepena da prolaznome posmatraču izgledaju potpuno bezoblični; nasuprot tome felaški narodi su nepomični objekti kretanja koje dolazi spolja, koje se bez smisla i slučajnim udarcima vrši na njima. U one prve spadaju status-i mikenskog i tinitskog vremena, kineske Šang-dinastije otprilike do seobe u Jin- (1400), francusko carstvo Karla Velikog, zapadnogotsko Euriha i petrovska Rusija — državni oblici često veličanstvene sposobnosti, ali još bez simbolike, bez nužnosti: u ove druge spadaju rimska i kineska imperija i sve imperije čiji oblik ne sadrži više nikakve izražajne sadržine. A između njih je istorija visokih kultura. Narod u stilu kulture, dakle istoriski narod, zove še nacija. Nacija ima, ukoliko živi i bori se, državu ne samo kao stanje kretanja, nego najpre kao ideju. Neka je država u najprostijem smislu i toliko stara koliko život uopšte koji se slobodno kreće u prostoru, tako da su i rojevi i krda čak i vrlo prostih životinjskih rodova u »ustavu«, koji može u mrava, pčela, ponekih riba, ptica selica i dabrova dostići zavidno savršenstvo: ipak država velikog stila stara je samo toliko koliko prastaleži, plemstvo i sveštenstvo, a nije starija. Te države postaju sa kulturom, propadaju sa njome, njihove su sudbine u velikoj meri istovetne. Kultura je biće nacija u državnom obliku. Narod je »u formi« kad je država, rod je »u formi« kad je porodica. To je, kao što smo videli, razlika između političke i kosmičke istorije, javnog i privatnog života, res publica i res privata. Obe su simboli 122
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
brige. Žena jesle svetska istorija. Ona se brine zai'v ćem i rađanjem za trajanje krvi. Majka, dete na prsima, veliki je simbol kosmičkog života. Sa te strane, život čoveka i žene je »u formi« kad je brak. A čovek čini istoriju, koja je večna borba za održanje onog drugog života. Uz materinsku brigu pridolazi i očinska. Čovek sa oružjem u ruci — to je drugi veliki šimbol volje za trajanjem. Narod »u ustavu« prvobit110 je jedno ratništvo, prisno i duboko osećana zajednica ljudi sposobnih za odbranu. Država je stvar muževa, briga za održanje celine, i za ono duševno samoodržanje koje se obeležava kao čast i samopoštovanje; ona je osujećivanje napada, predviđanje opasnosti, a pre svega sopstveni napad koji je prirodan i sam po sebi razumljiv svakome životu koji se uspinje. Kad bi sav život bio jedna jednoobrazna struja bića, mi ne bismo znali za reči: narod, država, rat, politika, ustav. Ali večna i moćna različitost zivota, koju oblikovna strana kultura pojačava do najviše mere, jeste činjenica ko.ja je, sa svima svojim posledicama, naprosto data. Biljni život postoji samo u odnosu na životinjski; oba prastaleža se uzajamno uslovljavaju: isto 'tako je jedan narod stvaran samo u odnosu na druge narode, a ta se stvarnost sastoji u prirodnim i neuklonjivim suprotnostima, u napadu i odbrani, neprijateljstvu i ratu. Rat je tvorac svih velikih stvari. Sve što je značajno u struji života postalo je pobedom i porazom. Jedan narod oblikuje istoriju ukoliko se nalazi »u ustavu«. On doživljava unutarnju istoriju koja ga stavlja u to stanje, u kome jedino on postaje stvaralačkim; i jednu spoljašnju istoriju, koja se u stvaranju sastoji. Zato su narodi one prave sile sveg ljudskog zbivanja — tek kao države. Nema ničeg što bi bilo iznad njih u svetu kao istoriji. Oni su sudbina. Res publica, javni život, »strana mača« ljudskih struja bića u stvarnosti je nevidljiva. Stranac vidi samo ljude, a ne i njihovu unutarnju vezu. Ova počiva duboko u struji života, i tamo je više osećamo no što je razumevamo. Isto tako, mi u stvarnosti ne vidimo porodicu, već samo neke ljude čiji sklop u jednom sasvim određenom smislu poznajemo i shvatamo na osnovu sopstvenog unutarnjeg iskustva. Ali svaka ta tvorevina ima krug pripadnika koji su spo123.
ŠPENGLER Propast Zapada '
jeni u životno jedinstvo istim ustavom spoljašnjeg i unutarnjeg bića. Ovaj oblik, u kome struji i teče biće, zove se običaj, ako nastaje nevoljno iz takta i lioda tog bića pa tek onda stupa u svest; on se zove pravo, ako se namerno postavlja i priznaje. Pravo je oblik bića koji hoćemo, priznavali ga mi iz osećanja, iz nagona (nepisano pravo, običajno pravo, equity) — ili ga apstrahovali i produbili razmišljanjem i načinili od njega sistem — zakon. To su dve pravne činjenice vremenske simbolike, dve vrste brige, staranja, predviđanja. Ali već iz razlike po stepenu svesnosti rezultuje da u celome toku stvarne istorije moraju neprijateljski stajati jedno prema drugome dva prava: pravo otaca, tradicije, pravo pismeno zajemčeno, izraslo, nasleđeno, iskušano, koje je sveto jer je bilo odvajkada, koje potiče iz iskustva krvi i zato jemči za uspešnost — i izmišljeno, stvoreno, razumsko, prirodno i opštečovečansko pravo, proizišlo iz razmišljanja i zato srodno matematici, možda ne mnogo uspešno, ali »pravedno«. U obojima sazreva suprotnost seoskog života i gradskog života, životnog iskustva i učenog iskustva, do one revolucionarne visine ogorčenja kada čovek uzima pravo koje mu se ne daje i razara ono koje neće da uzmakne. Pravo koje je postavila jedna zajednica znači dužnost za svakog njenog pripadnika, ali nije dokaz za moć toga prava. Naprotiv, pitanje je sudbine ko ga stavlja i za koga se stavlja. Ima subjekata i objekata pravnog stavljanja, iako je svaki objekat pravnog va~ zenja, i to vredi bezrazlično o unutarnjem pravu porodica, esnafa, staleža i država. Ali za državu, kao najviši pravni subjekat koji postoji u istoriskoj stvarnosti — dolazi još i spoljašnje pravo, koje ona strancu neprijateljski nameće. U ono prvo spada građansko pravo, u ovo drugo mirovni ugovor. Ali u svakom slučaju pravo jačega je i pravo slabijega. Imati pravo — to je izraz moći. To je istoriska činjenica koju potvrđuje svaki momenat, ali koja se u carstvu istine — koje nije od ovoga sveta — ne priznaje. I u shvatanju prava suprotstavljaju se nepomirljivo biće i budno biće, sudbina i kauzalitet. U sveštenički i ideološki rnoral spada moralna razlika između »pravo« i »nepravo«; a u rasni moral, gde postoji »dobro« i »rđavo«, spada rangovna razlika davalaca i primalaca pra124
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
va. Kroz glave i spise svih ljudi čiji je duh plemenit i jak, a čija je krv slaba, kroz sve religije, kroz sve f ilozofije, provlači se apstraktni ideal pravičnosti; ali činjenički svet istorije poznaje jedino uspeh, koji od prava jačega čini pravo svih. Taj svet nemilosrdno gazi preko ideala, i ako se ikada koji čovek ili narod odrekao moči u jednom času, da bi bio pravičan, onda mu je teoriska slava u onom drugom svetu misli i istina izvesna, ali mu je izvestan i trenutak u kome če podleći dingoj životnoj moći koja se u stvarnosti bolje razume no on. Dolde god je istoriska moć tolilco nadmoćna nad jedinicama koje su joj podređene i koje sc u nju uvrstavaju — kao što su vrlo često država i stalež nad porodicama i profesionalnim klasama, ili glava porodice nad decom — moguće je pravično pravo iz* medu slabijih, i to iz svemoćne ruke onoga koji tu ne učestvuje. Ali staleži retko osećaju, a države skoro nikada, nad sobom jednu silu takvog ranga,. te među njima vlada, neposrednom silinom, pravo jačega, koje se pokazuje u jednostrano utvrđenim ugovorima, a još više u tumačenju i održavanju njihovu od strane pobedioca. To razlikuje unutarnja i spoljašnja prava istoriskih životnih jedinica. U onim prvima važna je volja izbranog sudije da bude nepristrasan i pravičan, iako se vrlo varamo o stepenu bespristrasnosti koja je delovala i u najboljim zakonicima istorije, pa i u onima koji se nazivaju građanskiri} i time već naznačuju da ih je stvorio jedan stalež silom svoje moći za sve1. Unutrašnja prava su rezultat strogo logičko-kauzalnog mišljenja upravljenog na istinu, ali je baš zato njihovo važenje uvek zavisno od materijalne moći njihovog tvorca, bio on stalež bio država. Jedna revolucija uništava sa tom moći i moć zakona. Oni ostaju istiniti, ali nisu više stvarni. A spoljašnja prava, kao i svi mirovni ugovori, nisu nikada po suštini svojoj istinita, ali su stvarna — često stvarna u strašnom smislu — pa i ne pretenduju čak da budu pravična. Iz njih progovara život, koji nema kauzalne ni moralne logike, ali utoliko dosledniju organsku. On sam hoće da ima 1
Zato oni odbacuju prava plemstva i duhovništva, a brane prava novca i duha,> sa izričitom pristrasnošću za pokretni posed protiv nepokretnoga. 125.
ŠPENGLER Propast Zapada '
važnost; on oseča unutarnjom izvesnošću šta mu ie za to potrebno, i u pogledu na to zna šta je njemu pravo i šta, prema tome, ima da bude pravo za druge. Ova logika se pojavljuje u svakoj porodici, a osobito u starim čisto rasnim seljačkim rodovima, čim se uzdrma autoritet, pa neki drugi poglavica hoće da odredi »šta je i kako je«. Ona se pojavljuje u svakoj državi, čim jedna pojedinačna partija ovlada situacijom. Svako feudalno doba ispunjeno je borbama između lenskih gospodara i vazala olco »prava na pravo«. Ova borba u antici svršava se gotovo svuda bezuslovnom pobedom prvoga staleža koji kraljevstvu oduzme zakonodavstvo, pa i samo to kraljevstvo načini objektom sopstvenog stavljanja prava, lcao što sigurno dokazuju poreklo i značaj arhonata u Atini i efora u Sparti; a na zapadnjačkom tlu svršava se samo prolazno u Francuskoj postavljanjem generalnih staleža (1302), a zauvek u Engleskoj, gde su normanski baroni i visoki klir 1215 iznudili Magna Charta, iz koje je stvarno proizišla suverenost parlamenta. Iz toga razloga staro normansko staleško pravo tu je i ostalo kao trajno važeće. Nasuprot tome, u Nemačkoj je odbrana slabe carske 'vlasti protiv pretenzija velikih lenskih nosilaca pozvala u pomoć justinijansko rimsko pravo bezuslovne centralne vlasti protiv ranonemačkih zemaljskih prava 1 ., Drakonov ustav, ndr>ptog 7toXirđa oligarha, kao i strogo patricisko pravo »dvanaest tablica«, dalo je plemstvo, već duboko u antičko kasno doba sa sasvim razvijenim silama grada i novca, kao zakone upravljene protiv tih sila, pa zato uskoro potisnute pravom trećeg staleža, »onih drugih« (pravom Solona i tribuna), koje je isto tako bilo staleško pravo. Borba između oba prastaleža oko prava na stavljanje prava ispunila je svu istoriju Zapada, počev od ranogotičkog spora oko prevlasti svetovnog ili kanoničnog prava, pa sve do, ni danas još ne zaključenog, spora oko civilnog 1 Odgovarajući pokret apsolutistički nastrojenih Stjuartovaca, da uvedu, u Englesku rimsko pravo, osujetio je najpre puritanski jurista Kok (f 1634); opet dokaz da je duh jednog prava uvek partiski duh.
126
PROPAST
ZAPADA Dr'zava
braka 1 . Ustavne borbe, počev od kraja 18 veka, znače ipak da je treči stalež, onaj koji je, po čuvenoj naponieni Sjejesa, u godini 1789 »bio ništa, ali mogao da Inide sve«, uzeo u ime svih zakonodavstvo u svoje ruke i načinio ga građanskim u istom onom smislu u kome je gotičko zakonodavstvo bilo plemićsko. Kao što je kazano , pravo se pojavljuje najneprikrivenije kao izraz moći u međudržavnim pravnim propisima, u mirovnim ugovorima i u onom međunarodnom pravu o kome je već Mirabo mislio da je ono jedno pravo moćnih čije se održavanje- nameće nemoćnima. Veliki deo svetskoistoriskih odluka učvršćen je u pravima ove vrste. Ona su stanje u kome korača napred borbena istorija, dok se opet ne vrati na prvobitni oblik borbe oružjem, čije jć produženje svaki važeći ugovor — u svojim nameravanim dejstvima. Ako' je politika rat drugim sredstvima, »pravo na pravo« je plen one stranke koja pobedi.
7 Jasno je, prema tome, da se na visinama istorije bore dva velika životna oblika oko prevlasti, stalež i država, oba struje bića velikog unutarnjeg oblika i simboličke snage, oba odlučna u tome da svoju sopstvenu sudbinu načine suclbinorn celine. Kada se sasvim ostavi na stranu svakodnevno shvatanje o narodu, privredi, društvu i politici, te kada se stvari posmatraju do dna — onda je u ovoj borbi smisao socijalnog i političkog vođenja istorije. Tek početkom jedne velike kulture odeljuju se socijalne i političke ideje, i to najpre u pojavi završavanja lenske države, gde gospodar i vazal pretstavljaju socijalnu, a vladalac i nacija političku stranu. Ali i rane socijalne sile: plemstvo i sveštenstvo, kao i kasne: novac i duh, pa i profesionalne grupe zanatlija, činovnika i radnika, koje su u povećavanim gradovima dobijale sve više u moći — hoće svaka za se da podrede državnu misao "sopstvenom staleškom idealu ili, još češće, staleškom interesu. Tako se razbuktava borba oko granica i pretenzija Obojega, počev od nacionalne skupnosti pa do Najpre u oblasti razvoda braka, za koji neposredno važe naporedo državni i crkveni ustav. 127.
ŠPENGLER Propast Zapada '
u svest svakog pojedinca, borba čiji ishod, u krajnjem slučaju, čini od jednoga omde onog drugog1. Ali, u svakom slučaju, država je onaj oblik lcoji određuje situaciju, tako da su istoriski odnosi između naroda uvek političke a ne socijalne prirode. Nasuprot tome, unutarnja politička situacija ovladana je staleškim suprotnostima u tolikoj meri da tu na prvi pogled socijalna i politička taktika izgledaju nerazdvojne, pa i identične, u očima onih ljudi koji svoj sopstveni, na pr. građanski, staleški ideal istovete sa istoriskom stvarnošču, pa otuda ne umeju da misle spoljno-politički. U spoljašnjoj borbi država traži saveze sa cirugim državama; u unutarnjoj, ona je uvek bila upučena na savez sa staležima, tako da je antička tiranija 6 veka počivala na slaganju državne misli sa interesima trećeg staleža protiv prastaleške oligarhije, a francuska revolucija bila neizbežna u trenutku kada tiers,kao novac i duh, napuŠta krunu koja hoće da ga zastupa i prilazi staležima (počev od prvog skupa notabla, 1787). Zato se ; vrlo tačnim osećanjem, razlikovalo između 1 To su oblici nemoćne, engleske, »države kao noćnog stražara« i svemoćne, pruske, »države kao lcasarne«, kako su ih protivnici, rugajući se, bez razumevanja, nazvali. Slično zamišljene karakteristike nalaze se i u kineskim i grčkim teorijama o državi: O. Franke, Studien zur Geschichte des konfuzianischen Dogmas (1920) S. 211 ff; R. von Pohlmann, Geschichte der sozialen Frage und des Sozialismus in der antiken Welt (1912). Nasuprot tome, politički ukus — na pr. Vilhelma Humbolta, koji kao klasicista suprotstavlja individuum državi — ne spada uopšte u političku istoriju, no u istoriju literature. Jer tu ne uočavamo životnu sposobnost države u stvarno postojećem svetu država, nego privatno biće za sebe, bez obzira na to da li takav jcdan ideal može ostati ijedan trenutak sa obzirom na zanemarenu spoljašnju situaciju. Osnovna je greška ideologa što (potpi.mo apstrahuju od spoljašnjeg položaja države kao sile — koji potpuno uslovljava u samoj stvari slobodu unutarnjeg oblikovanja — a sve daju na piivatan život i na unutarnju strukturu države koja se odnosi na njega.- Razlika francuske i nemačke revolucije na pr. u tome je što je ona prva od samog početka vladala spoljašnjom situacijom, pa time i unutarnjom. a druga ne. Tako je ova druga još unapred bila jedna Iakrdija.
128
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
državne i klasne istorije 1 , političke (»horizontalne«) i socijaine (»vertikalne«), istorije rata i revolucije; samo je jedna velika zabluda modernih doktrina što smaIraju da je duh unutarnje politike — duh istorije uopšte. Svetska istorija je istorija država — i ona će lo uvek ostati. Unutarnje stanje jednog naroda svuda i uvek ima za cilj da budc u »ustavu« za spoljašnju borbu, bila ova vojne ili diplomatske ili privredne vrste. ,Ko to unutarnje stanje, »ustav«, tretira kao samo-cilj i ideal, taj samo upropašćuje svojim radom telo nacije. Ali, s druge strane, vladajući sloj pokazuje unutarnje-politički takt, ako staleške suprotnosti tretira tako da se snage i misli nacije ne vezuju potpuno za partisku borbu i da se izdaja zemlje ne pojavljuje kao ultima ratio. I onda je jasno da su država i prvi stalež kao životni oblici do u srž srodni, ne samo svojom simbolikom vremena i brige i svojim zajedničkim odnosom prema rasi, prema činjenicama niza rodova, prema familiji, te time i prema pra-nagonima svakog seljaštva, na koje se u krajnjoj liniji mora trajno oslanjati svaka država i svako plemstvo; ne samo u svom odnosu prema tlu, porodičnom prebivalištu, naslednom dobru ili otadžbini (koja za nacije magiskog stila gubi značaj zato što njih drži prvenstveno pravovernost) — nego su država i stalež srodni najpre i po velikoj praksi posred svih činjenica istoriskog sveta, u izraslom jedinstvu takta i nagona, u diplomatiji, u poznavanju ljudi: u veštini zapovedanja, u muškoj volji za održanjem i proširenjem moći, volji usled koje su u pra^vremenima proizišli i plemstvo i narod iz jedne iste vojničke zajednice, i najzad u smislu koji oni imaju za čast i hrabrost, tako da sve do poslednjih vremena ona država stoji najčvršće u kojoj su plemstvo ili njime stvorena tradicija stavljeni u službu opšte stvari (kao što je bio slučaj u Sparti nasuprot Atinjanima, u Rimu nasuprot Kartagincima, u kineskoj državi Cin nasuprot taoistički nastrojenim cu-ovcima). Razlika je u tome što staleški zatvoreno plemstvo, kao i svaki stalež, doživljava ostatak nacije samo u 1 Koja nipošto nije identična sa privrednom istorijom u smislu istoriskog miaterijalizma. O torne u sledećoj glavi.
129.
ŠPENGLER Propast Zapada '
odnosu na sebe sama i hoće samo u tom smislu da izvršuje moć, a država, po ideji, jeste briga za sve, pa tek utoliko i za plemstvo. Ali staro i pravo plemstvo izravnjuje se sa drzavom i brine se za sve kao za svojinu. To spada u prvenstvene njegove dužnosti, one koje su najdublje prodrle u njegovu svest. Ono ćak oseća urođeno prvenstveno pravo na ovu dužnost, te smatra službu u vojsci i upravi kao svoj pravi poziv. Sasvim je drukča razlika između državne misli i ideje ostalih staleža, koji kao takvi svi skupa unutarnje daleko stoje od države, te stvaraju na osnovu svog života državni ideal, koji nije izrastao iz duha činjeničke istorije i njenih političkih moći, pa se zato rado podvlači naročito kao »socijalni«. I to, borbena situacija ranoga vremena je takva da se državi suprotstavlja, kao istoriska činjenica naprosto, crkvena zajednica za ostvarenje religioznih ideala, dok kasno doba pridodaje još poslovni ideal privrednog života i utopističke ideale sanjalica, u kojima treba da se ostvare neke apstrakcije. Aii u istoriskoj stvarnosti nema ideala; postoje samo činjenice. Nema istina, postoje samo činjenice. Nema razloga, ni pravičnosti, ni izjednačivanja, ni krajnjeg cilja; postoje samo činjenice. Ko to ne shvata, taj neka piše knjige o politici, ali neka ne vodi politiku. U stvarnome svetu nema država izgrađenih po idealima, nego samo organski izraslih država koje nisu ništa drugo do narodi »u formi«. Svakako, to je »iskovani oblik koji se, živ, razvija«, ali iskovan od krvi i takta jeclnog bića sasvim nagonski i nehotimično; a taj oblik razvijaju ili državničke obdarenosti u pravcu koji leži u krvi ili idealisti u pravcu svojih uverenja, što znači u pravcu ka »ništa«. A suđbinsko pitanje za stvarnu državu, ne onu koja je stvorena u glavama, nije pitanje o njenim idealnim zadacima i podeli, nego o njenom unutarnjem autoritetu, koji se ne može trajno održavati jedino pomoću materijalne sile, nego poverenjem u njenu sposobnost koje imaju čak i protivnici. Odlučni problemi ne leže u izradi ustava, nego u organizaciji vlade koja dobro radi; ne u dodeljivanju političkih prava po »pravičnim« načelima (koja jedan stalez gradi od svojih opravdanih pretenzija), nego u radnome taktu celine (»radnom« opet sportski shvaćeno: rad mišića i žila u 130
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
opr^ženom galopu konja koji se bliži cilju), onom taktu koji sam od sebe privlači u svoj delokrug snažue darovitosti; i najzad, ne u moralu koji se tuđi od sveta, već u stalnosti i nadmoćnosti političkog vođstva. Ukoliko je sve to takvo da se samo po sebi razume, ukoliko se manje o svem tom zbori i spori, utoliko je savršenija država, utoliko je viši rang, istoriska životna sposobnost, pa time i sudbina jedne nacije. Veličanstvo države, suverenost, jeste životni simbol prvoga reda. On razlikuje subjekte i objekte političkih događaja ne samo u unutarnjoj nego, što je mnogo važnije, i u spoljašnjoj istoriji. Snaga vođstva, koja se izražava u jasnom odeljivanju ona dva faktora, jeste nedvosmislena karakteristika životne snage jedne političke jediniće, i to u tolikoj meri da uzdrmavanje postojećeg autoriteta od strane, na primer, privrženika suprotnog ustavnog ideala ne pravi od tih privrženika subjekat unutarnje politike, nego od cele nacije objekat spoljne tuđe politike, i to često zauvek. Iz toga raz}oga, u svakoj zdravoj državi slovo napisanog ustava manje je značajno od upotrebe živoga »ustava«, koji se razvio, sasvim sam od sebe i neopaženo, iz iskustva vremena, situacije, a ponajpre iz rasnih osobina nacije. Ukoliko je snažnije izobražen ovaj prirodni oblik državnog tela, utoliko ono sigurnije radi u svakoj nepredviđenoj situaciji, pri čemu je na kraju krajeva sasvim svejedno da li stvarni vođ ima titulu kralja, ministra, partiskog šefa ili uopšte nema nikakva određena odnosa prema državi, kao Cecil Rodes u Južnoj Africi. Rimski nobilitet, koji je vladao politikom u vremenima tri punska rata, državno-pravno nije uopšte ni postojao. Ali, u svakom slučaju, država je upućena na manjinu koja ima državnički instinkt, manjinu koja reprezentuje ostatak nacije u borbi istorije. Zato se nedvosmisleno mora izreći činjenica: postoje jedino staleške države, države u kojima vlada pojedim stalež. Ne treba to pomešati sa onom drugom »staleškom državom« kojoj pojedinac pripada samo na osnovu svoje pripadnosti kakvom staležu. To drugo jeslučaj u starijem polisu, u normanskim državama Eng* leske i Sicilije, a i u Francuskoj pod ustavom od 1791, i u Sovjetskoj Rusiji. Ona prva, naprotiv, izražava opšte istorisko iskustvo da političko vođstvo jedne države proističe uvek iz jednog jedinog socijalnog sloja, bez 131.
ŠPENGLER Propast Zapada '
obzira da li je to ustavno ili nije. Uvek jedna odlučna manjina u državi zastupa svetskoistorisku tendenciju države, a u njenom opet okviru jedna više ili manje zatvorena manjina jeste ona koja ima stvarno u rukama svojim vođstvo po sili svojih sposobnosti, često u protivrečnosti sa duhom uštava. Kad apstrahujemo od revolucionarnih medustanja ili cezarizama, koji kao izuzeci samo potvrđuju pravilo, i gde pojedinci ili slučajne grupe drže vlast jedino materijalnim sredstvima, često i bez dara — onda je manjina u okviru jednoga staleia ona koja vlada i to tradicijom. Najviše to biva u okviru plemstva koje je, kao gentry, izobražavalo parlamentarni stil Engleske, kao nobilitet rimsku politiku u vreme punskih ratova, kao trgovačka aristokratija venecijansku diplomatiju, kao jezuitski skolovano barokno plemstvo1 diplomatiju rimske kurije. Pored toga pojavljuje se i politička obdarenost jedne zatvorene manjine u svešteničkom staležu, baš u rimslcoj crkvi, ali i u Egiptu i Indiji, a još više u Vizantiji i u sasanidskom carstvu; naprotiv, vrlo retko u trećem staležu, koji ne čini životno jedinstvo, na primer u trgovački obrazovanom sloju rimskoga plebs-a trećeg veka, u pravnički obrazovanim francuskim krugovima iz 1789. I ovde, i u svima drugim slučajevima, manjina je bila osigurana zatvorenim krugom istovrsne praktične obdarenosti, koji se stalno dopunjavao i u svojoj sredini čuvao i održavao punu sumu nepisane političke tradicije i iskustva. To je organizacija stvarnih država za razliku od država koje su nastale na hartiji i u glavama školskih početnika. Ne postoji najbolja, istinita i pravična država koja bi mogla biti teoriski stvorena, pa onda ma gde jednom i ostvarena. Svaka država koja se pojavila u istoriji samo je jednom tu i menja se i neopazimice svakog trenutka, pa i pod korom ma kako čvrsto zakonski postavljenog ustava. Zato reči kao »republika«, »apsolutizam«, »demokratija« znače u svakom pojedinačnom slučaju nešto drugo i postaju frazama čim ih 1 Jer su u tim vekovima visoka crkvena dostojanstva isključivo davana evropskome plemstvu, koje je stavljalo u službu politička svojstva svoje krvi. Iz te crkvene škole onda su opet proizišii državnici kao Rišelije, Mazaren i Taleran.
