Seminarski rad na temu:
Mladi – uticaj kiča i šunda
Mentor:
Student:
Sadržaj
Uvod………………………………………………………………………………3 Kič – pojam i definicije…………………………………………………………….3 Odnos umetnosti i kiča……………………………………………………………..5 Sredstva masovne komunikacije…………………………………………………6 Masovni mediji – značaj i uticaj……………………………………………………6 Medijska indoktrinacija i manipulacija…………………………………………….8 Pojam šunda………………………………………………………………………8 Uticaj kiča i šunda na mlade………………………………………………………10 Zaključak………………………………………………………………………….12 Literatura…………………………………………………………………………14
2
Uvod
U ovom radu govorićemo o pojmu kiča i šunda i njihovom uticaju na mlade. Bliže ćemo odrediti i definisati pojam kiča i objasniti kako da razlikujemo pravu umetnost od kič-umetnosti. Govorićemo o uticaju masovnih medija kao promotera i glavnog prenosnika zaraze kiča i šunda na javno mnjenje, a prvenstveno na omladinu. Navešćemo i načine manipulacije i indoktrinacije kojima se mediji koriste da nametnu način mišljenja, uzore i oblike ponašanja, koji sa sobom nose mnoštvo negativnih influenci kiča i šunda. Pojasnićemo šta je šund i koja je razlika između kiča i šunda i kako da raspoznamo prava književna dela od šund literature. Na kraju, kritički ćemo se osvrnuti na uticaj kiča i šunda na mlade neupućene umove i izvesti zaključak na osnovu svega pomenutog.
Kič – pojam i definicije
Kič – niskovredno stvaralaštvo, sa umetničkim pretenzijama prati nerazvijen ukus, a u njemu možemo naći površnost, plitkost, sentimentalnost, sladunjavost. (Potkonjak, Šimleša, 1989:267). Kič je laž koja želi da se dopadne. (Gluščević, 1990:20). Etimologija reči kič vezuje se za engleski izraz sketch (skica, nacrt, nedovršenost) ili nemački glagol etwas verkitschen, što znači krišom podmetnuti ili prodavati nešto jeftino. Javlja se u Minhenu 1860-e, a odnosi se na skice vrednih umetničkih dela koje su anglo-američki turisti kupovali od uličnih umetnika. (Božović, 2009:3). U Varingovom rečniku “kič“ , se određuje kao ukus koji odgovara širokim masama, većinom sladunjavo-sentimentalna lažna umetnost, koja ne odgovara stvarnosti. Opet na meklemburškom dijalektu već je postojao glagol kitschen za “skupljati blato sa ulice” . (Petrović, 2006:59). Kič ima brojne sinonime kao što su šund ili trivia, odatle kovanice kič-literatura i trivialna literatura.
3
Posrednu definiciju kiča dao je Šopenhauer razgraničivši umetničko i zanimljivo, pod zanimljivim podrazumevajući umetnost koja nadražuje čula korisnika. (Eko, 2007:397). U širokoj lepezi svog različitog ispoljavanja kič se može pojavljivati u formi vulgarne, veoma uočljive nevrednosti, pa sve do skrivene kamuflirane nevrednosti. Da bi se izbegle krajnosti objektivizma i subjektivizma u vrednovanju kiča, neophodno ga je identifikovati na relaciji kič-subjekat (čovekov doživljaj) i kič-objekat (kič-predmet), zato on, u stvari, označava istovremeno i stav i odnos. Stoga su pretencioznost, težnja ka pojačanom efektu, lažna patetika i sentimentalnost njegove odrednice. (Potkonjak, Šimleša, 1989:267). Okrenutost kiča ka imitovanju, ka podražavanju već viđenog, datog, postojećeg, prošlog, a to je ono što kič odlučno lišava ma kakve autentične vrednosti. (Gluščević, 1990:52). Kič je delo koje se, da bi opravdalo svoju funkciju stimulatora efekta, kiti perjem drugih iskustava i bez ograda prodaje kao umetnost. Pripadnici “visokih“ klasa oduvek su ukus “nižih“ klasa ocenjivali kao nakaradan