Kristina Tot Linijski Kod

UNIVERZITET U BEOGRADU FILOLOŠKI FAKULTET BEOGRAD

PREDMET: UVOD U HUNGAROLOGIJU

KRISTINA TOT LINIJSKI KOD

Mentor Prof doc. dr Marija Cindori Šinković

Student: Broj indeksa:

 – u Beogradu, maja 2013. godine– 

Sadržaj

UVOD...........................................................................................................................2 1. ŽIVOT I DELO KRISTINE TOT.............................................................................3 2. „LINIJSKI KOD“......................................................................................................8 3. NOVELA „TOPLO MLEKO“ (Linijski kod).........................................................12 ZAKLJUČAK.............................................................................................................16 LITERATURA............................................................................................................17

UVOD

 Najveći broj novela iz ove zbirke govori o proživljavanju detinjsta i mladosti sa one strane gvozdene zavese. „Na stvarima sa Zapada isticao se linijski kod: male crne linije davale su magičnu,  privlačnu moć, čak i bezvrednim stvarima. Kod ih je proglašavao glasnicima jednog sveta

2

u kom se stvari pakuju u sjajne kutije i papir za uvijanje, a ljudska tela obavijaju mekanim štofovima.“1 Osnovna atmosfera ove majstorski sačinjene zbirke nije ni najmanje topla. Alegorične linije ove knjige kreiraju mreže i skice u vidu mapa, u kojima junaci tragaju za sopstvenim bićem. Osnovna simbolika linija Kristine Tot uvek je u vezi sa linijom granice: bile to granice država i društva, detinjstva i odraslog doba ili granična polja između poznatog i nedokučivog. Dela Kristine Tot karakteriše istančan smisao za detalj i osećajnost, koji izviru iz specifičnog „ženskog“ pristupa vrednostima života i svakodnevnoj stvarnosti. Tema njenih dela najčešće su obični događaji, osećanja ili misli kojima autorka daje pečat jedinstvenosti i izuzetnosti. Kristina Tot, je kao pesnikinja debitovala 1989. godine zbirkom Jesenje lepršanje kaputa (Őszi kabátlobogás), zatim slede zbirke Nit razgovora (1994, A beszélgetés fonala), Čovek iz senke (1997, Az árnyékember), Praškasti sneg (2001, Porhó) i Ridajuća cerada (2003, Síró ponyva). Kristina Tot je i autorka pesama za decu, Londonski medvedići (A londoni mackók), 2003. godine. Za svoje stvaralaštvo Kristina Tot je dobila niz nagrada - nagradu Atile Jozefa (2000), nagradu Palládium (2001), nagradu Sandora Maraija (2007). Zajedno sa Orsuljom Karafiat ili Virag Erdes, Kristina Tot od kraja devedesetih godina spada u najznačajnije  predstavnice mađarskih autorki mlađe generacije. Zbirka pripovedaka Linijski kod (Vonalkód) je njen samostalni prozni prvenac, i  biće detaljno opisan u ovom seminarskom radu.

1. ŽIVOT I DELO KRISTINE TOT

Kristina Tot2 već duži niz godina spada u vodeće pisce savremene mađarske književnosti. Rođena je 1967. godine u Budimpešti.

1 2

Kristina Tot Internet izvor: http://www.sajamknjiga.com/kristina-tot-linijski-kod/ Na mađarskom Krisztina Tóth

3

Završila je vajarstvo u Srednjoj stručnoj školi likovnih umetnosti, a 1993. godine je diplomirala na Filozofskom fakultetu „Lorand Etveš“ u Budimpešti. Poznata mađarska književnica, govori o svojoj knjizi „Linijski kod”, Mađarskoj, nekadašnjoj Jugoslaviji, i objašnjava zašto pravi čitanke i vitraže. Autorka je više zapaženih knjiga  poezije i kratkih priča za koje je dobila nekoliko najznačajnih mađarskih književnih nagrada. U „Linijskom kodu”3 se nalazi  petnaest pripovedaka koje povezuje jedna tema - linija. Na mađarskom su to sledeće  pripovetke:4 1. Lakatlan ember  2. A tolltartó 3. Vaktérkép 4. A kerítés 5. Hangyatérkép 6. A kastély 7. Langyos tej 8. Fekete hóember  9. Melegpadló 10. Hidegpadló 11. Egy boszorka van 12. Ez itt minek a helye ? 13. Szeretek táncolni 14. Take five 15. Mizerere Kristina Tot (Foto: László Emmer) Kasnije u ovom seminarskomradu biće obrađena sedma pripovetka po redu (Toplo mleko) jer je ona ostavila na mene najači utisak. Verovatno što smo negde doživeli i  proživeli to vreme, a ako ne mi onda naši roditelji iz njihovih priča. Linije kreiraju mreže i skice u vidu mapa po kojima junaci tragaju za svojim bićem. „Linijski kod” je prva zbrika priča mađarske književnice Kristine Tot. Prelaz sa poezije na prozu, za Kristinu Tot ne predstavlja prvenstveno poetičko već  prostorno pitanje, jer ona na isti način razmišlja i gleda dok piše prozu.

