Ekonomski fakultet Univerzitet u Nišu
Seminarski rad:
Klasična škola političke ekonomije
Mentor:
Doc. dr Marija Džunić
Student: Stefan Bidžić 42081
Klasična škola političke ekonomije Niš, februar, 2011. god.
Sadržaj: 1. Uvod...................................................................... 3
1.1 Kontiunirani razvoj političke ekonomije........................... 4
2. Razvoj klasične političke ekonomije...................... 5
2.1 Adam Smit i njegov doprinos klasičnoj političkoj ekonomiji........................................................................................ 6 2.2 David Rikardo i njegov doprinos klasičnoj političkoj ....... 7 ekonomiji..............................................................................7
3. Karl Marks i „Kritika klasične političke ekonomije“ .8 4. Ostali predstavnici klasične ekonomske misli........9 4.1 Postklasična terija.........................................................10 4.2 Savremene teorije ekonomije........................................11
5. Zaključak.............................................................11 6. Literatura............................................................. 13
Page 2
Klasična škola političke ekonomije
1.Uvod Etimološko značenje pojma „politička ekonomija” vodi poreklo još iz antike. Potiče od grčkih reči „polis” što znači grad, država; „oikos”, domaćinstvo, (gazdovanje) i „nomos” – zakon. Zaključujemo da se politička ekonomija bavi zakonitostima privrednog života domaćinstva, države i čitave društvene zajednice. Ovaj pojam je za antičke mislioce označavao disciplinu koja se bavila problematikom domaćinstva, ali i države i društva uopšte 1. Za razliku od drugih naučnih disciplina društvenih i prirodnih nauka kao što su: filosofija, istorija, matematika, hemija vidimo da je ekonomska nauka mlada disciplina. Ona je započela svoj kontinuirani razvoj tek sa nastankom kapitalizma. Do tada su se proučavanjem ekonomije bavile filosofija, istorija i druge discipline. Raspadom feudalizma i razvojem ranog kapitalizma nastaju prvi radovi iz oblasti političke ekonomije (pojava merkantilističkog pravca ekonomske misli u 16. veku. Što je još važnije vremenom se razvija shvatanje o pravom predmetu, metodima i ciljevima istraživanja ove nauke. U ranijim periodima predmet političke ekonomije se uklapao u filozofsko-etička i ekonomsko-politička razmatranja. Autonoman metod istraživalja političke ekonomije nije postojao. Možemo slobodno reći da je korišćena isključivo deskripcija, a istraživanje je bilo empirijsko i površinsko. Tek sa fiziokratima i klasičnom školom počinje se sa istraživanjima ‘’unutrašnjih veza” ekonomskih pojava. Francuz Antoan Monkretjen je prvi u 17. veku poceo da koristi naziv “politicka ekonomija”. Njegovo delo „Traktat o politickoj ekonomiji“ pojavilo se 1615. godine i ono predstavlja zbirku pouka namenjenu obrazovanju i uvodjenju u politicki zivot vladara i drzavnika. U Engleskoj je Dzems Stjuart 1767. godine izdao knjigu “ Istrazivanje nacela politicke ekonomije”. U drugoj polovini 19. veka u Nemackoj se upotrebljavaju i drugi nazivi za politicku ekonomiju kao sto su: “nacionalna ekonomija” i “nauka o narodnoj privredi”. Alfred Marsal na kraju 19. veka, upotrebio termin “ekonomika” koji je dobio sve vise pristalica. Klasičari političke ekonomije kao centralna pitanja postavljaju:
Kitanović, D., Golubović, N., Petrović, D.: Osnovi ekonomije, Ekonomski fakultet Niš, 2009. 1
Page 3
Klasična škola političke ekonomije •
•
na koji način ljudski rad, nezavisno od proizvodnje u kojoj se nalazi, stvara bogatstvo 2; koji ekonomski zakoni posreduju prilikom raspodele bogatstva.
