1. Pojam, predmet i naziv MPP POJAM Međunarodno privatno pravo predstavlja granu unutrašnjeg prava. Njegova pravila nisu međunarodna, nego međunarodno obeležje imaju odnosi koje reguliše jer se vezuju za više suvereniteta. Pravilima međ.priv.prava na direktan ili indirektan način se regulišu ona pravna pitanja koja se postavljaju usled pojave elemenata inostranosti u privatnopravnim odnosima. Pod predmetom mpp-a (kao naučne discipline) podrazumevaju se norme o određivanju merodavnog prava, norme o građanskoprocesnim odnosima sa elementom inostranosti i pravima stranaca da u Srbiji stupaju u privatnopravne odnose. O predmetu mpp-a u doktrini postoje dva stanovišta: * da su to pre svega oni pravni odnosi koji su regulisani normama mpp * da su to norme koje regulišu određene odnose NAZIV ''Međunarodno privatno pravo'' nije baš adekvatan termin, jer mpp nije međunarodno već zapravo grana unutrašnjeg prava konkretnih država. Odnosi koje reguliše nisu međunarodni, već su to odnosi sa elementom inostranosti. U pravnoj doktrini bilo je upotrebe i drugih termina od kojih se nijedan nije šire prihvatio: koliziono pravo, pravo primene prava, polarizovano pravo, granično pravo, intersistemsko pravo, konfliktno pravo.
3. Način (metod) regulisanja MPP Postoje 2 načina regulisanja odnosa sa elementom inostranosti: direktan i indirektan. 1. Instrumenti direktnog regulisanja su norme koje neposredno rešavaju sam sporni odnos. Direktan način regulisanja javlja se u dva vida: * direktno regulisanje međunarodnim propisima - kao što je to slučaj sa Konvencijom UN o ugovorima u međunarodnoj prodaji robe (Beč 1980.), pravne norme donete u okviru Evropske zajednice, a od posebnog značaja je i osnivanje UNCITRAL-komisije UN za međunarodno trgovačko pravo čiji je zadatak da koordinira postojeće i pokreće nove inicijative za stvaranje jedinstvenih, univerzalnih pravila trgovačkog prava. * direktno regulisanje unutrašnjim propisima - neki odnosi i pitanja koja se javljaju usled elemenata inostranosti u privatnopravnim odnosima regulišu se direktno normama domaćeg prava. Ovo se, pre svega, odnosi na pitanja prava stranaca i međunarodnog postupka (procedure) 2. Indirektan (posredan) način regulisanja predstavlja ukazivanje na merodavno pravo, i vrši se putem specifičnih pravnih normi- kolizionih normi. Kolizione norme upućuju na merodavno pravo po kojem će se određeno pitanje rešiti. Primer: "za ugovore koji se odnose na nepokretnosti isključivo je merodavno pravo države na čijoj se teritoriji nepokretnost nalazi". Ovaj metod je ujedno i karakterističan za mpp.
4. Izvori MPP-a i njihova hijerarhija Postoje različiti izvori međunarodnog privatnog prava u pojedinim zemljama: u nekima su osnovni izvori zakonski propisi, u drugima sudski precedenti. Određeni značaj ima i sudska praksa i u onim zemljama u kojima nije priznata kao formalni izvor prava. Dopunskim izvorima mpp-a u pojedinim zemljama smatraju se i običaji (međunarodni i unutrašnji). Takođe izvore mpp-a predstavljaju i ratifikovani međunarodni ugovori, bilateralni i multilateralni.
1
Docsity.com
Osnovni izvor mpp-a u svim zemljama (sa izuzetkom onih u kojima važi precedentno pravo) su zakoni, bilo u vidu posebnih zakona/zakonika, bilo u vidu raznih zakona. U zemljama common law sistema glavni izvor prava dugo je bila sudska praksa, koja i dalje ima veliku ulogu, s tim što od sredine XX veka dolazi do izraženije zakonske intervencije. Veliki značaj za ujednačavanje kolizionih normi imaju i multilateralne konvencije koje se donose u okviru Haške konferencije. Haška konferencija za međunarodno privatno pravo osnovana je 1983. godine, i njena delatnost se sastoji u tome da priprema tekstove multilateralnih konvencija radi obezbeđivanja uniformnih pravila mpp-a. (do danas usvojeno 37 konvencija). Pored Haške konferencije postoje i druge organizacije koje se bave unifikacijom pravila mpp-a: Međunarodna komisija za građanska stanja, Međunarodna konferencija američkih država, Savet Evrope, Evropska unija... U okviru EU doneto je nekoliko značajnih multilateralnih konvencija: - Briselska konvencija o sudskoj nadležnosti i priznanju i izvršenju odluka u građanskim i trgovačkim stvarima, 1968. (donošenjem Amsterdamskog ugovora ,1997.god, nadležnost za unifikaciju mpp-a pomerena je sa konvencijskog nivoa na Savet Evrope, tj. nastavak unifikacije vrši se regulativama; tako da je Briselska konvencija stupila na snagu kao Regulativa, tzv. Brisel I Regulativa 2002god)
- Luganska konvencija o nadležnosti i priznanju i izvršenju odluka u građanskim i trgovačkim stvarima, 1988. - Rimska konvencija o pravu koje se primenjuje na obligacione ugovore, 1980 U NAŠEM PRAVU: Osnovni izvor mpp-a je Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u određenim odnosima donet 1982. godina, a naziv promenjen 1996.godine u Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja (koristi se skraćenica ZMPP - Zakonik o međun.priv.pravu). ZMPP pokriva pre svega oblast sukoba zakona (određivanje merodavnog prava) i sukoba jurisdikcija, dok norme o privatnim pravima stranaca ne sadrži (regulisano posebnim zakonima). Takođe izvor međunarodnog privatnog prava je i Ustav, koji pitnja mpp-a reguliše na posredan ili neposredan način. Pored ZMPP-a, izvori međunarodnog privatnog prava su i drugi zakoni, pa i neki podzakonski akti: Zakon o čeku, Zakon o menici, ZOO, ZPP, ZIP...Pored ovih, značajan izvor mpp-a su i multilateralne i bilateralne konvencije. HIJERARHIJA IZVORA Postojanje više različitih izvora u okviru istog pravnog poretka, kao i pojava međunarodnih ugovora među izvorima međ.priv prava stvaraju problem njihove hijerarhije, tj. određivanja redosleda izvora prilikom primene prava. Kada je u pitanju sukob između unutrašnjih izvora i međunarodnih ugovora, u našem pravu, prema odredbama samog Ustava, hijerarhija je sledeća: nakon Ustava za primenu dolaze u obzir potvrđeni međunarodni ugovori (koji ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom), a zatim domaći zakoni (koji ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom, niti sa potvrđenim međ.ugovorima). Ukoliko isto pitanje regulišu dva međunarodna ugovora prevagu imaju dvostrani ugovori nad višestranim, pošto se dvostrani ugovori u odnosu na višestrane pojavljuju kao specijalni zakoni. Ako su u sukobu ugovori istog ranga primenjuje se pravilo lex posterior derogat legi priori. Pored ovih pravila doktirina predlaže za određivanje hijerarhije između međ.ugovora i princip efikasnosti, kao i princip najpovoljnijeg prava. Pitanje sukoba različitih izvora međ.priv. prava postavlja se i u situacijama unutar istog pravnog poretka, ukoliko više različitih izvora reguliše isto pitanje. ZMMP ovaj problem rešava tako što izričitom odredbom propisuje da odredbe ostalih zakona kojima se reguliše materija mpp-a imaju primat nad ZMPP (član 3: odredbe ovog zakona ne primenjuju se na odnose iz člana 1. ovog zakona ako su regulisani drugim saveznim zakonima ili međunarodnim ugovorima). Ovakav stav se zasniva na opštem pravilu lex specialis derogat legi generali. Eventualne praznine koje mogu da se pojave u toku primene ZMPP prevazilaze se tako što organ koji primenjuje pravo treba da pronađe rešenje primenom: *odredaba i načela ZMPP, *načela pravnog poretka RS, *načela međunarodnog privatnog prava (ovo prema članu 2. ZMPP-a). U teoriji međutim postoje dva shvatanja o redosledu primene ovih "izvora" pri traženju rešenja za pravnu prazninu. Prema užem shvatanju, organ koji primenjuje pravo vezan je redosledom koji je naveden u zakonu, te ih mora primenjivati supsidijarno. Prema širem shvatanju organ koji primenjuje pravo nije vezan je redosledom koji je naveden u zakonu, te ih može primenjivati alternativno, pa čak i kumulativno.
2
Docsity.com
5. Kolizione norme Koliziona norma je takva norma koja upućuje da se na jedan pravni odnos sa elementom inostranosti primeni domaće ili strano pravo, tj. utvrđuje koje će pravo biti merodavno. Dilemu merodavnog prava za određeni pravni odnos kolizione norme rešavaju na taj način što među brojnim kontaktima koje pravni odnos ima sa pojedinim zemljama vrše izbor jednog kao najrelevantnijeg, odlučujućeg, i na taj način upućuju postupajući organ na merodavno pravo. Kolizione norme imaju dva osnovna elementa: pravnu kategoriju i tačku vezivanja. 1. PRAVNA KATEGORIJA predstavlja kategoriju građanskopravnih odnosa sa stranim elementom koju kol.norma reguliše. Pravna kategorija u zavisnosti od zakonodavne tehnike može da bude postavljena uže ili šire. To može biti jedan pravni institut (npr svojina, ugovor), jedan tip pravnog odnosa ili jedno pravno pitanje u vezi sa nekim institutom ili odnosom (npr forma ugovora, zastarelost, rok isporuke, mesto isporuke), a može biti i cela grana prava (porodičnopravni odnosi). 2 TAČKE VEZIVANjA su oni pojmovi i činjenice koji ukazuju na merodavno pravo, tj. odlučujuća veza pravne kategorije sa određenim pravom. Tačkom vezivanja se izdvaja jedan od mogućih oblika vezivanja da bi postao opredeljujući. Tipične tačke vezivanja u uporednom pravu su: KATEGORIJA TAČKA VEZIVANjA za statusne i porodične odnose za stvarnopravne odnose za građanskopravne delikte u pogledu forme pravnih poslova
za ugovorne odnose
u raznim situacijama
lex nationalis (zakon državljanstva) lex domicilii (zakon domicila) lex rei sitae (zakon mesta nalaženja stvari) lex loci delicti commissi (zakon mesta izvršenja delikta) locus regit actum (mesto vlada činom) lex loci contractus (zakon mesta zaključenja ugovora) lex loci solutionis (zakon mesta izvršenja) lex loci venditoris (zakon mesta prodavca) princip najtešnje povezanosti (princip najbliže veze) lex voluntatis (autonomija volje) lex fori (zakon suda, foruma)
Tačke vezivanja mogu se klasifikovati prema nekoliko kriterijuma. • prema tome kakva ovlašćenja, odnosno uputstva daju organu koji primenjuje kolizionu normu, tačke vezivanja se dele na neposredno vezujuće i okvirne. 1. Neposredno vezujuće su one tačke vezivanja kojima je sam zakonodavac izvršio vrednovanje mogućih oblika povezanosti jedne pravne kategorije sa raznim suverenitetima i izabrao jednu vezu koja će neposredno da povezuje sa merodavnim pravom. Nazivaju se još i "hard and fast rules" - čvrste i brze, jer postupajućem forumu ne ostavljaju nikakvu mogućnost za procenu toga da li je pravo na koje ukazuje kol.norma zaista u najbližoj vezi sa odnosom koji je izražen kroz pravnu kategoriju. To su sve gore (u tabeli) navedene tačke osim principa najtešnje povezanosti. 2. Okvirne tačke vezivanja su one tačke kod kojih je vrednovanje povezanosti bitnim delom prepušteno sudiji/forumu. Zakonodavac samo postavlja određene okvire i smernice, ali ne utvrđuje direktno relevantnu vezu. Takva je tačka vezivanja princip najtešnje povezanosti, kao i tzv. klauzule izuzetka. Klauzulom izuzetka koriguje se dejstvo pojedinačne fiksne tačke vezivanja. Primer: pravo određeno na osnovu ovog Zakona neće se primenjivati ukoliko je, s obzirom na sve okolnosti, očigledno da spor ima vrlo slabu vezu sa tim pravom, i da se nalazi u mnogo tešnjem odnosu sa nekim drugim pravom. Klauzule izuzetka mogu da budu postavljene kao generalne kl.izuzetka (slučaj sa navedenim primerom gore) i kao posebne klauzule izuzetka. Posebne klauzule izuzetka mogu da budu otvorene posebne kl.izuz. (ovlašćenje suda je podjednako široko kao i kod generalne klauzule izuzetka) i
3
Docsity.com
zatvorene pos.kl.izuz.(njome se sudiji nalaže ne samo kada već i tačno u kom smeru da odstupi). • podela na proste i kompleksne tačke vezivanja 1. Proste tačke vezivanja su one koje vode do jednog merodavnog prava, sledeći bilo striktna bilo okvirna uputstva. 2. Kompleksne su one tačke vezivanja koje, unutar iste kolizione norme, vode do više merodavnih prava. Kompleksna tačka može da bude postavljena alternativno, kumulativno i supsidijarno. Primeri: - za materijalne uslove zaključenja braka merodavno je pravo državljanstva budućih supružnika i lex fori - što znači da ako su verenici različitog državljanstva a zaključuju brak u trećoj zemlji potrebno je da su kumulativno ispunjeni uslovi sva tri prava - u pogledu forme ugovora merodavno je bilo pravo mesta zaključenja ugovora, bilo pravo koje je merodavno za sadržaj ugovora - alternativna kompleksna tačka vezivanja - za poslovnu sposobnost merodavno je pravo državljanstva, a u slučaju da lice nama državljanstvo, pravo njegovog domicila - supsidijarna kompleksna tačka vezivanja
• podela na stalne i promenljive
Činjenice na kojima se temelje tačke vezivanja i koje su priznate kao relevantna veza sa merodavnim pravom mogu biti stalne i promenljiva, pa se otuda i tačke vezivanja mogu podeliti na stalne i promenljive 1. Stalne su one tačke vezivanja koje su vremenski i prostorno fiksirane. To su pre svega one tačke vezivanja čija je činjenična podloga jedan događaj. Npr: zaključenje ugovora, izvršenje delikta. U stalne tačke po svojoj prirodi spada i lex rei sitae ali samo ako je reč o mestu nalaženja nepokretnosti. 2. Promenljive (varijabilne) su one tačke vezivanja koje nisu u konkretnom slučaju fiksirane ni vremenski ni prostorno; koje se zasnivaju na činjenicama koje se mogu menjati, pa pri tome mogu da ukažu na razna merodavna prava. To je slučaj sa lex rei sitae kada su u pitanju pokretne stvari (posmatrana stvar može da menja svoje mesto nalaženja, a ako su ta različita mesta u različitim državama, nastaje tzv "mobilni sukob zakona"). U karakteristične varijabilne tačke vezivanja spadaju i državljanstvo, domicil, sedište pravnog lica. VRSTE KOLIZIONIH NORMI 1. podela kolizionih normi na: VIŠESTRANE su one kol.norme koje zbog svoje apstraktnosti ukazuju na pravo bilo koje države u konkretnom slučaju. Primer: za stvarna prava na nekretninama primeniće se zakon mesta nalaženja stvari. JEDNOSTRANE su one kolizione norme koje u svakom slučaju dovode do primene jednog prava, i to domaćeg prava. Primer: za stvarna prava na nekretninama koje se nalaze u Srbiji primeniće se pravo Srbije. 2. prema tome da li je kol.norma podobna i dovoljna da ukaže na merodavno pravo ili ne, kolizione norme se mogu podeliti na samostalne i nesamostalne. SAMOSTALNE su kol.norme koje ukazuju na merodavno pravo. Njihovom primenom na konkretne okolnosti slučaja norma dovodi do konkretnog merodavnog prava. Primer: u pogledu stvarnopravnih odnosa na pokretnim stvarima merodavno je pravo mesta nalaženja stvari.
NESAMOSTALNE su one kol.norme čija formulacija nije dovoljna da se pomoću njih odredi merodavno pravo. One dopunjuju samostalne norme tako što sadrže objašnjenje, uputstva kojima se utvrđuje konkretno merodavno pravo. Nesamostalne kol.norme se odnose na opšti deo mpp-a i izražavaju stav zakonodavca o opštim institutima (o uzvraćanju i upućivanju, o izigravanju zakona, o kvalifikaciji...). Primer: ne primenjuje se pravo strane države koje bi bilo merodavno po odredbama ovog ili drugog saveznog zakona, ako bi njegovo primenjivanje imalo za cilj izbegavanje primenjivanja prava SRJ.
4
Docsity.com
Pravna priroda kolizionih normi Pitanje pravne prirode kol.normi svodi se na dilemu da li su ove norme imperativne ili dispozitivne. Pitanje je dakle, da li je sud obavezan da primenjuje kol.norme ex officio čim se u pravnom odnosu javlja relevantan strani element, te da li je obavezan da po službenoj dužnosti primenjuje pravo na koje ukazuje kol.norma, bez obzira da li je to domaće ili strano pravo, i bez obzira na to da li među strankama uopšte postoji spor oko merodavnog prava. Ako su kol.norme imperativne prirode, onda ih treba primeniti u svakom slučaju, čak i onda kada to nijedna stranka ne traži. Ako su kol.norme dispozitivne prirode onda ponašanje stranaka i njihovi predlozi ili odsustvo istih mogu da utiču na to da li će sud uopšte da primeni svoje kolizione norme u sporu sa elementom inostranosti. Tako u zemljama common low-a kol.norme nisu imperativne prirode, i engleski sudovi pozivanje na kol.norme u potpunosti prepuštaju strankama. U Francuskoj i SAD važi isto pravilo, s tim što sudovi mogu ali i ne moraju da primene kolizione norme i bez inicijative stranaka. U najvećem broju kontinentalnih pravnih sistema kol.norme su postavljene imperativno (Španija, Austrija, Nemačka, Turska, Holandija) Norme našeg ZMPP-a, kao i kolizione norme koje su sadržane u drugim izvorima su imperativne prirode, što znači da su sudovi dužni da primenjuju kol.norme po službenoj dužnosti, a dužni su da primene i strano pravo ako tačka vezivanja ukazuje u tom pravcu.
6. Saznanje i primena stranog prava Po pitanju saznanja i dokazivanja prava jedne strane zemlje u cilju negove primene od strane domaćeg suda, u uporednom zakonodavstvu i praksi izdvajaju se dva sistema. Prvi sistem zastupljen je u angloameričkim pravima. U ovim sistemima se strano pravo tretira kao činjenica, kao faktička okolnost koju same stranke u postupku treba da dokazuju kao i svaku drugu činjenicu. Pred engleskim sudovima važi pretpostavka da je sadržina stranog prava jednaka sadržini domaćeg prava; ova pretpostavka je oboriva i teret dokazivanja leži na stranci koja tvrdi suprotno (strano pravo se saznaje i dokazuje putem svedoka-veštaka). Ako stranka koja se poziva na određenu normu stranog prava ne uspe da dokaže sadržinu te norme ostaje na snazi pretpostavka da je strano pravo jednako domaćem i engleski sud će primeniti sopstveno materijalno pravo. Drugi sistem jeste sistem po kome se strano pravo smatra kao pravo. Sud je po službenoj dužnosti dužan da sazna strano pravo, pri čemu se može obratiti i strankama, drugim državnim organima ili naučnim institucijama. Važi u Austriji, Italiji, Nemačkoj, Brazilu, Finskoj... Od velikog značaja na saznanje i primenu stranog prava su i bilateralne konvencije o pravnoj pomoći (kojima se predviđa međusobno obaveštavanje o pravnim propisima), kao i multilateralne konvencije: - Evropska konvencija o informisanju o stranom pravu - Interamerička konvencija o dokazivanju stranog prava i obaveštavanju o stranom pravu U slučaju da strano pravo bude nesaznatljivo, najveći broj zemalja predviđa kao alternativnu soluciju primenu lex fori ; a negde se predviđa i "primena srodnog prava" umesti nesaznatljivog (norma bivše metropole umesto pravila nove države, bivše kolonije). U NAŠEM PRAVU strano pravo se tretira kao pravo i sudovi ga saznaju i primenjuju ex officio. Nadležni organ može da zatraži obaveštenje o stanju stranog prava od Ministarstva pravde, a takođe i stranke mogu u postupku podneti sudu javnu ispravu o sadržini stranog prava. Zakonsko rešenje da se strano pravo tretira kao pravo ima za posledicu to da su zbog pogrešne primene merodavnog stranog prava dozvoljeni svi redovni i vanredni pravni lekovi.
5
Docsity.com
7. Kvalifikacija Kvalifikacija predstavlja supsumiranje (podvođenje) činjenica pod pravne pojmove. Na planu mpp-a kvalifikacija stvara problem onda kada treba odrediti smisao ili sadržinu nekog pojma, supsumirati činjenice pod pravni pijam, a merodavno pravo još nije poznato. (javlja se samo kod normi koje indirektno regulišu odnose sa inostranim elementom). Problem kvalifikacije se odnosi zapravo na pitanje kako da se izabere sadržina pojma korišćenog u kol.normi između više sadržina koje tom pojmu daju razna prava za koja se dati odnos vezuje (problem sukoba kvalifikacija), a između kojih će baš koliziona norma odrediti merodavno pravo. Sukob kvalifikacija javlja se u dva osnovna vida: 1. KVALIFIKACIJA PRAVNE KATEGORIJE podrazumeva određivanje pravog smisla pravne kategorije korišćene u kolizionoj normi. Problem se ogleda u tome koju od dve ili više kolizionih normi izabrati i primeniti, a čija primena dolazi u obzir zavisno od toga kako ćemo kvalifikovati njihove kategorije (kako određene činjenice kvalifikovati? u koju kastegoriju?). Postoji nekoliko naročito osetljih graničnih kategorija koje su čest izvor problema kvalifikacije pravnih kategorija: oblast naslednog i obligacionog prava, oblast porodičnog i imovinskog prava, razgraničenje kategorija forme od sadržine pravnih poslova, oblast materijalnog i proceduralnog prava. Poseban problem postoji kada jedno pravo neku ustanovu uopšte ne poznaje, kako je onda podvesti pod neku kategoriju (kod nas je to slučaj sa ustanovom Trust-a, koju naše pravo ne poznaje) 2. KVALIFIKACIJA TAČKE VEZIVANjA - od različitih mogućih poimanja tački vezivanja koja nude različita prava zavisi kako će biti uputstvo koje daje tačka vezivanja. Postoji nekoliko tačaka vezivanja koje često daju povoda sukobu kvalifikacija: mesto zaključenja ugovora, mesto izvršenja delikta, i domicil. Ako se oba elementa kol.norme kvalifikuju, onda se prvo pristupa kvalifikaciji pravne kategorije pa tek onda tačke vezivanja. U teoriji i praksi postoji nekoliko rešenja problema kvalifikacije: ♦ kvalifikaciju treba vršiti po LEX FORI tj. prema pravu države gde se sudi i od čijih kolizionih normi se polazi prilikom rešavanja spora. Ovo rešenje je danas vladajuće. U prilog ovog rešenja ističe se da je za sud najlakše da tumači određene pojmove po domaćem pravu, te da se smanjuje mogućnost grešaka u tumačenju. Sa druge strane ovom rešenju se prigovara da takva kvalifikacija pruža mogućnost neopravdanog proširenja domena primene domaćeg prava, da vodi zloupotrebama, i da ne pruža rešenje u slučaju da treba kvlaifikovati ustanovu koju domaće pravo ne poznaje. ♦ kvalifikaciju treba vršiti po LEX CAUSAE, tj. prema pravu koje je merodavno za odnos koji se raspravlja. Glavna zamerka ovom rešenju je to da ono dovodi do logičkog circulus vitiosusa-začaranog kruga (pravo za raspravljanje datog odnosa još nije poznato u momentu kada se pristupa pravnoj kvalifikaciji, ono se tek traži i jedna od prvih prepreka do otkrivanja merodavnog prava je baš kvalifikacija). Ovo rešenje nije imalo podršku i primenu u praksi, ali zato tumačenje lex causae ima široku primenu kod tzv. drugostepene kvalifikacije (dvostepena/stepenasta kvalif.) Tako, prema teoriji stepenaste kvalifikacije uvek se pri izboru i tumačenju kolizionih normi polazi od prava države suda (lex fori je prva stepenica) dok se na drugoj stepenici ukoliko se ima primeniti strano pravo ono tumači po pojmovima i smislu koje sadrži (lex causae- druga stepenica). ♦ kvalifikaciju treba vršiti pomoću autonomnih pojmova - prema ovom rešenju kvalifikacija ne treba da se vrši sa osloncem na jedno nacionalno pravo, već treba da se služi autonomnim pojmovima nezavisnim od nacionalnih prava. Ti autonomni pojmovi bi se stvarali međunarodnim sporazumima ili bi ih sud pronalazio putem komparativne analize. U NAŠEM PRAVU (teoriji i praksi) preovladava shvatanje da se kvalifikacija treba vršiti lege fori. ZMPP jedino predviđa da se u drugom stepenu kvalifikacija vrši lex causae.