ili smešan. (Eko, 2007:394-404). Prema Abrahamu Molu, suština “kičerskog” je želja da umetnik udovolji kupcu, čini svakodnevni život prijatnim, ideja lepote je zamenjena idejom zadovoljstva.Po Abrahamu Molu postoji osnovnih principa kiča: 1.) Princip neadekvatnosti 2.) Princip kumulacije ili nagomilavanja 3.) Princip sinestezije ili istovremeno estetsko doživljavanje pomoću više čula 4.) Princip osrednosti ili mediokritetstva 5.) Princip komfora Kič je proizvod industrijske revolucije koja je obezbedila opštu pismenost i obrazovanje. Uvođenjem opšte pismenosti sposobnost čitanja i pisanja postaje najniža kvalifikacija koja se traži u društvu. Tako pismenost prestaje da bude pokazatelj rafinisanog ukusa i kulturnih sklonosti, kao što je bio slučaj ranije. Seljaci koji su naselili gradove i formirali proleterijat i gradsku sitnu buržoaziju, naučili su da čitaju i pišu iz razloga poslovnosti. Nisu imali dovoljno vremena da se posvete gradskoj kulturi, a izgubili su osećaj za narodnu kulturu, predstavili su se kao novi društveni sloj koji je tražio nove kulturne vrednosti. Videvši veliki interes i profit od zahteva ovog novog tržišta (jer u kapitalizmu sve postaje roba, pa to ne mimoilazi ni kulturu), društvo je reagovalo na taj način što je izmislilo, tj. stvorilo novu vrstu robe: zamenu za pravu kulturu-kič. (Božović, 2009:4). Kič ne zahteva ništa više od novca potrošača, čak često ni njihovo vreme. Kič se proizvodi mehanički, u serijama, industrijski. Zato svojom masovnošću lako prodire na tržišta relativno nerazvijenih društvenih zajednica. 4
Odnos umetnosti i kiča
Kako odrediti razlike između umetnosti i kiča? O pomenutoj razlici moguće je odlučiti samo sa gledišta ontologije stvaralačkog čina. (Petrović, 2006:104). Odrediti suštinu kiča nije ništa lakše nego prosuditi šta je zapravo umetnost. Odgovor na pitanje da li je jedno delo umetničko valja tražiti ne u samom delu već u njegovom doživljavanju, uz čiju pomoć tek delo dobija dostojanstvo umetničkog. .(Gec, 1979:102-103). Funkcija umetnosti je ili ona koja se odnosi na širenje estetike ili socijalizacije ili ona koja ljude navikava i usmerava na estetske doživljaje (Pečuljić, Milić, 1998:28), dok Cicero uvodi sintagmu “cultura animi “ - što opisuje kultivisanje duha kao sticanje sposobnosti zapažanja lepog i dobrog, sposobnost biranja i razlikovanja. (Potkonjak, Šimleša, 1989:189). U stvaranju samog kiča nema potrebne autentičnosti. (Petrović, 2006:104) Primer.
Kada jedan umetnik po narudžbini pravi portret nesrećno nastradalog pevača, ne bi trebalo da ga prikaže kao zabavljača u šljaštećem odelu, znojavog, sa čašom viskija u jednoj, a mikrofonom u drugoj ruci, na bini, u zagušljivoj, zadimljenoj diskoteci prepunoj fascinirane zablenute omladine. Ovakav prikaz je banalizovan. Može biti okarakterisan kao trećerazredno delo, jer smo autora upoznali mnogo ranije na izložbama autorskih radova, zbog čega je ovo delo “kič“. Pre svega, zbog prezentnog pragmatičnog utiliratnog stvaralačkog motiva. (Petrović, 2006:104) Uprošteno, zato što umetnik delo izrađuje ne zbog sopstvene impresije, već zbog novca, a potpis na dnu slike zarad reklame. Ovim delom poziva i druge zainteresovane za jeftine proizvode umetničkog karaktera. Ako u kulturi sve svedemo na čisto ekonomske motive, time podrazumevamo jednodimenzionalnu sliku čoveka, koji nas upravo u umetnosti mora zadiviti. (Graskamp, 2003:44).