132
PROPAST ZAPADA Dr'zava
primenjujemo kao postojane pojmove, kako to po pravilu biva među ideolozima i filozofima. Istorija država je fiziognomika, a nije sistematika. Ona nema da nam pokazuje kako »čovečanstvo« postepeno osvaja svoja večna prava na slobodu, na jednakost, i kako napreduje u razviću ka najmudrijoj i najpravičnijoj državi, nego ona ima da opisuje političke jedinice koje stvarno postoje, da prikaže kako one cvetaju, zru i' venu, kako nisu nikada ništa drugo do stvarni život »u'formi». U tome smislu pokušajmo je ovde. 8 Istorija velikog stila započinje u svakoj kulturi lenskom državom, koja nije država u budućem smislu nego poredak celokupnog života u odnosu na jedan stalez. Najplemenitija izraslina tla, rasa u najponosnijem smislu, tu izgrađuje jedan rangovni poredak od prostoga viteštva do primus inter pares, do lenskog gospodara među svojim perovima. To se dešava istovremeno sa arhitekturom velikih katedrala i piramida: ovde se diže kamen do simbola, tamo krv; ovde značaj, tamo biće. Misao feudalstva, koja je vladala svim ranijim vremenima, jeste prelaz iz pra-vremenskog, čisto praktičnog i činjeničnog odnosa moćnika prema poslušnicima (bilo da ga biraju, bilo da ih je on podvrgao) u privatnopravni, duboko simbolički, odnos lenskog gospodara prema vazalima. To počiva potpuno na plemićskom običaju, na časti, na vernosti pratnje, i izaziva najteže sukobe između privrženosti gospodaru i privrženosti svom sopstvenom rodu. Tragičan primer za to je otpadanje Henriha Lava. »iDržava« tu postoji samo još usled granica lenskog saveza i proširuje svoju oblast prilazom stranih vazala u nju. Prvobitno lična i vremenski ograničena služba i nalog gospodara uskoro postaje trajno »davanje«, koje se mora ponovo davati prilikom nasledstva (već u 1000 na Zapadu važi načelo: »ne sme biti zemlje bez gospodara«), pa konačno »nasledno davanje«, »leno« (u Nemačkoj lenskim zakonom Konrada II od 28 m a j a 1037). Time su nekada neposredni podanici vladarevi mediatizovani, tj. oni su podanici vladarevi još samo kao podanici vazalovi. Ali snažna društvena veza staleža osigurava sklop, koji se i pod tim uslovima zove »država«. 133.
ŠPENGLER
Propast
Zapada
Pojmovi moći i plena pojavljuju se ovde u klasičnoj vezi. Kada je 1066 normansko viteštvo pod hercegom Vilhelmom osvojilo Englešku, celokupno zemljište postalo je svojina kralja i lena, i ono je to po imenu još i danas. To je prava vikinška radost u »imanju«, i ona briga Odisejeva koji pri dolasku doma najpre prebrojava svoja blaga. Iz tog pljačkaškog smisla lukavih i mudrib osvajača naglo je postalo računarstvo i činovništvo (kome se mnogo divilo) raznih kultura. Ove činovnike valja razlikovati od onih koji su imali velika poverljiva zvanja i koji proizilaze iz ličnog poslanja — clerici, pisari, ne ministerijali ili ministri, što takođe znači sluge, ali sada znači u ponosnom smislu: sluge gospodara. Čisto računarsko i pisarsko činovništvo izraz je brige, te se razvija u istoj meri u kojoj i dinastički princip. Zato je ono u Egiptu, odmah na početku Staroga carstva, bilo sjajno izobraženo'. U Diu-li opisana ranokineska činovnička država tako je obimna i složena da se zbog toga posumnjalo u tu knjigu 2 , ali ta država savršeno odgovara, po duhu i određenju, dioklecijanskoj državi, koja je razvila feudalni staleški poredak iz oblika jednog ogromnog poreskog sistema. U ranoj antici takve države baš nema nikako. Carpe diem je poslovična izreka antičke finansiske privrede sve do u poslednje njene dane. Bez-brižnost, autarkija stoičara, uzdignuta je do principa i u ovoj oblasti. U tome ne čine izuzetak čak ni najbolje račundžije, kao Eubul, koji je oko 350 u Atini gospodario višcima, pa ih onda delio među građanstvo. Krajnju suprotnost tome čine računari Vikinzi ranoga Zapada, koji su u finansiskom upravljanju svojim normanskim državama postavili temelje za faustovski način novčane privrede, danas raširen po celome svetu. Od šahovski udešenog stola u računarnici Roberta Đavola od Normandije (1028—35) potiču ime engleske državne blagajne (Exchequer) i reč »ček«. Tu su postale i reči: konto, kontrola, kvita, rekord 3 . 1 2
Ed. Meyer, Gesch. d. Alt. I S. 244. I od kineske kritike; protivno Schindler, Das Priestertum3 im alten China I, S. 61 ff.; Conrady, China, S. 533. Compotus, contrarotulus (svitak čuvan u cilju proveravanja), quittancia, recordatum. 134
i
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
Odatle se 1066 organizuje Engleska Jkao plen, uz bezobzirno ugnjetavanje Anglosaksa, a isto tako i normanska država, na Sieiliji, koju je već zatekao Fridrih 11 Hoenštaufen i koju je u »Melfiskim konstitucijama« (1231), svom najznačajnijem dclu, nc stvorio, već usavršio do majstorstva pomoću metoda arabljanske, dakle visoko civilizovane, novčane privrede. Odatle su onda finansisko-tehničke metode i nazivi prodrli u lombardsko trgovinstvo, a otuda u sve trgovačke gradove i uprave Zapada. Ali uspon i razgrađivanje lenstva jesu tik jedno uz drugo. Usred cvetne bujne snage prastaleža pokreću se buduće nacije, a time i pravna državna ideja. Suprotnost između svetovne i duhovne vlasti i između krune i njenih vazala stalno se prekida suprotnošću između nemačkog/i francuskog narodnjaštva (već pod Otonom Velikim); ili između nemačkog i talijanskog, koja je staleže razdvojila u gvelfe i gibeline i uništila nemačko carstvo; ili između engleskog i francuskog, koja je odvela do engleskog gospodarstva nad zapadnom Francuskom. Međutim, sve se to povlači ispred velikih odluka u okviru same lenske države, koja ne zna za pojam nacije. Engleska je bila razdeljena na 60.215 lena, koja su bila ubeležena 1804 u Domesday Book (koja se i danas ponekad otvara), a strogo organizovana centralna vlast primala je zakletve vernosti i od podvazala perova, ali se ipak već 1215 sprovela Magna Charta, koja prenosi stvarnu kraljevu vlast na parlamenat vazala (u Gornjem domu sjedinjeni velikaši i crkva, u Donjem zastupnici džentria i patricija), koji je otsada postao nosilac nacionalnog razvitka. U Francuskoj su 1302 baroni u vezi sa klirom i gradovima silom isposlovali saziv generalnih staleža: generalnim privilegijem (Saragosa, 1283) Aragondja je postala skoro plemićska republika kojom vladaju kortesi, a nekoliko desetina godina ranije, u Nemačkoj jedna grupa velikih vazala učinila je (kao izborni kneževi) kraljevstvo zavisnim od svoga izbora. Lenska misao našla je najmoćniji izraz, ne samo u zapadnjačkoj kulturi no i u svima kulturama uopšte, u borbi između carstva i papstva, kojoj je kao poslednji cilj lebdelo pred očima preobraženje celoga sveta u jedan džinovski lenski savez, pa su se obe sile tako 135
ŠPENGLER Propast Zapada '
intimno uživele u taj ideal da su se sa padom lenstva i same strmoglavile sa svoje visine. Ideja o vladaocu čija bi oblast bila sav istoriski svet, a oija je sudbina — sudbina celog čovečanstva, tri puta se dosada pojavila: prvo, u shvatanju faraona kao Horusa, onda u silnoj kineskoj pretstavi o »vladaru sredine« čije je carstvo tien-hia, sve što je podnebesno 1 , i najzad u ranogotičko doba, kada je Oton Veliki, u dubokom mističnom osećanju i čežnji za istoriskom i prostornom beskrajnošću (čežnji koja je tada prolazila kroz sav svet), koncipovao 962 misao o svetom rimskom carstvu neniačke nacije. A već je ranije papa Nikola I (860), sav još u avgustinovskim, dakle magiskim mislima, sanjao o papskoj Božjoj državi koja bi stajala iznad vladara ovoga sveta; od 1059 opet Grgur VII išao je, svom prasnagom svoje faustovske prirode, na to da ostvari papsko svetsko gospodarstvo u oblicima jednog univerzalnog lenskog saveza, sa kraljevima kao vazalima. Samo papstvo je, doduše, iznutra bilo mala lenska država Kampanje, čiji su plemićski rodovi gospodarili izborom papa, i koji su čak uskoro (1059), pretvorili kolegij kardinala, koji je imao da bira papu, u jednu vrstu plemićske oligarhije. Ali spolja, Grgur VII je postigao lensko vladarstvo nad normanskim državama u Engleskoj i na Siciliji, koje su obe zasnovane njegovom pomoću, a carsku krunu je odista on davao, kao ranije Oto Veliki tijaru. A štaufenovcu Henrihu VI uspelo je posle nekoliko godina obrnuto; čak mu je Ričard Lavovo Srce polagao vazalsku zakletvu za Englesku, i opšte carstvo bilo je blizu ostvarenja, kad najveći od svih papa, Inoćentije III (1198— 1216), skoro ostvari, iako za kratko vreme, lensko vladarstvo na svetu. Engleska postade 1213 papsko leno; sledovahu Aragonija, Leonija, Portugalija, Danska, Poljska, Ugarska, Jermenija, i baš tada zasnovano Latinsko carstvo u Carigradu; ali njegovom smrću otpoče raspad u samoj crkvi, i to usled težnje duhovnih do1 »Za Vlađaoca. Sredine nema inostranstva« (Kung-Jang). »Nebo ne govori; ono objavljuje svoje misli kroz jednog čoveka« (Tung-Čung-Šu). Njegove greške deluju kroz sav kosmos i dovode do potresa u prirodi (O^. Franke, Zur Gesch. des konfuz. Dogmas, 1920, S. 212 ff„ S. 244 ff). Ovaj mistično-univerzalni potez sasvim je daleko od antičke i indiske državne misli.
136
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
stojanstvenika da ograniče pomoču staleškog zastupništva papu, koji je postao, preko investiture, takođe i njihov lenski gospodar 1 . Misao o tome da je opšti koncil iznad pape — nije religioznog porekla, nego je ponajpre proizišla iz lenskog načela. Tendencija te misli odgovara tačno onome što su postigli svojom Magna Charta engleski velikaši. Na koncilima u Konstancu (od 1414) i Bazelu (od 1431) poslednji put je učinjen pokušaj da se crkva, po svojoj svetovnoj strani, preobrazi u lenski savez duhovništva, čime bi kardinalska oligarhija postala zastupnica celokupnog zapadnjačkog klira namesto rimskog plemstva. Ali je tada lenska misao već odavno ustupila ispred državne, te tako odneše pobedu rimski baroni, koji su ograničili izbornu borbu na najuži krug okoline Rima i baš time osigurali izabraniku neograničenu moć prema »spolja« u organizmu crkve; carstvo je već ranije, baš kao i egipatsko i kinesko, bilo postalo samo jedna poštovana senka. Upoređeno sa ogromnom dinamikom ovih odluka, antičko lenstvo izgrađuje se sasvim sporo, statički, gotovo bez šuma, tako da je vidljivo skoro jedino iz tragova toga prelaza. U homerovskom epu koji je danas pred nama, svako mesto ima svog bazileusa, koji je svakako nekada bio nosilac lena, jer u liku Agamemnonovom još se nazire jedno stanje u kome je vladar išao na daleke pohode u pratnji svojih perova. Ali ovde nastaje rastapanje lenske moći u vezi sa izobražavanjem grada-države, političke tačke. Posledica je toga da dvorska nasledna zvanja, archai i timai, kao i pritani, arhonti i, možda, pra-rimski pretor 2 , sva slcupa jesu 1
Ne sme se zaboraviti da je ogromni posed crkve postao naslednim lenom episkopija i arhiepiskopija, kojima nije ni na um padalc da dopuste papi, kao lenskom gospodaru, da se meša u njihove poslove. 2 Posle pada tiranije, oko 500 nose oba regenta riinskog patricijata titulu pretora ili iu.dex-a, ali mi se baš stoga čini verovatno da su ond postojali još pre tiranije, pa i pre još ranije oligarhije, sve do u doba pravog kraljevstva, i da, kao dvorska zvanja, imaju isto poreklo kao i herceg (praeitor, Heerwart, u Atini polemarh) i grof (Dinggraf, nasledni sudija, u Atini arhon). Naziv konzul (od 366) jezički je sasvim arabljanski, te ne znači novu tvorevinu nego oživljavanje jedne titule (savetnik kralja?), koja je možda zadugo bila zabranjena usled oligarhiskih nastrojenja. 137
ŠPENGLER Propast Zapada '
zvanja gradske prirode, te da veliki rodovi ne odrastaju pojedinačno po svojim grofovstvima, kao u Egiptu, Kini i na Zapadu, već u najtešnjem dodiru u okviru grada, gde oni jedan za drugim uzimaju u svoje posedovanje kraljevska prava, sve dok vladarska kuća ne zadrži ono što joj se jedino još nije moglo oduzeti iz obzira prema bogovima: titulu koju nosi pri žrtvenim radnjama. Tako je postao rex sacrorum. U mlađim delovima epa (od 800) plemići su oni koji ga čak i svrgavaju. Odiseja zna za kraljevstvo ustvari još samo zato što ono pripada skaski. U stvarnoj radnji, Itaka je grad kojim vladaju oligarsi1. Spartijati su, isto kao i rimski patricijat, koji je zasedao u kuriskim komicijama, proizišli iz lenskih odnosa 2 . U Fidicijama javlja se još ostatak ranijih javnih dvorskih trpeza, ali je kraljevska moć opala sve do prividnog dostojanstva žrtvenog kralja u Rimu (i Atini) i spartanskih kraljeva, koje su efori mogli u svako doba vrgnuti u tamnicu i svrgnuti s prestola. Sličnost ovih stanja goni nas na pretpostavku da je' u Rimu tarkvinskoj tiraniji iz 500 prethodilo jedno vreme oligarhiske prevlasti, a to se potvrđuje nesumnjivo pravim predanjem o interrex-u, koga je plemićski savet senata postavljao iz svoje sredine, dok mu se nije svidelo da opet izbere kralja. I tu je, kao i svuda, bilo vreme u kome su se lenstva raspadala, a buduća država još nije bila završena, niti je nacija bila u formi. To je ona strašna kriza koja se svuda pojavljuje kao interregnum i čini granicu izmedu lenskog saveza i staleške drzave. U Egiptu je, oko sredine 5 dinastije, lenstvo bilo u punom razvoju. Baš faraon Asosi predavao je komad po komad kućevnog dobra vazalima, a uz to su još dolazila bogata duhovnička lena koja su, kao i u gotičko doba, bila slobodna od danaka i postepeno postajala trajna svojina velikili hramova 3 . Sa petom dinastijom (oko 2530) svršava se »štaufenovsko doba«. 1 2
Beloch, Griechische Geschichte. I, 1, S. 214 ff. Spartijati su podigli, u najbolje doba 6 veka, oko 4000 za odbranu sposobnih ljudi protiv celokupnog stanovništva od skoro 300.000 helota i perieka (Ed. Meyer, Gesch. d. Alt. III, S. 264); isto toliko su otprilike morali tada biti jaki i 3rimski gradovi prema klijenteli i Latincima. Ed. Meyer, Gesch. d. Alt'. S. 264. 138
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
Pod slabačkom vladom kratkotrajne šeste dinastije postaju kneževi (rpati) i grofovi (hetio) samostalni; Sva visoka zvanja skupa postala su nasledna, a na grobnim natpisima izbija sve više i više ponositost na staro plemstvo. Ono što su kasni egipatski istoričari skrili pod tobožnjom 7 i 8 dinastijom 1 — jeste jedno polustoleče pune anarhije i nasilničkih borbi kneževa oko oblasti ili oko faraonske titule. U Kini su već I-Vanga (934—909) obavezali njegovi vazali da im preda u lena svu osvojenu zemlju, i to za podvazale po njihovu izboru. Li-Vang je bio primoran 842 da beži zajedno sa prestolonaslednikom, pa su upravu carstva dalje vodila dva kneza. Ovim međukraljevstvom počinje opadanje kuće Džu-a i spadanje carskog imena na dostojanstvenu ali beznačajnu titulu. To je pandan bescarskom vremenu u Nemačkoj,. koje počinje 1254, a pod Venclom, oko 1400, spušta do najniže tačke carsku moć, istovremeno sa renesansnim stilom kondotijera i gradskih tirana i punim opadanjem papske moći. Posle smrti Bonifacija VIII, koji je u buli Unam sanctam 1302 još jednom zastupao lensku vlast pape, pa onda bio uhapšen od zastupnika Francuske, proživelo je papstvo jedan vek progonstva, anarhije i nemoći, dok je u budućem veku normansko plemstvo Engleske najvećim delom propalo u borbama kuća Lankaster i Jork oko prestola.
9
*
Ovaj potres znači pobedu države nad staležom. U osnovi lenstva bilo je osećanje da su svi tu samo radi jednog »živgta« koji se vodio sa puno značajnosti. Istorija se iscrpljivala u sudbinama plemićske krvi. Sada izbija osećanje da ima još nešto čemu podleži i plemstvo, i to zajedno sa svima drugima, bili oni stalež ili poziv, nešto nepojamno, jedna ideja. Neograničeno privatno-pravno shvatanje događaja prelazi u državno-pravno. Neka je ta država koliko god se hoće plemićska država, a ona to i jestc skoro bez izuzetka; neka se ona spoljašnje, prelazom iz Ienskog saveza u stalešku državu, ma koliko malo izmenila; neka je i bila nepoznata misao da i van prastaleža ima ne samo duž1
Ibid., S. 267 f. 139
ŠPENGLER Propast Zapada '
nosti no i prava — ipak je osećanje postalo drukčije, i svest o tome da je život na vrhovima istorije tu samo zato da bi bio proživljavan — ustupila je pred drugom svešću: da život ima jedan zadatak. Razmak nam biva jasan kada uporedimo politiku Rajnalda fon Dasela (f!167), jednog od najvećih nemačkih državnika svih vremena, sa politikom cara Karla IV (fl378), a sa tim i odgovarajući prelaz sa antičke temis viteškog vremena na dike polisa koji nastaje 1 . Temis sadrži samo jedan pravni zahtev, dike sadrži i zadatak. Prvobitna državna misao uvek je vezana sa pojmom jednoga vladara kao nešto sasvim po sebi razumljivo — što ide unazad duboko do u životinjski svet. To je stanje koje se samo od sebe postavlja u svima odlučnim situacijama za svaku gomilu koja je stekla dušu, što dokazuju još uvek i neprestano svako javno stvaranje gomile i svaki trenutak iznenadne opasnosti. Takva su jedinstva doduše proosećana, ali su slepa. Ona su »u formi« prema navali događaja samo tako ako su u ruci vođe koji iznenada nastaje iz njihove sredine i odjednom, baš zbog jedinstva osećanja, postaje glava koju svi bezuslovno slušaju. To se ponavlja u stvaranju velikih životnih jedinstava, koja zovemo narodima i državama, samo sporije i značajnije; u visokim kulturama taj oblik je katkada zame^ njen drugim vrstama da se bude »u formi«, i to samo radi velikog simbola, pokatkada i veštački; ali to biva tako da pod maskom tih oblika ipak stvarno postoji vlada jednoga isto tako kao i ranije, bilo to kraljevog savetnika, bilo partiskog vođe, i da se prastanje vraća u svakom revolucionarnom potezu. Sa ovom kosmičkom činjenicom vezana je jedna od najprisnijih crta svega upravljenog života, volja za nasleđem, koja se javlja u svakoj snažnoj rasi u vidu prirodne sile, te često i vođu trenutka sasvim nesvesno namorava da učvrsti svoj rang za vreme t r a j a n j a svog ličnog bića ili i za buduće, za krv koja teče dalje u njegovoj deci i unuoima. Ista takva, duboka, potpuno biljolika, crta jeste duša i svake prave pratnje i sledbenika, koji u t r a j a n j u vodeće krvi vide jemstvo i za t r a j a n j e svoje sopstvene i jedno simboličko zastup1 V. Ehrenberg, Die Rechtsidee im friihen Griechentum (1921), S. 65 ff. Š. 22 f.
140
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
ništvo. Baš u revolucijama javlja se ovo praosećanje u punoći i silini, a u protivrečnosti sa ovim načelima: zato je Francuska godine 1800 videla u Napoleonu i u nasleđu njegova položaja — pravo završavanje revolucije. Teorctičari koji polaze od pojmovnih ideala namesto od činjenica, kao Ruso i Marks, nisu primetili tu ogromnu snagu u istoriskom svetu, pa su zato njena delovanja i označili kao reakcionarna, za odbacivanje; ali ta delovanja su tu, i to tako izrazite siline da ih i simbolika visokih kultura može savladati samo veštački i prolazno, kao što to dokazuju prelaz antičkih izbornih zvanja u posed pojedinih porodica i nepotizam baroknih papa. Iza činjenice da vođstvo biva često sasvim slobodno davano, i iza izreke: da najboljem pripada prvo mesto, krije se gotovo uvek suparništvo moćnika, koji nasleđe ne sprečavaju načelno no stvarno samo zato što svaki od njih iz potaje pretenduje na nj za svoj rod. Na tome stanju ljubomore, koja je postala tvaralačka, počivaju vladavinski obliči antičke oligarhije. Život kao zadatak i volja za nasleđem skupa daju pojam dinastije. On je tako duboko utemeljen u kosmičko, i tako usko spleten sa svima činjenicama istoriskog života, da su državne misli svih pojedinačnih kultura preobraiaji ovog jednog načela, od strasnoga »da« faustovske do odlučnog »ne« antičke. No dozrevanje državne ideje jedne kulture vezuje se već za grad koji se snaži. Nacije, istoriski narodi, jesu narodi koji grade gradove. Srediste velike istorije postaje rezidencija namesto zamka i palatinstva, a u njoj prelazi osećanje o vršenju moći (temis) u osećanje vladanja (dike). Tu nacija u n u t a m j e savlađuje lenski savez, čak i u svesti prvoga staleža, i tu se gola činjenica vladarstva diže do simbola suverenosti. I tako propadanjem lenstva faustovska istorija postaje dinamička istorija. Obrazovanje nacija proističe sa malih sređišta, gde »sede« kneževski rodovi (»uvreženi su«, kako glasi taj zemljoliki izraz koji opominje na biljku i svojinu); one ,su podeljene strogo staleški, ali tako da država uslovljava biće staleža. Genealoško načelo, koje vlada i u lenskom plemstvu i u seljačkim rodovima, izraz daljinskog osećanja i volja za istorijom, toliko se osnažilo da je postajanje nacija postalo zavisno od sudbine vladajućih kuća, i 141
ŠPENGLER Propast Zapada '
pored svih moćnih veza jezika i tla; naredb.e o nasleđu (kao saliski zakon), knjige sa poveljama iz kojih su ljudi iščitavali istoriju krvi, ženidbe i udadbe i smrtni slučajevi — dele ili stapaju krv čitavih stanovništava. Zato što nije došlo do stvaranja lotrinške i burgundske dinastije, obe nacije, već u zametku, nisu mogle ni da se razviju. Kob hoenštaufenovskog roda učinila je da u Nemačkoj i Italiji carska kruna — a sa njome takode i jedinstvena nemačka i italijanska nacija — ostane jedna duboka čežnja kroz vekove, dok je kuća Habsburga učinila da se stvori ne nemačka nego austriska nacija. Sasvim drukče oblikuje se dinastičko načelo na osnovu arabljanskog pećinskog osećanja sveta. Antički princeps, legitimni naslednik tirana i tribuna, jeste otelovljenje demosa. Kao što Janus pretstavlja vrata, a Vesta — ognjište, tako Cezar otelovljava narod. To je poslednja tvorevina orfičke religioznosti. Nasuprot tome, magiski su: Dominus et Deus, šah, onaj koji sudeluje u nebeskom ognju (hvareno u mazdaističkom sasanidskom carstvu, pa posle zrakasta kruna, aureola u nežnabožačkoj i hrišćanskoj Vizantiji), koji ga okružuje svojim zracima i čini ga: pius, felix i invictus: to su zvanične titule počev od Komoda 1 . U trećem veku, u Vizantiji se, u pogledu tipa vladara, izvršio isti prelaz koji i u povratnom stvaranju avgustovske činovničke države u dioklecijansku lensku državu. »Nova tvorevina koju započeše Aurelijan i Prob.us, a koju su Dioklecijan i Konstantin izveli na ruševinama, toliko je već daleko od staroga veka i principata koliko otprilike i carstvo Karla Velikoga«2. Magiski vladar vlada nad vidljivim delom opšteg consensus-a pravovernih, koji je ujedno i crkva i država i nacija, kao što je to opisao Avgustin u svojoj Državi Božjoj; zapadnjački vladar je vladao po milosti božjoj u okviru istoriskog sveta; narod mu je podložan, jer mu je 1 F. Cumont, Mvsterien des Mithra (1910) S. 74 ff. Sasanidska vladavina, koja je oko 300 prešla s lenstva na stalešku državu, postala je u svakom pogledu uzor za Bizant, u ceremonijalu, u viteškom ratništvu, u upravi, a najprc u tipu vladara. Uporedi i: A. Christensen, L'empire des Sassanides, le peuple, l'etat, la conr (Kopenhagen, 1907). 2 • Ed. Meyer, Kl. Schriften, S. 146.