1.1 Kontiunirani razvoj političke ekonomije Prve prepoznatljive ekonomske misli nalazimo još u zemljama starog Istoka u Vavilonu. Takodje u starom Egiptu, Indiji, staroj Kini, Rimu i Grckoj. Ekonomska misao stare Grčke je ipak najznačajnija. Mislioci toga doba bili su Ksenofon, Platon i posebno Aristotel. Ksenofon je svoje ekonomske poglede izložio u delu “Ekonomikus”. On analizira podelu rada, istupa kao zaštitnik naturalne prirode, a zemljoradnju suprotstavlja ostalim granama proizvodnje. Ne zanemaruje ulogu razmene, a o novčanoj privredi ima pozitivan stav. Platon osim što se bavio filozofijom interesovao se i za ekonomske probleme. Njegovo je glavno delo “Država” i ono uglavnom sadrži i njegove ekonomske ideje. On se zalaže za vraćanje na naturalnu prirodu i državno regulisanje svih ekonomskih i političkih odnosa. Zalaže se za idealnu državu u kojoj bi postojala tri staleža: • • •
najniži (zanatlije, zemljoradnici i trgovci) ratnici i dr. najviši stalež (mislioci koji bi upravljali državom)
Robove nije smatrao za stalež to su ziva orudja za rad koja govore. Takodje smatra da svako treba da se bavi jednom vrstom rada. Najveci Grčki mislilac bio je Aristotel. Danas shvatamo da je sa Aristotelom počela istorija političke ekonomije kao teorije tj. da je ekonomska nauka nastala pre kapitalizma. Nastanku ekonomije kao posebne nauke prethodila su razmatranja kako jedna zemlja može da poveća svoje bogatstvo. Mogu se prepoznati dva pravca koja su nastala tokom 16. i 17. veka, a to su merkantalizam i fiziokratizam.
Tokom 16. veka je naglo počelo da se razvija trgovina u Evropi. Trgovinske sile su vremenom postajale sve bogatije, pa su se tako i ekonomski problemi usmeravali ka trgovini. To se vidi i iz toga 2
M. Labus: Osnovi ekonomije, Stubovi kulture, Beograd, 2002
Page 4
Klasična škola političke ekonomije da su mnogi pisci koji su formirali merkantilističku doktrinu 3 i sami bili trgovci (npr. Džerald de Malines). Suština merkantilističkih pogleda zasniva se na : •
•
•
•
•
Bogastvo jedne države izražava se u novcu tj. u plemenitim metalima: Do novca kao bogatstva u koliko država nema rudnike zlata i srebra dolazi se putem razmene “spoljno-trgovinske” Izvoz robe dovodi do priliva novca u zemlju a uvoz dovodi do odliva novca iz zemlje tj. do smanjenja bogatstva. Ako se želi povećanje bogatstva po merkantilistima treba više izvoziti, a manje uvoziti, a pozitivnu razliku naplaćivati u plemenitim metalima zlatu i srebru. Poznati merkantilisti Viljem Staford, Tomas Man, Antoan Monkretejn i dr..
Druga bitna grupa grupa ekonomskih mislilaca bili su fiziokrati , koji su nastali kao reakcija na merkantilističko učenje. Pojam fiziokratija znači vladavina prirode, odnosno prirodni poredak. Za njih je piroda pre svega zemlja, prestavlja osnovni faktor privredne delatnosti. Za razliku od merkantalista oni uvode pojam lese-fera (pustiti stavri da idu svojim tokom), to znači da su ekonomiju posmatrali kao slobodni sistem, bez uticaja sa strane (npr. merkantalisti su ukazali na mešanje države, odnosno očekivali su da država ograničava uvoz, odnosno izvoz zlata).
2. Razvoj klasične političke ekonomije Pravi počeci klasične ekonomije u Francuskoj vezani su za Pjera Boagijbera. On se bavi teorijom radne vrednosti. Predstavnici klasične političke ekonomije: Adam Smit i David Rikardo definišu jasno predmet političke ekonomije, i pritom ističu osnovne probleme svoga vremena. Druga polovina 18 veka je period kada pocinju radikalni tehnoloski i ekonomsko-socijalni prevrati poznati kao industrijska revolucija u 18. veku. Osnovne karakteristike klasične političke ekonomije su:
pomoću metode apstrakcije uspela da sagleda kategorije izmena koji u sistemu društvene reprodukcije deluju; slobodna konkurencija se javlja kao izraz maksimalnih sloboda koju imaju privredni subjekti; 3
dr Branislav Šoškić: ‘’Razvoj ekonomske misli”, Beograd, 1988, strana 22
Page 5
Klasična škola političke ekonomije
postavila osnovnu teoriju radne vrednosti koja se ispoljava kao dijalektičko jedindinstvo izmedju ekonomskih pojava i procesa; ustanovljen je proizvodni rad u sferi društvene proizvodnje i javlja se kao pravi izvor društvenog bogatstva;
Za klasičnu ekonomiju je vezan pojam politička ekonomija. Znači da klasična ekonomska teorija prvenstveno izučava privređivanje u okviru cele zemlje ili neke društvene zajednice. To je važna odrednica klasične škole. Klasičari privređivanje vide kao celovit i složen sistem unutar društvene sredine koju posmatraju, što dovodi do zavisnosti izmedju ekonomskih aktera. Može reći da njih od početka u manjoj meri zanima individualno ponašanje učesnika u ekonomskim procesima. Njihov je prioritet prepoznavanje opštih zakonitosti koje deluju u privredi kao celini kako bi došli do zaključaka o načinu na koji se mogu povećati ekonomske dobrobiti za celo društvo.