3

4

Knjigu je objavila izdavačka kuća Samiizdat B92 u prevodu Zlatka Omerbašića. Internet izvor: http://www.sajamknjiga.com/kristina-tot-linijski-kod/

4

Kada je reč o formi više je privlače kraći žanrovi, jer spretnije zbija nego što razrađuje. Pesma ne prihvata pričanje događaja, već samo slike koje blesnu iz jednog događaja i ostavljaju čitaocu da rastumači napetu vezu između njih. To su stubovi, za koje treba vezati pripovedačku nit. Kristinu Tot u prozi uzbuđuju kraće priče, kao i momenti koji na neki svoj način reflektuju priču iz pozadine. Za samu književnicu je vrlo bitna struktura, čak i u većim tekstovima, to jest njihova unutrašnja konstrukcija i okvir, koji spajaju i udružuju motive. Kristina Tot je počela da piše priče na molbu mađarskog književnog lista Govornik 5, nakon čega se ubrzo ispostavilo da sve one sačinjavaju jednu celinu. Njene  priče su u stvari priče bez nostalgije i emocija. Poput neutralnog posmatrača koji beleži ono što vidi, a i sama Kristina Tot kaže u  jednom intervjuu: 6 „Tokom pisanja, bezbroj novih priča je krenulo da navire iz mene i da se pojavljuje u mojoj okolini. Za mene je najveća radost kada znam da sam na pravom tragu i osećam da materijal počinje svakom sledećom rečenicom da formira celinu. Tokom tih godinu i po dana sam se osećala na ovaj način, a i sad se osećam ovako dok radim na sledećem tekstu. Ja sam inače više sporiji tip koji usmerava energiju na sitnice. Ova osobina pored brojnih mana ima i jednu prednost, a to je da mogu da obratim  pažnju na pojave, koje brži ljudi eventualno previde. Obzirom da uglavnom nisam sposobna da pratim ritam okoline, a nikad nisam ni  bila (škola, fakultet, posao, prijatelji, grupni izleti), ostajem na margini događaja. U stvari onaj koji zaostaje, bolje i temeljnije vidi, zar se ne slažete?“  Na koricama knjige piše da najveći njenih broj pripovedaka govori o proživljavanju detinjstva i mladosti sa one strane gvozdene zavese. Za nju se te dve reči istovetne i ne pokušava da ih razdvoji, jer je ona u ovoj državi  provela svoje detinjstvo. I u takvoj državi se formirala njena ličnost, refleksi, strahovi.  Nakon svršene mladosti, čovek se u principu ne menja u značajnoj meri. Može da usvoji forme, pravila ponašanja, ali prvobitni refleksi ostaju isti. U svojim pričama često opisuje svetlo u prostorijama po kojima se kreću sami junaci priča, a najčešće su u pitanju sijalice neonke. Prvenstveno je to za samu Kristinu Tot hladno neonsko svetlo, jer su tokom njenog detinjstva u učionicama neprestano gorele vibrirajuće neonke, iste poput onih koje su obasjavale i ostale ustanove. 5 6

Na mađarskom Beszélő Mića Vujičić, Novosti, Zagreb, novembar 2012., Prevod: Zlatko Omerbašić

5

Drugim rečima, na neonskom svetlu lica imaju identičnu nijansu kao leševi i svi su ružni, neon zuji poput neke iritirajuće životinje koja je na izdahu. I to zujanje je sastavni deo atmosfere neonskog svetla. To svetlo je inače u tekstu isto toliko bitno koliko i na samoj pozornici: utiče na osnovno raspoloženje. U jednom delu knjige, negde na sredini, otac saopštava da moraju da pobegnu na zapad. Prvenstveno, jer su to bila veoma teška vremena za Mađarsku i njen narod koji su živeli, bezmalo u „ropstvu“ pod tuđom rukom. Mađarska je postala tužno i sumorno mesto, užegla od nostalgija za prošlošću.  Ništa nije ostalo od optimizma sa početka devedesetih godina nakon pada komunizma. Kristina Tot je uvek bila pesimista, u stvari ona je je bila i danas je zagriženi  pesimista, a ovo što se sad dešava nikada nije ni mogla da zamisli. U jednom delu knjige ona opisuje kako gori most u Mostaru, jer je u to vreme za mađarski narod je u ono vreme Jugoslavija bila Zapad.  Na tom istom Zapadu su mogle da se nabave super stvari, a kao dete, književnica je  primećivala da su ljudi lepi i dobro obučeni, a tokom njenih studija da inovativne težnje mađarske kniževnosti potiču baš sa tih prostora. Časopis Symposion 7 imao je veliki uticaj na inovacije u mađarskoj književnosti. Rat se odvijao u njenoj blizini. Događale su se strašne stvari, kompletna slika je planula u nekoliko trenutaka i zaključili smo da se istorija ne nalazi u knjigama. 8 Za Kristinu Tot, rukotvorine ne predstavljaju umetničku izražavajuću formu poput književnosti već strast i odmaranje. Kada je u jednom trenutku svog života odlučila da više ne želi da radi puno radno vreme, bitno joj je bilo da se obezbedi sa više strana. Želja Kristine Tot je bila da njen književni rad ne bude jedini izvor prihoda i da ne zavisi samo od njega, jer ona ne ume da proizvodi, ona jednostavno piše samo kada ima nadahnuće. Ona beleži samo ono što želi, narudžbenice joj nisu potrebne, ne  piše zbog novca. Ovo ipak nije  potpuna istina, jer se u praksi često  prihvatamo raznih gluposti, u  principu prostor za manevrisanje je veći ukoliko imamo i neku struku. 7