142
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
Bog dao taj narod. A u stvarima vere, on je i sam podanik, naime ili zemaljskog zastupnika božjeg ili svoje savesti. To je deoba državne i crkvene vlasti, veliki faustovski sukob između prostora i vremena. Kada je godine 800 papa krunisao cara, on je birao novog jednog gospodara da bi sam postao veći. U Bizantu, car je bio, po magiskom osećanju sveta, gospodar naroda i u duhovnoj oblasti; onaj u Franačkoj zemlji bio je u religioznim stvarima sluga naroda, u svetovnim — možda — njegova ruka. Papstvo kao ideja moglo je i nastati samo odeljivanjem iz kalifata, jer se u kalifi sadrži već papa. Izbor magiskog vladara baš zato i ne može biti utvrđen genealoškim zakonom o nasledu; on proishodi iz consensus-a vladajuće krvne zajednice iz koje govori Sveti Duh, koji označava izabranika. Kada je 550 umro Teodosije, ponudila je jedna rodaka, kaluđerica Pulherija, formalno svoju ruku sedome senatoru Markianu, da bi osigurala, tim prijemom ovoga državnika u porodični savez, njemu presto, a time i »dinastiji« dalji opstanak 1 ; to se smatralo kao znak s višnjih, kao i bezbrojni slični činovi i u sasanidskom i u abasidskom carstvu. U Kini je carska misao, čvrsto spojena sa lenstvom u najranije Džu-doba, ubrzo postala san u kome se ogleda, i to sve jasnije, ceo pred-svet u obliku triju dinastija i jednog niza još starijih careva iz skaski 2 . A za dinastije sistema država koji je dozrevao, i u 1 2
Krumbacher, Byzant, Literaturgeschichte, S. 918. Jasnu svetlost na izobnažavanje ove slike baca či~ njeniea što su potomei tobož svrgnutih dinastija flia i Šang vladali u državama Ki i Sung u toku celog Džu-vremena (Schindler, Das Priestertum im alt. China I, S. 39). To dokazuje, prvo, da se slika carstva ogleda u ranijem, a možda čak i istovremenom, močnom položaju tih država; a pre svega da »dinastija« ni tu ne pretstavlja jednu za nas uobičajenu veličinu, nego jedan sasvim drugi pojam o porodici. Sa time se može uporedita i zabluda što nemački kralj, koji se uvek bira na franačkom tlu i kru- , niše u nadgrobnoj kapeli Karla Velikog, važi kao »Franak«, iz čega se mogla razviti, pod drugim okolnoslima, pretstava o jednoj franačkoj dinastiji od Karla do Konradina (Amira, Germ. Recht bei Herm. Paul, Grundriss III, S. 147 Anm.) Počev od konfucijanskog prosvećenja, od ove slike su načinili osnovu za jednu državnu teoriju, a još kasnije su tu sliku iskoristili cezari. 143
ŠPENGLER Propast Zapada '
kome najzad sasvim uopšte postaje potpuno uobičajena titula »vang« (kralj), stvoriše se stroge odredbe o prestolonasleđu, a legitimnost, ranome vremenu sasvim tuđa, postade moć1 koja u izumiranju pojedinih linija, u adopeijama i nepriličnim ženidbama dade povode za bezbrojne ratove oko nasleđa, kao i u zapadnjačkome baroku 2 . Svakako da načelo legitimnosti leži u osnovi i one čudne činjenice što vladari 12 dinastije u Egiptu, kojom se završava kasno doba, krunišu svoje sinove još za svoga života3; unutarnja srodnost ovih triju dinastičkih ideja opet je jedan dokaz za srodnost bića ovih kultura. Potrebno je duboko prodreti u politički oblikovni jezik rane antike, pa da se uvidi kako je i tu razviće stvari potpuno isto i kako ono sadrži ne samo prelaz od lenskog saveza staleškoj državi, nego čak i dinastičko načelo. Ali antičko biće je izricalo svoje »ne« svemu onome što ga je vuklo vremenski i prostorno u daljinu, pa se i u činjeničkom svetu istorije okružilo tvorevinama koje imaju nečeg odbranbenog. Međutim, sva ta uskost i kratkoća baš pretpostavljaju ono protiv čega su i postavljene. Dionizisko rasipanje i orfičko odricanje života sadrže baš u tom obliku protesta apoliniski ideal savršenog telesnog bića. Pojedinačno vladarstvo i volja za nasleđem sigurno su postojali u najranijem kraljevstvu 4 , ali već oko 800 bili su u pitanju, kao što pokazuje uloga Telemaha u starijim delovima Odiseje. Kraljevsku titulu' nose često i veliki vazali i najugledniji među plemstvom. U Sparti i u Likiji ima ih dva, u feačanskom gradu iz epa i u ponekim stvarnim gradovima još više. Tada dolazi cepanje zvanja i dostojanstava. Najzad i samo kraljevstvo postaje zvanje koje se dobija od plemstva, 1
O. Franke, Stud. zur Gesch. d. konf. Dogmas, S. 247, 251. 2 Karakterističan primer je za to personalna unija država Ki i Ceng, osporavana kao protivzakonita (kod Franke, S. 251). 3 Ed. Meyer, Gesch. d. Alt. I, S. 281. 4 G. Busolt, Griechische Staatskunde (1920) S. 319 ff. Kacl VVilamovitz (Staat und Gesellschaft d. Griech. 1910, S. 53) osporava patrijarhalističko kraljevstvo, ne vidi ogromno otstojanje stanja naznačenog u Odiseji, u 8 veku, od stanja u 10 veku. 144
PROPAST
ZAPADA Dr'zava
najpre, može biti, u okviru stare kraljevske porodice, kao u Sparti, gde efori, kao zastupnici prvoga staleža, nisu vezani za izborne odredbe, i u Korintu, gde kraljevski rod Bakhijada oko 750 ukida naslednost i postavlja svaki put iz svoje sredine jednog pritana sa kraljevskim rangom. Velika zvanja, koja su ispočetka takođe bila nasledna, postaju doživotna, pa onda vezana za rokove, i najzad ograničena na jednu godinu, i to tako da nastupa i redovna izmeha vođstva među lhnožinom nosilaca, što je, kao što je poznato, prouzrokovalo gubitak bitke kod Kane. Ova godišnja zvanja, počev od etruščanslce godišnje diktature 1 pa do dorskog eforata (koji se pojavljuje i u Herakleji i Meseni), čvrsto su vezana sa bićem polisa i postižu svoje puno izobraženje oko 650, baš onda kada su u zapadnjačkoj staleškoj državi, pred kraj 15 veka, dinastičku na^lednu moć osigurali car Maksimilijan I i njegova ženidbena politika protiv pretenzija izbornih kneževa da oni. biraju, Ferdinand Aragonski, Henrih VIII Tudor i Luj XI francuski 2 . Ali sve većim ograničavanjem na »sad i ovde« istovremeno je i sveštenstvo, posle prvih pokušaja da postane stalež, postalo sada gola suma državnih zvanja; rezidencija homerovskog kraljevstva, namesto da čini centar državnog bića koje teži u daljinu na sve strane, sužava svoj delokrug sve dok se • država ne poistoveti sa gradom. Ali time se poklapaju plemstvo i patricijat, pa kako je zastupništvo ranih gradova, kao u gotičko doba u engleskom Donjem domu ili u francuskim generalnim staležima, isključivo stvar patrici1
S. 75 3f.
A. Rosenberg. Der Staat der alien Italiker (1913).
Staleške partije bila su i ona dva udruženja u Bizantu koja se sasvim pogrešno obeležavaju kao »partije cirka«. Ti plavi i zeleni, koji su postali u Siriji, nazivali su se demoi i imali su svoja prethodna stanja. Cirk, kao i Palais Royal iz 1789, samo je bio mesto za jiavna objavljivanja iza kojih je stajala staleška skupština senata. Kada je Atanasije I godine 520 proglasio monofizitski pravac za važeći, tamo su zeleni danima pevali pravoslavne himne i primorali eara da javno moli za oproštaj. Zapadnjaeki pandan jesu pariske partije pod »tri Henriha« (1580), gvelfi i gibelini u Savonarolinoj Fiorenci, a najpre ustaničke fakcije u Rimu pod papom Evgenijem IV. Ugušivanje Nikejskog ustanka 532, od strane Justinijana i završava se zasnivanjem državnog apsolutizma protiv staleža. 145
ŠPENGLER Propast Zapada '
ja, moćna antička staleška država pretstavlja se, ne po ideji nego po činjenicama, kao čista beskraljevska država plemstva. Ovaj strogo apoliniski poliski oblik koji nastaje — zove se oligarhija. . I tako na ishodu oba rana vremena stoje naporedo faustovsko-genealoški i apolinisko-oligarhiski princip, dve vrste državnog prava (dike). Prva je nošena neizmernim daljinskim osećanjem, dopire, svojom tradicijom povelja, duboko u prošlost, brižno misli i o najdaljoj budućnosti iz iste snažne volje za trajanjem, a u sadašnjosti se brine i za političko dejstvo na daljinu u širokome prostoru, i to planskim dinastičkim ženidbama i onom, čišto faustovskom, dinamičkom, kontrapunktskom politikom na daljinu, politikom koju nazivamo diplomatija. Druga, sva telesna i kipolika, Ograničava se politikom autarkije na najstrožiju bliskost i sadašnjicu, te oštro odbija sve ono što zapadnjačko biće potvrđuje. I dinastička država i grad-država pretpostavljaju sam grad; ali dok zapadno-evropska. sedišta vlada često nisu najveća mesta zemlje, nego centri »polja sila«. političkih napona, u kome polju svaki događaj, pa ma i sa najudaljenijeg mesta, prolazi sa osetnim treperenjem kroz celinu — u antici se život sabija sve uže, te tako dospeva do groteskne pojave sinojkizma. To je vrhunac euklidovskog oblikovnog htenja u političkom svetu. Država se ne može zamisliti dok nacija ne sedi sva zgomilana, kao telo; ljudi hoće da je vide, čak i da je sagledaju celu. I dok faustovstvo teži da sve više sužava broj dinastičkih centara, pa već Maksimilijan Ii vidi u daljini kako se pojavljuje genealoški osigurana univerzalna monarhija njegove kuće — antički svet se raspada u bezbroj tako sićušnih tačaka da one čim postanu, stupaju u odnos uzajamnog uništavanja kao najčistijeg izraza autarkije, odnos koji skoro izgleda da je za antičkog čoveka i njegovu misao — nužan 1 . 1 Iz toga rezultuje dvostruki pojam o naseljavanju. Dok su, na primer, pruski kraljevi zvali naseljenike u svoju zemlju, kao salcburške protestante i francuske izbeglice, Gelon Sirakuski odveo je, 480, stanovništvo čitavih gradova nasilno u grad Sirakuzu, koja je time odjednom postala veliki grad antike.
146
PROPAST
ZAPADA Dr'zava
Siriojkizam, pa time i zasnivanje pravoga polisa, isključivo je delo plemstva, koje je samo za se pretstavljalo antičku stalešku državu, pa je ovu stavilo »u f'ormu« skupljanjem i privlačenjem seoskog plemstva i patricijata; profesiske klase su i inače bile tu na mestu, a seljak u staleškom smislu nije se brojao ni u šta. Skupljanjem plemičske moči na jednu tačku bilo je slomljeno kraljevstvo lenskoga doba. Na osnovu ovih uviđanja može se pokušati da se ocrta, svom opreznošću, praistorija Rima. Rimski sinojkizam, mesno sakupljanje raširenih plemićskih rodova, identično je sa osnivanjem Rima, jednim etruščanskim preduzećem verovatno na početku 7 veka', dok su već odavno postojala dva naselja na Palatinu i Kvirinalu prema kraljevskom zamku na Kapitolu. Prvome je pripadala prastara boginja Diva Rumina2 i etruščanski rod Rume 3 , a drugome bog Quirinus Pater. Otuda poti.če dvostruko ime Rimljana i Kvirita i dvostruko sveštenstvo salijevaca i luperkanaca, imena vezana za dva brežuljka. Pošto su tri rodovske tribe (Ramnes, Tities i Luceres) prolazile sigurno kroz sva etmščanska mesta, to su one morale postojati i ovde i tamo, pa se iz toga objašnjava, po izvršenom sinojkizmu, šestobroj konjičkih centuriona, kraljevskih tribuna i vestalinki iz visokog plemstva, a sa druge strane i oba pretora ili konsula, koji su bili još izrana postavljeni uz kraljevstvo kao zastupnici plemstva, pa postepeno oteli kraljevstvu svaki uticaj. Već oko 600 mora biti da je ustav Rima pretstavljao jaku oligarr hiju od patres sa prividnim kraljevstvom na čelu4, ali iz toga dalje sleduje i to da stara pretpostavka o proterivanju kraljeva i moderna o sporom ukidanju kraljevske vlasti postoje sa pravom uporedo, jer se jedna odnosi na pad tarkvinske tiranije, koja se oko sredine 6 veka, kao tada svuda, digla protiv oligarhije (u Atini Pizistrat), a druga na lagano rastapanje lenske'moći 1 Iz toga vremena potiču u grobovima na Eskvilinu nađeni2 grčki Lekiti. Wissowa, Religion der Rorner, S. 242. 3 W. Schulze, Zur Geschichte lateinischer Eigennamen, S. 379 ff., S. 580 f. 4 To se izražava ii u odnosu između pontifex maximus i rex sacrorum: ovaj drugi sa tri velika flamina pripada kraljevstvu: onaj drugi sa vestalkama plemstvu.
147
ŠPENGLER Propast Zapada '
kraljevstva (i ovde za nj smemo reći »homerovskog«) pre »osnivanja«, rastapanje koje je izvršila staleška država polisa, jedna kriza koja je ovde možda obeležena pojavom pretora, isto kao negde na drugom mestu pojavom arhonata i efora. Ovaj polis je strogo plemjćski, kao zapadnjačka staleška država (ova uključujući i visoki klir i gradslce zastupnike). Ostatak pripadnika je naprosto — objekat političke brige, ovde bezbrižnosti. Jer i za ovu oligarhiju omiljena je izreka carpe diem, kao što nam to sasvim jasno i glasno objavljuju pesme Teognisa i Krićanina Hibrije: to važi i u finansislcoj privredi, koja je ostala do u najkasnija vremena antike više ili manje bezakonita pljačka, da bi se nabavila sredstva za dani trenutak — od Polikratovog organizovanog gusarstva prema njegovim rođenim podanicima pa sve do proskripcija rimskih triumvira; i u pravništvu — sve do onog ediktalnog zakonodavstva besprimernom doslednošću upravljenog na dani trenutak, koje je vršio jednogodišnji rimski pretor; najzad i u običaju, koji se sve više širio, da se baš najvažnija vojna, pravna i upravna zvanja dobijaju kockom — jedna vrsta odavanja pošte Tihi, boginji trenutka. Izuzeci od ovog načina političkog oblikovanja i odgovarajućeg osećanja i mišljenja — ne postoje. On vlada i Etruščanima kao i Dorcima i Makedoncima. Kada Aleksandar i njegovi naslednici dižu daleko po Istoku helenističke gradove, to se dešava nesvesno još i zato što oni sebi nisu mogli ni pretstaviti neki drugi oblik političke organizacije. Antiohija, to je Sirija, a Aleksandrija — Egipat. I ustvari, Egipat je i bio, ako ne pravno a ono stvarno, jedan polis u ogromnim razmerama, i to i pod Ptolomejcima kao kasnije i pod cezarima: felaška i bezgradska zemlja i selo ležali su sa svojom prastarom upravnom tehnikom pred kapijama polisa1. Rimska imperija i nije ništa drugo do jedna poslednja i najveća grad-država antike na osnovu džinovskog sinojkizma. Govornik Aristid je punim pravom mogao reći pod Markom Aurelijem: »Rim je skupio ovaj svet u ime jednog grada. Ma gde se u tom svetu rodio, ipak stanuješ u njegovoj sredini« (u svom 1 To se jasno vidi u Wilcken, Grundziige der Papyruskunde, 1912, S. 1 ff.
148
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
govoru »Rimu«). A i podložno stanovništvo, nomadska pustinjska plemena i stanovnici malih alpiskih dolina konstituišu se kao civitates. Livije misli potpuno u oblicima grada-države, a za Tacita provincijalna istorija i ne postoji. Pompej je bio godine 49 izgubljen, čirn je otstupio ispred Cezara i napustio Rim, vojnički neznatan da sebi pripremi operacionu bazu na Istoku. U očima vladajućeg društva on je time napustio državu. Za njih je Rim bio sve1, Ovi gradovi-države, po ideji svojoj, nesposobni su za proširivanje; njihov broj može rasti, a njihov obim ne. Nije tačno kada se prelaz rimske klijentele u plebs sa pravom glasa i stvaranje zemaljskih triba shvataju kao napuštanje ideje polisa. Tu je kao i u Atici: celokupni život države, res publica, i nadalje je ograničen na jednu tačku, a ta je agora, rimski forum. Ma koliko daleki stanovnici dobijali građanska prava, u Hanibalovo vreme svuda po Italiji, a kasnije svuda po celom svetu, ipak se za vršenje političke strane toga života iziskuje lično prisustvo na forumu. Time velika većina građana, nezakonski ali stvarno, ostaje bez uticaja na političke poslove2. Građansko pravo, dakle, za njih znači samo službenu dužnost i uživanje gradskog privatnog prava 3 . Ali je čak i za građane koji dođu u Rim politička moć ograničena drugim veštačkim sinojkizmom, koji se izvršio tek postepeno — sigurno sa1 2
Ecl. Meyer, C.asars Monarchie (1918) S. 308. Plutarh i Apijan opisuju ljudske mase koje putuju po svim^ drumovima Italije u Rim da glasaju o 7.akonima Tib. Graha. Ali iz toga sleduje da se tako nešto još nikada nije dešavalo, i odmah posle svog nasilnog koraka protiv Oktavija vide Grah svoju propast, jer su mase opet potekle svojim kućama, te ih nije mogao po drugti put skupiti. U Ciceronovo vreme komicije su se sastojale samo u razgovorima nekoliko političara bez učešća ikog drugog; ali nikad nije Rimljaninu palo na um da glasanje premesti u mesto stanovanja pojedinaca, pa ni Italičana (90 pre Hr.) koji su se borili za svoje gradansko pravo. 3 U zapadnjačkim dinastičkim državama privatno pravo važi za njihovu oblast, pa dakle i za sve ljude u njoj, bez obzira na njihovu državnu pripadnost. U gradu-državi pak važenje privatnog prava za pojedinca jeste tek posledica građanskog prava. Civitas zato i znači beskrajno više no moderna državna pripadnost, jer bez nje čovek je bespravan, te i ne postoji kao persona. 149
ŠPENGLER Propast Zapada '
svim nesvesno — usled oslobođenja seljaka, da bi se strogo održala ideja polisa: novi građani, bez obzira na njihov broj, upisuju se u sasvim mali broj triba, po lex Julia u osam, pa ,su stoga u komicijama u manjini prema starome /građanstvu. Jer se ovo građanstvo oseća potpuno kao jedno telo, kao soma. Ko u nj ne spada, taj je bespravan, hostis. Bogovi i heroji su iznad ove skupine persona, a rob — koji se po Aristotelu jedva može još nazvati čovekom — nalazi se ispod nje. A pojedinac je ^ĆDOV TroAiTikov u jednome smišlu koji bi nama izgledao kao skupni pojam ropstva, nama koji mislimo i živimo u jednom daljinskom osećanju; on postoji samo usled svoje pripadnosti jednom pojedinačnom polisu. Usled toga euklidovskog osećanja plemstvo je najpre bilo, kao čvrsto zatvoreno telo, ravnoznačno sa polisom, i to je išlo tako daleko da je još u zakonu »dvanaest tablica« bivao zabranjiv.an brak između patricija i plebejaca, a da su u Sparti efori, po jednom starom običaju, pri svom stupanju u zvanje, izdavali ratni proglas protiv helota. Taj odnos se obrće, ne menjajući svoj smisao, čim, usled revolucije, demos postane ravnoznačan sa ne-plemstvom. I prema »spolja« i prema »unutra«, političko telo, soma, jeste osnov svih događaja kroz svu antičku istoriju. Stotine ovih malih država vrebale su pakosno, svaka po mogućstvu i politički i privredno u se zatvorena, gotove da jurnu na svaki ma i najmanji povod, da otpočnu borbu čiji cilj nije bio proširivanje sopstvene države, nego uništavanje tuđe. Grad se razori, građanstvo pobije ili proda u ropstvo, baš onako kako se jedna revolucija svršava što se pobeđeni pobiju ili proteraju, a njihovo imanje pripadne pobedničkoj partiji. Prirodno međudržavno stanje u zapadnjačkom svetu jeste gusta mreža diplomatskih odnosa, koja se može prekinuti ratovima. A antičko međunarodno pravo pretpostavlja rat kao 'normalno stanje, koje se povremeno prekida pregovorima o miru. Ovde dakle objava rata vaspostavlja prirodnu političku situaciju; samo se otuda mogu objasniti oni čelrdeseto- i pedesetogodišnji mirovni ugovori, spondai, kao onaj čuveni Nikijin 421, koji treba da jamče samo za prolaznu sigurnost. 150
PROPAST
ZAPADA
Država
Oba ova državna oblika, a time i pripadni stilovi politike, osigurani su na ishodu ranog vremena. Državna 'misao pobedila je misao lenskog saveza, ali nju zastupaju staleži, dok nacija politički postoji samo kao njihova suma. >
10 Početkom kasnog vremena vrši se odlučan obrt, grad i selo se nalaze u raVnoteži, a prave sile grada, novac i duh, toliko su ojačale da se kao ne-stalež osečaju dorasle prastaležima. To je trenutak kada se državna misao konačno diže iznad staleža da bi ih smenila pojmom nacije. Država je izborila svoje pravo na putu od lenskog saveza ka staleškoj državi. U ovoj, staleži postoje samo još usled države, a ne obrnuto. Ali je situacija bila takva da je vlada stajala nasuprot naciji kojom vlada samo tako i utoliko ukoliko je nacija bila staleški izdeljena. Svi su bili pripadnici nacije, a staležima su pripadali samo izabrani, oni su jedini i dolazili politički u obzir. Ali, ukoliko se država više bliži svome čistom obliku, ukoliko je ab-solutnija, tj. odrešenija od svakog dmgog oblikovnog ideala, utoliko pojam nacije biva pretežniji od pojma staleža, te nastupa trenutak kada se upravlja i vlada nacijom kao takvom, a staleži jedino još obeležavaju dmštvene razlike. Protiv ovoga razvoja, koji pripada nužnostima jedne kulture, te je neizbežan i neopoziv, još se jednom dižu rane sile, plemstvo i sveštenstvo. Za njih je na kocki sve: junaštvo i svetost, staro pravo, rang, krv, a sa njihovog unutarnjeg stajališta — protiv čega? Ova borba prastaleža protiv državne moći ima na Zapadu oblik fronde: u antici, gde nema dinastije koja bi zastupala budučnost i gde u političkom smislu jedino i postoji plemstvo, stvara se nešto dinastičko, što otfelovljuje državnu misao i, oslonjeno na nestaleški deo nacije, izdiže baš taj deo do sile. To je misija tiranije. U ovom obrtu od staleške države ka apsolutnoj, koja sada sve stavlja kao važeće samo u odnosu na sebe, dinastije Zapada, pa i Kine i Egipta, pozvale su (
151
ŠPENGLER
Propas't
Zapada
u pomoć ne-stalež, »narod«, i time ga prizndle za političku količinu. U tome i jeste značaj borbe protiv fronde, te su i sile velilcog grada mogle u toj borbi ugledati najpre neke koristi za sebe. Vladar tu stoji u ime drzave, u ime brige za sve, i on se bori' protiv plemstva, zato što ono hoće da održi stalež kao političku količinu. A u polisu, u kome se držr.va sastojala isključivo u formi, neotelovljena nasledno u vlasti, diže se tiranija iz potrebe da ne-stalež zadobije za državnu misao, tiranija u kojoj jedna porodica, ili jedna fakcija plemstva, sama preuzima dinastičku ulogu, bez koje bi akcija trećeg staleža bila nemoguća. Kasnoantički istoričari nisu više uvideli smisao toga procesa, te su se držali spoljnih strana privatnog života. Uistini, tiranija je drzava, a oligarhija se bori protiv nje u ime staleža. Zato se tiranija oslanja na seljake i građane; u Atini su to bile, oko 580, partije diakrijevaca i paralijevaca. Zato je ona potpomagala dioniziske i orfičke kultove na štetu apoliniskih; u Atini je Pizistrat zahtevao kult Dioniza među seljacima', a u isto Vreme u Sikionu Klisten je zabranjivao homerovske pesme 2 ; u Rimu je sigurno još pod Tarkvinovcima uvedeno trojstvo bogova: Demctra (Ceres), Dioniz i Kora3. Njihov hram osvetio je 483 Sp. Kasije, koji je uskoro zatim poginuo pri pokušaju da opet vaspostavi tiraniju. Ovaj hram Cererin bio je svetilište plebs-a, a njegovi pretstojnici, edili, bili su ljudi koji su imali poverenje plebs-a pre no što je bilo tribuna 4 . Tirani su bili, kao i vladari zapadnjačkog baroka, ljudi liberalni u velikome smislu, što pod kasnijom vladavinom trećeg staleža više nije bilo moguće. A tada je i u antici kružila reč: novac čini čoveka, /pj^ar'av^p 5 . Tiranija šestoga veka dovršila je misao o polisu i stvorila državnopravni pojam gradanina (polita, civis), čija suma čini somu 1 2 3
Gercke-Norden, Einl. i. d. Alt. Wiss., II, S. 202. Busolt, Griech. Gesch., II, S. 346 ff. Fronda i tiranija su isto tako duboko srodne sa puritanizmom (ista epoha koja se pojavljuje u političkom umesto u religioznom svetu) kao reformacija sa staleškom državom, kao racionalizam sa građanskom revolucijom, kao »druga religioznost« sa cezarizmom. 4 G. Wissowa, Religion der Rdmer. S. 297 ff. 5 Beloch, Griech. Geschichte l', 1, S. 354. 152
V>
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
grada-države bez obzira na stalež./ Kad je onda ponovo pobedila oligarhija, i to usled antičkog nagona za sadašnjicom, bio je već učvršćen pojam građanina, i ne-patricij se naučio da se oseća kao stalež prema »ostatku«. On je postao politička partija (reč demokratija u specifičnom antičkom smislu dobija sada vrlo značajnu sadržinu) i ne ide više na to da pritekne u pomoć državi, nego da on bude država, kao pre što je bilo plemstvo. On počinje da broji — i novac i glave, jer su i novčani cenz i opšte pravo glasa postali građanska oružja; plemstvo ne broji nego procenjuje vrednosti; ono glasa po staležima. Kao što je apsolutna država proizišla bila iz fronde i prve tiranije, tako se ona i završava sa francuskom revolucijom i drugom tiranijom. U ovoj drugoj borbi, koja je već odbrana, dinastija se vraća na stranu pra-plemstva da, protiv nove staleške vladavine, građanske, štiti državnu misao. Istorija Srednjfeg carstva u Egiptu leži između fronde i revolucije. Tu je 12 dinastija (2000—1788), na čelu sa Amenemhetom I i Sezostrisom I, zasnovala apsolutnu državu u teškim borbama protiv barona. Prvi vladar je, kako javlja jedna čuvena pesma toga doba, jedva izmakao jednoj dvorskoj zaveri. A to da je posle njegove smrti, najpre održane u tajnosti, pretio ustanak — to nam odaje opis Sinuhetova života1; trećega su ubili činovnici palate. Iz natpisa na porodičnoj grobnici grofa Hnemhotepa vidimo 2 da su gradovi postali bogati i skoro nezavisni i da su vodili međusobne ratove. Sigurno je da oni tada nisu bili manji no antički gradovi u vreme pcrsiskih ratova. Dinastija se oslanjala na njih i na jedan broj još vernih velikaša. Sezostris III (1887—1850) mogao je najzad potpuno da ukine feudalno plemstvo. Otada je postojalo još samo dvorsko plemstvo i jedna jedinstvena uzorno uređena činovnička država3, ali se već dižu tužbe, u stilu i tonu vojvode od Sen Simona, da velikaši i otmeni padaju u bedu i da »nikogovići« dospevaju do ranga i ugleda 4 . Započinje demokratija i priprema se socijalna revolucija 'iz vremena Hiksa. .