5
Sredstva masovne komunikacije
Sredstva masovne komunikacije su zajednički naziv za različite medije (televiziju, radio, novine, film, kompjutere), prilagođenih načinu života u savremenom društvu i masovnoj kulturi. Njihove osnovne zajedničke karakteristike su da brzo i istovremeno dopiru do velikog broja korisnika, snabdevaju ih informacijama i idejama, otvorenim i skrivenim porukama, utičući na njihovo mišljenje, osećanja, stavove i ponašanje. Sredstva masovne komunikacije u svakom razvijenom društvu predstavljaju važan agens socijalizacije, čiji je uticaj veoma veliki, naročito kod mladih i odraslih ljudi. (Trebješanin, 2001:461). Maršal Makluan kaže da se poruka svodi na medij (tako da se ideje potiskuju u pozadinu i više se ne računaju), da ima “vrućih” medija, kao radio (koji ne zahteva čovekovo učešće) i “hladnih” medija, kao televizija (koja to učešće zahteva da bi efekat bio potpun), da je štampana kultura linearna, dok je vizuelna kultura simultana – sve te distinkcije potiskuju brige, a pojačavaju osećanje blagostanja. (Jovičić, 1992:198).
Masovni mediji – značaj i uticaj
U prošlosti, kultura je bila dostupna samo višem, bogatom sloju društva, dok radnom i siromašnijem sloju nije bio dostupan nikakav vid kulturnog sadržaja, sem folklora, koji se ogledao u narodnoj radinosti, narodnim igrama, nošnjama i usmenom prenošenju narodnih umotvorina. Prvi razlog je bio nedostatak pismenosti kod siromašnog sloja društva, a drugi nemogućnost pristupa kulturnim dešavanjima. Klasična kultura, u vreme svog nastajanja i procvata, nije raspolagala tehničkim sredstvima za prostorno proširivanje svog dejstva, njena dostupnost je bila sužavana u klasno, rasno, ispresecana mnogim socijalnim i nacionalnim jazovima. ( Jovičić, 1992:201). To se danas dešava sa folklorom, proizvoljno stilizovanim, zloupotrebljavanim u pogledu načina i prirode izvođenja, prisvajanim od koreografa i ansambala koji im daju svoj lični pečat. ( Jovičić, 1992:202).
6
Komercijalnošću, kičerajskom koreografijom, kostimografijom, folkloru je oduzeta izvornost. Na ovaj način je imao bolji prolaz na estradnom tržištu. Folklor je simbol naroda, odnosno, predstavlja osobenosti kulturnog podneblja, a narodne pesme, igre, nošnja prikazuju autentičnost i autohtonost jednog naroda. Mnoštvo prednosti imaju noviji odašiljači i primaoci umetničkih poruka – prostorni domet, brzina i socijalna pristupačnost, neslućenje mogućnosti koje se otvaraju u tehničkotehnološkom pogledu. Dokazujući svoje prednosti nad osvedočenim kulturnim vrednostima, dobar deo tzv. modernih medija, prihvata za saborca banalnost, i to ne samo u vidu kuča i šunda. ( Jovičić, 1992:201). Najmoćniji medij savremene civilizacije potencijalno je najopasniji manipulant javnog mišljenja i ukusa. ( Jovičić, 1992:205). Kad god se tradiciji pristupa nekritički, odnosno kada god se pojedina njena obeležja bezobzirno istrgnu iz odgovarajućeg konteksta, njena plemenita patina se za čas preobražava u buđ banalnosti. ( Jovičić, 1992:202). Najlakši način prijema informacija i drugih sadržaja je iz fotelje. Upalite TV i gledate, ne razmišljajući, niz pokretnih slika. Svakodnevno čujemo kako se ljudi opravdavaju za neku izjavu rečima: “Bilo je na televiziji!”