ОБЛАСНИ ГОСПОДАРИ Борба за наследство. Поларизација снага Након Душана убрзо умире Прељуб, па епирски деспот Нићифор II Орсини убрзо осваја Тесалију, а затим и Акарнанију од деспота Симеона (1356). Орсини преговара са деспотом Симеоном, својим зетом, и царицом Јеленом. Међутим, Нићифор II Oрсини гине у борбама са Албанцима у бици код Ахелоја (1359). Пошто је изгубио Акарнанију, деспот Симеон осваја Костур и околину, где сакупља војску и проглашава се за цара (1357). Долази до борби за царски престо између цара Уроша и његовог стрица Симеона. На Урошевој страни се налазила скоро сва најугледнија српска властела, док је уз Симеона био деспот Јован Комнин Асен, брат царице Јелене, господар Албаније. У Скопљу је сазван државни сабор (1357) који стаје на страну цара Уроша. Између Уроша и Симеона долази до безуспешних преговора, па Симеон напада Зету и скадарску област. Међутим, Симеон је доживео пораз код Скадра (1358). После битке код Ахелоја (1359), деспот Симеон заузима Тесалију и Епир које је до тада држао Нићифор Орсини. Ту формира своју државу која се и дефинитивно издваја из Српског царства. Српско царство је још раније изгубило области Канине, Валоне и Берата које самостално држи деспот Јован Комнин Асен, уз подршку Млечана. Он је затражио од Венеције кнеза за своје градове и заставу Републике. Млечани му дозвољавају да држи један брод којим би бранио своје градове од сицилијанских гусара (1358). Он је још 1353. добио млетачко грађанство, а његов пример следи и његова властела. Помагао је деспоту Симеону у борби против централне власти, а сам се није уздигао до самосталног господара јер је био притиснут са свих страна. На југоисточним границама Српског царства браћа Палеолози, Алексије и Јован, освајају Хрисопољ, Анакторопољ и нешто касније Христопољ (1356-7). Матија Кантакузин, син Јована Кантакузина, је током 1357. покушао да загосподари југоисточном Македонијом. Био је у дослуху са кесаром Војихном. Међутим, доживео је пораз од Урошевих трупа, а сам Војихна га је предао цару Јовану V. Серском облашћу у почетку влада царица Јелена уз подршку Уроша. На северним границама долази до територијалних губитака. Долази до сукоба 2 властелина, а један од њих прелази у Угарску да тражи помоћ уз коју савладава противника, али и постаје вазал угарског краља. Реч је највероватније о Растислалићима који се помињу као господари Браничева 1361. Нешто пре тога, 1359. године, угарска војска прелази Дунав и продире све до Рудника, али доживљава пораз и у Угарску се враћа без резултата.
1
У Зети долази до покушаја осамостаљивања властелина Жарка (1356), иако Зета званично припада царици Јелени. Ипак, овај покушај је брзо осујећен. Појава обласних господара Војислав Војиновић је био 3. син војводе Војина. Он се као посланик краља Душана у Дубровнику спомиње још 1333. када учествује у прикупљању светодмитарског дохотка. Титулу ставиоца носи 1350., а кнез постаје пре Душанове смрти. Војвода Војин је био угледни властелин Стефана Дечанског. Војислављев брат, Милош, учествује у преговорима око уступања Стона и Пељешца Дубровнику (1333). Други Војислављев брат, Алтоман, био је жупан у околини Дубровника, а примао је и стонски доходак. Језгро Војислављеве области је баштина Војиновића, а основа његове моћи је наследство или припајање ове баштине. Милош је умро млад, а Алтоман се задњи пут спомиње 1359. Војислав припаја својој земљи највећи део Алтоманове области, иако иза Алтомана остаје његова удовица Гојислава и син Никола, коме даје део области на управу. Војислав држи и некадашњу територију великог челника Димитрија – Дабар, Дрину, Гацко и Рудине након 1359. Војислављева област се у највећем обиму простире између Рудника, Дрине, Поповог поља, Дубровника, Боке и Косова. У изворима се спомиње касније да Никола Алтомановић држи Рудник (1367), што ставља границе Војислављеве области далеко на север. Војислав је разменио са челником Мусом град и жупу Брвеник за Звечан (1363). Јачање обласних господара ишло је у 2 правца: потчињавањем ситније властеле и преузимањем врховних владарских права. Потписивањем Задарског мира (1358), Венеција је потиснута са источног Јадрана. Дубровник је признао врховну власт угарског краља, тада највећег непријатеља Србије. По завршетку угарског похода на Србију (1359), Војислав је наступио офанзивно према Дубровнику, тако да је рат био неизбежан. Војислав је наредио да се дубровачки каравани пресрећу и плене, а пустошио је и околне градске жупе. Дубровчани су за мир морали Војиславу да плате 4.000 перпера, а Урош му је уступио светодмитарски доходак. Ово је значило почетак дезинтеграције старих српских земаља. Цар Урош укида царине које су кнез Војислав и Балшићи у Зети самовољно увели. У то време се у Македонији формира област Мрњавчевића, а и Серска област се постепено издваја из Царства. Између Војислава и Дубровника избија нови сукоб (1361), око поклада који је царица Јелена тражила од Дубровчана, а који је још раније био враћен. Кнежев кефалија Милман је напао дубровачку градску територију. Рат је добио 2
званичан карактер када је угарски краљ Лудовик (Лајош) кренуо у припреме за рат. Цар Урош је наредио затварање дубровачких трговаца, а Дубровчани су узвратили истом мером. Команданту галије која је блокирала Котор је дозвољено да пустоши поданике српског цара све до Бара. Од тада су Србија и Дубровник и званично у рату. До сукоба Дубровника и Котора дошло је због трговачких интереса – Котор је уживао подршку српског цара и дарован му је Мљет, али је Дубровник имао успешнију трговину. Због поморске блокаде, Котор је одвојено затражио мир с Дубровником јер није могао да рачуна ни на Урошеву ни на Војислављеву помоћ. Војислав је опседао Дубровник и пустошио градску територију. Дубровчани су уценили главу кнеза Војислава и спровели економску блокаду према залеђу, забранивши увоз соли, а организовани су и упади на територију кнеза Војислава. Ситуацију им је отежавала неодређена позиција краља Лудовика који је настојао да им смањи аутономију. Преокрет у рату представља савез Дубровчана и Балшића. Дубровчани су предлагали заједнички напад на Котор, али до тога није дошло. Предмет интересовања и Војислава и Балшића била је Будва, која је формално била потчињена српском патријарху. Будвани су након 1360. ступили у пријатељске односе са Дубровником, а градом је почео независно да управља кастелан Површко, који је примљен у ред дубровачких грађана и који је у рату стао на страну Дубровчана. У сличном положају као Будва био је и Улцињ, који Балшићи заузимају тек 1362. Дубровчани дозвољавају трговину са свим приморским градовима изузев Котора. Долази до преговора о миру. Прво преговоре нуде Которани, али Дубровчани их не прихватају јер су изузетно љути на Которане и сматрају их главним узроком сукоба са Војиславом. У Дубровник долази посланство српског цара на челу са Марком Мрњавчевићем. Договорена је деблокада трговине са Србијом, изузев Војислава и Котора. Ови догађаји најбоље показују слабљење централне власти и формирање засебних области. Српски властелини, Војислав и Балшићи, ратују међу собом; ни српски приморски градови немају заједнички став, па је Котор на једној, а Улцињ, Бар и Будва на другој страни. Српски двор је за мир, а кнез Војислав за наставак рата. Обе сукобљене стране трпе штету, пре свега економску, па је Дубровник ангажовао све утицајне људе у Србији да издејствује мир. Послата су писма цару Урошу, царици Јелени, патријарху и виђенијој властели, а нешто касније се шаљу и посланици Вукашину и царици Јелени (1362). Са српског двора стижу позитивне реакције. У Дубровник прво стиже Иван Голубић, а затим и његов брат, кесар Гргур Голубић. Они добијају награду и дубровачко грађанство, а новчана награда је обећана и цару Урошу и његовом ставиоцу Лазару Хребељановићу ако мир успе.