6
Docsity.com
8. Prethodno pitanje Pod prethodnim pitanjem podrazumeva se pitanje o postojanju ili nepostojanju jednog subjektivnog prava ili pravnog odnosa čije rešenje logički prethodi rešenju glavnog pitanja. Na planu mpp-a, problem prethodnog pitanja se javlja kao dilema kako odrediti merodavno pravo za prethodno pitanje: da li polazeći od sopstvenih kol.normi (lex fori) kao što je to sud učinio za glavno pitanje, ili polazeći od normi zemlje čije je materijalno pravo merodavno za glavno pitanje (od k.n lex causae). Sa aspekta mpp-a prethodno pitanje se postavlja ako su ispunjena 3 uslova: 1) za glavno pitanje, a na osnovu domaće kol.norme, merodavno je strano materijalno pravo 2) ♦ prethodno pitanje mora u svom činjeničnom stanju da sadrži strani elemenat ♦ ono mora biti samostalna celina, podobna da se pojavi i kao glavno pitanje ♦ za to pitanje mora postojati specijalna koliziona norma 3) neophodno je da materijalnopravni rezultat do kojeg dovodi povezivanje sa osloncem na lex fori bude različit od materijalnopravnog rezultata do kojeg se dolazi ako se kao tačka vezivanja koristi lex causae. U uporednoj pravnoj praksi najveći broj odluka u kojima se pojavilo prethodno pitanje je iz porodičnog prava; najčešće se kao prethodno pitanje javlja brak, za koji se vezuju mnoga prava koja se u sporu javljaju kao glavno pitanje: izdržavanje, nasleđivanje...
U teoriji postoji više stanovišta o rešavanju problema merodavnog prava za prethodno pitanje. Jedan broj autora se zalaže za tzv. zavisno povezivanje - merodavno materijalno pravo za prethodno pitanje određuje se primenom kol.norme prava koje se ima primeniti na glavno pitanje; povezivanje lex causae. Osnovni argumenat u prilog ovakvog rešavanja problema prethodnog pitanja je u tome što se na taj način postiže međunarodna harmonizacija rešenja. Većina autora se međutim zalaže za nezavisno povezivanje - merodavno pravo za prethodno pitanje određuje se isto onako kako se određivalo merod.pravo za glavno pitanje, polazeći od kolizionih normi lex fori. (time se daje prednost internoj harmonizaciji) Treće stanovište se zalaže za to da ne treba unapred određivati načelno rešenje, već u svakom konkretnom slučaju vagati interese i opredeljivati se za određeno povezivanje. Stav autora udžbenika(V,B,K,P) : u slučajevima u kojima odluka o prethodnom pitanju ulazi u dispozitiv sudske odluke i time je obuhvaćena pravnom snagom prethodno pitanje se povezuje lex causae.
9. Renvoi Renvoi (čita se ranvua) predstavlja uzvraćanje i upućivanje na dalje pravo. To je misaona operacija koja se vrši od strane sudije polazne države prilikom određivanja merodavnog prava. Ranvua se javlja u 2 vida: • uzvraćanje, tj. upućivanje na domaći zakon - postoji onda kada domaća kol.norma upućuje domaći sud da primeni strano pravo, a strano pravo u svojoj kol.normi predviđa primenu domaćeg zakona (zakona polazne zemlje) Srbija⇒Italija, a Italija⇒Srbija • upućivanje na zakon treće zemlje (preupućivanje) - postoji onda kada domaća kol.norma upućuje na primenu stranog prava, a kol. norma stranog prava predviđa primenu prava neke treće zemlje Srbija⇒Italija, a Italija⇒Belgija Da bi u jednom konkretnom slučaju došlo do primene ranvua potrebno je da su ispunjene 3 pretpostavke: 1. da je u polaznoj zemlji prihvaćena koncepcija po kojoj kolizione norme upućuju na jedno pravo u celini, uključujući tu i kol.norme tog prava, a ne samo na meterijalne norme tog prava (da je prihvaćeno tzv. koliziono upućivanje) 2. drugi uslov je da u konkretnom slučaju kol.norme države suda i kol.norme prava na koje je upućeno budu različite, tj. da imaju različite tačke vezivanja.
7
Docsity.com
3. potrebno je i da postoji određeni činjenični sklop, takav raspored činjenica koji omogućava da se različita merila prihvaćena u dve ili više kol.normi u datom slučaju vezuju za različite države. (Nemac ostavilac /državljanstvo/ umre u Francuskoj /domicil/ ) Posebno pitanje kod ranvua jeste: gde treba stati sa upućivanjem? Postoje dva rešenja u uporednom pravu: ♦ ranvua u jednom koraku (delimični, single, kontinentalni ranvua) - podrazumeva da se uvek čini samo jedan korak u lancu uzvraćanja ili preupućivanja na dalje pravo. Država foruma smatra da je druga država ta koja ima monopol na odluku merodavnog prava, a izbor koji čini ta druga država je konačan. ♦ foreign court teory (teorija stranog suda, dupli, totalni ranvua) - razvijena pre svega u engleskom pravu, polazi se od postavke da prilikom upućivanja domaći sud treba da se postavi u položaj stranog suda, i mesto prekida lanca zavisi od stanovišta koje prema ranvua zauzima mpp zemlje na koju je uputila domaća koliziona norma. 1 Zemlje koje ne prihvataju ranvua su Peru, Grčka, Brazil, Egipat, Sirija. Rimska konvencija o merodavnom pravu za ugovorne obaveze 1980. izričito isključuje primenu renvoi. U NAŠEM PRAVU do donošenja ZMPP uzvraćanje i upućivanje bilo je predviđeno samo Zakonom o menici, i to samo u pogledu menične sposobnosti (i dalje važi), i u Zakonu o nasleđivanju 1955. (ne važi više). ZMPP predviđa ranvua. Prema odredbama ovog zakona, kada kol.norma ZMPP-a upućuje na strano pravo ona upućuje na celokupno pravo strane države. Ako pravila strane države o određivanju merodavnog prava uzvraćaju na pravo SRJ primeniće se pravo SRJ, ne uzimajući u obzir pravila o određivanju merodavnog prava (ovo je uzvraćanje). Pro et contra za ranvua u teoriji U prilog ranvua stoje praktični razlozi: putem uzvraćanja dolazi do primene domaćeg materijalnog prava koje sud bolje poznaje, tj. oživljava se "egoistički princip"-to stay at home, kojim se podiže kvalitet suđenja. Dovodi do proširivanja domena primene domaćeg prava (ovo bi bila svrha ranvua). Argumenti protiv: dovodi često do začaranog kruga, teškoće se ogledaju u primeni stranog kolizionog prava što otežava položaj domaćeg suda, u slučajevima kada zakonodavac dozvoljava autonomiju volje stranaka ranvua predstavlja očitu protivrečnost toj autonomiji... Primena ranvua u našem pravu, objašnjenje: ako naša kol.norma kaže da je za neki odnos merodavno npr. francusko pravo, onda se gleda celokupno francusko pravo uključujući tu i njegove kol.norme 1.ako francuska kol.norma uzvrati na naše pravo, tu se staje (uzvraćanje) Srbija→Francuska→Srbija 2. ako francuska kol.norma uputi na neko treće pravo, i to treće, ili neko dalje pravo uzvrati na naše, onda se tu staje (uvek se staje kada se dođe do našeg prava) Srbija→Francuska→Nemačka→Srbija 3.međutim ZMPP ne daje rešenje na pitanje gde treba stati sa preupućivanjem ako strana kol.norma ne uzvrati na naše pravo Srbija→Francuska→Nemačka→... postoji stav u teoriji (Stojanović) da u tom slučaju treba gledati kakav stav prema ranvua zauzimaju prava onih država na koje upućuju naše kol.norme, tj. da zapravo treba primeniti foreign court teory
1
objašnjenje--- foren-kort teorija ide ovako ako naša kol.norma uputi na neko strano pravo mi gledamo i njegove kol.norme ali gledamo i kakav stav o ranvua ima ta zemlja ako Srbija uputi na Francusku, upućuje na njeno celokupno pravo, znači i kol.norme, pa gledamo na koje pravo ona upućuje i u kom obimu, da li Francuska prihvata koliziono upućivanje ili ne prihvata ranvua 1. da Francuska prihvata ranvua to znači da i ona dalje upućuje koliziono, pa i u pravu na koje ona uputi opet gledamo kol.norme i gde one upućuju, a lanac tog upućivanja zavisi od toga kako je Francuska regulisala ranvua, koliko je koraka ona predvidela da se može ići Srbija → kol. norma Francuske→ kol.norma Nemačke → ... krajnja tačka lanca zavisi od toga koliko koraka u upućivanju predviđa prvoupućeno pravo 2.da Francuska ne prihvata ranvua onda mi ne gledamo kol.norme prava na koje ona uputi već samo materijalne norme, dakle konačno merodavno pravo bi bilo pravo na koje Franc. uputi jer ona ne upućuje koliziono već materijalno Srbija → kol.norma Francuske → materijalna norma Nemačka
8
Docsity.com
10. Javni poredak Prihvatanjem principa da će domaći sudovi primeniti one materijalne norme na koje ukaže domaća koliziona norma ujedno je stvoren i veliki rizik da dođe do toga da domaći sudovi i drugi organi primene i norme koje su duboko protivne osnovnim načelima na kojima se temelji domaće pravo. Isti problem se javlja i prilikom priznavanja stranih sudskih odluka. S toga je u međunarodno privatno pravo uveden pojam javnog poretka kao instrumenat putem kojeg se odstupa od kolizionih normi. Pod javnim poretkom se podrazumevaju one vrednosti domaćeg poretka koje se ne mogu žrtvovati i od kojih se ne može odstupiti zarad međunarodne saradnje, čak ni kada pravila mpp-a prihvataju kompetentnost stranog prava. Javni poredak Srbije čine ona pravila pravnog i društvenog poretka od kojih se ne može odstupiti i koje domaći organi moraju poštovati čak i kada domaće norme međunarodnog privatnog prava prihvataju kompetentnost stranog prava i suda. Pri utvrđivanju sadržaja i granica javnog poretka moguća su dva pristupa: • putem jedne opšte klauzule, odnosno apstraktne definicije; kao što je to: "osnovni principi pravnog poretka", "principi društvenog i državnog uređenja", "suštinski principi"... • putem enumeracije normi koje obuhvata javni poredak, ili nabrajanjem domena u kojima imperativne norme predstavljaju automatski deo javnog poretka Najčešće se ostaje pri formulaciji da se neće priznati strani zakon, odnosno strana odluka, ako su "protivni javnom poretku", ili "ako su očito protivni javnom poretku". Takve formulacije su prihvaćene i u Haškim konvencijama. Bez obzira na to kako je definisan, javni poredak se ne može izjednačiti sa imperativnim normama, i predstavlja užu kategoriju. On obuhvata samo one norme koje štite najosnovnije vrednosti pravnog poretka, a ne sve imperativne norme. Prilikom korišćenja ustanove javnog poretka značajna je i "unutrašnja veza" , odnosno intezitet veze između konkretnog pravnog odnosa i domaćeg poretka. Da li će se u jednom konkretnom slučaju primeniti rešenje domaćeg prava i otkloniti strana norma ne zavisi samo od stepena suprotnosti između strane norme i domaćeg poretka, već i od toga u kojoj meri je domaća država u datom slučaju zainteresovana, i u kojoj meri je domaći poredak tangiran. Ovime se, zapravo, vrši relativizacija javnog poretka. Javni poredak se ralativizira i u tom pravcu da je potrebno sagledati celokupnu situaciju, tj. kontekst u kojem se strana norma ili odluka javljaju pred domaćim organima. Strana norma se ne otklanja automatski ako je bitno različita, već samo ako njena primena dovodi do takvog meritornog rezultata koji je nespojiv sa osnovnim principima na kojima se temelji domaći poredak. Posledice primene ustanove javnog poretka se ogledaju u tome da: ako je strano pravo inkompatibilno sa domaćim javnim poretkom tada se odstupa od kolizione norme foruma i otklanja se primena stranog prava, a slučaj se rešava na bazi pravila i principa lex fori. Argumenti u prilog: ustanova javnog poretka ima progresivnu ulogu (slučajevi suprotstavljanja javnog poretka ropstvu, diskriminaciji prema rasi, nacionalnosti, polu...) Argumenti protiv: glavni nedostatak ustanove javnog poretka ogleda se u tome što se ni u zakonodavstvima ni u teoriji nisu oformili jasni pokazatelji ni pretpostavke za primenu te ustanove.
PROMENA NORMI KOJE IMAJU KARAKTER JAVNOG PORETKA- vladajuće je mišljenje da relevantan može biti samo javni poredak koji važi u momentu kada se donosi odluka o tome da li će se primeniti strano pravo ili priznati strana odluka. U NAŠEM PRAVU : ZMPP predviđa Ne primenjuje se pravo strane države ako bi njegovo dejstvo bilo suprotno Ustavom SRJ utvrđenim osnovama društvenog uređenja. Strana sudska odluka se neće priznati ako je u suprotnosti sa Ustavom SRJ utvrđenim osnovama društvenog uređenja.
9
Docsity.com
11. Norme neposredne primene Norme neposredne primene su norme čija je primena nezavisna od kolizione tehnike; norme koje se primenjuju u odnosima sa elementima inostranosti ali mimo kolizionih normi. Norme neposredne primene su prinudna materijalna pravila koja na eksplicitan ili implicitan način određuju oblast svoje sopstvene obavezne primene, odnosno nameću sopstvenu merodavnost bez posredovanja kolizionih normi. U ovom pogledu postoji sličnost normi neposredne primene i normi javnog poretka; tj i jedne i druge će se primeniti bez obzira na to šta kaže koliziona norma. Razlika između NNP i JP se sastoji u tome što do intervencije javnog poretka dolazi nakon što je utvrđeno merodavno pravo određene strane države, dok se norme nep.primene primenjuju mimo tj. bez prethodne konsultacije kolizionih normi. U krug normi neposredne primene uglavnom spadaju norme antimonopolskog zakonodavstva, propisi o uvozi i izvozu, devizni propisi ... Prilikom primene NNP treba razlikovati tri situacije: 1. NNP je deo pravnog sistema države foruma (lex fori) - u ovom slučaju sud postupa po nalogu svog zakonodavca i primenjuje NNP bez obzira na to koje pravo je merodavno po kolizionoj normi 2. NNP je deo prava koje je u datom slučaju merodavno (lex causae) - u ovom slučaju sasvim je logično da se NNP primeni jer je deo pravnog sistema čija je merodavnost utvrđena 3. NNP pripada nekom trećem pravu (nije ni lex fori ni lex causae, ali je u jasnoj vezi sa spornim odnosom) - ovaj slučaj je sporan i stvara nedoumice. U teoriji ima prevagu stav da se NNP treće države mogu primeniti, ili bar uzeti u obzir. O ovom pitanju bilo je rešenja u nekim Haškim konvencijama, u Rimskoj konvenciji o merodavnom pravu za ugovorne obaveze. Rimska konvencija, član 7 : "Kod primene prava određene države na temelju ove Konvencije, može doći do primene prinudnih propisa neke druge države sa čijim pravom činjenično stanje stoji u bližoj vezi, ako se, i u kojoj meri se prema pravu države čiji su to prinudni propisi, ovi mogu primeniti, bez obzira na pravo merodavno za ugovor. Pri odlučivanju da li će se omogućiti dejstvo ovim prinudnim propisima, uzima se u obzir njihova priroda, i svrha, kao i posledice njihove primene ili neprimene." U NAŠEM PRAVU NEMA POZITIVNOPRAVNIH NORMI KOJIMA SE REGULIŠE NNP.
12. Izigravanje zakona (fraus legis) U međunarodnom privatnom pravu dešavaju se slučajevi da izvesna lica teže da izbegnu primenu normi koje bi se inače imale redovno primeniti na njihov građanskopravni odnos sa stranim elementom. Izbegavanje primene redovno nadležnih normi na osnovu izvesnih radnji pojedinaca naziva se izigravanje zakona - fraus legis. Osnovni elemenat kroz koji se ostvaruje fraus legis je promena činjenice koja predstavlja tačku vezivanja kolizione norme. Npr: strane ugovornice same odluče gde će sklopiti određeni ugovor ili gde će biti mesto izvršenja, pokretne stvari se mogu premeštati, ljudi mogu menjati svoje boravište, prebivalište, državljanstvo. Subjekti pravnog odnosa menjaju činjenice koje predstavljaju tačke vezivanja obično radi toga da postignu primenu prava koje je u pogledu njih povoljnije umesto prava koje je manje povoljno, tj. radi izbegavanja primene imperativnih normi. (tako su državljani Italije, Španije menjali domicil, državljanstvo itd. da bi izbegli primenu domaćih normi kojima se zabranjuje razvod) Osnovni elementi izigravanja zakona su:
10
Docsity.com
* veštačko stvaranje tačke vezivanja - promena činjenica koje predstavljaju tačku vezivanja, pri čemu ta promena treba da usledi na način koji je sam po sebi dozvoljen, legalna izmena * namera da se izbegne primena redovno nadležnih normi, fraudulozna namera. Izigravanje zakona u međunarodnom privatnom pravu javlja se u dva osnovna tipa: 1. prvi podrazumeva da se pred domaćim organom nameće primena stranog umesto domaćeg prava, skrećući normalan pravac dejstva domaće kolizione norme putem veštački stvorene tačke vezivanja. 2. drugi tip označava fraudulozno izbegavanje srpskih (domaćih) imperativnih propisa pred stranim organom. Sankcionisanje fraus legis sastoji se u tome da se ne uzima u obzir fraudulozno stvorena tačka vezivanja, već se primenjuje ono pravo koje bi bilo merodavno da nije došlo do manipulisanja sa tačkom vezivanja, a to je domaće pravo. Pri tome, po vladajućem mišljenju, ne dira se u samu novonastalu činjenicu (npr. ne ništi se novostečeno strano državljanstvo) samo se odbija primena stranog prava čiju merodavnost nastoji da uspostavi fraudulozno tačka vezivanja. U anglosaksonskom i nemačkom pravu fraus legis nije sankcionisan. NAŠE PRAVO - ZMPP, član 5 : "Ne primenjuje se pravo strane države koje bi bilo merodavno po odredbama ovog ili drugog saveznog zakona, ako bi njegovo primenjivanje imalo za cilj izbegavanje primenjivanja prava SRJ." Sankcionisanje izigravanja zakona je opšta ustanova načeg međunar.priv. prava. Izigravanje zakona se sprečava samo ako je putem veštački stvorene tačke vezivanja izbegnuta primena domaćeg materijalnog prava pred domaćim organom; i tada se primenjuje domaće pravo domaće pravo koje bi i bilo merodavno da nije došlo do manipulisanja tačkom vezivanja. Sankcionisanje fraus legis proteže se i na odnose sa stranim elementom koji nisu regulisani u ZMPP, već u drugom zakonu.
13. Vremenski faktor u MPP Domašaj pravnih normi ima svoje prostorne, vremenske, a ponekad i personalne granice. Tako se i unutar međunarodnog privatnog prava, grane koja po svojoj suštini reguliše teritorijalne granice pravnih normi, javlja takođe i problem sukoba zakona u vremenu. 1. Intertemporalni sukob zakona na terenu mpp-a postoji onda kada se menjaju kolizione norme. Problem je u suštini isti kao i sa problemom vremenskog važenja ostalih normi, samo što se javlja u specifičnoj oblasti. Rešenja se traže u opštim pravilima o vremenskom važenju pravnih normi (opšta pravila o tranziciji lex fori), ili u posebnim prelaznim odredbama koje se mogu doneti pri promeni kolizionih normi. Uporednopravno posmatrano, zakonodavci se uglavnom odlučuju za to da se domaće koliz.norme ne primenjuju na odnose nastale pre njihovog stupanja na snagu — zabrana retroaktivnosti. Tako naš ZMPP u svojim tranzitornim odredbama predviđa sledeće, član 107: "odredbe ovog zakona neće se primenjivati na odnose koji su nastali pre stupanja na snagu ovog zakona". 2. Intertemporalni sukob zakona na terenu mpp-a postoji onda kada se menjaju norme merodavnog prava na koje ukazuju kolizione norme. U tom slučaju problem se rešava pravilima o vremenskom sukobu zakona lex causae, tj. prema pravilima onog prava koje je merodavno. 3. Intertemporalni sukob zakona na terenu mpp-a postoji i onda kada se menjaju odredbe koje predstavljaju javni poredak. U ovom slučaju uvek se primenjuju pravila novog javnog poretka, bez obzira što su time povređena opšta pravila o neretroaktivnosti. 4. Intertemporalni sukob zakona postoji i onda kada dođe do promena suvreneiteta. (slučaj Jugoslavije) Promenom suvereniteta nad teritorijom jedne države , ili nad delom njene teritorije, dolazi do promene (sukcesije) zakona koji su posledica pojave nove/novih zakonodavne vlasti, a ne posledica promene zakona od strane jedne te iste vlasti. Razlika između ovog intertemporalnog sukoba zakona i prethodnih vidova jeste u tome što je u zakonu došlo do
11
Docsity.com
promene suvereniteta koja izazvalo promenu karaktera zakona, te se stari zakoni s aspekta nove vlasti nekih novih suvereniteta tretiraju kao strani zakoni. Ako kol.norma uputi na pravo neke od novih država (npr Slovenije) kao merodavno, tada se postavlja pitanje da li se primenjuje njeno novo pravo ili staro (ex-jugoslovensko) koje je sada za novu državu strano pravo. Postoje dva stava u teoriji povodom ovog pitanja. Prema jednom stanovištu, uvek se primenjuje pravo države prethodnice, dok ona postoji, čak i ako je slučaj vezan za deo njene teritorije koji je sada van domašaja njenog suvereniteta. Prema drugom, većinskom, stanovištu: kada sud na bazi svoje kol.norme doće do prava zemlje koja je pretrpela političko-teritorijalne promene, treba primeniti kao merodavno materijalno pravo koje je pozitivno pravo na teritoriji koja je s odnosom u najbližoj vezi.