. Naivna vera gledaoca u sve što je izrečeno na televiziji je gorući problem. Na taj način mnoge države instruiraju šta će njihovi građani znati. Koliko puta smo, u dokolici, nastavili da gledamo neki trećerazredni TV program koji bi nas u prvi mah odbio svojim sadržajem? Zbog lenjosti i nemarnosti nastavljamo da gledamo dati program, ne razmišljajući kako nas na taj način mediji bombarduju trivijalnim sadržajem, prepunim kiča. Takvim ponašanjem postajemo nevoljni i često nesvesni konzumenti kiča. Televizija može da stvori publicitet nekoj osobi, ne pitajući se da li ga ona zaslužuje (Gluščević, 1990:214), a TV gledalac je konzument – jedan od osnovnih menadžerskih pristupa kojima se služi televizija. Na taj način televizija nameće da određene ličnosti posmatramo kao popularne, a da mi kao konzumenti to prihvatimo kao apsolutnu istinu. “Popularne” ličnosti uz pomoć medija nameću svoj način života i način oblačenja kao poželjan i atraktivan, što se odražava u velikoj meri na široke narodne mase. Moda koja je u središtu svakodnevnog života, često je preplavljena kičem. Pravo pomodarsko odevanje ne podrazumeva samo nošenje odeće poznatih proizvođača, već i određeno stillsko usklađivanje i kombinovanje detalja na tipičan kič način. Glamur i lažni sjaj su najprisutniji elementi kiča u modi. (Božović, 2009:13).
7
Medijska indoktrinacija i manipulacija
Indoktrinacija obuhvata aktivnosti, radnje koje imaju za cilj nametanje određene doktrine, odnosno teorijske koncepcije. Koriste se različita sredstva i metode, a danas ponajviše sredstva masovne komunikacije (radio, TV, štampa, film, internet). Nametanje određenih doktrina ljudima ostvaruje se i preko umetnosti, nauke, filozofije, religije. (Potkonjak, Šimleša, 1989:224). Manipulacija predstavlja način delovanja kojim se teži neko drugi navesti na verovanje i ponašanje u skladu sa interesima i željama nosioca tog načina delovanja (manipulatora), a da druga strana u tom odnosu (manipulisani) nije svestan činjenice da je naveden na verovanje, odnosno ponašanje u skladu sa tuđim stavovima i interesima. Manipulacija je karakteristična za savremeno društvo, naročito s obzirom na veliko dejstvo sredstava masovnih komunikacija. Manipulacija se pojavljuje naročito u savremenim kapitalističkim društvima u kojima je razvijena posrednička, predstavnička demokratija uz razvijeno ispitivanje javnog mnjenja, potrošačko društvo vezano za reklamu i stvaranje veštačkih potreba itd. (Potkonjak, Šimleša, 1989:335-336). Putem indoktrinacije i manipulacije kroz medije može da se nametne način mišljenja i model ponašanja kao ispravan i jedini mogući nesvesnim recipijentima, odnosno primaocima datih informacija. Kroz istoriju imamo razne primere manipulisanja javnim mnjenjem putem mas-medija. Npr. Titoizam i Staljinizam, nacistička propaganda ministra III Rajha Jozefa Gebelsa, koji je izjavio da sto puta ponovljena laž postaje istina, globalistička totalitarizacija gde su medijski magnati (npr. Ted Tarner, vlasnik CNN-a), povezani sa političkim vlastima i koji svoj politički program usklađuju sa politikom elita sa kojima su bliski i koji ih finansiraju.