3
Урош прихвата мир којим се потврђују трговачке повластице Дубровчана, као и жупа Жрновница, док Урош задржава Мљет, а Котор узима под заштиту. Потписује се мир у Оногошту (1362). Војислав наставља непријатељства за свој рачун јер нису остварене његове територијалне претензије на Стон и Пељешац, док је чак и његова Жрновница даривана Дубровнику. Урош му је доделио светодмитарски доходак, а Војислав је касније одвојено потписао уговор о миру. Након рата са Дубровником, Војислав се спремао за рат са Балшићима (1363) и у ту сврху је од Дубровника тражио једну оружану галију, али су Дубровчани одбили тај захтев. Убрзо, Војислав Војиновић умире (1363). Издвајање Серске области пада почетком 60-их година XIV века. У почетку царица Јелена влада заједно са својим сином, али се временом његово име изоставља из повеља. Царица Јелена формира у Серу свој двор по узору на цариградски. Дворани се сматрају њеним слугама. Она уводи институцију Сената, карактеристичну за Византију, као и васељенске судије и друге институције византијског карактера. Меша се у судске спорове, мири великаше, а и самостално дарује манастире. Серска држава доживљава и признање од Цариграда када услед турске опасности долази цариградски патријарх Калист да преговара о помирењу цркава и сарадњи у борби против Турака (1364). Преговори су пропали јер је сам Калист у међувремену умро. Најистакнутија личност Јелениног двора је Угљеша Мрњавчевић, који још увек није самостални господар, бар не пре њеног повлачења (1365). Ни сам Вукашин није прва личност српског двора, бар не за живота кнеза Војислава Војиновића, иако му Дубровчани шаљу писмо током преговора о миру. Могуће је да се цар Урош оженио ћерком кнеза Војислава и тако учврстио односе са њим. Савладарство. Надмоћ обласних господара Нема много извора за период након 1363. На северу се Растислалићи врло брзо осамостаљују и од угарског краља и формирају сопствену феудалну област (1361) на челу са Радичом. У таквом положају остају све до 1365. када се Лудовик учвршћује на десној обали Дунава и осваја Видин. Централна српска власт се осећала и у пределу Река (Флуминарије) у Албанији, између река Бојане и Војуше, све до 1363. након чега слаби, а око ње се отимају Балшићи, Топије, Драчани и Блаж Матаранго. Блаж Матаранго господари пределима између реке Шкумбе и Девола, али још увек није самостални обласни господар иако сарађује са Дубровчанима. Мешутим, њега угрожава Драч, па му је зато потребна подршка цара Уроша. Он носи 1363. титулу севастократора, али се не зна да ли је добио од Уроша или Симеона.
4
Угледна личност био је севастократор, односно деспот Дејан, који је био ожењен Душановом сестром Теодором. За време цара Уроша добија титулу деспота. Управља територијом између Скопске Црне Горе и реке Струме, а баштина су му жупе Жеглигово и Прешево. Дејан је спојио своју баштину и «државу» дату му на управу и формирао самосталну област. Привремено је заузео област близу града Мелника. Његови синови, Јован и Константин, су били притиснути од стране суседног властелина, Влатка Паскачића. Влатко Паскачић је потиснуо Дејанове синове и након очеве смрти им је одузео Прешево, а својој области је придружио и жупе Врање и Иногоште, чиме је баштину Дејановића свео на Жеглигово и Горњу Струму. Иначе, баштина Влатка Паскачића било је Славиште. Његова задужбина је манастир Псача, у коме се налазе портрети цара Уроша, краља Вукашина и њега, а он се наводи као севастократор Влатко. Синови деспота Јована Оливера, Крајко и Русин, не играју никакву улогу с обзиром да су малолетни. Највећи део њиховог поседа заузима Вукашин, а угрожавају их и Дејановићи и Паскачићи. Њихова баштина је Злетово и Овче Поље. Јужно од севастократора Влатка и деспота Дејана управљао је велики војвода Никола Стањевић, који је од Душана у баштину добио жупу Конче, између Штипа, Брегалнице и Струмице. Био је царев сродник, али је потиснут од стране Вукашина и Марка Мрњавчевића, с којим је држао део Тиквеша. Постојала је и властела која је остала верна цару Урошу и која се није осамосталила. Првенствено су ту браћа Голубићи, кесар Гргур и његов брат Иван. Они су држали област између Полога и Охридског језера, а њихова задужбина је манастир Заум на Охридском језеру. Уживали су поверење цара Уроша, а учествовали су и у преговорима са Дубровчанима пре потписивања мира у Оногошту (1362). После смрти великог кнеза Војислава Војиновића (1363), водећу улогу у српској држави преузимају браћа Мрњавчевићи, Вукашин и Угљеша. Први помен Угљеше је из 1346. када као намесник цара Душана држи неке крајеве око Дубровника, вероватно Требиње и Конавле. Делатност Мрњавчевића је ипак везана за Македонију, а Вукашин се као жупан у Прилепу јавља 1350. Угљеша је био ожењен ћерком кесара Војихне, Јефимијом. Изгледа да је брже напредовао од Вукашина, па самостално издаје једну повељу 1358. у којој се титулише као велики војвода, док се у повељи византијског цара Јована V Палеолога из 1365. наводе разговори са деспотом Јованом Угљешом у Хрисопољу, као човеком од поверења краљице Јелене. Вукашин је спорије, али поступније напредовао, пре свега због снаге великаша у старим српским земљама, поготово великог кнеза Војислава Војиновића. Не зна се обим Вукашинове баштине, а спомиње се његов син Марко који држи крајеве око Тиквеша заједно са великим војводом Николом Стањевићем. Вукашинова улога постаје значајнија током српско-дубровачког рата из 1361-2. када му се Дубровчани обраћају писмом и шаљу му посланике у 5
