1. Предочити у основним цртама садржај Епа о Гилгамешу, указати на композицију дела. Предочити основне одлике ликова. Којим се проблемима дело најпре бави? Комозиција: Еп о Гилгамешу се састоји од 12 плоча, од којих је свака имала по 200200-300 редака. Еп није сачуван у потпуности. Сасвим су очуване само неке, а остале су мање или више оштећене. оштећене. Празнине у тексту називају се лакуне. Дело је писано у стиху. Заступљена Заступљена су понављања. Композиција се може поделити у два дела: 1. Приповест о хероју, његовом пријатељу и њиховим подвизима (1(1-7 плоче) 2. Долази до промене у плану – Енкидуова – Енкидуова смрт, нова тема: Гилгамешова свест о спопственој смрти и његова потрага за бесмртношћу, захвата га ужасан страх од смрти. Сабури Сабиту му говори решење: хедонизам, carpe diem, diem, али Г. то не прихвата. Битна је Г. Спознаја. Он умире, али остају његова дела, то је нека врста утехе. (8(8-12 плоче)
Садржај: Еп почиње похвалом јунаку Гилгамешу који је најповлашћенији од свих људских бића и најближи божанском. Једном својом трећином је смртник, а двема трећинама бог. Гилгамеш је храбри ратник, јак и мудар, али у Уруку влада као тиранин, на шта се народ жали боговима са захтевом захтевом да створе јунака који ће га савладати савладати и спасити их његове тираније. Богиња Аруру ствара Енкидуа од блата, међутим долази до обрта у којем два супротстављена јунака постају пријатељи. По захтеву бога Шамаша њих двојица крећу у поход против Хумбабе, чувара кедрове чуме, кога савладавају. с авладавају. Гилгамеш се супротставља и самим боговима одбијујући љубавну понуду богиње Иштар. Као казну она им шаље небеског бика кога они убијају. Као казна за учињен хибрис, Енкиду умире а Гилгамеш жалећи за пријатељем постаје свестан неминовности смрти и то га тишти. У потрази за бесмртношћу креће код Утнапиштима, човека који је преживео потоп, у нади да ће открити тајну бесмртности. На путу до њега долази увек до истог одговора: човеку није одређен вечни живот. Ипак Утнаиштим Гилгамеша ставља на тест, постављајући му услов да не сме да заспи 6 дана и 7 ноћи, али Гилгамеш Гилгамеш није то издржао. Ипак, по наговору своје жене Утнапиштим даје Гилгамешу травку бесмртности, коју му краде змија. Еп се завршава јунаковим повратком у Урук и његовом смрћу.
Основне одлике ликова: Гилгамеш је Гилгамеш је једном својом трећином трећином је смртник, смртник, а двема двема трећинама трећинама бог. Приказан Приказан је као као човек који поседује изванредну лепоту и натчовечанску снагу. Он је храбар ратник који има незаситу жудњу за славом. Од како је стекао пријатеља, Гилгамеш се мења. Престаје бити тиранин и постаје борац против зла. О Гилгамешу можемо говорити као о лику у развоју: Лик на почетку се мења, није исти као на крају. На почетку он је тиранин, на крају хоће травку младости да подели са народом. Енкидуа је Енкидуа је створила богиња Аруру од блата блата како како би савладао савладао Гилгамеша. Гилгамеша. Он је људско људско биће претстављено као животиња. Хода на четири ноге, пије и пасе са животињама. Након љубавног
1
чина са женом, долази до губитка невиности и повезаности са природом што се испољава кроз то што више са животињама није близак. Његова судбина је уједно и судбина читавог људског рода. Он је упознао љубав жене, спознао пријатељство, чинио добра дела и на крају подлегао смрти као и сваки човек. О чему дело расправља: Дело говори о пролазности свега на земљи и неизбежности умирања. Читав еп је заснован на страху од смрти и људској чежњи да се живи вечно. Утеха се налази у идеји да добра дела која учини трају вечно јер ће се о њима говорити и након човекове смрти.
2.
Шта је еп, епске технике у делу. Објасни основне одлике епа као књижевне врсте, објасни на примеру. Дефиниши лутајући или интернационални мотив и пример између Гилгамеша и Библије. ( нпр змија, потоп, стварање човека)
ЕП: Поточе од грчке речи epos. (реч, прича) Еп је дуже приповедно дело у стиху. У центру је главни јунак око кога се нижу епизоде. Кад је реч о фабули, фабули, обично се односи односи на мит, легенду везану за народ, племе, државу, државу, историјски историјски догађај. Главни јунак може бити измишљен (Ахил) и историјски (Гилгамеш). Главни јунак је херој који је идеализован. Еп обично почиње Инвокацијом – Инвокацијом – изазивање изазивање божанске музе да да песнику надануће да опише догађај, при чему се иноси тема дела. После инвокације: In medias res (у сред среде). Супротно од тога: Aв olvo (од јајета, од Кулина Бана) Лета, Бана) Лета, Хеленина Хеленина мајка рођена рођена је из јајета. Приповедање у епу је дистанцирано, резервисано, непристрасно, објективно. Увек се приповеда некоме. Епске технике: 1. Епизода – око – око јунака се ниже читав низ епизода. Епизода = Једна радња, тј. заокгугљена тематска целина која је смисаоно повезана са радњом. Радња се састоји од низа епизода. Пр: борба са Хумбабом, борба са небеским биком. 2. Ретроспекција - приповедање догађаја који су се десили пре главног догађаја. Враћање у прошлост ( прича о потопу) Антиципација – говорење – говорење о стварима који ће се десити у односу на стварну радњу. (Тумачење Гилгамешових снова) 3. Ретардација – задржавање, – задржавање, успоравање радње. (Енкидуов повратак у природу) Дигресија – удаљавање – удаљавање од радње, пр: опис лепоте Гилгамеша Епизода као дигресија – део – део радње који није повезан са главним током радње. (Потоп) 2
чина са женом, долази до губитка невиности и повезаности са природом што се испољава кроз то што више са животињама није близак. Његова судбина је уједно и судбина читавог људског рода. Он је упознао љубав жене, спознао пријатељство, чинио добра дела и на крају подлегао смрти као и сваки човек. О чему дело расправља: Дело говори о пролазности свега на земљи и неизбежности умирања. Читав еп је заснован на страху од смрти и људској чежњи да се живи вечно. Утеха се налази у идеји да добра дела која учини трају вечно јер ће се о њима говорити и након човекове смрти.
2.
Шта је еп, епске технике у делу. Објасни основне одлике епа као књижевне врсте, објасни на примеру. Дефиниши лутајући или интернационални мотив и пример између Гилгамеша и Библије. ( нпр змија, потоп, стварање човека)
ЕП: Поточе од грчке речи epos. (реч, прича) Еп је дуже приповедно дело у стиху. У центру је главни јунак око кога се нижу епизоде. Кад је реч о фабули, фабули, обично се односи односи на мит, легенду везану за народ, племе, државу, државу, историјски историјски догађај. Главни јунак може бити измишљен (Ахил) и историјски (Гилгамеш). Главни јунак је херој који је идеализован. Еп обично почиње Инвокацијом – Инвокацијом – изазивање изазивање божанске музе да да песнику надануће да опише догађај, при чему се иноси тема дела. После инвокације: In medias res (у сред среде). Супротно од тога: Aв olvo (од јајета, од Кулина Бана) Лета, Бана) Лета, Хеленина Хеленина мајка рођена рођена је из јајета. Приповедање у епу је дистанцирано, резервисано, непристрасно, објективно. Увек се приповеда некоме. Епске технике: 1. Епизода – око – око јунака се ниже читав низ епизода. Епизода = Једна радња, тј. заокгугљена тематска целина која је смисаоно повезана са радњом. Радња се састоји од низа епизода. Пр: борба са Хумбабом, борба са небеским биком. 2. Ретроспекција - приповедање догађаја који су се десили пре главног догађаја. Враћање у прошлост ( прича о потопу) Антиципација – говорење – говорење о стварима који ће се десити у односу на стварну радњу. (Тумачење Гилгамешових снова) 3. Ретардација – задржавање, – задржавање, успоравање радње. (Енкидуов повратак у природу) Дигресија – удаљавање – удаљавање од радње, пр: опис лепоте Гилгамеша Епизода као дигресија – део – део радње који није повезан са главним током радње. (Потоп) 2
Епска слика свата - детаљна дескрипција, пуно детаља при описивању њиховог живота. 6. Епске формуле – устаљени – устаљени почетци, стални епитети. Скуп сличних речи који се понављају под истим метричким условима. Пр: Гилгамеш истим стиховима описује жал за Енкидуом, кад се житељи Урука жале на Тиранство гилгамеша, или нпр када питају Гилгамеша зашто је тако уморан.. Основне одлике епа: 1. Главни јунак је идеализован. У тексту се наводи да је Гилгамеш 1/3 човек а 2/3 бог. Он је најлепши и најјачи. 2. Око главног јунака се нижу епизоде ( борба са Хумбабом, небеским биком) 3. Главни јунак има најбољег пријатеља (Енкидуа). Створила га је богиња Аруру из блата, како би поразио Гилгамеша. Шта је лутајући мотив? Лутајући мотив - Богиња Аруру ствара Енкидуа од блата (Као у Блиблији). То је лутајући, интернационални мотив: мотив који се јавља у више култура, могуће је да су настали независно. Енкиду се понаша као животиња длакав је и налик првобитном човеку који се није одвојио од природе. Створен је чист, али од природе га одваја жена са којом чини први грех. Адам је створен из праха. Други пример је потоп. У Гилгамешу је потоп преивео Утнапиштим а у Библији Ноје. Трећи пример је змија која представља нрпријетеља човека. У Гилгамешу змија главном јунаку краде травку бесмртности, а у библији она наговоривши Адама и Еву на грех, одузима право на вечни живот.
3. Гилгамешово путовање до Утнапиштима, кога среће и шта му ко говори?
Након што је сахранио Енкидуа Гилгамеш одлази у степу где среће ловца. Потом одлази до планине Машу. То су два брега која носе небо. Капију неба чувају дивови - људи шкорпиони. Муж и жена. Човек шкорпион му говори да пут којим је кренуо није намењен људима и да неће успети у својој намери. Упућује се ка врту богова и моли Шамаша да му покаже пут. И Шамаш му поручује да живот који тражи неће начи, и шаље га богињи Сидури Сабитуи, мудрој жени са брега богова која чува стабло живота. Сабиту му такође поручује да живот који тражи неће наћи, када су богови стварали људе одредили су смрт ѕа њих а живот су задржали за себе. Зато треба да једе, пије и весели се и сваки дан да му буде светковина. Заступа хедонизам. Гилгамеш не одустаје, моли је да му каже пут до Утнапиштима. Она га упућује на његовог лађара Ур-Шанабија који га превози лађом коју су сами направили преко реке смрти, коју смртник не сме ни да дотакне. Тако стиже до Утнапиштима који му говори о потопу. Богови су одлучили да истребе људе. Еа упозорава Утнапиштима и налаже му да сагради кућу од трске. Утнапиштим бежи из града са лађом да сагради кућу од трске и у лађу ставља семење од сваке врсте, животиње, породицу... Опис потопа: брат брата више не познаје, први геноцид. Богови се плаше, беже на брег. Они имају људске особине. Опис после потопа: настала је тишина као после битке.
3
Утнапиштим пушта гаврана, голуба и ластавицу како би сазнао да ли је потоп завршен. На крају Утнапиштим даје Гилгамешу травку бесмртности коју му је украла змија.