1 2 4
Ed. Meyer, Gesch. d. Altertums I, § 281. ' Isti: § 280 ff. — 3 Isti: § 286. Isti: § 283; A. Erman, Mahmvorte eines dgypt. Propheten; Sitz'. Preuss. Ak. 1919, S. 804 ff. 153
ŠPENGLER
Propast
Zapada
Tome u Kini odgovara vreme Ming-Džua (ili Pa, 685—591). Protektori vladarskog porekla jesu oni koji vrše, ne pravno zasnovanu ali stvarnu, moe u celom ovom svetu država koji je potonuo u anarhiju, sazivaju kongrese vladara da bi vaspostavili red i pribavili važnosti i priznanja za izvešna politička načela, pa su čak pozivali i sasvim beznačajnog »Vladaoca Sredine« iz kuče Džu. Prvi je bio Hoang Ci (-j- 645) koji je 659 sazvao zasedanje vladara i o kome je Konfucije pisao da je spasao Kinu od pada u varvarstvo. -Naziv »Ming-Džu« kao ime tiranina kasnije je postao pogrdna reč, jer se onda htela videti u toj pojavi samo sila bez prava; ali su ovi veliki diplomati nesumnjivo elemenat koji se, jako zabrinut za državu i istorisku budućnost, diže protiv starih staleža, oslanjajući se pri tome na mlade, na duh i novac. Visoka jedna kultura progovara iz ono malo podataka o njima što dosada poznajemo iz kineskih izvora. Neki su bili pisei, drugi su pozivali filozofe na ministarske položaje. Svejedno je na koga pomišljamo, na Valenštajna ili Rišelijea ili Periandra —• u svakom slučaju sa njima nastupa prvi put »narod« kao politička količina 1 . To je pravo barokno nastrojenje i diplomatija visokog ranga. Apsolutna država se probila, po ideji, nasuprot staleškoj. Baš je u tome uska srodnost sa zapadnjačkim vremenom fronde. Tu kruna u Francuskoj, počev od 1614, nije više sazivala generalne staleže, pošto su se oni mogli pokazati nadmoćnijim od udruženih sila države i građanstva. U Engleskoj pokušava Karlo I, počev od 1628, da takođe vlada bez parlamenta. U Nemačkoj izbija tridesetogodišnji rat, koji je ipak, apstrahujući od njegovog religioznog značenja, imao da donese odluku između carske vlasti i velike fronde izbornih kneževa sa jedne strane i pojedinih kneževa i male fronde njihovih seoskih staleža sa druge strane; i to izbija time što su češki staleži 1618 svrgli kuću Habsburga, pa je onda njihova moć 1620 bila uništena jednim strašnim kaznenim sudom. Ali je centar svetske politike tada bio u Španiji, gde je sa društvenom kulturom uopšte postao i diplomatski stil baroka, naime 1 S. Plath, Verfass. und Verwalt. Chinas, Abh. Miinch. Ak. 1864, S. 97; O. Franke, Stud. zur Gesch. d. konf. Dogmas, S. 255 ff.
1.54
PROPAST
ZAPADA Dr'zava
ii kabinetu Filipa II, i gde je dinastičko načelo, u kome se otelovila apsolutna država nasuprot kortesima, najsnažnije bilo izobraženo, i to u borbi protiv kuće Burbona. Pokušaj da se i Engleska genealoški uvrsti u .španski sistem propao je pod Filipom II, jer je izostao već najavljeni naslednik iz njegova braka sa Marijom od Engleske. Sada, pod Filipom IV, pojavljuje se još jednom misao o univerzalnoj monarhiji koja vlada svim okeanima, ne više ono mistično carstvo rane gotike, sveto rimsko carstvo nemačke nacije, već opipJjivi ideal svetske vladavine kuće Habsburga, koji je valjalo osloniti na realni posed Indije i Amerike i na već osetnu moć novca. Tada su pokušali Stjuarti da svoj ugroženi položaj pojačaju brakom prestolonaslednika sa jednom španskom infantkinjom, ali su u Madridu pretpostavili najzad vezu sa sopstvenom pobočnom linijom u Beču, i tako se Jakov I — takođe uzalud — obratio na protivnu partiju Burbona predlogom za sklapanje braka. Neuspeh ove porodične politike doprineo je više no sve ostalo da se puritanski pokret veže sa engleskom frondom u jednu veliku revoluciju. U tim velikim odlukama, onako kao i u »istovremenoj« Kini, povlače se sasvim u pozadinu sami »posednici« prestola pred pojedinim državnicima, u čijim rukama kroz decenije leži sudbina zapadnjačkog sveta. Grof Olivarez u Madridu i španski poslanik u Beču Onjate behu tada najmoćnije ličnosti u Evropi; prema njima su stajali: kao branilac carstvene misli Valenštajn, a kao branilac apsolutne državne misli u Francuskoj Rišelije; kasnije su sledovali u Francuskoj Mazaren, u Engleskoj Kromvel, u Holandiji Oldenbarnevelt, u Švedskoj Oksenstjerna. Tek se u velikom izbornom knezu pojavljuje opet jedan monarh od državničkog značaja. Valenštajn nesvesno nadovezuje tamo gde su prestali Hoenštaufenovci. Po smrti Fridriha III (1250) postala je moć carstvenih staleža bezuslovna, a protiv nje — za apsolutnu državu cara — istupio je Valenštajn u prvo vreme svog komandovanja. Da je bio veći diplomat, jasniji, a pre svega odlučniji (on se bojao odluka), da je uvideo, kao i Rišelije, nužnost da pre svega stavi pod svoj uticaj ličnost monarhovu, on bi možda raščistio sa kneževima. On je u njima gledao buntovnike koji su morali biti svrgnuti, a zemlja im 155
ŠPENGLER Propast Zapada '
biti konfiskovana, i na vrhuncu svoje moći, krajem 1629, kada je vojnički čvrsto držao Nemačku u svojim rukama, rekao je u jednom razgovoru da car mora biti gospodar u carstvu (rajhu) kao što su kraljevi u Engleskoj i Francuskoj. Njegova vojska »koja se sama ishranjivala«, pa je po svojoj snazi bila nezavisna od staleža, bila je prvi put u Nemačkoj jedna carska vojska evropskog značaja, i pored nje se nije mogla ni uzimati u obzir vojska fronde pod Tilijem, jer je to bila liga. Kada je Valenštajn 1628 bio pred Štralzundom, da ostvari misao habsburške pomorske moći na Istočnomc Moru, odakle bi se burbonski sistem mogao poduhvatiti sa leđa (dok je istovremeno Rišelije opsedao sa boljim uspehom La Rošel), neprijateljstva između njega i Lige jedva su se još mogla izbeći. Na rajhstagu u Regensburgu, 1630, on je bio otsutan, jer, kao što je govorio, njegov kvartir biće ubrzo u Parizu. To je bila najteža politička greška u njegovu životu, jer je onda cara pobedila fronda izbornih kneževa pretnjom da će na njegovo mesto staviti Luja XIII i iznudila je ostavku generalovu. Time je centralna vlast u Nemačkoj, i ne uvidevši domašaj svog koraka, ispustila iz ruku svoju vojsku. Otada je Rišelije potpomagao veliku frondu u Nemačkoj, da bi u toj zemlji potkopao španski položaj, dok su opet na toj strani Olivarez i Valenštajn, koji je opet dospeo do komande, stupili u savez sa staleškom partijom u Francuskoj, lcoja je onda, na čelu sa kraljicom-majkom i Gastonom Orleanskim, prešla u napad. Ali carska sila promašila je veliki trenutak. U oba slučaja kardinal je održao prevagu. On je pogubio 1632 poslednjeg Monmoransija j doveo katoličke izborne kneževe Nemačke u javni savez sa Francuskom. Otada je Valenštajn, koji je .postao nesiguran u svojim krajnjim ciljevima, išao sve više prema španskoj misli, koju je mislio da može odvojiti od carstvene, i približavao se (kao u Francuskoj Tiren) time sam od sebe staležima. To je odlučan obrt u kasnijoj nemačkoj istoriji. Tek je tim otpadanjem apsolutna država cara postala nemoguća. Valenštajnovo ubistvo 1634 u tome više ništa nije izmenilo, jer se za njega nije našla zamena. A baš tada bi prilike bile još jednom povoljne, jer je 1640 izbila u Španiji, Francuskoj i Engleskoj odlučna borba između državne moći i staleža. Protiv Oliva156
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
reza digoše se kortesi gotovo u svima provincijama. Portugalija, a sa njome Indija i Afrika, behu zauvek izgubljene; Napulj i Katalonija mogoše biti opet potčinjeni tek posle više godina. U Engleskoj se mora — kao i u tridesetogodišnjem ratu —- brižljivo odeliti ustavna borba između kraljevstva i gentry-a (koji su vladali u Donjem domu) od religiozne strane revolucije, ma koliko se obe tendencije duboko prožimale. Ali sve veći otpor na koji je Kromvel nailazio baš u donjoj klasi, i koji ga je sasvim i protiv njegove volje uvukao u vojničku diktaturu, pa onda i popularnost kraljevstva, dokazuju u kome su stepenu staleški interesi, iznad svih sporova u religioznim stvarima, delovali pri padu dinastije. Kada je bio pogubljen Karlo I, i u Francuskoj je \ došlo do ustanka koji je primorao kraljevsku porodicu na begstvo. Dizale su se barikade i izvikala se republika (1649). Da je kardinal Rec bio sličniji Kromvelu, potpuno bi bila moguća pobeda staleške partije nad Mazarenom. Ali ishod ove velike zapadnjačke krize određen je važnošću i sudbinom nekolikih ličnosti, i stoga se tako formirao da je u Engleskoj jedino i samo u parlamentu zastupljena fronda podvrgla kraljevstvo i državu pod svoje vođstvo i to stanje bilo u »slavnoj revoluciji« iz 1688 trajno zasnovano, tako da i danas još po zakonu postoje bitni delovi stare normanske države. U Francuskoj i Španiji bezuslovno je pobedilo kraljevstvo. Vestfalskim mirom sproveden je u Nemačkoj engleski odnos velike fronde carstvenih kneževa prema caru, a francuski odnos manje fronde prema zemaljskim kneževima. U Rajhu su vladali staleži, a u njihovim oblastima, dinastija. Otada je carstvovanje, kao i englesko kraljevstvo, ostalo samo po imenu, opkoljeno ostacima španskog sjaja iz ranog barokaj pojedini kneževi, kao- i vodeće porodice engle ske aristokratije, podlegli su uzoru Pariza, a njihov apsolutizam malog formata postao je, politički i socijalno, nosilac Versajskog stila. Time je ujedno bila odlučena pobeda kuće Burbona nad kućom Habsburga, što se već izrazilo javno pred cclim svetom Pirenejskim mirom 1659. Ovom epohom ostvarila se država, koja je ležala kao mogućnost u biću svake kulture, i postigla višinu političke formiranosti, koja se nije mogla prevazići, 157
ŠPENGLER Propast Zapada '
ali ni održati dugo. Lak jesenji potez oseća se već u vremenu kada je Fridrih Veliki davao gozbe u Sansusiu. To su godine u kojima i velike osobine umetnosti postižu poslednju, najnežniju, najduhovniju zrelinu: pored govornika atinske agore stoje Zeuksis i Praksitel, pored filigrana kabinetske diplomatije Bahova i Mocartova muzika. Ova kabinetska politika postala je, i ona sama, umetnost, artističko uživanje za onoga ko je s.voje prste u n j u umešao, čudesna u svojoj finoći i eleganciji, učtiva, rafinirana, jezivo delujući na daljinu, polilika u kojoj su se sada već pokretale i uvlačile Rusija, severnoamerikanske kolonije, pa čak i indiske države, da bi se na sasvim drugim tačkama zemlje donele druge neke odluke pomoću kakve iznenadne kombinacije. To je strogo pravilska igra sa otvaranjem pisama i tajnim poverenicima, sa alijarisama i kongresima u okviru jednog sistema vladavine koji se još tada nazvao značajriim izrazom »koncert sila«, puna noblesse i esprit-a, da upotrebimo reči tog vremena, jedan način da se istorija drži »u formi« koji se inače nigde ' i nikako ne može zamisliti. U zapadnjačkom svetu, čija se uticajna oblast već tada izjednačila skoro sa površinom zemlje, vreme apsolutne države obuhvata jedva vek i po: od 1660, kada je kuća Burbona u Pirenejskom miru triumfovala nad kućom Habsburga i Stjuarti se vratili u Englesku, pa do koalicionih ratova protiv francuske revolucije u kojima je London pobedio Pariz, ili do Bečkog kongresa, na kome se stara diplomatija krvi, ne novca, poslednji put prikazala svetu u velikoj jednoj sceni. To odgovara Periklovu vremenu u sredini između prve i druge tiranije i vremcnu Čun-Ciju, »proleća i jeseni«, kako Kinezi nazivaju doba između protektora i »borećih se država«. U tom poslednjem vremenu otmene politike u oblicima primljene tradicije, koja je imala distance, visinske tačke obeležene su time što obe habsburške linije brzo jedna za drugom izumiru, i što se diplo-, matski i ratnički događaji grupišu 1710 oko španskoga, 158
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
a 1760 oko austriskog nasleđa 1 . Tp je i vrhunac genealoškog principa. Bella gerant allii, tu felix Austria nube — to je odista bilo nastavljanje rata drugim sredstvima. Ova izreka je stvorena nekada u odnosu na Maksimilijana I, ali princip tek sada stupa u najjače dejstvo. Ratovi fronde prelaze u ratove oko na.sleđa, koji se zaključuju po kabinetima, a biju sa malim vojskama, po kavaljerskini strogim pravilima. Radi se o nasleđu polovine sveta koja se habsburškom ženidbenom politikom ranoga baroka, sakupila ujedno. Država je još uvek čvrsto »u formi«; plemstvo je lojalno, ono je postalo dvorsko i službeno plemstvo; ono vodi ratove krune i organizuje upravu. Pored Francuske Luja XIV stvara se u Pruslcoj majstorsko delo državne organizacije. Put od borbe velilcog izbornog kneza protiv njegovih staleža (1660) do smrti Fridriha Velikog (koji je primio Miraboa 1786, tri godine pre juriša na Bastilju) tačno je isti onaj put koji je bio i francuski, i doveo je do stvaranja jedne države koja je, kao Francuska, u svakoj tačci suprotnost onoga načina na koji su se u Engleskoj dešavale stvari. Jer drukče stoji u Rajhu i u Engleskoj, gde je pobedila fronda i gde se nacijom nije vladalo apsolutno nego staleški. No postoji jedna ogronma razlika u tome što je u Engleskoj insularni položaj zamenio najvećim delom brigu o državi i što je vladajući prvi stalež, perovi u Gornjem i gentry u Donjem domu, postavio slobodnu Englesku kao cilj, koji se sam po sebi razume, svim svojim radnjama; dok je u Rajhu gornji sloj zemaljskih kneževa (sa rajhstagom u Regensbur1 Pedesetogodišnje otstojanje ovih kritičkih tačaka, koje se naročito vrlo jasno izdiže u istoriskom sklopu baroka (a koje možemo videti i kao posledicu tri punska rata), upućuje nas opet da kosmička strujanja u obliku Ijudskog života na površmi jedne male zvezde nisu nešto što bi samo za se postojalo, već da su u dubokome skladu sa beskrajnom pokrenutošću svemira. U jednoj čudnoj maloj knjizii: R. Mewes, Die Kriegs-und Geistesperioden im Vdlkerleben und in der Verkiindigung des nachsten Weltkrieges (1896) utvrđuje se srodnost ovih ratnih perioda sa periodima nevremena, sunčanih pega i izvesnih planetarnih konstelacija, pa se stavlja veliki jedan rat u 1910—1920. Ali i ova veza, i mnoge bezbrojne druge veze koje dolaze u domašaj naših čula, kriju tajnu koju imamo da poštujemo i da je ne diramo niti kauzalnim obiašnjenjima niti mističkim mislenim utvarima.
159
ŠPENGLER Propast Zapada '
gu kao Gornjim domom) težio da odbaei one fragmente nacije (kojima je slučajno vladao) kao »narode« i da što je moguće oštrije razgraniči jednu od druge rasejane njihove »otadžbine«. Namesto svetskog horizonta koji je postojao u vreme gotike, ovde se i u delanju i u mišljenju odgajivao provincijalni horizont. Ideja same nacije spala je u carstvo snova, u onaj drugi svet, ne svet od rase, nego svet ježika, ne svet sudbine, nego svet kauzaliteta. Nastala je prvo pretstava, pa onda činjenica, »naroda pesnika i mislilaca« koji je zasnovao sebi republiku u vazdušnome carstvu stihova i pojmova, te najzad došao do ubeđenja da se politika sastoji u idealnom pisanju, čitanju i govorenju, a ne u delu i odluci, tako da se politika još i danas smatra kao izraz osećanja i raspoloženja. U Engleskoj je država ustvari svršila svoje pobedom gentry-a i sa »Declaration of rights« iz 1689. Parlamcnat je tada postavio za kralja Vilhelma Oranskog, a kasnije sprečio Đorđa I i II da dadnu ostavke, i to je učinio, i jedno i drugo, iz staleškog interesa. Među Tudorima još uobičajena reč state sada iščezava iz upotrebe, tako da se danas ne može više prevesti na engleski ono Luja XIV: »L'etat c'est moi!« i ono Fridriha Velikog: »Ich bin der erste Diener meines Staates«.1 A zato se odomaćuje society kao izraz za to da je nacija »u formi« staleški a ne državno, reč koju su, ne razumevajući je, primili Ruso i uopšte racionalisti kopna, da posluži mržnji trećeg staleža protiv autoriteta 2 . Ali je autoritet 'u Engleskoj, kao government, veoma snažno i živo izgrađen i njega svet razume. Središte mu je, od Đorđa I, u kabinetu (koji ustavno i ne postoji) kao vladajućem odboru one plemićske fakcije koja vlada. Apsolutizam postoji, ali on je apsolutizam jednog staleškog zastupništva. Pojam uvrede veličanstva prenet je na parlamcnat, kao ono nepovrcdimost rimskih kraljeva na tribune. Tu je i genealoški princip, a 1 ! je on izražen-u porodičnim pdnosima među viscK 1; lemstvom, a ti odnosi utiču na situaciju u parlamentu. U porodičnom interesu Ceci1 »Država, to sam ja!« i »Ja sam prvi sluga moje države«. (Pr. pr.) 2 Uz ovo, i za dalje, vidi delo Preussentum und Sozialismus, S. 31 ff.
160
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
Iovih predložio je Salsberi 1902 svog nećaka Balfura kao svog naslednika namesto Čemberlena. Plemićske fakcije torijevaca i vigovaca sve se oštrije razdvajaju, i to vrlo često i u okviru iste porodice, prema tome da li preteže stanovište moći ili stanovište plena, dakle sa više tačke procenjivanja: poseda ili novca'; to je dovelo još u 18 veku u višem građanstvu do pojmova respectable i fashionable, kao dva suprotna shvatanja o džentlmenu. Državna briga za sve zamenjena je bezuslovno staleškim interesom (pojedinac pretenduje na slobodu ,za taj interes — to je engleska sloboda —), ali insularni položaj i izgradnja society-a stvorili su odnose u kojima najzad svak ko tu pripada (važan pojam u staleškoj diktaturi) nalazi svoj interes zastupljen u jednoj od dveju plemićslcih stranaka. Ova postojanost poslednjeg, najdubljeg i najzrelijeg oblika, lcoja potiče iz istoriskog osećanja zapadnjačkog čoveka, antici je uskraćena. Tiranija iščezava. Stroga oligarhija iščezava. Demos, koji je stvorila politika 6 veka kao sumu svih pripadnika jednog polisa, izbija u plemstvu i u ne-plemstvu u nepravilnim udarcima i započinje borbu u državama i među državama, u kojoj svaka strana pokušava da istrebi protivnika, da ne bi sama bila istrebljena. Kada su pitagorejci još u vreme tiranije, 511, uništili Sibaris, takav jedan događaj te vrste delovao je potresno na sav antički svet. Čak je i daleki Milet ožalio taj slučaj. A sada- je uništavanje jednog polisa ili jedne stranke tako obična stvar da su se načinile čvrste metode i običaji (kao sheme u kasnom baroku za zapadne ugovore o miru) da li će se stanovnici pobiti ili će se predati pljačkanju. Volja za apsolutizmom je tu: počev od persiskdh ratova nje ima svuda, ali hotimična uskost polisa, političke tačke, i hotimična kratkoročnosi njegovih zvanja i ciljeva onemogućile su neku urednu odluku o apsolutizmu u pitanju: ko treba da bude država? 2 Nasuprot onom majstorstvu tradicijom na1 Landed i funded interest (J. Hatschek, Engl. Verfassungsgeschichte, 1913, S. 589 ff.). R. Valpol, organizator vigovske stranke (od 1714) nazivao jie obično sebe i državnog sekretara Taunšenda kao »firmu«, koja je neograničeno vladala pod raznim vlasnicima sve do 1760. 2 R. v. Pohlmann, Griech. Geschichte (1914), S. 223—
245.
161
ŠPENGLER Propast Zapada '
sićene zapadnjačke kabinetske diplomatije, ovde se javlja diletantizam koji nije zasnovan na slučajnom nedostatku ličnosti (bilo ih je), nego jedino u političkom obliku. Put toga oblika od prve do druge tiranije jasan je i odgovara potpuno razvitku u svima kasnim vremenima, ali specifično antički stil jeste nered, slučaj, što nije ni moglo ispasti drukče u ovom živovanju vezivanom za treniitak. Najbolji primer za to je razvitak Rima u toku 5 veka, razvitak koji je dosada bio povod sporovima i zbog toga što se u njemu tražila neka postojanost koje ni tu, kao ni u svima antičkim državama, uopšte nije moglo ni biti. Uz to dolazi da se ovaj razvitak tretirao kao nešto sasvim primitivno, dok je u stvarnosti grad Tarkvinovaca morao već imati vrlo napredna stanja, a primitivni Rim je mnogo stariji po vremenu. Odnosi 5 veka mali su prema Cezarovom vremenu, ali nisu starinski. Ali, kako je pismeno predanje bilo mršavo (kao i svuda sem u Atini), to je literarni ukus počev od punskih ratova ispunio sve praznine pesništvom, i to idiličnim starinarstvom, što se i moglo očekivati u doba helenizma: setimo se Cinoinata. Moderno istraživanje više ne veruje u te priče, ali je ono pod utiskom ukusa koji ih je iznašao, pa meša taj ukus sa vremenskim prilikama utoliko više što se grčka i rimska istorija obrađuju kao dva odvojena sveta, pa se, po rđavoj navici, početak istorije izjednačuje sa početkom osiguranih vesti o njoj. Ali stanja od 500 pre Hr. nisu ni najmanje homerovska. Rim je bio pod Tarkvinovcima, kao što pokazuje obim zidova, pored Kapue najveći grad u Italiji, veći no Temistoklova Atina1. Grad sa 1
Ed. Meyer, Gesch. d. Alt. V. § 809. Iz toga što je latinski tek sasvim kasno, posle Aleksandra Velikog, postao jezik književnosti, sleduje da je među Tarkvinovcima bio u opštoj upotrebi grčki i etrušča'nski, što se za grad takve veličine i takvog položaja samo po sebi mora razunieti: grad je stajao u odnosima sa Kartaginom. vodio jie ratove zajednički sa Kimom, koristio se blagajnom Masalijinom u Delfima, imao mere i težine dorske, a vojništvo sicilsko, i imao veliku koloniju stranaca. Livije (IX, 36) primećuje po starim podacima da su, oko 300 još, rimski dečaci bili vaspitavani takođe i etruščanskim obrazovanjem, kao_ kasnije grčkim. Prastari oblik »Ulikses« za »Odisej« dokazuje da je homerovska skaska bila ovde ne samo poznata, nego i popularna. Propisi iz »dvanaest tab162
PROPAST
ZAPADA Dr'zava
kojim jedna Kartagina zaključuje trgovačke ugovore — nije seljačka opština. Ali iz toga sleduje da je stanovništvo četiriju gradslcih triba u 471 bilo vrlo jako i možda veće no šesnaest prostorno beznačajnih seoskih triba. Veliki uspeh posedničkog plemstva, koji se sastojao u padu sigurno vrlo popularne tiranije i u podizanju neograničene senatske vladavine — uništen je ponovo oko 471 jednom grupom nasilnih događaja: zamenom rodovskih triba sa četiri velika gradska okruga koje zastupaju tribuni, sakrosanktni dakle imaoei kraljevskog prava kakvo ne pripada nijednom plemićskom upravnom zvanju — i najzad oslobođenjem malog seIjaštva od klijentele plemstva. Tribunat je najsrećnija tvorevina ovoga vremena, pa time i pollsa uopšte. On je tiranija uzdignuta do integralnog sastavnog dela ustava. Ali je time uvedena i socijalna revolucija u zakonite oblike, pa je ovde, dok se svuda drugde ispražnjavala u besnim udarima, nastala borba na forumu, koja se držala uopšte u granicama govorničkih sporova i glasanja. Nije bilo potrebno izvikivati tiranina, jer je on već bio tu. Tribun ima prava veličanstva, nema zvaničnog prava, pa je usled svoje nepovredimosti mogao da izvršava revolucionarne činove koji se ni u jednom drugom polisu ne bi mogli ni zamisliti bez uličnih borbi. Ova tvorevina je slučaj, ali nijedan drugi nije tako snažno potpomogao uspon Rima. Jedino se tu izvršio bez katastrofe prelaz od prve na drugu tiraniju i dalji razvitak čak i preko Zame dalje. Tribun je onaj koji od Tarkvinovaca vodi do Cezara. On postaje svemoćan 287, zakonom lex Hortensia: to je druga t'iranija u ustavnom. obliku. U 2 veku tribuni su hapsili konsule i cenzore. Grasi su bili tribuni, Cezar je primio stalni tribunat, a u principatu Avgustovom ovo dostojanstvo je bitni sastavni deo koji mu daje prava veličanstva. Kriza iz 471 bila je opšta antička i bila je upravljena protiv oligarhije, koja je još i sada, u okviru demosa što ga je tiranija stvorila, htela da igra presudlica« (oko 450) slažu se sa otprilike istodobnim propisima Gortinovog prava na Kritu, ne samo ,po sadržini, nego i stilistički, tako tačno da je rimskim patricijama, koji su se njima bavili, pravnički grčki morao biti vrlo dobro poznat. 163
ŠPENGLER Propast Zapada '
nu ulogu u skupini svih pripadnika. To više nije oligarhija kao stalež prema ne-staležu, kao u Heziodovo doba, nego oligarhija kao stranka prema drugoj jednoj stranci, i to u okviru apsolutne države koja je naprosto bila data. U Atini je 487 izvršeno obaranje arhonata i prenošenje njihovih prava na kolegijum stratega 1 . Godine 461 oboren je areopag (koji odgovara senatu). Na Siciliji, koja je bila u tesnom saobraćaju sa Rimom, pobedila je demokratija 471 u Akragu, 465 u Sirakuzi, 461 u Regionu i Mesani. U Sparti su kraljevi Kleomen (488) i Pauzanija (470) uzalud pokušali da oslobode helote (rimski govoreći: klijentelu), te da time samome kraIjevstvu, nasuprot oligarhiskim eforima, dadu značenje rimskog tribunata. Tu odista nedostaje, što je istraživanje previdelo u Rimu, stanovništvo saobraćajnog grada, koje daje takvim pokretima vođstvo i udarnu snagu, te je zbog toga propao i veliki helotski ustanak iz 464, po kome je možda i izmišljena rimska legenda o iseljavanju plebsa na sveto brdo. U polisu seoskc plemstvo i gradski patricijat padaju ujedno —• to je, kao što videsmo, cilj sinojkizma —• ali ne i građani i seljaci. Ovi su u borbi protiv oligarhije jedna jedina stranka, naime demokratska, ali apstrahujući od toga oni su ipak dvoje. To dolazi do izraza u najbližoj krizi u kojoj je rimski patricijat pokušao, oko 450, da opet vaspostavi svoju moć kao stranka. Jer se tako ima razumeti postavljanje decemvira, sa kojima je otpao tribunat; pravo »dvanaest tablica«, u kome su bili zabranjeni konubium i komercium plebsu, tek prispelom do političkog bića; a pre svega stvaranje malih zemaljskih triba, u kojima uticaj starih rodova nije preovlađivao pravno, ali jeste stvarno, i koje su sada u novim tribalnim komicijama, pridošlim uz ranije centuriske, imale bezuslovnu većinu glasova 16 :4. Time je građanstvo obespravljeno pomoću seljaštva, i to je bio, sigurno, jedan šahovski potez patriciske stranke, koja je delila odvratnost sela i zemlje protiv novčane privrede i tu odvratnost učinila efikasnom u jednom zajedničkom udarcu. 1 Ova mera — uzurpacija uprave od strane narodne vojske — odgovara postavljanju konsularnih tribuna u Rimu u vojničkim neredima 438.