Pojam šunda
Šund (trash, trashy literature) literatura ili kvazi literarna dela bez književne, umetničke ili vaspitne vrednosti. Jedini smisao šunda je zabava, prekraćivanje (“ubijanje”) vremena. Iako je šund stara pojava (npr. srednjevekovni viteški romani), do prave poplave takve literature dolazi s razvojem moderne, visokoproduktivne štamparsko-grafičke industrije koja svakodnevno na tržište izbacuje na stotine hiljada relativno jeftinih kopija. 8
Ima više objašnjenja velike popularnosti šunda. Jedno je laka dostupnost, jeftinoca te literature – kupuje se na uličnim štandovima, u kiosku, u samoposlugama, itd. Važan je i odnos neobaveznosti prema takvim proizvodima – čitaju se na putovanju, na letovanju, pročitane ili nedočitane knjige mogu se i baciti (roba za jednokratnu upotrebu). Ipak, najvažnija su psihološka objašnjenja. Tu su, pre svega, psiholingvistički razlozi – ta je literatura pisana jednostavnim jezikom, manje raznolikim rečenicama, kraćim rečenicama, pa je mogu bez teškoće čitati i slabiji čitači. Nadalje, u šund literaturi podilazi se očekivanjima neformalnim shvatanjima, potrebama i željama masovnih kategorija čitaoca kojima je ta literatura namenjena. Zato su najčešće teme šunda raznovrsne avanture (avanturistički romani), kriminal (krimnalni romani ili “krimići”), ljubav (ljubavni romani ili “ljubići”), u novije vreme tu ima i sve više seksualnosti koja neretko prerasta u pornografiju (pornografski romani ili “pornići”). Zbog svog idejno i etički negativnog delovanja šund se osuđuje kao štetna pojava, pa se ponekad pokušava i zakonski ili ekonomski ograničavati – npr. visokim oporezivanjem. Zbog toga se autori šund-proizvoda obično ne potpisuju pravim imenima, već kojekakvim stranim pseudonimima, ili te svoje proizvode ostavljaju nepotpisanima. Stvarajući sladunjavu, naivnu i lažnu sliku sveta šund je posebno štetan u razvojnom pogledu, pa se zato ta pojava nastoji suzbiti. Na žalost, u vreme opšte komercijalizacije u kojoj i knjiga postaje samo roba, suzbijanje šunda veoma je otežano. Naime, šund je kao roba na tržištu, uvek jeftiniji, prilagodljiviji i agresivniji od dobre knjige. Jedina realna mogućnost potiskivanja šunda je razvijanje kod dece i omladine dobrog književnog ukusa; mladi koji su upoznali velika književna dela domaćih i stranih književnosti ne posežu za šundom. Svakako, treba stvarati i uslove da dobra knjiga bude dostupnija, npr. da se osim u knjižarama prodaje i na drugim mestima, da bude i primetno jeftinija (popularna “džepna” izdanja). Na kraju, šund se uspešno potiskuje i razgranatom mrežom javnih, školskih i posebno dečijih biblioteka. (Kuper, Kuper, 2010:651). Većina svetskih jezika u ovom trenutku pretežnim delom je u pisarskoj službi tračeva o izvikanim super-menima i o šokantnim pojedinostima njihovih, za javnost stilizovanih, privatnih života; u službi je lutrijskih sklonosti ljudske sreće i horoskopske pisanosti čovekove sudbine. Navodi iz francuskih izveštaja (Gluščević, 1990:239). Šund je kao i tablete za smirenje, na prvi utisak divan i sladak – smiruje, opušta, zatupljuje, sluđuje, a u najvećem slučaju razonođuje. Čovek, sve više izložen pritisku automatizovanijeg rada, privoljava se laganoj zabavi i odmoru. Prebrz savremeni način života koji preopterećuje čoveka i ne ostavlja mu mnogo slobodnog vremena, tera na prihvatanje ovakvog načina opuštanja. Kič i šund nisu produkt današnjice, postojali su i u drevnim kulturama. Tamo su bile način dodvoravanja opšteprihvaćenom i masovnom ukusu, ali su tada simboli banalnosti bili identifikovani i okarakterisani kao takvi, u ograničenom obimu. Danas su oni preovladavajući,
9
teško se iskorenjuju, mnogo rađe prihvataju i opravdavaju zbog laganosti prijema sadržaja koji zahtevaju i zbog privlačnosti sjaja. Izrazom šund se mnogi danas koriste kako stignu. Neophodno je objasniti unutrašnje osobenosti ove vrste banalnosti, da ne bi Dostojevski bio pisac krimića, Rembrant skica-majstor, a Betovenova dela potencijalni kafanski hitovi. Šund-proizvod nije neuspelo umetničko delo, pre svega, što u osnovi ne nosi nadahnuće, nego poslovni predumišljaj. Za pisce umetnike, pisanje je način života, a za šund mašineriju, ono samo sredstvo izražavanja, izvor blagostanja. Jezik šund-literature je najveći, gorući problem. Uništavanje književnog jezika, ubacivanje tuđica, korišćenje slenga, kratke, jasne, proste rečenice unižavaju čitaočevu inteligenciju. (Gluščević, 1990:52).