14 Mobilni sukob zakona - conflit mobile Mobilni sukob zakona predstavlja svojevrsnu kombinaciju vremenkih i prostornih sukoba zakona, do koje dolazi kada se protekom vremena menjaju činjenice na kojima se zasniva tačka vezivanja, i to na taj način što se vezuju za više pravnih poredaka. U conflit mobile ne radi se o odnosu starog i novog prava, već se menja jedna koliziono relevantna činjenica koja se pri tome vezuje za više prava (dva ili više paralelno važećih prava u raznim državama).
Jedno od klasičnih poprišta mobilnih sukoba zakona su bračno-imovinski odnosi. U većini zemalja tačke vezivanja za te odnose je zajednički lex nationalis ( u nekima lex domicilli) bračnih drugova, što stvara mobilni sukob zakona ukoliko bračni drugovi menjaju državljanstvo, odnosno domicil.
Mobilni sukob zakona ima sličnosti sa ustanovom fraus legis. Osnovna sličnost se sastoji u tome što i u jednom i u drugom slučaju problem nastaje promenom činjenice koju tačka vezivanja smatra relevantnom, i njihovo vezivanje za drugo pravo. Razlika je u tome što da bi takva promena predstavljala izigravanje zakona potrebno je da su ispunjeni i još neki uslovi: fraudulozna namera i da cilj izigravanja bude izbegavanje domaćih imperativnih materijalnih normi. Takođe razlika između fraus legis i mob.sukoba zakona ogleda se i u posebnim posledicama: ako su prisutni svi elementi izigravanja zakona dolazi do sankcionisanja te pojave (ne primenjuje se pravo na koje tačka vezivanja ukazuje preko novostvorenih činjenica), dok rešenje kod conflit mobile ne mora da bude u ignorisanju novostvorenih činjenica. Razlika se ogleda i u tome što kod fraus legis, za razliku od conflit mobile, ne postoji stvarna dilema o tome koje bi pravo trebalo primeniti među onima na koje sukcesivno ukazuje tačka vezivanja usled promene relevantnih činjenica. Pri fraus legis koliziona norma vodi do primene prava čija je merodavnost veštački stvorena, te je s toga u zabrani fraus legis reč o korekciji kol.normi, dok je kod mobilnog sukoba zakona reč o specifičnom tumačenju kol.normi. Od conflit mobile treba razlikovati i situaciju u kojoj se ne menjaju činjenice, ali se menjaju neke norme lex fori i time tačka vezivanja dobija novu sadržinu. Reč je o promeni prava i problem se tada rešava po pravilima o vremenskom važenju pravnih normi. (do takve situacije dolazi npr u slučaju kada se menjaju zakonski uslovi o sticanju ili gubljenju državljanstva ili domicila) Postoje dva osnovna pristupa rešavanju problema mobilnog sukoba zakona. 1. Po jednom stanovištu, traži se jedinstvena i opšta solucija za ovaj problem koja bi bila primenljiva u svim konkretnim slučajevima: najpoznatija je solucija izvedena iz teorije stečenih prava, a postoji i rešenje koje polazi od izjednačavanja mob.sukoba zakona sa pitanjem vremenskog važenja pravnih normi. 2. Po drugom stanovištu nema jedinstvenog rešenja već ga treba tražiti od slučaja do slučaja. Ovaj prilaz je najefikasniji kada sam zakonodavac vremenski precizira pojedine tačke vezivana koje često daju povoda mobilnom sukobu zakona. Ovaj metod često koristi ZMPP (npr: za nasleđivanje je merodavno pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u vreme svoje smrti).
12
Docsity.com
15. Nejedinstveni pravni poredak u MPP U današnjem svetu određeni broj država nema jedinstveno pravo na celoj svojoj teritoriji. Nejedinstveni pravni poredak se javlja u državama sa složenim pravnim poretkom (bilo da su one federativne ili unitarne) i dovodi do unutrašnjeg sukoba zakona. Unutrašnji sukob zakona u državama sa složenim (nejedinstvenim) pravnim poretkom može da se javi u dva vida: * kao unutrašnji sukob zakona teritorijalnog karaktera - kod složenih, federativnih država (interfederalni sukob zakona) usled toga što sopstvenu legislativu imaju i druge teritorijalne jedinice, a ne samo država; a takođe sukob zakona je karakterističan i za međusobne odnose metropole i kolonije, za teritorije pod protektoratom, za pripojene teritorije itd. * kao unutrašnji sukob zakona personalnog karaktera - javlja se u onim državama u kojima se primenjuju različiti zakoni na odgovarajuće zajednice ljudi (verske ili etničke zajednice, za pripadnike pojedinih grupa ljudi određenih po poreklu, položaju). Interpersonalni sukob zakona karakterističan je za neke države Afrike i Azije (Irael, Indija...) Ukoliko u jednoj zemlji sa složenim (nejedinstvenim) pravnim poretkom ne postoje norme o unutrašnjem sukobu zakona to za sud strane zemlje stvara problem određivanja merodavnog privatnog prava. U teoriji, zakonodavstvu i praksi postoje dva osnovna rešenja problema određivanja merodavnog prava unutar nejedinstvenog pravnog poretka: 1. JEDNOSTEPENOST - problem se rešava merodavnim pravilima međunarodnog privatnog prava 2. DVOSTEPENOST - konačan izbor se prepušta unutrašnjim kolizionim normama države sa složenim pravnim sistemom U uporednom nacionalnom zakonodavstvu izražena je veća naklonost ka dvostepenosti, tj. ka prepuštanju konačnog rešenja unutrašnjim kolizionim normama složene države. Tipične su odredbe koje konačan izbor određivanja merodavnog prava za odnose sa elementom inostranosti prepuštaju normama dotične države, s tim što se predviđa primena principa najtešnje povezanosti ukoliko država sa nejedinstvenim pravnim poretkom nema odgovarajući mehanizam za unutrašnji sukob zakona. Sa druge strane Rimska konvencija o merodavnom pravu za ugovorne obaveze iz 1980. kao i konvencije koje se zaključuju u okvirima Haške konferencije propisuju jednostepenost. Rešenje jednostepenosti je neadekvatno jedino ako je reč o lex nationalis, jer ova tačka vezivanja nije podobna da bude lokalizovana na užem području već se neposredno vezuje za državu (izuzev ako postoji posebno državljanstvo federalnih jedinica); dok ostale tačke vezivanja- lex loci contractus, lex loci solutionis, lex rei sitae, lex fori itd.- imaju kao činjeničnu osnovu povezanost sa jednim mestom, te je putem njih moguće vezivanje za jednu državu ali isto tako moguće je vezivanje i za užu teritorijalnu jedinicu. U NAŠEM PRAVU : ZMPP sadrži eksplicitnu normu kojom rešava problem određivanja merodavnog prava unutar nejedinstvenog pravnog poretka: "Ako je merodavno pravo države čiji pravni poredak nije jedinstven, a pravila ovog zakona ne upućuju na određeno pravno područje u toj državi, merodavno pravo se određuje po pravilima tog pravnog poretka" " Ako se merodavno pravo države čiji pravni poredak nije jedinstven ne može utvrditi po pravilima te države, merodavno je pravo područja u toj državi sa kojim postoji najbliža veza"
13
Docsity.com
16. Reciprocitet i retorzija Uzajamnost/reciprocitet je odnos između dve države po kome svaka od njih garantuje i daje određeni pravni tretman državljanima druge države ili priznaje prava koja su nastala pod dejstvom zakona te druge države, ukoliko i ova tako postupa sa njenim državljanima i sa pravima nastalim pod dejstvom njenih zakona. Uslov reciprociteta znači uslovljavanje primene stranog prava, priznanja strane sudske odluke, ili nekog prava stranaca, istim postupanjem date strane države prema našim građanima, našem pravu i našim odlukama. Retorzija predstavlja pravni institut pomoću kojeg jedna država naređuje svojim organima da ne postupe po normama o pravima stranaca i sukobu jurisdikcija koje je ona propisala, nego da postupe na identičan ili sličan način kako postupa strana država prema domaćim državljanima ili domaćim sudskim odlukama ili zamolnicama domaćih sudova (ovo domaća to se misli na onu zemlju koja predviđa retorziju). Retorzija se dakle pojavljuje kao protivmera onda kada strana država ne postupa sa domaćim državljanima na jednak način kao sa svojim sopstvenim ili ih gore tretira nego strance državljane drugih država, ili tako postupa prema domaćim sudskim odlukama. ZMPP ne poznaje uslov reciprociteta i retorzije u oblasti određivanja merodavnog prava. U domenu sukoba jurisdikcija reciprocitet i retorzija se javljaju pre svega u vezi sa priznanjem i izvršenjem stranih odluka, a pored toga negde je poznata i retorzna nadležnost. U uporednom pravu se po pravilu ne uslovljavaju sva prava stranaca reciprocitetom, već samo određena prava.
Vrste reciprociteta : 1. prema načinu nastanka DIPLOMATSKI reciprocitet nastaje neposrednim sporazumijevanjem država na bilateralnom ili multilateralnom planu. Prava koja se na taj način čine dostupnim mogu biti posebno nabrojena ili garantovana opštim klauzulama. Postoje 4 tipa takvih klauzula: • klauzula nacionalnog tretmana - na bazi koje se uzajamno izjednačava položaj državljana država sa kojima se zaključuje ugovor sa domaćim državljanima • klauzula materijalne uzajamnosti - u kojoj se strancu pružaju ona prava koja naš državljanin ima u njegovoj zemlji • klauzula neposredne uzajamnosti - u kojoj se taksativno navode prava koja se međusobno garantuju • klauzula najpovlašćenije nacije - u kojoj se državljanima države saugovornice garantuje tretman koji je dat ili će biti dat državljanima neke treće države koja ima status i naziva se najpovlašćenija država ZAKONSKI reciprocitet nastaje kada se u nekoj državi dostupnost određenih prava strancima garantuje u domaćem zakonu, a takođe u stranoj državi dostupnost određenih prava licima koja su u toj državi stranci garantuje u njenom zakonu (paralelnim zakonima) FAKTIČKI reciprocitet postoji kada sticanje određenih prava od strane stranaca nije garantovano ni međunarodnim sporazumom ni paralelnim zakonima ali se faktički obezbjeđuje u praksi. 2. prema pravnoj sadržini FORMALNI reciprocitet postoji kada su kod nas stranci izjednačeni sa domaćim državljanima a istovremeno naši državljani u posmatranoj stranoj državi izjednačeni sa državljanima te države. Formalni reciprocitet se bazira na principu obostranog nacionalnog tretmana. MATERIJALNI reciprocitet znači pružiti strancu ona prava koja naš državljanin ima u njegovoj zemlji. U našem pravu reciprocitet nije opšti uslov za uživanje svih prava stranaca, iz čega sledi da ga treba dokazivati samo ukoliko se on izričito, zakonskom odredbom zahteva. Teret dokazivanja postojanja reciprociteta zavisi od zakonske formulacije, ali u nekim slučajevima sud mora ex
14
Docsity.com
officio da dokazuje njegovo postojanje. Ako postupajući organ ne može nikako (ni po načelu oficioznosti ni na osnovu dokaza stranaka) saznati nešto o postojanju reciprociteta ima se smatrati da reciprocitet postoji; i takvim ponašanjem organa ove zemlje čini se tzv. prvi korak ka uspostavljanju reciprociteta u praksi. Posebno pitanje jeste reciprocitet i retorzija u odnosu na države sa složenim pravnim sistemom: u teoriji je zauzet stav da je reciprocitet nedeljiv, i da se radi o odnosu između država a ne odnosu država-federalna jedinica. (kod nas: prilikom priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka traži se materijalni reciprocitet; a u pogledu prava sranaca da stupaju u privatnopravne odnose i da budu nosioci privatnih prava traži se formalni reciprocitet)
17. Italijanska škola statuta Pod teorijom statuta podrazumevaju se teorije pripadnika škole statuta o rešavanju problema sukoba statuta između gradova ili provincija jednog suvereniteta. Ova teorija je ponikla u Italiji XII i XV veka i dalje se razvijala kroz radove pripadnika francuske škole statuta, holandsko-flamanske i nemačke teorije statuta. Italijanska škola statuta ponikla je u gradovima severne Italije u XII veku, usled društvenih i ekonomskih uslova toga vremena. Najznačajniji predstavnici ove škole statuta su Bartolus (1314-1357), Sinus (12701296), Akurzije (1182-1260). U tom periodu u gradovima severne Italije razvijaju se robno-novčani odnosi (nasuprot naturalnoj privredi u ostatku Evrope) i trgovina kako pomorskim putem tako i suvozemnim. Uz privredni razvoj dolazi i do kulturnog razvoja, pre svega književnosti, filozofije, slikarstva, a i prava. Ugovorom u Konstanci 1183. godine priznata je samostalnost određenim italijanskim gradovima (Boljonja, Firenca, Padova, Piza, Milano, Modena, Verona), čime su oni stekli i pravo samostalnog donošenja opštih pravnih akata (nisu predstavljali posebne države, ali su njihova ovlašćenja sasvim bliska prerogativama države). Pošto je među gradovim trgovina veoma intezivna, brojni su i kontakti i veze među ljudima, i veoma učestano se javljaju i pravni problemi koji se vezuju za više gradova. U ovakvim društvenim i ekonomskim uslovima za pravnike je postalo očigledno da feudalni pravni običaji koji su odgovarali naturalnoj privredi ne mogu biti korišćeni za razvitak robno-novčanih odnosa ni unutar samih gradova a još manje između različitih gradova. Prema tome, trebalo je iznaći pravna rešenja i pravila koja neće kočiti promet roba unutar gradova kao ni između gradova. Do tih rešenja italijanski pravnici su dolazili tumačenjem pojedinih tekstova Justinijanovog kodeksa. Prilikom istraživnja pravnih pravila za regulisanje građanskopravnih odnosa između gradova profesori prava u Bolonji i Firenci (koji su se nazivali glosatorima i postglosatorima) imali su zadatak da reše osnovni problem: na osnovu kojih kriterijuma odrediti primenu statuta domaćeg ili stranog grada. Najistaknutiji od statuista na rešavanju ovog pitanja bio je Bartolus. Od velikog je značaja njegova podela statuta na realne i personalne. Efekat ove podele bio je u tome što bi se realni statuti primenjivali na svakoga na teritoriji gde su doneti, ali bi ostali bez efekta van te teritorije; dok bi se personalni statuti primenjivali samo na ona lica koja su podanici suvereniteta koji je doneo statut, i to i onda kada se lica nalaze van granica svog grada. (priroda statuta grada je služila kao kriterijum primene statuta). Problem je, međutim, bio u tome kako da se odredi koji je statut realan a koji personalan, i na ovo pitanje Bartolus nije dao jedinstveno pravilo (jedno od neobičnijih rešenja je da se to pitanje tumači prema rasporedu reči u rečenici). Za Bartolusovo ime vezuje se i pravilo da se za delikte primenjuje pravo mesta izvršenja delikta (i danas vladajuće pravilo); kao i niz drugih pravila koje je ili sam stvorio ili već postojeća definisao i sistematizovao. Bartolus je takođe uveo i podelu statuta na one koji su nepovoljni za ličnost (statuta odiosa) i na
one koji su povoljni za ličnost (statuta favorabila). Značaj ove podele je u tome što se smatralo da se statuta odiosa ne mogu primeniti van teritorije na kojoj su doneta. --- ovo nisam sigurna da sam dobro interpretirala, zapravo mislim da sam omanula i da Bartolus nije uveo podelu već da ju je samo analizirao, nemam pojma
U literaturi postoji mišljenje da se Bartolus i drugi statuisti nisu zapravo rukovodili težnjom da postave principe za teritorijalno razgraničenje važenja statuta, već da su težili da u datom slučaju nađu pravednije rešenje, a podelu statuta tek naknadno konstruisali kako bi opravdali željeni rezultat.
15
Docsity.com
18. Savigny (Savinji) Fridrih Karl fon Savinji je jedan utemeljivača istorijskopravne škole i jednan od najvećih nemačkih pravnika čija su dela imala veliki uticaj na pravnu teoriju i praksu; a u kojima se između ostalog bavio i pitanjem međunarodnog privatnog prava. Savinji, kao i Vehter, polazi od postavke da je međunarodno privatno pravo grana unutrašnjeg prava te da se primenjuje ono pravo koje domaće norme određuju. Za situacije kada u pravu zemlje suda nema normi kojima bi se odredilo merodavno pravo Savinji predlaže da treba istražiti i formulisati univerzalne principe, tj. da se rešavaju na osnovu nadnacionalnih pravila (u ovome se njegovo stanovište razlikuje od Vehterovog---koji je predlagao da i u takvim situacijama treba ostati u granicama nacionalnih pravila). Istražujući pravila koja bi služila međunarodnom opštenju Savinji je došao do nekoliko ideja koje su i danas od velikog značaja. Tako on ističe da u traženju rešenja treba poći od pravnih odnosa koji se vezuju za više pravnih sistema, a ne od zakona za koje se vezuje taj pravni odnos. Odgovor na pitanje koje pravo treba primeniti ne treba tražiti u analizi prirode zakona čija bi primena došla u obzir, tj. ne treba ocenjivati da li je jedan statut/zakon realan, personalan ili mešovit, već u cenatr analize treba staviti pravne odnose i ispitati njihovo težište (sa kojim mestom/državom imaju najsnažnije veze). Tako je Savinji smatrao da je sedište stvarnopravnih odnosa uvek tamo gde se nalazi stvar, kako nepokretna tako i pokretna - ovo pravilo je danas gotovo univerzalno prihvaćeno. Široko je prihvaćena i Savinjijeva ideja o jedinstvenoj zaostavštini, tj. o tome da na raspravljanje jedinstvene zaostavštine treba primeniti jedno isto pravo, i to personalno pravo ostavioca.
19. Anglo-američke koncepcije u MPP i američka revolucija u oblasti sukoba zakona Doktrina međunarodnog privatnog prava u Engleskoj se javlja tek od kraja XVIII veka (razvijenija doktrina od XIX veka), i razvija pod uticajem holandsko-flamanske škole. Bilo je, međutim sudskih odluka u kojima se problem teritorijalnog sukoba zakona postavlja i ranije. Već u nekim odlukama s početka XVII veka javlja se dilema da li će se primeniti englesko ili škotsko pravo. Veliki uticaj na englesko pravo i kolizionu problematiku imala je odluka u sporu Robinson v. Bland 1760.godine, u kojem se postavilo pitanje da li će se na zahtev za ispunjenje obaveze primeniti pravo Engleske pred čijim sudom se pitanje postavlja ili pravo zemlje u kojoj je obaveza nastala (može li se jedna obaveza koja je pravovaljana u zemlji gde je nastala priznati u Engleskoj-- gde pravo smatra takvu obavezu nemoralnom i ne priznaje joj pravna dejstva ?). U američkom pravu se nešto ranije javlja razvijena teorija međunarodnog privatnog prava nego u engleskom pravu, i to pre svega zaslugom Džozefa Storija, sudije Vrhovnog suda SAD. Stori je isticao da pitanje kakvu će snagu imati zakoni jedne države u drugoj zavisi isključivo od zakona i domaćih propisa druge države, tj. od sopstvene sudske prakse i politike; takođe ističe da pravila mpp-a treba da se razvijaju na principima reciprociteta. Jedna od najkarakterističnijih ideja anglo-američke teorije mpp-a je ideja stečenih prava, koja takođe ima oslonca u holandsko-flamanskoj školi. Najistaknutiji predstavnici ove teorije su engleski pravnik Dajsi i američki pravnik Bil (profesor na Hravardu, redaktor prvog američkog Ristejtmenta,1934). Suština koncepcije stečenih prava jeste u tome da: treba priznati prava koja su valjano tečena po pravu neke strane države, tj. treba primeniti pravo strane države pod kojom je kreirano neko subjektivno prava. Koncepcija stečenih prava bila je vladajuća u periodu druge polovine XIX i prvim decenijama XX veka kada dolazi do tzv. američke revolucije u oblasti sukoba zakona. Savremeno englesko i američko međunarodno privatno pravo razvijaju se upravo na kritici, na antitezama koncepta stečenih prava. Kroz ta osporavanja ove koncepcije rađaju se originalne ideje u oblasti mpp-a, te se u tom smislu i govori o američkoj revoluciji u oblasti sukoba zakona. Među brojnim imenima koja se javljaju sa novim idejama najistaknutiji su David Kejvers (profesor na Harvardu), Brainerd Kari, Artur fon Meren. David Kejvers u svojim publikacijama kritikuje tradicionalni metod izbora merodavnog prava (teoriju stečenih prava), i ističe da se tom metodologijom bira pravosuđe a ne izbor između konkretnih pravila pojedinih zakonodavstava koja pretenduju da budu primenjena i koja vode do određenih rešenja. Kejver se zalagao za primenu analize konkretnih pravila u sukobu, tj. analize sadržine normi pre izbora merodavnog prava. On i njegove pristalice ističu da je preimućstvo takve analize u tome što se tim putem može pokazati da je reč o lažnom sukobu zakona, da su pravila identična te da pitanje izbora nema praktičnog značaja, a ako pravila i nisu identična i ne vode do istog rezultata ono onda često obe države
16
Docsity.com
nemaju interes da se primeni njihovo pravo. Za slučaj da sukob nije lažan, tj. da tangirane države imaju stvaran interes za primenu svoga prava, Kejvers predlaže načela preferencije u kojima se kombinuju teritorijalne veze sa tipovima materijalnopravnih rešenja te se na taj način dolazi do kolizionih opredeljenja. Brainerd Kari takođe odbacuje tradicionalna učenja, i umesto izbora jednog neutralnog teritorijalnog kontakta kao tačke vezivanja, predlaže da se merodavno pravo traži kroz analizu državnih interesa i zakonodavne politike. Takva analiza bi trebalo da pokaže da li stvarno postoji zainteresovanost tangiranih država za primenu njihovih prava, ili je zainteresovana samo jedna država (što bi značilo da je sukob lažan). Ako bi se pokazalo da je zaista više država zainteresovano, Kari predlaže da se opet primeni analiza u kojoj bi se "umereno i uzdržano" tumačili državni interesi i zakonodavna politika; a ako bi i ta druga analiza pokazala da je zainteresovano više država tada dolazi do primene prava foruma. Među brojnim novim idejama jeste i ideja funkcionalne analize Artura fon Merena. Prema ovoj ideji, prvo treba identifikovati zainteresovana pravosuđa, a zatim stvoriti pretpostavke za izbor kroz složenu analizu koja vodi računa o stepenu zainteresovanosti pojedinih pravosuđa, zakonodavnim politikama, svrsi pravila i drugim elementima. Američka revolucija u domenu sukoba zakona iako je izazvala veoma široko interesovanje i stekla kako brojne pristalice tako i protivnike u celom svetu relativno malo je uticala na zakonodavstva i praksu van SAD.