I kasnije nakon što je prebačen u Mađarsku kao Ex-Symposion Tokom poslednjih godina jedna izdavačka kuća u Mađarskoj pokrenula je ediciju pod naslovom Južnoslovenska ženska proza, na osnovu koje čitaoci mogu da se upoznaju sa jako dobrim autorima. Objavljene su čak tri knjige Dubravke Ugrešić, prevedena je po jedna knjiga Irene Vrkljan, Daše Drndić, Olje Savičević Ivančevic. Knjiga Šejle Šehabović upravo počinje identifikovanjem sahranjenih u masovnoj grobnici. Mađarskoj duši ovo je i blisko i poznato, baš kao bakine palačinke. U jednom od romana mađarskog autora Lajoša Grendela glavni lik nasleđuje masovnu grobnicu na svom posedu. Razumemo mi taj crni humor, bolje nego veliki jezici kojima neprestano težimo. 8

6

Energija uložena u manuelni rad nije na uštrb intelektualnom stvaranju, kao što je to prevođenje ili uredništvo. „Naravno i rukotvorine su kreativna delatnost, potrebno je isplanirati ceo proces, kad, šta i na koji način da radim, a ujedno mogu da mozgam o pesmi ili noveli.“ 9 Rad rukama i razmišljanje o materijalu ne isključuje, ne gasi razmišljanje koje je u vezi sa književnošću. Aktivnost rukama predstavlja dobru vežbu i održava telo u kondiciji. Čak štaviše, Kristina Tot je uredila jedan udžbenik i čitanku od petog do osmog razreda. Veći deo te čitanke je napisao njen prijatelj Andraš Valacka. U to vreme Andraš Valacka je kontaktirao Kristinu Tot, koji je inače nastavnik i iskusan autor udžbenika, dok ona ne predaje školi, drži časove samo odraslima. Andraš Valacka joj je preneo njegova iskustva u vezi sa predavanjem književnosti, kako većina udžbenika ne utiče na razvoj potrebe za čitanjem. Uzaludan je trud nastavnika ukoliko se deca ne pronalaze u tekstovima, materijal iz udžbenika ostaje mrtav materijal. Smatrao je da treba da se uredi jedan veseliji, zanimljiviji, savremeniji udžbenik književnosti, iako je već bilo bezbroj sličnih pokušaja. Ovaj udžbenik bi se sastojao od materijala koji je u osnovnom planu i programu, ali  bi se proširio, tačnije bio bi otvoreniji za savremenu knjževnost. Među zadacima se uvek nalaze i pitanja ličnog sadržaja, koja se odnose na đake, na njihove živote, što će možda pomoći u tome da osete da knjževnost ne predstavlja suvoparnu disciplinu, podatke i nagomilane tekstove, već skup priča u kojima i sami mogu da se identifikuju, koje se njima obraćaju. Da književna dela pomažu da se svet razume, prihvati i bude pregledan, da nisu sami u svojim strahovima i pritiscima, jer svet je do sada skoro sve proživeo i sve je to zabeleženo u zapanjujućim umetničkim delima, čak i naši najličniji događaji. Cilj udžbenika koji je napisala Kristina Tot je bio da đacima približi ovaj radosni, zapanjujući osećaj. Danas, Kristina Tot živi zajedno sa svojom porodicom, život poput većine porodica. Ima sina tinejdžera i muža filozofa. Tu je i jedna maca koja je za nju član porodice. Kada je tokom dana kod kuće sama sa mužem oboje rade odvojeno u svojim sobama, inače i on sad završava jednu knjigu. Odnosno i on tačno zna kako je kada se čovek koncentriše i udubi u nešto. Kristina Tot dosta putuje, kod kuće kao i u ostalim porodicama raspravlja se sa suprugom oko toga ko će da baci smeće ili zalije baštu. Uglavnom njih dvoje imaju običaj da to rade, jer je njen sin-tinejdžer zabrinut zbog kosmičkog otpada i globalnog zagrevanja, njega zaštita okoline ne interesuje na lokalnom nivou.10 9