2.1 Adam Smit i njegov doprinos klasičnoj političkoj ekonomiji Predmetni cilj istraživanja ekonomiste je da otkriju kakve zakonitosti vladaju unutar ekonomskog života tj. ekonomskih aktivnosti ljudi. Prvo delo koje je u potpunosti razjasnilo tj. prodrlo u samu suštinu ekonomskih problema bilo je delo Adama Smita (17231790) pod naslovom “ Istraživanje o prirodi i poreklu bogatstva naroda 4” ( “ Bogatsvo naroda”) koje je obavljeno 1776. godine. On polazi od razvitka podele rada. Podela rada donosi veću specijalizaciju znanja i veštine radnika sa kojom se stvara veća efikasnost proizvodnje. Utvrdio je da je društveni rad izvor bogatstva i time prevazišao prethodnike u otkrivanju zakona vrednosti. Smit pre vega želi da otkrije suštinu i prirodu bogatstva i da utvrdi otkuda ono potiče. Prema njemu sve vrste rada same po sebi stvaraju vrednost. Novac je nastao prirodnim putem i on je objektivan činilac. On vidi novac samo kao sredstvo razmene, ali ne i kao da on nastaje zbog delovanja zakona vrednosti 5. Zamišljao svet kao jednu veliku mašinu, verovatno pod uticajem Njutnove fizike. Stoga je i u svojoj ekonomskoj teoriji 4 5
1994
A. Smit: Bogatstvo naroda, I i II tom, Zagreb, 1952. Ekonomska enciklopedija, I i II tom, Savremena administracija, Beograd,
Page 6
Klasična škola političke ekonomije pokušavao da pokaže šta osnovni princip rada ekonomskog mehanizma. Tvrdio je da on funkcioniše kao da je vođen“nevidljivom rukom” tj. da iako ljudi obavljaju ekonomsku aktivnost iz sebičnih interesa oni, u krajnjem ishodu, doprinose opštem dobru. Uočavao je da u društvu postoje klase koje se razlikuju po svom vlasništvu u vezi sa faktorima proizvodnje (neko ima kapital, neko zemlju,neko samo svoj rad) ali je bio uveren da se njihovi odnosi mogu uskladiti. Smit je takodje bio i zagovornik slobodne trgovine kako unutar zemlje, tako i u medjunarodnoj razmeni. On odbacuje merkantilističko shvatanje da je najvažnije za neku zemlju količina novca koje poseduje u trezorima. Dokazao je da slobodna trgovina korisna za sve, jer povećava dohodak obe zemlje koje učestvuju u razmeni. Takodje govori o značaju jedne države za dobrobit stanovništva. Država može da donosi veliku korist ekonomskim subjektima kao što su zaštita ugovora i patenta, državno obrazovanje za siromašne i infrastrukturni projekti. Smitove ideje dovele su revolucionarnih promena u ekonomskoj nauci. Njegovo delo “Bogatstvo naroda” je najznačajnije delo klasične škole, a Smit jedan od najvećih ekonomista svih vremena.