164
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
Protivdejstvo je brzo sledovalo i videlo se u desetobroju tribuna koji se pojavljuje po otstupanju decemvira 1 , ali se od toga događaja ne može odeliti pokušaj tiranije Sp. Melija (439), postavljanje konsularnih tribuna (što je sprovela vojska) namesto civilnih činovnika (438), i lex Canuleia (445), zakon koji je opet ukinuo zabranu konubiuma između patricija i plebejaca. Ne može biti sumnje o tome da su tada u Rimu postojale među patricijima i među plebejcima fakcije koje diraju u osnovnu crtu rimslcog polisa, u ono prema-stajanje senata i tribunata, i koje su, prema prilikama, htele da otstrane jednu ili drugu ustanovu. Ali je ovaj oblik tako srećno uspeo da i nije nikada ozbiljno stavljen u pitanje. Borba je uzela sasvim drugi pravac sa puštanjem plebsa u najviše državno zvanje, što je 399 sprovela vojska. Unutarnje-politički, možemo 5 vek obeležiti kao vek borbe olco zakonite tiranije; otada se priznaje polarni poredak, te se stranke ne bore više oko ukidanja nego oko osvajanja visokih zvanja. To je sadržina revolucije u doba samnićansldh ratova. Godine 287 plebs je dobio pristup u sva zvanja, te nalozi tribuna, od njega odobreni, dobijaju bez daljega zakonsku silu; a sa druge strane, otada je senatu uvek praktički moguće da bar jednog tribuna, recimo podmićivanjem, natera na intercesiju i time ukino imoć institucije. U toj borbi dveju kompetencija razvilo se fino jurističko osećanje u Rimljana. Dok su druge odluke obično padale uz pesničanje i batinanje — tehnički izraz za to je hejrokratija — ljudi su se u klasičnom vremenu rimskog državnog prava, u 4 veku, privikli na utakmicu pojmova i tumačenja, u kojoj je moglo pretegnuti i najmanje osetno razlikovanje u jslovu zakona. Ali je Rim ovom ravnotežom senata i tribunata bio potpuno usamljena pojava u arttici. Inače je svuda bilo ne jedno »više ili manje«, nego jedno »ili-ili«, naime izmcđu oligarhije i ohlokratije. Apsolutni polis i sa njime identična nacija bili su dati, ali ništa nije 1 Po B. Niese. Moderno istraživanje ima svakako pravo kad nalazi da je decemvirat bio isprva zamišljen kao prolazno zvanje; ali se pita kakve je namere sa tim novim poretkom zvanja imala stranka koja je stajala iza decemvirata, te je zbog toga moralo doći do krize.
165
ŠPENGLER
Propast
Zapađa
bilo čvrsto po unutamjim formama. Pobeda jedne stranke dovodila je do otstranjivanja svih institucija one druge, i ljudi su se navikli da ništa ne smatraju poštovanja dostojnim niti celishodnim i da ničeg nema što bi stajalo iznad dnevne borbe. Sparta je bila, ako se takO sme reći, u senatorskoj, Atina u tribunskoj formi, i ta je altemativa u početku peloponeskog rata (431) postala tako čvrstim mnenjem da i nije bilo drugih rešenja sem radikalnih. Time je bila osigurana budućnost Rima. On je bio jedina država u kojoj se politička strast upravljala protiv ličnosti a ne više protiv institucija; jedina koja je čvrsto bila »u formi« (senatus populusque Romanus, to jest senat i tribunat, jeste gvozdena formula koju više ne napada nijedna stranka), dok sve ostale, ograničenjem razvoja svoje moći u antičkome svetu država, ponovo dokazuju da unutarnja politika postoji jedino zato da omogući spoljnu.
11 Na toj tačci, gde kultura postaje civilizacijom, uplićc se odlučno u događaje ne-stalež, i to prvi put kao samostalna moć. Pod tiranijom i frondom apsolutna država ga je zvala u pomoć protiv pravih staleža, i on se tek tada naučio da se oseća kao moć. Sada on tu moć primenjuje za sebe, i to kao stalež slobode protiv ostatka, i gleda u apsolutpoj državi, u kruni, u jakim institucijama prirodne saveznike prastaleža i poslednje prave zastupnike simboličke tradicije. To je razlika između prve i dmge tiranije, između fronde i građanske revolucije, između Kromvela i Robespjera. Gradski razum počinje da oseća kao teret državu sa njenim velikim zahtevima na svakog pojedinca, baš kao što se sada počinju osećati kao teret i veliki oblici baroknih umetnosti, pa se postaje klasičan ili romantičan, tj. slabačak u obliku ili bezobličan; nemačka književnost od 1770 jeste jedna jedina revolucija jakih pojedinačnih ličnosti protiv stroge poezije; postaje nesnošljivo onO »biti u formi za nešto« cele nacije, zato što, unutarnje, više nije ni pojedinac te nacije »u formi«. To važi za običaj, to važi za umetnost i za misao, 166
\
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
to važi najpre za politiku. Karakteristika svake građanske revolucije, koja se pojavljuje isključivo u velikom gradu, jeste nedostatak u razumevanju starih simbola, na čije mesto sada stupaju opipljivi interesi i (ma samo i) želje oduševljenih mislilaca i popravljača sveta da svoje pojmove ostvare. Vrednosti ima još samo ono što se može opravdati pred razumom; ali, bez visine oblika koji je savršeno simboličan i baš zato i efikasan na metafizički način, nacionalni život gubi snagu da se održi posred istoriskih struja bića. Valja pratiti očajničke pokušaje, francuske vlade da zemlju održi »u formi«, pokušaje koje su pod ograničenim Lujem XVI preduzimali malobrojni sposobni ljudi obdareni predviđanjem, pošto je spoljašnji položaj bio ozbiljno ugrožen smrću Veržena (1787). Smrću ovoga diplomata, Francuska jc isključena za mnogo godina iz političkih kombinacija Evrope; istovremeno ne uspeva veličanstvena reforma, koju je kruna sprovela uprkos svim otporima, pre svega opšta upravna reforma te godine na osnovici najslobodnije samouprave, jer je za staleže odjednom iskrslo pitanje vlasti sa obzirom na popustljivost države'. Približavao se, kao i pre jednoga veka, i posle jednoga veka, neumoljivom nužnošću evropski rat, koji se onda razvio u obliku revolucionarnih ratova, ali niko više nije pazio na spoljašnju situaciju. Plemstvo kao stalež je retko — a građanstvo kao stalež nije nikada — mislilo spoljnopolitički i svetskoistorijski: da li će se država u novoj formi uopšte moći još i držati među drugim državama — to se i ne pita; da li ona osigurava »prava« — to je sve. Ali građanstvo, stalez gradske »slobode«, ma koliko ostalo jako njegovo staleško osećanje kroz više 1 A. Wahl, Vorgeschichte der franzosischen Revolution, Bd. II (1907) jedino pretstavljanje sa svetskoistoriskih gledišta. Svi Francuzi, pa i najmoderniji kao Olar i Sorel, gledaju stvari sa nekog partiskog stanovišta. Govoriti o privrednim uzrocima ove revolucije — to je materijalistička besmislenost. Položaj je bio čak i među seIjacima — iz čijeg uzbuđenja nije ni proizišao — bolji no u vććine ostalih zemalja Evrope. Katastrofa baš počinje među obrazovanima, i to svih staleža, u visokom plemstvu i kliru još ranije no u visokom građanstvu, jer je tok prve skupštine nota'ola (1787) otkrio mogućnost da se vladavinski oblik radikalno preinači po staleškim željama.
167
ŠPENGLER Propast Zapada '
generacija, u Zapadnoj Evropi još i posle martovske revolucije, nije uvek bilo potpuni gospodar svojih radnji. Jer se najpre, u svakom kritičnom položaju, pojavIjivala okolnost da je ono kao jedinstvo negativno i da stvarno postoji jedino u moinentima otpora protiv nečeg drugog — treči stalež i opozicija su slcoro identični — a da su se svuda onde gde je valjalo graditi nešto sopstveno — interesi pojedinih grupa naširoko razilazili. Biti slobodan od nečega — to su svi hteli; ali je duh hteo državu kao ostvarivanje »pravičnosti« nasuprot sili istoriskih činjenica, ili je hteo ostvarivanje opštih čovečanskih prava ili kritičke slobode nasuprot vladajućoj religiji; novac je hteo slobodan put za poslovni uspeh. Bilo ih je vrlo mnogo koji su zahtevali mir i odricanje od istorislce veličine ili poštovanje za poneku tradiciju i njene inkarnacije od koje su oni — telesno ili duševno — živeli. Ali je pridošao još jedan elemenat, koji nije ni postojao u borbama fronde, pa ' dakle ni engleslce revolucije, ni prve tiranije, a koji je sada pretstavljao moć: ono što se u svima civilizacijama jednoznačno obeležava kao talog, mob ili rulja (puk). U velikim gradovima, koji sada jedini i odlučuju (prosto selo može, najviše, zauzeti stanovište prema već svršenim događajima, kao što dokazuje celo 19 stoleće1), isakuplja se masa iskorenjenih delova stanovništva koji su van svake društvene veze. Ne ^osećaju se pripadnicima niti staleža niti profesiske klase, a u dubini svog srca ni prave radničke klase, iako su namorani da rade; tu spadaju po instinktu članovi svih staleža i klasa, islcorenjeni seljački narod, literati, propali poslovni ljudi, a najpre isklizlo plemstvo, kao što nam je to jasno i oižasno pokazalo Katilinino doba. Njihova moć daleko prevazilazi njihov broj, jer su oni uvek na mestu, uvek u blizini velikih odluka, gotovi na sve i bez ikakva poštovanja za ma šta uređeno, pa ni za poredak u revolucionarnoj stranci. Oni tek daju događajima onu ništilačku silu koja razlikuje francusku od engleske revolucije, drugu tiraniju od prve. Građanstvo se odista sa strahom brani od ove mase, od koje želi da se razlikuje (baš tom činu odbrane, 13 1 Cak i vrlo provincijalna martovska revolucija u Nemačkoj bila je čisto stvar grada, pa se stoga i odigrala u beskrajno malom delu stanovništva.
168
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
vandemijeru, ima Napoleon da zahvali za svoj uspon), ali se u metežu činjenica ne može povući granica, i svuda gde građanstvo upne protiv starijih poredaka svoju udarnu snagu, malu u odnosu prema broju mase, neznatnu zato što svakog trenutka stoji na kocki unutarnje jedinstvo građanstva, ova masa se ugurala u njegove redove i izbila na čelo, odlučila baš ona, najvećim delom, uspehe i umela da zadobiveni položaj očuva za sebe, često uz ideološku potporu obrazovanih koje je tu privuklo ono što je pojmovno, i uz materijalnu potporu od strane sila novca, koje su otklanjale opasnost od sebe nabacujući je na plemstvo i sveštenstvo. Ali ova epoha ima još i taj značaj što se prvi put apstraktne istine pokušavaju uplesti u domašajnu oblast činjenica. Glavni gradovi su toliko postali veliki, a gradski čovek tako moćan u svome uticaju lia budno biće, celokupne kulture (ovaj uticaj se zove javno mnenje), da su sile krvi i krvne tradicije potresene u svom dosada nenapadljivom položaju. Jer setimo se da su baš barokna država i apsolutni polis u poslednjem savršenstvu svog oblika savršeni živi izraz jedne rase i da istorija, onako kako se u tom obliku vrši, ima savršeni takt te rase. Ako ovde i ima neke teorije o državi, ona je apstrahovana iz činjenica i klanja se pred njihovom veličinom. Ideja države najzad je ukrotila krv prvih staleža i stavila ih sebi u službu potpuno, bez ostatka. Apsolutno — to znači da je velika struja bića kao jedinstvo »u formi«, da ima jedan način takta i instinkta, pojavio se on kao diplomatski ili kao strategiski takt, kao otmen običaj ili kao odabrani ukus u umetnostima i mislima. Nasuprot ovoj velikoj činjenici sada se širi racionalizam, ona svesna zajednica obražovanih čija se religija sastoji u kritici, a čija numina nisu božanstva već pojmovi.v Sada knjige i opšte teorije zadobijaju uticaj na politiku, u Kini Laocea, u sofističkoj Atini, u doba Monteskjea, i javno mnenje, koje one sačinjavaju, istupa kao politička količina jedne sasvim novc vrste diplomatije. Bilo bi besmisleno pretpostaviti da su Pizistrat ili Rišelije ili čak i Kromvel donosili 'svoje odluke pod uticajem apstraktnih sistema, ali to se dešava počev od pobede prosvećenja. 169
ŠPENGLER Propast Zapada '
Svakako je istoriska uloga civilizovanih pojmova vrlo različita od onog svojstva koje oni imaju u okviru učenih ideologija. Dejstvo jedne istine uvek je nešto drugo no njena tendencija. U činjeničkom svetu istine su samo sredstva, ukoliko vladaju duhovima i time određuju radnje. O njihovom istoriskom rangu ne odlučuje to da li su one duboke, tačne ili samo i logične, nego to da li su efikasne. Savršeno je svejedno da li ih ljudi rđavo razumeju ili ih uopšte i ne mogu da razumeju. To je ono što čini suštinu parole. Ono što su za velike rane religije nekoliko doživljenih simbola, kao Sveti grob za krstaše ili supstanca Hristova za vreme Nikejskog sabora, to su za svaku civilizovanu revoluciju dva ili tri oduševljena zvuka reči. Jedino su parole — činjenice; ostatak svih filozofskih ili soćijalno-etičkih sistema i ne dolazi u obzir za istoriju. Ali kao parole, oni su za otprilike dva veka sile prvoga reda i pokazuju se jačim no takt krvi, koji počinje da slabi u kamenome svetu proširenih gradova. Ali — kritički duh je samo jedna od one dve tendencije koje se izdižu iz neuređene mase ne-staleža. Pored apstraktnih pojmova pojavljuje se i apstraktni novac, otkinut od pravrednosti zemlje i sela, pored mislilačke sobe i kontoar kao politička moć. Obe tendencije su unutarnje srodne i neodeljive. To je ona rana suprotnost sveštenstva i plemstva koja i dalje postoji, neumanjene oštrine,'u okviru građanstva u gradskome obliku. I to, novac se pokazuje, kao čista činjenica, bezuslovno nadmoćniji od idealnih istina, koje, kao što je rečeno, postoje samo kao sredstva za činjenički svet, kao parole. Ako pod rečju »demokratija« podrazumevamo oblik koji treći stalež želi kao takav da dadne celokupnom javnom životu, to moramo dodati da su demokratija i plutokratija ravnoznačne. One se odnose kao želja prema stvarnosti, kao saznanje prema uspehu, kao teorija i praksa. U o.čajničkoj borbi koju popravljači sveta i učitelji slobode vode i protiv dejstva novca tragikomično je to što ga oni tom borbom baš potpomažu. U staleške ddeale ne-staleža spada i poštovanje velikog broja, koje se izražava u pojmovima o jednakosti svih, o urođenim pravima, i nadalje u principu opšteg prava glasa, pa onda tu spada i sloboda javnog mnenja, i pre svega sloboda štampe. To su ideali,, ali u stvarnosti, u slobodu javnog 170
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
mnenja spađa obrađivanje tog mnenja, a to staje novaca; u slobodu štampe posed štampe, koji je novčano pitanje; u izborno pravo izborna agitacija, koja je zavisna od želja onoga koji daje novac. Zastupnici ideja vide samo jednu stranu, zastupnici novca rade sa onom drugom. Svi pojmovi liberalizma i socijalizma stavljeni su u pokret tek pomoću novca, i to u interesu novca. Narodni pokret Tib. Graha omogućen je tek strankom velikih novčara, equites, i završio se čim je ta stranka videla da joj je osiguran korisni deo zakona, pa se povukla. Cezar i Kras finansirali su katilinski pokret i upravili ga protiv senatske stranke namesto protiv poseda. U Engleskoj su Ugledni političari još 1700 ustanovili »da se na berzi radi sa izborima kao sa vrednosnim papirima i da je cena jednog glasa isto tako poznata kao i cena jednog jutra-zemlje« 1 . Kada je glas 0 Vaterlou stigao u Pariz, skočio je kurs francuske rente: jakobinci su razorili stare krvne veze i time emancipovali novac; sada je on istupio i ovladao zemljom. 2 Nema nijednog proleterskog, pa ni komunističkog, pokreta koji ne bi delovao u interesu novca, a da toga idealisti među vođima i nisu svesni, u onom pravcu u kome to novac hoće i dok on to hoće.3 Duh misli, novac upravlja: takav je poredak svih kultura koje se dokončavaju, kada veliki grad zagospodari ostatkom. 1 najzad, to i nije neko nepravo prema duhu. On je ipak time pobedio, naime u carstvu istina, knjiga i ideala, koje nije od ovog sveta. Njegovi pojmovi su sveti .^a početnu civilizaciju. Ali novac pobeđuje baš pomoću tih pojmova u svom carstvu koje je samo od ovog sveta.- . U okviru zapadnjačkog sveta država, obe strane građanske staleške politike, i idealna i realna, imale su svoju veliku školu u Engleskoj. Jedino je tu bilo moguće da treći stalež nema potrebe da ide protiv apso1
J. Hatschek, Engl. Verfassungsgeschichte, S. 588. Ali se čak i usred vremena terora nalazio usred Pariza zavod dr. Beloma, u kome su pripadnici visokog plemstva obedovali, igrali i biii van svake opasnosti, dok god su mogli plaćati jaikobincima (G. Lenotre, Das revolutiondre Paris, S. 409). 3 Veliki pokret koji se služi Marksovim parolama nije učinio preduzimače zavisnim od radnika, nego i jedne i druge od berze. 2
171
ŠPENGLER Propast Zapada '
lutne države, da bi je razorio i na njenim ruševinama podigao svoje gospodarstvo, nego je on tamo urastao u snažni oblik prvoga staleža, gde je našao već izgrađenu politiku interesa, a kao njenu metodu jednu vajkadašnju taktiku, kakvu nije mogao savršeniju ni zamisliti za svoje sopstvene ciljeve. Tu je odomaćen pravi, nepodražljivi parlamentarizam, koji ima za pretpostavku insularno stanje a ne državu, i navike trećeg staleža a ne prvoga, a još ima i tu okolnost što je taj oblik odrastao još u cvetnome baroku, pa ima u sebi inuzike. Parlamentarni stil je tu potpuno identićan sa kabinetskom diplomatijom'; tajna njegovih uspeha počiva na tom antidemokratskom poreklu. A isto tako su i sve racionalističke parole skupa postale na engleskom tlu, i to u najtešnjem dodiru sa mančesterskim učenjem: Jum je bio učitelj Adama Smita. Liberty znači, kao nešto što se samo po sebi razume, duhovnu i poslovnu slobodu. U Engleskoj je suprotnost činjeničke politike i sanjalaštva o apstraktnim istinama isto tako nemoguća kao što je u Francuskoj Luja XIV bila neizbežna. Kasnije je Edmund Berk mogao naglasiti protiv Miraboa: »Mi ne tražimo svoja prava kao ljudska prava, nego kao prava Engleza«. Francuska je dobila od Engleske revolucionarne ideje bez ikakva ostatka, kao što je primila i stil apsolutnog kraljevstva od Španije; ona je i jednome i drugome dala sjajni i neodoljivi oblik, koji je ostao uzor . nadaleko i naširoko na kopnu, ali se ona nije razumevala u praktičnoj primeni. Iskorišćavanje građanskih parola 2 za politički uspeh pretpostavlja poznavaiačko oko jedne otmene klase za duhovno stanje sloja koji je sada hteo da dospe do gospodarstva a nije mogao da vlada, pa je stoga to iskorišćavanje izobraženo u Engleskoj; ali ono pretpostavlja isto tako i bezobzirnu primenu novca u politici, ne podmićivanje pojedi- v nih ličnosti od ranga, koje je bilo prirodno za španski i venecijanski stil, no obrađivanje samih demokratskih 1
1680.
2
Obe stranke vode svoju tradiciju i običaj još iz
Moralno-političko prosvećenje je i u Engleskoj proizvod trećeg staleža (Priestley, Paley, Paine, Godvvin), pa zato i ne zna šta da radi sa otmenim Šeftsberijevim ukusom. 172
fr: I
PROPAST
ZAPADA
Država
sila. Tu je novac planski 1 vodio, u toku 18 veka„ prvo izbore za parlamenat, pa onda i odluke Donjeg doma, i tu se ujedno sa idealom slobode štampe otkrila i činjenica da štampa služi onome ko je poseduje. Ona ne širi »javno mnenje«, ona ga proizvodi i stvara. I novac i duh su, skupa, liberalni, naime slobodni od života vezanog za zemlju, koji bi ih sprečavao bilo pravima, bilo formama, bilo osećanjima: duh slobodan za svaku vrstu kritike, novac slobodan za svaku vrstu poslovanja. Ali su i jedan i drugi upravljeni bezobzirno ka vladavini jednog staleža koji ne prizriaje nad sobom veličanstvo države. Duh i novac, koji su anorganski, neće državu kao izrasli oblik velike simbolike, koji zahteva naše poštovanje, nego hoće državu kao uređaj koji služi jednome cilju. U tome i jeste razlika od sila fronde, koje su samo branile gotički način da se bude »u formi« protiv baroknog načina, lenstvo protiv apsolutizma, i koje se sada, naterane na odbranu, od apsolutizma jedva mogu i razlikovati. Jedino u Engleskoj fronda ne samo što je razoružala državu u otvorenoj bitci, nego je razoružala svojom unutarnjom nadmoćnošću i treći stalež, pa je time postigla jedinstvenu vrstu »demokratski biti u formi«, koja nije ni stvorena planom ni podražavana, nego koja je samosvojno dozrela, izraz stare rase i neslomljenog i sigurnog takta, koji ume da iziđe na kraj sa svakim novim sredstvom koje vreme donese. Zato je engleski parlamenat vodio i sam ratove oko nasleđa, kao što su bili ratovi apsolutnih država, ali ih je vodio kao privredne ratove sa konačnim poslovnim ciljem. Nepoverenje protiv visokog oblika tako je veliko u unutarnje bezobličnom ne-staležu da je on uvek i svuda bio gotov da svoju slobodu — ma koje forme bila — spase diktaturom koja je nepravilna, pa otud neprijateljska svemu organski izraslom, ali koja ba'š, 1 Kancelar rizničar Pelhem, Valpolov naslednik, isplaćivao je, preko svog sekretara, na kraju svakog zasedanja, članovima Donjeg doma po 500—800 funti, već prema vrednosti njihovih usluga učinjenih vladi, tj. vigovskoj stranci. Partiski agent Dodington pisao je 1741 o svojoj parlamentarnoj aktivnosti: »Nisam nikada prisustvovao debati koju sam mogao izbeći, niti ikada otsustvovao sa glasanja na kome sam mogao pomoći. Slušao sam neke razloge koji sii me ubedili, ali nikada one koji bi uplivisali na moje glasanje«.
173
ŠPENGLER Propast Zapada '
mehanizirajući svojim delovanjem, odgovara ukusu novca i duha; setimo se izgradnje francuske državne mašine koju je počeo Robespjer a završio Napoleon. Diktaturu u interesu staleškog ideala želeli su Ruso, Sen-Simon, Lasal i Rodbertus, isto tako kao i antički ideolozi 4 veka, Ksenofon u Kirupediji i Izokrat u Nikoklu.1 U poznatoj Robespjerovoj rečenici: »Vlada revolucije je despotizam slobode protiv tiranije« — izražen je i duboki strah, koii spopada svaku gomilu kad se, suočena sa ozbiljnim događajima, ne oseća sigurno Hi formi«. Trupa čija je disciplina poremećena ustupa vođama slučaja i trenutka svojevoljno silu, kak^vu legitimno vođstvo ni po obimu rii po suštini ne može da postigne, i kakva se, kad bi bila legitimna, ne bi ni mogla podnositi. A to, samo prevedeno u veliki format, jeste situacija na početku svake civilizacije. Ništa nije karakterističnije po opadanje političkog oblika no nadolazak bezob.ličnih sila, koje možemo prozvati po njihovom najslavnijem slučaju napoleonizam. Kako je biće Rišelijea i Valenštajna još bilo vezano za nepokolebljivu tradiciju njihova vremena! Kako je puna forme engleska revolucija baš pod korom spoljašnjeg nereda! A ovde je obrnuto: fronda se bori za oblik, apsolutna država u njemu, građanstvo protiv njega. Nije novo to što je razrušen jedan dugogodišnji poredak. To su uradili i Kromvel i glavešine prve tiranije. Nego je novo to što iza ruševina vidljivog oblika ne stoji više nevidljivi, što Robespjer i Napoleon ne nalaze ni oko sebe ni u sebi više ništa što bi ostalo kao sama po sebi razumljiva osnovica svakog novog oblikovanja, što namesto vladavine velike tradicije i iskustva postaje neizbežnim jedan slučajan režim, čija sudba nije više osigurana kvalitetima Jedne lagano odgajene manjine, nego ta sudba potpuno zavisi od toga hoće li se naći značajan naslednik. To je ono što karakteriše ovu vremensku prekretnicu i što daje ogromnu nadmoćnost, za čitave generacije, državama koje su umele da očuvaju tradiciju duže no druge. 1 Da tu takav ideal ličnog režima odista znači diktaturu u interesu građanskih i prosvetiteljskih ideala — . to izlazi iz suprotnosti prema strogom ćlržavnom idealu, polisu, za koji Izokrat veli: na njemu počiva prokletstvo da ne može nikada umreti.