Internet izvor: http://www.sajamknjiga.com/kristina-tot-linijski-kod/ Vujičić Mića, Novosti, Zagreb, novembar 2012. gоdine, u prevodu: Zlatko Omerbašić

10

7

2. „LINIJSKI KOD“

Dela Kristine Tot karakteriše istančan smisao za detalj i osećajnost, koji izviru iz specifičnog „ženskog“ pristupa vrednostima života i svakodnevnoj stvarnosti. Ranije poznata pre svega kao pesnik, „Linijski kod“ Kristine Tot sadrži kratke priče u kojima je sama autorka, ili bolje rečeno naratorka ostala verna sebi. Tema njenih dela najčešće su obični događaji, osećanja ili misli kojima autorka daje svojstveni pečat jedinstvenosti i izuzetnosti. Za svoju poeziju je dobila nagradu „Atila Jožef“, „Palladium“, „Šandor“ i mnoge druge... Upravo je zapanjujuće da je Linijski kod prozni prvenac ove 42-godišnje autorke, do sada u Mađarskoj poznate „samo“ kao pesnikinje; radi se, naime, o pripovedačkom debiju kakav najavljuje jedan potencijalno uistinu veliki opus.

8

Svaka od petnaest priča podnaslovljena je po jednom „linijom“ koja je žanrovskotematski usmerava i definiše, a taj linijski kod koji ih sve nadkriva. I nama odraslima je  poznato to osećanje, osećanje neutažive čežnje za naslućenim sjajem jednog drugačijeg, „boljeg“ sveta. „Linijski kod“11 je književno delo u kojem najveći broj novela govori o  proživljavanju detinjsta i mladosti sa one strane gvozdene zavese. Kristinin „Linijski kod“ je sastavljen od proznih krhotina impresivno prepunih uistinu snažnih, pesničkih slika jednog vremena, uglavnom portretiranog iz vizure neprilagođene, samosvojne devojčice/devojke, uz neprestano kontrastiranje totalitarnih rituala i tople -varljive i porozne - intime porodice, komšiluka, nove Pešte, sela, prvih ljubavi i seksualnog saznanja, prvih izdajstava i neostvarenosti, u svakom je trenutku sjajno zamišljena i virtuozno izvedena lekcija iz pripovedačkog umeća. 12 Isto se odnosi i na onaj manji deo priča, smeštenih u „ovo“ vreme, bilo u Mađarskoj, u Parizu, Japanu ili gde drugde, u kojem već odrasla, hajde, sredovečna naratorka raspreda ljubavne brodolome i rasprsnuća (priče Hladan pod i Take five antologijski su primerci „žanra“). 13  Njene kratke priče govore o besprimetnoj prolaznosti života, bez obzira što se u njemu svakodnevno dešavaju tako događaji u kojima i najsitnjiji trenutak može biti sudbinski odlučujući za ličnost. Mnogobrojne radosti koje se dešavaju u detinjstvu, prva ljubavna razočarenja, međuljudski odnosi u rodbini i među prijateljima, a kasnije u životu doživljene ljubavi i razvodi su odlike ovog romana. Roman je u duhu klasičnog žanra koji definiše događaje u životu učesnika koji su opisani u pričama i predstavljaju vitalnu silu sudbine. Mnogo puta neke male stvari: gubitak olovke, položen ispit na fakultetu, dolazak  stranih gostiju, ili putovanje u Japan mogu uticati i biti prelomne za sudbinu čoveka. Međutim, ovo ne predstavlja samo dodirivanje dela aktera u romanu, već i samog čitaoca. Radost i sreća, bol i tuga su različiti i suprotni tonovi koje priređujemo jedni drugima. Pa tako „Linijski kod“ igra veoma važnu ulogu u naslovu samog romana. Osnovna atmosfera ove majstorski sačinjene zbirke nije ni najmanje topla. Alegorične linije ove knjige kreiraju mreže i skice u vidu mapa, u kojima junaci tragaju za sopstvenim bićem. Osnovna simbolika linija Kristine Tot uvek je u vezi sa linijom granice: bile to granice država i društva, detinjstva i odraslog doba ili granična polja između poznatog i nedokučivog. 11

Na mađarskom Az ember tragédiája Internet izvor: http://www.wikipedia.com 13 Internet izvor: http://www.sajamknjiga.com/kristina-tot-linijski-kod/ 12