20. Pravo merodavno za pravnu i poslovnu sposobnost Pravna sposobnost predstavlja svojstvo jednog lica na osnovu kojeg ono može biti nosilac prava i obaveza. U savremenim zakonodavstvima pravna sposobnost građana je opšta, tj. imaju je svi bez razlika, i za svakoga je istog obima u toku celog života. Međutim, u uporednom zakonodavstvu postoje izvesne razlike u pogledu nastanka i okončanja pravne sposobnosti. U najvećem broju zemalja pravna sposobnost nastaje rođenjem ali se ponegde zahtevaju i dodatni uslovi. Tako pojedina zakonodavstva (nemačko i švajcarsko) zahtevaju samo da je dete rođeno živo, dok se u drugima (Francuska) zahteva i sposobnost za život, a treća (Španija) zahtevaju i 24 časa života da bi dete steklo pravnu sposobnost. Takođe razlike postoje i u pogledu nasciturusa, tj. uslova pod kojima začeto a još nerođeno dete može imati neka prava. Razlike u uporednom zakonodavstvu postoje i po pitanju momenta prestanka pravne sposobnosti (različito definisanje momenta nastupanja smrti, pitanje proglašenja nestalog lica za umrlo, i komorijenata). Poslovna sposobnost predstavlja sposobnost jednog lica da svojim izjavama volje proizvodi građanskopravna dejstva, tj. da stiče, menja, prenosi ili gasi prava i obaveze. U pogledu poslovne sposobnosti razlike u uporednom pravu su mnogo veće čime i problemi sukoba zakona postaju teži i brojniji. Neujednačenost postoji po pitanju delimične sposobnosti, naročito u pogledu starijih maloletnika i obima njihove poslovne sposobnosti. Velika neujednačenost i dalje postoji u uporednom zakonodavstvu po pitanju uzrasta za sticanje potpune poslovne sposobnosti, koja se kreće od 18 godina u većini evropskih zemalja, pa do 19, 20 ili čak 21godinu u drugim državama. Povod za sukobe zakona daje i emancipacija (koja nije svuda prihvaćena), kao i uslovi za ograničavanje i lišenje poslovne sposobnosti (npr common law ne poznaje rasipništvo kao razlog za lišenje posl.spos). Zbog svega toga od velikog je značaja određivanje merodavnog prava u pogledu pravne i poslovne sposobnosti. U uporednom pravu, u pogledu određivanja merodavnog prava za sposobnost fizičkih lica javljaju se tri osnovna koliziona rešenja: - primena prava državljanstva (lex nationalis), - primena prava domicila (lex domicilii), i - primena prava mesta nastanka obaveze KOLIZIONE NORME ZA PRAVNU I POSLOVNU SPOSOBNOST FIZIČKIH LICA U NAŠEM PRAVU
Kao osnovnu tačku vezivanja u pogledu pravne i poslovne sposobnosti naše pravo prihvata lex nationalis. Kada je u pitanju pravna sposobnost državljanstvo je jedina tačka vezivanja, što znači da se pravna sposobnost testira samo po pravu državljanstva lica o čijoj sposobnosti je reč. Kada je u pitanju poslovna sposobnost tačka vezivanja je državljanstvo, dopunjena sa lex loci actus. To znači da se poslovna sposobnost jednog lica ceni po normama zemlje čiji je on
17
Docsity.com
državljanin, a ako po tim pravilima to lice ne bi bilo posl.sposobno, smatraće se ipak da jeste posl.sposobno ako bi to bilo po pravu zemlje gde je nastala sporna obaveza. Lice će se smatrati poslovno nesposobno samo ako bi bilo nesposobno po normama oba ta prava. Ako su u pitanju apatridi umesto lex nationalis primeniće se lex domicilii, u odsutvu ovog pravo boravišta, a ako nema ni to onda lex fori. Lex loci actus kao dopunsko rešenje dolazi u obzir samo kada je reč o utvrđivanju nečije poslovne sposobnosti u ugovornim odnosima, a ne i u porodičnim i naslednim odnosima. Kada je reč o određivanju merodavnog prava u pogledu lišenja ili ograničenja poslovne sposobnosti jedina tačka vezivanja za određivanje merodavnog prava je lex nationalis. Kada se radi o proglašenju nestalog lica za umrlo tačka vezivanja za određivanje merod.prava je lex nationalis u vreme nestanka tog lica.
21. Državljanstvo kao pravna ustanova i tačka vezivanja Državljanstvo predstavlja javnopravni odnos između države i lica, u kojem lice-državljanin stiče najširi status, tj. dostupna su mu sva prava koja dati pravni sistem obezbeđuje za svoje građane. Postoje dva osnovna metoda sticanja državljanstva: ius sanguinis i ius soli. Po metodu ius sanguinis državljanstvo se stiče preko državljanstva roditelja, tj. deca nasleđuju državljanski status roditelja. Po ius soli državljanstvo se stiče po teritoriji rođenja. Državljanstvo se stiče u momentu rođenja i to je osnovni način sticanja državljanstva, ali postoje i dopunski načini (sticanje državljanstva tokom života pojedinca) Zakon o državljanstvu Republike Srbije iz 2004.godine predviđa kao OSNOVNE NAČINE sticanja državljanstva: sticanje državljanstva po poreklu i sticanje državljanstva rođenjem na teritoriji RS. 1. sticanje državljanstva po poreklu (ius sanguinis) je primarni metod; po sili zakona dete stiče srpsko državljanstvo poreklom: - ako su mu oba roditelja državljani RS, bez obzira na mesto rođenja - ako je jedan roditelj državljanin RS, a dete je rođeno u Srbiji, bez obzira na državljanstvo drugog roditelja - ako je jedan roditelj državljanin Srbije, a drugi nepoznat ili apatrid, bez obzira na mesto rođenja - državljanstvo RS poreklom stiče dete rođeno u inostranstvu, čiji je jedan od roditelja u trenutku njegovog rođenja državljanin RS a drugi je strani državljanin, ako ga roditelj koji je državljanin RS prijavi do navršene 18. godine života kod nadležnog diplomatskog ili konzularnog predstavništva Srbije kao državljanina Republike Srbije i ako podnese zahtev za upis deteta u matičnu knjigu državljana (ako je dete starije od 14 godina potrebna je i njegova saglasnost). Ako roditelj propusti da na ovaj način da pribavi detetu srpsko državljanstvo, dete ima naknadni rok od 5 godina da to samo uradi (sve do navršene 23god). Ovo se sve odnosi i na potpuno usvojenje. U svim slučajevima sticanja državljanstva Srbije poreklom, sticalac državljanstva se smatra državljaninom RS od rođenja. 2. sticanje državljanstva rođenjem na teritoriji RS (ius soli) - ovo je supsidijarni metod čiji je cilj sprečavanje pojave apatridije. Dete rođeno ili nađeno na teritoriji Republike Srbije, a oba roditelja su mu nepoznata ili nepoznatog državljanstva ili bez državljanstva, stiče državljanstvo Republike Srbije rođenjem. Detetu koje je na ovaj način steklo državljanstvo RS, ono prestaje na zahtev roditelja ako se do navršene 18. godine utvrdi da su mu oba roditelja strani državljani (ako je dete starije od 14 godina potrebna je i njegova saglasnost). Državljanstvo u tom slučaju prestaje danom dostavljanja rešenja. DOPUNSKI NAČINI sticanja državljanstva Srbije su prijem (naturalizacija) i sticanje na bazi međunarodnog ugovora. 1. Prijem (naturalizacija) po ZOD imatri oblika:
18
Docsity.com
Obična naturalizacija - omogućava stricanje državljanstva RS svim strancima koji to žele uz uslove da: podnesu odgovarajući zahtev, da su punoletni i poslovno sposobni, da su do podnošenja zahteva imali najmanje 3 godine neprekidno prijavljeno boravište u Srbiji, da imaju dozvolu za stalno nastanjenje, i da se odreknu svog prethodnog državljanstva (od ovog poslednjeg uslova odustaje se samo izuzetno-kada odricanje nije moguće ili nije razumno ga očekivati). Za bračne drugove naših državljana predviđena je olakšana naturalizacija: potrebno je da imaju odobreni stalni boravak, a odricanje od prethodnog državljanstva i prethodni duži boravak na našoj teritoriji nisu nepohodni. Naturalizacija u specijalnim okolnostima - zs neke grupe lica prijem u srpsko državljanstvo je poželjno i to toliko da se ne zahteva odricanje ili otpust stranog državljanstva, te se tada dozvoljva i bipatridija i polipatridija. Te grupe su iseljenici i "pripadnici srpskog ili nekog drugog naroda ili etničke zajednice sa teritorije RS, koji imaju prebivalište na teritoriji RS"(etnički kriterijum). Uslovi za sticanje državljanstva za ove kategorije lica: da su punoletni, poslovno sposobni, i da izjave da Srbiju smatraju svojom zemljom. Izuzetna naturalizacija - predviđena za strance čiji bi prijem u naše državljanstvo predstavljao interes za Republiku Srbiju (interesi mogu biti ekonomski, kulturni, naučni, sportski...). Jedini uslov je da lice bude punoletno i poslovno sposobno, a nije potrebna ni izjava da Srbiju smatra svojom državom. O prijemu u naše državljanstvo odlučuje Vlada na predlog nadležnog ministarstva. ZOD sadrži i tranzitorne odredbe kojima se regulišu pitanja: ko je danas državljanin Srbije, i šta se događa sa licima koja su imala državljanstvo SFRJ i državljanstvo neke druge bivše republike. Tako se državljaninom Republike Srbije smatra jugoslovenski državljanin koji je na dan proglašenja Ustavne povelje SCG (4. februara 2003.god) imao i državljanstvo Republike Srbije kao i lice koje je posle tog datuma a do dana početka primene ZOD steklo državljanstvo Republike Srbije. Lica koja su imala državljanstvo SFRJ, a sada imaju državljanstvo neke druge članice SFRJ, mogu u periodu od tri godine nakon stupanja ZOD na snagu steći srpsko državljanstvo; pod uslovom da imaju prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije u trajanju od najmanje devet godina, kao i da podnesu odgovarajuću izjavu i zahtev. 2. Sticanje državljanstva po međunarodnim ugovorima - ovim načinom sticanja državljanstva nastoje se sprečiti problemi nastali raspadom država, promenama granica, ili se pokušava kanalisati problematika dvojnog državljanstva
U našem pravu državljanstvo je tačka vezivanja pri određivanju merodavnog prava za statusna , porodična i nasledna pitanja.
U vezi sa korišćenjem državljanstva kao tačke vezivanja posebne teškoće predstavljaju apatridi (lica bez državljanstva) i bipatridi (lica sa više državljanstava). Do pojave apatrida i bipatrida dolazi zbog toga što pojedine zemlje poznaju različite osnovne načine sticanja državljanstva. Ako je reč o bipatridima a jedno od državljanstava tog lica je domaće, domaći organi će ga po pravilu tretirati kao domaćeg državljana. Ako je državljanin više stranih država, potrebno je utvrditi tzv. efektivno državljanstvo (ono kojim se dotično lice u stvarnosti služi). Ako je reč o apatridima državljanstvo kao tačka vezivanja se mora zameniti nekom supsidijarnom tačkom vezivanja: obično je to prebivalište(domicil), a u njegovom odsustvu onda boravište. Prema ZMPP: Bipatridi se smatraju našim državljanima ako im je jedno od državljanstava naše. Ako lice ima više državljanstava smatraće se da je državljanin one države u kojoj ima prebivalište, a ako ga nema ni u jednoj od tih država onda će se smatrati državljaninom one države (čija državljanstva ima) sa kojom je u najbližoj vezi. Ako neka odredba ZMPP upućuje na lex nationalis a reč je o licu koje nema državljanstvo, lex nationalis se automatski zamenjuje sa lex domicilii. Ako lice u pitanju nema prebivalište dolazi druga supsidijarna tačka vezivanja- zakon mesta boravišta, a ako lice nema ni boravište u tom slučaju se primenjuje lex fori.
19
Docsity.com
22. Domicil kao pravna ustanova i tačka vezivanja Prebivalište (domicil) predstavlja mesto u kome se građanin nastanio sa namerom da u njemu stalno živi. Domicil ima dva osnovna elementa: faktički i voljni. Faktički elemenat se ogleda u prisustvu lica na jednom mestu (boravak), dok se voljni elemenat ogleda u nameri lica da trajno ostane na tom mestu (animus semper vivendi). Ima autora (kao što je Jezdić) koji dodaju i treći elemenat- poslovnu sposobnost; smatra se da lica koja nemaju poslovnu sposobnost imaju tzv. zakonski domicil u mestu prebivališta svojih roditelja. U našoj teoriji postoji nesaglasnost o tome kada domicil prestaje, tj da li prestaje kada se izgubi jedan od njegovih elemenata ili pak ako nestanu oba. Posebno pitanje u vezi sa domicilom predstavljaju naši državljani koji duže vreme borave i rade u inostranstvu; koji su tamo uspostavili faktički elemenat domicila ali istovremeno, u jednom broju slučajeva, nemaju nameru da trajno ostanu u inostranstvu, već da se vrate u zemlju. Naša pravna politika išla je ka njihovom vezivanju za domovinu preko fikcije da su oni stekli u inostranstvu samo boravište, a da su zadržali svoj (ex)jugoslovenski domicil. Dok je za domaće državljane prirodno da u najvećem broju slučajeva imaju prebivalište u državi čiji su državljani i za registraciju prebivališta se ne predviđa previše formalnosti, stranaci da bi stekli domicil izvan države čije državljanstvo imaju moraju da ispune dodatne uslove. Te uslove propisuje država na čijoj teritoriji stranac želi da živi. Kod nas je ovo pitanje uređeno Zakonom o kretanju i boravku stranaca iz 1980.godine. Po odredbama tog zakona, stranac kome je odobreno stalno nastanjenje u Srbiji ima prebivalište u mestu u kome je nastanjen sa namerom da u njemu živi. Davanje odobrenja za stalno nastanjenje je u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova RS, ali ono nije formulisano kao obaveza već kao mogućnost. Tako se stalno nastanjenje može odobriti strancu: 1) kome je neko od članova uže porodice (bračni drug, dete, roditelj) državljanin RS ili stranac kome je odobreno stalno nastanjenje u RS 2) koji je zaključio brak sa državljaninom RS 3) koji je jugoslovenskog porekla 4) koji je u RS uložio sredstva radi obavljanja privrednih i društvenih delatnosti Zakon predviđa da se stalno nastanjenje može izuzetno odobriti i drugim strancima. Stranci koji podnose zahtev za odobrenje stalnog nastanjenja moraju podneti i dokaze o tome da imaju obezbeđena sredstva za izdržavanje. Nadležni organ o zahtevu odlučuje rešenjem na koje je dozvoljeno pravo žalbe vladi RS.
U kolizionim normama ZMPP Srbije domicil se koristi kao supsidijarna tačka vezivanja. Ukoliko se po primarnoj tački vezivanja ne može utvrditi merodavno pravo za dati odnos sa elementom inostranosti pribegava se domicilu kao tački vezivanja; i to kada su radi o pitanjima: porodičnog (naročito bračnog) prava, ugovorni odnosi (kada se merod.pravo određuje po nosiocu karakteristične prestacije), pri određivanju merod.prava za formu testamenta.
20
Docsity.com
23. Uobičajeno (redovno) boravište i boravište Boravište predstavlja mesto u kome jedno lice duže (konstantno) boravi. Za razliku od domicila kod kojeg mora postojati i namera da lice trajno ostane u određenom mestu, kod boravišta ovaj elemenat ne postoji; ali zato postoji navika, regularnost, pravilnost boravka- tzv. animus residendi. Razlika postoji i po pitanju trećeg elementa — poslovne sposobnosti, jer budući da je boravak činjenični koncept nije potrebna poslovna sposobnost za njegovo sticanje te ga mogu imati i maloletnici.
Boravište se kao tačka vezivanja javlja u statusnim odnosima, po pravilu kao supsidijarna tačka vezivanja. Boravište stranaca u Srbiji regulisano je Zakonom o kretanju i boravku stranaca iz 1980.godine. Pod boravištem stranca se u smislu tog zakona podrazumeva mesto u kome on privremeno boravi. Privremeni boravak može da bude različite dužine: * do isteka roka važenja poslovne vize za strance kojima je ista izdata * do 3 meseca za vreme važenja vize za strance koji dođu u Srbiju sa stranom putnom ispravom * do 7 dana za strance koji prelaze preko teritorije Srbije * strancima koji podnesu zahtev za odobrenje privremenog boravka odobrenje se može dati sa rokom važenja do jedne godine. Privremeni boravak se strancu može produžavati ako za to postoje opravdani razlozi, i to svaki put na dodatnih godinu dana.
24. Sposobnost pravnih lica Pripadnost pravnih lica označava pravnu vezu između jedne države i jednog pravnog lica na osnovu koje ono postaje titular određenih prava i potpada pod jurisdikciju odnosne države. Po svojoj pripadnosti jedno pravno lice može da bude smatrano domaćim ili stranim pravnim licem . Zavisno od toga da li je u pitanju domaće ili strano pravno lice, pravnom licu se priznaju ova ili ona prava i određuju različite obaveze. Države to čine na osnovu sopstvene procedure i svojih kriterijuma, pa tako postoje: sistem slobodnog udruživanja, sistem koncesije i normativni sistem. Teorijski bi svaka država mogla dati svojstvo pravnog lica svakom obliku udruživanja, ali nijedna to ne čini ukoliko udruživanje nema značajnijih veza sa dotičnom državom. Danas postoje dva glavna oblika povezivanja države sa udruženjima: 1) sistem inkorporacije (osnivanja) - ukoliko je organizacija osnovana po domaćim propisima ona crpi subjektivitet iz domaćeg prava 2) sistem stvarnog sedišta - subjektivitet se izvlači iz domaćeg prava samo ako organizacija ima i stvarno sedište na domaćoj teritoriji. Određivanje pripadništva, međutim izaziva značajne probleme kod multinacionalnih kompanija koje mogu da budu organizovane na različite načine, sastavljene od delova sa različitim pravnim statusom u pojedinim državama bilo da su posebno inkorporisane ili ne. Teorija i praksa su za ovaj problem nudile razna merila: od toga da se pripadnost pravnog lica utvrđuje prema državljanstvu članova glavnog odbora, ili državljanstvu lica koje efektivno kontrolišu pravno lice (važilo u Engleskoj, Francuskoj i SAD za vreme I i II sv.rata) pa do toga da merilo bude registracija pravnog lica, ili stvarno sedište (sedište glavnog organa uprave), ili centar privredne aktivnosti/eksploatacije. NAŠE PRAVO prihvata državljanstvo (pripadništvo) pravnih lica kao tačku vezivanja za određivanje merodavnog prava u pogledu sposobnosti pravnih lica. Prema ZMPP merilo za određivanje pripadnost pravnog lica jeste: pravo po kojem je pravno lice osnovano i stvarno sedište pravnog lica. Pripadnost pravnog lica se određuje po pravu države po kome je ono osnovano. Ako pravno lice ima stvarno sedište u drugoj državi a ne u onoj u kojoj je osnovano, i po pravu te druge države ima njenu pripadnost, onda se smatra se pravnim licem te države.
21
Docsity.com
25. Pravo merodavno za materijalne uslove zaključenja braka i formu braka Zbog značaja braka i izuzetnog društvenog i javnog interesa koji se vezuju za brak, država propisuje materijalne i formalne uslove za nastanak punovažnog braka, u cilju da se eliminišu oni brakovi koji ne odgovaraju nazorima konkretne zajednice. U brakovima sa elementom inostranosti nominovne razlike u nacionalnim pravima, različite koncepcije braka, različito državljanstvo ili domicili verenika daju povoda sukobima zakona. U pogledu materijalnih uslova za zaključenje braka uporedno mpp poznaje dva osnovna pristupa pri postavljanju kolizionih normi. Prvi pristup određuje kao merodavno pravo zemlje u kojoj se brak zaključuje, a drugi personalno pravo budućih supružnika. Drugi pristup je prihvaćen znatno šire i više odgovara načelu da se poštuje pravo država da vode brigu o ličnim i porodičnim odnosima ljudi koji imaju pripadnost te države. Međutim u vezi sa personalnim pravom budućih supružnika javlja se dilema o određivanju merila za pripadnosti nekoj državi, tj. da li primat treba dati državljanstvu ili domicilu. Zatim se postavlja pitanje kako posmatrati situaciju kada su budući supružnici različitog državljanstva ili domicila, a njihova prava postavljaju različite uslove za punovažnost braka. Tu se postavlja pitanje da li personalna prava treba primeniti kumulativno ili za svakog partenra ceniti uslove po pravu države njegove pripadnosti. U NAŠEM PRAVU, prema odredbi ZMPP: pred domaćim matičarem moći će da se zaključi brak sa elementom inostranost samo ako je udovoljeno uslovima prava onih država čiji su državljani budući bračni partneri, kao i osnovnim uslovima domaćeg prava (tj. predviđena je kumulativna primena lex nationalis budućih bračnih partnera i primena lex fori). Postavljanjem pravila o kumulativnom ispunjenju uslova prava onih država čiji su državljani budući bračni partneri nastoji se izbegavanje šepajućih brakova, tj. brakova koji ne bi bili valjani u sredini jednog od bračnih drugova. Postavlja se pitanje kakva ta kumulacija treba da bude. U teoriji se razlikuju obična i distributivna. Obična kumulacija podrazumeva da i verenik i verenica treba da ispunjavaju uslove propisane u oba merodavna prava. Distributivna kumulacija podrazumeva da svaki od budućih bračnih partnera treba da ispuni samo one uslove koji su propisani u pravu merodavnom za njega. Koncept distributivne pravde ima više pristalica u teoriji i praksi. ZMPP formuliše princip distributivne kumulacije: u pogledu uslova za zaključenje braka merodavno je za svako lice pravo države čiji je ono državljanin u vreme sklapanja braka. Ovo pravilo je dopunjeno time da se neće moći zaključiti brak pred našim organom ukoliko postoje posebno navedene smetnje po pravu Srbije, čak i ako su ispunjeni uslovi prema lex nationalis verenika. To su smetnje koje se odnose na: * postojanje ranijeg braka, *srodstva, * nesposobnosti za rasuđivanje. I mnoga druga prava predviđaju u pogledu materijalnih uslova za zaključenje braka merodavnost lex fori ili dela lex fori, pored personalnog prava verenika. Ovakve norma se često tumače kao formulacija javnog poretka u užem smislu. Pitanje forme braka zbog različitih rešenja u uporednom zakonodavstvu takođe dovodi do sukoba zakona (negde je predviđena crkvena a negde građanska forma). Prisutan je i problem kvalifikacije forme braka, jer se određena pitanja u nekim pravima kvalifikuju kao problemi forme braka a u drugima kao materijalni uslovi za zaključenje braka. U brakovima sa elementom inostranosti forma daje povoda za razlikovanje dve situacije: 1. prva se tiče zaključivanja braka pred domaćim organom na domaćoj teritoriji (elemenat inostranosti se javlja u subjektu) 2. druga situacija se odnosi na priznanje brakova koji su zaključeni u inostranstvu (elemenat inostranosti se javlja u u pravima i obavezama). Osnovno koliziono rešenje u pogledu forme braka sa elementom inostranosti je mesto zaključenja braka - lex loci celebrationis (pravo mesta svečanost). U tom smislu nadležni organ pri zaključivanju brakova postupa po pravu svoje države i na isti način bez obzira na to da li se
22
Docsity.com
pred njim nalaze verenici koji su domaći ili strani državljani. Zakon mesta zaključenja braka je u većini zakonodavstava imperativnog karaktera, ali neka zakonodavstva poznaju i lex nationalis kao alternativno rešenje za slučaj da strani državljani zaključuju brak na domaćoj teritoriji. ZMPP postavlja pravilo lex loci celebrationis: za formu braka merodavno je pravo mesta gde se brak zaključuje: merodavno pravo za priznavanje brakova Merodavno pravo za priznavanje brakova zaključenih u inostranstvu određuje se na osnovu maksime "brak punovažan u mestu zaključenja, punovažan je svuda". Države koje pravo mesta zaključenja braka propisuju kao osnovno i jedino pravo za određivanje merodavnog prava za formu braka, primenjuju ovo rešenje i u slučajevima priznanja inostranih brakova. Međutim neke države imaju i dopunska, alternativna pravila u pogledu priznanja inostranih brakova. Alternativno pravilo se ustanovljava u korist državljanstva (ili domicila) bračnih partnera: omogućava se priznanje inostranog braka ukoliko je on punovažan u pogledu forme bilo po pravu mesta zaključenja, bilo po pravu državljanstva jednog ili oba supružnika.