Софокле: Софокле стваралаштво . 1. Софокле уводи сценографију. 2. Уводи трећег глумца који је увећао динамичност драмске радње. 3. Повећава хор са 12 на 15 чланова . 4. Први је престао да пише тематски повезане трагедије. 5. На плану радње, на првом месту се налази човек . У односу на Есхила смањује улогу богова. 6. Трагичка кривица није наследна већ лежи у карактеру. Основу трагичке радње Софоклових трагедија чини слободна људска воља. Софокле конструише карактере супротних особина (Антигона-Исмена: храброст -кукавичлук; Едип- мајка Клитеместра: жели да сазна истину -жели да сакрије истину) 7. Трагичка иронија- кад јунак постиже супротно од онога што је очекивао ( Едип бежи од родитеља који су га усвојили не желећи да се испуни пророчанство, али оно се ипак испуњава)
Седам Софоклових сачуваних трагедија ? Антигона, Ајант, Електра, Цар Едип, Едип на Колону, Трахињанке, Филоктет.
Ко су главни јунаци Антигоне, ко је написао ово дело, у чему је његов заплет и које проблеме она покреће?
Дело је написао Софокле. Главни јунаци су: Антигона, Исмена, Креонт, Евридика (Креонтова жена), Хемон (син), Тиресија (пророк) Заплет лежи у томе што Антигона жели да сахрани тело свог брата Полиника упркос Креонтовој забрани. Супротстављена су два закона. Божански и земаљски. Антигона се води божанским законима и поштује их, док њена сестра Исмена жели да се држи земаљских закона које је поставио Креонт. Антигона - садржај: Дело почиње дијалогом између сестара Антигоне и Исмене у коме сазнајемо о сукобу њихове браће Етеокла и Полиника, а наставља се пародом у којој се слави ослобођење Тебе. Креонт, владар Тебе, тиранин, у свом монологу забрањује сахрањивање Полониковог тела. Он заправо тиме чини хибрис и изазива хамартију. Он је незаслужено дошао на власт па његове одлуке и 4
наредбе нису увек исправне као и ово наређење. Он од стражара сазнаје да је Антигона прекршила његову заповест и стога одлучује да је казни. На њега не делују опомене целог града, његовог сина и прорка који су стали на страну Антигоне. Како је за Софоклове јунаке типично да су усамљени, тако и Антигона остаје остављена док корача на путу ка смрти, без игде икога, чиме се још више истиче узвишеност њене личности, и храбар , одлучан карактер који поседује. Трагедија се завршава Антигонином смрћу. Антигона -лик: Антигонин херојски карактер који одише херојском одлучношћу, духовном супериорношћу, несебичном спремношћу на жртву - изазива дивљење. Она је заштитник природних права, носилац општечовечанских и хуманих идеја. Ни у једном тренутку се она не колеба да сахрани брата. Пре је смрт представљала њен властити избор, а сад јој је она наметнута наредбом других. Она је одабрала смрт да би дала смисао свом животу; схватила је да није могуће вредновати оно што је ограничено. Она је свесна да борба за истинске вредности носи велике жртве. Едип: садржај: Почиње дијалогом између Едипа и свештеника у коме сазнајемо да је Тебу покорила куга јер није пронађен Лајев убица. Лај је био тебански краљ, али је стицајем околности на његово место дошао Едип. Иако ми на почетку знамо све, тј да је Едип Лајев убица напетост трагедије траје до самог краја. Едип се све време бори да сазна ко је убица што је пример трагичке ироније, као средство којим се служи Софокле. Јокаста покушава да га спречи, али он је и даље упоран. Затим долази до перипетије - гласник му јавља за смрт Полиба за кога је он мислио да му је отац. Расплет- Напослетку свега од пастира, који је очевидац свега, сазнаје целокупну истину. Трагедија се завршава тако што Едип себи вади очи, поздравља се са децом и повлачи у самоћу. Јокаста се убија. ЕДИП – МИТСКА ОСНОВА Корени су јој везани за мит о краљу Лају, Едиповом оцу. Њему је клетва одредила да нема деце или да га убије рођени син. Када, и поред клетве, Лај и жена му Јокаста добију сина, краљ се уплаши судбине, па заповеди да новорођенче оставе на Китерону. Пастир, којему буде наређено да остави дете, сажали се над његовом судбином. Зато преда дете пастирима коринтског краља Полиба. Ови малишана однесу на Полибов двор. Краљ и жена му Меропа, који нису имали деце, усвоје нахоче и надену му име Едип. Кад одрасте на Полибовом двору, Едип случајно сазна да он можда и није Полибов син. Оде зато у Делфе да тражи истину од пророчишта. Но, уместо траженог одговора, сазна да ће убити оца и оженити се својом мајком. Пошто је ипак веровао да су му родитељи Полиб и Меропа, бојећи се пророштва, избегавао је коринтски двор. И краља Лаја мучи стара клетва, па зато крене у Делфе да се распита за судбину свога детета остављеног на Китерону. Вољом клетве и пророштва, дође до трагичног сусрета оца и сина. У сукобу, који је уследио након расправе о томе ко треба да се уклони с пута у уском кланцу, Едип убије Лаја. После Лајеве смрти, Тебом завлада Јокастин брат Креонт. Појава необичне немани са именом Сфинга дуго је мучила Тебу. Сфинга је са једне стене у близини Тебе постављала пролазницима питање: „Ко ујутру иде на четири ноге, у подне на две, а увече на три?― и убијала све оне који нису знали одговор. Креонт и Тебанци одлуче зато да дају краљев престо и Јокасту за жену ономе ко да тачан одговор и тако спаси град. Вољом богова, на Сфингино питање прави одговор („Човек―) даде Едип и тако добити краљевски престо и Јокастину руку. Краљ Едип поживеће на миру као владар и Јокастин муж. Она ће са њим родити четверо деце — синове Етеокла и Полиника и кћери Антигону и Исмену. Изненада Тебом почну да харају куга и глад. Зато Едип пошаље Креонта у Делфе да пита пророчиште шта је узрок несреће. Овај добије
5
одговор да ће Теба бити спасена кад буде кажњен убица краља Лаја. Едип и сам прокуне непознатог злочинца, а онда од слепог пророка Тиресије сазна да је он, Едип, краљев убица. Не верујући у то, Едип оптужи Тиресију да заједно са Креонтом жели да Креонту прибави власт. На то узврати Тиресија тврдњом да је Едип својој деци и отац и брат, а Јокасти син и муж. Још рече Едипу да га чекају несрећа и прогонство. У бризи због Тиресијиних речи, Едип дочека вест о Полибовој смрти. Гласник га позове да преузме престо у Коринту и изјави да он није Полибов и Меропин син. После тих речи, Јокаста схвати трагичну истину о својој судбини и судбини њеног и Лајевог сина остављеног у планини. Закључи исправно да је то њихово дете, Едип, па зато себи одузме живот. И Едипу постане све јасно. Кад у двору нађе Јокастино мртво тело, златном иглом прободе себи зенице. Слеп и у крвавим сузама, обрати се Тебанцима захтевом да буде прогнан из Тебе.
Анализа-Тема овог дела је самоспознаја и утврђивање идентитета. Сви битни догађаји су се десили пре почетка трагедије, што значи да хамартија није повезана са трагичком кривицом. Карактеристична средства којим се писац служи јес у трагичка кривица и трагичка иронија. Код Софокла трагички јунак не прелази из среће у несрећу зато што је зао, лош, рђав, већ из незнања и због карактера. Такође, карактеристика Софокловог стваралаштва је приказивање супротних карактера, нпр Јокаста којој су драже срећа и мир, и Едип који сматра да је истина најважнија. Едип је добар владар, који је заслугом дошао на власт, спреман је одмах да делује. Едип је савршено представљен као херој, ни потпуно крив ни потпуно невин, већ сличан нама. Његова трагичност се огледа у томе што је имао само најбоље намере, а све више је тонуо, да би на крају достигао дно. Композиција трагедије је савршена што значи да има почетак, средину и крај, обухвата јединство целине. Радња је сложене форме јер садрзи перипетију и препознавање. У овом слушају незнање је последица свега.
Платон МИТ О ПЕЋИНИ Платон излаже Мит о пећини да би нам објаснио разлику између реалности и привида, односно упоређује „једино, савршено и непроменљиво" и „многоструко, несавршено и променљиво". Замислимо огромну пећину и у њој неколицину људи окованих у ланце од детињтињства, тако да им је онемогућено да се окрену према излазу, то јест приморани су да непрестано гледају унутрашњи зид. Иза њихових леђа, одмах при излазу из пећине налази се уздигнута улица и дуж ње зид, иза кога пролазе други људи носећи на леђима статуе и предмете разних облика и материјала, „отприлике као марионетисти који гледаоцима приказују лутке." Носиоци статуа дискутују живо међусобно и њихов глас се прелама у дубини пећине. Иза свих њих је Сунце или, ако хоћете, огромна ватра која осветљава сцену. Питање: шта ће мислити људи везани у ланце о сенкама које виде да се крећу по зиду и о гласовима које чују? Одговор: добронамерно ће веровати да су сенке и гласови једина постојећа реалност. Претпоставимо сада да један од њих успе да се ослободи и види статуе. У првом моменту, заслепљен светлом, видеће их нејасно и сматраће да су сенке, које је прво видео, много јасније. Али потом, кад изађе из пећине и навикне се на Сунце, схватиће да је све оно што је до тог 6
момента гледао, била само сенка чулних предмета. Можемо претпоставити шта би причао друговима када се врати у пећину: „Момци, појма немате, напољу постоје невероватне ствари! Светлост и предмети који се не могу описати. Статуе чудесне, савршене, изузетне, не могу се упоредити с овим одвратним сенкама које гледамо од ујутру до увече!" Али му не би поверовали: у најбољем случају би му се подсмевали, а ако би инсистирао, сети се Сократа, могао би да буде и осуђен на смрт. Поједностављено објашњење Мита о пећини: биће је Сунце, односно спознаја, не -биће су сенке или привид, а у средини, између Сунца и сенки је мишљење (нахођење), оно што мислимо о чулним предметима. Спознаја се разликује од мишљења у томе што прва види ствари какве заиста јесу, док их друга замишља у нејасној и конфузној форми, односно посредује између бића и не бића. Изаћи из пећине, за Платона, значи стићи до спознаје непроменљивих Идеја.
Еурипид -стваралаштво : 1.Смањио је улогу хора. 2.Увео је говорни језик. 3.Дао је значај агону. Вербални сукоб измешу заступника опречних ставова у грчкој драми. 4.Користио се поступком deues ex machine (технички и драматуршки поступак. Божанство се механички спусти на позорницу како би разрешило драму, помогло јунаку или отклонило дилеме драмских лица.)
и сентенцама (мисли, изреке) 5.На њега су имали утицај софисти, који су заступали тезу pro el contra (да увек можемо заступати два става) што приказује у својим делима. (нпр дијалог Јасона и Медеје). 6.За њега су карактеристичне : *антроподикеја тј. да се питање правде своди на човека и да се религија почиње мерити моралом; *психологија из које се изводи трагичка кривица, акценат је на човеку, на његовим осецањима, емоцијама, страсти; * реализам - критикује човекове тамне стране личности, приказује људе онакве какве јесу. Код Еурипида се 1. пут љубав као erotica појављује на сцени. 7.Еурипид не дели Сократово мишљење да је човеку довољно знати шта је добро па да то чини.
8.Симпатије према женама које су протагонисти. Наклоност нижим слојевима (слуге, дадиље)
Медеја садржај: Почиње прологом, у коме дадиља даје информацију о миту, покреће питање брачне среће и наслућује се несрећа. Потом се појављује Медеја у чијем се монологу врло уверљиво приказује бол који ће нанети мужу и проклињање своје судбе. Њена освета је главна 7
тема ове трагедије. У улазној песми коју пева хор коринтских госпођа се поставља питање неверства и наводе се Медејина жртвовања. Потом долази Креонт који жели да је протера јер се плаши за своју кћер коју Јасон, медејин муж планира да ожени. Медеја се позива на његову љубав према својој деци и од њега тражи још 1 дан боравка под изговором да жели да остане због деце, а у ствари панира освету. Кује план освете -по деци шаље поклон за Креонтову кћер у коме се налазио отров (златан венац и хаљину). Преко хора сазнајемо догађаје ван који су се одиграли сцене, тј примање поклона и смрт Креонтове ћерке и самог Креонта. Трагедија се завршава тако што Медеја врши чедоморство. Разлог је тај што не би поднела да њену децу неко други убије. Јасону не да ни да им приђе а камоли покопа, што је његова једина жеља.