преговорима о миру, а касније када се обраћају њему и Балшићима због блокаде путева у Зети (1364). Снага Мрњавчевића се огледа у њиховим родбинским везама: Угљеша је био ожењен ћерком кесара Војихне, господара Драме; са Балшићима је учвршћен однос браком Вукашинове ћерке Оливере за Ђурађа Балшића; Вукашинов син Марко је био ожењен ћерком Радослава Хлапена, господара Бера и Водена, а могуће је да су и са Влатком Паскачићем били у сродству. Вукашин је при уздизању за савладара на подршку или бар немешање породица са којима је био у сродству, а након смрти Војислава Војиновића није имао озбиљнијег такмаца. Вукашин је за Урошевог савладара постављен вероватно половином 1365. док је том приликом и његов брат Угљеша добио титулу деспота, а Влатко Паскачић севастократора. Изгледа да је тада и Вукашинов син Марко постављен за «младог краља», чиме је фактички предодређен за престолонаследника. То је значило смену светородне династије Немањића и успостављање нове, династије Мрњавчевића, на шта властела и црква нису могли гледати благонаклоно. Могуће је да је Вукашин пре титуле краља носио титулу деспота. Савез против Мрњавчевића. Рат обласних господара Вукашин као краљ и савладар не носи титулу самодршца, али се његова овлашћења проширују на целу државу, што са ранијим савладарима није био случај. Институција савладарства показала је све слабости централне власти, а најјачи од обласних господара се уздигао за савладара. Ипак, то је само продубило дезинтеграцију јер су се обласни господари бојали рестаурације централне власти у виду Вукашина. Области Мрњавчевића нису биле заокружене, па су Мрњавчевићи прве године користили да то учине. Потиснути су Никола Стањевић и Гргур Голубић. Не зна се када је Вукашин овладао Скопљем и Призреном, али је сигурно да је западну Македонију добио у другој половини 60-их година XIV века. Не зна се северна граница Вукашинове области, мада Орбини тврди да је он држао и Приштину и Ново Брдо. Угљеша је након повлачења царице Јелене (1365) загосподарио Серском облашћу, па је чак и проширио њене границе до Ксантија између 1366-69. Не зна се да ли се проширио на север долином Струме на рачун Дејанових синова, а на западу граница између њега и Вукашина практично није ни постојала. Док су Мрњавчевићи учвршћивали своју власт у Македонији, у старим рашким земљама се властела постепено учвршћивала, поготово Никола Алтомановић, синовац кнеза Војислава Војиновића, као и до тада мало познати Лазар Хребељановић, ставилац на Душановом и Урошевом двору. Никола Алтомановић је био син Алтомана Војиновића и Витославе, ћерке војводе Младена и сестре севастократора Бранка Младеновића, господара Охрида. Жупан Никола се спомиње 1367. као господар Рудника. Удовица 6
Војислава Војиновића, Гоислава, влада само јужним деловима Војислављеве «државе». Горњу Зету јој отимају Балшићи, а Никола Алтомановић земље на северу. Она номинално ужива подршку цара Уроша и прима стонски, а у 2 наврата и светодмитарски доходак. Долази до почетка сукоба између Николе и Гоиславе око наслеђа Војиновића (1367). Гоислава је остала без помоћи са стране и некако одолевала до 1368, када је Никола избио на море, а она се преко Дубровника повукла у Албанију. На страну младог жупана стао је Твртков великаш Санко Милтеновић одметнувши се од босанског бана. Дубровчани су се осетили угроженим пошто су били окружени територијама ратоборног Николе, па су осим преговора с Николом настојали да измире и бана Твртка и Санка. Санко се вратио Твртку, а када је Никола заратио против Дубровника, Санко је предводио босанску помоћну војску. Санко је на кратко преотео Конавле од Николе (1370), али га је и изгубио, након чега је дошло до споразума између бана Твртка и Николе. Дубровчани нису успели да буду обухваћени овим мировним споразумом. Дошло је до стварања коалиције рашке властеле против Мрњавчевића јер им је сметало њихово даље снажење. Коалицију су чинили жупан Никола Алтомановић и кнез Лазар, а изгледа да су себи привукли и цара Уроша чији су односи са савладаром Вукашином захладнели. До битке два табора дошло је на Косову (1369), а том приликом је Лазар издао Николу побегавши са бојног поља, што је довело до пораза жупана Николе. Од тог времена престаје сваки утицај цара Уроша. Лазар од Николе преотима Рудник (1370). Против Николе Алтомановића је створена коалиција коју су чинили Мрњавчевићи, Балшићи и Дубровник (1371). Већ припремљену акцију омео је позив деспота Угљеше краљу Вукашину да му помогне у борби против Турака који су угрожавали његову област. Маричка битка и подела земаља Док су Мрњавчевићи јачали свој утицај у српској држави, Турци су након заузимања Галипоља (1354) кренули у заузимање Тракије, па су редом падали: Димотика (1360), Једрене (1362) и Пловдив (1363). Деспот Угљеша се на широком фронту граничио с Турцима чији су упади постали несносни. Угљеша се спремајући се за рат затражио помоћ из Византије, па је признао јурисдикцију Цариградске патријаршије у Серској области. Праву помоћ је могао добити једино од Вукашина који се 1371. спремао за рат против Николе Алтомановића. Угљеша га је позвао и Вукашин се из Скадра окренуо са својом војском ка Македонији. У поход су кренули тек у септембру 1371. Продрли су у долину Марице, где су се код места Черномен (између Свиленграда и Једрена) сударили под неразјашњеним околностима 26.9.1371. са турском војском и доживели пораз, и том приликом обојица изгубили живот.