9

„Linijski kod“ na svež i zanimljiv način kontrastira Ono vreme, dok je bilo „Berlinskog“ Zida, i Ovo, kada ga nema. ”Bilo je trideset dva stepena, mazali smo jedno drugo mlekom za telo posle sunčanja i gledali smo TV. Umro je Janoš Kadar. Stvarno mi je bilo žao. Bilo mi je žao što mu se ime neće više čuti na TV dnevniku, žalila sam što će nestati ukrasi iz našeg detinjstva, jer će da sruše  palačinkarnicu na Kalvinovom trgu i jer će nestati čitavi stambeni blokovi, jer će ulice drugačije da skreću, jer će se u lancu zbivanja stvoriti neka neobična nepremostiva praznina, jer će sve biti tako drugačije od onoga na šta smo navikli. U palačinkarnici na Kalvinovom trgu zajedno smo sedeli kada smo se upoznali: ubrzo  posle toga su je srušili.  Na odomaćenom bezdušnom zidu otvarale su se pukotine kroz koje se vidi jedan drugi, zastrašujući svet u boji u koji nismo imali pristup čak ni u mašti”.14  Nekako je bilo logično da 2009. godina, tačno dvadeseta nakon pada one bruke od Berlinskog zida, bude godina pojačanog interesovanja za sve ono što se iza mračnije strane tog zida krilo, ali i za sve što je nastalo od njegovog nestanka do danas. „Linijski kod“ nije knjiga „za svakoga“. Ali ne zato što bi autorka primenjivala bilo koju od pomodnih strategija literarne mudrosti, nego zato što taj intenzitet i preobilje  prozne slikovitosti jednostavno prevazilazi perceptivne moći neistreniranog čitaoca. „Linijski kod“ predstavlja neku vrsta književnog zločina, i to savršenog jer za njega na ovom svetu nema kazne. Uprkos toj tematskoj povezanosti priča, namera autorke, kako se čini, nije bila da  ponudi koherentnu sliku u kojoj će se sve epizode konačno ujediniti u celinu, koja bi time mogla da preraste u roman u pripovetkama. Ono što je Kristina Tot pokušala i tome uspela jeste da strukturu zbirke konceptualno osmisli kao mrežu linija, komplikovanu mapu na kojoj se seku metaforične granice spajanja i razdvajanja različitih svetova: detinjstva i mladosti, mladosti i zrelosti, istoka i zapada, komunizma i kapitalizma, emotivne bliskosti i udaljenosti, života i smrti...15 Kako bi taj koncept sprovela što temeljnije, autorka je svakoj priči dodala i metaforički podnaslov, koji sažima temu date epizode, istovremeno varirajući lajtmotiv 14

Kristina Tot, Internet izvor: http://www.knjizare-vulkan.rs/oblast-DOMACE-KNJIGE-2-autor-Kristina %20Tot 15 Internet izvor: http://www.knjizare-vulkan.rs/oblast-DOMACE-KNJIGE-2-autor-Kristina%20Tot

10

linije: Granična linija, Linija života, Krvava linija, Zauzeta linija, Puna linija, Podvući liniju... U naslovnoj priči „Linijskog koda“ postavljena je osnovna binarna opozicija, istokzapad, koja čini simboličko središte zbirke. Iz perspektive života u mađarskoj provinciji sedamdesetih, zapadna kultura je viđena kao nešto nedvosmisleno pozitivno, „zemaljski raj“ u kome je svako srećan, lep i večno mlad. Dok se, kako sugestivno opisuje Kristina Tot, po školama u Istočnoj Evropi širio miris variva iz menze pomešan sa mirisom gumenih patika i oznojenih dečijih tela, linijski kod (ili bar kod) na šarenim stvarčicama koje su stizale iz inostranstva bio je kao tajna šifra  jednog drugačijeg sveta:16 „Male crne linije davale su magičnu, privlačnu moć čak i  bezvrednim stvarima. Kod ih je proglašavao glasnicima jednog sveta u kom se stvari pakuju u sjajne kutije i papir za uvijanje, a ljudska tela obavijaju mekanim štofovima“. Da li kao rezultat neobične intuicije, ili zbog naknadnog iskustva odrasle junakinje koja pripoveda o svom detinjstvu, uz tajanstveni splet linija i brojeva već tada neočekivano iskrsava slika logorskih tetovaža. Drugim rečima, prva osoba priča o liniji koja razdvaja i spaja, naizmenično se kolebajući između prošlosti i sadašnjosti, ovde i sada, sećanja, narativnog teksta uz  primetno razmišljanje.  Nadalje povezujući priče linijama i sama Kristina Tot se pita „Uopšte, čija je ovo zemlja?" Kristina Tot često živi u čisto formalnom i tematskom mogućnosti života. Priče onda postaju otvorenije, podstiču dalje na razmišljanje, a same pripovetke evociraju poetiku što se ogleda u drugoj njenoj priči. Značajan fokus u narednoj priči, ona i sama kaže, sećajući se iz perspektive odraslih što nam govori o događajima iz detinjstva. Ovakav njen izbor događaja nam takođe pruža priliku za komentare.  Na dalje u njenim pričama neizbežno sledi da je svet posmatran kroz oči deteta  ponekad nejasan i izgleda neobjašnjivo. Kristina Tot nam u „Linijskom kodu“ kaže da se stalno treba suočavati sa neshvatljivim promenama koje nam se pri tom dešavaju. „Topli sumorni zidovi ođednom otvoriše prazninu, iz koje se nazire raznolik i strašno nepoznat svet koji nisam mogla ni da zamislim u moj mašti.“ To je u stvari trenutak kada dete postane odrasla osoba i kada doživi ovakvu istorijsku promenu. Baš kao i odrasli, svako dete mašta i traga za nekom svojom srećom.  Nagoveštena kritika tehnološki usavršenog ali dehumanizovanog Zapada, koji po mnogo čemu nije opravdao očekivanja onih koji su nekada sa čežnjom gledali ka njemu, dostiže kulminaciju u opisima ponižavajućeg odnosa prema strancima i emigrantima u  pričama Hladan pod (Linija razdvajanja) i Take five (Linija naprsnuća), u kojima glavna 16

