ŠPENGLER
Propast Zapacla
rata, pa se jedva. spasao batina. Vojskovođa Avidije K a s i j e nazivao je cara Marka Aurelija filozofskom babom. Ono^ što je nacijama 20 veka ostalo očuvano od stare i velike tradicije, od istoriskog biti »u f o r m i « , od iskustva k o j e je prešlo u krv — uzdiže se do jedne moći k o j o j nema ravne. Stvaralački pijetet, ili (da shvatimo dublje) prastari takt iz davnog ranog vremćna koji još kao oblik dela u našoj v o l j i , vezan je za nas samo za one oblike k o j i su stariji no Napoleon i revolucija 2 , koji su organski izrasli, a nisu teoriski pravljeni. Svaki, pa ma koliko skromni, ostatak toga još očuvanog pijeteta, koji se još drži u biću neke zatvorene manjine, ubrzo će porasti do neizmerne vrednosti i proizvesti istoriška dejstva, koja trenutno još niko ne smatra mogućim. Tradicije stare monarhije, starog plemstva, starog otmenog društva, ukolilco su još zdrave te mogu udaljiti od sebe politiku kao »posao« ili kao apstrakciju, ukoliko imaju časnosti, odricanja, discipline, pravog i čistog osećanja za veliko poslanstvo, dakle ukoliko imaju rasnih osobina, disciplinskog odgoja, smisla za dužnosti i žrtve — mogu postati središtem k o j e čvrsto drži struju bića čitavog jednog naroda, mogu učiniti da se istraje kroz ovo vreme i da se dostigne obala budućnosti. Biti »u formi i u ustavu« — to je sve. Ovde se radi o najtežem vremenu za k o j e zna istorija visoke kulture. Poslednja rasa »u f o r m i « , poslednja živa tradicija, poslednji v o đ k o j i ima iza sebe njih dve — proći će kroz cilj kao pobednik.
14 Cezarizmom
naziva
se
način
vladavine
koji
je,
' uprkos svem državno-pravnom formulisanju, po svoj o j unutarnjoj suštini ipak potpuno bezličan. Svejedno je da li Avgust u Rimu, Hoangti u Kini, Amozis u Egiptu, Alp Arslan u Bagdadu zaodevaju svoj položaj 2 Tu spada i ameri'kanski ustav, i samo se otuda može objasniti čudno strahopoštovanje koje Amerikanac ima prema njemu, pa i onda kada jasno uviđa njegove nedostatke. " .
206
PROPAST
ZAPADA
Država
ii starinske nazive. Duh svih tih oblika mrtav je 1 . I /ato sli sve institucije, ma koliko ih brižljivo održavuli, otsada bez smisla i bez prave važnosti. Značaja ima jedino sasvim lična vlast, koju vrši cezar ili namesto njega neko ko je sposoban. To je povratak iz sveta savršenog po oblicima u primitivnost, u kosmioku bezistoričnost. Biološki oiscci vremena opet zauzimaju mesta istoriskih epoha. Na početku, tamo gde se civilizacija razvija u punom cvetu —• danas — stoji pred nama čudo velikog grada, Veliki kameniti simbol bezobličnosti, ogrornan, raskošan, ponosno i prkosno rasprostrt. On avlači u sebe struje bića bezmoćne zemlje, ljudske mase k o j e se presipaju lcao peščane dune vetrom gonjene iz jedne u drugu, k o j e teku kroz kamenje kao slobodni pesak. Tu novac i duh slave svoje najveće i poslednje pobede. To je nešto najveštačkije i n a j f j n i j e što se p o j a v l j u j e u svetlosnom svetu ljudskog oka, nešto jezovito i neverovatno, što je skoro već sa one strane mogućnosti kosmičkog oblikovanja. A tada se opet j a v l j a j u bezidejne činjenice, nage i džinovske. Večno-kosmički takt lconačno je savladao duhovne napone nekolikih stoleća. U obliku demokratije triumfovao je novac. Bilo je vreme kada je on sam, ili gotovo sam, gradio politiku. Ali čim je razorio stare poretke kulture, iz haosa je izronila nova jedna nadmoćna veličina, koja dopire do u pra-dno sveg postojanja: ljudi cezarskog kova. Svemoć novca lomi se o njih i propada. Carsko doba znači, i to u svakoj kulturi, k r a j politike duha i novca. Sile krvi, prvobitni nagoni sveg života, neslomljena telesna snaga, opet se penju na svoj stari presto. Izbija rasa, čista i neodoljiva: uspeh najsnažnijeg, a ostatak — plen! Ona se dohvata svetskog režima, a carstvo knjiga i problema umrtvljuje se i tone u zaborav. Otsada su opet moguće herojske sudbine u stilu pred-vremena, k o j e nisu obavijene velom kauzalnosti za našu svest. Nema više unutarnje razlike između živolr Septimija Severa i Galijena ili Alariha i Odoakra. I R.amzes i T r a j a n i Vu-ti spadaju u jednolično »gore-dole« bezistoriskih otselca vremena. 1 C-ezar je to jasno uvideo: Nihil esse rem publicam, appellatiortem modo sine corpore ac specie (Sueton. Cas. 77).
207
ŠPENGLER
Propast Zapacla
Kada počinje carsko doba, prestaju da postoje politički problemi. Čovek se snalazi sa situacijama i vlastima kakve postoje. Reke krvi su plavile i crvenile pločnike svih svetskih gradova u vreme borećih se država, da bi pretvorile u stvarnost velike istine dem o k r a t i j e i izborile prava bez kojih je izgledalo da život n i j e vredno živuii. Sada ta prava jesu osvojena, ali unuke ne možeš ni kaznom naterati da ih upotrebe. Još sto godina, pa čak ni istoričari ne razu'meju više stara sporna pitanja. Već u Cezarovo vrerne, stanovništvo k o j e se računalo u pristojno jedva je još učestvovalo u izborima 1 . Velikome Tiberiju zagorčalo je život to što su se najsposobniji ljudi njegova vremena povukli iz svake politike, a Neron više n i j e mogao ni pretnjarna namorati viteze da dodu u R i m radi vršenja svojih političkih prava. To je kraj velike politike, koja je nekada bila zamena za ratove (duhovnijim sredstvima), a sada opet ustupa mesto ratu u njegovom najprvobitnijem obliku. Mi smisao vremena iz osnova nismo shvatili ako — kao Momzen 2 — preduzmemo dubokomisleno raščlanjavanje »diarhije« koju je stvorio Avgust, sa njenom podelom vlasti između princepsa i senata. Jedan vek ranije — taj bi ustav i bio nešto^stvarno, ali baš zato nije ni na um pao nijednom od tadanjih nasilnika. A sada on nije značio ništa drugo do pokušaj jedne slabe ličnosti da sama sebe obmane o neopozivim činjenicama, i to pomoću golih formi. Cezar je gledao stvari onakve kakve su i udešavao je svoju vladavinu bez sentimentalnosti, po praktičnim gledištima. Zakonodavstvo njegovih poslednjih meseci zanimalo se isključivo prelaznim odredbama, od kojih ni jedna jedina n i j e bila zamišljena tako da bude dugotrajna. A to se uvek previđalo. On je bio isuviše dubok 1 Ciceron, u svom govoru za Sestija, ukazuje na to da je pri plebiscitima prisutno po pet lica iz svake tribe, a još i lih. pet ustvnri pripadaju nekoj drugoj tribi. Pa j ta petorica prisustvovala su samo zato da bi sebe prodali vlastodršcima. A jedva pedeset godina ranije, mase Italičana pale su za ovo izborno pravo. 2 Pa, čudnovato, i Ed. Majer u svom majstorskom delu: Ccisars Monarchie, jedinom delu državničkog ranga o tome vremenu (i ranije već ti svome članku o caru Avgustu, Kl. Schr. S. 441 ff.).
208
PROPAST
ZAPADA
Država
poznavalac stvari, da bi u"tom trenutku, tik pred pareanske ratove, hteo da unapred zna razvitak i da za n j utvrdi konačne forme. A Avgušt, kao ni P o m p e j pre njega, nije bio gospodar svojih privrženika, nego je zavisio od. njih i njihovih nazora. Oblik principata i nije njegov iznalazak, već doktrinarno sprovođenje zastarelog partiskog ideala, k o j i je zamislio drugi jedan slabić, Ciceron 1 . Kada je Avgust 13 januara 27 godine predao državnu vlast natrag u ruke »senatu i narodu rimskom« u j e d n o j sceni islcreno zamišljenoj ali utoliko besmislenijoj, zadržao je za sebe tribunat, i to zadržavanje bilo je ustvari jedino delo političlce realnosti k o j e se tom prilikom pojavilo. Tribun je bio legitimni naslednik tiranina, i već je K. CTrah godine 122 dao tituli sadržinu, koja je bila ograničena jedino darovitošću ličnosti onoga koji titulu nosi, a ne više nekim zakonskim granicama u zvanju. Od njega, prava linija vodi preko Marija i Cezara do mladog Nerona — kada se usprotivio političkim namerama svoje m a j k e Agripine. Nasuprot tome, princeps je otada bio samo kostim, samo rang; može biti neka društvena činjenica, ali sigurno ne više političlca. A baš je taj p o j a m u teoriji Ciceronovoj bio obasjan s j a j e m i već ga je on, Ciceron, vezivao sa titulom Divus (božanstveni) 2 . Naprotiv, »saradnja« senata i naroda bila je samo jedna starinska ceremonija u k o j o j nije bilo više života no u običajima Arvalske braće, koje je Avgust takođe vaspostavio. Od velikih partija Grahovih vremena odavno su već postale pratnje, cezarijanci i pompejanci, pa je konačno sa jedne strane ostala bezoblična svevlast, »činjenica« u najbrutalnijem smislu, »cezar« ili onaj k o j i ga je mogao staviti pod svoj uticaj, a sa druge strane gomilica ograničenih ideologa, k o j i su svoje nezadovoljstvo skrivali pod f i l o z o f i j o m , te odatle pokušavali da zaverama pomognu svoj ideal. U Rimu to, behu stoičari, u Kini konfucijanci. Tek sada možemo razumeti čuveno »veliko spaljivanje knjiga« k o j e je naredio 212 pre Hr. kineski Avgust i k o j e je u očima kasnijih literata dobilo izgled ogromnog varvarstva. 1 De re publica, iz godine 54, memoar otlređen za Pompeja, 2 »Somnium Scipionis« VI, 26, gde se naziva bogom onaj koji tako upravlja državom quam hunc mundum ilie princeps deus.
209
ŠPENGLER
Propast Zapacla
Ali Cezar je pao kao žrtva stoičkih sanjalica za jedan ideal koji je postao nemoguć'; nasuprot kultu Divus-a stoički krugovi su postavili kult Katona i Bruta; filozofi u senatu (koji je tada još bio neka vrsta plemićskog kluba) bili su neumorni u svojim tužbalicama o propasti »slobode« i u kovanju zavera (kao ona pizonska iz 65) k o j e umalo nisu ponovo dovele do stanja iz Sulina vremena, prilikom Neronove smrti. Zato je Neron pogubio stoika Peta Trazeju, a Vespazijan Helvidija Priska, i zato su svuda po Rimu kupili 1 spaljivali istorisko delo Kremucija Korda, u kome se slavio Brut kao poslednji Rimljanin. To je bio akt samoodbrane od strane države protiv slepe ideologije; takve akte znamo i u Kromvela i Robespjera; a u t^čno istom položaju bili su i kineski cezari prema Konfucij e v o j školi, koja je nekada izgradila svoj ideal državnog poretka, pa sada n i j e umela da snosi stvarnost. Veliko spaljivanje knjiga n i j e bilo ništa drugo do razorenje jednog dela političko-filozofske literature i ukidanje sumnjivih škola i potajnih organizacija 2 . Ova nužna odbrana trajala je u obe imperije po jedan vek; tada je iščezlo čalc i sećanje na partislco-političke strasti, i obe f i l o z o f i j e , Zenonova i Konfucijeva, postadoše vladajućim svetskim raspoloženjem zrelog carskog doba3. A svet' je sada poprište tragičnih porodičnih istorija, k o j e zamenjuju istoriju država: istorija k o j e su uništile julijsko-klaudijevšku kuću i kuću Ši-hoang-ti (već 206 pre Hr.) i koje mračno deluju na nas iz šudbina egipatske vladarke Hačep-sut i njene braće (1501 —1447). To je poslednji korak u — definitivu. Sa svetskim mirom — mirom visoke politike — otstupa »stra1 Bilo je sasvim opravdano što je Brut pored leša Cezareva uzviknuo Ciceronovo ime i što je Antonije označio Cioerona kao intelektualnog tvorca dela. A »sloboda« nije značila ništa drugo do oligarhiju nekolikih porodica, jer je masa već odavno bila umorna i sita svojih prava. Samo se po sebi razume da je pozadi tog dela pored duha bio i novac, velika rimska imanja, koja su u cezarizmu gledala kraj svoje svemoći.' 2 Nasuprot lome, taoizam je bio pomagan, jcr ie propovedao odvraćanje od svake politike. »Neka budu oko mcne debeli Ijudi«, kaže Cezar u Sekspiru. 3 To Tacit više nije razumeo. On mrzi te prve cezare, zato što se svim mogućim sredstvima brane protiv podmukle opozicije u njegovim krugovima —• koja od Trajana više nije ni postojala.
210
PROPAST
ZAPADA
Država
n.i mača« i ponovo ovlađuje »strana preslice« u biću; I">.loji još samo privatna istorija, privatne sudbine, jn ivatna ambicija, počev od brižnih nevolja felaha pa do pustih i besnih pokolja cezara oko privatnog poseflovanja svela. Ratovi u doba svetskog mira su privatni talovi, strašniji no svi državni, jer su bezoblični. Jer svetski mir — koji je već često bivao tu — sadrži privatno odricanje ogromne većine od rata, a lime i nepriznatu njenu gotovost da bude plen drugih koji se ne odriču. To počinje ž e l j o m za opštim pomirenjem (koja razara države), a svršava se time što niko ni ruku ne digne kad nesreća pogodi samo suseda. Već pod Markom Aurelijem svaka država, svaki kraj zemlje, misle samo ria sebe, a aktivnost vladareva samo je privatna stvar, pored drugih takvih stvari. Onima koji daleko stanuju — i on i njegove trupe i ciljevi isto su toliko ravnodušni koliko i namere neprijateljskih germanskih vojnih gomila. Na toj duševnoj pretpostavci razvija se drugo vikinštvo. Ono »biti u f o r m i « prelazi sa nacija na čete i pratnje pustolova, bili oni cezari ili, se oni zvali otpadnički vojskovođi ili varvarski kraljevi, za k o j e stanovništvo nije ništa drugo do sastavni deo tla. Postoji duboka srodnost između junaka milcenskog pred-vremena i rimskih vojničkih careva, između Menesa možda i Ramzesa I I . Što se tiče germanskog sveta, probudiće se ponovo duhovi Alariha i Teodoriha, o čemu nam prvu slutnju daje pojava Cecila Rodesa; a inoplemeni dželati ruskog pred-vremena, od Džingiskana do Trockoga, između kojih ieži epizoda petrovske Rusije, ne razlikuju se baš mnogo od ponekih pretendenata romanskih republika Srednje Amerike, čije su privatne borbe tamo već odavno smenile vreme španskog baroka, puno oblika. Sa uobličenom državom legla je da počiva san i visoka istorija. Čovek ponovo postaje biljka, vezan za grudu, trajan, i tup. Bezvremensko selo, »večni« seIjak, opet se p o j a v l j u j u , rađaju decu, bacaju seme u zemlju: vredni i samodovoljni vrvež preko koga huji bura vojničkih careva. Posred z e m l j e leže stari svetski gradovi, prazna staništa ugašene duše, u koje se polagano gnezdi bezistorisko čovečanstvo. Živi se po onorpe »dan i komad«, u sitnoj, štedljivoj sreći, i trpi se. Mase bivaju gažene u borbama osvajača oko moći i plena ovoga sveta, ali preživeli popunjuju praznine
211
ŠPENGLER
Propast Zapacla
primitivnom plodnošću i trpe i dalje. I dok se na visinama pobeđuje i pada u večnoj smeniru dubini se moli, moli onom silnom pobožnošću druge religioznosti koja je zasvagda savladala sve sumnje. Tu, u dušama, svetski mir je postao stvarnost, B o ž j i mir, blaženstvo sedih monaha i pustinjaka; i jedino tu. T a j mir je probudio onu dubinu u snošenju jada koju istoriski čovek u tisućleću svog razvoja ne poznaje. Tek na kraju velike istorije ponovo se p o j a v l j u j e sveto, tiho, budno biće. To je prizor koji je uzvišen u s v o j o j besgiljnosti, besciljan i uzvišen kao hod zvezda, okretanje zemlje, smena kopna i mora, leda i prašuma na zemlji. Divili mu se ili ga oplakivali — taj prizor je tu.
212
TREĆI DEO
FILOZOFIJA POLITIKE
15 Mi smo razmišljali o pojmu politike više no što je to bilo dobro po nas. Utoliko smo se manje razumevali u posmatranju stvarne politike. Veliki državnici obično delaju neposredno, i to na osnovu sigurnog smisla za činjenice. To je za njih tako samo po sebi razumljivo da im ni napamet ne pada da je moguće razmišljanje o opštim, osnovnim pojmovima tog delanja, naravno ako takvih pojmova uopšte i ima. Oni su odvajkada znali šta su imali da čine. Teorija o tome niti je odgovarala njihovu daru, niti njihovu ukusu. A profesionalni mislioci, koji su skretali pogled na činjenice što su ih ljudi stvorili, bili su unutarnje tako daleko od svog delanja da su se umudričili u apstrakcije, najradije u mitske tvorevine kao: pravda, vrlina, sloboda, pa prema njima odmeravali istorisko zbivanje prošlosti, a najpre budućnosti. U tome su konačno zaboravili na rang čistih pojmova i došli do uverenja da je politika za to tu da formira tok sveta po jednom idealnom receptu. A kako se tako što nije nikada i nigde dešavalo, to im je političko delanje u sravnjenju sa apstraktnim mišljenjem izgledalo tako sićušno da su se u svojim knjigama prepirali oko toga postoji li uopšte »genije dela«. Nasuprot tome, ovde se pokušava da se namesto ideološkog sistema stvori jedna fiziognomika politike, onakva kakva je u toku celokupne istorije odista stvarana, a ne onakva kakva bi trebalo da je bila stvarana. Prodreti u poslednji smisao velikih činjenica, »videti« ih, osetiti u njima ono što je simbolički značajno i to 213
ŠPENGLER
Propast Zapacla
opisati — to će biti zadatak. Planovi popravljača sveta nemaju ničeg zajedničkog sa istoriskom stvarnošću. 1 Ljudske struje bića nazivamo istorijom, čim ih uočimo kao pokret; a rod, narod, stalež, naciju nazivamo istorijom čim ih uočimo kao nešto što je pokrenuto. Politika je način na k o j i se tekuće biće održaya, raste, triumfuje nad ostalim životnim strujama. Sav život je politika, u svakoj nagonskoj crti do u srž. Ono što danas rado obeležavamo kao »životnu energiju« (vitalnost), ono » t o « u nama, k o j e hoće napred i naviše po svaku cenu, slepi, kosmički, čežnjivi nagon za važenjem i moći, k o j i je biljoliko i rasoliko vezan za zemlju, »domovinu«, ona upravljenost i ona primoranost na delanje — to je ono što svuda među višim Ijudima kao politički život traži velike odluke i mora da ih traži, da bi ljudi bili sudbina ili da bi trpeli sudbinu. Jer, ili se raste ili se izumire. Treće mogućnosti nema. Zato je plemstvo kao izraz snažne rase pravi politički stalež; zato f je disciplinski odgoj, a ne obrazovanje, pravi politički način vaspitanja. Svaki veliki političar, centar sile u struji zbivanja, ima nečeg plemićskog u svom osećanju pozvanosti i u s v o j o j unutarn j o j vezanosti. Naprotiv, sve mikrokosmičko, svaki »duh« je nepolitički, i zato svaka programska politika i ideologija imaju nečeg svešteničkog. N a j b o l j e diplomate su deca — kada se igraju ili kad hoće nešto da imaju. Tu probija neposredno ono » t o « , kosmičko » t o « vezano u pojedinačnom biću, i krči put sigurno kao mesečar. Deca ne uče nego zaborave to majstorstvo svojih prvih godina odrastajući. Zato je među ljudima državnik tako retka stvar. Ove struje bića u domašaju velike kulture, u kojima i
među
kojima jedino
i
postoji
velika
politika,
moguće su samo u množini. Jedan narod jeste samo u 1 »Carstva prolaze, dobar stih ostaje«, mislio je V. Humbolt na bojištu Vaterloa. Ali, ličnost Napoleonova formirala je unapred istoriju narednih vekova. Dobri stihovi — valjafo je samo da za njili zapita nekog seljaka usput. Oni ostaju — za nastavu književnosti. Platon je večit — za filologe. Ali Napoleon vlada, unutarnje, nama svima, našim državama i vojskama, našim javnim mnenjem, celim našim političkim bićem, i to u toliko viiše ukoliko smo toga manje svesni.
214
PROPAST
ZAPADA
Država
odnosu na druge narode. A prirodni, rasni, odnos njihov baš zato i jeste — rat. To je činjeniea k o j u ne inogu izmeniti »istine«. Rat je pra-politika svega živoga, i to u tolikoj meri da su borba i život u dubini svojoj — jedno i/'isto, pa se i život gasi kada se ugasi . volja za borbom. Starogermanske reči za to, kao orrusta i orlog, znače ozbiljnost i sudbinu nasuprot šali i igri; to je samo jedno jačanje i povećavanje šale i igre, a ne nešto što bi, po suštini, bilo različito od njih. Iako svaka visoka politika hoće da nadomesti rnač duhovnijim oružjem, iako ambicija državnika na visini svake kulture ide na to da rat više ne bude potreban — "ipak ostaje prasrodnost između diplomatije i ratne veštine: karakter borbe, ista taktika, isto ratno lukavstvo, nužnost da imamo u pozadini i materijalnu silu da bismo operacijama dali važnosti. • Pa i cilj ostaje isti: rašćenje sopstvene životne jedinke — staleža ili nacije —• na račun drugih. I svaki pokušaj da se ovaj rasni elemenat isključi dovodi samo do toga da se on premesti u drugu oblast: namesto između partija — između pojedinih krajeva, ili, ako sc i tu ugasi volja za rašćenjem, onda između pratnji pustolova kojima se ostatak stanovništva dragovoljno pokorava. ' U svakome ratu između životnih sila radi se o tome: ko će da upravlja celinom. Uvek je život, a ne sistem, zakon ili program, onaj k o j i daje takt u struji zbivanja 1 . Biti akcioni centar, aktivno središte jedne mase, podići unutarnji oblik sopstvene persone do oblika čitavih naroda i epoha, imati u rukama komandu istorije, da bismo sopstveni narod, ili rod, i njegove ciljeve izveli na čejo događaja —• to je onaj jedva svesni i neodoljivi nagon u svakom pojedinačnom biću koje nosi u sebi istoriski poziv. Postoji samo lična. istorija, pa i samo lična politika. Borba ne načela nego / ljudi, ne ideala nego rasnih crta i poteza — oko vršenja moći —• to je prvo i poslednje; pa ni revolucije ne čine izuzetak, jer »suverenost naroda« nije ništa drugo do reč za to da je sila koja vlada uzela titulu narodnog vođe namesto titule kralja. Time se metoda vladanja jedva i menja, a položaj onih kojima se vlada baš ni 1 To znači englesko načelo: men not measures, i njime je stvarno data tajna svake uspešne politike.
215
ŠPENGLER
Propast Zapacla
u čem. Pa čak i svetski mir, kad god je tu bio, nije bio ništa drugo do robovanje čovečanstva pod režim o m maloga broja snažnih priroda k o j e su odlučile da vladaju. U p o j a m izvršavanja vlasti spada i to da se jedno životno jedinstvo — već i među životinjama — raspada na subjekte i objekte vladavine. To je tako samo po sebi razumljivo da se ova unutarnja struktura svakog masovnog jedinstva ne gubi ni za trenutak čak ni u najtežim krizama, kao u onoj iz 1789. Iščezava jedino vlastodržac, a zvanje ne; a kada jedan narod u struji događaja odista izgubi svako vođstvo i pliva slobodno, to samo znači da je njegovo vođstvo premešteno u »spolja«, da je on kao celina postao objekat. Ne postoje politički obdareni narodi, postoje jedino narodi k o j i su čvrsto u rukama jedne vladajuće manjine, i lcoji se, usled toga, osećaju dobro »u formi«.~Englezi su, kao narod, isto tako bezrasudni, uski i nepraktični u političkim stvarima kao i ma koja druga nacija, ali oni imaju tradiciju poverenja i pored sveg ukusa za javne debate. Razlika je jedino u tome što je EngleZ objekat jedne vladavine sa vrlo starim i uspešnim navikama, sa k o j o m se slaže zato što zna iz iskustva za koristi k o j e od n j e ima. Od toga slaganja, k o j e spolja izgleda kao razumevanje, do uverenja da ta vladavina zavisi od njegove v o l j e — samo je jedan korak; iako, obrnuto, ona njemu stalno nameće taj nazor, iz tehničkih razloga. Vladajuća klasa u Engleskoj razvila je svoje ciljeve i metode sasvim nezavisno od »naroda« i ona radi po — i u — jednom nepisanom ustavu, čije su potpuno neteoriske finese (nastale upotrebom) za neposvećene koliko neprozirne toliko i nerazumljive. A hrabrost jedne trupe zavisi od poverenja u vođstvo; poverenje — to znači dobrovoljno odricanje od kritike. Oficir je onaj k o j i čini kukavice j u n a c i m a j l i junake kukavicama. To važi za vojske, narode, staleže, kao i za partije. Politička obdarenost. jedne mase nije ništa drugo do poverenje u vodstvo. Ali to poverenje valja steći; ono mora lagano da sazre, da se proveri uspesima i da postane tradicij o m . Nedostatak u kvalitetima vođe u vladajućem sloju jeste ono što se p o j a v l j u j e kod onih k o j i m a se vlada kao nedostatak osećanja sigurnosti, i to u vidu one neinstinktivne kritike koja hoće da se umeša u 216
PROPAST
ZAPADA
Država
sve i koja samim svojim postojanjem čini da jedan narod »ispadne iz f o r m e « .
16 Kako se gradi i čini politika? Rođeni državnik je pre svega poznavalac, poznavalac ljudi, situacija, stvari. On ima » o k o « koje obuhvata bez oklevanja, nepodmitljivo, sav krug onoga što je moguće. Poznavalac konja ispita jed'nim pogledom držanje životinje i zna kakve izglede ona ima za trke. Igrač baci jedan pogled na protivnika i zna za idući njegov potez. Činiti i ne »znajući« ono što baš treba, sigurna ruka koja i neprimetno popusti ili pritegne uzde — to je sušta suprotnost obdarenosti teoriskog čoveka. Tajni takt svega postajanja u njemu i onaj u istoriskim stvarima —• jedan je i isti. Oni se uzajamno naslućuju, oni su tu radi ,te uzajamnosti. činjenički čovek nikada ne pada u opasnost da se bavi osećajnom i programskom politikom. On ne veruje u krupne reči. N j e m u je stalno na usnama Pilatovo pitanje. Istine? — Rođeni državnik je sa one strane istinitog i lažnog! On ne meša logiku događaja sa logikom sistema. »Istine« — ili »zablude« — što je ovde isto — za njega dolaze u obzir samo kao duhovna strujanja, i to u pogledu njihova dejstva, čiju jačinu, trajanje i pravac on pregleda i uzima u račun za sudbinu moći k o j o m upravlja. On, svakako, ima uverenja koja su mu draga, ali kao privatan čovek; nijedan političar od ranga nije se osećao zavisnim od njih dogod je delao. »Onaj ko dela uvek je besavestan; savesti ima samo onaj ko posmatra« (Gete). To vredi o Suli i Robespjeru, kao i o Bizmarku i Pitu. Velike pape i engleski partiski vođi, dok god su imali da upravljaju stvarima, nisu sleclovali drugim načelima do onima kojima i osvajači i pobunjenici svih vremena. Neka se izvedu iz delovanja Inoćentija I I I , koji crkvu zamalo nije doveo do svetskog gospodarstva, načela, pa će se dobiti katihizam uspeha k o j i pretstavlja suštu suprotnost svakom religioznom moralu, ali bez koga ne bi mogli postojati, u snošljivom položaju, ni crkva, ni engleske kolonije, ni amerikanska imanja, ni pobedničke revolucije, najzad nijedna 217
ŠPENGLER
Propast Zapacla
država, nijedna stranka, nijedan narod uopšte. Život je besavestan — a ne pojedinac. Zato valja razumeti vreme za kojfe se rađamo. Ko ne shvata i ne sluti njegove n a j t a j n i j e sile, ko ne oseća i na sebi samom nešto srodno, što ga vuče napred po putu koji se ne može pojmovima opisati, ko veruje u površinu, javno mnenje, krupne reči i dnevne ideale — taj nije dorastao događajima vremena. On je u n j i h o v o j vlasti, a ne oni u njegovoj. Ne osvrtati se i ne uzimati merila iz prošlosti! A još manje iz kakvog sistema po strani! U vremenu kao što je današnje, ili kao ono u doba Graha, ima dve vrste kobnog idealizma: reakcionarnog i demokratskog. Jedan veruje u obrtljivost istorije, drugi veruje u cilj koji ima istorija. Ali za nužni neuspeh, k o j i m oba opterećuju naciju nad č i j o m sudbinom imaju moć, svejedno je da li tu naciju žrtvuju sećanju ili pojmu. Pravi državnik je istorija in persona; on je njena upravljenost kao pojedinačna volja, njena organska logika kao karakter. A državnik od ranga valja da bude vaspitač u veiikome smislu, ne zastupnik morala ili doktrine, nego uzoran po svom delanju. Poznata je činjenica da nijedna nova religija nikada nije izmenila stil bića. Ona je prožela budno biće, duhovnog čoveka, bacila je novu svetlost na onostrani svet, stvorila je neizmernu sreću snagom krotosti, odricanja i topljenja do smrti; nad silama života nije imala moći. Samo velika ličnost, ono » t o « , rasa u n j o j , kosmička snaga vezana u n j o j , deluje stvaralački u životnome, ne obrazujući već odgajajući, preobražavajući tip čitavih staleža i naroda. Ne »istina«, » d o b r o « , »uzvišeno«, već iaj Rimljanin, laj puritanac, taj Prus, jeste činjenica. Osećanje časti, osećanje dužnosti, disciplina, odlučnost — ne uče se iz knjiga. One se imaju razbuditi živim uzorom u biću koje struji. Zato je Fridrih Vilhelm I bio jecian od najvećih vaspitača svih vremena, čiji lični rasni stav ne iščezava iz niza generacija. Ono što razlikuje pravog državnika od čoveka koji je »samo političar«, k o j i je igrač zato što voli da se kocka, lovac sreće na visinama istorije, proždrljivac koji čezne samo za rangom, školski učitelj jednog ideala — ono što, dakle, čini tu razliku jeste što onaj prvi može tražiti žrtve, i što mu se one i daju, zato što njegovo osećanje da je nužan za vreme i naciju dele sa njime hiljade, koje, to osećanje 218
PROPAST
ZAPADA
Država
preobražava do srži i osposobljava za dela kojima niače ne bi bile dorasle 1 . A najviše je: ne delati, nego umeti zapoveclati. 'l'ek time pojedinac izrasta iznad sebe sama i postaje centrom jednog aktivnog sveta. Postoji jedna vrsta zapovedanja koja slušanje čini ponosnom, slobodnom i otmenom navikom i koju, na primer, Napoleon nije iinao. Jedan ostatak potčinjenosti u njemu učinio je da nije odgojio ljude, već pripadničke delove jedne registrature, da nije vladao pomoću ličnosti, već pomoću naredaba; i zato što se nije razumevao u tom najfinij e m taktu zapovedanja, pa morao sam da čini sve ono što je odista bilo odlučno, propadao je lagano usled nesrazmernosti zadataka k o j e mu je nametao njegov položaj — prema granicama ljudske sposobnosti. A ko ima taj najviši i poslednji dar najsavršenijeg čoveštva, kao Cezar ili Fridrih Veliki, taj ima čudesno osećanje moći (zanavek zatvoreno ljudima od »istina«) uoči bitke kada operacije hitaju željenome kraju i kada se pobedom odlučuje pohod, ili u času u kome se poslednjim potpisom okončava jedna epoha u istoriji. Postoje trenuci, a oni označavaju vrhunce kosmičkih strujanja, u kojima pojedinac zna da je identičan sa sudbinom i središtem sveta, te oseća Svoju ličnost skoro kao neku ljusku u koju se zaodeva istorija budućnosti. Prvi je zadatak: i sam nešto činiti; drugi, ne tako vidljiv, ali teži i veći" po svom delovanju na daljinu: stvoriti tradiciju, dovesti druge dotle da oni i sami produžuju naše delo, njegov takt i duh; osloboditi struju i pustiti je da teče, struju jedinstvom vezane aktivnosti, k o j o j prvi vođa više neće biti potreban da bi ostala »u f o r m i « . Time državnik izrasta do visine, do nečega što je antika dobro obeležavala kao božanstvo. On postaje tvorcem novoga života, duhovnim pretkom mlade rase. On sam, kao biće, nestaće za malo godina iz ove struje. Ali jedna manjina, koju je on pozvao u biće, drugo jedno biće čudesne vrste, stupa 1 To najzad vredi i za crkve, koje su nešto sasvim drugo od religija, naime elementi činjeničkog sveta, pa su zato po karakteru svoga vođstva političke, a ne religiozne. Svet nije osvojila hrišćanska propoved, nego hrišćanski mučenik; a ovaj ima da zahvali za snagu kojom je to izvršio ne učenju, nego uzoru Čoveka na krstu.
219
ŠPENGLER
Propast Zapacla
na njegovo mesto, i to za nepredvidljivo vreme. To kosmičko Nešto, tu dušu vladajućeg sloja, može roditi pojedinac i ostaviti kao naslednika, i to jc ono što je uvek proizvodilo u istoriji trajna dejstva. Veliki državnik je redak. Da li će doći, da li će uspeti suviše rano ili suviše kasno -— sve je to slučaj. Veliki pojedinci često više razore no što izgrade — prazninom koju ostavlja njihova smrt u struji zbivanja. Ali stvoriti tradiciju, to znači isključiti slučaj. Tradicija odgaja visoku prosečnost, sa k o j o m budućnost može nasigurno računati, ne Cezara ali senat, ne Napoleona ali njegov neuporedivi oficirski kor. Snažna tradicija privlači sa svih strana talente i postiže malim darovima velike uspehe. To dokazuju slikarske škole u Italiji i Holandiji isto toliko koliko i pruska vojska i diplomatija rimske kurije. Velika slabost Bizmarkova u sravujenju sa Fridrihom Vilhelmom I bila je u tome što se on razumevao doduše u delanju, ali ne i u stvaranju tradicije, što nije stvorio pored Moltkeovog oficirskog kora i odgovarajuću rasu političara, koja bi se osećala identičnom sa njegovom državom i njenim novim zadacima, koja bi neprekidno uzimala ozdo značajne ljude i pripajala ih svom taktu delanja zauvek. Ako se to ne zbude, onda namesto salivene države ostaje samo jedna zbirka glava, k o j e sve bespomoćno stoje pred nepredviđenostima. A ako to uspe, onda nastaje •»suverem narod« u jedinome smislu koga je jedan narod dostojan i u kome je^moguć u činjeničkom svetu: jedna visoko odgojena manjina, koja sama sebe stvara, sa sigurnom, u dugom iskustvu sazrelom, tradicijom, koja vuče sebi svakog obdarenog čoveka, iskorišćuje ga, pa se baš usled toga slaže sa ostatkom nacije k o j i m vlada. Takva manjina lagano postaje prava rasa, čak ako je bila i partija, i odlučuje sigurnošću krvi, a ne razuma. A baš zato se u n j o j sve zbiva »samo od sebe«; n j o j nije više potreban genije. To znači, ako tako možemo reći, zamena velikog političara velikom politikom. A šta je politika? — Umetnost onoga što je moguće; to je jedna stara reč, a n j o m e je skoro sve rečeno. Vrtar može biljku izvući iz semena ili j o j oplemeniti soj. On može razviti ili pustiti da zakržljave dispozicije skrivene u n j o j , njen rast i izgled, njeni cvetovi i plodovi. N j e n o savršenstvo, njena snaga, nje220
PROPAST
ZAPADA
Država
na sva sudbina zavise od njegovog pogleda za ono što je moguće. Ali osnovni oblik i pravac njenog bića, njeni stupnjevi, brzina i trajanje, »zakon po lcome je nastupila« — to nije u n j e g o v o j moći. Ona sve to mora ispuniti ili će propasti; a isto to vredi i za ogromnu biljku »kulturu«, i za struje bića ljudskih rodova vezanih za njen politički oblikovni svet. Veliki državnik je vrtar svoga naroda> Svaki delatnik je rođen u jedno vreme i za to vreme. Time je određen krug onoga što on može postići. Za dedove je dato jedno, a za unuke nešto drugo — dakle i cilj i zadatak su drugi. Krug se i dalje sužava granicama njegove ličnosti i osobinama njego vog naroda, položaja i ljudi sa kojima mora da radi. PolitiČara od ranga karakteriše to što on ima retko kad da žrtvuje nešto zato što se u tim granicama prevario; on ne previđa ništa što se može ostvariti. U to dolazi još i ovo (baš nama Nemcima to se ne može dovoljno često ponavljati): da ne meša ono što treba da bude — sa onim što će biti. Osnovni oblici države i političkog života, pravac i stanje njihova razvoja, dati su sa vremenom, i to neizmenjivo dati. Svi politički uspesi postižu se sa njima a ne na njima. Svakalco, obožavaoci političkih ideala stvaraju —• iz ničega. Oni su — u svojim glavama —- začudo slobodni; ali njihove mislene zgrade od vazdušastih p o j m o v a : mudrosti, pravičnosti, slobode, jednakosti, konačno su uvek iste, i oni otpočinju spočetka. Majstoru činjenica dovoljno je ida neprimetno upravlja onim što za njega naprosto postoji. To nekima izgleda malo, no tek tu i počinje sloboda u velikome' smislu. Radi se o malim potezima, o poslednjem najopreznijem pritisku krme, o finom osećanju za najnežnija kolebanja i treptanja duše pojedinaca i naroda. Državna veština je jasan pogled na velike linije koje su neotklonjivo povučene i sigurna ruka za neponovIjivo, za lično, ono što u okviru tih-linija može od bliske zle kobi načiniti odlučni uspeh. T a j n a svih pobeda leži u organizaciji onoga što se ne ističe vidljivo. Ko se u tome razume, t a j može kao zastupnik pobeđenoga da svlada pobedioca, kao Taleran u Beču. Cezar, čiji je položaj tada bio gotovo očajan, i neprimetno je, u Luki, stavio Pompejevu moć u službu svojih ciljeva, i time je potkopao. Ali ima jedna opasna granica mogućega, 221
ŠPENGLER
Propast Zapacla
koju savršeni takt velikih baroknih diplomata n i j e nikada povredio, dok se prvenstveno ideolozi o nju stalno spotiču. Ima obrta u istoriji kojima se poznavalac pušta na volju neko vreme, da ne bi izgubio gospodarstvo. Svaka situacija ima svoju meru elastičnosti, o k o j o j se ne smemo ni najmanje varati. Revolucija koja izbija — uvek dokazuje nedostatak političkog takta i u onih koji vladaju i u njihovih protivnika. Ono što je nužno mora se učiniti u pravo vreme, naime dok je ono jedan poklon k o j i m vladajuća sila osigurava sebi poverenje, a ne mora biti prineseno kao žrtva koja otkriva slabost i izaziva preziranje. Politički oblici su živi oblici, koji se neumoljivo m e n j a j u u jednom određenom pravcu. Kada hoćemo da sprečimo taj hod ili da ga skrenemo u pravcu ideala, prestajemo biti »u f o r m i « . Rimski nobilitet imao je za to takta, a spartanski ne. U doba demokratije koja se penje uvek se dostizao onaj kobni trenutak, u Francuskoj pre 1789, u Nemačkoj pre 1918, u kome je bilo dockan slobodno darovati nužnu reformu, u kome je dakle nju valjalo bezobzirnom energijom uskratiti, jer bi taj dar sada, kao zrtva, doneo rasulo. A onaj ko ne vidi ono prvo u pravo vreme, još manje će uvideti drugu nužnost. I odlazak u Kanosu može se desiti suviše dockan ili suviše rano; u tome je odluka za sve narode — hoće li oni ubuduće biti sudbina za druge ili će sudbinu trpeti od drugih. A i demokratija koja opada ponavlja istu grešku: što hoće da održi jučeranji ideal. To je opasnost 20 veka. Na svakoj stazi koja vodi cezarizmu nalazi se po jedan Katon. Vrlo je neznatan uticaj koji ima čak i jedan državnik neobično jakog položaja na političke metode; državnikov rang poznaje se po tome da li se u tome vara ili ne. N j e g o v je zadatak da radi u onom istoriskom obliku, i sa njime, kakav pred sobom ima; samo se teoretičar oduševljava iznalaženjem idealnijih oblika. A u političko »biti u f o r m i « spada i bezuslovno 'e najmodernijim sredstvima. Tu nema izbora. dstva i metode daje vreme, i oni spadaju u njegov unutarnji oblik. Onaj lco se u njima zabuni i o njih ogreši, ko dozvoli da mu ukus i osećanje nadjačaju takt, taj gubi činjenice iz ruku. Opasnost aristokratije je u tome što je ona konzervativna u sredstvima, demokratije što meša formulu sa f o r m o m . 122
PROPAST
ZAPADA
Država
Sredstva sadašnjice, još za mnoge godine, jesu parlarnentarna: izbori i štampa. Možemo o njima misliti kako hoćemo, obožavati ih ili prezirati ih, ali moramo njima vladati. Bah i Mocart su vladali muzikalnim sredstvima svoga vremena. To je karakteristika svakog majstorstva. Ni sa državnom veštinom ne stoji drukčije. Ali nije u pitanju spoljašnji oblik, nego kako je on zaodeven. Zato se on može menjaiti a da se suština zbivanja i ne menja; svoditi na p o j m o v e i ustavne lekstove, a da se stvarnost i ne dotakne. A ambicija svih doktrinara i revolucionara iscrpljuje se u tome da se mešaju u tu igru sa pravima, načelima i slobodama, u igru koja se odigrava na istoriskoj površini. Državnik zna da je obim prava glasa potpuno nesuštastven prema atinskoj, rimskoj, jakobinskoj, amerikanskoj, a sada i nemačkoj tehnici k o j o m se izbori vrše. Kako glasi engleski ustav — to je ravnodušno prema činjenici da njenom primenom vlada mali sloj otmenih porodica tako da je Edvard V I I bio ministar svoga ministarstva. A što se tiče moderne štampe, sanjalica može biti zadovoljan kada je ona po glasu ustava »slobodna«; poznavalac se pita samo: ko njome raspolaže. Politika je, najzad, oblilc u kome se vrši istorija jedne nacije u okviru množine nacija. Velika je veština držati unutra »u f o r m i « svoju sopstvenu naciju za događaje spolja. To je ne samo za narode, države i staleže, nego i za sve žive jedinice, sve do najprostijih rojeva životinja, čak i do pojedinačnog tela, prirodni odnos unutarnje i spoljne politike, od kojih ona prva jeste tu isključivo radi one druge, a ne obrnuto. Pravi. demokrata obično tretira onu prvu kao cilj samoj sebi, prosečni diplomata misli s'arao na onu drugu. A baš zbog toga pojedinačni uspesi obojice vise u vazduhu. Politički majstor najbolje se pokazuje u taktici unutarnjih reformi, u svojoj privrednoj i socijalnoj aktivnosti, u umešnosti k o j o m javnu formu celine, »prava i slobode«, drži u skladu sa ukusom vremena — i istovremeno ih održava efikasnima; u vaspitavanju osećanja. bez kojih jedan narod ne može ostati »u f o r m i i u ustavu«: poverenja, poštovanja prema vođstvu, svesnosti svoje moći, zadovoljstva i, ako je to nužno, oduševljenja. Ali sve to dobija svoju vrednost tek sa obzirom na osnovnu činjenicu visoke istorije: da jedan narod n i j e sam na ovome svetu, da njegovu budućnost 223
ŠPENGLER
Propast Zapacla
odlučuje odnos njegove snage prema drugim narodima i silama, a ne jedino poredak u njemu samome. A kako pogled običnog čoveka ne dopire tako daleko, to mora jedna manjina koja vlada imati taj daleki pogled i za sve ostale, ona manjina u k o j o j državnik tek nalazi oruđe za izvođenje svoje namere 1 .
17 Za ranu politiku svih kultura vodeće sile su čvrsto date. Celokupno biće je strogo »u f o r m i « : patrijarhalnoj i simboličkoj; veze maternjeg tla tako su snažne, lenski savez, pa i staleška država, za život koji se njima vezuje, tako su nešto samo po sebi razumljivo da se politilca homerovskog i gotičkog vremena ograničava na delanje u okviru naprosto datih oblika. Ovi oblici se u neku ruku sami od sebe menjaju. N i k o m e i ne pada na um da je zadatak politike: da se obara kraljevstvo ili podvrgava plemstvo. Postoji samo staleška politika, carska, papska, vazalska. Krv, rasa, progovara iz nagonskih, polusvesnih poduzeća, jer i sveštenik, ukoliko »tera politiku«, dela ovde kao čovek od rase. »Problem i « države još se nisu razbudili. Vladarstvo i pra-staleži, sav rani oblikovni svet jeste bogodan, i organske manjine, fakcije, bore se međusobno jedino pod tom pretpostavkom. Suština f a k c i j e je u tome što n j o j nije ni pristupačna pomisao da se poredak stvari može planski izmeniti. Ona hoće da izbori rang, moć i posed u okviru tog poretka, kao što to hoće i sve što raste u jednom organskom svetu. To su grupe u kojima igraju ulogu srodstvo, kuća, čast, vernost, savezi skoro mistično prisno shvaćeni, a apstraktne ideje su tu potpuno isključene. Takve su fakcije u homerovsko i gotičko doba Telemah i prosioci na Itaci, plavi i zeleni pod Justinijanom, Velfi i Vajblinzi, kuće Lankaster i Jork, pro1 N i j e potrebno ni naglasiti da to nisu načela aristokratske vladavine, nego načela vladanja uopšte. Nijedan darovit vođa mase nije drukče tretirao svoje zvanje, ni Kleon, ni Robespjer, ni Lenjin. Onaj ko se odista oseća kao čovek koji vrši naloge mase, a ne ikao regent onih koji ne znaju šta hoće, ne bi ni dana gospodario u kući. Pitanje je samo: da li velike vođe naroda svoj položaj drže radi sebe ili radi drugih; o tome bi se imalo šta reći.