Анализа- Главна тема ове трагедије је Медејина освета. У овом случају Еурипид нам показује да је узрок хамартије страст јунака. Медеја у својој страсти чини хибрис и изазива трагичку кривицу. Карактеристика Еурипидовог стваралаштва је и антитеодикеја тј да се питање правде своди на човека, пр. је Медеја која је одлучила да правду узме у своје руке, да буде судија на земљи. Такође Еурипид показује и вештину у сликању карактера нарочито човекових тамних страна личности, врло уверљиво је приказана Медејина дилемма, унутрашњи сукоб и намере. Симпатија је у овој трагедији усмерена на понизене, увредјене и потцињене. Еурипид је дао значај агону -пр је стихомитија Медеје и Јасона из којег такође видимо софистички утицај, али и сукобе мушког и женског пола, хеленства и варварства. Заступљене су и сентенце - ―Треба прорчки ум да имаш да мужу своме угодиш‖(Медеја). Дело завршава Еурипидовим уметничким поступком deues ex machine (кад Хелије Медеји даје кочије и она одлази) Највећи етички значај ове драме лежи у томе што она указује на то да се борба за срећу не може водити изван човека него у њему самом..
Хиполит-садржај - Почиње прологом који држи Афродита. Она је бесна зато што Хиполит поштује и велича само Артемиду, њу занемарује. Он тиме чини хибрис, Афродита му то не опрашта и планира освету. Иако је Хиполит добијао опомене да богови не воле пркос, он је и даље веран само Артемиди (богињи чедности) јер је и он сам био такав, њој сличан честит, невин, чедан и чист. Из пароде сазнајемо за Федринину страст према Хиполиту и у томе лежи њена трагична кривица. Она је свесна тога и осећа стид, али страст коју је изазвала Афродита, надвладава Федрин разум. Дадиља која се налази у ф - ји повереника, пријатеља Федре, открива Федрине намере Хиполиту. Хиполит гнусно одбија предлог да буде маћехин љубавник, али обећава да за тај њихов договор нико неће знати. Међутим увређена Федра планира освету. Убија се и оставља писмо у коме куне Хиполита (не узимајући у обзир његову одбрану). Он због тога страда, јер га проклиње отац без размишљања. Тезеј праву истину сазнаје од Артемиде на самом крају.( deues ex machine). На самрти Хиполит ипак опрашта Тезеју. анализа -Еурипид нам у овом делу показује да узрок хамартије лежи у страсти јунака. Акценат је ставио на Федрину страст и осећања. Кроз њен лик нам је приказао забрањену љубав и недозвољену страст у којој уочавамо тамне стране човекове личости. (Федра се бори безуспешно против грешне љубави.)
ПОДРАЖАВАЊЕ код све тројице - један од најважнијих појмова поетике, којим се означава однос између уметничког остварења и стварности. Први га разматрају Платон и Аристотел. За 8
Платона подражавање је опонашање привида стварности, односно предмета из реалног света који су и сами имитације онога што постоји у свету идеја. Подражавање тако удаљава уметност од стварног бића, али и од знања. Платон указује на штетно дејство подражавања, које наводи публику на емпатију. Поистовећивање гледаоца са слабим карактерима у трагедији или епу квари његову душу, наводећи га да и сам подражава догађаје и јунаке књижевног дела. Како је подражавање суштина сваке уметности, Платон га узима као основно мерило класификације књижевности и њене генеалогије: 1) чисто подражавање (трагедија и комедија); 2) песниково причање, тј. нарација - дијегеза (дитирамб); 3) мешавина једног и другог (епске песме). По Аристотелу подражавање је саставни део људске природе, основно средство учења (дете долази до сазнања подражавањем родитеља - гносеолошки моменат). Оно изазива задовољство код човека, чиме указује на његову естетску функцију. Аристотел помиње средства, предмет (карактери) и начин подражавања (драмски или наративни), на основу чијих комбинација издваја поједине књижевне родове и врсте: приповедање о делању узвишених личности (еп), драмско представљање делања узвишених личности (трагедија), приповедање о делању ниских личности и представљање далања ниских личности (комедија). Када је реч о онтолошком и гносеолошком статус уметности, закључке о њиховој вредности Аристотел изводи на основу поређења књижевности и историографије. Историја излаже један догађај, а песништво оно што се могло догодити према законима вероватности и нужности. Хорације каже да подражавање није само спољашња реалност, већ су то и узорна дела из прошлости. Дакле да онај ко поражава треба да се угледа на античке писце. Како Аристотел дели трагедију и које су основне одлике обе поделе? дели трагедију по спољашњим и унутрашњим елементима, односно по суштини и величини. * По величини или квантитативна подела трагедије: подела на спољашње елементе коју је Аристотел начинио у 12 глави поетике: пролог, епизода, ексода и хорске партије. Прва три дела се односе на оне делове у којима на сцени учествују глумци, насупрот хорским партијама током којих је на сцени само хор. Пролог – претходи улазној песми, "део трагедије пре пароде"; у најстарије време га није било. Док је био само један глумац, пролог је могао бити само монолог, као у Есхиловом Агамемнону, а од када је Есхил увео и другог глумца, могао је пролог бити дијалог. Код Еурипида пролог обично има два дела: прво једно лице у монологу црта ситуацију (ту Еурипид објашњава како приказује мит), а потом долази дијалог. Епизодија - део трагедије омеђен хорским песмама, одговара савременом појму чин. Састоји се од разговора или песама које наизменично певају хор и глумци или песме које наизменично певају само глумци. Међу говорима су карактеристични гласнички извештаји, у којима се излаже оно што се догодило ван позорнице. Присутни су у свим Еурипидовим драмама.. Ексода - део трагедије после ког више нема хорских песама, синоним је за последњи чин, дакле, онај део који се завршава одласком хора и глумаца. Хорске песме: 1.Парода: "први целовит говор хора"; ту песму хор пева улазећи у орхестру. У старијој трагедији (код Есхила) она има два дела: анапестички и мелски. Анапесте декламује хоровођа уз пратњу 9
фруле док хор улази, а када хор дође на своје место, цео хор пева песму; мелски део има карактер стасимона. У млађој трагедији нема анапестичког дела. 2.Стасимон: "хорска песма без анапеста и трохеја".
* Квалитативна подела трагедије: подела на њене унутрашње елементе. По Аристотелу постоји 6 структурних елемената који су карактеристични за трагедију као књижевни облик: Фабула, карактери, дикција, мисли, визуелни део представе и музичка композиција. Приоритет даје фабули, јер је за њега трагедија мимезис извесне радње, па потом карактерима.
Делови по суштини јесу: 1. Прича: трагедија приказује срећу и несрећу, и зато јој је потребна радња, тј. прича која подражава радњу; 2. Карактери, тј "оно што показује вољу" људи, која је један од узрока радње; 3. Мисли, тј. "оно чиме лица говорећи нешто доказују или у општу мисао исказују"; мисли стоје у служби воље и такође узрокују радњу; 4. Говор, којим се саопштавају мисли; 5. Представа, која служи за то да се чин врши, да се "види"; 6. Мелопеја, тј. састављање песама које се певају уз музичку пратњу.
проста радња, без преокрета и препознавања - илијада Сложена радња са преокретом и препознавањем – одисеја
Композиција грчке трагедије: понављање… (исто само на други начин речено )
Формално гледано, трагедија се састоји од хорских и драмских партија. Трагедија почиње прологом (уводни део античке драме, који се изводио пре прве појаве хора, са циљем да уведе публику у драмску радњу), после којег хор, улазећи у орхестру пева пароду (улазну песму у којој хор у лирском облику предочава публици оно што је претходило драмској радњи. Нпр. У Цару Едипу хор у пароди приказује Тебу опустошену кугом, а у Антигони историју сукоба око Тебе, у чему пресудну улогу имају браћа Етеокле и Полиник. Затим се смењују - лирски (стасимон - стајаћа песма коју хор грчке трагедије пева пошто је ушао у орхестру.Обично су повезани са предметом трагедије и одвајају се епизодама. Стасимони код Софокла и Есхила имају моралистичку И религиозну димензију, славе божанску правду И указују на човекова ограничења. Код Еурипида хорске партије нису директно везане за радњу). - и драмски делови (еписоде - дијалог између две хорске песме у грчкој трагедији ). Излазећи из орхестре хор пева ексоду (завршни део трагедије после кога више нема хорских партија, хор је изводи док напушта орхестру).
Грчка комедија КОМЕДИЈА- драмска врста која приказује смешне догађаје и ликове чијим се делањем и понашањем производе комични ефекти. Њено порекло изводи се из култа бога Диониса, односно из дитирамба који су се изводили током обреда. Прве комедије приказиване су кад Иитрагичка надметања у Атини, у В в.пне, приликом Великих Дионизија. *Стара атичка комедија
10
Везује се за Аристофана, у њој и даље постоји хор. Она је била спој ниског, често ласцивног хумора, пародије, сатире И политичке ангажованости. Настале у време Пелопонеских ратова и кризе атинске демократије, Аристофанове комедије баве се друштвеним питањима његовог доба. *Средња атичка комедија Јавља се у 4 в.п.н.е. Нестају хор и парабаза, губи се политичка садржина, сачувана је травестија мита. *Нова атичка комедија Јавља се крајем 4 в.п.н. е. Представник је Менандар (комедија Намћор). У радњи учествују типични карактери, бави се свакодневним породичним стварима. Јављају се ТИПОВИ(карактеристични носиоци неких особина, нпр. хвалисави војник, лукави роб, глупи господар, млади љубавници). Нова комедија утиче на савремену. ПАРАБАЗА- хорска песма у старој атичкој комедији, која је независна од њене радње, а чија је функција да пренесе ставове писца о важним друштвеним питањима. Током њеног извођења глумци одлазе са сцене, а хор остаје сам у орхестри, скида маске и непосредно се обраћа публици. У првом делу парабазе хор моли публику или музе за наклоност. Затим предочава ставове писца о горућим политичким проблемима. Парабаза из комедије нестаје већ у Аристофаново доба, што је повезано са развојем жанра.
Грчка трагедија Драмски род – драма је један од 3 књижевна рода и писана је у облику дијалога и монолога. Дели се на трагедију, комедију и драму у узем смислу (трагикокомедију). Трагедија се заснива на миту. Писац узима мит и обрађује га на свој начин. Ретке су трагедије које су се бавиле иторијским догађајем. Трагедија је постала од оних који су зачињали дитирамб, и трагедија је најпре била сатирска игра. У развитку трагедије се виде 3 степена: 1.дитирамб, 2.сатирска игра, 3.трагедија. За трагедију је важан култ бога Диониса. Он је плебејац и његов култ се шири са демократијом. Трагеија настаје из дитирамба, песма која слави бога вина, Диониса. Први дитирамб је написао Арион. Пева се у хору. Извођачи су били обучени као сатири. Сатири су митолошка бића која су била пола човек пола јарац, насељавали су шуме и били пратња бога Диониса. Хор има 50 чланова. Издваја се хоровођа. Хоровођа пева а хор отпевава ( као дијалог). До развоја трагедије долази тако што хоровођа постаје први глумац. Теспид уводи првог глумца. Прва трагедија се извела на великим Дионизијама. За грке је то био култ, врста религиозне радње, слављење бога. Есхил уводи другог глумца, а Софокле трећег. На сцени су дакле могли да говоре само 3 особе и хор. Поред тога постоје и ликови који не говоре (Пилад) Први глумац – протагонист Други глумац – деутерогонист Трћи глумац – тритагонист Тргедија се изводила за широке народне масе, за специјалне празнике. Водила су се такмичења међу песницима. Изводе се од јутра до мрака, отуда захтев да се радња трагедије одвије за 1 дан. Аристотел не говори о јединству времена, места и радње, вец су му то приписали хуманисти.