Internet izvor: http://www.sajamknjiga.com/kristina-tot-linijski-kod/

11

 junakinja kao mlada devojka provodi godinu dana na studijama književnosti u Parizu, i kasnije, kao već odrasla žena, putuje na seminar u Japan.  Najbolje stranice ove zbirke su one u kojima su potresne, povremeno i mučne slike siromaštva (Mravlja mapa), surovosti komunističkog režima (Ograda) ili života u nehumanim betonskim predgrađima punim toksičnih materijala (Crni Sneško Belić) ispripovedane prigušenim, emotivno distanciranim stilom, koji čini efektan kontrast njihovoj dramatičnosti. Kristina Tot u ovim malim pričama interpretira tadašnji život, njegove nijanse i obogaćuje naše shvatanje koncepta življenja u to vreme, i to pričajući nam u ćetrnaest od  petnaest priča u prvom licu jednine kakva je onda bila jedna mala i učenica šiparica. Sve priče lirski bude i pokazuju jedno nostalgično raspoloženje u namna. Uspomene i iskustva ostavljenih ljudi koji su bili suočeni sa smrću, sam narator kaže: „Jedan običan jesenji dan, vrane kruže iznad nas dok magla lebdi svuda oko nas na napuštenom zemljištu. Pitam se da li je neko zapazio onaj naizmenično braon, siv i nekako gust dim, tamo gde je granica granica živog i neživog, granica između života i smrti, ne postoji definisana linija, pitam se da li su i živi i mrtvi. Ništa nisam naučio, samo zbog mojih godina starosti, činilo mi se da nas je ova arogancija ostavila na ovom mestu, na kome se ništa ne menja.“ Sofisticiranost narativnog tehnike se ogleda kod Kristine Tot i načinu na koji je napisala Linijski kod. „Linijski kod“ na jedan poseban nalin nam dočarava klaustrofobičnu melanholiju ovih priča, koja nalikuje sumornim jesenjim predelima u kojima se smenjuju smeđi i sivi tonovi.

3. NOVELA „TOPLO MLEKO“ (Linijski kod)

Priča „Toplo mleko“ govori o devojčici koja je u mašti pokušavala da pobegne od realnosti teškog života u to vreme. U tim trenucima je ona imala celu scenu unapred u glavi. U svakom slučaju, često se zabavljala maštajući o takvim stvarima: pravila je scenarija, sastavljala dijaloge, ništa nije prepuštala slučaju, osim što je čekala igru van realnosti, sa više ili manje grešaka, ono što je ranije planirala. Zamišljene scene su bile, generalno, u mnogo više boja, više nego u nekom živom filmu. To bi dovelo od niza izgovorenih reči do niza gestova, sa nepotrebnim pauzama. Čekajući dolazak prijateljice sa Zapada u razmeni studenata nedeljama, zamišljala  je kako, u zaslepljujuće beloj mađarskoj zimi, ona spušta svoje kofere. Ponovila je u sebi, kako bi ostala u svojoj ulozi, sve engleske fraze koje odgovaraju situaciji kad ase budu srele. 12