224
PROPAST
ZAPADA
Država
k-stanti1, hugenoti, pa još i pogonske sile fronde i prve liiiinije. Makiavelijeva knjiga počiva sva na tome duhu. Obrt nastupa čim, sa velikim gradom, preuzme voćtstvo nestalež, građanstvo. Sada se, naprotiv, polilieki oblik izdiže kao predmet borbe, kao problem. Dosad je taj oblik organski sazrevao, sada ga treba ••ivoriti. Politika postaje budna; ona se ne shvata sanio, nego se svodi na pojmove. Sile duha i novca dižu sr protiv krvi i tradicije. Namesto organskog stupa organizovano, namesto staleia partija. Partija nije rasna izraslina nego skup glava, i otuda nadmoćnija po duhu od starih staleža, a siromašnija od njih po inslinktima. Ona je smrtni neprijatelj svake organske slaleške podele, čije ciglo postojanje protivreči njenom hiću. Zato je p o j a m partije uvek vezan sa p o j m o m jednakosti, p o j m o m koji je bezuslovno negativan, k o j i u političkom pogl'edu rastvara, a u društvenom pogledu opet izravnava i ujednačuje. Priznaju se jedino interesi profesija.. a ne staleški ideali 2 . Ali je taj p o j a m vezan i sa, isto tako negativnim, p o j m o m slobode: partije sw čisto gradska pojava. Potpunim oslobođenjem grada od zemlje i sela, staleška politika svuda ustupa partiskoj, saznali mi za to ili ne saznali: u Egiptu kraj e m Srednjeg carstva, u Kini u doba borećih se država, u Bagdadu i Vizantiji sa abasidskim vremenom. Po prestonicama Zapada obrazuju se partije parlamentarnog stila, po antičkim polisima partije foruma, a partije magiskog stila vidimo u mavalijama i u monasima Teodora Studiskog 3 . A uvek je 7-ze-stalež (jedinstvo protesta protiv bića staleža uopšte) onaj čija vodeća manjina — »obrazovanje i posed« — nastupa kao partija, sa programom, sa ciljem (ne proosećanim nego definisanim), sa odbijarijem svega onoga što se ne može shvatiti razumom. Zato, u osnovi, postoji samo jedna partija, partija građanstva, liberalna partija, i ona je tog svog ranga potpuno svesna. Ona sebe jednači sa »narodom«. N j e n i protivnici, pre svega pravi staleži, »plemići i popovi«, 1 Prvobitno ujedinjenje devetnaest kneževa i slobodnih gradova (1529). * 2 Zato na tlu građanske jednakosti novčani poscd odmah zauzima mesto genealoškog ranga. , 3 Uporedi i: VVellhausen, Die relig.-politischen Oppositionsparteien im alten Islam (1901).
225
ŠPJSNGLER Propast Zapada jesu neprijatelji i izdajice »naroda«, sopstveno njeno mnenje je »glas naroda«, koji se ubrizgava u taj narod svim sredstvima partisko-političkog obrađivanja, na forumu govorima, a na Zapadu štampom, da bi onda partizani »zastupali narod«. • Prastaleži su plemstvo i sveštenstvo. Pra-parlija je partija novca i duha, liberalna, partija velikog grada. Tu leži duboko opravdanje pojmova: aristokratija i demokratjja, i to za sve kulture. Aristokratsko je preziranje duha gradova, demokratsko je preziranje seIjaka, mržnja na zemlju i selo1. To je razlilca izmedu staleške politike i partiske, između staleške svesti i partislce nastrojenosti, između rase i duha, između organizma i konstrukcije. Aristokratska je savršena kultura, demokratska je započeta svetskogradska civilizacija — dok se suprotnost ne uništi u cezarizmu. K a o što plemstvo jeste stalež, a tiers nikada ne može postiči da na taj način bude »u f o r m i « , tako ni plemstvo ne uspeva da se oseća kao partija sve i kad se organizuje kao partija. Ali plemstvu ne stoji na volju da se te vrste organizacije odreče. Svi moderni ustavi odriču staleže i zasnovani su na partiji kao na samorazumljivom osnovnom obliku politike. Devetnaesti vek i prehrišćanski treći jesu zlatno doba partiske politike. Demokratski potez tih vekova iznuđuje i obrazovanje protiv-partija, i dok se nekada — još u 18 veku — tiers konstituisao kao stalež po uzoru plemstva, sada nastaje po uzoru liberalne partije konzervativna, kao odbranbena tvorevina2, potpuno ovladana formama one prve, pograđančena ialco ne građanska, i upućena na taktiku čije su metode i sredstva određeni isključivo liberalizmom. Ona samo može b o l j e da rukuje tim sredstvima 'no protivnik 3 ili da podlegne, ali ja suština staleža u tome 1 Za demokratiju u Engleskoj i Americi bitno je to što je -tamo seljaštvo izimurlo, a ovde nije ni postojalo. »Farmer« je, duševno, čovek iz predgrađa i bavi se zemljoradnjom praktično kao industrijom. Nema seljaka; no samo fragmenata velikih gradova. 2 I svuda gae između oba prastaleža postoji i politička suprotnost, kao u Egiptu, Indiji i na Zapadu, gde postoji još i klerikalna partija, tj. ne kao religija nego kao crkva, ne kao vernici nego kao sveštenstvo. 3 Njihova snažnija rasnost stavlja im to potpuno u izgled. . . \ 226
PROPAST
ZAPADA
Država
M<» on Lu situaciju ne shvata, pa neće da se bori protiv neprijatelja, nego protiv forme: apel na krajnja r i i d s t v a , koji u početku svake civilizacije pustoši unulinšnju politiku čitavih država i ostavlja ih na miI" l i nemilost spoljnjem protivniku. Primoranost sval f partije da po izgledu bude građanska raste do lcatikature, čim se sem gradskih slojeva (koji imaju ubrazovanje i posed) organizuju kao partija i ostali. Marksizam, na primer, po teoriji odricanje građanstva, kao partija potpuno je malograđanski po stavu i po vodenju. Postoji neprekidni sukob između htenja, lcoje nužno ispada iz okvira partiske politike i svake iislavnosti (obe su isključivo liberalne) i k o j e se pošteno može jedino označiti kao građanski rat, i između načina nastupanja koji ljudi misle da moraju izvesti i koji svakako i m o r a j u imati — da bi u ovome vremenu postigli ma kakav trajan uspeh. A nastup plemićske partije u parlamentu unutarnje je lažan isto loliko koliko i nastup proleterske partije. Tu se oseća »kod kuće« samo građanstvo. U Rimu su se patriciji i plebejci, od postavljanja tribuna 471 pa do priznanja njihove zakonodavne punomoći u revoluciji iz 287, borili u suštini kao staleži. A otada ova suprotnost ima samo genealoški značaj, te se razvijaju partije, k o j e možemo sasvim. mirno obeležiti kao liberalnu i konzervativnu: populus\ k o j i daje ton na forumu, i nobilitet, koji se oslanja na senat. Senat se oko 287 pretvorio iz porodičnog saveta starih rodova u državni savet upravne aristokratije. Populus-u su bliske centuriske komicije, graduirane po posedu, i grupa krupnih novčara, equites: a nobilitetu seljaštvo, k o j e je bilo uticajno u tribalnim komicijama. Setimo se tamo Graha i Marija, a ovde K. Flaminija; i valja samo oštrije zagledati, pa ćemo primetiti sasvim izmenjen položaj konzula i tribuna. Oni nisu više naimenovani ljudi od poverenja prvog i trećeg staleža, čime je i njihov stav određen, nego su zastupnici partije kojii odaberu i koju mogu i napustiti. Ima 1 Plebs odgovara tiers-y —• građani i seljaci — 18 veka, a populus velikogradskoj »masi« 19 veka. Razlika dolazi do izražaja u stavu prema oslobođenim robovima, većinom ne-italskog porekla: njih plebs kao stalež pokušava da potisne u što manje triba, dok u populus-y kao partiji oni ubrzo igraju merodavnu ulogu.
227
ŠPENGLER
Propast Zapacla
»liberalnih« konzula, kao stariji Katon, i »konzervativnih« tribuna, kao Oktavije, protivnik Tib. Graha. Obe partije ističu svoje kandidate na izborima i trude se svim sredstvima demagoškog obrađivanja da ih prolure, pa ako novac pri izborima nije imao nekog uspeha, on će b o l j e uspeti bar kod izabranih. U Engleskoj su se vigovci i torijevci, u početku 19 veka, sami konstituisali kao partija, po f o r m i se pograđančili, i obe partije uzele su bar po zvuku reči liberalni program, čime je javno mnenje, kao i uvek, bilo savršeno ubeđeno i zadovoljenO. Ovim majstorskim i na vreme izvedenim skretanjem nije se uopšte ni došlo do obrazovanja jedne partije koja bi bila anti-staleška, kao što je to bilo u Francuskoj iz 1789. Članovi Donjeg doma postadoše od izaslanika vladajućeg sloja — narodni zastupnici, i dalje finansiski zavisni od njega; vođstvo je ostalo u istim rukama, a partiska suprotnost, za koju su se od 1830 našle reči »liberalna« i »konzervativna« same od sebe, počivala je na jednom »više ili m a n j e « , a ne na »ili—ili«. To su iste one godine kojih je literarno slobodarslco raspoloženje »mlade Nemačke« prešlo u partisku nastrojenost, i kojih se u Americi pod pretsednikom Džeksonom organizovala demokratska partija nasuprot republikanskoj i bilo u punoj f o r m i priznato načelo: da su izbori »posao«, a sva državna zvanja plen pobednikov 1 . Ali se oblik vladajuće manjine razvija nezadrživo i dalje od staleža preko partije do pratnje pojedinaca. Otuda se k r a j demokratije i njen prelaz u cezarizam ispoljavaju na taj način što ne iščezava partija trećeg staleža, liberalizam, nego iščezava partija uopšte kao oblik. Nastrojenje, popularni cilj, apstraktni ideali svake prave partiske politike raspadaju se i na njihovo 1 Potpimo u tišini prešla je istovremeno katolička crkva sa staleške na partisku politiku i to jednom strategiskom sigurnošću kojoj se ne može dovoljno nadiviti. U 18 veku bila je ona potpuno aristokratska, što se tiče stila njene diplomatije, davanja velikih položaja i duha njenih viših krugova. Setimo se tipa opata d crkvenih kneževa koji su postaiali i ministrima i poslanicima kao mladi.. kardinal Roan. Sada, sasvim »po liberalski«, dolazi namesto porekla nastrojenje, namesto ukusa radna snaga, a velika sredstva demokratije, štampa, izbori, novac, tretiraju se jednim ukusom kakav pravi liberalizam retko postiže, a nije ga nikako nadmašio.
228
PROPAST
ZAPADA
Država
ineslo dolazi privatna politika, nesprečavana volja za moei malog broja rasnih ljudi. Stalež ima instinkte, piu lija program, a pratnja — gospodara: to je put od pidricijata i plebsa preko optimata i populara do pompejahaca i cezarijanaca. Vreme pravog partiskog gospodarstva obuhvata jedva dva veka, a za nas je ono u punom opadanju od svetskog rata. Samo je u prvom naletu bilo moguće da sva masa birača zajednićkim poletom bira ljude koji će voditi njihovu stvar — kako se naivno zamišlja u svim ustavima; to pretpostavlja da još nisu postojali ni začeci za organizaciju određenih grupa. .Tako je bilo 1789 u Francuskoj, 1848 u Nemačkoj. Ali je sa postojanjem skupštine vezano i obrazovanje taktičkih jedinica, k o j e na okupu drži volja da se jednom osvojeni vladajući položaj odrzi i k o j e se više nikako ne smatraju zagovornicima svojih birača, nego, obrnuto, te birače svim sredstvima agitacije čine poslušnim, da bi ih udesile za svoje ciljeve. Jedan narodni pravac koji se organizovao — tim samim je već postao oruđe organizacije, i on sada nezadržano ide dalje putem, sve dok i organizacija sama ne postane sredstvom vođa. V o l j a za moći je jača od svake teorije. U početku vođstvo i aparat postaju radi programa, onda ih vlasnici brane radi inoći i plena (kao što je to danas već uopšte slučaj kada hiljade žive od partije i od zvanja i poslova k o j e ona daje), pa se, konačno, i program briše iz sećanja, a organi: zacija radi samo za sebe. U starijeg Scipiona i Kv. Flaminija još se govori o prijateljima koji ih prate u rat, ali je mlađi Scipion obrazovao
jednu
cohors
amicorum,
svakako
prvi
pri-
mer organizovane pratnje, koja onda radi svoj posao kod suda i pri izborima 1 . patrijarhalni
Isto tako, prvobitno sasvim
i aristokratski,
odnos
vernosti
patrona
prema klijentima razvija se u interesnu zajednicu na sasvim materijalnoj osnovi, a već i pre Cezara postoje pismeni ugovori između kandidata i birača sa taćno utvrđenim
plaćanjima
i
protiv-uslugama.
Na
drugoj
1 Uz ovo: M. Gelzer, Die Nohilitat der rom. Republik (1912) S. 43 f f .
229
ŠPENGLER
Propast Zapacla
strani opet obrazuju se, kao u današnjoj Americi 1 , klubovi i birački savezi tribula, lcoji vladaju masom okružnih birača ili ih rasteruju, da bi sa velikim vođama, prethodnicima cezara, pregovarali od močnika do moćnika o izbornome »poslu« To nije brodolom nego smisao i nužni konačni rezultat demokratije, pa tužbe sanjalačkih idealista o razaranju njihovih nada karakterišu jedino njihovu slepoću za neumoljivu razdvojenost istina i činjenica i za unutarnju vezanost duha i novca. Političko-socijalna teorija je samo jedna, ali i nužna, podloga partiske politike. Ponosni niz od Rusoa do Marksa ima svoj pandan u antičkom nizu od sofista do Platona i Zenona. U Kini se osnovne crte odgovarajućih učenja mogu iznaći u konfucijanskoj i taoističkoj literaturi; dovoljno je imenovati socijalistu Moh-Ti. U vizantiskoj i arabljanskoj literaturi abasidskog vremena, gde se radikalizam javlja uvek u strogo pravovernom obliku, takva učenja su mnogobrojna i deluju kao pogonske snage u svim krizama 9 veka; u Egiptu i Indiji dokazano je njihovo postojanje duhom događaja u vreme Bude i Hiksa. N j i m a ne treba liberalni oblik; isto toliko je efikasno i usmeno širenje: propoved i propaganda po sektama i savezima; ovaj način širenja je opšti pri kraju puritanskih struja, dakle u islamu i englesko-amerikanskom hrišćanstvu. Da li su ta učenja »istinita« ili »lažna« — to je za svet političke istorije (to se uvek mora ponovo naglašavati)-pitanje bez smisla. »Opovrgavanje« recimo marksizma spada u delokrug akademskih raspravljanja ili javnih debata, gde svaki ima pravo (a ostali nemaju). Važno je i radi se o tome: da li su ta učenja efikasna; otkada i za koliko vremena pretstavlja uverenje: da se stvarnost može popraviti po jednom sistemu misli — uopšte jednu moć sa k o j o m politika ima da računa. Mi smo u jednom vremenu bezgraničnog poverenja u svemoć razuma. Veliki opšti p o j m o v i : sloboda, pravo, čovečanstvo, napredak — svet'i su. Velike teorije su evanđelja. Njihova snaga ubeđenja ne počiva na razlo1 Opšte je poznat Tammany Hall u Njujorku, ali se ovom stanju približuju sve zemlje gde vladaju partije. Amerikanski »caucus«, koji deli svojim članovima državna zvanja, pa onda natura njihova imena biračkoj masi, uveo je Čemberlen u Englesku kao National Liberal Federation, a od 1919 se i u Nemačkoj brzo razvijao.
230
PROPAST
ZAPADA
Država
/ima, jer masa jedne partije nema ni kritičke energije ni distance da bi razloge ozbiljno ispitivala, nego na .ukramentalnoj posvećenosti njihovih parola. Svakako, la čarolija se ograničava na stanovništvo velikih gradova i na doba racionalizma, te »religije obrazovanili«. Na seljaštvo ona ne deluje baš ništa, a i na gradske. inase samo izvesno vreme, ali onda silinom jednog novog otkrovenja. Čovek biva »obraćen« (kao u veru); zarko se hvata reči i njihovih navestilaea; postaje mučenik na barikadama, po bojnim poljima, na vešalima; pred očima mu se otvara politička i socijalna onostranost, a trezvena kritika te čarolije izgleda mu niska i profana, i nju valja usmrtiti. Ali su, baš time, spisi kao Contrat social i Komunistički manifest moćna sredstva prvoga reda u rukama nasilnika koji su se uspeli u okviru partiskog života i umeju da stvore, i iskoriste, ubeđertje mase k o j o m vladaju. Međutim, ovi apstraktni ideali imaju moć koja se pruža jedva na dva stoleća (stoleća partiske politike). Na kraju krajeva njih ne opovrgnu, nego oni postanu dosadni. Ruso je to već odavno, a Marks će ubrzo postati takvim. L j u d i konačno ne napuštaju ovu ili onu teoriju, nego veru u teoriju uopšte, pa time i sanjalački idealizam 18 veka: veru da će se nezadovoljavajuće činjenice moći popraviti primenjivanjem pojmova. Kada su Platon, Aristotel i njihovi savremenici definisali antičke ustavne oblike i mešali ih da bi dobili n a j m u d r i j i i najlepši, sav svet je to slušao, a baš Platon je svojim pokušajem da Sirakuzu preobrazi po ideološkom receptu — upropastio taj grad 1 . Isto tako mi izgleda sigurno da su južne države Kine ispale »iz f o r m e « usled filozofskih opita slične vrste 2 , i time postale plen imperijalizma Cina. Jakobinski fanatici slobode i jednakosti predali su, od direktorijuma, Francusku zanavek na milost i nemilost naizmeničnoj vladavini vojske i berze, a svaki sociialistički ustanak krči nove puteve kapitalizmu. Ali l:ada je Ciceron pisao svoju knjigu o državi za Pompeja, a Salust oba svoja 1 0 istoriji ovog tragičnog opita vidi: Ed. Meyer, Gesch. d. Alt. V; § 987 ^ff. 2 »Planovi borećih se država«, Čun-ciju-fan-lu i živolopisi u Sema-cijena puni su primera učenoškolskih mešanja »mudrosti« u politiku.
231
ŠPENGLER
Propast Zapacla
memoara Cezaru, na to više niko nije obraćao pažnju. U Tib. Graha će se možda još i naći uticaja onog stoičkog sanjara Blosija, koji se kasnije ubio, pošto je naveo u propast i Aristonika iz Pergamona 1 , ali u poslednjem predhrišćanskom veku teorije su postale izanđala školska tcma, i otada pitanje se vrzlo samo oko vlasti i moći. N i k o ne treba da se vara: vreme teorije bliži se i za nas svome kraju. Veliki sistemi liberalizma i socijalizma postali su svi skupa između 1750 i 1850. Mark-' sov je danas već stogodišnjak, a on je ostao poslednji. Unutarnje, on sa svojim materijalističkim shvatanjem istorije znači krajnju konsekvencu racionalizma i, po tome, njegov kraj. I isto onako kako je vera u Rusoova prava čoveka izgubila svoju snagu otprilike sa 1848, prošla je i vera u Marksa sa svetskim ratom. Ko uporedi onu odanost do smrti koju su Rusoove misli našle u francuskoj revoluciji — sa držanjem na primer socijalista iz 1918, koji bi bili morali pred svojim privrženištvom i u njem.u održati uverenja (koja oni sami više nisu imali) ne radi ideje nego radi moći koja je od toga zavisila — taj vidi ocrtan i dalji put na kome će konačno pasti sva'ki program, zato što smeta borbi za moć. Vera je odlikovala dedove; unucima je ona dokaz »provincijalizma«. Namesto toga danas već niče, usled duševnih jada i griže savesti, nova rezignirana pobožnost, koja umesto jasnih pojmova traži tajnu i koja će je i naći konačno u dubinama druge religioznosti.
18 To je jedna, jezička, strana velike činjenice — demokratije. Ostaje nam još da posmatramo drugu, i odlučnu, rasnu. Demokratija bi ostala u glavama i na papiru, da mieđu njenim zatočnicima nije bilo pravih gospodarskih prirodci, za koje je narod bio samo objekat a ideali sarno sredstva, ma koliko da su i oni 1 O njegovoj »Sunčevoj državi«, obrazovanoj od robova i nadničara, upor. Pauly-Wyssowa, Real-Encycl., 2, 961. Isto tako je revolucionarni kralj Sparte Kleomen I I I (235) bio pod uticajem stoika Sfera. Razumljivo je što je rimski senat često proganjao »filozofe i retore«, tj. poslovne političare, fantaste i bundžije.
232
PROPAST
ZAPADA
Država
Muni bili slabo svesni toga, Sve pa i najnesumnjivije metude demagogije, k o j e su, unutarnje, sasvim iste koje i ii diplomatiji ancien regime-a, samo oslonjene na mase umesto na vladare i poslanike, na razuzdana niišljenja, raspoloženja i izlive v o l j e umesto na izabrane duhove, jedan orkestar duvačkih instrumenata namesto kamer-muzike, bile su izrađene od čestitih ali praktičnih demokrata; partije koje zastupaju tradiciju naučile su se tim metodama tek od njih. Ali je svakako karakteristično po put demokratije da začetnici popularnih shvatanja nisu nikada naslutili stvarno dejstvo svojih planova, ni onaj tvorac »servijanskog« ustava u Rimu, niti Narodna skupština u Pal izu. Kako svi ti oblici nisu organski izrasli, kao lenstvo, nego su izmišljeni, i to ne na osnovu kakvog dubokog poznavanja ljudi i stvari, nego na osnovu apstraktnih pretstava o pravu i pravičnosti, to zjapi čitav ponor između duha zakona i praktičnih navika, k o j e su se pod pritiskom tog duha nečujno stvorile da bi zakone prilagodile taktu stvarnoga života ili ih od tog takta držale daleko. Telc je iskustvo naučilo ljude, i to istom na kraju celog razvitka, da su prava naroda i uticaj naroda dve stvari. Ukoliko opštije pravo glasa, utoliko neznatnija moć birača. Na počecima demokratije jedino duhu pripada polje rada. Nema ničeg plemenitijeg i čistijeg nego ona noćna sednica od 4 avgusta 1789 ili ona zakletva u Balhausu ili raspoloženje u Pavlovoj crkvi u Frankfurtu, gde se, imajući vlast u rukama, dugo savetovalo 0 opštim istinama, sve dok se nisu sakupile sile stvarnosti i odgurnule sanjalice u štranu. Ali se ubrzo javIja i druga količina demokratije i opominje na činjenicu: da se od ustavnih prava može činiti upotreba samo onda kada se ima novca 1 . Da izborno pravo ma 1 približnq izvrši sve ono što od njega očekuje ideali1 Rana demokratija, ona demokratija punonadežnih ustavnih projekata koja za nas dopire otprilike do Linkolna, Bizmarka i Gledstona, mora to iskustvo tek steći; kasna demokratija, za nas ona demokratija zrelog parlamentarizma, polazi sa tog iskustva. Tu su se istine i činjenice, u obliku partiskog ideala i partiske kase, konačno razišle. Pravi parlamentarac oseća da je baš noveem oslobođen od one zavisnosti koja se u naivnom shvatanju birača sadrži kao istina o njemu.
233
ŠPENGLER
Propast
Zapada
sta, moramo pretpostaviti: da nema organizovanog vođstva, koje deluje na birače u svom interesu i u razmeri raspoloživog novca. A čim je to vođstvo tu, izbori imaju još samo značenje cenzure koju masa dodeljuje pojedinim organizacijama, na čije oblikovanje ona na koncu nema više ni najmanjeg uticaja. Isto tako i idealno osnovno pravo zapadnjačkih ustava, pravo mase da slobodno određuje svoje zastupnike, jeste samo gola teorija, jer se svaka razvijena organizacija ustvari sama dopunjuje. Najzad se budi osećanje da izborno pravo uopšte i ne sadrži neko stvarno pravo, pa ni izborno pravo između partija, zato što tvorevine moći i sile, izrasle na tlu izbora, vladaju pomoću novca svim duhovnim sredstvima govora i pisma i time upravljaju po s v o j o j volji mišljenjem pojedinca o partijama, dok sa druge strane svojim raspolaganjem nad zvanjima, uticajem i zakonima o d g a j a j u sebi naročiti soj bezuslovnih privrženika, caucus, koji sve ostale isključuje i dovodi u jedno takvo stanje zamorenosti od izbora koje se konačno čak ni u velikim krizama ne može viš'e savladati. » Prividno postoji ogromna razlika između zapadnjačke, parlamentarne, demokratije i demokratija egipatske, kineske, arabljanske civilizacije, kojima je potpuno tuđa misao o opštim narodnim izborima. Ali za nas, u ovom vremenu, masa je kao biračko telo »u f o r m i « — u istom onom smislu u kome je ona to bila ranije kao savez podanika, naime kao objekat za subjekat, kakva je ona i bila u Bagdadu i Vizantiji kao sekta ili monaštvo, a na drugim mestima kao vojska koja vlada, kao tajni savez ili kao država u državi. Sloboda je uvek i jedino negativna. Ona se sastoji u odbijanju tradicije: dinastije, oligarhije, kalifata; ali izvršna vlast odmah, neposredno i neokrnjena, prelazi sa njih na nove sile, partiske vođe, diktatore, prctcndente, proroke i njihovo privrženištvo, prema kojima masa. i nadalje ostaje bezuslovni objekatK »Pravo narodnog samoodređivanja« — to je samo jedna učtiva 1 A što se ona uprkos tome oseća oslobođena, to samo pokazuje, još jednom, duboku nesnošljivost između velikogradskog duha i organski odrasle tradicije, dok između aktivnosti njegove i vlade novca postoji unutarnji odnos. i
234
PROPAST
ZAPADA
Država
h.i/.a; stvarno, svakim opštim — anorganskim — izbornim pravom ubrzo prestaje uopšte prvobitni smi•>uo biranja. Ukoliko se t e m e l j i t i j e politički ugase ori'iinske podele staleža i profesija, utoliko bezobličnija, utoliko bespomočnija, postaje biračka masa, utoliko je bezuslovnije predata na milost i nemilost novim silaina, partiskim vođstvima, koja diktiraju masi svoju volju svim sredstvima duhovnog namoravanja, biju i/.nieđu sebe bitku oko vlasti metodama od kojih masa na kraju krajeva niti što vidi niti razume, i dižu jedno protiv drugoga javno mnenje kao jedino oružje, koje su sami sakovali. A baš zato neodoljivi potez vuče deinokratiju i dalje tim putem, koji je vodi do samouništenja 1 . Osnovna prava antičkog naroda (demos, populus) prostiru se na posedanje visokih državnih zvanja i pravosuđe2. Svet je bio u » f o r m i « za takva prava na forumu, sasvim po euklidovski, kao telesno prisutna masa skupljena na jednoj tačci; tu je on bio objekat obrađivanja po antičkom stilu, naime telesnim, bliskim, čulnim sredstvima, retorikom koja je delovala neposredno na svako uvo i oko, koja je postala isključivo na tom mestu i za taj cilj, sa svojim za nas delimično odvratnim i jedva snošljivim sredstvima: izučenim suzama, razdrtim haljinama 3 , bestidnom hva1 Nemački ustav od 1919, nastao dakle već na pragu opale demokratije, veoma naivno sadrži diktaturu partiskih mašina, koje su same na sebe prenele sva prava, te riisu nikome ozbiljno odgovorne. Ozloglašeni srazmerni izbori i lista Rajha osiguravaju im samodopunjavanje. Namesto prava »naroda«, koja su, po ideji, sadržana u ustavu iz 1848, postoje samo prava partija, što zvuči nevino, ali sadrži u sebi cezarizam organizacija. U tom smislu, on je svakako najnapredniji ustav vremena; po njemu se več uviđa kraj: samo neke male izmene — i on pojedincu daje neograničenu vlast. 2 Nasuprot tome, zakonodavstvo je vezano sa jednim zvanjem. Čak i onde gde skupština može primiti ili odbaciti formu zakona, zakon može uvesti samo jedan činovnik, recimo tribun. Želje za pravima, koje masi sugeriraju najvećim delom vlastodršci, ispoljavaju se dakle u ishodu činovničkih izbora, kako nas uči vreme Graha. 3 Još je i pedesetogodišnji Cezar morao da odigra tu komediju svojim vojnicima na Rubikonu, zato što su oni navikli na to kada se od njih nešto hoće. To odgovara otprilike »tonu dubokog uverenja« u današnjim skupštinama.
235
ŠPENGLER
Propast Zapacla
lom prisutnih, ludim lažima o protivniku, jednom već ustaljenom sastojinom sjajnih obrta i zvučnih kadenca; antički čovek bio je još obrađivan i igrama i poklonima, pretnjama i udarcima, a ponajpre novcem. Početke znamo u Atini iz godine 4001, a kraj, u strahovitim razmerama, u Rimu Cezara i Cicerona. K a o i svuda tako i ovde: izbori su od naimenovanja staleških zastupnika postali borbom između partiskih kandidata. A time je data arena na k o j o j sada novac prelazi u napad, i to još počev od Zame, povećavajući dimenzije do ogromnosti. »Ukoliko je veće bilo bogatstvo koje se moglo koncentrisati u ruke nekolicine, utoliko se više borba oko političke vlasti pretvarala u pitanje novca« 2 . Time je sve rečeno. Pa ipak n i j e tačno, u jednom dubljem smislu, govoriti o korupciji. To nije izopačavanje običaja, to je sam običaj, običaj zrele demokratije koja sudbinskom nužnošću uzima te oblike. Cenzor A p i j e Klaudije (310), bez sumnje pravi helenista i ustavni ideolog (kao i ma k o j i iz kruga gospođe Rolan), mislio je pri svojim reformama sigurno na izborna prava, a ne na veštinu pravljenja izbora, ali ona prava samo pripremaju put o v o j veštini. Tek u n j o j dolazi do izražaja rasa i ona se ubrzo savršeno probija. A u okviru diktature novca ne možemo tek rad sa novcem oglasiti kao neku degeneraciju. Rimska činovnička karijera iziskivala je, otkako se vršila u obliku narodnih izbora, čitav kapital, k o j i je budućeg političara pravio dužnikom cele svoje okoline. Pre svega, edilstvo, pri kome je kandidat morao javnim igrama nadmašiti protivnika — ako je želeo kasnije da dobije glasove gledalaca. Sula je pao pri prvom izboru za pretora, zato što n i j e bio edil. Pa onda ona sjajna pratnja sa k o j o m se čovek morao pokazivati svakodnevno na forumu da bi laskao besposlenoj gomili! Jedan zakon zabranjivao je plaćenu pratnju, ali je skuplja bila obaveza otmenih da daju zajmove, preporuke za mesta i poslove i odbrane pred sudom, što je opet ljude obavezivalo da kandidata pra1 Ali tip Kleona, samo se po je tada i u Sparti, kao i u Rimu itribuna. 2 Gelzer, Nobilitat, S. 94. Ova vog Cezara, daje najbolji pregled metoda.
236
sebi razume, postojao za vreme konsularnih knjiga, pored Majerorimskih demokratskih
PROPAST
ZAPADA
Država
te i svako jutro posećuju. P o m p e j je bio patron pol(»vini sveta, od picenskih seljaka do istočnih kraljeva; zastupao je i štitio sve; to je bio njegov politički kapital, k o j i je mogao uložiti protiv beskamatnih pozajmica Krasovih i »pozlaćivanja« 1 svih ambicioznih od strane osvajača Galije. Biračima se serviraju doručci po okruzima 2 , daju im se slobodna mesta za gladijatorske igre, ili im kandidati, kao Milon, novac šalju direktno kući. Ciceron to zove »poštovati običaje otaca«. Izborni kapital penjao se do amerikanskih dimenzija i iznosio je pokatkada stotine miliona sestercija. Pri izborima godine 54 popela se kamata sa 4% na 8%, zato što je najveći deo ogromne gotovine koja je bila u Rimu uložen bio u agitacije. Cezar je kao edil toliko novca izdao da je Kras morao jamčiti u iznosu od 20 miliona za njega, da bi ga poverioci pustili da otputuje u provinciju; a pri izborima za Pontifex maximus on je opet tako preterao u davanju kredita da mu je njegov protivnik Katul mogao pozajmiti novaca da otstupi, j e r bi u slučaju da izgubi na izborima — bio propao. Ali je, zbog toga i preduzeto, osvajanje i pljačkanje Galije učinilo Cezara najbogatijim čovekom na svetu; tu je već bila dobivena bitka kod Farsala 3 . Jer Cezar je te milione osvojio radi moći, kao i Cecil Rodes, a ne iz radosti prema bogaćenju, kao Veres, a ustvari i Kras, veliki novčar sa sporednim zanimanjem političara. On je shvatio da na tlu demokratije ustavna prava nisu ništa bez novca, a da sa novcem znače sve. K a d je Pompej još sanjao da može legije iz zemlje stvoriti, Cezar ih je nov1 »Inaurari« .— u tom cilju Cicpron je preporučio Cezaru svog prijatelja Trebacija. 2 Tributim ad prandium vocare (»Cicero pro Murena«) 72. 3 U pitanju su milijarde sestercija koje su otada prolazile kroz njegove ruke. Posvetni darovi galskih hramova, koje je on u Italiji prodavao, izazvali su pad zlatne vrednosti! Od kralja Ptoiomeja iznudili su on i Pompej za priznanje 144 miliona (Gabinije još jeclnom 240). Konzul Emilije Paul (50) bio je kupljen sa 36, Kurion sa 60 miliona. Odatle je moguće izvesti zaključke i o imanjima njegove bliže okoline — koja su bila zavidna za mnoge. Pri triumfu od 46 svaki vojnik (od njih više no 100.000) dobio je po 24.000 sestercija, a oficiri i vođi još mnogo znatnije sume. Pft ipak je, posie njegove smrti, državna blagajna bila dovoljna da osigura Antonijev položaj.
237
ŠPENGLER
Propast
Zapada
cem već prizvao u stvarnost. On je te metode našao gotove; on je njima vladao, ali se nije sa njima identifikovao. Mora nam biti jasno da se, otprilike od 150, partije sakupljene na načelima pretvaraju u lične pratn j e oko ljudi koji su imali privatno-politički cilj i -koji su se dobro razumevali u oružju svoga vremena. A tu sem novca spada još i uticaj na sudove. Pošto antičke narodne skupštine samo glasaju, a ne savetuju se, to je proces pred sudom jedan oblik partiskk borbe i stvarna škola političke rečitosti. Mladi političar započinjao je svoju karijeru time što bi optuživao kakvu veliku ličnost i po mogućstvu 1 je uništio, kao devetnaestogodišnji Kras čuvenoga Papirija Karbona, prijatelja braće Graha, koji je kasnije prišao optimatima. Katon je bio iz tih razloga optuživan 44 puta i uvek oslobađan. Pri tome je pravno pitanje bilo potpuno otstranjeno 2 . Partiski položaj sudija, broj patrona i obim pratnje merodavni su, a b r o j svedoka je ustvari samo zato tu da osvetli što b o l j e političku i finansisku moć tužioca. Sva rečitost Ciceronova protiv Veresa hoće da, pod maskom sjajnog etičkog patosa, uveri sudije da je osuda njegova u njihovom staleškom interesu. Po opštem antičkom shvatanju samo se po sebi razume da sedište u sudu ima da posluži privatnim interesima i interesima partije. Demokratski tužioci u ALini obično su na kraju svog govora skretali pažnju protivnicima iz naroda da će oslobađanjem Gelzer, S. 68. Tu je bilo pitanje ponajviše o ucenjivanju i podinićivanju. Pošto je to u ono doba bilo identično sa politikom i pošto je svaki znao da su i sudije i optuženi činili istu stvar, to se veština sastojala u tome da se održi partiski govor čiji je pravi cilj mogao shvatiti samo posvećeni, a koji se imao obaviti u oblicima dobro odigrane strasne moralnosti. To potpunce odgovara modernom parlamentarnom običaju. »Narod« bi se čudom začudio kada bi video partiske protivnike kako među sobom ćaskaju posle besnih govora na sednici (za izveštaj štampe). Potsetićemo se i slučajeva u kojima se jedna partija strasno zauzima za neki predlog, pošto je dogovorno sa protivnicima osigtirala da se on ne primi. U Rimu takođe nije bilo pitanje o presudi; bilo je dovoljno da optuženi ranije dragovoljno napusti grad i time ispadne iz partiske borbe i utakmice oko zvanja. 1
2
PROPAST
ZAPADA
Država
bogatoga optuženika izgubiti svoje parničke honorare 1 . Ogromna moć senata počiva najyećim delom na tome Sto je on posedanjem svih sudova imao u rukama sudl>inu svakog građanina; po tome se može odmeriti zamašnost grahovskog zakona iz 122, koji je prenosio sudove na viteški stalež i nobilitet, tj. time visoke činovnike predao na milost i nemilost finansiskom sveiu2. Sula je godine 83 istovremeno sa proskripcijama velikih novčara vratio sudove senatu, kao političko oruzje razume se; a konačna borba vlastodržaca nalazi izražaja i u stalnom menjanju sudiskog izbora. Ali, dok je antika, na čelu sa rimskim forumom, narodnu masu sakupljala u vidljivo i gusto telo, da bi ga primorala na upotrebu njegovih prava onakvu kakva se hoće, stvorila je »istovremeno« evropsko-amerikanska politika štampom jedno » p o l j e sila« duhovnih i novčanih napona, koje deluje preko cele zemlje, u koje je pojedinae svrstan a da toga i n i j e svestan, tako da mora misliti, hteti i delati onako kako to neka vladajuća ličnost negde u daljini smatra celishodnim. To je dinamika protiv statike, faustovsko osećanje sveta protiv apoliniskog, patos treće dimenzije protiv čiste, čulne sadašnjice. Ne govori se od čoveka čoveku; štampa i u vezi sa n j o m električna obaveštajna služba drže budno biće čitavih naroda i kontinenata pod zaglušnom bubnjarskom vatrom rečenica, parola, stanovišta, scena, osećanja —• i to iz dana u dan, iz godine u godinu, tako da svako » j a « postaje funkcijom jednog ogromnog duhovnog »nešto«. Novac ne čini svoj politički put kao metal iz ruke u ruku. On se preobražava u silu i određuje intenzitet onog obrađivanja svojom količinom. Barut i štampa idu zajedno, o b o j e pronađeni u gotičko doba, o b o j e sa temeljima u germanskoj tehničkoj misli, kao dva velika sredstva faustovske daljinske taktike. Reformacija je ugledala, u početku kasnog vremena, prve štampane letke i poljske topove; francuska revolucija u početku civilizacije prvi nalet brošura u jesen 1788, a kod Valmia prvu masovnu artilerisku vatru. A time se štampana reč, spravljana Von Pohlmann, Griech. Geschichte (1914) S. 236 f. Tako je mogao biti osuđen u ozloglašenom suđenju iz 93 Rutilije Ruf, zato što je kao namesnik po dužnosti postupio protiv ucenjivanja zakupnih društava. 1
2
239
ŠPENGLER
Propast Zapacla
u masama i raširivana preko beskrajnih površina, izdiže do strahovitog oružja u rukama onoga ko ume da rukuje njime. U Francuskoj 1788 radilo se još samo o prvobitnom izrazu privatnih ubeđenja, ali se u Engleskoj već došlo na to da se planski proizvodi utisak na čitaoca. Rat k o j i se iz Londona vodio protiv Napoleona člancima, letcima, falsifilcovanim memOarima na francuskom tlu, bio je prvi veliki primer. Pojedini listovi iz doba prosvećenja pretvaraju se u »štampu« — kako se kaže sa jednom karakterističnom anonimnošću1. Ratni pohod štampe postaje kao neko produženje — ili proširenje — rata drugim sredstvima, i njegova strategija predstražarskih borbi, prividnih manevara, prepada, juriša, izrađuje se u toku 19 veka do te mere da jedan rat može već biti izgubljen pre no što plane hitac — zato što ga je štarnpa već dobila! Mi smo danas tako neotporni prema dejstvu ove duliovne artilerije da retko ko može imati unutarnju distancu sa k o j e će jasno videti ogromnost tog prizora. Čisto demokratski preodevena volja za moći dovršila je svoje majstorsko delo time što se još i laska osećanju slobode objekata k o j i su u savršenom ropstvu — kakvoga još nikad n i j e bilo! Liberalni građanski duh se ponosi ukidanjem cenzure, poslednjeg ograničenja dok diktator štampe — N o r t k l i f ! — drži ropsku četu svojih čitalaca pod bičem svojih uvodnih članaka telegrama i ilustracija. Demokratija je potpuno istisnula novinama knjigu iz duhovnog iivota narodnih masa. Svet knjiga sa svojim bogatstvom stanovišta i gledišta, koja su prinuđavala misao na izbor i kritiku, stvarno poseduju još samo uski krugovi. Narod čita jedne, » s v o j e « , novine, k o j e u milionima primeraka svakodnevno prodiru u sve kuće, privlače duhove, u svoju sferu od ranog jutra, svojim zasadima bacaju u zaborav knjige, pa i kad se ipak ponešto pojavi na vidokrugu, one to dejstvo isključuju svojom pristrasnom kritikom. Šta je istina? Za gomilu to je ono što se stalno čita i sluša. Može neka sirota glava negde sedeti i sakupljati razloge koliko god hoće, da bi se utvrdila »istina« — to ostaje njegova istina. Druga, javna istina, • istina trenutka, koja jedino dolazi u obzir u činjenič1
240
Slično se veli »artiljerija« namesto pojedinih oruđa!
PROPAST
ZAPADA
Država
kom svetu delovanja i uspeha, jeste danas proizvod slampe. Ono što ona hoće — to je istina. N j e n i zapovednici proizvode, menjaju, izmenjuju uzajamno istine. Tri nedelje štampa posluje — i svet je uvideo istinu1. Nfjeni razlozi su neoborivi sve dotle dok ima novca koji omogućuje da se ti razlozi neprekidno ponavljaju. I antička retorika bila je sračunata na utisak, a ne na sadržinu (Šekspir je to sjajno prikazao u Antonijevom posmrtnom govoru), ali se ona ograničavala samo na prisutne i na trenutak. Dinamika štampe hoće trajno dejstvo. Ona mora trajno držati duhove pod pritiskom. N j e n i razlozi padaju čim protivni razlozi nađu veću novčanu silu, koja njih još češće iznosi pred oko i uvo. U tom istom trenutku obrće se magnetska igla javnog mnenja prema jačem polu. Svaki je odmah uveren u novu istinu. Naglo se budi iz zablude. Sa političkom štampom u vezi je potreba za opštim školskim obrazovanjem, koje potpuno nedostaje u antici. U tome je jedan sasvim nesvesni nagon da se mase kao objekti partiske politike privedu moćnom sredstvu novina. Idealistu ranije demokratije to je izgledalo kao prosvećivanje bez ikakvih zadnjih namera, pa i danas još ima, ovde onde, maloumnika koji se oduševljavaju mišlju o slobodi štampe, ali baš time budući cezari svetske štampe uzimaju maha. Onaj ko je naučio da čita — pada pod njihovu moć. Kasna demokratija iz željenog samoodređivanja pretvara se u radikalno načinjeno određenje naroda — pomoću sila kojima se pokorava štampana reč. Danas se u borbama otimaju o to oružje. U naivnim počecima novinske moći, to oružje bilo je oštećeno cenzurom k o j o m su se branili zastupnici tradicije, pa je građanstvo vikalo da je sloboda duha u opasnosti. Sada gomila mirno ide svojim putem; ona je tu slobodu konačno osvojila, ali se u pozadini neviđeno bore nove sile — kupujući štampu. Novine promene 1 Najjači primer za buduće generacije biće pitanje »odgovornosti« za svetski rat, to jest pitanje ko pomoću vlasti štampe i kablova svih kontinenata poseduje moć da svetskom javnom mišljenju servira onu istinu koja mu je potrebna za njegove ciljeve, i da je dotle održava koliko mu je to potrebno. Sasvim drugo jedno pitanje, koje se još samo u Nemačkoj sa prvim zamenjuje, čisto je naučno: ko je, naime, imao interesa da baš u leto 1914 izazove događaj o kome je već tada postojala čitava literatura.