174
PROPAST
ZAPADA \
Drzava
Prva tiranija završila je polis pomoću ne-plemstva; a ovo je razorilo polis pomoću druge tiranije. Polis propada kao ideja sa građanskom revolucijom četvrtoga veka, pa ma i dalje postojao kao uređaj, kao navika, kao oruđe sile koja ovlada. Antički čovek nije nikada prestao da politički misli u obliku polisa i da živi u njemu, ali taj oblik više nije bio za masu simbol koji se obožava sa strahopoštovanjem -— isto onako kao što je i zapadnjačka monarhija »po milosti božjoj«, počev od Napoleona, bila blizu toga da »njegovu dinastiju načini najstarijom evropskom dinastijom«. I u ovoj revoluciji postoje, kao uvek u antici, samo mesna i t.renutna rešenja, ni nalik na onaj sjajni luk kojim se francuska revolucija uspinje počev od juriša na Bastilju, a koji se završava na Vaterlou. Scene su utoliko jezovitije ukoliko euklidovsko osnovno osećanje ove kulture čini mogućim sarho potpuno telesne sudare stranaka, te je namesto funkcionalnog uvrstavanja podleglih u poredak pobednika ovde jedino moguće istrebljivanje onih koji su pobeđeni. U Korkiri (427) i Argosu (370) pobijene su mase posednika, a u Leontinima' (422) posednici gone donju klasu iz grada i trguju sa njom kao sa robljem, dok iz straha od njenog povratka uopšte ne napuste grad, pa se otsele u Sirakuzu. Begunci iz stotina takvih revolucija plave sve antičke gradove, pune najamničke vojske druge tiranije i ugrožavaju drumove i mora. U mirovnim zapovestima diadoha, kasnije i Rimljana, stalno se javlja i ponovno prinianje izagnanih delova naroda: Ali se i sama druga tiranija oslanjala na slične akte. Dioniz I (405—367) osigurao je masovnim pogubljenjem obrazovanih i uzapćivanjem svih imanja svoju vladavinu nad Sirakuzom, čije je otmeno društvo, pre i pored antičkog, bilo 'centar najzrehje helenske. kulture (tu je Eshil, oko 470, prikazao svoju trilogiju o Persijancima). On je onda sasvim iznova stvorio stanovništvo, gornji sloj davanjem veliltog poseda svojim privrženicima, a donji — kao i drugde što je bilo — primajući u građanski stalež mase robova, među koje su bile razdeljene žene i kćeri istrebIjenog starog gornjeg sloja. 1 1
Diodor, XIV, 7. Prizor se ponavlja 317, kada Agatokle, bivši lončar, pušta svoje najamničke bande i mob da napadnu novi gornji sloj. Posle pokolja, »narod« se 175
ŠPENGLER Propast Zapada '
Za antiku je opet karakteristično i to što je tip ovakvih revolucija dozvoljavao samo uvećavanje njihova broja, a ne i njihova obima; One se pojavljuju u masama, ali se svaka razvija savršeno za sebe i na jednoj tačci, i jedino im njihova istovremenost daje karakter skupne pojave koja čini epohu. Isto to vredi i za napoleonizam, sa kojim se prvi put izdiže jedan bezoblični režim nad sklopom grada-države, ne mogući se ipak potpuno osloboditi, unutarnje, od nje. On se oslanja na vojsku, koja se počinje osećati kao samostaina politička veličina nasuprot naciji koja je »ispala iz forme«. To je i kratki put od Robespjera do Napoleona; padom jakobinaca, težište prelazi sa civilne uprave na ambiciozne generale. Koliko je duboko prodro ovaj novi duh u stare države Zapada, pokazuje nam, pored Bernadotove i Velingtonove karijere, i istorija pokliča »Mom narodu!« iz 1813; tu je vojnička strana dovela u pitanje opstanak pruske dinastije — ; a k o se kralj ne odluči na kidanje sa Napoleonom. Druga tiranija navešćuje se i položajem koji su zauzeli u vojsci svoga grada Alkibijad i Lisander krajern peloponeskih ratova, jednim položajem koji ukida unutarnji oblik polisa. Pnd je komandovao, od 411, stvarno atinskom flotom, iako je bio izgnanik, dakle bez zvanja i protiv volje svoje domovine; drugi, koji nije bio ni spartijat, osećao se potpuno nezavisnim u komandovanju jednom njemu lično odanom vojskom. Godine 408 borba dveju sila razvila se u borbu dva čoveka oko vlasti nad egejskim svetom država1. Uskoro zatim dao je Dioniz Sirakuski antičkom ratu novi, i za diadohe i za Rimljane uzorni, oblik stvaranjem prve velike profesionalne vojske (on je uveo i ratne mašine i topove)2. Otsada duh vojske pretstavlja političku silu za sebe i nastaje ozbiljno pitanje, do koga je stepena država — gospodar ili oruđe vojnika. Što sakupio u »očiišćenom gradu« i preneo diktaluru na »spasioca prave i istinite slobode«: Diodor, XIX, 6 ff. O celoin tom pokretu: Busolt, Griech. Staatskunde, S. 396 ff. i Pohlmann, Gesch. d. soz. Frage, S. 416, ff. 1 Ed. Meyer, Gesch. d. Alt, IV, § 626, 630. 2 H. Delbriick, Gesch. d. Kriegskunst (1908) I, S. 142. 176
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
je vladu rimsku 390—3671 vodio isključivo vojnićki oabor 2 , to odaje dovoljno jasno jednu osobenu politiku vojske. Poznato je da je Aleksandar, romantičar druge tiranije, sve više zavisio od volje svojih vojnika i generala, koji su mu ne samo iznudili povlačenje iz Indije, nego su i raspolagali Aleksandrovom zaostavštinom, kao da je to nešto što se samo po sebi razume. To sve spada u suštinu napoleonizma; a isto tako tu spada i rasprostiranje lične vlasti na oblasti čije jedinstvo nije ni naeionalne ni pravne prirode, no vojničke i administrativno-tehničke. A baš to rasprostiranje vlasti nespojivo je sa suštinom polisa. Antička država je jedina koja nije kadra za organsko proširivanje; stoga osvajanja druge tiranije dovode do naporednosti dve političke jedinice polisa i podvrgnute oblasti, naporednosti čija je veza slučajna i uvek ugrožena. Tako nastaje čudna i po svojoj dubini još nesaznana slika helenističko-rimskog sveta: krug graničnih oblasti i usred njega metcž sićušnih polisa, sa kojima isključivo ostaje vezan pojam prave države, res publica. U toj sredini, i to za svaku ocl ovih vlada na jednoj jedinoj tačci, nalazi se scena uopšte svake prave politike. Orbis lerrarum — vrlo karakterističan izraz — samo je sredstvo ili objekat te politike. Rimski pojmovi: imperium, diktatorska upravna vlast sa one strane gradskoga šanca (koja se gasi čim se prekorači pomerium), provincia lcao nešto suprotno pojmu res publica, odgovaraju opštem antičkom osnovnom 'osećanju, koje poznaje kao državu i politički subjekat samo telo grada, a u odnosu na njega »ono napolju« kao objekat politike. Dioniz je opkolio Sirakuzu, izgrađenu kao tvrđavu, »poljem ruševina od država« i rasprostro odatle svoju vlasničku oblast preko Donje 1 2
Godina Dionizove smrti, što možda nije slučaj. Trojiica do šestorica tribuni militares consulari potestate namesto konsuila. Baš je tada morao na'stati. uvođ e n i e m olate i dugoročne službe, u okviru legiia soj oravih profesionalnih vojnika, koji su imali u svojim rukama izbor centuriona i. koji su određivali duh trupe. Sasvim je netačno jbš tada govoriti o vojnim pozivima seliaka, apstrahujući od toga što su četiri velike gradske tribe da^ znatan deo ljudstva, čiji je značaj još i nadmašivao dati broj. Čak i starinsko slikanje Livija i drugih jasno odaje kakav su uticaj na borbu stranaka vršili stajaći savezi. 177
ŠPENGLER Propast Zapada '
ltalije i dalmatske obale sve do severnog Jadrana, gde je imao na ušću Poa Ankonu i Hatriju. Obrnut plan izveo je Filip Makcdonski, po uzoru svoga učitelja, 370 ubijenoga Jazona iz Fere: pomeriti težište u graničnu oblast, tj. praktički u vojsku, pa odatle vršiti prevlast nad helenskim svetom država. Tako se Makedonija rasprostrla do Dunava, a posle Aleksandrove smrti prišla su i carstva: seleukidsko i ptolomejsko, kojima se upravljalo svakim iz po jednog polisa (Antiohije i Aleksandrije), i to' pomoću zatečene i odomaćene uprave, koja je još uvek bila bolja od antičke. Sam Rim je istovremeno (otprilike 326—265) izgradio bio svoju srednjo-italsku oblast kao graničnu drzavu i utvrdio je sa svih strana sistemom kolonija, saveznika i opština sa latinskim pravom. Potom su, od 237, osvojili: Hamilkar Barkas špansku oblast za Kartaginu, koja je već davno živela u antičkim oblicima; Flaminije, od 225, ravnicu Poa za Rim; i najzad Cezar svoju galsku oblast. Na toj podlozi počivaju najpre napoleonovske borbe diadoha na Istoku, pa onda zapadne između Scipiona i Hanibala, koji su obojica izrasli preko granica polisa, i najzad cezarske borbe triumvira, koji su se oslanjali na sumu svih graničnih oblasti i na njihova sredstva, da bi »u Rimu bili prvi«.
12 U Rimu je snažni i srećni oblik države, koji je bio postignut oko 340 godine, držao socijalnu revoluciju u ustavnim granicama. Napoleonovski lik kao što je bio cenzor iz vremena 310 godine, Apije Klaudije, gradilac prvoga vodovoda i puta Via Appia, čovek koji je u Rimu vladao skoro kao tiranin, ubrzo je propao sa pokušajem da seljaštvo isključi pomoću velikogradske mase i da time politiku skrene jednostranim atinskim pravcem. Jer to je bio pravi cilj onog primanja robovskih sinova u senat, onog novog centuriskog poretka po novcu a ne po posedu' i onog dodeljivanja oslobođenika i bez-posednika u sve tribe, gde su oni imali da nadglasavaju ljude sa sela (koji retko dolaze u grad), 1
cenzora. 178
Koji, po K. J. Nojmanu, vodi poreklo od velikog
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
pa su to u svako doba i mogli učiniti. Već prvi kasniji cenzori upisali su ove ljude bez poseda ponovo u četiri gradske tribe. Sam ne-stalež, koji je dobro bio voden od manjine odabranih rodova, smatrao je za svoj cilj, kako smo već spomenuli, ne razaranje senatorskog upravnog organizma, nego njegovo osvajanje. On je najzad iznudio pristup u sva zvanja, zakonom Lex Ogulnia iz 300, čak i u politički važna svešteništva, pontifike i augure, a ustankom od 287 postigao je i pravovaljanost plebiscita i bez prijema od strane senata. Praktični rezultat ovog pokreta za slobodu bio je baš suprotan onome što bi ideolozi — u Rimu ih nije bilo — očekivali. Veliki uspeh oduzeo je protestu ne-staleža cilj, pa time i njemu samome, koji je bez opozicionarstva bio jedno ništa, pogonsku snagu. Od 287 državni oblik bio je tu, da bi se sa njime politički radilo, i to u jednom svetu u kome su se u nešto ozbiljno računale samo velike granične oblasti: Rim, Kartagina, Makedonija, Sirija, Egipat; državni oblik nije više bio u opasnosti da bude objekat »narodnih prava«, te se baš na tome i. zasniva uspon naroda koji je jedini ostao »u formi«. Sa jedne strane se u plebsu 1 , bezobličnome plebsu koji je već davno bio poljuljan u svojim rasnim nagonima usled masovnog prijema oslobođenika, obrazovao jedan gornji sloj koji se odlikovao velikim praktičkim sposobnostima, rangom i bogatstvom, a koji se sklopio i vezao sa odgovarajućim gornjim slojem u patricijatu. Tako p o s t a j e ' u najužem krugu jedna snažna rasa sa otmenim životnim navikama i širokim političkim horizontom, u čijoj se sredini sakuplja i nasleđuje čitava riznica iskustava o vladanju, vođenju vojske i diplomatije, rasa koja smatra upravljanje državom kao svoje tradicionalno prvenstveno pravo i kao svoj jedini poziv dostojan staleža. Ona odgaja svoj 1
Po rimskom pravu, oslobođeni rob dobija, bez daljega, građansko pravo sa neznatnim ograničenjima; kako je robovski materijal poticao iz cele sredozemne oblasti, a najpre sa Istoka, skupila se u četiri gradske tribe jedna ogromna iskorenjena masa koja je bila daleko od svih starorimskih krvnih težnji i te težnje brzo razorila, čim joj je uspelo da, počev od grahovskog pokreta, dovede do toga da važi jedino broj. 179
ŠPENGLER Propast Zapada '
podmladak jedino u tom pravcu umetnosti zapovedanja, a pod uplivom jedne bezmerno ponosne tradicije. Ovaj nobilitet, koji državno-pravno ne postoji, nalazi svoje ustavno oruđe u senatu, koji je prvobitno bio zastupništvo patriciskih interesa, dakle interesa »homerovskog« plemstva; ali su u tom senatu, od sredine četvrtoga veka, bivši konsuli — vladaoci i vojskovođe ujedno — kao doživotni članovi obrazovali zatvoreni krug jako obdarenih ljudi, koji je ovladao skupom, pa onda, time, i državom. Već Kineji, Pirovom poslaniku, senat je izgledao kao savet kraljeva (279), a najzad se pojavljuju i titule princeps i clarissimus za jednu malu grupu vođa u njemu, koji su po rangu, moći i nastupu bili ravni vladarima diadoških oblasti1. Nastaje vlada kakvu nikada nijedna velika država u ma kojoj drugoj kulturi nije imala i tradicija kojoj su slične još samo ona u Veneciji (obrazovana pod drugim uslovima) i ona u papskoj kuriji (za vreme baroka). Tu nema teorije, od koje je propala Atina, nema provincijalizma, usled koga je Sparta najzad postala prezrenom; tu je samo praksa velikog stila. Što je rimljanstvo jedna jedina čudesna pojava u svetskoj istoriji, za to ono nema da zahvali »rimskom narodu«, koji je po sebi samom jedno sirovo gradivo kao i svaki drugi, nego ovoj klasi koja ga je dovela »u formu« i držala ga, sa njegovom voljom ili protiv nje, tako da je ova struja bića, koja je još oko 350 imala jedva neki srednjo-italski značaj, postepeno navila u svoje korito celokupnu antičku istoriju i poslednje veliko vreme te istorije načinila rimskim. 1
Nobilitet se razvija od kraja 4 veka u zatvoreni krug porodica koje su imale ili htele imati konsule među svojim precima. Ukoliko se strožije držalo ovog uslova, utoliko su oešća falsifikovanja starijih konsulskih lista, da bi se »legitimisale« porodice, snažne rase i darovite, koje su se penjale. Prvi, sasvim revolucionarni, vrhunac svih falsifikovanja jeste u epohi Apija Klaudija, kada je kurulski edil Kn. Flavije, sin jednoga roba, uređivao listu (tada su izmišljeni i nadimci rimskih kraljeva po plebejskim rodovima); drugi u vreme bitke kod Pidne (168), kada je vladavina nobiliteta počela da prima cezarske oblike (E. Kornemann, Der Priesterkodex in der Regia, 1912, S. 56 ff.). Od 200 konsulata (u godinama 232—133) otpadaju njih 159' na 26 porodica, a otada, kada se rasa istrošila pa se utoliko brižljivije polagalo na formu kao takvu, retka je pojava homo novus (kao Katon i Ciceron). 180
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
Ovaj mali krug, koji nije imao javno pravo, pokazuje savršenstvo svog političkog takta u rukovanju demokratskim oblicima koje je stvorila revolucija i koji su, kao i svuda, vredeli onoliko koliko se uspelo sa njima. Baš ono što je u njima moglo biti opasno čim se u to dirne, naporednost dveju sila koje se isključuju, bilo je rukovođeno savršeno majstorski i na prećutan način, tako da je uvek prevagnulo više iskustvo i da je narod uvek ostajao u/uverenju da je on sam doneo odluku u smislu koji je on to sam hteo. Popularna a ipak sa najvećim istoriskim uspehom, to je tajna ove politike i jedina mogućnost politike uopšte u svima takvim vremenima, jedna umetnost u kojoj je rimski režim dosada ostao nedostiživ. Ali na drugoj strani, uprkos svemu tome, rezultat revolucije bio je emancipacija novca, koji je otsada vladao u centuriskim komicijama. Ono što se ovde zvalo populus postajalo je, sve više i više, oruđe u rukama velikih imanja, i bila je potrebna sva taktička nadmoćnost vladajućih krugova da u plebsu održe protivtežu, pa da odista imaju, u svojoj trideset i jednoj seoskoj tribi, spremno zastupništvo seljačkog poseda pod vođstvom plemićskih rodova, iz koga je bila isključena velikogradska masa. Otuda onaj energični način kojim su bile opet otstranjene uredbe Apija Klaudija. Prirodni savez između visoke finansije i mase, koji se kasnije ostvario pod Grasima a onda pod Marijem, savez koji ide na to da razori tradiciju krvi (i koji je, među ostalim, pripremio i nemački prevrat iz 1918), bio je onemogućen za mnogo generacija. Građanstvo i seljaštvo, novac i zemljišni posed držali su se, u podvojenim organima, u ravnoteži i bili su zajedno održavani. državnom mišlju, otelovljenom u nobilitetu, te i efikasni sve dok se njihov unutarnji oblik nije raspao, pa se obe težnje neprijateljski razdvojile. Prvi punski rat bio je trgovački rat i upravljen protiv interesa zemljoradnje, te ga je stoga Apije Klaudije, potomak velikog cenzora, podneo 264 na odluku centuriskim komicijama. Naprotiv, osvajanje Po-ove ravnice, od 225, bilo je u interesu seljaštva, pa ga je sproveo u tribalnim komicijama tribun K. Flaminije, prva prava cezarska pojava Rima, gradilac puta Via Flciminia i cirka Circus Flaminius. Ali baš zato što je on, sledujući toj politici, kao cenzor zabranio 220 godine senatorima da se bave 181
ŠPENGLER Propast Zapada '
novčanim poslovima i istovremeno učinio staroplemićske konjaničke centurije pristupačnima plebsu, što je ustvari dobro došlo samo novom novčanom plemstvu iz vremena prvog punskog rata, on je postao, i protiv svoje volje, tvorac visoke finansije organizovane kao stalež, tvorac baš onih koji su se zvali equites, a koji su posle jednog veka dokrajčili veliko vreme nobiliteta. Otada — od pobede nad Hanibalom, protiv koga je i pao Flaminije — novac postaje i za vladu poslednje sredstvo da produži svoju politiku, poslednju pravu državnu politiku koja je postojala u antici. Kada su Scipioni i njihov krug prestali da budu vodeća sila, postojala je samo još privatna politika pojedinaca koji su bezobzirno išli za svojim interesima i za koje je orbis terrarum bio jedan bezvoljni plen. Kada je Polibije, koji je pripadao onome krugu, gledao u Flaminiju demagoga i začetnika sve nesreće grahovskog doba, on se savršeno varao u Flaminijevim namerama, ali ne i u posledicama njegova rada. Kao i stariji Katon, koji je slepom revnošću seljačkog vođe oborio velikog Scipiona radi njegove svetske politike, i Flaminije je postigao upravo suprotno od onoga što je hteo. Namesto vodeće krvi nastupio je novac, a taj je za manje od tri generacije uništio seljački stalež. Kao što je posred antičkih narodnih sudbina bio, jedan neverovatno srećan slučaj što je Rim, kao jedina grad-država, preživeo socijalnu revoluciju u čvrstom ustavu, tako je na Zapadu, sa njegovim na večnost zasnovanim genealoškim oblicima, skoro jedno čudo što je nasilna revolucija izbila na jednom mestu, u Parizu. Ne snaga — nego slabost francuskog apsolutizma dovela je engleske ideje, u vezi sa dinamikom novca, do eksplozije koja je dala živi oblik parolama prosvećenja, vezala vrlinu sa terorom, slobodu sa despotijom, i delovala još u malim požarima iz 1830 i 1848, i u socijalističkoj čežnji za katastrofama 1 . 1 Pa čak ni u Francuskoj, gde je po parlamentima sudiski stalež javno ismevao vladu, pa i nekažnjeno skidao sa zidova kraljevske odredbe i ha njihovo mesto lepio svoje sopstvene arrets (R. Holtzmann, Franzos. Verfassungsgesch., 1910, S. 353), »gde se zapovedalo a nije slušalo, gde su pravljeni zakoni ali se nisu izvršivali« (A. Wahl, Vorgesch. d. franz. Revolution, I, S. 29 i svuda), gde je visoka finansija mogla srušiti Tirgoa i svakog drugog koji
182
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
U samoj Engleskoj, gde je plemstvo vladalo apsolutnije no ikada iko u Francuskoj, pozdravio je doduše ideje francuske revolucije (a one su sve bile engleskog porekla) jedan mali krug oko Foksa i Šeridena; govorilo se o opštem pravu glasa i o reformi parlamenta. 1 Ali je to bilo dovoljno pa da obema strankama pod vođstvom jednog vigovca, Pita mlađeg, dadne povoda za najoštrije mere koje su osujetile sve pokušaje da se plemićski režim makar i najmanje dirne u korist trećeg staleža. Englesko plemstvo razbuktalo je dvadesetogodišnji rat protiv Francuske i stavilo u pokret sve monarhe Evrope, da najzad kod Vaterloa učini kraj rte carstvu nego revolucijd, koja se usudila da privatne nazore engleskih misiilaca sasvim naivno uvede u praktičnu politiku i da tako dadne potpuno bezobličnome tiers-y položaj čije posledice nisu predviđali po pariskim salonima, ali jesu u engleskom Donjem domu 2 . bi joj bio nepodesan svojim reformniin planovima, gde je obrazovani svet, prinčevi, plemići, visoki duhovnici i voinici na ćelu, pao u angloinaniju, te pljeskao svakoj vrsti opozicije — čak ni tu se ništa ne bi dogodilo, da nije sudelovao iznenadni niz slučajeva: učestvovanje oficira u borbi amerikanskih republikanaca protiv engleskog kraljevstva — učestvovanje koje je došlo tada u modu; diplomatski poraz u Hoiandiji (27 oktobra 1787) usred veličanstvene reformne aktivnosti vlade; neprestano smenjivanje ministara pod pritiskom neodgovornih krugova. U Britanskom Carstvu otpadanje amerikanskih kolonija bilo je posledica pokušaja visokih torijevskih krugova, u sporazumu sa Đorđem III, ali, samo se po sebi razume, i u sopstvenom interesu, da se ojača kraljevska vlast. Ova stranka je imala u k o l o n i j a m a jako privrženištvo roajalisla naročito na Jugu, koje je odlučilo bitku kod Kemdena boreći se na engleskoj strani, pa se, posle pobede pobunjenika, najvećim delom iselilo u Kanadu, koja je ostala verna kralju. 1 Godine 1793 bilo je od strane svega 160 lica izabrano 306 članova Donjeg doma. Izborni okrug starog Pita, Old Sarum, sastojao se sav od jedne zakupničke kuće, koja je odaslala dva poslanika. 2 Od 1832, englesko plemstvo je, i samo, nizom oprcznih reformi, privuklo na saradnju i građanstvo, ali stalno pod svojim vođstvom, a pre svega u okviru tradicije, u kojoj su odrasli mladi talenti. Demokratija se tako ostvarila, a vlada je strogo ostala »u formi«, i r to staroj, aristokratskoj, ali je svakome (po njegovom mnenju) bilo slobodno da politizira. Ovaj prelaz, izveden posred jednog 183
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
Ono što se tu nazivalo opozicijom, to je bila jechia plemićska stranka, dok je ona druga vladala. Ona tu nije značila, kao svuda po kopnu, merodavnu kritiku rada koji su vršili drugi, nego jedan praktičan poktišaj da se aktivnost vlade sabije u takav jedan oblik da je svakog trenutka opozicija bila sposobna i gotova preuzeti i sama vladu. Ali je ovakva opozicija, sa punim nepoznavanjem njenih društvenih pretpostavki, postala uzorom za ono čemu su u Francuskoj i inače težili obrazovani: staleška vladavina tiers-a pod nadzorom dinastije — o čijem daljem položaju ti ljudi nisu bili sasvim načisto. Uredbe Engleske bile su, od Montcskjea, hvaljene oduševljenim nerazumevanjem, iako sve te države nisu bile ostrva, pa nisu ni imale tu najsuštastveniju pretpostavku engleskog razvitka. Samo je u jednoj tačci Engleska odista bila uzor. Kada je građanstvo preglo da apsolutnu državu ponovo pretvori u stalešku, ono je tamo preko našlo jednu tvorevinu koja nije nikada ni bila što drugo. Svakako, plcmstvo je jedino vladalo, ali bar kruna nije vladala. Rezultat epohe, i osnovni oblik kopnenih država u početku civilizacije, jeste »ustavna monarhija«: kag njena krajnja mogućnost pojavljuje se republika, onako kako mi danas razuinevamo tu reč. Jer mi se moramo konačno osloboditi od brbljanja doktrinara, koji misle u bezvremenskim, pa dakle stvarnosti tuđim, pojmovima, za koje je »republilca« neki oblik po sebi. Kao što Engleska nema konstituciju u kopnenom smislu, tako ni republikanski ideal 19 veka nema nikakva posla sa antičkom res publica, ni sa Venecijom, ni sa švajcarskim pra-kantonima. Ono što mi tako nazivamo jeste negacija, koja stalno pretpostavlja, iz unutarnje nužnosti, kao moguće ono što odriče. To je ne-monarhija u oblicima koji su pozajmljeni od monarhije. Genealoško osećanje u zapadnjačkim masama tako je silno i tako uteruje u laž njihovo uverenje da one toga osećanja nemaju — da dinaštija određuje celokupui politički stav, čak i onda kada je više nema.'U n j o j se otelovljuje istoričnost, a neistoriski mi ne možemo živeti. Velika je to razlika, da li antički čovek uopšte, iz osnovnog osećanja svog bića, ne poznaje dinastički društva koje je bez seljaštva, i koje je rukovođeno samo poslovnim interesima, jeste najveći unutarnje-politički ood, vig 19 veka. 1.84
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