Vežbala bi scenu bezbroj puta, i iz različitih uglova gledišta: ušla bi u njenu sobu i tada bi joj pokazala ormar koji je unapred ispraznila za njene stvari. U tom njenom filmu, njen zimski kaput je bi ružičast. Imala je samo jedan roze džemper, koji je počeo da gubi svoj izgled i boju od mnogo pranja. Međutim, rukavi su joj bili kratki, jer su joj to njeni roditelji kupili vrativši se iz Beča, kada je ona bila u osmom razredu, a od onda je porastla deset centimetara u zadnje dve godine. Slično tome, ona je odavno prerasla svetlo-plave papuče koje je dobila uz pulover, ali nije imala srca da ih baci, već bi ih držala ispred svojih vrata kao veoma važnu stvar. Zanimljivo je da su se odrasli ponašali slično u tom smislu: oni su tretirali svaki  predmet sa Zapada svojevrsnim pobožnim poštovanjem.  Njen stric je, na primer, slagao njegove prazne konzerve piva koje je bilo  proizvedeno na Zapadu redom na vrhu kuhinjskog visećeg elementa. Osnovni kriterijum za stvari koje su došle sa Zapada je tada bio linijski kod (barkod). Niko nije mogao da joj objasni šta znače te male pruge sa malim nizom brojeva. Pojedini njeni školski drugovi su to znali jer su njihovi roditelji redovno kupovali u diplomatskim prodavnicama koje su bile van domašaja običnim smrtnicia.  Na neki čudan način, ovi kodovi su je podsećali na brojeve koji su bili istetovirani  po rukama zatvorenika, broj koji znači ime, starost, pol i koji prati osuđenika čitav život ma gde on bio, sve do njegove smrti. Ako bi se ikada desilo da ona vidi na ulici lepo obučene i atraktivne ljude, odrasli  bi uvek komentarisali da su ti ljudi sigurno kupili takve stvari na Zapadu. Tako je i njen školski drug Robi, koji joj je bio simpatija, takođe dobio svoje sjajne  plave hokejaške klizaljke iz Beča. Inače su klizaljke bile najpoželjniji ddeo profesionalne sportske opreme kada je zima. Od tog trenutka, Robi bi odlazio na klizalište svakog popodneva praveći nekoliko  poteza na ledu, a zatim bi se pravio važan kikoćićući se među devojkama u belim klizaljkama, pri tom praveći zavidnim momke u domaćoj čehoslovačkoj hokejaškoj opremi. Za Božić, je ona dobila novi par klizaljki od roditelja, oni su joj kupili par crno belih klizaljki Alpina koje su bile pomalo nezgrapne. Ona nije želela da bude ženstvena, želela je samo da bude jaka. U svakom slučaju,  poenta iza cele stvari klizanja je bila da ona impresionira Robija.  Njena drugarica sa Zapada, Keti je stigla dobre dve nedelje kasnije nego što je  prvobitno obećala.

13

Očigledno bila kod njene rođake koja živi u Segedinu, gde nikada nije bila ranije u njenom životu, oni su jedva čekali da joj vide leđa posle dve nedelje provedene u njihovoj kompaniji. Sve u vezi Keti je bilo crveno, čak joj bio i crven kofer, njena kosa. Nije bilo načina da pričaju dok pristizale kući, morali su da njen prtljag izvade brzo iz kola usled jake kiše koja je padala, a kako su ušli u kuću, bila je preneražena primetivši da njena majka nije tražila od nje da skine blatom natopljene cipele. Dakle, amerikanka Keti je bila plavuša, i imala je apsolutno užasne proteze za zube. Dok je Keti bila kod nje u stanu pravila kuće su promenila preko noći. Ona to nije mogla uvek da razume kod svojih roditelja zašto su odjednom  promenili aršin za mnoge stvari i dešavanja u kući.  Na primer, kada bi nešto pričala glasnije roditelji bi je odmah opomenuli da Keti  još spava iako je bilo podne, i drugo. Kad bi ona pošla na klizanje morala je da povede i Keti ustupivši joj svoje stare klizaljke, što nije želela, ali su je roditelji primorali na to. Jednostavno je bila pomalo zavidna što je Keti imala stvari sa bar-kodom i nekako su je svi drugačije doživljavali. Bila je ljubomorna na Keti u svemu što je ona radila.Osećala se kao da ima mlađu sestru. A tek na klizalištu kada je Robi prišao Keti i počeo sa njom da flertuje. Desilo se to kada je Keti po njenom mišljenju namerno pala, a Robi joj je pritom  prišao da joj pomogne da se podigne. Ona je u to trenutku bila kroz razočarana. To flertovanje Keti i Robija se kasnije nastavilo i u školi, što je nju izistinski izluđivalo. Dok je ona u školi krišom ispisivala reči: Robi ja te volim, on bi bio non stop uz Keti pomagavši joj u svemu što bi Keti naumila. Jednog dana je isprepadala nastavnicu u školi sa pričom da ima leukemiju, pa je odmah krenuvši kući, ona se ponadala da Keti više nije tu.  Nikada nije želela da je vidi ponovo, nadajući se da će ona biti oteta u zoru i u tajnosti, kao što se desilo ranije njenom prethodnom psu, da ona nikada ne bi čula nešto o njoj, pa bi je ona mogla da je potpuno izbriše iz sećanja, kao da Keti nikada nije ni  postojala. Kada je otvorila baštensku kapiju, već je osetila da Keti nije bila tamo. Lavež psa  je bio nekako drugačiji. Mašući repom, odjurila je ka njegovim vratima: on je čekao svoj red na šetnju.