11
Како је изгледало позориште? Постојао је жртвеник око кога је певао хор. Зграда у којој су се пресвлачили хористи звала се Скена. Архитектонски гледано битна је акустика. Глумци су носили маске, образине , где је био левак који им појачава глас. 2 позоришне справе: 1. Екиклема –справа у позоришту намењена постизању нарочитих сценских ефеката. То је подијум на малим точковима и на њој се пред публиком износио призор који се одиграо изван сцене. Није било примерено приказивати насиље на сцени, не сме десити убиство. Већ се о томе публика известава преко гласника или захваљујући екиклеми. 2. Деус е x махина – бог из машине. Радња се толико закомпликује да се не може решити природним путем већ се мора појавити бог да разреши ствар. По томе је познат Еурипид.
Глумци су били поштовани, ослобођени војске. Носили су маске, образине. Носили су одећу хитон и химатин. А обућа је морала бити таква као да ходају на штулама да би били високи.
Развој античког позоришта, његов уметнички, религиозни и етички значај У време када је трагедија настала, крајем 6ог века, и позориште и сама сцена били су примитивни. Најпре је то било округло игралиште са жртвеником на средини око којега је играо Дионисов хор, а развојем саме драме је подигнута и зграда са стране у којој су се глумци и хор облачили. За најлепше хеленско позориште на свету сматра се позориште у Епидауру, али је и на нашим просторима нађено мало позориште код Прилепа. Развитком драме развијало се и само позориште, а развијено позориште имало је своје посебне делове од којих је сваки имао своју намену. Позорница се налазила у самом центру, а око ње пружала се позоришна зграда у којој су боравили глумци припремајући се за изведбе. Други битан део сваког античког позоришта је орхестра. Она је првобитно била у облику круга, а касније у облику полукруга и у њој је играо хор. Постојао је и простор за публику који је окруживао орхестру са 3 стране. Стара античка позоришта била су под ведрим небом, на отвореном, и била су неупоредиво већа него данашња. Број места за публику мерио се хиљадама, тако да је позориште у Ефесу примало чак 40.000. гледалаца. Број глумаца је био ограничен и сви су били мушкарци. Сваки глумац је могао приказивати више улога, а мушкарци су глумели и мушке и жеснке ликове, а имали су и образине. У почетку је један глумац играо све улоге, док Есхил није увео другог глумца, а Софокле трећег. Песник је пишући драму морао обраћати пажњу на то да улоге расподели тако да 3 глумца стварно могу да приказују сва лица драме. Први глумац се звао протагонист, а неретко се дешавало да је и сам песник био протагонист, а њему су припадале најтеже и највеће улоге. На почетку су сами песници приказивали лица својих драма, попут Есхила и Софокла, али је такав обичај касније нестао. Није било чудно ни да неки песник писањем своје драме већ има у глави који ће глумац играти те ликове, тако да је веза између песника и самих глумаца постојала. Глумцима се за време приказивања драме није видело лице јер су носили образине. Црте лица су морале да одговарају 12
карактеру и главном расположењу улоге, па су образине за комедију и трагедију биле другачије. Поред тога, образине су чиниле да глас глумца буде јачи, а у великим позориштима каква су античка то је било неопходно. Таргички глумци су носили обућу с веома високим платформама, не би ли били виши, а глумци комедија нешто простију обућу која их неће спречавати да се неометано крећу по сцени с обзиром на то да су њихови покрети били брзи. Сваки глумац морао је имати одређене квалитете који су подразумевали добру гестикулацију, добро памћење, дикцију, играње и кретање по сцени, а дешавало се да би због превисоке обуће неки глумац и пао. Поред глумаца, важну улогу у античком позоришту имао је и хор из којег је трагедија и настала. Надзорник хора звао се хорег и његова дужност била је да формира хор, да га обуче онако како то драма захтева и да их увежба. Слава победе на такмичењима припадала је њему и песнику подједнако, па се хорег својски трудио да што боље обави своје дужности. У свим драмама једног песника хор чине исти чланови. Испред хора увек је исшао фрулаш, а улазећи на орхестру певали су улазну песму, којој је на крају одговарала излазна песма. Хор је у трагедији имао 12 чланова, а у комедији 24. У различито време хор је имао различит задатак. Код Есхила је хор учествовао у самој радњи, код Софокла није много утицао на радњу и више је био пасиван посматрач, док су код Еурипида делови које хор пева у делима били знатно смањени. Та традиција се касније наставила, па су хорске песме изгубиле сваку везу са радњом. Аристотел је сматрао да хор треба схватити као једног од глумаца и да треба да буде део целине. Неизоставни део сваке позоришне представе била је и публика. Право на долазак у позориште имали су само слободни мушкарци, а робови су могли ићи само као пратња својих господара. Жени и деци није било забрањено да долазе, али су почеле посећивати позориште тек кад се статус жена мало поправио. Најбоља места, доња, ближе позорници, су добијали заслужни људи, свештеници, деца чији су ошеви погинули на бојисту. Када је публика била задовољна представом своје одушевљење су исказивали пљескањем, а незадовољство звиждањем. Представе су представљале једну целодневну активност с обзиром на то да су трајале цео дан, па су неки од људи доносили са собом и јело. Биле су један вид религизног чина јер се нису одрзавале било кад већ само на празнике и свечаности. Један од празника на који су се играле представе су Велике Дионисије у част бога Диониса, а познато је и да је сама трагедија настала од песме певане у част бога Диониса. Дитирамб је хорска песма певана у Дионисову част, а на самом почетку се сматра да је извођење ове песме представљало вид култа коју је певао хор на чијем је челу био хоровођа. Извођачи су били обучени као сатири. Сатири су митолошка бића која су била пола човек пола јарац, насељавали су шуме и били пратња бога Диониса. Аристотел сматра да је импровизацијом дитирамба и настала трагедија. Један од чланова хора је почињао песму, импровизујучи, а на ту имрповизацију је одговарао хор, и из те размене импровизација и реплика је трагедија и настала. 3 грцка трагичара су су својим трагедијама унели доста новина које су допринеле усаврсавању позоришта. Есхил је увео другог глумца, ствара дијалоге и умањује хорске партије. Софокле уводи трећег глумца, усавршава сценографију и ефекте на сцени. Еурипид повећава број глумаца на позорници а доста користи и механичке справе на сцени попут деус е x мацхина која представља технички поступак где се бог спушта на сцену да би разрешио драму или помогао неком јунаку. Велику васпитно -моралну улогу на себи је имала трагедија. У њој се мит јавља, али у другачијој обради. Народ је гледао јунаке у лице, чуо шта говоре и шта раде, гледао их како пате и трпе ... Мит је у трагедији имао снажнији утицај на народ него било која друга форма. Приступачан једнако и образованим и простим људима, мит је обрађиван на различите начине чему је 13
допринела његова отвореност, јер је сваки песник из једног мита увек из њега извлачио нешто ново, будио неки нови живот и отварао нова питања, проблеме и дилеме у свакоме од њих. Трагедија је представљала својеврсну школу морала и њен етички значај био је огроман.
Аулуларија - Плаут
Пролог: На сцену излази кућни дух, излаже историју ћупа. Газда који га је давно пронашао је био тврдица и није желео никоме да открије тајну где је ћуп сакривен. Кућни дух открива тајну (где се крије ћуп) Еуклиону, како би лакше удомио ћерку, јер је била трудна. Еуклион скрива новац код куће константно сумњајући у Стафилу, слушкињу. Еуномија и Мегадор, су брат и сестра. Она га наговара да се жени, а он пристаје да ожени Федру , Еуклионову ћерку. Мегадор одлучи да је проси од оца, који будући тврдица, посумња да га је Стафила издала, откривши му тајну о скривеном ћупу. Његова сумња није престала чак ни када је просац Мегадор пристао да ожени девојку без мираза. На сцени се појављују слуга Стробил и два кувара: Антракс и Конгријон. Кувари одлазе код Стафиле носећи ствари за свадбу. Еуклион пребије и истера Конгријона под изговором да хоће да га покраде. Он сумња и у свог зета који му саветује да се мало опусти и провесели, али овај, немајући поверења, крије благо у Храм. Међутим, проблем настаје јер то спази Стробил, кога је Еуклион оптужио пре него што је стигао ишта да украде. Премешта благо у непроходни врбак. На крају се појављује Ликонид (Еуномијин син) који је обешчастио Федру, и то признаје мајци, која потом моли брата да девојку препусти њеном сину. Стробил налази благо. Долази до забуне (Еуклион мисли да Ликонид признаје да је украо благо, а не да је обешчастио Федру) Завршетак Аулуларије није сачуван али се из преосталих фрагмената може наслутити: Ликонид је Стробилу отео благо и вратио га Еуклиону, који му је потом дао кћер и за мираз поклонио благо.
Посланица пизонима – Хорације
*Који је најпознатији поетиски спис римске књ.,ко је његов аутор и шта је по њему задатак песништва?
Хорације – Ars Poetica...одн Посланица Пизонима Хорације-припадао је ―златном добу‖ римске књижевности за време цара Августа (поред њега спадају и Вергилије и Овидије) Суштина уметности – Dulce et utile! Уметност треба да споји лепо и корисно, дакле да има естетску ф - ју и корисност, циљ.
14
Подражавање односно мимезис је један од најважнијих појмова поетике којим се означава однос између уметничког остварења и стварности, али и покреће проблем убедљивости и истинитости приказаног. Иако добрим делом преузима ставове својх хеленских претходника, Хорације у посланици пизонима шири значење подражавања. По њему предмет подражавања није више само спољашња реалност, већ су ту и узорна књижевна дела из прошлости. Дакле, он је сматрао да аутори треба да се угледају на грчке ауторе и сматрао је да је грчка уметност вреднија од римске, да они подражавају боље и да у њима римски књижевници треба да траже узор.
Вергилије – Енеида - Јуначки еп у 12 певања На кога се Вергилије ослањао пишући Енеиду, како је прерадио дати узор ? Вергилије се пишући Енеиду ослањао на Хомера. Енеида је зависна од Илијаде и Одисеје. Првих 6 певања одговарају садржини Одисеје (описују се Енејина лутања, током којих доживљава многе пустоловине, чији опис код Вергилија одговара Одисејевим описима. ) Других 6 певања одговарају садржини Илијаде (описују се бојеви). Вергилије је од Хомера узео и идеју да отпочне са последњим догађајем из Енејиних лутања, а да претходне догађаје накнадно исприча као епизоду (Одисејева лутања) . Опису Енејиног штита одговара опис Ахилејевог штита у Илијади. Вергилије се на Хомера веома угледа, и у изразу и у стилским фигурама.