26. Diplomatsko-konzularni brakovi Diplomatsko-konzularni brakovi u mpp-u smatraju se domaćim brakovima pošto se zaključuju pred ovlašćenim organom domaće države i na eksteritorijalnom delu domaće države. Budući bračni partneri mogu da zaključe brak u inostranstvu po domaćoj formi i po domaćem pravu pred diplomatskim ili konzularnom predstavništvom svoje države ako su ispunjeni određeni uslovi. Prva grupa uslova se tiču ovlašćenja predstavništva za zaključivanje brakova, a druga grupa uslova samih lica koja žele da zaključe brak: 1) da bi diplomatsko ili konzularno predstavništvo moglo uopšte pristupiti obavljanju zaključivanja brakova ono mora imati ovlašćenje nadležnog organa za inostrane poslove. Ako takvo ovlašćenje postoji, a ispunjeni su i uslovi koji se tiču svojstava verenika, takav brak bi bio punovažan i u Srbiji. 2) da bi brakovi koji se zaključuju pred diplomatsko-konzularnim predstavništvima bili punovažni i u zemlji prijema potrebno je da se ta država ne protivi tome da strana predstavništva na njenoj teritoriji obavljaju aktivnost koja ne spada u redovnu nadležnost tih organa. Pristanak strane države se izražava eksplicitno, putem međunarodnog ugovora, najčešće bilateralnog. 3) poseban uslov, prema ZMPP, koji se tiče svojstva subjekata je taj da i verenik i verenica treba da budu državljani Republike Srbije. Isključena je mogućnost da pred predstavništvom Srbije brak zaključe lice koje je državljanin Srbije i lice koje je državljanin zemlje prijema ( državljanin Srbije i državljanka Norveške ne mogu u našoj ambasadi Norveškoj da zaključe brak, ali to mogu državljanin Srbije I državljanka Francuske, kao i državljanin i državljanka Srbije) 4) pozitivno pravo Srbije daje mogućnost da lica koja imaju državljanstvo Srbije mogu pred domaćim predstavništvom zaključiti brak sa licima koja imaju strano državljanstvo neke druge države, a ne države prijema, ukoliko je to pitanje regulisano međunarodnim ugovorom.
23
Docsity.com
29. Dejstva braka Zaključenjem braka za supružnike nastaju prava i obaveze koje su vezane za njihovu ličnost, kao i prava i obaveze imovinskog karaktera, tj. nastupaju određena dejstva braka. U pogledu dejstava braka postoje značajne razlike u uporednom zakonodavstvu što daje povoda sukobu zakona. (razlike postoje već u samom određivanju pojma ličnih i imovinskih obaveza; različiti koncepti bračno-imovinskog režima: ugovorni režim i zakonski režim u svojim različitim varijantama). Koliziono regulisanje dejstava braka suočava se sa nekoliko teorijskih dilema. Tako se postavlja pitanje da li treba primeniti iste ili različite kolizione norme za ličnopravna i imovinskopravna dejstva braka, i da li isto koliziono rešenje odgovara kako za dejstva braka u toku njegovog trajanja tako i nakon prestanka braka. U okviru zakonskih imovinskih dejstava braka javlja se dilema o tome da li merodavno pravo treba da bude jedinstveno bez obzira na vrstu imovine, ili nepokretnu imovinu treba izdvojiti u posebnu kategoriju i podvrći je tradicionalnoj tački vezivanja po mestu nalaženja. U zemljama common law sistema ne postoji dilema da li za sva dejstva braka predvideti isto koliziono rešenje ili posebna rešenja za lična a posebna za imovinska dejstva braka, pošto se u ovim sistemima ne koristi pojam dejstva braka, već se pitanja koja prate brak kao zajednicu života regulišu pojedinačno u okviru grana prava čiji deo čine. Značajan problem pri određivanju merodavnog prava za dejstva braka sa elementom inostranosti jeste i to što se u slučaju različitog državljanstva (ili domicila) bračnih partnera teško može zamisliti kumulativna primena merodavnih prava. Ukoliko bi to bio slučaj, razlike u supstancijalnim pravima mogle bi da dovedu u pitanje funkcionisanje braka, pošto bi svaki partner držeći se svog personalnog prava imao samo ona prava i dužnosti koja su u tom pravu propisana, ili pak samo ona koja bi bila podudarna u oba prava. Pretežan je, s toga, stav u uporednom zakonodavstvu u korist određivanja jednog prava kao merodavnog za dejstva braka, mada ima i drugih rešenja. U NAŠEM PRAVU Prema ZMPP merodavno pravo za dejstva braka jeste pravo zemlje čiji su državljani oba bračna partnera (tj. zajednički lex nationalis). Ako supružnici nemaju isto državljanstvo merodavno pravo se određuje na osnovu supsidijarne tačke vezivanja: zajedničko prebivalište, a u odsustvo ovog poslednje zajedničko prebivalište. Ako ni ovo merilo ne donese rešenje kao poslednja mogućnost primeniće se lex fori. Za ugovorne imovinske odnose predviđa se merodavnost onog prava koje je po gore navedenim merilima bilo merodavno u vreme zaključenja bračno-imovinskog ugovora. Za lične odnose i zakonske imovinske odnose predviđa se merodavnost onog prava koje je po navedenim merilima bilo merodavno u momentu kada se pitanje postavi u postupku pred nadležnim organom. ZMPP takođe predviđa da će za bračno-imovinske ugovore biti merodavno pravo koje su bračni partneri sami izabrali, ali samo ukoliko takav izbor dozvoljava pravo koje je merodavno po odredbama ZMPP za lična i imovinska dejstva (predviđena je izvedena autonomija volje, čiji se domašaj ceni ne po lex fori već prema lex causae). objašnjenje: ako su supružnici ,Srbin i Francuskinja, sačinili ugovor o međusobnoj podeli bračne tekovine i za svoja prava i obaveze predvideli primenu švajcarskog prava, a spor povodom istog ugovora se pojavi pred našim sudom, prvo se gleda koje bi pravo za taj ugovor bilo merodavno po po našim kolizionim normama (npr ispadne da je francusko jer je tamo zaključen ugovor) pa se onda gleda da li francusko pravo dozvoljava autonomiju volje, a ako dozvoljava onda se primenjuje pravo koje su supružnici izabrali, u ovom slučaju švajcarsko pravo.
24
Docsity.com
32. Merodavno pravo za odnose između roditelja i dece Odnosi između roditelja i dece čine roditeljsko pravo. Roditeljsko pravo predstavlja skup dužnosti i prava roditelja u odnosu na ličnost deteta i imovinu deteta. Prava koja se tiču ličnosti deteta: određivanje
ličnog imena, čuvanje i podizanje deteta, određivanje meste u kome će živeti, vaspitavanje i obrazovanje, izdržavanje, zastupanje deteta. Prava koja se tiču imovine deteta odnose se na ovlašćenje roditelja da upravlja imovinom deteta, da koristi imovinu i njene prihode u određene svrhe, da raspolaže imovinom deteta u određene svrhe.Roditeljsko
pravo pripada i jednom i drugom roditelju, međutim u zavisnosti od okolnosti roditeljsko pravo mogu da vrše zajednički oba roditelja ili samostalno jedan od roditelja. U savremenom društvu načela uređenja odnosa između roditelja i dece postavlja Konvencija o pravima deteta Ujedinjenih Nacija, iz 1989.god (stupila na snagu 1990.god). Karakteristika kolizionog regulisanja problematike odnosa roditelja i dece je to što ono ne prati ni brojnost ni složenost pitanja koja se u ovom domenu javljaju. Eventualno se izdvaja pitanje zakonskog izdržavanja, a ostali problemi iz odnosa roditelja i dece se najčešće podvode pod jednu opštu kolizionu normu. Druga karakteristika kolizionog regulisanja odnosa roditelja i dece jeste zavisnost od toga da li se u jednoj zemlji stavlja na prvo mesto interes porodice kao celine ili interes deteta. Novija zakonodavstva, naročito u evropskim zemljama izražavaju tendenciju primarne zaštite interesa deteta, a ista tendencija se manifestuje i u međunarodnim ugovorima.
U NAŠEM PRAVU ZMPP sadrži samo jednu odredbu (član 40.) kojom određuje merodavno pravo za odnose roditelja i dece, i njome su obuhvaćena sva pitanja koja se mogu svrstati u roditeljsko pravo: kako prava i obaveze koji se tiču ličnosti deteta tako i ona koja se tiču imovine, ostvarivanje roditeljskog prava, pitanja u pogledu poveravanja deteta na čuvanje, pitanja u pogledu ograničavanja, lišenja i prestanka roditeljskog prava. 1) Primarna tačka vezivanja za određivanje merodavnog prava jeste zajedničko državljanstvo deteta i roditelja. 2) Ako nemaju isto državljanstvo, merodavno je pravo zemlje na čijoj teritoriji imaju zajedničko prebivalište. 3) Ukoliko roditelji i deca nemaju ni zajedničko državljanstvo niti domicil iste zemlje, primeniće se domaće pravo, tj. pravo Srbije, ako je dete ili roditelj državljanin Srbije. 4) Kao krajnje rešenje, u odsustvu ovih tačaka vezivanja, merodavno će biti pravo državljanstva deteta. Merodavno pravo se određuje prema stanju u trenutku kada se postavi sporno pitanje. Pravo Srbije nema posebnu kolizionu normu za poveravanje dece na čuvanje i vaspitanje. Iz toga sledi da se na tu problematiku primenjuje koliziona norma iz člana 40. - ono gore navedeno pravilo Za problematiku poveravanja dece na čuvanje i vaspitanje jednom roditelju od velikog je značaja i Konvencija o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece iz 1980.godine (Jugoslavija ju je ratifikovala 1991.god) Konvencija predviđa mehanizam međunarodne pravne pomoći koji treba da obezbedi hitan povratak dece koja su nezakonito odvedena ili zadržana u bilo kojoj zemlji ugovornici, kao i poštovanje u drugim državama ugovornicama prava na staranje i prava na viđenje koja su ustanovljena u dotičnoj državi ugovornici. U ovom cilju svaka država ugovornica Konvencije je obavezana da odredi centralni izvršni organ čijim posredstvom se ostvaruju obaveze naložene Konvencijom. Konvencija se odnosi na decu do 16 godina života. Ukoliko je odvođenje ili zadržavanje deteta nezakonito prema odredbama Konvencije, nadležni organ države u koju je dete odvedeno ili zadržano naložiće, u roku od 6 nedelja od dana pokretanja postupka, hitan povratak deteta u državu njegovog stalnog mesta nastanjenja. Odvođenje ili zadržavanje deteta je nezakonito ako je tim aktom povređeno pravo na staranje, tj. ako je taj akt nezakonit prema pravu države u kojoj je neposredno pre odvođenja ili zadržavanja dete imalo redovno boravište. Da bi pravo na staranje bilo povređeno nije neophodno da postoji odluka o poveravanju organa države iz koje je dete odvedeno, dovoljo je da pravo na čuvanje i vaspitanje proizilazi iz zakona te zemlje. Organi koji su nadležni za donošenje odluke o vraćanju deteta mogu direktno da primene pravo, kao i sudske ili upravne odluke, bez sprovođenja posebnog postupka za dokazivanje tog prava ili za priznavanje stranih odluka koji bi se inače
25
Docsity.com
sprovodili. Vraćanje deteta naložiće se ako je od momenta podnošenja molbe za vraćanje deteta proteklo manje od godinu dana, a posle isteka ovog roka samo ako se utvrdi da se dete nije integrisalo u novu sredinu. Vraćanje deteta se može odbiti samo u onim slučajevima koji su predviđeni konvencijom: *ako u državi iz koje je dete odvedeno nije ostvareno pravo na staranje o detetu, *ako bi povratak deteta izazvao fizičke ili psihičke traume, ili *ako se dete koje je dovoljno zrelo da izrazi svoj stav suprotstavi vraćanju. Nalaganje povratka deteta može se odbiti i ukoliko bi to predstavljalo kršenje osnovnih principa zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda države kojoj je upućen zahtev — ovo predstavlja rezervu javnog poretka.
33. Merodavno pravo u pogledu obaveze izdržavanja Obaveza zakonskog izdržavanja proističe iz porodičnog odnosa- braka, roditeljstva, srodstva, i cilj joj je davanje određenih sredstava od strane jednog lica drugom licu radi podmirenja potreba za život. Nesporno je, u uporednom zakonodavstvu, da obaveza izdržavanja ima svoj osnov u braku i roditeljstvu, kako bračnom tako i vanbračnom. Međutim postoje razlike u uporednom zakonodavstvu po pitanju osnova i obima obaveze izdržavanja kada se radi o srodstvu po tazbini i građanskom srodstvu. Posebno pitanje u ovoj oblasti jeste utvrđivanje pravnih kategorija. Neka nacionalna zakonodavstva određuju šire pravne kategorije koje uklučuju i obavezu izdržavanja (šire kategorije kao što su: dejstva braka, razvod braka, međusobna prava i dužnosti roditelja i dece). Sa druge strane neka prava izdvajaju pitanje izdržavanja kao poseban i jedinstveni kolizioni problem. U pravu ex-Jugoslavije, kao i u teoriji, obaveza izdržavanja nije izdvojena kao posebno koliziono pitanje. Umesto toga, izdržavanje se vezivalo za šire pravne kategorije te se primenjuje rešenje putem kolizione norme predviđene za tu širu kategoriju. Tako se može razlikovati 5 pravnih kategorija koje uključuju i određene vidove obaveze izdržavanja: - izdržavanje između bračnih partnera - izdržavanje između vanbračnih partnera - izdržavanje između roditelja i dece - izdržavanje između usvojioca i usvojenika - izdržavanje između ostalih srodnika Kada je u pitanju obaveza izdržavanja između roditelja i dece, postavlja se pitanje da li je opravdano primeniti isto koliziono rešenje bez obzira na to ko se pojavljuje kao poverilac izdržavanja. U današnje vreme preovlađuje stav da u pogledu izdržavanja treba favorizovati dete. Favorizovanje deteta može da se javi u dva vida: * da se prednost detetu daje na taj način što se ukazuje na pravo koje je najbliže detetu, kao što su to lex nationalis ili lex domicilii deteta * da se prednost detetu daje tako što bi koliziono rešenje ukazalo na pravo koje je povoljnije za dete U NAŠEM PRAVU ZMPP sadrži samo jednu odredbu (član 40.) kojom određuje merodavno pravo za odnose roditelja i dece, i njome je obuhvaćeno i pitanje izdržavanja: 1) primarna tačka vezivanja za određivanje merodavnog prava jeste zajedničko državljanstvo deteta i roditelja 2) ako nemaju isto državljanstvo, merodavno je pravo zemlje na čijoj teritoriji imaju zajedničko prebivalište 3) ukoliko roditelji i deca nemaju ni zajedničko državljanstvo niti domicil iste zemlje, primeniće se domaće pravo, tj. pravo Srbije, ako je dete ili roditelj državljanin Srbije 4) kao krajnje rešenje, u odsustvu ovih tačaka vezivanja, merodavno će biti pravo državljanstva deteta ZMPP usvaja rešenje koje samo u izvesnoj meri favorizuje dete (u ovoj poslednjoj tački vezivanja ga favorizuje) i koje ne pravi razliku po pitanju ko se javlja kao poverilac izdržavanja. Za obavezu izdržavanja između ostalih srodnika merodavno je pravo državljanstva dužnika izdržavanja
26
Docsity.com
Za obevezu izdržavanja između usvojilaca i usvojenika: 1. primarna tačka vezivanja za određivanje merodavnog prava jeste zajedničko državljanstvo usvojilaca i usvojenika 2. ako nemaju isto državljanstvo, merodavno je pravo zemlje na čijoj teritoriji imaju zajedničko prebivalište 3. ako nemaju ni zajednički domicil merodavno je pravo Srbije pod uslovom da je bilo ko od njih državljanin Srbije 4. ako se nijedna od ovih tačaka vezivanja ne bi mogla primeniti merodavan je lex nationalis usvojenika Ova koliziona norma određuje merodavno pravo samo u pogledu pitanja da li je usvojenjem zasnovan takav odnos između usvojioca i usvojenika koji uključuje i međusobno pravo i dužnost izdržavanja.
34. Usvojenje – merodavno pravo Uporedno pravo u meteriji usvojenja daje povoda sukobu zakona zbog razlika koje postoje kako po pitanjima pravne prirode usvojenja tako i po uslovima za zasnivanje usvojenja i dejstvima koje ono proizvodi. U pogledu zasnivanja usvojenja, uključujući i saglasnost određenih lica, u uporednom kolizionom pravu vladajuće su dve tendencije: lex fori i personalno pravo koje je najčešće u formi prava državljanstva. Lex fori je tradicionalno rešenje država common law sistema. Personalno pravo kao merodavno za koliziona pitanja usvojenja opravdano je statusnom prirodom usvojenja, dejstvima koja nastaju za usvojioca i usvojenika, važnošću priznanja odluke o usvojenju u drugim državama. Rešenja u uporednom pravu kreću se od onih koja predviđaju merodavnost prava državljanstva usvojioca ili usvojilaca uz primenu prava državljanstva usvojenika u pogledu saglasnosti za usvojenje, pa do onih koja propisuju kumulativnu primenu prava državljanstva i usvojioca i usvojenika (bilo kao običnu bilo kao distributivnu kumulaciju). Dejstva usvojenja određuju kakav će biti odnos između usvojenika i usvojioca, njihovih srodnika i potomaka, kakve će biti posledice u naslednom pravu, u oblasti bračnog prava... Dejstva usvojenja određena su tipom usvojenja. U pogledu dejstava usvojenja u uporednom kolizionom pravu se takođe uočavaju iste dve tendencije: lex fori i personalno pravo. Države pristalice lex personalis favorizuju primenu državljanstva usvojioca, ali ima primera gde se kao tačka vezivanja postavlja činjenica koja je zajednička za usvojioca i usvojenika. U NAŠEM PRAVU u pogledu zasnivanja i prestanka usvojenje predviđena je merodavnost prava državljanstva usvojioca i usvojenika u vreme zasnivanja, odnosno prestanka usvojenja. Zahteva se kumulativna primena prava državljanstva učesnika u odnosu. ZMPP propisuje: 1. ako su usvojilac i usvojenik državljani iste države merodavno je pravo njihovog zajedničkog državljanstva 2. ako su usvojilac i usvojenik različitog državljanstva merodavna su kumulativno prava obeju država 3. ako bračni partneri zajednički usvajaju merodavna su kumulativno prava država čiji je državljanin usvojenik i prava država čiji su državljani i jedan i drugi pračni partner (pri čemu se podrazumeva obična kumulacija) Ova pravila važe i za prestanak usvojenja. U pogledu dejstava usvojenja ZMPP predviđa da je merodavno pravo zajedničkog državljanstva usvojioca i usvojenika u vreme zasnivanja usvojenja. Supsidijarne tačke vezivanja su: 1) ako usvojitelj i usvojenik nemaju zajedničko državljanstvo primeniće se zakon zemlje na čijoj teritoriji su imali zajedničko prebivalište, u vreme zasnivanja usvojenja 2) ako u vreme zasnivanja usvojenja usvojenik i usvojilac nemaju ni zajedničko državljanstvo niti prebivalište u istoj državi, a jedan od njih je državljanin Srbije, tada je merodavno pravo Srbije 3) merodavno je pravo državljanstva usvojenika ako u vreme zasnivanja usvojenja usvojilac i usvojenik nemaju zajedničko državljanstvo, ni prebivalište u istoj državi, niti je iko od njih državljanin Srbije.