Uticaj kiča i šunda na mlade
Savremeni način života je uticao na društvo tako što je doveo do prezaposlenosti roditelja, manjka slobodnog vremena i nadzora nad omladinom. Samim tim, mladi su prepušteni uticaju medija (prvenstveno interneta, televizije, štampe i radija), koji pretežno utiču na razvoj njihove ličnosti i primorani su da na taj način šire svoja interesovanja u pravcu u kojem inače ne bi. Mediji svojim plasiranjem kič i šund proizvoda (trač rubrike, rijaliti programi, društvene mreže, poročne javne ličnosti niskog morala, opšteprihvaćeno prikazivanje nagosti, netalentovani kvazi umetnici itd.) ograničavaju i usmeravaju na pogrešan put kreiranje zdrave mlade ličnosti i dovode do zatupljivanja. Učenje po modelu predstavlja vrstu socijalnog učenja za koju je specifično ugledanje onoga ko uči na uzor ili model, tj. na osobu čije se ponašanje ili osobine ličnosti usvajaju. U detinjstvu najčešći model je roditelj, ujak, stariji brat, učitelj ili, kasnije, poznati pevač, sportista, političar, naučnik, književnik, biznismen ili neka druga javna ličnost. U savremenom društvu, deca i adolescenti često biraju kao uzore fiktivne ličnosti, junake iz filma, stripa ili romana čije avanture prate u sredstvima javne komunikacije. (Trebješanin, 2001:516). Medijski plasirane javne ličnosti imaju prevelik uticaj, u svakom smislu, na oblikovanje mladih umova. Poguban uticaj mogu da imaju pogrešni uzori i zato bi mediji trebali da filtriraju putem selekcije način i modele ponašanja javnih ličnosti. Degradacija nivoa vrednosti medijski plasiranih, u našoj zemlji, datira od početka devedesetih godina prošlog veka. Panem et circenses – hleba i igara, je bila ideja vodilja prouzrokovana traumatičnim ratnim posledicama. 10
Od devedesetih, pa do danas, najlakši i najbezbolniji vid zabave je bila muzički i televizijski sadržaj. Muzika devedesetih je bila pretežno lako svarljiva, zarazna, lako pamtljiva, kopija stranih muzičkih numera zaraznog ritma, a pre svega, zatupljujuća. Ekspanzija, takozvane dens muzike nije bila samo muzički žanr, već je uz to išao i način života, koji je prožimao i modnu scenu, način shvatanja, ponašanja i sve ostale sfere života. Moda je bila tipizirana – trenerke, najk patike, kajle za muškarce, a za žene, što manje garderobe na telu (razgolićenost), uz raznorazne svetlucave delove garderobe koji su zaslepljivali. Promenio se i način razmišljanja mladih, uslovljen nemaštinom izazvanom ratom, pa su devojke (tzv. sponzoruše) sve manje tražile normalne, fine, kulturne i pametne momke, a sve više obraćale pažnju na materijalnu situiranost, pa su muškarci sa niskim koeficijentom inteligencije, a debelim novčanikom (tzv. bubmari) izbili u prvi plan. Takvo podneblje je bilo raj za razvijanje kiča i šunda u enormnim količinama. Pored dens muzike, počela je i ekspanzija trećerazrednih, polupismenih, pevača i pevačica koji su svoje pesme izvodili na plej-bek (tzv. otvarači usta). Rok muzika koja je do tada bila trend, polako je zaboravljena, što je dovelo do primoravanja kvalitetnih muzičkih izvođača da prebegnu u komercijalniji novokomponovani muzički pravac, a sve radi materijalne isplativosti. Pojavljivanje TV Pinka je rasprostranilo ovaj sociološki fenomen na sve sfere života. Nova ružičasta televizija je propagirala emisije kičerajskog sadržaja (Zam, Grand, A što ne bi moglo...), promovisala ničim zaslužene novokomponovane pesme i dizala reputaciju novoj generaciji “otvaračica usta” . Uz to sledi i pojavljivanje novog serijskog programa čiji sadržaj je posedovao samo jednu pozitivnu komponentu, a to je učenje stranog jezika, španskog, dok su sve ostale karakteristike bile zastrašujuće. Španske serije su bile predstavnik šund literature sa primesama okultizma, nerealnog i primitivnog. Na kioscima se pojavljuju prvi primerci, do