7
Након смрти, дошло је до распада области Мрњавчевића. Вукашиновим синовима, Марку и Андрејашу, остала је само област западно од Вардара између Прилепа и Охрида. Већи део Серске области приграбили су Византинци. У њеним западним крајевима осамосталили су се синови деспота Дејана, деспот Јован и господин Константин, који су осим својих баштинских земаља држали и област Николе Стањевића, а од Паскачића су преотели Врање, Иногоште, Прешево и Славиште. Као нови господар Скопља и Косова јавља се господин Вук Бранковић, који Скопље држи од 1377. Око Призрена се отимају Балшићи и Никола Алтомановић, али га осваја Ђурађ Балшић (1372). Никола Алтомановић је повратио Рудник и освојио Звечан, тако да је употпунио некадашње области свог стрица. Мири се са Дубровчанима (1372), а они пристају да му исплаћују светодмитарски доходак и «кумерк солски». Мир је трајао кратко јер он ступа у савез са Балшићима и Венецијом око напада на Дубровник, Котор и Драч који признају власт угарског краља. Дубровчани се за помоћ обраћају краљу Лудовику (1373), који подстиче своје вазале, босанског бана Твртка и кнеза Лазара, да уз помоћ мачванског бана Николе Горјанског крену против Николе Алтомановића. Никола се прво повукао у Приморје, након чега се вратио у Ужице где га је кнез Лазар опсео и заробио. Жупан Никола Алтомановић је ослепљен и погубљен, а Твртко и Лазар деле његове земље. Лазар узима крајеве од Рудника до Косова, а Твртко добија горње Подриње. Балшићи користе прилику и освајају Требиње, Конавле и Драчевицу који такође треба да припадну Твртку, али их држе до 1377. када Твртко диже устанак против њих и преузима ове области. Кнез Лазар је на северу побеђује Радича Бранковића Растислалића (1379) и успоставља контролу над сливом све три Мораве.
8
БАЛШИЋИ Појава обласних господара Први спомен Балшића је из 1360. и Урошеве трговачке повеље Дубровчанима којом им дозвољава слободу кретања кад иду «на Зету на Балшиће». Према Орбинију, родоначелник Балшића, Балша, за време цара Душана држао је само једно село. Први град који су запосели био је Скадар, а центар њихове моћи био је у Доњој Зети. Што се етничког порекла Балшића тиче, вероватно потичу од славизираних Влаха. Власт Балшића се изграђивала друкчије од других обласних господара који су своју територију добили на управу. Балшићи су своју територију освајали потчињавајући слабије феудалце. Из тог разлога је отпор земаља Балшића жилавији него у осталим областима. На почетку владавине не држе Улцињ, а Будвом господари кастелан Површко. Котор под опсадом Током рата између Дубровчана и Војислава Војиновића (1361-62) најбоље се показала разједињеност српске државе и недостатак централне власти. Дубровчани су током рата држали под блокадом Котор који је сарађивао са Војиславом Војиновићем. Они су блокирали допремање соли у Котор и земље српског цара с ким су званично били у рату. Међутим, блокада није важила за «Будване, Улцињане, Баране, Скадране и људе Балшића». Балшићи су постали дубровачки грађани, а од њих се очекивало да са копна нападну Котор и опустоше градску територију. Балшићи нису заузели Улцињ до 1362, али је под њихову власт дошао Дриваст. Будвом је још увек самостално владао кастелан Површко који је стао на страну Дубровчана. Балшићи се нису мешали у ове сукобе, а до мира је дошло у Оногошту (1362) уз посредство Венеције, а сам цар Урош је дошао у Зету. Судар Балшића са Карлом Топијом Током 1363. је изгледа дошло до сукоба између Балшића и Војислава Војиновића, а кнез Војислав је од Дубровчана тражио лађу за овај рат што су они одбили да му дају, уз савет обојици да се измире јер су под истим владаром. Територија Балшића и Војиновића се додиривала између Котора и Будве. Балшићи су желели Котор, а Војислав је већ нападао Будву. Међутим, Војислав умире 1363. Балшићи су опседали Улцињ током 1362, а Улцињани су од Дубровчана тражили да посредују за мир.
9
Земља између Скадра и ушћа Бојане у то време још увек формално припада српском цару, а власт врши Блаж Матаранго. У области Драча јача Карло Топија, на сличан начин као и Балшићи. Током 1363. се у Дубровнику срећу људи Ђурађа Балшића, Блажа Матаранга, Карла Топије и Површка, али се не зна разлог. Неко од господе је желео да освоји Драч, а вероватно да је Карло Топија био уз Драчане који су били у лошим односима са Блажом Матарангом и Балшићима због напада на дубровачке трговце. Балшићи и Површко били су у добрим односима. Те године на јадрану избија куга и активности се прекидају. Дубровчани шаљу Вукашину и Балшићима посланство ради омогућавања трговине и отварања тргговачких путева (1364). Вукашин је вероватно био у савезу са Балшићима зато што му је Ђурађ Балшић био зет. Заједнички интереси приближили су Котор и Карла Топију, а заједнички непријатељ били су Балшићи. Ратовање се завршило несрећно по Балшиће јер је у сукобима са Карлом Топијом заробљен Ђурађ Балшић, а Которани су успели да заузму Будву и убију Површка. Мир између Балшића и Карла Топије закључен је 1366. и договорено је ослобађање Ђурађа. У име Балшића је преговоре водио Балша II, а браћа су иначе увек иступала колективно и са једнаким правима. Балшићи против Котора Након уздизања Вукашина за краља и Урошевог савладара (1365), Балшићи, његови савезници, припремају офанзиву против Котора. Убрзо након склапања мира са Карлом Топијом (1366), Балшићи крећу у опсаду Котора. Котор више није имао моћног заштитника попут Војислава, а и цар Урош се није оглашавао, вероватно под Вукашиновим утицајем. Которани