27
Docsity.com
35. Nasleđivanje – merodavno pravo Nasleđivanje predstavlja niz složenih pravnih odnosa koji nastaju posle smrti nekog lica u kojima dolaze do izražaja veoma različiti faktori kao što su: izjava volje, svojstva određenih lica i njihovo ponašanje, vrste stvari koje su predmet nasleđivanja, bračna i vanbračna veza, niz prethodnih pitanja itd. Ako se doda i elemenat inostranosti sve to daje povoda sukobu zakona zbog razlika u uporednom pravu. Naročit problem kod nasleđivanja sa elementom inostranosti predstavlja i kvalifikacija pravne kategorije koja se često javlja pri razgraničenju naslednopravnih i ličnopravnih odnosa (tako je sporno da li se u pogledu sposobnosti za nasleđivanje primenjuje pravo merodavno za lični status ili pak pravo koje je merodavno za nasleđivanje). U uporednom međunarodnom privatnom pravu postoje dva osnovna koncepta određivanja merodavnog prava za naslednopravne odnose. * Jedan koncept se zalaže za princip jedinstvene zaostavštine, tj. da se na raspravljanje zaostavštine primenjuje jedno pravo, bez obzira na to da li se razni delovi nalaze u raznim državama, i bez obzira da li se zaostavština sastoji od pokretnih ili nepokretnih stvari, kao i da to pravo treba da bude personalno pravo ostavioca. * Drugi koncept se zalaže za princip podeljene zaostavštine prema kome na nepokretne stvari iz zaostavštine treba primeniti uvek pravo zemlje u kojoj se nepokretnost nalazi. Pravo Srbije u principu stoji na poziciji jedinstvene zaostavštine, s tim da se u nekim specifičnim situacijama dozvoljava odstupanje. Tako odstupanje od principa jedinstvene zaostavštine predstavljaju neke bilateralne konvencije koje je Srbija zaključila, ali samo u pogledu zaostavštine bez naslednika. Nova pojava u kolizionom regulisanju naslednopravnih odnosa je i pojava autonomije volje, odnosno izbora merodavnog prava za zakonsko i za testamentarno nasleđivanje. Neke moderne nacionalne kodifikacije međ.priv.prava uvode mogućnost izbora merodavnog prava od strane ostavioca, s tim da je taj izbor ograničen. Isto tako Haška konvencija o merodavnom pravu za nasleđivanje imovine umrlih lica, usvojena 1989.god, predviđa mogućnost ograničenog izbora merodavnog prava za raspravljanje zaostavštine. U ovim kolizionim rešenjima mogućnost izbora prava propisuje se i za zakonsko nasleđivanje pod uslovom da je ostavilac i u vreme smrti zadržao vezu sa državom čije pravo je izabrao. Izbor se ograničava i na taj način što se dejstvo izabranog naslednog prava ne prostire na imperativne norme prava koje bi redovno bilo merodavno.
U NAŠEM PRAVU prema ZMPPu: Za nasleđivanje je merodavno pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u vreme smrti. (član 30)
Ako je ostavilac u momentu smrti imao više državljanstava smatraće se državljaninom Srbije ako mu je jedno od državljanstava naše. Ako mu nijedno državljanstvo nije srpsko smatraće se da je državljanin one države u kojoj ima prebivalište; a ako ga nema ni u jednoj od tih država onda će se smatrati državljaninom one države (čija državljanstva ima) sa kojom je u najbližoj vezi. U pogledu apatrida lex nationalis kao tačka vezivanja zamenjuje se sa lex domicilii. Ako lice u pitanju nema prebivalište primenjuje se supsidijarna tačka vezivanja- zakon mesta boravišta, a ako lice nema ni boravište u tom slučaju se primenjuje lex fori.
Prilikom primene ovih kolizionih rešenja treba voditi računa o ranvua. (do uzvraćanja ili upućivanja će uvek doći kada propisi zemlje čiji je državljanin ostavilac predviđaju da se ima primeniti zakon zemlje u kojoj je ostavilac imao domicil, a ostavilac je u vreme smrti imao domicil u Srbiji ili nekoj trećoj zemlji) Zakon o nasleđivanju iz 1955.godine predviđao je i retorziju, dok ZMPP ne sadrži pravilo o retorziji u oblasti određivanja merodavnog prava, pa tako ni u oblasti naslednopravnih odnosa.
Pravo državljanstva ostavioca je lex causae za naslednopravna pitanja, međutim postoje određena pitanja koja se pojavljuju kao pretpostavke za nasleđivanje a koja ne spadaju pod lex causae ili je sporno da li tu spadaju. Lex causae za nasleđivanje određuje: osnov pozivanja za nasleđe (da li po osnovu zakona, testamenta ili drugih oblika raspolaganja za slučaj smrti), krug lica koja mogu biti pozvana na nasleđe, zakonski nasledni red, veličinu delova, trenutak sticanja nasledstva, isključenje od nasleđivanja, odricanje od nasleđa, odgovornost za dugove ostavioca.... U pogledu pitanja kao što su: sposobnost da se bude naslednik i dostojnost za nesleđivanje mišljenja su podeljena između merodavnosti prava koje uređuje status i prava koje uređuje nasleđivanja. Za utvrđivanje vremena smrti merodavno je pravo koje uređuje lični status lica. Odgovor na pitanje šta sve spada u zaostavštinu daje pravo koje je merodavno za dotično imovinsko pitanje.
28
Docsity.com
Merodavno pravo u pogledu testamentarne sposobnosti je pravo države čije je državljanstvo zaveštalac imao u momentu sastavljanja testamenta (član 30.) U pogledu sadržine testamenta primenjuje se isto pravo kao i u pogledu zakonskog nasleđivanja, tj pravo one zemlje čiji je državljanin ostavilac bio u vreme smrti. Lex nationalis ostavioca u momentu smrti određuje pitanja testamentarnog nasleđivanja kao što su: sloboda raspolaganja i oblike raspolaganja za lučaj smrti, određivanje kruga lica koja mogu biti univerzalni, singulažni, nužni naslednici, veličinu nužnog dela, određivanje izvršioca testamenta, uslove ništavosti testamenta... U pogledu forme testamenta pravo Srbije je preuzelo pravila Haške konvencije o sukobima zakona u pogledu testamentarnih odredaba iz 1961.godine. Karakteristika ove konvencije je da se ona primenjuje bez obzira na reciprocitet; što znači da se na osnovu konvencije kao merodavno pravo primenjuje i pravo onih država koje nisu članice Konvencije. Odredbe domaćeg prava, koje su donesene pre ili posle stupanja na snagu Konvencije, ostaće na snazi samo ako predviđaju da će testament važiti ako je sačinjen u obliku koji je propisan u nekom pravu koje se ne nalazi među pravima koje alternativno navodi Konvencija. (ovo zapravo znači da zakonodavstva mogu da prošire listu prava kojima će se alternativno ceniti oblik testamenta) Prema važećem pravu Srbije, tj. prema Haškoj konvenciji i prema ZMPP, testament će u pogledu forme biti punovažan ukoliko ispunjava uslove propisane po jednom od sledećih prava (po bilo kom od njih): - pravo mesta gde je sastavljen - pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u vreme sastavljanja testamenta - pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u momentu smrti - pravo države u kojoj je ostavilac imao domicil u u vreme sastavljanja testamenta - pravo države u kojoj je ostavilac imao domicil u u vreme smrti - pravo države u kojoj je ostavilac imao boravište u vreme sastavljanja testamenta - pravo države u kojoj je ostavilac imao boravište u vreme smrti Pored ovih 7 alternativa predviđena je i osma tačka vezivanja kada su u pitanju nepokretnosti - a to je mesto nalaženja nepokretnosti (prema ZMPP-u testament se u odnosu na nepokretnosti ceni
isključivo prema zakonu mesta nalaženja nepokretnosti, dok je prema Haškoj konvenciji testament i u odnosu na nepokretnosti punovažan ako je punovažan po jednom od ovih 8 prava).
ZMPP dodaje preuzetim pravilima Haške konvencije još jednu alternativu - a to je lex fori, odnosno pravo Srbije. Haška konvencija predviđa kao merodavno unutrašnje pravo zemalja na koje ukazuju tačke vezivanja, što znači da je isključena primena ranvua. ZMPP nije preuzeo ovo preciziranje, ali pošto i Haška konvencija predstavlja unutrašnji izvor prava kod nas to bi trebalo poštovati njeno pravilo.
36. Kolizione norme za stvarnopravne odnose na nekretninama i pokretnim stvarima Osnovno koliziono rešenje u slučaju kada se jedan stvarnopravni odnos vezuje za više zemalja jeste lex rei stae - zakon mesta nalaženja stvari. To znači da će merodavno pravo biti pravo one države na čijoj se teritoriji nalazi stvar koja je predmet spornog stvarnog prava. Iako za stvarna prava u kontinentalnim zemljama važi princip numerus clausus (tj. tipovi i vrste stvarnih prava i njihova sadržina su ustanovljeni imperativnim propisima i autonomija volje je isključena) što donekle olakšava posao mpp-a, to ne isključuje probleme prilikom određivanja merodavnog prava za stvarnopravne odnose. Pojedina prava mogu se naći kao stvarna prava u svim ili većini zakonodavstava, ali to ne znači da su jednako uređena sa aspekta njihovog sticanja, sadržine, prestanka i zaštite. Mogu se razlikovati pojedini tipovi svojine (državna, privatna) koji podležu raznim režimima. Pojedini pravni sistemi klasifikuju stvari na različite načine, pa se može desiti da se jedna ista stvar negde smatra pokretnom a negde nepokretnom, ili da se jedna ista stvar negde smatra res extra commercium a negde res in commercio. Kvalifikacija jednog prava kao stvarnog, obligacionog i sl. ne daje se po lex fori (što je uobičajeni metod kvalifikacije) već po zakonu zemlje mesta nalaženja stvari na koju se sporno pravo odnosi, po lex rei stae. To znači da ako je po pravu mesta njenog nalaženja neka stvar pokretna i van prometa i sudija u Srbiji je ima smatrati takvom iako po domaćem pravu to i ne bi bila.
Kada se radi o stvarnim pravima na nekretninama u uporednom pravu je opšte prihvaćena tačka vezivanja lex rei stae. Zakon zemlje u kojoj se nekretnina nalazi odlučuje o tome koja se stvarna
29
Docsity.com
prava mogu konstituisati na predmetnoj nekretnini, i koji uslovi moraju biti ispunjeni za sticanje prava, održaj, prenos i njegov prestanak. Posebne teškoće nastaju kada je reč o stvarnim pravima koja se vezuju za više nekretnina a koje se nalaze u različitim zemljama; tada pravilo lex rei stae ukazuje na dva ili više prava. Takav je slučaj sa stvarnim službenostima (kada državna granica prolazi između zemljišnih parcela) gde se pod zakonom mesta nalaženja stvari može podrazumevati i zakon države gde se nalazi poslužno dobro ali i zakon države gde se nalazi povlasno dobro. U teoriji se smatra da primat treba dati pravu države gde se nalazi ona nekretnina koja trpi izvesna organičenja, gde se nalazi poslužno dobro. U pogledu stvarnih prava na pokretnim stvarima lex rei sitae je vladajuće ali ne i jedino koliziono rešenje. Kao alternativa javlja se princip mobilia personam sequuntur (pokretnost prati ličnost) koji dovodi do primene personalnog prava vlasnika pokretne stvari. Negde je lex rei sitae zamenjen u potpunosti ili delimično sa lex loci actus, pravom zemlje u kojoj se preduzima pravni posao koji se odnosi na pokretnu stvar. U novijem anglo-američkom pravu javlja se i ideja o primeni principa najtešnje povezanosti. Među idejama koje se javljaju na planu određivanja merodavnog prava za stvarnopravne odnose određenu ulogu dobija i autonomija volje. Posebne kolizione probleme nameće promena mesta nalaženja stvari, zatim tzv. stvari u prevozu, kao i stvarnopravni položaj osnovnih sredstava prevoza. Pošto lex rei sitae spada u tzv. promenljive tačke vezivanja i nije jednom zasvagda prostorno i vremenski fiksirana to daje povoda mobilnom sukobu zakona. Tada se postavlja pitanje koji je momenat nalaženja stvari merodavan, koji će se zakon primeniti kao zakon nalaženja stvari ako stvar menja mesto: onaj raniji ili kasniji. Problemom mobilnog sukoba zakona u oblasti stvarnih prava bavio se Institut za međunarodno pravo koji u svojoj Rezoluciji predlaže rešenje polazeći od teorije stečenih prava: "prava koja su valjano stečena na stvari dok se ona nalazila na jednoj određenoj teritoriji treba da se poštuju kada se stvar naknadno nađe na drugoj teritoriji". Rezolucija pri tome ima u vidu jednu od dve osnovne situacije u kojima se javlja conflit mobile u pogledu stvarnih prava - situaciju kada se stvar premešta sa područja na kojem postoje uslovi za oformljavanje određenog stvarnog prava na područje na kojem ti uslovi ne postoje. U pogledu ove situacije ideje iz Rezolucije imaju šitoku podršku u teoriji i zakonodavstvima. U pogledu druge (obrnute) situacije retko se zauzima stav, a ona koja postoje su razlilčita. ZMPP ne sadrži pravila koja bi postavila koliziono rešenje za slučaj da dođe do promene mesta nalaženja stvari.
37. Stvari u prevozu (res in transitu) Pod stvarima u prevozu (tranzitu) podrazumeva se roba koja je u prevozu i nalazi se na teritoriji države koja nije ni zemlja odašiljanja (izvozna) ni zemlja opredeljenja (uvozna), ili se nalazi u ničijem prostoru, tj. na otvorenom moru ili vazdušnom prostoru iznad njega. Neophodno je da prevozni lanac obuhvata najmanje 3 zemlje, uvoznu-izvoznu-tranzitnu, da bi se roba smatrala kao stvar u prevozu. Ako stvar putuje sa vlasnikom tada se ne smatra kao stvar u prevozu, npr prtljag. Problem stvari u prevozu nastaje u onom periodu u kome se stvar nalazi između zemlje odašiljanja i zemlje opredeljenja ukoliko se u tom vremenu zaključi određeni pravni posao kojim se konstituiše neko stvarno pravo na toj stvari (prodaja, zaloga). S obzirom da se stvarnopravna dejstva jednog ugovora procenjuju po lex rei sitae a da je kontakt stvari u prevozu sa državom kroz koju prolazi sasvim privremen i površan, postavlja se pitanje ima li opravdanja da se ostane na istom kolizionom rešenju. Povodom ovog pitanja postoje dva različita shvatanja o tome do koje mere se odstupa od lex rei sitae kada su po sredi stvari u tranzitu, i kojim se pravilom ono zamenjuje: 1) neka zakonodavstva predviđaju da se za res in transitu kao tačka vezivanja uzima mesto iz kojeg je stvar poslata 2) druga pak zakonodavstva, među kojima i naše, predviđaju kao tačku vezivanja lex loci destinationis, odnosno lex loci futuris; ovo rešenje ima i u teoriji najviše pristalica Međutim ukoliko se tranzit prekine (npr dođe do zaplene robe u tranzitnoj zemlji), ili se radi o nekom drugom izvršnom aktu ili zakonskoj zalozi, tada nestaje opravdanje za primenu lex loci destinationis, i treba primeniti opšte koliziono pravilo za stvarna prava — lex rei sitae. U teoriji se takođe smatra da osnov za primenu lex loci destinationis nestaje u slučaju da stvari putuju zajedno sa vlasnikom ili držaocem; za takve slučajeve predlaže se lex rei sitae ili lex nationalis vlasnika odnosno držaoca.
30
Docsity.com
40. Pravo merodavno za ugovore Ugovori su osnovni instrumenat pravnog uobličavanja prometa roba i usluga kako na unutrašnjem tako i na međunarodnom planu. U uporednom pravu postoje značajne razlike po pitanju regulisanja elemenata ugovora, počev od uslova za zasnivanje i punovažnost, do dejstva i prestanka ugovora, kao i sankcionisanja odgovornosti za propuste i neizvršenje. Za učesnike u jednoj međunarodnoj transakciji je od velike važnosti da im budu poznata prava i obaveze, kao i moguće posledice pojedinih radnji, te je stoga koliziono regulisanje i sigurnost i predvidljivost u oblasti međunarodnih ugovornih odnosa od izuzetnog značaja. Sigurnost i predvidljivost se mogu postići na dva načina: *međunarodnom unifikacijom materijalnih pravila koja se odnose na međunarodni promet robe i usluga, ili pak *preciziranjem i razradom pa čak i unifikacijom kolizionih normi za ovu oblast. Unifikacijom materijalnog prava stvaraju se materijalnopravne norme identičnog sadržaja u svim zemljama obuhvaćenim ovim postupkom, što bi za posedicu imalo da sudovi svih zemalja čije je materijalno pravo unifikovano u istoj pravnoj stvari donose ista rešenja, a takođe to bi imalo i za posledicu isključenje sukoba zakona te ne bi bilo potrebe za primenom kolizione procedure. Unifikacija kolizionog prava ne bi izbrisala razlike između sadržine materijalnih prava, ali bi dovela do toga da se primenjuju sadržinski iste kolizione norme; što bi za posledicu imalo da sudovi svih zemalja čije je koliziono pravo unifikovano primene materijalno pravo jedne iste zemlje za rešavanje konkretnog slučaja, te će doneti identičnu odluku. Od velikog značaja za međunarodnu unifikaciju su: - Haška konvencija o merodavnom pravu za ugovore u međunarodnoj prodaji robe (kojom se unifikuje koliziono pravo) - Bečka konvencija o međunarodnoj prodaji robe iz 1980.godine (kojom se unifikuje materijalno pravo vezano za kupoprodaju) U NAŠEM PRAVU Do donošenja ZMPP u našem pravu kolizione norme za ugovore predviđala su dva zakona: Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, i Zakon o obligacionim i osnovnim materijalnopravnim odnosima u vazdušnoj plovidbi. Kolizione norme za ugovore u vazdušnoj i pomorskoj plovidbi analogno su se primenjivale i na neke druge ugovore. Nakon donošenja ZMPP ovi zakoni su i dalje ostali na snazi ali je prestala njihova analogna primene i na druge ugovore. Ovi zakoni prestaju da važe nakon donošenja Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi i Zakona o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju, 1998.godine (ZPUP i ZOSOVS). ZMPP postavlja posebne tačke vezivanja za 19 ugovora, a jednom opštom klauzulom postavlja rešenje i za ostale ugovore koji nisu poimenično navedeni. Takođe, ZMPP postavlja i pravilo autonomije volje, tj. predviđa mogućnost da stranke same biraju merodavno pravo. Pored ovih izvora, koliziona pravila za ugovorne odnose uređena su i u nekim bilateralnim i multilateralnim konvencijama.
41. Autonomija volje i pravo merodavno za ugovore Autonomija volje je tačka vezivanja koja ovlašćuje stranke da učine izbor merodavnog prava koje će se primeniti za regulisanje njihovog ugovornog odnosa. U načelu autonomija volje se može koristiti u svim građanskopravnim i privrednpravnim ugovorima. Međutim u uporednom pravu postoje države koje postavljaju veća ili manja ograničenja prilikom primene izabranog stranog prava. Takva ograničenja postoje u oblasti međunarodnog transporta, a postavljena su pre svega konvencijama koje regulišu međunarodni drumski transport (najristriktnija ograničenja postavlja Konvencija o ugovorima o međunarodnom prevozu robe drumom iz 1955.god, u Ženevi). U nekim slučajevima ograničenja nisu jasno postavljena pozitivnim propisima, ali ih sugerišu praksa i prihvata teorija. Tako se smatra da u vezi sa dejstvom određenih ugovora (kod
31
Docsity.com
cesije, zastupništva, posredništva) stranke ne mogu da izaberu pravo koje bi se odnosilo na efekte ovih pravnih poslova prema trećim licima - ovo je zapravo vrsta običajnog pravila u mpp-u. U NAŠEM međunar.priv.pravu autonomija volje stranaka ima funkciju primarne činjenice za rešavanje sukoba zakona u ugovornim odnosima (primarna je tačka vezivanja), dok ostale tačke vezivanja predviđene ZMPPom dolaze u obzir samo ako stranke same nisu izabrale merodavno pravo. Međutim ZMPP isključuje autonomiju volje u pogledu ugovora koji se odnose na nepokretnosti, kod kojih je predviđeno isključivo lex rei sitae. Posebno pitanje kod autonomije volje jeste da li se ona, u onim oblastima u kojima nije isključena, odnosi na sve norme; tj. mogu li stranke da odrede merodavne imperativne norme ili je njihova autonomija organičena samo na dispozitivne norme? Odgovor zavisi od stava prema pravnoj prirodi autonomije volje. Postoje dve oprečne koncepcije o pravnoj prirodi autonomije volje u međunar.priv.pravu. Jedni se zalažu za shvatanje o kolizionopravnoj autonomiji volje, dok drugi prihvataju koncepciju o materijalnopravnoj autonomiji volje: 1) prema kolizionopravnom stanovištu (subjektivna teorija) autonomija volje je svojevrsna tačka vezivanja (lex voluntatis) i ona ima dejstvo kao i druge tačke vezivanja: određuje pravo čije će se norme primenjivati, i to sve, kako dispozitivne tako i imperativne, a neće se primenjivati samo one norme izabranog prava koje su u suprotnosti javnom poretku države foruma 2) prema materijalnopravnom shvatanju (objektivna teorija) autonomija volje podrazumeva istu širinu izbora koju stranke imaju i u unutrašnjem materijalnom pravu, dakle izborom merodavnog stranog prava stranke samo dopunjuju ili menjaju dispozitivne norme onog prava koje je inače (bez korišćenja autonomije) merodavno, ali ne mogu menjati imperativne norme prava koje je merodavno na osnovu kolizione norme foruma. U našem pozitivnom pravu nema eksplicitne norme koja rešava dilemu između kolizionopravne ili materijalnopravne prirode autonomije volje, a prevagu u teoriji i praksi ima kolizionopravna teorija (isto i u inostranoj praksi). Međutim ako su stranke izabrale ne jedno strano pravo već neku drugu zbirku pravila (kao što su razni kodeksi opštih uslova, običaja i pravila koji nastaju pod okriljem raznih međunarodnih organizacija - UNCITRAL, Međunarodna trgovinska komora, EU, Komisija UN za međunar.trgovinsko pravo) takav izbor nije pravi kolizioni izbor, i u takvim slučajevima posredi je samo autonomija u materijalnopravnom smislz te se na taj način mogu zameniti samo dispozitivne norme prava koje je inače merodavno. Kao odlučujuća činjenica za primenu domaćeg ili stranog prava na sadržinu ugovora sa stranim elementom autonomija volje može biti prihvaćena ili u vidu tzv. nerograničene ili u vidu tzv. ograničene autonomije volje stranaka. Neograničena autonomija postoji onda kada stranke mogu da izaberu kao merodavno pravo za njihov ugovorni odnos bilo koje od danas postojećih zakonodavstava. Ograničena autonomija volje stranaka postoji onda kada stranke mogu da biraju merodavno pravo za njihov ugovorni odnos ali izbor moraju da načine između onih prava na koje upućuje njihovo zakonodavstvo, na koje ih njihovo zakonodavstvo ograničava. To ograničenje može da bude furmulisano sistemom enumeracije (zakonodavac tačno nabraja veze koje dolaze u obzir i time tačno određuje između kojih prava se može vršiti izbor) ili opštom formulacijom da izabrano pravo treba da bude u vezi sa ugovorom. Kao odlučujuća činjenica za primenu domaćeg ili stranog prava na sadržinu ugovora sa stranim elementom autonomija volje može se pojaviti kao izričita ili kao prećutna, u zavisnosti od toga kako je izražena. Izričita autonomija volje postoji onda kada su stranke izričito odredile merodavno pravo za svoj ugovorni odnos. Prećutna utonomija volje postoji onda kada stranke nisu izričito odredile merod.pravo ali se na osnovu određenih okolnosti koje se nalaze u samom ugovoru ili izvan njega (u ponašanju stranaka, npr: izbor valute ugovora, izbor jezika ugovora, mesto zaključenja, izvršenja, izbor suda ili arbitraže...) može zaključiti da su stranke izabrale pravo ove ili one zemlje. Pored ove dve postoji i "hipotetična" autonomija volje - nadležni organ koji donosi odluko o spornim pitanjima iz ugovornog odnosa ne utvrđuje stvarnu volju stranaka već traži pravo koje je najlogičnije, najčvršće povezano sa ugovorom (postavlja hipotezu-traži pravo koje bi po njegovoj oceni strane ugovornice izabrale da su o tome u trenutku zaključenja mislile).