6. певање – силазак у подземни свет, одговара 11 књизи Одисеје ( где Одисеј силази у Хад) У пратњи пророчице Сибиле Енеја се спушта у подземни свет где му отац прориче будућу већичину и снагу Рима и говори му о његовом потомству - римљанима. У Енеиди имамо игре на Анхизовом гробу (којима одговарају посмртне игре у Патроклову част у Илијади) Садржај 6. певања: Енеја посећује Сибилу у Куми, која му предсказује муке које га чекају у Лацију. По њеном упутству, Енеја откине златну грану и затим са Сибилом кроз Авернијску пећину силази у подземни свет. Стигавши до реке Стикс угледају духове несахрањених људи који не могу прећи реку, а међу њима је и крманош Палинур, који им прича о својој судбини и моли их да му приреде покоп. Видевши златну грану, Харон им допушта да пређу Стикс, а затим њих двоје успавају Кербера неким колачем у који су умешали средство за спавање. Иза Керберове пећине Енеја и Сибила налазе различите групе покојника: ту су деца, неправедно осуђени на смрт, они који су умрли од неузвраћене љубави (међу њима је и Дидона, која остаје недирнута Енејиним извињенима и молбама за опроштај), те они који су погинули у биткама. Енеја и Сибила затим стижу пред улаз у Тартар, где најгори грешници трпе огромне муке и патње, а онда настављају пут све док не стигну до Елизија, где у блаженству живе душе праведника. Ту Енеја среће свога оца Анхиза те узалуд покушава да га загрли. Енеја угледа душе како пију воду из реке Лете, те Анхиз објашњава да су то оне душе које ће се поново родити: током дугог боравка у подземном свету те су се душе очистиле од својих пређашњих грехова и сада из реке Лете пију воду како би изгубили
15
све своје досадашње сећање. Анхиз показује Енеји душе оних људи којима је преодређено да достигну велику славу у римској историји, а то су: Ромул, римски краљеви, велики римски војсковође, сам Октавијан Август и његов нећак Марко Клаудије Марцел (о чијем кратком животу Вергилије прави дирљиву алузију). Након тога Енеја и Сибила напуштају подземни свет кроз "врата од слоноваче", путем којих се људима шаљу лажне визије. Аристофан – Жабе
Ко су песници који воде агон у Еурипиовим жабама? Ко од њих побеђује и зашто? књижевни разговор, тј агон воде Есхил и Еурипид, а побеђује Есхил. На Еурипидово питање зар није истина да је он нашао Федру у миту и да је није измислио, Есхил одговара да је то истина, али да срамоту песник треба да покрије а не да је износи на светлост, па још на позорницу, јер што је учитељ за дечаке, својим опоменама и саветима, то је песник за старије људе. По Есхилу пеник треба да говори увек само оно што му доликује. После тога Есхил замера Еурипуду да је уништио виши језик трагедије, уносивши говорни језик, да је износио различите инцесте, порочне и перверзне људе, и тиме у народу уништио родољубље и виша човечанска осећања, а изазвао склоност према њима. Есхил сваљује кривицу за сву беду политичке садашњости на Еурипида јер док су Еурипиду извор поезије биле свакојаке каљуге, извор Есхиловој поезији била је лепота. Сматра да је Еурипид својим изменама више одузео од вредности трагедије него што му је додао, и да је у трагедијама приказивао развратне и срамотне сцене. Тим етичким схватањем уметности Есхил најзад односи победу над својим вештим супарником. Есхил – Орестија
Основне одлике Есхиловог стваралаштва; Дела: Орестија, Персијанци, Седморица против Тебе, Оковани Прометеј, Хикетиде (прибеглице) Есхил је грађу за своје трагедије преузимао из митова. У трагедијама покреће питања односа човека и бога, државе и појединца, судбине и слободе. Бави се приказивањем човекове ривице и његовог кајања. Уводи другог глумца, смањује хорске делове, највише пажње посвећује дијалошким партијама. У Орестији уводи трећег глумца (прихватио од Софокла). Код Есхила је у трагедији које чине трилогију постојала органска веза. Сва три дела прате један ток радње. То му је омогућавало да грех прикаже као наследну кривицу, и појединачни злочин сагледа као део општег тока збивања. Код Есхила су божанства присутна на сцени као активни учесници радње, коју одређују судбину јунака. На религиозном плану - верује у божанску правду (Зевса) Полази од тога да се појединац буни против поретка и казна није питање божанске правде, већ је неко прекршио закон. Важна промена: богови су симбол морала и правде. Кривица -заснива се на теомахији-човек треба да остане на положају који му је додељен.
Хамартија-како је представљена код трагичара ? Код Есхила то је наследна кривица. Јунак се рађа са кривицом својих предака. Јунак својом акцијом покреће ту кривицу. Питање теодикеје и теомахије код Софокла лежи у карактеру јунака,
16
а код Еурипида у психологији, у њиховим страстима, тамним странама личности. Питање хибриса је укључено у трагичку кривицу.
Грех Агамненонове породице; ово смо супер исписали на групи, допуните одатле Грех Танталовог рода ( Тантал је родио Пелопа. Пелоп је родио Атреја. Атреј Агамемнона и Меналаја. Агамемнон је родио Ореста) - Тантал је био син Зевса. Богови су му били наклоњени, али је он то злоупотребљавао: по једнима тиме што је злоупотребљавао божанске тајне, а по другима што је са трпезе богова украо нектар и амброзију. Њега су богови казнили јер је кушао њихово знање, исекао је сина Пелопа и послужио им га као јело. Богови су то прозрели, те су га казнили мукама у Доњем свету.
Питање наследне кривице у Орестији; Орест, главни јунак покреће хамартију јер је убио мајку. Есхил трагичну кривицу формулише у наследној кривици, тј. да се грешка предака преноси на потомство, али не као бесмислени случај где невини страдају већ што трагички јунак сам открива својим поступком ( Орест води теомахију). У орестији видимо и сукобе принципа: матријархата и патријархата,сукоб хтонских (Ериније) и соларних божанстава (Аполон), старих и нових. Велича Атину, њену демократију, археопаг, који пушта Ореста по принципу милосрђа и смирује Еринију са Атеном на челу.
Органска трилогија: У античкој драматургији органска трилогија је низ од три античке трагедије које су заједно извођене на Дионизијским свечаностима. То је скуп три различита наративна дела која се баве истом темом. Најпознатији пример је Орестија. Чине их: Агамемнон, Покајнице и Еумениде. Тема: Основна тема је наследна криваца. Грех предака се увек преноси на потомке, међутим, увек постоји лична кривица која покреће наследну. Она прати судбину породице Атрида од Тројанског рата до суђења Оресту пред археопагом. Садржај:
Агамемнон: најдужи и најупечатљивији део Орестије. Почиње прологом у Аргу који изговара стражар (теихоскопија). Агамемног се враћа из Троје са робињом Касандром. Климнестра, његова жена лажно је радосна што јој се муж вратио. Наговара Агамемнона да пређе преко црвеног тепиха, а он је одбија због тога што се тако поштују богови, али кад стане на њега – прекорачује границу (хибрис) тепих симболизује крв. На двору се дешава двоструко убиство. Касандру и Агамемнона убија Клитемнестра у купаоници, а она наставља да влада са Егистом, њеним љубавником. Покајнице (робиње доведене из Троје које чине хор) зове се и жртва на гробу - И даље смо у Аргу, али радња се дешава крај Агамемнонова гроба. Орест се враћа у домовину и зна да ће га стићи проклетство јер му је Аполон наредио да освети оца. Говори да је отац важнији од мајке (сукоб матријархата и патријархата). Препознавање је снажни моменат у трагедији где Електра пропознаје брата Ореста по оделу које је она шила. Орест се појављује са Пиладом ( персона мута, 17
изговара једну реченицу) и саопштава сестри да је дошао по наговору Аполона да освети оца. Електра га подстиче на убиство. Климестра сања сан, како јој змај из дојке исисава крв што јасно упућује на Ореста (антиципација). Орест прво убија Егиста па мајку. Мајка га проклиње кроз стихомитију (дијалог у античкој драми који подразумева размену катких реплика које се састоје од једног стиха. Одиграва се у најдраматичнијим тренутцима радње. ) Трагедија се завршава Орестовим лудилом. Појава Еринија – нико их не види осим њега. Еумениде ( милостиве ) У Делфима, Питија пророчица, Аполонова свештеница говори пролог. Хор чине Ериније. Долази до сукоба соларних и хтонских божанстава. Аполон шаље Ореста у Атину где му се суди за злочин. Сцена суђења је на археопагу. Резултат гласања иде у Орестову корист јер Атена стаје на његову страну, пошто је она створена из Зевсове главе, а не рођена од мајке. То је уједно и доказ да је отац битнији од мајке и оправдава орестово убиство мајке. Ериније осветнице, преправља у Еумениде и оне штите Атину изнутра, а Атена споља.
Хомерско питање покреће проблем ауторства и јединства Илијаде и Одисеје. Поставља се питање да је Хомер заиста аутор, или су дела настала као доследна компилација епске традиције.
18
Одговори се могу поделити на две групе: унитаристичку и аналитичку. 1) Поборници аналитичког становишта сматрају да су Илијада и Одисеја састављене од већег броја фолклорних песама. Први који озбиљно поставља ту варијанту је Волф, тврдећи да су Хомерови епови спевани пре појаве писма, да су ширени усменим путем и тако мењани све до Пизистратове редакције у 6 в. пне, где су добили коначан облик. Лахман у 19 в. поставља тезу о самосталним песмама окупљеним у циклусе које су се мењале усменом предајом и које се у Пизистратовој редакцији уобличавају. Докази су неподударни делови епа, укључујући понављања, логичке противречности, композиционе недостатке. 2) Унитаристичко становиште инсистира на томе да су оба епа тематски и композиционо целовита. Указују да логичке противречности постоје и у делима уметничке књижевности, али је могуће да се јављају и због накнадних измена у тексту. Главни заступник Нич тврди да је јединство Илијаде остварено захваљујући основној теми: Ахилов гнев и његове последице. Ову тврдњу изнео је Аристотел у Поетици.
3) Неки аутори тврде да је Хомер на располагању имао одређену фолклорну грађу коју је уобличио према властитој уметничкој замисли. 4) Први песник (Хомер) дао је првобитни облик песмама о Тројанском рату, па су се оне мењале током усменог преношења. 5) Милер поставља теорију о језгру - Хомер је аутор две краће песме о Ахиловом гневу и Одисејевом повратку, које су затим мењане и прошириване. 6) Савремена теорија Перија и Лорда у књизи ''Певач прича'' говори о начину и техници усменог преношења епских песама, који нису засновани на механичком памћењу, већ на употреби формула. ФОРМУЛА- већ изграђени говорни образац помоћу ког се изражава дата идеја или опис одређене ситуације. То је група речи која се редовно употребљава под истим метричким условима. Синоним је опште место (стајаћа места, типични почеци и завршеци, стални епитети, поређења).
Шта је еп? ЕП- један од основних облика епике, писан у стиху. Приказује стварност у њеном тоталитету, укључујући историјске догађаје, обичаје, веровања, свакодневицу. Најстарији епови европске књижевности део су античке традиције: Хомерови епови Илијада и Одисеја, спадају у јуначке епове. У центру збивања је главни јунак, репрезентативни лик, чије особине или доживљаји одражавају дух епохе епа. Важан је однос протагонисте (идеализованог јунака) и осталих ликова у делу. Главни јунак изражава посебан однос према друштву или својој средини - он са њима може бити у личном сукобу, а може бити носилац једне стране, тј. колектива којем припада (у рату).
19
ПРОТАГОНИСТА - идеализовани јунак.
ЕПСКЕ ТЕХНИКЕ- скуп књижевних поступака и средстава карактеристичних за епску поезију.
1) Ретардација- епска техника којом се успорава развој радње и уједно одлаже разрешење заплета и одржава напетост дела. (када Парис изазива ахејску војску. Менелај прихвата позвив на борбу)
Видови: а) Дигресија- целина која није непосредно повезана са главном темом, логичким током нарације или фабулом. б) Епизода- део радње или догадјај који је са целином лабаво повезан, па представља дигресију на главни ток радње. ц) Проширено поређење- дужина је толико велика да се основна веза од које се пошло изгубила. Стога оно личи на малу уметнуту песму која представља заокружену слику и засебну целину у оквиру већег дела. Пример је у епизоди Хекторовог сусрета са женом Андомахом и сином ( лишће –пролазност човека) д) Каталог- честа формула епског песништва која се састоји од низа стихова у којима се набрајају јунаци или предмети. Један од најпознатијих примера налази се у 2. певању Хомерове Илијаде где се кроз каталог наводе и приказују ахејски ратници. Набрајања јунака доприносе утиску о снази и обиму војске и тада каталог постаје средство за постизање хиперболичних ефеката. Такође има функцију генеалогије- указивање на претке. е) Стајаћи епитети - придеви који увек стоје уз исти појам и представљају традиционални поступак у народној поезији. У Хомеровим еповима стални епитет се назива хомерски епитет. То су углавном сложенице, састављене од придева и именице: громогласни Зевс, сребролуки Аполон, златотрона Хера, сјајношлемац Хектор, брзоноги Ахилеј, ружопрста зора, многошумно море.