241
ŠPENGLER
Propast
Zapada
gospodara, pa time i čitalac menja gospodara — i ne primećujući tu promenu 1 . I tu triumfuje novac i primorava slobodne duhove da mu služe. Nijedan ukrotitelj zverova ne drži tako u zaptu svoje krdo. Narod se podbuni kao čitalačka masa, pa juriša ulicama, preti i razbija prozore. Jedan mig štabu štampe — i narod se utiša i ide kućama. Štampa je danas vojska sa brižIjivo organizovanim rodovima oružja, sa žurnalistima kao oficirima, a čitaocima kao vojnicima. Ali, i tu je kao u svakoj vojsci: vojnik slepo sluša, pa se ratni cilj i operacioni plan promene, a on za to i ne zna. Čitalac nema ni p o j m a o onome šta se sa n j i m e hoće; on i ne treba da zna kakvu ulogu igra. Nema strašnije satire na slobodu misli. Nekada se ljudi nisu usuđivali da slobodno misle; sada to smeju, ali ne mogu. Oni samo još hoće da misle ono što treba da hoće, i baš to osećaju kao svoju slobodu. A druga strana ove kasne slobode: svakome je slobodno da kaže što hoće; ali štampi je na volju hoće li to uzeti na znanje ili neće. Ona može osuditi na smrt svaku istinu time što ne preuzima na se posredovanje pred svetom: strašna cenzura ćutanja, koja je utoliko 'svemoćnija, ukoliko ropska masa čitalaca novina i ne primećuje da takva cenzura postoji12. Tu se pojavljuje, kao i svuda pri porođajnim bolovima cezarizma, jedan deo potonulog ranog vremena. Luk zbivanja se zatvara. Kao što u građevinama od čelika i betona izbija još jednom izražajna volja prve gotike, ali samo hladna, savladana, civilizovana, tako se ovde javlja gvozdena moćna volja gotičke crkve nad duhovima — kao »sloboda demokratije«. Vreme » k n j i g e « uokvireno je u gotičku propoved i u moderne novine. K n j i g e su lični izraz, a propoved i novine pokoravaju .se bezličnom cilju. Godine sholastike daju nam u svetskoj istoriji 1 U pripremanju svetskog rata štampa čitavih zemaJja stavljena je finansiski pod komandu svojih metropola, čime su pripadni narodi dovedeni u strogo duhovno ropstvo. Ukoliko je demokratskiji unutarnji oblik jedne nacije ; utoliko ona lakše i potpunije podleže toj opasnosti. To je stil dvadesetoga veka. Demokrata staroga Jcova ne bi danas zahtevao slobodu za štampu, nego od štampe, ali su se, međutim, vođe pretvorile u »skoroeviće« koji moraju da osiguraju svoj položaj prema masi. 2 Veliko spaljivanje knjige u Kineza (o kome smo ranije govorili) naivno je prema ovome.
242 '
PROPAST
ZAPADA
Država
jt'dini primer duhovne discipline koja ne dopušta da se igde u zemljama pojavi spis, govor, misao — koji bi protivrečili jedinstvu koje se hoće. To je duhovna dinamika. Antički, indiski, kineski ljudi sa užasom bi p.fedali takav prizor. A baš se to vraća kao nuini rezullat evropsko-amerikanskog liberalizma, onako kako je mislio Robespjer: »despotizam slobode protiv tiranije«. Namesto lomaea stupa veliko ćutanje. Diktatura parliskih glavara oslanja se na diktaturu štampe. Pokušava se da se pomoću novca preotmu čete čitalaca i čitavi narodi iz neprijateljskog pripadništva i stave pod sopstvenu disciplinu misli. Tu oni saznaju samo još ono što treba da znaju, a jedna viša volja formira sliku njihova sveta. N i j e više potrebno da se podanici obavezuju na oružanu službu, kao pod vladarima baroka. Njihovi duhovi se podjaruju člancima, telegramima, slikama — Nortklif! — dolc oni sami ne potraže oružje te primoraju vođe na onu borbu na koju su ti vođi hteli da budu primorani. To je kraj demokratije. U svetu istina dokaz sve odlučuje: u činjeničkom svetu uspeh. Uspeh — to znači triumf jedne struje bića nad drugima. Život je održao svoje; snovi popravljača sveta postali su oruđa gospodarskih priroda. U kasnoj demokratiji izbija rasa i zarobljava ideale ili ih sa smehom baca u ponor. Tako je bilo u egipatskoj Tebi, u Rimu, u Kini; ali ni u jednoj drugoj civilizaciji (sem naše) nije volja za moć dobila tako neumoljivi oblik. Misli, a time i delanje, masa drže se pod gvozdenim pritiskom. Zato, i samo zato, čovek je čitalac i birač, dakle dvostruki rob, dok partije postaju poslušne pratnje nekolicine, iznad kojih cezarizam već baca prve svoje senke. Kao englesko kraljevstvo u 19, tako u 20 veku parlamenti postaju svečana i prazna scena. Kao tamo skiptar i kruna, tako se ovde narodna prava ceremonijalno nose pred gomilom, i utoliko se više pazi na njih, ukoliko manje znače. To je razlog sa koga mudri Avgust nije propuštao nijednu priliku, a da ne naglasi staro-osvećene običaje rimske slobode. Ali se danas moć već premešta iz parlamenata u privatne krugove, a isto tako i izbori nezadrživo spadaju do — komedije, i za nas kao i za R i m što su bili., Novac organizuje izborni proces u 243
ŠPEMGLEM Propast Zapada interesu onih koji novac imaju, 1 i izborni posao postaje ugovorena igra, koja se inscenira kao samoodređenje naroda. Ako je izbor prvobitno bio revolucija u legitimnim oblicima — sada se taj oblik iscrpao i čovek » b i r a « svoju sudbinu opet prvobitnim sredstvima krvave sile — kad mu politika novca postane nesnošljivom. N o v c e m demokratija uništava samu sebe, pošto je prethodno novac uništio duh. Ali baš zato što su svi snovi odleteli, snovi o tome da će se ikada moći stvarnost popraviti mislima kakvog Zenona ili Marksa, "1 zato što se naučilo da se u carstvu stvarnosti jedna moćna volja može srušiti samo drugom (to je veliko iskustvo iz doba borećih se država), konačno se budi duboka čežnja za svim onim što još živi od starih plemenitih tradicija. Čovek je do odvratnosti sit novćane privrede. Nada se spasu ma otkuda, pravome tonu časti i viteštva, unutarnjeg plemićstva, odricanja i dužnosti. I sada započinje vreme kada se u dubinama opet bude oblikovne sile krvi, k o j e su bile potisnute racionalizmom velikih gradova. Sve što je ostalo još pošteđeno, dinastička tradicija, staro plemstvo, otmeni običaji uzvišeni nad novcem, sve što se oseća dovoljno snažnim da bude, po rečima Fridriha Velikog, sluga svoje države u napornome radu punom odricanja i brige, sve što baš poseduje neograničenu silu, sve što sam ja nazvao socijalizmom nasuprot kapitalizmu 2 — sve to odjednom postaje žižom ogromnih životnih snaga. Cezarizam odrasta na tlu demokratije, ali mu koreni dopiru duboko do u podzemlja krvi i tradicije. Za svoju moć antički cezar ima da zahvali tribunatu; svoje dostojanstvo, i time svoju trajnost, on ima kao princeps. I tu se još jednom budi duša rane gotike: duh viteških redova savlađuje pljačkaško vikinštvo. Neka silnici budućnosti i vladaju svetom kao privatnim po1 Tu je tajna zbog čega sve radikalne, dakle siromašne, partije nužno postaju oruđa novčanih sila: u Rimu equites-a, a danas berze. Teoriski one napadaju kapital; praktički, one ne napadaju berzu već tradiciju (u interesu berze). Tako je bilo u vreme Graha, kao i danas što je, i to u svim zemljama. Polovina vođa može se kupiti novcem, zvanjem, učestvovanjem u poslovima, a sa vođama i čitave stranke. 2 Preussentum und Sozialismus, 41 f.
244
PROPAST
ZAPADA
Država
sedom, pošto se veliki politički oblik kulture raspao neopozivo, ipak ta bezoblična i bezgranična moć sadrži jedan zadatak, zadatak neumorne brige za o v a j svet, zadatak koji je suprotnost svim interesima u doba novčanog gospodarstva, zadatak koji iziskuje visoko osećanje časti i svesti, o dužnosti. Ali se baš zato podiže konačna borba između demokratije i cezarizma, između vodećih šila diktatorske privrede i čisto političke v o l j e za redom i poretkom u cezara. Da bismo razumeli tu konačnu borbu između privrede i politike u k o j o j politika ponovo osvaja svoje carstvo, potrebno je da bacimo pogled na fiziognomiju privredne istorije.
f
245
GLAVA PETA
OBLIKOVNI SVET PRIVREDNOG ŽIVOTA
PRVI DEO \
N O V A C 1
i
Stanovište sa koga možemo razumeti privrednu istoriju visokih kultura ne sme se potražiti na tlu same privrede. Privredno mišljenje i delanje samo je jedna strana života, koja biva netačno osvetljena čim je posmatramo kao samostalnu vrstu života. A najmanje ćemo naći to stanovište na tlu današnje svetske privrede, koja već 150 godina prevaljuje jedan fantastičan, opasan, i najzad skoro očajan put naviše, koji je isključivo zapadnjački i dinamički, a ni najmanje opšte čovečanski. Ono što danas nazivamo nacionalnom ekonomijom — izgrađeno je na čisto i specifično engleskim pretpostavkama. Mašinska industrija, potpuno nepoznata svim drugim kulturama, danas je u cehtru kao da je to nešto što se samo po sebi razume, i gospodari potpuno stvaranjem pojmova i izvođenjem takozvanih zakona, a da mi toga nismo ni svesni. Kreditni novac, u onom osobenom obliku koji je rezultirao iz engleskog odnosa svetske trgovine i izvozne industrije u jednoj zemlji bez seljaka, služi kao podloga za definicije reči: kapital, vrednost, cena, imanje, koje se posle bez daljega primenjuju na druge kulturne stupnje i životne krugove. Insularni položaj Engleske odredio je u svim ekonomskim teorijama shvatanje politike i njenog odnosa prema privredi. Tvorci ove privredne slike jesu 247
ŠPENGLER
Propast Zapacla
David Hjum 1 i Adam Smit 2 . Ono što je posle pisano 0 njima i protiv njih pretpostavlja — i nesvesno — kritički osnov i metodu njihovih sistema. To vredi za K e r i j a i Lista isto tako kao i za Lasala i Furijea. A što se tiče najvećeg protivnika Smitovog, Marksa — tu je n a j m a n j e u pitanju da li mi, ostajući potpuno u vlasti pretstavnog sveta engleskog kapitalizma, protiv njega protestujemo: jer ga baš time priznajemo, pa samo hoćemo da, drugim jednim pogrešnim računom, njegovim objektima pribavimo korist koju imaju njegovi subjekti. Od Smita do Marksa, u pitanju je čista samoanaliza privrednog mišljenja jedne jedine kulture, i to još na jednom jedinom njenom stupnju. Ta je samoanahza potpunce racionalistička, te polazi od materije i njenih uslova, nevolja i draži, namesto od duše rodova, staleža, naroda, i od njene oblikovne snage. Ona posmatra čoveka kao neki pridodatak koji pripada položaju stva-. ri, a ne zna ništa o velikoj ličnosti i o volji p^jedinih 1 čitavih rojeva, v o l j i koja formira istoriju i koja u privrednim sredstvima ne gleda ciljeve, nego sredstva. Ona smatra da je privredni život nešto što se bezostatno može objasniti iz vidljivih uzroka i posledica, nešto što je potpuno mehanički ustrojeno i potpuno u sebe zatvoreno, i najzad, nešto što je u nekakvom kauzalnom odnosu prenla krugovima politike i religije, koji se takođe zamišljaju kao nešto za sebe. Kako je takav način posmatranja sistematski a ne istoriski, to on veruje u bezvremensku važnost svojih pojmova i pravila, te ima ambiciju da postavi jedino tačnu metodu vođenja »privrede uopšte«. Zato se potpuno slomio svuda gde su se njegove istine sukobile sa činjenicama, kao što je to bio slučaj sa proricanjima građanskih 3 teoretičara o izbijanju svetskoga rata, a proleterskih o uređenju sovjetske privrede. Nema, dakle, još nacionalne ekonomije, ukoliko pod tim imenom razumemo m o r f o l o g i j u privredne strane života, i to života visokih kultura sa njihovim stvaranjem privrednog stila jednovrsnim po stupnju, Political discourses, 1752. čuveno delo Inquiry, 1776. 3 Opšte učenjačko shvatanje bilo je da će privredne. posledice mobilizacije iznuditi prekid rata za nekoliko nedelja. 1 7
248
I'ROPAST ZAPADA Oblikovni svet privrednog života lcmpu i trajanju. Jer privreda ncma sistem, već fiziognomiju. Da bi se ispitala tajna njenog unutarnjeg oblika, njene duše, potreban je fiziognomički takt. Da bi se imalo u n j o j uspeha, mora se biti poznavalac — onako kako je neko poznavalac Ijudi ili poznavalac konja — te nije potrebno »znanje«, kao što ni jahač ne mora da »zna« ništa o zoologiji. Ali to poznavalaštvo može se probuditi, i to onim saosećajnim pogledom na istoriju koji daje slutnju o rasnim nagonima, a ovi deluju i u našem privredno aktivnom biću, zato da bismo simbolički oblikovali spoljašnji položaj — ekonomsku »materiju«, nevolju — po s v o j o j sopstvenoj unutrici. Svaki privredni život je izraz duševnog života. To je novo, nemačko, shvatanje privrede, sa one strane kapitalizma i socijalizma, koji su i jedan i drugi proizišli iz trezveno-građanske razumnosti 18 veka i koji nisu hteli da budu ništa drugo do materijalna analiza — pa prema tome konstrukcija — privredne površine. Dosadanja učenja su samo jedna priprema. Privredna misao, kao i pravna, čeka još svoj sopstveni razvoj, koji i danas kao i u hclenisličko-rimsko doba počinje tamo gde su umetnost i filozofija postale neopozivom prošlošću. Sledeći pokušaj želi samo da pruži letimičan pogled na postojeće mogućnosti. Privreda i politika su strane jednog životnog bića k o j e teče, a ne budnoga bića, duha. U obe se otkriva takt kosmičkih struja, koje su zatvorene u nizu rodova pojedinačnih bića. Ne stoji samo to da one imaju istoriju, nego one jesu istorija. U njima vlada »kada«, neo b r t l j i v o vreme. Obe pripadaju rasi, a ne jeziku sa njegovim prostorno-kauzalnim naponima, kao religija i nauka; one su upravljene na činjenice, a ne na istine. Postoje političke i privredne sudbine, kao što opet u svim religioznim i naučnim učenjima postoji bezvremenska veza nzroka i posledice. Život dakle ima politički i privredni način na koji je on »u f o r m i « za istoriju. Ti načini se natkriljavaju, potpomažu ili se bore, ali prvenstvo pripada nesumnjivo političkom. Život hoće da održi i da postigne svoje, ili, bolje, on hoće da sc osnaži zato da bi postigao svoje. U privrednom »ustavu« struje bića nalaze se samo za same sebe, u političkom za drugoga. U tome 249
ŠPENGLER
Propast Zapacla
se ništa ne menja od najprostijih jednoćeličnih biljaka pa do rojeva i naroda najviših bića koji se šlobodno kreću u prostoru. Ishraniti se i boriti se: tu razliku po rangu između obe životne strane poznaćemo po odnosu prema smrti. Nema dublje suprotnosti od one između smrti od gladi i junačke smrti. Glad, privredno, zagrožava životu, oduzima mu dostojanstvo, unilava ga u najširem smislu; tu spada i nemogućnost da se sopstvene snage potpuno razviju, nemanje životnog prostora, mrak, pritisak, ne samo neposredna opasnost. Čitavi narodi izgubili su naponsku snagu rase usled bede koja razjeda njihovo životno održanje. Tu se umire od nečega, a ne za nešto. Politika žrtvuje ljude jednom cilju; oni padaju za jednu ideju: privreda ih samo upropašćuje. Rat je tvorac, a glad uništavalac svih velikih stvari. Tamo smrt ukida život i uzdiže se često do one neodoljive snage čije ciglo postojanje već znači pobedu; ovde, glad budi onu ružnu, prostačku, sasvim nemetafizičku vrstu životnog straha, pod kojim se naglo slama viši oblikovni svet jedne kulture i započinje gola borba ljudskih zverova za opstanak.
1
Bilo je već govora o dvostrukome smislu sve istorije, koji se p o j a v l j u j e u suprotnosti čoveka i žene. Postoji privatna istorija, koja, kao bremeniti niz naraštaja, pretstavlja »život u prostoru«; i javna, koja taj život, kao jedno političko stanje »u f o r m i « , hrani i osigurava, »strana preslice« i »strana mača«. One nalaze izražaja u idejama porodice i države, ali i u pra-liku kuće, u k o j o j dobre duhove bračne postelje (Genije i Junona svakog starorimskog staništa) brane vrata, Janus. Uz privatnu istoriju roda i pored nje stavlja se sada i privreda. Ne može se odeliti njena snaga od naprednog života, niti ishrana od tajne rađanja i oplođenja. N a j č i s t i j e se ta veza javlja u biću rasno snažnih seljačkih rodova, koji se korene zdravi i plodni u svojoj grudi. I onako kako je u slici tela polni organ vezan sa organom za ishranu, tako i središte kuće sačinjava, u drugom smislu, sveto ognjište, Vesta. Baš zato i znači privredna istorija nešto sasvim drugo no politička. U ovoj su u prvom planu velike neponovljive sudbine, koje se doduše vrše u obaveznim oblicima epohe, ali je svaka za se strogo lična. U onoj se radi, kao u istoriji porodice, o razvojnom hodu oblikovnog jezika, i sve neponovljivo i lično samo je malo 250
I'ROPAST ZAPADA Oblikovni svet privrednog života /načajna privatna sudbina. U obzir dolazi samo osnovni oblik miliona slučajeva. A privreda je ipak samo podloga za svako ma kakvo osmišljeno biće. N i j e ustvari pitanje o tome da li je čovek »u f o r m i « , dobre ishrane i plodnosti, kao pojedinac ili kao narod, nego za šta i radi čega je on to; i ukoliko se čovek istoriski penje više, utoliko više njegovo političko i religiozno htenje, po prisnosti simbolike i po silini izražaja, nadmašuje sve ono što privredni život kao takav ima po obliku i dubini. Tek kada nadolaskom civilizacije otpočne oseka celokupnog oblikovnog života, j a v l j a j u se, goli i nametljivi, obrisi čistog održavanja života: to je ono vreme u kome plitka izreka o »gladi i ljubavi« kao pogonskim snagama bića prestaje da biva bestidna; u kome smisao života ne sačinjava snaženje radi zadatka, nego sreća najvećeg broja, udobnost, ono »panem et circenses«; i u kome se namesto velike politike javlja privredna politika kao samocilj. Zato što privreda spada u rasnu stranu života, ona kao i politika ima običaj a ne moral, jer je to ono što razlikuje plemstvo od sveštenstva, činjenice od istina. Svaka profesiska klasa, kao i svaki stalež, ima jedno osećanje, koje je samo po scbi razumljivo, za dobro i rđavo, ne za dobro i zlo. Ko ga nema, taj je nečastan i prostak. Jer je i ovde u središtu čast, te ona deli fino osećanje za ono što se pristoji, osećanje takta privredno aktivnih ljudi, od religioznog posmatranja sveta i njegovog osnovnog pojma, greha. Postoji vrlo određena profesiska čast, sa finim a ipak vrlo određenim niansama, koju imaju seljaci, trgovci, zanatlije za dućandžiju, izvoznika, bankara, preduzimača, za rudare, mornare, inžinjere, pa čak, što svako zna, i za razbojnike i prosjake ukoliko se i oni osećaju kao profesiski drugovi. Te običaje nije niko propisao niti napisao, ali su oni tu; oni su, kao i svi staleški običaji, svuda i u sva vremena drukčiji i uvek su obavezni samo u krugu pripadnika. Pored plemićskih vrlina vernosti, hrabrosti, viteštva, drugarstva, k o j e su dobro poznate u svima profesiskim društvima, p o j a v l j u j u se i oštro izrađeni nazori o etičkoj vrednosti uspeha, marljivosti, rada, kao i jedno divno osećanje distance. To sve čovek ima, a i ne zna. da ima (tek ogrešenje daje svest o običaju), nasuprot religioznim zapovestima, k o j e su bezvremenske i opšte važeće, ali koje su za svagda 251
ŠPENGLER
Propast
Zapacla s
/
'
kao sredstvom za ishranu, podvrgava je sebi ili je pljačka. Politika i trgovina su u počecima nedeljive, obe gospodarske, lične, ratničke, žudne moči i pljačke, pune gladi koja sobom donosi jedan sasvim drugi pogled na svet (ne kao iz svog kuta naviše, nego kao odozgo na sav taj metež), k o j i se dovoljno jasno vidi po biranju životinja za znake na grbu: lava, medveda, sokola, jastreba. Pra-rat je uvek pljačkaški rat, pra-trgovina je uvek najtešnje spojena sa pljačkanjem i gusarstvom. Islandske skaske, Sagas, pričaju kako vikinzi često ugovore sa stanovništvom primirje od dve nedelje da bi trgovali, pa se onda dohvate oružja i otpočnu pljačkanje. Politika i trgovina u razvijenom obliku (veština kako da se postignu stvarni uspesi nad protivnikom pomoću duhovne nadmoćnosti) pretstavljaju, obe, zamenu rata drugim sredstvima. Svaka vrsta diplomatije je poslovne prirode, svako poslovanje diplomatske, a o b o j e počiva na dubokom poznavanju ljudi i na fiziognomičkom taktu. Preduzetni duh velikih moreplovaca, koji nalazimo među Feničanima, Etruščariima, Normanima, Venecijancima, Hanzeatima, mudrim bankarima (kao Fugeri i Mediči), moćnim novčarima (kao Kras i magnati rudnika i trustova naših dana) — taj preduzetni duh ižiskuje stratešku obdarenost vojskovođe ako se hoće da operacije uspeju. I ovde, kao i tamo, stvaraju se na sličan način ponos na lozu, očinsko nasleđe, po.rodična tradicija; »velika imanja« su kao kraljevstva i imaju svoju istoriju 1 ; a Polikrat, Solon, Lorenco Mediči, Jirgen Vulenveber nisu ni izdaleka jedini primeri političke ambicije koja se razvila iz trgovačke. Ali pravi vladar i državnik hoće da vlada, a pravi poslovni čovek hoće samo da se obogati; tu se deli osvajačka privreda kao sredstvo i kao cilj 2 . Čovek može tražiti pljačku radi moći i moć radi pljačke. I veliki vladar kao Hoangti, Tiberije, Fridrih I I , hoće da se obogati » z e m l j o m i ljudima«, ali sa svešću o 1 Anderšaft u Šo-ovom Majoru Barbari je pravi vladarski lik u tome carstvu. 2 Ova osvajačka privreda, kao sredstvo u rukama vlade, zove se finansiska privreda. Tu je čitav narod objekat za podizanje tributa u obliku carina i poreza, čiji utrošak ne ide na to da mu stvori udobniji život nego na to da mu osigutra istoriski položaj i poveča moć.
154
I'ROPAST ZAPADA
Oblikovni svet
privrednog života
olmenoj obavezi. č o v e k pretenduje mirne savesti, i kao uošto što se samo po sebi razume, na blaga celoga sveta i može da vodi sjajan život, pa čak i rasipnički .iko se istovremeno oseća kao nosilac misije, kao Napoleon, Cecil Rodes, pa i rimski senat 3 veka, pa zato jedva i zna za p o j a m privatnog poseda u odnosu na sebe. A onaj ko ide samo na gole privredne koristi, kao u rimsko doba Kartaginjani, a u današnje, još u mnogo većoj meri, Amerikanci, taj i hije u stanju da misli čisto politički. On će u odlukama visoke politike uvek biti iskorišćen i prevaren, kao što pokazuje primer Vilsona, a naročito kada svoj nedostatak u državničkom instinktu zameni moralnim raspoloženjima. Zato veliki privredni savezi današnjice, kao preduzimači i radništvo, gomilaju jedan politički neuspeh za drugim, sem ako ne nađu za vođu kakvog pravog političara, koji se onda — njima posluži. Privredno i političko mišljenje, i pored sveg slaganja po obliku, i'z osnova se razlikuju po pravcu, pa time i u svim taktičkim pojedinostima. Veliki poslovni uspesi1 bude bezgranično osećanje o javnoj moći. To jasno uviđamo kada se setimo šta sve zvuči u reči »kapitai«. 'Ali se samo u malo njih tada m e n j a j u boja i pravac njihovog htenja i njihovo merilo za situacije i stvari. Tek kada ozbiljno prestanu da osećaju svoje preduzeće kao privatnu stvar i kad prestanu da gledaju njegov cilj u golom nagomilavanju poseda, postoji mogućnost da od preduzetnika postane državnik. To je bio slučaj sa Cecilom Rodesom. A i obrnuto, postoji opasnost za ljude političkog sveta da njihovo htenje i mišljenje spadne sa istoriskih zadataka na golu brigu o privatnome životu. Onda od plemića postaje vitez pljačkaš; j a v l j a j u se poznati vladari, ministri, narodni ljudi i junaci revolucije čija se vrednost iscrpljuje u dembelanskom životu i u skupljanju ogromnih bogatstava; tu jedva da ima raziike između Versaja i jakobinskog kluba, preduzetnika i radničkih vođa, ruskih gubernatora i boljševika; a u sazreloj demokratiji politika »ardvista« nije samo identična sa »poslom«, nego i sa najprljavij i m vrstama velikogradskih spekulacionih poslovanja. 1 U najširem smislu, a tu spada i uzdizanje radnika, žurnalista, naučnika na vodeći položaj.
255
ŠPENGLER
Propast Zapacla
A baš se u tome i otkriva tajni hod visokih kultura. Na početku se j a v l j a j u prastaleži, plemstvo i sveštenstvo, sa svojom simbolikom vremena i prostora. Tako u dobro uređenom društvu dobijaju i politički život i religiozno doživljavanje svoje čvrsto mesto, svoje pozvane nosioce i svoje naprosto date ciljeve i za činjenice i za istine; u dubinama se kreće privredni život po nesvesno sigurnoj putanji. Struja bića se sada zapliće u kameno stanište grada, i tu preuzimaju istorisko vođstvo novac i duh. Herojstvo i svetost sa simboličkom silinom svoje rane pojave bivaju sve ređi i povlače se u uske krugove. Na njihovo mesto dolazi hladna građanska bistrina. U osnovi, i jedan poslovni zaključak i jedan zaključak teoriskog sistema iziskuju jednu istu vrstu stručnjačke inteligencije. Politički i priVredni život, religiozno i naučno saznanje, jedva još odvojeni po simboličkom rangu, prožimaju se, dodiruju i mešaju. Struja bića gubi strogi i bogati oblik u huci i metežu velikih gradova. Na površinu izbijaju elementarni privredni potezi i igraju se oslacima oblikovne politike, kao što i suverena nauka trpa religiju u svoje objekte. Nad životom privredno-političke samozadovoljnosti širi se kritičko-moralizatorsko svetovno raspoloženje. Ali iz njega izbijaju, namesto raspalih staleža, pojedinačni životni tokovi prave političke i religiozne snage, koji postaju sudbinama za celinu. Iz toga rezultuje jedna morfologija privredne istorije. Postoji pra-privreda »čoveka uopšte«, koja menja svoj oblik u biološkim otsecima vremena, kao i istorija biljke i životinje. Ona potpuno gospodari u primitivno doba i kreće se između visokih kultura i u njima, bez vidnih pravilnosti, beskrajnom sporošću i nejasnošću. Dovlače se biljke i životinje, preinačuju se pripitomljavanjem, odgajivanjem, oplemenjavanjem, rasađivanjem, iskorišćuju se metali i vatra, svojstva ne-žive prirode stavljaju se u službu životnog održanja tehničkim postupcima. Sve je prožeto političko-religioznim običajima i značenjima, i u tome se ne mogu jasno odeliti totem i tabu, glad, duševni strah, polna ljubav, umetnost, rat, žrtveni običaji, vera i iskustvo. Sasvim je nešto drugo i po p o j m u i po razvitku privredna
istorija
visokih
kultura,
strogo
oblikovana
i
ograničena po tempu i trajanju; svaka od tih kultura 256
I'ROPAST ZAPADA
Oblikovni
svet
privrednog
života
iina svoj privredni stil. U lenstvo spada privreda zernijr l)ez gradova. Sa državom upravljanom iz g r a d o v a iiivlja se gradska novčana privreda, koja se p o č e t k o m nvake civilizacije diže do diktature novca, i s t o v r e m e n o .1 pobedom svetskogradske demokratije. Svaka k u l t u r a inia svoj samostalno razvijeni oblikovni svet. T e l e s n i noveic apolinislcog stila — kovani novac — daleko j e (nl faustovsko-dinamičkog relaoionog novca — k n j i ž e nja kreditnih jedinica — koliko i polis od države K a r la V. Ali privredni život formira se sasvim kao i ciruštveni — u jednu piramidu. U seoskoj podlozi k r e ć e se primitivni, kulturom jedva dodirnuti, život. K a s n a }>;radska privreda, koja je već delo odlučne m a n j i n e , slalno gleda sa visine na seosku privredu ranog v r e mena, koja tamo dole i dalje živi i gleda sa m r ž n j o m i podozrenjem na produhovljeni stil među gradskim zidovima. Najzad, svetski grad dovodi na visinu jeclriu svetsku privredu — civilizovanu — koja zrači iz sasvim uskih krugova malog broja centara i podvrgava sve ostalo kao provincisku privredu, dok u udaljenim krajevima zemlje često vlada još uvek potpuno primitivni — »patrijarhalni« — običaj. Rašćenjem gradova životno održanje postaje sve veštačkije, finije, zapletenije. Radnik velikog grada, u cezarskom Rimu, u Harun-al-Rašidovom Bagdadu, u današnjem Berlinu, oscća rnnogo štošta kao samo po sebi razumljivo, a što se b o g a tome seljaku daleko na zemlji čini da je ludi raskoš. Ali to što se samo po sebi razume — teško se dobija i teško održava; radni kvantum svih kultura raste u džinovskim razmerama, i tako se razvija na početku svake civilizacije jedna intenzivnost privrednog života koja je preterana u svojoj napetosti i uvek ugrožena, tako da se nigde ne može dugo održati. N a j z a d S e stvara jedno ukočeno i trajno stanje sa čudnom meš a vinom rafinirano-produhovljenih i sasvim primitivnih crta, kakvo su videli Grci u Egiptu, a mi danas vidimo u Indiji i Kini; to stanje može da iščezne ispred podzemnog nadiranja jedne mlade kulture, kao antičko u Dioklecijanovo doba. Prema tom kretanju privrede ljudi su »u f o r m i « kao privredna klasa, kao što su prema svetskoj istoriji »u f o r m i « kao politički stalet Svaki pojedinac im a svoj privredni položaj u okviru ekonomske podele isto onako kao što i u okviru društva zauzima svoj 257
ŠPENGLER
Propast Zapacla
rang. Obe vrste pripadnosti istovremeno uzimaju pod svoje i njegovo osećanje i mišljenje i držanje. Život hoće da je tu, a sem toga hoće i da nešto znači; i zabuna naših pojmova povećava se najzad još i time što su, i danas kao i u helenističko doba, političke partije u neku ruku načinile od izvesnih privrednih grupa (čije su životne uslove htele poboljšati) jednu vrstu plemstva, time što su ih uzdigle u politički sta-, lež, kao što je to učinio Marks sa klasom fabričkih radnika. Jer prvi i pravi stalež jeste plemstvo. Iz njega se izvode ofioiri i sudije i sve ono što pripada visokim vladavinskim i upravnim krugovima. To su tvorevine staleške vrste, koje nešto znače. Is.to tako, u sveštenstvo spada i naučenjaštvo 1 , koje ima vrlo izrazitu vrstu staleške zatvorenosti. Ali sa zamkom i katedralom svršava se velika simbolika. Tiers je već ne-stalež, ostatak, jedna šarena i mnogostruka zbirka: kao takav 011 ne znači mnogo, sem u trenucima političkog protesta, i zato pribavlja sebi značaj dokopavajući se partije. Ćovek oseća sebe sama ne kao građanin no kao »liberalan«, pa reprezentuje veliku stvar ne svojom ličnošću, nego time što pripada toj velikoj stvari svojim uverenjem. Usled slabosti ovakve društvene formiranosti, privreda istupa utoliko v i d l j i v i j e u »građanskim« pozivima, esnafima i savezima. Bar po gradovima, čoveka na prvom mestu obeležava ono od čega živi. U privrednom pogledu, seljaštvo 2 je prva i prvobitna, skoro jedina vrsta života koja naprosto proizvodi i koja tek omogućava druge vrste života. I pra-staleži zasnivaju svoj život u rano doba potpuno na lovu, držanju stoke i posedu njive, pa je još i za plemstvo i sveštenstvo kasnoga doba to jedina otmena mogućnost da se ima imanje. Nasuprot toj proizvođačkoj privredi stoji posrednička, pljačkaška vrsta života, 1 I lekari, koje u pradoba ne možemo odvojiti od sveštenika i čarobnika. 2 Pastiri, ribari i lovci tu spadaju. Sem. toga, postoji čudni i duboki odnos prema rudarstvu, kako nas uči srodnost starih skaski i običaja. Metali se izmamljiiju iz okna kao zrno iz zemlje i divljač iz šume. A za rudara su metali takođe nešto što zivi i' raste.
258
I'ROPAST ZAPADA Oblikovni svet
privrednog
života
hgovina 1 ,
koja relativno prema svom malom broju imu veliku moc i koja je još u rano doba neophodna, jedan liui parazitizam, pa zato tuđ zemlji i selu, lutalički, .lobodan«, duševno neopterećen običajima i etosom ' Hil je, jedan život koji se hrani drugim životima. A i/ineđu njih odrasta treća vrsta privrede, prerađivačka privreda tehnike u mnogobrojnim zanatima i pozivima, l\oji razmišljanje o prirodi dovode do tvorne primene i cija su oast i savest vezane za način izvođenjai 2 . N j e n iiiijstariji esnaf, koji dopire još u pradoba, a istovremeno i pra-slika njena, sa obiljem skaski, običaja i nazora, jesu kovači, koji su usled svog ponosnog izdvajanja od seljaštva i usled straha koji šire oko sebe (straha koji se koleba između poštovanja i preziranja) eesto postajali prava narodna plemena osobene rase, kao falaši u Abisiniji 3 . U biću proizvođačke, prerađivačke i posredničke Ijrivrede postoje, kao i u svemu što pripada politici, pa dakle i životu, subjekti i objekti vođenja poslova, dakle i čitave grupe koje uređuju, odlučuju, organizuju, pronalaze, i druge koje imaju samo da izvršuju. Ta razlika po rangu može biti vrlo oštra, a može biti i jedva primetna 4 , dizanje može biti nemoguće, a može biti i samo po sebi razumljivo; dostojanstvo rada može biti skoro jednako, sa sporim prelazima, a može biti i sasvim različito. Tradicija i zakon, obdarenost i posed, b r o j naroda, kulturni stupanj i privredni položaj gospodare tim razlikama i suprotnostima, ali su one 1 Od pravremenskog moreplovstva do svetskogradskog berzanstva. Tu spada sav saobraćaj po rekama, drumovima i železničkim prugama. 2 Tu spada mašinska industrija sa čisto zapadniačkim tipom inžinjera i pronalazača, a praktički — i veliki deo nioderne poljoprivrede, na pr. u Americi. 3 I danas se još rudarska i metalna industrija smatraju nekako za otmenije negoli na pr. hemiska i električna, Ona ima najstarije plemstvo tehnike i nad njom lebdi ostatak neke kultske tajne. 4 Sve do pripadništva i ropstva iako baš ropstvo vrlo često, na pr. na današnjem Istoku i u Rimu kod vernae, privredno nije ništa drugo do oblik nametnutog radnog ugovora, a gotovo i ne postoji kada se apstrahuje od tog oblika njegovog. Slobodni nameštenik živi često u mučnijoj zavisnosti i manje poštovan, a formalno pravo otkaza u mnogim slučajevima je praktički sasvim beznačajno.
259
ŠPENGLER
Propast Zapacla
tu, i to date samim životom i neizmenjivo. I pored sveg toga, privredno ne postoji radnička klasa; ona je pronalazak teoretičara, k o j i su imali pred očima poIožaj fabričkih radnika u Engleskoj, industriskoj zemlji bez seljaka i baš u jednom prelaznom vremenu, pa su tu shemu protegnuli na sve kulture u svim vremenima, dok političari taj njihov pronalazak ne izdigoše do sredstva za partiska zasnivanja. U stvarnosti postoji nepregledan broj radinosti čisto poslužiteljske vrste u radionici i kontoaru, pisarnici i utrobi broda, po drumovima, u rudnim oknima i na polju i livadi. T o m e računanju, nošenju, trčanju, čekičanju, šivenju, prilagođavanju često nedostaje ono što životu, iznad njegovog golog održavanja, daje dostojanstvo i draž, kao što je to slučaj sa staleškim zadacima oficira i naučnika ili sa ličnim uspesima inžinjera, trgovca, upravljača; ali se sve to ne može međusobno porediti. Duh i teškoća rada, njegovo mesto u selu ili u velikom gradu, obim i napetost pogona, jesu uzrok tome da seljački sluga, bankarski činovnik, ložač i krojački pomoćnik žive u sasvim različnim svetovima privrede, i tek, ponavljam ovo, partiska politika vrlo kasnih stanja stavila ih je pomoću parola u jednu protestnu vezu, da bi se poslužila njihovom masom. Nasuprot tome, antički rob je državnopravni pojam, naime za političko telo antičkog polisa on ne postoji, dok, privredno, on može biti seljak, zanatlija, pa čak i direktor i krupni trgovac sa ogromnim imanjem (peculium), sa palatama i vilama i četom potčinjenih, koji mogu biti i »slobodni«. Šta taj rob još znači, apstrahujući od sveg ovog, u kasno rimsko doba — to ćemo malo dalje videti.
3
*. L j ( Početkom svakog ranog doba započinje privredni život u čvrstom obliku 1 . Stanovništvo živi potpuno 1 Takav život poznajemo tačno iz egipatskih i gotičkih početaka, a u Kini i antici u krupnim crtama; a što se tiče privredne pseudomorfoze arabljanske kulture, od Hadrijana počinje unutarnje rušenje visokocivilizovane antičke novčane privrede, koje opada sve do ranovremenskog opticaja dobara, koji se postiže pod Dioklecijanom, posle čega se na Istoku vidljivo javlja čisti magiski uspon.
160
I'ROPAST ZAPADA
Oblikovni svet
privrednog života
< Ijački na slobodnoj zemlji. Za njega još ne postoji pujam grada. Ono što izdvaja od sela, zamak, palatinMvo, manastir, okružje hrama, to nije grad nego trg, • iiino jedno susretište seljačkih interesa, k o j e ima istovremeno, samo se po sebi razume, izvestan politički i ivligiozni značaj, iako ne može biti ni govora o nekom posebnom životu. Stanovnici, i kad su trgovci i zanatlijc, osećaju se kao seljaci i tako nekako i rade i delaju. Ono što se izdvaja iz jednog života u kome svak proizvodi i troši — jesu dobra, i opticaj dobara je reč za svaku privredu ranog vremena, pa ma pojedinačno dobro dolazilo sa velike daljine ili putovalo samo u okviru sela ili čak i jednog imanja. Dobro je ono što je vezano za život lakim koncima svoga bića, svojom dušom, za život koji ga je proizveo ili koji ga potrebuje. Seljak tera » s v o j u « kravu na trg, žena čuva »svoj« nakit na dnu sanduka. Čovek je »imućan« (ima dobra) i reč po-sed vodi nas do biljolikog porekla svojine sa k o j o m je baš ovo, i nijedno drugo, biće do u koren sraslo. Izmena je u ovo doba proces k o j i m dobra prelaze iz jednog životnog kruga u drugi. Život procenjuje dobra po jednoj p o m e r l j i v o j meri koju oseća. Ne postoji pojam vrednosti ni neko dobro k o j i m se meri uopšte. Ni zlatni kovani novci nisu ništa drugo do dobra, čija ih retkost i nerazorivost čini skupocenim 1 . U takt i hod ovog opticaja dobara trgovac se upliće samo kao posrednik 2 . Na trgu se sukobljavaju osvajačka i proizvođačka privreda, ali čak i tamo gde 1 Ni bakarni novci iz italskih grobova u Vilanovi iz ranohomerovskog doba (Willers, Geschichte der rdmischen Kupferpragung, S. 18), ni ranokineski bronzani novci u obliku ženske odeće (pu), sekira, prstenova ili noževa (cien, Conrady, China S. 504), nisu novac, nego su dovoljno jasno obeleženi kao simboli dobara; pa i novci koje su kovale vlade ranog gotičkog doba, podražavajuči antiku, kao znake veličanstva, ulaze u privredni život samo kao dobra; komad zlata vredi koliko krava, a ne obrnuto. 2 Zato on često ne proizlazi iz čvrsto zatvorenog seoskog života, već se u njemu pojavljuje kao stranac, ravnodušan i bez ikakvih ukorenjenih pretpostavki. To ie uloga Feničana u ranoj antici, Rimljana na Istoku u Mitridatovo doba, Jevreja, a pored njih i Vizantinaca, Persijanaca i Jermena na gotičkom Zapadu, Arabljana u Sudanu, Indijaca u Istočnoj Africi, Zapadnih Evropljana u današnjoj Rusiji.
261
ŠPENGLER Propast Zapacla bacaju sidira flote i pristižu karavani — trgovina se razvija samo kao organ seoskog saobraćaja 1 . To je »večni« oblik privrede, koji se danas još održava u sasvim prepotopskom liku torbara po predelima gde slabo ima gradova, pa i po udaljenim uličicama predgrađa, gde se obrazuju mali saobraćajni krugovi, u privatnom domaćinstvu naučnika, činovnika i uopšte ljudi koji nisu aktivno uvrstani u velikogradski privredni život. Sa dušom grada budi se sasvim druga vrsta života. Čim trg postane gradom, ne postoje više cigla težišta robne struje koja teče kroz čisto seoski predeo, no drugi jedan svet među zidovima, za koji onaj naprosto proizvodni život »tamo napolju« nije ništa drugo do sredstvo i objekat, i iz koga počinje sada da kruži druga jedna struja. Ono što tu odlučuje jes'te ovo: pravi građanin nije proizvođač u prvobitnom zemljolikom smislu. Nedostaje mu unutarnja vezanost za tle i za dobro koje mu prolazi kroz ruke. On ne živi sa njime, već ga posmatra sa spoljašnje strane i samo u odnosu na svoje životno održavanje. Time dobro postaje roba, izmena postaje obrt, a namesto mišljenja u dobrima stupa mišljenje u novcu. T i m e se od vidljivih privrednih stvari odvaja nešto sasvim čisto prostorno, neki oblik stavljanja granice, kao što matematičko mišljenje apstrahuje nešto iz mehanički shvaćenog okolnog sveta; apstraktum »novac« potpuno odgovara apstraktumu »broj« 2 . Oba su savršeno anorganski. Privredna slika svodi se isključivo na kvantitete, apstrahujući kvalitete, koji baš pretstavljaju bitnu oznaku dobra. Za ranovremenskog 1 Te zato u vrlo neznatnom obimu. Obično se prekomemo procenjuje inostrana trgovina zato što je tada bila pustolovna i što okupira maštu. »Krupni« trgovci Venecije i Hanze bili su oko 1300 jedva ravnopravni uglednim zanatliskim majstorima. Oko 1400 obrti čak i Medičija i Fugera odgovarali su otprilike obrtu jednog danaišnjeg palanačkog dućana. Najveći trgovački brodovi, u kojima je po pravilu učestvovala grupa trgovaca, daleko su izostajali iza današnjih rečnih dereglija i pravili su možda svega jednu veću vožnju u godini dana. Čuveni engleski izvoz pamuka, glavni predmet hanzeatske trgovine,. obuhvatao je, oko 1270, godišnje jedva tovar od dva današnja teretna voza (Sombart, Der moderne Kapitalismus, I, S. 280 ff.) 3 Uporedi knjigu prvu, glavu prvu.
16 2
I'ROPAST ZAPADA
Oblikovni
svet
privrednog
života
f l j a k a »njegova« krava je na prvom mestu baš samo lo biće »krava«, pa tek onda dobro za izmenu; za privtvdni pogled pravog građanina postoji samo apstraktn.i novčana vrednost u slučajnom obliku krave, vrednost koja se može u svako doba pretvoriti u oblik neke l»;'.nknote. Isto tako pravi tehničar ne gleda u jednom i uvenom vodopadu jedinstveni prizor prirode, nego i ist kvantum neiskorišćene energije. Pogreška je svih modernih teorija o novcu što polaze od znaka za vrednost ili čak i od materije sredstava za plaćanje, namesto od oblika privrednog mišljenja 1 . A novac je, kao i broj i pravo, kategorija mišIjenja. Postoji mišljenje u novcu, kao što postoji jurističko, matematičko, tehničko mišljenje o okolnom svetu. Iz čulnog doživljaja jedne kuće čovek izdvaja vrlo različite stvari, prema tome da li je ispituje u duhu kao trgovac, sudija ili inžinjer, pa je procenjuje sa obzirom na bilans, pravni spor ili sklonost padu. A najbliža je mišljenju o novcu — matematika. Poslovno misliti — to znači računati. Novčana vrednost je brojna vrednost koja se meri jednom računskom jedinicom 2 . Tek misao gradskog čoveka, iskorenjenog, stvorila je ovu egzaktnu »vrednost po sebi«, kao i » b r o j po sebi«. Za seljaka postoje jedino prolazne vrednosti, koje se osećaju i k o j e vrede sarno u odnosu na njega, koje on u izmenjivanju dobara od slučaja do slučaja utvrđuje. Ono što on ne potrebuje ili neće da poseduje, to za njega nema »nikakve vrednosti«. Tek u privrednoj slici pravog građanina postojc objektivne vrednosti i vrste vrednosti, k o j e postoje kao elementi mišljenja nezavisno od njegove privatne potrebe, i koje su po ideji opšte važeće, iako u stvarnosti svaki pojedinac ima svoj sopstveni sistem vrednosti i svoje sopstveno 1 Marka i dolar su isto tako malo »novac« kao što su metar i gram — sile. Komadi novca su stvarne vrednosti. Samo zato što nismo poznavali antičku fiziku, nismo pobrkali gravitaciju i teg, kao što smo na osnovu antičke metafizike učinili sa brojem i količinom i, usled imitacije antičkog kovanog novca, sa novcem i komadom novca; i kao što to još uvek činimo. 2 Zato bi se, obrnuto, mogao metrički sistem (cm-g) nazvati »valutna vrednost«, i odista sve novčane mere potiču od fizikabiih pi^vila o težini.