су се веома храбро бранили, а од Венеције су тражили да посредује за мир. Млечани су то чинили врло траљаво јер су с једне стране Балшићи били њени грађани, а с друге су имали пример Бара који је Балшићима плаћао намете. Венеција је Балшу II сматрала кастеланом Будве, а како је имала нерашчишћених рачуна са Површком, наредила је да се будвански бродови похватају и спале. Ђурађ Балшић је захтевао да му се дозволи да држи наоружане бродове, али су Млечани од њега захтевали да за то набави дозволу српског цара што он није могао да учини јер је званично сматран одметником. За Котор се залагао и цар Урош, а положај Котора се поправио након што је жупан Никола Алтомановић освојио области своје стрине Гоиславе и иступио против Балшића. Чак је и папа Урбан II пребацивао Балшићима због опсаде Котора, иако су они били спремни да пређу на католичанство. Поведена је широка дипломатска акција за престанак опсаде Котора (1369), а Которани, цар Урош и папа су издејствовали код Венеције да преговара за мир. Млечани су припретили Балшићима да ће им оружане галије 10
третирати као пиратске, а Котор се обавезао да неће помагати Николу Алтомановића против Балшића. Године унутрашњих борби Мир са Карлом Топијом није трајао дуго, па већ 1368. Ђурађ и Страцимир ратују против њега. Једини резултат овога ратовања је заузимање Улциња. Што се односа са централном влашћу и обласним господарима тиче, Балшићи су од цара сматрани за одметнике, а били су и непријатељи Николе Алтомановића. Међутим, након битке на Косову (1369), цар Урош се све до смрти и не помиње у изворима: Вукашин самостално издаје повељу Дубровчанима, а Никола убира светодмитарски доходак. Котор се 1371. потчињава угарском краљу. Између Дубровника и Николе Алтомановића је избио рат (1370), а између Дубровника и Котора је поново дошло до трвења, иако су имали истог врховног господара. Балшићи и Вукашин склапају савез против Николе Алтомановића (1371). Вукашин је требало да преко Скопља и Призрена дође до Скадра. Међутим, Вукашина позива Угљеша да крену у борбу против Турака који притискају Угљешину област. Долази до Маричке битке у којој обојица гину. Након смрти Мрњавчевића, Балшићи заузимају Призрен (1371). Велики успех за Балшиће представља и женидба Балше II ћерком деспота Јована Комнина Асена, Комнином, као и мираз у виду деспотовог наследства након смрти, градова Берата, Канине, Валоне и Химаре. До помирења Балшића и Николе Алтомановића долази 1373, али Никола долази у сукоб са босанским баном Твртком и кнезом Лазаром, па бива ухваћен у Ужицу и погубљен. Твртко и Лазар деле његове земље, а Ђурађ Балшић користи ситуацију и заузима Требиње, Конавле и Драчевицу који треба да припадну Твртку. Од тог периода Ђурађ Балшић убире светодмитарски доходак, а самостално издаје повеље Дубровчанима. У то време је Ђурађ Балшић уз Лазара најмоћнији српски великаш. Његов утицај се огледа при избору Јефрема за патријарха (1375). Ђурађ носи титулу «господин», док је његов брат Страцимир жупан. Балшићи финансије воде заједнички, а из старог система задржавају градске кефалије. Босанска држава на обалама Боке Заузимањем Требиња, Конавла и Драчевице, Ђурађ Балшић је одмах дао повод за непријатељства босанском бану Твртку. Није познат ток догађаја, а изгледа да је било и мирних периода. Међутим, у Требињу, Конавлима и Драчевици долази до побуне против Балшића (1377) иза које стоји Твртко. Ове жупе прилазе Твртку, а он се исте
11
године у Милешеви крунише «сугубим венцем». Ђурађ Балшић изгледа ствара савез са Карлом Топијом и пљачка све до Невесиња. Ђурађ Балшић умире 1378. Изгледа да је дошло до несугласица када је питање наследника у питању између Балше II и Ђурађа II Страцимировића Балшића. Те године избија млетачко-ђеновљански рат око Тенедоса у Егеју, а захваљујући Угарској се преноси на Јадран јер Угарска помаже Ђенову. Млечани освајају Котор. Которани се приближавају Твртку који због њих блокира трговину Дубровника са залеђем. Међутим, Котор успева да збаци млетачку власт, али се потчињава директно угарском краљу. Након краја рата (1381), Твртко остаје без трга соли, па одлучује да изгради трг Нови у Суторини, због чега долази у сукоб са Дубровником. Твртко попушта након смрти угарског краља Лудовика (1382) јер има у плану да заузме Котор. Котор опседа Балша II од 1382-84, али се Котор на крају потчињава Твртку (1385). Дука драчки Око Драча су се у 2. половини XIV века борили јужноиталијански Анжујци и албански великаши на челу са Карлом Топијом. Када се у јужној Италији распламсала борба између француских и напуљских Анжујаца, у име једног од њих, Луја, Драчом је завладао Карло Топија. Балша II се у борбе умешао 1385. и успео је да преотме Драч. По узору на Анжујце узео је титулу херцега (дуке) драчког. Његова власт није трајала дуго. Турци су се након освајања Сера (1383) све чешће залетали ка Јонском и Јадранском мору. Балша II је зато од Млечана тражио помоћ у виду оружаних галија. Док су Млечани већали о томе, Балша је изгубио живот у бици на Саурском пољу код Берата (1385). Зета између Турака и Млечана Смрћу Балше II (1385), дошло је до расула његових поседа. Градове у јужној Албанији држала је његова удовица Комнина, а касније су дати у мираз Мркши Жарковићу уз Руђину. Драч је заузео Карло Топија. Балшићима је остала Зета, као и крајеви у северној Албанији са градовима Скадром, Дривастом и Љешом. Власт је припала Ђурађу II Страцимировићу Балшићу (1385-1403), а он је за своје седиште изабрао Улцињ. Оженио се Јеленом, ћерком кнеза Лазара, чиме је проширио своје родбинске везе међу обласним господарима. Дошло је до одметања Ђурђевих феудалаца: Закарија, Дукађина и Црнојевића. Ђурађу је остао узан појас између Скадарског језера и мора. Ђурађу је био потребан новац да обнови моћ Балшића, па је потврдио