tada nama nepoznate, žute štampe i laganih časopisa za ubijanje dosade. Sve sfere kulturnog sadržaja su na taj način bile zagušene i zatrpane kič i šund smećem, a narod željan zabave i relaksacije, kao i potiskivanjem ružnih, tragičnih posledica rata, oberučke prihvata sve što se nudi. Godinama se stvari na javnoj sceni nisu menjale, a i kad su bile promenjene uticaj je ostao neznatan. Danas umesto takozvane “narodne”, zapravo turbo-folk muzike, imamo tursko bugarsko-rumunski melos, sa primesama haus muzike. Pevačice su i dalje u većini slučajeva kičasto, oskudno obučene sa malim, ako ne i nikakvim glasovnim sposobnostima, a propagiraju i dalje ideju o lakom i berićetnom načinu života. Serijski program je samo promenio mesto porekla, sada su to Turska i Indija, umesto Španije i Latinoameričkih zemalja, a štampa je u mnogo čemu još više nazadovala. Šund preovlađuje u štampanim izdanjima sve više i više. Lako dostupna šund literatura nas bombarduje iz svih uglova, sa trafika, benzinskih pumpi, uličnih štandova, televizijskih i novinskih reklama i u svim bolje-snabdevenim marketima. Štampani mediji su većinom lagano štivo tipa: “Ko je gde bio, Sa kim, Šta je obukao...?” - to je ideja vodilja gotovo svih urednika štampe. Čast izuzecima. Ne postoji više raznoliki spektar izdanja, gde svako može da pronađe nešto za svoj ukus. Štampe ima mnogo više nego ranije, ali je sadržina suzila nivo interesovanja. Knjige su postale držač za rasklimani sto. Ima ih svakog dana sve više, kao i autora, cene su preniske za šund literaturu, tako da je ona dostupna svima. Mnoga kvalitetna autorska književna dela nemaju dobru reklamu (jedini vid promocije su im sajmovi 11
knjiga), kao ni veliki procenat prodaje zbog visokih cena. Izuzetak su svetski priznati autori, kao npr. Umberto Eko, čiji je roman Ime ruže imao masovni uspeh na tržištu, pa su ga poštovali i veoma zahtevni intelektualci. (Graskamp, 2003:76). Nedostatkom zainteresovanosti mnogi svetski klasici bivaju zaboravljeni i njihova dela završavaju kod uličnih prodavaca ili u antikvarnicama, gde ih vrednuju po sistemu “3 za 100”. Javne ličnosti koje su danas propagirane u medijima, većinom su loši uzori mladima. Po njihovom receptu, danas je za uspeh u životu dovoljno imati par silikonskih implanata u usnama i grudima, blajhanu plavu kosu na glavi (a po mogućstvu u njoj ništa), bogatog sponzora kao podršku, recept kako se dobro udati i poznavanje najvećih hitova Cece i Karleuše. Grand produkcija, kao reprezent površnosti i netalentovanosti, je hram u kojem se ovakve ličnosti obožavaju. Scena Granda je pravi simbol kiča – glamurozno opremljen studio koji obiluje sjajem, šljokicama, mnoštvom boja. Voditelji se uklapaju u taj ambijent u potpunosti i svojim odevanjem i ponašanjem. Pevači pevaju na plej-bek pesme kratkih i pamtljivih strofa, zaraznog ritma, a sliku upotpunjuje i orkestar u belim odelima koji se pretvara da svira. Svakodnevni pritisak ovakvog sadržaja na mlade, dovodi do kopiranja i poistovećivanja sa tzv. “zvezdicama”, što dovodi do uništavanja i trovanja, pogubnim sadržajem, mladih umova. Po podacima koji su nedavno dobijeni anketiranjem roditelja čija deca (od 3-7 godina), idu u predškolske ustanove u Beogradu, trogodišnjaci radnim danom gledaju TV program oko devedeset minuta, a vikendom 135 minuta. Šestogodišnjaci provode uz TV oko 110 minuta radnim danom i oko 150 minuta vikendom. Trogodišnjaci iz istog uzorka u proseku provode oko 45 minuta za računarom, a vikendom čak 78 minuta. Deca od šest godina, u proseku, radnim danom sede sat i petnaest minuta za kompjuterom, a vikendom celih 105 minuta. (Brkić, 2007). Imajući na umu ovo vreme koje deca provode uz televizor i računar postaje vrlo značajno da se odgovori kakve uticaje mogu da imaju televizija i računari. (Žiropađa, 2007:223).