263
ŠPENGLER Propast Zapacla obilje najrazličitijih vrsta vrednosti, te po njima oseča cene tržišta kao »skupe« ili, »jevtine« 1 . Dok rani čovek upoređuje dobra (i to ne samo razumom), kasni čovek sračunava vrednost robe, i to po j e d n o j čvrstoj, nekvalitetnoj meri. Sada se ne meri više zlato po kravi, nego krava po zlatu, i rezultat se izražava apstraktnim brojem, cenom. Da li i na koji način ova mera vrednosti nalazi simboličkog izražaja u jednom znaku za vrednost (kao što napisani, izgovoreni, prestavljeni brojni znak jeste simbol jedne vrste brojeva), to zavisi od privrednog stila pojedinih kuh tura, koje uvek stvaraju druge i drukčije vrste novca. A ta vrsta novca postoji jedino na osnovu postojanja gradskog stanovništva, koje u toj vrsti privredno misli, i ta vrsta novca dalje određuje da li znak za vrednost služi ujedno i kao sredstvo plačanja, kao na pr. antički novac od plemenitog metala i možda"babilonski srebrni tegovi. Nasuprot tome, egipatski deben, sirovi bakar meren težinom funti, jeste mera za izmenu, nije ni znak ni sredstvo plaćanja; zapadnjačka i »istovremena« kineska banknota 2 jeste sredstvo ali nije mera. Uopšte, mi se obično savršeno varamo o ulozi koju igraju novci od plemenitog metala u našoj vrsti privrede: oni su roba, načinjena kao podražavanje antičkog običaja, te zato imaju kurs, merenje po knjiženoj vrednosti kreditnog novca. Na osnovu ove vrste mišljenja posed, vezan sa životom i tlom, postaje imanje, k o j e je po suštini svojoj pokretljivo i kvalitetno neodređeno: ono se ne sastoji od dobara, nego se ono ulaže u njih. Ono je, po sebi 1 Isto tako su sve teorije vrednosti, iako treba da budu objektivne, razvijene iz subjektivnog principa; drukčije ne bi moglo ni biti. Teorija vrednosti Marksova na pr. definiše »vrednost uopšte« onako kako to zahteva interes ručnog radnika, tako da rad pronalazača i organizatora izgleda bez vrednosti. Ali, pogrešili bismo kada bismo je označili kao netačnu. Sva su ova učenja tačna za privrženike, a netačna za njihove protivnike; a da li će čovek biti privrženik ili protivnik — o tome ne odlučuju razlozi, nego život. 2 Prvu je Engleska banka uvela, u vrlo skromnim razmerama, od kraja 18 veka, na Zapadu; a ona kineska uvedena je u doba borećih se država.
264
I'ROPAST
ZAPADA
Oblikovni
svet
privrednog života
j><)smatrano, jedan čisto brojni kvantum novčane vrednosti1. Kao sedište ovakvog mišljenja grad postaje novčainm tržištem (novčanim javnim mestom) i središtem vrodnosti, a struju dobara započinje da prožima struja uovčanih vrednosti, da je produhovljuje i n j o m e vlada. A time se trgovac uzdiie od organa clo gospodara iuivrednog iivota. Mišljenje u noveu je uvek na neki način trgovačko, »poslovno« mišljenje. Ono pretpostavIja proizvođačku privredu sela i zato je isprva uvek osvajačko, j e r ' trećeg nečeg nema. Reči zarada, »dobitak« t , »spekulacija« ukazuju na korist koju lukavstvom zadobije čovek usput od stvari k o j e putuju ka potrošaču, one ukazuju na intelektualnu pljačku i zato su i neprimenjive na rano seljaštvo. Čovek se mora potpuno uneti u duh i privredni pogled pravog građanina. On ne radi iz potrebe, nego zbog prodaje »za novac«. Postepeno, svaku vrstu radinosti prožima poslovno shvatanje. Unutarnjc vezan sa izmenom dobara, seoski čovek bio je u W n o i davalac i uzimalac; ni trgovac na ranom tržištu ne čini od toga veliki izuzetak. Sa novčanim saobraćajem p o j a v l j u j e se između proizvodača i potrošača, kao između dva odvojena sveta, »onaj treći«, čije mišljenje ubrzo zagospodari privrednim životom. On primorava onog prvog da nudi, a onog drugog da traži (»ponuda i potražnja«); on posredovanje uzdiže do monopola, pa onda i do glavne stvari u privrednom životu, i primorava onu obojicu da »budu u forrni« u njegovom interesu, da spravljaju robu po njegovom proračunu i da je uzimaju pod pritiskom njegove ponude. Majstor novca je onaj koji gospodari tim mišljenjem 2 . U svima kulturama razvoj ide tim putem. Lizija u svom govoru protiv žitarskih trgovaca utvrđuje da su spckulanti katkada širili glasove po Pireju da je propala kakva flota sa žitom ili da je izbio rat, da bi izazvali unosnu paniku. U helenističko-rimsko doba raširio se običaj da se po dogovoru ograniči zidanje ili 1 »Visina« imanja; neka se to uporedi sa »obimorn« poseda u dobrima. 2 Sve do modernih gusara novčanog tržišta, koji posreduju posredovanje i kockaju se novcem kao robom, kako je to Zola opisao u svom čuvenom romanu.
265
ŠPENGLER
Propast
Zapacla
da se ukoči izvoz, da bi se popele cene. U Egiptu, žiro-poslovanje Novog carstva 1 , savršeno jednako zapadnjačkom bankovnom saobraćaju, omogućavalo je žitne corner-e u amerikanskom stilu. Kleomen, finansiski upravnik Aleksandra Velikog, mogao je knjiženom kupovinom da dobije u ruke celokupnu žitnu rezervu, što je izazvalo po svoj Grčkoj glad i donelo ogromni dobitak. Ko privredno drukče misli, taj se snižava do prostog objekta velikogradskih novčanih dejstava. T a j stil brzo obuzima budno biće celokupnog gradskog stanovništva, pa time i svih onih k o j i ozbiljno dolaze u obzir za upravljanje privrednom istorijom. Seljak i građanin ne znače samo razliku sela i grada, nego i dobra i novca. Raskošna kultura homerovskih i provansalskih vladarslcih dvorova (čega i danas u mnogom ima po seoskim dobrima starih porodica) jeste nešto što je organski sraslo sa čovekom; finija kultura građanstva, ,»konfor«, jeste nešto što dolazi spolja, što se može plaliti2. Svaka visoko razvijena privreda jeste gradska privreda. Svetska privreda, privreda svih civilizacija, morala bi se nazvati velikogradska privreda. Tako se i privredne sudbine odlučuju u samo još malom broju tačaka, u novČanim javnim mestima 3 , u Babilonu, Tebi, Rimu, u Bizantu i Bagdadu, u Londonu, N j u j o r k u , Berlinu i Parizu. Ostatak je provinciska privreda, koja skomrači u malim krugovima, nesvesna svoje pune zavisnosti. Novac je najzad oblik duhovne energije, u kome su sakupljeni: volja za vladanjem, politička, tehnička, socijalna, mislena oblikovna snaga, čežnja za životom velikog kroja. Što ima savršene pravo: »Opšte poštovanje novca je jedina punonadežna činjenica naše c i v i l i z a c i j e . . . Novac i život su neraz1 Preisigke, Girowesen im griechichen Agypten (1910); tadanji saobraćajni oblici stajali su na istoj visini još pod 18 dinastijom. 2 I sa građanskim idealom slobode stoji isto tako. U teoriji, pa dakle i u ustavima, čovek može načelno i biti slobodan. U stvarnom privatnom životu, čovek je nezavisan jedino pomoću novca. 3 Koja se i u drugim kulturama mogu nazvati berzanskim trgovima, ako se pod berzom razume organ mišljenja savršene novčane privrede. •
266
'
„
'
I'ROPAST ZAPADA Oblikovni svet privrednog ž i v o t a d v o j n i . . . Novac je život«'. Civilizacija dakle označava oiiaj stupanj kuiture na kome su tradicija i ličnost izgubile svoju neposrednu važno'st i u k o j o j se svaka icleja mora prvo misleno preinačiti u novac, da bi se mogla ostvariti. Na početku čovek je imao dobra, jer je bio moćan. Sada je čovek moćan, jer ima novca. Tek novac diže duh na presto. Demokratija je savršeno izjednačivanje novca i političke moći. Privrednom istorijom svake kulture prolazi oča jnička borba koju vodi na tlu ukorenjena tradicija rase, n jena duša, proliv duha novca. Seljački ratovi na početku svakog kasnog doba (u antici 700—500, kod nas 1450— 1650, u Egiptu pri ishodu Starog carstva) jesu prva pobuna krvi protiv novca, k o j i ispruža na tle i selo svoju m k u iz gradova koji su se osilili. Opomena barona ion Štajna: » K o mobilizuje tle (selo i zemlju), taj ga pretvara u prah« —• ukazuje na opasnost svake kulture. K a d novac ne može da napadne posed, on se uvlači u samo seljačko i plemićsko mišljenje, u dušu njihovu; nasleđeni, sa rodom srasli, posed tada se poj a v l j u j e i čini kao imanje k o j e je samo uloženo u zemIju, a po sebi je pokretno 2 . Novac teži da mobilizuje sve stvari. Svetska privreda je ostvarena privreda u apstraktnim, tekućim vrednostima, iz kojih je potpuno apstrahovano tle3. Antičko mišljenje u novcu, od HaPredgovor Majory Barbari. »Farmer« je čovek koga sa komadom zemlje vezuje jedino još praktični odnos. 3 Sve veća intenzivnost toga mišljenja javlja se u privrednoj struci kao porast postojeće novčane mase, koja kao nešto sasvim apstraktno i samo zamišljeno nema ničeg zajedničkog sa 'Vidljivom rezervom zlata kao robom. »Zamrzavanje novčanog tržišta«, na pr., čisto je duhovni proces koji se odigrava u glavama sasvim malog broja ljudi. Zato sve veća energija mišljenja u novcu budi u svima kulturama osećanje da »vrednost noyca pada« (u ogromnim razmerama na pr. od Solona do Alelcsandra), naime u odnosu prema jedinici računanja. Ustvari, poslovne jedinice vrednosti postale su nešto veštačko i ne mogu se nikako više ni upoređivati sa doživljajnim pra-vrcdnostima seljačke privrede. Najzad postaje sasvim ravnodušno kakvim se brojevima računalo u antičkom saveznom blagu na Delosu (454), u kartaginskim zaključivanjima mira (241, 201), u Pompejevoj pljačci (64), i da li ćemo mi za nekoliko decenija sa milijardi, koje su još 1850 bile nepoznate, a danas su nam sasvim prirodne i obične, pneći na bilione. Nemamo merila po kome bismo mogli porediti 1 2
267
ŠPENGLER
Propast Zapacla
nibalovih dana, pretvorilo je čitave gradove u kovani novac, čitave narode u robove, a time u novac, koji se sa svih strana kreće u Rim — da tamo deluje kao sila i moć. Faustovsko mišljenje u novcu »otvara« čitave kontinente, vodene snage džinovskih rečnih oblasti, mišićnu snagu naroda iz dalekih krajeva, ugljena ležišta, prašume, prirodne zakone — i pretvara ih u finansisku energiju, koja se negde ulaže u obliku štampe, izbora, budžeta i vojski, da se ostvare planovi o vladanju i gospodarenju. Iz poslovno još indiferentne sastojinc sveta izvlače se sve nove i nove vrednosti, »usnuli duhovi zlata«, kako veli Džon Gabrijel Borkman; a šta su stvari van i sem toga — to sa privrednog gledišta i ne dolazi u obzir.
4 Svaka kultura, kao što ima svoj sopstveni način da misli u novcu, ima i svoj sopstveni simbol novca, k o j i m vidljivo izražava svoj princip procenjivanja u privrednoj slici. To »nešto«, čulno pretstavljena misao, po značaju je potpuno ravno ciframa, figurama, izgovorenim, napisanim, nacrtanim za uvo i oko, i drugim matematičkim simbolima; jedna duboka i bogata oblast, koja je skoro još neispitana. Ni osnovna pitanja nisu još tačno postavljena. Zato je danas još nemoguće da se opiše ideja novca koja je bila u osnovama egipatskom prometu naturalija i žiroa, babilonskom bankarstvu, kineskom knjigovodstvu i kapitalizmu Jevreja, Parsa, Grka i Arabljana počev od Harun-al-Rašida. Moguće je samo da se postave jedno prema drugome: apoliniski i faustovski novac, novac kao količina i novac kao funkcija1. Antičkom čoveku okolni svet i privredno izgleda kao suma tela koja menjaju svoje mesto, putuju, guraju se i tiskaju, uništavaju se, kao što to opisuje Dena pr. vrednost jednog talenta iz godine 430 i iz godine 30, jer zlato, a tako isto stoka i žito, nisu samo neprestano menjali svoju cifarnu vrednost, nego i svoj značaj u okviru. napredne gradske privrede. Ostaje samo činjenica da množina novca, koja se ne sme mešati sa sastojinom znakova za vrednost i sredstava za plaćanje, pretstavlja alter ego mišljenja. 1 Vidi knjigu prvu, glavu prvu. ?68
PROPAST
ZAPADA
Oblikovni
svet
privrednog
života
niokrit o prirodi. Čovek je telo među telima. Polis, Kuo suma njihova, jeste telo višeg reda. Celokupne /ivotne potrebe sastoje se od teiesnih količina. Dakle, i novac se pretstavlja kao telo, kao što Apolonova stafua pretstavlja božanstvo. Oko 650 postao je kovani novac, metalni teg lepo iskovanog oblika, istovremeno sa kamenim telom dorskog hrama i statuom koja je i/obražena slobodno sa svih strana. Vrednost ka'o količina postojala je već odavno i stara je koliko i ova kultura. U Homera se pod talentom podrazumeva mala množina zlatnog oruđa i ukrasnih stvari, koja ima određenu ukupnu težinu. Na Ahilovu štitu naslikana su »dva talenta«, a još u rimsko doba bilo je opšte uobičajeno označavanje težine na srebrnom i zlatnom posuđu1. Ali je pronalazak klasično formiranog novčanog tela tako izvanredan da nismo još ni shvatili sav njegov dubolci, čisto antički značaj. Mi ga smatramo kao jednu od onih čuvenih »tekovina čovečanstva«. Otada se na sve strane kuju novci, kao što svuda okolo po ulicama i javnim mestima stoje statue. Toliko dopire naša moć. Mi možemo podražavati oblik, ali mu ne možemo dati isti onaj privredni značaj. Kovani komad kao novac čisto je antička pojava i moguća je samo u okolini koja je zamišljena potpuno euklidovski; a tu je ona vladala, kao oblik, celokupnim privrednim životom. P o j m o v i kao što su »prihodi«, » i m a n j e « , »dug«, »kapital«, znače po antičkim gradovima nešto sasvim drugo no u nas, zato što se njima ne misli na privrednu energiju koja zrači iz jedne tačke, već na sumu vrcdnosnih predmeta koji se nalaze u jednoj ruci. I m a n j e je uvek jedna pokretna gotovinska rezerva, koja se menja kada j o j se dodaju ili oduzimaju stvari od vrednosti i koja nema ničeg zajedničkog sa posedom zemlje. O b o j e je u antičkom mišljenju potpuno odeljeno. Kredit se sastoji u davanju na zajam gotovine, u očekivanju da se ona kao takva opet vrati. Katilina je bio siromašan zato što se uprkos njegovim velikim dobrima 2 nije našao niko ko bi mu u političke ciljeve poverio gotovine, a ogromni dugovi rimskih političara nem a j u kao podlogu odgovarajući zemljišni posed, nego 1
Friedlander,
2
Sallust, Catilina, 35, 3.
301.
Rom
Sittengeschichte
IV
(1921),
S.
269 V
ŠPENGLER
Propast Zapacla
određen izgled na neku provinciju, č i j e bi se pokretne vrednošti u stvarima mogle opljačkati 1 . Tek mišljen j e u telesnom novcu objašnjava nam čitav niz pojava: masovno pogubljivanje bogataša p o d drugom tiranij o m i rimske proskripcije, da bi se pomoću njih dobio u šake veći deo tekuće gotovinske mase; topljenje delfiskih hramovnih dragocenosti od strane fokijaca u svetome ratu, umetničkih dragocenosti u Korintu od strane Mumija, poslednjih rimskih posvetnih darova od strane Cezara, grčkih od strane Sule, maloaziskih od strane Bruta i Kasija, bez ikakva obzira na umetničku vrednost, j e r su bile potrebne plemenite materije, metali i slonova kost-. Statue i posuđe koje se iznosilo prilikom triumfa bilo je u očima gledalaca gotovina, i Momzen 3 je mogao pokušati da odredi mesto Varove Ibitke po nalazima novca, jer je rimski veteran nosio na telu sve svoje imanje u plemenitom metalu. Antičko bogatstvo nije » i m a n j e dobra« nego gomilanje novca; antičko novčano javno mesto nije središte kredita, kao današnji berzanski trgovi i egipatska Teba, već grad u kome je skupljen znatan deo novčane gotovine u svetu. Možemo pretpostaviti da se u Rimu, u Cezarovo vreme, u svako doba moglo naći više od polovine antičkog zlata. Kako je teško bilo antičkom čoveku da pretstavi pretvaranje jedne stvari koja nije sa svih strana ograničena (kao na pr. zemljište) u telesni novac, pokazuju nam kameni stubovi (dpoi) po grčkim zemljištima, koji treba da pretstave hipoteku, i rimska kupovina per aes et libram, pri kojoj je čovek pred svedocimia davao grudu zemlje u izmenu za komad novca. Usled toga nije nikada ni bilo prave trgovine dobrima, a isto tako ni nečega kao što su dnevne cene za obrađenu zemlju. Pravilan odnos između vrednosti zemljišta i novoane vrednosti bio je u antičkom mišljenju isto tako nemogiić kao i takav odnos između umetničke i novčane vrednosti. Duhovni, dakle netelesni, proizvodi kao drame ili freske nisu imali privredno uopšte nikakve vrednosti. 2 Već u doba Avgustovo mora da nije mnogo ostalo od antičkih umetničkih dela od plemenitog metala i bronze. Čak je i obrazovani Atinjanin bio suviše ne-istoričan, da bi poštedeo statuu od zlata i slonove kosti samo zato što je ona Fidijina; setimo se da su baš na njegovoj figuri Atine zlatni delovi napravljeni tako da se mogu skidati i da su sa vremena na vreme bili mereni. Privredna primena bila je dakle uočena još odmah u početku rada. 3 Ges. Schriften, IV, S. 200 ff.
?70
PROPAST ZAPADA
Oblikovni svet
privrednog života i Ali kada je ovaj svet ušao u doba bezuslovnog novCanog gospodarstva, otprilike od Hanibala, prirodom ograničena masa plemenitog metala i (po materiji) skuipocenih umetničkih dela u okviru domašaja i moći log sveta n i j e više bila dovoljna da pokrije potrebu u Kotovinama i nastala je pomamna glad za novim telima koja su bila kadra da budu novac. Onda se setiše robova, k o j i su druga jedna vrsta teia, ali koji nisu persona nego stvar, pa su se zato mogli zamišljati kao uovac. Tek otada antički rob postaje nešto jedinstveno u celokupnoj svetskoj istoriji. Svojstva kovanog novca protegnula su se i na žive objekte, i naporedo sa sastojinom metala javlja se sada i sastojina ljudi onih oblasti k o j e su bile privredno »otvorene« pljačkanju namesnika i zakupaca poreza. Razvija se smešna i čudna vrsta dvostruke valute. Rob ima kurs, a zemljište ga nema. Rob služi za nagomilavanje velikih gotovina, i tek kao posledica toga j a v l j a j u sa one ogromne mase robova u rimsko doba koje se drugim nekim potrebama nikako ne mogu objasniti. Dok su Ijudi držali onoliko robova koliko su ih potrebovali za radove, b r o j im je bio neznatan i lako se mogao pokrivati iz ratnog plena i dužničkog robovanja'. Tek u šestom veku otpočeo je Hios uvoženje kupljenih robova (argironeti). Njihova razlika od mnogobrojnijih nadničara bila je najpre političko-pravne, a ne privredne prirode. Kako je antički svet statički, a ne dinamički, te ne poznaje plansko otvaranje izvora energije, robovi rimskog dob.a nisu bili tu za to da se iskorišćavaju, negb bi ih zaposlili koliko god se više moglo, da bi ih mogli držati u što većem broju. L j u d i su osobito voleli raskošne robove koji su se u nečem razumevali, jer su oni pretstavljali višu vrednost za isti utrošak u izdržavanju; Ijudi su ih izdavali u najani, kao što bi pozajmljivali gotovinu; puštali su ih da vode poslove za svoj račun, tako da su se robovi mogli i bogatiti; sa njima se poduzimao slobodan rad, sve za to da bi se bar pokrili troškovi za izdržavanje ovog 1 Uverenje da su robovi čak i u Atini ili Egini iznosili ikada bar trećinu stanovništva potpuno je besmisleno. Revolucije, počev od 400, pretpostavljaju naprotiv ogromno premoćni broj slobodnih siromašaka.
271
' Š P E N G L E R Propast Zapada kapitala 1 . Većina ih n i j e ni mogla biti u punoj meri zaposlena. Ispunjavali su svoj cilj time što su naprosto bili tu, kao neka novčana rezerva koja se imala pri ruci, a čiji obim n i j e bio vezan za prirodne granice tada postojeće količine zlata. Time je svakako potreba za robovima neizmerno porasla, pa je dovela, sem ratova koji su se poduzimali samo radi zaplenjivanja robova, i do lovova na robove, koje su vršili privatni preduzimači duž svih obala Sredozemnog Mora, a k o j e je R i m trpeo; ta potreba dovela je i do jedne nove vrste kako da se pravi imanje: na taj način što će namesnik isisati stanovništvo čitavih krajeva, pa ga prodati u dužničko rapstvo. Navodi se da je na Deloskom trgu jednog dana prodato deset hiljada robova. Kada je Cezar pošao u Britaniju, razočarenje naroda u Rimu zbog siromaštva u zlatu bilo je umireno izgledom na bogat robovski plen. Za antičko mišljenje bila je jedna i ista operacija kada su, na pr. pri razorenju Korinta, statue bile prekovane u novac i kada su stanovnici odvedeni na robovsku pijacu: u oba slučaja pretvorili su se telesni predmeti u novac. K r a j n j u suprotnost tome čini simbol faustovskog novca, novca kao funkcije, kao sile, novca čija je vrednost u njegovom delovanju, a ne samo u n j e g o v o m postojanju. Novi stil ovog privrednog mišljenja javlja se već u načinu na k o j i su Normani oko 1000 organizovali svoj plen u zemlji i ljudima kao privrednu moč1. Neka se uporedi čista knjižena vrednost u računarstvu njihovih hercoga (iz koga su potekle reči ček, konto i kontrola 3 ) sa istovremenim »talentima zlata« u Ilijadi, pa će se dobiti pojam o modernom kreditu 1 To je suprotnost prema crnačkom ropstvu našeg baroknog doba; ono pretstavlja pred-stupanj mašinske industrije: organizaciju »žive« energije, pri čemu se od Jjudi najzad prešlo na ugalj,pa se ropstvo osetilo telc onda kao nemoralna stvar kada se ugalj odomaćio i stekao građanska prava. Sa te strane posmatrana, pobeda Severa u amerikanskom građanskom ratu (1865) znači privrednu pobedu koncentrisane energije uglja nad prostom energijom mišića, 2 Nesumnjiva je srodnost sa egipatskom administracijom Starog carstva i sa kineskom iz najranijeg Džu-vremena. 3 Clerici u tim računskim komorama jesu uzor modernih bankarskih činovnika (engleski clerk).
272
l'ROPAST ZAPADA
Oblikovni
svet
privrednog
života
oilinah na početku doba, koji proishodi iz poverenja u guiigu i trajanje privrednog vođstva i k o j i je gotovo lilrntičan sa idejom našeg novca. Ovu finansisku metotlu, koju je Rodžer II preneo u sicilijansku normanI u državu, izgradio je oko 1230 Hoenštaufenovac Fridi ih II u moćan sistem koji je po s v o j o j dinamici dali-ko nadmašio svoj uzor, i koji je tog vladara načinio •prvom snagom kapitala na svetu« 1 . I dok je ovo brainuljenje matematičke mislene snage i kraljevskc v o l j e /a moći prodiralo iz N o r m a n d i j e u Francusku i 1066 primenjeno u veličanstvenim razmerama na osvojenu Englesku (cnglcsko tle je još i danas, po imcnu, kraI jcvska domena), podražavale su mu na Siciliji talijanske gradske republike, čiji su ga vladajući patriciji ubrzo prencli iz opštinskog domaćinstva na svoje sopstvene trgovaČke knjige, pa time i na celokupno trgovačko mišljenje i računanje zapadnjačkog sveta. Malo kasnijc, sicilijansku praksu primili su nemački viteški redovi i aragonska dinastija, na što se verovatno može svesti i uzorno računarstvo Španije pod Filipom II i Pruslce pod Fridrihom Vilhelmom I. Ali je odlučno bilo dvostruko knjigovodstvo, pronalazak Luke Paćolija (1494), »istovremeno« sa pronalaskom antičkog kovanog novca (650). » T o je jedan od najlepših pronalazaka ljudskog duha«, veli se u Geteovu Vilhehnu Majsteru. I odista, pronalazač njegov anože se bez zazora staviti naporedo sa svojim savremenicima Kolumbom i Kopernikom. Normanima imamo da zahvalimo i za konto-računanje, a Lombardima za takvo knjigovodstvo. German^ka plemena su stvorila oba najpunonadežnija pravna dela rane gotike, i njihova težnja za dalekim morima dala je povoda za oba otkrića Amerike. »Dvostruko knjigovodstvo rođeno je iz istog duha iz koga i sistemi Galilejev i Njutnov . .. Istim sredstvima kao i oni, i dvostruko knjigovodstvo uređuje p o j a v e u veštački sistem, koji možemo označiti kao prvi kosmos izgrađen na načelu mehaničkog mišljenja. Dvostruko knjigovodstvo otkriva 1 Hampe, Deutsche Kaisergeschichte, S. 246, Leonardo Pizano, čija je knjiga Liber Abaci (1202) bila merodavna za trgovačko računanje još i mnogo posle Renesanse, i koja je, pored arabljanskog cifarnog sistema, uvela kao debitum i negativne brojeve, bio je štićen i potpomagan od strane velikog Hoenštaufenovca.
273
' Š P E N G L E R Propast Zapada t » nam kosmos privrednog sveta po istoj onoj metodi k o j o m su kasnije veliki prirodnjaci otkrili kosmos zvezdanog sveta .. . Dvostruko knjigovodstvo počiva na dosledno sprovedenoj osnovnoj misli, koja sve p o j a v e shvata samo kao kvantitete« 1 . Dvoštruko knjigovodstvo je čista analiza prostora vrednosti u odnosu na koordinantni sistem^ čiji je početak »firma«. Antički kovani novac dozvoljavao je samo jedno aritmetičko računanje sa količinama vrednosti. To je opet Dekart prema Pitagori. Može se govoriti o integraciji jednog preduzeca; grafička kriva je isto optičko pomoćno sredstvo i u privredi kao i u nauci. Antički privredni svet deli se, kao i Demokritov kosmos, po materiji i formi. Mat-erija u f o r m i kovanog novca je nosilac privrednog kretanja i ona potiskuje količine potrebe istog vrednosnog kvantuma namesto njihove primehe. Naš privredni svet deli se po sili i 'masi. P o l j e sila novčanih napona leži u prostoru i d a j e svakom objektu, bez obzira na njegovu osobenu vrstu, pozitivnu ili negativnu efektivnu vrednost 2 koja se pretstavlja knjiženjem. »Quod non est in libris, non est in mundo«. Ali simbol ovog ovako zamišljenog funkcionalnog novca, ono što se jedino može uporediti sa antičkim kovanim novcem, n i j e ni zabeleška u knjizi ni menica ni ček ni banknota, nego akt kojim se pismeno vrši funkcija, akt čije istorisko svedočanstvo ima da važi kao hartija od vrednosti. ' Ali je pored svega toga Zapad, diveći se čvrsto antici, kovao novac ne samo kao znak veličanstva, nego i u uverenju da je taj novac dokazani novac, novac koji stvarno odgovara privrednom mišljenju. Isto tako je još u gotičko doba preuzeto rimsko pravo sa njegovim izjednačenjem stvari i telesne količine, kao i euklidovska matematika, koja je izgrađena na p o j m u broja kao količine. Tako se desilo da se razviće ova tri oblikovna sveta nije izvršilo, kao razviće faustovske muzike, u čisto naprednom i cvetnom razvoju, nego u Sombart, Der moderne Kapitalismus, II, S. 119. Usko je srodan sa našom slikom o suštini elektriciteta proces kliringa, u koroe se pozitivno ili ne'gativno novčano stanje više firmi (centri napona) međusobno izravnavaju jednim čisto mislenim aktom, a pravo stanje se čulno pretstavlja kniženjem. Uporedi knjigu prvu, glavu šestu. , 1
2
274
l'ROPAST ZAPADA Oblikovni svet privrednog ž i v o t a ohliktL postepene emancipacije od pojma količine. Mak'inalika je dospela do cilja već krajem baroka'. Pravihi nauka nije još dosada uvidela svoj pravi zadatak, 'ii je taj zadatak postavljen u ovom veku i on zahteva i' 110 što je za rimskog pravnika bilo nešto sasvim po fct'bi razumljivo) unutarnju podudarnost privrednog i piavnog mišljenja i intimno poznavanje i jcdnog i • h ugog. Pojam novca simbolizovan kovanim komadom potpuno se poklapa sa duhom antičkog prava stvari; za tias to još ni izdaleka n i j e slučaj. Sav naš život žasnovan je dinamički, ne statički ni stoički; zato su sile, »iejstva, odnosi, kapaciteti — organizacioni.talenat, pronalazački duh, kredit, ideje, metode, izvori energije — ono što je bitno, a ne čisto postojanje telesnih stvari. »Riiiisko« mišljenje (u stvarima) naših jurista je otuda tuđe našem životu kao i novčana teorija koja, svesno ili ne, polazi od komada novca. Ogromna novčana sastojina, koja se (podražavanjem antike) stalno povišavala do izbijanja svetskog rata, stvorila je, doduše za sebe, jednu ulogu po strani, ali ona nema ničeg zajedničkog sa unutarnjim oblikom moderne privrede, njenim zadacima i ciljevima, pa kada bi ona usled kakvog rata konačno iščezla iz saobraćaja, time se ništa ne bi izmenilo 2 . Knjiga prva, glav-a prva. Kredit jedne zemlje u našoj kulturi počiva na nienom privrednom kapacitetu i njenoj političkoj organizaciji, koja finansiskim operacijama i knjiženjima daje kanakter pravih novčanih tvorevina, a ne na nekoj ma gde sakupljenoj količini novca. Tek praznoverica imitovanja antike izdiže zlatnu rezervu do pravog merila za kredit, pošto njena visina sada više ne zavisi od htenja no od umenja. A novoi koji optiču jesu robu koja u odnosu na kredit zemlje ima kurs (ukoliko gori kredit utoliko više stoji zlato, sve do tačke kada postane neisplativim i iščezava iz prometa, tako da ga čovek sada još može dobiti samo za drugu. robu; zlato se dakle meri kao i svaka roba po kniiženoj računskoj jedinici, a ne obrnuto, kao što naznačuje već i reč »vrednost zlata«) i služi kao sredstvo pri malim isplatama kao što kadikad služi /poštanska marka. U Egiptu, čije je mišljenje u novcu začudo slično zapadnjačkom, nije ni u Novome carstvu bilo ičeg ma i nalik na kovani novac. Bilo je dovoljno pismeno, a od 650 pa do heleniziranja (osnivanjem Aleksandrije), antički kovani novci koji su dolazili bili su, po pravilu, razdrobljeni i sračunavani po težini kao roba. 1
2
275
' ŠPENGLER Propast Zapada Na nesreću, moderna nacionalna ekonomija nastala je u vremenu klasicizma, u kome su ne samo važile kao jedino prava umetnost statue, vaze i ukočene drame, nego i lepo kovani komadi novca kao jedino pravi novac. Ono čemu je težio Vedžvud, od 1768, sa svojim nežno toniranim reljefima i šoljama, tome je težio u osnovi, baš tada, i Adam Smit sa svojom teorijom vrednosti: čista sadašnjica opipljivih količina. Jer kada se vrednost jedne stvari meri količinom množine rada, onda to potpuno odgovara mešanju novca sa komadom novca. Tu » r a d « nije više delovanje u svetu dejstava, izvođenje rada k o j e po unutarajem rangu, intenzitetu i domašaju deluje nadalje u sve širim krugovima i širi se (kao električno p o l j e sila), te ne može biti ograničeno — već samo jedan potpuno materijalno pretstavljeni rezultat tog izvođenja rada, ono što je uradeno, nešto što je opipljivo, nešto čija je jedina vrednost u obimu. A privreda evropsko-amerikanske civilizacije izgrađena je, naprotiv, na radu koji se karakteriše jedino svojim unutarniim rangom, više no što se to ikada činilo u Egiptu i Kini, a o antici da i ne govorimo. Ne živimo mi uzalud u svetu privredne dinamike: rad pojedinaca ne sabira se po euklidovski, nego stoji u međusobnom funkcionalnom odnosu. Ciglo izvođački rad, koji Marks jedino i uzima u obzir, nije ništa drugo do funkcija pronalazačkog, uređivačkog, organizatorskog rada, koji onom prvom tek i daje smisao, relativnu vrednost i mogućnost da uopšte bude učinjen. Sva svetska privreda, od pronalaska parne mašine, jeste tvorevina malog broja nadmoćnih glava, bez čijeg odličnog rada sve drugo ne bi ni postojalo; ali taj rad i podvig jeste stvaralačko mišljenje, a ne »kvantum« (dakle za naše »rimsko« pravo u stvarima, on i ne postoji). Protivvrednost tom radu ne sastoji se u izvesnom broju komada novca, nego on sam jeste novac, naime faustovski novac, koji se ne kuje, već se zamišlja kao centar dejstva, i to na osnovu jednog života čiji unutarnji rang izdiže misao do značaja činjenice. Mišljenje u novcu rađa novac: to je tajna svetske privrede. Kada organizator velikog stila napiše na hartiji jedan milion, taj milion je tu, jer ličnost organizatorova, kao privredni centar, jamči za odgovarajuće povišenje privredne energije njegove oblasti. To znači za nas reč 216
l'ROPAST
ZAPADA
Oblikovni
svet
privrednog
života
»kredit« — i ništa drugo. Ali svi zlatni komadi novca n.» svetu ne bi bili dovoljni da dadnu smisao, a time i itovČanu vrednost, aktivnosti ručnog radnika, kada bi :.<-, čuvenom izrekom »eksproprijacija eksproprijatora«, isključile iz tvorevina one aktivnosli nadmočne sposobnosti; time bi te tvorevine bile lišene duše, postale bi bezvoljne i prazna staništa. U tome je Marks klasicista, kao i Adam Smit, i pravi proizvod rimskog pravnog mišljenja: on vidi samo gotovu količinu, a ne funkciju. Hteo bi da odvoji proizvodna sredstVa od onih čiji duh tek čini i gradi fabriku od gomile čelika i zidina pronalaženjem metoda, organizacije pogona sposobnih za rad, osvajanjem oblasti za promet: sve bi to izostalo, kada ta snaga ne bi našla prostora na kome će se razmahnuti 1 . Ko hoće da postavi teoriju modernog rada, taj neka pomisli na ovu osnovnu crtu svega života: u svakoj vrsti vođenja života postoje subjekti i objekti, i ta razlika je utoliko izrazitija ukoliko je značajniji i puniji formama taj život. Svaka struja bića. sastoji se od jedne manjine vođa i jedne ogromne većine vođenih, dakle i svaka vrsta privrede od rada vođa i rada izvođača. Iz Marksove žablje perspektive, i talcve perspektive socijalističkih ideologa, vidi se samo o v a j drugi rad, mali i masovni, a on je tu samo radi onog prvog; duh ovog sveta rada može se shvatiti jedino sa stanovišta najviših mogućnosti. Merodavan je pronalazač parne mašine, a ne ložač. Važna je misao. A isto tako postoje i u mišljenju u novcu subjekti i objekti:
oni k o j i proizvode
silom
svoje ličnosti
i
upravljaju, i oni koje ovi prvi izdržavaju. Novac faustovskog stila je sila apstrahovana iz privredne dinamike faustovskog stila. Pa da li će neko pretstavljati jedan deo te sile unutarnjim rangom svoje ličnosti, ili će prema toj sili biti samo masa — to spada u sudbinu pojedinca, u privrednu stranu njegove životne sudbine. 1 Pretpostavimo slučaj da radnici preuzmu vođstvo: time se ništa neće izmeniti. Ili oni neće moći ništa: onda će sve propasti. Ili će oni moći nešto: onda oni i sami, unutiarnje, postaju preduzimači i misle još samo kako će održati svoju moć. Ovu činjenicu ne može nikakva teorija ukloniti iz sveta; takav je život.
277
' ŠPENGLER Propast Zapada
5 Reč »kapital« označava središte tog mišljenja: ne skupni pojam tih vre.dnosti, nego ono što ih kao takve održava u pokretu. Kapitalizma ima tek sa svetskogradskim bičem jedne civilizacije, i on se ograničava na sasvim mali krug onih koji ovo biće pretstavljaju svoj o m ličnošću i svojom inteligencijom. Suprotnost mu je provinciska privreda. Tek bezuslovno gospodarstvo kovanog novca nad antičkim životom, pa i njegova politička strana, rađa statički kapital, acpoppr), »ishodnu tačku« koja svojim postojanjem privlači sebi kao neki magnet sve nove i nove mase stvari. Tek gospodarstvo knjiženih vrednosti — čiji apstraktni sistem, dvostrukim knjigovodstvom, kao da se izdvaja i oslobađa od ličnosti i radi dalje na osnovu sopstvene unutarnje dinamike — proizvelo je moderni kapital, čije p o l j e sila obuhvata celu zemlju'. , Pod uticajem antičkog kapitala privredni život dobija oblik zlatne struje, koja teče iz provincija u R i m i nazad, i koja traži sve nove i nove oblasti, čije sastojine u prerađenom zlatu nisu još »otvorene«. Brut i Kasije nosili su zlato maloaziskih hramova sobom na b o j n o polje kod Filipia u dugim kolonama na mazgama (može se pojmiti šta je značilo pljačkanje jednog logora posle pobede — kao privredna operacija); a već je K. Grah ukazivao na to da su se u Rimu vinom napunjene amfore, koje su išle za provincije, vraćale odatle napunjene zlatom. Ovaj potez za posedovanjem zlata tuđih naroda odgovara potpuno današnjem za ugljem, koji nije — u dubljem smislu — »stvar« nego jedno blago energije, A antičkoj naklonosti za blizinu i sadašnjicu odgovara, naporedo sa idealom polisa, i j a v l j a n j e privrednog ideala autarkije. 1 Tek od 1770 postaju banke, kao kreditni centri, privredna moć, koja se prvi put meša u politiku na Bečkome kongresu. Dotle se bankar poglavito bavio meničnim poslovima. Kineske pa čak i egipatske banke imaju drugo značenje, a antičke banke i one u cezarskom Rimu bolje bi bilo nazvati kasama. One su skupljale iznos poreza u gotovini i izdavale na zajam gotovinu, s time da se ona opet takva vrati: tako su i hramovi sa svojom metalnom rezervom od posvećenih darova postali »bankama«. Hram u Delosu vekovima je pozajmljivao sa 10%.
278
l'ROPAST ZAPADA
Oblikovni svet
privrednog
života
Političkom atomiziranju antičkog sveta valjalo je • iii odgovara i privredno. Svaka od ovih sićušnih životnili jedinica htela je da ima svoju sopstvenu i potpuno F U se zatvorenu privrednu stru ju, koja bi sc kretala nr/avisno od svih drugih i uvek na dogledu oka. Potpimu suprotnost tome čini zapadnjački p o j a m firme, i'-dnog sasvim bezličnog i netelesno zamišljenog centra sila čije dejstvo zrači na sve strane u beskrajnost, i koju »imalac«, svojom sposobnošču da misli u novcu, 110 da pretstavlja, nego ima kao neki mali kosmos i upravlja njime, tj. ima ga u svojoj vlasti. Ovu dvojnost lirme i imaoca antičko mišljenje ne bi moglo sebi nikako pretstaviti 1 . Zato zapadnjačka i antička kultura znače maksimum i minimum organizacije, koja je antičkom čoveku nedostajala čak i kao pojam. N j e g o v a finansiska privreda je provizorij izdignut do pravila. Bogataše u Atini i Rimu opterećuju opremom ratnih lađa; politička moć rimskog edila i njegovi dugovi počivaju na tome Što on ne samo izvodi igre, ulice i zgrade, nego i plaća, pa se kasnije naravno mora naplaćivati pljačkanjem svoje provincije. Na izvore prihoda pomišljalo se tek onda kada se ukazivala potreba za njima i uzimani su bez ilcakva predračuna onako kako je to iziskivala trenutna potreba, pa ma se na taj način oni i uništili. Pljačkanje sopstvenog hramovnog blaga, gusarstvo počinjeno na lađama sopstvenog grada, konfiskovanje imanja sopstvenih građana — to su bile svakodnevne finansiske metode. Ako je bilo suvišaka, onda su ih delili građanima, čemu ima na pr. da zahvali za svoju slavu i glas Eubul iz Atine 2 . N i j e bilo ničega nalik na budžet, niti ičega nalik na privrednu politiku. »Privredno poslovanje« po rimskim provincijama sastojalo se u javnom i privatnom pljačkanju, k o j e su vršili senatori i novčari bez obzira da li se »izvezene« vrednosti mogu opet dopuniti, i kako. Antički čovek nije nikada pomišljao na plansko pojačanje privrednog života, nego uvek samo na trer.ulni rezultat, na kvantum gotovinskog zlata koji se može postići. Bez sta-
v
1 Pojam firme bio je izobražen već u kasno gotičko doba kao ratio ili negotiatio i ne može se prevesti nijednom rečju. Negotium za Rimljanina znači konkretan proces (»načiniti posao«, a ne »imati«). 2 Pohlmann, Griech. Geschichte (1914), S. 216 f.
279
' ŠPENGLER Propast Zapada roga Egipta carski R i m bi propao; tamo je, na sreću, bila jedna civilizacija koja ćitavo tisućleće nije ni na šta drugo ni mislila nego na organizaciju svoje privrede. Niti je Rimljanin razumevao taj stil, niti mu je mogao podražavati 1 ; ali slučaj da je tu tekao jedan neiscrpan izvor zlata za onoga ko je politički vladao ovim felaškim svelom — učinio je nepotrebnim da se proskripcije uzdignu do etosa. Poslednja takva finansiska operacija u vidu pokolja bila je izvršena godine 43, kratko vreme pred aneksiju Egipta 2 . Zlatna masa koju su tada doneli iz Azije Brut i Kasije i koja je značila vojsku, a sa n j o m e i vlast nad svetom, učinila je potrebnim progon 2000 najbogatijih stanovnika Italije, čije su glave radi raspisane nagrade bile dovučene na forum u vrećama. Nisu se više mogli poštedeti ni sopstveni rođaci, deca i starci, ljudi koji se nikada nisu bavili politikom — samo ako su imali blaga u gotovu novcu. Rezultat bi bio odveć neznatan. Ali sa nestajanjem antičkog osećanja sveta u ranom carskom vremenu gasi se i ova vrsta mišljenja u novcu. Kovani novci opet postaju dobrima, jer čovek ponovo živi po seljački 3 . I tako se objašnjava ogrom1 Gercke-Norden, Einleit. in die Altertumswissenschaft, I I I , S. 291. 2 Kromayer u Harlmanovoj Rdm Gesch., S. 150. 3 Jevreji ovoga vremena bili su Rimljani. A Jevreji su tada bili seljaci i sitne zanatlije (Parvan, Die Nationaiitat der Kaufleute im rdmischen Kaiserreich, 1909; isto tako i Mommsen, Rdm. Gesch. V, S. 471), tj. oni vrše pozive koji su u gotičko doba postali objekat njihovog trgovačkog .poslovanja. U istom položaju nalaze se danas prema »Evropi« Rusi, čiji sasvim mistički unutarnji život oseća mišljenje u novcu lcao greh (Hadžija u Gorkovom Na dnu i sav misleni Tolstojev svet). Tu imamo, kao i u Siriji u vreme Isusovo, suprotstavljena dva privredna sveta, jedan gornji, strani, civilizovani, koji je prodro sa Zapada i kome pripada, kao talog i mulj, sasvim zapadnjaoki i ne ruski boljševizam prvih godina, i jedan bezgradski svet, koji živi u dubini samo među dobrima,-koji ne računa, nego bi hteo da izmenjuje svoje neposredne potrebe. Površinske parole moramo shvatiti kao glas iz koga prosti Rus, okupiran svom svojom dušom, osluškuje volju božju. Marksizam među Rusima počiva na jednom usrdno-žarkoni nesporazumu. Ljudi su snosili viši privredni život petrinizma, ali niti su ga oni stvorili niti priznavali. Rus se ne bori protiv kapitala, on njega ne shvata. Ko ume: da čita Dostojevskog, naslutiće tu jedno mlado čovečanstvo za
280
PROPAST ZAPADA
Oblikovni
svet
privreclnog
zivota
Mu ()i icanje zlata, počev od Hadrijana, na daleki Istok, t'ii. inje za k o j e se do danas nije moglo naći objašnjeiiju Privredni život u vidu zlatne struje ugasio se pod nmliranjem jedne mlade kulture, i tako je onda i rob pirstao da bude novac. Uz oticanje zlata ide naporedo i (ino oslobođavanje robova u masama k o j e se nije nioglo zadržati nijednim carskim zakonom, počev od Avgusta; a pod Dioklecijanom, čija se čuvena maksinialna tarifa uopšte više i ne odnosi na novčanu privicdu, nego pretstavlja poredak izmene dobara — tip .uiiičkog roba više ne postoji. I v o j e novac još i ne postoji, nego samo dobra u odnosu na ji'dan život čije težište nije u privrednoj strani. »Strah od '•uviška vrednosti« — koji je mnoge pre rata oterao u siurt —• jeste neshvaćeno literarno zaodevanje činjeniee: da je zarada pomoću i preko novca u očima bezgradske duše (koja misli u dobrima) jedan zločin, a sa gledišta mlade mske duše i religije greh. Onako kako su danas gradovi carske Rusije opali, te čovek u njima živi opet kao u selu, pod korom boljševizma koji gradski misli i koji će bizo iščeznuti —• tako se čovek tu oslobodio zapadnjačke lirivrede. Apokaliptička mržnja (koja je vladala i u Isusovo vreme među prostim jevrejstvom protiv Rirna) nije bila upravljena samo protiv Petrograda kao grada, kao sedišta političke moći zapadnjačkog stila, nego i kao središta jednog mišljenja u zapadnjačkom novcu — što truje ceo život i gura ga na lažan put. Rusija iz dubine, ne sa kore, stvara danas treću vrstu hrišćanstva, još bez sveštenika, zasnovanu na Jovanovom evanđelju, koja je beskrajno bliža magiskom negoli faustovskom hrišćanstvu, te koja otuda počiva na jednoj novoj simbolici krštenja i, daleko od Rima i Vitenberga, u iščekivanju budućih krstaških ratova, gleda preko Carigrada na Jerusalim. Jedino time obuzeto, to hrišćanstvo opet će primiti mirno privredu Zapada, kao prahrišćani rimsku, kao gotički hrišćani jevrejsku. Ali unutarnje neće u njoj više učestvovati.