32
Docsity.com
Za primenu autonomiju volje značajno je i pitanje do kog momenta se autonomija volje može koristiti, tj. može li se merodavno pravo birati samo u vreme zaključenja ugovora ili se to može činiti i naknadno, i da li stranke mogu naknadno da izmene svoj učinjeni izbor? U uporednom pravu postoje brojne potvrde mogućnosti da se merodavno pravo bira i nakon zaključenja ugovora. Ovo pitanje je izričito razrađeno i u Rimskoj konvenciji o merodavnom pravu za ugovorne obaveze iz 1908.godine. Prema ovoj konvenciji stranke se mogu u svakom trenutku sporazumeti da li se ugovor prosuđuje prema pravu koje je različito od onog koje je bilo merodavno; promena sporazuma o merodavnom pravu nakon zaključenja ugovora ne utiče na formalnu važnost ugovora, kao ni na prava trećih lica. U vezi sa primenom autonomije volje postavlja se i pitanje smeju li saugovarači da prilikom izbora merod.prava predvide istovremenu primenu više nacionalnih prava, od kojih svako pravo na određeno pitanje ili krug pitanja - da li je dozvoljena voljna multiplikacija merodavnih prava? U teoriji se ističu kako argumenti u prilog mogućnosti multiplikacije tako i kontraargumenti. ZMPP ništa ne govori o ovome. Ispravno bi bilo dozvoliti i mogućnost izbora više prava ukoliko bi se prava raznih zemalja birala za posebne, samostalne celine ugovora. Posebno pitanje u vezi sa autonomijom volje jeste koji je zakon merodavan za ocenu valjanosti sporazuma o izboru merodavnog prava. U teoriji preovlađuje stav po kome se sporazum o izboru merodavnog prava ocenjuje po pravu koje je u ugovoru izabrano kao merodavno, i koje će to i biti ukoliko je učinjeni izbor valjan - tzv. putativni lex causae. treba i ovo znati: ZMPP ne govori ništa o ograničenoj i neograničenoj autonomiji volje, kao ni o izričitoj i prećutnoj, pa se smatra da je dozvoljena neograničena autonomija i to kako izričita tako i prećutna.
42. Kolizione norme za ugovore u odsustvu autonomije volje Ukoliko strane ugovornice nisu izabrale merodavno pravo za svoj ugovorni odnos sudovi i drugi organi merodavno pravo određuju pomoću supsidijarnih tačaka vezivanja koje su predviđene u kolizionim normama zemlje foruma. U uporednom zakonodavstvu postoje različita rešenja tački vezivanja za ugovorne odnose u odsustvu autonomije volje. Takođe u konkurenciji su i dva pogleda na rešavanje problema sukoba zakona uopšte i posebno u ugovornim odnosima. Tako se problem sukoba zakona može regulisati kolizionim normama sa fiksnom ili sa okvirnom tačkom vezivanja. Koliziona norma je formulisana u fiksnoj formi ako u sebi sadrži neposredno vezujuću tačku vezivanja (kao što je to prebivalište, državljanstvo, mesto nalaženja stvari...) iz koje direktno sledi koje je pravo merodavno. Nasuprot tome koliziona norma je rukovodni princip ukoliko u sebi sadrži okvirnu tačku vezivanja (npr zakon najbliže veze), kojom zakonodavac samo postavlja određene okvire i smernice, ali ne utvrđuje direktno relevantnu vezu. U materiji međunarodnog privatnog prava prisutna su su oba ova pristupa kolizionom regulisanju.
Najstarija tačka vezivanja je lex loci contractus - pravo mesta zaključenja ugovora. Nju su isticali i predlagali predstavnici italijanske škole statuta XIV veka. Međutim tokom vremena nastaju izvesne teškoće u vezi sa ovom tačkom vezivanja (brz razvoj saobraćaja i telekomunikacija stvaraju ozbiljne teškoće sa utvrđivanjem koje se mesto ima smatrati mestom zaključenja ugovora). Ova tačka vezivanja predviđena je i u našem pravu Zakonom o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, ali samo kao pomoćna tačka vezivanja i to na ograničenom domenu; prihvaćena je i u našim bilateralnim konencijama sa Poljskom. Lex loci solutionis - zakon mesta ispunjenja, odnosno izvršenja ugovora kao tačka vezivanja najviše je zastupana u teoriji XIX veka. Međutim ova tačka vezivanja stvara teškoće onda kada strane ugovornice nisu odredile mesto ispunjenja, ili su odredile u jednom ugovoru dva ispunjenja koja se vezuju za različita mesta te tada lex loci solutionis ukazuje na više prava. U našem pravu lex loci solutionis prihvata Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi i Zakon o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju, ali kao pomoćnu tačku vezivanja. Domicil (ili sedište) dužnika karakteristične prestacije kao tačka vezivanja izbija u prvi plan u poslednjih nekoliko decenija. Karakterističnom obavezom smatra se ona obaveza iz ugovora koja ga diferencira od različitih tipova ugovora, koja je prisutna u svakom individualizovanom ugovoru određenog tipa. Pošto se plaća iz mnogih razloga to je novčana obaveza tipična za sve
33
Docsity.com
ugovore pa se karakteristična prestacija traži u nenovčanoj obavezi koje diferencira ugovore na tipove: obaveza špeditera, građevinara, prodavca, poklonodavca, zajmodavca, poslugodavca, vozara, osigravača... Za berzanske poslove nije moguće utvrditi karakteristične prestacije zbog specifičnosti njihovog odvijanja pa je merodavno pravo sedišta berze (ovo je prema ZMPP, ali i vladajuće koliziono pravilo u svetu). Domicil/sedište dužnika karakteristične prestacije kao tačku vezivanja
prihvata ZMPP za 18 tipova ugovora, kao supsidijernu tačku u odsustvu i autonomije volje i "principa najbliže veze", ali predviđa izuzetke: *za imovinska potraživanja iz ugovora o radu merodavno je pravo države u kojoj se rad obavlja, *za ostale ugovore merodavno je pravo mesta gde se u vreme prijema ponude nalazilo prebivalište/sedište ponudioca.
Domicil/sedište dužnika karakteristične prestacije kao tačku vezivanja prihvata i Haška konvencija o merodavnom pravu za ugovore u međunarodnoj prodaji robe. Princip najtešnje povezanosti (najbliže veze) spada u okvirne tačke vezivanja u kojima vrednovanje veza pravnog odnosa nije unapred izvršio zakonodavac već se to prepušta postupajućem organu, s tim da zakonodavac daje okvirna uputstva. Princip najtešnje povezanosti danas je prihvaćen u anglosaksonskim pravima. Ovaj princiop predviđa i ZMPP kao primarnu tačku vezivanja (ako nema autonomije volje), uz dopunu sa domicilom/sedištem nosioca karakteristične prestacije. Osnovna teškoća u vezi sa primenom principa najtešnje povezanosti jeste u tome što ova tačka omogućava različite interpretacije i time stvara pravnu nesigurnost. Da bi se ti nedostaci otklonili u zakonodavstvima su stvorene kombinacije ovog principa sa drugim neposredno vezujućim tačkama vezivanja. Tako ZMPP predviđa da u odsustvu autonomije volje rešenje treba tražiti u kombinaciji najbliže veze i jedne neposredno vezujuće tačke. ZMPP ne formuliše princip najbliže veze tim rečima već kao "posebne okolnosti slučaja koje upućuju na drugo pravo" ( u odsustvu tih okolnosti primenjuje se pravo mesta gde se u vreme prijema ponude nalazio domicil/sedište nosioca karakteristične prestacije).
43. Pravo merodavno za formu ugovora Osnovna tačka vezivanja kojom se određuje merodavno pravo u pogledu forme ugovora je locus regit actum - mesto vlada činom. Forma ugovora se prema ovom pravilu ocenjuje prema pravu mesta gde je ugovor nastao, odnosno zaključen. Ovaj princip se ne odnosi samo na ugovore već i na druge pravne akte, uključujući jednostrane pravne akte. Poseban problem u vezi sa ovim principom postoji kod distancionih ugovora gde se postavlja pitanje gde je mesto zaključenja ugovora. ZMPP ne sadrži pravila za ovo pitanje. Rimska konvencija EU predviđa da će se distancioni ugovor smatrati valjan ako ga takvim smatra pravo merodavno za ugovor po odredbama Konvencije ili pravo bilo koje od zemalja na čijoj se teritoriji nalaze ugovarači. U pogledu ugovora čiji su predmet nekretnine princip locus regit actum se zamenjuje drugom tačkom vezivanja, a to je lex rei sitae. Ovo je izuzetak od locus regit actum. U NAŠEM PRAVU vlada shvatanje da je pravilo locus regit actum fakultativne prirode, tj. da se forma ugovora ne mora ceniti prema pravu mesta zaključenja ugovora već se može ceniti i prema nekom drugom pravu. To drugo pravo dolazi u "pomoć" onda kada ugovor ne bi bio punovažan što se tiče forme prema pravu države gde je sklopljen. Naši pozitivni propisi predviđaju dva rešenja. Prema Zakonu o menici i Zakonu o čeku, to pravo je pravo zajedničkog državljanstva dužnika i poverioca (ovo pravilo se odnosi samo na slučaj kada je to zajedničko državljanstvo domaće državljanstvo). Prema Zakonu o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi i Zakonu o obligacionim odnosima i osnovama svojinskopravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju za formu ugovora merodavno je ono pravo koje je merodavno za ugovor u celini, za sadržinu ugovora (merodavno je lex causae). Opšte pravilo prema ZMPPu glasi da će ugovor biti punovažan u pogledu forme ako je punovažan bilo prema pravu mesta zaključenja ugovora, bilo prema pravu koje je merodavno za sadržinu ugovora. Postavlja se pitanje mogu li stranke same da odrede pravo po kojem će se ceniti forma ugovora? Ako stranke izaberu jedno pravo kao merodavno za ugovor u celini ono onda dolazi u obzir da bude primenjeno i na formu ugovora posredno kao lex causae. (ovo naravno ne važi za nekretnine). Po pitanju da li stranke neposredno mogu da izaberu pravo merodavno za formu ugovora u našem pravu nema jasnog stava, a u teoriji postoji stav da je tako nešto moguće.
34
Docsity.com
44. Cepanje ugovora
Jedno od načelnih pitanja u vezi sa određenjem merodavnog prava za ugovore jeste i dilema - može li se na isti ugovor primeniti više prava? Za primenu više prava na jedan ugovor u našem pravu koristi se termin "cepanje ugovora" i "cepanje statuta". Do primene više prava na jedan isti ugovor može doći na dva načina: 1) kada sam zakon postavlja različite tačke vezivanja u pogledu različitih pitanja (npr jednu tačku u odnosu na formu, a drugu tačku vezivanja u odnosu na sadržinu) 2) kada same stranke izaberu različita prava u pogledu različitih delova ugovora, ili kada izaberu jedno pravo koje ne pokriva sva pitanja čime se otvara mogućnost primene nekog drugog prava na koje ukazuju kolizione norme foruma Cepanje ugovora se javlja u dva vida: veliko cepanje - kada se razna prava primenjuju na pojedine faze ugovora, od nastanka do nestanka, vertikalno cepanje malo cepanje - kada se jedno pravo vezuje za prava i obaveze jednog saugovarača a drugo za prava i obaveze drugog saugovarača, horizontalno cepanje
U NAŠEM PRAVU jedno "cepanje ugovra" proizilazi iz ZMPP, koji predviđa različite tačke vezivanja za formu ugovora i za sadržinu ugovora. ZMPP ne predviđa nikakvo pravilo koje bi onemogućilo ili ograničavalo stranke da same predvide različita prava na razne delove ugovora.
46. Rimska konvencija U zemljama članicama Evropske unije na snazi je Konvencija o merodavnom pravu za ugovorne odnose (Rimska konvencija) koja je inkorporisana u unutrašnje pravne sisteme tih zemalja. Rimska konvencija je doneta 1980.godine a sutpila je na snagu 1991. godine. Preduslov za primenu Konvencije jeste postojanje elementa inostranosti, tj. da je u pitanju ugovorni odnos sa stranim elementom. Rimska konvencija se primenjuje bez uslova reciprociteta, što znači da se kolizione norme Konvencije primenjuju uvek bez obzira na to da li primena kolizione norme vodi do prava članice EU ili neke treće države.
Određena pitanja u vezi sa ugovornim obavezama izričito isključena iz polja primene Konvencije: - pitanja statusa, poslovne i pravne sposobnosti fizičkih lica - ugovorne obaveze vezane za testamente i nasleđivanje, svojinska prava koja proizilaze iz bračnih odnosa, prava i obaveze nastale iz porodičnih odnosa uključujući i obavezu izdržavanja vanbračne dece - obaveze proizašle iz menice, čekova i drugih hartija od vrednosti - arbitraže i prerogacione sporazume - pitanja regulisana pravom trgovačkih društava - pitanje da li zastupnik može da obaveže principala i da li organ kompanije ovu može da obaveže u odnosu na treća lica - pitanja vezana za konstituisanje trasta i odnose u njemu - dokazni postupak i proceduru - ugovor o osiguranju
Rimska konvencija kao primarnu tačku za određivanje merodavnog prava predviđa autonomiju volje. Stranke imaju mogućnost da odrede pravo koje će se primenjivati na njihov ugovorni odnos, i tako određeno pravo će se primenjivati u celini, i u svom imperativnom i u svom dispozitivnom delu. Sam izbor prava može biti izričit ili prećutan. Rimska konvencija izričito predviđa da stranke mogu izabrati pravo za ceo ugovor ili samo za njegov deo (dozvoljeno je cepanje ugovora). Komentatori Konvencije ističu da takav izbor više prava na jedan ugovor mora biti opravdan. Konvencija takođe predviđa da ugovarači mogu naknadno, u bilo koje doba, da postignu saglasnost o tome da se ceo ugovor ili deo ugovora podvrgne nekom drugom, i to nezavisno od toga da li su one same izabrale ranije pravo ili je ono bilo merodavno na osnovu supsidijarnih normi Konvencije. Tako učinjen naknadni izbor ne može ići na štetu trećim licima, niti na štetu formalne punovažnosti. Konvencija predviđa da kada ugovarači izaberu pravo neke zemlje kao merodavno a svi elementi njihovog ugovornog odnosa su u momentu izbora bili vezani za neku drugu zemlju, imperativne norme te zemlje se ne mogu derogirati.
35
Docsity.com
Za ocenu postojanja i punovažnosti samog sporazuma o merodavnom pravu merodavno je putativno lex causae, tj. merodavno je ono pravo koje je u ugovoru označeno kao merodavno i koje će to i biti ukoliko je učinjeni izbor valjan. U odsustvu autonomije volje Rimska konvencija predviđa primenu principa najbliže veze, prema kome je sud dužan da utvrdi zemlju sa kojom je ugovorni odnos najjače vezan i da primeni pravo te zemlje. I ovde je moguće cepanje ugovora ukoliko postupajući sud utvrdi da je neki odvojivi deo ugovora u bližoj vezi sa nekom drugom zemljom. Kako bi se postupajućem sudu olakšalo iznalaženje najbliže veze, Konvencija uvodi oborivu pretpostavku da je ugovor u najbližoj vezi sa zemljom uobičajenog boravišta/sedišta nosioca karakteristične prestacije. Licem koje vrši karakterističnu prestaciju smatra se ono lice čija je prestacija nenovčana. Kod ugovora u kojima nema novčanih prestacija (npr ugovor o trampi, kompezacioni poslovi...) sud je dužan da u svakom konkretnom slučaju utvrđuje pravo najbliže veze. Ako je predmet ugovora neko pravo na nepokretnosti pretpostavlja se da najbliža veza postoji sa zemljom u kojoj se nalazi ta nepokretnost; ali je i ova pretpostavka oboriva. Rimska konvencija pruža zaštitu slabijim stranama u obliku specifične intervencije u pogledu odabira merodavnih materijalnih normi. U tom smislu, Konvencija postavlja posebna koliziona pravila u pogledu potrošačkih ugovora i ugovora o radu. Prema konvenciji potrošački ugovori su svi oni ugovori kojima neko sebi pribavlja robu ili usluge koja nema veze sa delatnošću ili profesionalnim aktivnostima koje obavlja. Zaštita se pruža samo onim kupcima koji su bili relativno pasivni i koji su sklopili ugovor nakon značajnog prodavčevog napora da ih na to zainteresuje. To je npr situacija kada ugovor sklopljen u zemlji gde potrošač ima uobičajeno boravište a sklapanju ugovora je prethodila izričita ponuda ili reklamiranje u toj državi, ili kada potrošač naruči robu u drugoj država a put u tu državu organizuje prodavac kako bi podstakao kupovinu. Konvencija
za potrošačke ugovore predviđa princip autonomije volje ali je ograničava sa stanovišta ishoda a ne izbora. Naime izbor je dozvoljen ali takav izbor ne može potrošača lišiti zaštite koju mu pružaju imperativni propisi zemlje njegovog uobičajenog boravišta. U odsustvu autonomije volje merodavno je pravo zemlje uobičajenog boravišta potrošača. Ista zaštita je predviđena i za paket-aranžman (na ovaj turistički ugovor). Rimska konvencija postavlja posebna koliziona pravila i u pogledu ugovora o radu, u cilju zaštite slabije strane. Za ove ugovore primarno je predviđena autonomija volje (ona ograničena kao i za potrošače) a u njenom odsustvu merodavno je pravo zemlje u kojoj zaposleni obavlja svoj rad. Ako se rad obavlja u više država, ali ni u jednoj od njih redovno, primeniće se pravo sa kojim je ugovor u najbližoj vezi, a pretpostavlja se da je to zemlja u kojoj se nalazi poslovno mesto preko koga je poslodavac zaključio ugovor.
U pogledu merodavnog prava za formu ugovora Rimska konvencija predviđa da: - ako je ugovor zaključen između ugovornih strana koje se nalaze u istoj državi merodavno je lex causae ili lex loci contractus - ako su se ugovarači u vreme zaključenja ugovora nalazili u različitim državama merodavno je alternativno bilo lex causae, bilo pravo zemalja u kojima se ugovarači nalaze. - punovažnost potrošačkih ugovora se ceni isključivo prema pravu uobičajenog boravišta potrošača - forma ugovora koji za predmet imaju stvarna prava na nepokretnostima ili uređenje njihovog korišćenja ceni se prema imperativnim normama lex rei sitae, ali samo onda kada sam lex rei sitae zahteva da ti uslovi treba da su ispunjeni bez obzira na to gde je ugovor zaključen. Materijalna punovažnost , tj. postojanje ugovora i bilo koja njegova odredba (što uključuje i onu o izboru merodavnog prava) ceni se prema putativnom lex causae, po pravu koje bi bilo merodavno ako bi ugovor ili odredba bili punovažani. Rimska konvencija reguliše i institut normi neposredne primene, u članu 7. Kada se po ovoj konvenciji primenjuje pravo neke zemlje, može se dati dejstvo imperativnim normama (tj. NNP) druge zemlje sa kojom situacija ima bliske veze , ako i ukoliko se po pravu ove druge njene norme moraju primenjivati nezavisno od prava merodavnog za ugovor. Iz ovoga proizilazi da Konvencija daje primat normama neposredne primene nad kolizionom tehnikom i primenom lex causae, ali je tretman normi nepos.primene specifičan u tom smislu što sud može dati dejtvo tim normama nakon što obrati pažnju na njihovu prirodu, cilj i posledice primene ili neprimene. Konvencija međutim predviđa mogućnost stavljanja rezerve na član 7.
36
Docsity.com
47. Bečka konvencija Bečka konvencija o međunarodnoj prodaji robe stupila je na snagu 1988.godine, i predstavlja jedan od najšire prihvaćenih međunarodnih konvencija u oblasti međunarodnog prometa (ratifikovana u 69 zemalja). Konvencija se ne primenjuje na sve situacije koje bi se okarakterisale kao prodaja robe: 1. ne primenjuje se na potrošačke ugovore, tj. na ugovore po kojima je roba kupljena za lične potrebe ili potrebe domaćinstva 2. ne primenjuje se na prodaju vrednosnih papira i novca, brodova, hoverkrafta (glisera), vazduhoplova i električne energije 3. ne primenjuje se na ugovore u kojima se pored prodaje robe prodaju i usluge, i to tako da usluge predstavljaju značajniji deo obaveze 4. izuzimaju se i ugovori u kojima prodavac proizvodi i prodaje naručenu robu a kupac se obavezuje da isporuči značajan deo materijala potrebnog za izradu Bečka konvencija se primenjuje za ugovore o prodaji robe zaključene između strana koje imaju svoje sedište na teritorijama različitih država kada su te države - države ugovornice, ili kada pravila međunar.priv.prava upućuju na primenu prava države ugovornice (član 1). Konvencija predviđa mogućnost stavljanja rezerve na član 1. Međutim, primena BK nije uvek neminovna jer stranke uvek mogu u svom ugovoru isključiti primenu Konvencije (opting-out). Ovakav opting-out može da se koristi kako u slučajevima kada su stranke izabrale merodavno pravo tako i u slučajevima kada izbor nisu učinile (ugovor ne sadrži klauzulu merodavnog prava ali sadrži klauzulu kojom se isključuje primena odredaba BK). Konvencija ne rešava eksplicitno pitanje da li strane mogu da biraju primenu BK i u slučajevima kada primeni ne bi bilo mesta na osnovu same Konvencije. Smatra se da je takav opting-in dozvoljen ali ako ga dozvoljava pravo merodavno za ugovor (u tom slučaju reč je o materijalnoj autonomiji volje stranaka).