ф) Ретроспекција - епска техника која накнадно приповеда о догађајима из прошлости. Често попримаформу уметнуте приче и користи се као један од облика ретардације. Најпознатији пример је Одисејево приповедање на двору краља Алкиноја о авантурама после Тројанског рата. г) Препознавање- тренутак у коме при сусрету два јунака сваки од њих сазнаје прави идентитет оног другог. Захваљући препознавању јунак постаје свестан да се суочава са пријатељем, за кога је претходно мислио да је непријатељ.(У Илијади Глаукон и Диомед). 2) Антиципација- епска техника којом се у приповедању наговештавају или предочавају догађаји из будућности. (Предвиђа се пропаст Троје,
20
Библија Шта је Библија, од којих се списа састоји, кад настаје и којој традицији припада?
Библија – свето писмо је најважнија сакрална књига хришћанске религије, која се састоји из списа Старог и Новог завета. Настала је у раздобљу од 15в пне до 2. В н.е. Почиње Старим заветом ''Књига постања'', а завршава се новим заветом '' Књига откровења (Апокалипса)'' Поред своје религиозне улоге претставља и својеврсни писани споменик културе, док се њени појединачни делови сматрају врхунским делима књижевности ( Песма над песмама, Књига о Јову, Псалми Давидови..) Стари завет је основна света књига Јевреја. Нови завет доноси појаву Месије, описује Христов живот, страдање и учење. Шта је то Стари завет, којој традицији припада и од којих се списа састоји? Стари завет, писан на хебрејском и арамејском језику, према јеврејском канону обухвата 24 књиге ( Петокњижја, Историјске књиге, Псалми Давидови, Мудросне књиге и Пророчке књиге). Припада јеврејској традицији, обухвата временски период од постанка света до рођења Исуса Христа. Шта је то Нови завет, којој традицији припада и од којих се списа састоји? Нови завет је збирка књига коју хришћани сматрају светим. Припада хришћанској традицији. Писан је у првом и другом веку нове ере на грчком језику, изузимајући јеванђеље по Матеју чија је основа писана на арамејском језику. Текстови обухватају 27 књига, подељених на:
- јеванђеља (по Матеју, Марку, Луки, Јовану ) -дела светих Апостола -посланице (Апостола Павла, Јакова, Петра, Јована Богослова и Јуде) - откровење Јованово
Композиција књиге о Јову
21
Спада у мудросне књиге. Састоји се из пролога писаним у прози. Затим следи кушање Јова, Јовова јадиковка и три циклуса расправе коју Јов води са пријатељима: Елифасом, Вилададом и Софаром. Четвтри пријатељ Елилуј, уведен је као разрешење, али ништа ново се не дешава. На крају, Јахве се јавља из вихора, јер човек не сме да види Бога. Следе два Јахвеова говора, он ништа не објашњава Јову, а питање теодицеје остаје нерешено. Јов се каје и покорава. Епилог – Јову се враћа све и то двоструко. Епилог је такође писан је прози.
Како се завршава књига о Јову Јову се јавља Јахве из вихора. Следе 2 Јахвеова говора у којима он не даје одговор и обраћа се Јову са питањем ''Где си ти био када сам ја стварао свет?'' Јову питање теодицеје (Божанске правде) остаје неразјашњено. Он је уверен у своју невиност и врлину, његова главна особина је трпљење. Он није престао да верује у Бога, нити сумња у његово постојање, али сумња да је Бог праведан. Епилог је у прози. Јову се све враћа дупло што има. Садржај књиге о Јову: Јов је суочен са мучним проблемом. Уна да је невин, али поред тога страда. Пријатељи Јовови: Елифас, Виладад, Софар, бране традиционално учење. Они су убеђени да је Јов починио неки грех и да због тога испашта. Јов тврди да је невин. Он проклиње дан када се родио и доводи у питање Божанску правду (теодицеју). На врхунцу расправе, Јахве се јавља из вихора питањем упућеним Јову ''Где си ти био када сам ја стварао свет?'' Јов се покорава и каје. Бог му све враћа дупло.
Књига Проповедникова: композиција Композиција је лабава, зато што се прелази са теме на тему. Састоји се из: Увод Први део: Пролог: досада Четири облика разочарења: 1. 2. 3. 4.
Соломонов живот Смртност Појединац у друштву Новац
Други део: пролог: смех Четири облика разочарења:
22
1. 2. 3. 4.
Санкције Љубав Случај Доб
Епилог -----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Увод у коме се прича о таштини, пролазности живота (смрт), однос појединац и друштво, новац други део: пролог, теме о којима овде говори су: смех, љубав, случајност бивања. Епилог Песма над песмама - композиција Пролог, 5 песама и епилог (химна љубави). Спада у мудросне књиге. То је збирка љубавних, сватовских песама. Језик је еротичан, смео, саблажљив, види се утицај египатске поезије. Припада јеврејској традицији. Приписује се Соломону, али настала је много раније. Тема: љубав између мушкарца и жене и везаност човека за природу. Средишњи покретач је љубав и остварење љубавне чежње. Телесни и духовни спој двоје младих. Тумачења : Постоје 3 тумачења песме над песмама: 1. Дословно тумачење – похвала љубави између мушкарца и жене, такве какву је Бог створио (Рађајте се и множите се) 2. Алегоријско тумачење – алегореза ( дело је алегорија која означава љубав Јахве према изралелу (изабрани народ) Тај савез се представља као брак. У хришћанству се тумачи као брак Христа и цркве и Христа и душе појединца. 3. Теолошко тумачење – похвала људској љубави која се тумачи из перспективе Божанске љубави према људима и љубав мушкарца и жене.
Јеванђеље по Матеју
Јеванђеље описује Исусов живот од зачећа до страдања и васкрсења. З мудраца са истока пратећи звеуду долазе до Витлејема, места у коме је Исус рођен, носећи му дарове: злато, тамјан и смирну. Јован Крститељ најављује долазак месије, кога касније крсти на реци Јордан. Христа куша ђаво у пустињи 3 пута (камен у хлеб, да се баци са храма и остане жив, зашто није твоја власт) Христ не подлеже искушењима.
23
4 прва ученика (рибари) који су пошли за њим: Симон звани Петар, Андреј, његов брат, Јаков и Јован. Јеванђелска беседа на гори, такозвана блаженства. Долзи до промене закона из Старог завета, није више око за око него ко тебе каменом ти њега хлебом. (Кад вас неко удари у један образ, окрените и други. Ту им говори да не празнослове, већ их учи молитвом ''ОЧЕ НАШ''. Саветује им да не служе двојици господара, да посте, да не суде другом, да се чувају лажних пророка... Чини чуда: исцељује губавца, слугу капетана, исцељује Петрову ташту, стишава буру, исцељује бесеомучнике, крвоточне жене и васкрсава Јаирову кћер. Исус својим апостолима (Симон -Петар, Андреј, Јаков, Јован, Филип, Вартоломеј, Тома, Матеј, Јаков Алфејев, Левеј звани Тадеј, Симон, Јуда Искариотски) открива тајне царства небеског..говоречи им да не иду путем незнабожаца, да ходећи говоре да се царство небеско приближило и да исцељују губаве. Прича параболе о сејачу и семену, о зрну горушичном.. Следи страдање Јована Крститеља, па Исус храни 5000 људи са 2 рибе и 5 хлебова, хода по води, сусрет са женом Хананејком (оздрављује јој кћер коју мучи ђаво.) Претсказања страдања и васкрсења, прича о Јудиној издаји, тајна вечера, молитва у Гециманском (маслиновом) врту ( први моменат кризе ). Следи Јудина издаје пољупцем. Довођење Исуса код Понтија Пилата, Пилат пере руке не желићи да донесе одлуку. Петар се одриче Христа. Стављају му трнов венац на главу, муче га и понижавају. Распеће, други моменат кризе. Земља се тресе, васкрснуће, прве га виде жене. Лик Јована Крститеља и његова судбина Јован имаше хаљину од камиље длаке и појас кожни око бедара својих, а храна му беше биље и дивљи мед. Родитељи су му били Јоаким и Ана. Ирод ухвати Јована, свеза га и баци у тамницу због Иродијаде, жене свог брата, јер му Јован говараше да њу не може имати. Ирод га није убио јер се плашио народа који је веровао у Јована. На рођендан Иродов играше кћи Иродијадина Салима пред њима и Ирод јој обећа да ће јој дати све што пожели. Она наговорена од мајке, затражи главу Јована Крститеља на тањиру. Он јој то и даде, а она однесе мајце. Ученици сахранише његово тело . Параболе Да би своје учење учинио разумљивим он се служи причама, то су параболе. Прича народу окупљеном на обали језера. Парабола о сејачу: Када сејач сеје догоди се да једно семе падне поред пута. Дође птица и поједе га. Друго паде на каменито место где не беше много земље. Изниче одмах, јер не имаш дубоку земљу сунце упеше и 24
одмах га осуши јер немаше дубоког корена. Треће паде у трње и нарасте трње и угуши га и не даде плода. А четврто паде на земљу и даваше род који напредоваше и даваше плод. Говорише им: ко има уши да чује нека чује. Ученици траже објашњење а Исус им каже: Сејач сеје реч, а покрај пута где сеје реч су они који кад чују одмах дође сатана и узме реч посејану у срцима њихових. А они посејани у трњу јесу они који слушају реч али бриге овог века и обмана богатства и пожуде за осталим стварима уђу и загуше реч и без рода остане. А они на доброј земљи посејани, јесу они који слушају реч и примају и доносе род. Парабола о кукољу и добром семену: Царство небеско је слично човеку који је посејао добро семе. Његов непријатељ ту кришом сеје кукољ. Власник поља оставља да семе и кукољ расту заједно. Раздваја их тек приликом жетве.
Платон
Подражавање - Мимезис: Има негативне конотације по Платону. Уметност подражава стваран свет, што значи да је она двоструко удаљена од света идеја. По њему занатлија је важнији од уметника јер је ближи свету идеја. Уметност не доприноси спознаји. Платон разликује свет идеја, тј стваран свет до кога долазимо чулима и материјални. Критика песништва: 1.Онтолошка: јер песништво као уметност не припада ни стварном ни свету идеја већ само подражава. Песништво је само сенка сенке, одраз одраза. 2.Епистемолошка: јер песниство као и друге уметности не доприносе спознаји. 3.Етичка(учи нас добром). Каже да су сви песници почевши од Хомера само подражаваоци слике истинске врлине, а да се истине и не дотичу. Песништво као и свака уместност је далека од истине, јер од сваке ствари обухвата само мали део и то само њен изглед (слику). Песник ствара само оно што је истинскоме слично. Платон је, дакле, против подражавања; он каже да је то ―нешто рђаво, везано за нешто рђаво и отвара нешто рђаво‖ Подела на родове и врсте: По Платону постоје три врсте приповедања и песама: 1. Чисто подражавање (мимесис) ако песник говори у име ликова: комедија и трагедија. 2. Дијегезис - једноставно причање песниково, када само он говори - дитирамб. 3. Мешавина та два је еп. Основне идеје у Платоновој држави
25
На почетку државе пише о правичности коју схвата као најважнију од свих врлина. Држави се прилази као моралној устаови. Узор идеалних друштвених односа Платон изграђује по аналогији са људским организмом. Држава има три најважније ф - је које треба да врше три сталежа: први је управљачки (филозофи) глава други су чувари (војници) тело, груди трећи су људи (занатлије, сељаци, радници) ноге 4 кардиналне врлине: Разборитост, храброст, умереност и праведност. За Платона је идеална држава она у којој за влашћу најмање теже они који су изабрани да владају. У држави треба да наређују старији и то најбољи међу њима, а млађи треба да слушају. Идеална држава је она у којој влада правда.