/
28 L
v
DRUGI DEO
MAŠINA
6 Tehnika je stara koliko i slobodno u prostoru pois retljivi život uopšte. Samo je biljka, onako kako mi pi irodu vidimo, čisto poprište tehničkih procesa. Pošto se pokreće, životinja ima i tehniku kretanja, da se održi i da se brani. Prvobitni odnos između budnog mikrokozma i njegovog makrokozma — prirode — sastoji se u opipavanju čulima, koje se od čistog utiska čula izdiže do suda čula, i time već deluje kritički (»odeljujući«) ili, što je isLo, kauzalno raščlanjujući. Ono što se tako utvrdi dopunjuje se onda u što je moguće potpuniji sistem najprvobitnijih iskustava — »oznaka« — što je jedna nevoljna metoda pomoću koje se osećamo u svome svetu kao u svojoj kući, metoda koja je u mnogih životinja dovela do ćudesnog obilja iskustava i iznad koje ne dopire Jjudsko prirodno znanje. Ali prvobitno budno biće uvek je aktivno budno biće, daleko od svake čiste »teorije«, pa se ta iskustva bez namere stiču na toj sitnoj svakodnevnoj tehnici, i to na stvarima ukoliko su. one mrtve. To je razlika između kulta i mita, jer na tom stupnju nema granice između religije i profanoga. Svako budno biće jeste religija. Odlučni obrt u istoriji višeg života sleduje kada Litvrđivanje prirode (konstatacije po kojima se imamo upravljati) pređe u učvršćivanje prirode (zaustavljanje toka u čvrste oblike, kojim prirodu namerno menjamo). Time tehnika postaje u neku ruku suverena, i nagonsko praiskustvo prelazi u pra-znanje, koga smo jasno »svesni«. Mišljenje se emancipovalo od osećaj283
' ŠPENGLER Propast Zapada nosti. Izdvajanjem jezika od govorenja nastalo je za saopštajne jezike blago znakova koji su više no oznake, naime koji su imena sa osećanjem značenja i pomoću kojih čovek ,ima u s v o j o j vlasti tajnu numina, bila ona božanstva bila prirodne sile; ti znakovi su i brojevi (formule, zakoni najprostije vrste), kojima se apstrahuje unutarnji oblik stvarnosti iz slučajno-čulnoga. Time od sistema oznaka postaje teorija, slika, koja se izdvaja iz dnevne tehnike kako na visinama civilizovane tehnike tako i u njenim primitivnim počecima, kao deo neaktivnog budnog bića; a ne stoji obrnuto da ta teorija, slika, tek stvara svakodnevnu tehniku. »Zna« se šta se hoće, ali se nmogo šta moralo desiti da bismo imali to znanje, pa se ne treba varati o karakteru tog znanja. Pomoću iskustva stavljenog u b r o j e v e čovek može upravljati tajnom, ali je time nije otkrio. Slika modernog vrača: tabla sa polugama i oznakama, na k o j o j radnik jednim pritiskom prsta izaziva ogromna delovanja u biću i ne sluteći išta o njeg o v o j suštini — to je simbol ljudske tehnike uopšte. Slika svetlosnog sveta oko nas koju smo mi razvili kritički, analitički, kao teoriju, kao sliku, nije ništa drugo do takva jedna tabla na k o j o j su nacrtane izvesne stvari tako da izvesna dejstva postižemo prostim dodirom. Ali tajna ostaje ipak i pritiskuje nas i muči 1 . No tom tehnikom budno biće nasilnički zahvata u činjenički svet; život se sluzi mišljenjem kao nekim čarobnim ključem, i na visini poneke civilizacije, po njenim velikim gradovima, javlja se najzad trenutak kada se tehnička kritika zamori službom životu i nametne mu se kao tiranin. Orgiju ovog razbesnelog oslobođenog mišljenja u odista tragičnim razmerama doživljuje zapadnjačka kultura baš sad. Osluškivali smo hod prirode i beležili smo znake. Onda počinjemo da podražavamo prirodu sredstvima 1 »Tačnost« fizikalnih saznanja (tj. njihova primenjivost koja do tog trenutka nije opovrgnuta nijednom pojavom) kao »tumačenje« sasvim je nezavisna od njihove tehničke vrednosti. Jedna sigurno netačna i u sebi kontradiktorna teorija može više vredeti za praksu no »tačna«. Fizika se već izodavna čuva da reči »tačno« i »netačno« u popularnom njihovom smislu primenjuje uopšte na svoje slike — nego samo na svoje formule.
284
l'ROPAST ZAPADA
Oblikovni
svet
privrednog
života
i metodama k o j e iskorišćuju zakone kosmičkog takta. Covek se usuđuje da igra ulogu božanstva, pa možemo liiko razumeti što najranije majstore i poznavaoce tih veštačkih stvari (jer tu je nastala veština kao protivpojam prirodi), osobito čuvare kovačke veštine, drugi Jjudi posmatraju kao nešto čudno i retlco, sa zazorom ih poštuju ili ih se gade i preziru ili. PostaJo je sve veče blago tih iznalazaka, koji su često činjeni, opet' /aboravljani, podražavani, izbegavani, popravljani, i ko ji au, konačno, za sve delove zemlje dali sastojinu sredstava »prirodnih i koja se sama po sebi razumeju«, vatru, oružje, plug i čamac, kuću, odgoj životinja i scjanje žitarica. Najviše i najpre p r i m a m l j u j e primitivnog čoveka strahobnomističnom snagom mesto gde ima mefala. Prastari trgovački putevi provlače se ka tajno sačuvanim ležištima ruda kroz živo naseljene krajeve i preko preveslanih mora; tim putevima kasnije putuju lcultovi i ornamenti, u fantaziju se utiskuju imena kao iz skaski (kao Cfn/c-ostrva, Zlatna zemlja). Tako prodire u proizvođačku i 'prerađivačku privredu i jedna treća, strana i pustolovna, koja slobodno luta kroz zemlje. Na toj osnovi podiže se sada tehnika visokih kultura, u čijem se rangu, b o j i i strasti iskazuje sva duša ovih velikih bića. Gotovo je samo po sebi razumljivo da je antički čovek, koji se oseća euklidovski u svom okolnom svetu, neprijatelj već i samoj pomisli o tehnici. Ako se pod antičkom tehnikom misli na nešto što bi se u odlučnoj težnji izdizalo iznad raširenih zanatskih sposobnosti mikenskog doba — onda antička tehnika ne postoji 1 . Ove trijere su uveličani čamci za veslanje, katapulti i onagri zamenjuju ruke i pesnice i ne mogu se meriti sa kineskim i asirskim ratnim mašinama, a što se tiče Herona i drugih iznalazača njegova kova — pa ono što paclne na um čoveku, to još n i j e pronalazak! Nedostaje unutarnja težina, ono sudbinsko u tom trenutku, nedostaje duboka nužnost. Ovde onde 1 Ono što je Dils (»Antike Technik«) sakupio jeste jedno opsežno — ništa. Ako oduzmemo ono što pripada još babilonskoj civilizaciji, kao sunčani i vodeni časovnici, ili što pripada već arabljanskom ranom dobu, kao hemija i čudesni sat iz Gaze, ili ono što bi nas u svakoj drugoj kulturi vređalo kada bismo ga samo i naveli, kao na pr. viste brava, onda ne ostaje ništa.
285
SPENGLEH
Propast Zapada
se i poigra poneko — a zašto i ne bi — saznanjima koj'a svakako potiču sa Istoka, ali na to niko ne obraća pažnju i niko pre svega i ne pomišlja da ih ozbiljno uvede u životno oblikovanje. Sasvim je drugo nešto faustovska tehnika, koja prodire u prirodu punim patosom treće dimenzije, i to od najranijih dana gotike, da bi prirodom zagospodarila. Ovde i samo ovde je veza između »uvideti« i »iskoristiti« nešto što je samo po sebi razumljivo 1 . Od početka još, teorija je radna hipoteza. Antički mudrac »sagleda« kao Aristotelovo božanstvo, arabljanski traži. kao alhimista čarobna sredstva, kamen mudraca, k o j i m će prirodna blaga bez muke uzeti u posed 2 , zapadnjački hoće da upravlja svetom po s v o j o j volji. Faustovski pronalazač i otkrivač je nešto jedinstveno. Pra-snaga njegovog htenja, svetla snaga njegovih vizija, čelična energija njegćvog praktičnog razmišljanja, m o r a j u svakome ko ih iz tuđih kultura posmatra izgledati jezive i nerazumljive, ali one su svima nama u krvi. Cela naša kultura ima otkrivačku dušu. Otkriti, ono što se ne vidi uvući u svetlosni krug unutarnjeg oka da bi njime zagospodarila — to je bila od prvoga dana njena najupornija strast. Svi su veliki pronalasci sazrevali lagano u dubini, bili najavljivani i pokušavani od strane anticipatorskih duhova, da najzad sudbinskom nužnošću izbiju. Svi su oni bili bliski još blaženom sagledanju rano-gotičkih monaha 3 . Ako igde, a ono tu se otkriva religiozno porekio svakog tehničkog mišljenja. Ovi žarki pronalazači po svojim manastirskim ćelijama, koji su u molitvi i postu otimali tajne od Boga, osećali su to kao službu Bogu. Tu je postao lik Fausta, veliki simbol prave pronalazačke kulture. Scientia experimentalis, kako je, kao prvi, Rodžer Ba1 Kineska kultura je otkrila gotovo sve zapađnjačke pronalaske — mećtu njima kompas, dalekozor, štampu, barut, porcelan — ali Kinez od prirode laskavo izmoljava, on je ne sili. On dobro oseća korist od svog znanja i upotrebljava ga, ali se ne baca na nj da ga opljačka. 2 To je isti onaj duh koji pojam o poslovanju u Jevreja, Parsa, Jermena, Grka, Arabljana razlikuje od pojma o poslovanju u zapadnjačkih naroda. 3 Albert Veliki živi još u skaski kao veliki oarobnik. Rodžer Bakon razmišljao je o pamoj mašini, parnoj lađi, letilici (F. Strunz, Die Geschichte der Naturvviss, im Mittelalter, 1910, S. 88).
?.86
l'ROPAST ZAPADA
Oblikovni
svet
privrednog
života
l "u definisao istraživanje prirode koje nasilno zapo< ui je ispitivanje i propitivanje prirode polugama i zavi Injima, danas leži pred našim očima kao rezultat po ravnicama posejanim fabričkim dimnjacima i dizalititma. Ali je za sve njih postojala i prava faustovska upasnost: da je tu u igru umešana i davolova ruka, da ili đavo želi u duhu da odvede na onaj breg sa koga će im obečati svu silu i vlast na zcmlji. To znači san onih čudnih dominikanaca, kao Petra Peregrina, o perpetuum mobile, k o j i m bi se od Boga otela svemoć. NTeprestano su podlegali iskušenju te ambicije: iznuđavali su od božanstva tajnu da bi sami postali Bogom. Osluškivali su zakone kosmičkog takta, da bi ih silom iskoristili, i stvorili su, na taj način, ideju mašine kao mali kosmos koji će slušati samo još čovekovu volju. Ali su time prekoračili onu finu granicu na k o j o j je za obožavateljsku pobožnost nastajao greh, i tako su propali od Bakona do Đordana Bruna. Mašina je đavolova: prava vera je to uvek osećala. Strast pronalaženja polcazuje nam već i gotička arhitektura (uporedimo je sa namernom siromaŠtinom u oblicima koju pokazuje dorska!) i cclokupna naša muzika. P o j a v l j u j e se i štampa i dalekometno oružje 1 . Za Kolumbom i Kopernikom sleduju dalekozor, milcroskop, hemiski elementi i najzad ogromna suma tehničkih postupaka ranog baroka. A tada, ujedno sa racionalizmom, dotazi i pronalazak parne mašine, koja sve pretura i koja iz osnova preobražava privrednu sliku. Dotle je priroda vršila^ usluge, a sada je zapregnuta u jaram kao robinja, pa se njene snage, kao neka poruga, mere konjskim snagama.' Sa mišićne snage Crnaca, koja se ulagala u organizovane pogone, prešlo se na organske rezerve zemIjine kore, u k o j o j leži već od tisućleća nagomilani ugalj kao životna snaga; pa se danas pogleda već i na anorgansku prirodu, čije se vodene snage dovlače u pomoć uglju. Sa milionima i milijardama konjskih snaga p e n j e se i broj stanovništva do stepena koji nijedna druga kultura ne bi bila u stanju ni da zamisli 1 Grčka vatra hoće samo da zaplaši i da upali; a ovde se pretvara naponska sila eksplozivnih gasova u energiju kretanja. Ko to ozbiljno upoređuje, taj ne razume duh zapadnjačke tehnike.
287
' ŠPENGLER Propast Zapada kao moguć. Ovaj porast je proizvod mašine koju valja posluživati i k o j o m valja upravljati, pa se zato snage svakog pojedinca ustostručavaju. Život čovečji postaje cenjen radi mašine. Rad postaje velika reč etičkog razmišljanja. Ona u 18 veku u svima jezicima gubi omalovažavajući značaj. Mašina radi, te prinuđava čoveka na saradnju. Sva kultura je postigla takav stepen radinosti da pod n j o m dršće zemlja. Ono što se sada pred nama razvija u toku jedva jednog stoleća — prizor je takve veličine da bi čoveka buduće kulture sa drugom dušom i drugim strastima moralo obuzeti osećanje kao da se tog stoleća bila cela priroda zaljuljala i počela da posrće. I inače je već politika prekoračila gradove i narode; ljudska privreda je duboko zahvatila u sudbine biljnog i životinjskog sveta, ali to samo dodiruje život i opet se briše. A ova tehnika ostaviće trag svojih dana, kada sve drugo bude nestalo i potonulo. Ova faustovska strast izmenila je sliku zemljine površine. To je ono životno osećanje k o j e izbija i hoće naviše, i baš zato duboko srodno gotici, k o j e je u detinjstvu parne mašine došlo do izražaja u monolozima Geteova Fausta.. Opijena duša hoće da preleti prostor i vreme. Čežnja k o j o j se ne može naći imena mami u beskrajne daljine. Čovek'bi hteo da se odvoji od zemlje, da iŠčezne u beskrajnosti, da napusti telesne okove, da kruži među zvezdama po svemiru. Ono što je u početku tražila žarka uznesena čežnja svetoga Bernara, ono što su izmišljali i zamišljali Grinevald i Rembrant u svojim pozadinama, a Betoven svojim zvucima dalekim od ove zemlje u svojim poslednjim kvartetima — to se sada vraća u produhovljenoj opojnosti ovog gustog niza pronalazaka. Stoga nastaje o v a j fantastični saobraćaj koji uspeva da prokrstari kontinente za nekoliko dana, k o j i se prebacuje preko okeana pomoću plovećih ostrva, besni po podzemnim lavirintima, prelazi na gasnu mašinu sa stare parne, već iscrpljene u svojim mogućnostima, i koji se, najzad, sa drumova i pruga vinuo u vazduh da leti; stoga se pisana reč šal j e preko mora za trenut; stoga izbija ova ambicija za rekorde i dimenzije, niču džinovske dvorane za džinovske mašine, ogromrii brodovi i rasponi mostova, lude građevine do u oblake, basnoslovne sile sabijene u jednu tačku u k o j o j se pokoravaju i detinjoj ruci, dela od 88
i'i'OI'AST
ZAPADA
Oblikovni
svet
privrednog
života
IIt»! lii i "vo/.da koja treskaju, dršću i huče, među koHntti i- majušni čovek kreče kao neograničeni gospo»Uu i na jzad oseća prirodu pod sobom. A 11• inašine dobijaju sve više oblik koji već nema pl'i* i u čovečanskog u sebi, koji je sve asketskiji, mistič! m i • '.ve egzotičniji. One obavijaju celti zeml ju beskrajhim Ikivom finih sila, struja i napona. N j i h o v o Lelo je hvri clnhovnije, sve ćutljivije i tajanstvcnije. Ovi točkoVi, valjci i poluge ne govore više. Sve što je ocl odlučiiMp, značaja povlači se u unutricu. L j u d i su mašinu • • • nli kao đavolsku — i imali su pravo. Ona u očima i'Tiiilca znači skidanje Boga sa prestola. Ona predaje ii ćovečje ruke sveti kauzalitet. Čovek je stavlja u pukret ćutke, neodoljivo, sa jednom vrstom sveznalašt* koje gleda jinapred i predviđa.
7 Nikada se još mikrokozam nije osećao nadmoćniji nad makrokozmom. Tu se miču mala živa bića koja su svojom duhovnom snagom clovela ne-živo u zavisuost od. sebe. Izgleda da nema nigde ničeg sličnog ovom triumfu koji je pošao za rukom samo jednoj kulturi, i to možda samo za mali broj stoleća. Ali je baš time faustovski čovelc postao robom svojc tvorevine. Brojnost njegovu i osnovu njegovog odr/.anja života mašina je potisnula na jedan put na kome nema zastoja ni lcoraka unazad. Seljak, zanatlija, pa i trgovac, odjednom se pričinjavaju kao nešto ne-bitno prema tri lika koji su na putu svog razvića odgajili i stvorili mašinu: prema preduztmaču, inzinjeru i fabričkom radniku. Iz jedne sasvim male grane zanata, prerađivačke privrede, odraslo je u o v o j i samo ovoj kulturi moćno drvo koje zasenjava sve ostale pozive: privredni svet mašinske industrijeTaj svet primora1 Marks ima potpuno pravo: to je najopasnija tvorevina gradanstva; ali on, koji je mislio potpuno pod vlašću sheme stari-srednji-novi vek, nije primetio da sudbina mašine zavisi samo od građanstva jedne jedine kulture. Dok ona vlada zemljom, svaki Ne-evropljanin pokušava da ispita tajnu ovog strahovitog oružja, ali ga ipalc unutarnje oabacuje: i Japanac i Indijac kao i Rus i Arabljanin. Duboko u suštini magiske duše leži razlog što Jevrejin izbegava da bude preduzimač i inžinjer pravog stvaranja ma-
289
' ŠPENGLER Propast Zapada va na pokornost i precluzimača i fabričkog radnika. Obojica su robovi, ne gospodari mašine, koja tek sada razvija LI punoj meri svojLi đavolsku potajnu moč. Socijalistička teorija sadašnjice htela je da vidi samo rad fabričkog radnilca i jedino za taj posao stavila reč » r a d « ; ali je taj rad moguć samo suverenim i odlučnim radom preduzimača. Čuvena reč o snažnoj ruci koja zaustavlja sve točjkove — netačno je zamišljena. Zadržati — da, ali za to čovek ne mora da bude radnik. Održati LI kretanju —• ne. Organizator i upravljač obrazuje središte LI ovom veštačkom i složenom carstvu mašine, carstvu k o j e drži misao, ne m k a . Ali je baš zato još važniji onaj treći lik koji će uvek održavati ugrožemi građevinu, važniji no sva preduzetnička energija gospodarskih priroda koje m e n j a j u lice zemlje i čine da iz tla izrastaju gradovi: jedan lik na koga se obično u političkim sporovima zaboravlja: inžinjer, znalački sveštenik mašine. Ne samo visina industrije, nego i postojanje i biće njeno zavisi od postojanja stotina hiljada obdarenih, strogo školovanih, glava koje tehnikom vladaju i k o j e je sve dalje razvijaju. Inžin j e r je, u tišini i nečujno, pravi gospodar i sudbina industrije. Ono što je mašina kao stvarnost, to je njegova misao kao mogućnost. L j u d i su se, sasvim po materijalistički, bojali iscrpljenja ugljenih ležišta. Ali dogod ima tehničkih iznalazača puteva (koji SLI od ranga), nema opasnosti te vrste. Tek kada nestane podmlatka te vojske, čiji misleni rad čini unutarnje jedinstvo sa radom mašine, riiora se ugasiti industrija — i pored sveg preduzetništva i radništva. PretpostavIjajući slučaj da najobdarenijim ljudima budućih generacija bLide biiži i draži spas duše no sva moć ovoga sveta, da baš najobdarenije duhove bude obLizeio sve jače osećanje za satanizam mašine pod Litiskom meta-, fizike i mistike koje danas smenjujLi racionalizam (to je korak od Rodžera Bakona ka Bernaru od Klervoa) — onda ništa neće moći žadržati kraj ovog velikog šina, te se baca na poslovnu stranu njenog spravljanja. A isto tako R L I S posmatra sa mržnjom i strahom tu tiraniju točkova, žica i šina, pa ako se danas ili sutra i pokori toj nužnosti, on će nekada sve to izbrisati iz svog sećanja i svoje okoline i podići oko sebe jedan sasvim drugi svet, u kome više neće biti ničega od đavolske tehnike. 290
l'ROPAST ZAPADA Oblikovni svet privrednog ž i v o t a i ' i 1 " i . 1 k o j i je igra duhova, igra pri k o j o j ruke samo ših. ju da |->omažu. /.ipadnjačka industrija premestila je i i/menila u tn irgovačke puteve ostalih kultura. Strujc privredJt'" života kreeu se ka sedištima »kralja uglja« i veliMiii siroviiisMm oblastima; priroda se iscrpljuje, kugla maljska žrtvuje se faustovskom mišljenju u energii.Hiia. Planeta — zemlja koja radi — to je faustovski u'.pekt; posmatrajući taj rad, umire Faust iz drugog TLFLA LI kome j e na najviši stepen uznesen preduzetni rad. Ničeg nema što bi bilo suprotnije mirnom zasićen'»ni biću antičkog carskog doba. Inžinjer je onaj koji je najdalji od rimskog pravnog mišljenja, i on je onaj koji će sprovesti i postići da njegova privreda održi svoje sopstveno pravo, u kome mesto persona i stvari imaju da zauzmu sile i radna dejstva.
8 Ali je isto tako titanski i juriš novca na ovu duhovnu moć. Industrija je još više vezana za zemlju no i seljaštvo. Ona ima svoje stanište na tlu i svoje izvore sirovina koji ističu iz tla. Sarno je visoka finansija potpuno slobodna, potpuno nedobitna. Banke, a sa njima i berza, razvile su se od 1789 iz kreditnih potreba industrije (koja je ogromno rasla) u sopstvenu moć i silu, i one hoće, kao novac u svima civilizacijama, da budu jedina moć. Prastara borba između proizvođačke i osvajačke privrede uzdiže se sada do ćutljive džinovske borbe duhova, koja se budi na tlu svetskih gradova. To je očajna borba tehničke misli za svoju slobodu protiv mišljenja u novcu 1 . 1 Ova džinovska borba vrlo malog broja čeličnih rasnih ljudi sa ogromnim razumom, od koje prosti građanin niti što vidi niti razume, kada se posmatra izdaleka, dalcle svetskoistoriski, snižava golu borbu interesa između preduzetništva i radničkog socijalizma na nivo plitke beznačajnosti. Radnički pokret je ono što od njega načine njegovi vođi, a mržnja protiv imalaca industriskog radnog vođstva odavno ih je stavila u službu berze. Praktički komunizam, sa svojom »klasnom borbom«, danas već zastarelom i netačnom frazom, nije ništa drugo do pouzdani sluga velikog kapitala koji ume da ga iskoriščava.
291
ŠPENGLER
Propcist
Zapada
Diktatura novca napreduje i bliži se prirodnom vrhuncu i- u faustovskoj kao i u svakoj drugoj civilizaciji. I sada se dešava nešto što može razumeti samo onaj ko je prodro u .suštinu novca. Da je novac nešto opipljivo, onda bi njegovo postojanje bilo večno; ali, pošto je on oblik mišljenja, on se gasi čim domisli do kraja privredni svet, i to usled toga što mu nestane sadržajnosti. Prodro je u život seljačke z e m l j e i stavio tle u pokret; preinačio je, misleno, u poslovno'st sve vrste zanata; danas pobedonosno prodire i u industriju, da bi isto tako učinio svojim plenom i proizvodni rad preduzimača, inžinjera i izvođača. Mašina sa 11 jenom ljudskom pratnjom, prava gospodarica veka, u opasnosti je da padne pod jaču moć. Ali je time novac na kraju svojih uspeha i započinje se poslednja borba, k o j o m civilizacija dobija svoj završni oblik: borba izmedu novca i krvi. Dolazak cezarizma slama diktaturu novca i njenog političkog oružja, demokratije. Posle dugog triumfa svetskogradske privrede i njenih interesa nad političkom oblikovnom snagom, pokazuje se politička strana života ipak jačom. Mač pobeđuje novac, volja za gospodarenjem opet podvrgava volju za plenom. Ako nazovemo one sile novca kapitalizmom 1 , a socijalizmom volju da se izazove i probudi jedan iznad svih klasnih interesa moćni političko-privredni poredak, sistem otmene brige i dužnosti k o j i drži u čvrstoj f o r m i celinu radi odlučne borbe u istoriji — to je onda ona borba ujedno i borba između novca i prava. Privatne sile privrede hoće slobodan put za svoje osvajanje velikih imanja. N i j e d n o zakonodavstvo ne sme im stati na put. One hoće da grade zakone u svom interesu i služe se u tom cilju svojim samostvorenim oruđem, demokratijom, praćenom partijom. Da bi suzbilo o v a j napad, pravu treba otmena tradicija, ambicija jakih rodova, koja ne nalazi zadovoljenja u nagomilavanju bogatstava, već u zadacima pravog gospodarstva, sa one strane svih novčanih koristi. Jednu silu mozc oboriti samo druga jedna sila, ne princip; a prema novcu nema druge sile. N j e g a može savladati i ukinuti samo 1 U koji spada i interesna politikaradničkihpartija, jer one neće da savladaju novčane vrednosti, nego da ih Jmaju.
292
I'ROPAST ZAPADA Oblikovni svel. privrednog zivoia I iv /ivot jc i prvo i poslednjc on je kosmičko struiui|i- ii mikrokozmičkom obliku. On je činjcnica u '< ni kao istoriji. Pred neodoljivim taktoin niza ro'lov.i konačno iščezava sve ono što jr bctdno biče izgradilo 11 svojim duhovnim svetovima. U isloiiji pitanje i< uvek o životu i uvek samo o životu, rasi, triumfu \olje za moći, a ne o pobedi isLina, pronalazaka ili novca. Istorija sveta je sud nad svelom: ona je uvek davala pravo jačem, punijem, sanrog sebe svesnijem /ivotu, naime pravo na postojanje bcz ob/.ira da li je 0110 pred budnim bićem pravično; ona je uvek istinu i pravičnost žrtvovala moći i rasi i osuđivala na smrt l jU.de i narode kojima je bila važnija istina od dela, a pravičnost bitnija od moći. Tako prizor visoke kulture zaključuje taj čudesni svet božanstava, umetnosti, misli, bitaka, gradova — opet pra-činjenicama večne krvi, koja je jedno i isto sa večno lcružnim kosmičkim talasanjima. Jasno i vedro, puno oblika, budno biće ponovo tone u ćutljivu službu biću uopšte, lcako nas uče rimsko i lcinesko carsko doba; vreme pobeđuje prostor, a vreme je ono koje neumoljivim hodom uvija prolazni slučaj »kulturu« na ovoj plancti u prolazni slučaj »čovek«, jedan oblik u kome slučaj »život« teče kao vreme, dok se pozadi u svetlosnom svetu našeg oka otvaraju vidici koji teku neprestano: istorija zemlje i istorija zvezda. A za nas, koje je slučaj postavio u ovu kulturu i u ovaj trenutak njenog postajanja, u kome novac slavi poslednje svoje pobede, a njegov naslednik, cezarizam, polako i neodoljivo se bliži, za nas je time dat pravac htenja i moranja u usko opisanom krugu, pravac bez koga ne.bi vredno bilo ni živeti. Mi nismo slobodni da postižemo ovo ili ono, ali snio slobodni da učinimo ono što je nužno ili — ništa. A zadatak koji je postavila nužnost istorije — rešava se bilo sa pojedincem, bilo protiv njega. DUCUNT
FATA
VOLENTEM,
NOLENTEM
TRAHUNT
K R A J 293
Dodatak
POGOVOR
PREVODIOCA
ŠPENGLEROVA MORFOLOŠKA PERSPEKTIVA LJUDSKE ISTORIJE I Jedno čudno duhovno ukrštanje desilo se u ličnosti Osvalda Špenglera. On je načinima koji se smatraju nenaučnim izradio jediiu plansku sistematiku lcoja ima ne može biti strožiji naučni lcarakter; on je, /.atim, na osnovu jednog gotovo naučničkog odbijanja da ulazi u suštinske, metafizičke probleme, postavio tertielje svoje vizije o istoriji na dva sasvim nenaučna elementa: sudbinu i slučaj. On je analogijama dolazio do svojih zaključaka u pogledu upoređivanja kultura, njihovih stupnjeva, njihovog tempa i jačine i trajanja; a analoška zaključivanja su podozriva strogoj nauci. Ali je uporedljivost kultura izveo tako da i u sistematici njihovoj, u linijama koje je vukao kroz njih, u vezivanju hornoloških faza, vlada gvozdeni i, strogi zakon kojim se regulišu neumoljivo sve pojedinosti — do sitnica. Iz intuitivnih analoških načina, brzih, bleštavih, trenutnih, izveo je jednu sistematiku (»tablice«) istoriske slike sveta koja nosi karakter stroge, najstrožije, matematikte. Spinoza je mislio da izvede svoj sistem »more geometrico«; nije ,to ništa prema ovoj čeličnoj mreži koja steže među svoja okna živo i.storisko zbivanje, prema ovim tablicama koje liče na periodički sistem hemiskih elemenata. U pogledu tog sistema u koji je uvrstao hod žive istorije ljudske, Špengler je Mendeljev; on ima častoljublje da se »bele pege« na karti buduće istorije ispune tačno na onaj načiri i ona295
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
ko kako je on to predvideo: to je san egzaktnog naučnika, matematičara pre svega, koji je navikao da mu se elementi prirode povinuju. Ali tle na kome je iznikla takva jedna prevashodno matematičko-egzaktna mreža n i j e obrađivano dugim, upornim, trudnim i zametnim rhetodama »stroge« nauke; naprotiv, ova besprimerna sistematika izrasla je iz intuitivno-analoških momenata osvetljenja, iz »sagledanja« — kalco to Špengler voli da kaže — ne iz mučnog ređanja i proveravanja detalja: kultura kao biljka, pojedine faze jedne kulture i »odgovarajuće« faze druge, iznenadne »istovremenosti« neistovremenih stvari — sve je to plod munje koja osvetli odjednom prostrane vidike, ne pipanja k o j e sporo gamiže prelco pojedinosti. Iz tog snolikog intuitivno-analoškog sagledanja iščaurio se međutim san o jednoj besprekornoj tablici koja će tući svojom preciznošću rekord i omogućavati predviđanje k o j e će biti čudesne tačnosti. Unutarnje osvetl j e n j e rađa matematičku preciznost. Iz jednog platonovsko-geteovskog sagledanja proizlazi jedna neumoljiva matematička sistematika, uzorna i za najegzaktniji matematički duh. A sa druge strane opet jedna čudna sinteza. Špengler neće da ulazi u suštinska metafizička pitanja: on odbija, strogo, suho, hladno, naučnički, da odgovara na pitanja o onome što su u filozofiji nazvali »poslednjim uzrocima«. K r a j n j e i poslednje »otkuda«, »zašto«, » k a m o « — ne ulaze u okvir njegovih rasmatranja; samo je od interesa ono »kako« i »na k o j i način«. To je, načelno, čisto naučni moderni stav. Beleženje, registrovanje, upoređivanje, nadgledanje činjenica, jcdna takoreći registratura i statistika, opisivanje morfološke strukture, i dalje od toga ništa, preko i iznad toga uvek jedno »ne«. Pa iz ovog naučnog stava, da ga tako nazovemo, proizlazi za istorisku viziju Špenglerovu kao rezultat nešto čemu nema mesta u naučnom rečniku: dve iracionalne, tajanstvene snage kao osnove na kojima se zbiva istorija: sudbina i slučaj. Ne proishodi iz tog upornog i hladnog odbijanja da se odgovara na »poslednja pitanja« nikakva sistematika. Ne, nego. sudbinski potez i slučaj koji vlada. A omiljena je tema naučnog pogleda na svet da isključi slučaj (to je ono što je još neispitano dovoljno) i da ukloni sudbinu (to je ono što još n i j e našlo svoj »uzrok«). Što je u jednoj kulturi izbila jedna fa296
I'OGOVOR Morfološka perspektiva Ijudske istorijc m baš tako i tu i kroz te i te ličnosti — slučaj je; ' io se jedna kultura rodila tu i tu i u svom razvoju i .la tako i tako — sudbina je. I tu nema daljeg dbjaMijenja. Tako se u gledanju ovog mislioca nkrštavaju iiiatematičar i pesnik, naučnik i vizionar, poziLivist i iiiletičar — na čudan način; i iz tog tako ukrštcnog ikiva rađa se jedna integralna vizija istorije, za koju iic bismo umeli reči da li je matematičko-egzaktna ili poetsko-vizionarna, zato što je — oboje, izrađena kroz originalnu i snažnu ličnost. I m a o je pravo jedan umni prikazivač Špenglera kada je rekao da se u njemu »prepliću i ukrštaju oba duhovna nastrojenja 19 veka, spekulativno-metafizičko prve polovine toga veka i po/.itivističko-skeptičko druge polovine njegove«. Samo što to preplitanje i ukrštanje n i j e mchanički sproveden.o, nego je dato u snažnoj ličnosti ujedno, omogućeno baš specifičnošću tog živog duha, Špenglerove ličnosti, tako da pred nama stoji jedna živa tvorevina, jedna vizija, koja zato i deluje namah sugestivno. I kada je tako celu sagledamo, ucelo obuhvatimo, pred nama se razvija prizor jedne »uzvišene besciljnosti« istorije; mogli bismo isto tako reći i jedne »besciljne uzvišenosti«. Jer, štži se razvija pred nama? I pored sveg sistematskog što spaja sve kulture, pored sveg unutrašnje planskog, arhitektonskog, por.ed sve gvozdene nužnosti trajanja, tempa pojedinih faza k o j e su homološke i koje se sve neumoljivo ponavljaju samo u raznim odećama — spoljašnji plan ne postoji. Špengler nas poziva da se uspnemo sa njime na stanovište »ogromne udaljenosti« sa koga treba da sagledamo istoriju ljudsku. On traži mnogo i zahteva teško: da iziđemo takoreći iz svoje kože, da se oslobodimo svih vezanosti baš za one elemente od kojih se, po njemu, čovek svakidašnjice ne može da otkine; da napustimo prosečno ljudsko stajalište, da iziđemo iz »žablje perspektive«, da se vinemo, sa njim, na orlovsku; da napustimo sva ona »idola« o kojirna je govorio Bakon Verulamski; da evropski čovek, pre svega, napusti svoje usko centralističko gledište i da shvati da on nije centar i nije jedina ispravna tačka gledanja. I kad to ispunimo — Špengler nam prikazuje prizor istorije Jjudske u j e d n o j neočekivanoj perspektivi: rađa se, cveta, vene i umire izvestan b r o j džinovskih duhovnih 297
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
celina — i to tako da se sve u okviru svake pojedinačne kulture dešava gvozdenora, uređenom, sistematskom, predvidljivom nužnošću, ali i da te kulture nenadno niču na tlu, sudbinski niču i nestaju, bez stvarne unutarnje duhovne veze, nesračunljivo i odjednom se rađaju, iracionalno, pa tako i nestaju, dok se u njima, isto tako iznenadno, slučajno i nesračunljivo, pojavljuju i delaju, stvaralački preobražavajući sve, velike ličnosti. Mi vidimo kako se ovde onde, na m i r n o j pučini tla i ljudstva, odjednom zgusnu i stvore krugovi k o j i se pune jednim osobenim životom; kako prož i v l j u j u taj život, ispinju se do vrha aktivnosti, venu, gasnu i iščeznu; povučemo Ji kroz te krugove naše »izotenne«, istoriske linije — te sve linije presecaju ista duhovna stanja, istc faze, iste stupnjeve, samo što im je šarenolika odeća u svakoj kulturi druga; svi ti lcrugovi žive potpuno unutarnje odvojeni i van svake mogućnosti da se razumeju; oni odživljavaju svoje sa A neumitnom sudbinom koja ili čeka: smrću, neopoziv o m i lconačnom. Ali, ukupno pogledavši, sve je to jedna uzvišena besciljnost: plana nema. I Špengler svesno ostaje dužan odgovora na pitanje »zašto?«. On ostaje » m o r f o l o g « , daje samo pregled na onome »kako?« i u tom pogledu je neumoljiv zakonik u svemu: već postojeća lcultura mora završiti svoje; čovek u n j o j mora biti onakav kakav biva kao rezultat i materijal te kulture; veće celine, nacije, takođe su plodovi te kulture, a ne obrnuto, i moraju biti takve; elementarne faze te kulture moraju se dešavati i biti i bitisati i završiti se; ta kultura mora na svoj način odigrati prizor svoga života, a sve što bi iz druge uzela mora duhovno preinačiti, protumačiti i izopačiti. Jednom reči, sve se » m o r a « u okviru te i te lculture: slobode nigde nema. Ali, svi Icrugovi, sve kulture, ukupno gledani, ne~leže ni na kakvoj liniji razvoja. U kalcvoj ravni leže ti krugovi, da li leže u ravni, zašto su baš ti a ne drugi, zašto baš toliko a ne više ili manje, da li se u njihovim toliko sličnim, a ipalc tako strahovito podvojenim sudbinama odigrava neki plan ispunjavanja, neka razvojna linija spasenja ljudskog i koja i kakva, zašto je ovaj krug ispunjen ovom a onaj onom sadržinom duhovnom — sve je to gigantski prizor, uzvišen u s v o j o j besciljnosti. Da bismo imali zadovoljstvo da vidimo, da znamo, da takoreći opipamo, da predviđa298
I'OGOVOR Morfološka perspektiva Ijudske istorijc m<» ljudsku istoriju po kulturama, moramo se odreći /.uiovoljstva da njihov niz, polazak i odlazak, u suštim cilj njihov, uopšte shvatimo; da bismo bili znalci i inajstori u okvirima kultura, moramo se odrcći da buflcmo znalci i majstori u celokupnom planu sveta; da bismo bili objektivni u kulturalnom proccnjivanju i .hvatanju, moramo biti objektivni a nc subjektivni u procenjivanju sveplana istoriskog — znači moramo se otlreći svakog znanja o planu, moramo biti svesni da ne znamo. Tu je Špengler sav Gete: to su pra-fenomeni pred kojima ostaje veliko poštovanje i ćutanje, ilalje ne možemo i ne treba da idemo. Možemo izići iz svog kruga naporom, i to velikim, da bismo sagledali i ostale, uvideli njihovu strašnu sličnost u svoj različnosti i da bismo tu — stali. Dalji stepen je — čin povrede svetinje, svetogrđe i čin nedopuštene čoveku oholosti. Slilca istorije lcoju razvija Špengler, slika u č i j e m je okviru on veliki pozitivist i takoreći matematičar, skupno i spolja sagledana jeste ciklička a ne pravoliniska, ograničena na krugove, figure koje se savijaju i same u sebi završavaju, a ne beskrajni progresni niz; to je slika bez »čovečanstva«, k o j e je apstraktum, slika sa kulturnim krugovima u kojima odživljavaju živote ljudstva, jedini konlcretum, formirana tek kulturom. Prizor je džinovski, on je uzvišen, ali on ne nosi smisao, plan, cilj; on je besciljan, tj. on ne dozvoljava čoveku da mu cilj, plan i smisao shvati i odredi. Čovek je u okviru kulture neslobodan, a izdignut nad okvire svih kultura nemoćan u opštem saznanju plana. Špengler je, dok radi u okviru kultura, sistematičar i dogmatičar: tu je sve sprovOđeno kroz dogmu, sve je stilizovano i korigovano prema sistemu i dogmi. Špengler je, stavljen nad okvire kultura, iracionalista, agnostičar, ako hoćete skeptičar: tu je sve sudbinsko, slučajno, tako kako je jer je tako kako je, umom nedomašivo, nedostiživo. Nema optimizma u tom gledanju svih kultura, tu je sve pesimizam, t j . tu ničeg biti ne može; tu nema optimističke nade u boljitak, progresivni razvoj, eshatološku liniju neku koja bi se završila idealnim moralnim stanjem. K a d stojimo van kulturnih krugova, sve je zavijeno u nemogućnost, u sumnju ili b o l j e u izvesnost da tu ništa dokučiti ne možemo: kulture su apsolutno podvojene, nema mogućnosti za stvarne duhovne veze među nji299