48. Pravo merodavno za menicu i ček Zbog izuzetnog značaja menice i čeka u međunarodnom prometu, i zbog razlika koje postoje u državama po pitanju meničnog i čekovnog prava, pokušaji na unifikaciji i ujednačavanju ovih oblasti datiraju još iz druge polovine XIX veka. Najznačajniji uspeh postignut je donošenjem Ženevskih konvencija o menici i čeku 1930. i 1931.godine: Jednoobrazni zakon o menici, Konvencija o taksama, i Konvencija o sukobu zakona u materiji menice, a donete su i tri paralelne konvencije koje pokrivaju iste materije u oblasti čeka. Ženevske konvencije su prihvaćene u evropskim državama. Kraljevina Jugoslavija je ratifikovala Ženevske konvencije koje se odnose na menicu. Norme Konvencija o sukobu zakona u materiji menice preuzeo je naš zakon o menici iz 1946.godine. Zakon o čeku usvaja ista koliziona rešenja, no ne ponavlja odredbe Zakona o menici, već samo upućuje na njih. Kolizione norme o sukobu zakona u meničnom i čekovnom pravu mogu da se grupišu oko tri pitanja: - menična (čekovna) sposobnost - forma meničnih (i čekovnih) obaveza - prava i obaveze kod menice (čeka) 1) U pogledu sposobnosti jednog lica da se menično obaveže tačka vezivanja je lex nationalis. Sposobnost glavnih meničnih dužnika, kao i sposobnost indosanata, avalista i ostalih lica koja primaju menične obaveze, ceni se prema pravu one države čiji je državljanin lice u pitanju. Ovo osnovno pravilo ima dve dopune: ranvua i teoriju najveće vrednosti menične obaveze.
37
Docsity.com
Naime predviđeno je tzv. koliziono upućivanje za određivanje merodavnog prava u pogledu menične sposobnosti (to znači da se primenjuju i kolizione norme merodavnog prava koje u zavisnosti od okolnosti slučaja mogu uzvratiti na domaće ili na pravo treće zemlje — ranvua). Zakon o menici ne postavlja posebna pravila za slučaj da je reč o meničnoj sposobnosti apatrida i bipatrida; u tim slučajevima važe opšta pravila ZMPP. Teorija najveće vrednosti menične obaveze znači da ako je menični dužnik menično nesposoban po svom lex nationalis, odnosno prema pravu na koje lex nationalis upućuje, treba konsultovati pravo države u kojoj je menična sposobnost preuzeta, čime se pruža dopunska mogućnost da menična obaveza ostane na snazi. 2) U pogledu forme meničnih obaveza i radnji osnovno koliziono pravilo je locus regit actum pravo države gde je obaveza ili radnja preuzeta. Ako je reč o obliku protesta, notifikacije i drugih radni za vršenje ili održavanje meničnih prava locus regit actum je jedino pravilo. Ako je u pitanju oblik primanja meničnih obaveza naše pravo predviđa dve dopune osnovnom pravilu: - menične obaveze preuzete u inostranstvu između naših državljana koje su u skladu sa propisima Srbije, biće punovažne iako to nisu prema pravu mesta nastanka - izdavanje menice koje nije punovažno prema locus regit actum neće onemogućiti punovažnost docnije obaveze, ako prema pravu države gde je preuzeta docnija obaveza važe i docnija i ranija obaveta/radnja. 3) U pogledu prava i obaveza kod menica javljaju se dve tačke vezivanja: zakon mesta preuzimanja menične obaveze i zakon mesta gde je menica plativa. Za prava i obaveze glavnih meničnih dužnika (akceptant kod trasirane, i izdavaoc kod sopstvene menice) merodavno je pravo države u kojoj je menica plativa. Za prava i obaveze svih ostalih dužnika merodavno je pravo države u kojoj je preuzeta menična obaveza. (mestom preuzimanja obaveze podrazumeva se mesto gde je dat potpis meničnog dužnika)
50. Merodavno pravo za građanskopravne delikte Građanskopravni delikti sa elementom inostranosti su prirodna propratna pojava međunarodnog prometa i drugih međunarodnih kontakata. U uporednom pravu postoji niz razlika u regulisanju ove oblasti što sve daje povoda sukobu zakona (od različitih pravnih posledica nedozvoljenih radni iz kojih je proizašla šteta, do različitih vrsta naknade šteta, različiti načini odmeravanja štete i mnoga druga pitanja). Prvo specifično koliziono rešenje za delikte u istoriji mpp-a je bio princip lex loci delicti commissi (pravo države u kojoj je delikt izvršen). Ovaj princip se kao tačka vezivanja javio u XIV veku a i danas je vladajući. Međutim iako je opšte prihvaćen ovaj princip izaziva određene teškoće u primeni, pa tako postoji shvatanje da ga treba dopuniti principom lex fori kada se ocenjuje protivpravnost radnje (radnja će se smatrati protivpravna samo ako je takvom smatraju i zakon mesta izvršenja delikta i zakon suda). Osnovna teškoća u primeni lex loci delicti commissi kao tačke vezivanja javlja se onda kada posledice delikta ne nastpaju u istoj državi u kojoj je izvršena radnja. U ovakvim slučajevima se javlja zapravo problem kvalifikacije mesta izvršenja delikta jer se u nekim zemljama tim mestom smatra mesto deliktne radnje a u drugima mesto posledice. Posebne teškoće u primeni lex loci delicti commissi javljaju se u onim slučajevima kada se delikt dogodi na "ničijoj zemlji" - na brodu na otvorenom moru ili u vazduhoplovu. U NAŠEM PRAVU osnovna koliziona rešenja sadrži ZMPP, Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, i Haške konvencije o zakonu koji se primenjuje na saobraćajne nezgode iz 1971.god. Osnovno rešenje koje ZMPP prihvata jeste lex loci delicti commissi. Mesto izvršenja radnje treba određivati in concreto: ako je radnja izvršenja pozitivna onda je to mesto u kome se nalazio štetnik u momentu njenog preduzimanja, a ako je radnja negativna onda je to ono mesto u kome je štetnik imao da dela; povodom odgovornosti za opasnu stvar to je mesto u kome se stvar nalazila kada se otrgla kontroli. Za delikte izvršene u medijima vezivanje se vrši preko sedišta studija ili izdavača. Pod mestom na kome je posledica nastupila podrazumeva se mesto u kome je došlo do povrede zaštićenog dobra ali i mesto nastanka štete, ukoliko to nisu ista mesta. Za
38
Docsity.com
slučaj da se radnja desila u jednoj zemlji a posledica u drugoj ili drugim zemljama, zakonodavac je u cilju zaštite žrtve delikta predvideo primenu tzv. teorije žrtve. Prema ovom principu primenjuje se ono od dva ili više prava u konkurenciji koje je povoljnije za žrtvu. Međutim ZMPP ne reguliše pitanje ko odlučuje o tome koje je pravo povoljnije, žrtva ili sud. Analognom primenom odredbe ZOO može se smatrati da je sud nadležan da donese odluku o tome koje je pravo povoljnije. Za pitanje protivpravnosti radnje ZMPP predviđa da je uslov protivpravnosti zadovoljen ukoliko je radnja protivpravna bilo po pravu mesta izvršenja radnje bilo po pravu mesta nastupanja posledice.
Pravo do kojeg se dođe primenom ovih tačaka i principa odgovara na sva pitanja vanugovorne odgovornosti: koji je osnov odgovornosti, postoji li uzročna veza radnje i posledice, ima li deliktne sposobnosti, ima li razloga za iskljkučenje ili podelu odgovornosti, koja se vrsta štete može nadoknaditi, njena visina i način naknade, zastarelost itd.
ZMPP predviđa odstupanja od lex loci delicti commissi u određenim slučajevima. To su situacije u kojima je primena zakona mesta delikta praktično nemoguća (kada se delikt desio na brodu koji je na otvorenom moru ili na vazduhoplovu iznad otvorenog mora ili iznad neke zemlje). U tim situacijama merodavno će biti pravo države kojoj pripada brod ili vazduhoplov - lex banderae (zakon zaastave). U pogledu naknade štete zbog sudara brodova Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi predviđa (ZPUP): * ako se sudar dogodio u obalnom moru ili unutrašnjim vodama neke druge države (ako je lex loci delicti commissi primenljiv) primeniće se pravo mesta delikta. Od ovog pravila će se odstupiti ako brodovi imaju istu državnu pripadnost, ili pak ako ne pripadaju istoj državi ali prava tih država su ista, i tada se primenjuje pravo zajedničkog državnog pripadništva, odnosno istovetna rešenja prava država kojima pripadaju.. * ako se sudar dogodio na otvorenom moru merodavan je ZPUP, osim u dva gore navedena izuzetka (kada brodovi imaju istu državnu pripadnost... ista prava....) * ako su sva zainteresovana lica državljani Srbije ili pravna lica Srbije, ili ako je jedan od sudarenih brodova ratni ili javni brod koji koji pripada Srbiji, primeniće se pravo Srbije
51. Haška konvencija o merodavnom pravu za drumske saobraćajne nezgode Haška konferencija za međunarodno privatno pravo 1968. godine usvojila je Konvenciju o merodavnom pravu za drumske saobraćajne nezgode (stupila na snagu 1971). Haška konvencija se primenjuje na građansku vanugovornu odgovornost koja proističe iz saobraćajnih nezgoda, i jednako se odnosi i na motorna i na nemotorna vozila. Konvencija se primenjuje na one saobraćajne nezgode koje su se dogodile na javnim drumovima ili drugim površinama otvorenim za javnost, ili pak na privatnim površinama na koje određena lica imaju pristup. Konvencija se primenjuje bez obzira na reciprocitet (bez uslova reciprociteta), što znači da ratifikacijom Konvencija postaje deo unutrašnjeg prava i primenjuje se bez obzira na to za koje države se pravni odnos vezuje, tj. bez obzira na to da li je merodavno pravo države ugovornice ili neugovornice. Međutim, ne postoji obaveza da se Konvencija primeni i na unutrašnji sukob zakona. (i ovo je bitno: kada se radi o odnosu koji se vezuje za više država, od kojih jedna ima više pravnih područja, tačke vezivanja Konvencije biraju neposredno pravno područje unutar države sa nejedinstvenim pravnim poretkom, tj. sâmo konvencijsko pravilo vrši konačan izbor)
U izvesnoj meri Haška konvencija ograničava svoju primenu u domenu saobraćajnih delikata. Konvencija se ne primenjuje na: *odgovornost proizvođača, prodavca i servisera vozila *odgovornost vlasnika puta ili lica čiji je zadatak održavanje puteva *odgovornost za postupke drugih lica, izuzev ako se radi o odgovornosti vlasnika vozila ili nalogodavca *na regresne zahteve između lica odgovornih za štetu *na regresne zahteve i subrogaciju u pogledu osiguravajućih društava *na zahteve ili regresne zahteve koje postavljaju ustanove socijalnog osiguranja ili javni fondovi koji daju garancije u pogledu automobilskih šteta, niti na zahteve ili regresne zahteve uperene na ove ustanove
39
Docsity.com
Haška konvencija kao osnovno rešenje za određivanje merodavnog prava predviđa lex loci delicti commissi - mesto delikta (pod time se u smislu Konvencije podrazumeva mesto radnje, a ne mesto posledice). Međutim predviđa i veliki broj izuzetaka za koje kao tačku vezivanja predviđa mesto registracije vozila. U slučaju odsustva registracije, kao i u slučaju registracije u više država merodavno će biti pravo zemlje redovnog smeštaja (stacioniranja) vozila. Da bi došlo do primene prava mesta registracije potrebno je da se ispune određeni uslovi (da postoje određene okolnosti) koji se odnose na vozilo i aktere nezgode i uslovi koje se odnose na podnosioca zahteva, tj. lica prema kome se javlja odgovornost: 1. Da bi došlo do primene prava mesta registracije treba da postoji jasna veza između aktera i države čije bi pravo bilo merodavno umesto lex loci delicti. Ta veza se ogleda u tome da su vozila koja učestvuju u nezgodi registrovana u istoj zemlji, a ako je u nezgodi učestvovalo lice koje se nalazilo van vozila uslov se proširuje time što se traži da to lice (ili ta lica) imaju redovno boravište u istoj zemlji u kojoj je registrovano vozilo/vozila. 2. Zahtev treba da bude usmeren na jedan od tri alternativno predviđena načina: • da zahtev postavlja vozač, držalac, sopstvenik ili drugo lice koje polaže neko pravo na vozilo • da zahtev postavlja žrtva koja je bila putnik, pod dopunskom pretpostavkom da to lice ima redovno boravište van države u kojoj se dogodila nezgoda • da zahtev postavlja žrtva koja nije bila putnik, već se nalazila van vozila Konvencija takođe predviđa da ako je u nezgodi bilo više žrtava merodavno pravo se određuje posebno prema svakoj od njih (to znači da ako su u odnosu na jednu žrtvu ispunjeni uslovi za primenu prava mesta registracije na nju će se to pravo primenjivati, a na drugu žrtvu u odnosu na koju nisu ispunjeni uslovi primeniće se opšte pravilo).
U pogledu odgovornosti za štetu na stvarima u motornom vozilu koje pripadaju ili su poverene putniku merodavno je pravo koje se primenjuje na odgovornost prema putniku. U pogledu štete na stvarima u vozilu koje ne pripadaju putniku, niti su mu povrene, primenjuje se pravo koje je merodavno u slučaju da zahtev postavlja vlasnik vozila. U pogledu štete van vozila merodavno je pravo mesta nezgode, izuzev ako se radi ličnim stvarima žrtve koja se našla van vozila kada se primenjuje pravo koje je merodavno za odgovornost prema žrtvi.
Haška konvencija predviđa i to da domaći sud može da odbije primenu strane norme, iako koliziono pravilo upućuje na njenu primenu, ako bi ta norma bila u očitoj suprotnosti sa domaćim javnim poretkom.
40
Docsity.com
PODPITANjA koja Pavić postavlja poređano po rednim brojevima pitanja sa spiska na koje se podpitanje odnosi 3. Koje norme unifikuju konvencije? Odgovor: kolizione norme 5. Navedite primere za jednostrane i višestrane kolizione norme? 8. kakvo je to povezivanje lex causae? Odgovor: merodavno materijalno pravo za prethodno pitanje određuje se primenom kol.norme prava koje se ima primeniti na glavno pitanje, tj. primenom kolizione norme prava koje je lex causae 10. Šta je javni poredak , a šta ustanova javnog poretka? Odgovor: javni poredak predstavljaju osnovne norme domaćeg prava, tj. pravila pravnog i društvenog poretka od kojih se ne može odstupiti i koje domaći organi moraju poštovati; a ustanova javnog poretka predstavlja instituciju mppa putem koje se odstupa od redovnog toka kolizionih normi, odnosno od normi prava na koje ukazuju koliz.norme Koja se norma primenjuje ako strana ne može da se primeni zbog inkompatibilnosti sa javnim poretkom? Odgovor: domaća norma Gde se nalaze odredbe o javnom porerku? Odgovor: u ustavu Razlika imperativnih normi i javnog poretka? Odgovor: javni poredak se ne može izjednačiti sa imperativnim normama, i predstavlja užu kategoriju; obuhvata samo one norme koje štite najosnovnije vrednosti pravnog poretka, a ne sve imperativne norme. Šta znači - meritorno dejstvo strane norme? (Strana norma se ne otklanja automatski ako je bitno različita, već samo ako njena primena dovodi do takvog meritornog rezultata koji je nespojiv sa osnovnim principima na kojima se temelji domaći poredak) 11. Razlika NNP i javnog poretka? Odgovor: razlika je u tome što do intervencije javnog poretka dolazi nakon što je utvrđeno merodavno pravo određene strane države, dok se norme nep.primene primenjuju mimo tj. bez prethodne konsultacije kolizionih normi. 11. Razlika između uzimanja u obzir i primene stranog prava? Odgovor: Rimska konvencija (član 7.) predviđa da se norme neposredne primene (imperativne norme) neke strane države sa čijim pravom činjenično stanje stoji u bližoj vezi mogu primeniti nakon što se uzime se u obzir njihova priroda, i svrha, kao i posledice njihove primene ili neprimene; tj. NNP neke treće zemlje se mogu uzeti u obzir pa primeniti ali se ne moraju automatski primeniti što je inače osnovna karakteristika normi neposredne primene. 12. Koji elemenat se teže dokazuje? Odgovor: fraudulozna namera Kada naš sud sankcioniše fraus legis? Odgovor: izigravanje zakona se sprečava samo ako je putem veštački stvorene tačke vezivanja izbegnuta primena domaćeg materijalnog prava pred domaćim organom 15. Zbog čega/ kako nastaje više pravnih područja? Odgovor: kod složenih, federativnih država (interfederalni sukob zakona) usled toga što sopstvenu legislativu imaju i druge teritorijalne jedinice, a ne samo država, a takođe može nastati usled toga što se u nekim državama različiti zakoni primenjuju na odgovarajuće zajednice ljudi (verske ili etničke zajednice, za pripadnike pojedinih grupa ljudi određenih po poreklu, položaju)-interpersonalni sukob zakona Od čega zavisi da li će nejedinstveni pravni poredak predstavljati problem prilikom određivanja merodavnog prava? Odgovor: ukoliko u jednoj zemlji sa složenim (nejedinstvenim) pravnim poretkom ne postoje norme o unutrašnjem sukobu to za sud strane zemlje stvara problem određivanja merodavnog prava unutar nejedinstvenog pravnog poretka 21. kako se tretiraju dvojni državljani? Odgovor: prema ZMPP bipatridi se smatraju našim državljanima ako im je jedno od državljanstava naše. Ako lice ima više državljanstava smatraće se da je državljanin one države u kojoj ima prebivalište, a ako ga nema ni u jednoj od tih država onda će se smatrati državljaninom one države (čija državljanstva ima) sa kojom je u najbližoj vezi. 42. Koji su izuzeci od domicila dužnika karakteristične obaveze? Odgovor: 1.za imovinska potraživanja iz ugovora o radu merodavno je pravo države u kojoj se rad obavlja, 2. za ugovor o transferu tehnologije tačka vezivanja je sedište primaoca tehnologije, 3 za ugovore koji nisu posebno navedeni ZMPPom (niti drugim posebnim zakonom) merodavno je pravo mesta gde se u vreme prijema ponude nalazilo prebivalište/sedište ponudioca., 4.za berzanske poslove nije moguće utvrditi karakteristične prestacije zbog specifičnosti njihovog odvijanja pa je merodavno pravo sedišta berze 46. Na koju oblast se odnosi? Odgovor: na ugovorne odnose sa stranim elementom Šta znači da se konvencija primenjuje bez uslova reciprociteta? Odgovor: kolizione norme Konvencije primenjuju uvek bez obzira na to da li primena kolizione norme vodi do prava članice EU ili neke treće države
41
Docsity.com
47. Da se objasni opting in i opting aut? Odgovor: primena BK nije uvek neminovna jer stranke uvek mogu u svom ugovoru isključiti primenu Konvencije (opting-out). Konvencija ne rešava eksplicitno pitanje da li strane mogu da biraju primenu BK i u slučajevima kada primeni ne bi bilo mesta na osnovu same Konvencije. Smatra se da je takav opting-in dozvoljen ali ako ga dozvoljava pravo merodavno za ugovor. 50. Koja je alternativa lex loci delicti commissi? Odgovor: za slučaj da se radnja desila u jednoj zemlji a posledica u drugoj ili drugim zemljama, zakonodavac je u cilju zaštite žrtve delikta predvideo primenu tzv. teorije žrtve. Ko određuje teoriju žrtve- žrtva ili sud? Odgovor: analognom primenom odredbe ZOO može se smatrati da je sud nadležan da donese odluku o tome koje je pravo povoljnije. Po kom pravu se ceni protivpravnost? Odgovor: ZMPP predviđa da je uslov protivpravnosti zadovoljen ukoliko je radnja protivpravna bilo po pravu mesta izvršenja radnje bilo po pravu mesta nastupanja posledice. 51 Uslovi za primenu principa mesta registracije tj. kad se po konvenciji odstupa od primene lex loci delicti commissi? Odgovor: potrebno je da se ispune određeni uslovi (da postoje određene okolnosti) koji se odnose 1.na vozilo i aktere nezgode i 2.uslovi koje se odnose na podnosioca zahteva, tj. lica prema kome se javlja odgovornost... Šta znači da se konvencija primenjuje bez uslova reciprociteta? Odgovor: ratifikacijom Konvencija postaje deo unutrašnjeg prava i primenjuje se bez obzira na to za koje države se pravni odnos vezuje, tj. bez obzira na to da li je merodavno pravo države ugovornice ili neugovornice. 54. Stabilizaciona klauzula? Odgovor: prema stabilizacionoj klauzuli prava stranog ulagača stečena u momentu upisa stranog ulaganja u registar ne mogu biti sužena naknadnom promenom propisa. 57. Postoji li kod nas neki egzorbitalni osnov nadležnosti? Odgovor: prema članu 54. ZMPP naši sudovi će biti nadležni u sporovima o imovinskopravnim zahtevima, ako se na domaćoj teritoriji nalazi imovina tuženika ili pak predmet koji se tužbom traži. Iz teksta ove odredbe proizilazi da se imovinskopravni zahtev ne mora odnositi na imovinu tuženika u Srbiji (koja je poslužila za zasnivanje nadležnosti), niti mora postojati ikakva srazmera između vrednosti te imovine i visine tužbenog zahteva - što predstavlja egzorbitalni osnov zasnivanja nadležnosti Zašto/kako je nastala retorzna nadležnost? Odgovor: kao reakcija na član 14. francuskog Code civil-a prema kome je za zasnivanje nadležnosti u Francuskoj dovoljno da je tužilac domaći državljanin. 59. Gde ne može da se primeni prerogacija? Odgovor: sporazum o nadležnosti našeg suda ne može da se primeni ako su u pitanju pravne stvari koje se tiču bračnih, porodičnih i statusnih odnosa. Sporazum o nadležnosti stranog suda ne može da se primeni ako su u pitanju pravne stvari koje se tiču bračnih, porodičnih i statusnih odnosa, kao i ako je u pitanju spor za koji po propisima našeg prava postoji isključiva nadležnost srpskih sudova. 61. Uslovi za usvajanje prigovora međunarodne litispendencije? Odgovor: tri uslova- *da je ranije pred stranim sudom pokrenut postupak, *da je u pitanju spor za koji postoji isključiva nadležnost srpskih sudova, *da između Srbije i zemlje u kojoj je ranije pokrenut postupak postoji uzajamnost. 62. Na osnovu čega jedna odluka podpada pod režim BR? Odgovor: na osnovu njene nacionalne pripadnosti, tj. na osnovu toga da je doneta u jednoj od zemalja EU. od 567str do 569 Koje odluke se koriste povoljnijim režimom? Odgovor: svaka odluka koja je doneta u jednoj od zemalja EU. 63.Ustaljivanje nadležnosti? ZMPP ovo ne reguliše eksplicitno ali tumačenjem člana 81. ZMPPa se smatra da reguliše---uzima se da taj član sadrži u sebi i pravilo o ustaljivanju međunarodne nadležnosti a ne samo pravilo o momentu relevantnom za procenu postojanja nadležnosti 70. Zašto je potrebno da se kumulativno ispune uslovi naše zemlje i treće države kada se priznaju odluke koje se tiču statusa državljana treće države? Odgovor: zato što naša država priznaje odluku koja se tiče statusa, i zasto sto je za statusna pitanja uvek pozvana da odlučuje zemlja državljanstva lica (povezivanje lex nationalis) 76. Šta je to autonomija arbitražnog sporazuma? 77. Šta se dešava kada stranke ne imenuju arbitra?
42
Docsity.com