Аристотел: Дефиниција трагедије Трагедија је подражавање озбиљне и завршене радње која има одређену величину, говором који је отмен и посебан за сваку врсту у појединим делима, лицима која делају, а не приповедају, а изазивењем осећања страха и сажаљења врши се прочишћење таквих афеката. То значи да је трагедија подражавање озбиљне радње, за трагедију специфичне, достојне радње. Сама фабула трагедије у својој јединствености одређује своју властиту величину а инсистира да радња буде потпуна, да има почетак, средину и завршетак. у трагедији лица не говоре обично, свакодневним изговором и речником, већ отмено и узвишено, говором који има ритам и хармонију. Глумац мора различито глумити у свакој драмској радњи. У драми лица делају као актери, као носиоци целовите трагичне приче. По Аристотелу је оплемењивање много више омогућено трагедијом него што се то може збити у стварном животу. Сажаљење изазива само онај ко незаслужено пати, а страх онај ко је нама сличан, пада у погрешку због хамартије. Доприноси на етичком плану јер гледањем трагедије ми се чистимо од сажаљења и страха (афеката) Постоје три тумачења на кога се прочишћење односи: на саме глумце, на ликове и на гледаоце. Трагички јунак По Аристотелу не смеју честити људи да падају из среће у несрећу, ни рђави из несреће у срећу, а не треба ни веома рђав да прелази из среће у несрећу. (јер неће изазвати сажаљење). Трагички јунак је онај који пада из среће у несрећу и који не треба да буде ни рђав ни правичан, већ сличан нама, јер само онај који је сличан нама изазива сажаљење. Он не прелази у несрећу због своје злобе већ због своје погрешке.
26
Карактери треба да буду: 1.племенити 2.прилични 3.слични 4.доследни. Развој античке комедије Комедија се развила у Античкој Грчкој. Назив ове драмске врсте потиче од речи комос (весела поворка винотија, свечара, који су после свадбених свечаности и празника обилазили насеља збијајући шале) и ода (песма). У античкој Грчкој назив комедија је обележавао она драмска дела веселе садржине која су у Атини у 5в.пне приказивана под покровитељством државе, о празницима бога Диониса, бога вина и плодности. Структуру старе антикче комедије чинили су: пролог, парадос, агон, парабаза, епизодне сцене и екзодос. Највећа остварења постиже у Аристофановим политичким комедијама.
ПОЈМОВИ ЕГЗЕГЕЗА: је вид интерпретације библијских списа и појединачних текстова карактеристичан пре свега за средњовековну књижевност. Егзегеза је у светим списима, њиховим ликовима, темама и структурама тражила узвишени смисао помоћу којег се могу протумачити и она тамна, нејасна места. Начела објашњавања егзегеза заснива на пренесеном тј алегориском значењу. Деус ех мацхина: (бог из машине) је технички и драматуршки поступак у грчкој трагедији карактеристичан нарочито за Еурипида. Деуес ех мацхина подразумева да се божанство механички спусти на позорницу, како би разрешило драму, помогло јунаку или отклонило дилему која драмска лица не могу. Антистрофа у античкој поезији углавном у тргедији означава парну строфу хорске песме која са непарном строфом сачињава одређену метричку целину. Теомахија (борити се против богова) је: 1. Борба између богова која претставља честу тему митова пр: Зевс се бори против Крона, Хера и Афродита се сукобљавају због златне јабуке...Овакви примери теомахије примери се могу наћи у Хомеровим еповима где ратују божанства која заузимају различите стране. У Тројанском рату супротстављени су нпр. Атена и Ареј 2. Богоборство: побуна против божанског поретка које зависно од контекста може значити и физичко супротстављање божанству или пак кршење божанских закона и нарушавање божанског поретка. Пр: Прометејево супротстављање Зевсу. Теодицеја (божанска правда) објашњава постојање бога у свету у којем постоји и зло. У ужем смислу теодицеја објашњава контрадикцију упркос божијој правичности у свету и даље има зла. У Есхиловој Орестији теодицеја или божанска промисао човека који је својом вољом згрешио кроз казну и муке води до сазнања о злу. Хамартија – један од средишњих појмова Аристотелове теорије трагедије којим се одређујевеза измедју грешног делања јунака и његове казне. По Аристотелу трагички јунак не пада из среће у
27
несрећу због злоће и опакости већ због неке погрешке. У савременом тумачењу хамартија је грешка, јунак дела у заблуди и покреће низ догађаја који воде у катастрофу. Идеалан пример хамартије је деловање главног јунака у трагедији Цар Едип. Хибрис (обест, охолост, дрскост) заједно са хамартијом хибрис одређује смисао трагичке кривице. У наширем смислу Хибрис означава дрскост или претерану самоувереност због које човек крши божанске законе и правила друштвеног понашања. Савремена употреба термина хибрис заснована је на тумачењу према којем људи својим обесним понашањем крше божанске норме вређајући на тај начин част богова који их због тога кажњавају. Очигледна веза између кривице и казне код Есхила не постоји, до код Софокла и Еурипида јунаци страдају изван хибриса. Стасимон је стајаћа хорска песма грчке трагедије. Стасимони су обично повезани са предметом трагедије. Пр: Хор у првом стасимону Орестије излаже историју Тројанског рата док хор у Цару Едипу ламентира над Едиповом судбином. Код софокла и Есхила слави божанску правду и указује на човекова ограничења. Теономија дословно означава божији закон за који се претпоставља да надилази људски поредак и као такав исказује безрезервно поштовање. Поједини интерпретатори грчке трагедије сматрају да је однос према божанском поретку у Софокловим драмама својеврсна теономија. Тако се у Антигони и Едипупретпоставља да изнад човековог схватања морала стоји божански поредак који се не може догодити
Објасни шта значи Палијата, најважнији претставници, њихова дела, у чему се огледа њихов стваралачки поступак? (Значи одевен у грчку одећу) то је врста римске комедије из 3. и 2. В.пне, настала преводом или прерадом такозване нове античке комедије (Менандар). Заправо означава тип огртача који су носили грци наупрот тоги која је чинила део римске одеће. Палијата преузима готово све одлике хеленске комедије: радња се одиграва у грчком окружењу, протагонисти су грци, заплет је истоветан оном из оригиналаили је пак начињен комбинацијом неколико заплета из различитих комада. Палијата утврђује различите типове заплета и типове јунака на основу којих се касније развијају различите комедиографске врсте. Претставници: Плаут (Персијанац, Хвалисави војник, Аулуларија, Менехми) и Теренције (Девојка с Андроса, Самоучитељ, Браћа, Евнух, Свекрва, Филемон) Плаут и Тиренције су у комедију уводили тзв. претходна лица која са радњом нису имала никакве везе и касније се у комедији више нису појављивала а циљ је био да публика боље разуме радњу.
Аристотел супер одрађен
АРИСТОТЕЛ - Платонов ученик, члан Академије
28
- видео 4 узрока: киша; идеја кише постоји само у материји, супстанци материјални - вода формални - кап каузални – кружење воде делатни (финални); узрок сврхе – потребна нам је за живот - побегао из Атине „да се не би атињани други пут огрешили― - ученик му био Александар Македонски - Платон (најпесничкији филозоф, извандредна снага уметничког стваралаштва, али није волео уметност и из идеалне државе избацује сво миметичко песништво због моралне штетности) : Аристотел (пише сувопарно, али брани уметност) - Аристотелова Поетика је одговор на Платонову осуду уметности мимезис – један од најважнијих појмова поетике; означава однос између уметности и стварности - поезија је мимезис - подражавање има естетску и гносеолошку функцију: естетску - осећамо задовољство када подражавамо гносеолошку - подражавамо од детињства, то је урођена спознаја, учимо подражавањем - подражавамо различитим средствима, предметима и начинима: - еп и трагедија, комедија и дитирамб приказују подражавајући или различитим средствима или различитим предметом или различитим начином - средства – ритам, говор, хармонија - предмет – шта може да подражава песник? људе који делају; људе горе, боље или сличне нама (Хомер – боље, трагедија – боље, комедија – горе); Хомер - боље, Клеофонт - просечне, Хегемон Ташанин - горе - начин – причање или приповедање на уста неке друге личности или сам без претварања; подражавају значајне њуде (Хомер) лице које врши радњу; људи који делају и врше неку радњу (Аристофан) сва лица која подражавају приказује тако да врше неку радњу
- однос поезије и историје - на основу тога износи онтолокшко и гносеолошко схватање уметности - задатак песника је да искаже оно што се могло догодити по законима вероватности и нужности; више је филозофскије - песништво износи општију истину, а историја појединачну и конкретну - по Платону историја износи чињеничну истину, а песништво се бави стварима које не постоје
29
дефиниција трагедије ТРАГЕДИЈА ЈЕ ПОДРАЖАВАЊЕ ОЗБИЉНЕ И ЗАВРШЕНЕ РАДЊЕ КОЈА ИМА ОДРЕЂЕНУ ВЕЛИЧИНУ, ГОВОРОМ КОЈИ ЈЕ ОТМЕН И ПОСЕБАН ЗА СВАКУ ВРСТУ У ПОЈЕДИНИМ ДЕЛОВИМА, ЛИЦИМА КОЈА ДЕЛАЈУ А НЕ ПРИПОВЕДАЈУ, А ИЗАЗИВАЊЕМ САЖАЉЕЊА И СТРАХА ВРШИ СЕ ПРОЧИШЋАВАЊЕ ТАКВИХ ЕФЕКАТА.