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
ma. One nisu prava linija; kada presečemo pravu na više mesta i iz otsečaka savijemo krugove, onda je razbijen kontinuitet, ali i vidik budučnosti: iščezava »čovečanstvo«, pa time, za nas ljude, i k r a j n j i cilj. Ali u okviru jedne kulture, koja u bitnim osnovima protiče kao i svaka druga, nestaje pesimizma: tu je sve dobro onako kako je, jer tako biti mora; tu nema beskrajriih vidika no samo propisani organski hod, čiji je kraj — smrt; ali ima jedan herojsko-etički stav za one koji to shvate, jedno pomirenje sa sudbom, jedan — ako se tako može reći — rezignovani optimizam, ograničen na junačko trpljenje onoga što biti mora, bez horizonata budućnosti nove i svetle. Za one koji shvate i vide u čemu je stvar drugi ž i v e i teku i ispunjuju sadržinu kulture. Kultura je za Špenglera organizam — ali bez svesti o nužnosti svog umiranja, precvetavanja: tek u civilizacionim fazama ta svest se razvija (dete ne pomišlja na smrt). Za onoga ko, sa Špenglerom, vidi, sazna, u čemu je istoriska besciljna uzvišenost, ostaje samo junačko trpljenje nejunačkorii vremenu uprkos. Transcendentnog carstva ni za utehu nema. Ne bismo mogli ni pod jedan »izam« uvrstiti ovu viziju istorije, koja je negde između skeptičko-pesimističkog i dogmatičko-optimističlcog stava sa osobenim varijacijama: čvrsta unutrašnja dogmatička izvesnost i optimističko raspoloženje u pogledu predviđanja i saznavanja vezana je sa spoljašnjim pesimističkim skepticizmom koji ne otvara nikakvih vidika. Jer, posle detaljne, izgrađene, radosno-pozitivne, predvidilačke, izgradnje u okviru kultura, izgradnje koja daje maha čitavoj masi zanimljivih, novih, stvaralačkih, iznenadnih i tačnih otkrića — dolazi veliko, crno, nepredvidilačko, ćutanje nad celinom istoriskog života. Dok je kultura — da tako kažemo — virulentna, dok »radi«, ima borbe, ima stvaranja, ima radosti, ima i predviđanja i znanja i saznavanja i svega; kad prestane virulencija, nastaje tupi kosmizam bez strasti, bez svesti, bez »zašto« i »kuda«, sve se odigrava tmulo i naturalistički, bez smisla, bez cilja: kao hod zvezda, tok vode, obrtanje zemlje, rađanje i umiranje rodova, besmisleno i besciljno. Ničeg nema u tom kosmizmu što bismo mi znali, osećali kao nešto osmišljeno i ciljno: ključevi od toga znanja nisu u našim rukama. Ali uzimajući iz ruku čovekovih ključ za razu00
I'OGOVOR Morfološka
perspektiva
Ijudske
istorijc
m< v.m je velikog hoda stvari, ključ za otvaran jc proviiiilnćkog plana, Špengler ga nc stavlja nigdc i ni u
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
da zna za drugu eshatološku liniju, čija je pretenciozna i zla kopija ona prva; neće da zna ni za kakav smisao i cilj van kosmosa, nature, u čoveku i u prirodi i van njih; ostaje pri nesmislenom kosmosu i večnom zlu. Ni socijalista, ni hrišćanin, ni ona nespojiva lcombinatorika hrišćanskog socijalizma: on ostaje goli naturalist čim se vine iznad slike istorije po kulturnim krugovima, koju J e uspešno i snažno sagledao i u čij e m okviru ume da vidi neobično jasno religiozni problem, njegovo centralno mesto i svu nemoć »progresističkih« snova socijalizma i svu karikaturnost njegovu prema pravom religioznom impulsu. I tako uvek: jedno čudno duhovno ukrštanje u ličnosti i u viziji istorije u Osvalda Špenglera. Kada se ovako stavi pod naizmenično spoljne i unutarnje posmatranje i pod unakrsne kriterije prema » s p o l j a « i prema »unutra«, onda se dobije izukrštana perspektiva pod k o j o m je izrađen njegov pogled na sliku istorije. Po snazi sinteze i unutarnjeg činjeničkog istoriskog gledanja, Špengler ostaje ličnost koja je dala mnogo; i po sudu njegovih načelnih protivnika on je dao masu potsticaja za istraživanje, masu novih osvetljenja detalja, mnogo sjajnih psiholoških opisa istoriskih situacija, mnogo novih povučenih linija kojima istraživanje može da se kreće, mnogo objašnjenja koja nisu nikada nikome padala na um. On je postavio sliku svoje morf o l o g i j e istorije kao tipični moderni naučnik svoju »radnu hipotezu«; ona ima da pokaže svoju valjanost na materijalu iskustva i da se proveri, po s v o j o j upotrebljivosti (ne »tačnosti«), na ispitivanju i istraživanju. Moclernom mikrofizičaru ne pada ni na um da se pita o »tačnosti« svoje slike, svoje pretpostavke, svoje radne hipoteze, svoga gledišta po kome »kao da« se dešavaju procesi u prirodi; on samo registruje i proverava mogu li se činjenice po t o j radnoj hipotezi objasniti ne po suštini, nego po načinu zbivanja. Ova »als-ob« teorija sprovedena je po mogućstvu vredno i tačno: i dala je rezultata. Naravno, nastaje sasvim druga situacija kada stavimo u ispitivanje samu »radnu hipotezu« i kada, kao prvenstveno metafizička stvorenja, potražimo nad-gledišta i nad-razloge. U promatranju ovih svuda u Špenglera nailazimo na jedno svesno naturalističko samozatvaranje, gde ne doteruj e m o dalje od reči »sudbina« i »slučaj«. On je veliki 302
I'OGOVOR Morfološka perspektiva Ijudske istorijc r.i/.bijač pravoliniskog shvatanja istorije, i uspcšan. On ji' veliki kritičar samoiluzije progresa, i uspešan. Ali, * posle razbijanja ne dolazi ništa, Jedina lckcija koju • laje njegova slika istorije, posmatrajuči je ukupno, jeste da nema za Ijude shvatljivog plana istorije, da nijc izgradnja njena u njihovim rukama, da zlo ne iščezava niti se umanjuje po brizi i staranju I judskom, cla se ciklički ponavljaju — »to islo ali drukčije« •— životi Ijudstava po kulturama, da se ovc ponavljaju svaka za se, sa svojom mišlju koja je apsolutno nerazumljiva za svaku drugu, da se sve to zbiva sudbinski nužno bez (i protiv možda) čovekove volje. Jedna naturalistička scena: »Ovoga su u grobu ključevi« (Njegoš) .. . Međutim, i kada se nadvijemo nad ovaj svet kultura, pre no što uđemo u radionicu duhovnu njihovu, i primimo, van svake metafizike, sliku kakvu nam Špengler daje, postavlja se opet jedno nad-pitanje: kako izbliže Špengler vidi te »kulture« o kojima je neprestano reč, kako čovek stoji prema njima i u njima, kakve su vrste tih sagledanili bića u kojima se odigrava istorija? Opšte je mesto da su to »organizmi«, da je u t o m pogledu Špengler pod »biologističkim« as- v pektom; no šta su, »kulture« ustvari i šta ih nosi i prožima? II Red je da zagledamo, posle ovog sumarnog pregleda o tome kako Špengler radi, i u to čime radi, da vidimo elemente njegove radne hipoteze. Osnovna jedinica Špenglerove m o r f o l o g i j c jeste »kultura«. Potpuno van uobičajenog, popularnog značenja te reči, kultura u Špenglera ima značenje jedne moćne duliovne celine, shvaćene organski, strukturalno; to znači, ona je celina koja ide pre delova, ona nije mehanički agregat kome prethode delovi. Kulturu u običnom popularnom smislu grade ljudi, pa tek onda ona može delovati na njih; ovde je kultura ono što je primarno, ona gradi sve, iz n j e i na osnovu n j e sve proizlazi, ona odreauje sve crte i poteze, ona stvara i formira sve pojedinosti, pa i ljude i skupine Ijudske. Budući tako jedna strukturalna celina, kultura liči na organizam tom svojom živom celovitošću k o j o j su 303
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
podređeni svi oblici i sve radnje, samo što je ona sva duhovne prirode, ona je jedna »duša«, jedna »duševnost«, jedna psihička strukturalna celina, koja se — kao i organizam — suštinski razlikuje od mehanizma; i sličnost sa organizmom je na prvom mestu u toj razlici od mehanizma koji bi ljudi mogli izgrađivati, u t o j primarnosti i celovitosti. Postoje »duše kultura« .kao osnovne jedinice u č i j i m se životima ispoljava istorija. One su kao takve naprosto date, kao poslednji nerazlučivi prafenomeni i preko njih i iza njih se ne može ići dalje. To su dakle elementi Špenglerove morfologije, čije živote ona ima da prati, opisuje, upo, ređuje; istorija je na prvome mestu uporedna morfol^gija tih samostalnih izniklih bića koja su organizmi* ma slične duhovne strulcture. Sa njima i na njima radi Špengler. Analogija sa organizmom, međutim, ide u Špenglera i mnogo dalje. Kulture su po njemu duše, duševnosti, ali ne besmrtne. Naturalizam Špenglerov Ovde opet probija i to odlučno. Stalno dualističko ukrštavanje, karakteristično kako smo videli i u rasmatranju njegovih osnovnih metodoloških postavki, i ovde se pojavljuje. Kultura nije mehanički stvor, ona je »duša«, i kao takva prafenomen duhovne prirode, osnovni oblik, pra-oblik u kome se ispunjuje i vrši istorija, pra-oblik do koga se dolazi intuitivnim zamahom sagledanja. Živi oblik duhovno fiziognomisan, koji se ne shvata razumskim razlaganjem nego intuicijom; 'ali, tu je sada strogi naturalistički obrt: duša koja ima da proživi svoje i odživi, smrtna, tako prolazna da od n j e ništa ne ostaje. Sa platonovsko-geteovske intuicije silazimo odjednom u čist naturalizam, da kažemo gotovo u jedan strogi racionalistički determinizam. Ta duševnost, t a j intuitivistički prafenomen, prolazi normalni životni krug, rađa se, razvija se — umire, i to definitivno, za svagda, konačno. Toliko definitivno da niti što preostaje iza nje, niti iz n j e može išta, kao takvo, kao specifičnost te kulture, preći u posed druge duše. Ne ostaje ništa, sem jedan bezoblični felaški Ijudski materijal koji će biti objekat druge neke duševnosti, kulture. Analogija sa psihizmom prestaje, analogija sa organizmom razvija se dalje do u pojedinosti. Ne samo da kultura ne deli osobine besmrtnog trajanja ili sudelovanja u višoj duši, sveduši, ne samo da je osuđena 304
I'OGOVOR
Morfološka
perspektiva
Ijudske
istorijc
tui hi'spovratno umiranje; ona je strogo vezana krugom IV'»g življenja i fazama njegovim, osuđena na smrl; i i ' . više, ona je biljka, kao biljka, biljolika je, po svom Pivijoijii vezana je za tle iz koga iznenada niče, na tom t!u ostaje i na njemu umire. Ova nova analoška reč, jolika«, učvrščuje kulturu sasvim naturalistički, ve-1111 * jc i ograničava. I'i.me struktura jedne kulture biva tačno određena f dohija svoje stroge oblike i podelu. Ova čudna duiiovna biljka — da je tako nazovemo — niče da bi se i i/.vijala i rascvetavala, postigla klimakterij, pa onda venula i — umrla. Ali je »jalova«, ne baca seme, ne predaje se novom životu. Umre, a druga će nići na iliUgom nekom tlu, sa sličnim razvojem, ali druga i iliukčija. Unutarnja struktura kulture razvija se u la/.ama k o j e ustvari znače detinjstvo, mladost, muževiiu zrelinu, starenje. Ili: proleće, leto, jesen i zimu. Ali niče na određenom tlu (ne zna se zašto baš tu i zašto uopšte ) i na njemu odigrava svoj život i umire, vezana je za nj. Zašto? Njegoševi stihovi kao da to isto tvrde i pitaju: »Đe je zmo klicu zametnulo, Onde neka i plodom počine: Je li instinkt al duhovni voda? Ovde Ijudsko zapire poznanje.« Tek na tom tlu kultura odživljava svoje propisane stupnjeve; one koje je opet N j e g o š dao rečima: »Naše žizni proleće je kratko, Znojno leto za njime sleduje, Smutna jesen i ledena zima... « Ovo osnovno gledanje Špenglerovo na vgzanost kulture za tle na kome je nikla nije nigde dalje naročito produbljivano, niti se ta vezanost u naturalističkom pravcu izrađuje: tle ne daje sva objašnjenja » d u š e « kulture, ono nije sveobjašnjavajući agens za osobenost,. duševnu, jedne kulture. Postoje ljudi i teorije, poznati u f i l o z o f i j i , k o j i su tu vezanost izrađivali do k r a j n j i h posledica; Špengler to nije činio. Prava specifičnost: kulture, kao osobene duše, ne izvodi se iz oznaka tla potpuno i svuda, sem što, se delimično negde dodiruje^ 305
VLADIMIR
VUJIĆ
Pogovor
ali neizrađeno' do kraja (na pr. u aspektu »ruske« kulture). Špengler tu napušta naturalističko objašnjenje i ide pravcem u metafizičnost i u simbolizam doživljaja prostornosti, u najtežu i najzamrŠeniju oblast u lcojoj je, vrlo dosledno, i ostao nedokrajčen, i na koju ćemo u daljem izlaganju naići. U radnoj hipotezi n j e g o v o j odlučno je važno obrađivanje kulture po njenim fazama razvitka, stupnjima razvoja, koji su, sasvim organski, ograničeni na pomenuta četiri analoška elementa, čije slike daju faze organskog biološkog razvitka i faze vremenskog ciklusa sezona. Za te razvojne stupnje uzeo je Špengler kao ilustrativnu pomoć i izraze iz istorije umetnosti: gotika, barok, rokolco, romanika, jonika i slične. Pred-doba, rano doba, kasno doba, civilizacija — takođe su izrazi upotrebljeni u ilustrativne svrhe (tablice pridodate prvoj knjizi, pažljivo posmatrane, jasnije nam odaju upotrebu različitih ilus1 rativnih sredstava). Ova »duhovna b i l j k a « Špenglerova, kultura, sagledana po uzoru na Geteov praoblik biljke, prabiljku, ima da prođe kroz osnovne faze razvoja i da završi poslednjom: civilizacijom. K a o i kulturu, i ovu reč u Špenglera ne smemo uzeti u njenom dosle uobičajenom popularnome smislu: civilizacija nije plod i cvet kulture, njen najbolji rezultat: ona je kraj, smrt, umiranje i stagnacija, znak da je sa kulturom svršeno; ona je «ledena zima» iz Njegoševih stihova. Civilizacija je faza u koju je ušla i zapadnjačka evropska kultura (otuda »Propast Zapada«), faza koju Špengler opisuje u morfologi ji s v o j o j uvek sjajno, sa puno poleta (iako se tu radi o smrti), za koju ima n a j b o l j e izraze, najuspešnija opisivanja, najbogatiju paletu; to nije izmaklo njegovim prikazivačima i kritičarima, koji su, svi, našli da je on izvrstan »civilizacioni psiholog«, i sa pravorn. Civilizacija, koju tako sa ljubavlju i poletnom snagom izraza opisuje špengler u raznim kulturama, označuje sobom tragizam razvoja kulture, i to je važan elemenat u Špenglerovu gledanju na sliku istorije. Kultura nosi tragizam u sebi — već i po tome što je osuđena na smrt, ali se taj tragizam ogleda u onom, rekli bismo, uzaludnom, tragično uzaludnom, naporu kulture da se razvije i iskaže svoju osnovnu misao. Tu se nameće neodoljivo pitanje: »našto«. Uzvišena besciljnost nije umirenje, i mi ne možemo ljudskom čedu ?06
•
I'OGOVOR Morfološka perspektiva Ijudske
istorijc
" l i.ilili to pitanje. Tragizam hoda jedne kulture je iii ijdcdan u Špenglerovoj slici istoriskog sveta. Duhoviiu hiljka sazreva, izvija se iz tuposti i nejasnosti golnvi) kosmičkog pred-doba, upinje se da razvije svest I IMKIIIO biće«), da se osvesti o svom stremljenju, da i.i/vije zrele svoje oblike, da se u njima i kroz njih i/iazi, da pobegne od svoje biljolikosti: i kada to izplcda da postiže — životna snaga se gasi, nastaje »smutna jesen«, katkada oživljena jeseajom romantikom n.svrla unazad, i tada. nastupa ledeno inje civilizacije. Duh i svest se otimaju, ali se ne otsše. K a o da razvoj svesnosti postaje kaznom za pokušej izlaza iz kosmičl-og besvesnog bivstvovanja. Kao da je kulturalno bilisanje (koje biva i »bitiše«) uzaludni tragični napor koji se završava osvetom za izvijanje iskre iz tmulosti kosmičkog ne-budnog bića; kao da se otimamo za budnošću da bismo nepovratno zaspali Dpet; kao da svest i budnoća nisu za nas i ne mogu 3iti naši. U krugu kulture iživljava se tragizam. duha koji na vrhuncu zamišljene pobede već nosi klicu pada i propasti; kad čovek misli da je na poslednjem usponu kulture: »Samovlaeem kad postane njenim, Tad nazdravi čašom Herkulovom!« Istorija nije razvoj slobode duha (Hegl); ona je prizor odigravanja tragičnih napora nužno krunisanih neuspehom; poprište njeno nije za neki osmišljeni progres, ona je, kako N j e g o š veli, »zemaljski sajam nesmisleni«'. Civilizacija je ledeno doba u kome se smrt odigrava jasno i neumoljivo, omiljeno doba Špenglerova rasmatranja. U n j o j postaje jasna razdvojenost duha i prirode •— da tako nazovemo te elemente — lcoja dovodi do smrti. Duh će umreti, priroda ostati; duh se ne nadživljuje, on umire, dok večno kosmičko (nesvesno) ostaje; telesno nadživljava, duhovno gine: 1 Navedena Njegoševa mesta su većinom iz njegove Luče / mikrokozma. BAlo bi .vrlo zammljivo uporedno studiranje Njegoševe »filozofije«, njegovih osnovnih nazora o svetu, životu i čoveku, sa Špenglerovom mišlju. Naš pesnik se izvinuo iz gledišta o »besmislenom sajmu zemaljskom« baš u Luči mikrokozma do druge jedne u osnovi religiozne slike sveta; no su mnoge sličnosti u tragično-herojskom shvatanju obojice. To je predmet prevodiočeve posebne studije.
307
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
tako se p r o j a v l j u j e Špenglerov naturalizam odrešito, resko i — neutešno. A istorija se, baš prava istorija, dešava i odigrava baš tu na obrtanju kulture u civilizaciju: grad je veliki simbol i uspona i propasti. »Životinja koja gradi gradove«, čovek, gradi sebi svojom građevinom grob; u najgrotesknijem obliku grada-metropole civilizacije, čovek je kao duh k o j i se dugo otimao najzad sputan u smrtne kvrge. Ovaj dualistički naturalistički elemenat u Špenglera, koji označava ustvari tragizam kulture, izražava se osobito jasno u suprotnosti života i duha, krvi i teorije, činjenica i istina, na koju se on neprekidno vraća u svojim izlaganjima, naročito u knjizi drugoj. Život, volja za moći (tu je Niče u Špengleru), pobeđuje i lhora pobediti uvek i svagda; u svakom sukobu teorija i apstrakcija sa činjenicama krvi, života i rase (u Špenglerovom smislu »rase«, ne u smislu nacionalsocijalizma), one prve tonu i ostaju beznačajne, ove druge ostaju uvek pobednice. Špengler će reći da možemo žaliti što je tako — ali to mora biti tako i u tome ne izmenismo ništa. U razvoju jedne kulture Špengler vidi dualistički kontrastno dve grupe: sa jedne strane priroda, nagonska volja, rod, privreda, država, politika; sa druge duh, duhovno razumevanje, umetnost, moral, nauka, religija, filozofija. Ova druga podleže onoj prvoj — takav je život i tok života u kulturi. Ova druga strana, naše »budno biće«, kao »tuđa životu« (čest izraz u Špenglera), konačno, i pored sveg napora da se stvori i uobliči, ima da propadne: u civilizaciji se opet javlja » m o ć « i volja za n j o m , cezari i pratnje, borbe bezmalo zoološkog karaktera. Kultura, recimo prosto, možda paradoksalno, urodi oivilizacijom koja j o j znači smrt; život rađa smrt održavajući sebe: čist tragizam jednog napora koji je u osnovi besmislen. U tom održavanju života propada duh, i to se redovno ponavlja u razvoju svake kulture. Mogli bismo rcći u simboličkoj slici: biljka (kultura) hoće da postane ži-' votinja (slobodna) i duh (koji će savladati prirodu), pa kao civilizacija) pada opet u biljoliko stanje i umire. Biće višeg reda, istoriska jedinica, kultura u tom smislu odigrava i — proigrava svoj život. To je u toj duhovnoj strukturi njen unutarnji hod, njena dmamika, njena virulencija, tako se razvija napon njen, rad njen, tako ona funkcioniše, to je njena bezizuzetna sudbina 308
I'OGOVOR Morfološka perspektiva Ijudske istorijc i jHi/uost i u tome se sastoji istorija svetska, odigravaN;I II svima kulturama. Kultura, kao primarna jedinica, određuje sve crte šv'h'. razvoja: i ljude, i nošnje, i običaje, i etos, i misao |l ilozofiju), i moral, i religiju, i državne i društvene nMike, tehniku, umetnost, matematiku, nacije i pleiiiena, kuću, porodicu, arhitekturu, ornamentiku, po"iilc i oružje, politiku, štampu, javno mnenje, saobrai'nj, vrtove, gradove, trgove, parkove, shvatanje o pri" ' d i u nauci o prirodi, privredu i novac, fiziku i astronoiniju, ratove i velike ličnosti i jezike. Sve su to fi?,lognomičke crte k o j e sve skupa odaju duh celine, kullure; sve te crte su kao crte lica lcoje fiziognomičaru ulkrivaju duh ličnosti; kao pokreti tela k o j i fiziognomičaru otkrivaju intimnu ličnost. Kultura se ispoljava u bezbroj oblika koji svi, nužno i bezizLizetno, nose isti osnovni duhovni pečat; njih sve kultura diktuje, sprovudi i nameće, kao simbole svog bića, kao simboličke izraze. Nema nijedne crte koja bi činila izuzetak; fi/.iognomija kulture određuje sve posebne fiziognomičke crte: Sve gore pomenute manifestacije izražavaju u svojim aktivnostima osnovnu misao jedne kulture, saino nju i samo te jedne kulture. Na svakoj od tih crta I iziognomičar (i jedino on) čita osnovnu misao kulture, iščitava njen stil. Za ovo čitanje potreban je fiziognomički takt, a ne kakvo sistematsko logičko učenje. Svaka pojedinačna fiziognomička crta je simbol za stvarni duh kulture. Sve ove reči i misli: fiziognoinija, simbol, stil, iščitavanje, takt — jasno pokazuju kako špengler radi u pogledu posmatranja kulture: on brižljivo, na osnovu fiziognomičkog takta, iščitava simbole kulture u svima izražajnim simboličkim pojedinostima; on ne ide od pojedinosti do pojedinosti vezujući ih u sitne ccline, da bi iz njih postepeno dobio veće i veće. On je tu na poslu koji je intuitivan, a ne diskurzivan; on sagleda a ne pregleda detalj po detalj; on je fiziognomičar a ne sistematičar: on je tu pravi bergsonovac u punoj upotrebi direktnog intuicionog zamaha. U tom iščitavanju fiziognomičke vrste Špengler se pokazao majstor, kao što svedoče mnoge i mnoge strane dela k o j e je iza nas. Kultura govori svojim jezikom koji oblikuje sve njene manifestacije; kultura ima svoje, sopstveno i originalno, osećanje sveta, k o j e se iskazuje kroz oblikovni jezik svih pojava; kultura je, 309
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
spolja, skupni pojam svih pojedinačnih simboličkih iskazivanja njene misli; kultura je, iznutra, jedno originalno osećanje šveta, jedan sopstveni duhovni napon, jedna misao koja mora da se iskaže i ispolji. A to iskazivanje, to ispoljavanje, dešava se kroz sve moguće oblasti Ijudske aktivnosti i naturalne i duhovne. Videli smo gore: kako od te dve grupe aktivnosti ona prva je primarna i ostaje i nadjačava, a ova druga redovno i nužriim načinom propada; i kako je u tome tragizam kulture. Ali je na redu da pregledamo pobliže: šta je to što jedna kultura iziskuje, mora da ispolji; šta je to što se ogleda u svima njenim ispoljavanjima na svima područjima kao mnogostruko izražena fiziognomija njenog simbola? Šta je to što određuje stil jedne kulture? To ne određuje tle; ma koliko da ima u Špenglera ovde onde naznačivanja kako tle igra ulogu u stilu kulture, ipak nigde nije sprovedena ta misao, nego, naprotiv, stil kulture proizilazi iz jednog savršeno duhovnog, metafizičkog stava, iz jedne koncepcije o vremenu, i prostoru koja od Špenglera čini, naporedo sa Bergsonom, najuspešnijeg rušitelja kantizma i velikog zastupnika moderne f i l o z o f i j e , nazvane nasuprot staroj, do Kanta i sa Kantom, » f i l o z o f i j o m života«. U tom suštinskom određivanju problema prostora i vremena Špengler ulazi direktno u modernu f i l o z o f i j u kao jedan od stvaralaca — naporedo sa Bergsonom, sa č i j o m je osnovnom koncepcijom Špenglerova u bitnim crtama vrlo srodna, što on ne priznaje i ne pokazuje. U njegovom shvatanju problema prostora i vremena ogleda se istovremeno i prava suština jedne »kulture«: svaka kultura je jedno osobeno tumačenje prostornosti, načina na koji se pred budnim, svesnim bićem otkriva svet kao rasprostiranje. Ove izvanredno suptilne koncepcije, teško razumljive za nefilozofski vaspitana čitaoca, Špengler je naročito pokušao da bliže i jasnije izloži u knjizi prvoj, u drugom delu glave druge (»Misao o sudbini i načelo uzročnosti«), i u prvom delu glave treće (»Simbolika slike sveta i problem prostora«), gde se nalazi prava filozofska suština Špenglerove misli. Te odeljke potrebno je pažljivo i ponovo pročitavati. Vreme, k o j e je pravac sudbinski, upravljenost životna, nešto što je nosilac životnoga, i samo po sebi 210
I'OGOVOR Morfološka perspektiva Ijudske
istorijc
vot i Mcir.sonova duree reelle), živolni elan i proit»" Koji je pojam, statičnost, smrt a ne život: lo su ' • " iiovna elementa, u suštini s v o j o j supi'otna, čija ^ " i l m iina za poprište jednu kulturu. U toj borbi vret'H' pobetfuje, na kraju i uvek, prostor, savladuje ga, #pi"/dire« ga. Vreme je naturalni, sudbinski, životni ti' uienaL; prostor je stvar pojmovnog stvaranja, duii"vni ( vešLački, elemenat; prostor biva savlađivan od meua, smrt od života, u toku virulencije jedne kulini'- Lom pobedom vremena nad prosLorom završava ' jetlna kultura, umire i iščezava. A dok kultura »ra'li , dotle se prostor realizuje na osobeni način pred biidniin bičem i stvara osobenu sliku. sveta, osobeni n.iriu rasprostiranja sveta. U tom specifičnom načinu H.I koji Ijudsko, svesno postalo, biče projektuje svoj pravac u dubinu, u treću dimenziju, ogleda se bitna Mištastvenost kulture, njen osobeni »stil«, njeno gle'lunje na svet. Biće se rešava, mučno i lagano, da »izi
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
Potresno je pratiti tu borbu kroz oblike istoriskih slika k o j e Špengler daje: svaka kultura razvija svoj bogati život na tom borbenom poprištu na kome će podleći i nepovratno proći, jer »sve je prolazno«. Kultura se, kao i čovek, kreće iz nebića u biće, ulazi u puni istoriski zamah i borbu, bezizglednu: jeste »nešto što je napred kreće«, vidi se da j o j se ne umire, a mora napred i mora propasti. Ulazak u svest i u zadržavanje stvorenih oblika biva kažnjavan povratkom, prinudnim, nužnim, u besvesno kosmičko bivstvovanje. Vreme teče spokojno i silovito i dalje: prostorni oblici kulture su savladani, ne kazuju više ništa, ostaju na tlu kao tragovi koji pričaju šta je negda bilo sa ljudstvom, felasima, koji žive po rodovima i dalje bezistoriski, nepokrenuti, ustvari mrtvi. Istorisko je samo blesak između dve bezistoričnosti, munja između dve mračnosti, s j a j između dva tamna stanja. Za vreme trajanja tog osvetljenog stanja vrši seistorija svetskau pojedinim kulturama: one projektuju svoje slike prostornosti kao simboliku svog osećanja sveta i traju »neko vreme«. A vreme uopšte, sudbinski tok i zamah života teče i teče, savlađuje i lomi sve, i večno traje od iskoni do u nepredvidljivu večnu budućnost. Svako bivanje je samo »momenat«, »jedna jedina reč u knjizi vremena«, ogromnoj knjizi »u k o j o j se piše biografija Boga« — kako veli naš Boža Knežević, čije se misli o istoriji i ovde kao i u njegovom shvatanju o ništavnosti čoveka prema vremenu i sudbini, kao i u n j e g o v o m shvatanju o osnovnoj animalnoj prirodi čoveka ispod tanke politure kulture, kao i u njegovom personalističko-aristokratskom shvatanju velikih ljudi, ukrštaju sa Špenglerovom mišlju unekoliko i nude zanimljivu temu za uporedne studije, od koje ovde odustajem. Sve je prolazno, pa i prafenomen velike kulture: na kraju vreme uvek pobeđuje prostor. Ali kultura nije jedna: prafenomen i kultura niču na raznom tlu, kultura ima više, onih o kojima čovek zna i može da zna; ne postoji jedno osećanje sveta, ne postoji jedan način da se duša kolektiva projektuje u prostor, da mikrokozam gradi sebi sliku makrokozma; postoje različite lculture sa različitim sudbinama, i njihovi životi čine tek istoriju. Ovde sada ulazimo u čisti špenglerovski svet, u morfologisanje o kulturama. Sve je prolazno, ali sve prolazno je upoređenje, i Špenglerovo delo 312
I'OGOVOR Morfološka
perspektiva
Ijudske
istorijc
mh I"
povratno umiranje; ona je strogo vezana krugom življenja i fazama njegovim, osuđena na smrt; i b 1 više, ona je biljka, kao biljka, biljolika je, po svom f i v l j i M i ju vezana j e za tle iz koga iznenada niče, na tom i!n ostaje i na njemu umire. Ova nova analoška reč, -Inljolika«, učvrščuje kulturu sasvim naturalistički, ve/ujr je i ograničava. Time struktura jedne kulture biva tačno određena i ilobija svoje stroge oblike i podelu. Ova čudna duhovna biljka — da je tako nazovemo — niče da bi se fii/vijala i rascvetavala, postigla klimakterij, pa onda vrnula i — umrla. Ali je »jalova«, ne baca seme, ne predaje se novom životu. Umre, a druga će nići na 'liugom nekom tlu, sa sličnim razvojem, ali druga i ilrukčija. Unutarnja struktura lculture razvija se u lazama koje ustvari znače detinjstvo, mladost, muževnu zrelinu, starenje. Ui: proleće, leto, jesen i zimu. Ali niče na određenom tlu (ne zna se zašto baš tu i /ašto uopšte ) i na njemu odigrava svoj život i uniire, vezana je za rij. Zašto? Njegoševi stihovi kao da to isto tvrde i pitaju: »Đe je zmo klicu zametnulo, Onde neka i plodom počine: Je li instinkt aJ duhovni vođa? Ovde Ijudsko zapire poznanje.« Tek na tom tlu kultura odživljava svoje propisan^ stupnjeve; one k o j e je opet N j e g o š dao rečima: »Naše Uzni proleće je kratko, Znojno leto za njime sleduje, Smutna jesen i iedena zuna.. . « Ovo osnovno gledanje Špenglerovo na vezanost kulture za tle na kome je nikla nije nigde dalje naročito produbljivano, niti se ta vezanost u naturalističkom pravcu izrađuje: tle ne daje sva objašnjenja »duše« kulture, ono nijc sveobjašnjavajući agens za osobenost,. duševnu, jedne lculture. Postoje ljudi i teorije, poznati u f i l o z o f i j i , koji su tu vezanost izrađivali do krajnjih posledica; Špengler t o ' n i j e činio. Prava specifičnost. kulture, kao osobene duše, ne izvodi se iz oznaka tla potpuno i svuda, sem što se delimično negde dodiruje^ 305
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
ali neizrađeno d o , k r a j a (na pr. u aspektu »ruske« kulture). Špengler tu napušta naturalističko objašnjenje i . ide pravcem u metafizičnost i u simbolizam doživljaja prostornosti, u najtežu i najzamršeniju oblast u lcojoj je, vrlo dosledno, i ostao nedokrajčen, i na koju ćemo u daljem izlaganju naići. U radnoj hipotezi n j e g o v o j odiučno je važno obrađivanje kulture. po njenim fazama razvitka, stupnjima razvoja, koji su, sasvim organski, ograničeni na pomenuta četiri analoška elementa, čije slike daju faze organskog biološkog razvitka i faze vremenskog ciklusa sezona. Za te razvojne stupnje uzeo je Špengler kao ilustrativnu pomoć i izraze iz istorije umetnosti: gotika, barok, rokoko, romanika, jonika i slične. Pred-doba, rano doba, kasno doba, civilizacija — takođe su izrazi upotrebljeni u ilustrativne svrhe (tablice pridodate p r v o j knjizi, pažljivo posmatrane, jasnije nam odaju upotrebu različitih ilustrativnih sredstava). Ova »duhovna biljka« Špenglerova, kultura, sagledana po uzoru na Geteov praoblik biljke, prabiljku, ima da 'prođe kroz osnovne faZe razvoja i da završi poslednjom: civilizacijom. K a o i kulturu, i ovu reč u Špenglera ne smerno - uzeti u njenom dosle uobičajenorn popularnome smislu: civilizacija nije plod i cvet kulture, njen najbolji rezultat: ona je kraj, smrt, umiranje i stagnacija, znak da je sa kulturom svršeno; ona je «ledena zima» iz Njegoševih stihova. Civilizacija je faza u koju je ušla i zapadnjačka evropska kultura (otuda~ »Propast Zdpada«), faza koju Špengler opisuje u morfologiji svojoj uvek sjajno, sa puno poleta (iako se tu radi o smrti), za koju ima n a j b o l j e izraze, najuspešnija opisivanja, najbogatiju paletu; to n i j e izmaklo njegovim prik'azivačima i lcritičarima, koji su, svi, našli da je on izvrstan »civilizacioni psiholog«, i sa pravom. Civilizacija, koju tako sa ljubavlju i poletnom snagom izraza opisuje Špengler u raznim kulturama, označuje sobom tragizam razvoja kulture, i to. je važan elemenat u Špenglerovu gledanju na sliku istorije. Kultura nosi tragizam u sebi — već i po tome što je osuđena na smrt, ali se taj tragizam ogleda u onom, rekli bismo, uzaludnom, tragično uzaludnom, naporu kulture da se razvije i iskaže svoju osnovnu misao. Tu se "nameće neodoljivo pitanje: »našto«. Uzvišena besciljnost n i j e umirenje, i mi ne možemo ljudskom čedu 06
I'OGOVOR Morfološka perspektiva Ijudske
istorijc
M',kinliti to pitanje. Tragizam hoda jedne kulture je '" ij k-dan u Špenglerovoj slici istoriskog sveta. DuhovII.I biljka sazreva, izvija se iz tuposti i nejasnosti goluvo kosmičkog pred-doba, upinje se da razvije svest l budno biće«), da se osvesti o svom stremljenju, da i.i/.vije zrele svoje oblike, da se u njima i kroz njfh i/iazi, da pobegne od svoje biljolikosli: i kada to izj'.leda da postiže — životna snaga se gasi, nastaje »smutna jesen«, katkada oživljena jesenjom romantikom ONvrta unazad, i tada nastupa ledeno inje civilizacije. Duh i svest se otimaju, ali se ne oteše. K a o da razvoj svesnosti postaje kaznom za pokušaj izlaza iz kosmičkog besvesnog bivstvovanja. Kao da je kulturalno bi-. lisanje (koje biva i »bitiše«) uzaludni tragični napor koji se završava osvetom za izvijanje iskre iz tmulosti kosmičkog ne-budnog bića; kao da se otimamo za budnošću da bismo nepovratno zaspali opet; kao da svest i budnoća nisu za nas i ne mogu biti naši. U krugu kulture iživljava se tragizam duha koji na vrhuncu zamišljene pobede već nosi klicu pada i propasti; kad čovek misli da je na poslednjem usponu kulture: »Samovlacem kad postane njenim, Tad nazdravi čašom Herkulovom!« Istorija nije razvoj slobode duha (Hegl); ona je prizor odigravanja tragičnih napora nužno krunisanih neuspehom; poprište njeno nije za neki osmišljeni progres, ona je, kako Njegoš veli, »zemaljski sajam nesmisleni«'. Civilizacija je ledeno doba u kome se smrt odigrava jasno i neumoljivo, omiljeno doba Špenglerova rasmatranja. U n j o j postaje jasna razdvojenost duha i prirode — da tako nazovemo te elemente — koja dovodi do smrti. Duh će umreti, priroda ostati; duh se ne nadživljuje, on umire, dok večno kosmičko (nesvesno) ostaje; telesno nadživljava, duhovno gine: 1 Navedena Njegoševa mesta su većinom.iz njegove Luče mikrokozma. Balo bi vrlo zammljivo uporedno studiranje Njegoševe »filozofije«, njegovih osnovnih nazora o svetu, životu i čoveku, sa Špenglerovom mišlju. Naš pesnik se izvinuo iz gledišta o »besmislenom sajmu zemaljskom« baš u Luči mikrokozma do druge jedne u.'osnovi religiozne slike sveta; no su mnoge sličnosti u tragično-herojskom shvatanju obojice. To je predmet prevodiočeve posebne studije.