2.2 David Rikardo i njegov doprinos klasičnoj političkoj ekonomiji Još jedan značajan predstavnik klasične škole bio je David Rikardo (1772-1823). Njegovo najvažnije delo je “ Prinicipi političke ekonomije i oporezivanja”(1817). Najveći uticaj na Davida Rikarda imao je Adam Smit i njegovo delo “Bogatstvo naroda”. David Rikardo je primenio radnu teoriju vrednosti na objašnjenje zakona raspodele društvenog proizvoda u kapitalizmu. Došao je do naučnih saznanja o zakonima koji determinišu raspodelu proizvoda između osnovnih klasa kapitalističkog društva. Istakao je da će u različitim razdobljima društva biti bitno različiti udeli celokupnog proizvoda jedne zemlje koji će pripadati svakoj od tri klase u vidu rente, profita i najamnine. Govori o tome das a povećanjem stanovništva raste I zemljišna renta. On smatra da je
Page 7
Klasična škola političke ekonomije glavni problem političke ekonomije odrediti zakone koji upravljaju tom podelom. Zalaže se i za uvodjenje metalnog novca. U svom delu izlaže svoju teoriju radne vrednosti, u kojoj govori o tome da svaka zemlja može imati koristi od slobodne trgovine, čak i ako manje efikasnije proizvode vrste roba od zemalja sa kojim vrše trgovinu. Smitove i Rikardove ideje su se dosta razlikovale od njihovih prethodnika. Oni za razliku od merkantalista govore da se bogatstvo stiče kroz proizvodnju. To je proizašlo iz toga da su oni živelu u dobu industrijskih revolucija. Zaključili su da u novom industrijskom društvu nije najbitnija poljoprivreda (kao što su tvrdili fiziokrati) već se napredak postiže kroz mnogo druge delatnosti, kao što je industrija. Oni su razvili više teorijskih koncepta koji su imali veliki značaj u razvoju ekonomije. Neki od tih principa važe i danas 6.
3.Karl Marks i „Kritika klasične političke ekonomije“ Jedan od najuticajnijih mislilaca 20. veka bio je Karl Marks (1818-1883). Njegovo najznačajnije delo „ Kapital 7“ objavljeno je 1867. god., gde se Marks oslanja na klasičnu školu. Iako je u podnaslovu „Kapitala“ pisalo „Kritika političke ekonomije“ on se može shvatiti kao i nastavljač političke ekonomije. On u svom delu unosi filosofska načela, jer je i sam bio filosof. Upravo iz tih filosofskih načela proističe i njegova kritika klasičnoj ekonomiji. On je kritikovao klasičare jer su kapitalizam posmatrali kao savršeni sistem i nepromenjivi sistem. Svojom „dijalektičkom metodom“ on je pokazao kako se društvo vremenom menja, od robovlasničkog preko feudalizma do kapitalizma. On kapitaliste vidi kao najrevolucionarniju klasu do tada, ali govori da će ona biti prevazidjena kada više ne bude „proizvodnih snaga“ (tj. razvoj mašina, tehnologija, čovekovih znanja). On ukazuje na brzi razvoj sveta koji donosi kapitalizam, ali takodje ukazuje i na probleme koji se istovremeno javljaju. Neki od tih problems su: centralizacija i nastanak multinacionalnih kompanija i jos mnogobrojne probleme koje će se ispoljiti kroz nekoliko decenija u budućnosti. Tako da je Marks postavio načela koja nam pomažu da u našem savremenom društvu razumemo neke Npr. Rikardova teorija komparativnih prednosti, koja pokazuje da svaka zemlja može imati korist od spoljne trgovine 7 K. Marks: Kapital, I tom, Beograd, 1947. 6
Page 8
Klasična škola političke ekonomije pojave. On je razvoj društva objasnio kao stalnu „ borbu klasa 8“ i očekuje da će u savremenom društvu doći do sukoba izmedju radnika i kapitalista. Prihvatio je klasično razmišljanje o teoriji vrednosti, ali je dosta precizirao. Bitna je njegova teorija o „višku vrednosti“ kao „deo vrednosti koji se proizvede u delu radnog vremena koje prevazilazi vreme potrebno da bi se nadoknadila vrednost sredstava utrošenih za “izdržavanje radnika”. Objašnjava i zašto se dobra u kapitalizmu ne prodaju po vrednosti (pitanje koje nisu do kraja rešili ni Smit ni Rikardo) već se vrednost transformiše u poseban oblik ravnotežne cene koju naziva “cena proizvodnje” i koja u ravnotežnim uslovima donosi svakom vlasniku kapitala (jednak profit za jednak kapital).