14

Prišla mu je, kao da je htela da ga pusti napolje, a zatim u poslednjem trenutku zatvorila kapiju i ponovo okrenula leđa psu. Videla je vodi u njegovoj posudi da je bila dobro zamrznuta.  Nakon ručka koji je sama spremila, jer roditelji nisu bili kući, potpuno obučena se ispružila na sofi, zamišljajući da je potpuno bela u sklopu njene umišljene priče o leukemiji, morala se osećati otprilike tako. Mislila je da ako bi isekala sebi vene, kroz rane bi tada, izašla gusta bela tečnost koja bi iscurela niz zglobove na tepih, sa beskrajnom sporošću, a do večeri već bi se krv zamrzla debelom pokoricom, baš kao kajmak koji nastaje u toplom mleku Sama ova priča nam pokazuje kako deca u pubertetu drugačije gledaju na život i neke stvari koje ga čine sastavnim i kompletnim. Tako na primer njena nedoživljena ljubav, odnosno prvo ljubavno razočarenje može ostaviti vrlo dubog trag i u svima nama samima, kao što se to desilo sa naratotokom ove pripovetke.  Na drugom mestu, prikazan je i težak život ljudi iza tadašnje gvozdene zavese gde se osećala potreba u želja tih ljudi da tragaju za boljim životom na Zapadu. To se može prventstveno videti na način na koji su ti isti ljudi posmatrali jedne druge i njihove zavisti na one koji su imali ili nosilli stvari sa bar-kodom, stvari koje su dolazile isključivo sa Zapada.  Na trećem mestu se može videti da je i odnos tih ljudi prema ljudima koji su dolazili sa Zapada bio nekako drugačiji. Gledali su ih za razliku od same naratorke priče, blagonaklono, sa nekim veštačkim  poštovanjem i zavišću samo što žive sa druge strane „Berlinskog Zida“. Sama naratorka priče zavidi devojčici koja je došla sa Zapada, naročito jer ona ima totalno drigačiji status kod njenih roditelja, zaštitnički status. Roditelji bi koreli naratorku ove priče i kada bi ona pričlaa glasno u kući jer Keti spava. I kad nije htela da joj da klizaljke oni su je prinudili. I kad je nakon toga u tim istim njenim starim klizaljakama zavela Robija, inače njenu simpatiju i prvu ljubav nedoživljenu. Iako je ona pokušavala da se naetne Robiju u novim klizaljakama koje su joj kupili roditelji, naratorka priče nije uspela. Ali zato Keti jeste i to njenim stari klizaljakama, prevashodno što je devojka koja dolazi sa Zapada. Sva ta celokupna mučna situacija ostavlja na naratorku priče dubok bol i dubok trag pa njoj pada i na pamet i u mašti da izvrši samoubistvo.

15

ZAKLJUČAK 

 Najveći broj novela iz ove zbirke govori o proživljavanju detinjsta i mladosti s one strane gvozdene zavese. Osnovna atmosfera ove majstorski sačinjene zbirke nije ni najmanje topla. Alegorične linije ove knjige kreiraju mreže i skice u vidu mapa, u kojima  junaci tragaju za sopstvenim bićem. Osnovna simbolika linija Kristine Tot uvek je u vezi sa linijom granice: bile to granice država i društva, detinjstva i odraslog doba ili granična polja između poznatog i nedokučivog. Dela Kristine Tot karakteriše istančan smisao za detalj i osećajnost, koji izviru iz specifičnog „ženskog“ pristupa vrednostima života i svakodnevnoj stvarnosti.

16

Tema njenih dela najčešće su obični dogadjaji, osećanja ili misli kojima autorka daje pečat jedinstvenosti i izuzetnosti.. Svaka od petnaest kratkih priča koje čine ovu knjigu je dobila podnaslov koji sadrži reč ili koncept „linije“. „Linijski kod“ je jedno od najvećih dostignuća danas u modernoj mađarskoj književnosti, nešto čime većina knjige iz biblioteke mogu biti identifikovane i  prepoznatljive. Međutim, linijski kod (bar kod) je Kristini Tot predstavljao jasan celovit i  jednoznačan broj koji je sa Zapada stigao iznenada.  Njegov magičan izgled u vidu male crne trake ispresecane tankim linijama različitih oblika, predstavljao je za nju postojanje nepristupačnih i nedodirljivih stvari umotaanih u nekakav sjajni papir u tvrdim kutijama. Za razliku od tih stvari ljudi su bili obavijeni mekim tkaninama. Sve to izgleda tako misteriozno za nas čitaoce romana. Čak štaviše u samom romanu, njene kratke priče su isto takve, tajanstvene i zagonetne. Većina njenih pripovedaka evociraju eru, često nostalgično nas vraćajući u prošlost, naročito u vreme '80 godina, u tadašnju svet koji je bio pun tajni. Vrline tih kratkih pripovedaka se ogleda u tome što one ne žele da eksplicitno  prikazuju istoriju, ali sitne pukotine koje se naziru između samih reči nam prikazuju priče iz drugog ugla u kontekstu događaja koji se odvijaju svakodnevno. Kristina Tot u „Linijskom kodu“ daje lični pečat tim pričama.

LITERATURA

1. Toto Kristina, Linijskli kod, Samiizdat B92, u prevodu Zlatka Omerbašića, Beograd, 2009. 2. Vujičić Mića, Novosti, Zagreb, novembar 2012.

Internet adrese: -

http://www.sajamknjiga.com/kristina-tot-linijski-kod/ http://www.knjizare-vulkan.rs/oblast-DOMACE-KNJIGE-2-autor-Kristina %20Tot http://www.wikipedia.com

17

18