307
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
tako sc p r o j a v l j u j e Špenglerov naturalizam odrešito, resko i — neutešno. A istorija se, baš prava istorija, dešava i odigrava baš tu na obrtanju kulture u civilizaciju: grad je veliki simbol i uspona i propasti. »Životinja koja gradi gradove«, čovek, gradi sebi svojom građevinom grob; u najgrotesknijem obliku grada-metropole civilizacije, čovek je kao duh koji se dugo otimao najzad sputan u smrtne kvrge. Ovaj dualistički naturalistički elemenat u Špenglera, k o j i označava ustvari tragizam kulture, Jzražava se osobito jasno u suprotnosti života i duha, krvi i teorije, činjenica i istina, na koju se on neprekidno vraća u svojim izlaganjima, naročito u knjizi drugoj. Život, volja za moći (tu je Niče u Špengleru), pobeđuje i mora pobediti uvek i svagda; u svakom sukobu teorija i apstrakcija sa činjenicama krvi, života i rase (u Špengierovom smislu »rase«, ne u smislu nacionalsocijalizraa), one prve tonu i ostaju beznačajne, ove druge ostaju uvek pobednice. špengler će reći da možemo žaliti što je tako — ali to mora biti tako i u tome ne izmenismo ništa. U razvoju jedne kulture Špengler vidi dualistički kontrastno dve grupe: sa jedne strane priroda, nagonska volja, rod, privreda, država, politika; sa druge duh, duhovno razumevanje, umetnost, moral, nauka, religija, f i l o z o f i j a . Ova druga podleže onoj prvoj — takav je život i tok života u kulturi. Ova druga strana, naše »budno biće«, kao »tuđa životu« (čest izraz u Špenglera), konačno, i pored sveg napora da se stvori i uobliči, ima da propadne: u civilizaciji se opet javlja » m o ć « i volja za njom, cezari i pratnje, borbe bezmalo zoološkog karaktera. Kultura, recimo prosto, možda paradoksalno, urodi oivilizacijom koja j o j znači smrt; život rađa smrt održavajući sebe: čist tragizam jednog napora k o j i je u osnovi besmislen. U tom održavanju života propada duh, i to se redovno ponavlja u razvoju svake lculture. Mogli bismo reći u simboličkoj slici: biljka (kultura) hoće da postane živćtinja (slobodna) i duh (koji će savladati prirodu), pa kao civilizacija) pada opet u biljoliko stanje i umire. Biće višeg reda, istoriska jedinica, kultura u tom smislu odigrava i — proigrava svoj život. To je u toj duhovnoj strukturi njen unutarnji hod, njena dinamika, njena virulencija, tako se razvija napon njen, rad njen, talco ona funkcioniše, to je njena bezizuzetna sudbina 308
I'OGOVOR Morfološka perspektiva Ijudske istorijc i mi/,iiost i u tome se sastoji istorija svetska, odigravaHšt II svima kulturama. Kultura, kao primarna jedinica, određujc sve crte f-vog razvoja: i ljude, i nošnje, i običaje, i etos, i misao (I ilozofiju), i moral, i religiju, i državne i društvene oblike, tehniku, umetnost, matematiku, nacije i pleiuena, kuću, porodicu, arhitekturu, ornamcntiku, po••uđe i oružje, politiku, štampu, javno mnenfe, saobrai aj, vrtove, gradove, trgove, parkove, shvatanje o prirodi u nauci o prirodi, privredu i novac, fiziku i astronomiju, ratove i velike ličnosti i jezike. Sve su to fiziognomičke crte koje sve skupa odaju duh ccline, kullure; sve te crte su kao crte lica koje fiziognomičaru otkrivaju duh ličnosti; kao pokreti tela koji fiziognoiničaru otkrivaju intimnu ličnost. Kultura se ispoljava u bezbroj oblika koji svi, nužno i bezizuzetno^ nose isti osnovni duhovni pečat; njih sve kultura diktuje, sprovodi i nameće, kao simbole svog bića, kao simboličke izraze. Nema nijedne crte koja bi činila izuzetak; fiziognomija kulture određuje sve posebne fiziognomičke crte. Sve gore pomenute manifestacije izražavaju u svojim aktivnostima osnovnu misao jedne kulture, samo nju i samo te jedne kulture. Na svakoj od tih crta riziognomičar (i jedino on) čita osnovnu misao kulture, iščitava njen stil. Za ovo čitanje potreban je fiziognomički takt, a ne kakvo sistematsko logičko učenje. Svaka pojedinačna fiziognomička crta je simbol za stvarni duh kulture. Sve ove reči i misli: fiziognomija, simbol, stil, iščitavanje, takt — jasno pokazuju kako špengler radi u pogledu posmatranja kulture: on brižljivo, na osnovu fiziognomičkog takta, iščitava simbole kulture u svima izražajnim simboličkim pojedinostima; on ne ide od pojedinosti do pojedinosti vezujući ih u sitne celine, da bi iz njih postepeno dobio veće i veće. On.je tu na poslu koji je intuitivan, a ne diskurzivan; 'on sagleda a ne pregleda detalj po detalj; on je fiziognomičar a ne sistematičar: on je tu pravi bergsonovac u punoj upotrebi direktnog intuicionog zamaha. U tom iščitavanju fiziognomičke vrste Špengler se pokazao majstor, kao što svedoče mnoge i mnoge strane dela koje je iza nas. Kultura govori svojim jezikom koji oblikuje sve njene manifestacije; kultura ima svoje, sopstveno i originalno, osećanje sveta, k o j e se iskazuje kroz oblikovni jezik svih pojava; kultura je, 309
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
spolja, skupni pojam svih pojedinačnih simboličkih iskazivanja njene misli; kultura je, iznutra, jedno originalno osećanje sveta, jedan sopstveni duhovni napon, jedna misao koja mora da se iskaže i ispolji. A to iskazivanje, to ispoljavanje, dešava se kroz sve moguće oblasti ljudske aktivnosti i naturalne .i duhovne. Videli smo gore: kako od te dve grupe aktivnosti ona prva je primarna i ostaje i nadjačava, a ova druga redovno i nužnim načinom propada; i lcako je u tome tragizam kulture. Ali je na redu da pregledamo pobliže: šta je to što jedna kultura iziskuje, mora da ispolji; šta je to što se ogleda u svima njenim ispoljavanjima na svima područjima kao mnogostruko izražena fiziognomija njenog simbola? Šta je to što određuje stil jedne kulture? To ne određuje tle; ma kolilco da ima u Špenglera ovde onde naznačivanja kako tle igra ulogu u stilu kulture, ipak nigde n i j e sprovedena ta misao, nego, naprotiv, stil kulture proizilazi iz jednog savršeno duhovnog, metafizičkog stava, iz jedne koncepcije o vremenu i prostoru koja od Špenglera čini, naporedo sa Bergsonom, najuspešnijeg rušitelja kantizma i velikog zastupnika moderne f i l o z o f i j e , nazvane nasuprot staroj, do Kanta i sa Kantom, » f i l o z o f i j o m života«. U tom sušlinskom određivanju problema prostora i vremena Špengler ulazi direktno u modernu f i l o z o f i j u kao jedan od stvaralaca —• naporedo sa Bergsonom, sa č i j o m je osnovnom koncepcijom Špenglerova u bitnim crtama vrlo srodna, što on ne priznaje i ne pokazuje. U njegovom shvatanju problema prostora i vremena ogleda se istovremeno i prava suština jedne »kulture«: svaka kultura je jedno osobeno tumačenje prostornosti, načina na k o j i se pred budnim, svesnim bićem otkriva svet lcao raspros-tiranje. Ove izvanredno suptilne koncepcije, teško razumljive za nefilozofski vaspitana čitaoca, Špengler je naročito pokušao da bliže i jasnije izloži u knjizi prvoj, u drugom delu glave druge (»Misao o sudbini i načelo uzročnosti«), i u prvom delu glave treće (»Simbolika slike sveta i problem prostora«), gde se nalazi prava filozofska suština Špenglerove missli. Te o d e l j k e , potrebno je pažljivo i ponovo pročilavati. - Vreme, k o j e je pravac sudbinski, upravljenost životna, nešto što je nosilac životnoga, i samo po sebi 310
POGOVOR
Morfološka
perspektiva
Ijudske
istorije
/,ivot (Bergsonova duree reelle), životni elan i prostor lcoji je pojam, statičnost, smrt a ne život: lo su dva osnovna elementa, u suštini svojoj suprotna, čija borba ima za poprište jednu kulturu. U toj borbi vreine pobeđuje, na kraju i uvek, prostor, savlađuje ga, »proždire« ga. Vreme je naturalni, sudbinski, životni elemenat; prostor je stvar pojmovnog stvaranja, duhovni, veštački, elemenat; prostor biva savlađivan od vremena, smrt od života, u toku virulencije jedne kulture: tom pobedom vremena nad prostorom završava se jedna kultura, umire i iščezava. A dok kultura »radi«, dotle se prostor realizuje na osobeni način pred budnim bićem i stvara osobenu sliku sveta, osobeni način rasprostiranja sveta. U tom specifičnom načinu na k o j i ljudsko, svesno postalo, biće projektuje svoj pravac u dubinu, u treću dimenziju, ogleda se bitna suštastvenost kulture, njen osobeni »stil«, njeno gledanje na svet. Biće se rešava, mučno i lagano, da »izide iz sebe«, da se »pruži« u svet, da bi ga sagledalo i formiralo; i u tom pravcu izlaženja, upravljenosti ka svetu, u potezii koji će učiniti i koji mora učiniti baš na taj, i nijedan drugi, određeni način — i ogleda se sav specifični stil jedne kulture. Tada se stvara pra-simbol kulture iz koga rezultuje sav njen život, kojT će otada biti izražavan kroz sve, apsolutno i neodoljivo sve, pojedinačne aktivnosti. Biće polazi u svet, u budJIOĆU, u svesnost, u izražavanje, u borbu iz koje će pobeđeno da se vrati u prvobitno snevanje bez svesti. Tu grandioznu sliku Špengler zaodeva u borbu prostora, uvek pobeđenog, sa vremenom, uvek pobednikom. Upravljeni pravac koji teži da se održi u besk r a j n o j upravljenosti — sudbina — savija lagano i neumoljivo unazad, i namesto beslcrajnog pravca dobijamo krug koji se vraća tamo odakle je pošao, savijeni kotur z m i j e koja ugriza svoj rep. Nijedna od cikličkih koncepcija svetske istorije n i j e data u tako poetski snažnoj viziji kao što je ova Špenglerova, niti je tako bogato ilustrovana i dosledno sprovedena kao njegova: u tome je on veliki Limetnik i mislilac, i u tome leži sva vrednost njegove slike. Svaka kultura je jedno poprište te večne, uzaludne, tragičke borbe koja se obnavlja u istoriji sveta: vreme stagnira u prostom, prostor o b j a v l j u j e nadu da će savladati vreme, vreme konačno i neodoljivo pobeđuje i teče dalje nesavladivo. /
311
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
Potresno je pratiti tu borbu kroz oblike istoriskih slika k o j e Špengler daje: svaka kultura razvija svoj bogati život na tom borbenom poprištu na kome će podleći i nepovratno proći, jer »sve je prolazno«. Kultura se, kao i čovek, kreće iz nebića u biće, ulazi u puni istoriski zamah i borbu, bezizglednu: jeste »nešto što je napred kreće«, vidi se da j o j se ne umire, a mora napred i mora propasti. Ulazak u svest i u zadržavanje stvorenih oblika biva kažnjavan povratkom, prinudnim, nužnim, u besvesno kosmičko bivstvovanje. V r e m e teče spokojno i silovito i dalje: prostorni oblici kulture su savladani, ne kazuju više ništa, ostaju na tlu kao tragovi koji pričaju šta je negda bilo sa ljudstvom, felasima, koji žive po rodovima i dalje bezistoriski, nepokrenuti, ustvari mrtvi. Istorisko je samo blesak između dve bezistoričnosti, munja između dve mračnosti, sjaj između dva tamna stanja. Za vreme trajanja tog osvetljenog stanjavrši se istorija svetskau pojedinim lculturama: one projektuju svoje slike prostornosti kao simboliku svog osećanja sveta i traju »neko v r e m e « . A vreme uopšte, sudbinski tok i zamah života teče i teče, savlađuje i lomi sve, i večno t r a j e od iskoni do u nepredvidljivu večnu budućnost. Svako bivanje je samo »momenat«, »jedna jedina reč u knjizi vremena«, ogroinnoj knjizi »u k o j o j se piše biografija Boga« — kako veli naš Boža Knežević, čije se misli o istoriji i ovde kao i u njegovom shvatanju o ništavnosti čoveka prema vremenu i sudbini, kao i u njegovom shvatanju o osnovnoj animalnoj prirodi čoveka ispod tanke politure lculture, kao i u njegovom personalističko-aristokratskoin shvatanju velikih ljudi, ukrštaju sa špenglerovom mišlju unekoliko i nude zanimljivu temu za uporedne studije, od k o j e ovde odustajem. Sve je prolazno, pa i prafenomen velike kulture: na kraju vreme uvek pobeđuje prostor. Ali kultura nije jedna: prafenomen i kultura niču na raznom tlu, kultura ima više, onih o kojima čovek zna i može da zna; ne postoji jedno osećanje sveta, ne postoji jedan način da se duša kolektiva projektuje u prostor, da mikrokozam gradi sebi sliku makrokozma; postoje različite kulture sa različitim sudbinama, i njihovi životi čine tek istoriju. Ovde sada ulazimo u čisti špenglerovski svet, u morfologisanje o kulturama. Sve je prolazno, ali sve prolazno je upoređenje, i Špenglerovo delo 312
I'OGOVOR Morfološka perspektiva Ijudske istorijc tek suda nastaje. Pošto smo videli u osnovnim linijama I HKO i/.gleda jedinica Špenglerove slike sveta, red je ^inla da promotrimo uporedno posmatranje kultura u mno/ini i način na koji Špengler vrši uporedivanje da hi dobio svoju neuporedivu morfologiju, sistem i tablit'u morfoloških istoriskih vrednosti. šta je razliČito a opet slično u množini kultura, šta ih razdvaja a šta paja, kako se odigravaju njihovi dodiri ukoliko su inoguči, kako protiču njihove sudbine? Pravo, konkretIIO — da se tako izrazim — istorisko delovanje Špengl< i(jvo leži baš u o v o j oblasti; tu je on dao punu meru svog talenta morfološkog i fiziognomičkog; tu je i odlučno učinio neke raskide sa starim predrasudama i neka nova stvaranja, uvide i aspekte. Ovde prelazimo takoreči iz metafizike u fiziku, iz leško dokučljivih regiona duhovnog napora misli u opipljive oblilce. Sada je pred nama sistematičar Špengler, koji neumoljivim napoređivanjem steže svoju mrežu m o r f o l o g i j e i radi tačnošću matematičara. K a d je već jednom sagledao pred sobom izvestan b r o j kultura, po mogućstvu ljudskog iskustva, saznanja i onoga što ima na raspoloženju, on sada primenjuje u pu110j egzaktnoj meri svoju radnu hipotezu. Nejednako obrađivanje pojedinih velikih individualisanih tipova kulture, k o j e mu je zamereno od strane kritičara, na'lazi svoje opravdanje delom u raspoloživom gradivu koje nije u podjednakoj meri dato Čoveku sadašnjice, delom u obimnosti posla koji premaša ljudski vek i snagu, delom u potrebi da se na najizrađenijim tipovima sprovede što više morfoloških tumačenja, a delom i u prvenstvenom interesu Evropljanina za svojukulturu i za one lcoje su sa n j o m u intimnoj vezi. Osam velikih duhovnih pra-biljki su tu: kineska, egipatska, asirobabilonska, indiska, »magiska« ili »arabIjanska« (Špenglerov iznalazak), antička, meksikanska (Maja) i zapadnjačko-evropska. Svaka kultura, po Špengleru, ima kao svaki organizam svoje prosečno doba trajanja: ono je za kulturu otprilike jedno tisućleće, u čijem se okviru iživljava svaka kultura od| rođenja do smrti. Svaka ima svoj pra-simbol, čitaocu dobro poznat iz obe knjige Špenglerove, pa prema njemu i osobeno ime, na pr. apoliniska, faustovska, magiska. Svaka proživljava odrcđene faze ili stupnjeve života, od proleća do zime, od detinjstva do staraštva. Svaka je
313
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
pra-fenomen svoje vrste, originalna po svom oso"benom stilu čiji je pečat otisnut na svakoj njen o j tvorevini: ova apsolutna različitost je osnovna činjenica u Špenglerovu svetu, ali je u njemu isto tako apsolutna činjenica, i osnovna, i jedno uporedno odgovaranje, homologija pojedinih faza, koje takođe imaju svoje odredeno trajanje. Ono što razdvaja velike kulture, i to ih razdvaja na apsolutni suštinski način, jeste stil, duh, osnovna misao, osnovna reakcija svake od njih: ono što ih spaja jeste slični tok proživljavanja faza, slična opšta sudbina i kulture i tih faza, slično t r a j a n j e života i kulture i pojedinih faza njenih. To je p o j a m » h o m o l o g i j e « ; poznavaocu elementarne matematike biće jasno šta su homologi elementi u sličnih slika, ne jednakih ni podudarnih. Odgovarajuće faze pojedinih kultura pretstavljaju kao neke zajedničke proseke, osovine sličnosti, izohipse, izoterme: odgovaranje i trajanje su savršeno zajednički elementi; specifična sadržina, odeća — savršeno različiti. Tu je Špengler stvorio svoju ideju o »istovremenosti« raznorodnih i neistovremenih pojava: »istovremeni« su Pitagora, Muhamed i Kromvel; budizam, stoicizam i socijalizam. Faza je »istovremena« sa nekom drugom kad u dotičnoj kulturi ima simboličko značenje isto i ravnopravno kao ona u drugoj. Na antičkoj sceni je Pitagora: skinite odeću i obrnite pozornicu, i na magiskoj sceni je, u istoj duhovnoj situaciji, Muhamed; ponovite ovo skidanje maske i promenu scene — na zapadnjačk o j pozornici je Kromvel. Civilizacije svih kultura su homologe faze: isto tako barok i rokoko i gotika; tako se nailazi na kinesku gotiku i na evropsko Džu-doba, na antički barok i na stoicizam Evrope, na antičke kalife i na arabljanski socijalizam, na »cezare« svih kultura, na napoleonizam antike i cezarizam Evrope. Ogromna snaga ove preglednosti i zamamljivost ovog, kažirno, šetanja po istoriskim scenama, savladanog, često nenadnog i zapanjujućeg (ali k o j e nas privlači i iznuđuje naše odobravanje), karakteristična je po Špenglera i njegov plastički umetničko-istoriski talenat. Stara reč »ničeg novog« i »sve se ponavlja« meša se sa osećanjem prolaznosti svega i oživotvorava se na ogromnoj masi istoriskih slika. Mi smo u radionici istorije i kao da imamo zadovoljstvo da gledamo u plastičnoj viziji, izazvanoj Špenglerovom majstorskom re-
314
I'OGOVOR Morfološka perspektiva Ijudske istorijc i i, kako boginja istorije tka i precle žice i odeva sudbine. Osećanje z&dovoljstva potiče ne malim delom od zadovoljenosti koja proizilazi iz rešenih pitanja, protumačenih, » o b j a š r j e n i h « : radna hipoteza se tu pokazuje u punoj meri na- delu, jer tumači i objašnjava, što i jeste jedina njena svrha. Ovo zadovoljstvo inože se uporediti sa onim lcoje imamo u čitan ju originalne koncepcije našeg naučnika, g. Mihaila Petrovića, koji je, isto tako neosporni »majstor analogije«, dao jednu opsežnu »fenomenologiju« i koncepciju o »preslikavanju pojava«, čija je osnovna misao, u srži, slična Špenglerovoj morfologiji, samo iz druge oblasti i u drugoj primenjivosti. To je ono veliko zadovoljstvo k o j e daje »teorija« kada »tačno poklapa« stvarne pojave, daje im smisao u tumačenju; drugo je pitanje da li je ta »mitologija« tačna sa širokog gledišta vanljudske objektivnosti — ali to nije ni — važno! Prirodna je stvar što tako plodni aspekt Špenglerov mora da urodi i rezultatima: oni su u novim osvetljenjima, novim obrtima, novim potsticajima, novim direktivama i orijentacijama za moguće razrađivanje, novim stajalištima i novim načinima da se uzme jedno »podešeno« gledište; čak i u inogućnosti da se u poneku »belu pegu« u istoriskoj karti prošlosti upiše sadržina i da se mapa ištoriska popuni. Ono što je zajedničko u kultura jeste taj homologi tok faza i sudbina rađanja, življenja, mrenja. Kulture inače, kad su i dok su kulture i civilizacije, nemaju ničeg zajedničkog. Prcd-kulture i post-kulture, da kažemo stanja pre rođenja i posle smrti, ne dolaze tu u obzir. Bezistoriski čovek pred-kulture postaje bezistoriski felah po njenoj smrti. Ta stanja, od kojih ono prvo Špengler često obeležava kao jedno »zoološko tamo-amo«, a ono drugo karakteriše još i »drugom religioznošću« (o čemu ću govoriti kasnije u vezi sa relig i j o m u Špenglera), ne ulaze u virulentni rad kulture. Čim se rodi kao originalni stil, iznenada i silinom koja je potresna na nekom tlu, čim, b o l j e reći, » i z b i j e « , kultura postaje i ostaje autohtona u najpunijem smislu te reči, samosvojna i samostalna toliko da se u odnosu kultura ispostavlja njihova podvojenost u apsolutnom smislu, u tragičnom smislu. Kultura je biće koje ostaje u svojoj suštini zatvoreno za sva druga po strukturi slična bića. Nema »uticanja«, »produženja«, 315
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
»nastavljanja«: ima samo podvojenih krugova čije suštine sa njima totalho izumiru, koje se međusobno ne mogu razumeti i jedna u drugu ne mogu prelivati u smislu nekog produžavanja, pretakanja i nastavljačkih aktivnosti kultura. Kulture stoje međusobno u tragičnoj izolovanosti, a njihovi dodiri znače jedino nesporazume. To je osnovno načelo Špenglerovo u pogledu odnosa među kulturama, k o j e je, među ostalim načelima takođe kritikovanim, proizvelo najveći otpor i izazvalo najveće protivništvo. Međutim, to načelo njegovo je jedan ugaoni kamen sa k o j i m stoji i bez koga pada sve ostalo. Na osnovu toga načela je raskinuta tradicionalna shema stari-srednji-novi vek, koja je smetala pravoj perspektivi svetske istorije; na osnovu tog načela je izrađena cela nova tekovina Špenglerova duha u istoriji, arabljanska kultura; na osnovu toga načela je izrađena ideja kulturalne pseudomorfoze uopšte, plodna po svojim posledicama; i najzad, to načelo je logički u vezi, vrlo tesnoj, sa celokupnim gledištem Špenglerovim, ono je bitni sastojak njegovog perspektivističkog stanovišta; na osnovu tog načela izrađena je jedna od originalnijih koncepcija o renesansu u Evropi; na osnovu tog načela antika je obuhvatila i grčku i rimsku istoriju u jednu celinu; i na osnovu tog načela izrađena je celovito slika triju kultura: antičke, arabljanske i zapadnjačke, među kojima se odigrava sudbina hrišćanstva, k o j e je, nužnim načinom, i u špenglera kao i u svih (i u Ničea) zauzelo centralno mesto. Jednom reči, sve najkrupnije istoriske perspektive Špenglerove grupisane su oko tog načela o međusobnim odnosima kultura, k o j i su, nasuprot skroz racionalnoj i nužnoj »istovremenosti« faza ili stupnjeva raznih kultura, slučajni i iracionalni. Nema dakle asimilacije i produžavanja, nema direktnih pozitivnih »utic a j a « : ima samo preinačavanja i odbijanja, neprimanja, »negativnih uticaja«, da ih tako nazovemo. Špengler je podvukao i naglasio plodnu misao o tome da treba ispitivati na prvom mestu ono što jedna kultura ne prima, jer ne može da ga primi po s v o j o j determinisanoj duševnosti; zatim ispitivati ono što jedna kultura prima, ali ga duhovno pretumačuje i preinačava shodno svom originalnom duhovnom stilu; najzad — za pravi »uticaj« ne ostaje ništa, on je nemoguć. Kultura može, kao što takoreći katastrofalno izbija na nekom 316
I'OGOVOR Morfološka
perspektiva
Ijudske
istorijc
iln, katastrofalno i umreti nasilnom smrću (primer Kullura meksikanska, čiju izvrsnu sliku daje špengler); 1-iiliLira može na svom tlu odmah od prvih svojih čežnjivih začetaka u zasenku starije moćne kulture biti |h ilisnuta i naterana na tuđe oblikovne izražaje (kolo-1111i primer arabljanske kulture), tj. može davali samo pseudomorfičke oblike; kultura može umreti u punoj /relini svoje civilizacione faze (antika): sudbina kultura je raznovrsna i podleži potresima katastrofalnc prirode kojima podleži i njeno rađanje, nastajanje. Karakteristično je da » m i s i j a « jedne kulture, tj. njeno rasprostiranje izvan rodnog tla, njena ekspanzija, u raznovrsnim viclovima koji odgovaraju njenom duhovnom stilu, nastaje-sa civilizacijom (Rim, evropska tehnika, Islam, Kina); tek sa civilizovanim stanjem duševnosti vrši se pokretljivost i tendencija za rasprostiranje na širolco tle zemaljsko. Kacl se ima u vidu ova perspektiva Špenglerova, uviđa se neopravdanost zameraka koje su mnogi kritičari činili Špengleru ukazujući na tobožnju nedoslednost njegovu: cla ipak kulture vrše međusobne uticaje; jer kultura, ukoliko je kultura u pravom smislu te reči, ne izilazi ni van sebe ni van tla, dok to čini civilizacija — no ona znači brzu smrt. Isto je toliko naivan, inače vrlo čest, prigovor Špengleru: da je on sam sobom n a j b o l j i dokaz da ljudi mogu shvatiti tuđe kulture, jer je, eto, on shvatio suštine tuđih stilova kultura. Ovaj argumenat liči mnogo na bezizlazni sofizam o Krićaninu Epimenidu koji tvrdi da svi Krićani lažu: pa ako je i duhovit — nije ubedljiv. Protiv Špenglerove perspektive o podvojenosti kultura digle su se osobito dve vrste evropskih kritičara. Jedni ne žele prekid Sa paganskom antikom k o j u smatraju spasonosnim idealom po evropski svet, nasuprot hristianizaciji Evrope: to su neo-paganisti i ateisti svih vrsta. Drugi ne žele prekid sa antikom preko koje je došlo hrišćanstvo u Evropu i tu se razvilo u zapadnoj crkvi: oni su zapadni hrišćani, koji neće da dozvole da su oni ti koji su hrišćanstvo, prahrišćanstvo, pravo hrišćanstvo, preinačili i pretumačili, nego se smatraju pravim produživačima hrišćanstva, koje je Špengler stavio u magisku, odvojenu, kulturu. Otuda su se okomili na Špenglerovu tezu o podvojenosti kultura, koja im ne dozvoljava da teoriski bar budu naslednici i produživači bilo paganizma bilo hrišćanstva. Tu smo već usred 317
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
problema o mestu hrišćanstva, o njegovom odnosu prema perspektivi špenglerovoj, o budućoj ruskoj slovenskoj f o r m i njegovoj, o izuzetnosti Hrista i hrišćanstva u sudbinama špenglerovskih kultura i o gledištu Špenglerovom na religiju uopšte. v III Među ostalim manifestacijama jedne kulture nalazi se i religija. Ona je, po Špengleru, doživljena metafizika, ne izmudrovana, ne dokazivana, nego je u n j o j natprirodno postalo izvesnost, jedan život u nestvarnom ali istinitom svetu. Religija se u njega ne rasplin j u j e u oblast moralnoga, estetskoga ili u ma kakve ovostranosti u okviru ovoga sveta; on tačnim smislom i oštrim razlikovanjem odbija areligiozne pokrete, stoicizam, budizam, iz oblasti specifično religioznoga; Buda, K o n f u c i j e , stoici — to su ateistiČke filozofije, to nije religija. Religija je lično doživljena onostranost, to je metafizičko kao istiniti doživljaj. Kao takva, ona postaje zajedno sa kulturom, obe su skoro identične i obe prolaze sve stadije razvitka, sve do civilizacije i smrti. No tu nastaje prvi izuzetak; ostale manifestacije istina, duha, prestaju, a religija se obnavlja u posmrtnom vremenu kulture kao »druga religioznost«. Ne postoji »druga umetnost«, »druga f i l o z o f i j a « ni »drugi etos«, ali se javlja »druga religioznost«. Inače religiozni oblici prolaze sve faze i u civilizaciji umiru, pretvaraju se u ireligiju. Istina, religija prolazi sve faze kao druge manifestacije duha, ali ona ima izuzetni centralni položaj. I tu nastaje drugi izuzetak: sve pojave jedne kulture, tj. sva duhovna ispoljavanja uslovljena su religioznom mišlju te kulture. I ta uslovljenost ide tako daleko da čak pod nju spada i egzaktna prirodna nauka. »Nema nauke o prirodi bez prethodne religije«, veli Špengler; nauka je samo jedno ponavljanje osnovnih religioznih oblika, upravo karikaturno, apstraktno, hladno i mrtvo — ali ponavljanje. »Sva filozofska, uČena, naučna misao kasnih vremena, sve do u poslednje svoje osnove, ostaje zavisna od te religiozne pra-misli«, kaže Špengler; to je još shvatljivije kada je reč o oblicima etosa i umetnosti. Čista metafizička doživljenost onostranoga, religija, čini dakle u Špenglerovoj slici istorije proboj doslednosti i dvostruki izuzetak:
318
I'OGOVOR Morfološka
perspektiva
Ijudske
istorijc
ona je centralni doživljaj i oblik (kulture bcz religije nema) koji se ponavlja, i ona proživljava smrl kulture u obliku »druge religioznosti«. Strogo transcendentni karakter religije pak Špengler dosledno odr/.ava; i kako je umeo jasno da je odvoji od areligioznih pokreta, kao što je gore primećeno, tako je umco jasno i upornom doslednošću da je održava u tom transcenderitnom karakteru, strogo je odvajajući od privredno-politićkih svetovnih oblasti. Postala iz doživljaja straha i smrti, iz osećanja koja sputavaju čoveka, religija uklanja ta osećanja svojim vezi.vanjem za onostrani svet; u suštini svake prave religije jeste »spasenje«, ali ona ne može izmeniti stil bića u njegovim naturalnim životnim silama, osobeno u privredno-političkim oblastima. »Carstvo m o j e n i j e od ovoga sveta«, ponavlja špengler neprestano kao osnovnu reč za specifičnost svake religije. Ona ima visoku elementarnu misiju u individualnom spasenju: »Prožela je budno biće duhovnog čoveka, bacila je novu svetlost na onostrani svet, stvorila je neizmernu sreću umetnošću smernosti, odricanja i trpljenja do smrti«, ali ona nema nikakvu silu i vlast u domašaju kolektiva, u području sila krvi, činjenica, rase, politike i privrede, života u carstvu sveta ovoga. To su doslednosti i nedoslednosti Špenglerove u oblasti religioznoga uopšte. Zapadni hrišćanski pisci, u kritici Špenglera, primili su njegove nedoslednosti o izuzetnom položaju religije i njenom nadživljavanju kulture vrlo pozitivno, i sa razlogom; ali su njegovu doslednost u održavanju transcendentno-pasivnog karaktera religije napali, opet sa razlogom: faustovsko preinačenje hrišćanstva u smislu socijalne aktivnosti i u privredno-političkoj oblasti njima ne gocli. Međutim, shvatanje istočne crkve uopšte može primiti mirno ovu doslednost Špenglera, isto kao i one nedoslednosti njegove. Međutim, religija uopšte i u Špenglera se obrađuje sa naročitim obzirom na hrišćanstvo, jer sve uzgredne napomene o religijama drugih kultura gube se u odnosu na obrađivanje hrišćanske religije; ona je centralna tema čitavog poglavlja o »arabljanskoj« ili »magiskoj« kulturi; hrišćanstvo se obrađuje u vezi sa njom, sa antičkom i sa evropskom kulturom kao središni problem; ono je, najzad, i terna buduće verovatne kulture koja ima nastupiti. 319
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
Špengler je postanak hrišćanstva stavio u magisku' kulturu, prevashodno religiskog stila, i jedinu tog stila među svima kulturama; ona je kao stil duhovni sva disponirana u religioznu sferu, o k o j o j Špengler u pogledu drugih kultura govori vrlo malo, gotovo nimalo, ili relativno malo, pri čemu čini izuzetak antička kultura samo ukoliko dolazi u ukrštaj sa magiskom baš u pogledu hriščanstva, i faustovska ukoliko njeno hriščanstvo Špengler smatra preinačenim magiskim •pra-hriščanstvom. Odlika magiske kulture je dakle to da je ona mati religija; ona je i po geografskoj situaciji i po istoriskoj nekako »najcentralnija» od svih visokih kultura, vremenski i prostorno se dodiruje skoro sa svima. Ovako i svojom spoljašnjom situacijom i unutrašnjim karakterom svoga stila predisponirana je da bude izuzetna. I Špenglcr opravdava to očekivanje izuzctnosti jednom svojom ponovnom nedoslednošću. Iz grupe religija u k o j o j vlada apokaliptičko-eshatološko osnovno osećanje i raspoloženje i mesijansko nadanje u dolazalc spasitelja, i u k o j o j se ogleda jedan svet pun čežnje i iščekivanja, sav u vrenju verskom i u očelcivanju velikog događaja, hrisćanstvo se izdiže kao neuporediva pojava (vidi počeike paragrafa 6); neuporedivost jedne religije među mnogima (kojima je naročito obilovalo rano doba magiske kulture), neuporedivost lika jedne ličnosti, Hrista (pred k o j i m blede drugi likovi), neuporedivost jedne knjige, jednog izvora, evanđelja (taj način pretstavljanja je uzoran i sličnog mu nema): sve te neuporedivosti čine nedoslednost sa gledišta špenglerijanskog i ruše njegovu sistematsku morfologiju. Uzalud će Špengler govoriti i o Jovanu Krstitelju, . i kasnije o Maniju, sa atributima ravnim onima k o j e daje Hristu; uzalud će izvoditi veliku sliku »grupe magiskih religija«: uvek ostaje činjenica o neuporedivosti i nečuvenosti i ličnosti osnivača i vrste vere — za hrišćanstvo; jer, sa pravom i sasvim prirodno, nameće se pitanje zašto Hristos ostaje, i hrišćanstvo, iz cele te »grupe religija« i od svih tih spasitelja (bilo ih je i na krst razapetih, kao Mani)? Pred činjenicom Špengler je ispao iz svoje morfološke sistematike: to je jedini »neuporedivi« elemenat u n j e g o v o j morfologiji. Pa se i dalje sve jasnije vidi ta izuzetnost pojave hrišćanstva: prožimanje i borbe antike i hrišćanstva (muke pseudomorfoze) i ulaz 320
I'OGOVOR Morfološka perspektiva Ijudske istorijc lirišćanstva u faustovski svet, k o j i ga preinačuje duliovno, shodno svom duhovnom stilu — pokazuju ne samo svu specifičnost hrišćanstva posred »grupe magiskih kultura«, nego i svu snagu njegovu. Ono je muviio i antiku i faustovstvo; ono n i j e propalo ni potonulo u borhi niti se stopilo i izgubilo; ono je bilo pri kolevci faustovske kulture i bilo mu je stalni pratilac, iako ga je ona pretumačila; ono je izišlo iz okvira magiske kulture, ne druga neka religija iz »grupe religij a « , da se bori na megdanu dveju velikih kultura; ono je, najzad, u trećoj svojoj mogućnosti, po špengleru, jedina zainisliva osnova buduće nove kulture; u drugim oblastima Špengler nije bio naklonjen da ulazi uopšte u ulogu proroka, a ovde je u glavnim crtama naznačio buduću moguću kulturu kao specifično hrišćansku1. Dok je ovako bilo sa pitanjem religije, napose hrišćanske, dotle je u pitanju moraia, etosa, običaja, Špengler ostao strogo dosledan s v o j o j osnovnoj morfološkoj shemi i svojim osnovnim koncepcijama. Možemo reći da postoje dva »morala«, kojima Špengler nije dao baš odlučno termine, ali k o j e svuda strogo podvaja. Jedan moral mogli bismo nazvati religiozno-etičkim: to je etos kao moral k o j i neposredno ističe iz religije, koji je posleclnji smisao religiozne etike, koji je teoriski svestan, planski, koji sadrži zabrane, koji se kreće oko duhovnih pojmova, koji je, kao religija, carstvo ne od sveta ovoga, ,koji prema stvarnosti ovoga sveta ima jedino i stalno jedno »ne«, koji je žrtva u osnovi, odricanje u osnovi, Jcoji ima pretenziju da je van vremena, »večan« i nerelativan, da važi uopšte i za sve. Drugi moral mogli bismo nazvati »običaj«, nasuprot »etosu«, kao moral koji je nesvestan, neplanski, koji se kreće oko takta, krvi, sam po sebi razumljiv u krugu u kome vlada i na kome je nikao i 1 U tom pogledu Špengler je pod ogromnim uticajem filozofsko-religiozne misli, njene kritike Zapada, koja se u njoj razvijala, dosledno, dugo vremena — a naročito pod uticajem Dostojevskog, koga je finim taktom, instinktom takoreći, sagledao kao čisti izraz ruske duše, Mislim da je bio, jasno, pod uticajem naročito Danilevskog (Rusija i. Evropa), i u nas slabo poznatog mislioca ruskog preko čijeg uticaja eutke prelazi, kao i preko više no verovatnog Bergsonovog. Čovek je ipak čovek svoje nacije, a Danilevski i Bergson nisu Nemci.
321
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
na kome se disciplinskim prirodnim odgajanjem razvio, koji sadrži pozitivna zapovedna osećanja a ne zabrane, koji je sav od sveta ovoga i u njemu zna za pristojnost i otmenost, za ono »kako se v a l j a « i »priliči, dolikuje«, koji je nesvesni rezultat životnog skupnog delovanja, za k o j i ne postoje dobro i zlo kao greh, nego dobro kao pristojno i - z l o kao nepristojno, neotmeno, prostački. Po Špengleru, plemstvo i sveštenstvo kao pra-staleži jesu dve osnovne vidne p r o j a v e ; »obič a j a « i »etosa«.Dva izvora morala: transcendentna, religiozna, metafizička doživljajnost s jedne — i skupni život krvi ljudskih zajednica sa druge strane: rezultat je dvostruki moral 1 . Onaj prvi moral biva ,od Špenglera proganjan, uporno, nemilosrdno i sistematski, uvek i na svakom mestu: on jc »svct istina«, koji nema ničeg zajedničkog sa onim drugim moralom koji je »svet činjenica«. K a o i religija, koja je trancendentnost, i o v a j moral nije od ovoga sveta (a taj je »svet kao istor i j a « ) i nema u njemu ni posla ni uspeha. Naturalistička besciljnost. — osnova špenglerovske misli — ne menja se pod tim moralom ni u čemu; to je moral van života. Špengler ne vidi, ili neće da vidi, stvarnu ulogu svetaštva i askeze (onu kojn je Bergson vrlo dobro uočio sa svoje strane). Moglo bi se reći još i ovako: čovek može biti kao ličnost, za se, u sferi moralno-religiozne etike, a kao učlanjen u veliki kolektiv kulture on je sav'pod » o b i č a j e m « , sa kojim živi, raste i propada. Ali »ličnost za se« u tom duhovnom smislu Špengler izbacuje iz svoje slike sveta: čovek je neslobodan do u srž, on je samo »crta kulture«, njeno gradivo, njeno testo za građenje kalupa. Van toga, »duhovno slobodan« znači samo nasilno begstvo iz sveta činjenica —• bežanje od sveta ovoga: time je čovelc iskIjučen iz struje stvarnog života. N i j e samo manastir mesto tog begstva; to je i »naučnička soba«. Jer, po Špengleru, nauka je, kao i filozofija, mrtvi, civilizatorski stroj kao kasna, oslabela, kopija osnovnih religioznih misli; naučnik je sveštenik kasnog doba. Tako se, u lcasna doba, svaka »ideologija« izbacuje iz ozbiljnog 1 Od velikog interesa je proučiti ovu misao Špenglerovu prema Bergsonovoj o »dva izvora religije i morala«, kojom je Bergson završio i krunisao svoju filozofiju; ne može se a da se ne vidi izvesna srodnost, i ovde, nemačkog i francuskog filozofa moderne Evrope.
322
I'OGOVOR Morfološka perspektiva Ijudske istorijc istoriskog rasmatranja. Za.iđeologe Špengler ima, osobito za njih, izraze prezrivosti: sanjaliee koje tobož utiču na svet. Tako se sve grupe duha: filozofija, religija, etos, nauka (nauka kao teorija) i, samo se po sebi razume, umetnost proganjaju iz sveta kao istorije, konkretnog, životnog. sveta. Sve druge, naturalističke grupe, da ih tako nazovemo, ostaju na poprištu istor i j e kao jedine životne sile. Tu istorija teče normahiiin špenglerovskim tokom: ona je život, život je borba u k o j o j ima subjekata i objekata, u k o j o j snažne ličnosti manjine igraju presudnu ulogu. Tu izbija iz naturalističkog stanovišta dosledno i personalističko-aristokratski stav Špenglerov. Njegova takoreći brutalna doslednost ovde je besprimerno logički povezana i daje jednu sliku stvarnog zla sveta ovoga, bespoštednu i sirovu: ostaje nam samo da se protiv n j e bunimo »iznutra«, ali njena neumoljiva logičnost stoji kao neka demonološka ilustracija ljudske istorije. Ovde gde pregledamo viziju Špenglerovu možemo samo konstatovati njene opšte oblike i motivacije, doslednosti i nedoslednosti, veze sa drugim misliocima i odnose prema drugim aspektima. Posle pročitane dve poslednje glave knjige druge, političko-privredni aspekt Špenglerov jasno se pokazuje kao dosledni član celokupne njegove perspektive. Tu imamo uočiti još dve stvari. K a k o svaka vizija ima nužnim načinom ipak i jednu svoju »etiku«, stav čoveka u svetu i životu prema svetu i životu iskazanom u viziji, od interesa je videti tu špenglerovsku etiku. I kako ni Špengler n i j e mogao u tom pogledu izmaći osnovnoj (ovde nemačkoj) vezanosti za svoju naciju, ispitaćemo gde je probio taj »nemački« etički aspekt. U onom prvom pogledu bio je dosledan; u drugom bio je — Nemac, i to Prus. Rekli smo, čovek je i »metafizička životinja«; on oseća potrebu za izlaženje u trancendentno, za vezu sa onostranošću, teško se odriče pitanja o krajnostima: zašto, otkuda, kamo, našto? Ali je čovek i »etička životinja«; on oseća potrebu i da se stavi u »stav« prema toku života, da se na osnovu vizije života nekako snađe u životu. Te dve potrebe vezane su međusobno, druga mora isticati iz prve. Kada čoveku objasnite da je neslobodan, da je nejednak u odnosu prema drugima, slab prema celini, ukopčan i podložen gigantskiin strujama bića i moćnim tvorevinama kultura, da se 323
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
valja sa strujom bića, besciljnom, snažnom, kao slaba jedinka, onda šta ostaje da mu kažete u »etičkom« pogledu? Špengler je prešao preko »onostranosti« i zatvorio svojom idejom »uzvišene besciljnosti« vrata koja vode tvorcu, koji zna svako »zašto« i k o j i je jemac za tok sveta; ta vrsta »utehe« ne postoji u njega. On onda traži, prirodno, jedan heroizam trpljenja i služenja onome što biti mora. To je neki rezignovani heroizam, jedno prusko »ja služim«, jedno podvrgavanje nužnosti koja je takva kakva je tu data, jedno snalaženje u okolnom svetu (u koji čovek nije došao ni s v o j o m vol j o m ni svojim izborom) u pravcu moranja i slepe podložnosti. Čovek, po Špengleru, ne može čak izabrati ni svoju ličnu sudbinu takoreći, ni to da li će biti »subjekat« ili »objekat« u životu, jer je i to sudbinska besciljna uzvišenost. Ostaje samo: »činiti ono što je nužno«. Nesumnjivo je tu jedna crta stoičara: mudrost je uključiti se u fatum. Nesumnjiv je tu i potez ničeanski: robovi i gospodari; samo što je Niče nazirao natčoveka kao gospodara i v o l j u i mogućnost da to poštane, a Špengler vraća stalno čoveka u zatvorene krugove, prošle kao i sadanje, kao i buduće: nema nad-čoveka uopšte, ima samo nadljudskog, pod k o j i m je čovek uvek. T r p l j e n j e u svetu ovome za hrišćanina je smisleno: on ima onostranost koja ga čeka shodno delima njegovim; ali kada se vratnice za »tamo« zatvore i veze preseku, onda ne ostaje — ništa. U Špenglera čovek nema te veze za trancendentno niti u sebi nosi snage za stvaranje natčoveka, snage da sam forrnira svoju istoriju. Ostaje samo: »ja služim« i » v a l j a mi se kretati u pravcu date zatvorene nužnosti«. To bi bila doslednost — i Špengler je nju i priznao kao 'takvu: Ducunt fala volentem, nolenten trahunt, kaže on na kraju svoga dela: istorija će učiniti svoje — i protiv v o l j e čovekove. Naročito je stav čoveka k o j i je »u civilizaciji« težak i mučan, stav k o j i Špengler daje Evropljaninu današnjice. Givilizacija se završava borbom država, borbom pojedinaca, cezara, borbom u koj o j važe načela: » K o m e prsne čelo kuku n j e m u « i »Biće bolja koja ne potone« — kako ih je N j e g o š iskazao. Pohtika tj. život tj. borba nastupa punom silinom, sve je drugo »gola f i l o z o f i j a « . U tim borbama valja biti prvi, iz njih valja herojski, tvrdo, mučno, isplivati. Protiv robovanja novcu (kapitalizam) diže se oslobodilač324
I'OGOVOR Morfološka perspektiva Ijudske istorijc Ju> osećanje »soeijalizma«, ali pruskog ne Marksovog Hova, i načelo prusko, Fridriha Velikog: »Bili sluga flržave«, imati opet časti, viteštva, rase, krvi, plemstva. Gospodar će biti onaj koji to ima. Namesto »druge n ligioznosti«, felaštva, kosmičkog tupog bivstvovanja, koje je kraj, dosledan, svake kulture — ovde se izdiže »li ugi ideal, moguć još, ideal pruski, zadatak plemićske časti i dužnosti. To je proboj slike špenglerovske, kojim je on dao svoj lični nacionalni udco: sasvim ljudski, odviše ljudski i — prirodan. I ovde gde je reč i o nacionalnom udelu i prirodnom interesu ljudskom za svoje, nameće nam se pitanje o primeni špenglerovskih istoriskih perspektiva na nas i na naše probleme. IV To je jedna vrlo zanimljiva ali i vrlo obimna tema; ovde mogu samo u glavnim crtama naglasiti probleme njene. Kada čovek uđe u špenglerovsku misao i odomaći se u n j e g o v o j viziji istorije, odista se u našoj istoriji otvaraju nove i verovatno plodne perspektive, k o j e su kadre da osvetle naše probleme na jedan nov i svež način. Kada kažem »naši problemi«, mislim na istoriske probleme Južnih Slovena uopšte, koji čine jednu nesumnjivu celinu, naročito pod špenglerovskom perspektivom; jer tu ne može biti govora o nekim »posebnim kulturama«, imajući u viclu pojam i značaj kulture u smislu Špenglerovom, kao velike i moćne morfološke istoriske jedinice. I pitanja o mogućim pseudomorfozama, o felaštvu, i pitanja o »uticajima« velikih kultura špenglerovskih, o sferi njihovoj, o pritisku njihovom na naše ljudstvo, i pitanja o više ili manje problematičnoj samosvojnosti i originalnosti — jednaka su i ravnoznačna za sva južnoslovenska plemena, koja u tom smislu čine neodvojivu celinu aspekta. Posle jedne špenglerovske » r e v i j e « naših južnoslovenskih istorisko-kulturnih problema, uveliko se mora promeniti uobičajeni aspekt pod k o j i m su oni, u većini slučajeva, dosada promatrani; tu se ne radi o više ili manje direktnoj primeni stranih evropskih formulacija na naše probleme, budući da špenglerovska vizija istor i j e oslobađa od uske i jednostrane evropske perspektive (u čemu i jeste njen veliki prinos modernoj isto325
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
riskoj misli) i stavlja ljudstva, plemena, nacije, duhovna stremljenja njihova pod šire vidike, dopuštajući da se obazremo po širem istoriskom terenu no što, je to običavalo biti dosada. To su prve dve linije po kojima bi se imalo kre : tati novo posmatranje naših problema: sa jedne strane nužno proširivanje na ukupno promatranje južnosl'ovenske duhovnosti, a sa druge strane isto tako nužna emancipacija od specifično evropsko-zapadnjačkog stajališta. Već same te dve mogućnosti novog posmatranja pokazuju po sebi korisnost i plodnost primene špenglerovske perspektive. Odmah zatim javlja se potreba, i mogućnost, da se kroz posebne istoriske razvoje naših plemena i naroda povuku vezivne morfološke linije koje bi imale pokazati tipične homološke perspektive Špenglerove i u našim zajedničkim duhovnim sudbinama. Ima li u nas homoloških faza i k o j e su? Jesu li tipične po kulturnu strukturu ili su sve odreda pseudomorfičke tvorevine? Gde smo mi na »tablicama« Špenglerove slike sveta? Pod k o j i m moćnim senkama leže naši duhovni razvoji i da li potpuno i neopozivo pod njima? Tri moćne kulture su oko našeg istoriskog sveta: antička, magiskal i faustovska. Jesmo li mi potpuno poklopljeni onom sferom u k o j o j se ta tri kruga ukrštaju i seku? Jer tle na koje nas je izvela istoriska sudbina jeste baš tle kretanja velikih kultura;" mi smo »na drumLi«, mi smo na »limes«, mi smo na vetrometini istoriskih struja: ova činjenica nije izmakla iz vida ni našoj istoriskoj nauci, ali šta ona pobliže znači? Izbliže zagledano, ovako sumarno: od tri velike kulture jedna je za nas ustvari podzemlje iz koga iskopavamo njene ostatke, to je antička; ustvari, mi smo u ukrštaju magiske i faustovske kulture, k o j e su silno delovale — na nama i po nama. Valja se dobro zagledati u naše mesto na »tablicama«, pa videti da stvarno te dve kulture, istina u raznim fazama svojim, imaju za nas prevashodni značaj. T a j bitni problem naš, k o j i m su se uvek bavili naši mislioci osećajući njegovu težinu, bio je zaodeven u nešto uopštene i nejasne (po Špengleru) reči: između »Istolca« i »Zapada«. Špenglerova perspektiva omogućila bi nam da preciznije i detaljn i j e uđemo u probleme »između« kultura; jer mi smo uvek jedno sudbinsko »između« k o j e Listvari sačinjava svu tragiku naših istorija, no da li i snagu njihovLi? 326
I'OGOVOR Morfološka perspektiva Ijudske istorijc Ovde dolazi u promatranje i odnos prema novoj kulluri na pomolu, ruskoj (u smislu u kome je Špengler odredio njene konture), i mogućnost pripadništva toj ktilturi koja je, i u švojim »ranim« oblicima, oduvek pretstavljala tvorevinu za nas neodoljive privlačnosli. Moglo bi se reći da je antička kultura za nas podzemIje, magiska — prošlost sa neizbrisivim tragovima, faustovska — moćan pritisak k o j i nas je silio u pseudomorfoze, a nova hrišćanska kultura — perspektiva budućnosti i za nas. Svi su ti izukrštani duhovni uticaji i problemi odvajkada rukovodili naše sporove, raspre, borbe i perom i krvlju, ideologije i stremljenja, pa tako i danas stoji. Tu je na centralnom rnestu problem rcligije, napose za nas: hrišćanstva. Tu je neispitani problem takozvanog renesansa u vezi sa presekom izvesnihzapočetih razvdjnih linija invazijom islama i problem našeg »robovanja«; problem »robovanja uopšte« ili problem pseudomorfoza, naš najosetl jiviji problem sa kojim' stoji i pada naša nada budućnosti kao istoriskog življenja. Nismo li felasi koji su samo »materijal«, samo » o b j e k a t « za velike subjekte? K a k o izgledaju likovi naših velikih prekretničara i zasnivača istoriskih faza? Kako izgleda Sveti Sava, čija osnovna jednačina: nacija = država = vera, čisto magiskog karaktera, stvara vekovnu tekovinu čija se čvrsta struktura proverila u srpskoj istoriji, a čije je snažno dinastičko osećanje faustovskog zamaha? Dositej — pseudomorfoza doba »prosvećenja«? Linija istočne i zapadne hrišćanske crkve koja proseca naše tle? Njegoš, uobličitelj i vrhunac narodne poezije, manihejac i mislilac pod pritiskom faustovskog duha? Pa i sama ta narodna poezija sa svojim problemima: njen Marko, njen Miloš, njen Vidovdan kao pobeda kroz poraz? Da govorimo Cvijićevim jezikom (čija je »radna hipoteza« antropogeograf i j e potstakla tolike probleme, u čemu i jeste njen značaj): nisu li Dinarci faustovskog, a Balkanci magiskog kova? U vrenju i ukrštanju sudbinskih linija Špenglerovih »kultura« — u našim ličnostima od ranga i značaja, u našim strujama i pokretima: koliko sudbinske borbe koja u sebi krije linije budućnosti, koliko simbolika, koliko novih aspekata i plodnih perspektiva! I kako onda istorisko poprište naše nosi na sebi masu nada sve zanimljivih i nama dragih muka i problema! 327
VLADIMIR
VUJIC
Pogovor
Dao sam samo u ovlašnim potsticajnim potezima moguće perspektive, ustvari pitanja i probleme kojima sam se dugo vremena bavio; određene izrade, ranije dodirivane po mnogim člancima, jesu predmet posebne studije, čija publikacija ne spada ovde. ic
Mi smo ranije u našim, da ih tako nazovemo, istoriskim čitankama naših starijih naraštaja, u Beklovoj 1 i Dreperovoj 2 knjizi, imali čisto evropske formulacije, kojc su dugo vremena te naše starije naraštaje potpuno određivale u njihovim nazorima i shvatanjima. Ova »istoriska čitanka«, čija perspektiva u mnogom lomi stare okvire i širi vidilce do prostranstva sa koga je moguće jedno oslobođenje od uskih shvatanja, treba da zameni one starije knjige za istoriju i da n o v i j i m naraštajima pruži i nove potsticaje. Potsticaje — to je prava reč za karakteristiku ovog Špenglerovog dela, koju mu nijedan čitalac neće odreći. Iz mog predgovora p r v o j knjizi, koji je dao kratki pregled najpotrebnijeg, i iz ove kratke studije o Špenglerovoj slici istorije sveta, koja dolazi na kraju druge knjige da pokuša 'izbliže odrediti duhovni lik autorov, i iz čitanja, upravo iz pročitanog dela u njegove obe knjige — biće jasni motivi za davanje ovog dela našem svetu. Dva su uslova potrebna za puno razumevanje i dela i motiva za njegov prevod. Prvi je da se delo odista pro-cita; ja naglašujem ono » p r o « , jer sam imao često prilike da čujem, pročitam i vidim sa koliko se površnosti (uslcd nepročitanosti do kraja) govorilo o piscu i o n j e g o v o j misli: neki put je sud bio direktno — zapanjujuće neznanje stvari. A sa time je u vezi i drugi uslov: čitati Špenglera kao ono što on jeste, kao filozofa, kao mislioca, iznad i van političkih strasti današnjice, kao potsticajnog mislioca k o j i raspolaže zavidnom snagom izraza. Kada se tako shvati, a tako će shvatiti stvar ozbiljni ljudi, onda će se i delo i zamašni trud oko n j e g a 1 Istorija civilizacije u Engleskoj, u prevodu Bože Kneževića. 2 Istorija umnog razvitka Jevrope, u prevodu Mite Rakića.
328
I'OGOVOR Morfološka perspektiva Ijudske istorijc proceniti ispravno. Između izdavanja prve i druge knjige prevoda ovoga dela, njegov autor je umro: i ovo izdano celo delo njegovo na našem jeziku neka bude spomen njegovog radnog mislilačkog zivota; i neka se kratka biografija autorova, data u mom predgovoru prvoj knjizi (»Osvald Špengler i njegovo delo«), dopuni sudbinskim nužnim datumom svakog života: umro je u toku 1936 godine 1 . VLADIMIR VUJIć
1 Za čitaoea Špenglera dodajem ovde bibliografiji njegovih spisa značajan članak Pessimismus? (Preussische Jahrbiicher, 1921); a kao knjigu koja će najbolje uputiti u literaturu o Špengleru i o kritikama na njega: Manfred Schroeter, Streit um Spengler, Kritik seiner Kritiker, Miinchen, 1922.