12
трговачке повластице Дубровчанима (1386), а нешто касније и Млечанима (1388). Око Котора је дошло до новог сукоба између Балшића и краља Твртка. Не зна се када је Ђурађ II средио односе с Турцима, али је извесна његова улога у турским провалама у Босну 1386. и 1388. Непозната је улога Ђурађа II у бици на Косову (1389), али је вероватно да није узео учешћа. Вук Бранковић је желео да прошири своју област на рачун Балшића с обзиром да је држао Будимљу и Горњи Лим. Нову опасност за Ђурађа II представљало је појављивање његовог брата од стрица, Константина Балшића, сина Ђурађа Балшића. Константин Балшић је био још сналажљивији у проналажењу породичних веза. Његова мати Теодора, удовица Жаркова, била је рођена сестра Константина Дејановића. Када се Јелена, кћи Константина Дејановића, удала за византијског цара Манојла II, његове везе ишле су до цариградског двора. Одржавао је контакт и са Мркшом Жарковићем и Руђином, својим полубратом и сестром од стрица. Приближио се султану Бајазиту и постао његов вазал, а покушао је да преотме Драч од Ђорђа Топије. Ђурађ II је некако ступио у везу са папом у Риму, Бонифацијем IX, и приклонио се римској цркви, па чак и обећао своју земљу папи уколико остане без мушких наследника. Добио је дозволу да развије заставу римске цркве у борби са свима онима које подржавају Турци, а Ђурађ је то одмах искористио против Константина Балшића. На вест о смрти краља Твртка (1391) Ђурађ је кренуо на Котор. Прекинуо је копнене везе Котора са Босном, а услед превирања у Босни Котор није могао да рачуна на помоћ. Коначан исход је плаћање данка Ђурађу од стране Котора. Долази до рата између Ђурађа II, Константина Балшића и Радича Црнојевића (1392). У сукобе се мешају Турци, па током неких преговора између Ђурађа и скопског санџакбега Пашајита Ђураш бива заробљен, а Пашајит захтева да му се предају Улцињ и остала места у Зети. Јелена Балшић тражи помоћ од Млечана, али без успеха. Заробљавање Ђурађа искористио је Радич Црнојевић који запоседа Будву и Светомихољску метохију (Луштица, Љешевићи, Превлака), а од Дукађина преотима Љеш који нуди Млечанима од којих добија грађанство. Ђурађ II је морао да се нагоди с Турцима, па им је препустио Скадар, Дриваст и Свети Срђ, а вратио се у Улцињ и пристао на плаћање данка. Након смрти Ђорђа Топије, Млечани заузимају Драч. Константин Балшић успева да загосподари Кројом под неразјашњеним околностима (1394), а оженио се Јеленом Топијом која је полагала права на Кроју. Добио је и Дањ са царином. Ђурађ II од Турака преотима Скадар, Дриваст и Свети Срђ (1395), а од Константина Дањ, можда у време док су Турци учествовали у бици на Ровинама. Ђурађ даје Млечанима све што је освојио (1396), а за себе задржава
13
Улцињ и Бар. Млечани му плаћају годишњу провизију од 1000 дуката и јамче неповредивост поседа. Из Венеције стижу 3 провидура да преузму градове. Оживео је сукоб са Радичом Црнојевићем јер је овај опсео Котор и заузео Грбаљску жупу. Которани су убеђивали Радича да ће се предати Млечанима, па је дошло до преговора Радича и Венеције. Међутим, као опасност за Ђурађа се сада појављује и велики војвода Сандаљ Хранић, који се услед слабљења централне власт у Босни сматрао баштиником права босанских владара када је у питању Котор. Которани су признали власт Сандаља, а он им је препустио Светомихољску метохију. Сандаљ је заузео и Будву, а себи је привукао оне људе који су у Зети били против Балшића. Није познат ток сукоба међу њима, а ни њиховог споразума. После погибије Радича Црнојевића, превласт у породици преузима грана Ђурашевића која успоставља добар однос са Ђурађем и бори се с њим да истисну Сандаља из Будве. Ђурађ II се прекидањем односа с Турцима приближио угарском краљу Жигмунду. Жигмунд се након пораза код Никопоља (1396) враћао заобилазним поморским путем у Угарску. Срео се са Ђурађем и том приликом га поставио за кнеза Хвара, Брача и Корчуле. Млечани на поседима Балшића Млечани су својом монополистичком политиком у области трговине на поседима добијеним од Балшића изазвали гнев како Ђурађа II, тако и обичног народа, а нису били заинтересовани за борбу против Турака што је Ђурађ очекивао. Долази до опште побуне у околини Скадра и Дриваста (1399), а изгледа да је Ђурађ ту умешао прсте с обзиром да његови људи пљачкају млетачке области. Током 1400-1401. су се водили преговори и дискусије шта чинити у побуњеним областима. Од Ђурађа је затражена накнада штете за опљачкану со која би му се одбила од провизије, на шта је он пристао, а провизију је наставио да прима. То доводи до мира са Млечанима. Турски напади су спласли јер се очекивала велика битка с Тамерланом до које је дошло 1402. Константин Балшић, за разлику од околних албанских великаша, није кренуо у битку. Напао је Драч, али је ухваћен и погубљен (1402), а Кројом је завладао Никита Топија. Млечани су искористили заузетост Турака и обновили власт у скадарској области. Након Ангорске битке, деспот Стефан је бродом дошао до Зете, а у Бару га је сачекао Ђурађ. Из Бара је Стефан кренуо за Србију избегавајући замке које су му припремили Бранковићи. Дошло је до битке на Трипољу на Косову, у којој је деспот однео победу, а изгледа да му је један одред послао и Ђурађ II.