princip, ili da li obrazovani zapadnjak, od prosvećenja pa za otprilike dva veka, iz apstraktnih razloga pokušava da taj princip suzbije u sebi: to osećanje je.potajni neprijatelj svih teoretslci stvaranih a ne organski izraslih ustava, koji, u k r a j n j o j liniji, i nisu ništa drugo do odbranbene mere, rođene iz straha i nepoverenja, Gradski pojam o slobodi — biti slobodan od nečega — sužava se sve do jednog jedino antidinastičkog značaja; republikansko oduševljenje živi samo od tog osećanja. U suštinu takvog jednog odricanja spada neizbežno prevaga teorije. Dok dinastija i n j o j u n u t a r n j e bliška diplomatija čuvaju staru tradiciju i takt, u ustavima pretežu sistemi, knjige i pojmovi, što se ne može ni zamisliti u Engleskoj, gde sa oblikom vladavine nije vezano ništa odrečno i defanzivno. Nije uzalud faustovska kultura — kultura pisanja i čitanja. š t a m p a n a knjiga je simbol vremenske, a štampa još i simbol prostorne beskrajnosti. Prema ogromnoj moći i tiraniji tih simbola — čalc i kineska civilizacija izgleda nepismena. U ustavima se postavlja literatura nasuprot poznavanju stvari i ljudi, jezik nasuprot rasi, apstraktno pravo nasuprot uspešnoj tradiciji, bez obzira na to da li je narod u struji događaja još kadar da radi i da li je u »u formi«. Mirabo se, sasvim sam i uzalud, borio protiv skupštine »koja meša politiku sa romanom«. Ne samo tri najdoktrinarnija ustava vremena, francuski iz 1791, nemački iz 1848 i iz 1919, nego i svi ustavi uopšte neće da vide veliku sudbimi činjeničkog sveta, pa misle da su je tdme i oborili. Namesto nepredviđenosti, namesto sluČaja snažnih ličnosti i prilika, treba da vlada kauzalitet, bezvremenska, pravična, uvek ista razumska veza uzroka i posledice. Karakteristično .je da nijedan ustav ne poznaje novac kao političku. koldčinu. Svi oni sadrže čistu teoriju. Ovaj rascep u suštini ustavne monarhije ne može se ukinuti. Tu stoje oštro nasLiprot stvarno i zamišIjeno, rad i kritika, pa je uzajamno trenje ono što se prosečnom obrazovanorn čini da je umitrašnja politika. Samo LI Engleskoj (ako apstrahujemo Prusku'-Nemačku i AustrijLi, gde je doduše spočetka bio Listav, ali nije uticao.mnogo na političku tradiciju) održale su se vladavinske navike kao slivene. TLI se rasa održala nasuprot principu. Slutilo se da stvarna politika, tj. ona 185
ŠPENGLER Propast Zapada '
koja je upravljena isključivo na istoriski uspeh, počiva na disciplinskom odgoju, a ne na obrazovanju. To nije bila aristokratska predrasuda, več kosmička činjenica, koja se mnogo jasnije javlja u iskustvima engleskih odgajivača čiste krvi no u svima filozofskim sistemima na svetu. Obrazovanje može da profini disciplinski odgoj, ali ga ne može zameniti. I tako postaju visoka društva, Itonska škoia, Balliol College _u Oksfordu — mesta gde se odgajaju političari sa jednom doslednošću koja se takmiči samo sa odgajanjem u pruskom oficirskom koru, naime poznavaoci koji vladaju tajnim taktom stvari, pa i tajnim hodom mnenja i ideala, i koji su zato, počev od 1832, učinili da sva struja građansko-revolucionarnih načela pređe preko bića kojim su oni upravljali, i ne dolazeći u opasnost da ispuste uzde iz svojih ruku. Oni su imali training, savitljivost i savlađivanje ljudskog tela, koje oseća pobedu jašeći u punom trku. Pustili su da se masa pokreće velikim načelima, jer su znali da je novac onaj kojim se pokreću velika načela, te su našli, namesto brutalnih metoda 18 veka, finije i ne manje efikasne, od kojih je najprostija — pretnja sa troškovima oko novih izbora. Doktrinarni ustavi kopna videli su samo jednu stranu činjenice »demokratija«. A ovde gde se nije imalo ustava-, nego se bilo »u ustavu«, prešlo se preko te strane sasvim. Jedno tamno osećanje o tome nije nikada potpuno iščezlo na kopnu. Za apsolutnu baroknu državu postojao je jasan oblik; za ustavnu monarhiju postojali su. samo kolebljivi kompromisi, pa se konservativna i Jiberalna stranka nisu razlikovale kao u Engleskoj — od Kaninga — po davno prokušanim metodama vladavine (metodama koje su te stranke naizmenično primenjivale), nego po pravcu u kome su želele da izmene ustav, naime u pravcu tradicije ili u pravcu teorije. Da li će dinastija služiti parlamentu ili obratno? To je bilo sporno pitanje zbog koga se zaboravilo na spoljnopolitički konačni cilj. »Španska« i — pogrešno shvaćena — »engleska« strana ustava nisu zajedno odrasle, nisu to ni mogle, tako da su se u toku 19 veka diploinatska spoljašnja služba i parlamentarna aktivnost razvile na dve sasvim različite strane, postale jedna drugoj i po osnovnom osećanju i po metodi savršeno Uiđe, te su jedna dmgu od srca prezirale. Život se ra186
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
njavio u jednom obliku koji se nije sam iz sebe razvio. Francuska je potpala, od termidora, pod gospodarstvo berze, ublaženo povremenim postavljanjem vojničke diktature: 1800, 1851, 1871, 1918. U tvorevini Bizmarkovoj, koja je u osnovnim crtama bila dinastičke prirode, sa parlamentarnim sastojkom koji je odlučno bio podložan, unutrašnje trenje bilo je tako jako da je istrošilo celokupnu političku energiju, i konačno, od 1916, i sam organizam. Vojska je imala svoju sopstveriu istoriju i veliku tradiciju još od Fridriha Vilhelma I, a isto tako i upravna vlast. Tu je poreklo socijalizma kao načina da se politički bude »u formi«, koji je strogo suprotan engleskom', ali je istc toliko koliko i ovaj — savršen izraz jedne snažne rase. Oficir i činovnik odgajani su savršeno, ali se nije uvideo i zadatak da se odgaji i- odgovarajući politički tip. Visoka politika bila je »administrirana«, a niža je bila jedno beznadežno svađanje. Tako su vojska i uprava konačno postale samima sebi cilj, otkako je sa Bizmarkom otišao čovek kome su mogle biti sredstva, i ostale bez saradnje jednog soja političara, koje može odgojiti jedino tradicija. Kada je ishodom svetskog rata nestao gornji stroj, preostale su samo stranke, vaspitane za opoziciju, te svukoše vladavinsku aktivnost iznenada ria jedan takav nivo koji je dosada nepoznat među civilizovanim državama. Ali je parlamentarizam danas u punom opadanju. On je bio 'produženje građanske revolucije drugim sredstvima, revolucija trećeg staleža iz 1789 dovedena u zakoniti oblik i spojena u vladavinsko jedinstvo sa svojom protivnicom, dinastijom. Ustvari svaka moderna izborna borba je građanski rat, vođen glasačkim listićima i svima sredstvima nadraživanja, usmenog i pismenog; a svaki veliki vođa stranke je neka vrsta građanskog Napoleona. Ovaj oblik, sračunat da bude trajan, koji spada isključivo u zapadnjačku kulturu i koji bi bio u svakoj drugoj besmislen i nemoguć, otkriva nam opet naklonost ka beskrajnosti, istorisko predviđanje 2 i brigu i volju da se uredi daleka budućnost, i to po građanskim načelima sadašnjice. 1 Preussentum und Sozialismus, S. 40 ff. Postanak rimskog tribunata je slepi slučaj, čije srećne posledice niko nije ni slutio. Nasuprot tome, za2
187
ŠPENGLER Propast Zapada '
Pa ipak, parlamentarizam nije vrhunac, kao apsolutni polis i barokna država, nego je samo kratki prelaz, naime iz kasnog vremena sa njegovim izraslim oblicima u doba velikih pojedinaca posred jednog sveta koji je postao bezobličan. On sadrži ostatak dobrog baroknog stila, kao kuće i nameštaj iz prve polovine 19 veka. Parlamentarni običaj je engleski rokoko, ali ne više krvan i sam po sebi razumljiv, već površno podražavan i kao stvar dobre volje. Samo u kratkim vremenima početničkog oduševljenja, on ima privid dubine i trajanja, i to samo zato što se pobedilo, pa se smatralo kao dužnost i poštovanje pred sopstvenim staiežom da se prime dobri rnaniri pobeđenih. Čuvati oblik i tamo gde on protivreči koristi: to je dogovorno slaganje na kome počiva mogućnost parlamentarizma. Samim tim što je postignut, on je ustvari već prevaziđen. .Ne-stalež se opet raspada u prirodne interesne grupe; patos otpora koji trpi i koji pobeđuje — svršio je svoje. A čim oblik više nema one privlačne snage mladog ideala, radi koga se ide na barikade, pojavljuju se vanparlamentarna sredstva i postižu, uprkos glasanju pa i bez njega, svoj cilj: to su novac, privredni pritisak, a najpre štrajk. Ni velikogradska masa ni snažni pojedinac ne poštuju više taj oblik bez dubine i bez prošlosti, i čim se otkrije da je on samo oblik, on je već postao senka i maska. Početkom 20 velca bliži se parlamentarizam, pa i engleski, brzim koracima onoj ulozi koju je i sam pripremao kraljevstvu. On postaje impresivna scena za masu vernika, dok se težište velike politike, koje je ranije prešlo, pravno, sa krune na narodno zastupništvo, sada ustvari pomera sa ovoga u privatne krugove i u volju privatnih lica. Svetski rat je gotovo završio ovaj razvitak. Od vladavine Lojda Džordža nema više povratka starom parlamentarizmu, a isto tako ni od napoleonizma francuske vojne stranke. A za Ameriku, koja je dosada bila za sebe i bila pre oblast no država, ulaskom u svetski rat postalo je nemogućc naporedništvo (koje potiče iz teorije Monteskjea) pretsedništva i kongresa, pa će ono u vremepadnjački ustavi su dobro promišljeni i tačno sračunati po svojim posledicama, bez obzira na to da*li je račun tačan ili nije. 188
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
nima prave opasnosti načiniti mesta bezobličnim silama, koje Južna Amerika i Meksiko već odavno poznaju.
13 Time je izvršen ulaz u doba džinovskih borbi, u kome se sada nalazimo. To. je prelaz iz napoleonizma u cezarizam, opšti razvojni stupanj koji obuhvata bar dva veka i koji se može pokazati u svima kulturama. Kinezi ga zovu Čan-kuo, vreme borećih se država (480 — 230, antički otprilike 300 —' 50)1. Napočetku možemo da nabrojimo sedam velikih sila, koje slupaju u taj česti niz ogromnih ratova i revolucija, prvo bez plana, pa onda sve jasnije sagledajući neizbežni konačni rezultat. Posle jednog stoleća ima ih pet. Godine 441 vladalac Džu-dinastije postaje državni penzionar »istočnoga hercoga« i time i poslednji ostatak zemlje koju je posedovao iščezava iz dalje istorije. Istovremeno počinje brzi uspon »rimske« države Cin na ne-filozofskom severo-zapadu2, koja prostire svoju vlast na zapad i na jug preko Tibeta i Jinana i opasuje u širokome luku ostali svet država. Središte protivnika čini kraljevina Cu na taoističkome Jugu3, odakle lagano prodire lcineska civilizacija u tada malo još poznate zemlje sa one strane velike reke. To je ustvari jedna suprotnost kao ona između rimljanstva i helenizma: tamo čvrsta i jasna volja za moći, ovde naklonost ka sanjalaštvu i popravljanju sveta. Borba se, 368—320 (antički.otprilike vreme drugog punskog rata), pojačava do neprekidnog borenja u celom kineskom svetu, sa masovnim vojskama, koje su krajnjim naporom stvarane iz stanovništva. »Saveznici, čije su zemlje deset 1 Iz ono malo zapadnoevropskib dela koja se bave pitanjima starokineske istorije izlazi da u kincskoj literaturi ima vrlo mnogo materijala o ovom vremenu, koje tačno odgovara sadašnjici sa bezbrojnim paralelama. ali nema obradc koja bi še ozbiljno politički mogla uzeti u račun. Sravni: Hiibotter, Aus den Planen der kampfenden Reiche (1912); Piton, The six great chancellors of Tsin, China Rev. XIII, S. 102, 255, 365; XIV, S. 3; Ed. Chavannes, Mem. hist. de Se-ma-tsien, 1895, ff; Pfizmair, Sitz. Wien Ak. XLIII (1863) — Tsin; XLIV — Tsu; A. Tschepe, Histoire du royaume de Ou (1896), de Tchou (1903). 2 Danas otprilike provincija Šensi. 3 Na srednjem toku Jangce-a.
189 /
ŠPENGLER Propast Zapada '
puta veće od Cina, uzaludno su bacili u borbu milion Ijudi. Cin je još uvek imao rezervi u pripremi. Od početka do kraja palo je milion Ijudi«, piše Se-ma-cijen. Su-cin isprva kancelar Cina, koji je posle prišao protivnicima kao privrženik ideje saveza naroda (hohcung), stvorio je dve velike koalicije (333 i 321), koje su se u prvim bitkama raspale usled umitarnje nesloge. Njegov veliki protivnik, kancelar Čang-i, odlučni imperijalista, bio je 311 doveo kineski svet država skoro dotle da se svojevoljno pokori, kad jedna izmena na prestolu osujeti njegove kombinacije. God. 294 počinju pohodi Pe-ki-a1. Pod utiskom njegovih pobeda, prima kialj Cina 288 mističnu carsku titulu iz vremena skaski, što izražava pretenziju na gospodarstvo svetom i što odmah podražava vladalac Ci sa Istoka 2 . Time počinje clrugi maksimum odlučnih borbi. Broj samostalnih država neprestano se smanjuje: 255 nestaje i rodhe države Konlucijeve, Lu, a 249 okončava se Džu-dinastija; 246 postaje silni Vang-Dženg, kao trinaestogodišnji dečak, car Cina i završava borbu (uz pomoć svoga kancelara Lui Ši, kineskog mecene) 3 u kojoj se poslednji protivnik, država Cu, 241, usuđuje još da napada. Godine 221, on je, kao stvarni samodržac, uzeo titulu Ši (Avgust). To je početak kineskog carskog doba. Nijedno doba ne pokazuje tako jasno, kao doba borećih se država, svetsko-istorisku alternativu: veliki oblik ili velike pojedinačne sile. U stepenu u kome nacije prestanu da budu politički »u ustavu i formi«, rastu mogućnosti za energičnog privatnika, koji hoće da bude politički stvaralac, koji hoće po svaku cenu da ima moć, i koji postaje, snagom svoje pojave, sudbina čitavih naroda i kultura. Događaji su, po obliku, postali bezpretpostavni. Namesto osigurane tradicije, ko1 Životopis 13 Se-ma-cijcna. Ukoliko se može suditi po prevedenim izveštajima. Pe-Ki se pojavljuje kao jedan od najvećih vojničkih genija svih vremena pripremom i uređajem svojih pohoda, smelošću operacija kojima je potiskivao protivnike na teren na kome ih je mogao tući, i sasvim novim sprovođenjem pojedinih bitaka; kao takav zaslužio bi stručnjačku obradu. Iz toga vremena potiče i uticajno delo Sun-cea o ratu: Giles, Sun Tse on the art oj war (1910). 2 Danas otprilike Šantung i Pe či li. 3 Piton, Lu Puh Weifi, China Rev. XIII, S. 365 ff.
190
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
ja može da bude i bez genija zato što je i sama jedna kosmička sila najvećeg stepena, nastupa sada slučaj velikih činjeničkih ljudi; slučaj njihovog uspona izvodi jedan slab narod (kao makedonski) preko noći na čelo događaja, a slučaj njihove smrti može survati svet iz lično utvrdenog poretka neposredno u haos, kao što to dokazuje ubistvo Cezara. To se nagoveštavalo već i ranije u kritičnim preiaznim vremenima. Epoha fronde, ming-džua, prve tiranije, kada se nije bilo »u formi« no se za n j u borilo, uvek je izvodila na scenu niz velikih ličnosti, koje su iznad svih granica prerasle svoje zvanje. Preokret kulture u civilizaciju ponavlja to isto u napoleonizmu. A sa ovim, koji uvodi doba bezuslovne istoriske bezobličnosti, započinje pravo cvetno doba velikih pojedinaca koje je, za nas, sa svetskim ratom dospelo skoro do svog vrhunca. U antici se to desilo sa Hanibalom, koji je u ime helenizma (kaa unutarnji njegov pripadnik) otvorio borbu protiv Rima, ali propao zato što helenistički Istok, sasvim po antički, nije shvatio, ili je isuviše kasno shvatio, smisao tog časa. Njegovom propašću počinje onaj ponosni niz koji vodi od oba Scipiona, preko Emilija Paula, Flaminija, oba Katona, Graha, preko Marija i Sule — do Pompeja, Cezara i Avgusta. Njima odgovara onaj niz državnika i vojskovođa u Kini borećih se država, koji se tamo, kao ovde oko Rima, skupiše oko. Cina. Usled nerazumevanja kojim se obično obrađuje politička strana kineske istorije, označili su njih kao sofiste 1 . Oni i jesu to bili, ali u onom smislu u kome su otmeni Rimljani »istog vremena« bili stoici — pošto su na grčkom Istoku primili filozofsku i retorsku nastavu. Svi su oni bili školovani govornici i svi su, povremeno, pisali o filozofiji, 1 Ako je taj izraz ma samo približno onaiko glupo upotrebljen i u kineskim tekstovima kako su ga shvatili prevodioei, onda to samo dokazuje da je razumevanje za političke probleme u kinesko carsko doba isto onako brzo nestajalo kao i u rimsko — prosto zato što ljudi i sami nisu više doživljavali probleme. Mnogocenjeni Se-ma-cijen u osnovi je samo jedan kompilator, otprilike Plutarhova ranga, kome i vremenski odgovara. Vrhunac istoriskog razumevanja, koji pretpostavlja doživljavanje iste vrednosti i ranga, mora da je bio i sam zasnovan u vreme borećih se država, kao što za nas počinje sa 19 vekom.
191
ŠPENGLER Propast Zapada '
ali ne kao profesionalni filozofi, nego usled otmenog običaja i iz onog svog »otium cum dignitate«. Apstrahujući to, oni su bili majstori činjenica kako na bojnom polju tako i u visokoj politici; baš isto to važi i za državne kancelare Čang-i i Su-cin1, za diplomatu Fan-sui (koga su se bojali i koji je srušio generala Pe-ki), za zakonodavca države Cina, Vej Janga, mecenu prvog cara Lui-Šia, i za druge još. Kultura je držala sve sile u strogoj formi. Sada su one otkovane i »priroda« tj. ono što je kosmičko, neposredno izbija. Obrt od apsolutne države ka — borećoj se — zajednici naroda svake početne civilizacije može za idealiste i ideologe značiti što god oni hoće; u činjeničkome svetu on znači prelaz sa vladanja u stilu i taktu stroge tradicije na sic volo, sic jubeo neograničenog ličnog režima. Maksimum simboličke, nad-lične forme pada ujedno sa vrhuncem kasnih vremena, u Kini oko 600, u antici oko 450, za nas oko 1700; minimum je u antici pod Sulom i Pompejom, a za nas će biti dostignut u sledećem veku, a možda će tada već biti i prevaziđen. Velike međudržavne borbe svuda se prožimaju unutarnje-državnim revolucijama najstrahovitije vrste, ali ove služe — htele one za to znati ili ne — bezizuzetno vandržavnim i najzad čisto ličnim pitanjima moći; ono čemu same one teoriski teže, istoriski je beznačajno; nama nije potrebno da znamo pod kojim parolama izbijaju kineske i arabljanske revolucije ove epohe ili da li su bile vođene i bez sličnih parola. Nijedna od mnogobrojnih revolucija toga doba, koje postaju sve više i više slepi izlivi iskorenjenih velikogradskih masa, nije nikada dostigla neki cilj, niti ga je i mogla postići. Istoriskom činjenicom ostaje samo ono ubrzano rušenje prastarih oblika, koje otvara slobodan put cezarskim silama. 1
Obojica su bila, kao i vcćina vodećih državnika toga vremena slušaoci Kvej-ku-cea, koji se pojavljuje kao jedna od najuticajnijih ličnosti toga doba svojim poznavanjem ljudi, dubokim pogledom za ono što je istoriski moguće i veštinom kako da se savlađuje tadašnja diplomatska tehnika — »veštinom vertikalnoga i horizontalnoga«. Sličan značaj posle njega imao je malopre spomenuti mislilac i teoretičar rata Sun-ce, između ostaloga i vaspitač kancelara Li-Si. 192
PROPAST
ZAPADA
Država
Ali to isto važi i za ralove, u kojima vojske i njiliova taktika sve više postaju ne tvorevine epohe, nego Ivorevine neograničenih pojedinih vođa, koji dosta često otkrivaju svoj talenat tek kasno, i slučajno. Oko 300 postoje rimske vojske, oko 100 samo još vojske Marija, Sule, Cezara, a Oktavijana je više vodila vojska (vojska Cezarovih veterana) no što je on n j u vodio. A time metode vođenja rata, njegovi ciljevi i sredstva, dobijaju sasvim druge, naturalističke, strašne, oblike. To nisu više, kao u 18 yeku, dvoboji u vileškim formama, kao dvoboji u Trijanonskom parku, u kojima postoje utvrdena pravila kada će neko objaviti da su niu snage iscrpljene, šta ima da važi kao najviša mera boračkih snaga i koje uslove sme postaviti pobednik u svojstvu kavaljera. To su borbe sa ringa, borbe besnih ljudi svim sredstvima, pesnicama i zubima, koje se vode sve dok jedan telesno ne bude slomljen ili dok drugi ne iskoristi uspeh bez ikakvih ograničenja. Prvi veliki primer takvog povratka prirodi daju vojske revolucije i Napoleonova, koje su namesto umetničkog manevrovanja sa malim trupnim telima doncle jurišni napad masa, bez obzira nagubiike, i, tirne razbile u paramparče svu finu strategiju rokokoa. Baciti mišićnu snagu čitavog jednog naroda na bojna polja, kako se to radi primenom opšte vojne obaveze — to je misao koja je bila sasvim daleka iu doba Fridriha Velikog. A isto tako u svima kulturama tehnika rata ide sporo i neodlučno za tehnikom zanata, sve dok, u početku svake civilizacije, odjednom ne preuzme vođstvo i ne stavi sebi u službu bezobzirno sve mehaničke mogućnosti i ne stvori uopšte sasvim nove oblasti usled potreba vojske, a time, u velikom opsegu, ne isključi i lično junaštvo rasnog čoveka, plemićski etos i fini duh kasnoga vremena. U antici, gde je suština polisa onemogućavala masovnć vojske (u odnosu na sićušnost svih antičkih oblika, pa i taktičkih, brojevi kod Kane, Filipia i Akcija su ogromni), druga tiranija je uvela mehaničku tchniku, i to je učinio Dioniz Sirakuski u veličanstvenim razmerima 1 .- Tek sada postaju moguće 1 To jest, u sravnjenju sa ostalom sićušnom tehnikom antike, dok prema na pr. asirskoj i kineskoj ni ova Dionizova ne izgleda baš značajna.
19.3
ŠPENGLER Propast Zapada '
opsade, kao opsada Rodosa (305), Sirakuze (213), Kartagine (146) i Alezije (52), iz kojih se jasno uviđa i sve veći značaj brzine, čak i za antičko vođenje rata; iz istih razloga i delovanje jedne rimske legije, čiji je stroj tek tvorevina helenističke civilizacije, izgleda lcao delovanje mašine prema atinskim i spartanskim vojnim sazivima 5 veka. Tome odgovara, u »istovremenoj« Kini, počev od godine 474, prerađivanje gvožđa. za udarno i bodežno oružje, potiskivanje, od 450, lake konjice (po mongolskome uzoru) teškim ratnim kolima i iznenadni silni polet koji je dobila borba oko tvrđava 1 . Duboka naklonost civilizovanog čoveka za brzinu, pokretljivost i dejstvo u masama najzad se v'ezala u zapadnoevropsko-amerikanslcom svetu sa faustovskom v o j ljom za vladanjem nad prirodorn i dovela do dinamičkih metoda, za koje bi još Fridrih Veliki rekao da su ludačke, ali koje, obzirom na našu saobraćajnu i industrisku tehniku, jesu sasvim prirodne. Napoleon je artiljeriju načinio konjičkom, dakle lako pokretljivom, kao što je i masovnu vojsku revolucije razbio u sistem pojedinačnih, lako pomerljivih tela, pa je već na Vagramu i kod Moskve pojačao njihovo čisto fizikalno dejstvo do prave brze paljbe i bubnjarske vatre. Drugi. stupanj, što je vrlo karakteristično, daje amerikanski građanski rat (1861 — 1865), koji je, i u pogledu jačine trupa, prvi put znatno nadmašio veličine poretka napoleonovskog doba2; u njemu su, prvi put, isprobani: železnica za pon\eranje velikih trupnih masa, električni telegraf za obaveštajnu službu, a za blokadu — flota parobroda držana mesecima na pučini; u njemu su pronađeni: oklopnjača, torpedp, izolučene cevi, i sasvim veliki topovi izvanrednog dometa 3 . Treći stupanj obeležava, posle predigre u rusko-japanskom 1
Knjiga socijaliste A4oh-ti iz toga doba obrađuje.u prvom delu, opštu čovečansku ljubav, a u drugome delu artiljeriju tvrđava — čudan potvrdni prilog suprotnosti istina i činjenica: Forke u Ostasiat.-Zeitschrift VIII (Hirtov broj). 2 Više no jedap i po milion Ijudi na jedva 20 miliona stanovnika Severnih Država. ' 3 U sasvim nove zadatke došlo je i brzo građcnje železndčkih pruga i mostova; Čatanuga-most određen za najteže vojničke vozove, sa 240 m. dužine i 30 m. visine, sagrađen je za četiri i po dana. 194
PROPAST ZAPADA Dr'zava
ratu', svetski rat, koji je stavio u službu vazdušna i podmorska oružja, podigao tempo pronalazaka do novog oružja, i kojim je, može biti, obim ali nikako inlenzitet upotrebljenih sredstava dostigao vrhunac. Ali upotrebi snage odgovaraju u ovo doba svuda i čvrstina i surovost odluka. Odmah na ulazu u kinesku periodu Čan-kuo imamo potpuno uništenje države Vu (472), koje ne bi bilo moguće po viteškim običajima prethodne periode Čun-ciu. Napoleon je već Kampoformiskim mirom daleko prevazišao konvencionalnosti 18 veka.i zasnovao, od Austerlica, naviku iskorišćavanja ratničkih uspeha za koju nisu više postojale druge granice do materijalne. Poslednji još mogući korak čini tip Versajskog mira, koji neće više da znači kraj, nego ostavlja mogućnost da se na osnovu svake nove situacije postavljaju novi uslovi. Isto razviće pokazuje niz od tri punska ,rata. Misao da se sa lica zemlje zbriše jedna od vodećih sila, misao koja je svakome postala popularna onim Katonovim, sasvim ozbiljno mišljenim rečima: Carthaginem esse delendam, ne bi mogla pasti napamet pobediocu kod Zame, a Lizanderu, kada je pobedio Atinu, i pored svih divljih navika staroga polisa, izgledala bi kao zločin prema bogovima. Vreme borećih se država počinje za antiku bitkom kod Ipsusa (301), kojom se utvrdio trobroj istočnih sila, i rimskom pobedom kod Sentina (295) nad Etruščanima i Samnićanima, koja je na Zapadu, pored Kartagine, stvorila još jednu _ srednjoitalsku veliku silu. Antička vezanost ža bliskost i sadašnjost delovala je onda tako da je Rim, nesmetano i neopaženo, zadobio u pustolovini sa Pirom italski jug, prvim ratom protiv Kartagine more, a preko K. Flaminija keltski sever; isto tako antika nije razumela ni Hanibala, možda jedinog čoveka svoga vremena, ne izuzev ni Rimljane, koji je jasno predviđao hod dogadaja. Kod Zame, a ne tek kod Magnezije i Pidne, pobeđene su bile i helenističke istočne sile. Bilo je sasvim uzaludno što je veliki Scipion otsada pokušavao da izbegava svako osvajanje, u pravom strahu od one sudbine kojoj je 1 Moderni Japan spada u zapadnjačku civilizaciju, kao što »moderna« Kartagina, 300 pre Hr., spada u antičku.