329
Nikola Milošević OSVALD U
ŠPENGLER
PSIHOLOŠKOM
KLJUČU
FILOZOFIJA ISTORIJE OSVALDA ŠPENGLERA
Dva su ključna obeležja Špenglerove filozofije islorije, oba najpotpunije i najplastičnije izražena u njegovoj knjizi Propast Zapada, koja je već uveliko postala sastavni i nezaobilazni deo moderne kulturne baštine. Po svom shvatanju ljudskog društva, Osvald Špengler je, najpre, naturalist. Za njega između istorije i prirode ne postoji nikakva principijelna razlika. Špengler smatra da su društva jedna vrsta organizama u pravom i doslovnom, a ne u nekom prenesenom i metaforičkom smislu te reči. A budući da svaki organizam u prirodi prolazi izvestan unapred određeni ciklični put od miadosti preko žrelosti, do starosti i najzad smrti, tako, po Špengieru, i istorijske tvorevine najpre napreduju i cvetaju da bi potom i za njih sa jednakom neminovnošću došlo vreme precvetavanja i umiranja. Po analogiji sa ciklusom kroz koji prolaze sva živa bića izdvaja Špengler dve osnovne faze u kružnom toku istorijskih organizama — fazu uspona i cvetanja, koju on naziva kulturom i fazu opadanja i precvetavanja za koju koristi termin »civilizacija«. Čitalac naučenina drukčiju upotrebu ovih pojmova, mora imati na umu da ih autor Propasti Zapada koristi na, blago rečeno, neuobičajan način. Kultura je: za Špenglera samo jedan ogroman organizam, u kojem, kao i u svnkom drugom organizmu, ono spontano i nesvesno odnosi prevagu nad onim! veštačkim i svesnim — »duša ima prevagu nad intelektom«. 1 Kultura je, osim toga, ukorenjena u tlu. Svaki razvitak »višeg oblikovnog jezika« po pravilu je vezan za tle, pa stoga »ni umetnost ni .religija ne mogu menjati 1
Propast Zapada, Beograd, 1937, II, str. 119. 333
MILOŠEVIĆ Osvalcl Špengler u psihološkom kljtiću mesto svoga rašćenja«. 2 Po tome kultura pre nalikuje nekom biljnom nego nekom životinjskom organizmu. Civilizacija znači pre svega odvajanje, »otkidanje« od ove prvobitne, izvorne ukorenjenosti. Civilizovani čovek je čovek bez domovine, »intelektualni nomad« kako kaže Špengler, i za njega važi načelo »ubi bene ibi patrja«. 3 Ovaj pak prelazak kulture u civilizaciju zbiva se, po Špengleru, sa jednom nužnošću, koja ne zna ni za kakve izuzetke. Tok istorijske evolucije ireverzibilan je kao što su ireverzibilni i procesi u prirodi. N i k o ko je dospeo u fazu starosti ne može ponovo postati mlad, pa nema ni tog društva k o j e bi še iz stadijuma civilizacije moglo opet vratiti u stadijum kulture. Drugim rečima, Osvald Špengler je po svom shvatanju istorijskih zbivanja krajnji determinist, a nužnost koja po njemu neumitno vlada na polju istorije, nije ni socijalne ni psihološke već eminentno biološke prirode. Polazeći od ovakvog shvatanja odnosa faze kulture i faze civilizacije, Špengler i postavlja onu sumornu dijagnozu sopstvenom zapadnjačkom svetu, k o j a je već u samom naslovu njegovog glavnog dela naznačena. Po n j e g o v o j oceni — a ova ocena datira s početka ovog veka — zapadni svet je neopozivo zakoračio u fazu civilizacije, fazu jednog umornog, uvelog, hladno-razumskog bitisanja, pa zato za taj svet nema, niti može biti spasa. »Sve što je postalo jeste prolazno«, kaže Špengler. »Za malo stoleća pa neće više biti zapadnoevropske ,/kulture, Nemaca, Engleza, Francuza, kao šlo u Justinijanovo doba nije bilo Rimljana.« 4 Zapadni svet nema budućnosti. N j e g o v a budućnost j e , s a m o lagano propadanje koje se neminovno završava smrću.' Stoga Špenglerova f i l o z o f i j a ima naglašeno pesimistički prizvuk. On sebe vidi kao mislioca koji samo artikuliše saznanje o neumoljivoj propasti moderne kulture k o j o j i sam pripada. Špenglerovom f i l o z o f i j o m istorije dominira ideja sudbine, a sudbina se u njegovom viđenju istorijskih tokova p o j a v l j u j e u obličju biološke, organske nužnosti, one iste što suvereno vlada i svetom prirode. Partikularistička i relativistička vizija odnosa kulturnih organizama, drugo je bitno obeležje .Špenglerovog 'shvatanja istorije. Svaki kuiturni organizam svet je za sebe, striktno odvojen od svih drugih kulturnih 2 3
/334
Ibid., II, str. .105. Ibid. Ibid., 1936, I, str. 233.
MILOŠEVIĆ
Osvalcl
Špengler
u
psihološkom
kljtiću
organizama, pa zato nema nikakve istorije čovečanstva ima samo potpuno zasebnih, ;potpuno nezavisnih krugova što ih opisuju pojedine kulture, svaka u svom neumitnom hodu ka stadijumu civilizacije, odnosno sladijumu propadanja i smrti. Stoga Špengier i inožeda kaže da u Jjudskoj istoriji nema smisla i da »duboko /.načenje« postoji samo u životnim tokovima po jedinih kultura.5 Same pak veze k o j e se među kulturnim organizmima uspostavljaju, za špenglera su »slučajne i beznačajne«. 6 U tesnoj. sprezi sa jednim ovakvim partikularističkim viđenjem istorije nalazi se i Špenglerov radikalni istorijski i epistemološki relativizam. Svaka kultura ima neka samo sebi svojstvena obeležja, a svaki misliIac nepovratno je zatvoren u granice sopstvene kulture i nikada nije bilo da nelco iskorači izvan magične linije svog vremena i svog kulturnog kruga.7 Za Špenglera nema znanja bez pretpostavki. A budući da se znanje tako reći ,bez ostatka svodi na sopstvene pretpostavke, to se sa Špenglerovog stanovišta, ne može govoriti o nekoj objektivnoj, univer- ' zalno važećoj spoznaji. Ako pak Ijudi i misle da mogu razumeti tvorevine stranih kulturnih organizama, onda to biva samo zato što »tuđem duševnom izrazu podmeću svoje sopstveno osećanje sveta«. 8 I tako kad mislimo da su, recimo, umetnička dela starih kultura za nas još uvek živa, proističe ova iluzija iz već pomenute tendencije da u dušu jedne minule i nama po prirodi stvari zauvek nepristupačne kulture, projektujemo naše viđenje sveta. Ovakva kakva jeste, sa svojim partikularizmom koji podrazumeva potpuni istorijski i epistemološki relativizam, značila je Špenglerova f i l o z o f i j a istorije po mnogo čemu odlučan raskid sa prethodnom filozofskom tradicijom. Klasičnu lestvicu vrednosti na k o j o j su još od Platonovih vremena visoko bili postavljeni ideali dobra, lepote i istine, zamenio je Špengler jednom sasvim drukčijom vitalističkom i morfološkom aksiološkom lestvicom. Da li ćemo neku epohu ocenjivati povoljno ili nepovoljno, zavisi isključivo od toga je li ona u fazi kulture ili u fazi civilizacije, jer samo ova prva faza zavređuje pozitivnu ocenu. Stadijum kulture za Špenglera je vreme mladosti, snage i zdravlja, a civilizacija sinonim Ibid., II, str. 56. « Ibid. 7 Ibid., I, str. 394. 8 Ibid., I, str. 230.
5
/335
MILOŠEVIĆ Osvalcl Špengler u psihološkom kljtiću za sve ono što je staro, iznemoglo i bolesno. Stoga, po Špengleru, »zdravi varvari« — a varvari su već uprincipu zdravi — imaju jedno »intimno osećanje nadmoćnosti«, ono isto osećanje k o j e je imac »svaki germanski vojnik prema staračkim dostojanstvenicima Rima«. 9 Ovoj vitalističkoj lestvici vrednosti priključio je Špengler i; jedno osobeno morfološko merilo po kome se takode vrednuju faze kulture i faze civilizacije. Kultura označava onaj stadijum na kome su društveni organizmi složeni, rascvetam, mnogoliki a ipak celoviti, dok je civilizacija period u kome ova sprega složenosti i celovitosti ustupa mesto raspadanju. U socijalno-političkom pogledu ovo shvatanje istorije u znaku je izvesne patrijarhalne idile. Špengler daje prvenstvo selu nad gradom. Seoslca kuća i gradske naseobine odnose se kao »duša i intelekt«, kao »krv i kamen«. 10 Za Špenglera, »cvetno selo« stoji nasuprct »okamenjenom gradu«. 11 Uporedo sa ovako radikalnom tendencijom osporavanja tradicionalne lestvice vrednosti, autor Propasli Zapada u ništa m a n j o j meri dovodi u pitanje i Kantov gnoseolo.ški imanentizam. Špenglerova teza da nema znanja koje bi bilo bez pretpostavki uperena je pre svega protiv Kantovog pokušaja da ravan znanja apsolutno odvoji od svih mogućih socijalnih i psihološlcih primesa i da je učini dovoljnom samoj sebi, poput kakvog božanstva. Jednako je antitradicionalistički bila intonirana i Špenglerova partikularistička i relativistička vizija istorije. Gledište da ljudska istorija nema smisla, vidno je protivrećilo judejskom 'i hrišćanskom shvatanju istorijskih tokova, kao uostalom, i Hegelovoj filozofsko-istorijskoj shemi, toj najambicioznijoj, najobuhvatnij o j i najproblematičnijoj sintezi prošloga veka. I sa judejsko-hrišćanskog i sa Hegelovog stanovišta istorija je univerzalna i smislena. Doduše, koncepcija izabranog naroda ima izvestan prizvuk partikularizma, a l i , budući da je izabrani narod ujedno kruna i završetak celokupnog istorijskog kretanja, ovo viđenje istorije pretežno je ipak u znaku jedne univerzalističke koncepcije. Razume se, u ovom svom suprotstavljanju tradicionalnom shvatanju svog doba, nije mogao Špengler pre' Ibid., I I , str. 101. Ibid., II, str. 199. " Ibid., II, str. 120.
10
/336
MILOŠEVIĆ Osvalcl Špengler u psihološkom kljtiću lendovati na neku potpunu originalnost. Tako, recimo, kad u Propasti Zapada, povlači razliku izmedu pravCa i prostiranja, odnosno organske i anorganske logike, lo;• ike života i logike smrti,12 Špengler i nehotičuo uka/.uje na Bergsona kao na svog duhovnog prelka, što njegovim tumačima, naravno, n i j e promaklo. N i j e , razume se, promaklo Špenglerovim intcrpretatorima — a kako bi i moglo — ni ono drugo njegovo, daleko presudnije i značajnije duhovno srodstvo sa Fridrihom Ničeom. Za svoje viđenje odnosa l'aze kulture i faze civilizacije u razvoju drušlvenih organizama, našao je Špengler inspiraciju u Ničcovom tumačenju p o j m a dekadencije, k o j e je, več kao takvo. podrazumevalo jednu cikličnu i naturalistički obojenu filozofiju istorije. Još je, uostalom, u svom ranom radu Rodenje tragedije iz duha muzike Niče nastojao da predstavi grčku kulturnu istoriju kao izvestan kružni tolc k o j i m upravlja neka vrsta organske, biološke nužnosti, tok po definiciji ireverzibilan, započet sa Eshilovim dramskim opusom i okončan sa Euripidovom tragedijom i Sokratovom dijalektikom. Doduše, za razliku od Špenglera, mladi Niče dozvoljavao je u nemačkom slučaju i mogućnost reverzibilnog istorijskog kretanja, pa je tako, po njemu muzika Riharda Vagnera trebalo da znači da nemačka kultura iz jednog poznoaleksandrijskog, sokratovskog perioda stupa u period eshilovskog renesansa. Međutim, posle sukoba sa znamenitim kompozitorom, Niče eliminiše ovu nedoslednost u sopstvenoj f i l o z o f i j i istor i j e i u »slučaju Vagner« definitivno uobličava jednu naturalističku viziju istorijskih zbivanja, preuzimajući takoreći doslovno iz Buržeovih Ogleda iz savremene psihologije jedno mesto na kome francuski mislilac opisuje dekadenciju kao proces osamostaljivanja delova na račun celine, odnosno kao jedan oblik raspadanja organskih tvorevina. Za poznog Ničea, dekadencija je ireverzibilan proces za i o j i po prirodi stvari nema nikakvih izuzetaka i sva je prilika da je Špengler za svoje razlikovanje perioda kulture i civilizacije mogao naći ne jedan plodan podsticaj u ovakvom naturalističkom i morfološkom viđenju istorije. Period koji prethodi fazi dekadencije u Ničeovom tumačenju odgovara otprilike onome! što Špengler naziva kulturom. Dekadencija, međutim, onako kako ju je predstavio Niče u »Slučaju Vagner« sledeći u tome Pola Buržea, po m n o g o čemu 12
Ibid., I, str. 265.
/337
MILOŠEVIĆ Osvalcl Špengler u psihološkom kljtiću nalikuje p o j m u civilizacijc onako kako ga znamo iz Špenglerove Propasti Zapada. Razlika između dvojice mislilaca u ovom pogledu je prevashodno terminološke prirode. Niče pojam »kultivisanja« i p o j a m kulture obično vezuje za slabljenje, odnosno za »smanjivanje, raspadanje i obolevanje voI j e « , kao što eksplicite stoji u njegovom klasičnom spisu S one strane dobra i zla.x3 Ovako shvaćen, pojam kultivisanja i kulture odgovara onome što Špengler naziva civilizacijom, pa prema tome u onom bitnom sličnost koncepcija dvojice mislilaca ne podleže nikakvoj sumnji. Jednako je tako nesumnjiva i bliskost pomenutih mislilaca'u aksiološkom pogledu. Već je Niče urnesto tradicionalno prihvaćenih humanističkih i hrišćanskih merila prošlosti, ustoličio merila naturalistička i m o r f o loška, a jedan osobeni vicl gnošeoJoškog relativizma nije ni njemu bio stran. Špengleru je isto tako morao biti blizak i Ničcov stav prema problemu transcendencije. I pisac Propasti Zapada smatra da je Bog mrlav. Bog koji, po njemu, vlada svetom jedna je vrsta organske, biološke nužnosti i izvan i iznad organskih i bioloških zakona nema nikakvog neba shvaćenog na platonovski, hrišćanski ili na neki drugi način. K r a j svih ovih neospornih sličnosti, postoji između dvojice mislilaca i jedna nimalo beznačajna razlika. Dok je Ničeova presuda sopstvenom vremenu sva u znaku gneva i resantimana, Osvald Špengler izriče svoju presudu zapadnoj civilizaciji, sa nekom vrstom melanholične i samomučilačke rezignacije. Ima jedno mesto u Propasti Zapada na. kome se uspon i pad kultura upoređuju sa krugovima što posle bačenog kamena nastaju na površini vode. Krugovi bivaju sve veći, dostižu najzad neki svoj maksimum, a zatim počinju da se smanjuju, da bi najzad, kad se poslednji krug izgubi u nepovrat, vodeno ogledalo opet počivalo »mirno i u snu«. Špengler podseća na čoveka što baca kamenčiće na mirnu površinu vode zato da bi posmatrao igru uzlazećih i propadajućih krugova, zamišljajući kako sa poslednjim od njih odlazi zauvek i svet kome on sam pripada. Od Ničea je Špengleru mogao doći i podsticaj za partikularistički smer one f i l o z o f i j e istorije k o j u sa stranica Propasti Zapada znamo. U Ničeovim spisima ne nedostaju mesta na kojima se govori o fundamental13
/338
S one strane dobra i zlci, Beograd, 1983, str. 166.
MILOŠEVIĆ
Osvalcl
Špengler
u
psihološkom
kljtiću
noj nespojivosti različitih kultura, a u ovde već ranije pomenutom ranom tekstu Rođenje tragedije iz duha muilce, filozof. tvrdi da su strani uticaji zatrovali izvorno zdravo telo nemačkog kulturnog organizma. Valja, međutim, imati na umu da Niče nije nikada do kraja i sasvim dosledno razvio neku parrikularističku viziju istorije. Njegova ideja nadčoveka ima univerzalističko obeležje, a partikularističke podcle u njegovim poznim radovima često su locirane samo unutar pojedinih kulturnih celina. U stvari, pre Špenglera jednu partikularisličku viziju istorije najpotpunije je — iako ne i najdoslednije — uobhčio u prošlom stoleću samo ruski mislilac Danilevski u svom delu Rusija i Evropa. Ne moženio, doduše, sa potpunorn izvesnošću tvrditi da je Danilevski uticao na Špenglera. Sorokin kaže da je prilikom jedne posete piscu Propasti Zapada v i d e o u n j e g o v o j biblioteci skraćeno nemačko izdanje »Rusije i Evrope«, ali na osnovu toga nije moguće matematički pouzdano zakljućiti da je tu knjigu nemački mislilac doista i pročitao. U svakom slučaju, u svojim spisima špengler nigde ne pominje ime svog eventualnog ruskog duhovnog pretka. Teško bi, međutim, bilo poverovati da bi autor Propasti Zapada nabavljao i u s v o j o j biblioteci držao knjigu sa jednim za njega više nego zanimljivim naslovom, samozato da je nikada ne uzme u ruke, pogotovo ako imamo na umu značajno mesto lcoje problem Rusije i Evrope ima u n j e g o v o j sopstvenoj f i l o z o f i j i istorije. K a k o bilo da bilo, između nekih ključnih naučavanja ruskog mislioca i gledišta što ih je Osvald Špengler u svom glavnom delu kasnije izlagao, postoji nesumnjiva i Čak iznenađujuće velika bliskost. I Danilevski je, recimo, po nečem bitnom naturalist, tj. mislilac za koga istorijom upravljaju organske, ciklične, biološke zakonitosti u suštini istovetne sa onim zakonitostima što vladaju prirodom. Narodi, odnosno rase, po mišl j e n j u ovog ruskog mislioca opisuju u svom kretanju onaj isti krug kroz koji prolaze sva živa bića. Svernu što postoji — kaže Danilevski — daje se samo određena količina života, pa tako biva i sa životima naroda.14 Narodu k o j i je ostareo i odživeo svoj vek prirodom dosuđen, ništa više pomoći ne može, procesi u društvu ireverzibilni su isto onako kao i procesi u prirodi.
14.
POCCHH
H
EBpona, New York, London, 1966, str. 75.
/339
MILOŠEVIĆ Osvalcl Špengler u
psihološkom
kljtiću
Međutim, ono po čemu Danilevski najvećma predstavlja preteču Špenglerovu, odnosno ono po čemu je u najvećoj meri mogao, uticati na nemačkog mislioca, svojevrsna je ruska verzija jedne partikularističke, relativističke f i l o z o f i j e istorije. Učenje Danilevskog o kulturno-istorijskim tipovima radikalno dovodi u pitanje judejsko-hrišćansku i hegelovsku viziju toka istorijskih zbivanja. Po Danilevskom, nema nikakve celovite istorije čovečanstva u k o j o j različiti narodi, sa svojim posebnim istorijama predstavljaju samo različite stupnjeve na lestvici postepenog, progresivnog kretanja napred. Svaki kulturno-istorijski tip čini zaseban, ciklični tok, suštinski nesamerljiv sa drugim takvim tokovima. Da bi ovo svoje viđenje istorije činjenički potkrepio, Danilevski je nastojao da obezvredi i sam p o j a m čovečanstva. U tu svrhu on je naročito insistirao na apstraktnom karakteru rodnih pojmova, nasuprot onim vrsnim. R o d je, po Danilevskom, samo apstrakcija koja se dobija eliminisanjem svega onog što je u vrstama osobeno. R o d je zbir svojstava vrsta, uz odbitak svega onog što u n j i m a nije zajedničko, pa otuda on predstavlja nešto Što; je u stvarnosti nemoguće. 15 A pošto je p o j a m čovečanstva rodni pojam, to o v a j poj a m po Danilevskom nema nikakvog oslonca u istorijskoj stvarnosti. Ovo nastojanje da se ospori realnost rodnih pojmova i da se utemeljenost u stvarnosti prizna samo 'vrsnim pojmovima, prisutna je već kod mladog Ničea, a može se naći i u spisima nekih drugih mislilaca konzervativnog smera. Međutim, u svom najsistematičnij e m i teorijski najartikulisanijem obliku razvijeno je ovo gledište samo u glavnom delu Danilevskog Rusija i Evropa u kome je ono tesno spregnuto i sa jednom partikularističkom v i z i j o m istorije, što sa prethodno pomenutim misliocima n i j e slučaj. Valja, međutim, reći i to da je unutrašnja logika naturalističkog relativizma Danilevskog u j e d n o j bitnoj tačci ozbiljno narušena nekim drugim, tradicionalističkim, hrišćanskim merilima. Tako je, recimo, Danilevski tvrdio da najveći b r o j kulturno-istorijskih tipova razvija samo jednu od kulturnih delatnosti, pri čemu jedino slovenski tip predstavlja njihovu sintezu. Time o v a j mislilac opet uvodi na mala vrata univerzalističku koncepciju istorije j e r je sa dosledno partikularistićkog i relativističkog gledišta bilo kakva sinteza fundamen15
/340
Ibid., str. 126.
MILOŠEVIĆ Osvalcl Špengler u psihološkom kljtiću lalno različitih kulturno-istorijskih tipova več u principu nemoguća. U svom nastojanju da ipak uvede neku vrstu hijerarhije među narodima i njihovim kulturama, Danilevski je pribegavao i nekoj vrsti hrišćanskog naturalizma, tvrdeći da je ruskom narodu od davnina svojstvena crta trpeljivosti, 16 za razliku od romanskih i germanskih naroda kojima je navodno svojstven nasilnički karakter. Uvodeći ovakvo jedno merilo, pisac Rusije t Evrope radikalno je odstupio od sopstvenog naturalizma, odnosno od svoje sopstvene, naturalističke lestvice vrednosti. Utoliko je, bez obzira na sve druge neosporne sličnosti o kojima je bilo govora, Osvald Špengler bio dosledniji u svom naturalističkom i partikularističkom opredeljenju. Špengler nije dopuštao nikakvu mogućnost sinteze različitih kultura a vrline poput trpeljivosti za njega nisu bile vredne nekog naročitog poštovanja. Prema tome, uprkos izvesnom neospornom duhovnom srodstvu sa Ničeom i Danilevskim, Osvald Špengler je, bez ikakve sumnje, prvi mislilac modernih vremena, koji je na jedan po mnogo čemu radikalan i doslcdan način razvio izvesnu naturalističku i partikularističku viziju istorije. Time, m e đ u t i m , J o š uvek n i j e rečeno da je Špenglerova f i l o z o f i j a istorije neka potpuno neprotivrećna misaona celina k o j o j se sa stanovišta njene unutrašn j e doslednosti ne bi imalo šta prigovoriti. Tako, recimo, n i j e jasno zbog čega bi jedan društveni organizam trebalo da u stadijuinu kulture bude jedinstven i neponovljiv, odnosno ukorenjen u tle, a u stadijumu civilizacije kosmopolitski usmeren, odnosno odvojen od onog istog tla koje ga čini jedinstvenim i neponovljivim. Da se Špengler dosledno! pridržavao svojih naturalističkih analogija, bio bi on prinuđen da i stadijumu civilizacije prizna fundamentalnu nesamerljivost i osobenost, j e r ako je jedan organizam mlad na izvestan samo njemu svojstven način, logično je isto tako da bude i star na način koji je svojstven samo njemu. Isto je tako nedosledan Špengler i kada, poput svojih ranije već pomenutih prethodnika, smatra konkretnom istorijskom realnošću samo ono vrsno. Istorijski individualiteti i za Špenglera mogu biti jedino tzv. kulture. Pojedinci, međutim, sa Špenglerovog gledišta nemaju nikakav stvarni individualitet, oni su sa16
Ibicl., str. 199.
/341
MILOŠEVIĆ Osvalcl Špengler u psihološkom kljtiću mo pulca oruđa, odnosno puki otisci, kulturnih celina kojima neopozivo i organski čvrsto pripadaju. Ako je, dakle, Špengler, poput svog ruskog prethodnika Danilevškog, poricao p o j a m čovečanstva kao prazan i apstraktan pojam, on je onda morao priznati — da je samo hteo i mogao da bude dosledan — da su i kulture u poređenju sa konkretnim pojedincima od. krvi i mesa u dobroj meri apstrakcije, iako, doduše, apstrakcije na nivou vrste. špengler, znači, kao i rani Niče i pozni Danilevski, traži ono konkretno samo u ravni vrsnih pojmova, primenjujući jedno merilo kada je reč o odnosu roda i vrste a drugo merilo kada je reč o odnosu vrste prema onom pojedinačnom. I najzad, Špengler je bio nedosledan i kada je — braneći stvar krajnjeg epistemološkog relativizma — u isti mah tvrdio da možemo pouzdano znati k o j i se društveni organizam i kada nalazi u stadijumu kulture, odnosno civilizacije. Ova nedoslednost povlači za sobom i jednu drugu; još ozbiljniju i dalekosežniju. Ako već možemo sa sigurnoŠću znati da li je neki društveni organizam u fazi kulture ili u fazi civilizacije, onda to znači da sve te navodno fundamentalno različite istorijske fvorevine imaju ipalc neki zajednički imenitelj. Sve kulture, videli smo, karakteriše izvesna cvetna raznolikost, spregnuta u jednu organsku celinu, praćena snagom i vitalnošću, a civilizacije staračka onemoćalost i raspadanje. Valja, međutim, reći da Špenglerova f i l o z o f i j a istor i j e n i j e ni empirijski kako treba zasnovana. Zapadni svet, čiju je propast ovaj mislilac predviđao sa tolikom sigurnošću, i danas još uvek čvrsto stoji, pa je danas, šta više, njegova vitalnost još daleko neospornija nego što se to u prošlom veku mnogim kritičarima kapitalizma činilo. U o v o m pogledu Osvald Špengler deli nezavidnu sudbinu nekih drugih proroka, kako onih sa k r a j n j e desnice, tako i onih sa k r a j n j e levice. Primera radi, i Rozenberg i Lukač, svaki; na svoj način bili su zatočnici ciklične v i z i j e modernog kapitalističkog razvitka na osnovama jedne osobene varijante sociološkog i filozofsko-istorijskog naturalizma, predviđajući navodno neminovnu propast kapitalističkog, plutokratskog sveta. Teorija dekadencije pokazala se, međutim, i u primeni na zapadni kapitalistički svet i njegovu istoriju kao puka konstrukcija, bez stvarnog oslonca u istorijskoj realnosti. /342
MILOŠEVIĆ Osvalcl Špengler u psihološkom kljtiću Jednako su bila pogrešna predviđanja Osvalda spenglera i kada je reč o sudbini istočnog dela sveta. Dok Zapad danas i dalje čvrsto stoji na svojim nogama, kolosalna zdanja represivnih sistema Istoka ruše se u prah i pepeo, odlazeči u nepovrat. Doduše, neki zakasneli sledbenik Špenglerov mogao bi videti u ovakvom ishodu istorijskih zbivanja na Tstoku prirodan rezuitat procesa raspadanja jedne od onih veštačkih tvorevina k o j e je pisac Propasti Zapada nazivao pseudomorfozama. Pseudomorfoze se, po Špengleru, j a v l j a j u u slučajevima »u kojima neka tuđa, stara kultura tako snažno pritiskuje tle, da mlada kultura domaća na tom tlu ne može da dođe do daha, i ne samo što ne dospeva da obrazuje čiste, sopstvene izražajne oblike nego čak ne dospeva ni da razvije svoju samosvest«. 17 U ruskom slučaju, ova tuđa kultura što poput kakve izrasline pritiskuje onu izvornu i narodnu, zapadnjačka je po svom poreklu i s v o j o j prirodi, nasilno uvedena Petrovim reformama i potom na svoj način opet nasilno ustoličena boljševičkom revolucijom. Tolstoj za Špenglera simbolično predstavlja zapadnjački svet na ruskom tlu. Po Špenglerovoj oceni, o v a j ruski pisac je »sav jedan veliki razum« i ujedno veliki zagovornik »petrinizma«, premda ga se odriče. Tolstoj je, navodno, »svom svojom dušofn vezan za Z a p a d « , " tipičan velikogradski čovek jedne pozne i narodu tuđe kulture, u njenoj kasnoj, civilizacijskoj fazi. Svoj pravi i, nepatvoreni izraz našla je izvorna ruska kultura, po špenglerovom lhišljenju, u licu Dosto jevskog koji je, navodno, bio »seljak« 1 9 i k o j i se iznutra nikada nije mogao osloboditi tla. Upravo zato, smatra Špengler, Dostojevski j e - » b u d u ć a « , a Tolstoj »prošla« Rusija. 20 Hrišćanstvu Dostojevskog pripada narednih hiljadu godina, u k o j i m a će mlada ruska kultura doživeti svoj procvat. Pravi Rus je učenik Dostojevskog, »iako ga ne čita iako i zato što uopšte i ne čita«. 21 Šta više, Špengler je bio mišljenja >da je »lakoća sa koj o m su boljševici uništili 'tzv. staleže petrovskog doba« samo dokaz više da je cela ta predrevolucionarna hijerarhija bila jedan zapadnjački nanos, bez dubljeg, stvarnog korena u izvornom, ruskom tlu. Ono što je revo17
propast Zapada, II Beograd, 1937, str. 219. Ibid., II, str. 226. Ibid.
20 21
Ibid. Ibid., II, str. 228.
/343
MILOŠEVIĆ
Osvald
Špengler
u
psihološkom
ključu
luciji dalo snagu — smatra Špengler — nije bila rhržnja inteligencije, već narod koji je »bez mrznje, a samo iz nagona da se izleči od jedne bolesti, razorio prozapadnjičeni svet svojim ustankom . . . « , taj narod bez gradova, » k o j i čezne za svojim sopstvenim životnim oblikom, svojom sopstvenom religijom, svojom sopstvenom istorijom«. 2 2 Ništa tako ubedljivo ne svedoči o Špenglerovoj sklonosti da istorijske činjcnice izokrene ili previđa zarad svoje naturalističke, partikularističke f i l o z o f i j e , kao ove njegove v a r i j a c i j e na ruske teme. Špengler uzima bez ikakve kritičke provere izvestan b r o j klišetiranih i istorijskim iskustvom nepotvrđenih predstava 0 ruskoj kulturi. Tako, recimo, ni Petar Velilci a ni njegovi boljševički sledbenici nisu prihvatili jednu od najpoznatijih i najkaralcterističnijih tekovina zapadnjačkog sveta, tekovinu političke demokratije.' I ruski car 1 njegovi komunistički nastavljači radije su posezali za nekim osvedočeno represivnim, despotskim merama, u n a j b o l j i m tradicijama autoritarnog načina vladavine, vidno prisutnog u prošlosti istočnih zemalja. Prema tome, što se tiče političke dimenzije ruskog problema nisu ni Petar ni boljševici prenosili na domaće tle neke zapadnjačke novotarije, nego su, u o v o m pogledu ostajali verni autokratskim tradicijama ruskog tla. Isto je tako problematična i Špenglerova teza o tobože širokoj, spontanoj podršci ruskog naroda boljševičkoj revoluciji i njenim vođama. K a o što je poznato, na izborima za Ustavotvornu skupštinu, većina ruskog naroda nije dala svoje poverenje boljševicima, k o j i su, ubrzo zatim, rasturili ovo legitimno izabrano političko telo i zaveli teror neviđenih razmera u kome pre svega leži tajna njihovog uspeha. Sam pak čin osvajanja vlasti od strane boljševičkih uzurpatora, nije bio plod neke spontane akcije seljačkog naroda bez gradova koji samo otklanja jednu tuđu, nasilno uvedenu mrežu zapadnjačkih institucija, već puč izveden od strane malobrojne, ali dobro organizovane grupe zaverenilca. Pogrešna je i Špenglerova — i ne samo Špenglerova — predstava o Dostojevskom kao autentičnom ideologu ruskog seljaštva i Lavu Tolstoju kao zapadnjačkom misliocu i piscu. Premda je I sam Dostojevski nastojao da sebe svrsta među autentične zatočnike ideologije tla, činjenice govore drukčije. Iz njegove prepiske i njegovih uspomena sa robije vidi se da 22
344
Ibid.
MILOŠEVIĆ Osvalcl Špengler u psihološkom kljtiću .111 tor Pisama iz mrtvog doma nije za vreme svog sibirskog zatočeništva uspostavio nikakav autentičan kontakf sa kriminalcima kojima je bio okružen, a njej'ovi veliki romani prožeti su mnogo više duhom nihilizma i skepticizma, nego duhom oficijelnog pravoslavIja. \ A Što se Lava Tolstoja tiče, on po svojim uverenjima nije ni iz daleka bio neki velikogradski mislilac zapadnjačkog tipa. U političkom pogledu Tolstoj je bio daleko od zapadnjačke parlamentarne tradicije, a njegov odnos prema svim institucijama bez razlike najbliži je političkoj f i l o z o f i j i anarhizma. I najzad, ideal Tolstojev bilo je moralno usavršavanje, dakle traženje izlaza u ravni ličnog a ne u ravni društvenog života — tendencija češće prisutna među misliocima sa istočnih negoli sa zapadnih strana. I najnovija zbivanja u boljševičkoj impcriji nc potvrđuju Špenglerovo učenje o pseudomorfozi. Pretežan deo stanovništva unutar granica boljševičkog sveta, koji se već uveliko ruši, stremi uspostavljanju »zapadnjačke«, parlamentarne demokratije, što još jednom pokazuje da ova demokratija nije neki. lokalni plod jednog sveta na umoru, već telcovina univerzalnog karaktera i domašaja, čiji začeci, kao što je poznato, sežu još iz Atine pre V veka m ere, dakle sa onog dela kopna koji pripada tzv. balkanskom poluostrvu. Sve ove manjkavosti Špenglerove f i l o z o f i j e istorije — kako one logičke tako i one empirijske — teško da se mogu sociološki protumačiti. Lukač je, doduše, pokušao da dokaže da je »solipsistička priroda« istorijskih »likova« u Špenglerovom učenju »metodoioški uzof za fašističku rasnu teoriju«. 23 »Filozofska« osnova iašističke zapovesti varvarske antihumanosti: u odnosu na ljude druge rase — kaže Lukač — sagrađena je na koncepciji takve solipsističke strukture rasa: one stoje jedna prema drugoj isto tako strane, neprijateljske, zatvorene i bez komunikacije kao i Špenglerovi kulturni krugovi.« 24 Međutim, filozofsko-istorijski solipsizam Osvalda Špenglera ima jedno ključno obeležje koje je Lukač po svemu sudeći smišljeno izostavio. Za Špengjera nema nika.kve hijerarhije između različitih kulturno-istorijskih organizama, a problem njihove rasne i nacionalne specifičnosti ostao je izvan duhovnog vidokruga ovog mislioca. Upravo ovu dimenziju Špenglerove »so23 24
Razaranje uma, Beograd, 1966, str. 375. Ibid.
/345
MILOŠEVIĆ Osvalcl Špengler u psihološkom kljtiću Jipsističke« sheme naziva Alfred Rozenberg »opasnom zabludom«. 25 Po Rozenbergu, »opasna je zabluda« to što Špengler n i j e uvideo »rasno — organsko poreklo« kulturnih krugova k o j i se za njega j a v l j a j u iz neke maglovite daljine, kao što se Sveti Duh javlja na nekom delu zemlje. 26 Rozenbergu je dakle bilo jasno da se Špenglerova teorija kulturnih krugova ne može iskoristiti za potrebe nacističke f i l o z o f i j e istorije, koja za svoju bitnu pretpostavku ima rasno utemeljenu, strogo hijerarhijsku koncepciju odnosa među narodima i kulturama. N i j e u pravu Lukač ni kada tvrdi da je Špenglerova f i l o z o f i j a istorije »utešna pesma k r a j n j e reakcije«. 27 Upravo se Rozenberg u svom Mitu XX veka obara na Špenglerovu ideju ireverzibilnosti istorijskog razvitka, tvrdeći da je o v a j mislilac krijumčario »pod faustovskim v e l o m « »naturalističko-marksističke« i »magijsko-prednjeazijske« p o j m o v e i zaključuje, tim povodom, da je pisac Propasti Zapada poricao »rasu, ličnost, samosvojnu .vrednost, svaki istinski kulturnoimperativni impuls,.u jednu reč »srce srca« germanskog čoveka.28 Rozenbergov gnev na Špenglera potpuno je razurnljiv. Špenglerovo gledište o ireverzibilnosti istorijskih procesa i način na koji je on to svoje gledište uobličio, iz osnova protivureče ključnoj tezi nacističke f i l o z o f i j e istorije o nastupanju hiljadugodišnjeg arijevskog carstva na zemlji. Ni za Rozenberga, a' ni za ostale nacističke ideologe, n i j e rnoglo biti utešno predviđanje da će več u neko dogledno vreme svet kome su i oni pripadali otići u nepovrat, zajedno sa njihovim političkim pokretom, po nekim neumoljivim i nepromenljivim zakonima istorije. Lukač je, istina, tvrdio da je ključ za utešni karakter Špenglerove f i l o z o f i j e istorije u devizi »mi ćemo još izdržati — posle nas potop«. 29 Međutim, za nacističke ideologe bila je slaba uteha obećanje da će vladavina cezara potrajati samo tek neko -kratko vreme —< njih je jedino moglo ute.šiti predviđanje da će njihova vladavina potrajati večno. A ako već glavni razlog manjkavosti Špenglerove filozofsko-istorijske sheme ne možemo naći na tragu 25
str. 403. 27 28
str. 404. 29
/346
Der Mythus des 20 Jahrhunderts, Miinchen, 1941, Ibid. Razaranje uma, str. 376. Der Mythus des 20 Jahrhunderts, Miinchen, 1941, Razaranje uma, str. 376.
MILOŠEVIĆ Osvalcl Špengler u psihološkom kljtiću neke sociološki inspirisane interpretacije, ostaje nam još jedino mogućnost da ovu manjkavost protumačimo psihološki. U psihološkom pogledu, pisac Propasti Zapada, bio jc veliki i neizlečivi melanholik. N j e g a nije obuzimala misao propasti zapadnog sveta zato što je on taj svet mrzeo i u tom pogledu o v a j mislilac bitno se razlikovao od jednog Ničea ili jednog Danilevskog. T a j svet čiju je propast predviđao Osvald Špengler, bio je njegov sopstveni svet. Najlepša mesta njegovog glavnog dela — mesta neprevaziđene lirske lepote — upravo su ona na kojima se, kao u onom primeru sa krugovima na vodi, melanholično predviđa smrt zapadnjačlcog kulturnog organizma. Prema tome, sva ogrešenja Špenglerova o unutrašnju logiku sopstvene koncepcije i o neke elementarne istorijske činjenice, potiču — paradoksalno ali tačno — iz neke1 duboke, iracionalne potrebe ovog mislioca da na neki mračan i sumoran' način sebi predočava neizbežnu propast jednog sveta kome je i sam pripadao i do lcoga mu je bilo stalo. /
'
\
/347
SPOMENICA PREVODIOCU IZ T E K S T A » V L A D I M I R VUJIĆ I K U L T U R N A M I S I J A « Vladimir Vujić rođen je 12. marta 1886 godine -u Beogradu, a datum njegove smrti je nepoznat. Maturirao je 1904. godine u I muškoj gimnaziji u Beogradu kao najbolji u klasi. Te godine i objavljuje svoj prvi rad »Je li prošlo vreme pesnika i poezije?« Te jeseni upisuje na Velikoj školi filozofiju kao glavni, a nemački kao sporedni predmet, studirajući uporedo i matematiku. Sledeće 1905. godine Velika škola se pretvara u Univerzitet na kome on diplomira 1908. godine. Svoj radni vek proveo je uglavnom u prosveti kao profesor skopske, beogradske i karlovačke gimnazije. U Beogradu je predavao u Državnoj realci, I, I I I i IV gimnaziji. Težište njegove delatnosti međutim, bilo je u javnom književnom radu. Objavljuje oglede, prikaze i kritike, na različite filosofske, književne i kulturološke teme u Letopisu Matice Srpske, Srpskom književnom glasniku, Vremenu, Pravdi, Dvadesetom veku, Narodnoj prosveti, Nedeljnim informativnim novinama, Mislima, a ponajviše u nedeljniku Narodna odbrana gde je u okviru kulturne hronike objavio nekoliko veoma informativnih, obrazovnih i zanimljivih tematskih celina: Evropljani o Evropi, Nauka i tehnika, Za Zapad i protiv njega, O ljudima Zapada i o nama, Vidovdanska razmišljanja o kulturi, O putu i životu naše kulture, Za reviziju književnih vrednosti itd. 1923. godine objavljuje u saradnji sa Prvošem Slankamencem knjigu eseja »Novi humanizam« u koj o j su izložene Bergsonova intuicionistička i Džemsova pragmatistička filosofija. Drugo delo Vladimira Vujića »Sputana i oslobođena misao« (1931) predstavlja izbor iz njegovih objavljenih tekstova. Najviše se međutim, u javnosti proslavio izvanrednim prevodom obimnog Špenglerovog dela »Propast Zapada« (1931). Preveo je i Burkhartovo remek-delo »Istorija renesanse« (1938) ali izgleda da se ono nikada nije pojavilo. Tatjana Milivojević
349
S A D R Ž A I KNJIGA PRVA Osvald Špengler i njegovo clelo. Napisao Vladimir Vujić — — — — — — — — — — — — Predgovor autora clrugom izdanju — — — — — U v o d Zadatak. Morfologija svetske istorije — nova filozofija. Za koga postoji istorija? Antika i Indija su neisto'riske. Egipat: mumija i spaljivanje mrtvih. Oblik svetske istorije. Stari —-'Srednji — Novi vek. Postanak ove sheme. Njeno raspadanje. Zapadna Evropa nije težište. Geteova metoda jedina istoriska. Mi i Rimljani. Niče i Momzen. Problem civilizacije. Imperijalizam kao kraj. Nužnost i domašaj osnovne misli. Odnos prema današnjoj filozofiji. Njen poslednji zadatak. Postanak ove knjige — — — — — — — — — GLAVA PRVA O smislu brojeva Osnovni pojmovi. Broj kao znak stavljanja granice. Sva'ka kultura ima sopstvenu matematiku. Antički broj kao količina. Aristarhova slika.sveta Diofant i arabljanski broj. Zapadnjački broj kao funkcija. Strah od sveta i čežnja za svetom. Geometrija i aritmetika. Klasični problemi granice. Prekoračivanje granice čula vida. Simbolički prostorni svetovi. Poslednje mogučnosti — — — — — — — — — — — — GLAVA DRUGA Problem
istorije
sveta
Fiziognomika i sisiematika Kopernikanska metoda. Istorija i priroda. Oblik i zakon. Fiziognomika i sistematika. Kulturekao organizmi. Unutarnji oblik, tempo, trajanje. Istovrsna građa. »Istovremenost« —•" — — — — — — — —
Misao o sudbini i načelo uzročnosti Organska i anorganska logika. Vreme i sudbina, prostor i kauzalitet. Problem vremena. Vreme jeprotiv-pojam prostoru. Vremenski simboli( tragika, merenje vremena, sahrana). Briga (erotika, država, tehnika). Sudbina i slučaj. Slučaj i uzrok. Slučaj i stil biča. Anonimne i lične epohe. Pravac budučnosti i slika prošlosti. Postoji li nauka o istoriji? Novo postavljanje pitanja — — — — — — — — — — — — KNJIGA DRUGA GLAVA TREĆA Makrokozam Simbolika
slike
sveta
i
problem
prostora
Makrokozam kao skupni pojam simbola u odnosu na dušu. Prostor i smrt. »Sve prolazno samo je upoređenje«. Problem prostora: Samo dubina obrazuje prostor. Prostorna dubina kao vreme. Rađanje gledišta na svet iz pra-simbola jedne kulture. Antički pra-simbol: telo; arabljanski: pečina; zapadnjački: beskrajni prostor — — — — — — — — — — — — Apoliniska, faustovska, magiska duša Pa-simbol, arhitektura i svet bogova. Egipčanski pra-simbol: put. Izražajni jezik umetnosti: ornamentika ili imitacija. Ornament i rana arhitektura. Arhitektura prozora. Veliki stil. Istorija stilova kao organizam. Iz istorije arabljanskog stila. Psihologija tehnike umetnosti — — — — — — — — — — GLAVA ČETVRTA Muzika Likovne
i
plastika
umetnosti
Muzika je likovna umetnost. Nemoguča je podela po drugim osim po istoriskim gledištima. Izbor umetnosti kao izražajno sredstvo^višega reda. Apoliniska i faustovska grupa umetnosti. Stupnjevi zapadnjačke muzike. Renesans kao anti-gotički (anti-muzikalni) pokret. Karakter baroka. Park. Simbolika boja. Boje bliskosti i daljine. Zlatni osnov i »atelje-mrko«. Patina — Akt i portret Vrste izobražavanja ljudi. Portret, tajna ispovesti, građa rečenice. Glave antičkih statua. Portreti dece i žena. Helenistička poprsja. Barokni portret. Lionardo, Rafael i Mikelandželo kao savlađivači Renesansa. Po352
Iircln instrumentalne muzike nad uljenim slikai !••.•. ulu> 1670 (odgovara pobedi okrugle plastike nad ii.s i • >iu oko 460 pre Hr.) Impresionizam. Pergamon i Haj mjl: kraj umetnosti— — — — — — —• > GLAVA PETA Slika duše i osećanje života Oblik duše Slika duše je funkeija slike sveta. Psilioiiigijii j« piotiv-fizika. Apoliniska, magiska, faustovsk.a slfk'fl, M\ »Volja« u gotičkom »duševnom prostoru«, nja mitologija«. Volja i karakter. Antička i i .mi. tli ji slava. i faustovska tragedija karalctera. Simbolika pi L<>l",K>II< £#01 KNJIGA
inii »
GLAVA l'l- \ \ P o r e k l o I ? ? n' 1 H M i Kosmičko
i mikrokozam
Biljka i živolin.ja. lu. . i l'udfiS razumevanje. Probleiu kirlanja r iltiifi
brima. Grad: mišljenje u noveu. Svetska privreda: novac mobilizuje dobra. Antički novac: komad kovanog novca. Roba kao novac. Faustovsko mišljenje u novcu: književna vrednost. Dvostruko knjigovodstvo. Kovani novac na Zapadu. Novac i rad. Kapitalizam. Privredna organizacija. Mišljenje u novcu se gasi: Dioklecijan. Privredna misao Rusa — — — — — 247 Mašina Duh tehnike. Primitivna tehnika i stil visokih kultura. Antička »tehnika«. Faustovska tehnika: volja za moč nad prirodom. Pronalazač. Opojnost modernih pronalazaka. Čovek kao rob mašine. Preduzimač, radnik, inžinjer. Borba između novca i industrije. Konačna borba između novca i politike. Pobeda krvi — — 283 Špenglerova morfološka perspektiva Ijuclske — pogovor Vladimira Vujića — — — — Osvald Špengler u psihološkom ključu — Nikole Miloševića — — — — — — — Spomenica prevodiocu — Tatjcina Milivojević /
356
istorije — — 295 pogovor — — 331 — — 349
INP
»KN.TIŽEVNE N O V I N E
Biblioteka « K r i s t a l i « 9 Oswald
Špengler:
Propast Zapada
Preveo: Vladimir V u j i ć Predgovor: Vladimir V u j i ć
Naslov originala: Oswald Špengler: Untergang
i
des
Abendlandes
OSVALD ŠPENGLER