14
Ђурађ је очекивао да су у Ангорској бици изгинули околни албански великаши из његових некадашњих области, па је желео да поврати територије, али су се они убрзо вратили и добили подршку Млечана. I скадарски рат (1405-1413) Ђурађ II умире 1403. а наслеђује га Балша III, његов једини син. Балши III у владавини помаже његова мајка, Јелена Балшић, под чијим се утицајем он везује чвршће за Деспотовину којом влада његов ујак Стефан. Њима је била страна политика коју је до тада водио Ђурађ и која се сводила на попуштање Млецима и уступању стратешки важних градова и територија. За сукоб са Млечанима могли су да рачунају на ратнички расположену зетску властелу, скадарске пронијаре и незадовољне сељаке. На ширем политичком плану дошло је до повлачења Ладислава Напуљског из Далмације што је Жигмунду омогућило да потегне питање својих права. И један и други су рачунали на подршку Венеције која се држала по страни. Хрвоје Вукчић, намесник Ладислава за читаву Угарску, оптуживао је Балшиће да опседају Котор, иако је то босански град поверен њему на управу. Дубровчани су, пак, као одане Жигмундове слуге наговарали Которане да пређу у Жигмундов табор и приближе се Балшићима, али су Которани град нудили Венецији. Јелена Балшић је била против Млечана због њихове монополистичке трговачке политике, тако да није предузимала ништа против својих људи који су кријумчарили робу, махом жито, са млетачких поседа. Јелена је била огорчена на Млечане и због њиховог односа према православним црквама којима су укинули бенефиције. Након успеха деспота Стефана у борбама с Бранковићима (1404), Млечани су кренули да јачају утврђења у страху од могућег повезивања деспота Стефана и Балше. Међутим, пре него што су и стигли да ураде нешто избио је општи устанак који је захватио цео скадарски крај (1405). Сам Балша III је подстицао устанике, а одмах је похватао и млетачке трговце у Светом Срђу. Балшине снаге су запоселе побуњене градове и околину, а Млечанима је остала само скадарска тврђава и Љеш. Због тога што су се борбе водиле око Скадра, овај рат се и назива скадарски. Изгледа да су се Балша и Јелена више ослањали на спољне факторе него на своје снаге. Затражили су помоћ од Дубровчана који су остали по страни. Очекивали су и помоћ српског деспота, али су у Србији опет избиле унутрашње борбе, сада између Стефана и Вука Лазаревића који се окренуо Сулејману и од брата тражио да му преда власт или уступи половину државе на управу. Млечани су били заузети ратом против Падове, па су се и они више уздали у друге него у себе. Послали су провидуре у Љеш да подигну околне господаре, а рачунали су и на услуге Сандаља Хранића. Млетачки капетан 15
Јадрана, Каравело, кренуо је 1405. да помогне браниоцима тврђаве и том приликом су ослободили Скадар и околину. Каравело је тада понудио ослобођење од пореза у наредне 3 године зетским градовима који му се буду предали. То су учинили Улцињ, Бар и Будва и ставили се под млетачку власт. Балша и Јелена су побегли у Дриваст који су Млечани касније ослободили. Млетачки Сенат је поседање 3 Балшина града сматрао привременом мером против Балшића до склапања мира, али је услед даљег отпора присталица Балшића у њима уведена млетачка управа. Балша III је морао да се за помоћ обрати Турцима, па је постао Сулејманов вазал и пристао да му плаћа харач. Турске и српске чете Вука Лазаревића су притекле у помоћ Балши и залетале се до Дриваста, Скадра и Улциња. Сукоб се распламсао. Венеција је покушала да среди односе с Турцима, али није у томе успела, па је морала самостално да решава проблем са Балшом. Обе стране су настојале да себи привуку локалну властелу. Млечани су имали у томе више успеха, па су привукли Закарије и Јониме, а хтели су да овладају Горњом Зетом и преговарали су са Ђурашевићима. Преговори са Ђурашевићима су пропали јер су они тражили Будву, а Млечани су им нудили само једно село (1406-7). Млечани су пренели на локалну властелу сав терет рата, док је Балша био немилосрдан према својим одметницима кажњавајући их најтежим телесним казнама. Рат се свео на Балшине повремене изненадне нападе. Један од већих напада био је онај из 1406. када су Млечани одбили предлог да Балши врате градове, већ су му предложили да напусти Зету и одсели се у било који млетачки град. Тада је Балша са војском продро у област између Улциња и Бара. Дошло је до битке у којој је млетачки командант погинуо. Балша је кренуо у Бар, а затим и у околна брда, али му се нико није придружио што га је разочарало и натерало да отпочне преговоре са Млечанима. Балшини посланици тражили су Будву и Дриваст, села око Улциња и исплату скадарске провизије, али су их Млечани заробили и пустили тек 1407. након заједничког напада Балше и Турака. Балша је онда покушао да преговара преко својих утицајних рођака – деспота Стефана, Маре Бранковић и Никите Топије, свог будућег таста. До преговора је дошло, а Млечани су пристали да му врате Будву желећи да га гурну у сукоб са Сандаљем и Ђурашевићима, који су такође желели овај град. Млечани су тражили да Балша лично оде у Венецију што је он одбио, па су се преговори наставили преко посредника (1407-8). Млечани онда нуде Сандаљу Будву ако протера Балшу и обезбеди им управу над Горњом Зетом. Сандаљ је желео Будву и Бар, тако да од одговора није било ништа. Млечани су били спремни да Балши понуде Бар, али је он овластио Никиту Топију да са драчким бајилом преговара о миру. Дошло је до споразума о миру, а Балша је пристао да Бар и Улцињ остану Млечанима, а да он добије Будву,
16
Луштицу, Паштровиће и солане, као и 1500 дуката годишње, док би питање Забојане остало нерешено (1408). Млечанима је мир био потребан због односа са султаном Сулејманом. Међутим, до реализације мира није дошло јер обе стране нису поштовале договор. Балша шаље посланике у Венецију са захтевом да му се врате сви поседи које је држао његов отац (1409). Млечани нису могли да пристану на то, па су размишљали како да реше однос са Балшом. Ступили су у контакт са Пашајитом који је за 500 дуката годишње обећао да ће спречити Балшу да напада млетачку територију. Јелена Балшић је одлучила да сама крене у Венецију на преговоре (1409). Док је она била на путу и задржала се у Дубровнику, Млечани су у међувремену обавили два велика посла: на основу мира са Балшом су склопили мир са султаном Сулејманом који им је потврдио поседе у Зети за које су плаћали харач од 1000 дуката, док су на другој страни од Ладислава Напуљског откупили права на Далмацију за 100.000 дуката, али су за њу морали да се боре. Преговори су се отегли јер је Јелена осим понуђене Будве и Крајине око Скадарског језера тражила и Забојану. На крају су се договорили да свако задржи оно што има и потписали мир на годину дана. Док су се водили преговори, султанов изасланик је стигао у Зету и објавио мир између Венеције и Турске. Становници