- трагедија је подражавање, мимезис - акценат је на подражавању радње, а не карактера - радња, фабула су најважније -озбиљна радња – да би била реч о трагедији - завршена радња – мора да има почетак, средину и крај; мора да буде цела; све мора да буде узрочно -последично везано, треба да постоји нека унутрашња кохезија - говор – односи се на средства подражавања - лица која делају, а не приповедају – начин подражавања; лица која врше неку радњу - катарза код Платона – негативни утицан на образовање чувара код Аристотела – на етичком плану уметност доприноси стварима - на кога се односи? ко се прочишћава? различита су тумачења: на саме ликове, јунаке; на глумце на нас, читаоце квалитативни делови трагедије 1. прича – радња, фабула најважнија је прича, јер је акценат на подражавању радње, живота, среће, несреће (срећа и несрећа леже у радњи), а не карактера; догађаји и прича су циљ трагедије 2. карактер – јунаци 3. говор – дикција 4. мисли – значајне мисли које износе јунаци 5. сценски апарат 6. музичка композиција текст – 1, 2, 3, 4 представа – 5, 6 - поређано по важности - прича, карактери, мисли, говор, музичка композиција, сценски апарат квантитативни делови трагедије пролог (почетна радња) епизодија (средња радња) егзода (завршна радња) хорска песма – парода (улазна песма) и стасимони (стајаћа песма)
пролог - све оно пре пардоне, пре улазне песме хора 30
парода - улазна песма хора епизодија - све између две хорске песме стасимон - стајаћа песма хора егзода - све после последње хорске песме тј. стасимона
- проста радња – без препознавања и преокрета (Илијада) - преплетена радња – са препознавањима и преокретима (Одисеја) - преокрет - препознавање
трагички јунак - трагедије треба да подражавају догађаје који изазивају страх и сажаљење - честитити људи не треба да падну у несрећу (Јов) јер то не би изазвало ни страх ни сажаљење, већ гнушање - ни рђави из несреће у срећу, јер би то било противно задатку трагедије, не изазива ни сажаљење, ни страх, ни човештво - ни веома рђав да прелази из среће у несрећу (јер неће изазвати сажаљење, ни страх, јер сажаљење изазива само онај ко незаслужено пати (Антигона, Орест), а страх онај ко је нама сличан) - трагички јунак - човек по средини; онај који пада из среће у несрећу и који не треба да буде ни рђав ни правичан, већ сличан нама, јер само онај који је сличан нама изазива сажаљење; он не прелази у несрећу због своје злобе, већ због своје грешке/хамартије (Едип)
- сажаљење изазива онај ко незаслужено пати (Антигона, Орест) и неко нама сличан (пада у погрешку због хамартије; остаје човек по средини) - јунак треба да буде: племенит, приличан, доследан, сличан
детаљно препричано ЕНЕИДА Моли Сибилу пророчицу да га одведе до оца у Хад и позивајући се на то да је и Орфеј отишао по Еуридику, а Полукус умолио богове да му дозволе да буде са братом Кастором, иако је услов да један дан проводе у хаду а други међу боговима. Наводи као примере и Херакла који је сишао по Кербера, и Тесеја који је сишао по Просерпину. Она му каже да то могу урадити само љубимци бога Јупитера, синови божији, и велики јунаци. Она га не одбија и упућује га на златну грану,посвећену Просерпини (Плутон, Дит) та грана је скривена, и нико не може сићи у хад ако не понесе грану са собом, јер је Просерпина жели као дар. Ипак ако му судбина није наменила силазак у Хад неће успети да откине грану. Сибила му прориче да прво мора да погребе пријатеља који је страдао, па да тек онда крене на пут. Енеја сазнаје да је то Мисен, пријатељ Хекторов који је по смрти Хекторовој учинио хибрис свирајући у шкољку и тиме изазвао бога Тритона. Док је трајао спровод пријатеља Енеја помисли како се остварило Сибилино пророштво, па ће се сигурно остварити и оно за златну грану. У том моменту на дрво га упуте голубице. Енеја
31
угледавши златну грану, узе је са дрвета и однесе Сибили, но пре тога погребе пријатеља, што је детаљно описано (спаљен је ) Висока страшна пећина коју је окруживао мрачни гај и црно језеро. Ниједна птица је није могла прелетети. Из ждрела се вила се пара до неба. Сибила доведе 4 јунца као жртвени дар, а Енеја жртвује црну овцу и јалову краву. По приношењу жртве јавља се богиња Хеката која им говори да не иду туда, но Енеја креће на пут кроз Авернско ждрело са Сибилом. Док иду шумом мркли је мрак, јад и бриге леже на одру, ту су болести, старост, глад, невоља и страх, мука и смрт и брат њен сан, ту је и злорадост, рат, еуменида и неслога. Описује Харона који је лађар и чувар, има густу седу браду, очи су му у пламену, прљави плашт му виси са рамена завезан у чвор. Старац је али му не недостаје снаге. У чамцу превози телеса. Ту су окупљени стари и млади умрли и чекају да их Харон превезе, но он неке одбија а друге вози. Енеја пита Сибилу зашто је то тако, а она му одговара да ти што их одбија, то су душе људи који нису покопани, а превози само покопане. Али ови први сто година лете около и на крају их овај превезе. Енеја их жали и види међу њима јунаке који су ишавши до Троје по бурном мору настрадали. Ту угледа и Палинура који му прича како је настрадао ( преживео је бродолом, али су га у италији убили житељи надомак обале) моли Енеју да му помогне, тј да нађе тело и да га погребе. Сибила му прориче да ће се прославити као јунак и да ће га народ сахранити и проносити му жртве. Харон их угледа како долазе и тера јер их не може живе превести (већ је кажњен био једном што је превезао Херакла који је дошао по Кербера. А Тесеј и Пиритој су хтели да одведу Просерпину) Сибила га смирује и каже да неће бити проблема, већ само хоће да види оца, и показује златну грану. Он их превози (чамац зајечи јер је Енеја жив и крупан, а душе немају тежину) На вратима је Кербер коме Сибила баци колач који ће га успавати, сама га је смућкала од враџбинских трава и меда. (Овај је дио испјеван према 11. пјев. Одисеје, гдје се говори, како је Одисеј сишао у подземни свијет и што је све тамо видио. Оригинална је црта у Вергила, што он даје, те његов јунак види уподземном свијету не само душе покојникâ, него и душе оних људи, који ће се послије Енеја родитии стећи велику славу у народу Римском. Тако пјесник налази прилику, да прослави најславније потомке Енејине Јулија Цесара и Цесара Аугуста. )
Чује плач деце која су умла као бебе, самоубице, 3 жене: Федра, Прокрида (погибе због љубоморе) Ерифида, издала мужа за злато. Затим види Евадну (од жалости за мужем скочила у ватру где је горело његово тело) и Пасифају, Лаодамију (убила се од жалости за мужем) Кенеја, који је некада био младић али је претворен у девојку. Срете ту и Дидону којој још ране нису зарасле. Плачући, пита је да ли је он толико повредио, каже да је нерадо отишао од ње. Она је хладна као мермер, не жели да прича са њим и оде. Сусреће грчке јунаке који су страдали у боју код Тебе. Уплаше се и поздрављају га тихо. Угледа затим Дејфоба, Пријамова сина, тотално осакаћеног. Каже да му је то учинила Хелена која се после смрти Парисове удала за њега. Украла му је мач док је спавао и позвала Меналаја. Каже даље можеш и да наслутиш..пита га откуд он ту, али их Сибила пожурује говорећи да се пут ту
32
дели на два дела. Десни води у рај, Елисеј, а леви у пкао, Тартар. Дејфоб му пожели срећу и оде.
Улаз у Тартар: види широк двор који је опасан троструким зидом, около се вије пламтећа река. Испред су огромна врата која се не могу развалити никаквом снагом. Тисифона седи у крвавој хаљини и чува улаз, никада не спава, изнутра се чују ударци и стењање. Чује се звекет ланаца који се вуку. Енеја је преплашен, пита Сибилу да какве их муке муче и зашто.Нико тамо не може да уђе невин, али јој је Хеката открила тајну. Радамант, брат Миносов и судија најгорим грешницима, тера их да признају шта су скривили. Тисифона их бичује, у другој руци држи змије, немиле сестре, тј друге две Фурије. Ту су и Хрида, Тартар, Титани, два брата Алоида која су Јупитеру хтели отети царство, прељубници, шкртице и они који мрзе браћу, они који су издали владаре у рату... Сибила каже да има 100 језика не би могла да наброји све грешнике и њихове казне. Каже му да златну грану остави испред врата која воде у рај. Кад то учини врата се отворе и уђоше у рај..Ту је све лепо, сви су срећни, певају, играју..Ту среће Орфеја, храбре јунаке, Дардана и Асарака, ту су сви достојни и добри.
Долазе до Енејиног оца, Анхиста који је заплакао од среће када га је видео. Енеја је три пута покушао загрлити оца али му овај измиче попут ветра и сна. Потом отац објашњава сину да они коју пију воду из реке Лете, заборављају свој претходни живот, судбина им одреди нова тела и поново се рађају. Међутим потребно је да прође 1000 година и они окају све грехе. Поведе на брег Сибилу и Енеју и казује им о томе колики ће бити нараштај њихов: Прво му показује његовог последњег сина који ће бити краљ, па затим: Ромула, Цезара, сву Јулијеву лозу, Октавијана Августа, који ће донети златно доба за Рим, помиње и Брута који ће ослободити Рим од тиранина и основати републику а своје синове казнити смрћу. И још неке јунаке који су поступили слично. Помиње јунаке који ће прославити Рим. Каже како су римљани први народ у војевању али у уметности заостају за Грцима. Помиње Марцела кога жали јер ће млад настрадати а био је врстан јунак, и Рим би много био силнији да је поживео он. Анхист отпрати Енеју и Сибилу до излаза где су двоја врата, једна рожана само за мртве а друга бјелокосна, кроз које излазе варљиви сни који се јављају живима. Енеја се запути на лађу и крене даље.
Аристофан Жабе, препричано Два Аристофанова увода са садржајем дела. Први у прози други у стиху. Дионис креће на пут у доњи свет, питавши прво Херакла за пут. Огрнут је у лављом кожом и са тољагом у руци како би мртви мислили да је он Херакле. Казује Хераклу своју намеру да оде у подземни свет по Еурипида јер је он први међу песницима, а сада нема добрих више. Херакле га задиркује и предлаже и друге песнике али овај хоће баш Еурипида. Када га пита за најбржи пут до хада, Херакле му предложи да скови са клупице и обеси се. (Дионис каже да му је тај пут загушљив) Други предлог је пут кроз аван, али Д неће ни тим, тај му је хладан. Трећи предлог је да се стрмоглави директно до хада, 33
али и то Д одбија. Дионис бира пут којим је ишао и Херакле: то је преко реке стикс (призор ће му бити змијурине и бештије,море од гована, и огромна каљуга у којој се ваља свако ко је увредио свог госта, тукао родитеље..кад то прође угледаће дивну светлост и људе како у заносу пљескају, објашњава му да су то мисти – посвећени, они ће му све објаснити јер станују крај пута који води до Плутонове куће.) Сцена са мртвацем кога пита да му носи товар који је слуги тежак. Цењкају се, али мртвац не пристаје да носи за сићу, казе радије би се оживео. Срећу Харона, лађара. Он одбија да вози робове па Ксантију остављају на обали. Дионису каже да мора и он да весла, али биће му лакше јер ће слушати хор жаба. Дионис одмах улази у конфликт са њима јер га све време зезају. На крају и Дионис почне да крекеће да их надјача. Стижу на обалу (ту је и Ксантија, не знам како) и уплаше се од Емпузе, то је нека звер. Срећу хор миста кои игра и пева..пита их где је Плтон и упућују га. врата им отвара ЕАК вратар који помисли да је то заиста Херакле и крене да прича како ће да му се освети што је мучио Кербера, а Дионис се много уплашио и укакио од страха. Али поносан је на себе што се ипак обрисао, други то сигурно не би урадили. Ксантија га зеза а овај му каже да се замене ако је толико храбар, што и ураде. Среће их служавка која мислећи да је ахеракле дошао Ксантију нуди свакаквим ђаконијама за јело. Кад то види Дионис, одмах затражи да се опет преобуку, Ксантији се то не допада, али мора. Мало се наљутио. Испред улаза у Платонову кућу их срећу две кршмарице које нападају Диониса мислећи да је Херакле, јер им је све појео а није платио. Оду по адвокате да га среде. Дионис моли Ксантију да се опет преокрену и овај једва некако пристане након што се овај заклео у жену и децу. Долази Еак, наизменично туче једног па другог јер је то био договор ко први зајауче, тај није бог. Обојица се извлаше кад их овај шибне. Као није јауик него нешто друго им је засметало.. Плутон каже Дионису да олучи ког ће псника да води горе, Есхила или Еурипида. Тада почиње агон. Агон: Еурипид каже да приказује свакодневни живот људи. Есхил га пита шта је по њему сврха песника а овај каже да је то што уздиже свету морал и разум, чини да свет буде бољи. Овај га опет пита како то постиже ако описује рђаве људе, наспрам њега који пева само о јунацима. Есхил се дичи својим драмама: седморица против Тебе, Персијанци којима је тема тежња за победом. Ствара дакле јунаке, а не курве као што је Федра..на то му одговара Еурипид да он њу није измислио већ преузео из мита. Овај му реплицира како такве ствари човек треба да крије а не да их ставља на позорницу. Еурипид замера Есхилу што у прологу нејасно казује смисао драме. Наводи за пример пролог Орестије. Замера му и беспотребна понављања речи. Потом пређу на пролог Краља Едипа..расправљају о томе да ли је он икада био срећан или није. Долази плутон и каже Динису да мора да одлучи кога ће да води. Дионис објашњава песницима да мора једнога повести (најбољег) како би спасио Атину. Поставља им тест питање шта мисле о Алкибијаду.
34