4.Ostali predstavnici klasične ekonomske misli Tokom 19., a posebno početkom 20. veka, teorije ekonomskih misli zapadnoevropskih zemalja počinju sve više da se udaljavaju jedna od druge. Ekonomisti razradjuju ideje klasične ekonomske misli, a pojedini čak i brane ekonomski liberalizam i liberalnu državu. Istovremeno, privredni život je sve manje odgovarao idejama klasične ekonomske misli. Brz tehnološki razvoj, uvećavanje industrijskog i finansijskog kapitala, su menjali strukturu privrede i proizvodnje. Najpoznatiji predstavnici klasične ekonomske misli, posle Smita i Rikarda, posebno Rikardovog učenja, bili su: Žan Batist Sej (1766-1832), Robert Maltus (1766-1834) i Džon Stjuart Mil 9 (1806-1873), koji su ujedno i bili predstavnici postklasične škole. Sej je formulisao teoriju realizacije, odnosno „zakon tržišta“. Po tom zakonu, svaki prodavac je kupac, a svaki kupac je prodavac. To znači da sama proizvodnja stvara svoje tržište i nemoguća je opšta kriza hiperprodukcije. Maltus je postao poznat po svojoj teoriji stanovništva. Ukazuje na opasnost narušavanja ravnoteže izmedju velikog porasta stanovništva i nedovoljnog porasta količine hrane. Rešenje je u slobodnom delovanju tržišta radne snage i životnih namirnica. Kada ima više stanovnika od raspoložive količine hrane, raste ponuda radne snage i pada najamnina. Niska najamnina i beda destimulativno deluju na porast stanovništva.
Dosadašnji pokušaji uspostavljanja socijalizma nisu bili uspešni, ili su trajali jedno izvesno vreme. Tako da Marksova ideja još uvek nije zaživela. 9 Za razliku od mnogih sledbenika smatrao je da je državna intervencija ponekad nužna i na slobodnom tržištu. 8
Page 9
Klasična škola političke ekonomije Sedamdesetih godina devetnaestog veka u ekonomskoj misli nastaje pravac pod nazivom marginalizam. Ovaj pravac se vezuje za ime engleskog ekonomiste Dževonsa (1835-1882). Njegovi istomišljenici, koji se javljaju skoro istovremeno kada i on, su: Menger iz Austrije, Valras iz Švajcarske, Vilfredo Pareto i Alfred Maršal. U svojim ekonomskim učenjima svi oni polaze od uslova slobodne konkurencije, iako su, posebno Maršal, svesni postojanja monopola. Ovi ekonomisti odbacuju Rikardovu teoriju radne vrednosti. Na taj način obračunavaju se sa zaključcima do kojih su socijalistirikardijanci došli pošavši od Rikardove teorije radne vrednosti. Dakle i pored postojanja sve više monopola, ekonomisti marginalističkog pravca liberalnu državu i ekonomski liberalizam ne dovode u pitanje. To jednostavno nije predmet njihovih istraživanja. I dalje im je polazno stanovište da je slobodna konkurencija jednom za uvek stvoren sistem.
4.1 Postklasična terija Period od sedamdesetih godina 19. veka do tridesetih godina 20. veka u tzv. nemarksističkoj grani ekonomske misli je period kada se učvršćuje psihološko i subjektivističko objašnjenje ekonomskih pojava i uvodi marginalistička metoda pri analizi ekonomskih kategorija i odnosa. Ovaj prilaz se odrazio i na shvatanje osnovnog predmeta proučavanja političke ekonomije, koji se uglavnom sveo na istraživanje psiholoških zakonitosti ponašanja ljudi. Sve je to uticalo na sužavanje predmeta ekonomskog istraživanja, na sferu razmene i potrošnje, dok su se zakoni proizvodnje i raspodele društvenog bogatstva i dalje tumačili kao „prirodni” i „tehnički” zakoni. Jedan od vodećih postklasičara bio je već pomenuti Džon Stjuart Mil10. Po njemu je politička ekonomija nauka koja se bavi proizvodnjom i raspodelom bogatstva, ukoliko ona zavise od zakona ljudske prirode, tj. ona je „nauka koja se odnosi na moralne i psihološke zakone proizvodnje i raspodele bogatstva ”. Suština njegove vulgarizacije je izvrtanje Rikardove teorije radne vrednosti i Smitove teorije troškova proizvodnje. Drugi postklasičar bio je Alfred Maršal, osnivač poznate kembričke škole. Po njemu, politička ekonomija je nauka o čovečanstvu i svakodnevnom privrednom živodu. Ona proučava onaj deo čovekove individue koji je najjače povezan sa ostvarivanjem i upotrebom materijalnih rekvizita blagostanja. Dalje, on u ‘’studiji o čoveku” uvodi niz bitnih faktora kao što su: navike, instinkt za vlašću, klasna simpatija, motivi kolektivne 10
Dž.S. Mil: „Principi političke ekonomije”, 1950, str. 414.