Забојане су се одлучили да буду под Млецима, што је Венецији дало прилику да уцењује Балшу. Уместо договореног једногодишњег мира Млечани су тражили трајни мир, а поновили су првобитну понуду у којој дају Будву и 1500 дуката годишње, што Балша није хтео да прихвати. Балша је ударио на млетачке поседе (1410), а Млечани су се жалили Порти да Балша крши мир. Међутим, у Турској је дошло до унутрашњих борби око престола, прво између Сулејмана и Мусе, а затим Мусе и Мехмеда. Дошло је до побуне на млетачким поседима, а након побуне пронијара појавио се Балша који је опсео Скадар и опустошио околину. Након повлачења Ладислава Напуљског, босански краљ и властела су прешли Жигмунду. Сандаљ Хранић је успоставио пријатељске односе са деспотом Стефаном који је био Жигмундов савезник, а дошло је и до брака између Сандаља и Јелене Балшић, Стефанове сестре. Которани су поновили захтев да се ставе под млетачку заставу (1410) не спомињући права Сандаља Хранића. Када се током преговора појављују посланици Сандаља, Млечани одустају не желећи да ремете односе с њим због Далмације. Млечани сада нуде мир Балши (1411), не желећи сукоб са Сандаљем због Далмације коју су почели да преузимају. Нуде и Забојану коју не могу да задрже, као и плаћање провизије. Балша је сада онај који уцењује и тражи све више, па склапање мира одлаже краткотрајним примирјима. Сандаљ се залаже за мир и обећава да ће га Балша поштовати (1412), а то потврђује и Балшин
17
посланик који напомиње да ће бити тако само ако Венеција врати све територије које је некад држао Балшин отац. Балша осваја Бар (1412), а опседа и друге млетачке градове. Венеција је приморана на мир, тако да Балши враћа Улцињ, Бар и Будву, тј. пристаје на status quo. Млечани плаћају 1000 дуката скадарске провизије. Балша повељом у Бару ратификује мировни споразум (1413), чиме је I скадарски рат завршен. Немирно примирје (1413-1418) Балша III је успео да уз себе привуче околне великаше – Ђурашевиће, Кастриоте, Дукађине и Коју Закарију, господара Дања, чијом се ћерком оженио и коме је дао на управу Будву. Одржавао је добре односе и са турским господарима Кроје. Након пада Валоне (1417), својој рођаци Руђини је дао Будву на издржавање, што је Закарија мирно прихватио. Са угарским краљем Жигмундом је дошло до затезања односа након што је управу над Хваром, Брачом и Корчулом поверио Дубровнику. Становници острва нису желели Дубровчане, већ Балшу. На крају је Жигмунд преломио и титулу доделио свом великашу. Сандаљ Хранић је опседао Котор (1412-13), а од Дубровчана је тражио помоћ. Дубровчани је нису пружили јер су се бојали успона Котора под моћним господаром. Которани су се опет окренули Млечанима, а почели су да се сукобљавају и са Дубровчанима док је Сандаљ боравио на истоку ратујући са деспотом Стефаном и принцом Мехмедом против Мусе (Чаморлу 1413). Сандаљ је по повратку приморао Которане на мир (1414), а они су му уступили приходе од соли од којих је он исплаћивао Балши зетски доходак. Штету су осетили Дубровчани јер је Сандаљ забранио набавку соли у Дубровнику. Млечани су избегавали уредно плаћање скадарске провизије Балши, а нису му се могли одлучније супротставити због несређених односа са Портом све до 1419. Они су одбијали да признају стара права православних цркава, а постављало се питање заплењене робе током рата. Најтежи спорови били су они око одбеглих одметника, пре свега из ратничке дружине Хота, који су се умешали у односе Млечана и Балше. Хоти су били ратоборно албанско братство које је живело у брдима северно од Скадарског језера, «Хотској планини» под влашћу Балшића. Били су у сталном сукобу са суседним Матагужима око међа, а када је једном приликом Балша пресудио у корист Матагужа, два хотска главара су се одметнула и прешла Млечанима. Млечани су убрзо узели Хоте под своје окриље што је расрдило Балшу, па он од 1416. удара Скадранима царине у Улцињу и не поштује трговинске споразуме са Млечанима. Пали један млетачки брод и убија команданта (1417). Млецима желе да приђу и Матагужи (1418), али се због напада Хота на Балшу Млеци не одлучују на то. Желе смиривање ситуације и примирје са Балшом.
18
У Зету 1419. стиже Балшин рођак, Стефан Балшић Марамонте, син Константина Балшића и Јелене Топије која је отишла сестри међу породицу Марамонте, по којој Стефан носи ово презиме. Рођаци су се одлучили за рат са Венецијом. II скадарски рат и крај Балшића Балша III је био спреман за рат са Млечанима, а додатни разлог му је био и прекид млетачко-угарског примирја након сукоба у Фурланији из 1413. Балши су пришли и скадарски најамници који су прешли у његову службу. Дао је да се ухапсе сви Млечани на његовој територији (1419). Кренуо је у напад и поново заузео већи део скадарске области и опсео Дриваст. Средства за рат прибавио је пљачком дубровачког сребра. Млечани нису били спремни за рат, па су уценили Балшину главу, рачунајући на локалну властелу. Балша је заузео Дриваст. Он нуди мир, али не жели да напусти Дриваст и надокнади штету млетачким трговцима, тако да се рат наставља. Прекинуо је дотурање хране у Скадар блокирајући Бојану, а очекивао се и напад на Љеш. Међутим, изостала је помоћ Стефана Марамонте Балшића. Ситуација је почела да се окреће на страну Млечана. Крајем 1419. је склопљен мир са султаном. Жигмундова офанзива у Фурланији је пропала, а Млечани су довршавали са преузимањем далматинских градова. Потчинио им се и Котор (1420), а успели су да разбију и блокаду Бојане. Балша није могао да рачуна сада на помоћ Сандаља Хранића пошто је овај ратовао око Конавала са Павловићима, а и сам Балша му је 1418. помагао. Балша је сада желео мир, а био је и веома болестан. Посредника у преговорима је нашао млади Стефан у лику Јакова, мужа напуљске краљице. Балша је тражио Скадар, а Венеција је одбацила преговоре. Након заузимања Трогира и Сплита, Венеција налаже капетану Јадрана да оде и скрши Балшу. Балша му наноси пораз, али капетан у повратку осваја Будву. Балша сада ратује са Котором, а помаже и устанак сељака у Грбљу. Током 1421. се настављају преговори, али обе стране нису попуштале. Балша је пред крај свог живота позајмио новац и отишао у Србију своме ујаку, деспоту Стефану, коме је оставио да управља Зетом након његове смрти, не желећи да власт остави младом Стефану Балшићу Марамонте. Балша је умро на српском двору (1421). На вест о Балшиној смрти, Млечани су заузели све Балшине градове. Ђурашевићи су у Горњој Зети освојили нека Балшина села и проширили се. Убрзо се јавио и Сандаљ Хранић који је тражио од Млечана да му се уступе Бар, Будва и Горња Зета, што су Млечани одбили. Стефан Марамонте Балшић се није снашао у овим приликама и вратио се у јужну Италију. Балша је пред смрт за наследника имовине одредио мајку Јелену, а његова удовица Боља се вратила у Дањ. Балшином смрћу нестало је куће Балшића као владара Зете. 19
20
