LUTKARSKO POZORIŠTE Lutkarsko pozorište je pozorište u kome se umesto glumaca pojavljujulutke. Lutkarsko pozorište je najčešće namenjeno deci ali postoje lutkarskapozorišta koja svojim kvalitetom mogu biti veoma interesantna i za odrasle. Vreme i mesto nastanka lutkarskog pozorišta nisu određeni, ali se ipakmože pretpostaviti da su pojedine forme nastale u različita vremena na različitimmestima, a uzajamni uticaj je teško odrediti. Već nas antička svedočanstvaobaveštavaju o postojanju lutkarskog pozorišta u Grčkoj i Rimu. Lutkarskopozorište je svoj procvat doživelo u XVIII i XIX veku, kada su njime počeli dase bave i pisci poput Getea. Lutkarsko pozorište danas odlikuje raznolikost žanrova, tehničkih sistemalutaka, stilskih rešenja, visok stepen tipizacije, umetničke simbolike itd. Sve tood glumca zahteva veliku veštinu i majstorstvo u vladanju svojim umetničkiminstrumentom – lutkom. Da bi izrazio svo šarenilo i bogatstvo ljudskih osobina iemocija, da bi otkrio suštinu lika, glumcu, tj. lutkaru nije dovoljna samouvežbanost, rutina u rukovanju lutkama, već se od glumca zahteva i virtuoznostu rukovanju lutkama. S' obzirom da se scenski lik formira kroz radnju, scenskaradnja je osnovno obeležje, tj. osobina teatra. Čuveno je pozorište "Obrascov" iz Moskve. SCENSKA LUTKA U lutkarskoj igri dominantna je likovna komponenta, pa je scenska lutka usredištu interesa lutkarske umetnosti. Scenska lutka u savremenom pozorištu jelikovna tvorevina koja ima srodnosti sa skulpturom ili slikom, ali se ipak izdvajasvojom specifičnom i najvažnijom osobinom, a to je mogućnost pokreta i dramskog izraza. Likovni kvalitet scenske lutke nije samo estetska vrednost, već od nje neposredno zavisi i funkcionalnost umetničke poruke lutkarske igre. Lutka sama po sebi nema morala. Ona je projekcija ljudske svesti sažete uoblik, ali možemo utvrditi da forma ima i te kakav unutrašnji život. Odnosimasa, ritmovi, boja itd. pojedinog oblika pobuđuju nelagode ili oduševljenja,odbijaju ili privlače, i tako je oblik u stanju da prenese poruku sadržanu ukontekstu situacije. Od najstarijih vremena scenske lutke pojavljivale su se u različitim oblicima. Možemo ih podeliti u dve grupe: marionete i ručne lutke. Marionete su lutke sa velikom tradicijom. Njihove prve oblike susrećemojoš kod Grka, Rimljana i Egipćana. U početku su bile vrlo jednostavne, a njihovipokreti minimalni. Animirane su šipkom koja ide od glave, a noge i ruke sudugim vežbanjem na principu inercije postigle pokrete koji su slični hodu. S'vremenom te su lutke dobijale konce za animaciju ruku i nogu. Stvoren je tzv.kontrolnik, drveni nosač, za koji su privezani konci. U profesionalnom pozorištumarioneta može imati i trideset konaca. Njena animacija je vrlo složena, pa jemarionetom uglavnom teško upravljati. Brzina kretanja marionete ima svoju granicu, lutke su nestvarne ipoetične. Odgovaraju im čudesne priče. Za razliku od ručnih lutaka, podnosenešto više teksta. Marionete su mašta, bajke, nežnost bez treperave razigranosti,bez vesele razgibnosti, dubok, snovit, lep, tih unutrašnji doživljaj.Ona jesimbol pasivnog i nežnog.
NAČIN ANIMIRANJA MARIONETOM Suština lutkarske animacije je u samoj reči "anima", što na latinskomznači duša. Animirati lutku znači "udahnuti joj dušu", tj. oživeti je. Pokret jenajvažniji scenski element koji oživljava neživu materiju. Animacija je važna zapostizanje pravog lutkarskog umetničkog izraza. To je onaj neposredni činoblikovanja jedne sasvim nove estetske tvorevine putem medija lutke.
Lutkarska animacija mora biti najuže povezana s' karakterom lutke,trenutnim događajem na sceni i opštim stilom predstave. Tako npr. marioneta –kao lutka – animira su uz pomoć konaca i to odozgo, za razliku od ručnih lutakakoje se animiraju odozdo. Svaka lutkarska igra ima svoj stil animacije, tj.usklađenost svih pokreta i gesta u jednu harmoničnu stilsku celinu. PREDNOSTI I MANE MARIONETE Prednost ovih lutaka je u tome što su ove lutke veoma pokretljive ifleksibilne. Njima se mogu izvesti veoma složeni pokreti i radnje, jer je pokretansvaki deo tela. Zglobovi se nalaze baš tamo gde je to potrebno – kao kod čoveka– ova lutka je pokretnija ukoliko ima što više konaca. Nedostatak ovih lutaka jeu tome što jedan izvođač ne može izvesti više od jednog lika istovremeno, izradaje veoma zahtevna i dosta komplikovana, ali i animacija marionetama je vrloteška i zahteva dobro poznavanje lutke i njenog animiranja od strane animatora.
LITERATURA Pokrivka, Vlasta: Dijete i scenska lutka, školska knjiga, Zagreb, 1980. Lazić, Radoslav: Svetsko lutkarstvo, foto futura, Beograd, 2004. Valtrović, B.M.: Pozorište sa lutkama, prosveta, Beograd, 1948.