Page 10
Klasična škola političke ekonomije aktivnosti i drugi faktori. Maršal na veliki deo predmeta istraživanja političke ekonomije gleda kao na polje primenjene sociologije i psihologije ljudske aktivnosti.
4.2 Savremene teorije ekonomije Prvi pravac (neoklasičan) stavlja akcenat predmeta ekonomije na objektivne i subjektivne pretpostavke koje se tiču ekonomskog bogatstva, posmatrajući polje proučavanja političke ekonomije kao polje normativnih zakonitosti koje određuju kretanje ekonomskog bogatstva. U ovoj teoriji ćemo teško ponekad naći demarkacionu liniju šta je ekonomsko, a šta političko i etičko. Predstavnik pravca je ekonomista Robertson. Drugi pravac je tesno povezan sa razvitkom nemarksističke ekonomske misli krajem 19. veka i prvih decenija 20. veka, kada se marginalizam (zasnovan na utilitarizmu i hedonizmu) zamenjuje neomarginalizmom (pozitivizmom i biheviorizmom), i kada se teorija subjektivne korisnosti zamenjuje konceptom retkosti. Engleski profesor Robins je najpotpunije definisao ovaj novi pristup tretiranju predmeta ekonomske analize. Treći pravac je dosta blizak drugome. Suština ekonomije je u činu razmene, kroz tržište i cenu. Pravi predmet ekonomije je, dakle, ekonomski akt razmene. Kasel i Mizes insistiraju na mehanizmu tržišta i cena
5.Zaključak Ekonomija kao nauka ima zadatak da tumači aktivnost ljudi u procesu društvene proizvodnje i raspodele materijalnih dobara. Ona proučava odnose ljudi u procesu ekonomske aktivnosti. Cilj je otkrivanje ekonomskih zakona koji vladaju u procesu društvene reprodukcije. Doprinos klasične političke ekonomije je u tome što su preneli ekonomska istraživanja iz oblasti prometa u oblast proizvodnje, istakli i razradili pitanje vrednosti robe i raspodele nađu članovima društva11. Klasična ekonomija pokrila je čitavo ekonomsko polje istrašivanja, ali je naglasak dala na krupne agregate – privredni rast, medjunarodnu trgovinu, monetarnu ekonomiju, javne finansije.Akumulacija kapitala je agregat koji omogućava odlaganje prodaje proizvoda, omogućava razvoj srecijalizacije i podele rada. 11
http://sr.wikipedia.org/sr-el/Класична_политичка_економија
Page 11
Klasična škola političke ekonomije Podela rada, sa svoje strane, povećava ukupnu proizvodnju, podstičući dalje akumulaciju kapitala. Privredni rast otuda može biti ubrzan tako što bi se kapitalu omogućilo da ide tamo dge je najproduktivnije. Podela rada bi bila ograničena opsegom tržista. Opseg tržšta opet zavisi od broja stanovnika i dohotka po glavi stanovnika. Klasičari su bili prvi koji su napisali konkretna dela o ekonomiji. To je bio prvi pravac koji je izneo mnogobrojne teorije o ekonomskim problemima koje važe i dan danas.
Page 12
Klasična škola političke ekonomije
6.Literatura 1. A. Smit: Bogatstvo naroda, I i II tom, Zagreb, 1952. 2. Branislav Šoškić: ‘’Razvoj ekonomske misli”, Beograd, 1988. 3. Ekonomska enciklopedija, I i II tom, Savremena administracija, Beograd, 1994 4. Kitanović, D., Golubović, N., Petrović, D.: Osnovi ekonomije, Ekonomski fakultet Niš, 2009. 5. K. Marks: Kapital, I tom, Beograd, 1947. 6. Miroljub Labus: Osnovi ekonomije, Stubovi kulture, Beograd, 2002. 7. Dž.S. Mil: „Principi političke ekonomije”, 1950. 8. http://sr.wikipedia.org/srel/Класична_политичка_економија
Page 13