195.
ŠPENGLER Propast Zapada '
išao na susret polis, opterećen zadacima svetskog gospodarstva. Bilo je uzaludno što je njegova okolina sprovela makedonski rat protiv volje svih • krugova, samo da bi posle mogla, bez opasnosti, prepustiti Istolc samome' sebi. Imperijalizam je tako nužan rezultat svake civilizaćije da on silom ščepa jedan narocl za vrat i gura ga u gospodarsku ulogu, koju se taj narod nećka da odigra. Rimska imperija nije bila osvojena. Orbis terrarum se sabio i sam gurnuo u taj oblik primorao Rimljane da mu dadu ime. To je potpuno antički. Dok su kineske države branile u ogorčenim ratovjma još i poslednji ostatak svoje samostalnosti, Rim je od 146 zagazlo u to da preobražava mase istočnih zemalja u provincije samo zato što više nije bilo drugog sredstva protiv anarhije. Pa je i to imalo kao posledicu da se unutarnji oblik Rima, poslednji koji je još bio sačuvan, pod ovim teretom rasuo u grahovskim nemirima. Besprimerno je to što se ovde završna borba oko imperije ne vodi sada uopšte više između država, nego između stranaka jednoga grada; ali oblik polisa nije ostavljao drugog izlaza. Ono što su nekada bile Atina i Sparta, to se sada zove: optimatska i narodna stranka. U grahovskoj revoluciji, kojoj je prethodio već 134 prvi rat robova, Scipiona Mlađeg potajno ubiše, a K. Graha javno: to su prvi princeps i prvi tribun kao politički centri sveta koji je postao bezobličan. Gradska rimska masa prenela je 104 prvi put imperiju, na bezakonit i buran način, na jednog privatnog čoveka —' Marija; dublje značenje te scene može se sravniti sa onom kada je Cin, 288, primio mističnu carsku titulu: neizbežni ishod doba, cezarizam, iznenada se ocrtava na vidiku. Naslednik tribuna je Marije, koji, kao i tribun, vezuje mob sa visokom finansijom i 87 ubija u masi staro plemstvo; naslednik princepsa bio je Sula, koji je 82 svojim proskripcijama uništio stalež velikih novčara. Otsada se velike odluke izvršuju brzo, kao i u Kini posle pojave Vang Dženga. Princeps Pompej i tribun Cezar (tribun ne po zvanju no po stavu) još su zastupnici stranaka, ali su oni već u Luki zajedno sa Krasom prvi put podelili svet između sebe. Kada su se kod Filipia naslednici Cezarovi borili protiv ubica njegovih, bile su to još samo grupe; kod Akcija samo 196
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
još pojedinačne ličnosti: time je i na ovom putu dostignut cezarizam. Osnovni oblik odgovarajućeg razvitka u arabljanskom svetu jeste, jiamesto telesnog polisa, magiski consensus, u kome se i pomoću koga se izvršuju činjenice i koji isključuje podvajanje političkih i religioznih tendencija do te i tolilce mere da se čak i gradski, građanski, nagon za slobodom (čijim izbijanjem i u magiskome svetu otpočinje doba borećih se država) pojavljuje zaodeven u pravovernost, pa su ga zbog toga dosada jedva i primetili 1 . To je volja za oslobođenjem od kalifata, koji su nekada zasnovali Sasanidi i, po njihovu uzoru, Dioklecijan u oblicima feudalne države. Kaiifat je imao da izdrži, počev od Justinijana i Hozru Nuširvana, nalet fronde, kome stoji na čeiu, pored glavara grčke i mazdaističke crkve, persisko-mazdaističko plemstvo (pre svega iračko), grčko plemstvo (pre svega maloazisko) i jermensko visoko plemstvo pocepano u obe religije. Apsolutizam, gotovo već dostignut u 7 veku, bio je onda iznenada srušen naletom islama, u njegovim političkim počecima strogo aristokratskog. Jer ako se posmatra sa te strane, malobrojni arabljanski rodovi2, koji svuda zadržavaju u svojoj ruci vođstvo, obrazuju po svojim zemljama vrlo brzo novo visoko plemstvo snažne rase i ogromnog samoosećanja, koje obara islamsku dinastiju na rang »istovremene« engleske. Građanski rat između Otmana i Alije (656—661) izraz je čiste fronde i kreće se isključivo oko interesa dvaju bratstava i njihovih privrženika. Islamski torijevci i vigovci 8 veka vode isključivo sapni politiku, kao i engleski 18 veka, i njihove koterije* i porodične nesloge važnije su po istoriju toga doba no svi događaji u vladajućoj kući Omaija (661—750). Ali padom ove vedre i prosvećene dinastije, koja je stolovala u Damasku, dakle u zapadnoaramejskoj — i monofizitskoj — Siriji, opet, se primetno javlja pri1 U političko-šocijalnoj iistoriji arabljanskog sveta nedostaje jedno dublje istraživanje, kao i u kineskoj. Izuzetak jedino čini razviće zapadnog ruba (do Dioklecijana), koje je dosada smatrano kao antičko. 2 Ima ih nekoliko hiljada koji su se u pratnji prvih osvajača raširili od Tunisa do Turkestana i odmah svuda obrazovali zatvoren stalež u okolini novih vlastodržaca; o nekoj »arabljanskoj seobi naroda« ne može biti ni govora.
197
ŠPENGLER Propast Zapada '
rodno težište arabljanske kulture: istočnoaramejska oblast, nekada potpornica Sasanicla a sada Abasida, oblast koja uvek i stalno izražava istu veliku liniju razvića, bez obzira da li persiskog ili arabljanskog obrazovanja, da li mazdaističke ili nestorijanske ili islamske religije; ta oblast je uvek bila uzor i za Siriju i za Bizant. Od Kufe polazi pokret lcoji dovodi do propasti Omaija i njihovoga ancien regime-a, i taj pokret, što se dosada još nije uvidelo, ima karakter socijalne revolucije upravljene protiv prastaleža i otmene tradicije uopšte1. Počinje medu mavalijama, malim građanstvom na istoku, obrće se sa ogorčenim neprijateljstvom protiv arabljanstva, ne zato što je ono borac za islam, nego zato što je ono bilo novo plemstvo. Mavalije, skori obraćenici, ranije gotovo svi skupa mazdaisti, shvatili su islam ozbiljnije no i sami Arabljani, koji su sem toga zastupali još i staleški ideal. Već su se u Alijinoj vojsci bili izdvojili potpuno puritanski i demokratski haridžiti. U njihovim krugovima se prvi put pojavljuje veza fanatičkog sektaštva sa jakobinstvom. Tada tu nije samo postao šijitski pravac, nego i najraniji začeci komunističkog pokreta huramije, koji možemo izvoditi još od Mazdaka, i koji je kasnije izazvao ogromnc Babakovc ustankc. Abasidi nisu ni najmanje dobro došli ustanicima u Kufi; zahvaljujući samo svojoj velikoj diplomatslcoj umešnosti, bili su oni uopšte puštani u ofićirski kor, pa su konačno — gotovo kao Napoleon — mogli da budu naslednici revolucije raširene po celome Istoku. Posle pobede sazidali su Bagdad, novi Ktezifon i spomenik poraza feudalnog arabljanstva. I ovaj prvi svetski grad mlade civilizacije postaje 800—1050 poprište onih događaja koji vode od napoleonizma cezarizmu, od kalifata sultanatu, jer su to i u Bagdadu i u Bizantu izrazi magiskog tipa za bezoblične sile, koje/ su i ovde na koncu jedino moguće. Valja, đakle, biti načisto s time da je demokratija i u arabljanskome svetu steleški ideal, i to gradskih Ijudi, kao izraz njihove volje za oslobođenjem od starih veza sa zemljom — bilo s pustinjom frilo s obrađenim zemljištem. Ono »ne« upućeno protiv tradicije ka1
J. Wellhausen, Das arabische Reich und sein Sturz
(1902) S. 309 f f .
198
PROPAST ZAPADA Dr'zava
lilata zaodeva se u vrlo mnoge objike i može da opstanc- sasvim lepo i bez slobodnomislilaštva i ustavnosti u našem smislu. Magiski duh i magiski novac »slobodni« su na drugi način. Vizantisko monaštvo je liberalno, pa lioće i- da diže bune, i to ne samo protiv dvora i plemstva, nego i protiv visokih duhovnih vlasti, koje su se izgradile odgovarajući gotičkoj hijerarhiji, još pre Nikejskog sabora. — Consensus pravovernih, »narod« u najsmelijem smislu te reči, jednak je i slobodan od svih sila krvi — tako je Bog hteo (Ruso bi kazao: priroda). Čuvena scena kada iguman Teodor Studitski odriče pokornost caru Lavu V (813) ima značenje juriša na Bastilju — u magiskim oblicima 1 . Ubrzo zatim olpočinje ustanak vrlo pobožnih i u socijalnim stvarirna vrlo radikalnih pavlikijanaca, koji su sa one strane Taura podigli sopstvenu državu, ucenili Malu Aziju, tukli redom carske vojske, te su ih tek 874 mogli pokoriti. To odgovara potpuno komunističko-religioznome pokretu huramije, istočno od Tibra pa do Merva — čiji je vođ Babak podlegao tek po dvadesetogodišnjoj borbi (817—837)2; i onom drugom pokretu karmata na Zapadu (890—904), čije su veze dopirale iz Arabije kroz sve siriske gradove i ustanalc presadile sve do persiske obale. Ali pored toga, bilo je i drugih zaodevanja političke partiske borbe. Kada čujemo kako je vizantiska vojska bila ikonoboračka, pa je zato nasuprot vojničkoj stranci stajala druga, monaška, koja je poštovala ikone, onda se ona strast u ikonoboračkome veku (740—840) pojavljuje odjednom u sasvim novoj svetlosti, te shvatamo da je kraj krize (843) — konačni poraz ikonoboraca i istovremeno slobodne crkvene monaške politike — imao značaj restauracije iz 18153. Najzad u ovo doba spada a strašni ustanalc robova u Iraku, jezgru Abasida, koji baca iznenadnu svetlost na čitav niz drugih socijalnih potresa, o kojima domaći istoričari ne pričaju ništa. Alija, Spartak isiama, osnovao je 869 južno od Bagdada sa izbeglim 1
K. Dietrich, Byz. Charakterkdpfe, S. 54: »Pošto hoćcš da ti odgovorimo, onda čuj: Pavle je rekao: Neke je Bog u crkvi postavio za apostole, neke za proroke; ali o carevima nije rekao ništa. Mi nećemo poslušati ni anđela kada nam zapovedi, a kamoli tebe!«. 2 Huart, Gesch. d. Araber (1914), I, S. 299. 3 Kruriibacher, Byz. Lit.-Geschichte, S. 969. 199
ŠPENGLER Propast Zapada '
masama pravu crnačku državu, sazidao sebi prestonicu, Muhtaru, i raširio svoju vlast daleko po Arabiji i Persiji, gde su sa njim stupala u saveze čitava plemena. Basra, prvi pristanišni grad islamskoga sveta, sa skoro milion stanovnika, zauzet je 871, spaljen i u njemu izvršen pokolj: ova država robova uništena je tek 883. Tako se lagano iznutra krnji sasanidsko-vizantiski oblik države i namesto prastarih tradicija visokog činovništvai dvorskog plemstva nastupa bespretpostavna, potpuno lična, vlast slučajno darovitih Ijudi: sultanat. Jer to je specifično arabljanski oblik koji se pojavljuje istovremeno i u Bizantu i u Bagdadu i napreduje od napoleonovskih početaka oko 800 do savršenog cezarizma seldžučkih Turaka počev od 1050. Ovaj oblik je čisto magislci; on pripada jedino ovoj kulturi i ne može se razumeti bez najdubljih pretpostavki njene duše. Kalifat, skupni pojam političkog, da ne kažemo kosmičkog takta i stila, ne ukida se, jer je kalifa svetac kao zastupnik božji, kako ga priznaje consensus izabranih; ali mu se oduzima sva moć koja jevezana sa pojmom cezarizma: tačno onako kako su Pompej i Avgust stvarno, a Sula i Cezar po imenu, tu moć oduzeli iz starih ustavnih oblika Rima. Kalifi konačno preostaje od njegove vlasti isto onoliko malo koliko i senatu i komicijama recimo pod Tiberijem. Sve ono obilno bogatstvo formi u pravu, nošnji i običaju —• bilo je nekada simbol. Sada je ono postalo kostim, i to jednog bezobličnog, čisto činjeničkog režima. Tako pored Mihaila III (842—67) stoji Bardas, pored Konstantina VII (912—59) Roman, imenovan sa-carem1. Godine 867 ruši Bardasa bivši konjušar Vasilije i osniva sabljašku dinastiju Jermenaca (do 1081), u kojoj vladaju namesto careva ponajviše generali, nasilnici kao Roman, Nikifor i Bardas Fokas. Najveći je među njima Jovan Cimisk (969—76), jermenski Kjur Zan. U Bagdadu su ulogu Jermena igrali Turci. Jednome od njihovih vođa dao je prvo sultansku titulu kalifa Al-Vatik 842 godine. Od 862 turski pretorijanci tutorišu vladaoce, a 94'5 Ahmed, osnivač sultanske di1
Krumbacher, Byz. Lit.-Geschichte, S. 969—990; C. Neumann, Die Weltstellung des byz. Reiches vor den Kreuzzugen (1894), S. 21 ff. 200
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
nastije Bujida, sasvim formalno ograničava abasidskog kalifu na duhovno dostojanstvo. Otada se u oba svetska grada razbuktava bezobzirna borba moćnih provineiskih rodova oko najviše vlasti. Što na hrišćanskoj strani najpre Vasilije II istupa protiv posednika velikih latifundija — to ne znači ni najmanje nego socijalno zakonodavstvo. To je akt odbrane trenutnog vlastodršca protiv mogućih naslednika, te ; stoga najsličniji proslcripcijama Sule i triumvira. Duki, Foki i Skleru pripadalo je pola Male Azije; kancelar Vasilije, koji je mogao svojim basnoslovnim imanjem plaćati čitavu vojsku 1 , odavno je već upoređivan sa Krasom. Ali pravo carsko doba počinje tek sa seldžučkim Turcima2. Njihov vođa Togrulbek uzeo je 1043 Irak, 1049 Jermeniju, a primorao je .1055 kalifu da na njega prenese nasledni sultanat. Njegov sin Alp Arslan osvojio je Siriju, a bitkom kod Mancikerta 1071 i istočnu Malu Aziju. Ostatak Vizantije je otada bez ikakva značaja po dalju sudbinu tursko-arabljanske imperije. A ovo doba krije se u Egiptu pod imenom doba Hiksa. Između 12 i 18 dinastije leže dva stoleća3, koja počinju propašću ancien regime-a (koji je vrhunio pod Sezostrisom III), a završavaju se carskim vremenom Novoga carstva. Već se i po brojanju dinastija vidi katastrofa. U Iistama kraljeva pojavljuju se gusto, jedno za drugim i jedno pored drugoga, imena uzurpatora najmračnijeg porekla, generala, ljudi sa čudnim titulama, koji vladaju pokatkada samo nekoliko dana. Egipat se raspada u izvestan broj efemernih naroda i vladavinskih oblasti. Odmah sa prvim kraljem 13 dinastije prekidaju se podaci o vodostaju Nila u Semni, a njegovim naslednikom povelje u Kahunu. To je jedno vreme o kome nam Lajdenski papirus daje 1 2
Krumbacher, S. 993. I genijalni Manijak, koga jie vojska u Siciliji izviikala za cara i koji je pao 1043 na pohodu protiv Vizantije, kažu da je bio Turčin. 3 1785—1580; sravn. E. Meyer, Gesch. d. Alt. I, § 298 ff; Weill, La fin du moyen empire egyptien (1918). Da je postavka Majcrova tačnija od one Petria (1670 godina), odavno je već dokazano mnogim slojevima u nalazima i tempom stilskog razvitka, pa i milnojskog; pvde se to potvrđuje i upoređenjem sa odgovarajućim otsecima drugih kultura. 201
ŠPENGLER Propast Zapada '
sliku velike socijalne revolucijc 1 . Posle pada vlade i pobede mase sleduju ustanci u vojsci i uspon ambicioznih vojnika. Tu se pojavljuje, otprilike od 1680, ime »zlooglašenih« Hiksa 2 : njime su istoričari Novoga carstva, koji smisao epohe više nisu shvatali, ili nisu hteli shvatiti, pokrili sramotu tih godina. Ovi Hiksi su nesumnjivo igrali. ulogu Jermena u Vizantiji, a ne bi bila drukčija ni uloga Kimbara i Teutona, da su nešto pobedili Marija i njegove iz velikogradskog taloga popunjene legije, pa da su svojim stalno obnavljanim masama punili vojske triumvira, te najzad možda stavili svoje vođe namesto triumvira. Na šta se sve mogao tada usuditi stranac, to pokazuje Jugurtin primer. Sa9vim je svejedno kakvoga su porekla ti Hiksi bili i kakvog sastava: da li dvorske straže, pobunjeni robovi, jakobinci ili sasvim strana plemena. Šta su oni bili čitavo jedno stoleće za egipatski svet 1 Erman, Mahnvvorte eines dgyptischen Propheten, ' Sitz. Preuss. Ak. 1919 S. 804 ff: »Visokih činovnika vise nema, zemlji su nekoliko ludaka oteli kraljevstvo, a savetnici stare države udvaraju se skorojevićima; uprava je prestala, akta su uništena, sve socijalne razlike zbrisane, sudovi su pali u ruke rulje. Otmeni staleži gladuju i hode u traljama; njihova deoa se lupaju o zidove, a mumije se otimaju iz grobova; niski se bogate i raskošno provode po palatama sa krdima i lađama koje su oduzeli od pravih posednika; nekadanje robinje vode sada prvu reč, a stranci su se razuzurili. Vladaju pljačka i ubistvo, gradovi su opustošeni, javne građevine spaljene. Žetve nazaduju, niko više ne misli na čistotu, rađanja su retka; oh kada bi jednom došao kraj Ijudima!« To je slika velikogradske i kasne revolucije, slične helenističkoj i onima iz 1789 i 1871 u Parizu. To su velikogradske masc, bezvoljna oruđa ambicije svojih vođa, koji njše 'i pos'lednji ostatak reda i poretka, i koji žele da vide u spoljašnjem svetu haos zato što ga u sebi samima nose. Da, li ovi cinički i beznadežni pokušaji potiču od inozemaca, kao Hiksa ili Turaka, ili od robova, kao Spartaka i Alije, da li se tu zahteva podela poseda, kao u Sirakuzi, ili1 se nosi precl sobom knjiga kao ona Marksova — sve je to površina. Sasvim je svejedno koje parole trešte na sve strane, dok se razbijaju vrata i mozgovi. Uništenje je pravi i jedini nagon, a cezarizam jedini rezultat. Svetski grad, demon koji proždire zernlju i selo, stavio je u pokret svoje iskorenjene ljude bez budućnosti; uništavajući, oni umiru. 2 Papirus veli: »Narod sa lukovima, spolja došao«. To su varvarske najamničke trupe, kojima je prilazilo i sopstveno mlado Ijudstvo.
202
PROPAST ZAPADA
Dr'zava
- o tome se radi. Oni su najzad osnovali na istočnoj Delti državu i sagradili iprestonieu, Auaris. 1 Jedan od njihovih vođa, Hijan, koji je sebi dao namesto faraonske titule sasvim revolueionarno ime »obgrljivač zemalja« i »vladar mladoga Ijudstva« (isto tako revolucionarno kao »consul sine collega« i »dictator perpetuus« u cezarsko doba), čovek "kao otprilike Jovan Cimisk, zapovedao je celim Egiptom i proneo svoje ime do Krita i Eufrata. A posle njega počinje borba svih krajina oko imperije; iz te borbe izlazi kao pobednilc, sa Amozisom, tebanska dinastija. Za nas je doba borećih se država započelo Napoleonom i nasilnošĆLi njegovih mera. U njegovoj glavi je prvo ponikla misao o vojnoj i ujedno popularnoj svetskoj vladavini, sasvim nešto drugo od carstva Karla V i' od njemLi savremenog engleskog kolonijalnog carstva. Što je 19 vek bio siromašan u velikim ratovima — i revolucijama — i prebrodio najteže krize na kongresima — to počiva na stalnoj i tako ogromnoj pripremi za ratove da je strah od posledica dovodio u poslednjem času uvek do odlaganja konačne odluke i\ do toga da se rat smeni šahovskim potezima. Jer ovo je vek stajaćih džinovskih vojski i opšte vojne obaveze. Mi smo mu još isuviše bliski da bismo osetili jezovitost tog prizora i besprimernost njegovu u okviru celokupne svetske istorije. Počev od Napoleona stotine hiljada, a najzad i milioni, stalno stoje spremni za pohod, leže silne flote, koje se svakih deset godina obnavljaju, po pristaništima. To je rat bez rata, rat nadmetanja u opremi i gotovosti, rat brojeva, tempa, tehnike; diplomati ne pregovaraju od dvora do dvora, nego od vrhovne komande do vrhovne komande. Ukoliko se odužuje ispražnjivanje, utoliko ogromnija bivajLi sredstva, utoliko nesnosnije raste napetost. To je faustovski, dinamički oblik borećih se država u 1 Jedan pogled na crnačku državu u Iraku i »istovremene« pokušaje Spartaka, Sertorija i Seksta Pompeja dovoljan je da naslutimo broj mogućnosti. Vajl pretpostavIja: 1785—65 raspad carstva; uzurpator (general); 1765— 1675 mnogi mali vlastodršci, li Delti sasvim nezavisni; 1675 —33 borbe za jedinstvo, naročito tebanskih vladara sa njihovim sve većim pratnjama zavisnih vladara, među njima Hiksa; 1663 pobeda i poraž Tebanaca; 1591—71 konačna pobeda Tebanaca.
203
ŠPENGLER Propast Zapada '
svom prvom stoleću, a ono se završava ispražnjivanjem u svetskome ratu. Jer sazivima ove četiri godine princip opšte vojne obaveze (koji potiče iz francuske revolucije i koji je u tom obliku potpuno revolucionaran) pređen je i savladan je skupa sa svima taktičkim sredstvima koja su se iz njega razvila1. Namesto stajaćih vojski otsada će nastupati postepeno profesionalne vojske dobrovoljnih i ratom oduševljenih vojnika, namesto miliona opet stotine hiljada, ali će baš time ovo drugo stoleće biti pravo stoleće borećih se država. Samo i čisto postojanje takvih vojski nije zamena rata. One su tu za rat i one ga hoće. Za dve generacije, njihova volja će biti jača od onih kojima treba mira. U ovim ratovima oko nasleđa celog sveta učestvovaće kontinenti, dići će se na noge Inclija, Kina, Južna Afrika, Rusija, islam, sudariće se nove tehnike i taktike. Veliki svetskogradski moćni centri raspolagaće po svojoj volji manjim državama, njihovom oblašću, njihovom privredom i ljudima: one su samo još provincija, objekat, sredstvo za cilj; njihova sudbina je beznačajna po veliki hod stvari. Mi smo se za malo godina naučili da jedva još i obraćamo pažnju na događaje koji su pre rata ledili od užasa svet. Ko danas ozbiljno pomišlja na milione koji propadaju u Rusiji? Što između ovih katastrofa punih krvi i užasa stalno odjekuje poklič za pomirenje naroda i mir na zemlji — to je nužno samo kao pozadina i odjek veličanstvenog zbivanja, te ga moramo pretpostaviti i tamo gde nam o tome ništa nije predano, kao na pr. u Egiptu iz vremena Hiksa, u Bagdadu, u Vizantiji. Čovek može oceniti tu želju kako mu drago, ali mora imati hrabrosti da stvari vidi onakve kakve jesu. To odlikuje čoveka od rase, a istorija postoji jedino postojanjem takvih ljudi. Život je tvrd i surov — kad treba da bude velik. On ostavlja jedino izbor između pobede i poraza, ne između rata i mira, a u pobedu spadaju i žrtve pobede. Jer ono što tu trčka pored događaja, kao tužitelj i kao revnitelj, nije ništa drugo no literatura/ pisana, mišljena, življena. To su čiste istine, koje se gube u metežu činjenica. Istorija nije 1 On može biti i očuvan kao ideja koja oduševljava; ali se neće više pretvarati u stvarnost.
204
PROPAST
ZAPADA
Dr'zava
nikada saizvoljevala da primi na znanje takve predloge. U kineskom svetu pokušao je Hijang-sui još 535 pre Hrista da osnuje ligu za mir. U vreme borećih se država suprotstavlja se imperijalizmu (lienheng) najpre u južnim zemljama na Jangceu ideja o savezu naroda (hohcung); od početka je već ona bila osuđena na smrt kao i sve ono što je polovično, što smeta celosti, pa je iščezla već pre konačne pobecle Severa. Ali su se i jedan i drugi, i imperijalizam i savez naroda, obrnuli protiv antipolitičkog ukusa taoista, koji su u tim strašnim stolećima preduzeli jedno duhovno razoružanje i time sebe snizili do golog materijala, materijala koji će drugi trošiti i upotrebljavati u velikim odlukama. I rimska politika, ma koliko antičkom duhu bilo daleko i tuđe svako predviđanje mišlju, pokušala je bila jednom da svet sredi u sistem jednako uređenih sila, sistem koji bi učinio dalje ratovanje beskorisnim: onda kada su se posle poraza Hanibala Rimljani odrekli pripajanja Istoka. Rezultat je bio tako neutešan da je stranka Scipiona Mlađeg prešla u odlučni imperijalizam, da bi tom haosu jednom načinila kraj, iako je vođ njen, jasna pogleda, predviđao sudbu svog grada, koji je u najvećoj meri imao antičku nesposobnost da ma šta organizuje. Ali put od Aleksandra do Cezara je jednoznačan i neizbežan i njega mora preći i najsnažnija nacija svake kulture, htela ona to i znala ili ne. Ne može se izbeći surovost ovih činjenica. Mirovna konferencija u Hagu 1907 bila je predigra svetskom ratu, ona u Vašingtonu 1921 biće predigra novim ratovima. Istorija ovoga vremena nije više duhovita igra u učtivim oblicima oko »više ili manje«, iz koje se svakog časa možemo povući. Održati se ili propasti — trećeg nema. Jedini moral koji nam danas nameće iogika stvari jeste moral planinca na strmoni rubu. Trenutak slabosti — i sve je svršeno. A sva »filozofija« danas nije ništa drugo do unutarnje napuštanje sebe, puštanje da stvari teku kako teku, i podla nada da će se činjenice moći izbeći pomoću mistike. Tacit 1 priča kako je čuveni Muzonije Ruf pokušao da na legione koji su 70 godine stajali pred kapijama Rima deluje pomoću predavanja o dobrima mira i o zlima i Hist. III, 81. 205