Zaključak
Slepa imitacija, pogrešna poruka, negativnost, nezdrav način života, preopterećenost informacijama, ovisnost o medijima, zdravstveni problem, mržnja prema samom sebi, izmenjena svest, dilema dobra i zla su najveće opasnosti koje vrebaju prekomernom konzumacijom, slepim verovanjem i nekritičkim stavom mladih konzumenata medija. Ono što se nameće kao zaključak je savet roditeljima da iskoriste sve benefite novih tehnologija, koje im sa jedne strane omogućavaju da se zaštite od svih pretnji sa Interneta, a sa
12
druge da deci zabrane određen sadržaj koji ne žele da posećuju, kao i da ograniče vreme provedeno ispred televizora ili vreme provedeno u čitanju šund literature. Takođe, neophodno je da se roditelji bave stalnom edukacijom dece o opasnostima koje vrebaju na medijskom zvezdanom nebu, kao i ograničiti im vreme koje provode uz iste. Potrebno je deci ukazati da vreme ispred računara, televizora, radija ili pored lake literature upotrebe na pravi način, tako što će doći do važnih i interesantnih informacija, znanja i ideja, a da nikako ne prihvataju modele ponašanja i stavove ličnosti koje se pojavljuju u medjima. Na žalost, danas se u medijima ne posvećuje ni približno tolika pažnja razvoju edukativnih sadržaja za najmlađe, pa iako Vam se čini da je država digla ruke od svega, a da je borba protiv novih medijskih slična Don Kihot-ovskoj borbi protiv vetrenjača, imajte na umu da ne treba odustajati jer je u pitanju dobrobit nezaštićene i neupućene omladine. Nema izgovora! Svi se moramo potruditi da učinimo nešto povodom sveobuhvatnog prodiranja kiča i šunda u sve pore društva. Iako ga ne možemo suzbiti i iskoreniti, možemo ga bar usporiti i ograničiti. Trud i upornost će umnoženi biti mnogo jači.
13
Literatura
Potkonjak, N. Šimleša, P. (1989). Pedagoška enciklopedija. Beograd:Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Kuper A. Kuper Dž. (2010). Enciklopedija društvenih nauka.Beograd:Službeni glasnik. Trebješanin, Ž. (2001). Rečnik psihologije. Beograd:Stubovi kulture. Gluščević, Z. (1990). Život u ružičastom. Beograd:Prosveta. Božović, R. (2009). Stranputice kiča U Sociološka luča III/2 (str. 3). Beograd Eko, U. (2007). Istorija ružnoće. Beograd:Plato. Gec, L. (1979). Fenomenologija kiča. Beograd:BIGZ: Graskamp, V. (2003). Umetnost i novac. Beograd:Klio. Petrović, S. (2006). Kič kao sudbina. Beograd:Čigoja. Pečuljić, M. Milić, V. (1998). Sociologija. Beograd:Čigoja. Jovičić, V. (1992). Izabrana dela: Utopija i stvarnost kulture. Beograd:BIGZ.
14
